ISTORIJA JUGOSLAVIJE NAPISAO
VLADIMIR ĆOROVIĆ
Obnarodovano 1. januara 1933. godine Narodno Delo u Beogradu.
2
ALEKSANDAR I. KRALJ JUGOSLAVIJE
3
Jugoslavija kao državno-politički pojam sasvim je skorog datuma; kao država ona postoji tek četrnaest godina, od 1. decembra 1918., a svoje sadanje ime dobila je službeno tek 3. oktobra 1929. Ali, ako je nova jugoslovenska državna tvorevina, nije skorog datuma jugoslovenska ideologija koja je dovela do nje, niti su u istoriji nova ona plemena koja su stvorila današnju Jugoslaviju. Istorija Jugoslavije istorija je tih plemena. Veoma je važno, korisno i naučno neobično poučno pratiti sudbinu Južnih Slovena naročito s ove tačke gledišta: kako se kod njih i pod kojim uticajima i s kakvim sredstvima razvijao politički život i širenje njihova vidokruga od malih župskih interesa do užih plemenskih i do širih etničkih zajednica. I u etnički užim celinama, među Srbima ili Hrvatima, a delimično i među Slovencima, proces stapanja plemenskih grupa i razvijanje nacionalne svesti nisu išli prosto i u jednoj liniji: kao kod svih naroda Evrope Srednjega veka, u kod nas je obrazovanje pojedinih država bilo više izraz lokalnih grupacija i bratstveničkih ambicija, nego nekih svesnijih nacionalnih potreba. Istoriji je jedina dužnost da utvrdi činjenice i iznese punu istinu. Bilo bi veoma lako utvrditi, kad bi se, ma i sa najmanjim usiljavanjem, pokušalo da se stvaraju veze tamo gde ih nije bilo ili kad bi se događajima davali izgledi i tumačenja koje oni nisu imali; takav rad, uostalom, i ne bi spadao u oblast istorije. Ali, sa druge strane, kad se istorija Južnih Slovena obuhvati širim pregledom i kada se mesto istorije država ima pred očima istorija naroda, vidi se kako u našem narodnom životu političke granice nisu pretpostavljale i stvarne ograde među plemenima, i kako je među njima bilo dodira, prisnih veza i zajedničkih akcija, koje kazuju da je u narodu postojala izvesna svest o zajednici ili da su dalekovidiji umovi sa njom odavno računali. Ova knjiga ima zadatak da u sintetičkom pregledu izloži verno sudbinu Srba, Hrvata i Slovenaca sa naročitim obzirom nas te momente.
4
PRVI PERIOD. I. PRODIRANJE SLOVENA NA BALKAN. 1. Nesigurnost severne granice Rimske Carevine na Balkanu. — 2. Plemena koja je ugrožavaju. — 3. Huni i Bugari. — 4. Prve pojave Slovena. — 5. Slovensko ime. — 6. Slovenska plemena. — 7. Proces slovenskog naseljavanja. — 8. Vizantija prema Slovenima. Car Justinijan. — 9. Obri ili Avari. Njihovi odnosi sa Slovenima i Vizantijom. — 10. Ofanziva cara Mavrikija. — 11. Meteži u Vizantiji i aktivnost Slovena i Obara. — 12. Naseljavanje Slovena. — 13. Vizantija za vreme Iraklijevo. — 14. Borbe između Slovena i Obara. — 15. Samova država. Veliki polet Rimske Carevine, gospodarice antičkoga sveta za nekoliko vekova, počeo je od III stoleća posle Hrista naglo da opada. Da bi se uvelo više reda u državi, napuštaju se udaljene i suviše izložene periferiske oblasti. Mesto starog širenja u svima pravcima, koje je suviše iscrpljivalo snagu, dolazi povlačenje na pogodne granice i pokušaji boljeg unutarnjeg pribiranja. Tako je posle rimskog napuštanja Dakije (današnje Rumunije i Banata), za vreme cara Aurelijana (270.—275.), verovatno god. 271. Dunav postao prirodna severna granica Carevine, branjena sa više manje sreće za nekolike stotine godina. Široka reka bila je, međutim, suviše mala brana protiv varvarskih gomila, koje su, ponesene i pometene Seobom naroda, stizale na napuštena područja i vrebale priliku da se dočepaju druge obale i jurnu u pljačku. God. 455. postao je Rim plenom Vandala, i sva Zapadna Rimska Država rušila se kao duboko potkopani breg. Istočno Carstvo, sa Carigradom kao prestonicom, održalo se hiljadu godina duže, mada sa mnogo žrtava i ponekad pod veoma teškim uslovima. Tuđi narodi prokrčili su sa Dunava sebi put u njegove najbolje oblasti i uspeli su da približe svoja naselja do pred same bedeme najvažnijih gradova Carstva ne samo u središtu Balkanskoga Poluostrva, nego i u njegovim južnim krajevima. Prvih vekova naročito je bilo mnogo teškoća sa Gotima i drugim germanskim plemenima. Oni su u nekoliko mahova upadali sa velikim masama u balkanske pokrajine i dopirali duboko, pleneći i pustošeći. Kasnije su germanski pojedinci, a posle i čitave njihove čete i plemena, praveći sporazume sa rimskim gospodarima, ulazili pod raznim pogodbama u sastav carske vojske. Jedno vreme postali su oni važan etnički činilac na Balkanskom Poluostrvu i području iznad donjeg Dunava. Nu, njihovo učešće u vojsci i državnoj upravi nije bilo bez ozbiljnih kriza po Carstvo; varvari se nisu uvek zadovoljavali tim da budu carski najamnici i izvršioci rimskih odluka, nego su hteli i da utiču na njih i da se koriste slabim momentima Carevine. Najposle, god. 488., uspe nekako car Zenon da krvne najsilnijeg vođa Gota, kralja Teodoriha, junaka stare narodne poezije germanske, da se kao njegov mandator uputi u Italiju, da sruši moćnog uzurpatora Odoakra i tamo se ustali kao njegov naslednik. Carigradska politika htela je ovom prilikom da postigne dvoje: da ukloni sa Balkana Gote, koji behu postali i suviše velika opasnost i koji se nisu ustručavali od napadanja na samu prestonicu; a u isti mah da i Odoakra i Teodoriha oslabi u uzajamnoj borbi. Teodorih je ostao pobednik i uzeo Italiju pod svoju vlast. Taj odlazak Istočnih Gota jeste jedan od najvažnijih događaja u istoriji Balkanskoga Poluostrva. On je, pre svega, spasao Vizantiju, odnosno Istočno Carstvo, od
5
sudbine Zapadnoga, da ne postane, pre ili posle, ali ne u dugu vremenu, plen germanskih varvara. U isto vreme on je prilično raščistio istočni Balkan od gotsko-germanskog nanosa. Neposredno, taj odlazak osetio se u prvi mah najviše na severnim granicama države. Goti su imali kao glavna sedišta područja severnoga Balkana, na obalama Dunava, a ponajviše u primorskoj Dakiji i Donjoj Meziji (u današnjoj severnoj Srbiji i Bugarskoj). Tu su oni bili neka vrsta čuvara granica, koji su branili Vizantiju od upada ostalih varvara, ne iz ljubavi za Carevinu koliko stoga da im plen ne grabi drugi. Posle njihova odlaska, odnosno posle odlaska glavnih ratnika sa Teodorihom, severne granice Istočnoga Carstva ostadoše otvorene i bez dovoljne odbrane. Car Zenon, omražen, bez većeg zamaha, oskudan organizator, nije imao dovoljno vojne snage ni potrebne predostrožnosti da granice za vremena dobro posedne pouzdanim trupama. I tako naskoro preko Dunava, kroz nezaštićena mesta, počeše da provaljuju razna »varvarska« plemena, među kojima su najnasrtljivija hunska, poznata kao krvavi ratnici još iz nedavnog vremena čuvenoga Atile »biča gospodnjeg«. Među tim plemenima javljaju se i Bugari. Huni su aziski narod, koji je izbio na granice Evrope negde u drugom veku po Hristu, pa se postepeno sve više kretao prema zapadu, goneći ispred sebe ili pokoravajući razna plemena na koja je nailazio, kao Alane, Gote i Slovene. Oni su baš svojim nadiranjem s istoka i izazvali ona velika pomeranja naroda od Volge prema Dunavu koja su uvela u svetsku istoriju mnoga dotle nepoznata plemena i narode i dala Srednjoj Evropi potpuno nove etničke i kulturne elemente. Dotle su veće istoriske seobe išle uglavnom ad severa i zapada prema jugu i istoku, i etnički pretstavnici bili su im ponajviše ratoborna germanska plemena; od četvrtog veka dolaze talasi istočnih naroda, u kojima se, pored hunskih plemena, u sve većoj meri javljaju i slovenska. Područje preko kojeg se ponajviše išlo bila je današnja južna Rusija, a glavne oblasti u koje su se sručivale nove mase bile su široke doline srednjeg i donjeg Dunava. Među Hunima Bugari su bili jedno od većih plemena. Izgleda da je to ime Bugari (Βούλγαροι, Burgârê, Bulgares, Bъlgarь) bio skupni naziv, a da su pojedina njihova plemena imala i druga imena (Kutruguri, Uturguri). Ime je došlo verovatno od turskomongolske reči bulgha (=mešati), što bi označavalo narod kao »pomešan«. Naša stara Hronika dukljanska izvodila je njihovo ime od reke Volge, oko koje su se jedno vreme zadržavali; takvo tumačenje održavalo se i u bugarskoj nauci još na početku ovog veka. Bugari pripadaju južnoj tursko-tatarskoj pasi (čagataj) sa nešto docnije finske primese. Po jeziku najsrodniji su onoj altajskoj grupi kojoj je jedan od glavnih pretstavnika današnji čuvaški jezik u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Do petoga veka oni su živeli među drugim hunskim plemenima negde od Dona i Azovskoga Mora do Kavkaza i Volge, ponajviše u kubanskoj oblasti, koja se u VII veku zove »stara« i »prva« Bugarska. Kad su se pod hunskim pritiskom Goti morali povlačiti sa crnomorskih obala na jug i zapad, zauzimali su njihova mesta Bugari, pomerajući se prema Dnjepru. U petom veku hunska najezda zahvata glavni deo Srednje Evrope, da se posle propasti Atiline države sa razbijenim, međusobno zavađenim i nepovezanim jedinicama povuče, uglavnom, na područje oko Crnoga Mora. Oslobođeni Atilina pritiska, pojedini plemenski glavari počinju da vode izvesne samostalne akcije sa svojim plemenima, nastojeći da se srodnim saplemenicima nature silom ili milom. Tada izbijaju na površinu i Bugari. God. 482. njih poziva u pomoć protiv Gota vizantiski car Zenon; oni su već u petom veku poznati, po rečima savremenika, kao »strašni za ceo svet«. U borbama sa Gotima, koje su se prenele sve do Srema, Bugari su pretrpeli poraz, ali su po odlasku Teodorihovu ostali ipak
6
najaktivniji varvarski elemenat na levoj obali Dunava. Ostavši bez gotskog protivnika, Bugari veoma brzo od vizantiskih saveznika postaju njihovi neprijatelji; bogate pokrajine Istočnoga Carstva privlačile su neodoljivo i njih, kao i sve druge na plen lakome varvare. Pod pritiskom Huna i Bugara morala su da se pomeraju i izvesna slovenska plemena koja su im bila na putu, na širokom području od Karpata do Dnjepra. Ta potiskivanja i kretanja slovenskih plemena ne daju se pratiti u svim etapama; sigurno je samo to da se jedan deo njihov, u dosta velikom broju, početkom VI veka nalazio na levoj obali Dunava i da od treće desetine toga stoleća počinju slovenska uznemiravanja vizantiske severne granice. To je doba kada dobijamo i prve nešto pouzdanije vesti o Slovenima uopšte. Po rečima savremenih pisaca, Jordanisa i Prokopija, Sloveni su stanovali tada od Dunava sve do Dnjestra i na sever do Visle, odnosno naseljavali su »najveći deo onostrane obale Dunava«. To je narod »mnogobrojan«, kako kaže jedan savremenik; a njihove gomile, koje pljačke radi provaljuju u Vizaitiju, cenjene su u dva tri maha »do stotine hiljada«. Za taj mnogobrojni narod savremenici daju samo dva domaća imena, Sloveni i Anti. »Oba imaju jedan jezik«, piše Prokopije; »a ni po spoljašnjosti ne razlikuju se jedni od drugih«. »Pa i ime Slovenima i Antima bilo je nekada zajedničko.« »Mada im se imena sad menjaju prema različitim porodicama i mestima, oni se uglavnom ipak nazivaju Sloveni i Anti«, kazuje Jordanes. »Plemena Sklava i Anta istog su načina života i običaja«, zabeleženo je u jednom vojničkom spisu koji se pripisivao caru Mavrikiju. I drugi pisci VI i VII veka, kao Pseudo-Cezarije, Menander Protektor, Teofilakt Simokata, Jovan Efeski i drugi savremeni spomenici, ne znaju za drugo ime tih plemena sem slovenskog. Oni ga pišu nepouzdano, s uverenjem ili s osećanjem kao da je osnova imena u latinskoj reči sclavus, Sclaveni, Σκλαβηνοί, Ἐῦκλαβῖνοι, Σκλάβοι; ali, očevidno je u prva tri slučaja da su tu reč čuli od samih Slovena i zabeležili je po njihovu izgovoru Slovѣninь, Slovѣne. Južni Sloveni dugo sebe nisu zvali drukčije nego tim imenom; u prvim našim originalnim sastavima, u biografijama Ćirila i Metodija, pisanim u IX veku, kaže se da je Ćirilo bio »prvi nastavnik slovenskom narodu«, da je spremao »slovenske učenike«, da se njegova služba vršila »slovenskim jezikom«. U Metodijevu žitiju navodi se da je on dobio na upravu jedno »slovensko kneževstvo«, a kad je car, kaže se tu, slao u Moravsku njega i Ćirila, rekao im je: »Vi ste Solunjani, a Solunjani svi čisto slovenski govore«. Po tom opštem slovenskom imenu poznati smo prvih stoleća Srednjega veka gotovo svima susedima i narodima koji su imali dodira sa nama. Vizantinci po našim naseljima od Rodope do Primorja zovu sav taj kraj »Slovenije« (Σκλαβινίαι). Mnogi zapadnjaci zvali su Slavonijom (Sclavonia) svu zemlju od Istre do Bojane i od Primorja do Dunava; čak u Dubrovniku i Kotoru XIII i XIV veka Slavonija je počešće identifikovana sa Srbijom. Jedan ostatak toga staroga naziva očuvan je u imenu Slavonije, koja je ranije zadugo obuhvatala i područje Zagreba i gotovo celu Hrvatsku od Gvozda do Drave. Kod Slovenaca taj se širi naziv održao uopšte kao njihova plemenska oznaka. Svoje područje oni su posle oslobođenja god. 1918. zvali prosto Slovenijom. Arhaizovani oblici slovenekog plemenskog naziva nalaze se kod starih balkanskih naroda, kod Arbanasa: Sk’a, Šk’la = Sloven; slovenska zemlja u dijalektu Gega zove se Šk’enija (od Sclavonia), Šk’inikea (od Sclavinica); i kod Rumuna: Scheiu, Scheie. Slovenima (Sakali) zovu nas i stari arapski pisci. U starofrancuski ep smo zalutali kao Escler od Esclavers. Koliko se taj naziv održavao i kod nas samih lep je dokaz ono mesto u Koporinskome letopisu iz XIV veka gde se za kralja Milutina kaže da se njegov dobar
7
glas proneo »i po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji«. Docniji Pećski letopis popravio je ono »slovenskoj« u »srpskoj«. Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i označavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas još u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavište, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je čak jedno selo Slovenija s izvorom železovite vode. Kod nas se sve dosad očuvala fraza da je »oslavilo proleće« kad počne otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i šumovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od područja crnomorskih stepa. Stari pisci izričito kazuju kako Sloveni »za naselja imaju močvare i šume« (Jordanes); »štuju reke i nimfe« (Prokopije); »stanuju u šumama oko reka, po močvarama i pri jezerima, gde se teško dolazi« (Pseudo Mavrikije). Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltičkog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je označavao istočna slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On će biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltičkoga Mora, i koje na tom području spominju pisci kasnog Staroga veka. Šireći se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimično po njemu svoju oznaku, koja se održavala za neka naša plemena čak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako često Nemci, još u XIX veku, među ostalim pominju ponajčešće Slovence). Opštim imenom Slovena obuhvatali su tuđi narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapažali među njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i mešanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su došli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se spuštali na Balkan preko današnje Rumunije i sa njenog područja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje uže plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodrići, Drugovići, Severci, Smoljani, i zadržavala su ih duže ili kraće vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na području oko izvora Drave i Save. Samo ti uži nazivi ne dolaze dugo do izraza prema opštem zajedničkom slovenskom imenu, koje, prema tuđim masama, veže sve delove Slovena u celinu, makar i mešanu. Slovenska plemena na Balkanu bila su doista mešana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki slučaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tuđi pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom južnom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata činjenica da se u užem solunskom tematu nalazi poveće mesto Srbljija, Srpčište, grčki τὰ Σερβλία da je još Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, možda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Sličan slučaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje često nego srpsko, održalo se u nekoliko naziva po južnoj
8
Maćedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se još uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanašenim stanovništvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naročito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i rašireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao što je bilo srpskih i hrvatskih plemena na više strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena između zapadnih i južnih slovenskih plemena, odnosno između Čeha i današnjih Slovenaca. Među Slovencima najkompaktniji su bili na području među Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, među Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima mišljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomoćne čete, pošto su ih pokorili na području oko reka Štira i Buga. Za Duljebe izrično kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobično mučili; uprezali su im čak žene mesto tegleće marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. učestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u južnoj Češkoj nastala baš od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaćeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, čak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoćanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibića (od Dulѣbi) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoče, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim našim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u Češkoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko područje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naročito to što oni nisu uspeli da se održe kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuđincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inače, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se može suditi, nisu spočetka zaostajali za Srbima i Hrvatima. Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je složen i vršen je pod više uticaja. Spočetka, vučeni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskorišćavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u početku VI veka naročito Bugari. Željni pljačke, u manjim ili većim masama, Sloveni počinju upadati u vizantisko područje pred kraj vlade cara Justina I i na početku vlade cara Justinijana (god. 527.—565.). Njihovi upadi vrše se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve više šire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na više strana, nije obraćala velike i dovoljne pažnje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugrožavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od lične inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energičniju akciju većeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplaši nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini veći odredi varvara bivali u svojim napadima i suviše smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule čak i prema znatnijim središtima Carstva, ponekad čak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja pročisti. Neprijatelj se, međutim, vraćao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve načine. Izvesni od tih varvara stupiše rano i u bliže veze sa ljudima iz Vizantije;
9
zadržavahu se u Carevini »kao u svojoj zemlji«; bilo je, šta više, već tokom prve polovine VI veka, dosta slučajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuđinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i više činove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna načela. Prvo je bilo da se razna tuđa plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novčanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vršila graničarske dužnosti. Tako je, na primer, car podržavao germanske Herule, kojima je još iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, braneći dobijeno područje i novčane prihode, ušla u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, pošto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i pošto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta tražili pomoć ili zaštitu Carigrada i time dizali njegov značaj i dolazili u veću zavisnost od njega. Drugo načelo careve politike beše da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojača odbranbeni sistem tvrđava. Čitav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Niš), Serdika (Sofija) i mnogi drugi biše opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se našao pri ruci ponajviše od ranijih rimskih građevina. Popravka utvrđenja vršena je ne samo duž Dunava i duž glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutrašnjošću (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije. Slovenski upadi vršeni su spočetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze između Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oči da veći slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.—552., bivaju obično u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Moguće je da su Sloveni, obavešteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnošću da će svoj posao svršiti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu isključene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su duže vremena, od kraja V veka do god. 535., držali Dalmaciju i savsku Panoniju, proširišpi god. 504.—505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapamćeno na tom području; njega, i to kao Slovena, pominje i naša najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove bliže slovensko-gotske ratničke veze doista postojale, onda bi se moralo reći da je Slovenima, pored svih stečenih iskustava, još nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i mogućnost za njih. Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko područje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u čijem jeziku avar znači »begunac« ili »skitač«, oni, probijajući se duž područja oko Crnoga Mora, dopreše do Dunava, potiskujući i podjarmljujući plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom običaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojnički organizovani, počeli čitav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivši oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u međusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo šire svoje područje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na
10
mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima čini jedno od najvažnijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu. Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.—578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je mićenje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poručuje da će varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplašeni time, Obri jedno vreme upućuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova između Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagači prvih i osvajaju gepidsko područje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedišta Langobarda, kad se ovi, god. 568., »sa ženama i decom i svim pokućstvom« otseliše u Italiju. Tako Obri postaše gospodari cele panonske kotline, držeći u svojoj vlasti područje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom području ustaljuje jedna vlast koja će potrajati više od tri stoleća; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etnički gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. Šireći se po Panoniji, Obri proširuju i područja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vršili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimično, oni Sloveni koje su Obri već zatekli na području oko Dunava, a delimično i oni koje su oni povukli sa sobom prelazeći preko oblasti nastanjenih Slovenima. Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvrđeni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem će, zbog njegove važnosti, celo susedno područje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga što je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga što nisu želeli da se održi to uporište vizantiske vojske na području koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzeše silom, god. 582. Sa Sirmijem, »preslavnim gradom« kako kaže jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj važni mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graničnom bedemu Carevine. Na tom području posle toga vizantiski savremenici ne računaju više ništa sa Slovenima; za izvesno vreme čak ih i ne pominju, znajući dobro da su oni postali pokorno i prosto oruđe Obara. Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko područje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina beše odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne nađe drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoše vojsku moćnog obarskog hana Bajana preko svog područja, da bi napali Slovene. Očevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko područje, kroz klance erdeljske, bio teži i opasniji i da su te prirodne prepreke štitile Slovene toga područja da ostanu pošteđeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokušavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaćaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je došlo da to traži, dan je odgovor koji je po svojoj odlučnosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma značajan za tu granu Slovena: »Kakav je to čovek što se greje sunčanim zracima koji će učiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se naučili da vladamo tuđom, a ne drugi našom zemljom. A drukčije to i ne može biti
11
dok traje ratova i mačeva«. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a čak, izgleda, nisu ni pokušavali da svoj onako rečiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaćanje danka. Oni su svakako hteli da prođu sa što manje žrtava. Nu, čim se neprijatelj povukao, nastavili su stari način života: vršili su upade na vizantisko područje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka. Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski beleži kako Sloveni po Vizantiji »stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom području«; »do današnjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i počivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneći, ubijajući i paleći; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja, i naučili su ratovati bolje od Romeja«. Od god. 584. ulaze u veće borbe protiv Vizantije i Obri, željni da prošire svoje posede i prema jutu. Sloveni, možda u vezi sa njima, a možda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutrašnjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. Čim je, sa mukom, završeno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582. —602.) sve raspoložive čete u Evropu, i lično je pošao na dunavsku liniju da pregleda utvrđenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dužeg i lošeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energičnom ofanzivom daleko odbace i, po mogućnosti, učine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivističke vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopšte sve, i panonske i dačke, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko područje u Vlašku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci prešli »na njihovu zemlju« i da su napali »njegove podanike«. U legendi sv. Dimitrija, »spasioca« Soluna od Slovena, izrično se kaže da je haganu podložan »ceo narod« Slovena. Prava ratna neprijateljstva između Vizantije i Slovena s Obrima počela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, često oko Singidunuma, i u unutrašnjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spočetka više uspeha; ali, ubrzo se obrnula sreća i ratište prenelo na slovensko područje, u današnju Vlašku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih teškoća. Koliko je bila moćna ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom što on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. šalje pomoć Slovenima današnje Slovenije, koje behu počeli da ugrožavaju Bavarci. God. 598., ratujući sa Vizantijom, hagan upućuje svoje čete, sastavljene najvećim delom od Slovena, čak prema Istri i Dalmaciji, našavši u Langobardima pouzdana pomagača. Jula meseca god. 600. papa Grgur I piše solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo žalosti zbog opasnosti od Slovena, »jer kroz istarski prolaz počeše već ulaziti i u Italiju«. Umirujući ga, papa teši svog episkopa ne mnogo utešnim izgledima, »jer oni koji će živeti posle nas videće još gora vremena«. Obarska moć je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da služe njenim ciljevima. Prvu državnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Južni Sloveni neposredno na tom području, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuđinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva načina: silom, pokorivši ih kao bolje organizovani, i veštinom,
12
našavši se kao pomagači njihovi u borbama sa Vizantijom, naročito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u težak položaj. Prvo ujedinjavanje južnih slovenskih plemena izvršeno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i vođstvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u današnjoj Vlaškoj pokazivala izvesne težnje da ostanu slobodna i da se ne vežu za Obre. U nevolji ona su išla sa njima; a čim bi položaj postao lakši, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha žrtvovao Grcima, hoteći da ih, posle skupih iskustava, lakše, kao oslabele, pridruži svojoj državi. Do god. 600. ratovali su Vizantinci sa Obrima i Slovenima sa promenljivom srećom; dugo vremena inicijativu su imali Obri i zadavali Carigradu krupnih briga. Ali, od god. 600. inicijativu uzima carska vojska. Iz Viminacija pređoše Vizantinci Dunav, u teškim borbama slomiše otpor Obara i potisnuše ih sve do Tise. Izvesna odeljenja carske vojske pređoše i tu reku. U poslednjoj borbi haganova vojska, skupljena u krajnjem času, nastrada teško; u grčko ropstvo pade 8000 Slovena, 3000 Obara i 6200 drugih plemenika. Nu, ta pobeda, koja je mogla da bude gotovo sudbonosna za Obre i Slovene, osta neiskorišćena do kraja. Vizantiska vojska, u kojoj je postojalo veliko nezadovoljstvo protiv cara zbog njegove lične politike u pogledu zapovednika i zbog njegovog tvrdičluka, nije više bila pouzdano oruđe. Car je bio izdao naredbu da god. 601.—602. vizantiska vojska prezimi u neprijateljskoj zemlji, kako bi onemogućila pribiranje Obara, među kojima radi poraza nastaše sukobi i neredi, i kako bi sa manje napora iduće godine slomila protivnika. Poraz obarski imao je velika odjeka i među susednim plemenima i haganovim podanicima. Anti su stali odlučno uz Vizantiju i nanosili velike štete i Slovenima i Obrima. Ali, vojska nije znala da oceni tu političku korist od stvorenog položaja, i otkaza poslušnost. Plašila ju je neizvesnost u tuđoj zemlji i slabo snabdevanje, a bila je nezadovoljna i što se lišavala odmora u pogodnijim zimovnicima. Razdražena nepopuštanjem carevim, pošto je on bezuslovno tražio da se ispuni njegova naredba, vojska diže bunu, proglasi za novog cara centuriona Foku, vođa pobunjenika, i krenu na prestonicu. Car Mavrikije bi uhvaćen i ubijen (god. 602.), a vlast ugrabi sam buntovni Foka. Ovako otvorena pobuna vojske, pogibija careva i uzurpacija vlasti sasvim poremetiše red u državi. Niko ne imađaše dovoljno autoriteta da se suprotstavi rasulu koje je pretilo. Car napusti bojni front na severu, i svu veštinu, koliko je imao, i svu snagu utroši samo na to da se sa mukom održi na krvavom i olako dobijenom prestolu. Persijanci se ponovo javiše i uzrujaše celu Malu Aziju. Da ih suzbije, car Foka morade tamo uputiti najveći deo vojske iz Evrope. Kivni na Carevinu zbog prošlih poraza, a ohrabreni povlačenjem i otsustvom vojske, krenuše u masama i Sloveni i Obri preko vizantiskih granica. Pogibijom cara Mavrikija oni su bili oslobođeni svog najopasnijeg protivnika. Najpre su pregovarali i obaveštavali se, a kad su videli potpun neuspeh nove vlade, oni se rešiše na energične akcije. Savremeni istoričar Jovan Nikiski piše da su god. 609. bile opustošene vizantiske pokrajine i mnoga mesta razrušena. U Solunu se jedva zaustaviše izbeglice iz severnih pokrajina, a posebno iz Niša i Sofije. Slovenske gomile, koje su dopirale do Epira, Tesalije i Ahaje, opsedoše ponovo Solun, a na svojim čamcima zaletahu se i po ostrvima i čak do Male Azije. Uz Slovene su se javljali i Obri; jedna vest kaže da su Sloveni čak pozivali hagana da im dođe u pomoć pod Solun. On je, veli legenda, pokupio »sva plemena varvarska« i došao sa njima tamo. Sloveni se pri ovim napadima pojavljuju sa ženama i prtljagom, spremni da odmah uzmu izvesna mesta,
13
naselja i stanove. Stanovništvu se prikazuju kao gospodari s izvesnim pravima. Jedan sirski hroničar priča kako su Avari i Sloveni govorili urođenicima: »Sejte i žanjite, mi ćemo vam samo jedan deo poreza uzeti«. Fokina vladavina izazva u celoj državi ogorčenje i pobune. Svet je dobro video kakve je posledice donela njegova uzurpacija i osećao ih neposredno. Sa mnogo simpatije bi stoga primljena akcija vojničke opozicije, koja dovede na presto novog cara Iraklija (610.—641.). Ovaj car, našavši se u veoma teškom položaju u uzmeteženoj i ugroženoj državi, reši se da najpre uredi stvari na Istoku. Poreklom sa Istoka, iz Kapadokije, sa mladošću provedenom u borbama protiv Persijanaca, zahvaljujući za svoj presto četama i prijateljima iz Afrike, a videći Persijaice kako se naglo šire i osvajaju najvažnija mesta i oblasti Male Azije, on je maloazisku situaciju shvatio kao najvažniju i evu snagu upotrebio da tamo vaspostavlja i uzdigne vizantisku vlast. Borba na Istoku nije bila laka. Persija se držala neobično uporno i raspolagala je velikim sredstvima. Car Iraklije morade da napregne sve snage i sam lično da se uputi na bojna polja, kako bi rešio borbu u korist Vizantije (konačna bitka kod Ninive, god. 627.). Razvijajući glavnu snagu Carevine tamo, Iraklije nije mogao da istovremeno obraća punu pažnju severnim granicama u Evropi. Carevina je na toj strani bila ako ne potpuno otvorena, a ono svakako nedovoljno zaštićena. Poslednjih godina Fokine i prvih godina Iraklijeve vlade pao je čitav niz starih gradova, koje su Sloveni i Obri ne samo poharali nego i porušili. Posle god. 602. ne spominje se više Singidunum, stradao je Viminacium, propali su Domavium, Bistue. Za Salonu se uzima da je osvojena i razrušena između god. 612.—614.; verovatno u to doba propali su i ostali dalmatinski gradovi Narona, Epidaur i Doklea. Bes razaranja bio je opak. Stanovništvo se spasavalo ispred svirepih varvara u tvrde, dobro branjene gradove, kao Solun, ili na ostrva, gde je pristup slovenskim i obarskim četama bio manje moguć. God. 611. spominju se i slovenske provale u Istru, koja je užasno opljačkana. U legendi sv. Dimitrija kaže se da su gotovo sve oblasti Carevine u Evropi, sem Trakije, pljačkane i pustošene. Ista sudbina snašla je uskoro i tu pokrajinu, god. 619. God. 623. dospeli su Sloveni da opljačkaju čak i Krit. Njihov i obarski zalet išao je dotle da su god. 626. pokušali napad na sam Carigrad. Hagan je krenuo na tu vojnu sva sebi podložna plemena, Bugare, Gepide i naročito Slovene, među kojima je bilo i slobodnih, koji su pošli u borbu kao saveznici. Naročito je bilo mnogo Slovena na lađama, koje su imale da izvrše napad sa mora. Stiže, kaže jedan savremenik, »besni vihor neprijatelja, bljujući, kao neizmerna pučina, varvarski mulj«. Opsada, koju je trebalo da završi glavni juriš, svrši sa potpunim neuspehom. Slovenska flota, prevarena grčkim signalima, nastrada strahovito, a besan hagan, videći da bez flote ne može izvesti napad ni sa kopna, izvrši pravi pokolj svih Slovena koji se behu spasli posle brodoloma. Sloveni, u masama, počeše da beže, a njihovu uzmaku sledovalo je opšte povlačenje vojske. Tim porazom pod Carigradom završava se period slovensko-obarskih pustošenja po Vizantiji. Posle toga uzimaju maha slovenski ustanci protiv Obara i njihove uzajamne borbe. Sve dugo godina pribirano ogorčenje zbog nasilja i obarskih surovosti izbi u jakoj meri. Iskorišćavajući odlazak haganov i dobrog dela njegovih četa prema Carigradu i zaposlenost njihovu tamo, još i pre same opsade u severozapadnom delu obarske države diže se jedan deo Slovena protiv njih. Kao vođ ustanka istače se jedan franački trgovac Samo, dobro poznat među Slovenima. Ustanak, koji je počeo oko god. 624., razvio se naročito posle propale opsade Carigrada. Obarski pokušaji da ustanak uguše ostadoše bez
14
uspeha. Samo, šta više, organizova jednu vrstu slovenske države, koja je obuhvatala područje od Češke do severne Slovenije. U toj državi on je vladao do 659., uspešno opirući se ne samo Obrima nego i franačkim vladarima. Posle veće borbe koju je god. 631. vodio sa kraljem Dagobertom, Samu se, kao pobediocu, pridružio i Drvan, knez Lužičkih Srba, »knez plemena Srba, koji behu roda slovenskoga« (dux gente Serbiorum, qui eh genere Sclavinorum erant), koji je dotle bio pod franačkom vlašću. (To je najstariji spomen srpskog imena uopšte.) Samo jedino nije uspeo da od Langobarda oslobodi jedan deo alpiskih Slovena. Sem Slovena, protiv Obara se pobuniše i Bugari u Panoniji. Naročito je bio ozbiljan pokret istočnih Bugara, zvanih Unogundura, koji su stanovali od Dnjestra do Azovskoga Mora i dalje na istoku. Njihov vođ Kuvrat ili Kurt, da bi se mogao održati protiv Obara, zatraži i dobi zaštitu Vizantije. Caru Irakliju nije bilo suđeno da, posle pobede nad Persijaniima, obrati veću pažnju balkanskim pitanjima. U Maloj Aziji mesto Persije javio se jedan novi protivnik, svež, ponesen moćnim verskim oduševljenjem, sa velikim i smelim podvizima. To je pokret proroka Muhameda, tvorca islama, i odličnog pretstavnika poleta arapske rase. Od god. 630., posle njegova triumfalnog ulaska u Meku, Muhamed je postao verski i svetovni gospodar velikog dela Arabije. Njegovi naslednici, šireći islam, vrše u isto vreme i ujedinjavanje arapskih plemena, stvarajući snažnu i novom verom bliže vezanu državnu organizaciju. Stvaranje arapske države išlo je samo na štetu Vizantije, i do sukoba između njih moralo je doći u kratkom roku. Iraklije je osetio značaj Muhamedove pojave i počeo spremati se za obračun sa njegovim naslednicima; ali, umro je pre nego što je mogao da preduzme odlučnije mere. Zauzet tako cele svoje vladavine pitanjima Istoka, on je Balkanskom Poluostrvu, mada toliko važnom po Carevinu, dao u stvari drugostepeni značaj. Protiv varvarskih gomila, koje su sve dublje ulazile u unutrašnjost zapadnog i istočnog Balkanskog Poluostrva, car nije preduzimao ništa veće; jedno stoga što nije za to imao dovoljno snage, a drugo, verovatno, i stoga što je, posle prvih pustošenja, došao period nešto mirnije ili postepenije kolonizacije. Kad nije više bilo potrebe da se zemlja otima, pošto je ranije stanovništvo podleglo ili se povuklo, i kad se javlja težnja da se izvesno mesto iskoristi i na njemu ostane, onda, prirodno, razarački instinkti slabe i javlja se prohtev ličnog poseda i izvesne stabilizacije. Kolonizacije je bilo i odranije, a sad je, nesprečavana, uzimala sve više maha. Sprečiti je nije ni bilo lako, naročito kad za to nije bilo dovoljno snage na raspoloženju. Mudrost se sastojala u tome: oduzeti joj agresivan karakter i, po mogućnosti, ako ne sasvim zaštititi svoje stanovništvo od neprilika, a ono bar dovesti do izvesnog kompromisa između svojih ljudi i napadača. Verovatno je da su iz Carigrada pravljene i izvesne namerne olakšice naseljavanju Slovena, naročito posle njihova sukoba s Obrima. U Carigradu su sa naklonošću praćene borbe između Slovena i Obara. Ovi drugi bili su bolje organizovani i za Carigrad oduvek opasniji, i stoga su Grci, isto kao Kuvratove Bugare, pomagali sigurno i Slovene u borbi sa njihovim ugnjetačima. To je, uostalom, bilo već u njihovoj državnoj tradiciji da pomažu u borbi jedne varvare protiv drugih. Verovatna su svakako ona predanja, očuvana kod Konstantina Porfirogenita, da je car Iraklije upotrebio Hrvate protiv Obara i dozvolio im da se nastane na području sa kojeg budu potisli ove druge. Tako je verovatno upotrebio i Srbe, ustupivši im područja napuštena ili oteta od Obara. Što su Srbi i Hrvati potpuno potisli Obre sa područja Vizantiske Carevine može se tumačiti jedino tako što je u tom bilo i saradnje vizantiske. Isto tako vredno je istaknuti činjenicu da se posle god. 626. ne
15
spominje nijedan veći obarski pohod preko Save i Dunava; Sloveni, koji su se grupisali ispod tih reka i drugde u unutrašnjosti, čini se da su postali pouzdana brana protiv njih. U Panoniji su, međutim, posle Samove smrti, Obri ponovo ostali gospodari i pobednici. Za vlade cara Iraklija, do sredine VII veka, sav zapadni deo Balkanskog Poluostrva, od Istre do Duklje, a u unutrašnjosti do zapadne Morave i ušća Vardara, bio je preplavljen slovenskim naseljima, gušćim i ređim. I istočni deo Poluostrva od Dunava do Balkana bio je, isto tako, pun Slovena. U vizantiskim rukama ostao je ipak važni vojnički put sa Dunava u Carigrad, dolinom Morave, sa svima važnijim mestima. U Carigradu kao da isprva nisu bili načisto sa tim šta je dobio Balkan ovom novom kolonizacijom. Mnogo su se varali svi oni, tad i docnije, koji su verovali da će jedna stara i kulturno daleko nadmoćnija rasa lako iziđe nakraj sa kolonijama varvara. Broj Slovena koji su dolazili bio je, mimo običaja tih vremena, veoma veliki; njihova masa onemogućavala je otuđivanje, i ne da nije mnogo gubila od svoga etničkog poseda,nego je vremenom vršila znatne asimilacije tuđih elemenata, slabijih brojem, sa kojima je dolazila u tešnji dodir
II. GRUPISANJE SLOVENA NA BALKANU. 1. Dolazak Srba i Hrvata. — 2. Obarski tragovi na Balkanu. — 3. Tradicije stare rimske države. — 4. Smeštanje Južnih Slovena. — 5. Srbi i Hrvati. Na osnovu današnjeg istoriskog gradiva nemoguće je pouzdano utvrditi kojim su redom dolazila na Balkan pojedina slovenska plemena. Za Srbe i Hrvate, kao što ne može da se sasvim sigurno utvrdi ko je od njih pre došao na Balkan, isto tako je nesigurno i pitanje o tačnom vremenu kada su došli. Slovenski upadi preko vizantiske granice trajali su preko sto godina, koliko se mogu pratiti na osnovu zabeleženih vesti, a slovenska grupisanja i pomeranja na području oko granica Istočnoga Carstva još i više. Mi ne znamo nikako da li je među tim prvim slovenskim plemenima bilo štogod Srba i Hrvata, pošto ih od savremenih izvora ne spominje ni jedan jedini. Priče o dolasku Srba i Hrvata na današnja njihova područja spominje tek Konstantin Porfirogenit, sredinom X veka, delimično na osnovu obaveštenja svojih područnih organa, a još više na osnovu predanja, delimično još veoma živih, samih Srba i Hrvata. Po tim predanjima, koja kao sva predanja imaju smesu autentičnog i legendarnog, Hrvati su došli u Dalmaciju iz svoje postojbine Bele Hrvatske. Jedno njihovo pleme, sa petoro braće i dve sestre, otcepilo se od svoje zajednice i sa svojim narodom, savladavši Obre, zavladalo Dalmacijom. Odatle se opet otcepio jedan deo i zavladao Ilirikom i Panonijom. I Srbi su iz svoje postojbine Bojke, gde su bili susedi Hrvata, došli na Balkan, prema predanjima zabeleženim kod istog cara-pisca, u isto vreme kad i Hrvati, odnosno za vlade cara Iraklija. Jedan od dva brata, njihova gospodara u staroj postojbini, odvoji se sa pola naroda i dođe u Vizantiju, gde kao prvo naselje dobi Srpčište u solunskom tematu. Nezadovoljni, Srbi su odatle krenuli natrag; ali, pošto pređoše Dunav, pokolebaše se i zatražiše od cara nova mesta za naselja. Car im ustupi od Obara opustošena područja Srbije i Bosne, neretljansku i zahumsku oblast i Trebinje sa Konavljem. Prema tim predanjima izlazilo bi da su Srbi došli nešto posle Hrvata. Hrvati su savladali Obre, a Srbi su zauzeli samo opustele obarske krajeve, pošto su ih valjda savladani Obri napustili ili se u njima pokorili novim gospodarima.
16
Obarskih tragova ostao je u našem narodu priličan broj. Po rečima cara Konstantina još je u X veku mogao među Hrvatima da se prepoznaje njihov tip. Po njima čitav niz naših mesta još i danas nosi svoje ime. U slovenačkim krajevima imamo nazive: Vovbre u Koruškoj, koje Nemci zovu Heunburg i Hunenburg, i Obri, Obrje i Obrov po raznim drugim mestima; u Dalmaciji se pominju četiri Obrovca i grad Obrov; u bosanskoj Krajini dva Obrovca i Obrov u Pounju; u srezovima visočkom, rogatičkom i konjičkom, na području drinske i zetske banovine, nalaze se sela Obre. U istoj seoskoj opšti-ni konjičkog sreza uz Obre se nalazi i Obrina. Na Obre potsećaju u bijeljinskom srezu Velika i Mala Obarska. Kod Zagreba je postojalo jedno imanje zvano Obrov ili Obrova. Za manastir Vujan u rudničkom kraju, u Srbiji, kazuje se da se ranije zvao Obrovin. U narodu severne Dalmacije i po Lici još i danas se očuvao pridev obarski: »vikati obarski«, »ščepati obarski« kaže se kad se hoće da istakne kako je nešto učinjeno »snažno, veoma jako«. Pada u oči da su ti nazivi održani, uglavnom, na području od Drine do Jadranskoga Mora, na teritoriju stare geografske Dalmacije; ali, južna linija tog rasprostiranja ne ide ispod konjičkog sreza, odnosno ispod gornjeg toka Neretve. Tih naziva istočno od Drine i Neretve ili nema ili su veoma retki. Važna je činjenica, istaknuta uostalom još i ranije, da se i naziv bana za vladara, koji je iznad župana, javlja u prvo vreme samo na tom području; a naziv bana, zna se, dolazi od obarsko-hunskog imena Bajan i reči bajan, koja je označavala najpre čoveka imućna, pa moćna. Intenzivniji slovensko-obarski dodir i uzajamni uticaj vršen je, dakle, prvobitno u panonskoj kotlini, a posle i na celom području do morskih obala, od Istre do Neretve; uglavnom na severozapadnom delu Balkanskog Poluostrva. U istočnom delu toga intenzivnijeg dodira nije bilo. Stojan Novaković upozoravao je naročito na pojavu da ni Bugari, od VII veka unapred, pokorivši istočne Slovene, nisu mogli da dođu u tešnji dodir sa zapadnima, ni da se učvrste na zapadnom delu Balkana. On je toj pojavi pridavao veoma velik značaj. Nalazio je, u suštini, da je Balkansko Poluostrvo bilo, po nekoj dubljoj sili opravdanosti, podeljeno u dve velike sfere Istočnog i Zapadnog Rimskog Carstva i da je ta podela, i posle pada Zapadnog Carstva, još uvek imala neke imanentne snage i delovala i na Južne Slovene. U svojoj nedavnoj studiji o »Istoriskim osnovama južnoslovenskog jezičnog grananja« otišao je A. Marguljes čak i dalje, i nalazi da bi mogao tumačiti razlike između istočnih i zapadnih Južnih Slovena time što su se današnji Bugari naselili na grčkom jezičnom području, a Srbi i Hrvati na latinskom. Što Obara nema u istočnom delu Balkanskog Poluostrva u većoj meri razumljivo je stoga što su se središte i snaga njihove države nalazili u Panoniji i manje u Dakiji. Slovena, međutim, bilo je po celom Poluostrvu, od Jadranskoga do Crnoga Mora; a nemamo apsolutno nikakva pouzdana kriterija na osnovu kojega bi za ono vreme mogli utvrditi koji su od njih sišli iz Panonije, a koji sa Dunava u pojedini kraj. Nije teško sa verovatnošću pretpostaviti da su panonski Sloveni najvećim delom išli prema zapadu, a dački prema istoku i jugu Balkana; ali, nemamo nikakve sigurnosti za poreklo Slovena u dolini Morave i u dolini Vardara. U napadima na Solun učestvovali su, na primer, »svi Sloveni«, i dački i panonski i ti središnji. Neka određenija granica između njih teško da je ikad postojala; oni su se, podeljeni po bratstvima i plemenima, mešali i dodirivali i tu kao i u područjima kroz koja su prošli. Što su posle nastala među tim plemenima nova grupisanja i približavanja, tome eu bili mnogi uzroci; ali, utlavnam, svi se oni mogu svesti na nove političke prilike, i ne treba ih tumačiti kao posledicu nekih starih administrativno-geografskih tradicija. Da su na razvoj slovenskih masa vršili raznovrstan
17
uticaj konfiguracija zemljišta, kulturna sredina i etničke razlike u sastavu stanovništva onih krajeva u koje su te mase došle, razume se samo po sebi; to je, može se gotovo mirno reći, zajedno uzeto, jedna od osnovnih komponenata u obrazovanju slovenskih masa kao političkih činilaca i naroda uopšte. Mi samo ne vidimo nikakva dokaza koji bi govorio za to da je »fikcija rimske geografske organizacije«, kako kaže Novaković, štitila zapadne Slovene da postanu više otporni nego istočni; a još manje da bi se mogle osetiti etničke razlike između Slovena koji su se naselili na grčkom i onih koji su se naselili na latinskom jezičnom području. Razlike koje nastaju između jednoplemenih naselja na područjima raznih jezika i njihove civilizacije mogu biti samo kulturne i održavati se u manifestacijama civilizatorske aktivnosti dotičnih jezika, a nikako u njihovom etničkom karakteru. Sloveni su došli na Balkan kao plemenske jedinice, koje je za izvesno vreme spajala nešto vlast obarska, a nešto potreba da sa što većim brojem izvedu napade i obezbede odbranu u borbi sa Vizantiskom Carevinom. Čim su se razišli s Obrima i uspeli da ih odbiju, i čim im protiv Vizantije nije trebala dalja borba u većim razmerama, njihova zajednica slabi i postepeno se rasipa. Svako pleme nastoji da živi svojim životom. Razuđeno područje zapadnog Balkana, sa dolinama koje obično zatvaraju planine, bilo je veoma pogodno da se u njima razvija plemenski život. Stara ilirska plemena, mnogobrojna i rasuta na tom području, daju lepo svedočanstvo o istoriskoj tradiciji takve pogodnosti. Takve doline, ponegde malo proširene, kao prirodne geografske jedinice, kod nas zvane župe, obuhvatale bi, uglavnom, ili jedno celo manje pleme ili jednu celu poveću bratstveničku organizaciju. Takvo plemensko grupisanje slovensko imalo je, na ovom istom području, neposredne primere kod starinaca. I organizacija arnautskih fisova odgovara našoj plemenskoj u dinarskim oblastima. »Ne stvorivši sami ništa za političku organizaciju, Sloveni su prionuli uza vizantisku organizaciju oblasti, usvojivši i velike granice rimskoga sveta. Pošto Sloveni nisu znali ni za kakvo jedinstvo, samo se sobom stvaralo ovo usvajanje rimskih administrativnih i graničnih organizacija.« Tako je u svoje vreme tvrdio St. Novaković. Danas to tvrđenje ima da pretrpi znatne izmene. Kao došljaci na novom području, Sloveni su od starinaca primili i zadržali dobar deo starih mesnih naziva, pa, prirodno, i nazive većih oblasti, kao što su Dalmacija, Dioklitija, Istra, Maćedonija i sl. Razbijeni u manje plemenske jedinice, oni zadugo nisu imali pregleda jedne veće celine, ali su zato rano stvorili svoje nazive i svoju podelu i grupisanje malih župa. Teško bi se sad dalo utvrditi da li se granice slovenskih župa podudaraju sa nekim manjim administrativnim jedinicama stare rimske i vizantiske države; ali, stvaranje oblasti kao Zahumlje, Podgorje, Zagorje, Donji Kraji i sl. očevidno je našeg porekla. U Dukljanskoj hronici pominje se čak da je područje Hrvatske bilo podeljeno u dve velike celine: u Belu Hrvatsku (od Vinodola do Duvna) i Crvenu (od Duvna do Drača). Naziv Bele Hrvatske opominje jasno na Bele Hrvate, a nazivi Crvena i Bela Hrvatska imaju analogije u Beloj i Crvenoj Rusiji iz stare postojbine. Ta podela nije odgovarala staroj rimskoj ni po obimu ni po glavnim središtima. Područje Slavonije ili panonske Hrvatske prešlo je, isto tako, granice starih rimskih oblasti. Bosna se iz male župe razvila postepeno u nov geografski pojam. I područje Raške tek srpskom aktivnošću postaje nova političko-administrativna jedinica. Ukoliko su posle zadržavane stare tradicije, one su se prilagođavale novim odnosima; ali, promene su bile ipak tolike da se stara geografska podela jedva ponegde održavala samo sećanjem po imenu.
18
Jedna velika tradicija stare podele rimske države sa kraja IV veka, koja je ostala i održala se kroz prva stoleća Srednjega veka, a čije se posledice osećaju, dobrim delom, sve do naših dana, jeste podela u dve velike kulturne interesne sfere. Kada su Sloveni došli na Balkansko Poluostrvo, ono je celo pripadalo Vizantiji. Zapadnog Rimskog Carstva nije uopšte više bilo. Ali, ostale su tradicije intenzivne romanizacije starih ilirskih i tračkih oblasti na Balkanu, koja je vršena sistematski i godinama iz Jadranskoga Primorja i duž Save i Dunava kao glavnih rečnih komunikacionih arterija, i koja je obuhvatila ceo zapadni deo Poluostrva. Granica između latinskog i grčkog područja išla je, uglavnom, od Dunava, čija je okolina bila prilično romanizovana, sve do njegova ušća, i onda otprilike od Vidina, timočkim tokom, između Niša i Sofije na Skoplje, a od Skoplja preko Kosova na liniju Prizren-Skadar-Lješ. Kao uvek na granicama, postojao je izvestan pojas mešanja. Slovenske mase, i one iz Panonije kao i one iz Dakije, došle su u prvi mah, na celoj dunavskoj liniji, u dodir sa romanskim i romanizovanim balkanskim elementom; po prelasku na Balkan samo je manji deo Slovena, i to onaj koji se spustio u Trakiju i Maćedoniju i još južnije, došao u oblast grčke kulture. Glavno ukrštanje tih dvaju kulturnih uticaja vršilo se, prema tome, na području gde se razvila srednjovekovna srpska država. U zapadnu, latinsku, kulturnu sferu ušli su sasvim Hrvati i današnji Slovenci; uticaj latinske kulture bio je u prvo vreme pretežan i kod Srba, dok se kod istočnih Slovena u severnoj Bugarskoj oseća dosta rano sve više približavanje Grcima i uticaju Carigrada. Na Balkanu se onda vršio jedan od najprirodnijih procesa koji se javljaju u dodiru svežih »varvarskih« naroda sa pretstavnicima starijih kultura. Ma i ostali pobednici u fizičkoj borbi, varvari su podlegali kulturnoj snazi, veštini i tehničkoj spretnosti starinaca. Taj proces je bio spor; ponekad mu se, sa planom, davao i uporan otpor; ali, rezultat je manje više bivao uvek isti. Tradicije stare rimske države prihvatila je rimska crkva, i ona je, preko svojih organizacija, uspela ne samo da spase nego i da obnovi vrednost latinske civilizacije. Do god. 732. pod vlast rimske crkve spadalo je celo područje Balkana sem Trakije. Najveći deo Južnih Slovena došao je, dakle, i u tom pravcu najpre u dodir sa romanskom kulturom. Ne bi se moglo sporiti da se među nama dosta rano razvila i izvesna biološkorasna razlika usled etničkog mešanja Južnih Slovena sa drugim narodima koji su se zatekli na Balkanu ili koji su stigli na to područje u ranom Srednjem veku. Na zapadu je prevlađivalo srođavanje Slovena sa romansko-ilirskim elementima, a na istoku je, uz izvesna tračka nasleđa, došao jak uticaj bugarske krvi. Tragovi tih mešanja osećaju se, često dosta jasno, u izvesnim psihičkim osobinama, koje prirodu čine jačom od vaspitanja. Nije slučajno što su Hercegovina, Crna Gora i Albanija očuvale, po starom ilirskom tragu, još uvek žive plemenske tradicije i izvesne patrijarhalne organizacije (na pr. stočarske katune i kretanja); ili što kod Bugara nalazimo lako uočljivu oskudicu osećajnosti i u privatnom i u državnom životu. Uostalom, razlike se očigledno vide i u samom tipu. Kod Bugara se još nije izgubio tip turanskih kosih očiju i ispupčenih jagodica, dok kod brđanskih Dinaraca prevlađuje neslovenski okošt, iznad prosečnog izrastao soj ljudi, više tanane konstrukcije, često sa očima vanredne živahnosti. Balkanski Sloveni, kao gotovo svi narodi Evrope, imaju malo čistih etničkih oaza, a ukoliko ih je dosad sačuvano, najčešće su u području od središnje Bosne do Ibra, zapadne Morave i Tare.
19
Prodirući u nova područja na Balkanu Sloveni su naročito napadali na gradove; jedno stoga što su to bila administrativna i vojnička središta koja su im zadavala brige, i što su se tu nadali bogatome plenu. Težaci i stočari, Sloveni nisu imali smisla za gradski život. Stoga se i više mešaju sa stočarskim i zemljoradničkim elementom starosedelaca nego sa građanima. Velik deo značajnih starih gradova koji je propao tokom obarskoslovenskih prodiranja nije uopšte više podizan, kao Virunum, Narona, Doklea, Bistue, Domavium, Cibale, Viminacium; a novi gradovi, podizani mesto propalih, imali su za obnavljače i za stanovnike i opet romanski elemenat; tako Split koji je nastao mesto Salone, Raguza-Dubrovnik mesto Epidaura, Kotor mesto Agruviuma, Bar mesto Duklje, mada Dubrovnik i Kotor nose slovenska, istina sekundarna, imena. Jedino je mesto starog, početkom VII veka propalog Singidunuma nastao već u IX veku slovenski Beograd i, posle, mesto Emone slovenska Ljubljana. Posle opasne bujice slovenske, koja je početkom VII veka ostavljala za sobom pustoš gradova, nastala je doskora, a sigurno već tokom VIII veka, izvesna obnova. Ti obnovljeni gradovi teško bi se održali da nije bilo stalnog priliva iz susednih slovenskih oblasti, čiji su ljudi dolazili tamo ponajčešće kao radnici i posluga u želji da tu izuče razne zanate. Stanovništvo gradova u Splitu, Dubrovniku ili Kotoru bilo je nesumnjivo sa većim ili manjim procentom već u XIII veku preko polovine slovenskog porekla i služilo se u privatnom životu srpskohrvatskim jezikom; ali, moć tradicija i ugled latinsko-romanske civilizacije bio je toliki da narodni elemenat nije mogao da dođe do pravog izražaja sve do kraja XIV i početka XV veka. Narodni elemenat slovenski odneo je najzad pobedu zahvaljujući svojoj brojnoj jačini i svojoj prirodnoj ekspanziji; ali, gradsku kulturu, kao i imena starih gradova, zadržao je od starinaca. Tako su, sa malim jezičnim izmenama, ostali sve do danas stari nazivi mesta, kao Celeja-Celje, Siscia-Sisak, Tarsatika-Trsat, Jadera-Zadar, Delminium-Dumno, Risinium-Risan i dr. Mora se istaknuti veoma važna pojava da je te gradske kulture ostalo tek malo u unutrašnjosti naših zemalja, udaljenih od Primorja i od glavnih saobraćajnih arterija, Save, Dunava i Neretve. Od starih gradova u unutrašnjosti severne Srbije održao se samo Niš, a u Bosni samo Dumno; ostalo su ili mala sela i trgovišta, ili proste ruševine. »Pojedini delovi naše države (naglašavao je J. Cvijić) nisu prirodom dobro vezani, i ona nije geografska celina... Uostalom, među većim evropskim državama samo je Evropska Rusija potpuna geografska celina, i u manjoj meri Francuska.« Ova važna činjenica upadala je u oči, u izvesnoj meri, i starim narodima. Stoga dolaze pokušaji da se prirodne smetnje dobrim komunikacijama što bolje savladaju. Rimski putevi, koji imaju ishodišne tačke u Primorju, najbolji su dokaz za to. Put sa mora na Dunav, sa Dunava u Carigrad, i sa mora, suvim, na Solun i Carigrad, bili su preduslovi za održavanje rimske vlasti i pravilan kulturno-ekonomski promet. Ti putevi, sa privrednim središtima razvijenim na njima, pretstavljali su jednu od najlepših tradicija romanske civilizacije. Rimski putevi, koji su se nastavljali na one u Italiji, išli su: jedan od Istre Dalmacijom sve do Skadra, sa krakovima na Sisak, Savu i Drinu; drugi od Emone (Ljubljane) na Sirmij i dalje na more; treći, čuvena via Egnatia, od Drača preko Pelagonije na Solun. Poseban put vodio je od Dunava dolinom Morave i Marice, preko Niša i Sofije, za prestonicu. Glavno mesto na zapadnom delu Poluostrva bila je Salona, danas Solin kod Splita. Usred dalmatinskog primorja sa živopisnom i relativno bogatom zaleđinom, Salona je postala ne samo središte administrativnih vlasti za Dalmaciju nego i znatno trgovačko mesto. Za vreme cara Dioklecijana, koji je tu u blizini počeo da podiže svoj
20
veličanstveni dvor, grad postaje jedan od glavnih u celoj državi. Porfirogenit kazuje da je bio velik kao gotovo pola Carigrada. Spomen na Dioklecijana, koji je tu i umro (god. 313.) i bio sahranjen u svom mauzoleju, pretvorenom docnije u stonu crkvu, prešao je od starosedelaca i Slovenima i očuvan je u narodu onog kraja sve do danas. Nekoliko naših priča i predanja govore o caru Dukljanu. Isto tako, gotovo na celom području Jugoslovena očuvala se i uspomena na cara Trajana, koji je na Balkanu, davno pre njihove pojave, razvijao veliku aktivnost. Od istočnih careva nije, međutim, zapamćen nijedan sem Konstantina i Jelene, koje je popularisala crkva. Legenda o Justinijanovu slovenskom poreklu docnija je i to književna tvorevina. Stari grčki i rimski gradovi, koji se održavaju za celo vreme naše istorije i koji zadržavaju svoj značaj, jesu po redu ovi: Albona— Labin, Tarsatika — Trsat, Senia — Senj, Enona—Nin, Jader — Jadera — Zadar, Skardona — Skradin, Tetragurium — Tragurium — Tro-gir, Delminium — Dumno, Rizon — Risinium — Risan, Batua— Budua—Budva, Ulcinium—Ulcinj, Eliosos—Lisos—Lješ, Skodra — Skadar, stara ilirska prestonica, Medeon — Medun. Oblast Istre, južnog Norikuma i gornje Panonije dodeljivana je pri administrativnoj podeli Rimskog Carstva većinom Italiji. Taj kraj je obično služio kao prelazno područje iz Italije prema severu i istoku, kao posle i varvarima u obratnom pravcu. Područje to bilo je zbog toga izukrštano mnogim putevima, čije je ishodište ponajviše bila Akvileja. Od mesta tog područja održala su se Longatikum — Logatec, Petovio — Ptuj, Celeja — Celje, Karnium — Kranj. U unutrašnjosti Hrvatske oblast Like nosi staro ime, dok se od starih imena gradova očuvao neznatan broj. Na Savi je starodrevna Siscia — Sisak, stecište glavnih kopnenih i vodenih puteva, veoma razvijen grad, sa svojom kovnicom novca; na Dravi je Mursa — Osek. Od starih imena gradova i po Hrvatskoj i po Slavoniji očuvalo ih se relativno malo, što je i razumljivo kad se uzme na um da su tim područjem prolazile od V veka sve glavne najezde Gota, Langobarda, Slovena, Obara i Mađara, Vredi zabeležiti da ipak svi rimski tragovi nisu propali. Od naziva stare Marsonije (Brod) još je ostao trag u bari Mrsunji. Od Kukiuma je Ilok. Po slavnom gradu Sirmiju, Sermiju (Mitrovici), dobio je ime ceo Srem. To je bio najznačajniji grad celog ovog kraja od III—VI veka, sa kolonistima sa raznih strana sveta, čak i iz Male Azije, i sa jednim pravim carskim dvorom. U Srbiji je od starih gradova ostao Viminacium, koji je po oznaci castellum dobio današnje ime Kostolac; od Pinkuma je ostao Pek, od Arsena — Ražanj. Naisus — Niš je rodno mesto cara Konstantina Velikoga. Skupi pored Skoplja dobija naročit značaj od vremena cara Justinijana I, koji se rodio tu, u blizini, u selu Taurisiju. On je grad Skupi razvio i podigao na stepen metropole davši joj naziv Justiniana prima. Stari su gradovi Ulpiana — Lipljan, Stobi kod Gradskog, koji se u poslednje vreme sistematski otkopava i proučava, i Ahris — Ohrid, uz koji se spominju struge kao odvodni jarci (στρουγαι). Područje na kojem je postala današnja Jugoslavija bilo je, dakle, pretežno u tradiciji rimske državne kulture. Kada su Sloveni počeli da se smeštaju i učvršćavaju na svojim sadanjim sedištima, rimska država je bila propala i njena civilizacija ustupala je postepeno uticaju novog državnog središta sa Istoka i varvarizaciji novih došljaka. Ali, tradicije stare kulture i administracije, kojima je dugim i sistematskim radom dobrim delom uspelo da savladaju geografske prepone, bile su se toliko ukorenile da je njihovo održavanje trajalo dugo i posle pada rimske države. Na Balkanu je rimska civilizacija bila toliko intenzivna da je pripomogla obrazovanju čak i novih etničkih elemenata. Staro domaće stanovništvo romanizirano je u izvesnim oblastima, a naročito u Primorju i oko
21
Dunava, u tolikoj meri da je ono postalo gotovo čisto romansko. Rumunski elemenat, koji je proizvod balkanskih starosedelaca i romanskog etničkog i kulturnog sloja na Balkanu, neposredan je primer te rimske aktivnosti. I kod konzervativnih i u svoje planine povučenih Arbanasa uticaj romanskog elementa pretstavlja važan sastavni deo njihove opšte, pa čak i etničke kulture. Srbi, Hrvati i Slovenci našli su se, dakle, po svom dolasku na Balkan, na jednom području na kojem je kulturna tradicija bila prilično ista. Geografska nepovezanost pojedinih naših oblasti učinila je da intenzivnost romanske civilizacije nije obuhvatila podjednako celo jugoslovensko područje, ali ipak nije mogla dati drugi duh toj civilizaciji. Ta tradicija bi stoga pre mogla naša plemena još više da približi nego što bi pretstavljala jedan od uzroka našeg odvajanja, kako se to ponekad pogrešno mislilo. Proces našeg razdvajanja vršio se postepeno, pod više uticaja, u istoriskim vremenima koja možemo pratiti; on nije došao kao posledica stanja koje se zateklo, nego zbog novih prilika, težnji i uticaja, i zbog izvesnih naših osobina karaktera i navika koje smo doneli i u novu postojbinu. Pri pregledu prvih slovenskih naselja na Balkanu upada u oči njihova prekomerna rasutost. Slovenska naselja spominju se od područja Dunava u Austriji i Tirola sve do Crnog Mora i na jugu čak do Peloponeza. Ta pojava kazuje dvoje: jedno, da je broj Slovena doista bio veliki, mnogo veći nego svih drugih naroda koji su došli na Balkansko Poluostrvo; i drugo, da ti Sloveni nisu dolazili ovamo pod jednim vođstvom, sa nekim planom, kao na primer Bugari ili Mađari u dunavsku kotlinu, nego u masama, kao talasi neke velike poplave, nošeni nekim strujama koje su ih zahvatale ili koje su, slučajno ali retko, sami stvarali. Na području današnje Bugarske spominje se u VII veku osam slovenskih plemena, od kojih Severce, nastanjene prvobitno oko Varne, znamo po imenu. To pleme, poznato po takozvanoj Nestorovoj hronici, imalo je svoje srodnike u Rusiji, a spustilo se u Bugarsku očevidno ili morem ili preko današnje Rumunije. Jedan njihov deo dopro je čak do Epira. Jermenski geograf VII veka, Mojsej Horenski, kazuje da je u Dakiji živelo čak dvadeset i pet slovenskih plemena i da su, prešavši Dunav, zauzela ne samo Trakiju i Maćedoniju nego i Ahaju i Dalmaciju. Među Slovenima u Dakiji znamo za AbodriteBodriće, po kojima je verovatno dobila ime bodroška županija. Mnogo je starih slovenskih plemenskih naziva zabeleženo naročito na celom području Maćedonije. U blizini Soluna, a posle oko Pologa, behu se smestili Drugovići, čije saplemenike, Dregoviće, spominje Kijevska hronika između Dvine i Pripjata. Slovenskih Drugovića (Drogawitz) bilo je u X—XII veku i u Nemačkoj, u Altmarku. Vajuniti su stanovali, po svoj prilici, u Maćedoniji, ali su se posle pomerili prema jugu, u epirsku oblast. Brsjaci, Brziti, zauzeli su Pelagoniju, sa širokim područjem od Velesa do Ohrida. Na srednjoj i gornjoj Mesti nalažahu se Smoljani. Kijevska hronika spominje Kriviće, slovensko pleme koje je podiglo grad Smolensk, a zna se i za rusko pleme Smoljane. U Hercegovini, na zapadnoj strani Neretve, oko Mostara i u tom gradu, postoji i danas veoma jako bratstvo Smoljana, a u Pounju, u Bosni, selo Smoljana. Na jugu Grčke, u Lakedemoniji i na Helosu, spominju se Milinci i Jezerci. Nije sigurno da li su slovensko pleme i Sagudati, koji se pominju sa njima zajedno, pošto je veoma verovatno da su to možda Sakulati, Sakuli, očuvani sada sa tim imenom u Erdelju kao hunsko-mađarsko pleme. Etnički veoma izmešani, došli su oni u dodir sa Slovenima možda negde oko Karpata, pa se onda uputili sa njima na Dunav i posle na jug.
22
Na zapadu su slovenska plemena daleko dopirala. Tamo je njihova granica išla do linije Aniža—Anras—Karnski Alpi—Ponteba—Gradiška—Soča. U Tirolu, između Pregratena i Vindtala, ima mesto Das natische Loch, sa predanjem o nekim čudnim ljudima. I u Koruškoj postoje legende o entrische Lovte; to su po svoj prilici tamna sećanja na slovenske Ante. Kasnije, krajem VIII veka, šire se Sloveni dublje u Istru. Prema severu slovenska naselja samo mestimično dopirala su do Dunava; inače, kako je već tačno rečeno, »krajevi severno od Drave, sa obe strane Dunava, bili su pašnjaci avarskim hordama«. U južnoj Austriji kraj između Ensa i Pilaha zvao se u IX veku Sklavinija. Naziv sa štajerske granice Stodertal u vezi je, po svoj prilici, sa imenom severnih braniborskih Stodorana, a u imenu Forestum Susel ostao bi trag rusko-polapskih Suzelaca. Rašireno ali pasivno pleme Duljeba spomenuli smo već ranije. Dudleipa je bila čitava mala oblast među Slovencima, karantanska grofovija, uglavnom na području današnje južne Štajerske. Dva najaktivnija plemena Južnih Slovena behu Srbi i Hrvati. Srbi se smestiše najvećim delom u središnju i istočnu Bosnu, u zapadnu Srbiju do Rudnika i u područje današnje zetske banovine; uglavnom, zauzeše središnji položaj među slovenskim plemenima na Balkanu, u području visokih planina i bogate gore. Hrvati se smestiše duž dinarskih Alpa, pretežno u Lici i hrvatskom i dalmatinskom Zagorju, na domak morske obale, pružajući se postepeno u Posavinu i zapadnu Bosnu. Na svojoj istočnoj i južnoj granici Hrvati su se stalno mešali sa Srbima i pretapali se jedni u druge, a na severu i severozapadu Hrvati su bili u intimnijoj vezi sa slovenskim plemenima, od kojih su ostali današnji Slovenci. Srbi su se dodirivali na istoku i jugu sa ostalim slovenskim plemenima, koja se behu nastanila u moravskoj i vardarskoj dolini i koja im behu ili potpuno srodna ili uopšte veoma bliska. Srodnost između Srba i Hrvata bila je tolika da su ih već u XI—XII veku neki vizantiski pisci potpuno identifikovali. Jovan Skilica, a po njemu (malo izmenjeno) i Jovan Zonara, pisali su o »narodu Srba, koje nazivaju i Hrvatima«. Nije sasvim sigurno da li sličnu identifikaciju ima i Nićifor Vrienije, koji spominje »Hrvate i Dukljane« u borbi protiv Vizantije god. 1073., a ne spominje Srbe, mada je pouzdano da su Srbi učestvovali u toj borbi, dok za Hrvate nemamo za to neospornih vesti. Protiv te identifikacije Srba i Hrvata moglo bi se navesti pisanje cara Konstantina Porfirogenita, koji razdvaja ta dva plemena i povlači između njih tačno određene granice. Taj primer, međutim, nije od presudna značaja, jer se mora uzeti u obzir da je Porfirogenit pisao imajući na umu dve posebne države Srba i Hrvata, koje su postojale u njegovo doba, dok je Skilica, kao što se vidi iz navoda, davao opštu napomenu o narodu i baš polagao na to da označi mešanje Srba i Hrvata. Postoji mišljenje da je ovo mešanje bilo konkretno, na jednom određenom području, u Crvenoj Hrvatskoj. I u tom slučaju tako rana vest o srpsko-hrvatskom stapanju bila bi karakteristična za naše etničke odnose. Jer u vreme kad ih nije delila vera, a kad su ih spajali isto poreklo i jezik i zajednica interesa protiv tuđina, među Srbima i Hrvatima, gde bi živeli zajedno, i nije moglo biti drugih odnosa do potpunog stapanja i identifikovanja. To je bila, kako se voli da kaže, biološka faza njihove etničke zajednice, i stapanje je u njoj nalazilo svoj prirodni izraz. Danas među našim naučenjacima ima izvestan broj ljudi koji misle da Srbi i Hrvati nisu pravi Sloveni, nego da je to bila jedna poveća ratnička družina ili aktivan deo jednog poslovenjenog naroda koji je pokorio pasivna slovenska plemena, pa od njih primio njihov jezik ili dijalekat i vremenom se sa njima stopio, a njima dao svoje ime.
23
Istoriska analogija im je za to, sem primera sa Rusima, još i slučaj sa hunsko-turskim Bugarima, koji su god. 679. pod svojim vođom Asparuhom u relativno malom broju prešli Dunav i pokorili slovenska plemena u istočnom delu današnje Bugarske. Ime Hrvat, koje se u II i III veku javlja kao lično ime, čini se da nije slovenskog nego je iransko-sarmatskog porekla. Među imenima petoro hrvatske braće, koja se u narodnom predanju navode kao vođi Hrvata na Balkan, spominju se Klukas i Muhlo, koja, očevidno, nisu slovenskog nego tursko-iranskog tipa. I ime hrvatskog plemena Mogorovića nije naše nego istočnjačko. Da se hrvatskom imenu nađe slovenska etimologija ima nekoliko pokušaja; ali, nijedan ne može potpuno da zadovolji. U poslednje vreme profesor M. Budimir izvodi ime Hrvat od praslovenske osnove churvu. Po njemu »ime Hrvat obeležava ono pleme slovenskog naroda koje se naročito isticalo svetlim pigmentom. Churvatu spada grupi etnikona čije se onomasiologije osnivaju na boji kose i kože.« Ni za srpsko ime prava etimologija još nije nađena. Pored one polazne tačke da je hrvatsko ime neslovensko, kao dalji razlog za gore spomenuto shvatanje dolazi i ovaj socijalni momenat: kod starih Slovenaca postojao je poseban stalež zvan kasazi, odnosno po nemačkom Edlinge, čije se ime u njihovim naseljima još drži u nekoliko naziva mesta. Današnje mesto Kasaze kod Celja zvalo se u XIII—XIV veku Edling. Ime mesta Kasezi nalazilo se i u Lici još u XVI veku; ono je, kako naglašava F. Ramouš, ograničeno samo na Hrvatsku i Sloveniju. Sama reč kasaz tuđeg je porekla (K. Oštir joj je našao paralele u više starih »preslovenskih« jezika), a isprva je označavala narodnog plemića. Među Slovencima naselja tih kasaza podudaraju se potpuno sa starim naseljima Hrvata. »Neposredno pred Celovcem (piše L. Hauptman), samo dva tri kilometra ka jugu, nalazi se Kazaze-Harbah, a unutar toga velikoga kruga diže se Gospa Sveta, gde su se kasazi skupljali da ustoličavaju svoga vladara. Sva ta pokrajina je, dakle, prava župa kasaza. A to je odlučno za shvatanje njihova porekla. Jer za sedam sela ka severozapadu od Gospe Svete veli se u desetom stoleću da leže u »hrvatskoj župi«; a današnja imena svedoče da se »hrvatska župa« prostirala još dalje, preko istih krajeva kao i kasaška, te je, dakle, kasaz i Hrvat isto«. Jedan od petoro hrvatske braće, koji je po predanju doveo Hrvate na Balkan, zvao se Kosencis; to je ime, isto tako, dovedeno u vezu sa kasaz — kosęnzь. Hrvati su, dakle, oslobodili Slovence od obarskih vlasti i kao gospodari-plemići ostali u zemlji kao povlašćen stalež. Tako je, misli se, bilo učinjeno pre toga i u Dalmaciji. Trag tog hrvatskog gospodarenja nad od Obara oslobođenim Slovenima nalazi se u jednom stavu pričanja cara Konstantina Porfirogenita. Za vreme ratovanja protiv Saracena, god. 869., navodi se »da su Hrvate i ostale poglavice (gospodare) Slovena preveli u Langobardiju stanovnici grada Dubrovnika na njihovim vlastitim lađama«. »Dakle, Hrvati su se (piše isti L. Hauptman) delili još za Konstantina i narodno i socijalno od Slovena, vladajući njima kao plemstvo otkako su proterali Avare.« Nama se čini da u toj teoriji ima mnogo uopštavanja. Ako su Hrvati, svojim dalekim poreklom, i bili Nesloveni, oni su se, živeći među Slovenima, na njihovu području, pretopili davno u njih, i to svakako mnogo pre VI i VII veka, kao i Anti. Velika raširenost Hrvata u Poljskoj i Češkoj, među čisto slovenskim plemenima, kazuje dovoljno jasno da je taj proces davno počeo i davno završen. Bugarskog imena nema među Severnim i Zapadnim Slovenima, mada su oni došli u neposrednu blizinu slovenskih područja svakako nesumnjivo bar u V veku. Isto tako nema ni imena ruskog među Južnim Slovenima. Hrvati su došli na jug nesumnjivo kao slovensko pleme. Istoriski je
24
tačno da je jedan deo Hrvata naselio alpisko područje, gde danas žive Slovenci, i još dalje; primamo i to da su aktivni Hrvati oslobodili pasivnije svoje saplemenike od obarske vlasti i sami im se naturili za gospodare, pošto sličnih primera imamo u svima istorijama plemenskih odnosa, pa i kod nas samih. — Između Bugara i od njih pokorenih Slovena bilo je velikih trvenja i vidnih razlika; ljudi su se razaznavali odmah po spoljnom obliku, tragova mongolskog tipa ima kod Bugara još uvek u dovoljnoj meri; očuvani su nam ostaci starog bugarskog jezika; znamo izvesne njihove stare običaje i uređenja. A po čemu se bitno razlikuju Hrvati od Slovenaca? Zašto nijedan od toliko stranih pisaca ne pomenu ma koju razliku koja bi, ako bi je bilo, i nesviklom posmatraču morala upasti u oči? Stvar je prosta: razlike su bile male, plemenske a ne etničke; ili razlike tipa a ne rase. Ni primer uzet iz pričanja cara Konstantina nije dobar. Onde je poseban govor o Hrvatima i »ostalim slovenskim poglavarima« (τοὺς χρωβάτονς καὶ τοὺς λοιποὺς βλαβάρ χοντας) ne stoga što bi se oni delili »narodno i socijalno«, nego što su se delili politički. U X veku, kada je pisano Porfirogenitovo delo, Hrvati su imali svoju državu, a »ostale sdovenske poglavice« behu nad Srbima Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, koji se pominju po imenu i koji su imali svoju ili svoje države i oblasti. Stoga se iz tih carevih reči ne mogu načelno praviti zaključci one vrste; a i posebno, pri bližoj analizi onih reči, čovek ne bi mogao reći da je predloženo tumačenje i jedino dobro. I za Srbe se u najnovije vreme, na osnovu ne baš sigurnih podataka, javlja mišljenje da potiču iz aziske Sarmatije, negde sa srednjeg Kubana, i da su otud, relativno kasno, u I—II veku posle Hrista, počeli veća pomeranja prema zapadu. Zastupnici ove teorije nisu, naravno, mogli da objasne otkud su Srbi mogli da dopru za dva tri dalja veka čak do Labe kao Sloveni i nosioci slovenskih rasnih odlika. Glavni pretstavnik te teorije danas, N. Županić, nalazi kao najjači dokaz za nju Porfirogenitovo pričanje o dolasku Srba u Srpčište, u solunskom tematu. Kada su Srbi došli u taj kraj i tu svi mogli stati, onda njih nije moglo biti više od koje desetine hiljada. »Sve mi se čini kao da prvobitno Srpčište moramo sebi pretstaviti kao jedno vojničko logorište.« Srbi i Hrvati došli su na poziv cara Iraklija da mu pomognu suzbiti Obre, a on im je za to obećao Ilirik. Oni su došli »svakako kao organizovana vojska koja je izvršila svoj zadatak i uzela obećanu nagradu«. U ovakvom tumačenju ima izvesne nelogičnosti, koja upada u oči na prvi pogled. Ako su Srbi, kao i Hrvati, pozivani od Vizantije da se bore protiv Obara, šta će im onda vojni logor u Srpčištu, čak kod Soluna, gde Obara nije bilo i gde ih nije trebalo suzbijati? Drugo, nisu svi Srbi ni došli na jug, ni stali u samo Srpčište; njihovih naselja, sa njihovim imenom, — da ne govorimo o ostalim Slovenima, kojih je Maćedonija bila puna, — nalazi se na nekoliko raznih strana, u Epiru, Tesaliji i oko Vardara, kud ih je zanela struja pljačkaša ili doseljenika mimo one sa Lima, Drine i Morave. Dolazak Srba u Srpčište vizantiski car je izvodio sasvim jasno po etimologiji mesnog imena i po tradiciji ili kombinaciji o vezama tih Srba sa juga sa onima na severozapadu. Protiv ovih teorija o dolasku organizovanih Srba i Hrvata kao osvajačkih družina dao je F. Šišić dobru načelnu ogradu. »Istoriska praznina za puna dva vijeka, VII i VIII vijek, najjači je dokaz da Hrvati i Srbi nijesu bili osvajalačke družine na početku svoje istorije na Balkanskom Poluostrvu, nego samo dijelovi jedne velike slovenske gomile, koja dugo još nije ni pomišljala na osnivanje organizovanih država.« U tom pogledu nije ništa poučnije nego sravniti istoriju organizovanih ratničkih Bugara sa savremenom istorijom Srba i Hrvata. Dok naša plemena žive u planinskim župama i oblastima, Bugari već početkom VIII veka, samo četvrt stoleća posle svog dolaska na Balkan, posreduju u
25
borbama oko carskog prestola u Vizantiji, i njihov vladar Tervel god. 705. dobija titulu ćesara. A početkom IX veka, kad se jedva javljaju začeci srpskih i hrvatskih malih država, Bugarska počinje svoju dugu borbu o suparništvo sa Vizantijom na Balkanskom Poluostrvu, i uspeva da god. 811. skine, u borbi, glavu jednom vizantiskom imperatoru. Isto tako je aktivistička i Rusija IX veka, kad u njoj počinju svoju vladu pozvani vareški knezovi i njihova družina nad plemenima pasivnih ili nesložnih Slovena. Isti primer ponavlja se docnije sa dolaskom Mađara u Srednju Evropu. Neverovatno je stoga da bi Srbi i Hrvati, kad bi bili čisto ratnički avanturisti ili organizovane vojničke družine, izmenili svoju prirodu odjednom i bez ikakva traga, zadovoljivši se samo time da suzbiju Obre i pokore ranije naseljene Slovene. Jezična arheologija daje nam dosta određene rezultate u pogledu jedinstva dijalekata starih južnoslovenskih plemena i isključuje mogućnost da su Srbi i Hrvati došli na Balkan kao elemenat dijalekatski drukčiji od ostale slovenske mase. Naši lingvisti nalaze da su srpskohrvatski i slovenački proizvod jednog zajedničkog jezika i da su njihovi pretstavnici njim govorili i pre svog grupisanja na današnjem području. »U granicama tadanje njihove društvene zajednice (objašnjava A. Belić) dobivene su tri dialekatske nianse, kajkavska, čakavska i štokavska, od kojih su i posle toga čakavski i kajkavski dialekat razvijali zajedničke crte. Kada su njihovi pretstavnici došli na Balkansko Poluostrvo, odnos među njima promenio se u toliko što su sada čakavski i štokavski dialekat počeli da žive opštim životom, a jedan je deo kajkavskog dialekta — hrvatski kajkavski počeo da potpada pod sve jače uticaje štokavskog i čakavskog dialekta, i da se razvija zasebno od slovenačkog kajkavskog«. Prema tome, otpada ono ranije mišljenje koje se dosta dugo držalo u nauci: da su Srbi i Hrvati svojom pojavom na Balkanu rastrgli onu jezičnu zajednicu, koja je spajala krajnja južnoslovenska plemena na zapadu sa onima na istoku, odnosno Slovence i bugarske Slovene. Naprotiv, danas je očevidno da svi južnoslovenski jezici, sa bugarskim zajedno, nisu ništa drugo nego dijalekti jednog zajedničkog jezika, sa prelaznim tipovima od slovenačkog srpskohrvatskom i od srpskohrvatskog bugarskom. Mi ne mislimo reći da nije uopšte bilo na Balkanu plemenskih slovenskih elemenata koji su imali i izvesne svoje jezične osobine donekle drukčije od današnjih južnoslovenskih, naročito s obzirom na to da je bilo plemena koja su dolazila sa raznih strana slovenskog područja; ali, eto, jezičari smatraju kao utvrđeno da je glavna masa slovenska koja je naselila Panoniju i Balkan bila manje više jezički homogena, sa malim razlikama, i da je kao takva asimilovala druge grupe došljaka. Današnji naši lingvisti, dobrim delom, izrično naglašavaju da u prošlosti, u slovenskoj jezičnoj zajednici, pretpostavljaju jedan južnoslovenski prajezik. Sasvim je po tome prirodna pojava što se elemenat sa jednim u osnovi zajedničkim jezikom oseća kao celina prema tuđim narodima sa kojima je došao u dodir na novom području, prema Germanima, Romanima, Grcima, Arnautima i Hunima. Stoga je prirodno i što opet oni njih shvataju kao jednu celinu. Pa je razumljivo dalje i to što se prema zajedničkom slovenskom nazivu gube postepeno starija plemenska imena ili što zadržavaju čisto lokalan karakter. Brsjaci se, na primer, u odnosu prema tuđinu označavaju samo kao Sloveni, a njihovo im ime služi za razliku od srodnih Poljana, Mijaka i drugih. Da je tako vidi se najbolje po tome što se na Balkanu među Slovenima javlja čitav niz novih plemenskih naziva koji nemaju više ničeg starog plemenskog, nego su čisto geografski. Takvi su nazivi: Timočani, Braničevci, Jezerci, Zećani, Trebinjci,
26
Neretljani i t. d. Neretljani se, na primer, sami tako nazivaju; to nije, dakle, oznaka drugih. Međutim, ko zna koliko se starih plemenskih zajednica i naziva slilo u taj novi! Jedina dva plemenska naziva koja su se održala i postala skupna za veći niz bliskih plemena to su srpski i hrvatski. Zašto su ta dva plemenska naziva izbila mimo opšte slovenskoga? Odgovor je, uglavnom, ovaj, mada nepotpun: zato što su ta dva plemena, svakako aktivnija, sticajem prilika prva uspela da obrazuju države, i to, kako ćemo videti, Hrvati pod pritiskom Franaka, a Srbi pod pritiskom Bugara. Stvaranjem izvesne organizacije za odbranu, koja je dobila karakter državne zajednice, stvorilo se središte koje je posle, prirodno, sa svojim političkim radom i širenjem nosilo i svoje ime. Duljebi, kao pasivan elemenat, nisu pokazivali podobnosti za borbenu ekspanziju; ta pasivnost karakteriše u osnovi i njima bliske Slovence. Oni su se pokazali kao etnički veoma izdržljivi i gotovo neodoljivi, ali su politički bili bez ikakve inicijative. — Drugi činilac bilo je dinarsko gorovito područje, na kojem su se učvrstili Srbi i Hrvati. Velike borbenosti bilo je nesumnjivo i kod Slovena u Maćedoniji, ali su oni, blizu velikih središta Vizantiskoga Carstva, bili lakše na udarcu, i stoga u nemogućnosti da se nesmetano organizuju. Do Srba i Hrvata, u njihovim planinama, teško se dolazilo; a i kad se javljala opasnost, nije bilo teško spremiti odbranu. Sem toga, i Srbi u istočnoj Bosni i u Raškoj, i Hrvati u Lici, zapadnoj Bosni i severnoj Dalmaciji nisu dugo bili na putu nijednoj od sila zainteresovanih za balkanske akcije. Stoga su Srbi mogli, mimo ona slovenska plemena u dolinama koja su Bugari brzo pokorili, da se održe i čak posle i sami pređu u napad. — Najzad, pored aktivnosti, i pogodnosti zemljišta i sa njima uslovljenog brđanskog otpornog mentaliteta, koji se za dva tri veka života na tom području osetno razvio, treba uzeti na um i ovo: da je na ovom terenu bilo dosta i etničkog mešanja. U dinarskim oblastima Balkana živela su ilirska plemena, poznata sa svoje aktivnosti i borbenosti; njihov stočarski život uticao je da te stare sklonosti vremenom ne oslabe. Između njih i naših doseljenika bilo je mnogo stapanja; čitav niz naših plemena, davno pretopljenih ili još aktivnih, sa njihovim neobičnim imenima jasno svedoče o tome (sr. Kuče, Mataruge, Pipere, Malonšiće, Katunjane i sl.). Etnički i psihički uticaj ratobornih i preduzimljivih Ilira, odnosno posle Vlaha i Arnauta, osetio se i među Srbima i među Hrvatima. Kod Slovena koje su Bugari pokorili takav je uticaj nedostajao. U romanskim gradovima Dalmacije i u obimu njihova kulturnog uticaja ostao je ove do kraja Srednjega veka u upotrebi samo opšti naziv slovenski i Sloveni, koji je služio kao etničko obeležje za naše pretke. Poznata obala u Mlecima zove se Riva dei Schiavoni. Dubrovački pisci svoj jezik zovu stalno slovinskim. Posebno srpsko i hrvatsko ime zadugo se uglavnom poklapalo sa obimom političkog širenja i uticaja srpske i hrvatske države. Izuzetak od toga nalazimo jedino u Bosni, u prvoj polovini XIII veka, gde se u službenim aktima, za razliku od romanskog elementa, stanovnici Bosne nazivaju Srbima, svojim plemenskim imenom, mada su odavno već imali svoju posebnu državnu tvorevinu. Ali, i taj izuzetak možemo razumeti kad znamo da je Bosna od X veka bila poduže u zajednici sa Srbijom, i da im je stanovništvo u stvari plemenski isto. Posle će, kad bosanska država ojača, geografsko plemensko ime Bošnjani početi da se upotrebljava, ako ne kao etničko, a ono sublizu kao nacionalno obeležje. Da bosanska država nije propala već u XV veku i sa njom uticaj njene državne organizacije, pitanje je da li mi ne bi, pored srpske i hrvatske političke individualnosti, imali još i bosansku. Između sfera srpskog i hrvatskog političkog domašaja postojali su, kako je V. Jagić tačno
27
isticao, prostrani pojasevi gde se nije zadugo upotrebljavalo nijedno od ta dva imena, nego samo staro obeležje: slovensko. To je bila, na primer, cela stara Slavonija sve do Štajerske, kao i područje rano za sebe odvojene Dubrovačke Republike. * U izvesnim plemenskim predanjima ostalo je ponešto tragova o postepenom osvajanju novih plemenskih organizacija, o potiskivanju starijih elemenata i o mešanju sa njima. Ta predanja nisu, naravno, čista i ne odnose se uvek na ovaj najstariji deo prošlosti; ali, ipak se delimično vežu za nj i ukazuju, dalje, na to da su i u samom narodu ti procesi osećani i pamćeni kao krupne i bitne izmene. Na mnogo strana u našem narodu priča se da su ranije, kao najstariji stanovnici, u balkanskim zemljama jugoslovenskog područja živeli Grci i da su kao njihovi tragovi najobičnije ostala grčka groblja sa velikim stećcima, — ali nije potpuno sigurno da li je to predanje u narodu stvarno narodno ili je došlo saopštavanjem učenijih. Mnogo neposrednija su predanja u području današnje zetske banovine, gde je plemenski život bio naročito razvijen i sa svojim duhovnim nasleđem trajao sve do naših dana. Među Bjelopavlićima i plemenima Nikšićskog Polja, Župe, Banjana, Grahova i Katunske Nahije priča se da su kao najstarije pleme tih oblasti živeli neki Španji — Špani i da su posle njih došli slovenski Lužani. Ti Lužani su, veli se, bili »stari Srbi« i zahvatili su prostor od Morače do Nikšićskog Polja i planine Garča. Pokrvili su se ljuto između sebe i postali su tako lak plen novih plemenskih organizacija Bjelopavlića i delimično Pipera i Bratonožića. U dolini Lima još do naših dana trajala je izvesna netrpeljivost između Vasojevića i Srbljaka. Vasojevići su i po predanju i po osećanju srpsko pleme, a kod Srbljaka se zadržao istoriski najstariji oblik srpskog imena (Srьblinь). Predanje govori da su sukobi između njih došli otud što za oboje nije bilo mesta na istom području. Jedan ispitivač naselja (A. Jovićević) kazuje kako Vasojevići »ne samo starosjedioce, već i nove pridošljake, ma odakle bili, nazivaju imenom Srbo ili Srbljak, a to su nazivi koji kod njih, po njihovom shvatanju, imaju prezrivo, unekoliko pogrdno značenje«. Neobično je tvrđenje jednog drugog ispitivača Vasojevića i njihovih običaja (d-ra I. Jelića) da su baš Vasojevići »nadenuli« srbljačko ime starijem stanovništvu limske doline, Lužanima, Bukumirima, Macurama, Španjima i »Latinima«. Otkud ta pojava da srpski Vasojevići srpskom imenu dadu prezirno značenje? Sama plemenska borba ne bi bila dovoljno objašnjenje za to. Stoga će biti verovatnije ovo tumačenje: kao čistije bratstveničko i mlađe pleme Vasojevići su osećali razliku između sebe i onih smešanih raznoplemenika, slovenskih (Lužani) i neslovenskih, koje je vladajuće srpsko pleme, osvajajući i asimilujući ih, pribralo pod svoju vlast i naturilo im svoje srpsko ime. Veoma je važna činjenica da su svuda u Crnoj Gori, kako saopštava J. Erdeljanović, i stara plemenska imena Bukumira i Lužana postala podrugljiva. Vasojevići, kao i Bjelopavlići, daju primer mlađih plemenskih organizacija, koje počinju svoju aktivnost pošto je glavno srpsko pleme uvelike uspelo da se afirmira na svom novom području i da njih omogući; oni su se prema tom starijem elementu, koji se vremenom trošio, osećali homogeniji, jedinstveniji, svežiji i, prema tome, superiorniji. Ali, nisu ipak mogli da se otmu njegovom neodoljivom uticaju. To ime, koje su nipodaštavali, ipak su primili kao skupniju oznaku čitave zajednice, i kad se u Vasojevićima kaže srpsko onda to znači vasojevićsko i srbljačko zajedno. Ime plemena koje je omogućilo da se stvori država osvojilo je pomoću te državne organizacije nad imenima drugih plemena i oblasti, pored svega toga što su mestimično izvesna plemena i
28
jača bratstva uspevala da se prema pretstavnicima glavnog plemena osete kao svežiji i ekspanzivniji elemenat. Oko Tare i Lima, priča se, bilo je staro pleme Kriča kao jedna grana većeg plemena Mataruga, po kojem je dobio ime Kričak i čitav kraj od Kolašina do Plevalja. Njih su, posle dugih i krvavih borbi, po tradiciji, potisli Drobnjaci, koji se kao stanovnici Jezera javljaju krajem XIV veka. Tuđa imena, koja se pominju u tim na-rodnim predaaima, mogu se pouzdano utvrditi na ovom području. Ime Špana dalo bi se tumačiti poznatim nazivima iz kruga antičke mediteranske onomastike, kao što su etrursko Spanius ili Španija (Hi-spania); ali ovde, kod nas, ja upozoravam i mislim pre na arbanaško pleme Spana, koje se javlja u oblasti oko Skadra i Drivasta početkom XIV veka i koje se već tu, ako ne i pre, intenzivno mešalo sa Srbima. Mataruge su očevidno neslovenskog porekla; među Arnautima poznata ja moćna porodica Mataranga, koja oe pominje od XIII veka. Pleme Mataruga pominje se češće u XIV veku; ime njihovo nalazi se još u mesnim nazivima kao što su poznata banja Mataruge kod Kraljeva ili selo Mataruge čak na Stonokom Poluostrvu. Macure potsećaju na arbanaške Macarke ili Macreke, a možda su i neko naše pleme sa severa iz oblasti Mazura.1 Njima narod negde pripisuje stara groblja sa stećcima. Tračka reč krisio i ilirska krüsi upućuju nas na Kriče, koji bi, prema današnjem albanskom, bili crni ili crnokosi ljudi. Potomci starih Kriča žive danas kod Nefertare kao pravoslavni i muslimani, i odelom, koje im je isto, još uvek se vidno razlikuju od Drobnjaka. U jednom albanskom aktu iz god. 1304. pominju se Leceni, t. j. Latini (po arnautskom l’etin = Latinin, katolik), koji su svoje ime dobili po veri. Očevidno je, dakle, da se u narodnom predanju očuvao spomen na davne nazive plemena sa kojima su oni na ovom području dolazili u dodir ili u sukobe. Ponekad se i čisto srpska plemena javljaju pod nekim od starijih tuđih naziva. Mrkojeviće u Prapratnoj nazivali su susedni Arnauti i po njima Mlečani Pamal’ocima, Pamaliotima, imenom u kojem je očuvan stari arnautski naziv mal’ok = brđanin. Upada u oči da nove plemenske organizacije kao Zupci, Banjani, Drobnjaci, Maleševci, Ćeklići, Ozrinići, Bjelopavlići, Vasojevići, mada su razvijene iz stočarskih katuna, nose pretežno srpska imena za razliku od tih starih većinom tuđih i mešanih. Starije srpske organizacije osvajale su poslovenjujući pojedina plemena na koja su nailazile; ali, zadržavale su njihova imena kao tradicionalna, onako isto kao što su zadržavale imena mnogih reka, planina i mesta. Njihov glavni uspeh bio je u tom što su ta plemena vremenom potpuno posrbile i dale im opšte srpsko ime kao gospodujuće i državno. Poslednji uspeh postignut je u toj staroj tradiciji sa starim plemenom Kuča, koje je još u XVII veku bilo pretežno arbanaško. I srpskohrvatska imena starih plemena koja pominje narodno predanje nisu slučajni proizvod neke kombinacije. Ime Lužana poznato je dobro iz Hronike popa Dukljanina; oni su ranije imali svoju Lušku županiju severno od Skadarskog Jezera. Njihovo ime pominje se u istoriskim izvorima do sredine XV veka; poslednji im je poznati spomen iz godine 1455. Među Hrvatima dugo se pričalo da ih je na Balkan 1
Izvesnih spomena na stare narode sa kojima smo bili u vezi u našoj staroj otadžbini ili na putu prema Dunavu ima kod nas i inače, u toponomastici ili u ličnim imenima. Ime Šeremet, često u Bosni i kod Rusa kao porodično, dovodi A. Soboljevski u vezu sa Sarmat. U bilećskom srezu zetske banovine postoji Hina Glava. Oblik Hin (Hыnь) nesumnjivo je stari naš oblik za Hune.
29
predvodila pored petoro braće i još jedne sestre devojka Buga. Pleme Bužana postojalo je, doista, i u staroj domovini oko reke Buga i u novim balkanskim oblastima. Između Otočca i Gospića sterala se stara Buška župa sa glavnim gradom Bužinom. Na staro pleme Lučana potsećaju hrvatska sela Lučani kod Ogulina i Lučane kod Sinja. I Sansku župu u Bosni dovodi V. Klajić u vezu sa Sanom u Galiciji, kao i mesta Premišlje i Primišlje kod Slunja sa Pšemislom. »Takovo opetovanje topografskih imena nije ništa slučajno i samovoljno, nego se osniva na prastarom običaju da iseljenici redovno nazivaju rijeke, gore i naselja u svojim novim obitalištima imenima iz svoje stare domovine. Imena Duljebska rijeka, Bužani, Lučani, Sana, Lomnica, Bistrica, Premišlje ili Primišlje, jasno dokazuju da su tako i stari Hrvati činili prigodom seljenja iz zakarpatskih krajeva u rimsku Dalmaciju«. Još pre Klajića izneo je F. Rački čitavu listu primera kao potvrdu za to. Na pr. imena reka u Poljskoj i kod nas: Obra, Mlava, Pšinja ili klasična slovenska Morava. U Hercegovini se nalazi Dunajec, kao i u Galiciji. To ove, naravno, ne može biti slučajno. U porodici srpskog humskog vladara Viševića postojalo je predanje, zabeleženo još u X veku kod Konstantina Porfirogenita, da su u novu otadžbinu stigli sa Visle. Grigorije Božović kazuje da sve do naših dana postoje među Mijacima, istina sad »izbledela«, pre-danja o »njihovoj prapostojbini, o Galiču, Galiciji, Poljskoj«, »da su ovamo došli kao pleme« i da su im rođaci: Poljaci, Nakoličani, Župjani i Brsjaci. Ovi podaci zaslužuju naročitu pažnju i izvesnu potvrdu dobijaju dugo osporavani navodi vizantiskoga cara: da su Srbi i Hrvati došli u svoju novu otadžbinu iz Bele Hrvatske i Bele Srbije, koje su se, po njegovim dosta neodređenim granicama, nalazile uglavnom u slivu Visle. To su, nesumnjivo, najstarija naša predanja o naseljima i seobama. Da li je jedan deo tih »belih« Srba i Hrvata krenuo na jug u zajednici sa nekim drugim pokretom od onih čestih pohoda pre VII veka, ili tek u VII veku kako bi izlazilo iz Porfirogenitovih pričanja, teško je nesumnjivo utvrditi, i mi tu sada ne bismo mogli izneti ništa drugo sem golih kombinacija. Jedino ako bi se ta predanja uzela za polaznu tačku, može se sa dovoljno sigurnosti reći: veoma teško bi se moglo dogoditi da ti daleki vislanski »beli« Srbi i Hrvati polaze na jug u VII veku, kao saveznici Vizantije, a da pre toga nije bilo bližeg dodira sa njima ili njihovim saplemenicima negde neposrednije. Vislanski Srbi i Hrvati mogli su da se obračunavaju sa Obrima, i da čine i tako usluge Vizantiskoj Carevini, na nekom području geografski mnogo bližem svome nego što je daleka Dalmacija. Da siđu baš na Balkan, usred sukoba s Obrima u VII veku, ne čini se mnogo verovatno, jer bi oni imali, u tom slučaju, da iz Galicije pređu preko velikog dela obarske države. Stoga nam izgleda mnogo bliže istini mišljenje da su Srbi i Hrvati već bili među slovenskim plemenima koja su se nalazila na domaku vizantiskih granica i da su za vreme ustanka u borbi s Obrima dobijali, možda, samo pomoć od svojih udaljenijih saplemenika. Za Hrvate bi se moglo sa priličnom verovatnošću uzeti da im je izvestan priliv snaga mogao dolaziti delimično preko Samova područja i sa Samom u vezi. Tako bi se moglo protumačiti kod Porfirogenita pomućeno i hronološki poremećeno predanje da su, prošavši kroz alpiske krajeve i oslobodivši Slovence u Karantaniji, sišli odatle u Dalmaciju i potisli Obre. Sasvim je razumljiva pojava da je velika rasutost Slovena na Balkanu morala dovesti i do izvesnih etničkih gubitaka. Svi suviše izloženi delovi, koji su upali u kompaktne tuđe celine ili se suviše udaljili od svoje plemenske matice, morali su pre ili posle da se odnarode i pretope u veće zajednice koje su ih okružavale. Slovenski elemenat uneo je nesumnjivo mnogo svoje krvi u stanovništvo stare Grčke i zanovio ga
30
je, ali se u njemu i izgubio. Isto tako veliki su gubici bili i na zapadu, gde su se mase Slovena vremenom ponemčile. Na istoku, Sloveni su dali svoje obeležje hunskim Bugarima, koji su bili u manjini prema njima, ali su primili, kao pokoreni, njihovo ime i njihovu organizaciju države. Od naroda koje su Sloveni zatekli na Balkanskom Poluostrvu, oni su imali neposredno dodira najviše sa romanskim elementom, čija su mesta uglavnom zauzeli. U Primorju, gde je taj elemenat bio kompaktniji, kulturniji i u dodiru sa svojim ostalim saplemenicima, on se održao gotovo kroz ceo Srednji vek i znatno je uticao na državne poslove Hrvata i Srba. U unutrašnjosti, gde je romanski elemenat bio rasplinut, on se dobrim delom stopio sa slovenskim došljacima, davši im svoj naziv Vlaha kao oznaku ne plemenske pripadnosti nego stočarskog zanimanja. Taj proces stapanja trajao je dugo i završen je uglavnom tek za vreme Turaka. Bio je svakako brži na istoku, u srpskim planinama, gde se svet zanimao poglavito stočarstvom. Upada u oči, međutim, da se u Primorju rumunski balkanski pastirski elemenat dugo odvajao od romanskog, pretežno gradskog s italskim poreklom, i da je bio daleko raširen. »U XII veku on je preko Istre sezao čak do Taljamenta«. M. Šuflaj nalazi za Rumune da njihova »tamna, pastirska, slovenskom elementu tuđa krv, u kojoj drijemaju instinkti ilirsko-tračkoga pradoba, tvori glavnu komponentu violentnoga dinarskog tipa kod Arbanasa, južnih Srba i južnih Hrvata«. Pored Vlaha stočarstvom su se na Balkanu bavila još naročito i albanska plemena, koja su svoje ime dobila po plemenu Arba ili Alba oko grada Albanopolja. Naziv Goge ili Gege, koji je dan izvesnim albanskim plemenima, došao je radi njihove veze sa Vlasima. Albanski etnički elemenat znatno se mešao sa našim naročito u području stare Duklje, oko reka Zete i Drima, i dao je veoma zanimljiv etnički i rasni spoj. Sa Grcima su stari naši slovenski preci dolazili u dodir u jugoistočnim oblastima današnje vardarske banovine i u manjoj meri na području oko Morave i Kosova, gde je dosta dugo trajala grčka vlast, ali gde je grčko stanovništvo bilo prilično proređeno. * Velika slovenska rasutost na Balkanu može ponajbolje da se protumači njihovim načinom života. Sloveni su odavno navikli da žive bez čvršće organizacije, uglavnom plemenski, ne priznavajući među sobom ničije vrhovne vlasti. Stari pisci VI i VII veka govorili su za njih da »od starine žive u demokratiji«, odnosno da »žive bez vlasti, u međusobnoj mržnji, i ne poznaju reda«. Sama demokratija, nesumnjivo, ne bi bila nikakvo zlo; stara Atina, zna se, zahvaljuje baš toj vrsti uprave svoj najlepši polet. Zlo je bilo u slovenskoj primitivnosti. »Kod njih (piše jedan oštrovidi Vizantinac s kraja VI veka) vlada razlika shvatanja, pa se ili ne slažu, ili ako se i slože ipak drugi prekoračuju brzo ono što se odredi, pošto su svi strasno jedni protiv drugih i pošto niko nije voljan da ustupi drugom«. Tu rasutost i surevnjivost obilato su iskorišćavali mudriji protivnici kod svih naroda gde god se ona javljala. »Neka bi kod ovih naroda (pisao je Tacit za Germane) još zadugo bilo ako ne ljubavi prema nama, a ono bar međusobne mržnje! Kako za našu državu nastaju već poslednja vremena, najbolje još što nam sreća može da pokloni jeste nesloga među neprijateljima«. Ali, ta germanska plemena, čijoj se međusobnoj mržnji Rim tako radovao, stvorila su već krajem VIII veka, na ruševinama Zapadnog, novo Carstvo sa svojim pečatom. Sloveni su, međutim, bili još i tada u onakvom stanju u kakvom je Tacit gledao severne susede. Sloveni nisu izvukli dovoljno pouke iz svog iskustva s Obrima i, čim je prošla opasnost borbe za samoodržanje,
31
nastavili su stari život plemenske podvojenosti. Poslednje primere takvog života, sve do XIX veka, daje u dovoljnoj meri istorija Crne Gore i njenih plemena. »U Crnoj Gori (pisao je Vuk Karadžić po neposrednim obaveštenjima) ima tragova svijeh oblika uprave, pa i opet je ovo u Evropi možda jedino društvo ljudi koje nema nikakva praviteljstva u pravom smislu te riječi«. Ova rasutost i život u plemenskim organizacijama imali su kao posledicu nemoć Slovena da se odupru napadima raznih osvajača, kao Obara i Bugara, mada su ovi inače bili brojno daleko slabiji od njih. Tako su i Varezi mogli da zagospodare Rusijom. Sa druge strane, takav način života razvio je naročitu ljubav za slobodu. Ovu crtu u karakteru Slovena zapazili su i ističu mnogi stari pisci. Jedan vojnički vizantiski spis sa kraja VI veka izrično navodi kako se Sloveni »nikako ne daju u ropstvo ili podaništvo, a naročito u svojoj zemlji«. Pojedina slovenska plemena imala su svoje plemenske glavare. Veoma je karakteristično, međutim, da za nazive vrhovnih ili većih gospodara nisu imali narodnih slovenskih izraza, očevidno stota što takvih gospodara prvobitno nije ni bilo. Naziv župana izgleda da je hunskog porekla, jer se javlja u natpisima u Nađ Sent Miklošu, po tragu Atilinom. Naziv bana došao je iz obarskog, kao knez iz nemačkog. Po imenu i ugledu Karla Velikog došlo je metatezom od Karl — kralj. U svojoj Hilandarskoj povelji pisao je još Stevan Nemanja kako je »bog premilostivi utvrdio Grke da budu carevi, a Ugri kraljevi« i kako je svakom narodu dao vlasti po njegovoj prirodi. Njemu je podeljeno od boga da bude veliki župan; tom klasifikacijom on ujedno određuje i skromni položaj srpskog naroda. Nasleđe u glavarskoj porodici nije bilo utvrđeno. Ima poviše primera, karakterističnih za Slovene, da vlast i oblast nasleđuju svi sinovi iza oca, dva, tri, pa i četiri, pa je dele; isto tako ima primera da roditelji sami, još za života, dele svoje nasleđe. To je veoma često dovodilo do borbi, a uvek je pretstavljalo cepanje snaga. Nije se nikad rado gledala centralizacija vlasti. Nama stoga ne izgleda mnogo verovatno pripovedanje o slovenskoj zadruzi kao staroj organizaciji sličnoj pčelinjoj, i pre smo skloni primiti mišljenje da je zadrugarska organizacija došla docnije kao posledica novih ekonomskih prilika i novih socijalnih primera. Sa plemenskim životom uslovljen je naročito kult tradicionalizma i u ličnim i u duhovnim stvarima. Kod prvih on se izražava posebno u poštovanju kolenovića i u nezgodnom položaju onih koji su inokosni ili došljaci; a u drugom u opštem razvijanju plemenskih predanja. Ova se u našim oblastima s očuvanim plemenskim životom neobično neguju i čine glavni fond duhovnog nasleđa. I reči plemenit i plemić, kao oznaka nečeg boljeg, izraz su poštovanja utvrđenog patrijarhalnog morala i kulta plemena. Glavno telo narodnog odlučivanja bio je njegov sabor ili zbor. Od župskih skupština, proširivanjem teritorija, razvili su se državni sabori. Vlast tih sabora bila je prilično nejednaka. Oni su ponekad birali vladare, makar i čisto formalno; tako je god. 1076. u Hrvatskoj kralj Dimitrije Zvonimir na saboru izabran za kralja. U Srbiji značaj sabora još nije dovoljno proučen i utvrđen. Zna se da se Nemanja zahvalio na prestolu na velikom državnom saboru, i da je Dušanov Zakonik objavljen isto tako na saboru. Na Nemanjin sabor, piše Stevan Prvovenčani, behu pozvani, pored episkopa, starešine, upravni knezovi, vojvode i vojini. Međutim, sebrima nije bilo dozvoljeno održavanje zborova. Dobar deo starih srpskih sabora za Nemanjića, ukoliko su poznati, imao je
32
karakter svečanih skupova; ali, bilo je ipak i pravog »saborisanja«. Takav slučaj je, na primer, sa Nemanjinim saborom protiv bogumila gde se izrično spominje i »raspra«; ili sa Dušanovim saborom u Prištini, po dolasku Kantakuzenovom, gde je trebalo ubeđivati učesnike da se pridobiju za izvesno gledište. »Sa staleškim saborima moćnoga plemstva na Zapadu (razlaže na jednom mestu N. Radojčić) nemaju srpski sabori za prvih Nemanjića ni izbliza onoliko sličnosti kao sa vizantiskim carskim konzistorijem, od kojega se, koliko se iz izvora vidi, najviše razlikuju prisustvom vlastele. Ali, vlastela nema na saborima više prava od ostalih činovničkih učesnika. U Raši je u to doba sva vlast u rukama vladara, isto onako kao i u Poljskoj za prvih Pijastovića«. Posle Dušana, kad centralna vlast slabi, sabor dobija stvarno veći značaj. Izgled malih plemenskih sabora u Primorju znamo po opisu poljičkih skupština kod Splita. Održavane pod vedrim nebom, pod Gracem kod Gate, zborove su sačinjavala samo plemenita gospoda tog kraja, koja su se skupljala na određeno mesto, »zborišće«, gde su raspravljala o uređenju i zakonima svoje oblasti i vršila sudsku vlast. U naročitim slučajevima tu se docnije sazivao »zbor podimni«, t. j. sa pretstavnicima svake kuće u kojoj vatra gori (»po dimu«). Lep opis plemenskih skupština u Paštrovićima ima Ljubiša u svom Kanjošu Macedonoviću. »Na sred primorja općine paštrovske ima jedna mala luka, pusto žalo, koju ljudi i dan današnji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke... Četiri suđe i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan čovjek, slobodno i na poređe izabrani, sjedili bi pod jednom međom vrh pijeska, a ostali domaćini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijećali i sudili o najvažnijema poslima«. Česti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije sasvim sigurno ko je eve imao prava da na njima učestvuje. Da su tamo dolazili i domaćini iz puka ima nekoliko nesumnjivih dokaza. Skupština u Kučima bivala je obično na Markov-dan, na visoravni Rogama. Na nju su dolazili svi vojnici iz plemena, naoružani. U Drobnjacima još se i sad zna »Zborna Glavica«. Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike. Vuk Karadžić, pominjući plemenske, nahiske i opštu skupštinu crnogorsku na Cetinju, kazuje kako je na njima pojedinac, »naročito ako je bio iz jake porodice«, »protiv stotinu glasova mogao reći« da nešto ne prima. Tako nije bivalo uvek i svuda, naročito ne kad je skupštinu vodila jaka ličnost ili kad je trebalo rešavati o nesumnjivo životnim pitanjima naroda; ali da je i izuzetno dolazilo do takvog izdvajanja i svojevoljnosti najbolji je dokaz koliko su stare osobine slovenske nediscipline imale jaka korena i kako su izbijale čim se za to dala prilika. Već je za stare Slovene primetio jedan pisac VI veka (Jordanes) da im se »imena menjaju prema različitim porodicama i mestima«. Ta osobina, koja se inače ne bi mogla složiti sa utvrđenim plemenskim tradicijama, javlja se u obilatoj meri kod Južnih Slovena i postaje i za njih veoma karakteristična. Poznata je činjenica kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto župa Vrsinje, Onogošt ili Papratna javljaju Zupci, Nikšići, Mrkojevići. Od tri hrvatska plemena Kremeničana, Tišemira i Limića postaju, opet, obratnim procesom, Poljičani, prozvani tako po poljičkoj župi. I među samim bratstvima dosta su česte mene pojedinih rodova. Narodno plemensko predanje, naročito živo u Hercegovini i Crnoj Gori, pamti donekle njihove rodbinske veze i njihovo poreklo; ali, dosta često ih i meša i pretvara u legendu. Veoma staro je, na primer, ono predanje što kao rodonačelnika Bjelopavlića označava Belog Pavla; izvesni tragovi toga predanja vode čak u XII vek. Crnogorska dinastija Petrovića Njeguša izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikšića i
33
njeguških Banjana stigla pod Lovćen, a kao rodonačelnike označavala je dva brata Rajiča i Heraka. Od Heraka potiču, kažu oni, Petrovići, Popovići, Kustudije i dr., a od Rajiča Radonići, Žutkovići i dr. Njeguši se, međutim, spominju već u prvoj polovini XIV veka, na istom području gde se nalaze i sada, i to kao podanici braće Đuraševića. Konstantin Porfirogenit saopštava predanje kako je Hrvate vodilo u novu postojbinu petoro braće: Klukas, Lovel, Kosencis, Muhlo i Hrvat, i dve sestre, Tuga i Buga. Ma čijeg bilo porekla ta imena među Hrvatima, ona su u narodu doista postojala i ostavila trag. Vizantiski car nije ih izmislio. Po toj braći i sestrama, mi pored ranije pomenutih Bužana možemo potsetiti na plemena Tugare i Tugomiriće. J. Modestin upozorava, ne bez razloga, na lokalne nazive u Lici Kukljić i Mohljić i na imena Kosinj i Lovinec, možda od Kosencis i Lovel. U XII veku broj hrvatskih plemena porastao je na dvanaest. Ona su se smatrala kao matica svega ostalog plemstva i kao vrhovni deo hrvatskog naroda. Ta plemena imala su »u svojim rukama sva politička prava u državi hrvatskoj; između tih plemena birali su se bani hrvatskih banovina i župani hrvatskih župa, njima je napokon pristajalo pravo birati kralja kad je vladajuća dinastija u kraljevstvu izumrla«. Ta plemena behu: Kačići, Kukari, Šubići, Čudomirići, Svačići, Mogorovići, Gusići, Korinjani, Lapčani, Poletčići, Lasničići, Jamometi i Tugomiri. Neka od njih imaju svoje ime po gradu ili kraju iz kojega su, tako Korinjani po starom gradu Koriniju ili Lapčani po Lapcu, iako oba plemena behu istog porekla. Od tih plemena dugo se govorilo o moćnim Kačićima, Grci čak govorahu za njih τὸ Κατζικίων ἔϑνος: oni su živeli uglavnom u Neretvanskoj Krajini. Od njih su se razvili: Miošići, Žarkovići, Andrijaševići, Stipići, Petkovići i dr. Do najvećeg značaja došlo je u hrvatskoj istoriji pleme Šubića iz bribirske župe. Od humskih bratstveničkih organizacija jedna od najrazgranatijih i jedna od najtrajnijih, koja je doprla do naših dana, još uvek jaka, jeste ona Ljubišića-Ljubibratića. Jaka plemenska organizacija behu i katunske Bjelice, čijih se naselja, dosta velikih, nalazilo od XV veka u Konavljima i posle u hercegovačkom Dabru. Plemenski život kod nas je najbolje održan u Crnoj Gori, gde njegove tradicije još traju. U Katunskoj Nahiji, na primer, tačno se još i sad znaju međe i pripadnost rodova njihovim plemenima: Njegušima, Ćeklićima, Bjelicama, Cucama, Ozrinićima ili Čevljanima, Pješivcima, Zagaraču i Komanima. U Crnoj Gori jedino Lješanska Nahija nema podele na plemena; u njoj se pamte samo tri »komuna«, »po zajednicama u gori i paši«. Od drugih naših pokrajina nema nikakva traga razvijenijoj plemenskoj organizaciji u severoistočnoj Bosni, istočnoj Srbiji, Slavoniji i Vojvodini. Glavni uzrok za to biće najpre i ponajviše u samom terenu, gde je, u bogatim i širokim dolinama, prosto nemoguće provesti onakvo prirodno razgraničenje bratstava, plemena i župa, kakvo su davali klanci i uvale dinarskog sistema. Drugi je, isto tako važan, razlog i taj što je pomeranje stanovništva u tim dolinama kao glavnim prometnim putevima i zbog bogatstva naročito privlačnim tačkama bilo mnogo intenzivnije nego u sporednim i teže pristupnim zapadnim gorama. Države slovenske na Balkanu nastale su kod Srba i Hrvata u području dinarskog sistema i plemenske organizacije. Ukoliko su plemena, zbog težnje za što više svoje i pojedinačne vlasti, dugo smetala da se razvije jedna državna celina, utoliko su, po prirodnom paradoksu da se krajnosti dodiruju, u času opasnosti bila i najbolja podloga za stvaranje celine. Plemenske organizacije već su postojale, i kad je došlo do nevolje trebalo je samo naći načina da se one združe, pa da se ubrzo dođe do veće zajednice. Tako je i bivalo u prošlosti, ali nikad za duže vremena. U našem narodnom životu, posle
34
toliko iskustava, mi smo, ako ne još i danas, ali svakako do nedavno bili dobrim delom u fazi plemenskog grupisanja. Male plemenske jedinice izgubile su se, istina, manje više u većim (pred našim očima zbiva se takav proces pretapanja Bunjevaca), ali su i te veće dugo zadržavale mentalitet malih. U našoj plemenskoj organizaciji upada stalno u oči broj dvanaest. Kao dvanaest bibliskih judejskih plemena, nalazimo i dvanaest hrvatskih i dvanaest paštrovićskih, koje pominje Ljubiša. Kao ostatak tog plemenskog broja svakako je i ona pojava da se knez Vladislav i njegov sin ban Tvrtko god. 1353.—1354. kunu dvanaestorici »dobrih« Bošnjana. Pri ustoličavanju slovenačkog vojvode učestvuje dvanaest pretstavnika slovenačke karantanske zemlje. Taj broj dvanaest koji, kao i tri i sedam, ima poseban značaj u folkloru, i koji je osveštan važnim opštim podelama (dvanaest apostola, dvanaest meseci), kazuje ujedno koliko se njime htela da istakne jednakost među plemenima i nepriznavanje nijednom da bude glavno. Prva faza u istoriji Južnih Slovena jeste doba plemenske vlasti i te plemenske podele. Ova faza, kad tu vlast pretstavlja određen broj plemenskih glavara, već je faza napretka, doba kada se oseća potreba zajedničke saradnje i kolektivne odgovornosti. Ona se, prirodno, javlja najpre u užem krugu, da bi postepeno uzela i veće razmere.
III. SLOVENI I NJIHOVI SUSEDI. 1. Prve državne organizacije kod Slovenaca. — 2. Slovenci i Bavarci. 3. Bugarska država i Sloveni. — 4. Karlo Veliki i Jugosloveni. Od jugoslovenskih plemena najpre su bila izložena napadima ona koja su se nalazila na krajnjim granicama novog plemenskog područja. To su Sloveni u alpiskim oblastima i oni na obalama dunavskog ušća i Crnoga Mora. Krajem VI i na početku VII veka ofanzivni elemenat u alpiskom području pretstavljali su Obri sa Slovenima; Obri kao elemenat vlasti, a Sloveni kao velika masa koja je imala da im krči puteve i poseda položaje. Izvori o tim vremenima pripisuju ponekad nešto inicijative i Slovenima, svakako u lokalnim akcijama protiv bavarskih suseda na zapadu i langobardskih na jugu, koji su ih možda sami izazivali izvesnim svojim postupcima ili im služili, u manjoj meri, kao predmet pljačke. Najveći deo sukoba dolazio je nesumnjivo usled slovenske ekspanzije, koja je bila uzela široke razmere. Kad je izbio slovenski ustanak protiv Obara, i kad je stvorena Samova država, slovenska agresivnost slabi, jer se mora da deli; trebalo se odupreti Obrima, koji su, mada znatno pokolebani, još imali dovoljno snage, i ne ustuknuti pred suse-dima, koji hoće da iskoriste težinu slovenskog položaja. Prvi slovenski knez koji se pominje među karantanskim Slovenima bio je Valuk, savremenik vođa slovenskog ustanka protiv Obara — Sama, i, koliko izgleda, njegov saveznik. Izvori pominju čak i posebnu oblast Valukovu,marca Vinedorum. Valuk je pokazao svoje neprijateljstvo prema Obrima i tim što je, po izvesnim vestima, dao skloništa jednom delu Bugara, njihovih podanika, koji su morali da napuštaju panonsko područje i koji su se sklonili najpre u Bavarsku, gde su veoma nastradali. Po Samovoj smrti položaj Slovenaca postaje teži. Među njima i kod susednih zena nema novog čoveka njegove energije, koji bi snažnom rukom držao slovenska plemena na okupu. A i Obri se behu ponovo prilično pribrali i oko god. 663. opet su aktivni i, prolazeći kroz
35
slovenske oblasti ili naselja, ratuju po Frijaulu. Ljubljanska dolina sa putevima koji su vodili u Italiju došla je tada ponovo pod obarsku vlast. Slovenskih domaćih knezova, ili vojvoda, bilo je verovatno i posle Valuka, mada im mi za više godina ne znamo imena. U izvesnim rukopisima Fredegarove hroiške, u kojoj je očuvan pomen o Valuku, njegovo se ime piše i Walducus, što je dalo povoda za mene neubedljivoj kombinaciji da ni Valuk nije lično ime, nego da je Valduk metateza od Vladuk — vladika, t. j. poglavar. Nesumnjivo je da su se Sloveni u Karantaniji, t. j. u Koruškoj i gornjoj Štajerskoj, održali za duže vremena kao nezavisni i da su, čak, posredovali sa manje ili više sreće u rasprama svojih furlanskih suseda. Oko god. 705. oni su odneli veliku pobedu nad Langobardima, u kojoj je poginuo furlanski namesnik Ferdulf, i, kako piše Pavle Đakon, »i sve plemstvo furlansko«. Taj svoj poraz osvetili su pobeđeni oko god. 720. Langobardski izveštač kaže kako se otad »Sloveni sve to više počeše pribojavati furlanskog oružja«; otad verovatno zastaje i njihovo širenje u tom pravcu. God. 743. pozvali su Bavarci u pomoć susedne Slovene, po svoj prilici ove iz Karantanije, kad su hteli da se odvoje od franačke države. Taj bavarski pokret nije uspeo; oni su zajedno sa svojim saveznicima bili savladani. Ovaj poraz izgleda da su iskoristili Obri, koji udariše na Slovene sa znatnom snagom. Slovenski vojvoda Borut zamoli sad Bavarce za pomoć. Ovi se odazvaše i suzbiše napadače, ali zatražiše od Slovena da kao cenu za tu pomoć priznaju vrhovnu vlast franačku. Borut je morao pristati na to, a za veću sigurnost predade Bavarcima kao taoce svoga sina Gorazda (Kakacija) i nećaka Hotimira. Gorazd je među Bavarcima bio pokršten, i kao hrišćanin nasledio je oca oko god. 750. Posle tri godine, iza Gorazdove smrti, postao je vojvodom Hotimir. Za njegove vlade osveštana je crkva Sv. Gospe blizu krnskoga grada, u kojem je, najverovatnije, bilo sedište slovenskog kneza ili vojvode. Na gosposvetskom polju, na jednom kamenom prestolu, kakav nam je očuvan i u Hercegovini kao »hercegova stolica«, vršen je od davnina čin ustoličavanja slovenačkog vojvode, sa dosta simboličnih ceremonija. Veoma karakteristično je za taj čin da je vojvoda dolazio u seljačkom odelu, vodeći sa sobom konja i vola, pred jednog pretstavnika slobodnih seljaka i da je, pre stupanja na taj stari presto, morao da daje odgovore na utvrđena pitanja o svojim moralnim upravnim načelima koja mu je seljak postavljao. Predajući mu mesto na prestolu, seljak bi, kao za opomenu, lako udario vojvodu po obrazu, preporučujući mu da bude pravedan sudija. Vojvoda se na to i zaklinjao. Izvesni slovenački naučnici misle da u tom aktu ima traga starom uverenju da je izvor vlasti u narodu i da je čitava ceremonija jedna vrsta poštovanja seljačkog, težačkog staleža. U nemačkoj nauci postoji, međutim, mišljenje da je javno ispitivanje vojvode pre njegova ustoličavanja, sa pitanjem da li će biti pravedan sudija, uvedeno tek od vremena Karla Velikog i to kao javni ispit vojvode u pogledu njegova hrišćanstva. Ispit su vršili oružani, slobodni seljaci, čiji je ugled time znatno dobijao. Taj običaj održavao se sve do god. 1414., sa obredom na slovenskom jeziku. Odan novoj veri, Hotimir se vezuje uz aktivnu salcburšku biskupiju, osnovanu na periferiji franačke države sa verskim i državnim zadatkom da deluje na susedne Slovene, koji na tom području behu doprli do pod Visoke Ture. Tako, uz političku zavisnost od Franačke, odnosno germanske Bavarske, dolazi i crkvena od germanske Salcburške. Slovenci tako ulaze postepeno u duh nove germansko-hrišćanske kulture, pre od svih Južnih Slovena i više od svih njih. To, naravno, nije prošlo bez otpora. Konzervativni
36
elementi bunili su se protiv izmena koje su zatirale stara nasleđa, a drugi su dobro uviđali da time ove više postaju zavisni od franačkih suseda i da nova vera znači sponu više u učvršćivanju novostvorenog stanja pokornosti. Oko godine 765. izbila je u zemlji prava buna. U prvi mah pobedio je Hotimir sa svojom strankom, ali posle Hotimirove smrti (oko god. 770.) nadjača opozicija i progna sve hrišćanske sveštenike, koji su i inače bili većinom tuđinci. Bavarski vojvoda Tasilo, uviđajući opasnost od toga pokreta, uđe god. 772. u Karantaniju i pokori je konačno pod svoju vlast. Granica slovenske i bavarske etničke grupacije bila je otprilike među Lincom i Inihenom. Zapusteli taj kraj dao je Tasilo opatu crkve Sv. Petra, da bi »neverni rod Slovena doveo na put istine«. Severnije i severoistočnije dopirali su Sloveni, već razređeniji, na izvesnim mestima do Dunava. Tu su se većinom u to vreme bavili zemljoradnjom i krčevinom zapustele zemlje. Darujući manastiru Kremsminsteru god. 777. izvesna mesta sa ljudima, Tasilo mu predaje jednu slovevsku župu i neke Slovene u Ditahu. Tu se pominje kako tim Slovenima upravljaju neke poglavice koje stoje pod vlašću jednog župana, u posebnoj župi. Ovde je slovensko naselje, dakle, potpuno u svojoj plemenskoj organizaciji i očevidno sa jačim korenom. To se utvrđuje i obilatim slovenskim nazivljem mesta i pomenima o njima. Sa prodiranjem i jačanjem germanske države, a uz živu saradnju germanske hrišćanske crkve, te su suviše izložene slovenske kolonije vremenom odnarođene i pretopile su se u Nemce. Nemci su uopšte svoje etničke granice širili od VIII veka unapred poglavito na račun Slovena, severnih, zapadnih i južnih. U današnjoj Nemačkoj Sloveni su dopirali do Majne, Štajgervadda i Kvedlinburga; »istočno od Gere i Ilma (piše K. Krečmer) nije bilo nijednog nemačkog mesta«; danas je slovenska granica pomerena odatle gotovo u nedogled, do iza političke granice Čehoslovačke Republike. * Na istoku su slovenska plemena, nastanjena na donjem delu Dunava, došla pod vlast Bugara. »Bugari strašni celom svetu«, kako za njih kaže stari Kasiodor, behu posle svog sukoba s Obrima ušli u veze sa Vizantijom. Jedan njihov deo, sredinom VII veka, beše se grupisao na području severoistočne Dobruče, sa relativno malim brojem od kakve dve tri desetine hiljada ljudi. Bugari, koji su inače držali mnogo veće područje dalje na istoku, bili su sada ponovo potiskivani na dunavsku liniju, ponajviše od turskog plemena Hazara, i morali su da delimično traže novu postojbinu. Dobro organizovani, kao ratnička grupa, sa vođom Asparuhom, čovekom veće vrednosti, pretstavljali su snagu koja je mogla biti od uticaja. Vizantija ih je ranije pomagala protiv Obara i više je volela na dunavskoj granici njih nego njihove protivnike, ne poznavajući još pravu bugarsku prirodu kao ni njihovu vrednost. Kad je car Konstantin III prešao u Italiju i na Siciliju, gde je i život izgubio (god. 668.), i kada je god. 665. izbio nesrećni rat Vizantije s Arabijom, upotrebiše Bugari tu priliku da počnu širenje svog prvobitnog područja i da napadaju i pustoše grčke gradove. To izazva cara Konstantina IV Pogonata da krene vojsku protiv njih, god. 679. Ali, taj pohod završi nesrećno. Bugari odmah po tom, ohrabreni, pređoše dublje u Vizantiju i oko Varne osnovaše svoju prvu državu na Balkanskom Poluostrvu. U Pliski ili Pliskovi, blizu današnjeg sela Abobe, razvi se njihova prva prestonica, na velikom utvrđenom prostoru od 23 km². Slovenska plemena, koja su se bila smestila u tom kraju, nisu mogla da odole vojnički bolje organizovanim osvajačima i priznaše njihovu vlast. Bugari ih, veli jedan grčki izvor, krenuše sa dotadanjih naselja i pomeriše ih prema zapadu i jugu, kao neku vrstu svojih pretstraža.
37
Sloveni su u svojim plemenskim organizacijama živeli prilično odvojeno od Bugara, koji su bili malobrojni i u stavu vojničkih gospodara. Razlike između njih bile su velike i po spoljnom obliku lica i stasa, i po boji kože, i po odelu, i po jeziku, i po dobrom delu kulture. Mongolskog tipa, s ispupčenim jagodicama i krivim očima, delimično održanim sve do danas, sa turbanima i šarvarama, okićeni konjskim repovima, u vojnoj formaciji, pretežno konjanici, Bugari su odudarali već na prvi pogled od Slovena. U državnoj organizaciji oni imaju vrhovnog gospodara, aziskog kagana, kana, hana, i činovničku hijerarhiju kafkane, savetnike vladareve, i tarkane, namesnike u pokrajinama, sa nižim i višim plemstvom, boljarima i bagainima, dok Sloveni nisu imali pravih vlasti ni mnogo smisla za državnu organizaciju. Trebaće više od dva veka da se ta relativno mala grupa bugarskih došljaka krvnim mešanjem sa Slovenima, zajedničkim životom i uticajem civilizacije, a posebno hrišćanstva, koliko toliko izjednači sa masom svog stanovništva. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku državnu organizaciju. Nesumnjivo da taj proces ne bi išao ni u dva tri veka sa primetnijim rezultatima, da već odranije nije bilo izvesnih mešanja između Slovena i tih aziskih plemena, naročito u zajedničkom ropstvu pod Obrima. Iz jezika tih starih Bugara ostao nam je svima priličan broj reči, kao: kapišče, kumir, beleg, pašenog, biser, tojaga, črtog i dr. Vizantiski car Justinijan II (685.—711., sa prekidom) dosta je doprineo svojom neveštom politikom da još više približi Slovene Bugarima. Sloveni, koji su preplavili okolinu Soluna i ugrožavali taj grad, pretstavljali su svakako izvesnu opasnost za nj i car je digao na njih vojsku da ih kazni i raseli. Neke delove slovenskih plemena prebacio je čak u Malu Aziju, i to u priličnom broju. Bugari su stigli u pomoć Slovenima, sa jasnom namerom da ih pridobiju za sebe. Tako je, sasvim prirodno, došlo do tešnje veze između njih, podjednako ugroženih. Koliko su Sloveni mrzeli cara vidi se najbolje po tome što su njihovi sunarodnici u Maloj Aziji ušli u veze sa Arapima protiv Grka i odlučili grčki poraz kod kilikiskog Sevastopolja, god. 692. Kada je car bio srušen sa prestola, on se, u nevolji, obratio za pomoć dojučeranjim protivnicima. Posle pobede, bugarski han Tervel, god. 705., bi proglašen ćesarom, dobivši najveću čast i titulu posle carske, a proširio je, verovatno, i svoje područje. Posle takvog uspeha ugled Bugara naglo se diže, i slovenska plemena, kojima su oni u borbi protiv Grka priticali u pomoć, teže prirodno njihovoj državi. Taj ugled podiže im se još više posle god. 708., kad je Justinijan, uviđajući da je pogrešio u politici prema Bugarima, krenuo novu vojnu protiv njih i bio strahovito poražen i kad je, posle toga, došlo do građanskog rata u Vizantiji, u kojem je nastradao i sam car. U borbi sa papom, izazvanoj zbog više uzroka, među kojima je zabrana štovanja ikona bila jedan od najvidnijih, energični car Lav III, koji je trgao Vizantiju iz klonulosti, svojom odlukom od god. 732. izuzeo je od papine jurisdikcije, pored izvesnih zapadnih oblasti, još i čitavo područje zapadnog Balkana, ceo Ilirik, i podvrgao ga vlasti Carigrada. Ovo je bila jedna od najkrupnijih odluka u istoriji Balkana uopšte. Nju kao nesumnjivu tekovinu istočne crkve i grčkog duha nije povukao nijedan grčki car, čak ni najogorčeniji protivnici Lavovi, ni posle svih izmirenja sa Rimom. Tom odlukom upućivao se Balkan na uticaj i kulturu Carigrada, koja dotle ni u Solunu, u drugom gradu Carevine, nije bila apsolutna. Čak dijeceze Korinta i Atine potpadahu dotle pod vlast Rima. Posle te odluke grčki uticaj dolazi do izraza i počinje da osvaja eve više, a romanski se zadržava uz Primorje, po Dalmaciji, Zeti i Albaniji. Sada se tek stvaraju uslovi da se Južni Sloveni
38
cepaju s obzirom na duhovni uticaj koji ima da se vrši na njih. Slovenci uskoro potpadaju pod vlast franačku; kod Hrvata se u Dalmaciji održava latinska tradicija i preovlađuje sa Primorja uticaj romanskih gradova; a kod Srba, na svom njihovom području, ukršta se otsad uticaj Rima i Carigrada, dok ovaj drugi ne prevlada. Prvi, dakle, vidan i jasan činilac u razjedinjavanju Južnih Slovena jeste ova odluka od god. 732., koja ih je podelila među dve sfere duhovne orijentacije, u sferu Carigrada i sferu Rima. Kad je car Konstantin V Kopronim (741.—775.) počeo, iz predostrožnosti, da kolonizuje dosta pouzdane Sirce i Jermene po Trakiji, izazva to kod Bugara ogorčenje i proteste. Rat koji je izbio povodom toga trajao je oko dvadeset godina i imao je sa grčke strane kao cilj da slomije Bugarsku što osetnije. U rat su, prirodno, bili uvučeni i Sloveni, i to kao saveznici Bugara. Povodom tih borbi pominje se god. 763. jedna velika seoba Slovena u Malu Aziju; broj iseljenika iznosio je 208.000. Ta seoba došla je kao posledica slovenskog nezadovoljstva sa Bugarima i usled kriza koje su kod njih privremeno nastale zbog pretrpljenih poraza. Posle te seobe spremali su se Bugari da opustele svoje oblasti ponovo nasele, i to, po mogućnosti, i opet slovenskim elementom. Pomišljali su u prvom redu na Brsjake, vizantiske podanike, i hteli su da ih na seobu u svoju zemlju nagnaju čak i silom. Obavešten o tom, car u jesen god. 773. upade u Bugarsku i spreči taj naum. Slovenska naselja, koja su doprla daleko na jug, nisu se, naravno, mogla održati pored sve njihove etničke žilavosti. Otišli su suviše daleko u tuđe oblasti, a neposredne veze sa svojim sunarodnicima bilo im je tokom vremena sve teže održavati. Jedan veliki ustanak Slovena, od Maćedonije do Peloponeza, ugušen je god. 783. Borbi i meteža i upada bilo je u tim oblastima dosta često, naročito onda kada bi se Vizantija nalazila u kakvoj neprilici. Početkom IX veka, pri novom ustanku Slovena u Peloponezu, javljaju se kao njihovi pomagači čak i gusarski Arapi. Da su Grci, koliko god su mogli, nastojali da te Slovene oslabe, razume se samo po sebi; jedno od glavnih sredstava bilo je svakako raseljavanje i prebacivanje manjih slovenskih jedinica u veće grčke. Tako se slovenski elemenat gubio i na toj strani, kao i na severozapadnoj, ne samo pretapanjem u Grke i pojačavanjem bugarskih redova nego i tim, mahom prisilnim, preseljavanjima u Malu Aziju, gde im se kroz nedugo vreme izgubio gotovo svaki trag. * Od početka VIII veka razvijala se sve snažnije franačka država Karolinga. Od Karla Martela, čuvenog pobednika Arapa i spasioca Zapadne Evrope od njihova zaleta, mlada franačka država postaje sve više jedan od glavnih činilaca u istoriji Evrope. Već Karlov naslednik, prepredeni Pipin, ima presudnu reč u pitanjima Italije i papina položaja, i podvrgava svojoj vrhovnoj vlasti, među ostalima, Langobarde i Bavarce. Pipinov sin, a Karlov unuk, popularni Karlo Veliki postaje centralna ličnost Evrope svoga vremena. Karlo Veliki ima znatna udela i u istoriji Južnih Slovena. God. 774. on je konačno pokorio Langobarde; a dve godine docnije skršio je i furlanskog vojvodu. Osvajajući langobardske i vizantiske oblasti, Karlo je, verovatno god. 788., poseo Istru, najseverniju vizantisku pokrajinu. Iste te godine Karlo je pokorio i Bavarce, izazvan postupcima njihovog vojvode Tasila. Pokorivši Langobarde i uzevši Istru, Karlo je sa juga obuhvatio i Slovene, a osvojivši Bavarsku on ih je neposredno dobio pod svoju vlast. U pomoć Bavarcima behu se krenuli u dva maha Obri, sa kojima Tasilo beše ušao u bliže veze. To, i pitanje osiguranja granica između Franaka i Obara, dade povoda Karlu da počne i protiv njih veliku i dobro organizovanu ofanzivu. Karlov biograf Ajnhard
39
izrično kaže da je Karlo taj rat spremao sa mnogo više interesa nego druge i sa »daleko većim aparatom«. Prvi upad Karlove vojske bio je god. 791. i izveden je sa tri strane. Nije potpuno uspeo samo stoga što je zbog konjske kuge nastao ogroman gubitak konja. Ali, među Obrima ofanziva Franaka izazva silne meteže. Jedan deo nudio se Cak Francima da im postane vazal i primi hrišćanstvo. Drugi je bio ratoborniji. Prilikom unutarnjih borbi između tih stranaka pogibe i sam obarski hagan. Francima posle toga nije bilo teško da ih pokore. Sa franačkom vojskom išao je i jedan deo Slovena pod vođom Vojnomirom ili Zvonimirom (Vuonomiro, Wonomyro). Oni su prodrli duboko u obarsku zemlju, među Dunavom i Tisom, sve do njihovog širokog »hringa« kao glavnog središta, ograđenog sa devet opkopa, i tu su ugrabili veliki, vekovima slagani plen, god. 795./6. Franački postupak u osvojenim oblastima nije bio dobar; naročito nije bio dobar postupak sveštenstva, koje je imalo da širi Hristovu reč. Odmah po slomu Obarske, uputio je čuveni Karlov pomagač Alkuin salcburškog biskupa Arna da ide tamo, i to, naravno, u pratnji vojske. Njemu se dalo pod vlast celo panonsko područje od Rabe i Blatnog Jezera do utoka Drave u Dunav. Kada je salcburška biskupija godine 798. podignuta na nadbiskupiju, obrazovana je za Karantaniju i Panoniju (do ušća Drave) posebna biskupija. Franačka je, u to doba, imala karakter srednjovekovne »božje države«, i (kako je Lampreht tačno naglasio) u njoj je sveštenički elemenat vršio jednim delom i dužnosti vladinih organa. Akcija Franaka brzo izazva nezadovoljstvo ne samo među Obrima nego i među Slovenima, jer su ih, čini se, Franci podjednako smatrali kao niže rase. Počeše izbijati ustanci. U jednoj borbi sa Hrvatima, kod Lovrana pod Učkom, pogibe čak i pobednik Obara, furlanski franački vojvoda Henrik. Franci preduzeše veoma oštre mere da uguše te pokrete. Koliko je bilo klanja i ubijanja, naročito kod poslednje odbrane Obara, piše Ajnhard, svedoče najbolje pusta panonska polja, u kojima se čak izgubio i trag ljudskih naselja; »u ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava«. Tako je krajem VIII veka nestalo nekad moćne Bajanove države, koja je imala toliko uticaja na sudbinu Južnih Slovena, a obarski narod rasu se i pretopi delom među srodnim Bugarima, a delom među Mađarima, koji će doći na njihova sedišta i obnoviti hunske uspomene. Franci Karla Velikoga nisu ove pohode smatrali kao obične ratničke avanture, nego kao potrebna sredstva za utvrđivanje svoje državne vlasti i obezbeđenje njenih granica. Celo ovo istočno područje bi podeljeno u dve velike oblasti: u Furlansku Marku s Istrom i područjem Donje Panonije (južno od reke Raba) i u Istočnu Marku, koja je obuhvatala područje istočno od Aniže do Bečke Šume, Gornju Panoniju i Karantaniju. Na području Istočne Marke i u Gornjoj Panoniji zametak je kasnije Austrije (Ost-reich). Franačka ekspanzija, čiji trag imamo, možda, još otada u imenu Fruške Gore (jer Frug znači Franak u starom našem jeziku), zahvatila je i hrvatsko područje u staroj Liburniji i Dalmaciji. Karlo je došao u sukob sa Vizantijom i nije štedeo njenog područja. Na početku IX veka, do god. 803., Franci su imali pod svojom vlašću svu Dalmaciju do Cetine. Car je te godine predao na upravu furlanskom vojvodi Kadolahu, ostavljajući u zemlji na upravi domaće knezove. Jedino su ostali pod Vizantijom primorski gradovi, koje Karlo, nemajući flote, nije mogao savladati; ali, i oni su se kolebali. U zakonu o podeli svoje države, Karlo Veliki je god. 806. odredio sinu Pipinu kraljevstvo koje je obuhvatalo Italiju sa Mlecima, Istru i Dalmaciju, čiji mu se gradovi i ostrva sami predadoše. Važna je činjenica da su Franci vršili kolonizaciju izvesnih oblasti, kao na
40
primer Istre, slovenskim elementom, i to iz čisto privrednih razloga. Sloveni su tu bili zemljoradnici i kao takvi veoma upotrebljivi. Na jednom istarskom zboru, na početku IX veka, prebacivalo se jednom poglavaru kako je »naselio Slovene po našim zemljama: oni oru naše zemlje i naše ledine, kose naše livade, pasu stoku po našim pašnjacima.« Vizantija nije mogla da spreči ovo prodiranje Franaka u Dalmaciju, jer je bila zauzeta teškim borbama sa Bugarima, koje je od početka IX veka vodio odlučni Krum. God. 809. oteli su Bugari važnu Sofiju, jednu od glavnih tačaka na vojničkom putu od prestonice prema Dunavu. U borbi sa Bugarima poginuo je god. 811. sam car Nićifor. Njegov naslednik, Mihailo I, uplašen porazom, pomiri se god. 812. u Ahenu sa Karlom; priznade mu carsku titulu i glavne teritorijalne tekovine, da bi samo dobio slobodne ruke prema Bugarima. Vizantija je spasla za sebe samo Mletke i neke dalmatinske gradove i ostrva, koji su se mogli s uspehom braniti boljom i većom grčkom flotom. Unutrašnjost, odnosno pravo hrvatsko područje dođe pod Franke. Split uđe u franačku oblast, dok se Zadar održao Vizantiji i postao čak sedište vizantiskog namesnika. Ima jedno mišljenje da je ovih vremena, radi borbe sa Francima, osnovana kotorska mornarica, po primeru ravenske i mletačke, koja je imala da stvori novu pomorsku bazu i stražari u svojoj oblasti srednjeg Jadrana. To je došlo posle gubitka Ravene i nesigurnog držanja Mletaka u ovom ratu sa Francima, kad je bilo preko potrebno za vizantisku flotu naći pouzdano utočište i ishodište. Car Mihailo nije imao sreće. On je u leto god. 813., u borbi sa Bugarima, izgubio bitku i presto. Pobednici dolaze posle toga pod sam Carigrad, i Krum čak traži grčki pristanak da u Zlatna vrata zabode svoje koplje. Za osvajanje prestonice on okuplja oko sebe i Obre i »sve Slovene«, na koje su njegovi uspesi učinili neodoljiv utisak. Vizantiju je od njegova dobro spremanog pohoda spasla samo nagla Krumova smrt, 13. aprila god. 814.
IV. POKUŠAJ STVARANJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRŽAVE. 1. Ljudevit Posavski. — 2. Karakter njegova pokreta. Posle smrti Karla Velikog (814.) dođe na vlast njegov, njemu nedorasli, sin Ludvig Pobožni. Crkveni elemenat dobi još više maha nego za vremena njegova oca; on je živo delovao i kod nas. Za Ludvigove vladavine osnovana je hrvatska biskupija u Ninu i podignuta crkva posvećena Sv. Aselu, franačkom bogougodniku. Nu, pored sveštenstva, u državi se naročito ojača plemstvo, sebično i bezobzirno, koje izazva svojim postupcima slabljenje reda i osećanja pravne sigurnosti. I u slovenskim franačkim oblastima obest i samovolja glavnog upravnika Furlanske Marke, Kadolaha, izazva ne samo nezadovoljstvo nego i jedan veoma značajan nacionalni pokret. Hrvatska je početkom IX veka imala dva domaća kneza, u dve velike oblasti. Prava stara Hrvatska, koja je hvatala od Raše do Cetine i na istoku dopirala do planinskog venca od Risnjaka do ličke Plješivice, imala je oko god. 815. kao svog vladara Bornu, za koga drže da je sin hrvatskog kneza Višeslava, prvog narodnog kneza za koga istorija uopšte zna. U panonskoj Hrvatskoj, koja je dopirala od Bornine države do Drave, vladao je Ljudevit, sa sedištem u starom prometnom Sisku. Nezadovoljan franačkom upravom, Ljudevit je god. 818. optužio markgrofa Kadolaha caru Ludvigu na državnom saboru u Heristalu. Hrvati ovom prilikom nisu bili složni, jer dok je Ljudevit osuđivao Kadolaha,
41
izaslanstvo iz dalmatinske Hrvatske nije mu se pridružilo. Na tom saboru Ljudevit se poznao sa izaslanicima Timočana, koji se u to vreme behu odmetnuli od Bugara i zatražili vrhovnu vlast franačku. Ljudevit nije uspeo kod cara sa svojom tužbom. Ogorčen, on se rešava da mesto tužbe upotrebi jača sredstva. Uspeo je da nagovori Timočane da se, mesto Francima, pridruže njemu. Sem toga, uskomešao je i susedna slovenska plemena, koja su franački postupci nagonili da se nekoliko godina pre Ljudevita udružuju čak i sa Obrima protiv njih. Da je Ljudevitov pokret bio veoma popularan među Slovenima vidi se najbolje po tome što su se hrvatski Gačani odmetnuli od kneza Borne kad je taj započeo borbu protiv Ljudevita na franačkoj strani. Godine 819. Kadolah je u borbi sa Ljudevitom pretrpeo neuspeh i umro je naskoro od groznice. Te godine, na državnom saboru u Ingulenhajmu, Ljudevitovi poslanici izjavljivali su spremnost da obustave ceo pokret ako im Franci ispune izvesne zahteve. Ti zahtevi nam nisu poznati; ali, blizu pameti je verovati da se tražilo ograničenje samovolje franačkih upravnika i veća vlast domaćih knezova. Car Ludvig nije pristao na slovenske uslove. Ljudevit je, razvivši svoje veze, nastavio posle toga borbu, i to sad otvoreno protiv odluka samoga cara. Franačka vojska, upućena protiv njega, našla ga je u predelima oko Drave, kuda je širio svoj otporni pokret i kamo je pošao u pomoć ugroženim Slovencima. U isto vreme, kao posredni saveznici Franaka, napadoše Ljudevita sa juga Borna i Ljudevitov tast Dragomuž. U borbi između Ljudevita i Borne, kod Kupe, Gačani pređoše na stranu prvoga i rešiše borbu u njegovu korist. Velike je muke stalo Bornu da posle tog svog poraza istisne Ljudevita iz Dalmacije, kuda ovaj, ponesen pobedom, beše prodro. Početkom god. 820. požurio se Borna da lično obavesti cara u Ahenu o celoj ovoj akciji i da predloži mere pomoću kojih bi se imao savladati Ljudevit. Tom prilikom bi rešeno da se u Hrvatsku upute tri vojske, kao nekad na Obre. Čim je oslavilo proleće, pošli su Franci protiv ustanika: jedni iz Italije, preko noričkih Alpa, drugi kroz Karantaniju, a treći preko Bavarske i gornje Panonije. Glavni udarac izvela je druga vojska. Ona je na svom putu skršila otpor ustanika na tri mesta, i to po svoj prilici pretežno otpor slovenačkih ljudi, koji se behu pridružili pokretu. Sam Ljudevit, ne mogavši odoleti ujedinjenoj snazi Franaka, beše se povukao u neki tvrdi grad. Popalivši zemlju, Franci se povukoše, stradajući mnogo od griže u nezdravoj Podravini. Ovom vojnom oni su skršili glavni otpor Slovenaca i naterali ih ponovo na pokornost; ali, vođ ustanka održao se. Na novom državnom saboru u Ahenu, god. 821., moralo se ponovo rešavati da se i te godine, i opet sa tri vojske, krene rat protiv njega. Tim pre što je njegov pokret stekao i dalje i veoma opasne veze. U Ahenu se, naime, saznalo da je Fortunat, patrijarh iz Grada, čovek odan Vizantiji, poticao hrvatskog vođa da istraje u borbi i da mu je slao i majstore za podizanje tvrđava. Ima čak razloga verovati da je te veze pomagao i vizantiski namesnik iz Zadra. I novi franački pohod od god. 821. ispao je uglavnom onako kao i onaj prošlogodišnji: zemlja je stradala od pustošenja, a pokret se nije skršio. Tek naredna godina bila je sudbonosna za Ljudevita. Prema velikoj vojsci, koja se u leto god. 822. kretala iz Italije, on nije smeo da ponavlja pređašnju taktiku; a možda ga je uplašila i vest da je patrijarh Fortunat morao bežati u Carigrad. Uplašen, Ljudevit je pobegao negde u Bosnu, Srbima, »za koji se narod kazuje (veli franački analist) da zauzima velik deo Dalmacije«. Ovo je, iz god. 822., prvi nesumnjiv spomen srpskoga imena u ovim krajevima. Srbi su primili dobegloga kneza. Ali, Ljudevit, ne zna se tačno zašto, ubija naskoro jednog od srpskih župana koji ga je primio, i podvrgava sebi njegovu oblast. U isto vreme šalje i poslanike franačkom caru, izjavljujući spremnost da ga ponovo prizna kao vrhovnog gospodara.
42
Franci, međutim, neće da ulaze sa njim u pregovore. Gonjen od njih, a posle onog nedela onemogućen kod Srba, Ljudevit beži iz Bosne i sklanja se u Borninu državu. Tu ga prima jedan njegov srodnik, a onda ga, posle malo vremena, god. 823., daje ubiti. Sva Ljudevitova država potpala je ponovo pod franačku vlast; jedino su Timočani došli pod Bugare. Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. On se najviše držao Save, Drave i Dunava, kao glavnih prometnih arterija toga područja; otud je širenje pokreta bilo, što je inače retko u našoj istoriji, u pretežno horizontalnom pravcu. Mnogo dublje u unutrašnjost od te rečne linije pokret nije išao. Ali, ipak je obuhvatio sva tri naša plemena, Srbe, Hrvate i Slovence, kao svesnu etničku zajednicu protiv Franaka. U tom pogledu veoma je karakteristično držanje Timočana. Bežeći od Bugara, oni su svakako mogli biti bolje zaštićeni u sklopu franačke države nego u zajednici sa Ljudevitom; prvobitna njihova odluka i bila je da se ponude Francima; a ipak su se pridružili Ljudevitu, očevidno pod uticajem njegovih plemenskih sugestija. U našoj istoriji ovo je prvi pokušaj svesne šire saradnje naših plemena na dalekom području, ali i ovog puta, kao i raiije u borbama protiv Obara, čisto odbranbene. Ceo ovaj pokret nije uspeo; jedno, jer je bio i suviše slab prema franačkoj snazi; a drugo, jer ga je vodio čovek sa nerazvijenim moralnim osećanjem. Protiv Ljudevita dižu se njegovi najbliži srodnici, tast i rođak, koji ga i ubija; a njegove moralne obzire, koji kazuju gde treba tražiti krivca, videli smo u postupku prema srpskom županu ugostitelju.
V. PRVE DRŽAVE SRBA I HRVATA. 1. Franačka vlast među Hrvatima. — 2. Hrvati i Mlečani. — 3. Knez Pribina. — 4. Knez Trpimir. — 5. Srbi i borba sa Bugarima. — 7. Vlastimir i njegovi naslednici. — 8. Sukob Bugara sa Hrvatima. Prodiranje Franaka sa zapada i Bugara sa istoka i stvaranje njihovih državnih organizacija poremetilo je dotadanje odnose među Južnim Slovenima, a posebno među Srbima i Hrvatima. Vizantisku vrhovnu vlast oni nisu dotle osećali neposredno teško, bili su se već saživeli sa njom. Od svog smeštanja na Balkanu Srbi i Hrvati, u svojim planinskim, geografski odvojenim i prirodno zaštićenim oblastima, živeći u plemenskim zajednicama, behu daleko od izukrštanih interesa prestonici bližih plemena i pokrajina, i mogli su stoga, relativno nesmetano, da nastave svoj stari način života. Međutim, ekspanzija Franaka i Bugara ugrozila je Srbe i Hrvate neposredno, na njihovom području, i naterala ih da za odbranu izvedu bolju organizaciju srodnih plemena i čvršću i trajniju vezu među njima. Za vreme franačke vlasti održavale su se jedno vreme domaće vojvode ili knezovi i kod Slovenaca i kod Hrvata. Njihova vlast i područje, kako videsmo kod Ljudevita i pre nego što je počeo ustanak, nisu bili mali. Samo kod Slovenaca, koji su bili više na očima i više u sklopu istočne franačke države, domaći knezovi nisu mogli tako lako da razviju svoju aktivnost kao što su mogli hrvatski, na dalekim granicama države. Posle Ljudevitova ustanka Franci nemaju više poverenja u Slovene i dovode doskora mesto domaćih vojvoda svoje ljude. U hrvatskoj Dalmaciji održao se Bornin sinovac, knez Vladislav. Dokle je dopirala njegova vlast ne da se tačno utvrditi, ali je sigurno da mu se Neretljani nisu pokoravali. Ovi su, naime, u to vreme češće napadali mletačke brodove u
43
Jadranskom Moru, jednom čak i blizu južnoitalske obale (god. 835.). Da su bili Vladislavljevi, ili posredno franački podanici, Mleci bi sigurno tražili posredovanje nadležnih vlasti; ovako, oni su se morali sami braniti. Mesto Obara javiše se Francima kao novi susedi na istoku Bugari. Slovensko pleme Timočana uzalud je pokušalo da se oslobodi njihova jarma. Braničevci, drugi susedi, rešiše se, godinu dana iza Ljudevitova poraza, da sami pređu pod franačku vlast, samo da bi se oslobodili Bugara. Ni njihov pokušaj nije bio bolje sreće. Car Ludvig je bio neobavešten o stanju na tim dalekim istočnim granicama, i nije pokazivao mnogo volje da ulazi tamo u nove zaplete. Ali, zato su bili aktivni Bugari. Oni god. 827. krenuše jednu ekspediciju na lađama uz Dunav i Dravu, opustošiše Panoniju, a u panonskoj Hrvatskoj svrgoše od Franaka postavljene vlasti i dovedoše svoje. Iznenađeni tom bugarskom ofanzivom, Franci odmah, god. 828., izvršiše reorganizaciju istočnih oblasti. Furlanska Marka, kojoj su dotad pripadali ovi krajevi, bi razdeljena u četiri grofovije: u užu Furlansku, Istru, Donju Panoniju i Vrhsavsku. Prve dve dođoše pod vlast franačkoga cara, Lotara, sina Ludvigova, koji je vladao i Italijom; a druge dve, sa mnogo širim područjem, dođoše pod vlast njegova brata Ludviga Nemačkog. Najveći deo slovenskog stanovništva ostade, dakle, u sferi Istočne Marke, koju posle, oko god. 870., podigoše, znatno proširenu, na samostalnu prefekturu. Tada je ona obuhvatala, sem Karantanije, po kojoj se i sama tako nazivala, još i obe Panonije, odnosno celo područje od Aniže do Rabe, na severu do Dunava, a na jugu do kranjske Hrušice. Bugari, koje su verovatno pomagali i ostaci Obara, postaviše kao svog vazala u savskoj Panoniji nekog kneza Ratimira. Deoba Furlanske Marke dala je nešto više slobode akcije dalmatinskim Hrvatima. Oni više nisu bili izloženi neposrednom nadzoru bliska i moćna suseda; njihov neposredni gospodar nalazio se sada daleko, u Italiji, a bliski susedi bili su i vlašću i snagom slabiji od pređašnjeg furlanskoga markgrofa. Sem toga, naslednici Ludviga Pobožnoga, još za njegova života i lično protiv njega, krenuše duge građanske ratove, i nisu više obraćali mnogo pažnje odnosima u Dalmaciji. »Neprekidno komadanje sama sebe«, kako jedan nemački istoričar naziva ovaj dugi građanski rat, osvestilo je i diglo mnoge protivnike Franaka. Među Hrvatima ističe se oko god. 835. knez Mislav, koji, zajedno sa Neretljanima, razvija živu gusarsku delatnost na Jadranskome Moru. Mleci, koji su od tog najviše stradali, nisu mogli naći zaštite na krvno zavađenom franačkom dvoru, pa stoga god. 839. počinju sami veću ofanzivu »da osvoje Slovensku«. U strahu od mletačke snage, Hrvati se mire sa njima u poljičkom Sv. Martinu, što odmah služi kao primer i susednim Neretljanima. Ali, mir nije dugo trajao. Jedan neretljanski knez Ljudislav ili Ljudevit (Liuditus-sclavus) izazvao je već iduće godine novu mletačku ekspediciju, koja se svršava neuspehom za duždevu flotu. Car Lotar, kad mu Mlečani podnose tužbe, nema mogućnosti da obuzda te gusarske Slovene; šta više, u ugovoru sa Mlecima od god. 840., on je sam tražio njihovu saradnju za zaštitu istarskih i drugih susednih gradova »protiv slovenskih plemena«. Kolika je bila nasrtljivost Slovena, naročito posle nedaće mletačkog brodovlja u borbama sa Saracenima, vidi se najbolje po činjenici da su oni god. 846. doprli do same Venecije i oplenili grad Kaorle. I u severnim oblastima ima izvesne borbenosti. Knezu Ratbodu, poglavaru franačke Istočne Marke, beše oko god. 836. dobegao slovački knez Pribina, koga je prognao moravski vojvoda Mojmar. Pribina je odmah bio prikazan kralju Ludvigu Nemačkom, i po njegovoj želji pokršten. Ali, Pribina beše smutljiv duh. On brzo raskide veze sa. Ratbodom i pobeže, zajedno sa sinom Koceljom, u Bugarsku; a onda dođe knezu
44
Ratimiru hrvatskome. Možda taj njegov dolazak, ili neki drugi nepoznati razlog, izazvaše Ratboda da god. 838. napadne Ratimira i da ga sruši sa vlasti. Pribina, u poslednji čas, izdade svog domaćina i predade se Francima. Po preporuci svojih ljudi, kralj dade Pribini kao leno jedan deo donje Panonije oko Blatnog Jezera i potvrdi mu to i kao vlasništvo, 12. oktobra god, 847., proširivši mu opseg države do Drave i Dunava. Tu Pribina sagradi svoj grad, stane okupljati susedna bratstva i ljude, i poče se »mnogo širiti po toj zemlji«. Pribina u Panoniji tuđin, mada Sloven, sa svojom šrevrtljivošću nije mogao da stekne većih simpatija u narodu. On svakako nije bio čovek koji bi mogao da se stavi na čelo neke krupnije akcije. Kao hrvatski knez jačeg korena istakao se sredinom IX veka Trpimir, osnivalac hrvatske kneževske i kraljevske dinastije, u dalmatinskoj Hrvatskoj. U njegovoj darovnoj povelji splitskoj crkvi, izdanoj 4. marta god. 852. u primorskom Bihaću, prvi put se on izrično naziva »knezom Hrvata« (dux Chroatorum). To je prvi pomen hrvatskog imena na Balkanskom Poluostrvu u zvaničnoj, vladarskoj tituli. Knez Trpimir i njegov sin Petar upisani su u takozvanom Cividalskom evangelijaru kao posetioci jednog manastira, možda u Paviji, gde su dolazili na poklonstvo svom franačkom gospodaru. Trpimir je i inače bio pobožan čovek, i blizu svog dvora u Klisu podigao je manastir u današnjim Rižinicama. On je, misli se, doveo u Hrvatsku aktivni red benediktinaca. Njegova vladavina, s izvesnom solidnošću i mirnoćom, pretstavlja početak kontinuirane, svesno i postepeno razvijane hrvatske države Srednjega veka, koja se iz Dalmacije širi poglavito prema istoku i severu, a samo delimično i u manjoj meri prema jugu. * Hrvate su trgli iz starog plemenskog života Franci, a Srbe Bugari. Bugarska država širila se naglo. Njene granice trećeg decenija IX veka dođoše čak u Panoniju i na sever u Dakiju, a na jugu su doprli Bugari sve do Rodope i držali Filipopolj. Otvorena im je ostala samo zapadna granica prema moravskoj i vardarskoj dolini. Kada je Vizantija ušla u teške borbe s Arapima, bugarski vladar Presjam upotrebi priliku da počne akciju i u tom pravcu, držeći da ga niko neće sprečavati. Prvi pohod, god. 837., bio je upućen na jugozapad, prema Solunu, možda u vezi sa jednim pokretom Slovena u Peloponezu. Njegov uspeh, izgleda, bio je velik: Bugari se uskoro javljaju kao gospodari Ohrida i sve oblasti oko Devola, okupivši pod svoju vlast najveći deo maćedonskih Slovena. Srbi su živeli u svojim župama, dugo nesmetani, kao konzervativan elemenat. Imali su izvesne vladare, koji su se smenjivali po pravu nasleđa, a čija vlast nije obuhvatala više oblasti. Od tih vladara u Raškoj neke znamo po imenu. Najstariji je Višeslav (oko sredine VIII veka), a za njim idu Radoslav i Prosigoj. Tek od Vlastimira, Višeslavova praunuka, počinje period sa više vesti. Vlastimir je savremenik Presjamov i njegov protivnik. Do Presjama, niše Konstantin Porfirogenit, »življahu Bugari sa Srbima mirno, kao susedi i komšije, pazeći jedni druge«. Šta je neposredno izazvalo prekid te idile nije poznato: da li bugarska ekspanzija, koja je išla za tim da i Srbe pokori, ili možda delovanje Grka, koji su Srbe, svoje podanike, krenuli da spreče Bugare u osvajanju Maćedonije. Porfirogenit pripisuje inicijativu Bugarima. Presjamov napadaj nije uspeo; posle tri godine borbe on je morao da ga obustavi. Datum tih borbi nije siguran; ali, verovatno je da su vođene oko god. 840. Pribiranje od Bugara ugroženih srpskih plemena i oblasti oko Vlastimira, ukoliko je bilo postignuto, nije moglo da se održi potpuno. Stare tradicije bile su jače od političkih lekcija na novom području. Kad je Vlastimir udavao svoju kćer za Krajinu, sina
45
trebinjskog župana Bele, on ga je, hoteći da ga odlikuje, »imenovao vladarom i učinio samostalnim«. Okrnjio je, po tradiciji, iz porodične sentimentalnosti, zajednicu i potrebu grupisanja svih plemena oko jednog državnog središta u interesu što uspešnije odbrane. Pored domaće dinastije Viševića u Humu, koja je svoju starinu i prava sa njom u vezi izvodila još iz stare otadžbine, pored glavara u Zeti, koji su živeli za svoj račun, Vlastimir stvara i samostalne trebinjske gospodare, koji su dotle priznavali vrhovnu vlast raškog župana. Po slovenskoj navici, posle smrti Vlastimirove njegovu državu podelila su tri mu sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Centralna vlast, uostalom, ne održava se svuda u to vreme ni u ostaloj Evropi; građanski rat protiv Ludviga Pobožnog u Franačkoj došao je poglavito radi nezadovoljstva sa podelom zemlje njegovim sinovima. Posle Presjamove smrti (god. 852.) na bugarski presto dolazi preduzetni i mudri kan Boris. Njegov pokret protiv Franaka u Panoniji, odmah po dolasku na vlast, završio se neuspehom, isto kao i sva druga njegova preduzeća prvih godina njegove vladavine. U te spada i pohod na Srbe. Obavešten o smrti Vlastimirovoj i podeli njegove zemlje, Boris je, možda, poverovao da sad neće naići na onakav otpor kakav je bio onaj protiv njegova oca. Ali, Srbi behu ostali isti po svojoj vojničkoj vrednosti. Oni tako skleptaše u svojim planinama Bugare da je među zarobljenike dopao i Borisov sin Vladimir i dvanaest velikih boila. Bugari moradoše tražiti mir i posle toga sigurnu pratnju do srpske granice, odnosno do graničnog mesta Rasa. Tu su, po srpskom saopštenju, izmenjena gostinska uzdarja, dok su Bugari tvrdili da su im Srbi bili dužni predati izvesne stvari u znak ugovorene obaveze (dva roba, dva sokola, dva psa i 90 koža). Pohod Borisov, prema tome, nije kod njih smatran kao neuspeh nego kao nekakav kompromis. Za Srbe će biti verovatno da nisu bili sasvim sigurni za dalje borbe i da su stoga pristali na povoljan mir. Sem sa Srbima, Boris je bio došao u sukob i sa Hrvatima. Najverovatnije je mišljenje da je to bilo god. 853., kada su Bugari udarili na franačku državu, u Panoniji, pa Hrvati, kao franački vazali, morali da ih suzbijaju. Kao i u borbi sa Srbima, Boris i ovde nije prošao dobro, nego se, na kraju, izmirio »obdarivši Hrvate i obdaren od Hrvata«. Po ovim bojištima, tako dalekim od prvobitnih ishodišta bugarskih, toliko na zapadu iza Morave i Šar-planine, vidi se najbolje ogromni zamah i tadanji uticaj Bugara, koji se behu digli i razvili na račun unutarnjim krizama i dugim ratom s Arapima iznurene Vizantije.
VI. POKRŠTAVANJE JUGOSLOVENA. 1. Stari hrišćanski tragovi. — 2. Prvi propovednici kod Jugoslovena. — 3. Salcburška crkva i njen rad među Slovencima. — 4. Počeci hrišćanstva kod Hrvata i Srba. — 5. Slovenski apostoli Ćirilo i Metodije. — 6. Učenici slovenskih apostola među Južnim Slovenima. — 7. Stvaranje slovenske pismenosti i osnovi književnosti. Kad su došli na Balkan, Južni Sloveni su tu već zatekli razvijenu hrišćansku kulturu. Još apostol Pavle pisao je Solunjanima kako od njih »promče riječ Gospodnja ne samo u Maćedoniji i Ahaji, nego i u svako mjesto iziđe vjera vaša u Boga«; iz Dalmacije se javio jedan od najboljih pisaca hrišćanske crkve, sv. Jeronim; a u Sremu i severnoj Srbiji bilo je jedno vreme glavno središte Arijeva učenja. I gotski Vulfilin prevod Svetoga pisma i njegovo episkopsko delovanje među Gotima vezano je za Balkan. Čitav niz starih crkvenih ruševina nalazi se po celom balkanskom području, kao i mnogobrojna stara
46
hrišćanska toponomastika. Albanski nazivi sa šin, še dolaze od latinskog sanctus, i svi su gotovo iz starijeg vremena, kao i dalmatinski sa sut, su (Sućuraj, Sutivan, Sutorman, Supetar i sl.). U unutrašnjosti brdo Srđ u Brezi, ili Ivan-Planina, ili Cibrijan kod Trebinja i sl. potiču od starih crkava posvećenih tim svetiteljima, a mesta Đunis, Prokuplje, Ivanje i sl. trag su kulta i crkava dotičnih svetitelja. U svima ovim oblastima postojala je i dobro provedena organizacija crkve, koja je bila, istina, na dosta strana poremećena i uništena provalama Slovena i Obara. Ali, ako su propale crkve i biskupije, ostao je narod. Vezama sa starosedelačkim elementom Sloveni polako ulaze u hrišćansku kulturu, ali ponajviše kao pojedinci. Vest Konstantina Porfirogenita da su Sloveni bili kršteni već u VII veku, još za vlade cara Iraklija, njegovom inicijativom, od rimskih sveštenika koje je on nabavio, neće biti pouzdana. Car je imao prečih briga. Tu vest treba razumeti prosto ovako, što piscima X veka možda nije bilo ili nije htelo biti dovoljno jasno: sve do godine 732., zahvaljujući solunskom vikarijatu, papin i uticaj latinskog sveštenstva bili su pretežniji od carigradskog na većem delu Balkanskog Poluostrva; zapadno sveštenstvo bilo je dotad glavni činilac u hrišćanskoj misiji među Slovenima. Vizantiska tradicija o tome na Porfirogenitovu dvoru bila je nešto pomućena, svesno ili nesvesno, a svakako išla je za tim da inicijativu za to delovanje zadrži za Carigrad. Da je bilo izvesnog uticaja i iz vizantiskih krugova može se uzeti kao sigurno. Za to, pre svega, jasno govori kult izvesnih istočnjačkih svetaca, koji su iz Vizantije i preko nje preneseni u Jadransko Primorje, a odatle i među Slovene. Tako je, na primer, kult sv. Stevana, zaštitnika Vizantiskoga Carstva, kome je u Dubrovniku bila posvećena glavna crkva, poznata i u Carigradu X veka, i čije je svetkovanje bilo rašireno celim primorjem od Skadra do Trogira i Zadra, dosta rano prešao i Srbima, kojima je posle, isto kao i Grcima, postao državni zaštitnik. U Solinu je istom svecu podignuta bazilika, u kojoj je sahranjen hrvatski kralj Krešimir. Malo je pouzdano i dalje carevo kazivanje da je već tada uspelo hrišćanskom sveštenstvu da postigne neke veće uspehe. Koliko se danas zna, čitav sedmi vek nije doneo većih promena u verskoj kulturi Jugoslovena. U viziji sv. Kolumbana, iz početka VII veka, izrično se kaže da Sloveni, kojima je on mislio ići da propoveda, nisu još zreli za tu stvar; a sv. Amand, koji je propovedao u mestima oko Dunava, vratio se kad je video »da mu tu neće biti dovoljno ploda i mučeništva«, kako kaže legenda. Hercog bavarski Teodo zadržao je god. 649. sv. Emerana da ne ide u te krajeve, »jer još nije pravo doba da se ti varvari pokrste«. Jedino su Hrvati u Dalmaciji bili nešto pitomiji. Čuvši za plenjenje Salone i ostale Dalmacije, papa Ivan IV poslao je tamo svog opata Martina da spasava i otkupljuje hrišćansko roblje i mošti hrišćanskih svetitelja, i uspeo je da ih dobije (god. 641.). Crkvena tradicija pominje i nekog Ivana Ravenjanina kao prvog nadbiskupa solinskog i naročito zaslužnog za hrišćanstvo među Hrvatima. Vreme njegovog delovanja nije sigurno, a stavlja se od VII pa čak do u početak IX veka. Toma, arhiđakon splitski XIII veka, koji daje nešto vesti o njemu, saopštava da je Ivan suzbio među Slovenima arijansku jeres. Taj podatak zaslužuje naročitu pažnju. Arijevo hrišćanstvo bilo je rašireno među Gotima oko Dunava i ostavilo je i među Slovenima traga, koji je u njihovu jeziku utvrđen već ranije. Nedavno je u ruševinama jedne stare crkve u Brezi kod Sarajeva nađen i jedan natpis sa gotskim runskim alfabetom, koji jasno kazuje da je gotski uticaj, pojačan i njihovom vladavinom u tim oblastima još u prvoj polovini VI veka, prodro duboko u unutrašnjost i verovatno se i tu osećao među novodošavšim Slovenima. Neće stoga kazivanje Tomino biti bez ikakva osnova, isto kao
47
i rano mešanje Gota sa Slovenima u našim crkvenim krugovima Duklje i Primorja. Slabom napredovanju hrišćanstva kod Južnih Slovena sa vizantiske strane kriv je svakako slovenski konzervatizam, a još više i političko nepoverenje i zatrovani verski odnosi među samim Grcima. Od VII do IX veka tamo ne prestaju jeretičke sekte, verska gonjenja i čak krvava obračunavanja u ime vere. Naročito se sve to razvilo u doba strasne borbe oko ikona, koja je ispunila period od preko sto godina i uzbunila sav vizantiski svet. Na zapadu, kod Slovenaca, hrišćanstvo je bilo sumnjivo što je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemačke ili Italije, sa onih strana dakle je pretilo i političko zavojevanje. Donošena na maču, nova vera nije mogla biti privlačna i, prirodno, bila je smatrana samo kao jača spona za političku zajednicu. Stoga Slovenci, još u prvim decenijama VIII veka, ustaju protiv hrišćanskih sveštenika i njihovih crkava i dobijaju naziv »najsvirepijih pogana«. Sredinom VIII veka, pritešnjeni od Obara, Sloveni su, kako smo već videli, morali da traže pomoći kod Bavaraca i da posle priznaju vrhovnu vlast franačku. Prirodna posledica tog odnosa bila je da su morali primiti i hrišćansku veru svojih gospodara. U Bavarskoj vaspitani, slovenački knezovi uvode hrišćanstvo u svoju zemlju, koja dolazi u crkvenim stvarima pod vlast salcburške episkopije. Na poziv kneza Hotimira (oko god. 755.) salcburški biskup posla među Slovence episkopa Modesta sa četiri sveštenika i više klerika, da šire veru, posvete crkve i postave nove sveštenike. Dva od najznatnijih manastira podignuta su u to doba, Inihen (god. 769.) i Kremsminster (god. 777.), kao središta glavne aktivnosti među Slovenima. Posle Hotimirove smrti nastala je jaka antihrišćanska reakcija. Polemični spis salcburške crkve »O pokrštavanju Bavaraca i Karantanaca« kaže da »za nekoliko godina tamo (među Slovenima) ne beše nijednog sveštenika«. Ali, uticaj franačke vlasti dovede opet hrišćansku misiju na rad. Karlo Veliki je izrazit pretstavnik ideje jedinstvene verske, i to hrišćanske, državne organizacije kao organa novog Rimskog Carstva. Hrišćanstvo je, pored oružja, njegovo glavno sredstvo za pacifikaciju, i učeni Alkuin kliče Karlu da je savladao sve neprijatelje »imenom gospoda našeg Isusa Hrista«. U žitiju sv. Virgilija, salcburškag biskupa, priča se da je on lično silazio sve do ušća Drave u Dunav, propovedajući veru. Živu delatnost razvio je i salcburški biskup Arno (od god. 785.), koji »sa svih strana« kupi i šalje sveštenike u predele Karantanaca i donje Panonije. Karlo čak preporučuje i njemu samom da ide u slovenske krajeve i propoveda božju reč. I doista, u vojsci protiv Obara nalazi se i Arno. Za zasluge učinjene veri i franačkoj državi postala je salcburška biskupija god. 798. nadbiskupijom. Arno odmah posle toga predlaže caru da se za Slovene osnuje posebna biskupija. Car je na to pristao, i kao prvi njen episkop bi posvećen neki Teodorih; njegova oblast obuhvatala je Karantaniju i krajeve na severnoj strani Drave, sve do njenog ušća u Dunav. Posle pada obarske države i afirmacije franačke snage, hristijanizacija severnih Jugoslovena išla je mnogo brže. Naročito su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova. Primanje hrišćanske vere postalo je gotovo identično sa lojalnošću prema franačkoj vrhovnoj vlasti. Pored salcburških, među Slovencima i Hrvatima delovali su i sveštenici akvilejskog (oglejskog) patrijarhata, naročito u Istri i Primorju. Njihova delatnost izgleda da je bila manje borbena od one salcburških izaslanika, verovatno stoga što je imala i manje političkih motiva. Akvilejski patrijarhat ljubomorno je pratio rad salcburške nadbiskupije, smatrajući da ova prelazi svoje prirodne granice i ulazi u njegovu oblast.
48
Zbog toga došlo je između njih i do spora, koji je Karlo Veliki rešio 14. juna god. 811. u Ahenu tako što je odredio reku Dravu kao prirodnu među između obe dijeceze. Već u prvoj polovini IX veka ugledniji Slovenci su dobrim delom bili hrišćani. Mnogi između njih na samrti ili inače ostavljaju svoja imanja ili daju priloge crkvama. U Pribininom gradu Blatogradu (Mosburgu, Salavaru) osveštana je god. 850. crkva koju je on podigao, a tom aktu prisustvovalo je 15 slovenskih velikaša, nesumnjivo već pokrštenih. Salcburški nadbiskup, koji je sam osveštao tu crkvu, pošao je po Pribininoj državi i osveštao još nekoliko crkava slovenskih i nemačkih, jer je, kako kaže salcburški spis, stanovništvo slovenske kneževine bilo mešano, slovensko i bavarsko. Jedna dosta velika teškoća u širenju vere beše to što je sveštenstvo bilo tuđinsko. Slovenski elemenat slabo je znao i latinski i nemački, i stoga je novu veru primao gotovo samo po spoljnim oznakama, ne razumevajući ni njenih pravih učenja, ni značaja obreda. Ukoliko joj je prilazio, činio je to više od nevolje i po primeru nego iz ubeđenja ili neke unutarnje potrebe. I kod Hrvata je širenje hrišćanstva bilo u vezi sa širenjem franačke vlasti. U gradovima Dalmacije nastavljala se, naravno, stara hrišćanska tradicija, po duhu romanska. Nije jasno kako su se u Dalmaciji razvijale verske prilike posle god. 732., odnosno posle energičnog suzbijanja papske jurisdikcije u oblastima Vizantije. U oskudici izvora teško je uhvatiti pravu vezu; ali, nama se čini da je Vizantija i tu, u izvesnoj meri, istupala ofanzivno, ali da su ovde rimske tradicije bile veoma jake i sa dubokim korenom. Obnova splitske episkopije kao naslednice stare Salone pada tek pred kraj VIII veka, a izazvana je većom pažnjom Carigrada za jadranske stvari posle gubitka ravenskog egzarhata, god. 751. Iz Ravene je ranije vršen osetan crkveni uticaj u Dalmaciji. Konstantin Jireček je u svom delu Romani u gradovima Dalmacije upozorio na neke od ravenskih svetitelja, čiji se kult rasprostro po toj pokrajini; tako na sv. Apolinara, kome su podignute crkve na Krku, u Zadru i kod Dubrovnika, i na sv. Vitalisa. Vizantija pokazuje veću versku revnost u Dalmaciji za vreme franačke ofanzive Karla Velikoga, koja je pretila da joj otme tu pokrajinu, i u vreme Ahenskog mira kad je, po jednom mišljenju (A. Dabinovića), izvršena i izvesna vrsta versko-administrativne reorganizacije. Ima jedna, istina ne savremena, vest da je god. 809. preneseno telo sv. Trifuna iz Carigrada u Kotor. God. 811. dobio je i Zadar od cara Nićifora mošti sv. Anastazije. Carigrad je ovu pažnju ukazao zadarskom gradu i možda Kotoru sa očevidnom težnjom da se očuvaju dalmatinski gradovi kao posed Istočnog Carstva. Po svojim vezama, i radi blizine Italije, i po tradiciji, Dalmacija, po gradovima pretežno romanska, služila se uglavnom latinskim jezikom. Međutim, ni grčki nije bio nepoznat. U Splitskom evangelijaru VIII veka, koji je podrobno proučio Viktor Novak, nalazi se, u latinskom prepisu, grčki tekst Jovanova uskršnjeg evanđelja, koje se očevidno još i tada na taj dan tako i čitalo. Latinski uticaj pojačali su posle Franci. Njihov uticaj videli smo već u posvećenju ninske crkve galskom sv. Aselu. Za sv. Urza se priča da je u Dalmaciji pokrštavao pagane baš u vreme Karla Velikoga. Stari umetnički hrišćanski spomenici u Ninu i Kninu pokazuju jasne tragove romansko-franačke, koji se daju utvrditi i u Splitu (na pr. u crkvi Sv. Dojma, u crkvici Sv. Martina). Sa nešto drugih kombinacija razvila se prema tim obrascima jedna vrsta lokalnog, hrvatskog stila, veoma zanimljiva sa svojih umetničkih motiva u skulpturi. Proces pokrštavanja kod Hrvata uzima više maha od onog vremena kad hrvatski vladari prihvataju novu veru. Za prvog hrvatskog kneza, Višeslava, znamo po jednoj
49
krstionici, koju je načinio prezviter Jovan za njegova vremena u slavu sv. Jovana Krstitelja. Knez Mislav podiže jednu crkvu Sv. Đorđa u Putalju, a pomaže i splitsku crkvu Sv. Dojma, mada se ona ne nalazi u njegovoj državi. Trpimir ima svoga kapelana, prezvitera Martina, sa kojim sarađuje i sva njegova velikaška okolina. O franačkom uticaju pri pokrštavanju Hrvata ima nešto predanja i kod Porfirogenita, koji priča da je među njih došao »iz Franačke, koja je između Hrvatske i Mletaka«, neki bolesni čudotvorac Martin, savetujući im da čuvaju ugovore sa papom i da ga ne uznemiravaju. U oblastima van franačkog uticaja, naročito među Srbima, hrišćanstvo je šireno ponajsporije. U najvećem delu njihovih naselja uticaj susednih kultura, s istoka vizantiske a sa zapada romansko-franačke, mogao je doći samo posrednim putem, preko Bugarske i preko Hrvatske, a samo delimično neposredno, u Zetu i u oblasti koje su, pre bugarskog zavojevanja, graničile sa Vizantijom. Tako je ustvari i bilo. Hrišćanski spomenici bosanskog područja iz V—IX veka potpuno su u vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. Čak je i jezik latinski na tri crkvena spomenika iz VI—IX veka: na jednom iz Breze (blizu Sarajeva), na drugom iz Drenova kod Prijepolja i na trećem nepoznatog nalazišta u sarajevskom muzeju. Na jugu od Neretve do Bojane taj uticaj latinskog još je razumljiviji. Ali, tu ima i dosta tragova vizantiske kulture, očuvanih delimično sve do najnovijeg vremena. U Dubrovniku, da spomenemo samo jedno dva primera, i danas se deo pred glavnom kapijom naziva Pilama, po grč. πύλαι — vrata, a kod Herceg-Novog jedan deo obale, sa mestom, zove se Igalo, po grč. αἰγιαός. Istočnjački su sveci sv. Sergije i Vakh, Kuzman i Damjan, sv. Teodor i dr., kojima su posvećene mnoge crkve u Primorju i Zeti. Čak i sv. Dimitrije Solunski, kome Grci pripisuju spas svoga grada od Slovena, postao je veoma popularan kod nas. Zaštitnici Dubrovnika i Kotora, sv. Vlaho i sv. Trifun, isto tako su istočnjački mučenici. Kao zanimljivu karakteristiku tog dvostrukog uticaja imamo pojavu da »u Dubrovniku i Kotoru biskupi, mada upotrebljavaju latinski jezik pri službi božjoj i obavljaju je po rimskome obredu, za čitav jedan vek oblače pri oltaru vizantiske haljine«, ili »kako se pod istim svodom diže rimo-latinski oltar uz vizantiski ikonostazij«. Na jugu, među slovenskim kolonijama u Maćedoniji, Grci su dosta rano razvili hrišćansku delatnost. Osnovali su čak, ne zna se tačno kad, i posebne episkopije za rad među njima: episkopiju smoljansku, drugovićsku, jezersku i radovišku, srpsku odnosno srbisku i episkopiju zvanu Velikaja. »Ovi episkopi i njihovo sveštenstvo služili su grčki«, kazuje sa tačnim razlaganjem K. Jireček; »ali, sveštenici i monasi, rođeni Sloveni, svakako su propovedali i poučavali narod na slovenskom jeziku. Oni su, pri tom, reči svoga maternjega jezika prilagođavali za pojmove verske. Na taj način pripremljeno je bilo zemljište za delo solunske braće i njihovih saradnika ... Po Teofanu, patrijarh carigradski Nikita (766.—780.) bio je Slovenin, a on verovatno da nije bio jedini među episkopima toga vremena«. Glavna aktivnost u hristijanizaciji Južnih Slovena počinje u drugoj polovini IX veka, kad se stvara slovenska pismenost i izgrađuje potpuno čitava crkvena služba na slovenskom jeziku. Poticaj za to došao je od samih Slovena i isprva ima nesumnjivo političke motive. Evo kako. Moravski knez Mojmir beše došao u sukob sa Francima pribirajući oko sebe srodna slovenska plemena, i god. 846. morao je da padne. Njegov naslednik Rastislav ušao je u savez sa Bugarima i god. 855. ostao je pobedilac nad Francima; posle se, god. 861., umešao u unutarnje borbe među Francima i postigao i opet lepe uspehe. U ovim borbama poginuo je knez Pribina. Kad su se Franci počeli spremati
50
da se osvete Rastislavu i radi toga ušli u savez sa Bugarima, ljubomornim na Rastislavljev uticaj među Slovenima, ovaj se uplaši i stade tražiti sebi saveznike, koji bi mogli bar da ustave bugarskoga hana. Prvi u kombinaciji mogao je biti svakako carigradski imperator. I doista, god. 862., pominje se čuvena poruka Rastislavljeva caru Mihailu da mu pošlje učitelja i propovednika, jer njegovi Sloveni kao »prosti ljudi« nemaju nikoga ko bi im pokazao put. Naročito nemaju učitelja »koji bi nam u svom jeziku kazivao istinu veru hrišćansku«. Teško je verovati da takvih »učitelja« nije bilo mnogo bliže u Panoniji, ili među karantanskim Slovenima, među kojima se hrišćanska vera širila čitavo jedno stoleće; nego je sasvim blizu istini da Rastislav nije hteo nikakvih veza sa ljudima franačke vlasti. Verska akcija imala je samo da bude uvod u političku, odnosno u tesnoj vezi sa njom. U Carigradu je Rastislavljeva ponuda lepo primljena i shvaćena je odmah kako treba. Njima je tamo čak i dobro došla radi neposrednijeg pritiska na Bugare, koji su odavno išli za tim da se što vidnije i potpunije oslobode od grčkog uticaja. Kao hrišćanski propovednici u Moravsku se upućuju dva brata Solunjana, Konstantin i Metodije. Izbor pada na njih iz dva razloga. Prvo, stoga što je Konstantin bio carev drug i poverenik, a drugo, što je bio čovek široke kulture i znanja. Bio je bibliotekar u carigradskoj Sv. Sofiji i posle nastavnik filozofije; izvršio je pre toga nekoliko misionarskih poslova i istakao se kao pobornik kulta ikona. Metodije, Konstantinov brat, upravljao je ranije jednom slovenskom oblašću, pa se kasnije povukao u manastir i pratio ponekad brata u njegovim misijama. Oba su, kao Solunjani, poznavali Slovene izbliže i naučili su, možda još u ranoj mladosti, njihov jezik. Solunskoj mitropoliji pripadale su dve slovenske episkopije, i dodir sa ljudima iz njih imao je da olakša nameravano delo. Tu se, nema sumnje, slovenski jezik upotrebljavao u vezi sa crkvom i crkvenim životom, pa se razvila hrišćanska terminologija i izvesna tradicija toga posla. S ovom misijom Konstantina i Metodija u vezi su i počeci slovenske pismenosti. Ova dva brata, »slovenski apostoli«, smatrali su kao svoju dužnost da za Slovene prevedu potrebne knjige hrišćanskog bogosluženja, i da za pisanje tih knjiga podese i azbuku. Dotle, Sloveni ili nisu uopšte pisali (»crtama i rezama čitahu i gatahu kao pagani«, kaže jedan stari tekst, a trag takve pismenosti imamo još uvek u našim rabošima), ili su upotrebljavali grčka i latinska slova, ali kojima se nisu mogli izraziti izvesni slovenski glasovi (č, ž, š, ѣ, ъ, ь i dr.). Zanimljiv primer pisanja slovenskih tekstova latinskim pismenima pretstavljaju Frajzinški spomenici, sa dva tipa ispovedi i jednom propovedi o grehu, pisani negde krajem X i na početku XI veka, koji su »služili nekom članu frajzinške crkve pri vršenju njegovih duhovno-pastirskih dužnosti među Slovencima«. Konstantin je kao osnovu za novu azbuku uzeo grčku kurzivnu minuskulu, pa je dopunio kombinacijom nekih slova ili preuzimanjem iz njemu poznatih istočnjačkih alfabeta. Tako je stvorio pismo zvano glagolica. Jezik njegovih prevoda bio je, prirodno, onaj koji su najbolje poznavali Konstantin i njegovi pomagači, slovensko narečje južne Maćedonije. S. Kuljbakin je dugim proučavanjem utvrdio »da je srpsko-hrvatskoslovenačka jezična grupa u leksičkome pogledu najbliža staroslovenskom maćedonskom dijalektu sv. Ćirila i Metodija«. U Moravskoj su solunska braća, kad su tamo stigla, naišla na politički izmenjen položaj. Nemci su protiv Rastislava, avgusta god. 864., digli vojsku i naterali ga na pokornost. Misionare iz Grčke posmatraju nemački sveštenici sa sumnjom i otežavaju im
51
rad; stoga ovi napuštaju moravsko područje i prelaze u Panoniju, gde je vladao Pribinin sin, knez Kocelj. Kod Kocelja su slovenski učitelji bili primljeni sa razumevanjem; on im je naskoro poverio 50 svojih ljudi da ih oni vaspitaju. Nu, Konstantin i Metodije ni tu nisu mogli duže da se zadrže. Trebalo je da idu u Rim, pred papu, da tamo pred njim razviju svoje učenje i da se opravdaju od svakovrsnih napada, kojima su od strane germanskog sveštenstva bili izloženi. U ovo vreme odnosi između Rima i Carigrada, koji ni inače nisu bili dobri, zaoštriše se do potpunog raskida. Nikola I, jedan od veoma odlučnih papa, došao je u sukob sa neobično učenim ali ne i mnogo karakternim patrijarhom Fotijem, koji je pristao da smeni svog prethodnika moralnog Ignjatija, svrgnutog zbog sukoba sa razvratnim dvorom. God. 863. crkveni sabor u Lateranu osudio je Fotija, a kao odgovor na to došla je god. 867. čuvena Fotijeva optužba protiv pape. Da se stvari zapletu još više doprineli su dosta i odnosi sa Bugarima. Kao nemački saveznici, Bugari su, verovatno po želji sa nemačkoga dvora, počeli pregovore da prime hrišćanstvo, i to, naravno, od papinih ljudi. Bilo je kod Bugara već poodavno težnja da se vezama sa zapadom što više oslobode grčkog duhovnog uticaja. Napadi Nemaca na Rastislava i njihove veze sa Bugarima nagnaše Vizantiju da i ona napadne Bugarsku i prisili je da menja svoju politiku. Bugari su stradali u to vreme od gladi, imali su i inače nedaća, i brzo su popustili. God. 865. oni su se, pod pritiskom Vizantije, pokrstili, i njihov han Boris dobija otada po caru Mihailu III novo ime Mihailo. Da to pokrštavanje nije prošlo bez potresa u Bugarskoj razume se samo po sebi; konzervativni bugarski velikaši nisu lako hteli da se odreknu stare vere i nasleđa, kao da su predosećali kako će nova hrišćanska kultura doneti definitivnu prevlast slovenskog elementa među njima i postati najmoćniji činilac u asimilaciji Slovena i bugarskih gospodara. Han BorisMihailo, čim se malo pribrao od vizantiskog udarca, nastavlja ponovo svoje veze sa Rimom i Nemcima, očevidno sa težnjom da se prvom zgodnom prilikom emancipuje od Vizantije i njenih ljudi. U Carigradu se to primećuje i prati sa puno ljubomore i zle volje, ali i sa čvrstom namerom da se taj uticaj Rima predupredi. Usred tih zapleta, u jesen god. 867., nastaše u Carigradu krupne promene. Car Mihailo pogibe, na presto dođe poduzetni Vasilije Maćedonac (867.—886.), a brzo potom bi smenjen i Fotije i doveden stari Ignjatije. U Rimu se ta promena smatrala kao zadovoljština papskoj kuriji. To je znatno olakšalo i položaj Konstantina i Metodija, koji su iste te jeseni pošli u Rim. Episkop rimski Formoz, koji je god. 866. bio papin legat u Bugarskoj i verovatno znao nešto slovenski, pregledao je sa još jednim drugom prevod slovenskih bogoslužbenih knjiga i predložio ga papi na odobrenje. Papa Hadrijan, naslednik Nikolin, priznao je i dozvolio upotrebu slovenske liturgije. Ali, Konstantin nije više mogao da je dalje širi. On se razboleo i umro u Rimu, 14. februara god. 869., pokaluđerivši se pred smrt i dobivši ime Ćirilo. Metodije se iz Rima vratio u Panoniju, knezu Kocelju, gde je razvio živu delatnost kao panonski episkop. Nu, njegov dolazak izaziva opoziciju salcburške nadbiskupije, koja se smatra povređenom u svojim pravima. Ustvari, to je bilo njeno crkveno područje. U jednom posebnom polemičkom spisu, pretstavnici salcburške crkve tuže se kako je došao Metodije, »neki Grk«, da se meša u njihove poslove, »pronašavši nedavno slovenska pismena«, i koji potiskuje latinski jezik. Posle izvesnog vremena Nemci su sa pismenih napada prešli na fizičke. Metodije bi zlostavljan i zatvoren, negde u Švapskoj, i držan tamo dve i po godine. Tek na papino posredovanje, krajem god. 872. ili početkom 873., Metodije bi oslobođen, a njegovi protivnici, biskupi salcburški, pasavski i frajzišpki bili su ne samo ukoreni nego poslednja
52
dva i suspendovana. Čitava akcija i dolazila je od njih. Pasavski biskup Hermanrih postupao je, kako kaže papina optužba, »sa životinjskom surovošću« prema Metodiju; u najljućoj zimi držao ga je pod vedrim nebom, a na zboru episkopa sam bi ga tukao konjskim bičem, da nije u tome bio sprečen od drugih. Posle svog oslobođenja Metodije nije ostao više kod Kocelja, u Panoniji, koji nije mogao da ga zaštiti, nego je prešao u Moravsku. To je tražio i papa, nesumnjivo vodeći računa o pravima salcburške arhiepiskopije. U Moravskoj nije bilo više Rastislava. Njega je izdao bratanac Svetopluk Nemcima, pa su ga ovi oslepili i poslali u neki manastir, a zemlju mu poseli. Naskoro, u narodu nasta buna protiv nemačkih ugnjetača; na čelo pobunjenika stade pop Slavomir, a pokret se, dobrim delom, obrte protiv bezobzirnog nemačkog sveštenstva. Svetopluk priđe narodnom pokretu i uspe da se održi u oslobođenoj Moravskoj. Metodije dolazi posle te uspele narodne borbe i biva, naravno, lepo primljen. Njegovo učenje, prema svemu, dobija izrazit antinemački karakter, i kao takvo smatraju ga i Nemci i Sloveni. Papa, koji je pretrpeo neuspeh u Bugarskoj i koji od Carigrada, i posle promena na carskom i patrijaršiskom prestolu, nije dobio ono čemu se nadao, postaje malo zategnutiji i prema Metodiju, i uzima otvoreno stav protiv slovenske liturgije. U tom ga obilato pomaže celo nemačko sveštenstvo. Sam Svetopluk, nedovoljno siguran, a i inače nestalan, ne samo da ne pomaže Metodija kako treba nego čak daje razumeti da se on i ne identifikuje sa njim. Pored Metodija on pristaje i na nemačkog kandidata Vihinga kao eventualnog drugog episkopa. Metodije je stoga po drugi put pošao u Rim, gde je papa Ivan VIII, vodeći možda računa o tom da ne uvredi vizantiski dvor čija mu je pomoć protiv Arapa baš u to vreme bila potrebna, opet potpuno opravdao Metodija i dozvolio ponovo slovensko bogosluženje s izvesnim malim ograničenjima (god. 880.). Posle smrti kneza Kocelja u Panoniji vladaju nemački knezovi. Sa jednim od njih, sa Arnulfom, Svetopluk dolazi u sukob i izaziva težak rat. Arnulf je pozvao u pomoć Bugare i ovi su god. 882. provalili u Moravsku; na to je Svetopluk naredne dve godine napadao Panoniju i pustošio je. Za Metodija nije sasvim sigurno gde se nalazio u to doba. Prema pričanju njegova žitija on je išao u Carigrad da tamo prikaže ceo tok svoje misije. Po povratku otuda nastavio je svoj rad, ali u stalnom sukobu sa nemačkim sveštenstvom, koje je vodio novi episkop Vihing. Došlo je dotle da je Metodije bacio anatemu na Vihinga i time izazvao protiv sebe ne samo sve Nemce nego i papsku kuriju. Domalo, 6. aprila god. 885., on je umro, na veliku radost svojih protivnika. Sa Metodijem završen je period slovenske hrišćanske aktivnosti u Moravskoj. Gorazd, njegov učenik, kome je on namenio svoje nasledstvo, kao i svi drugi aktivniji slovenski propovednici, biše prosto onemogućeni i pretrpeše čak i velike lične neprilike. Novi papa Stevan V zabrani slovensku liturgiju, a Vihing posta glava moravske crkve. Metodijevi učenici Gorazd, Kliment, Angelar i dr. biše pohvatani, mučeni i prognani. Jedan deo slovenskih učenika bi čak prodan Jevrejima i kao roblje odveden na trg u Mletke. Tu ih nađe i otkupi jedan vizantiski legat i uputi ih u Carigrad. Jedne zadrža car Vasilije, primivši ih lepo, a drugi odoše u Bugarsku. Drugi deo spasavao se odmah u susednu Bugarsku, preko Beograda, odakle biše upućeni Borisu-Mihailu. Ovome vladaru pripada velika istoriska zasluga da je shvatio vrednost ove značajne i nenadane saradnje i da je iskoristio u punoj meri. Mesto grčkog sveštenstva, od koga je zazirao zbog političkog uticaja; mesto latinskog, koje mu je donosilo zaplete i neprilike; on je dobio kadar ljudi iskreno odanih stvari koju propovedaju i podobnih da deluju među najvećim
53
delom njegovih podanika. Upada u oči da Boris glavne ljude iz ove grupe dobeglica ne zadržava u užoj Bugarskoj, nego ih mahom upućuje na jug i jugozapad, među maćedonske Slovene. Kao da je postojao smišljen plan da se uz delo pokrštavanja vrši u isti mah i pridobijanje slovenskih plemena, naročito onih prema Jadranskom Moru, za bugarsku državu. Kliment, najaktivniji od Metodijevih učenika, bi upućen u ohridsku oblast, koja je obuhvatala i područje reke Devola i Škumbe u gornjem i srednjem toku, i preporučen vlastima i narodu. Središte njegove akcije bilo je u Devolu, u hrišćanski već lepo razvijenom mestu. Tu je on delovao sve do god. 893., kad je postao episkop, a zamenio ga je drug mu Naum, čiji manastir i danas postoji na obali Ohridskog Jezera. Druga im dva druga, Gorazd i Angelar, sahranjeni su u Beratu; oni su verovatno tamo bili i upućeni, jer je teško verovati da bi im neko prenosio kosti namerno baš u taj kraj. Ovi ljudi i drugovi im počeše tamo živ i sistematski rad; na 3500 učenika prođoše njihovu školu; u enorijama je raspolagao Kliment sa po 300 đaka. Tako se u tom kraju proširi slovenska pismenost. Kliment sam nastavi i književni rad svojih učitelja. On je, po svoj prilici, pisac Metodijeva žitija i čitava niza propovedi na crkvene praznike. Te su propovedi čitane i prepisivane u dosta velikom broju; od nekih, kao na primer od besede o Cvetnoj nedelji, ima na desetine prepisa. Lep broj Klimentovih beseda nalazi se očuvan naročito u hilandarskim rukopisima. Klimentu se pripisuje da je izveo i reformu alfabeta i uveo mnogo gipkiju ćirilicu mesto krute glagolice; ali, to nije sigurno. Nesumnjivo je da se ćirilica javlja u X veku, i to baš u krajevima oko Prespe; ali, malo je teško verovati da je baš Kliment lično dirao u delo svoga učitelja još dok ono nije uhvatilo ni pravog korena u narodu te oblasti. Po svoj prilici ćirilica se razvila u Maćedoniji kod grčko-slovenskog sveštenstva, i Kliment je, možda, samo prihvatio. Za njegova druga Nauma znamo, isto tako, da je imao interesa za književnost i da je potsticao ljude na rad. Konstantin Prezviter sam kaže da ga je na pisanje Učitelnog evanđelja potakao brat Naum. Za velike svoje zasluge postavljen je Kliment god. 893. episkopom u kraju oko Kičovske Belice. On je sahranio svog druga Nauma, koji je umro 23. decembra god. 910., a sam je preminuo 27. jula god. 916. Njihovo delo, književno i učiteljsko, prihvatiše njihovi drugovi i poslednici, Konstantin Prezviter, episkop Marko, Jovan Ekzarh, Gligorije Prezviter i dr., koji su se kupili oko cara Simeona, koji se i sam bavio književnošću i koji je neobično cenio književni i prosvetiteljski rad Ćirilovih i Metodijevih učenika. Njihovim delom stvorene su osnove slovenskoj pismenosti i književnosti na Balkanu, i potom slovenskoj književnosti uopšte. Čitav rad oko pokrštavanja Jugoslovena daje lepe primere o duhovnoj zajednici među njima. Jezik maćedonskih Slovena, koji je uzet za književni jezik mlade crkve i još mlađe književnosti, primljen je bez ikakvih teškoća i u Moravskoj i u Panoniji; razlike su među dijalektima bile tako male da ništa nisu smetale uzajamnom razumevanju. Samo javljanje slovenske liturgije primljeno je u svima oblastima sa radošću i osetilo se odmah i svuda kao svoje etničko obeležje. Ovo je bilo i prvo mešanje i uzajamno uticanje među Slovenima u jednom delu prave kulturne akcije; Sloveni iz Maćedonije sa svojim učiteljima idu među Moravce i Panonce i rade među njima, da opet posle proterani Moravci dođu kod njih na jug i nastave njihovo delo. Među njima nema granica; oni, kao da se to razume samo po sebi, prelaze iz Maćedonije u Moravsku, iz Moravske u Panoniju; oni su jedno i osećaju se kao jedno, i gore prema Nemcima kad ih gone, i dole prema Grcima, od kojih odvajaju svoje saplemenike. To je bilo svesno stvaranje svoje slovenske kulture, na čemu su sarađivali svi.
54
Crkvena arhitektura u Dalmaciji i u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva, na području Huma, Bosne, Zete i Raške, ima starih uzajamnih veza. Bazilike u Zenici ili Dabravini imaju svoje nesumnjive analogije u dalmatinskim; bazilika u Brezi gotsko je delo, i već po tome je jasno da ima svoje obrasce na drugoj strani. Teorija o takozvanom starom slovenskom, odnosno starom hrvatskom, u osnovi originalnom stilu, donesenom delimično iz stare postojbine i preobraženom u Dalmaciji sa prvobitnih drvenih pratipova na kamene, a očuvanom na crkvenim građevinama VI—X veka, koju je u novije vreme počeo da zastupa jedan deo naučenjaka, teško može izdržati naučnu kritiku. Kao što su bosanski stećci nesumnjiv ostatak i oponašanje rimskih sarkofaga, tako je i najveći deo naše rane crkvene arhitekture i skulpture primljen kod nas od majstora koji su nam doneli hrišćansku kulturu i ove što ide sa njom zajedno. O tom ima neposrednih dokaza »na licu mesta«. Godeslavljev natpis na crkvi Sv. Krsta u Ninu ima nesumnjiv franački karakter. Zar crkva hrvatske episkopije u Ninu nije bila posvećena sv. Aselu, franačko-galskom svecu, i zar se taj zapadni uticaj zadržao samo na tom kultu? U Srba se nalaze sirskovizantiski uticaji na staroj crkvi Sv. Petra u Rasu. Sličnih primera ima mnogo. Jedan naš mladi naučenjak (A. Deroko) nalazio je nedavno da je sličnost izvesnih crkvenih građevina u Raškoj i Dalmaciji (na pr. crkve u Zatonu na Limu sa crkvom Sv. Nikole u Ninu, ili Sv. Bogorodice u Bistrici sa Sv. Lukom u Uzolju ili Sv. Srđem u Brdima) kao ostatak neke stare svoje arhitekture koja kao da im je nekad bila zajednička. Mi ne mislimo da je to tumačenje tačno. Gde bi naši ljudi imali ranije prilike da rade takve i njima slične poslove? Zar sama tehnika posla, tipovi građevina, ma i prosti inače, i dekoracije ne zavise od majstora, njihovih škola i uticaja? U izvesnim starim crkvama našeg područja VI—VIII veka mi nalazimo latinske hrišćanske natpise, jedan na raškom zemljištu čak kod Prijepolja. To, po našem mišljenju, ukazuje i na izvesne puteve u tehnici tog posla i svemu ostalom u građevinskoj kulturi. Za crkvu Davidovicu u Brodarevu, arhitektonski dosta prostu i na oči »narodsku«, znamo pouzdano da su je, krajem XIII veka, zidali majstori najmljeni u Dubrovniku. Staru umetnost Slovena, zajedničku nam još i ovde na jugu, treba svakako tražiti na drugoj strani a ne u crkvenoj arhitekturi.
VII. HRVATI I VIZANTIJA. 1. Akcija Vasilija I Maćedonca. — 2. Vizantiski i romanski uticaji među Hrvatima. — 3. Slovenska služba u Hrvata. Dolazak na vizantiski presto Vasilija Maćedonca, god. 867., značio je za Carevinu nesumnjivu dobit. To je, istina, bio »ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima«, kao što ga tačno crta Šarl Dil, ali u isto vreme i čovek jake volje, svestan cilja, »vešt i srećan, i isto tako veliki političar«. On je približio Carevini ne samo susedne Bugare, koji su hteli da nađu naslona na Zapadu, nego čak i udaljene Hrvate. U dalmatinskom Primorju stanje nije bilo dovoljno sigurno. U Hrvatskoj je oko god. 864. došlo do izvesnih sukoba, koji su doveli na vlast jedno lice van kuće Trpimirove, nekog kneza Domagoja. Poremećaj vlasti izazvao je, pored ostalog, stare gusarske sklonosti hrvatskih pomoraca, a ove opet energičnu akciju Mletaka, god. 865., koja je naterala Hrvate da obećaju posle toga vođenje računa o mletačkim interesima i da za bolje jemstvo dadu taoce. Opštu nesigurnost pojačavala su naročito zaletanja arapskih
55
lađa u jadranske vode, dosta česta tokom IX veka. Kad je god. 866. jedan njihov napad, sa dugom opsadom, ugrozio Dubrovnik, obratiše se stanovnici grada za pomoć svom carigradskom gospodaru. Vasilije, koji je od Duhova god. 866. bio savladar cara Mihaila III, naredi da velika vizantiska flota od sto lađa krene u Jadransko More. Jednim potezom izvela se ogromna promena. Tamo, na dalekim granicama Carevine, osetila se odjednom njena snaga, moćna i neodoljiva. Arapi se začas povukoše, a svi gradovi Dalmacije odahnuše i osetiše se više sigurni. Vizantija je tom ekspedicijom pokazala svoj nesumnjiv interes za ove oblasti. I slovenski knezovi iz zaleđa osetiše konkretno vrhovnog gospodara iz Carigrada. Kad je Vasilije, u nameravanom savezu sa carem Ludvigom II, pregao da potpuno očisti Jadransko More i južnu Italiju od Arapa, on je god. 869. uz svoju flotu pozvao da učestvuju i svoje podanike: Trebinjce sa Konavljanima, Zahumce, i jedan deo Hrvata s ostrva, sve plemena ispod Neretve, dokle je tada, pod sigurno, dopirala vizantiska vlast. Dubrovačka flota služila je kao prevozno sredstvo. Do zajedničkog savezničkog napada na glavnu arapsku pomorsku bazu, na grad Bari, nije došlo, jer se car Ludvig u poslednji čas trgao od nedovoljno utvrđenog saveza. On je grad Bari posle uzeo sam, god. 871., uz pomoć svojih hrvatskih podanika i njihovih lađa. To je, kao i učešće Hrvata, razume se, još više razdražilo Vizantiju, ljutu i inače zbog ranije neuspelog pohoda. Stoga Grci naročito iskoristiše jedan događaj da kazne hrvatske pomagače Ludvigove i pre pada Barija. God. 870. vraćali su se papini izaslanici sa crkvenog sabora u Carigradu iz Drača u Jakin. Na putu napadoše ih i opljačkaše »slovenski« gusari, uglavnom Hrvati i možda neki Neretljani, pošto su oboji počešće zajedno operisali, i odvedoše ih u ropstvo. Da osvete tobože to, a ustvari da iskale svoj gnev, napadoše Grci na područje Ludvigovih podanika, pa razoriše nekoliko gradova i odvedoše u ropstvo dosta duša. Grci su napadali samo flotom i stoga sigurno nisu ulazili dublje u unutrašnjost. Hrvatskog otpora nije bilo, jer se najveći deo njihove flote nalazio pod Barijem. Ljut, car Ludvig se jednim pismom caru Vasiliju zauzeo za svoje nastradale podanike i optuživao je zapovednika carske flote, Nikitu Orifa. Car je, naravno, bio na strani Orifinoj, jer je njegov postupak jačao ponovo ugled Vizantije i u severnoj Dalmaciji. Ogorčeni Hrvati su, iz osvete ili da se koliko toliko obeštete, posle povratka ispod Barija naročito napadali na Mlečaie kao na poznate vizantiske prijatelje, i zadavali im prilično briga. Mlečani su morali čak moliti papu da posreduje kod Hrvata i njihova kneza, »najgoreg slovenskog kneza«, kako su oni zvali Domagoja, da bi napustili taj posao »morskih haramija«. Kad je god. 875. umro car Ludvig II, nastade borba članova karolinške dinastije oko njegova nasledstva, koja je trajala gotovo sve do kraja god. 877. Nju je u velikoj meri iskoristio car Vasilije da ojača svoj uticaj. On je najpre naterao dotle uglavnom slobodne Neretljane da priznaju njegovu vlast i da sa tim zajedno prime hrišćanstvo. Porfirogenit nam je ostavio spomen da su Neretljani prozvani »poganim« stoga »što nisu pristali da se pokrste u ono vreme kad su se krstili svi Srblji«. Verovatno je, u isto vreme, car počeo delovati i među Hrvatima. Glavni su mu se posrednici za sve nalazili u njegovim dalmatinskim gradovima. Franci, zabavljeni domaćim borbama, nisu mogli da mu mnogo smetaju. Hrvati sami o njima ne vode više mnogo brige; njihov knez Iljko, možda sin Domagojev, napada čak sa flotom franačku oblast Istru; ali, otud je bio suzbijen od mletačkih lađa, jer se Republika bojala njihova napada na svoje područje, posebno na Grado. Ovi napadaji Hrvata na franačko područje Istre došli su svakako posle oslobođenja vlastitog područja od njihove vlasti, koja se posle toga više ne javlja.
56
U ovo vreme pokušaja nove orijentacije kod Hrvata, na njihovom prestolu javlja se ponovo jedan Trpimirović, knez Zdeslav, koji je, došavši iz Carigrada, sa vizantiskom pomoću potisnuo Domagojeva naslednika, oko god. 878. Car Vasilije je, priča njegov unuk, pridobijajući Slovene polagao na to da oni »napuste svoje stare običaje« i prime grčke, a među ostalim naročito da se više disciplinuju pod vlašću novih knezova, »arhonata«, koje im je on postavio iz starih uglednih porodica, gotovo po njihovoj želji. Ustvari, on je, koliko se čini, doveo na upravu ljude i porodice koji će za svoj položaj imati da zahvaljuju Vizantiji i da se vežu za nju. Ali, Zdeslav, njihov kandidat u Hrvatskoj, nije se održao. Domagojevići, pomagani, kako se čini, i od rimske kurije, imali su u zemlji dosta svojih pristalica i oni su, u maju god. 879., ubili novoga kneza, a na presto doveli Branimira, možda člana ili srodnika nedavno zbačene dinastije. Sukob između pristalica Zdeslavljevih i Branimirovih nije poticao samo iz dinastičkih motiva. Bilo je i krupnih načelnih razlika. Zdeslav je bio sav za vizantisku orijentaciju; sa njim su zajedno, govori se izrično, došli i grčki sveštenici. Branimir je, međutim, bio za zapad, za papu i Rim. U četiri pisma, pisana od 7. do 17. juna god. 879., papa Ivan VIII hvali revnost Branimirovu, koji mu izjavljuje punu odanost; sveštenicima i narodu hrvatskom kazuje svoju radost što se vraćaju svojoj staroj crkvi i poručuje im da ih »grli raširenim rukama«; episkopima dalmatinskim piše da se vrate »svom dušom i drage volje« Stolici Sv. Petra, kkoja je glava i učiteljica svih božjih crkava«, pošto su se od nje bili odvojili. Nu, ta pisma kazuju i još nešto. Branimir u svojoj zemlji nije bez opozicije, koju papa izrično pominje. Dalmatinski episkopat koleba se između Rima i Carigrada, ali naginje više ovom drugom. Papa mu stota poručuje da će ga u slučaju potrebe pomagati, ako se »od strane Grka ili Slovena« preduzme štogod zbog ovog obraćanja Rimu. Ali, u tom pogledu nema uspeha. Splitski nadbiskup Marin još te godine ili na početku naredne bio je posvećen od vizantiskog episkopata, što je očiti znak da je njegov uticaj pretegao. Ninski, odnosno hrvatski, biskup Teodosije bio je, međutim, jedan od vođa papine stranke. Mi nemamo danas nikakvih pouzdanih podataka na osnovu kojih bismo mogli izložiti kako je ovaj ceo spor dalje tekao. Sigurno je svakako da se Branimir održao na prestolu, mada nije bio vizantiski štićenik; nije sigurno samo da li je i otvoreno odrekao poslušnost caru Vasiliju. U Konstantina Porfirogenita saopštena je jedna važna činjenica o odnosima dalmatinskog romanskog gradskog i ostrvskog stanovništva prema Slovenima. Uznemiravani od Neretljana kad su išli da obrađuju zemlju na ostrvima, a od Hrvata kad su hteli da rade na kopnu, Romani se obratiše caru Vasiliju sa pitanjem šta da rade. On im naredi: da daju Slovenima onaj deo koji su davali njegovim namesnicima i da se nagode sa njima u miru, a vizantiskom zapovedniku da daju samo nešto malo, forme radi, »tek da se pokaže pokornost i podložnost romejskim carevima«. Otada plaćahu romanski dalmatinski gradovi i otoci slovenskim susednim knezovima godišnje: Split 200, Rab, Krk, Osor i Trogir po 100, a Zadar 110 zlatnika, »osim vina i drugih različitih davanja«. Dubrovnik, čiji tesni grad nema mesta za vinograde i njive, kultiviše ih na zemljištu trebinjskom i zahumskom i plaća dotičnim vladarima kao zakupninu po 36 zlatnika. Sam Porfirogenit smatrao je to davanje kao neku vrstu danka. Car je, očevidno, tražio neko kompromisno rešenje, da zadovolji obe strane i omogući miran saobraćaj između gradova i njihove zaleđine. Teško da je to moćni Vasilije učinio što bi morao, kako neki naučenjaci misle, smatrajući Hrvate kao nezavisne ili tuđe podanike; on je ovakvu odluku
57
mogao doneti ponajpre sa namerom da učini snošljivijim odnose između svojih podanika, izbegavajući vojnički pritisak, koji ne bi doneo trajno smirivanje. Izvestan uticaj na približavanje Hrvata istočnoj crkvi i njenim ljudima mogli su, možda, donekle vršiti slovensko bogoslužje i slovenska pismenost. Slovenski apostoli i njihovi učenici, delujući u Panonskoj, svakako su radili i među Hrvatima. Sveštenici, koji su sa Zdeslavom dolazili u Dalmaciju iz grčkih oblasti, nesumnjivo su znali slovenski, ako već i sami nisu bili Sloveni. Slovenska služba uhvatila je, dakle, među Hrvatima dosta rano korena. Ali, teškoća je u tom pogledu bila ova: hrvatski episkop i dvor bili su protiv vizantiskog uticaja, a možda su trpeli slovensku službu; romansko gradsko stanovništvo i episkopat bili su za vizantiski uticaj, ali protiv slovenske službe. Stoga se ova nalazila stalno na muci, i svi ustupci koje su dve stranke činile jedna drugoj vršeni su uglavnom na njen račun. Vizantiski uticaj u Hrvatskoj, čisto politički do kraja VIII veka, nije imao nekih većih razmera i nije se mnogo osećao, a ovaj u IX veku bio je samo jedna epizoda vladavine Vasilija Maćedonca. Hrvati su, i po svom geografskom smeštaju i po celoj kulturnoj tradiciji dotada, ulazili potpuno u sferu i duh zapadne, rimske, latinske i franačke civilizacije i u njoj su i ostali, isto kao i Bugari u istočnoj, pored svih težnja toga vremena da je se oslobode.
VIII. SRBI I HRVATI U BORBI PROTIV BUGARA. 1. Neretljani i Mlečani. — 2. Srbi i Bugari. — 3. Dolazak Mađara. — 4. Bugarski car Simeon u borbi protiv Srba. — 5. Hrvatski knez i kralj Tomislav i Bugari. — 6. Slovenska služba u Hrvatskoj. Grgur Ninski. — 7. Oslobođenje Srba pod Časlavom. — 8. Državno uređenje. Srpska plemena tokom celog IX veka behu rascepkana pod više vlasti. Istočna su se nekako pribrala oko Raške, ali zapadna življahu još uvek svako za svoj račun. Neretljani, najzapadniji, najratoborniji i najmanje voljni da se podvrgnu ma čijoj vlasti, postali su, zbog svojih čestih i drskih gusarskih napada, prava napast za trgovački promet na Jadranskom Moru. Naročito u česte sukobe sa njima dolazi Mletačka Republika, koja se sve više razvija kao glavna trgovačka i pomorska sila na Jadranu. Jedan od najtežih bio je svakako onaj sukob od god. 887. Dužd Petar Kandijan krenuo je te godine, avgusta meseca, jednu ekspediciju protiv njih, koja je isprva imala uspeha, ali koja se 18. septembra završila potpunom katastrofom kod Makarske. Sam dužd je platio glavom, a razbijena mu vojska ostavila je leš njegov Slovenima. Tek je posle, i to krišom, mogao mrtvi dužd biti prenesen u svoj grad. Sklapajući god. 888. savez sa carem Berengarom, gospodarem Italije, Mlečani su ugovarali sa njim o držanju »protiv Slovena, neprijatelja i naših i vaših«. Možda su tada doneli i odluku, kao i romanski gradovi u Dalmaciji, da plaćaju godišnje izvesnu sumu hrvatskom knezu, da bi on sprečavao svoje podanike, a i delovao na svoje susede da se okane daljih napada. U Raškoj, međutim, stvari pođoše sasvim loše. Zajednička vlada trojice braće nije mogla proći bez trvenja. Najstariji Mutimir hteo je da on bude vrhovni gospodar, a kako su mu se braća Strojimir i Gojnik tome opirala, on ih uhvati i posla u Bugarsku, našavši u dojučeranjem protivniku pomagača za svoje ciljeve. Kan Boris je srpske kneževe primio lepo, hoteći da ih ima po potrebi kao oruđe za svoj uticaj u Srbiji. Strojimirova sina Klonimira čak je i venčao
58
jednom svojom Bugarkom. I doista, usled ove domaće borbe, Srbija dolazi u nesumnjiv vazalski odnos prema Bugarskoj. Mutimir je zadržao jednog od svojih srodnika, sinovca Petra Gojnikovića, »i brinuo se za nj«, kako kaže stari tekst; ali, Petar, uplašen očevom sudbinom, pobeže u Hrvatsku. U crkvenom pogledu Mutimir je držao sa istočnom crkvom, mada ga je papa Ivan VIII pozivao da se, kao i njegovi prethodnici, vrati zapadu, a posebno panonskoj dijecezi, svakako s obzirom na Metodijevo slovensko delovanje u njoj. Posle Mutimirove smrti (oko god. 890.), vratio se Petar Gojniković iz Hrvatske, svrgnuo Mutimirova sina i naslednika Pribislava, i uzeo vlast u svoje ruke. Petar je bio pravi Vlastimirov unuk i čovek od vrednosti; to se vidi već po tom što se u tako smutnim prilikama održao na prestolu preko dvadeset godina. Tri Mutimirova sina, svrgnuta sa vlasti, prebegoše Hrvatima. Jedan od njih, srednji, Bran, pokušao je da sa pomoću dobijenom od njih sruši Petra; ali, nije imao uspeha. Isto tako propao je i Klonimirov pokušaj iz Bugarske. Petar je, posle toga, vladao duže nesmetano, držeći se vešto između više uticaja. Dok se sa bugarskim vladarom Simeonom okumio, sa Hrvatima, čini se, nije bio dobro. Možda je to bilo nešto stoga što su Hrvati prihvatili Mutimiroviće, a možda još više stoga što je on počeo da se pruža prema Zapadu na račun Neretljana, tražeći i proširujući i na toj strani raški izlaz na more. Sličnost istih imena u porodicama hrvatskih i srpskih knezova toga vremena (na pr. Višeslav i Mutimir srpski i Višeslav i Mutimir hrvatski — ovaj od god. 892. — Branimir i Bran) upućivala bi na neke bliže srodničke veze, možda preko ženidaba. Za bliskost govorila bi donekle i ova begstva u Hrvatsku, koja ne izgleda da su uvek imala onakav nesumnjiv politički značaj kao begstva u Bugarsku. Mi vidimo da Petar dolazi na presto iz Hrvatske, a da njegovi protivnici odmah iza toga odlaze u tu istu zemlju i da i jedni i drugi nalaze tamo pouzdano sklonište. Vredi pri tom pomenuti posebno i ovu činjenicu: za vreme tih unutarnjih borbi u Raškoj, koliko se dosad zna, Hrvati nisu kao Bugari išli za tim da podjarme Rašku; ne pominje se nijedna čisto njihova vojna uperena protiv raške države. Pomeranja granica ima, što je i sasvim prirodno, jer su plemena na području između Raške i primorske Hrvatske bila sa njima etnički ista i stalno se mešala. U Vizantiji je Vasilija Maćedonca nasledio njegov sin Lav VI Mudri (886.—912.), koji nije imao očeve sreće, iako je dobio tako laskav epitet. Za njegove vlade uzimaju maha gusarenja Arapa, koji god. 904. strahovito poharaše Solun; u Italiji vizantiska stvar sve više gubi. Ali, naročitu opasnost za Vizantiju pretstavljaše nagli polet Bugarske. Ova država je od VIII—IX veka, sa malim prekidima, stalno išla napred, da početkom X veka dostigne vrhunac svoje moći, kojem se nije primakla nikad više, ni pre ni posle toga. Borisovo nasledstvo, posle jedne kratke krize u porodici, prihvatio je njegov u Carigradu vaspitani i najpre monaštvu namenjeni sin Simeon, najveći vladalac u bugarskoj istoriji. Od svoga dolaska na presto, god. 893., Simeon je neprijatelj Vizantije; u njegovoj glavi se čak posle, postepeno, razvila misao kako on treba da postane njen naslednik sa vrednijom i svežijom snagom od one što je gnjila u Carigradu. Ratovanje između Bugarske i Vizantije, koje je počelo god. 894., trajalo je, sa jednim dužim prekidom, skoro dvadeset godina. Grčka vojska nije mogla da odoli bugarskoj. Stoga car Lav, a posle naročito njegovi naslednici, traže saveznike na sve strane. Tada su im na um pali Mađari. Ovi su, kao i toliki njihovi hunski prethodnici, bili odavno krenuli iz svoje Ugrije, istočno od srednjeg Urala, prema zapadu i doprli na prvašnja staništa Bugara. Tu su sa Bugarima došli u dodir pre sredine IX veka.
59
Potiskivani od Pečenega, Mađari su se sve više primicali donjem Dunavu, tako da su oko god. 890. držali otprilike prostor između njega i Dnjepra. Tu su ih pobliže poznali, i to ne po dobru, mnogi susedni narodi. U nevolji, car Lav ih je pozvao da kao njegovi saveznici napadnu na Bugare, kao što su god. 892. kao saveznici Nemaca napali na moravske Slovene. Mađari se odazvaše. God. 894. zabeleženo je njihovo haranje Moravske i Panonije; po svoj prilici, oni su, kao pljačkaške horde, pošli delimično starim tragom da plene posle Svetoplukove smrti pometenu Moravsku i bugarsko područje u Panoniji i iznad Dunava. Ozbiljan otpor nije im imao ko da dâ. Bugari su bili zauzeti ratovanjem na jugu, a panonski i moravski slovenski knezovi behu pojedinačno slabi i po dedovskom nasleđu neorganizovani. Braslav, knez panonske Hrvatske, držao je stalno sa Nemcima i dobio od njih celu Panoniju, sa Blatogradom. Pomagani od grčke flote, Mađari su upali i u pravu Bugarsku i opljačkali je, razbivši na brzu ruku tamo upućenu Simeonovu vojsku. Simeon je bio prisiljen da traži od Vizantije mir, kako bi mogao suzbiti ove napadače sa severa. Grci su na mir rado pristali i napustili svoje mađarske saveznike. Udruženi sa Pečenezima, Bugari su se bacili na Mađare, pustošeći njihovo područje. Mađari, zbunjeni tim napadom, a plašeći se Pečenega, dolaze na misao da uopšte napuste tu svoju pokorenu i utrožavanu postojbinu. Spustiše se, potom, sa porodicama, u predele Panonije, a naročito u doline Dunava i Tise, god. 896. Njihovim dolaskom prekinuta je veza između galičkih i karpatskih Slovena sa jedne i Južnih Slovena sa druge strane, isto kao što je prodiranjem Nemaca niz Dunav i u alpiske oblasti, starim rimskim putevima, prekinuta veza između nas i zapadnih Slovena. Slavizacija dunavskog područja bila je posle toga onemogućena. Dolazak Mađara imao je i drugih posledica. Oni su sasvim potisnuli bugarsku vlast iz Panonije i iz oblasti severnije od Dunava; a oni su, isto tako, potisnuli i franačku vlast iz zapadne Panonije. Koliko je zemlja stradala krajem IX veka od ovih pustošenja i nove najezde, najbolje kaže jedan akt iz god. 900., upućen papskoj kuriji: »U čitavoj Panoniji, našoj najvećoj pokrajini, nema ni ciglo jedne crkve«; papini bi izaslanici mogli sami ispričati »koliko se dana ima putovati pa da se ne vidi drugo nego opustošena cela zemlja«. Naročito su ovih vremena stradali Slovenci. Borbe između Bavaraca i Mađara, koji su često sa svojim konjičkim hordama nasrtali prema zapadu, i isto tako voleli da se zaletaju i u Italiju, vodile su se redovno na slovenačkom području i ostavljale za sobom pustoš i smrt. Ne manje stradali su i moravski Sloveni. Njihovu državu Mađari su uništili; Moravci su većim delom potpali pod njihovu vlast, a manjim se razbegli među susede ili pripali drugom tuđinu. Mađari su srušili dve slovenske državne tvorevine: kneževinu panonsku i kneževinu moravskih Slovena. U sastavu nove mađarske države slovenski elemenat bio je, s obzirom na moravske i panonske Slovene i na ostatke starih naselja oko Dunava i u južnoj Ugarskoj, nesumnjivo najmnogobrojniji; kao nekad pod Obrima, i sad Sloveni čine glavnu radnu snagu zemlje. Slovenska državna tradicija od čitavog jednog stoleća, veća plemenska svest i broj i povezanost slovenskih naselja učinili su da se sa mađarskim Slovenima nije dogodilo ono što se zbilo sa bugarskim. Sloveni pod Mađarima nisu ušli u vidniji i brz etnički kompromis sa svojim gospodarima; Mađari su ostali Mađari, zadržavši potpuno svoj jezik, a Sloveni su ostali Sloveni, sa svojom kulturom i jezikom, mada prilično proređeni. Naročito se ističe postojanost Slovena iznad Drave; oni su i tu, kao i prema Nemcima u alpiskim oblastima, pokazali čudesnu narodnu otpornost.
60
Između Vizantije i Bugarske došlo je god. 896. do mira, koji je trajao sve do smrti cara Lava (912.). Simeon je hteo za to vreme da se obezbedi od Mađara i da u Vizantiji izbere pogodan čas za akciju. Prilika mu se pružila kad iza Lavove smrti dođe do prestonih kriza u Carigradu i do potresa u celoj zemlji. Regent Aleksandar, brat Lavov, odbio je da obnovi raniji mir sa Bugarskom. To je dalo dobrodošao povod Simeonu da god. 913. otpočne neprijateljstva. Da bi novi rat vodila sa više izgleda na uspeh, koji je u prvim borbama izostao, Vizantija poče, po Lavovu primeru, da traži saveznike. Sem sa Pečenezima, Grci su počeli pregovore i sa Srbima. Drački zapovednik, Lav Rabduh, došao je lično u neretljansku oblast, da krene Petra Gojnikovića i Srbe protiv Bugara. Zahumski vladar, Mihailo Višević, na čiji je račun Petar proširio svoju oblast, kivan na nj, dostavi te pregovore Simeonu. Mihailo je odranije imao veza sa Simeonom i izgleda čak da mu je bio vazal, jer god. 912., kada je uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Patricijaka, koji se iz Carigrada vraćao kući, on ga je uputio Simeonu. Simeon, vojnički bolje spreman od Grka, požurio je da ih preduhitri i da im pomete nove veze. U bitci kod Ahelosa, 20. avgusta god. 917., on je potpuno razbio grčku vojsku. Posle te pobede nad Grcima, Simeon je uputio jedan deo svoje vojske da kazni i Srbe. Ali, Petar, moćan i sa jakim korenom u zemlji, nije se mogao skršiti jednim zamahom. Bugari su stoga smislili prevaru. Pozvavši se na kumstvo njegovo sa Simeonom, i davši mu zakletvu »da mu neće učiniti ništa na žao«, oni Petra pozvaše da im dođe. Kad je on poverovao i otišao, Bugari ga uhvatiše i u okovima dovedoše u Bugarsku. Tamo je i umro. Vladu u Srbiji dobi, kao bugarski vazal, Pavle Branović, unuk Mutimirov (917.— 922.). Posle ovih uspeha, Simeon se god. 918. krunisao za »cara i samodršca« Bugara. Kao odgovor Vizantije na težnje Simeonove da postane gospodar Carigrada, došle su energične pripreme njezine da se brani do kraja. Mladom, dvanaestogodišnjem caru Konstantinu Porfirogenitu dovedoše za savladara sposobnog Romana Lakapina, zapovednika flote (god. 919.). Uvređen što je za cara došao Roman a ne on, Simeon počinje veliku ofanzivu. Posle uspelog ratovanja tokom god. 920., Simeon god. 921. kreće lično na Adrijanopolj, spremajući se da odatle pođe na Carigrad. Vizantija, u nevolji, traži za to vreme ponovo veze sa Srbima. U njenoj prestonici nalazio se Zaharija Pribisavljević, koji je došao tamo iz Hrvatske, prvog i glavnog utočišta srpskih emigranata. Njega sad Grci poslaše u Srbiju da sruši Pavla. Ali, pokušaj nije uspeo. Pavle uhvati svog suparnika i posla ga u Bugarsku. Međutim, grčka agitacija nije popuštala. Izazvan njom, a možda i uvređen nekom bugarskom grubošću, sam se Pavle odmetnu od Bugara. Simeon se na to reši da odmah pošlje u Srbiju Zahariju, koji mu se sigurno pokazivao kao odan; sa bugarskom vojskom Zaharija pobedi Pavla i uze sam vlast, god. 922. Ali, čim se malo učvrstio u Srbiji, Zaharija se vraća na svoju staru političku liniju. Ogorčenje protiv Simeona i njegovih neprekidnih ratovanja, koja su crpla narodnu snagu, bilo je veliko ne samo u Srbiji nego i u samoj Bugarskoj. Zaharija je to video svakako za vreme svoga robovanja tamo. Stoga on sad valjda i prelazi tako brzo na stranu bugarskih neprijatelja. Car Simeon upućuje stoga u Srbiju jednu vojsku, kojoj su na čelu dva bugarska lica, Marmaj i Teodor Sigrica. Oni su i ranije vodili bugarsku vojsku tamo protiv Petra Gojnikovića. Ali, ovoga puta loše prođoše; u borbi njihova vojska pretrpi poraz, a i oni sami pogiboše. Ponosan, Zaharija je poslao u Carigrad njihove glave i oružje. Simeona je, međutim, taj poraz samo više razdražio. Druga, mnogo jača vojska imala je posle toga da potpuno pokori Srbiju i da od nje napravi običnu bugarsku pokrajinu. Ali, prevara je ipak oprobani metod u borbi Bugara, čak i onda kad su daleko
61
nadmoćniji. Sa tom bugarskom vojskom bi poslan Časlav Klonimirović, kao tobožnji novi kandidat za srpski presto. Zaharija se ovog puta uplaši i pobeže Hrvatima. Međutim, Bugari, obavešteni o prošloj pogibiji svojih, ne smeju da se upuste u raške planine. Stoga, negde na granici, oni opet pod zakletvom, kao kad su prevarili Petra Gojnikovića, pozivaju srpske glavare da dođu i prihvate Časlava kao novog vladara. I opet lakoverni, misleći da će Bugari biti zadovoljni što je nestalo Zaharije, Srbi im odoše. Bugari su odmah pohvatali glavare, a obezglavljeni narod posle toga nije bilo teško savladati. Bugari su odveli silno roblje iz Srbije, »od malog do velikog«, kako kazuje vizantiski carpisac, hoteći da zemlju učine potpuno nesposobnom za ma kakav bilo dalji pokret. Jedan deo stanovništva, svakako iz zapadnih oblasti Raške, spasao se begstvom na hrvatsko područje. Srbija je bila pregažena i pokorena, god. 924. Vizantija je pored Srba tražila i druge saveznike. U svojim kombinacijama ona je došla i na Hrvate, kojima je u to vreme vladao knez Tomislav, može biti neposredni potomak kneza Trpimira. Da bi protiv Bugara, koji su se ozbiljno spremali da jurišaju na Carigrad, stvorila što jači front i oslobodila se svih drugih briga, Vizantija popušta na drugim stranama. God. 923. izmirila se sa papom Ivanom X i molila njegovo posredovanje kod Bugara. Tom prilikom, čini se, ustupljena je papi verska jurisdikcija nad dalmatinskim gradovima i ostrvima, koji su, u isto vreme, predani knezu Tomislavu na upravu. Tomislav je i inače imao lepih uspeha. Mutno predanje govori o njegovim srećnim borbama protiv Mađara. U kolikom je opsegu tim povodom panonska Hrvatska došla pod njegovu vlast ne da se pouzdano utvrditi; sigurno je samo da je sisačka oblast postala njegova. Da su granice primorske Hrvatske bile znatno proširene tamo i nešto prema istoku, u Bosni, do Plive i Vrbasa, može se uzeti kao veoma verovatno. Tomislav je sigurno poseo i glavna ostrva Vis, Brač, Hvar i vizantiska Osor, Krk i Rab. Njegova vojska cenila se na 100.000 pešaka i 60.000 konjanika, a flota je imala 80 velikih i 100 malih brodova. Posle uspeha sa dobijanjem dalmatinskih gradova Tomislav se oko god. 925. proglasio za kralja. To bi bio prvi kralj među Hrvatima i Jugoslovenima uopšte. Samo, — ovo treba radi naučne istine napomenuti — ta se njegova kraljevska titula nalazi u jednom izvoru koji nije van sumnje i koji sam sebi nije dosledan. U aktima prvog splitskog sabora Tomislav se zove rex, i pismo papino upućeno je »regi Chroatorum«; u aktima drugog sabora govori se, međutim, o »Chroatorum principe«. Postoje, naime, akta o dva crkvena sinoda, držana u Splitu god. 925. i 927/8., koja su očuvana u poznom prepisu XVII veka. Posle dobijanja primorskih romanskih gradova trebalo je rešiti odnos između njih i njihove starije i hrvatske crkve, kao i odnose u susedstvu. Kralj Tomislav i Mihailo Višević, koji se sa njim zajedno približio Vizantiji, svakako posle pada Petra Gojnikovića, i otud dobio kao i Tomislav naziv prokonzula, obratili su se Rimu molbom da se sa papinom dozvolom sazove jedan lokalni sabor, koji će imati da uredi ta pitanja. Taj se sabor i sastao u Splitu. Na njemu su učestvovali, kako se izrično kaže, Srbi i Hrvati; Srbi su bili bez sumnje iz Zahumlja i Neretljanske oblasti. Čitava diskusija i zaključci toga sabora imali su oštricu protiv slovenske službe, koja je već i u Hrvatskoj počela s uspehom da se širi. »Metodijevo učenje« nije više trpljeno u Rimu; trebalo je da dođe i u hrvatsku crkvu samo upotreba latinskog jezika. Samo papino pismo davalo je direktive u tom pravcu, ne ustručavajući se da slovenskim knezovima njihov jezik nazove »varvarskim ili slovenskim«. Sa suzbijanjem slovenskog jezika tesno je bilo vezano pitanje o kompetenciji hrvatskog ninskog biskupa i o odnosu njegove dotle među Hrvatima glavne i povlašćene episkopije prema splitskoj. Rešenja su pala u korist
62
splitske crkve kao starije, romanske, sa nesumnjivom latinskom tradicijom; ona je imala da pod svoju vlast dobije sve crkve Tomislavljeve i Mihailove države, pa čak i Kotor i Dubrovnik. Slovenska služba je zabranjena; dozvoljena je jedino nižim sveštenicima, i to samo u slučajevima kad nema latinskih, pa i tad jedino s odobrenjem papinim. Ninska biskupija imala je potpasti pod splitsku mitropoliju. Protiv tih zaključaka poveo je energičnu borbu Grgur, tadanji episkop ninski, no više da brani položaj svoj i svoje episkopije nego ugrožene slovenske službe. Spor dođe do Rima da se tamo rešava, jer se u Hrvatskoj protiv splitskih odluka javio velik otpor. Za to vreme na Hrvate se spremao car Simeon, da ih kazni zbog veza sa Vizantijom i zbog pomaganja Srba, njegovih odmetnika. Bugarsku vojsku vodio je vojvoda Alogobotur. Ne zna se na kom mestu, Hrvati su tu vojsku hrabro dočekali i potpuno satrli, god. 926. Verovatno su se Hrvatima u toj borbi pridružili i Srbi, izbeglice i susedi. Simeon nije više imao prilike da okaje taj poraz; 27. maja god. 927. on je umro dosta nenadano. Da je Tomislav posle poraza Bugara »svojoj državi jamačno pridružio crvenohrvatske zemlje (Duk-lju i Travuniju)«, kako tvrdi D. Gruber u jubilarnom Zborniku Kralja Tomislava Jugoslovenske akademije, ne da se utvrditi nijednim izvorom. Vest o sukobu između Hrvata i Bugara opredelila je papsku kuriju da posreduje između njih. Dva papska izaslanika krenula su preko Hrvatske u Bugarsku, krajem god. 926. ili početkom god. 927. Njima je uspelo da sklope mir; ali, ne znamo pod kojim uslovima. Sa carem Simeonom sahranjena je brzo i agresivna politika bugarske države. Od Simeonova naslednika, cara Petra, nije više bilo nikakve opasnosti; lično miroljubiv, a pod utiskom nezadovoljstva u ratovima iscrpenoj zemlji, on je požurio da se smiri sa svima susedima, pošto pohod njegove vojske protiv Vizantije nije dobro prošao. Na novom saboru u Splitu god. 927/8. zahumski knez Mihailo nije više učestvovao. Taj novi sabor bio je čisto hrvatski. Zašto sad ne učestvuju Srbi nije pobliže poznato; ali, kao razlog biće verovatno to što se na drugom saboru raspravljalo o stvarima koje su bile uglavnom unutarnja stvar Hrvata. Za Mihaila inače znamo da je 10. jula god. 926. poseo južnotalijanski grad Sipont, možda po želji vizantiskoj da ga zaštiti od Arapa, a možda i da ga, zbog nekog nepoznatog povoda, sam opljačka. Zaključci drugog splitskog sabora doneli su potpunu pobedu latinskoj stranci. Splitska crkva posta mitropolija novog hrvatsko-dalmatinskog kraljevstva, a ninska episkopija se ukide. Njen pretstavnik, episkon Grgur, mogao je izabrati jednu od tri stare nepopunjene episkopije (skradinsku, duvanjsku ili sisačku) da bude tamo biskup, ili je, da se kao vođ opozicije zadovolji, mogao lično uzeti pod svoju vlast sve tri, »na propast svoju i njihovu«, kako sa rezignacijom i izvesnom osudom piše u aktu. Novi papa, Lav VI, potvrdio je zaključke sabora i izgrdio u svom pismu tom prilikom nedolično držanje episkopata, koji su se grabili da što više prošire granice svojih dijeceza. Grgura Ninskog papa je premestio na skradinsku dijecezu i zapretio mu da ne sme »uzurpirati« tuđih parohija; u protivnom slučaju biće izopćen iz crkve. Prema svemu ovome sudeći Grgur je bio borbena priroda, čak grabljiv tip, ali ne i naročit idejni pobornik za slovensku službu. Njega su tek naši noviji istoričari stali prikazivati u toj simpatičnoj ulozi, dok ni njegovi episkopski drugovi, ni papa ne kore Grgura kao zatočnika slovenstva, nego samo kao čoveka koji hoće što veću vlast. On se borio protiv Splita ne toliko kao pretstavnika romanske orijentacije, koliko kao suparnika izuzetnih i velikih prava i prihoda ninske crkve, pri čemu je i on lično imao dosta da izgubi i u značaju i u posedu. V. Jagić čak misli da je uopšte »danas teško reći koliko je koristi od njega imala slovenska liturtija. On će biti
63
svakako bar dopuštao da se neometano širi glagoljaštvo... Njegove su zasluge u pitanju slovenske mise bile valjda više pasivne negoli aktivne«. * Posle smrti cara Simeona u Bugarskoj stvari pođoše loše. Njegova moćna i teška ličnost suviše je pritiskala; stoga mada je u izvesnim krugovima njegova smrt došla kao neko olakšanje, ona je u isti mah iskorišćena i kao pogodan čas za nova obračunavanja. Čitav jedan naraštaj u Bugarskoj svoj muški vek proveo je na bojnim ledinama i od rata napravio zanat. U zemlji gde je oružje zadugo imalo presudnu reč još se govorilo pomoću takvih razloga; protiv novog cara Petra digoše se njegova rođena braća, god. 928. i 930., a izbiše i drugi ustanci na raznim stranama države. Kad je video kako u Bugarskoj nastaju unutarnja trzanja i kako više nema u njoj stare Simeonove volje i sloge, reši se Časlav Klonimirović da digne ustanak i u Srbiji. Sa četiri druga on god. 931. prebeže iz Bugarske u opustošenu Rašku. Na carigradskom dvoru pričalo se da je tadanja Raška bila skoro bez stanovništva; jedva pedesetak ljudi živelo je po planinama. Pričanje je to nesumnjivo preterano i osporeno naknadnim događajima, ali je poteklo iz naroda, u kojem se bugarska vlast zapamtila po strahovitoj bezobzirnosti. Odmetnuvši Rašku od Bugarske, Časlav se obratio za pomoć Vizantiji i naišao tamo na veliku predusretljivost. Zauzeta domaćim brigama, Bugarska sama nije preduzimala nikakvih većih akcija da taj pokret uguši. Časlav je tako, nesmetan, mogao da radi na oporavljanju i jačanju Srbije. Izbeglice se počeše vraćati iz okolnih zemalja; neki od uglednijih, koji su se bavili u Carigradu ili se iz Bugarske vraćali preko njega, dođoše čak sa darovima iz Vizantije. Neverovatno je bio velik i brz uspeh Časlavljev. Sa šakom ljudi, koje je zatekao u zemlji opustošenoj i pregaženoj, on je za dvadeset trideset godina stvorio državu kakvu nije imao nijedan od njegovih prethodnika. Pretrpljeno ropstvo pod Bugarima kao da je delovalo da se brzo i bez otpora srpska plemena okupe oko jednog središta. Časlav je, čini se, bio bez takmaca, jer je najveći deo plemenskih glavara i njegovih srodnika ili nastradao od Bugara ili bio sasvim skrušen u ropstvu i izgnanstvu. Sa Časlavom stoga izbija kod Srba prvi pravi nosilac centralne vlasti. Kao takav on i prvi vrši stvarno ujedinjenje srpskih plemena, okupljajući ih sva pod jednim, srpskim, imenom. Do Tomislava i Časlava Srbi i Hrvati su imali, uglavnom, usko plemenske i oblasne države; njih dvojica stvorila su tek dve prave države ujedinjenih srpskih i hrvatskih plemena. Tomislav je iskoristio opadanje franačke moći i dolazak Mađara da oko svog državnog središta grupiše hrvatska plemena, delom obezglavljena u borbama, a delom uplašena. Isti je slučaj i sa Časlavom i njegovim pribiranjem srpskih plemena. Razlika je samo u tome što se Časlav javio kao oslobodilac i kao takav izvršio delo ujedinjenja dobrim delom ličnom inicijativom i dao mu, donekle, i u državnom pogledu taj lični karakter; međutim, delo pribiranja Hrvata išlo je više postepeno. Tomislav je završio delo koje se počelo izvoditi i pre njega, a Časlav je svoje delo stvorio, istina, sa nasleđem ranijih državnih predanja, ali u stvari iz ruševina. Sada tek, u X veku, stvaranjem srpske i hrvatske plemenske države počinje lučenje Srba i Hrvata. To je doba kada se između njih povlače političke granice, koje hoće ponekad da se pretstave i kao etničke, što one ustvari nisu bile. Granice Časlavljeve države imaju širok obim. Časlav je još bio živ kad je Konstantin Porfirogenit († god. 959.), sredinom X veka, pisao svoje delo O upravljanju državom i dao u njemu dragocene podatke o prošlosti Srba i Hrvata i stanju u njegovo
64
doba. Srbija je obuhvatala tada i Bosnu do Cetine, Lijevna i Plive na zapadu; Duklja, Trebinje i Konavlje bili su njen sastavni deo; na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a na severu do Rudnika, a možda n do Save. Uži naziv Srbije Porfirogenit daje za Rašku i severoistočnu Bosnu sa Solima, nazivajući to područje »pokrštenom Srbijom«. Ali, on ima i širi obim imena. Kod njega se prvi put čitava Časlavljeva država naziva Srbijom (Σερβλία), a u srpska plemena on poimenično vrsta: Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. »Od reke Cetine«, veli on, »počinje zemlja Hrvatske«. Jedino kao da zahumska zemlja dinastije Viševića zadržava još svoju plemensko-državnu tradiciju, zahvaljujući to svojim vezama sa Vizantijom koja je štiti. * Hrvatska nije uticala mnogo na političke događaje oko sredine X veka. Tomislav je umro negde u isto vreme kad i car Simeon, a njegovi naslednici Trpimir II i Krešimir I trudili su se da održe njegovo nasledstvo, ne razvijajući inače nikakve lične inicijative od značaja. Između naslednika Krešimira I, Miroslava i Mihaila Krešimira dođe u drugoj polovini četrdesetih godina X veka do borbe, kaja se završi pobedom mlađeg brata, ali i znatnim slabljenjem državne snage. Dalmatinski romanski gradovi i ostrva Krk, Osor, Rab i Vergada vratiše se opet Vizantiji; ostrva Mljet, Korčula, Brač i Hvar pripadahu Neretljanima. Za Porfirogenitova pisanja, i kopnena i pomorska snaga Hrvata beše osetno pala. Broj ratnih velikih lađa, sagena, spao je sa 80 na 30, a prema tome i sve ostalo. Neretljani su, međutim, nastavljali svoju gusarsku aktivnost na Jadranskome Moru, i uvek, naravno, imali sukoba sa Mlečanima. Ovi češće kreću kaznene ekspedicije protiv njih, i to, kako videsmo, sa manje ili više sreće. U ovo vreme, god. 948., bile su upućene dve; u prvoj je sudelovala moćna flota od 33 lađe; ali, i jedan i drugi pohod ne slomiše Neretljane. »Veoma je vjerovatno«, veli F. Šišić, »da se onda Venecija i Neretljanima obavezala na plaćanje nekoga danka, onako kao što je još ranije Hrvatima«, pošto se u ugovoru između Mletaka i njih god. 1000. pominje census, t. j. izvesno plaćanje. U Porfirogenitovom opisu kaže se za Hrvatsku da je administrativno podeljena u 11 županija. To su ove: livanjska, cetinska, imotska, plivska, psetska, primorska, bribirska, kninska, sidraška i dve ninske. Hrvatskom preko Velebita, t. j. Likom, Krbavom i Gatskom upravljao je poseban ban. Neretljanska oblast imala je samo tri županije: makarsku, rastočku i »dalensku«, odnosno omišku (»između Vrulje n ušća Cetine«). Toj oblasti su pripadala i ostrva Brač, Hvar, Mljet i Korčula. M. Barada je dobro primetio da se »prve vijesti sačuvane o Neretljanima odnose na otoke i njihovu pomorsku moć« i da su oni, ugroženi od čestih arapskih pomorskih napada, kao i mletačkih, počeli napuštati uporišta na ostrvima i povlačiti se na kopno, gde su svakako imali pogodnije i sklonitije mesto za svoj rad. I danas još živopisni Omiš izgleda kao stvoren za gusarsko gnezdo. Na koncu su posle, kao najbliži susedi Hrvata, ušli u tešnje veze sa njima i najzad se sa njima i potpuno identifikovali. Za oblasti Zahumsku, Trebinjsku sa Konavljem, Duklju, Rašku i Bosnu grčki car ne navodi posebno da se dele u županije; i stoga se može, možda, postaviti pitanje: da li su županije bile doista prvobitne srpske administrativne celine ili su uvedene docnije, po uzoru na susede. U XII veku županije se kod Srba pominju izrično, i to kao starija ustanova. S obzirom na naš stari plemenski sistem i na očevidno stare županije Dukljaninova pomena, ja lično mislim da je i kod nas postojala takva podela. U saopštenjima Porfirogenitovim o Srbiji još se vidi da nije pređena sasvim faza pribiranja po geografskim oblastima; car nije bio
65
obavešten o tome kako su te oblasti bile unutra uređene, u kakvoj su uzajamnoj vezi i koji im je kohezivni činilac, čak ne kaže za sve ni ko uopšte upravlja njima. Kod Hrvata se opet vidi izvestan dualizam. Hrvatska ispod Velebita ima jednu podelu: vladar i župani; Hrvatska iznad Velebita drugu: ban kao upravnik triju županija. Ni kod njih se nije razvio jedan sistem uprave, što je jedan od jakih dokaza za tvrdnju da se njihova organizacija državno-osvajačka razvijala ovde, a ne negde u staroj postojbini. Šteta je što za Neretljane nije pobliže rečeno: ko je vrhovni poglavar nad tri njihove verovatno međusobno povezane županije i da li ga je uopšte tad bilo, i u kakvom su odnosu te županije sa njihovim ostrvima. Očigledno je samo da je župa bila osnovna državna ćelija, a da se ostalo grupisanje izvodilo prema lokalnim potrebama i prilikama i po ugledu na druge. U tom pogledu je karakteristično da se najpre u Hrvatskoj iznad Velebita nalazi jedan ban za tri županije kao prvi začetak centralizacije ne samo vladarske nego i upravničke vlasti. Jedan arapski pisac, koji je upotrebljavao savremene izvore, kazuje za ovo vreme o balkanskim Slovenima, koji su prekrilili celo Balkansko Poluostrvo, da su najhrabrija njihova zapadna plemena, svakako Srbi i Hrvati, i da stanovnici onih krajeva, po svoj prilici trgovačke primorske Dalmacije, traže od njih zaštite. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, kako su smeli i odvažni, »ne bi se sa njima mogao meriti po sili nijedan narod na svetu«. Oni stanuju u teško pristupačnim planinama, bave se i zemljoradnjom i trgovinom, i njihovi tovari idu kopnom i vodom sve do Carigrada i dalje. * Velikih su nezgoda imali Jugosloveni tih godina sa Mađarima. Mađari, veoma nasrtljivi i ekspanzivni, često provaljuju u susedne zemlje i nanose im štete. Kad, kao god. 940., provaljuju u Italiju, oni sigurno uzgred pustoše i hrvatsko područje koje im je na putu; a kad naviru prema Bavarskoj, kao god. 943. i 949., onda redovno stradaju Slovenci. Poslednje godine vlade cara Konstantina, o Vaskrsu god. 958., oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu samog Carigrada. Od mađarskih napada nije ostala pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj hronici ima poduža priča o tome kako je srpski vladar Časlav došao u sukob sa Mađarima i poginuo od njih. Jedna mađarska veća četa sa vođom Kišom upala je, pleneći, u Bosnu, ali je kod Cvilina u fočanskom kraju bila potpuno poražena od Srba, koje je vodio Časlav. Da osveti muža, krenula je Kišova udovica sa »nebrojenom vojskom« protiv Srba. Časlava je zatekla negde u Sremu, koji je tada obuhvatao ne samo današnji Srem nego i Mačvu i severozapadnu Srbiju sve do Rudnika. Mađari su napali na Srbe iznenada, po noći, pa su ih potukli, a Časlava i nekoliko njegovih muških rođaka zarobili, pa pobacali vezane u Savu. Tako je završila vdadavina Časlavova, negde oko god. 960. Sa Časlavom je propala i cela njegova tvorevina. Pojedini župani, bez jake centralne vlasti, odvojiše svoje oblasti kao posebne jedinice. Javi se reakcija plemenskog izdvajanja i malih zajednica. Mutno predanje Dukljanske hronike kaže kako se »niko nije usuđivao da uzme na se ime vladara«. Za razliku od onoga što je Tomislav stvorio u Hrvatskoj kao stalnu državnu tekovinu, Časlavljevo delo imalo je, kako rekosmo, više lični karakter. To se jasno videlo onog časa kada je nestalo njegove značajne ličnosti i njegova neposrednog uticaja. Hrvatski kralj Mihailo Krešimir II (949.—969.) iskoristio je ovo cepkanje Časlavljeve države i zauzeo je Bosnu. Bosanski ban, videći da mu ne može odoleti,
66
pobegao je Mađarima. O samom Krešimiru i njegovoj vladavini nema inače mnogo vesti. Njegova žena, kraljica Jelena, izgleda vrlo pobožna, podigla je dve crkve: jedna Bogorodičina, kod Solina, bila je njeno pokojište, a druga, posvećena sv. Stevanu, trebala je postati mauzolej hrvatskih vladara. Kraljica Jelena nadživela je svoga muža; on je umro oko 969., a ona 975. godine.
IX. DRŽAVA MAĆEDONSKIH SLOVENA. 1. Bogumilski pokret. — 2. Samuilova država. — 3. Ofanziva Vizantije pod carem Vasilijem II. — 4. Mletački uspesi na račun Hrvata. — 5. Maćedonska država pod naslednicima Samuilovim i njena propast. Bugarski car Petar, naslednik Simeonov (927.—969.), nije bio dorastao svome ocu ni u kojem pogledu. Za njegove vladavine počeo je u znatnoj meri da se krnji teritorijalni posed bugarske države i da opada njena do nedavno strašna vojnička snaga. Poslednje godine njegove vlade izvršen je veliki pohod Rusa protiv Bugarske, koji je pospešio i smrt Petrovu i pad nove carevine. U unutrašnjosti države rasulo je, isto tako, uzimalo maha, samo proces raspadanja nije bio suviše nagao. Za Petrove vlade uzeo je bio u Bugarskoj naročito maha bogumilski pokret kao pokret opozicije prema službenoj crkvi i reakcije na dotadanji državni poredak. Na Balkanu prvi pretstavnici toga pokreta bili su tuđinci; ali, zanimljivo je da su našli živa odziva u svima slovenskim oblastima i plemenima, i to i među pripadnicima istočne, kao i među pripadnicima zapadne crkve. Postanak bogumilske sekte veže se uz, po svoj prilici, legendarno ime popa Bogumila (prema grč. Θεόφιλος), koji je delovao u Petrovo vreme. Osnove njene u teološkom pogledu treba tražiti u pavlikijanskom i manihejskom učenju. Naši stari tekstovi izrično tumače da su »Masalijani učitelji bogumilima rekše babunima«. Više je nego u ortodoksnoj crkvi izraženo kod Bogumila ne toliko samo dualističko shvatanje o dobru i zlu, koje imaju sve istočnjačke religije sa hrišćanstvom zajedno, koliko socijalne konzekvencije koje se moraju povući iz toga. Borbu između anđela i đavola, koji stalno misle o zlu ljudskom, prikazuju dovoljno i spisi svih hrišćanskih svetih otaca, paterici naročito, ali je, ipak, nisu uzimali do kraja tako konkretno i dosledno kao bogumili. Službena crkva usvojila je Stari zavet, dok ga bogumili odbacuju kao proizvod nečistih elemenata, nehrišćanskih i po duhu i po sastavu. Bogumilizam, hoteći da duhovnim pobedi telesno, ne samo da je strog u pitanju hrane (na primer, njegove pristalice ne treba da jedu mesa) nego je uopšte protivnik i braka. Samo bogumilizam nije uspeo da svoje tako strogo i protiv ljudske prirode konstruisano učenje nametne svima vernima; instinkt života i uživanja života pobedio je i kod njih, kao i među sledbenicima prve apostolske crkve Hristove, koja je isto tako ispočetka htela da očuva krajnju načelnost i moralnu strogost. Uspeh bogumilskog pokreta ne treba, uostalom, tražiti u teološkoj strani; ona sama ne bi bila dovoljna da ga učini onako popularnim kako je brzo postao. Njegov uspeh dolazi od njegova socijalnog stava. Bogumili su od pavlikijanaca nasledili opoziciju protiv nehrišćanskog sjaja crkve i njene ne uvek dostojne uloge u Vizantiji. U Bugarskoj je za taj stav osude, izgleda, bilo isto tako dovoljno primera. Velika bogatstva crkve i njenih pretstavnika i njihov odnos prema ljudima na crkvenim imanjima izazivali su proteste. Bogumili traže od pretstavnika crkve pravi hrišćanski život odricanja i
67
jednakosti; kao pavlikijanci, oni hoće da se sve prečisti. Radi toga se oni zovu »čisti«, ili »pravi hrišćani« ili kod Slovena »Bogu-mili«. Bogumili su gledali na svet sa izvesnom skepsom, a u svoja objašnjavanja unosili su dosta racionalizma i kritike. Oni nisu tvrdili da je bog tvorac neba i zemlje, nego su to pripisivali zlom duhu. Na svetu je božje i dobro samo sunce i čovečja duša. Ali, i to božje sunce ukrao je đavo i stavio ga, uz mesec i zvezde, na nebo koje je on stvorio. Tradicija o suncu, ukradenom od boga, koje su trebali spasavati božji ugodnici, veoma je raširena kad svih Južnih Slovena, u narodnim pričama i pesmama, i možda je jednim delom popularisana od bogumila ili je u vezi sa njihovim učenjima. Od masalijanskih učenja bogumili su primili da je božji otpadnik, Satanail, čije je ime i kod nas prodrlo u sve narodne redove, ustvari sin božji, i to stariji od Hrista. Hristovo vaploćenje, po njihovom shvatanju, bilo je samo prividno. Oni stoga ne polažu na krštenje, a naročito su protivni krštenju dece, koja ne pojimaju značaj toga čina. Ne veruju u vaskresenje mrtvih. Verske simbolizacije ne primaju; pričešće i liturgija nisu delo apostolsko nego Jovana Zlatoustog. Rugaju se pomisli o čistilištu i praštanju grehova; a naročito su se protivili štovanju krsta na kojem je Hristos stradao. Kozma Prezviter, bugarski pisac X veka, koji je bio glavni, iako ne uvek i originalni polemičar protiv bogumila, priča i prevodi grčka kazivanja o tome kako su oni aktivni u narodu. Oštro osuđuju stanje u ratovima iscrpenoj i dobrim delom demoralizovanoj državi; i to govore neposredno, narodu dostupačnom rečitošću. Sveštenstvo, puno poroka, jedva može da ih suzbija u širokom puku. Kozma prebacuje, dalje, bogumišima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogataše, da ismevaju starešine i da ističu kako sluge ne treba da rade svojim gospodarima. Najzad, bogumili su dali i izvesna prava ženama, dižući ih iz položaja potpune potčinjenosti. Ovo je, očigledno, čist socijalan pokret, koji svoja načela izvodi ne samo na osnovu teoloških učenja nego i posmatranjem života oko sebe. Ovde ima i izvesne doslednosti u tumačenju stvari, i načelnosti u njihovom prosuđivanju, i hrabrosti da se zastupaju. Sam Kozma, koji je bio njihov protivnik, opisujući savremeno stanje daje, u osnovi, njima za pravo. On piše: »Pomiluj nas, vladiko! Ti nas kažnjavaš kao otac decu, puštajući na nas ratove i brige, ali da nas kažnjavaš po zasluzi, nas bi sažegao oganj ili bi nas voda potopila. Ta, svi se uklonismo od tebe, jedni u jeres, neki u vojevanja, neki u krađe, jedni u blud, drugi u klevetanja i mržnju na braću, neki u gordost i u lenost, jedni u pijanstva i bezakone igre i u druge grehove«. U vreme kada je hrišćanska vera među Južnim Slovenima bila još veoma mlada (tek je prošlo kakvih sto godina od pokrštavanja širih masa) i kada je u narodu, punom starih nasleđa, jedva počela da hvata koren, nije bilo teško novim učenjima izazvati reakciju protiv službene crkve. Za teološko-dogmatske stvari naš svet nije imao pravog razumevanja, i stoga u učenju bogumila na našem području nema onih teološkofilozofskih tančina kao, na primer, u učenju monofizita. Naši ljudi su veru shvatali po onom što su videli, po njenim spoljnim manifestacijama, a u prvom redu po njenim pretstavnicima. Bogumili gledaju stvari dosta uprošćeno, ali sa stavom kritike. Stoga je prevladao socijalni momenat i izvesna oštrina opozicije. Kako je pokret uzeo dosta maha među Slovenima, može biti da je u njemu bilo i izvesne plemenske oštrice protiv vlasti, koju su još uvek, u većem delu, pretstavljali Bugari. U bogumilizmu postoji nesumnjivo jedna crta slovenskog individualizma. Ime pokreta i činovi u njemu (ded, starac, gost, strojnik), zatim očuvana imena pripadnika kazuju jasno da su mu Sloveni dali svoje
68
obeležje. Jedan od razloga za to prihvatanje biće svakako u tome što je bogumilizam imao jasan demokratski karakter, koji je još uvek najbolje odgovarao starim plemenskim tradicijama Slovena. Upada u oči i to da se drugi naziv za bogumile, babuni, podudara sa nazivom jedne velike planine u Maćedoniji, Babune, gde su slovenska naselja bila gusta i gde je novi pokret imao svojih pristalica. U Azotu se glavno selo sve do danas zove Botomila; tu se, kazuje Gr. Božović, još uvek priča o braći »bogomilskoga plemena« (ne vere), koja su osnovala to selo sa popom Bogomiljcem. Za sebe same govore da su jakoverci. Začetnici bogumilskoga pokreta na Balkanu bili su Sirci i Jermeni, pavlikijanci, koje su od VIII veka počeli dovoditi vizantiski carevi u Trakiju i Maćedoniju, da bi pojačali grčke redove prema slovenskim masama. Njihov uticaj zapazio je već i Teofan, stari grčki pisac iz prve polovine IX veka. Iz Bugarske i Maćedonije, gde je pokret u X veku uhvatio jak koren u narodu, posebno među Slovenima Drugovićima i Brsjacima, on se postepeno širio i u ostale slovenske oblasti na Balkanu. U XII veku bogumilstvo je bilo veoma ozbiljno u Srbiji, odakle je, još u istom veku, zahvatilo i Bosnu. U Bosni bogumili dobijaju nekoliko novih naziva, kao patareni, kako ih zovu Dubrovčani i neki zapadni izvori, i kudugeri (hulitelji krsta), kako se zovu kod Grka. Vremenom i uticajem sredina, bogumilizam je znatno izgubio od svoje ranije načelne strogosti; u Bosni je čak uspeo da postane verom vladajućih krugova, banova i knezova. Uostalom, možda je već dopirući do Bosne, kroz razne mene, bogumilizam bio napravio izvesne kompromise i popustio u svojoj gorljivosti; njegovi pripadnici se žene, dobro se hrane, primaju i sami čine zakletve, računaju s izvesnim svecima i sl. U svom testamentu od god. 1466. bogumilski gost Radin dvoji dve vrste svojih prijatelja, one »koji su prave vjere apostolske«, koji su »sa pravom dušom i dobrijem načinom krštenijem«, »koji grijeha ne ljube«; a drugo su »mrsni ljudi«. Šta je bliža karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato; ali, očevidno je da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili prečišćeni. Kod bosanskih bogumila naročito se razvila nacionalna crta; oni su vremenom postali glavni pretstavnici bosanskog nacionalizma. Sva su njihova imena lična i u hijerarhiji gotovo isključivo narodna. Gonjeni od papske kurije i Mađara, koji su pomagali papske želje iz svojih političkih interesa, oni su osećali da je mađarsko zavojevanje, sa katoličanstvom zajedno, ne samo ugrožavanje njihove vere nego i njihove državne samostalnosti. Stoga grčevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju »narodnom« i »bosanskom«, a sebe same »pravim« ili »dobrim Bošnjanima«. Protiv njih se borila sa velikom energijom i pravoslavna i katolička crkva. Savremenik cara Petra, carigradski patrijarh Teofilakt, preporučivao je protiv njih spočetka samo epitimiju i anatemu, ali su posle uzimane i mnogo oštrije mere. Papska kurija tražila je u Bosni čak krstaške ratove protiv njih. Dokrajčilo je bogumile, uglavnom, ipak robovanje pod Turcima, kad su se, pod pritiskom, zbili jače redovi hrišćana i gubile razlike, n kad su malodušniji prešli u islam. Ipak su se održavali, prema nekim podacima, sve do XIX veka, istina znatno proređeni. Jedan podatak iz katoličkog šematizma hercegovačke biskupije od god. 1867. zaslužuje u tom pogledu ozbiljnu pažnju. Tamo se kaže da je u selu Dubočanima porodica Helež, pre koju godinu, prešla u islam, a »bila je poslednja koja se držala ludila bogumilskog«. U ovo vreme razvijanja bogumilskog pokreta pada i razvijanje i organizovanje kaluđerskih opština u Svetoj Gori. Do sredine X veka monaški život u Svetoj Gori ograničen je na pojedince i male manastirske zajednice. Tek god. 963., Atanasije Atonski,
69
prijatelj cara Nićifora Foke, njegovom pomoću podiže prvi veliki manastir na Atosu, svoju lavru, i otvara seriju velikih mnogoljudnih manastira, čitavih monaških kasarni, u kojima se prikuplja i vaspitava aktivan kaluđerski red. Posle učenika Ćirila i Metodija, svetogorski kaluđeri učinili su najviše za razvijanje hrišćanske civilizacije među Južnim Slovenima, vaspitavajući njihov kaluđerski podmladak i šireći među njima književnu kulturu hrišćanske Vizantije. I među Južnim Slovenima javlja se od X veka jedan niz monaha isposnika, koji beže od sveta u planine i koji tamo godinama provode pasivan život same molitve. Najpoznatiji od njih je Jovan Rilski († god. 946.), savremenik cara Petra, koji je postao najpopularniji svetitelj Bugara i kome je posvećen jedan od najvećih njihovih manastira. Od njega je legenda napravila »sveca civilizatora«. Njegovi poslednici su Joakim Sarandaporski, Gavrilo Lesnovski i Prohor Pšinjski, sve »begunci od sveta i života«, kako se to kaže u monaškim žitijima, začetnici — stvarni ili duhovni — poznatih manastira Sarandapora, Pesnova i Pšinje. Karakteristično je da krug njihova rada ne prelazi mnogo područje od Pšinje do Rile, i naročito da ne ide u slovenska naselja Maćedonije oko Ohrida. * U Maćedoniji Sloveni nisu bili zadovoljni bugarskom upravom. Grupisani u svojoj jakoj etničkoj zajednici, oni su osećali izvesnu protivnost prema Bugarskoj, u kojoj je etnička mešavina još bila vidna i gde su Bugari držali sve glavnije položaje; osećali su da stvari tamo nisu dobro vođene i da bi oni mogli da urade nešto bolje. Odmah po smrti cara Petra († god. 969.) izbio je ustanak u Maćedoniji. Vodila su ga četiri sina brsjačkoga kneza Nikole sa starozavetnim imenima: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Kasniji, veoma mutni izvori, nastali po predanju, govore da je Samuilo bio bogumil i da je pokret, prema tome, imao karakter bogumilske opozicije. Pokret je, istina, izbio u kraju gde su bogumili bili jaki; ali, da je Samuilo sam bio bogumil nema nikakvih dokaza; gornja imena u porodici govorila bi čak protiv toga. Više ima verovatnoće da je Samuilo bio jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji, kao potomak jermenskih kolonija sa Vardara, koje su nekad doista bile pavlikijanske. To bi se sve šalo zaključiti, sem po kazivanju jednog jermenskog pisca, još i po jermenskim imenima u njegovoj porodici (majka mu se zvala Ripsimija, a sin Aronov Aluzijan). Ovaj njihov ustanak nije uspeo u taj mah. Vizantiski car, moćni Jovan Cimishija, podržavao je isprva Petrove naslednike: ali, kada Rusi upadoše u Bugarsku i zagroziše i samoj Vizantiji, on krenu sa vojskom tamo, pa protera Ruse i onda prosto posede vojnički i celu bugarsku državu, god. 971. Po kazivanju Dukljanske hronike careva vojska došla je tad i u Rašku, pa pokorila i nju. To je, naravno, smirilo donekle i pokret u Maćedoniji, ali ga nije sasvim ugušilo. Kad iza smrti Jovana Cimishija († god. 976.) nastaše smutnje u Vizantiji, javilo se nekoliko pokreta među balkanskim Slovenima. Pominje se ustanak u Raškoj i ponovan ustanak, pod istim vođstvom, u Maćedoniji. Glavno područje brsjačkih kneževića beše Pelagonija, a njihovo ishodišno mesto kraj oko Prespe. Tamo je, u selu Germanu, kod jedne crkvice, nađen nadgrobni spomenik, koji je god. 992/3. Samuilo podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, nekoliko godina posle njihove smrti. Vlast su, po slovenskom običaju, držala sva četiri brata; najstariji, David, bio je verovatno najpre glava zajednice. Ali, brzo padoše dva starija brata; Davida ubiše maćedonski Vlasi u planinama između Prespe i Kostura, a Mojsije pogibe pri napadu na grad Ser. Dok su sva četvorica delila vlast, između braće kao da nije bilo nesloge; ali, kad ostadoše samo
70
dvojica, Aron i Samuilo, dođe do spora. Samuilo, najmlađi od braće, ali i najnasrtljiviji, dade ubiti Arona što je, kažu, hteo da ugrabi svu vlast ili što je, možda, ušao u neke veze sa Vizantijom. Tako ostade na čelu cele akcije Samuilo sam. Na vest o ustanku u Maćedoniji krenuše u Bugarsku sinovi cara Petra, Boris i Roman, koji su se nalazili u Carigradu, da pokušaju osloboditi svoju zemlju od Grka. Ali, nisu uspeli. Boris je poginuo usput; a Roman, naišavši na slab odziv kod Bugara, priđe Samuilu. Samuilo, koji nije hteo deliti vlast sa bratom, ne htede da je deli ni sa Romanom, nego ga uputi kao namesnika u Skoplje. Samuilo, prema tome, ne priznaje vlast bivše bugarske dinastije nad svojom zemljom; on stvara novu državnu organizaciju i svoju, novu dinastiju. Mada je posle osvojio Bugarsku i njenu carsku prestonicu Preslav, on tamo ne prenosi svoje sedište, nego ostaje veran svojoj maćedonskoj sredini, Prespi i Ohridu. Tamo, u Ohrid, on je preneo i sedište patrijaršije. Tako je oblast maćedonskih Slovena, prvi i poslednji put u našoj istoriji, postala središte jedne velike oslobodilačke akcije i jedne velike države. Jedino što je primio Samuilo iz stare bugarske države, kojoj je nekad pripadao, jeste carska titula, kao ponos i pravno nasleđe, i u crkvenom pogledu ustanova patrijaršije. Time je Samuilo hteo da naglasi kontinuitet bugarske tvorevine carstva kao nove državne organizacije nastale u borbi protiv Carigrada. Kao što je današnja Jugoslavija nova tvorevina, koja se koristila političkim uspesima i akcijom Srbije, tako je i Samuilova država maćedonskih Slovena bila novo delo, koje je iskorišćavalo carsko nasleđe Bugarske. Stoga je njegova država smatrana u izvesnim stranim krugovima kao nastavak stare Simeonove, odnosno bugarske države. Smutnje u Vizantiji, veoma opake, trajale su od god. 976.—980. Njih je Samuilo iskoristio u obilatoj meri. Oslobodivši celu Maćedoniju, on se upućuje na jug, u Tesaliju, i god. 983. osvaja Larisu. Pad Larise bolno je odjeknuo u grčkom svetu. Da ga osveti i spreči dalje slovenske uspehe, krenuo je novi vizantiski car, Vasilije II, protiv Samuila. Pohod je upravio prema severozapadu, na važnu Sofiju, dokle behu doprla Samuilova osvajanja. Ali, tu je, mesto da nešto preduzme, neiskusni car izgubio, sa nedovoljno opremljenom vojskom, pune tri nedelje, kubureći sa ishranom, a onda se, ne postigavši ništa, stao povlačiti. Na povratku, u klancu Trojanovih vrata, napadoše ga Sloveni pod vođstvom samoga Samuila, i razbiše ga potpuno, 17. avgusta god. 986. Kao posledica ove pobede došlo je Samuilovo osvajanje Bugarske, sve do Dunava, a u Vizantiji nove borbe i smutnje, koje traju sve do god. 989. Pošto je oslobodio Maćedoniju i osvojio gotovo celu Bugarsku, krenuo je Samuilo da osvaja i ostale zemlje na Balkanskom Poluostrvu. Sad je krug svoga rada proširio i na ostale slovenske sunarodnike na severu i severozapadu. Iza god. 986. počeli su Maćedonci osvajati Rašku, Bosnu i Srem, koji su držali Mađari, pa Zetu i Trebinje. O podvlašćivanju Zete znamo nešto malo više. U toj zemlji vladao je knez Vladimir, koji je imao prestonicu ispod Katrkola, kod crkve Prečiste Krajinske. Vladimir se povukao pred Samuilovom vojskom na brdo Oblik; ali, naskoro, zbog gladi i izdaje, morao je da se preda. Bio je odveden u ropstvo, u samu Prespu. Samuilo je tom prilikom napadao i na Ulcinj, ali nije mogao da ga uzme. Pustošeći, on je prošao celom Dalmacijom sve do Zadra, kivan na hrvatske prijateljske odnose sa Vizantijom, a onda se, u dotle i posle kod nas nikad neponovljenom zaletu, preko Bosne i Raške vratio kući. Tamo je, na jugu, nastavio širenje svojih poseda, osvojivši Ber i Srpčište, a zatim Epir i dračku oblast. Prolazeći Dalmacijom i odatle za Bosnu, Samuilo je prošao i hrvatskim područjem, i sigurno ga, kao ni ostala, nije poštedeo. Ne spominju se, istina, njegove
71
borbe sa Hrvatima; ali, nije moguće da je na takvom jednom pohodu prošlo bez njih. Ili su Hrvati, pod svojim kraljem Stepanom Držislavom (969.—997.), imali dovoljno snage da mu se odupru i spreče veće zlo? Vizantiski dalmatinski gradovi, otsečeni od Carstva, ušli su u to doba u tešnje veze sa Hrvatima. Veoma je verovatno da je Stepan Držislav ovom prilikom i dobio te gradove na čuvanje kao vizantiski eparh, i da mu je Vizantija, da ga zadrži kao saveznika, priznala kraljevski naslov i poslala kraljevske znake, kako to kazuje Toma arhiđakon, istina docniji, ali dobro obavešten pisac. Samuilo je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moći. Njegova država se prostirala od Srema do blizu Soluna i od Crnoga do Jadranskoga Mora i do Neretve. Razvila se naglo, za petnaest godina, sa vojničkom srećom kao u bajci. Vojničke ekspedicije Samuilove, kao ova iz Zete u Dalmaciju i preko Bosne i Raške u Maćedoniju, govore o smelosti kojoj nije bilo ravne. Čovek ne zna šta je pravi razlog Samuilovim uspesima: da li prava vojnička snaga ili neobična smelost podviga njenog vođe. Uspehu je na istoku svakako doprinosio jedan deo stare bugarske državne tradicije; na zapadu pocepanost iza Časlavljeve smrti; a u celini slabost i usled građanskih ratova paralizovanost Vizantije; ali, time se ipak ke da protumačiti sve. Lični udeo Samuilov mora da je bio izuzetno veliki; uostalom, to se najbolje vidi i po tome što je sve glavne vojne ekspedicije vodio on sam. Ima u Samuilovoj politici i neobičnih poteza, koji govore o njegovim širim shvatanjima. On zemlje ne osvaja prosto, nego nastoji da ih što prisnije sljubi sa njihovom novom maticom. Zetskom knezu Vladimiru vratio je Zetu, i dao mu još za ženu svoju kćer Teodoru-Kosaru. Narodno predanje kaže da se mlada kći Samuilova zaljubila u zasužnjenog kneza i izmolila ga u oca. Možda tu ima nešto istine, jer je Samuilo prema deci bio popustljiv, naročito u njihovim ljubavnim ćudima. Vladimir se vratio u svoju državu kao zet, vazal i pravi prijatelj Samuilov. Tom prilikom je vraćena i trebinjska oblast Vladimirovu stricu Dragomiru. Crkva u Zeti i Raškoj došla je, prirodno, pod vlast ohridske patrijaršije. Ovo je sve učinilo da su postale mnogo življe i neposrednije veze između Maćedonije i ostalih naših oblasti, a posebno između Maćedonije i Zete. Naročito vredi istaći uticaj koji je slovenska ohridska patrijaršija sa svojom slovenskom književnošću, rađenom u tradiciji sv. Klimenta, vršila u našim zemljama. Car Vasilije II, čista ratnička priroda, koga su ranije nedaće samo prekalile, nesalomljiv i istrajan, morao je da dopusti Samuilovo jačanje, jer je imao još težih i neposrednijih briga. Kada mu je, posle dugih napora, pošlo za rukom da savlada sve protivnike i povrati red u Carevini, on se rešava i na obračun sa Samuilom. Spočetka mu je sreća nestalna, ali god. 996., posle jednog Samuilova udara na Solun i upada u Peloponez, Grci postižu odlučne uspehe. Na vest o toj Samuilovoj akciji uputio je car Vasilije svoju vojsku pod sposobnim Nićiforom Uranom da ga progoni i nagna na borbu. U dolini Sperhija naišli su Grci na Slovene, izvršili na njih noćni prepad i potpuno ih potukli. U toj borbi dopali su rana i Samuilo i njegov sin Gavrilo Radomir i jedva su izneli živu glavu. Ova bitka jasno obeležava obrt Samuilove sreće, posle dvadeset godina uspeha. Posle ovoga, inicijativu za dalje borbe preuzima Vizantija. Već god. 997. upada Uran iz Soluna u maćedonsku oblast i hara je tri meseca; god. 1001. osvaja Vasilije Bugarsku, a god. 1002. stradaju južne oblasti Samuilove i Grci povraćaju Tesaliju. Izvesne vojvode Samuilove, počinjući sumnjati u njegovu sreću, predaju se Grcima sa gradovima u kojima su bili zapovednici. Car Vasilije radi sistematski; pridobija ljude obećanjima i nagradama, osvaja kraj po kraj, a u osvojenim mestima, mesto Slovena koje uklanja, kolonizuje grčki elemenat. God. 1003. došlo je do nove borbe između Vasilija i
72
Samuila na Vardaru, negde blizu Skoplja, kad se Vasilije vraćao sa bojnog pohoda od Vidina. I u toj borbi Sloveni su bili poraženi, a Vasilije je kao pobednik ušao u Skoplje. Po carevom odlasku Samuilo je pokušao god. 1004. da osvoji Solun, ali mu je napor ostao uzaludan. Iduće godine on će doživeti bolno razočaranje u samoj porodici. Njegov tast u Draču i zet Ašot (i on jermenskog porekla), koji je od Samuila dobio na upravu dračku oblast, izdadoše Drač Vizantiji, očevidno s uverenjem da je Samuilova zvezda na zahodu. Vasilije II dobro odmerava svoje udarce i vidi im dejstvo. On ne da Samuilu da odahne, nego ga stalno uznemiruje novim upadima. Samuilo sam, izgleda, više ne napada; bar od god. 1004. do god. 1014. o njegovoj ofanzivi nema važnijeg pomena, a zna se da bi oberučke prihvatio povoljan mir. On sad prvenstveno organizuje svoju odbranu, podižući utvrđenja i pregrađujući klisuru među Ograždenom i Belasicom, u strumičkoj dolini. Ti radovi bili su izvedeni solidno, jer Vasilije nije mogao da se tuda probije god. 1014. kad je išao na Samuila. Spremajući se na odlučnu borbu, Vasilije je naredio tada jednom odeljenju svoje vojske, pod vođstvom Nićifora Ksifijasa, da obiđe te položaje, a sam je udario frontalno. Samuilo je, da zbuni Grke, uputio jednu vojsku protiv Soluna, ali je ona bila potučena i nije ništa uticala na tok glavne bitke. Ksifijas je, međutim, izvršio svoj zadatak. On je udario sa Belasice u bok maćedonskoj vojsci i sasvim je rastrojio, 29. jula god. 1014. Samuilova vojska je pretrpela potpun poraz; 15.000 ljudi dopalo je u grčko ropstvo. Da zastraši ostale, a kivan i inače, car Vasilije je izdao onu surovu zapovest da se svi zarobljenici oslepe, a svakoj stotini da se ostavi vođ sa po jednim okom. Samuilo ovakav poraz, za koji je još i osećao da je presudan, nije mogao da preboli; dobio je srčani napad i umro je u toku te iste godine. U isto vreme bila je pritešnjena i druga slovenska država na Balkanu, Držislavova Hrvatska. Mlečani, koji su se krajem X veka bili znatno ojačali, odrekoše god. 996. plaćanje godišnjeg dara Hrvatima i Neretljanima. Borbe koje su zbog toga nastale bile su spočetka lokalne i u malom stilu; ali, posle Držislavove smrti (god. 997.), kad u Hrvatskoj nastaše borbe između njegova tri sina oko vlasti, Mlečani postigoše znatne uspehe. Najstariji sin Držislavov, Svetoslav, nije hteo da deli vlast sa braćom Krešimirom zvanim Suronjom i Gojislavom. Zbog toga se ova dvojica, verovatno po poticaju iz dalmatinskih gradova, kojima je primer dao Zadar, obratiše za pomoć Mlecima. Mlečani obavestiše o tome Carigrad i dobiše otud dozvolu da uzmu pod svoju zaštitu i vlast dalmatinske gradove, koji su ih i sami molili za to. 9. maja god. 1000. krenuo je dužd Petar Orseolo sa mletačkom flotom u Dalmaciju. Njegov pohod ličio je na triumf. Bez borbe mu se predadoše svi primorski gradovi i glavna ostrva, a u Zadru odu se pokloni najveći deo njihovih zastupnika. Njihovom primeru sledovao je čak i hrvatski prestoni grad, Beograd na moru. Dužd je obišao dalje, s istim uspehom, Trogir i Split. Jedino su mu dala otpor dva neretljanska ostrva, Korčula i Lastovo. Dužda je na tom pohodu u Trogiru pozdravio Krešimir Suronja, a u Splitu ga zamoliše za mir pretstavnici Neretljana, koje, kao i Hrvate, beše uplašio duždev pohod i glas koji je pred njim išao. Prilikom ovoga pohoda sav dalmatinski episkopat držao je stranu Mlečića protiv Hrvata, i posle svih onih ustupaka koji mu ranije behu učinjeni. Romanski Mleci behu im ipak bliži od slovenskih Hrvata, verovatno još uvek malo sirovih i nepodnosivih za tamošnje gradsko stanovništvo. Sem toga, biće da je bilo i uticaja opozicije glagoljaškog hrvatskog sveštenstva, koje se još uporno držalo i izazivalo gnev romanskog episkopata. Kralj Svetoslav se, naravno, u takvim prilikama nije mogao održati; posle ove godine njemu se
73
gubi svaki trag. Na hrvatski presto dođoše njegova braća Krešimir III i Gojislav. Koliko je ovaj građanski rat oslabio Hrvate vidi se najbolje po tome što su oni, do nedavno gotovo gospodari istočne jadranske obale, došli sad sublizu u podređen položaj prema Mlecima. Krešimir je morao dati duždu kao taoca svoga sina Stepana, koji je živeo u gradu Sv. Marka, gde mu je posle dužd dao za ženu svoju kćer Hicelu. * Posrnulu državu maćedonskih Slovena nije bilo lako zadahnuti novim životom. Izmoreni i poraženi Samuilovi ratnici behu klonuli duhom, a Vasilije nije dao da mu onako sjajna pobeda ostane neiskorišćena. Još iste jeseni, god. 1014., on je nastavio ratovanje i ušao u samu Pelagoniju, gde je popalio Bitolj sa dvorom novoga cara Radomira, pa je rat nastavio i god. 1015. Ove neuspehe i zlu sreću Samuilove porodice iskoristio je te jeseni Jovan Vladislav, sin Samuilova brata Arona, pa se, ubivši Radomira, sam dočepao prestola. Vladislav, za koga predanje kaže da je to izvršio sa pristankom Vasilijevim, zamoli odmah Vizantiju za mir. Car Vasilije se neko vreme predomišljao; ali, obavešten o protivnostima u Maćedonskoj Državi i o njenom zlom stanju, reši se najzad da je prosto pokori. Mada je on lično dosta lako prodro do Ohrida, njegova odeljenja imala su teških kriza u borbi sa pojedinim slovenskim vojvodama, koji su u svojim tvrdim gradovima i planinama davali nesalomiv otpor. Nije jasno koji su sve motivi rukovodili Vladislava da usred te tako ozbiljne i teške situacije, kad je trebalo okupljati sve snage, domami i ubije u Prespi zetskog kneza Vladimira (22. maja god. 1016.). Vladimir je, nema sumnje, bio odan Samuilu; ali, nema vesti da je ma šta pokušavao protiv Vladislava. Ili se ovaj valjda bojao toga? Vladimir, koji inače nije imao velika uticaja za života, stekao je velik glas posle smrti, verovatno radi svoje moralne vrednosti. Njegov kult još se i danas održava, naročito oko planine Rumije, a telo mu je, sa puno poštovanja, prenošeno nekoliko puta. Sada se nalazi u manastiru Šin Đin kod Elbasana, koji je god. 1381. obnovio albanski gospodar Karlo Topija sa sinom Đorđem. Od kraja leta god. 1016. počele su nove grčke operacije protiv gradova Maćedonske Države, da se nastave i s proleća god. 1017. Vojsku je vodio sam car Vasilije. Sloveni su davali otpor, koji je iznenađivao po svojoj žilavosti i vitalitetu. Ako bi se, možda, moglo donekle govoriti da je u Samuilovim uspesima bilo nečeg avanturističkog i da je on, uglavnom, srećno iskoristio trčke unutarnje nezgode, ovaj silni otpor i posle njegova poraza pokazuje da je kod Slovena bilo istinske snage i uporne volje da se održi vlastita državna tvorevina. Sam Vladislav, toliko surov i moralno sitan u porodičnim odnosima, pokazivao je sad energiju koja je bila sasvim u tradiciji njegove porodice i koja je, mada za kratko, produžila život Maćedonskoj Državi. Grci su imali velike muke u borbi sa njim i sa njegovim Slovenima. Kada je video da Vasilije ne popušta sa napadima, Vladislav je, krajem god. 1017. ili početkom god. 1018., pošto mu se protivnik vratio na odmor u Carigrad, krenuo sa vojskom na Drač, da se tamo, na neki način, obešteti ili nađe nove veze. Tu je, pod samim Dračem, poginuo na tajanstven način. Njegova pogibija značila je kraj Maćedoneke Države. Čim je dobio vest o njoj, požurio je Vasilije, u martu god. 1018., da svrši svoj konačni obračun sa Slovenima, koji su, obezglavljeni, bili nesposobni za veći otpor. Mnogi od njih predadoše se i sami, ne nalazeći izlaza iz teškog položaja. Car ih je primao oberučke, naročito važnije zapovednike, i ostavljao ih je obično na dotadanjim položajima. Ranije onako
74
besprimerno surov, car se sada pokazivao širokogrud i sa puno obzira. Poštedeo je ne samo ženske članove Samuilove dinastije i njihovu decu nego čak i Vladislavljeva sina Prusijana i dva mu brata, koji su u planini Tomoru pokušavali da mu se odupru. Pa, ipak, i pored tako očevidnog državnog sloma bilo je ljudi koji nisu hteli da se pokore i koji su nastavljali borbu. Među njima naročito je lepa figura vojvode Ivca, poznata junaka i odranije, koji je u gradu Proništu stvorio središte slovenskih ustanika, i koji na sva careva obećanja nije hteo da odustane od borbe. Njega su Grci uhvatili prevarom, došavši mu kući, na slavu Velike Gospojine. Krajem god. 1018. bila je sva Maćedonska Država pokorena; jedino se još na severu, u Sremu, držao poglavar Sermo, ali i on bi, i opet na prevaru, savladan god. 1019. Vizantiska vojska vaspostavi posle toga Vasilijevu vlast na severu do Fruške Gore i na zapadu, bez prekida, do Jadranskoga Mora. Car Vasilije je srušio Maćedonsku Državu, ali je zadržao samostalnu ohridsku crkvu, istina samo sa titulom arhiepiskopije. Poveljom od 20. maja god. 1020. i sa još dve, izdane oko toga vremena, car je dao ohridskoj crkvi sav onaj opseg koji je dobila za Samuilova vremena. Pod ohridsku crkvu potpadala je 31 episkopija, i to od Srema, Beograda i Braničeva na severu, od Rasa i Prizrena na severozapadu do Silistrije, Vidina, Sofije i Strumice na istoku i do Verije i Srpčišta na jugu. Ona je, dakle, obuhvatala celo središte Balkanskog Poluostrva sa moravskom i vardarskom dolinom. Trakija i istočna Bugarska, na istočnoj, i Albanija i Bosna sa Humom, na zapadnoj strani, nisu ulazile u njen opseg. Uticaj ohridske crkve osećao se u nas dugo i vidno. On je, nastavljajući tradiciju Klimentova vremena i rada, najviše doprineo da je u Raškoj potisnut uticaj zapadnog sveštenstva i da je pravoslavlje uhvatilo čvršći koren. Iz ohridske škole potiču svakako oni dosta česti maćedonizmi u prvim našim književnim spomenicima, u Miroslavljevom i Vukanovom evanđelju, u Hilandarskom tipiku, u Ilovačkoj krmčiji i drugim delima, jer se književni jezik u raškim središtima razvijao sa nesumnjivim učešćem maćedonskoga dijalekta. Sem u tom tako važnom pitanju, uticaj maćedonske ohridske crkve dade se utvrditi kod nas i u nekim drugim, manjim, ali upadljivim stvarima. Kult sv. Ahilija, na primer, koga je Samuilo preneo iz Larise u Prespu i podigao mu crkvu tamo na jednom malom ostrvcu, proširio se odatle u kumanovski i užički kraj, gde mu je današnje Arilje još neposredan trag. Neobično ime Samuilove majke, Ripsimija, nalazimo kao žensko ime u prizrenskom kraju, u jednom pomeniku XVI veka, kao Risima. Car Vasilije dobio je krajem god. 1018. pod svoju vrhovnu vlast i Hrvate. Ovi su oko toga vremena došli u sukob sa Mlečanima radi težnje da ponovo zavladaju romanskim gradovima u Primorju, i u tom sukobu loše su prošli. Verovatno iz straha od Mlečana sa jed-ne, i od pobedonosnog osvajanja vizantiske vojske sa druge strane, hrvatski vladari Krešimir III i Gojislav rešiše se da se pokore Vasiliju pre nego bi on sam došao u iskušenje da ih napadne. Verovatno su računali i sa time da će, kad se dragovoljno pokore Vizantiji, dobiti njen pristanak da se na Primorju povrati ranije stanje. Car je njihovu izjavu vernosti primio lepo i obdario je oba vladara titulom patricija. Jedna vest iz god. 1024., koja kaže da je zapovednik iz Barija nenadano sa flotom doplovio do hrvatske obale, zarobio tu ženu Krešimirovu i poslao je u Carigrad, nije dovoljno jasna ni po imenima koja daje ni pogledom na neposredne motive za takav postupak; ali, ukoliko bi bila pouzdana, bila bi dovoljna da se iz nje vidi nezadovoljstvo carevo Krešimirovim držanjem. Napad je izvršen sigurno po naredbi Vasilijevoj, pošto se zarobljena kraljica
75
upućuje njemu u prestonicu. Posle toga Dalmacija dolazi ponovo pod neposrednu vlast Vizantije.
X. STVARANJE ZETSKE DRŽAVE. 1. Ustanci Slovena u Vizantiji. — 2. Stevan Vojislav i ustanak Srba u Zeti. — 3. Odvajanje crkava. Smrću cara Vasilija (god. 1025.) naglo je počela da slabi snaga Vizantije, koja se moćno osećala ne samo na Balkanu nego i na ostalim stranama prostrane Carevine. Naslednici carevi behu mu nedorasli, svi izreda; naročito beše za Vizantiju opasno doba vladavine ćudljive i kasnom staračkom strašću uzbuđene Vasilijeve sinovice, carice Zoe, koja je na prestolu izmenila tri svoja muža i jednog posinka. Spletke su, po vizantiskom običaju, počinjale obično iz samog dvora i prolazile, u raznim oblicima, kroz sve krugove; u pokrajinama gde je bilo mnogo prohteva i nezadovoljenih ambicija nije bilo teško izazvati pobune kad se osećalo da u Carigradu stvari ne idu kako treba i da se vlast tamo ne nalazi u rukama ljudi koji je zaslužuju i koji su do nje došli po ličnoj vrednosti i vidnim zaslugama, pa je kao jaki ljudi mogu održati po svaku cenu. Protiv prvog Zoinog muža, cara Romana III (1028.—1034.), javila se zavera, u koju su bili umešani caričina sestra Teodora i Prusijan, sin cara Vladislava, koji je svoj podvig, lišen očiju, okajao u manastiru. Skopljanski namesnik, veoma sposobni Konstantin Diogen pokuša da za sebe odvoji Maćedoniju od Carevine, ali nemade sreće i svoj pokušaj plati glavom. Drugi muž Zoin, padavičavi Mihailo IV (1034.—1041.), izazva protiv sebe još veće nezadovoljstvo. Njegova rodbina iskoristi njegov položaj, i kako je bila skorojevićska i nesigurna mnogo za budućnost, požuri da se što pre i što nesitije obezbedi. Naročito se pojača poreski pritisak na narod. Taj se nerado primio u Maćedoniji, gde je dotad vladao poreski sistem sa dosta obzira, koji nije hteo mnogo da menja ni sam pobednik car Vasilije. Slovenima u toj oblasti zadan je, sem toga, nov udarac što je ohridska arhiepiskopija poverena definitivno grčkoj jerarhiji. Sem u Maćedoniji, nezadovoljstva i meteža beše mnogo i na drugim stranama. Čitavu istočnu polovinu Carevine uznemiravahu Pečenezi, koji su prodirali, kao nekad slovenske čete sa Dunava, prema Carigradu i prema Solunu, unoseći u svet strah, zabunu i osećanje nesigurnosti. To sve učini da u Maćedoniji i Primorju među Slovenima učestaše ustanci. Među prvima odmetnuo se Zadar. Dosta je mutno kazivanje jednog mletačkog izvora da je tada bilo neke akcije protiv njih u Primorju, i to sa mađarske strane, da se dalmatinski gradovi pobune. Znamo sigurno da su za vlade Romanove Zadar i Split bili vizantiski i da je tu bio njihov namesnik neki Dobronja, iz zadarske porodice Madija, ali, kako se vidi po imenu, sa primesom slovenske krvi. Taj se Dobronja zamerio Vizantiji za vreme Mihailovo pomažući Hrvate, i njena vlada ga je, kad je došao u Carigrad da traži neke veće koristi za sebe, dala zatvoriti, a u njegovu oblast bi poslana vojska da je pokori. I porodica Dobronjina bi zarobljena i dovedena u Carigrad. Da je Dobronjin pokret imao kakvog većeg i po Vizantiju opasnijeg plana, teško da bi se on usudio doći u Carigrad; a da nije bio sasvim ispravan vidi se po kazni koja je snašla ne samo njega nego i njegovu porodicu. U čemu se sastojala njegova krivica teško je reći. Ali, po tome što je trebalo upućivati vojsku u njegovu zemlju moglo bi se zaključivati da je po sredi bila neka uzurpacija pre nego izdaja. Ima vesti da se zadarskom pobunom koristio donekle hrvatski
76
kralj, Stepan I (oko 1030.—1058.); ali, ne da se utvrditi u kolikoj meri je to bilo, jer su Vizantinci Zadar brzo povratili. Hrvatski kralj u to vreme beše upleten i u druge poslove. God. 1035. bio je optužen koruški gospodar, grof Adalbert Epenštajn, da je u vezi sa Hrvatima spremao izdaju svom vrhovnom gospodaru, nemačkom caru Konradu, i usled toga je izgubio svoju oblast. Drugi ustanak, sa mnogo većim opsegom, beše Petra Deljana. Ovaj čovek izdavao se za Samuilova unuka, a sina Radomirova, i naišao je stoga na dobar prijem među Slovenima. U svojoj akciji izgleda da se oslanjao na Mađarsku, odakle je bila rodom njegova majka, odnosno prva Radomirova žena. U isto vreme izbio je i jedan ustanak u Draču, kojem je na čelu bio jedan vojnik, i opet Sloven, po imenu Tihomir. Nu, najozbiljniji postade ustanak u Zeti. Sin trebinjskoga gospodara Dragomira, kome je Samuilo povratio oblast, a koji je nastradao od pobunjenih Kotorana oko god. 1018., Stevan Vojislav, ili kako ga Dukljanska hronika zove Dobroslav, beše uspeo da nađe pristalica u narodu, koji nije bio prijatelj njegovoj porodici, i da još više rasplamti opšte nezadovoljstvo protiv grčke uprave. Gad. 1035. izbio je u Zeti prvi ustanak; narod pobi ove grčke činovnike koji su se zatekli na tom području. Ustanak i ovde, kao i u Zadru, nije u prvi mah dobro prošao. Vojislav morade čak kao talac ići u Carigrad; ali, otuda se iaskoro srećno spasao, vratio se u svoj kraj i brzo dočekao povoljniji čas za novi pokret. Taj se javio sa Deljanovim i Tihomirovim ustankom. Sloveni stare Maćedonske Države oživeše opet; brzi uspeh Deljanov najbolji je dokaz koliko je spomen na Samuila, i pored onakvog sloma, bio u narodu živ i po n,ega povoljan. Deljanova se i Tihomirova vojska sjedini, pa sjedinjena prodre duboko u Grčku, sve do stare Tebe. Na vest o tome pokretu stiže u Deljanov logor Aluzijan, sin cara Vladislava. Deljan ga primi za suvladara i posla sa vojskom na Solun. Ali, Aluzijan, nesposoban, dovede do poraza. Na prekore zbog toga on podmuklo oslepi Deljana, a onda, ne postigavši da ga vojska primi za jedinog vođa i gospodara, učini izdaju. Grcima posle toga nije bilo teško da god. 1041. kod Ostrova potpuno slome ustanike i slepog Deljana zarobe i da domalo smire celu zemlju. Stevan Vojislav je bio bolje sreće. Jedna grčka lađa, god. 1040. bačena burom na zetsku obalu, noseći za carsku blagajnu u Solun deset kentenara zlata, donese mu, bukvalno »kao iz vode«, bogata finansiska sredstva za sve podvige. Nepovraćaj toga novca dovede do jedne grčke vojne ekspedicije, koja se završi njenim porazom. Grci, zbog Deljanova ustanka, nisu mogli odmah da organizuju novi pohod, i tako Vojislav dobi vremena da se spremi. U Vizantiji, sem toga, i promena na carskom prestolu beše uzrok da je izostao novi, bolje organizovani pohod protiv Zete. Mihaila IV nasledio je njegov sinovac Mihailo V, nazvani Kalafat po negdašnjem zanimanju njegova oca. Njega je Zoe usinila i dovela na vlast; ali, kad je Mihailo naskoro odgurnu i silom nagna u manastir, dovede to do bune u Carigradu, koja sruši novoga cara, a na presto povrati Zoe i njenu sestru Teodoru. Zoe se potom udade i po treći put i dade Vizantiji novog cara Konstantina IX Monomaha (1042.—1054.). Tek posle utvrđivanja tog novog cara, u jesen 1042., dođe do ponovne ekspedicije protiv Zete. Ima jedna vest da su Grci protiv Zete krenuli i susedne srpske poglavare, raškog, bosanskog i zahumskog, i da su ovi svoje vojske poverili humskom knezu Ljutovidu, koji pođe na Zetu sa trebinjske strane. Grci su, prikupivši se u Draču, napali s istočne strane, idući uz obalu. Prodrli su do Papratne, gde se nalazio dvor zetskih knezova, i opljačkali su susedne doline, pa se onda počeli povlačiti istim
77
putem. Zetska vojska se pribrala u Crmnici, pa je odatle izvršila prepad na Grke, a u isto vreme posela je i sve klance za njihovim leđima, po svoj prilici na području oko Rumije. Grčka pogibija bila je strahovita; kazuje se, mislim preterano, da su izgubili 7 zapovednika i na 40.000 ljudi. Posle te pobede nad Grcima Vojislavu vije bilo teško suzbiti i Ljutovida, koji je neaktivan čekao kod Klobuka na uspehe istočne grčke vojske. Posle ovih pobeda Vojislavljeva država se znatno proširi; prema Dukljanskoj hronici, istočna granica joj dopre do Vojuše, a na zapad ode do iza Stona u Zahumlju. Zauzeta prečim brigama, naročito u prvi mah jednim novim ustankom koji se i opet krenuo iz Drača, i ofanzivom Rusa sa kopna i mora u Bugarskoj i Trakiji, Vizantija nije više ponavljala svoje napade na Zetu. Vojislav je bio ostavljen na miru i mogao je da iskoristi za sređivanje i jačanje svoje države tu zaposlenost Vizantije na drugoj strani, a naročito za vreme njenih dugih i teških borbi sa Pečenezima, koje su se od god. 1048.—1053., vodile na području od Dunava do blizu Carigrada. Jedan pokušaj vizantiskog namesnika iz Dubrovnika, Katakalona, da prevarom dobije Vojislava u svoje ruke, kao što su ranije Grci prevarili vojvodu Ivca, nije uspeo; oprezni Zećanin bio se osigurao i sam namestio zamku Grku, pa ga, sa njegovim ratnim lađama, zarobio negde blizu Stona. Iza Vojislavljeve smrti (oko god. 1050.) došlo je u trebinjskoj oblasti do pobuna protiv zetske dinastije; ali, ugušio ih je Vojislavljev sin Mihailo, nešto sam, lično, a nešto pomoću svoje braće. Verovatno zbog tih unutarnjih kriza Mihailo, da ne bi imao neprilika od Grka, priznade njihovu vrhovnu vlast. Grci mu dadoše dvorsku titulu protospatara i, još uvek zauzeti drugim poslovima, nisu nimalo uticali na unutarnje stvari njegove države. Ima vesti da se Mihailo i oženio jednom grčkom princezom. Za Mihailova vremena izvršen je konačni rascep između istočne i zapadne crkve, odnosno između Rima i Carigrada. Pozadina sukoba je politička; Vizantija je gubljenje svog uticaja u južnoj Italiji pripisivala jednim delom i nedovoljnoj lojalnosti papske kurije, a ova je, opet, sve otvorenije išla za tim da, pored duhovne, razvija i svoju svetovnu vlast, što se dobrim delom imalo izvesti i na račun Carigrada. Teoloških razmimoilaženja bilo je isto tako, i ona su, u doba sektaških strasti i dogmatičarskog praznoslovlja, znatno uticala da se ti sukobi zaoštravaju. Ovog puta rascep su izazvale crkvene vlasti; nešto oštrina patrijarha Mihaila Kerularija, a nešto brzopletost i bezobzirnost papinih izaslanika u Carigradu. 16. jula god. 1054. stavili su papini legati na časnu trpezu u Sv. Sofiji svoj pismeni akt prokletstva bačenog na patrijarha i njegove jednomišljenike, na što je 24. jula patrijarh odgovorio anatemom na papu. Nikad više posle tog prekida nisu mogli da se vaspostave stari odnosi između obe crkve, pored svih pokušaja s obe strane. U prvi mah, pape, koje su osećale naglo jačanje svoje moći i ugleda, nisu bile nimalo sklone na kompromis; one su postale, već krajem XI veka, ne samo crkveni prvosveštenici nego i glavni činioci svetske politike i darodavci kruna; njihov stav, ponosit i koji ne trpi opozicije, nije pogađao samo patrijarha i vizantiske careve nego i nemačke vladare, gospodare Italije, i mnoge druge. Kada se stvoreni jaz nije premostio odmah, dok je još bio mali i dok je sukob radi kojeg je neposredno došlo do preloma imao za publiku lični karakter, — posle je to išlo sve teže. Razvijena agitacija, čitava literatura polemičkih spisa, političke opreke, čak i borbe, činile su vremenom svoje, i otuđivanje se pretvaralo u mržnju i gonjenje. Značaj Rima se osetno dizao, značaj Carigrada postepeno padao; dobitnik nije hteo da popušta, a onaj koji je opadao razvijao je osetljivost do razdraženosti.
78
Za vreme ovog prekida obe slovenske države na Balkanu, Zeta i Hrvatska, behu u političkim vezama sa Vizantijom, ali u crkvenim pitanjima naginjahu Rimu usled svojih neposrednih veza sa Italijom i sa moćnog uticaja romanskih gradova Primorja. Kod Srba se, ipak, osećao jak uticaj pravoslavnog učenja ohridske crkve i njene pismenosti. Da je politički značaj Vizantije u XI veku, iza smrti cara Vasilija II, ostao na liniji stečenoj njegovim uspesima, možda bi ovaj rascep ispao manje na štetu Vizantije i carigradske crkve nego što je bio slučaj u drugoj polovini XI veka. Vizantiju je ovaj raskid pogodio, međutim, u času kad je ona bila ponajslabija. Sredinom XI veka javlja se na istoku turska opasnost za Vizantiju, a na zapadu normanska. God. 1048. počela su turska nasrtanja na vizantisku pokrajinu Armeniju, a već god. 1073. osnovana je turska maloaziska država sa prestonicom u Koniji. Nekako u isto vreme počela su i normanska osvajanja vizantiske južne Italije, u koju god. 1046. stiže ratoborni Robert Gviskar, jedan od tada najozbiljnijih neprijatelja Vizantije. God. 1071. bio je već u normanskim rukama grad Bari, glavno grčko uporište na toj strani. U to tako teško vreme Vizantija se nije mogla ili nije znala da usreći jednim vladarom ili vladom koja bi, sa planom, za duži niz godina, provodila jednu državnu politiku. Od god. 1054.—1081. promenila je Vizantija sedam vladara, a osmi, koji je 1. aprila god. 1081. došao na presto, Aleksije Komnin, javio se gotovo u otsudni čas da spase državu od krize što je pretila da joj nanese nepopravljive udarce.
XI. HRVATSKI KRALJEVI I SLOVENSKO BOGOSLUŽENJE. 1. Petar Krešimir IV i novi sabor u Splitu. — 2. Akcija popa Vuka za odbranu slovenske službe. — 3. Ban Zvonimir. — 4. Ustanak Slovena u Maćedoniji u vezi sa zetskom dinastijom. — 5. Građanski rat u Hrvatskoj. — 6. Papa Grgur VII i Hrvati. — 7. Kralj Zvonimir. Oko god. 1058. došao je na hrvatski presto Petar Krešimir IV, sin kralja Stepana i mletačke duždevske kćeri Hicele. Naskoro po svome primanju vlasti imao je kralj Krešimir da učestvuje u jednom vanredno važnom sporu u svojoj državi. Provodeći reforme u zapadnoj crkvi, papa Nikola II je, posle jednog održanog sinoda u Lateranu, razaslao po katoličkim zemljama svoje delegate da izvrše reviziju stanja katoličke crkve i da budu tumači i sprovođači njegovih namera. Tako je stigao i u Hrvatsku njegov delegat Majnard, i god. 1060. održao je crkveni sabor u Splitu. Splitski crkveni sabori, videli smo, nisu bili povoljni za Slovene. I ovog puta, kao važna reformna mera, donesena je kategorična odluka da se slovensko sveštenstvo, koje se u crkvi služi slovenskim jezikom a ne latinskim, ne sme više proizvoditi u »svete redove«. Slovenska služba bila je na tom saboru oštro osuđivana, a sam nekadanji arhiepiskop i slovenski apostol Metodije oglašen za jeretika. Raniji splitski sabor ostavljao je, ipak, izvesne mogućnosti i za glagoljaše, priznajući im niže činove i zadržavajući ih, u interesu vere, tamo gde nije bilo latinskog sveštenstva. Ovog puta u zaključcima se nisu pravili izuzeci. Ta oštrina zaključaka, i njihovo isto tako oštro primenjivanje, izazvaše reakciju kod hrvatskog sveštenstva, uz koje je, vrlo verovatno, pristajao i hrvatski puk. Vođ opozicije beše neki pop Vuk, koji je u Hrvatsku došao u to vreme i verovatno tim povodom. Nije poznato, a to je velika šteta, odakle je Vuk stigao u Hrvatsku i ko je stojao u staroj postojbini iza njega. Zna se da je u narodu brzo našao dosta pristalica. On je savetovao ljudima da se upozori papa na
79
neopravdanost te mere i na uzrujanost koju je ona izazvala. Njegovi saveti biše primljeni i on sam upućen u Rim. Iz Rima su, po njemu, pismeno tražili da bliži izveštaj o celoj stvari podnesu dva biskupa, pa tek onda da donesu odluku. Stvar se potom zaplete. Prikazivač tih događaja, Toma arhiđakon splitski, i suviše neprijateljski raspoložen prema Vuku, pretstavlja ga kao prostog varalicu, i stoga je iz njegova pričanja teško uhvatiti pravu istinu. Očevidno je da Vuk nije hteo da radi sa latinskim episkopatom ni da traži izveštaje iz njegova kruga, nego je papi doveo slovenske sveštenike. Šta je sve sa njima bilo u Rimu ne zna se pouzdano; ali, nije verovatno da im je papa odobrio želje. Po povratku iz Rima, sadrug Vukov, Zdeda, pojavi se, po Vukovoj sugestiji, kao novi, tobože od pape postavljeni biskup, zauze krčku biskupiju i protera iz nje latinskog pretstavnika. Obavešten o tome, papa uputi u Hrvatsku svog legata Ivana, koji izobliči Zdedu, a Vuka u Splitu raščiniše i baciše u tamnicu. Taj postupak legatov izazva u Hrvatskoj meteže na više strana. Ni Zdeda ni Vuk nisu radili ništa ni protiv pape ni protiv katoličke vere; oni su, to se vidi, samo želeli da interese hrvatskog sveštenstva brane neposredno pred papom, a ne preko njima protivničkih latinskih biskupa. Oni su, verovatno, po predanju znali da je nekadanja ninska biskupija tako neposredno opštila sa papskom kurijom, pa su hteli da te odnose obnove i sebe zaštite. Kako se ovaj pop Vuk držao u pitanju slovenske službe odlučnije, i sa više ličnih žrtava, i sa manje sebičnih želja od Grgura Ninskoga! Da nema ovog poslednjeg slučaja sa objavljivanjem Zdede za biskupa, koje je izvedeno kao pobožna prevara, ali koje je ipak prevara, Vuk bi bio jedna od najlepših ličnosti u borbi za narodnu slovensku službu. Kralj Krešimir nije se založio za svoje hrvatsko sveštenstvo. Svoje Hrvate je već imao, i njih, proste i u osnovi poslušne, nije mario da zadovoljava u tome pitanju; svojom politikom pomaganja latinskog romanskog episkopata kralj je hteo da utiče na romanske gradove Dalmacije i da ih pridobije za svoju ličnost i državu. Kraljeva politika povlađivanja Romanima i papskoj kuriji dolazila je zbog njegove lične sklonosti za njih (po majci je imao mletačke krvi i verovatno zapadnjačko vaspitanje, a bio je u srodstvu sa zadarskim Madijima), a nešto možda i stoga što pri drukčijem držanju ne bi imao oslonca na strani koje druge, papskoj ravne sile. Tako se u državi stvarao rascep: puk i niže sveštenstvo behu za slovensku, a kralj, plemstvo i više sveštenstvo za latinsku službu. Međutim, pitanje dalmatinskih gradova, s obzirom na stanje u Vizantiji, mogao je Krešimir rešiti i bez odviše skupe cene. Opasnost od Normana iz južne Italije, u času kad se presto ljulja, a u Maloj Aziji nasrću Turci, behu dovoljni razlozi za carigradske upravnike da pristanu na saradnju sa hrvatskim kraljem. Stoga mu oni otstupiše dalmatinske gradove pod uslovom da priznaje nad njima carsku vrhovnu vlast; u znak toga nalazio se, verovatno, na hrvatskom dvoru još pre god. 1060., kad imamo pismenog dokaza o tome, carski protospatar i dalmatinski namesnik Lav. Neposredan povod za to otstupanje bio je pokušaj Normana god. 1066. da se iskrcaju na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Ustupljeni gradovi zadržali su potpuno svoje staro uređenje, koje je bilo u uskom okviru inače dosta široke opštinske samouprave. Kralj, koji je bio pobožan čovek, obasuo je mnoge njihove crkve poklonima; crkvi Sv. Krševana u Zadru poklonio je čak ostrvo Maon. Po ugledu na te gradove Krešimir je uredio i svoj prestoni grad Biograd i pomagao u njemu crkve Sv. Jovana evanđelista i Sv. Tome. Ban Zvonimir, koji beše uzeo za ženu Jelenu, kćer mađarskog kralja Bele, imao je u to vreme, verovatno god. 1063., težih dana. On je, misli se, bio ban na području severno od Gvozda, gde je i došao u dodir sa Mađarima. Zvonimira su, po svoj prilici, napali
80
Karantanci po naredbi nemačkoga kralja Henrika IV, koji je te godine ušao u rat sa Mađarima da obezbedi presto mađarskom princu Salamonu, za čijeg se protivnika, među drugim srodnicima, verovatno smatrao i hrvatski ban. Mađari su se god. 1064. međusobno izmirili, pa su pomogli i Zvonimiru da se oslobodi neprijatelja koji mu behu poseli zemlju i da dođe do znatnog ugleda među Hrvatima. Loše stanje u Vizantiji izazva novi ustanak Slovena. Samim grčkim piscima upadala je u oči ova nepomirljivost Slovena prema njihovoj upravi i stalna težnja slovenska da iskoriste svaku priliku kako bi se mogli osloboditi. Novi ustanak izbio je u okolini Skoplja, pod vođstvom Đorđa Vojteha, god. 1073. Znajući valjda za veze između zetske dinastije i Samuila, a verovatno i zbog toga što je Zeta, sa kojom tada behu u zajednici Raška, Trebinjska oblast i Hum, bila jedina slobodna država slovenska u njihovoj blizini, ustanici se obratiše za pomoć knezu Mihailu zetskom. Verovali su, možda, da će plemenska solidarnost opredeliti zetskog gospodara da im se pridruži. Mihailo je tako i postupio. Napustio je svoj dotle prijateljski stav prema Vizantiji i dao je ustanicima za zapovednika svog sina Bodina, istina sa veoma malo (samo 300) ljudi. Ustanici, koji su hteli da svom pokretu dadu neku vrstu legitimiteta, kao što je bio slučaj i sa Samuilom, proglasiše Bodina za »bugarskog« cara i dadoše mu ime Petar, po caru Petru, poslednjem vladaru Bugarske koji je umro na prestolu. Ali, ceo pokret prođe loše. Neiskusni vođi, posle prvih uspeha, podeliše vojsku; jedna, pod Bodinom, pođe na sever prema Nišu, a druga, pod zetskim vojvodom Petrilom, na jug u Maćedoniju. U isto vreme poče i Mihailo akciju prema Draču, u kojoj se, ne znamo samo kojim putem izvedeno, pominje i učešće Hrvata. Možda su Hrvati ovom prilikom odbacili vrhovnu vlast Vizantije u Dalmaciji (u njihovim poveljama od god. 1072./3. ne pominje se više vizantiski car), ili su možda pomagali Mihaila flotom. Ipak, ceo pokret propade. Ustanici biše potučeni najpre na jugu, pod Kosturom, a potom na Kosovu, kod mesta Pauna. U ovoj drugoj borbi bi zarobljen sam Bodin i poslan najpre u Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa n Vakha, a posle ga premestiše u Antiohiju. Otuda su ga, po molbi Mihailovoj, spasli mletački mornari. Vizantija je, radi učestvovanja njihova u ovom ratu, kaznila i Zećane i Hrvate. Njen sposobni vojskovođ i državnik, Nićifor Brijenije, namesnik u Draču, uđe u Zetu, pobedi Mihaila i uze taoce. U neka dalmatinska mesta na jugu vrati ponovo vizantiske posade. Po svoj prilici kralj Krešimir IV nije bio u životu za vreme tog pohoda, koji je izveden oko god. 1074. Kao za kaznu maćedonskim Slovenima, koji su se očevidno još sećali cara Samuila, uništena je, u vezi sa ovim kaznenim pohodom, njegova prestonica Prespa i njegova zadužbina, crkva Sv. Ahilija. Posle Krešimirove smrti izbi u Hrvatskoj građanski rat. Kraljeva politika povlađivanja romanskim gradovima, da bi ih pridobio za hrvatsku državu, završila se neuspehom: ogorčila je njegove hrvatske podanike, a gradovi su, eto, ipak bili delimično izgubljeni. Stoga je kraljevo delo u tom pogledu izgledalo promašeno. Koliko je bilo ogorčenja u narodu vidi se najbolje po tome što poslednji Trpimirović, Stepan, nije mogao da zauzme mesto na prestolu predaka. Opozicija je bila naročito jaka u južnom delu Hrvatske i u Neretljanskoj oblasti, koja je, ne znamo tačno otkad, već ušla u sastav hrvatske države. U tim etnički čistijim i konzervativnim krajevima nije se htelo popuštati romanskom episkopatu; Neretljani su, zna se dobro odranije, važili kao najuporniji od svih Jugoslovena u čuvanju svojih starih plemenskih nasleđa. Iz njihova plemena istakao se sad novi, narodni, kandidat za hrvatski presto. To je bio Slavac, brat primorskog kneza
81
Rusina, po svoj prilici iz plemena Kačića. Stepan Trpimirović, bolešljivi i neratoborni sinovac Krešimirov, povukao se u manastir Sv. Stevana kod Splita. Uz Slavca, kao vladara skorojevića, ne htede pristati dobar deo hrvatskoga plemstva, nešto iz plemenske surevnjivosti, a nešto radi toga što je pristajao uz politiku kralja Krešimira. Ugroženi latinski episkopat i članovi tog protivničkog plemstva obratiše se odmah za pomoć papi. Na čelu katoličke crkve beše tada papa Grgur VII (1073.—1085.), čovek gvozdene volje i velikih crkveno-imperijalističkih planova. On je ispovedao načela o nepogrešivosti rimske crkve i u prošlosti i u budućnosti. Papa je, po njegovim shvatanjima, glavni pretstavnik carstva božjeg na zemlji, od čije volje zavise prestoli i krune. On je bio glavni saradnik u velikim crkvenim reformama svojih prethodnika papa i bio je dobro upućen u sve njihove duhovne i političke veze. Njega je svakako zanimalo u velikoj meri i hrvatsko pitanje. U jednom pismu danskome kralju Svajnu II Estridsonu, 25. januara god. 1075., on je tražio jednog od njegovih pet sinova za vladaoca jednoj bliskoj primorskoj zemlji, u kojoj su zavladali »surovi i bedni jeretici«. Može biti verovatna pretpostavka da je papa tim mislio na Hrvatsku. Ali, od toga plana ne bi ništa. Za to vreme vršio je izvesne poslove u Dalmaciji papin legat Gerard, sipontski biskup; verovatno u dogovoru sa njim dođe do ekspedicije u Hrvatsku normanskoga grofa Amika iz južne Italije. U leto god. 1075., posle uzaludnog pokušaja da osvoji grad Rab na tom ostrvu, ratovao je Amik sa svojim Normanima negde po Primorju; i tu mu je, ne znamo kojim načinom, pošlo za rukom da uhvati živa kralja Slavca. Dalja sudbina zarobljenog kralja nije poznata. Posle ove pobede održa romanski episkopat crkveni sinod u Splitu. Izgleda da ga je veliki otpor Hrvata ipak prisilio na izvesna popuštanja. Tada je, naime, obnovljena ninska hrvatska episkopija, koja je ukinuta još god. 928., a zasužnjeni pop Vuk bi pušten iz tamnice, pošto se, slomljen dvanaestogodišnjim zatvorom, odrekao svog ranijeg stava i zakleo se da će zauvek napustiti Hrvatsku. Da li se štogod popustilo i slovenskim sveštenicima nije poznato; ali, s obzirom na ovo naterivanje popa Vuka da se odreče svog ranijeg rada i ubeđenja, pre će biti da se u tom pitanju zadržalo ranije stanovište. Međutim, normanska vlast u Dalmaciji nije dugo trajala. Mleci nisu mogli trpeti da se Normani, veoma aktivni i odlični brodari, učvrste i u Dalmaciji, kao što su to već učinili u južnoj Italiji, i da ugroze njihov položaj na Jadranskome Moru. Stoga, još iste godine, 1075., krenuše mletačke lađe put Dalmacije i potiskoše svoje suparnike, a potom podvrgoše duždevoj vlasti gradove Zadar, Biograd, Split i Trogir. U tako zavađenoj zemlji trebalo je dugo da se odlučuje ko će da primi kraljevsku vlast. Zakonitih naslednika Trpimirove dinastije nije više bilo; a i da ih je bilo, pitanje je da li bi ih narod, posle svih iskustava, prihvatio sa starom privrženošću. U Hrvatsku je bila bačena klica građanskoga razdora i ona je zatrovala odnose u zemlji. Tražena su strana posredovanja i dovodili se tuđinci u zemlju da rešavaju domaće sporove. Pitanje slovenskog bogosluženja dovedeno je u Hrvatskoj u vezu sa pitanjem državne nezavisnosti; slovenskoj protivna stranka volela je vlast i normansku i mletačku nego hrvatsku, ako ne bi samo njima popuštala. Romanski gradovi Dalmacije imali su odavno držanje sasvim dvosmisleno: bili su vizantiski, a gledali su u Rim; bili su hrvatski, ali sa romanskim vezama van te kraljevine. Državna tradicija, zbog čestih menjanja gospodara, bila je kod njih sasvim pokolebana: u verskoj orijentaciji, međutim, pokazivali su upornu doslednost. A radi toga u političkom pogledu nestalnog elementa žrtvovana su osećanja širokih hrvatskih masa, koje su bile glavna snaga države, i unesena je zabuna u hrvatsko
82
plemstvo. Braneći hrvatske vladare u njihovoj crkvenoj politici, neki hrvatski istoričari, kao V. Klajić, sa razlogom ističu velike teškoće njihova položaja. Da su vodili politiku protivnu papskoj kuriji, pri slabom stanju tadanje Vizantije, hrvatski kraljevi bi se izlagali, možda, velikoj opasnosti. »Zar bi bilo bolje da se Petar Krešimir opro, pa da je papa šiljao na nj južno-italske Normane ili čak kraljeviće iz Danske? Ili da je papa Hrvatskoj onako učinio kako je učinio Engleskoj, gde je uz njegov blagoslov i sa njegovom zastavom poromanjeni herceg francuske Normandije jednom jedinom bitkom kod Hestingsa (godine 1066.) oborio anglosasko vladanje i sa njim anglosaski jezik i liturgiju u crkvi? Možda su naši kraljevi narodne dinastije baš tim što se nijesu očito i silom odupirali papama u pitanju obreda i jezika u crkvi omogućili da se u Hrvata i dalje uzdržao hrvatski (slavenski) jezik u crkvi, dok nije u zgodnije vrijeme uspjelo zadobiti od samih papa pravo za glagolicu.« Nama se čini da u ovoj poslednjoj kombinaciji ima mnogo pretpostavljanja jedne dalekovide politike, koja je za ono vreme i sa onakvim licima slabo verovatna; narodni jezik svoje crkve spasavala je samo, po instinktu, narodna upornost. Političke teškoće, koje su videli oni na vrhu, široki puk nije uviđao i stoga on za takvu politiku svojih vladara nije imao potrebnog razumevanja. Jaz je postojao, i mesto da se premošćuje on se ovakvom politikom, makar u osnovi donekle i razumljivom, samo produbljivao, dok, najzad, nije došlo do katastrofe. Mimo sve druge kandidate za hrvatski presto istače se već poznati ban Dimitrije Zvonimir, verovatno kao zet mađarskoga kralja, a možda i pomognut od Mađara. Posle izvesnih pregovora sa papskom kurijom i pristanka Grgura VII da Zvonimir postane hrvatski kralj, ali kao vazal Svete stolice, dođe u Splitu, na saboru, do formalnog izbora Zvonimirova. 9. oktobra godine 1076., u solinskoj crkvi Sv. Petra, stavio je papin poslanik na Zvonimirovu glavu kraljevsku krunu. U bareljefu splitske krstionice očuvan je na jednom kraljevskom liku izgled dosta niske kraljevske krune hrvatske, najverovatnije Zvonimirove, sa karakterističnim uhobranima, kakvu su imali i neki nemački kraljevi i kakvu, »potpuno identičnu«, imađaše norveški kralj Ajstajn na početku XII veka, — svi, po svoj prilici, po nekom rimskom uzoru. Pri krunisanju Zvonimir se zakleo papinome legatu da će verno ispunjavati sve što mu naredi Sveta stolica, odnosno njeni legati, i da će svake godine, o Uskrsu, davati po 200 zlatnika stolici Sv. Petra kao lenski tribut. U isti mah poklonio je apostolskoj stolici i stari manastir Sv. Grgura, zvani Vrana, podignut verovatno još u IX veku; istina, sa uslovom da se ne može preneti ni na koga drugog. Svoju zakletvu on je završio rečima: »Ja Dimitrije, koji se zovem i Zvonimir, po milosti božjoj i darom apostolske stolice kralj, biću veran od ovog časa unapred sv. Petru i mom gospodaru papi Grguru i njegovim naslednicima izabranim zakonito ... Državu, koja mi se daje tvojom rukom, gospodine Gebizo, verno ću čuvati i nju i vrhovno pravo apostolske stolice nikad i ni u kakvoj nameri neću uskratiti«. Isto se tako obavezao da će im, koliko god mogne, služiti i tamo gde ga god pozovu. Zvonimir je, dakle, potpun pretstavnik papine politike u Hrvatskoj i ide u tom korak dalje od svojih prethodnika. On dobijenu vlast i državu smatra kao dar papin, a ne kao tekovinu naroda; odnosno, on na hrvatsku državu gleda sa svog ličnog stanovišta, u odnosu kako je on došao do nje. To su, istina, ideje onog vremena; ali, ni tada neprimljene svuda i od svih u apsolutnom značenju. Pri aktu Zvonimirova krunisanja sudelovali su i svi episkopi iz dalmatinskih gradova, koji su nedavno došli pod mletačku vlast. Kad prisustvuju krunisanju hrvatskoga vladara, onda je van sumnje da nisu ostali mletački podanici; po svoj prilici na njih je delovalo držanje pape Grgura da se sa svojim gradovima ponovo
83
pridruže jednom vladaru koji je sav odan Rimu. Na politiku tih gradova i na politiku u Hrvatskoj najviše utiče vođ dalmatinskog episkopata, splitski nadbiskup Lovro, koji je na taj položaj došao sa osorske biskupije izborom na splitskom saboru god. 1060. On je glavna ličnost za vreme cele vladavine kralja Zvonimira i najdosledniji pobornik papske politike. Inače je čovek od široka interesa. Za istoriju naše umetnosti važan je po tome što je poslao čak u Antiohiju jednog mladića da tamo izuči zlatarsku veštinu i da je, posle, razvija u otadžbini. Na njegov poziv došao je u Split ugledni Francuz Adam Parižanin, da kao vešt pisac udesi i dotera žitija lokalnih dalmatinskih svetaca Domnija i Anastasija. Izvesni hrvatski istoričari zastupaju mišljenje da je odnos između papske kurije i kralja Zvonimira bio neka vrsta političkoga saveza, a ne političke zavisnosti Hrvatske od Svete stolice. Međutim, to mišljenje nije tačno. Papa Grgur VII, pomažući kralja Zvonimira kao svog kandidata, — on će jednom prilikom reći da ga je svojom apostolskom vlašću doveo za kralja, — hteo je da ima uticaja na hrvatske prilike; radi toga se već pre Zvonimira lično interesovao i tražio kandidata za hrvatsku krunu. Formule i obaveze zakletve Zvonimirove jasno govore o toj zavisnosti. Zar nije, u svojoj borbi sa papom, nemački kralj Henrik IV god. 1076. poručivao Grguru kako se drsko ponaša prema njemu, »kao da je kraljevska i carska kruna u tvojoj a ne u božjoj ruci?« Samo taj odnos zavisnosti prema papskoj kuriji imao je po samoj prirodi stvari više duhovni nego čisto politički karakter. Biti podložan papi, kao pretstavniku vere i nasledniku sv. Petra, značilo je biti u zajednici sa carstvom božjim, u kojem je Hristov namesnik vrhovna glava svih vladara carstva ljudskoga.
XII. SRPSKA KRALJEVINA U ZETI. 1. Kralj Mihailo. — 2. Barska arhiepiskopija. — 3. Akvilejska crkva i slovenačke zemlje. Ovaj primer hrvatskog kralja verovatno je uticao na zetskoga kneza Mihaila da se i on obrati papi Grguru VII sa molbom za kraljevsku krunu. Sa tim uporedo išla je i njegova težnja da za svoju državu dobije samostalnu arhiepiskopiju u Baru ili bar da izradi da se južne dalmatinske crkve odvoje od splitske nadbiskupije. Mihailo je hteo da bude potpuno ravan Zvonimiru i da svoje podanike odvoji od zavisnosti jedne crkve koja je bila van njegove države, odnosno pod vlašću Zvonimirovom, i koja je toj državi davala izvesnu moralnu prednost. U jednom papinom pismu od 9. januara god. 1078. Mihailo se naziva »kraljem Slovena«; znači, dakle, da je negde tokom god. 1077. dobio iz Rima pristanak i ceremonijal za proglašenje Zete kraljevinom. Nedavno je na Stonu raščišćena i pobliže proučena crkva Sv. Mihaila, po svoj prilici zadužbina kralja Mihaila, koji je bio gospodar toga kraja. U toj crkvi nađena je jedna vladarska freska sa kraljevskom krunom potpuno slična Zvonimirovoj, što bi išlo u prilog tvrdnji da su rađene po jednom tipu. Inače, drugih bližih vesti o proglašavanju zetske kraljevine danas nemamo; ali, gotovo se može uzeti kao sigurno da je papa Grgur i od Mihaila tražio približno ono isto što i od Zvonimira, samo sa tom važnom razlikom što Mihailu, koji je već bio vladar i imao nasledno pravo na presto, nije trebala pomoć za izbor. Drugu molbu Mihailovu, da dobije samostalnu arhiepiskopiju u svojoj državi, papa Grgur nije ispunio. Povelja o barskoj nadbiskupiji iz god. 1067. smatra se danas kao neautentična i njeni se navodi odbacuju. Međutim, na papskoj kuriji se ubrzo popustilo prema Zeti i u tom pitanju. Težnje Rima morale su ići za tim da se njegov uticaj što više proširi na istočnoj obali Jadranskoga
84
Mora, gde je jedno vreme bio ozbiljno potiskivan. Stoga se 8. januara god. 1089. odobrilo osnivanje dukljanske nadbiskupije u Baru, ali tek za vlade Mihailova naslednika Bodina, kome beše dobro došla borba pape Klimenta III sa njegovim papskim protivkandidatima da ga opredeli na popuštanje. Novoj nadbiskupiji bile su podređene episkopije barska, kotorska, ulcinjska, svačka, skadarska, drivaštanska, pulatska, srpska, bosanska i trebinjska, i svi manastiri u zemlji, »i Dalmatinaca, i Grka, i Slovena«. Da je usled ove velike energije i aktivnosti pape Grgura VII i njegovih organa znatno porastao ugled i uticaj svešteničkog staleža razume se samo po sebi. 11. juna god. 1077. poklonio je kralj Henrik IV akvilejskoj crkvi čitavu marku Kranjske i grofoviju Istre sa pravom da ostaje u nasledstvo akvilejskim patrijarsima, pošto im je u aprilu već dao Furlansku Marku, a 20. jula god. 1081. episkopije tršćansku i porečku sa svima pripadnostima. Oko god. 1078. darovao je kralj Zvonimir splitskoj arhiepiskopiji celu župu cetinsku, verovatno stoga da bi u njoj mogla neposrednije i intenzivnije suzbijati u tom konzervativnom kraju narodni otpor. Te godine dovršena je u Kninu i gradnja tamošnje katedrale, čije ostatke arhitekture, veoma zanimljive, čuva danas kninski muzej. U velikoj borbi između Grgura VII i Henrika IV, kad se vodilo računa o svakom privrženiku u Italiji i oko nje, papi je bilo mnogo stalo do toga da njemu odani Zvonimir ne bude ni od koga opasno ugrožavan. Kada je neki bliže nepoznati vitez Vecelin, verovatno sa područja Akvilejske patrijaršije, koja je bila na Henrikovoj strani, hteo da napadne Zvonimira, poručio mu je papa, 4. oktobra god. 1079., da će imati posla sa samim njim ako počne ma kakvo neprijateljstvo, »jer sve što zla uradiš pomenutom kralju učinio si samom apostolskom prestolu«. Takva poruka imala je utiska; Zvonimir je, koliko se danas zna, ostao sa te strane neuznemiren.
XIII. SRBI I HRVATI PREMA NORMANSKIM NASTOJANJIMA NA BALKANU. 1. Normani u južnoj Italiji. — 2. Prelazak Normana na Balkan i držanje Srba i Hrvata prema njima. — 3. Kralj Zvonimir i njegova politika. Kao što je moćna ličnost pape Grgura VII privukla u svoj krug državne i crkvene politike oba jugoslovenska vladara, Zvonimira i Mihaila, tako ih je isto zajednički povukla u akciju i politička delatnost Normana u južnoj Italiji. Već zbog geografske blizine nije ni Zeti ni Hrvatskoj moglo biti svejedno kako se tamo razvijaju stvari: od posednika južne Italije zavisili su obema mir i politička bezbednost. Dok je Vizantija držala taj deo Italije, njihova emancipacija od nje nikad nije mogla biti potpuna, kao što im nije bila sigurna bezbednost dok su tamo gospodarili Saraceni. Aktivni Normani pošli su korak dalje. Iskorišćavajući prestone meteže u Vizantiji, Normani se, pod Robertom Gviskarom, spremaju da iz Donje Italije pređu na suprotnu albansku obalu i da dadu nove smernice jadranskoj politici. Zamah Vizantije da sa Balkanskog pređe i na Apeninsko Poluostrvo i zavlada njim beše već malaksao; sad je počela nova struja, koja je sa talijanske obale išla prema Balkanu, i koja, s izvesnim prekidima, traje sve do danas. Normani su nedavno, videli smo, uticali na hrvatske poslove i dali su se tamo baš dobro osetiti; a sa Srbima su ušli i u srodničke veze. Ma za kakvu akciju njihovu na Balkanu trebalo je na koji bilo način srediti odnose sa Slovenima na Primorju. Jedan langobardski
85
časnik iz Donje Italije, koji je god. 1073. bio zarobljen od Srba u grčkoj vojsci, postao je zet Mihailov i njegov posrednik sa Normanima. U aprilu god. 1081. venčao se Mihailov sin, suvladar i naslednik Bodin, sa Jakvintom, ćerkom Argirica iz Barija, vođa normanske stranke u Apuliji. U Dukljanskoj hronici ta Jakvinta je pretstavljena kao jedna od najdemonskijih žena u našoj prošlosti, koja je zaprepašćavala svet svojom sebičnošću i neverovatnom bezobzirnošću. Normansku akciju na Balkanu ubrzaše događaji od god. 1081. Posle duže borbe za upražnjeni presto u Vizantiji, o koji se otimalo više kandidata, pobedu najzad odnese u aprilu god. 1081. sposobni Aleksije Komnin, rodonačelnik jedne dinastije koja je Carevini dala poslednje vladare većega stila, i to trojicu jednog za drugim: Aleksija, Jovana i Manojla. Među pretendentima na presto bio je i drački zapovednik Đorđe Monomahat. On je, nedovoljno siguran, pregovarao sa Srbima i Normanima da ta pomognu u preduzeću; ali, kada je trebalo da se reši, on se uplaši od Aleksijevih uspeha kao i od njegove odluke da ga silom smeni i prebeže Mihailu. Za akciju prema istoku papa Grgur je ne samo dao pristanak Gviskaru nego ga je i poticao. Papino držanje opredelilo je i kralja Zvonimira da uđe u savez sa Normanima i da im stavi na raspoloženje hrvatsku flotu za prevoz ljudi i hrane. Sem njega, Normanima se pridružio i Dubrovnik, čije se učešće u ratu pominje sa pohvalom. Na vizantiskoj strani behu Mlečani, protivnici Normana iz razumljivih razloga. Srbi su se kolebali. Njih je Vizantija sa svojom kopnenom vojskom mogla neposredno ugroziti, i oni, da to izbegnu, pristadoše da joj postanu saveznici; ali, nisu hteli da se izlažu i pokazuju mnogo revni. Nije im, međutim, mogla biti prijatna ni namera Normana da se učvrste u Albaniji i da svojom snagom zamene vizantisku opasnost. Stoga je kralj Bodin (nosio je i grčko ime Konstantin), koji je god. 1081., po smrti Mihailovoj, došao na presto, vodio do kraja dvoličnu politiku. U borbi pod Dračem, koja se 18. oktobra god. 1081. vodila između Grka i Normana, Bodin je mirno čekao da vidi na čijoj će strani biti konačni uspeh. Tek posle normanske pobede on ulazi sa njima u neku vrstu posredne saradnje. Dok su oni osvajali Maćedoniju, Epir i Tesaliju, i vezali glavnu snagu Vizantije, on je, nesmetan ni od koga, zauzeo Rašku i Bosnu i postavio u njima svoje namesnike. Ne nekom naročitom veštinom ili velikim vojničkim naporom, kao njegovi prethodnici što su širili svoj uticaj, nego srećnim sticajem prilika uspelo je Bodinu da stvori jednu veliku srpsku državu, u koju su ulazile Zeta, Raška, Bosna, Trebinje i Zahumlje. Potiskujući bezobzirno sve srodnike, on je u toj velikoj državi uzeo svu vlast u svoje ruke. Zeta je, u to vreme, bila na vrhuncu svoje moći. Ali, u Bodinovom velikom uspehu bio je već i zametak njegova propadanja. Njegov politički račun ispao je pogrešan. Vizantija, mudro vođena, uspeva naskoro da uzme sama inicijativu i da, posle Gviskarove smrti, god. 1085. potpuno potisne Normane sa Balkana. Ona ponovo postaje neposredni sused Bodinov i zna, naravno, da je on nije zadužio obaveznom lojalnošću. Između njih dolazi brzo do sukoba, i da nije bilo opasnosti od pečeneških navala na Balkan, Vizantija bi, verovatno, pokušala da kakvom većom ekspedicijom slomije Bodina i Zetu. Ovako ga je suzbijala postepeno. Od god. 1091. prestaju grčke vesti o Bodinu, koji je godinu dana ranije bio čak dopao njihova ropstva i nekako se oslobodio. Domaće dinastičke međusobice, surove i krvave, potekle od Bodinove težnje da što jače učvrsti centralnu vlast svoju i svog naslednika na račun ostale rodbine, koja je htela podelu vlasti i državnog područja; zatim Bodinova nasrtanja na susede koji su davali zaštite gonjenima, kao mirni Dubrovnik, — behu stvorila kralju
86
ljute protivnike. Posle tog ponovnog grčkog ropstva njegov ugled pada, a mesto Bodina diže se raški župan Vukan, koji od kraja XI veka vodi na Kosovu glavne borbe sa Grcima. Taj Vukan bio je, kako za nj kaže savremena Ana Komnina, strašan i na reči i na delu; on je rodonačelnik raške linije srpske vladarske dinastije, koja će dovesti na vlast neposredne Nemanjine pretke. Granična linija između Srba i Grka išla je tada u Raškoj između Zvečana i Lipljana; Srbi su držali prvi, a Grci drugi grad. Vukanovi ozbiljni napadi nagnali su samoga cara da dođe u taj kraj i pregleda utvrđenja. Vukan, koji je moćan i nasrtljiv, vodi pregovore neposredno sa carem, u čemu Bodin nema nikakva učešća: ti »pregovori«, ustvari, nisu bili ništa drugo nego Vukanovi pokušaji da raznim ponudama i prividnim pokoravanjem odbije od sebe opasnost kakva neposrednog careva pokreta protiv sebe. Čim se car skloni sa maćedonskog područja ili iz njegova susedstva, Vukan počinje nova neprijateljstva i, razvijajući aktivnost raških plemena, sprema njihovo skoro preuzimanje inicijative i organizovanje novog i trajnijeg srpskog državnog središta na svom području. Posledice normanskog neuspeha osetili su i Hrvati kao njihovi saveznici. Car Aleksije je, na molbu Mlečana, god. 1085. ustupio njima upravu nad vizantiskim delom Dalmacije, hoteći tim da ih nagradi za usluge koje su mu učinili u tom ratu. Mlečanima je trebalo da te gradove osvoje, jer ih kralj Zvonimir sam nije davao. Da to osvajanje pripreme, Mlečani su počeli da agituju protiv kralja u narodu, koji se nikad nije potpuno pomirio sa kraljevskom crkvenom politikom. Slovensko pismo i liturgija držali su se protiv svih zabrana. Najstariji hrvatski spomenik na narodnom jeziku, pisan glagolicom, jeste čuvena baščanska ploča na ostrvu Krku, pisana negde iza god. 1100., u kojoj se pominje dar koji je crkvi Sv. Lucije učinio baš »Zъvъnimirъ kralъ hrъvatьskъ«. Mletačkoj agitaciji je pomagalo i to što je Zvonimirova žena, Mađarica kraljica Jelena, ne samo održavala veze sa svojom kraljevskom rodbinom, nego pomoću njih htela i da utiče na hrvatske prilike. Kao izraz tog narodnog nezadovoljstva, o kojem je ostalo traga u narodnom predanju, došlo je, prema saopštenju stare hrvatske hronike, do ubistva kralja Zvonimira na kninskom polju Kosovu, kad je, po želji pape Urbana II, a na poziv cara Aleksija, poticao narod u krstaški rat za oslobođenje svetih mesta od seldžučke opasnosti. To se dogodilo, najverovatnije, god. 1089. Hronika ta, pisana mnogo docnije sa simpatijom za kralja Zvonimira, stavlja u usta tada teško ranjenome kralju ove reči prokletstva »nevirnim Hrvatima«: »da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podložni bili«. Toma arhiđakon splitski ne pominje ništa o kraljevoj pogibiji, nego samo kaže da je umro. Stoga o načinu smrti Zvonimirove postoji još uvek spor u hrvatskoj nauci. Ipak, u svakom slučaju, može se uzeti kao sigurno da su u vreme oko kraljeve smrti nastali u Hrvatskoj takvi meteži i borbe da se povodom njih moglo doći do svakakvih tumačenja o kraljevom nestanku. Ono što je srž toga predanja to je zapamćeno ogorčenje narodno protiv politike koju su vodili hrvatski kraljevi, a posebno kralj Zvonimir. Nikola Radojčić, u jednoj dobroj sintezi stare hrvatske istorije, tačno je rekao: »Hrvatska odista nije uživala pravu slobodu još dok je bila formalno slobodna, i čini se da je to narod duboko osećao, pa se za svoju slobodu nije ni borio s onim oduševljenjem i ustrajnošću kao kad bi državu osećao kao potpuno svoju. Po njoj su slobodno vršljali papini legati i njihovi poverenici, dalmatinski Romani, a spremali su se da je raščupaju Mleci i Mađari«.
87
XIV. PAD SRPSKE I HRVATSKE KRALJEVINE. 1. Mađarska ofanziva prema Hrvatskoj. — 2. Osnivanje zagrebačke biskupije. — 3. Prolaz krstaša kroz jugoslovenske zemlje. — 4. Smrt kralja Bodina. — 5. Kralj Koloman i Hrvati. — 6. Pacta conventa. Da su prilike u Hrvatskoj bile potpuno zamućene, i da se neposredno iza nestanka Zvonimirova nijedna stranka nije mogla da naturi kao apsolutan gospodar situacije, vidi se najbolje po tome što se, svakako pod uticajem crkve, kojoj je takvo rešenje išlo najviše u korist, došlo na misao da se istakne pravo legitimiteta stare dinastije Trpimirovića. Izveden je iz manastira poslednji član te kuće, herceg Stepan, sinovac Krešimirov. Ali, taj bolešljivi čovek ne sastavi na prestolu ni pune dve godine, nego umre negde krajem god. 1090. ili početkom 1091. Sada se više nisu dali ničim obuzdati prohtevi pojedinih moćnih velikaša u zemlji i na plen gotovih suseda iz inostranstva. U zemlji nasta građanski rat. Latinska stranka osetila je u velikoj meri i mržnju hrvatskoga puka i ona stoga ne ističe svog kandidata. Ali, zato dobija maha mađarofilska stranka Zvonimirove udovice. Kraljica Jelena je htela sama da uzme vlast, oslanjajući se na prijatelje svog muža i potporu svog brata, kralja Ladislava. Kako je opozicija u zemlji protiv nje bila i suviše moćna, ona se nije mogla održati i obratila se bratu za vojničku pomoć. Na mađarski dvor se obratio, pritešnjen od Hrvata, i grad Split; a sem toga i jedan deo hrvatskog plemstva (Petar Gusić). U zemlji samoj, među Hrvatima, nije bilo čoveka koji bi se sam mogao naturiti svojom snagom i ugledom; surevnjivost raznih plemena i njihova nepovezanost i zavađenost i nepoverenje u sama sebe onemogućavali su svaki širi sporazum. S proleća g. 1091. pošao je kralj Ladislav na Hrvatsku da joj nametne svoju vlast. Severna savska Hrvatska, s otvorenim granicama, odavno već svikla na Mađare, nije se ni odupirala njihovoj vojsci; prvi otpor dan je tek iza planine Gvozda. Taj otpor Hrvata, kako nam ga opisuje Toma arhiđakon, veoma je poučan za stanje u zemlji i za još neizrađenu državnu misao kod Hrvata. Protiv Mađara, priča on, borila su se hrvatska plemena tek kad su bila ugrožena na svom području, a i tada ne u zajedničkoj organizaciji koja bi im pribrala snage i zajemčila kakav takav uspeh, nego podvojeno, svako za se. Mađarskom kralju nije bilo teško da ih tako razdvojene savlada i nagna na pokornost. Ni u tako sudbonosnom času nije mogla da se uvidi zajednica interesa; državna svest nije mogla da probije kroz plemensku. Uostalom, to je bilo i teško. Kroz dvesta godina državnog života tvorci hrvatskog kraljevstva izvodili su teritorijalno jedinstvo Hrvatima nastanjenih područja, ali nisu uspeli da stvore jedinstvo duha u toj državi i harmoniju interesa svih njenih činilaca. Latinski episkopat i gradsko romansko stanovništvo nisu bili nosioci hrvatskog kraljevstva, nego elemenat njegove vlasti, koji je uvek i samo gledao svoje interese i po njima se opredeljivao. Hrvatski elemenat, nedovoljno privikavan da uzme punog učešća u državnoj upravi, ostao je, u osnovi, u svojim starim plemenskim grupacijama, koje su svikle da budu respektovane toliko kolika je bila njihova snaga, razvijena na račun drugih. Tuđinski elemenat je bio gospodareći, a hrvatski se prema njemu odnosio ili kao prema nekom koga trpi kad mora, ili kao prema neprijatelju. U hrvatskoj državi, i pored hrvatskog dvora, Hrvati su bili dobrim delom podvlašćeni, a tuđinci povlašćeni. Dokle je u ovom svom pohodu kralj Ladislav bio dopro teško je reći. U jednom svom pismu montekasinskom opatu Oderiziju on mu s izvesnim ponosom javlja kako je
88
»dobio« gotovo svu zemlju Slovena (»Sclavoniam iam fere totam acquisivi«) i da sad sa njim može opštiti kao sa susedom. Iz tih reči sme se sa priličnom pouzdanošću tvrditi da su Mađari izbili negde na morsku obalu. Da ovom prilikom kralj nije mogao posesti celu zemlju sprečio ga je jedan upad Kumana u samu Mađarsku, radi čega je morao da prekine dalje operacije. Napuštajući lično Hrvatsku, Ladislav je ostavio u njoj kao kralja svoga sinovca Almoša, smišljajući možda da tako stvori jednu oblast mađarske sekundogeniture. Akcija Mađara u Hrvatskoj nije bila dobro primljena u susedstvu. Papska kurija, koliko se može posredno zaključiti, nije pristajala da Mađari posednu Hrvatsku. Tako se bar tumači pojava što je u to vreme Ladislav napustio papu Urbana II i prišao Klimentu III, njegovom protivkandidatu. To posedanje nije bilo ni u interesu Mletaka; njima je bila u Dalmaciji milija slaba Hrvatska nego snažna Mađarska. Ni Vizantija nije htela da pregori svojih gradova. Upad Kumana u Mađarsku izgleda da je bio tražen od kumanskih saveznika iz Carigrada. Otvoreno i neposredno ustao je car Aleksije protiv Mađara u samoj Dalmaciji. On je uputio tamo sebi odanoga grofa Gotfrida Melfinskog, sina grofa Amika, koji je ranije posredovao u Hrvatskoj. Ovaj je krajem god. 1091. uspeo da povrati Carevini dalmatinske gradove, u isto vreme kad je Vizantiji pošlo za rukom da i u Zeti znatno suzbije kralja Bodina. Car Aleksije se zainteresovao ponovo za položaj Carevine u Jadranskome Moru, i to na celoj liniji, u Zeti, Dalmaciji i južnoj Italiji, i postigao je tamo vidne uspehe. Sve ovo imalo je, naravno, odjeka i među Hrvatima samim; po svoj prilici, njima su Vizantinci obećavali izvesnu pomoć za borbu sa Mađarima, a da su ih poticali na otpor to je gotovo sasvim sigurno. Tako se u užoj Hrvatskoj, t. j. u zemlji ispod Gvozda, javio kao narodni kralj neki Petar, za koga se, na osnovu jedne povelje, misli da je bio u srodničkoj vezi sa kraljem Slavcem. On se oslanjao na Vizantiju; saobraćaj dalmatinskih gradova sa Zagorjem i duhovne veze između njih bili su u to vreme slobodni. Kralj Ladislav, osećajući dobro značaj crkvene organizacije za stvaranje političkih središta, beše preduzeo da severnu Hrvatsku što solidnije veže sa mađarsku duhovnu i državnu zajednicu. Stoga je oko god. 1094. osnovao zagrebačku biskupiju. Svakako iz obzira prema tamošnjem slovenskom elementu on je za prvog zagrebačkog biskupa postavio jednog Čeha, po imenu Duha. Nova biskupija bila je, naravno, potčinjena mađarskoj ostrogonskoj nadbiskupiji; a radila je, kao i sve mađarske crkve toga vremena, u latinskoj kulturi. Dosad očuvana dva najstarija liturgiska rukopisa zagrebačke stolne crkve, jedan misal i jedan benediktinski sakramentar, pisana su na latinskom jeziku, koji je bio i jezik bogoslužja. Važna je činjenica da je krajem XI veka, u vreme osnivanja zagrebačke biskupije, na njenom području bilo još dosta utvrđenih tragova istočnog obreda, očevidno ostataka delovanja Metodijeva i njegovih učenika. O slovenskom puku se u novoj biskupiji vodilo dosta računa. U pomenutom starom misalu izrično se kaže: da o Cvetnici »ima biti propoved puku o evanđelju«, a sličnih uputa ima i u kasnijim rukopisima; govoriti puku, međutim, da on razume propoved, moglo se samo na narodnom jeziku. Iz istih pobuda, iz kojih je osnovao zagrebačku biskupiju, proširio je kralj Ladislav i opseg pečujske dijeceze, dodelivši joj oblast požeškog komitata. Granica između Hrvatske i slovenskih zemalja pod tuđom vlašću poklapala se izvesno vreme sa granicom zagrebačke biskupije i stare države na jugu, na Krki, a na severu se ustalila na Sutli. Sa južne granice potisnuti su Hrvati na Breganu i Kupu negde između god. 1135. i 1172. ofanzivom aktivnih koruških Španhajma.
89
Otpor, koji se javio prema kralju Ladislavu od strane Vizantije, papske kurije i hrvatskih plemena ispod Gvozda, bio je uzrok da on izmeni svoju politiku prema Hrvatskoj. Ranije, on se nadao da će pomoću sestre i mađarofilske stranke u zavađenoj zemlji moći lako učvrstiti vlast, ističući svoje pravo na nju po rodbinskim vezama i pretstavljajući se, po tome, kao neka vrsta pravnog naslednika sa prijateljskim obzirom prema Hrvatskoj i njenim pravima. Sada, posle tog otpora, napuštajući dalje prodiranje, on posednutu zemlju smatra kao osvojenu; Almoš od kralja (rex) postaje samo herceg (dux); velika dobra Slavonije daju se izvesnim mađarskim kraljevskim srodnicima; kidaju se stare crkvene veze i stvaraju neposredne sa Mađarskom. U mađarskoj ekspanzivnoj politici, koja je već od kraja XI veka počela jasno da se ocrtava, posavska Hrvatska pretstavljala je prvu stečenu etapu za napredovanje prema moru, i nju je Mađarska stoga stegla čvrsto u ruke. Dalje prodiranje Mađara postalo je samo pitanje vremena. * Krajem XI veka prolazile su jugoslovenskim zemljama razuzdane čete krstaša prvog krstaškog pohoda. Jedne su išle dunavskom dolinom, preko Mađarske, i moravskom dolinom u i kroz Vizantiju. Druge su se prevozile preko mora do Drača, a odatle se kretale preko Maćedonije na Solun. Poslednji su prošli, u zimu god. 1096./7., francuski Provansalci pod vođstvom tuluskog grofa Rajmunda. Prešavši preko severne Italije i Istre, oni su se kopnom uputili kroz Dalmaciju, ne obavestivši o tom svom putu hrvatskog kralja. Prirodno je da su stoga u njegovoj zemlji naišli na mnogo neprilika. Slovene primorja, hrvatskog i srpskog, kao i unutrašnjosti kojom su prošli, prikazuje opis toga putovanja, koji je dao ažilski kanonik Rajmund, kao surove i grabljive, upravo »kao divlje životinje«, a gorovitu im zemlju kao malo obrađenu i slabo naseljenu, sa stanovništvom koje se pretežno bavi stočarstvom. Krstaši su sa njima imali mnogo muka i sukoba. Posle četrdeset dana putovanja stigli su najzad do Skadra, gde se nađoše sa kraljem Bodinom. Bodin i Rajmund se čak pobratiše; to je prvi istoriski pomen pobratimstva u jugoslovenskoj prošlosti. Ali, ipak su, sve do dolaska u Drač, krstaši stalno imali nezgoda sa slovenskim i posle s albanskim brđanima. Ovo bratimljenje Bodinovo sa Rajmundom, odnosno njegovo prijateljsko primanje krstaša poslednji je znatniji istoriski pomen koji imamo o zetskome kralju. U novom srpskom pokretu protiv Grka od god. 1106. on se nigde ne pominje. Bodin je svakako umro u tom međuvremenu, i to negde oko god. 1101. Odmah iza njegove smrti u ozlojeđenoj porodici nastaju strašne scene uzajamnih progonjenja i ubistava. Zavađeni pretendenti traže pomoć sa strane, i to ne samo iz srpske Raške nego i iz grčkog Drača. Radi prestola i ličnih koristi uvlače u svoje međusobice neprijatelja, protiv koga su njihovi dedovi i očevi vodili ratove za oslobođenje. Istina, Grci i sami ne bi propustili da iskoriste unutarnje krize Zete i da u toj po njih veoma važnoj primorskoj oblasti vaspostave svoju vlast; samo su čekali za to podesnu priliku, da ne bi morali, zbog svojih drugih važnih poslova, praviti veće napore radi obračunavanja sa njima. Vizantisko osvajanje Zete, odnosno zetske unutrašnjosti, pokušavala je izvesno vreme da sprečava Raška, koja je pokazivala sve očiglednije jačanje i svoje snage i svog uticaja. Naročito je u tom pogledu stekao zasluga veliki župan Vukan, koji je Raškoj dao nov polet. Njegove uspešne borbe sa Grcima, vođene od god. 1090., oživele su stare ratničke sklonosti brđanskih srpskih plemena i dale poticaja novim težnjama i prohtevima. Još za živa Bodina Vukan je počeo da uzima maha i da se izdiže mimo njega, a posle Bodinove smrti
90
on postaje glavna ličnost srpske istorije na početku XI veka. Sa njim se diže i ugled Raške na uštrb Zete. * Novi mađarski kralj Koloman, sinovac kralja Ladislava koji je umro 29. jula god. 1095., smatrao je kao jednu od svojih prvih dužnosti da reši hrvatsko pitanje. Pošto je sačekao prolaz nedisciplinovanih krstaških rulja kroz svoje zemlje tokom god. 1096., uputio je odmah, narednog proleća, svoju vojsku protiv Hrvata i njihova novoga kralja, smatrajući sebe, po Ladislavljevu nasledstvu, za jedinoga gospodara njihove zemlje. Kod planine Gvozda hrvatska vojska, pod vođstvom kralja Petra, bi potpuno poražena. Sam kralj Petar pogibe u toj bitci, i od njegove pogibije, kazuje jedna stara mađarska hronika, taj kraj se prozva Petrova Gora. Mađarska vojska uđe potom u Hrvatsku i posede raniji prestoni grad Biograd. Tu se, možda slučajno, a možda i namerno, iskrcala Kolomanova nevesta, jedna normanska princeza, koja je polazila u Mađarsku na venčanje. Hrvatska je, u toj borbi sa Mađarima, izgubila svoga vladara i svoju pravu nezavisnost; poraz kod Petrove Gore bio je jedan od najsudbonosnijih događaja u celoj njihovoj istoriji. O hrvatsko nasleđe poče iza toga vekovna borba između Mađara i Mletaka, sa raznim obrtima. Mletačka Republika, tokom XI veka dovoljno ojačala za veće podvige, nije htela da olako upusti dalmatinsku obalu mađarskoj državi, koja je postala moćna kopnena sila i opasan sused sa očiglednim osvajačkim sklonostima. Mađarima je, opet, trebao što širi izlaz na more, i to svakako na obali gde je već razvijen promet. Vizantija u ovaj mah beše zauzeta krstaškim pitanjem i pustila je stoga Mletke, kao svog mandatara, da uzmu dalmatinske gradove privremeno pod svoje okrilje. Kolebljivi Split i Trogir behu prvi koji pristadoše uz Mlečane, obavezavši se čak da će, u slučaju potrebe, opremati i ratne lađe za pojačanje mletačke flote. U prvi mah, Mađari i Mlečani su nastojali da podele sfere interesa; Mađarima bi pripala Hrvatska, a Mlečanima Dalmacija. Ali, brzo se uvidelo da je takav sporazum nemoguće održati. Hrvatska obala bila je nerazvijena, i Mađari, kao i hrvatski kraljevi, nisu mogli za se zaustave kao kakav trgovački karavan pred vratima Zadra ili Splita. Nemoguća je bila svaka politika koja bi širenje jednog nabujalog državnog organizma zaustavila nekoliko kilometara ispred mora. Zauzevši severnu Hrvatsku, Koloman se domalo upleo u rat sa galičkim Rusima, u kojem je veoma loše prošao. Imao je i nešto sukoba sa bratom Almošem, nesuđenim kraljem Hrvatske. To je uticalo na Hrvate, a naročito na one iz južne Hrvatske, koji ne behu neposredno pogođeni mađarskim napadima, da se među njima javi borben pokret protiv Mađara. Kakav je sve taj pokret bio i kolike je razmere zauzeo ne može se danas reći zbog oskudice u izvorima; ali, da je bio ozbiljan vidi se najbolje po tome što je sam kralj Koloman lično krenuo da ga uguši i što su, po jednoj vesti, hrvatski odmetnici spremali ovog puta Mađarima otpor čak kod Drave. Do borbe nije došlo. Kralj Koloman, posle teškog neuspeha u borbi sa Rusima, beše popustio u svojoj ratobornosti i stoga je, bojeći se većih zapleta na jugu, pozvao Hrvate da se smire, obećavajući im da će izići na susret njihovim željama. Možda je bio obavešten i o kakvim nedoličnim postupcima svojih ljudi, koji su dali hrane narodnom ustanku. Kralj je, u unutarnjim pitanjima, bio voljan da čini široka popuštanja; ali, tražio je bezuslovno da se ima priznavati njegova vlast. Na toj osnovi je i došlo do sporazuma. Dvanaest hrvatskih plemića, kao pretstavnici dvanaest hrvatskih plemena (Kačića, Kukara, Šubića, Čudomirića, Svačića, Murića, Gusića, Karinjana i Lapčana, Polečića, Lačničića, Jamometića, Tugomirića), ugovoriše god. 1102. sa kraljem ovo: da ta plemena zadržavaju sve svoje posede i da na njih ne
91
plaćaju kralju poreze i ne vrše druge službe sem vojne. Na kraljev poziv na vojsku imalo je svako pleme da opremi bar 10 konjanika do Drave o svome trošku, a odatle o kraljevome. Sva hrvatska pomoć iznosila bi, prema tome, 120 ljudi. Kralj je hrvatskim plemićima time učinio znatan ustupak, ne ponašajući se prema njima kao osvajač prema pobeđenima, nego kao sa ljudima koje želi imati kao odobrovoljene podanike. Ali, u tom ugovoru nema nikakve državopravne odredbe, niti bi Koloman, verovatno, pristao na nju. On je prema Hrvatima pokazao onu istu predusretljivost kakvu će uskoro pokazati i prema dalmatinskim gradovima: obećao je i izrazio poštovanje prema njihovom dotadanjem običajnom pravu u unutarnjem uređenju; ali, pitanje svog suverenog prava smatrao je kao nešto što je nesumnjivo. Izvesni domaći istoričari preuveličavali su značaj ovog akta; išli su čak tako daleko da su odziv plemena na pregovaranje sa Kolomanom hteli tumačiti »da su oni njega već tim časom i izabrali i priznali svojim gospodarom«. Najdalje je svakako, od ljudi nauke, otišao bivši hrvatski ban dr. N. Tomašić u svom delu Temelji državnog prava hrvatskog kraljevstva, koji je iz Kolomanovih ugovora sa Trogirom i drugim dalmatinskim romanskim odnosno nehrvatskim gradovima hteo izvoditi: da su Hrvati Kolomana birali za svog kralja, t. j. da im se on nije nametnuo, nego da su ga oni primili »svojevoljno« i da je Hrvatska »posvema« nezavisna od Ugarske, spojena sa njom samo jednom vrstom personalne unije. Mađari su opet tvrdili da je izvor na koji se Hrvati pozivaju sumnjiv, — ugovor, naime, nije očuvan u originalu nego u prepisu sa kraja XIII ili početka XIV veka, koji je dodan rukopisu Tome, splitskoga arhiđakona i istoričara, — i da je Hrvatska osvojena a ne svojevoljno pridružena zemlja. Ugovor, doista, ima jednu grešku koja se u jednom ovakvom tekstu teško može razumeti: za glavno lice, za kralja Kolomana, kaže se tu da je sin kralja Ladislava, dok je on ustvari bio njegov sinovac. Kralj Koloman u tom ugovoru nigde ne govori o obavezama hrvatskoga kraljevstva prema sebi niti o svojim prema hrvatskome kraljevstvu, nego samo o obavezama pojedinih plemena (de qualibet generacione). Na taj prigovor može se, međutim, odgovoriti da su pretstavnici svih dvanaest glavnih hrvatskih plemena ustvari pretstavnici hrvatskog kraljevstva, bar svetovnog i borbenog dela njegovog. Više upada u oči što taj akt pogodbe nije raspravljan na hrvatskom saboru, kao na primer Zvonimirov izbor. Mi nalazimo da je u to pitanje, zbog državno-pravnih sukoba između Hrvatske i Mađarske, uneseno tokom XIX veka mnogo moderne armature, a da su odnosi na početku XII veka bili mnogo uprošćeniji. Priznanje povlastica koje je Koloman činio avtonomnim dalmatinskim gradovima kao malim celinama, diktovano željom da se zadobiju predusretljivošću, nije u potpunoj analogiji sa povlasticama koje bi se imale i mogle dati celoj jednoj državi, u kojoj je politički poredak već odavno bio pokoleban. Hrvatska pacta conventa, po našem mišljenju, imaju mnogo državnopravnih rekonstrukcija prema docnijim odnosima, i stoga nama ne izgledaju sasvim pouzdana osnova. Vodeći računa o tome da je Hrvatska bila kraljevina, priznata od papâ, i sa svojom tradicijom od više godina, Koloman se rešio da se kruniše hrvatskom kraljevskom krunom i tako svom činu dade i potpuno legitiman karakter. Tim činom krunisanja nesumnjivo je očuvana i obeležena hrvatska državna osobenost, i Hrvatska je prema Ugarskoj došla posle njega u položaj ne osvojene nego pridružene zemlje. Krunisanje je izvršio Koloman da utvrdi svoje pravo na hrvatski presto; to je, uostalom, i pravi smisao krunisanja u Srednjem veku. Hrvatima je taj čin bio svakako prijatan, jer, mada čisto formalan, on je ipak pretstavljao nesumnjivu tradiciju njihovog narodnog kraljevstva.
92
»Hrvatski narod«, kazuje Franjo Rački na završetku svoje velike studije o Borbi Južnih Slovena u XI veku, »bud da mu je država samo u osobi zajedničkoga vladaoca s Ugarskom združena bila, presta god. 1102. živjeti svoj život. Poslednji kralj Petar II mogao je na Gvozdu zaviknuti »Finis Croatiae«. Hrvatska zemlja, prem tada razvijenija od Ugarske, podpade pod naravni zakon, kojemu su podvržena dva ustroja stojeća u doticaju uzajamnom, a različita ne samo veličinom i obsegom nego i prirodom i težnjom. Koja će od obiju kraljevina utjecati jedna na drugu, o tom nije se moglo sumnjati već u napried. Kada i ne bi bilo inih uzroka, Ugarske je položaj bio naprama Hrvatskoj daleko povoljniji već u tom, što je ona svimi uvjeti podpuno samostalne države proviđena bila«.
XV. POSLE PADA DOMAĆIH KRALJEVINA. 1. Razvoj političkog života u našim raznim oblastima. — 2. Značaj Raške i Bosne. — 3. Zajedničke veze i uslovi razjedinjavanja Jugoslovena. Sloveni su preplavili Balkansko Poluostrvo i njegovo neposredno susedstvo kao jedna velika etnička zajednica. Ali, pri obrazovanju njihovih država ta zajednica nije se osetila, iz dva razloga: prvo, radi njihove plemenske rasutosti, koja im nije dala da se grupišu u veće organizacije; i drugo, usled ogromnog područja preko kojeg su se razlili i posebnih geografskih i političkih uslova pod kojima su se, tako razliveni, imali da snalaze i razvijaju. Kad izuzmemo obrazovanje bugarske države, za koju inicijativa nije došla od Slovena, onda vidimo da se državna aktivnost slovenskih plemena javlja samo kao reakcija na tuđ pritisak ili usled ugrožavanja od drugih. Slovenci se bune protiv Obara i njihovih nasilja; Hrvati se grupišu prema Francima, Srbi prema Bugarima i posle, u Maćedoniji i Zeti, prema Grcima. Unutarnjih organizatorskih instinkata za obrazovanje države i za neku jaku centralnu vlast u njih nema, mada su toliko vekova proveli u zajednici sa raznim azijatskim plemenima, čije su sklonosti u tom pravcu dobro poznate. Razvijanje jugoslovenskih država išlo je po izvesnoj geografskoj postupnosti. Javljale su se najpre na graničnim područjima, tamo gde su naša plemena bila prva na udarcu i gde su ekspanzija i surevnjivost poduzetnijih suseda izazivale i njihovu aktivnost. Nije slučajno što je centralna Bosna poslednja od naših oblasti ušla u politički život i što unutarnje plemenske organizacije Trebinjaca i Zahumljana ne dospevaju nikad da dostignu neku vodeću ulogu. Prvo se javila država Samova, gore na severozapadu, između Franaka i Obara, obuhvatajući jedan deo Slovenaca; zatim je došla Ljudevitova posavska, pa posle dalmatinska Hrvatska, a na jutu kao granična područja Maćedonnja i Raška. Od tih država prva je podlegla Slovenačka. Njen geografsko-politički položaj bio je najteži. Ona je bila prelazno područje sa severa prema moru i Italiji, i sa istoka prema zapadu i obratno. U ranom Srednjem veku, radi Rima i papa, Italija je glavna zemlja političkog života i prometa; prema njoj naročito struji nemački svet. Ovaj postepeno, kao mnogo jači, osvaja alpisko područje od Švajcarske do Drave. Slovenci su se našli na putu te franačke ekspanzije, koju su, uglavnom, donekle oslabljenu slovenskom masom, zaustavili tek Mađari. Snaga slovenskih plemena toga područja i sama i u vezi sa susedima nije bila dovoljna da se njihove državne tvorevine održe prema Francima, najjačem tvoračkom plemenu Srednjega veka. Bila je za njih sreća što su se mogli održati
93
i etnički, mada znatno potisnuti sa prvobitnih suviše razmaknutih granica. Sreća je za njih u tome što su bili mnogobrojni i naslonjeni na celoj istočnoj strani na svoje saplemenike i što Nemci nisu, za nekoliko vekova, vršili sistematske kolonizacije protiv njih. Nemačke koloniste uvlačile su se na prazna područja među rasplinutim Slovenima, pa je između njih i Slovenaca, zadugo, bilo više paralelizma u razvoju nego antagonizma, a posebno u malom svetu zemljoradnika. Ta prošaranost stanovništva bila je, opet, i jedan od razloga što ti Slovenci, dobrim delom potomci Duljeba, najpasivnijeg i inače od svih jugoslovenskih plemena, nisu mogli da krenu nijednu veću akciju nekog plemenskog odnosno narodnosnog karaktera. Istorija Slovenaca, od propasti Ljudevitove države, pretstavlja dobrim delom istoriju karantanskih marki i njihovih graničnih pomeranja, vršenih u vezi sa nemačkim a ne slovenačkim interesima. To područje po državnom karakteru smatra se nemačkim. U nekim spomenicima XII—XIII veka ime Teutonia proteže se na celo ovo područje sa Slovenima zajedno. Slovenski elemenat tih oblasti je pasivni podanički elemenat, koji ničim ne utiče na savremenu istoriju sem svojim izdržavanjem na teškom mestu. Prelazno područje bila je i posavska Hrvatska, posle pokoravanja Slovenaca nedovoljno zaštićena kakvim većim planinskim vencima od Franaka sa zapada p naročito, posle, od Mađara sa severa. Odbijeni od nemačkih granica, Mađari rano nastoje da zagospodare celim obimom stare Panonije i da se pojave na obalama Jadranskog Mora. Stoga posavska Hrvatska, stalno na udarcu, ne može nikako da razvije pravi politički život; u njoj su stoga, još izrana, slovenski gospodari ili odani vazali Francima, ili hrvatski velikaši u vezi sa Mađarima. Prava Hrvatska, u dalmatinskom Zagorju i unskom bazenu, suviše zbijena, patila je stoga što nije imala duga daha za trajnije napore. Nije imala ni uspeha u svojoj ekspanzivnoj politici. Prema Bosni, gde je nailazila na srodan elemenat, ta ekspanzija bivala je privremena, izvođena na mahove, nije razvijana sa planom i stoga nije uticala na stvarno i stalno jačanje države. U posavskoj Hrvatskoj rano se sukobljavala sa mađarskom ekspanzijom i bila je otud potiskivana i pre Ladislavljeva i Kolomanova pohoda. Jedino je imala trajnijeg uspeha u radu sa Neretljanima, koji su joj se sve tešnje priljubljivali. Najfatalnija je bila politika prema romanskim gradovima, za kojima su hrvatski vladari, iz lako razumljivih razloga, težili od prvih vremena jačanja hrvatske države. Od vremena kad su Mađari počeli prodirati prema moru, a Mlečani težiti da postanu gospodari Dalmacije, hrvatska država je imala da pretrpi teške krize. Da je imala i bolju državnu politiku, njeni bi napori morali biti veoma veliki da se održi između dva tako opasna i moćna takmaca. Ovako, ona je sama, stvarajući rascep u zemlji, omogućavala brži i neposredniji rad svojih protivnika. Sem toga, Hrvatska, kao i Zeta, behu periferiske oblasti našeg naroda, suviše izložene, a periferiske oblasti nemaju dovoljno uslova za geografsku i političku atrakciju ostalih krajeva. Hrvatsko ujedinjavanje išlo je uz to veoma teško, jer je, sem izvesnih političkih prepreka, bilo i geografskih, — u ono vreme loših i jedva savladljivih komunikacija. Zeta, kao i Dalmacija, imala je nehomogeno stanovništvo: u gradovima romansko, u Zagorju slovensko. Sem toga, Zeta je bila na etnički gotovo neuočljivoj granici između albanskog i slovenskog elementa, koji su toj rasi davali poseban tip i vitalitet; ali, zbog jakih, sve do danas održanih tradicija plemenskih ta mešana, na zajednicu nepriviknuta rasa bila je malo pogodna osnova za jednu disciplinovanu državnu organizaciju. Usled toga, zatim zbog svog periferiskog položaja, posle zbog blizine vizantiskog dračkog
94
temata odakle se moglo neposredno uticati na poslove u njoj, Zeta nije mogla da postane stalna vodeća snaga u stvaranju srpske srednjovekovne države. Humska državica Viševića nije nikad ni pokušavala da to postigne; na području između Srba i Hrvata ona nije imala dovoljno snage da razmahne ni u jednom ni u drugom pravcu. Nju je, već prema snazi, potiskivala prema istoku ili zapadu čas raško-zetska akcija Srba, čas aktivnost Hrvata iz dalmatinskog Zagorja. Ostale su samo dve jugoslovenske veće oblasti u unutrašnjosti koje su imale da postanu nova središta naših srednjovekovnih država, pošto su maćedonski pokreti, zbog toga što su i suviše ugrožavali interese Vizantije, nepoštedno ugušivani. Te preostale oblasti behu Bosna i Raška. One su se nalazile u središtu naših plemena, u planinama, zadugo nikom neposredno na udarcu, sa pretežno našim srpskim, odnosno slovenskim elementom, sa nešto romanskih stočara, kulturno bezopasnih a etnički žilavih. Iz tih središnjih oblasti krenuto je Vlastimirovo i Časlavljevo delo, koje nije uspelo, bilo sa unutarnjih sukoba ili pogrešnih političkih kombinacija, bilo sa nedovoljne organizacije, ali nikako ne stoga što ne bi bili pogodni uslovi za razvijanje narodne snage otuda. Bosna je sve do pred kraj XII veka politički pasivna; ali, dosta je aktivna u širenju svog teritorijalnog poseda. Mala prvobitna oblast oko izvora Bosne, takozvana Vrhbosna, obuhvatiće doskora granice koje dopiru na istok do Drine, na jug do Neretve i sa Ramom do blizu Drežnice, a na zapadu preći će brzo prema Hrvatskoj stare granice Plive i Vrbasa. Raška, kao i Bosna, bogata planinama, stvorenim za zbegove i skloništa u času opasnosti, sa brdskim rekama punim snage, sa širokim pašnjacima za stoku, pretstavlja zemlju punu zdravlja, pokreta i pregalaštva, u kojoj borbeni brđanski elemenat ima psihu patrijarhalnog morala i kult muškosti. To je i danas najsvežiji i najaktivniji deo naše rase. Raška i Bosna preuzimaju svoju istorisku ulogu u času kad obe naše kraljevine, Hrvatska i Zeta, gube svoju nezavisnost i kad su već odavno podlegle periferiske države Slovenačka, Bugarska i Maćedonija. * Prvih vekova našeg života na novom području Balkanskoga Poluostrva, kada su se mase slovenske, po instinktu, približavale jedne drugima, ima nekoliko momenata koji su dokumentovali njihovo osećanje zajednice i potrebu da se uzajamno podrže. To su: zajednički ustanak protiv obarskih ugnjetača, Ljudevitov otpor protiv Franaka, ljubav za slovensku službu, pomaganje Hrvata Srbima u borbi sa Bugarima, veze između maćedonskih Slovena i Zećana u borbi protiv Grka, pokret Hrvata i Slovenaca protiv Nemaca. Kasnije, što se više izrađuje državni život i državna politika pojedinih plemena, te veze, ukoliko ne slabe, dolaze manje do izraza. Državne političke kombinacije, kao na pr. u Hrvatskoj, idu ponekad ne samo protiv tih veza van svojih granica nego čak i protiv vlastitih podanika. Kod samih slovenskih vladalaca bilo je momenata i odluka u duhu antislovenske politike. Novi problemi balkanske politike i odnosa sa susedima van Balkana stavljali su pojedine vladare pred odluke u kojima se moralo ponekad, u lošoj kombinaciji, da žrtvuje pozitivno narodno za ljubav nečeg neodređenog tuđeg. Sudbina slovenske liturgije u Moravskoj, Panoniji i Hrvatskoj najbolji je primer za to. Napuštanjem slovenskog jezika u crkvi Slovenaca i Hrvata učinjen je jedan od najotsudnijih poteza u slabljenju veza između jugoslovenskih plemena. On je, ako se mogu praviti takva poređenja, štetio te odnose možda ništa manje od same podele crkava, koja je, sa svoje strane, uslovila tu štetu i počela da stvara sve dublje opreke.
95
Na slabljenje veza uticale su i dve političko kulturne orijentacije kod Južnih Slovena. Srbi su od kraja IX veka ulazili sve više u političku i kulturnu sferu Vizantije, dok su kod Hrvata preovlađivale veze sa Francima i zapadom. Vizantiski uticaj, vršen na njih iz Dalmacije, imao je romanski a ne grčki duh. Kod Slovenaca je sasvim prevladala germanska kultura. Geografska nejedinstvenost balkanskog područja nije bila podesna da omogući, bez teškoća, ni bliže veze između pripadnika pojedinih užih plemenskih skupina, kao na pr. u Rami i Završju, u posavskoj Hrvatskoj i dalmatinskoj, a kamoli da naspori veze između udaljenijih. »Plastika Balkanskoga Poluostrva (kaže Cvijić), gde se kao inače nigde u Evropi sastaju četiri ili pet planinskih sistema, zatim i mnogobrojne manje plastičke individualnosti, išle su pored drugih uzroka na ruku razvijanju i održanju plemena i oblasnog separatizma; to je potpomognuto i nekulturnim stanjem i oskudicom komunikacija«.
96
DRUGI PERIOD. I. JAČANJE MAĐARA NA BALKANSKOM POLUOSTRVU. 1. Dobijanje dalmatinskih gradova. — 2. Borbe u Zeti. — 3. Mađarske veze sa Raškom. — 4. Mađarska vrhovna vlast u Bosni. — 5. Vizantija i Mađari. — 6. Srbi sa Mađarima. Mađarska plemena, izmešana sa ostacima starih Huna i Obara, primivši u sebe mnogo slovenske i germanske krvi, kao i mnogo elemenata njihove kulture, uspela su da već od XI veka, naročito od vremena kralja Sv. Stevana (997.—1038.), stvore stabilnu državu evropskog tipa i u bitnosti hrišćanske orijentacije. Opasnosti kaje su pretile Mađarima od nemačkih suseda bile su uklanjane nešto potporom Vizantije, a nešto iskorišćavanjem suparništva između papa i nemačkih careva. Rano je Mađarska ušla u red država koje su se počele smatrati kao glavni stubovi crkvene i svetovne politike Svete stolice. Kada su, krajem XI veka, uglavnom završena unutarnja trvenja i borbe rko vlasti, Mađarska je mogla, dovoljno jaka i sa aziskim smislom za državno razvijanje, da otpočne svoju ekspanziju prema moru i prema oblastima gde je bio manji otpor prirodni i ljudski. Kralj Ladislav I »Sveti« (1077.—1095.) stekao je svoj visoki glas time što je uspeo da sredi državu unutra i da je uputi prema moru, postigavši u tom pravcu prve uspehe prema Hrvatima. Kralj Koloman, postavši i hrvatski kralj, hteo je da svoje delo ne ostavi upola završeno. Mađarska, udružena sa Hrvatskom, bez morske obale bila bi organizam bez pluća. Stoga se sve njegovo nastojanje upućuje na to da se dobiju i dalmatinski gradovi. Vizantija je početkom XII veka bila zauzeta u Maloj Aziji, a od god. 1104. dinastija Komnina ušla je u tešnje veze sa mađarskim dvorom. Carević Jovan oženio se, naime, Irenom (Piroškom), ćerkom kralja Ladislava. Mletačka Republika bez vizantiske pomoći teško bi mogla sama primiti bor|bu sa Mađarima sa izgledom na uspeh. Mađari odmah iskoristiše sve to i god. 1107. počeše živu akciju. Sa povećom vojskom, koja je sa mnoštvom biskupa dobijala pomalo izgled nekog svečanog pohoda, a u kojoj su ovi imali zadatak da svojim prisustvom i vezama utiču na papi odani romanski episkopat u Dalmaciji, stigoše Mađari najpre pred Zadar. Videći da se dobro branjeni grad ne može uzeti bez teških napora, kralj Koloman se i tu, isto kao i sa Hrvatima, odluči za kompromis: grad da prizna njegovu vrhovnu vlast, a on njihova prava i uredbe. Tako je, kaže Toma arhiđakon, postupio i sa Splićanima. Uzimajući tako tokom maja i juna gradove severne Dalmacije, Zadar, Trogir i Split, Koloman je, doista, održavao reč i svuda se zaklinjao da će priznavati ranije samoupravne uredbe i povlastice njihove. Njegova, jedina očuvana, zakletva Trogiru, od 25. maja god. 1107. (godina je na povelji, verovatno greškom, upisana 1108.), sadrži uglavnom tenor tih obaveza. Građani neće plaćati danka; kralj će poštovati njihove lokalne ustanove, pa i pri izboru episkopa i mesnog kneza; lučki prihodi ići će samo jednim delom u kraljevu kasu; u samom gradu neće smeti, bez dozvole građana, stanovati nijedan Mađar ili koji drugi tuđinac (a za gradsku opštinu je tuđinac, alienigena, svak ko nije njen član); pri dolasku kraljevu, radi krunisanja ili drugih poslova, građani nisu dužni nikoga primiti pod svoj krov bez svoje volje. Čak je u ugovor ušlo i to da je svakom onom ko bude nezadovoljan novom vlašću slobodno iseliti se sa porodicom i imetkom kuda god hoće. »Svakako je (piše Marko Kostrenčić, koji je ove privilegije iscrpno proučio) ovakovo komunsko, partikularno
97
stajalište već u to doba bilo pretežno zavladalo, te je u gradovima triumfovala ideja komunska nad idejom državnom«. Do god. 1110., posle dalmatinskih gradova, došla su pod mađarsku vlast i ostrva Rab, Cres, Osor i Krk. Kraljevo popuštanje bilo je, dakle, veoma široko. Mađarska je htela da svoje nove podanike pridobije za državu ne samo silom, čija je upotreba mogla i nemati trajnog uspeha, nego i mudrom predusretljivošću. Dozvoliti da se Mađar u dobijenim gradovima smatra kao tuđinac bila je, uistini, žrtva, ma koliko inače bila jaka komunalna tradicija, koja je inače, analogno drugim slučajevima, nije obeležavala kao takvu. Ta odredba kazuje jasno da nove državne tekovine nisu dobijene za Mađare, nego samo za mađarskog vladara, i da, prema tome, u novom odnosu gradova prema Ugarskoj postoji samo akt priznavanja vrhovnog suvereniteta ugarske krune, sa vladarskim povlasticama koje proističu iz tog pravnog odnosa, ali da u tom inače nema nikakvih drugih priznavanja i ustupaka za ostale mađarske vlasti i državljane. Iz ovog ugovora između kralja Kolomana i dalmatinskih gradova dobro se vidi dalje kolika je bila samosvest njihovih građana, njihovo poštovanje svojih prava i, prema tome, njihov politički stav i uticaj. Kad oni takve zahteve stavljaju mađarskom kralju i ovaj ih prima, onda je očevidno da su te zahteve, na čije su ispunjenje građani već svikli, priznavali i raniji njihovi gospodari, sa hrvatskim zajedno. Da li se iz ovog ugovora sa dalmatinskim gradovima mogu praviti kakvi konkretniji zaključci i o Kolomanovu ugovoru sa Hrvatima, meni nije dovoljno jasno. Ovi gradovi, kako vidimo, imaju svoju pravnu tradiciju i utvrđen poredak lokalnih vlasti; kod Hrvata, ako uzmemo da je pravne tradicije bilo u dovoljnoj meri, nastao je, ipak, pri kraju XI veka, svakako potpun poremećaj državnih vlasti i vrhovne uprave. U tim pitanjima moralo je biti izmena. Koliko su stvari i pitanja te izmene povlačile za sobom mi danas bez izvora ne možemo pouzdano utvrditi; ali, van svake sumnje je da ih je bilo. Stoga, po našem mišljenju, iz ovog Kolomanovog ugovora sa dalmatinskim gradovima može samo da se vidi opšti karakter njegove predusretljive politike, i da se, sa puno prava, uzme da je on u svom popuštanju išao veoma daleko i prema Hrvatima, kao i prema Dalmatincima; ali, do koje mere — to se ne može sigurno reći. Iz ovoga ugovora može još, između redova, da se oseti kakvih su sve teškoća morali imati hrvatski vladari sa stanovništvom ovih ovako samosvesnih i u svojim pravima i shvatanjima upornih gradova. Ovom prilikom je Koloman imenovao svoga još maloletnoga sina Stevana za hrvatsko-dalmatinskoga kralja. U tom imenovanju vidi se nov potez njegove oprezne politike u traženju načina da se stvore dobri odnosi između novih tekovina, mađarskog dvora i stare mađarske države. Koloman priprema postepeno spajanje Ugarske, Hrvatske i Dalmacije i bira baš naslednika prestola kao najpodesniju vezu za to. V. Klajić je u jednoj svojoj studiji tvrdio da su se Arpadovići od Kolomana pa sve do Andrije II krunisali posebno za mađarske, a posebno za hrvatske kraljeve. Utvrđeno je, međutim, samo ovo: da od god. 1125., t. j. od rušenja Biograda na moru, nijedan mađarski kralj nije više dolazio na hrvatsko-dalmatinsko područje da se tamo kruniše. Stevan, sin Kolomanov, bio je poslednji koji je to učinio. Krunisanja mađarsko-hrvatskih kraljeva vršena su docnije sva u mađarskom Stonom Beogradu, i to, kako se čini, do Zlatne bule dvogubim kraljevskim vencem u znak vlasti nad dve kraljevine. U tom aktu dvogubog krunisanja jasno se izražava koliko težnja mađarskih kraljeva da naglase svoje pravo legitimnosti, toliko i priznanje hrvatske državne individualnosti.
98
Ovi događaji u Hrvatskoj i Dalmaciji dadoše povod za nove krize u Mađarskoj. Bivši »hrvatski« kralj Almoš, brat Kolomanov, osetio se povređen time što se njegova kraljevina dala drugom, i počeo je neprijateljstva protiv Kolomana. Saveznika je našao u nemačkom caru Henriku V, koji je objašnjavao da je Koloman »napao granice naše države na primorju«, t. j. područje koje je nekad pripadalo franačkoj državi. Pohod Henrikov nije se odmakao dalje od Požuna, jer se morao završiti, pre ikakva uspeha, zbog napada Poljaka na njegove češke saveznike. Koloman se prema pobunjenom bratu ponašao veoma strogo: uhvatio ga je, pa je oslepio i njega i njegovog devetogodišnjeg sina Belu. Almoš se posle toga nekako spasao i prebegao u Vizantiju, a Belu su prijatelji čuvali dobro prikrivena u jednom manastiru. Kolomanova smrt (god. 1116.) dovela je do težih potresa u državi. Još pre nje, god. 1115., počeli su Mlečani svoje borbe, da se dočepaju Dalmacije, hoteći da se koriste unutarnjom krizom u Mađarskoj. Borbe su te vođene sa promenljivom srećom, ali dugo i uporno, i ispunjavaju dobar deo istorije u prvoj polovini XII veka. I Mleci i Mađarska imaju u to vreme nesumnjiva poleta. Naročito je aktivan dužd Domeniko Mikieli, jedna od krupnih ličnosti mletačkih, koji je god. 1122. vodio jedan impozantan krstaški pohod i ušao u borbe čak i sa Vizantijom. On je god. 1125. razrušio hrvatski kraljevski Biograd do temelja, verovatno da kazni i njega i Hrvate kao pomagače Mađara. * U srpskim zemljama gotovo čitava prva polovina XII veka ispunjena je borbama za vlast u Zeti i postepenim dizanjem Raške i Bosne. U Zeti se smenjuje nekoliko kraljeva. Od njih je ponajvažniji Kočopar, koji je došao na vlast pomoću raškog župana Vukana, pa se uzalud trudio da se njegova uticaja oslobodi pomoću Bosne. Posle njegove pogibije zetskim kraljem postaje Vladimir, zet Vukanov. On se držao tamo verovatno samo dotle dok je bio živ njegov moćni tast; posle Vukanove smrti njega potiskuje Bodinov sin Đorđe, uz koga se naročito ističe opaka mu majka Jakvinta. Njihovi protivnici beže Grcima u Drač i sa grčkom pomoću dovode na vlast Grubešu, najmlađeg brata Kočolarova. Kraljica Jakvinta bi uhvaćena kod Kotora i poslata u Carigrad, a Đorđe se skloni u Rašku. Sa raškom pomoću on naskoro ponovo dobija zetski presto. Svojim gonjenim rođacima ponudio je posle povratka izmirenje i dao im na upravu neke oblasti. Njemu je pošlo za rukom da u drugom periodu svoje vlade za izvesno vreme digne, donekle, značaj Zete i to za trajanja prestonih meteža u Raškoj. On je pomogao da tamo dođe na vlast Vukanov sinovac Uroš, protiv koga su bili ostali rođaci; pomogavši mu, Đorđe ga je smatrao kao svog vazala. To uplitanje u raške međusobice i njegova opasna podozrivost izazvaše i raške i zetske nezadovoljnike da protiv Đorđa pozovu u pomoć Grke. Grci su se, želeći da svojim posredovanjem ojačaju svoj uticaj i vlast, naravno odazvali. Međutim, u samoj Đorđevoj zemlji, kojoj behu dodijala ta krvava obračunavanja oko prestola, izbiše ustanci kao očit znak gotovo opšteg nezadovoljstva. Kralj Đorđe, bez mnogo pristalica, dopade ropstva i bi, kao i majka mu, poslan u Carigrad. Zetski kralj postade Kočoparov i Grubešin brat Gradihna, grčki štićenik i, kao i braća mu, protivnik Raške. U toj sebičnoj i kratkovidnoj borbi zetskih gospodara, kojima je dobijanje vlasti postalo glavni cilj, bez obzira na sredstva i cenu, nestalo je i inače nestalne nezavisnosti Zete. Postepeno su izgubljene i ove glavnije tekovine Mihailova i Bodinova vremena. Barska arhiepiskopija bi negde sredinom XII veka privremeno ukinuta, a od kraljevske titule osta u narodnom jeziku samo naziv »velikog kneza«. Latinska titula rex još se zadržala.
99
Raška je, međutim, bila uvučena u mađarsko-vizantiske zaplete i borbe. Almoševo bavljenje u Carigradu, uz rođaku, caricu Irenu, koja je držala njegovu stranu, i njegova agitacija protiv Stevana II, naslednika Kolomanova, stvoriše na vizantiskom; dvoru osetno neraspoloženje protiv novog stanja u Mađarskoj. Kralj Stevan je bio obavešten o tome i spremao se na borbu. Mađarski neuspeh u Dalmaciji pripisivao je on dobrim delom držanju Vizantije, koje doista nije bilo prijateljsko, premda su i sami Grci u to vreme bili u sukobu sa Mlečanima. Spremajući se za borbu, Stevan II je tražio saveznike. Kojim je načinom uspeo sada da kao saveznike dobije Srbe nije pobliže poznato; ali, inače se zna da nikad nije trebalo ulagati mnogo truda da se oni krenu na borbu protiv grčkih suseda i gospodara. Mutna Dukljanska hronika sadrži nekoliko vesti o ranim porodičnim vezama između srpskih vladarskih kuća i mađarskog dvora; bilo je, sem toga, svakako i drugih veza. God. 1127. došlo je do vizantisko-mađarskog rata. Mađarska vojska pređe granične reke Savu i Dunav, zauze Beograd i Braničevo, i krenu prema jugu. Car je veštim manevrisanjem na Dunavu i otporom u unutrašnjosti naterao Mađare na povlačenje na dunavsku liniju; ali tu, u borbama oko Braničeva, ne samo da nije mogao da izvojuje neku odlučnu pobedu nego je imao i dosta neprilika. Posle poduže borbe Vizantinci su čak, sa znatnim gubicima, morali god. 1129. da prekinu ratovanje. Za vreme toga ratovanja ustali su Srbi na Grke. Grčkog zapovednika posade u Rasu, Kritopla, koji je uplašen pobegao sa svoga mesta, ljut car dade obući u žensko odelo i na magarcu provesti kroz Carigrad. Posle je sam lično pošao u Srbiju, verovatno po povratku sa Dunava, i naterao župana Uroša na poslušnost; mnoge zarobljene Srbe posle tog pohoda nasilno je preselio u Nikomidiju. I Dukljanska hronika beleži borbe sa Grcima, poraz i veliko zarobljavanje za vreme vlade kralja Đorđa, savremenika Uroševa. Mađarski kralj Stevan II, kome su napori ovoga rata doneli tešku bolest, izmiri se pred kraj života sa slepim sinovcem Belom i odredi ga sebi za naslednika. Za ženu mu je izabrao Jelenu, kćer raškog velikog župana Uroša, svog saveznika i prijatelja. Odavno je već istaknuto da je u samom imenu Uroš ono ur najverovatnije mađarskog porekla (Ur + Osius); bogzna po kakvoj su ranijoj vezi Srbi došli do tog imena. Mađarski uticaj, kako vidimo, jača osetno; on je uzeo maha ne samo po Hrvatskoj nego se, eto, javlja i duboko preko Save, u Raškoj, gde nailazi na dobar prijem. Srbi se udružuju sa Mađarima, da bi se njihovom pomoću oslobodili od Grka; a Mađarima, u njihovoj ekspanziji preko Drave, Save i Dunava, treba slovenski elemenat kao saveznik i pomoćnik, da ne bi morali imati protiv sebe, pored Grka i Mlečana, još i njih, — a bilo je i nada da će se plemenski razuđeni Sloveni lakše pridobiti za mađarsku državu. U celom XII veku Mađari razvijaju živu ofanzivu prema oblastima severnog Balkana, hoteći da otuda potisnu Vizantiju; sva srpska politička aktivnost toga vremena, sa Nemanjom zajedno, sa njima je u vezi i dolazi kao rezultat tih nastojanja. Uz kraljicu Jelenu, ženu slepoga kralja Bele, brzo se javlja na mađarskom dvoru kao uticajna ličnost i kraljičin brat Beloš. Ova imena: Bela, Beloš, Uroš, i pomenute srodničke veze ostali su zadugo u narodnom sećanju, naravno sve izmešano i hronološki poremećeno; ali, otud nalazimo u našim predanjima i notom u nekim letopisima pomena o Beli-Urošu kao dalekom rodonačelniku Nemanjića, ne bez izvesne tačnosti. Kralj Bela i kraljica Jelena počeli su svoju vladu u Mađarskoj iza smrti kralja Stevana (1. marta god. 1131.). Vladavina Belina gotovo je sva ispunjena aktivnošću na Balkanu. On je imao izvesnih uspeha najpre u Dalmaciji, gde je povratio severne gradove sem Zadra i ostrva;
100
ali, svakako mu je glavna tekovina pridobijanje Bosne. Od god. 1138. javlja se bosanska Rama kao stalni sastavni deo mađarske kraljevske titule. Verovatno je, ali nije sasvim sigurno, da je mađarska vlast proširena u to vreme i na ostale delove bar središnje i zapadne Bosne. Na mađarskom saboru u Ostrogonu, god. 1137., »po pristanku cele zemlje«, kralj Bela je svome sinu Ladislavu dao bosansko vojvodstvo. Izvori ne govore ni o kakvim borbama u ovoj prilici; možda je Bosna došla u vezu sa Mađarima po nekom dogovoru ili je, još neorganizovana, bila nesposobna za otpor. Tridesetih godina XII veka odnosi između Jugoslovena i Mađara izgledaju ovako: panonski Slovenci su im podanici, Hrvatska je kraljevina njihove krune, Bosna im je pokorna, a sa srpskim dvorom su u najsrdačnijim vezama. U Hrvatskoj i Bosni mađarski uticaj osvaja, a u Srbiji se bori sa vizantiskim. Posle smrti Beline (god. 1141.) tri njegova sina imala su ove oblasti, odnosno titule: Gejza I beše mađarski kralj, Stevan hrvatski herceg, a Ladislav bosanski. Kako su oni bili maloletni, regentsku vlast vršila je njihova majka Jelena i brat joj, palatin i ban Beloš. U Bosni se javlja, kao njihov pretstavnik, ban Borić, Sloven iz Grabarja kod Broda. Palatin Beloš, za svoje uprave, još jače podvlači slovenofilsku politiku mađarskog dvora. Za kralja Gejzu bi isprošena kći kijevskog velikog kneza Mistislava, a Beloševa kći bi udana za brata nove kraljice. Veze Srba sa Mađarima pominju se u mađarskim hronikama još i po tome što je god. 1146. župan Uroš, zajedno sa Belošem, pomagao Mađarima u borbi protiv Nemaca. * Na vizantiski presto beše u ovo vreme došao poslednji njihov vladar nepreporne vrednosti, hrabri i preduzimljivi Manojlo Komnin (1143.—1180.), jedan od pravih vitezova epohe krstaških ratova. Njegov glavni zadatak beše da još više digne značaj Vizantije, koju su dva njegova krupna prethodnika, Aleksije i Jovan, u mnogom pravcu gotovo preporodili. U toj težnji on je morao doći u sukob sa Mađarima, koji su pretili da postanu prava srednjoevropska-balkanska sila i da u osetnoj meri pretstavljaju Manojlu smetnju da Balkan napravi isključivim područjem Vizantije. Prvih godina svoje vladavine Manojlo je bio zauzet u Maloj Aziji, gde je napredovanje Seldžuka postajalo sve opasnije. Na evropska pitanja on je obratio intenzivniju pažnju tek od drugog krstaškog pohoda, koji je god. 1147. i opet prošao preko balkanskog područja, starim carigradskim drumom od Beograda prema Nišu i dalje na istok. U vezi sa tim krstaškim pohodom, odnosno hoteći da iskoriste Manojlove zaplete sa krstašima, krenuli su i Normani svoju ekspediciju prema Balkanu. Car Manojlo je pozvao u pomoć Mlečane i njihovu flotu, a kao cenu za tu pomoć dao im je široke trgovačke povlastice, koje su omogućile znatno brži privredni progres jadranske republike. Posle podužeg pregonjenja pošlo je Manojlu za rukom da Normane suzbije, čak se počeo spremati da ratno područje prenese u južnu Italiju, i tako, najkraćim putem, učini kraj normanskom ugrožavanju Balkana sa te strane. Uplašeni Normani upotrebiše sva sredstva da cara zadrže balkanska pitanja i neposrednije opasnosti. Oni stoga stupiše u veze sa Mađarima, a posredno i sa Srbima. Novi srpski pokreti protiv Vizantije, u vezi sa Mađarima, počinju god. 1149. Grčki pisac Kinam sam je uočio i istakao te veze. Srpski vladar toga vremena, Uroš II Prvoslav, ustao je protiv grčke vlasti i sa svojim Srbima, kaže Grk, »zlo« je počinio po svom susedstvu. Car Manojlo je, posle postignutih uspeha protiv Normana, lično krenuo u Srbiju, prodro do Rasa i opustošio mu čitavu okolinu. Knez zetski Radoslav sam je došao caru da izjavi pokornost, a on ga je lepo primio i priznao kao svog vazala. Raški Srbi su se delimično povlačili u planine, kuda ih Grci nisu mogli progoniti, a delimično su se i
101
opirali, naročito u tvrđim mestima (na pr. u gradu Galiču niže Zvečana) i prema manjim grčkim odredima. Zarobljene Srbe car je dao preseliti u okolinu Sofije i druga mesta. Sve ipak nije mogao da savlada jednim zamahom, nego je nastavio ratovanje i naredne godine, i to u kasnu jesen, kad je u gori nestalo lišća. Ove druge godine Srbi se više nisu borili sami, nego su dobili pomoći od Mađara. Iz Niša, preko Lugomira, krenuo je car na Savu i Drinu, koja je, po rečima savremenoga Kinama, razdvajala Bosnu »od ostale Srbije«. Mađarske čete, sastavljene ponajviše od Pečenega i hazarskih Kalisija (na njih opominje ime drinske Kalesije), pređoše preko Bosne u Rašku. Borbe su započele negde kod Drine; ali, glavna bitka bila je na reci Tari, gde se sjediniše srpska i mađarska vojska. Borba je bila veoma oštra. Sam car je tu lično podelio megdan sa mađarskim vođom ogromnim Bakhinom; Manojlo je bio ranjen, ali je Bakhin živ dopao njegova ropstva. Posle grčke pobede Uroš je pokajnički došao pred cara i izmolio milost; uslov carevog praštanja bila je njegova vazalska obaveza: da će pomagati cara u borbama na zapadu sa 2000 ljudi, a na istoku, u Aziji, sa 500, mesto sa 300 koliko je dotad davao. Car Manojlo je, prirodno, hteo da se obračuna i sa Mađarima. Kao ratno područje uzeo je Srem, gde je pohvatao mnogo roblja; duže vremena davala je otpor jedino zemunska posada. Mađari su za to vreme manevrisali prema Braničevu, misleći, možda, da preseku caru otstupnicu. Kad je, međutim, izvršen jedan upad vizantiskih saveznika u tamiški kraj, Mađari su, u opasnosti da se tuku između dve vojske, zatražili mir, koji im je Manojlo dao, zadovoljan postignutim mada nepotpunim uspesima. Ovaj poraz izazvao je Mađare na nova spremanja, vojnička i diplomatska. Rođak carev, zapovednik cele granične oblasti, Andronik, jedan darovit ali bezobziran avanturist, docniji car Vizantije, ušao je sa Mađarima u pregovore da im izda izvesne pogranične gradove, pod uslovom da oni njemu pomognu dočepati se prestola u Carigradu. Ali, za te pregovore saznaše Grci za vremena, opozvaše Andronika i sprečiše celu stvar. Mađari su malo iza toga, pozvavši u borbu i svoje vazale, počeli novi rat, god. 1154. U ovom pohodu izrično se pominje kao vođ jednog pomoćnog odreda bosanski ban Borić. Kao i prošli put, Mađari su operisali prema Braničevu i prodrli u tu oblast; ali, ni sad se nisu mnogo koristili. Na vest o dolasku jače careve vojske oni počeše povlačenje, i to, zbog nadošlog Dunava, prema Beogradu i Savi. Bosance je put i inače vodio tim pravcem. Na tom povlačenju uspeli su da suzbiju jedno grčko odelenje, koje se neoprezno bacilo među mađarsku vojsku. Mir je sklopljen iduće godine, i opet bez naročitih koristi i po jednu i po drugu stranu. Mađarski prijatelj Uroš II beše u to vreme, god. 1155., zamenjen njegovim bratom Desom, jednim poduzetnim naslednikom Vukanovim, koji je još ranije, oko god. 1150., dobio pod svoju vlast Duklju, Trebinje i Zahumlje. Zašto je baš došlo do te smene nije sigurno poznato; i Uroš i Desa išli su pred cara Manojla da se tuže jedan na drugoga i da traže od njega pravdu, što bi moglo značiti da među njima nije bilo krupnije razlike u držanju prema Manojlu i Vizantiji. To bi, rekosmo, moglo značiti; ali, ni to nije sigurno. Možda se Uroš naknadno pravdao za svoje držanje ili objašnjavao svoje postupke kao da nisu bili neprijateljski. U svakom slučaju, ovaj događaj je najbolji dokaz koliko je raška politika ovog vremena bila zavisna od vizantisko-mađarskih odnosa. Car Manojlo je primio uveravanje i zadržao je na vlasti Uroša; ali, i za Desu je odvojio jedan deo države, i to istočni, bliži moravskoj dolini, gde je bila još neutvrđena oblast koja se grčki nazivala »Dendra«, t. j. Šumadija ili tako nešto. To što je car odvojio za Desu oblast na istoku, blizu Niša i moravskog puta, koji je spajao Beograd sa Carigradom, znači da je u nj imao
102
više poverenja. Sem toga, ovom deobom on je učinio i dobar politički potez: ova dva srpska vladara paziće jedan drugom na svaki korak i radi surevnjivosti jedan će uvek ostajati na njegovoj strani. Uroševo držanje caru nije izgledalo pouzdano; posle ove podele ono je imalo u sebi još više elemenata koji su davali povoda sumnji, dok se najposle nije potpuno otkrilo kao antivizantisko. Uroš se stoga nije mogao održati na vlasti. Mesto njega javlja se, oko god. 1160., kao veliki župan Beloš, njegov mlađi brat, mađarski palatin. Zašto je Beloš napustio Mađarsku i zašto je car pustio baš njega da dođe za vladara Raške mesto Uroša, koga je sam on svrgao za kaznu, ne može sa sigurnošću da se utvrdi, jer verovatnih kombinacija ima poviše. Jedno stoji: da se Beloš u Srbiji nije dugo zadržao, i to najverovatnije zbog protesta Carigrada. Njega je, pošto se ponovo vratio u Mađarsku, zamenio Desa, po svoj prilici već god. 1161. Car je pristao da on dođe na presto samo pod uslovom da povrati oblast Dendru i da još jednom, tvrdom zakletvom, prizna svoju vernost njegovoj kruni. U Carigradu se već dobro videlo da svi srpski vladari, u težnji da se oslobode vizantiske vrhovne vlasti, održavaju veze sa Mađarima kao najaktivnijim protivnicima Carstva, i da se prema Carigradu orijentišu samo da se lakše, u međusobnoj borbi, dočepaju vlasti, i onda kad vide i osete da je nadmoć Vizantije nesumnjiva.
II. STEVAN NEMANJA. 1. Počeci Nemanjini. — 2. Veliki župan Desa. — 3. Vizantisko-mađarske borbe. — 4. Nemanja u borbi s carem Manojlom. — 5. Nemanja i bogomili. — 6. Nemanjina aktivnost iza smrti cara Manojla Komnina. — 7. Dubrovnik i njegove veze. — 8. Nemanja i nemački car Fridrih Barbarosa. — 9. Poraz na Moravi i njegove posledice. — 10. Abdikacija i smrt Nemanjina. Čitavo državničko delo Stevana Nemanje nerazdvojno je od ove mađarskovizantiske borbe; u iskorišćavanju obrta u tim odnosima i prilagođavanju stvorenim političkim situacijama usled tih borbi sadrži se bitni i najveći deo njegove vojničke i diplomatske delatnosti. Glavna zasluga Nemanjina bila je što je on u tim borbama razumeo i uspeo da srpske interese koordinira a ne potčini mađarskim, i da svoju državu, kroz teške borbe i opasne krize, izvede na kraju kao samostalnu političku tvorevinu, koja je u obaranju protivnika znala da oceni svoju saradnju. Kad je, na kraju krajeva, Vizantija bila poljuljana, a Mađarska ostala kao glavni pobedilac, Srbija nije došla u položaj Hrvatske i Bosne, nego je postavila svoje ciljeve i obezbedila svoju sopstvenu i samostalnu državnu politiku. Nemanja, sa svojim neobičnim bibliskim imenom, potomak je raškog velikog župana Vukana, inače člana zetske vladalačke dinastije. Njegov otac Zavida nije imao većeg udela u raškoj istoriji; zna se samo da je bio na vlasti izvesno vreme, da je bio potisnut i da mu se, za vreme emigracije, u Ribnici kod Podgorice, god. 1114. rodio Nemanja kao najmlađi sin. Kako je taj kraj bio u oblasti katoličke barske arhiepiskopije, Nemanja je kršten po zapadnom obredu. Kada su se prilike u Raškoj promenile u korist njegova oca, Nemanja se sa njim vratio tamo i bio je ponovo kršten po pravoslavnom načinu. O mladosti Nemanjinoj ne znamo mnogo. On je, u mlađim godinama, imao pod svojom upravom najistočnije oblasti raške države: Toplicu, Ibar, Rasinu i takozvane Reke, t. j. kraj na podnožju Mojsinja i Jastrepca. Tako je došao u bliži dodir sa Grcima.
103
Čitav život Nemanjin pokazuje ga kao čoveka sposobna i bistra, ambiciozna i preduzimljiva, ali i potpuno bezobzirna. Njegovi sinovi, u opisima očevih dela, ne kriju da je on imao teških sukoba sa braćom, tobože radi njihove zavisti. Ustvari, Nemanja je rano počeo da vodi politiku na svoju ruku. Neslaganje s ostalom rodbinom došlo je po svoj prilici otuda što je Nemanja u prvo vreme održavao sa Grcima suviše intimne veze. Samo se tako može tumačiti činjenica što je car Manojlo, obavešten o njegovu držanju, prilikom jednog svog prolaska kroz Niš, pozvao Nemanju, pohvalio ga i dao mu oblast Dubočicu kod Leskovca kao baštinu, učinivši ga u toj oblasti potpuno samovlasnim, t. j. nezavisnim od raškog velikog župana. Učinio je to sa njim, kao i ranije sa Desom, očevidno u nameri da ga što čvršće veže za sebe i da nema neprijatelja u tom kraju, važnom za siguran saobraćaj dolinom Morave. Caru Manojlu bilo je, početkom šezdesetih godina XII veka, i opet mnogo stalo do toga da sa srpske strane bude što sigurniji. U Mađarskoj su, posle smrti kralja Gejze (god. 1162.), došle opet na dnevni red borbe oko prestola. Vizantija je, prirodno, nastojala da na vladarski presto dođe čovek koji joj neće zadavati briga, i stoga otvoreno među mađarskim prinčevima traži i pomaže svoje kandidate. Ali, u njima nije imala sreće. Gejzin sin Stevan, veoma mlad, ostao je u leto god. 1163. konačni pobedilac i održao se pored svih Manojlovih pokušaja protiv njega. U vezi sa tim prestonim borbama u Mađarskoj nestaje Beloša hrvatskoga bana, a u Bosni bana Borića. Oni su obojica radili za vizantiske kandidate, pa su ili svrgnuti ili nastradali u borbama. Protiv bana Borića, kazuje jedna mađarska hronika, kralj je poslao ovoga vojskovođu Gotfrida, koji je pobedio Bosance. O banu Boriću nema više posle toga pomena, a kao novi ban javlja se tek god. 1180. poslovični Kulin. On je, izgleda, član porodice Kotromanića, za koju dubrovački izvori govore da joj je osnivalac Kotroman »Got«, odnosno Nemac. Jedan Kotromai, knez ili župan (comes), nalazio se baš god. 1163. u Splitu, u pratnji kralja Stevana, i možda je on sa Gotfridovom vojskom prešao u Bosnu i ostao u njoj kao kraljev namesnik, bilo u celoj zemlji, bilo u nekoj njenoj oblasti. Držanje raškog velikog župana Dese nije ulevalo caru mnogo poverenja. To je bio čovek sa izvesnim širim pogledom; zna se pouzdano da je sem veza sa Mađarima imao i dodira sa Nemcima. Nije samo sigurno da je on onaj Desa koji je udao kćer za osorskog kneza Leonarda, sina dužda Vitala Mikiela. Već ranije je on postigao izvesne uspehe u zapadnim oblastima našim, koje je posle proširivao u Zeti, spremajući tako konačnu pobedu Raške nad tom oblašću i stvaranje jedne stabilne srpske države sa Raškom kao maticom. Za vreme ovih prestonih borbi u Mađarskoj on je gledao da tek ustupljenu Dendru povrati ponovo pod svoju vlast i da izbegne obavezi vojničkog pomaganja Vizantiji. Ali, kad je video kako Manojlo ozbiljno uzima celu stvar i lično dolazi u ove oblasti, u Niš, Desa pohita da ga odobrovolji. Car ga je najpre lepo primio; ali, kad je doskora doznao da Desa održava veze sa Mađarima, rešio se na jače mere: pozvao ga je na sud, lišio slobode i uputio u Carigrad, a kao svog čoveka među srpskim prinčevima istakao je Nemanju, mada ga nije učinio odmah velikim županom. Sa Mađarima se stvar nije mogla lako rešiti. Manojla je čitavo vreme mučilo što nije uspeo sa svojim kandidatom, i stoga mu je svaki povod bio dobro došao da iskali svoj gnev. Veliki pohod njegov protiv mađarskog područja god. 1165./6. kretao se u dva pravca: car je sam, lično, prešao sa vojskom kod Beograda i zauzeo Zemun, pa se zaustavio jedno vreme u logoru kod Titela. U njegovoj vojsci nalazili su se ovog puta i srpski pomoćni odredi. Druga vojska, pod vođstvom Jovana Duke, prešla je preko Srbije i
104
Bosne u Dalmaciju, pa je, bez velika otpora, posela tamo 57 gradova sa Splitom, Trogirom, Šibenikom, Skradinom i drugima, sve do Duklje na jugu. Zadar su održali Mlečići. Vizantinci zadržaše celu osvojenu oblast; upravo toga vremena, 19. juna god. 1166., osvećena su tri oltara katedrale Sv. Trifuna u Kotoru za vlade, kako se u posveti kaže, »uvek triumfatora Manojla«. Celo osvojeno područje bi podeljeno u dve velike oblasti; jedna je, severna, bila pod namesnikom »Dalmacije i Hrvatske« u Splitu, a druga, južna, pod namesnikom »Dalmacije i Duklje«. Car je isto tako dobro uredio svoj pogranični rejon u Sremu, a za svaki slučaj dao je ponovo utvrditi bedeme i kule Zemuna, Beograda, Braničeva, pa čak i Niša. U Braničevo je doveo i nove koloniste, svakako dobre graničare. Mađari nisu mogli da pregore tolike gubitke, a da ne pokušaju naknaditi ih; međutim, svi njihovi napori završeni su potpunim neuspehom god. 1167. God. 1165. javlja se Desa ponovo kao veliki župan u Raškoj. On se ili nekako izbavio iz Carigrada, ili je uspeo da se opravda. Ali, i sad se pokazuje kao neprijatelj Vizantije. Ko je vladao u Raškoj za vreme njegova bavljenja u Carigradu nije sasvim pouzdano; ali, sva je prilika da je to bio najstariji Nemanjin brat, koji se, izgleda, zvao Tihomir. Posle mađarskog neuspeha očevidno je da se Desa nije mogao održati. U vremenu oko god. 1167. u Raškoj je izvršen prevrat i na presto je došao Stevan Nemanja, koji se god. 1168. izrično pominje kao veliki župan. On nije srušio Desu neposredno, nego svog starijeg brata, za čiji odnos prema Desi pre i posle god. 1165. nemamo nikakvih pouzdanih vesti. Grčki pisac Nikita Akominat, opisujući Nemanju, govori za nj: da je on od onih ljudi koji su gotovi na zlo, da ima »nezajažljive prohteve«, da hoće »proširiti svoju vlast nad svom tamošnjom zemljom« i da je »udario na svoje saplemenike«. Ovo je jedan od najtamnijih perioda naše istorije i u njemu ima dosta nejasnosti. U borbi sa Mađarima god. 1167. izrično se pominju na grčkoj strani srpske pomoćne čete, oružane kopljima i dugim štitovima, a u istoj ovoj godini beleži se i ustanak Srba i careva ljutnja na njih. Protiv Srba je god. 1168. car Manojlo poveo bogzna već koji kazneni pohod. Njihova vladara (nepoznata imena u izvoru koji to kazuje) vodio je, na povratku, u svom taboru kao sužnja, pošto mu je oduzeo vlast. Iz tih vesti dalo bi se zaključiti ;da su se u Raškoj te godine borile doista dve stranke, grčka i mađarska, i da je prevrat, sem ličnih, imao i političkih motiva u vezi sa celom akcijom na bojnom polju. Ali, u toj borbi nije potpuno jasna uloga Nemanjina. Akominat očevidno meša događaje u svom pričanju, a Nemanjini srpski biografi su u tom pitanju potpuno neodređeni. Veliki župan srpski Tihomir, s ostalom braćom Nemanjinom, uhvatio je i zatvorio Nemanju u kamenu pešteru, tobože stoga, kako priča Nemanjin sin Stevan, što je podizao crkve u svojoj oblasti bez sporazuma sa njima. Ustvari, on je vodio neku politiku sasvim nezavisno od njih, ne pokoravajući im se, i time izazvao njihov gnev. Pouzdano je i to da je njegov brat Tihomir, kad ga je Nemanja potisnuo, dobio pomoć od Grka. Biće, prema tome, najbliža istini pretpostavka prema kojoj se Nemanja, po Desinom padu, nadao da će on dođi za velikog župana, a kad je Manojlo, čuvajući verovatno princip legitimiteta, presto ostavio njegovom najstarijem bratu, onda je Nemanja, nezadovoljan, promenio stav. U Nemanjinom držanju postoje nesumnjivo dve faze u odnosu prema caru Manojlu; jedna kad je važio kao njegov ljubimac, i druga kad car šalje sa Tihomirom vojsku protiv njega. Prelom u tom odnosu zbio se, najverovatnije, u ovo vreme oko god. 1167./8. Da li je ono car u svom taboru vodio Desu, ili Nemanjina brata, ili Nemanju samog, nije nimalo sigurno. Rezultat svega bio je, na kraju krajeva, ovaj: kada se Nemanja oslobodio
105
zatvora i dočepao slobode i prestola, on ga više nije puštao; on je vlast znao da steče i umeo da održi. Njegov brat Tihomir pokušao je da pomoću Grka povrati presto. Ali, njegova vojska, sastavljena iz nekolika raznih plemena, pretrpela je poraz na Kosovu, kod Pantina; sam Tihomir udavio se, tom prilikom, u Sitnici. Ta od Grka pomagana vojska protiv njega opredelila je Nemanju da se i on približi Mađarima, sa kojima je, zbog svojih ugroženih interesa na Jadranskom Moru, tražila saradnju i Mletačka Republika. Promenjeno stanje pokazuje jasno savez Splita i Dubrovnika sklopljen 13. maja god. 1169. sa Pizom, koja je važila kao otvoren neprijatelj Mletaka. Kratka je trajanja bila god. 1170. zajednička borba Vizantije i Mletaka protiv Mađara, koji su pokušali da ponovo dobiju Dalmaciju i kojima se dragovoljno predao Zadar. Neprijateljstvo Vizantije protiv Mletaka nije se dalo stišati; ono je bilo uzelo tolikog maha da su jednog dana, 12. marta god. 1171., svi mletački trgovci u Vizantiji bili pozatvarani, a imanje im konfiskovano. To, naravno, dovede do rata između Mletaka i Vizantije. Za sto dana bi u mletačkom brodogradilištu spremljeno sto lađa, — nečuven primer za ono doba, koji najbolje pokazuje ekonomsku i organizacionu snagu Republike, — i u septembru god. 1171. krenuše one protiv Vizantije i njenih pristaništa. Ovom prilikom Mleci osvojiše Trogir bez ikakvih teškoća, a Dubrovnik posle kratkog otpora. U Dubrovniku ostade kao knez njihov čovek, Ivan Rajneri. Verovatno preko njega i njegovih ljudi došli su Srbi u bliži dodir sa Mlecima. Grčki pisac Kinam jasno navodi da su Mlečani potakli Srbe da se ponovo odmetnu od Grka. Nemanja je, međutim, tražio oslonca i kod Mađara. Njegov politički stav vidi se, odmah, i po operacionim pravcima njegove vojske. Dok mu je jedna vojska prodirala u »Hrvatsku«, t. j. u Crvenu Hrvatsku južne Dalmacije, i naročito napadala grad Kotor, dotle je druga ugrožavala moravski put Beograd—Niš. Srpsko stanovništvo šumovite moravske doline, koja je bila vizantiska, bilo je uz Nemanju. God. 1172., kad je saski kralj Henrik Lav prolazio tim putem i stigao kod grada Ravnog (današnja Ćuprija), napali su ga jedne noći u većem broju Srbi, opasni sa svojih otrovnih strela, nešto stoga što su bili željni pljačke, a nešto i stoga što su misllili da je on vizantiski saveznik. Čitav ovaj pokret i smrt mađarskog kralja Stevana II († 4. marta god. 1172.) opredeliše cara Manojla da još jednom krene u ove krajeve i uvede red. U Sofiji srete cara mađarsko poslanstvo, koje je primilo za svog kralja njegova kandidata Belu i time mu oduzelo razlog za prisilne mere. Svršivši tako bez muke pitanje sa Mađarima, car Manojlo se uputi u Rašku da i tamo sredi prilike. Nemanja je svakako bio obavešten o mađarskom popuštanju; mletačka flota beše nastradala u istočnim vodama; i on se sad odjednom našao osamljen pred moćnim i nezamorenim neprijateljem. Sklonio se stoga u planine svoje države i poručio otud caru da je voljan pokoriti mu se ako ima imalo nade da će biti nekih obzira prema njemu. Kad je razabrao da kod cara ima milosti, on mu je došao sasvim unižen, gologlav i bosonog, sa konopcem o vratu, donoseći caru mač, kao glavodužnšs o krvnom umiru. Kao što nije imao nikakvih obzira da dobije vlast, tako ih nije imao ni sada da je održi; vlastoljubivost je kod njega bila glavna crta i jača od ponosa. Pavši ničice pred cara, Nemanja je molio i dobio milost. Car ga je poveo u Carigrad da mu, krupan i naočit kakav je bio, ukrasi pobedii triumf. U pohvalnoj besedi caru, sastavljenoj od arhiepiskopa Jevstatija, kaže se da je Nemanja bio obraćen nabolje »brzo od straha, a još više zbog rana«. »On«, veli se dalje, »kome pre nije bilo dozvoljeno da stupi u svoju nastanjenu zemlju, približuje se sad carici gradova, pun
106
radosti da može gledati željeno carevo lice, i radi svoje službe pojavio se sam kao vlastiti jemac i svedok, a ne da ga zastupa drugi«. Posle ovog lošeg iskustva Nemanja više nije preduzimao nikakve akcije protiv Vizantije dok je bio živ car Manojlo. Šta više, bio je ispravan vazal; god. 1176. učestvovali su i srpski odredi u vizantiskoj vojsci u Maloj Aziji, u borbama protiv Turaka. To vreme mira iskoristio je Nemanja da sredi unutarnje stanje svoje države. Kao jedno od njegovih glavnih dela u tom pravcu smatra se utvrđivanje pravoslavlja i energično iskorenjivanje bogumilske jeresi. Bogumile je Nemanja gonio nemilosrdno; plenio im je imanja, kažnjavao ih je, čak i spaljivao; njihovom učitelju dao je odrezati jezik. Uništavao je i njihove knjige, koje bi danas pretstavljale najstarije i svakako dragocene spomenike raške i možda maćedonske škole. Gonjeni bogumili bežali su iz Srbije na sve strane, a najviše ih se spaslo u susednoj Bosni. Sa suzbijanjem bogumilstva i širenjem pravoslavlja bilo je u vezi podizanje manastira. Oko zapadne Morave nalazila se oblast Nemanjina brata Sracimira, koji je podigao Bogorodičin manastir u Gracu (sad Čačku); u Zahumlju je vladao drugi Nemanjin brat »veliki knez« Miroslav, koji je sazidao manastir Sv. Petra na Limu. On je imao za ženu sestru bosanskog bana Kulina. Njemu je dijak Gligorije napisao jedno veliko, svečano evanđelje, u koje je neko drugi iz Primorja uneo vanredne inicijale i ornamente i dao tako ne samo dosad najstariji spomenik uže srpske redakcije nego i jedno od najlepših i najviše umetničkih dela cele srpske i jugoslovenske pismenosti. Najviše je crkava podigao sam Nemanja. Od njih su, iz toga starijeg perioda, još donekle očuvane: Bogorodičina crkva i crkva Sv. Nikole u Kuršumliji i Đurđevi Stubovi kod Novog Pazara. Druge Đurđeve Stubove, kod Berana, podigao je Stevan Prvoslav, sin velikog župana Tihomira. Nedavno je bliže proučena i Nemanjina Bogorodičina crkva u Bistrici, kod Bijelog Polja, čisto primorskog tipa, kojoj je možda Nemanja bio samo obnovitelj. Borbe između Vizantije, Mađara i Mletaka izazvale su poremećaj javnog poretka i opšte sigurnosti u Primorju. Gusarenje je nanovo uzelo maha. U leto god. 1177. opljačkan je čak jedan papin legat, Rajmund de Kapela; ljut papa je stoga šibenskim gusarima pretio crkvenim prokletstvom ako ne povrate ugrabljene stvari i pisma. Malo docnije, god. 1179., pritisli su Kačići u Srinjinama neka dobra splitske crkve, i kad je nadbiskup Rajnerije pošao sam da ta imanja vrati, Kačići ga prosto ubiše kamenjem (god. 1180.). Bojeći se kazne, oni zatražiše zaštitu kod humskog kneza Miroslava, koji ih primi, i sam, usled toga, dođe u sukob sa papinim legatom Teobaldom. Papska kurija spremala se da se obrati mađarsko-hrvatskome kralju Beli, ne bi li on nagnao Miroslava na pokornost crkvi i na naknadu štete, a crkva sama kaznila ga je svojim izopćenjem. Isti ovaj papin legat Teobald obratio se god. 1180. i »velikom banu Bosne« Kulinu; njegovo pismo prvi je istoriski izvor o tom popularnom čoveku, čije se ime i danas pominje u narodu. U tom pismu Teobald se izvinjavao što nije mogao lično doći do Kulina i predati mu papino pismo; čineći to posredno, on ga moli da mu pošalje dve sluge i kožâ od kune »kao poštovanje prema sv. Petru apostolu i gospodaru papi i za spas vaše duše«. * Pravi zamah Nemanjine snage došao je tek posle smrti cara Manojla (24. septembra god. 1180.). Smrt moćnoga cara bio je početak raspadanja Vizantije, koje je god. 1204. dovelo do Latinskoga Carstva u Carigradu. Ni Manojlo sam, više vojnik nego državnik, nije imao razumevanja da za svaki zaplet nađe i najpogodnije rešenje; u
107
njegovim odlukama bilo je dosta puta više obzira nego što su to mogli dopustiti interesi Carstva; ali, on je zato uvek znao bar da vojničkom snagom popravi ono što bi kao državnik promašio. Kod njegovih naslednika nije bilo takve vojničke sposobnosti. Njegov sin Aleksije bio je maloletan, i to je odmah dalo maha otrovnim prestoničkim spletkama i svima grabljivcima za vlast. Neobičnom prepredenošću dočepao se prestola već iz pregovora sa Mađarima poznati avanturist, Manojlov rođak, Andronik Komnin. On nije prezao ni od čega da obezbedi svoju vlast. Manojlova udovica bi optužena radi veleizdajničkih veza sa Mađarima i zadavljena, a carević Aleksije domalo ubijen i bačen u more. To, i pokolj Latina u Carigradu, koji su bili na strani Manojlove udovice, izazva među svima susedima i u zainteresovanim zemljama ogorčenje i osudu. Čak i naš Stevan Prvovenčani u svom žitiju Nemanjinom nazva Andronika »car ljuti i krvoprolivatelj«. Čim se osetilo da je nestalo snažne Manojlove ruke, digoše glavu svi neprijatelji Vizantije. Odmah, još u zimu god. 1080./1., zauzeše Mađari severnu Dalmaciju, a na vest o Andronikovim bezobzirnim postupcima prema Manojlovoj udovici počeo je kralj Bela, zet caričin, pravi rat i na dunavskoj liniji. Mađarima se pridružio odmah kao saveznik Stevan Nemanja i kao vazal ban Kulin. U vizantiskoj vojsci nije bilo sloge, naročito posle vesti da je carević Aleksije umoren, a Andronik postao od savladara pravi samodržac (god. 1183.). Jedan od vojskovođa, Andronik Lapardas, odreče čak poslušnost novom caru i napusti sa svojim ljudima bojno polje u moravskoj dolini. Udružena srpska i mađarska vojska prodre sve do Sofije. Tu je mađarski kralj prekinuo ratovanje, a Nemanja je nastavio da vojuje sam. Od god. 1183.—1189. on je osvojio grad lješski u Donjem Pologu, Gradac, Prizren i svu Zetu sa gradovima Danjom, Sardom, Drivastom, Skadrom, Svačem, Ulcinjem i Barom. Kotor je uzeo god. 1185.; njega je izuzetno poštedeo od rušenja, ponovo utvrdio i u njemu sazidao svoj dvor. »Grčko je ime istrebio (piše njegov sin Stevan) da im se ne pominje otad u toj oblasti«. Udovica poslednjeg zetskog kneza Mihaila, pod čijom se vlašću nalazilo i Trebinje, po imenu Desislava, bavila se kao begunica u Dubrovniku sa barskim arhiepiskopom Grgurom i predala je 20. avgusta god. 1189. dubrovačkoj opštini dve lađe. Na Bar i njegova arhiepiskopa Nemanja je bio veoma ljut (gradu je nametnuo globu od 800 perpera), jer su se opirali njegovoj vlasti i tražili veza sa splitskom crkvom i, možda, sa njenim protektorima. Inače, on je prema svojim novim katoličkim podanicima pokazivao dosta obzira. Kotorsku metropolu u Bariju, popularnu crkvu Sv. Nikole u tom mestu, kao i crkvu Sv. Petra i Pavla u Rimu, naročito je darivao. Od primorskih gradova jedino se s uspehom odbranio od Nemanje Dubrovnik, i to, uglavnom, zahvaljujući svojoj floti, koja je, bolja i veštije vođena, razbila flotu zahumsko-neretljansku kod Poljica (preko puta Koločepa) i kod Korčule, i omela tako njihov napad sa kopna i mora. Na samom kopnu još primitivno oružana raška vojska nije bila dorasla da savlada tvrde bedeme i kule dobro čuvanog i branjenog dubrovačkog grada. Posle uzaludnih pokušaja Srbi su se povukli i 27. septembra god. 1186. sklopili mir sa Dubrovnikom, koji je u to doba, za kratko vreme (1185.—1192.), priznavao vrhovnu vlast normanske Sicilske Kraljevine. Po tom miru, koji je ispao u isto vreme i jedna ondašnja vrsta trgovačkog ugovora, Dubrovčani su dobili pravo da slobodno trguju po Raškoj, pravo ispaše na Nemanjinom zemljištu i iskorišćavanje šuma. Humljanima je, sa druge strane, bio dozvoljen slobodan promet u Dubrovniku. Posle toga, Dubrovnik se razvija brzo i osetno. Njegov trgovački promet obuhvata već krajem XII veka sva važnija tržišta Italije, naročito istočne, i jedan deo zapadne obale
108
»Romanije« ili Vizantije u Albaniji. Sa najvećim brojem talijanskih istočnih gradova, od Istre do Apulije, Dubrovnik sklapa u drugoj polovini XII veka trgovačke ugovore. God. 1189., 29. avgusta, tri godine posle pomenute Nemanjine, izdao je Dubrovčanima svoju povelju sa pravom slobodne trgovine i bosanski ban Kulin; — to je prva povelja na narodnom jeziku kod svih Jugoslovena. Ugledu Dubrovnika u našim zemljama znatno je pomagalo, sem njegove kulturne nadmoći, još i to što je jedan deo srpskih katoličkih eparhija bio pod vlašću dubrovačke nadbiskupije od sredine XII veka, kad je papa, po njihovoj želji, ukinuo barsku arhiepiskopiju. Nešto više veza u unutrašnjosti Balkana stekla je Dubrovačka Republika od god. 1192., kad je, mesto normanske, priznala vrhovnu vlast Vizantije. Primajući Dubrovčane pod okrilje i dajući im slobodu trgovine, car je zadržavao pravo da pošalje jednog svog poverenika u Dubrovnik, koji će čuvati utvrde i biti u upravnom veću, a osim toga zabranjivao im je da ulaze u ma kakve političke veze sa susednim državama, pa ni »sa velikim županima srpskim«. Ova gore pomeiuta ratovanja oko Dubrovnika vodila su Nemanjina braća Sracimir i Miroslav, ali u Nemanjino ime. Nemanja sam kao da se bavio na drugoj strani, naročito posle jeseni god. 1185. Stari neprijatelji Vizantije, Normani, behu se krenuli te godine protiv nje i 24. avgusta zauzeli Solun. Pad toga grada, spremanje Normana da osvoje i sam Carigrad, i silne lične opačine Andronikove izazvaše ustanak protiv njega. 12. septembra god. 1185. izbi za cara vojvoda Isak Anđel. Njega posluži sreća da u borbi kod Dimitrice, na donjoj Strumi, porazi i rastera Normane i tako koliko-toliko učvrsti slučajno dobijeni presto. Ali, dok je car, na brzu ruku, spasavao južne delove Carevine na Balkanu i umirivao prestonicu, dotle su se na severu javljali novi pokreti, veoma opasni, a stari, kao Nemanjin, uspevali su da uzimaju sve šire razmere. U ovo vreme izbi ustanak u Bugarskoj, koji u neobično kratkom roku vaspostavi bugarsku državu, najpre na području od Dunava do Balkana, a onda i preko njega. Vođe ustanka behu dva boljara, braća Teodor-Petar i Asen Belgun, najverovatnije ljudi kumanskog porekla, a nesumnjivo u vezi sa Kumancima, koji su ih svojski pomagali u pokretu. I Nemanja je imao veza sa njima i posredno je pomagao njihov ustanak. On lično u ovo vreme uzeo je Niš i operisao u timočkoj Krajini, gde je osvojio gradove Svrljig, Ravni (sad Ravno) kod Knjaževca i Kožel. Car Isak, videći tolike neprijatelje, rešio se da se miri sa nekima od njih, i to u prvom redu sa najopasnijim. Bez teškoća namirio se sa Mađarima, uzevši za ženu kćer Bele III. Sa njom je imao dobiti i izgubljene gradove u moravskoj dolini. Nemanja, koji je stvari video dobro, želeo je da spreči taj plan i da moravsku dolinu, već pretežno naseljenu Srbima, zadrži u svojoj vlasti. Stoga uzima Niš kao jednu od glavnih tačaka na moravskom putu, i stoga voli da u Bugarskoj, na daljim etapama carigradskog vojničkog druma, ima Bugare nego Grke. Njegova je težnja bila da Grke potisne sa severnog dela Balkanskog Poluostrva kao što ih je potisnuo sa južnog primorja Dalmacije i Zete. Na tom području on je već gledao puteve novog širenja Srbije. On je počeo svoju istorisku misiju time što je srpsku ekspanziju iz raških planina svesno uputio u tri velike susedne kotline: niz Metohiju, na Kosovo i u moravsku dolinu. On je, videli smo, gledao da se grčko ime »istrebi« sa područja u koje on dođe, hoteći da ga trajno obezbedi za rašku državu. U metohiskoj i kosovskoj kotlini Srbi nisu imali većih prepona i oni su je postepeno plavili; u moravskoj, međutim, na koju je Vizantija za vreme Manojlovo toliko polagala, on se ozbiljno bojao nove grčke ofanzive. Stoga od god. 1186. obraća glavnu pažnju na to da se u održi.
109
Na vest da se moćni nemački car Fridrih Barbarosa sprema da preotme od Seldžuka grob gospodnji sa Jerusalimom, koji oni behu osvojili god. 1187., odlučio se Nemanja da stupi sa njim u veze. Barbarosa je ranije, u Italiji, imao izvesnih sporova sa Vizantijom, i to se, možda, znalo među Srbima i želelo da iskoristi. Posrednik između Srba i Barbarose kao da je bio istarski krajiški grof, koji je držao i markgrofiju Kranjsku, i titularni »vojvoda Hrvatske i Dalmacije«, Bertold Andeks, ili njegov sin. To sudimo po tome što je Nemanjin brat Miroslav pregovarao sa tim Bertoldom da uzme njegovu kćer za svog sina Toljena i što su o tom vođeni posle razgovori i za prisustva careva u Srbiji, i što je Bertold tu vodio i druge pregovore sa Nemanjom. O Božiću god. 1188. pojavili su se Nemanjini poslanici u Nirnbergu, na dvoru carevom. Po svoj prilici to su bili neki ljudi iz Miroslavljeve oblasti, ili bar je i njih bilo, jer je među Rašanima teško bilo naći ljude koji bi znali strane jezike. Poslanici su doneli poruku Nemanjinu caru da on sa radošću očekuje u svojoj zemlji krstaše i silnog cara, kome je mnogo odan. Otkad je Barbarosa sa vojskom prešao kod Beograda na vizantisko područje imao je dosta neprilika sa Grcima, koji su bili veoma nepoverljivi prema njemu. Na srpskom području naišao je, međutim, na prijateljski prijem, naročito u Nišu, 27. jula god. 1189., gde su ga usrdno dočekali Nemanja i njegov brat Sracimir. Nemanja je hteo da ovaj sastanak politički iskoristi i da cara pridobije za savez protiv Grka, nudeći mu se za vazala, jer se od tog odnosa nije bojao nikakve neposrednije opasnosti. On je izlagao zlo stanje u Grčkoj, svoje uspehe protiv Grka i, verovatno, povoljne izglede za dalju borbu. Sem Srba, u Nišu su nudili savez caru i Bugari. Car nije pristao da odmah dade pozitivan odgovor, jer je sa Grcima imao ugovor o prijateljskom prolazu kroz njihovu državu. Ali, što nije učinio tu odmah, izvršio je malo docnije. Posle careva boravka u Nišu Grci su postali još nepoverljiviji, i prema njegovim ljudima počeli su se ponašati sasvim neprijateljski. Na izvesnim mestima dolazilo je do prave borbe između krstaša i vizantiske vojske, i što su krstaši išli dalje to su neprijateljstva postajala sve očiglednija. Ozlobljeni krstaši, da se osvete, strašno su poharali plovdivsku ravnicu i tu suzbili sve grčke odrede koji su pokušali da im se suprotstave. To i drugi sukobi po Trakiji izazvaše cara Fridriha da se vrati na srpsku ponudu. Nemanja je obećavao za savez vojsku od 20.000 ljudi, dok su Vlasi, Bugari i Kumanci cenili svoje snage na 40.000. Mada car spočetka nije pristao na savez, Nemanja je pratio njegovu vojsku sve do Trajanovih Vrata; odatle se odvojio, da sam dalje osvaja. Fridrih je poslao Nemanji na pregovore grofa Bertolda; ali, ovaj ga nije mogao stići za vreme Nemanjinih osvajanja po unutrašnjosti, nego se sa njim sporazumevao po glasnicima. Nemanja je ovog puta osvojio Pernik, Zemun (sad Zemen), Velbužd, Žitomisk, Stob i nakraju Skoplje. Do zajedničke saradnje sa krstašima ne dođe ni ovog puta. U Adrijanopolju, 14. februara god. 1190., izmirio se Fridrih sa Grcima; imao je pred očima pravi cilj svoga pohoda i nije hteo da se zapleće u sporedna preduzeća. Kada su se oslobodili krstaša, Grci se odmah rešiše da se razračunaju sa Bugarima i Srbima. Pohod protiv Bugara ispade nepovoljno; stoga se car na novi pohod protiv Srba spremi mnogo bolje. U jesen god. 1191. došlo je do borbe na Moravi, u kojoj Srbi pretrpeše poraz. Ali, mir koji je sklapan po toj grčkoj pobedi kazuje da se o Nemanjinoj snazi. i Srbiji sad vodilo mnogo više računa nego pre, za Manojlovih vremena. Od Srba se više ne traže ponižavajući uslovi; ne spore im se ni sve ratne tekovine; Nemanjinom sinu Stevanu nudi se čak careva sinovica, Jevdokija, kći Aleksija Anđela. To znači da je Srbija za poslednjih osamnaest godina Nemanjine vlade, od 1172. do 1190., učinila
110
znatan napredak, da pretstavlja ozbiljna činioca i da joj se ne sme nametnuti borba do istrage. Stoga mudri Grci pretpostaviše kompromis daljoj borbi. Nemanju samog, koji je verovao da je Grčka i suviše podrivena krizama iza Manojlove smrti i koga su laki uspesi za vreme tih kriza zavarali pa je počeo i suviše potcenjivati njihovu a precenjivati svoju snagu, ovaj poraz je trgao iz zablude. Ma koliko inače oslabila, Vizantija je još imala snage da se nosi sa njim. Stoga je on povoljne uslove mira primio i sa njima konačno završio svoju ratničku karieru. Po tom miru Srbija je zadržala svu Zetu i osvojene oblasti na jugu sem Prizrena i sve Kosovo sa Lipljanom; napuštena su morala biti srpska osvajanja južno od Toplice i Morave, a u moravskoj dolini Srbi su ostavili važni Niš; — međutim, oni su se učvrstili na drugim nekim tačkama, kao na primer u neposrednoj blizini Ravnog, dokle je pomaknuta srpska državna granica na severoistoku, i u Zagrlati kod Đunisa. Nemanja je za trideset i sedam godina svoga ukupnog vladanja kao župan i veliki župan izgradio prvu stabilnu srpsku državu. On je od Raške konačno stvorio maticu srednjovekovne Srbije, pripojivši joj Zetu, Metohiju, Trebinje i Zahumlje; na taj način postao je »sakupitelj« srpskih zemalja, kako su ga shvatili i slavili već njegovi neposredni naslednici, i ukazao je Srbima put za dalji razvoj. Trideset i sedam godina vladanja uticalo je dosta da se prilično smire duhovi u zemljama jakih ambicija i krvavih atavizama i da se počne razvijati razumevanje za izvesnu državnu misao mesto dotadanje plemenske i pokrajinske. Razvijanjem pravoslavlja i verskih organizacija stvarali su se uslovi za jednu duhovniju civilizaciju, koja je imala svojim učenjem i svojom hijerarhiskom podelom da vaspitava sirove instinkte još primitivnih brđana. Sa Nemanjom izbija srpska ekspanzija iz raških planina u susedne doline; srpskoj snazi, nabujaloj i svežoj, otvaraju se novi putevi, koje će ona bogato iskoristiti; sa Nemanjom i nemanjićskom državom srpsko plemensko ime prelazi granice Morave i Vardara. Uz stočare Raške i Zete javiće se zemljoradnici Metohije i Kosova; Srbija dobija široku obalu skoro od Cetine do Bojane; ceo srpski državni sklop postaje širi, složeniji i razvijeniji. U srpskoj državnoj politici, posle epizode sa kraljem Mihailom u Zeti, oseća se prvi put, pored avanturističkog i borbenog, i jasan potez stvaralačkog. Taj potez i težnja za nečim trajnijim i većim, što će preživeti ljudske vekove, vidi se vrlo lepo u Nemanjinim crkvenim građevinama. Do njegova vremena mi nemamo nijednog spomenika, ni svetovnog ni crkvenog, od veće umetničke vrednosti, i nijednog spomenika koji bi govorio o nekom većem poletu njegova tvorca. Sa Nemanjom tek počinju naše vladarske zadužbine koje pokazuju državni uspon i visoke kulturne težnje srednjovekovne Srbije. Za Nemanjinu Studenicu, podignutu oko god. 1190., kažu stručni ljudi da je »tehnika ove građevine stojala na visini najsavršenije suvremene tehnike na Zapadu«, a umetnički, sa svojom romanskom konstrukcijom i vanredno ukusnim dekorom, ona pretstavlja jednu od najlepših jugoslovenskih tvorevina svih vekova. Za XII vek ona je jedna od najmonumentalnijih građevina na celom zapadnom delu Balkana. * U bitci kod Arkadiopolja, god. 1194., nastradao je car Isak od Bugara. Taj poraz i opasnost od cara Henrika VI, koji je kao pobednik i naslednik Normana tražio Drač i Solun, izazvaše jaku opoziciju protiv cara. Isak je, da okaje poraz, u savezu sa mađarskim kraljem spremao nov pohod protiv Bugara. Verovatno stoga što nije bio dovoljno siguran u Nemanju, on je možda tražio da u Srbiji dođe na presto vizantiski zet, odnosno Nemanjin sin Stevan. Sa druge strane, možda se u Srbiji znalo da je glavni vođ opozicije
111
protiv cara glavom Aleksije Anđel, Isakov brat, a tast Stevanov, i da će on naskoro doći do većeg učešća u vlasti. Tek, bio razlog jedan ili drugi, Nemanja se na Blagovesti 25. marta god. 1195., na državnom saboru, odrekao prestola i za svog naslednika nije odredio najstarijeg sina, Vukana, nego mlađega Stevana, kao muža princeze Jevdokije. Vukan je dobio na upravu Zetu sa Trebinjem i Hvosnom i Toplicu. Nemanja se odmah posle abdikacije pokaluđerio, dobio ime Simeon, i povukao se u Studenicu, a njegova žena Ana, koja je postala monahinja Anastasija, ode u ženski manastir kod Kuršumlije. Naskoro posle Nemanjine abdikacije, u Trakiji, u taboru kod Kipsele, car Isak bi zbačen i oslepljen, a na vizantiski presto stupi njegov brat Aleksije. Nemanja je ostao u Studenici gotovo godinu i po dana, želeći verovatno da izbliza prati razvoj događaja u Raškoj. Kad se uverio da su promene u Vizantiji prošle bez opasnosti po Srbe, on se u jesen god. 1197. uputio u Svetu Goru. Tamo se, po svoj prilici već od god. 1192., nalazio njegov najmlađi sin Rastko, koji je u mladićskom verskom oduševljenju napustio otadžbinu sa nekim ruskim monasima iz ruskog svetogorskog manastira, i primio tamo monaški čin sa kaluđerskim imenom Sava. Simeon je sa Savom zajedno proveo izvesno vreme u velikom grčkom manastiru Vatopedu, a onda je, sa dozvolom cara Aleksija, iz temelja obnovio i podigao stari razrušeni i napušteni manastir Hilandar, god. 1199. Hilandar je, po ugledu na druge tuđe manastire, imao nositi srpsko obeležje; u carskoj hrisovulji izrično se kaže da će novi manastir »služiti za primanje ljudi od srpskog naroda«. Osnivanjem Hilandara u Svetoj Gori, u središtu savremene grčke monaške obrazovanosti, Srbi su dobili mogućnost da svoj kaluđerski podmladak održe u nacionalnoj tradiciji i da ga u isto vreme vaspitaju po najboljim monaškim primerima. Hilandar je postao neka vrsta srednjovekovne srpske duhovne akademije, kroz njegovu školu prošla su gotovo sva značajnija lica srpske crkve i srpske književnosti Srednjeg veka. U svom novom manastiru Nemanja je, kao velikoshimnik, završio svoj život 13. februara god. 1200.
III. LATINSKO CARSTVO NA BALKANU I NOVO SRPSKO KRALJEVSTVO. 1. Sukob između braće Vukana i Stevana. — 2. Ban Kulin i bogumilsko pitanje. — 3. Osnivanje Latinskog Carstva i njegove posledice na Balkanu. — 4. Stevan Nemanjić u sukobu sa susedima. — 5. Srpsko kraljevstvo. Nemanjino ustupanje vlasti srednjem sinu Stevanu nije prošlo bez potresa. Stariji njegov sin Vukan smatrao je, ne bez razloga, da mu je učinjena nepravda nepoštovanjem njegova prava kao prvorođenog sina i tražio je prvu zgodnu priliku da to pravo iznudi silom. Sablažnjive scene bratske borbe na vizantiskom prestolu i u Ugarskoj imale su odjeka i u Srbiji. Sem toga, Vukan je raspirio staru zetsku surevnjivost prema Raškoj i iskoristio je njena katolička osećanja protiv raškog pravoslavlja. Kad je mađarski princ, a dalmatinsko-hrvatski herceg Andrija, u proleće god. 1198. odneo bliže nepoznate pobede »kako u Humu, tako i u Raškoj«, kako sam kaže u jednoj povelji od 6. maja te godine, Vukan je stupio sa njim u vezu, pomišljajući već tada da bi pomoću Mađara mogao dobiti velikožupanski presto u Raškoj. U isto vreme on se obratio i papskoj kuriji sa molbom da se radi verske potrebe upute u njegovu oblast rimski legati i da se pojača uticaj zapadne crkve.
112
Papa je početkom god. 1199. uputio doista dva svoja legata u srpske zemlje, ali ih je preporučio obojici braće, ne povlađujući ni u čem Vukanu izuzetno. Dolazak ovih delegata ulotrebio je zetski gospodar da se pred njima pokaže kao naročito odan rimskoj crkvi i da u isto vreme crno oboji svoje susede, a naročito bosanskog bana Kulina kao zaštitnika jeretika. I Stevan je, bojeći se ovog po sebe opasnog saveza, ljubazno primio papine legate, a u svom pismu u Rim papi, »svom duhovnom ocu«, zamolio je i kraljevsku krunu kao neku garantiju za svoj položaj sa te strane i iz potrebe da pojača svoj ugled. Nekako u ovo doba, god. 1201., Stevan je oterao i svoju ženu Jevdokiju, navodno stoga što je bila šugava, a verovatno više stoga što je hteo pokazati Zapadu da prekida veze sa Vizantijom. Papa Inoćentije III bi, u interesu crkve, ispunio želju Stevanovu, da joj se nije usprotivio mađarski kralj. Kralj Emerik, svakako po želji Vukanovoj koji se držao Mađara, stupio je u savez sa njim i oba su god. 1202. napali Stevana i srušili ga sa vlasti. Vukanu se ispunila želja; on je, ma i za kratko vreme, postao veliki župan priznajući vrhovnu vlast Mađara. Kralj Emerik je, da podvuče svoje vrhovno pravo i svoje aspiracije, uzeo ovom prilikom naziv »kralja Srbije«; po tituli bar, on je pod svojom krunom izvršio ujedinjenje jugoslovenskih oblasti, Hrvatske, Bosne i Srbije. Njegova puna titula ovog vremena glasi: »kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Rame i Srbije«. Mađarsko prodiranje u Srbiju i njihovo učvršćivanje u moravskoj dolini dovedoše brzo do sukoba sa Bugarima, kojima je tada bio vladar odlučni Kalojovan Asen ili Lepi Jovan. Bugari su uspeli da potisnu Mađare iz moravske doline, pa čak i iz Braničeva. Stevanu je svakako Kalojovan postao prirodni saveznik; gotovo je van sumnje da se Stevan, iskorišćavajući njegove uspehe, a možda i sa njegovom pomoću, dokopao ponovo svoga prestola, god. 1203. Njegovu uspehu doprinele su svakako nešto i borbe između kralja Emerika i brata mu Andrije, koje su vezale mađarsku snagu. Vukan se, posle poraza, povukao u svoju prvobitnu zetsku oblast. U ovo isto vreme imao je zbog Vukana teških dana i bosanski ban Kulin. Na papsku kuriju protiv njega je još god. 1199. stigla optužba Vukanova da on ne samo štiti bogumile, nego da je i sam primio njihovu veru sa više od 10.000 svojih podanika. Tu optužbu pojačao je i splitski nadbiskup, koji je javljao da Kulin daje utočište prognanim jereticima iz Splita i Trogira. Na to je papa Inoćentije, 11. oktobra god. 1200., pozvao mađarskoga kralja da učini kraj takvom Kulinovom radu. Kulin je izbegao opasnosti tako što se napravio da ne razume teoloških razlika u verskim učenjima, pa je tražio od Rima pouke i obaveštenja. Papa je primio tu izvinu i uputio u Bosnu svog legata Ivana de Kazemaris. Posle završene istrage došlo je 8. aprila god. 1203. na Bolinom Polju do Kulinova svečanog odricanja od jeresi i usvajanja katoličkog učenja. Kulin, poučen Stevanovim slučajem u Raškoj, hteo je svakako da uštedi svojoj zemlji teža iskušenja i stoga je primio ovakvo rešenje kao najmanje opasno. Legat Ivan dao je ovom prilikom i izvesne predloge za preuređenje crkve u Bosni. Kako je stari bosanski biskup bio umro, i kako je Kulinova država šira od deset dana hoda, to je on predlagao da se za Bosnu imenuje novi biskup, po mogućnosti Latinac, i da se sem toga ustanove još tri četiri nove biskupije. Predlaganje jednog Latinca za biskupa u Bosni, u jednoj čisto slovenskoj oblasti, pokazuje dosledan sistem u delovanju rimskih prvosveštenika u antislovenskom duhu. Latinac im je svakako davao više garantije da će raditi samo po njihovim uputstvima i da neće voditi obzira o željama i osećanjima slovenskog puka kad oni ne bi možda u ponekom slučaju odgovarali potpuno traženjima iz Rima. Po svoj prilici, latinski biskup imao bi dužnost da i u Bosni suzbija slovensku službu, kao jedan od elemenata
113
koji omogućava uvlačenje jeresi, kao što su njegovi prethodnici radili u Hrvatskoj. Slovenska služba bila je smetnja unificirajućem procesu latinske crkvene kulture, za kojom se u ovo doba išlo sa svom odlučnošću. Da je ovo potiskivanje slovenskog elementa, koje je brzo došlo na dnevni red, samo pojačalo otpor narodnih ljudi i bilo na štetu same rimokatoličke crkve, razume se samo po sebi. Još pre nego je u Carigradu stvoreno Latinsko Carstvo osetila se, dakle, i u Raškoj, i u Zeti, i u Bosni izvesna življa aktivnost rimske kurije, kojoj je mađarska država služila kao sredstvo pritiska i kao izvršni organ za njena traženja. Tu aktivnost izazvale su domaće raspre među Srbima i težnja jedne strane da, radi uspeha, ne samo uvuče u te raspre njihovu plemenu neprijateljske susede, nego i da tim susedima omogući čak, kao cenu za tu pomoć, veoma opasan uticaj u sopstvenoj državi. Vukan Nemanjić počeo je jednu politiku koja je, mada sebična, imala ipak za se jedno legitimističko opravdanje i koja se po tome mogla razumeti; ono što je u njegovom držanju bilo za osudu to je dostavljačka uloga u Rimu, kratkovido udruživanje sa tuđinom i ugrožavanje cele Nemanjine sa mukom i sa dalekim planom stvorene države. Za srpsku budućnost bila je sreća što je njegovo preduzeće doživelo neuspeh u svima pravcima. * Na poziv pape Inoćentija III, jednog od najmoćnijih i najaktivnijih naslednika Grgura VII, počelo se od god. 1198. raditi na pripremanju jednog novog krstaškog pohoda. Mladi šampanjski grof Tibo i Balduin i Henrik, grofovi Flandrije, u kojoj o verskom oduševljenju njenih ljudi još i sad rečito govore one sa finom umetničkom pažnjom rađene i prema nebu, kao ruke sklopljene na molitvu, stremeće katedrale, staviše se na čelo pokreta, i uza njih pristade dobar deo zapadnog plemstva. U leto gad. 1202. već se iskupljala krstaška vojska u Mlecima i njihovoj okolini. Nevolju krstaša, koji nisu imali finansiskih sredstava da plate prevoz do maloaziske obale, vanredno vešto iskoristi mletačka diplomatija. Ona je pristajala da delimično izvrši prevoz sa počekom, ako se krstaši obavežu da za njen račun zauzmu Zadar. Slepi dužd Enriko Dandolo, kome je tada bilo oko devedeset godina, imao je, još uvek, besprimernu energiju da se sam stavi na čelo ovog preduzeća; on je krenuo u krstaški rat, četvrti po redu, noseći, istina, druge želje i namere nego oni ljudi sa kojima se udružio. Četvrti krstaški pohod izmetnuo se u nešto sasvim drugo od svoje prvobitne namene. Tome su najviše, pored Mlečana, doprinele intrige carigradskog dvora, koji je bio zatrovan do najneverovatnije mere. Sin oslepljenog cara Isaka, Aleksije, beše došao u Rim da po cenu crkvene unije traži pomoć protiv svog strica, cara Aleksija. On je ušao u veze i sa Mlečanima i sa krstašima. Kad su 24. novembra god. 1202., i pored pretnja papinih i opiranja nekih krstaša, Mlečani sa krstašima ipak zauzeli i opljačkali Zadar, došao je tamo posle izvesnog vremena carević Aleksije, da lično utvrdi sporazum o zajedničkoj akciji. Krajem aprila god. 1203. krenuše krstaši, mesto u maloaziske vode, prema Carigradu, pod koji stigoše 23. juna. Car Aleksije, veštiji u spletkama nego u bojnoj veštini, pobeže iz prestonice, nemajući smelosti da se upusti u borbe sa krstašima, koji su osvajali prestoni grad. Stari car Isak sa mladim Aleksijem zauze presto. Mlečani su tražili od njih da im za ovu pomoć isplate ugovorenu sumu od 100.000 maraka srebra, a trebalo je, sem toga, izvršiti i obaveze u pogledu crkvene unije. Finansiski pritisak da se iscedi ta ogromna suma i versko pitanje izazvaše toliku uzbunu među narodom da su Isak i Aleksije morali ustuknuti. Njihove međusobne borbe i sve što su izazvali svojim postupcima ogorčiše puk prestonice toliko da ih obojicu oteraše sa prestola, a Aleksija
114
čak lišiše i života. Rastrojstvo u Carevini beše belodano. Građanski rat i svirepo otimanje za vlast u času kad pred zidinama prestonice konakuje tuđinska vojska kazivali su jasno kako je bespomoćno bio zatrovan organizam Vizantije pod dinastijom Anđela. 12./13. aprila god. 1204. krstaši su izveli glavne juriše na Carigrad i postali njegovi gospodari. U osvojenom gradu progovorila je iz njih ljudska životinja. Glas o grabežu, svirepstvima i silovanjima krstaša po Carigradu pronesen je sa gnušanjem kroz ceo hrišćanski svet; latinofobija kod Grka uzela je toliko maha da je otad ništa više nije mogla ublažiti. Ona je čak trgla Grke, probudila njihov nacionalni ponos i versku osetljivost, i omogućila uskoro izvesnu obnovu njihove državne i narodne energije. U Carigradu je osnovano Latinsko Carstvo sa Balduinom Flandriskim kao imperatorom. Pri tom izboru i stvaranju Carstva glavnu ulogu imao je stari Dandolo. Da bi osigurao trajan prestiž i uticaj Mlecima, on nije hteo da nova carevina bude jaka država, ni novi car moćna ličnost. Sem toga, trebalo je zadovoljiti i prohteve drugih učesnika. Bonifacije Montferatski dobi pod svoju vlast Maćedoniju sa prestonicom u Solunu; a Peloponez, jedan deo Trakije i Epira i neka ostrva dobiše Mleci, koji za se zadržaše i jedan kraj u Carigradu. Ostali francuski plemići dobiše neke manje ili veće knežine. Mlečani su dograbili u svoje ruke ekonomsku i duhovnu vlast u Carigradu. Novi patrijarh Toma Morozini beše njihov čovek, a za Sv. Sofiju imenovano je trinaest mletačkih kanonika. Glavna tržišta poseli su, isto tako, njihovi ljudi. Od stare Vizantiske Imperije nasta među Grcima više država. U Evropi se pod grčkom vlašću, pod jednom granom Anđela, održao despotat Arte u Epiru. Teodor Laskar, koji je poslednjih dana, pri odbrani Carigrada, postao car, izabrao je za privremenu prestonicu Nikeju u Maloj Aziji, u koju je preneseno i sedište carigradskog patrijarha, pošto se Nikejsko Carstvo smatralo kao prirodni naslednik Carigradskog. Treća država Grka, u Trapezuntu, nije imala nikakva uticaja na istoriske procese među Jugoslovenima. Ova velika promena u Carigradu imala je znatna uticaja na sve narode i države Balkanskog Poluostrva. Bugarski car Kalojovan, koji je malo ranije tražio veze sa Rimom, dobio je otud kraljevsku krunu, kojom ga je 8. novembra god. 1204. krunisao papin legat. Prema Latinima u svom susedstvu Kalojovan je inače bio neprijatelj i naneo im je teških gubitaka. U jednoj borbi kod Adrijanopolja, 15. aprila god. 1205., pao je u njegovo ropstvo i bio posle umoren groznom smrću sam car Balduin. Mesto njega krstaši za novog cara izabraše njegova brata Henrika, odnosno Jerisa Filandra, kako ga po grčkom zove Stevan Nemanjić. Malo posle, god. 1207., u borbi sa Bugarima, poginuo je i solunski gospodar Bonifacije. Kada je Kalojovan, u jesen god. 1207., pokušao da sam zavlada Solunom, poginuo je pod njegovim zidinama od ruke jednog svog vojvode. Osnivanje Latinskog Carstva izazvalo je i kod nas nekoliko promena. U Dubrovačkoj Republici zamenjena je god. 1205. vizantiska vrhovna vlast mletačkom. Za gradskog kneza dolazio bi otada jedan mletački plemić, čija je vlast spočetka bila doživotna, a posle je svedena samo na dve godine. Samo uređenje državne uprave, koja je, kao i u Mlecima, imala karakter aristokratske republike, ostalo je inače autonomno, ali se, prirodno, u mnogom podešavalo po mletačkim obrascima. Veoma moćan bio je finansiski uticaj Republike Sv. Marka. Sve glavne trgovačke kuće u Dubrovniku tražile su kredita i podrške kod mletačkog kapitala; isti slučaj bio je posle i u Kotoru. Mlečanima se 3. jula god. 1208. zakleo na vernost i zetski gospodar Đorđe, sin Vukanov, koji je u svojoj oblasti vodio politiku nezavisno od velikog župana Stevana, svoga strica. Iste
115
godine, posredovanjem Dubrovčana, obavezali su se pretstavnici grada Omiša, u ime neretljanskih gusara, da će se uzdržavati od napada na mletačke lađe. Ovo naglo jačanje mletačkog ugleda i uticaja osetilo se i u Srbiji. Sam Stevan Nemanjić tražio je naslona u Mlecima i oženio se otud Anom, unukom slavnog Enrika Dandola, možda još god. 1207. On je dobro video da se, u novom stanju stvari na Balkanu, ne sme potpuno osamiti, naročito posle god 1207., kad je nestalo cara Kalojovana i kad je u Bugarskoj došao na vlast jedan vladar loših osobina, i prema Srbima nimalo prijateljski car Borilo. Pred tim vladarom su morali da beže iz zemlje zakoniti, ali maloletni, naslednici Kalojovanovi i drugi srodnici carske kuće, njegovi protivnici. Jedan od njih, Strez po imenu, dobegao je Stevanu tražeći kod njega zaštite. Stevan ga je primio, pobratio se sa njim, i omogućio mu, pomoću svoje vojske, da se održi i učvrsti u vardarskoj dolini, sa središtem u tvrdom Proseku. Sam Stevan piše da je »oteo i predao njemu pola Carstva Bugarskoga« i da ga je štitio i podržavao. Tako je srpski vladar iz Raške već na početku XIII veka dobio svog prvog vazala u vardarskoj dolini, niz koju je već Nemanja bio uputio svoja poslednja osvajanja. Bugarske meteže iskoristili su i Mađari i osvojili ponovo Braničevo i celu moravsku dolinu do srpske granice, t. j. do Ravnog. Poražen i u jednoj velikoj borbi sa Latinima, car Borilo je jedno vreme bio u opasnosti da izgubi svu vlast. U nevolji, on se obrati papi i njegovim posredovanjem namiri se sa oba katolička suseda, sa Mađarima i sa carem Henrikom, koji mu čak postade saveznik i zet. Kao glavnog protivnika smatrao je Borilo otada samo Stevana i počeo je protiv njega da radi na svestrane. God. 1214. krenuli su udruženi Latini i Bugari na Srbe; ali, kod Niša ih jedan srpski noćni prepad pomuti i odbi. To je bila prva akcija novih carigradskih gospodara protiv Srbije, izazvana svakako bugarskim poticajem. Ovaj latinsko-bugarski savez uplaši Streza i on se, bojeći se za svoj položaj, pridruži Stevanovim protivnicima, voljan da ih i aktivno pomaže. Posredovanje Stevanova brata Save da ga odvrati od neprijateljstva nije uspelo; stoga se pribeglo drugom sredstvu — Strez je naskoro bio umoran. Njegovu oblast zauzeše delom Latini iz Soluna, a delom Grci iz Epira, koji posedoše Skoplje i severni deo Strezova područja. Epirski despot Mihailo beše raširio postepeno svoju vlast i nad celom Albanijom. Ova osvajanja u neposrednoj blizini Srbije, a naročito Mihailovo osvajanje Skadra, izvršeno za vreme Stevanove zaposlenosti na istoku, dovedoše do sukoba između Srba i Epiraca. Pre nego što je došlo do pravog rata, Mihaila ubi jedan njegov sluga, i tako je Stevan spasen od jednog novog neprijatelja sa juga, koji mu je, s obzirom na neprijateljstvo Bugara, mogao biti veoma opasan. Mihailov brat Teodor brzo se izmirio sa Srbima, imajući druge planove. Između srpske i epirske dinastije nastaše čak srodnički odnosi; Teodorov brat Manojlo uzeo je za ženu jednu od srpskih princeza, a kasnije je Teodorovu kćer Anu uzeo Stevanov najstariji sin Radoslav. Veoma težak čas za srpsku državu, posle one zajedničke akcije Mađara i Vukanovih Zećana, dođe onda kad se rešiše Latini i Mađari da zajednički napadnu na nju. Car Henrik i mađarski kralj Andrija krenuše s proleća god. 1216. sa svojim vojskama, da se sastanu u Nišu i tu uglave dalji postupak. Stevan sam kazuje kako su nameravali da ga svrgnu sa vlasti, a njegovu zemlju da podele. U toj teškoj situaciji, koja je mogla postati još gora ako joj se pridruže i Bugari, Stevan se, u dogovoru sa Savom, reši da se najpre obrati samim Mađarima i da ih pokuša umiriti na koji bilo način. Kod Ravnog Stevan dočeka kralja Andriju sa svima počastima i zadrža ga u gošćenju punih dvanaest dana.
116
Kad se tu srećno osigurao od Mađara, on se onda, mnogo pribraniji, obrnuo Latinima, koji nisu pokazivali sklonost Mađara za miran sporazum, nego su tražili jedan, ma i najmanji, deo Srbije. Stevan, ne popuštajući, dade posesti klance iza Niša, da Latinima otseče povratak. Samo je posredovanje kralja Andrije spaslo njegove saveznike iz te opasne klopke. Henrik sam verovatno bi preduzeo ipak ma što sa svoje strane protiv Srba, bilo kod Mađara bilo kod Bugara, da nije morao žuriti prema Solunu, gde je tamošnja vladarka Margarita, inače sestra mađarskog kralja Andrije, vapila za pomoć. Na tom putu šrema Solunu Henrika je iznenadila smrt 11. juna god. 1216. Aktivnost katoličkih sila u njegovu susedstvu, uticaj Mletaka u celom Primorju i po celoj bivšoj Vizantiji, i zaziranje od daljih latinskih koraka iz Carigrada dali su povoda Stevanu da se ponovo i sam približi Rimu. Kao nedavno car Kalojovan, on je zatražio sada kraljevsku krunu od pape, za koju je molio već prvih godina svoje vlade. To traženje učinjeno je posle ovog latinsko-mađarskog savezničkog pohoda, koji je pojačao Stevanovu samosvest i u kojem je on sa razlogom gledao svoj lep uspeh. Papa Honorije III odazvao se ovoga puta Stevanovoj molbi i god. 1217. jedno njegovo poslanstvo, koje je prošlo preko Splita, donelo je u Srbiju kraljevsku krunu. Mađarski kralj Andrija nije u tome mogao ovom prilikom da smeta, jer se spremao, po papinom pozivu, na krstaški rat, u koji je, avgusta god. 1217., krenuo iz Splita na mletačkim lađama, odrekavši se, radi toga prevoza, svojih prava na Zadar. Tom krunom dobijenom iz Rima venčan je Stevan za kralja Srbije po svoj prilici još te iste godine (1217.). Stevanova politika približavanja papi naišla je u Srbiji na opoziciju. Vođ te opozicije beše glavom kraljev brat, umni i aktivni Sava. Sava se, kao što se zna, vaspitao u Svetoj Gori, među ruskim i grčkim monasima, u kuli pravoslavlja. Bio je sav pravoslavac i po svom svešteničkom pozivu, i po očevu nasleđu, i po tom vaspitanju. Kad su Latini prodrli i u Svetu Goru, on je, ogorčen na njih, napustio svoju isposničku ćeliju u Kareji i manastir Hilandar, pa se sa moštima svoga oca vratio u Srbiju, početkom godine 1208. Tu je, živeći u Studenici, uticao znatno ne samo na sve crkvene nego i na ostale državne poslove. On je konačno izmirio Stevana i Vukana, išao Strezu, pregovarao sa Mađarima. Kada se Stevan odlučio da podnese svoju molbu Rimu, dajući po svoj prilici uz to i neka obećanja, bez kojih mu papa ne bi lako ispunio želje, Sava je našao da ne može dalje ostati uz brata i sudelovati u njegovoj politici, i vratio se u Svetu Goru. Njemu se činilo da takvo dobijanje kraljevstva kida tradicije celog dela njegova oca. Stevan je, međutim, smatrao da je dobijanjem kraljevske krune Srbija znatno digla svoj ugled, postala ravnopravni član među susednim državama i krunisala ustvari Nemanjin rad.
IV. DELO SVETOGA SAVE. 1. Samostalnost srpske crkve. — 2. Organizatorski rad sv. Save. Godina 1217. donela je znatne izmene u političkoj situaciji na Balkanskom Poluostrvu. Novi latinski car, Petar Kurtnejski, koga je krunisao papa u Rimu, bio je na putu za Carigrad ubijen negde oko reke Škumbe od ljudi despota Teodora. Ta pogibija izazvala je veliku pometnju u latinskim redovima i nove spletke oko izbora drugog kandidata; zbog toga sa latinske strane nije bilo zasad veće opasnosti po Srbiju. U Bugarskoj, posle smrti cara Henrika, koji je bio glavni oslonac Borilu, izbija ustanak, koji god. 1218. završava pobedom zakonitog Asenovića, Jovana II. Mađarski kralj Andrija,
117
koji se već god. 1218. vratio sa svog neslavnog pohoda u Svetu Zemlju, zatekao je svoju državu zavađenu, razrivenu i zbog ove ekspedicije strašno prezaduženu. Za petnaest godina, pisao je on sam papi, neće mu biti moguće da zemlju vrati u prvašnje stanje. Te promenjene prilike uticale su, zajedno sa Savinom opozicijom, na Stevana da i on izmeni svoje držanje. On stoga daje Savi slobodne ruke da izvede sve što misli da je u interesu jačanja pravoslavne orijentacije u Srbiji. To čini tim pre što je pravoslavna crkva njegove države bila podvrgnuta ohridskoj arhiepiskopiji, koja se nalazila pod vlašću poznatog protivnika Latina, despota Teodora, koji je po tome, prirodno, osvajao simpatije svih pravoslavaca. Sava lično uzima na se da izradi samostalnost srpskoj crkvi i izvede njenu organizaciju. Obišavši Ohrid, gde nije mogao računati na predusretljivost, on odlazi u Nikeju, caru i patrijarhu. Tamo su ga dočekali sa razumevanjem. Za cara je dobijanje Srbije značilo dobijanje jednog mogućeg političkog saveznika; za patrijarha je to značilo suzbijanje Latina i zadržavanje jedne velike verske oblasti u pravoslavnoj zajednici. Pred tako krupnim interesima moglo se preći preko neodržavanja izvesnih kanonskih odredaba u pogledu priznavanja samostalnosti srpskoj crkvi, koje bi inače trebalo uzeti u obzir radi ohridske arhiepiskopije kao dotadanje matice, a na čije je propuštanje ova, posle, sa protestom ukazivala. Za arhiepiskopa samostalne srpske crkve, god. 1219., bi posvećen sam Sava, kao čovek od najvećeg uticaja u Srbiji i kao ličnost potpuno odana istočnoj crkvi. Organizatorski rad Savin jedno je od najsmišljenijih i najtrajnijih dela srednjovekovne Srbije. On je svojoj organizaciji dao čist nacionalni karakter. Kao što je Hilandar imao biti u Svetoj Gori srpski manastir, sa nesumnjivim nacionalnim obeležjem, tako je i crkva u Srbiji imala biti prvenstveno srpska, sa narodnom jerarhijom i narodnim jezikom. O toj Savinoj tendenciji, ma koliko ona inače bila neobična kod jednog sveštenika u prvim desetinama XIII veka, ne može biti nikakve sumnje. Jednog Grka vladiku koga je zatekao u Prizrenu, svog u Hristu brata, on je odmah smenio i na njegovo mesto doveo jednog Srbina. Ta činjenica kazuje sve. Sem toga, njegov raspored novih eparhija kazuje da je Sava njima namenio koliko crkvene toliko isto i državne dužnosti. Sedište arhiepiskopije on ne stavlja u Studenicu ili Ras, nego u novi manastir Žiču, zadužbinu svoga brata, podignutu nedaleko od tadanje mađarske granice u Srbiji. Jednu eparhiju, dabarsku, stavlja na samu bosansku granicu, u manastir Baau, da odatle neposredno suzbija bogumile. Sedište zetske episkopije stavlja u manastir Sv. Arhanđela na Prevlaci, a sedište zahumske u Ston, u manastir Bogorodičin, da tamo, na samoj periferiji države, u neposrednoj blizini Kotora i Dubrovnika, stoje kao branioci pravoslavlja protiv katoličkog uticaja. Tako je Sava pravoslavnu veru učinio državnom verom Srbije i vezao je tesno za državne i narodne interese. On nije mnogo dogmatisao i na tu stranu crkvenog vaspitanja nije obraćavao veliku pažnju. On je hteo da crkvu stvori aktivnom, živom i neposredno zainteresovanom za ceo progres naroda. U tom je njegov najveći značaj. Savina crkva ostala je, doista, narodna i nacionalna, i sa razumevanjem je vršila svoju misiju u našoj prošlosti, naročito posle sloma srpske države. Sava je, pored nove arhiepiskopije u Žiči i dve stare episkopije u Rasu i Prizrenu, osnovao sedam episkopija: zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku i moravičku. Za prve episkope uzeo je ponajviše svoje učenike i poznanike iz Svete Gore. Preko njih i sveštenstva on je delovao u narodu i posredno i neposredno. Da uredi život monaha po manastirima srpskim, on je sastavio za njih tipike. Najstariji je izrađen za isposnicu u Kareji, još god. 1199.; zatim je po tipiku Evergetidskog manastira
118
u Carigradu preveo i malo preradio tipik za Hilandar, a po ovom tipik za Studenicu. Odredbe tih tipika proširene su i na ostale manastire i držale su se kod nas, delimično, sve do XVIII veka. Za arhiepiskopiju i sve episkopije dao je da se prevede sa grčkoga Nomokanon sa tumačenjima Aristinovim i Zonarinim. Taj su Nomokanon posle primili od nas i Bugari i Rusi. U Studenički tipik Sava je uneo kao prve glave i svoje toplo pisano Žitije Nemanjino, u kojem ima, sem lepih lirskih mesta, i dosta dragocenih obaveštenja. Posle više od jednog veka zastoja u stvaralačkom radu, on je prihvatio tradicije maćedonske slovenske književnosti i započeo nov književni život među balkanskim Slovenima na području slobodne srpske države. Sa te svoje aktivnosti Sava je veoma rano postao popularan; u narodnom predanju, stvorenom poglavito preko crkve, oko njegova imena spleo se čitav niz najraznovrsnijih legendi; ali, uglavnom, ipak mu je dan tip svetiteljskog heroja civilizatora. Srpsku državnu misao nemanjićske dinastije stvorio je fizički Nemanja, a intelektualno Sava. Osećanje nacionalnog jedinstva u to vreme još je bilo kržljavo ne samo kod masa nego i kod mnogih ljudi na vrhovima, i po njemu bi i dalje bile moguće onakve stare borbe kakve behu one između Raške i Zete, odnosno između katoličanstva i pravoslavlja među samim Srbima. Sava je težio, u duhu ideja svoga veka, da verskim jedinstvom postigne bližu vezu između srpskih oblasti i plemena, te da tako dođe do potpune homogenosti srpske države. U tome pravcu postigao je vidne i veoma lepe rezultate.
V. NOVE SILE NA BALKANU. 1. Potomci kneza Miroslava Humskog. — 2. Kralj Andrija prema Hrvatima. 3. Srpski kraljevi Radoslav i Vladislav. — 4. Smrt Sv. Save. — 5. Bosna za vreme bana Ninoslava. Pod vrhovnom vlašću Stevana Nemanjića upravljala je u Humu razdvojena linija Nemanjina brata kneza Miroslava. Od svih njenih članova bio je najaktivniji Miroslavljev neposredni naslednik knez Petar (god. 1198.—1227., otprilike), za koga se priča da je došao na vlast potisnuvši Miroslavljevu udovicu i maloletnog sina Andriju. On je uspeo da god. 1223. bude izabran za splitskog gradskog kneza i pored ogorčenog otpora sveštenstva, koje je bilo protiv njega jer nije pripadao katoličkoj crkvi. Narod ga je sam odveo, silom, u crkvu i predao mu vlast. Zbog toga je Split bio kažnjen prokletstvom od papina legata Akoncija, koji se tad nalazio u Dalmaciji. Kao splitski knez, »moćan i borben«, kako ga karakteriše jedan stari izvor, Petar je vodio zbog njih lokalne borbe sa hrvatskim knezovima Butkovićima, a upleo se u duži sukob i sa jakim Šubićima, od kojih ga je jedan, bribirski knez Grgur, i zamenio u splitskoj časti. Kasnija predanja kazuju da je Petar ranije ratovao i sa kraljem Stevanom Prvovenčanim i da je u tom ratovanju izgubio svu oblast na levoj obali Neretve. Mesto njega kralj je u tom delu kao svog vazala postavio kneza Andriju, ranije potisnutog sina Miroslavljeva. U Andrijinom delu, u Stonu, osnovao je Sv. Sava god. 1219. čuvenu stonsku episkopiju. Petrov deo nasledio je knez Toljen, koji je, ne mogavši tamo postići čast Petrovu, pravio velike neprilike Splitu i susednom Trogiru. Odnos između Hrvatske i Mađarske postajao je vremenom sve tešnji. Spočetka, u starom plemenskom i primorskom gradskom pravnom nasleđu, svako pleme i svaki grad imali su svoje pravne običaje i njih su se držali. Još u XV veku Hrvatska i Slavonija
119
imađahu svaka svoje posebno običajno pravo, isto kao i pojedini gradovi i ostrva dalmatinska. Mađari u ta pravna nasleđa nisu dirali. L. Taloci je tačno naglasio: »Jedinstvo bi pretstavljala kraljeva ličnost, u njoj bi gledali vrelo raznih prava, te je baš ovaj lični momenat osigurao miran sporazum, a i to da se ovi zasebni običaji nijesu jedan s drugim kosili«. Kraljevska vlast je patrimonijalna; »braća i porodica žele za se udjela od te velike materijalne sile, kojom se samo kralj koristi«. U Hrvatskoj kralja je zamenjivao »dux« (herceg, vojvoda), koji je bio uži član kraljevske porodice, ponajčešće jedan od kraljevih sinova, odnosno braće, a ponekad čak i sam naslednik prestola. Obično mu je sedište bilo u Zagrebu; tu je imao svoj dvor i činovništvo. Hercegova kompetencija bila je veoma široka, gotovo sa vladarskim pravima: imali su pravo da kuju novac, da daju plemstvo, da postavljaju biskupe. Jedino herceg nije imao naslednog prava na tu čast. I kralj Andrija bio je takav herceg, pa i njegov sin Bela. Tim postavljanjem uglednih članova dinastije za namesnike u Hrvatskoj zadovoljavale su se njihove ambicije; ali, time se u isto vreme pokazivalo i poštovanje prema Hrvatskoj i slovenskom elementu ujedinjenih kraljevina. Slično je u Srbiji bilo sa Zetom, koja je posle Vukana i njegovih sinova davana na upravu nasledniku prestola ili nekom uglednom članu dinastije, takođe zbog njene značajne državne tradicije. Sem hercega, koji se zadržavao u Zagrebu, dakle u Slavoniji, i stoga se zvao ponekad »slavonskim«, uža Hrvatska imala je i bana, ponajčešće sa sedištem u Kninu. Ban je bio obično koji kraljevski rođak ili ugledni plemić, koga bi imenovao kralj i čiji je pretstavnik on bio pored hercega, a ponekad i bez njega. Kralj Andrija je prema hrvatskom plemstvu, koje se počelo jačati krajem XII veka, imao dosta obzira; u isto vreme težio je da i na široke mase deluje putem crkve i stvaranjem građanskog sebi obaveznog staleža. Naročito pomaže već duboko učvršćeni templarski red u Hrvatskoj i Dalmaciji, osniva mu opatiju u Topuskom (god. 1205.) i uzima ga pod svoju zaštitu. Od kraja XII veka taj red u Hrvatskoj obasut je bogatim povlasticama. Slavni benediktinski manastir Vrana, koji je možda podignut još u IX veku, a koji je god. 1076. kralj Zvonimir ustupio papi, predan je god. 1169. templarima ili, kako su ih Hrvati zvali: »božjacima«, koji tu stvaraju svoju maticu. Odatle se naglo šire po celoj Hrvatskoj, nevoljeni od naroda, prema kojem su bili strogi, kao i prema sveštenstvu drugih redova, koje su nipodaštavali. Nova milost kralja Andrije daje im god. 1213. autonoman položaj u državi. Njihovi znatniji posedi poznati su u Zagrebu, Našicama i Senju; Božjakovina je po njima dobila svoje ime. Požeška i virovitička županija bile su najvećim delom u njihovoj vlasti. Kada je kralj Andrija otišao u krstaški rat, njega je u Hrvatskoj zamenjivao božjački starešina i kao nagradu za to dobio je za svoj red gadsku županiju. Kralj je dao nove i potvrdio stare povlastice važnijim gradovima kao Ninu (god. 1205.), Splitu (god. 1207.), Omišu (god. 1207.), ili je osnivao slobodne gradove kao Varaždin (god. 1209.). Zbog borbi oko prestola morali su mađarski pretendenti da mite utlednije velikaše i crkvene dostojanstvenike da bi ih pridobili na svoju stranu, ili su ih, posle pobede, nagrađivali da ih zadrže u dobroj volji. Od hrvatskih plemića rano se diglo i osililo nekoliko jakih bratstava. Knezovi Gorički, nastanjeni najpre oko grada Steničnjaka, usred slovenskog područja, igraju važnu ulogu već krajem XII veka. Njihov pretstavnik, Stevan Gorički, bio je u to vreme čuvar »ugarske marke« između Krke i Kupe, a domalo, oko god. 1197., dobio je za stečene zasluge u županiji dubičkoj vodičko područje, po kojem se njegovi potomci nazivaju Vodičanima i Babonićima, po njegovu
120
sinu Babonigu. God. 1243. već se pominje pet rodova te važne porodice. Krajem XII veka dižu se i Frankopani. Njihov pretstavnik, krčki knez Bartol, dobio je još god. 1193. od kralja Bele III modrušku županiju, a god. 1221. uzeo je papa njihovu porodicu pod svoju zaštitu. Ugledni Miroslav Šubić drži god. 1184. kao župan bribirski kraj, odakle počinje u XIII veku nagli uspon njegove porodice. Za kralja Andriju kazuje se da je bio »rasipnik, neobično darežljiv prema velikašima i crkvama, slab i bez uporišta i sasvim zavisan od svoje žene Getrude iz porodice meranskih vojvoda«. Pomaganje ženine rodbine i Nemaca stvorilo je u zemlji protiv njega jaku stranku, koja je pomišljala čak i na nasilne promene. Kraljičinom rodu bi ustupljena među drugim i slovenska krajina sa Metljikom i Černomeljem. God. 1216. otkupili su Mlečani kraljeva prava na Zadar. Posle već pomenutog neuspelog krstaškog pohoda kraljev položaj postao je još teži. Zemlja je bila zavađena,, a on finansiski iscrpen i moralno potišten. Magnati u zemlji behu postali i suviše moćni; nezadovoljstvo je uzelo toliko maha da se sam kraljević Bela pojavio kao protivnik očev. Pritešnjen, da bi umirio nezadovoljnike, kralj je morao god. 1222. objaviti čuvenu Zlatnu bulu, koja je osetno sužavala kraljevsku vlast u korist plemstva, isto kao i malo pre toga izdana engleska Magna Charta. Zlatna bula vredela je samo za Ugarsku i Slavoniju, ali ne i za Hrvatsku. Razumljivo je da u takvim prilikama kralj Andrija nije mogao pretstavljati ni ozbiljnu opasnost za novu srpsku kraljevinu, ma koliko joj, inače, bio protivan. Sava, koji je na njegove pretnje otišao u Mađarsku da ga umiruje, nije, prema tome, imao mnogo napora da održi mir između oba suseda. Kao znak dobrih odnosa smatralo se to što je kralj Stevan god. 1221. pustio kroz Srbiju slobodan prolaz šuraku Andrijinom, novom latinskom caru Robertu Kurtnejskom. Ovaj je tom prilikom podvalio srpskom kralju udavši za jednog od njegovih sinova kao svoju rođaku kćer jednog svog seržana iz Lila, za koga se, istina, govorilo da je nezakoniti stric carev. * Posle krunisanja i dobijanja samostalne srpske crkve Stevan Prvovenčani ne preduzima nikakvo važnije državno delo. Bio je veoma uzdržljiv, unekoliko izgleda i zbog bolesti. Pažljivo je samo pratio nagle uspehe epirskog despota Teodora, koji se, osvojivši posle cele Maćedonije još i Solun god. 1223., proglasio za cara. Srpski prestolonaslednik Radoslav postao je njegov zet verovatno negde u to vreme. Kad je umro kralj Stevan (oko god. 1227.), Teodorov uticaj znatno je porastao u Srbiji. Srpski letopisi sa mržnjom pominju njegovu kćer, kraljicu Anu, koju nazivaju »novom Dalidom«. Rođen od jedne grčke princeze, a oženjen Grkinjom, čiji je otac bio najmoćniji vladar na Balkanu, Radoslav se osećao kao Polugrk i više se dičio majčinim nego očevim poreklom. I na srpskim poveljama potpisivao se Stevan Duka, a ne Nemanjić. Na bronzanom novcu, koji je on prvi od srpskih vladara počeo kovati po ugledu na novac svoga deda cara Aleksija, natpis je isto tako grčki. Pod uticajem svoje tazbine on je obnovio i veze sa ohridskim arhiepiskopom Dimitrijem Homatijanom, protivnikom svog strica Save, i tražio je od njega obaveštenja u izvesnim verskim pitanjima. To je sve dalo povoda velikom nezadovoljstvu u Srbiji. Sava se sam sklonio jedno vreme iz zemlje i otputovao u sveta mesta. Međutim, slava cara Teodora nije dugo trajala. Ponesen uspesima, on je počeo ratovati sa celim svetom, sa Latinima, sa Nikejskim Carstvom i najzad sa Bugarima, koji su se pod vladom mudroga cara Jovana Asena II razvijali naglo i dosta solidno. U odlučnoj borbi sa njima kod Klokotnice, god. 1230., Teodor je bio poražen i zarobljen.
121
Dovršujući u Trnovu te godine lepu crkvu u slavu Četrdeset mučenika, car Asen sa ponosom beleži tu pobedu, koja mu je donela, odjednom, svu Teodorovu državu, »od Odrina do Drača«, »Grčku, i još Arbanasku i Srpsku«. Bugarska je posle te pobede postala prva sila Balkanskog Poluostrva; Asenova volja gospodarila je bez takmaca. On je odvojio svom zetu, a Teodorovom bratu, Manojlu, Solun sa Tesalijom i Epirom, gde je ovaj vladao pod njegovim vrhovnim nadzorom. Savremeni grčki pisac Akropolita sa priznanjem govori o pravednosti i uviđavnosti Asenovoj, koja je njegovu vlast činila lako podnošljivom. Posle pada Teodorova nije se ni u Srbiji mogao održati omrznuti režim njegova zeta. Protiv kralja Radoslava diže se sa jednim delom naroda njegov brat Vladislav, koji ga, najzad, krajem god. 1233. konačno potisnu sa vlasti i iz države. Radoslav se sklonio, posle uzaludnog otpora, najpre u Dubrovnik, sa namerom da odatle nastavi borbu protiv brata. Stoga je Dubrovnik navukao na se gnev kralja Vladislava i imao neprilika sa njim. Radoslav je, videći to, a možda i zamoljen od Dubrovčana, otišao odatle u Drač, srodnicima ženinim, gde ga je, srušena sa vlasti, kraljica Ana napustila sa nekim franačkim vitezom. Duboko skrušen vratio se posle kralj Radoslav u otadžbini i tu primio monaški čin. Njegov brat, kralj Vladislav, koji se oženio Beloslavom, ćerkom cara Asena, imao je moćan oslonac u svom tastu. Arhiepiskop Sava, koji se beše povratio sa Istoka, kao da nije bio zadovoljan sukobom u srpskoj dinastiji. On nije odobravao Radoslavljevu politiku, ali nije, isto tako, koliko se bar čini, bio ni za oštre mere protiv njega. Stoga je, krajem god. 1233., posle pada Radoslavljeva, napustio svoj arhijerejski presto i otišao ponovo u sveta mesta. Čini se da je na ovom putu imao da učini i jednu važnu uslugu caru Asenu. Ovaj je, raskinuvši god. 1232. crkvene veze sa papom, a ne obnovivši ih sa Grcima, dao izabrati bugarskog patrijarha, koji nije bio priznat ni od koga. Sava je, na ovom svom drugom putu, posetio sva četiri mesta u kojima su se nalazili pravoslavni patrijarsi: Jerusalim, Aleksandriju, Antiohiju i Nikeju, pa je verovatno da je sa njima pregovarao i pridobio dotične patrijarhe za priznanje bugarske patrijaršije. Za to bi govorila i činjenica što se Sava sa tog puta ne vraća u Srbiju, nego odlazi najpre u Bugarsku, na dvor cara Asena. Tu je, prehladivši se na službi u crkvi o Bogojavljenju, umro 14. januara god. 1235., po svoj prilici od zapaljenja pluća. Iste ove godine svečano je u Galipolju proglašen dugo vremena događajima i zajedničkim interesima pripremani savez između cara Asena i nikejskog cara Jovana Vataca i priznanje bugarske patrijaršije. Mrtvo telo svoga strica preneo je kralj Vladislav u svoju lepu zadužbinu, manastir Mileševo, 6. Maja god. 1237. U tom manastiru očuvan je i dobro rađeni portret Savin, sasvim verovatno delo najneposrednijih savremenika. Savine crte na tom portretu, pored asketske strogosti, pokazuju i izvesnu određenost pogleda i snagu volje. Svetiteljeve krupne oči su prodirne i gledaju neposredno kao da zovu i opominju na dužnost. Srpska crkva, koja Savi duguje svoj veliki ugled i organizaciju, proglasila ga je vrlo brzo za svetitelja i učinila ga najpopularnijim narodnim bogougodnikom. U ovo vreme Bosna je imala da preturi teške dane. Na papskoj kuriji ona je bila ozloglašena kao opasno leglo jeretika, pa kako je u to vreme božji gnev, preko rimske crkve, »divno besneo« na Zapadu, protiv francuskih jeretika, trebalo je ista sredstva primeniti i na Bosnu. Još 3. decembra god. 1221. pozivao je papa Mađare da ustanu protiv tamošnjeg zla, a 15. maja god. 1225. odobrio je da Bosna, Soli i Usora dođu pod crkvenu vlast kaločke nadbiskupije. Da Mađarska nije u taj mah patila od unutarnjih
122
nevolja, po težnjama rimske kurije još tih godina bio bi protiv Bosne krenut krstaški rat. Ovako je do njega došlo tek docnije, tridesetih godina, pošto se Mađarska oporavila. Ova se država javlja kao glavni izvršilac papinskih želja, koje su u isto vreme odgovarale i njezinim političkim interesima da u Bosni vrši stalan i dubok uticaj. Tridesetih godina XIII veka vladao je u Bosni ban Matija Ninoslav, vešt, izdržljiv i nimalo malodušan vladar. Pritisak Mađara i papske kurije naterao ga je god. 1233. da osudi veru svojih predaka i dade izjavu da će postati dobar katolik. Na to ga je papa 10. oktobra god. 1233. primio pod svoju zaštitu i zajemčio mu integritet »pravom predragog mi u Hristu sina našeg svetlog kralja Ugarske«. Da je Ninoslav svoju izjavu dao pod izvesnim moralnim pritiskom, da bi otklonio teže komplikacije, i da je u celom postupku papina legata, u njegovoj zemlji prenestinskog biskupa Jakova, bilo više diktovanja nego pregovaranja, vidi se najbolje po tome što je Ninoslavljev rođak, Prijezda, prešavši u katoličanstvo, morao čak dati taoce, i to svog rođenog sina. Takve stvari, zna se, ne čine se, sem u krajnjoj nevolji. Katolička aktivnost u Bosni posle toga uzima velika maha. Za novog biskupa u ovu zemlju upućuje se iste godine Johanes Vildeshauzen, Nemac, rodom iz Frajburga. U Bosnu, u isto vreme, dolaze i dominikanski red, poznat po svojoj oštrini u progonjenju francuskih jeretika. Novi biskup toliko je svestan svoje moći da odbija izvesne naredbe samog mađarskog kralja i ispunjava ih tek na posredovanje rimske kurije. Dovođenje tuđinaca, njihova nasrtljivost u odnosu prema inovercima i političko ugrožavanje od Mađara izazivaju u zemlji snažnu reakciju. Svet se odbija od njih, sa Ninoslavom zajedno. Bosanci nisu mogli dozvoliti da vera postane sredstvo za njihovo potpuno podjarmljivanje i za vlast tuđinaca na svima linijama. Mesto da smire, ove mere razdražile su svet. Na papskoj kuriji tvrdilo se da Bosna zbog jeretika izgleda »kao pustinja i šikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja«. Već 17. oktobra god. 1234. tražio se otud krstaški rat, zbog nepovoljnih izveštaja o novoj verskoj aktivnosti. Hrvatski herceg Koloman primio se, na papin poziv, da kao Hristov vojnik organizuje ratni pohod na Bosnu. Krstaši protiv te zemlje bili su papinom odlukom potpuno izjednačeni sa borcima za oslobođenje Svete Zemlje. Mađarski kralj, hoteći da iz ovog pohoda izvuče glavnu korist, zatražio je i papa je 9. avgusta gad. 1235. odobrio da Bosna dođe pod neposrednu vlast Ugarske. Ninoslav je, znači, izgubio njegovo poverenje, jer, očevidno, nije pristajao na sve mere i postupke rimskih izaslanika. Kad je izbio rat, ban Ninoslav je imao dosta teškoća. Jedan deo vlastele, iz straha ili kao njegovi protivnici, pristao je uz Mađare. Prvi na udarcu, usorski knez Sibislav, sin bana Stevana, nije bio sa njim, nego sa mađarskim krstašima. Videći to i moćnu mađarsku vojsku, Ninoslav se povlačio u svoje središne planine, koje su mestimice još i danas kao kakve prašume, i izbegavao je otvoren sukob. Zbog toga se rat otegao. Mađari, koji su hteli da zemlju doista pokore, nisu se, kao obično, zadovoljavali jednim kratkim pohodom, koji bi doneo brze uspehe, nego su vodili pravi rat, moreći i pritešnjujući Bosance na sve načine. U Zahumlju je Koloman osvojio oblast kneza Toljena, ali pravu središnu Bosnu nije mogao da zauzme. Istina, papa je hvalio Kolomanove uspehe i 26. aprila god. 1238. govorio kako je herceg doveo Bosnu »na svetlost katoličke čistote«; ali, sve to bilo je veoma problematično. Već god. 1240. ban Ninoslav dolazi u Dubrovnik, u pratnji znatnog dela svoje vlastele. Da nije bio potišten i do kraja iscrpen vidi se najbolje po tome što je čak obećao zaštitu Dubrovniku u slučaju da dođe do rata sa raškim kraljem Vladislavom.
123
Sa Bosnom su bili ozloglašeni i Neretljani, stari gusari. O njihovim napadima i grabežu stizale su česte žalbe na mađarski dvor, u Mletke i u Rim. Osim toga, oni su u Rimu bili optuživani i kao jeretici i pomagači jeretika. Kralj Andrija pretio im je ličnom ekspedicijom, na koju ga je još god. 1221. pozivao papa Honorije. Mesto da se smire, Neretljani, a posebno ratoborno pleme Kačića, spremali su čak zamku i jednom uglednom papinom legatu. Kada su tokom god. 1234. videli ozbiljne pripreme za pohod protiv Bosne, oni se uplašiše i počeše da se mire sa susedima, kao 17. marta god. 1235. sa Dubrovčanima, koji od god. 1232., prema ugovoru sa Mlečanima, nisu smeli da ih primaju u svoj grad. Dalju mađarsku akciju protiv Bosne sprečile su komplikacije sa Bugarskom. Savez Asenov sa nikejskim carem Vatacem beše ugrozio Latinsko Carstvo, i papa je preduzimao sve da spase svoje jednovernike u Carigradu i svoj uticaj na Balkanu. Stoga je god. 1238. pozvao mađarskog kralja da napadne na Bugare. Nešto ta opasnost, a nešto i nesuglasice sa Nikejcima, opredeliše Asena da raskine veze sa Grcima i da se približi Latinima. Naskoro posle toga, u junu god. 1241., Asen je umro u Trnovu, usred događaja koji će njegovog protivnika onesposobiti za ma kakav pothvat većih razmera. S Asenovom smrću Bugarska postepeno gubi svoj dominantni položaj na Balkanu, mada još uvek pretstavlja snagu dostojnu štovanja.
VI. NAJEZDA TATARA. 1. Navala Tatara na Ugarsku i Hrvatsku. — 2. Promena na prestolu u Srbiji. Jake konjaničke horde Tatara, koje su kao vihor besnele u prvoj polovini XIII veka od Mongolske, kroz Kinu, Srednju Aziju sve do Kavkaza, izbile su i u ruske stepe, i, pod vođstvom Batu-kana, pokorile su od god. 1238.—1240. najveći deo ruskih kneževina. God. 1240. pao je i Kijev, »mati ruskih gradova«. Preko savladane Poljske i Galicije i preko Karpata jurnuše tatarske horde i u Ugarsku. Kod mesta Mohi, na reci Šaju, pokuša kralj Bela IV da im spreči dalje prodiranje, ali bi strahovito potučen, u proleće god. 1241. Njegov brat, hrvatski herceg Koloman, umre od zadobivenih rana u Čazmi, a sam kralj Bela, bežeći, dođe najpre austriskom vojvodi, a potom u Zagreb, vapeći uzalud za pomoć. Iz Zagreba se 18. maja god. 1241. obratio i papi. Tatari su pustošili i plenili nemilosrdno, koljući pri tom sve stanovništvo, muško i žensko, staro i mlado, bez ikakvih obzira. Jezovit je opis savremenog oca Rogerija o stradanju Velikog Varadina. Tatari su se posle pobede delom rasplinuli po bogatoj Mađarskoj da traže pljačke; ali, dobar deo pošao je i dalje, da goni kralja, sačekavši samo da se reke, radi lakšeg prelaza, zamrznu i gora opadne. Sam Batu-kan nije išao dalje od Drave, nego je uputio vođa Kadana da ide za Belom sve dokle može. Kralj se, pobegavši iz Zagreba, zadržavao u tvrdim primorskim gradovima, koje tatarska konjica, bez opsadnih sprava i flote, nije mogla da osvoji. Pred Klisom su čak Tatari pretrpeli i jedan mali poraz. Na Primorju stiže Kadanu naredba da se vraća, zbog nemira koji behu nastali u njihovim dalekim staništima u Rusiji. On se odazvao pozivu i pošao nazad, ali sad udarivši preko Bosne, Srbije i Bugarske, tražeći nov plen. Njegovi odredi spuštali su se daleko na jug i oštetili su znatno gradove Kotor, Svač i Drivast. Na povratku njihove su čete bile svakako slabije, a i žurile su se, stoga su Bosna i Srbija stradale manje nego Hrvatska i Primorje. U ovom metežu i klanju stradala su na mađarskom području 3 arhiepiskopa, 4 episkopa i na 65.000 ljudi. Po svom
124
povratku ovi Tatari su na donjoj Volzi osnovali svoju moćnu državu, dobro poznatu pod imenom Zlatne Horde. Iz zahvalnosti što se na njihovom području mogao spasti i održati, kralj Bela je obasuo Hrvate mnogim povlasticama. Još tokom god. 1241. potvrdio je povlastice Babonićima, koji su se hrabro borili na zapadnim granicama protiv napada iz susedstva »de Theotonia«, a god. 1242. Frankopanima i Marinu Crnoti. Gradovi i ostrva: Trogir, Hvar, Petrinja, Samobor, Varaždin, Nin, Pag, Vukovar u vremenu od god. 1242—1244. dobivaju potvrde ranijih povlastica (navode se hronološkim redom), a poneki i po kakvo novo pravo. Zadar je ponovo povraćen, istina za kratko vreme. 16. novembra god. 1242. Zagreb, koji je osetno nastradao od Tatara, proglašen je za slobodni kraljevski grad; na brdu Griču podignuta je ta nova »civitas libera«, koja je imala biti opasana najčvršćim zidom. Novi zagrebački grad bio je dugo suparnik kaptolskog starog grada, više građanski i trgovački nego onaj i sa više prometa. Prema kralju imao je ove obaveze: da mu pošalje 10 vojnika kad kralj ratuje u Primorju, prema Karintiji ili Austriji; da mu, za vreme boravka, za obed daje 12 volova, 1000 hlebova i 4 tunele vina; a hercegu, kad je iz dinastije, pola od toga. Sem Zagreba, kralj nagradi i Križevce (god. 1252.) i Bihać (god. 1264.). Razvijanje gradova, i to dobro utvrđenih, sa jakim bedemima i teško pristupačnim zamkovima, jedno je od glavnih programnih dela kralja Bele m ostale vlastele posle ovog teškog iskustva sa Tatarima. Tada je, na primer, podignut Medvedgrad kod Zagreba, obnovljen Varaždin, postavljen Zelin-grad i druga mesta. Sa razvi janjem gradova išlo je i jačanje građanskog staleža, trgovaca i zanatlija, koji su u ovo vreme bili uglavnom nemački, naročito pozivani, kolonisti. Nadbiskupiji splitskoj darovao je kralj god. 1244. celu cetinsku županiju. Bilo je izvesnih darivanja i posle ovih prvih godina iza tatarske najezde. Ove povlastice dadoše povoda i mnogim rasprama, naročito u slučajevima gde je kralj, da nagradi jedne, oduzimao izvesna mesta drugima. Od tih sukoba uze najveće razmere onaj između Trogira i Splita. Kralj Bela, bežeći ispred Tatara, beše u Trogiru našao najlepši prijem i pouzdano sklonište za izvesno vreme. Stoga je 18. marta god. 1242. dao gradu, uz izvesne povlastice, još i neke zemlje. Jedan deo tih zemalja, posebno Ostrog sa okolinom, smatrali su Splićani kao svoje vlasništvo i stoga ne pristadoše na to ustupanje. Rat između njih prešao je brzo lokalne razmere. Za Trogir se toplo zauzeo kralj i naredio odmah da mu se pruži vojnička pomoć. Split, koji je na taj način obeležen kao antikraljevski, pozvao je u pomoć bosanskog bana Ninoslava, koji posle onih borbi sa Mađarima nije mogao važiti kao kraljev prijatelj. Uz bana bio je pozvan i humski knez Andrija. Ninoslav se umešao u te dalmatinske borbe, postao čak knez splitski njihovim izborom i počeo borbe sa Trogirom. Tvrdi, dobro branjeni trogirski grad nije mogao da uzme, nego je samo opustošio njegovu okolinu. Ovo izazva energičnu intervenciju kraljevu. Po njegovoj naredbi, slavonski herceg Dionisije napade Split i nagna ga 12. jula god. 1244. na predaju. U ugovoru o miru bosanski ban i humski vojvoda behu naročito isključeni. Kralj Bela, da kazni Ninoslava, krenu sam na Bosnu, negde u isto vreme kad i herceg Dionisije na Split. O tom njegovom pohodu nemamo bližih podataka, ali izgleda da nije bio krvav. Zna se pouzdano da je oko 20. jula došlo do mira, jer je toga dana kralj potvrdio posede bosanske biskupije u sporazumu sa banom Ninoslavom i njegovom braćom i velikašima. U toj zemlji Bosni, kaže se u kraljevskoj povelji, uzela je maha jeres i malo je ljudi koji su pristalice »prave vere«. Da pomogne verskoj revnosti pravih katolika, kralj je tom prilikom dao bosanskoj crkvi posede u Đakovu i Blezni. Ta kraljeva
125
povelja je dragocen prilog za istorisku geografiju i crkvenu istoriju Bosne i još uvek nije proučena u dovoljnoj meri. Ova tatarska najezda imala je svog odjeka i u Srbiji. Smrt cara Asena i metež stvoren provalom Tatara izazvaše u Raškoj novu promenu na prestolu. Kralj Vladislav, koji beše izgubio svog tasta zaštitnika, pao je isto onako kao i kralj Radoslav posle poraza cara Teodora. Na presto dođe treći sin Stevana Prvovenčanoga, kralj Uroš. Dok je Vladislav prilikom promene na prestolu bio po svoj prilici negde zatvoren, njegova je žena, iz Dubrovnika, pokušavala sve da popravi situaciju svoju i svoga muža, ali joj svi napori ostaše uzaludni. Kasnije je između braće došlo do izmirenja. Vladislav je priznao vrhovnu vlast Uroševu i živeo je, izgleda, u Zeti, vršeći tamo izvesne javne funkcije. Njegova dva lepa lika u Mileševu, rađena očevidno kao portreti, prikazuju Vladislava s izvesnim mekim, gotovo ženskim, crtama, kojima plava kosa i tople velike oči daju još više blagosti i čak izvesne ljupkosti. Obično se uzima da su kraljevi Radoslav i Vladislav dva prilično beznačajna vladara u srpskoj istoriji. Oni, doista, nemaju nikakvog većeg uspeha u svojoj vladavini; i jednog i drugog suviše su pritiskale krupne ličnosti njihovih tastova, da bi sami mogli više doći do izraza. Međutim, sa državnog gledišta Srbije, njihova vladavina znači ipak nešto pozitivno. Zbog njihovih moćnih zaštitnika Srbija je za vreme oba prva sina Stevana Prvovenčanoga ostala pošteđena od susedskih napada i, neugrožena ni od koga, mogla je mirno da se razvija i jača. Period od god. 1217—1242., dakle puna jedna četvrtina veka, znači period pribiranja srpske snage, bez ijednog težeg sukoba sa spoljnim neprijateljima. I unutarnji sukobi oko prestola nisu zemlji doneli većih potresa, niti su, jednom svršeni, pretstavljali opasnost za unutarnji poredak u Srbiji.
VII. ZAPADNJAČKI UTICAJI U SRBIJI. 1. Ličnost kralja Uroša. — 2. Aktivistička politika Mađara na Balkanu. — 3. Sudbina Bosne u sredini XIII veka. — 4. Sukob između Raške i Dubrovačke Republike i pitanje prvenstva između barske i dubrovačke arhiepiskopije. 5. Kralj Uroš u savezu s epirskim gospodarima i Anžujcima. — 6. Kralj Uroš i Mađari. — 7. Lionski sabor. — 8. Poslednje godine Uroševe. — 9. Značaj, privredni i politički, njegove vladavine. Kralj Uroš bio je sin mletačke princeze Ane Dandolove, a oko god. 1245. oženio se Jelenom, rođakom anžujske dinastije, Francuskinjom, čije pravo poreklo još nije utvrđeno. S obe te strane imao je, dakle, dosta potsticaja da svoju opštu orijentaciju skrene s istoka prema zapadu. I epirski i bugarski uticaj behu u Srbiji prilično kompromitovani; trebalo je stoga tražiti nešto novo i drukčije od toga. Latinsko Carstvo u Carigradu opadalo je tako vidno da više nije pretstavljalo gotovo nikakvu opasnost. Nije, onda, nikakvo čudo što je Uroš svoje nove veze počeo da razvija sa pretstavnicima zapadnih država, sa Anžujcima i sa Mađarima. Grci se za ovo vreme behu pribrali i počeli dosta živu aktivnost da obnove svoju vlast u Carigradu. Car Jovan Vatac, iza smrti bugarskoga cara Kalimaia I, god. 1246., beše bez velikih napora osvojio celu istočnu i južnu Maćedoniju, a god. 1253. uspeo je da natera i državu epirskog despota Mihaila da mu prizna vrhovnu vlast i otstupi zapadne maćedonske oblasti sa Velesom i Prilepom i Albaniju sa tvrdom Krojom. Stari spletkar Teodor Anđel bi lišen vlasti i zatvoren u jedan manastir. Grci tako postadoše neposredni
126
susedi Srba, prilično opasni sa tim obnovljenim ofanzivnim duhom. Uroš stoga prvo vreme ne ulazi ni u kakve pokušaje protiv njih, čekajući da se učvrsti u vlasti i pravilno oceni novi odnos snaga. Opustošena Mađarska oporavljala se dosta brzo i već oko sredine XIII veka počinje svoju novu, aktivističku politiku. God. 1246., u vezi sa bugarskim smutnjama posle Kalimanove smrti, kralj Bela upliće se u bugarske poslove i uzima titulu »kralja Bugarske«. Oko god. 1247. obrazovali su Mađari svoj mačvanski banat na području starog Srema ispod Save. Kao njegov upravnik bi postavljen Belin zet, černigovski knez Rostislav Mihailović, koji beše izgubio uporište u svojoj Galiciji. Uz Mačvu, verovatno već tada spojenu sa Beogradom, knez Rostislav dobio je i severoistočni deo Bosne, sa Solima i Usorom, odnosno, otprilike, bivšu tuzlansku oblast. Tada je prvi put stvorena ta nova geografsko-administrativna celina od bogate Posavine, koja je hvatala od Šamca do Beograda, a na jugu ad Usore—Zvornika do Rudnika. U isto vreme Mađari su širili svoju vlast i u Bosni. Kralj Bela je živo radio na papskoj kuriji tokom god. 1246. da se bosanska crkva podvrgne pod vlast kaločke nadbiskupije, »pošto nema nikakve nade da bi se ona zemlja od svoje volje vratila veri«, obećavajući ujedno da će on to, sa svojom crkvom, izvesti silom. Papa je 26. avgusta god. 1247. naredio da se to konačno i učini. (Verovatno s tim u vezi, da naknadi dubrovačkoj arhiepiskopiji oduzetu bosansku crkvu, papa je još 22. marta god. 1247. dodelio dubrovačkoj barsku crkvu.) Uplašen tom merom, osećajući joj pravi politički značaj, ban Ninoslav se obratio papi uveravajući ga da je on dobar katolik, a da se poslužio pomoću »jeretika« samo u borbi protiv neprijatelja. Papa je poverovao i naredio da se obustavi nameravana akcija protiv njega, a uputio je senjskog biskupa i priora splitskih franjevaca da ga obaveste o životu i glasu i verskom držanju banovu. Dva dana posle tog akta, 29. marta god. 1248., pana je svojim pismom senjskom biskupu Filipu dozvolio upotrebu glagolice, koja je »u Slavoniji posebno pismo, za koje klerici one zemlje uveravaju da ga imaju od svetog Jeronima«. Papa je to učinio na molbu revnog biskupa, uviđajući »da je govor podvrgnut stvari, a ne stvar govoru«. Ovo priznanje slovenske službe u senjskoj biskupiji pretstavlja jedan od najlepših datuma u njenoj istoriji. Nema sumnje da je mudri biskup Filip dobro video značaj otpora svojih ljudi, a verovatno i ljudi u Bosni, protiv tuđeg jezika u crkvi i sa njim tuđe vlasti, i u brizi da svet, zbog mržnje na tuđina, ne pređe u tabor bogumila, predlagao je ovu meru kao najbolje sredstvo da se svet ne odbije od crkve. Poslednji pomen bana Ninoslava imamo u jednoj njegovoj povelji Dubrovčanima iz marta god. 1249. Iskoristivši nerede iza smrti banove (oko god. 1250.), 11. novembra god. 1253. pisao je mađarski kralj papi kako ima muke sa jereticima Bosne i Bugarske, »protiv kojih se baš sad borimo sa našom vojskom«. Bosna je ovom prilikom stradala, verovatno dobrim delom i zbog unutarnje nesloge. Njeno područje bi podeljeno u više manjih banata, koje je delio mađarski kralj. Jedino se u užoj Bosni, ali i tu sa mađarskim pristankom, održala stara dinastija, čiji je pretstavnik ban Prijezda, verovatno onaj ranije pominjani Ninoslavljev rođak. Ovoga Prijezdu docniji vladari iz dinastije Kotromanića navode kao svog pravog rodonačelnika. Mi o njemu znamo uglavnom samo to da je bio mađarski vazal, da je imao svojih imanja oko Gornjeg Miholjca, i da je održavao trgovačke veze sa Dubrovnikom. Sem njega, mađarski je vazal postao i humski župan Radoslav, sin kneza Andrije, koji je dotad, kao i svi mu prethodnici, priznavao vrhovnu vlast Raške.
127
* Prve sukobe, koji su vremenom dobili opasan karakter, imao je kralj Uroš sa Dubrovačkom Republikom. Otud je, na početku Uroševe vlade, žena kralja Vladislava spremala neku akciju protiv njega. Kralj to nije zaboravio, mada je uspeo da tu opasnost, uz pomoć samih Dubrovčana, dosta brzo ukloni. Mnogo teže bilo je drugo pitanje, crkveno, koje je uzrujavalo duhove na obe strane. To je bio spor o prvenstvu između barske i dubrovačke arhiepiskopije i o njihovu podvlašćenju izvesnih crkava sa srpskog državnog područja. Uroš je, razumljivo, bio za Bar kao za arhiepiskopiju svoje države. Dubrovnik je, međutim, uspeo da god. 1247. izradi na papskoj kuriji rešenje po kojem se barski kaptol imao pokoriti dubrovačkoj crkvi. Kada su Dubrovčani pokušali da to rešenje sprovedu, naišli su u Baru na neočekivani otpor. Gradski puk i čak neki klirici vikali su dubrovačkim izaslanicima: »Šta se nas tiče papa? Naš je papa gospodin naš kralj Uroš!« Mada je ovakav otpor diktovao, u prvom redu, lokalni patriotizam Barana, ipak je ovaj odgovor vanredno karakterističan dokaz za versku toleranciju kralja Uroša i za činjenicu da su Barani verovali u moć i autoritet države čiji su članovi i u spremnost da svoju volju suprotstave rimskoj. Stvar je neobična utoliko što je Bar bio u većini romanski grad, i što ovakav otpor u dosadanjoj istoriji primorskih opština naše obale ne beleži nijedan drugi grad. Papa Inoćentije IV, obavešten o svemu, podvrgao je svoju odluku reviziji i god. 1248. imenovao je za barskog arhiepiskopa svoga prijatelja i oprobanog crkvenog radnika, Jovana de Plano Karpini. Ovaj crkveni sukob pretvorio se u politički. Već god. 1249. osigurali su Dubrovčani zaštitu bana Ninoslava u slučaju raškog napada i neutralnost humskog kneza Andrije. Kad su Dubrovčani uhvatili i zatvorili barskog nadbiskupa, spor se naglo pogorša. Na papskoj kuriji god. 1252. vodila se prava parnica između obe arhiepiskopije. Te godine pada i prvi napadaj Urošev na Dubrovnik. Doista iznenađuje kod inače obazrivih Dubrovčana upornost u ovom pitanju i jogunasta težnja da njihova crkva dobije prvenstvo u jednoj državi koja to odbija imajući svoju crkvu iste vere i sa davnom tradicijom. Da postignu uspeh, Dubrovčani u leto god. 1253. sklopiše savez sa Bugarima, po kojem su, u slučaju pobede, tražili za sebe slobodu trgovine po Bugarskoj, sve ranije povlastice po Srbiji, izvesno, neveliko, proširenje zemljišta i vrhovno pravo svoje crkve nad katoličkim podanicima Srbije. Iduće godine pridružio se tom savezu i sin kneza Andrije, humski župan Radoslav. Bugari su, u društvu sa Dubrovčanima, napali Srbiju možda već god. 1253., a svakako god. 1254. Prodrli su duboko u Uroševu zemlju, sve do Lima, gde su opljačkali manastir Sv. Petra u Bijelom Polju. Mi danas ne znamo, ko je pomogao Urošu da suzbije Bugare, da li Grci s istoka, koji su ove ugrozili, ili Mađari sa severa, ili je to uspeo da izvrši on sam. Ja lično pomišljam na Mađare, i sve mi se čini da je cena te pomoći bilo priznavanje vrhovne vlasti Mađara u Srbiji, za koje imamo nesumnjivu činjenicu god. 1260., kad su raški pomoćni odredi, zajedno sa bosanskim, učestvovali u mađarskoj vojsci koja se borila protiv Čeha. Posle bugarskog povlačenja Dubrovačka Republika imala je sama da izdrži udar raške vojske. Ona je pre veće katastrofe zamolila za mir i sklopila ga 23. avgusta god. 1254. Kao izazivači morali su da plate ratnu štetu, a sasvim je prirodno da je i pitanje dubrovačkog prvenstva crkve, posle ovog poraza, moralo biti konačno napušteno. Dubrovačkom savezniku, humskom županu Radoslavu, gubi se posle ovog svaki trag; biće da ga je Uroš, kao pobednik, sklonio sa vlasti. Ovo je jedini rat u našoj prošlosti gde su versko-crkvena pitanja dala jedan od glavnih motiva za sukob ovakvih razmera; i to versko-crkveno pitanje ne državne vere
128
pravoslavne, kojoj je pripadao kralj, nego vere katoličke. To je najbolji dokaz kolika je važnost u Uroševo vreme pridavana katoličkom elementu i katoličkoj crkvi u raškoj državi, sa tačnim razumevanjem osnovnog državnog pitanja: da upravu nad jednom crkvom koja nije državna ali koju država priznaje treba dati odgovornim licima vlastitog područja. Katolički elemenat raške države imao je naročitog pomagača u kraljici Jeleni, Uroševoj ženi, koja je obnavljala i pomagala katoličke manastire u zetskom primorju i svakako uticala i na versku toleranciju svoga muža. I u njenoj pravoslavnoj zadužbini, manastiru Gracu, stručnjaci su u arhitekturi konstatovali nesumnjive zapadnjačke uticaje, ističući gotske arhivolte i primorske kapitele. Ovi uticaji došli su najverovatnije od zapadnjačkih majstora, sa kojima je kraljica bila u vezi, i čija je dela želela da ima i u svojoj državi. Duh svoje zapadnjačke otadžbine ona je svakako unosila i u novu domovinu, i kako je imala dug vek i znatan uticaj u državi, ona je mnogo učinila za civilizaciju Srba u vezi sa zapadom. To je postizavala delom neposredno, a delom posredno, preko žena, za koje je u Brnjacima ustanovila jednu vrstu domaćičke škole, prve koja se kod nas uopšte pominje. Glavne političke veze kralja Uroša bile su sa zapadnjacima. God. 1258. nikejski Grci su konačno potisli Bugare iz Maćedonije i postali neposredni susedi Srba. Njihove uspehe, koji su mogli ubrzo da postanu opasni po sve susede, reši da ograniči epirski despot Mihailo, čiji se interesi, po tradiciji, iz surevnjivosti, nisu poklapali sa onima njegovih istočnih saplemenika. Savez koji je obrazovan njegovom inicijativom nije imao samo antinikejski, nego čak donekle i antigrčki karakter; u nj su ušli njegovi zetovi: gospodar Ahaje, Viljem Vilarduen, i sicilski kralj Manfred, koji je kao miraz dobio Krf i Albaniju, sa Dračem, Valonom i Beratom. Tom savezu pridružio se i kralj Uroš. Pod pritiskom ovih saveznika Grci su morali da se povlače iz Albanije, kud su bili nadrli, daleko na zapad; glavni zapovednik njihove vojske, čuveni istoričar ovog vremena Đorđe Akropolit, zadržao se tek u Prilepu. Srpska vojska, koja je sa svoje strane sudelovala u potiskivanju Grka, prodrla je ovog puta daleko na jug, preko Kičeva, sve do Prilepa, osvojivši u isto vreme i krajeve na severu, sa Skopljem zajedno. Akropolit, koji kori Srbe zbog nezahvalnosti, prebacujući im da su lakomi na dobit i da ne drže ugovore, pripisuje srpsku pobedu pred Prilepom nesposobnosti grčkog vojskovođe Ksileasa. Saveznici zapretiše i samom Solunu. Ali, u to kritično vreme po Grke, javi se kao spasilac njihov novi vladar Mihailo Paleolog, koji je 1. januara god. 1259. zamenio umno poremećenog Teodora II Laskara. Mihailo je bio popularan vojskovođ, hrabar i preduzimljiv, samo ne uvek dovoljno državnički mudar. On je odmah spremio kontraofanzivu protiv saveznika, hoteći da brani Solun po svaku cenu. I imao je uspeha. Pobedivši Epirce i Franke kod Kostura, grčka vojska brzo povrati izgubljenu Maćedoniju. »Takvi su stanovnici tih zapadnih oblasti (piše pomenuti Akropolit) da se lako podvrgavaju svima gospodarima«. Posle savezničkog poraza na jugu ni Srbi se nisu mogli održati ne samo u južnim oblastima nego ni u Skoplju. Nikejski Grci bili su dobro vođeni i imali su izvesnog poleta; ovim uspesima u Maćedoniji sledovao je i krupni uspeh na istoku, koji je dinastiji Paleologa digao prestiž i osigurao vlast na duže vreme. Jednim noćnim prepadom, 25. jula god. 1261., postali su Nikejci gospodari Carigrada. Latinsko Carstvo bilo je srušeno i vaspostavljena je Vizantiska Carevina, ako ne više sa starom moći, a ono svakako sa starim pretenzijama.
129
Za kralja Uroša ispale su najnesrećnije njegove veze sa Mađarima. Jedno vreme on je tačno ispunjavao svoje kletveničke dužnosti. Njegov stariji sin Dragutin oženio se Katarinom, kćerju mađarskog princa i docnijeg kralja Stevana, te je prijateljske odnose još jače utvrdio. Kada se ženio herceg Bela, brat kralja Stevana V, god. 1264., učestvovao je u svatovima kod Beča i »kralj Srbije«, možda sam Uroš lično. Ali, Uroš nije bio stvarni prijatelj Mađara. Čim su u Mađarskoj nastale borbe između oca i sina, kralja Bele i Stevana, koje će se završiti Belinim porazom, i kad se činilo da će Mađarska osetno oslabiti zbog tih borbi, Uroš se odmetnuo od Mađara, čak je počeo i borbu protiv njih, i tražio je naslona kod Grka. Zašto je baš prišao Grcima nije bilo teško razumeti. Njihova ofanziva god. 1259. i osvajanje Carigrada učinili su na Uroša jak utisak, i njemu se činilo opasnije ići protiv njih, nego biti sa njima. Na Uroša je, pri odluci da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti, delovalo, možda, i to što su se god. 1266. protiv Mađara bili digli i Bugari, koji su tom prilikom loše prošli. Od ranijeg saveza epirsko-franačkog nije se više bilo čemu nadati. Kralj Manfred beše god. 1266. izgubio glavu i državu; Vilarduen je stradao kod Kostura, dopavši u grčko ropstvo, i izgubio je potrebni ugled; despot Mihailo jedva se sam držao. Sa druge strane, car Mihailo Paleolog polagao je na to da pridobije Uroša i Srbe. Činio je to ponajviše stoga što je čuo za pobednika sicilskoga kralja, Karla Anžujskoga, brata francuskog kralja Luja IX, da se ozbiljno sprema na jedno balkansko ratno preduzeće. U maju god. 1267. sklopio je doista Karlo ugovor sa proteranim poslednjim latinskim carem Balduinom II da se obnovi Latinsko Carstvo. Akcija se imala voditi sa najbliže baze, iz južne Italije, preko Albanije, kao što su to nekad, u XI veku, pokušali i Normani. Stoga je još iste godine Karlo uzeo Krf. Preduzeće je izgledalo lako moguće, naročito s obzirom na slabost tadanje vizantiske flote. Radi toga Grcima nije bilo svejedno kako će se ovog puta držati Srbi. Pregovori između njih i Srba bili su na dobrom putu; čak se smatrala kao polusvršena stvar ženidba Uroševog mlađeg sina Milutina sa ćerkom cara Mihaila, koja je imala da obezbedi presto Milutinu i bude kao garantija vizantiskom dvoru da će Srbi ostati na njegovoj strani. Ali, sve to poremeti Urošev poraz u Mačvi, god. 1268., gde ga Mađari, zarobljena, prisiliše da se vrati na staru liniju u odnosu prema njima. Posle smrti epirskog despota Mihaila († god. 1271.) Karlo Anžujski počeo je aktivniji rad u Albaniji. God. 1272. njegove su čete zauzele srednju Albaniju od Drača i Valone do iza Kroje i Berata. Tada je stvorena albanska država, regnum Albaniae, kojom je upravljao jedan anžujski kapetan-maršal sa sedištem u Draču. U savezne pregovore sa Karlom ulaze još iste godine Bugari, a u maju god. 1273. na kraljev dvor u Fođi dolaze srpski i bugarski poslanici. Kraljica Jelena je rođaka Karlova, a kralj Uroš naziva se »odličnim prijateljem«. U taj savez ulazi i gospodar Tesalije, Mihailov sin Jovan, čiju kćer, u zalog prijateljstva, uzima kraljević Milutin kao svoju prvu ženu. Car Mihailo je svojom nespretnom državnom i crkvenom politikom doprineo mnogo da ovaj savez protiv njega dobije naročitu oštrinu. U težnji da oslabi zapadnjačku akciju protiv sebe, odnosno da osujeti obnovu Latinskog Carstva, on je ponudio papi pregovore o uniji između zapadne i istočne crkve. Radi toga bi sazvan crkveni sabor u Lionu god. 1274. U svojim predlozima carevi ljudi su izneli i taj: da se srpska i bugarska samostalna crkva, kao nekanonski osnovane, ukinu i podvrgnu ohridskoj arhiepiskopiji. Careva crkvena politika u zemlji, gde je pola veka razvijana latinofobija u najvećoj meri i usmeno i pismeno i gde su još bili sveži tragovi latinske »bogomrske« vlasti u Carigradu, u Svetoj Gori, i po drugim grčkim mestima, nije bila nimalo popularna, i carev predlog,
130
koji stvarno nije bio izvodljiv bez pristanka Srba i Bugara, a koji je on podneo samo da ublaži opoziciju grčkog ortodoksnog sveštenstva, ostao je bez utiska na Grke. Srbe i Bugare mogao je, međutim, takvim predlogom samo razdražiti. Videći da mu lionski kongres ne može otkloniti opasnost koje se plašio, car Mihailo se rešio na borbu u Albaniji, da potisne Franke sa balkanskog područja. Pripreme i manje borbe počele su već krajem god. 1274., da se nastave i tokom god. 1275./6. Grci su u tim borbama uspeli da potisnu anžujske čete iz unutrašnjosti i da ih sateraju do obale, gde su se održavale zahvaljujući uglavnom saradnji flote. Srpsko učestvovanje u tim borbama ne spominje se. Kralj Uroš se, mesto toga, upleo u novi rat sa Dubrovnikom. Tom gradu on nije bio prijatelj celog veka; neprijateljstva iz prvih godina pretvorila su se u trajnu mržnju. Tu njegovu zlu volju nisu odobravala sva lica njegove okoline; kraljica Jelena bila je čak voljna, i pisala je o tom u Dubrovnik, da će ih obavestiti »ako ushtedne kralj poslati vojsku na Dubrovnik, ili gusu, ili štogod pakostiti Dubrovniku«. Zašto je došlo do novog rata god. 1275. nije poznato, bar ne pouzdano. Sam kralj Uroš lično je doveo vojsku pod Dubrovnik, ali je bio suzbijen smelim ispadom gradskih četa pod vođstvom kneza Petra Ćepola. Dubrovčani su, međutim, nastradali pri pljačkanju srpskih obala; jedan njihov odred, pri iskrcavanju, zapao je u zasedu i bio delom zarobljen, a delom uništen. Mir je postignut posredovanjem Mlečana bez koristi i po jednu i po drugu stranu. Naskoro posle toga srušen je kralj Uroš sa vlasti. Kao nedavno u Mađarskoj, došlo je i u Srbiji do borbe između oca i sina. Arhiepiskop Danilo kazuje da je uzrok toj borbi bio što Uroš nije hteo da odvoji jedan deo zemalja sinu Dragutinu, kako je to bio obećao verovatno još god. 1268. Biće, po svoj prilici, i još neki neposredniji povod za tu borbu, koji nam nije poznat. Sa mađarskom pomoću Dragutin se digao na oca i pobedio ga, u jesen god. 1276., na gatačkom polju, na granici Huma i Travunije. Kralj Uroš se potom povukao negde u Zahumlje, pokaluđerio se i postao monah Simon. Umro je god. 1280., a sahranjen je u svojoj zadužbini, Sopoćanima, »Raškoj na izvoru«, u veoma živopisnom i skrovitom kraju. * Kralj Uroš zvan je izvesno vreme kod nas Velikim. Velik, ustvari, on nije bio nikad; njegovim podvizima u spoljašnjoj politici pre se može dati svaki drugi nego taj epitet. Ali, prema svojoj braći Radoslavu i Vladislavu on doista pretstavlja vidan napredak. Mada je on dugo vremena bio pod uticajem mađarske vrhovne vlasti, kao Radoslav pod epirskom, a Vladislav pod bugarskom, on je ipak imao više lične inicijative i pokazivao jasne težnje da se toga uticaja oslobodi. On pravi političke kombinacije i nije čovek jedne linije. Ovo se, naravno, ne može računati kao neka zasluga, ali je svakako znak šireg političkog interesa. U Srbiji on proširuje njene kulturne veze i vidike. Pored ranijih istočnjačkih uticaja, grčkog i bugarskog, dolaze sa njim u većoj meri i zapadni. Njegova tolerantna politika prema katolicima učvršćuje srpsku vlast u Primorju i stiče joj novih prijatelja. Naročito je bila od koristi po Srbiju Uroševa odluka da počne sa iskorišćavanjem rudnog bogatstva zemlje. Za vreme tatarske najezde jedan deo saskih rudara iz Erdelja spasavao se, verovatno, na srpsko zemljište i dao ideju da se sa tim poslom počne i kod nas. Kapital su dali ponajviše Mlečani, preko svojih poslovnih prijatelja u Kotoru i Dubrovniku ili neposredno; oni su, spočetka, imali i glavne koristi od toga posla. Prvi od otvorenih rudnika beše Brskovo na Tari. U tom mestu početo je i kovanje srpskog srebrnog novca, potpuno po ugledu na mletačke matapane; od njih je uzet i oblik, i
131
veličina, i težina, pa čak i izgled slova, koja su i kod nas ostala latinska. Mletački srebrni novac gospodario je u istočnom delu Sredozemnog Mora i Srbi su stoga svoju valutu udesili prema njemu, kao u XIX veku dinar prema franku. Mlečani su se brzo stali buniti protiv konkurencije srpskog novca i od god. 1282. upotrebljavali su veoma oštre mere da ga suzbiju. Oni su oglašavali da je srpski novac neka vrsta falsifikata njihovog i uništavali su ga u prometu na svom području. Njihovi protesti dopirali su daleko; na osnovu njih Dante je osudio »raškoga kralja« u svojoj Božanstvenoj Komediji. Razvijanjem rudarstva, koje je brzo uzelo velike razmere, razvio se i trgovački promet, i Srbija je, već krajem XIII veka, ekonomski osnažena, mogla da pojača i svoj politički položaj i značaj.
VIII. DOLAZAK HABZBURGA U AUSTRIJU. 1. Širenje vlasti češkog kralja Pšemisla Otokara II preko alpiskih područja, prema moru. — 2. Rudolf Habzburški i značaj njegove pobede. Područje na kojem su stanovali Slovenci odavno se razbilo na nekoliko teritorijalnih jedinica, kojima su bili na čelu, sem oglejskog patrijarha, uglavnom razni nemački grofovi. Stoga je slovenačkom narodu grof pretstavljao najviši pojam vlasti i gospodstva. Dok naše narodne priče govore o nekim davnim carevima (»bio jedan car«), dotle slovenačke počinju i pričaju gotovo redovno samo o grofovima. Krajem XII veka, dobivši pod svoju vlast Štajersku Marku sa slovenačkim oblastima do ispod Maribora, gospodari Istočne Marke, vojvode Babenberzi, znatno utiču na političku sudbinu tih krajeva. Oni su težili da dobiju i područje Kranjske, naročito posle smrti grofa Henrika Andeks-Meranskog, poslednjeg gospodara toga kraja iz ove dotle srećne porodice (god. 1228.). Za tom oblašću težili su i koruški gospodari iz porodice Španhajma. Ali, smrt je u tim porodicama sredinom XIII veka kvarila sve račune. God. 1246. izumro je sa Fridrihom II rod Babenberga, a god. 1269. umro je bez dece i njegov prijemnik, Ulrih III Španhajm, koji beše sjedinio Korušku i Kranjsku. Ovo izumiranje alpiskih grofova i opadanje vlasti i ugleda oglejskog patrijarha, pod čijom je posrednom i neposrednom vlašću bilo područje furlansko, kranjsko (kojim su upravljali grofovi Andeks-Meranski) i jedan deo istarskog, iskoristio je uglavnom češki kralj Pšemisl Otokar II, pomagan unekoliko od pape. On je još kao princ god. 1251. dobio Istočnu Marku, a kad je posle dve godine postao češki kralj trudio se da svoju vlast proširi još više. U svojim težnjama sukobio se sa Mađarima, koji su isto tako hteli da iskoriste nasledne nezgode u alpiskim oblastima. Kralj Otokar je prvih godina imao gotovo nenadane uspehe; suzbio je Mađare, nagnao ih na otstupanje, a svoje zastave proneo je blizu do obala Jadranskoga Mora. On je god. 1260. Dobio Štajersku; Korušku i Kranjsku je nasledio po ugovoru iza Ulriha III, a potom je postao kapetan Furlanske. Kao pobednik prošao je Otokar kroz Ljubljanu, koja je, ma i za kratko vreme, pokušavala da mu se odupre. Otokar beše pregao da svoj uticaj protegne i na Mađarsku; unutarnje borbe u toj zemlji posle smrti kralja Stevana V († god. 1272.) kao da su mu naročito išle na ruku. Širenje vlasti češkoga kralja kroz alpiske oblasti, u kojima su živeli Sloveni, nije imalo nekih nacionalnih tendencija; ono je došlo čisto iz političke potrebe i iz težnje da se, u pogodnoj prilici, proširi lični posed i uticaj i omoguće sigurniji izgledi za nove i
132
veće ambicije. Ali, da je ta vlast Otokarova duže potrajala, mogla je biti od znatne koristi za budućnost Slovena. Slovenska naselja u alpiskim zemljama i u dolini Dunava došla bi pod vlašću češkog vladara, ma on i ne vodio »češku« politiku, u neposredniju vezu sa Česima i Slovacima; odnosno njihove veze, ukoliko su već postojale, vremenom bi dobile više neposrednosti, jer im se ne bi pravile namerne smetnje i protiv njih se jačali drugi elementi. To bi svakako dovelo do etničkog jačanja Slovena na tom području. Nu, iznenada se pojavio opasan protivnik češkom kralju u licu Rudolfa Habzburškog. Na državnom saboru, 1. oktobra god. 1273., bi za nemačkog kralja izabran ovaj energični i mudri plemić, čije poreklo beše u Švajcarskoj, a koji je u taj mah imao pod sobom čitavu levu obalu Rajne od Vogeza do Bodenskog Jezera. Otokar II nije priznao Rudolfov izbor i uzeo je odmah prema njemu neprijateljski stav. God. 1276. došlo je najzad i do rata između njih. Rudolf je imao na svojoj strani jedan deo crkvenih lica, naročito salcburškog nadbiskupa i njegovo sveštenstvo, i najveći deo nemačkoga plemstva. Otokar je bio suzbijen. Već u bečkom primirju od te godine on je izgubio alpiske zemlje i morao priznati vrhovnu vlast Habzburga. Posle dve godine došlo je do nove i odlučne borbe. Udruženi Nemci i Mađari napali su češkoga kralja, koji je kod Dirnkruta, 26. avgusta god. 1278., bio poražen, uhvaćen i ubijen. Njegovo delo propade sa njim zajedno; od velike Otokarove države osta jedva poluslobodna Češka. Njegove alpiske oblasti, Austriju i Štajersku, dao je Rudolf god. 1282. svojim sinovima, odnosno god. 1283. svom starijem sinu Albrehtu, a od Beča napravio je prestonicu svoje nove oblasti. Korušku je dobio god. 1286. Rudolfov saveznik grof Majnhard tirolsko-gorički zajedno sa titulom hercega, dok mu je, tek posle dužih pregovora, ustupljena Kranjska, i to kao privremen zalog. Inače je i ta oblast imala pripasti kraljevim sinovima. Majnhardov brat, Albreht, dobio je, kao i brat mu Kranjsku, na privremeni posed takozvanu »Vindišku (t. j. Slovenačku) Marku« (Dolenjsku) sa Metlikom. Dolaskom Habzburga u alpisko područje i ustupanjem Kranjske i Koruške tirolskogoričkim grofovima pojačan je uticaj nemačkog elementa. Kao što je Samovu državu, koja je na skoro ovom istom području spajala Čehoslovake sa Jugoslovenima, ranije razbilo franačko prodiranje prema istoku, tako se dogodilo i sada. Habzburzi su bili nemačka porodica i u ove oblasti došli su kao nosioci nemačke vlasti i pobednici nad jednom slovenskom državom. Nemački uticaj postojao je ovde, istina, i ranije; ali, sada je osetno pojačan. To je došlo, najpre, nešto usled toga što Habzburzi zadržavaju vlast u svojoj porodici i što tako svojoj politici daju više jedinstva nego raniji lokalni gospodari, gde je svaki gledao prvenstveno svoj interes. To zadržavanje vlasti u jednoj ili dve porodice vodilo je uvek izvesnoj centralizaciji, koja, prirodno, pazi manje na lokalne obzire i tradicije. Habzburzi su došli u ove krajeve kao nova porodica, iz prilične daljine, iz starih nemačkih oblasti; oni su pretstavljali nov priliv snaga i krenuli sobom lično izvesno pomeranje nemstva prema istoku. Čak se domaće nemačko plemstvo, koje se Rudolfovu sinu Albrehtu nije činilo dovoljno pouzdano, tužilo na dovođenje »stranaca«, odnosno Nemaca iz dinastiji odanijih porodica i krajeva. Ali, najvažniji momenat za jačanje tog uticaja svakako je činjenica da su Habzburzi kao nemački kraljevi u isti mah i gospodari ovog područja. Austrija se otad smatra kao glavni bedem germanstva prema srednjoj Evropi. Sloveni u njoj pretstavljaju samo elemenat podanika, bez svoga plemstva i svojih većih vlasti i bez ikakvog političkog uticaja. Čak i za vreme pokreta i težnja pojedinih plemića da što više dođu do svojih prava na račun kraljeve vlasti, oni se ne
133
ističu ničim, mada je bilo prilika kad je držanje širih krugova moglo za lokalne gospodare biti od presudnijeg značaja. Vlast Habzburga u Austriji trajala je eve do god. 1918. neprekidno. Nijedna druga dinastija, ni domaća ni tuđa, nije toliko vladala nad ma kojim delom Jugoslovena, koliko je ova nad zapadnim plemenima našeg naroda. Istorija Slovenaca otada je potpuno u okviru Austrije. Već osnivalac dinastije, Rudolf Habzburški, razumevao je da razvija moć svoje porodice, dajući svojim sinovima, kao državna lena, čitave oblasti, da tako pojača svoja sredstva i moć, i da, u isti mah, i njima da mogućnosti da uđu u državne poslove. On je od god. 1277.—9. dobio za njih i gotovo sve posede salcburške nadbiskupije i biskupija pasavske, regensburpže, frizinške i bamberške, koje su one dale kao leno hercezima Austrije, Štajerske, Koruške i Kranjske. »Habsburzi tim dobiše (kazuje A. Huber u svojoj Istoriji Austrije) u jugoistočnim kneževinama tako prostrane posede da se drugi koji herceg gotovo ne bi mogao ni održati.«
IX. SRBIJA I BOSNA. 1. Meteži u Ugarskoj i Hrvatskoj. — 2. Kralj Dragutin i njegov savez s Anžujcima. — 3. Podela zemalja između Dragutina i Milutina. Neredi u Ugarskoj iza smrti kraljeva Bele i Stevana imali su za posledicu slabljenje autoriteta centralne vlasti i jačanje sebičnih ćudi i prohteva pojedinih velikaša, plemena i oblasti. U Dalmaciji ponovo uzimaju maha gusarenja Neretljana. Na čelu pljačkaša su Omišani, ban Stanoje i Saracen, koji imaju svoju družinu. God. 1273. oni su opljačkali kefalonskog biskupa Henrika i ugrozili čitav promet u srednjem delu Jadrana. Ne nadajući se pomoći od Mađarske, čija flota, uostalom, nije značila gotovo ništa, dalmatinski gradovi traže veza i saveza na drugoj strani, a posebno na napuljskom dvoru. 20. juna god. 1274. sklopili su Splićani savez sa kraljem Karlom Napuljskim protiv ozloglašenih gusarskih Omišana, kojem se naskoro pridružio i Šibenik. U strahu da ne budu savladani, ako ostanu potpuno osamljeni, Omišani su se stavili pod zaštitu Mlečana. Iz tih lokalnih veza i sukoba, u kojima se odmah naziru stara suparništva većih, razvili su se događaji krupnih razmera. Rat između Splićana i Omišana, koji je počeo, izgleda, u jesen god. 1274. i produžio se još i god. 1275./6., nije mogao potpuno da se lokalizuje. Uz Omišane pristali su stari neprijatelji Splićapa, Trogirani, pomažući ih posredno. Kao neprijatelji splitskog saveznika kralja Karla, Omišani su pomagali njegove grčke protivnike u Albaniji. Zauzet tamo, Karlo nije mogao da razvije veću snagu protiv Omigaana; a bez pomoći napuljske flote Split, opet, nije mogao postići ništa prema ovim gusarima, koji su bili nadmoćniji na moru. Ovaj savez sa dalmatinskim gradovima, kao i prilike u Mađarskoj, izazvaše na napuljskome dvoru življi interes za jadranska pitanja, a sa tim u vezi pojačao im se interes i za dalmatinsko zaleđe. U Ugarskoj je u to vreme vladala potpuna pometnja. Jelisaveta Kumanka, majka maloletnoga kralja Ladislava IV, koji će se posle razviti u besno i pusto momče, kao regentkinja dala je suviše maha svom kumanskom plemenu. Pod uticajem majke i Kumana, mladi kralj dođe u sukob sa dobrim delom svog mađarskog plemstva, sa klirom i pretstavnicima papske kurije, i stoga čak dopade, jedno vreme, i tamnice. U drugom delu svoje vlade, od god. 1282., kralj je opet, sad u suprotnom pravcu, došao u sukob sa Kumanima i njih pobedio uz pomoć austriskoga
134
hercega Albrehta, sina Rudolfa Habzburškoga. Plemstvo i hrvatsko i mađarsko, kao većina feudalaca Srednjega veka, sebično i vođeno samo težnjom da razvije svoj posed i moć, nema mnogo skrupula i iskorišćava u tim metežima svaku priliku da sebe obezbedi i, ukoliko može, podigne. »Od god. 1273. do Karla Roberta (veli u jednoj svojoj raspravi L. Taloci) morali bismo odista sastaviti statistiku o tome u kojoj je porodici ko, koliko puta i kome potčinio takozvane zemaljske interese«. Moćni Gisinzi, plemići na zapadnoj granici Mađarske, dva tri puta su se dizali protiv kralja i mirili se sa njim; on ih je zadobijao častima i titulama (dvojica od njih, Henrik i Ivan. postali su slavonski banovi), da ih izgubi pri prvom obrtu; a ukrotio ih je tek herceg Albreht. Vodički knezovi Babonići, koji drže sa Mlečanima, vode borbe sa pretstavnicima mađarske vlasti i vojuju, uglavnom, po Slavoniji. 1 od. 1277. Babonići uzimaju toliko maha da je kralj morao protiv njih tražiti pomoć iz Napulja, odakle dobija 12 lađa i nešto najamnika. U tim borbama na strani Babonića učestvuje i ugledno pleme Frankopana. Kad je 10. jula god. 1290. poginuo kralj Ladislav, nemajući potomaka, nasta u zemlji još veći haos. Poslednji potomak Arpada, Andrija III, unuk Andrije II, jedno vreme nosilac titule slavonskog vojvode, bio je rođen od jedne mletačke patricijke, odgojen u Mlecima i stoga smatran kao Mlečanin. Po Ladislavljevoj pogibiji dođe on za mađarskoga kralja, pomagan od Mletačke Republike, ali osporen sa više drugih strana. Protiv njega diže se herceg Albreht, kome je otac Rudolf Habzburški, po nekom ranijem mađarskom poluobećanju, dao Ugarsku kao leno, ne pokušavajući, međutim, da ga u nj i vojnički uvede. Mnogo ozbiljnije postadoše pretenzije napuljskoga dvora, koji beše u srodničkim vezama sa poslednjim kraljem. Žena Ladislavljeva bila je kći Karla I Napuljskog; a Marija, sestra Ladislavljeva, beše udana za Karla II. Marija se smatrala kao naslednica iza brata, pa je svoje pravo prenela god. 1292. na sina, koji se van Ugarske krunisao za njenog kralja. Teško je bilo opredeliti se na čiju će stranu ko prići. Plemstvo Hrvatske, Slavonije i Dalmacije beše podeljeno u više stranaka i često u krvavoj zavadi. Jedni se drže Nemaca, drugi Čeha, treći Mletaka, četvrti Anžujaca. Od svih domaćih velikaša i plemena toga vremena najviše se ističu Šubići. To pleme je pred kraj XIII veka toliko moćno da njegovo prijateljstvo traže svi susedi; pri popunjavanju upražnjenog mađarskog prestola ono igra jednu od najpresudnijih uloga. Vladavinom Ladislava IV Mađarska je izgubila gotovo sav uticaj koji beše stekla za vlade Bele IV. Duge i krvave krize u zemlji, jagma velikaša oko vlasti i poseda, i raspusnost kraljeva, oslabili su snagu države i njen ugled; presudna uloga Mađarske u Srbiji i Bu1arskoj poče stalno da pada. Održala se jedino u Bosni, razbijenoj u više teritorijalnih i upravnih jedinica. Mesto mađarske prevlasti, u severnom delu Balkana izbija sve više, od kraja XIII veka, snaga srpske države, koja u prvoj polovini XIV veka dobija zamah velikog stila. Naslednik kralja Uroša, njegov stariji sin Dragutin, mađarski zet, koji je došao do prestola sa mađarskom pomoću i kao njihov kandidat, ostao je gotovo čitava života, pored svih ovih kriza u Mađarskoj, uglavnom njihov prijatelj. Lojalan je ostao dugo i prema Anžujcima, sa kojima je po ženi, a i po majci, bio u srodničkim vezama. Dragutin, uopšte, vodi politiku tako da ni sa jednom od zapadnjačkih država, koje su imale svojih interesa na Balkanu, ne dolazi u sukob; čak se ni mali naš Dubrovnik nije imao razloga tužiti na nj. Obeležen tako, Dragutin je svoju agresivnu politiku mogao uputiti samo u jednom pravcu, odnosno samo protiv Vizantije, onako kako su to činili i predlagali
135
njegovi anžujski prijatelji i saveznici. Njihovom antivizantiskom savezu prišao je i novi bugarski car kumanskog porekla, Đorđe Terterije (od god. 1280.). Koalicija stvorena protiv Vizantije, kojoj je kao ishodišna baza na Balkanu služila Albanija pod anžujskom vlašću, imala je više sreće u opštim diplomatskim pripremama nego u ratničkoj akciji. Anžujci su se uzdali u saradnju drugih više nego u vlastita sredstva, a čitav su posao vodili bez dovoljno poznavanja balkanskih ljudi. U Albaniji oni nisu razumeli da tamošnje plemstvo dobiju na svoju stranu; u toj zemlji, na očigled jednog dela nezadovoljnih domaćih plemenskih prvaka, trebali su da organizuju celu ekspediciju. Da tu nije bilo vojničke sigurnosti ne treba, mislimo, naročito isticati. Stoga se god. 1279. moralo pribegavati prisilnim merama i zatvarati i prebacivati u Italiju neke albanske glavare. Vizantiska kontraofanziva, preduzeta u proleće god. 1281. sa jakim četama, potisla je Karlovu vojsku iz sve središne Albanije. Srbi nisu ratovali zajedno sa anžujskom vojskom, nego prema svojim interesima i u pravcu svojih pretenzija; najpre niz Kosovo, istočno od Lipljana, gde beše granica, a posle, kad im se pridružio grčki odmetnik Kotanica, i duboko u Maćedoniju. Međutim, grčki uspesi naterali su i Srbe na povlačenje. Kralj Karlo, videći neuspeh svojih četa, uspeo je da u savez uvuče još i Mletačku Republiku. Grčki car, zabrinut jačanjem te moćne koalicije, preduzeo je i sam slične mere. Protiv Bugara i Srba pozvao je u savez Tatare hana Nogaja iz današnje Rumunije, a u Italiji je, svojom moralnom potporom, izazvao strahovito Sicilijansko veče sa pokoljem Francuza, 31. marta god. 1282., i jak ustanak protiv njihove vlasti. Zauzet tim nenadanim domaćim zlom, kralj Karlo nije mogao da nastavi svoju balkansku politiku sa potrebnom aktivnošću. Neuspeh toga preduzeća, i onda to što je, negde početkom god. 1282., jašući, pod gradom Jelečem, pao sa konja i slomio nogu, uticalo je na kralja Dragutina da se odrekne prestola. U našim monaškim krugovima pričalo se da je kralj u tom padu video neku kaznu Proviđenja za svoj postupak prema ocu, i da ga je to nagnalo na odluku; drugi, strani pisci, kazuju da je Dragutin ustupio presto samo privremeno, dok se pridigne od bolesti. Prva verzija, koja je ušla u sve naše udžbenike i koja se često ponavlja kao utvrđena činjenica, mogla bi se primiti, da se Dragutin doista i za uvek odrekao vlasti. Međutim, mi znamo, da to Dragutin nije učinio, nego da je zadržao upravu nad zapadnim delovima srpske države, od Rudnika do Trebinja i Konavlja, da je posle primio pod svoju vlast i druge krajeve i da je pokušavao potisnuti sa prestola svoga mlađega brata Milutina, kome je u Deževu god. 1282. ustupio presto. To sve daje povoda mišljenju da je Dragutinova ostavka možda donekle iznuđena, u depresiji bolesti, i da je Deževski ugovor došao da to iznuđavanje donekle legalizuje s izgledima na presto i učešće u vlasti Dragutinovim sinovima. Možda je srpskoj vlasteli bio pred očima primer između braće Uroša i Vladislava, kad je ovaj drugi, iz posebnih razloga potisnut sa vlasti, posle opet živeo uz brata kao neka vrsta sporednog vladara. Dragutinovi prijatelji tvrdili su da je on svoje otstupanje sa vlasti uvek smatrao kao privremeno. Kad je prezdravio, u drugoj polovini god. 1284., Dragutin je dobio od svoga šuraka kralja Ladislava Mačvu sa Beogradom, koju je dotle držala kraljeva majka Jelisaveta, i uza nju Srem i severoistočne delove Bosne, t. j. kraj Soli i Usore. Po tim svojim novim oblastima Dragutin dobija ime »sremskog« kralja. Mačva sa Beogradom, u kojem Dragutin ima svoju glavnu prestonicu (sporedna je bila u mestu Debrecu), dolazi tad prvi put pod srpsku vlast. Srpskog elementa bilo je tu mnogo i ranije, — u toj oblasti pravoslavlje je imalo čvrstog korena, — ali, sad pod srpskom upravom, on se osetno jača i širi. U jednom latinskom spisu iz
136
god. 1308. Dragutinove se oblasti zovu ukupnim imenom Srbija, »Seruia«, dok se Milutinov deo zove starim imenom Raška. Trebinjski deo svojih ranijih oblasti, pošto je dobio severne krajeve, ustupio je Dragutin majci, kraljici Jeleni, a Hum je poseo brat mu Milutin. Važno je utvrditi kako sve vipe sa širenjem srpske države jača i širi se srpsko ime. U doba Konstantina Porfirogenita Srbijom se nazivala oblast čije su granice dopirale na zapadu do Livna i Cetine, a u koju se računala i cela Bosna. Taj širi pojam Srbije (Σερβλία), koja je nazvana tako po svom glavnom plemenu, održao se veoma dugo. U Dukljaninovoj hronici, gl. IX; »Surbia« se deli na Rašku i Bosnu. U srpskim spomenicima ime Srbija, Srьbiя, javlja se prvi put tek u prvoj polovini XIII veka, u Službi prenosa tela sv. Save iz Trnova u Mileševo, napisanoj sigurno bar god. 1237. U zvaničnoj tituli srpskih vladara da se lepo videti koje su zemlje u službenoj kancelariji smatrane kao od iskoni srpske, a koje su im, mada sa srpskim stanovništvom, postepeno pridruživane. U Žičkoj povelji kralja Stevana Prvovenčanoga on se naziva »venčani prvi kralj sve srpske zemlje, Dioklitije i Travunije i Dalmacije i Zahumije«. Međutim, njegov sin, kralj Radoslav, ima titulu: »kralj svih raških zemalja i travunskih«, a kralj Vladislav: »kralj svih raških zemalja i Dioklitije i Dalmacije i Travunije i Zahumije«. Očevidno je, dakle, zbog jednine u gornjem slučaju sve srpske zemlje, i množine u primeru svih raških zemalja, da je prvobitni pojam srpske zemlje obuhvatao samo raške oblasti, odnosno sve njih zajedno. Pod plemenskim srpskim imenom izvršeno je najpre prvo pribiranje manjih geografsko-plemenskih župnih jedinica u samoj Raškoj. Ali, već od kralja Vladislava dolaze i novi nazivi. U jednoj povelji on se prosto zove »kralj srpski«, a u drugoj jednoj »kralj svih srpskih zemalja i pomorskih«. U »pomorske« zemlje spadale su sve one četiri napred navedene oblasti, jer su sve manje ili više imale jedan deo morske obale. Ova poslednja titula ostala je u upotrebi sve do proglasa Srpskoga Carstva. Srpsko ime u staroj bosanskoj državi služilo je kao oznaka za njeno stanovništvo još nesumnjivo u XIII veku. Bosanski ban Ninoslav, u svojim ugovorima sa Dubrovnikom, razlikuje svoje podanike, Srbe, od Vlaha — Romana, podanika Dubrovačke Republike, a kralj Vladislav mu je prosto »kralj raški«. Tek docnije, od XIV veka, kad bosanska država dolazi u sukob sa raškom i kad se, sa postojanjem bosanske države počela da razvija i neka vrsta bosanskog državno-nacionalnog osećanja, počinje njihovo lokalno ime »Bošnjana« ili »dobrih Bošnjana« da u zvaničnim aktima potiskuje srpsko ime. U širokom narodu ono se, međutim, držalo čitavo vreme. Izvesni dubrovački hroničari u svojim beleškama često identifikuju srpsko i bosansko; tako se za mir sklopljen između Dubrovčana i kralja Uroša kaže da su »Dubrovčani učinili mir sa Bosancima«; posle će za cara Dušana reći da je »re di Bosna«. Bosanski ban Stevan Kotroman, sin bana Prijezde, koji je vladao na području prvobitne Bosne, ušao je u bliže veze sa kraljem Dragutinom. Negde oko novembra god. 1284. on se oženio Dragutinovom ćerkom Jelisavetom. Taj brak obnovio je ranije veze između vladalačkih kuća Raške i Bosne i biće u docnijoj istoriji Bosne od velikog značaja.
X. SRBIJA KAO GLAVNA BALKANSKA DRŽAVA. 1. Kralj Milutin i njegova politika. — 2. Srpsko širenje prema jugu, severu i severoistoku. — 3, Izmirenje s Vizantijom cara Andronika II.
137
Sa kraljem Milutinom Srbija je dobila jednog vladara nesumnjivih sposobnosti, visokih ambicija i snažne volje, koja nije zazirala ni od čega. Njegovu političku veštinu krunisao je vidan uspeh, uz priznanje koje mu nisu mogli uskratiti ni najogorčeniji protivnici. Ono što je odbijalo mnoge ljude od Milutina bila je neograničena i kod nas na takvom položaju besprimerna sebičnost i bezobzirnost kad su bili u pitanju njegovi interesi i prohtevi. Njegova moralna osećanja bila su nerazvijena ili se on, smatrajući se po svom položaju izuzetnim čovekom, suvereno dizao iznad njih, vređajući pri tom i najrođenije. Milutina ljudi nisu voleli; ali, svi su ga se bojali. On u izvesnom pravcu, po oštrini, po bezobzirnosti i prema najbližim, po iskorišćavanju svake prilike u svoju korist, potseća mnogo na samoga Nemanju, samo što je on sve te Nemanjine osobine, izgleda, razvio za jedan stepen u gore. Ali, u istoriji postoji svirepa činjenica da državu ponajčešće nisu stvarali ili dizali ljudi od mnogo obzira, nego sasvim obratno. U nas su za to najbolji primeri Nemanja, Milutin i u XIX veku knez Miloš. Pored tih ličnih osobina kraljevih, razvijanju i stabilizaciji Srbije doprinelo je znatno još i to što je i Milutin, kao i Nemanja, vladao dugo, pa tim uštedeo zemlji teže prestone potrese i privikao čitave naraštaje na jednu vrstu vlasti i uprave. U državnoj politici kralja Milutina postoje uglavnom dva razdoblja; prvi je period nastavak stare očeve i bratove politike sa zapadnjacima protiv Vizantije, a drugi je rad i sporazum sa Vizantijom i borba protiv zapadnjaka. Prvi period bio je ujedno i doba glavne aktivnosti Milutinove, sa glavnim tekovinama njegove vladavine; drugi je, u bitnosti, posvećen čuvanju stečenoga. Ne znajući za nesreću koja je zadesila Anžujce u Italiji, Srbi su god. 1282., sa primetnom snagom, počeli svoja osvajanja uz tok Vardara. Njihov uspeh bio je veoma velik, čak neočekivan. Oni su zauzeli Skoplje, koje uskoro postaje, kao najveći grad Srbije, jedno od prestonih mesta; zatim oba Pologa, Ovče Polje, Zletovo i Pijanec. Srpskom uspehu verovatno su dosta doprineli i Tesalci, koji su napadali sa jugozapada. Stari car Mihailo Paleolog krenuo se lično da organizuje borbu protiv jednih i drugih, i da, udružen sa Nogajevim Tatarima, počne ofanzivu. Ali, usred tih spremanja zadesi ga smrt u selu Alage kod Rodosta (11. decembra god. 1282.). Skupljena vojska krenula je ipak na Srbiju i doprla do Prizrena i Lipljana, smatrajući da je tim dolaskom do granice povratila staro stanje. Tatarski odred, pod vođom Crnoglavom, pokuša međutim da prodre i u Srbiju; ali, strahovito nastrada u nabujalom Drimu i pri pokušajima da se spase na obalu. Srbi su nastavljali ratovanje i tokom god. 1283. Udružene vojske oba brata, Dragutina i Milutina, prodreše duboko u Maćedoniju, sve do Svete Gore i do same Kavale. Sam Milutin nastavio je ratovanje i god. 1284., sad u drugom pravcu, pomagan i od nekih susednih, ponajpre albanskih velikaša. Ovog puta on je osvojio zapadne delove Maćedonije, porečku, kičevsku, debarsku i ohridsku oblast, ne nailazeći ni na kakav ozbiljan otpor. Sva ova osvajanja Milutin je dobrim delom i zadržao. Na taj način on je pomakao srpske granice daleko na jug, blizu Kroje, Ohrida, Prilepa i Strumice. Tim osvajanjem on je Srbiju za dug niz godina uputio na jug, niz vardarsku dolinu, prema Egejskom Moru. Do njega Srbija je gravitirala pretežno Jadranskome Moru; tamo su vodili glavni trgovački putevi i sve druge veze, u Dubrovnik, Kotor, Bar i Skadar. Sada se srpski interes znatno proširuje. Posedom moravske, a naročito posedom vardarske linije, Srbi postepeno proširuju, a donekle i pomeraju svoja ekspanziona područja. Vizantija toga vremena, sa carem Andronikom II na čelu, nije imala sposobnosti da se opre toj
138
ekspanziji. Mesto u snagu, ona se pouzdavala, u odnosu prema Milutinu, samo u svoju diplomatiju. I bilo je, ustvari, veoma teško odoleti nadiranju srpskog elementa, čija je planinska snaga nabujala, i koji je eksploatisanjem sve većeg broja novih srebrnih rudnika (Rudnik, Trepča, Brvenik, Rogozna i dr.; čitav Kopaonik zvali su Mlečani »Srebrna planina«) došao do bogatih finansiskih izvora, koji su naglo u brđanskostočarskoj zemlji razvili akcioni polet n davali kralju mogućnosti da svoju vojničku snagu pojača nabavljanjem većih najamničkih jedinica. Srpski zamah ovog vremena nije stoga stvar jednog podesnog momenta, nego živa potreba jednog snagom nabreklog organizma. Sem prema jugu, Milutin je proširio srpsko područje i prema istoku. U braničevskoj oblasti, u Ždrelu na Mlavi, behu se utvrdila dva brata Drman i Kudelin, bugarski velikaši i odmetnici od svih vlasti. Iz toga tvrdog skloništa oni su uznemiravali celo susedstvo i izazvali, najzad, god. 1285., jednu mađarsku ekspediciju protiv sebe, a potom i srpski napad. Ali, ovaj srpski napad sa samim snagama kralja Dragutina nije imao uspeha. Šta više, posle njega Drman i Kudelin pređoše sami u ofanzivu i zadadoše mnogo posla Dragutinu. Ovaj stoga zamoli pomoć u brata. Udružene srpske vojske prodrle su (ne zna se tačno koje godine, no ponajpre negde krajem osamdesetih godina XIII veka) u područje odmetnika, skrhale su njihov otpor i osvojile Braničevo. Upravu nad tom osvojenom oblašću, koja otada ostaje stalno u sastavu srpske države, dobio je kralj Dragutin. Tako je srpska etnografska i politička granica proširena i prema severoistoku. Ranije je Braničevo bilo u bugarskoj vlasti; posle pada bugarske i maćedonske države pokušavali su Mađari tokom XII veka da ga preotmu od Vizantije, a tokom XIII veka da ga preotmu od Bugara, koji ga behu ponovo poseli posle vaspostavljanja drugog Bugarskog Carstva. Srpsko osvajanje Braničeva dovelo je do sukoba između Srba i bugarskog vidinskog gospodara, kneza Šišmana, koji je sam polagao pravo na taj kraj. On je iznenada, negde oko god. 1290., upao u Srbiju sve do Hvosna. Na tom putu je, po svoj prilici, opljačkao i razorio Žiču. Kada je kralju Milutinu stigao glas o tom prepadu, koji je doveo neprijatelja tako duboko u Srbiju, on je brzo skupio vojsku i suzbio je napadače pre nego što su stigli do Peći, kuda se behu uputili, a onda je stao da ih goni sve do samog Vidina. Šišman se sa mukom, na lađama, spasao na levu obalu Dunava, dok su Srbi zauzeli njegovu oblast. Šišmanu sad nije ostajalo ništa drugo nego da moli za mir. Uslovi koje je Milutin postavio bili su prilično teški: Šišman mora da prizna srpsku vlast, a o Braničevu, koje ostaje Srbima, nije moglo biti nikakva govora. Kao jemstvo za taj mir imao je biti brak Šišmanov sa ćerkom velikog srpskog župana Dragoša i kasnije brak Šišmanova sina Mihaila sa Milutinovom ćerkom Anom, koja u docnijim spisima nosi i narodno ime Neda. Ovaj mir kazuje dosta jasno da se Milutin osećao gospodarem situacije i da su njegove pretenzije političkog uticaja išle ne samo preko južnih nego i preko istočnih granica srpske države. Kada se još uzme u obzir da je u Sremu i severoistočnoj Bosni, na području koje dotle, posle XI veka, nije više bilo u sastavu srpske države, vladao kralj Dragutin, šireći i na toj strani uticaj Raške, onda se jasno vidi kako je Srbija ovog vremena, od kraja XIII veka, počela naglo širenje u svima pravcima sa svešću o svojoj državnoj i etničkoj snazi. Na istoku je srpskoj ekspanziji postavio branu tatarski han Nogaj, čija se ogromna država širila od Železnih Vrata i Dunava do iza Krima, u nekoj vezi sa Zlatnom Hordom u Rusiji. Han Nogaj, koji je još od god. 1273. bio vizantiski carski zet, vršio je moćan uticaj na političke prilike u severoistočnom delu Balkana, a svojim odredima pomagao je
139
ponekad svoje prijatelje. Videli smo tako njegove čete u vizantiskoj vojsci protiv Srba. Od god. 1285. bugarski car Đorđe Terterije priznavao je njegovu vrhovnu vlast, a god. 1292., kad mu se Terterije učinio kao nedovoljno pouzdan, ušao je Nogaj u Trnovo, gde je kao svog kandidata postavio na carski presto vojvodu Smilca. Nogaj je smatrao bugarsko područje kao svoje, kao nešto što njemu pripada, i to i po obavezi bugarskih vladara koji su mu priznavali vrhovnu vlast, i po krvi koju je za nju dao. On je stoga Milutinovo osvajanje u Braničevu i u vidiiskoj oblasti smatrao kao povredu svog prava i spremao se na borbu. Obavešten o tome, Milutin mu ponudi pregovore. Po svoj prilici on je uveravao Nogaja kako nema namere da širi svoju vlast u Bugarskoj, i svakako je u tom pogledu dao i izvesne obaveze, a kao garantiju da će se držati ugovora poslao je Nogaju taoce, među kojima se nalazio i njegov sin Stevan. Nogaj se tim zadovoljio, po svoj prilici stoga što su ga zaokupili važniji događaji u mađarskom susedstvu i među samim Tatarima. Srpski taoci ostali su na Nogajevu dvoru sve do njegova sloma i pogibije, čija hronologija još nije utvrđena. Nesumnjivo je samo da su oslobođeni još krajem XIII veka. Bugari, koje je tatarska vlast tištala i unižavala, jedva su dočekali da je se oslobode. Car Smilac obratio se za pomoć Milutinu; brak između Smilčeve kćeri Teodore i mladog srpskog kraljevića Stevana bio je izraz tih intimnijih veza. Ali, kad u Bugarskoj dođe do krvavih borbi oko prestola, u kojima se naročito istakao svojom ambicijom i svirepošću Terterijev sin Svetoslav, Milutin osta pasivan, zadržan verovatno od svoje žene, a sestre Svetoslavljeve. Kralj Milutin je sablažnjavao svet svojim nemoralnim porodičnim životom. Naša istorija nema bezobzirnijeg sladostrasnika od njega, ni čoveka koji je u brutalnosti išao tako daleko do kraja kao on. Na njegovim portretima, očuvanim po crkvama, taj se izraz ne može da vidi; ti su portreti mahom iz starijih njegovih godina i sa licem izgubljenim u bradi. Ali, ipak, njegove male oči, sasvim kose i nacrtane kao da škilje, odaju lukavost i neustručavanje od sredstava. Svoju prvu ženu, epirsku princezu, koja mu je rodila jednog sina i kćer, otpustio je još vrlo mlad, ne znamo iz kojih razloga. Drugu ženu, svastiku svoga brata Dragutina, zaveo je kao kaluđericu, venčao se sa njom, pa je i nju oterao, pošto mu je rodila jednu kćer, krštenu neobičnim imenom Carica. God. 1284. već se oženio i treći put sa kćerju bugarskoga cara Đorđa Terterija. Prvi brak mogao je biti politički, i bez njegove volje; ali, drugi to nije bio nikako. Za treći bi, kao i za prvi, mogli pretpostaviti neke političke motive, ali, ipak im ne možemo uhvatiti pravu vezu. Pre je tada Bugarskoj trebao Milutin nego Milutinu Bugarska. Krajem XIII veka, god. 1299., Milutin je sklopio i četvrti brak; ovog puta čisto politički. Evo kako je do njega došlo. Dok je Milutin bio zauzet na severu, pokušali su Vizantinci od god. 1290. da potisnu njegove anžujske i epirske saveznike na jugu. Sin Karla II, Filip Tarentski, kome otac beše ustupio Albaniju kao anžujsku sekundogenituru, oženio se god. 1294. kćerju epirskoga despota Nićifora sa željom da tim brakom pojačaju stare veze i stvore jači front. Vizantinci su ipak imali uspeha i povratili su dobar deo Albanije. Kralj Milutin, kome vizantisko prodiranje nije išlo u račun, pređe i sam u napad i preote Vizantincima god. 1296. nedavno od njih zauzeti Drač. Milutinovo posredovanje kvarilo je Grcima sve kombinacije i oni stoga preduzeše sve da ga odvoje od saveznika, pošto im je pokušaj ofanzive protiv Srba, pod vođstvom hvaljenog Mihaila Glavasa, potpuno propao. Carigrad se beše rešio da prizna Milutinu sve oblasti koje ranije beše osvojio, da ga tako zadrži od dalje akcije i da ga ustupanjem toga već za Vizantiju davno izgubljenog područja zadobije kao prijatelja. Na srpski dvor, krajem god. 1298., pođe kao poslanik
140
mudri Teodor Metohit, docniji veliki logofet. Očuvan nam je njegov opširni izveštaj iz Srbije, u koju je tokom pregovora odlazio pet puta, i taj izveštaj daje nam nekoliko dragocenih podataka o Srbiji krajem XIII veka, istina gledanoj očima jednog Grka. Kralj je, prema obaveštenjima koja je Metohit dobio u Solunu, bio voljan za sporazum sa Grcima; ali, postojala je jaka opozicija njegovih ljudi. Ovi, »ljudi od uticaja, naviknuti su na bitke, i to im je najveća radost; naviknuti su još da krišom otimaju stoku, da ne žive na naseljenim mestima nego na granici, po planinama i pustinjama, gde iz zaseda pljačkaju putnike i kradu stoku, nikako ne vodeći računa ni o prirodi, ni o zakonima, ni o pravdi«. Oni utiču na kralja »svaki dan« da ga odvrate od sporazuma sa Grcima i izmišljaju prevare i izgovore da odlože ili osujete stvar. Car Andronik nudio je kralju najpre svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II, a kad ona to odbi, car, da ne bi ozlojedio Milutina, ponudi mu svoju kćer Simonidu, ludo dete od nepunih šest godina. Milutin je želeo da se orodi sa vizantiskom carskom kućom; to mu je godilo sujeti, dizalo mu značaj, i trebalo mu kao moćno sredstvo za osiguranje prestola prema Dragutinu i njegovoj deci. Stoga nije obraćao nikakve pažnje na to što je njegova nevesta dete i što takva veza nije prirodna. Kako je pravoslavna crkva teško odobravala četvrti brak, a zabranjivala ga u slučaju da je treća žena živa, to je trebalo naći načina da se i ta teškoća prebrodi. Kao izlaz našlo se rešenje da se kraljev brak sa Terterijevom kćeri proglasi kao nezakonit, bez obzira što su takvim rešenjem bila pogođena i kraljeva deca, a među njima i sin mu Stevan. U Vizantiji je bilo mnogo lica koja su osuđivala taj novi brak; sam patrijarh carigradski ustajao je protiv toga. Car Andronik je jedva uspeo da umiri crkvu ustupcima na drugoj strani i bolnom izjavom da on mora žrtvovati rođeno dete da bi samo otadžbini dobio i osigurao mir. Grci su znali da kralj Milutin »mnogo polaže na taj brak« i da ne popušta od želje da ga ostvari. Hoteći da na vizantisko poslanstvo učini što bolji utisak, on ga je dočekao, ne kaže se u kom mestu, sav nagizdan. »Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane, i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatom ukrašenim nameštajem«. Gostima je hrana donošena u njihov stan »na zlatnim i srebrnim tanjirima i posuđu«. Kad se taj opis sravni sa Pahimerovim pričanjem o skromnosti i čak ubogosti koju su Grci pre trideset godina zatekli na dvoru Uroša I, može se najbolje videti koliko su se prilike promenile i ambicije porasle. Grčki poslanici su se nadali da će u poslednji čas zbog tog kraljevog raspoloženja moći što povoljno iščupati za Vizantiju i tražili su neke varoši i predele na granici da ih kralj vrati, a za veću sigurnost hteli su da se na novi ugovor zakunu kralj, kraljica-majka Jelena, glavna vlastela i glavari crkve. Bilo je i još nekih zahteva, kao da se preda Grcima kraljeva treća žena, da se uzajamno dadu taoci i da se predadu grčki prebezi. Oko svih tih pitanja pregovaralo se dugo, i najposle je postignut sporazum. Nije sigurno da li je Milutin tom prilikom obećao Grcima vratiti Drač ili ga je morao predati Anžujcima; god. 1301. on je sigurno u rukama ovih drugih. Da osujete Milutinov sporazum sa Grcima tesalski prinčevi slali su u Srbiju pisma i razne ljude, govoreći kako carigradskim izaslanicima ne treba ništa verovati i kako Srbi treba da obnove veze sa njima. Sa druge strane, udovica cara Smilca uputila je u Srbiju poslanstvo, koje je sa Grcima zajedno bilo na kraljevu dvoru, i nudila je kralju svoju ruku, upozoravajući ga da sa tim brakom može dobiti i vlast nad Bugarskom. Mi nismo imali ni ranije ni posle vladara o koga su se više otimale države i žene kao ovog puta oko Milutina, mada je njegova nepouzdanost bila prilično poznata; očevidno, to nije dolazilo
141
zbog njegove ličnosti, koliko usled snage koju je Srbija pretstavljala u to vreme i koja bi svakom od suseda, koji se pozove na nju, unapred osiguravala uspeh njegove stvari. Brak između Milutina i Simonide sklopljen je posle Vaskrsa god. 1299. Srbiji je, tobože kao miraz uz carevu kćer, priznato osvojeno područje, a ona je sa Vizantijom sklopila prijateljstvo i savez, koji behu utvrđeni pri ličnom sastanku između Milutina i cara Andronika u Solunu. U jednoj svojoj povelji manastiru Hilandaru Milutin sa ponosom pominje kako je »po maču« dobio južnu Srbiju; ali, ne bez sujete, ističe kako potom postade zet grčkoga cara, koji mu onda dade »onu zemlju u prćiju«. Tim svojim novim rodom Milutin se hvali češće puta, očevidno ponosit na nj, mada mu je on u samoj porodici doneo nekoliko neprijatnosti. Moralna kraljica-majka Jelena nije bila za taj i takav brak, i nije se zaklela na ugovor sa Grcima, mada su to ovi izrično tražili. Ni kraljev sin Stevan nije mogao biti za taj brak, već zbog majke i jer je zbog njega sam morao biti oglašen za nezakonito dete. Protiv toga braka digao se odlučno i kralj Dragutin, i iz ličnih i iz političkih razloga. Kao carski zet Milutin sigurno neće hteti ustupiti presto Dragutinovom sinu, kako je glasio raniji ugovor; a politički on je, posle veza sa Vizantijom, postao neprijatelj dosadanjih drugova u savezu, a posebno neprijatelj Dragutinu bliskih Anžujaca. Dragutin je bio toliko ogorčen da je već hteo i zaratiti na brata, ali do neprijateljstva nije ipak došlo, pošto je Andronik stavio na raspoloženje novom zetu jedan deo svoje vojske, i što Dragutin u tada građanskim ratom rastrovanoj Mađarskoj nije mogao naći potrebne potpore. * Kraj XIII veka, odnosno datum braka sa Simonidom, čini vidan preokret u Milutinovoj državnoj politici. Dotle, on je odlučan protivnik Carstva i saveznik svih njegovih neprijatelja na Balkanu. Glavne svoje dobitke Srbija stiče na račun vizantiskog poseda; glavni putevi srpske ekspanzije vode preko njihova područja. Dizanje Srbije, činilo se, nije se moglo izvesti bez posrtanja Vizantije. Posle ovog braka Srbija ide sa Vizantijom, gotovo uvek za njen račun. Ona više ne osvaja na jugu ništa; period osvajanja završen je uglavnom god. 1299. Kasnije akcije i na drugim stranama, ukoliko ih ima, ne dolaze kao akt novog poleta, nego kao završavanje starih, odnosno već započetih računa. Možda tu ima i razumljivog psihološkog procesa: posle burne osvajačke mladosti došla je staračka pasivnost; kralj se trudio da sam uredi i, koliko može, asimiluje ono što je pridobio za državu. Objašnjenja za njegovo držanje može biti više i svako može imati za sebe izvesnu opravdanost; ali, svakako je nesumnjiva činjenica tu da je Vizantija ovim brakom zadržala Milutinovo širenje na južnim granicama i obezbedila sebi sa te strane mir za poduži niz godina. XI. USPON PLEMENA ŠUBIĆA. 1. Mađarski spor oko prestola. — 2. Šubići i Karlo Robert, kandidat za mađarski presto napuljskog dvora. — 3. Šubići u Bosni. Metežima koji su nastali u Mađarskoj posle pogibije kralja Ladislava i stranačkim sukobima koji se razviše za vreme borbe raznih pretendenata koristilo se ponajviše ugledno plemstvo, i mađarsko i hrvatsko. Kralj Andrija, da bi dobio u plemstvu više oslonca, daje god. 1291. nova prava svoj vlasteli, maloj i velikoj, i obećava redovno godišnje održavanje sabora u Stonom Beogradu, gde će veća kompetencija plemića doći
142
do punijeg izraza. I on, kao i Anžujci, ne štedi na poklonima, darovnicama i obećanjima pojedincima, samo da ih dobije na svoju stranu ili da ih čvršće veže uza se. Izvesne hrvatske plemićske kuće ovih vremena dostižu vrhunac svoje moći. Frankopani tada dobijaju gatačku župu, a od god. 1302. postaju senjski knezovi, dok su ranije u tom gradu bili samo izabrani načelnici. Vodički knezovi Babonići, banovi slavonski, bilo stvarno bilo po imenu, pretstavljaju u Slavoniji prvo bratstvo i kao takvo je s obe strane traženo za saradnju. Prvorođeni sin slavonskog bana Stevana dobio je za ženu god. 1287. kćer bosanskoga bana, Prijezde I, i sa njom zemljeničku župu u Bosni, pa se ojačao još više. U proleće god. 1291. Dujmo Frankopan i Radoslav II Babonić odlaze u Napulj, prilazeći tim otvoreno anžujskoj strani. Ali, Radoslav I, stric ovoga drugoga, nezadovoljan što se njemu ne obraća dovoljna pažnja, prilazi, međutim, privremeno kralju Andriji. Tako rade i mnogi drugi plemići, nevođeni u svojim odlukama nekim načelom, nego čisto ličnim interesima. Oni nijednoj strani ne prilaze bez rezervi, pregovaraju ponekad sa obe, drže po dva gvožđa u vatri, i opredeljuju se samo po momentanim izgledima na uspeh. Taj sistem je očevidno kvario ljude; uništavao stari moral vere i reči. Uostalom, teško je bilo i tražiti neki načelni stav u ovakvim prilikama. Šta je Hrvatima moglo biti stalo do toga hoće li se na mađarskom prestolu održati kralj iz Mletaka ili iz Napulja? Ni za jednog ih nisu vezale nikakve tešnje veze. Na vaspostavljanje svoje hrvatske države nije pomišljao nijedan; tradicija o njoj bila je toliko iščezla da sa njenim vaskrsavanjem nije više računao niko. Ostalo je onda kao jedino da svak gleda svoju korist; to je, uostalom, načelo srednjevekovnog feudalnog plemstva, koje se privodilo u život i u čisto narodnim državama i pri još svežoj svesti o državnim tradicijama jedne moćne i autoritativne celine. Kako su kraljevi malo pazili šta daju i obećavaju i kakvo je bilo plemstvo ovog vremena pokazuju lepo ovakvi slučajevi: u februaru god. 1292. poklonio je kralj Andrija Stevanu Baboniću drežničku županiju, a u avgustu iste te godine isto područje, sa nešto širim granicama, darovao je i porodici Šubića. Za moral izvesnih ljudi rečit je ovaj primer: četiri brata Babonića pokorila su se kralju Andriji i on im je 1. avgusta god. 1299. potvrdio imanja; 7. septembra te godine kralj Karlo prima iste ljude kao pokajnike, pošto su pre nepuna dva meseca otpali od njega. Najdoslednije se u svem tom vrtlogu držalo pleme Šubića, koje se, uostalom, najviše i podiglo. Njihov glavni pretstavnik bio je ban Pavao I, čovek mudar i preduzetan. On je od god. 1274. primorski ban, koji je postepeno postao gospodar cele oblasti od Nina do Omiša. Kralj Karlo zove ga »dragim i vernim rođakom« i upućuje god. 1295. svoga sina da mu doživotno ustupi »bansku čast u delovima hrvatskim i dalmatinskim«. Napuljskom dvoru je u ovom nadmetanju za krunu priličio pomagalo to 1pto su se za njegova kandidata zalagale pape Celestin V i Bonifacije VIII, i što sam kralj Andrija nije bio čovek veće vrednosti. Stoga su Šubići sa mnogo energije mogli da rade protiv zakonitog kralja, šireći sve više i krug svojih pristalica i svoje područje. Kad je god. 1295. umro Karlo Martel, oni su kao novog pretendenta primili drugog napuljskog kandidata, Martelova sina, Karla Roberta, i radili su i za nj sa istom predanošću. U vreme od god. 1290.—1300., pošto je već imao u svojoj vlasti veći deo Dalmacije i jedan deo Hrvatske, Pavle Šubić širi svoju vlast i u zapadnoj Bosni. U oskudici izvora mi danas ne znamo na osnovu kojeg prava je Pavle došao do titule »gospodara Bosne«, sa kojom se prvi put javlja 7. aprila god. 1299. Najverovatnije će biti da je on osvojio neki njen kraj, pa se prozvao po tome; a možda je ta titula došla i kao izraz težnje za tom oblašću.
143
Karakteristično je da o Bosni nema pomena u povelji od 4. avgusta god. 1299., kojom Karlo Napuljski potvrđuje sva prava i oblasti Šubića. Dokle je dopirala Šubićeva vlast u Bosni u ovo vreme ne može se tačno reći; ali, ni u kom slučaju nije prelazila preko Plive i dalje od Rame. Jer je središnu Bosnu držao Stevan I Kotroman i imao potporu u tastu kralju Dragutinu. Nema mnogo pouzdanijih vesti o tome kako se prema ovim mađarskim smutnjama držao u prvo vreme kralj Dragutin. Njegove veze sa Anžujcima, i porodične i političke, bile su dosta srdačne, i ne bi bilo čudo da se kralj Dragutin opredelio za njihovu stranu. Njegov sin Vladislav dobio je doista od napuljskog dvora 19. avgusta god. 1292. vojvodstvo cele Slavonije sem oblasti koje su držali vodički knezovi i Frankopani. (Slavonija se, treba znati, delila na dve nejednake polovine; u gornjoj Slavoniji nalazilo se pet županija: varaždinska, zagorska, zagrebačka, križevačka i virovitička; a u donjoj četiri: dubička, sanska, glaška i vrbaška.) Ali, brzo posle toga Vladislav je, zajedno sa ocem, došao u bliži dodir sa kraljem Andrijom; bar se, u jesen god. 1293., venčao sa njegovom srodnicom Konstancom iz porodice Morozini. To je svakako u vezi sa odlukom kralja Andrije iz te iste godine, kojom je svojoj majci Tomazini Morozini dao na upravu Slavoniju. Da je kralj Dragutin, i pored te veze, — uostalom, kako smo videli, uobičajene u to vreme — uspeo očuvati poverenje napuljskog dvora kazuje činjenica što su otud toplo preporučivali Dragutinu i njegovoj ženi da pomognu Karlu Robertu, koji se početkom god. 1300. spremao da pređe na dalmatinsku obalu. God. 1300., avgusta meseca, doista, knez Đuro Šubić, brat bana Pavla, preveo je Karla Roberta u Split. Tamo je god. 1297. papa Bonifacije poslao za nadbiskupa kapelana napuljske kraljice, a god. 1298. osnovao je šibeničku biskupiju, samo da pojača anžujsku stranku u primorskim gradovima. Ali, glavni činilac u celom preduzeću bio je srčani Pavle Šubić. Njemu kralj Karlo i poverava svog unuka, moleći ga da ga pazi i štiti. Ta avantura bila je opasna, ali ona je najbolje merilo snage i samopouzdanja braće Šubića. Stvari su nenadnom smrću kralja Andrije (14. januara god. 1301.) ispale bolje nego što je moglo biti, ali su se Anžujci, prirodno, i tako osećali obaveznim prema Šubićima i bili spremni na velika priznanja. »Ban je Pavao u ono vrijeme (piše V. Klajić u svojoj knjizi o Bribirskim Knezovima) bio kao kakva krunjena glava, kao pravi suveren ... Kao kućni starješina određuje ban Pavao braći i sinovima ne samo zemlje i posjede, ne samo časti i dohotke, nego i zadatke i poslove koje moraju vršiti. Dok mu braća vrše vlast u primorju i u dalmatinskim gradovima, to je sinovima namijenio najnoviju tečevinu svoju, te ih je imenovao knezovima Triju Polja, Hlivna i Cetinske župe«. Po preporuci bana Pavla, Karlo Napuljski potvrđuje njegovu srodniku knezu Hrvatinu i njegovoj braći i sinovima posed bosanske oblasti Donjih Krajeva. Upravu nad pojedinim oblastima dodelio je ban Pavao među svoju braću i sinove. Mlađem bratu Mladenu dao je na upravu svoj deo Bosne već god. 1301.; sin mu Mladen, zvan inače Mladen II, spominje se kao knez Triju Polja i »čitave zemlje hlivanjske«; dok su drugi sinovi Pavlovi postali knezovi dalmatinskih gradova. U Mađarskoj je bila jaka stranka protiv dovedenog anžujskog kandidata. Na njenom čelu nalazio se kaločki nadbiskup. Ta stranka proglasi i krunisa za novoga kralja sina češkoga kralja Vaclava II, koji je po ženskoj lozi poticao od Arpadovića. Ovaj se, krunisan 27. avgusta god. 1301., prozva Ladislav V. Razljućeni papa pozva zbog toga kaločkog nadbiskupa u Rim, na odgovornost, pošto se očevidno suprotstavio njegovoj volji i njegovim jasnim porukama. Trebalo je stoga sad izmisliti nešto što bi moglo
144
umiriti papu, skrenuti njegovu pažnju na druga pitanja i prikazati neposlušni mađarski episkopat kao solidne stubove vere. U tome duhu bi rešeno da se uputi u Bosnu jedna vojnička ekspedicija u borbu protiv jeretika. Ništa, možda, za procenu odnosa između Bosne i Mađarske i za bosansko »jeretištvo« nije karakterističnije od te odluke. Bosna je imala da bude ventil za napeto stanje u Mađarskoj. U njoj treba prosuti krv u ime tobožnjih interesa prave vere, da bi se u stvari izgladila trvenja nastala na drugoj strani i zbog drugih pitanja. Nije stoga nikakvo čudo što su Bosanci u pretstavnicima rimokatoličke vere, donošene toliko puta na maču, isukanom bez razloga ili sa razlozima perfidnim ili izmišljenim, gledali samo svoje protivnike i zbijali svoje redove na otpor. Do borbe je u Bosni doista došlo. Ne znamo samo koji su sve motivi prevladali da se u tu borbu umešaju i da je u glavnom vode ponajviše Šubići. Ban Mladen potisnuo je Stevana Kotromana god. 1302. na istok sve do područja Drine. U junu god. 1304. Mladen je poginuo od »nevernih jeretika«. Ali, borba je nastavljena. God. 1305. Pavle se naziva »gospodarem čitave Bosne«, koju predaje sinu Mladenu. Gospodar čitave Bosne Pavle je postao u smislu tadanjih starih granica Bosne, t. j. Bez Soli i Usore na istoku, u kojima je i dalje ostao da vlada kralj Dragutin. Ne znamo ništa pobliže kako se za vreme ovih borbi u Bosni držao Dragutin, odnosno u kojoj se meri zauzimao za svoga zeta i na koji ga je način branio od Šubića. Možda ga je u aktivnijoj pomoći sprečavalo opšte pomućeno stanje u celom susedstvu; sem ovog rata u Bosni bilo je ratno stanje i između Dubrovnika i njegova brata, kralja Milutina, god. 1301./2. Milutin je imao i nekih računa sa Pavlom Šubićem i sastajao se sa njim na srpsko-hrvatskoj granici u predelu Vrulje kod Makarske (god. 1303./4.). Kako odnosi između Dragutina i Milutina behu zategnuti (govori se nejasno čak o nekom ratu koji se među njima vodio negde u to vreme), svakako je i to u mnogom vezalo ruke sremskom kralju. Nu, gotovo je van sumnje da se ipak zalagao za svoga zeta. Njegovi ohladneli odnosi prema Karlu Robertu došli su kao posledica njegove i zetovljeve borbe sa Šubićima, uz koje se Karlo tada držao nepokolebivo. Ili je možda, što je još verovatnije, napad Šubića u Bosni bio odraz sukoba između Dragutina i Karla Roberta, kad je Dragutin, u vezi sa erdeljskim vojvodom Aporom, istakao kandidaturu svoga sina Vladislava na mađarski presto? Rezultat svega bio je taj da je Dragutinova vojska bila pobeđena u Sremu, i da su Šubići znatno ojačali i proširili svoju vlast u Bosni. XII. SRBIJA U BORBI S ANŽUJCIMA. 1. Kralj Milutin u vezi sa Karlom Valoa. — 2. Unutarnje krize u Srbiji. — 3. Kralj Milutin u borbi s Anžujcima. — 4. Milutin i Mladen Šubić. — 5. Polet Srbije u Milutinovo doba. Mada je kralj Milutin od ženidbe sa Simonidom vidno izmenio svoju spoljnu politiku, nije ipak bio potpuno pouzdan za Vizantiju. On je suviše bio čovek svojih interesa da bi se vezao bezuslovno za jednu politiku, a naročito onda kada se stvore izgledi koji toj politici pretstavljaju opasnost ili čak manji uspeh nego nekoj drugoj. Tako se, tokom izvesnih priprema i događaja god. 1306./8., beše ozbiljno rešio da se ponovo vrati starome savezu s Anžujcima, koji bi bio otvoreno uperen protiv Vizantije. Na Zapadu su, naime, početkom XIV veka u izvesnim krugovima počele kombinacije sa vaspostavljanjem Latinskog Carstva. Glavni povod im je dala ženidba
145
francuskog princa, Karla Valoa, brata francuskog kralja Filipa IV, sa unukom latinskog cara Balduina II. Nevesta je donela mužu u miraz titulu svoga deda i carske pretenzije. U svojim planovima Karlo se naslanjao na napuljski dvor i računao sa njegovim vezama na Balkanu. Ovog puta pomišljalo se na to da se akcija prema Carigradu vodi prvenstveno sa zapadne obale Balkanskoga Poluostrva, iz Albanije, gde je Drač od god. 1305. opet u anžujskom posedu, u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II Napuljskoga. Milutin je doznao za te planove, pa se, videći slabost Vizantije, ugrožene u taj mah od Turaka u Maloj Aziji i Bugara u Trakiji, pobojao da on sam ne primi glavne udarce od nove zapadne koalicije, ako bi joj se isprečio na putu prodiranja prema Carigradu. Možda mu je taj plan i dostavljen sa pozivom da se pridruži. Na Milutina su svakako delovale i te činjenice što je anžujski princ Karlo Robert postigao uspehe među Hrvatima i posle među Mađarima, i što je francuski dvor u borbi sa papama god. 1305. odneo vidnu pobedu i preveo pape iz Rima u Francusku. Nesumnjivo stoji da je Milutin od leta god. 1306. ušao u pregovore sa Filipom Tarentskim i da je bio oberučke primljen. Odmah potom ušlo se u pregovore i sa francuskim dvorom. Poslanici kraljevi behu Marko Lukarić iz Dubrovnika i Trifun Mihaeli iz Kotora. Svakako po želji francuskog dvora, da se obaveste o toj balkanskoj kraljevini, uputili su crkveni krugovi jednog učenog dominikanca da podnese izveštaj o Srbiji. Taj izveštaj je sačuvan i veoma je zanimljiv. Dominikanac je svoja obaveštenja dobijao od jedne Anžujcima odane osobe, stoga u njegovu pričanju dobro prolazi anžujski zet kralj Dragutin, dok je Milutin prikazan najcrnjim bojama, kao nepouzdan, surov i razvratnik. Izveštaj je očevidno pristrasan i stoga na izvesnim mestima namerno neistinit. On je išao na to da se savez između Karla i Milutina svakako osujeti. Stoga je zastupao ova gledišta: srpskome kralju ne treba verovati, sve što obeća on će odreći i izvrnuti. Sad se boji Karla da bi mu mogao odmetnuti Primorje sa većinom nezadovoljnih katolika i da bi posle uspeha nad Grcima mogao okrenuti svoju vojsku i na nj; zbog toga straha on sad nudi prijateljstvo. Želeći da nagovori Karla čak na aktivnost protiv Srba, on ih pretstavlja, istina, kao lepa stasa (kako muške tako i ženske), ali im poriče hrabrost. »Jedan pravi ratnik poterao bi njih pedesetoricu.« Nu, Karlo se ipak rešio na savez, na osnovu izveštaja sa drugih strana, koji su Milutinovu saradnju preporučivali kao dobrodošlu. Ugovor je sklopljen 27. marta god. 1308., a predviđao je zajedničku borbu protiv Vizantije. Karlo je priznavao srpskome kralju njegova ranija osvajanja u Maćedoniji: čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do Maće i kičevski kraj. Štip nije unesen u to priznavanje, jer ga kralj, kako se izrično kaže, drži za se i za svoje naslednike kao nesumnjivu svojinu. Taj je ugovor sadržavao i Milutinovo obećanje za prelaz u katoličanstvo. Da bi savez bio čvršći, imala se Milutinova kći Carica udati za Karlova sina Karla. Papa Kliment V odobravao je sve to, zadovoljan mogućim verskim uspehom u Srbiji, a verujući u Milutinove poruke. Milutin je doista pristao na sve ugovorene tačke i lično je potpisao ugovor, u Srbiji, 25. jula god. 1308. Njemu se činilo da su planovi na francuskom i napuljskom dvoru potpuno gotovi i da je stvar sazrela. Bez ikakvih obzira na svoje veze sa Carigradom on je odmah krenuo vojsku prema Solunu. Ta vojska, sa nedovoljno disciplinovanim turskim najamnicima, nije postigla nikakva uspeha; čak je došlo do uzajamne borbe između Srba i Turaka, u kojoj su ovi drugi potučeni i razjureni. Nije trebalo dugo vremena da se vidi kako od nameravane obnove Latinskog Carstva neće biti ništa. Karlo Valoa dao se naskoro na sasvim druge planove, žudeći da dobije upražnjeni carski presto u Nemačkoj, a Filip Tarentski u Albaniji imao je neznatne
146
uspehe. Milutina su najverovatnije obavestili o više fantastičnim nego realnim koncepcijama Karlovim Mlečani, koji su došli u sukob sa Francuzima i sa papom. Oni kao da čak ušućuju i Milutinovu aktivnost prema Albaniji. To bi se dalo izvesti po tome što ga u jednom njihovom pismu od 10. maja god. 1309. nazivaju »kraljem Srbije, Huma, Duklje i Albanije«. Ali, Milutin nije mogao, a još možda i čekajući na događaje nije ni hteo da preduzima ma šta što bi izazvalo sukobe sa najnovijim saveznicima, koje je najzad ipak napustio. Ostavljajući Anžujce, on se nanovo obratio Vizantiji, koja zbog svog teškog položaja nije ni pomišljala da postavlja kakve bilo uslove srpskome kralju ili da mu čak pravi ozbiljne prekore. Njoj je trebala Milutinova pomoć protiv turskih najamnika u Evropi, kao i protiv pravih turskih osvajača u Maloj Aziji, koji su sve više uzimali maha i sve se više primicali Dardanelima i Bosforu. God. 1313. borili su se prvi put pravi turski vojnici, ne najamnici, sa Srbima, i to u Maloj Aziji, kuda je Milutin, na molbu cara Andronika, uputio srpsku vojsku pod vođstvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi su u tim borbama ostali pobedioci i spomen o toj pobedi upisali su u jednom natpisu na crkvi u Nagoričinu, u blizini koje će se, šest stotina godina posle toga, voditi odlučna bitka u završnoj borbi između Srba i Turaka na evropskom tlu. Kralj Milutin je, u isto vreme, bio zauzet i unutarnjim krizama, koje su ga sprečavale da preduzima štogod u susednim oblastima. Sa bratom, kraljem Dragutinom, dolazio je u sukob češće puta. Glavni razlozi nesporazuma bili su ovi: 1. što je Dragutin sve više sticao uverenje da Milutin ne misli da obezbedi presto njegovu sinu Vladislavu, nego pod uticajem svoje tašte pomišlja čak da na srpski presto dovede svoga šuraka, vizantiskog princa, Dimitrija; i 2. što je Dragutin bio protivnik bratovlje grkofiloke politike. Oko god. 1312., verovatno kad je Milutin poslao svoju vojsku u pomoć Grcima, digao se Dragutin ponovo protiv njega. Milutin se u jedan mah našao u teškom položaju, jer je dobar deo plemstva bio uz Dragutina. Iz te nevolje spaslo ga je sveštenstvo, koje se stavilo na njegovu stranu, a to je učinilo stoga što mu Dragutinove veze sa Zapadom nisu ulivale mnogo poverenja. Milutin je prema crkvi bio široke ruke i podizao je i obnavljao mnoge crkve i manastire na sve strane. To mu je sad priznala crkva, pomognuta i bogatim finansiskim sredstvima kraljevim. Kraljev čuvar blaga beše novi banjski episkop Danilo, čuveni pisac kraljevskih i arhiepiskopskih žitija. Sa tim novcem Milutin brzo skupi najamničku vojsku, ponajviše od tursko-tatarskih elemenata. Sveštenstvo je ipak radilo i uspelo da svojim posredovanjem spreči građanski rat. Dragutin je proširio svoje područje dobivši Rudnik i možda još nešto zemljišta; ali, Milutin se održao na prestolu. Drugu krizu izazvao je Milutinov sin Stevan, koji se posle očeva braka sa Simonidom osećao unižen i zapostavljen. Po svoj prilici i njega je izazivala Milutinova namera da na presto u Srbiji dovede grčkog princa Dimitrija, mada se ovaj, videvši primitivnost srpske sredine, brzo ohladio i vratio u Vizantiju, napuštajući svaku pomisao o tom da postane vladar takve zemlje. Verovatno ga za taj poziv nije oduševljavala mnogo ni sestra Simonida, koja se nije osećala dobro uz ostarelog i surovog Milutina i koja, zbog njega, ne izgleda da je volela ni zemlju kojoj je bila vladarka. U Srbiji je bilo dosta opozicije protiv grčkog uticaja na dvoru, koji je jačao primetno poslednjih godina, i uz Stevana se našlo dosta nezadovoljnika, posebno u Zeti gde je on bio namesnik i gde je katolički elemenat imao dosta uticaja. Kada je Stevan oko god. 1313. digao bunu, Milutin se brzo krenuo u Zetu da lično uguši pokret i natera ljude na pokornost. Stevan se predao ocu na milost, po pričanju, na njegov poziv. Čim ga se dočepao, Milutin ga je okovao i u
147
Skoplju dao oslepiti, pa ga je potom uputio u Carigrad, u zatočenje, sa ženom i sa dva njegova sina, Dušanom i Dušicom. Potkupljeni dželat nije sasvim oslepio Stevana, nego mu je oprljio prednji deo očiju, tako da je mogao videti; da je to od oca krio celog života ne treba, mislim, naročito isticati. I u Stevanovom slučaju sveštenstvo se živo zalagalo da dođe do izmirenja; posle sedam godina zatočenja mogao se ubogaljeni princ vratiti u otadžbinu, gde mu je otac dao na upravu župu Budimlje. Odvojena od svojih sinova, živela je stara kraljica Jelena u svojoj posebnoj oblasti u Travuniji i zapadnom delu Zete sve do svoje smrti, 8. februara god. 1314. Na njenom dvoru u Brnjacima, piše njen biograf Danilo u najlepšem svom sastavu, pisahu se »knjige božanstvene«, t. j. knjige namenjene crkvenim potrebama, pravljahu se sasudi ukrašavani zlatom, srebrom, biserom i dragim kamenjem i svešteničke rize i utvari. Na njenom dvoru nalazile su utočišta udovice i sirote devojke, koje je posle udomljavala. Kao svoju zadužbinu ona je podigla pravoslavni manastir Gradac, danas u ruševinama, značajan u srpskoj arhitekturi naročito stoga što je u njegovu građenju, prvi put u unutrašnjosti Srbije, upotrebljen gotski stil. Inače je kraljica Jelena, kao katolikinja poreklom, bila štedar zaštitnik svojih ranijih suvernika i pomagala je i obnovila čitav niz crkava u Primorju, a naročito u Baru i Skadru. * Do otvorenog sukoba između kralja Milutina i Anžujaca došlo je tek posle smrti kralja Dragutina († 12. marta god. 1316.), koji se pred kraj života pokajnički zakaluđerio i dobio novo ime Teoktist. Milutin je odmah po bratovljoj smrti krenuo na sinovca Vladislava, uhvatio ga i zatvorio. Hteo je ne samo :da se na taj način obezbedi od njega u pogledu njegova prava na presto, nego i da ga liši oblasti koje je kralj Dragutin dobio kao lično leno. U svojoj gramžljivosti Milutin je, možda i ne idući za tim potpuno svesno, doprineo time znatno najpre jačanju centralne, odnosno kraljevske vlasti, a zatim i širenju obima srpske države. Mačva do njega nije pripadala Srbiji, nego Mađarskoj; potiskivanjem Vladislava iz toga kraja Milutin i tu oblast pokušava uvući u srpsko državno područje. Soli i Usoru nije dirao. Taj Milutinov upad u Mačvu izazvao je protiv njega mađarski dvor, koji je iz srodničkih i političkih razloga zaštićavao Vladislava, i koji je, u isto vreme, branio i svoje područje od zahvata raškoga kralja. Stvari se zapletoše na više strana. Bez Dragutina se nije mogao održati u Bosni ni njegov zetski dom Kotromanića. Udovica Stevana Kotromana morade da beži sa sinovima iz zemlje, i to naglo: jedni članovi spasavaju se u Dubrovnik, a drugi u Medvedgrad. Mladen II Šubić postaje sad doista gospodar cele Bosne. Ali, osion i neobuzdan, on niti je znao ni mogao da očuva velike i za jednu velikašku porodicu retke, gotovo vladarske tekovine svoga oca. Još za života očeva zapleo se on u sukobe sa Mletačkom Republikom, pomažući ustanak Zadrana protiv nje i primivši se da bude zadarski knez (god. 1311.) Borbu sa Republikom Mladen je nastavio i posle smrti svog oca Pavla († god. 1312.) i imao je izvesnih vojničkih uspeha, ali ne i dovoljno snage da sam, bez pomoći mađarskog kralja, vodi rat sa veštim i dobro organizovanim Mlecima. Posle vojevanja od dve i po godine Zadar se opet pokorio Republici Sv. Marka, a ban Mladen se morao odreći svoga kneževstva u tom gradu (23. septembra god. 1313.) Od toga časa njegova zvezda tamni. Taj neuspeh izazvao je protiv njega čitav niz nezadovoljnika. Već god. 1315. pobunio se Trogir i tražio zaštite kod Mletaka, i Mladen ga je, znatno popuštajući, jedva umirio. Ubrzo se javljaju pobune i neprijateljstva i uglednog hrvatskog i bosanskog plemstva. Krčki Frankopani, krbavski Kurjakovići i lički
148
Nelipići stvaraju protiv njega zajednički front u Hrvatskoj, a u Bosni se dižu Hrvatinići i levanjski knezovi Mihovilovići. Naročito mu postadoše opasni vodički knezovi Babonići, banovi Slavonije, i otvoreni suparnici za prvenstvo među hrvatskim plemstvom. Posredovanjem Dubrovčana došlo je jedino do izmirenja između Mladena i bosanskog banovića Stevana II Kotromanića. Mladen je vratio Stevanu očevu oblast u središnoj Bosni, ali ga je učinio potpuno zavisnim od sebe. Čak, kad je trebalo da se Stevan oženi kćerju kneza Majnharda Ortenburškog, ban Mladen je uzeo na sebe da moli papu za dozvolu, jer su mladenci bili u srodstvu. Papa je izdao traženu dozvolu 18. jula god. 1319. Mađarski kralj, ozlojeđen držanjem kralja Milutina, uz moralnu pomoć papinu, stvorio je čitavu koaliciju protiv njega i organizovao je napade na Srbiju sa više strana. U tu koaliciju uđoše sem Mađara još ban Mladen i Albanci. Rat Dubrovnika sa Milutinom god. 1317./8. nije, možda, isto tako, bez neke veze s ovom akcijom. Protiv Srbije se odavno nije dizalo toliko neprijatelja; nikad dotad ona nije morala da vodi borbu na tri fronta. U ranijim prilikama, kad su se javljale slične opasne situacije, Srbija je ili tražila tuđu pomoć, ili gledala da diplomatski izmanevriše bar jednog protivnika ili da samo na jednoj strani bude tučena. Ovog puta Milutin ulazi u borbu sam, na svima stranama. Srbija sad raspolaže drukčijom snagom od one kakvu je imao Stevan Prvovenčani na početku XIII ili kralj Uroš sredinom toga veka. Borbe su počele najpre na jugu. Iza sukoba sa Dubrovčanima dolaze borbe sa banom Mladenom, u kojima glavnu ulogu sa srpske strane imaju tri hrabra brata Branivojevića iz stonske oblasti. Od 10. aprila god. 1318. Mladen uzima titulu »glavnog gospodara humske zemlje«, našto Milutin odgovara svojom novom titulom »kralja Hrvatske«. U tom ratu od god. 1318./9. ban Mladen je bio prisiljen da preko Dubrovčana traži mir i kao garantiju morao je dati Milutinu taoce, među kojima se nalazio i njegov brat, omiški knez Grgur. Napade iz Albanije vodio je Filip Tarentski, kome se pridružilo više albanskih prvaka, od kojih su se neki odmetnuli od Srba. Njih je sve naročito bodrio god. 1319. papa Ivan XXII svojim poslanicama. Ali, i na toj strani borbe su završene bez srpske štete. — Glavni napad izveli su, naravno, Mađari, u Mačvi i Beogradu, koji su zapalili. Nu, i njihove vojske su zastale ispred rudničkih planina i pred masivom Kosmaja. Nemoćan da savlada otpor, kralj Karlo je zazivao papu da krene protiv Srba i još koga od katoličkih vladara, kako bi sa njihovom pomoću mogao da prodre do mora i osvoji celu Milutinovu državu. Papa je doista pokušavao da privoli češkog i poljskog kralja i neke nemačke knezove da se pridruže Mađarima; ali, od svih tih poziva nije bilo nikakve koristi. Na srebrnom oltaru, koji je god. 1319. poklonio, u Srbiji još od Nemanje poznatom, hramu Sv. Nikole u Bariju, kralj Milutin se, očevidno posle mađarskog povlačenja, beleži, ne bez izvesnog, uostalom potpuno opravdanog samozadovoljstva, kao gospodar »od Jadranskoga Mora sve do reke velikoga Dunava«. Srbija je izdržala jednu prilično tešku probu snage i ostala je potpuno nepokolebana. Na Balkanskom Poluostrvu toga vremena ona je sad nepreporno bila glavna sila. Poslednje dve godine svoga života Milutin je proveo relativno mirno. Nije dospeo da vidi kako će se u Vizantiji da razviju u ozbiljan građanski rat zategnuti odnosi između staroga cara Andronika II i njegova unuka i naslednika Andronika III, koji su započeli svoje sukobe god. 1321. Obe strane pozivale su Milutina da im se nađe u pomoći, i on se, lukav kao i uvek, upuštao u pregovore sa obadvema, pazeći dobro da uoči sa kojom bi
149
mogao doći do boljih izgleda po sebe. U jesen, 29. oktobra god, 1321., Milutin je iznenada umro od apoplektičnog udara, u svojoj prestonici, u Nerodimlju. Uspon Nemanjića bio je postepen, ali stalan. Od Nemanje, pravog tvorca srpske srednjovekovne države, napredak je vidan gotovo u svakoj generaciji. Prvovenčani diže Srbiju na kraljevinu i stabilizuje je u jedno od najkritičnijih vremena po Balkansko Poluostrvo, koje je izmenilo gotovo sve odnose na njemu. Kraljevi Radoslav i Vladislav uspevaju da sačuvaju zemlju od spoljnih udara; kralj Uroš otvara nove vidike i priprema finansisku snagu Srbije. Sa Milutinom Srbija postaje glavni politički činilac na Balkanu i država sa apsolutnom vrednošću. Njene granice pomeraju se daleko od onih koje je on zatekao. U IX veku Srbija ne ide na istok dalje od Rasa; u XI veku granica joj je oko Zvečana, u XII oko Lipljana, a sa Milutinom ona prelazi Skoplje i zahvata Ovče Polje. Sem Jadranskoga Mora i Neretve, kud je bila dotad upućivana, Srbija se sada pruža niz Vardar na egejsku obalu. Severoistočna granica obuhvata Braničevo i približava se Timoku; na severu se dopire do Save i Dunava. Čitave nove oblasti ulaze u sastav srpske države, kojoj dotle nisu nikad pripadale, i postaju i etnički, ukoliko to još nisu bile, naš narodni posed (Braničevo, Mačva). Ekonomski napredak Srbije Milutinova vremena bio je dosta brz i obiman i davao je kralju obilna sredstva za sve njegove planove. Naročito se razvilo rudarstvo u nekoliko veoma aktivnih rudnika (Brskovo, Trepča, Rogozna, Brvenik, Rudnik i dr.), koji su davali mnogo srebra, olova i nešto bakra. Uz rudarstvo, kojim su se najviše bavili Sasi i po kojima je ostalo sve do danas više lokalnih naziva (Sase, Saška Reka, Sasino i sl., a možda čak i oznaka Šakci, Šokci) i prilično dosta tehničkih izraza za posao, razvila se lepo i trgovina. Glavni kapital davali su Mlečani, a glavni trgovački posrednici behu Dubrovčani i Kotorani. Prema delimičnim dubrovačkim trgovačkim računima promet između njihova grada i Srbije iznosio je god. 1325. oko 160.000 perpera godišnje, odnosno na 2,000.000 ondašnjih »dinara«. U Milutinovo doba naročito se razvila crkvena umetnost. Nijedan naš vladar nije podigao i obnovio toliko crkvenih građevina koliko on, i to i u Srbiji i van nje. Njegova glavna zadužbina, u kojoj je bio sahranjen i gde je ležao do sredine XV veka, bio je manastir Banjska blizu nekad vulkanskog Zvečana, koja je hvaljena kao jedna od najlepših crkava srpske države romanskog stila. Andra Stevanović, koji je dugo ispitivao, tvrdio je za nju čak ovo: »Koliko je meni poznato, suvremeno talijansko građevinarstvo može pokazati primerke samo većih dimensija od ove starine srpske, ali se ova građevina u svemu ostalom može po tehnici i estetici da ravna sa najsavršenijim talijanskim građevinama svoga doba«. Gračanica, koja je dovršavana pred samu smrt Milutinovu, građena u sasvim drugom, vizantiskom stilu, očuvana je sve do danas na klasičnom Kosovu. Narodna pesma očuvala joj je pomen sa predanjem, da su oko nje »zbor zborila gospoda hrišćanska«. Sa svojih pet kao slivenih kubeta, zidana sa pažljivo i ukusno složenim redovima opeka među kamenjem, inače bez naročitih drugih dekorativnih elemenata, ona ostavlja prijatan utisak izvesne gracioznosti, a dopada se, posle bliže studije, otmenošću linija i harmonijom celine. Sem ta dva manastira, Milutinove su zadužbine, bilo po tom što ih je obnovio ili nanovo podigao, od glavnijih ove: Bogorodica Leviška u Prizrenu, koja je bila pretvorena u džamiju i koja je nanovo prekrštena, Trojeručica u Skoplju, Sv. Đorđe u Nagoričinu, Kraljeva crkva u Studenici, Sv. Nikita u Skopskoj Crnoj Gori i mnogi drugi. Obnovio je, zajedno sa majkom, i katolički manastir Sv. Srđa na Bojani. God. 1293. sazidao je današnju glavnu crkvu u Hilandaru, pošto je porušio staru Nemanjinu, i obnovio je čitav manastir. Podigao mu je i
150
kule za odbranu od morskih razbojnika, oko samog manastira i na Hrusiji kod mora. Njegova darežljivost osetila se i van Srbije. U Solunu je podigao tri crkve i jedan dvor, u Seru jednu, a u Carigradu je dao podići jednu crkvu u slavnom manastiru Jovana Preteče. U Jerusalimu je osnovao manastir Sv. Arhanđela kao sklonište za srpske hadžije, a na Sinaju je podigao hram Sv. Stevanu u poznatom Bogorodičinom manastiru. U Srednjem veku bila je čuvena carigradska bolnica sa biranim lekarima i sa mnogo kreveta, koju je podigao Milutin i osigurao joj izdržavanje. U toj bolnici postala je naskoro škola za učenje medicine, kao neka vrsta začetka jednog medicinskog fakulteta. Sa građenjem crkava u vezi je i crkveni živopis. Sve Milutinove crkve živopisane su još za njegova vremena sem Gračanice, koja nije bila sasvim dovršena za njegova života. Neke od tih poslova nisu uvek radili srpski majstori (na pr. Nagoričino) nego grčki, a najveći deo, mada zanimljiv i sa mnogo umetničkog interesa, zaostaje ipak za vanrednim freskama Mileševa i Sopoćana. Kao glavnu karakteristiku živopisa Milutinova doba g. Vlad. R. Petković nalazi »težnju za pokretom i za dekorativnim efektom«. N. Okunjev je isticao da se u živopisu našeg XIV veka oseća uticaj rukopisnih miniatura, koje stari monumentalni stil zamenjuju miniaturnim. Šteta je velika što je propao živopis dvaju glavnih Milutinovih crkava, Banjske i Hilandara. Glas »grčkih« slikara bio je na Balkanu toga vremena veoma velik; god. 1331. poverilo se njima da u Kotoru živopišu čak katoličku katedralu Sv. Trifuna. Sem u arhitekturi, kod Srba se oseća u Milutinovo vreme i izvestan polet u književnosti. U to doba pišu: arhiepiskop Nikodim, koji je god. 1319. završio svoj prevod tipika sv. Save Jerusalimskoga; episkop Danilo, diplomat i okretan pisac i vrlo hrabar čovek, koji je spasao Hilandar, posle duge i teške opsade, od navale katalanskih razbojnika, poznat u književnosti po svojim suviše obazrivo pisanim biografijama srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i kraljice Jelene i srpskih arhiepiskopa (od Arsenija I); najzad Teodosije, prerađivač Domentijanove biografije sv. Save, pisac službe i pohvale Simeonu i Savi, najpopularniji srpski pisac Srednjeg veka, sa mnogo zanimljivog i veštog pričanja i sa nesumnjivim književnim talentom. I sam je Milutin pomagao prepisivanje knjiga; jedno evanđelje, rađeno po njegovoj želji god. 1316., za karejsku ćeliju sv. Save, lep i neobičan primerak, očuvano je u riznici manastira Hilandara. Pored svih njegovih ličnih nedostataka i krupnih moralnih mana, Milutin je, ipak, dao zamaha srpskim vrednostima u svima pravcima. Srbija njegova vremena postaje ne samo moćna i bogata, nego pokazuje i ambicije za dela višeg duhovnog života. XIII. JAČANJE BOSNE. 1. Borbe u Srbiji oko prestola. — 2. Pad Mladena Šubića. — 3. Širenje Bosne. — 4. Borbe u Hrvatskoj. — 5. Značaj bana Stevana II Kotromanića. Posle nenadane smrti kralja Milutina, koji nije bio uredio pitanje svoga nasleđa, nastadoše u Srbiji krvave i dosta duge borbe oko prestola. Stevan, smatran kao slep, imao je isprva najmanje izgleda. Ipak, on ostade konačni pobedilac. Ne bojeći se više očeve osvete, skinuo je zavoj sa povređenih očiju, i objavljujući da mu je sv. Nikola povratio vid, uspeo je da brzo osvoji simpatije naroda, koji ga je odranije sažaljevao kao mučenika i pretpostavljao starijem bratu Konstantinu, koji je poticao od prve Milutinove žene, Grkinje, i po starešinstvu i pravu imao dobiti presto. Konstantin je iza smrti kraljice
151
Jelene držao Zetu i tu se proglasio za kralja; izgleda da je Milutin, posle neuspeha sa šuracima, njega bio i namenio za naslednika. U lozi Nemanjića, naime, izrađenoj u manastiru Gračanici god. 1321., od Milutinovih sinova naslikan je samo Konstantin, dok je Stevan isključen, verovatno kao bivši odmetnik i kao sin koji je potekao iz braka oglašena kao nezakonita. Konstantin se uz Milutina i Simonidu pominje i u natpisu u Bariju od god. 1321. Konstantin nije pristajao ni na kakav sporazum sa Stevanom, koji mu je ovaj u početku nudio. U borbi nastaloj posle raskida Stevan je pobedio i na Bogojavljenje god. 1322. krunisao se za kralja, uzevši otad službeno ime Uroša III. Sem sa Konstantinom, Stevan je imao da se nosi i sa Dragutinovim sinom Vladislavom, koji je polagao svoje pravo na raški presto na osnovu obećanja što ih je kralj Milutin davao njegovu ocu u Deževu i posle toga. Vladislava su pomagali prijatelji njegova oca, a naročito mađarski dvor i njegov sestrić, bosanski ban Stevan II Kotromanić. Čak su i dubrovački trgovci u Rudniku bili na njegovoj strani i borili se uza nj. Stoga su se borbe između njega i Stevana otegle duže vremena, sve do proleća god. 1324., a vodile su se uglavnom oko Rudnika. Vladislav je u tim borbama imao malo uspeha i konačno je bio prisiljen na povlačenje. Napuštajući dalje ratovanje, on je napustio čak i oblasti koje je držao njegov otac ne samo u nesigurnoj Mačvi, nego i u području Soli i Usore, i povukao se negde u Mađarsku. Najviše se koristio ovim metežima u svom susedstvu mudri i veoma oprezni, ali ipak u potrebnim časovima preduzetni bosanski ban Stevan II Kotromanić. On je u ovo vreme proširio Bosnu u tri pravca, prema zapadu, jutu, i prema istoku. Prve uspehe postigao je na zapadu, na račun Šubića. Ban Mladen je, videli smo, bio u stalnom opadanju. Njegov neuspeh u ratu sa kraljem Milutinom ohrabrio je mnoge njegove neprijatelje među hrvatskom vlastelom i dalmatinskim gradovima. Čak ni Mladenova rođena braća nisu htela da idu do kraja sa njim, nezadovoljna njegovom osionošću i otsustvom svakog političkog smisla i takta. Već god. 1319. odmetnuo se od njega Šibenik, zatim i Trogir, predajući se mletačkoj zaštiti. Na zboru hrvatskih velikaša, koji je Mladen sazvao da suzbije mletačke spletke i posredovanja u Dalmaciji, on je doživeo to da su se ljudi, mesto na Mletke, ogorčili na nj i da se u redove protivnika umešao i njegov brat Pavle. Protivnici banovi sklopiše odmah i savez protiv njega i pozvaše u nj čak i lica van Hrvatske, kao bana Stevana iz Bosne i moćne Baboniće iz Slavonije. Kad je kralj Karlo dobio vesti o tom pokretu, on je, i inače nezadovoljan što je Mladenovom krivicom došlo do mletačkih uspeha na Primorju, odlučio da pomogne rušenje Mladena. To je odgovaralo i ostaloj njegovoj unutarnjoj politici, koja je išla za tim da se suzbije i slomije moć jake vlastele. Zahvalnost prema porodici Šubića, koja mu je omogućila da dođe do ugarske krune, nije ga više zadržavala od toga rešenja. Po njegovoj naredbi krenuo je slavonski ban Ivan Babonić protiv Mladena, a za njim se uputio i sam kralj. Protiv Mladena diglo se sve. Mlečani, njegovi stari neprijatelji, znatno su doprineli da je ban izgubio Skradin i Omiš u borbi sa trogirsko-šibeničkom frontom. Na kopnu Mladen je bio potučen u borbi kod Bliske, i jedva se begstvom spasao od potpune propasti. Kad je kralj Karlo sa vojskom stigao u Knin, skrušeni ban iziđe preda nj sa darovima, uveravajući ga o svojoj vernosti. To mu je spaslo samo glavu. Inače, još tu izgubio je bansku čast i sve posede, a krajem septembra god. 1322. kralj Karlo ga je odveo kao sužnja i dugo ga držao u tamnici. Smilovao se na njegovu ženu, a svoju rođaku Jelenu, napuljski kralj Robert, kad je ona na putu u Rim došla u Napulj, i odredio joj je u maju god. 1355. pomoć od 200 zlatnih forinti godišnje. Ta činjenica što se banova udovica nalazila u bedi
152
i primala tuđu pomoć kazuje jasno da je Mladen provodio pre smrti težak život i da joj sam nije mogao pomoći. O tom njegovu životu nemamo pouzdanih vesti; sigurno je samo da je Mladen bio mrtav pre god. 1341. Jedno vreme se, na osnovu jedne sumnjive povelje, mislilo da se kralj Karlo na kraju ipak sažalio i da je dao Mladenu grad Zrinj. Iz pouzdanih izvora, međutim, znamo da su tek 31. jula god. 1347. ustupili kralju Lajošu Grgur, sin bivšeg bana Pavla Šubića i brat Mladenov, i Đurađ, sin kneza Pavla, brata Grgurova, svoj grad Ostrovicu, i da je ovaj, u zamenu, dao njima grad Zrinj. Po tom gradu dobila je otad ta grana Šubića svoj naziv Zrinjskih. Posle Mladenova pada ban Stevan je ostao jedini vladar u celoj Bosni, kao veran vazal kralja Karla, kome se pridružio i u ovoj poslednjoj akciji. On otad postepeno ali stalno proširuje bosanske granice. Ključki knez Vukoslav Hrvatinić, rođak Šubića, ulazi u sastav njegove države i dobija potvrđene župe Banjicu i Vrbanju i gradove Ključ i Kotor. Tako Bosna počinje obuhvatati i Donje Kraje sa starim županijama vrbaskom, glaškom, sanskom, dubičkom i gorskom, koje su pripadale ranije hrvatskom području i bile pod vlašću zagrebačke crkve. Hrvatima je uskoro ostalo samo područje zapadno od Une. Zauzeti u Raškoj, Srbi nisu obratili dovoljnu pažnju na Hum, za kojim je bosanski ban živo žudio, želeći da preko njega dobije izlaz na more, koji je nedostajao njegovoj državi. Stevan je osvojio Hum uglavnom za vreme borbe između Stevana i Vladislava, od god. 1323.—1325., i za vreme borbi humskih vojvoda protiv Dubrovačke Republike, čiji su ljudi u Rudniku učestvovali na strani Stevanova protivnika i izazvali stoga kraljevu osvetu. Ban Stevan je imao sporazum sa Republikom da štiti Dubrovčane naročito od napada stonskih gospodara Branivojevića. Radeći to, on je polako utvrđivao u Humu svoju vlast. Posle neuspeha Vladislavljeva, kada je ovaj prešao u Mađarsku, ban Stevan je ušao u područje Soli i Usore i proširio je svoje granice sve do Drine, svakako u sporazumu sa mađarskim kraljem. Isto tako vešto Stevan je iskoristio i zabunu u Dalmaciji posle neočekivanog pada bana Mladena. Velikaši, koji su imali da dele plen, behu nedovoljno pripremljeni na takav ishod i stoga nesložni i suviše surevnjivi; a Šubići su, opet, mada kivni na Mladena, osetili odjednom da su u pitanju i ugled i posedi njihove cele porodice, i pregoše da se odupru opštoj jagmi za njihova dobra. Naročito ustadoše na kneza Nelipića, koji beše uzeo važni Knin, ranije njihov grad, pošto je iz njega proterao novog bana Hrvatske i Slavonije, Ivana Babonića (god. 1323.). Mada je Babonić, postavši kao ban cele Slavonije još i ban Hrvatske, ujedinio sve hrvatsko područje i time postigao nešto čega ranije godinama nije bilo, Hrvati ta ipak nisu hteli primiti. Bio im je tuđ, premda Hrvat. Kralj Karlo ga stoga smeni. Uvređeni Babonići ustadoše tad protiv kralja i smetahu njegovoj vojsci kad je preko Slavonije išla u Dalmaciju. Kralj im, kazne radi, oduze zato Medvedgrad. Tako se dogodi da knez Nelipić i nehotice dobi u Babonićima posrednog saveznika. Šubići, međutim, u borbi sa knezom, pozvaše u pomoć i bosanskoga bana Stevana. Ali, pod Kninom, god. 1324., Šubićeva i bosanska vojska bi potučena, a sam vođ, Đuro Šubić, dopade ropstva. Knez Nelipić postao je posle toga uspeha najjači hrvatski velikaš na području stare hrvatske države. Kralj Karlo nije imao nikakva računa da mu se u licu kneza Nelipića stvori novi ban Mladen i on stoga uputi u Dalmaciju, maja god. 1325., hrabrog, a njemu odanog bana Mikca Mihaljevića, poreklom Rutena, da taj skrši novog deliju. Ban Mikac je najpre sredio odnose u Slavoniji, gde je oduzeo i poslednji deo poseda nekad moćnih Gisinga (Koprivnicu, Đurđevac i Virje). U Dalmaciji njemu se pridružiše bosanski ban i knezovi
153
Šubići i Frankopani, a protiv njih se nađoše krbavski knezovi Kurjakovići i livanjski Mihovilovići i gradovi Nin, Split, Trogir i Šibenik. U borbi god. 1326. ban Mikac bi potpuno potučen i lično onemogućen na celom području iza Gvozda. Bolje sreće bio je u Slavoniji, gde se dugo držao na vlasti. Tamo je posle ljute borbe prisilio Baboniće da predadu kralju svoj tvrdi grad Steničnjak, a dobili su za to god. 1327. Donju Moslavinu i zadržali svoje ostale posede. God. 1340. ugušio je jednu bunu u Zagrebu, na Griču, čiji motivi još nisu dovoljno poznati. »Za Karla I«, kazuje D. Gruber, »bijaše ban Mikac stekao toliki ugled i vlast u banovini Slavoniji da je kralj gotovo sasvim njemu prepustio vladanje na jugu Drave.« Bosanski ban Stevan, videći da zasad neće biti nikakva uspeha u borbi protiv Nelipića, a ne želeći da iz cele ove stvari ne izvuče nikakve koristi, obrnuo se prema južnoj Dalmaciji i poseo je čitav kraj od Cetine do Neretve, izuzimajući samo tvrdi Omiš. On je tako proširio bosansku državu od Save do mora i od Sane do Drine. Tih granica Bosna ranije nije nikad imala. Još Stevanov otac nije izlazio mnogo dalje od granica središne Bosne. U Bosni, bez Huma, beše više državnih oblasti i više gospodara, a sa Humom se njihov broj samo povećavao. Sticaj prilika dao je Stevanu mogućnost da od Bosne stvori nov geografski i državni pojam, da je učini jedinstvenom državom sa jakom centralnom vlašću, i da je digne i u ugledu i u političkom značaju. Do Stevanova vremena Bosna nije gotovo nimalo uticala na susedna područja, njen značaj bio je čisto lokalan i osećao se samo ponekad i to ponajdalje do kakvog primorskog grada. U drugoj polovini XIII veka njeno prirodno područje između reka Une, Save, Neretve i Drine beše čak raskomadano i zemlja vraćena u granice od pre Kulinove pojave. Oblast u kojoj je ban Stevan primio nasledstvo jedva da je obuhvatala područje od dva predratna okružja i posleratne dve županije, sarajevske i tek u pola travničke. Međutim, po obimu, ban Stevan imao je sredinom tridesetih godina oko 40.000 km² i državu koja nije bila manja od Srbije kralja Uroša i početne oblasti kralja Milutina. Sa Stevanom II Kotromanićem Bosna je dobila vladara nesumnjive vrednosti. Ono što je bio kralj Milutin za Dušana, to je bio Stevan II za Tvrtka: tvorac državne stabilnosti i organizator njene unutarnje snage. Njegova državnička veština bila je, inače, sasvim prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da može izići nagrađen; bio je aktivan kad god je trebalo iskoristiti tuđu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlučivati između dva podjednako jaka protivnika on je gledao da održi veze sa obojicom. Takva državnička veština nije, očevidno, mnogo visoka; ali, za one koji se njom služe dosledno donosi koristi i uspeha. A državnici se manje-više svi cene po tom ne kako su radili, nego šta su postigli. Za vremena bana Stevana Bosna se digla privredno. Trgovački promet u zemlji postaje življi; po primeru u Raškoj počinje se i u Bosni s eksploatisanjem rudnika, koje se vrši u glavnom tuđim, i ovde ponajviše dubrovačkim kapitalom. Sa banom Stevanom počinje u Bosni i kovanje domaćeg novca. Na tom novcu se nalazi banov lik u sedećem stavu, sa pravim mačem preko kolena. Ban Mladen kovao je novac oponašajući mletačke matapane, kao i Srbi u Raškoj; ban Stevan približio je posle svoj novac dubrovačkom tipu. Ima čak njegova novca koji je pola bosanski, a pola dubrovački (čak sa dubrovačkim natpisom). M. Rešetar misli, da je ban »htio naprosto da konkuriše sa dubrovačkim«, kujući taj novac protiv volje Republike. Ali, verovatna je i pretpostavka da je ban hteo da tim mešanim novcem istog tipa ujednači na njegovu području odomaćenu vrstu novca.
154
Krajem treće desetine XIV veka ban Stevan je doživeo prvi svoj poraz. Verovatno radi Huma, a možda i zbog težnje banove da se proširi i na štetu samog raškog područja, došlo je god. 1329. do borbe između Raške i Bosne. Rašku vojsku vodio je mladi kraljević Dušan, pun vojničke ambicije. Sukob je, izgleda, bio negde na graničnoj liniji Lima. Studenički iguman zabeležio je da je kralj Stevan poslao vojsku »na bezbožne i pogane babune«, iz čega bi izlazilo da je inicijativa došla sa raške strane. Dušan je pobedio i dobio »besčisleni plen«. Taj poraz učinio je jak utisak na bana Stevana, jer on otada neprestano zazire od Rašana i traži sve moguće načine da se obezbedi od njih. Stalan razlog njegove bojazni bio je Hum, koji on ipak, radi njegova privrednog značaja za Bosnu, odnosno radi izlaska na more koji je vodio preko njega, nije hteo da vrati i da tim najprečim sredstvom umiri protivnike. Rašani, opet, čak i za vreme velikih teritorijalnih dobitaka u Maćedoniji i po drugim stranama, taj gubitak nikako nisu hteli da prežale. XIV. SRPSKA PREVLAST U MAĆEDONIJI. 1. Kralj Stevan Uroš Dečanski u vizantiskim krizama. — 2. Bugarski car Mihailo protiv Srba. — 3. Značaj pobede Srba na Velbuždu. — 4. Pad kralja Stevana Dečanskog. Kralj Stevan se u prvo vreme kolebao u svojoj spoljnoj politici. Da spreči anžujsko pomaganje njegova protivkandidata Vladislava, on je sam mislio da uđe u veze sa njima. To će biti glavni motiv njegove odluke da traži bračnu vezu sa ćerkom Filipa Tarentskog, god. 1323., i da, sa tim u vezi, daje obećanja i o svom prelasku u katoličanstvo i o izmeni verske orijentacije u Srbiji. Kad taj plan nije uspeo, jer su mu Anžujci prozreli pravi cilj, Stevan se obratio na drugu stranu. Zaprosio je i dobio dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, kćer panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika II, bivšeg namesnika u Solunu (god. 1324.) Stevanu je taj brak dizao u izvesnoj meri ugled, poljuljan socijalno osporavanjem zakonitosti braka njegove majke; a njegovoj tazbini on je, međutim, poslužio za druge račune. Panipersevast Jovan polagao je pravo na Maćedoniju sa glavnim gradom Solunom kao na svoju zasebnu državu, jer ju je njegov ded, car Mihailo Paleolog, bio namenio Jovanovu ocu Konstantinu. U srpskom kralju on se sad nadao dobiti saveznika da ostvari to nasleđe. Pomagače je imao i u dvojici svojih šuraka, braći Metohitima, koji su bili gospodari Strumice i Melnika. Posle Marijine udaje, Jovan je, zajedno sa ženom, došao u Srbiju, »na viđenje«, i zadobio je kralja za svoj plan. Naskoro potom počela je Jovanova vojnička akcija, pomagana od Srba. Car Andronik, pobojavši se srpskog posredovanja i novih komplikacija, beše odmah uputio jedno posebno poslanstvo u Srbiju, da se što pre izmiri sa Jovanom i preko njega sa Stevanom. Nenadna smrt Jovanova u Skoplju oslobodila je cara njegovih ambicija i moguće nestalnosti u odlukama. Novi pregovori o povratku Jovanove žene u Vizantiju doveli su na srpski dvor čuvenog istoričara Nićifora Gregoru, kome zahvaljujemo jedan vanredno zanimljiv opis toga puta. Ovo poslanstvo iskoristio je car Andronik da ponudi i Stevanu savez, kako bi se, osiguran od Srba i možda pomagan od njih, mogao sa više izgleda na uspeh upustiti u borbu sa svojim unukom, Andronikom III, koji, nestrpljiv i ambiciozan, nije mogao da sačeka svoje vreme da zakonito dođe na carski presto. Zabavljena svojim nezgodama, ugrožavana od Turaka
155
u svom maloaziskom posedu, stojeći pred građanskim ratom, Vizantija je zazirala od Srbije i nije joj mogla, u ovaj mah, praviti nikakve veće smetnje. Veću opasnost pretstavljala je u taj mah za Srbiju Bugarska. Tamo je god. 1324., iza gotovo jednogodišnjeg perioda anarhije, nastale posle poraza i smrti cara Đorđa II Terterija, bio izabran za cara vidinski knez Mihailo Šišmanović, zet kralja Milutina. Ovaj ratoborni i preki čovek ušao je odmah u borbe sa Grcima, koji su prouzrokovali nesreću njegova prethodnika i iskorišćavali meteže iza njegove smrti. Postigavši u tim borbama lepe uspehe i suzbivši Grke i preko starih granica Bugarske, Mihailo se i suviše poneo i izgubio meru u svojim postupcima. Pobediti vizantisku vojsku u ono doba nije bio težak posao; u njoj su se, i te kako, osećale posledice rastrojstva izazvana borbom o carski presto. Mihailovo samouverenje diglo se još više kad je carsko sporenje dovelo do toga da jedna stranka, ona starijega cara, zatraži srpsku, a ona mlađeg bugarsku pomoć. Andronik Mlađi, aktivniji, i inače nesumnjivo vojnički sa više talenta i sa više uticaja među trupama nego njegov ded, imao je u početim borbama više uspeha. Jedan deo pobede Andronika Mlađeg, III, smatrao je Mihailo delom i kao svoju zaslugu. Možda tim više što je srpski pomoćni odred, upućen starome caru, pod vođstvom vojvode Hrelje, ostao uglavnom pasivan, kao ne hoteći da se izlaže uzalud za već izgubljenu stvar. Kralj Stevan, koji lično beše došao na granicu da se založi za starog cara, odustao je od pohoda kad mu je Hrelja izložio svoja ustručavanja. Stari car je god. 1328. bio srušen. Srbi su pokušali jedino ozbiljniji napad na Ohrid i njegov kraj, ali ih je suzbio Andronik III; na drugoj strani, međutim, dobili su bez muke Prosek, koji je držao i njima izdao jedan pristalica starog cara. Bugarski car Mihailo prekinuo je odranije srdačnije veze sa Srbima, a po svom dolasku na presto raskinuo ih je sasvim. Oterao je svoju ženu Anu, Srpkinju, a venčao se sa sestrom Andronika Mlađega, i time jasno pokazao svoj stav. Pomagao je i Vladislavljevu borbu protiv kralja Stevana, ne što bi hteo da koristi Vladislavu, nego da oslabi Srbiju. Pamtio je očevidno očev poraz i hteo je tako da se sveti. Političke protivnosti, obelodanjene još više povodom priprema i spletaka oko carskog sporenja u Vizantiji i za vreme njegovo, produbile su jaz između Mihaila i Stevana. Savez Bugara sa Andronikom III protiv Srba prirodan je rezultat svih tih odnosa. On je sklopljen u Črnomenu kod Adrijanopolja već god. 1326., kao odgovor na savez staroga Andronika sa Stevanom. Glavni i neposredni cilj saveza, pored obaranja Andronika, bio je potiskivanje Srba iz vardarske doline, gde je njihovo širenje i učvršćavanje pogađalo u ovaj mah na jugu grčke, a na severnoj strani bugarske interese. Posle sporazuma sa Andronikom, svoje glavno širenje Mihailo je, po starim težnjama Simeonove i Asenove Bugarske, mogao upraviti samo prema Ovčem Polju, Štipu i Skoplju, koji su se nalazili pod srpskom vlašću i u srpskoj sferi. Glavni potstrekač za napad protiv Srba bio je stoga car Mihailo. Kada je Andronik, zauzet sav prečišćavanjem svojih obračuna sa dedom i njegovim pristalicama, odlagao napad na Srbe do po nj povoljnije situacije, odnosno do nesumnjiva učvršćavanja njegove vlasti, dovelo je to jedno vreme do raskida odnosa između njega i Mihaila, koji su obnovljeni sa dosta tegoba i tek po obavezi Andronikovoj da će se uskoro doista započeti neprijateljstva. Car Mihailo se živo spremao za borbu sa Srbima, želeći da svoju pobedu učini što sigurnijom i po dalje odnose što presudnijom. Sem sa Vizantijom, on je sklopio savez i sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom. Prikupljao je vojsku sa svih strana, uzimao je u nju i Tatare i Osete. Napad se imao izvršiti sa dve strane istovremeno: Grci su trebali da
156
udare sa juga, a Bugari sa severoistoka. Srbija je na vreme saznala za te pripreme, i među ostalim merama pokušala je, maja god. 1330., da spreči uvoz mletačke robe, a naročito oružja, preko svog područja za Bugarsku. Bojeći se borbe protiv ujedinjenih Grka i Bugara, a nesiguran za zapadne granice zbog držanja bosanskog bana, kralj Stvvan je ponudio Mihailu sporazum, uputivši mu naročito poslanstvo. Kad je Mihailo odbio sve pregovore i krenuo vojsku, Stevan je morao primiti naturenu borbu. Njegova strateška odluka bila je posle toga samo ta da napadne Bugare pre nego što se spoje sa Grcima. I uspeo je u tom. Do borbe je došlo 28. jula god. 1330. kod Velbužda, na izvorištu Strume, čim su Stevanu stigli svi vojni odredi. Bugarska vojska »nije izdržala ni prvi nalet srpske vojske«, nego je pod silnim udarcima prsla na sve strane. Sam car Mihailo naže u beg i u begstvu izgubi glavu. Njegovo telo bi doneseno Srbima i sahranjeno u nedalekom manastiru Sv. Đorđa u Nagoričinu. I u ovoj bitci istakao se mladi kraljević Dušan, za čije se strelce s pohvalom ističe da su bili dobro uvežbani i vešti. Grčki car Andronik III beše došao u Pelagoniju; ali, nije se žurio da svoju neveliku vojsku pridruži bugarskoj, nego je više vršio neku vrstu demonstracije prema srpskoj granici. Na vest o strahovitom bugarskom porazu, čija je posledica bila gotovo potpuno otvaranje bugarske granice srpskoj vojsci, Andronik napusti svaku dalju akciju prema Srbiji i uputi se na istok, da se tamo naskoro naplati na račun dojučeranjeg saveznika. Ovo povlačenje Grka i potpuni poraz Bugara napravili su kralja Stevana gospodarem situacije. Bitka na Velbuždu bila je jedna od najapsolutnijih pobeda srpskih u Srednjem veku. Ona je za više od čitava jednog veka, za vreme celog daljeg trajanja srpske i bugarske države, definitivno raščistila odnose između njih. Bugarska je svedena u svoje prirodne granice od Dunava do Rile i Marice, i nikad više nije se usudila da ih prekorači na srpski račun prema zapadu, ni preko Strume, a kamo li preko Bregalnice. Srpska vlast u severnoj Maćedoniji obezbeđena je ovom pobedom potpuno, a u južnoj njom je pripravljeno područje za dalje Dušanovo delo. »Kako je pobedom kod Velbužda pitanje Vardarske doline i Maćedonije bilo definitivno rešeno u srpsku korist (primećuje tačno g. St. Stanojević u svojoj studiji o toj bitci) vidi se najbolje po tome što se Maćedonija, i kad su, posle Dušanove smrti, u njegovoj državi nastali razdori, i kad je državna snaga usled toga oslabila, i kad se država raspala i rasturila, smatrala kao deo srpske države«. Tu važnu pobedu zapamtilo je i narodno predanje i čuva je u dve lepe narodne pesme. Kralj Stevan postupio je mudro što svoju pobedu nad Bugarima nije iskoristio za osvajanje te zemlje. Iskušenje za takav postupak bilo je veliko: bugarska vojska beše satrvena, a njena zemlja bez odbrane. Sami Bugari nadali su se srpskom osvajanju; nastavljač arhiepiskopa Danila kazuje kako se, spremajući se protiv Srbije, car Mihailo hvalio »da će postaviti presto svoj u državi otačastva Stevanova«. Ne bi, dakle, bilo ništa neočekivano da je i Stevan postupio tako posle svog uspeha. Sa bugarske strane činjene su mu i ponude da spoji Srbiju sa Bugarskom, koja je i inače ostala bez svog cara i vladara. Stevan se, međutim, zadovoljio time što je u Bugarskoj povratio na vlast svoju sestru Anu, prvu carevu ženu, i njenog maloletnog sina, i što je tako osigurao Srbiju sa te strane, imajući mogućnosti da preko sestre vrši uticaj i biva obaveštavan o svemu što mu treba. U unutarnje uređenje bugarske države nije hteo da dira, smatrajući to kao njihovu stvar. Da je u Srbiji posle takvog rešenja bilo protesta i prekora nije teško razumeti; naročito se osećalo nezadovoljstvo u vojničkoj stranci. Da umiri to nezadovoljstvo, kralj
157
je poslao vojsku sa sinom Dušanom prema grčkoj granici, koja je povratila neke nedavno izgubljene pogranične gradove, kao Veles, Prosek, Štip, Dobrun i druga manja mesta. U narodu se dugo verovalo da je kralj Stevan Uroš iz zahvalnosti za tu pobedu podigao svoju slavnu i krasnu zadužbinu Dečane, po kojoj je danas uopšte poznat kao Stevan Dečanski. Nu, to nije tačno. Dečani su početi god. 1327., a završeni su god. 1335. Manastir je gradio Kotoranin, fratar Vita, i dao mu u bitnosti romanski tip, sa mnogo ornamentike i skulpture u belom mermeru. Manastir je veći od naših ostalih srednjovekovnih zadužbina i viši je, otud mu i narodno ime »Visoki Dečani«. Sav je obložen i danas očuvanim mermerom bele i ružičaste boje, koji je pravilno i pažljivo složen. Gabriel Mije drži da je opločavanje mramorom došlo u Srbiju preko dalmatinskih majstora, iz Italije, i to prvenstveno iz Toskane. »U Studenici, Banjskoj i Dečanima daje Italija ono što se pokazuje, a Vizantija ono što se čuva«. »Obrada je kamena (piše A. Stevanović, poznati stručnjak u tim stvarima) od najvećeg tehničkog savršenstva... Tehnička preciznost može se takmičiti sa današnjom tehnikom«. Kralj Stevan imao je težak život. Brak njegove majke dobio je žig nezakonitosti; otac ga je kaznio, sem toga, još i jednom od najbezdušnijih kazni; najbolje svoje godine proveo je u tuđini ili kao talac ili kao zatočenik. Kraj života, i pored tako sjajnih uspeha u spoljnoj politici, doneo mu je još crnje dane. Pored oca i brata, koji su bili protiv njega, na nj se digao i njegov sapatnik iz ropstva, rođeni mu sin Dušan. Tragična smrt i mučenički život, koji su od Stevana napravili svetitelja srpske crkve, ometali su možda pravilnu ocenu njegova karaktera. Da li u tim tolikim sukobima s ocem, bratom i sinom, nije bilo mnogo i njegove krivice? Tačan odgovor teško je dati. Izvesni savremenici, istina neslobodni od prekora da nisu pisali uvek po svom pravom uverenju, kazuju da je u sukobu sa Dušanom više kriv otac nego sin. Misli se da je odnose između njih zatrovala druga žena Stevanova, Grkinja Marija, koja da je htela osigurati presto svom i Stevanovom sinu Simeonu. Drugi misle da je Dušana gurala protiv oca vojnička stranka, koja nije odobravala Stevanovu popustljivu politiku. Pravu istinu teško je utvrditi. Zna se samo da je sukob izbio naskoro posle vojničkih uspeha, u jesen god. 1330., a do neprijateljstava je došlo u proleće god. 1331. Kod Skadra, kud je sa vojskom izbio kralj Stevan, rušeći sinovljeve posede, oni su se, ipak, nekako namirili. Posle toga, maja meseca, Dušan je preko Trebinja stigao u Dubrovnik i pomišljao jedno vreme da zbog očeva gneva napusti Srbiju. Posle novog, kratkog prevrata u Bugarskoj, koji je zbacio sa vlasti caricu Anu i njenu stranku, u leto god. 1331., nezadovoljna vlastela ustade otvoreno protiv kralja. Iznenada, nezadovoljnici izbiše na dvor, nateraše kralja u begstvo, i, uhvativši ga, zatvoriše ga u zvečanski grad. Tu je kralj Stevan naskoro umro, 11. novembra god. 1331., i to, po svoj prilici, nasilnom smrću. Na državnom saboru u Svrčinu Dušan bi ponovo proglašen za kralja i krunisan na Malu Gospojinu god. 1331. XV. SRPSKO CARSTVO. 1. Početak Dušanove vlade. — 2. Odnos prema caru Androniku III. — 3. Kralj Karlo Robert prema Hrvatima. — 4. Građanski rat u Vizantiji. — 5. Jovan Kantakuzen. — 6. Proglas Srpskog Carstva i Patrijaršije.
158
U Dušana su savremenici, odmah spočetka njegove vlade, polagali velike nade. On ih je zadivljavao već svojom pojavom. Bio je, kazuje Filip Mezier, »veći od svih ljudi na svetu u svoje doba«. »Krasan je bio izgledom lica i divnom dobrotom tela svog mimo mnoge sinove ljudske (kazuje njegov savremeni biograf u Danilovom zborniku) i tako reći strašan neprijateljima svojim i svima okolnim vladarima za divljenje«. Ove reči pisane su o njemu pre nego što je postao car, prvih godina njegove vlade, kad se još nisu videla sva njegova dela i pravi krupni značaj njegove ličnosti. U Dušana se verovalo i po uspesima koje je kao mlad vojskovođ pokazao u borbama sa Bosancima, Bugarima i Grcima. Nalazilo se da u njega ima smelosti i snage za velike poteze. Njegov pažljivo rađeni lik u Lesnovskom manastiru, najlepši koji imamo, slikan sa osećanjem veličanstva gotovo kao likovi Hrista Svedržitelja, pokazuje doista čoveka ređih osobina. Njegove krupne, ozbiljne, malo kao setne oči otvorene su široko i uprte nekud u daljinu, iznad svih glava njegove okoline. Oko tankih usana je izraz energije, dok se inače na čelu i na, malom bradom uokvirenom, nešto tamnom obrazu primećuje kao neki trag umora ili zabrinutosti. Obično se uzima da je Dušan bio bolji vojnik nego državnik, odnosno da je znao izvojevati i steći, ali da nije razumeo stečeno obezbediti. U tom sudu ima nesumnjivo dobar deo istine; ponekad se čak htelo reći da je to bez malo rasna crta celog srpskog naroda, vidno obeležena u Dušanovoj sudbini. Dušana je ponela njegova snaga i uspesi koje je postizavao relativno dosta lako, i on je svakako prešao granice koje su odgovarale stvarnoj snazi i interesima srpskog naroda. Ali, sa druge strane, treba imati na umu da je za njegov optimizam, koji ga je gonio na nova dela i nove tekovine, bilo dovoljno osnove. On je osećao da na njegovu putu nema opasnih prepreka, i ukoliko ih ima da mu nisu nesavladljive. Gde god se on ozbiljno založio, stvar je uspevala. Njegov lični ugled i u zemlji i u susednim državama davao mu je opravdanje da nastavlja početo delo. Njegova se saradnja tražila, za njegov se savez plaćala skupa cena. Za njegove skute hvatale su se prve ličnosti susedstva, ljudi od čije su volje nekad zavisile cele države. Dušanu se ne može prebaciti da se nije ozbiljno trudio da stečeno organizuje i uredi; naprotiv, on je u tom pogledu pokazivao revnost dostojnu svakog priznanja. Njegovo zakonodavstvo najbolji je dokaz za to. Njegova je glavna pogreška što je precenio snagu svoga naroda i preduzeo i obuhvatio više nego što se moglo; a nesreća je srpskog naroda bila ne samo što ogromni teret njegova nasleđa nije imao ko da prihvati, nego što jedan deo tog tereta nije zavremena skinut, da pod njim ne klone i ona snaga koja bi drukčije opterećivanje verovatno izdržala. Situacija u kojoj je Dušan zatekao Balkansko Poluostrvo kad je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III, nesumnjivo čovek od vrednosti, vidno trudio da popravi građanskim ratom poremećeni red i blagostanje zemlje i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je srušena Srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se još uvek stojalo u zategnutim odnosima; a Mađarska je samo čekala pogodnu pri-liku da proširi svoje južne granice na štetu Srbije. U Srbiji samoj, koja je od deset poslednjih godina (1321.—1331.) gotovo pune četiri provela u građanskom ratu, pokolebala se disciplina i izvesni velikaši pokazivali su mnogo volje da, kako se to obično kaže, love u mutnom. Sem toga: »Latini i Arbanasi (kazuje jedan francuski izveštaj iz 1332. god.) ljuto su pritisnuti nesnosnim i veoma surovim gospodstvom vlastele slovenske, koju veoma mrze i preziru ... I oni svi, i svaki pojedince, kao da bi se posvetili kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena, kad bi samo videli kakvoga
159
god vladaoca od strane Francuske, koji bi k njima došao ... I doista hiljadu francuskih konjanika ili pet ili šest hiljada pešaka, zajedno sa pomenutim Arbanasima i Latinima, sasvim bi lako osvojili svukoliku ovu kraljevinu, toliku kolika je... Ako god bude dobio ovu kraljevinu, imaće doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svom veku«. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko vešto i mudro, toliko isto brzo i energično nađe izlaz iz toga stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje države. Uspesi koje je postigao bili su solidni. Sa Bugarima se izmirio na taj način što je o Uskrsu god. 1332. uzeo za ženu Jelenu, sestru njihova novog cara Jovana Aleksandra. Bugari su se još dobro sećali Velbužda i Dušanove uloge u toj bitci i bili su zadovoljni što je došlo do ove veze. Dušan je njih ostavio na miru u njihovoj zemlji i nije im smetao da šire svoju vlast u Trakiji, a oni su opet potpuno digli ruke od Maćedonije. Odnos između zeta i šuraka ostao je lojalan čitavo vreme. Dušan je mogao mirno, bez ikakva pribojavanja od kakve bugarske prevare, razvijati svu svoju snagu u borbama sa Grcima i Mađarima. Za Srbiju takav je sporazum pretstavljao jedno od najboljih rešenja; za Dušana lično ova bračna veza nije donela nikakvu sreću. Kraljica Jelena, »zla gospođa« po svojoj uspomeni u Dubrovniku, bila je žena suviše jake volje i vidno je uticala na državne poslove i na Dušana lično. Ona ga je pratila čak i na nekim ratnim pohodima. Sinom Urošem, koga je rodila pod sumnjivim okolnostima, nije usrećila ni Dušana ni Srbiju, a izgleda da mu nije umela dati ni pravo vaspitanje. Ustanak u Zeti, koji je izbio u proleće god. 1332., Dušan je brzo smirio. Za usluge koje su mu Dubrovčani učinili pri tom poslu on im je ispunio davnu želju i prodao im je god. 1333. Ston, koji je, izložen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost, na koju je nekad mnogo polagao sv. Sava, stvarajući tu čak sedište jedne pravoslavne episkopije. Dubrovčani su žurili da dobiju Ston pre nego bi ga, možda, poseo bosanski ban Stevan. Jer ovaj je sve više širio i učvršćavao svoju vlast na humskom primorju i izazvao je god. 1331. protiv sebe, radi tih težnja i radi nastojanja da dobije Korčulu i Brač, neprijateljstvo Mletačke Republike. Stoga su Dubrovčani, da bi bili sigurniji, pregovarali i sa banom o prodaji Stona i dali i njemu izvestan otkup, nešto manji nego Dušanu kao stvarnom vlasniku. Kralj Dušan je prilikom prodaje tražio i dobio pristanak od Dubrovačke Republike da se u Stonu održi pravoslavna vera, odnosno da ostane »pop srpski i da poje u crkvama«. Ali, Republika, koja je bila strogo katolička, nije održala svoju obavezu. U pravoslavnu episkopsku crkvu uvela je već 1335. god. katoličkog sveštenika, a god. 1349. dozvolila je franjevcima da tu počnu svoju aktivnost. Posledica toga bila je da je već krajem XIV veka Ston postao potpuno katoličko područje. Sredivši prilike u zemlji i svoje odnose sa Bugarima, Dušan je mogao da vrši izvesne obračune i sa Grcima. Posledice građanskog rata u Vizantiji nisu mogle da se utru, pored svih nastojanja cara Andronika. Jedan od unutarnjih vizantiskih sukoba, čiji je uzrok u toj atmosferi nepoverenja, beše dobro došao Dušanu. U Carigradu optužiše kao veleizdajnika njihovog ranijeg namesnika u zapadnim oblastima, sposobnog Sirgijana, koji, ogorčen, pređe Dušanu i ponudi mu svoju saradnju. Sa njim je balkanska istorija dobila jednu novu koriolanovsku figuru. Dušan je rado prihvatio Sirgijanovu ponudu; srpski biograf beleži kako se u Dušanovoj glavi začela čak misao da već tada Andronika »koji je njemu zlo mislio progna iz carstva njegova, zemlje grčke«. Ovaj savez usplahiri carigradske gospodare, jer su poznavali ličnu vrednost i jednog i drugog protivnika. Njihovi brzi uspesi, sa osvajanjem Kostura, Ohrida, Strumice i drugih gradova, kazivali
160
su im jasno da se nisu prevarili u oceni. Kad srpska vojska stiže pod Solun, pođe sam car da spasava ugroženi grad. U isto vreme radili su Grci da Sirgijana dobiju živa ili mrtva, ne birajući nikakva sredstva. Kada su ga jednom prilikom smrtno ranili iz zasede, nije im bilo posle teško da njegove ljude pridobiju na svoju stranu i da tim utiču i na Dušana da pristane na izmirenje. Car Andronik je živo radio da od Dušana stvori ne umirenog protivnika, koji sutra može ponovo prihvatiti za mač, nego pravog saveznika, koji mu neće praviti nikakvih teškoća. Do željenog saveza je i došlo, 26. avgusta god. 1334. Dušan je na n, pristao ponajviše stoga što je hteo da bude siguran od Grka u času kad uđe u borbe sa Mađarima, koje su bile na pomolu. Stoga je i vratio Grcima jedan deo otetog zemljišta, a zadržao je gore pomenute gradove sa Prilepom, Lerinom, Vodenom i Čermenom i njihovim područjem. Mađari su napali na severne srpske zemlje baš za vreme ovih Dušanovih operacija na jugu. Dušan je odmah krenuo protiv njih, dobivši od Andronika i jedan grčki pomoćni odred. Pred njegovom vojskom Mađari su se stali naglo povlačiti, sa velikim gubitcima, napustivši Mačvu i severnu Srbiju, a zadržavši samo utvrđene gradove Beograd, Golubac i mačvanski kastel (god. 1335.). I bosanski ban, kao mađarski vazal, počeo je bio neprijateljstva sa svoje strane, ali u malom stilu. Stradanje Mačve ovom prilikom bilo je vrlo veliko; u mađarskim izvorima kaže se da je njeno stanovništvo osetno proređeno. * Kad je god. 1335. umro poslednji muški potomak kuće goričko-tirolske, herceg Henrik, izgledalo je da će njegovi posedi pripasti njegovoj kćeri, udatoj za češkoga kralja Jovana Luksemburškoga. To bi, posle Otokara II, bila nova prilika da slovenska češka kruna postane gospodar slovenačkih oblasti i da vaspostavi veze između dva Austrijom rastavljena slovenska elementa. Ali, austriske vojvode Oto i Albreht, pozivajući se na svoje ranije ugovore, izradiše kod nemačkog cara da im prizna i ustupi južni Tirol sa Koruškom i Kranjskom. To izazva rat između kralja Jovana i austriskih vojvoda, koji je završen Enskim mirom (1336.) i sporazumom ove vrste: austriske vojvode odrekle su se Tirola, a češki kralj Kranjske i Koruške. Tako su ove dve oblasti ostale otada kao sigurno nasleđe kuće Habzburga. Hrvatska vlastela, koja je najviše doprinela da je Karlo Robert mogao dobiti mađarsku krunu, imala je dosta razloga da se od njega nada izvesnim obzirima. Međutim, brzo je dobila dovoljno prilike da se u tom pogledu razočara; uostalom, u izvesnim slučajevima ne bez svoje krivice. Duge borbe kraljevskih pretendenata iskvarile su mnoge ljude od uticaja. Videli smo kako su ih mamile i obasipale obećanjima i povlasticama protivničke strane i davale im tako mogućnosti da ih za svoje usluge ucenjuju. Taj mentalitet ličnog korišćenja i lakog odmetanja, kad se ne zadovolje svi prohtevi, ostao je kod izvesnog dela ljudi i posle, kad je kralj Karlo ostao jedini kandidat i kad se već od god. 1310. učvrstio na prestolu. Dozvoliti da takav mentalitet feudalne gospode ostane neizmenjen značilo bi podrovati do kraja kraljev ugled i njegovu moć. Kralj Karlo nije, međutim, bio čovek koji bi se sa tim pomirio. Od god. 1312. on počinje ogorčenu borbu protiv ojačalih velikaša, najpre mađarskih, a onda i hrvatskih. Kralju je znatno pomagalo to što su velikaši, gramžljivi i surevnjivi jedan na drugog, jer je dobitak jednog išao na štetu drugog, rado sarađivali sa njim, nadajući se pri tom uvek vlastitoj koristi. Videli smo, kao karakterističan primer za to, pad Mladena Šubića. Kad je kralj u drugom slučaju, u onom kneza Nelipića, naišao na značajan otpor znatnog dela hrvatske gospode, on se trgao. Zabrinjavala ga je na toj strani i aktivnost Mletačke Republike, koja
161
je pomagala gloženje među Hrvatima da bi sama, što lakše, došla do primorskih gradova. Pod njenu zaštitu, za vreme velikih trzavica od god. 1322./4., dođoše Šibenik, Trogir, Split i Nin i dobar deo obale od Zrmanje do Cetine. Kralj stoga napusti energičnija gonjenja hrvatskih velikaša u Dalmaciji, i knez Nelipić osta neokrnjena ugleda i poseda sve do svoje smrti, god. 1344. Kao pobedilac kraljevskih banova i kraljeve vojske, on se smatrao kao protivnik krune i, prema tome, kao nezavisan na svome području. U Slavoniji, gde nije zazirao od mletačke agitacije, kralj Karlo je izvodio dosledno svoju politiku. Slomivši Gisinge, on lomi i Baboniće. Od god. 1323.—1328. oni su izgubili tri važna grada: Medvedgrad, Steničnjak i najzad Zrinj; prva dva im je uzeo kralj neposredno, a treći su, založen zbog isplate neke otštete, morali ustupiti po kraljevoj naredbi. Stoga se jedan deo članova te velike porodice odmeće od njega i prilazi austriskim vojvodama. Samo jedna grana te kuće zadržala je punu kraljevu milost; to behu Nikola i Dujmo, sinovi Radoslava Babonića. Oni su od god. 1321. držali Ostrožac na Uni. Kasnije im je kralj, pošto mu je Nikola u borbi sa Vlasima spasao život, potvrdio stare i dao nove posede. »Grad Ostrožac, Dobrničku zemlju i njihova dobra okolo grada duž Une do grada Krupe, prema Blagaju, zaokruglio je kralj sa dotlen kraljevskim selima kao svojim novim darom«. Taj Nikola i Dujam postaju potom rodonačelnici velike i važne hrvatske porodice Blagajskih. Da je za vreme tih građanskih ratova narod silno stradao smelo bi se zaključivati i bez naročitih dokumenata. Ali, dokumenti daju ponekad neposredniju sliku i primere rečitije nego što bi nama pali na um. 1. novembra god. 1313. tužili su se ugarski biskupi papi na zlo stanje u zemlji; među njima su se nalazili zagrebački biskup Avgustin i sremski Đuro. U njihovoj tužbi kaže se izrično da su toliko stradali i oni i njihove crkve da im je od svega ostao »jedva crep na kojem se može pozajmiti žeravica«. Kad je tako išlo biskupima i crkvama, nije teško zamisliti nevolje puka i male vlastele. * Kralj Dušan je ostao u relativno dobrim odnosima sa carem Andronikom III sve do careve smrti. Bio je njihov zajednički interes da suzbijaju anžujsku agitaciju iz Italije, koja je postala življa od god. 1335., a koja je išla za tim da Albaniju privuče što jače na njihovu stranu. Jedno pismo napuljskoga kralja Roberta od 19. avgusta god. 1336. beše upućeno i albanskim poglavicama Dušanove oblasti sa jasnim ciljem da ih ohrabri u odmetništvu. Sličnih pokušaja bilo je i u vizantiskoj oblasti, koji su uticali na ljude i doveli i do većih nemira. Dalju agitaciju presekao je car Andronik, koji je kaznio uzbunjena albanska plemena. Odnose između cara i kralja mogli su zamutiti u prvom redu onakvi postupci kakav beše onaj kada su Grci god. 1341. prihvatili Dušanova odmetnika, čuvenog i mnogo cenjenoga vojvodu Hrelju, gospodara cele oblasti od Štipa do Strume. Car je čak tom prilikom i odlikovao odmetnika i dao mu titulu ćesara. Takav postupak očevidno nije odgovarao savezničkoj lojalnosti. Verovatno je da bi Dušan na taj korak odgovorio kakvim energičnim zahtevom, da ga u to vreme ne beše savladala neka teža bolest, koja mu beše prilično slomila volju i izazvala nekoliko nedelja svima primetne malodušnosti. Po svoj prilici, ovo grčko primanje srpskog odmetnika nije samo označavalo ohladnelost savezničkih odnosa, nego možda i spremnost na neka obračunavanja, ili je bilo posledica nekih većih nastalih nesporazuma. Baš u to vreme kad su odnosi između Srbije i Vizantije počeli da se mute, umre car Andronik (15. juna god. 1341.), još mlad i pun volje za rad, ostavivši iza sebe maloletnog sina Jovana.
162
Smrt cara Andronika beše težak gubitak za Vizantiju, iz dva razloga. Jedno što je sa njim izgubila sposobna vladara koji je osetno digao posrnuli ugled Carevine i vratio joj neke izgubljene oblasti; a drugo što je pitanje njegova naslednika izazvalo brzo dug i za Carstvo gotovo ubitačan građanski rat. Za savladara mladom Jovanu bi određen Andronikov saradnik i ugledni vojskovođ Jovan Kantakuzen. Ali, carevićeva majka, carica Ana, ambiciozna Talijanka, sa jednom grupom Kantakuzenovih protivnika, ubrzo ustade protiv Kantakuzena kao čoveka koji uzima svu vlast i teži za krunom, sruši ga i otera u red krvavih neprijatelja, kajima više nikakvo sredstvo neće biti na odmet kad treba da se svete i kad žude da se dočepaju otete vlasti. Kralj Dušan je bogato iskoristio ove smutnje u Vizantiji; one su baš i omogućile njegove brze uspehe i prostrana osvajanja napuštenih ili pometenih grčkih pokrajina. On se odmah krenuo na jug, rešen na to i ranije, zbog Hreljina slučaja, i pokušao je uzalud da na prepad uzme Solun. Kad je Kantakuzen srušen sa vlasti i, potisnut iz Trakije i Maćedonije, prešao na srpsko tle, da preko vojvode Olivera u Velesu izmoli gostoprimstvo i pomoć Dušanovu, ovaj ga je primio sa pažnjom (jula god. 1342.) i, posle dugih pregovora, sklopio je sa njim savez za zajedničku borbu protiv Vizantije. Savez je bio od početka neiskren, i to s obe strane, makar on sadržavao ne znam kakve odredbe. Kantakuzenu je trebala srpska pomoć samo da obori svoje protivnike i da se dokopa vlasti, a čim to dobije on će u Srbima gledati samo osvajače grčke zemlje. Dušanu se opet Kantakuzen učinio, isto kao ranije Sirgijan, samo kao povoljno sredstvo da na lakši način proširi srpske granice. On je bio voljan pomoći Kantakuzenu da dođe do prestola, ali je za to tražio obilatu nagradu. Njihovo zajedničko ratovanje nije donelo očekivane rezultate; samo su se poneki susedi, kao prevrtljivi ćesar Hrelja, postarali da se ranije obezbede od teže kazne. On se najpre pridružio Kantakuzenu, pa preko njega i Dušanu, predavši mu Kantakuzenov grad Melnik. Dušan je, ipak, nagnao Hrelju da ode u Rilski manastir i napusti dalji politički rad. Tome manastiru Hrelja je bio ktitor; tu je, kao monah Hariton, naskoro i umro (decembra god. 1342.). Dušan je u borbama protiv Grka imao nekih uspeha; ali, Kantakuzenovi su bili sasvim neznatni. Njegovi su se Grci nerado borili sa Srbima protiv svojih sunarodnika, i mnogi su, nezadovoljni i inače, napuštali bojne redove. To je, pored drugog, doprinelo da odnosi između saveznika prilično ohladne. A i Kantakuzen se uvek bojao i toga da ga Srbi jednog dana ne izdadu njegovim protivnicima, koji su slali svakovrsne ponude Dušanu, predlažući mu čak i velika teritorijalna otstupanja, samo da pređe na njihovu stranu i onemogući na koji bilo način Kantakuzenovo prisustvo u Srbiji. Dušan je u tom pogledu bio ispravan, i nije hteo da izda prebega i gosta. Ali, kako i ponovno zajedničko ratovanje, početkom god. 1343., sa pohodom protiv Sera, ostade i opet bezuspešno, to je i jednoj i drugoj strani postalo jasno da će od dalje saradnje teško što biti. Kad je Kantakuzen prevarom odveo srpsku vojsku, i to baš najamničku gardu, i sa njom za sebe uzeo Ber, na koji je Dušan polagao pravo, pa još nije hteo doći na carev poziv radi objašnjenja i novih pregovora, raskid između njih postade konačan. Savez između carice Ane i Dušana, za koji se zalagala Mletačka Republika, postade potom sasvim prirodna stvar. Napušten od Srba, a gonjen od službene Vizantije, Kantakuzen dođe na kobnu misao da se u svojoj ličnoj nevolji obrati za pomoć Turcima. Tako ih uvede u balkanske međusobice, upozori ih na njihov značaj u tim borbama, i izazva kod njih prohteve da se održe na ovom bogatom i privlačnom području na štetu najpre Vizantije, a posle i svih drugih balkanskih država. Prvi sukob između Srba i Turaka na evropskom području
163
dogodio se već god. 1344., kod Stefanijane, između Sera i Soluna. Tom prilikom su Turci (bilo ih je svega oko 3.000 ljudi) prevarili neoprezne srpske oklopnike-konjanike, naneli im nešto štete i izgubili se potom odmah, i ne primivši pravu borbu. Od njih je nastradao iduće godine samovoljni i nestalni vojvoda Momčilo, koji je služio i Dušana i Kantakuzena. Razljućen njegovim verolomstvom, napao ga je Kantakuzen sa Turcima pred gradom Periteorionom i savladao ga je posle neobično junačke odbrane. Verovatno je pomen na tog Momčila i Periteorion prenesen vremenom u narodnom predanju na legendarnog vojvodu Momčila i hercegovački Pirlitor. Zanimljivo je da se u jednoj varijanti poznate narodne pesme o Vukašinu i Momčilu (zbirka Matice Hrvatske I, br. 52.) Momčilo dovodi u vezu sa carem Arapinom i da se borbe između njih zbivaju oko Jedrena. Dok se Kantakuzen nosio sa svojim protivnicima po Trakiji, Dušan je na zapadu, u južnoj Albaniji i po južnoj Maćedoniji, osvojio čitav niz gradova. Njegove granice proširiše se sve do blizu Krstopolja, današnje Kavale, koja je sa svojim prostranim, delimično još i danas dobro očuvanim bedemima i gradom, bila najzapadnija tvrđava Vizantije prema srpskoj državi. Solun su sa sve tri kopnene strane opasivali srpski posedi, i on je, u stvari, bio otsečen od ostale grčke države. Dušanu je naročito godio dobitak odavno željenoga i napadanoga Sera, koji se predao prve polovine oktobra god. 1345. Pun ponosa radi tog uspeha, Dušan je 15. oktobra javljao prijateljskoj Mletačkoj Republici da je postao »gospodar gotovo celog Carstva Romejskoga«. Tu je on, svestan svoje snage, kao krunu velikog dela i postignutih uspeha pripremio stvaranje srpskog carstva. Na Balkanu toga vremena Srbija je bila bez takmaca i daleko iznad svih drugih država svoga susedstva. Vizantiju su razjedale unutarnje borbe u Evropi i rušili turski udarci u Aziji. Bugarska je živela u senci Dušanovoj, uvek sa pažnjom da ne izazove njegov gnev. Bosna je, i pored naslona na Mađarsku, stalno zazirala od osvete radi Huma i drugih pitanja sa tim u vezi. Vojnički i finansiski sa Srbijom se tada na Balkanu niko nije mogao meriti. Granice Dušanove države hvatale su od Dunava do Egejskoga Mora i od gornje Neretve do Meste. Videći sve to, osećajući stalan uspon Srbije za poslednjih pedeset-šezdeset godina, i sa jakom verom u sebe, u Dušana se javila težnja da iznurenu i dotrajalu Vizantiju zameni svežom carevinom svoga naroda. Stvarno, njegova je snaga bila veća od vizantiske; razmer sila odavno se promenio u srpsku korist. Kada se za carsku krunu maša Kantakuzen, koji je do juče molio njegovu pomoć; kada carsku krunu nosi jedan mladić, koji bi bio srećan da ga Dušan uzme pod okrilje, zašto da tu titulu ne uzme on, koji ustvari caruje na Balkanu? Uzimajući veći deo zemalja koje su pripadale Vizantiskom Carstvu u Evropi, Dušan je mislio da mu carska titula pripada sa pravom, svejedno što krunu neće metnuti na glavu u Carigradu, nego u Skoplju. Carska titula, sem toga, imala je da uveri nove podanike na jutu kako njihovo potpadanje pod srpsku vlast ne znači ulaženje u državu manjeg značaja, nego naprotiv u novo carstvo bolje od grčkog, stvoreno sad sopstvenom snagom, dok se ono staro, nasleđeno od boljih predaka, ruši kao crvotočina zbog vlastite nemoći. Uostalom, Dušan je nameravao da i taj ostatak Vizantije, vremenom, i to ne u dalekoj budućnosti, dobije pod svoju vlast. Njegovo poslanstvo, koje je januara god. 1346. krenulo za Mletke, imalo je da obavesti vladu Republike o Dušanovu krunisanju, koje će se izvršiti toga proleća, i da joj ponudi savez za osvajanje Vizantije. Dušanu su Mleci trebali radi njihove flote, koje on nije imao. Mleci su odbili tu ponudu, navodeći kao razlog zauzetost u ratu sa Mađarima, i pozivajući se na svoje
164
zakletvom utvrđene ugovore sa Carigradom; u suštini, međutim, njima je bila milija slaba Vizantija, od koje su mogli lakše dobijati po se povoljne povlastice, nego moćna Srbija. Sa velikim toržestvom bi proslavljeno Dušanovo krunisanje za cara u Skoplju, 16. aprila god. 1346. Sa podizanjem čina srpskog vladaoca, od kralja na cara, išlo je i podizanje čina poglavara srpske crkve, od arhiepiskopa na patrijarha. Cara je trebalo da kruniše patrijarh. Prvi srpski patrijarh postade, po svom položaju, pećski arhiepiskop Joanikije, raniji logofet srpske države. Dajući povelju svom novom manastiru Hilandaru, stari Simeon Nemanja, sa sinom Savom, u velikoj skromnosti početaka srpske države, pisao je kako je bog podelio vlasti na zemlji i kako je »utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima«, a kako je njega »po mnogoj i neizmernoj milosti i čovekoljublju« postavio velikim županom. Nije stari Nemanja, verovatno, ni dolazio na misao da će njegovi potomci, već u prvoj liniji posle njega, uzeti kraljevsku titulu, a da će drugi, vek i po iza njegove vlade, staviti na glavu carsku krunu, i poremetiti sav taj osveštani red. Za svoje delo Dušan nije tražio ničijeg pristanka, niti mu je on trebao; u njegovom krunisanju, pored srpskog patrijarha, koji je imao glavnu ulogu, učestvovao je od velikih crkvenih prvosveštenika samo još bugarski patrijarh. Ni za proglas patrijaršije Dušan nije tražio potrebni pristanak ostalih crkava, jer je dobro znao da bi naišao pri tom na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlaže odbijanju. I Carstvo i Patrijaršiju on je stvorio samo po svojoj volji i u interesu prestiža svoje države. Protiv njegova carstva bilo je više protesta. Kantakuzenovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja god. 1346. poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i »prava« na tu čast; a radi nekanoničnog proglasa patrijaršije došla je, istina tek posle četiri godine, anatema carigradskog patrijarha i na Dušana i na srpsku patrijaršiju, kad je i crkva trebala da pomaže grčkoj ofanzivi protiv Srba. Uzimajući carsku titulu, Dušan se proglasio za »cara Srьblemь i Grьkomь«, odnosno »carem Srbije i Romanije«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας καὶ ‘Ρωμανίας«. Sličnu titulu uzeo je ranije i bugarski car Simeon kao »car Bugarima i Grcima« i ona je, verovatno, poslužila kao primer Dušanu. Dušan je, postavši car, kako je opazio još savremeni Nićifor Gregora, svoj raniji »varvarski život« zamenio »romejskim navikama«. Sebi je namenio upravu nad grčkim oblastima, a sina Uroša, koga je dao krunisati za kralja, a ne za mladoga cara što bi odgovaralo vizantiskim običajima, ostavio je da upravlja »srpskim zemljama« od Dunava do Skoplja. Tako je bar mislio teoriski. Upozoreno je već, posle Gregore, sa više strana, da se u Dušanovo doba, iza god. 1346., tačno razdvajaju Srbi i Romanija. Romanija, ili »grčke zemlje«, to su oblasti uzete od Grka. Duklja i Dalmacija, kazuje Stevan Prvovenčani, zato što su ih držali Grci, nazvane su »grčka oblast«; sv. Sava priča za oca, da je »od grčke zemlje« dobio Hvosno sa Podrinjem, Kosovo, Pomoravlje i Levče sa Belicom. U grčke zemlje, odnosno u Romaniju, ubrajale su se, prema jednoj povelji manastira Hilandara, njegove metohije u Proseku, Štipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Dušan izabrao Skoplje za mesto svoga krunisanja što je, mada srpsko, bilo sa mešanim stanovništvom i na međi između srpske i grčke zemlje. Žiča, kao čisto srpsko krunidbeno mesto, odnosno kao krunidbeno mesto kraljeva, nije uzeta u obzir. Kao car, i patrijarh je u svoju titulu uneo da je patrijarh »Srbima i Grcima«. Međutim, Dušan, ustvari, gore navedenu podelu nije održavao. On je bio i suviše jaka ličnost da ne vodi nadzora nad celom državom, a Uroš, dete od deset godina, suviše
165
nedorastao da bi mu se, u ma kom obliku, mogla poveriti neka samostalnija funkcija. Dušan, koji je, isto tako formalno, poštovao stare tradicije, zakone i kulturu svojih novih oblasti, dao je pisati mnoge povelje na grčkom jeziku i sam ih je tako potpisivao. On je grčki, zna se, govorio od detinjstva. Ali, on je ipak bio već nacionalan u pravom smislu te reči, uzimajući Srbe kao glavni stožer države. Glavna upravna mesta on poverava samo Srbima: Brankovićima ohridski kraj, Vukašinu Mrnjavčeviću Prilep, ćesaru Preljubu Tesaliju, ćesaru Vojihni Dramu. Grčke vladike zamenjuje Srbima. U toliko uvaženi Ser dovodi za mitropolita slavnog knjigoljupca Jakova, igumana svog Arhanđelovog manastira kod Prizrena. Srbi su za Dušanove vlade nosioci njegove politike; on se, u teškim časovima, može samo na njih osloniti. Samo, i on sam, i ti srpski velikaši na jugu, što ulaze dublje u Vizantiju i što dolaze u tešnji dodir sa vizantiskim ljudima, sve više primaju njihove običaje i tradicije. Superiornost stare grčke kulture oni su osećali u mnogo pravaca i podlegali joj manje-više brzo i sa manje ili više otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, činovi i ustanove uređuju se i daju po grčkim obrascima; to je dolazilo dobrim delom i otud što se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi i osveštane tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje već radi carskog prestiža treba zadržati. Pored činova despota, ćesara, sevastokratora, idu i logofeti, latatori, enohijari, protovestijari i dr. U plemićske kuće ulazi grčki jezik, grčki način odevanja, grčka jela. Porodica ćesara Preljuba u Tesaliji gotovo se sva pogrčila. I u umetnosti, mesto starog romanskog stila koji je prevlađivao do XIII veka, počinje već od početka XIV stoleća jači uticaj vizantiskog. U Nagoričinu smo već pomenuli grčke slikare. Krajem XIII veka javljaju se u Srbiji dva grčka kaluđera hezihasta, koji žive blizu Peći u pešteri Kotrulici, a brzo potom hezihastički pokret, koji je ojačao kao pravoslavska reakcija crkvenoj politici cara Mihaila Paleologa i Lionskog sabora, odnosno politici crkvene unije, uzima vidna maha i u Svetoj Gori i u grčkim i srpskim zemljama. Sam Dušan imao je veza sa glavnim grčkim vođom hezihasta, Grigorijem Palamom, i sastajao se sa njim u Svetoj Gori. Poznati naš pisac prve polovine XIV veka, Danilo, kad je vršio dužnost arhiepiskopa Srbije (1324.—1337.) dovodio je u zemlju grčke monahe, da dadu obrazac srpskom sveštenstvu. G. Miloje Vasić, koji je posebno proučavao njegov rad, misli čak da je Danilo, možda, »pokušao osnovati pri arhiepiskopiji monašku školu čiji su se učenici mogli poučiti grčkom pravoslavlju, kao i u Sv. Gori«. Grčki uticaj je, dakle, bio svestran. Još na kraju XIII veka, mada je Srbija od vremena sv. Save bila pažljivo organizovana kao pravoslavna država, javljali su se u njoj jaki uticaji Zapada za vlade kralja Uroša I i nešto manje za vlade Milutinove; još Stevan Dečanski misli na mogućnost prelaska u katoličanstvo i za zidanje svojih Dečana dovodi jednog kotorskog fratra; — ali, od Dušanova vremena i neposrednijih veza sa Grcima i od dubljeg ulaženja u vizantiske oblasti Srbija sve više dobija balkansko-vizantiski tip. Dušanov proglas Carstva i njegovi uspesi zabrinuli su patriotske krugove u Carigradu. Tamo počeše življe raditi na tome da se građanski rat dokrajči i da dođe do izmirenja između pristalica zakonitog cara i Kantakuzena. 3. februara god. 1347. ušao je carski odmetnik u prestonicu i uskoro sklopio sporazum sa protivnom strankom. On je, krunisan nanovo, imao da caruje sam deset godina, dok mladi car postane punoletan, a posle toga da caruje sa njim zajedno. Da sporazum postane čvršći, mladi Jovan V imao je da se venča sa Kantakuzenovom kćeri.
166
XVI. SRBIJA I BOSNA. 1. Aktivnost kralja Lajoša Velikoga. — 2. Ban Stevan II Kotromanić prema Srbiji. — 3. Car Dušan i Albanija. — 4. Napad cara Dušana na Bosnu. — 5. Grčko pitanje u Srbiji. Na mađarsko-hrvatskom prestolu nasledio je u to vreme Karla Roberta njegov sin Lajoš, 16. jula god. 1342. Kralj Lajoš bio je najveći vladar ugarske države, mudar, energičan i veoma aktivan, te stoga prozvan Lajoš Veliki. Lajoševa aktivistička politika izazvala je brzo protiv njega njegove ugrožene susede. Na severu Srbije poseo je Mačvu, a na zapadu spremao se na dugu borbu sa Mlecima za posed Dalmacije. To je, prirodno, dovelo do tešnjih veza između Srbije i Mletačke Republike i do življe agitacije među susedima, podanicima Lajoševim. U Dalmaciji se dobar deo plemstva kolebao između zakonitoga kralja, koji je daleko, i bliske i veoma vešte Republike Sv. Marka. To se naročito zapažalo u porodici Šubića. I bosanski ban, Stevan II Kotromanić, bio je dugo u nedoumici. On je god. 1343. čak ponudio savez Mlečićima, ali pod uslovom da u nj, uz izvesne hrvatske velikaše, uđe i Dušan. Bojao se, očevidno, da ne bi, u slučaju mletačko-raške zajedničke akcije, došao među dve vatre i kao prvi na udarcu osetno stradao. Mleci nisu rado gledali da ko sem njih ima kakva uticaja na dalmatinske ljude i prilike, i stoga, u prvi mah, nisu pokazivali mnogo volje da bosanskoga bana uzimaju u društvo, pošto je on, od duže vremena, razvijao svoje posede na dalmatinskoj obali i imao i inače dosta veza tamo. Ali, nisu hteli ni da ga odbiju, jer u borbi sa Mađarima njegovo savezništvo nikako ne bi moglo biti na odmet. Stoga su pustili da o tom vode pregovore sa banom njihovi dalmatinski gradovi, i to samo u svoje ime. Bio je i jedan neposredan razlog zbog čega je Republika htela da bana ne odbije konačno. Ona je te godine ratovala sa knezom Nelipićem, pa se htela osigurati da joj ban ne bi pravio kakvih smetnja, premda je znala da su odnosi između njih dvojice odavno neprijateljski. Kad je ban primetio ustručavanje i zatezanje, a dobio u isto vreme obaveštenja o velikoj vojnoj snazi mladog mađarskog kralja, on se približio Mađarima i ponašao se kao odan vazal, dok je ipak, za svaki slučaj, održavao i tajne veze sa Mlečićima. Kralj Lajoš je pomišljao da dokrajči delo svoga oca i da nepokorne velikaše i velikaše koji bi po svojoj snazi mogli postati opasni skrši i pokori. U Dalmaciji nagonile su ga na taj korak sumnjive veze hrvatskih plemića sa Mletačkom Republikom, zbog kojih je delimično izgubio ili je bilo u izgledu da će izgubiti važnu dalmatinsku obalu. Radi toga je naročito hteo da dobije u svoju vlast važnije strateške gradove što su ih držala hrvatska vlastela, koja se ponašala sublizu kao nezavisan gospodar, a na samom Primorju Mlečani. U jesen god. 1344. pošla je jedna poveća mađarska vojska od 4.000 ljudi protiv Dalmacije. Htela je da iskoristi smrt moćnog hrvatskog kneza Nelipića i vaspostavi prava ugarske krune. Mađari su stoga prvo napali na njegov Knin; ali, grad je junački odbranila kneževa žena Vladislava. Da bi se izbegle dalje borbe, ona je preko posebnog poslanstva izjavila vernost kralju, nadajući se da će je on posle toga ostaviti na miru. Ali, kralj nije imao vere ni u nju, kao ni u ostale hrvatske plemiće, i hteo je da u njihove gradove uvede svoje činovništvo, koje mu jedino može dati sigurno jemstvo. To, naravno, izazva pravu uzbunu, koju su živo potpirivali i Mlečići sa svoje strane. Iako su već 23. juna došli do sporazuma sa Nelipićkom i njenim sinom slavonski i bosanski ban, u ime Lajoševo, kralj je ipak krenuo lično, juna god. 1345., sa velikom vojskom od
167
20.000 ljudi u Dalmaciju. Kod Bihaća mu se pridružio bosanski ban. Već ranije rešena na sporazum, kralju se predala udovica Nelipićeva i krbavski knezovi Kurjakovići. Lajoš oduze od Nelipićke i njenog sina tvrde gradove Knin, Unac, Počitelj, Srb i Ostrog, a dade im u zamenu Sinj sa cetinskom oblašću i Brečevo s njegovim poljem. To je učvršćeno poveljom od 21. oktobra 1345. Ta kapitulacija Nelišićke i Kurjakovića uplaši velik deo severnih plemića, i oni pođoše za njihovim primerom. Uporni ostadoše Šubići, Pavle i Mladen III, koji, pomagani od Mlečana, ne htedoše da napuste svojih gradova. Ali, mimo očekivanja, Mletačku Republiku izneveri grad Zadar, koji se sam ponudi Mađarima i koji ga, naravno, bez oklevanja primiše. Kralj Lajoš, zadovoljan postignutim uspehom, mada taj nije bio potpun, napusti Dalmaciju, početkom avgusta god. 1345. Odmah po njegovu odlasku Mlečani opsedoše Zadar i potstakoše protiv Mađara, pored Šubića, još i nedavno uz kralja pristale Kurjakoviće. Na odbranu ugroženoga grada kralj uputi bosanskoga i hrvatskoga bana. Ban Stevan, veoma prepreden, poslušao je zapovest i stigao sa vojskom tamo; ali, ispod ruke, vodio je i neke pregovore sa Mlečanima i sklopio sa njima primirje, izgleda više na mletačku nego na zadarsku korist. Prve polovine god. 1346. on se nudio i kao posrednik za pravi mir, do kojega nije moglo doći, jer Mleci nikako nisu pristajali da se odreknu Zadra. Krajem maja došao je kralj Lajoš sa ogromnom vojskom u pomoć dugo opsađivanome gradu, nalazeći da njegova istrajnost u borbi i važnost njegova primera zaslužuju tu pažnju. U borbi pod gradom, 1. jula, Mlečani suzbiše jedan ispad Zadrana i zadadoše im teške gubitke. Za taj poraz Zadrani su krivili, pored drugih, naročito bana Stevana kao da je stojao u tajnim vezama sa neprijateljskom Republikom. Posle toga poraza kralj se povukao, a malaksali Zadar branio se još nekoliko meseci, do 15. septembra god. 1346., kad je konačno podlegao. Ovaj poraz delovao je i na samog bana Stevana. Videći da mađarsko posredovanje nije donelo iščekivane rezultate, i da bi, pored sve svoje diplomatske, uostalom nimalo duboke, veštine, mogao doći u nezgodan položaj, on je, još u septembru, pre kapitulacije Zadra, ponudio Mlečanima savez protiv Lajoša. Mlečani su, posle postignute pobede, svesni da kraj ratu ne može biti daleko, odbili najpre tu ponudu sa motivacijom, dosta unižavajućom za bana, da im njihovo poštenje ne dopušta sklapati savez protiv kralja u času kad sa njim pregovaraju o miru. Posle su, pred opasnošću novih borbi, prihvatili sami banov predlog i živo radili da do saveza dođe. Uticali su naročito i na svog saveznika, Mladena III Šubića, da prestane sa neprijateljstvima protiv bana. Ovakvo držanje bana Stevana dade se donekle tumačiti i strahom od cara Dušana. Ban, zbog zauzimanja Huma, nije bio čiste savesti. Kad je tokom god. 1346. dobio glasove da se kralj Lajoš miri sa Dušanom da bi dobio slobodne ruke u Italiji, da se tamo obračuna sa protivnicima svojih dinastičkih srodnika, on se sa razlogom pobojao da ne ostane osamljen i stoga izložen osveti novoga srpskoga cara. Savez sa Mlecima činio mu se stoga pogodan iz više razloga: 1. da se njim osigura od Republike same i njenih pomagača u Dalmaciji; 2. da se preko Republike, koja je bila prijatelj carev, izmiri i sa njim; i 3. da ga Republika, kao prijatelja, uzme u zaštitu u slučaju nevolje. Mleci su, doista, posredovali kod Dušana za izmirenje sa banom, ali bez uspeha. Dušan je hteo da ban vrati osvojeni Hum, a ban je to odbijao ma i po cenu da bude napadnut. Ako postoji kakva sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao i čak predlagao da se o tom povede rasprava sa svima potrebnim dokazima. Nije Dušan uzalud radio da se u Srbiji razvije osećanje za pravo i pravdu. Ovo je prvi put u našoj istoriji da su vladari bili voljni jednu vojničku otimačinu zemlje rešavati ne istom merom, nego pravnim dokazima. Kad je
168
video da pomoću Mletaka neće postići što želi, ban se opet približio Mađarima, tražeći kod njih podrške i zaštite. Njegovom posredovanju treba jednim delom zahvaliti i to što je najzad, 5. avgusta god. 1348., došlo do mira između Mletaka i Ugarske. U ovo vreme obnavljaju se dugo prekinuta orođavanja između hrvatskih velikaša i srpske vladarske kuće, kakva su postojala nekoliko vekova ranije, a naročito u IX stoleću. Mladen III Šubić, koji je držao u svojoj vlasti gradove Skradin, Klis i Omiš, oženio se u jesen god. 1347. Jelenom, sestrom cara Dušana. Ali, taj brak nije bio dug. Od strahovite kuge, koja je god. 1348. zahvatila dobar deo Evrope, umro je Mladen već iduće godine. Iza njega se rodilo kao posmrče jedno muško dete, kršteno kao Mladen IV. Izvesnih veza imao je sa Dušanom i jedan od napred pomenutih knezova krbavskih Kurjakovića, Grgur Kurjaković, koji je god. 1332./3. živeo jedno vreme na srpskom dvoru. Nije poznato kakve su sve to veze bile koje su toga dalekoga hrvatskoga kneza, čak otud iz Krbave, dovele do uticaja na Dušanovu dvoru. Brak Mladena Šubića sa srpskom princezom imao je nesumnjivu političku pozadinu; oni su oba, Dušan i Mladen, bili protivnici Mađara i bana Stevana i trebali su jedan drugom, naročito Dušan Mladenu. * Tokom god. 1348. završio je car Dušan svoja uspešna osvajanja po Albaniji i Epiru, iskoristivši slučaj da su i jedna i druga zemlja ostale bez svojih gospodara. Kralj Lajoš, iz rodbinske osvete, dao je pogubiti Karla Dračkoga, a u Epiru je umro vizantiski namesnik Jovan Anđel. Pod srpsku vlast dođoše tada: sva Albanija sem Drača, koji ostade veran napuljskoj kući, i ceo Epir i Tesalija do primorskog grada Ptelea. Albaniju dobi na upravu carev šurak, Bugarin, despot Jovan Asen, svakako po želji svoje sestre; Epir carev polubrat Simeon; a Tesaliju ćesar Preljub. U Albaniji Srbi su odavno imali jakih porodičnih, društvenih i plemenskih veza i moćan uticaj. Skadar je bio prestonica zetske države i posle sedište srpskih prestolonaslednika. Još Komnenija, kći Stevana Prvovenčanoga, udavala se dvaput za albanske plemiće: Dimitrija Progonovića i Grgura Kamonu. Granična plemena Kuča, Mrkojevića, Klimenata i dr. odavno su se stapala međusobno, baveći se istom, gotovo isključivo stočarskom privredom. Nije stoga nimalo nerazumljivo što Srbi u Albancima gledaju prirodne saveznike protiv Grka i što pomažu njihovu ekspanziju na račun ovih. Ta ekspanzija zdravih i žilavih albanskih gorštaka u doline naseljene Grcima počinje da uzima maha od kraja XIII veka. Potsticaj za te pokrete dala je aktivnost napuljske dinastije, koja je, uzimajući Albaniju kao operacionu bazu za svoje dalje delovanje, počela da razvija politički život u njoj. Nu, pokreti su dolazili i po izvesnoj prirodnoj neodoljivosti nabujale planinske snage. Grčke vlasti su, prirodno, išle za tim da te pokrete zaustave; ali, imale su samo delimične uspehe, jer je arbansko širenje imalo u sebi nečeg elementarnog. Od Dušanova vremena albanski pokreti su potpuno slobodni. Znajući šta dobijaju sa ovim srpskim savezništvom, Arbanasi idu u masama sa srpskoom vojskom. U vojsci ćesara Preljuba njihov je broj toliki da Mlečani tu celu armiju zovu prosto »Arbancima«. Dušan u albansko-epirskim oblastima smenjuje grčke vlasti, a uvodi srpske i arbanaške. Na obalama Ohridskoga Jezera, oko god. 1379., pominju se izričito plemići iz humskoga Nevesinja i trebinjskoga Ljubomira. Dušan je tako postao gospodar i zapadnog dela Balkanskoga Poluostrva, »Disa«, kako ga on, po grčkom, zove katkad u svojim poveljama. Od Dubrovnika, gornje Neretve i Drine pa do Meste sve je područje priznavalo njegovu vlast. Njegova titula, puna i samosvesna, glasi sad najobičnije ovako: »Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom
169
postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i Zapadnoj Strani, t. j. Albaniji i Pomorju i Svemu Disu«. Šta je bilo prirodnije nego da se sad javi kod njega želja da pod svoju vlast dobije i ostatak Vizantiskoga Carstva, onaj mali deo od Kavale do Carigrada? Kad je bez velike muke dobio dve trećine te Carevine, zašto da ne uzme i poslednju, makar i sa više napora? Da se ta misao javila u Dušanovoj glavi imamo neposrednih dokaza iz god. 1350. Mlečići, bojeći se novih borbi sa Mađarima i Đenovežanima, želeli su da njihov saveznik, car Dušan, ima potpuno slobodne ruke. Stoga su mu u proleće god. 1349. poslali jedno izaslanstvo, nudeći mu svoje usluge za izmirenje sa Grcima i sa Bosnom. Bosanski ban je u Mlecima živo požurivao da se dođe do toga sporazuma. U oba ova pitanja mletačko poslanstvo nije ništa postiglo. Dušanovo stanovište prema bosanskom banu znalo se dobro i nije se imalo, bez banova popuštanja, radi čega menjati. U pogledu Vizantije Dušan nije mislio na mir, nego baš na rat, na veliko osvajačko delo. Da bi ga mogao sa uspehom izvesti, njemu je trebala pomoć mletačke flote. Kao cenu za nju, ako se uzme Carigrad, Dušan im je nudio u prestonici čitav kraj Galate ili epirski despotat. Carev izaslanik, bogati kotorski trgovac Mihailo Buća, ide s proleća god. 1350. u Mletke da tamo usmeno razvije carev plan i zadobije Republiku za nj. Ali, nije imao uspeha. Mleci su gledali svoj račun. Zapleteni već u rat sa Đenovom, nisu hteli novih komplikacija, a naročito još ne zbog nesigurnog držanja Mađara. Bez učešća Mletaka Dušan, međutim, nije mogao još da se reši na pohod protiv Carigrada. Neuspesi pod Solunom, koji nije mogao da zauzme samo stoga što car nije imao flote, bili su mu dovoljna opomena. U jesen god. 1350. došlo je najposle do obračuna između Dušana i bana Stevana. Nepoverenje između njih bilo je odavno veliko, a krajem god. 1349., pred sam Božić, jedan upad Bosanaca u Konavlje izazvao je novo i veliko razdraženje na srpskome dvoru. Mletačko posredovanje da ban popusti u pitanju Huma nije imalo sreće; Stevan II nije mogao da se rastavi od onoga što je držao već gotovo četvrt veka. Nije, kažu docnije vesti, hteo da pristane čak ni na to da njegova kći Jelisaveta pođe za Dušanova sina Uroša i donese Hum kao miraz, što je očevidno (ukoliko bi bilo tačno) traženo kao forma da se poštedi njegova osetljivost i osiguraju što trajnije veze. Kad sve nije pomoglo, došlo je do rata. Sam Dušan, sa caricom i sinom Urošem, krenuo je na Bosnu, oktobra god. 1350. Car i njegova pratnja nisu prešli u Bosnu preko Lima ili Drine, kud je vodio najpreči put, nego su krenuli zaobilazno, sa Primorja. Čitav kraj oko ušća Neretve zauzeše Srbi bez mnogo napora, a onda se uputiše prema Cetini. Gradovi Trogir i Šibenik pozdraviše cara i uputiše mu poklone. Ovo je prvi srpski vladar koji sa vojskom prolazi kroz te krajeve kao prijatelj, u punoj slavi. Oni prebezi i brodolomnici iz županskih vremena izazivali su u Hrvatskoj i Primorju saučešće, ovaj sad bio je predmet opšte pažnje, zaziranja i divljenja. Radi čega je Dušan izabrao baš ovaj put? Strateški on svakako nije bio najpogodniji, a isto tako ni saobraćajno. Znači, dakle, da je car imao nešto drugo na umu. Pre svega može biti u pitanju kakva pomoć sestri Jeleni Šubićki ili saradnja sa njom. Mladen III je pre četiri godine imao sa banom sukoba, kaji nisu bili potpuno izravnani, a u ovo vreme i Jelena je imala sukoba sa knezom Ivanom Nelipićem, koji je važio kao veran privrženik mađarskog kralja. Sem toga, i, mislim, više od toga, ovim pohodom kroz Dalmaciju Dušan je hteo da življe zainteresuje Mletačku Republiku. Proletos, njegov je izaslanik tražio sastanak carev sa duždem baš ovde negde, oko ušća Neretve ili u Dubrovniku, i bio je učtivo odbijen. Možda se Dušan nadao da će njegovo prisustvo ovde i ovaj pohod
170
učiniti da se ranija mletačka odluka izmeni. Tim pre što je u pitanju jedan njihov prijatelj, bosanski ban, za koga su se oni češće zauzimali. Dušanov pohod u Bosnu nije trajao dugo. Bosanski ban se povukao u teško pristupačne bosanske šume i nije davao ozbiljna otpora. Dušanova vojska prodrla je neverovatno brzo sve do samog Bobovca. Vrlo je verovatno da je operisala i jedna druga srpska vojska u tom pravcu, upućena neposredno iz Raške. Dušanovo prodiranje olakšalo je to što je uza nj pristao izvestan deo bosanske vlastele, po svoj prilici pravoslavne i bogumilske, nezadovoljne banovom crkvenom politikom koja je povlašćivala katolike. Dok je opsedao Bobovac, stigoše Dušanu usplahireni vesnici sa juga, koji mu javljahu o velikoj grčkoj ofanzivi protiv Srba. Car odmah prekide dalje ratovanje i požuri natrag. Oko 13. novembra nalazio se već u Dubrovniku, dočekan veoma svečano. Odatle, Dušan je krenuo prema Solunu, gledajući da ne izgubi nijedan dan. Na jugu je njegova nenadna pojava, usred zime, odmah popravila po Srbe znatno pogoršanu situaciju. Grci behu pregli da iskoriste carevo otsustvo i povrate u južnoj Maćedoniji svoje izgubljene položaje. U pokolebani Solun, gde je jedna stranka skoro otvoreno radila za Srbe, behu došla oba grčka cara, da tu dignu duh stanovništva i da odatle organizuju, sa svojom vojskom i turskim pomoćnim četama, borbu protiv srpskih posada i vlasti u susednim grčkim mestima i oblastima. Kantakuzen je verovao u svoj stari vojnički talenat i sreću. Uvek živ i preduzetan, on je razvio propagandu protiv Dušanovih vlasti ne samo kod Grka srpskih podanika, koji su, sasvim razumljivo, voleli svoje sunarodnike nego nove gospodare, nego čak i kod nekih srpskih zapovednika mesta. Ljudi bez jaka karaktera, ponekad vojnički skorojevići ili gramžljivi avanturisti, kakvi behu ranije ćesar Hrelja ili vojvoda Momčilo, behu se možda i uplašili od grčke ofanzive, pa su hteli da se obezbede ili preporuče. Čitav niz osvojenih gradova pao je dosta lako u grčke ruke, ponegde i zbog izdaje grčkog stanovništva. Jedino je ćesar Preljub hrabro odbranio grad Srbiju kao ključ Tesalije. Čim se Dušan pojavio, Srbi živnuše; mnogi se, poluzalutali ili uplašeni, sami trgoše. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim Solunom došlo je do sastanka između sva tri cara. Razgovor između Dušana i Kantakuzena bio je prvi dan veoma oštar, naročito sa Dušanove strane. Kantakuzen je bio blaži, jer je hteo da umiri srpskoga cara i da ga zadobije za pregovore. Drugi dan bio je sav u znaku obostranog popuštanja; Grci su čak priredili bogatu gozbu. Kantakuzen priča sam u svojim apologetičkim uspomenama kao da je Dušan bio zadobijen za sporazum i da je pristajao da ustupi Grcima jedan deo osvojenih oblasti, a oni njemu da priznadu pravo na druge. Taj sporazum, tvrdi on, pokvarili su njegovi protivnici iz Soluna, a pristalice cara Jovana Paleologa, koji su se ponudiln Dušanu, tražeći njegovu pomoć. Pričanje Kantakuzenovo nije uvek pouzdano, jer je išao za tim da pravda i objašnjava sebe sama; ali, u njemu može biti nešto istine. Jedno je sigurno, a to je: da do mira nije došlo. Treći dan pregovori su prekinuti i objavljen nastavak borbe. Dušan se odmah dao na predobijanje upuštenih gradova i ubrzo je povratio važni Ber i Voden. Prilikom povraćanja ovih gradova car je postupio strogo prema onim Grcima koji su se pokazali nepouzdani i izdajnički. Nepouzdano stanovništvo grada Vodena bi raseljeno, a sam grad za kaznu opljačkan. U drugim mestima behu preduzete istrage. Koliko je bila uzela maha agitacija povodom grčke ofanzive kazuje najbolje to što se čak u Skoplju našlo ljudi koji su ušli u veze sa Kantakuzenom i verovali da bi njegova vojska mogla dopreti čak tako daleko na sever. Za Srbe je ovakvo držanje Grka moglo biti važna
171
opomena. Prvi čas ozbiljne teškoće za državu odveo bi ih, ako i ne u svakom slučaju u redove naših neposrednih protivnika, ono svakako u zajednicu njihovih saplemenika. Na njih se nije moglo osloniti; sa njima se nije dala utvrđivati država. Oni su u Srpskoj Carevini pretstavljali ranjavo mesto u svakom smislu te reči. Asimilovati ih bilo je nemoguće, jer su bili brojno jaki, kulturno nadmoćniji i dobro povezani. Druge mere, naročito mere nasilja, ostavile bi suviše bolan trag i ipak se ne bi dale do kraja izvesti. Sa drugog gledišta, nije bilo dovoljno mudro rastrzati srpsku snagu na toliko strana. Razdeljena u daleke oblasti ona, u času opasnosti, nije mogla lako da se skupi; a i u tim samim oblastima, zbog udaljenosti i iste te pocepanosti, nije uvek pretstavljala impozantnu silu. Dušan je suviše napregao srpsku snagu, ponesen svakako njenim poletom i relativno lakim uspesima, koji su ga mamili; podigao je sjajnu građevinu, u kojoj jedan dobar deo nije stojao na solidnim temeljima. XVII. TURCI NA BALKANU. 1. Kantakuzen poziva Turke u Evropu. — 2. Car Dušan u pregovorima sa papskom kurijom. — 3. Car Dušan i češki kralj Karlo IV. — 4. Napadaj Mađara na Srbiju i prekid pregovora sa papskom kurijom. — 5. Smrt cara Dušana. — 6. Značaj Dušanova dela. — 7. Njegov Zakonik. Dušana ovo držanje Grka nije trglo u njegovoj osvajačkoj politici. On se nije zadovoljio postignutim, niti se zaustavio da dobijeno što jače priljubi staroj državi. Njegova tvorevina hibridnog srpsko-vizantiskog carstva trebalo je, po njegovu mišljenju, da dobije svoj prirodni završetak, kojem je on već odredio pravac. Stoga ide za tim da Vizantiju sasvim osami. Pregovara čak i sa Turcima, njenim glavnim saveznicima, da ih ili pridobije za se ili bar odvrati od nje. Ali, u tome nije uspeo, jer su grčke veze sa njima bile dublje i jer su Grci, u nevolji, bili svakako spremniji na veće ustupke. Kada je tokom god. 1352. došlo do novog sukoba i borbe između cara Jovana Paleologa i Kantakuzena, ovaj drugi je, da bi Turke imao svaki čas pri ruci i da ne bi, u slučaju nužde, stradao dok se oni prevezu iz Male Azije, ustupio turskoj vojsci grad Cimpu na Galipolju. Tu su Turci dobili prvo svoje stalno uporište na Balkanu, koje će proširiti uzimanjem samog grada Galipolja, postradalog i napuštenog od stanovništva prilikom strahovitog zemljotresa od 2. marta god. 1354. Uz grad Turci uzeše i okolna zemljišta i odmah ih podeliše u svoje spahiluke, ne brinući se o pravima i nevoljama stradalnika. Protiv Kantakuzena car Jovan je zamolio za pomoć Srbe i Bugare. Ovi su se odazvali; ali, u sukobu sa Turcima, blizu mesta Empitija, nisu imali sreće. Kantakuzen je doživeo loša iskustva sa svojim saveznicima. Srbi su svoju pomoć hteli skupo da naplate, i savezništvo sa njim iskoristili su za svoje interese; idući za tim »interesima«, koji su u poslednje vreme postali čisto imperijalističke prirode, ugrozili su gotovo sam opstanak Vizantije. Slično se dogodilo i sa Turcima. Njihova je cena spočetka bila svakako niža od srpske; ali, vremenom se pela sve više što su Turci dublje ulazili u stvar, poznavali zlo stanje države i osećali koliko je njihova pomoć Grcima neophodna. Prema stanovništvu tračkog i južno-maćedonskog područja Turci su bili sasvim bezobzirni; nisu razlšsovali saveznika od neprijatelja. Od njihove pljačke i otimačine propištali su Grci gotovo više nego tamo malobrojni Srbi. Široki slojevi naroda počeše roptati protiv njihove pomoći; naročito je bio osuđivan Kantakuzen što ih je doveo u
172
Evropu. Ogorčenje naroda protiv njega zbog Turaka i zbog toga što sa tim tako nepogodnim saveznicima ipak nije postigao ništa od značaja uzelo je toliko maha da ga je Carigrad napustio i 10. decembra god. 1354. oterao u kaluđere. Turci su, međutim, nastavili svoje širenje sa Galipolja postepeno ali stalno, i to u sve većim razmerama. Dušan je zavremena video opasnost od Turaka. Sveža, vojnički odlična rasa zadala je nekoliko udaraca njegovoj vojsci, koji, ako i nisu bili od većeg obima, kazivahu ipak dovoljno da protivnik pretstavlja snagu sa kojom se mora ozbiljno računati. Sem toga, učvršćavanje Turaka na Galipolju i njihovo širenje po Trakiji počelo je pretstavljati znatnu smetnju za Dušanove dalje planove prema istoku i Carigradu, koju je on, naravno, hteo da ukloni sa puta. Turke je trebalo ukloniti sa Balkana dok još nisu uhvatili dubljeg korena. Da bi svoje namere protiv njih mogao privesti u delo, pošto je predviđao ozbiljne borbe, Dušan je hteo da svakako obezbedi zaleđe od Mađara. Da za akciju dobije moralnu, a možda i stvarnu, pomoć od papske kurije i zapadnih država, ili da onemogući savezništvo još koje hrišćanske države sa Turcima, on se odlučio da se ponudi papi i da, kao njegov mandatar, odnosno kao »hrišćanski kapetan« povede borbu protiv Agarjana, protiv kojih je Evropa ranije vodila krstaške ratove, da od njih ili njihovih srodničkih suvernika oslobađa Grob gospodnji. Sad je trebalo, zavremena, oslobađati samu Evropu. Za dotadanje Dušanovo postupanje prema katolicima ne može se reći da je bilo sa mnogo obzira, mada nije bilo očevidne nepravde. Katolici su u njegovoj proširenoj državi pretstavljali gotovo beznačajnu manjinu, ograničenu na uzan pojas Primorja od Kotora do Drača i sa nešto malo pripadnika u unutrašnjosti Zete i Albanije. Po čl. 6 njegova Zakonika katolička vera zvala se »jeres latinska«. Tim članom car je naređivao da se ponovo vrate u pravoslavlje svi koji su ranije bili prešli ili prevedeni u katoličanstvo. U stare prave katolike zakon nije dirao. Njegova odredba imala je za cilj da preseče svaku propagandu katoličanstva na račun pravoslavlja, koje je u srpskoj carevini bila državna vera. Sa katoličke strane činjeno je, naravno, dosta pokušaja da se car pridobije za njihovu crkvu i da obustavi svoje mere protiv katolika. U tom pravcu radio je papa Kliment VI, od god. 1345. Rimska kurija i katolički svet naročito su mnogo polagali na Kotoranina Nikolu Buću, dobrog katolika, koji je bio protovestijar carev i glavni njegov finansiski stručnjak, veoma uticajan i moćan. U Dubrovniku se još XVII veka očuvala uzrečica »Ako car da, Buća ne da«. Ali, Dušan se dugo opirao. Njegove mere protiv katolika diktovali su dobrim delom politički razlozi: napuljska dinastija oslanjala se u Albaniji, u svojoj politici protiv njega, prvenstveno i gotovo isključivo na tamošnji katolički elemenat. Izvesnog zaziranja od katolika bilo je i zbog njihova jakog delovanja u Bosni, u kojoj je fra Gerald Odonis god. 1339.—1340. osnovao franjevačku vikariju. Od god. 1349. počinje svoju življu aktivnost franjevački manastir u Stonu, koji je bio sedište braće određene za Bosnu. Bosanske katolike moćno je i stalno pomagala Mađarska, nalazeći u njima ako ne uvek svoje oruđe, a ono ipak elemenat koji joj je po svojim verskim vezama bio dostupačniji i za političke smerove. Posle izmirenja kralja Lajoša sa napuljskim dvorom (god. 1350.), počelo je u Mađarskoj, sa papinim potstrekom, spremanje na borbe protiv »nevernika i šizmatika«. Kraljev savez sa Đenovom protiv Mletaka (god. 1351.) i ženidba sa Jelisavetom, kćerju bosanskog bana Stevana II (god. 1353.) govorili su jasno da Lajoš misli na aktivniju politiku na Balkanu i da ona, kao toliko puta ranije, pod verskom firmom ima da nosi čisto političke tendencije. Dušan je god. 1354. pomišljao na stvarniji sporazum sa papskom kurijom i katolicima. Zavađen sa Carigradom i proklet od njegova patrijarha, Dušan je, mimo opšte
173
raspoloženje zemlje i mimo njegovu tadanju politiku, pokazivao sklonost da prizna papu kao vrhovnog poglavara crkve. Njegov izaslanik u Avinjonu, ranije kotorski a posle trogirski biskup Vartolomej, uveravao je pašu Inokentija VI da car misli iskreno; njegovo u poslednje vreme popustljivo držanje prema katolicima davalo je i neposrednih dokaza o tome. Ali, papin odgovor od 29. avgusta god. 1354. nije odgovarao nadama carevim. U njemu je, najpre, Dušan nazvan kraljem a ne carem, možda iz obzira prema francuskome dvoru koji je bio kraljevski, ili još više iz obzira prema kraljevima mađarskom i napuljskom. Posle, papa je, bez ikakve vidne potrebe, otezao stvar i uputio je svoje poslanstvo u Srbiju na Badnji-dan, ne prihvativši ponudu carevu odmah i oberučke, kako je ovaj očekivao. Kao papin poslanik pošao je u Srbiju učeni francuski biskup Petar Toma. On je donosio caru traženu titulu ali ne i jemstvo da će katolički vladari ostati prijateljski raspoloženi ili bar neutralni za vreme njegovog razračunavanja sa Turcima. To papino poslanstvo srelo se, po njegovoj naredbi, u Pizi sa češkim kraljem Karlom IV, koji je polazio u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Karlo je tom prilikom (19. februara god. 1355.) i sam uputio Dušanu, »svome dragome bratu«, jedno pismo, hvaleći mu nameru i radujući se njegovu spasenju »kao čoveka sa kojim nas i u kraljevskoj časti ljubav bratinska izjednačuje i jednakost plemenitog slovenskog jezika spaja«. Kralj je uzimao na se da posreduje između Dušana i mađarskoga kralja, a obećavao je i svoju pomoć da Dušan proširi vlast na račun Grka; oboje pod uslovom ako istraje na započetom putu crkvene unije. Da bi se ta unija lakše ostvarila, papa je bio voljan, i kralj Karlo isto tako, da se očuva slovenski jezik u upotrebi crkve. Postoji jedno mišljenje u našoj nauci (d-ra M. Kostića) da je kralj Karlo osnovao slovensko-glagoljaški manastir Emaus u Pragu, u nj doveo glagoljaše iz Hrvatske i dobio još god. 1346. izuzetno odobrenje od papske kurije da oni služe misu na slovenskom jeziku, iz toga razloga što je »papska kurija htela Karla IV i preko njega praške glagoljaše manastira Emausa sa crkvenoslovenskim bogosluženjem da upotrebi kao sredstvo da Dušana i njegove podanike lakše privede uniji sa katoličkom crkvom«. Međutim, Mađari, koji su već god, 1353. pokazivali neprijateljsko raspoloženje prema Srbima, izvedoše u leto god. 1354. veći upad u Srbiju, pod vođstvom samoga kralja Lajoša. Dušan je morao da napusti južne oblasti i da pohita na sever. Njegov dolazak zaustavio je ofanzivu mađarske vojske, koja je stradala i od malarične zaraze. Dušan nije mogao da sam pređe u protivnapad, jer su se na jugu zbivali događaji od neobične važnosti za nj. Caru Jovanu Paleologu obrnula se sreća, i u borbi sa Kantakuzenom on je uspeo da ga sruši, krajem god. 1354., posle toliko godina borbe i napora. Jedan važni mletački izveštaj od 6. avgusta te godine kazivao je da se stanovništvo prestonice, ogorčeno na Turke i uplašeno od. njih, nalazilo u takvom raspoloženju da bi primilo i neku tuđu vlast, svejedno čiju, čak i mletačku ili srpsku, samo ako bi ga ona zaštitila od azijatskog tobožnjeg saveznika. Dušan je budno pratio taj tok stvari i spremao se da ih što šire iskoristi. Može se, onda, razumeti njegovo ogorčenje kad ga je mađarski kralj svojim napadom trgao iz sred te napregnute pažnje. To Dušanovo raspoloženje osetili su dobro papini poslanici, kad su, po svoj prilici marta god. 1355., došli preda nj. Biografu biskupa Petra učinilo se čak da je postojala opasnost za život biskupov zbog kraljeve srdžbe i zle volje. Svi se pregovori razbiše. Šta će Srbiji i caru to vezivanje za papu ako papa neće i ne može da spreči mađarskoga kralja od neprijateljstava u času kada car sprema vojnu u neku ruku već kao mandatar Svete Stolice? Politički to vezivanje nije donelo nikakve koristi; a stvarno, bez tih koristi, car bi
174
uz otpor u narodu uticajne pravoslavne hijerarhije mogao možda da računa i na otpor plemstva. Biskup Petar vratio se iz Srbije razočaran i ljut, i otišao je, na povratku, kralju Lajošu, tražeći od njega da rat sa Srbijom nastavi svom žestinom. Kralj Lajoš se doista počeo spremati za rat. Ali, sem sa Srbijom, on se u to vreme upleo u rat i sa Mletačkom Republikom za posed Dalmacije. I tu je naišao na nešto srpskoga otpora. Dušanova sestra, Jelena Šubićka, pregovarala je sa Mlecima da im proda gradove Skradin i Klis. Zbog opasnosti da ti gradovi ne padnu u mađarske ruke uputi Dušan tamo jedno odeljenje srpske vojske. Skradinsko građanstvo nije bilo prijateljski raspoloženo prema Srbima, te su se ovi, početkom god. 1356., povukli, predavši grad mletačkoj vojsci. Usred tih zapleta sa Mađarima, dok su turske čete harale po Trakiji i pustošile po Bugarskoj, dok se u Vizantiji počinjala nova borba (sad između cara Jovana i Kantakuzenovih sinova), umro je iznenada car Dušan, 20. decembra god. 1355. Dve nedelje pre toga on se još nalazio na jugu, kod grada Bera. Postoji predanje da je i umro na jugu, u gradiću Devolu, ispod Ohrida. Naši romantičari su iskitili to predanje, kazujući da je car umro na pohodu protiv Carigrada, na čelu jedne ogromne vojske, i da su ga Grci otrovali da bi spasli svoju otadžbinu. Pouzdano se zna samo to da je car sahranjen u svojoj zadužbini kod Prizrena, a od čega je bolovao i tako brzo umro nije sigurno. Nedavno je, u leto god. 1927., vršeno prekopavanje Arhanđelovog manastira i u crkvi je, u jugozapadnom njenom delu, nađena jedna grobnica sa pločama od mramora, za koju se drži da je Dušanova. Nju je već ranije neko raskopao i opljačkao. * Dušanovi uspesi su nesumnjivo veliki. On je stvorio Srpsko Carstvo i dostigao najveći stepen zemaljske slave i za sebe lično i za svoju državu. Tim je na najvidniji način dokumentovao snagu i polet Srbije svoga vremena. I teritorijalno, i vojnički, i finansiski Srbija je bila prva sila Balkanskoga Poluostrva. Sjaj svetovne vlasti prati i sjaj crkve. Pored Carstva stvara se i Patrijaršija, obilato pomagana od dvora i države zajedno sa čitavim svešteničkim staležom. Jedan od najznačajnijih kulturnih spomenika Dušanove vladavine jeste njegov Zakonik, utvrđen na dva državna sabora, god. 1349. i 1354. Pre toga svoga Zakonika Dušan je dao prevesti pravni zbornik, Sintagmu solunskog pravnika Matije Vlastara, sastavljenu god. 1335., iz čega je dao napraviti i kraći izvod i dodati mu, za praktične potrebe sudija, kratki »Zakon Justinijanov« i odredbe Jovana Posnika o kaznama. Kako ti grčki zbornici nisu obuhvatali sve zakonske odredbe koje se javljaju u razvijenoj pravnoj državi sa raznim konfesijama i staležima, to se osetila potreba za donošenjem novog zakonika. To je Zakonik Dušanov, jedno novo pravno i administrativno delo. D-r D. Mijušković, ukazujući sa razlogom na čitave partije odredaba o pravima staleža i o carskoj vlasti, izvedenih po jednom načelu i svakako posle mnogo primera iskustva, kazao je mišljenje da je Dušanov Zakonik ako ne ustav njegove Carevine, ono svakako zemaljska uredba »kojom se uređuje naša srednjovekovna država i u njoj utvrđuje red i sigurnost«. Mislim da je malo suviše podvučen značaj lične Dušanove koncepcije carstva u ovom stavu iz jednog spisa F. Taranovskoga, koji u osnovi nesumnjivo ima vrlo mnogo tačnog: »Carstvo nije nacionalna država, jer ova je ostvarena bila u kraljevstvu, a carstvo se stavlja prema kraljevstvu kao jedan viši stepen u političkoj jerarhiji i političkom razvitku. Carstvo prelazi granice nacionalne države i stupa na šire, svetsko poprište. Carstvo je svetska vlast, kao što ju je shvatao i ostvario Rim (imperium) i njegova istočna naslednica, Vizantija, drugi Rim, koji je pod carem Konstantinom postao hrišćansko,
175
pravoslavno carstvo. Baš tu ideju carstva Dušan je prihvatio i preuzeo za sebe i svoju državu... Nije zaista ceo svet pod njegovom vlašću; ali, ipak se njegova vlast proteže ne samo na Srbe, nego na više naroda, a između njih i na grčki, koji je poznati nosilac ideje carstva. Dušanova vlast nije vlast nad celim svetom; ali, ona je vlast sa svetskim poletom; taj svetski polet je u tome što država koja se proglašuje carstvom postaje ili bar teži da postane zaista činilac svetske politike i svetske istorije. Ako je država primila na sebe dostojanstvo carstva, to znači da je ona došla do svesti o svojoj svetskoj ulozi, pa i do izvesne mogućnosti da tu ulogu ostvari. Carstvo je, dakle, velika sila koja se ne ograničava samo na održanje jednog naroda, nego teži da posluži celom čovečanstvu. Baš tako shvaćeno carstvo ima u vidu Dušanov Zakonik kad određuje državno ustrojstvo te propisuje pravne odredbe koje baš carstvu pristoje«. A. Solovjev, u svojoj tezi o Zakonodavstvu Stefana Dušana, bliži je stvarnosti kad nalazi da Zakonik »nije samo ustav, jer se u njemu nalaze i mnogobrojne odredbe iz crkvenog prava, iz krivičnog prava, nešto iz građanskog i naročito mnogo iz postupka. Cilj je tih članova da popune praznine grčkih zbornika i da definišu one odredbe srpskog običajnog prava kaje mogu da važe i dalje u Dušanovoj carevini«. To je, nema sumnje, najverovatniji neposredni motiv za donošenje Zakonika. U drugom svom skorašgnjem spisu (»Postanak i značaj Dušanova Zakonika«) on naglašava činjenicu da je Dušan svojim Zakonikom, kao i ostalom svojom politikom, hteo da olakša Grcima srpsku vlast i da im se pretstavi kao vladar legitimnog osećanja, koji poštuje njihovu kulturu i pravnu tradiciju. Stoga je, bez ustezanja, primio ili kalemio u srpskoj državi njihova pravna načela. »Širokogrudost i pravičnost Dušanova naročito se ističu ako ih uporedimo sa pravnim prilikama u južnoj Grčkoj istoga doba pod vlašću franačkih vitezova. U XIII i XIV veku francusko, katalonsko i mletačko plemstvo, u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na Kipru, donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uživaju samo »Franci«, koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grčko pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za nižu, osvojenu rasu«. Svi izvori Dušanovog zakonodavnog rada nisu još do danas potpuno utvrđeni, da bi se podrobno mogao pregledati, tačno shvatiti i oceniti ceo sistem rada; ali, delo kao celina znak je osećanja pravne odgovornosti i potrebe razvijanja pravne svesti, bez koje je nemoguće stvoriti pravu državu. * Nu, čitav Dušanov rad ima i mnogo negativnog i dao je kvasac za mnoge docnije nevolje. Ponesen pobedama, Dušan je obuhvatio daleko veći krug zemalja od onog koji bi se mogao bez težih kriza priljubiti i asimilovati novoj državi. Njegova politika bila je suviše imperijalistička. Njegova osvajanja donela su Srbiji gotovo toliko isto zemlje koliko je pre imala, naglo, u roku od nekih dvadeset godina. I što je mnogo važnije, donela su tuđ elemenat. Srpska država, mada nije bila mlada, nije, ipak, imala još ni dovoljno veštine, ni tradicije, ni vremena, da u nove oblasti unese svoj duh. A to ni inače nije bilo lako. Grčki elemenat, sa svojom starijom i nadmoćnijom kulturom, mogao je biti politički savladan, ali ne i duhovno; a naročito ne onda kad je on u sastav nove države ulazio u veoma velikom broju i u mnogim oblastima bio daleko pretežniji od slovenskoga. Posle, te su zemlje bile osvojene, a ne pridružene, ma koliko se car posle trudio da taj odnos ublaži; u njima su ostala još sveža i svesna sećanja i osećanja za staru pripadnost, i one su bile pokorne samo dotle dokle su verovale da bi svaki pokušaj trzanja bio u krvi ugušen. Najposle, pri takvoj nagloj aktivnosti centralna državna vlast morala je
176
da slabi; jedno stoga što je car, nosilac te vlasti, bio zauzet vojnim poslovima i sav zaokupljen prvenstveno vizantiskim državnim pitanjem i što nije, pored sve svoje volje, mogao svuda uticati; a drugo stoga što je tolika raširenost, u ono vreme slabih veza i teških komunikacija, onemogućavala lak pregled i neposredan nadzor. Posledica toga beše jačanje pojedinih oblasnih gospodara, razvijanje centrifugalnih težnja i na kraju raspadanje države u pokrajinske jedinice. Tome svemu došla je kao hrana nagla smrt Dušanova, u njegovoj punoj muškoj snazi, i apsolutna nesposobnost njegova naslednika. XVIII. MAĐARSKO OSVAJANJE DALMACIJE. 1. Mletačko-mađarski rat za posed Dalmacije. — 2. Dubrovačka Republika pod mađarskom vrhovnom vlašću. — 3. Mleci i dalmatinsko brodarstvo. Kralj Lajoš je radio sistematski na tome da ojača centralnu kraljevsku vlast i proširi što više granice mađarske države. I on je, kao i Dušan, imao velikih poteza i širok zamah. Više nego njegov otac, Lajoš je obratio pažnju Dalmaciji i južnim granicama. Prvih godina kraljevanja Lajoševa pretežan interes njegov je za stvari na Jugu; tek u drugoj polovini svoje vlade, od god. 1365. otprilike, obraća on više pažnju na pitanja Istoka i Severa. Pošto je slomio hrvatsko plemstvo u Hrvatskoj i Dalmaciji, pokorivši naročito kneza Nelipića i presadivši Đuru Šubića u Zrinj, a u Slavoniji izjednačio tamošnje plemstvo sa mađarskim (god. 1351.); pošto je bosansku banovinu ženidbom sa kćerju bana Stevana tešnje vezao uza se; njemu je sad ostalo da raščisti odnose sa Srbima i sa Mlečanima u Dalmaciji. Da pokaže koliki značaj daje tim oblastima, on je svog brata Stevana proglasio »vojvodom (dux) cele Slavonije, Hrvatske i Dalmacije«, koji se sa tom titulom javlja od god. 1350. S proleća god. 1356. činilo se da će kralj Lajoš nastaviti prošlogodišnje ratovanje u Srbiji, naročito sada kad više nije bilo moćne Dušanove ličnosti. Skupljajući vojsku u Zagrebu, kralj je u jednom aktu od 4. juna čak objavio kako se sprema protiv »šizmatičnih i nevernih« Srba, svakako u duhu saveta ogorčenog biskupa Petra i papske kurije, i kako će tom prilikom obnoviti i stara prava Mađarske na Srbiju. U Rim je čak poručivao da će silom prevesti Srbe u katoličanstvo. Ali, mesto protiv Srbije taj se rat obrnuo protiv Mletaka; istina sa motivacijom da su Mleci ušli u savez sa Srbijom, koji bi, prirodno, bio uperen protiv Mađara. Veze između srpskih i mletačkih odreda u Skradinu i pregovori o ustupanju gradova Mlečanima mogli su poslužiti kao neposredan dokaz za to. Ali, dobro je poznato da je između Mletaka i Mađarske postojalo staro suparništvo zbog Dalmacije, da je između njih nedavno zbog toga vođen rat i da je god. 1353. sprečen novi sukob samo posredovanjem suseda, a najviše Karla IV. Mlečani su u to vreme nudili kralju, kao otkup za Dalmaciju, 100.000 dukata najednom ili po 5.000 dukata godišnje. Kralj, kome je trebalo novaca, pristao je bio načelno na takav sporazum; ali, protiv njega se javila ozbiljna opozicija na dvoru, i on joj je, najzad, morao popustiti. Da je savez sa »šizmatičnim« Srbima bio samo izgovor za novi neprijateljski stav videlo se najbolje po zahtevu Lajoševu da mu Mleci povrate sve što su zauzeli u Dalmaciji zajedno sa Zadrom. Kada su oni to odbili, došlo je do rata. Lajoš je napao Mlečane u samoj Italiji sa svojom glavnom snagom, a u Dalmaciji je operisala sporedna vojska. U tom ratu njega su što moralno a što stvarno pomagali oglejski patrijarh, gorički grofovi, austriski vojvoda, pa čak i car Karlo. Dalmatinski gradovi osećali su dobro da je Republika Sv. Marka u
177
teškom položaju i počeše se odmetati. Prvi se, sporazumno, digoše Splićani i Trogirani, koji 8. i 9. jula god. 1357. oteraše slabe mletačke posade i priznadoše mađarsku vlast. Njihovom primeru sledovao je Šibenik. Krajem iste godine, posle teške borbe, izdajom, pade i Zadar, na koji su Mlečani najviše polagali. Početkom god. 1358. predadoše se Brač i Nin. Posle tih gubitaka u Dalmaciji i poraza u Italiji Mlečani biše prisiljeni da sklapaju mir. Za n, je odranije posredovala papska kurija, koja je čak korela Lajoša što je okrenuo oružje na hrišćanske Mletke, mesto na »neverne« Srbe. Mir je utvrđen 18. februara god. 1358. u Zadru sa potpunom kapitulacijom Mletačke Republike. Mleci su se u tom miru morali odreći cele Dalmacije i Primorja, ukoliko su njima pripadali, od Kvarnera pa sve do Drača. Dužd je, isto tako, morao iz svoje titule izostaviti naziv vojvode Hrvatske i Slavonije. Izvesni hrvatski velikaši koji su bili za vreme tih borbi na strani Mlečana nastradaše osetno. Stari Grgur Kurjaković bio je uhvaćen i kao sužanj odveden u Ugarsku, gde je po svoj prilici i umro. Tada je priznala vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovačka Republika. Njoj je kralj ostavio autonomne povlastice, a obavezao je da plaća godišnje 500 dukata »u znak podložnosti i priznavanja«. Godišnje dohotke koje su Dubrovčani plaćali srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imali su otad plaćati mađarskome kralju. Zanimljiva i za Republiku od naročita značaja bila je kraljeva dozvola da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda kada se te države nalaze u sporu sa Mađarima (27. maja god. 1358.). Ta promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutarnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića, koji su vršili dužnost knezova, sada dolaze »rektori«, koji se biraju između domaće vlastele, ali čija vlast traje samo mesec dana. Tako se mesto duždevskog sistema uvodi sistem senatske republike. Aristokratski karakter Republičin ostao je i dalje neizmenjen. Da bi se i u budućnosti obezbedio tako često ugrožavani posed Dalmacije, kralj Lajoš se rešio da stvori svoju flotu. Za admirala je imenovao Zadranina Jakova Cesana, a brodovlje su imali dati dalmatinski gradovi i sama Ugarska. Da istakne značaj novog admirala, kralj ga je imenovao knezom triju otoka: Brača, Hvara i Korčule. Ovo nameravano stvaranje mađarske flote i poraz u Dalmaciji izazvali su razumljivu potištenost u Mlecima. Dotle, oni su se smatrali kao nesumnjivi gospodari Jadranskoga Mora i to su još od XIII veka javno i govorili; Venecija je »nevesta Jadrana« i njegova gospodarica (Maris Adriatici dominiatrix), ili je celo Jadransko More prosto »mletački zaliv«. Već godine 1347. pala je u mletačkom senatu reč o »našem zalivu« u onom istom smislu u kojem današnji Talijani upotrebljavaju pojam i izraz »naše more«. Mađarski uspeh udarao je sad krst na takva shvatanja i dovodio je u pitanje mletačku prevlast na Jadranskom Moru. Da to Mlečani neće hteti otrpeti i da će tražiti prvu pogodnu priliku da povrate izgubljene pozicije i poprave svoj položaj nije bilo teško predvideti. Otud je mađarski uspeh u Dalmaciji postao naskoro zametak novih zapleta. Od stvaranja mađarske ratne flote nije bilo ništa; ograničena finansiska sredstva Lajoševa nisu doticala za jedno tako skupo preduzeće. Ali, za to se u ovo vreme, nesmetana od Mletaka, mogla s uspehom da razvija trgovačka mornarica dalmatinskih gradova, koji su, iskorišćavajući svoje veze sa bosanskim i srpskim zaleđem, počeli naglo da pojačavaju svoj trgovački promet. Pored Dubrovnika, koji je dobro stojao i ranije a sad još više uzeo maha, diže se u to vreme i Split kao glavna izvozna luka severoistočnog dela Jadranskoga Primorja. Tom gradu beše dobrodošla zahvalnost napuljskoga dvora radi pomaganja njegova kandidata u prestonim borbama Ugarske krajem XIII i početkom
178
XIV veka, i vlast Šubića u Bosni, da promet tih oblasti svrnu na svoje tržište. Za Lajoševe vladavine Split dolazi na čelo severnih dalmatinskih gradova, udružuje se sa njima i počinje brodarski promet većih linija. Splitske lađe saobraćaju čak i u Egejskome Moru, i to ne samo donoseći robu iz svoje luke nego i vršeći ponekad lokalnu plovidbu na tim stranama. Mletačka Republika, videći da dalmatinskim gradovima ne sme i ne može škoditi bez opasnosti po sebe od mađarske osvete (izvesnih pokušaja u tom pravcu je ipak bilo), a računajući sa tim da je gubitak Dalmacije privremen i da ne bi bilo politički mudro za budućnost neprijateljskom politikom prema dalmatinskim gradovima i njihovoj trgovini izgubiti njihovo poverenje i simpatije, rešila se na izvesne predusretljivosti prema njima. Hoteći da glavno središte trgovine ostanu ipak Mleci i da se koriste carinskim prihodima, oni su, kolikogod su mogli, sav promet navraćali u svoj grad, ali ga za to obezbeđivali svojom moćnom flotom od svih nezgoda na šutu. Kao jako sredstvo propagande oni uzimaju na se da u dalekim vodama štite dalmatinske lađe, da ih tako sa jedne strane kontrolišu, a sa druge da im otvore oči, kako su im oni, ipak, preči i prirodniji vrhovni gospodari, nego mađarski kralj, koji nema flote. Republika Sv. Marka, obrazlaže lepo prof. G. Novak, »mudro i proračunano čini sve kako bi dalmatinski gradovi razumeli da im je ona prijateljica i da ih samo ona može da zaštiti, eda bi uvereni o tom poradili da dođu opet u njezinu vlast«. U suzbijanju mletačkog uticaja u Dalmaciji sudelovao je, ali bez prave volje, i naslednik bosanskog bana Stevana II, mladi ban Tvrtko. XIX. RASPAD SRPSKE DRŽAVE. 1. Car Uroš i njegov stric Simeon. — 2. Odvajanje Epira i Tesalije od Srbije. — 3. Raspadanje Srpske Carevine. — 4. Kralj Vukašin i despot Uglješa. — 5. Srpski poraz na Marici. — 6. Izumiranje Nemanjića dinastije. Odmah posle Dušanove smrti Srbija je počela naglo padati. Dušanov sin Uroš nije bio dorastao ocu ni u kom pogledu; pod teretom ogromnog očevog nasledstva on je počeo posrtati na prvom koraku. Najstariji naši letopisi, pisani malo posle njegove smrti, kažu za Uroša da je »po istini bio krasan i po izgledu dostojan divljenja, ali mlad po umu«; da je odbacivao savete staraca, svakako očevih saradnika, i da je voleo i primao sugestije mladih. Ličnog autoriteta nije imao nimalo, i ukoliko se držao prvih godina imao je to da zahvali poglavito ugledu njegova oca i izvesnom osećanju legitimnosti pojedinih srpskih uticajnih velikaša. Kao prvi koji se digao protiv Uroša beše njegov stric Simeon, Dušanov polubrat, namesnik u Epiru. On je tražio od svoga sinovca ili carsku krunu ili sudeoništvo u carstvu, i pošao je odmah sa vojskom da te svoje zahteve i izvojuje. Srpska vlastela stala je u većini na stranu Uroševu; jedno stoga što je nalazila da kruna po nasledstvu pripada njemu (čak narodna pesma povodom Uroševa slučaja zastupa stanovište »od oca je ostanulo sinu«), i drugo što je Simeon, rođen od majke Grkinje i upravnik jedne grčke oblasti, smatran više kao grčki nego srpski pretstavnik. Kako Srbi nisu marili Simeona kao polu-Grka, tako ga nisu marili ni Grci kao polu-Srbina. To se videlo odmah god. 1356., kada se među njima pojavio despot Nićifor, potomak starih gospodara, koji pozva svoje sunarodnike u borbu protiv Srba. Gotovo sav Epir i Tesalija behu voljni da pođu za Nićiforom. I ko zna da li taj pokret ne bi i uspeo da Nićifor god. 1358. nije poginuo u
179
borbi s Albancima, koji su, izazvani grčkom reakcijom, branili svoje pozicije dobijene poslednjih godina. Posle Nićiforova poraza i posle ponovnog uzaludnog pokušaja da se nametne u Srbiji, povukao se Simeon od god. 1359. konačno u Tesaliju, osnovavši u Trikali svoj dvor. Tamo je živeo potpuno u grčkom krugu, izdajući sve povelje na grčkom jeziku, potpisujući se kao Simeon Paleolog ili Simeon Uroš Paleolog, smatrajući očevidno paleološko poreklo dičnijim od nemanjićskog. Njegov pomen očuvan je naročito kao ktitora retko živopisnih, na strmim, jedva pristupačnim, stenama podignutih grčkih Meteorskih manastira. Za vreme ovih borbi sa Simeonom videlo se kako je, ipak, od koristi po Srbiju bilo to što je Dušan za namesnike u južnoj Maćedoniji postavio izvesnu srpsku vlastelu. Na dalekim granicama Carstva oni su branili, dok su mogli, Dušanove tekovine i srpsku vlast. Simeona je, u znatnoj meri, omelo u njegovu prodiranju neprijateljsko držanje ohridskog namesnika Branka Mladenovića i berskog i vodenskog zapovednika vojvode Hlapena. Isto tako dostojan poverenja svoga mrtvoga cara pokazao se i ćesar Vojihna, gospodar Drame, protiv jednog drugog protivnika Srbije. Matija Kantakuzen, obavešten o Simeonovom pokretu, beše upao, u leto god. 1357., u Maćedoniju, sa jednim povećim odredom Turaka (5000 ljudi), hoteći da za vreme tih srpskih međusobica povrati izgubljene grčke gradove i oblasti. Ali, pod Serom njegovu vojsku razbi Vojihna, a Matiju sama uhvatiše i predadoše ćesaru stanovnici grada Filipija. Njega je posle Vojihna predao caru Jovanu Paleologu, koji se, slomivši poslednjeg protivnika iz kuće Kantakuzena, osetio najzad kao samostalan vladar. Srbi su uspeli da održe južnu Maćedoniju i docnije, kad je počelo sve primetnije i jače cepanje Dušanove države. Tamo su se oni oslanjali na svoj slovenski elemenat, koji je, mada proređen i u velikoj meri pogrčen, ipak u izvesnim oblastima bio znatan. Antropogeografska ispitivanja (B. Ž. Milojevića) o stanovništvu zapadnog dela južne Maćedonije kazuju rečito koliko je taj elemenat, posle tolikih obrta na slovensku štetu, bio još uvek jak i na početku ovoga veka, i koliko su živa sećanja o njegovoj etničkoj snazi. Nešto slabiji, ali ipak osetan, bio je taj elemenat i u istočnoj Maćedoniji. Bogata slovenska, još sistematski neprikupljena, toponomastika tih oblasti daje dovoljno dokaza za to. Sem toga, južna Maćedonija bila je u neposrednom dodiru sa severnom i sa ostalim delovima moravske Srbije i zanavljala se etničkim prilivom sa tih strana, koji je za vreme srpske vlasti tamo primetno ojačao. Najzad, i čisto politički, srpski interes za tu južnu granicu bio je odavno velik i nije se gubio ni iza Dušanove smrti. Oblasti koje su Srbi najpre izgubili, ako ne formalno a ono stvarno, bile su čisto grčke, jugozapadni krajevi Tesalije i Epira. Tamo se slovenskog elementa nalazilo malo ili nimalo, ti su krajevi za neposredan promet sa Srbijom ležali sneruke i nisu sa njom imali gotovo nikakvih veza. Između njih i Srba sterala su se područja Albanaca ili jako mešana albansko-grčka ili vlaško-grčka naselja. Car Simeon, kako se sam zvao, posle neuspeha, ograničio se na to da postane gospodar tog dela grčkih oblasti i da ih, mada »samodržac Romeja i Srba«, praktično odvoji od Srbije. Car Uroš mu u tom pogledu nije pravio smetnje, kao ni drugi srpski velikaši sa severa; jedno stoga što je Simeona tamo uputio još Dušan, pa se u tom kraju njegovo pravo moglo smatrati kao legitimno, a drugo i stoga što su možda osećali da odvajanjem tih oblasti nisu ustvari oštećeni nikakvi interesi srpske države. Ukoliko je bilo izvesnog opiranja, ono je dolazilo od porodice umrlog ćesara Preljuba, Dušanova namesnika i vojvode na toj strani. Kada je ćesarov sin Toma dobio od Simeona kćer Mariju za ženu i uza nju Epir na upravu, svršio se i taj spor bez daljih sukoba. Tomin
180
dvor u Janjini, o kojem nam je jedna veoma zanimljivo pisana lokalna hronika očuvala dosta vesti, može poslužiti kao primer kako se jedna mala srpska oaza, dosta brzo, izgubila u grčkoj većini i kako je sav taj pokušaj pridobijanja etnički potpuno tuđih područja bio iz osnova promašen. Prve dve tri godine, kako vidimo, Dušanovi velikaši još su držali njegovo delo prilično neokrnjeno. Carev ugled stojao je još visoko. Ali, sarađujući sa njim, ljudi su sve više uviđali da Uroš nije što i Dušan i da nije dorastao težini dužnosti koju je imao da vrši. Stoga počeše izbijati ranije skrivane ambicije pojedinaca i javljati se prohtevi onih koji su verovali u svoju snagu. Najpre se pokolebaše velikaši na granicama, koje je ili plašila tuđa moć ili ih zadobijala tuđa obećanja da će njihovom pomoću dobiti izvesne koristi, do kojih inače ne bi mogli doći, ili su ih slabost ili neodlučnost carskog središta nagonili da se obraćaju drugima. Takav je slučaj bio na severu. Dva srpska velikaša, čija nam imena nisu poznata, došla su u sukob, i jedan od njih, u nevolji, ne dobivši valjda pomoći od cara, obrati se susednim Mađarima da ga oni spasu od nasrtljivog protivnika. To dade dobrodošao povod kralju Lajošu da se reši na rat protiv Srbije, na koji je odranije mislio. U proleće god. 1359. prešla je njegova vojska u Srbiju, a uskoro i on sam; potisnuli su Srbe, ali se nisu usuđivali da za njima pođu u rudničke planine i gorom obraslu Šumadiju. Čitav taj pohod završen je, zbog toga, za njih sa relativno malom koristi. Kao štićenik mađarski, Dubrovačka Republika, koja je dotad dobro merila svoje korake prema srpskim susedima, pustila je ovog puta da njeni podanici upadnu u područje kneza Vojislava Vojinovića (u državu kneza Vojislava, kako kaže car Uroš u svojoj povelji Dubrovniku od 29. septembra god. 1360., uzimajući reč u njenom prvobitnom značenju, »u oblast koju drži«), i izazvala je tim njegovu zlu volju i osvetu, koja je njene ljude skupo stala, i koju je knez dugo nosio. U starim srpskim zemljama prva je počela da ide svojim putem Zeta, koja je oduvek pokazivala izvesne separatističke težnje. God. 1360. u njoj glavnu reč vode braća Balšići, čije bi romansko ime govorilo za njihovo neslovensko poreklo. Kako su oni izbili na površinu nije poznato; misli se samo da su se istakli za vreme poslednjih borbi sa Simeonom i njegovim ljudima, koji behu prodrli sve do Skadra. Za vreme ratovanja Vojinovića sa Dubrovnikom, koje je jedno vreme odobravao i car Uroš, Balšići su držali stranu Republike Sv. Vlaha, gledajući samo svoje interese, pa su ratovanje nastavili čak i pošto je sa Dubrovnikom sklopljen mir po carevoj želji i naredbi. God. 1362. Balšići su napadali i Ulcinjane sa namerom da ih pokore, mada je grad bio tada svojina carice majke. Ima jedna karakteristična činjenica, koja upada naročito u oči kad je govor o cepanju Dušanove države. Staro plemstvo srpsko, dobrim delom u srodstvu sa vladalačkom kućom, držalo se uglavnom uz Uroša i branilo je državnu celinu. Takvi su ćesar Vojihna, Brankovići, Vojinovići, Dejanovići. Za njih nemamo nikakvih podataka da su se odmetali od Uroša ili mu pravili bilo kakve teškoće. Oni su bili saradnici Dušanovi i stvorena carevina bila je u izvesnoj meri i njihovo delo. Kad glavni pretstavnici tih kuća umiru, kao i drugi saradnici Dušanovi, kad nestaje krupnih lica ćesara Preljuba, despota Olivera, Branka Mladenovića, ćesara Vojihne, Vojislava Vojinovića i dr., njihovi naslednici nisu više svi tako pouzdani kao njihovi preci. Toma Preljubović i Nikola Altomanović idu već svojim putem, nevezani mnogo za svoje tradicije sa carskom kućom. Njih je verovatno dobrim delom zarazilo držanje vlastele
181
skorojevića, koje je bilo drukčije od onog nasledne i prave vlastele. Takva skorojevićska vlastela, od najpoznatijih, behu braća Balšići i braća Mrnjavčevići. Za vlast cara Uroša najopasniji su postali Mrnjavčevići Vukašin i Uglješa, jer su držali najveći deo Maćedonije. Poreklo te porodice dosta je tamno; pravi njihov uspon počeo je tek za vlade Dušanove. Izgleda da je Uglješa jedno vreme, oko god. 1346., bio namesnik u Trebinju, dok se Vukašin javlja god. 1350. kao župan u Prilepu. Vukašinov najstariji sin, popularni Kraljević Marko, pominje se u istoriji prvi put god. 1361., kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku. Narodna tradicija govori da je Marko bio ugledan pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina tvrdi, i ona i najpouzdaniji izvori, da je bio venčani kum Urošev. Kako je Vukašin došao do svoje kraljevske titule i vlasti pretstavlja jedno od još nerešenih pitanja srpske istorije. Da je on potisnuo cara to se vidi po celom njegovom držanju, a to kažu i naši savremeni izvori. Ali, sa druge strane, upada u oči da se Vukašin ne proglašava za cara, kao Kantakuzen uz Jovana Paleologa, čiji mu je slučaj, možda, bio pred očima, nego da uzima titulu kralja, onu koju je Uroš nosio za života Dušanova. Na jednoj fresci manastira Psače nalaze se Uroš i Vukašin zajedno; prvi kao krupan lep čovek sa dosta muškog izraza, a drugi kao starac, znatno manji, sa malim lukavim očima; obojica kao vladari, sa približno istim stavom i odelom, samo Uroš, kao car, sa nešto više raskoši. I poslanici su im se ponekad javljali zajedno, kao u Dubrovniku god. 1366. Kasnije dubrovačke vesti govore da je sam Uroš dao Vukašinu kraljevsku titulu. Mi držimo danas da je Vukašin, kao čovek bez mnogo obzira, svoje suvladarstvo više naturio, i da je cara bacio u zasenak, a da nije osećao potrebe, videći njegovu bezopasnost, da protiv njega upotrebljava oštrije mere. U narodu je njegova uzurpacija osuđivana od prvog dana: jedno stoga što je rušila zakoniti red, drugo što je Vukašin imao mnogo protivnika, i treće što je doskora pretrpeo potpun neuspeh. Posle se čak stvorilo uverenje da je Vukašin Uroša ne samo potisnuo sa vlasti, nego da ga je lišio i života. Vukašin se proglasio za kralja krajem god. 1365. Na tu odluku možda ga je donekle naterala opasnost od Turaka i potreba da se prema njima stvori jak srpski odbranbeni bedem, koji bi branio jedan vladar od autoriteta, a ne nekoliko uzajamno slabo povezanih velikaša, kojima car, lično neaktivan, ne može da posluži kao primer. Turci su se u Trakiji sve jače širili. God. 1361. pala je u njihove ruke Dimotika; od god. 1363. Adrijanopolj će postati tursko Jedrene; brzo za njim Turci uzimaju i Filipopolj, u koji se smešta prvi rumeliski beglerbeg. Turski han Murat (1359.—1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, beše vladar velike sposobnosti i čvrsto rešen da održi i razvije tursku vlast u Evropi. »Činilo se (kazuje jedan prikazivač otomanskih sultana) da je prezirao lake pobede i da je voleo sretati opasnost s ozbiljnošću junaka, slažući trijumfe na trijumfe i učvrstivši ih na kraju svojom krvlju«. Ceneći dobro tu opasnost od Turaka, vizantiski car Jovan pokušao je da se sporazume sa Srbima i uputio je stoga u Ser, carici majci, udovici Dušanovoj, patrijarha Kalista, da počne pregovore. Usred tih pregovora stari patrijarh se razboleo i umro je u Seru, gde je i sahranjen. Sem toga, Vizantinci su u to vreme pokušali da za borbu protiv Turaka zainteresuju papu i zapadne sile, i sam car krenuo je u zimu god. 1365. u Mađarsku da kralja Lajoša pridobije za svoj plan. Sa nešto malo tamo dobivene pomoći, pomagan malo i od porodice svoje majke, iz Italije, car Jovan je ušao u rat sa Turcima, ali nije postigao, pri konačnom obračunu, nikakvih uspeha. Vukašin je u svojim kombinacijama i traženju veza pokazivao izvesne državničke sposobnosti, možda više nego njegov brat despot Uglješa, kome St. Novaković u svom
182
delu Srbi i Turci XIV i XV veka pripisuje i suviše značajnu ulogu. Vukašin, koji sebe naziva, potpuno u stavu vladara, »gospodinom zemlji srpskoj i Grcima i zapadnim stranama«, ne pominjući nijednom rečju svoj odnos prema caru, bio je ustvari samo gospodar severne Maćedonije i jednog dela Stare Srbije sa Skopljem i Prizrenom. Na nj se naslanja brat mu Uglješa, koji drži sersku oblast, koju je dobio na račun carice majke, potisnuvši je, po svoj prilici, odatle, i Dramu, kao miraz dobiven uz blagorodnu, umetnički veoma darovitu gospođu Jefimiju, kćer ćesara Vojihne. Kod Vukašina se jasno vidi težnja da svoj položaj učvrsti dobrim porodičnim vezama. Jednom od svojih sinova beše namenio čak jednu devojku iz porodice Šubića, koja je živela na dvoru bosanskog bana Tvrtka. Hteo je, očevidno, radi Dušanovih veza sa Šubićima, da time digne značaj svojoj porodici, i da, u isto vreme, stupi u bliže veze i sa Tvrtkom. Taj brak sprečio je papa ne dozvolivši da se jedan »šizmatik« venča sa katoličkom plemićkom. Kraljević Marko uzeo je Jelenu, kćer vojvode Hlapena, glavne ličnosti u jugozapadnoj Maćedoniji. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića, a po nekoj, bliže nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski plemić Ostoja Rajaković. Tako je Vukašin, zahvaljujući svim tim vezama, postao najmoćniji dinast Srbije. Severne srpske oblasti, iznad Šare, nisu bile sa njim u vezi i nisu mu priznavale vlasti. Vukašinov primer zarazno je delovao i na ostale velikaše. U zapadnoj Srbiji odmetnuo se god. 1367. mladi i obesni Nikola Altomanović iz porodice Vojinovića, koji je držao zemlje od Rudnika, duž Drine, preko Gacka i Trebinja sa Konavljem sve do mora, i koji je brzo ušao u borbe sa svima susedima bez razlike. Oblast oko Morave držao je knez Lazar Hrebeljanović, čovek odan carevima Dušanu i Urošu, u čijoj su dvorskoj službi duže vremena proveli i on i njegov otac. Oko god. 1353. oženio se Lazar Milicom, ćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako i neposredno ušao u vladalačku porodicu. Levu obalu Vardara držala su braća Dejanovići, a Kosovo sa Drenicom Vuk Branković. Kao što se vidi, sva glavnija vlastela imala je svoje područje, gde se ponašala kao apsolutni gospodar. Car Uroš ostao je vladar bez vlasti i gotovo gost u svojoj carevini. Koliko je izgubio svaki značaj i uticaj vidi se najbolje po tome što je u jesen god. 1369. molio Mletačku Republiku da ona spreči Đurđa Balšića u dobijanju Kotora, jer on sam za to očevidno nije imao snage. Stvari su u Srbiji pošle sasvim loše. Carev poslanik u Mlecima nudio je tada Kotor Republici samo da ne bi pao u ruke odmetniku Đurđu, koji ga je opsedao i sa mora i sa kopna. Isto su to molili i Kotorani. Došlo se, eto, dotle da su se kidali delovi još živog narodnog organizma i da se naše narodno područje, radi domaće raspre, nudilo tuđinu! Najzad, u proleće god. 1371., kad Mlečani nisu hteli da prime tu ponudu i kad Kotorani videše da od potpuno beznačajnog cara nema nikakve pomoći, oni, ne hoteći ni po koju cenu da dođu pod vlast Balšića, prihvatiše vrhovnu vlast mađarskog kralja. Despot Uglješa, čovek pobožan i pun pažnje prema kaluđerskoj kulturi, veliki ktitor Hilandara i obnavljač svetogorskog manastira Simopetre, živo je nastojao da izravna protivnosti između grčke i srpske crkve, nastale posle proglasa srpske patrijaršije. Hteo je svakako, kao najizloženiji srpski dinast prema Turcima, da u svojoj oblasti grčki elemenat što više izmiri sa srpskim i omogući njihovu iskrenu sa-radnju pred neprijateljem koji im je zajednički. Da to postigne, on se nije ustručavao potpuno prihvatiti grčko stanovište, prema kojem je proglas srpske patrijaršije i srpskoga carstva bio nezakonit i da je Dušan vršio otimačinu tuđeg. Činilo mu se da nema potrebe braniti
183
ustanovu carstva koje se već i tako srozava na očigled sviju. To shvatanje počelo je da osvaja među Srbima ne samo na jugu, nego čak i na severu, naročito otkako su učestali udarci i nedaće za srpsku državu, što su mnogi pripisivali izrečenom prokletstvu. U biografiji patrijarha Save govori njen pisac, svakako srpski kaluđer, kako se car Stevan venčao na carstvo i proglasio patrijaršiju »ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kao što treba« nego je to učinio »kako ne treba«. Mada je sam držao vlast kao posredno nasleđe Dušanovo, Uglješa je, osećajući svakako zaziranje grčkog stanovništva od srpske vlasti, osuđivao Dušanovo celo delo, i vojničko i državničko i crkveno, kao gotovo bezbožničko. Pregovori između despota Uglješe i carigradske patrijaršije završeni su u maju god. 1371. Oni su, istina samo za Uglješinu oblast, doneli rešenje spora sa potpunom pobedom stanovišta grčke crkve. Iz Carigrada je čak označen i mitropolit za Uglješinu državu, koja se, na taj način, izdvojila iz zajednice sa pećskom patrijaršijom. Izgleda da je despot Uglješa precenjivao značaj tog akta. U najboljem slučaju on je donosio samo možda izvesno umirenje u njegovoj oblasti, ali samu ljubav njegovih grčkih podanika teško da je Uglješa i sa tim stekao. Postigavši to, on je, međutim, držao da je dobio glavni uslov za uspešnu borbu sa Turcima, mada je Vizantija toga vremena, kao zamišljani saveznik, pometena krizama razne vrste, jedva bila sposobna za ma kakvu akciju. Govori se da je Uglješa uzeo na sebe inicijativu da izvrši »izgnanje Turaka«, kako piše savremeni monah Isaija. Nu, protiv toga shvatanja govorilo bi u velikoj meri to što se kralj Vukašin u leto god. 1371. spremao na borbu sa Nikolom Altomanovićem, koji beše u sukobu sa njegovim zetom Đurđem Balšićem, i što je sa sinom Markom i sa svojom vojskom juna meseca bio toga radi stigao kod Skadra. Uglješa je za borbu sa Turcima sigurno računao na pomoć svoga brata. Ako on sprema skoru ofanzivu, kako bi mogao pustiti Vukašina da ode tako daleko? Drugo, i još važnije: Vukašin se sa toga puta vratio hitno, ne svršivši posao radi kojeg je pošao. To znači, po našem mišljenju, nesumnjivo, da su ili neke iznenadne vesti o turskim pripremama za skori napad (jer napada nije bilo) ili o nekom veoma povoljnom izgledu za borbu pobudile Uglješu da žurno pozove Vukašina natrag. Ima mišljenja da je Uglješa hteo iskoristiti otsustvo cara Murata, koji beše otišao na vojnu u Malu Aziju. Tačno je nesumnjivo ovo: da je srpska vojska sama potražila Turke, a da nije odbijala neku tursku ofanzivu na svom području. Tačno je i to da je taj srpski pohod izveden bez dovoljno priprema ili bar bez dovoljno priprema oba brata. Kralj Vukašin i despot Uglješa krenuli su u borbu sa velikom vojskom, čiji se broj, možda preterano, navodi sa 60.000 ljudi. Srbi su se uputili prema Jedrenu, što je svakako znak da su verovali u svoju snagu i tražili odluku na glavnom mestu. Doprli su na svom pohodu do Črnomena, sada Čirmena, na Marici. Tu ih jednim noćnim prepadom iznenadi turska vojska, koju je vodio iskusni vođ Evrenos, i porazi ih potpuno, 26. septembra god. 1371. Srpska pogibija bila je strahovita, dobro zapamćena i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-Sindigi, t. j. srpska pogibija, a u narodnoj frazeologiji uzrečica »odnela ga mutna Marica« potseća na tu kobnu borbu, kad je ta reka Udarila mutna i krvava, Pa pronosi konje i kalpake, Ispred podne ranjene junake.
184
U toj borbi izgubili su glave i kralj Vukašin i despot Uglješa. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u istoriji Srba, nego u istoriji svih Jugoslovena i celog Balkanskog Poluostrva. U njoj je turska snaga slomila svog najopasnijeg protivnika i postala gospodar Trakije i Maćedonije. Uzaludno bi bilo govoriti kako ta pobeda nije bila izraz pravih razmera u snagama, da su Srbi, još uvek, pretstavljali prema Turcima jaču vojničku silu i da su stradali stoga što pohod nisu dovoljno pripremili i što za nj nisu iskoristili ni sve snage u južnom delu države, a kamoli sve uopšte. To je uzaludno prosto stoga što je turska pobeda, kako pokazuje dalji razvoj događaja, bila doista potpuna. Ona nije trgla Srbe da se, njom poučeni, jače zbiju i spreme novu branu za tursko prodiranje, nego ih je obeshrabrila i gotovo rastrojila. Turci nisu imali nikakvih prepreka više u celoj Maćedoniji. Srbija je tim udarcem odjednom survana u red država drugog i trećeg reda, kojoj je ne samo nedostajala snaga nedavnog Dušanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah posle toga delovi dojučeranje carevine moraju da traže naslona kod tuđih država i primaju na sebe vazalske obaveze; drugi postaju turski podložnici. Tom bitkom počinje sistematsko tursko podjarmljivanje Južnih Slovena. Brzo razvijena Dušanova država brzo je i propala. Petnaest godina (1331.— 1346.) trebalo je da od mladog zetskog kralja postane moćni car, a tačno petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe i sloma njegova dela (1355.—1371.). Razbijena u nekoliko malih, ponegde međusobno zavađenih oblasti, nedovoljno jakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže, ali ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život. Srpskom nevoljom koristiše se ne samo Turci nego i Grci. Odmah, u novembru god. 1371., uzela je njihova vojska grad Ser i mesta oko njega. Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra god. 1371., umro je i car Uroš. Njegovo telo, nađeno slučajno god. 1584. u zapustelom manastiru kod Šarenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S Urošem je izumrla muška linija srpskih Nemanjića. Nije se mnogo duže održala ni grčka u Tesaliji. Simeonov sin, car Jovan Uroš, kaluđerska priroda, odrekao se prestola god. 1381. i primio je monaški čin: kao monah Joasaf završio je život godine 1423. XX. PRVA KRALJEVINA SRBA I HRVATA. 1. Bosna posle smrti bana Stevana II. — 2. Kralj Lajoš prema banu Tvrtku. — 3. Buna u Bosni. — 4. Nikola Altomanović prema banu Tvrtku i knezu Lazaru. — 5. Tvrtko kao srpski kralj. — 6. Kralj Tvrtko i Dubrovnik. — 7. Buna hrvatskog plemstva iza smrti kralja Lajoša. — 8. Tvrtko pomaže hrvatski otpor. — 9. Tvrtko kao kralj Srba i Hrvata. — 10. Značaj kralja Tvrtka. Početkom jeseni god. 1353. umro je bosanski ban Stevan II Kotromanić, ostavivši iza sebe državu dvaput veću nego što je primio i daleko snažniju nego što je ikad pre bila. On nije imao zakonitog održanog muškog poroda. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, računajući sa Bosnom kao prirodnim ekspanzionim područjem mađarske države, beše namislio da je još jače veže uz krunu Sv. Stevana. Malo pred smrt Stevana II on je sa tom namerom uzeo za ženu njegovu kćer Jelisavetu. Stevan II imao je mlađeg brata
185
Vladislava, koji je, posle smrti Stevanove, proglasio za njegova naslednika svoga sina Tvrtka, tada mladića od nepunih petnaest godina, a sam je uzeo vrhovnu vlast u svoje ruke. Ali, ta njegova vlast nije dugo trajala. Već god. 1354. nema više pomena o knezu Vladislavu, koji je umro brzo posle brata. Knez Vladislav imao je dovoljno autoriteta da posle bratovljeve smrti neosporen uzme vlast. Ali, kad je ostala njegova udovica sama sa maloletnom decom, njen je položaj bio mnogo teži. Ne znajući jasno kako će prema njenoj deci da se drži mađarski kralj i šta on uopšte namerava, odlučila je kneginja Jelena, energična odiva iz porodice Šubića, kneževa udovica i banova majka, da ode u Mađarsku i da sama tamo uredi stvari. Nesumnjivo iz opreznosti ona nije htela da vodi sa sobom Tvrtka, nego je uzela mlađeg sina, kneza Vuka. Šta je u Mađarskoj svršila u taj mah ne zna se danas pouzdano; ali, odmah po povratku, god. 1354., sazvala je u bansko sedište u Milama (danas u jajačkom srezu), zbor sve Bosne, Donjih Krajeva, Zagorja i Humske Zemlje. Bosanska vlastela, mada sebična, ostala je ipak tom prilikom uz svoju dinastiju. Da je jedan deo velikaša za takvo držanje trebalo zadobijati poklonima i povlasticama poznata je pojava Srednjega veka i kod nas i na strani; a primer za takve povlastice, čak veoma široke, jeste jedna povelja koja je te godine dana knezu Vlatku Vukoslaviću. Njemu se zaklela banova mati i ban sa dvanaest najuglednijih knezova i velikodostojnika, da će mu ostati sva imanja i prava koja je bio dobio od bana Stevana; da mu neće suditi ban čak ni »ako bi dopao knez Vlatko koje krivine ili nevere«, dok ne dođe kući, u Ključ, i dok mu ne bi sudio zbor sve zemaljske gospode. Da je godina 1354. bila u Bosni burna, svedoče trogirski zaključci da se zbog bosanskih nereda (novitates) i zbog nereda u susednoj Hrvatskoj obrati pažnja na njihove gradske utvrde. Može biti da je bio po sredi kakav pokret vlastele, koja je želela da iskoristi smrt Stevana II i kneza Vladislava i mladost novoga bana. Naskoro, ban Tvrtko, sa majkom, ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji, u vezi sa ofanzivom kralja Lajoša protiv Mletaka. Prema mađarskoj naredbi oni su tamo radili protiv mletačkog širenja, koje su pomagali baš članovi Šubića porodice, ranije Katarina Dandolova, žena Pavla III Šubića, i srpska princeza Jelena, udovica Mladena III. Tvrtko je, to znamo, radio protiv Mletaka; ali, ne znamo sasvim sigurno u kolikoj meri je pomagao Mađarima i sa kakvom iskrenošću. Jasno je da nije mogao raditi protiv njih kao pobednika; Lajoš je bio silan, svestan svoje moći i nimalo voljan da tako što dozvoli. Ali, bilo je nekako u tradiciji politike Tvrtkova strica da se i ne pomaže sa velikom revnošću učvršćavanje Mađara u Dalmaciji i obuhvatanje Bosne sa severa i zapada. A možda je i kod Tvrtka bilo izvesnog ustručavanja, onog karakterističnog rada sa pola srca. Na takav zaključak mogli bi sa razlogom da dovedu događaji sa kraja 1356. i početka godine 1357. Mi saznajemo da tada izvestan deo banovih velikaša prelazi na stranu mađarskoga kralja. Zašto to da čine, ako je i Tvrtko njegov čovek? I zašto ih mađarski kralj kao otvorene odmetnike banove prima pod svoje okrilje, ako je inače zadovoljan sa Tvrtkom? God. 1357., 14. marta, izdao je kralj Lajoš povelju gospodi Hrvatinićima, Grguru i Vladislavu, i Grguru Stepančiću, kojom im obećava da će im potvrditi sve posede i slobode, ako pređu na njegovu stranu. Na drugoj strani i ban Tvrtko postupa na isti način. I on je god. 1357. izdao povelju knezu Vlatku Vukoslaviću i njegovu sinu i obavezao se njom da neće njega progoniti radi nevere njegova napred pomenutoga rođaka Grgura Hrvatinića. To očevidno pokazuje da odnosi između kralja i bana nisu kako treba. Jedni misle da je do tog došlo zbog pitanja Huma, koji je Lajoš tražio kao miraz uz ženu. Nema sumnje da je Lajoš uzimao jedinicu bana Stevana sa namerom da pojača svoj uticaj i možda posed u
186
Bosni. Ali, pitanje miraza on je mogao postaviti odmah, neposredno iza tastove smrti, ili iza smrti kneza Vladislava, kada je položaj mladoga bana bio težak i kada bi mu taj, da ne izazove teže smutnje, nesumnjivo morao popuštati. V. Klajić misli da su kralja od energičnih koraka u Bosni zadržale tada borbe u Srbiji. Međutim, taj isti kralj, još za živa cara Dušana, ulazi u borbu sa Mletačkom Republikom, koja je mogla biti opasniji protivnik od mladog bosanskog bana. Mi stoga mislimo da je baš ove godine Lajoš imao posebnih razloga da bude nezadovoljan Tvrtkom. Ima jedna vest koja govori o tom kako Tvrtko nije bio lojalan prema Lajošu. L. Taloci pominje jedan mađarski akt, iz kojega bi izlazilo da je ban »krajem 1356. ili početkom godine 1357. ili sam nasrtao na susedni ugarski teritorij ili pustio svoje velikaše da u nj zadiru«. Akt taj, koliko mi znamo, nije objavljen, i mi ne možemo sad proveravati koliko je taj navod tačan; ali, nesumnjivo je da su između Lajoša i Tvrtka odnosi postali u to vreme skoro neprijateljski. Kao razlog mislim da bi moglo biti Tvrtkovo nezadovoljstvo što ga kralj nije posebno, i to ustupanjem koga znatnijeg grada, nagradio za usluge koje mu je sa majkom činio u Dalmaciji. Da se odnosi pogoršaju znatno je doprineo novi bosanski biskup Petar Sikloši, potvrđen 29. februara god. 1356. Sutradan po biskupovoj potvrdi papa je uputio jedno svoje pismo mađarskim dominikancima, u kojem ih je, na osnovu jednog ranijeg tobože izgubljenog pisma pape Ivana XXII, pozivao na krstaški rat protiv Bosne i Srbije. Krstaški ratovi sa mađarske strane protiv šizmatika i jeretika bili su uvek političko oružje njihove države protiv susednih vladara, naročito u Bosni, kad god nisu bili načisto o njihovoj privrženosti ili kad je trebalo da provedu izvesne svoje namere. I ovog puta to papino pismo beše jedan »otvoreni list« stavljen na raspoloženje mađarskoj kruni i crkvi, da sa njim postupi po svome nahođenju. Da je Petar, Mađar po narodnosti, sa tim opasnim pismom bio neprijatan banu Tvrtku, stvar je sasvim prirodna. On je stoga gledao da ga onemogući, i potakao je protiv njega Ivana, lektora bosanske katoličke crkve. Biskupu je, međutim, dopala do ruke prepiska između bana i lektora, te on, ubrzo, dade Ivana uhvatiti i zatvoriti, te tako preseče stvar. Zaplašen velikom kraljevom vojskom i njegovim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika i kod vlastele i kod klira, Tvrtko odluči da se miri sa Lajošem. U leto, pre 17. jula god. 1357., sklopljen je ugovor između njih na ovoj osnovi: ban Tvrtko ustupio je kralju zapadni deo Huma do Neretve kao miraz uz kraljevu ženu Jelisavetu, a kralj je potvrdio Tvrtku i bratu mu Vuku čitavu Bosnu s Usorom, pod pogodbom da iščiste zemlju od patarena i jeretika. Ovo ograničenje došlo je nesumnjivo sa namerom da omogući kralju, po potrebi, novo mešanje i posredovanje u bosanskim stvarima. Dalji uslovi bili su: da ban priznaje vrhovnu vlast kraljevu, da ga pomaže u ratovima i da na kraljevu dvoru stalno živi ili ban ili njegov brat. Sa zapadnim Humom zajedno Tvrtko je ustupio Mađarima i Završje, kao zaleđinu za Dalmaciju; odnosno priznao je prilazak njegovih gospodara Hrvatinića i Stepančića pod mađarsku zaštitu. Prema povelji Lajoševoj od 27. maja god. 1358., kojom je kralj primio pod svoju zaštitu Dubrovačku Republiku, trebalo je da bosanski ban bude i novčano oštećen. Mada ga Lajoš tu naziva »svojim vernim« kletvenikom, on ipak traži da Republika ne plaća Tvrtku nego njemu onih 500 perpera, koje je davala dotle kao stonski dohodak banu. Tvrtko je posle toga izvestan deo godina proveo na miru, mada je u njegovu susedstvu bilo velikih i čestih meteža. Ali, u maju god. 1363., javljaju se u Dubrovniku neke uznemiravajuće vesti iz Bosne, i Republika, 4. juna, donosi zaključak da nijedan od
187
dubrovačkih trgovaca ne sme lično stanovati ili ostaviti svoje stvari u bosanskim gradovima, pod pretnjom kazne od 500 perpera za onog ko učini drukčije. Te mere preduzela je Republika ne zbog neke svoje razmirice sa banom, nego zbog neprijateljstva, koje je nastalo ponovo između Lajoša i Tvrtka. Radi čega je upravo došlo do sukoba između njih ne da se danas pouzdano kazati. Kralj Lajoš, u jednoj svojoj povelji, navodi kako je u Bosni nastao jak pokret antikatolički i naročito kako patareni prilaze pravoslavnima, i da je on lično krenuo da taj pokret uguši. Tu versku akciju dokazivao bi donekle možda i taj momenat što je drugi deo vojske, upućen u Usoru, vodio nadbiskup ostrogonski Nikola. Još 23. aprila god. 1360. papa Inoćentije VI uputio je bosanskom biskupu Petru poziv, nesumnjivo na osnovu njegovih izveštaja da, u interesu crkve, protiv jeretika može podići vojsku, odnosno tražiti njeno posredovanje. Ovaj biskup bio je, dakle, aktivan i posle prvog izmirenja između kralja i bana. Njegova agitacija imala je nesumnjiva uspeha; samo zvanično mađarsko obrazloženje vojnog pohoda na Bosnu uzelo je, eto, kao razlog taj verski momenat. Da je kod kralja Lajoša bilo pored toga i čak više od toga i drugih, političkih, razloga, o tom ne može biti sumnje. Kakvi su ti razlozi bili ovog puta nije dovoljno jasno. Jedan izvor pominje neku bunu u Bosni, protiv koje da je krenuo kralj. A pobuna ta, misle neki, javila se kao protest protiv suviše jaka pritiska mađarske vrhovne vlasti. U leto god. 1363. krenula je mađarska vojska na Bosnu. Vodio ju je sam kralj Lajoš lično. Uputila se u središte Bosne, dolinom Vrbasa, u župu Plive, i prve nedelje meseca jula opsedala je grad Soko. Tvrtkov vojvoda Vukac Hrvatinić ostao je veran banu i sa uspehom se odupro mađarskoj navali. Kao nagradu za to dao mu je Tvrtko čitavu Plivu sa tim gradom. Otpor koji je kralju dan kod Sokola mora da je bio veoma jak, pošto Lajoš brzo napušta dalje ratovanje. Njegov tabor nalazi se 13. jula već kraj Sane; a 19. jula stigao je kralj u Viroviticu. Bolje nije prošla ni druga mađarska vojska, koja bi pod vođstvom ostrogonskog nadbiskupa upućena dolinom Bosne. Ne zna se sigurno da li je ona pošla u isto vreme kad i kraljeva ili, što se verovatnijim čini, malo docnije, da ponovo pokuša sreću i osveti prvo suzbijanje. Nu, ni ona ne bi bolje sreće. Tvrdi grad Srebrenik održao se junački protiv svih napada. Pod njim je palo (septembra meseca) mnogo mađarskih junaka, a i gubitak materijala zabeležen je naročito. Pobeda Tvrtkova bila je, dakle, potpuna. Da je bila veoma značajna svedoči i to što je posle nje Tvrtko, sa majkom i bratom zajedno, 7. septembra god. 1364., dobio mletačko građanstvo. U povelji Republičinoj nema, naravno, toga razloga, nego se pominje njegova pažnja i ljubav prema njenim građanima; ali, jasno je da je ovakva pobeda morala obratiti pažnju na nj. Ban Tvrtko od ovog časa nema više vazalskog stava, i Mlečani ga zovu bosanskim banom samo »po božjoj milosti«. Jedan deo bosanske vlastele smatrao je već tada da može, uz mađarskog kralja, doći do nekih većih poseda i časti, nego uz Tvrtka; ili su se, možda, bili prepali od mađarskog napada. Među prvima koji su se odmetnuli od bana i predali kralju bio je poznati i dotle verni knez Vlatko Vukoslavić. On je ovoga puta predao Mađarima svoj grad Ključ i pustio kralja nesmetana u napadanu na Soko. U zamenu za ustupljeni Ključ, koji je ostao u mađarskim rukama, ali u kojem se izdajnik knez nije smeo zadržavati, dobio je Vlatko grad Bršćanovac u Slavoniji, sa nekim drugim mestima. Posle ovakvog vojničkog uspeha moglo se očekivati da će položaj Tvrtkov samo ojačati. Dogodilo se, međutim, sasvim obratno. Vlastela, jaka u svojim oblastima, a
188
možda pomalo zaražena i primerom svojih drugova iz posrnule Uroševe carevine, beše nezadovoljna Tvrtkom i njegovom majkom, te diže bunu protiv njih. Buntovnicima se pridruži čak i mlađi brat Tvrtkov, Vuk. Šta je bio neposredan povod te pobune nije nam danas poznato. U svakom slučaju, ova buna nije potekla kao delo neke čiste tuđe agitacije, kao što je bilo u prošlim primerima; nego je očevidno više delo unutarnjih sukoba. Nama se lično čini da će razlog za to biti ponajviše u Tvrtkovom načinu vladavine i u verskom pitanju. Da oduzme razlog stalnim prebacivanjima o svojoj nepouzdanosti prema rimskoj crkvi i sa tim svima uznemiravanjima koja su dolazila sa te strane, Tvrtko je, verovatno, uzeo sam da energičnije sređuje verska pitanja. Sređujući njih, on je kušao, po svoj prilici, da pojača svoj lični značaj i uticaj, usredsređujući vlast u svojoj ruci i suzbijajući pojedinu ojačalu vlastelu. Prilike u susednoj Srbiji bile su mu živa opomena da ne pušta uzde iz svojih ruku. To je, po svoj prilici, izazvalo otpor vlastele i banova brata. Ova pobuna izbila je posle 4. februara god. 1366. Banova majka i ban Tvrtko biše proterani iz zemlje, a za novog gospodara bi izvikan banov brat Vuk. Sam Tvrtko pisao je 29. marta iste godine mletačkome duždu kako su njegovi velikaši, »neverni prvo Bogu, pa potom nama«, njega i majku »izbacili« iz države. U nevolji on se obratio mađarskome kralju, i sa njegovom pomoću vratio se u državu. U pomenutome pismu upućenom u Mletke Tvrtko je sada potpisan kao »ban bosanski po milosti božjoj i gospodara našega kralja Ludovika«. To, rečito, i možda bolje no sve drugo, prikazuje njegov novi položaj i odnos prema mađarskoj kruni. Pada svakako u oči da kralj Lajoš u ovako teškoj situaciji pomaže svog dojučerašnjeg protivnika. Ništa ne bi izgledalo prirodnije nego da on iskoristi nevolju mladog bosanskog bana i da ga sad primerno kazni za poraze iz god. 1363. Ali, ustvari, nije tako. Lajošu je, pre svega, išlo u račun da se Bosanci između sebe ljuto iskrve. Oslabljeni, oni neće biti nikakva opasnost za Mađarsku, a u međusobnoj podozrivosti i nesigurnosti stalno će moleći biti okrenuti mađarskom dvoru. Sa druge strane, Vukov pokret, koji se unekoliko oslanjao na nekatolički elemenat i imao veza sa Srbima iz Raške, nije obećavao ništa povoljnije za Mađare od onoga što su već doživeli sa Tvrtkom. Stoga, kad mu je Tvrtko kao begunac stigao na dvor i obećao ponovo vernost, kao i god. 1357., kralj je pristao da ga pomaže; nešto da očuva autoritet legitimnosti, a nešto što je tvrdo verovao da će otsad imati Tvrtka čvršće pod svojom rukom. S proleća god. 1367. ponoviše se borbe između Tvrtka i Vuka. Gde su se sve one vodile nije tačno poznato; ali, sudeći po putu kojim je išao Tvrtko sa vojskom, izgleda da je to bilo pretežno područje današnje istočne Hercegovine, u liniji od Gacka do Trebinja, odnosno Ljubomira, koji je među Trebinjem i Popovom. Potisnut, Vuk se povlačio prema Primorju i pobegao je najzad u Dubrovnik. U neprilici radi toga, Dubrovčani pohitaše da zamole Tvrtka da dođe i poseti njihov grad. Njima se, očevidno, nije htelo da ban pomisli kako oni imaju ma kakvih bližih veza sa njegovim odmetnicima. Po njihovom uveravanju oni nisu učinili ništa drugo nego, po staroj tradiciji svoga grada, dali utočište beguncima u nevolji. U Dubrovniku se mislilo da se upotrebi ova prilika i da se, pored koristi za Dubrovnik, izdejstvuje kod bana i izmirenje sa bratom. Tvrtko, koji se odazvao pozivu i kome se pažljivi doček u Dubrovniku naročito svideo, kao da beše voljan na mirenje. Bar 1. juna god. 1367. jednoglasno je primljen u Veću Umoljenih »kompromis da se postigne mir i sloga između velike i moćne gospode Tvrtka i Stevana, banova Bosne«. Kako se
189
Vuk (koji se od dana kad je bio proglašen za bana prozvao, po tradiciji, Stevanom) beše u to vreme sklonio iz Dubrovnika, uputila mu je Republika pismo da ga obavesti o dobroj volji Tvrtkovoj i da ga pozove da primi uslove mira. Ali, sve to nastojanje Dubrovčana ostade bezuspešno. Ustanku protiv Tvrtka beše se od god. 1367. pridružio i jedan deo humske vlastele na čelu sa moćnim Sankom Miltenovićem. I Vuka i njih potsticao je i podržavao nemirni drinski župan Nikola Altomanović. U opštem raspadanju srpske carevine, u drugoj polovivi šezdesetih godina XIV veka, on se, kao potomak porodice Vojinovića, odnosno kao bratić kneza Vojislava, javlja među prvima koji sasvim »udaraju ustranu« i ne priznaju ni cara ni kralja. Surov i bezobziran, a ustvari, kako K. Jireček tačno veli, »plitkoga uma«, on je hteo da se podigne na račun svih, i ubrzo je došao u sukob sa svima susedima, u Raškoj, u Zeti i u Bosni. Njemu je išlo u prilog da se odnosi u susednoj Bosni zamute što više, kako bi on na što lakši način došao do njenih istočnih delova. Brat Tvrtkov Vuk ne ratuje slučajno na krajnjoj istočnoj granici banovine, niti Tvrtko slučajno kreće vojsku prema Gacku. U jesen god. 1367. napao je župan Nikola oblast svoje strine, udovice Vojislavljeve, i oteo je, a nju je sa decom, prema neizvesnim pričanjima, ili otrovao ili ostavio da poskapaju u zatvoru. Osvajajući, župan Nikola stigao je u neposredno susedstvo Dubrovnika i Sankovo. Republika se nije nimalo obradovala novom komšiji i grozničavo se spremala da brani Ston. No Sanka je, međutim, neposredno susedstvo sa županom konačno opredelilo da stane u red banovih neprijatelja. Ban Tvrtko nije bio nimalo od onog kova ljudi koji bi takvo odmetništvo pustio bez kazne. On je, kad nije uspelo da se Sanko drukčije smiri, digao na nj vojsku i izagnao ga iz njegove oblasti u Popovu. Sanko je sa čitavom porodicom dobegao u Dubrovnik da tu okaje svoje lakoverje. Republika se i opet zauzimala kod bana za nj i njegove. Poslednji pomen o Sanku je iz jula god. 1370. Izvesno je da su njegovi sinovi, sa svojom starom oblašću, ponovo u službi banovoj i da spadaju među njegove najbolje ljude. Tako je Tvrtko, odlučno i čvrsto, potpuno slomio pobunu svojih domaćih neprijatelja. Tolika energija u ovoga još mladog čoveka u toliko prilika, veoma teških i više nego opasnih, doista zadivljava. Ruvarac je imao potpuno pravo kad je sa puno poštovanja podvukao tu ličnu vrednost banovu. »Seo je on na banski sto kad mu nije bilo više od petnaest godina od rođenja. I od godine 1354. do 1369. ko se sve nije dizao, ustajao na nj i bunio i uzbunjivao vlastelu bosansku protiv njega, — pa i sam silni ugarski kralj Ludovik pošao je jednom sa vojskom na nj, — pa, ipak se Tvrtko održao«. Paralela sa Tvrtku savremenim carem Urošem, sublizu njegovim vršnjakom, naturala se sama od sebe, i nije bila nimalo prijatna za Dušanova potomka. Tvrtko je nesumnjivo bio druge građe i drugog duha. Po jutru se dan poznaje. Iz iste situacije, i možda gore, u kakvoj se odmah, na početku, još nije nalazio srpski car, Tvrtko je izišao kao pobednik i kao čovek koji stvara još veće od onog što je zatekao. Uroš gubi i od vlasti i od ugleda što više vlada i što ga ljudi bolje upoznaju. Tvrtko, naprotiv, samo dobija. Ko je god ustao protiv Uroša taj je uspeo; pred Tvrtkom, međutim, posrnuli su svi protivnici. U prirodi bosanskog bana osećalo se jasno da hoće i da zna vladati; dok je ruka Dušanova jedinca drhtala verovatno i onda kad je trebalo staviti običan potpis na povelju. Jedan deo banove opozicije sastojao se nesumnjivo od onih ljudi koji su bili protivnici mađarskog uticaja i nasrtljivosti katoličkih propovednika. Trebajući mađarsku pomoć protiv svojih protivnika, Tvrtko je morao biti nešto predusretljiviji prema njihovim ljudima i misionarima, i to je, prirodno, izazivalo proteste kod njegovih
190
podanika nekatoličke vere. Da su katolici u to vreme bili veoma aktivni imamo dva nesumnjiva dokaza. 21. jula 1368. papa Urban V naročito je pozivao bosanskoga episkopa Petra da energično pomogne bosanske franjevce u preobraćanju jeretika; a 14. jula god. 1368., po izveštaju dvojice papinih legata, vidi se da su franjevci u Bugarskoj, Raškoj i Bosni preveli u rimokatoličku veru mnogo hiljada osoba. Oni su sami priznavali papi da ih je u tome mnogo pomagao autoritet i saradnja mađarskoga kralja. Da je sa strane tih propovednika bilo svakojakih opačina svedoči najbolje jedna tužba bosanskoga vikara papi. Primajući tu tužbu kao osnovanu, papa je dozvolio 13. decembra god. 1368. da vikar bosanski može takve propovednike otpustiti iz svoje pokrajine i zameniti ih svojim ljudima, Bosancima, koji bolje znaju ćudi i običaje svoje zemlje i koji će u svakom pogledu imati više obzira. Sam papa, inače, nije bio prijatelj blagih mera prema jereticima. Njegova poslanica, upućena 13. novembra gad. 1369. splitskom i dubrovačkom nadbiskupu, tražila je od njih ni manje ni više nego da isključe iz crkve sve one verne koji se usuđuju da primaju bosanske »jeretike« i da trguju sa njima, ili koji uopšte imaju sa njima posla; a samim jereticima da silom spreče pristup u njihove dijeceze. Brat banov Vuk namisli da iskoristi ovo raspoloženje papske kurije i da pomoću nje podrije Tvrtkov položaj. Mađarski kralj, ako dobije oštre upute od papine strane, neće moći da ponovo pomaže jednog čoveka koji će biti ocrnjen kao protivnik vere i papinske akcije sređivanja verskih prilika u Bosni. God. 1368. Vuk je uputio jedno pismo papi i u njemu je prikazivao veći deo vladara bosanskih dotad kao jeretike i šizmatike, ne izuzimajući, naravno, ni svoga brata, koji da je od Bosne napravio stecište jeretika. Papa će dobiti garantiju da će verske prilike u Bosni krenuti na bolje samo onda kad on, Vuk, dobije mogućnost da, kao veran pristaša katolicizma, upravlja tom zemljom. On stoga moli papu da se zauzme za nj kod mađarskoga kralja, koji ga, uostalom, dobro poznaje sa svoga dvora, i da mu pomogne da se održi protiv brata, koji ga lišava baštine. Na papskoj kuriji uvek su ovakve dostave nailazile na dobar prijem. Dovoljno je u tom pravcu potsetiti samo na dostavu Vukana Nemanjića protiv bana Kulina. Ne ispitujući mnogo stvar, obratio se papa Urban 14. decembra god. 1369. posebnim pismom kralju Lajošu. U njemu on je preporučivao kraljevoj pažnji »mlađeg bosanskog bana« Vuka, moleći ga da pomogne stradalnika; a Tvrtka da opomene neka se vrati na put prave vere i da povrati mlađem bratu baštinu koju mu je oteo. Na mađarskom dvoru, međutim, gde se bolje poznavao razvoj poslednje krize u Bosni, papino pismo nije imalo nikakva dejstva. Verovatno je s Vukove strane bilo javljeno papi i to kako na Tvrtkovom dvoru boravi jedna ćerka kneza Grgura Šubića, srodnica njihove majke, koju sad Tvrtko hoće da uda, bez pristanka njenih roditelja, za jednog šizmatika, i to sina raškoga kralja. To je bio verovatno Andrija ili Marko, jedan od sinova kralja Vukašina. Ljut, papa je 8. aprila god. 1370. uputio pisma mađarskom kralju i kraljici, pozivajući ih da spreče taj brak i da nikako ne dozvole da »njihov podanik« izgubi dušu jedne prave katoličkinje. Isti dan papa je uputio pismo i banu Tvrtku, u kojem mu je izrično zabranjeno da sprovede u delo taj brak. Ovaj brak između kuće Šubića i srpskih vladara, znamo, ne bi bila prva veza te vrste. Tvrtko je ovaj brak želeo sa namerom da u srpskome kralju, za svaki slučaj, steče prijatelja. Kad se javio tako odlučan papin otpor protiv tog braka, Tvrtko je popustio. Dobit koju je mogao imati od veze sa Vukašinom bila bi svakako manja od neprilika koje bi mogao da mu napravi papa, ako bi otvoreno pogazio njegovu opomenu.
191
* Župan Nikola Altomanović beše postao prava napast za svoje susede. Kad je oteo oblast svoje strine Vojinovićke i postao sused Dubrovnika, on se i prema njemu poneo neprijateljski. Kad je kralj Lajoš u proleće god. 1371. došao u Dalmaciju i držao sabor u Ninu, uputili su tamo Dubrovčani jedno poslanstvo, koje mu je imalo da kaže sve njihove jade »sa šizmatičkim i nevernim županom Nikolom« i zamoli ga da kazni toga napasnika tako da nikom više ne padne na um štetiti zemlje pod vlašću mađarskoga kralja. Početkom juna te godine protiv Altomanovića se spremao opasan savez kralja Vukašina i Đure Balšića; pod Skadrom se čak beše počela okupljati vojska, koja je imala sa dve strane da krene protiv drinskog gospodara. Dubrovnik je bio od srca voljan da im se pridruži i da ih pomogne, nadajući se sa te strane bržoj i stvarnijoj pomoći nego od obećanja i pretnja mađarskoga kralja. Ali, od toga pohoda ne bi ništa. Sa juga se beše za kralja Vukašina i brata mu despota Uglješu javio opasniji neprijatelj, i on morade da napušta taj pohod na zapadu. O Tvrtkovom držanju prema županu Nikoli nemamo mnogo vesti; ali, iz onih koje postoje dosta može da se vidi. Da Tvrtko nije mogao mirno gledati kako mu sused buni i pomaže vlastelu protiv njega, razume se samo po sebi. Nikolin postupak sa Vojislavljevom udovicom i drsko ponašanje prema Dubrovačkoj Republici govorili su mu i inače rečito o karakteru novog suseda i bili su dovoljna opomena za budućnost, ako taj čovek ojača. Stoga Tvrtko, čim je skršio domaće odmetnike, ulazi u rat sa drinskim županom. Pojedinosti tih neprijateljstava nisu nam poznate. Možda je Tvrtko došao u vezu sa kraljem Vukašinom ponajviše sa namerom da u njemu dobije saveznika protiv Altomanovića. Kako je papinom zabranom nameravanog braka taj plan propao, a ratovanje se dugo oteglo, rešio se bosanski ban u leto god. 1370. da se miri sa nemilim susedom. Iz držanja Dubrovčana naredne godine, kada su se protiv župana spremali kralj Vukašin i Balšići, vidi se jasno kako im nije uspelo da Tvrtkov mir s Altomanovićem obuhvati i njih. Na kojoj je osnovi zaključen mir između bana i župana nije poznato; ali, po svoj prilici, sve je ostalo po starom. Bar nema nikakva znaka o kakvom pomeranju granica. Jedino što je nesumnjivo to je činjenica da susedi i posle toga mira nisu postali prijatelji i da se nikada nisu našli na jednoj strani. Tvrtko, istina, nije učestvovao god. 1371. u savezu protiv Altomanovića; ali, naskoro posle toga počeo je ozbiljno raditi da se osigura od njega. Posle pogibije kralja Vukašina i smrti cara Uroša srpska država ostade i bez nominalnog i bez stvarnog vladaoca, na putu da se potpuno raspadne u nekoliko manjih i slabijih, ničim nepovezanih, oblasti. Vlasteoski gospodari pojedinih delova Carevine, koji su i ranije trzali svaki na svoju stranu, osetiše da je sad došao čas potpune samovolje. Njihove prohteve nije imao ko da obuzdava ni sa stvarnom snagom, ni sa ugledom izvesnog legitimiteta. Usled toga ambicije pojedinaca porastoše do najdaljih meta. Primer kralja Vukašina delovao je zarazno i bio svima pred očima. U redu velikaša, koji su se otimali za carski Prizren, kao mesto državnog središta, bio je među prvima župan Nikola. Njegov dotadanji rad pokazivao ga je dovoljno kao čoveka sa ogromnim prohtevima i jakom voljom, i bilo bi neobično da se u opštoj jagmi za vlašću nije vidno istakla njegova ličnost. Župan Nikola Altomanović ozbiljno je računao sa mogućnošću da sam dođe na srpski presto. Nesumnjivo je sa tim u vezi njegova predusretljivost prema papi i dozvola da se na njegovu novom, nedavno osvojenom području, u Rudniku, mogu podići dva katolička manastira. Hteo je nesumnjivo da se na taj način obezbedi od kakve katoličke
192
akcije protiv sebe i da, odobrovoljivši papu, umiri i mađarski dvor. On je, u to vreme, imao dosta veliku oblast, od Konavlja do Rudnika, i bio je jedan od najmoćnijih dinasta savremene Srbije. Od kneza Lazara bio je nepreporno jači; od njega je, uostalom, i uzeo Rudnik, krajem 1371. ili početkom 1372. godine. Ovakva njegova silovitost stvorila mu je neprijatelje na sve strane; u Bosni, u Dubrovniku, u Zeti i u Srbiji. Naročito kivan na župana Nikolu beše knez Lazar. Uzevši za ženu jednu Nemanjićku iz linije Nemanjina sina Vukana, knez Lazar je smatrao da on ima najprečeg prava na upražnjeni srpski presto. U sporu oko toga biće da je i jedan od glavnih razloga sukobu između njega i Altomanovića. Otimanje Rudnika došlo je, verovatno, ne samo kao otvoren akt neprijateljstva, nego i iz Altomanovićeve želje da svog protivnika liši jednog tako važnog rudarskog i trgovačkog mesta i njegovih prihoda, koji bi Lazaru dobro došli za ratno spremanje. Knez Lazar nije mogao ostati miran. Nemoćan da sam suzbije bezobzirnog drinskog gospodara, on pomišlja na saveznike; na bosanskog bana i na još moćnijeg mađarskoga kralja. Da pridobije ovoga drugoga, knez Lazar je morao da mu se obaveže na neke usluge i dažbine. Mavro Orbini, koji o odnosu između Altomanovića i kneza Lazara zna mnogo da priča, kazuje da je Lazar plaćao kralju Lajošu 10.000 funti srebra i da mu je obećao vernu službu. Obavešten o Lazarevim koracima na bosanskom i mađarskom dvoru, župan Nikola se uplašio i počeo je i sam da traži saveznika. Našao ga je, najpre, u Đuri Balšiću, i to već u prvoj polovini god. 1373. Cena toga saveza bila je veoma skupa. Osećajući da ga treba drinski gospodar, Đuro Balšić pristao je da uđe sa njim u tešnje veze samo pod pogodbom da mu Altomanović preda oblast Dračevicu, Konavlje m Trebinje. Nalazeći se među dva opasna neprijatelja, među Tvrtkom i Lazarem, župan Nikola je pristao na tu ucenu mada teška srca. U ratu koji je iza toga nastao župan Nikola Altomanović prošao je zlo. Mađarski kralj, kome je bilo u interesu slabljenje centralne srpske države i suzbijanje veoma ojačalih dinasta, pomogao je savez Tvrtkov i Lazarev. Obojica su priznavali njegovu vrhovnu vlast i bili, prema tome, njegovi ljudi; Altomanović, međutim, bio je potpuno svoj i, ako uspe, moćan i opasan sused u raškoj državi. Ima vesti da je kralj Lajoš poslao u pomoć Tvrtku i Lazaru mačvanskog bana Nikolu Garu (Gorjanskog) sa 1000 kopljanika. Sa svojom vojskom i tom mađarskom pomoću napali su saveznici Altomanovića, čiji je saveznik, Đura Balšić, izostao u odlučni čas. Besni župan Nikola nije mogao da odoli tom zajedničkom napadu, nego bi potučen, uhvaćen u Užicu i oslepljen, god. 1374. Pobednici podeliše njegovu oblast. Rudnik, Užice i istočni deo Altomanovićevih zemalja dobi knez Lazar; a zapadni, sa Mileševom, Prijepoljem i južnijim delovima, sa gornjim Podrinjem i Gackom, dobi Tvrtko. Tako su knez Lazar i ban Tvrtko postali neposredni susedi; a knez Lazar, Tvrtkovom pomoću, i najmoćniji dinast srpske države. * U Tvrtka su se, za to vreme, začeli i jačali krupni planovi. Mađarski kralj, Lajoš Veliki, beše u novembru god. 1370. postao i poljski kralj i težište svoje politike beše otada preneo sa Balkana na severne granice svoje kraljevine. Zauzet novim problemima mađarsko-poljske saradnje i, posle, pitanjima Italije, svoje anžujske otadžbine, on je pokazivao sve manje interesa za balkanske stvari, ili ih je shvatao kao pitanja sporednije važnosti. Bistri ban Tvrtko osetio je to. On je za ovo vreme već bio sazreo čovek, sa dovoljno iskustva i sa sigurnim sudom o svojoj vrednosti. Njegova politika dobija očevidno šire koncepcije i izlazi pomalo iz uskog okvira same Bosne. Još ranije, god.
193
1370., on je bio ušao u veze sa kraljem Vukašinom i hteo nešto da postigne bračnom vezom između svoje Šubićeve rodice i Vukašinova sina. Posle pogibije Mrnjavčevića i smrti cara Uroša u njega se javila nova misao. On je neposredni potomak Nemanjića; njegova rođena baba, banica Jelisaveta, žena Stevana I Kotromana, bila je kći kralja Dragutina. Po ženskoj krvi on je, dakle, Nemanjić; i zašto da on, nesumnjivo vredniji od svih ostalih pretendenata, ne sedne na presto srpske države? Najopasniji takmac po snazi, župan Altomanović, biva srušen. Drugi takmac, knez Lazar, nije mu se činio tako opasan. On je, pre svega, bio slabiji od njega. Tvrtkova zemlja bila je skoro dvaput veća od Lazareve. Drugo, i Lazarevo legitimno pravo na nasledstvo Nemanjića bilo je slabije od njegova. Lazar je svoje mogao imati samo po ženi, dok je Tvrtko svoje nosio sam; osim toga, Tvrtkovo je po stepenu srodstva bilo mnogo bliže. On je bio unuk jednoga kralja koji je vladao; dok je kneginja Milica bila prapraunuka linije Vukanove, koja je ostala sporedna. Da je Tvrtko već tada imao planova koji su išli van obima lokalne bosanske politike vidi se ponajbolje iz njegove ženidbe, god. 1374. Njegova žena bila je Doroteja, kći bugarskog vidinskog cara Stracimira. Otac banove neveste beše god. 1365. savladan od Mađara i odveden sa porodicom u ropstvo, u jedan hrvatski zamak, u Bosiljevu. Tada je, verovatno, ban Tvrtko prvi put čuo za svoju buduću ženu. Kad su Bugari preoteli od Mađara Vidin, vraćen je Stracimir ponovo u svoju zemlju, oko god. 1370.; i to su ga vratili Mađari, da bi pomoću njegovom suzbijali trnovskog gospodara Jovana Aleksandra. Koji su motivi mogli prevlađivati kod ove Tvrtkove ženidbe nije pouzdano poznato, ali jedna ideja se nameće gotovo sama od sebe. Jedan prijateljski front, koji bi obuhvatao Bosnu, Srbiju i Bugarsku, kao što je pojava ove god. 1374., nije obična i slučajna stvar; a koliko je bio potreban u vreme kad je sa juga nadirao opasan neprijatelj, dušmanin svih balkanskih naroda, nije nužno posebno isticati. Čak i u odnosu prema Mađarima ovaj zajednički front mogao je biti samo od koristi. I Stracimir i Tvrtko bili su vazali Mađara samo iz nužde; Stracimir i Tvrtko čak i prisiljeni. Ujedinjeni jakom prijateljskom vezom, oni su mogli i u tom odnosu dobiti slobodniji zamah i po potrebi jednog dana, bez mnogo opasnosti, biti rešeni svih neprijatnih obaveza. Nema sumnje da je ta ženidba sa kćerju jednog cara trebala Tvrtku i radi ličnog prestiža. Čovek koji pretenduje na krunu jednog carstva trebalo je da ima veza koje bi mu pred svetom davale što veći značaj. Jedan dobar deo starih raških zemalja, sa nekoliko važnih istoriskih mesta, bio je u njegovoj vlasti, i Tvrtko je kao njihov gospodar imao još jedan razlog više da se javi kao srpski pretendent. Knez Lazar je njegov saveznik i mađarski vazal. Ustvari čovek uman i od reda, on nije hteo da snagu rasipa, nego je svima sredstvima radio da ojača svoj položaj prijateljstvom i sporazumom sa svima susedima. Trebalo je izvesti potrebno pribiranje svih snaga za otsudan čas, koji se nazirao i nije bio daleko. Do Lazara su nesumnjivo dopirali glasovi kao onaj jauk monaha Isaije o zlu koje je snašlo Srbe u Južnoj Srbiji posle poraza na Marici. Lazar se stoga god. 1375. miri sa carigradskom patrijaršijom i skida kletvu sa srpske države. Udaja njegovih kćeri: jedne za Vuka Brankovića, druge za Đurđa Stracimirovića Balšića, treće za bugarskoga cara Šišmana, četvrte za mlađega Nikolu Garu, kazuje više nego rečito kako se Lazar okružuje prijateljima i u kom pravcu upućuje svoju državnu politiku. Bilo je stoga unapred prilično verovatno da Lazar neće ulaziti u spor ni sa Tvrtkom radi pretenzija ovog drugog da dobije srpsku krunu. Lazar bi ustao protiv njega, verovatno, samo kada bi ga Tvrtko neposredno ugrozio, kao Nikola Altomanović; ali, Tvrtko za to nije imao razloga.
194
Opasnost je mogla biti još u tome da je Tvrtko tražio od Lazara da prizna njegovu vrhovnu vlast; — ali, kako su obojica bili kletvenici mađarskoga kralja, to takvo traženje ne bi imalo smisla i ne bi, ustvari, donelo nikakvu izmenu. God. 1377. Tvrtko se u Mileševu, nad grobom sv. Save, krunisao za kralja Srbije. Pada u oči da krunisanje nije obavljeno u Žiči, gde su se dotle krunisali kraljevi dinastije Nemanjića; i to sigurno stoga što se Žiča nije nalazila na Tvrtkovom području. Ja sumnjam stoga da se može primiti Jirečekova pretpostavka da je Tvrtko tom prilikom »krunisan krunom Stefana Prvovenčanoga«. Potvrđujući Dubrovčanima 10. aprila god. 1378. sve ranije trgovačke povlastice bosanskih i srpskih vladara, Tvrtko sa ponosom govori kako mu je Bog dao da bude blagosadni potomak i da ga je udostojio dvostrukog venca, »da upravlja dvema državama, najpre od početka u bogodarovanoj nam zemlji Bosni, a potom Gospod Bog moj spodobi me da nasledim presto mojih praroditelja, goslode srpske«. Kad je video da je srpska zemlja, odnosno zemlja njegovih praroditelja, ostala bez svog pastira, »idoh (piše on dalje) u srpsku zemlju želeći i hoteći ukrepiti presto roditelja mojih, i kad tamo dođoh, venčan bih Bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih«. U tradiciji srpskih vladara on sad postaje kralj Stevan, upravo crkvenski Stefan, »kralj Srbljem i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama«. V. Klajić je tvrdio da je kralj Tvrtko svojim krunisanjem »uzvisio dosadanju banovinu bosansku na samostalnu kraljevinu«. Nama se to ne čini verovatno. Ma koliko da je mađarski kralj bio zauzet pitanjima severne politike, ipak ne bi, bar bez protesta, pristao da se njegov dojučerašnji vazal na tako prost način reši svojih obaveza prema njemu. Tvrtku, po našem mišljenju, nije ni trebalo da jednim aktom protiv mađarskoga kralja stvara sebi diplomatske krize i zaplete. On je, ustvari, bio nezavisan vladar; vodio je svoju politiku i radio u zemlji jedino ono što je on hteo. Formalno priznavanje mađarske vrhovne vlasti ušteđivalo mu je neprijatnosti sa mađarskog dvora i davalo mu mogućnosti da, neugrožavan sa leđa, slobodno razvija svoju političku aktivnost na zapadnom delu Balkana. Da kraljevska titula ne isključuje priznavanje tuđe vrhovne vlasti stvar je dovoljno poznata. Srpski kralj Uroš I i kralj Dragutin priznavali su vrhovnu vlast Mađara; a u Bugarskoj su čak »carevi«, kao nekad Svetoslav a sad Stracimir, bili vazali mađarske krune. Primivši srpsku kraljevsku krunu, Tvrtko je primio i dobar deo srpskog dvorskog ceremonijala. Pored logofeta, koga je doveo iz Raške, on uvodi i čin protovestijara. Taj čin daje u prvo vreme dvojici ljudi koji nisu bili Bosanci. Jedan od prvih protovestijara bio je Dubrovčanin prezviter Ratko, koji je posle postao trebinjski biskup. Doskora je taj čin dan jednom članu čuvene kotorske kuće Buća, Tripu Bući. Krajem god. 1377. ili početkom god. 1378. Tvrtko je zauzeo od Balšića Trebinje, Konavlje i Dračevicu kao bivše zemlje srpske krune. Tako je došao u neposredne veze sa Kotorom. Ovaj grad bio je za vreme mletačko-đenoveškog ratovanja, koje je počelo u proleće god. 1378., od nedavna kao mletački grad često ugrožavan od svog starog trgovačkog takmaca, Dubrovačke Republike, koja je sa mađarskim kraljem bila protiv Mletaka. U nevolji Kotor je počeo da računa sa pomoću novog suseda, kralja Tvrtka, i molio je za njegovo posredovanje. Njihov vlastelin Marin Buća bi u leto god. 1379. upućen u Bosnu da ponudi kralju grad i oblast kotorsku kao cenu za njegovu pomoć. Ponuda je bila lepa i primamljiva, i Tvrtko je, prirodno, primio oberučke. Kao prvu meru protiv Dubrovnika on je izdao naredbu da niko od njegovih podanika ne sme silaziti u taj grad i tamo, po dotadanjem običaju, prodavati meso, sir i ostale životne namirnice.
195
Pritešnjeni Dubrovčani stoga zaključuju 26. juna da ponude Kotoru mir, »pošto se vratio u vernost našeg gospodina kralja ugarskoga«; a 29. juna jednoglasno je primljeno da se o tom obavesti kralj Tvrtko. Kotor se, moleći pomoć od Tvrtka kao mađarskoga vazala a prvog svog moćnijeg suseda, pokorio ustvari mađarskome kralju, verovatno odmah posle vesti koja mu je stigla o porazu mletačke flote kod Pulja (7. maja god. 1379.) i o tome da su Mleci krajem maja uputili svoje poslanstvo mađarskome kralju sa molbom za mir. Kralj Tvrtko došao je stoga u nezgodan položaj: da se ili istavi protiv mađarskoga kralja, kome se Kotor pokorio, ili da primi do znanja tu promenu kotorske politike, koja je očevidno potekla iz straha. Za mnoge je bilo nejasno kako će se on opredeliti; ali, on se, na kraju, rešio ipak na popuštanje. Nu, za to vreme potpuno se odlučio i na to da stvori jednu svoju slobodnu luku. Dubrovačko kolebljivo držanje za vreme poslednjih kriza znatno je pomoglo da on uvidi kako je potrebno da se Bosna emancipuje od dubrovačkog pristaništa. Kako je izgledalo da je Kotor izgubljen, trebalo je sada tražiti nov izlaz na more na toj strani. Koristi i političke i ekonomske od toga bile bi za Bosnu očevidne. Mesto za svoju novu luku kralj Tvrtko je izabrao u dračevičkoj župi, u zaštićenom kotorskom zalivu, na severnoj strani Boke, gde je on imao prilično dugu svoju obalu. U jesen god. 1381. početo je zidanje grada. U isto vreme, iz trgovačkih a verovatno i iz političkih i strateških razloga, Tvrtko je počeo da podiže i grad Brštanik kod Počitelja. Tako su oba njegova puta na more, i onaj u dolini Neretve i onaj u Dračevici, imala da budu štićena gradovima. U ovom drugom gradu, dovršenom god. 1383., nalazilo se i malo kraljevo brodogradilište. U Dubrovniku je ta Tvrtkova odluka primljena sa jetkošću. Novi kraljev grad, u koji će biti upućena sva trgovina Bosne i Raške, postaće nesumnjivo ozbiljan konkurent maloj republici. Njezino bogatstvo, njezin trgovački značaj i njezina, može se čisto reći, ekonomska egzistencija zavisili su ponajviše od trgovačkih veza sa balkanskim zaleđem, a u prvom redu od veza sa Bosnom i Srbijom. Nije stoga nikakvo čudo što je Dubrovačka Republika dala i osetiti da u toj nameri Tvrtkovoj vidi jedan očit akt neprijateljstva prema sebi. Ona se na taj Tvrtkov postupak potužila i samome mađarskom kralju. Tvrtko je, za to vreme, pokušao da nađe uporišta kod Mletačke Republike. Kada je 29. aprila god. 1382. rešeno u mletačkom senatu da se piše i zahvali kralju na njegovoj pomoći koju je ukazivao Kotoru za vreme prošlih borbi, Tvrtku se učinilo da je pogodan čas da i on potraži izvesne usluge od njih. Možda je mislio da je ta mletačka zahvala i stigla kao dobrodošao povod, smišljen sa njihove strane, da se počnu neke prijateljskije veze između njega i lagunske republike. On stoga uputi odmah u Mletke jedno svoje poslanstvo, koje je tražilo od mletačke vlade dve naoružane lađe, koje bi se opremile o kraljevu trošku i bile njemu na raspolaganju. Očevidno je da se Tvrtko pribojavao pakosti od dubrovačke flote ili njihovih ljudi i hteo za svaki slučaj da bude spreman. Mletačka Republika, koja je tek pre koji mesec završila svoje dugo ratovanje, nije htela da ulazi u jedan posao koji bi je mogao možda dovesti u sukob sa Mađarima ili im napraviti kakve neprijatnosti. Stoga je ljubazno odbila Tvrtkovu molbu, izvinjavajući se da njoj samoj lađe trebaju radi zapleta u Egejskome Moru. Ma koliko da im je bilo nezgodno podizanje novog Tvrtkovog grada, Dubrovčani ipak nikad ne bi smeli pomisliti da sami, silom, sprečavaju Tvrtka u poslu. Oni su dobro znali da su suviše slabi za ozbiljan sukob i sa jednim kraljevim vojvodom, a kamoli sa
196
kraljem samim. I stoga, videći da Mađari ništa ne preduzimaju, pribegavaju sami svom starom sredstvu lepe reči. U mostarskom Bišću, u blagajskom Podgrađu, izdao je 2. decembra god. 1382. kralj Tvrtko svoju povelju o novome gradu. Prizivajući sv. Stevana, čijom blagodati bi »spodobljen venca svojih svetih roditelja, gospode srpske«, on taj svoj novi grad nazva imenom svetiteljevim. Danas je taj isti grad poznat još uvek pod imenom Novi, ili Herceg Novi, Castelnuovo. U njemu je kralj bio odredio da se otvori slanica i trg za prodavanje soli. Na silne molbe Dubrovčana da ih ne upropašćava i da ne poriče obećanja i povlastice stare gospode raške, njegovih prethodnika, kralj se ipak donekle smilovao i dao im je pi-smenu potvrdu, u toj istoj povelji, »da u tom novom gradu ne bude trg soli«, naravno pod uslovom da Dubrovčani budu verni i pouzdani prijatelji. * Smrću kralja Lajoša (11. septembra god. 1382.) Mađarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, Tvrtkova rođaka, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija, Marija, beše verena sa Sigismundom Luksemburškim, sinom češkoga kralja, a nemačkoga cara Karla IV. Ona je već 17. septembra bila krunisana za »kralja« Mađarske. Kralj Lajoš nadao se da će uspeti da se i iza njegove smrti održi unija između Poljske i Mađarske. Ali, Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom vereniku teške uslove: među ostalima i taj da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu Lajoševu kćer Jadvigu, i odvojiše se od zajednice sa Mađarskom. Da to ove nije išlo bez teških zapleta i kriza razume se samo po sebi. Ali, još teže krize nastaše u oblasti kraljice Marije. Mađarsko plemstvo, uvek besno i svojevoljno, javilo se sa velikim prohtevima protiv vlasti žene i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gorjanskoga. Pokret opozicije naročito se razvi među Hrvatima. Glavni njihovi protivnici novog režima behu velikodostojnici braća Horvati, — Pavle, zagrebački biskup, i Ivan, mačvanski ban, — i njihov ujak Ivan Paližna, prior Vranskog manastira. Oni uskoro pređoše u otvorene protivnike kraljičine, i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika Karla Napuljskoga, koji je pretendovao na mađarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrloga kralja. U Mađarskoj i Hrvatskoj nastadoše smutnje i borbe, isto onako kao kad je, oko sto godina ranije, trebalo da mađarski presto zauzme Karlo Martel ili sin mu Karlo Robert. Kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru god. 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju da je kralj tada tražio od Republike jednoga čoveka koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Tvrtko im je to zamerio i našao da su ljudi prema kojima ne treba imati mnogo obzira. Radi toga je opozvao svoje rešenje da se u Novom ne otvara slanica. Kad nije uspeo da u Dubrovniku nađe ljude za svoju službu, obratio se kralj Tvrtko Mlečanima. Ovi, posle izmenjene situacije u Mađarskoj, nemajući mnogo razloga da se ustručavaju, dozvoliše 8. marta god. 1383. svom građaninu Nikoli Baseju, na koga se kralj bio neposredno obratio, da se primi za bosanskog admirala, ocenjujući pravilno da to može biti samo od koristi po mletačke interese. Prirodna je stvar
197
da kralju nije trebao admiral bez flote. Stoga, u isto vreme, on moli mletačku vladu da mu proda jednu potpuno opremljenu lađu, koju će on odmah platiti. Mlečani su i u tom pogledu izišli kralju u susret i 27. marta odobrili prodaju. Koliko je Mlečanima bilo stalo da u ovo mutno doba iza smrti kralja Lajoša zadrže Tvrtka kao odana prijatelja vidi se, osim tih predusretljivosti, još i po tome što je 30. jula te godine mletačka vlada, posebnim duždevim dekretom, počastila Tvrtka i njegove sinove i naslednike ponovo svojim građanstvom. On je, veli se u toj diplomi, srdačan prijatelj njihove »časti i imena«, kao i njegovi preci; i kad je prijateljski zamolio da, zajedno sa potomstvom, bude obdaren »beneficijama« mletačkog građanstva, oni se rado odazivaju molbi i uvode ga u sva prava mletačkih građana, »iskreno primajući ih u prijateljski zagrljaj«. U jesen, iste godine, dozvoljeno je bilo Tvrtku da o svom trošku napravi u Mlecima i dve nove lađe. Tvrtkove veze sa Mlecima i spremanje bosanske flote beše uznemirilo pored malog Dubrovnika još i mađarski dvor. On je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana samih, koji su verovatno stvar prikazivali veoma ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv mađarskih interesa. Stoga kraljica Marija protestuje kod Mletačke Republike što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu. Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i ukoliko Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim i hrvatskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; sad ne bi, stoga, bilo nikakvo čudo da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto mađarskog poseda. Dubrovačko zaziranje od Tvrtka da se razumeti potpuno samo tako što je Dubrovnik priznavao vrhovnu vlast Mađara i kao takav bojao se napada sa bosanske strane. Mi ne znamo danas pouzdano ni radi čega se vranski prior Ivan Paližna odmetnuo od mađarske kraljice i nećemo stoga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, kako to čine neki hrvatski istorici. Nećemo prosto stoga što to ničim ne možemo utvrditi. Ali, nesumnjivo je da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj Republici god. 1383. išla su za tim da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen god. 1382. da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postajala sve veća. Mleci su ranije bili skloni da stupe u pregovore o savezu sa Mađarima, u leto god. 1383., ali su od toga odustali kad su dobili sigurne poruke da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći sa njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga napuštaju pregovore sa Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom da se, u borbi između njega i Mađara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste. Nema sumnje da je Ivan Paližna, rešen na borbu, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze sa Tvrtkom. Može biti da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali, bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra god. 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle toga neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema njegovoj rođaci i njenoj deci, daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca. Vojvoda je, to se dobro zna, bio odan Tvrtkov čovek, i sigurno sa njegovim znanjem beše prisvojio krajem god. 1384. grad Greben, nekadanje dobro Vukoslavića, odnosno Stipanića, koje je bilo ustupljeno
198
Mađarima. Na mađarskome dvoru našlo se da je potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore sa Tvrtkom. Palatin Nikola Gorjanski, nekadanji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se da se nagodi sa kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Mađari su bili voljni da mu ustupe Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurna prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta god. 1385. dao je o tome i pismenu potvrdu. Dobro promislivši o celoj stvari, on je našao da ovako dobija više; bez ikakva izlaganja opasnostima postiže jednu davnu metu i ostaje, po vrhu, kao ispravan prijatelj i svojoj rodici i mađarskoj kruni. Šta više, on daje Gorjanskome tvrdu veru da će sa njime biti »protiv svakoga na pogodnu mestu i u pogodnu vremenu«, izuzimajući, naravno, kraljicu i njene kćeri, kojima će sve do smrti biti veran i spreman na usluge. Ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme kad je Tvrtko postao stvarno, mada ni sada ne formalno, samostalan vladar. U povelji Mlečanima, izdanoj 20. jula god. 1385., o zadržavanju starih trgovačkih prava u Kotoru, Tvrtko za sebe kaže da je kralj samo »božjom milošću«, a mađarsku kraljicu zove »svojom sestrom«, a ne i gospodarem. On hoće da podvuče svoj samostalan stav, koji je u stanju da brani i održi, mada ga ne izvodi u državopravnom pogledu do kraja. * Između Tvrtka i Balšića nisu nikad bili srdačni odnosi. U vremenu od god. 1375. do 1377. između njih je postojao spor zbog poseda oblasti Trebinja, Dračevice i Konavlja, koji se pooštrio naročito otkad je Tvrtko počeo da pokazuje nesumnjiv interes za Kotor. Balšići su držali da su oni i po starim vezama i po svom geografskom položaju, kao zetski gospodari, svakako preči naslednici kotorske oblasti nego bosanski kralj i bili su spremni da to svoje uverenje brane i oružjem. Kada je Kotor došao pod Tvrtkovu vlast, bilo je jasno da će se odnosi pogoršati još više. Tako je i bilo. U leto god. 1385. došlo je do pravih neprijateljstava između Bosne i Zete. Zanimljivo je što je sam kralj Tvrtko zamolio mletačku vladu da posreduje između njega i Balše. Ne bi li to bio donekle dokaz da Tvrtko nije imao u borbi mnogo sreće? Ili je to bila uviđavnost mudrijega, koji je želeo sporazum sa susedom, sa izvesnom spremnošću da mu iziđe na susret kolikogod bude mogao? Tvrtku je bilo mnogo stalo da dođe do mira. Ali, dok je njegovo pismo stiglo u Mletke i dok se tamo većalo o poslanstvu, preživljavao je Balša Balšić teške dane u borbi sa Turcima. Severno od Valone, odbijajući nadmoćne turske čete, on je 18. septembra god. 1385. našao junačku smrt. Balšići, posle takvog udara, staju za izvesno vreme sa neprijateljstvima, a Tvrtko sam ne iskorišćava njihovu nesreću. Važni događaji u Mađarskoj i Hrvatskoj zaokupili su njegovu pažnju više nego beskorisni obračuni sa Balšićima. Naredne godine turska vojska, koja je postigla dosta uspeha na istoku i jugu Balkanskog Poluostrva, počinje prodirati i u severne srpske zemlje. God. 1386. pao je Niš, i Turci prodreše sve do u dolinu Toplice, gde, ih na Pločniku zadesi težak udar. Jedna njihova vojska beše krenula i u Tvrtkove zemlje i prodrla sve do doline Neretve.U strahu pred Turcima, dušmaninom još neviđenim, humske porodice, sa svom stokom, nagrnuše na dubrovačko zemljište, u tvrdi Ston, gde ih Republika primi i razmesti. Napast od Turaka ovoga puta nije bila velika, jer su došli pod kraj jeseni i sa manjim brojem; ali, ta provala bila je ozbiljna opomena za sve srpske dinaste ovoga vremena.
199
Nu, to nije bila i jedina opasnost za bosanskoga kralja. Prilike u Mađarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mađarska mlada kraljica, koja je već bila verena sa Sigismundom Luksemburškim, po savetu svoje okoline napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskoga kralja Karla VI, Luju Orleanskome. To izaziva napuštenog verenika na osvetu, i u avgustu god. 1385. on sa uspehom prodire u Mađarsku. Sa druge strane, odmetnuti Horvati, sa jednim delom hrvatskog plemstva, rade otvoreno za kandidata napuljskoga dvora, Karla, i 12. septembra iste godine dovode ga iz Italije u Senj, a odatle u Zagreb. U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svome vereniku i postaje njegova žena; a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gorjanskome palatinsku čast. Izgledalo je čak jedno vreme da se behu obe kraljice, majka i kći, izmirile i sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Ustvari, na sve su se strane plele podle spletke. Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju, Karlo se krunisa za kralja i potisnu i mladu kraljicu i njenu majku. Ali, ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremiše osvetu. Pozvavši kralja u dvor, na neki dogovor, one su ga ustvari dovele u već spremljenu zasedu. Njihov čovek, Blaž Forgač, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, prišao je kralju iza leđa i zadao mu težak udarac mačem po glavi. Od te rane dobijene 7. februara god. 1386. nesrećni kralj Karlo umro je posle dve nedelje. Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni na sve. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene. Da ih koliko-toliko umire, krenuše obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije dobro Gorjanskoga blizu Oseka. Neoprezne kraljice su na taj put pošle sa malom pratnjom. Njihovim protivnicima, posle kratke krvave borbe, pođe za rukom da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, sa Gorjanskim zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Taj prepad izvršili su, uglavnom, Horvati. Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i tu zatvorene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćerke, bila zadavljena sredinom januara god. 1387., na glas da je Sigismund pošao da ih spasava. U Zadru, u crkvi Sv. Simeona Bogoprimca, ostala je sačuvana vrlo lepa, srebrenim pločama obložena svečana raka, na kojima su izrađene i neke scene iz života Stevana II Kotromanića. Tu je raku dala izraditi nesrećna kraljica god. 1380. u spomen svog oca i za slavu svoga velikoga muža. U isto vreme kad se Sigismund odlučio na taj korak, spremala se i ustaška vojska da na juriš uzme grad Zagreb. Poslednje nedelje februara god. 1387. pošle su tamo čete Ivana Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić sa bratom Vukom. Nema sumnje da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne situacije izvuče koristi za svoju državu. Početkom marta Zagreb je već bio u rukama hrvatske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio do nedavno ban, javio se isto tako ili je bio izazvan, bun-tovni pokret, koji je živo pomagao i knez Lazar. Knezu su ove prilike dale mogućnosti da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovome pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza Lazara i Tvrtka. Ali, ubrzo se javlja mađarska reakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskoga Mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu da u Mađarskoj pojačaju stranku Sigismundovih prijatelja. Mađari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše
200
čim pre. Gorjanskoga sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stevan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadanje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića Gorjanski, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata, Vladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gorjanski ratovao po Mačvi, utekao je Ivan iz svoga ropstva u Bosnu, da nađe pomoći i skloništa kod kralja Tvrtka. Vest o pohodu Sigismundovu da oslobodi kraljice i potom, verovatno, da kazni protivnike, beše ozbiljno zabrinula Tvrtka. On je sad video odjednom opasnosti na više strana. I Turke, koji se spremaju na zapad; i Balšiće, koji su mu još uvek neprijatelji; i možda inače prema njemu ispravne Mlečane, koji su za Sigismunda. U toj svojoj zebnji on je početkom marta god. 1387. bio uputio u Dubrovnik svoga čoveka, Gojaka Dragoševića, da traži isplatu svetodimitarskog dohotka, i da, u isto vreme, moli Republiku i za sklonište za kralja, za svaki slučaj potrebe ili nevolje. Dubrovčani su kralju odgovorili 5. marta da slobodno može doći i ostati u gradu, ako ga bude progonio ma ko drugi sem mađarske kraljice Marije; a u slučaju da ga ona progoni, tad mu sklonište nije dozvoljeno, ili, ako se bude zatekao u gradu, mora odmah, u određenom roku, da ide »gde mu bude volja«. Ne treba misliti da je kralj Tvrtko u ovaj mah bio klonuo duhom. U svom životu on je, nesumnjivo, imao i težih časova. Ali, kao mudar čovek on je želeo da se obezbedi unapred i otud ove mere predostrožnosti. U isto vreme, međutim, on razvija veoma živu političku aktivnost. 22. marta jedan njegov poslanik dobija dozvolu od mletačke vlade da na njihovim lađama bude prevezen na Brač, gde je sigurno imao neke posebne poslove. U aprilu dovršeni su pregovori sa Dubrovačkom Republikom o formalnom savezu između nje i kralja Tvrtka. Iz ugovora koji je sklopljen između Tvrtka i Dubrovnika izlazi jasno da je Tvrtko u to vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije i prijatelj buntovnika. Kao novi kandidat za kraljevski presto protiv Sigismunda i Marije bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenoga Karla. Po tog novog kandidata, koga je sa hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara god. 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom. Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici počeše da se kupe oko kralja Tvrtka. U nj su polagali svu nadu. Tvrtko je bio vladalac jak, odlučan i jedini koji je s izvesnim izgledom na uspeh mogao da primi borbu sa kraljičinom strankom. Njegov položaj bio je sličan donekle položaju Pavla Šubića na početku XIV veka. Kao Šubić, i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali i gospodar koji je pored Primorja imao i Bosnu, te tako sa dve strane mogao da utiče na mađarske stvari. I kao što je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama moćnoga Pavla, tako i sada sudbina princa Ladislava zavisila je od držanja kralja Tvrtka. Ako on odbije buntovnike, oni, gonjeni od kraljičinih ljudi i od Mletaka, neće moći imati nigde sigurna uporišta i moraće napustiti svaki otpor. Ako ih Tvrtko prigrli, pomoću njegovom oni mogu ojačati ponovo i rešiti stvar u svoju korist. Tvrtko je vrlo dobro uočio svoj značaj u čitavoj toj krizi. I stoga, svesno i dosledno, želi da što bolje iskoristi mađarske zaplete. I ovoga šuta njemu su dobrodošle porodične veze. Kao što je srpsku krunu tražio kao unuk jedne nemanjićske princeze, tako je sada tražio da se učvrsti u Dalmaciji kao sin jedne odive iz ugledne Šubićeve porodice. Dalmatinski gradovi behu u neprilici. Mađarska kraljica nalazila se sve do 4. juna god. 1387. u ropstvu u jednom njihovom gradu i to, nesumnjivo, nije moglo da
201
pojača njen prestiž i uverenje da će ona, nemoćna sama, moći da pruži nekom drugom dovoljnu zaštitu. Istina, Mleci su poručivali na sve strane da treba ostati veran mađarskoj kruni i kraljici Mariji, i nisu nimalo krili da su protivnici napuljskoga dvora; ali, to je moglo pre da uplaši nego da ohrabri ljude. Hrvatsko plemstvo, sa druge strane, u svom većem delu, beše protiv kraljice Marije, i ono je vršilo izvestan uticaj na gradsko stanovništvo u Dalmaciji. Napuljski dvor, koji je imao jakih veza na istočnoj obali Jadrana, pokazivao je dosta vidno da ne misli ostati neaktivan i da će pokušati svoju sreću na bilo koji način. U takvim prilikama teško se bilo odlučiti na koju stranu da se ljudi opredele. Kad se, međutim, čulo da kralj Tvrtko, najmoćniji sused i čovek neokrnjenog autoriteta, ulazi sam u akciju, onda nije čudo što se jedan deo ljudi odmah obrnuo prema njemu. Prvi hrvatski grad koji je u toj krizi pripao kralju Tvrtku beše grad Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su ponudili kralju ovoj grad pod uslovom da im prizna sva prava i povlastice koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve dotada. 22. jula god. 1387. Tvrtko je oberučke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu po-tvrdu o tom. Dobivši tako, bez muke, tvrdi kliški grad, Tvrtko je odmah odlučio da svoje posede u Dalmaciji proširi i da započeto delo nastavi što skorije, dok traje opšti zaplet. Splićani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoše se mnogo od te mogućnosti i pokušaše da je, preko jednog poslanika, otklone lepim rečima. Ali, pre nego što je splitski poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, već 2. avgusta napala je bosanska vojska splitsko područje, ne udarajući na sam grad. Malo posle pokušaše pristalice oslobođene kraljice Marije i kralja Sigismunda da uzmu čuveni Vranski manastir od Ivana Paližne. Na čelu te vojske beše novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budislavići. Paližna, koji je dobro stojao u narodu, spremi se na otpor, uzdajući se sigurno i u pomoć svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. Protivnička vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povuče se u Nin. »Usled množine i snage bosanskih jeretika (pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina) ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih«. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Paližninom i pođe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do sredine decembra, kad je bila prekinuta, verovatno zbog oštre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu, jedno od starih Šubićevih sedišta. Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani kreću odmetnici u nove borbe, koje vode sa promenljivom srećom, ali sa osetnom štetom za Mađare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra god. 1387. Razljućen vestima o tome, Sigismund odluči da se lično krene protiv buntovnika, kao što se pre mesec dana borio protiv njih pod Gumnikom. Ali, ovoga puta, pisao je on mletačkom duždu 22. septembra, neće ići samo protiv odmetnika dosad pominjanih, nego i protiv »bosanskoga bana« (ne veli kralja), da »skrši njihovu obest«. Ipak, nije pošao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gorjanski i Stevan Korođ, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali, u samu Bosnu nisu smeli da uđu. U tim borbama mađarski izvori naročito pominju učešće bosanske i srpske konjice, dobro oružane, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvaleći »lavovsku srčanost« svojih vernih, pao velik broj »nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana«.
202
Sve ovo je uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojeći se kakve zle sudbine, počeše da traže veze sa Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo šta da se radi. U oštrini raspravljanja došlo je do vrlo krupnih reči i scena, koje su završile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odluči za Bosance i tri vođa stranke kralja Sigiomunda biše pobijeni, jedan čak nasred trga. Ostali jedva uspeše da pobegnu u Split. Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odlučiše da mole kralja Sigismunda za što skoriju pomoć. Već u januaru god. 1388., išli su sa tom misijom na ugarski dvor pretstavnici Zadra, Šibenika i Splita. Na jednom početom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Paližna, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj državi i preneo svoje sedište u Klis, bio je čovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti što je buntovnički pokret kralja Sigismunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji živ i aktivan i što je, uz Tvrtkovu pomoć, doveo i do uspeha. Sa Paližnom je Tvrtko dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva značaja. I za Tvrtka i za Paližnu bilo je jasno da oni neće lako ostaviti neiskorišćene lanjske uspehe. I, doista, čim je malo popustila zima, februara god. 1388. napao je Paližna ponovo splitski kraj i opustošio ga, nastavljajući uznemiravanja i docnije. Kako mađarska pomoć nije dolazila, Split je sa strahom iščekivao šta će da mu donesu skori pro-letnji dani. Trogirska opština, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnodušna, pokuša da posreduje, ali bez uspeha; Split je ostao veran mađarskoj kruni i kralju Sigismundu. To izazva Tvrtka na nove i odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko Vuković i Stanoje Jelačić, pošla su sredinom marta u Klis, da još jedamput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdraviše kraljeve ljude. Ostali gradovi ostadoše pasivni, nadajući se svaki čas kakvom povoljnom glasu sa mađarskoga dvora. Istina, ni Trogirani nisu hteli da daju ma kakva obećanja; njihovi ljudi hteli su samo da se obaveste šta želi bosanski kralj, i gledali su da grad ne uvuku u kakve teže neprilike ma sa koje strane. Možda su ih sve u toj veri podržavale vesti o uspesima Sigismundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama sa Mađarima nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer plašio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji kralj nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojničku akciju. Osim toga, poljski kralj i Sigismundova svastika Jadviga upotrebiše unutarnje nemire u Mađarskoj da prošire svoju vlast u Crvenoj Rusiji na račun Ugarske. I moldavski knez, posle poljskog osvajanja Galicije, zbacio je vrhovnu vlast krune Sv. Stevana i prišao Poljacima. Sigismund je došao tako u dosta težak položaj da nije znao gde i kuda pre da upravi svoju akciju, dok je neprijatelje i zlo osećao sa ovih strana. Nije stoga nimalo čudo što ne dospeva da šalje pomoć čak dole na krajnji jug svoje države ugroženim dalmatinskim gradovima. Kada pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspeše, odluči Tvrtko da ponovo počne sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustošila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su čuli te vesti, Splićani se
203
ozbiljno ušlašiše i uputiše Sigismundu jednog rečitog fratra da mu izloži svu tegobu grada i da traži neizostavnu pomoć. Ako kralj ne može da pomogne, onda neka im bar dozvoli da se sami opredele »bez žiga veleizdaje« ili, ako to neće, neka poslanik, pred većem boljara, izjavi na sav glas da Splićani skidaju odgovornost sa sebe što će, nagnani nevoljom, morati uči-niti ono što im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoći nema. Ma koliko da su bile ozbiljne očajne molbe i poruke Splićana, kralj Sigasmund nije ipak mogao da im drukčije dođe u pomoć, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomišljao na to da krene vojsku protiv Tvrtka, i počeo je bio već neka spremanja u tome pravcu; ali, čitav plan bio je napušten ili zbog drugih briga ili usled nedovoljnog odziva. Splićani, za koje se moglo misliti da će posle izvesnog roka prići Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupiše ipak tako. Mađarski kralj bio im je više prirastao za srce nego bosanski. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, »druga priroda« ljudi. Nacionalno osećanje u našem smislu nije kod njih u to vreme postojalo, a i samo stanovništvo je u gradu još uvek imalo romanski duh i karakter. To što je u Tvrtku tekla i Šubićeva krv, nije za Splićane vredelo gotovo ništa, jer ni sami Šubići nisu bili naročita splitska simpatija; a pored toga gradsko stanovništvo te varoši, sa veoma razvijenom pravnom svešću, kao kod većine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo je udaranje na zakonitost, i sve je ovo posmatralo kao otimačinu trenutno jačega. Najbolji dokaz za sve to pruža činjenica što su baš oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbranbenog saveza, u koji bi pored njih ušli i neki hrvatski knezovi. Petar Zorić, splitski građanin, imao je da pozove u savez gradove Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, i krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paližne kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj da svi ti saveznici sjedine svoje sile, pa da dođu u pomoć Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika. Ovaj splitski predlog naišao je na povoljan odziv, i u jesen, 6. oktobra god. 1388., održan je zajednički sastanak Splićana, Šibeničana, Skradinjana i pretstavnika vlastele Nelipića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokončan i potpisan. Cilj saveza izražen je rečima da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom da »sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj«. Ugrožavanje dolazi od Paližne i kralja Tvrtka, i tek u drugom redu od ostalih buntovnika. Prema tako opasnim protivnicima, prirodno je, odbrana treba da bude zajednička, jer je samo tako koliko-toliko zajamčen povoljan uspeh. Pojedinačne odbrane nisu bile savezom isključene; ali, davale su malo garantije za siguran otpor. Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila neobično karakteristična, glasila je ovako: »Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugoga vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika«. Kralj Tvrtko nije mogao u taj mah da snažnije istupi u Dalmaciji i silom spreči obrazovanje tog po sebe nepovoljnog saveza. Baš u to vreme napredovala je jedna turska vojska, avgusta god. 1388., prema Raškoj i prema Bosni. Mada to nije bila veća osvajačka sila, koja je krenula da lomi kraljevine, nije to bila ipak ni jedna mala pljačkaška četa od koje stotine ljudi, koja bi dolazila, kao oluja, samo da nanese štete. Turski upad bio je izveden od jednog povećeg odreda i imao je kao cilj, pored plena, još i prethodničko širenje glasa i uticaja Muratove osvajačke snage.
204
Jedan turski izvor kazuje da je ovaj napad Turaka u Bosnu uputio baš Đurađ Stracimirović Balšić iz želje da se bar na taj način osveti Tvrtku. Šain, vođ Turaka, ratovao je u Epiru. Tu je Đurađ došao sa njim u vezu i kao turski haračar uspeo da nagovori Šaina na tu akciju. Kod Bileće, 27. avgusta, dočekao je tu tursku vojsku vojvoda Vlatko Vuković i potukao je do noge. Jedva se spasao sam Šain sa malim brojem pratnje i ljudi. * Tvrtko se sad nalazio u jednom od najtežih položaja. Na jednoj strani stvoren je protiv njega savez ogorčenih protivnika u Dalmaciji, iza kojih je stala mađarska kruna; a na drugoj imala su početi opasna razračunavanja sa turskom silom, koja je navirala prema raškim i bosanskim zemljama. Ali, Tvrtka nije ostavljala stara sreća. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dođoše brzo u međusobne sukobe, i tim osetno oslabiše i značaj saveza i opasnost položaja. Između grada Trogira i kneza Nelipića izbiše sukobi, koji prilično razdvojiše snage. Obavešten o tom, Tvrtko šalje, u novembru mesecu, dva svoja velikaša, kneza Hrvoja Vukčića i brata mu, da odu u Dalmaciju i još jedamput, veoma ozbiljno, pozovu tamošnje protivnike da priznadu njegovu vlast. Izgleda da se Tvrtko u ovaj mah nadao većim uspesima. Usled toga uputio je u hrvatske oblasti kao svoga namesnika vojvodu Vlatka Vukovića, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom koja mu je imala biti oslonac u radu. Tolika aktivnost izazva najposle kralja Sigismunda na življi otpor. On, pre svega, uzalud traži da načini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. 29. septembra god. 1388. beše Sigismund sklopio primirje sa poljskim kraljem na godinu dana i tako dobio na toj strani nešto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Lučenca, slavonskog bana, za upravnika Hrvatske i Dalmacije, i posla ga u ugrožene krajeve da čim pre uspostavi autoritet mađarske krune. Lučenc stiže u Zadar pred sam Božić. Malo posle toga, prvih nedelja god. 1389., pošao je novi ban sa svojim četama protiv bosanskih ljudi. 0 tome pohodu nemamo bližih vesti, ali da nije završio povoljno po Mađare vidi se najbolje po tome što Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samoga Zadra i pali mu predgrađa. U martu, vojvoda Vlatko pred Splitom daje pobedničke poruke ugroženome gradu. Osim toga znamo da mađarska kraljica u to vreme traži od Mlečana da je obaveste o događajima iz Bosne. Vojvoda Vlatko tražio je, u stavu pobednika, da se Split čim pre izjasni za priznanje Tvrtkove vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videći da mađarska mala pomoć ne donese potrebno olakšanje, a da sam grad ne može do veka primati udarce bosanskih četa, Split poče da se koleba. 24. marta god. 1389. sastalo se njihovo gradsko veće i izabralo, doista, dvojicu građana, Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje pretstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava koja su dana splitskim zastupnicima vidi se jasno njihovo kolebanje. Da se može, oni bi nesumnjivo ostali verni mađarskoj kruni. Čak se pomalo nadaju da bi, još uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok u kojem bi im se dala prilika da se još jedared obrate kralju Sigismundu za pomoć, ili kako bi dobili mogućnost da mu se opravdaju i izbegnu prekor za izdajstvo. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom da to učine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao veoma predusretljiv. Očevidno u želji da ne izgleda prost otimač i da prema ljudima koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im
205
odobri tražene rokove. Činilo mu se da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. juni; a Tvrtko je pristao čak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko državničke mudrosti toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja da krajnje rešenje ne može ispasti drukčije. To je on pokazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajući nimalo sumnje o tome da će, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da računaju sa njegovim ozbiljnim napadima. Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Splićani, posle dogovora sa Šibeničanima i Trogircima, 19. maja poslaše mađarskome kralju svog načelnika Jakinca Malatestu i istoga Nikolu Sreću koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Isto tako postupili su i Trogirani. I jedni i drugi požurivali su rešenje, jer je rok za odgovor bio kratak. Kralj Sigismund, prirodno, nije mogao dati svoj pristanak da se gradovi predaju Tvrtku. Obećao je stoga skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Ali, u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskočiti u pomoć gradovima koje je čekala Tvrtkova osveta ako prekrše stvoreni sporazum. Da Tvrtko bude toliko obazriv prema dalmatinskim gradovima postojao je još jedan naročit razlog. To je opasna navala turske vojske na zemlje njegova prijatelja i saveznika kneza Lazara. Sam sultan Murat išao je na čelu svoje vojske, koja je bila sastavljena iz najboljih četa. Veran u savezu, a uviđavan kao državnik, kralj Tvrtko je dobro video da je napad na Lazara ustvari napad na slobodu balkanskih hrišćanskih država i da bi drugi udar, posle pada Lazareve države, bio neminovno namenjen njemu. Zbog toga, od prvog časa opasnosti, Tvrtko staje uz Lazara i za odlučnu borbu na Kosovu šalje pomoćnu vojsku sa svojim najboljim vojskovođom, vojvodom Vlatkom Vukovićem, pobednikom Turaka kod Bileće. Uz tu vojsku pristade, kako misli F. Šišić, ne Ivan Horvat nego Ivan Paližna. Na Vidov-dan god. 1389. došlo je do legendarne borbe na Kosovu Polju. Za vreme dok je najbolji deo bosanske vojske bio zauzet na Kosovu, uspelo je banu Ladislavu u Dalmaciji da osvoji tvrdi Klis i potisne mali broj bosanskih posada. Ali, čim se malo prikupio posle strašne borbe na istoku i bio načisto da Turci ovog puta neće na Bosnu, kralj Tvrtko je odmah, krajem avgusta, uputio nove čete u Dalmaciju da poprave položaj i povrate izgubljeno. Sjedinivši se sa Paližnom i ostacima njegovih trupa, bosanska vojska pređe odmah u napad, prodre krajem septembra sve do Zadra i tamo popali sve kuće do pod njihove gradske kapije. Napadi njihovi ponavljali su se i docnije, sve do duboke jeseni. Uplašeni Zadrani obratiše se za pomoć evom susedu, krčkom knezu Ivanu, moleći ga za što hitniju pomoć. Ovom se nije mnogo žurilo, jer je baš u to vreme imao većih sukoba sa krbavskim knezovima. Njegova pomoć od 400 konjanika stigla je tek 16. novembra, dan posle jednog težeg napada bosanskog na zadarski kotar. Sa 1000 zadarskih vojnika pošla je 20. novembra ta konjanička pomoć na grad Vranu, koju je već napadala mađarska vojska bana Ladislava. Usput pridružiše se toj vojsci i 200 Pažana. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se hrabro borio; bio je čak lično ranjen; ali, nije mogao da savlada udružene saveznike. Tek u trećoj bitci, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se »sramno« povukoše ispod Vrane. Brzo iza toga, 15. decembra, bi povraćen ponovo i Klis, te tako uspostavljen stari posed i stari ugled bosanskoga kralja. Čak, posle ove pobede, njegov je prestiž porastao, i na mnogo strana već je postalo jasno da će krajnji rezultat biti samo u korist Tvrtkovu. Mletačka Republika obaveštavala je mađarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno kako
206
su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor, i sad izjavljuje da sve radi u ime sina kralja Karla. Taj je navod potpuno tačan, i misleći na nj ja sam tvrdio ranije da kralj Tvrtko nije nikad formalno objavio kao potpuno prekinut svoj vazalski ili poluvazalski odnos prema Ugarskoj. Kralj Tvrtko je od jeseni god. 1389. živo pregao da poslove u Dalmaciji završi s uspehom. Njegovi ljudi idu na sve strane. Ivan Horvat imenovan je čak za hrvatskog namesnika. Ali, u isto vreme kralj dobija novog, tajnog takmaca. Kad je Mletačka Republika dobila uverenje da kralj Sigismund nema zasad ni mogućnosti ni prave energije da zaštiti dalmatinske gradove i ugled mađarske krune, ona onda rešava da sama pokuša sreću pa da te gradove traži za sebe. 29. aprila odlučio se mletački senat da pošalje u Dalmaciju jednog svog izaslanika, koji će ispitati stanje i videti raspoloženje duhova, prema čemu bi se onda imala početi akcija. Trgovačke i druge veze pojedinih dalmatinskih gradova sa Mlecima, veći deo romanskog stanovništva, novčane i druge nagrade koje su čekale ljude njima odane, davali su Republici dosta nade da će moći imati uspeha. Ali, taj mletački interes došao je veoma kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio bliži i opasniji. Za Mletke, dotle u borbi pasivne, sad više u toj utakmici nije bilo mesta. Videvši da od mađarske pomoći, posle toliko vremena, nema ništa, Dalmacija se beše odlučila da se pokori kralju Tvrtku, i u maju uputila je svoje poslanike u Bosnu da tamo konačno urede stvar. Svesna da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletačka Republika 26. maja rešava da obustavi svoju političku agitaciju na toj strani. Od aprila god. 1390. počeli su novi pregovori Tvrtkovi sa Splitom. Videći da se više nema kud, a bojeći se kraljeve osvete, Splićani uputiše svoje poslanike i Tvrtku u Bosnu i njegovu povereniku Ivanu Horvatu. Ovoga puta oni su ušli u pregovore bez zadnjih namera, iskreno voljni da se jednoga dana srede odnosi između njih i Bosne, sa »čašću gospodina kralja, a na dobro i naše opštine«. Kad su ostala dalmatinska mesta čula za splitsku odluku, rešiše se i ona da postupe tako. Jedini Trogir, dotle uvek najpredusretljiviji prema Tvrtku, odbi ovog puta da šalje svoje poslanike, donevši naročit zaključak da ostaje veran Sigismundu i Mariji. »Bolje je da umremo (govorila je većina) nego da izgubimo svetu krunu mađarsku«. Ovaj preokret u držanju Trogirana, u oskudici izvora, nije lako protumačiti. Ali, meni se čini da ima jedan razlog koji bi mogao dati ključ za rešavanje. Evo kako. Iz jedne napred pomenute mletačke vesti vidi se da je Tvrtko jedno vreme nastojao delovati na dalmatinske gradove time što je izjavljivao da sve radi u ime napuljskoga kralja. Onima koji su se zaklanjali za legitimitet on je tako hteo olakšati prelaz; ne izneveravaju se ljudi mađarskoj kruni nego samo kralju Sigismundu. Teško je sada reći koliko je bilo prave iskrenosti u tim izjavama. U svakom slučaju Tvrtko se nadao dobiti. Ako napuljski kralj uspe, on će mu, obvezan potporom, morati učiniti izvesne donacije; ako ostane neaktivan ili poluaktivan, Tvrtko će, radeći tobože za nj, ustvari jačati svoj položaj; a ako ne uspe, Tvrtko će, pošto je već sa Sigismundom zagazio u sukobe, gledati da rešava stvar kako sam znadne, ne upuštajući, po mogućnosti, ono što je već zadobio. Trogirani su sad po držanju Tvrtkovom i njegovih ljudi videli ,da se oni ustvari imaju pokoriti Tvrtku, i da će im on postati faktički gospodar; i možda je otud nastalo kolebanje u poslednji čas. Kada su Splićani izjavili Tvrtku svoju odanost i prišli pod njegovu vlast, izdade im on u Sutjesci, 2. juna god. 1390., svoju povelju sa potvrdom svih njihovih dotadanjih
207
prava i povlastica. Taj splitski uspeh na bosanskome dvoru pokoleba i druge uporne dalmatinske gradove pa i same Trogirane, te i oni 8. juna izjaviše Tvrtku svoju pokornost. Poslanici Šibenika dobiše, isto tako, potvrde starih povlastica, 11. juna, i Tvrtkovu zaštitu. Primeru gradova sledila su i dalmatinska ostrva Brač, Hvar i Korčula. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svome mletačkome susedu. Na njegovo pismo iz Sutjeske odgovorila je mletačka vlada 8. juna kako je »vesela srca« primila njegove vesti i kako živo saučestvuje u njegovoj radosti. Kakav je i koliki je bio uspeh Tvrtkov vidi se jasno i očito po tome što on toga leta uzima ponosnu titulu »kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja«. Sa tom titulom svoga kralja (koja se javlja prvi put 10. jula god. 1390. u trogirskim beleškama) 1. avgusta god. 1390. diče se u zvaničnoj povelji u Splitu kraljevi pretstavnici prilikom određivanja granice gradske opštine. Dokle su sve dopirale granice nove Tvrtkove države ne da se sasvim tačno utvrditi. Nesumnjivo je samo da je u njegovoj vlasti bilo glavno područje stare hrvatske države sa užom Dalmacijom, sve od Zrmanje do Kotora, sem Zadra i Dubrovnika. U ovo vreme Tvrtkove veze idu daleko van granica neposrednog susedstva. Kako mu beše umrla prva žena Doroteja, Tvrtko je mislio da se oženi po drugi put. Taj brak želeo je da sklopi, kao većina vladara Srednjega veka, naročito u već zrelijim godinama, tako da mu to donese političke koristi. Imajući stalno pred očima Mađare kao protivnike, on je želeo da dobije za prijatelja nekog od mađarskih suseda, koji bi mu u eventualnoj borbi mogao biti od znatne koristi. On se, radi toga, približio tada moćnom austriskom vojvodi, Albrehtu III, čoveku jake ruke i dosta uticajnom. Tvrtkova ponuda na austriskom dvoru, da dobije Albrehtovu kćer za ženu, nije bila loše primljena. Bosanski kralj, sa toliko uspeha, bio je prosilac o kome se moralo voditi računa. Pregovori o ženidbi bili su u leto god. 1390. već toliko odmakli da je Tvrtko mogao o tom izveštavati svoje prijatelje, kao Mletačku Republiku, i čak im nuditi svoje prijateljske usluge za učvršćavanje veza između njih i austriskog vojvodstva. Da bi zadobio za se i uticajno katoličko sveštenstvo, kralj Tvrtko je i prema njemu bio veoma predusretljiv i široke ruke. Krajem avgusta god. 1390. beše došao na njegov dvor u Sutjesku Andrea de Gvaldo, splitski nadbiskup, sa molbom da kralj ispuni želje i potvrdi stara prava njegova kaptola. U svojoj povelji od 30. avgusta Tvrtko je primio pod svoju zaštitu splitsku crkvu, odobrio joj sve stare posede i povlastice i ovlastio svoga vojvodu kraljevine Hrvatske, Pavla Klešića, da pomno čuva interese crkve. Ali, usred tih velikih planova i priprema, baš kad je bio na najlepšem putu za još veće uspehe, moćan, gotovo neosporen i sa srećnom rukom u akciji, kralja Tvrtka u najlepšoj muškoj snazi, u pedeset drugoj godini, zadesi nenadna smrt, oko 17. marta god. 1391. Isto onako kao što je car Dušan, usred svog dela, bio istrgnut naglom bolešću i svojom nenadnom smrću izazvao čitavu pometnju u Srbiji, tako je i neočekivana smrt Tvrtkova, u naponu njegove radne snage, stvorila primetnu zabunu u bosanskoj državi. Obojica su umrla, ne dospevši da urede svoje tekovine; ne dovršivši svoj u velikom razmeru početi posao i nemajući sreće da odgoje naslednika sebi ravna bar po izvesnom delu sposobnosti. Obadvojica stoga prođoše kroz našu istoriju kao dva svetla meteora: silni po zamahu i uspehu, a osamljeni i kao otsečeni od svog vremena i svoje sredine, osvetljeni u tolikoj meri da oni iza njih potonuše u potpunu pomrčinu. Kralj Tvrtko je nesumnjivo najveći vladar bosanske države i jedna od najlepših ličnosti celokupne naše prošlosti. On je brz i odlučan kad ima da svršava stvar; uviđavan i
208
predusretljiv kad treba da je razume; moćan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. On je savremenik cara Uroša i prijemnik krune Nemanjića, očevidno potamnele iza Dušanove smrti. Poređenje s Urošem pokazalo je vrednost Tvrtkovu u mladosti; poređenje sa Dušanom može da ga prikaže nešto jače u naponu njegova dela. Obojica su, i Dušan i Tvrtko, nesumnjivo ljudi velike lične vrednosti. Obojica postižu i velike uspehe. Oni nisu samo vladari, nego i tvorci jedne ogromne i nove državne grupacije i glavni nosioci svog državnog stroja. U njima kao da je usredsređena sva energija naše u H1\ veku jakom snagom ponesene rase. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrću slabi im naslednici. Obojica mru upravo onda kad je njihovo prisustvo živa potreba da se stečeno dovede u red, priljubi, organizuje i održi. Ali, u tome šta je trebalo da se održi između Dušana i Tvrtka nema sličnosti. Dušan je, po karakteru svoga dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. On sanja o osvojenju Carigrada. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nisu imale ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom; i ušao je elemenat arbanaški i grčki. Ovaj drugi beše naročito opasan. On je neosporno bio kulturno jači od Srba, nacionalno svesniji i u državnim poslovima veštiji. On je delovao na svoju srpsku okolinu privlačeći je svojoj kulturi. Sve da Dušan nije razbio svoju državu na velike oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog širenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moći lokalnih veličina; njegova država bi ipak stalno bolovala od prevelikog broja tuđeg raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. Šta su daleki Epir i Tesalija mogli doprineti za jačanje Srbije i kad su Srbi mogli dospeti da tamo razviju svoj uticaj? Tolika ekstenzivnost Dušanova bila je samo varka snage i nesumnjivo više slabost nego jačina. Tvrtkova koncepcija bila je, ukoliko se to sa svima rezervama za Srednji vek uopšte može reći, nacionalnija i u mnogom stvarnija. Njegova Bosna imala je centralni položaj u srpskohrvatskom narodu i bila je gotovo kao određena da obuhvati na oba krila oba naša plemena. Sve područje Tvrtkove aktivnosti imalo je samo naš nacionalni elemenat. Tvrtko je bio prvi koji je osetio taj geografski značaj Bosne. On je to učinio, naravno, kad su oba druga plemenska činioca bila u nemogućnosti ili da rade samostalno, kao Hrvati, ili da nastave početo delo Milutinovo i Dušanovo, kao Srbi. Očevidno je da Tvrtkov plan ne bi bio moguć za života Dušanova ili Lajoševa. Ali, to ne menja ništa na značaju Tvrtkovu. Naprotiv. To samo kazuje da je bio čovek istoriske perspektive i da je osetio svoje vreme. Za naše shvatanje Tvrtko je bio kao srpskohrvatski vladalac ako ne nacionalno svesniji od Dušana (pošto je to suviše smelo i neistoriski reći), ono svakako nacionalno stvarniji. Naravno, i na Dušanove odluke je uticalo vreme u kojem je živeo. Imati pred sobom Vizantiju rastrovanu građanskim ratom, gde obe zavađene strane traže tuđu pomoć i daju za nju skupu cenu; i imati mogućnost, bez velikih žrtava, proširiti svoje međe na dva mora, bila je pojava koja sama zove na aktivnost. Naročito u vreme kad na drugoj strani stoji snažna Mađarska Lajoševa, sa kojom borba niti je laka ni sa sigurnim izgledima. Mi razumemo vrlo dobro prekor koji bi se dao staviti tvrđenju da je Tvrtko imao neke naročito svesne nacionalne koncepcije. Mi, stoga, tako što i ne govorimo. Naša današnja nacionalna shvatanja mi ne možemo preneti u XIV vek. Ali, kad kažemo da je Tvrtkova koncepcija bila nacionalno stvarnija, mi smo tad na sigurnim osnovama. Ni Nemanja, spajajući Zetu i Rašku, nije imao naših nacionalnih motiva, ali je bio nacionalno stvaran. Doveo je u bližu zajednicu dve naše oblasti, dugo zavađene i sa
209
raznim kulturama, ali sa osnovno istim narodom. To je bio i Tvrtkov plan; možda suviše smeo, nesumnjivo suviše obiman, ali u osnovi pozitivan i stvarno jedini plan sa dubljim rešenjem srpskohrvatskog državnog pitanja. G. St. Stanojević, koji je prvi povukao lepu paralelu između Dušanove i Tvrtkove državne koncepcije, rekao je tačno da je Dušan mislio stvoriti srpsko-vizantisko carstvo, dok je Tvrtko stvarao srpskohrvatsku državu. Samo, mi držimo da g. Stanojević nije imao pravo kad je rekao ovo: »Tvrtko nije imao ni snage ni smelosti da kao Dušan jasno i javno proglasi principe svoje politike i da ih, rušeći osveštane tradicije, istakne kao državni program«. Šta je Tvrtko hteo kazuje nesumnjivo jasno delom njegova povelja od god. 1378. posle proglasa kraljevstva, a delom sva njegova akcija u Dalmaciji. On otvoreno drži stranu pobunjene hrvatske vlastele i niko nije u sumnji zašto on to čini. Njegova titula, uostalom, iz god. 1390. kazuje program njegove politike, jasno i javno. Iz čega bi, dakle, izlazilo da u njegovoj akciji nije bilo smelosti da otkrije svoje planove? Posle, ja ne bih rekao za Tvrtka ni to da nije imao snage. Sigurno je da njegova snaga nije bila koliko Dušanova, ali da je bila moćna i da se kao takva dala osetiti, pokazuje samo delo. Da je on pravo na srpsku krunu osnivao na svojoj legitimnosti nasleđa, to, sigurno, nije dolazilo samo stoga što je želeo »da nađe formulu za svoju novu državu«. To je bio samo jedan od razloga. A drugi su i dublji bili još i ovi: da tim poštedi osetljivost raške gospode, kojima ne dolazi za vladara kao osvajač, nego kao njihova krv; da tim, dalje, dade jači autoritet svojoj tituli i činu i da, najposle, ukazujući na svoje pravo i krvno srodstvo, čvršće veže Bosnu sa Raškom i upozori i ostale na slične veze. To nije formalistička crta njegova karaktera. Naprotiv, po našem mišljenju, to baš u njemu pokazuje obazriva državnika, koji svuda traži da deluje pridobijajući razlogom i predusretljivošću. Njegova strpljivost u postupanju sa dalmatinskim gradovima daje nesumnjiva dokaza za njegov stav razboritog osmatrača, koji usred akcije zna da čeka i drži meru i koji radi dosledno sa sigurnim osećanjem konačnog ishoda. XXI. BOJ NA KOSOVU. 1. Nadiranje Turaka u severnu Srbiju. — 2. Boj na Kosovu. — 3. Narodne pesme o tom događaju. — 4. Kosovska etika. Posle pobede na Marici Turci su brzo počeli da šire svoju vlast na Balkanskome Poluostrvu. Prvih godina oni nisu gonili iz njihovih oblasti srpske i ostale hrišćanske dinaste, nego su se zadovoljavali tim da ih nateraju na podložnost i izvesne finansiske obaveze. Tako je sin kralja Vukašina, kralj Marko, zadržao, nešto suženu (ali ne toliko od Turaka koliko od svojih hrišćanskih protivnika), očevu oblast i njegovu kraljevsku titulu, živeći pretežno u svome Prilepu, od starine poznatom kao tvrdom gradu. U severnom delu nekadanje Vukašinove države, u skopskom kraju, imao je vlast mlađi Markov brat Andrija, čija se zadužbina na reci Treski, podignuta god. 1388./9., očuvala sve do danas. Samo Skoplje preoteli su od Vukašinovih naslednika Brankovići, među kojima se najviše ističe Vuk, koji se oko god. 1371. oženio Marom, kćerkom kneza Lazara. Kao Marko, priznavali su tursku vrhovnu vlast i braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, sestrići cara Dušana, koji su gospodarili u istočnoj Maćedoniji, na levoj strani Vardara, držeći celo područje od Kumanova do Strumice. Ćustendil, u svom poturčenom nazivu, još uvek čuva pomen svog gospodara. Narodna pesma, koja, valjda po priznavanju turske vlasti,
210
Konstantina zove »begom«, pominje njega i Marka kao ljude koji održavaju dobre susedske odnose. U Epiru se Toma Preljubović držao izvesno vreme samo kao turski štićenik. Od osamdesetih godina XIV veka počela su česta upadanja turskih četa u oblasti iznad Šare i u zapadne krajeve Balkanskoga Poluostrva sve do primorja i staroga Huma. Ti upadi nisu imali spočetka osvajački karakter, nego su vršeni po instinktu, pljačke radi; ali, uskoro se pretvaraju u izvidnička zaletanja i služe kao uvodne akcije za veće turske pokrete. Srpski letopisi, koji su u ovo vreme počeli da se stvaraju, počinju od tog vremena beležiti datume tih sukoba, osećajući im iz dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je god. 1380., kada je Crep Vukosavić suzbio Turke na Dubravnici. Oko te godine, ali svakako zbog opasnosti od Turaka, podignut je nedaleko od ušća Nišave u Moravu grad Koprijan (posle nazvan Kurvin-grad), da brani nišavsku dolinu od njihovih nasrtanja. Posle, od sredine toga decenija, opasnost od Turaka postaje neposrednija. Već god. 1386. počela su sistematska turska nadiranja prema Srbiji. Na Pločniku, kod Prokuplja, Turci su pretrpeli osetan poraz; ali, ipak im je uspelo da posednu važni Niš i da se održe u njemu. Godine 1386. pominju se turske čete prvi put i u Humu, gde je njihova iznenadna pojava izazvala zaprepašćenje i veliku pometnju. Dve godine posle toga prvog upada stradao je od vojvode Vlatka Vukovića jedan znatniji odred Turaka u borbi kod Bileće. Turski porazi kod Pločnika i Bileće naterali su sultana Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa Srbima. Te pripreme vršene su dugo i već u februaru god. 1389. znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji. Knez Lazar, koji je svakako ranije bio obavešten o tome, obratio se za pomoć kralju Tvrtku, a mađarskome kralju Sigismundu, koji je mislio na osvetu, ponudio je ponovo svoje vazalstvo, na što je ovaj pristao. Duga spremanja i na jednoj i na drugoj strani kazivala su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi. To se videlo i po tome što su na bojište pošla i oba vladara lično, knez Lazar i sultan Murat sa dva svoja sina, Bajazitom i Jakubom. U Lazarevoj vojsci čitavo jedno krilo sačinjavali su bosanski pomoćni odredi, koje je vodio Vlatko Vuković. Sa Bosancima su došli u pomoć Lazaru, kao savezniku, i Hrvati, »krstaši«, pod vođstvom Ivana Paližne, koji je kao vranski prior imao pod sobom Ivanovce, vitezove krstaše. Kao sa nekim dubokim predosećanjem značaja ovog događaja našli su se zajedno u borbi protiv jednog neprijatelja, koji će im vekovima biti zajednički, Srbi i Hrvati, u jednom od najsudbonosnijih časova naše istorije. Srpski dinasti iz Maćedonije, vazali turski, nisu smeli da se pridruže ugroženoj braći i da zajedničkom snagom pokušaju slomiti jaram novog zavojevača. Bilo je to svakako dobrim delom iz straha pred impozantnom turskom silom, koja se kretala prema Kosovu, odakle je, po potrebi, mogla operisati i prema Srbiji i prema Bosni. Ali, treba priznati, bilo je to donekle i stoga što je oskudevala prava nacionalna solidarnost i što se, zbog vlastitih interesa, izgubio smisao za državnu celinu. Sebični pojedinci još nisu dovoljno razumevali da će sa gubitkom glavnog državnog središta i njegova značaja i njihov položaj prema dobitniku postati teži i slabiji, Konstantin Dejanović je čak ugostio tursku vojsku koja se preko njegove zemlje kretala na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. O držanju kralja Marka nemamo nikakvih pouzdanijih vesti. Do borbe je došlo u utorak, 15. juna god. 1389., na Vidovdan. U prvom delu borbe Srbi su imali lepe uspehe. Njihovo desno krilo, koje je vodio Vuk Branković, potislo je odeljenje sultanova sina Jakuba i dovelo ga u nered. Tome je, možda, doprinela
211
pometnja što je nastala usled smrtonosne rane koju je sultanu Muratu zadao Miloš, neki srpski plemić (»veoma blagorodan«, kaže Konstantin Filozof). Stari izvori ne pominju njegovo prezime, dok narodno predanje zna da se zvao Kobilić ili posle Obilić. Njega behu neki zavidnici oklevetali da radi knezu o neverstvu. Da dokaže »ko je vera«, on je jurnuo u tursku ordiju i pretvarajući se da hoće da se preda dopro je do Murata i sjurio mu mač u telo. Ogorčeni, Turci su ga na mestu sasekli. U zabuni koja je zbog svega toga nastala najpre se snašao sultanov sin Bajazit. On je dao ubiti i brata Jakuba, nešto zbog neuspeha a više da ga izluči kao takmaca; a onda, brz i odlučan, stoga zvan Ilderim (»munja«), sa novim rezervama kidisa na Srbe i potisnu ih. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Najteže je bilo pogođeno srpsko središte sa knezom Lazarom, koji bi ranjen i zarobljen, dok su se oba krila, Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića, mogla spasti, mada sa gubitcima. Zarobljeni Lazar je pogubljen, sa dosta srpskih velikaša, pored mrtva Murata, čiji prazni grob na Gazi Mestanu, na Kosovu, i danas pokazuje mesto pogibije. Turski izvori, hoteći da pripišu svom velikom sultanu i ovu pobedu, gotovo jednodušno govore o tome da je Murat poginuo posle borbe. Pogibija oba vladara i činjenica što novi sultan Bajazit nije ostao u Srbiji da nastavi osvajačko delo i iskoristi pobedu, nego što je odmah sa vojskom otišao u Jedrene da tamo osigura presto, izazvala je utisak da Turci nisu odneli pobedu na Kosovu. Bosanski vojvoda obavestio je svoga kralja da je čak pobeda ostala na strani hrišćana, i kralj je to javio na više strana. Čak se ni u Mlecima još krajem juna nije znao pravi ishod borbe. Kod samih Turaka ostalo je sećanje o težini cele ove borbe. Po pričanju zabeležio je turski istoričar XV veka, Ašik paša Zade, da se u noći posle kosovske bitke među Turcima, u vojsci, »stvorila pometnja i bi muka«. U Srbiji se, međutim, kosovska pogibija shvatila i ocenila odmah u svoj svojoj tragičnoj veličini. Kao što su poraz na Marici i pogibija Vukašinova doveli odmah južne srpske zemlje u pokorni stav prema Turcima, tako se predosećalo da će se zbiti i sa severnima. Nije više bilo nikoga ko će silnoj najezdi suprotstaviti dostojan otpor i moći joj odoleti. Ali, za utehu, ovi srpski porazi ostavili su neobičan utisak na sve naše naraštaje. Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo kao mesto borbe, nego i sva druga mesta na Kosovu, koja beše posela vojska, kao i glavna lica u njoj. Toliko mu je, još uvek, sveže sećanje o tom događaju. Važno je dalje istaknuti da se povodom ovoga poraza, tako teškog i brzo od svih jasno osećanog, ipak nije javila malodušna klonulost, kao u Bugarskoj, pa da se udarac primi kao neminovna odluka udesa, kojoj se mora čovek bespomoćno pokoriti. Lazareva pogibija odmah se shvatila kao svesna žrtva da se očuva narodno i državno dostojanstvo i da posluži kao hrana i primer za docnija pokolenja u shvatanju viteške dužnosti prema otadžbini. Jedna pohvala knezu, pisana krajem XIV ili odmah na početku XV veka, dovoljno podvlači ta shvatanja, koja kao da su izraz nacionalne ideologije XIX veka ili naših dana. Knez je, veli se, govorio pred borbu: »Bolja nam je u podvigu smrt, nego li sa stidom život. Bolje nam je u borbi primiti smrt od mača, nego li dati pleća neprijateljima našim. Mnogo smo živeli za svet, stoga se potrudimo za kratko da podnesemo podvig stradalnički, da poživimo večno na nebesima«. A njegovi su mu ljudi odgovarali: »Za otačastvo naše umreti nećemo poštedeti sebe ... Umrimo, da svagda živi budemo. Prinesimo sebe Bogu živu žrtvu ... Ne poštedimo život naš, da živopisan obrazac posle ovog budemo drugima«. Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Kosovska pogibija izazvala je pesnički najlepše, najdublje osećane i po nacionalnoj etici najprečišćenije i najviše
212
uzvišene narodne pesme. Ilijada je značajna po svojim krupnim, bogovima sličnim i od njih vođenim herojskim ličnostima i po svom širokom epskom zahvatu; u mračnim Nibelunzima, gde se oseća zadah prolivene krvi i gde, uz jednu dve idealisane osobe, caruju inače niži instinkti ljudske životinje, ima više zamaha i daha, — ali su naše epske pesme kosovskog kruga blagorodnije, sve sa jednom ponosnom, rasno svesnom spremnošću za pregaranje i žrtvu ne za ličnosti i njihove strasti, nego za velike ideale slobode. Kad je »carica« Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar jednoga, »sestri od zakletve«, on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim vratima zaustavlja braću, najpre Boška Jugovića, pa redom ostale, sve do najmlađega, koji vodi careve jedeke, ona čuje uvek jedan isti junački odgovor: Idi, sestro, na bijelu kulu; Ne bih ti se junak povratio Ni careve jedeke pustio Da bih znao da bih poginuo; Idem, sejo, u Kosovo ravno Za krst časni krvcu proljevati I za vjeru s braćom umrijeti! Kad Milica, uzbuđena, pada onesvešćena, Lazar zove slugu Golubana, pa mu kaže da nosi gospu na tananu kulu, da je tamo pričuva i da slobodno, sa njegovim blagoslovom, ostane u Kruševcu. Sluga ga posluša samo upola. On odnosi obeznanjenu caricu na kulu, ali onda »svome srcu odoljet ne može«, nego i on ode na Kosovo, da se nađe tamo među junacima gde se rešava sudbina Srbije. Isto su tako sjajne reči i primer Vasojevića Steve, sa jasno izraženom psihom narodski shvaćenog junaka, koji potstiče svoga druga: Hajde, pruže, da ne odocnimo Krv proliti, a ne zažaliti, Prije Laze glave izgubiti Za junaštvo i za otačastvo I hrišćansku vjeru pravoslavnu! Mi svi znamo te junake. Od kolevke su vaspitali njihovim primerima ne samo naš naraštaj, nego čitava pokolenja. Tačan je sa protivničkog gledišta onaj uzvik Mustajkadije iz Gorskog vijenca koji upućuje Srbinu: »Krstu služiš, a Milošem živiš!« Kosovska etika bila je, može se bez preterivanja reći, nacionalno evanđelje naše rase, kojim su se oduševljavali sve do naših dana podjednako i intelektualni kao i široki krugovi celog naroda. Meštrovićev Kosovski hram. Vojnovićeva Smrt majke Jugovića, Rakićev Gazi-Mestan najbolji su dokaz koliko je još uvek živ i snažan i delotvoran stvaralački impuls kosovske legende. Karakteristično je da se naša starija narodna poezija nije mnogo zadržavala na našim pobedama. O Dušanovim osvajanjima nema gotovo nikakvoga pomena; o stvaranju carstva nijedne pesme. Svoj najbolji proizvod dao je narodni pevač saopštavajući narodnu pogibiju. Toj činjenici vredi obratiti pažnju. Ona pokazuje, pre
213
svega, nesumnjivu vitalnost rase. Ne peva o svom porazu onaj koji ima uverenje da je taj poraz konačan. Jer sa konačnim porazom zamire ne samo volja nego i sposobnost stvaranja. Svojim se porazom bavi onaj koji veruje da ga može okajati i kome je on, ma koliko inače bolan, ipak po uloženom časnom i visokom naporu u isti mah i ponos i uteha i potstrek. Sa druge strane, ono što kod drugih naroda, sa mukom, godinama, razrađuju učeni ljudi, da izvesne događaje reljefnije obeleže i da iz njih izvuku pouku i stvore izvesnu filozofiju svoje istorije, u nas se izradilo instinktom naroda, koji je celu ovu katastrofu sav, u celini, duboko proosećao. Narodna poezija sa kosovskom legendom kao središtem interesa održala je, i vremenom čak razvila, istoriski smisao našeg naroda, koji, kao istorizam uopšte, znači ujedno i svesnu težnju za »ispravljenom« obnovom starih vrednosti. Samo, to treba odmah reći, kosovsku žrtvu pravilno je shvatila u vreme samog događaja jedino savremena inteligencija Srbije, sveštenstvo i oni koji su bolje videli stvar. Bilo je, ali u manjoj meri prvobitno, takvog shvatanja i kod izvesnih širih krugova u narodu, koji su bili pogođeni, koji su usled toga instinktivno sagledali svu opasnost i na koje je potresno delovala pogibija »kneza čestitoga« u jednoj borbi na čije teške posledice nije trebalo dugo čekati. Ali, srpska feudalna vlastela nije bila svesna sve težine položaja, i ona je, i posle katastrofe, gledala samo svoje interese, uske, lokalne i uvek samo sebične, ne prezajući od toga da iskrvavljenom organizmu srpske države zadaje nove rane. To je, istina, pojava koja nije bila ograničena samo na tadanju Srbiju; od iste bolesti patilo je i ostalo susedstvo, i Bosna, i Hrvatska, i Bugarska, i sve druge okolne države; ali, za Srbe je teškoća bila u tome što su se oni sada nalazili kao prvi na udarcu Turcima i što su ih dva teška poraza, dve nacionalne katastrofe, mogli dovoljno poučiti kuda će ih odvesti rastrojstvo što se stvaralo njihovim držanjem. XXII. PRED NOVIM PITANJEM. 1. Karakter Srbije i Bosne do XIV veka. — 2. Negativne osobine feudalizma. — 9. Aktivnost Srba do kraja XIV veka. Od naših čisto plemenskih država ostala je u XIII i XIV veku samo Srbija; Slovenačke je nestalo davno, gotovo u samo svitanje naše istorije, a Hrvatska je živela kao avtonomna oblast a ne kao samostalan državni organizam. Srbija je nesumnjivo nastala kao plemenska država, od Nemanjina vremena pa sve do vremena Stevana Dečanskog ona se razvijala i dopunjavala u tom pravcu, ne prelazeći nigde etničke granice našeg plemena. Sa Dušanom ona je izgubila plemenski karakter i dobila obeležje jedne osvajačke imperije, u kojoj težnje i kombinacije vladajućih krugova prelaze okvir nacionalnih potreba i u kojoj se, po pravilu, posle dužeg ili kraćeg vremena, mora javiti reakcija bilo kao izraz suviše napete snage, bilo kao izraz nezadovoljstva naroda i država, koji su, u vremenima svoje slabosti, silom uvlačeni u neželjene zajednice. Suviše nagao razvoj Dušanove carevine doveo je i do suviše naglog raspada, kao što je bio slučaj sa Bugarskom Simeona Velikoga i Asena II, sa Franačkom Karla Velikoga, sa Mađarskom Lajoša Velikoga i sa mnogim drugim državama pre i posle toga vremena. Uostalom, sve velike imperije koje poznaje istorija, ma koliko one bile spremane sistematski sa solidnim organizacijama i razvijane po prirodnim etapama, nisu ipak mogle da se trajno održe; čak to nije uspelo ni Rimskoj Imperiji, koja je jedina našla načina da kod svojih novih
214
podanika najrazličitijih narodnosti razvije smisao da su članovi i istinski sastavni deo njezin. Proces raspadanja srpske srednjovekovne države ne samo da je nesumnjivo ubrzan, nego je i uslovljen, sem izvesnih unutarnjih slabosti, naročito tom imperijalističkom politikom. Pozivanje Turaka u Evropu izvršio bi Kantakuzen, lišen drugih saveznika, i da nije došlo do njegova razilaženja sa Dušanom; ali, sukobi Srba sa Turcima, da nije bilo onakve grčke politike careve, niti bi se izvršili na onom području, ni pod onim uslovima, i verovatno ni sa onakvim ishodima. Što je još važnije, srpska snaga ne bi se rasturala i uzaman trošila po gudurama Tesalije i Epira, nego bi se, svakako u interesu jačanja centralne vlasti, bolje osetila na području srpske zemlje, da je u Dušanovoj politici bilo manje osvajačkog a više državničkog duha. Od XIII veka, a naročito od XIV veka, od vlade Stevana II Kotromanića, počinje naglo jačanje Bosne. Bosna se nije razvijala kao plemenska država, niti je kroz čitav XIV vek imala plemenski karakter. Njeno stanovništvo čine Srbi i Hrvati, pravoslavni, katolici i bogumili; ona, prema tome, niti je bila plemenski ni verski homogena. Ona se razvijala podjednako i na račun starog hrvatskog poseda prema zapadu, uzimajući celo područje Završja i Donjih Krajeva, i na račun Srba prema istoku, uzimajući Hum, Trebinje, drinski kraj i područje Soli. Bosna je tip države koja pogodno iskorišćava svoj povoljni geografski položaj i koja se, zahvaljujući njemu, prirodnom ekspanzijom iz uske župe diže do velike kraljevine, jedno kratko vreme najmoćnije na Balkanu. Značajna je činjenica da Bosna do svoje kratkotrajne političke hegemonije u jugoslovenskim zemljama nije došla posle duge i uporne borbe sa svojim jugoslovenskim sunarodnicima, kao što je bio slučaj sa starim grčkim geografsko-kulturnim središtima, nego je to stanje nastalo kao prirodna posledica sticaja političkih prilika. Mađarska je morala dobiti Hrvatsku na koji bilo način, da bi doprla do morske obale; posed Bosne bio joj je potreban kao zaleđe za Dalmaciju, ali joj nije bio neophodan. I stoga se mađarska vlast u Bosni osećala stalno manje neposredno nego u Hrvatskoj. Hrvatska obala i Dalmacija bile su odavno predmet želja Mletačke Republike, i kad god se ovoj dala prilika ona je upotrebljavala ova sredstva da učvrsti svoju vlast na tom području. Mađarska je i radi toga morala da bdi na toj strani i da pojačava svoj uticaj i sredstva svoje odbrane. Bosna u tom pogledu nije zadavala nikakve brige i Mađarska nije imala potrebe da tamo stvara svoje vojničke branike. Najposle, Bosna je bila i otpornija od stanovništva Dalmacije, u kojem je romanski elemenat za dugo ostao antihrvatski i antislovenski uopšte i pretpostavljao vlast ugarskoga kralja vlasti domaćih slovenskih ljudi. Mađari su, istina, pokušavali da i Bosni ne samo nature priznavanje njihove vrhovne vlasti, nego i da je rascepkaju u male komitatske jedinice, da bi svoju vlast u njoj, tako razdeljenoj, učvrstili jače i trajnije; ali, ti pokušaji završavali su se neuspehom, jer su Bosanci, uporni u odbrani, posle izvesnih neuspeha, novim pribiranjem snaga stalno nalazili načina da mađarsku vlast oslabe ili sasvim potisnu. U toj odbrani Bosancima je svakako dobro dolazilo to što nigde nisu imali neposredne etničke granice sa Mađarima, kao što je to bio slučaj sa Hrvatima, i što su Mađari do njih mogli dopreti samo preko širokog pojasa slovenskih naselja. Meni se često nametalo pitanje: zašto je srpska srednjovekovna država od XI veka napustila svako širenje prema Bosni i išla stalno na jug mesto na zapad? Bosnu je, veli se, štitila Mađarska još od prve polovine XII veka, i tu bi se, u slučaju raškog osvajanja preko Drine, sukobili srpski interesi sa mađarskim. Ali, taj odgovor ne zadovoljava za sva vremena prošlosti. I pri prodiranju prema vardarskoj dolini Srbima nisu bile uskraćene
215
mnoge teškoće; i tamo je bilo sudaranja s interesima drugih država, čije se snage nisu mogle potcenjivati. Bugarska se od smrti Asena II nalazila, istina, u opadanju, ali, još uvek je imala znatnu snagu, isto kao i Vizantija Mihaila Paleologa i Andronika III. Drugo, zar se nije moglo pretpostaviti da će dobar deo Bosanaca pristati, ako već mora da se naslanja na nekoga, da se to pre čini na jednoplemene Srbe nego na Mađare? Bogumilima su pravoslavni, već radi crkvenog jezika, bili bliži od katolika, pa se možda i sa tim moglo računati. Ipak, nijedan srpski vladar od Nemanje do Dečanskoga nije preduzimao ništa značajnije na zapadnoj strani. Razlog za to biće po svoj prilici poglavito u ovim političkim činjenicama. Kroz čitav XII vek Srbi su, gotovo stalno u zajednici sa Mađarima, pokušavali oslobođenje od Vizantije; bosanski banovi, kao mađarski vazali, bili su im saveznici i borili se sa njima zajedno protiv Grka; Nemanjin brat bio je oženjen sestrom poslovičnog bana Kulina, i onda je posle svega toga sasvim prirodno što se Rašani okreću na istok i jug prema Vizantiji, mesto na zapad prema Bosni. Stevan Prvovenčani, koji je od Mađara, saveznika njegova brata Vukana, bio jedno vreme potisnut sa vlasti, nije smeo da ih kasnije izaziva, naročito ne posle stvaranja Latinskoga Carstva, kome su Mađari postali prirodni saveznici. Njegovi sinovi Radoslav i Vladislav bili su vladari bez lične inicijative, a Uroš I je izgubio presto radi svog držanja koje Mađari nisu smatrali kao dovoljno pouzdano. Dragutin je bio mađarski zet i politički prema njima orijentisan; njemu su čak Mađari sami ustupili jedan deo severoistočne Bosne i Srem sa Mačvom na upravu, kad se odrekao prestola u Raškoj. To je bio prvi i jedini Nemanjić, odnosno raški vladalac, čija je vlast prelazila preko Drine. Kralj Milutin je celi prvi period svoje vladavine proveo u borbi sa Vizantijom; poslednjih godina svoga života, noseći se s Anžujcima u Mačvi i Albaniji i sa Mladenom Šubićem u Humu, on je, možda, bio na pragu i da zakorači u Bosnu; ali, uzdržao se iz bojazni da suviše ne proširi i inače već obimno ratno područje. Od početka trećeg decenija XIV veka Bosanci su sami prešli u ofanzivu prema raškom području i dobili su najpre Hum, pa posle Trebinje i Limsku oblast. Neugrožavani od Srba iz Raške, a u relativno boljem položaju od Hrvata u odnosu prema Mađarima, Bosanci su se očuvali u svojim planinama neistrošeni i sa izvesnom rasnom svežinom. Četrnaesto stoleće bilo je vek njihova uspona, i to veoma vidnog. Bosansko područje bilo je rasno jedno od najčistijih; u njemu nije bilo ni romanskih gradova sa njihovim pretstavnicima, ni grčkih i arbanaških oblasti; jedini neslovenski elemenat među njima pretstavljali su vlaški pastiri sa njihovim tradicijama; ali, i oni su se, politički bezopasni, vremenom pretopili u slovensku zajednicu. Bosanska država XIV veka izbegava da odredi sebi plemensko obeležje, što u XIII veku, kako znamo iz povelje bana Matije Ninoslava, nije bio slučaj. Slično je bilo u tom pogledu nerazvijeno nacionalno osećanje toga vremena i kod ostalih naroda Evrope. U svojoj studiji o Zapadnjačkoj svesti zajednice u Srednjem veku, Rihard Valah je naglašavao da je u ovo vreme ime Francuska bilo ograničeno na neposredno područje francuske krune. »Svest o raznim pokrajinskim pripadnostima, među kojima se naročito oštro izdvajaju Provansalci, nije dala da se u XV veku razvije svest o velikofrancuskoj zajednici«. Istina, pismo kojim se Bosanci služe jeste ćirilica; iz bosanske državne kancelarije nije izišla nijedna povelja pisana glagolicom; i povelje koje se tim ćirilskim pismom pišu i izdaju za njih zovu se u Dubrovniku »srpscie« (15. februara god. 1333.); ali, to još nije dovoljno karakteristično plemensko obeležje države. U najstarijoj povelji kermendskog slovenskog arhiva, pisanoj oko god. 1322., ban Stevan II Kotromanić Hrvatima označava svoje protivnike u
216
Hrvatskoj, odnosno Dalmaciji, a njegovi su podanici i sledbenici »dobri Bošnjane«. Pisari bana Stevana, kao i bana Ninoslava, označuju srpske vladare samo kao raške, dok tek ban Tvrtko, postavši kraljem, ne počne govoriti da je dobit presto »mojih praroditelja, gospode srbske«. Kao takva, ne uzimajući sasvim određeno ni srpski ni hrvatski plemenski karakter, a bivši u stvari po svom stanovništvu srpsko-hrvatska i nalazeći se u sredini između srpskog i hrvatskog državnog područja, Bosna je i mogla doći na misao da postane središte jedne veće srpskohrvatske grupacije. Naš XIV vek dao je sa njom jedno rešenje za srpskohrvatski problem, za koji su se, kako ćemo videti, svršetkom svetskoga rata, doslovno u istom obliku, zalagali izvesni rodoljubi smatrajući ga kao najprirodnije. Mada je XIV vek i u Evropi i kod nas bio vek stvaranja moćnih monarhija i velikih državnih koncepcija, u njemu se, gotovo u isto vreme, na više strana javljaju, u isto tako snažnoj meri, i feudalni elementi raspada. Jedno je, čini se, uslovljeno drugim. Moćne monarhije staleškog tipa ne postoje bez moćne feudalne gospode. U Evropi su feudalna gospoda uzela maha u prvoj polovini XIII veka i prisilila mnoge vladare na znatna popuštanja. U našim zemljama oni se ističu dosta nejednako. Nemački feudalci među Slovencima moćni su već od kraja XII veka; hrvatsko plemstvo jača se od kraja XIII, da tokom XIV veka, upravo do sredine njegove, bude u dobroj meri slomljeno. U raškoj državi plemstvo dolazi do značaja na početku XIV veka, da već sredinom njegovom uzme maha i na kraju toga stoleća dovede gotovo do raspada ceo državni organizam. U isto vreme javlja se u većoj meri i plemstvo u Bosni, koje potpuno uzima državne uzde u svoje ruke poslednjeg decenija XIV stoleća. Feudalizam je bio, može se gotovo bez ustručavanja reći, negacija države, svejedno kakvog karaktera ona bila. Feudalac, po pravilu, jača svoj položaj na račun celine; njemu je celina okov koji ga steže i obuzdava, i protiv kojeg on, gde god sme i gde god može, upotrebljava sve da ga oslabi. Iskorišćujući jače, a cedeći slabije, svaki feudalac gleda prvenstveno svoj interes i ne ustručava se da svoje usluge ponudi i neprijatelju, ili da do principa uzdigne moral dvoličnosti. Hrvatska vlastela krajem XIII veka primala je poklone od dva kralja protivnika ili dva kraljevska kandidata bez ikakva osećanja odvratnosti prema prevrtljivosti koju su čak pokazivali i pred svetom. Srpski ćesar Hrelja ili vojvoda Momčilo nudili su se podjednako i svome kralju kao i grčkome caru. Kod mnogog vlastelina razvio se moral najamnika; išlo se onom ko može više da ponudi. Šta kod takvih ljudi znači nacionalno osećanje? Šta uopšte ma kakva koncepcija države, u kojoj oni ne bi bili glavni činilac? Dok su se nalazili na čelu države ljudi jake volje, kao Milutin, Dušan, Tvrtko, ti su se elementi još uzdržavali u svojim prohtevima i ambicijama, bojeći se da se suviše ne izlože, ali šta će biti kad vlast dođe u ruke ljudi koje oni poznaju kao slabotinje, ili kad vladar, pritešnjen sa više strana, zapadne u položaj da više moli nego zapoveda? Proces raspadanja već smo zapazili u Uroševoj Srbiji iza Dušanove smrti; uskoro ćemo ga, u sličnom obliku, sresti u Bosni. Feudalna lica krajem XIV i početkom XV veka rušila su ono što je stvarao napor krupnih vladarskih ličnosti, koji su kao nosioci centralne vlasti, već po prirodi svoga položaja, gledali pred sobom celinu i nastojali da je slože i održe. Naš Srednji vek, ma koliko vijugav u svom razvoju, ipak je išao sa svojom linijom stalno naviše: od malih, jedva ili nikako povezanih župa stvorile su se države stabilnog tipa, najpre uže, plemenske, pa na kraju jedna sa širom koncepcijom, koja je ne samo imala da spoji, nego je u stvari već spajala dotle razdvojene plemenske jedinice. Na klasičnom Kosovu, pored Srba iz Raške i Bosne, sudeluje i jedan hrvatski odred kao vidan izraz tih širih odnosa. Mesto da se te veze nastave i produbljuju,
217
one se napuštaju, ne što bi bile nerealne i nesavremene, nego što protiv njih, sem tuđinskog pritiska, deluju i rastvorni elementi našeg feudalizma. Koliko je XIV vek bio kod nas pun poleta i izvesne stvaralačke energije, koja je nalazila svog izraza u stvaranju posebnog državnog tipa u Srbiji i u Bosni, toliko je XV stoleće vek podozrenja, spletke i izvesne malodušnosti. Stvorila se za nj ona strahovito deprimirajuća poslovica: »I ja mogu, i konj može, ali Bog ne da!« Nije ta malodušnost došla stoga što bi naša snaga bila toliko nesrazmerno slaba prema turskoj, nego stoga što se razvila opšta sumnja u iskrenost i čestitost onih koji bi imali da sarađuju i što je organizovanje zajedničkog otpora sa takvim pretpostavkama išlo teže nego sama borba sa Turcima. Feudalna gospoda naših srednjovekovnih država razbila su jedinstvo osećanja državne i narodne zajednice i jedinstven narodni front. Zaludu je Marko Kraljević tužio niz Kosovo potresen onim što je video da se dočekalo »posle našeg kneza čestitoga«, kad on sam nije došao na to Kosovo u času kad je trebalo da pomogne odbranu njegovu. Od tri plemena Južnih Slovena, koja sačinjavaju današnju Jugoslaviju, najaktivniji su bili Srbi. Oni su postigli vidne i nesumnjive uspehe stvaranjem države, čija je moć za jedno, ma i kratko, vreme bila krunisana dèlom carstva. Srbi su bili i najekspanzivniji. Iz svog relativno dosta uskog područja oni su se daleko raširili ne samo sa državnim, nego i sa etničkim granicama. Od Dragutinova vremena oni etnički konačno utvrđuju ovoj posed sve do Save i Dunava obuhvativši Mačvu, desni Srem i Braničevo; od XIV veka Morava je čisto srpska reka, a srpska plemenska granica ide do Timoka; na jugu Maćedonija dobija srpski karakter. Srpski književni jezik iz Raške potiskuje lokalne dijalekte, i to dosta brzo. Pretstavnici ondašnje pismenosti smatrali su to širenje srpske državne vlasti kao božji promisao; pisar Stanislav »u lesnovskoj gori«, u manastiru Sv. Gavrila, izrično govori god. 1330. kako su Srbi dobili ovčepoljsku oblast »ne po sili, nego po izvoljenju božjem«. Taj pisar imao je u jednom svom rukopisu iz god. 1330. mnogo elemenata maćedonske. književne tradicije, a već u drugom svom rukopisu iz god. 1342. tih lokalnih crta nestaje ili se svode na malu meru. To uostalom najbolje pokazuje kako su naše dijalekatske razlike bile male, kad je jedan isti čovek za deset dvanaest godina mogao da ih istare i ujednači. Raška, zapadno-srpska recenzija osvaja gotovo svu Maćedoniju; njen uticaj oseća se i nalazi očuvan u spomenicima XIV veka u Rili, Treskavcu, Slepči, Ohridu. Taj jezični i književni uticaj ostao je i posle propasti srpske države, u XV i XVI veku, sa jasnom svešću o srpskom karakteru njegovom. Kratovskom dijaku Dmitru poverio je ohridski arhiepiskop kir Marko, god. 1466., pred saborom sveštenstva i prvaka kratovskih, da prepiše zakonik ohridske crkve, pošto, po rečima zapisa dijakova, »te knjige nema u sebe, u sabornoj crkvi, ispisane po jeziku srpskome«. Toliko rašireni, pored svih svojih unutarnjih kriza vojnički ipak najsposobniji, Srbi su za Turke pretstavljali na Balkanu glavnu opasnost. Uostalom, radi Srba oni su i zvani u Evropu i prešli na Balkan. Stoga je razumljivo što glavne udarce upućuju najpre Srbima. Kad su se učvrstili na Balkanu, posle svojih prvih pobeda, Turci su dobro videli da im srpska država, razvijena nasred Balkanskog Poluostrva, držeći svu moravsku i vardarsku dolinu, pretstavlja glavnu smetnju za dalje prodiranje prema zapadu i severozapadu. Trebalo je stoga naterati Srbe da se ili sklone ili poklone. Svesni da su do juče pretstavljali glavnu silu Balkana, inače narod borben, slobodoljubiv i sa puno vojničkih osobina, Srbi su, mesto da poviju glavu kao Bugari, primili borbu. Poraženi u tim borbama, slomljeni ali ne satrveni, Srbi se ne mire sa sudbinom, nego po sto puta i na
218
sto strana traže veza i pomoći, da nastave krvavi obračun. Usled turskoga prodiranja menja se čitav tok dotadanje srpske istorije; čitav narod dovodi se u teška iskušenja, koja traju vekovima; vrši se potpuna preorijentacija srpskog kulturnog života. Više od stotinu godina srpske zemlje su neprekidno bile glavno vojno poprište između Turaka i hrišćana; uništen je najveći deo srpske srednjovekovne civilizacije; srpski leševi, hiljadama na broj, punili su odbranbene šančeve Evrope, da je sačuvaju od turske najezde. Malo je naroda koji bi toliko izdržali, a ipak se tako održali, i brojno, i fizički, i sa onom do kraja živom kosovskom etikom pregaranja, kao što je bio slučaj sa Srbima. To pokazuje njihovu vanrednu životnu snagu i veliku veru u sebe. Stoga je istorija Srba za vreme njihove borbe i robovanja Turcima zanimljiva isto toliko koliko i ova sa njihovim držanvim razvojem u Srednjem veku. Dosad smo imali pretežno istoriju države, a sad počinje, sa više poznavanja stvari, istorija naroda.
219
TREĆI PERIOD. I. SRBI IZMEĐU TURAKA I MAĐARA. 1. Srbi posle Kosova. — 2. Mađarofilska i turkofilska shvatanja. — 3. Kralj Marko. — 4. Đakovački ugovor. — 5. Krstaški rat protiv Turaka i bitka kod Nikopolja. — 6. Nova buna hrvatske vlastele. — 7. Mletačko ugvršćavanje u Zeti. — 8. Hrvoje Vukčić i njegova borba protiv kralja Sigismunda. — 9. Politika Stevana Lazarevića posle Angorske bitke. Srpsku nevolju na Kosovu prvi je iskoristio mađarski kralj Sigismuid. Taj vladar ogromne aktivnosti, smelih planova i brzih odluka, bio je više vitez-avanturist nego državnik širokih pogleda, imajući kao osnovnu grešku to što nijednu od mnogih stvari koje je počeo nije izveo do kraja, što je stvarao polovna rešenja i što je, mada stavljen pred krupna pitanja i opasnosti, o čijem značaju nije moglo biti sumnje, rasipao snagu na poslove sporedne važnosti i uletao u zaplete, koji su, i sa prividno povoljnim rezultatima za njega, bili od štete za glavno delo koje mu je pretstojalo. Mada je u prvoj polovini god. 1389. pristao na sporazum sa Srbima i o tom obavestio Vuka Brankovića, čoveka koji je preporučivao politiku prijateljstva sa Mađarima, on je, ipak, posle vesti o kosovskom porazu, napao Srbiju. Hteo je da je kazni za Lazarevo pomaganje njegovih protivnika i da je, sad obezglavljenu, potčini svojoj volji. On je sam, na čelu svoje vojske, upao u Srbiju i dopro do u dolinu Gruže, osvojivši gradove Borač i Čestin. Srbi dođoše u težak položaj. Sa Bajazitom i sa Turcima još nisu sklopili mir, da bi bili sigurni bar sa te strane, a Mađari ih ugrožavaju u srcu Šumadije. U nevolji, nalazeći se između dva protivnika, oba jača od njih, oni se rešiše na mir sa Turcima, nalazeći da su njihovi uslovi ipak povoljniji od mađarskih i da je opasnost od Turaka manje neposredna od mađarske. Srbija je, krajem god. 1389., pristala da postane turski vazal, da pusti tursku vojsku u južne srpske gradove, da daje Turcima pomoćne odrede i da svoje prinčeve šalje s vremena na vreme na turski dvor. Mudra kneginja Milica, koja je primila vladu mesto svojih maloletnih sinova, pristala je i na to da svoju najmlađu kćer Oliveru da u harem Bajazitov, caru za ženu. Svi se Srbi nisu slagali sa takvom politikom, nego bi neki radije pristali uz Mađare; ali, opozicija je ovoga puta u severnim oblastima bila dosta mala. Još su svi stojali pod jakim utiskom kosovske katastrofe; mučenička smrt kneza Lazara obezbedila je nesmetanu vlast njegovoj udovici i maloletnoj mu deci, što je, u ono vreme surovih feudalnih instinkata, bila sreća i za Srbiju i za Lazarevu dinastiju. Sem toga, turska sila, pokazana na Kosovu, imala je silno dejstvo i ljudi nisu hteli da se izlažu novom udarcu, a bez pouzdana jemstva ne samo da će ih Mađari pomoći, nego da ih neće i ponovo napasti. Turci su, međutim, po sklopljenom miru, pomogli Srbima da potisnu Mađare sve do Save i da ih tamo nateraju na defanzivu. Dok su Srbi na severu, zazirući od Mađara, pristali na vazalstvo Turcima, dotle je kosovski gospodar, Vuk Branković, zazirući od bliskih Turaka, bio za sporazum sa Mađarima. Naše narodno predanje bacilo je strahovitu ljagu na njegovo ime, žigošući ga kao izdajnika na Kosovu. Međutim, Branković je bio jedan od najnepomirljivijih turskih neprijatelja i pre i posle Kosova. Narodna osuda pala je na nj po svoj prilici zbog njegova neslaganja sa politikom kneginje Milice, a predanje je pomešalo jednu docniju, pravu izdaju, na Kosovu sa Vukovim imenom. Posle, široki svet nije mogao razumeti zašto Vuk, kao neprijatelj Turaka, nije na Kosovu, sa knezom zajedno, svojim životom dao
220
dokaza o potrebi nepomirljive borbe sa njima, nego je, mimo tolike druge junake sa strašnog razboja, pristao da se živ vrati. Vuk se izvesno vreme opirao da prizna sultana kao gospodara i da mu izda svoje gradove, ali je god. 1391. morao da popusti. Već početkom januara god. 1392. uđoše Turci u Skoplje i učiniše od tog mesta središnu tačku za sve svoje dalje akcije na Balkanu, diplomatske i vojničke. Od god. 1389.—1391. tursku vrhovnu vlast priznali su, sem Srba, još i Bugari trnovskog i vidinskog carstva, Vizantija i Vlaška. Vuk Branković bio je i suviše slab da se, mimo njih sve, održi nezavisan; a pomoć Mađara, na koju je donekle računao, nije se mogla osetiti na tako dalekom području i preko severne Srbije, koja im je bila protivna. Već krajem XIV veka javljaju se, dakle, među Srbima dva oprečna politička gledišta, čije će se pristalice međusobno trti i pobijati kroz čitavo XV stoleće. Jedni su, uviđajući svaki dan sve više snažni zamah i vojničku snagu Turske Carevine, zastupali mišljenje da se Srbi pomire sa njihovim uspesima i da se snađu u ulozi turskih vazala; dok su drugi, borbeniji i sa osećanjem državnog i narodnog dostojanstva, bili za borbu sa Turcima, u zajednici sa drugim hrišćanskim državama Evrope, a posebno sa bliskom Mađarskom. Pokoravanje Turcima smatralo se kao konačna kapitulacija, dok je priznavanje mađarske vrhovne vlasti uzimano kao privremeno jemstvo ili mera dok se ne savlada turski neprijatelj. Turci su, sem toga, oglašavani kao nevernici, »bogumrski Agarjani«, a Mađari su bili hrišćani, makar druge vere. Protiv Turaka ustajali su najobičnije oni koji su im bili na udarcu, a protiv Mađara one naše oblasti koje su se graničile sa njima i koje su, kao Bosna, dobro pamtile načine na koje su Mađari hteli da ih privedu poznavanju pravog boga. I jedna i druga strana imale su jakih dokaza i primera za svoje protivnike, i u mnogom nesumnjivo opravdane razloge, i stoga jedno gledište nije nikad moglo da se do kraja izradi i usvoji. Uostalom, ni Mađari, ni Turci nisu postupali onako kako bi Srbi želeli, da bi ih tim uverili o opravdanosti jednog ili drugog shvatanja, nego kako su im nalagali njihovi vlastiti interesi. Srbi sami osetili su, međutim, dobro da ne mogu više voditi neke samostalne politike, nego da se radi samoodržanja ili eventualnih uspeha moraju naslanjati bilo na jednu, bilo na drugu stranu. I Turci i Mađari tražili su od njih da se opredele; Turci: da bi posedom Srbije imali slobodan put za Dunav i preko njega, a Mađari: da bi od Srbije stvorili ovoj odbrambeni bedem. I da je htela, Srbija nije mogla ostati pasivna. Za dojučeranju carevinu to je nesumnjivo značilo poniženje; ali, sada se nije imalo kud, nego se moralo miriti sa surovom stvarnošću činjenica. Tim kolebanjem između Turaka i Mađara ispunjena je sva naša politika od Kosova pa sve do Mohačke bitke i do propasti mađarske države. Sem na Mađarsku, izvesni su se naši krajevi, u nevolji, obraćali i na druge hrišćanske države i vlasti. Primorje Zete i Boke nudilo se u savez ili podaništvo Mletačkoj Republici, kao sili koja je za te krajeve odavno pokazivala živ trgovački interes i održavala sa njima i izvesne političke veze. Bilo je i neposrednih ponuda papskoj kuriji, za koju se tvrdo verovalo da joj neće ostati ravnodušna sudbina hrišćanstva u borbi sa islamom. Papskoj kuriji obraćali su se ne samo ugroženi vladari verski mešovite Bosne, nego jedno vreme čak i pretežno pravoslavne Zete (god. 1391. Đurađ Stracimirović). Na svima, dakle, stranama srpski narod, rascepkan n oslabljen, bio je, kao oni poslovični pojedinačni prutići iz snopa, nemoćan da odoli turskom krhanju. Strašne su pouke dobijali redom srpski velikaši juga i severa, kad su mislili da će, odvajajući se od svoje državne zajednice, postati neki nezavisni činioci od značaja i svojom plitkom mudrošću naći načina da izbegnu sudbini celine. Pošto su razbili svoju državu, oni sada
221
kao brodolomci vape za tuđom pomoću i primaju često ponižavajuće uslove, samo da bi održali vlast i svoje područje. Prvih godina posle Kosova kralj Sigismund je imao prema Jugoslovenima uglavnom ovu političku koncepciju: da pokvari delo kralja Tvrtka, da povrati izgubljeni ugled u Hrvatskoj i Dalmaciji, da potisne svoga suparnika Ladislava Napuljskoga i da u Srbiji, u njenim severnim oblastima, što dublje proširi mađarsku vlast. Svoju vlast u Srbiji Sigismund je želeo da proširi, pored razloga stare državne tradicije mađarske, još i radi toga da suzbije što dalje od svojih granica turski uticaj i tursku opasnost, koja se osećala iz godine u godinu sve više. Stoga je, posle ratovanja god. 1389. i 1390., krenuo u leto god. 1392. novu ofanzivu, preko Dunava, uspevši da potisne Srbe i Turke iz braničevske oblasti sve do Ždrela. Tom prilikom je, verovatno, povraćena i Mačva. Kao odgovor na tu Sigismundovu akciju došla je velika turska ofanziva u severnim pokrajinama Balkana. God. 1393. pade Trnovo u turske ruke i sa njim sva južna Bugarska. Posle toga uspeo je Bajazit da i u Vlaškoj protera vojvodu Jovana Mirču i dovede na vlast jednog sebi odanog velikaša. Kralj Sigismund, videći da ga turska sila sistematski opasuje, pokuša s proleća god. 1395. da povrati u Vlaškoj vojvodu Mirču. To dovede do velike borbe. Sultan Bajazit krenu lično preko Dunava, praćen od srpskih vazalnih vladalaca kralja Marka, Konstantina Dejanovića i Stevana Lazarevića. Konstantin Filozof, naš učeni pisac XV veka, kazuje kako je kralj Marko bôna srca polazio u tu borbu protiv hrišćana, i kako je rekao svome drugu Konstantinu: »Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi«. Njegova se želja ispunila. U bitci koja je vođena na Rovinama poginuli su 17. maja god. 1395. i on i Konstantin, a pobeda je, kako se čini, ostala na hrišćanskoj strani. Metatezom je posle od Rovina postala u narodnoj poeziji Urvina planina izabranim grobom Markovim. Marko Kralj, ili Kraljević Marko, najpopularnija istoriska ličnost svih Južnih Slovena, o kome se peva i priča od kranjske Bele Gore pa do Varne i Ruščuka i oko koga se, vekovima, spleo čitav niz najraznovrsnijih legendi i pričanja, ispao je u ovoj poslednjoj borbi tragična, reprezentativna ličnost cele naše sudbine toga vremena. On, srpski kraljević, koji je, po predanju, kod cara pisar bio, vitez po svojoj prirodi, imao je da pomaže turskom osvajaču, onom koji mu je satro oca i suzio vlast, protiv svog hrišćanskog druga i jedne hrišćanske države. Kad ono i ne bi bile prave Markove reči koje mu Konstantin pripisuje, one su nesumnjivo ipak izraz narodnog osećanja toga vremena; stav jednog hrišćanskog viteza zamišljalo se da može biti samo takav. Karakteristično je da to Konstantin kazuje govoreći o životu Stevana Lazarevića, koji se, isto tako, borio na turskoj strani ne samo tada nego i nekoliko puta docnije. Nema sumnje, pristalice Stevanove osećale su nepopularnost takvog postupka i pravdale su ga, sa Konstantinom zajedno, da je Stevan tako morao činiti »ne sa voljom, nego po nuždi«. Često se pita koja su to dela ili podvizi napravili Kraljevića Marka najpopularnijom ličnošću našeg epskog pevanja, i reprezentantom svih, dobrih i loših, svojstava naše rase. O njemu kao vladaru ne zna se mnogo; zanimljivo je, na primer, da nam nije očuvana nijedna njegova povelja. Imamo samo nešto njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Markova slika u crkvi Sv. Arhanđela u Prilepu, u njegovoj prestonici, pretstavlja ga kao čoveka umna pogleda sa lepim likom, duge, negovane, crne brade i sa vladarskim krutim stavom. Po narodnoj poeziji mi bismo mesto toga očekivali lik sa više slobode i ličnog izraza; ali, prirodno je da ga takvoga ne možemo tražiti u
222
ktitorskim freskama naših srednjovekovnih crkvenih slikara. Kao vladar Marko je, posle očeve pogibije, bio napadan od svih suseda, i izgubio je dobar deo svog državnog poseda: Balšići su mu uzeli Prizren i Kostur, Brankovići i knez Lazar Skoplje i neke severne oblasti, a Grci i Turci zemlje despota Uglješe. Po tim delima, očevidno, njegova ličnost ne bi zasluživala svoj izuzetni glas. Mi držimo da se Marko proslavio najviše što je u to teško doba, kao lično hrabar čovek, progonio nasilnike, zaštićavao gonjene i uspeo da za svog života svoju zemlju i svoje podanike, sa nekoliko vidnih ličnih zalaganja, sačuva od nevolja i težih potresa. Završeci izvesnih narodnih pesama upućuju nas na takav zaključak jasno i neposredno: Teško Srbljem gde im nije Marka. ili: Bog da živi Kraljevića Marka, Koji zemlju od zla izbavio, Koji satre zemlji zulumćara. ili: A neka te, mili sinko Marko, Blago tebe i ko te rodio! Desna ti se posvetila ruka, Kad si jadno roblje izbavio, Ti si bolji sevap zadobio Nego da si crkvu sagradio! Posle Markove pogibije Turci ne htedoše dozvoliti njegovoj braći, Andriji i Dmitru, da uzmu vlast, nego njegovu zemlju, kao i zemlju Konstantina Dejanovića, pretvoriše u obične svoje pokrajine. Dubrovačke vesti kazuju da su Markova braća stigla u njihov grad »u najvećoj i krajnjoj bedi« i da su im oni izradili mesto kod mađarskoga kralja. Da tako oštar postupak Turaka prema njima nije posledica kakvog turskog ogorčenja zbog Markova nepouzdana držanja u Vlaškoj ili čak možda zbog kakve njegove akcije u korist hrišćana? Kraljević Dmitar opominje se u službi kralja Sigismunda sve do god. 1407. * Kao što je iskoristio nevolju Srbije posle Kosova, tako je kralj Sigismund iskoristio i smrt kralja Tvrtka u Bosni. Tvrtkov naslednik, njegov sinovac, beznačajni kralj Dabiša nije bio čovek koji bi mogao prihvatiti veliko delo svoga strica. Sa njim se u Bosni događa sublizu ono isto što i sa carem Urošem u Srbiji. On nema autoriteta da održi značaj centralne vlasti, kakvu je Tvrtko hteo i stvorio; moćna vlastela i u njegovoj državi otima vlast za sebe i obrazuje svoja područja. Sandalj Hranjić, sinovac vojvode Vlatka Vukovića, drži celu humsku oblast; Hrvoje Vukčić gospodari područjem od Vrbasa do Sane i do dalmatinske granice; Pavle Radenović ima istočnu Bosnu od Vrhbosne do Drine i Trebinje sa jednim delom Konavlja. Kralj vlada neposredno dosta ograničenim područjem u srednjoj Bosni, zazirući stalno da se ne zameri većem broju
223
vlastele, koji bi ga, udruženi, bez velika napora mogli lišiti vlasti, kao što se to posle i događalo. Spočetka su ovi velikaši pomagali Dabišu, da bi očuvali Tvrtkovu tekovinu na kojoj su i sami sarađivali. Nastavljali su staru politiku umrloga kralja i prema kralju Sigismundu, to jest bili su svi za Ladislava Napuljskoga. Moćni vojvoda Hrvoje Vukčić i njegov brat Vuk dobili su od Ladislava 17. jula god. 1391. titulu hrvatsko-dalmatinskih banova i bili su, kao pogranični gospodari, glavne ličnosti za sve posredničke poslove između Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Osetan gubitak za Tvrtkovo delo bila je smrt njegova glavnog saradnika, Ivana Paližne († god. 1391.), kome se nije mogao naći dostojan zamenik. Kralj Sigismund, obavešten o ličnoj vrednosti novoga bosanskoga kralja, smatrao je za dužnost da čas pre natera Bosnu da se odrekne svake dalje akcije među Hrvatima Dalmacije i Slavonije i da prekine veze sa njegovim protivnikom, Ladislavom, koga je optuživao da je čak počeo pregovore i sa Turcima, da bi samo njega srušili. Ako ne pristane na to, kralj Sigismund je pretio Bosni ratom. Da ne bi došlo do toga, preduzelo je katoličko sveštenstvo korake da se oba kralja, bosanski i mađarski, sastanu i lično sporazumeju. Kao mesto sastanka izabrano je Đakovo, sedište bosanskoga biskupa. U drugoj polovini jula god. 1393. došlo je do takozvanog Đakovačkog sporazuma, koji je pretstavljao pun poraz kralja Dabiše. Njemu je Sigismund samo dozvolio da vlada do smrti, a po Dabišinoj smrti bosansku krunu imao je da dobije mađarski kralj kao »kralj i prirodni gospodar Bosne«. Dabiša je tom prilikom priznao Sigismunda kao vrhovnog gospodara; s tim u vezi bilo je i Dabišino odricanje od kralja Ladislava i napuštanje dalje delatnosti na zapadnom području. Da taj pobedni akt učvrsti što jače Sigismund je, mimo kralja Dabiše, tražio za nj zakletve i obaveze i od izvesne bosanske vlastele, koja, u slučaju sukoba između njega i Dabiše, nikako ne bi smela dići svoga oružja protiv mađarskog kralja. Da je takav ugovor, na koji se inače pristaje samo posle stvarnog poraza, morao izazvati veliku opoziciju i u Bosni i u Hrvatskoj razume se samo po sebi. Glavni vođ nezadovoljnika bio je Ivaniš Horvat, stari protivnik Sigismundov, a od ovog sporazuma i Dabišin. On se povukao najpre u gusarsko gnezdo, u neretljanski Omiš, a posle, sa bratom Pavlom, u grad Dobor, u Usori, odakle su razvijali živu agitaciju. Tamo ih je, u leto 1394., potražio kralj Sigismund, krenuvši protiv njih i njihovih jednomišljenika jaku vojsku. Grad Dobor uzet je bez velike borbe, jer su braća Horvati pobegli, ne smejući da sačekaju kraljevsku vojsku. Naskoro su, ipak, izdajom, pali u ruke Sigismundu, koji je Ivaniša kaznio svirepo. On bi, za uklin drugima, u Pečuhu vezan konjima za repove i raščerečen; Pavle, kao biskup, prošao je bolje, jer je bio samo zatvoren i lišen svoje biskupije. Kralj Dabiša izišao je pred mađarskoga kralja da mu čestita pobedu i da se, svakako, izvini što sam nije mogao da uštedi kralju taj napor. Sigismund ga nije dočekao najljubaznije i naterao ga je da se ovom prilikom potpuno odrekne cele Dalmacije i Hrvatske. Tako je naporni Tvrtkov rad u tom pravcu propao već treće godine posle njegove smrti; od svega njegova dela Dabiša nije mogao da spase i održi gotovo ništa drugo sem limske i trebinjske oblasti i sad jalove kraljevske krune. Odmah potom pošao je novi dalmatinsko-hrvatski ban, Nikola Gorjanski, u Dalmaciju, gde je kod Knina razbio vojsku bana Vukčića i zauzeo celo područje Hrvatske Kraljevine i Dalmacije u ime kralja Sigismunda. Da bi celo ovo područje obezbedio od novih ustaničkih pokreta, Sigismund je uzeo, u zamenu, od knezova Blagajskih njihove gradove Krupu i Ostrožac i doveo je u njih mađarsku posadu.
224
Stvorivši tako u Bosni i Hrvatskoj stanje kakvo je želeo, mogao je kralj Sigismund da se, zasad bez bojazni od većih neprilika otuda, preda poslovima na drugoj strani. Turskoj aktivnosti na granicama Mađarske trebalo je učiniti kraj. Stoga je god. 1395. došlo do mađarsko-vlaške ofanzive u Vlaškoj. Kralj je, već i ranije, pomišljao da bi se turska opasnost mogla rešiti ponajpre jednom velikom krstaškom vojnom, koja bi, vođena sa dovoljno snage, mogla učiniti kraj nasrtljivosti Azijata. Sada je u tome smislu počeo raditi mnogo intenzivnije. Nošen tim planovima o krstaškom preduzeću, on nije u jesen god. 1395., na vest o smrti kralja Dabiše († 7. septembra), upotrebio silu da se dočepa bosanskoga prestola, koji bi mu po Đakovačkom ugovoru imao da pripadne, a na što sad nisu htela da pristanu bosanska gospoda. On bi se, možda, ipak rešio na oštrije mere, da su Bosanci na svoj presto doveli neko novo muško lice, a ne Dabišinu udovicu Jelenu, pogrešno zvanu Grubu, prvu vladarku na jednom jugoslovenskom prestolu, koja nije bila regent ni za koga drugog, nego vladar sa punim pravima koja mu pripadaju. Sigismund je to rešenje primio kao privremeno, nalazeći da je njim, donekle, očuvano ili bar nije osporeno njegovo pravo; a bosanska vlastela bila je zadovoljna što je tim manevrom očuvala bosansko kraljevstvo do koje po njih povoljnije prilike od većeg mađarskog zahvata. Sigismundova misao o krstaškom ratu protiv Turaka našla je na zapadu, a posebno na francuskom kraljevskom dvoru, dobar prijem. Jula meseca god. 1396. stekla se u Budim dosta velika vojska krstaša, sastavljena od Francuza, Nemaca, Engleza i Poljaka, kojima se pridružiše čete Sigismundove i vlaškoga gospodara Mirče. Oduševljenje hrišćana bilo je veliko, isto kao i njihovo samopouzdanje; kao cilj nije se isticalo samo Jedrene, nego čak i Jerusalim. U turskoj vojsci, koju je lično vodio sultan Bajazit, nalazio se i srpski odred Stevana Lazarevića od 5.000 ljudi. 25. septembra god. 1396., u odlučnoj bitci kod Nikopolja, krstaška vojska bi potpuno satrvena, izvesnim delom i zaslugom Srba, koji su pravo jurnuli prema mađarskoj kraljevskoj zastavi. Kralj Sigismund jedva se spasao na jednoj lađi niz Dunav, da posle, kao begunac, obiđe Crnim Morem Carigrad i ostrvo Rod i da se tek otuda, preko Dalmacije, vrati kući. Decembra meseca svratio je na tom tegobnom putu u Dubrovnik, gde je dobio najbolja i naročito za nj tražena obaveštenja o stanju u susedstvu i mađarskoj kraljevini. Posledice nikopoljskoga poraza bile su za mađarske prijatelje veoma teške. Bugarski vidinski car Stracimir, koji se bio pridružio krstašima, izgubi državu i ličnu slobodu. Njegov sin Konstantin došao je posle izvesnog vremena u Srbiju, u kojoj je i umro. Tada i nešto ranije, posle pada Trnovskoga Carstva, dobar broj uglednijih Bugara spasavao se u Srbiji, gde je bio uglavnom lepo priman. U toj emigraciji nalazilo se nekoliko ljudi velike vrednosti, kao što je bio Konstantin Kostenički, zvan Konstantin Filozof, i Grigorije Camblak. Konstantin je bio učeniji i kod nas aktivniji. Kao učenik čuvenog bugarskog književnika i reformatora, patrijarha Jeftimija, on je u Srbiji živo razvio pokret za reformu crkvenih knjiga, pa je toga radi napisao jedno opsežno pravopisno uputstvo, kao neku vrstu gramatike, koje je bilo veoma cenjeno, mada je pisano nejasno i čak dosta konfuzno. On će posle napisati i pouzdanu biografiju svoga zaštitnika, Stevana Lazarevića, jedno od prvoklasnih dela za celu balkansku istoriju prve polovine XV veka. Drugi Bugarin, Grigorije Camblak, bio je jedno vreme iguman Dečana, gde se zainteresovao za sudbinu njihova osnivača, pa je napisao jedno lepo sročeno, ali na usmenoj tradiciji zasnovano i stoga nepouzdano žitije Stevana Dečanskoga.
225
Kao mađarski prijatelj stradao je i Vuk Branković. Njega je emir Bajazit svrgao sa vlasti, a zemlju mu, od Dečana do Prištine, dao kao nagradu Stevanu Lazareviću. Brankovićima ostade samo njihovo staro porodično imanje u Drenici, sa Vučitrnom i rudnikom Trepčom kod Mitrovice. Vuku Brankoviću bio je tužan kraj; umro je, ne zna se tačno gde, 6. oktobra god. 1398., a sahranjen je po svoj prilici u Svetoj Gori, gde mu je jedan brat bio hilandarski kaluđer. U samim zemljama krune Sv. Stevana poraz kralja Sigismunda oživeo je stara neprijateljstva protiv njega. Nezadovoljna vlastela i mađarska i hrvatska diže opet glave, a kraljev napuljski protivkandidat pojača svoju agitaciju, verujući da je Sigismundov položaj iz temelja uzdrman, ne samo zbog ovog poraza, nego i zbog smrti žene mu, kraljice Marije († god. 1395.), kćeri Lajoševe, sa kojom je i dobio mađarski presto. Glavni vođi pobunjenika behu Stevan Lacković, Stevan Prodović, unuk bana Nikca, i Stevan od Šimontornje, a središte njihove akcije hrvatsko područje. Sigismundovi protivnici nisu se ustručavali da uđu u veze sa Turcima, samo da bi Sigismunda sasvim onemogućili; Ladislav Napuljski, toga radi, pristao bi čak da postane i zet sultana Bajazita. To je, međutim, baš ponajviše koristilo Sigismundu. On se pred užasnutom Evropom i svojom Mađarskom javlja ne toliko kao branilac svoje lične stvari koliko kao zatočnik hrišćanstva; mesto da se pravda on je optuživao. Upad Turaka u Srem, posle pobede kod Nikopolja, i pustošenje gradova u njemu išli su u prilog kraljevom antiturskom držanju i pridobijali mu pristalice čak i kod onih koji inače nisu lično marili Sigismunda. Stigavši iz Dalmacije u Slavoniju, kralj sazva državni sabor u Križevce. Na tome saboru, na koji je došla i opozicija, kralj i njegove pristalice pređoše u ofanzivu ne samo rečima nego i delom. Lacković i nekoliko njegovih drugova behu sasečeni i lešine im bačene na ulicu (27. februara god. 1397.), a ostali buntovnici posle toga savladani i razjureni. Poraz kralja Sigismunda iskoristili su donekle i Bosanci, koji su i ovog puta imali izvesnog dodira sa nezadovoljnicima u Hrvatskoj i gde je još uvek bila dosta jaka stranka za Ladislava Napuljskoga. Ljudi tih shvatanja mislili su da treba ovom prilikom izabrati novoga kralja i time preseći sve dalje kombinacije sa Đakovačkim ugovorom. Kad je, iznenada, krajem god. 1397. upala u Bosnu jedna turska vojska, u zajednici sa Stevanom Lazarevićem, i nastradala u januaru god. 1398. zbog oštre zime i velikih smetova, oni su to i izvršili. Kao razlog za smenjivanje kraljice Jelene navodili su to da je za ovako teške prilike potrebna za upravu države ruka mnogo čvršća od ruke jedne žene. Za novoga kralja bi izabran Stevan Ostoja, verovatno nezakoniti sin Tvrtkov. Zauzet krupnijim poslovima na drugoj strani, Sigismund nije ni pokušavao u taj mah da taj izbor spreči, mada mu on nije bio prijatan ni kao sama činjenica, ni po ličnostima koje su vodile stvari, a ni po njihovim motivima. Nedaćama Sigismundovim i metežima u Hrvatskoj htela se koristiti među drugima i Mletačka Republika, da bi povratila svoje izgubljene pozicije u Dalmaciji. Kao hrišćanska sila ona se pokazivala kao prijatelj ugroženim hrišćanskim oblastima na istočnoj obali Jadrana, a naročito Zeti i Albaniji. Oni hrišćanski dinasti koji nisu hteli da se potčine Turcima nisu imali u tim krajevima, krajem XIV i početkom XV veka, nijedne druge države koja bi im mogla pomoći neposrednije od Mlečana, i njihova orijentacija prema njima bila je stoga sasvim prirodna. Da mletačka pomoć nije mogla biti velika, da Republika Sv. Marka nikad nije raspolagala jakom kopnenom vojskom, koja je jedina u borbi sa Turcima na tom području mogla imati vrednosti i značaja, to naši ljudi ili nisu
226
znali ili se na to nisu dovoljno obazirali; njima je trebala svaka pomoć, i u nevolji im je svaka dobrodošla. Realniji velikaši, uviđajući to, a osećajući da se osamljeni ne bi mogli održati, počinju neposredne pregovore sa Turcima. Đurađ Stracimirović, pošto se uzalud obraćao papskoj kuriji, predade god. 1396. Mlečanima tvrdi Skadar, glavno mesto Zete, pristanište Sv. Srđa, grad Drivast i čitav kraj od Skadarskog Jezera do mora, dobivši za to izvesne lične koristi i izglede da će Mleci, sada već radi svojih poseda, sa više pažnje i stvarne pomoći pratiti njihove odnose sa Turcima. U samim Mlecima, što vredi naročito istaći, ovo primanje zetske obale nije prošlo bez dosta opozicije; oprezni građani Republike uviđali su jasno da im taj dobitak donosi krupne obaveze i da ih može dovesti u sukobe, pri kojima bi šteta po njihove trgovačke interese mogla biti daleko veća od ove dobiti. Dobrim delom iz tih razloga odbili su da prime Kotor, koji im se god. 1395. beše sam ponudio. Kad je ipak, i pored takvih razloga, prodrlo mišljenje da se primi Đurđeva ponuda, onda je očigledno kolika je važnost u Mlecima polagana na to da ta obala dođe pod njihovu vlast. Čim je uglavnom sredio stanje u Mađarskoj, kralj Sigismund pregne svom snagom da obnovi svoj ugled i u susednim zemljama. Za bana Slavonije, Hrvatske i Dalmacije god. 1397. postavi Nikolu Gorjanskog, bivšeg zeta kneza Lazara, a posle svog pašenoga i najodanijeg velikaša. Kao ban Gorjanski je, kaže V. Klajić, vršio »veću vlast nego ikoji od njegovih predšasnika«. On je 1397.—1401. držao »čitavo hrvatsko kraljevstvo od Dunava do Creza i od Drave do Dubrovnika«. Potom je kralj hteo da povrati svoju vlast i u Bosni. U njoj se nalazio na prestolu jedan kralj kome on nije dao blagoslova i koji je, sam bez veće lične vrednosti, zavisio od moćne vlastele, među kojom je Hrvoje Vukčić vodio glavnu reč. Kralj Sigismund je smatrao, i to sa puno razloga, Hrvoja kao glavnog svog protivnika i kao inicijatora Ostojina izbora. Hrvoje je, bez popuštanja, ostajao pri politici kralja Tvrtka, koji ga je napravio vojvodom, i pretstavljao je glavu napuljske stranke. Nije uzalud imenovan za »generalnog vikara« napuljskog dvora u Hrvatskoj. Pokušaj kralja Sitismunda, god. 1398., da jednom vojnom ekspedicijom kazni Hrvoja, završio se neuspehom. Mesto da bude suzbijen i onemogućen, Hrvoje je sam postao napadač, dobio je na maču dubičku župu, i postao posle toga uspeha najmoćnija ličnost Bosne. Ali, bosanski vojvoda bio je i suviše mudar a da ne uvidi kako je taj uspeh samo slučajan i privremen i kako će Sigismund, opremljen drugi put bolje i jače, upotrebiti prvu priliku da se osveti. Prekinuvši sve veze sa njim, Hrvoju sada nije ostalo drugo nego da se, radi sigurnosti, osloni na Turke, pošto od napuljskoga dvora nije dotad bilo nikakve stvarnije vojničke pomoći. Uostalom, i sam napuljski dvor tražio je dodira sa Turcima. U zimu god. 1399./1400. počela su nesumnjiva pregovaranja kralja Ostoje i Hrvoja sa Turcima. U kakvom su smeru vođena nije teško pogoditi, ali dokle su tada dovela ne može se sa pouzdanošću kazati. Možda su ovom prilikom bila i prekinuta na vesti da je Sigismund zauzet i na drugoj strani, odnosno da je protiv njega buknula pobuna u Mađarskoj, i da je on sam u Budimu, 28. aprila god. 1401., dopao ropstva (iz kojega se oslobodio tek posle nekoliko meseci, 29. oktobra). Da je Hrvoje u to vreme radio živo protiv Sigismunda gde god se moglo razume se samo po sebi. Njegovoj i Ostojinoj aktivnosti ima se pripisati što je čitav niz hrvatskih i dalmatinskih gradova priznao tokom god. 1401./2. bosansku vlast, naročito posle odlaska Nikole Gorjanskog za ugarskog palatina. Jedno vreme čitava bosanska akcija u Hrvatskoj i Dalmaciji potsećala je na politiku kralja Tvrtka, kojoj je Hrvoje mogao biti sasvim pouzdan tumač. Hrvojev šurak,
227
knez Ivan Nelipić, uzeo je Klis; Zadar prilazi Ladislavljevoj stranci i priznaje Napuljca kao vrhovnog gospodara; Trogiru i Šibeniku, koji posredno dođoše pod bosansku vlast, priznadoše se sve ranije povlastice. Kao nekada Tvrtko, sada su Ostoja i Hrvoje radili sve u ime kralja Ladislava, koji beše daleko, i do čijeg su primanja vlasti oni mogli da ojačaju svoj položaj i da, u slučaju njegove nezahvalnosti, pretstavljaju snagu sa kojom se moralo računati. Dok su neki gradovi primali tu promenu vrhovne vlasti bez mnogo otpora, drugi su je odbijali sa puno energije. Split se čak rešio da ratuje, i njegovi ljudi oteli su Bosancima Omiš. Karakteristično je da je Split, braneći se protiv Bosanaca i njihova kandidata, ovoga puta bio voljan napustiti udaljenog Sigismunda, koji nije mogao da im pomogne, i da je hteo primiti Mlečiće kao vrhovne gospodare, ali su ovi to odbili bojeći se zapleta i sa Bosancima i sa napuljskim dvorom i sa samim Sigismundom. Prema Tvrtku, ranije, Split se pravdao svojim štovanjem zakonskih i kletveničkih dužnosti, koje nije hteo da prekrši; ovog puta kod njihova merodavnog i, pored sveg slovenskog useljavanja, još uvek jakog i uticajnog romanskog stanovništva pretegnulo je osećanje romanske zajednice. Kada su Mleci odbili da prime Splićane, ovi su se vratili Sigismundu; Dubrovnik mu je, međutim, ostao veran bez kolebanja. Da se osveti Hrvoju za toliku aktivnost u Dalmaciji i iskorišćavajući njegovo bavljenje tamo, upao je hrvatsko-dalmatinski ban Mirko Bubek u dubičku župu i povratio je posedu Slavonije. God. 1402. rešio se, najzad, Ladislav Napuljski da aktivnije istupi u Hrvatskoj i Ugarskoj, da uputi tamo jednu vojsku u svoje ime i da potom pređe tamo i sam, pa da ličnim prisustvom pojača veze, dobije nove pristalice i odluči pitanje mađarskoga prestola konačno u svoju korist. 27. avgusta ušla je napuljska vojska sa šest lađa, svečano dočekana, u Zadar, gde su joj se pridružili Hrvoje i njegove čete. Ladislavljevo očekivanje ispunilo se u dobroj meri. Čitav niz dalmatinskih gradova otvori vrata njegovim ljudima i priznade mu vlast; među njima behu i uporni Split i Vrana. Jedino se ne htedoše izneveriti Sigismundu Dubrovnik i Skradin. Kako je Ladislavljevu kandidaturu i ovu ekspediciju pomagao i papa Bonifacije IX, to je sasvim razumljivo što je velik broj sveštenstva, nižeg i većeg, i u Hrvatskoj i u Ugarskoj bio na njegovoj strani. Zahvaljujući njihovom uticaju, početkom god. 1403., Ladislav bi na saboru održanom u Velikom Varadinu proglašen za kralja. Sigismundova vojska, upućena u Hrvatsku da suzbije ceo taj pokret, bi kod Bihaća potpuno razbijena, a sam joj vođ, ban Pavle Bešenji, živ zarobljen. Celo slavonsko i hrvatsko područje od Drave do mora posle te pobede priznade Ladislava kao svoga kralja. Posle takvih uspeha prešao je, najposle, i sam Ladislav u Dalmaciju. Sa mnoštvom plemića, 19. jula god. 1403., stigao je u Zadar, gde ga je očekivao verno mu odani vojvoda Hrvoje. Tu, u Zadru, izvršeno je 5. avgusta kraljevo krunisanje, ali bez krune Sv. Stevana. Kralj Ladislav, sin nesrećnoga Karla Dračkoga, nije se usuđivao da ode u Mađarsku i da se tamo kruniše, bojeći se zle sudbine svoga oca. U Srbiji se za to vreme izvela potpuna promena državne politike. Do god. 1402. knez Stevan Lazarević bio je veran vazal turskoga sultana Bajazita. Sem bojazni od turske osvete u slučaju da vodi politiku njima protivnu, na srpski dvor su delovali i izvesni lični obziri. Sultanija Olivera, kći Lazareva a žena Bajazitova, po inače dosta pobrkanim turskim pričama, bila je vanredno lepa i imala je velik uticaj na strastima odanoga Bajazita. Bajazit je, kako kazuje izričito Stevanov biograf, Konstantin Filozof, izuzetno voleo Stevana i to javno kazivao. On mu je, veli, davao prijateljske savete u svima državnim pitanjima. Odbijao ga je od saradnje sa Mađarima, koja mu ne može
228
doneti nikakve koristi. »Ko je od vladalaca koji su priklonili glavu Ugrima dospeo u svoje gospodstvo?« I spomenuo mu je »po imenu bugarske careve i druge«. Mesto njih on treba da se drži Turaka. »Mi smo oni koji vladamo, i ako mi ne pođemo na druge, drugi neće poći na nas«. »Vojskom se drže najjače države i postaju šire«. Konstantin čak kazuje kako je Bajazit govorio Stevanu da iskoristi vreme, dok je on živ, da se ojača u iskrenoj saradnji sa njim, pa da posle njegove smrti, za vreme borbi njegovih sinova za vlast, ojačan može proširiti svoju državu. Ako to kazivanje i nije, možda, potpuno verno, nego je izvedeno na osnovu docnijeg razvoja događaja, ono je ipak zanimljivo po tome što je srdačan odnos između Bajazita i Stevana dao povoda čak i za takve pretpostavke. Mnogo je verovatnije dalje pričanje istog izvora kako je sultan govorio Stevanu da, oslonjen na nj, počne borbu protiv svoje feudalne gospode, koja razjeda državu, i da je skrši, a mesto nje da stvori novu vlastelu, koja će za postignute časti biti obavezna samo njemu lično. To je bilo doista u duhu turskih državnih shvatanja, koja nisu mnogo vodila računa o poreklu ljudi, nego o njihovoj ličnoj vrednosti, i koja su bila potpuno suprotna od onih koja su tada vladala u većini evropskih država. Sem toga, Turci su dobro videli od čega su najviše patile države sa kojima su oni na Balkanu došli u sukob; Bajazit je, svakako, znao dosta o stanju Srbije u drugoj polovini XIV veka i o uzrocima njene propasti. Taj savet, dan Stevanu, bio je zaista prijateljski. Izvesni srpski velikaši toga vremena (Nikolu Zojića i Novaka Belocrkovića znamo po imenu) ne samo da su hteli poći za primerom svojih prethodnika iz Uroševa vremena, nego su čak pokušavali da stvore i veze sa Turcima, ne ustručavajući se da klevetaju Stevana. Stevan, koji je bio bistra glava i uvek dobro znao šta hoće i dosledno išao za svojim ciljevima, svakako je i sam osećao teškoće koje su stvarali ti ljudi, i rešio se da ih kratkim putem onemogući. Novak bi pogubljen, a Zojić sa celom porodicom upućen u manastir. Negde u isto vreme, mada iz drugih razloga, srušen je i moćni Vuk Branković. Ali, skršivši njih, Stevan nije ipak spasao Srbiju od daljih unutarnjih kriza; mnogo opasniji neprijatelji javiše mu se naskoro u najbližoj rodbini. Godina 1402. bila je obrtna tačka u Stevanovom držanju prema Turcima. Te godine, 28. jula, došlo je kod Angore do strahovite bitke između Turaka, koje je vodio sam Bajazit i kome se Stevan pridružio sa svojim srpskim odredima, i između mongolskih Tatara pod vođstvom Tamerlana (Timur-Lenka ili Timur-kana), tada najmoćnijeg gospodara srednje Azije, koji je od kraja XIV veka ugrozio tursko gospodstvo u prednjoj Aziji. U toj borbi Turci su bili potpuno potučeni i sam Bajazit dopao je u ropstvo, u kojem je uskoro i umro (8. marta god. 1403.). Srbi su uspeli da se iz te borbe spasu bez težih gubitaka, zahvaljujući tome što je njihov pomoćni odred bio sastavljen od same konjice. Na svom povratku sa toga pohoda Stevan se zadržao u Carigradu, gde je bio lepo primljen. Poraz Turaka davao je nade hrišćanskom Carigradu i njegovoj vladarskoj kući da će se sad moći sa više uspeha krenuti veća akcija, koja bi oslobodila njih i ostali Balkan od tako opasne turske najezde. Car Manojlo putovao je u to vreme po zapadnoj Evropi, da je zainteresuje za oslobođenje hrišćana, a njegov sinovac i savladar, Jovan VII, trudio se da organizuje Grke za otpor na domu. Njemu je dobrodošao srpski knez u Carigradu kao novi mogući saveznik u pretstojećoj borbi i stoga mu je, da ga zadobije za ideju hrišćanskog saveza, dao titulu despota, kao najveću posle vladarske, i pokušao je da ga trajnije pridobije i porodičnim vezama. Tako je došlo do Stevanove veridbe sa carevom svastikom, a ćerkom mitilenskog gospodara Franćeska Gatiluzija. Savremeni grčki istoričar Duka, kome zahvaljujemo za simpatičan opis srpske
229
borbe protiv Turaka, bio je jedno vreme u službi porodice verenice mladog despota, i njegovo saučešće za nas možemo, sem opštom tendencijom da se svaka hrišćanska borba protiv Turaka uzima kao zajednička stvar, objasniti još i tom činjenicom. Despot Stevan, koji je svojim očima gledao turski slom, i koga posle toga za njih nije više vezao ni strah od njihove sad skrhane snage ni lična odanost prema Bajazitu, rešio se konačno da promeni svoje držanje i pređe u red turskih neprijatelja. Ali, protiv te njegove odluke javi se opozicija njegova sestrića, Đurđa Brankovića. Naslednik Vukov bio je svakako odranije kivan na ujaka, pripisujući njemu svrgavanje svoga oca i oduzimanje jednog dela njegovog poseda. Da se osveti Stevanu, on je napustio političku liniju svoga oca i ušao je u veze sa Turcima. Do raskida između ujaka i sestrića došlo je odmah, u samome Carigradu, na povratku s angorskog razbojišta. Stevan je, ljut, dao zatvoriti Đurđa; ali, ovaj se spasao i otišao novome sultanu Sulejmanu. Sa njegovom pomoću on se spremao da spreči povratak Stevanov u Srbiju i da, verovatno, sam dobije vlast u toj zemlji. Jedan deo Stevanove vojske, koji je krenuo za Srbiju, dočekali su doista Turci kod već jednom po zlu zapamćenoga Črnomena i tu ga uništili. Da izbegne sličnu sudbinu, krenuo se Stevan sa bratom Vukom u otadžbinu zaobilazno, morem, preko Zete. Đurađ Branković pohitao je sa turskom vojskom da predusretne ujaka i sačekao ga je na Kosovu. Ta njegova saradnja sa Turcima na klasičnom mestu srpske pogibije učinila je možda najviše da padne nezaslužena ljaga na ime njegova oca Vuka kao na izdajnika srpstva. Obavešten o tom, Stevan je uzeo pomoćnu vojsku od svoga zeta Đurđa Stracimirovića, a dobio je nešto pomoći i od majke, već pokaluđerene kneginje Milice. Kod Tricolja, blizu Gračanice, razbio je Stevan tursku vojsku, 21. novembra god. 1402., i srećno se vratio u Srbiju, kojoj je njegova energična volja bila u tim mutnim vremenima preko potrebna. Rešivši se da prekine svoje dotadanje obaveze prema Turcima i da uđe u saradnju sa hrišćanskim državama, Stevan je, sasvim prirodno, osetio potrebu da se približi Mađarima. Njihova vojnička pomoć značila je svakako više nego pomoć slabe i iscrpene Vizantije. Ali, Mađari svoju pomoć nisu hteli da obriču, a da im Stevan pre toga ne pruži izvesna jemstva o svome držanju. To jemstvo kralj Sigismund je nalazio u tome da Stevan prizna njegovu vrhovnu vlast. Da bi mu to priznavanje učinio lakšim, mađarski je kralj dao Stevanu, kao znak neposredne koristi od nove politike, kao lično leno celu Mačvu sa Beogradom, po svoj prilici već tokom god. 1403. Stevan je svoje primljene obaveze uvek izvršavao viteški. Kao što je ranije bio veran Bajazitu, tako je u drugoj polovini svoje vladavine bio isto tako veran kralju Sigismundu, i stekao je njegovo poverenje u punoj meri, isto kao nekad i Bajazitovo. Sigismund ga je zato obdario bogatim posedima i u samoj Mađarskoj, a naročito u torontalskoj županiji. Kada je dobio od Mađara Beograd, despot je u nj preneo svoju prestonicu, počeo grad da utvrđuje i razvija, i da od njega pravi i vojničko utvrđenje i trgovačko središte. Veoma je poučno, tokom naše istorije, pratiti ova pomeranja naših istoriskih središta. Iz raških planina, šireći se prema Kosovu, Srbi su svoje prve prestonice imali u Rasu, Nerodimlju, Paunima i Prištini; od kraja XIII veka državno središte prenosi se u Skoplje, a jedno vreme, kada se naša država raširila prema jugu i jugoistoku, kao važno državno središte smatrao se i Ser. Od turskoga nadiranja ta se središta pomeraju od juga prema severu. Krajem XIV veka, od god. 1392. do 1395., u turske ruke padaju Skoplje i Prilep, a Lazareva prestonica postaje Kruševac. Od početka XV veka, od god. 1404., srpska prestonica ide još severnije, u Beograd, i otad pa do propasti Despotovine srpska državna
230
središta drže se samo dunavske linije. Sa pomeranjem tih središta išlo je uvek i izvesno pomeranje stanovništva. Srpska gospoda, nekad tako moćna na južnim granicama, polako iščezavaju otud ili što ih nestaje u borbama, ili što se, kao sinovi kralja Vukašina, sami sele na sever ili čak u tuđe zemlje. Sa njima zajedno povlače se njihovi ljudi i dobar deo Srba koje su oni štitili. U oblastima južne Maćedonije koje su Srbi napuštali, kao u Drami, Seru, Beru, Srpčištu, uzima ponovo maha autohtoni grčki elemenat; dok se osetan priliv Srba primećava na području s obe obale Save i Dunava, koji tim krajevima daje pretežno srpski karakter, dok najzad Srbi ne postanu tu glavni elemenat. Mnogo nepomerena ostala je jedino kompaktna slovenska masa zapadne Maćedonije, i to ne samo sad, za vreme ovih prvih osvajanja, nego i za sve vreme turske vladavine. II. BOSANSKI METEŽI. 1. Hrvoje Vukčić na vrhuncu svoje moći. — 2. Pad kralja Ostoje. — 3. Kralj Sigismund u borbi protiv Bosne. — 4. Kapitulacija Ladislava Napuljskog. Dok je Stevan Lazarević iskreno prišao Sigismundu, vođen željom da sa mađarskom pomoću pojača izglede svog otpora prema Turcima, dotle je bosanski kralj Stevan Ostoja stao otvoreno u red opredeljenih protivnika mađarskoga kralja. Kao protivnik Sigismundov on se god. 1403. pokazao i kao protivnik Sigismundu odane Dubrovačke Republike i tražio je od nje, što Tvrtko nikad nije činio, da, mesto mađarske, prizna bosansku vrhovnu vlast. Kada to Dubrovnik nije hteo da učini, objavili su mu Bosanci rat i ozbiljno ga ugrozili. Da za Dubrovnik bude nevolja veća, na nj je bila upućena i jedna mala flota kralja Ladislava, koji je bio ljut što se Dubrovnik ne opredeljuje na njegovu stranu. Obavešten o Ladislavljevom krunisanju, o držanju bosanske vlastele i o nevolji Dubrovnika, kralj Sigismund se rešio da pođe u Primorje i popravi stanje. Čim je čuo za njegove pripreme i skori dolazak, kralj Ladislav se uplaši, napusti svoje novo područje i ode kući, u svoj Napulj. Pre svog odlaska, oko 20. oktobra god. 1403., imenovao je Hrvoja za glavnog namesnika ne samo u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, nego i u Ugarskoj. Po tituli, kao »potkralj« (vicerex), Hrvoje je bio jedna od glavnih ličnosti u kraljevini Sv. Stevana; stvarno, u ovo vreme, bio je najmoćniji čovek Hrvatske, Dalmacije i Bosne. Sem što ga je imenovao za svoga namesnika, Ladislav je još imenovao Hrvoja i hercegom, davši mu grad Split sa otocima Bračem, Hvarom i Korčulom kao njegovo samostalno područje. Na taj način herceg Hrvoje postaje jedna vrsta vladara, kuje svoj novac i drži svoj dvor. Pored Splita, koji postaje kao njegova prestonica i gde jedna snažna kula govori i danas o njegovoj moći u tom gradu, on u samoj Bosni, nad neobično retkim i jedinstveno živopisnim padom Plive, u jednom planinski svežem kraju punom zelenila i vode, na jednoj strateškoj glavici, podiže grad Jajce, kojem je to neobično ime dao po gradu Uovo ili Ovo kralja Ladislava. Jajce je, sve do danas očuvano dobro, nesumnjivo jedno od najlepših mesta naše kraljevine; Hrvoje je, što inače nije uvek čest slučaj kod naših ljudi Srednjeg veka, doista pokazao da ima smisla za veličanstvenu lepotu prirode ovoga kraja. Hrvoje je primio svoju novu dužnost u Splitu 4. novembra god. 1403. i pokazao se kao vrlo dobar organizator. Za gradskog kneza doveo je u grad sebi dobro poznatoga i odanoga Petrića Đurćevića, dotle vrbaškog kneza. Moćan i autoritativan, Hrvoje je nagnao susedni Trogir, starog splitskog neprijatelja, da se izmiri sa njegovim podanicima
231
i da njemu samom bude od usluge. Novom hercegu i knezu Donjih Krajeva »i drugim mnogim zemljama« napisao je krstjanin Hval jedan lep, zlatom ukrašen, zbornik, u kojem se, pored evanćelija i apostola, nalaze još i psaltir i apokalipsa. Istom hercegu napisan je i jedan glagoljoki misal, u kojem je, u jednoj minijaturi, izrađen on sam, na konju u oklopu, sa dugim kopljem u desnoj i sa štitom u levoj ruci, gde se nalazi njegov grb, primljen delimično u Bosni za vreme austro-ugarske uprave (deo ruke s mačem u njoj). Ova dva spomenika, pisana u oba slovenska pisma, kao izraz pisanja slovenskih ljudi u Bosni i Hrvatskoj, pokazuju kulturu i etničku boju koju je novi herceg širio na Primorju i pravac kojim se jedino mogla trajno osvojiti i obezbediti jadranska obala u slovenskom posedu. Kralj Ostoja, osećajući se lično zasenjen tolikim uspehom Hrvojevim, a zaplašen odlaskom Ladislavljevim i spremanjem Sigismundovim, pokušao je da se približi Sigismundu, svaljujući krivicu za sve što se desilo na široka leđa splitskoga hercega. Mađarski kralj primio je njegovu izvinu, mada je bilo mnogo ljudi koji su ga odvraćali od toga. Naročito je njihovo izmirenje htela da spreči Dubrovačka Republika, koja, kad u tome nije uspela, uđe u neposredne veze sa Hrvojem. Besan zbog kraljeva verolomstva, Hrvoje je digao protiv njega svoje prijatelje u Bosni, i maja meseca god. 1404. srušio je Ostoju sa prestola i naterao ga da beži u Mađarsku. Za novog bosanskog kralja bi izabran sin kralja Tvrtka, Tvrtko II. Nije bilo teško predvideti da će ovaj novi kralj, još mlad čovek, posle Ostojina slučaja, postati bezmalo igračka u rukama moćne vlastele, od čijih je raspoloženja zavisila labilna bosanska kruna. »Od potopa sveta nije se toliko svet smeo i vrtio koliko sade«, pisala je u jednom svom pismu od 8. avgusta god. 1404. Dubrovačka Republika vojvodi Sandalju Hranjiću. »U njemu je malo (što) stanovito«. To je, doista, opšta, tačno viđena karakteristika prilika u susedstvu male republike Sv. Vlaha. U Zeti, gde Balša II nastoji da povrati gradove koje je njegov otac ustupio Mlečanima, dolazi do dugotrajnih borbi, u kojima albanski Dukađini i mešoviti Pamalijoti idu uz Balšu, a sebični, iz katuna ponikli i bez nacionalne svesti vaspitani, Crnojevići služe Mlečanima. Stvari se zapliću toliko da Mlečani god. 1404. jasno odbijaju da prime Kotor, kad im se ovaj sam i opet ponudio. Drivaštani, međutim, dižu bunu protiv Mlečića i isteruju ih iz svog grada. I na drugoj strani, u Hrvatskoj i Dalmaciji, period od god. 1403.—1409. pretstavlja period gotovo najvećih smutnja. Kralj Sigismund počeo je od god. 1405. svoje ofanzivne pokrete na jugu, uputivši prvi pohod u unsku dolinu, gde je privremeno zauzet grad Bihać. Uza nj pristaje jedan deo hrvatskih velikaša, koji, po sili prilika, gaze u građanski rat protiv svoje rođene braće, a za interese tuđih dinastija. Da jače veže svoje pristalice, napuljski kandidat im obećava i tobož dariva široka područja. Herceg Hrvoje, koji se ponekad zove i »regnorum Racie et Bosne supremus vayvoda«, dobija od njega god. 1406. vrljičku oblast i grad Zrinj, koji je pripadao Pavlu Šubiću, Sigismundovom pristalici. Sandalju Hranjiću, isto tako na tuđ račun, »daje« Ladislav gradove Drežnik, Slunj i Cetin, koji su bili vlasništvo Frankopana. Takva darivanja, koja su obdarenima bila svakako veoma prijatna i koja su, valjda, k došla na njihovu želju, nisu se mogla ostvariti bez ljutog poraza druge strane; ona su sad dolazila samo kao izraz prohteva i kao sredstvo za potsticanje dalje revnosti dotičnih pristalica, ali u isti mah i kao kvasac za nove smutnje. Kraljevini Bosni Ladislav je, 26. avgusta god. 1406., odobrio, na želju jednog posebnog izaslanstva koje ga je za to molilo u ime kralja i vlastele, one, bliže neodređene ali u narodu možda zapamćene ili željene, granice koje je ona imala u
232
vremena bana Kulina. Te granice imale su se postići samo na račun Mađarske, jer se na Hrvojeve oblasti sigurno nije tada moglo misliti. Mađari su god. 1406. pomogli kralja Ostoju da se vrati u Bosnu i razvije tamo aktivnost u korist kralja Sigismunda. Ali, on tamo nije imao više nikakva uticaja i odziva, i živeo je u tvrdom Bobovcu gotovo kao kakav zatočenik mračna raspoloženja. Da pojača svoj uticaj i posedne glavna mesta u Bosni, dok on do bolje prilike dođe sam sa povećom vojskom, uputio je Sigismund tamo, iste god. 1406., sa jednim odredom vojske, čuvenog avanturista Pipa Spana ili Filipa de Skolaris (za koga St. Stanojević misli da je ostao u narodnom sećanju u ličnosti Filipa Mađarina). Taj junak je, pustošeći, prošao pola zemlje i zaseo i sam u Bobovcu. Iduće godine pošle su u Bosnu dve mađarske vojske, od kojih je jedna na Hrvojevom području bila suzbijena, a druga je i opet doprla do Bobovca. I sam Sigismund došao je ovog puta u Bosnu, ali ratovanje je morao prekinuti zbog nenadane bolesti, koja ga je tu sustigla. Bosanska vlastela, koja je bila prilično složna protiv Mađara, ponudila je savez Mletačkoj Republici; ali, tamošnja vlada je dobro ocenila položaj i našla da bi taj savez doneo za njih samo sukob sa Mađarskom, nepotrebne i možda opasne zaplete, a nikakvu neposrednu korist, pa ga je stoga prosto odbila. U borbi sa Sigismundom Bosanci su ostali sami. Dobivši od pape Grgura XII blagoslov za nov pohod protiv »nevernika«, organizovao je Sigismund protiv Bosne veliku ekspediciju i u leto, avgusta god. 1408., počeo je nove operacije kod grada Dobora. Takvoj sili Bosna nije mogla odoleti; njen otpor bio je potpuno skrhan. Mađari zarobiše sama kralja Tvrtka i 126 velikaša, koje kralj dade pobiti i baciti pod Doborom u reku Bosnu, a Tvrtka, kao sužnja, odvede u Mađarsku. Među zarobljenim velikašima nisu se ipak nalazile glavne bosanske ličnosti, herceg Hrvoje, Sandalj Hranjić i Pavle Radenović. Ne znamo da li se to dogodilo stoga što one nisu učestvovale u borbama oko Dobora ili što su se, na neki način, za vremena spasle. Za kralja bi vraćen, naravno, Ostoja, ali, za svaku sigurnost, Sigismund ostavi u Bosni i jedan odred svoje vojske kao neku vrstu posade i kao jasnu afirmaciju svog utvrđenog prava u toj zemlji. U isto vreme pobedila je Sigismundova stranka i u Primorju. Herceg Hrvoje, pogođen porazom Bosne, nije imao ni snage ni energije da joj se snažno suprotstavi. Sam kralj Ladislav nije preduzimao gotovo ništa stvarno da pomogne svojim prijateljima, sem što je njegova flota vršila izvesne demonstracije. On je očekivao da mu krunu izvojšte drugi, pa da ih onda za te zasluge samo milostivo nagradi, i to ne mnogo na svoj račun. Kad je dobio izveštaje o porazu Bosanaca i neuspehu u Hrvatskoj i Dalmaciji, on diže ruke od dalje akcije, koja već uzalud traje toliko godina, samo namisli da svoje odricanje što bolje unovči. Sa Sigismundom se nije mogao pogađati, naročito ne sad posle ovako očevidnog neuspeha; stoga se obrati drugom takmacu za dalmatinsku obalu, Mletačkoj Republici. Ova se upusti u pogodbe sa njim i, najzad, 9. jula god. 1409., dođe do sporazuma, po kojem se Ladislav za 100.000 dukata odrekao svih svojih poseda u Dalmaciji (Zadra s okolinom, Novog, Vrane i ostrva Paga) i svih svojih prava na tu zemlju. Ostavljajući svoje prijatelje sasvim neizvesnoj sudbini, ne pokušavši, kad je već bio rešen da napusti jednu akciju koja je doista postala bezizgledna, da spase ljude koji su za nj, u najsudbonosnijim časovima jugoslovenske istorije, prolili toliko krvi, kralj Ladislav je, kao pretstavnik državničkih i dinastičkih cinika XV veka, gledao samo da iz celog preduzeća on lično prođe sa što manje štete. Obračun cele njegove akcije veoma je negativan. Istina, zahvaljujući moralnoj pomoći napuljskoga dvora, koji je jedno vreme pomagala papska kurija, mogao je kralj
233
Tvrtko I da bar privremeno ostvari svoju zamisao o jednoj kraljevini Srba i Hrvata. Ali, taj njegov privremeni i doista lepi uspeh pretežu veliki i mnogobrojni neuspesi na drugoj strani. Zauzeti borbama za njegovu krunu, i Tvrtko i Lazar nisu u dovoljnoj meri spremili odbranu od Turaka kakvu bi bez toga verovatno mogli dati, a u svakom slučaju su dobar deo svojih snaga, kojih nikako nije bilo na odmet, satrli u besplodnim sukobima sa četama kralja Sigismunda. Može se, istina, i to sa razlogom reći da te borbe oni nisu vodili toliko radi Ladislavljeve koliko radi svoje koristi; ali, ta korist je, videli smo, bila uslovna i, na žalost, kratka, i u Bosni, gde je jedino imala vidnih i velikih rezultata, vezana samo za krupnu ličnost i intelektualne sposobnosti kralja Tvrtka. Posle, zalaganje za Ladislava ogorčilo je Sigismunda i svakako loše uticalo na njegovu politiku prema Srbiji i Bosni. Sem toga, borbe sa Ladislavom svakako su dobrim delom paralisale njegovu snagu i interes za druga pitanja, a naročito za tursku opasnost, koju je Sigismund inače rano zapazio. Pogledajte, dalje, zatrovanost odnosa u Hrvatskoj i Dalmaciji, gde je građanski rat godinama besneo, i gde je toliko narodne energije utrošeno za jedan u stvari ništavan cilj. Koliko se moralnih vrednosti poljulalo, koliko snage rasulo, koliko zla podnelo — i zašto? Najposle, koliko je sve ovo uticalo na Bosnu i kako je ona, i bez doborske katastrofe, skupo platila ovo takmičenje, koje je trajalo gotovo četvrt veka. A dok se ta uporna borba vodila na jednoj strani, kakvi su sve potresi krhali Balkan na drugoj i kakva su, i koliko sudbonoona, pitanja stavljana ne samo pred Južne Slovene sve izreda, nego i pred ceo svet srednje i jugoistočne Evrope! III. UVLAČENJE TURAKA U NAŠE RASPRE. 1. Turske i srpske međusobice prvih godina XV veka. — 2. Kralj i car Sigismund izvršuje Đakovački ugovor. — 3. Značaj mađarskog poraza kod Doboja. Odnosi između Stevana Lazarevića i njegova mlađeg brata Vuka nisu bili dobri. Vuk nije bio ravan Stevanu ni po ličnoj vrednosti, ni po moralnom stavu, a bio je ambiciozan i veoma osetljiv. Stevan je opet bio čovek svoje volje, jaka ličnost, koja je htela da vlada bez pogovora, i čovek koji se nije ustezao da dade punu kritiku tuđih postupaka. Dok je bila živa njihova majka, sukobi između braće, mada ponekad oštri, nisu ipak vodili do konačnog raskida; ali, posle Miličine smrti (11. novembra 1405.) nije više bilo nikoga ko bi sa njenom blagošću i finim umom mogao da ih smiruje. Dobra majka Jevrosima (Eufrosina), kako se u velikom monaškom obrazu prozvala Milica, sahranjena je u njenoj zadužbini, u ukusnoj Ljubostinji, koju je zidao neimar Rade Borović. Posle njene smrti Vuk se brzo odmetnuo od brata, tražeći za sebe polovinu očevine. Njegov stav pomagali su, sasvim prirodno, Turci i Đurađ Branković, koga Stevan beše naterao na poslušnost. Turska vojska, pomažući Vuka, prodre duboko u Srbiju, do blizu Beograda, i natera Stevana da podeli državu: Stevan ostade i dalje uz Sigismunda i Mađare, mada mu ovi ne pružiše pomoći u ovoj borbi, dok Vuk sa Brankovićima priznade vrhovnu vlast sultanovu. Srećom, ova podela nije dugo trajala. Između sinova sultana Bajazita nastadoše naročito od god. 1410. ogorčene borbe za vlast; trojica kandidata, sultan Sulejman i braća mu Muhamed i Musa, tražili su pomagače i saveznike na sve strane, pa i među preostalim dinastima na Balkanu i u Vlaškoj. U njihovim borbama učestvovali su i Srbi, i to za razne kandidate. Stevan je bio protiv Sulejmana kao ličnog neprijatelja, dok mu je brat Vuk bio nestalan, ali na kraju, ipak, uz
234
Sulejmana. Zbog izdaje koju je učinio Musi dao ga je ovaj na jednom putu uhvatiti i ubiti (jula god. 1410.). Tako je njegov deo Srbije došao pod Stevanovu vlast, i opasno cepanje i inače nevelikih narodnih snaga bilo je brzo prekinuto. Borbe oko turskoga prestola trajale su u poslednjoj fazi pune tri godine, Sulejman je poginuo početkom god. 1411. i vlast je prigrabio Musa, koji se jedno vreme oslanjao na Stevana, da ga posle napusti i uđe u veze sa njegovim protivnikom, Đurđem Brankovićem. Đurađ, koji je bio kivan na ujaka, imao je ipak dovoljno političke mudrosti da oceni položaj i da uvidi: najpre, da uzajamne borbe između njega i Stevana, u savezu sa Turcima, troše narodnu snagu, podrivaju temelje cele države i opštu narodnu etiku i da, u poslednjoj liniji, pripremaju zemljište za turskog osvajača; i drugo, da bi se ove turske međusobice mogle dobro iskoristiti za jačanje srpske države. Stoga je počeo da izdaleka priprema pregovore za izmirenje sa Stevanom. Kad je Musa, doznavši za to, pokušao otrovati Đurđa, pobeže ovaj sa svojim ljudima Grcima, koji su bili protivnici Musini, i iz Soluna poče da sprema opšti pokret protiv njega. Uskoro se vratio Đurađ i u Srbiju, izmirio se sa Stevanom i potpuno prihvatio njegovu politiku. Obadvojica su otad radila za princa Muhameda, jedno da onemoguće bezobzirnog Musu, a drugo da ovoga novog kandidata svojom pomoću jače obavežu. Ljut zbog toga i što je Srbima prišao jedan važniji turski zapovednik na granici, Hamza, gospodar Svrljiga i Sokoca, krenuo je Musa god. 1413. sa većom vojskom na Srbiju. U tom pohodu prodro je on duboko, sve do Stalaća, pošto je razbio despotovu vojsku na Vrbnici. Slavna je ostala u narodnom predanju odbrana stalaćkog grada, koji je do poslednjeg daha čuvao viteški vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom, ali grada nije hteo da preda. Tada je pobednik opustošio i Kruševac i druge južne gradove »i bez čisla mnoštvo roda hrišćanskog ubi i poseče«, kako beleže naši letopisi. Despot se obratio za pomoć na više strana. Odazvaše mu se brzo njegov zet, humski vojvoda Sandalj Hranjić, i mačvanski ban Ivan Morović, a uskoro i sam Muhamed. Pred tom koalicijom Musa je stao da uzmiče. Despot ga je progonio do Novoga Brda, pa se tu zaustavio sa Sandaljem i banom Ivanom, a dalje gonjenje Muse ostavio je Muhamedu i Đurđu Brankoviću, uz koga se nalazio i čelnik Radič Postupović (Oblačić Rade narodnih pesama). Za toga junaka Kovstantin Filozof kazuje da je bio »najhrabriji i najmudriji čovek, koji je sa malo reči svršavao velike stvari«. Pod Vitošem, kod sela Čamorlu, Musina vojska pretrpi poraz, a on sam u begstvu izgubi život, 5. jula god. 1413. Posle ove pobede novi sultan Muhamed nagradi Stevana ustupanjem Znepolja i grada Koprijana i ostade mu prijatelj za sve vreme svoje vladavine. Za nekoliko godina Srbija je uživala davno izgubljeni mir i mogla je sva da se posveti unutarnjem pribiranju i jednoj na sve strane primećenoj kulturnoj obnovi. Stevan je znatno digao svoj ugled i proširio svoj uticaj. Sandalj Hranjić od decembra god. 1411. beše postao njegov zet, uzevši za ženu umnu Jelu Balšićku, udovicu Đurđa Stracimirovića, a sestru Stevanovu. Taj brak stvorio je srdačnije veze između Huma i Zete i jači front prema mletačkim osvajanjima u zetskom primorju, protiv kojih je vodio upornu borbu Balša III, sestrić Stevanov. Spoljne nezgode i ovaj novi front nateraše Mlečane na popuštanje. Prema ugovoru od 26. novembra 1412. oni vratiše Balši Budvu, Bar i Ulcinj i pristadoše da mu plaćaju 1000 dukata godišnje penzije. Stevanu je znatno koristilo i to što se u svojoj politici prema kralju Sigismundu nije nikako kolebao. Sigismund je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moći: 11. juna god. 1411. uspeo je da bude izabran za nemačkoga cara. To mu je, sasvim prirodno, znatno
235
diglo ugled i približilo mu čak i mnoge od neprijatelja, kojima su se dalje borbe sa njim činile bezizgledne. Prema Ladislavu Napuljskome Sigismund je izgledao kao orao, i svi oni koji su bili uza nj nisu imali razloga da se sada kaju. Protivnici novoga cara imali su, međutim, da računaju sa pojačanom srdžbom njegovom. To je među prvima osetila Mletačka Republika, koja je kupovala kožu živoga lava. Sigismund joj onaj trgovački pazar sa Dalmacijom nije hteo nikako da oprosti, i još iste 1411. godine objavi joj rat, koji je, sa mnogo nezgoda za Republiku Sv. Marka, trajao sve do aprila god. 1413. Bosanski velikaši prošli su znatno bolje. I Hrvoje i Sandalj, kao glavni vođi opozicije, prišli su kralju sa molbom za oproštaj, i ovaj ih je, znajući im vrednost, lepo primio. Potvrdio im je i sve posede i čak i titule, izuzevši samo ona područja koja su im trebali ustupiti njemu verni Šubići i Frankopani. Nada sve, Hrvoja je uzeo i za kuma svojoj kćeri. Ali, Sandaljevo pokoravanje bilo je samo prividno i sasvim neiskreno; on Sigismundu i Mađarima nije nikako verovao, pa je i posle tražio veza sa svima njihovim protivnicima. Njegovo držanje i držanje drugih bosanskih velikaša, kao Pavla Radenovića, nateralo je bilo kralja Sigismunda da u proleće god. 1410. uputi u Bosnu dve svoje vojske: jednu je, sa severa, vodio Pavle Bešenji, a drugu, sa zapada, herceg Hrvoje. Sam Sigismund stigao je u Bosnu tek pred kraj toga leta. Sve važnije bosanske tvrđave, sa glavnim gradom Bobovcem, otvoriše se Mađarima. Sandalj, koji je u najgorem slučaju pomišljao na tursku pomoć, prodao je krajem god. 1410. svoje dalmatinske gradove Skradin i Ostrovicu Mlečanima za 5.000 dukata, ne želeći da u njih uđe Sigismundova vojska. Kralj Sigismund je ovog puta hteo da se potpuno koristi svojim pravom iz Đakovačkog ugovora i da Bosnu nedvosmisleno obeleži kao svoje područje. Stoga je krajem oktobra god. 1410. spremio svoje krunisanje za bosanskog kralja. Da je taj njegov naum teško pao i kralju Ostoji i bosanskoj vlasteli ne treba posebno naglašavati; Ostoja je gubio u svom ugledu, a bosanska vlastela, mada inače samoljubiva, osetila je to kao slabljenje svoje slobode. Stoga, čim je Sigismund napustio Bosnu, izbi ustanak protiv njegovih mađarskih posada. Naročito su bile oštre borbe u Srebrenici. Glavni vođ otpora bio je vojvoda Sandalj, a pomagali su ga, iz lako razumljivih razloga, Turci, i to u dosta velikom broju. I posle svega što se doživelo sa njim, Sandalj je još uvek održavao veze i sa Ladislavom Napuljskim i pozivao ga i ovoga puta da se umeša i pomogne; ali, bez uspeha. Mađarska vojska, koju je pomagao despot Stevan, povratila je izgubljene položaje već u proleće naredne godine, i naterala najveći deo bosanskih nezadovoljnika da se ponovo pokore. Mađarski porazi u ratu sa Mlečanima tokom leta god. 1411. učinili su da je njihovo ponašanje u Bosni bilo dosta predusretljivo i omogućilo izmirenje bez poniženja za savladane. Sandalj je, prema jednom dubrovačkom zapisniku, pregovarao sa Sigismundom u ime Bosne i sporazumeo se s njim u jesen te godine. Sandalj i knez Pavle izišli su iz ove borbe bez ikakvih teritorijalnih gubitaka. Jedino je, za svaku sigurnost, Sigismund odvojio od ostale Bosne oblast Soli i Usore, pa je dao na upravu sebi odanim ljudima. Despot Stevan je kao nagradu za svoje pomaganje kralju Sigismundu dobio Srebrenicu sa okolinom, najbogatije rudarsko mesto Bosne, koje je dobilo naročitu trgovačku vrednost od vlade kralja Tvrtka I i po kojem je posle ušao u običaj naziv Bosna Argentina. Sigismund je nju ustupio Stevanu verovatno na budimskom saboru, držanom god. 1412., gde se oko novoga cara bila skupila sva gospoštija njegove države i svi vladari i velikaši koji su mu bili vazali i saveznici. Na tome saboru, na koji je došao i bosanski kralj sa Hrvojem i Sandaljem, naročito je upadao u oči lepi visoki despot srpski, za koga savremeni opis kaže da se isticao »kao mesec među zvezdama«, a za koga
236
narodna pričanja kazuju da je osvajao srca mađarskih žena i izazivao želje njihove da sa njim dobiju tako muški lepo potomstvo. Kada je Sandalj Hranjić god. 1413. pošao u pomoć Stevanu protiv Muse, upotrebio je tu priliku njegov stari drug i sused Hrvoje da mučki napadne njegovo područje. Hrvoje i Sandalj razišli su se u političkim pitanjima otpre tri godine, otkad je Hrvoje ostao uz Sigismunda, a Sandalj radio protiv njega. Posle god. 1412. između njih više nije bilo načelnih opreka; ali, ostalo je dosta lične mržnje. Ovaj postupak Hrvojev izazvao je protiv njega opštu osudu. Napad je bio neviteški, u otsustvu protivnika, i izveden protiv čoveka koji je pošao u pomoć protiv Turaka svome srodniku i voljenom prijatelju cara Sigismunda. Ponesen uspesima, počeo je Hrvoje da biva obesan i, kao nekad Mladen Šubić, ujedinio je protiv sebe skoro sve susede. Prvi se protiv svoga hercega digao Split. Car Sigismund, veoma ogorčen, dozvolio je Dubrovčanima da posednu Hrvojeve otoke Korčulu, Brač i Hvar; a oduzeo mu je i župu Sanu i dao je knezovima Blagajskim. On je optuživao Hrvoja da održava veze sa Turcima i uputio je protiv njega dve manje vojske. Hrvoje se branio da to optuživanje nije opravdano i da je njegov napad na Sandaljevo područje samo lična stvar njih dvojice. Ali, car nije hteo ni da ga čuje. Našavši se u nevolji, ostavljen od sviju, Hrvoje se obratio za savez Mletačkoj Republici, a kad ni ona nije htela da ga primi, onda mu je kao jedini izlaz ostala turska pomoć. Turci su njegovu ponudu primili oberučke i u junu god. 1414. uputili u Bosnu svoju jaku vojsku. Na Hrvojevom području ta se vojska podelila u tri odreda: jedan ostade da se nađe uz Hrvoja u njegovoj vrbaskoj oblasti, drugi krenu dolinom Bosne, a treći se uputi prema Zagrebu. Sa Turcima je, kao njihov kandidat za bosanskoga kralja, došao i bivši kralj Tvrtko II, Hrvojev pristalica, koji se, ne znamo kad, oslobodio iz mađarskog ropstva. U zemlji nasta strašan metež i neverovatna podivljalost naravi. Sa turskom pomoću Hrvoje se spremao da napadne Split i tražio je saradnju mletačke flote i pomoć Ladislava Napuljskog, kao Sigismundova neprijatelja. Dalmacija je tada prvi put videla turske čete na svome području, koje su dopirale sve do Šibenika. Čitavu godinu dana bavila se turska vojska u Bosni i susedstvu, pojačavana novim četama, pleneći i hraneći se na račun uplašenoga stanovništva, dok su se Mađari rešili da pođu protiv njih. Oklevanje Mađara i potreba da se što pre očisti zemlja od turske najezde, koja je teško pritiskala i prijatelja i neprijatelja i mogla ia postane opasna, učinili su da se bosanska vlastela prilično složi. Teško je odrediti koliko je na tu slogu delovao strah od Turaka, a koliko uverenje da bi nova politika mogla biti ustvari dobra. Bosna je često u nuždi priznavala vlast jačeg, da je prvom pogodnom prilikom zbaci i poreče. Ali, ipak, nije nemoguća karakteristika ove odluke da se primanje turske vrhovne vlasti uzme kao reakcija mađarskom pritisku. U Hrvoju je oživela tradicija starog bosanskog otpora, a on je lično još uvek vršio moćan uticaj. Svakako je za Mađare, kada su u leto god. 1415. stali stizati u Bosnu, ovaj pokret i preokret značio jedno veliko iznenađenje i krupnu opomenu. U bitci kod Doboja, avgusta meseca, protiv njihove vojske borili su se ne samo Turci nego i veći deo Bosanaca. Toj udruženoj snazi mađarska vojska podlegla je sa velikim gubicima, i sve im glavne vođe dopadoše ropstva. Ovaj poraz Mađara pretstavlja krupan datum ne samo u istoriji Bosne, nego i u istoriji Mađarske i turskoga širenja na Balkanu. Turkofilska politika, dotle u Bosni još bez pravog oslonca i uzimana u obzir samo pri slučajnim i za pojedince bezizlaznim kombinacijama, hvata otsad čvrst koren i ubrzo dobija dosta pristalica. Mađarski uticaj bio je dotad u Bosni presudan; pod tim uticajem sama se država zvala »rusagom
237
bosanskim«, očevidno po mađarskom ország (prvi put u jednom pismu kraljice Jelene od 13. maja god. 1397.), a sami Bosanci ponekad »rusaška gospoda«; sada se, međutim, javlja nova sila, koja će taj uticaj da potiskuje, imajući kao pomagače sve one koje su mađarski metodi rada u Bosni napravili ogorčenim protivnicima njihove vlasti. Od potiskivanja vizantiske vrhovne vlasti krajem XII veka, pa do ove turske pobede na početku XV, Mađarska je bila jedina veća strana država koja je operisala u Bosni; sada, sa pojavom Turaka, Bosna postaje važno istorisko poprište, gde će se rešavati balkanska pitanja u svojim raznim fazama, u stalnom sukobu između sila Dunavskoga Bazena i vlade polumeseca. Ovom prilikom videle su prve turske čete na svom području i hrvatske i slovenačke zemlje. Sem u Dalmaciju, Turci su, sa Hrvojeva područja, prodrli preko Hrvatske sve do Celja i Ljubljane. Uplašeno njihovom pojavom, stanovništvo Ljubljane pojačalo je svoja utvrđenja i odbrambeni zid proširilo i na levu obalu Ljubljančice. Turska opasnost postaje potom opšta po sve Jugoslovene i ispunjava nekoliko vekova njihove istorije. Posle dobojskoga poraza unutarnje borbe u Bosni postaju opake. Knez Pavle Radenović bi ubijen god. 1415. na jednom zboru bosanske gospode, u prisustvu samoga kralja. Optuživan je da je »izdavao čitav svet«, gledajući uvek samo sebe. Njegovi sinovi, ogorčeni i puni nepoverenja, staviše se odmah pod zaštitu Turaka i izazvaše njihovo vojničko posredovanje. Posle smrti hercega Hrvoja (aprila god. 1416.) preuzeli su tako Pavlovići na sebe ulogu da pretstavljaju glavne vođe turkofilske stranke u zemlji. Kralj Ostoja je mislio da će donekle smiriti raspre i pojačati svoj položaj ako uzme Hrvojevu udovicu za ženu. Ali, prevario se. Značaj Hrvojeva uspeha nije zavisio toliko od njegove porodice i tih veza koliko od njegove lične vrednosti i aktivnosti. Treći bosanski velikaš iz tog moćnog nekadanjeg triumvirata, Sandalj Hranjić, zapleten u borbe sa Pavlovićima, koje su pomagali Turci, spasao se od težih nezgoda samo tako što je i sam priznao tursku vlast (god. 1418.). Kralj Ostoja je bio nemoćan da spreči te uzajamne borbe i to vezivanje sa Turcima na svoju ruku, bez obzira na opštu državnu politiku; i svome sinu Stevanu ostavio je, posle svoje smrti (novembra god. 1418.), kao nasledstvo zavađenu i pocepanu Bosnu, u kojoj je kraljev autoritet bio sveden na neverovatno malu meru. Uostalom, kako je mogao biti velik kad su se u zemlji nalazila dva kralja, i to oba aktivna, on i Tvrtko II, koji su, da bi se mogli održati, više povlađivali i sledili druge nego naređivali i davali pravac državi? IV. KULTURNA POLITIKA DESPOTA STEVANA. 1. Stevanov period u umetnosti i književnosti. — 2. Zauzetost cara Sigismunda. — 3. Grofovi Celjski. — 4. Pitanje srpskog prestola. Despot Stevan je vodio u drugom periodu svoje vladavine potpuno mađarofilsku politiku. Sultan Muhamed, koji je svakako znao za despotove veze sa Mađarima, nije za čitava svog vladanja nijednom pokušao da Stevana silom privuče na svoju stranu. On je srpskom despotu dobrim delom zahvaljivao za svoj presto i nije mu stoga pravio neprilika; a svakako je bio obavešten i o tome da bi za upotrebu sile protiv Srbije trebalo, u ovo vreme, krenuti znatniju vojsku i upotrebiti više napora nego za neke ranije pohode; jedno stoga što bi i sam srpski otpor mogao biti dosta velik i dobro organizovan i što bi
238
se, za slučaj veće borbe, moralo računati i sa mađarskom saradnjom. Muhamed nije uopšte kretao na evropskom bojištu ofanzive većeg stila, imajući dosta posla u Maloj Aziji; dobojska pobeda nije bila izvojevana množinom turske vojske, nego njihovom vojničkom spretnošću i sudelovanjem Bosanaca. Iz svih tih razloga despotova Srbija uživala je za nekoliko godina (od god. 1414. do 1421.) ni od kog nenarušavani mir, koji je zemlji, posle toliko kriza i potresa, bio preko potreban. Za despotova vremena Srbija se vidno oporavila. Bogati rudnici zemlje, naročito Novo Brdo i Srebrenica, davali su vladaru dovoljno prihoda i za dela krupnijih razmera; u svoj svojoj nevolji posle Kosova Srbija je imala znatno olakšanje u tome što se, pored toliko drugih nedaća, nije morala nositi i sa finansiskim. Despot sam, kao i njegova sestra Jela Balšićka, za čiju lepu kulturu imamo neposrednih dokaza, imali su širok interes, nasleđen svakako od majke i oca. U Lazarevo vreme podignuto je nekoliko manastira i crkava od velike umetničke vrednosti: Ravanica (god. 1381.), Gornjak, Lazarica i Miličina Ljubostinja. »Na Lazarici nema ničeg suvišnog (piše M. Vasić, koji je dugo proučavao Lazareve građevine), jer je sve logički opravdano; na njoj nema ničeg nedovršenog, jer su svi usvojeni principi dosledno sprovedeni do krajnjih konzekvencija«. A to znači da je bilo mnogo umetničkog smisla ne samo kod majstora, nego i kod samih osnivača. Crkve Lazareva perioda obimom su manje od Banjske, Dečana ili Arhanđelova manastira, ali su rađene sa mnogo ukusa, sa mnogo razumevanja za dekorativno i sa pažnjom za umetničku skladnost. Karakteristična im je osobina, inače ne potpuno nova, da su zidane sa naizmeničnim slojevima kamena i opeke. U njima ima umetničkih kombinacija sa više strana, kao i nasleđa celog tog posla i kod nas samih; a javljaju se, kao prirodna posledica toga, i izvesne težnje za originalnim rešenjima. Uticaj građevinarstva ove epohe, ili stila moravske građevinarske škole, oseća se u XIV veku i van Srbije. Rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., potpuna je kopija Ravanice. Očevu umetničku tradiciju nastavlja i Stevan. On je u vremenu od god. 1407. do 1418. podigao u Resavi, u klisuri Pastorka i Maćije, lepi i veliki manastir Manasiju, sav obložen kamenom, kao glavno središte sve srpske književne i kulturne akcije u prvoj polovini XV veka. Uz manastir podigao je grad, sa jakim kulama i visokim bedemima, da bude ne samo odbrana manastiru nego i celoj Resavi. »Manasija nas sa jedne strane svojim vitkim formama i težnjom ka visini, svojim prelomljenim ludima i kopljastim profilima, upućuje na zapad (na gotiku), — razlaže Đ. Bošković; — sa druge pak strane, u njenim mirnim kamenim površinama, kao i u samim prepletima, ogledaju se uticaji Istoka — jermenske arhitekture«. U taj manastir despot je sakupio mnogo učenih i pismenih kaluđera. On je voleo književni rad, poručivao je rukopise za svoju biblioteku, i sam se bavio književnošću (poznato je njegovo Slovo ljubavi). »Novi Ptolemej«, kako ga zovu neki savremenici, prihvatio je pokret bugarskoga patrijarha Jeftimija, koji je, potaknut iz Svete Gore, tražio reviziju knjiga i prevodne književnosti, rađene ranije sa nepotpunim znanjem jezika i vremenom iskvarene lošim prepisima. U Stevanovo vreme pisala je svoju dirljivu i proosećanu pohvalu knezu Lazaru monahinja Jefimija, koja je verovatno i umrla na njegovu dvoru a sahranjena u Ljubostinji, i neki, bliže nepoznati Danilo službu i vrlo dobru pohvalu Knezu Mučeniku, a javljali su se i drugi pisci. Naročito su se u Srbiju toga vremena sklanjali učeni Bugari, kao često ovde pominjani despotov biograf Konstantin Filozof i Grigorije Camblak. Despot je mnogo polagao na to da dobije nove prevode važnijih spisa, kao što su, na primer, neki dotle kod nas neprevedeni ili neočuvani delovi Staroga zaveta. Spisi popravljeni u Resavi, u
239
manastirskoj »resavskoj školi«, stekli su brzo velik glas. Jedan pop iz Morače hvali se god. 1444. kako je kupio dve knjige »novoga« izvoda. Još god. 1660. jedan hilandarski prepisivač opominje svoje drugove da ne menjaju ništa u njegovu prepisu, »jer smo prepisali od dobra izvoda, od starih prevodnika resavskih, koji nema ni u čem mane«. I živopis Manasije »svojom lepotom i svojom raskoši (kaže d-r V. Petković) dolazi u red najlepšega živopisa u staroj srpskoj umetnosti«. Podizanje i razvijanje Beograda isto tako je zasluga Stevanova. O njegovom radu u tome pravcu mi govorimo posebno, u ovoj knjizi, u glavi posvećenoj našoj prestonici; ovde ćemo samo pomenuti da je i tu podigao ili obnovio tri crkve, među kojima je i manastir Bogorodičin, kao sedište mitropolije. Za Stevanova vremena podignuto je u Srbiji nekoliko manastira, od kojih su od većeg umetničkog interesa ranije (do god. 1402.) Pavlica, zadužbina Musića, Sv. Stevan (kod Aleksinca), Radešino i dr., a posle te godine: Rudenica (iz god. 1410.), ukusni Kalenić (oko god. 1407.) Veluće (Srebrenica), Koporin i Vraćevšnica hrabroga čelnika Radiča. Nekoliko despotovih vojvoda i vlastele neguje staru tradiciju pomaganja crkava, crkvenih lica i književnih, crkvi namenjenih poslova. U prvoj polovini XV veka Srbija stoji književno na lepoj visini i ima prvu reč među pravoslavnim Slovenima. * Mađarski kralj Sigismund bio je rastrzan na više strana. Tursko napredovanje na Balkanu nije mogla ostati njegova glavna briga, pored sve opasnosti koju je ono stvaralo i za samu Mađarsku. On je bio upleten, i to unekoliko zahvaljujući svojoj ekspanzivnoj prirodi, u mnogo poslova cele srednje Evrope. Nu, treba naročito istaći da je ovo bio u Evropi prilično usplahiren period mnogih previranja, karakterističan za vreme kada se jedan stari svet predrasuda, tradicija i dotrajalosti podriva i ruši i stvaraju osnove za nove orijentacije. Najpre se to podrivanje dotrajalog i dobrim delom izopačenog osetilo u crkvi. Pocepanost u katoličkoj crkvi sa papama u Rimu i Avinjonu, i sa svima spletkama i bezobzirnostima koje su pratile rad jednih i drugih, načela je versku etiku i izazvala opštu reakciju. Na početku XV veka ta reakcija osetila se naročito u Češkoj, gde je plameni Jan Hus vrlo aktivno, po tragu engleskoga reformatora Džona Viklifa, ustajao za reformu verskih ustanova, i svoju smelost platio na lomači 6. jula god. 1415., po zaključku crkvenoga sabora u Konstanci. Njegova mučenička smrt izazvala je građanski rat u Češkoj. Odjeci toga rata dopreše sve do naših zemalja. Konstantin Filozof beleži kako se govorilo da je Husov pokret blizak pravoslavlju, i to ne slučajno, nego da je Hus bio u Jerusalimu i na Sinaju i tamo živeo u pravoslavnim manastirima. Na poziv Sigismundov, despot je slao svoje čete u borbu protiv Husita, koji behu počeli daleko napredovati i širiti se i čijih se jednomišljenika nalazilo i među Jugoslovenima, u Sremu i susednoj Bačkoj. Sigismund, koji je od god. 1419. postao i kralj Češke, imao je mnogo nevolja i poraza u borbama sa Husitima, koje je vodio vanredno daroviti vođ Jan Žiška. U toj tako teškoj situaciji, između Turaka i Čeha, Sigismund se još (od god. 1418.) zapleo i u rat sa Mlečanima, koji su, vešti i ovom prilikom dobro spremljeni, hteli da povrate izgubljene položaje u borbi sa kraljem Lajošem. Zauzet na toliko strana, Sigismund nije obratio potrebnu pažnju mletačkoj agitaciji u Dalmaciji i sad je mogao da vidi koliko je izgubio na toj strani. Mlečani su, sem drugih uspeha, dobili pod svoju vrhovnu vlast gradove Split, Trogir i Kotor, i ostrva Brač, Hvar, Korčulu i Vis. Pokušaji Balše III da za vreme ovoga rata potisne Mlečane sa zetskoga primorja nisu imali uspeha; naprotiv, dobijanjem Kotora (god. 1420.) Republika Sv. Marka još je pojačala svoju moć
240
i uticaj u tom kraju. Bolestan, Balša je posle toga otišao svome ujaku, despotu Stevanu, da od njega traži pomoć za dalje borbe; ali, nije ih dočekao. Umro je na despotovu dvoru, ostavivši mu u nasleđe Zetu, god. 1421. Tako je Stevan, sada sa Zetom i sa onim što je već držao, imao pod svojom vlašću područje za dobru trećinu veće od države njegova oca; Srbija se, i u tome pogledu, osetno oporavila iza Kosova. Kako Mlečići, postigavši dosta uspeha na više strana, behu pregli da se potpuno učvrste i u Zeti, dovede to između njih i Stevana do rata, koji se otegao nekoliko godina. Srpski napori da zauzmu tvrdi Skadar ostadoše uzaludni. Tome je dosta doprinelo i to što su Mlečani uspeli da novcem i obećanjima pridobiju za sebe ne samo jedan deo albanskih, nego čak i zetskih srpskih bratstava, kao na pr. god. 1423. cele Paštroviće. Za još nerazvijenu nacionalnu svest naših plemena XV veka ovo držanje Paštrovića daje rečit primer. Nisu uvek za svoje koristi radila samo feudalna gospoda, nego, kako vidimo, i izvesne plemenske zajednice, u kojima je bilo dogovaranja i uticanja širih krugova. Paštrovići izrično kažu, u svome ugovoru sa Mlečanima, da neće da ostanu pod despotom, odnosno pod vlašću srpskih gospodara. Na njih je u toj odluci verovatno najviše delovao primer i uticaj Kotora, koji je imao starih trgovačkih veza sa Mlečanima, i čiji su građani, nacionalno, kao mešavina slovensko-romanska, bili manje srasli s ostalom narodnom celinom. Ni sami Zećani u to doba, baš zbog te etničke mešavine i suviše jake plemenske individualnosti, nisu bili stalno nacionalno pouzdani. U ovoj prilici na njihovu štetu govori to što su se ne samo opredelili za tuđina, nego čak i pomagali njegova nastojanja protiv srpske vlasti u Primorju. St. M. Ljubiša pokušao je da brani postupak Paštrovića tako kao da su se oni »gladne godine 1423.« predali Mlecima, »da ih tobož Turčin ne oprži«. Međutim, ovog puta i u ovom sukobu strah od Turaka nije imao nikakva uticaja: motivi su bili čisto materijalne prirode. * Novi turski sultan, preduzimljivi i borbeni Murat II (1421.—1451.) pokazao je brzo da želi nastaviti politiku svoga prethodnika imenjaka. Vizantiju je naterao na plaćanje danka; u Vlašku je na vlast doveo svoje ljude; u Bosni pomaže Tvrtka II, koji uspeva da potpuno potisne nezreloga Stevana Ostojića († god. 1423.). Samo što je Tvrtko, već poučen iskustvom, počeo da vodi politiku koja nije htela da se veže samo za jednu stranu. On je imao dosta srdačne odnose i sa Mlecima, i sklopio je sa njima savez protiv hrvatsko-dalmatinskoga kneza Ivana Nelipića. Turci su dobro pratili iz Skoplja sva kretanja i veze svojih suseda, i na nepouzdano držanje Tvrtkovo odgovorili su time što su god. 1424. uputili u Bosnu jednu svoju vojsku. Uplašeni Tvrtko umirivao je Turke; ali, u isti mah je živo radio na tome da se osigura i kod Sigismunda, koji se spremao da protiv Turaka povede borbe, za koje su se pronosili glasovi da će biti u većem stilu. Posrednik između Sigismunda i kralja Tvrtka bio je grof Herman Celjski. Porodica Celjskih, poreklom nemačka, čiji tragovi vode u prvu polovinu XII veka, imala je više poseda u slovenačkim krajevima, ali se najobičnije zvala Žovneškom, po svom glavnom gradu Žovneku. Grad Celje dobio je god. 1331. njezin aktivni član Fridrih, koji je za porodicu izradio i grofovsku titulu (1341.) i koji je postao gospodar Kranjske. Već krajem XIV veka ta porodica postaje veoma moćna i ulazi u srodničke veze sa nekim kraljevskim kućama. Herman I oženio se oko god. 1360. ćerkom bosanskoga bana Stevana II Kotromanića; a njegov sin Herman II postao je jedan od najuticajnijih ljudi u okolini kralja i cara Sitismunda. On se u bitci kod Nikopolja pokazao kao pravi vitez, pratio je kralja na njegovu zaobilaznom putu, branio ga na saboru u Križevcima, i svim
241
tim zaslužio kraljevo poverenje. Kao nagradu dobio je proširenje svojih poseda u hrvatskom Zagorju i grad Varaždin. Sigismund se potom, god. 1405., oženio, kao postariji udovac, njegovom veoma mladom ćerkom Varvarom, čije je ponašanje davalo bogate hrane skandalnoj hronici budimskoga dvora. Kao kraljev tast Herman stiče masu novih poseda i zvanja; on postaje od god. 1406. ban Hrvatske, Dalmacije i Slavonije i, kao kakav moćan dinast, okuplja pod svoju vlast slovenačko i hrvatsko područje. Njegov sin Fridrih, zet kneza Stevana Frankopana, koji će posle igrati znatnu ulogu, imao je burnu mladost i avanturističku ljubav sa Veronikom Desinićkom, koja pruža vanrednu građu za jedan širok srednjovekovni roman. Hermanovim posredovanjem došlo je, doista, do izmirenja između Sigismunda i Tvrtka, u jesen god. 1425. Od toga izmirenja glavnu korist imao je izvući Herman sam. Bosansko pitanje imalo se rešiti tako što će Tvrtka, ako ostane bez muške dece, naslediti Herman. Povelja Tvrtkova o tome, — kao nova glava Sigismundove politike u duhu one već ranije utvrđene u Đakovačkom ugovoru, — objavljena je 2. septembra god. 1427. Herman je, šireći svoju vlast i uticaj, došao naročito u sukob sa knezovima Frankopanima, koji su mu sa svojim posedima zakrčivali delimično put i smetali da dobije punu vlast nad Hrvatima. Od god. 1422. njih je razdvajala i nasilna smrt frankopanske odive, žene Fridrihove. Moćni Nikola Frankopan, ban hrvatski (1426.—1432.), zet Nikole Gorjanskog, bio mu je snažan neprijatelj. Samo je posredovanje cara Sigismunda sprečilo da između njih ne dođe do težih sukoba, koji su pretili da zahvate celu Hrvatsku i Slavoniju. Frankopani su, za svaki slučaj, tražili naslona kod Mlečana, bojeći se da kod Sigismunda ne prevladaju rodbinski obziri prema Celjskima. Celjski bi s ovim ugovorom u Bosni i sa težnjama u Hrvatskoj i Slavoniji imali vremenom postati gospodari ogromnoga područja od Koruške do Polimlja i stvoriti jednu novu dinastiju među Jugoslovenima. Njihova politika, koja je davno prestala biti lokalna, dobija sada jasan pravac. Ona se, zahvaljujući svojim vezama sa dvorovima mađarskim i bosanskim, orijentiše prvenstveno prema slovenskome jugu i traži veze i naslon na Jugoslovene, iako ih je Sigismund god. 1430. proglasio nemačkim državnim knezovima. Mađari su gledali da osiguraju sebi i srpski presto. Prema despotu Stevanu, najlojalnijem vazalu kakav se da zamisliti, nisu imali razloga menjati svoje držanje, ali prema njegovu sestriću, Đurđu Brankoviću, već nisu imali punog poverenja. Nemajući dece, Stevan je Đurđa proglasio god. 1426., na saboru u Srebrenici, za svoga naslednika. Car Sigismund je, posle izvesnih pregovora, pristao na to; ali, ugovorom sklopljenim u Tati, 10. maja god. 1426., obavezao je Srbe da po despotovoj smrti vrate Mađarima Mačvu sa Beogradom i grad Golubac. Stevan je pristao na tu žrtvu, jedno što je Mačvu sa Beogradom dobio samo kao lično leno, a drugo stoga što se bojao da bi Srbija, ostavljena bez pomoći, mogla pasti pod tursku vlast. Drugi uslov Mađarske bio je sasvim u duhu njene balkanske politike, kakvu smo je poznali u ugovorima sa bosanskim kraljevima Dabišom i Tvrtkom II. Srbija ima pripasti mađarskoj kruni, ako se prekine muška linija Đurđa Brankovića. Nemamo nikakva pouzdana osnova za tvrđenje da je možda i Srbija imala doći u budući zemljišni program porodice Celjskih; nu, docnija udaja Đurđeve kćeri Katarine za Hermanova unuka Ulriha govorila bi za to da su na srpskome dvoru znali za težnje Celjskih i da je Đurađ hvatao tu vezu kao sigurniju podlogu kako bi se na mađarskom dvoru održao stalno živ interes za Srbiju. A ako već bude suđeno da u Srbiji izumru muški članovi njegove porodice, neka se bar pravo na presto, u vezi s ovim ugovorom u Tati, obezbedi za njegovu žensku liniju.
242
Kad se u Jedrenu saznalo za taj ugovor, potražio je sultan, preko posebnog poslanika, bliža obaveštenja od despota o čitavoj stvari. Pošto je Stevan odbio da to učini, krenu sultan Murat vojsku na Srbiju. Čim su prve turske čete počele da haraju po zemlji, dojurivši sve do Kruševca, reši se despot na popuštanje. Na to se odlučio tim pre što su ga napali i Bosanci, hoteći povratiti Srebrenicu. Murat II, koji je od početka svoje vladavine imao obzira prema despotu Stevanu, što mu je pomagao ugušiti građanski rat u Turskoj, vratio se sa svoga pohoda; a Bosance je despot suzbio i naterao da odustanu od neprijateljstava. Godinu dana posle toga uspeha, 19. jula god. 1427., despot je završio život od srčanog udara, pri lovu. On je ostavio Srbiju sređenu i unapređenu, i vidno oporavljenu od kosovske katastrofe; ali, u vazalskome stavu prema Mađarima i na udarcu Turcima, koje je najpreči put u neprijateljsku Ugarsku vodio kroz moravsku dolinu. Srbija Stevanova vremena, od god. 1413. do 1427., pošteđena je od neprijatelja, zahvaljujući njegovoj ličnoj, mudroj politici, koja je imala karakter pribiranja narodne snage i izbegavanja sukoba s opasnim susedima, Turcima i Mađarima. U Stevanovu držanju nije bilo agresivnosti; ali, bilo je energije i čvrstine, naročito u unutarnjoj politici, i potpune ispravnosti u izvršivanju primljenih obaveza. V. AGONIJA SRBIJE. 1. Despot Đurađ između Turaka i Mađara. — 2. Smederevo. — 3. Jedan izveštaj o Srbiji iz god. 1432./Z. — 4. Crna Gora. — 5. Despot Đurađ i Vizantija. — 6. Stjepan Vukčić Kosača. — 7. Smrt cara Sigismunda i mađarski meteži. — 8. Napad Turaka na Srbiju i njen pad. — 9. Despot Đurađ i stvaranje saveza protiv Turaka. — 10. Obnova Srbije. — 11. Sukob između despota Đurđa i Janka Hunjadija. — 12. Stvaranje Hercegovine. Naslednik despota Stevana, Đurađ Branković, pretstavlja jednu od najtragičnijih ličnosti naše istorije. Narodno predanje, katkad surovo u svojoj osudi, bacilo je prokletstvo na celu njegovu porodicu; njegova žena Jerina i ne pominje se drukčije nego kao »prokleta«. On doživljava slom na svima stranama mada ulaže vanrednu energiju, i fizičku i intelektualnu, da održi ujakovo nasleđe. Srbija, koja je za Stevanova vremena izgledala potpuno stabilizovana, u njegovoj vlasti postaje ugrožena od prvog dana, i sav njegov državnički napor sveo se, uglavnom, na jedno: da se to svima najzad očigledno survavanje zadrži bar na jednoj liniji, kad nije bilo nade da se može zaustaviti potpuno. U porodici, koju je mnogo voleo, on je gledao ubogaljena dva krasna sina, koje su lišili očnjeg vida i mogućnosti da mu budu pravi pomagači u poslu. On je gledao svoju zemlju pregaženu, i za gotovo trideset godina kao stalno ratno poprište, preko kojega, podjednako pustošeći, prelaze i prijateljske i neprijateljske ordije. Od Srbije je kidan komad po komad, i malo pred svoju smrt Đurađ je do nedavno cvatuću zemlju, pravu državu, mogao videti svedenu na obim od dva tri mala okruga. Đurađ je od prvoga dana goreo na dve vatre. Mađarima je odmah u jesen god. 1427. predao Mačvu sa Beogradom, u koji je došao sam car Sigismund da ga primi. Car je i »intronisao« Đurđa, koji mu je došao sa banderijima i barjacima i, kleknuvši, zakleo se na vernost, a car mu je tom prilikom dao kao »vojvodi (»duci«) i despotu države Raške i Albanije« znakove vlasti: ogrtač, mitru (kapu, krunu) i mač. Grad Golubac, i sada lepo očuvan, sa svojim visokim kulama i jakim bedemima, koji se naslanjaju na susedni breg, i sa utvrđenjima koja ulaze u sam Dunav, zakrčujuđi tu izlaz iz dunavskog klanca, trebao
243
je isto tako biti predan Mađarima; ali, njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predade ga Turcima, pošto od Mađara nije dobio za nj traženi otkup. To, ugovorom predviđeno, vraćanje srpskoga područja Mađarima izazvalo je odmah protest Turaka. Sultan Murat nije hteo da se od Srbije stvara mađarski bedem protiv njegova napredovanja i stoga napade na nju i zauze Niš i Kruševac. Da očuvaju svoj posed i uticaj na desnoj obali Save i Dunava, organizovaše Mađari kontraofanzivu i, u zajednici sa Srbima, razbiše Turke kod Ravanice; ali, ipak ne uspeše da ih sasvim potisnu iz zemlje. Borbe se nastaviše i iduće godine, a bile su vođene ponajviše oko Golupca i u Braničevu, bez uspeha za hrišćansko oružje; sam car Sigismund, koji je lično vodio nedovoljno organizovane operacije, umalo nije dopao turskoga ropstva. Zbog toga mađarskog neuspeha, a inače sklon politici kompromisa, koju je vešto otpočeo despot Stevan, Đurađ Branković je ponudio mir Turcima i pristao je da im plaća 50.000 dukata godišnjeg danka i daje za borbe 2.000 ratnika. Tako je Srbija postala dvostruk vazal, i Turskoj i Mađarskoj, nalazeći, sasvim opravdano, da bi prilaženjem samo jednoj strani izazvala neprijateljstvo ili u najmanju ruku, opasnu zlu volju druge. Kada se rat završio, Srbija je imala znatno sužene granice. Mačvu i Beograd držali su Mađari; Golubac i Kruševac Turci. Srpska severna granica bila je upola smanjena i bez ijedne tvrđave na vodi. Dunavska linija bila je, međutim, za Srbe od prvorazrednog značaja; preko nje oni su dobijali neposrednu vezu sa Mađarima na njihovom području, a u isto vreme ona im je mogla poslužiti i kao veoma pogodna brana protiv Mađara, u slučaju nepredviđene potrebe. Kako su Turci, držeći ne samo Bugarsku nego i Golubac, ugrožavali tu vezu, a kako su Mađari beogradsku tvrđavu sa sistemom čuvali od Srba, nemajući u njih poverenja, to Đurđu nije preostajalo drugo nego da na toj liniji podiže novi grad. Tako je nastalo njegovo Smederevo, najveći dosad očuvani srednjovekovni grad Srbije posle Beograda, sa svoje 24 kule. Grad je podignut neverovatno brzo, od godine 1428. do 1430. svakako s ogromnim naporom narodne radne snage i velikim novčanim žrtvama. Stoga je pomen o toj gradnji ostao u narodu veoma nepovoljan; odmetanjem od prisilnoga posla na njemu objašnjavala je narodna poezija postanak hajdučije, koja u XV veku u našim zemljama doista počinje uzimati maha. Turci nisu ometali podizanje toga grada, jer im je po svoj prilici sa srpske strane bilo objašnjeno da će on imati da posluži Srbiji kao bedem protiv Mađara; a Mađarima je opet pretstavljen kao prva kula odbrane protiv Turaka sa golubačkog fronta. Smederevski grad, kako je lepo razložio arhitekta Pera Popović, zidan je uglavnom prema carigradskim utvrđenjima, koja su tada važila kao najmodernija. Mađarski poraz u Srbiji i Đurđevo vazalstvo Turcima imali su svog odjeka i u susednoj Bosni. Kralj Tvrtko, koji se od god. 1425. bio sasvim približio Mađarima i oženio se od njih, uplaši se od kakva mogućeg obračuna sa Turcima i pristade da im plaća godišnji danak. Kad nije mogao, ili možda kad nije hteo, ili se ustezao da taj danak stvarno i plati, zauzeše Turci, kao zalogu, neke gradove u istočnoj Bosni i počeše da se utvrđuju u njima. Isto tako pojačan je i turski uticaj u Zeti, gde je jedan potomak Balšića, avanturist Stevan Maramonte, radio u vezi sa njima da se tu učvrsti kao gospodar, na štetu Mlečana i despota Đurđa. Kao prijatelj i vazal turski despot je uspeo da onemogući toga protivnika; ali, za to je morao davati Turcima neposrednije dokaze o svojoj odanosti. Njegov sin Grgur vodio je lično srpske pomoćne odrede u turskoj vojsci pri osvajanju Soluna, god. 1430., i pri turskom prodiranju u Albaniju, i bio je za svoje držanje posebno nagrađen od sultana. U ovo vreme, septembra god. 1430., uputila je svoje prvo
244
poslanstvo na Portu i Dubrovačka Republika, koja je priznavala mađarsku vlast, ali vodila računa i o političkoj situaciji u susedstvu i o silama koje na nju najviše utiču. Šta bi bilo prirodnije u ovako teškim prilikama nego pribrati sve narodne snage za zajedničku akciju? Srbija, Bosna i Dubrovnik priznavali su vrhovnu vlast i Mađara i Turaka; nevolja ih je uputila na iste političke poteze, sa tim dvostrukim sizerenstvom, koje inače nije običan slučaj u istoriji. U svojoj spoljnoj politici oni su se našli, uglavnom, na istom terenu. Bilo je onda sasvim blizu pameti da to nekako učine i u svojim međusobnim odnosima, jer je opasnost teškog političkog pritiska pretila i od Turaka i od Mađara. Oni su, međutim, postupali sasvim obratno. Nikad nije bilo u našim zemljama toliko malih lokalnih sukoba i ratova kao u ovo doba. Ratovao je gotovo svak. Sandalj sa sinovima Pavla Radenovića, Radoslav Pavlović sa Dubrovnikom, bosanski kralj sa sprečkom vlastelom Zlatonosovićima, despot Đurađ sa Crnojevićima u Zeti, i drugi manji u manjem obimu. Između bosanskoga kralja i despota Đurđa, kome se pridružio Sandalj Hranjić, izbio je u jesen god. 1432. rat, koji je pretio da uzme velike razmere. U sporazumu sa Turcima, kraljevi protivnici istakoše čak novoga kandidata za kraljevski presto: Radivoja, nezakonitoga sina kralja Ostoje. To ratovanje sa zlim strastima obustavljeno je tek u jesen god. 1433., kad su se počele širiti vesti da car Sigismund sprema pomoć potisnutome Tvrtku i da će zbog toga, neminovno, morati doći i do sukoba između njega i Đurđa kao glavnog protivnika kraljevog. Protivnici su posle ove borbe ostali nepomireni, stalno spremni da kidišu jedan na drugoga, ne uviđajući tako prostu stvar da tim svojim uzajamnim gloženjem i satiranjem samo olakšavaju posao svojim glavnim neprijateljima. Jedan dragocen izveštaj o Srbiji iz god. 1432./3. dao nam je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier, poverenik Filipa Dobrog Burgundskog, koji se u to vreme interesovao za prilike na Balkanu. Despot Đurađ, »lep gospodin i krupan«, baš je u to vreme vodio pregovore o udaji svojih kćeri Mare i Katarine; prve za sultana Murata, a druge za Ulriha, sina Fridriha II Celjskog. Ne treba mnogo političke mudrosti pa videti odmah da te udaje imaju čisto politički karakter i da jasno obeležavaju političko balansiranje Srbije između Mađara i Turaka. Sem utvrđenim vazalskim vezama trebalo je politički stav srpskog dvora, odnosno same Srbije, podržati još i krvnim vezama. Politički značaj Srbije, lični ugled Đurđev i njegove stare gospodske porodice, kao i bogat miraz koji je dao, omogućili su despotu da svoje kćeri udomi za glavna lica tadanje Turske i Mađarske, čiji je uticaj na javne poslove van ikakva spora. Prva je bila obećana i možda udana Mara, god. 1433., a potom Kantakuzena-Katarina u proleće god. 1434. U Srbiji je Bertrandon saznao i o velikim prihodima despotovim. Glavni izvor za njih behu rudarske takse. Od svih rudarskih mesta najbogatije beše Novo Brdo, koje se naročito razvilo u XV veku i od koga je despot dobijao na 200.000 dukata godišnje. Zahvaljujući tome, u ono vreme za celu Evropu ne mnogo običnom, prihodu od samo jednog mesta, despot je mogao da neposrednije deluje i u zemlji i u inostranstvu u svoju korist i da organizuje priličnu vojsku. »Da nije toga (čuo je odnekud Bertrandon) mislim da bi despot dosad bio isteran iz njegove zemlje Rasije«. Sem tih prihoda iz Srbije, despot je imao dosta imanja i u Mađarskoj, nasleđenih od despota Stevana i naknadno dobijenih od cara Sigismunda. Prihodi sa tih imanja cenjeni su na 50.000 dukata. »Ali (piše dalje radoznali Francuz), despot opet više sluša sultana nego cara«; bolje rečeno, više ga se bojao. Stoga u beogradski grad Mađari ne puštaju srpske ljude, zazirući od njih kao od turskih prijatelja.
245
Videći da u Zeti neće moći bez novih i velikih žrtava potisnuti Mlečane, koji se behu učvrstili u Primorju i pohvatali dosta veza sa nekim crnogorskim i albanskim bratstvima, sklopio je despot sa njima, posle dugih pregonjenja, 14. avgusta god. 1435., konačan mir. Tim mirom predani su Republici Sv. Marka »katuni Crne Gore« iznad Kotora, čije ime odlično pokazuje glavno zanimanje njezinog stanovništva. Ti katuni nalazili su se najverovatnije zapadno od planinskog lanca Lovćena, Stavora i Garča, gde je bilo, u planinskim visinama, najpogodnije područje za letnji izgon stoke, odnosno »za katunovanje«. Crnom Gorom, misli J. Erdeljanović, prozvano je područje istočno od te linije: Cetinje, deo Ćeklića, Zagarač, Komani i nahije lješanska i riječka, čijim je stanovnicima »bilo najpodesnije da se koriste povoljnim prilikama toga visokog planinskog predela za svoje letnje katunovanje«. Samo svoje ime Crna Gora je dobila zbog svoje guste gore, u kojoj je po svoj prilici prevlađivala crnogorica. To ime potisnulo je od kraja XV veka potpuno stari naziv Zete, kao što je ranije, od sredine XIII veka, naziv Zete, što se javlja još u X veku, počeo sve više potiskivati još stariji naziv Duklje, koji se najduže održao u vladarskim titulama, gde se stari oblici po pravilu najviše i čuvaju. Sem sa tim moćnim susedima, Turskom, Ugarskom i Mlecima, despot Đurađ je hteo da ostane u dobrim odnosima i sa sad već dalekom Vizantijom. Kao despot Stevan, i on je za pravoslavne, a od Turaka ugrožene, Grke, kao hrišćane, imao u drugom delu svoga života dosta naklonosti. Njegova žena, po svoj prilici druga, bila je Grkinja, Jerina (Irina) iz porodice Kantakuzina, sa kojom se venčao krajem god. 1414. Sa Jerinom je u Srbiju, u većim razmacima vremena, došao i jedan deo njene bliže i dalje rodbine, od kojih su neki, kao brat joj Toma, zauzimali najveće položaje u zemlji i izazivali tim i svojim mešanjem u srpsku politiku nezadovoljstvo u narodu. Ipak, staroga Jovana, Janju, Kantakuzina, koji se bio smestio u Novome Brdu, pominje narodna pesma (»Kuzun Janjo«) ne bez simpatije. Jedan deo članova porodice Kantakuzina došao je u Srbiju posle pada Vizantije (vojvodu Đorđa Kantakuzina otkupio je despot iz turskoga ropstva), i ostao je u njoj. Dmitar Kantakuzin istakao se sredinom XV veka kao zaštitnik srpske knjige, — njegov je pisar bio Vladislav gramatik, najbolji srpski prepisivač toga vremena, — i kao pesnik jedne mnogo čitane, lepe, stihovane Molitve bogorodici. Jašunjski manastir Sv. Jovana kod Leskovca podigli su god. 1517. članovi te kuće. Lošu uspomenu u narodu ostavio je Grčić Manojlo; narodna poezija pripisuje njemu čak i tu podlost da za mito zamenjuje, kao kum, decu na krštenju. Taj Grčić Manojlo biće po svoj prilici Manojlo, sin Tome Kantakuzina a bratić Jerinin, docnije šurak Vladislava Hercegovića. U Srbiju beše stigao, ne znamo kada, i jedan član druge ugledne stare kuće, Manojlo Anđel, iz carske porodice tesalskih Anđela, i beše se, isto tako, smestio u Novom Brdu. Tu se okućio, uzeo jednu Srpkinju za ženu i imao decu već posrbljenu. Jednom prilikom Turci su za-robili jednog od Manojlovih sinova, poturčili ga i od njega napravili posle vrlo čuvenog Mahmuta Anđelovića; Mahmutov brat Mihailo ostao je u Srbiji i na despotovu dvoru pravio lepu karijeru. Despot je, dakle, sa Grcima imao dosta veza već u svojoj zemlji i van nje, i ličnih i državnih. Zanimljivo je da je vizantiski car, Jovan VIII, smatrao za dužnost da i Đurđu dade despotsku titulu, kao što je ranije dana i Stevanu, da ga na taj način legitimiše i sa svoje strane. Poseban carev izaslanik doneo je u Srbiju znake despotovog dostojanstva i svečano ih predao Đurđu, u leto god. 1429. Veoma je važna ova činjenica, na koju je K. Jireček skrenuo pažnju: da se Đurađ sam, do toga imenovanja, nije hteo nazivati despotom, nego samo »gospodinom«. Tako je vladar
246
Srbije, koji je pre osamdeset godina sam uzimao carsku titulu, sada klečeći polagao zakletvu na vazalstvo Mađarima, strepeći od Turaka davao kćer u harem, a svoju vladarsku titulu iščekivao od Vizantije, čiji je car isto tako bio vazal turski, ali još zadržavao iluziju da u staroj carskoj tradiciji deli titule i po tome kao vodi glavnu reč na Balkanu među hrišćanima. Dok je despot tako gledao da Srbiju poštedi od udara i da bude dobro sa svima susedima, razjedale su bosansku kraljevinu unutarnje krize. Kada je Sandalja Hranjića († god. 1435.) nasledio njegov sinovac, Stjepan Vukčić, mislili su mnogi susedi da je taj, njima još bliže nepoznati mladić malo podoban da održi dosta prostranu oblast stričevu, i požurili su se da mu taj posao olakšaju time što su mu počeli oduzimati izvesna mesta i predele. Čak car Sigismund naredi hrvatsko-dalmatinskome banu da posedne desnu stranu Huma kao staru oblast Mađarske; Mleci ugroziše Novi, a vojvoda Radoslav Pavlović trebinjski kraj. Iznenađen tolikim neprijateljima, videvši prikupljenu toliku mržnju protiv svoje porodice, Stjepan Vukčić, koji je bio bistar, okretan i prepreden, a nikad u životu mučen moralnim obzirima, reši se brzo da se veže uz Turke. Na njegov poziv, turske čete dođoše brzo u Hum i u Bosnu. God. 1436. zauze Barak, sin skopljanskoga Isa-bega, Pavlovićevu Vrhbosnu, učvrsti se tu i osta u njoj, u srcu Bosne, kao stalan gospodar, pretvarajući tu srednjovekovnu župu i grad postepeno u novo, čisto tursko Sarajevo. Stjepan ote, sa turskom pomoću, Pavlovićevo Trebinje, i razbi sve mletačke pripreme u Novome. Zaplašen od Turaka, kralj Tvrtko pređe na stranu Vukčićevu, i pomože od svoje strane da taj mladi vojvoda, čije su lične osobine tako malo poznavali, postane ubrzo najmoćniji velikaš Bosne. Stjepan Vukčić jedino nije imao uspeha u borbi sa ljudima cara Sigismunda; ali, i tu on lično nije loše prošao. Stradali su samo njegovi saveznici, hrvatski Frankopani, sa kojima se združio odmah po primanju vlasti. Posle smrti cetinskog kneza Ivana Nelipića († god. 1434.) nasledio je njegovu oblast muž Ivanove kćeri Katarine, knez Ivan Frankopan. Car Sigismund nije pristajao na to i tražio je da se ta oblast ustupi njemu, mada je ranije to bio odobrio. Zbog careve odluke da svoju volju ostvari ma i po cenu građanskoga rata, savez između Frankopana i Vukčića postao je sasvim prirodna stvar. Ali, u borbi protiv cara loše su prošli. Već krajem god. 1436. nestalo je nenadano Frankopana, a 31. januara god. 1437. predala je njegova udovica Mađarima sve zemlje svoga oca i muža. Mađarske borbe u Bosni nisu mogle da oslobode tu zemlju od Turaka; uspele su jedino da sateraju s vlasti Tvrtkova protivnika, kralja Radivoja. Mada se vešto uklanjao sukobima i sa Mađarima i sa Turcima, despot Đurađ ipak nije mogao da izbegne nesreću da jednoga dana ne bude uvučen u njihove borbe. Održavanje mira, koji je bio njegova najveća želja, nije zavisilo samo od njegove volje. Za agresivne Turke bilo je jasno da se, postavši gospodari Balkana, neće zaustaviti neaktivni na granicama Mađarske, koja je smetala njihovoj ekspanziji i prikupljala pod svoju vrhovnu vlast izvesne balkanske zemlje, kao Srbiju, Bosnu i polubalkansku Vlašku, ne toliko da ih kao hrišćane brani od Turaka, koliko da im te hrišćanske države posluže kao bedem za obezbeđenje svog vlastitog područja. Između Turaka i Mađara moralo je, pre ili posle, doći do krupnih obračuna, a u tom slučaju srpsko zemljište moralo je postati ratno područje ili bar područje preko kojega prelaze vojske, svejedno da li će Srbi na to pristati ili ne. Inicijativa nije bila u njihovim rukama, niti su oni mogli na nju mnogo uticati ni na jednoj ni na drugoj strani; Srbija je postala područje kojim su, pored svih domaćih vlasti, uglavnom raspolagali drugi. Srbima je samo ostajala sloboda izbora da se
247
odluče uz koju će stranu pristajati; a uz koju god pristali, glavnu štetu i sve ratne nevolje podnosiće oni sami. To se jasno videlo od god. 1437., kad su nastale srpske nevolje. Da se osveti za turske upade u Erdelj, uputio je car Sigismund u leto te godine preko Srbije na Turke jednu »leteću« kaznenu ekspediciju, koja prodre do Stalaća i Kruševca i nanese na oba mesta osetnu štetu Turcima, pa se odmah povuče. Ceo zalet trajao je svega osam dana, od 19. do 27. juna. Turska potera bi razbijena blizu Smedereva sa priličnim gubicima. Da će za taj mađarski pohod Turci optuživati i despota i Srbe, govoreći da je između njih bilo sporazuma i uzajamnog pomaganja, moglo se očekivati od onog dana kada Srbi nisu pristali da se njima pridruže; kao što bi ih optuživali i Mađari da su postupili drukčije. Ustvari, međutim, despot je želeo da ostane koliko je moguće više neutralan. Ali, to mu nije pomoglo, i nije mu se verovalo; i sultan je stoga kao pouzdanije jemstvo za njegovo buduće držanje tražio i dobio braničevski kraj, iz kojega je mogao lakše i brže organizovati prelaz na mađarsko područje. Posle smrti svakovrsnim avanturama bogatoga cara Sigismunda, koji je bio sve pre nego veliki državnik († 9. decembra god. 1437.), i po dolasku na mađarski presto njegova zeta austriskoga vojvode Albrehta, rešiše se Turci na veliku ofanzivu protiv Mađarske, hoteći svakako da iskoriste zabune pri promeni na prestolu. Ovom prilikom oni su hteli da raščiste i svoje odnose sa Srbijom, nezadovoljni dotadanjom Đurđevom politikom održavanja srdačnih veza i sa njima i sa Mađarima. Bilo je nešto zaziranja i od Đurđevih veza sa Vizantijom, koja je u ovo vreme javno vodila pregovore o crkvenoj uniji sa Rimom i sa tim u vezi tražila zapadnu pomoć protiv Turaka. God. 1438. počele su prve uvodne turske operacije protiv Ugarske, kao i protiv Srbije i Bosne, da se iduće godine ponove u punoj snazi. Krajem aprila god. 1439. krenula je velika turska sila, pod vođstvom samoga sultana, na Srbiju, pomognuta vojskom turskoga vazala Stjepana Vukčića. Despot Đurađ pređe u Mađarsku da traži pomoć. Ali, kralj Albreht, i pored sve volje da doista pomogne ugroženome vazalu, nije mogao to da učini. Njegova vojska bila je slaba i pristizala je veoma sporo. Mađara se tada nije mnogo ticao udes Srbije; oni su bili u jakoj opoziciji protiv kralja. Ostavljena sama sebi, Srbija nije mogla da odoli turskoj sili. 18. avgusta pade Smederevo i sa njim cela Srbija, sem uporno branjenoga Novoga Brda i sem Zete, koja Turcima ovom prilikom nije bila na putu. »Takvo je plenjenje bilo (izveštava jedan turski savremenik) da se u Skoplju prodavao dečak od četiri godine za 20 aspri.« U to vreme, kada bi se možda, pod utiskom crnih vesti iz Srbije, mogla organizovati u njenu korist kakva akcija, na kojoj je despot živo radio, umre iznenada 27. oktobra god. 1439. kralj Albreht. Ta smrt, zbog neuređenog pitanja nasledstva, izazva u Mađarskoj nove krize i omete svaki rad u tome pravcu. I sam despot umeša se u spletke oko izbora novoga kralja, ističući kandidaciju svoga najmlađega sina Lazara i predlažući da se Lazar oženi Albrehtovom udovicom. Čudnovato je da je stari i inače mudri despot mogao verovati da bi njegov sin, pravoslavne vere, tuđin i bez moćne političke podrške koje sile, mogao postati uopšte ozbiljan kandidat u ovo vreme kad je on sam, kao vladar bez zemlje i kao čovek kome treba pomagati, bio više u položaju onoga koji moli nego onoga koji zahteva ili o kome se, radi njegove političke važnosti, mora voditi računa. Kandidacija, naravno, nije uspela; naprotiv, ona je despotu donela bez potrebe samo novih neprijatnosti i nekoliko novih neprijatelja, među kojima i neposrednu okolinu na mađarski presto izabranog mladog poljskoga kralja Vladislava. Posle toga neuspeha, i
248
videći da Mađarska još za dugo vremena, zbog unutarnjih trvenja, neće biti sposobna za neke veće akcije, krenuo se despot da traži pomoći na drugoj strani. Sa područja svoga zeta, Ulriha Celjskoga, koji je, isto kao i Đurađ, bio protivnik novoga kralja Vladislava, prešao je despot na mletačko zemljište. Iz Mletaka, gde je bio dočekan sa pažnjom, krenuo je despot jula god. 1440. u svoju Zetu, zadržavši se usput u Šibeniku i Dubrovniku. U Mađarskoj je za to vreme bio optužen kao čovek koji je održavao veze sa Turcima i kao kraljev odmetnik, pa su mu, za kaznu, oduzeta mnoga tamošnja imanja. Ta optužba, znalo se dobro, bila je neopravdana i mogla se bez imalo teškoće pobijati; ali, pri njoj se ipak ostalo; to je bila kraljeva osveta za Đurđevo držanje prema njemu. Ako je Đurađ održavao sumnjive veze sa Turcima, zašto mu je trebalo da se potuca po tuđini, tražeći pomoći protiv njih, mesto da se, kao sultanov tast i njihov prijatelj, vrati u Srbiju ili Jedrene i dobije milost? Koliko je ta optužba bila neosnovana kleveta i ružno podmetanje vidi se najbolje po tome što su Turci na sve strane ljutito ustajali protiv njega. Njihov vazal, Stjepan Vukčić, ušao je u Zetu, i kao muž Jelene, kćeri Balše III, istakao je svoja prava na tu zemlju. Kada je despot u aprilu g. 1441. došao u Dubrovnik, da potraži veza protiv Stjepana, izazvalo je to veliko ogorčenje i na Porti i na dvoru Vukčićevom. Posebno tursko poslanstvo stiže u lepi grad pod Srđem da protestuje protiv despotova prijema, a uskoro dođoše pretnje i oko 20. jula neka vrsta ultimatuma turskoga i Stjepana Vukčića. Dubrovačka Republika odgovarala je sa puno ponosa da je u njenim zidinama slobodno sklonište ovakome koji ga zatraži, i da oni protiv svoga gosta i staroga prijatelja ne mogu upotrebljavati prisilna sredstva da ga uklone, ali da mogu, u isto vreme, jamčiti da sa njihova područja neće biti pokušano ništa protiv mira u susedstvu. Ovaj momenat pretstavlja jednu od najlepših stranica njihove istorije, kojom su se, sa pravom, dičili stolećima potomci dubrovačkih gospara, koji su, mada inače praktični trgovci, imali u sebi ipak i viteškog osećanja i svesti o dostojanstvu. Stoga se i Gundulić u svome Osmanu zadržava duže na tome slučaju i primeru, i priča, naravno pesnički iskićeno, kako Dubrovnik sred pokoja ki od slobode krunu steče, s mita od zlata, s prietnje od boja, od vjere se ne poreče tako da isti car oholi čudeći se tada kliče: »Cjeć tve vjere krepke toli Vik ćeš živjet, Dubrovniče!« Stari despot video je teškoće i opasnosti kojima se radi njega izlaže mala republika, i da im ih uštedi, on je oko 25. jula napustio grad i preko Senja krenuo za Mađarsku. Tursko ogorčenje protiv Đurđa i njegove aktivnosti na strani vidi se još naročito po svirepoj naredbi sultanovoj da mu se oslepe oba sina, Grgur i Stevan. Grgur je pao u turske ruke pri zauzimanju Smedereva, a Stevan se nalazio na sultanovu dvoru kao talac. Naredba je izvršena 8. maja god. 1441., baš za vreme Đurđeva bavljenja u Dubrovniku. Turska optužba glasila je da sinovi pismima održavaju veze s ocem, koji je neprijatelj i odmetnik sultanov. Đurđeva politika, u istinu lojalna i prema jednoj i prema drugoj strani,
249
doživela je potpun slom. Hoteći da održi dobre odnose i prema Turcima i prema Mađarima, on je izgubio poverenje i kod jednih i kod drugih, i, eto, dočekao to da ga Mađari osuđuju radi veza sa Turcima, a da mu Turci oslepljuju decu zbog njegovih odnosa sa Mađarima. Malo posle te lične nesreće stigla je vest despotu da je 27. juna god. 1441. palo najzad i junački branjeno Novo Brdo. U isto vreme osvajao je Stjepan Vukčić nebranjenu gornju Zetu, dok su Mlečani, da ga spreče, osvajali primorska mesta i oblasti. U jesen god. 1441. despot nije imao više ni pedlja svoje zemlje; Srbija je bila konačno pokorena. Videći da u Zeti od kakve akcije sa te strane, u eventualnom savezu sa Mletačkom Republikom, ne može biti ništa, i posle neuspeha u Dubrovniku, reši se despot Đurađ da se izmiri sa mađarskim kraljem. Mađari su, sami neposredno ugroženi od turskih osvajačkih težnja, bili ipak najprirodniji saveznici despotovi i jedini koji su shvatili opasnost i pokazivali volje da se bore protiv nje. Njihova odbrana Beograda god. 1440. bila je doista lepo junačko delo. Unutarnje njihove borbe behu se tokom god. 1441. prilično stišale i postojali su izgledi da se sad može preći na ozbiljnije spoljne akcije. Ratobornu stranku u Mađarskoj podržavao je naročito smeli i junački Janko Hunjadi, popularni Sibinjanin Janko naših narodnih pesama, centralna ličnost mađarske istorije sredinom XV veka. Njega je kralj Vladislav god. 1441. imenovao za zapovednika Beograda, poverivši mu za odbranu najopasnije mesto u državi. Odmah, čim je primio novu dužnost, počeo je Janko da uznemiruje Turke i da pravi ispade iz beogradske tvrđave. Da bi mogli pratiti njegova kretanja i držati u škripcu mađarsku posadu u Beogradu, podigli su Turci god. 1442. svoj grad na Avali, odakle je bio širok vidik na svu okolinu. Sa nekoliko strana krenuta je god. 1441. misao da se obrazuje jedan veliki hrišćanski savez, koji bi imao ne samo da brani evropske hrišćanske narode od Turaka, nego i da pređe u borbu protiv njih. Ugroženih je bilo mnogo; sem Srbije na udarcu beše Bosna, Vlaška, Vizantija, Jovanovci na Rodu, pa i sama Ugarska. Primer pada Srbije delovao je živo i neposredno i izazivao na brze mere, dok sve ne bude kasno. Na čelo pokreta za stvaranje toga saveza stavila se sama papska kurija, a glavni njen organ beše rečiti i aktivni kardinal Julije Cezarini. Papa Evgenije, i on, i despot, i drugi ljudi, koji su hteli da se što pre sa reči pređe na delo, obratili su glavnu svoju pažnju na to da za tu ideju pridobiju mađarskoga kralja i Mađare kao glavne nosioce te politike. Možda bi, pored sve njihove ubedljivosti, cela stvar napredovala sporije, da sami Turci svojom ekspanzijom nisu izazivali na energične mere, i da uspesi Janka Hunjadija protiv njih, u dve velike borbe, u Erdelju i Vlaškoj, tokom god. 1442. nisu digle samopouzdanje i oživele nade na još veće i konačne uspehe. Papa Evgenije, svojom bulom izdanom o novoj godini 1443., pozivaše hrišćane ponovo da krenu protiv agarjana, a sam obeća za organizaciju pohoda petinu svojih prihoda. Doista, tokom te godine spremi se velika ofanziva protiv Turaka. Za nju je, sasvim prirodno, ponajviše radio despot Đurađ, koji je svoje spaseno bogatstvo upotrebljavao samo na to da pridobija ljude i kupi vojsku. Krajem septembra ili početkom oktobra god. 1443. prešla je Dunav kod Beograda veoma jaka saveznička vojska sa 25.000 konjanika i strelaca, a vođi joj behu Hunjadi i despot Đurađ, kome priđe još oko 8.500 srpskih ratnika. Uspesi oduševljenih saveznika bili su veliki. Turska vojska bila je potisnuta svuda, a 3. novembra ometena je porazom kod Niša koncentracija glavne turske evropske ordije. Odatle pa sve do balkanskih klanaca Srednje Gore Turci nisu mogli da organizuju nov otpor. Pred tim klancima, kod Zlatice, usled
250
novog turskog otpora i usled oštre zime i teškoća sa snabdevanjem u opustošenoj zemlji, saveznici su obustavili dalje napredovanje i počeli da se povlače. Despot je gledao na sve načine da saveznike zadrži u oslobođenoj Srbiji, obećavajući da će se sam brinuti o snabdevanju vojske, ali nije uspeo; zamoreni doista velikim naporima ovog jesenjeg i zimskog rata, ljudi su žurili da se što pre vrate na svoja ognjišta. Turke je ova ofanziva iznenadila, zbunila i čak uplašila, tim više što, zbog ratovanja u Maloj Aziji, nisu imali slobodne ruke. Na glas o pobedama saveznika počeše pokreti protiv njih na više strana, u Vlaškoj, Grčkoj, Tesaliji i Albaniji, gde se pojavio i brzo proslavio hrišćanstvu povraćeni poturčenjak, Skender-beg. Stjepan Vukčić, suviše obeležen kao turski čovek i prijatelj, imao je u to vreme dosta teških dana. Njega su Mlečići potiskivali i u Zeti i u Dalmaciji (iz Poljica i Omiša, koje beše zauzeo). U samoj Bosni došao je Stjepan u sukob sa novim kraljem, Stevanom Tomašem, sinom kralja Ostoje, koji je krajem novembra god. 1443. izabran za kralja iza umrloga Tvrtka II. Po logici događaja Stjepan je trebao da bude kraljev pristalica, jer je Tomaš došao na presto mesto Ulriha Celjskog, koji je, prema ugovoru od god. 1427., imao da nasledi Tvrtka i nije, dakle, bio mađarski kandidat. Ali, doslednost i logika u postupcima vlastele i državnika toga vremena behu retka osobina, a u Bosni, pometenoj i rastrojenoj borbama svih vrsta, ličnim, verskim i političkim, ređa nego i u jednoj drugoj našoj oblasti. Stjepan je loše računao. Tomaš je bio čovek jake volje i prilično čvrste ruke, i od svih bosanskih vladalaca posle Tvrtka I sa nesumnjivo najviše državničkih sposobnosti. Mada je sada, posle toliko godina vladavine moćnih velikaša i slabih kraljeva, išlo dosta teško, on je živo radio na tom da povrati ugled kraljevskoj vlasti. Te njegove težnje i pristupanje delima osetio je Stjepan Vukčić vrlo brzo, mada bez težih posledica po sebe. Posle savezničkoga uspeha kralj Tomaš se opredelio za Mađare i uskoro bio priznat od kralja Vladislava. Otpor Celjskih protiv njega nije bio ozbiljan, verovatno stoga što se od prvog časa videlo da bi Ulrihu trebalo mnogo krvi i napora da se učvrsti na bosanskome prestolu. Protiv njega bila je gotovo sva bosanska vlastela, i turko- i mađaro-filska; a kralj Vladislav nije pokazivao volje da se, radi ovoga dojučerašnjeg protivnika, za nj vojnički zalaže u Bosni i da ga, svojom pomoću, napravi još jačim i opasnijim. Vladislavu se činilo politički mnogo mudrije da prizna Tomaša i da ga tako veže čvršće uza se. Posle postignutih uspeha god. 1443. u Mađarskoj je još više uzela maha ratnička struja, — tim više što je uspelo, saradnjom Mlečana, organizovati i jednu veliku flotu za akciju sa mora. Sultan Murat, zabrinut radi prošlogodišnjeg poraza, ponudi god. 1444. saveznicima mir, spreman da učini velike ustupke. Za glavnog posrednika uze svoju ženu, mudru Maru, despotovu kćer, očevidno sa namerom da ova deluje na oca. Despotu je sultan obećavao povratak cele države, ako uspe izraditi povoljan mir za Turke. Đurađ nije hteo rat rata radi, niti je, pored svih vojničkih uspeha, verovao da će saveznicima poći za rukom da konačno skrhaju Turke. Doživeo je on i teže turske poraze i krize, pa se uverio da oni nisu mogli da slome njihovu snagu i trajno obuzdaju njihov polet. On je stoga brzo bio gotov da svom svojom rečitošću i uticajem radi za mir, ne štedeći, da to postigne, ni novca ni imanja. Janku Hunjadiju, samo da bi ga pridobio, ustupio je čitav niz svojih poseda u Ugarskoj i tvrdi grad Vilagoš. Zahvaljujući ponajviše njegovom zauzimanju došlo je do mira sa Turcima krajem jula god. 1444. u Segedinu. Mir je utvrđen za deset godina; a despot dobi, prema obećanju, celu svoju državu, ovog puta čak i sa Golupcem i Kruševcem, istina s obavezom da za nju, kao i pre, plaća sultanu godišnji danak. Sklapanjem ovoga mira, koji je prvenstveno njegovo delo, despot Đurađ je
251
nesumnjivo učinio veliku uslugu zabrinutome sultanu, i izazvao tim ljute proteste Mađara. Ali, despot je gledao u prvom redu srpske interese. Daljim ratovanjem on i Srbija nisu mogli dobiti ništa više od onog što im je sultan već sada nudio; a dalje ratovanje, sem što je crplo i inače iznurenu narodnu snagu, moglo je, jednom prekinuto, da ispadne sa manje uspeha od lanjskog. Despot je bio dobar poznavalac ljudi i prilika, i teško da mu izvesna iskustva iz zimske kampanje god. 1443. nisu govorila za veću opreznost. Na kraju krajeva, on je lično bio već star čovek i, posle toliko godina lutanja i bogorađenja po tuđini, želeo je da se smiri i počine zajedno sa celim narodom, koji je bio sit borbe, naročito kad ta borba, posle onako povoljnih ponuda, ne izgleda niukoliko potrebna. Čim je mir sklopljen, još istoga leta, požurio je despot da se vrati u Srbiju; 22. avgusta god. 1444. ušao je on ponovo u svoje Smederevo. Stjepan Vukčić, koji je bio osvojio dobar deo Zete, pokušao je, posle Segedinskoga mira, da se i sam izmiri sa despotom i vratio mu je zauzeto područje. Tako je Srbija vaspostavljena; na severu sa nešto proširenim, a na jugu sa nešto suženim granicama, pošto Mlečani nisu hteli da povrate osvojene delove i gradove primorske Zete. Dobar deo Mađara i neki njihovi prijatelji, a naročito kardinal Cezarini, behu veoma nezadovoljni sklopljenim mirom, nalazeći da se dobro započeto delo upustilo bez potrebe i bez po njih vidno povoljnog rezultata. Oni nisu krenuli veliku vojnu protiv Turaka samo za to da se vaspostavi srpska država, nego su imali veće ciljeve i radili na korist svih ugroženih hrišćana. Njihovo nezadovoljstvo uzelo je veoma velike razmere, raspirivano plamenom agitacijom Cezarinijevom, koji je, u svom hrišćanskom oduševljenju, verovao i govorio da se sa novim naporom mogla postići potpuna katastrofa Turaka u Evropi. To i aktivnost savezničke flote u turskim vodama potakoše kralja Vladislava da otkaže sklopljeni mir i nastavi rat. Despot Đurađ nije hteo da se ovog puta pridruži njihovoj akciji, nego, između dva gospodara, ostade sasvim neutralan. Mađarska vojska, koju je vodio sam kralj, krenula je ovog puta na Turke preko bugarskog zemljišta, pošto se kod Oršave prebacila preko Dunava. Učinila je to verovatno ponajviše stoga da bi se što pre približila savezničkoj floti na Crnome Moru; a možda je bilo i izvesnog uzdržavanja da se, zbog despota, pređe preko Srbije. Bez mnogo muke prodrli su saveznici do Varne, gde ih je 10. novembra god. 1444. zadesio strahovit poraz. Na bojnom polju padoše sam kralj Vladislav i borbeni kardinal Cezarini. Ovaj teški poraz, koji je jednim potezom nanovo digao ugled Turaka na Balkanu i među hrišćane uneo novu malodušnost, dao je puno opravdanje opreznoj politici despota Đurđa, mada mu je znatno otežao položaj. Mađarima se despot zamerio što nije nastavio borbu na njihovoj strani; a Turci su, posle ovakve pobede, mada formalno ispravni prema njemu, ponovo digli glavu i postepeno napuštali ono predusretljivo držanje koje su pokazivali u poslednje vreme. Pogibija još mladoga kralja Vladislava izazvala je u Mađarskoj duge borbe oko prestola. Među ostalim kandidatima javio se i Alfonz V Aragonski, u to vreme i napuljski kralj, osnivajući svoje »pravo« na starim vezama između napuljskoga dvora i Mađara. Kao nekada Karlo Robert ili Ladislav Napuljski, tako je sad kralj Alfonz tražio veza i oslonca među uticajnim ljudima na istočnoj obali Jadranskoga Mora. Glavni njegovi ljudi na toj strani postadoše Stjepan Vukčić i Skender-beg; naročito mu je bio dobrodošao Vukčić kao neposredan sused područja krune Sv. Stevana. Stoga je kralj Alfonz, unekoliko aktivniji od Ladislava Napuljskog, pomagao Stjepana u njegovoj borbi sa Mlecima i naterao svojim posredovanjem Republiku da prema njemu popusti i u
252
pitanjima gde to inače ne bi htela. Ta veza sa kraljem Alfonzom, kao i poznato mu prijateljstvo sa Turcima, digoše znatno Stjepanov ugled. Bosanski kralj Tomaš, dotle njegov neprijatelj, izmiri se sa njim i god. 1446. postade mu zet, uzevši za ženu njegovu kćer Katarinu. Ovo srodstvo između Tomaša i Stjepana nije bilo po volji despotu Đurđu, kome Tomaš beše oteo bogatu Srebrenicu; i on je to na Porti, gde je, posle Segedinskoga mira, uživao prilično poverenje, prikazao kao Stjepanovo približavanje mađarofilskoj politici kraljevoj. Da preseku to jačanje mađarskog uticaja, uputili su Turci u proleće god. 1448. dve jake vojske u Bosnu; jedna je operisala u samoj Bosni, a druga po Hrvatskoj. Stjepan Vukčić, uplašen zbog turskog držanja, napusti odmah svoga zeta i priđe despotu; njihove udružene vojske potukoše 16. septembra god. 1448. kralja Tomaša i povratiše opet Srbiji izgubljenu Srebrenicu. Odmah posle te pobede, da jasno obeleži svoj uspeh i da se vidno odvoji od zajednice sa bosanskim kraljem, Stjepan Vukčić se proglasio hercegom; i to, ponešto u tradiciji kralja Tvrtka, koji se krunisao u Mileševu, a koje se sad nalazilo u Stjepanovoj vlasti, a ponešto i da prema katoličkoj Bosni istakne drukčiji karakter svoje države, Stjepan se proglasio »hercegom od sv. Save«. Taj naziv, kao i njegova dobro očuvana crkva u Goraždu, pokazuju najbolje kako nisu u pravu oni koji Stjepana, kao i njegova strica Sandalja, hoće da proglase bogumilima. Naziv hercega, koji se u našim krajevima javlja prvi put god. 1403. kao nova titula Hrvoja Vukčića, činio se Stjepanu da označava nešto više od čina velikog vojvode, koji je on dotle imao, i da povećava naročito njegov ugled prema kralju. Valjda je ostao u uspomeni onaj suvereni Hrvojev stav prema bosanskim kraljevima Tvrtku i Ostoji, pa je to, nekako, pripisivano ne samo njegovoj ličnoj vrednosti, nego i činu koji je imao. Svoju novu titulu, o kojoj je odmah obavestio susedni Dubrovnik, Stjepan je uzeo oko 10. oktobra god. 1448., znajući da mu to neće osporavati ni Turci ni despot Đurađ, na koje se, u ovoj fazi svoje politike, prvenstveno oslanjao. Zanimljivo je da je taj neobično prepredeni, »u sto voda prani«, čovek došao nekako i u veze sa nemačko-austriskim carem Fridrihom III, kao tutorom maloletnoga sina kralja Albrehta, i dobio od njega potvrdu svih svojih poseda (20. januara god. 1448.). Jedno vreme se verovalo da je Stjepan i svoju titulu hercega dobio od njega; ali, to neće biti tačno. U izvorima o tome nema traga; a u jesen god. 1448., kada se Stjepan nalazio potpuno u antimađarskome taboru, to nije nimalo verovatno. Uostalom, oblik reči herceg nije nam došao po nemačkom (Herzog), nego po mađarskom i turskom izgovoru. Stjepanovo područje, koje je hvatalo od bokokotorskog zaliva do blizu Olova u Bosni i od Cetine do Morače i Lima, dobija dosta brzo, po toj novoj tituli, naziv Hercegovina; prvi put to se ime javlja u jednom dokumentu iz vremena oko god. 1454. Dok su Mađari svoju glavnu vojničku i političku aktivnost razvijali na području oko dunavske linije, upotrebila je Mletačka Republika svu svoju veštinu da se što bolje utvrdi na Jadranskome Primorju. Naročito su Mlečani živo radili u Zeti i Albaniji, gde su ne samo ljubomorno i uporno čuvali stečene pozicije, nego išli i za novim osvajanjima. Ta njihova aktivnost dovela ih je u sukob sa Skender-begom u Albaniji i sa despotom Đurđem u Zeti, naročito posle god. 1445., kada su uzeli trgovački važni grad Danj. Udruženi Srbi i Albanci nanesoše Mlečanima osetne gubitke; ali, ne mogoše da ih potisnu. Naprotiv, posle tri godine dana despot, zbog poraza svoje vojske, morade za izvesno vreme da obustavi operacije, a Skender-beg sklopi sa Republikom mir, jer ga od god. 1447. počeše napadati Turci. Obećavana pomoć aragonskoga kralja Albaniji naterala
253
je Mlečane da budu popustljiviji i da ne otežavaju već i inače teški položaj njezinih protivnika. Mađarska je dobro osećala gubitak svog prestiža u susednim zemljama posle poraza kod Varne, kao i opasnost od sve vidnijeg jačanja Turske, i gledala je da što pre popravi svoj položaj. Još uvek se verovalo da je moguće potiskivanje Turaka iz Evrope sa jednom moćnom koalicijom hrišćanskih država. Mađarska, koja je sa Jankom Hunjadijem na čelu uzela na se ulogu vodeće hrišćanske sile u borbi sa Turcima, uviđala je sve više da je u pitanju njen vlastiti opstanak, ako sultanovoj vojsci pođe za rukom da sruši ostatak hrišćanskih država na Balkanu, i stoga je sada gledala da te države veže što čvršće za sebe, organizujući ih za zajedničku borbu, koja bi, naravno, bila rukovođena prvenstveno mađarskim interesima. Borbena aktivnost Mađarske uze maha naročito od god. 1446., otkad postade njen državni guverner Janko Hunjadi, vođ vojničke stranke i čovek koji je najveći deo svoje popularnosti stekao borbama sa Turcima. Despot Đurađ, koji je pre pet godina bio glavni saradnik Hunjadijev u stvaranju hrišćanskog saveza protiv Turaka, nije se ovog puta oduševljavao mađarskim planovima. On je video da u taj savez ne ulazi nijedna od većih država; da su Mleci čak u izvesnom sporazumu sa Turcima; i da bi glavni teret ratovanja pao i opet na Srbe. On stoga ne samo da ne ulazi u savez nego mu je čak i protivnik. On neće da tek malo oporavljena Srbija postane ponovo ratno područje. Naprotiv, njegova je jasna težnja da položaj Srbije pojača novim vezama i da joj uštedi koliko god može nove potrese. Ženidba njegova sina Lazara, u decembru god. 1446., sa Jelenom, kćerju morejskoga despota Tome Paleologa, a bratičnom docnijeg cara Konstantina Dragaša, izraz je tih težnji, koje su bile u interesu i srpskoga i vizantiskoga dvora. Prilikom ove ženidbe Lazar je dobio naslov despota, i označen je tim ne samo kao očev naslednik, nego čak i kao njegov savladar. Da pojača odbranbena sredstva Vizantije, despot je god. 1447./8. pomagao obnavljanje carigradskih bedema i time najbolje pokazao da je njegova turkofilska politika bila samo politika nužde. Početkom septembra god. 1448. počelo je pribiranje i prebacivanje mađarske vojske preko Dunava, kod Kovina, za veliki pohod protiv Turaka. Sva nastojanja Hunjadijeva da se i despot pridruži tome pokretu ostadoše bezuspešna. Despotov činovnik, »riznički čelnik« (ministar finansija), Dubrovčanin Paskoje Sorkočević, imao je da objasni Hunjadiju ustručavanje svoga gospodara i da, u isti mah, dobro osmotri stanje mađarske vojske, koja je imala na 70.000 ljudi. Bojeći se da ga Turci ipak ne okrive radi veza sa Mađarima i njega ne optuže da je mađarska vojska prošla kroz Srbiju sa njegovim pristankom, despot je odmah dostavio sultanu, koji se nalazio pod Krojom u Albaniji, sve vesti koje je znao o snazi i kretanju mađarske vojske. Hunjadi, ljut zbog despotova ustručavanja, dopustio je da se njegova vojska, na prolazu za Kosovo, ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji, tražeći hranu za sebe i za stoku. Hunjadi je pošao protiv Turaka na Kosovo po svoj prilici stoga što je bio obavešten da se sultan sa svojom vojskom nalazi u Albaniji i da mu otuda hita u sretanje na tom klasičnom polju tursko-hrišćanskih obračuna, najpogodnijem za razvoj veće vojničke snage. U trodnevnoj bitci 17.—19. oktobra mađarska vojska je pretrpela strahovit poraz. U strašnoj borbi pogiboše, među ostalim vitezovima, Janoš Sekelj, Hunjadijev sestrić, proslavljen u narodnim pesmama kao Banović Sekula, i hrvatsko-dalmatinski ban Franjo Talovac. U narodu je ta mađarska pogibija ostala zapamćena sve do danas u poznatoj uzrečici: »Stradao kao Janko na Kosovu«.
254
Razbijena mađarska vojska prsla je na sve strane. Najveći deo vraćao se u begstvu preko Srbije. Srpske vlasti beguncima nisu pravile smetnja, pored svih šteta koje su im Mađari naneli prilikom svog ranijeg prolaska. Za te štete despot je činio odgovornim njihova vođa, samoga Hunjadija, pa ga je stoga dao na prolasku uhvatiti i zatvoriti. Ne može se danas jasno utvrditi da li je staroga despota navela na taj nimalo politički postupak žeđ za osvetom ili težnja da se i na taj način opravda pred Turcima. Ali, u svakom slučaju postupak nije bio dobar i doneo je njemu samom više neprijatnosti nego što bi mogla biti korist od njega. Na despota je bilo već i ranije dosta povike, kad je god. 1444. napustio saveznike. Poraz na Varni, kao i ovaj na Kosovu, pripisivani su dobrim delom njegovom držanju. U očima Mađara on je smatran kao izdajnik, i ovaj postupak prema Hunjadiju mogao je samo da pojača opšte ogorčenje protiv njega. Nije bilo teško predvideti da će Hunjadi, ako ostane živ, ili posle njega njegovi prijatelji u Ugarskoj naći načina da se svete despotu i Srbima za ovu meru. Turcima ovim postupkom despot nije, isto tako, ugodio do kraja, jer im nije izdao Janka; oni su i dalje imali izvesnog razloga za sumnju da Đurađ neće da kida sve veze sa Mađarima i da im, prema tome, nije potpuno pouzdan. I kod naših ljudi bilo je osude despotova postupka; u dalmatinskim bugaršticama nazivaju Đurđa pravom »nevjerom«. Ugarski staleži rešili su odmah, krajem novembra, da Hunjadija izbave iz Despotovine, nudeći Đurđu novčanu otštetu od 100.000 dukata i obećavajući mu pomoć protiv neprijatelja. Da se sve lepo izgladi bi čak rešeno da se despotova unuka Jelisaveta, kći Ulriha Celjskoga, uda za jednog Hunjadijeva sina i da taj sin ostane kao talac u Srbiji, dok se sva ova utanačenja ne izvrše. Sam Hunjadi, protiv koga se beše digla jaka opozicija u Mađarskoj, okrivljujući ga za poraze kod Varne i Kosova, nije spočetka ustajao protiv despota, jer mu je trebalo njegovo posredovanje za mir sa Turcima. Kada je mađarski sabor odbio predloge za mir, koje beše izneo despot, ovaj se odreče daljeg rada u tome pravcu i tim još više izazva srdžbu i optuživanje Mađara. Da se Janko Hunjadi i Mađari neće držati primljenih obaveza prema despotu i da će ih oglašavati za iznuđene bila je stvar koja se mogla očekivati od onoga časa kad im despotova saradnja ne bude više trebala ili kad on ne ushtedne da manje više izvršava njihovu volju. I doista, mađarski sabor i sam papa Nikola V svojom bulom od god. 1450. oslobodiše Hunjadija dane obaveze i zakletve, smatrajući despotov postupak kao ucenjivački. Odmah potom oduzeo je Hunjadi despotu dobra u Ugarskoj. Pisma starog despota iz te godine puna su prkosa i čak ponegde i pretnje, koja je, verovatno, iskreno mišljena, ali koja je bila bez mogućnosti da se ostvari. Ovim sukobom između despota i Mađara koristio se odmah i bosanski kralj Tomaš i početkom god. 1450. poseo je Srebrenicu. VI. SULTAN MEHMED OSVAJAČ. 1. Sultan Mehmed II prema despotu Đurđu. — 2. Pad Carigrada. — 3. Turska ofanziva protiv Srbije. — 4. Odnosi između Srba i Mađara. Sukobi između despota Đurđa i Mihaila Silađija. — 5. Srpski sporazum sa Turcima. — 6. Bosna prema Turcima i Mađarima. Sa novim turskim sultanom Mehmedom ili Muhamedom II, koji je 4. novembra god. 1451. nasledio svoga oca Murata II, istorija Balkanskoga Poluostrva dobija nov sadržaj. Turska ofanzivna snaga, razvijana dosad samo na mahove, stiče za njegova
255
vremena pun razmah. Veoma obrazovan, znajući nekoliko jezika, a među njima i naš, čovek širokih shvatanja i oštre inteligencije, čvrst u namerama i odlučan da ih izvede, često bezobziran i istočnjački svojevoljan, Mehmed el Fatih, »Osvajač«, nastavlja, u velikim potezima, početo delo svojih prethodnika, a naročito dvojice Murata. On kida sa tradicijom dotadanjih turskih kompromisa sa balkanskim hrišćanskim vladarima, koji su priznavali tursku vrhovnu vlast, a u isti mah radili protiv nje, tražeći gde god su mogli zaštite i podrške protiv svojih gospodara. On hoće čistu situaciju, nesumnjivu tursku vlast. Njegov je ideal moćno Osmansko Carstvo, koje bezuslovno gospodari celom Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom. Mehmed nije bio načelno antihrišćanin; naprotiv, baš je većinu poslova svršavao sa njima i preko njih, držeći ih često na najvažnijim mestima; ali, tražio je da hrišćani i njihove države, kao u staroj rimskoj imperiji, uđu u njegov državni organizam, što je ustvari značilo za njih odricanje od svojih glavnih državnih tradicija i gubljenje svake sopstvene inicijative. Za vlade sultana Mehmeda II znatan ugled uživa srpska princeza, sultanija Mara, žena u haremu njegova oca i Mehmedova umna vaspitateljka. Mehmed je prema njoj uvek pokazivao izvesnu pažnju, za koju su znali svi koji su pratili prilike na turskom dvoru. Stoga se s početka Mehmedove vlade i Marinom ocu, despotu Đurđu, počelo ukazivati izuzetno štovanje od ljudi i oblasti koji su imali posla sa Portom. Sam sultan vratio je Srbiji preko Mare Toplicu. I bosanski kralj, na posredovanje Dubrovčana, vrati zauzetu Srebrenicu (jula god. 1451.). Čak se i Mađari rešiše da poprave svoje odnose sa despotom i 7. avgusta god. 1451. sklopiše sa njim nov mir. Tada je objavljena i veridba Jelisavete Celjske sa Jankovim sinom Matijom. Despotovim posredovanjem došlo je, najzad, 6. februara god. 1452., do trogodišnjeg mira između Turske i Ugarske. Jedino zadugo nije mogla da se nađe osnova za mir između despota i Mletačke Republike. Za despota se pogoršalo stanje u Zeti od leta god. 1451., kad je Mlečanima uspelo da mitom pridobiju Stevana Crnojevića i kad on postade njihov kapetan u gornjoj Zeti. Aktivan i hrabar, Stevan je pokorio izvesna plemena, kao Paštroviće, Ljuštičane i dr., i potpuno je razbio dve despotove vojske tokom god. 1452. Ali, iduće godine despotovi ljudi postižu izvesne uspehe i posedaju Žabljak, glavni grad Crnojevića, što nagoni Stevana ne da se pokori svom srpskom gospodaru, nego da se još jače pribije uz Mlečane. Ovi su ga i održali i pomoću njegovom privukli posle na svoju stranu i neka druga plemena. Raniji slučaj hercega Stjepana, kao i ovo odmetanje Crnojevića u Zeti od vlasti despota Đurđa, pokazuju najbolje koliko naša feudalna gospoda u svojim postupcima nisu bila rukovođena gotovo ničim drugim nego samo vlastitim interesima. Osećanje nacionalne solidarnosti uopšte ne postoji; za tadašnja vremena to je još nerazvijen pojam; čak nije mogla da prodre u sve krugove ni svest o potrebi verske solidarnosti, mada je čitavo jedno stoleće propovedan rat protiv Turaka u ime odbrane ugroženog hrišćanstva. Čak ni despot Đurađ, čija je mladost puna ličnih skretanja, nije ni u dubokoj starosti, pored toliko iskustava, našao načina da izravna razmirice sa bosanskim kraljem. Snaga se tako često rasipa u uzajamnoj borbi, koja, i kad se završi uspehom, ne donosi nikad više od malih lokalnih koristi. Moralne štete bile su, međutim, nedogledne. U ime kojeg ideala mogu takvi gospodari povesti svoje podanike u borbu protiv napadača? Šta te podanike veže u intimniju zajednicu sem pritiska sile njihova gospodara dok je u snazi? Kad se protiv svoga kralja ili despota dižu samo radi svoje koristi pojedini oblasni gospodari, zašto da se i protiv tih gospodara ne dižu njihovi knezovi i vojvode? Petnaesti vek naše istorije je vek rasula, i to rasula u času kada se pred očima naših ljudi, gotovo kao školski
256
primer, podiže jedna država u kojoj tako jasno dolaze do izraza jedna volja, jedan cilj i jedno osećanje da se stvori, izgradi i održi jedna država. Pred konstruktivnim Turcima klala se i cepala destruktivna jugoslovenska vlastela, jer u svojoj sebičnosti nije osećala da razbijajući već stvorene svoje države ustvari podriva i svoj vlastiti položaj. Prvi otsudni udarac sultana Mehmeda II bio je uperen protiv Vizantije. Od početka god. 1452., izazvan jednim nepromišljenim postupkom cara Konstantina XI, naredio je sultan sistematsko opsađivanje Carigrada, a od 5. aprila god. 1453. vodio je sam sve poslove oko konačnog osvajanja tada najveće evropske prestonice. U njegovoj ogromnoj vojsci, čiji se broj cenio na 150.000 ljudi, nalazio se i srpski pomoćni odred od 1500 boraca, koje je despot kao vazal, svakako teška srca, poslao sultanu. Taj odred vodio je vojvoda Jakša, rodonačelnik slavne kuće Jakšića. Carigradska posada držala se hrabro; naročito se lepo poneo poslednji vizantiski car Konstantin, koji je, po majci, imao srpske krvi. Pri opštem jurišu na grad, izvedenom 29. maja g. 1453., on je poginuo, boreći se do poslednjega zamaha, ne hoteći ni pod koju cenu da preživi slom svoga carstva i pad svoje prestonice. Sultan izreče zahvalnu molitvu Bogu u sjajnoj Aja Sofiji, koja odmah bi pretvorena u džamiju, i oglasi stari carski grad kao prestonicu svoga carstva. Sa turskom vlašću u njemu i na Balkanu počinje nov period istorije, koji donosi nov sastavni elemenat u civilizaciju stare rimsko-hrišćansko-jelinske Vizantije, koji je, u isti mah, i izvestan nastavak njen, ali i njena negacija, jer stvaranje ne ide ni u približno istoj srazmeri sa uništavanjem. Posle pada Vizantije brzo su došle na red i ostale hrišćanske države na Balkanu. Kao omađijane ptice pred zmijinim pogledom, one su se zbunile i nisu mogle nikako da nađu dodirne tačke između sebe, ni da postave jednu liniju zajedničkog rada. Despot Đurađ je već bio duboko ostareo i od njega se teško mogla očekivati neka nova inicijativa. Bosanski kralj Tomaš lomio se između Mađara i Turaka i, mada inače čovek od izvesne energije, nije zadugo znao da se snađe; naročito zadugo nije umeo da nađe dodira sa Srbijom. U ovo vreme najaktivniji je bio herceg Stjepan, redak cinik u našoj prošlosti, svojevoljan, sebičan, ali darovit, vešt i brz na odluci. On se potpuno držao Turaka i pomoću njih je mislio da ostvari svoje političke i privredne planove. Da proširi svoje primorsko područje, u kojem se Tvrtkov grad Novi sa planom razvijao kao takmac Dubrovnika i Kotora i koji je po svom novom zaštitniku dobio i dosada zadržao ime Herceg-Novi, Stjepan je god. 1451. hteo da preotme od Dubrovčana Konavlje, i stoga je ušao sa njima u rat. Možda bi u tom ratu ostao i konačni pobednik da mu nije njegova ljubavna avantura sa jednom Florentinkom, koja je sa jednim trgovačkim društvom došla u njegovu zemlju, izazvala rascep u porodici, i inače ne naročito moralnoj, i dovela do građanskog rata. U taj, u svakom pogledu sablažnjivi, rat, prepun spletkarenja svih vrsta, umešali su se manje-više aktivno svi susedi, trošeći narodnu snagu i energiju za niske i problematične ciljeve. Besplodni rat završen je god. 1454. za hrišćane stanjem kakvo je bilo i pre njega. Turci su, međutim, za vreme njegova trajanja znatno proširili svoj uticaj. Sin mudrog skopljanskog namesnika Isak-bega, koji je od god. 1439.. do god. 1444. upravljao i Srbijom, hrabri Isa ili Esa-beg, proslavljen u borbi protiv Hunjadija na Kosovu, dolazio je za vreme toga rata u Hercegovinu, obaveštavao se tu o prilikama i živo uticao na događaje pomažući hercega. Od ovog vremena, uživajući potpuno poverenje svoga gospodara, Isa, osnivač lepih džamija u Skoplju i u Sarajevu, vodi glavnu reč u zapadnoj balkanskoj politici, postaje zapovednik »Slavonije« i ličnost o čije se prijateljstvo ljudi otimaju.
257
Pokorivši Vizantiju, sultan se odmah obrnuo i protiv Srbije. Sve do danas nije tačno utvrđeno zašto je sultan iznenada promenio svoje držanje prema despotu i zatražio od njega predaju izvesnih gradova, — pominju se čak Golubac i Smederevo. Koliko mi znamo, povod za turski napad nije dan sa srpske strane. Možda je pad Carigrada izazvao kod Srba nešto jače približavanje Mađarima, a možda je sultan, ponesen jednim uspehom, brzo zaželeo da postigne i drugi, naoči dosta lak. Vizantiski pisac i savremenik Mehmedov Kritovul govori o velikom bogatstvu Srbije, naročito u zlatu i srebru koje tamo kao da teče, i nalazi da ga je ono »više svega« povuklo da započne neprijateljstva. Ali, ovoga puta prevario se. Mađari su se odazvali despotovu pozivu kad su Turci navalili na Srbiju i počeli da je »rasipaju«. Despot sam sa svojom porodicom prešao je 26. juna god. 1454. u Mađarsku, da se spase i da tamo lično potakne ljude na što življu pomoć. Doskora je doista izveden hrišćanski protivnapad. Sultan, nedovoljno pripravljen, povukao se u Bugarsku, dok su Mađari, kod Kruševca, 2. oktobra god. 1454., ujedinjeni sa Srbima, razbili tursku posadnu vojsku, pa se, u smelom zaletu, preko Niša, Pirota i Vidina vratili natrag. U borbama sa sultanovom vojskom ove godine neobično se proslavio vojvoda Nikola Skobaljić u kraju oko Leskovca i Vranja, koji je, boreći se i podlegavši protiv nadmoćne sile, svojim junaštvom zadivio i samoga neprijatelja. On je prvi od srpskih junaka kao zarobljenik nabijen na kolac, kako će posle izdisati dobar deo naših boraca vođa kad padnu Turcima u ruke. Sultan je nastavio rat i idućih godina. 1. juna god. 1455. palo je pod udarcima njegove silne artiljerije Novo Brdo. Ljut sultan pobio je gradsku vlastelu; 320 mladića bi odvedeno u janičare, a 700 žena i devojaka razdeljeno Turcima. Šireći strah ispred sebe, sultan se posle ovoga uputio prema Kosovu i Metohiji, osvojivši sve glavne gradove toga područja sa Lipljanom, Prizrenom i Bihorom u Zagorju. Zeta, koja usled tog turskog osvajanja bi otsečena od ostale Srbije, i kojoj Turci uzeše Medun, priznade u većini mletačku vrhovnu vlast. U manastiru Vranjini, 6. septembra god. 1455., zakleše se na vernost duždu Nikšići, Bjelopavlići, Piperi, Lužani, Kuči, i sem njih još neka albanska plemena. Pad Carigrada izazva u Evropi zaprepašćenje, mada se mogao očekivati već od duže vremena. On izazva i ponovan interes za Balkan i za Turke, naročito u zemljama srednje Evrope, gde se opasnost od njih mogla bliže uočiti. Stari despot, kome je neočekivani napad Turaka na Srbiju porušio sve tradicije i kombinacije vođenja srpske politike tako da Srbija ostane neutralna i podjednako lojalna i prema Turcima i prema Mađarima, našao se ponovo u središtu borbene akcije. Njegova politika pokazala se kao nemoguća. Po svom geografskom položaju, u borbi između Mađara i Turaka, Srbija nije mogla ostati neutralna ni sada, kao što nije mogla ni u XII veku u borbi između Vizantije i Mađara. Turcima je Srbija trebala kao sigurno područje preko kojeg mogu operisati nesmetano u svom prodiranju iz vardarske i moravske doline u dunavsku. Srbija koja nije potpuno pouzdana, koja želi da očuva mogućnost izvesnih samostalnih odluka, i koja nije voljna da svoje područje stavi na raspoloženje sultanu i njegovoj vojsci kad im god to zatreba, pretstavljala im je smetnju, koju je trebalo ukloniti. Kada despot nije pristao da bude bezuslovno uz sultana, sultan je smatrao da je rešen obzira prema njemu i da za svoju državu može prvduzimati mere koje su joj potrebne za dalje napredovanje. Mađari opet, pored svih poslednjih sukoba sa despotom, nisu hteli da lako upuste Srbiju. Ona im je trebala radi njih samih. Srbija je sad pretstavljala za njih neku vrstu pretsoblja njihove sopstvene kuće; ako Turci zavladaju Srbijom, pred njima su poluotvoreni ulazi u samu Mađarsku. Despot bi, možda, politički bolje prošao da se oslonio potpuno na Turke; ali,
258
protiv toga bunili su se državna tradicija Srbije i osećanje hrišćanske solidarnosti. Despot je pristajao da po nevolji bude vazal turski, ali ne i sultanov namesnik u sopstvenoj državi. I stoga je ponovni sukob bio neminovan. Osećajući to, despot se opet približio Mađarima, tražeći pomoć njihovu i njihovih prijatelja za dalje borbe. I ovoga puta, kao i god. 1443., našao je vatrena pomagača u jednom sveštenom licu. To je bio franjevac Ivan Kapistran govornik retkih sposobnosti. Zahvaljujući njemu i još uvek nesalomivo borbenom Hunjadiju stvorilo se u Mađarskoj jako raspoloženje za rat sa Turcima. Zaneseni i u svom propagatorskom oduševljenju ne baš mnogo kritični Kapistran dostavljao je u Rim Hunjadijeva uveravanja kako bi sa 100.000 pravih boraca ne samo postigao to da se u Evropi ne bi našlo mesta »gde bi mogao Turčin skloniti glavu«, nego da bi mogao pomišljati čak i na osvajanje Jerusalima. Druge evropske države nisu se, iz različitih uzroka, mogle odlučiti da se protiv Turaka obrazuje jedan moćniji savez, mada su se za nj zalagale nekolike krupne ličnosti; stoga su pedesetih godina XV veka glavne borbe za hrišćansku Evropu vodili Srbi i Mađari. Koliko su one bile teške po Srbe kazuju rečito savremeni dubrovački izveštaji. Jedan izveštaj od 8. avgusta god. 1454. govori da je čitavo područje između Save i Dunava popaljeno, opljačkano i opustošeno; postupano je sa takvim besnilom i sa takvom žestinom »da se ne vidi ništa drugo nego kako se suši hrišćanska krv«; muška čeljad od četrnaeste godine gine, a deca i žene odvode se u roblje. Ali, u to tako teško vreme odnosi između Srba i Mađara behu prilično otrovani. Mađari nisu zaboravili despotu njegovo držanje u nedavnoj prošlosti, a Srbi su opet mislili da njihovo stradanje dolazi poglavito zbog njihovih veza sa Mađarima. U tome su ih naročito podržavali Turci i čitav niz turkofilskih prijatelja u Srbiji, koji su tražili politiku iskrenijeg naslona na sultana. Krajem god. 1455. došlo je čak do jednog napada despotovih ljudi na beogradskog zapovednika Mihaila Silađija, koga narodne pesme zovu Svilojevićem, i do pogibije Mihailova brata Ladislava, na što je, kao odgovor, sledio mađarski napad na despota Đurđa u Kupinovu i zatvaranje despotovo u beogradskoj tvrđavi. Mađarski kralj naredio je, istina, odmah da se despot oslobodi svih obaveza koje beše primio da bi se izbavio iz Silađijevih ruku, ali nije mogao istrti tragove mržnje i nepoverenja koje su takvi postupci ostavljali na obe strane. Koliko se taj događaj dojmio Srba vidi se najbolje po tome što ga je zabeležilo 25 naših letopisa, neki čak sa navodom da je despot tom prilikom i poginuo. Neuspeh obrazovanja hrišćanske lige uticao je na despota, pa je pokušao da dođe opet u veze sa sultanom; ovaj sukob delovao je na nj još više. Krajem god. 1455. pošla su njegova dva poslanika sultanu. Sultan Mehmed je pokazivao sklonost za pregovore. Hteo je, svakako, da izmirenjem sa Srbijom, koliko od toga zavisi, spreči stvaranje hrišćanske lige, da zbuni Mađare, i da, vojnički, dobije više slobode u svojoj ofanzivi protiv njih. Stoga priznade despotu Srbiju severno od Kruševca, a južni njen deo zadrža za sebe. Na toj osnovi sklopljen je mir, prvih nedelja god. 1456. Ali, do pravog sporazuma ipak nije došlo. Kad je sultan u leto iste godine preko despotove zemlje krenuo na Beograd, nastali su novi sukobi. Turci su hteli da u borbi iskoriste povoljne strateške tačke srpskoga područja, naročito na dunavskoj liniji, radi lakšega prelaza preko reke, a despot se, pun nepoverenja, tome opirao. Stoga se i sam pridruži mađarskoj odbrani. Jedan deo turske vojske pokušao je da otme Smederevo; ali, nije uspeo. Glavna turska vojska, sa sultanom na čelu, pala je, međutim, oko Beograda, praćena sa 200 lađa, koje su stigle Dunavom. Opsadne topove dao je sultan za ovu priliku izliti u Skoplju. Mađari su se dobro spremili
259
za odbranu, i pod vođstvom Janka Hunjadija i Ivana Kapistrana s uspehom su odbijali tursku opsadu i glavni juriš, izveden 21.—23. jula god. 1456. Javljajući mađarskom palatinu o toj svojoj pobedi, Hunjadi piše da su Turci tako bombardovanjem razrušili gradske bedeme »da sam grad možemo nazvati ne gradom nego poljem«. U odbrani su se vrlo hrabro držali i Srbi, čiji su strelci stekli naročito priznanje. Prilikom ovoga napada bi ranjen i sam sultan, koji odmah potom naredi naglo povlačenje. Hunjadi je bio toliko uveren da je poraz turski katastrofalan da je u pomenutom pismu palatinu od 24. jula god. 1456. tvrdio kako ne bi bilo nikad lakše osvojiti celu Mehmedovu državu kao posle ove turske pogibije. Nu, hrišćani se ovom pobedom nisu mogli koristiti. U vojsci turskoj behu izbile razne boleštine, koje domalo zaraziše i hrišćansku posadu u Beogradu. Naročito je kosila kuga. Od nje umreše uskoro, među mnogobrojnim narodom i vojnicima, i oba branitelja Beograda, Janko Hunjadi i Ivan Kapistran, koga je katolička crkva uvrstila u svetitelje. Smrt Hunjadijeva izazva potom dugu zabunu među Mađarima. Njegov sin Ladislav nastojao je da u državi za sebe održi očev ugled i položaj i došao je zbog toga u neprijateljstvo sa Ulrihom Celjskim, tada najmoćnijim velikašem ugarskog kraljevstva a i Hrvatske, kojoj u ovo vreme beše ban. U Beogradu, 9. novembra god. 1456., na oči kraljeve, ubiše Hunjadijevi ljudi grofa Ulriha, despotova zeta, i zatreše njegovu porodicu. Kralj je posle osvetio tu smrt, naredivši da se ubije i Ladislav Hunjadi. To sve, razume se, izazva u zemlji velike meteže i onesposobi Mađarsku za izvesno vreme za svaku ozbiljniju ofanzivu protiv Turaka. Posle svega ovoga stari despot, ogorčen i uvređen, videći dobro da od hrišćanske pobede neće biti nikakvih težih posledica za Turke, odluči da se sa sultanom izmiri, potpuno i iskreno. U Carigradu su, posle poraza, bili mekši, a sem toga verovali su ovog puta da u Srbiji doista prevlađuje antimađarsko raspoloženje. Nu, stari despot nije dočekao vest o sklopljenome miru. Umro je u dubokoj starosti, 24. decembra god. 1456., iste godine kad i njegov dugogodišnji saradnik i protivnik Janko Hunjadi. Đurđev naslednik postade njegov najmlađi sin Lazar, jer su mu oba starija sina, Grgur i Stevan, bili oslepljeni po naredbi sultana Murata II, god. 1441. Lazar je bio mezimac Đurđev, za koga je on mnogo radio; koga je, kako smo videli, kandidovao čak za mađarski presto; i koga je, još za života, prilikom njegove ženidbe, proglasio savladarem. Despotova ponuda za mir primljena je u Carigradu povoljno i 15. januara god. 1457. došlo je do sporazuma. Lazar je dobio sve očeve zemlje sem bogatog Novog Brda, na koji je sultan odavno bacio oko. Godišnji danak Srbije bio je nešto smanjen i iznosio je 40.000 dukata. Zato je Lazar, u osnovi, vodio turkofilsku politiku; na Mađare ne samo što se nije oslanjao, nego je sa njima, za svoje kratkotrajne vladavine, još i ratovao. Sem u Srbiji, sultan Mehmed je nastojao da stvori čistu situaciju i u Bosni. Kralj Tomaš je važio dugo kao štićenik Hunjadijev. Mada je Tomaš bio nezakoniti sin kralja Ostoje, Hunjadi ga je pomagao da dođe do bosanskoga prestola, samo da bi se sprečio dolazak Ulriha Celjskoga; po tom ga je pomagao i docnije. Bosanski kralj je stoga Hunjadiju lično plaćao godišnji »danak« od 3.000 dukata za učinjenu uslugu. Posle god. 1448. ti odnosi znatno hladne, očevidno stoga što Tomaš nije učestvovao u ekspediciji Jankovoj i što je pokazivao težnje da svoju politiku koliko može vodi samostalno. Po staroj mađarskoj metodi, Hunjadi je u maju god. 1451, čak optuživao papskoj kuriji bosanskoga kralja da nije dovoljno pouzdan, da ne drži obećanja i da ne goni oštro jeres u
260
svojoj zemlji. Na papskoj kuriji imali su, međutim, o Tomašu sasvim drugo mišljenje, i ova tužba mu sad nije mogla da škodi. Tamo se znalo, a uskoro su dani i novi dokazi za to, da kralj goni svoje podanike nekatolike koliko može i sme u ovim opasnim vremenima, ali da uvek nema uspeha. Događalo se čak da su mu pojedini velikaši, kad se radilo o napadu na kog njihovog verskog druga, prosto otkazivali poslušnost. Kad je god. 1451. došlo do izmirenja sa despotom Đurđem, molio je Tomaš despota da ga preporuči na Porti, kako ne bi imao neprilika sa te strane. I doista, do god. 1454. on je, kao i despot, bio ostavljen na miru. Sada je sultan zatražio i od Tomaša da mu preda četiri svoja tvrda grada, među kojima se bistrički, nedaleko od Lijevna, nalazio na samoj granici Dalmacije. Turski gospodar, »krajišnik«, nalazio se već od god. 1436. u Vrhbosni, u srcu stare bosanske države i nedaleko odatle u gradu Hodidjedu. Kao despot Đurađ i kralj Tomaš odbi turske zahteve, nadajući se prvenstveno u pomoć papske kurije, čiju je snagu precenjivao u svoj svojoj političkoj aktivnosti. Papska kurija pokazivala se prema Bosni moćna kad se služila mađarskom državom kao svojim mandatarom; sama, ona nije mogla mnogo da učini, ni da u času nevolje dovoljno priskoči u pomoć. Papa je 30. aprila god. 1455. primio pod svoju zaštitu bosanskoga kralja i njegovu državu, obećavajući mu ne samo pomoć no i proširenje. Na kuriji se u to vreme verovalo da će uspeti stvaranje hrišćanskoga saveza i da će u tom savezu, posle uspeha, kurija, po svom velikom ugledu, voditi glavnu reč. Glasovi o tome hrišćanskome savezu behu zaplašili i dotle Turcima odanog hercega Stjepana, pa je i on tokom iste godine poveo pregovore sa Mlecima o sklapanju saveza. Bosna se ovih godina nalazila u povoljnijem položaju nego Srbija. U borbama između Mađara i Turaka put preko nje bio bi suviše zaobilazan, i stoga je izbegavan. Njim su se sa vremena na vreme služili samo manji odredi za demonstrativne ispade, a ne velike armije kakve su bile one koje je vodio sultan dolinom Morave. Bosna i strada daleko manje i ređe nego Srbija. Kralj Tomaš stoga ne dolazi u onako teške situacije ni prema Turcima ni prema Mađarima, kao despot Đurađ, kad im odriče saradnju ili kad se ustručava da im dozvoli prolaz preko svoga područja; on čak vešto izbegava i da učestvuje u ratnim pohodima ovoga vremena. Za vreme mađarskih sukoba između Hunjadija i Celjskih, on isto tako nije neposredno zainteresovan, mada je naginjao prvima, bojeći se da Ulrih, koji je već bio ban hrvatski i koji se spremao da se učvrsti i u Dalmaciji, ne pokuša ostvariti pravo svojih predaka i na Bosnu. Taj moćni magnat bio je do jeseni god. 1453. najsilniji čovek u Ugarskoj i kandidat jedno vreme za češkog kralja. Od god. 1453. Ulriha potiskuje Hunjadi, od čijih naslednika i gine tri godine docnije. VII. PAD SRBIJE. 1. Politika despota Lazara. — 2. Politika kralja Tomaša. — 3. Spajanje Bosne i Srbije. — 4. Pad srpske despotovine. Tri godine koje je Srbija preživela posle smrti despota Đurđa ispunjene su strasnim unutarnjim krizama. To su bili grčeviti trzaji jednog još uvek neiscrpenog organizma, koji je bio osuđen da umre. Despot Lazar, koji nije uživao simpatije ni savremenika ni potomstva, ne izgleda da je imao mnogo političke mudrosti. Njegovo naslanjanje na Turke bila je politika koja se mogla ne samo razumeti, nego i braniti. Ali,
261
nije bilo razumljivo njegovo uplitanje u mađarske međusobice, osvajanje mesta i oblasti na mađarskom području i trošenje snage na poslove za koje se moglo predvideti da Srbiji neće doneti ništa drugo nego nove i potpuno nepotrebne udare. To njegovo držanje izazvalo je i u samoj Srbiji jačanje partiske podvojenosti i gotovo neprijateljski stav između dve glavne stranke: turkofilske i mađarofilske. Glavni pretstavnici prve stranke behu sultanija Mara, brat joj Grgur, Toma Kantakuzen i stara despotica Jerina. Naročitu ulogu ima u to vreme u Srbiji Mihailo Anđelović, već pominjani potomak epirske dinastije Anđela. Mihailo je imao visoke činove u Srbiji i na dvoru despota Đurđa i posle njegove smrti; od god. 1445. bio je veliki čelnik. U isto vreme bio je rumeliski beglerbeg njegov rođeni brat Mahmud, koji je kao dečak dopao u tursko ropstvo i svojom vrednošću i zbog porekla dostigao tako visok čin. On je bio i pesnik, pod pseudonimom Adni, i mnogo hvaljen u Turaka. Braća su opštila međusobno, i Mahmud je znatno uticao na Mihaila da se Srbi u svojoj politici drže Turaka odano i bez kolebanja. Drugu stranku vodili su slepi Stevan, Lazareva žena Jelena i, kako se čini, najveći deo sveštenstva. Kako Lazar nije imao muške dece, nego samo kćeri, to je Jelena, hoteći da obezbedi presto kćerima pomoću nekog hrišćanskog princa, unosila u tu načelnu borbu svu strast jedne ambiciozne majke. To je bio razlog da se stao kolebati i njen muž, despot Lazar. U Mađarskoj je 1457./58. besneo građanski rat. Protiv kralja Ladislava Posmrčeta borila se stranka pristalica Hunjadija i Mihaila Silađija. Teško je bilo despotu Lazaru odoleti iskušenju i ne ući u borbu protiv svojih porodičnih neprijatelja, i to tim pre što su oni bili i protivnici zakonitoga kralja. Verovatno su Lazara na taj korak savetovale i turkofilske pristalice, želeći da Srbija tako pomuti sve veze sa Mađarima. Lazar se odazvao tim sugestijama, prešao je sa vojskom Dunav, uzeo Kovin i pošao na dalja osvajanja, dok ga, u maju god. 1457., nije kod Tamiša potukao Mihailo Silađi. Despota Lazara opteretilo je predanje strahovitom optužbom da je otrovao svoju majku. To se kazivanje ne da danas ničim utvrditi. Tačno je samo ovo: da su još one noći kad je umrla despotica Jerina, 3. maja, naglo pobegli iz Srbije sultanu Grgur, Mara i Toma Kantakuzen. Srpski letopisi baš izrično upotrebljavaju glagol pobegli. Očevidno je da je bio posredi neki težak sukob, i to, sudeći po licu kome su članovi srpske dinastije pobegli, sukob je bio koliko porodični toliko i politički. Savremeni Kritovul, koji je svoje istorisko delo radio u Carigradu, optužuje Lazara uopšte kao čoveka koji je svojim roditeljima priredio nekoliko teških scena nezahvalnosti i bezobzirnosti. On priča da je i sama Jerina pošla da beži, pa je Lazar stigao i zadržao. U svakom slučaju, ta teška porodična scena, izvedena pred celim narodom, bila je samo dokaz više o bezobzirnosti vladajućih krugova prema visokim moralnim zahtevima i kvalitetima koji se u ovako kritičnim vremenima traže pre svega, da bi se u odlučnom času moglo na osnovu njih apelovati na velike žrtve podanika. Uplašen tim begstvom, naročito kad je dobio vesti da je sultan begunce lepo primio, despot Lazar je pazio da se čim bilo ne zameri Turcima, da ne bi izazvao njihov gnev protiv sebe. Stoga je u jesen god. 1457. pomagao tursku akciju u Banatu, mada je bio svestan da će se tim zameriti Mađarima obeju stranaka. To je bilo i poslednje njegovo delo. 20. januara god. 1458. despot Lazar bio je već pokojnik. U isto vreme zapažaju se izvesni znaci kolebanja i u politici bosanskoga kralja Tomaša. Sultan Mehmed II spremao je neke veće vojničke akcije i od početka god. 1457. počeo je slati u Bosnu veće grupe radnika da mu pripremaju mostove na Savi. Broj tih radnika bio je veliki; samo u jednoj partiji, koja je stigla krajem januara, njihov broj iznosio je na 8000 ljudi. Sultan je, naravno, tražio i od bosanskoga kralja podložničku
262
ispravnost i kao garantiju za to predaju izvesnih gradova. Kralj se i dalje držao pape, koji ga je sokolio i koji mu, u znak svoje stalne pažnje, beše poslao krst i svoju zastavu. Uz kralja se nalazio izvesno vreme umni i moćni i veoma uticajni kardinal Karvajal, koji beše poslan u Bosnu sa naročitom misijom da bdi nad Tomašem i da ga bodri i da papsku vlast proširi u oblastima »nepouzdanih« šizmatika i jeretika. Kraljev tast, herceg Stjepan, prateći prilike u Mađarskoj, Srbiji i susednoj Zeti, nastavio je svoju staru turkofilsku politiku. Vešt, i uvek spreman da se okoristi tuđom nevoljom, on se spremao da u Dalmaciji dobije jedan deo davno žuđenoga nasledstva banova Talovaca, koje je posle pogibije Ulriha Celjskoga ostalo bez gospodara. Matko Talovac, Korčulanin, koji je svojom veštinom i hrabrošću ušao u milost kralja Sigismunda, beše god. 1435. imenovan za slavonskoga bana. Godinu dana potom, slomivši Ivana Frankopana, on je dobio imanja kneza Nelipića i postao ban Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. Sa Matkom se digoše i njegova braća Petar, Franko i Ivan. Dalmatinskim i hrvatskim banom postade god. 1438. Petar, lično daleko manje vredan od starijeg brata. Obogaćeni, sa velikim posedima u Hrvatskoj, Slavoniji i Bosni, oni su bili jedno vreme najsilniji velikaši slovenskog juga. Posle Matka († god. 1444.) Petar nije mogao da očuva ni ugled ni značaj porodice. Njegovi protivnici behu grofovi Celjski i knezovi Frankopani, a nije mu bio prijatelj ni kralj Tomaš. Celjski počeše odmah osvajati najpre njihova dobra u Slavoniji, a ostali napadoše na ona u Dalmaciji. Za hrvatsko-slavonskog bana bi već god. 1446. imenovan Ivan Sekelji (banović Sekula) i protiv Petra i protiv Fridriha Celjskog. Već god. 1445. Petar je bio toliko pritešnjen da je u nevolji bio spreman predati Mlečanima sve svoje područje samo da ga oni zaštite kao svoga plemića. Da je to bilo neprijatno bosanskome kralju i da je on to stavio do znanja Mlecima, razume se samo po sebi. Ovi behu još ranije preoteli Omiš i Poljica. Dalja osvajanja bila bi očito na bosansku štetu. Jer cetinski i kliški kraj i gradovi Knin i Ostrovica behu za Bosnu važna mesta, i nije joj moglo biti svejedno ko će tu da se učvrsti. Prirodni put bosanske ekspanzije prema moru vodio je baš na tu stranu; na Neretvu je izlazio samo Hum. Ali, do tog ustupanja nije došlo u taj mah. Janko Hunjadi, iako nezadovoljan banom Petrom, imao je ipak prečih briga nego da se sam nosi sa njim. U strahu, Petar je tada sa kraljem Tomašem počeo pregovore da mu ustupi svoju oblast, a ovaj njemu da dade neki svoj grad u Bosni. Kralju Tomašu, međutim, nije bila prijatna nikakva tešnja Petrova saradnja sa Mlecima. Protivnosti između kralja i Mletačke Republike pojačaše se još više kad ova, kao saveznik hercega Stjepana, za vreme rata od god. 1451.—1454., posede celu Krajinu između Cetine i Neretve, i kad kralj ne uspede da to posedanje osujeti. Između bana Petra i kralja Tomaša nastadoše zbog svega toga od god. 1451. neprijateljski odnosi, i Dubrovačka Republika je kušala da posreduje između njih, mada je sama znala i tvrdila da su Mlečani došli u Neretvansku Krajinu dobrim delom i banovom saradnjom. Kad je god. 1453. umro ban Petar, banat Hrvatske i Dalmacije dobili su ili svojatali grof Ulrih i Hunjadi; ali, zbog njihova poznatoga suparništva deoba se nije ostvarila. Grof Ulrih tražio je i dobio banat hrvatski za sebe sama. Kurjakovići su mu morali predati svoju Ostrovicu. Ulrihu se živo opirao kralj Tomaš; znamo i iz kojih razloga. On je više voleo na toj strani i same Mlečane nego njega; čak je vodio i pregovore sa njima, da ili sami uzmu Knin ili da ga dobije on; ali, samo da ne dođe u posed Celjskih. Mlečani nisu hteli da se zameraju budimskome dvoru i stoga odbiše predlog da oni uzmu Knin, mada je taj važni grad, kako kralj kaže u pismu na koje su Mlečani odgovorili 8. marta god. 1455.,
263
»glava ili glavno mesto Hrvatske«. Ali, ne dobi ga ni Tomaš. U ovo vreme javio se herceg Stjepan sa svojim planom da uzme Petrovu udovicu i da sa njom dobije sporno područje. Zbunjen tom kombinacijom, Tomaš pomisli da i sam to isto predloži tako cenjenoj udovici, nudeći joj za muža svoga sina Stevana. God. 1456. dođe, najzad, do borbe između četa kralja Tomaša i ljudi Ulriha Celjskoga, kad ovi pregoše da prekrate sve te spletke i posednu mesta svoga banskoga gospodara. Septembra meseca pod Ulrihovom vlašću bila je sva stara Hrvatska sem Klisa i njegova područja, koje su držali Mlečani. Celu tu akciju presekla je za budućnost velika ofanziva Turaka prema Beogradu i Srbiji i smrt Ulrihova. Ali, naskoro potom, s proleća god. 1457., požurio se herceg Stjepan da počne s izvesnim gradnjama potrebnim za okupaciju sad potpuno obezgospodarenog područja Talovaca, dobivši za to i pristanak Turaka. Da ga preduhitri, spremio se odmah i kralj Tomaš i rešio se da sam posedne područje hrvatskog banata, obavestivši o tome Mletačku Republiku, a svakako i nadležni budimski dvor. Uskoro se kralju Tomašu ostvarila mogućnost da učestvuje i u rešavanju pitanja o nasledstvu u srpskoj despotovini i da sa tim u vezi proširi uticaj Bosne i svoj i na toj strani. Despot Lazar nije imao muškog poroda, i kao jedan od kandidata za muža najstarije Lazareve kćeri i naslednice bio je bosanski kraljević, mladi Stevan. Kralj Tomaš, oprezan i predostrožan, nalazeći novu situaciju u Srbiji kao podesnu za svoje planove, znao je da će tu bračnu kombinaciju moći teško ostvariti ako bi sultan bio protiv nje. Stoga se od proleća god. 1458. počeo približavati Turcima, pristajući da im prizna vrhovnu vlast i da im plaća danak. Učinio je to svakako još i stoga što je video da je Mađarska toga vremena, rastrzana borbama, naročito posle smrti kralja Ladislava († 23. novembra god. 1457.), nesposobna da ga uzme u zaštitu od Turaka, i da se on ne sme usprotiviti sultanovoj sili kad nema druge pomoći sem papina krsta i zastave. On se tokom leta god. 1457. obraćao i rimskoj kuriji i drugim hrišćanskim vladarima za pomoć, pa kad se uverio da je ta pomoć neizvesna, njemu nije ostajalo drugo nego da se približi Turcima. Kad je 24. januara god. 1458. za mađarskoga kralja izabran mladi Matija Hunjadi, sin Jankov, dečko od četrnaest godina, i kad je za njegova tutora i upravljača kraljevine došao njegov ujak, Mihailo Silađi, Tomašu je postalo jasno da će ta promena otuđiti od Mađarske dobar deo i onih Srba koji su inače bili za mađarofilsku politiku, ali koji su mrzeli Silađija zbog njegovih postupaka prema despotu Đurđu. Jedan izveštaj od 21. aprila god. 1458. kaže da je kralj Tomaš sklopio mir sa Turcima i platio im danak, »jer nije mogao učiniti ništa drugo«. Tomaševa politika da dobije hrvatski banat na zapadu i srpsku despotovinu na istoku potseća donekle na politiku kralja Tvrtka I. Izgleda da se misao o vođenju politike u tome pravcu javila kod kralja dosta rano; on je, o tom nema sumnje, bio svestan Tvrtkove tradicije. Tomaš je posle njega prvi bosanski kralj koji u svojoj tituli, i to odmah, već prve godine vladavine, u jednoj povelji od 3. septembra god. 1444., kazuje da je kralj Srba i Hrvata. Potpis u toj njegovoj povelji glasi: »Štefan Tomaš kralj božjom milošću Srbima, Booni, Primorju, Humskoj Zemlji, Dalmaciji, Hrvatima, Donjim Krajima, zapadnim stranama i k tomu«. Pojam Srbima i Hrvatima uzet je ovde više kao geografsko-političko nego kao etničko obeležje, kao i ranije kod kralja Tvrtka; ali, ipak je očevidna i plemenska oznaka. Zanimljiva je činjenica da svi bosanski vladari bez razlike, posle Tvrtka I, u svojoj tituli najpre spominju da su »kraljevi Srbima«, pa onda dodaju »Bosni«, »Primorju« i drugim oblastima. To je, po svoj prilici, u vezi sa primanjem kraljevske titule, koja je došla bosanskim vladarima tek sa primanjem srpske kraljevske
264
krune, i koja im je digla čin i ugled. Bosanski vladari su, prema tome, polagali svoje pravo na Srbiju, i to na tako neobično vidan način da su svoju staru iskonsku oblast stavljali u tituli iza nje. Ali, ustvari, sve do Tomaša, oni nisu ništa preduzimali da svoje pretenzije ostvare i da se Srbiji na neki način više politički približe. Šta više, otkako su Srbi god. 1413. poseli Srebrenicu, odnosi između Bosne i Srbije postali su za dug niz godina neprijateljski, sa krivicom na obe strane. Nije ih sve do pedesetih godina XV veka osvestila čak ni turska nevolja. Tek posle turskih ofanziva od god. 1454. i 1456. otvaraju se pomalo oči i jednima i drugima. Do sporazuma je god. 1458. došlo ipak ne toliko iz sentimentalnih razloga, koliko iz težnje Tomaševe da pojača ugled i posede svog prestola, i da tako, u isti mah, spajanjem Bosne sa Srbijom, izvede i koliko toliko pribiranje narodne snage. Ta Tomaševa politika, vođena u ovako teškim prilikama, nije imala velika uspeha, mada je u osnovi bila jedina prava politika koju je mogao da vodi jedan srpskohrvatski vladar. Mesto cepkanja udružiti snage, koje bi, pod mudrim vođstvom, mogle da pretstavljaju ako ne više impozantnu moć, kao u XIV veku, a ono bar ipak silu koja bi imala više životne sposobnosti. U Srbiji se ta kombinacija nije svuda primila sa simpatijom, jer se smatralo da nju zastupa mađarofilska stranka. Sem toga, Tomaš je napravio vrlo nezgodan uvod za bračne pregovore, uzevši Srebrenicu i još nekoliko susednih gradića. Da bi smutnja bila veća, proneo se bio glas, izgleda iz krugova kardinala Karvajala, da je despot Lazar na samrti ostavio svoju državu papskoj kuriji. Papa je, doista, 14. marta god. 1458., javljao da uzima Srbiju pod svoju zaštitu, kao što se pod takvom zaštitom nalazila i Bosna. Bojeći se da Mađarska kao papin mandatar ne preduzme tim povodom kakvu akciju u Srbiji, na koju se opremala, reši se vođ turkofilske stranke, Mihailo Anđelović, pored Lazareve žene i slepog Stevana jedan od glavnih upravljača Srbije, da pusti Turke u Smederevo. Njegov postupak izazva ostale Srbe na protivne mere; uzbuđeni rodoljubi skočiše 31. marta na oružje, pobiše Turke, a Mihaila zatvoriše. To, naravno, ojača antitursku stranku, koja se grupisa oko slepoga Stevana kao novoga srpskoga despota. Nu, Turci ne zastaše na prvim koracima. Kao njihov kandidat stiže u Srbiju, po svoj prilici pozvan od Mihaila i njegovih ljudi, slepi Grgur sa svojim sinom, neobično hrabrim Vukom. Sa njima je došla znatna turska vojska, čiji se broj tokom leta popeo na 40.000 ljudi. Ona zauze najveći deo Srbije, a u avgustu i grad Golubac. Na glas o padu toga za Ugarsku strateški veoma važnoga grada (u izveštaju se veli da je on »passo fortissimo« na Dunavu), nasta među Mađarima velika uzrujanost. Srbe su okrivljavali ni manje ni više nego kao izdajice; zamerati su im, između ostaloga, čak i za to što nisu pristajali da im sami predadu ostatak svoje države, koja se krajem leta god. 1458. nije sterala mnogo dalje od Smedereva. Kao glavni vođ te opozicije smatran je slepi Stevan. Sam mladi mađarski kralj ode na granicu; ali, u borbu protiv Turaka, da ih prebaci preko Save, ušao je tek kada su ovi prešli u Srem i oplenili Mitrovicu. Sukob njegov sa Silađijem nije mu davao mogućnosti da se ozbiljno spremi i reši za borbu protiv Turaka na južnoj granici; u najkritičnije doba srpske istorije XV veka Mađarska je bila upola paralisana. Naši ljudi nisu to videli; njih na mađarsku stranu opet privukoše kraljeva obećanja i zatvaranje Silađijevo, u jesen god. 1458., što im se činilo kao neka vrsta zadovoljštine, mada to nije došlo radi njih. Despotica Jelena i kralj Tomaš uđoše ponovo u bliže odnose sa Mađarima. Od njih su čak tražili i na saboru u Segedinu (krajem god. 1458. i početkom 1459.) dobili pristanak da se ženidbom bosanskoga kraljevića Stevana i despotice Jelače izvrši ujedinjenje Bosne i Srbije. Za srpskoga despota imao je odmah doći kraljević Stevan. Kralj Tomaš, pošto je početkom
265
oktobra god. 1458. obnovio veze sa budimskim dvorom, prekinuo je odmah odnose sa Turcima. Slepi despot Stevan nije bio sporazuman s tim, jer je to bilo upereno protiv njegove vlasti. Posle segedinskoga sabora požurio se bosanski kraljević iz Jajca u Smederevo da primi vlast i da se venča. Obavešteni o tom, Turci pokušaše da mu ometu put, odnosno da ga na njemu uhvate. Ali, Stevan se, sa nešto mađarske pratnje, vešto krio, udarajući stramputicama. Stigavši u Smederevo, on 21. marta primi vlast, a 1. aprila se venča sa Jelačom. Slepi despot Stevan II bi nedelju dana potom proteran iz Srbije. Da olakša sinu položaj, napao je kralj Tomaš Turke u župi Vrhbosni, udarivši naročito na tvrdi Hodidjed, »koji beše velik i pun naroda«. Ali, u toj ofanzivi nije mogao da istraje, jer ga napadoše ne samo Turci iz drugih mesta Bosne, nego i herceg Stjepan kao turski vazal. Položaj kraljev bio je i inače težak. Dominikanac Nikola Barbući kazuje u jednom svom izveštaju iz Jajca kako mu se kralj Tomaš tužio da su mu za borbu sa Turcima upola vezane ruke. Njegova zemlja ima »manihejaca«, t. j. bogumila, »koji više vole Turke nego hrišćane« (t. j. katolike), i kako je njih u Bosni većina, to on ne sme da zagazi u rat protiv Turaka bez znatnije pomoći katolika. Sada se očevidno svetila preterana revnost katolika protiv domaćeg nekatoličkog elementa u Bosni. Katoličanstvo, koje su pretstavljali i često sa nožem u ruci naturivali Mađari; vlast tuđinaca u katoličkoj crkvi Bosne, kojoj su na čelu ponajčešće sasvim strani ljudi, Mađari, Talijani i Nemci; nastojanja da se na bosanski presto, isto tako, proture tuđa lica, doveli su u najodsudniji čas dotle da je većina Bosanaca radije pomagala Turke nego Mađare. Mađare su dovoljno poznali i osetili blagodati njihove hrišćanske misije; Turci su bili još novi i Bosna ih nije poznavala sa te strane sa koje su Mađari postali toliko nesnosni. Kao u Srbiji, i u Bosni su se obrazovale dve stranke: turkofilska, koja je imala većinu, i mađarofilska. Sloboda je za jedne značila nasilje za druge; otud u zemlji rastrojstvo, koje je zatrovalo odnose i onemogućavalo svaku zajedničku saradnju. Sultan Mehmed II smatrao je dolazak bosanskoga kraljevića na smederevski presto sa pristankom mađarskoga dvora ne samo kao povredu svojih interesa, nego kao čisto izazivački akt. Stoga se rešio da nastavi osvajačko delo prošle godine i da Srbiju konačno pokori. Novi despot Stevan III uzalud je s ocem zajedno vapio za pomoć. Kada se pred moćnim sultanom, koji je sam doveo vojsku u Srbiju, video napušten i osamljen, Stevan je, sa svojim stricem Radivojem, predao Turcima Smederevo, dobivši sultanov pristanak da on i svi njegovi ljudi iz Bosne mogu nesmetano izići iz grada. Mađarsku gradsku posadu, međutim, sultan nije hteo da propusti. Po despotovu odlasku, 20. juna god. 1459., zauzeli su Turci Smederevo. Mađari, koji nisu ništa učinili da spasu grad od propasti, zauzeti borbama kralja Matije s njegovim protivnikom, nemačkim carem Fridrihom III, optuživali su pred svetom Stevana i Radivoja da su učinili izdaju i da su, šta više, primili i novaca od Turaka. Sa padom Smedereva pala je i cela Despotovina. Srbija je god. 1459., posle toliko godina uporne borbe i teške agonije, izgubila svoju samostalnost. Budući gotovo kroz pola veka stalno ratno područje, ta do nedavno bogata i plodna zemlja sada je pretstavljala gomile opustošenih gradova i zgarišta naselja. Njena politička istorija posle Kosova bio je dug niz diplomatskih i vojničkih napora, u svim mogućim kombinacijama, da se zadrži proces raspadanja, koji je već i pre njega bio uzeo opasne razmere i obuhvatio gotovo svekoliko srpsko feudalno društvo. Brankovića dinastija, glavni pretstavnik toga društva, pored sve darovitosti i požrtvovanja njenih glavnih lica, naročito
266
despota Đurđa, sama je, za duži niz godina, pružala sablažnjive primere kako se porodični i lični interesi stavljaju pred državne i kako se, radi svojih koristi, za rešavanje domaćih sporova traži saradnja i pomoć neprijatelja. Ni najbolniji i ni najočigledniji primeri koji su govorili kuda vodi rasipanje narodne snage i kako malu korist donosi izdvajanje pojedinaca na račun ostale celine nisu, sve do pada svih srpskih država XV veka, mogli da osveste našu feudalnu gospodu i da im pokažu jedino mogući put za odolevanje neprijatelju. U većini zemalja tek je turski mač dokrajčio unutarnju anarhiju. Srpska država propala je ipak posle junačkoga otpora koji je trajao skoro ceo jedan vek. Sila koja je srušila bila je najveća vojnička sila tadanje srednje i istočne Evrope. Ni Bugarska ni Vizantija nisu Turcima zadale ni približno toliko posla koliko Srbija i takva kakva je bila, sa svima njenim strastima i nedostacima. Srbi su, mada rastrojeni i mada sa velikašima potpuno feudalnog morala, imali ipak izvesnog osećanja za svoju državu i narodnu slobodu (za izvesne krugove to se može sa pouzdanošću tvrditi), i nisu mogli nikad da se pomire sa stanjem ropstva, kao što je, posle propasti njihovih država, bio zadugo slučaj sa Grcima i Bugarima. Srbi nisu ponekad imali dovoljno osećanja da ocene šta sve ugrožava njihov državni opstanak i slobodu; ali, jednom ugroženu ili izgubljenu, branili su je grčevito i u borbi za nju bili sposobni za velike žrtve i pregnuća. I to svi redom, i široki puk, i obrazovano i nacionalno svesno sveštenstvo, pa čak i ta ozloglašena feudalna gospoda, koja su dala čitavu skalu primera od najnižeg cinizma do najsvetlijeg samopregora jednoga vojvode Prijezde. VIII. PAD BOSNE. 1. Stanje posle pada Despotovine. — 2. Kralj Stevan Tomašević u sukobu sa Mađarima. — 3. Zauzimanje papske kurije za Bosnu. — 4. Turski napad na Bosnu i njen pad. Posle Srbije došla je na red Bosna, čiji se vladar svojom politikom ne samo zamerio sultanu, nego i izazvao njegovo posredovanje. Kralj Tomaš se nalazio u teškoj situaciji. Na jednoj strani optužuju Mađari njegova sina radi izdaje i svoju veoma zlu volju prenose i na oca, a na drugoj Turci oštre mač da dokrajče energičnim zamahom dvoličnu politiku malih suverena iz njihova susedstva. Turci, videći svoje uspehe i osećajući svoju snagu, ne nalaze više za potrebno da u svojoj politici budu popustljivi i da balkanske države i njihove narode pridobijaju, pored vojnih mera, i diplomatisanjem i povlađivanjem jednoj stranci ili jednim licima na štetu drugih. Oni su posle osvajanja Carigrada svaki dan sve bezobzirniji. To osećaju ne samo njihovi neprijatelji, nego i njihove hrišćanske pristalice. Istočno područje hercega Stjepana bilo je god. 1459. opljačkano svejedno kao i neprijateljsko, mada se on te godine borio na turskoj strani. U jednom pitanju Turci su ipak nastavili staru taktiku mamljenja. To je bilo u odnosu prema seljacima. Iz jednoga pisma kralja Stevana Tomaševića papi, iz god. 1461., saznajemo da su Turci sa sistemom agitovali među seljacima u Bosni, obećavajući punu ličnu slobodu svakome ko priđe pod njihovu vlast. Da je ta agitacija među seljacima, vezanim za gospodare, imala odziva i da je zadavala brige i kralju i vlasteli razume se samo po sebi; ali, manje je razumljivo da oni iz toga nisu izvukli nikakve pouke za sebe, niti pokušali da blagovremenom predusretljivošću sa svoje strane suzbiju ili parališu tu po državni opstanak opasnu a inače mudru agitaciju.
267
Mađari su tek posle pada Srbije, kad je njihova južna granica ostala sasvim otvorena, jasno uvideli koliko su u svom interesu pogrešili što odbrani Srbije nisu posvetili veću pažnju. Stoga pokušavaju da naredne događaje dočekaju bolje spremni. Kao prvi uslov za to bilo je smirivanje unutarnjih kriza. Kralj se izmirio sa Silađijem i obećao mu čak despotstvo u Srbiji, ako mu pođe za rukom da je preotme od Turaka. Silađi je, doista, u vezi sa Rumunima, pokušao jednu ofanzivu protiv Turaka; ali, u tome nije imao nikakve sreće. Turci su odbili njegove napade, pa ratište preneli u Banat, gde su uspeli da u jesen god. 1460. uhvate sama Silađija i da ga, kao sužnja, pošlju u Carigrad. Pasivno držanje Mađara za vreme srpske krize i ovaj neuspeh Silađijeve ofanzive nisu bili nimalo pogodni da ohrabre susedne vladare za dalju borbu sa Turcima, ili da ih opredele da se tešnje vežu za Ugarsku. Kralj Tomaš je poslednje dve godine svoga života proveo u borbi sa hercegom Stjepanom. Njihova uzajamna mržnja bila je toliko duboka da je nije mogao ublažiti nikakav obzir prema nesumnjivoj opasnosti u kojoj su se obadvojica nalazili, i nikakve opomene suseda, koji su im, kao prijatelji, otvarali oči i savetovali izmirenje pre nego što, zbog borbe, propadnu. Herceg Stjepan, posle iskustva iz god. 1459., bio je prilično ohladneo prema Turcima i čak je zazirao od njih. U strahu da i njega ne stigne udes Despotove Srbije, on je za vremena počeo da traži skloništa u slučaju nevolje, i obratio se stoga Mletačkoj Republici, moleći je da ga primi na neko svoje ostrvo, Brač ili Hvar, gde ga ne bi mogla stići turska potera. Republika je dala pristanak, savetujući u isti mah i hercega da se izmiri sa bosanskim kraljem i Stevana Crnojevića da prestane sa napadima na hercega. Herceg je javljao Mlečanima kako sultan traži od njega grad Čačvinu, da bi tu spremio bazu za upade u Dalmaciju i Hrvatsku. Kako je sultan nedavno i od bosanskoga kralja tražio jedan grad na dalmatinskoj granici, to je očevidno da je on spremao proširenje svoje vojničke akcije i na toj strani. Njegove vojske imale su da čiste Balkan u svima pravcima; a strateški je uzeo kao svoj zadatak da napada svaki front mađarskog poseda. Iza smrti kralja Tomaša (jula god. 1461.) njegov naslednik i kratkotrajni srpski despot, Stevan, prekida neprijateljstvo sa ujakom, hercegom Stjepanom. Čini se kao da se kod njega, zaplašenog onim što je doživeo u Srbiji i svesnog neraspoloženja koje se, pod uticajem mađarskih vesti, stvorilo protiv njegova oca i njega na zapadu, javila težnja da se pomoću hercega približi bar donekle Turcima. Na to ga je nagonilo donekle i držanje mađarskog dvora prema njegovu ocu, a i prema njemu lično. Mađari su, naime, uspeli jedno vreme da na papskoj kuriji ocrne bosanski dvor kao veroloman i nepouzdan za hrišćansku stvar i koji se čak u interesu Turaka bori sa hercegom Stjepanom. Kad je kralju, bar donekle, uspelo da dokaže neosnovanost tih optužaba i kad mu je papa Pije II opet počeo ukazivati pažnju, ustao je kralj Matija da prebaci kuriji što prima bosanske poslanike i što pregovara o tome da mimo njega dade krunu bosanskom kralju. Mada je sama kurija stalno priznavala mađarsko vrhovno pravo na Bosnu, kralj Matija je iznošenjem te činjenice najbolje pokazao na koje je pitanje u odnosu sa Bosnom on polagao glavno težište. On nije hteo da Bosna vodi samostalnu, od Mađara nezavisnu, politiku, makar to bilo i sa naslonom na samu papsku kuriju. To se pravdalo nepoverenjem posle smederevskoga događaja, a ustvari bila je posredi stara mađarska težnja da Bosnu drži pod svojim uticajem i sada, zbog turske opasnosti, potreba da na toj strani imaju pouzdan oslonac.
268
Koliko su Mađari, pod tim sugestijama iz starine, bili nepravedni u oceni svojih suseda, ne hoteći nikad da krivicu za loše ispale događaje traže i kod sebe samih i da i svoje držanje podvrgnu kritici, pokazuje, između ostaloga, dosta dobro i ova surova i u osnovi skroz netačna i suviše uopštena karakteristika balkanskih političara XV veka, koju je u jednom svom delu dao mađarski istoričar L. Taloci: »Balkanski političar ne poznaje principa vjere. On ima instinkt, odmah odustaje od svoje namjere, čim osjeti da je protivnik jači od njega. Spreman je s mjesta sklopiti prijateljstvo pače i sa smrtnim neprijateljem, udavara mu se; ali, čim imade prilike, u potaji rije, diže se javno protiv njega. Svečane ugovore sklapa sa susjedima, a u potaji se nagađa za svaku sigurnost s protivnikom svoga saveznika. Istina mu je u moralnom pogledu nepoznat pojam, popušta samo sili. I kako ona sačinjava najveće osiguranje njegova primitivnog bića, imade on samo jedan cilj: da postane što moćniji, što bogatiji. Bio on ortodoks ili bogumil, on pregovara s rimskom crkvom, ako vidi u tome korist, jer i time množi svoju moć, a ako mu je zlo, osigurava time ovoj opstanak. Vjera mu je tradicionalni ritus, uz koji on prianja, ali etike nema. To ga prianjanje dijeli od ostalih, i za to ostaje u svojoj narodnoj individualnosti. U njegovu postupku samo je jedna dosljednost, da je nedosljedan. Taj paradoks razumije samo onaj koji poznaje knezove Balkana«. Mi doista nismo bili blagi u oceni moralnih vrednosti balkanskih velikaša XV veka, pa ipak nalazimo da se ovakvom osudom samo jedne strane očigledno preteruje. Prema takvom balkanskom političaru stoji kralj Matija »idealist Mađar, kršćanski vladar sa zapadnom kulturom«, kao vitez prema podlacu, kao svetlo lice prema tamnom naličju. Ovde nije mesto da podrobno ispitujemo sve postavke mađarskog istoriografa, nego ćemo samo dati nekoliko napomena, kao uzgrednu digresiju, koliko da postavimo stvari na svoje mesto. Kakva su sve iskustva stekli svi naši velikaši XV veka, kad su se, po nevolji, oslanjali na Mađarsku? Koliko su ih puta oni ostavljali same prema Turcima, u najsudbonosnijim časovima? Mađari nisu hteli da shvate njihov neobično teški politički položaj, koji ih je nagonio da se kao prvi na udarcu ne izlažu dok nemaju uverenja da to izlaganje nije samo privremenog karaktera. Mađari su hteli apsolutnu odanost balkanskih vladara radi sebe i svoje sigurnosti, a zamerali su našim ljudima kad su oni, u svojoj politici osiguravanja, vodili računa o svom obezbeđenju i bez njihova učešća. Pomiriti ta dva gledišta bilo je teško od onoga časa kada su Turci uvideli da otpor balkanskih hrišćanskih država podržava Mađarska i kada su stoga hteli da mimo njih ili preko njih pogode i nju samu. Tvrda vera nije bila, istina, odlika svih balkanskih velikaša XV veka (izuzetaka, i to sjajnih, bilo je i tu; slika viteškog despota Stevana Lazarevića nadmaša daleko nestalnu figuru kralja Matije); ali, zar je to uopšte vek moralnih veličina ne samo na Balkanu, nego i u Mađarskoj i u Italiji i u drugim zemljama toga vremena? Koliko su stranci malo poznavali naš narod i njegovu dušu, i kako su često bili čak bezočni u svom apriornom i nadmenom sudu, vidi se najbolje po ovom tvrđenju da u verskom otporu balkanskih, to jest i srpskih i hrvatskih ljudi nije bilo etike. Tu nije bilo etike? Nju, vidi se, doista nisu shvatali Mađari, i to kroz nekoliko vekova istorije, od Kulinova vremena pa sve do XV stoleća i iza njega, kad su išli za tim da Bosancima donesu svoju versku etiku na krvavom maču i u zapovedničkom stavu, ne osetivši da su tim najviše otuđili sve one koji su voleli svoju slobodu i svoje kulturno nasleđe. Nema doslednije politike u istoriji Jugoslovena nego što je u Srednjem veku otpor Bosne protiv mađarske verske i državne misije i u Novome borba protiv Turaka i pripremanje svoga oslobođenja. Takve duge borbe koje nekoliki naraštaji vode vekovima mogu se tako voditi samo onda kada se u narodu
269
stvorila i izradila jedna svoja viteška etika, duboka, proosećana i sva od akcije, kojom se vaspitavaju ne vođe i pojedinci nego ogroman deo cela naroda. Kosovski mit stvorio je u našem narodu moral deseterca, od kojeg su, u najteže doba, živela čitava pokolenja s uverenjem koje je prelazilo u jednu vrstu najčistije religije. Ne shvatiti i ne moći oceniti to, znači ne ući u suštinu i ne videti bitnu crtu jugoslovenske istoriske psihologije. Kralj Tomaš, videći neprijateljski stav Mađara i duže vremena rezervisanost papske kurije, beše pokušao jedno vreme da se približi bar Mlecima, nudeći i njima vrhovnu vlast u svojoj kraljevini. Ovi su to mudro odbili, znajući dobro koliko bi tuđih pretenzija time povredili i koliko bi, sa raznih strana, stvorili sebi teškoća i neprilika. Mađarsko neraspoloženje protiv bosanskoga dvora pokazivalo je među drugim i neprijateljsko držanje novoga hrvatskoga bana Pavla Sperančića (od god. 1459.), za koga se među savremenicima govorilo da je bio »čovek skandalozan«. U metežima i borbama koji su nastali u Mađarskoj i Hrvatskoj između mladog kralja Matije i njegovih protivnika sa carem Fridrihom III, on je bio pristalica Matijin. Kad je hteo da vaspostavi stari, posle Talovaca rascepkani posed hrvatskog banata, došao je u sukob sa svima susedima, sa Mlecima, sa Bosnom i hercegom Stjepanom. Mlečani su, ogorčeni na nj, pomišljali i na to da se protiv nasrtljivoga bana povede zajednička borba, a čak prema Turcima da se vodi pomirljiva politika. U toj borbi, kao saveznici, imali bi da učestvuju pored njih još i svi drugi izazivani susedi, kralj, herceg i krbavski knezovi Kurjakovići. Do toga saveza nije moglo doći jedno stoga što su Mlečani bili neiskreni i gledali da se dočepaju kako bilo Klisa i Ostrovice, i drugo stoga što je herceg Stjepan imao neprilika sa Turcima, pa se u nevolji morao obraćati za pomoć ne samo kralju Matiji nego i banu Pavlu kao njegovu čoveku. Ban je čak primio 3000 dukata za vojnu opremu od hercega; ali, iz svoje oblasti se nije krenuo. Hercegu posle te obmane nije ostajalo drugo nego da izmoli mir od Turaka za 40.000 dukata godišnjeg danka. Kralja Stevana zbunjivalo je u državnoj politici i takvo držanje banovo, ali i bezobzirno ponašanje Turaka. Kako da se poveri njima posle iskustava hercega Stjepana? A još više je moglo delovati na Stevana držanje Turaka prema hercegu, dugogodišnjem starom prijatelju, tokom god. 1461./62., kada su ga stali ucenjivati prilikom nove pobune njegovog starijega sina Vladislava, i kada su ga, posle njegova otpora da popusti, napali i potukli kod Plevalja. Samo je posredovanje mletačkih i dubrovačkih prijatelja, da se izmire zavađeni otac i sin, spaslo u taj mah hercegovu zemlju od težih posledica. U takvom stanju, ne smejući da se poveri ni Turcima ni Mađarima, mladi kralj gledao je jedini spas u papskoj kuriji. Nju je on, posebnim poslanstvom, uveravao da je veran hrišćanskoj stvari i da će joj odano poslužiti, ako ga kurija prihvati a pomognu i ostali hrišćanski susedi kojima se obratio. Papa ga je doista i prihvatio i, mada je znao za neprijateljski stav kralja Matije prema njemu, poslao mu je željenu kraljevsku krunu i svoga legata, koji ga je u Jajcu krunisao, u novembru god. 1461. Učinio je to svakako što je i sam uviđao opasnost situacije i što nije hteo da jednog hrišćanskog vladara odbaci u turske ruke; ali, nema sumnje, na nj je delovala i argumentacija koju je bosansko poslanstvo razvilo u Rimu, tražeći tu pomoć. Bosna nije krajnja meta turskih osvajanja, govorili su poslanici, nego samo jedna stanica za njihovo dalje prodiranje. Ako ona padne doćiće na red i druge susedne zemlje, Ugarska i Dalmacija, a posle, preko Istre i Kranjske, i Italija. Kralj Tomaš je za vremena ukazivao na opasnost pada Carigrada, sad Stevan to isto čini u pogled Bosne. 7. novembra, valjda u vezi sa krunisanjem, proglasio je papa sv. Grgura čudotvorca zaštitnikom bosanskoga kraljevstva, u kojem je njegov kult
270
bio već razvijen još od početka XIV veka. Veoma raspoložen posle toga krunisanja i sa najlepšim nadama, kralj je izdao dubrovačkim poslanicima, koji su mu došli na čestitanje i, po običaju, zatražili potvrdu starih povlastica, od 23. do 25. novembra god. 1461. pet raznih povelja i potvrda. Krunisanje Stevanovo bilo je zlo primljeno na mađarskome dvoru. Kralj Matija je zbog toga činio neuvijene prekore rimskoj kuriji, optužujući je da je tim aktom pomogla bosanske težnje da se odvajaju od Mađarske i da nije vodila računa o pravima krune Sv. Stevana. Papa Pije II, međutim, živo je radio na tome da u interesu hrišćanske stvari izmiri oba kralja, i početkom leta god. 1462. uspeo je konačno u tome. Kralj Stevan je priznao vrhovnu vlast mađarskog vladara. To je, verovatno, delovalo, pa su prestala, istina za kratko vreme, i neprijateljstva bana Pavla prema Bosni, na njenim zapadnim granicama. Stevan Tomašević, posle ovog izmirenja, uzima potpuno antiturski stav i, po savetu papina legata, modruškoga biskupa Nikole, odbija plaćanje danka sultanu, verujući da će papska kurija i Ugarska prema njemu i njegovoj državi, u slučaju nevolje, imati sada više obzira nego što je pre bio slučaj u Smederevu. Ali, ljuto se prevario. Razljućeni sultan, koga su o kraljevu držanju obavestili bosanski turkofili i, kako se govorilo, čak ga pozvali da tome učini kraj, poče već tokom god. 1462. pripreme da i sa Bosnom svrši isto onako kao što je svršio i sa Vizantijom i Srbijom. Već se u zimu god. 1462./63. znalo i u Bosni i u Hercegovini da će doći do turskog napada. Kralj i herceg Stjepan, obavešteni o tome, šalju svoje poslanike na sve strane: papi, kralju Matiji, Mlečanima, Skender-begu, i to još u januaru i februaru god. 1463. Mletačka Republika odgovorila je 11. februara hercegovim poslanicima, kao što je poručivao i kralj Matija, da ostane u zajednici sa bosanskim kraljem, da bi se »združenim snagama« (unitis viribus) mogli odupreti zajedničkom neprijatelju; a 28. februara odgovorilo se kraljevim ljudima da se kralj drži »kao što priliči katoličkome vladaru«, i da se združi sa hercegom, kraljem Matijom i ostalim susedima, a da će oni, Mlečani, mada su u miru sa Turcima, spremiti jaku flotu i pomagati bosansku stvar u Rimu, na kuriji. Dali su kao pozitivno, sem tih prilično opštih obećanja, samo nešto oružja i municije. Jedini je Skender-beg bez ustručavanja obećao odmah vojničku pomoć. Mihailo Konstantinović, jedan zarobljeni i poturčeni Srbin iz Ostrovice, koji je kao janičar učestvovao u turskoj vojsci i posle opisao svoje doživljaje, priča na jednom mestu kako je jednom prilikom kod sultana Mehmeda bio sazvan savet povodom vesti da se na Turke sprema jedna velika hrišćanska koalicija sa papom na čelu. Jedni od pozvatih na divanu savetovali su da se na taj korak odgovori sa turske strane opštom ofanzivom protiv celog tog saveza. Sultan tada naredi da se razastre jedan ogroman ćilim i da se na nj, u sredinu, stavi jabuka. »Ko od vas može uzeti tu jabuku (upita on), a da ne stane na ćilim?« Kad niko ne mogade, sultan priđe ćilimu, poče ga polako umotavati sa jednoga kraja, i tako dođe do jabuke. »Bolje je hrišćane pobeđivati polako (izvede on pouku iz tog primera), nego u njihove zemlje najedanput upasti«. Ovog puta, dosledan tom svom načelu, on je hteo da svrši posao samo sa Bosnom, i to na svaki način pre nego što bi protivnici mogli da organizuju znatniji otpor i da stigne pomoć saveznika. Stoga su Turci požurili da bez mnogo otezanja počnu akciju. Već krajem februara god. 1463. počela su njihova kretanja prema Bosni. Iznenađen tom brzinom, a svakako i uplašen, a možda i u želji da dobije vremena, kralj Stevan ponudi Turcima isplatu danka i vazalsku pokornost. Da zavara protivnika, sultan, po savetu Isa-paše, primi ponudu i sklopi mir sa kraljevim poslanicima za petnaest godina, ali, potom odmah krenu sam na
271
vojnu. Mihailo Konstantinović, koji je slučajno doznao za tu prevaru, obavesti o tome bosanske poslanike, ali mu oni ne poverovaše. Jednu manju vojsku uputi sultan da iz Srbije vrši demonstracije prema Mađarima, da ih time zadrži u zemlji, da ne bi priskočili u pomoć Stevanu, a sam, sa glavnom vojskom, preko Kosova pođe na Bosnu. U maju mesecu izvršen je glavni upad. Turkofilska vlastela ili malodušni ljudi koji nisu smeli da se odupru sultanovoj sili počeše da se predaju. Bogumil Radak predade Turcima 21. maja kraljevski grad Bobovac, koji novi tu baš liveni turski topovi behu veoma oštetili. Videći da nema niotkud pomoći, da ga ostavlja vlastito plemstvo, da mu za malo dana padaju ili se predaju i najtvrđi gradovi, kao gotovo neosvojivi Bobovac, o čijoj utvrđenosti i pogodnu položaju na visini zna da priča i Grk Halkokondl, kralj Stevan Tomašević, koji u sebi nije imao herojskog pregalaštva, i ne pokuša da uđe u pravu borbu, nego naže prema Hrvatskoj, da u zapadnim delovima države i susedstva skupi štogod vojske za otpor. Kritovul, grčki pisac XV veka, kazuje, međutim, da je kralj branio Jajce, a da je pobegao kad je video da građani bez njegova znanja pregovaraju sa Turcima o predaji. Na tom putu ili begu stiže u grad Ključ. Od jednog izdajice doznadoše Turci da se on nalazi tu i ponudiše mu, da prekrate opsadu i borbu, da im se preda. Mahmud-paša, vođ turske avangarde, obećao je, i čak se zakleo da će kralju biti pošteđen život ako to učini. Sećajući se turskog držanja prema njemu prilikom pada Smedereva, kralj pristade. Mahmud ga potom dovede u carev tabor kod Jajca. Na turski zahtev, kralj je izdao naređenje i uticao je da se Turcima predaju i ostali gradovi u zemlji. Ali, posle toga, dobivši što je hteo, sultan Mehmed ne održa prema kralju reč svoga paše. Njegova ulema izdade mu fetvu, koja je govorila da se nijedan pravoverni ne da ugristi dvaput iz jedne rupe. A to je bio slučaj sa kraljem Stevanom i sa njegovim kolebljivim držanjem pre u Smederevu i sad u Bosni. Primivši taj, po svoj prilici naručeni savet, sultan, pred povratak, naredi da se pogube kralj Stevan i ostala zarobljena bosanska vlastela. Krajem proleća god. 1463., baš krajem maja ili prvih dana juna, pala je bosanska država gotovo izagnjila i sva rastrzana unutarnjim borbama. Cela država propade za nepun mesec dana, »šaptom« kako se posle govorilo, i u svoj zemlji ne javi se nijedan jači pokret da se neprijatelj odbije ili zaustavi. Bosanska istorija ne dade ni jedne Marice, a kamoli veličanstvenoga Kosova! U ono malo narodnih pesama što pevaju o propasti bosanskoga kraljevstva, narodni guslar je pokušao da je objasni time što je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako »ban« bosanski Svoj je braći svojoj omrznuo I golubu na jelovoj grani i to stoga što ga prevari »gospoda latinska«, te primi njihovu veru. Stotinama godina docnije pamtilo se, eto, u narodnom predanju kako su oštre verske borbe paralisale snagu Bosne i otupile u njoj smisao za veće interese zajednice. Mađarski kralj, čiji se glavni stan u to vreme nalazio u Futogu, nije znao kud da se okrene. On se bojao turskog upada preko Save i Dunava za koji su imali poslužiti kao uvod ispadi smederevskog sandžak-bega. Tu je on ostao, uglavnom neaktivan, za sve vreme bosanske nesreće. Tek početkom septembra, da kao opravda sebe, prešao je u Beograd i imao nekoliko okršaja sa demonstracionim odredima turske vojske, koja se povlačila na celoj liniji. Mada se može njegova neaktivnost donekle braniti neizvesnošću situacije, ipak nije daleko od pameti i pomisao da je on bosanskoga kralja ostavio
272
donekle njegovoj sudbini, misleći da posle ili sa njim ili sa njegovom zemljom bez njega učini čist račun. On nije želeo pad Bosne već radi same Ugarske, ali da nije želeo pad Stevana Tomaševića to se ne bi moglo reći. Ban Pavle Sperančić iskoristio je ovu priliku da opljačka kraljevu udovicu kad je bežeći iz Bosne prošla njegovim područjem. IX. PAD HERCEGOVINE. 1. Utisak pada Bosne u svetu. — 2. Mađarsko-mletački savez protiv Turaka. — 3. Delimično oslobađanje Bosne. — 4. Turski pokušaji da povrate Bosnu. — 5. Novi bosanski kraljevi. — 6. Smrt hercega Stjepana. — 7. Hercegovići i njihova politika. — 8. Srbi na granicama južne Ugarske i u Sremu. — 9. Obnova srpskog despotstva u Sremu. — 10. Odbrana jajačke banovine. — 11. Pad Hercegovine. Glavna turska ofanziva bila je ovog puta uperena protiv Bosne; ali, delimično je zahvatila i Hercegovinu, naročito pri povratku turske vojske. Nekoliko hercegovih gradova poseli su ili Turci sami, ili su im ih predali neki uplašeni i verolomni zapovednici. Herceg, koji je bio obavešten o turskom spremanju, i koji je sa kraljem Stevanom radio zajednički, nije, koliko se danas zna, preduzeo nikakav veći pohod da mu olakša položaj. Pred ogromnom turskom silom on se povukao na jug svoje države, zaplašen i neopredeljen, uvek spreman da se ukrca na jednu lađu koju mu Dubrovčani behu stavili na raopoloženje. Kad je sultanova glavna vojska napustila Bosnu, prvih dana jula, on je sa sinom Vladislavom počeo odmah da povraća posednute gradove, kao gatački Ključ i Ljubuški, i da proširuje svoje područje uzimajući obezglavljenu oblast Pavlovića u dolini Prače i Kovačevića u Podrinju do Srebrenice. U narodu je otada, sve do danas, ostalo sećanje na tu staru granicu Hercegovine do Romanije i iza Višegrada. Propast bosanskoga kraljevstva izazvala je težak utisak u svemu hrišćanskom svetu. Zar nije papa koliko juče obećao kralju Stevanu svoju moćnu zaštitu i sokolio ga na junački otpor? Zar nije sam mađarski kralj, istina najviše s obzirom na svoju zemlju, govorio da je Bosna »ključ i kapija celog hrišćanstva?« Plačući, govorio je papa u zboru kardinala: »Bosna je pala, kralja njenog ubiše, dršću Mađari i dršću svi susedi«. Turski zalet dopro je do Krbave i Senja, a turski rob postade ban Pavle Sperančić. Sa mnogo strana počeli su padati prekori kako su hrišćani nedovoljno solidarni, kako ne znaju da se snađu u času opasnosti, i kako je velika krivica do njih, a posebno do Mletaka i Mađarske, što je Bosna propala. Sada se kralj Matija nije mogao izvinjavati izdajom drugih kao pri padu Smedereva i Srbije, iako je i to pokušavao. Mlečani su samo govorili, kao za opravdanje, da je akcija sultanova bila izuzetno brza, a bosanski otpor neobično kratak, pa da oni stoga nisu mogli da na vreme učine sve što bi trebalo. Kako je pad Bosne i tursko gospodstvo u njoj pretstavljalo nesumnjivu i svakom vidnu opasnost i za mađarsko-hrvatsko i za mletačko susedstvo, to se od rekriminacija brzo prešlo na odluke da se protiv osvajača udruže u prvi mah bar te dve neposredno ugrožene države. 12. septembra god. 1463. sklopljen je u Petrovaradinu vojnički savez između Mađarske i Mletačke Republike. Za borbu protiv Turaka prva je imala da krene svoju kopnenu vojsku, a druga flotu, koja će uznemiravati Turke ne samo duž dalmatinske obale, nego i u Peloponezu. I doista, još u jesen god. 1463., krenuta je mađarsko-mletačka kontraofanziva. Kao njihov saveznik javio se i herceg Stjepan, koji je, u porukama vrlo bolnim i
273
psihološki veoma zanimljivim, kazivao svoje razočarenje politikom koju je dotad vodio, i svu teskobu u kojoj se pod starost našao. Njegov sin Vladislav kazivao je mišljenje dobrog dela Bosanaca kad je upućivao molbe Mletačkoj Republici da njeni ljudi mesto Mađara uđu ovog puta u Bosnu; on sam, osvajajući izvesna mesta Bosne, govorio je da to čini u ime Mlečana. Toliko su, eto, bili nepopularni Mađari čak i kad se radilo da se potisnu Turci posle jednog upada u kojem su pokazali toliko bezobzirnosti. Znajući koliko su Mađari osetljivi u pitanju Bosne i kako bi svako tuđe ulaženje u nju smatrali kao čisto neprijateljstvo, Mlečani su kategorički odbijali Vladislavljeve ponude i pobijali njegove glasove širene po Bosni. Mađarska ofanziva, koju je vodio kralj Matija lično, a koja je počela od Gradiške, imala je lepa uspeha. Za nešto više od dva meseca pala je u njihove ruke sva severna Bosna sa jajačkim gradom. Hrvatske pomoćne čete vodio je Martin Frankopan. Turski otpor bio je slab, jer se glavna vojska povukla sa sultanom; jedino se jajačka posada držala nešto duže. Glavnu zaslugu za ova osvajanja u Bosni pripisuje kralj Matija vojvodi Imbri Zapolji, plemiću iz požeške županije, čije se pleme dovodi u vezu sa linijom starog bana Borića. Za to je Imbro imenovan banom Dalmacije, Hrvatske i Slavonije i »upravnikom bosanskoga kraljevstva«. Te su sve dužnosti spojene zajedno očevidno stoga da bi se izvela što jedinstvenija organizacija odbrane celog ovog područja. Pod Jajcem je odlikovao kralj Matija i hercegova sina Vlatka, koji mu je, vođen opštim hrišćanskim interesom, po očevoj naredbi, došao tu u pomoć. Kao nagradu dobio je on ovom prilikom župe ramsku, livanjsku i uskopsku. Zauzevši Jajce, kralj je krajem god. 1463. završio vojnu, nešto zbog vrlo oštre zime, a nešto zbog nestašice novca. Bilo je sasvim prirodno očekivati da sultan neće dozvoliti da mu se tako lako istrgne dobijeni plen. Doista, već početkom leta god. 1464., kreće on ponovo na Bosnu i ide ravno pod Jajce. Jedan turski odred pod Mahmud-pašom prodro je u Hrvatsku i naneo velike štete u modruškoj županiji Frankopana. Dobro branjeni jajački grad sada nije mogao da uzme sultan, i pored toga što je lično prisustvovao jurišima i poticao svoje ljude na borbu. Kritovul živo, mada bez pojedinosti, opisuje borbu na jajačkim zidinama, za koje preterano kaže da slične niko nije ni video ni čuo. Na glas da Jajcu stiže u pomoć kralj Matija sa velikom vojskom, naredio je sultan 22./23. avgusta opšti juriš. Kada taj, i pored velikih žrtava, nije uspeo, obustavi on naglo dalje napade i poče povlačenje. Po svoj prilici nije hteo da se sa svojom prilično već umornom ordijom upusti u borbu sa novom mađarskom vojskom, čiji mu je broj namerno pretstavljen kao veoma velik. Mađarska vojska pod Zapoljom krenula je doista vrbaskom dolinom prema Jajcu, ali u nevelikom broju, znajući valjda da Turci pod Jajcem nisu suviše mnogobrojni i opasni. Glavni deo mađarske vojske nalazio se, međutim, u Slavoniji i ušao je u akciju tek početkom oktobra i to ne prema Jajcu, jer za to više nije bilo potrebe, nego dolinom Drine prema Zvorniku. Očevidno, kralj Matija je hteo da oslobodi i istočni deo Bosne, da bi tako dobio moćan bedem od Vrbasa do Beograda kao zaštitu za Ugarsku. On je lično došao sa Zapoljom pod zvornički grad, ali su im sva naprezanja da ga zauzmu ostala uzaludna. Na glas da se sultan vraća sa novom vojskom u Bosnu, napustio je Matija sa ranjenim Zapoljom bojno polje, oko sredine novembra, i kod Rače se sa vojskom prebacio na svoje tle. Rezultat ratovanja od god. 1464. nije, prema tome, bio mnogo povoljan ni za Turke ni za Mađare. I jedni i drugi mogli su videti da su postignuti rezultati relativni i da treba još dosta, i to velikih, napora pa da se obezbedi sigurno gospodstvo nad Bosnom.
274
Sada su osetili, isto tako, i jedni i drugi da je za uspeh preko potrebna i saradnja Bosanaca. Mađari su računali na simpatije hrišćana, a Turci na bogumile i dobar deo pravoslavnih, koji su, kao Vladislav Hercegović, bili još uvek protivnici Mađara. Da pokažu svoju predusretljivost prema Bosancima i da očuvaju tradicije bosanskoga kraljevstva, Turci god. 1465. postavljaju Bosni novoga kralja, Matiju Šabančića, sina Radivoja Ostojića, brata kralja Tomaša, koga su zarobili god. 1463. i poveli sa sobom u Tursku. Na hercega Stjepana nisu više računali, a na njegova sina Vladislava sumnjali su da je u vezi sa Mlečanima. Novi bosanski kralj Matija nije našao u narodu većeg odziva, niti je sam pokazivao kakve veće aktivnosti; ali, njegovo imenovanje svakako je zanimljiv i karakterističan potez nove turske politike. Herceg Stjepan, prekinuvši sve veze sa Turcima, približio se, za svaki slučaj, mađarskome kralju, mada mu nikad nije postao sasvim iskren prijatelj. Kad je video mađarske težnje u drinskoj dolini, on je bio voljan da im ustupi izvestan deo svoga severoistočnoga područja oko Lima i Drine sve do Mileševa, kao oblast koja je bila stalno na putu Turcima i koja je od njih redovno stradala, a za to da dobije odgovarajuće posede u Slavoniji. Mađarski neuspeh kod Zvornika omeo je izvršenje toga plana tokom god. 1464., a naredne godine sprečili su ga definitivno susedni Turci. Oni su sigurno doznali nešto o hercegovim pregovorima i tokom god. 1465. udarili su na njegovu zemlju da je potpuno pokore. U njihove ruke pade najveći deo Hercegovine sa Blagajem, pitomom prestonicom hercegovom. Održaše se samo tvrdi gradovi Ključ i Mićevac. Herceg Stjepan, u nevolji, ponudi Mlečanima svoju zemlju da je kao najbliži susedi čas pre posednu, samo da bi je spasao od Turaka. Mlečani se doista i odazvaše; ali, oni uzeše samo ona mesta koja su mogli da brane flotom, dakle uski pojas Primorja i Neretvansku Krajinu. Vladislav Hercegović bi 17. februara god. 1466. imenovan za »generalnog kapetana« mletačkog sa 500 dukata plate. Drugi hercegov sin Vlatko tražio je u isti mah pomoć Mađara; ima vesti kako je herceg bio ovlastio svoga sina da »proda« kralju Matiji svoju državu za 100.000 dukata, a da mu kralj mesto nje ustupi Zagreb. Mada saveznici, Mađari su prekim okom gledali ulazak Mlečana u ostatke Hercegovine, i odmah su požurili da i oni uđu u akciju. U Dubrovnik stiže nekadanji najamnički kapetan Celjskih i jedno vreme slavonski ban, a sada zagorski knez, Jan Vitovec, a novi hrvatskodalmatinski ban Janoš Tuz uđe sa vojskom u dolinu Neretve i posede Počitelj. Nije se ni sa jedne strane organizovala borba protiv Turaka, nego su i jedni i drugi pomagači išli za tim da prigrabe što više od hercegova još neosvojenoga zemljišta. Ni Mađari, kao ni ranije Mlečani, nisu se udaljavali od neretvanske linije; sva istočna Hercegovina, i to sva koja danas ulazi u Zetsku Banovinu, bila je prepuštena Turcima. Herceg je početkom marta god. 1466. javljao u Mletke da mu Turci nude natrag osvojenu zemlju, ali pod uslovom da se odreče ovih pomagača, odnosno da bude samo njihov vazal. Teško je danas utvrditi ukoliko ta hercegova vest doista odgovara istini, a ukoliko je on uveličao namerno, da bi pojačao mletačku revnost u odbrani i pretstavio sebe kao čoveka koji još uvek ima mogućnosti da po svojoj volji utiče na sudbinu svoje zemlje. Ja lično nisam sasvim načisto o značaju i obimu te ponude. Ma koliko da je bio napustio svoju raniju političku liniju, stari, prevrtljivi herceg teško da bi, ipak, odbio ovaku ponudu, ako je ona bila ozbiljno učinjena. Mesto da ima Hercegovinu podeljenu između Mlečana i Mađara i još uvek nesigurnu za dalju sudbinu, on bi je, ma i privremeno, prema toj vesti, dobio celu. Vazal bi bio u svakom slučaju; kao turski imao bi samo jednog gospodara, dok bi u protivnom slučaju morao neprestano lavirati između surevnjivih Mađara i Mlečana. On je
275
bio čitava života praktičan političar i uvek u dobroj meri cinik; šta bi ga sad naročito opredelilo da u njemu prevlada sentimentalna žica? Dosadanje iskustvo sa Turcima? Ono, doista, nije moglo da ohrabri na saradnju, ali šta su stvarno kao pomoć donosili i drugi? Međutim, da se stvar izvede načisto, valja jasno istaknuti činjenicu da je kod Turaka doista bilo sklonosti da se mire. Sultan je imao znatnih neprilika u Maloj Aziji i hteo je dobiti slobodne ruke u Evropi. U leto god. 1465., posle ponude hercegu, on se obraćao i kralju Matiji i nudio mu je čak Bosnu i Srbiju, ne zna se u kom obimu, ali pod uslovom da sklope trajan mir. Kralj nije hteo ni da primi tursko poslanstvo, i odbio je sultanove darove. Herceg je u ovo vreme prema Mlečanima bio ponajiskreniji. Njima se tužio i na Turke i naročito na Mađare, i nudio im je, da se ne bi samo njih dvoje koristilo, da uzmu i ostatak njegova područja zajedno sa gradom Novim u Boki. Mleci su rado prihvatili ponudu i poručili su hercegu da mu daju jednu kuću u Splitu ili u kom drugom mletačkom gradu i celo ostrvo Brač; obećavali su mu čak i povratak posednutih mesta, ako se kad obnovi skrhana Hercegovina. U isto vreme, međutim, herceg je molio za hitnu pomoć i mađarskoga kralja. Potresen gubitkom zemlje, iscrpen naporima i teškim krizama, herceg nije dočekao završetak ovih zapleta i pregovora; umro je u Novom, 22. maja god. 1466. Dan pre toga napisao je svoj testamenat »budući u puti vele bolestan a u pameti mojoj na punu krepak«, za čije je izvršioce, među ostalim, postavio mileševskoga mitropolita Davida i gosta Radina kao pretstavnike dve glavne veroispovesti svoje zemlje. Herceg Stjepan je ostao živo zapamćen u celoj Hercegovini; od naših istoriskih ličnosti Srednjega veka nema nijedne sa više proznog predanja o sebi nego što je njegova, i to sa predanjem u kojem je dobar deo istine i u pogledu činjenica i u pogledu karakteristike njegove ličnosti. Pod njegovim sinovima držala se Hercegovina, tavoreći, još šesnaest godina. Ali, to nije bio život države koja je još imala snage za održanje, nego trzanje već premlaćenog organizma. Hercegovi sinovi, Vladislav, Vlatko i Stevan, vode pojedince politiku, i to svaki za svoj račun, ne samo bez obzira na ostalu braću, nego ponekad i otvoreno protiv njih. Sem Mađarske, Mletaka i Turske, koji su uticali na njihove poslove i računali sa njihovim nasledstvom, javio se odjednom i aragonski dvor iz Napulja. Ferdinand Aragonski, sin Alfonza V, ponudio je god. 1466. saradnju Mađarima protiv Turaka, ali je, u isto vreme, sinovima hercegovim njegov poslanik javljao kako sultan ustupa njegovom gospodaru Bosnu kao budućem srodniku i da oni stoga unapred treba da mu predadu Novi. U inače već pometenoj zemlji ovakve su ponude, neiskrene i nesavesne, stvarale samo novu zabunu i onemogućavale ljudima da dobiju neposredan i jasan pregled stvari. Od hercegovih sinova Vladislav se, odmah po očevoj smrti, odrekao dalje borbe i sasvim se približio sultanu. Već u leto god. 1466. on je dobio Mehmedovu milost i jedan deo očeva nasledstva. Njegov mlađi brat Vlatko uzeo je hercešku titulu i nastavio antitursku politiku. Tačna granica između njegova i Vladielavljeva područja ne da se na osnovu do danas poznatih izvora sasvim sigurno povući; ali, može se uglavnom utvrditi da je Vladislav gospodario u unutrašnjosti, a Vlatko u Primorju i na zapadnoj obali Neretve. Ovo primanje Vladislavljevo za turskoga vazala i tursko ustupanje otetog područja, da on u njemu vlada, kazuju da je sultanova ponuda starom hercegu bila, doista, bar u izvesnoj meri iskreno mišljena. U isto ovo vreme Vladislav je ušao u veze i sa kraljem Matijom, hoteći da iskoristi mađarsku surevnjivost protiv Mlečana na štetu brata Vlatka, sa kojim se zavadio,
276
sem iz drugih razloga, još i zbog podele očeve gotovine. Kralj Matija se zauzeo za nj u Dubrovniku, gde se nalazilo hercegovo imanje od 70.000 dukata, i sprečio je za izvesno vreme izvršenje testamenta. Sumnjajući u Turke, koji su isto tako sa svoje strane sumnjali u njega, i predosećajući katastrofu, Vladislav se postepeno još više približuje Mađarima i najzad, god. 1470., napušta otadžbinu i prelazi u Hrvatsku, gde mu je kralj Matija dao dobra oko Brezovice i Velikoga i Maloga Kalnika. Turci potom posedaju njegovu zemlju i u Foči, onda zvanoj Hoča, stvaraju svoje prvo administrativno i vojničko središte za Hercegovinu. God. 1475. Turci već vrše popise zemalja u tom kraju i osvojenim delovima Bosne. Herceg Vlatko naslanjao se u to vreme na bliske Mlečane i bio je jedno vreme protiv Mađara, koji su, pod pritiskom Turaka, god. 1471. napustili Počitelj i povukli se u Neretvansku Krajinu. Najmlađi im brat Stevan otišao je u Stambol, ljut na braću što su ga oštetili pri podeli očeve ostavštine, i tamo se oko god. 1474. poturčio i dobio ime Ahmet. Turci su od god. 1468. postali mnogo aktivniji. Njihovi pogranični gospodari, koji su se sami zvali po srpsko-hrvatskom krajišnici, nisu mnogo poštovali granica i puštali su svoje ljude da ih počešće uznemiravaju i prelaze. Upadi u Dalmaciju i Hrvatsku postaju skoro obična pojava, i to upadi koji se ne zadržavaju u blizini granice, nego dopiru do zadarskoga i šibeničkoga kraja i do same Krbave. U leto god. 1469. stiglo je u modruški kraj na 20.000 Turaka, praćenih od mnogo ljudi željnih pljačke i haranja, i provalilo je odatle u Kranjsku. To dade povoda kralju Matiji da uzme od Frankopana tvrdi grad Senj i poveri ga svojoj posadi. God. 1471. stradalo je sve Primorje i dubrovačko područje. Velika napast posta za Dubrovčane herceg Vlatko, koji ih je uznemiravao sam i koji ih je, u isto vreme, optuživao i Turcima kao mađarske podložnike i kao pomagače Mađara u odbrani Hercegovine od sultanove vojske. Optuživao ih je, dakle, za usluge koje su činili njegovu ocu a i njemu samu, po njihovoj molbi, i u interesu hrišćanske stvari. Pod uticajem njegovih i drugih dostava, povisio je sultan Republici danak na 10.000 dukata godišnje i naterao je da poruši neka podignuta utvrđenja u Molonti i Neretvanskoj Krajini. U leto god. 1471. beše Bosna dobila još jednog kralja. Da umiri i razbije svoju moćnu opoziciju u Mađarskoj, kralj Matija dade u jesen god. 1471. na budimskom saboru izabrati za bosanskoga kralja veoma bogatoga mačvanskoga i slavonskoga bana, Nikolu Iločkoga, inače jednoga od svojih protivnika. Hteo je, svakako, da zadovolji taštinu njegovu, i da se u isti mah sam oslobodi toga nepouzdanoga čoveka, uputivši ga na jedno od najviše izloženih mesta, gde će, sa mnogo odgovornosti, imati da se zabavi svojom mukom. Kao kralj Bosne Nikola je dobio na upravu i hrvatsko-slavonsku banovinu kao područje koje je u celini imalo da organizuje borbu protiv Turaka i da se tešnje približi u samoodbrani. Ta se vrlo praktična i vojnički jedino opravdana politika vodila od imenovanja Imbre Zapolje pa, evo, za duži niz godina. To imenovanje pospešila je velika turska ofanziva koju je toga leta poveo novi bosanski namesnik Ajaz-beg. Provalivši preko Hrvatske, Turci su tom prilikom pregazili Istru i delimično Kranjsku, pa doprli sve do Udina i Ljubljane. Druga vojska prešla je u Srem. Za lakši prevoz svojih trupa razvili su Turci u to vreme kao mostovni branik grad Šabac, koji ranije, pod imenom Zaslona, nije imao većeg strateškog značaja. Nikola Iločki, kao ni Matija Šabančić, nije imao nikakva većeg uticaja u Bosni; izgleda čak da se nije dugo ni zadržavao u njoj, nego da je i dalje gospodovao u svome Iloku, kao i bosanski biskup u Đakovu. U svojoj jednoj povelji, izdanoj Dubrovačkoj
277
Republici 14. oktobra god. 1472., on sam kaže za sebe da mu je glavna briga »odbrana vere katoličke i katoličkoga naroda«; radi nje se primio nove dužnosti, a ne što bi bio željan visokih časti. Sa takvim programom on je u Bosni mogao naići samo na podeljen prijem, i nije nikakvo čudo što je u njoj ostao sasvim po strani. Kad ni domaći vladari nisu mogli da pod tom zastavom sakupe sve svoje podanike, bilo je više nego jasno da to neće postići ni jedan tuđinac. Tim pre što mu kralj Matija nije u to vreme mogao dati nikakve stvarne pomoći, jer je bio zapleten u naporni i dugi rat sa Česima i Poljacima. Nikola Iločki pokušavao je da preko svoga poverenika, Petra Zrinjskoga, pridobije Mlečane za zajednički rad; ali, tamo su njegove ponude primljene sa mnogo uzdržavanja. Nestalni herceg Vlatko, koji se kod Turaka nije mogao bolje udvoriti od poturčenoga brata Stevana, mada je jedno vreme i to pokušavao, vratio se opet oko god. 1474. na svoju politiku saradnje sa hrišćanskim silama. Te godine oženio se aragonskom princezom Margaritom, sigurno u nameri da tako pojača svoje veze i dalje izglede, a kralj Ferdinand pristao je na taj brak, da bi dobio čvršće uporište u Primorju, na koje je odavno polagao. Sem toga, Vlatko se obraćao i papskoj kuriji, tražeći i kod nje zaštitu za ugroženo hrišćanstvo svoje države. X. OBNAVLJANJE SRPSKOG DESPOTSTVA. 1. Obnova srpskog despotstva u Sremu. — 2. Mađarska i srpskohrvatska aktivnost protiv Turaka. — 3. Pad Hercegovine. U ovo vreme obnovljeno je i srpsko despotstvo, ali — u Sremu. Kralj Matija je iste godine, kad je Nikolu Iločkoga dao izabrati za bosanskog kralja, imenovao i srpskim despotom Vuka Brankovića, Grgurova sina, koji je ranije, u Srbiji, pripadao turkofilskoj stranci i bio jedno vreme njen kandidat za despota. Zauzet ratovanjem na severu svoje države, kralj Matija nije mogao dovoljnu pažnju obratiti rovitoj južnoj granici, i stoga je došao na misao da njenu odbranu poveri uglavnom samim stanovnicima tih oblasti, Srbima i Hrvatima. Slovena je bilo u Sremu i južnoj Ugarskoj od ranih vremena Srednjega veka, odonda još kad su sa Obrima zauzimali panonski bazen; pa, iako je velik broj njihovih saplemenika u VII veku prešao preko Save i Dunava, ostalo je ipak, kao što obično biva, njihovih ljudi i na starom području. Srpski elemenat na toj strani pojačan je tamo, verovatno, za vlade kralja Dragutina i njegova sina Vladislava, koji su bili gospodari Srema, a Vladislav i većeg dela Slavonije. Od kraja XIV veka, pod pritiskom turske najezde, počinje prelaženje Srba u Ugarsku spočetka pojedinačno, a posle u masama. Andrija i Dmitar Mrnjavčevići, braća Kraljevića Marka, prešli su tamo čak iz južne Srbije, ne zaustavljajući se u tada turkofilskoj severnoj Srbiji Stevana Lazarevića, sa kojim ni inače njihova porodica nije bila u ljubavi. Od početka XV veka, otkad srpski vladari postaju mađarski vazali, veze između Srba i Mađara postaju življe, a priliv Srba u Mađarsku sve veći. Srpski despoti Stevan i Đurađ dobijaju od mađarskih kraljeva ili sami kupuju čitav niz dobara na jugu Ugarske. Već je despot Stevan dobio od kralja Sigismunda Zemun, Kupinik, Mitrovicu i Slankamen, i postao veliki župan torontalske županije sa bečejskim i bečkerečkim spahilukom. Njegov naslednik, despot Đurađ, proširio je despotske posede još više; njemu je pripadao čitav kraj od Čuruga do iza Sente, a u drugim krajevima Mađarske od većih mesta: Tokaj, Munkač, Arad, Kikinda i
278
Vršac. Na svoja imanja despoti su, naravno, dovodili svoje ljude, i to u tolikom broju da je mađarski sabor god. 1439., doduše dobrim delom iz političkih razloga, ustao protiv toga i tražio otad samo mađarsko činovništvo i na tim posedima. Posle smrti despota Đurđa i Lazara ti su posedi razdani mađarskim velikašima, koji su na saboru u Segedinu god. 1458. izglasali, po želji poznatih despotovih protivnika, da se njihova imanja konfiskuju. Posle pada Despotovine mnogi se Srbi spasavahu u Ugarskoj, a naročito oni koji su pripadali njihovoj stranci. Među njima je bilo uglednih velikaša, koji su, prelazeći, vodili sa sobom ne samo dosta mnogobrojno dvorsko osoblje, nego i svoju ratničku pratnju. Tako su u Ugarsku prešli, sa 1200 ratnika, iz Jagodine, Jakšići, braća Stevan i Dmitar, koje narodno predanje pogrešno veže za Beograd. Njima je kralj Matija poklonio dobro Nađlak u čanadskoj županiji i neka imanja oko Moriša. Vojvodi Milošu Belomuževiću dao je kralj Matija grad Šašvar i Jenopolje u aradskoj županiji. Naročito milo beše Mađarima kad je god. 1465. na njihovu stranu prešao vanredno hrabri Vuk Branković, koga naše narodno predanje zove Zmaj Ognjeni Vuk. Njegova porodična tradicija i lično junaštvo napravili su Vuka središnom ličnošću među Srbima u Ugarskoj. Da ga jače pridobije za sebe, kralj Matija mu je dao grad Slankamen i čin srpskog vojvode. Kad se u borbama po Češkoj Vuk naročito istakao sa svojim srpskim odredom u mađarskoj vojsci, kralj mu dade još grad Belu Stenu i oblast Totuševinu. God. 1471. kralj Matija je obnovio srpsku despotsku čast i dao je Vuku kao članu dinastije Brankovića, kojoj je pripadala i u Srbiji. Tim aktom priznao je mađarski kralj izvestan izuzetan položaj srpskom elementu u Sremu, i davanjem despotske titule potsetio je Srbe na njihovu državnu tradiciju, koju i sam poštuje. To je on učinio očevidno sa namerom da Srbe življe potstrekne na borbu i da im probudi nadu na obnovu države, čije bi postojanje bilo i u interesu same Mađarske. Za Srbe obnova despotske časti značila je unekoliko produženje njihove državne egzistencije, svejedno što je to bilo na tuđem području; oni se nisu morali osećati kao prosti begunci, koji svoju ratničku snagu daju pod najam, nego kao ratnici jedne na maču izgubljene države, koji se bore da je vaspostave. Pada u oči činjenica da kralj vodi računa o raspoloženju Srba iz bivše Despotovine i da im za despota imenuje njihova čoveka, dok je Bosni postavio za kralja tuđina, koji sa njom nije imao nikakve veze. Obnova despotstva i obnova bosanskoga kraljevstva imale su za cilj da izazovu više privatne i lokalne inicijative u iznalaženju sredstava i načina za borbu protiv Turaka. Mađari su tim ujedno obavezali oba obnovljena organizma da svoju sudbinu vežu za njih, što im je sve bilo naročito potrebno u času kad su Turci sa jedne strane pokazivali tendenciju da isticanjem svojih kandidata, kao Matije Šabančića, i prihvatanjem Hercegovića predusretljivošću pridobiju Bosnu i uvuku se duboko u hrvatsko i slavonsko područje, i kad su Mlečani, sa druge strane, živo nastojali da na račun ugarskog dignu svoj prestiž. Da bi se lokalna odbrana što uspešnije organizovala, odvojio je kralj Matija jajačku i srebreničku oblast u posebne vojničke banate, koje je poveravao vojnički najpouzdanijim vođama. God. 1477. dao je i posebno pravo Slavoniji da sama organizuje svoju odbranu i da na svojim saborima bira vrhovne kapetane protiv Turaka. Za odbranu severne Dalmacije i Like organizovana je posebna kapetanija u Senju, koji postaje jedno od glavnih vojničkih središta prema Bosni i Mlecima. Kad je završio ratovanje na severu, god. 1474., počeo je kralj Matija opet aktivniju politiku na južnim granicama. Bilo je za to krajnje vreme. Usled turskih upada god. 1474./5. Slavonija je bila toliko opustošena da se, po jednoj vesti, na deset milja nije
279
mogla videti kuća ili čovek. God. 1475. Turci su besneli čak u okolini Ptuja, a 24. avgusta te godine razbili su na Sutli hrabru ali malu vojsku hrišćanskih branilaca. U jesen god. 1475., uz pomoć srpskih ratnika na kopnu i vodi (šajkaša), uputio je kralj svoju vojsku prema Šapcu, koji mu se, sa svojim zaleđem, bio kao klin uvukao između bosanskog poseda i Beograda. Posle duže opsade grad je pao u mađarske ruke 15. februara god. 1476. Jedan deo Srba, pod despotom Vukom, udario je potom planinama uz Drinu i zauzeo Srebrenicu i grad Kušlat, da se posle toga vrati na Zvornik i Šabac. Na vest da su smederevski Turci za to vreme izveli jednu diverziju prema Banatu, pod vođstvom hrabroga Ali-bega (popularisanog, možda, u Đerđelez Aliji), krenuo je Vuk i protiv njih, i porazio ih u borbi kod Požežene. Ovi uspesi hrišćana, koje je despot Vuk sve više zbirao oko sebe, pokolebaše dosta turskih prijatelja. Sam bosanski kralj Matija Šabančić nudio se svome imenjaku da pređe na hrišćansku stranu, ako ga prizna kao bosanskoga vladara. Kada su ga Turci zbog toga napali, uputili su mu Mađari hitno pomoć, koja je došla u pravi čas. Ali, koliko se danas zna, kraljevskog naslova nisu mu, zbog Nikole Iločkoga, priznali ni tada, ni posle Nikoline smrti († 1477.). Da je kralj Matija dosledno vodio svoju balkansku politiku, za Mađarsku u to vreme nesumnjivo najsudbonosniju, on bi lakše omogućio ostacima starih hrišćanskih dinasta i država da se čvršće priljube uza nj. Međutim, on je, isto kao i kralj Sigismund, zauzet na više strana i sa mnogostrukim ambicijama, vodio svoju politiku na mahove, ne izdržavajući na jednom poslu nikad više od tri četiri godine. Kraljevi uspesi god. 1475.—1476. ostadoše nedovršeni. Za mađarsku državu on je, istina, postigao dosta, a to mu je, uostalom, i bilo glavno; za »opštu hrišćansku stvar«, o kojoj se naročito često govorilo u Rimu, on je odavno počeo da gubi pravi interes, videći nemoć hrišćanskih vlada da se slože za jedno zajedničko delo, osećajući da je u njihovim pregovorima više opštih mesta nego konkretnih zaključaka i sagledajući izukrštanost njihovih težnja i postupaka. Dobijanjem severne Bosne i posedom Šapca i Beograda, Mađarska se opasala dosta dobrim zaštitnim rovom, koji je obezbeđivao od neočekivanih turskih provala. Da je uspeo još i pokušaj despota Vuka, u zimu god. 1476./77., da preotme i Smederevo, Mađarska bi u dobroj meri, bar privremeno, imala granicu koja, ako i ne bi odgovarala onom za čim je ona išla u celom XV veku, ipak je u svakom pogledu bila bolja od granica koje behu stvorene u leto god. 1463. Kada se god. 1477. kralj Matija zapleo u rat sa nemačkim carem Fridrihom III, postali su Turci mnogo agresivniji na sve strane. God. 1478. padoše u njihove ruke nekad slavna Skender-begova Kroja i Skadar, godinu dana potom sultan zauze Zetu, a 14. avgusta god. 1480., na zaprepašćenje celog hrišćanskog sveta, uđe turska vojska u Otranto. Papa i ostali vladari upreše oči uglavnom na Mađarsku. Sultanova vojska, dobro obaveštena, beše već i tamo našla svoj put. Tokom god. 1477.—79., u tri četiri maha, turske čete su dopirale duboko u alpiske zemlje. Hrvatski plemići, ponajviše Frankopani, počeše se u nevolji obraćati za pomoć mletačkim susedima. Mesto da ih razume, kralj Matija im je to zapisivao kao težak greh, i digao je protiv njih vojsku, koja je oduzela Frankopanima, isto kao i Turci, mnoge posede i gradove. Da spase ostrvo Krk, Ivan Frankopan ga je 22. februara god. 1480. predao u zaštitu Mlečanima. Bosanski sandžak Daud-beg prodre u proleće god. 1430. preko Hrvatske u Štajersku, a odatle u Mađarsku, sve do Đura, oplenivši područje hrišćanskih protivnika, pošto je prethodno prevario kralja Matiju i dobio od njega slobodan prolaz preko hrvatskog zemljišta na područje cara Fridriha. Da se osveti, prešao je u jesen sam kralj
280
Matija u Bosnu sa jednom vojskom, a drugu je poveo kapetan donje Ugarske Pavle Kaniži u Srbiju. Ova druga vojska prodre bez mnogo smetnja sve do Kruševca, odakle prevede na 60.000 srpskih duša na mađarsko područje. Kralj Matija se zaustavio kod Grebena u blizini Jajca. Jedan njegov odred od 3—4000 ljudi, koji su vodili despot Vuk, jajački ban Petar Doci (proslavljeni Dojčin Petar »varadinski ban«) i hrvatskodalmatinski ban Ladislav Egervari, progoneći Turke, dopro je sve do Sarajeva, pa je ušao i u sam taj grad oko 8.—10. novembra 1480., i tu tri dana plenio i harao. Posle prvog iznenađenja Turci su se pribrali, organizovali otpor i potisli napadače, kojima, uostalom, nije ni bio cilj da izazovu pravu borbu, nego da izvrše jedan kazneni prepad. O tome događaju peva jedna kasida nekog muslimansko-srpskog pesnika iz XV—XVI veka, koju predanje pripisuje popularnom svecu Ajvaz Dedi, poglavici prusačkog kadiluka. I epska poezija bosanskih muslimana obradila je ovaj neobični podvig Vuka Jajčanina, kako ga ona zove. Mesto Klokot kod Fojnice dovedeno je u vezu sa »klokoću krvi od junaka«, koja je pala kad su Turci stigli hrišćane. Kralj Matija je u svom izveštaju papi preterano, sa samohvalisanjem, pretstavio taj pohod kao neki veliki uspeh, koji da je napravio pustoš u Bosni i potpuno obezglavio Turke, dok je on ustvari bio samo jedna smela ratnička avantura bez ikakvih trajnijih posledica. * Jedno vreme činilo se da će borba oko prestola u Turskoj, koja je nastala posle smrti sultana Fati Mehmeda (umro 5. maja god. 1481.) između njegovih sinova Bajazita i Džema, zaustaviti tursku vojničku aktivnost i oslabiti njihovu snagu. Stoga se požuri Vlatko Hercegović, valjda po primeru Ferdinanda Aragonskoga, koji odmah istera Turke iz Otranta, da i on otpočne neprijateljstva protivu njih. Dubrovčani su mu prebacivali da je taj posao preduzeo suviše na svoju ruku, ne hoteći valjda da u dobiti, kojoj se sigurno nadao, ima sudeonika. Ali, sav podvig se izjalovi. Bosanski sandžak, brzi Daud-paša, presrete Vlatka kod Nevesinja i potpuno ga razbi. Vlatko se na begu zaustavio tek u Novome, gde ga je mogla pomagati mletačka i napuljska flota. Ali, ni tu se nije mogao dugo održati. Pritisak Turaka, koji su grad držali u opsadi, bio je toliko silan da se grad, posle nekoliko meseci, 28. januara god. 1482., morao predati. Herceg Vlatko spasao se sa svojim ljudima na prijateljsku flotu. Umro je posle nekoliko godina (1489.) na ostrvu Rabu, gde su mu Mlečani dali poslednje utočište. Njegov brat Ahmet-paša postao je god. 1481. zet novoga sultana, Bajazita II (koji brzo savlada brata Džema), i kao takav imao je veoma lepu karijeru. Sa padom Novoga, poslednjeg tvrdog grada Hercegovine, u kojem je zapovedao srpski gospodar, pala je konačno pod tursku vlast cela Hercegovina do mora i Neretve. Od prijateljskih sila ne pokuša nijedna da je spasava. Mlečani su loše prošli braneći Skadar i Albaniju, i sada nisu smeli da se mnogo izlažu; napuljska pomoć ograničila se samo na slanje flote, a za Mađare je hercegovačko ratište bilo suviše daleko. Oni su u jesen god. 1481. organizovali jedan poveći pohod u Srbiju, koji je po novo dopro do Kruševca, i imao, kao i onaj upad do Sarajeva, više avanturistički nego strateški karakter. Hercegovini nije ništa pomogao, mada je kralj Matija mislio da će je tom demonstracijom rasteretiti. XI. PROPAST ZETE.
281
1. Ivan Crnojević. — 2. Kulturno delo Đurđa Crnojevića. — 3. Njegov slom. — 4. Pad Zete. — 5. Skender-beg Crnojević. Da ne znamo političke motive i prilike koji su odlučivali pri turskim akcijama na Balkanskome Poluostrvu, čovek bi dolazio u iskušenje da tvrdi kako su turska osvajanja u našim zemljama imala izvesnog sistema. Prva je pala Srbija, kao prva na putu prema Dunavu i kao najmoćnija, posle Bosna, kao druga po snazi, potom Hercegovina i najzad mala i buntovna Zeta. U Zeti je od sredine XV veka glavnu vlast imao Stevan Crnojević, poznati protivnik despota Đurđa i mletački plaćenik i štićenik. Kada su Turci svojom ofanzivom od god. 1454. prepolovili Srbiju i konačno je svojim područjem rastavili od Zete, Stevan je, ne zazirući više od despota, postao pravi vladar Zete. Tu je, uzevši za ženu Skenderbegovu sestru Mariju, u zajednici sa njim, odolevao turskim napadima i učvršćivao svoju vlast. Iza njegove smrti (god. 1465.) sin mu Ivan, popularni Ivan-beg Crne Gore i narodne poezije, menjao je donekle zetsku politiku. Prema Skender-begu i albanskim glavarima on je veran drug i prirodni saveznik protiv Turaka; kao otac mu, i on se oženio otuda, uzevši Gojsavu, sestru Konstantina Arijanita. Ali, prema Mlečanima se ponašao drukčije nego otac mu. Od prve godine svoje vlade on je njihov protivnik i pokušava da im silom oduzme neke gradove i mesta u zetskom primorju. Tek posredovanje prijatelja, a naročito Skender-begovo, dovede god. 1466. do primirja, koje se produži posle turskih napada na Albaniju, god. 1466. i 1468., i smrti Skender-begove, († god. 1468.), kada je Ivan video da se približuje opasnost i za Zetu i da treba za vremena tražiti naslona na koju prijateljsku hrišćansku silu. Otada on pomaže Mlečiće vojnički, a oni njega novčano sa 1200 dukata godišnje plate. God. 1474., samo njegovoj saradnji zahvaljujući, odbijena je turska ofanziva protiv Skadra. Posle četiri godine, kad su Turci sa još većom snagom napali Albaniju i uzeli Kroju, i pod ličnim vođstvom sultanovim zagušili Skadar, napali su oni i Ivana, kao mletačkoga pomagača, i oteli mu ne samo Žabljak nego i celu zemlju, god. 1479. Mleci, i sami pritešnjeni, nisu mogli da spasu svog saveznika, i on je morao da se kao begunac sklanja najpre u njihov grad, a posle da luta, kao i mnogi drugi emigranti iz Zete i Albanije, po raznim mestima Italije. U otadžbinu vratio se Ivan Crnojević tek posle smrti sultana Mehmeda II, iskorišćavajući pomenute meteže oko prestola. Turci nisu obraćali mnogo pažnje na krševitu i pasivnu oblast Crne Gore i ostavili su tu i u Albaniji malo vojske. Stoga je Ivan bez mnogo napora uspeo da ih potisne i da vaspostavi svoju vlast; ali, ne više u starim granicama. Njegova prestonica nije bila više izgubljeni Žabljak, nego Cetinje, gde je on god. 1484., iz zahvalnosti što se mogao vratiti na svoje tle, podigao Bogorodičin manastir kao sedište zetske mitropolije, ispunivši zavet koji je dao pred bogorodičinim »nerukotvorenim« obrazom u Loretu. Po povratku u Crnu Goru, osmotrivši dobro opšti položaj, on napušta Mlečane i priznaje tursku vrhovnu vlast. Kao ranije na početku svoje vlade, tako je i sada na svršetku oštar protivnik Mletaka, kojima je pripisivao dobar deo krivice za udes koji ga je bio snašao. Do izmirenja, ne baš najiskrenijeg, došlo je tek god. 1490., kada se njegov sin Đurađ, po odobrenju sultanovom, verio sa mletačkom vlastelinkom Jelisavetom Erico. Ivan nije dočekao sinovljevo venčanje, nego je umro oko 20. jula te godine, baš kad su svatovi putovali iz Mletaka u Crnu Goru. Đurađ Crnojević je, kako se moglo i očekivati, znatno popravio odnose svoje zemlje prema Mlecima. Iz Mletaka je nabavio i prvu srpsku štampariju namenjenu za
282
izradu crkvenih knjiga, i smestio je u cetinjskom manastiru. U našoj kulturnoj istoriji to je jedan od najkrupnijih događaja, mada, zbog teških političkih prilika tadašnjeg vremena, nije mogao imati onaj značaj i uticaj koji je pronalazak štampe ubrzo stekao na zapadu. Glavni upravnik štamparije bio je cetinjski monah Makarije, koji je imao sedam pomagača. Od god. 1493. do 1495. štampane su u toj štampariji tri knjige (oktoih, psaltir i molitvenik), koje su našle svoj put u mnoge naše manastire ne samo u zetskome susedstvu, nego i po drugim stranama, na pr. čak u Hilandaru. Izvesni ljudi u Crnoj Gori tvrde, samo na osnovu narodnog predanja, da je ta štamparija radila najpre na Obodu, pa da je odatle prenesena na Cetinje. Ali, to ne izgleda verovatno i za to mišljenje nema nikakvih stvarnih dokaza. Cetinje se kao mesto štampanja izrično pominje u psaltiru od god. 1495., dok se Obod ne pominje nigde. Cetinje, kao mesto mitropolije, gde je moguć bolji nadzor nad tekstom i celim radom, i prirodnije je mesto za takvo preduzeće. Mišljenje Lj. Stojanovića da je Crnojevića oktoih štampan u Mlecima, nije u našoj nauci prihvatio niko; uostalom, ono je i rečeno samo kao pretpostavka. Francuski kralj Karlo VIII osvojio je god. 1495. napuljsku kraljevinu. Odmah potom, da što jače obeleži svoje delovanje na novom području, počeo je da radi na stvaranju jednog hrišćanskog saveza uperenog protiv Turaka. U njegovu političku kombinaciju ulazili su, naravno, i balkanski narodi, a u prvom redu još održani balkanski dinasti. Preko svoga ujaka, Konstantina Arijanita, koji je živeo u Italiji i ušao u veze sa Karlom, posvećen je bio u pripreme za jedan upad u Albaniju i Đurađ Crnojević. Mlečani, koji su bili protivnici francuske vlasti u Italiji i njihova rada na Balkanu, omeli su nameravani napad, a Stevan Crnojević otišao je na Portu i odao tamo bratovljeve pregovore. Krajem novembra god. 1496. doneo je Stevan sam turski odgovor: da Đurađ ili dođe u Stambol na opravdanje ili da ide iz Crne Gore. Đurađ je pretpostavio ovo drugo i odmah preko Budve otišao za Mletke. Vlast je prihvatio Đurđev brat Stevan, koji ga je verovatno iz tih vlastoljubivih motiva i odao Porti. Podozrive turske vlasti nisu više verovale ni Stevanu samu, nego su ga stavile pod nadzor skadarskog sandžak-bega Feriza, jednoga od ljubimaca sultanovih, koji je vojnički poseo oblast Crnojevića i sporna mesta na mletačko-crnogorskoj granici. »Stevan je svojom optužbom brata Đurđa kod sultana (veli tačno Jovan Tomić) samo ubrzao proces potpunog prisajedinjenja Crne Gore skadarskome sandžaku, i u Crnoj Gori ostao je još dve godine, posle čega je nestalo i nominalnog upravništva njegova. Stevan je, dakle, otišao tragom svih drugih što u sultana tražahu pomoći protivu svojih«. Đurađ Crnojević, koji je u Mlecima uzet kao vođ najamnika sa 400 dukata godišnje plate, sveden na položaj običnog kondotjera, nije mogao biti zadovoljan, i javno je grdio vlast Republike. On je želeo da ga Mleci pomognu da se vrati u Crnu Goru, a ne da nadniči na njihovu području. Republika je izvesno vreme imala nekih obzira prema njemu; ali, najposle ga je zatvorila i pustila tek na posredovanje Karla VIII. Na vest da je njegov brat god. 1499. izgubio vlast u Crnoj Gori, pokušavao je Đurađ sve da ga Mleci prebace tamo, a kad to oni, bojeći se njegovih veza i novog raspoloženja, izrično odbiše, on se nekako iskrao i uputio u svet. Na putu napisao je svoj politički testamenat, u kojem je stavljao na srce ženi da mu, u slučaju mletačkog gonjenja ili napuštanja, starijega sina Konstantina pošalje mađarskome kralju, a mlađega Solomona Đurđevu bratu Staniši u Stambol, koji je tamo kao talac na sultanovu dvoru, po primeru Ahmeta Hercegovića, primio islam i dobio ime Skender-bega. Taj primer osvetljava jasno tragiku i političku pomućenost balkanskih dinasta. Da bi se mogli održati, oni su cepali rođene porodice,
283
samu svoju decu, upućujući jedne na istok a druge na zapad, jedne krstu a druge polumesecu. U XIV veku takav primer ne bi bio lako moguć, u XV veku on, evo, postaje upola pravilo. Vera u pobedu hrišćanske stvari gubi se sve više, u svoju državnu snagu izgubila se potpuno, i sad je za one koji su hteli da ostanu na vrhu i sačuvaju gospodstvo po svaku cenu nastupilo ovo trgovanje savestima i potpuna beznačelnost. Narodni moral ostao je da čuva ubogi puk, koji je svikao da nosi i podnosi i da čuva nasleđe dedova, i uza nj duboko nacionalno sveštenstvo. Iz Italije Đurađ se jednog dana prebacio u Zetu, ali ga je Feriz-beg odmah pozvao sebi i uputio u Carigrad. Nije ga dočekao neprijateljski, jer je Đurađ već ranije pokušao da dobije pristanak Turaka za svoj povratak. U Carigradu, sultan je primio Đurđa kao pokajnika i uputio ga u Anadol za upravnika jedne oblasti sa godišnjim prihodom od 25.000 aspri. Ostala je beleška u jednog mletačkog savremenika da je Đurađ ustupio sultanu sva svoja prava na Crnu Goru, i da je turska vlast nad tom pokrajinom bila učvršćena ne samo vojničkim dobitkom, nego i pravnim otstupanjem. O Đurđu posle god. 1503. nema vesti; pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio i islam. Najverovatnije je da je umro na svojoj novoj dužnosti u Maloj Aziji. Od svih naših vladara koji su tokom XIV i XV veka izgubili vlast i gospodstvo Đurađ Crnojević se poneo najnedostojnije. Ta porodica nije uopšte imala prave moralne vrednosti, sudeći po ovima njenim postupcima, otkako je, odmetanjem od vlasti svojih srpskih despota, počela da igra neku ulogu u našoj istoriji; jedini lepši izuzetak čini u njoj Ivan Crnojević, koji ima i viteštva, a ne samo junaštva. Oba Stevana, i otac i sin Ivanov, imaju moralnih mrlja, koje vređaju čak i u onako ciničnom i dekadentskom XV veku. Hercegovići, mada s puno grehova, izgledaju ipak bolje od njih, a da o inače dotle nesimpatičnim Brankovićima i ne govorimo. God. 1499. pripojena je bila Crna Gora skadarskom sandžakatu. Ali, god. 1514. odvojio je sultan ponovo i postavio joj za upravnika, kao sandžak-bega, poturčenog Stanišu, odnosno Skender-bega Crnojevića. Učinio je to verovatno sa namerom da preko njega, kao člana jedne domaće dinastije, življe utiče na susedna plemena u Dalmaciji i da pospeši proces islamizacije. Kao upravnik Crne Gore Skender-beg se pokazao kao čovek od reda, bez avanturističkih sklonosti, voljan da pomogne zaceljivanju rana. Pravoslavlju nije bio neprijatelj; naprotiv: pomagao je stare manastire i štitio njihova prava; ali, njegov povlašćeni poturčenjački položaj svakako je imao uticaja u zemlji i izazivao je oponašanje. Njegova uprava trajala je do god. 1528.; te godine je on po svoj prilici i umro. Crna Gora je potom ponovo pripojena skadarskom sandžakatu i ostala je sa izvesnim lokalnim, više delom nego ugovorima ili odobrenjima stečenim, pravima njegov sastavni deo sve do kraja XVII veka. Plemena ispod Lovćena, u blizini mletačkog područja i u teško pristupačnim brdima, imala su izvesnu slobodu kretanja i jakih odmetničkih sklonosti; ali, i ona su smatrana kao turski podanici i bila su to ustvari sve do oslobodilačkih pokreta pod vladikom Danilom, a po evropskom međunarodnom pravu sve do Berlinskoga kongresa. XII. POSLEDNJI BRANKOVIĆI I DESPOTI BERISLAVIĆI. 1. Zmaj Vuk Branković. — 2. Novi despot Đorđe Branković. — 3. Prestone borbe u Ugarskoj. — 4. Krbavska pogibija. — 5. Despot Jovan Branković. — 6. Stanje u Bosni. — 7. Mletački i mađarski rat protiv Turaka. — 8. Ivaniš Berislavić, novi srpski despot. —
284
9. Veze Srba s Rumunima. — 10. Hrvatske borbe sa Turcima. — 10. Krstaški pokret u Ugarskoj. — 11. Novi despot Stevan Berislavić. Posle god. 1481. i pada Hercegovine kralj Matija nije preduzimao više nikakve veće ofanzive protiv Turaka. Zadovoljio se onim što je postigao u dotadanjim borbama, a za nove se nije mogao odlučiti, zauzet i suviše teškom borbom sa carem Fridrihom, koja nije htela da prestane. Turci, nezgodni kao susedi, zaletali su se, međutim, češće na ugarsko-hrvatsko područje, a u tim zaletima, ma koliko oni inače izgledali slučajni, bilo je nesumnjivo izvesnog sistema. Oni se vrše gotovo uvek sa znanjem sandžak-begova vrhbosanskog i smederevskog, a ponekad i pod njihovim ličnim vođstvom; u tim napadima pljačkanje je sporedan cilj, a glavni je podrivanje cele granice, izazivanje osećanja nestalnosti i uticanje na susedne lokalne gospodare da se mire sa turskim progresom i da mu se i sami pridruže. Od tih upada dva su bila većih razmera. U jednom, krajem leta god. 1482., Turci su prodrli do blizu Temišvara; ali, kod Bečeja su presretnuti od hrišćanske vojske, pod vođstvom Kanižija i despota Vuka, bili su potučeni i razjureni, pri čemu je sam kruševački paša dopao ropstva. Drugi upad, vođen od bosanskog sandžak-bega, dopro je do Koruške. I tu su Turci, na povratku, pretrpeli teške gubitke. Na Uni, »kod broda Zrinskoga«, dočekali su ih hrvatski ban Matija Gereb, despot Vuk i drugi susedi, potukli ih, 29.—30. oktobra god. 1483., i oduzeli im čitav plen. Narodna pesma opevala je despota Vuka kao našeg glavnog junaka XV veka. Od rođenja, kazuje ona, njemu je bila određena sudbina borca sa izuzetnim obeležjima: Na njemu je čudo od biljega, Na glavi mu tri pramena vučja, Iz usta mu modar plamen bije, Na desnici sablja zapisana, Oko nje je guja umotana, U zubima šestoperca drži. U bugaršticama on se prikazuje kao veran junak kralja mađarskoga, a u deseteračkim pesmama češće se spominju njegove borbe na nesigurnoj krajini sa turskim junacima, kao što je bio Porča od Avale, za koga pevač kaže: Dana nema kad se ne privlači I po jednog roba ne odvodi, Ja po mrtvu ne odnosi glavu. Jednom prilikom, za kraljevom trpezom (peva jedna bugarštica) osetio se Vuk zapostavljen ili nedovoljno zapažen, pa, nešto u ljutnji a nešto u ironiji, stavlja na sto svoj buzdovan i njemu napija: »Zdrav si, brate buzdovane, u moje i tvoje zdravlje!« Ustvari, on sa svojim neobičnim junaštvom nije mogao ostati nezapažen. Hanibal Lucić sa dalekoga Hvara († god. 1553.) pevao je u svojoj Robinji za jednoga junaka: I veća porodi slava mu se to tu Neg Janku vojvodi i Vuku despotu.
285
Čitavo vreme i kralj Matija bio je prema njemu pun priznanja. Štovali su ga i drugi. Njegova žena Varvara bila je iz porodice Frankopana, odiva iz jedne od glavnih hrvatskih kuća. Priznat i voljen, Vuk je umro 16. aprila god. 1485. bez muških potomaka. Kralj Matija je dobro video od kakvog je značaja za srpsko držanje bilo to što je on Vuka Brankovića imenovao njihovim despotom. Srpski ratnici, sa mnogo borbenog iskustva i borci od rase, sačinjavali su u njegovoj vojsci odrede pune pregalaštva, a na južnim granicama bili su živ bedem protiv Turaka. U Mađarskoj je naročito cenjena laka srpska konjica; Srbin je jedno vreme postao gotovo sinonim za husar. Stoga je, naskoro po smrti despota Vuka, požurio kralj da imenuje Srbima novoga despota, i to i opet iz porodice Brankovića. Izbor je pao na mladoga Đorđa Brankovića, sina slepoga Stevana. Na nj je, čini se, kralj naišao u Beču, gde se Đorđe zadržavao sa majkom Angelinom i bratom Jovanom, živeći pod zaštitom cara Fridriha; a Matija je ušao u Beč kao pobednik 1. juna god. 1485. Kad mu je tu, oko Beča ili u samome Beču, stigla vest o Vukovoj smrti, Matija je ponudio Brankoviće da pređu na njegovu stranu. Car Fridrih, koji im je bio prijatelj, reši ih obaveza prema sebi. Novi despot stiže potom 15. februara god. 1486. sa ostalom porodicom u Srem, noseći sa sobom i telo svoga oca. Kao despotski posed Brankovići su držali u Sremu Kupinovo, Slankamen i Berkasovo. Da pokaže pažnju prema mladome despotu i da ga čvršće veže uza se, kralj ga je naredne godine oženio Izabelom, rođakom svoje žene i princezom aragonske porodice. Posle smrti kralja Matije (6. aprila god. 1490.), koji nije imao zakonite dece, Mađarska, i inače u lošim odnosima sa više suseda, zapade u duge unutarnje krize. Za vlast se otimalo više lica: češki kralj Vladislav Jagelonac, poljski kraljević Albreht, austriski carević Maksimilijan i nezakoniti sin Matijin Janoš Korvin. Despot Đorđe i slavonski plemići behu za Matijina sina. Uza nj je bio i herceg Lovro Iločki, sin Nikolin, koji se od njega nadao bosanskome kraljevstvu. Da pomognu njegov izbor, oni, sa 7000 konjanika, stigoše 13. jula god. 1490. na Rakoško Polje. Protiv Korvina behu mnogi ugledni hrvatski plemići, a među njima naročito Frankopani i Karlovići. Na izboru prođe kralj Vladislav. To odmah izazva druge pretendente, Maksimilijana i Albrehta, da zavojšte na Ugarsku i da silom pokušaju doći do kraljevske krune. Despot Đorđe i neka vlastela hrvatska pristadoše uza njih, pošto se Janoš Korvin beše pomirio sa tim da je pao na izboru i već se nagodio sa kraljem Vladislavom. Despot Đorđe imao je za Habzburgovce i neposrednih simpatija i moralnih obaveza, i to zbog Maksimilijanova oca cara Fridriha. Međutim, najveći deo srpskih plemića nije bio za takvu politiku; oni su bez pogovora primili izbor kralja Vladislava. U vojsci, koja bi upućena protiv Maksimilijana, dobar deo sačinjavale su srpske čete pod vođstvom Miloša Belmuževića. Krajem god. 1490. austriska vojska bi suzbijena iz Ugarske, isto kao i poljska. Despot Đorđe sa svojim drugovima morade da se pokori kralju pobedniku, dobivši bez teškoće njegovu milost. Janoš Korvin, koji je, ako ne bude izabran za mađarskoga kralja, imao postati kralj Bosne, pristade, zbog raznih teškoća, da se zadovolji herceštvom Slavonije i da sa tim u vezi, po ranijoj tradiciji, primi na se odbranu jajačkoga banata. Kako centralna vlast i u Mađarskoj beše sad znatno pala, i kako nije bilo nimalo autoritativne discipline, to se često događalo da se, na očigled neprijatelju, pojedini velikaši gone i bore, nanoseći jedni drugima ogromne štete. Tako su bili tokom god. 1491. dosta oštri sukobi između despota Đorđa i njegova suseda Lovre Iločkoga. Do tih sukoba verovatno je došlo stoga što je Lovro, raniji pristalica Korvinov, bio protivnik Maksimilijanov. Iz političkog sukoba razvio se onda lični. U Hrvatskoj, gde je protiv
286
kralja Matije postojalo nezadovoljstvo odranije, — naročito među uvređenim Frankopanima (jedan zapis iz god. 1486. kaže za kralja Matiju kako »biše podbil poda se vsu hrvacku gospodu«) koji su se sad opredelili za Maksimilijana, — takva borba nastade između Bernardina Frankopana, koji je hteo da povrati ranije oteti Senj, i bana Derenčina, koji je branio odluke mađarske krune. Turci, dobro obavešteni, jedva su dočekali da proteče sa Mađarima od 1483. do 1491. god. ugovoreno primirje, pa da iskoriste te unutarnje meteže u susednim zemljama. Njihova prva neprijateljstva počela su u Bosni, oko Jajca, a onda su se prenela i u Hrvatsku. Bernardin je, pred opasnošću od Turaka, napustio borbu sa banom i odmah se dao u gonjenje neprijatelja. Stoga se i piše za nj u jednom pismu od 30. decembra god. 1491. kako mu je, usled takvog držanja, »mnogo porastao ugled kod ovog gospodina kralja i u čitavom kraljevstvu«. Despot Đorđe, međutim, nije hteo da se odazove pozivimaa i da pođe na Turke sve dok njegov protivnik ostaje kod kuće. Inače, neredi i otimačine među zavađenim velikašima u Slavoniji i Sremu ne skidaju se sa dnevnog reda. U njima učestvuje i despot Đorđe sa mlađim bratom Jovanom, koji od god. 1492. takođe nosi titulu despota, svakako sa pristankom mađarskoga dvora, shvatajući tu titulu, verovatno, ne više kao čisto vladarsko obeležje nego kao izuzetnu, veoma visoku plemićsku, odnosno kneževsku titulu svoje kuće. Turci, koji su 1491. suzbijeni iz Kranjske i Hrvatske, ponoviše god. 1493. svoj napad. Bosanski sandžak-beg Jakub paša, sa odeljenjem od 10.000 ljudi, krenu preko Hrvatske prema Kranjskoj i Koruškoj. Sa Mađarskom je, po ugovoru, još vladao mir; njihov prolaz imao je, dakle, da bude bez potresa po Hrvatsku. Da li su Turci imali čistu nameru da preko hrvatskog područja samo pređu bez većeg zadržavanja i sa što manje štete, teško je pozitivno utvrditi. Vojske preko tuđeg područja ne prolaze kao svatovi. Ali, stoji nesumnjivo da su se, prolazeći kroz Hrvatsku prema Kranjskoj, Turci doista čuvali da ne izazivaju. Do borbe je došlo tek na njihovom povratku. Ima vesti koje kažu da je inicijativa za napad došla od bana Mirka Derenčina: on je hteo da otme Turcima plen i da ih kazni za napad na hrišćansko područje. Jedna savremena beleška, istina, kaže: da su Turci, porobivši Posavinu, pali pod Modrušu i popalili njihove »burge« i manastire, i da je to izazvalo hrvatsku gospodu. Na Krbavskome Polju, kod Udbine, razvila se strašna bitka, 9. septembra god. 1493. Hrvati su u njoj nastradali strahovito. O njihovoj pogibiji ta pomenuta beleška daje dosta lepo kazanih pojedinosti: ban Derenčin bi zarobljen, a cvet hrvatskih vitezova pade u krvavoj seči. »Tada že padoše krepci vitezi i boritelji slavni«, kaže čak zapis jednog srpskog letopisca. Iz borbe se opasao samo knez Bernardin Frankopan, dok su mu drugi srodnici delom pali, a delom bili zarobljeni. Broj hrvatskih žrtava i zarobljenika bio je veći od broja turske vojske! U hronici Ašik paše Zade priča se da su Turci u ovoj borbi otsekli 8000 noseva i poslali ih, kao triumf, svom sultanu. Jedan hrvatski fratar iz XVI veka sa bolom je uzviknuo da je ova pogibija bila »pravi rasap kraljevstva hrvatskoga«. Sam Jakub-paša spevao je o toj svojoj pobedi pohvalnu pesmu, upoređujući sebe sa Muratom I. Ova pogibija Hrvata odjeknula je na sve strane. Zabeležili su je, kako videsmo, i srpski letopisi. U Rimu se odmah pomišljalo na obnovu jedne krstaške akcije, a naročito se htelo da se Mađarska opet stavi na čelo protiv »nevernika« Osmanlija. Teanski biskup Orsini imao je na budimskome dvoru da radi naročito u tome smislu. Ali, kralj Vladislav, u osnovi slab vladar, zauzet zapletima na drugim stranama, bio je najmanje voljan, a i najmanje pogodan da krene neko veće delo. Krbavska pogibija, unekoliko slična pogibiji Srba na Marici, otvorila je mnoge puteve nadiranju Turaka u Hrvatsku. Zemlja beše obezglavljena, svet zaplašen. Mađarska
287
u tim teškim vremenima ne prihvata Hrvate sa energijom koja bi ulivala poverenje. Dubrovačka Republika, videći ozbiljnost položaja, piše kralju Vladislavu 17. oktobra god. 1493., šaljući mu jedno Derenčinovo pismo, koje je ovaj proturio iz ropstva, kako su usled »ogromnog poraza« nastale »neposredne opasnosti za celo hrvatsko kraljevstvo«. Turski upadi, česti i inače, ponavljali su se sada u većoj meri. Njihove čete dopiru često daleko, inače obično do Splita sa jedne, a mimo Koranu sa druge strane. Pojedini hrvatski plemići, samo da bi bili pošteđeni, ugovaraju sa Turcima plaćanje danka i pristaju da propuštaju turske čete preko svoga područja. Zbog tih neposredno teških posledica krbavske bitke i njenog uočljivog značaja, ona je ostala dobro zapamćena u narodnom predanju. U Dalmaciji je sačuvano nekoliko tragova i celih pesama o pogibiji bana Derenčina i hrvatskih junaka kod Udbine. U tim pesmama, kao i u drugim predanjima, sva krivica za pogibiju pripisuje se nesrećnome banu. U Slavoniji, međutim, kao da krbavska pogibija nije bila dovoljna opomena za vlastoljubive velikaše. Despot Đorđe, na poziv mađarskoga kralja, kome se Lovro Iločki beše ljuto zamerio kao vođ najljuće opozicije, napadaše posede svoga suseda, i u decembru god. 1494. zauze Mitrovicu. Očistivši Srem od Lovrinih ljudi, Srbi pređoše i u Slavoniju i tu osvojiše Orahovicu. Mada je, kako vidimo, gotovo čitavo vreme svoga despotstva proveo u borbama, Đorđe je ustvari bio sentimentalna priroda. Nesrećan u braku, rastavši se sa ženom Izabelom, on je napustio despotsku čast i otišao je u kaluđere. Postao je monah Maksim, god. 1496. Za jeromonaha ga je proizveo u Kupinovu sofiski mitropolit Kalevit. Njegov brat Jovan ima svakako drukčiju prirodu, aktivniju i više svetovnu. Oženio se Jelenom, iz kuće Jakšića, i tako se, u neku ruku, još više približio narodnim ljudima, od kojih je, i njega i brata mu, za duži niz godina bilo rastavilo bavljenje u tuđini. Na početku svoga despotovanja Jovan je imao izvesnih teškoća. Bio je nateran da njegovi jobađi plaćaju desetinu katoličkome kaločkome nadbiskupu, mada je to bilo protivno stvorenim zaključcima samog mađarskog sabora od god. 1481. Kaločki nadbiskup mu je, među ostalim, poručivao i to da je »Bog stvorio Ugarsku hrišćanskom, a ne šizmatičkom zemljom, i despot nema tu vlast da od nje načini srpsku državu«. * Pošto nije uspela kombinacija Janoša Korvina da postane bosanski kralj, napuštena je u Budimu uopšte misao o obnavljanju toga čina. Bosansko područje, ukoliko ga već nisu poseli Turci, smatra se od god. 1490. kao deo Ugarske. Spojeno sa ostacima Hrvatske, ono se nalazilo pod Janoševom vlašću, koji je bio od god. 1495. dalmatinski i hrvatski ban. Zadržavao se ponajviše u gradu Bihaću na Uni, provodeći, prema izvesnim vestima, najveći deo vremena u pijančenju. Jajački banovi, kojih, kao i u srebreničkom banatu, ima obično po dva, biraju se među dobrim vojvodama mađarskim; povećavanje njihova broja na dva i čisto vojnička misija koju imaju da vrše čine da njihov ugled pada i da oni mesto da budu gospodari postaju prosti izvršioci. Njihov ugled šteti još i to što se Mađarska odavno nalazila u dosta teškim finansiskim prilikama i što nije mogla da na vreme snabdeva platom gradske posade. Mađarska nevolja bila je uopšte u tome što je pravu snagu njene vojske sačinjavao najamnik, vojnik od zanata i najbolje oružan, ali bezobziran u novčanom potraživanju, i što ona nije imala dovoljno sredstava da takvu vojsku nabavi u većem broju i izdržava duže vremena. Narodna »milicija« bila je od drugostepene važnosti u borbama sa dobro vođenom, disciplinovanom i vojnički odlično organizovanom turskom
288
vojskom, koja je u svojim janičarima dobila prve stalne kadrove. Vojska srpskoga despota, po odredbi mađarskoga sabora od god. 1498., imala je da iznosi 1000 ljudi; teret njihovog izdržavanja padao je, naravno, na despota. Radi finansiske oskudice mađarski zapovednici nisu mogli ni opravljati graničnih gradova i tvrđava, i oni su se, krajem XV veka, nalazili u takvom stanju da više nisu bili nikakva garantija za odbranu svoga susedstva. U Bosni se, krajem XV veka, ističu kao banovi: članovi hrvatske porodice Berislavića iz Grabarja, daleki srodnici porodice staroga bosanskoga bana Borića. Od njih je Ivaniš bio jedno vreme (od god. 1494.) srebrenički, a tad značajniji Franjo od 1499. do 1503. godine jajački ban. Ovaj Franjo znatno se novčano pomogao kada se oženio Varvarom, udovicom despota Vuka Brankovića, i dobio sa njom jedan deo njegova imanja. On se našao na tom odgovornom mestu u Bosni baš u vreme kad su Turci, poslednje godine XV veka, počeli življa vojnička kretanja i nove prepade. Carigradska vlada beše, naime, početkom god. 1499. uputila u Bosnu kao novog sandžakbega Skender-pašu Mihailovića sa naredbom da otpočne neprijateljstva protiv Mletačke Republike. Već juna meseca upao je on sa 2000 konjanika u severnu Dalmaciju, dok je hercegovački sandžak-beg krenuo u južnu. Pokušaj turski da privole na neutralnost susedne mađarske zapovednike, a posebno Korvina, nije uspeo; Mađarima i Hrvatima Mlečani su, ipak, bili preči od Turaka, a sem toga po pravilu je, pri svima turskim napadima, stradalo i susedno hrvatsko područje. Korvin ne samo što nije pristao da ostane neutralan, nego je god. 1500. sam ušao u borbe sa Turcima, zajedno sa mletačkim četama; ali, u njima je zlo prošao. Kao odgovor na takvo njegovo držanje došao je god. 1501. turski napad na Jajce i spremanje većeg upada preko Save u Slavoniju. Pomognut gotovo od ovih hrvatskih i jednog dela mađarskih velikaša, dojurio je Korvin u pomoć opsednutome kraljevskome gradu i razbio tursku vojsku pod njim. Turci su se, ipak, pored svih mestimičnih poraza, postepeno i sistematski uvlačili sve dublje u hrišćanske posede. Jajce jedva diše; turske čete krstare stalno oko njega i drže u svojoj vlasti susedne grebene i utvrde, koji nisu bili više udaljeni od grada do kakvih 8—12 kilometara. Na jugu oni drže početkom XVI veka u Boki Risan, a u staroj Hercegovini, a docnijoj Dalmaciji, Imotski i Proložac i sve područje do Cetine. U Bosni u njihovim su rukama, na zapadu, na Sani, Kamengrad i Ključ i južnije Lijevno; na severu Maglaj i Komotin, a na istoku sva linija Vrbasa do Vinca ispod samog Jajca. Zbog ovog napada na Jajce objavio je mađarski kralj Vladislav Turcima rat. U tome ratu i srpski despot Jovan ima znatnu ulogu. Još pre njegove objave on je bio u vezama sa Mlečićima i obećavao im je svoju pomoć. Sad, kad je rat objavljen, on je jedan od glavnih vođa na južnoj granici. Istaknuvši se pri jednom upadu u Srbiju, kojom prilikom beše opsednuto Smederevo, despot, u jesen god. 1501., postaje glavni zapovednik južne sremske vojske. On nije imao na raspoloženju većih odreda, nego je sa 1000 do 2000 konjanika, u smelim zaletima, uletao duboko u Srbiju i tamo plenio. Tako je, jednom prilikom, prešavši Savu, dolinom Kolubare ušao u Srbiju, prešao potom u Bosnu i otud izbio ponovo u Srem. Kad je tokom god. 1502. dobio pojačanja i dostigao do 10.000 vojnika, on je prodro ponovo u Bosnu, i kod Zvornika zadao Turcima težak udarac. Osokoljen ovim uspesima, despot Jovan snuje neke velike planove, i stoga šalje u Mletke svoga brata Maksima da traži bliži sporazum ili savez za dalju akciju, ne znajući da su Mlečani baš u to vreme privodili kraju svoje pregovore o miru. Usred svojih planova i priprema, despot Jovan se iznenada razboli i umre 10. decembra god. 1502.
289
Narodna pesma o »Smrti Jove Despotovića«, jedna od ređih istoriskih neposrednih pesama kod nas, očuvala je uspomenu na nj sa izvesnom simpatijom, ali bez imalo legende i dekorativnog epskog elementa. Kad ga majka Anđelija pita šta će bez njega »Srijem zemlja ravna«, on mirno i bez poze odgovara: Srijem zemlja steć’ će gospodara Il’ boljega, ili će gorega; i sva je pesma u tom rezigniranom tonu izvesnog ako ne ravnodušnog a ono već otupelog gledanja i na lične i na opšte udese. Kroz nju je govorio ne despot koji se nadao nečem boljem, nego narod koji je već počeo da oseća svu besciljnost ovog stalnog klanja, čije su posledice ipak već i onako neotklonjive. Despot Jovan vodio je uglavnom smele četničke podvige na zapadnom području. Glavna mađarska vojska operisala je, međutim, ovog puta iz Erdelja, na terenu istočne Srbije i severne Bugarske. I u toj vojsci bili su brojni odredi Srba, pod vođstvom Marka i Dmitra Jakšića i Radiča Božića, koji je nekako u to vreme prebegao iz Srbije. Ta je vojska prešla u Srbiju kod Rama i počela uzimati redom dunavske gradove Kladovo, Vidin i Nikopolj; u ovom poslednjem gradu turska je posada ipak uspela da se održi u svojoj tvrđavi. Većih uspeha za hrišćane nije bilo. Mađarska vojska nije bila ni dovoljno opremljena, ni inače upućena za neke krupnije akcije. Turcima opet prepad na Mletke nije doneo ono čemu su se nadali, pa su odmah potom pokazivali mnogo sklonosti da se za izvesno vreme smire sa susedima. Nisu imali ni uspeha u Dalmaciji sa napadima na Šibenik i Trogir. Kad su Mlečani, u decembru god. 1502., sklopili mir sa Turcima, kralj Vladislav, veoma iscrpen finansiski, nije video više nikakve naročite potrebe da rat nastavlja sam, i stoga ga je 20. avgusta god. 1503. i on okončao. Posle smrti despota Jovana kralj Vladislav je ponudio njegova brata Maksima da ponovo primi despotsko dostojanstvo. Ali, Maksim je, odrekavši se jednom svetovnih poslova, odbio ponudu. Kralju je bilo svakako stalo do toga da despotsku titulu dobije ili neko od porodice Brankovića, koji su imali svojih prava na nju, ili neko od njihovih srodnika, pošto je despot Jovan umro bez muških potomaka, a Đorđe-Maksim nije ih ni imao. Verovatno iz tih razloga oženio se Ivaniš Berislavić Jelenom, udovicom Jovanovom, negde krajem god. 1503. ili početkom 1504., možda godinu dana posle Jovanove smrti. Berislavić je imao svoja porodična imanja u požeškoj i vukovarskoj oblasti, u Brodu i Sremu, a pripadao je jednoj od najstarijih plemićskih porodica u Slavoniji. Brankovići su sa tom porodicom imali veza još otpre. Njihova imanja bila su u blizini, a sem toga znamo da se i Varvara, udovica Vuka Brankovića, preudala za jednog njihova člana, bana Franju. Posle ove ženidbe Ivaniševe sa Jelenom dobio je mladoženja god. 1504. čin srpskog despota i sremska imanja porodice Brankovića. Maksim Branković i njegova majka Angelina moradoše napustiti dobra koja su dotad uživali. U staroj biografiji Maksimovoj kaže se kako u njihov dom uđe »inoplemenik« i kako ih je taj inoplemenik izagnao. Maksim sa majkom i moštima očevim i bratovljevim ode u Vlašku, kod vlaškoga gospodara vojvode Jovana Radula. Veze između Srba i Rumuna postaju od XIV veka sve življe; približila ih je zajednička vera, opasnost od Turaka i saradnja sa Mađarima. Naročito je bio među Rumunima jak uticaj srpske kulture, pismenosti i arhitekture. Utvrđeno je odavno da je lepi rumunski manastir Kozja, podignut god. 1386., imitacija
290
naše Ravanice, i da se i u drugim rumunskim manastirima daju videti tragovi i osobine srpske moravske graditeljske škole. Nikodim Grčić, učeni srpski kaluđer iz Maćedonije, koji je prebegao u Vlašku pred Turcima, podigao je čitav niz manastira tamo, a među njima i do danas očuvanu Tismanu, u kojoj je i umro (god. 1406.). Nikodim je u Vlaškoj suzbio grčki crkveni, a »učvrstio slovenski kulturni uticaj i omogućio u tim krajevima perpetuaciju srpsko-bugarske civilizacije«. Sva prepiska vlaških gospodara, duhovna i svetovna, vodi se ćirilicom i dobrim delom srpski; knjige crkvene gotovo su im samo slovenske. Za vreme pokreta pravoslavnih monaha protiv sjedinjenja crkava proglašenog u Firenci, moldavska pravoslavna crkva našla se u istom redu sa srpskom. Moldavci su sredinom XV veka proterali kao pristalicu unije svoga mitropolita Damjana, koga im beše poslala carigradska patrijaršija; njegov naslednik Teoktist došao je stoga u Srbiju i bio je posvećen od pećskog patrijarha Nikodima. Patrijarh Nifon, Srbin poreklom, koji je god. 1486., zauzimanjem sultanije Mare, došao za vaseljenskoga patrijarha u Carigradu, našao je, posle, utočište u Vlaškoj i izvršio je tamo kanonsku konstituciju vlaške crkve. Jovan Radul je zbog svega toga srdačno primio monaha Maksima i njegovu majku. Rumunske hronike beleže da je Maksim čak vršio dosta jak uticaj na vlaškome dvoru. Njemu se pripisuje u zaslugu, i u njegovom srpskom žitiju to se naročito podvlači, da je izmirio Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom, pred samu borbu između njih. Možda je bilo i njegove saradnje u radu patrijarha Nifona, koga je, misli se, on preporučio vojvodi Radulu. Za njegova vremena došao je u Rumuniju i poznati Crnojevićev štampar, monah Makarije, i izradio je god. 1507., nastavljajući svoj zanat, prvu štampanu slovensku knjigu u Rumuniji, namenjenu crkvi. U Vlaškoj, Maksim je proizveden za vladiku i postao je mitropolit novoorganizovane njihove crkve. Verovatno je, zbog njegova velika ugleda, došlo do braka između mladoga Negoja Basaraba, koji je živeo na dvoru Radulovom, i jedne bliže nepoznate princeze iz kuće Brankovića. Vladika Maksim ostao je u Vlaškoj sve do Radulove smrti († god. 1507., u jesen). Naslednik Radulov, vojvoda Mihnja, nije bio čovek sa kojim je Maksim mogao raditi. Srpsko žitije kaže da je Mihnja ušao u sumnjive veze sa Turcima (stvarno, bio je turski kandidat), dok druge vesti govore da je Mihnja imao katoličkih tendencija. Ne slažući se sa njim, Maksim udesi da mu se poveri jedna misija na mađarskome dvoru. Kad je svršio povereni mu posao, on ne htede više da se vraća u Vlašku, nego siđe ponovo u Srem, a za njim doskora stiže i njegova majka. U otadžbini je Maksim postao beogradski mitropolit, imajući pod svojom duhovnom vlašću sve Srbe u Ugarskoj. Despot Ivaniš Berislavić namestio se za to vreme u trouglom gradu Kupiniku, čiji su bedemi danas sublizu ruševine, trudeći se da stekne poverenje i uticaj kod Srba. Premda katolik, on je pomagao svoje pravoslavno sveštenstvo, a zauzimao se za pravoslavlje i van svoga područja. Iz očuvane prepiske između njega i beogradskoga zapovednika Đorđa Kanjižaja da se videti kako despot nije uživao mnogo poverenja kod toga mađarskoga magnata; prebacivano mu je čak, bez osnova, da je god. 1505. dojavio Turcima za jedan nameravani napad na Smederevo. Despot je, inače, održavao dobre veze sa dvorom; išao je redovno na državne sabore i vodio politiku sa mađarskom plemićskom većinom. Kad je tod. 1508. krunisan za kralja mladi dvogodišnji Lajoš, Vladislavljev sin, sudelovao je pri svečansti i despot Ivaniš, kao zastavnik, prema svom činu među ugarskim velikodostojnicima. *
291
Od kraja XV veka behu počele velike borbe između Francuske i Španije, odnosno između Francuske i habsburške kuće, o posed Italije. Male talijanske države behu u toj borbi velikih na živoj muci. Naročito je bio težak položaj Mletaka. Vlada Republike imala je, u ovo doba turske aktivnosti, da obrati svu pažnju na svoje posede u Dalmaciji i Albaniji; u isto vreme, ona je, vođena oduvek jednom prepredenom diplomatijom, bila uvučena u političke spletke toga obračuna velikih, ali tako nesrećno da su se jednog časa protiv nje udružili gotovo svi. U Kambreu, god. 1508., beše se stvorila protiv nje jedna liga, kojoj pristupiše, pored Francuza, još i borbeni pala Julije II i car Maksimilijan. Maksimilijan je čak u junu god. 1510. slao jednog svog poverenika bosanskome sandžaku Feriz-begu, pozivajući ga da napadne Mletke. I mađarski kralj iziđe te godine sa zahtevom da mu se ustupi Dalmacija kao stara oblast krune Sv. Stevana. Mlečane je od mađarskoga napada spasao njihov veliki prijatelj, nadbiskup Toma Bakač Erdedi, jedan od ljudi koji je imao najviše uticaja na dvoru, i koji je sada veštim izgovorima odlagao rešenje. On načelno nije bio za rat protiv jedne hrišćanske države dok preti opasnost od Turaka. Posle se osetno pokolebao i papa Julije, ali ne zbog Turaka nego zbog francuskog osvajanja u Italiji. U zemlji se ipak o tome ratu govorilo mnogo i činjene su i pripreme za nj. Među ostalima koji su se opremali i bili protivnici Mletaka nalazio se i despot Ivaniš. U Hrvatskoj za to vreme beše izbila jedna mala buna. Bivši ban Andrija Bot odmetnuo se i ušao čak u pregovore sa Mlecima; izvesni hrvatski velikaši, i to iz glavnih porodica kao Zrinjskih i Blagajskih, nisu krili svojih simpatija za Republiku Sv. Marka. Njima se pridruži čak i Bernardin Frankopan, iz porodice koja se inače dugo nosila sa Mlecima. Despot Ivaniš bio je iznenađen i ogorčen zbog takvoga stanja, a još više kad mu nije pošlo za rukom da savlada Bota. Kralj Vladislav je u njemu, očevidno, imao odanoga pristalicu. Možda je ovakvo držanje despotovo dalo razloga kralju da jula meseca god. 1511. imenuje Ivaniša za jajačkoga bana i da mu poveri jedno od najopasnijih i, pored Beograda, jedno od najizloženijih mesta u kraljevini. Nije nemoguće da je u tome premeštaju bilo i Bakačeva uticaja: iz želje da smanji broj mletačkih protivnika, on je despota uputio na tačku prema Turcima. Despot Ivaniš je svoju dužnost vršio savesno. Da bi mogao podjednako paziti i na područje svoje despotovine, kao i na oblast jajačke banovine, on se obično bavio u Brodu, otprilike u sredini između te dve oblasti. Taj posao bio je naporan i pun odgovornosti, a tražio je i velikih privatnih novčanih žrtava. Izgleda, sem toga, da ni zdravlje despotovo nije bilo u to vreme kako treba. Pored svih svojih napora da budno čuva granicu, on ipak nije mogao sprečiti turske prepade, izvođene u većem i manjem stilu, naročito tokom god. 1512., posle dolaska na presto ratobornoga Selima I. U Budimu su ipak nadali prekori da granica nije čuvana sa dovoljno mara. Naročito je tamo bio loše primljen glas o padu Srebrenika sa gradovima Tešnjem i Sokolom, koje Turci uzeše god. 1512., što je doista bio težak gubitak. Iz svih tih razloga despot je početkom god. 1513. zamolio kralja da ga oslobodi jajačkoga banata. 25. maja iste godine želja mu je bila ispunjena, a naskoro, početkom god. 1514., despot je već bio pokojnik. Zanimljivo je da srpski letopisi o despotu Ivanišu ne vode računa i da ga, kako se čini, nisu smatrali, za živa Maksima, svojim zakonitim pretstavnikom. God. 1512. došao je na vlaški presto Jovan Njegoje Basaraba, prijatelj vladike Maksima, »veličanstveni zaštitnik umetnosti«, osnivalac manastira Arđeša. Njegovom pomoću, uglavnom, sazidao je vladika Maksim manastir Krušedol. To je zadužbina i pokojište poslednjih srpskih despota. Verovatno je da je za podizanje Krušedola dala i
292
majka Angelina izvestan deo priloga, koje joj je po molbi uputio ruski veliki knez Vasilije Jovanović. Sem Krušedola, Maksim je podigao i manastir staro Hopovo, a možda i Pribinu Glavu. U tim manastirima, kao i u starome Slankamenu, negovala se tradicija stare naše pismenosti i crkvene kulture. Zanimljivo je da se pored naših pisara javljaju tu i Rusi, koje je bogzna koji slučaj doveo tih vremena u Slankamen. U Krušedolu je mitropolit Maksim i umro, 18. januara god. 1516. Sa njim je izumrla despotska linija Brankovića. Od dve kćeri njegova brata Jovana jedna, Marija, udala se za Ferdinanda Frankopana, a druga, Jelena, za moldavskoga vojvodu Petra IV Rareša. Pada u oči da se, pored sve razlike vere, javlja u ovo vreme nekoliko brakova između ženskih članova porodice Brankovića i uglednih hrvatskih bratstava, kao što su Berislavići i Frankopani. Marijina kći Katarina bila je udata za slavnoga sigetskoga junaka Nikolu Zrinjskoga. Toma Bakač, odbijajući posle Kambrejske lige saradnju protiv Mletaka, postavio je kao glavnu dužnost Mađarske da bude bedem Evrope protiv turskog nadiranja. On stoga živo traži akciju preko Dunava. U tome ga pomaže i papa. Turci su sami davali i suviše povoda za neprijateljstva. Njihovi sandžak-bezi na granici, naročito u Bosni, nisu vodili mnogo računa ni o sklopljenom miru, ni o danim obavezama. Ponekad su i na samoj Porti očevidno išli za tim da ostave poneke praznine u ugovorima. Tako, na primer, u ugovoru sa Mađarskom od god. 1512. nije bila naročito predviđena i Hrvatska; okolne paše nalazile su stoga da se taj mir, tobože, i ne odnosi na hrvatsko područje, i napadali su ga bez mnogo ustručavanja. Te godine oni su opsađivali Jajce, dok su god. 1513. pale u njihove ruke četiri tvrđavice oko Skradina. Na severozapadu Turci su popalili Cazin i Korlatović i prodrli sve do Lovrane. Novi hrvatski ban, vespremski biskup Petar Berislavić Trogiranin, bio je sav u idejama Bakačevim, mada ga ovaj inače nije mario. Dobivši od pape Lava X 50.000 dukata, on se sav predao opremanju za borbu sa Turcima. I doista, već prve godine, doživeo je lep uspeh. Kod Dubice, 16. avgusta god. 1513., zadao je osetan udarac jednom većem turskom odredu koji beše prodro u Hrvatsku. Papa Lav X, razdragan, posla pobedniku osvećenu sablju, da ga ohrabri za dalje podvige. I Stevan Batori beše prodro do Smedereva, da bi se osvetio Turcima za napade na toj strani; ali, morao je brzo uzmaknuti. Razjareni Turci u Carigradu izbacili su zbog toga mađarske poslanike, koji su, pregovarajući o miru, hteli da njime obuhvate i sve istočne hrišćanske države. Ali, tokom god. 1513.—1514. propovedani krstaški rat protiv Turaka pretvorio se u krvavo domaće obračunavanje. Suviše pritisnuti mađarski jobađi odavno su roptali protiv velikaša koji su ih iskorišćavali. Mnogi od njih stupali su sada u redove krstaša protiv Turaka (mađarski »kuruca«), samo da bi na taj način olakšali svoj položaj. Nedovoljno snabdevani, a nezadovoljni i inače, oni su lako postali žrtve agitatora, koji ih pobuniše protiv velikaša, naročito kad ih počeše raspuštati bez plate. Velikaši nisu bili dovoljno mudri i predusretljivi da ispune njihove zahteve, bar neke, nego im zabraniše uopšte ulazak u redove krstaša ili ih izbacivahu iz njih, da im tako spreče snabdevanje oružjem.. To izazva pravi bes kod ovih, krajem maja god. 1514. Na čelo pobunjenika stavi se Đorđe Doža, sekeljski plemić. Krstaši počeše harati i paliti velikaška dobra, a same velikaše udariše na muke. Izbiše razarački instinkti mase. Krstaši su besneli ponajviše po današnjem Banatu i Bačkoj, osvojivši čitav niz gradova. Došli su bili i pod Temišvar; ali, tu ih strahovito porazi, sredinom juna, erdeljski vojvoda Jovan Zapolja. Sam Doža bi uhvaćen i umoren posle teških muka. Njegov pokret, popularan u potištenim masama,
293
prenese se i u Srem. Pop Barboš, vođ pobunjenika, opleni čitav deo Srema od Petrovaradina do Slankamena, pa se vrati u Bačku i nastavi i tamo isti posao, dok ih ne razbiše i ne razjuriše čete udovice despota Ivaniša i beogradskih banova. Jedan srpski đakon iz Slankamena zabeležio je iste godine kako su »prokleti krstaši« gonili »hristijane«, misleći verovatno na Srbe, i sa zadovoljstvom kaže da ih je Zapolja pobedio »kao proklete pse«. Naši letopisi Đorđa Doža zovu Sekula Đurađ i beleže, kako »pleniše Ugri nekoliko hrišćana kao i Turci«. Pored sve te uzbune na jugu, koja je mogla da opomene na opreznost, rat između Mađarske i Turske ipak je izbio god. 1515. Vođ mađarske vojske beše pobednik krstaša Jovan Zapolja, jedan od najmoćnijih ljudi u kraljevini. Ali, u tome ratu on prođe loše. Pod Avalom, 6. maja, njega iznenadi Bali-beg, smederevski sandžak, i razbi mu vojsku tako da je Turcima ostala sva mađarska komora i ova njihova artiljerija. I na zapadu su Turci, blizu dalmatinskog Novigrada, potukli hrvatskoga bana. Pokušaji da ovom prilikom osvoje već izgladnelo Jajce ostali su, međutim, bez rezultata, jer je pomoć stigla baš u poslednji čas. Isto tako nije uspeo ni pokušaj hercegovačkog sandžak-bega, izveden krajem god. 1515., da se dočepa tvrdoga Klisa. XIII. MOHAČKI PORAZ. 1. Sulejman Veliki. — 2. Pad Beograda i drugih graničnih tvrđava. — 3. Krsta Frankopan. — 4. Poraz kod Mohača. Despota Ivaniša nasledio je njegov sin Stevan, koji je bio maloletan i u ime koga je vodila poslove njegova majka, aktivna despotica Jelena. Stevan je svoju mladost proveo u stalnoj ratnoj atmosferi, nemajući gotovo nijedne godine pravog odmora. Nije čudo stoga što se u njemu, sem po nasleđu, razvila naročita avanturistička priroda i što je on svoj život proveo uglavnom kao ratnik i ambicijama mučeni plemić, koji se, kao i mnogi drugi njegova vremena, jedva drži na ivici morala. Hrvatska beše god. 1520. izgubila svoga junačkoga bana-vladiku franjevca Petra Berislavića, koji pogibe u jednom sukobu sa Turcima u Vražjoj Gori blizu Bihaća. Mada je i on sam bio donekle kriv što je odbrana granica na jugu bila ostavljena uglavnom samo golim prsima junaka, jer je dobar deo svoje lepe energije besplodno trošio u spletkama i obračunavanjima sa mađarskim velikašima, on je ipak bio čovek od koristi, jer je svojim autoritetom i ličnim primerom okupljao i poticao hrvatsko plemstvo da ustraje u borbi, makar i sa nepovoljnim izgledima na uspeh. Dobra pomagača imao je u podbanu i pravom junaku, krbavskom knezu, Ivanu Karloviću. Od smrti kralja Vladislava († god. 1516.) Mađarska je bila stalno u velikim krizama. Vladislav je sam imao dosta protivnika i nije našao načina da ih ili pridobije ili onemogući. Njegov sin, maloletni Lajoš II, mogao je to učiniti još manje. Zemlja im stoga beše pocepana, loše upravljana i nimalo pripremna za tešku ulogu koju je imala na turskoj granici, mada joj za to beše ostavljeno prilično vremena, dok je Turska bila zabavljena osvajanjima na istoku i u Africi. Koliko se malo pazilo na izložene tačke zemlje najbolji je dokaz u tome da je posada u Jajcu jedno vreme, god. 1518., bukvalno gladovala. Kad je na turski presto, posle Selima, god. 1520., došao njegov dvadesetogodišnji sin, bledi i vitki, melanholična izgleda, ali ustvari poduzetni i mudri Sulejman II Veliki, jedna od najkrupnijih ličnosti turske istorije, bila je već zakasnila
294
svaka priprema. Jer ovaj energični car, zadovoljan i zasićen postignutim uspesima na istoku, beše naskoro uzeo kao svoj životni zadatak da proširi tursku moć na zapadu i da od Turske, bezmalo, stvori glavnog i jedinog gospodara od Alpa i Dunava do Persiskoga Zaliva. Sultan Sulejman imao je na početku svoje vlade da dovrši neke svoje borbe u Aziji, i nije u prvi mah mislio da počne sa napadom na Ugarsku. Ali, kad u Budimu otezahu da produže ranije sklopljeni mir sa njim i kada, kao nedavno Turci njihove poslanike u Carigradu, zatvoriše i posle pobiše turske izaslanike tu, u samoj prestonici, sultan brzo uredi stvari na istoku, a onda se snažno i brzo baci na Ugarsku. Sam Sulejman poveo je tursku vojsku. Prvi udarci behu namenjeni tvrdim gradovima na Savi i Dunavu. Prvi pade Šabac, 7. jula g. 1521. Odmah se tu, kod osvojenoga grada, napravi jedan vojnički most, preko kojega se turske čete prebaciše u Srem. Despotica Jelena beše ponudila sultanu da mu se pokori i ovaj joj obeća poštedeti zemlju; ali, za izvesno vreme, despotica se poplaši i napusti Kupinik ili Kupinovo. Na to Turci 12. jula uzeše despotičin grad i ostala mesta po Sremu. Jedan naš zapis slikovito govori o toj celoj borbi. Turci su, veli, prelazili »kao po suhu«, preko mosta i u lađama. Na Savi i Dunavu, »tim silnim rekama, ne bi moguće zadržati Izmailićane«. Oni opsedoše slavni »Beograd i druga mesta« i »letahu kao zmajevi krilati, paleći sela i gradove«. U Sremu »divna mesta i sela zapusteše«. Despotica Jelena pobeže preko Dunava u unutrašnjost Ugarske; lepu zemlju despotovu Turci popleniše, a grad Kupinovo razoriše meseca septembra. Sam Sulejman svratio je u Kupinovo 30. jula, da ga razgleda. Pre Beograda pao je i Zemun, koji su hrabro, sa samo 400 ljudi, branili braća Skoblići Mihailo i Marko. Glavni zapovednici Beograda, dva Mađara, behu napustili grad i ostavili ga nižim zapovednicima, da ga oni brane. Među ovima osobito se isticao zapovednik srpskih šajkaša, Petar Ovčarević. Mađarski dvor ne mogade da organizuje nikakav pohod koji bi spasao ili rasteretio beogradsku posadu, kako je to mladi kralj pokušavao. Prikupljena nevelika vojska čekala je kod Sente i Tolne. Napušteni, a izloženi ogromnoj nadmoći, hrabri branitelji moradoše najzad da se predadu, pošto su gradski bedemi bili minirani. Avgusta 29. god. 1521. pao je najposle i Beograd u turske ruke. Osvojivši ga, Turci su jedan deo njegova pravoslavnoga stanovništva silom iselili i uputili u Carigrad. Tamo je osnovana između Zlatnih i Silivriskih vrata nova Beligrad-mahala. Iseljenici su sa sobom poneli iz Beograda mošti sv. Petke i još neke crkvene svetinje. Od ovih beogradskih iseljenika podignuto je i selo Beograd iza Bujukdera. Stanovnici toga naselja bili su oslobođeni od plaćanja poreza pod uslovom da se brinu o pijaćoj vodi za varoš i za bosforska sela. St. Novaković, koji je pisao o tim mestima na početku ovoga veka, utvrđuje da danas »osim istoga imena ništa drugo ne opominje na poreklo i na postanje ovoga sela«. Po osvojenju Beograda Turci su odmah pregli da pojačaju njegova utvrđenja, da bi taj važni grad svakako održali. U nj je postavljeno 200 topova, a dovedeno je u grad 3000 janičara. Za kratko vreme preneseno je tu iz Smedereva i sedište sandžak-bega srpskih oblasti. Posle ovog osvojenja sultan se, pun ponosa, vratio u Carigrad, a za zapovednika u Beogradu postavi bosanskoga sandžaka Bali-bega. Bali-beg se sa svojim odredom istakao operišući u Sremu, gde je najpre držao a posle opustošio čitav niz gradova: Slankamen, Petrovaradin, Kamenicu, Čerević i Mitrovicu. On je sa uspehom branio sve prelaze iz Srema u Srbiju i zaštićavao glavnu vojsku pod Beogradom.
295
Turska ofanziva bila je upućena i u drugim pravcima. Odmah po padu Beograda, 15. septembra, premešten je za bosanskoga sandžaka Husref-beg, dotadanji smederevski namesnik, koji se istakao u ovim operacijama, a naročito kao osvajač Zemuna. Husrefbeg je poreklom iz Bosne, iz hrišćanske porodice. Njegov otac Ferhad-beg odlikovao se ličnom vrednošću i postao je zet sultana Bajazita II. Kao carski srodnik Husref-beg je pravio brzu i lepu karijeru. Odmah s proleća god. 1522., zajedno sa hercegovačkim sandžak-begom, krenuo je Husref-beg na vojnu u Dalmaciju. 28. maja predao mu se Knin, a domalo i Skradin. Husref-beg je iz Skradina stavio do znanja mletačkim vlastima da nema namere dirati u njihovo područje, što su ovi sa radošću primili. Dok su Turci dosta brzo oteli Knin i Skradin, održao se Klis, pod zapovedništvom Petra Morokovića, i posle više turskih juriša i posle gotovo tri nedelje opsedanja. Iduće godine operisao je Husref-beg prema severozapadu. Osvojio je tvrdu Ostrovicu na Uni i »zadao tim čitavoj Hrvatskoj težak udarac«. Ali, Krupu nije mogao da zauzme, jer je ban Ivan Karlović na vreme stigao u pomoć gradu i prisilio Turke na povlačenje. Ponovni pokušaj Turaka iz Hercegovine da na svaki način dobiju Klis ostao je i god. 1524. bez uspeha, jer je i tamo stigla pomoć u pravi čas. Grad je spasao senjski kapetan Petar Kružić. Pad Beograda i turska ofanziva u Sremu i Dalmaciji trgoše jače sve turske susede i ostali hrišćanski svet Evrope, koji je izvesno vreme na tursku opasnost stao gledati sa manje užasavanja. Pad Hercegovine i Zete dogodio se već davno i nije izazvao velika uzbuđenja; ali, pad beogradske tvrđave, dobro poznate i često pominjane, stavi na dnevni red čitavo pitanje zaštite granica Mađarske, Austrije i Mletaka. U proleće god. 1522. radilo se živo na savezu Austrije i Ugarske, uz koju je bila i Poljska. Ozbiljnost opasnosti nije trebalo dokazivati; ranija turska zaletanja davala su dovoljno materijala da se može prosuđivati šta će sve nastati sada kada raspolažu većom silom i neposrednijim prelazima. Austriski nadvojvoda Ferdinand slao je već juna meseca te godine, po sporazumu i sa pristankom mađarskoga kralja, koji sam nije mogao pomoći, svoje pomoćne čete u hrvatske gradove Knin, Skradin i u Krupu, kao i za teško ugroženo Jajce. Ova nemoć mađarskoga kralja i sve veći interes nadvojvode Ferdinanda za hrvatsku granicu stvaraju ovom drugom priličan broj prijatelja među Hrvatima, koji bi čak bili voljniji ići sa njim kao moćnijim nego sa budimskim gospodarem. Ali, ni Ferdinand, kao ni druge hrišćanske ličnosti i države, ne preduzeše ništa stvarnije; velika hrišćanska liga za uklanjanje Turaka iz Evrope ostaje više plan nego delo. Za preduzeće se tražilo i ljudskih i materijalnih žrtava; ove druge bilo je u izvesno vreme teže naći nego one prve. Turci su iz Bosne najviše išli za tim da se jednom dočepaju Jajca. Ono se bilo uvuklo kao klin u turske posede i smetalo im za slobodan razmah snage niz Vrbas i prema Krajini. Sa velikom snagom počeo je Husref-beg novu opsadu, i izvodio je sistematski, ne hoteći da jurišima na teško pristupačne i dobro branjene bedeme troši snagu vojnika i ubija njihov moral. Pod gradom Bočcem, kuda je uz dolinu Vrbasa vodio glavni put Jajcu, dao je da se čitav put prezida bedemom, kroz koji je na posebna vrata prolazila cesta. I doista, svi pokušaji da se gradu doturi hrane i pomoći, ostadoše bez uspeha. U proleće god. 1525. dobi Husref-beg još i pomoć od hercegovačkoga i srbijanskoga sandžak-bega. Baš tada stiže na budimski dvor jedan glasnik iz Jajca, koga beše uputio zapovednik grada, Petar Keglević, opisujući očajno stanje posade. Čuvši te vesti, Krsto Frankopan, sin Bernardinov, kao pravi vitez hrišćanstva, ponudi se mađarskome kralju da spase Jajce. Na Krstin poziv diže se čitav niz hrvatskih junaka, Petar Kružić, Ivan Zrinjski, Đuro Blagajski i drugi, da sudeluju u borbi. Od 9. juna došlo je do više sukoba.
296
Odvažni Kružić, spasilac Klisa, uneo je hranu i u Jajce, dok je Frankopan suzbijao Turke oko grada, pa se posle uspelog doturivanja hrane i drugoga srećno vratio natrag. Kralj ga je posle toga podviga, koji je očuvao Jajce, prozvao »posebnim skrbnikom i zaštitnikom kraljevstava Dalmacije, Hrvatske i Slavonije«. Krsta Frankopan bio je, inače, jedna avanturistička priroda, pravi, ono što Nemci kažu, Haudegen. Kao mlad čovek ušao je u austrisku vojsku i odlikovao se u borbama sa Mlečanima prvih godina XVI veka. Zato je od cara Maksimilijana I dobio nagrade i u činovima i u posedima. Postao je, među drugim odlikovanjima, carski savetnik i posednik istarskoga Novigrada. U službi Habzburgovaca imao je burnu sudbinu, dopadao ropstva, prolazio svetom kroz Italiju, Španiju i Belgiju, i najzad se razišao sa nadvojvodom Ferdinandom, god. 1523. Sa svojim ocem on je vapio na sve strane za pomoć Hrvatskoj. Dok je stari Bernardin god. 1522., na državnom saboru u Nirnbergu, prikazivao očajno stanje Hrvatske, naročito sad, posle pada Beograda, činio je to isto 1523. knez Krsto u Rimu, pred papom, ali sve uzalud. Posle je prešao u službu mađarskoga kralja; ali, ni tu nije prolazio bez teškoća. Bio je plahovit, neobuzdan, okoreo vojnik. Nije čudo stoga što je često dolazio sa ljudima u sukobe i imao mnogo neprijatelja, koji su mu ponekad nabacivali i najneobičnije stvari. U jednom pismu svome bratu, caru Karlu V, pisanom 12. marta baš god. 1525., javljao je nadvojvoda Ferdinand kako je njihov zajednički neprijatelj francuski kralj Fransoa I ušao u pregovore sa Krstom, da, u zajednici sa Turcima, provali u austriske alpske zemlje, Kranjsku i Štajersku. Ta vest došla je Ferdinandu od jednog mađarskog plemića, neprijatelja Frankopanova, i bila je daleko od istine. Ovim svojim jajačkim podvigom Krsta je najbolje suzbio sve glasove o svojim zajedničkim planovima sa Turcima. Uskoro, duboko uvređen na budimskome dvoru i nedovoljno poštovan, on se ponovo približio Ferdinandu, videći slabost, zle instinkte kod ljudi i dezorganizaciju Mađarske toga vremena. Na Križevačkome saboru (krajem januara god. 1526.) on je svojim hrvatskim plemićskim drugovima nameravao predložiti da priđu Habzburzima, koji bi im mogli zajemčiti više sigurnosti od Lajoša II, i išao je dično Ferdinandu u Augsburg, da pregovara sa njim o tome pitanju. Ima čak vesti da je Krsto mislio da za sebe dobije bosansko kraljevstvo, onako valjda kao Nikola Iločki ili kao što je to hteo i Janoš Korvin. Međutim, Mađarsku je god. 1526. snašla nepopravima katastrofa. Pad Beograda bio je dovoljna opomena za njezine državnike i oni, doista, počeše izvesne pripreme na južnoj granici. Možda uspomena na Ivana Kapistrana i njegovu saradnju pri odbrani Beograda beše jedan od motiva što je glavno zapovedništvo na toj strani povereno popularnome kaločkome nadbiskupu Pavlu Tomoriu. Tomori je, doista, preduzeo čitav niz mera da bi granicu napravio što sigurnijom. U tvrdome Petrovaradinu prikupi srpske šajkaške odrede, koji se behu posle pada Beograda stali rasipati (Petar Ovčarević se čak bio vratio Turcima). Stevan Berislavić, koji se od god. 1522. potpisuje regni Rasciae despotus, vratio se krajem god. 1521. ili prvih dana god. 1522. u opustošeno Kupinovo, i stavio se odmah u vezu sa Tomoriem. Tokom god. 1522. naši su se ljudi na toj strani bili već toliko pribrali da su u leto te godine mogli s uspehom dočekati i razbiti jedan pljačkaški pohod Turaka. još veću pobedu odnesoše god. 1523. nad vojskom bosanskoga paše Ferhata kod Manđelosa u Sremu. Sultan Sulejman, posle pobede kod Beograda, beše se dao na osvajanja u Sredozemnome Moru. Da bi imao slobodne ruke, on je Mađarima god. 1524. ponudio
297
mir. I opet je na budimskome dvoru, donekle i pod uticajem ovih i sličnih lokalnih pobeda, prevladala ratoborna stranka, mada stanje u Mađarskoj nije bilo takvo da bi opravdavalo taj stav. Ozbiljnost turske snage kao da još nije zapažana u pravoj meri, a u Budimu se, pored svih iskustava, još verovalo u pomoć uzbuđenoga zapadnoga sveta. Naročito je neprestano bilo teško stanje mađarskih finansija. Pogranični zapovednici, među njima i despot Stevan, nisu nikako mogli da dođu do potrebnih novčanih sredstava ne samo za podizanje odbranbenih utvrđenja, nego ni za isplate najamničkih četa i njihovo izdržavanje. Bivši smederevski sancak-beg Ferhat, poturčeni Šibeničanin, premda zet sultanov, bi god. 1524. umoren zbog korupcije. On je održavao veze sa našim ljudima i u Srbiji i van nje, a naročito je važio kao prijatelj srpskoga vlastelina Pavla Bakića, koji je imao svoj dvor u Venčacu i velika imanja u Šumadiji. Ozlojeđen, a možda i zaplašen tom pogibijom, Pavle doskora uđe u pregovore sa Mađarima. Tomori je toplo preporučivao mađarskome kralju da pokloni Bakiću jedno imanje, koje bi odgovaralo njegovim dobrima u Srbiji, jer je Bakić čovek od velike vrednosti n ugleda. »Cela Turska će zadrhtati (veli Tomori, svakako preterujući) kada se Bakić bude doselio u Ugarsku«. Krajem decembra god. 1525. preselio se Bakić sa petoro braće, sa ženom i 50 konjanika, u Mađarsku. Bakić je bio dobro obavešten o turskim pripremama u Srbiji za naredna preduzeća i dostavio je odmah Mađarima vest da će Turci idućega proleća krenuti prema Budimu. O turskim pripremama obaveštavao je Mađare i Petar Ovčarević, koji se ponovo stavio u vezu sa njima. Bakić se sa svojim četama zadržavao u Sremu, da prati odatle kretanje Turaka i održava veze sa ljudima iz Srbije. Kralj mu je tek sredinom jula god. 1526. poklonio grad Šoljmoš i imanje Franje Hedervarija, negdašnjeg beogradskog zapovednika, koji je pobegao pred Turcima. U leto god. 1526., sa ogromnom vojskom, odavno neviđenom u Srednjoj Evropi, krenuo je Sulejman protiv Mađarske. Posle tronedeljne opsade pade 27. jula Petrovaradin, koji su branili Srbi i Mađari, a do 8. avgusta pređe u turske ruke čitav niz gradova u Sremu i Slavoniji. Osvojivši Osek, Turci napraviše most preko Drave i pođoše u srce Ugarske. Na budimskome dvoru i među mađarskim velikašima uvidela se opasnost kasno, tek kad su turski konji već rzali na Dunavu. Mladi lakomisleni kralj Lajoš nađe se pred odlučnim trenutkom sam, sa nešto svojih i savezničkih odreda, ali bez dovoljno ratnih priprema. Okupljanje vojske išlo je sporo i sve do časa borbe nije bilo ni iz daleka dovršeno. Broj kraljevih vojnika računao se na jedva 20.000 ljudi. Srpske pomoćne čete doveli su mu Pavle Bakić i vođ šajkaša Radič Božić. Despot Stevan ostao je po kraljevoj naredbi kod Požege, da čuva Slavoniju od turskih upada iz Bosne. Padalo je u oči da u ovoj borbi nije sudelovao Krsto Frankopan, mada je inače hrvatskih četa bilo u priličnom broju. Turci su, pod sultanovim vođstvom, stigli na Mohačko Polje, gde ih je čekala nevelika hrišćanska, na brzu ruku okupljena, vojska. Turci nisu imali mnogo posla sa njom. Na dan 29. avgusta Mađari su bili strahovito poraženi i naterani u kaljuge i močvare toga područja. Sam kralj Lajoš zaglavi, na begstvu, u jednom nabujalom potoku. Posle tog uspeha sultanu je bio otvoren put u mađarsku prestonicu, i on bez ikakve muke uđe kao pobednik 11. septembra u budimski grad. Samo, ovoga puta, sultan ne osta u Budimu, nego se posle kraćeg vremena, 25. septembra, povuče zadovoljan postignutom pobedom. Pogibija kralja Lajoša, koji nije imao zakonitoga naslednika, i poraz Mađara kod Mohača, izazvaše krupne promene u Srednjoj Evropi. Turci pređoše granice Save i
298
Dunava i počeše da plave veliku panonsku niziju. Posle ovog uspeha, njihova pojava pred kapijama Beča i Mletaka mogla je da bude samo pitanje vremena. U odbrani protiv njihove najezde pao je, posle srpskih balkanskih država, sad i drugi hrišćanski bedem. Došao je red na Austriju, i na Poljsku, da njih dve organizuju novi sistem. Srbi, koji su izlagali svoje prsi prema Turcima na Marici, Moravi, Savi i Dunavu, boriće se domalo na Korani i Odri, u tuđoj službi, ali na braniku hrišćanstva. Hrvatska, koja je dosad stradala više neposredno, postaje ratno područje i za nekoliko stotina godina pretstavlja katoličku hrišćansku pretstražu pred Turcima i islamom. Dok je početak XVI stoleća za svu Evropu otvarao nove vidike i donosio jednu novu civilizaciju, jugoslovenske zemlje vraćaju se u Srednji vek; njihovi ljudi žive godinama i vekovima sa puškom preko kolena i nikad sigurni da im novo jutro neće doneti neku novu nesreću. XIV. DUBROVAČKA REPUBLIKA. 1. Politički položaj. — 2. Dubrovačka slobodoljubivost. — 3. Dubrovačko uređenje i zanimanje. — 4. Dubrovačko slovinstvo. — 5. Književnost u Dubrovniku. Od svih naših srednjovekovnih državica održala se jedino mala Dubrovačka Republika. To se moglo dogoditi prosto stoga što ona ni za koga nije pretstavljala neku opasnost ili smetnju, što nije bila nikakav politički činilac, i što se sama, oprezno i mudro, uvek mirila sa vrhovnim gospodstvom one države koja je u njenom susedstvu imala najviše stvarne moći. Do god. 1205. Dubrovčani su priznavali vlast Vizantije; od god. 1205. do god. 1358. bili su podložnici Mletaka, a u isto vreme o Mitrov-danu svake godine plaćali su srpskim vladarima po 2000 perpera godišnje u ime slobodnog trgovačkog prometa po njihovim zemljama. Posle mađarske pobede u Dalmaciji, god. 1358., prišli su njima i ostali uz krunu Sv. Stevana sve do mohačke katastrofe; ali, već od god. 1430. počeli su slati svoja poslanstva na Portu, a 7. februara god. 1442. dali su i zakletvu vernosti turskome sultanu (»da smo verni i pravi velikom gospodaru sultan Amurat-begu«) i poslali mu prvi godišnji poklon u vrednosti od 1000 dukata. Taj se »poklon« postepeno peo i dostigao jedno vreme sumu od 15.000 dukata, dobivši ujedno i svoje pravo ime — harač, »zakoni harč carstva mi«, kako piše sultan Mehmed P god. 1469. Od god. 1481. taj harač se ustaljuje i iznosi 12.500 dukata godišnje. Stara lokalna legenda, unesena i u književnost, kazuje da je dubrovački grad podigao jedan mladi slovenski kraljević Pavlimir, čije je pretke domaća nevolja nagnala da traže spasa u tuđini i oni se, na kraju, našli i stanili u Rimu. Otuda je došao na poziv otadžbine Pavlimir da, savladavši sve protivnike, kao krunu svoga dela, vaspostavi Dubrovnik. Kao što je nekad, bežeći iz Troje, stigao Eneja da digne Rim i izvede sintezu istoka i zapada, tako je, po sličnoj legendarnoj kombinaciji, stigao iz Rima Pavlimir, da izvede sintezu romansko-slovenske kulture, toliko karakteristične za celo naše Primorje. Nastao iz jednog starog zbega slobodoljubivih epidaurskih obeskućenika, Dubrovnik je iznad svega voleo i cenio svoju slobodu. Na vratima velike tvrđave Lovrijenca, glavne tvrđave prema moru i Pilama, stojale su zapisane ponosne reči: Non bene pro toto Libertas venditur auro. Najlepši i najsvečaniji hor njihove bogate književnosti XVII veka bio je oduševljena himna slobodi: O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
299
dar u kom sva blaga višnji nam Bog je dô, uzroče istini od naše sve slave, uresu jedini od ove Dubrave, sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi ne mogu bit’ plata tvôj čistoj ljepoti. Sudbina njihovih sunarodnika, čiji su pad mogli da prate iz dana u dan, kazivala je Dubrovčanima rečito i očigledno šta su drugi izgubili, a oni uspeli da očuvaju. U svom unutarnjem životu nesmetan ni od koga, Dubrovnik je, već po svom i suviše skromnom području lišen svake političke ambicije većega stila, mogao da se posveti samo sebi. Njegov povoljni i mudro iskorišćeni položaj vidi se već po spoljnome razvoju i izgledu grada, koji je najlepši u celoj Jugoslaviji i kulturom najrečitiji. U njemu ima vidnih tragova istinskog »gosparstva«, prave aristokratije, koja je vladala gradom fizički i duhovno. Zaštićen visokim, tehnički vanredno brižljivo rađenim bedemima, koji su opravljani i usavršavani u više navrata, grad se digao na obronku brega Srđa, imajući na celoj zapadnoj strani široku pučinu i beskrajan vidik. U grad se ulazilo samo kroz dve kapije, severno kroz stare još po grčkom nazivane Pile, i južno na vrata kod Pločâ, kuda je išao glavni put za unutrašnjost. Prva su vrata duhovno čuvali fratri franjevci, a druga dominikanci. Kroz te kapije sve do XIX veka nije prošla nikad tuđa vojska kao osvajač; čak ni turski susedi nisu nikad ni pokušavali da to učine. I stoga se grad dizao kao pravo umetničko delo; skladan u celini, sa puno ukusa i osećanja lepote u pojedinostima. Pošto je morski kanal koji je rastavljao hrid od ostalog dela grada zasut i presvođen današnjim Stradunom, napravljene su u tome delu grada glavne građevine Dubrovnika: crkva Sv. Spasa (podignuta godine 1520.), Divona, glavno zdanje za izvoz, sazidano XIV veka, sa lepom lođom romanskoga stila; pa vanredni knežev dvor, koji je dovršen god. 1425., ali koji je više puta stradao i u današnjem obliku potiče iz god. 1462. i god. 1667., i nadbiskupska palača. Dve glavne dubrovačke crkve, Gospa i Sv. Vlaho, stradale su prilikom velikoga zemljotresa god. 1667., i u današnjem obliku stila Obnove prva potiče iz god. 1713., a druga, u baroku, iz god. 1715. Čitav niz zgrada dubrovačkih plemića, od kojih je mali broj sačuvan od pre god. 1667., poređan je nešto po glavnoj placi, a nešto po sporednim tipično talijansko-primorskim uskim i strmim ulicama. Sve je zidano od kamena, stabilno, na više spratova, sa težnjom da se što više iskoristi veoma ograničeni prostor. Starom, bedemima opasanome gradu nedostaje stoga zelenila u širokim baštama; nešto daha zbijenim kućama daju samo dve tri male pjace, nekoliko dvorišta i gotovo obligatne odavno u običaj uvedene terase. Među našim ljudima u Bosni i Raškoj Dubrovčani su bili oni koji su, više nego Kotorani i Splićani, i sa bogatijim sredstvima, razvijali smisao za zapadnu kulturu i život sa više potreba. Iz njihova grada uvozila se u unutrašnje zemlje raskošnija materija za odela, svila, kadifa, brokati, a od XV veka čak i englesko sukno. Oni uče unutrašnjost i raskopšijoj hrani i piću, malvasiji, južnom voću, poslasticama, mirođijama; pa raskošnijem nakitu i posuđu. Njihove mnogobrojne kolonije po našim trgovima i rudnicima važna su središta kulturnog prometa i izmene dobara. U Dubrovniku se odavno negovala lepa i raskošna reč; njihovi poslanici često dobijaju izrične napomene da se u pregovorima, i kad su negativni, služe »biranom i slatkom« besedom. Kao primer takvog stila evo jedan stav. Kada se, posle bitke kod Angore, kneginja Milica kao brižna majka obratila Dubrovniku da joj primi i, ako ustreba, očuva sinove Stevana i Vuka, dubrovačka
300
gospoda su joj dala ovakav odgovor: »U naše mjesto dohodilo je dosta velike i plemenite gospode; stojali su kod nas koliko im je bilo po volji, a mi smo ih sa ljubavlju primili, i sa čašću sačuvali i pošteno otpravili. Ako bi Bog donio tvoju djecu u našu kuću, Bog zna i Prečista da ih ne bismo ničim okrnjili, ako ih kod nas ne bi počastili mimo sve druge, sačuvali ih i pošteno otpremili«. Za sve prijatelje sa slovenskoga juga oni su govorili da je Dubrovnik »njihova kuća«, a naglašavali su često, kao u pismu bosanskome kralju Tvrtku II, god. 1415., da su, kako je bio »naših starijeh pošteni običaj«, uvek gledali da među njihovim saplemenicima bude »svako dobro, mir i pošteno prijateljstvo i jedinstvo«. Politički iskusni, sa širokim vidokrugom, oni su mudro savetovali bosanske velikaše, ogrezle u međusobnoj borbi, da ne idu svojom kratkovidom politikom Turcima na ruku. Turski gospodari u XIV i XV veku imaju providnu i opasnu metodu rada: oni najpre ljuto zavade domaću gospodu, pa ih onda razdvojene savlađuju bez po muke. Tako su radili u Grčkoj, u Bugarskoj, u Srbiji, pa tako postupaju i u Bosni. A dopustiti da se tako čini, to znači ne osećati u potpunosti značaja slobodne državne egzistencije. Stoga im Mavro Vetranović i poručuje: Ni car vas ne otjera, ni car vas ne dobi jer vaša nevjera takoj vas oznobi. U Dubrovniku se, od XV veka unapred, pošto je slovenski elemenat u gradu odneo prevagu nad romanskim, dobro znalo da je njih sa ostalom braćom vezala čvršća etnička zajednica i njihova sudbina nije im potom mogla biti ravnodušna. Naprotiv. U teškim danima turskoga pritiska, u dubrovačkome društvu, i po drugim mestima Dalmacije, sve više uzima maha misao da se to osećanje zajednice na neki način i vidnije izrazi. Narodni jezik tamo se stalno zvao širokim imenom slovinskim, baš sa tim ikavskim u starom Dubrovniku običnim oblikom, možda ponajviše stoga što su prema Romanima, koji su ih sve, bez razlike na plemena, obuhvatali tim jednim imenom, i Sloveni sami osećali potrebu da se tako obeležavaju svojim starim opštim nazivom. Od XVI veka oni taj naziv slovinski upotrebljuju sa naročitom namerom da baš njim istaknu jedinstvo celog našeg naroda. Mavro Vetranović, po starinski, identifikuje jezik i narod, i, hvaleći jednog svog pesničkog druga, kazuje kako je »proslavil slovinski vas jezik«. Za Gundulića je oko Dubrovnika s oba kraja »slovinska sva država« »sred usta ljuta zmaja i nokata biesna lava«, a Palmotićevom Pavlimiru dolaze poklisari: Od slavnieh smo tebi Slava i od Bošnjaka mi poslani, po kieh plodnoj teku strani bistra Drina, Sava i Drava. Da se ta dubrovačka pažnja prema ostaloj braći mogla i osetiti svedoče lepo, među masom drugih primera, dva tri dirljiva pisma pravoslavnog crnogorskoga vladike Save Petrovića upućena katoličkoj dubrovačkoj gospodi kao »premilim i pregrljenim prijateljima«. »Vaša slavna republika zna«, pisalo se u jednom pismu od 25. jula god. 1775., »da je sve gospodstvo i slava serbska pala i ništa nije ostalo do vas, kako jedan cvijet na vas svijet«.
301
Živeći u slobodi i mogući sabirati iskustva svake vrste, Dubrovčani su to osećali kao svoje naročito preimućstvo i nešto što ih je očito odlikovalo mimo ostale saplemenike i susede. Nije Dinko Ranjina bez izvesnog ponosa na mudrost svoga grada pevao: Teško tomu gradu, gdi ti ki vladaju Imaju pamet mladu, ter razum ne znaju! Kad padnu Lukšine reči prekora protivnicima u lepoj Vojnovićevoj sceni Allons enfants: »Bićete gori nego Dalmatinci«, vidi se u njima ne samo to osećanje preimućstva nego pomalo i razlog za nj. Protivnici su prebacivali Dubrovčanima da su »ljudi od sedam zastava«, ne osećajući, možda, da u tom prekoru ima nešto i pohvale, jer, da čovek zna da se ravna prema sedam zastava, on treba da ih zna svih sedam i da ima retku veštinu podešavati se prema njima. Od naših starih sredina, koja bi, sem dubrovačke, mogla i pomisliti da to izvede? Dubrovnik je inače bio minijatura Mletačke Republike. Po ugledu prema njoj se uredio, razvijao i održavao; ali, sa puno brige od nje je i zazirao. Svoju glavnu snagu, kao i Republika Sv. Marka, imao je u trgovini, na koju je obraćao svu pažnju. Radi nje je otvarao svoje konzulate i stvarao kolonije po celom Balkanskom Poluostrvu (prvi pravi konzulat u Srbiji otvoren je god. 1325.), a radi nje je stvorio i svoju veliku trgovačku flotu, koja je u XVI veku pretstavljala veoma znatnu vrednost. Sa zadovoljstvom je o njoj pevao Antun Sasin, pesnik toga vremena: To je sama mrnarica Ka se pravo može rijeti Da je gospoja i kraljica Svijeh mrnara na sem svijeti. I čestit se svak nahodi I čas mu je prevelika Vjeran život tko provodi Pod bandijerom Dubrovnika. Od svih naših gradova Dalmacije Dubrovnik je imao nesumnjivo najveću i najbolju flotu, čija izvorima utvrđena tradicija ide do IX veka unatrag. Pod Turcima, kao njihovi haračari, Dubrovčani su jedno vreme imali privilegovan položaj i slobodan promet po svima delovima njihova prostranoga carstva. To je pomoglo da se njihova trgovina razvije i bogatstvo osetno poveća. Ali, to im je, u isti mah, donelo i neprijateljstvo Mletaka, koji su u dubrovačkoj trgovini osetili ozbiljna konkurenta i za dva puna veka gledali svima sredstvima da mali grad Sv. Vlaha ili ponovo dobiju pod svoju vlast ili prosto onemoguće. Dubrovniku je trebalo neobičnih napora i veština da se, usled mletačkog ogovaranja, hrišćanskim silama pokaže kao hrišćanska država, koja hoće da posluži opštoj stvari, a u isto vreme da uveri i Turke ne samo o svojoj odanosti, nego i o svojoj potpunoj vernosti prema njima. Ne čini li prvo, Mleci će upotrebiti prvu priliku da potraže njegovo primerno kažnjavanje; ne uspe li mu ovo drugo, bilo je više nego izvesno da bi kroz Dubrovnik mogla zveknuti turska bakračlija.
302
Bogatstvo stečeno trgovinom i širi pogled u svet dobijen dalekim putovanjima po moru odražavali su se, prirodno, u materijalnom i duhovnom životu dubrovačke vlastele. Oseća se potreba da se živi sa više dozvoljavanja sebi i sa više ugodnosti; ali, pored fizičke zabave traže se i duhovna zanimanja. Otvaraju se škole, uče se jezici, neguje se nauka. Od XV veka naročito se lepo razvija književnost, najpre na latinskom, pa posle na narodnome jeziku. Narodna književnost u Dubrovniku, koja se sve do XVIII veka stvara prvenstveno po talijanskim uzorcima i u kojoj se naročito neguje prevod i prerada talijanskih dela, javlja se već u drugoj polovini XV veka. Kod pesnika toga i XVI stoleća prevlađuje lirska ljubavna poezija, suviše kitnjasta i nameštena i malo originalna. Od svih dubrovačkih pisaca toga vremena najznačajniji je svakako Marin Držić († god. 1567.) sa svojim komedijama, u kojima ima mnogo lokalnog i dragocenih kulturno-istoriskih podataka, a koje, uz to, imaju i puno pravog komediografskog, u Plautovoj tradiciji rađenog, ponekad vulgarnog, ali neposrednog i istinskog scenskog i životnog elementa. Najkrupnija ličnost dubrovačke književnosti bio je Đivo Gundulić (1598.—1638.), čovek prave pesničke snage i finijeg umetničkog shvatanja. Njegovo, po našem mišljenju, najintenzivnije delo jesu Suze sina razmetnoga, sa svojom duboko proosećanom i vanredno umetnički izraženom poezijom o taštini i ništavilu ljudskog života. Mnogo hvaljeni, nedovršeni njegov ep Osman, koji, iz obzira prema Turcima sve do XIX veka nije smeo biti štampan, suviše je u tuđoj tradiciji, isto kao i previše naivna pastirska igra Dubravka, spevana sva u slavu Dubrovnika. Kao lirski pesnik od vrednosti, iza Gundulića najbolji u dubrovačkoj književnosti, jeste Đivo Bunić (1594.—1658.) sa svojim Plandovanjima. Kao dramatičar ističe se Đono Palmotić (1608.—1657.) više po obilnosti svoga rada i po tečnosti svoga stiha nego po svojoj pesničkoj ili dramskoj vrednosti. Pored njih delovao je u XVI i XVII veku čitav niz drugih lica, i to, zanimljivo, svi ponajviše u stihu. Proza je u Dubrovniku, sem u ponekim komedijama, u književnosti malo negovana; u nauci, mesto narodnoga, služilo se pretežno latinskim jezikom. Dubrovčani su sami visoko cenili svoj književni rad, i to baš svoju poeziju. U jednoj poslanici Nikoli Nalješkoviću pevao je njegov drug Nikola Dimitrović o »lijepom Dubrovniku, po svijetu ki slove i ki će slovit vik radi pjesni njegove«, kazujući tim svakako ne samo svoje nego opšte mišljenje svojih drugova. XV. SLOM. 1. Novi momenti u narodnom životu. — Posledice borbi. — 3. Jačanje narodnog samopouzdanja. Krajem XV veka propale su sve naše slobodne države sem jedinog Dubrovnika; god. 1526. skrhana je sem njih i mađarsko-hrvatska kraljevina, oko koje su se one kroz čitav XV vek zbijale kao oko hrišćanske sile zaštitnice. Turska sila prodrla je preko celoga Balkana i panonske doline i u Budimu pobola svoj pobednički barjak. Sve što je pokušalo da joj se suprotstavi bilo je smrvljeno i pregaženo. Čitav jedan vek naše istorije, od god. 1427.—1526., mi smo ispunili samo krvlju i borbom; svako drugo zanimanje potisnuto je ili obamrlo, ili bilo svedeno na meru prostog tavorenja. Pa, ipak, nije bilo sve satrveno. Kada se izgubila, tek onda se osetila vrednost slobode. Sa tim osećanjem, koje je pod sve jačim pritiskom tuđe vlasti postajalo svesnije i dublje, zaboravljale su se zle strane poslednjih godina vlastitog državnog života, a
303
gledalo se, u njemu ono što je bilo uistinu dobro i veliko i govorilo o snazi i poletu svoje rase. Feudalna gospoda, koja su najviše doprinela raspadu stare srpske države, izgubila su se na razne načine; ili su izginula, vršeći u poslednji čas dužnost prema otadžbini, ili su se rasturila po svetu da spasu glave i kukavne ostatke starih imanja i gospodstva, ili su se pomirila s osvajačima i primila njihovu veru i opet iz sebičnih razloga. Mali deo što je ostao među narodom približio mu se, ušao dublje u njegovu zajednicu i postao mu prirodni vođ. Mesto proređene feudalne gospode u narodu od XVI veka glavnu reč počinje da vodi sveštenstvo. Ono je, već po svome pozivu, bilo protivnik novih gospodara kao nosilaca islama; po svojoj tradiciji bilo je vezano za staru državu blagočestivih vladara iz doma Nemanjića i njihovih naslednika, koji su mu jačali ugled, davali štedre poklone, podizali crkve. Sa dizanjem moći srpske države dizala se i moć srpske crkve; sa carstvom išla je i patrijaršija. Kad je skršena srpska država, njen pad naročito je osetila srpska crkva. Ne samo da joj je nestalo moćne državne potpore, ne samo da je umesto državne postala vera potištenih, nego je jedno vreme izgubila čak i svoju glavnu tekovinu, glavno delo sv. Save, — svoju samostalnost. Razumljivo je stoga da su sveštenici, inače po obrazovanju u XVI veku još uvek na dosta visokom stupnju, postali glavni pretstavnici narodnih težnja za obnovom stare svoje države i slobode. To je vreme kada se u svima našim manastirima najviše čitaju, prepisuju i nastavljaju stari letopisi i rodoslovi sa obaveštenjima o žitiju »kraljeva i careva srpskih, koji po kom ili koliko carstvova«. Što se više odmicao u daljinu, naš Srednji vek je izgledao sve lepši. Narodu se ukazivalo na spomenike stare države, naročito na ugledne manastire, koji su kao vladarske zadužbine služili ne samo starima za dušu nego i savremenicima za duhovnu okrepu. Baš onako kako kaže narodna pesma, nastala nesumnjivo u vezi sa tim kaluđersko-nacionalnim shvatanjima: I Turci će carstvo preuzeti I naše će zadužbine služit’ Od vijeka do suda božjega. Ta tradicija o staroj državi, idealisana u sjajnoj guslarskoj epici, sa kosovskom pogibijom kneza mučenika, u kojoj sve što pade Sve je sveto i čestito bilo I milome Bogu pristupačno; idealisana, isto tako, figura Kraljevića Marka, Zmaja Vuka i toliko drugih vitezova čojstva i junaštva dizala je duh u narodu, održavala u njemu kroz čitave vekove budnu, u drugih naroda besprimernu u tolikoj živosti, svest o svojoj prošlosti i njenoj lepoti, i poticala ga na podvige da se sve to propalo digne i povrati. U nacionalnom pogledu, naročito u pogledu naše bliže zajednice, turska najezda donela je jednu dragocenu pouku i čak, može se mirno reći, i jednu nesumnjivu tekovinu. Naš XV vek vodio je očigledno razjedinjavanju. Iz većih državnih zajednica, kao iz Bosne i Srbije, izdvajali su se pojedini lokalni gospodari, da sami ili pomoću drugih, čak pomoću narodnih neprijatelja, stvore svoje uže države. Išlo se u partikularizam, za koji se nije moglo predvideti gde će se zadržati. Taj partikularizam, kako smo videli, nije imao
304
čak ni plemenski karakter, pa da se bar tako donekle razume, nego je stvaran iz čisto ličnih i lokalnih motiva. Pred turskom najezdom taj se partikularizam pokazao kao prava nacionalna nesreća i već tada se pokušao da suzbija. Pokušaj spajanja Bosne sa Srbijom i mirenje hercega Stjepana sa Stevanom Tomaševićem pokazuju već tada da se tražila ranije napuštena solidarnost interesa većih celina. Grupisanje srpskih despota, bosanskih kraljeva, hercega i hercegovića i hrvatskih banova oko budimskoga dvora govori jasno da se osetilo kako treba naći širok okvir, da bi se dobilo više snage i više koncentrisane akcije za jedan cilj. U nevolji, radi potrebe, saradnja postaje intimnija i veze između ljudi srdačnije. Srpske despotice udaju se u hrvatske kuće, a Hrvati dolaze čak za srpske despote. Srbi ginu braneći Klis, a Hrvati braneći Beograd. Hrišćanska solidarnost, ranije, dok je katolicizam bio u ofanzivi, gotovo potpuno kompromitovana, postaje sada, u odbrani, zajedničko osećanje. Sa njima zajedno, naročito od XV veka, javlja se i sve više naglašavano osećanje slovenske solidarnosti, koja će u XVII veku postati glavna ideja najboljih ljudi slovenskoga juga. Ukoliko se u ta dva pravca moralno dobilo, utoliko se u drugim pravcima fizički izgubilo. Pre svega, bio je ogroman gubitak u ljudstvu. Ova bezbrojna klanja i haranja; zatim silna zarobljavanja koja su vršili Turci pri svima svojim osvajanjima; pa nasilna preseljavanja naših ljudi, koja su naređivali i Turci i Mađari, proredili su naše ljude u neverovatnoj meri. U putopisu Hansa Dernšvarma iz god. 1553. priča se kako je prolazio pored mesta »opustošenih« i »praznih«, kakvo beše Banoštor; kako je bogati kraj oko Jagodine »s obeju strana bio pust, zabataljen i zarastao sitnogoricom«; kako kraj oko Niša »ima malo ravne zemlje, a zatim su uzvišice i brežuljci, koji su, izgleda, ranije svi bili plodni, pošto su se na nekim mestima još mogle poznati njive i vinogradi. Ovde je bilo sve pusto i zaraslo«. Andrija Badoar pisao je god. 1573.: »Zemlje kroz koje smo prošli bile su Bosna, Srbija, Maćedonija i još druge; od prirode zemljište tu nije neplodno, šta više na mestima je baš plodno; ali, krajevi ti zbog slabe naseljenosti tako su zapušteni da su došli u najveću bedu«. Salomon Švajger na svome putu god. 1577. video je ceo kraj od Kolara do Batočine kao pust. »Ovaj je predjel riedko naseljen i rđavo obrađen, da u tri dana nisu više vidjeli nego pet rđavih seoca«. »Zemlja od Beograda dalje zove se Servia (piše Melhior Besolt god. 1584.), ona ne bi bila neprijatna, kad bi bila obrađena, tako je zapuštena i raseljena da se 5—6 milja daleko ne vidi žitelja«. Mađarski kralj Matija kazuje u jednom svom pismu od god. 1483. »da je za poslednje četiri godine doseljeno oko 200.000 srpskih duša« samo u njegove zemlje. Velik broj našeg elementa, i pravoslavnog i katoličkog, mogao se donekle smatrati kao izgubljen i kad je napuštao hrišćanstvo i prelazio u islam. On se, istina, nije brojno gubio za etničku narodnu celinu, jer je u većini zadržavao narodni jezik; ali, odvajao se od ostale narodne zajednice i, služeći Turcima i turskoj osvajačkoj ideji, dolazio u sukob s ostalim jednoplemenicima i sve do kraja XIX veka nije uopšte ni pomišljao da svoju pripadnost opredeljuje po narodnosti nego samo po veri. Još teži gubitak bilo je obligatno davanje hrišćanske dece u adžami-oglane, to jest u janičarsku vojsku, onaj strašni danak u krvi. Ta deca su bila potpuno odnarođivana i upotrebljavana često u borbi protiv rođene braće. Koliki su gubici pretrpljeni na sve ove načine neće se sigurno nikad moći potpuno utvrditi; ali, da su oni bili izuzetno veliki i teži nego kod ijednog drugog naroda Evrope toga vremena o tome ne može biti nikakve sumnje. Mnogo bi se lakše nego to mogli podneti materijalni gubici, koji su isto tako bili veliki. Oni su u prvom redu pogađali vladarska, državna i vlastelinska dobra, od kojih je
305
široki puk dosta retko osećao neke neposredne koristi. Crkvena dobra, kao vakufi, ostala su uglavnom pošteđena. Sem toga, Turci i nisu iz početka pristupali apsolutnom oduzimanju hrišćanskih dobara, kako se to ponekad tvrdilo, nego je to od strane države išlo s izvesnom postupnošću i uvek u znaku izuzetnih mera. Nasilja pojedinaca javljaju se ipak dosta rano i pokrivaju se koliko državnom toliko i verskom potrebom. To je bio uzrok što se izgubilo osećanje pravne sigurnosti za hrišćane i sa tim u vezi svaka njihova veća aktivnost i privatna inicijativa. Turska, koja je kroz čitav XVI i XVII vek vodila duge ratove, trošila se finansiski mnogo, i mada su joj prihodi bili veliki i sve do iza sredine XVI veka finansije sjajne, morala je, ipak, jednog dana da se iscrpe. Glavni teret padao je na hrišćanske podanike, i oni su, što lepo može da se prati, sve više siromašili i padali u bedu. Slom je, prema tome, bio gotovo potpun. Uništene su naše države, satrven je ogroman broj stanovništva, opustošena su njegova dobra. To bi bilo dovoljno da jedan narod obori toliko da posle toga za dug niz godina ne sme ni glave podići, i to tim više što turski pritisak nije bio privremen, nego iz dana u dan postajao sve teži. Bugari su doista za čitav niz vekova izgledali potpuno kao obezglavljeni. U jednom svom članku St. Stanojević podvlači činjenicu da je ranije u Bugarskoj »sa porazom vojske uvek propadala i država«, a da je u samom narodu malo bilo otpornog duha i učešća u sudbini celine. Mada je kod nas slom bio tako vidan i u narodu se teško osećao, ipak nije gotovo nikad doveo ljude do potpune malodušnosti. Zašto to? Očevidno, pre svega, zato što se osećalo da je do njega dobrim delom došlo vlastitom krivicom, odnosno što su ljudi bili svesni svog učešća i odgovornosti za sudbinu države. Ostavljajući na stranu staru pasivnu hrišćansku mudrost, propovedanu i kod nas od svih crkvenih lica, da nas je sve snašlo »radi naših grehova« a »popuštanjem božjim«, mi možemo utvrditi da su naši ljudi, prateći događaje i sabirajući svoje iskustvo iz njih, i sami uviđali gde je koren zla. Njihov je sud, ponekad nepravedan kao u slučaju Vuka Brankovića, ponekad jednostran kao pri opisu propasti bosanskoga kraljevstva, ponekad zbunjen kao u pitanju propasti Crnojevića, ponekad naivan kao u tradiciji o propasti Hercegovine, ali u osnovi ipak takav da naslućuje i pogađa istinu. To traženje i nalaženje krivice u samome sebi prvi je uslov za popravak i preporod. Trebalo je, kao ustuk starome zlu, postaviti načelo opšte zajednice i utvrditi jasan moral da se zna zašto ko treba rđom da kaplje dok mu je kolena. Sem toga, moglo se lepo videti da je sila protiv koje su se imali boriti bila izuzetna i da njoj nisu mogle da odole ni tolike druge države. I doista se sa silom Turske tih vekova teško mogla meriti i ma koja druga država rascepkane Evrope, izuzevši jedino onu cara Karla V. To je najbolje pokazao slučaj Mađarske, čija je vojnička snaga bila dostojna štovanja, a čiji vladar ipak nije mogao da povrati Smederevo, mada je to želeo, iako je uspeo da u isto vreme zauzme od Austrijanaca Beč. Izgubiti carstvo u borbi sa jačim nije viteška sramota. A nije ni stvar koja se ne da popraviti. Način i put za to kazivala je jasno narodna viteška poezija, moral guslara, i ono što Njegoš sjajno kaže: Na razvale carstva junačkoga Zasja sveta Miloševa pravda. Slom nas je pogodio fizički, naneo nam teške udarce; ali nas je prečistio i moralno digao. Naš Srednji vek ima više sile, slave, gospodstva, ali manje moralne snage nego doba robovanja i manje opšteg narodnog stremljenja jednome cilju. U Srednjem veku
306
imali smo državu, za vreme robovanja osetili smo se kao narod. U jednoj lepoj narodnoj pesmi, u kojoj se peva kako Turci ne daju na krsno ime piti u slavu božju, svesno se ističe Iako smo izgubili carstvo Duše naše gubiti nemojmo! A to gubljenje bilo bi kad bi se napustilo glavno obeležje nacionalne pripadnosti, za kakvo je, kao neki mitski simbol, oduvek smatrana narodna slava. Pevač nije na drugi način znao vidnije da izrazi ono što je u dubini duše osećao i hteo da kaže: Ako je nestalo države, ne dajte da nestane i naroda; ne pođite putem kojim krenu »plahi i lakomi«! Ima jedna crta u toj narodnoj epskoj poeziji, razvijenoj naročito u ovo doba posle sloma, koja mnogo pada u oči. To je izvesna narodna kičeljivost, ne toliko samohvalisanje koliko zadovoljstvo samim sobom, idealisanim, naravno, u prošlosti. Mi svi dobro znamo koliko su naši ljudi XV veka bili upućivani na mađarske i mletačke susede i kako im je njihova pomoć dobro dolazila. Ipak, naš pevač, pun ponosa, ne samo da ne da prvenstva njima pred svojim ljudima, nego će čak reći: Brate Janko, budalasta glavo! Jesi l’ čuo, da li zapamtio: Da je bila proja za šenicu? Da li Madžar za Maćedoniju? ili će drugom prilikom ustvrditi: U Latina svašta na svijetu, Oni mogu srebro pokovati, Pokovati i srebro i zlato, Sajaliju čohu porezati: Ne mogu se doviti Latini Gospodskome na obrazu licu, I gospodskom oku junačkome, Što su đeca ti Podgoričani. Ta crta kičeljivosti ujedno je i znak nesumnjivoga samopouzdanja. Kolektivna psihologija Srba ostala je borbena i viteška, sa karakterističnim tipovima Vuka Mićunovića koji rvu stalno od Kosova. Pojedinci su mogli da osećaju ličnu i nacionalnu tragediju, i da u rezignaciji zavape kao onaj očajni vojvoda Rajko u jednoj pesmi, koja je potekla nesumnjivo od nekog obrazovanijeg čoveka, dobro upućenog u narodnu prošlost, ali i veoma klonulog na očigled opštega sloma: Sam ostade u Srijemu Rajko, Kao suvo drvo u planini; Šta će sebe, šta li će Srijemu? A šta li će u Sr’jemu Turcima?
307
Međutim, protivno od njega, narodna većina htela je borbe i slobode, i u svojoj upornoj težnji za njima našla je puta i načina da, u zajednici sa drugima, providi najzad i sa Sremom i sa Turcima i svima drugima u njemu i po svima ostalim našim zemljama. Instinkt se pokazao jači od intelekta!
308
ČETVRTI PERIOD. I. NAPON TURSKE SNAGE. 1. Uslovi turskih uspeha. — 2. Turci prema pravoslavnima i katolicima. — 3. Islamizacija. — 4. Turci prema Srbima. — 5. Srpski jezik na Porti. — 6. Položaj zemljoradnika pod Turcima. — 7. Danak u krvi. — 8. Podizanje gradova u Turskoj. Obrazovanje turske države u Evropi pretstavlja jedan od najzanimljivijih i najsloženijih istoriskih fenomena. Jedno brojno neveliko ratničko pleme srušilo je ne samo dve balkanske carevine, nego i čitav niz drugih malih balkanskih država, a posle njih i jednu, vojnički dosta jaku, srednjoevropsku kraljevinu. Koje su vrline i preimućstva toga plemena? Koje mane i nedostaci pobeđenih? U istoriji je bilo često pojava da su male ali dobro organizovane vojne grupe pokoravale daleko nadmoćnija plemena, kao na primer Bugari balkanske a Varjazi ruske Slovene; ali, obično se posle toga događalo da su se te male grupe pretapale u pokoreni mnogobrojniji elemenat i gubile dobar deo svojih osobina. Kod Turaka, međutim, proces je bio obratan. Njihova šaka ratnika nije se izgubila u moru grčkog i slovenskog elementa na Balkanu, nego se uporno održavala sve do naših dana, šireći sve do XVII veka svoj uticaj i svoj krug pripadnika. Veru turskih osvajača primale su čitave grupe njihovih neturskih podanika, i zanimljivo, te poturice, mada su etnički ostajale uz svoj prvobitni elemenat, celim svojim drugim osećanjem behu turkomani. Turci su nametali njima svoj mentalitet, ali ne i oni Turcima, bar ne trajno. Pojava ta veoma je retka u istoriji, naročito kada se uzme na um da su Turci za sve vreme svoga vladanja na Balkanu ostali nacionalna manjina na svom sopstvenom području. Dva glavna preimućstva Turske prema ostalim državama Srednjega veka behu: apsolutna disciplina spojena sa širokim učešćem najsposobnijih. Prave demokratije u Turaka, kao čisto aziskoga naroda, nije bilo nikad, i to je zemlji za dug niz godina uštedelo mnogo kriza. Nu, omogućavanje ljudima od vrednosti da izbiju na površinu i da kao takvi razviju svoje pune sposobnosti bila je pojava koja je ustvari izazivala energije puka i bila u osnovi demokratskog karaktera. Apsolutna disciplina u turskoj carevini bila je zadugo preimućstvo koje nikako nisu imale druge zemlje savremene Evrope. Evropa je bolovala od svojih feudalnih gospodara. Heterogeni interesi pojedinaca teško su se dali dovesti u sklad, a u najviše prilika pojedinci su svoje interese, kao što smo to već viđali kod nas, pretpostavljali opštim. Česte su pojave tadanje Evrope da su vladari ili u sukobu sa jednim delom svoje feudalne gospode ili da su njihova prosta igračka. Za Turaka sultanska volja pretstavljala je vrhovnu i stvarnu snagu. Država je bila sultanska svojina, a pojedinci samo oruđe te volje. Da su sultani bili svesni toga svog preimućstva pred ostalim evropskim vladarima ponajbolje svedoče saveti sultana Bajazita Stevanu Lazareviću, kako ih navodi Konstantin Filozof: »Potrudi se i skrši svoje moćne i privedi ih u svoju volju«. Hrišćanske države na Balkanu satrli su ustvari domaći građanski ratovi; turski osvajači došli su samo da dotuku već prilično izmoždene organizme. Srednjovekovne feudalne hrišćanske države imale su manje-više tip aristokratskih monarhija. Zvanja i činovi sticahu se po porodičnim vezama; ambicije ne behu uvetovane uvek i stvarnim vrednostima. Stoga naročito često izbijaju krize, kad se protiv nasledne aristokratije diže vojnička, obično skorojevićska, koja svoj položaj zahvaljuje ličnim
309
vrednostima i koje, naravno, hoće da iskoristi i u opštem odnosu u društvu, naročito za vlade slabih gospodara. Mnoge porodice srpskih dinasta XIV i XV veka skorojevićskog su i najviše vojničkog, ređe nižeg činovničkog porekla, kao: Mrnjavčevići, Balšići, Grbljanovići, Kosače, Crnojevići. Novi dvorovi naturuju nove obaveze, nove namete, nov pritisak. To, prirodno, izaziva nezadovoljstvo. Đurđeva Jerina nije od neke male nevolje nazvana prokletom. Narodne tradicije u ovim pitanjima daju dragocenih podataka o raspoloženjima koja su postojala u širokim redovima za vreme opšte dekadencije naših srednjovekovnih država. Još za Vukašina peva narodna pesma Koliko je zulum postavio: Što nošaše raja sirotinja, Što nošaše od svile haljine, Tad obuče suknene haljine. Kod Turaka se takve dinastičke ambicije kod velikaša uopšte ne javljaju. Sultani kao Bajazit ili Mehmed II dave rođenu braću da umanje broj pretendenata i da ne dozvole jačanje dinastičkih prohteva u sporednim linijama. Svaki daleki namesnik dobro zna da će ga sultanova ruka brzo dostići i da, posegne li dalje nego što se u Stambolu hoće, ne izostaje kazna koja ne zna za milost. Sultan svoje namesnike, i kad ih ljubazno pozdravlja, zove prosto robovima ili »sklavima«. Njegove su zapovesti otsečne. Kad je god. 1471. naređivao hercegovačkom sandžak-begu da vrati neko roblje Dubrovčanima, Mehmed II je pisao ovakvim tonom: »Da mi veće za to parac ne dođe carstvu na portu govorit, jere u koga se nađe dubrovačko robje ali koje ino imanje tere ga ne vrati neće mu bit uzrok u timaru ali u baščine, veće mu ću zlo učinit ko neće poslušat carstva mi... Tako učini, inako da ne bude«. Ta strogost i uvek budna pažnja sultanova nisu zazirale da na izvesnim, često izloženim, mestima postavljaju ljude koji su bili sunarodnici nedavno pokorenih, članovi njihovih velikaških kuća, čak njihovih dinastija, kao Šabančić u Bosni, Crnojević u Zeti i dr. Zaziranja nije bilo prosto stoga što se na Porti dobro znalo da vlast tih pojedinaca nikad nije bila apsolutna i što su ti ljudi obično dolazili da zauzmu takve položaje posle sloma ranijih pokušaja, drugih težnja i sa oslanjanjima na druge, i kad su imali pred očima vidne dokaze o uzaludnosti opasnih stavova prema Turcima i prema naredbama neumoljive Porte. Sa Mehmedom II naročito je pojačana centralna sultanska vlast. Zauzeće Carigrada obeležava vidan datum u tome pravcu. Sa Mehmedom Carigrad je dobio stari značaj, postao je i opet središte u koje su bile uprte oči Evrope i Azije i koje njegovom gospodaru daje izuzetan značaj. Sa Carigradom Mehmed je postao prirodan naslednik ne toliko jedne bivše carevine koliko njene carske tradicije. Iz Carigrada se caruje; Carigrad i carstvo postali su nizom vekova za sve narode Balkana i susedstva potpuno identični pojmovi. Mehmed P je, prateći otud orlovskim pogledom stvari, sa planom ukinuo čitav niz nesigurnih vazalskih odnosa i mesto nepouzdanih hrišćanskih dinasta postavljao svoje sandžake ili hrišćanske otpadnike kao svoje namesnike. On nije dozvoljavao drugu orijentaciju sem prema Stambolu. Njegovi podanici osećali su, doista, da nad njima vlada jaka volja. Sultan je bio štovan, jer se videla njegova snaga. Sem toga, on je onima koji se nisu bunili osiguravao relativno mirniji život nego što ga u to vreme imađahu podanici susednih država. »U unutrašnjosti nove carevine vladao je mir, kao u stara rimska vremena« veli tačno N.
310
Jorga u svojoj Istoriji Turaka. Zanimljivo je u tome pogledu pratiti pisanje savremenih srpskih monaha. Dok Vladislav Gramatik iz žegligovske Crne Gore pominje »velikog i samodržavnog cara muslomanskog Mehmed-bega« (1469., 1473., 1479.), dotle ga drugi, sa periferije, iz plevaljskoga svetotrojičkoga manastira, tamo gde borbe još traju, posmatraju samo kao zavojevača, kao »zločestivoga i zlonaravnoga i nesitoga Judu« (1476.). U jednom rukopisu iz god. 1486., pisanom u kući Ivana Crnojevića, kaže se rezignirano: »za carevanja vrlo krepkoga i previsokoga izmailskoga cara sultana Bajazita, kome Bog popusti silu i krepost nad hrišćanima radi naših grehova i bezakonja«. Prema pravoslavnoj veri nije Mehmed II preduzimao nasilnih mera. Sam je lično bio, prema pričanju savremenika, verski sasvim ravnodušan. Voleo je, prirodno, one koji su primili islam i time se na vidan način obeležili kao pristalice turske. Ali, nije gonio ni drugih. Sultanija Mara, koju Turci nisu nagnali da pređe u islam, mada je bila njihova sultanija, postala je baš sa Mehmedovom potporom zaštitnik pravoslavlja. Kada se ohridski arhiepiskop Dorotej god. 1466. zamerio sultanu, koji je tada ratovao sa Skenderbegom, sultan ga je, sa nekoliko uglednih Ohriđana, nasilno preselio u Carigrad; ali, samu arhiepiskopiju nije ukinuo. Uputio je tamo bivšega carigradskoga patrijarha Marka, koji je postao »prijemnik prestolu ohridskomu«. Sultan je tada podigao u Albaniji »grad veličajši« Konjuh i u nj je god. 1467. dao silom preseliti 15 pravoslavnih kuća iz Skoplja. To preseljavanje u jednu sultansku tvrđavu na granici moglo bi, donekle, značiti i neku vrstu poverenja; ali, kako je vršeno silom i baš iz Skoplja, pre bi se ta mera mogla ipak smatrati kao namerno slabljenje pravoslavnog elementa, razumljivo u jednom po Turke vrlo važnom balkanskom vojničkom i upravnom središtu. Pred kraj XV veka ima vesti da se nesmetano podižu ili popravljaju porušene crkve, a na početku XVI veka gradi se nekoliko novih crkava i manastira. Mihailo iz Ostrovice, pominjani Srbin koji je dospeo među janjičare, piše sa priznanjem za Turke, koje inače ne voli mnogo, da je »među ovim poganicima velika pravednost, oni su pravedni prema sebi i među sobom, pa i spram svojih podčinjenih, bili ovi hristijani ili čivuti ... jer car sam strogo na to gledi«. »Hristijani, koji se zovu đauri, svi su carevi podanici i car zna dobro koliko ih ima u svakoj zemlji ili krajini; oni daju caru telos ili danak na svaku godinu od svake glave po 40 aspri. Pored toga ti isti hristijani daju još i svojoj gospodi kojih su podanici, a koji se zovu timerler, i to od svake glave polovinu carskoga danka i desetak od svega žita i kuluk. Ali, vanredne poreze ne daju nikad caru ni svojoj gospodi. Kad pak careva vojska prolazi, ne sme niko ići kroz useve, niti kakvu štetu činiti, niti od koga što protiv njegove volje uzeti... Pa da ko samo jednu kokoš uzme silom, izgubio bi glavu. Jer car to nikako neće da se čini krivo sirotinji.« »Svake godine šilje četiri gospodina iz svoga dvora na četiri strane svoje zemlje, da vide i razmotre da li se ne čini gde ikakva nepravda sirotinji od njene gospode. Ovi imaju taku vlast da mogu kazniti i smrću i oduzimanjem imanja, kako ko zasluži, a zovu se njihovim jezikom haršoridi. A kad dođu u te predjele daju po varošima izvikati da svaki dođe k njima kom je kakva krivica učinjena.« Ali, te dobronamerne i mudre odluke nisu mogle dugo da se održe. Dragoceni podaci putopisca Benedikta Kuripečića, koji je prošao kroz Bosnu g. 1530., izrično kazuju da se prvobitno povoljno stanje, sa jedinim porezom na obrađenu zemlju koji je iznosio 50 aspri godišnje, baš od te godine osetno pogoršalo. Uvedeni su novi porezi na stoku, na svaku vrstu zemljišnog poseda i na ličnosti. Večito ratno stanje, naročito u pograničnim krajevima, ostrvilo je ljude, a na ratnom području, i pored najbolje volje, nisu mogle da se očuvaju zaštita poseda i sređenije prilike. Prolaz silnih vojska preko
311
naših zemalja tokom XV i XVI veka, za pregonjenja između Turaka i Mađara i velikih turskih ofanziva prema severu, morao je ostaviti za sobom pustoš. Nije uzalud nastala poslovica: »Teško zemlji kuda vojska prođe«, bez obzira čija je. Videli smo, uostalom, iz putničkih opisa Srbije, kako je ponegde izgledala ta zemlja XVI veka, a bolje, svakako, nije bilo ni na drugoj strani. Nisu se, isto tako, mogle održati ni sultanske odredbe u pogledu povoljnog oporezivanja hrišćanskih porodica. Ratovanje traži svoje žrtve fizičke i materijalne, a turski gospodar, sve da je i hteo, nije ih mogao pokriti drukčije nego novim nametima. A to je u zemlji naturalne privrede, kakva je bila Turska, išlo sa mnogo tegoba. Te namete podnosio je, delimično, i Turčin, ali u manjoj meri, a inače ih je prebacivao na hrišćanske podanike. Organi pravde, kadije i njihovi pomoćnici naibi, koji bi imali da unesu pravnu svest u narod i da pribave poštovanje zakonu, postali su ubrzo elemenat korupcije, iz prostog razloga što naibi nisu imali plate, nego su živeli od taksa, globa i mita, pa su im se posle pridružile i same kadije. Car Mehmed nije bio protivnik ni katolika; mržnja turskih sultana i vlasti raste protiv njih tek postepeno, zbog stalnih ratovanja sa katoličkim silama i zbog veza koje su katolički turski podanici, sasvim prirodno, održavali sa svojim suvernicima u slobodnom susedstvu. Bosanski franjevci tvrdili su dugo vremena da je još prilikom osvajanja Bosne, god. 1463. ili 1464., njihov vikar, fra Anđeo Zvizdović, dobio od sultana ahdnamu sa potpunom verskom slobodom za katolike. Ta ahdnama i danas se čuva u fojničkom manastiru; ali, osporena je njena autentičnost. Naročito je J. Matasović u poslednje vreme upozorio na više momenata koji je čine sumnjivom (na pr. da Zvizdović tada nije bio vikar; da ahdnamu ne spominju stari bosanski franjevački pisci; da nije registrovana na papskoj kuriji i t. d.). Možda je za legendu o njoj dala povoda ili je u vezi sa njom burultija bosanskoga sandžaka Skender-paše koju je 20. avgusta god. 1486. dao »kuštodu« bosanske franjevačke provincije fra Anđelu, obričući mu slobodan prolazak po celoj turskoj državi i čak i izlazak iz nje »po njih zakonu«, t. j. radi katoličkih verskih potreba. Među fojničkim dokumentima nalaze se i dva akta iz god. 1488. o tome kako u sandžacima bosanskom, hercegovačkom i kliškom katolike napastuju »serfski nevjernici patrijarhe, mitropoliti i episkopi«, pa ih sam sultan Bajazit II uzima u zaštitu od njih. Ali, i ti fermani, isto kao i ahdnama, veoma su sumnjivi. Pre svega, god. 1488. Srbi nisu imali svoga patrijarha, a posle, sumnjiva je i oznaka kliškoga sandžaka, pošto se u to vreme Klis nalazio u hrišćanskim rukama, a kliški sandžak još nije bio potpuno organizovan. Katolička crkva u Bosni krajem XV i početkom XVI veka, pored svih tih zaštitnih fermana, ipak je osetno stradala. Od nje su se, najpre, odvajali izvesni delovi na dalmatinskoj granici, hoteći da izbegnu turskim vlastima. Dubrovačka Republika odvojila je god. 1464. manastire svoga područja, a god. 1468. ocepi se od nje cela dalmatinska pokrajina, sem manastira u Imotskom, Cetini, Klisu, Skradinu, Kninu i po susednim mestima. Još znatniji gubitak nastao je sa velikim bežanjem stanovništva ispred Turaka u susedne pokrajine, Dalmaciju, Hrvatsku i Slavoniju. Bosanski i hercegovački franjevci, izmičući sa svojim pukom, naselili su tada mnoge krajeve Primorja. Zaostroški manastir kod Makarske postade njihov; a, iz obzira prema izbeglicama, dade Martin Frankopan nove posede manastiru Trsatu, koji beše primio nevoljnike. Najviše je stradalo katoličko stanovništvo u god. 1524., prilikom onih ljutih borbi na granicama i oko Jajca. Tada su rušeni manastiri u Kreševu, Sutjesci, Fojnici, Visokom i Konjicu, a jedan deo njihovih fratara rasteran ili pogubljen.
312
Šta je u to vreme bilo sa srpskom patrijaršijom ne da se još izvesti sasvim načisto. Nesumnjivo je da od pada despotovine pa do obnavljanja patrijaršije god. 1557. nema o njoj apsolutno nikakva pouzdanog ili besprekornog spomena. Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskoga elementa, tražeći u njoj zaštite od pritiska katoličko-mađarskih vladajućih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su političku propagandu u Bosni i Hercegovini vršili redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i mađarskoga dvora, i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina beše stranac Ivan de Kazamaris; Ninoslavljev biskup postao je dominikanac Nemac Johan fon Vildeshauzen; mađarski biskupi na početku XIV veka propovedaju krstaški rat u Bosni i pomažu ga; prvi franjevački vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je očigledno radio protivu njega, a za korist svojih sunarodnika, beše Mađar Petar Šikloši. Sličnih primera ima još. Ali, i iz ovoga izilazi jasno i čisto ovo: ti tuđinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su među narod u Bosni sa onom, na žalost, docnije od Austrije dobro nam poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajući da imaju za sobom autoritet Mađarske i državne vlasti, nagonili su ljude u novu veru više silom nego razlogom. Preveravanja su u Bosni bila česta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost, mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajući ni same vladare, prelaze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da će laka srca napustiti zajednicu kojoj su dotada pripadali. Nenačelnost u tome pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da očuvaju posede, da dođu u milost novih osvajača, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikaša brzo donesoše odluku da prime islam. Delovali su, pored toga, i primeri, kao onaj braće Anđelovića iz despotove Srbije. Već u XV veku postoji niz uglednih članova bosanskih porodica koji su prešli na islam. Takvi su Isa-beg Hranušić, koji 1. februara god. 1454. piše Dubrovčanima za »brata mi hercega, ali sinovca mi voevode Petra«; Skender-beg Mihailović, vojvoda u Vrhbosni; Sinan-paša Borovinić, sandžak-beg vrhbosanski; Ahmed-beg Vranešević, sandžak hercegovački; Mehmed-beg Obrenović, njegov naslednik; Hasan-beg Mihailbegović, Skender-beg Vranešević, Mustafa-beg Bogojević, Ahmed-paša Hercegović. U rogatičkome srezu postoji muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan davni predak Mahmut Branković poginuo na »boju despotovu« i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom ćirilicom pisanome grobnom nišanu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Iz Bosne, iz okoline Rudoga, potiče i porodica Sokolovića, čiji je potomak bio veliki vezir Mehmed Sokolović. O Predojevićima, čije je ime očevidno naše, postoje u narodu još i danas priče kako je Imšir-paša, najugledniji od njih, postao musliman i sećao se docnije svoje rodbine. Čuveni krajiški begovi Kulenovići sami se izvade čak od loze Kulina bana; tačno je, međutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao »porodica roda plemenita«. Uostalom, za poreklo najvećeg dela bosansko-hercegovačkoga muslimanskoga elementa nema boljeg dokaza nego što je taj da im je maternji jezik samo srpskohrvatski. Turski i arapski učili su samo u školi, vojsci i administraciji. Za primerom velikih išao je onda i puk, tražeći u islamu zaštite ili povoljniji život. Mi imamo više hrišćanskih priznanja da Turci iznajpre nisu nagonili svet da prima njihovu veru, ni među Grcima ni kod nas. Jedan naš pisar iz god. 1509., koji nimalo ne voli Turke, ipak savesno priznaje kako u to vreme »mnogi nemučeni ni od koga otstupiše od pravoslavlja i pristaše uz njihovu veru, kao što apostol pre reče, gledajući njihovo
313
jačanje i velikoslavlje«. O tome, uostalom, sve do danas ima i dosta lokalnih predanja. Nasilno preveravanje nije uopšte nikad uzimalo velike razmere sem u XVIII veku u Metohiji (inače, otkud bi se održalo toliko hrišćana pod Turcima sve do XIX veka?), a ukoliko ga je bilo, ono je delo pojedinih fanatizovanih lokalnih sredina prema pojedincima (na pr. smrt Đorđa Kratovca u Sofiji god. 1515. što se nije hteo preveriti), sistematske propagande (na pr. preveravanja Srba u krajevima mešanim sa muslimanskim Arnautima) i vremena turske dekadencije, kad samovolja uopšte uzima maha. Kod tih poturica ostalo je mnogo tragova ranijeg hrišćanskoga kulta; njihovo primanje islama u mnogom pogledu nije bilo duboko, kao, uostalom, ni naše primanje hrišćanstva. Bosanski muslimani praznuju još uvek izvesne karakteristične hrišćanske svece, čiji je kult vezan sa nekim narodnim običajima, kao sv. Đorđa (zanimljiv je, na primer, muslimanski đurđevski uranak u Sarajevu), sv. Iliju (»do podne Ilija, po podne Alija«), Mitrov-dan. Računali su uvek svece po starome kalendaru. Ponegde su se još u XIX veku održavali tragovi slave. Živ je kult nekih domaćih ili lokalnih svetaca, kao sv. Vasilija Ostroškoga, Čajničke Krasnice, Olovske Gospe, sv. Ane u Prizrenu i sl. Jedan od razloga za opaljivanja tela sv. Save bio je i taj što su muslimani dolazili na njegov grob i tražili od njega isceljenja. Na ruševine crkve Sv. Pantelejmona kod Prizrena dovode bolesnike i pravoslavni i muslimani. Petar Kostić priča da tamo sad odlaze najviše muslimanke, »kuvaju pilav i kolju crne petlove za ozdravljenje svojih bolesnika«. Obratnih slučajeva, da hrišćani održavaju kult nekog muslimanskog sveca, nema ili bar nema u znatnijoj meri. Ugled Srba kod Turaka u XV i XVI veku bio je dosta velik. Grci su bili kulturniji i u Carigradu, Solunu i po drugim mestima i mogli su sa ponosom da ukažu na dostojne spomenike jedne velike i dugotrajne carevine; oni su tamo mogli da vrše i neodoljiv uticaj na turske osvajače i ceo njihov život, javni i privatni. Ali, Srbi su bili vojnički opasniji; srpske države poslednje su pale pod Turke i najduže su se i sa najviše borbe opirale turskome osvajanju. Bugarska je pala već krajem XIV veka bez otpora dostojnog divljenja. Vizantija se gasila postepeno kao težak bolesnik; Skender-begov otpor u Albaniji bio je samo jedna epizoda, epski vanredna, ali bez većeg značaja za Turke, pošto je albansko ratište uvek bilo najsporednije. Srbi su Turcima zadavali najviše posla. Radi njih su oni došli na Balkan; sa njima su, još pod Dušanom, počele glavne borbe; u borbi sa Srbima gine jedan od najvećih njihovih sultana; u XV veku nema decenija kad im srpsko pitanje ne pretstavlja opasnost. Pre svega, samo smirivanje Balkana nije se moglo izvršiti kako treba ako se ne srede odnosi sa Srbima. Srbi su na tom poluostrvu zauzimali najviše mesta, od južne Maćedonije pa do Dunava na severu i mora na zapadu. Oni su na tom području bili i najaktivniji, nešto zahvaljujući svom planinskom i krševitom terenu, a nešto tome što su imali naslona na Mađarsku i Mletke. Za Turke je stoga srpsko pitanje bilo od prvorazredne važnosti. Turci su bili ratnički, osvajački narod, u ovo doba u naponu svoje snage. Njihov broj nije bio toliki da bi penetracijom u naselja Balkanskoga Poluostrva mogli onemogućiti eventualne akcije koje bi se spremale protiv njih, ili da bi mogli delovati u bržem procesu izvesnog etničkog stapanja. Međutim, svaka akcija preko balkanskih granica biće znatno otežana, ako se za leđima ostavi elemenat koji je nepomirljivo neprijateljski raspoložen. Put na Budim i u mađarsku kotlinu vodio je preko Srbije, kroz čisto srpsko područje; prema Dalmaciji i Hrvatskoj isto tako. Jasno je da
314
turski državnici to pitanje nisu mogli mimoići; moglo je samo biti razlike u shvatanju kako da se ono rešava. Mi u tome vidimo do sredine XVI veka tri glavne etape. Prva je etapa bila rešavanje borbom. U njoj su Turci ostali u XIV veku nesumnjivi pobedioci balkanskih država. U drugoj etapi, kad mađarska država, kao nosilac katoličkih tradicija, preuzima na se ulogu da se suprotstavi turskome nadiranju i da balkanske države uzme pod svoje okrilje, javlja se turska diplomatija, da u samim balkanskim državama izazove podozrenje prema Mađarima i da tamo stvori izrazito turkofilske stranke. U borbi sa Mađarima Turci računaju na saradnju pristalica svoje stranke, kojih imaju u svima redovima. Od toga računanja do saradnje sa pojedinim narodima ili plemenima ili verama nije bio težak prelaz. On je najpre i s uspehom oproban u Bosni, gde je verska protivnost između silom naturivanog katoličanstva i prave »bosanske« crkve trajala stolećima i pretvorila se u duboku mržnju. U toj saradnji je začetak treće etape, kad Turci popuštaju srpskome pravoslavnome elementu u mnogo pitanja i kad žele da ga pomire sa svojim državnim sistemom. Glavni posrednici u toj akciji bili su mnogobrojni Srbi muslimani, koji su primili novu veru iz straha, iz sebičnosti, iz ambicije ili naterani u mladosti kao zarobljenici ili kao deca uzeta za janjičare. Oko sredine XVI veka broj tih poturica bio je u Carigradu, oko carskoga dvora, toliki da su oni držali gotovo svu vlast u rukama. Značaj Srba u Turskoj toga vremena vidi se po upotrebi srpskoga jezika u zvaničnoj kancelariji same Porte. U XV veku, na dvoru srpskih despota Stevana i Đurđa i u njihovim zadužbinama, bila su glavna središta književne aktivnosti Srba i Bugara. Srpska recenzija osvaja. U samoj Bugarskoj piše se srpskoslovenski, a srpski radnici i srpski rukopisi prelaze u Vlašku i Rusiju. U Carigradu se znalo da je ćirilica pismo kojim se služi u Srbiji, Bugarskoj, Bosni, Zeti, Albaniji i Dubrovniku, i da ga upotrebljuju i pravoslavni i katolici. Dve Srpkinje sultanije, Olivera i Mara, uticale su sigurno da se ugled njihove domovine digne i da ožive veze sultanova dvora sa njihovom domovinom i kulturom. Postoje vesti da je sultanija Mara naučila Mehmeda II srpskome jeziku. Prvo pismo sultansko, sa carskom tugrom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je 10. jula god. 1430. Murat II Dubrovčanima. Posle toga, niz sultanskih srpskih pisama, kao i pisama njegovih sandžak-begova, vezira i paša, ide na stotine. Od samoga sultana Mehmeda II očuvana su u Dubrovniku 44 srpska pisma; tamo je uopšte svega jedno njegovo pismo pisano latinskim jezikom. Srpski i ćirilicom pišu se fermani i nekim turskim vlastima krajem XV veka. Takva su pisma, na pr., upućivana novskome dizdaru, novskome i fočanskome kadiji, hercegovačkome sandžak-begu; sam sultan Bajazit II piše tako tri četiri puta hercegovačkome sandžak-begu. Tu tradiciju nastavljaju i drugi sultani, sve do Sulejmana II, mada od Selima I počinje veća upotreba turskoga jezika. »Veoma važan ugovor o sedmogodišnjem primirju između Bajazita II i ugarskoga kralja Vladislava od 20. avgusta god. 1503. podnesen je od strane Turaka na srpskome jeziku«. Postoji i jedno srpsko pismo Selima I ruskome velikome knezu Vasiliju Ivanoviću. Turski namesnici i paše na zapadu pišu često svojim susedima samo srpski. Dunavski kapetan Mustafa piše u Pešti 24. decembra god. 1536. ćirilicom ostrogonskome kapetanu Petru; 30. oktobra god. 1537. piše tako mađarski kralj Jovan Zapolja srpskome sandžak-begu Mehmed-begu Jahijapašiću. Tako piše Ahmet, vojvoda novski, proveditoru kotorskom Sanudu god. 1534., a god. 1558. Džafer-beg, nećak kliškoga sandžak-bega, mletačkome kapetanu Fabiju Kanalu. Sva dopisivanja između turskih i hrvatskih krajiških časnika, koja su očuvana iz vremena oko god. 1567. i dalje, vode se tim pismom i jezikom. Tako je god.
315
1540. pisao i sarajevski Husref-beg hrvatskome banu Petru Kegleviću, tako i njegov naslednik Ulama-paša, koji je pisao caru Ferdinandu; tako piše istom Ferdinandu 1544. i Mehmed paša, gospodar Budima, a 1551. begler-beg Mehmed-paša temišvarskome zapovedniku Andriji Batoriju. U tome pismu on njemu izrično poručuje: »i što mi posilaš listova i sve mi srpskem jezikom posilaj, a ne fruški«. U Bosni i Hercegovini ćirilica je ostala jedino pismo narodno sve do XVIII veka za ljude sve tri vere: za pravoslavne, katolike i muslimane. Muslimani su je držali sve do pred kraj XIX veka, kada je potisnuta iz upotrebe živom aktivnošću austriskih vlasti. Takozvano »begovsko« pismo razvilo se iz kurzivne ćirilice i nije ništa drugo nego samo jedna grana njezina. Otud je u Bosni mestimice i zovu »stara srbija«, da joj se tako, kao kod »slova sarpskieh« fra Matije Divkovića, pokaže poreklo. Stari Dubrovčani označavali su to pismo redovno kao »caratteri serviani«, »in serviano«. Koliko je ćirilica bila prisna ljudima, vidi se najbolje po tome što su neki begovi njom pisali sve što su znali, dok su za turska pisma uzimali naročite pisare. Takav slučaj bio je u čuvenoj porodici Čengića. Ima čak slučajeva da je ćirilica upotrebljavana i za natpise na muslimanskim grobovima. Srpski jezik upotrebljavan je i na Porti i u saobraćaju po turskome carstvu u velikoj meri. Priča se da je i Sulejman Veliki pomalo razumevao naš jezik. Naši ljudi, poturčenjaci, govorili su njim i u samom Anadolu. Dubrovačkim poslanicima, koji su god. 1493. išli u Anadol Ahmet-paši, sinu hercega Stjepana, preporučeno je da gledaju sa njim govoriti nasamo »na našem jeziku, jer možete tako govoriti mnogo familijarnije«. O velikoj upotrebi našega jezika u Turskoj ima nekoliko izričnih potvrda. »Pavle Jovijus u svome memoaru o Turskoj, koji je napisao za Karla V (god. 1531.) veli da u Turskoj Carevini, posle turskoga, kao jezika kojim sultan govori, i arapskoga na kojem je Koran pisan, najveće važnosti ima jezik slovenski, kojim i janičari govore«. Na osnovu ovog i sličnih primera tvrdio je jednom prilikom Čedomilj Mijatović, glavni pretstavnik naše istoriske romantike, kako cela istorija XVI veka »nije drugo već jedan ogroman, neprekidan, sa neobičnim postojanstvom i bez ikakvih prizrenja nastavljani opit da se svikoliki narodi Balkanskoga Poluostrva stope u jedan narod, sa sultanom kao neograničenim gospodarom, sa jednom verom muhamedanskom i, kako se čini, sa jednim jezikom slovenskim«. To sigurno nije bio turski plan u pogledu slovenskoga jezika; takvo tvrđenje je nesumnjivo preterivanje; ali, da je naš jezik bio jedno od glavnih sredstava za sporazum između Porte i turskih jugoslovenskih podanika i njihovih suseda to je sasvim sigurno. * Položaj našeg težačkog sveta u Turskoj Carevini nije bio mučan prvih vremena turske vlasti. Čak se može reći da mu je donekle postalo lakše nego što je bilo u našoj državi XV veka. Srbija je od Dušanove smrti postala poprište čestih građanskih ratova, u kojima se, po pravilu, ne štedi ništa. Savremene vesti govore dosta često o paljenju žita i useva, o lomljenju vinograda, o grabežu stoke. Tereti za izdržavanje vojske, samo učestvovanje u ratu, makar i u sporednim funkcijama, padaju uglavnom na zemljoradnika. Njegove obaveze, koje ni inače nisu bile ni male ni lake, postaju sve veće. On strada, menja gospodare i nema nikakve sigurnosti koliko će novo stanje ostati i kako će on lično proći. U XV veku počinje da uzima maha i hajdučija. Posle toga, Srbija je kroz ceo XV vek stalno ratno područje, a od druge polovine toga veka i Bosna. Još ranije bilo je slučajeva da težaci, zbog teških tereta, beže od svojih gospodara, i srpsko
316
zakonodavstvo moralo je donositi oštre mere i protiv begunaca i protiv onih koji ih primaju; a kada, zbog turske najezde, pravna sigurnost popusti, ta prebegavanja uzimaju maha. Tako se u Dubrovniku god. 1390. dugo većalo šta da se radi sa težacima koji su prebegli u Ston, napuštajući svoje gospodare. Kad su Mlečani god. 1396. zauzeli Drivast, naredili su svojim organima da sa narodom postupaju dobro, »jer su im prošli gospodari uzimali šta su hteli i koliko im se sviđalo«. I to je tačno. Obaveze koje je neslobodan težak, meroph, imao prema gospodaru bile su teške i raznovrsne; dosta je samo reći da je 104 dana u godini morao besplatno da radi za nj. Tako jasno izlazi iz jedne Dušanove povelje Hilandaru. Slobodan seljak imao je opet toliko javnih obaveza (sem vladarske poreze, još i opravljanje i čuvanje gradova, opravke puteva) da je, da bi im izbegao, ponekad sam od svoje volje pristajao da postane meroph. Slično se može utvrditi i za Hrvate. Marko Pigafeta, koji je gad. 1567. prošao blizu Sigeta, kazuje izrično kako tamošnji stanovnici stoje pod Turcima bolje nego ranije pod hrišćanima, »budući su jim tamošnji vojnici često velikim navalami dosađivali. Malo mare da li stvari hrišćanske idu dobro ili zlo, dapače oni, kao što se razabira, pokazivahu se zadovoljnimi što je Siget osvojen«. U Bosni, videli smo, Turci su sistematski agitovali među težacima ukazujući im na terete koje sa mukom podnose. Prelazom na islam bosanska vlastela je najvećim delom spasla svoje nasledne posede ili baštine. Od njih su, uglavnom, postali begovi, zadržavši najveći deo svojih feudnih prava. Iz mnogo obzira sultani su prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim svojim oblastima, ali su ponajviše računali sa tim da preko njih deluju na susede u hrvatskim i susednim krajevima. Turska je obnovila i nešto preinačila ustanovu starih pronija kao timare i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena dobra nisu bila nasledna; prema tome nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih samo prihode, obično desetinu. Njihova težnja beše, stoga, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju što više prihoda. U tom je bio i glavni koren zla što se položaj seljaka stalno pogoršavao i što su prvobitne, dosta liberalne, turske odredbe u pogledu zemlje ispale nezgodne po seljaka. »I kad bi Turci još više kraljevina osvojili (piše X. Dernšvarm god. 1554.), ne bi mogli njihove zemlje prisvojiti. Jer, ako što osvojenom narodu popale, zarobe, opustoše, rasteraju ili prodadu, ipak svi oni ostaju ubogi prosjaci, pošto sem sultana niko ništa nema. I kad sultan neke uzdigne kao paše, koji prema svome činu imaju dobru platu i kojima on dodeljuje i poljska dobra, dokle mu se svidi, — ipak niko od njih ne sme graditi nikakav zamak niti lepu kuću. Inače bi ga sultan odmah zgrabio za vrat.« Višak prihoda isterivao se pomoću raje, odnosno hrišćanskih podanika, koji su, naročito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve više bez prave zaštite. Obrađivači zemlje bili su kmetovi, uglavnom hrišćani. Na baštinama ti kmetovi nisu bili sasvim slobodni. Ali, bilo je i slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe pa čak za tri i više naraštaja unapred, koji su uzimali da obrađuju zemlje vlastelinske (begovske) i spahiske. Njihove pogodbe bile su obično da se polovina ili trećina prihoda predaje vlasniku. Na izvesnim mestima, kao na primer u oblasti Janja, u Bosni, bilo je ipak i seljaka koji su održali »potpuno svoju zemlju«. Pored turskih postoje dugo vremena i hrišćanske spahije. Verovatno je da oni postoje odranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu odmah tražili prelaz na islam kao bezuslovnu pogodbu za održavanje samog imanja. U Novom Brdu god. 1502. pominje se Mihailo Komnen Crnojević kao knez gradski; u manastiru Žitomišljiću, u Hercegovini,
317
čuva se i danas slika ktitora Milisava, »spahije«, odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovića, iz god. 1601., za čije pretke postoje nedovoljno provereni podaci kako im je još sultan Mehmed II dao »pravo na šest kuća u selu Žitomišljiću«. Vojin spahija Podblaćanin obnovio je sa stricem monahom Georgijem god. 1592. manastir Sv. Trojice, kod Plevalja. Za Raškoviće u Starom Vlahu zna se, isto tako, da su, kao stara vlastela, imali spahiluke sve do XVIII veka. Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obaveštenje o turskim agrarnim načelima: »Što ostane u rukama onih hrišćana koji se zateknu na svojim imanjima, a voljni su da ostanu, to se ne dira i pušta im se i da uživaju i da nasleđuju«. Na oči, i po namerama turskog zakonodavstva, sigurno je da položaj zemljoradnika i hrišćana u Turskoj Carevini ne bi bio težak, ili bar za zemljoradnike ne bi bio teži nego u dotadanjoj feudalnoj hrišćanskoj državi. Ali, u stvarnom životu sve je bilo znatno drukčije. U tom otimanju od zakona pomenusmo već spahije sa njihovim interesima. Oni i drugi vlasnici obično traže više od onoga na što imaju pravo, mesto desetine osminu, sedminu, čak i polovinu, i to traže nemilosrdno. Traže u hrani, materijalu i naročito u ličnom radu, kuluku. Vlasnike na to goni nestalnost poseda i žudnja za blagom; posle se pojavilo i to da su se timari dobijali mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se počeli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati težak, iz kojeg se cedilo što bi god privredio. Već XVI vek daje masu primera o bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, položaj spahiskih kmetova postao teži od begovskih i na kraju prosto nepodnošljiv. D. Popović saopštava, na osnovu turskih haračkih teftera, da je selo Kolut u Bačkoj platilo god. 1579. na 81 kuću 47.630 aspri raznih dažbina, što će reći 14,5 talira po kući. Stoga se jedan naš pisar iz manastira Sv. Trojice već god. 1537. sa bolom tužio kako je narodu »velika nužda« od Turaka: »što imasmo imanja sve nam uzimaju, jedni nam dolazeći, a drugi odlazeći, i sve što smo sticali, sve uzimahu«. To, gotovo doslovno, potvrđuje Kuripečićev navod, koji kaže: »Turci, putujući čas ovamo čas onamo, uzimaju kršćanom ove što imaju, a ništa im ne plaćaju za ono što jim uzmu; otimaju jim i trgaju zalogaj iz ustiuh«. Pored tih poreza sa zemlje i u kući, teški su postali i javni tereti. Hrišćani su davali glavnu komoru za vojsku, a ta dužnost za vreme onih dugih ratova postala je prosto nesnosna. God. 1573. odvodili su, na primer, ljude iz Jagodine da kuluče na opravci budimskoga grada, ili iz Smedereva u Carigrad, a šta je to značilo pri saobraćajnim prilikama onog vremena i za radan svet uopšte nije potrebno naročito isticati. Tako je već od tridesetih godina XVI veka prvobitni sistem dobrih namera sultana Mehmeda bio na putu da se izmetne, što će se tokom daljih vremena potpuno i dogoditi. Samo, to treba reći odmah, stanje seljaka ni u hrišćanskim državama toga veka nije bilo ništa bolje; jedino su se u turskim zemljama ljudi osećali potištenijim što su u svakom pogledu prema Turcima bili zapostavljeni kao elemenat đaura i ćafira. Ni pravno ni stvarno hrišćanin nije bio ravnopravan sa muslimaninom; i to se osećalo na svakom koraku. Od sredine XVI veka može se utvrditi da je Turska davala svoje državne prihode u zakup putem licitacija. Pada u oči da među licitantima ima dobar broj Srba, koji, kao trgovci, putuju po dosta udaljenim stranama. God. 1543.—1544., kad su licitirani prihodi od Tolne, među učesnicima se spominje šest Srba, od kojih su dvojica čak iz Hercegovine, iz Foče i Čajniča. Pod zakup je izdavana i unosna trgovina robljem. Bartolomej Georgijević, koji je dao dragocenih podataka o svom robovanju u Turskoj,
318
kazuje da kod Turaka »nema bogatije i više tražene trgovine do ove«, a ona se vršila tako da se vladaru davala desetina od roblja, a pogađalo se sa onima koji su zarobljavali. Od svih danaka u Turskoj, koje je naš narod morao da daje, bio je svakako najteži danak u krvi. Svi nemuslimani, sem Jevreja i Jermena, morali su da daju svoju mušku decu za janičarsku vojsku i da ih gube zauvek. Od toga danka bile su izuzete samo one oblasti koje su same priznale tursku vlast, ili porodice koje bi Turcima učinile znatne usluge. Taj danak kupio se nejednako, prema potrebi. Obično se kupio svake pete godine, i to ne stalno po istim pokrajinama. Ukupan broj jednog kupljenja iznosio bi do 12.000. U prilikama kad je trebalo više vojske skraćivao se razmak roka godina i turnus pokrajina. Na pregled su morala biti dovedena sva muška deca od 10—16 godina, o kojima se vodila stroga evidencija, i od njih je obično uzimano svako deseto, ali u slučaju potrebe i više. Uzeta deca bila bi poturčena, postajala bi adžami oglani i vaspitavala bi se za janičare. Bolji od njih, ičoglani, vaspitavali su se u seraju, u posebnom internatu. Ponajbolji su uzimani u sultanovu gardu. Tako se hrišćanskom, u glavnom slovenskom, krvlju zanavljala turska glavna vojska, koja je bila i glavno oruđe protiv hrišćana. Ovim putem je na turski dvor i uopšte u tursku vojsku došao velik broj našega elementa, koji je, ponekad, svestan svoga porekla, bivao od koristi svome bratstvu i svome zavičaju; ali, najveći se broj sasvim odnarodio i ponekad bio prema hrišćanima čak revnosniji u islamskom duhu nego pravi Turci. U prvim vekovima svoje prošlosti Srbija je bila pretežno stočarska zemlja; Hrvatska, Zeta, Bosna i Dalmacija isto tako. Zemljoradnjom su se bavili uglavnom panonski Sloveni i posle od Jugoslovena oni koji su se spustili u bogate doline Save, Morave, Metohije, Zete i Neretve. Od turskog vremena počinje opet povlačenje našeg elementa u planine; od tog doba uzima jačeg maha i mešanje naših ljudi sa vlaškim katunarima, i identifikovanje Srba i Vlaha po njihovom stočarskom zanimanju. U Srednjem veku naši vladari nastojali su i strogo naređivali da ne bude mešanja između njih; čak su njihovi uzajamni brakovi bili izrično zabranjivani. Sad je to prestalo, a isto zanimanje i ista vera učinili su da proces stapanja bude izveden relativno dosta brzo. Povlačenje u teško pristupačne planine bila je stara srpska navika u času opasnosti. Pored glavnih gradova, preko drumova, pogodnim dolinama prolazile su silne ordije, mnoge pašinske ekspedicije, činovnici, haračlije i sav beli svet, koji su ugrožavali posed i mir stanovnika, tražili im usluge i izvrgavali ih neprilikama raznih vrsta. Mnogi putnici beleže kako se ljudi daleko sklanjaju čim ugledaju kakav veći gospodski karavan, znajući da će svakako od njih da se nešto traži. Ukoliko i ostaju u polju, zidaju niske kuće, često prave zemunice, da tom bednom spoljašnjošću odbiju ljude ili da ih bar nateraju na što kraće zadržavanje. Ipak, dobar deo Srba ostao je i pod novim gospodarima zemljoradnik. Turci su im u tom izlazili na susret na više strana. Oni su bili vojnička rasa i želeli su stoga da im hrišćani osiguravaju ishranu i sve drugo kućno snabdevanje; aga je imao da vojuje, a kmet da privređuje. Turci su za čitavo vreme svoje vlasti malo ili nimalo ulazili u sela, nego su se držali gradova, važnijih raskrsnica i prelaza. Glavnu radnu snagu Turci su nalazili u Srbima. Jedna činjenica, više nego išta drugo, osvetljava taj odnos. To je naseljavanje Srba u masama u krajeve koje Turci trajno osvoje, tamo gde ih pre toga nije bilo, ili ih je bilo u vrlo maloj meri. O tome će u jednoj zasebnoj glavi biti naročita govora.
319
U staroj srpskoj državi u unutrašnjosti malo je bilo većih gradova. Sem primorskih i nešto starih tuđih (Skadar, Prizren, Niš), Srbi do kraja XIII veka nemaju pravih gradskih naselja. Dobili su neka tek osvajanjima od Grka (Skoplje, Ohrid, Prilep, Ser, Ber i dr.), a neka su razvili sa rudarskom proizvodnjom (Priština, Novo Brdo, Srebrenica). Slično je bilo i u staroj bosanskoj državi. Tu je jedino Jajce imalo u XV veku nešto malo veće naselje i donekle rudarska i trgovačka mesta kao Fojnica, Visoko, Drijeva. U tim našim zemljama sve do pada naših država prevlađivala je stočarskozemljoradnička privreda i sa njom u vezi i život u malim seoskim naseljima. Gradovi su služili samo kao vojnički objekti. Tek sa Turcima počinje u nas naglo razvijanje gradskog života. Oni podižu karavanseraje kao prvi uslov za dobar putnički saobraćaj; pa hanove, bezistane, imareta, hamame i bezbroj džamija sa medresama i tekijama. Najveći deo naših gradova oni su ili sasvim podigli ili im svojim radom dali pravi značaj. U Srbiji sasvim njihov beleg nose: Ćuprili-Veles, Egri Palanka-Kriva Palanka, KalkandelenTetovo, Jenidže-Pazar-Novi Pazar, Taslidža-Plevlje, Skender-pašina Palanka-Nova Varoš, Ferizović; zatim Šarkej-Pirot, Spahikej-Aleksinac, Aladža-hisar-Kruševac, Hasan-pašina palanka, Hisardžik-Grocka, Fetislam, Šabac; u Bosni i Hercegovini: Sarajevo, Tuzla, Čelebi-pazar—Rogatica, Derventa, Travnik, Banja Luka, Mostar. Dalmacija, Hrvatska i Slavonija nemaju, međutim, nijednog većeg gradskog naselja kojem bi Turci dali poseban značaj. Imotski, Lijevno, Udbina, Bihać, Cazin dobili su samo kao pogranična mesta na tursko-dalmatinskoj i hrvatskoj granici nešto više strateški karakter. U svima tim i drugim gradovima većinu stanovništva pretstavljaju muslimani; oni tim gradovima daju opšti, pretežno istočnjački tip i to i po načinu života u njima i po spoljnjem izgledu njihovu. Kućna arhitektura, sa mnogo svetlosti i prozora, sa širokim doksatima i čardacima, sa mnogo bašta i zelenila, sa muškim divananama i ženskim haremlucima, sa težnjom da se ima prostora i vazduha, sa pretežno drvenom građom, potpuno odudara od arhitekture dalmatinskog tipa sa kamenim, zbijenim kućama, koje nemaju daha, koje se dižu na dva tri sprata i u kojima su po dve, a ponekad i tri strane zatvorene. Tuđ elemenat u svojim gradovima Turci spočetka nisu trpeli. Najobičnije su ga raseljavali u masama, kad osvoje koji grad kao Novo Brdo, Jajce, Beograd, ili zbog kakvih pobuna, kao na primer god. 1466. Ohrid. II. DOLAZAK HABZBURGA NA MAĐARSKO-HRVATSKI PRESTO. 1. Borba o presto u Mađarskoj između Ferdinanda Habzburškog i Jovana Zapolje. — 2. Držanje Hrvata u tome pitanju. — 3. Držanje Srba. — 4. »Car« Jovan. 5. Posredovanje Turaka. — 6. Despot Stevan Berislavić. — 7. Borba Austrije i hrišćanske lige protiv Turaka. — 8. Pogibija Pavla Bakića. — 9. Ivan Kacianer. — 10. Značaj Habzburške dinastije. U Mađarskoj, posle mohačke katastrofe i privremenog povlačenja Turaka, nasta duga i krvava borba oko prestola. Prema ugovorima, koji su postojali između mađarskoga dvora i austriske vladarske kuće Habzburga, presto je imao da dobije Ferdinand Habzburški, austriski nadvojvoda. Ferdinand, sin cara Maksimilijana, a brat cara Karla V, dobio je, po konačnom sporazumu sa bratom, pri podeli velike habsburške države, 30. januara god. 1522. pod svoju vlast celu gornju Austriju, Štajersku, Kranjsku, Goricu i Istru. Po pogibiji kralja Lajoša, kad je ostao upražnjen presto mađarski, hrvatski i češki,
320
na kojem je on sedeo, Ferdinand bez muke bi u jesen god. 1526. izabran za češkoga kralja. Sa izborom u Mađarskoj i Hrvatskoj išlo je teže, mada se Ferdinand odavno na to pripravljao. Njegova sestra Marija bila se udala za Lajoša, a on se sam oženio Lajoševom sestrom Anom. Veze između poslednjega mađarskoga vladara i austriskoga nadvojvode nisu, dakle, mogle biti prisnije. Pa, ipak, protiv Ferdinandova izbora za kralja javila se oštra opozicija. Njemu protivna stranka pozivala se na jedan zaključak mađarskoga sabora od god. 1505., prema kojem na mađarski presto nije mogao dođi stranac. Između ta dva tabora nasta u jesen god. 1526. borba, koja zapali svu zemlju. U tim borbama podeliše se i Srbi i Hrvati na dve stranke. Krsto Frankopan, na vest o mađarskoj pogibiji, napisa ove značajne reči: »da je ta razboj gospodin Bog dopustil nad kraljem u Ugri, ne za zlo ili pogibelj, dapače za dobro vično tomu rusagu, zač, ako bi bili sada Ugri cara razbili, kada bi konac njih nevridnu rešenju, ili gdo bi mogal pod njimi ostati? ... a ovako ih oće ta razboj učiniti pokornije i poslušnije«. Na saboru hrvatske gospode, sazvanom 23. septembra u Koprivnici, knez Krsto bi proglašen »zaštitnikom i braniteljem« (»tutor et defensor«) Slavonije i odobren mu, za odbranu zemlje, vanredni ratni porez po dukat od svakog dima. Krsto je sad važio kao čovek Ferdinandov; težio je, znalo se, da preko ovoga dobije pomoć od Austrije za odbranu Hrvatske i Mađarske, i da steče uopšte što pouzdaniji oslonac u susedstvu. Ali, nije bio za to da se Ferdinand prizna za kralja na osnovu ugovorenih legitimnih prava, nego da novi kralj primi ugovorno na sebe i izvesne nove obaveze. Ugled Krstin porastao je naročito za vreme turskoga povlačenja, krajem septembra i početkom oktobra tad. 1526., kad je, posle odlaska Turaka, spasavao plemstvo od ozlojeđenih i pobunjenih kmetova. Neke županije (na pr. zaladska i baranjska) oglasiše kneza Krstu i sa svoje strane »zaštitnikom i braniteljem« i proneše mu tako glas i pretenzije. Narodna stranka istakla je za to vreme kao svoga kandidata erdeljskoga vojvodu, poznatoga ugušitelja Dožijeva krstaškoga pokreta, moćnoga i imućnoga Jovana Zapolju. Zapoljina porodica beše hrvatskog porekla, starinom iz Zapolja kod Nove Gradiške. Sa dobrim delom mađarskoga plemstva Zapolja, po odlasku Turaka, posede Budim, Ostrogon, Višegrad i Stoni Beograd. U ovom poslednjem gradu 10. novembra god. 1526. Zapolja bi izabran za mađarskoga kralja, a sutradan n krunisan. Ovo krunisanje pokoleba mnoge hrvatske pristalice Ferdinandove, pa i samoga kneza Krstu, koji je dotle već bio ugovorio, u Hajnburgu, 10. novembra, na sam dan Zapoljina izbora, i pismeno utvrdio sve lične odnose između sebe i Ferdinanda. Zapolja proglasi, nekoliko nedelja potom, Krstu hrvatskim banom i vrhovnim kapetanom na celom području između Drave i Dunava, dade mu gubernatorstvo Vrane, poveri mu odbranu Bihaća i povrati mu, najzad, staro porodično dobro, grad Senj. Veliki deo slavonskoga hrvatskoga plemstva povede se za primerom Krstinim i priđe Zapolji. Na tu odluku delovala je očevidno geografska zavisnost od Ugarske, koja je bila gotovo sva u vlasti Zapoljinoj. Stegnuta sa juga od Turaka, slavonska gospoda nisu se usuđivala da prime sukobe i sa Zapoljinim ljudima sa severa. U užoj Hrvatskoj položaj je bio nešto drukčiji. Njene veze sa Mađarima nisu bile toliko neposredne, niti je mađarski uticaj bio tamo naročito jak. Sa Austrijom oni su već pre ovog imali veza, i Ferdinandove čete već su se nalazile otpre tri četiri godine u nekim njenim gradovima kao pomoć za borbu s Turcima. Stoga je držanje velikaša iz uže Hrvatske i bilo stalnije i odlučno za Ferdinanda i Austriju. Ipak, hrvatski plemići nisu hteli da prisustvuju saboru mađarskih velikaša u Požunu, koji je, sazvan 16. decembra, izabrao Ferdinanda za mađarskoga kralja. Oni su sazvali za izbor kralja svoj poseban
321
sabor, u Cetin-gradu, krajem decembra. Uz Ivana Karlovića tu su se našli, pored drugih, Nikola Zrinjski, Frankopani Brinjski i Slunjski, Stevan Blagajski. Hrvati tu više nisu energično zastupali načelo da novoga kralja priznaju na osnovu svog izbornog, a ne na osnovu njegovog naslednog prava; ali, za izbor su ipak postavljali posebne uslove. Ovog puta oni su priznavali Ferdinandovo pravo, stečeno ugovorima, samo su želeli kao kompromisno rešenje da se i njihovo izborno pravo prizna primanjem njihovih uslova. A ti uslovi bili su ovi: 1. da kralj, za odbranu »svoje kraljevine Hrvatske«, drži u zemlji stalnu vojsku od 1000 konjanika sa mesečnom platom od tri dukata za svakog vojnika; 2. da na granici Kranjske uz Hrvatsku drži, isto tako, stalno jedan broj vojnika; da utvrdi pogranične hrvatske gradove, da im nabavi municije i pojača garnizone; 3. da će poštovati prava hrvatskih staleža i hrvatske saborske odluke, kao i stare običaje, i da će ih braniti celog života. Kada su komesari Ferdinandovi dali pismeni pristanak na te zahteve, izabraše hrvatski staleži, licem na 1. januar god. 1527., Ferdinanda za svoga kralja. Tako habzburška dinastija postade gospodar Hrvatske, naravno u vezi sa njenim dobijanjem krune Sv. Stevana uopšte. Hrvatska odluka donesena je na hrvatskome saboru; ali, ipak ne potpuno nezavisno od Mađarske. U izbornoj povelji Hrvati sami govore o Ferdinandovom stečenom pravu i o požunskom izboru »valjano i zakonito obavljenom«, koji je, prema tome, morao imati izvesnog uticaja i na njihovu odluku. Teško bi, držim, bilo tvrditi da su Hrvati izabrali Ferdinanda »sasvim nezavisno od požunskoga sabora«, kad se, eto, sami, u izbornome aktu, pozivaju na to. Međutim, sasvim je tačan ovaj opšti sud F. Šišića o značaju cetinskoga izbora: »Izborni sabor cetinski ide u red onih krupnih događaja u prošlosti hrvatskoga naroda kojim se svršava jedna stara, a počinje nova epoha. On je u političkom pogledu snažan izraz kako je hrvatski narod u bitnim prigodama merodavno odlučivao o najvažnijim državopravnim pitanjima, smatrajući sebe i svoju domovinu osobitim političkim narodom i zasebnom političkom teritorijom«. Odluke cetinskoga sabora nisu prihvatili svi Hrvati. Sabor slavonskoga plemstva, sazvan u Dubravi kod Čazme 6. januara god. 1527., pod vođstvom Krste Frankopana, izabra za kralja Zapolju i proglasi njegovo krunisanje zakonitim. Građanski rat bio je usled toga na pomolu. Kako se tačno, već tada, cenila politička situacija vidi se najbolje po ovim rečima Zagrepčanina Gašpara Pastora, koji je napisao 8. januara: »Držim da se naš kralj (Zapolja) neće moći oduprijeti Nijemcima, ako ne pozove Turčina«. I nije se prevario. Proces političkog padanja Mađarske i Hrvatske dobio je sublizu isti karakter kao i proces padanja balkanskih hrišćanskih država. Dojučeranji glavni protivnik, Turska, postaje traženi saveznik i arbitar. U borbi za vlast gubi se osnovno načelo svih poslednjih akcija mađarskih, od kraja XIV veka pa do Mohača. Mađarska njima gubi ne samo istorisku ulogu u odnosu Srednje Evrope prema Turcima, nego zubi i svoju političku inicijativu i svoju slobodnu državu uopšte. Pitanje novog mađarokog kralja pode-lilo je i Srbe. Uz Zapolju pristadoše Pavle Bakić, Marko Jakšić i Radič Božić. Bakić je bio onaj junak koji je i osvojio Stoni Beograd i održao ga za Zapolju i njegov izborni sabor. Radič Božić istakao se svojim junaštvima pri povlačenju Turaka; a sticao je sve više uticaja, zahvaljujući svojoj aktivnoj šajkaškoj floti, koja je imala na 500 lađa. Pored njih javlja se među Srbima u to vreme i jedna nova, dotle nepoznata ličnost, tamnog porekla. To je Jovan Nenad, Crni Jovan, ili popularni car Jovan. On se javlja neposredno iza odlaska Turaka, koji behu napravili pravu pustoš od krajeva kroz koje su prolazili. Masa srpskih begunaca beše se sklonila preko Tise, u gornji Banat i Pomorišje. Među tim beguncima skupio je Jovan, u okolini
322
Lipova, svoju četu ratnika. Niko nije znao ko je bio taj crni čovek, koji se dovodio u vezu sa vizantiskim i srpskim vladarskim precima i koji je uzeo carsku titulu, i, izgleda, ime Jovana iz bugarske vladarske tradicije. Ali, verovalo se u nj! Bio je pregalac, borben, pun nekih planova, za uzbuđeni svet onoga doba svejedno da li realnih ili fantastičnih. Svet, još dosta u buntovnoj tradiciji krstaša, video je u njemu jednog novog borca, i pošao je za njim, jer mu je on u opoj opštoj potištenosti dizao duh. Stoga se nije brinuo da li je car Jovan prost pustolov ili nekim proviđenjem njemu upućeni vođ. U borbama sa Turcima po Bačkoj i Banatu pokazao se kao hrabar i čovek od uspeha, a svoje je ljude vezao uza se deleći im zemlje mađarskih velikaša, koji se behu sklonili ispred Turaka, i pleneći sa njima trgovačke karavane. U njemu se mešalo nešto od narodnog borca, nešto od prostog hajduka, i nešto od socijalnog revolucionara. Nije čudo stoga što je broj njegovih vojnika brzo narastao na više hiljada ljudi. Jovan je hteo da ima izgled pravog vladara; uredio je svoj dvor i stvorio svoju »janičarsku« gardu. Jedno vreme bio se smestio u Subotici, koju beše prepadom oteo od jednog mađarskog plemića; ali, tu se nije dugo zadržao. Drugi srpski vođi, kao i despot Stevan Berislavić, nisu hteli da sarađuju sa Jovanom kao sa čovekom sumnjiva porekla i sumnjivih poslova. U mađarskom sporu Jovan je spočetka bio uz Zapolju; ali, već u proleće god. 1527. prešao je Ferdinandu, naročito, preko posebnih poslanika, pozivan od njegove sestre, a bivše mađarske kraljice. To, naravno, izazva protiv njega učestane napade Zapoljinih ljudi i četa; od jednog Zapoljina pristalice bio je iz zasede, u Segedinu, i smrtno ranjen 26. jula god. 1527., baš kad se spremao da se sa jednim delom svojih ljudi pridruži Ferdinandovoj vojsci. Njegovi ljudi razbili su se odmah iza njegove smrti na razne strane. Despot Stevan Berislavić opredelio se odmah za Ferdinanda. Protiv njega je Zapolja kao novog srpskog despota istakao Radiča Božića, hoteći da tom titulom i ličnošću deluje na Srbe u svoju korist. Cepanja je bilo isto tako i u Bosni, gde je od dva jajačka bana jedan bio za Ferdinanda, a drugi za Zapolju. Hrvatski velikaši, kojima je održavanje jajačkoga banata bilo životno pitanje, preporučivali su živo Ferdinandu da uzme u svoje ruke taj grad. Ferdinand je, međutim, jedno vreme računao da Bosna sa Jajcem bude neka vrsta rekompenzacionog područja za Zapolju, pa mu je, čini se, to i nudio zajedno sa kraljevskom titulom. Nastojanja Ferdinandova da se nekako nagodi sa Zapoljom i izbegne rešavanje spora oružjem, i njegovo otezanje da izvrši obaveze primljene na cetinskome saboru, mada je opasnost od Turaka baš zbog toga sporenja postajala sve veća, izazvaše kod Hrvata veliko uzbuđenje. Naročito pošto padoše u turske ruke Obrovac i Udbina. Agitacija Krste Frankopana protiv Ferdinanda dobi time nove hrane. Na novom cetinskome saboru, 28. aprila god. 1527., uputili su Hrvati Ferdinandu dosta opore reči i reči u isto vreme pune samosvesti: »Neka znade vaše veličanstvo da se ne može naći da bi koji vladar silom zavladao Hrvatskom (Croatiam occupasset), nego smo se po smrti poslednjega našega kralja Zvonimira blažene uspomene svojom slobodnom voljom pridružili svetoj kruni Ugarskog Kraljevstva i sad posle toga vašem veličanstvu«. Njima su se u poslednje vreme obraćali i Mlečani i Turci; ovi su im, posle Mohača, nudili poštovanje i održavanje svih imanja, vere i običaja, i obećavali im da ih neće upotrebljavati u borbi protiv ostalih hrišćana, samo ako priznaju njihovu vrhovnu vlast. Drugim rečima, nisu Hrvati bili upućeni samo na jednu političku kombinaciju za rešenje svoga pitanja, i to je trebalo da kralj Ferdinand zna. Ferdinand je odmah na to odgovorio izvinjavajući se da ga u izvršenju izvesnih njihovih traženja ometaju drugi, veoma krupni, poslovi i da je naročito zauzet sporom sa Zapoljom. Učinio je ipak nešto
323
delimično još ranije, a delimično i sad, posednuvši svojim četama ugrožene hrvatske gradove na granici, kao Bihać, Senj, Otočac, i neke manje, da bi koliko-toliko sprečio tursko prodiranje u već dobro načetu Liku i Krbavu. U leto god. 1527. došlo je do krvavog razračunavanja između Ferdinanda i Zapolje. Ferdinandova vojska, bolja i bolje vođena, brzo je potisnula Zapoljine od raznih elemenata sastavljene čete, uzela je Budim i odnela konačnu pobedu kod Tokaja, 27. septembra. Istog dana poginuo je pod Varaždinom i Krsto Frankopan. Posle tih uspeha i Krstine pogibije Ferdinandu su prišli gotovo svi važniji protivnici u Mađarskoj i Hrvatskoj, i on je 5. novembra u Stonom Beogradu krunisan za kralja. Od Srba njegov je protivnik ostao do kraja Radič Božić († god. 1528.), dok su drugi priznali Ferdinanda i slušali njegove naredbe. Slovenci beleže kao znatan nacionalni uspeh to što su sa konačnom pobedom Ferdinandovom došli u bliži dodir sa njima njihovi sunarodnici iz zapadne Ugarske, iz okoline Blatnoga Jezera. Zapolji, posle poraza, nije preostajalo ništa drugo nego ili da se pokori ili da traži nečiju tuđu pomoć. On se rešio na ovo drugo i obratio se sultanu Sulejmanu. Turska je jedva dočekala da iskoristi ovaj sukob, i odmah se odlučila na rat. Njeni pogranični zapovednici u Bosni i bez toga su smatrali za svoju dužnost da, gde god im se dadne prilika, nanesu udar hrišćanskom protivniku i liše ga kog važnijeg mesta na granici. Podacima krcati dnevnik Marina Sanuda daje o tome stotine primera. Tako su početkom god. 1528. udarili na Jajce, u koje beše nedavno ušla slaba i neuredno plaćana Ferdinandova posada, i uzeli ga bez velike muke. Posle Jajca oni su brzo osvojili i nekoliko drugih susednih gradova i gradića, pa se niz Vrbas spustili do iza Banje Luke, koja je ostala u njihovoj vlasti. Tako je god. 1528. konačno uništen i dotle uporno branjeni jajački banat. On, istina, nije više bio poslednji ostatak stare bosanske države, ali je bar bio poslednje područje hrišćanske vlasti u Bosni. Padom Jajca bio je sad širom otvoren put turskom prodiranju prema Hrvatskoj n prema Dalmaciji. Naskoro i krenuše turske čete tim putem; u proleće one su već pustošile čak po Kranjskoj i Istri. Hrvatski krajišnici, na čelu sa junačnim Ivom Karlovićem, imaće otsad pune ruke posla, da predusretaju njihove upade ili spasavaju plen iz njihovih ruku. Pošto se dobro pripremio, krenuo je maja meseca god. 1529. sultan Sulejman sa ogromnom vojskom na Ferdinanda. Ovaj, mada se nadao tome napadu, ipak nije mogao da za vremena organizuje dovoljan otpor, nemajući gotovo nikakvih materijalnih sredstava za ozbiljnija preduzeća. Kao i Mađarska poslednjih godina, tako je i Ferdinandova Austrija patila od nestašice novca, bez kojeg se ondašnje ratovanje sa najamnicima, a i ovako drugo, nije moglo ni zamisliti. Car Karlo, koji je mogao pomoći, beše zauzet dugogodišnjim ratovanjem sa Francuzima, pa nije stigao da održi obećanje u pravi čas. Događalo se stoga da su ljudi, neisplaćivani i prezaduženi, sami napuštali svoja mesta i gradove. Tako je, nekoliko meseci pred dolazak Turaka, despot Stevan napustio gradove Bač i Feleđhaz, pošto je mesecima uzalud molio na ove strane da mu se ljudi isplate. Gradove su, naravno, odmah poseli Turci. To dade povoda da Ferdinand optuži despota i da ga baci u tamnicu. Možda to, a još više neodržavanje obećanja i krajnja oskudica u kojoj su ih držali, opredeli mnoge Srbe pa se počeše odmetati od Ferdinanda, a neki čak pređoše i Turcima. Posrednici su im obično bili oni njihovi sunarodnici koji su vojevali uz Zapolju. »Od toga časa (piše A. Ivić) počinje da se profaniše uzvišena ideja koja je Srbe navela da napuste svoju otadžbinu, ideja borbe protiv Turaka«. Doista, od boraca za slobodu oni postaju postepeno oruđe za tuđa razračunavanja, služeći ne uvek
324
načelima nego ličnostima; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivši redovna zanimanja, žive od najamničkih plata. Njih otsad sretamo u oba tabora. Kao martolozi, t. j. kao plaćeni pešački i stražarski odredi u turskoj vojsci i posadama, gde služe za platu, oni u XV veku stiču naročito loš glas. Na mohačkome razbojištu sačekao je Zapolja sultana Sulejmana i podanički mu poljubio ruku. Prošavši kroz Budim, turska vojska je krenula pravo na Beč. Za to vreme bio je despot Stevan bez mnogo straže upućen kralju Ferdinandu. On se na putu iskrao nekako od pratnje i stigao pravo u turski logor. Sam sultan je primio despota i povratio mu sva njegova imanja u Slavoniji. Od važnijih srpskih vođa ostao je uz Ferdinanda samo Pavle Bakić, koji je sa svojim srpskim odredom živo sudelovao pri odbrani Beča. Austrisku prestonicu sultan nije mogao da uzme na juriš, a za duže opsedanje nije bilo pogodno jesenje vreme. Stoga je 16. oktobra napustio Beč i počeo povlačenje. Ferdinandovi ljudi smatrali su to sa pravom kao svoj uspeh i digli su glave. Njihova nasrtanja na Zapoljine prijatelje postaju češća, a uzajamna obračunavanja i po našim, srpskim i hrvatskim krajevima, svakodnevna pojava. Među ostalima bio je tih meseci dosta aktivan despot Stevan, koji se, sada kao turski pristalica, hteo da osveti za nanesenu uvredu. Ta krvoločna preganjanja izazivala su kod uviđavnijih ljudi gnušanje i akciju da se tome bar privremeno učini kraj. To se i postiglo, makar i za kratko vreme od godine i po dana (1530. do 1532.). Ali, odmah potom, u proleće god. 1532., došlo je do nove turske ofanzive, i opet pod sultanovim vođstvom. I opet je vojni cilj bio Beč. Nu, na pohodu protiv njega opro se Turcima sa neobičnom hrabrošću Nikola Jurišić, Senjanin, vrhovni kapetan Ferdinandovih četa i kranjski zemaljski glavar, braneći tvrdi Kisek. Sam sultan se zadivio njegovu junaštvu i obdario ga. Zaustavljen tu, Sulejman nije nastavio put prema Beču, nego se obrnuo na Štajersku, Korušku i Kranjsku, koje je opustošio, pa se preko Hrvatske vratio u Beograd. Jedna mu je vojska prešla kroz Posavinu, preko Križevaca, a sam sultan sa drugim delom vojske udario je preko Podravine, na Koprivnicu. Hrvatska istorija beleži da je ovo jedini slučaj kad je sultanova vojska prešla gotovo preko cele sadanje Hrvatske. Očevidno, tako je bilo ne stoga što sultan to ne bi mogao učiniti nego što je put za njegove glavne ciljeve, za Budim i Beč, imao kraće i neposrednije linije. Mnogo je štete nanosio svojim susedima despot Stevan, pomagan od Turaka iz Bosne. On je bio kivan na Ferdinanda ne samo zbog onog bacanja u tamnicu, nego i zbog toga što mu nisu uspevali svi njegovi pokušaji da između njih dođe do izmirenja. U Ferdinandovu dvoru o njemu je vladalo loše mišljenje i kao o čoveku i kao o junaku. Karakteristično je da su i Turci bili njime nezadovoljni, nešto možda što su čuli kakve glasove o njegovim vezama sa nekim Ferdinandovim ljudima, a nešto možda i iz drugih razloga. God. 1536. oni su sa njim napravili kratak proces: napali su ga i ubili, a njegova dobra u Slavoniji najvećim delom oteli i prisvojili. Tada su od Broda napravili jedno od glavnih svojih uporišta na Savi, a od osvojene Požege doskora požeški sandžak. Savremeni Bartolomej Georgijević sa ogorčenjem beleži Stevanov slučaj kao »sramotan primer« »gadne« hrišćanske nesloge. Sem osvajanja srednje Slavonije, izvršena tokom god. 1535.—1536., Turci su napali te godine i Klis u Dalmaciji i posle duže opsade uzeli ga, početkom god. 1537. Od njega su odmah, zbog njegove velike vojničke važnosti, napravili središte jednog novog, kliškog sandžaka. Prvi kliški sandžak-beg postao je Murat beg Tardić, poturčeni Šibenčanin, koji je u tom gradu imao brata kanonika i koji je najviše doprineo da Klis padne.
325
Da bi se Turskoj naneo snažan udarac, kao odgovor na njenu akciju da posle skršene Ugarske uzdrma i Nemačko Carstvo, i da se pomogne Ferdinandu, koji beše ušao u nov rat sa Turcima, došlo je, po inicijativi Karla V, do sklapanja jedne Svete lige, u koju su god. 1538., pored Habzburgovaca, ušli papa Pavle III i Mletačka Republika. Ali, ta liga nije bila unapred dobro pripravljena i njene vojničke operacije i na moru i na kopnu ispadoše bedno. Kao kuriozum vredi zabeležiti da su Španjolci Karla V zaposeli i jedno vreme držali grad Herceg-Novi. Za vreme tog rata u veliku opasnost beše došla Dubrovačka Republika, čiju su saradnju tražile obe strane. Mlečani su pretstavljali Dubrovčane kao izdajice hrišćanstva i tražili su energično da se njihov grad uzme. Dubrovčane je ovog puta spasao Karlo V i njihova diplomatska veština. Oni predložiše Španiji da tobože zarobi njihove lađe koje se nađu u njenim lukama i da ih, zajedno s osobljem, upotrebi u borbi, da bi se oni pred sultanom na zakletvu mogli braniti kako je to sudelovanje iznuđeno. Za vreme borbi toga Svetoga saveza, do god. 1540., kad su Mleci sklopili zaseban mir, celo dalmatinsko zaleđe, kao i dobar deo zaleđa hrvatskoga Primorja, došlo je u turske ruke. Obala sa gradovima ostala je mletačka, a austriska vlast i uticaj behu skoro potpuno potisnuti. Na toj strani, pored kliškoga, stvoren je i lički sandžak, u koji su, pored Like, ušli Kotari, Bukovica i Knin, a granica između ličkoga i kliškoga sandžaka išla je rekom Krkom. Napadi Turaka na Slavoniju i Dalmaciju za vreme dok je još trajao sa Portom ugovoreni i neotkazani mir, i stalni sukobi sa Zapoljom, koji je, oslanjajući se na sultana, još uvek nastavljao svoju agitaciju protiv njega, izazvaše kralja Ferdinanda da i on sa svoje strane krene protiv Turaka moćniju ofanzivu i da pozove u pomoć brata Karla i potakne napred pomenuto stvaranje hrišćanske lige. Bilo je za nju ozbiljna razloga i u bojazni da Hrvati, koji toliko stradaju, ne priđu Zapolji. Da zadobije za ofanzivu ne samo Srbe u Ugarskoj, neto i one koji su pod Turcima, da bi se pridružili njegovoj vojsci, imenovao je Ferdinand 20. septembra god. 1537. Pavla Bakića za »pravoga i zakonitoga despota našega kraljevstva Raške (regni nostri Rasciae)« i preporučivao je svima Srbima »u pomenutom našem kraljevstvu ili onima koji stanuju gde bilo na drugoj strani« da ga kao takvoga paze i pripoznaju. Austriska vojska sa nekih 24.000 ljudi imala je za prvu dužnost da povrati Slavoniju i da onda, ukoliko mogne, nastavi dalje operacije. Na njenome čelu nalazio se Ivan Kacianer, jedan od najboljih Ferdinandovih vojskovođa, koji se dotad odlikovao u više bojeva. Iz Koprivnice, preko Virovitice, udarila je hrišćanska vojska na Osek, kao na glavno mesto za prelaz turske vojske u Ugarsku, pored kojeg se nalazio velik i dobar vojnički most turski. Ali, napad nije uspeo. Za dužu opsadu hrišćani nisu imali hrane, a za dobro izvođenje juriša nije bilo potrebne sloge. Stoga posle kraćeg vremena nastade otstupanje, koje se ubrzo pretvori u rasulo. Spasavajući ostatke razbijene vojske, poginuo je u krvavoj seči sa Turcima kod Gorjana poslednji srpski despot, 9. oktobra god. 1537. Smrću Pavla Bakića nestalo je poslednjeg nosioca te srpske vladarske titule, koja je još značila respektovanje položaja Srba u Ugarskoj i pretstavljala nesumnjivu tradiciju stare srpske države. Kacianer je zbog te vojničke katastrofe bio lišen čina i zatvoren; ali, nekako se spasao tamnice i dobegao u Hrvatsku. Zamolio je braću Zrinjske, Ivana i Nikolu, da ga izvesno vreme prime u Kostajnicu, važni granični grad prema Turcima. Zrinjski su to učinili, poznavajući odranije Kacianera kao odlična junaka i hoteći mu pomoći da okaje učinjene pogreške. Za nj se i inače zalagalo mnogo uglednih lica a naročito kranjski staleži. U Kostajnici, međutim, Kacianer je ušao u veze sa Turcima, kao i toliki drugi
326
odmetnici Ferdinandovi. Obavešteni o tome, Zrinjski, iz bojazni da ne dođe do izdaje grada, narediše da se Kacianvr ubije (25. oktobra god. 1538.). Ljubljanski biskup Franc, brat Kacianerov, dade mrtvo telo preneti u otadžbinu i podignuti mu veoma lepo rađen spomenik. Sultan je energično protestovao u Beču povodom te pogibije i tražio kaznu za Zrinjske, a kad mu u tom nisu izišli na susret, on je uputio jaku vojsku protiv Zrinja i Kostajnice. Zrinjski su uz pripomoć suseda uspeli da se održe, mada po skupu cenu (god. 1540.). Ovoliko krvoproliće, od kojega su stradali i Ferdinand i Zapolja, nateralo je obadvojicu da se, najzad, nekako sporazumeju. U Velikome Varadinu, 24. februara god. 1538., bi rešeno: da Zapolja za života ostane kralj i zadrži Erdelj sa krajevima koje je u taj mah držao, a posle njegove smrti da sva Ugarska dođe pod Habzburge. Hrvatska i Slavonija ispadale su, prema tome, iz Zapoljine sfere i ostale su čisto habzburške, ukoliko nisu bile turske. Tako je završen ovaj strašni period dvanaestgodišnjega klanja i pustošenja, kojim su se ustvari najviše koristili samo Turci. Mađarska težnja da imaju vladare svoje krvi i državu koja bi bila njihova, a ne sastavni deo habzburškoga poseda, prirodan je izraz njihove petstogodišnje državne tradicije. Ali, ona je dolazila u sukob sa težnjom habzburškoga doma, koja je, nešto iz porodične imperijalističke ambicije, a nešto iz političke potrebe vremena, nastojala da se u Srednjoj Evropi stvori jedna moćna država koja će udružiti slabe snage pojedinaca za borbu protiv Turaka. Mada je u ono doba kod nekih raspoloženje bilo već prilično pokolebano (kao na pr. kod Francuza, koji su već paktirali sa Turcima), naši ljudi, iz hrišćanskih i sentimentalnih razloga, nisu ipak mogli da sarađuju sa Turcima, i stoga su, kako smo videli, došli u sukob sa njima i stradali. Pokušaji sa hrišćanskim ligama, kojima bi na čelu bio papa kao najveća moralna vrednost, i Mađarska kao prva hrišćanska država na udarcu, pokazali su se tokom celog XV veka kao nepogodni i retko ostvarljivi. Trebalo je voditi računa o više raznih interesa i više raznih volja i metoda rada, koji nisu uvek mogli da se dovedu u sklad. Stoga se moralo pokušati da se u Dunavskom Bazenu stvori jedna moćna država u kojoj će odlučivati jedna volja i jedan bitni interes. Primanje habzburške Austrije kao novog moćnog hrišćanskog središta činilo se tada kao jedino političko rešenje. Zašto baš Austrije? Iz više razloga: 1. što je ona posle Ugarske dolazila geografski na red i što je njoj samoj bilo u životnom interesu da se što bolje zaštiti; 2. što je Mađarska već bila satrvena, što se Češka nalazila u zajednici sa njom i što je Poljska, odvojena Karpatima, dolazila u pitanje kao borac protiv Turaka tek u drugom redu; 3. što je habzburška dinastija bila tada najmoćnija dinastija Evrope i što je kao takva najpre i sa najviše izgleda mogla da organizuje borbu protiv Turaka; 4. što je Austrija bila katolička država i stoga mogla računati na simpatije i pomoć papske kurije i cele Evrope; i 5. što bi nastavak tradicije rada i opstanka malih dinasta i državica samo pojačavao krize i stvarao nova trvenja. Naši politički ljudi namenjivali su takvu ulogu Mađarskoj XV veka, kad već nije bilo uviđavnosti da se pre toga ostvari takva jugoslovenska formacija. Katastrofalnoj decentralizaciji XV veka imala je kao reakcija dođi jedna nova, hrišćanskom odbranom motivisana centralizacija vojničke i političke snage. Primanje Austrije bilo je, prema tome, politička nužda. Drugo je pitanje da li je Austrija i odgovorila tada svima tim nadama. Mi smo napred istakli da nije, a sad bi još mogli reći da je kod Ferdinanda bilo više planova nego sredstava i da mu je dugo trebalo da sagleda kako stvari istinski stoje; da je uticaj moćnoga Karla V u istočnoj politici dolazio do izraza manje nego što se iščekivalo; da je velika sebičnost Habzburgovaca ovu tešku krizu učinila još težom; i
327
najzad, da se, vremenom, opasnost od Turaka preobraćala u ne manju opasnost od Austrije. Međutim, jednu nesumnjivu konstataciju treba odmah učiniti: u odnosu prema Evropi Austrija je doista ispunila svoju ulogu. Ona je bila glavna brana turskom daljem prodiranju, i čitavih sto i pedeset godina ona mu je i odolevala, dok se, najzad, pod Bečom nije za uvek skršila turska snaga i zamah. III. TURSKA OSVAJANJA. 1. Položaj Hrvatske. — 2. Nove borbe sa Turcima. —3. Pad Sigeta. Organizacija hrišćanskog otpora protiv Turaka, kako se izvodila sa Ferdinandova dvora, nije bila dobra i izazivala je proteste na više strana, a najviše tamo gde su ljudi bili neposredno pogođeni. Nije bila samo u pitanju oskudica sredstava nego i nezgodan način opštenja sa ljudima i nevođenje računa o njihovoj osetljivosti. I u Budimu i u Beču gledalo se na naše ljude s izvesne visine; za zapovednike vojske i na odgovorna mesta dovođeni su ponajviše stranci, u koje su tamo imali više poverenja; na opomene i savete naših ljudi nije obraćana dovoljna pažnja. U Hrvatskoj, na primer, od god. 1531. do god. 1537., u doba najvećih smutnji i opasnosti, nisu našli za potrebno imenovati bana. A položaj Hrvatske u to doba iziskivao je baš izuzetan interes. Njena kapija bila je probijena i Turci su već nasrtali u dvorišta i delove njezine kuće. Zemlja koja je sa pravom nazivana odbranbenim bedemom hrišćanstva (antemurale Christianitatis) nije smela biti prepuštena samoj sebi, ako se htelo čuvati i ostalo svoje područje. Kad je god. 1536. pala srednja Slavonija, Hrvati nisu imali bana, koji bi, bar po dužnosti, organizovao otpor. Kako se osećalo da je sa banom Ivom Karlovićem († god. 1531.), Ivanom Hrvaćaninom iz narodne pesme, nestalo viteza koji se odaziva na svaku nevolju! Gubitak srednje Slavonije i strahoviti uzmak ispod Oseka izazvaše kod Hrvata veliku uzrujanost. Kao Ferdinandovi podanici oni su bili izloženi teškim udarcima, a sve Ferdinandove mere za njihovu zaštitu ili su ostajale na praznim obećanjima ili su izvođene malim sredstvima i jedva polovno. Osećajući se dobrim delom krivim i bojeći se da hrvatsko nezadovoljstvo ne pojača Zapoljin uticaj među njima, Ferdinand je primio izaslanstvo hrvatskoga sabora i ispunio mu odmah nekoliko ličnih i sitnijih zahteva, dok je za krupnije obrazlagao da treba vremena i sredstava. Za vojnog vrhovnog zapovednika beše još pre, mesto Kacianera, postavio kisečkoga junaka Nikolu Jurišića, a za banove postavi već ostareloga ali uglednoga Petra Keglevića i učenoga Tomu Nadaždija. Na državnome saboru u Inzbruku, god. 1538., bi odmah potom doneseno nekoliko odluka za bolju organizaciju odbrane. Opravljeni su izvesni gradovi na granici i prilično snabdeveni oružjem i municijom. Između ostalog bi rešeno: da se ban ima brinuti o tom da se na vreme objavi svaka opasnost i približavanje Turaka; topovi aberdari na Dravi i Kupi imali su da obaveste susedstvo o tome, a ono da, istim načinom, daje glas dalje, kako bi se svet, kao kakva vojnička straža, spremio za otpor. Obaveštajna i stražarska služba postade mnogo bolja i urednija. Stvorena je svim tim nešto tešnja veza između Hrvatske i susednih austriskih oblasti Kranjske i Štajerske, upravo između Hrvata i Slovenaca, a tim se odgovorilo i staroj želji Hrvata, koju su oni, radi bolje saradnje pri odbrani, ponavljali još od cetinskoga sabora. U tim odredbama vide se jasno začeci buduće Vojničke Krajine. Po smrti Zapoljinoj (god. 1540.) trebalo je da Ferdinand po Velikovaradinskome ugovoru dobije njegovu državu. Nu, protivnici Habzburgovaca ustadoše energično protiv
328
toga i proglasiše, po želji umrloga kralja, za njegova naslednika Zapoljina tek rođenoga sina, Janoša Sigismunda. To, naravno, dovede do novog rata s Austrijom i do novog Sulejmanova pohoda na Ugarsku. Sulejman je i ovog puta uzeo u zaštitu Zapoljinu porodicu; ali, da je tobože bolje zaštiti, poseo je god. 1541. Budim i svu zemlju između Blatnoga Jezera i Dunava, da tako onemogući napade Ferdinandove na glavni grad Mađarske i rastavi Zapoljino područje od Ferdinandova. Ovo učvršćivanje Turaka u dunavskome bazenu i stvaranje od Budima jedne nove operacione vojničke baze uzbudilo je javno mišljenje Evrope, ali slabog Ferdinanda nije moglo da krene na veće podvige, mada nije bilo nimalo teško predvideti šta za Austriju i njegovu dinastiju znači to susedstvo Turaka. U Hrvatskoj od god. 1542. beše postao banom Nikola Zrinjski, junačina-pregalac, koji se istakao u više prilika, a naročito baš te godine u inače po hrišćane poraznoj borbi pod Budimom. Jak naslon imao je naročito u porodici Frankopana, iz koje se beše oženio i sa kojom beše sklopio ugovor o potpunoj zajednici interesa, potrebnoj za obe kuće i sav narod radi što jedinstvenijeg istupa i zaštite od Turaka. Ali, u toj zaštiti nije imao mnogo sreće, ne što on lično ne bi bio dovoljno ustalac nego što je bio prepušten sam sebi i lišen, kao i toliki drugi, materijalne mogućnosti za borbu. U svom postepenom nadiranju Turci su uzeli i ostatak slavonskih gradova i pomerili svoju granicu za četrnaest godina Nikolina banovanja, od god. 1542. do god. 1556., čak do iza Čazme, gde se bio smestio novi sandžak. Sam Zrinjski, koji je izgubio svoje posede i gradove na Uni, i tvrdu Kostajnicu, obeštetio se za vremena sigurnijim imanjima u Međumurju, gde je Čakovac postao njegov glavni grad. Hrvatska, kojoj su Turci podilazili sa slavonske i sa ličke strane, svela se, doista, kako su njeni staleži sami govorili, na »ostatke ostataka« — reliquiae reliquiarum — starog državnog poseda. Ti »ostaci« bili su upućeni na saradnju sa susednom Kranjskom, u kojoj je slovensko stanovništvo saosećalo bratsku nevolju i ulazilo sa Hrvatima u sve življi dodir, koji za vreme starih granica između zemalja krune Sv. Stevana i onih habzburških nije bio uvek bez teškoća. U hrvatskim gradovima nalazilo se dosta austriskih časnika iz Kranjske; takav je, na primer, bio baron Ivan Ungnad, prvi zapovednik austriske stajaće vojske, koju je Ferdinand, posle toliko iskustava i hrvatskih traženja, tek god. 1553. uveo na ugroženo njihovo područje. U ovim osvajanjima u Slavoniji istakli su se, pored ranijeg Husref-bega (umro god. 1541.), glavnog unapreditelja i pravog osnivača turskog Sarajeva, naročito dvojica poturica: onaj napred pominjani Murat-beg Tardić, koji je sa kliškog sandžakata premešten u požeški, i u predanju proslavljeni Malkoč-beg, Bosanac, iz Duge kod Prozora, bosanski namesnik. Malkoč-beg je preneo sedište vrhovnog bosanskog sandžakbega iz Sarajeva u Travnik, da bude bliže zapadnoj granici. Veliki vezir Sulejmanov toga vremena bio je isto tako poturčenjak iz Bosne, Rustem-paša Sokolović, zet sultanov, koji je ostao na toj časti od god. 1544. do god. 1561. Rustem je, svestan svoga porekla, pomagao naše ljude i često govorio srpskohrvatski. Na tom jeziku sporazumevao se i sa izaslanicima kralja Ferdinanda. Rustemov zet postao je Ahmet-paša, docniji veliki vezir, isto poturčenjak, rodom iz štajerskog Graca, pored koga je bio vezir Mahmut-paša, poturčeni Ljubljanac. Drugi vezir uz Rustema bio je Ali-paša Semiz iz Prače, iz okoline Sarajeva, gde nedaleko selo Semizovac možda i sad opominje na njegovu rodbinu ili materijalne veze sa njim. Za poturčene Bosance kaže Kuripečić god. 1530. da ih drže »za najbolji i najvjerniji narod, koj rado hoće da se zove turski, pa se hvali time«; »svi janičari, najbolje sluge, činovnici i kapetani, svi su to sami Bošnjaci... Već po okretnosti i
329
ljepoti svojoj odmah se raspoznavaju od Turaka, a ljepše se i nose nego Turci«. I najkrupnija ličnost Turske Carevine toga vremena, i po svojoj vrednosti i po svom uticaju, bio je Bosanac, Mehmed-paša Sokolović, iz višegradskoga sreza. On učestvuje u borbama turske vojske još od Mohača i odlikuje se hrabrošću i opreznošću. Kad je Zapoljina udovica, posle dugih pregovora, predala najzad god. 1551. Erdelj Ferdinandu, uputio je sultan Sokolovića, kao rumeliskoga beglerbega, da se umeša i potisne Austrijance. Sokolović je stupio u veze sa svojim srpskim sunarodnicima u Ugarskoj i uspeo je da ih dobrim delom odbije od saradnje s Austrijancima. Nekoliko gradova, kao Čanad, Lipovo i Bečkerek predali su tada Srbi Turcima, ili pomogli da se predadu. U ratovanju god. 1551.—1552. osvojili su Turci Banat, pa ga odmah i uredili kao svoju pokrajinu. Sokolović se posle toga brzo peo u svojoj karijeri: god. 1562. postao je sultanov zet, a god. 1565., najzad, veliki vezir. Neuspeh u tome ratu i ustanak u Erdelju, koji je imao kao posledicu zbacivanje Ferdinandovih vlasti i povratak Zapoljine porodice, nagnaše Ferdinanda na mir sa Turcima, koji se, posle dugih natezanja, sklopio tek god. 1559. Gubitak Erdelja, koji mu je zadao toliko nedaća, mogao je Ferdinand da prežali unekoliko lakše samo stoga što je god. 1556., posle abdikacije brata Karla V, postao nemački car. God. 1564. umro je car Ferdinand, podelivši svoju zemlju na tri sina: najstariji Maksimilijan dobio je Austriju, češku i mađarsku krunu, a najmlađi Karlo alpiske zemlje: Štajersku, Kranjsku, Korušku i Istru. Tim je, u dosta osetnoj meri, umanjio politički značaj celog svog nastojanja da se u njegovu taboru izvrši koncentracija hrišćanskih snaga. Zapleten u nemačke krize, izazvane Luterovim pokretom; zavisan od situacije brata Karla, kome duge borbe sa Francuzima, mada u bitnosti pobedničke, behu ipak vezale ruke; lično bez hrabrosti i bez dosledne upornosti da izvede do kraja naumljenu i kao dobro ocenjenu stvar; duh nedovoljno politički, Ferdinand nije bio od velike koristi za hrišćane Istoka. On je čitavo vreme ostao u pasivnoj ulozi prema Turcima, bez smelosti i bez mogućnosti za inicijativu sa svoje strane. Naročito su mnogo razloga imali Hrvati da budu njim nezadovoljni. Dosta je, uostalom, navesti samo ovu činjenicu: dok je Sulejman šest puta kretao lično iz Stambola na vojne na dunavskoj liniji i u Ugarskoj, Ferdinand, za toliko godina, nije ni jedan jedini put došao među Hrvate, da im vidi zemlju i prilike i da ih »na licu mesta« uteši za toliki gubitak i ohrabri za dalje borbe. Hrvati su naročito tražili da car napusti ponižavajući stav odbrane, u kojem se samo čeka udarac, pa da združenim snagama pređu u ofanzivu. Već je god. 1566. došlo ponovo, i opet zbog Erdelja, do rata između Turske i Austrije. Bosanski muslimani, u zajednici sa Turcima, uzeli su još godinu dana pre toga tvrdu Krupu na Uni, ne vodeći nikad obzira o tome da između njihova gospodara i bečkoga vladara postoji formalan mir, nego su napadali kad god su se osećali snažni ili se nadali lakom uspehu. Na Krajini je stalno bilo borbe. »S krvlju ručak, a s krvlju večera«, kazuje tačno narodni pevač. Stoga su Hrvati i tražili od bečkoga dvora ili pravi mir, kad se može počinuti, ili rat koji će jednom odlučiti junačku sreću. I po šesti put krenuo se u Ugarsku, god 1566., već ostareli sultan Sulejman, sav u belo obučen, sa ogromnom vojskom, koju je vodio veliki vezir Sokolović. Prešavši Dravu na poznatom mestu kod Oseka, Turci su pali pod Siget, u kom je od god. 1561. kao zapovednik cele te oblasti gospodovao Nikola Zrinjski. Pet godina pre toga pokušavali su Turci uzalud da uzmu taj tvrdi, sa nekoliko rovova štićeni, grad, koji je pretstavljao ozbiljnu smetnju za sigurnost njihove vojske pri daljim operacijama. Sigetski grad branio je sada Zrinjski sa 2500 ljudi
330
protiv jedne sultanske vojske koja je brojala na 90.000 ljudi i 300 topova. Opsada Sigeta počela je 1. avgusta god. 1566., a u taboru pred gradom nalazili su se i sultan i veliki vezir. Zrinjski je bio na sve spreman, hoteći da svojim primerom pokaže kako se bori jedan pravi hrvatski vitez »bez straha i mane« i jedan ispravan tvrđavni zapovednik. Svojoj posadi, biranoj i njemu odanoj, zakleo se na vernost do poslednjeg daha, isto kao i ona njemu. Nisu ga mogle pokolebati ni turske ponude da sultanovom milošću dobije celu Hrvatsku, ni pretnje da će mu zarobljeni sin biti umoren ako ne preda grada. Kad je turska sila pritisla i svi bedemi bili oštećeni, kad od Maksimilijana nije bilo nikakve pomoći, rešio se Zrinjski da se pokuša probiti ili poginuti. Obukao je na se svoje najlepše odelo, metnuo u džep sto dukata da pozna i mrtva gospodina onaj ko bude po razboju pregledao lešine, pa je sa svojim junacima 7 septembra srnuo u pogibiju. Sami turski istoričari priznaju da je »pro-kleti Zrindžuk ... zaista bio veliki junak«. Stara jedna bugarštica očuvala je ponosni viteški poziv njegov svojim junacima: Evo viđu, vitezovi, da je nami poginuti Neg se pomnjom pomolimo vidovnom dobru Bogu, Da ni ne bi sramotne kleti Turci pogubili. Pad Sigeta i njegova odbrana bili su predmet čestih književnih obrada. Prvi opis, hrvatski, potiče neposredno posle događaja, iz god. 1566.—1567., a očuvan je i u latinskom prevodu Samuila Budine iz god. 1568. On je pun pojedinosti čisto lokalnog značaja, ali i pun svesti o veličini učinjenog dela. Naročito lepo izgleda junački Zrinjski, koji se bio zakleo časno poginuti i »da me nete Turci od šatora do šatora po turskom taboru voditi, ni neće nitkor na moju dicu parstom kazati«. Zadranin, Brno Karnarutić, objavio je god. 1584. svoj junački ep Vazetje Sigeta graca, sa glorifikacijom Zrinjskoga koji beše »hrvatski štit«. U XVII veku, Nikola Zrinjski mlađi i Pavle Vitezović daju dva nova epa o Sigetu. Pod Sigetom umro je stari sultan Sulejman nekoliko dana pre nego je grad pao. Veliki vezir krio je taj slučaj, da ne bi u vojsci nastala zabuna, sve dok nije bila potpuno obezbeđena pobeda i dok novi sultan, Selim, njegov tast, nije stigao u Beograd, u blizinu vojske. Tek na putu za Beograd, negde ispred Mitrovice, bili su pušteni hafizi da čitaju zadušne molitve oko kola, u kojima je prenošen mrtvac. Sa tim je, prirodno, bilo završeno i dalje ratovanje u Ugarskoj. Između Beča i Carigrada povedeni su odmah pregovori za mir, koji je zaključen god. 1568. na osnovu tada postojećeg stanja. Austrija je bila zadovoljna što se rat tim završio bez veće štete, a Turska je imala razloga i suviše biti zadovoljna uspesima koji behu postignuti za Sulejmanova vremena i koji su ostali stalni. Umrli sultan konačno je pobo tursku zastavu na Beogradu, Jajcu i Budimu, doveo tursku vojsku do Beča i stvorio turske sandžake čak u dalekoj Čazmi, Klisu i Kninu. Sa Mehmedom II on je glavni pretstavnik osvajačke i moćne Turske Carevine, koja je za njegova vremena bila u naponu svoje snage. IV. SEOBE. 1. Početak seoba. — 2. Seobe u Hrvatsku i Slavoniju. — 3. Tursko pomeranje Srba prema granicama. — 4. Značaj seoba za Srbe i Hrvate. — 5. Epsko pesništvo kao elemenat seoba i spajanja.
331
Sklanjanja i beganja ispred Turaka pojedinaca, pa i većih skupina, počela su dosta rano. Već osamdesetih godina XIV veka beleži se u dubrovačkim knjigama veći priliv susednog humskog stanovništva, a od XV veka spasavanje na susedno ugarsko, hrvatsko i dalmatinsko područje ne prestaje ni iz Srbije, ni iz Bosne. Videli smo da je bilo i prisilnog preseljavanja našeg stanovništva, koje su vršili i Turci i Mađari, i to u masama koje su iznosile po nekoliko desetina hiljada duša. Za unutrašnje seobe na području našeg naroda do XV veka mi nemamo dovoljno pouzdanih vesti, ali zato je građa od XV veka unapred obilata i ona se, zahvaljujući inicijativi Jovana Cvijića, počela sistematski iskorišćavati. Srpskohrvatski elemenat imao je tokom cele svoje prošlosti dosta upadljivu pokretnost. Tek što se u VII i VIII veku nekako smestio na novom zemljištu, on je naskoro, u toku daljih vekova, šireći svoje političke granice, širio i svoje ekspanzivno etničko područje. Romanski gradovi Dalmacije već od IX veka počinju dobijati slovensko stanovništvo, koje u njima od XIII veka uzima maha, da u XV potpuno prevlada. Za srpskom vojskom u XIV veku išao je i jedan deo srpskih ljudi ne samo u južnu Maćedoniju, nego čak i u Epir i Tesaliju, kao što je posle, pri povlačenju prema severu, nastalo vidno pomeranje stanovništva prema Dunavu i preko njega. Kada je u XV veku počelo napuštanje starih ognjišta (vrlo obična pojava kod stočarskih elemenata) ljudi su se ponekad rešavali i na veoma daleke puteve. Čak ni bežati na susedna ostrva, kao što su činili Dalmatinci iz makarske i cetinske oblasti, nije se činilo uvek dovoljno sigurno. U strahu od Turaka htelo se izmaći što dalje. Nije se samo Ivan Crnojević sklanjao u Italiju, nego su to činile i dosta brojne mase naroda. Slovenske kolonije u Italiji, čijih ostataka još ima u oblasti Kampobaso, u nekadanjoj napuljskoj kraljevini, morale su nekad brojati bar više stotina izbeglica. Prema ispitivanjima M. Rešetara te kolonije nastale su u Italiji krajem XV i početkom XVI veka. Na crkvi u Palati, u kamenom natpisu, stoji: da se »dalmatinski narod« (koji sam sebe uvek zove samo »Šklavuni«) najpre tu naselio i podigao taj hram god. 1531. Ostaci tih doseljenika, kako se na osnovu njihova narečja može utvrditi, potiču iz makarskoga primorja. Tako ponekih, daleko rasutih, naših oaza ima i na drugim stranama. Glavne naše seobe išle su, sasvim prirodno, prema slobodnim zemljama neposrednog susedstva. Srbi iz Srbije išli su preko Save i Dunava u južnu Ugarsku i dobili su tamo čak svoju despotovinu. Manji njihov deo, i to za kraće vreme, kretao je iz same stare Despotovine u Bosnu. Iz zapadne Bosne, gde je područje Hrvoja Vukčića bilo u nekoliko jedna dalmatinsko-bosanska celina, i gde se i posle sav glavni promet razvijao prema Splitu i posle, usled užih političkih veza sa Hrvatskom, nešto i prema Uni, pomeranja u tom pravcu imala su već svoju tradiciju. Borbeniji muškarci, sposobni za vojnu službu i ratne podvige, nude često svoje usluge gospodarima oblasti kod kojih dođu, a ponekad hoće da četuju i za svoj račun, da se osvete ili da od pljačke prežive. To su uskoci, čije ime jedan talijanski izveštaj ovako lepo tumači: »quelli che passano da un principe all’ altro«. Njihova utočišta su tvrdi gradovi Klis, Bihać i naročito Senj, gde stiču izuzetan glas. U Hrvatskoj, bosanski iseljenici javljaju se verovatno već god. 1526. a sasvim pouzdano od septembra god. 1530. Znamo za neke izbeglice da su otišle god. 1527. u zapadnu Ugarsku i u susedne delove Austrije. Austriske vlasti počele su razvijati sistematsku agitaciju na granicama, pozivajući hrišćane iz Bosne da se sele na njihovo
332
zemljište. Trebalo im je nove radne snage i novih vojnika, a naši ljudi su bili »vrlo dobri« kako ih ocenjuje svakako kompetentni Ivo Karlović zapovedniku Kacianeru, misleći u prvom redu na borbene uskoke. Da bi ih pridobile, vlasti su im obećavale ne samo zemlju, nego i oslobođenje od poreza za duži niz godina i slobodan izbor njihovih poglavica. To obećanje car je doista i održao i potvrdio pismeno god. 1532. Iza Bosanaca, odmah god. 1531., javljaju se i prebezi iz cetinskoga kraja u Dalmaciji, koji su pritisli Turci, i bivaju smešteni najpre u Kranjskoj kod Kostelja, Poljana i po Krasu. Benedikt Kuripečić beleži na svome putu kroz Bosnu god. 1530. da se zbog novih nameta i verskog pritiska javlja u narodu jaka sklonost sa seobe, i to i kod pravoslavnih i kod katolika, a iz gornje Bosne da pravoslavni već i beže, ali ne navodi u kojem se pravcu beži. Prve grupe ovih doseljenika iz god. 1530., među kojima su prevlađivali Srbi pravoslavni, smestile su se god. 1534. u Žumberku i njegovoj okolini, u Metlici, Kostanjevcu, Frauenbrunu i Pletarju, a bilo ih je preko 350 kuća. Zanimljivo je da se u jednoj svojoj molbi od juna god. 1533. tuže kako ih »Kranjci i Hrvati gone jedan drugom«, kako se mnogo muče, i kako, najzad, ne žele da nad njima »vladaju« Hrvati. Broj doseljenika množio se i pored svih nezgoda i nevolja pri njihovom smeštanju. God. 1538. pominje se dolazak uskoka iz Srba i Čiča iz Obrovca, sa kojima je došlo na 40.000 glava njihove stoke, što najbolje pokazuje zanimanje stanovništva i objašnjava njegovu pokretljivost. Njih su smestili na ogulinska dobra Stepana Frankopana. Zatim se niže nekoliko seoba sa raznih strana, sa manjim i većim brojem duša, od god. 1539. do god. 1543. Radoslav Grujić upozorio je na čitav niz imena bosanskih mesta oko nekih gradova Štajerske kao što su: Vareš, Modrič, Banja Loka, Jajce, Livanjci i dr., koja doista govore za bosanske veze ili poreklo njihovih naseljenika. Šteta je samo što nije utvrđena i hronologija tih naziva i postanka mesta. U spiskovima štajerske najamničke vojske XVI veka, oko god. 1542. do god. 1555., sreta se »srazmerno najčešće« prezime Bošnjak, a ima i imena kao Jajčanin, Ključanin, Plivljan. Odnosi između uskoka i starosedelaca nisu zadugo bili dobri. Obeskućeni, lišeni mnogo čega, u Austriji loše ili neuredno pomagani, od urođenika sa nepoverenjem gledani, uskoci nisu ljudi od mnogo obzira, i kad ne mogu da što dobiju urednim putem, oni se daju na pljačku i grabež. Urođenici ih mrze, jer uskoci neće da budu zemljoradnici, nego neka vrsta ratnika, kojima se daje nagrada u novcu, zemlji ili »u prirodi«, kao što behu martolozi. Sem toga, oni se boje i njih lično, kao ljudi brzih na kavgu, a i zbog zapleta i nevolja u koje ih mogu uvući. Uskoci vrše česte upade u tursku zemlju i haraju je, pa će to, mislili su bogobojažljivi domaćini, izazvati nove turske čete i osvete, jer su Turci i inače kivni zbog uskočkoga smeštanja na hrvatsko-kranjskoj granici. Nove doseljenike nisu trpeli ni hrvatski ni kranjski plemići, jer nisu pristajali da postanu njihovi kmetovi i da se izjednače sa ostalim seljacima. Usled svega toga, uskoci su imali velikih neprilika, čestih, ponekad dosta teških, sukoba sa domaćim elementom, i pomišljali su u teskobi ne malo puta da se vrate odakle su i došli. Za njih su se, međutim, uvek i sa mnogo energije zalagale vojne vlasti. Uskoci su bili divan vojnički materijal i već dobro izvežban za borbe sa Turcima. Njihova saradnja stoga ne samo da nije bila na odmet nego je čak naročito tražena. Stoga o njima vodi računa i Dvor, i ne samo da želi da ih zadrži, nego i da im poveća broj. A broj njihov je oko god. 1551. iznosio preko 800 ratnika. Da zadovolje kranjske staleže i prorede zgrupisane uskoke, vlasti su ih ponekad razmeštale; ali, po višim naredbama, uvek su ih štitile. Naseljavanjem uskoka blizu granice i njihovim primanjem u vojsku i vojnu službu učinjen je novi korak za stvaranje Vojne
333
Krajine. Iskustva, koja su ljudi stekli dotle, naterivala su ih sve više da uz tvrde gradove prikupljaju i tvrde ljude, kojima će sva briga biti u tom da što bolje čuvaju granicu. Sistematska militarizacija hrvatske granice, mada vršena sa malo sredstava i potom sa malo ljudi, od četrdesetih godina XVI veka postaje sve više potreba i stvarnost. Naročitu politiku vodila je Sulejmanova Turska sa srpskim elementom. Bosanci u turskoj službi, koji su dobro poznavali antagonizam između katolika i pravoslavnih u njihovoj otadžbini, došli su na misao da, povlađujući u mnogom pravoslavnima, stvore od njih jedan zemljoradnički a donekle i vojnički bedem protiv katolika. Pravoslavni su imali i na turskoj strani da postanu neka vrsta zaštitne granice. Dosta je samo pogledati kako je glavno područje stare hrvatske države, koje su zauzeli Turci XVI veka, od Sane na zapad i oko Knina, naseljeno već tada i nešto docnije u ogromnoj većini pravoslavnim stanovništvom, pa da se vidi ta tendencija. Međutim, područje stare bosanske države, gde su katolici bili jaki, u dolini Lašve, Rame i izvorišta Vrbasa, ostalo je prilično čisto i pod Turcima, po ovoj prilici samo stoga što su, budući na očima vrhovnog sandžaka u Travniku i podaleko od ratnog područja, katolici tih oblasti izgledali manje opasni i bili manje agresivni. Stara Hrvatska beše za vreme ratova od god. 1521. do god. 1540. strahovito opustela. Danas, na žalost, izgubljeni letopis dalmatinskoga episkopa Simeona Končarevića, kojim se obilato služio Nikodim Milaš, kazuje da je baš u to vreme, od god. 1521. do god. 1527., turska vlast dovela više hiljada srpskih porodica u njene zapustele krajeve, da za Turke obrađuju zemlju. Kninska Krajina, Bukovica i Kotari dobiše tada srpsko stanovništvo. God. 1551. zabeleženo je isto tako dovođenje nekoliko hiljada Srba na dalmatinsko-bosansko-hrvatsku tromeđu, oko Srba i Knina, koje su i opet izvršili Turci. U jednom zapisu od god. 1516. kaže se kako je u Vrhbosni bilo veliko umnožavanje Agarjana, »a pravoslavne vere hrišćanske u toj zemlji veliko umanjenje, tako da se ne može ništa naći!« Međutim, danas je sarajevska okolina u ogromnoj većini pravoslavna; priliv je, očevidno, došao iza te godine. Vladislav Skarić u svojoj studiji o »Porijeklu pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni« utvrdio je da je najveći deo stanovništva te cele oblasti doseljenik iz južnih krajeva, Hercegovine, Raške i Crne Gore, i da se u toj oblasti javlja tek posle Turaka. Slavoniju su u XVI veku (tvrdi A. Ivić) naseljavali Srbima iz Bosne po turskoj naredbi, da »omoguće ishranu pograničnih četa turskih«. Tako će posle učiniti i u Hrvatskoj. Izlažući taj proces preseljavanja, Ivić je dobro naglasio: »Na čelu Srba doseljenih iz despotovine bili su plemići srpski, te se Srbi i u novoj domovini grupisaše oko njih. Doseljenici iz Bosne bili su prosta raja turska, te nijedan član njen nije mogao ni prema državnim faktorima ni u odnosu prema Srbima da zauzme položaj sličan onome što su zauzimali titularni despoti Brankovići i Berislavi«. Razlika je jasna: prvi su išli kao borci, a drugi kao argati; prvi su išli da obore osvajača, a drugi da mu posluže. U našoj narodnoj istoriji ove seobe, koje su, u većoj meri, počele od sredine XV pa trajale sve do početka XIX veka, imaju neobično velik značaj, i to u više pravaca. One su proširile u ogromnoj meri područje našeg etničkog rasprostiranja i našeg narodnog jezika. Srpska naselja šire se jedno vreme do Sent-Andreje, a u gušćim gomilama dopiru do blizu Segedina i Temišvara. Na zapadu su došla do Krke, Ogulina i Žumberka. Mi smo se u ropstvu pod Turcima širili ne manje nego kao da smo imali najekspanzivniju svoju državu. I kod Hrvata i kod Srba narodno ime prešlo je daleko granice u kojima je bilo uobičajeno još u XV veku. Ulaskom Turaka u staru hrvatsku državu današnjeg
334
dalmatinskog i severozapadnog bosanskog područja i potiskivanjem hrvatskih plemića i jednog dela naroda iz tih krajeva u severnije oblasti stare Slavonije hrvatsko se ime prenosi i u te nove krajeve i obuhvata, postepeno, kao celinu sve slovenske oblasti do Drave, Mure i Bele Kranjske, a ponegde i preko te linije. Sa srpskim imenom slično je; ono dopire do svih onih granica do kojih su došla i pomenuta srpska naselja. Dovoljno je samo pregledati prikupljene primere V. Đerića u knjizi »O srpskom imenu po zapadnim krajevima našega naroda«, pa dobiti o tome tačnu sliku. Posle, ove seobe, vršene vekovima, silno su biološki izmešale naš narod. Srbi su dolazili među Hrvate i Slovence, ostajali među njima, i pored svih sukoba koje su imali sa njima prvih vremena našli su ipak načina da se tu i orode i vremenom potpuno pretope. Ko bi znao danas razlikovati među Hrvatima u Medvedgradu, Rakovcu, Koprivnici potomke onih Srba koji se god. 1447. pominju u tim gradovima? Zar bi neko mogao danas pogoditi, da to sam Andrija Kačić nije zabeležio, kako jedna grana njegova plemena izvodi svoje poreklo od Bjelopavlića, koji da su došli u Primorje iz Bijeloga Polja kod Mostara god. 1463.? On, međutim, kazuje i važnu činjenicu kako su ti ljudi zadržali delimično i svoju veru i krsnu slavu, Sv. Jovana. »Ovi u gornjem Primorju slave ga na hrišćansku, sutradan po latinskom vodokršću, u koji dan dolazi hrišćanski Ivanjdan; a oni u donjem Primorju slave ga na latinsku, po našem božiću«. To slavljenje krsnoga imena na toj strani održalo se sve do danas. Svoje ijekavsko narečje izgubili su potpuno, i slili se i inače sa ostalim srodnicima i susedima. Retki su primeri da su Srbi, sve do XIX veka, u svojim novim naseljima, među Hrvatima i Slovencima, očuvali južno ijekavsko narečje i svoju pravoslavnu veru, kao što je slučaj sa Bojančanima i Marindolcima u Beloj Kranjskoj, jednom oazom od kakvih 600 duša. Žumberčani, koji su ostali dobrim delom ijekavci, primanjem unije napravili su odavno most za bliže veze sa katoličkim susedima. Inače, proces stapanja izveden je dosad u drugim krajevima potpuno. Na staru otadžbinu potsećaju samo ponekad lokalni nazivi, kao oni pomenutih Bosanaca u Štajerskoj. Po njima se samo ponekad može pogađati mesto porekla, kao što je, na primer, dobro učinio d-r R. Simonović, kada je, prema jednom spisku bačkih sela od god. 1543., imena Plavna i Obrovac pripisao naseljenicima iz dalmatinskih mesta toga imena. Srpski naseljenici po graničnim oblastima same Turske, dovođeni u većim masama, ostali su, međutim, nepomešani, zadržavši svoju veru i sa njom odvojenost od vladajućeg muslimanskog i malobrojnog katoličkog elementa. Biološko jedinstvo jugoslovenske rase, pomućeno donekle životom u posebnim političkim jedinicama, gde je bilo dosta mešanja sa drugim rasama, obnovljeno je sada među njima intenzivnim krvnim srodstvom. Nema jugoslovenske oblasti, i to nijedne, u koju nije stiglo bar po nekoliko porodica iz krajeva pod Turcima i gde nije bilo te zajednice i stapanja, u manjoj ili većoj meri. To mešanje osetilo se i u duhovnom životu. Stare granice sa lokalnim interesima i zavađenostima pale su potpuno, a ostala su samo dva velika državna organizma, turski i austriski. Hrišćanska solidarnost, ako se nije osećala u dovoljnoj meri u ofanzivnim akcijama hrišćanskih liga, osećala se ipak u nevolji među sapatnicima. Hrišćani i muslimani postali su dva posebna sveta, dva načela, dve nepomirljive protivnosti. Pravoslavni elemenat, koji se jedno vreme kolebao između muslimana i katolika, osetio se na kraju ipak bliži ovim drugima i ušao je sa njima u saradnju. Kod katolika javlja se opet mnogo više interesa za pravoslavne nego što ga je ranije bilo, naglašava se rasna
335
zajednica sa njima, počinje kult slovenstva koje, široko i veliko, ima da obuhvati sve ove male i da ih, pritisnute, teši. Naročito je bilo od značaja što je dobar deo seoba išao iz oblasti stare srpske države gde je državna a i narodna svest bila najviše razvijena. Dobar deo ijekavskoga elementa u Kranjskoj i Hrvatskoj očevidno nije mogao poticati iz zapadne ikavske Bosne, nego iz Hercegovine, Podrinja, Zete. Dolazeći u zapadne i severne krajeve, ti elementi su nosili sa sobom i širili tradicije nemanjićske i kosovske Srbije. Naročito im je bilo moćno sredstvo narodna epska pesma, koja je po svom duhu i etici pro-izvod isključivo nemanjićsko-srpske državne kulture. Nju su iseljenici nosili kao svoje glavno duhovno dobro. Tako je Kraljević Marko dopro u Slovenačku. U zbirkama narodnih pesama iz Bosne i Hercegovine i Dalmacije malo ima pomena o drugim starim junacima sem o onima iz stare srpske države. Vanredno je zanimljivo pratiti kako se izvesne pesme sa licima iz Srbije prenose na Zapad i vežu za nova mesta; kako, na primer, slučaj vojvode Prijezde iz Stalaća, radi sličnosti imena prenose na hercegovački Stolac, ili kako od kneza Lazara iz Kruševca u jednog dalmatinskog pevača postaje Lazar, sin bana Zadranina, knez kotarskoga Kruševa. U Bosni su zaboravljeni toliki domaći junaci Srednjega veka, sem poslovičnoga bana Kulina i neobične ličnosti hercega Stjepana, i to dobrim delom stoga što je sa novim talasima stanovništva dolazila nova tradicija i epski duh gospodstva i junaštva lica iz raške države. Uskočke i hajdučke pesme jasan su nastavak kosovskog i Markovog eposa i imaju u svojoj suštini veličanje kulta pregalaštva u njihovoj tradiciji. Uskoci su bili glavni nosioci narodne epske pesme u zapadnim krajevima. Sa njima su za održavanje pesme bili od velikog značaja i hajduci. Ovi su u Turskoj od XVI do XVIII veka, mada ponekad obični razbojnici, uživali simpatije hrišćanskoga naroda, kojem su i sami ponajviše pripadali, i to isključivo zbog njihova napadanja na Turke. Hajdučka četovanja, u grupama, imala su ponekad karakter pravih hrišćanskih akcija protiv turskih nasilnika, i narod je u njima često nalazio svoje osvetnike. Osveta je uopšte bila važan motiv u odlukama za hajdučiju. Crnogorci su izokrenuli jedan član simvola vere, i tvrde da i crkva propoveda: sveta osveta. »Svaki svoje da pokaje stare«, traži epski pevač izrično. Hajduci su vrlo brzo ozbiljno ugrožavali promet u Turskoj, naročito u velikim planinama, kao što su Romanija, Moravska Šuma, Suva Planina. Među hajducima bilo je u istočnim krajevima najviše Srba; ali, u zapadnim oblastima odmetnulo se i podosta Hrvata. Oni sarađuju sa Srbima u borbama protiv Turaka i pomažu im u nevolji, kao, primera radi, čuveni Mijat Tomić, duvanjski junak XVII veka. Saradnja Srba i Hrvata na području oko Velebita, naročito u redovima senjskih uskoka, dobro je poznata stvar u XVI i XVII veku. Dosta je samo videti kako se u jednoj mletačkoj osudi iz god. 1583., zbog pokušaja da se otme Klis, ređaju imena fra Anđela Trogiranina, vojvoda Đure Daničića i Lulina Miličića, i njihovih drutova Frana Martinčića, popa Sime Urmanića, Nikole Mažurana, Atanasija Jurišića i dr., pa da se odmah utvrdi ta stvar. Potsetimo, primera radi, i na docnije borbe kninskih junaka, uskoka i hajduka, koje opeva Andrija Kačić, spominjući Sinobade, Mitra i Ivana, Milovana Jankovića, Nikolu Kneževića, harambašu Jovana Karabuha, Marka Džepinovića, Valičiće, Marka i Juru, i dr. Vuk Karanić je jednom prilikom zabeležio kako hajduci, pored slepaca i putnika, »najviše raznose« junačke pesme, i to, razumljivo, one u kojima se slave njihova dela. Epski mentalitet tih pesama pronesen je kroz sve krajeve srpskoga i hrvatskoga na-roda. Čitava jedna poezija te vrste nastala je tokom XVII i XVIII veka ne samo među Srbima i Hrvatima hrišćanima, nego čak i među bosanskim
336
muslimanima, koji, naravno, slave svoje muslimanske junake i četnike sa krvave granice. Ogromnu popularnost tih pesama, može se čak reći njihovu vlast u dušama našega sveta, svedoči rečitije od svih primera slučaj fra Andrije Kačića. Kad je hteo da narodu pruži najmiliju zabavu i da sam dade neku vrstu popularne istorije, on se rešio da je daje u neodoljivom desetercu narodne pesme, i u njenom duhu, i pogodio je tim pravi put. Stoga je njegov Razgovor ugodni naroda slovinskoga postao jedna od najomiljenijih i najrasprostranjenijih knjiga među Srbima i Hrvatima, jedno delo koje doista spaja duhove. Za stvaranje bližih veza između jugoslovenskih plemena i za uzajamno upoznavanje po dobrim i lošim sklonostima našim ništa nije u našoj prošlosti učinilo toliko kao ove seobe i mešanja. One su nas ispreplele i dovele u materijalnu zajednicu, koja je postala nov i važan istoriski činilac u daljem razvoju. Sa tim seobama pomerene su i sve granice ranijeg plemenskog grupisanja. Do XVI veka broj Srba koji je prelazio granice Cetine i Sane jedva ako je iznosio koju hiljadu duša, i ukoliko ih se slučajno tamo našlo, kao posada u nekom gradu, ili kao članovi nekog izmešanog vlaško-slovenskog katuna, oni su pretstavljali vrlo male oaze. Preko Save i Dunava bilo ih je svakako mnogo više; ali, nisu imali nikakvog političkog značaja. Od XV i XVI veka odnosi se menjaju. Srbi su u velikim masama prešli ne samo Sanu nego i Unu, prešli i Cetinu i dalmatinsku Krku, i smestili se u srcu stare hrvatske države. U izvesnim delovima te oblasti oni čine ogromnu većinu prema katolicima. God. 1910. bilo je, na primer, u bihaćskome okrugu, u ranije »najhrvatskijem« kraju, 54.7% pravoslavnih prema samo 5.4% katolika. Stari hrvatski Knin i njegovo područje otad su preplavljeni Srbima. Katolici su, međutim, osetno pomerili svoje granice u Hercegovini, ne samo do same obale Neretve nego i znatno preko nje, osvojivši i Ston, Konavlje i jedan deo Popova. Hrvati su, na drugoj strani, pojačali ranija slovenska naselja u Međumurju, a dopirali su u izvesnim grupama dosta daleko na sever u sadanjem Burgenlandu, gde su dobili ime »vodenih Hrvata« (Wasserkroaten). To su bili dobrim delom iseljenici iz hrvatskih župa južno od Save i Kupe, gde se govorilo čakavskim narečjem, koje su neki od njih zadržali sve do danas. Nu, njihovo pomeranje u tome pravcu znači čist nacionalni gubitak, isto kao i mnoge kolonije Srba severno od Subotice. V. OBNOVA PEĆSKE PATRIJARŠIJE. 1. Srpsko sveštenstvo prema turskoj vlasti. — 2. Srpska crkva pod ohridskom arhiepiskopijom. — 3. Buna smederevskoga episkopa Pavla. — 4. Srpske štamparije. — 5. Obnova pećske Patrijaršije. — 6. Srpsko pravoslavlje. — 7. Katolički redovi u Jugoslaviji. — 8. Franjevci. — 9. Crkvena umetnost. Od propasti srpske države i srpske patrijaršije, što je oboje bilo u uzajamnoj vezi, srpsko sveštenstvo nije nikako moglo da se pomiri sa turskim osvajačima. Ima za to više uzroka; a jedan od glavnih mi smo već naveli: to je tradicija nemanjićske srednjovekovne Srbije tesno vezane sa tradicijom slave i ugleda crkve. Do danas je u našoj nauci, zbog oskudice domaćih izvora, još uvek ostalo tamno pitanje zašto je nestalo srpske patrijaršije posle propasti Despotovine. Ko je ukinuo, i da li je uopšte formalno ukidana? Da li su Turci imali kakva razloga da to učine? Šta su Srbi radili da dobiju svoga vrhovnoga verskoga poglavicu i kome su se za to obraćali? To su sve važna pitanja, na koja se još
337
danas ne može dati odgovor. Sigurno je samo da patrijaršije nije bilo i da je to u prvoj polovini XVI veka znatno doprinosilo da ogorčenje sveštenstva dobije nove hrane. Zanimljivo je pratiti preko naših zapisa po starim rukopisima kako je ta mržnja sveštenstva bila duboka i nepomirljiva i kako se izražavala ne samo javno, nego i u saopštenjima pisanim za sabraću-čitaoce i crkvene ljude, odnosno za najuži manastirski i crkveni krug. Nikola dijak piše god. 1488. jednu knjigu »u dane prokletog cara Bajazita«; god. 1494. tuži se Makarije, štampar cetinjskoga Oktoiha, kako »agarenska čeda« raznose i razdiru svete knjige; starac Eutimije god. 1494. piše »u dane nečastivih Ismailćana«. Mileševski đak Vladislav navodi god. 1508. kako i tad vlada »zakonoprestupni i trojicu hulni i hrišćanima dosaditelni zločestivi turski car Bajazit«. Te će reči god. 1524. ponoviti i jedan trebinjski jeromonah. U trebinjskome manastiru pisan je jedan zapis u god. 1509. i u njemu se kaže: »radi naših grehova postiže nas izmailska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne vere, i razrušiše se svete crkve i izmeniše predanja svetih ktitora, tako te se umališe i zakon i knjige«. Pop Vuk god. 1516. u Sarajevu zove turskoga cara »nečastivim«. Jedan pisar god. 1528. tužio se kako ih turski vojnici »obdržavahu najljuće«. God. 1537. zabeležio je jedan pisar iz manastira Sv. Trojice kod Plevalja kako Turci nasrtahu na hrišćane »kao lavi svirepi«, od njihova straha, veli, »smutih sa umom«, i »velika nam nužda od njih beše«. Slične se tužbe protiv Turaka nalaze i u hrvatskim glagoljaškim rukopisima, kao, primera radi, u novljanskom časoslovu iz god. 1493. Posle prvih udaraca izazvanih borbama na srpskome tlu, kad je stradanja bilo i suviše, Turci su osetno izmenili svoju politiku prema pravoslavnoj crkvi, a naročito od vremena njihovih ofanziva protiv katolika. Oni su u Srbima gledali da dobiju saradnike, delom kao vojnike delije i martoloze, a delom kao zemljoradnike, koji će im osiguravati ishranu. Više putnika beleži da su od XVI veka na svojim putovanjima viđali očuvane srpske manastire i kaluđere s izvesnim povlasticama. U malome manastiru Dobrunu našao je Kuripečić god. 1530. osam kaluđera, a na Kosovu, veli on, »u svakom selu je crkva i svećenik«. B. Ramberti kazuje god. 1534. da manastiru Mileševu »veću milostinju daju Turci i Židovi negoli kršćani«. Tu, u Mileševu, Katarin Zen god. 1550. pominje 50 kaluđera. M. Pigafeta god. 1567. pominje povlastice manastira Ravanice i kazuje da ga Turci nisu nikad dirali. Velik broj manastira Bosne i Hercegovine podignut je za vreme turske vlade XVI stoleća, kao trebinjski manastir (oko god. 1508.), Žitomišljić (1563.), Ozren, Lomnica, Vozuća, Moštanica. Od god. 1524. do god. 1537. podignuto je u osvojenoj turskoj Dalmaciji devet crkava; »od toga vremena«, piše N. Milaš po S. Končareviću, »počeo se bujnije razvijati crkveni život i pravoslavna vjerska svijest u Dalmaciji«. Najveći deo fruškogorskih manastira potiče, isto tako, iz turskoga perioda: Gakovac, Beočin, Šišatovac, Petkovica, Vrdnik i možda Velika Remeta. Čak je u budimskoj eparhiji manastir Grabovac iz toga perioda, iz god. 1585. Svetogorskom Hilandaru priznata su sva njegova dobra. Kaluđeri koji su išli u »pisaniju« mogli su slobodno da se kreću ne samo po celom carstvu nego i preko njegovih granica. U XVI veku česte su pomoći vlaških gospodara našim manastirima, a otada počinju i putovanja naših kaluđera u Rusiju, da tamo na dvoru i kod bogatih boljara kupe priloge za svoje manastire. Tursku dobru volju da zadovolji Srbe pokazuje ponajbolje obnavljanje pećske Patrijaršije. Ohridska arhiepiskopija uspela je, ne znamo tačno kad, da srpsku crkvu potčini svojoj vlasti. Sve srpske eparhije pod Turcima došle su u njenu jurisdikciju i otud
338
je ime Ohrida i Maćedonije postalo u srpskim zemljama izuzetno popularno. U onoj lepoj narodnoj pesmi o pogibiji Kajice vojvode nalaze se često puta navođeni stihovi: Podite se gospodine kralju, Od prekrasne od Maćedonije Iz pitoma mjesta Smedereva. U drugoj jednoj pesmi veli se: Vo sveta Peća, vo srpska zemlja, Srpska zemlja, ta Maćedonija. Božidar Vuković, srpski štampar u Mlecima, god. 1519. kazivao je za sebe da je otačastvom »od dioklitiskih strana, u predelima maćedonskim, od grada Podgorice«; god. 1566. jedan pisar iz hercegovačkog manastira Zavale navodi da se nalazi »u stranama makedonskim«; god. 1615. navodi se za manastir Moraču da je »u zapadnim stranama, u predelima maćedonskim«, a god. 1661. neke hadžije u Jerusalimu govore za se da su »od predela maćedonskih, od zemlje Bosne, od mesta Sarajeva«. Ovo proširivanje geografskog pojma Maćedonije došlo je, nesumnjivo, po tom obuhvatanju celog srpskog područja pod vlast ohridske maćedonske crkve. Neki naši crkveni krugovi, posebno viši, nisu dobro primili tu ohridsku vlast. Oni čak nisu ni pristajali da vrše ohridske naredbe, nego su i bez svog patrijarha radili po ranije utvrđenoj tradiciji. To je dalo povoda ohridskome arhiepiskopu Prohoru da je god. 1528.—1529. sazvao crkveni sabor u Ohrid, koji je osudio tu pojavu i tražio vaspostavljanje reda u crkvi. Na tome saboru bilo je i nekoliko episkopa iz srpskih oblasti, i to iz krajeva južno od Morave. Protiv ohridske crkve i njenih odluka vodio je energičnu borbu smederevski episkop Pavle, koji, pomagan od mnogih pristalica, proglasi otcepljenje pećske crkve, t. j. oblasti pećske Patrijaršije od Ohrida. Njegove pristalice izabrale su njega za arhiepiskopa srpske crkve, i on je kao takav počeo vršiti svoju dužnost. Novi ohridski sabor od god. 1532. odlučio je Pavla iz crkve i sve one episkope i sveštenike koje je on rukopoložio. Na tome saboru, tako nepovoljnome po Pavla, učestvovali su gotovo svi srpski episkopi, verovatno nezadovoljni Pavlovim držanjem, a možda i uplašeni energičnim stavom ohridskih crkvenih vlasti. Ljut zbog toga, Pavle je poveo besnu borbu. Dokopao se nekako samog ohridskog arhiepiskopa Prohora, pa ga je bacio u tamnicu, a neke protivnike episkope otrgao ili, takođe, pozatvarao (»uzama teškim i tamnicama ljuto ozlobio«). Očevidno je da je za takvu neobičnu silovitost morao imati ili neposrednu pomoć vlasti ili jak oslonac u narodu. O ovom, uostalom, ima jasnih dokaza i u tužbi protiv Pavla. Kada se nekako spasao tamnice, došao je Prohor na tužbu u Carigrad, gde mu je sultan dao puno zadovoljenje. Novi sabor u Ohridu osudio je ponovo Pavla i zajedno sa njim i tri od njega posvećena episkopa, lesnovskoga, zvorničkoga i kratovskoga. Zašto se pobuna Srba protiv ohridske vlasti javila tako kasno, tek oko god. 1529.? Lj. Stojanović pokušao je na to dati odgovor, koji je ponajverovatniji. On, naime, misli da srpska crkva nije bila podvrgnuta ohridskoj sve do vremena oko god. 1523., a da je tada to izradio, možda, poturčeni Grk, Ibrahim-paša, ljubimac i zet Sulejmanov, koji je god. 1523. postao veliki vezir. Kad je, dobivši carski ferman, ohridski arhiepiskop Prohor
339
počeo vršiti vlast, izazvalo je to uzbunu u srpskoj crkvi. »Naročito bi bilo teško inače objasniti akciju i uspeh episkopa Pavla. Veliki broj pristalica i pomagača koje je dobio i među svetovnjacima i crkvenim ljudima, lakše je objasniti kao spontani revolt protiv zavođenja novoga poretka nego kao rezultat dugo i naširoko pripremane zavere da se sruši jedan poredak zasnovan pre 50 do 60 godina«. Arhiepiskop Pavle bio je čovek od akcije i inače. Očuvano je jedno pismo vlaškoga gospodara Jovana Radula, na žalost bez datuma, u kojem se on preporučuje vlastima, na osnovu pisma poljskoga kralja, da mu se ne prave smetnje kad kupi milostinju, »jer je čovek prav i veran«. Radi skupljanja priloga proputovao je Rusiju, Poljsku i Vlašku; a kupio je priloge, veli se, »jer je imao veliku nuždu i plenenje od Turaka«. Sukob pećske crkve sa ohridskom nije se završio ni posle zaključenja ohridskoga sabora. Videći to, a želeći da zadovolji Srbe, koji su Turcima u poslednje vreme, kao pri zauzimanju Temišvara, činili čak i znatne usluge, rešio se sultan da obnovi pećsku patrijaršiju. Na njegovu dvoru za to se najtoplije zauzimao vezir Mehmed Sokolović, koji je hteo da se oduži svome poreklu. God. 1557. izdano je carsko odobrenje za obnovu, a za prvog patrijarha bi izabran i postavljen Mehmedov brat Makarije Sokolović. Aktivnost srpske crkve i njenih pretstavnika bila je u XVI veku vrlo živa. Sem obnove patrijaršije i borbe za nju, sem velikog podizanja manastira, sem čestih putovanja, treba naročito istaći još živo prepisivanje rukopisa i otvaranje štamparija. U XVI veku prepisan je najveći broj naših rukopisa, po mojim beleškama oko 700; srpska recenzija osvaja tada i po Bugarskoj, a ima mnogo uticaja i u Vlaškoj. Javlja se i nešto književnoga rada, i ako ne mnogo (neki letopisi, žitija poslednjih Brankovića, Đorđa Kratovca, Stevana Štiljanovića). Štamparskoj radinosti obratila se velika pažnja. Podgoričanin Božidar Vuković osnovao je u Mlecima jednu štampariju za crkvene knjige, koja je počela rad god. 1520. i zadugo, do god. 1566., snabdevala srpske crkve. Nema verovatno danas nijednog našeg važnijeg manastira gde se neće naći knjiga iz te štamparije; ja sam ih nalazio čak i u ubogoj Zavali, u Hercegovini, i u manastiru Sv. Trojice kod Plevalja. U toj štampariji radili su ponajviše naši kaluđeri. Učeći u Mlecima štamparski zanat, oni su dolazili na misao da taj svoj posao prenesu i nastave i u otadžbini, gde za to nije bilo teško zadobiti uviđavne ljude u manastirskim bratstvima. Jedna štamparija prenesena je iz Mletaka u Goražde god. 1519. i radila je tu do god. 1523. Male štamparije pominju se otad po svojim knjigama u manastiru Rujnu god. 1537., Gračanici god. 1539., Mileševu od god. 1544. do god. 1557., Beogradu god. 1552., Mrkšinoj crkvi god. 1562.—1566., Skadru god. 1563. Za delo našeg narodnog ujedinjenja pećska Patrijaršija učinila je nesumnjivo najviše i najtrajnije. Više nacionalna nego čisto crkvenska, sva vezana za stare tradicije srpske državne slobode, sa jasnim pogledima o potrebi zbijanja naroda pod jedno duhovno vođstvo, Patrijaršija je sistematski razvijala kod Srba osećanje verske solidarnosti, s obzirom na opasnost od islamizacije, i sa tim tesno u vezi i misao narodne zajednice. Kada su god. 1597. dva srpska monaha krenula u Rim, da pregovaraju o jednom ustanku balkanskih hrišćana, oni su u jednom pismu papi najpre izložili pregled srpske istorije, kazujući kako je »pleme Nemanjića staro i dobro«, i kako su pod njima bili »bosanski bani i hercezi i Crnojevići«, pa onda naglašavaju kako »od toga roda u našoj zemlji ne nahodimo človeka« i »za to velmi naša zemlja plače«. Može li biti rečitijeg dokumenta o njihovu osećanju i o idejama u kojima su oni vaspitavali narod? Pod vlašću obnovljene pećske Patrijaršije bio je ujedinjen, prvi put u svojoj istoriji, ceo
340
srpski narod. Organizacija crkve sv. Save zastala je na bosanskoj granici; ni pod Dušanovu pećsku Patrijaršiju bosanska crkva nije ulazila, jer su ih rastavljale oštre političke međe. Kad je Grigorije Camblak u službi Stevanu Dečanskome pisao: »Sva se srpska plemena raduju u sećanju na te«, to je bila tada više književna fraza nego stvarnost; pod pećskom Patrijaršijom sada, kad su pale sve političke granice, to je moglo postati delo. Među Srbima, koje je, posle despota, u unutrašnjosti srpskih zemalja, vodilo jedino sveštenstvo, kao ono koje je imalo socijalno uvažen položaj i koje je bilo najobrazovanije, prestale su sve razlike. Vlastele, one velike i ambiciozne, nestalo je potpuno; a vlastela mala, lokalni knezovi, vojvode i spahije, živeći među narodom, bez oslonca na veće, približavala mu se sve više i postajala njegov sastavni deo u punom i pravom smislu reči. Nivelacija je izvedena do kraja. Narod je, za razliku od stanja u Srednjem veku, postao jedinstveniji kolektivan pojam, iz kojega se odvajalo samo ono što nije čisto i prekaljeno, a u kojem se ništa nije isticalo nekim svojim posebnim težnjama i osobinama, koje bi stršile iznad celine. U oblastima pod Turcima Srbi, svakako sa pristankom Turaka, podižu svoje episkopije gotovo na samoj granici Carstva, kao budimsku sa središtem u samom Budimu, i u Slavoniji sa sedištem u manastiru Orahovici. Uskoro, god. 1609., potvrdiće jedan pećski patrijarh jednog episkopa i sa tim jednu episkopiju i na samom austriskom tlu, kojoj će biti podložni svi Srbi na toj strani. To je marčanska episkopija, kojoj je dan neobični naslov Vretanije, po pomućenom geografskom znanju o Britaniji. Tako su stupili u veze sa pećskom Patrijaršijom, što bi Vuk rekao, Srbi svi i ovuda. Pod našim političkim vođama mi nismo mogli izvršiti svoje ujedinjenje usled protivnosti njihovih interesa; pod vođstvom Patrijaršije mi smo ga, eto, izvodili u dve protivničke države. Duh decentralizacije, koji je kod nas bio ujedno i duh dekompozicije i koji je u XIV i XV veku doveo do pada naše carstvo i našu državu, iščezao je »kao dim« i mesto njega se moćno razvija centralistička snaga Peći. Ostvarila se, bukvalno, evanđeoska slika jednog stada i jednog pastira. Nikad više nijedan srpski pokret ne može da se održi, čak ni da se javi ozbiljno, sa jasnim partikularističkim težnjama; ukoliko se stvaraju novi organizmi državni, oni se smatraju samo kao začetak i prva faza za dalje razvijanje koje će imati da obuhvati celinu. Ono što je činilo glavnu snagu srpskoga pravoslavlja, »srpsku veru«, nije vera ortodoksije ili uopšte neka dublja religija, nego je to ono što je spojeno uz veru kao jednu od najvidnijih manifestacija opredeljivanja, sve duhovno nasleđe starine. Tradicionalizam je opšta i jaka osobenost patrijarhalnih i primitivnih naroda, a za čitavo vreme našega robovanja pod Turcima on je bio naše glavno duhovno obeležje. Čuvanje tradicija i običaja, koje mu crkva ne samo što nije ometala, nego ih je trpela i, šta više, pomagala; posle, identifikovanje crkve i stare naše države po Jedinstvu vere, po dinastičkom učestvovanju u unapređivanju crkvenih interesa, po sjaju koji je imala crkva za vremena narodnih vladalaca; sve to učinilo je da pojam o srpskom pravoslavlju i »časnom krstu« postane širokom asocijacijom ideja izrađen pojam o tome da ta njegova crkva nije sama sebi cilj nego da je organski deo velike celine u prošlosti, časne i svakako idealisane, koju treba oživeti. Stoga i pušta jedan naš vladika, najrasniji među svima, da se njegovi junaci sa ponosom kunu »verom Obilića«. Kaluđer i guslar išli su uporedo, oni su dva najglavnija činioca srpskog duhovnog života u vreme robovanja. Nije nimalo teško dokazati da je čak i jedan velik deo naše epske poezije kaluđerskog porekla, odnosno proizvod kulture stečene u manastirima; a vredi istaći činjenicu da nije bilo nijednog
341
zbora kod manastira ili crkava bez učešća guslara. Manastiri su naša glavna zborišta kroz čitavo vreme od XVI do XIX veka; nijedna veća akcija u narodu tih vremena nije se krenula bez njihova učešća. Često puta u verskim debatama iznošeno je pitanje: ne da li crkva ima postati državom, nego država crkvom. Rasprava je o tome bila vođena ponajviše u idejama socijalno-moralnim, možda ponegde čak i moralističkim. U nas se, međutim, dogodilo nešto što je u osnovi najbliže pravom hrišćanstvu, a ipak tako retko; u nas je, eto, po tim opštim shvatanjima, crkva doista postala narod, a narod crkva, istina ne u teološkom i moralističkom nego u nacionalno-političkom smislu. Naše pravoslavlje, »srpska vera«, postalo je ovaploćenje naše nacionalno-državne tradicije, a naša nacionalna psiha dala je mitologisanoj veri hrišćanstva izvesne elemente pravog verovanja. Mi smo napred istakli činjenicu kako je u Bosni i Hercegovini iščilela uspomena na njihove vladare, a kako je u narodu potpuno prevladao kult junaka iz raške države. Srpska prošlost identifikovala se sa sudbinom Nemanjića i njihovih naslednika, a ne sa sudbinom Kotromanića. Ta shvatanja unela su, nema sumnje, lica iz oblasti raške države; ali, bosanski puk ih je potpuno prihvatio. Zašto to? Razloga, svakako, ima više; ali, mi ovde naročito ukazujemo na ovaj. Nijedan od bosanskih vladara, sem hercega Stjepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su, primera radi, Studenica, Gračanica ili Dečani, i nijedan se, kako se danas čini, nije u onolikoj meri brinuo »za dušu«, koliko su to, u nepokolebivoj tradiciji, činili Nemanjići i njihovi neposredni naslednici. Zadužbine Nemanjića bile su koliko kulturna središta izvesnog kraja toliko i čuvari pomena svojih osnivača. U pesmi Zidanje Dečana narodni pevač daje svesno pravi značaj starim zadužbinama, kada govori kako će se one održati, i to, što je važno, održati pod Turcima: U njoj će se pjevat’ liturđija I kupit’ se narod Srbadija. Ovaj poslednji stih je od naročite važnosti. Narodni pevač, inspirisan kaluđerskim pričanjima, videći od kolikog su značaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpornu energiju, slavio je onda sa naročitom ljubavlju vitezove kosovskoga mučenika i ranije nemanjićske dinastije. Bosanskim vladarima to je nedostajalo. Katolička, više kozmopolitska nego nacionalna, crkva nije nigde mnogo negovala takav lajički kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otišli su prilično bez traga. Ne prošavši kroz crkvu, oni nisu ušli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tome, ni u sam narod. Samo tako nama se čini da možemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda čija je tradicija živa i gde je očuvan gotovo najlepši deo i nemanjićske i kosovske epopeje nije zapamćeno gotovo ništa o velikim podvizima Tvrtkovim, ili o ljutim borbama Hrvoja Vukčića, ili o neobičnoj pogibiji kneza Pavla Radenovića, i svemu što se u Bosni zbivalo posle toga. U kulturi koju su u jugoslovenskim katoličkim oblastima razvijali razni katolički redovi mogu se, gotovo u dosta oštrim linijama, povući vidne granice. Prvi nosioci katoličke obrazovanosti u našim zemljama bili su aktivni benediktinci, tvorci naše latinske pismenosti i osnivači prvih manastirskih sredina. Oni su, došavši među nas rano iz svog montekasinokog središta, uživali naročitu milost i pažnju hrvatskog dvora, a u dobroj meri i zetskoga. Najstarije naše pismo, scriptura beneventana, njihova je porekla, a
342
najstariji naš književni spomenik, Hronika popa Dukljanina, nosi jasne tragove benediktinskog uticaja. Njihovo delovanje najduže se osećalo u Zadru, gde je postojao od početka X veka (prvi očuvani spomen je iz god. 918.) slavni njihov manastir Sv. Krševana i gde i danas postoji ženski manastir Sv. Marije, podignut god. 1066. Od kraja XII veka, pored benediktinaca, na Hrvate vrše uticaj i novi, iz benediktinske matice proizišli, redovi: cisterciti, templari i hospitalci, koje je doveo herceg i kralj Andrija i koji razvijaju svoju glavnu delatnost u XIII veku na području Slavonije. Od njih su templari bili najaktivniji, ali i najnepogodniji, sa jakom organizacijom ratnika, spremni na borbe, i to ne samo na našem području; stoga im je papa god. 1312., pod pritiskom francuskoga kralja, i ukinuo red. I u nas su hospitalce ivanovce god. 1350. izopštili sveštenici zagrebačke biskupije, ali ih je 1355. kralj izuzeo ispod banske vlasti pod svoju. Ivanovce, krstaše, sjajno je pretstavljao krajem XIV veka Ivan Paližna. I cisterciti, čuveni zbog svoje delatnosti među Slovenima u Nemačkoj, i hospitalci, koji su nasledili templare i držali njihov slavni manastir Vranu, napuštali su slavonsko područje pod navalom Turaka, ne brinući se mnogo za dalju sudbinu poverenog im naroda. Održali su se još cistvrciti samo u Stični, ljubljanske biskupije, i nešto reformisani, kao trapisti, došli su posle u nekoliko mesta naše države. Pojava cistercita, koji su došli god. 1205. iz francuskoga Klervoa, značajna je naročito u istoriji naše umetnosti. Njihova gotska crkva u Topuskom, koja, nažalost, postoji samo u ruševinama, ide među prve crkve zidane u tome stilu. Francuski uticaj u arhitekturi oseća se tokom XIV veka i među Slovencima, a u najstarijim freskama nađenim na slovenskom području, u crkvi na Vrzdencu, koje potiču iz prve polovine XIV veka, izvesni naučnici nalaze isto tako francuske obrasce. Trinaesti vek doveo je u naše krajeve mračne dominikance, prve inkvizitore u rimskoj crkvi i borbene propovednike protiv nevernika i jeretika. Trebalo je suzbijati pravoslavlje i naročito bogumile. Oni su bili aktivni, učeni, ali često bezobzirni i borbeni, i to ne samo protiv nevernika, nego i protiv svoje braće drugih redova. Njihovi sukobi sa franjevcima, prve polovine XIV veka, ko od njih ima prava da deluje protiv nekatolika, nisu bili nimalo u interesu crkve. U Dalmaciji su dominikanci god. 1380. osnovali svoju redodržavu; u toj pokrajini i razvijao se i cvao uglavnom njihov rad. U Dubrovniku, gde su razvijali obilatu naučnu aktivnost, podigli su lepu crkvu 1348., koja, kao sve u arhitekturi njihova manastira, ima pretežno gotski stil. Uostalom, dominikanski manastiri su glavni pretstavnici toga stila kod nas (na primer, u Trogiru crkva Sv. Dominika, na Hvaru crkva Sv. Marka). Za naše dominikance je, kažu, rekao papa Benedikt XIV: »Da nestanu Summa i svi opisi sv. Tome, ja držim da bi sami dubrovački dominikanci bili kadri da to obnove«. Sem u nauci, oni su rado učestvovali i u diplomatiji. Dominikanac, hvarski biskup, Mlečanin Toma Tomazini bio je glavni pretstavnik papske kurije na bosanskome dvoru, i to od vremena Tvrtka II pa sve do bosanske propasti; od god. 1439. do god. 1463. vršio je on ogroman, ali ne i srećan uticaj u toj zemlji. U Slavoniji, u dubičkom manastiru, njih su već u XIII veku smenili pavlićani, koji su se u XIV veku veoma raširili po toj oblasti. Glavna im se centrala u tome veku nalazila u Lepoglavi, koju su osnovali grofovi Celjski. Među Hrvatima toga područja pavlićani su stekli mnogo i lepih zasluga kao školski vaspitači; prva javna gimnazija, otvorena u Hrvatskoj god. 1503., bila je njihova. Zanimljivo je zabeležiti kako se u narodnim pričama iz bosanske i hrvatske Krajine javlja dosta često motiv borbe sv. Save sa sv. Pavlom, odnosno pravoslavnih ljudi sa ovim ljudima Sv. Pavla, t. j. pavlićanima koji su bili pod zaštitom sv. Pavla Tivljanina. Inače, pavlićani su živeli po reguli sv. Avgustina.
343
Najaktivniji i najzaslužniji red u našim zemljama bili su nesumnjivo franjevci ili »mala braća«. Nekako u ono vreme kad je sv. Sava organizovao pravoslavnu crkvu u Srbiji javljaju se i prvi franjevački redovnici u našim zemljama. Njihova začetnika sv. Franju Asiškoga, prijatelja ptica, bacila je, kažu, god. 1212. bura na dalmatinsku obalu; na tu stranu dolaze i prvi njegovi sledbenici, u Zadar i Dubrovnik. Jedan član njihova reda, barski biskup Jovan de Plano Karpini, pripremao je sredinom XIII veka rešenje u dugogodišnjem sporu o prvenstvu barske i dubrovačke arhiepiskopije u srpskim zemljama. Franjevci su već tada razumevali da dovedu u sklad interese katoličke crkve sa državnim razlozima mladoga srpskoga kraljevstva. Razumljivo je stoga što se iz njihova reda uzima nekoliko nadbiskupa i biskupa za dieceze po Srbiji i što im srpski dvor poverava raznovrsne misije. U Bosni je oko god. 1340. osnovana franjevačka vikarija; otad pa sve do danas oni su tamo bez prekida vršili ne samo svoju plodnu misiju, nego su bili i glavni kulturni i književni radnici te pokrajine. Istorija Bosne ne može se uopšte izlagati bez veze sa franjevačkim redom. Kada je trebalo, franjevci su ulazili i u bojne redove, kao Ivan Kapistran god. 1456. braneći Beograd. Za turske vladavine oni su jedini ostali na porobljenom području, da se brinu o svome narodu; cisterciti, hospitalci, dominikanci svi su se spasavali postepeno na sigurnije područje. Sasvim je pojmljivo stoga što je popularnost franjevaca postala tako velika, što ih narod zove intimno »ujacima« i »daidžama«, i što je njihov red u punom smislu reči postao narodni red. Bosanska vikarija obuhvatala je krajem XIV veka sve zemlje od Crnoga Mora do Istre, sa delovima Ugarske i Vlaške; bio joj je dodeljen čak i jedan deo apulskih manastira. Od sredine XV veka počela su odvajanja od nje, najpre ugarskih (god. 1447.), pa posle dalmatinskih manastira (god. 1469.). God. 1514. izvedena je podela bosanske vikarije u dva dela: u jedan pod turskom, i drugi pod hrišćanskom vlašću, u Bosnu Srebrenu (zbog centrale u Srebrenici), i u Bosnu-Hrvatsku. Oba dela tom prilikom proglašena su za redodržave. Sa turskim prodiranjem širilo se, naravno, područje prve redodržave, tako da se i kod njih dogodilo nešto slično kao i kod pravoslavnih: bosanski franjevci postali su glavni stožer za gotovo sav katolički svet Turske. Druga redodržava, znatno smanjivana, napustila je god. 1688. svoje ime i postala »redodržava Kranjska«. God. 1591. imali su franjevci Bosne Srebrene pod svojom upravom 16 manastira sa svega 165 braće; od tih su se 3 manastira nalazila u Slavoniji, 3 u Dalmaciji, a 10 u Bosni. Taj mali broj kazuje jasno da je katolički elemenat, usled bežanja pred Turcima, znatno opao, i da ovima koji su ostali život nije bio nimalo lak. Pa, ipak, god. 1600. bosanski franjevci preneli su svoju delatnost i u Bugarsku, gde su osnovali četiri svoja manastira, od kojih je onaj u Ćipravcu bio najznamenitiji kao sedište novoosnovane biskupije. Prvi biskup u toj biskupiji postao je Bosanac, fra Petar Zlojutro. On i njegovi drugovi služili su se tamo, u književnom i drugom svom radu, svojim srpskohrvatskim jezikom, koji su pokušali da uvedu i u bugarsku književnost. Privlačna crta franjevaca, nastala dobrim delom od nevolje, beše u tome što su se od XVI veka unapred zanavljali uglavnom domaćim elementom, što nije bio uvek slučaj kod drugih redova. Čak i na vrhovima crkve stranci su veoma retki. U izvesnim krajevima južne Dalmacije i Bosne i Hercegovine gotovo svaka uglednija katolička kuća dala je poneko lice franjevačkom redu. Tako su franjevci postajali narodni ljudi ne samo po svom delovanju nego i po krvnim vezama. Kao narodni ljudi, živeći na našem verski izmešanom i osetljivom području, franjevci su u sebi mudro vaspitali liberalnu toleranciju prema pripadnicima drugih vera. Fratar Vita gradio je Dečane, a katoličku katedralu u
344
Kotoru slikali su grčki slikari. Kad u svojoj hronici fra Nikola Lašvanin opisuje kosovsku bitku, on žali srpski poraz, jer je to bila hrišćanska pogibija, a Miloš se tu istakao »za pokazati tvardu viru krstjansku«. Za fra Andriju Kačića čak je naš pravoslavni sv. Sava »kruna, dika, poštenje i slava«. * Karakteristična je činjenica da na području Bosne i Hercegovine ni katolici ni pravoslavni nisu ostavili nijednog umetničkog dela veće vrednosti, koje bi se moglo meriti sa raškim crkvama na istoku, ili sa zapadnim u Hrvatskoj i Dalmaciji. Jedini izuzetak pretstavlja umetnički doista neobičan rad, kakav nema nikoja druga naša oblast, ono nadgrobno kamenje iz Zgošće, podignuto, izgleda, na grobu bana Stevana II, koje se sad nalazi u sarajevskom muzeju. Verovatno je bogumilski pokret svojom težnjom za skromnošću imao veliki uticaj, jer drugog, dovoljno ubedljivog, razloga za to otsustvo ne možemo da vidimo. Oskudica umetnosti hrišćanske pod turskom vlašću i kod pravoslavnih i kod katolika, u svima oblastima, stvar je posle sasvim razumljiva. Ukoliko Turci i ne bi činili smetnje podizanju i obnavljanju crkava, nije za više umetničke poslove bilo potrebnih sredstava niti uvek osećanja sigurnosti, bezuslovno nužnog za stvaranje monumentalnih dela. U Slovenačkoj, međutim, gde je bilo verske revnosti oduvek, a gde, ipak, nije nedostajalo i sigurnosti, podignuti i očuvani hramovi nisu uvek izraz samog slovenačkog naroda. Siroti njegov puk nije imao ni sredstava ni smisla za dela veće umetnosti, a ono što je stvaralo plemstvo tuđe kulture, ma koliko da je od interesa, nije znak našeg umetničkog duha. Najbolje i umetnički najlepše građevine podižu se u to vreme samo u mletačkoj Dalmaciji, gde su odranije postojale stare tradicije u tome pravcu i imponujući obrasci. Zar sjajni trogirski dom, nakit Dalmacije, koji postoji od XIII veka i koji se dograđivao decenijama i čak vekovima, kao i splitski zvonik Sv. Dujma, da ne izazove i druge gradove da dobiju sličan hram? Tu građevinsku ambiciju, punu verske rvvnosti i težnje da ne izostanu iza drugih, pokazuju dalmatinski gradovi još i u XVI veku, pred Turčinom, istina u najviše slučajeva ne u početnoj nego u završnoj fazi posla. Tako je do god. 1518. dovršavan jedan veliki deo posla na splitskom zvoniku, a god. 1536. završena je ona vanredno lepa katedrala u Šibeniku koja je početa god. 1431. i koja pretstavlja jedan od najlepših spomenika Obnove na našem području. U XV—XVI veku Šibenik, zbog te katedrale, postaje najvažnije umetničko središte Dalmacije, sa umetnicima koji tu stižu i iz Italije i sa naših strana. U sadanjoj Hrvatskoj, gotska katedrala Sv. Stevana u Zagrebu izgrađivala se gotovo dva veka, sporo i nejednako, i ne pretstavlja jedinstven umetnički spomenik. U XVI veku, u veku njihovog snažnog poleta, aktivni su u gradnji i Turci. Skoplje je već u XV veku puno njihovih spomenika, kao što su lepa Isakija džamija (iz god. 1438. —1439.) ili u hrišćanskom stilu građena Burmali džamija iz god. 1495., koja je srušena nedavno, god. 1925. Veličanstvena Husref-begova džamija u Sarajevu, dovršena god. 1530., najlepši turski umetnički spomenik u našim zemljama, Aladža džamija u Foči sa bogatom slikarskom dekoracijom, po kojoj je dobila i ime (god. 1549.), Ferhadija u Banjoj Luci (god. 1580.), pa mostarski kameni most, sa svojim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve (god. 1566.), i višegradski most Mehmed-paše Sokolovića (god. 1571.), nastradao za vreme svetskoga rata, pored toliko drugih građevina, najbolja su dokaz umetničkog smisla i stvaralačke snage majstora sa kojima je Turska podizala svoje
345
građevine, dajući im ovoj naročiti stil, sa finim kombinacijama mavarske i drugih istočnjačkih umetnosti. VI. REFORMACIJA U JUGOSLOVENA. 1. Početak reformacije kod Slovenaca. — 2. Primož Trubar i njegovi saradnici. — 3. Jugoslovenske težnje slovenačkih reformatora. — 4. Reformacija kod Hrvata. — 5. Katolička reakcija. — 6. Ilirsko ime za Jugoslovene. Otkako je Martin Luter, 31. oktobra god. 1517., na vratima crkve u Vitenbergu pribio ovoj čuveni akt sa 95 tačaka, u kojima je bio voljan da se javno, sa svakim, spori o izvesnim odredbama rimske crkve, krenuta je, bez uzmaka, oštra borba protiv dotadanjeg rada i morala na papskoj kuriji. Veliko nezadovoljstvo u katoličkim redovima, koje se godinama prikupljalo i sa vremena na vreme izbijalo u pojedinim pokretima, nije moglo više da se zaustavi. Sa Luterom su protestovale uskoro čitave pokrajine i ubrzo čitavi narodi. Južnjaci, za koje bi se po Makijavelijevoj tvrdnji: »ukoliko je koji narod bliže Rimu, glavi naše vere, utoliko ima manje vere«, moglo pomisliti da će biti glavni nosioci novoga pokreta, ostali su, ipak, gotovo svi verni papi; uz Lutera je prvenstveno pristao u životu oporiji i u svojim moralnim pogledima stroži sever. Prva jugoslovenska oblast u koju je dopro novi Luterov pokret bila je Slovenačka, a prve konkretnije vesti o javljanju toga pokreta u njoj potiču već iz god. 1525. Njegovi nosioci su spočetka nemački sunarodnici Luterani, i to, kao i u samoj Nemačkoj, u prvom redu inteligencija i veći deo plemstva, muškog i ženskog. U slovenački puk prodrlo je novo učenje postepenom propagandom znatno docnije, tek u drugoj polovini XVI veka. Razloga za širenje reformacije bilo je više i oni su u bitnosti isti kao i na drugim stranama gde je ona naišla na dobar prijem; to su suviše velika bogatstva i prihodi pojedinih crkvenih velikodostojnika, koji su više politički ljudi nego sveštenici; zatim bedno stanje seoskog sveštenstva, kojega je bilo malo, koje nije bilo obrazovano, i koje se, da bi se moglo održati, bavilo svim mogućim poslovima a zanemarivalo svoje prave dužnosti; i najzad, i iznad svega, prema tom negativnom kao pozitivna privlačnost — upotreba narodnog jezika u bogomoljama, koja je crkvu približila narodu. Protiv već mrtvog i narodu nedostupačnog latinskog jezika reformatori su kao prvi uslov za uspeh vere istakli zahtev da se evanđeoska reč ima kazivati na-rodnim jezikom. U Slovenačkoj, gde su slovenski jezik godinama zapostavljali i plemićski i vojni i crkveni krugovi, moralo je prijatno dirnuti ljude kada su im se novi propovednici počeli obraćati na njihovom narodnom jeziku i time i njih same dizati iz njihovog dotle podređenoga položaja, u kojem je pripadnost slovenskoj grupi smatrana kao neki duhovni nedostatak. Velik deo ljudi iz alpiskih zemalja studirao je u XVI veku u Nemačkoj, u Tibengenu, Vitenbergu i Jeni, gde je Luterovo učenje imalo moćan uticaj. Po jednoj statistici učio je tada u samom Tibingenu 301 đak iz Kranjske, Koruške, Štajerske i Gorice. U tom broju nalazilo se, pored plemića i građana, i mladića seoskoga porekla. Oni su, prirodno, glavni nosioci Luterova učenja. Od god. 1525., kad se ljubljanski biskup Krištof Ravbar počeo tužiti na prve propagatore novih ideja, koji unose nemir u crkvu, pokret se neprestano širio, mada je kralj Ferdinand god. 1527. izdao najstrože naredbe protiv njega. Na čelu toga pokreta u Ljubljani bio je sekretar zemaljskih staleža Matija Klombner. Karakteristična je činjenica da se već god. 1528., prilikom službene
346
crkvene vizitacije, u Vitanju narod tužio kako im župnik ne zna slovenskoga jezika, i kako se o tim činjenicama već onda počelo voditi računa. Kao propovednik slovenskome puku počeo je svoju svešteničku karijeru i Primož Trubar (rođen 8. juna god. 1508. u Raščici kod Ljubljane), koji se vaspitavao kod tršćanskoga liberalnoga biskupa Petra Bonoma. Ovaj je svojim đacima govorio o idejama Erazma Roterdamskoga i Kalvinovim, i već rano pripremio Trubara na put kojim je docnije pošao. U Ljubljani, od god. 1531. Trubar ulazi u krug Klombnerov, čita opise cvinglijevaca i postaje propovednik novih ideja. Kada je god. 1536. za ljubljanskoga biskupa došao Franjo Kacijaner, prijatelj Luterovih pristalica, a možda i sam potajni pobornik Reformacije, postao je Trubar posle izvesnog vremena ljubljanski kanonik i, zahvaljujući svome novome položaju, uticajniji nego pre. Kada je po Kacijanerovoj smrti († god. 1543.) na ljubljansku biskupsku stolicu došao Urban Tkalčić ili Tekstor i sa njim življa reakcija katoličke crkve, Trubar se nije mogao da održi na ovom položaju i morao je čak da beži iz Austrije. On, naravno, nije bio i jedina žrtva. Zemaljski poglavar Štajerske i vojni zapovednik na granici, baron Ivan Ungnad, koji je studirao u Vitenbergu i lično dolazio u dodir sa Luterom, i koji je posle, na svome visokome položaju, bio stub Reformacije, morao je isto tako god. 1556. napustiti Austriju. Pobegavši iz Austrije, Trubar se nastanio u Bavarskoj, kao propovednik i župnik u Rotenburgu i Kemptenu. U Nemačkoj, gde je izbliza mogao pratiti živu aktivnost protestanata, počeo je i on da štampa prve svoje knjige za Slovence, da bi razvio i pojačao stvoreni pokret. Prva njegova dela, objavljena pod pseudonimom, u Tibingenu, najverovatnije god. 1551., štampana goticom, jesu Katehizam, i Abecedarij »in der Windischenn Sprach«. U njegovim spisi-ma za Slovence se upotrebljava baš taj plemenski naziv (»vsem Slovencom«), Ta dela, mada mala i neugledna, imaju veliki značaj, jer njima počinje stvaranje nove i prave slovenačke književnosti na narodnom jeziku. Sa Trubarom domalo dolaze u tešnje veze Ungnad i učeni Kopranin Petar Vergerije, čovek široke humanističke kulture, koji je kao biskup prešao u protestante i morao, kao i drugi, tražiti zaštite u Nemaca. U Vergerijevoj glavi začela se misao da se pokret Reformacije proširi među sve Jugoslovene i da se za taj cilj spremi prevod Svetoga pisma. God. 1554., kada je došao na tu misao, Vergerije je počeo da prikuplja i saradnike, da bi je mogao i ostvariti. Primož Trubar se spočetka kolebao, izvinjavajući se velikom tegobom toga posla. On ne zna hrvatski, a teškoća je bilo za takav rad i sa samim slovenačkim jezikom, koji je imao više dijalekata a bio bez ikakve književne tradicije. Ali, Vergerije se ipak nije pokolebao. Na ličnom sastanku u Ulmu došlo je između njega i Trubara god. 1555. na kraju krajeva do sporazuma. Rešilo se da se za saradnike nabave dva Slovenca i dva Hrvata. Za tu ideju Vvrgerije je pridobio i virtemberškoga hercoga Hristofora, koji je odredio godišnju pomoć od 300 forinti za uređenje jedne za to preko potrebne slovenske štamparije, koja je posle doista i proradila u Urahu god. 1561. Prvi prevod jednog dela Evanđelja, Evanđelje sv. Mateja, objavljen je god. 1555. latinicom, na slovenačkom, kao »južinica« toga budućeg veliko obeda koji su spremali Vergerije i Trubar. No, naskoro potom dođe do ljutog razlaza između njih. Prvi je u svemu vodio glavnu reč i Trubara prikazivao samo kao svoga pomoćnika i izvršioca svojih ideja, što je ovoga drugoga, na kome je ležao sav posao, duboko vređalo. God. 1561. Vergerije je konačno napustio rad na slovenskom prevodu Biblije i odao se drugim poslovima, a Trubar je za to vreme nastavljao i objavljivao po partijama svoj početi prevod.
347
Sem Vergerija živo je radio na tome da se spremi prevod Svetog pisma na slovenskome jeziku, pristupačnom svima Jugoslovenima, i baron Ungnad. Slovenski jezik pristupačan svima Jugoslovenima nije uopšte postojao, čak ni pojedina jugoslovenska plemena nisu imala još svog pravog književnog jezika. Zahtev je bio veoma težak za izvođenje, a krasan kao ideja. To je prva misao o jednom jedinstvenom jugoslovenskom jeziku, koji bi obuhvatio sve. Samo, kako doći do njega? Ovi dobri ljudi videli su da slovenački ne odgovara toj težnji. Stoga su traženi ljudi iz »slovenskih« oblasti, iz Dalmacije, iz Hrvatske, između uskoka, da oni pomognu. Kako su u upotrebi bile i glagolica i ćirilica, oni se rešiše da uzmu oba pisma, glagolicu za Hrvate, a ćirilicu za Srbe i oblasti katoličke i muslimanske gde se to pismo kod njih upotrebljavalo. Kao prvog saradnika na tome poslu dobio je za glagolicu sveštenika Stepana Istranina, zvanoga Konzula, koji je bio prognan iz otadžbine i došao Trubaru. God. 1557. počeo je Stepan, uz Trubara, da prenosi Bibliju sa slovenskoga na hrvatski, a u tome poslu dopunjavao ga je od god. 1559. i Anton Dalmatin, isto sveštenik iz Istre, koji je radio u dodiru sa više zemljaka i sa pouzdanijim znanjem od Stepana. Dalmatin je u Urahu dao i prva obaveštenja za rezanje slova u ćirilici, pa je posle postao i slagač i štampar knjiga rađenih njima. Međutim, videlo se da je Stepanovo i Antonovo znanje dosta ograničeno i da za posao treba još ljudi, naročito takvih koji su sigurniji u ćirilici i koji bolje poznaju srpskohrvatski. Posle izvesnog vremena pridobili su dva pravoslavna kaluđera, Matiju Popovića i Hercegovca Jovana Maleševca. Ovaj drugi bio je doista dobar poznavalac slovensko-srpske pismenosti, jer je od god. 1524. prepisao više knjiga za naše manastire u Trebinju i Sv. Trojici kod Plevalja. Ova dvojica našla su se sigurno među uskocima, koji su u to vreme dolazili na hrvatsko-kranjsku granicu. Pedesetih godina XVI veka protestantski pokret na toj strani imao je već znatan broj svojih pristalica. U Metlici je osnovana hrvatska protestantska škola, a Grgur Vlahović iz Ribnika važio je kao jedan od najuglednijih hrvatskih propovednika. On je doveo ove uskočke popove u vezu sa Trubarovim saradnicima, pošto se i sam bavio prevodom Biblije. Ali, Trubar izgleda da nije bio čovek podesan za saradnju sa drugima. Kao ranije sa Vergerijem, on se god. 1561. razišao i sa Ungnadom, pa sa obojicom hrvatskih saradnika, Stepanom i Antonom, i najzad sa ljubljanskim aktivnim Klombnerom. Od god. 1566. živi stalno do svoje smrti, do god. 1586., kao pastor u Deredingenu, gde marljivo radi na književnosti. Međutim, protestantski pokret uze i bez njega maha. Od god. 1561. stvorila se u Ljubljani jaka protestantska, potpuno sređena, opština, koja osniva i svoju gimnaziju. Drugo važno središte za Hrvate postade Metlika. U njoj je u avgustu god. 1559. bio održan jedan mali crkveni sabor, koji je, između ostaloga, imao da pregleda dotadanji rad na prevodu Biblije i da se pobrine za dalje mere da se taj korisni posao završi. Dobar prevod Biblije smatran je, sasvim prirodno u protestantskom pokretu, kao hitna i najvažnija potreba, i na njemu se radilo nekoliko godina uz živ interes svih glavnijih ljudi. Za štampanje Biblije i drugih knjiga uređene su dve štamparije, jedna u Tibingenu, a druga u Urahu. Ova druga je posle smrti Uvgnadove († god. 1564.) obustavila rad. Jovan Maleševac, koji je znao kako stoje stvari u narodu pod Turcima, ali koji je inače u svojim planovima bio ponekad dosta nerealan, preporučivao je da se štamparija iz Uraha prenese možda u Mletke, pošto je mletačkih štampanih knjiga već bilo u prometu i narod ih je uzimao. On je, dalje, govorio: da u njegovoj otadžbini ima štampara koje bi mogli dobaviti za rad i ovamo na strani; a posebno je naglašavao da treba knjige štampati ćirilicom, jer se ona upotrebljava sve do Carigrada. Možda bi se
348
mogla štampati knjiga i za samoga sultana sa pravim tumačenjem evanđelja, »te pokušati sve Turke obratiti na pravu vjeru«. Ovu sugestiju, tako očigledno fantastičnu, prihvatili su, ipak, mnogi ljudi, a među njima čak i baron Ungnad, koji je, šta više, saopštavao i nemačkim knezovima. Trubar je god. 1577. čak tvrdio kako ima već i sigurnih vesti o tom da se ova cela akcija oseća plodno među Turcima, koji počinju svoju decu potajno krštavati i učiti katihizis! Rad Popovićev i Maleševčev, mada počet sa tako dalekim planovima, nije dugo trajao. Oni nisu bili dorasli za taj teški posao koji se od njih tražio, a čuli su, verovatno, i za negodovanje svojih suvernika, koji su se bojali da ovi ne rade o kakvoj izdaji pravoslavlja. God. 1563. doista je popa Matiju, verovatno iz tih motiva, svojom rukom ubio jedan drugi uskočki pop. Pokret reformacije, kojem su na čelu svuda stali učeni ljudi, imao je od početka široke ambicije. Išlo se svesno za tim da se on ne zaustavi na uskom području alpiskih zemalja, nego da obuhvati sve južne Slovene i ceo Balkan uopšte. Ako ostavimo na stranu onaj fantastični plan sa preveravanjem turskoga sultana, mi vidimo da se u ovom drugom pravcu, na širenju pokreta među južnim Slovenima, radilo stvarno i to za duži niz godina. To je prvi kulturni pokret u kojem se tražila i našla saradnja Srba, Hrvata i Slovenaca. Motiv za traženje te saradnje bila je verska revnost reformatora, ali su kako taj pokret tako i njegova sredstva išli za tim da se naglasi etnička zajednica svih naših plemena, koje ovo kulturno delo ima još više da približi. »Znajte (govore ovi ljudi sami) da jesmo sa tim našim tlmačenjem vsim slovenskoga jezika ljudem služiti hoteli, najprvo vam Hrvatom i Dalmatinom, lotom takajše Bošnakom, Bezjakom, Srbljanom i Bulgarom«. Metlički sabor kazuje to isto god. 1559. Biblija je namenjena da prođe kroz svu Dalmaciju do Jadranskoga Mora, isto kao kroz Hrvate, Bosance, Srbe i sve tamo do Carigrada«. Tu misao ponavlja i baron Ungnad god. 1562., koji zbog toga preporučuje da se knjige upućuju tamo, ako ne ide drukčije, ono i džabe, samo da prava božja reč prodre što dalje. Na prekore da je jezik u knjigama Trubarovim samo jedan dijalekat slovenski, koji neće razumeti svi ljudi kojima se njegove knjige upućuju, odgovorili su kranjski staleži, verovatno pod njegovom sugestijom, 9. decembra god. 1563. ove vanredno važne reči: »Što se tiče jasnoće i razumijevanja tih knjiga, očito je, ako i Istrani, Dalmatinci, Hrvati, Bezjaci i Bošnjaci govore donekle (in terminis) različito, ipak se oni s malo muke i truda mogu razumjeti, a tako je slično i u Nemačkoj« (F. Bučar). Teško je naći za prilike XVI veka jasnijeg izraza za osećanje narodne celine nego što je ovaj ovako svesno podvučeni, sa primerom Nemačke i njenih plemenskih dijalekata. U času kada su se ljudi, pri radu na jednom novom poslu, oslobodili od svih dotadanjih predrasuda, verskih i pokrajinskih, kad su u težnji da stvore nešto bolje bacili širi pogled oko sebe, oni su, sasvim prirodno, videli kao dan jasnu činjenicu da taj narod od Alpa do blizu Carigrada, rastavljan svim mogućim pregradama, ipak ustvari pretstavlja celinu. Među Slovencima samim pokret Reformacije izazvao je čitavu duhovnu revoluciju. On je trgao ljude na otpor, probudio im narodnu svest, stvorio narodnu književnost. God. 1584. dobili su oni konačno svoj prevod Biblije, delo Trubarevo (prevod Novoga zaveta već god. 1582.) i njegova pomagača Jurja Dalmatina, uz druge spise protestantskoga veroispovedanja i verske pouke i zabave. Naročito su postale popularne njihove crvene pesme, objavljivane u šest pesmarica. Od god. 1551. do god. 1595., kad je izašla poslednja njihova knjiga, objavili su reformatori oko 50 knjiga namenjenih Slovencima. »Bez obzira na jednostranost sadržaja te pismenosti i na nejasnosti kakvo bi značenje za narodnosne odnose u Slovenačkoj imala konačna pobeda
349
protestantizma (pisao je lepo F. Kidrić), Slovenci moraju biti večno zahvalni Reformaciji što je dokazala da se i slovenskim jezikom može štampati i pisati; što je odredila zdravu osnovu književnom jeziku (na osnovu kranjskih govora) i pravopisu; što je izradila razne crkvene književne spise i među njima Bibliju, literarno delo trajne vrednosti; što je stvorila osnovu za teorisko proučavanje jezika i njegova blaga; i naročito što je prisilila rimsku crkvu da se otrese svoje nebrižljivosti za štampanu slovenačku reč«. I kod Hrvata se uticaj Reformacije osetio dosta jako, mada ne toliko kao kod Slovenaca. Bio je, pre svega, ograničen samo na područje slobodnih Hrvata, odnosno na Istru, Hrvatsko Primorje i užu Hrvatsku do iza Zagreba. Najaktivniji bio je u tada pretežno hrvatskoj Beloj Kranjskoj i u Istri, koja je dala najveći broj saradnika za prevod i štampu hrvatskih knjiga (Vergerija, Stepana Konzula, Jurja Cvečića, Matiju Pomazanića i dr.). Otud u tim protestantskim knjigama i prevlađuje istarski čakavski dijalekat. Iz Istre su bili i čuveni naučnici protestantski toga doba Matija Vlačić (M. Flacius Illyricus) i Matija Grbić. U Hrvatskoj je izvesno vreme živo propovedao Grgur Vlahović, koji je to činio delimično na poziv samoga bana Petra Erdedija (1557.—1567.). Još više su širili novu veru nemački oficiri na Krajini. U tada osnovanoj tvrđavi Karlovcu spominju se dva propovednika Reformacije: jedan koji je za oficire propovedao nemački, a drugi za vojnike sa srpskohrvatskim jezikom. Novoj veri bio je naklonjen i sigetski junak Nikola Zrinjski, a njegov sin Đuro izagnao je sa svoga područja u Međumurju sve katoličke sveštenike. Na svom dobru u Nedelišću osnovao je Đuro, od nekoliko pisaca slavljen kao prijatelj knjige, protestantsku štampariju, koja je naskoro prenesena u Varaždin, a odatle u Mađarsku. U Varaždinu (u toj štampariji) objavio je god. 1586. svoju nimalo originalnu ali popularnu Postilu poznati hroničar Anton Vramec, koji je inače bio katolički sveštenik, ali i pisac sa izvesnim tendencijama protiv papa. Njegova hronika (iz 1578.) izazivala je dugo zbog toga sablazan u krugovima pravih katolika. Velik deo slavonskog plemstva i njihovih ljudi, koji su bili pristalice Zapoljine, prišli su pokretu Reformacije, da i tim vidnije obeleže svoju protivnost prema katoličkome kralju Ferdinandu. Ali, književne aktivnosti kod njih nije bilo, niti je, koliko se danas zna, među njima delovao neki protestantski propovednik većeg značaja. Među hrvatske doseljenike u Erdelju pozvali su, međutim, nemački plemići Stepana Konzula, da ih uputi u nova učenja. Na toj svojoj misiji Stepan je po svoj prilici i umro. Prema bibliografiji F. Bučara u njegovoj Povijesti hrvatske protestantske književnosti objavili su protestanti do god. 1564. za Srbe i Hrvate 13 svojih spisa glagolicom (među njima prvi kao »probni list«), 8 ćirilicom, za tri godine (1561.— 1563.), sa jednim probnim listom, i 9 latinicom. Od njih su najslabije išle knjige ćirilicom: prvo stoga što se u turske oblasti s austriske vojne granice knjiga teško proturala; drugo, što su Srbi u svome pravoslavlju bili uporni, i što je baš tih godina obnovljena patrijaršija une-la nove energije u rad; i najzad, što je izgled slova, dijalekat i sadržaj tih knjiga bio neobičan za onaj mali broj pismenih Srba, vaspitanih u tradiciji srpsko-slovenske književne kulture. To je važilo i za Srbe pod Turcima i za one koji su se nalazili u državi Zapoljinoj, pod Mlecima i pod Austrijom. Bilo je sasvim blizu pameti da reakcija katoličke crkve protiv ovog pokreta neće pustiti da se na nju dugo čeka. Opasnom pokretu Reformacije, koji je ogromno štetio ugledu pape i samoj rimskoj crkvi i širio se brzo u svima pravcima, morao se čim pre učiniti kraj. Od katolicizma su otpadale čitave pokrajine, najveći crkveni dostojanstvenici prelazili su u protivnički tabor. Oštra kritika, kojoj je crkva prvi put bila izložena ovako
350
javno i nepoštedno preko štampe koja se već tad pokazala kao moćno i opasno sredstvo, pogađala je u srž i delovala u svima redovima. Osećajući to, rimska crkva donela je dve odluke: 1. da počne i ona, sa svoje strane, oštru borbu protiv protesta reformne kritike, za koju će se iskoristiti konzervativne vlasti i vladari; i 2. da se i sama od sebe obnovi i reformiše, kako bi više odgovarala novom vremenu i otstranila svakom i suviše vidne mane dotadanjeg sistema. Crkveni sabor u Trientu, koji je sa mnogo intriga radio, sa velikim prekidima, od god. 1545. do god. 1563., pretresao je skoro sva savremena pitanja crkve i doneo velik broj odluka da se stanje popravi. U isto vreme potegao je svoj mač i car Karlo V »u službi Bogu, za zaštitu svete katoličke vere«. I dok je Turčin gazio preko poljana Slavonije i Ugarske, počeli su pod habzburškim vođstvom krvavi verski ratovi po nemačkim i naskoro po austriskim zemljama, koji će u ime Hristovo proliti više krvi i napraviti više pustoši nego janičarske ordije. Kao najmoćnije sredstvo papinske reakcije pokazao se novi red isusovaca ili jezuita, koji je osnovao Španac, bivši vojnik Ignjatije Lojola, a koji je god. 1540. odobrio papa Pavle III. Taj novi red, »družba Isusova«, koji je imao u sebi nešto od ratničke organizacije i čiji su se članovi priznavali kao »vojnici Hristovi«, sproveo je strogu disciplinu i pazio na vanredno pažljivo školovanje i rafinirano izrađivanje pojedinaca i čitavih naraštaja, radeći sve sa ciljem da se lična volja i vrednost tih brižljivo vaspitavanih ljudi iskoristi za jačanje ugleda Rima, katoličke crkve i njezinog prvosveštenika. Aktivnost katoličke reakcije osetila se i u našim zemljama dosta brzo. Trubar, koji se na poziv kranjskih staleža vratio god. 1561. u Ljubljanu, bio je god. 1565. prognan kao čovek koji izaziva verske sukobe. God. 1573. dolaze jezuiti u Grac i sa njima počinje katolička ofanziva. Oni naročito dobro organizuju svoje kolegije, škole, sa kojima se ne može takmičiti nijedna škola drugih redova i staleža, mada protestanti, baš zbog njih, usavršavaju svoje školstvo sa puno smisla i na mnogo strana. Zagrebački biskup Đuro Drašković, koji je jedno vreme bio i ban (1567.— 1578.), učestvovao je na Trientskome saboru i vratio se otud sa čvrstom namerom da suzbija Reformaciju na svome području. U Loretu je god. 1580. osnovan jezuitski Collegium illyricum, koji tada, istina, nije bio duga veka, ali koji je ipak izveo na put nekoliko svojih pitomaca. Do punog izraza dolazi ta reakcija među Slovencima za vreme biskupovanja energičnoga Tome Hrena (1599.— 1630.), koji je, pomagan od Habzburgovaca, ustanovio komisije za strog pregled crkvenih odnosa i povraćanje izgubljenih katolika u staru veru. Na plemiće, bolje organizovane i svesnije, udaralo se postepeno; ali, seljaci i građani bili su stavljeni vrlo brzo pred alternativu: ili da se vrate u staru veru ili da se sele iz zemlje. U kratkom roku od god. 1599. do god. 1604. izvršen je uglavnom taj proces prečišćavanja. I u Hrvatskoj je taj pokret ugušen negde u isto doba. Jezuiti su došli u Zagreb god. 1606., na Rijeku god. 1628., a u Varaždin god. 1632. Mađari, kod kojih je protestantizam uhvatio čvrsta korena, želeli su da za sve podanike krune Sv. Stevana važi u pogledu vere isto načelo, i to ono potpune verske slobode. Ali, hrvatski katolici nisu nikako hteli da pristanu na to. Pominju se često reči hrvatskoga bana Tome Erdedija, kazane na požunskome saboru god. 1608.: »Ovim ću mačem isterati tu luteransku kugu iz svoje zemlje, te ćemo se pre i odvojiti od Ugarske negoli dopustiti da se ona ukoreni u našim kraljevinama«. Hrvatski sabor je god. 1609. doneo odluku da se otad u Hrvatskoj i Slavoniji priznaje samo katolička vera; protestantska i pravoslavna behu, dakle, zabranjene. Protestantizam je tako suzbijen među Hrvatima vrlo energično. Održavao se posle toga tek ovde onde, kao primera radi u Podravini, gde je postojao još god. 1712. Na području Mletačke Republike
351
protestantizam je suzbijan od početka sistematski i nije tamo nikad ni postigao kakvih većih uspeha. U borbi protiv protestantske propagande katolici su morali primiti mnogo njihovih načela i metoda rada da bi ih mogli s uspehom suzbijati. Jedno od glavnih načela bilo je: delovanje u narodu putem knjige i narodnog jezika. I kod jezuita, kao i kod protestanata, program za rad izrađuje se na širokoj osnovi. Ilirski zavod u Loretu imao je da prima pitomce iz hrvatskog Primorja, Dalmacije, Bosne, Slavonije, Srbije i Bugarske. Pod tim arhaičnim ilirskim nazivom, koji se u Rimu upotrebljava kao oznaka za Slovene na jugu od kraja XV veka, obuhvaćene su već tada naše sve zemlje kao jedno zajedničko područje, potpuno onako kako smo videli da su činili i protestanti. Ovo ilirsko ime ušlo je u XVI veku naročito u promet i održavalo se dugo u stranoj, a i našoj, nauci kao zajednička oznaka za sve Jugoslovene; uvedeno spočetka kao stari geografski pojam za pripadnike starog Ilirika, ono se postepeno prenosilo i na njegove nove stanovnike, pa se onda počelo pisati i o novoj ilirskoj naciji i ilirskom jeziku. Ranije iz Rima zabranjivani slovenski jezik uvodi se sada u crkve za propovedi, pa čak i za obrede. Jedan rimski cenzor piše čak, povodom Kašićeva prevoda poslanica (Pistula), god. 1639., kako bi slovenski (»dubrovački«) jezik mogao poslužiti svima narodima Istoka, pa da se jezik katoličke crkve podeli na dvoje: za Zapad da bude latinski, a za Istok slovenski. To da na Istoku ne bi štetilo ugledu crkvene tradicije; latinski bi se štovao kao svet, a slovenski bi se upotrebljavao kao onaj koji se razume. Sravnite ta shvatanja u Rimu sa onima iz X i daljih vekova, kad su Sloveni, u najvišem interesu crkve, uzalud vapili za tim ustupkom, pa ćete najbolje oceniti koliko je promene izazvao pokret Reformacije, koji je u tom pitanju energično i odmah pogodio pravi put! Kao protestanti, i katolici počinju štampati svoje katihizise i druge crkvene pouke ne samo latinicom, nego i ćirilicom, u dobrom delu slučajeva, kao na primer u Bosni, i za katolički svet koji se služio samo tim pismom, ali sem toga i za pravoslavne. Prvi katolički spisi na narodnom jeziku, štampani latinicom, pojavljuju se god. 1582., a prvi ćirilicom god. 1583. Takvim spisima počinje i fra Matija Divković franjevački književni rad u Bosni, koji je, kao i rad njegovih glavnih drugova XVII veka, sav na narodnom jeziku i u veoma popularnom obliku. U svome delu Značaj reformacije i protureformacije za duhovni život Južnih Slovena M. Murko je naročito istakao značaj katoličke reakcije za razvitak našeg književnog jezika. Protestantske knjige pisane su na čakavskome narečju; na tom dijalektu razvijala se i dalmatinska svetovna književnost i prodrla, kao književna moda, čak i u Dubrovnik. Ali, od početka XVII veka, izvesni jezuitski pisci napuštaju tu tradiciju i, u težnji da obuhvate šire narodne krugove, prihvataju najrasprostranjeniji, štokavski dijalekat, a u tom dijalektu opet biraju bosanski izgovor kao najrašireniji i potom kao najpogodnije sredstvo da se postigne cilj. Pisac prve gramatike srpskohrvatskog jezika, objavljene god. 1604., Bartolomej Kašić sa Paga, opredelio se za to narečje i dao prvi primer drugima. U svome Ritualu rimskome (1640.) izneo je on svoje razloge za taj postupak ovako: pošto »svaki človik svoga grada govor i besidenje hvali, Hervat, Dalmatin, Bošnjak, Dubrovčanin, Serbljin« to on misli da će najbolje rešenje naći ako se odluči za onaj govor »koga on višt u mnozih pozna da je najopćeniji i koga može svak lašnje razumiti, i s korišću pročtiti, neka kakogodire mnozima ugodi«. On je lično upotrebio bosanski izgovor; ali, to ipak neće nikom drugom praviti teškoća da upotrebljava i svoje oblike. Kao što su protestanti tražili saradnju Slovenaca, Hrvata i Srba, da bi im jezik knjiga mogao postati dostupačan celom narodu, tako je i Ivan Tomko
352
Mrnavić god. 1626. tražio za katoličke knjige, pored urednika, još i komisiju od četiri lica iz četiri naše oblasti, po jednog Dalmatinca, Hrvata, Bosanca i Srbina (ili Makedonca), koji bi udesili knjige tako da odgovaraju »čitavom jeziku zemlje«, ili, kratko rečeno, da stvore jedinstven književni jezik za celo naše narodno područje. Leksikograf Jakov Mikalja, jezuit isto tako, našao je u svom rečniku Blago jezika slovinskoga (1649.) da je bosanski dijalekat i »najlepši«. Za njima se onda poveo čitav niz pisaca; dubrovački dramatičar Džore Palmotić putovao je čak u Bosnu, da pozna taj jezik na njegovu najboljem izvoru. Napuštanje manjinskog čakavskog dijalekta u dalmatinskoj književnosti XVII veka i dalje svodi Murko, sa razlogom, dobrim delom na uticaj Rima i njegove teorijom i praksom pokazane težnje da se na jugoslovenskom području dođe do zajedničkog književnog jezika. Književnost u doba ove reakcije nije gotovo nimalo originalna. Ljudi su se bojali slobodne misli i slobodne kritike, i držali su se uglavnom preporučenih spisa jezuitskih pisaca, od kojih se kod nas najviše prevodio i tumačio Belarminov Nauk hrišćanski.. Kod Slovenaca druge književnosti sem te gotovo nije ni bilo, kod Hrvata isto tako. I u Dubrovniku, mada nije bilo protestantskoga pokreta, oseća se ipak; novi duh katoličke aktivnosti. »Meni se čini (kaže P. Popović) da se XVII i dobar deo XVIII veka znatno razlikuje od šesnaestoga. Koliko je ovaj veseo, bezbrižan, raskalašan, toliko ova poznija dva izgledaju strogi, oštri, veoma »kršćanski«; kao da je neki puritanski duh prošao Dubrovnikom i izmenio stvari. U toku Preporođaja i popovi i fratri pisali su stvari slobodnog morala; u veku reakcije, senatori i oblasni knezovi pišu religiozne stihove.« Ali, ukoliko se gubilo u čisto književnom pogledu utoliko se počelo dobijati u duhovnom. Ovo uzajamno tražene dodira, interesovanje za raspoloženja i stanje u susedstvu, težnje da pokreti obuhvate što veće delove naroda i njegovu celinu, razviše u dovoljnoj meri misao o narodnom jedinstvu i o potrebi saradnje za veće ciljeve. U prvi mah ti ciljevi su čisto verski; ali, ubrzo uzimaju i politički karakter. VII. SELJAČKA BUNA U HRVATSKOJ. 1. Seljačka raspoloženja. — 2. Uzroci seljačke bune od god. 1573. — 3. Neuspeh bune. Kao novi izraz slobode duhova i javne kritike, koju su u narod uneli protestantski agitatori i propovednici, može se uzeti i ona velika pobuna seljaka koja se javila u slovenačkim i hrvatskim oblastima god. 1573. Njeni uzroci su svakako i dublji i dalji; ali, za revolt seljaka bilo je u izvesnoj meri odlučujuće i ono borbeno raspoloženje što su ga u narod unela preganjanja između katolika i protestanata i vrenje među uskocima. Položaj seljaka u feudalnim državama Srednjega veka nije nigde bio dobar. U Slavoniji, gde je vlastelin od XII veka pretežno tuđin, svakako je u nekoliko gori nego što je bio u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, gde je između seljaka i vlastele kao jednoplemenika bilo ipak više dodirnih tačaka i duže tradicije u vezama. Težinu tereta, veliku i inače, znatno su pojačale nove obaveze naturene radi potrebe pribiranja sredstava za borbu sa Turcima; nameti u novcu, komore, kulučenje za opravku gradova i uza sve još i grabež gospodara, koji su, oštećeni gdegod ili iscrpeni troškovima za opremu banderija ili drugo što, gledali da svu štetu namire na svome seljaku, — sve to davalo je dovoljno povoda seljaku da protestuje i, najzad, da se pobuni. Antun Vrančić, nadbiskup ostrogonski, pisao je sam caru god. 1573. ove teške reči optužbe: »Kod nas gospoda bolje postupa sa
353
stokom svojom negoli sa ovim podaničkim narodom. Od Turaka ne mogu da ih ti gospodari odbrane, a sami ih pljačkaju gore nego Turci«. Slovenački seljak, koji je bio izmešan sa nemačkim, pratio je, verovatno, izvesne pokrete svojih sapatnika po staležu koji su se javljali u Nemačkoj i dopirali i u alpiske zemlje. Od XV veka među nemačkim seljacima osećalo se izvesno vrenje. Njegovi uzroci nisu bili jedne vrste. Pored pritiska izvesnih gospodara, koji se, kao i kod nas, ne sme preterano uopštavati, bilo je i nešto socijalne agitacije. Još od sredine XV veka javio se pokret organizacije »opanka« (Bundschuh), koji je za seljaka tražio »pravice«, odnosno oslobođenje od teških kmetskih obaveza; ličnu slobodu kretanja i menjanja gospodara i zemlje; slobodu goroseče, lova i ribolova. Naročito su ljudi bili kivni na sveštenike i manastire, čiji su kmetovi nemilosrdno eksploatisani. Pokret, u osnovi opravdan, naišao je na ogorčenu opoziciju zainteresovanih plemića i prelata, i pretvorio se, zbog nepopuštanja vlasničkog, već početkom XVI veka u krvave pobune. Jedan takav ustanak, koji je god. 1513. izbio u okolini Brajzgau, preneo se, kao vatra, u celu Virtemberšku, a god. 1515. i u alpiske zemlje. Videli smo da se javio, kao neki daleki odjek, čak i u Ugarskoj. Kanale, kojim su seljaci došli u veze tom prilikom, istorija će teško moći ikad utvrditi, jer su to bile, nesumnjivo, lične poruke, usmena saopštavanja viđenog i tajanstveno došaptavanje vesti u četiri oka. God. 1524. izbili su u Nemačkoj novi ustanci, isto tako širokih razmera, koje su Luterovi protivnici pripisivali njegovom pokretu. U tim optužbama izgleda da ima izvestan deo istine, koju nemačka istoriografija uglavnom priznaje; ali, seme nezadovoljstva zna se da je bilo posejano mnogo ranije. Ti stari ustanci bili su ako ne sasvim zaboravljeni a ono svakako prilično preživljeni, kad su se spremale odluke za novu bunu god. 1573, A do te bune došlo je ovako. Vlasnik polovine imanja Donje Stubice i Susedgrada, vrhovni sudac, Andrija Bator, beše ga, radi dugova, prodao god. 1564. Franji Tahiju, kapetanu kanjiških konjanika i jednom od najobesnijih velikaša tadanje Hrvatske. Porodica Tahi važila je uopšte kao nasilnička i neskrupulozna. Stoga, još god. 1526. Hrvati nisu hteli da prime za bana Ivana Tahija, koga im kralj beše imenovao. I Franja je bio na zlu glasu. Njegova žena bila je sestra Nikole Zrinjskoga sigetskoga, a njegova kći beše udata za bana Petra Erdedija. Imajući tako moćno zaleđe, Tahi je ušao u te posede ne na sasvim zakonit način, a ponašao se neverovatno obesno prema celom svetu. Istina, prava neprijateljstva nije ipak počeo on nego vlasnica drugog dela imanja, Uršula Hening sa njenom porodicom, koja je god. 1565., dok se Tahi nalazio negde u Ugarskoj, napala sa kmetovima na Tahijev Susedgrad, prodrla u nj i svega ga opljačkala. Tahi se potuži kralju na taj postulak, i kralj odmah naredi da se Tahiju vrate njegovi posedi. Kad Heningova i njena mnogobrojna rodbina odbi da izvrši tu naredbu, morala se upotrebiti sila. Nedovoljno pripravljen, ban Erdedi, koji je lično sa vojskom došao da ispuni zapoved, bi razbijen pod Susedgradom. Uplašivši se od posledica toga dela i od kraljeve pretnje, Uršula naskoro ipak popusti i ustupi Tahiju njegov deo. Kada se vratio na svoja dobra, Tahi poče da se nemilosrdno sveti ljudima koji su učestvovali u otimačini. Njegove kazne bile su sadistička mučenja jednog istinskog krvoloka, a njegova otimanja prelazila su često sve obzire. To je izazvalo opšti protest i dovelo do velike parnice. Sudije su o Tahiju imale da čuju strašne stvari; ništa manje od 508 svedoka iznosilo je protiv njega težak optužni materijal. I ona pobuna protiv Tahija od god. 1565. došla je ne iz nekog nižeg instinkta haranja nego prosto kao osveta za njegove brutalnosti. God. 1569. zakupio je Tahi i drugi deo Stubice i Susedgrada, pošto ga je Heningova pre toga ustupila kralju,
354
odnosno njegovim ljudima. Kakav je bio Tahijev režim na tim novim posedima i inače vidi se najbolje po tome što već dve godine potom izbi buna nezadovoljnih seljaka. Kao uzrok navodili su nove globe i ceđenja i strašnu pohotljivost Tahijevu. Jednoj istražnoj komisiji izneli su pobunjenici 14 slučajeva silovanja devojaka, koja su one same priznale. Kako se ta buna javila baš u vreme kada su Turci prešli Kupu, požurila je kraljevska komora sa naredbom da se Tahiju oduzme novi deo Stubice i Susedgrada, da ne bi Turci tu pobunu iskoristili za se. Tahi nije hteo da se pokori odluci, kao što nije hteo pristati ni na istragu povodom cele te stvari. Hrvatski sabor, da utiša duhove, jednostrano odluči, pored energičnog poziva da se seljaci pokore, još i ovo: da se seljaci pošalju da opravljaju tvrđave Ivanić i Božjakovinu. Kada su seljaci videli da se njihov gospodar izvlači ispod svakog suda, a da se oni nateruju u bezuslovnu pokornost i upućuju na drugu stranu, da se možda za vreme njihova otsustva izvrše kakva nova nasilja, odbiše i oni da se pokore toj odredbi. U saboru je plemićska većina, koja prema seljacima nije bila mnogo bolja od Tahija, nalazila uvek ako ne i potpunog opravdanja za njegove postupke, ono ipak dovoljno razloga da načelno ne popušta pobunjenome kmetu. Tahiju je tako znatno pomagala krivo shvaćena staleška solidarnost plemićskih interesa. Manji plemići, sa manjim autoritetom u staleškom saboru, nisu mogli mnogo postići sa svojim zalaganjem za seljake. A ovi, imajući već izvesne samosvesti i pregavši na otpor i obračun, provališe u junu god. 1572. na imanja Tahijeva i proteraše sa njih njegovu porodicu. Odmah potom uputili su na dvor u Beč svoju deputaciju da se potuže i potraže zaštite. Car (kralj) Maksimilijan uputi jednu komisiju da izvidi stvar, ali ona ne stiže da uredi odnose u pobunjenoj oblasti, nego se zadrža u Zagrebu, da stvar uredi pomoću sabora. Sabor, istina, nije dozvoljavao da Tahi sam kažnjava svoje kmetove, kako je on želeo; ali, ipak je tražio kaznu za njih što su se uopšte usuđivali da se bune. To i Tahijev povratak na imanje izazva opšte ogorčenje. Videći da sabor u njihovu sporu zauzima uvek jednostrano stanovište, seljaci se rešiše da postupe sasvim samovoljno. Oni proglasiše prosto da Tahija više ne smatraju za svoga gospodara, a sabor njih oglasi za buntovnike i izdajnike. Krajem januara god. 1573., kao poslednje sredstvo potištenih, buknula je buna u punom plamenu. Nju su pomagali spočetka i neki plemići, neprijatelji Tahijevi. Ali, kad ustanak dobi opštiji karakter i kad se mržnja sa Tahija prenese i na druge plemiće, njegove pomagače u saboru, sa devizom »za stare pravice« i »dole s gospodarima«, onda mnogi od njih stuknuše natrag. Osetiše da je iz seljaka progovorio ugnjetavani rob koji hoće da se dočepa svoje slobode i koji u svakom gospodaru gleda neku vrstu neprijatelja. Pokret uze šire razmere. Seljaci traže slobodan promet, ukidanje carina, neposredan saobraćaj sa morem. »Da smo pobijedili gospodu (govorio je jedan od pobunjenih seljaka) osnovali bismo u Zagrebu carsku vladu. Ovdje bismo sami pobirali poreze i daće, pa se i sami brinuli za čuvanje granica od provala turskih«. Austriskoga bi cara, vele, ipak priznavali i slušali njegove naredbe. Oni su, doista, ovog puta odmah i obrazovali neku vrstu svoje vlade, kojoj je na čelu bio seljak Matija Gubec iz Stubice. Ta vlada imala je sudsku vlast i organizovala je narodnu vojsku sa 12 kapetana i jednim vrhovnim zapovednikom. Za zapovednika beše izabran Ilija Gregorić, poznat junak iz borbi sa Turcima. Broj pobunjenih seljaka iz više zagorskih sela popeo se brzo na 20.000. Osetivši toliku snagu, oni sa samopouzdanjem donesoše odluku da ustanak prenesu i u susedne zemlje, među slovenačke sunarodnike u Kranjskoj i Štajerskoj, i to izvršiše odmah početkom februara. Dobar deo pograničnih slovenačkih seljaka pristade uz njih, što od svoje volje što na silu. Gradić Brešce predade
355
im se sam, jedino se ne htede predati posada u tvrđavi; slično se desilo i u Kraškome. Tu su ustanici učinili veliku grešku što su podelili svoju snagu i pustili Gregorića da bude i vodnički zapovednik i agitator. Pobunjenici su pogrešili isto tako što nisu uspeli da za svoj ustanak pridobiju i uskoke, čija bi im vojnička pomoć mogla biti od velike koristi. To im se brzo osvetilo. Prvi veći poraz koji su pobunjeni seljaci pretrpeli zadao im je kod Kraškoga baron Josif Turn, uskočki kapetan, sa svojim uskocima i nešto nemačkih vojnika. Tim je skrhan pokušaj da se za pokret osvoje i slovenački kmetovi. Dan po tom, 6. februara, razbio je Gašpar Alapić, banski zamenik i zet Tahijev, i drugu seljačku vojsku, sada na hrvatskom području pod gradom Kerestincem. Naskoro, za dan-dva, nastrada i ostala vojska. Glavni poraz zadesio je seljačku vojsku, koju je vodio sam Gubec, 9. februara, kod Stubice. Pobunjenici izgiboše u velikom broju, što tu u borbi, što posle u begstvu, a Gubec bi zarobljen i odveden u Zagreb. Osveta plemića bila je veoma svirepa: čitave gomile seljaka poubijane su ili povešane usput po drveću, da budu strašilo i opomena za sve buduće pokrete slične vrste. Broj nastradalih seljaka cenio se na 4.000. Užasnom smrću umoren je Matija Gubec. Njega su pekli usijanim gvožđem i klještima mu kidali meso, pa su mu kao »seljačkome kralju« stavili usijanu železnu krunu na glavu, vukli ga tako izmučena ulicama i onda ga najzad raščerečili. Hrvatska seljačka buna završila je suviše krvavo i bezobzirno, ostavljajući u dušama duboke tragove mržnje prema gospodaru tako malo gospodskog srca. U našim zemljama nema valjda kraja gde je jaz između gospode i seljaka tako dugo trajao i bio toliko dubok kao što je to slučaj u Hrvatskom Zagorju. Ta mržnja osećala se čak još i u XX veku. Spomen na Matiju Gupca i njegovu borbu za »pravice« očuvao je hrvatski seljak življe nego mnoge druge događaje svoje istorije, jer ga se najprisnije ticao. I čuvajući taj pomen on je, stolećima, sabirao ogorčenje, koje više nije smeo da pokazuje starim načinom, ali koje je izbilo čim mu se za to dala prva prilika. Kod srpskoga seljaka, čije je vlastele nestalo, a čiji su novi vođi poticali neposredno iz naroda i bili sa njim stalno u dodiru, takav jaz nije više mogao nastati, niti je čak bilo kakvih ozbiljnih pokušaja da se on stvori. VIII. HRIŠĆANSKA LIGA PROTIV TURAKA. 1. Kiparski rat i hrišćanska liga. — 2. Ferhat-paša Sokolović. — 3. Stvaranje Vojničke Krajine. — 4. Novi austrisko-turski rat. — 5. Papa Kliment VIII i nova hrišćanska liga. — 6. Ustanak Srba u Banatu. — 7. Spaljivanje tela sv. Save i akcija pravoslavnog sveštenstva. — 8. Ustanak vojvode Grdana. — 9. Patrijarh Jovan. — 10. Senjski uskoci. — 11. Austriska klonulost. Katolička reakcija delovala je ne samo na crkvenom i književnom polju, nego je, da oživi hrišćansko oduševljenje, da digne prestiž rimske crkve i da interes javnosti skrene na druga pitanja, krenula i jednu na široko zasnovanu političku akciju. I ta je, kao i sve drugo što se poduzimalo iz Rima toga vremena, imala da bude u znaku kontraofanzive, kojoj zamašniju inicijativu daje papska kurija kao najpozvanije središte koje ima da se brine o sudbini celog hrišćanskog sveta. Povod za takvu akciju dali su sami Turci. Oni su god. 1570. objavili rat Mlečanima, hoteći da od njih dobiju ostrvo Kipar. Mlečani se, u nevolji, obratiše za pomoć celom hrišćanskom svetu; ali, naiđoše spočetka na gluhe uši. Samo papa Pije V
356
razumede odmah da tom turskom napadu na jednu hrišćansku državu treba dati širi značaj i iskoristiti ga politički kolikogod se to može. On se energično založio da se stvori jedna moćna hrišćanska liga, koja bi bila u stanju da organizuje neku vrstu novih krstaških pohoda, mada se mogao nadati da odziv neće biti dobar. Protestantski pokret ne samo da je podrio raniji ugled crkve, nego je u izvesnim katoličkim zemljama izazvao i građanske ratove, koji su u njima unapred onemogućavali svaki rad u tom pravcu. Uz papu pristade samo Španija Filipa II i uz njih Đenova i Malta; ali, jedna hrišćanska liga, makar i tako ograničena, ipak je stvorena. U ratu, koji su saveznici poveli protiv Turaka, i koji je, kao i svi saveznički ratovi, bio vođen bez pravog jedinstva interesa i komande i stoga razočarao učesnike, hrišćani su odneli slavnu, ali posle potpuno neiskorišćenu pobedu nad turskom flotom kod Lepanta, 15. oktobra god. 1571. Vođ savezničke mornarice, čuveni Don Huan d’Austrija, idući za svojim interesima, preneo je ratište u zapadni deo Sredozemnoga Mora i pustio Turcima dovoljno vremena i mogućnosti da stvore novu flotu. Turska suvozemna vojska ostala je i inače potpuno neoštećena. Videći to, a ne postigavši nikakav svoj cilj, čak ni to da ovom prilikom uvedu svoju vojsku u njima mrski konkurentni Dubrovnik, koji su zaštićavali i papa i španski kralj, mada su ga Mlečani i opet pretstavljali kao hrišćanskog izdajicu i turskog dostavljača, Mleci sklopiše god. 1573. sa Turcima separatan mir i napustiše koaliciju koja se radi njih bila obrazovala. Tako je taj prvi pokušaj akcije jedne hrišćanske lige kompromitovao donekle i samu ideju, i onemogućio dalji rad na njoj za jedan niz godina, istina ne suviše velik. Ali, i pored ovih loših iskustava, ipak rad na toj ideji nije bio presečen sasvim. Na hrvatskoj granici vladao je, uglavnom, mir sve do dolaska u Bosnu Ferhatpaše Sokolovića i smrti Selima II, god. 1574. Ferhat-beg, koji je bio ranije sandžak kliški, otpre god. 1558., i koji se potpisivao »sančak kliški i hrvacki i primorski«, čovek silan i moćan, doneo je na Krajinu novi duh. Ponašao se kao kakav junak iz epske pesme. »Kad je ulazio u Travnik (piše Safet-beg Bašagić) pred njim se nosilo 700 barjaka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima«. Pomagač mu je bio poturčeni zagrebački kanonik Franjo Filipović, koji je god. 1570. dopao ropstva i posle kao musliman Mehmed dobio zijamet baš na Krajini, prema Hrvatskoj. Njih dvojica organizuju nove upade četa u susedno područje. Pri jednom takvom upadu, god. 1575., Ferhat je zarobio sina đenerala Herbarta Auersperga, i pustio ga je, kažu, tek za otkup od 30.000 dukata. Tim novcem podigao je paša lepu džamiju Ferhadiju u Banjoj Luci, koja je digla značaj tom dotle ne mnogo važnom gradu na Krajini. Da bude bliže hrvatskome ratištu, Ferhat je u taj grad preneo, god. 1578., iz Travnika sedište bosanskoga sandžak-bega i time Banju Luku učinio glavnim mestom Bosne. Za vreme od četiri godine dana, od god. 1574. do god. 1578., Ferhat je znatno proširio tursku vlast na Krajini i zauzeo čitav niz tvrdih graničnih gradova, kao Kladušu, Bužim, Cazin, Ostrožac i dr. Jedino se hrabro i uporno branio kameni stari Bihać. Razumljivo je stoga što je Ferhat, kao nagradu za te uspehe, dobio beglerberat za Bosnu god. 1582., a posle i budimski pašaluk, gde je izgubio glavu od pobunjenih vojnika. Kao što se lepo moglo pratiti kako se prva jugoslovenska odbranbena linija protiv Turaka pomera sa Marice na Moravu i Dunav, od juga prema severu, tako se isto moglo pratiti i kako se ona pomera od istoka prema zapadu, sa Bosne na Vrbas, pa na Sanu, Unu i konačno sa Une na Kupu. Zapovednicima na Krajini nije bilo teško predvideti da je održavanje Bihaća kao poslednje unske kule samo pitanje vremena. Trebalo je stoga posle ovih Ferhatovih osvajanja što pre spremiti novu liniju. Dosadanji sistem, sa
357
polovnim sredstvima, pokazao se kao dosta nezgodan. Između vojnih zapovednika krajiških, koji su se obično nalazili u Kranjskoj i Štajerskoj, i hrvatskih banova i staleža nije bilo potrebne harmonije, naročito u pitanjima kompetencije. Stoga je nadvojvoda Karlo, kojem je novi car Rudolf (1576.—1608.) poverio sve poslove na granici, izvršio reorganizaciju dotadanje granične odbrane. Za bana je, na veliko nezadovoljstvo Hrvata, dao imenovati Kristofora Ungnada, da bi sa njim lakše novoorganizovanu Vojnu Granicu izdvojio iz nadležnosti hrvatskog sabora, a potčinio čisto vojnim vlastima, čije je središte, Dvorsko ratno veće, bilo obrazovano u Gracu. Hrvatski sabor je jasno video tu politiku; ali, zbog turske opasnosti nije mogao da joj se energičnije opre. Zadovoljio se opomenom da nadvojvoda pazi »da se ne dogodi što neprilično i protivno slobodi kraljevstva«, i da upozori da se vlast pograničnih zapovednika ne može staviti iznad banske. Kao glavnu, jaku tvrđavu za odbranu nadvojvoda Karlo podiže grad Karlovac god. 1579., uzidavši mu u temelje 900 turskih lubanja. Sam papa Siksto V dao je pomoć za podizanje toga grada. U tome gradu imalo se nalaziti središte hrvatske Vojne Granice, dok je za slavonsku, severnu, granicu ostao kao takvo Varaždin. Izdržavanje te granice palo je, uglavnom, na teret Hrvatske, Slavonije, Kranjske i Štajerske. Pomažući odbranu Hrvatske i Slavonije, alpiske su zemlje ustvari davale sredstva za svoju vlastitu odbranu. Ako popusti granica na Kupi i Sutli znalo se dobro šta je moglo i njih da očekuje. Radilo se, dakle, kako je hrvatski sabor govorio god. 1584., o zajedničkom spasu zemalja Štajerske i Kranjske kao i »bedne« Hrvatske. Stvaranje posebne Vojne Granice sa Karlovcem kao jakim utvrđenjem bio je odgovor Turcima na njihovo formiranje novoga sandžakata sa sedištem u Ostrošcu. Ova pojačana budnost i spremnost na granicama pokazala je brzo dobre plodove; turski upadi postaju ređi; a kada se i dogode bivaju suzbijani sa više uspeha nego ranije i ne idu duboko u unutrašnjost. Samo ni ta granica nije mogla činiti čuda sa malim brojem ljudi. God. 1581. hrvatska granica je imala svega 2510 vojnika, od kojih 1410 behu Hrvati; slavonska granica imala je 2304, od kojih 1590 behu slovenački pešaci. Glavnu i to uspešnu probu snage izdržala je Vojna Granica početkom devedesetih godina XVI veka. God. 1591. došao je za bosanskoga pašu ratoborni hercegovački poturčenjak Hasan-paša Predojević. Kao mnogi njegovi prethodnici, ni on nije vodio mnogo računa o miru koji je u to vreme postojao između Austrije i Turske, i ne samo da je slao čete u susedna područja nego se, kao i Ferhat, spremao i na prava osvajanja hrvatskih gradova. Već te prve godine on je uzaman pokušao da osvoji Sisak. Kao odgovor na to došao je hrvatski napad na Moslavinu i njeno otimanje od Turaka. Bez objave rata nastalo je potom pravo ratno stanje na granici. Iz Carigrada se ono čak i želelo, i paša je dobio neposredna uputstva da napada. Nasrćući, Turci su 19. juna (po novom kalendaru)2 god. 1592. osvojili Bihać i sve njegovo još preostalo područje. Sa velikom žurbom počeli su tu naseljavati pravoslavni elemenat, da bi opustelo područje što pre poseli novim stanovništvom i dobili radnu snagu za mnogo poslova. Posle te pobede Hasan-paša jurne napred, porazi hrišćane kod Bresta i posle kod Petrinje; ali, nije ni opet uspeo da uzme Sisak. Odveo je samo silno roblje i opustošio celu zemlju između Kupe i Save. Svet se bio toliko uplašio da je begao ne samo iz Zagreba, nego čak i iz 2
Novi kalendar uveden je 24. februara god. 1582. Ovde se, dalje, datumi beleže po starom kalendaru, ili u važnijim slučajevima po obadva.
358
Ljubljane. Ogorčeni hrvatski staleži uložili su ovoj najenergičniji protest što su ostali bez pomoći, da sami, svojim prsima, zaustavljaju toliko godina tursku bujicu. Njihov vapaj, uznemirenost Srednje Evrope i ratne pripreme Turaka izazvaše opet na papskoj kuriji pokret za stvaranje nove i solidnije hrišćanske lige. Ranije je trebalo pomagati Mlecima, sad treba pomagati Austriji, na koju se spremala nova turska ofanziva, i to u velikome stilu. Hasan-pašini upadi bili su samo predigra te veće borbe. Prvi pregovori za stvaranje te lige počeli su god. 1592. u Rimu, a poticao ih je papa Kliment VIII. Spočetka su oni išli dosta sporo zbog kolebljivog i pasivnog držanja bečkoga dvora; ali, uzeli su brži tempo kad između Beča i Carigrada dođe do potpunog preloma. Hasan-paša beše, naime, i po treći put napao Sisak, i to sa učešćem mnogih svojih sandžaka i sa dobrom vojskom; nu, ovog puta bio je ne samo sasvim potučen nego je i glavom platio, 12. juna god. 1593. Sa njim pogibe mnogo vojske i vođa, čak i dva sina dveju sultanija. Za poslednjih sto godina, na našem tlu, to je bio najveći poraz Turaka na otvorenom polju. Ova pogibija izazva veliko uzbuđenje u Carigradu, i zbog nje Porta objavi rat Austriji. Čim je rat i formalno započeo i Turci prešli u ofanzivu (među prvima pade baš grad Sisak), požurilo se na papskoj kuriji sa stvaranjem lige. Mletačka Republika ne htede da ulazi ni u kakve veze, Španija je bila zauzeta drugim pitanjima, Francuska se smatrala kao stari neprijatelj Habzburga. Sa kim onda da se stvara liga? Na papskoj kuriji našlo se rešenje i za to. Ako ne mogu pomoći zapadne države, mogu istočne, one koje su kao hrišćani valjda neprijatelji Turaka, a sa kojima se dotad u evropskoj politici nije računalo. To su gospodari Vlaške, Moldavske i Erdelja, turski vazali, i pored njih i više od njih Rusija i Poljska. To je prvi put da se za jednu evropsku kombinaciju uzimaju u obzir slovenske severne države, a posebno Rusija. Hvarski biskup Petar Čedolini, koji je naročito preporučivao taj savez, isticao je korist od toga ako se za nj pridobije i Rusija. Rusi, kao pravoslavni, imaju pod Turcima dosta svojih jednovernika, »na čiji se ustanak ima računati kao na jednu od osnovnih pogodaba za uspeh«. Kao glavni poverenik papin za taj posao bi izabran opat Aleksandar Komulović i krajem god. 1593. upućen u istočne zemlje. U isto vreme živo se radilo i na tome da se protiv Turaka uzbune svi njihovi hrišćanski podanici na celom području, a naročito Srbi, kojih je bilo najviše i na najvažnijim mestima. Kako su papini i austriski izaslanici stupili najpre u veze sa erdeljskim knezom Sigismundom Batorijem i sa Srbima u Banatu, u blizini njegova područja, to se i dogodilo da je na toj strani najpre i izbio ustanak. Već u martu god. 1594. udarile su srpske hajdučke i ustaničke čete na Vršac i popalile ga, možda još ne kao izraz raspoloženja dobro pripravljene pobune nego iz hajdučke nazlobrzosti i pod utiskom vesti o velikim razmerama tursko-austriskoga rata. Sinan-paša, veliki vezir i glavni zapovednik turske vojske, bio je ozlojeđen na te srpske čete, i rešio se, izgleda već tada, na jedan nepromišljen korak. On je, da kazni Srbe ili da ih zaplaši, dao doneti mošti sv. Save u Beograd, gde ih je 27. aprila god. 1594. spalio. U našoj nauci nije dosad sasvim raščišćeno pitanje da li je to spaljivanje bilo doista god. 1594. ili 1595. Za prvu godinu govori više podataka i dosta razloga, ali, ipak izgleda da je dotadanji ustanak Srba, još suviše malih razmera, sasvim nedovoljan razlog za jednog velikog vezira da se reši na takvu kaznu, za koju je mogao misliti da će veoma loše uticati na sve Srbe i njihovo sveštenstvo. Nije potrebno biti veliki državnik, pa nesumnjivo moći predvideti da će taj postupak samo potaći Srbe da ustanak koji je još tinjao pretvore u pravi plamen. U
359
ustaničke ruke pade tokom maja i juna čitav niz gradova, a među njima Bečkerek, Titel, Lipovo. Među glavnim ustaničkim vođima nalazi se temišvarski vladika Teodor Tivodorović, kao što će se domalo i u drugim krajevima na čelo ustanka staviti crkvena lica sa najvećih položaja. Borbe ustanika sa Turcima bile su ogorčene. Dve turske temišvarske paše behu zbog poraza, kazne radi, smenjene. Ali, na kraju krajeva, Srbi su, malobrojniji, slabije oružani i ostavljeni sami sebi, morali popustiti. Turci su ih razbili i raspršili na sve strane. U isto vreme razvijali su papini izaslanici, uglavnom iz i preko Dubrovnika, svoju političku aktivnost i na Balkanu. Uz papu je delovala i Španija preko svoje napuljske ekspoziture i neposredno ugrožena Austrija. Ti izaslanici, tražeći dodira sa glavnim vođima u narodu, dolazili su ponajviše u veze sa sveštenstvom. U nj je narod toga vremena upirao oči u prvom redu. Za tadanje stanje u Turskoj karakteristično je da su se ovim pozivima pretstavnika pape, Austrije i Španije, pravoslavni ljudi odazivali u dosta velikoj meri, i to čak pravoslavni prvosveštenici, kao ohridski arhiepiskop Atanasije, koji je radio među Arbanasima. Crnogorski vladika Heruvim i trebinjski arhiepiskop Visarion izjasnili su se rano za Austriju; prvi god. 1595., a drugi god. 1596. Sloboda im je bila preča od svega, i da do nje dođu oni nisu mnogo zazirali od veza ni sa papskom kurijom. Dva srpska kaluđera izjavljivala su u Rimu god. 1597., razvijajući ratni plan za osvajanje Balkana, kako je među Turke ušao strah otkako su odneli sv. Savu iz Mileševa »i zato hoće zlo crkvam i kaluđerom rekući: vi se Bogu molite za naše zlo«. Papi se obraćaju s ovom molbom, u ime malih i velikih njihove zemlje: »Ako biste poslali vašega človeka da je gospodin ovoj zemlji posli nam dobra krstjanina koji će crkve ljubiti i krstjane milovati, a mi da smo vazda vašoj svetinji podložni i materi crkvi«. Na ustanak su bili lako gotovi, bar ovi ljudi u bližem dodiru sa hrišćanskim državama i morem. 22. maja god. 1596. pisao je vladika Visarion nadvojvodi Ferdinandu: »Ne čekamo drugo već naredbu i zaiovied od svetoga oca pape i od posvećenoga cesara«. Jedan savremeni izveštaj, rađen za papsku kuriju, kaže jasno kako je želja svih hrišćana Balkana da se oslobode »teškog i nepodnošljivog ropstva«, ali da to ne mogu učiniti sami, nego treba da ih neko pomogne. Svi su oni dobri za borbu sem Bugara, koji nisu junaci (non suono huomini valorosi per combattere). Borbe su počele i na zapadnim stranama god. 1596. Uskoci su 29. marta prepadom uzeli Klis, ali nisu mogli da ga održe. Iduće godine došlo je do ustanka među Brđanima i u Pivi, Drobnjaku i među Nikšićima, gde se na čelo pobunjenika stavio nikšićski vojvoda Grdan. Taj ustanak izazvala je ova agitacija papinih ljudi, koji su obećavali nesumnjivu pomoć, a koja je brzo postala više nego sumnjiva. Osamljeni ustanici biše potučeni blizu Gacka, ali Turci, u tome kraju veoma uviđavni, oprostiše raji za taj ustanak. Ti ovi pokreti izvršeni god. 1594.—1596. patili su od toga što su, mada delovi jednog većeg plana, izvođeni pojedinačno i bez dovoljno veza sa ostalim krajevima, pa je Turcima bilo lako da ih tako rascepkane brzo ugušuju. Još više je, naravno, cela stvar patila od toga što su svi ti pokreti, kao većina rimskih planova o velikim hrišćanskim podvizima, bili više delo kabinetskih i avanturističkih kombinacija nego državničkog računa i mogućnosti. Austrija se nadala da ustanici svrše za nju dobar deo posla, a ustanici su opet mislili da će jedna »carska« vojska doći da pomogne njihovo oslobođenje. Crnogorce su god. 1595. čak uveravali »da će brzo doći bandera svetloga cesara«. Papska kurija ovoga vremena vojnički nije gotovo ni dolazila u obzir; njena
360
saradnja bila je samo moralna i kao takva, u tim krvavim borbama oko Klisa ili u Pivi, od male koristi. Kako je od god. 1597. došlo do velikog sukoba interesa između pape i španskoga dvora zbog talijanskih pitanja, i do borbe između Španije i Francuske, to je akcija hrišćanske lige bila za izvesno vreme potisnuta u drugi red, mada je rat između Turske i Austrije i dalje trajao. U našim zemljama pokret je nastavljen i posle Grdanova neuspeha. Iz Grdanova slučaja izvukla se samo pouka da rad ne treba voditi bez veze s ostalim saplemenicima i da u posao treba uvući što više ljudi. Još se nije mislilo da se stvar potpuno napusti. Naprotiv, pokretačima je pošlo za rukom da u akciju uvuku čak i pećskoga patrijarha Jovana, i da ga, preko pisama, dovedu u vezu sa papom. Patrijarh je svakako i ranije znao za agitaciju u tome pravcu, jer bi se teško bez njegova znanja mogli slati naši kaluđeri čak u Rim, i to baš u Rim. Ali, od god. 1598. njegovo nam je učešće i aktima zajemčeno, i to u saradnji sa trebinjskim arhiepiskopom, koji je stvar vodio odranije. Patrijarh i vladika obraćaju se u Rim, tražeći kakvu efektivnu pomoć; Rim, međutim, zauzet drugim pitanjima, daje samo obećanja i lepe reči. God. 1599. razvijao je živu agitaciju i među bosanskim franjevcima Dubrovčanin Jeronim Zlatarić, i to u korist Austrije, kakva je bila dotle agitacija i među pravoslavnima. Na svome putu po Bosni Zlatarić je dobio i pismena i usmena uveravanja da je hrišćanski narod sav protiv Turaka i da su mu vođi spremni na »svaku vrstu vernosti«. U Ugarskoj i Vlaškoj, koja se sa Moldavskom, pod erdeljskim vođstvom, digla protiv Turaka, sultanova vojska je ratovala sa promenljivom srećom. Osećalo se jasno da nema više Sulejmanova zamaha i da je stara turska vojska pokolebana i u svom moralu i u svojoj disciplini. U našim krajevima Turci su god. 1595. konačno izgubili Petrinju, koja postade središte novoosnovane Banske Krajine. U Banatu, Erdelju, istočnoj Srbiji i severnoj Bugarskoj ističu se kao vođi smelih zaleta sa većim krstarećim jedinicama Deli Marko i Baba Novak, koji će svojim podvizima, ne uvek idealnim, dati hrane epskoj poeziji i nekoliko novih crta klasičnim likovima Kraljevića Marka i Starine Novaka. Novu notu u našu istoriju donese u to vreme takozvano uskočko pitanje. Uskoci su, mora se priznati, bili zli podanici. Obeskućeni, upućeni na granicu da služe kao vojnička straža stalno s oružjem u ruci, oni su od rata napravili zanat i zanimanje. Kad nije na vreme stizala ugovorena plata, prelazilo se na pljačku, ponekad i na svome području. Od njih su prvenstveno stradali Turci, no ne retko i Mlečani. Naročito dođoše na zao glas uskoci u Senju. Ovi su, u to vreme, nasrtali često na mletačke oblasti, a napadali su ne samo ka kopnu nego i kao gusari na moru. Na Mlečane su sada bili kivni posebno stoga što ne samo da nisu učestvovali u ratu sa Turcima nego su čak imali i veza sa njima, i to najviše na štetu uskoka. Pad Klisa uskoci su u velikoj meri pripisivali njihovom neprijateljskom držanju i njihovim spletkama. Mlečani su opet svima sredstvima radili protiv njih; bečkom dvoru poručivali su čak da je uskočko pitanje glavna smetnja što ne može doći do potpuna sporazuma između njih. Tražili su od Praga, iz carskoga dvora: ili da Senj ustupi njima, ili da ga car sam potpuno ukroti. Čak i papa Kliment VIII predlagao je da uskoke presele na Krit ili tako negde daleko, u bestragiju. Želeći da u izvesnoj meri zadovolji Mlečane, austriski dvor posla god. 1601. u Senj Josipa Rabatu kao zapovednika da uvede red. Kao jedno od sredstava pacifikacije uzelo se doista u program preseljavanje uskoka u unutrašnjost Austrije ili Hrvatske. Nu, brutalne mere Rabatine izazvaše pobunu uskoka, koja se privremeno završila Rabatinom
361
pogibijom. Ali, samo uskočko pitanje ostade otvoreno. Ovaj period naše istorije našao je svoj popularni izraz u Šenoinoj pripoveci Čuvaj se senjske ruke! Austrisko-turski rat je za to vreme postepeno malaksavao. Otegao se, pa dodijao. U narodu je nastala velika beda. Od god. 1593. naši zapisi puni su ne samo vapaja na Turke, nego i pomena o opštim nevoljama i tužbi na »ljuta i priskrbna vremena«. Jedan savremeni zapis iz god. 1599. vanredno rečito i vrlo lepo opisuje teško stanje u zemlji. Po povratku iz Ugarske, na zimnici »u srpskoj zemlji«, Tatari su činili strahovita nedela. »Sela i gradove pališe, i crkve mnoge opusteše, i svete ikone pokraše i sveta mesta oskvrniše i iskopaše, i tada, u ljuto zimnje vreme, svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu, ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu, brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tad gorko ridanje i plač, odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina«. Nije čudo po tom što se naskoro javila glad. »Ah bede! (kazuje jedan zapis god. 1605.) u to vreme behu mnoge skrbi po mestima, i mnoga mesta behu zapustela: Segečig, Bačka, Mokšandija, sve beše pusto. I tada otac čedo za hleb prodavaše, i sin oca, i kum kuma, i brat brata. Tada beše rob po 5 groša, a vo po 15 dukata, kilo žita 5 groša, pinta vina po dukat«. U samoj Turskoj počeše neredi. Prvi put otkako su Turci osvojili Bosnu odmetnuo se u njoj god. 1603. jedan paša, Dželali Hasan, zvani »pisar«, nedisciplinovan i inače, pokazujući sklonost da uđe u pregovore s Austrijancima. Punu godinu dana trebalo je sultanovoj vojsci da slomije toga buntovnika, na očigled hrišćanske vojske u Hrvatskoj, koja, umorna i već bez oduševljenja, ne pokuša gotovo ništa da te meteže iskoristi. Hrišćanski agitatori, koji su videli te stvari, požurivali su odmah, još te godine, da se preduzme štogod u Bosni, i slali su potom emisare u Rim, i u Grac, i u Prag, sa porukama da se ne propušta pogodna prilika. Još dok su trajali ti neredi, 19. januara god. 1604., zaključio je jedan zbor u Ravnom, u Hercegovini, »vidjevši pogibiju našu«, da se predloži austriskome caru da bi taj, naravno, uputio vojsku u taj kraj. Taj zbor dao je o svome zaključku napisati i akt, na koji su se potpisali ovi pretstavnici Popova i Zažablja. Među njima, i opet prvi put u našoj istoriji, nalazi se i potpis jednog muslimana, Huseina Spahića (ne Pašića, kako glasi u izdanju akta); inače su ostalo potpisi pravoslavnih i katolika. Živa je bila akcija god. 1606. Dva sveštenika, jedan pravoslavni a drugi katolički, Damjan Ljubibratić i fra Dominik Andrijašević, dva glavna radnika u pokretu, obilaze austriske dvorove, da zainteresuju ljude i pospeše stvar. Ali, Austrija nije mogla da pomogne, a nije čak ni pomišljala na vojnički gotovo nemoguće operacije u tim dalekim krajevima bez neposredne veze sa njenim područjem. Austriju su morile druge brige. Od god. 1604. odmetnula se od Habzburgovaca cela slobodna Ugarska, koju su pomagali Turci, a kojoj se kao vođ postavio Stevan Bočkaj. Popularni pokret, koji je nosio verski, antikatolički, i donekle nacionalni karakter, brzo je zahvatio širok krug. Mađari su se nadali uspesima i u Hrvatskoj. Znali su, naime, da je i kod njih protestantski pokret imao svojih moćnih pristalica i da u zemlji postoji veliko nezadovoljstvo sa nemačkim đeneralima, zapovednicima na Krajini, i da je sabor u više prilika morao energično da diže svoj glas kako bi očuvao ugled i značaj banske časti. Đeneral papske vojske, Đovani Aldobrandini, pisao je još krajem jula god. 1601. u Rim kako su mu se Hrvati tužili na cara da se ne brine o zaštiti njihova područja; znamo sa kakvim su ogorčenjem protestovali banovi i hrvatski staleži što im se ne upućuje ni najnužnije. Stoga su Mađari računali potsigurno i sa hrvatskim odzivom. Nu,
362
prevarili su se. Pored svih tih loših iskustava, Hrvati su ipak ostali verni Habzburzima. U borbi kod Kermenda, god. 1605., oni su odbili Bočkajevu vojsku, koja je bila krenula prema Hrvatskoj, i time presekli svaku dalju agitaciju sa te strane. Odmetanje Ugarske i nemogućnost da je nanovo pokore, godinama gotovo nikakvi uspesi prema Turcima, i opšta zamorenost i beda nateraše Austriju da sklopi 1. (11.) novembra god. 1606. mir sa Turcima, na ušću Žitve u Dunav. Teritorijalnih izmena nije bilo od značaja, niti su one pomerale dotadanji odnos snaga; pomicanje granica unapred, kao na primer u Hrvatskoj iza Čazme, Moslavine i Petrinje, bilo je relativno malo, ali ipak dovoljno da, makar i ograničeno, obeleži uzmicanje Turaka. Turci su kao svoju pozitivnu tačku na toj strani imali samo osvajanje važnoga Bihaća. Kada su naši ljudi iz Hercegovine i Stare Srbije videli da od austriske saradnje neće biti ništa, oni su se obratili španskome dvoru, i u Napulju koncentrisali sav svoj politički rad. Pregovaralo se mnogo, ali do prave akcije nije došlo. Srbi nisu hteli da se, kao god. 1597., izlažu bez vojničke pomoći zapadnjaka, a zapadnjaci su opet hteli da se sa tom pomoći pojave tek kad ustanak već izbije. Pregovore je vešto i sistematski ometala još i Mletačka Republika, kojoj nimalo ne beše u računu da Španija stekne čvršće veze ili posede u albanskom i zetskom primorju. S istom revnošću ometala je i sve pregovore između patrijarha Jovana, vojvode Grdana i ostalih prvaka sa avanturističkim savojskim vojvodom Karlom Emanuilom I, koji se i sam jedno vreme nosio mišlju da nešto preduzme na Balkanu, poglavito u vezi sa Špancima, jer on sam nije imao ni ljudi ni sredstava za to. Srbi su bili voljni da Karla proglase za ovoga kralja i da ga, po starom običaju, kad dođe, venčaju i krunom srpskom; i na zboru u Morači, 13. decembra god. 1608., držanom u prisustvu patrijarha Jovana, bi to čak i zaključeno. Kao uslov za izbor, sem vojničke pomoći i uspeha, bio je još i patrijarhov zahtev da se Karlo zakune na čuvanje pravoslavne vere. Sem toga naglašeno je da Srbi »u naše strane nikako neće ni jezuita, ni nikoga drugoga, koji bi puk hrišćanski obraćao na zakon rimski«. Ali, od svega toga ne bi ništa. Pred papsku kuriju izbila su mnogo krupnija pitanja; god. 1608. osnovana je protestantska unija; zbog verskog pitanja Austrija je stojala pred građanskim ratom; Francuska se pripremala za krupne obračune sa Španijom. Balkansko pitanje izgledalo je sporedno i moglo se do bolje prilike mirno ostaviti po strani. Naši ljudi, i pored tolikogodišnjeg pregovaranja u znaku samih obećavanja, ipak još nisu gubili nade; ulazili su u veze često sa ljudima sumnjiva morala i zlih motiva; kucali na sva vrata i bili gotovi da kad god se da prvi znak zagaze u krv. Mali lokalni ustanci izbijaju u našim krajevima i iza Grdanova neuspeha, samo na glas da dolazi kakva strana vojska. Najozbiljniji od njih beše onaj ustanak iz god. 1609., koji je iz Albanije zahvatio Kuče, Pipere i Bjelopavliće, ali koji je, pod pritiskom Turaka, ipak brzo malaksao. Posle toga ljudi postaju oprezniji i polako se povlače, naročito iza smrti vojvode Grdana († oko god. 1612.) i sumnjivog završetka patrijarha Jovana u Carigradu († god. 1614.). IX. NOVE SEOBE I TEGOBE USKOKA. 1. Nove seobe u Hrvatsku i Slavoniju. — 2. Odnosi između doseljenika i starosedelaca. — 3. Raseljavanje Senja posle Madridskog mira. Za ovih teških vremena, kada je sa turske strane počela nova politika prema Srbima, koja je u spaljivanju tela sv. Save dala svoje najvidnije obeležje, i kada su Srbi,
363
nešto pod zapadnjačkim sugestijama a nešto po svojim slobodoljubivim instinktima, počeli u širim razmerama da rade na svom oslobođenju, čime su izazvali nova gonjenja Turaka, počelo je i preseljavanje Srba iz Turske u susedne zemlje da uzima više maha. »Doseljavanje Srba u austriski deo Slavonije (kaže A. Ivić) bilo je najintenzivnije od god. 1595. do god. 1600., a doseljavanje u Hrvatsku od god. 1600. do god. 1611.« »Zauzeće Bišća i petnaestogodišnji rat od velike su znamenitosti kako za povijest slovjenskih naroda, koji žive po zapadnoj polovici Balkanskoga Poluostrva, tako i za povijest južnih zemalja svete ugarske krune. Povodom i za vrijeme te borbe počinje, naime, ono naseljavanje bosanskih i srpskih vojnika koji su dijelom sasvim preobrazili, dijelom promijenili etnografsku sliku onoga južnoga kraja.« Tako piše A. Karolji. Tada počinje naseljavanje Srba u Gomirju, Vrbovskom, Jezeranama, Brlogu, Moravicama, Gusiću i njihovoj okolini. Velik broj odlazi i u Kranjsku. Podrobne vesti o tome dao je vredni Manojlo Grbić u svom opsežnom opisu Karlovačkog vladičanstva. Mitropolit slavonski Vasilije prebegao je god. 1595., odmah po osvojenju Petrinje, iz Orahovice u Križevce, na hrvatsku stranu, i pripremio mnogo za seobu Srba u taj belovarski, ivanićski i križevački kraj. Dotle, neki hrvatski i nemački zapovednici nisu imali mnogo vere u »Vlasima« ili »Rašanima« i »Racima« (koji su, naravno, bili Srbi), jer su se često nalazili u turskoj službi i u saradnji sa Turcima. Posle njihova učešća u ovim ustancima i veza s austriskim dvorom, to mišljenje okrenulo se u srpsku korist. Sada baš najviše rade pogranični đenerali da ih nasele i zadrže na Krajini, po »kordunu«, i u njezinoj neposrednoj zaleđini. Njihov broj stoga osetno raste i pored svih sukoba sa hrvatskim velikašima, koji hoće da ih naprave svojim kmetima. »Đeneral Trautmansdorf tvrdi, god. 1613., da bi (Srbi) mogli, u slučaju pobune, nastupiti sa većom moću nego cela Slavonija; i dvorski ratni savet piše nekoliko godina docnije o brojnoj premoći Vlaha.« (J. Mal). Jovan Erdeljanović nalazi da su se i Bunjevci, raniji stanovnici kliškog sandžaka, i to iz zapadne Bosne i Hercegovine, iselili iz svoje stare postojbine, negde između god. 1603. i god. 1622., u područje preko Dunava, ponajviše u Bačku, i opet pod Turke, a samo manji deo da se nastanio u hrvatskom Primorju. Između uskoka i novih doseljenika sa jedne i hrvatskih velikaša sa druge strane nastala je duga načelna borba, koja, kako je to već i ranije naglašeno, nije imala nimalo nacionalan, nego više državopravni i klasni karakter. Hrvatski plemići tražili su da doseljenici budu podložnici onih njihovih drugova na čijem se, ponekad davno zapuštenom, zemljištu smeste. Srbi su, međutim, prelazili iz Turske često mamljeni obećanjima da će biti slobodni od ovih danaka i plemićskih kuluka i da će vršiti samo vojnu dužnost, pa su tražili da se to i obistini. Nemački đenerali, ceneći visoko vojničku vrednost uskoka, pomagali su te njihove težnje; oni su sistematski išli za tim da na krajini od tih uskočkih naselja i vojničkih posada stvore jednu zonu kao neki poseban teritorij, gde bi se slušala samo njihova vojnička zapoved. Hrvatski staleži, sa banom zajedno, koji su u tom videli krnjenje svog poseda i svojih prava, a i inače bili odavno nezadovoljni sa nemačkim krajiškim zapovednicima, ustajali su energično i protiv njih i protiv doseljenika. Posle, god. 1605. hrvatski je sabor zbog protestanata doneo odluku da u Hrvatskoj može postojati samo jedna i to katolička vera. Kako su doseljenici bili većinom pravoslavni, to se sukob razvio i u tom pitanju. Iz njega se pokušao napi izlaz putem unije. God. 1609. za episkopa slavonskih Srba izabran je Simeon Vretanja, koji god. 1611. u Rimu priznade papu za glavu svoje crkve i dobi od njega dozvolu da obnovi razrušeni katolički manastir Marču i u nj namesti svoje episkopsko sedište. Ali, to rešenje
364
bilo je samo privremeno, jer se Srbi nisu mirili s unijom, i najvećim delom su joj čitava života pravili veliku opoziciju. Sukobi su se iz godine u godinu zaoštravali. Prema izveštajima svojih đenerala, nadvojvoda Ferdinand je istrajno branio srpsko gledište, polazeći prvenstveno sa stanovišta da u njima dobija pojačanje graničnoga stanovništva i relativno najjevtiniju vojsku. Srbi su oživeli opustošena i napuštena mesta, iskrčili ih, obradili, i brane ih hrabro, — zašto da se to ne uzme u obzir? Usvajajući to obrazloženje, dvor je pristao da se Srbima, 25. septembra god. 1630., odobri poseban statut, koji je određivao njihovu unutarnju organizaciju. Taj statut je osnovna privilegija srpskoga naroda u tim krajevima, kojom je priznat njegov poseban položaj i dana mu mogućnost da se razvija u izvesnoj meri po svojim potrebama i shvatanjima. Srbi su sami sebi birali lokalne knezove i suce. Ali, za to je za njih uvedena obavezna vojna služba za sve muškarce sa navršenom osamnaestom godinom i u svako vreme potpuna ratna pripravnost. To izdvajanje Srba i krajeva njima naseljenih ispod jurisdikcije hrvatskih staleža došlo je posle duge borbe od trideset godina i protiv volje hrvatskoga sabora, koji je više puta, pomagan od sabora mađarskoga, ulagao proteste i tražio svoju vlast nad celim svojim teritorijem. Teoriski, staleži su svakako bili u pravu (veliki požunski sud Osmorice doneo je god. 1628. pravnu osudu celog spora u njihovu korist); ali, pretegli su vojnički interesi. Ovo donošenje odluka sa carskoga dvora protiv hrvatskih staleža, protiv sudskih odluka i čak protiv izričnih ranijih carskih obećanja, ogorčavalo je mnogo Hrvate. U svome starinskom i prilično rogobatnom načinu izražavanja dao je Tade Smičiklas u svojoj Povijesti hrvatskoj pun i jasan izraz tome ogorčenju koje je saosećao i on sam: »Ostanci zemlje naše budu tim od samoga našega kralja na dvie pole razsječeni, i učinjen je početak stoljetnim smutnjam, gdje narod jedan pod jednim kraljem u svojoj vlastitoj zemlji mora se boriti za jedinstvo zemlje. Ovo kaljanje zemlje naše po samom kralju na korist njegovih nasljednih provincija i od njega obljubljenih svakojakih tuđih generala zadavalo je velike udarce i državnomu pravu hrvatskomu.« U toj borbi protiv uticaja đeneralskoga i nemačkoga Beča Hrvati su počeli tražiti podrške kod mađarskih staleža, koji su isto tako ljubomorno čuvali svoje stare povlastice i svoju unutarnju slobodu i imali razumevanja za hrvatsko stanovište. Tako se dogodilo da su se, braneći svaki svoje stanovište — Hrvati svoje posede i stare pravice, a Srbi bežeći od tog da postanu tuđi kmetovi i da izgube svoju veru — dva bratska naroda našla u dva protivnička tabora. Srbi su se držali po potrebi uz nemačke đenerale i uz dvor, a Hrvati se počeli pribijati uz Mađare. Ta politička protivnost postala je kvasac za mnoge docnije nesporazume između Srba i Hrvata na hrvatskome području, koje su vešto, kao i u ovom slučaju, iskorišćavali Nemci i Mađari za svoje interese. * Uskočko pitanje izbilo je ponovo u opasnoj meri, ali sad u drugom pravcu nego pre, i na određenom mestu. Ugovor o miru na ušću Žitve zabranjivao je ono krvavo krajiško četovanje na granici o kojem smo govorili više puta, i koje je, u izvesnim krajevima, postalo glavno zanimanje stanovništva i na turskoj i na hrišćanskoj strani. Od te zabrane su jedno vreme naročito stradali Senjani, koji su, istina, bili po izbor junaci, ali koji su, živeći bez plena a često i bez uredne plate, dolazili u nezavidan položaj da izgledaju kao odrpanci, kako ih opisuje narodna pesma: Ispali im kroz kape perčini,
365
Kroz opanke prsti ispanuli. Kad se nije smelo ići uvek u Turke (potpuno preseći ta četovanja bilo je nemoguće), onda se ponekad upadalo i na mletačko područje. Na Mlečane su Senjani, videli smo, bili odavno kivni. Sem toga, oni su bili manje odgovorni, ili se bar tako njima činilo — kad su i upade u tursko područje, da zametnu trag, mogli vršiti preko mletačkog zemljišta. Najzad, ponajbolji plen za uskoke pretstavljali su turski karavani, koji su iz Bosne kretali u mletačku splitsku luku, glavno izvozno mesto kliškoga sandžaka. Mlečani su, dakle, imali puno razloga da se tuže na njih i da traže ponovo njihovo raseljavanje. Austriski dvor hteo je, posle sklopljenoga mira, da bude ispravan prema susedima i pritegao je Senjane; ali, ipak je u mnogo prilika prema njima, kao prema dobrim vojnicima, imao i dosta obzira. Da ih jednom urazumi, Mletačka Republika reši da uskoke kažnjava sama, i to nemilosrdno. To izazva krvave sukobe i dovede, najzad, do takozvanoga uskočkoga rata, kojem uskočko pitanje nije bio glavni razlog, ali za koji je ono dalo povod i za svet najubedljiviju motivaciju. Mlečani su želeli, ukoliko im to mogne poći za rukom, da suzbijanjem uskoka sa Primorja i njihovim obezoružanjem ili dobijanjem Senja suzbiju ujedno i austrisku vlast u neposrednoj blizini Dalmacije, jer im je ona bila nezgodna iz više razloga. God. 1615., kad su Mlečani neku vrstu blokade Senja proširili na celo hrvatsko Primorje i počeli prava neprijateljstva, ušli su u borbu sa njima i ostali senjski susedi pod vođstvom Nikole Frankopana, bivšeg senjskog kapetana, a iduće godine uđe u rat i sama Austrija. Ali, ratno područje u tom austrisko-mletačkom ratu nije bilo više hrvatsko Primorje nego područje Gorice i Gradiške, što je najbolji dokaz da uskočko pitanje nije bilo glavni razlog za sukob, nego da su bili posredi i drugi interesi. U tome ratu učestvovali su kao najamnici u mletačkoj vojsci, sem Talijana, mnogi Francuzi, Švajcarci i Holanđani; za rat su se živo interesovali papa, Španija, Turska, a i druge zemlje. Stoga nije čudo što su uskoci postali predmet razgovora cele Evrope, obaveštavane uglavnom od njihovih protivnika. Posredovanjem papske kurije rat je naskoro obustavljen. Mirom, sklopljenim čak u Madridu, 16. septembra god. 1617., Austrija je, zauzeta drugim brigama, popustila Mlecima. Među drugim stvarima, i u uskočkome pitanju. U Senj dođe nemački garnizon, a uskoci biše odatle i iz Primorja nasilno preseljeni u unutrašnjost, ponajviše oko Otočca, Brinja, Brloga, Gomirja i u Žumberak. U vanredno lepoj narodnoj pesmi o Smrti Senjanina Ive (Vlatkovića), koji je bio savremenik ovih događaja, ostao je jasan trag ovoga rasula, kad je »Senje tama popanula«, jer je imalo »pusto ostanuti«, i kad se teško ranjeni Ivo sa sedamnaest rana vraća kući, da umre posle borbe »u zemlji Taliji«. Preseljavanje nije ipak izvedeno potpuno radikalno; nešto se uskoka zadržalo i tu i u okolini; ali, Senj je bio teško i vidno pogođen. X. SVESLOVENSKA MISAO. 1. Slovinstvo dalmatinskih i dubrovačkih književnika. — 2. Juraj Križanić. — 3. Pavle Vitezović. — 4. Andrija Kačić. — 5. Srpske veze sa Rusima. — 6. Patrijarh Pajsije. — 7. Veze srpskog sveštenstva sa papskom kurijom. Ovo mešanje Srba, Hrvata i Slovenaca, prouzrokovano potpunim poremećajem državnih granica, socijalnog stanja i plemenskog poseda i ovim silnim migracijama; ove
366
kombinacije sa verskom propagandom protestanata i katoličke reakcije; ovi politički planovi nape Klimenta VIII i njegovih saradnika, da se u savez protiv Turaka uvedu i Sloveni, severni i južni; i, najzad, zajednički hrišćanski interes da se Turci kao neprijatelji »krsta« odbace iz Evrope i vaspostave stare hrišćanske i slovenske države; sve to delovalo je da se kod naših ljudi počela više osećati i bolje sagledati solidarnost plemenska i rasna i potreba što šire zajedničke saradnje. U Srednjem veku skoro je svaki velikaš pojedinog plemena mislio da može živeti za svoj račun i da je sam sebi dovoljan; sada čitava plemena počinju uviđati da se sama jedva mogu održati i da im je preko potreban širi okvir, u kojem se mogu osećati koliko-toliko sigurniji i zaštićeniji. Među slovenskim plemenima odavno se znalo da ona pripadaju široj slovenskoj zajednici. Već stara ruska, takozvana Nestorova hronika zabeležila je predanje kako se od starih Slovena oko Dunava raziđoše pojedini rodovi, pa se prozvaše prema mestima na kojima su se smestili. I stara priča o trojici braće, kao rodonačelnicima triju velikih slovenskih naroda, o Čehu, Lehu i Mehu, potekla je iz saznanja da su ti Sloveni doista istoga roda. Ali, ta predanja, kao i pisanja starih čeških i drugih hroničara u istome duhu, ostala su bez većeg uticaja na političke koncepcije njihovih savremenika. Svest o slovenskoj zajednici kao o novom političkom činiocu razvila se tek u XVI i XVII veku, i to poglavito u našim stranama. Ona se pokazala prvo u praktičnom životu. Uskoci koji su iz Bosne, Hercegovine, Srbije i Dalmacije stizali u Slavoniju, Hrvatsku i među Slovence pokazali su na delu, živim primerom, jedinstvo jezika i plemena, i odmah, već u prvom naraštaju, izazvali odluke, kao što behu one protestantskih propovednika, da se izvesne akcije ne ograničavaju na uže plemenske krajeve, nego da obuhvataju odmah široka slovenska područja celog Balkana. Hercegovac Jovan Maleševac sporazumevao se i bez muke sarađivao sa Stepanom Istraninom ili Slovencem Trubarom. Sasvim je razumljivo onda što se baš u tome krugu, posle toga praktičnoga primera, javlja i teorisko razlaganje o zajednici slovenskoga jezika i slovenskoga naroda. Njega je razvijao kod nas kao prvi slovenački gramatičar protestant Adam Bohorič, u svome spisu Arcticae horulae (1584.), gde se između ostaloga slovensko ime izvodi od reči slava. U svojoj instrukciji Aleksandru Kumuloviću od 17. (27.) januara god. 1594. papa Kliment VIII govori kako treba, da bi zadobio Ruse za hrišćansku ligu, da ih potakne slavoljubivošću ( a mettere qualche stimolo di gloria), pričajući im da su dole, na jugu, potišteni narodi »istoga jezika moskovskoga ili malo različnoga«, i kako žele pomoć od svojih moćnih rođaka. Razvijanje slovenske solidarnosti bilo je, dakle, i katolicima jedan deo programa; samo je kod njih to rađeno, kako vidimo, sa jasnim političkim planom, koji je doista zasnovan na široko. Do punijeg istoriskog izraza došlo je to slovensko shvatanje u vanredno važnom delu mljetskoga benediktinskoga opata, Dubrovčanina Mavra Orbinija, Il regno degli Slavi (1601.), koje je pisano i na osnovu starih hronika i dokumenata i na osnovu delomično pomućenog narodnog predanja, ali koje ima širok pogled na stvari i dosta slovenskog rodoljublja, iako ponegde verski obojenog. To delo vršilo je moćan uticaj na istoriografiju i književnost ne samo Dubrovnika nego i ostalih naših mesta; god. 1722. prevedeno je u izvodu na ruski, i u tom prevodu bilo čitano i iskorišćavano i u našim stranama (sravni, na primer, tragove tog uticaja u Tronoškom letopisu). Dalmatinska i dubrovačka književnost XVII veka puna je, posle toga, slovenskoga patriotizma. Najstariji pretstavnik »slovinstva« među dalmatinskim pesnicima, čak malo pre protestantskoga pokreta kod nas, bio je Zadranin Petar Zoranić. U njegovim Planinama
367
(napisanim mnogo ranije, a štampanim god. 1569.) nalazi se velika priča o postanku Zadra, za koji se kaže da je podignut za dar Neptunovu sinu Slovanu. S istoka na zapad i opet u poprič svud zvuči i dosad slovinske vrsti rič. Glavno delo drugoga Zadranina, Jurja Barakovića, nosi naziv Vila Slovinka (1614.); i Bračanin Ivan Ivanišević u svojoj Kiti cvitja razlikoga (1642.) kazuje kako su »Slovinkinje slavne vile« za nj gojile »slavno voće«; Vladislav Menčetić peva svoju Trublju slovinsku (1665.), posvećenu Petru Zrinjskome; Jaketa Palmotić u svome Dubrovniku ponovljenome (nedovršeno delo, pisac umro god. 1680.), koji nosi tragove Gundulićeva Osmana, peva u istome duhu: Naš Dubrovnik digaše se nad slovinske sve države. U svima tim pesmama ima manje-više političkih aluzija, koje ne mogu da se primete uvek u pojavama tih raznih vila Slovinkinja. Ljudi su iz mnogo razloga morali biti uzdržljivi, naročito u opreznom vazalskom Dubrovniku i u mletačkoj Dalmaciji, i stoga su često puta pribegavali alegoriji. Ponekada se imalo čitati diplomatski, između redova. Ali, nije, ipak, nimalo teško uhvatiti smisao pojedinih aluzija i poruka i kad nisu sasvim onako otvorene kao ova Tomka Mrnavića iz god. 1626.: Hrvati, Bošnjaci, Bugari, Srbljani — Neskladom nejaci sužnji su vezani. Gundulić je očevidno pevao svoga Osmana, kojeg vlada Republike nije smela dati štampati, što je hteo da proslavi slovenskoga poljskoga kraljevića Vladislava i poljsku pobedu nad Turcima kod Hoćima, god. 1621. Kada pesnik u svome slovenskome i hrišćanskome oduševljenju kliče: Svjetlo Sunce, sini, sini u vedrinah od istoka! Tjeraj Mjesec k noćnoj tmini dan da svane s tvoga oka! tu, doista, nije niko u nedoumici o tome šta pesnik hoće da kaže. Neobična je pojava u XVII veku hrvatski panslavist Juraj Križanić (1618.— 1683.). On se vaspitavao na više strana, u domovini, Gracu i Italiji, za katoličkog sveštenika, i rano je, već god. 1641., došao na misao da u interesu crkve ide u Rusiju, i tamo, šireći prosvetu, pripremi narod za približavanje Rimu, i to delujući ne neposredno u samome narodu nego odozgo, preko dvora. On će u Rusiji, mislio je, postepeno, pripremati ljude i za jedan veliki pohod protiv Turaka, kojem će se pridružiti Bugari, Srbi, Bosanci, Vlasi i Bogdanci »iz ljubavi za jednoga vladara njihova zajedničkoga jezika i naroda«. Križanić je bio čovek izvesne darovitosti, ali suviše bremen od ideja, koje su se preplitale u njegovoj glavi i često gušile jedna drugu. Nije imao nimalo
368
podobnosti da istraje na jednome poslu do kraja; menjao je misli, čak i pismeno napisane, gotovo kao rublje na sebi; nestalan i ambiciozan, menjao je i mesta svoje akcije i ni na jednom nije ništa stvorio od veće pozitivne vrednosti. Spremao se i obećavao svojim starijima da će svoje misionarske sposobnosti pokazati među pravoslavnim saplemenicima u Hrvatskoj; ali, tu ozbiljno nije ni pristupio poslu. Upućen u Smolensk, da tu izbliže pozna ruske prilike pre nego što bi prešao u samu Rusiju, on se brzo razočarava, napušta određeno mesto, luta po Poljskoj, ide u Carigrad i odatle se vraća u Rim. Kao novu ideju iznosi on sad predlog da se napiše jedno delo za preobraćanje šizmatika, koje bi bilo upućeno ne samo Rusima nego i balkanskim hrišćanima, pripadnicima ohridske i pećske crkve. U Rimu je tada Križanić ostao duže vremena, uvek nešto nezadovoljan, uvek, kao i inače na drugim stranama, u sukobu sa ljudima i svojim saradnicima, uvek pun planova. U njegovoj glavi stalno se meša moguće sa nemogućim, tačno sa neistinitim, zamišljeno sa ostvarenim. Više je nego sigurno da takvi ljudi nisu za delikatne misije i za sistematski rad na kojem se kaplje mesecima i godinama. To se, uostalom, brzo i pokazalo. On je najzad, kao zreo čovek, god. 1659. stigao u Rusiju, na svoju davno željenu metu. U Rusiji, on je najpre promenio svoje ime; mesto Križanić prozvao se Biliš i pretstavljao se kao Srbin, verovatno stoga što je ovo ime bilo poznatije od hrvatskoga, i što se u Rusiji za Srbe znalo da su pravoslavni. U Rusiji je tražio ništa manje nego da ga dvor uzme za službenog istoriografa i bibliotekara carske biblioteke, da spremi novo izdanje Svetoga pisma, da napiše gramatiku i rečnik slovenskoga jezika, sve to u času kada ga tamo nije niko ni poznavao i kada dotle nije uradio ništa što bi opravdavalo da mu se poveravaju slični poslovi. Ipak, dobroćudni Rusi dali su mu da izradi gramatiku sa rečnikom i da njima pokaže svoje znanje. Ali, ni tu nije išlo kako treba. Nekim svojim delom ili govorom Križanić se veoma zamerio, postao podozriv i stoga je god. 1661. bio proteran u Sibir, u Tobolsk. Tamo je ostao do god. 1676., a vreme je provodio pišući spise razne vrste i misleći da je pronašao čak i neki perpetuum mobile. U svome glavnome delu, u Politici, Križanić razvija, između ostaloga, i ideju o misiji Rusije među južnim Slovenima. »Ti care (obraćao se u tom spisu neposredno caru, u nadi da će on do njega doći) sada jesi jedini od Boga dani da i Zadunajcima i Ljasima i Česima pomogneš, da stanu spoznavati svoje potlačeno i postidno stanje, da se pobrinu za prosvjetu naroda i skinu s vrata njemački jaram ... Zadunajski Sloveni (Bugari, Srbi i Hrvati) već su davno izgubili ne samo svoje kraljevstvo, već i svu snagu i jezik i sav razum, tako da više i ne razumiju što je čast ili dostojanstvo, i ne pomišljaju više o tom, zato i ne mogu sami sebi pomoći, trebala bi im vanjska sila, da se i opet uspostave na noge i uđu u broj naroda. Ako jim, ti care, i ne pomogneš u toj današnjoj njihovoj stisci i nevolji, ma i ne uspostavio onih kraljevstava u prijašnje stanje i ne uredio stvari, mogao bi jim bar pomoći da se ispravi jezik u njihovim knjigama i da se dobrim i valjanim knjigama onim ljudma otvore oči, da stanu saznavati svoju čast i pomišljati o svojem uspostavljanju«. (Prevod V. Jagića). Te spasonosne knjige imale bi očevidno biti njegova dela, čiju bi sugestivnost mogli dovoljno oceniti po gornjim rečima, a piščevo nedovoljno znanje za velika pitanja kojih se laćao možemo suditi po njegovoj gramatici. Mi držimo da je značaj Križanićev u opštoj oceni suviše precenjivan (još nedavno tvrdio je za nj sam Jagić da on »spada u broj onih odabranika u istoriji kojima za života nije prijala sreća, jer su se prerano rodili«); u našim zemljama njegova dela i njegove ideje nisu vršile apsolutno nikakva uticaja.
369
Mnogo je više delovao njegov mlađi zemljak, potomak iz porodice jednog nemačkog najamnika iz Alzasa, Senjanin, Pavle Riter Vitezović (1652.—1713.). U mladosti se Riter bavio pisanjem pesama, a ozbiljnom istoriskom i naučnom radu naučilo ga je opštenje sa znamenitim kranjskim istoričarem J. V. Valvazorom, piscem dela Die Ehre des Hezogshtums Krain (1689.), na kojem je i on sarađivao. Bio je vredan čovek i svršio je silu poslova, političkih, književnih i naučnih. Za svoje glavno delo De aris et focis Illyriorum, što bi značilo o domovini (žrtvenicima) i životu (ognjištima) Ilira, on je god. 1696. napisao proglas upućen svima stanovnicima Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije i Raše »slavnog slavenskog ili ilirskog naroda«, moleći ih da mu pošlju rodoslovlje svojih porodica sa njihovim grbovima. U svojoj Kronici (1696.) on je dao čitav jedan pogovor sa tumačenjem imena i prostranstva slovenskoga naroda (Slovin i Slovencev) smatrajući za potrebno da naročito naglasi kako se Sloveni ne nalaze samo na području između Drave, Save i Dunava, nego da je njihova istoriska oblast od izvora Dunava do Crnoga Mora i od Jadranskog Mora »tja do severnih, pustih, ledenih i nenastanjenih strana«. »Tako na daleko slavni naš ilirski aliti slovinski jezik slove i razprostira se«. On Slovene nalazi i po maloj Aziji; »pače i u dvoru turskog zapovjednika s jezikom našim za turskim najveć se služe«. U jednom svom spisu političko-geografskog karaktera, kad je Hrvatskoj trebalo dati što šire granice u vezi sa pregovorima za mir u Karlovcima god. 1699., on je u Hrvatsku računao celo naše narodno područje od Primorja do Labina, zatim od Istre i Kranjske sve do Raške sa Srbijom zajedno. »Ako je dakle (veli tačno V. Klajić) Riter sve Ilire, poslije Slovence, sada proglasio Hrvatima, činio je to iz uvjerenja da od Kranjske i južne Štajerske do Srbije i Raše živi jedan narod, koji je on kao rođeni Hrvat i Senjanin zvao hrvatskim«. Tu je misao Riter još više razvio u pretežno političkom delu Oživela Hrvatska (1700.). Njegova Stematographia (1701.), s izmišljenim i pravim grbovima od 56 oblasti, preuzetim delimično iz Orbinija, obuhvata i naše i tuđe zemlje. Ona se sviđala i našla 1741. god. svoga prijemnika i među Srbima u licu Hristofora Žefarovića iz Dojrana. Oduševljen ruskim pobedama nad Švedima, Riter je spevao i dvadeset anagrama Petru Velikome, nazvavši ih Geniticon ili Rodosudie. Riter se mnogo bavio, sem hrvatskom istorijom iz čije je oblasti napisao više dela, još i srpskom prošlošću. Neizdato mu je ostalo, do pred smrt rađeno delo, Serbia Illustrata. Riter je imao dosta veza i sa uglednijim srpskim doseljenicima, kao sa episkopima Isaijom Đakovićem i Sofronijem Podgoričaninom, i bio je spreman da im stavi na raspoloženje svoje političke i naučne usluge. Za popularizaciju sveslovenskog osećanja i slovenstva uopšte najviše je ipak od svih Jugoslovena učinio makarski fratar, Andrija Kačić Miošić (1704.—1760.), sa svojim Razgovorom ugodnim naroda slovinskoga (1756., drugo izdanje 1759.). On je, još uvek tvrdo verujući u autentičnost lažnog slovenskog testamenta Aleksandra Maćedonskoga, pretstavljao ovog starog balkanskog vladara kao rodonačelnika pravih slovinskih vitezova, podvlačeći mu značaj mnogo više nego što je to činio Gundulić, koji ga je isto tako, po istom shvatanju, smatrao kao »Srbljanina«. Idući za Riterom, Kačić je opevao slovenske zemlje, koje hvataju »od mora latinskoga« do »Baltika ledenoga« kao »iliričku« ili »slovinsku« državu. Ilirci su jedna grana Slovena, naglašava on, prozvana tako po njihovu kralju Iliriku; sve ilirsko u isti mah je i slovinsko. U njegovom Razgovoru sa ljubavlju opevana je sva naša istorija, od onih tamnih likova Dukljanske hronike pa do kraja XVII veka; i to i Srbi, i Hrvati, i Bugari. »Gospodo slovinska, vitezovi nepridobiveni, plemići od starine, kruno i diko našega slavnoga naroda!« tako je,
370
veli on, oslovio knez Lazar svoje junake na Kosovu. »Evo moj štioče (kaže on na drugom mestu) kud se okrenu slava bulgarska i ostalih kralja slovinskih; nesklad i nemir među braćom bi kuće Otmanovića uzvišenje, a slavnih kralja skončanje«. Tu je, u isti mah, i »naravoučenje« cele njegove istorije i izraz težnja koje on propoveda. I kod Srba se od XVI veka pokazuje interes za druge Slovene, ali ipak ne tako širok. Pregovori sa raznim izaslanicima papa i drugih dvorova dovode naše ljude u bliži dodir s izvesnim licima iz Dalmacije, kojima su najčešće bili poveravani ti diplomatski poslovi. Ti su ljudi, sigurno, i njima dolazili s onim istim idejama sa kojima se opat Kumulović kretao u Rusiju. Dubrovački susedi govorili su i njima svakako o svome slovinstvu, mada o svemu tom nema mnogo pismena traga. Srpske veze ovoga vremena najživlje su sa jednovernim Rusima, koji im mogu pomoći u nevolji ako ničim drugim a ono materijalnim prilozima za crkve i manastire. Veza između Srba i Rusa bilo je odavno, iz najstarijih vremena; na Nemanjin dvor dolazili su već ruski kaluđeri iz Svete Gore da mole milostinju; njihov manastir Sv. Pantelejmona na Atosu dobijao je pomoć od mnogih srpskih vladara, od Nemanje pa do Đurđa Brankovića. Prilozi kralja Dragutina dopirali su češće puta čak u »rusku zemlju«. Čitav niz naših učenih kaluđera odlazio je u XIV i XV veku iz Srbije u Rusiju i tamo ostavio mnogo traga u javnoj i književnoj delatnosti (Kiprijan, Grigorije Camblak, Pahomije Logofet i dr.). Sada se obrnulo kolo sudbine, i Srbi su tražili pomoć od Rusa. Prvi naši monasi koji su išli u Rusiju po milostinju pominju se na početku XVI veka, a pripadali su beogradskome Uspenskome manastiru; posle toga niže se velik broj kaluđera iz naših manastira sa raznih strana: iz Hilandara (od 1555.), pećske Patrijaršije (od 1585.), Papraće, Mileševa, Teone, Hopova, Krušedola, Lepavine, Marče, i dr. U Rusiju odlazi i velik broj naših episkopa, kao Antonije vršački (1622.), Simeon skopski (1641.), Arsenije trebinjski (1654.), Mihailo kratovski (1651.), koji beše dobegao u Rusiju posle svoga sukoba sa srpskim patrijarhom Gavrilom, pa i sam patrijarh Gavrilo (1654.), koji se sklonio u Rusiju »od nasilja nevernika«, i drugi. Od naših manastira, posle Hilandara, najviše je revnosti u vezama sa Rusima pokazivala Papraća. Njeni kaluđeri odlazili su već god. 1561. i u Poljsku, možda na prolazu za pravu Rusiju, a možda i da kupe priloge među pravoslavnim podanicima Poljske. Sa Rusijom je inače održavala gotovo stalne veze od vremena cara Ivana Groznoga, dobijajući otud novaca i knjiga. U našem narodu stvarao se tako kult Rusije, jednokrvne i jednoverne, kao velike hrišćanske carevine; ali, u tome kultu bilo je više pravoslavskoga nego nacionalno-plemenskoga oduševljenja, mada ni toga nije nedostajalo. Da su srpski kaluđeri među Rusima uživali dosta ugleda vidi se najbolje, sem po čvstim prilozima svake vrste, još naročito po činjenici što je vlaški vojvoda Matej zvao baš srpskoga patrijarha Gavrila da ga izmiri sa zaporoškim Kozacima i njihovim hetmanom Bogdanom Hmeljnickim. Ugledu srpske crkve u XVII veku doprineo je najviše mudri patrijarh Pajsije, koji je najduže u našoj istoriji sedeo na patrijaršiskom prestolu, od god. 1614. do god. 1647. Videći sudbinu i neuspeh cele akcije patrijarha Jovana, on je napustio politiku avantura i sav se posvetio svojoj crkvi. Za njegova vremena mnoge zapustele crkve propojaše; naročito se Pajsije starao o tome da što više crkava bude živopisano i da budu sa lepim izgledom, kako bi ostavljale što dublji utisak na narod. Od početka XVII veka, a za vreme njegova patrijarhovanja, živopisano je u našim zemljama (koliko znamo po zapisima) najmanje 27 crkava i manastira, što znači nesumnjiv napredak. On se brine i za knjige, nabavlja ih, daje ih prepisivati, popravlja ih, otkupljuje od Turaka, i piše ih i sam.
371
On je kanonizirao cara Uroša i sam mu napisao žitije, sastavljeno nešto iz starih rodoslova, nešto po Camblakovu žitiju Dečanskoga i nekim drugim opisima, a većim delom po predanju. Vezama njegova vremena i njegovim ličnim da se donekle tumačiti činjenica što on u Dušanova osvajanja računa ne samo Dubrovnik, nego čak i Čpanju (t. j. Španiju) i Mletke. Od Pajsija potiče i jedna služba Stevanu Prvovenčanome. Pajsije je, više nego ijedan naš patrijarh, obilazio gotovo sve zemlje gde je bilo njegove pastve, da lično vidi tačno stanje crkve i digne poslednjim događajima utučene duhove. I za Pajsijeva vremena bilo je još izvesnih veza sa katolicima. Rad započet na stvaranju jedne zajedničke lige hrišćana protiv Turaka, mada je bio malaksao, ipak se nastavljao, istina u ograničenom obimu, sa malo ljudi i bez mnogo prvašnje vere. Pajsije, kao dobar hrišćanin, nije hteo da sasvim preseca taj rad; ali, kao oprezan i mudar vođ nije hteo ni da se suviše izlaže, ni da uopšte ulazi u akcije sumnjiva ishoda. U jednom zapisu manastira Gračanice iz god. 1620. pominje se neki sabor koji te godine bi »sabran«; iz iste godine postoji i jedan inače prilično sumnjiv akt u vatikanskome arhivu o zaključcima stvorenim na jednom saboru (alla semblea) u Srbiji 11. novembra god. 1620. Na tome saboru raspravljalo se o mogućnosti ustanka protiv Turaka. Patrijarh Pajsije nije potpisan na saborskom aktu o tim većanjima, ali se sa njegovom saradnjom ipak računalo. Pajsije se uopšte ne javlja u prvom redu ni tada ni docnije, mada su se njegovim imenom služili razni avanturisti toga vremena, koji su od pripremanja tobožnje revolucije na Balkanu bili jedno vreme napravili bar materijalno ne baš nezahvalno zanimanje. Sa katolicima su njegovi odnosi bili inače nejednaki. On je lično u pitanju pravoslavlja bio čvrst, a prema katolicima u Turskoj nastavljao je agresivnu politiku svojih prethodnika. Bosanski franjevci i njihovi vernici morali su i za njegova vremena, istina ne posle god. 1629., nekoliko puta da traže zaštite od turskih vlasti protiv neopravdanih zahteva pravoslavnih arhijereja da katolici plaćaju i njima takse za razne crkvene obrede i uopšte verske dažbine. Da je celo preduzeće na kojem je sarađivao patrijarh Jovan imalo drukčiji završetak, veze između Rima i pećske Patrijaršije mogle su dobiti više srdačnosti; ovako, one su tada, a i posle toga, sa političkim neuspehom povlačile i sve druge. Kod srpskih arhijereja toga vremena bilo je inače prilično dobre volje da se sa rimskom crkvom, radi oslobođenja od Turaka, nađe neki sporazum. Akcija u tome pravcu od kraja XVI veka donela je svoje plodove. Crkvena unija smatrala se kao sastavni deo hrišćanske lige i rešavati jedno pitanje bez drugog izgledalo je teško ili čak nemoguće. Crnogorski episkop Mardarije ušao je iza patrijarha Jovana među prvima u te pregovore. Iz jednog njegovog pisma od 2. oktobra god. 1640. znamo da je slao svoje poklisare u Rim »za dati dužni posluh svetoj skupštini opšte crkve rimske, materi svega hrišćanstva«, da su oni u Rimu bili »prigrljeni« i da su po povratku, na opštem zboru crnogorskom, dali obaveštenja o svojoj misiji. Papa je stavio u dužnost Mardariju da gleda pridobiti i patrijarha Pajoija za sličnu izjavu. Ovaj je obećao da će to učiniti ili sam ili preko svog arhiđakona, da bi ugodio papi, kome veli: »Ti si naše sunce, naš otac i mati, da nas prihvatiš kako svoje ovčice preporučene od Spasa Hrista«. Papa je, verovatno preko Mardarija, poslao Pajsiju jednu arhijerejsku mitru i svoje pismo, ali nije uspeo da ga tim pridobije. Stari patrijarh je i pismo i mitru zatvorio duboko u svoje sanduke i ustručavao se da ma šta započne u tome pitanju. Tek posle njegove smrti doznalo se za celu stvar, kad su otvarane njegove ostave. Nu, zato je na saboru u Morači, god. 1648., kad je za patrijarha bio izabran Gavrilo Rajić, donesena odluka da se sa Rimom doista počnu pregovori o uniji crkava.
372
Osnova za pregovore imala je biti ista ona koja i u pregovorima za uniju sa pretstavnicima Male i Bele Rusije. O njima ih je obavestio ruski knez Jovan Vasiljević Šujski, koji je, izbavljen iz turskoga ropstva, došao u Srbiju i na morački sabor, a odatle otišao u Rim. Pregovore je sa Srbima u Peći nastavio od god. 1651., objašnjavajući im pobliže odnose maloruske i beloruske crkve prema papskoj kuriji, rutenski monah Pavlin Demski, pitomac nedavno osnovane Kongregacije za širenje vere. On beše upućen u naše strane još u junu god. 1648. Bio je određen i za glavnoga učitelja škola, koje su se imale otvarati u srpskim zemljama za poučavanje mladeži u veri i opštem obrazovanju. Prvu takvu školu, sa brojem đaka do stotine, pravoslavnih i katolika, otvorio je Pavlin u Kotoru. On nije bio i jedini Ruten koji je među Srbima delovao za uniju. Među uskoke, hrvatske i slavonske Srbe, bio je upućivan više puta i docniji holmski biskup, unijat Metodije Terlecki, koji je tamo vršio preglede, poučavao i pregovarao u nekoliko navrata, od god. 1628. do god. 1644., i čiji rad, isto tako, nije ostao bez uticaja. Naslednik Mardarijev na Cetinju, njegov bivši arhiđakon i poverenik, nastavio je delo svoga prethodnika, ali kod njega su imali, čini se, izvesnu ulogu i materijalni razlozi. Protiv tih unijatskih namera javila se u nižem kliru i narodu velika opozicija. Upada u oči da se svi pregovori o tome vode samo u Zeti, Hercegovini i nešto u Peći, a da u njima ne učestvuju crkvena lica iz Bosne i severne Srbije; to znači da je za pokret zainteresovan u većoj meri samo jedan kraj, blizak poverenicima papske kurije iz Dubrovnika, Kotora i Bara. To je kraj gde je katolika bilo manje nego pravoslavnih, i gde nije bilo velika antagonizma, jer su i jedni i drugi bili raja, koja strada i trpi i koju nevolje približuju. U Hrvatskoj, gde su zagrebački biskupi tražili od srpskih doseljenika da im plaćaju dažbine, ili u Bosni, gde su vladike tražile od katolika da im daju crkvene poreze, te intimnije saradnje nije bilo niti je do nje za duži niz godina uopšte moglo doći. Međutim, i u Zeti i u Hercegovini pokret je nailazio na teškoće. Budimljanskoga episkopa Pajsija, koga patrijarh Gavrilo beše odredio kao svoga izaslanika papi, odao je Turcima god. 1651. njegov pridvorni kaluđer samo da bi sprečio taj korak. Episkopa Pajsija Turci su potom umorili svirepom smrću. Novi sabor u Morači, skupljen god. 1654., pod pretsedništvom ariljskoga mitropolita Jevtimija, tužio se naročito na turske zulume i pritisak zbog ovih veza. Patrijarh Gavrilo, bojeći se verovatno sudbine Pajsijeve, napustio je već krajem god. 1653. Srbiju i otišao u Rusiju. Povod su mu za odlazak dali pozivi vlaškoga gospodara da ga smiri sa susedima, i sultanova naredba da ide i to učini. U Rusiji, međutim, on je kazivao da je pobegao tamo zbog Turaka. Jedan izveštaj Pavlina Demskoga govori izrično kako je strah uhvatio i patrijarha i »sve Srbe« posle Pajsijeve pogibije. Možda je strah od Turaka naterao na uklanjanje iz zemlje i hercegovačkoga mitropolita Arsenija, iste te godine. Saborski akt iz Morače jasno kaže kako Turci govore da naši ljudi idu zapadnim kraljevima i ištu pomoći protiv njih, pa ih stoga gone. Zbog toga, u nevolji, oni sad traže pomoć od pape; »podaj ruku pomoći crkvi i zemlji našoj«. Ta pomoć bi se između ostaloga imala sastojati u tome: da se pošlje »apostolski namesnik« (pored patrijarha), učitelji i jedna štamparija, »da nas napoite žedne učenjem svetim knjigama, kao što činite i Maloj Rusiji«. Mada su, dakle, načelno pristajali da priznadu papu, naši episkopi na moračkome saboru ipak su imali i izvesnih teoloških skrupula i uputili su jedno sinodalno pismo u Rim, tražeći da se i ta pitanja pravog verskog odnosa između njih raščiste nekim sporazumom. Arhiđakon trogirski Franjo Leonardi, koji je dugo radio među Srbima, izveštavao je Rim kako pokret nailazi na teškoće među sveštenstvom i taj sinodalni akt je svakako plod rada te opozicije. U
373
Rim ga je nosio morački iguman Maksim. Srpska crkva imala je tada, sem patrijarha: 12 arhiepiskopa, 41 episkopa, 300 igumana, i oko 14.000 kaluđera i sveštenika, broj koji je, po našem nahođenju, preteran i nikad uopšte dostignut u našoj crkvi. Turci su, doznavši za te veze i pregovore, upotrebili najoštrije mere da ih preseku. Episkop Pajsije nije bio jedina žrtva. Crnogorski episkop Visarion bi proteran iz eparhije; u svome pismu u Rim on kaže kako Turci »crkve naše porušiše, a nas izagnaše« i kako je patrijarh Gavrilo bio »svorcan« (prisiljen) da napusti arhiepiskopiju. Turski nameti i kazne manastirima popeše se na hiljade groša. »I verni i neverni (piše jedan naš zapis iz 1651. god.) koji imađahu imanja, ostavljajući sela i domove, begahu u druge gradove i sela, i stranci behu u tuđini«. Svakako pod turskim pritiskom bi za živa Gavrila izabran novi patrijarh Maksim, god. 1656. On sam kaže da je primio presto »u velikoj nuždi«, a koliko je bio pod utiskom celog ovog neuspeha vidi se najbolje po tome što je vidno, a možda čak ponegde i suviše oštro, na primer prema katolicima, pokazivao da je izmenio narodnu i crkvenu politiku svoga prethodnika. Patrijarh Gavrilo, koji im je postao još više sumnjiv usled svoga odlaska u Rusiju, bio je, odmah po svome povratku otuda (god. 1656.), optužen i za kaznu obešen u Brusi, oko 17. jula god. 1659. Tako se i ovaj drugi period odnosa srpske Patrijaršije sa papskom kurijom završio teškim žrtvama po Srbe. Ljudi su se i suviše izlagali verujući obećanjima koja su dolazila s one strane mora. Sa njihovim stradanjem stradala je, prirodno, i misao za koju su radili. U prvom periodu to je bila više misao hrišćanske lige, dok je u ovom drugom prevlađivalo pitanje ujedinjenja crkava. Srbi su u obe prilike više gledali na političku stranu, papska kurija u ovom drugom slučaju gotovo samo na versku. Posle stradanja episkopa Pajsija i patrijarha Gavrila taj rad izgledao je suviše kompromitovan i bio je stoga za izvesno vreme napušten. Ali, presečen nije bio ni tada. Kod Srba su i dalje postojale težnje da se oslobode od Turaka, posle ovih stradanja još življe nego pre, i kod njih je i dalje bilo ljudi koji su, tražeći pomoći i oslona za tu politiku, pokazivali sklonosti da u verskim pitanjima budu popustljiviji i spremni na kompromise. Jer na čiju su drugu pomoć u to doba mogli računati sem na pomoć zapadnih katoličkih sila, papske države, Austrije, Španije i Mletaka? Rusija se još nije osećala kao veliki protivnik Turaka, naročito ne na Balkanu. Računajući sa zapadnjacima i sa velikim, u ovo doba već precenjivanim, ugledom papske kurije, oni nisu mogli voditi drukčiju politiku nego tu kompromisnu. Vredi samo naročito podvući činjenicu da tu politiku kod nas ne vode svetovnjaci, nego sveštenstvo, sa patrijarhom na čelu. Ta činjenica, više nego išta drugo, kazuje koliko je to naše sveštenstvo bilo nacionalno: za narodno oslobođenje oni bi, eto, žrtvovali i jedan deo svoje najsvetije tradicije i svog ispovedanja. Da je papska kurija imala snage i sredstava da svojoj propagandi reči pridruži i propagandu dela, i da je uspela jednom hrišćanskom vojnom akcijom na Balkanu dati dokaza da se zalaže za taj svet, ovaj početi proces doneo bi nesumnjivo druge rezultate. Ovako, on je široke krugove izlagao novim i nepotrebnim udarcima, mnoge intelektualne krugove uzbunjivao i odbijao jalovim pregovorima i dovodio ljude do uverenja da sa te strane nemaju čemu da se nadaju. Samo mali krug ljudi, i opet onih na najvišim mestima, ostajao je pri koncepciji da se promašeni posao može obnoviti i treći put. XI. TRIDESETOGODIŠNJI I KANDISKI RAT.
374
1. Tridesetogodišnji rat i Hrvati. — 2. Borbe u Dalmaciji za Kandiskog rata. — 3. Stanje na hrvatskoj granici. Od god. 1618. počeo je onaj po zlu poznati Tridesetogodišnji rat, koji je najviše zahvatio austriske zemlje i Nemačku. Izbio je zbog verskih sukoba katolika i protestanata, a razvio se, tokom vremena, u veliko političko razračunavanje između habzburške dinastije i njenih mnogobrojnih inostranih protivnika. Za vreme tog dugog ratovanja naše zemlje nisu nikad postale ratno područje, ali je zato postojala velika opasnost da ovu nezgodu Habzburške Monarhije ne iskoriste Turci, ako ne zvanična Porta, a ono uvek na zlo gotovi susedni sandžaci. Hrvati, kao dobri katolici, koji su protestantizam u svojoj državi ugušili pre ovog pokreta, našli su se uz arhikatoličkoga cara Ferdinanda (1619.—1637.), vaspitanika isusovaca, sa kojim se inače ranije, kao vrhovnim zapovedničkom Vojne Krajine, nisu nimalo slagali. Ugarski knez Gabor Betlen bio im je po simpatijama bliži; ali, kako je on objavio rat Ferdinandu u ime mađarskoga protestantizma i kao saveznik protestantskih kneževa i vlasti, to je saradnja Hrvata sa njim bila unapred onemogućena. Betlen, koji je bio u vezi sa Turcima i pod vrhovnom vlašću sultanovom, poručivao je banu Nikoli Frankopanu, u jesen god. 1619., da će na nj i Hrvate podbosti bosanskoga pašu, ako se budu pokazali kao njegovi protivnici; nu, ta pretnja, kao ni njegove prijateljske poruke, nije mogla da izmeni donesenu odluku. U Tridesetotodišnjem ratu, mada je bilo dosta verovatnosti da bi Betlen mogao ispuniti svoju pretnju, hrvatske čete bile su ipak povučene iz zemlje i upućene na srednjoevropska ratišta. Tamo su imale da se bore za pobedu habzburške kuće i katoličke stvari. Njihove, mahom konjaničke trupe, ogrezle u borbi sa Turcima, pa stoga često surove i gotovo redovno bezobzirne, ne mnogo disciplinovane, ali strašne po udarcu i odlične kao vojnici, ostavile su za sobom uglavnom ružan glas. Setite se samo u kakvoj se sceni javlja hrvatski vojnik u Šilerovom Valenštajnovom logoru i koje su prve reči koje mu se, mesto pozdrava, tu upućuju! U tim borbama učestvovao je jedno vreme i mladi hrvatski ban Đuro Zrinjski, koji je posle jednog pohoda, još za vreme vojne, naprasno umro u Požunu god. 1626. U nekoliko borbi Hrvati su se veoma istakli i na izvesnim mestima čak i rešavali njihov ishod (kao na pr. kod Licena god. 1626. i god. 1632.; kod Brajtenfelda god. 1631.; kod Nirnberga god. 1632.; kod Nerdlingena god. 1634. i dr.). Pored Hrvata služio je u austriskoj vojsci i priličan broj Srba, sa Krajine i iz Ugarske, ali bilo ih je još dosta, ako ne i više, u službi erdeljskih knezova. Pominjani Deli-Marko učestvovao je, kao poverljiv Betlenov čovek, čak kao glavni pregovarač u sklapanju saveza između Mađara i Čeha, god. 1619. Još Tridesetogodišnji rat nije bio završen, kad je god. 1644. došlo do takozvanoga Kandiskoga rata između Turske i Mletačke Republike. Kako se rat vodio i u Dalmaciji, to je sasvim razumljivo da su se Hrvati bili zabrinuli i za svoje područje i da nisu više rado davali svojih ljudi za daleka ratišta. I Kandiski rat bio je veoma dug (trajao je preko dvadeset godina, do god. 1669.), i vodio se sa promenljivom srećom. Ovaj period istorije karakterističan je po izuzetno dugom trajanju ratova. Na našem području, u Dalmaciji, zapadnoj Bosni i Hercegovini, ratovanje je ovom prilikom imalo više četnički karakter. Evlija Čelebija, vanredno zanimljivi ali istočnjački preterivanju skloni turski putopisac ovog vremena, bio je sam svedok jedne scene, kad je lijevanjski paša uputio u najvećoj hitnji jednu poteru za hrišćanima na golim konjima. To četovanje je imalo kao vidnu posledicu, delimično po mletačkoj inicijativi, novo pomeranje naroda iz unutrašnjosti
375
prema mletačkome primorju, u tvrde gradove i na ostrva, da bi ljudi izbegli svim nevoljama teškog života između dve vatre. Sva Dalmacija beše u ovom ratu i inače strahovito poharana, neka mesta po više puta. Kod Mlečana je to preseljavanje imalo i tu tendenciju da Dalmatince čvršće vežu uza se; dok se njihove porodice budu nalazile na mletačkome zemljištu, oni neće moći napuštati saradnje sa njima ili im ma u čemu praviti ozbiljnijih smetnja. Za vreme ovog ratovanja stradalo je nekoliko starih hrvatskih gradova, kao Novigrad, Nin, Cetin, Kamen, Skradin; Klis, oko kojega se prolilo toliko krvi, pade god. 1648. konačno u hrišćanske ruke. Turski napadi na primorske gradove, posebno na Šibenik, koji se hrabro odbranio od velike sile, na Zadar, Split i Kotor behu odbijeni s osetnim gubicima za njih. Mlečanima pođe za rukom, prvih godina, da potisnu Turke iz makarske krajine, i da, pomoću uskoka, uznemire svu neretvansku oblast. Očuvan je zanimljiv ugovor između Mletaka i stanovnika Makarske od god. 1646., koji su pristali da idu do kraja s njima. Mletačke čete, u vezi s uskocima, prodirahu čak do Skoplja i Prusca u travničkoj oblasti i do Mostara u Hercegovini. U Bosni, gde se na upravi nalazio Mustafa-paša Tekelija, »haremski čelebija«, vladala je prilična bezglavost. Disciplina beše odavno popustila, naročito među spahijama i janičarima. Od god. 1645. do god. 1669. u Bosni se izmenilo 20 raznih valija; sam Fadil-paša Maglajić smenjivan je četiri puta. Jedan, inače po Mlečane suviše optimistički, izveštaj iz Bosne, od god. 1652., kaže kako je paša pozivao zapovednike sa Hrvatske Krajine da upute svoju vojsku prema dalmatinskoj granici, i kako njegov ćehaja umalo što nije bio ubijen. »Oćete da izgubimo Kostanicu i Biać kako ste i Klis!« poručivali su, veli, plahoviti ljudi sa tih strana. I imali su, donekle, razloga, jer ni Hrvatska Krajina, zbog pojačane četničke aktivnosti, ne beše sasvim sigurna. U ovome ratu istaklo se nekoliko naših uskočkih vojvoda. Najslavniji je svakako Stojan Janković, sin Janka Mitrovića, koji je bio serdar u mletačkoj službi u »ravnim Kotarima«, i glavni vođ u mnogim pokretima. God. 1666., u jednom većem četničkom podvigu u kojem je učestvovalo oko 1200 ljudi, on je dopao ropstva i bio odveden u Carigrad, kao sultanski rob. Posle četrnaest meseci robovanja spasao se Janković nekako iz turskih ruku i stigao opet u Dalmaciju, gde je ušao u nove borbe. Ona prekrasna narodna pesma o ropstvu Jankovića Stojana ima, dakle, pouzdanu istorisku osnovu. Pod Stojanovom vlašću behu mnogi iz narodnih pesama poznati serdari, kao Ilija Smiljanić, koji pogibe god. 1654., Vid Žeravica i dr. Za Vuka Mandušića, koji je 1648. prodro do Ključa u Bosni, sami Mlečani kažu da je bio »vrlo hrabar« i »na krajini cijenjen više nego ijedan drugi«. Poginuo je 21. jula 1648. Odličan je junak bio don Stipan Surić, koji se borio krstom i mačem. Njega su Turci, ranjena, zarobili pod Šibenikom, pa ga živa oderali i nabili na kolac. Bajo Nikolić Pivljanin bio je u to vreme kao harambaša u mletačkoj službi i imao je dužnost da sa drugovima čuva kotorski kraj. Taj je bio ugrožen u ne maloj meri. Poznata je turska navala, sa kopna i mora, na Perast (1654.) i na sam Kotor (1657.), čija je opsada trajala dva nuna meseca. Od turskih graničnih junaka beše na glasu Mustaj-beg Hasunović, ili poznatiji pod imenom Mustaj-beg Lički. Od god. 1642. do god. 1676. on je bio kapetan Bihaća, a njegov tast, Jusuf-beg Filipović, bio je lički sandžak-beg. Mustaj-begovo četovanje kroz Krajinu, Hrvatsku i »Unđurovinu« sa naročitim uživanjem opevaju muslimanske narodne pesme. Toga junaka zarobio je god. 1656. knez Juraj Frankopan, a Turci su dali velike pare da ga otkupe i izbave. Poginuo je god. 1676. Pored njega se mnogo spominje »Mujo
376
od Kladuše«, Hrnjica Mujo, kladuški aga i čuvar Krajine na toj strani, i onaj neustrašivi Bojičić Alija, koji se boji vezira »kolik’ đoge svoga«, a o kome ima dosta vesti za vreme ovih borbi Kandiskog rata. U staroj i često pominjanoj Vrani dizao se »prekrasni« saraj Ali-bega Atlagića, o čijim će se muškim i ženskim potomcima pevati stolećima. Za poturicu Džafer-agu Tujkovića, ranije grbaljskoga kapetana, koji je rod. 1657. doveo Turke pod Kotor, znamo da je to učinio iz osvete prema Mlečanima što ga nisu pomogli da se spase iz turskog ropstva i što su ga i posle varali i kinjili mu porodicu. Sa Bajom Pivljaninom našlo se na mletačkome zemljištu god. 1654. oko 1500 prebeglih hajduka, »od kojih je 500 sposobno za oružje« (nije jasno da li tada ili onda kad su molili da se uredi njihovo pitanje, god. 1670.). To su bili ljudi najvećim delom iz susednih oblasti pod Turcima, iz Pive, Zubaca i drugih krajeva, a njihov broj upućuje na zaključak o znatnijim pokretima u pozadini, o kojima imamo i inače vesti sa više strana. Na samom početku Kandiskoga rata pominju se borbe Drobnjaka sa Turcima, a god. 1649. pobunjena hercegovačka plemena, Nikšići, Riđani i Drobnjaci, otela su Risan od Turaka i predala ga Mlecima. Za trajanja ovog rata, god. 1661., obraćao se hercegovački mitropolit, popularni ostroški svetitelj Vasilije Jovanović papi Aleksandru VII, moleći za pomoć radi borbe protiv Turaka i za svoj manastir. Molba je ponavljana i god. 1671. papi Klimentu X, i u njoj je navođeno kako su hrišćani stradali za vreme ove turske borbe protiv Mlečana. Izvesni naši ljudi iz crkvenih krugova odbacuju ta pisma kao nepouzdana i podmetnuta (ona, doista, nisu sastavljana, kao ni mnoga ranija, od naših ljudi), ali mi ne delimo do kraja njihovo mišljenje. Protiv pobunjenih Hercegovaca izvedena je god. 1665. čitava kaznena ekspedicija. J. Tomić naglašavao je u svojoj raspravi O političkom odnosu Crne Gore prema Turskoj da za vreme Kandiskog rata nema nikakva traga o učešću Crnogoraca kao celine u borbama bilo na turskoj bilo na mletačkoj strani; može se reći najviše to da je bilo pojedinaca koji su voleli više hrišćanima nego Turcima. Kad je god. 1657. Fazli paša iz Albanije sa 2000 ljudi polazio na Kotor, on je prešao preko Crne Gore, zadržao se na Njegušima i tek u Paštrovićima naišao na otpor stanovništva. Ovaj broj prebega oko Baja Pivljanina ne govori, istina, ništa protiv te važne konstatacije, ali ipak kazuje da je kod susednog hrišćanskog stanovništva bilo izvesnog vrenja. Što ono nije imalo više uspeha treba svakako pripisati pojačanoj turskoj pažnji i pritisku vršenom naročito posle otkrivenih pregovora između patrijarha Gavrila i papske kurije. Znamo izrično da je baš crnogorski vladika Mardarije bio oko god. 1640. zatvaran i u sindžir bacan i da je njegov naslednik Visarion god. 1655. proteran. Taj pritisak doprineo je, možda, znatno da Crnogorci ostanu pasivni. Pre završetka Kandiskoga rata došlo je, i opet zbog Erdelja, god. 1663., do novoga rata između Austrije i Turske. Na hrvatskoj granici bilo je i pre same objave rata dosta ozbiljnih sukoba, u kojima su učestvovale i veće vojne jedinice, kao kod Kostajnice (1652.), Perušića (1655.) ili kod Kaniže (1660.). Ratovanje Turaka sa jednom hrišćanskom državom izazivalo je kod muslimanskoga stanovništva razdraženje protiv hrišćana uopšte i dovodilo stalno do sukoba i u zemlji i na granici. Jedan tadanji muslimanski pesnik iz Bosne, Kaimija, pevajući svoju pobednu pesmu o Kandiji, kliktao je, pun verskog fanatizma: Zapovjedi Isukrst:
377
Turčite se, digni prst, Obori se na tle Rist — Kad vam ode Kandija! I kod Hrvata je bilo raspoloženja za borbu sa Turcima, mada je bečki dvor, iscrpen do kraja Tridesetogodišnjim ratom, ne samo strogo naređivao da se ne izazivaju sukobi, nego je i kažnjavao one koji bi u njima učestvovali. Ali, bilo je veoma teško uzdržati se od borbe već i zbog toga što su turske paše i druge četovođe rado iskorišćavale hrvatsko područje, da preko njega zađu Mlečanima za leđa u Dalmaciji, ili da ih uopšte iznenađuju sa te strane. Petar Zrinjski i njegov brat Nikola, neprijatelji Turaka po atavizmu, bunili su se često puta protiv te bečke politike pasivnosti i kretali su izvesne pohode na svoju ruku, kao, na primer, Petar onaj već pomenuti kod Perušića, za koji jedan letopisac beleži, kako »Petar Zrinski sa krainom senjskom i ogulinskom porobi Korenicu i mlogo plino zadobi«, i koji Petru, posle tako vidna uspeha, donese kapetaniju Senja, Ogulina i Hrvatskoga Primorja. Unuci Nikole Sigetskoga bili su vojnici od rase. Petrove borbe sa Švedima u Tridesetogodišnjem ratu pokazale su njegovu nesumnjivu vojničku vrednost. Pred Buđeovicama on je god. 1647. spasao samoga cara Ferdinanda III, da ne bude zarobljen od Vrangelovih Šveđana. Njegov brat Nikola, od god. 1647. ban hrvatski, bio je odlučan isto tako. Moćni, sa lepom kućnom tradicijom, najjači ljudi Hrvatske svoga vremena, oni su sebi mogli dozvoliti slobodu da ne vode uvek računa o naredbama starijih. Tako su, eto, i sada, za vreme Kandiskoga rata, vojevali protiv Turaka po svome nahođenju; a Petar je, bez ustručavanja, činio usluge Mlečanima u susedstvu, pošto mu bi zabranjeno god. 1653. da sa svojom vojskom ide čak na Kandiju. God. 1660., iskorišćavajući jednu elementarnu nesreću Kaniže, kada je eksplozija jedne gromom pogođene barutane oštetila gradske utvrde, hteo je ban Nikola da osvoji taj grad i to je, kažu svi, mogao lako postići, da mu nije stigla izrična zabrana od cara da to ne učini. Kada mu to ne bi dozvoljeno, on je, da Kanižu i njenog pašu spreči u uznemiravanju slavonskog područja, počeo na ušću Mure podizati svoju novu tvrđavu, Novi Zrinj. To tobože izazivačko podizanje Nikolina grada bio je jedan od razloga kojima su Turci pravdali svoje ratno raspoloženje protiv Austrije god. 1662. XII. POSLEDNJI ZRINSKI I FRANKOPANI. 1. Hrvatska opozicija prema politici bečkog dvora. — 2. Braća Nikola i Petar Zrinjski. — 3. Austrisko-turski rat god. 1663.—1664. — 4. Mađarsko-hrvatska opozicija posle Vašvarskog mira. — 5. Zavera Petra Zrinjskog i Krsta Frankopana. — 6. Njihova pogibija. Mi smo već ranije pomenuli dugu borbu između bečkoga dvora, Ratnoga veća i nemačkih đenerala sa jedne i hrvatskih sabora i banova sa druge strane. Hrvati su ljubomorno čuvali prava i jedinstvo svoga područja sa tradicijama nekadanjega kraljevstva; Habzburzi su, međutim, išli zatim da od Hrvatske naprave običnu pokrajinu Carevine kakve behu Kranjska, Štajerska, Koruška i njihove nasledne zemlje. Austriski dvorski krugovi insistirali su na svojim težnjama utoliko više ukoliko su Hrvati, pritešnjeni od Turaka, bivali jedino upućivani na njih i njihovu pomoć. Ali, zato su Hrvati bili osetljiviji i uporniji u odbrani. Da slomiju njihovu samosvest i da lakše provedu svoje
378
namere, vojni krugovi su, organizujući Vojnu Granicu, glavna zapovednička mesta poveravali samo svojim đeneralima, a Hrvatima su retko i izuzetno dodeljivali te dužnosti. Prema Hrvatima je ponašanje bečke gospode bilo često uvredljivo, a ponekad i nipodaštavajuće. Carevi (odnosno hrvatski kraljevi) dopuštali su sebi slobodu da gaze reč davanu svečano i uz zakletvu, kao kralj Matija god. 1608. ili kralj Ferdinad god. 1618., koji su obećavali uspostavljanje banske vlasti od mora do Drave i zamenjivanje tuđih zapovednika na hrvatskome području domaćim ljudima. Te borbe, koje su počele u drugoj polovini XVI veka, trajale su, neoslabljene, i kroz čitavo XVII stoleće. Vladari Evrope toga vremena rade svi manje-više u duhu apsolutizma, dok taj najzad potpuno ne prevlada. Primer daje Francuska, koja od vaspitnog apsolutizma Rišeljeova prelazi u lični i gotovo istočnjački apsolutizam Luja XIV. I austriski dvor gre istim putem. Francuskoj je već u XVI veku prilično uspelo da savlada oštre pokrajinske separatizme, opasne po celinu, i da od Pariza stvori priznato državno središte, tako da je Luj XIV došao uglavnom na svršen posao. U Austriji to ni iz daleka nije bilo gotovo. Mađarska, Češka, Hrvatska nisu bile obične pokrajine Carstva, nego zemlje sa još živom državnom tradicijom, kraljevstva koja su se sama osećala kao neke manje-više završene i zbog toga izrazitije celine. Te zemlje nisu htele da dođu pod Austriju, nego samo da se udruže s njom. U državopravnoj terminologiji brižljivo se pravi razlika između »delova udruženih« (partes sociae) i »delova pokorenih« (partes subjectae). U svima tim zemljama podvlačila se činjenica da su one habzburšku dinastiju izabrale kao svoju, a da im ona nije došla »po božjoj milosti« ili po nekom nesumnjivom porodičnom pravu. One stoga, u istoj logici, i nisu pristajale da habzburšku dinastiju priznadu kao naslednu, nego su, mada čisto formalno, svaki put vršile izbor prestolonaslednika za svoga kralja. Bečki dvor išao je postepeno zatim da i njih niveliše kao i ostale nasledne pokrajine, a kao glavno sredstvo služilo im je vojničko posedanje glavnih tvrđava u zemlji i stavljanje njihovih zapovednika ne pod organe dotičnih zemalja, nego pod neposrednu vlast određenih članova dinastije ili samoga cara. Tako je, kako videsmo, bilo učinjeno i sa Srbima graničarima koji su smatrani kao vojnički organi carstva. Prva od tih kraljevskih zemalja stradala je Češka. Porazom na Beloj Gori (1620.), za vreme Tridesetogodišnjega rata, skrhan je češki otpor za dug niz decenija. Austriskome dvoru ostalo je posle toga da se nosi samo sa Mađarima i Hrvatima. God. 1630. zadan je osetan udarac i Hrvatskoj izdvajanjem Vojničke Granice kao posebnog područja, da uskoro za njim dođe i novi. Braća Nikola i Petar Zrinjski bili su u pitanju starih prava svoje domovine na istom stanovištu na kojem i većina njihovih prethodnika. Nikola, koji je živeo ponajviše u Čakovcu, u susedstvu Mađara, i koji se, sa bratom zajedno, rodio od majke Mađarice i vaspitavao jedno vreme na mađarskome području, imao je, mnogo intimnih veza sa Mađarima, i za svoje držanje nalazio je mnogo primera i podrške kod isto tako nezadovoljne mađarske vlastele. Vredi istaći da se Nikola bavio i pesništvom i da je, baš na mađarskom, dao junački ep o pogibiji svoga deda, Sirena Jadranskoga Mora (1651.), rađen po Tasovu herojskom epu Oslobođeni Jerusalim. Taj ep preneo je god. 1660. na srpskohrvatski njegov brat Petar, inače ogrezao vojnik koji se samo u dokolici mogao baviti i pesništvom. Oduševljen njegovim vojničkim i pesničkim delom, kliktao mu je Dubrovčanin Vladislav Menčetić: Prebroji prvo morske vale
379
Tko tve slave ište izriti. --Nadaren si svijem darima Najvećega od uresa, Ki u sebi zdrži i ima Nauk, narav i nebesa. U porodici Zrinjskoga bilo je još literature. Petrova žena Katarina, kći đenerala Vuka Frankopana, prevela je sa nemačkog jedan molitvenik, Putni tovaruš (1661.); a i njen brat, Franjo Krsto Frankopan, pisao je pesme, originalne ili po tuđoj ideji (Gartlic), od kojih mu je Pozvanje na vojsku sa dosta snage i sa simpatičnim viteškim stavom: Dražje nam budi glas, ime, poštenje Neg hip, nagnutje, sramotno živlenje. Navik on živi ki zgine pošteno! Kad je god. 1663. započeo pravi rat između Turske i Austrije, izazvan ponovo pitanjem erdeljskog nasleđa, koje su Turci hteli konačno da reše u svoju korist, braća Zrinjski su se i opet pokazali kao odlični junaci. Petar je kod Otočca 6. oktobra god. 1663. razbio bosansku vojsku, koja se beše krenula prema Kranjskoj i pred kojom se kukavički sklonio karlovački đeneral. Ban Nikola je, januara god. 1664., prodro ove do Osijeka i spalio tu veliki drveni prelazni most za tursku vojsku. Za taj podvig Nikola je dobio orden Zlatnoga runa od španjolskoga kralja Filipa IV, a Luj XIV mu dade, uz titulu francuskoga pera, još i 10.000 talira za dalju vojnu. I marčanski vladika Gavrilo Mijakić beše oduševljen tim uspehom, koji će ohrabriti sve potištene hrišćane. »Ako izide doli gospodin ban (pisao je on, misleći tim na Bosnu) pristat će k njemu sto jezer Hristijana, Vlaha i Bošnjaka i hoće se biti sa Turčinom«. To, kao i austrisko spremanje da pomoću Francuza krenu veću ofanzivu, izazva Turke na energične mere. Krajem maja god. 1664. stiže veliki vezir Ahmet Ćuprilić sa velikom vojskom pod Novi Zrinj, da slomije otpor Zrinjskih, a uspe da 20. juna zauzme i sruši taj grad. Carska vojska, u kojoj je bilo i francuskih i nemačkih vojnih odreda, pod vođstvom Rajkmunda Montekukulija, nije priskočila opsednutom gradu sa svom ili bar većom snagom u pomoć. Ogorčeni ban otišao je caru da se požali na taj postupak, a kad mu car ne dade tražene zadovoljštine, on, ljut, dade ostavku na položaj zapovednika vojske. Isto tako Dvor nije hteo ni da dade karlovačku đeneraliju njegovu bratu Petru, motivišući, u intimnim razgovorima, svoje držanje time da ne bi bilo nimalo mudro dati toliku vlast dvojici već i inače moćne i ambiciozne braće, jer bi je mogli iskoristiti u lične svrhe. Za to vreme, 22. jula (1. avgusta) god. 1664., zadala je saveznička hrišćanska vojska snažan udarac Turcima kod Sv. Gotarda i prisilila ih na povlačenje; ali, nije mogla da ih satre. Turci su, i posle poraza, bili brojem daleko nadmoćniji, i hrišćani se nisu usuđivali da ih gone, mada se to sa mnogo strana očekivalo. Car Leopold (1657.—1705.), čovek bez energije i podozriv, nije verovao mnogo u trajnost te pobede, a zazirao je i od svoga saveznika, Luja XIV. Stoga, bukvalno rečeno, da čas pre skine Turke s vrata, car je, u najvećoj tajnosti, 17./27. septembra sa njima sklopio mir u Vašvaru, i to tako kao da je on pretrpeo poraz. Imao je, naime, da dade sultanu jedan »dar« u vrednosti od 200.000
380
forinti; Turci su zadržali neka osvojena mesta u Mađarskoj; a za Novi Zrinj bi izrično ugovoreno da se ne ome obnavljati. Takav mir posle onakve pobede zaprepastio je gotovo sve ljude i izazvao oštru osudu. Mađarski velikaši uložiše i formalan protest. Oni i Hrvati smatrali su da je držanje dvora ovog puta prema njima i njihovoj zemlji bilo nelojalno; izvesni ljudi čak su mislili da Beč i nema nikakva računa da ih potpuno oslobodi od Turaka. U makazama između Turaka i Austrije oni još moraju da slušaju i da se naslanjaju na Beč; oslobođeni, oni bi mogli jednog dana zauzeti sasvim drukčiji stav. Kao vođe hrvatske opozicije istakoše se braća Zrinjski, koji su imali i ličnih razloga da budu nezadovoljni. Sa njima zajedno dizahu svoj glas: mađarski palatin Franjo Veselenji, ostrogonski nadbiskup Lipaj, vrhovni sudac Franjo Nadaždi. Braća Zrinjski pomišljali su na otvorenu pobunu još i pre Vašvarskoga mira, a posle njega ta odluka je u njih potpuno sazrela. Bilo je samo pitanje na koju bi silu mogli da se naslone i ko će ih, uopšte, u tom otporu hteti prihvatiti. Njihova prva misao bila je da se obrate Luju XIV, koji je znao njihovu vrednost i koji je nedavno bana Nikolu onako kraljevski nagradio. Francuski kralj je spočetka, doista, i prihvatao njihovu ponudu i preko svoga poslanika u Mlecima počeo pregovore o tajnom sporazumu. Ali, usred toga posla pogibe Nikola Zrinjski 8. novembra god. 1664. ludim slučajem, u lovu, ranjen od jednog pogođenog vepra. Videći koliko je nezadovoljstvo izazvalo naglo sklapanje Vašvarskoga mira sa onako nepovoljnim ishodom, sazvao je car Leopold 15. novembra mađarske i hrvatske velikaše u Beč, sa namerom da im se objasni ceo postupak i da se tako ublaže. Tamo je, u januaru 1665., Petar Zrinjski bio imenovan za hrvatskoga bana na mesto umrloga brata, ali, i opet, ne htedoše da mu ispune želje i predadu mu uz banstvo i karlovački đeneralat. Nije se htelo, očevidno, da se banska i đeneralska vlast usredsrede u jednoj ličnosti i da se tako, posrednim putem, Vojna Krajina orijentiše prema Zagrebu ili Čakovcu mesto prema Gracu. To, naravno, nije moglo da umirujući deluje na Petra. On stoga nastavlja pregovore sa Lujom XIV, preko francuskog bečkog poslanika, a održava i sastanke sa mađarskom opozicijom. Njegove veze sa Mađarima pojačala je udaja njegove kćeri Jelene za mađarskog magnata, kneza Franju Rakocija (u februaru god. 1666.). Mađarska i hrvatska opozicija tražila je od cara Leopolda saziv sabora i reparaciju svih pogaženih zakona i učinjenih nepravdi. Kako Leopold, znajući dobro šta će se sve od njega tražiti, to nije hteo da ispuni, počeli su formalni pregovori između opozicije i francuskoga poslanstva u Beču o podizanju bune. Ali, Luj XIV nije hteo da se suviše uplete u tu stvar. Od njega se tražilo: da on postane kralj Mađarske i Hrvatske i da zato podnese glavni trošak za organizaciju vojske od 30.000 ljudi, pola pešaka a pola konjanika. Toliko zauzimanje na toj dalekoj strani kralju nije moglo biti ni u kakvom interesu. Luju XIV je mađarsko-hrvatska opozicija, čak i sa malim pobunama, dobro došla da njom veže Austriju za istok i da je natera na popuštanje u pitanju budućega španskoga nasledstva; ali, da ide dalje od toga i da šalje toliku vojsku čak tamo na Dunav, značilo bi da napusti sve svoje planove na zapadu, gde je bio njegov glavni interes i radi čega je on upravo jedino i mogao doći u sukob sa Habzburzima. On bi se na takav korak rešio tek onda kad ne bi na drugi način mogao nagnati bečki dvor na popuštanje. Kada se to, najzad, uvidelo, nasta među Mađarima i Hrvatima načelan razlaz u pitanju o daljim koracima. Mađari nisu imali mnogo izbora. Kada neće s Austrijom, i kada ne mogu sa Francuskom, onda im ne ostaje drugo nego da se pridruže svojim saplemenicima u Erdelju i sa njima zajedno da priznaju tursku vrhovnu vlast. Zrinjski se na takvu odluku još nije mogao da reši. Ona bi
381
značila potpuno demantovanje ne samo svoje lične prošlosti nego i najlepše tradicije porodice Zrinjskih. Šta bi rekao stari Nikola Zrinjski na takav korak? Kako bi ga primili njegovi Hrvati, koji se sa Turcima nose puna dva veka i koji su slične ponude odbili davno, već toliko puta? Turci nisu ovog puta pristali na mađarske ponude. Želeći da Kandiski rat dokrajče sa porazom Mletaka, oni nisu hteli dopustiti mogućnost da se Austrija pojavi kao saveznik Mlečana, što bi ona verovatno učinila, kad bi Turska prihvatila njene mađarske nezadovoljnike i ugrozila austriski posed Ugarske. Turska ovoga puta nije samo odbila ponude nego je uradila i nešto više; obavestila je, kao lojalan sused, bečki dvor o učinjenim predlozima i tako tokom god. 1667.—1668. otkrila zaveru, ne kazujući, istina, imena zaverenika. Ova su u Beču dobili na drugi način, saopštenjem nekih Mađara i podmićivanjem udovice palatina Veselenjija, koji je umro god. 1667. Mada su saznali za zaveru, dvorski krugovi ne pristupiše odmah progonima; hteli su da zaverenike uhvate na delu i da ih prate pri daljim akcijama, da bi tako pohvatali sve konce. Možda je u Beču bilo i uverenja da je sve to učinjeno u prvoj srdžbi i da će opozicija vremenom popustiti, pa da je ne treba dražiti. Za to bi donekle govorila činjenica što Petar Zrinjski ne samo nije bio smenjen sa banske časti nego je, šta više, krajem oktobra god. 1668., bio svečano instalisan. Možda bi stvar s austriske strane doista i zaspala, da joj Zrinjski sam nije dao nove hrane. Tokom aprila i maja 1669. on je uzalud radio na sve načine da dobije upražnjeno karlovačko zapovedništvo. Posle je iste godine pokušao da odvrati poljskoga kralja Mihaila Višnjovjeckoga od ženidbe sa jednom austriskom princezom i od naumljenog saveza s Austrijom. »Nema na svijetu vlade (pisao je on kralju) koja bi bila tako pokvarena i koja bi gajila tako opakih osjećaja spram Boga i prava naroda, kao što austriska, a kod toga najgore je to što nema nade da će se to ikad popraviti«. (Navod kod F. Šišića). Na ovom poslu sarađivao je sa Petrom od leta 1669. i mladi njegov šurak Krsto Frankopan, koga je on uveo u krug zaverenika, a koga je dvor uvredio što mu nije dao senjsko kapetanstvo, na koje je bio imenovan. Petrova opomena kod Poljaka nije bila primljena, i to je na nj, koga su, kao i ostalu opoziciju, malo pre toga napustili Francuzi, teško delovalo. Na iscrpene Mlečane, koji su jedva čekali da odahnu od dugog rata, nije mogao ništa računati. Nadaždi je u oktobru god. 1669. molio cara za milost. Sa kim, dakle, da se sad sveti Beču? Nije ostao niko drugi nego Turci, i on se najposle rešio za njih. Početkom novembra god. 1669. otišao je Petrov poslanik preko Bosne na Portu, a na katolički badnji dan izneo je pred sultana predloge svoga gospodara. Oni su se sastojali uglavnom u ovom: 1. Hrvati i Mađari priznaće vrhovnu vlast sultanovu i plaćaće mu 12.000 talira godišnjeg danka; i 2. u Hrvatskoj i Mađarskoj Petar Zrinjski postaće nasledni vladar. Druge su tačke govorile o turskoj pomoći za ovo preduzeće, o povratku osvojenih hrvatskih i mađarskih gradova njegovoj državi i dr. Jedna je tačka predviđala da za erdeljskog kneza dođe Petrov zet, Franjo Rakoci. Međutim, jedan Grk, službeni tumač na Porti, odade za pare celu stvar Austriji. Kroz Hrvatsku puče naskoro glas da je Petar Zrinjski ušao u pregovore sa Turcima, i da je postao hrišćanski izdajnik. Da njegova nesreća bude veća, treba dodati još i to da Porta, po predlogu velikoga vezira Ahmeta Ćuprilića, nije primila njegove ponude, nego mu je, da ga zavara lepim rečima i nadama, i da ga, za svaki slučaj, održi kao neprijatelja Beča u dobrom raspoloženju prema sebi, poslala samo pismenu poruku kao »knezu Mađarske, Hrvatske, Erdelja i Moldavske i vrhovnom zapovedniku sve otomanske vojske«. Mladi Frankopan, oduševljen tom
382
porukom, pisao je jednom prijatelju kako jedva čeka »da naše kape pomešamo sa čalmami«. Sam Petar počeo je s izvesnim planom dozivanje i obrađivanje svojih ljudi; ušao je u pregovore i sa Srbima u Varaždinskoj Krajini; a već je ranije bio sklopio utovar sa štajerskim grofom Erazmom Tatenbahom. Kada videše ta sumnjiva kretanja, bečke vlasti energično poteraše stvar. Zatvoreni Tatenbah priznade odmah sve. Vest o njegovom zatvaranju i ustručavanje susednih paša da mu pošalju pomoć, s izvinom da nemaju o tom nikakve naredbe sa Porte, zbuniše Zrinjskoga, i on izgubi prvašnje samouverenje i energiju. Po njegovoj želji ode zagrebački biskup u Beč, da tamo izradi obustavljanje progona i milost za nj. Ali, u Beču ne htedoše više da popuštaju. Izdaja Zrinjskoga bila je, sa njihova gledišta, utvrđena stvar, a što nije potpuno uspela to nije zavisilo od njega već od uzdržavanja samih Turaka. Da im ne bi umakao, oni su se, sve do poslednjeg časa, pokazivali kao skloni da oproste Petru, dok su ustvari bili tvrdo rešeni da ga potpuno unište. Sam car uzeo je na se ulogu toga zavaravanja i lično je uputio Zrinjskome jedno pismo sa ljubaznim apostrofiranjem, koje je moglo ovoga da potpuno zavede. U to vreme bilo je nekog vrenja i među Srbima, koje je moglo biti od koristi po Zrinjskoga. God. 1668. beše se rešilo u Beču da se svrgne marčanski vladika Gavrilo Mijakić, što nije hteo da pristane na uniju, i mada to nije bilo izvršeno, ipak je uznemirilo duhove. Mijakić je, videli smo, visoko cenio hrabrost Zrinjskoga; ništa, dakle, ne bi bilo prirodnije nego da on pređe na njegovu stranu, kada Beč ugrožava njegovu veru. Osetivši tu opasnost, bečki krugovi dadoše aprila 1670. zatvoriti vladiku i odvedoše ga u Grac, gde bi optužen i osuđen zbog veleizdaje. Dok je Zrinjski, zbunjen svim što se već desilo i onim što se imalo desiti, stojao još neaktivan, kao kolebajući se, krenuo je impulzivni Frankopan sa triestak konjanika da pridobija ljude i gradove na njihovu stranu, da, kako sam kaže, »insurguva« narod. On je 10. marta, ušavši sa četom u Zagreb, pozvao građane, sa sabljom u ruci, da pristanu uz Zrinjskoga. Dok su zagrebački građani dosta politički izjavljivali da će učiniti ono isto što i ostala zemlja, oprlo se sveštenstvo tome pozivu, doduše sa izvesnim kolebanjem. A hrvatsko plemstvo, na zboru u Brezovici, 14. marta god. 1670., pristade u većini uz Zrinjskoga, oslanjajući se na Frankopanov prikaz, koji je stvar izlagao ovako: da su Turci stavili Hrvatsku pred dilemu ili sa njima ili protiv njih; da je Beč ostao neaktivan i da je Zrinjski, kao jedini izlaz da spase zemlju od težih potresa, pristao sa njima na »pošten savez«. Banov poverenik na Porti, kapetan Franjo Bukovački, govorio je otvoreno o banovom prilasku Turcima, počeo okupljati jednomišljenike i činiti nezgode carskim ljudima i garnizonima. To izazva karlovačkoga đenerala na reakciju. Pokret se morao ugušiti pre nego uzme maha. Sa 700 ljudi krenuo je on brzo i odrešito za Frankopanom, u Zagreb, i protiv Bukovačkoga. Kanjiški paša, koga Zrinjski, na vest o tome, pozva u pomoć, izvini se i opet kako usled izostanka ovlašćenja sultanova ne može krenuti sa vojskom u borbu. Baš u taj čas kada su se Zrinjski i Frankopan spremali da razviju barjak pobune, stiže iz Beča vaspitač banove dece, isusovac Forstal, donoseći im poruke da tamo ima još uvek dobrog raspoloženja prema njima i da, stoga, treba da se pokore. Car je, međutim, 19. marta svrgao Petra sa banske časti i objavio da je »nevernik postal naše korune, proti njoj puntarskim zakonom podigal se, pod svoju oblast kraljevstva naša hrvatsko i slavonsko i dalmatinsko i bližnje naše orsage podegnati kanil«. Poverovavši u Forstalove reči i poruku, Petar i Franjo, već obeshrabreni turskom uzdržljivošću i aktivnošću đeneralske vojske, napisaše caru pismo, moleći za oproštenje; a Zrinjski uputi
383
još sa Forstalom u Beč, kao taoca, svoga jedinca sina Ivana. Malo potom, videći kako se i na štajerskoj granici sprema vojska protiv njih, da jednom preseku stvar, odoše i Zrinjski i Frankopan sami u Beč caru na noge, gde stigoše 8. aprila. Istoga dana bečka ih vlada stavi pod stražu i uskoro u zatvor. Već pre toga, 4. aprila, ušla je carska vojska u Čakovac i tu potpuno poharala Petrovo imanje, a zatim i ostala dobra njegova i Frankopanova. Tada behu opljačkani i njihovi gradovi Ozalj, Ribnik, Bosiljevo, Novi, Bakar i naročito Kraljevica. Lepu Božjakovinu dobiše god. 1686. posle Zrinjskih grofovi Draškovići. Za to vreme digao je bunu u severnoj Mađarskoj banov zet Franjo Rakoci. U Beču nije bilo teško nagovoriti klonuloga i interniranoga Zrinjskoga da pismima deluje na svoje prijatelje da obustave pokret. On se tužio kako su ga Turci prevarili, govorio je kako je došao caru na milost, i preporučivao da i oni napuste dalju akciju. Kada je ustanak doista obustavljen, prestali su u Beču svi obziri prema Petru i Franji, i protiv njih je počela istraga zbog veleizdaje, pobune i uvrede cara. Sudski postupak vođen je pretežno u Viner-Najštatu i trajao je punu godinu dana. Osuda je glasila na smrt, a izvršena je nad obojicom 20./30. aprila god. 1671. Njihova imanja bila su zaplenjena u korist državnog erara; žena Petrova, Katarina, bi zatvorena u dominikanski manastir u Gracu, a kao silom kaluđerice završiše život i obe banove neudate kćeri. I banov sin Ivan, iako nekriv, bi zatvoren i umre u gradačkoj tamnici god. 1703. Hteli su prosto da unište celu Petrovu porodicu, što su i izveli bez imalo obzira prema ranijim velikim zaslugama te kuće i samoga Petra. Pokušaje da iščupaju svoj narod ispod vlasti gospodara koji su ih držali platila su u XVII veku, za kaznu, svojim životom dva srpska patrijarha i dva hrvatska najuglednija velikaša. Samo da jugoslovenska sudbina i toga vremena ne ostane bez jedne note ironije, srpski su patrijarsi stradali stoga što su hteli da se, pomoću zapadnih hrišćana, spasu od Turaka; — dok su hrvatski velikaši, siti usrećiteljstva zapadnih hrišćana, tražili svoje oslobođenje pomoću Turaka. Je li toj činjenici potreban komentar? XIII. NAZADOVANJE TURAKA. 1. Dubrovački zemljotres 1667. god. — 2. Mađarska buna E. Tekelija. — 3. Turski pohod na Beč 1683. god. — 4. Stvaranje Svetog saveza. — 5. Potiskivanje Turaka. — 6. Grof Đorđe Branković. — 7. Austrijanci i patrijarh Arsenije III. — 8. Stradanje Srba. — 9. Vojne operacije u Dalmaciji. — 10. Mletačka agitacija u Crnoj Gori. Prva četvrt druge polovine XVII veka beše donela južnim Slovenima nekoliko teških gubitaka. Tragična smrt patrijarha Gavrila, poraz Mlečana i njihovih hrišćanskih pomagača u Kandiskome ratu, slom Zrinjskih i Frankopana, pogodili su oba naša plemena. Uz te gubitke treba još naročito pomenuti i veliki zemljotres, koji je 6. aprila po novom god. 1667., na Veliku sredu, ujutro malo pre devet sati, upropastio pola Dubrovnika. Strašni udar, iza koga je u ruševinama izbio i požar, uništio je mnoge stoletne tekovine Republike i onemogućio joj stari polet za celog trajanja njene dalje samostalnosti. Grad, koji je pre potresa imao na 6000 duša, izgubio je oko 4000 svojih stanovnika, a najveći deo starih građevina sa Gospom Velikom bi porušen ili znatno oštećen. Potres je zahvatio i druge neke krajeve, kao Kotor, Perast, Herceg Novi i Budvu, ali ne u tolikoj meri: Arhiđakon Brnja Đorđi govorio je da je ovo bio »rasap naše otadžbine, pretužni primjer božje srdžbe«. »Ostadosmo kao tica na golu kamenu«, tužili
384
su se Dubrovčani na Porti, tražeći da im se smanji harač i da se uopšte poštede, ali su naišli spočetka na tvrda srca. Lepa tradicija njihove stare kulture, književne i naučne, nastavljala se doduše i docnije; Dubrovnik je i posle te nesreće dao u književnosti Ignjata Đorđića (1675.—1737.), pesnika finijeg umetničkog smisla, a u nauci svetski slavnoga matematičara Ruđera Boškovića (1711.—1787.), ili isto tako slavnoga lekara Đuru Baljivija (1668.—1707.), ili čuvenoga Anselma Bandurija (1671.—1743.), prvog našeg vizantologa; krenuo je i nekoliko značajnijih novih poslova, kao što su bile organizacije njihovih akademija za studiju jezika; ali, u celini, čitavo njihovo književno stvaralačko delo ličilo je na cveće koje precvetava. Dekadencija se osećala na mnogo strana, a naročito u finansijama i trgovačkom prometu. Popustila je čak i stara solidnost Dubrovnika. Kada je god. 1675. obnovljen rad u dubrovačkoj kovnici novca, dopustilo se da se u njoj falsifikuje stran novac, a i njihov vlastiti imao je biti lakši u težini srebra i sa gorom smesom. Naročite krize izazva u gradu borba između staroga plemstva, koje potres beše strašno proredio, i novoga trgovačkoga, koje bi proizvedeno u vlastelu, da bi se popunile nastale praznine. Te borbe, čija je oštrina doprla čak do Voltera i našla mesta u jednom njegovom spisu, narušile su potpuno staru »skladnost« grada i učinile ga još više mestom gde je prošlost smatrana svetlijom od budućnosti. Teška vremena behu nastala i za Hrvatsku. Zavera Zrinjskoga i Frankopana beše dala dobrodošao povod bečkome dvoru da proširi svoj sistem podvrgavanja starih kraljevstava svojoj neposrednoj vlasti. Kao prva mera beše 28. maja (7. juna) god. 1671. izvedeno suspendovanje banske časti, koja je smatrana kao izraz stare državne tradicije. Glavnu vojničku vlast, kao i važnije gradove u celoj zemlji, uze carska vojska, sastavljena ponajviše od Nemaca i drugih tuđinaca. Zbunjeni ljudi zaverom Zrinjskoga, a zaplašeni njegovom sudbinom, smatrali su to sve kao neku vrstu prirodne reakcije Beča, i nisu imali hrabrosti da se usprotive. Poneki su čak i podlegali agitaciji carskih ljudi, naročito niže plemstvo koje nije imalo dovoljno samostalnosti. Ono je, u zajednici sa potstrekačima iz krugova oficira sa Krajine, tražilo početkom god. 1672. da se Hrvatska odvoji od krune Sv. Stevana i pridruži naslednim zemljama austriskoga dvora. Samo jedan deo višega plemstva, pod vođstvom Nikole Erdedija, inače zakletoga neprijatelja Petra Zrinjskoga, imade hrabrosti da uzme izvestan stav protiv tih težnja i da brani davna prava domovine. Hrvatskoj opoziciji, sada veoma lojalnoj, znatno je pomoglo držanje mađarskih ustavobranitelja. I u Mađarskoj je, posle ugušene zavere, uvedena vlast carskih nemačkih đenerala-komesara i suspendovan ustav. Uz to je car Leopold, koji je bio vaspitavan za sveštenika i tek po smrti starijega brata došao na presto, upotrebio tu priliku da u Mađarskoj, svom silom svog autoriteta, vaspostavi katoličku veru na račun njemu odvratnog i po habzburškom shvatanju revolucionarnog protestantizma. Katolički pritisak izazva brzo pobunu kod protestantskih Mađara, koje je pomagao erdeljski knez Mihailo Apafi. Pobojavši se da bi ta pobuna mogla iz političkih motiva da zahvati i Hrvatsku, svejedno što je ona tad bila čisto katolička, imenova bečki dvor god. 1673. Nikolu Erdedija za banova namesnika, da tim u dobroj meri ublaži hrvatsko nezadovoljstvo. Ustanak Mađara beše uzeo opasne razmere. U njemu je izvesnu ulogu, istina pred kraj, imala i Jelena, kći Petra Zrinjskoga, koja se, kao lepa udovica, preudala god. 1682. za grofa Emerika Tekelija, vođa ustanka. Ogorčena zbog sudbine svoga oca i cele porodice, ona je htela da se sveti, i uticala je i sa svoje strane na muža da istraje u početoj borbi protiv Habzburga. U vezi sa kraljem Lujem XIV, koji od god. 1673. beše postao i
385
formalni neprijatelj Austrije, obilato pomagan prvo vreme i od Poljaka, Tekeli je imao i ugleda i snage da se nosi sa bečkim gospodarima, koji su svoju glavnu snagu morali da upotrebljavaju na Rajni, protiv Francuza. Videći da svojim polovičnim sredstvima ne može ugušiti ustanak, rešio se bečki dvor god. 1680., iscrpen borbom na dve strane, da popusti Mađarima i Hrvatima. Bansko dostojanstvo bi u Hrvatskoj nanovo vaspostavljeno, a dobi ga dotadanji namesnik Nikola Erdedi. U opasnosti da Austrijanci svojim raznovrsnim sredstvima ne odbiju već prilično zamorene Mađare od njega i da ga tako osamljena ne slome, ponudi Tekeli god. 1681. savez Turcima. Na Porti su, podbadani od Francuza, ovog puta bili mnogo borbeniji nego god. 1670., kada je slične korake preduzimao Petar Zrinjski. Tekelijeva ponuda bi odmah prihvaćena. Od god. 1682. u celoj Turskoj počelo je živo spremanje za veliki rat s Austrijom. U maju god. 1683. krenula je silna turska vojska od 250.000 ljudi, pod vođstvom velikoga vezira Kara-Mustafe, ravno na Beč. Austriski dvor beše nemoćan da se sam odupre tolikoj, u Evropi odavno neviđenoj, sili. Na zauzimanje papske kurije rešio se poljski kralj Jan Sobjejski da se u toj borbi hrišćanstva protiv Turaka nađe na strani Austrije, kojoj je ranije, po traženju Luja XIV, bio opasan neprijatelj. Dok su Turci opsedali Beč, ne pokazujući pravog poleta u borbi, sjedinila se poljska i carska vojska i 2. (12.) septembra odnela pobedu. Razbijeni Turci uzmakoše naglo, ostavivši sav svoj ratni pribor i ostalu opremu. Taj poraz, slavljen kao velika, davno željena, pobeda hrišćanstva, označavao je za sve vidnu obrtnu tačku turske sreće. Pod Bečom je zauvek skrhan ofanzivni polet Turske Carevine; tu je bila poslednja granica njihove ekspanzije. Od toga poraza Turska samo gubi, povlačeći svoje linije sve naniže i nalazeći se stalno u stavu odbrane. Od ove pobede silno je u jugoslovenskim zemljama porastao ugled Austrije. Dok se kroz čitav XVI i XVII vek Habzburška Monarhija nalazila gotovo redovno u defanzivi prema Turcima, sad ona prelazi u napad. Ona uzima na sebe ulogu osloboditelja hrišćana i tim ujedno postaje glavni činilac u akciji i za oslobođenje Jugoslovena. Izvesne naše oblasti nadale su se oslobođenju pomoću Poljske, ili pomoću Mletačke Republike; neke su čak računale i sa saradnjom Španije; ali, sve te nade bile su ili čisto lokalne, ograničene na uzak krug ljudi i mesta, ili prosto »puste želje«. U Austriju su se, međutim, uprle sad sve oči. Njen glas bio je već mnogo ranije dopro čak do Nikšića i Drobnjaka, i još onda, krajem XVI veka, bili su naši ljudi voljni da se odazovu njenom pozivu. Kako da to ne učine sada kada su čuli za tursko posrtanje pod Bečom i kada se turska sila, kao bujica kada počne naglo opadati, stala na očigled sviju povlačiti iz Budima prema Beogradu i još niže? Austriji je ta uloga osloboditelja dopala preko njezine volje. Kao što je gledao da povoljnim ponudama odvrati Turke od napada na Beč, tako je i sada, posle njihova poraza, car Leopold nastojao da se čas pre izmiri sa njima. On je zazirao od dalje borbe, nešto zbog oskudice sredstava i izmorenosti zbog dotadanjeg ratovanja, a i što se bojao raznih komplikacija. Da su Turci bili malo predusretljiviji, ponovio bi se slučaj Vašvara. Zahvaljujući njihovoj upornosti sa jedne i opoziciji staleža Nemačke i Mađara sa druge strane, rat je morao da se nastavi. Živim zauzimanjem papske kurije došlo je 24. februara god. 1684. do sklapanja jedne nove hrišćanske lige, koja je dobila svečano ime Svetoga saveza. U savez su ušle Austrija, Poljska i Mletačka Republika. Tako je Austrija, prihvaćena od suseda i sokoljena od zauzimljivoga pape Inoćentija XI, ušla u rat sa
386
Turcima, i ne sluteći spočetka kuda će je odvesti prvi uspesi nego zadovoljna ako uspe da osvajača potisne što dalje od svojih neposrednih granica. Od god. 1684. počelo je napredovanje Svetoga saveza na više strana. Dok je austriska vojska prodirala dunavskom dolinom prema Budimu, koji je zauzela tek 23. septembra god. 1686., napadali su Hrvati, uskoci, krajiški đenerali sa Srbima i carskom vojskom na susedna područja Like i Slavonije, a mletački ratnici prodirahu u Dalmaciju i Hercegovinu. Najaktivniji bili su naši uskoci u Dalmaciji. I bez mletačke dozvole digao se već krajem god. 1683. Bajo Pivljanin u četu Ilije Jankovića, da napadaju Turke po Kotarima. Glavni vođ uskočke vojske postade Stojan Janković, dobro poznati junak još iz Kandiskoga rata. Kako je Mletačka Republika prvih godina rata obraćala glavnu pažnju akciji svoje flote u Moreji, to je teret borbe u Dalmaciji pao ustvari na uskoke, i rat je stoga na toj strani imao zadugo četnički karakter. U vezi sa hrišćanskim četama sa hrvatskoga područja, među čijim se vođama isticao popularni vojni kapelan, senjski pop Marko Mesić, uskoci su uspeli da očiste od Turaka postepeno cele Kotare i da svoje ratovanje prenesu delom u Liku, a delom u srednju Dalmaciju. Međutim, taj sporazumni rad naših junaka morao je biti naskoro napušten, pošto je došlo do političkih trvenja između Austrije i Mletaka baš zbog tih osvajanja. Moglo je, naime, doći do spora zbog pitanja kome da pripadnu područja koja bi osvojili mletački i austriski podanici zajedno, te se morala na neki način podeliti »sfera interesa«. Mletački podanici operisali su potom u Dalmaciji i zapadnoj Bosni — veće akcije u Bosni zabranjivala je Austrija u svojstvu naslednice Mađarske, — a austriski u Lici, severozapadnoj Bosni i na istoku prema Slavoniji. Bana Nikolu Erdedija, po vlastitim rečima, »vuklo je srce u Bosnu«; ali, ipak, prve akcije uputio je prema Slavoniji. Austrisko vojno vođstvo imalo je u planu da se čim pre dočepa Osijeka i preseče most kod njega i sa tim dovoz hrane i drugih potreba za tursku vojsku u Budimu i u srednjoj Ugarskoj. Ali, da se to preduzeće do kraja izvede, trebalo je znatno veće snage od one kojom su raspolagale banove i carske čete i dobrovoljci koje oduševljava borbeni fratar Luka Ibrišmović. Ovaj je smeli čovek, izmakavši turskim vešalima, postao hajduk i jedan od glavnih narodnih vođa u borbama za oslobođenje Slavonije. Rat je dobio kod hrišćana snažniji zamah kada su Turci, odbijeni od Budima, počeli da gube jednu za drugom svoje najvažnije pozicije. Nekoliko teških poraza tokom 1686. i 1687. godine, kao oni kod Sente i Haršanja, obeshrabriše u velikoj meri tursku glavnu vojsku. Posade u gradovima i naročito bosanski muslimani graničari borili su se hrabro i uporno, svesni da brane svoj posed zauvek. Oni, kao otsečeni od glavne vojske i zauzeti sami sobom na izloženim tačkama Carevine, nisu dolazili u dodir sa razbijenom vezirovom vojskom, kojom beše ovladao bes usled neuspeha i sa njim anarhističke sklonosti i poroci neobuzdanosti. Kao žrtva pobune poražene i razdražene vojske pade, posle nasilne smrti Kara-Mustafine, ne samo veliki vezir Sulejman-paša nego bi zbačen i sam sultan Muhamed IV. Rasulo nastade potom na sve strane. Austriska vojska, podižući na svome prodiranju sa sobom i Srbe, koji su joj se rado pridruživali, uzimala je, jedan za drugim, čitav niz glavnih turskih gradova i utvrđenja: Petrovaradin, Slankamen, Beograd (26. avgusta god. 1688.), Zvornik, Smederevo. Usred tih austriskih uspeha dođe 4. februara god. 1689. do ratnog stanja između Dunavske Carevine i Francuske. Luj XIV postade tako saveznik Turaka; on se beše pobojao da će ovako veliki i brzi uspesi suviše ojačati ugled i moć njemu neprijateljskih Habzburga, pa je stoga u jesen god. 1688. napao nemačko područje, Keln i Falc. Da brani Nemačku, morao je car Leopold povući glavni
387
deo svoje vojske sa balkanskoga na zapadno ratište. Zapovednik austriske vojske u Srbiji postade mladi grof Ludvig Badenski. Njemu sada nije ostajalo drugo nego da upražnjene redove svoje vojske popuni Srbima; stoga je živo radio da ih što više pridobije. Kao pomoćnika u toj akciji imao je dobiti Đorđa Brankovića (rođ. god. 1645.), nesuđenoga srpskoga despota, čoveka dosta darovita, ali suviše ambiciozna, ovlašna morala i nedovoljno realna. Branković, čiji su preci iz trebinjske okoline prešli u Pomorišje, dovodio je sebe u vezu sa porodicom Vuka Brankovića i težio je da se, kao takav, stavi na čelo srpskome narodu. Svoju javnu karijeru počeo je god. 1663. u diplomatskoj službi erdeljskoga kneza Apafija, u Jedrenu i Carigradu; god. 1673. izneverio je kneza zbog njegova neprijateljskoga držanja prema pravoslavnima i prišao ne samo vlaškome knezu nego i austriskome pretstavniku kod Porte, odavši mu tajne pregovore Apafijeve protiv Austrije. Već god. 1673., u jednoj pretstavci Austriji, izlagao je on značaj u srpskom narodu svoj i svoga brata Save, pravoslavnoga mitropolita u Erdelju, kao potomaka stare despotske porodice, uveravajući da bi u slučaju austriskoga rata sa Turcima uz njih pristali svi Srbi sa Vlasima. Car bi mogao stvoriti na granici jednu malu državu, »nalik na Hrvatsku«, koja bi služila kao brana protiv turskih upada u Ugarsku. Međutim, mada je odavao tajne svoga gospodara, Branković je ipak ostao u njegovoj službi do god. 1679., kada mu je brat, dobar branilac pravoslavlja protiv erdeljskih kalvina, bio svrgnut i zatvoren. Napustivši Erdelj, Branković je prešao u Vlašku, gde je uspeo uveriti kneza Šerbana Kantakuzina da su rod po tobožnjim starim vezama. Kada je izbio rat između Austrije i Turske, on je, deset godina posle svoje prve ponude, došao preko jednog erdeljskog magnata u veze sa bečkim dvorom i, obećavajući pomoć vlaškoga kneza i svoju, uspeo da bude, na osnovu iskombinovane i lažne genealogije, priznat za ugarskoga barona i da dobije potvrđeno nasledno pravo na zemlje svojih predaka pod Turcima, na Hercegovinu, Srem i Jenopolje. Zašto je Brankoviću trebala ta baronska titula? Prosto iz tog razloga da pomoću nje može lakše delovati na srpski narod da ga prihvati. Jer kad bečki dvor priznaje njegovo pravo i označava njegovo plemstvo, kako bi moglo biti prostih Srba koji bi u to mogli posumnjati i ne priznati ga? Prema Beču on se pretstavljao kao čovek koji ima jak koren i uticaj među Srbima; a u srpskom narodu bečko priznanje imalo je da mu bude dokaz koliko je on tobože cenjen na najmerodavnijem mestu. Ali, ipak, on nije preduzimao ništa važnije sve do god. 1688., odnosno dok nije video koliku je važnost, iz mnogo razloga, Austrija polagala na saradnju balkanskih naroda. Da bi sada pomoću nekog priznanja iz naroda mogao bolje delovati u Beču, on je te godine zatražio i dobio od pećskoga patrijarha Arsenija III potvrdu da je on doista potomak starih vladarskih Brankovića. Patrijarh je u to poverovao verovatno stoga što se Branković nalazio na dvoru vlaškoga kneza kao boljar, a delovalo je na nj po svoj prilici unekoliko i 150 dukata, koje mu molilac beše poslao. Sa tim uverenjem u džepu, u jednoj misiji vlaškoga kneza, stigao je Branković, sredinom god. 1688., u Beč, da tamo razvija svoj plan o ustanku i oslobođenju balkanskih hrišćana, odnosno stvaranja Ilirske Imperije, koja bi obuhvatala više nego današnje jugoslovensko područje, od Soče do Crnog Mora. Beč nije ušao u raspravljanje tih pitanja sa njim onako kako je Branković želeo; ali, u načelu odobrio mu je rad u narodu i, da ga zadrži u dobroj volji, dao mu je grofovsku titulu. Branković se posle toga potpisuje: »nasledni despot celokupnoga Ilirika i veliki vojvoda Gornje i Donje Mizije, knez Svete Rimske Imperije, dukata Sv. Save, Crne Gore i nasledni gospodar Hercegovine, Srema, Jenopolja, i graf ugarski«.
388
Vrativši se iz Beča, on je u proleće god. 1689. doista počeo pribiranje ustanika i agitaciju u narodu. Glavno mesto njegove akcije postade za izvesno vreme Oršava, iz koje je mogao neposrednije uticati na Srbiju. U samu tu zemlju, međutim, nije se usuđivao da pređe, nemajući dovoljno hrabrosti da sam zatalasa ljude. Hteo je da dođe na gotov posao, koji je imao, otud, sa granice, da uglavnom pripremi i svrši njegov glas. Ludvig Badenski, dobivši sa nekoliko strana podatke o Brankovićevoj agitaciji i čuvši da održava veze sa Vlaškom i naročito sa Rusijom, od čijeg je uticaja na Balkanu Beč već tada počeo da zazire, uzeo je tu stvar suviše ozbiljno, uplašio se od njenih mogućih posledica i naredio je da se Branković uhvati i zatvori. To je i učinjeno u Kladovu, pred kraj oktobra god. 1689. Kako je tada lišen slobode, Branković je više nikad nije dobio. Otada pa do svoje smrti, god. 1711., on je proveo u internaciji i sužanjstvu u Beču i Hebu. Kao sužanj, on je, više iz ličnih motiva i sa mnogo lične boje, napisao svoje Hronike, ogromno delo od 2681 strane, koje je sve dosad ostalo u celini u rukopisu, ali koje je ipak vršilo moćan uticaj na srpsku istoriografiju XVIII veka. Njegov uticaj među Srbima za vreme ratnih operacija god. 1689. nije se gotovo nimalo osećao. Srbi su se uglavnom držali carske vojske i njenih zapovednika. A carska vojska prodrla je te godine duboko u stare srpske zemlje, do Skoplja, Velesa, Štipa i Prizrena. U Prizrenu je, 27. oktobra, dočekao austriskoga đenerala E. Pikolomikija patrijarh Arsenije III Crnojević, koji je dotle održavao veze sa Mlečanima, ali sada prešao na austrisku stranu, nešto pod utiskom njihovih velikih uspeha, a još više na njihove energične, pretnjom praćene pozive. Patrijarh je, još pre toga, potican i sa mletačke, a od god. 1688. i s austriske strane, počeo bio pozivati narod protiv Turaka i morao stoga bežati iz Peći i sklanjati se u Nikšić, odakle je, po mletačkome pozivu, prešao na Cetinje, a po austriskome se vratio u Peć. Ali, posle tih velikih uspeha nastaje reakcija. U austrisku vojsku udari kuga i boleštine, koje su bile prirodna posledica tolikogodišnjeg ratovanja i potpunog poremećaja dotadanjeg života. Franjevački letopisac, fra Nikola Lašvanin, kazuje za god. 1690. strašne stvari. U Bosni beše nezapamćena glad, šinik žita dođe na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najvećoj muci. »A bižania bižaše od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako ležahu martci nit se kopahu, nit imadiaše ko. Jiđahu resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater martvu. U Banjoj Luci koga su obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sicijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim; ali, kako bi se najilo, ta bi i umarlo«. Kad su Austrijanci sa Srbima zauzeli Skoplje, ono je bilo zaraženo od kuge. Nemajući dovoljno vojske da ga održe, a ne želeći da ga, mada već slabo kao tvrđavu, Turci upotrebe kao pogodnu operacionu bazu, đeneral Pikolomini izdao je naredbu da se grad 16. oktobra god. 1689. zapali. Skoplje je tada bilo napredna varoš, »gotovo tako velika kao Prag«, pisao je sam Pikolomini, sa mnogo trgovine, prometa i životnih namirnica i sa nekih 60.000 stanovnika. »Bilo mi je žao da zgrade kakvih u ovom ratu još nisam video, džamije od najfinijeg mermera i porfira sa hiljadama svetiljaka i pozlaćenih alkorana ukrašene, kojima bi čovek i u Rimu poklonio pažnje, lepe starine, vrtove i zabavišta, mada po varvarskom ukusu, velike zalihe životnih namirnica, moram plamenu predati« (iz prevoda M. Kostića). Tu se i sam Pikolomini zarazio od kuge i tri dana posle svoga ulaska u Prizren umro je od nje. Osorno ponašanje njegovih naslednika prema srpskome i albanskome stanovništvu odbi od austriske vojske mnoge naše ljude. Još više počeše Austrijanci gubiti kad se osetilo da se Turska trgla od
389
dotadanje malodušnosti. Novi veliki vezir, Mustafa-paša, iz čuvene kuće Ćuprilića, koja je Turcima pre njega dala još dva velika vezira nesumnjivih sposobnosti, raspali versko oduševljenje svojih ljudi, pribra nove snage i poče energičnu kontraofanzivu. Već 23. decembra 1689. pretrpeše Austrijanci presudan poraz kod Kačanika, gde Arnauti pređoše Turcima. Mnogo više udaraca posle toga nije trebalo. I inače malobrojna carska vojska, prilično zavađena sa svojim srpskim saveznicima, poče naglo otstupanje. Kompromitovani svojim otvorenim pomaganjem turskih neprijatelja, srpski glavniji ljudi nisu smeli da sačekaj povratak raspaljenih Turaka. Sa mnogo naroda, čiji se broj ne da tačno utvrditi, krenuli su oni prema severu, da se spasavaju kod Austrijanaca, koji su ih pozivali u borbu i, prema tome, imali moralnih obaveza prema njima. Sam patrijarh Arsenije III vodio je žalosne obeskućene mase. Ta seoba imala je na izvesnim mestima potpuno karakter begstva i njegove neminovne materijalne žrtve. Tom prilikom opustelo je i stradalo mnogo naših manastira, a među njima i najvažniji, kao Mileševo, Ravanica, Rača, Sopoćani, Đurđevi Stubovi; oplenjeni su Dečani i patrijaršija u Peći; mnogo je domova raskućeno. »Razagnani smo od bezbožnih čeda«, piše jedan izbeglica na Cetinju, izbegavajući da podrobno opisuje celu bedu koju »svaki mudri može znati šta se čini kada se carstvo izmenjuje«. Odlazak patrijarha iz Južne Srbije bio je od teških posledica za srpski živalj u tim krajevima. Sa patrijarhom je otišao dobar deo aktivnih ljudi i uglednih domaćina, a ono sveta što je ostalo bilo je zastrašeno. Opšti list pećske Patrijaršije sa zgražanjem beleži vesti o turskoj osveti, koja je zahvatila nahije od Prizrena i Plava sve do Novoga Pazara. Naročito je bilo teško što je otišao sam patrijarh i mnogo sveštenstvo, pa je narod ostao bez glavnih vođa. Stoga je proces islamizacije, dotle prilično spor, od početka XVIII veka u tim krajevima uzeo brži tempo i veće razmere. Prestravljenošću i klonulošću Srba naročito su se koristili Arnauti muslimani, ratoborni brđani, koji su sa svojih planina, sve agresivniji, silazili prema dolinama Metohije i Kosova. Oni pritiskuju zemlje, pomagani od turskih vlasti, ugrožavaju srpske posede i nagone svet ne samo na islamizaciju nego i na arnaućenje. Otad u Brankovića Drenici počinje prevlađivanje Arnauta, otad Mitrovica i Vučitrn počinju bivati njihova središta. U Prištini je već početkom god. 1690. načinjen pravi pokolj hrišćana. U prizrenskoj okolini islamizacija je već oko god. 1650. bila uzela maha među katolicima, a sada je zahvatila i pravoslavne. Đakovica od početka XVIII veka postaje pravo arnautsko gnezdo, dok je ranije stanovništvo u njoj i okolini bilo mešovito. * I u Dalmaciji se ratovalo spočetka sa dosta uspeha. Turska sama nije na to bojište mogla uputiti nikakve veće vojske, nego su otpor davali lokalni zapovednici, pomagani unekoliko od bosanskog namesnika. Kada je, septembra god. 1686., pao Sinj u hrišćanske ruke i on pojurio da ga spasava, namesnička vojska nije bila dorasla hrišćanskoj i pretrpela je osetan poraz. Turska vojska u Bosni bila bi svakako dovoljna da odoli i uskocima i mletačkoj vojsci kojih nije bilo mnogo na broju, ali je njena snaga bila rastrzana nešto prema Hrvatskoj i Slavoniji, a još više odašiljanjem pomoćnih trupa u Mađarsku. Sami Mlečani, međutim, nisu upotrebljavali u srednjoj Dalmaciji većih snaga, nego su posebnu pažnju obratili južnoj Dalmaciji i Hercegovini, i to iz čisto političkih razloga. Evo zašto. Kad je god. 1684. sklopljen savez između Austrije i Mletačke Republike, bilo je rešeno da će svaka država dobiti posle rata ono što je i ranije bilo njezino sa izuzetkom Dalmacije, koja je imala pripasti Mlecima. Ta odredba, kada je donesena, smatrala se kao optimistička pretpostavka; ali, kada je hrišćansko oružje
390
postiglo i brze i prilično neočekivane uspehe, onda su se, odjednom, razvili prohtevi i na jednoj i na drugoj strani, i na delu se naskoro osetila surevnjivost obeju sila. Car Leopold, ponesen uspesima, želeo je da obuhvati sve zemlje koje su mađarski kraljevi pominjali u svojoj tituli i koje, prema tome, treba da pripadnu njemu kao nosiocu krune Sv. Stevana. U te zemlje dolazila je, naravno, i stara hrvatska država. Hrvatski književnik Pavle Riter pisao je izvesne svoje, ranije pominjane, političko-istoriske spise baš s obzirom na te pretenzije careve, da ih potkrepi i pojača. Kako se u Beču naročito polagalo na posed Sinja i Knina, to su Mlečani nalazili da bečki prohtevi ugrožavaju njihove interese i idu preko linije ugovorenoga; ali, uzevši Sinj, u tome pogledu unekoliko su se smirili. Videći kako Austrijanci postižu uspehe, a bojeći se njihovih prohteva, rešiše se Mlečani da i oni čim pre prošire područje svojih osvajanja i budućih poseda. Baciše se stoga sa više snage na Hercegovinu. God. 1687. pade u njihove ruke Herceg-Novi, a Peraštani im predadoše celo primorje od Kumbura do Kamenara. Taj uspeh digao je znatno ugled Mlečana na toj strani i mnoga plemena Hercegovine i Crne Gore počeše im obećavati svoju saradnju. Ali, ta agitacija i učvršćivanje Mlečana u neposrednoj blizini Dubrovnika veoma uplaši njegove građane; oni su se, uostalom ne bez razloga, bojali da će Mlečani upotrebiti ovu priliku i najzad ih podvlastiti. Diplomatija male Republike, koja se već god. 1684. stavila, u slučaju pobede, pod zaštitu Austrije, zavapila je u Beču za pomoć. Da tamo tu pomoć prikažu ne samo kao potporu sebi, nego i kao njihov vlastiti interes, Dubrovčani su im dokazivali da Mlečani nemaju istoriska prava na to područje, nego da je ono pripadalo Srbiji i Bosni i da sada, pošto su te dve zemlje bile u vezi s Ugarskom, treba da pripadnu Austriji. Beč se pozivu Dubrovčana u izvesnoj meri odazvao i u njihov grad poslao svoga poslanika, koji je naskoro počeo agitaciju kod susednih plemena za austrisku orijentaciju. Tako se, postepeno, na očigled celoga sveta, razvila ta surevnjiva borba između dve hrišćanske savezne sile, koja je, ponekad, išla dotle da su Dubrovčani voleli turski nego mletački uspeh; da su, na primer, pomagali otpor Novljana protiv njih; a da su opet Mlečani, ukoliko je to do njih stalo, bili spremni smetati Austrijancima na izvesnim turskim tačkama. Slučaj sukoba njihove agitacije u pridobijanju naših ljudi video se najbolje u primeru patrijarha Arsenija III koji smo napred istakli. Mlečani pojačaše svoju agitaciju još više tokom god. 1688., kada carska vojska nešto sama, a još više u zajednici sa Hrvatima, poče da osvaja severozapadnu, severnu i istočnu Bosnu. Svi važniji turski gradovi na savskoj liniji biše zauzeti; kod Dervente turskoga pašu razbi Ludvig Badenski prosto za priču. Od Badenskoga se tražilo da Bosnu savlada što pre, da bi preduhitrio Mlečane, koji su se zaletali do Livna i zauzeli i Knin sa celim dalmatinskim Zagorjem. Dok je Badenski operisao na severu, i, osim gradova oko Save, uzeo još i Zvornik na Drini, pomerili su Hrvati svoju borbenu liniju opet sa Kupe na Unu i pokazivali težnje da povrate i ostale delove svoga kraljevstva. To je, naravno, delovalo na Mlečane da i oni požure sa svojim akcijama. Tako se hrišćanska saveznička snaga, zbog te političke utakmice, cepala na više delova, izvodeći svoja preduzeća bez jedinstvenog plana i na mahove. Austrijanci svoje relativno male snage toga vremena nisu spojili na jednom ratištu, svejedno na kom bilo, na bosanskom ili srpskom, već su ih razdvojili i tako i time, posredno, doveli do svoje katastrofe na Kosovu. Sa čisto vojničkoga gledišta, kad su već uspeli da prodru do Skoplja i Prizrena, bosansko bi pitanje za njih moglo biti ulaganom rešeno. Otsečena od ostale Turske, čija je vojnička snaga odbačena iza Vardara, Bosna se ne bi mogla održati dugo vremena. Da je drže u
391
škripcu i da je stalno podrivaju, bile su dovoljne i same lokalne čete iz Hrvatske i Dalmacije, čije je prodiranje napredovalo stalno. Isti slučaj bio je i sa Mlečanima. Žureći da čas pre obuhvate i Hercegovinu i celu Dalmaciju, oni su svoju vojsku, ne mnogobrojnu, upućivali čas na severno, čas na južno dalmatinsko ratište i stoga su, sa razdvojenim snagama, uspeli tek posle četiri-pet godina ratovanja da uzmu Novi i Knin. Za vreme toga ratovanja, kao što se moglo i očekivati, u Bosni je silno stradao katolički živalj. Ukoliko je mogao, u krajevima do kojih je blizu prodirala hrišćanska vojska, on se, ponegde u masama, spasavao u Slavoniju, Hrvatsku ili Dalmaciju. Ovih godina, pod pritiskom Turaka, a kompromitovani vezama sa dušmanima Carevine, morali su napuštati svoje manastire mnogi franjevci iz blizine granica; tada su od glavnijih manastira opusteli srebrenički, olovski, visočki, tuzlanski i dr. Ovom prilikom treba utvrditi činjenicu da nije Stojan Janković preveo u Sinj fratre manastira Rame, kako se u izvesnim spisima nalazi, jer je on poginuo 13. avgusta 1687. pod Duvnom. Bratstvo iz Rame preselilo se, međutim, u Dalmaciju tek krajem oktobra te godine, najpre u Split, pa posle u Sinj. Na početku XVIII veka, usled tih velikih seoba i progona, u Bosni je veoma opao katolički klir; u zemlji se nalazilo svega 26 otaca i 5 lajika franjevačkih; nekoliko ih je bilo pobijeno ili umrlo u najvećim mukama, kao fra Luka Ramnjak, koji je živ spaljen. Ostali su sačuvani samo manastiri središne Bosne, Fojnica, Kreševo i Sutjeska. * S ovim ratom u vezi je i početak oslobođenja Crne Gore. Mletačka Republika odmah je po svome ulasku u rat, god. 1684., razvila živu agitaciju na celom Primorju, da što više ljudi krene u borbu protiv Turaka. Među ostalim oblastima koje su stali da bune nalazila se i Crna Gora. Već tokom aprila god. 1684. odgovarala su pojedina plemena, kao Kuči i arnautski Klimenti, da su voljna pridružiti se pokretu, a neka, kao Ozrinići, odrekoše Turcima plaćanje danka. Toga meseca uputila je mletačka sinjorija Baja Pivljanina u kotorski kraj, da i on na svoj način počne propagandu u njihovu korist i da zakrvi sa Turcima. Kako Mletačka Republika za duže vremena ne preduze sama ništa ozbiljnije na toj strani, to pokret poče malaksavati, naročito otkako novi skadarski sandžak-beg Sulejman Bušatlija, krajem god. 1684., poče energično suzbijati mletačku agitaciju. U proleće god. 1685. krenuo je on sa vojskom na zapadna crnogorska plemena, da ih, jače kolebljiva ili pristala uz Mlečane, natera na pokornost. Kod Vrtijeljke, početkom maja, pokušao je uzalud Bajo Pivljanin, sa nešto mletačke vojske, hajduka i Crnogoraca, da mu spreči prodiranje na Cetinje; Sulejman je prodro, a Bajo je sam u toj borbi izgubio život. Turska vojska popali Cetinje, a uplašena plemena pokoriše se Sulejmanu. Mlečani su sa svoje strane živo radili na tome da crnogorska potištenost ne potraje dugo. Borbe oko Novoga i zauzeće toga grada digoše duh u narodu, koji jednom vide Mlečiće na delu sa priličnom snagom. Posle toga uspeha pokret među Crnogorcima, Brđanima i Hercegovcima uze maha. Počeše ne samo jača četovanja, nego i veće borbe sa Turcima, i to uspešne, u kojima su se naročito odlikovali Kuči. U jesen god. 1688., da se pokaže zainteresovanost Republike za Crnu Goru, dođe, na poziv tamošnjih prvaka, jedan mletački odred kao stalna posada na Cetinje, pod zapovedništvom Zana Grbičića, imenovanog »guvernadura« crnogorskoga. »Ovim se od strane Mlečića Crna Gora obeležila kao proširena mletačka teritorija« kaže J. Tomić. Otuda je i ona razlika u mletačkome nazivanju Crne Gore pre stavljanja stalne posade na Cetinje i posle toga. Pre
392
toga su crnogorska plemena »odana« Republici, a posle toga su to »novi republičini podanici« i Crna Gora je »nova tekovina«. XIV. VELIKA SEOBA SRBA U UGARSKE ZEMLJE. 1. Srpske privilegije. — 2. Pitanje Đorđa Brankovića. Austriska vojska, bačena iz južne Srbije, nije mogla da se održi ni u severnoj. Nadiranje Turaka zaustavljeno je samo privremeno na pojedinim utvrđenim mestima; ali, nije uspelo da se spreči. Austrija, i suviše zauzeta prema Francuskoj, nije mogla da baci novu vojsku na balkansko ratište i da tako održi bar područje ispred Save i Dunava. Jedini izlaz bio je da se ponovo, srdačno i sa velikim obećanjima, apeluje na balkanske narode, u prvom redu na Srbe, delimično ogorčene postupcima izvesnih zapovednika a gotovo potpuno obeshrabrene porazom i povlačenjem, da bi se ponovo pridružili carskoj vojsci i da sa novim poletom udare na Turke. Austriski đeneral, grof L. Marsilji opominjao je dvor na ranije veze patrijarhove sa Pikolominijem i preporučivao da se on svakako pozove na saradnju. Doista, car Leopold uputio je 6. aprila god. 1690. svoj proglas narodima Albanije, Srbije, Mizije, Bugarske, Ilirije, Maćedonije i Raške, i jedno pismo patrijarhu Arseniju. J. Radonić upozorio je da čitav ovaj proglas sa starim imenima Mizije i Ilirije, koja u narodu nisu više postojala i koja su, očevidno, književnoga porekla, stoji u vezi sa proglasom Đorđa Brankovića iz god. 1688., i da je čitava ova apostrofa, u žurbi, pozajmljena otuda. Iz Brankovićeva proglasa uzeto je i obećanje Srbima da mogu slobodno izabrati svog narodnog vojvodu, što sam narod tada još nije tražio. U proglasu su se, inače, Srbi pozivali na ustanak i da pomognu ishranu vojske, a zato im je, pod carskom vlašću koja će zameniti tursku, obećavana sloboda vere i paženje njihovih stečenih prava. Srpski patrijarh, sveštenstvo i narodni glavari, koji su se sa njim našli u Beogradu, sazvali su tu jedan poveći zbor crkvenih i svetovnih lica i iz susednih sremskih i banatskih oblasti, na koji se steklo, pored patrijarha, 5 vladika, 11 kapetana, 7 igumana (od kojih samo 2 iz Srbije: studenički i sopoćanski) i nekoliko drugih lica. Na tome zboru oni 18. juna rešiše da u ime svoje pošlju caru vladiku Isaiju Đakovića sa molbom da im car prizna ove zahteve: 1. slobodu vere, a da se »bilo tko bi bio« drugoga roda i jezika ne meša u njihove poslove; 2. crkvenu samoupravu, kakvu su imali i dotad (»naše srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načinati ot našega roda i jezika srbskago«) s izričnom napomenom da se, sem cara, niko drugi od svetovnjaka ne može mešati u jurisdikciju crkve. Van ikakve je sumnje da je punomoć za Isaiju, »ovu našu knjigu kredenconališ«, pisao neki »prečanin«,. čovek koji je živeo među katolicima (sveštenike zove redovnicima) i u vezi sa ljudima iz Ugarske i Hrvatske; on stoga i piše Leopoldu kao »preuzvišenoj kruni carskoj i svetlomu kralju našemu«. Privilegije koje su Srbi tražili imale su, kao i pod Turcima, da obuhvate ceo srpski narod pod vlašću habzburške kuće, tada i u budućnosti »po vasej Serviji i Bulgariji i Justinijaniji i Dalmaciji i Bosni,. Iliriji i Hercegovini, i Černoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Janopoliji, zemljam de je god pod častnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle«. O vojvodi i o njegovom slobodnom izboru nema u tome aktu nikakva pomena, kao ni o posebnom teritoriju za Srbe kao o nekoj vojvodini; misao o tome poticala je lično od Đorđa Brankovića, a ne iz sama naroda. Narod je svikao da u patrijarhu gleda glavnu
393
vlast, duhovnu i moralnu, koja je daleko iznad svih drugih; pojedine vojvode i knezovi i kapetani imali su mnogo užu vlast, plemensku i lokalnu, i nijedan od njih nije se digao dotle da bi se isticao pored patrijarha kao ravan njemu. Stoga im nije ni padalo na um da traže obezbeđenje vlasti za njega. Vanredno je važno pismo što ga je patrijarh uputio caru Leopoldu. Na zbor se, veli on, skupio narod »sloveno-srpske zemlje, bosanskoga i hercegovačkoga sabranja, do pola Bugarske i dalmatinskih krajeva, dela »zemlje Podgorice« i okolnih njenih sela, joanopoljskoga predela naroda i svih okolnih krajeva zemlje naše«. Kod patrijarha se, kao što je jasno, pod tom oznakom, kazanom u jednini zemlja naša, oseća da je on, u tradiciji obnovljene pećske Patrijaršije, sve područje na kojem naš narod stanuje zamišljao i smatrao kao celinu. Jedinstvo naših zemalja, i prema tome i jedinstvo naroda koji u njima živi, za nj je potpuno određen pojam. Pada, dalje, u oči da on ne govori o istoriskim granicama i oblastima srpskoga područja nego da on kao našu zemlju smatra sve oke oblasti u kojima se tada nalazio naš narod i nad kojim se rasprostirala njegova vlast; za nj ne postoje istoriske granice nego granice stvarnog i živog narodnog poseda, mada piše da te granice »opredeliše nam u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši«. Na tome saboru od 18. juna priznat je, po svojoj želji, car Leopold kao nasledni gospodar srpskoga naroda; »što besmo od trista i jedno leto izgubili (1690.—301=1389.), to u danima pri državi svetloga carstva i velmožastavnoga cara našega nađosmo to opet«. Kosovo, po narodnoj tradiciji, bilo je i mesto i događaj gubitka narodne države; takvo shvatanje ima, eto, i patrijarh, koji se, inače, kako sam veli, obaveštavao i po hronikama. U Beču su bili voljni da odgovore srpskim željama. Kada već nije moguće da Srbi ostanu na svome području, kako je on u svojoj poruci od 6. aprila tražio, onda je bolje prevesti ih u opustošene krajeve preko Save i Dunava i napraviti od njih novu Vojničku Granicu. I kao vojnička i kao radna snaga Srbi nisu bili elemenat za odbacivanje. Pristajući da dade Srbima povlastice, car je učinio sa njima isto ono što su činili i njegovi prethodnici sa srpskim doseljenicima u Hrvatskoj i Slavoniji: povlastice im je dao lično on kao neposredni gospodar zemlje i vezao ih je za sebe, odnosno za dvor, obilazeći potpuno mađarske državne staleže, mada su se Srbi imali naseliti na zemljištu krune Sv. Stevana. Primajući želje srpske pretstavke od 18. jula, car je 21. avgusta god. 1690. izdao svoj akt o tome i tako dao, doista, pravu crkvenu autonomiju srpskome narodu. Ali, spočetka je hteo da je dade sa jednim krupnim ograničenjem. Vlast patrijarhovu on nije mislio da prizna nad celom srpskom crkvom, nego samo nad područjem ispod Save i Dunava, jer je, pod sugestijom jezuita, hteo da ostavi odvojene od patrijarha ranije naseljene Srbe po Slavoniji i Hrvatskoj, gde je rad na uniji već bio počeo da donosi izvestan plod. Isaija Đaković doznao je za vremena za to i sprečio je taj akt, tako da su carske privilegije odgovarale više srpskim željama; uslovljene su bile samo vernošću Srba caru. Međutim, što nisu mogli da proture tada, pokušavaće da ostvare katolički dvorski krugovi kroz čitavu prvu polovinu XVIII veka, i zadaće tim svojim težnjama mnogo nevolja srpskome narodu. Malo posle toga, kada je car potpisao svoj akt sa privilegijama za Srbe, počelo je tursko nadiranje kroz severnu Srbiju jačim tempom, u vezi sa njihovim uspesima u Erdelju. Turci su napredovali u dva pravca, od Niša i od Vidina. Beograd je pao 28. septembra god. 1690. Pre njegova pada prebacio se patrijarh sa svojim ljudima preko Save i, ne smejući zbog turskih uspeha u Banatu da ostane u Bačkoj, on se uputi na sever, u Komoran i Sent Andriju. Izbeglica, koji su sa njim došli, bilo je, po rečima jednog
394
patrijarhovog pisma, »više od 30.000 duša«, a ne 36.000 porodica, kako se nekada govorilo. U samoj Mađarskoj dolazak srpskih izbeglica ne bi bio rado viđen, da su oni došli čak i u nekom sporazumu sa njihovim staležima; ovako, Mađari su u njima gledali samo neželjene goste i pravili su im mnogo teškoća. Tu, u Mađarskoj, Srbi se zainteresovaše bliže i za svoga nesuđenog despota Đorđa Brankovića. Isaija Đaković došao je u Beču u dodir sa njim, poverovao njegovim pričanjima i krenuo posle, po povratku, među Srbima njegovo pitanje. Kod Srba, punih istoriskih sećanja, vest da živi jedan potomak starih srpskih despota, i da je taj, kao i oni, bio uveden u pokret Austrije protiv Turaka, i da je sada povučen i zatvoren bez vidna razloga, izazva razumljivo saučešće za nj. Tada se tek u narodu javi težnja, svakako pod sugestijom njegovih predloga, da Srbi obnove svoju despotovinu kao posebno područje, koje će biti pod austriskom vrhovnom vlašću, ali nositi njihovo obeležje. Srbi stoga izabraše, u Budimu, marta god. 1691., Đorđa Brankovića za svoga despota. Tako on, zahvaljujući svome prezimenu i svome udesu, uspe ipak da postigne bar teoriski ono što je nekad zamišljao, a u Srba ožive ponovo želja da dobiju svoju državu i svoga svetovnog gospodara. Branković se potom, god. 1692., u jednome svome aktu sam tituliše: »samoderžavni despot zemlji slavenoserbskoj i vsego Ilirika« i dr., mada od njegova samodržavstva ustvari još nije bilo ništa. Bečki dvor nije primio srpske želje da se grof Đorđe Branković pusti i da im postane despot ili vojvoda, ali ih nije ni sasvim odbio. Umesto vojvode Beč im je dao, kao vojvodina zamenika, Jovana Monastirliju, »podvojvodu«, čoveka čiji su preci ranije prešli u Ugarsku, možda iz Bitolja (Monastira); a rešenje Brankovićeva pitanja odlagali su do boljih prilika. Da zadovolje Srbe, u Beču su 10./20. avgusta god. 1691. dali objaviti prošlogodišnji akt o srpskim privilegijama i preko ugarske Dvorske kancelarije, da ga na taj način ozvaniče i prema ugarskim staležima. U njemu je stoga pomen ugarskoga i hrvatskoga područja došao na prvo mesto, da se jasno vidi kako se privilegije zasad odnose baš na Srbe tih kraljevstava u prvom redu. Sem toga, sa naročitim obzirom na ovo srpsko traženje posebnoga vojvode ili podvojvode i na njegov položaj i nadležnost, ovaj akt naglašavao je da patrijarh ostaje poglavica Srba u svima duhovnim i svetovnim stvarima; vojvoda, dakle, imao bi biti potčinjen njemu. Drugim rečima, Beč je pojačavao vlast patrijarhovu, kao manje opasnu, na račun vlasti eventualnog svetovnog poglavice Srba, čije bi ambicije jednog dana mogle da se jave na uštrb interesa carske kuće ili celine Austriske Carevine. XV. KRAJ SVETOG SAVEZA. 1. Turska ofanziva posle god. 1690. — 2. Karlovački mir. Turska vojska, koja je god. 1690. odbacila Austrijance iz cele Srbije, južne i severne, pošto se odmorila i nešto popunila, prešla je god. 1691. Savu i Dunav, da povrati izgubljene posede i na toj strani. Ali, kad Slankamena, 9. avgusta, pretrpela je poraz, izgubivši glavnoga vođa, energičnoga velikoga vezira Mustafu Ćuprilića, i na 20.000 ljudi. Sa hrišćanske strane pao je između ostalih Adam Zrinjski, sin bana Nikole, poslednji svoga roda. »Bitka kod Slankamena značajna beše po srpski narod stoga što je to poslednji boj u kojem su se Srbi, kao kompaktna celina i kao carski saveznici, pod svojim komandantom, borili protiv Turaka«. U borbi ih je učestvovalo oko 10.000, pod vođstvom Jovana Monastirlije, a kao trofej pobede, kojoj su znatno doprineli, predali su
395
34 otete turske zastave. Zauzeta i suviše na zapadu, Austrija nije mogla da iskoristi ovu pobedu i pođe za razbijenim Turcima; nešto uspeha postigla je samo u po nju fatalnom Erdelju. Austriski pokušaj da se god. 1693. dokopaju Beograda završio se velikim neuspehom; iz oduševljenja prozvao je tada veliki vezir Beograd »mestom sreće«, Hajrul-bilad, i sam je sultan, Ahmet II, došao u grad, da pokaže svoju radost zbog toga. Sa više sreće ratovao je tada hrvatski ban grof Adam Baćanji po bosanskoj Krajini, gde je osvojio nekoliko važnijih gradova kao Novi, Krupu i Kladušu. Ni Mlečanima, koji su ovaj rat u Dalmaciji i Primorju uopšte vodili malim sredstvima, stvari nisu išle prema nadanjima. Plemena iz unutrašnjosti Hercegovine i Crne Gore, koja ispočetka behu voljna da im se pridruže i koja izazvaše mestimične ustanke, stala su malaksavati kad su videla da Mlečani neće da se reše na veće poteze. Kada su 17. septembra god. 1692. Mlečani bili prisiljeni da napuste Cetinje, gde su pre odlaska »lagumali« manastir, njihov ugled pade naglo. U prvoj polovini god. 1693. morali su da se povuku u okolinu Novoga ispred Turaka i kaluđeri trebinjskoga manastira zvanoga Tvrdoša, koji su se, istina, god. 1688., nudili Austriji, ali posle pristali uz Mletke. Mlečani su malo kasnije, avgusta 1694., preoteli manastir, ali ga nisu mogli održati, pa su ga, isto kao i cetinjski, pre polaska digli u vazduh. Nešto bolje sreće bili su Mlečani u dolini Neretve, gde su god. 1693.—1694. osvojili važnu Gabelu, staro trgovačko mesto (koje je od njih dobilo svoje talijansko ime umesto starog slovenskog naziva Drijeva), lepi Počitelj, staro kraljevsko brodogradilište, i važni Čitluk na donjoj Neretvi. Ali, zato su na daljem prodiranju, niz Popovo, prema Ljubinju i Stocu, bili suzbijeni. Kada je na turski presto, početkom februara god. 1695., došao borbeni sultan Mustafa II, Turska je pregla ponovo na ofanzivu. Već u leto te godine sultanova vojska postiže uspehe, naročito u Banatu i Erdelju. Bečki dvor dobro je video kako njegova razdvojena snaga nije dovoljna da slomije Tursku toliko da ova pristane na častan mir sa njim, i stoga je počeo tražiti nove saveznike. Pridobio je, najzad, 8. februara god. 1697., ruskoga cara Petra Velikoga, koji je odavno težio da kontinentalnu Rusiju izvede na more, i to ne samo na Baltičko, nego i na Crno. Kada je tako dobila saveznika moćna i pouzdana, jer je pred njim bio jasan cilj, rešila se Austrija da dugom ratu sa Turcima učini jednom kraj. Spremajući ofanzivu, ona je na čelo svoje vojske postavila jednoga još mlada ali neobično ambiciozna i retko sposobna vojskovođa, princa Evgena Savojskoga. Taj je brzo opravdao ukazano mu poverenje. U velikoj bitci kod Sente, 1. septembra god. 1697., bila je potpuno potučena turska vojska, u kojoj se nalazio sam sultan, koji se jedva spasao. Posle te pobede krenuo se princ Evgen sa relativno malo vojske (6.500 ljudi, od kojih su 4.000 bili konjanici) na jedan vratoloman pohod u središte Bosne. Početkom oktobra prešao je on Savu i dolinom Bosne uputio se prema Sarajevu. Sem kod vrandučkoga klanca nije gotovo nigde naišao na otpor, jer je bosanski paša sa svojom vojskom stradao kod Sente, a uplašeno stanovništvo nije znalo da organizuje otpor. 13. oktobra ušao je Evgen u Sarajevo, gde je tri dana harao i onda zapalio varoš, ne praveći razlike između hrišćanskih i muslimanskih imanja. Na povratku on je sa sobom vodio silan plen i u materijalu i u ljudstvu; pravoslavne i katolike kretao je da ih silom naseli po Slavoniji i Ugarskoj, ali se dobar deo ovih prvih vratio naskoro kućama. Neuznemiravan ni od koga, kao sa kakva izleta, vratio se princ Evgen sa ovoga pohoda, krajem oktobra. To je bio i poslednji veći podvig ovoga rata. Turski poraz delovao je na sultana, i on je bio voljan da se miri; velika iscrpenost naterivala je na to i Austriju i Mletačku
396
Republiku. Tako je, posle dužih pregovora, došlo najzad do mira, koji je sklopljen u Sremskim Karlovcima 16./26. januara g. 1699. Tim mirom Austrija je dobila celu Ugarsku sem temišvarskoga Banata, zatim svu Slavoniju bez jugoistočnoga Srema sa Mitrovicom, a Hrvatskoj su granice pomerene do Une i Velebita. Tvrdi Bihać, koji su Turci hrabro odbranili više puta, a naročito god. 1697., ostade u njihovoj vlasti. Na liniji Save Turci su zadržali i tvrde gradove Dubicu, Jasenovac i Gradišku. Mlečani su u Dalmaciji dobili relativno malo. Na jugu su postali potpuno gospodari Boke, zadržavši Novi sa njegovom okolinom, gde se smestiše izbegli Hercegovci, a na severu prisvojiše Knin i sinjsku krajinu i južnije od njih Vrgorac i Gabelu. Dubrovačka Republika, bojeći se neposrednih granica sa Mlečanima, izradila je u pregovorima za taj mir da Turcima ostanu izvesni delovi dalmatinskoga područja na severnoj i južnoj granici njihove male »države«, da ih tako Turci rastave od Mlečana. Turci su u Hercegovini doista dobili dva izlaza na more, u Sutorini i Kleku, i održali su ih ove do god. 1878. Toliki je, eto, bio strah Dubrovačke Republike od Mlečana da je više volela neposredan dodir sa Turcima nego sa njima; ta činjenica, više i jasnije nego sve drugo, kazuje njihove uzajamne odnose! XVI. OSLOBOĐENJE CRNE GORE. 1. Istraga poturica. — 2. Turski napadi na Crnu Goru. — 3. Crna Gora se odaziva Petru Velikom. — 4. Pohod Numan-paše Ćuprilića. Crna Gora, potaknuta od Mlečana, uzela je dosta aktivnog učešća u borbi protiv Turaka. Njeno borbeno, ali malobrojno stanovništvo, slobodoljubivo i kičeljivo, pokazalo je i tom prilikom svoju spremnost da odbaci tursku vrhovnu vlast i da zakrvi sa Turcima uopšte, ali, naravno, pod uslovom da nađe potpore i podrške kod neke od hrišćanskih sila. Saradnja sa Mlečanima nije ovog puta donela nikakve koristi; naprotiv, kako smo videli, izazvala je tursku reakciju i osvajanje Cetinja. Pri pregovorima o miru Mlečani, izbačeni iz Crne Gore od Turaka, nisu mogli postaviti crnogorsko pitanje na dnevni red, i o njemu se stoga nije tu ni donosilo nikakvo rešenje. Crna Gora je i dalje smatrana kao turska pokrajina; tako su je državopravno uzimale i obe susedne republike, Mletačka i Dubrovačka. Crnogorci, teško dostižni u svojim klancima i planinama, nalazeći se na granici mletačkoj, gde su uvek, u nevolji, mogli lako uskočiti i naći skloništa, a zbog svoje slabe, krševite i neplodne zemlje i teških privrednih prilika odavno upućeni na četovanje, nisu bili nikad pravi podanički elemenat. Oni su imali svoj osveštani način života, svoje običajno pravo, još uvek dobro očuvanu i osetljivu plemensku organizaciju, u kojoj su nalazili i sud i upravu, i stoga nisu mnogo osećali vrhovnu tursku vlast. Danak su plaćali, ali ne uvek uredno, a ponekad sa zakašnjenjima od po više godina. Turci su i prema njima, kao i prema Arnautima, imali izvesne trpeljivosti, nešto iz obzira prema pasivnosti njihovih krajeva, a još više stoga što im nisu činili nikakvih smetnji u velikim vojnim operacijama upućivanim preko Save i Dunava, i što su svi njihovi podvizi, kad ih je bilo, nosili pretežno četnički karakter. Oslobođenje Crne Gore od Turaka sa učestanim pokretima počelo je u vezi s akcijom Svetoga saveza od god. 1684. Crnogorsko narodno predanje, koje je ovekovečio Gorski vijenac, veže to oslobođenje za jedan poseban događaj. Vladika Danilo Sćepčević,
397
posle zvan Petrović, sa Njeguša blizu Cetinja, koji je izabran za episkopa god. 1697. i koga nije hirotonisao pećski patrijarh Kalinik nego god. 1700. u Sečuju Arsenije III Crnojević, rešio se, kako to kaže predanje, da se oslobodi poturica u Crnoj Gori, i jedne godine, po dogovoru sa glavarima, bi rešeno da se na Badnje veče poturice ili sve pokolju ili pokrste. Ta istraga poturica, izvedena negde u prvoj desetini XVIII veka, očistila je Crnu Goru i stvorila od nje žarište narodne slobode. Ali, odavno pada u oči kako o tome, po crnogorskom shvatanju, tako važnom događaju nije dosad nađen nikakav trag u bogatoj građi mletačkoga i dubrovačkoga arhiva, u kojoj inače ima poviše desetina vesti i svakovrsnih akata o događajima mnogo manjeg i sporednijeg značaja. Jedini pisani dokumenat o toj istrazi jeste jedan sumnjivi zapis vladike Danila iz god. 1707. Nu, ni taj jedini zapis ne pretstavlja istragu kao događaj krupnih dimenzija. On svu inicijativu za taj podvig pripisuje vladici Danilu, a za Crnogorce vladika sam kaže kako ne smedoše »Turcima uložiti« i kako je on, čuvši da mu Turci prete zbog toga što je bunio narod, potakao Vuka Borilovića i četiri brata Martinovića da izvrše delo, pridavši im i tri svoja čoveka. Oni su, na Božić, pre zore, pobili ćeklićke i cetinjske Turke, koji ne hteše doći vladici. Od sve te grupe ljudi bio je ranjen svega jedan jedini čovek. Taj zapis, kako se vidi, i sam prikazuje stvar kao izvedenu sa malo, svega osam, ljudi i kao čisto lokalnu. Ja bih je najpre i shvatio tako, jer tim se ujedno i najbolje objašnjava oskudica izveštaja o tome podvigu i u Mlecima i u Dubrovniku. Čitavu događaju dao je ono široko značenje vladika Petar II, nešto iz dubokog uverenja da se to doista i zbilo, da je taj događaj izviiskra crnogorske slobode, nešto iz izvesnog ogorčenja na događaje svoga vremena, a nešto i iz želje da istakne ličnost vladike Danila, osnivaoca vlasti kuće Petrovića-Njeguša u Crnoj Gori, kome je on inače u tom klasičnom delu dao mnogo svojih crta, misli i osećanja. Inače, pouzdano znamo da je bilo poviše sukoba između Crnogoraca i Turaka prvih dvadeset godina XVIII veka. Dubrovčani su nam o tim borbama sačuvali više vesti; po njihovom shvatanju Crnogorci su bili odmetnici »ispod krila čestitoga carstva«, a ugrožavali su celo susedstvo svojim četama. God. 1706. bili su prisiljeni jednim povećim turskim pohodom da plate danak i dadu taoce; njihova buntovnost dotle toliko je ljutila Portu da su tamo najozbiljnije pomišljali da Crnogorce silom presele sa njihova područja, kao što su malo pre toga uradili s arbanaškim Klimentima. Da nije posle toga poraza došla krajem god. 1707. reakcija na poturice kao, možda, glavne krivce za nj? Crnogorska borbenost protiv Turaka pokazuje se najbolje u činjenici što su oni od XVII veka unapred prihvatali svaki ozbiljniji pokret protiv njih da mu se pridruže. Kada je u jesen god. 1710. ruski car Petar Veliki objavio Turskoj rat, pozvao je na saradnju i balkanske hrišćane. Dva njegova izaslanika, pukovnik Mihailo Miloradović, poreklom Hercegovac, i kapetan Ivan Lukačević, dođoše u Crnu Goru da je dignu protiv Turaka. U tome su uspeli bez mnogo muke. Moćna pravoslavna Rusija i njen car behu poznati u našim krajevima već poodavna, zahvaljujući prilozima koje su činili srpskim crkvama i manastirima više od jednog stoleća. Uz Crnogorce digla su se i susedna hrišćanska plemena od Nikšića sve do Trebinja, zatim Grbljani i Paštrovići i jedan deo pravoslavnih Brđana. Kao i uvek pre toga, i ova borba bila je uglavnom četnička; napadi na gradove, kao na Gacko i Nikšić, ostadoše bez uspeha, jer ustanici nisu imali drugog oružja sem ručnog. Ovo četovanje veoma uzbudi susedne Turke, i oni se god. 1712. rešiše da oštro kazne Crnu Goru. U leto te godine krenule su protiv nje dve jake turske vojske, jedna od
398
Hercegovine, sa Gacka, a druga iz Skadra. Dojučeranji crnogorski pomagači, Mlečani, nezadovoljni zbog njihovih veza sa Rusima, zabraniše Crnogorcima nabavljanje municije na Primorju i saobraćaj preko svoga zemljišta. Stoga se ustanici nađoše na velikoj muci. Njihov pokušaj da na Carevu Lazu zaustave tursku vojsku nije imao uspeha; oni su verovatno razbili prethodnicu vojske, ali glavnoj turskoj sili, koja je, združena, imala na 20.000 ljudi, nisu mogli odoleti. Turci prodreše na Cetinje i popališe tamo manastir i nekoliko kuća cetinjskoga područja. Vladika Danilo, sa pukovnikom Miloradovićem, spasao se na mletačko zemljište, sa nekih 500 ljudi. Kada se turska vojska, ne u celini nego u pojedinim odredima, vraćala kući, sačekivali su je Crnogorci u njihovim klancima i nanosili joj gubitke; ali, njihov broj, u mrtvim i ranjenim, nije ipak prelazio više od 500 lica. To napadanje na otstupajuću vojsku i ponovna aktivnost vladike Danila digoše duh u Crnogoraca i opredeliše ih da odbace obaveze koje su, sada u nevolji, primili prema Turcima. Čitav ovaj pohod protiv njih trajao je svega nešto oko deset nedelja i nije ih mnogo osakatio. Materijalni gubici u Crnoj Gori nikad nisu imali veliki značaj, a gubici ljudi nisu bili veliki, niti su obuhvatali glavna lica u zemlji. Stoga je razumljivo što se zadana rana, koja nije bila duboka, brzo prebolela i što se pokazivala sklonost za nove avanture. Savremene dubrovačke vesti govore doista o skorom nastavljanju crnogorskih četovanja. To sve dade povoda Porti da krene na Crnu Goru novu i jaču ekspediciju, koja bi imala da te buntovne gorštake potpuno urazumi. U leto god. 1714. krenuo je na Crnu Goru bosanski vezir Numan-paša Ćuprilić, i opet u zajednici sa skadarskim i hercegovačkim pašama. Pozvao je pre napada Crnogorce da se pokore, plate harače i dadu taoce. Kad mu je na taj poziv došlo poviše crnogorskih glavara, 37 na broj, paša je preko njihovih glasnika poručio narodu da poslušaju naredbe, a onda ih je sve dao pogubiti. Pred njegovom silom obezglavljeni i uplašeni narod krenuo je na sve strane, u planine, u pećine i na mletačko područje. Numan-paša prodre do Cetinja, pohara i opustoši ponovo sve i povede iz njega povelik plen. Tim crnogorskim zarobljenicima, navodi S. Bašagić, naseljen je Glasinac i njegova okolina; Turci su, dakle, ispunili sad svoju težnju otpre osam godina da rasele Crnogorce, ako nepotpuno, a ono bar u izvesnoj meri. Jedna savremena beleška sa bolom kazuje kako je »Oman paša« skupio »sedam paša od sedam sandžaka« i kako sa silnom vojskom »pohara Crnu Goru i porobi i poseče i domove hristijanske popali i crkve razruši«. Nu, taj strahoviti udarac nije slomio Crnu Goru. Ona je poklekla; ali, zadržala je ovoj buntovni otporni duh, i pokazaće ga naskoro, ako ne u većim potezima a ono u izvesnim pojedinačnim akcijama protiv Turaka. XVII. HRVATI I PRAGMATIČKA SANKCIJA. 1. Novi stav Habzburga prema Mađarima i Hrvatima. — 2. Hrvati i Mađari u sukobu. — 3. Pragmatička sankcija. — 4. Hrvatska opozicija. Posle pobeda postignutih nad Turcima habzburški dom je znatno promenio svoje držanje. Dotle su njegova vladarska lica smatrali u Ugarskoj i Hrvatskoj kao vladare koji za kraljeve Ugarske i Hrvatske dolaze po izboru, i koji, prema tome, stoje u izvesnoj uslovnoj obavezi prema svojim izbornicima. Ovi imaju prava i tradiciju da im, pri svakom novom izboru, kazuju ne samo svoje želje, nego i postavljaju svoje uslove. Dvor
399
je, istina, uvek težio da se oslobodi takvih odnosa, i svodio je, koliko god je mogao, izborne pregovore na čistu formalnost; ali, pored ovih nastojanja, izbeći im, ipak, nije mogao. Sada je, međutim, mogao da se ponaša sasvim drukčije. On se u Ugarskoj i u Hrvatskoj posle pobeda veličao kao oslobodilac, kao vladar čije su vojske preotele izgubljene zemlje otadžbine. On više nema obaveza prema njima; naprotiv, one, kao oslobođene od turskog jarma, imaju da budu obavezne njemu. Kao prva posledica toga izmenjenog stava, koji je bečki dvor znao dovoljno naglasiti, bila je odluka mađarskog sabora u Požunu, koji beše sazvan 8. oktobra god. 1687., donesena pod utiscima prvih pobeda, posle osvojenja Budima, a po zahtevu Beča, da habzburška dinastija u Ugarskoj postaje nasledna. Sem toga, pristali su Mađari da se poništi i odredba Zlatne bule kojom je bilo dozvoljeno velikašima da se pobune kad kralj prekrši ustav. Sam Leopold prisustvovao je većanjima o tim pitanjima, da bi im osigurao prijem u duhu vlastitih zahteva. Jedini čovek koji je ustao protiv carevih zahteva bio je hrvatski velikaš grof Nikola Drašković; ali, car ga je odmah ućutkao. Hrvati su naglašavali da su svoje zemlje od Turaka uglavnom oni sami branili i odbranili, dok su carevi pretstavnici podvlačili zasluge carske vojske na Krajini. Punih pet godina vodila se borba oko toga kome ima da se pridruže oslobođena Lika i Krbava, dok najzad god. 1695. nije pobedilo hrvatsko stanovište da te dve oblasti pripadnu svojoj hrvatskoj matici. Ali, to nije tako i ostalo. Lika je zakonski, po formi, ostala hrvatska, ali je god. 1697., posle dugih obrta, kupila tu zemlju gradačka komora kao nekadanje zrinjsko-frankopansko vlasništvo, pa je tako u njoj stvarna vlast ipak postala tuđa. Trebalo je, u isto vreme, energičnog otpora da se osujeti i spajanje područja između Kupe i Une sa naslednom austriskom zemljom, sa kojom se nalazilo pod istom vojničkom komandom. Štajerski staleži branili su svoje traženje time što je uglavnom njima i susednim staležima Kranjske palo u deo da finansiski snose glavne terete za tu krajinu i što to područje, sa njihovim zajedno, čini neku vrstu strateške celine. Hrvati su se odupirali tom zahtevu navodeći da je pomenuto područje sastavni deo Hrvatskoga Kraljevstva, i što oni ne pristaju da »kraljevsko ime slobodne Hrvatske pređe u ropsko ime provincije Štajerske«. Zbog tih i takvih sukoba narod u Hrvatskoj bio je veoma ogorčen. U jednoj ljutitoj pesmi govorilo se: Dvajset Kranjcev jedan Horvat kad ispukne sablju svu, i s handžarom vnoge vmarja, Bog i ljudi svedok su. Da nije bilo rata sa Francuskom, nastalog zbog pitanja o nasledstvu španske kraljevske kuće, i da nije u Ugarskoj izbio od Luja XIV potaknuti ustanak Franje II Rakocija, rešenje toga pitanja ispalo bi, možda, na hrvatsku štetu ili bi, u najboljem slučaju po njih, bilo i dalje odlagano. Ali, pod pritiskom tih krupnijih stvari doneo je bečki dvor odluku 30. juna (10. jula) god. 1703. da se ukine varaždinski generalat, pošto se turska granica izmakla daleko od njega, i da se područje između Kupe, Une i Save povrati pod vlast banovu, odnosno u potpun sastav Hrvatske. Te koncesije učinile su na Hrvate dobar utisak i zbog njih, dobrim delom, nije Rakocijev ustanak naišao u Hrvatskoj ni na kakav znatniji odziv, pored svih veza koje su u poslednje vreme bile pojačane između Hrvata i Mađara baš zbog odnosa prema Beču, i
400
pored svega što je Franja II Rakoci bio sin Jelene Zrinjske i unuk nesrećnoga Petra. Sem toga, Hrvate je od Mađara odbijao i ovom prilikom mađarski protestantizam, a možda još više i strah od građanskog rata zbog nemačkih zapovednika i posada u vojnim krajinama. Kad su Rakocijeve čete, početkom god. 1704., upale na hrvatsko i slavonsko područje, odbili su ih Hrvati brzo i bez kolebanja. Ali, ona Hrvatima dana obećanja Beč nije održao. Izgovarajući se ratnom opasnošću, on je pitanje ukidanja varaždinskog generalata najpre odložio, a onda zadugo skinuo sa dnevnoga reda, pravdajući to i vojničkim razlozima i obavezama primljenim prema srpskim graničarima, koje nisu hteli da obmanu i ogorče. Austriski đenerali imali su, doista, o Srbima kao vojničkom materijalu vrlo dobro mišljenje, i naglašavali su ga često, ne bez protesta Hrvata. U XVI i XVII veku odnos između srpskih doseljenika i hrvatskih starosedelaca bio je prilično neprijateljski i trovao je ljude i na jednoj i na drugoj strani. Gonjeno od hrvatskih velikaša da im postanu kmetovi, jer su došli na njihova imanja, a gonjeno od katoličkoga sveštenstva koje je htelo da ga prevede u uniju, srpsko stanovništvo, u nekoj vrsti samoodbrane, držalo se uz vojsku i tako je posredno pomagalo njezin stav prema Hrvatima. Što je još gore u toj pojavi, taj sukob, ni po svom postanku ni po svom značaju, nije mogao biti privremen i lako premošćen, i on je stoga dugo vremena opako rastavljao obe strane. Od početka XVIII veka iz Beča se sa izvesnim sistemom radilo na tome da se odnosi između Hrvata i Mađara pomute, jer im njihova zajednička opozicija u državopravnim pitanjima nije mogla biti ravnodušna. Mađari su se bojali da Hrvati ne postanu bečko oruđe protiv njih, a Hrvati su u izvesnim mađarskim težnjama i odlukama gledali potcenjivanje svoga položaja i nastojanje da Ugarska istupi javno u svoje i u njihovo ime. Očevidno mogla se videti ta težnja Mađara u zahtevu da za zaključke hrvatskoga sabora ne treba sankcija vladareva kao za zaključke ugarskoga, kao glavnoga za sve zemlje krune Sv. Stevana. Hrvatski ban Ivan Palfi bio je glavni zapovednik habzburške vojske protiv Rakocija i njegovih Mađara i jedan od glavnih poverenika Dvora. Iz zaziranja od njega i od bečke politike u Hrvatskoj potekao je god. 1708. čuveni mađarski predlog o »slaganju« (concordantia) između hrvatskoga i mađarskoga zakonodavstva, s ovom odredbom: da kralj može potvrđivati prava i povlastice Hrvatima samo utoliko ukoliko se one mogu složiti ili ukoliko se ne bi kosile sa pravima koja imaju Mađari. Drugim rečima, Mađari nisu pristajali da vladar svojim povlasticama kao ni odobravanjem posebnih zakona za Hrvatsku privlači Hrvate sebi na štetu njihovu. Taj predlog nije, istina, ostvaren; ali, u uzajamne odnose njihove uneo je dosta zle krvi. Mađari su kod Hrvata zapažali izvesne težnje da se od njih uopšte odvoje, i tumačili su ih ne toliko hrvatskim motivima koliko bečkim sugestijama. Obe pomenute mađarske mere predložene su više kao predohrana od opasnosti hrvatskog odvajanja nego kao akt njihove agresivnosti. A tih težnja za odvajanjem bilo je na nekoliko strana. Hrvatski pavlini, na primer, tražili su od god. 1683. jasno da se njihova provincija odeli od mađarske, nezadovoljni zbog mađarske sebičnosti i potiskivanja Hrvata, i uspeli su u tom god. 1700. »Omalovažuju nas tako da ako nas kad i spomenu, čine to samo da nam se rugaju i smiju«, tužio se jedan od hrvatske braće toga reda na Mađare, svakako ne bez razloga, mada možda suviše uopštavajući. Videla se, isto tako jasna, težnja da se zagrebačka biskupija otcepi od zajednice sa Mađarima, odnosno sa njihovom kaločkom nadbiskupijom i da postane, prema svom obimu i značaju, hrvatska nadbiskupija. Ali, najjače se i najvidnije istakla ta težnja u pitanju priznanja Pragmatičke sankcije.
401
Naslednik toliko sa našom prošlošću vezanoga cara Leopolda († god. 1705.), Josif I, umro je posle vladavine od šest godina, nemajući održanog muškog poroda. Kad je njegov brat Karlo VI stupio na presto, rešio je hrvatski sabor da jedno posebno izaslanstvo ode pozdraviti kralja u ime njihove zemlje, a bez sačekivanja delegata Ugarske. Ban Palfi, koji se nije nalazio u zemlji, nije se pridružio tome zaključku, uvidevši odmah da bi on uvredio Mađare. Ko je dao inicijativu za taj predlog? Mada za to nema neposredna dokaza, stvar nije teško pogoditi. 6. novembra god. 1711. pozvala je majka careva u Beč zagrebačkoga biskupa na neko savetovanje; a 28. novembra sazvao je biskup sa Petrom Keglevićem, drugim zamenikom u banskoj časti, hrvatski sabor, koji je doneo gornji zaključak. Kako zbog banova ustručavanja i kolebanja još nekih velikaša nije izabrano izaslanstvo otišlo u Beč, sazvao se, posle dosta muke, novi hrvatski sabor, 27. februara god. 1712. Na njemu je hrvatski protonotar Juraj Plemić od Otoka održao velik govor, u kojem je zastupao mišljenje da Hrvatska, prema kojoj Mađarska nije pokazivala ni dužne pažnje ni prave pomoći, prekine zajednicu sa njom i počne neposredno opštenje sa svojim vladarem. Hrvatski sabor nije primio toga zaključka, nego je izabrao svoje izaslanike na ugarski sabor u Požunu, gde je imalo da se izvrši i krunisanje Karlovo za kralja Ugarske i Hrvatske. Ali, zato se doneo zaključak da ranije izabrano poslanstvo ipak ide u Beč. Pošto više ne bi imalo smisla da pozdravlja dolazak Karlov, koji je već davno prošao, izaslanstvo je, na biskupov predlog, imalo da obraduje Dvor nečim drugim. To je bio zaključak usvojen 29. februara (11. marta): da će Hrvatska, u slučaju izumrća muške linije habzburške dinastije, priznati za svoga kralja i ženska lica te kuće. Ta odluka činila se aktuelnom stoga što je Karlo VI bio tada jedini muški izdanak Habzburga. Po zaključku ugarskog sabora od god. 1687. Mađari su imali pravo da biraju sebi novoga kralja ako izumru muški Habzburzi; Hrvati su, međutim, rešili: da se nezavisno od njih, već sada, izjasne da ostaju i uz žensku liniju dotadanje vladarske kuće. Oni će, kazivao je saborski zaključak, primiti kao vladara ono žensko lice dinastije pod čijom vlašću bude Austrija, Štajerska, Koruška i Kranjska i koje bude živelo u Austriji. Kad to tako Hrvati izrično traže, razlaže ubedljivo Vjekoslav Klajić, »to im svakako lebdi pred očima neko određeno doba, kad kralj Hrvatske iz kuće Habzburg, koji je držao Austriju, nije posjedovao unutarnjo-austriskih pokrajina (Štajerske, Koruške i Kranjske), a niti je stolovao u Austriji. A takvo su doba zaista preživjeli Hrvati za cara i kralja Rudolfa, naročito poslednjih godina njegova vladanja u Ugarskoj i Hrvatskoj (1600.— 1608.). Kralj Rudolf držao je tada Austriju; ali nije stolovao u njoj, nego se stalno nastanio u Pragu, a u Beču je živio brat mu Matija kao upravitelj Austrije, Ugarske i Hrvatske; nadalje, Rudolf nije tada posjedovao unutarnjo-austrijskih zemalja, nego je tim pokrajinama vladao najprije njegov stric Karlo Štajerski, a za njim Karlov sin Ferdinand Štajerski (1590.—1619.). Suviše je poznato koliko je smutnja stvorila ta dioba habzburških zemalja među tri (dotično četiri) vladara, i kako je naročito hrvatsko kraljevstvo stradalo, kad su se u hrvatske poslove miješali nadvojvode štajerske loze (Karlo i Ferdinand), a onda, kad je planuo razdor između kralja Rudolfa i brata mu nadvojvode Matije. Staleži hrvatski za tih smutnja mnogo puta nijesu znali tko im je vladar i kome da se pokoravaju. Sasvim je stoga prirodno da su hrvatski staleži sada, kad se radilo o ženskom nasljedstvu kuće Habzburg (a i tu je moglo biti više loza), nastojali već unaprijed ograditi se i osigurati da se ne vrate kobna Rudolfova vremena«. U tom zaključku očevidna je namera da se naglasi samostalan stav Hrvatske prema Ugarskoj u pitanju izbora vladara, a sa druge strane i težnja da se, ako bude kakvih
402
teškoća u tome pitanju, od nje i odvoje. Hrvatski staleži ne vežu svoj izbor za uslov da im kralj bude isti koji i Mađarima, nego da im bude zajednički s austriskim zemljama. Oni se orijentišu prema Beču, a ne prema Budimu. U svojoj adresi caru Karlu, oni hrvatski pretstavnici koji su glasali za odluku (pretežno pretstavnici nižega plemstva, dok je više, u većini, bilo otsutno) umiruju svoje drugove zbog takvoga stava prema Mađarskoj »što smo njezin deo«. Hrvati su, istina, u zajednici sa Mađarskom, ali joj nisu podložni; oni Mađarskoj nisu prišli prisiljeni ili pokoreni, nego od svoje volje. Mogu se, dakle, od svoje volje i razići. A to će se dogoditi ako Ugarska ne bi pristala da joj na prestolu bude austriski vladar (rex Austriacus kaže se izrično!). Kod Mađara je ta hrvatska odluka izazvala veliko uzbuđenje. Postojalo je mišljenje, održano sve do danas, da je austriski dvor udesio taj po sebe veoma povoljan zaključak da njim deluje na Mađare, da bi i oni učinili to isto. Na osnovu onog biskupova poziva u Beč i njegove glavne uloge u celoj toj stvari, može se misliti da je inicijativa za ovo došla otud, a da je način izvođenja, vreme i sve drugo ostavljeno uviđavnosti zagrebačkih činilaca. Da je stvar u Zagrebu, na saboru, urađena pre vremena i da je izvedena dosta nediplomatski, kazalo se u Beču glavnim licima sasvim otvoreno, ali se inače prijatna odluka ipak primila. Car Karlo i dvor su, naravno, radi umirivanja Mađara, čitavu stvar pretstavljali samo kao hrvatsko delo, a i ovoj pismeni odgovor za Hrvate sastavili su tako uvijeno da je prema Hrvatima moglo izgledati da Dvor sve prima, a prema Mađarima da se, ipak, nije izjasnio potpuno u pogledu hrvatske ponude. Mađarski sabor doneo je odmah potom i svoj zaključak, kojim se tražila od vladara garantija da neće odvajati nijedan deo kraljevstva ugarskoga, drugim rečima da neće hrabriti Hrvate u njihovim težnjama. Istina, zaključak hrvatskoga sabora nije se odnosio na sadašnjost, nego na jednu eventualnost u budućnosti; ali, mađarski staleži obavezivanjem kralja da čuva integritet Ugarske hteli su da preseku već sada sav rad u sadašnjosti po tom primeru Hrvata. Donošenje Pragmatičke sankcije bila je doista želja Dvora, i to izgleda podjednako i Karla VI i mnogobrojnih nadvojvotkinja, koje su se nadale kruni. Ona je god. 1713. proglašena za austriske nasledne zemlje, a mađarski sabor primio je tek god. 1723., jedanaest godina iza hrvatskoga. Hrvatska odluka i sa državopravnoga i sa političkoga gledišta pokazuje u dovoljnoj meri samostalni stav hrvatskoga sabora prema mađarskom. Hrvatska je istupila potpuno nezavisno od Ugarske i kao činilac koji rešava sam, svesno, o svojoj budućnosti i daljim vezama, kad i ako prestanu obaveze u pogledu izabrane dinastije koje su postojale u sadašnjosti. Samo pri oceni ovoga akta treba ipak imati na umu to da je on donesen, istina slobodnom voljom pretstavnika na hrvatskome saboru, ali pod moralnom presijom vladajuće dinastije. Hrvatski sabor mogao je od svoje volje ne pristupiti »izboru«, odnosno ne donositi one odluke; ali, kad mu je pristupio, njegovo pravo biranja i odlučivanja bilo je nesumnjivo veoma ograničeno. Hrvati nisu ni mogli ni smeli uzimati u obzir za novoga vladara nekog drugog nego članove dinastije Habzburga, jer da su to učinili ne bi izbegli prekoru ili osudi zbog veleizdaje, ako bi do izbora uopšte moglo i doći. Mađari su se i opirali i ustručavali tako dugo da donesu odluku pod takvim uslovima, videći očevidno da je sloboda njihova izbora pod nesumnjivim pitanjem. Promenu u držanju Hrvata prema austriskome dvoru treba tražiti prvenstveno u velikim vojničkim uspesima poslednjega rata. Opozicija Nikole i Petra Zrinjskog posle Vašvarskoga mira dolazila je dobrim delom baš otud što je Austrija tom prilikom pokazala malodušnost diktovanu osećanjem slabosti. Ovog puta Beč je dao nesumnjive
403
dokaze o svojoj izdržljivosti i snazi, koje su, mada relativne i mada nisu zavisile uvek od njegove volje, ulevale ipak poštovanje. Uspeh je, iako nepotpun, bio vidan, i morao se priznati. Pa ipak, opozicije protiv bečkoga dvora i njegovih pretstavnika bilo je u narodu još uvek. Baron Josif Vojnović, ugledan hrvatski plemić, inače priličan avanturist, kome su austriski vojni zapovednici oduzeli neku od njega sastavljenu vojničku četu, odmetnuo se oko god. 1706. i prebegao u Bosnu. U Banjoj Luci se oko njega okupilo na 400 ljudi, sa kojima je on mislio da provali u Hrvatsku i da tako posredno pomogne Rakociju. Vojnović je među Turcima bio dobro primljen; ali, ipak, nije uspeo da sa njihova područja preduzme što veće protiv austriskoga susedstva. Marin Kaboga kazuje u svom putnom dnevniku da je god. 1706. našao u Novom Pazaru nekog kneza Vojnovića, koga behu ucenili carevi ljudi. Lujo Vojnović u svom komentaru kaže da je to bio knez Vojin Vojnović, koji je držao, kao turski vazal, trebinjsku i popovsku oblast do god. 1695., dok nama izgleda da bi se ovo moglo odnositi i na ovog Vojnovića. Rakoci je cenio njegovu saradnju i u miru s Austrijom, god. 1711., izradio mu je amnestiju. Inače, kako smo već rekli, Rakocijeva buna nije našla jačeg odjeka među Hrvatima. Međutim, bilo bi pogrešno misliti da su zbog političke zaoštrenosti između hrvatskog i mađarskog sabora i zbog učešća hrvatskoga bana i njegovih ljudi kao habzburških pomagača u borbi protiv Rakocija bile između njih presečene sve veze. Naprotiv. Više hrvatsko plemstvo, u tesnim porodičnim i drugim vezama s ugarskim, držalo se još uvek u mnogo pitanja sa Mađarima, naročito kad se radilo o ustavnim pravima. Ono stoga, u dobrom broju, nije htelo ni da se solidariše sa zaključkom zagrebačkoga sabora o pitanju nasledstva, ni da kida sa Mađarima na taj način. A i Mađari su, da sasvim ne izgube Hrvate, postali unekoliko mudriji i popustljiviji. God. 1712. pristao je njihov sabor da se odustane od zahteva, iznesenog četiri godine pre toga, po kojem vladar ne bi smeo potvrđivati zaključke hrvatskog sabora koji se ne bi slagali sa njihovim. Sada su se, pristavši na to, ogradili samo utoliko što su, sa izvesnim omalovažavanjem, te zaključke i sankcije hrvatskoga zakonodavstva nazvali »statuta municipalia«, a ne »prava ili odluke kraljevstva«. Car Karlo sankcionisao je taj zakonski zaključak god. 1715. Njim počinje nov, samostalan, period hrvatskoga zakonodavstva. XVIII. NOVI SAVEZNIČKI RAT PROTIV TURAKA. 1. Turska objava rata Mlečanima. — 2. Austrija kao saveznica Mletaka. — 3. Politika vladike Danila. — 4. Požarevački mir. U vanredno zanimljivoj Volterovoj Istoriji Karla XII može se sa retkim uživanjem čitati kakve su bile prilike na Porti od njihove pobede nad Petrom Velikim, kada je mladi Ali Ćumurdži, gotovo kao polusultan, držao u svojoj ruci konce državne politike i birao hoće li se nastaviti rat sa Rusima ili početi novi sa Mlečanima. Uspeh postignut protiv Rusa na Prutu beše digao samopouzdanje kod Turaka, i oni su, kivni još uvek na učesnike u Svetome savezu, smišljali prvu priliku da se osvete bilo Mlecima bilo Austriji. Izbor je pao na Mletke; prvo stoga što Turci nisu mogli da prežale izgubljenu Moreju, a drugo što su Mleci bili manje opasni od Austrije i što je uspeh prema njima izgledao sigurniji. Povod za rat nije bilo teško naći. God. 1714., videli smo, satirao je Numan-paša Crnu Goru i uplašeni narod spasavao se na mletačko tle. To, i neizdavanje begunaca od strane Mlečana, dalo je Porti priliku da optuži Republiku Sv. Marka za
404
pomaganje buntovnika i da joj, potpuno nespremnoj, iznenada objavi rat, 25. novembra god. 1714. Mlečani su u času objave rata imali svega 6.000 vojnika na raspoloženju, a u istočnim vodama samo 8 ratnih brodova i 11 galija, i našli su se, stoga, u teškom položaju. Za kratko vreme izgubiše celu Moreju. Turci su, isto tako, prešli u ofanzivu i u Dalmaciji, ali sa manjim silama. Veće su se borbe vodile oko Zadra i naročito oko Sinja, čija je okolina, a naročito cetinski kraj, veoma stradala. Od 28. jula do 4. avgusta god 1715. jurišali su Turci na Sinj; ali, svi napadi bili su im junački odbijeni, dok u poslednji čas ne stiže mletačka pomoć. Odbrani Sinja dat je toliki značaj da su se u pomoćnu vojsku krenuli čak i splitski nadbiskup i makarski biskup, i da je don Ivan Bilandžić »pod oružjem misu govorio«. Vapaji katoličkoga sveštenstva, kriza Venecije i opasnost da Turci ne prošire ratno područje uticali su naročito na papsku kuriju da nađe i krene protiv Turaka još kojeg saveznika. Misliti se moglo u prvome redu na Austriju, saveznika iz prošloga rata. Austrija, koja tek nedavno, baš god. 1714., beše završila teški rat radi Španije, nije pokazivala mnogo sklonosti da ulazi u nove borbe, ali navaljivanje papske kurije, smrt Luja XIV, i gomilanje turske vojske i na dunavskoj liniji opredeliše najzad bečki dvor na akciju. Pošto se donekle osigurao diplomatski od eventualnih napada iz Španije i Francuske i pošto je uzalud pokušavao da posreduje za mir između Porte i Republike, rešio se car Karlo da sklopi savez sa Mlecima. To je učinjeno 2. aprila god. 1716. Na čelu austriske vojske, koja je 21. maja god. 1716. ušla u rat sa Turcima, nalazio se vanredno daroviti i već odranije poznati i proslavljeni princ Evgen Savojski. On je potpuno razbio tursku vojsku kod Petrovaradina, 25. jula god. 1716., a zatim je, posle duže opsade, osvojio Temišvar i sa njim ceo Banat. Manja odeljenja carske vojske, u zajednici sa Hrvatima, napredovala su za to vreme u Bosni duž Save, osvajajući Dubicu, Gradišku, Brod, Raču, da posle prošire ta osvajanja i nešto dublje u unutrašnjost zemlje. Iduće godine razbio je Evgen pod Beogradom novu tursku vojsku 4. avgusta, a potom je kao pobednik ušao u tvrdi grad kalemegdanski. Padom Beograda i porazom dvaju ogromnih turskih ordija, vođenih od velikih vezira, rat je za Turke bio konačno izgubljen. I stoga, naskoro, počeše sa njihove strane sondiranja za mir. Na drugim, sporednim, ratištima Turci su se držali mnogo bolje, odolevajući hrišćanskim napadačima sa puno požrtvovanja. Njihova odbrana Novoga i Zvornika bila je pravo junačko delo. Hrišćanima je za potpuniji uspeh na hrvatskoj granici smetalo unutarnje gloženje. Bosanski hroničar, fra Nikola Lašvanin, zabeležio je kako je god. 1717., pri napadu na Novi, došlo do prepirke između »Kranjaca« i »nimačke vojske«; prvi, očevidno Hrvati, tvrdili su da je »grad banov«, dok su drugi govorili: »nije, nego carev«. Kad Nemci, ljuti, napustiše dalju opsadu grada, udari na preostale Hrvate pridošla turska vojska i zadade im teške gubitke. Mlečani su za vreme ovoga rata izgubili Gabelu, ali su god. 1717. dobili Imotski i učvrstili se u većem delu Popova; međutim, ovaj kraj nisu mogli održati. Glavnija turska mesta duž granice, kao Ljubuški i Lijevno, nisu ovog puta bivala u ozbiljnoj opasnosti, mada su uskočke čete harale u njihovoj okolini i zaletale se ove do Glamoča i Mostara. Trebižski kraj, gde su Mlečani zauzeli Zupce, stradao je od hercegovačkih prebega iz Boke, i stoga Republika, da im oda priznanje, pristade da se god. 1718. obrazuje njihova posebna »komunitad« ili opština na Toploj kod Herceg Novog. Mada opustošena, Crna Gora pristala je odmah da učestvuje u ovom ratu na strani Mletaka. Vladika Danilo beše otišao u Rusiju, da traži pomoći za nastradale svoje ljude, i
405
dobio je tamo svega nešto preko 2.700 dukata i 13.400 rubalja. Čim se vladika vratio iz Rusije, on je pojačao veze sa Mlecima, kojima crnogorska saradnja beše uvek dobrodošla. Na crnogorskome saboru od 23. februara god. 1717. bi čak rešeno da Crna Gora stupi pod mletačku zaštitu. Taj zaključak je sasvim razumljiv kad se uzme u obzir ceo politički položaj. Govorilo se da je vladika Danilo orijentisao potpuno Crnu Goru prema Rusiji. »Vezivanjem za Rusiju (pisao je nedavno o Danilu R. Vešović) dao je nov pravac kojim je od njega okrenuo ceo politički život crnogorskih i brdskih plemena«. Ali, takvo shvatanje, u bitnosti, nije sasvim tačno. Vladika je, doista, prvi od srpskih vodećih ljudi iz Crne Gore ušao u veze sa Rusijom, vojničke i političke, umesto dotadanjih čisto duhovnih, i na osnovu te saradnje i stradanja u prošlim borbama dobio stalnu godišnju pomoć za cetinjski manastir. Ali, za dalju tešnju političku saradnju između Rusije i Crne Gore bilo je malo uslova. Rusija je bila daleko, i u ono vreme u miru sa Turcima. Mlečani su, međutim, bili blizu, na kućnjem pragu, u svakodnevnom dodiru sa Crnogorcima, i politički veoma aktivni. Crnogorci, željni osvete i u težnji da Turcima pokažu kako ih više ne priznaju kao svoje gospodare, nisu se dugo lomili da prihvate mletačke pozive i da pođu sa njima. Veze između Mlečana i Crnogoraca od kraja XVII veka bile su i inače tesne, a sada su ih pojačale zahvalnost za spasavanje tokom god. 1714. i nove borbe sa Turcima. Političko-vojnička saradnja vladike Danila sa Rusima bila je samo jedna epizoda u borbi Crne Gore da se potpuno otrese od Turaka; saradnja sa Mlecima ispunjavala je, međutim, celu njegovu državničku aktivnost. Godine 1718., da jače pridobije vladiku za sebe, dala je mletačka vlada crkvenu vlast nad pravoslavnima u svojoj zemlji vladici Danilu i time je znatno doprinela jačanju njegova ugleda u narodu ne samo Crne Gore, nego i celog njenog susedstva. Manje ovim vezama sa Mlecima, a više svojom aktivnošću u borbi sa Turcima, sa nepopuštanjem i iza poraza, digao je vladika znatno i svoj lični glas i ugled Crne Gore, koja prva od naših pokrajina strese turski jaram i počinje borbu za oslobođenje. Interes daleke Rusije i ruskoga cara za to malo borbeno gnezdo ispod Lovćena doprinosio je znatno Danilovom ugledu i pomogao mu je da očuva duhovnu, upravo glavnu vlast u Crnoj Gori svojoj porodici. Sem na vladiku, Mlečani su u Crnoj Gori računali i na neke glavare, pa su i njima određivali stalne mesečne nagrade, a ceo narod pomagali su oružjem i municijom. Rat saveznika sa Turcima završen je Požarevačkim mirom, sklapanim dugo tokom god. 1718. i dokončanim 10./21. jula u prisustvu zastupnika velikih sila. Austrija je bila prisiljena da obustavi dalje ratovanje na Balkanu u započetom velikom stilu zbog španjolskog napada na Italiju i ugrožavanja habzburških interesa na toj strani. Ona je ipak mogla biti veoma zadovoljna postignutim rezultatima borbe. Požarevačkim mirom Austrija je dobila ceo Banat, Malu Vlašku, severnu Srbiju do zapadne Morave i reke Kamenice i severnu Bosnu s uskim pojasom zemljišta ispod Save. Od severne Srbije u današnjem smislu Turcima su ostali crnorečki i knjaževački okrug, veći deo okruga aleksinačkog, kruševačkog i užičkog, i Krupanj sa svojim srezom u podrinskom okrugu. Manje su bili zadovoljni sklopljenim mirom Mlečani. Gubitak u Moreji nisu mogle da nadoknade prilične ispravke granice prema Hercegovini. Mlečanima je naročito teško padalo što je dubrovačkoj diplomatiji pošlo za rukom da ih Turska na kongresu potisne iz zauzetih Zubaca, da bi se održalo ono načelo ostvareno Karlovačkim mirom po kojem Dubrovačka Republika nije smela imati neposredne granice sa mletačkim područjem.
406
XIX. SRBI POD AUSTRISKOM VLAŠĆU. 1. Austriska dvoličnost prema Srbima. — 2. Srbi prema Rakocijevu ustanku. — 3. Srpska crkva u austriskoj državi. — 4. Vojnički i verski režim Austrije u Srbiji. — 5. Srbi se obrću prema Rusiji. — 6. Ruski neposredni uticaji među Srbima. — 7. Pera Segedinac. Dobivši pod svoju vlast severnu Srbiju, Austrija je od god. 1718. imala pred sobom krupno pitanje: kako da podesi svoju politiku prema tim svojim novim srpskim podanicima, s obzirom na one Srbe koje je već imala u svojim granicama. Srbi, koji se behu preselili u Ugarsku sa patrijarhom Arsenijem, nisu bili zadovoljni austriskim postupanjem. Dok su Dvor i vojni zapovednici vodili izvesnog računa o njima, naročito u vremenima kad je trebalo računati sa njihovim ljudskim materijalom za vojsku, dotle su sveštena lica radi vere, a plemstvo radi prihoda od srpske radne snage na njihovoj zemlji i iz načelnih razloga, što su bili uopšte protivnici naseljavanja Srba na njihove ili među njihove posede, ustajali u dosta prilika protiv srpskih doseljenika i pravili im smetnje svake vrste. Za Mađare je položaj Srba u njihovoj zemlji vredeo, istina, kao privilegovan, ali ne i kao legalan. Lokalne vlasti, osobito one u službi staleža, kinjile su ih na više načina. Loš rad tih organa u provinciji i uopšte nepredusretljivost novog susedstva osećali su naši ljudi neposredno na svakom koraku, i to ih je ogorčavalo u velikoj meri. Kod samih Srba bilo je i inače dosta smućenosti i mučnog osećanja neizvesnosti u tuđoj sredini. Šta će biti sa njima? Hoće li se moći vratiti u otadžbinu, i kada? Zbog te neizvesnosti oni su čitavom svom životu dali spočetka obeležje privremenosti i izgledali stoga ljudima među koje su došli kao elemenat više nestabilan i nepouzdan nego što bi se to moglo činiti u drugoj prilici. Da taj elemenat nije uvek mogao ostati mnogo disciplinovan i moralan, učinili su svoje dugogodišnji rat, izbeglištvo, nestalnost u novoj postojbini i opšta beda koja je neizbežna u svima zemljama kroz koje prolaze tolike vojske. Jeromonah Mihailo Račanin god. 1695. pisao je sa bolom, ne kazujući samo svoja osećanja i misli, kako žive »u velikom utesnenju«; »lišeni svojih domova i manastira i svakog dobra, a ovde nikakvo dobro ne priobreli«; provode godine »po zlu dobra čekajući, i ne dočekasmo!« »Uvi rodu hristijanskomu«! Te teškoće nije osećao samo prosti puk, prema kojem su svi manje više bili bezobzirni, nego i sami prvosveštenici. Već god. 1698. tužio se patrijarh Arsenije pretstavniku cara Petra Velikoga u Beču na zlo stanje Srba i nasrtanja katoličke jerarhije na pravoslavlje. Zla sudbina Đorđa Brankovića, kome nikako austriski dvor nije hteo da vrati slobodu i posle završenoga rata sa Turcima, počela je da interesuje sve širi krug srpskih ljudi. U njemu se stao gledati prvi politički mučenik srpskoga naroda, stradalnik samo stoga što pripada staroj kući Brankovića i što je zaželeo da, u zajednici sa carskim ljudima i radeći čak u interesu Austrije, povrati stara prava svoja i srpska. Ljudi nisu mnogo razbirali ko je baš taj njihov nesuđeni despot, nego su, sudeći po tome što ga Austrijanci ne puštaju, mada nad njim nije izrečena nikakva kazna, i mada se za nj zauzimao mnogi svet, patrijarh, podvojvoda, vladike, narodni zborovi, i na kraju sam ruski car, — sudeći, dakle, po tome, oni su sticali uverenje da je taj čovek doista neobično krupna ličnost i da je obnova srpskoga despotstva tako opasna po carsku državu. Posle Karlovačkoga mira, kada je granica između Austrije i Turske postala Sava i Dunav, i kada je za Srbe bilo jasno da se bez opasnosti ne mogu vratiti na svoja ognjišta,
407
trebalo je što bolje osigurati srpski svet koji ostaje pod habzburškom vlašću. Na molbu patrijarhovu izdao je car Leopold 11./21. juna god. 1699. svoj patent svima Srbima, svojim podanicima, kojim ih uzima pod svoju zaštitu, obećavajući im održanje svih ranijih povlastica. Ali, te privilegije ipak su, i pored carske reči, često puta ili otvoreno gažene ili izigravane raznim sofističkim tumačenjima, jer se u Beču prema Srbima nije imalo punog poverenja. Srbi su bili pravoslavni, »šizmatici« po shvatanju rimske crkve, i kao takvi odvojeni od unificirajućeg procesa katoličkoga klira, koji se gotovo sav stavio u službu habzburške dinastije. Ako nisu više sumnjičeni, kao ranije, da bi mogli ući ponovo u veze sa Turcima ili se čak vratiti na njihovo područje, nastala su sad nova sumnjičenja radi veza sa Rusijom. »Iskustvo nas dovoljno uči (pisao je tada katolički ugarski primas, grof L. Kolonić) šta je sve razlika u veri po Ugarskoj počinila u nedavno prošla vremena, a istorija nam kazuje šta se sve događalo zbog toga i po drugim krajevima sveta. Stoga valja nastojati, ali bez velike galame i vređanja, da se taj ilirski ili raški narod pomalo ujedini sa rimskom crkvom«. Pri potvrdi raznih privilegija Srbima i nekatolicima uopšte, savetuje Kolonić dalje, »ako se te privilegije već ne mogu izmenuti ili skratiti, to neka se bar od reči do reči potvrde ili takovim tamnim izrazima i dvosmislenim rečima izlože koje bi se, u razna vremena, mogle sad ovako, a sad onako razumeti i tumačiti; uz to bi valjalo sve to samo privremeno i sa izvesnim klauzulama potvrditi, kako bi kasnije, u zgodno vreme, ti šizmatici, kao i ostali akatolici, kad im više ne budu smetale slične privilegije rimske crkve, sa crkvom katoličkom, i protiv volje njihove, lakše se spojiti mogli«. Toga programa držao se bečki dvor u punoj meri; taj plan je, uostalom, i nastao tako što je dotadanje ponašanje austriskih vlasti prema Srbima bilo dobrim delom rukovođeno tim motivima i dalo osnovu za primenu u širem opsegu i sa još više sistema. Kad je god. 1703. izbio u Mađarskoj novi ustanak Franje II Rakocija, u kojem su glavna lica bili mađarski kalvini, pobojao se bečki dvor da bi kalvinska agitacija mogla naći odjeka i među Srbima, ogorčenim na katolike, i stoga je preduzeo nekoliko raznih mera. Đorđa Brankovića kao čoveka sa kojim su Srbi održavali veze i koji je, nezadovoljan dosadanjim austriskim ponašanjem prema sebi, mogao uticati na njih i upućivati ih na veze sa mađarskim buntovnicima ili sa Rusima, premestili su god. 1703. u daleki Heb. Taj austriski strah nije bio bez osnove. Rakoci je, doista, pozivao Srbe da mu se pridruže, i njegova agitacija imala je kod izvesnih ljudi nešto uspeha. Sam Branković lično simpatisao je Rakociju. Ali, stari patrijarh Arsenije ostao je veran Dvoru, svakako u nadi da će se to priznati i njemu i njegovim Srbima. Njegovom uticaju imalo se zahvaliti što je srpski narod u ogromnoj većini ne samo odbio saradnju u Rakocijevu ustanku, nego još i pomagao da se on uguši. Nova potvrda privilegija, god. 1706., sa izrečenom zahvalnošću za lojalno držanje, koju je dao naslednik cara Leopolda, njegov stariji sin Josif I, bila je neka vrsta nagrade za to. Očevu i bratovu diplomu Srbima potvrdio je i novi car Karlo, god. 1713. Od Srba je ponajviše, tokom god. 1702.—1703., obrazovana i nova Potiskopomoriška vojna granica, koja je došla pod vlast Vrhovnog vojnog saveta. Kao i u Hrvatskoj i u Slavoniji, Srbi su i tu bili izloženi kao neka vrsta živog bedema prema Turcima. Svoje privilegije oni su mogli da održavaju samo tim stalnim izlaganjem sebe na granicama, gde se njihova vrednost morala videti i ceniti i o kojoj su vojni krugovi, nemajući nikog drugog da ih bolje zameni, morali voditi računa. Radi toga će, samo dok bude potrebe, Srbi ostati, kako se u Beču govorilo, »tolerirana nacija«. Njihova vrednost na tome mestu videće se naročito za vreme rata god. 1716. —1718.
408
Posle smrti patrijarha Arsenija III († 26. oktobra god. 1706.) srpska crkva u južnoj Ugarskoj spala je na mitropoliju, a srpska patrijaršija ostala je u Peći, gde je, po zahtevu turskih vlasti, još za života Arsenijeva bio ustoličen novi patrijarh. Za naslednika Arsenijeva bi izabran god. 1708. njegov saradnik Isaija Đaković, a za sedište mitropolije određen manastir Krušedol, gde su održavani i prvi narodni sabori. Ali, već od god. 1708. mitropoliti stanuju pretežno u Karlovcima, koji su imali Dunavom mnogo pogodniju saobraćajnu vezu nego fruškim vencem (takozvanim Banskim Stolom) odeljeni Krušedol. Karlovačka ili krušedolska mitropolija obrazovana je god. 1708. »ne kao avtokefalna, već samo kao avtonomna crkvena oblast u sastavu pećske Patrijaršije«. Prvi srpski sabor u Krušedolu, god. 1708., birajući novoga mitropolita, naglasio je, protiv izrične naredbe bečkih vlasti, da se taj mora pokoravati pećskoj crkvi i »u duhovnoj nadležnosti od njega se do veka ne odlučivati«, što će reći: prvo, da su hteli ostati u opštoj srpskoj zajednici, koju je pretstavljala pećska Patrijaršija; i drugo, da su se tim hteli unapred osigurati od unije i priznavanja vrhovne crkvene vlasti Rima, što se, na primer, već tražilo od srpske crkve u Hrvatskoj. Održavanje veza sa pećskom Patrijaršijom, sem iz tih načelnih razloga, nastavljali su naši ljudi i po još svežoj i neposrednoj tradiciji. Glavna lica srpske crkve toga vremena sva su iz južnih krajeva nekadanje Srbije: sremski mitropolit Stevan Metohijac, mitropolit Stevan Podgoričanin, Vićentije Popović Janjevac; Mojsije Petrović bio je rodom iz Beograda, a zakaluđerio se u Peći. Kada je god. 1725. umro mitropolit Vićentije Popović, koji beše došao na svoj položaj god. 1713., pre Požarevačkoga mira, nametnulo se odmah pitanje: hoće li biti pokušaja da se spajanjem beogradske i sremske mitropolije izvrši ujedinjenje srpske crkve na području koje se nalazilo pod austriskom vlašću. Srpski klir mislio je da se to treba ostvariti odmah kao sama po sebi razumljiva stvar; ali, protiv toga bili su austriski merodavni činioci. Pod uticajem katoličkog sveštenstva, car Karlo je, još pre zaključenja mira, bio poslao u Srbiju njihove misionare, da rade na uniji. Državni organi dobili su naredbu da u samoj Srbiji pomažu katoličku veru koje tamo nije gotovo ni bilo, a pravoslavlje samo da trpe sužavajući, pri svakoj zgodnoj prilici, prava njegovih pripadnika i crkve. Godine 1726. bi u Smederevu ustanovljena katolička biskupija za Srbiju, a kanonikati u Šapcu, Jagodini, Rudniku, Smederevu i Paraćinu. Iste godine otvorena je u Beogradu i prva latinska škola, kao gimnazija, sa jezuitskim nastavnicima. Pri takvoj verskoj politici austriske uprave u Srbiji nije se moglo očekivati da će ona ma što učiniti ili dozvoliti što bi moglo doprineti jačanju pravoslavlja. Sa tim shvatanjima išlo je zajedno i jedno drugo njihovo programsko načelo u politici prema Srbima. Otkad su Srbi počeli da traže svoj poseban teritorij i stali sve više naglašavati svoju versku i nacionalno-političku odvojenost od ostalog stanovništva austriskoga područja, u Beču su prema njima iz dana u dan pokazivali sve više nepoverenja. Ako se Srbi ujedine pod jednim verskim poglavicom i udvostruče svoje snage, u njih će se brzo iza verskog pitanja moći postaviti i političko. I stoga je u Beču za dugo vremena održavana odluka da se ne dozvoli spajanje beogradske i karlovačke mitropolije. Popustilo se tek pred odlučnim stavom srpskoga naroda, koji je iza Vićentijeve smrti kao svoga vrhovnoga verskoga poglavara neotstupno tražio mitropolita Mojsija Petrovića. Ista borba ponovila se i posle Mojsijeve smrti († god. 1730.), pri izboru mitropolita Vićentija Jovanovića. Ništa nije tokom XVIII veka doprinelo više razjedinjavanju pripadnika pravoslavne i katoličke vere koliko taj suviše revnosni rad katoličkih misionara da dođe
409
do sjedinjenja crkava. Naši ljudi prve polovine toga stoleća na svojim saborima ne govore gotovo ni o čem drugom toliko koliko o gaženju narodnih privilegija i nasrtanju na pravoslavlje. Pravoslavne nateruju da silom praznuju katoličke praznike, a njihove im ili nikako ili jedva priznaju; pravoslavne sveštenike, pa čak i episkope, mame, silom ili milom, na svoju stranu, u uniju, ili im, kad neće da pređu u nju, prave raznovrsne neprilike; otimaju se pravoslavne crkve; od Srba se traži desetina za katoličke biskupe; zabranjuje se pravoslavno bogosluženje. Čak je sumnjiva i smrt trojice srpskih mitropolita u kratkom roku od četiri godine (Isaije Đakovića, Stevana Metohijca i Sofronija Podgoričanina), kada se, kako to ističe R. Grujić, »zna za tajnu informaciju kardinala Kolonića caru Leopoldu I 29. septembra god. 1706.: da posle smrti patrijarhove ne bi, uopšte, trebalo postavljati drugoga, te onda ne bi bilo koga da posvećuje nove pravoslavne episkope na mesto onih episkopa koji prime uniju sa rimskom crkvom«. Unijatske vladike, nasrtljive, grabeći svaku priliku da se uvuku među pravoslavne, behu se jedno vreme smestile u arhipravoslavnom Hopovu. U varaždinskome đeneralatu došlo je god. 1718. do prave bune, kad je unijatski vladika na vratima manastira Marče dao ubiti njegova nepopustljivoga pravoslavnoga igumana i silom počeo nagoniti svet u uniju. Ne preterujemo nimalo kad kažemo da katolički misionari i austriske vlasti sa njima, u svojoj verskoj bezobzirnosti, nisu ništa izostajali iza Turaka i da su, šta više, Turci, u verskome pogledu, dok Srbi nisu počeli ustajati protiv njih, bili ponekad liberalniji. U Turskoj XVI veka Srbi su podigli nekoliko svojih štamparija, dok austriske vlasti još u prvoj polovini XVIII veka neće ni da čuju što o otvaranju srpske ćirilske štamparije i to nijedne, nego upućuju Srbe na jezuitsku štampariju u Trnovi! Kada je, najzad, god. 1751. dana dozvola za podizanje jedne štamparije, vlasti su, na zahtev katoličkoga episkopata, vezale tu odluku za uslov da se u toj štampariji mogu štampati i unijatske knjige. Pritisak crkvenih vlasti pratio je jedno vreme i pritisak vojničkih. Nemački garnizoni u novoosvojenim oblastima stojali su na raspolaganju crkvenim vlastima i navlačili su već tim dobar deo mržnje naroda na sebe; a svojim ličnim grabežom i bezobzirnošću postali su prosto napast za narod. »Mi smo se zdravo u svojoj nadi i očekivanju prevarili (tužio se mitropolit Vićentije Jovanović) jer ne vidimo ništa da se radi korisno za naš narod i otadžbinu. Umesto očekivane zaštite, nismo drugo videli i dočekali nego na nebo vapijući greh, kog su od reda svi činili. Gde su nam porobljene crkve i manastiri? Gde je naše imanje iz opustošenih sela? Mi smo prosto plen i izloženi kinjenju nemačkog naroda ... Kakva su čuda i pokore počinili austriski generali Valis i Najpert i ostali generali, zapovednici, pa i sami vojnici, to nije u stanju čovečji jezik ispričati, i to kako po kućama i ostalim imanjima, tako isto i po crkvama, šta više nisu ostavili na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova, i sa njih skidali što su od vrednosti našli«. Ispitivanja d-r Dragoljuba Pavlovića u bečkim arhivama o administrativnoj politici Austrije u Srbiji potvrđuju navode ove teške optužbe u potpunoj meri. Vrhovni šef uprave, hrabri ali piću odani, svojevoljni, prezaduženi i grabljivi princ Aleksandar Virtemberški, koji se nalazio na tom položaju od god. 1720. —1733., davao je sam najgori primer. Pored ličnog šefova grabeža i činovničkih iznuđavanja, narod su pritiskivale još i velike dažbine svake vrste. Došlo se dotle da su ljudi napuštali svoje kuće i sela i bežali čak Turcima; i to su činili ne samo težaci, nego i stanovnici Beograda. »Emigracija je tako jaka da se stanovništvo u Srbiji, prema prošloj konskripciji, za polovinu smanjilo« tužila se jedna srpska deputacija u Beču god. 1735. To se da utvrditi i brojkama. God. 1721. bile su u okupiranoj Srbiji 6023 sesije, dok ih je god. 1724. ostalo
410
samo 4146. U paraćinskom, pograničnom, okrugu nalazila se god. 1721. 341, a god. 1735. samo 238 sesija. Ovakvo postupanje prema Srbima, koji su, eto, isto kao i Hrvati u Krajini propištali od bezobzirnosti nemačke soldateske, otuđivalo je sve više naše ljude od Austrije. Kod njih je sve više počela uzimati maha težnja da nađu oslonca u pravoslavnoj slovenskoj Rusiji, čiji je car, Petar Veliki, od početka XVIII veka postao važan činilac u politici istočne Evrope. God. 1704. prešao je u Rusiju, u Moskvu, sa namerom da tu i ostane, titelski kapetan Panta Božić, tužeći se kako u Austriji gone Srbe zbog pravoslavlja. On je izjavljivao da nije došao sam kao pustolov, nego da govori u ime mnogih srpskih vođa, tražeći da ih car primi za svoje podanike. I Srbi pod turskom i mletačkom vlašću misle na to da postanu podanici Rusije; pod inovercima dodijao im je svima život. »Ako Njegovo Veličanstvo ostavi nas, tada ćemo propasti svi pravoslavni«. Ostavši u Rusiji, Božić je postao »stalni pretstavnik i izvestilac cara Petra Aleksijevića za srpske poslove«. Dobio je za to i punomoć srpskog krušedolskog sabora od god. 1708. i postao tako kod njega »akreditovan«. Kad je car Petar god. 1707. nudio bečkom dvoru svoju pomoć protiv mađarskih ustanika, odbili su to carevi savetnici iz bojazni da ne bi tom prilikom došlo do tešnje saradnje između Srba i Rusa. God. 1710. nudio je u Moskvi izaslanik srpskih oficira iz Austrije, kapetan Bogdan Popović, njihove usluge caru Petru za pretstojeću borbu protiv Turaka, i dobio je od cara, za svoje drugove, 4 portreta »almazna« i 53 zlatna, sa carskom porukom da budu spremni. God. 1711. krenuli su carevi izaslanici Crnogorce na ustanak protiv Turaka. Kad je god. 1710. počeo ruskoturski rat, zapisao je jedan pisar u Karlovcima ovaj srdačni poklič i molitvu: »Posobi, gospode, caru našemu!« misleći na Petra. U manastiru Lepavini, kome je car poklonio neke crkvene knjige, naziva se on u jednom zapisu iz god. 1701. »veliki gospodar, car i veliki knez Petar Aleksijević, svoj Rusiji samodržac i mnogih gospodarstava gospodar i obladatelj«. Veoma je popularna bila jedna umetnička pesma, koja je zabeležena u više pesmarica na području karlovačke Mitropolije u XVIII veku, i koju je, posle, u narodu nalazilo više ljudi, na raznim stranama, u Crnoj Gori, Hercegovini, i u manastiru Rmnju u Bosni. U njoj su klikovali ovakvim stihovima: Pomozi nam, mili Bože, Bez tebe se to ne može, Popušti nam tija vjetra Pošalji nam cara Petra! O carevim borbama i pobedama govori se sa zadovoljstvom i interesom u više maših letopisa i zapisa. Veze srpskih crkvenih lica sa Rusijom bile su, kako smo videli, mnogo starije i, ako se može reći, srdačnije. Svi srpski prvosveštenici u Austriji znali su za njih, a mnogi su ih održavali čitavo vreme i pre i posle Seobe. Patrijarh Arsenije III obraćao se ruskom dvoru i pre prelaska u Austriju, moleći zaštitu, a posle Seobe njemu se posredno tužio na nevolje koje podnosi u Austriji. »Govorio je sa suzama (kaže izveštaj ruskog poslanika za nj) o razorenju crkava svetih i gonjenju pravoslavnih hrišćana od rimskih biskupa, čak više od muslomana«. Pečujski episkop Jevrem Janković, koga su unijati oterali s episkopije, išao je takođe god. 1703. u Rusiju, da se tuži caru i moli pomoć za svoju eparhiju, koja je veoma postradala za Rakocijeva ustanka. Mitropolit Stevan Metohijac
411
nosio je god. 1696. patrijarhovo pismo caru u Moskvu, a carev poslanik u Beču Prokopije Bogdanović Voznicin zalazio je među Srbe za vreme Karlovačkoga kongresa, da se bliže obavesti o njihovu stanju. Krušedolski kaluđeri snabdevali su ga mnogim stvarima i hranom iz usrdnosti prema »gospodinu našemu«; oni u njemu gledaju pretstavnika »presvetloga i blagočastivoga cara Petra svega istoka samodršca, drugoga Konstantina koji na istoku veoma sija u pravoslavlju«. Srbi su ponekad posebnim poslanstvima notifikovali caru Petru izbor pojedinih mitropolita; tako se kao sigurno zna za notifikaciju izbora Isaije Đakovića i Sofronija Podgoričanina god. 1708. i 1711. Svi važniji srpski manastiri toga vremena, kao Mileševo, Studenica, Papraća, Cetinjski, Krka, Rakovac, Krušedol i dr., iz celog područja na kojem su Srbi stanovali, nabavljali su i tražili bogoslužbene knjige iz Rusije, jer je starih srpskih štampanih knjiga nestajalo, a za rukopise je sve manje bilo dobrih prepisivača. Tako je počeo, na izričnu naredbu cara Petra, dobijati knjige iz Rusije i patrijarh Arsenije. Potpuno u toj tradiciji radio je i beogradski mitropolit Mojsije Petrović, koji je zamolio od cara Petra obilatu pomoć za crkvu, ali ne samo u bogoslužbenim knjigama i odeždama nego i da dobije sredstava i pogodnih učitelja za srpske škole, koje je nameravao otvoriti. »Ne prosim telesne nego duševne pomoći«, poručivao je on caru, kad na prvu molbu nije dobio odgovora. Car Petar, u koga su se Srbi mnogo uzdali i čijim su se uspesima, kao uspesima »cara pravoslavnoga«, veoma radovali, znao je za ta srpska raspoloženja i odazivao se njihovim molbama. Tako je učinio i ovaj put. Srbi su dobili od cara i ruskog sinoda komplete crkvenih knjiga za 12 crkava, zatim 400 bukvareva, 70 gramatika Meletija Smotrickog i 10 trojezičnih rečnika Polikarpova, i za učitelja Maksima Suvorova, sinodskoga prevodioca. Suvorov je stigao u Karlovce u leto god. 1726., i već je te jeseni sa sedam đaka počeo svoju »slavjansku školu«. Po traženju mitropolitovu, prešao je početkom god. 1727. odatle u Beograd i počeo i tu sa vaspitavanjem đaka, da ga ponovo nastavi u Karlovcima i posle u Segedinu. Primeru mitropolita Mojsija sledovali su naskoro i drugi srpski prvosveštenici. Aradski episkop Vićentije Jovanović osnovao je u Aradu god. 1729. rusko-slovensku osnovnu školu i doveo je u nju za učitelja Suvorovljeva brata Petra. Čak se u Majdanpeku god. 1735. pominje jedan »mešter Rusin, koji ima i dece, učenika svojih, za dvadeset«. Kad je postao mitropolit, Vićentije Jovanović je živo pregao da razvije škole kod Srba i stvori što više obrazovanog sveštenstva. Glavno školsko središte postadoše Karlovci, pošto je Beograd god. 1739. pao ponovo pod vlast Turaka. Tridesetih godina XVIII veka u Karlovcima postoje, pored osnovne, i gramatička škola slovenska i početna latinska škola. Da pojača broj njihovih nastavnika, mitropolit dovodi u Karlovce nove Ruse učitelje. Po svoj prilici on je bio onaj koji je i za propovednika beogradske crkve doveo maloruskog jeromonaha Sinesija Zaluckoga, a ne, kako kazuje Jovan Rajić, mitropolit Mojsije. Sinesija je god. 1733. Vićentije postavio za upravitelja srpskih škola. Iste godine poslao je kijevski arhiepiskop, na molbu svoga karlovačkoga sabrata, pet novih učitelja za Srbe, iza kojih naskoro dođoše i drugi. Od ovih učitelja samo neki ostaju u Karlovcima, a drugi odlaze u Beograd, Požarevac, Vukovar, Severin i druga mesta. Od svih tih učitelja najaktivniji bio je i sa najviše ljubavi radio je Emanuilo Kozačinski, čovek književnog duha, koji je pevao pohvalne ode, držao toržestvena slova, i razumevao da oduševljava svoje đake. On je prvi među Srbima na toj strani organizovao i pozorišne pretstave sa svojim đacima i napisao za njih Tragediju o smrti cara Uroša.
412
Ti ruski učitelji, kijevski pitomci, pojačali su među svojim srpskim đacima i sveštenstvom podozrenje prema katoličkoj propagandi, koju su, u svojoj otadžbini, dobro poznavali i morali da suzbijaju. Dok je pre toga bilo čak i nekoliko srpskih episkopa, koje su želja za vlašću ili novac »prelastili« i preveli na uniju, od druge polovine XVIII veka ti su slučajevi mnogo ređi. Srbi postaju čvršći, verujući da u velikoj Rusiji imaju zaklon i moralnu potporu. Mladi srpski ljudi, koji hoće da se posvete crkvi, idu ponajviše u Kijev, u tamošnju Duhovnu akademiju, gde dobijaju strogo pravoslavno vaspitanje i dosta latinofobije. Prvi je tu školu od Srba svršio docniji budimski vladika Dionisije Novaković već god. 1737. Sem toga pojačavanja pravoslavskih uverenja, ti ruski učitelji razvili su kod Srba već postojeći kult Rusije u velikoj meri. U srpskom društvu postale su popularne pesme u čast ruskih vladara, u slavu ruskoga orla (»Raduj sja, rosijski orle«) i Rusije; veličaju se ruske pobede. Duhovna i politička orijentacija Srba prema Rusiji bila je krajem tridesetih godina XVIII veka već potpuno izvršena. Identifikovalo se pravoslavlje i Rusija i, prema tome, čak donekle i srpstvo sa Rusijom. Koliko je ruski uticaj vidno jačao u srpskome narodu vidi se najbolje po tadanjem našem književnom jeziku. Do kraja XVII veka pisali su naši prepisivači, uglavnom, još u tradiciji stare srpsko-slovenske književne škole, mada se nalazilo već nešto začetaka ruskog uticaja kod nekih kaluđera koji su putovali u Rusiju; od XVIII veka, a naročito posle delovanja ovih ruskih učitelja, u našu pismenost ulazi toliko ruskih elemenata, ne samo u rečniku nego i u morfologiji i fonetici, da naš jezik postaje potpuna rusko-srpska mešavina. Taj smešani jezik, zvan obično u rusiziranom obliku »slavjano-serbski«, uzima toliko maha da sav naš obrazovani svet, naročito sveštenički, kad je hteo da piše visoko, »književno« i učeno, pisao je samo tom mešavinom. Neki naši pisci XVIII i još na početku XIX veka pišu jezikom u kojem je gotovo više ruskog nego srpskog elementa i postaju zbog toga potpuno nedostupni narodu. Kad se posle javila reakcija na to, izvesni ljudi ostajali su uporno pri toj mešavini, naglašavajući da nas to mešanje približava Rusima i da ga već zbog toga treba zadržati. Sa napuštanjem srpsko-slovenskoga jezika u pismenosti išlo je i njegovo napuštanje u crkvi. Naše crkve, koje su toliko stradale tokom XVI—XVII veka i u kojima su se ranije knjige dugom upotrebom iskvarile, oštetile i oveštale, nemajući dovoljno dobre radne snage da ih zanove, tražile su nove knjige isključivo iz Rusije. Samo su tamošnjim knjigama potpuno verovali, dok su u svima drugim zazirali od prokrijumčarenih unijatskih tekstova. Propisujući god. 1732. crkvene knjige koje svaki hram mora imati, mitropolit Vićentije naglašavao je da one smeju biti samo »čiste moskovske štampe ili kijevo-pečerske«. Unošenjem ruskih knjiga u naše crkve unosio se, sasvim prirodno, ako ne ruski izgovor, koji se uvek nije pouzdano znao, a ono ruski oblik reči. Postepeno se došlo dotle da su ruski tekstovi potpuno potisli stare srpske i da danas niko više u našoj crkvi ne upotrebljava srpsko-slovenskog jezika. Crkvene knjige, koje su u XIX veku preštampavane u Beogradu i Karlovcima, zadržale su potpuno rusku redakciju: u našoj crkvi čak nam, još i sada, i narodno ime glasi po ruskom Serbi. Ovako potpuna orijentacija Srba prema Rusiji izazvala je u Austriji veliko podozrenje prema njima. Uniju su državne vlasti pomagale ne samo zbog interesa katoličke crkve, nego i radi toga da njom odvoje Srbe od Rusije. Od XVIII veka, posle pobeda nad Turcima, Austrija se nosi mišlju da, potisnuvši azijatskoga osvajača, proširi svoju vlast na Balkanu doklegod to bude išlo. Bečki dvor je nastavljao, u svojim planovima, ambicioznu tradiciju stare mađarske države, čiji je kralj u svojoj tituli
413
obuhvatio i Bosnu, i Srbiju, i Bugarsku. Cara Leopolda su čak uljuljkivali nadama da bi mogao, možda već i on sam, postati gospodar Carigrada. Toj balkanskoj politici bečkoga dvora smetala je Rusija, koja se od Petra Velikoga počinje dublje i sa više državničkoga plana baviti balkanskim pitanjima. Pravoslavna i slovenska Rusija nalaziće svakako više odziva kod svih balkanskih hrišćanskih naroda nego katolička i od Nemaca vođena Austrija. To se u Beču počelo uviđati već tada. I stoga su tamo bile loše gledane sve veze naših ljudi sa Rusijom, i trudilo se na sve načine da se osujete. Otežavan je prelaz na granici, zabranjivan je uvoz ruskih knjiga i proterivani su ruski ambulantni prodavci knjiga, u narodu mnogo traženi Moskalji; i kada sve to nije pomagalo, došlo se, najzad, na misao da se za Srbe osnuje posebna štamparija u samoj Austriji, samo da ne bi i dalje tražili ruske knjige i ikone i tako opštili sa Rusima. Tako je god. 1770. bečki univerzitetski štampar Josif Kurcbek dobio koncesiju za otvaranje ćirilske štamparije, namenjene prvenstveno Srbima. Pojačana aktivnost državnih i katoličkih organa protiv Srba dovela je naskoro do nekoliko teških sukoba, koji će najbolje pokazati koliko su bečki dvorski krugovi insistirali na tome da Srbe ukalupe prema svojim državnim potrebama i da ih rastave od njihovih verskih tradicija i veza sa Rusijom. Ovo orijentisanje Srba prema Rusiji i zaziranje od svih veza i poteza sa katoličke strane nije moglo nasporiti približavanje Srba Hrvatima. Hrvati plemići u Srbima su dugo vremena gledali samo došljake na svojoj zemlji, koje Beč pomaže, da bi oslabio njihov položaj u borbi protiv nivelirajućih carskih težnja; široki hrvatski puk tuđio se od njih kao od ljudi druge vere, koja im je pretstavljana kao da nije potpuno čista. Srbi su opet pristupali svima tuđincima sa nepoverenjem; plemić je tražio da ih ukmeti, a sveštenik da ih pounijati. Koliko je nepoverenje ušlo u srpske duše prema svemu što je dolazilo sa zapadne strane, od »Latina«, pokazivala je najbolje ona velika opozicija protiv Vuka Karadžića, još u XIX veku, kada se govorilo za nj da je, možda, agenat unije, koji hoće da preveri i prevari Srbe, unoseći u njihovu azbuku »podozritelno« slovo j iz latinice. Koliko je XVI i donekle XVII vek naše istorije imao izvesne širine u svojim koncepcijama odnosa između pravoslavnih i katolika, Srba i Hrvata i Slovenaca, toliko XVIII vek znači reakciju, vraćanje na uža shvatanja, otuđivanje zbog verskih i suviše i namerno podvlačenih razlika. Austrija ne trpi i ne dozvoljava ni ideologiju ranijeg sveslovenstva, jer to sveslovenstvo može da označava i gravitaciju prema Rusiji. A samo se u tome znaku, u ono doba, mogla nastavljati tradicija Dubrovčana i vršiti, bar donekle, trajnije zbližavanje između rasutih slovenskih plemena. Dugo vremena bio je preduzimljivi, rusofilski i pravoslavlju odani mitropolit Vićentije Jovanović prikazivan kao podmukli vlastoljubivi arivist, koji je hteo da prevede u uniju svoj narod i tobož izdao carskim vlastima divnoga junaka Peru Segedinca, vođa jednog narodnog ustanka protiv Beča i ćesara. Ko se ne seća one odvratne figure mitropolitove u snažnoj Kostićevoj tragediji Pera Segedinac? Novija istoririska ispitivanja utvrdila su, međutim, nesumnjivo da je Vićentije Jovanović bio srpski arhijerej od istinske vrednosti, a ustanak Pere Segedinca da nije bio čisto srpski, ni pravoslavni, niti je mitropolit u njemu imao onu ružnu ulogu koja mu se pripisuje. Taj ustanak Pere Segedinca, o kojem se u nas mnogo pisalo i govorilo, tekao je u bitnosti ovako. God. 1733. uplele su se Rusija i Austrija u poljske poslove, hoteći da na upražnjeni tamošnji presto dovedu njihova kandidata, Avgusta III. Protivnik Avgustov, Stanislav Lešćinski, pomagan od Francuza, razvio je agitaciju među Mađarima, da bi njihovim ustankom zabavio Austriju kod kuće. Povlačenje vojske iz oblasti srednje i južne Ugarske na šlesku
414
granicu ohrabri izvesne ljude u Mađarskoj da doista dignu bunu. Oživi ponovo ime Franje Rakocija, koji se zadržavao u prognanstvu, u Turskoj, i tamo umro aprila meseca god. 1735. Ustanak je izbio u leto god. 1734., najpre u vojničkim krugovima. U njemu je, istina, bilo i nešto Srba; ali, glavnu reč i akciju vodili su Mađari. Pobunjenici su u segedinskom kraju, u prvi mah, odbijali da idu u vojsku, a tek je kasnije ustanak, šireći se među seljacima čongradske, bekeške i zarandske županije, dobio unekoliko i agrarni karakter. Ljudi su se tužili na teške »porcije« i skupu so. Ime »kuruca« za ustanike, poznato otpre dva veka, došlo je i opet u promet. Srbi bi imali svakako dobrih razloga da se bune; Beč im je, malo pre toga, 16. februara god. 1732., jednim carskim reskriptom znatno suzio povlastice i povredio obećane i zajemčene privilegije. Uzbuđenje je stoga među njima bilo veliko i oni ga nisu krili; aprila god. 1734. princ Evgen, kao pretsednik Dvorskoga ratnoga saveta, imao je prilike da se od jedne srpske deputacije i lično uveri o tom. Ali, Srbi se ipak ne pridružiše mađarskom pokretu. Izuzetak je učinio samo stari pečanski kapetan Pera Segedinac, ali se ni on sam nije rešio na to iz vlastite inicijative, nego je bio više povučen od drugih. Glavna akcija izbi u proleće god. 1735. Njene devize behu sada već širega značaja; mnogi ustanici znali su dobro da se ide čak protiv cara i »da se isteraju Nemci«. Među njima se širio glas da će im doći u pomoć Rakoci i Turci. Pera Segedinac je spočetka mislio da samo zadrži Mađare od napada na Srbe, ali je posle išao i dublje u stvar. Nu, pokret bi brzo ugušen. Pera sam je već na početku ovog prolećnog ustanka bio savladan i zatvoren u Aradu. Ostali ugledniji Srbi ne samo da nisu pristali uza nj, nego su čak svojim energičnim napadom u borbi kod Erdeheđa najviše doprineli da kuruci budu razbijeni i sasvim savladani. Oni su se posle branili da su vesti o učešću Srba u ustanku širili Mađari »od zavisti«, »da Race pokvaru«, a da njih u pokretu uopšte nije nikako bilo, — što nije potpuna istina. Važno je ipak da su se svi narodni ljudi, sa mitropolitom zajedno, zalagali za »siromaha kapitana« Peru da ga spasu od smrtne kazne; ali, u tome nisu uspeli. Njegovo pogubljenje ostavilo je stoga loš trag među našim ljudima. XX. AUSTRISKO-RUSKI RAT PROTIV TURAKA. 1. Uzrok rata. — 2. Reorganizacija Vojne Krajine. — 3. Austriski neuspesi u ratu. — 4. Akcija patrijarha Arsenija IV. — 5. Posledice nove seobe Srba. Rusko mešanje u poljske poslove izazvalo je na Porti veliko negodovanje. Poljska je pretstavljala izvesnu branu ruskom prodiranju prema jugu, od čega su Turci, od vremena Petra Velikoga, počeli ove više zazirati. U Stambolu se nije moglo želeti da se, pored Austrije, na turskoj severnoj granici nađe još jedna velika sila, koja, kao i ona prva, pokazuje težnje da se širi na turski račun i potpaljuje Portine hrišćanske podanike. Pobeda ruskoga kandidata na poljskome prestolu značila je, nesumnjivo, slabljenje poljske otporne snage, a sa tim neposredno i veću opasnost za Turke. Rusija, koja nije imala uspeha prema Persiji i kojoj su, za vreme njenih borbi na području oko Kaspiskoga Jezera, mnogo dosađivali Tatari iz južne Rusije, mada je ruska vlada u persiskom pitanju imala potpun sporazum sa Turskom, ogorčila se protiv Tatara toliko da je naredila napad na Azov. To dovede do rata i sa Turcima, god. 1736. Austrija je u to vreme bila saveznica Rusije. Kao i pre, kada je bila saveznica Mletaka, ona je najpre pokušala da posreduje. Ali, kada je, prilikom pregovora za mir u Nemirovu, čula šta sve Rusija traži od Turske
415
(Azov i Krim za sebe, a nezavisnost za Vlašku i Moldaviju pod ruskim protektoratom), ona se pobojala da se Rusija suviše ne ojača na domaku Balkana i da ne počne još življu agitaciju među balkanskim susedima. Stoga, mada vojnički nespremna i bez dobra vođa (jer princ Evgen beše umro 10./21. aprila god. 1735.), i mada izmorena borbom sa Francuskom, koja joj je nanela velikih gubitaka, ipak se upustila u rat sa Turcima. Da je bar bila toliko mudra pa da svoju već i inače neveliku vojsku koncentriše na jednom bojištu i da sa njom, u času relativne ili lokalne nadmoćnosti, iznudi borbu i pobedu. Umesto toga, iz prevelike surevnjivosti prema Rusiji, ona je svoju vojnu snagu rascepkala na više strana, stavivši svojim vođama kao glavnu dužnost da osvoje što više. God. 1734. izvedena je reorganizacija Vojne Krajine u Hrvatskoj. Zbog rata sa Francuzima, u Italiji i Nemačkoj, i zbog uplitanja u Poljskoj, Austrija je bila prisiljena da povlači nemačke čete sa južnih granica na druga ratišta. Pred narodom ona je to povlačenje vojske prikazivala kao znak poverenja u verno domaće stanovništvo, koje je dotle, u svakoj prilici, sa velikim samopregorevanjem branilo granice države. Vojna Granica postala je »carska zemlja«, a graničari povlašćeni vojnici i »carski ljudi«, koji su već bili dobro vojnički disciplinovani u zajednici sa nemačkim garnizonima i pod komandom nemačkih oficira. Komanda je u Granici ostala u nemačkim rukama i u nemačkom duhu, a glavni vojnički materijal pretstavljali su od god. 1734. gotovo sami Srbi i Hrvati. »Carske regule« postale su prosto sastavni deo prirode graničara; od njih, može se bez preterivanja reći, Austrija nije imala bolje ni odanije vojske. »Mjesto imena narodnoga hrvatskoga (kazuje T. Smičiklas) stupaše napred ime krajišnik, koje je od ove dobe ne samo posebni geografski pojam, već ga domala narod uzimlje za samo ime narodno«. Našem svetu, borbenom i aktivnom, nije bila nemila ta vojnička služba na Krajini, jer se kao povlašćeni vojnik osećao nešto bolje i više od seljaka pritisnuta kmetstvom. Otud izvestan prezir graničara prema »paoriji«, tome radnom elementu izvan njihova kruga. Za cara, kao vrhovnog vojničkog gospodara, stvaralo se dugim instruisanjem ne možda toliko neko oduševljenje koliko vojnička pokornost i ono službenim jezikom zvano »strahopočitanje«. Nije još napravljena statistika o broju oficira i odličnih generala koje su carskoj vojsci dale naše oblasti, a naročito Lika; ali, koliko se već po dosad poznatom materijalu može suditi, neke od njih ići će nesumnjivo od XVIII veka u prve redove u celoj austriskoj državi. U Hrvatskoj i Slavoniji ostao je i posle odlaska nemačkih vojnika dobar deo Nemaca, naročito u gradovima. Naš puk nije se zbijao u gradove, koji su još uvek bili mesta vojnika, popova i zanatlija. Ovaj nemački elemenat vremenom se u priličnoj meri pohrvatio i dao hrvatskom plemenu nekoliko glavnih ličnosti XVIII i XIX veka, kao što behu Pavle Riter Vitezović, Gaj, Štrosmajer, Štadler i dr. U hrvatskome društvu i danas je priličan broj ljudi sa nemačkim prezimenima. Taj veliki broj Nemaca davao je zadugo hrvatskim gradovima nemački karakter i čak nemačko ime (na primer, Zagreb zvao se kod njih Agram, a Karlovac Karlštat), i u njima se znatno osećala nemačka kultura i prevlađivao nemački jezik. Još pedesetih godina XIX veka u Zagrebu se u boljim porodicama govorilo pretežno nemački, na kojem se jeziku javljaju čak i prvi sastavi najboljih hrvatskih ljudi. Reorganizator Hrvatske Krajine, princ Josif Hildburghauzen, nije bio nimalo srećan kao vojskovođ u ovome ratu. Kada je trebalo krenuti u rat protiv Turaka Hildburghauzen dobi zapovedništvo nad celom vojskom, krajiškom i banskom, koja je imala da operiše prema Bosni. Hrvatski ban imao je, prema tome, biti njemu potčinjen.
416
Kad Hrvati ustadoše živo protiv te degradacije svoga bana, Dvor odredi da ban i princ budu ravnopravni. Prema toj hrvatskoj vojsci, u kojoj od početka nema pravog jedinstva u vođstvu, stojao je na bosanskoj strani odlični vezir Ali-paša Hećimović, čovek pun lične inicijative i jake ruke. God. 1737. prodrle su u Bosnu četiri vojske austriske, od kojih je samo prinčeva bila sa više snage. Sve su prošle loše, Prinčevu vojsku razbili su Turci pod Banjom Lukom jednim smelim prepadom, 24. jula god. 1737., i onemogućili svaku dalju austrisku ofanzivu na toj strani. Fra N. Lašvanin kazuje da su tom prilikom imali mnogo tegoba katolički manastiri, jer su njihove ljude Turci okrivljavali za veze s Austrijom. Srbi su se držali nejednako. Austriski poraz pod Banjom Lukom Lašvanin izrično pripisuje jednom »starovircu«, to jest pravoslavnom, što je kao savetovao Turke kuda da udare. Međutim, na drugim stranama, vidimo kako Srbi rade s Austrijancima, ali svakako, posle loših iskustava u Srbiji i Ugarskoj, bez starog oduševljenja, i u Srbiji, možda, više iz straha. Za Austriju je bilo najvažnije to što se za saradnju sa njom, još u proleće god. 1737., izjasnio tajni zbor srpskih prvaka, sveštenih i svetovnih, i patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta. Patrijarha su na taj korak mogli, uglavnom, navesti ovi momenti: 1. što su Turci, posle svojih velikih gubitaka na kraju XVII veka, postali mnogo gori nego što su bili ranije; jedno stoga što je centralna vlast u Carigradu bila znatno popustila, pa je lokalna samovolja, bez straha od moćne kontrole, mogla da uzme više maha; i drugo što je u očuvane zemlje stigao priliv novog muslimanskog stanovništva, proteranog iz hrišćanima povraćenih oblasti, i što je taj elemenat, obeskućen i ozlobljen, hteo da se naplati na račun domaćih hrišćana; 2. što je Austrija bila hrišćanska država i kao takva njemu i sveštenstvu, ipak, bliža od Turske; što se u njoj već nalazio dobar broj Srba, i što bi združivanje sa njima značilo pribiranje narodnih snaga; i 3. što je Austrija ovog puta bila u savezu sa Rusijom, i što je bilo izgleda da će njih dve doista potisnuti Turke i izvršiti oslobođenje raje. Sem patrijarha Arsenija, za pomaganje austriskog prodiranja u južnu Srbiju bio je, kako se moglo i očekivati, pridobijen i katolički skopski arhiepiskop Mihailo Suma. Čak je i pravoslavni ohridski arhiepiskop Joasaf bio voljan da pristane uz ćesarevce. Od Sumine i Joasafove saradnje nije bilo nikakve koristi; Sumini planovi behu otkriveni još pre austriskog pohoda, a Joasaf je tražio od Austrije izvesna priznanja, koja mu se nisu mogla ostvariti bez povrede prava pećskog patrijarha. Ovom pokretu patrijarhovom nisu ipak pristupili svi Srbi. Na zboru održanom u rano proleće god. 1737. učestvovali su samo episkopi raški, skopski, štipski i samokovski i svetovni prvaci iz Staroga Vlaha i studeničkoga kraja. Nije bilo nijednog pretstavnika Bosne i Hercegovine i naročito nikoga iz Crne Gore. Posle, kada je austriska vojska dala znak za akciju, odazvalo se patrijarhovom pozivu poviše brđana sa crnogorske granice, iz Kuča, Vasojevića, Pipera, Bratonožića, Klimenata i još nekih arnautskih plemena; ali, pravih Crnogoraca ni tada nije bilo, svakako pod uticajem ovoj akciji neprijateljskih Mlečića. Austriska vojska u Srbiji imala je spočetka izvesnog uspeha, jer Turci nisu bili spremili dovoljno svojih trupa za otpor. Austrijanci su, pomagani od srpskih ustanika, bez muke uzeli Kruševac, Niš i Novi Pazar. Velike usluge učinio je Austrijancima u ovom kraju starovlaški knez Atanasije Rašković, koji je sam prikupio oko sebe jednu ustaničku vojsku od 1.500 ljudi. Ipak, pored sve patrijarhove agitacije i učestvovanja znatnih prvaka u pokretu, kod Srba ni na toj strani nije bilo svuda pravoga oduševljenja. Zapovednik austriske vojske u novopazarskome kraju, gde je odziv bio još ponajbolji i agitacija patrijarhova najneposrednija, tužio se svome šefu kako su Srbi tu »mnogobrojni
417
i jaki kad bi hteli da se skupe i da se od Turaka brane; ali, za to nemaju volje«. Režim u severnoj Srbiji dao je sada ovde svoje rezultate i svetio se osetno. Kad je austriska vojska posle poraza pod Banjom Lukom pretrpela i poraz na istočnome frontu, pod Vidinom, i otkrila svoje slabe strane, počelo je od kraja avgusta god. 1737. njezino povlačenje i iz Novoga Pazara. Kada je patrijarh Arsenije, koji je dizao narod na ustanak, 13. avgusta sa 3000 ljudi došao pred grad Novi Pazar, da se u njemu sjedini sa carevim ljudima, zatekao ga je već napuštena. Uplašen, on je odmah ostavio svoju vojsku, i sa malo ljudi nagao u begstvo za Austrijancima, da se i sam spasava od Turaka. Njegovo begstvo i austrisko povlačenje uneli su paniku među ljude, i oni su potom prsli na razne strane, da se izvlači kako ko zna. Padom Niša u turske ruke, 5. oktobra, austriska ofanziva bila je potpuno slomljena. Ubrzo se čak postavilo pitanje hoće li se carske čete moći održati i u severnoj Srbiji, koju su držale već dvadeset godina, jer su Turci, na početku rata i suviše potcenjivani, pokazali energiju koja je iznenadila na sve strane. Austriska vojska našla se prema neprijatelju, koji je zbog postignutih uspeha dobio mnogo vere u se, dok je ona sama, zbog loša vođstva i neuspeha, svoju veru gotovo potpuno izgubila. U unutrašnjosti Turske, posle ovakog ishoda dotadanjeg ratovanja, nije više bilo lako naći novih saveznika među Srbima. Ukoliko je i bilo kakvih težnja i pokreta za veze s Austrijom oni su se javljali sa drugih strana, koje ne beše zahvatila ratna nesreća iz god. 1737. Takav je slučaj bio sa Hercegovinom, u kojoj je agitovano za Austriju i gde je 30. maja god. 1738. došlo do jedne pretstavke glavnijih ljudi zemlje, kojom su se nudili caru Karlu. Ratna sreća beše potpuno ostavila Austriju u ovome ratu. Strahovita kuga proredila je god. 1738. već i inače oslabelu vojsku i unela u nju nepopravimu malodušnost. Srpski vojnici, koji behu u službi Austrije, ili koje je trebalo organizovati u nove borbene jedinice, bili su neuredno ili nikako plaćani, patili su se mnogo i sigurno nisu doprinosili da se digne pali moral. Rat se otegao dugo i donosio je sve svoje nevolje. Svemu tome učinio je kraj teški austriski poraz kod Grocke, 12./23. jula, koji je bukvalno satro njihovu vojsku. Posle njega, bečka je vlada, 7./18. septembra, sklopila sa Turcima mir u Beogradu, koji je bio pun izraz toga poraza i slabosti... Tim mirom izgubila je Dunavska Carevina celo područje ispod Save i Dunava; u njenoj vlasti ostao je, od tekovina dobivenih u Požarevcu god. 1718., jedino Banat. Poraz Austrijanaca i pad Beograda izazvali su težak utisak u celoj državi cara Karla. Neposredno iza ovoga događaja nastale su dve pesme »tužbalice« za Beogradom, obe spevane po svoj prilici od nekih Hrvata. Za jednu, kajkavsku, to je sasvim sigurno; ali, i druga, očuvana u više srpskih prepisa, potiče gotovo nesumnjivo od nekog katolika, koji se u Beogradu, među drugim, oduševljavao fratrima i kanonicima. U ovoj drugoj vidna je i antinemačka tendencija; ucveljeni Beograd Nemcima ovako poručuje: O, prokleti Nemci i soldati, Mene ćete često spominjati! Kako ćete mene pregoreti, A Turaka sprem sebe gledati! Ponovno učestvovanje jednog srpskog patrijarha u ratu protiv Turaka i njegova agitacija da se narod diže na oružje, imali su teških posledica za Srbe. Seoba ovoga puta nije uzela ni izdaleka onakve razmere kakve je imala ona ranija pod patrijarhom Arsenijem III; ali, njene posledice nisu bile manje. Turci su dobili jake razloge za svoje
418
strože postupanje prema nepouzdanoj raji; a sada kao pobednici mogli su, bez mnogo obzira, da provedu svoje namere do kraja i da, u isto vreme, uplašenoj raji pokažu kako je bezizgledno sve njeno trzanje ispod nametnutoga jarma, i to pod vođstvom njezinih sebičnih verskih starešina, koje u prvoj opasnosti spasavaju svoje glave, a narod ostavljaju patnji i nevolji. Nekoliko naših ispitivača utvrdilo je da je proces islamizacije posle ovih događaja mnogo napredovao. Već god. 1737. preselili su Turci silom jedan deo Vasojevića u Metohiju; Klimente su, u svome begstvu, doprle delimično čak do Srema, gde još i danas u Hrtkovcima i Nikincima ima tragova njihovih naselja. Još krajem XVII veka Ljuma je bila srpska, a otsad tek postaje arnautska; u Đakovici i Peći tek od god. 1737. Arnauti postaju potpuni ili skoro potpuni gospodari. U Sandžaku je prvo arnautsko naselje, poislamljeno, poticalo od Klimenata i bilo se smestilo na Pešteru negde oko god. 1700., posle prve srpske seobe. Sad arnautsko plavljenje Sandžaka uzima maha. Selo Kabaš zvalo se ranije Selo Sv. Petra, a Kabašani su (piše Petar Kostić) došli u taj prizrenski kraj »pre 140—160 godina«. U Ostrozubu je još god. 1693. bilo pravoslavnih, a sada je čitav taj barjak gotovo isključivo arnautski. Po ispitivanjima I. Jastrebova u Gorskoj Župi »pre 200 godina nije bilo nijednog Turčina«; proces njihova turčenja počinje tek posle odlaska patrijarha Arsenija IV. »Posle begstva Arsenija III Čarnojevića i Arsenija Jovanovića srpsko ime tako je bilo mrsko ovde da su ne samo hrišćani od straha, no i sami poturčenjaci morali uzeti jezik arnautski za svoj, samo da se udvore kod muhamedanaca«. »Na taj način (priređuje Jovan Tomić) u ovim krajevima srpski živalj — koji se toliko bunio protiv turske vlasti; koji je trčao u susret svakom inozemcu što je hteo da radi protiv Turaka; koji je učestvovao u svima narodnim pokretima i za toliko vekova bio najbolji branilac pravoslavlja — primio je muhamedanstvo i, ostavši zajedno sa Arnautima muhamedancima, postao je Arnautašem i najvećim protivnikom i narodu iz kojega je ponikao i pravoslavlju«. XXI. VLADA MARIJE TEREZIJE I JOSIFA II. 1. Školska politika Marije Terezije u Slovenačkoj. — 2. Marija Terezija prema Hrvatima. — 3. Seljačko pitanje. — 4. Josif II i njegove političke ideje. — 5. Seoba Srba u Rusiju. — 6. Verska tolerancija Josifa II. — 7. Srbi i Hrvati prema Josifu II. — 8. Dositej Obradović. — 9. Srpsko ulaženje u zapadnu kulturu. Carica Marija Terezija, koja je na austriskom prestolu god. 1740. nasledila svoga oca Karla VI, bila je izuzetno darovita žena. Njoj Austrija ima da zahvali najveći deo svog administrativnog, kulturnog i socijalno-privrednog preporoda; austriski istoričari njenom sistematskom, godinama sprovođenom, radu pripisuju izgrađivanje Austrije kao jedinstvene države. Bečki profesor Hajnrih Krečmajr, u svojoj dobroj, nedavno izišloj i lepo napisanoj monografiji o toj znamenitoj vladarci, kazuje da je za njene vlade »sve dolazilo u službu jasno shvaćene ideje o izgrađivanju jedinstva i ne manje jasne, mada ne sa istom doslednošću sprovodive, misli o podržavljavanju, koja se najpre javlja više kao negacija staleških uređenja, trpljenih više po obliku nego po suštini, i koja se probija određenije tek tokom godina«. Ona je imala kao cilj da to državno jedinstvo Austrije sprovede pod nemačkim duhovnim vođstvom i da mu da nemačko obeležje; ona je, kako je, kažu, govorio Bizmark za nju, upotrebila nemački »malter« za spajanje austriskog državnog mozaika.
419
Ta državna politika Marije Terezije, hvaljena s austriskog i nemačkog stanovišta, morala je dovesti do sukoba sa narodima u njenoj državi koji su imali svojih posebnih tradicija državnog uređenja i do kojih im je mnogo stojalo, pa su protiv germanske etikete u toj politici istavljali svoju kulturu. Procesu »habzburgizacije«, koja je sadržavala u sebi tendencije i centralizacije i germanizacije i grupisanja naroda uz dinastiju Habzburga, sve u isto vreme, stavljala se nasuprot ideja federalizacije u kojoj su, uz stara nasleđa, već klijali zameci skorog nacionalizma. Narodi su pristajali da se grupišu oko Habzburške Monarhije kao velike sile, koja ih može sve pojedinačno zaštititi i koja može pomoći da se sa njima ujedine i njihovi sunarodnici sa tuđeg područja; ali, nisu pristajali, ni sad kao ni ranije, da se odreknu izvesnih tradicija, koje su postale sastavni deo njihove narodne individualnosti. Stoga je period vladavine Marije Terezije značio period teških iskušenja za sve Jugoslovene: Slovence, Hrvate i Srbe. Za Slovence je to iskušenje bilo najslabije, ili je bar na to izišlo. »Školstvo jeste i ostaje za sva vremena politička stvar«, bila je dogma caričinih savetnika i prema tome je izvođena, dobrim delom, i njena inače pedagoški vanredno značajna školska reforma od god. 1770. do god. 1774. U svima školama tražilo se učenje nemačkoga kao glavnog saobraćajnog jezika cele Carevine; ali, inače, najveći deo predmeta, u interesu nastave, imao se učiti na narodnom jeziku, istina samo privremeno, dok se ne utvrdi i proširi znanje nemačkoga. Takvo učenje na slovenačkom izazvalo je izvestan interes za taj posle protestanata ponovo zanemareni jezik i krenulo je potrebu stvaranja slovenačkih udžbenika i drugih nastavnih dela i potaklo je na rad dosta školskih lica. Škola je prihvatila slovenački jezik i tim mu dala nov značaj u narodu i izvestan polet. Tako je ta reforma škole donela Slovencima nesumnjivih koristi. Ipak, privremenost te zakonske odredbe zadavala je brige. Da nisu događaji sa kraja XVIII i sa početka XIX veka izazvali velike izmene baš na ovom području, veliko je pitanje da li ipak sistem postepene germanizacije kroz školu ne bi imao u slovenačkom delu našeg naroda težih posledica. Češki istoričar Pelcel, prvi profesor češkog jezika i književnosti na praškom univerzitetu, pisao je god. 1788.: »Još u četrnaestom veku moralo se u Lajpcigu znati vendski, kada se htelo da se od seljaka kupe životne namirnice na trgu. U tome stanju nalazi se danas grad Prag, gde stanovnici već govore nemački. Možda posle par stoleća neće više biti toga slučaja. Kada se, dakle, vremenom bude kazivalo: u Češkoj se nekad govorilo slovenski, neće potpuno nemačkoj Češkoj biti neprijatno da čuje kako je došlo dotle da su se Česi ponemčili.« Kada su se izvesnim ljudima mogli činiti tako crni izgledi za slovenstvo u Češkoj, šta se tek moglo reći za brojno slabije i kulturno tad manje razvijene Slovence? Da ni taj period naše istorije ne bude bez svoje ironije, treba istaknuti činjenicu da se Marija Terezija mogla održati na svom prestolu zahvaljujući u dobroj meri baš držanju Slovena i Mađara. Jer protiv nje, odmah po smrti Karla VI, ustadoše nemačke države Bavarska, Saska i naročito Pruska Fridriha Velikoga, koje ili nisu htele da priznaju Pragmatičku sankciju ili su išle za tim da iskoriste promenu na prestolu u poslednjim ratom oslabljenoj Austriji, pa da je liše izvesnih nemačkih oblasti. U osmogodišnjem austriskom naslednom ratu, koji je već god. 1740. otpočela Pruska upućivanjem svoje vojske u austrisku Šlesku, a u koji se brzo umešaše i druge države, veoma opasne, kao što je bila Francuska, stara protivnica Habzburga, Austriju su spasavali ponajviše Sloveni. Rusija joj je bila glavna pomoćnica. Hrvata i Srba, iz banovinske Hrvatske i Krajine, izvedeno je na bojište do 50.000 ljudi. Panduri avanturiste barona Franje Trenka,
420
poreklom Prusa, prvorazredni ali beskrajno razuzdani borci iz Slavonije, ušli su u poslovice po svojoj smelosti, ali i po svojoj svireposti i drskom grabežu. Vođ im je, na kraju, kao pravi zlikovac, morao završiti život u tamnici. Hrvatski ban Karlo Baćani postade u tame ratu upravnik osvojene Bavarske, a hrvatski vojnici pređoše i preko Rajne. Mada se nalazila tokom toga rata u teškoj krizi, i mada su joj oni učinili gotovo neprocenjivih usluga, ipak Marija Terezija nije htela potpuno i do kraja da ispuni želje Hrvata i Mađara. Htela je, kolikogod je mogla, da ustupke svede na što manju meru i da ih, kad ih već mora davati, dovede u sklad sa svojim težnjama i interesima. God. 1745. sjedinila je tri od Turaka oslobođene slavonske županije, virovitičku, požešku i sremsku, sa Hrvatskom; ali, od njih je izdvojila slavonsku Posavinu i pridružila je Vojnoj Granici. I to, verovatno, ne bi učinila još ni tada da nije baš u tim krajevima izbila buna kmetova, koji, zbog povlačenja vojske na severna ratišta, nisu osećali prave vlasti nad sobom, pa su hteli da se otresu svojih vlastelina, da se oslobode poreza i dacija, pa da se, ako mogu, pridruže krajišnicima, čiji im je život izgledao lakši. Tri slavonske županije, uređene kao i mađarske, zauzele su zanimljiv položaj između Hrvatske i Mađarske. One su bile hrvatske, stvarno po većini svoga stanovništva, i pravno po tome što su bile pod banskom vlašću; ali, svoja dva poslanika slale su neposredno u zajednički sabor, kao što su to radile i mađarske županije. Jedva je sad, po pripojenju Hrvatskoj, uspelo izraditi pristanak da se po dva poslanika šalju isto tako i u hrvatski sabor. Vojna Granica, koja je stvaranjem Posavske Krajine bila znatno proširena, bi nanovo organizovana. Razdeliše je u 11 pukovnija: Hrvatska Krajina imala je 4 (ličku, otočku, ogulinsku i slunjsku), Banska Krajina 2 (petrinjsku i glinsku) i Slavonska Krajina 5 (križevačku, đurđevačku, gradišku, brodsku i petrovaradinsku ili sremsku). Svaki muški građanin u Vojnoj Granici od svoje šesnaeste godine bio je vojnik i podvrgnut vojnoj disciplini. Na granici je održavan vojnički kordon ili »kordun«, kako su ga naši zvali, sa strogom službom. Jezik komande je bio samo nemački. »Vi ste rođeni soldati, pa morate razumjeti njemački«, govorili su, po Tkalčevom pričanju, učitelji đacima. Bez znanja toga jezika nije bilo nikakva mesta u državnoj službi ni mogućnosti za napredovanje. God. 1776. izvedena je znatna teritorijalna izmena u Krajini. Carica je od Hrvatske oduzela Bansku Krajinu, a vratila joj hrvatsko Primorje sa Rijekom i godinu dana docnije Bakar, Kraljevicu i Bakarac, načinivši od toga novu, severinsku županiju. U Vojnoj Krajini od primorskih gradova ostadoše samo Senj i Bag. Rijeka je, međutim, želela, da bude pridružena »svetoj kruni kraljevine Ugarske« kao autonomna oblast, mada politički podvrgnuta Hrvatskoj, i god. 1779., na predlog same hrvatske vlade, došlo je do carskog rešenja kojim se Rijeka sa svojim srezom ima smatrati »kao odijeljeno i svetoj kruni kraljevine Ugarske pridruženo tijelo, pa da se ni na koji način ne miješa sa drugim kotarom bakarskim, koji je od uvijek spadao na Hrvatsku«. Te sve promene nisu prošle bez izvesnih potresa. U narodu je, uostalom, vrilo i bez njih. Dugo ratovanje na strani beše ostrvilo ljude i naviklo ih na krv i grabež; hajdučija se razvi gotovo ne manje nego kao u susednim turskim oblastima. Za hajduke behu odlična skloništa bogate šume, naročito u Slavoniji. Oko Sikirevaca, priča jedna hrvatska hronika, »bila je šuma tako gusta da se ni zmija za rep iz nje, kako je običaj reći, ne bi mogla izvući«. Hajduke u njoj, veli se, »morali su svaki dan bolje nego fratrove ‘raniti«. Razvila se, tokom ratovanja, i samosvest kod ljudi, koji nisu više dopuštali da se sa njima postupa kako kome ćud donese. Od god. 1743. do god. 1756., do početka
421
novoga, Sedmogodišnjega rata, u Hrvatskoj i Slavoniji bilo je poviše buna. Bunili su se kmetovi protiv vlastele i radi krajišničkih povlastica; bunili su se Srbi zbog nasrtanja na njihovu veru; bunili se Ličani zbog novog vojnog reda i uniformisanja; i bunili se, najzad, seljaci protiv gospode i novih nameta. Ova poslednja pobuna uze u Zagorju dosta opasne razmere, a bila je naročito uperena protiv Zagreba. Njega, govorili su, treba rasturiti, gospodu u njemu pobiti, i onda sve podvrći pod Krajinu; iz tog grada dolaze sirotom puku ove nevolje. God. 1755. kao da se ponovi Gupčev pokret, i po motivima ustanka, sa nagomilanom mržnjom seljaka na gospodu, i po svirepom načinu kako je ugušivan. Ali, krajnji rezultat ovoga puta ispao je drukčije. U idejama Marije Terezije, pretstavnice prosvećenoga apsolutizma, bilo je da se pomažu široki narodni redovi, da bi se diglo opšte blagostanje. Plemstvo je bilo pretstavnik tradicija i prošlosti, i ono će, politički vaspitano, davati stalno otpor caričinim težnjama za unifikacijom; zadovoljan seljak biće, međutim, pouzdan oslonac krune. Stoga, već ovog puta, carica naređuje istragu ne toliko protiv pobunjenih seljaka, koliko protiv plemića i gospode zbog koje se seljak morao buniti. Istraga se završila jednom opštom caričinom odlukom, god. 1756., kojom se položaj seljaka prema plemićima znatno popravio. Da se u izvesnoj meri skrši moć plemstva sa njihovim kolektivnim manifestacijama, uvede se u Hrvatsku administrativna podela u županije, kakva je postojala u Ugarskoj, sa županiskim skupštinama, koje su mogle opštiti neposredno sa krunom. Ban posle toga postade neka vrsta činovnika sa trogodišnjim rokom, a znatno se oslabi i ranija apsolutna vlast staleža. Hrvatski sabor, posle tih izmena, izgubi ovoj stari značaj; carica, ili u Hrvatskoj kraljica, osigurala je sebi i pravo i mogućnost da i bez njega upravlja Hrvatskom i dobija izraze njenih želja. Marija Terezija bi u svojim centralističkim reformama išla svakako i dalje da je nije prekinuo Sedmogodišnji rat, vođen od god. 1756. do god. 1763. Taj novi, ne manje krvavi i naporni rat od nedavnog Osmogodišnjega, vodila je Austrija ovog puta, na veliko iznenađenje sveta i mimo stoletnu tradiciju svoje vladarske kuće, u savezu sa Francuskom i u prvo vreme pored drugih manjih država i sa Rusijom. Naši ljudi bili su veoma potrebni kao vojnici i onda se, prirodno, nisu smeli činiti novi pokušaji koji bi ih mogli razdražiti. Posle tog drugog i dugog rata, koji je iscrpeo zemlju gotovo potpuno, bile su nove reforme veoma potrebne. Njih potiče naročito caričin sin i od god. 1765. njen savladar, Josif II, čovek sav u prosvetiteljskim idejama XVIII veka, koje je godinama marljivim čitanjem zbirao, dobronameran, liberalan, demokratski duh, ali nedovoljno realan, uporan i u osnovi suviše od jedne, uglavnom doktrinarske, linije. U reformnoj akciji on je energičniji od majke i ide, često u sukobima sa njom i sa ostalom okolinom, do krajnjih linija. U pitanju centralizacije i germanizacije između njih nije bilo razlike u shvatanju, nego samo u metodu rada. Ni Marija Terezija nije trpela mađarsko-hrvatskog sabora, ali Josif II ga je prosto eliminisao. Od god. 1764. on ga više ne saziva. Saborsku izvršnu vlast preneli su na Veće kraljevina Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, obrazovano prema sličnom Veću Ugarske, i sastavljeno iz šest lica pod banovim pretsedništvom. Stvaranjem posebnog Hrvatskog veća, koje je bilo nezavisno od ugarskog i njemu ravno, mogao je car donekle da zadovolji samoljublje Hrvata. Beč je sa tom činjenicom računao i naglašavao je, označujući ovo kao nagradu za hrvatsku vernost. Ali, tu koncesiju, danu Hrvatima kao naknadu za obilaženje sabora, Beč nije mogao da održi. Mađari su u tom videli, uostalom nimalo skrivenu, tendenciju da se rascepa područje krune Sv. Stevana i pregli su svom snagom da tu hrvatsku ustanovu dobiju pod svoju vlast. U tome su ih
422
pomagali i hrvatski staleži, koji se nisu mogli da pomire sa novom ustanovom kao negacijom sabora. Marija Terezija, doista, 19./30. jula god. 1779., ukide Hrvatsko veće, a njegove poslove prenese na ugarsko Namesničko veće, a ne na hrvatski sabor. Tim aktom Hrvatska je podvrgnuta izvršnoj vlasti Ugarske, ili, kako kaže F. Šišić, »Hrvatska postade, u administrativnom smislu, dio ugarske uprave, izgubivši stoljetnu svoju potpunu autonomiju i nezavisnost«. To podvrgavanje Hrvatske Ugarskoj pripremano je odavno sa mađarske strane. Kroz čitav XVIII vek od osam hrvatskih banova samo je jedan bio Hrvat, a svi drugi Mađari, a i taj jedan Hrvat, grof Ivan Drašković, bio je na banskom položaju jedva godinu dana. Dvor je pokušavao da, u svom interesu, odvoji Hrvate od Mađara, i razvijao je u tome smislu i izvesnu agitaciju u Hrvatskoj i nailazio uvek kod jednog dela Hrvata na povoljan odziv. Ali, zato je stalno postojala i druga jaka stranka u Hrvatskoj, koja je htela da se na svaki način ostane u zajednici sa Mađarima. Orijentacija prema Beču znači pretvaranje Hrvatske u običnu austrisku pokrajinu; orijentacija prema Budimu borbu za održavanje tradicija posebnog kraljevstva. Hrvati bi, možda, bili popustljiviji u svom borbenom odnosu prema Beču, da je Beč hteo da iziđe na susret njihovim željama u pogledu podvrgavanja Granice pod bansku vlast; ovako, njima su samo sa vremena na vreme upućivane laskave poruke ili izvesna obećanja, za koja se, i onda kad su davana, gotovo znalo da se neće održati. U pitanju Pragmatičke sankcije Hrvati su prvi habzburškoj dinastiji učinili krupnu uslugu. To ipak nije smetalo bečki dvor, poslovičan zbog svoje nezahvalnosti, da god. 1723., pridobijajući Mađare za Sankciju, pristane da se naglasi i ozakoni nerazdeljivosti zemalja krune Sv. Stevana, što je, drugim rečima, značilo ni manje vi više nego da se Hrvatska svojom voljom ne može odvojiti od zajednice s Ugarskom. Svakako, između Hrvatske i Mađarske nikad nije ni postojao čist odnos personalne unije, nego su veze između njih bile tešnje, što je, uostalom, sasvim obična pojava u životu kad se vežu jači i slabiji; ali je, posle ovog akta od god. 1723., o tome odnosu prestala svaka stvarnija sumnja. Novi akt od god. 1779. otišao je za korak dalje i lišio je Hrvatsku i dotadanjih iluzija o njenom pravu. Tek ako su se malo osvestili od toga akta i počeli mu sagledati sav značaj, došli su i za Ugarsku i za Hrvatsku još krupniji udarci. Ostavši posle majčine smrti (Marija Terezija je umrla 18./29. novembra god. 1780.) kao jedini vladar, nesprečavan ni od koga u svojim odlukama, Josif II je energično počeo da sprovodi svoje državničke planove. On je prvi vladar Habzburga koji se ne htede krunisati krunom Sv. Stevana i koji tim javno pokaza da ne vodi računa o istoriskom pravu Ugarske. Odmah potom, god. 1785., on ukide mađarske i hrvatske županije i celu Hrvatsku i Mađarsku razdeli u deset okruga. Hrvatska sa Međumurjem i Prekomurjem postade jedan okrug za se, dobivši novoga bana, Mađara Franju Balašu; ali, sa veoma ograničenom kompetencijom. Slavonija bi odvojena od Hrvatske i spojena sa Baranjom. Za ova nadleštva u zemlji car odredi nemački kao službeni jezik i natera sve činovništvo da ga u roku od tri godine mora savladati. Ti carevi postupci uzbudiše silno i mađarsko i hrvatsko plemstvo. Da mu se opru otvorenom pobunom, kao što su radili njihovi stari i pokušavali i sada neki ogorčeniji, to više nije išlo; car je imao vojsku, i u borbi sa njom oni bi, nesumnjivo, zlo prošli. Tim pre što je car, sem na vojsku, mogao u borbi protiv njih računati i na seljake. Delom iz svog istinskog humanog liberalizma, delom iz fiskalnih razloga, a dobrim delom i stoga što je u seljacima hteo da dobije oslonac u borbi protiv plemstva i sveštenstva, car je 11./22. avgusta god. 1785. ukinuo lično kmetstvo i seljačku zavisnost
423
od gospode. Svesni da bi seljaci mogli stoga ustati protiv njih, hrvatski i mađarski plemići su otvorenoj borbi pretpostavljali podzemnu agitaciju protiv cara i jednu vrstu potpune pasivne rezistencije. Sa vladom Marije Terezije nisu bili nimalo zadovoljni ni Srbi, dok su se Josifom II prosto oduševljavali. U svojoj teskobi, za vreme Osmogodišnjega rata, carica, koja nije htela da popusti Hrvatima u pitanju njihove Vojničke Krajine, popustila je Mađarima u pitanju srpske Pomoriške i Potiske Krajine, i god. 1741. naredila je njeno ukidanje. Ali, kako joj je srpska snaga trebala za vreme trajanja rata, ona to ukidanje nije izvodila odmah nego postepeno, od god. 1743. do god. 1750. Da umiri i obaveže Srbe, carica im je god. 1743. potvrdila povlastice i naredila da se, među ostalim, doznače i hrvatskom banu, pa da ih i on objavi. 21. septembra god. 1743. pisao je patrijarh Arsenije IV da će ta objava biti na radost ljudima pravoslavnim, jer će videti »da se i Hrvatska iz privilegija naših ne isključuje«. Videći mađarske težnje i bečko popuštanje prema njima, srpski sabor od god. 1744. digao je odlučno svoj glas protiv njih. »Mi smo, istina, inkorporisani kraljevstvu ugarskome; ali, nismo nikako podvrgnuti Mađarima«, govorili su oni tom prilikom, tražeći da im se poštuju zajemčena prava, a da se »ne ograničavaju ili gotovo sasvim ne uništavaju našom krvlju stečene privilegije«. Dok je rat trajao, prema Srbima se imalo koliko toliko obzira; a kada je prestao, pristupilo se konačnoj likvidaciji Pomoriške i Potiske Krajine i progonjenju i u drugim pravcima. Srpska graničarska milicija bi preustrojena u pet regularnih pukova, tri pešačka i dva husarska, kojima posle kratkoga vremena počeše postavljati kao zapovednike i oficire tuđe ljude. Sve ovo izazva veliko vrenje među Srbima. Oni su iz tih demilitarizovanih oblasti prešli god. 1751. najpre u Banat; broj preseljenih porodica iznosio je na 2200. U Srbe, jednom krenute sa njihovih naselja i nezadovoljne, nije bilo teško baciti misao o novoj seobi, pod bolju vlast, u pravoslavnu Rusiju. Austrija ih je ponizila, te moraju da se sele »tamo amo kao cigani sa čergama, a ne kao pravi i privilegirati nacion«, kako su se oni tužili. I stoga, kad u leto god. 1751. stigoše neki Srbi oficiri iz Rusije, da pozivaju Srbe na seobu tamo, i kad je tu akciju počeo pomagati i ruski poslanik u Beču, grof Mihailo Bestužev, zatalasa se velik deo nezadovoljnika da napusti dotadanja sedišta. Vođi pokreta behu Jovan Horvat, rodom iz Petrovaradina, potpukovnik moriške milicije, i potpukovnik Jovan Čarnojević, koji je inače želeo da postane knez u Crnoj Gori. Oni su, preko Bestuževa, izradili pristanak ruske vlade da budu odmah, sa svojim ljudima, primljeni u rusku vojsku; Rusija je tih godina uopšte favorizovala useljavanje krepke muške snage, naročito iz naših slovenskih i pravoslavnih zemalja. Zna se, na primer, za pokušaj cetinjskoga vladike Vasilija Petrovića da prevede u Rusiju jedan deo Crnogoraca, za što je dobio i pristanak ruske vlade, god. 1753. Prva grupa srpskih iseljenika iz Banata za Rusiju krenula je krajem septembra god. 1751., sa Horvatom na čelu. U Beču tu seobu nisu smeli spočetka javno da sprečavaju iz obzira prema savezničkoj Rusiji, koja im je trebala zbog prema njima neprijateljskog držanja Fridriha Velikoga. Sem toga, nije se verovalo da će taj pokret dobiti veći huk. Mađarskim vlastima, međutim, to iseljavanje Srba nije uopšte bilo neprijatno. Kad je pokret za seobu naredne godine počeo da uzima veće razmere i kad je bilo uhvaćeno nekoliko agitatora poslanih iz Rusije, bečki dvor je promenio držanje i počeo pokret silom da ugušuje. Pomagala ga je u tom i srpska jerarhija, koja se bojala da ta seoba ne oslabi snagu srpskoga naroda u Austriji. Ali, i ruska vlada je bila energična, i naterala je Austriju da u tom pitanju unekoliko popusti; sem toga, svojim interesovanjem za Srbe i pravoslavlje pokazala je da joj ne može biti
424
svejedno kako se pod Habzburzima sa njima postupa. To je, naravno, uveliko diglo prestiž Rusije kod Srba, mada se ova intervencija u Beču krila. Posle prve otišla je i druga grupa srpskih emigranata, pod vođstvom potpukovnika moriške milicije, Jovana Ševića, u septembru god. 1752., a manjih prelaza bilo je i tokom god. 1753. U Rusiju preseljeni Srbi smešteni su jednim delom »između Sinjuhe, Buga i Dnjepra južno od prave linije koja spaja ušće rečice Visa u Sinjuhu i rečice Tjasmina u Dnjepar«. Taj kraj se onda prozvao Novom Srbijom, a u njemu je bio zapovednik Horvat, koji je god. 1763., zbog zloupotreba, degradovan i premešten. Druga grupa bi smeštena kod Doneca, od Bahmuta do Luganje, gde grad Slavjanoserbsk čuva pomen na te vremenom u Ruse pretopljene Srbe. U svome lepome Junaku našega doba Ljermontov je sa ljubavlju opisao jednog Srbina oficira, možda poznanika iz tih naselja, poručnika Vulića, koji je verovao da je sudbina čovečja napisana na nebu i koji je svoj fatalizam potvrdio glavom, noseći u sebi neku duboku mistiku, koja doista nije neobična u našoj rasi. Zar nju ne bi mogli nazirati i sada, u ovome, pod tako neobičnim prilikama izvedenome, vraćanju na svoja prastara ognjišta? Marija Terezija, dobra katolikinja, htela je, po primeru svojih prethodnika, da ili privoli ili natera Srbe na uniju. Nekatolicima se zatvaraju sva vrata u državnoj službi; na izvesnim stranama čak se oštro kažnjavaju ljudi koji se opiru uniji i neće da napuste svoju veru. Ometa se podizanje pravoslavnih crkava, a ponegde se čak i gotove crkve ruše; ima mesta u koja se uopšte ne dozvoljava da uđe pravoslavni sveštenik, mada u njima ima pravoslavnih stanovnika. U knjige, koje se naturuju Srbima, unose se unijatski tekstovi i prave se falsifikati mitropolitskih pečata, da bi se tako mogle uneti u narod. Na više strana pravoslavni se silom gone da svetkuju katoličke praznike, a na svoje da rade. Zabranjuju se ili ometaju krene slave. Zbog strahovitih verskih progona i nasilnog i bezdušnog gonjenja u unijate izbila je god. 1755. prava buna u okolini Severina. God. 1752. tražili su Srbi iz Jegre, preko podžupana, da se zbog verskog gonjenja isele natrag u Tursku. Lista raznih nasilja, u kojima učestvuju i crkvene i građanske vlasti, tolika je da bi sama mogla ispuniti ne jednu glavu kakve podrobne istorije, nego čitav jedan tom. Da nije bilo Osmogodišnjega rata, kada je Srbe trebalo kretati u vojsku, i da nije bilo obzira prema Rusiji, nesumnjivo je da 6i Srbi, tokom prvog perioda vladavine Marije Terezije, imali još i crnjih dana. Njima se popravio položaj tek od dolaska Josifa II. Taj odlučni reformator i protivnik verskog prozelitizma ustaje odmah, posle stupanja na presto, protiv povlašćenog položaja katoličkog sveštenstva, podvrgava ga cenzuri, sprečava mu neposredan dodir sa papom s obilaženjem carskih vlasti, odbacuje neke papine bule. Od god. 1781. počinje njegovo ukidanje kaluđerskih redova i zatvaranje manastira koji se nisu bavili nekim humanim ili prosvetnim radom. Najagresivniji katolički red isusovaca ili jezuita ukinuo je sam papa već god. 1773., pa to sad nije morao car da čini, ali je odredio da se velikim imanjem toga reda stvore u habzburškim zemljama fondovi za škole. Preveliku žustrinu i revnost carevu u crkvenoj politici uzalud je pokušavao da zaustavi sam papa, Pije VI, svojom ličnom intervencijom u Beču, god. 1783. Za pravoslavne i sve druge nekatoličke svoje podanike izdao je car 10./21. decembra god. 1781. ovoj čuveni Patent tolerancije, kojim je svakom bez razlike zagarantovana potpuna sloboda vere i verska ravnopravnost. Time je Josif II dokrajčio Srednji vek u Habzburškoj Carevini i napravio od nje doista zemlju napretka. Da je taj carev Patent kod Srba, koji su zbog vere dugo i mnogo stradali, pozdravljen sa najvećim oduševljenjem razume se samo po sebi. Josif II uživao je kod Srba dobar glas već i pre
425
toga. Kad je aprila meseca god. 1768. stigao u Arad, on je naišao na učenog srpskog kaluđera Pahomija Kneževića, koji je tri godine studirao u Hali, zainteresovao se za nj i, na veliko iznenađenje i Srba i katolika, došao je na službu u pravoslavnu crkvu, celivao podneseno evanđelje i kleknuo pri najsvetijem delu liturgije. To je za progonjenu crkvu bilo toliko odlikovanje i u ono doba stvar toliko neobična da je glas o tom morao proći kroz narod kao vest o kakvoj pobedi. Posle će, god. 1785., car govoriti o srpskom junaštvu sa puno naglaska, i pretpostaviće njihovo požrtvovanje mađarskom. On je ovo činio, naravno, ne samo iz uverenja, nego i stoga da pomoću Srba može lomiti mađarski otpor. Tako se dogodilo da su u odnosu prema Josifu II Srbi i Hrvati stali na dva sasvim suprotna gledišta. Srbi su odlučno za carevu državnu politiku zbog njegova liberalizma u verskoj politici i zbog njegovog stava prema Mađarima; Hrvati su iz tih istih razloga i zbog njegovog liberalizma u verskoj politici protiv njega. Stanovništvo katoličko gleda u Josifu II neku vrstu Antihrista, dok Srbi u njemu vide novoga Marka Aurelija. Za hrvatske državopravne obzire Srbi nemaju mnogo osećanja. U carevom apsolutizmu oni ne vide ništa neobično, jer su na takvu vrstu upravljanja odavno svikli, otpre u Turskoj, a posle i u Austriji. I njihov crkveni poglavica bio je jedno vreme apsolutan vrhovni poglavar svetovnjaka, dok je to u crkvi bio gotovo stalno. Tako se vladalo i u Rusiji. Srbi su i za centralizam, po toj istoj tradiciji, i zbog sukoba koje su dotle imali sa ugarskim i hrvatskim staležima zbog njihovih težnja da ih sebi podvlaste. Od germanizacije bojali su se manje nego Hrvati i Mađari, nalazeći izvesne zaštite u svojim privilegijama, koje je Beč, mada uvek sa težnjom da ih potseče i pogazi, ipak sa vremena na vreme obnavljao i respektovao. I događalo se tako nešto što je doista iznenađivalo: dok je Josifova vlada nipodaštavala stara državna prava Hrvatske i Mađarske i odbijala da sazove njihov zajednički sabor, dotle je priznavala srpske privilegije i dozvoljavala po njima sazivanje srpskih sabora. Beč se mogao za to držanje pravdati time što su srpske privilegije dali njegovi carevi i što to nisu bile povlastice čisto državopravnog karaktera, dok su hrvatske i mađarske poticale odranije, bile protivne duhu bečke politike i što su imale čistu tendenciju državnog separatizma. Za vreme Josifa II stvorila se među srpskom inteligencijom jaka struja ljudi koji su se zalagali za popularizaciju njegovih liberalnih ideja i koji su počeli oštru borbu protiv srpskog klerikalizma i prevlasti svešteničke u narodu. Javlja se opšta težnja za što širom prosvetom u narodu, sa zabacivanjem svih predrasuda verskih, staleških, društvenih. Zato što hoće da unaprede opšte dobro nacije, ti ljudi se nazivaju »nacionalisti«, a dolaze ponajviše iz redova mladih intelektualaca i boljih i nešto obrazovanijih građana. U srpsko društvo unose se ideje slobodnih zidara, u čije redove ulaze čak i sveštena lica, kao arhimandrit Stevan Stratimirović i Jovan Jovanović Šakabenta. Književna propaganda za sve te ideje počinje dosta rano. Već god. 1773. izišla je sa nemačkim i slavenosrpskim tekstom knjiga o Josifu II, a za njom i čitav niz drugih. Glavni pretstavnik te prosvetiteljske propagande u našoj književnosti bio je Dositej Obradović (rođen u Čakovu, u Banatu, god. 1742. ili 1743.), sam raskaluđer, koji je kao mladić, pun verskog oduševljenja, ušao u manastir Hopovo, a odatle posle pobegao duboko razočaran, da za čitav život ostane protivnik kaluđerskoga reda i njegova morala. On će u mnogobrojnim svojim spisima ići sistematski za tim da u narodu širi nove ideje liberalnoga zapada, gledajući uvek na »polzu bližnjega moga«. Dositej unosi prvi u naše
426
društvo, već god. 1783., u svom manifestu upućenom Ljubeznome Haralampiju, napredna i nova shvatanja, koja znače prekid sa mnogima od starih tradicija. Posle uvodne pohvale Josifu II, u kojoj se s oduševljenjem kliče: Josife ftori, mili vladjetelju, Sunce sveta i blagodjetelju, --O vek zlatni! O slatka vremena, Kad je opšta ljubov užežena! i gde dolazi do izraza radost što se devojke neće više bojati manastira, razvija se, u prozi, ironija prema molitvanju za novac. Obznanjujući svoje prvo delo koje će izići iz štampe, Dositej kaže da će ono biti napisano na narodnom jeziku, a ne na slavenosrpskome, jer je širenje prosvete u široke redove moguće samo tako kad narod razume jezik onoga ko mu se obraća. »Jezik ima svoju cenu od polze koju uzrokuje. A koji može više polzovati nego opšti, celoga naroda jezik?« On se svojim delom ne misli obraćati samo svojim pravoslavnim Srbima, jednoj užoj narodnoj grupi, nego pomišlja na širi krug, na sav naš narod. »Govoreći za narode koji u ovim kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključujući ni same Turke Bošnjake i Ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i Ercegovac Turčin on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku kako su god bili njegovi čukundedovi tako će biti i njegovi poslednji unuci: Bošnjaci i Ercegovci, dogod Bog svet drži. Oni se zovu Turci, dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet, otkuda su proizišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci, i biće što su nji’iovi stari bili«. Ove uistinu vrlo napredne ideje našega nacionalizma, tek probuđenog u pravom duhu vremena, kazivane prvi put tako svesno i određeno, dolazile su još i suviše daleko ispred svoga vremena; ali, imaju prosto proročku tačnost i služe na čast slobodi duha čoveka koji ih je pisao 1783. godine! »Moja će knjiga (pisao je on dalje) biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti«. Dositej niti je želeo da bude niti je ustvari bio originalan pisac. On je, kako reče za nj Lukijan Mušicki, kupio mudrost tuđih naroda, da bi je dao svome; njemu je da kaže korisnu i dobru stvar, bez obzira odakle ona idejno potiče. On je gotovo čitav svoj život proveo kao učitelj, saopštavajući drugima svoje primljeno znanje i svoje iskustvo; on je, sasvim svesno, ostao čitavo vreme učitelj i u književnosti. Sa tim svojim novim idejama u našem društvu i sa uvođenjem narodnoga jezika on je dao osnove i sadržaj novoj srpskoj književnosti, koja izilazi iz svešteničkoga srednjovekovnoga kruga i postaje narodna. U svome delu o Srpskoj književnosti XVIII veka Jovan Skerlić je celu novu orijentaciju srpskoga društva svodio na veliki uticaj jozefinizma i prosvetiteljskih ideja njegova vremena i na Dositeja Obradovića i njegove savremenike i poslednike. Taj uticaj priznavao je i podvlačio i Dositej sam, i on je nesumnjiv; ali, ipak, treba naglasiti da nije bio tako kulturno jednostran. Prosvetiteljstvo, Aufklärung, bio je pokret cele Evrope, koji je i Dositej prilično dobro poznao na svojim mnogim putovanjima po gotovo svima evropskim zemljama. Nije racionalističko-liberalni duh iz Austrije zahvatio Evropu, nego
427
obratno. To se, uostalom, vidi i iz Dositejevih spisa i pisaca koje je čitao i prevodio; a to se, isto tako, vidi i pri analizi duhovnoga razvitka samoga Josifa II. Srpsku književnu preorijentaciju iz apsolutnog ruskog i pretežno bogoslovskog kruga u ovaj zapadnjački i jozefinistički nastojao je dr. Mita Kostić da svede na jedan dosta uzak vremenski period, od Karlovačkoga sabora god. 1769. do uređenja srpskih crkveno-socijalnih odnosa Deklaratorijom od god. 1779. On naglašava da ta preorijentacija nije izvedena spontano, nego prisilno, otežavanjem i zabranjivanjem veza sa Rusima i naturanjem nastavnih i drugih programa nemačkih, koji su uvedeni bili i po ostaloj Carevini. Kao glavna sredstva austriske politike bila su kod nas ova: uvođenje državnih osnovnih škola, koje su sa sistemom vaspitavale decu u austriskom državnom duhu, i osnivanje Kurcbekove štamparije za ćirilske knjige i zabrana uvoza knjiga iz Rusije. To je sve tako, ali pored svega toga mi držimo da je preterano reći kako baš i samo period od god. 1769. do god. 1779., sa tim istaknutim momentima »čini najglavniju epohu u celokupnom životu Srba u bivšoj monarhiji od Velike seobe (1690.) do oslobođenja (1918.)«. Taj period jozefinističko-terezijanske aktivnosti samo je priprema i prelaz za punu aktivnost narednih godina Josifova rada, kada su Srbi počeli da prilaze njegovim reformama ne pod pritiskom školsko-policiskih mera nego iz ubeđenja, sa bogatim fondom iskustava i saznanja stečenih na više strana. Uostalom, zar slučaj temišvarskoga episkopa Petra Petrovića, koji je čitao francuskoga skeptika Pjera Bela i pisao god. 1790. da je »već stariji nego da bi mogao opet Katihizis u ruku uzeti, da predrasuždenija u meni ponovim, koja sam pomoću filosofije srećno daleko od mene udalio«, ne govori sam po sebi dovoljno jasno da srpsku racionalističku kulturu XVIII veka nije opravdano svoditi samo na jedan izvor uticaja i za te uticaje tražiti opet jedan suviše ograničeni rok kao uslovnu genezu? Zar vanredna »Pašhalija novaja« od god. 1775. Jovana Avakumovića ne kazuje dovoljno jasno da je novi duh počeo ulaziti u srpsko društvo i bez i donekle pre Felbigerova školskog sistema i drugim putem? Srbi traže svoja znanja i bez austriske cenzure i neposrednog njihova uputstva. Ne govori li Jakov Ignjatović u svome Vasi Rešpektu o tome istome Avakumoviću da je »znao na flauti i hegedama svirati da mu se i u Italiji čudiše, a pokraj toga bio je izvrstan pesnik«, i nije li Gotlib Hiler, inače bezkačajni nemački stihotvorac, pevao čak pohvalnu pesmu »Geniju Avakumovićeve flaute«? A sigurno je da Avakumoviću to i ostalu književnu i umetničku kulturu njegovu nije mogao dati Felbiger i sistem njegove škole. Sloboda duha tih godina tražila je svoje puteve ponekad sasvim nezavisno od školskih sistema i čak im je prethodila i dovela najzad do njihovog reformisanja. Felbigerova reforma je sama po sebi, kao najveći deo reformi uopšte, rezultat novih shvatanja i mišljenja, a ne njihov genetički izazivač. U svojoj vrlo lepoj i mislenoj studiji o Slikarskoj umetnosti Srba u Vojvodini izneo je Veljko Petrović vrlo sugestivno tendencije naših vodećih ličnosti još u prvoj polovini XVIII veka da se prilagode novim prilikama u novoj sredini i da sebe i svoje poslednike evropeiziraju. Lepo je pratiti kako od starih zografa postaju novi moleri, kako se ide za savremenošću. Hristofor Žefarović već je god. 1741. išao u Beč da usavršava svoju umetnost, a posle i mnogi drugi. Ceo naš XVIII vek išao je u tom stalnom naporu uzdizanja, da se dostigne nivo okoline, i ja stoga nalazim da je malo i suviše školski hteti jednu povoljnu etapu u tom procesu objašnjavati njegovim bitnim izvorištem.
428
XXII. RUSKA AKTIVNOST NA BALKANU. 1. Ruski uticaj u Crnoj Gori. — 2. Vasilije Petrović. — 3. Lažni car Šćepan Mali. — 4. Ukidanje pećske Patrijaršije. — 5. Crnogorski guvernadur Jovan Radonjić. — 6. Uticaj Rusije u Dalmaciji. — 7. Rusija i Dubrovnik. — 8. Kučuk-kainardžiski mir. Ruski duhovni i politički uticaj na srpsko društvo tokom XVIII veka samo je jačao. On je duhovno bio najintenzivniji među Srbima pod austriskom vlašću, odnosno na području karlovačko-beogradske mitropolije, gde je sredinom XVIII veka, prilikom seoba iz Banata u Rusiju, dobio uz to ne samo politički, nego još i izrazito antiaustriski značaj. Slično jačanje ruskoga uticaja može se utvrditi i u Crnoj Gori, gde on, isto tako, uz stalno antitursko dobija sve više i antimletačko obeležje. Kada je iza smrti vladike Danila († 4. januara god. 1735.) njegovo vladičansko mesto dobio njegov sinovac Sava, miran, povučen i kasnije piću odani čovek, Mlečani su se za izvesno vreme tužili na Crnogorce kako su nepouzdani, i bili su im zabranili pristup u primorske gradove. Za vladiku Savu su znali da je rusofil; ali, lično na nj nisu mogli da se tuže, jer on je gledao, koliko je god mogao, da popravi odnose u susedstvu. U ratu saveznika protiv Turaka god. 1736. do god. 1739. Crna Gora je uzela malo učešća, zadržavana u akciji ponajviše od Mlečana, koji su bili protiv toga rata. God. 1742. krenuo je vladika Sava u Rusiju, po sporazumu sa zborom crnogorskih glavara, da moli za produženje obećane pomoći za Crnu Goru, koja im se neuredno isplaćuje, i da se tamo prikaže kao novi duhovni glavar njen. Carica Jelisaveta odredila je da se isplati zaostala pomoć i da se vladici da i nešto drugih priloga, i pokazala je tim izvestan interes za daleku Crnu Goru i u prilikama kada se od nje ne nada neposrednoj vojničkoj saradnji. Po povratku iz Rusije vladika Sava nastavlja i dalje ispravne odnose sa Mlečanima, kao sa neposrednim susedima, na koje su Crnogorci ekonomski bili upućeni; ali, u tom nailazi na velike teškoće u svojoj rođenoj zemlji. Njih mu stvara nemirni, ambiciozni, spletkama i avanturama skloni sinovac Vasilije, koji ga je zamenjivao (1742.—1744.) na Cetinju i posle mu se pridružio kao neka vrsta savladara. God. 1750. postao je Vasilije čak i vladika uz svoga strica, koga je gotovo sasvim potisnuo u pozadinu. Vladika Vasilije daje crnogorskoj politici borben karakter i obrće se potpuno prema Rusiji. Da lično izloži u Rusiji svoja politička shvatanja i da izradi njen javan protektorat nad Crnom Gorom, on je god. 1752., sa punomoćnim pismima svoga strica i crnogorskoga zbora, krenuo za Petrograd i Moskvu. U jednom pismu od 22. aprila god. 1753. on je molio tamo da bi principat crnogorski (principatъ černogorskoй) bio unesen u titulu Njenog Carskog Veličanstva (carice Jelisavete), i da bi se u povelji o tome, uz Crnogorce, pomenuli i Primorci i Brđani. Dotična povelja imala bi da istakne kako taj crnogorski principat nije nikom podložan nego samo sverusiskoj samodržici. Tom prilikom Vasilije je objavio u Rusiji, god. 1754., i jednu vrstu promemorije kao Istoriju o Černoj Gori. Taj istorisko-politički memoar, imajući da postigne neposrednu materijalnu korist za Crnu Goru i za Vasilija lično, nije vodio mnogo obzira o istoriskoj istini, kako to, uostalom, vladika nije činio ni u drugim prilikama. U Rusiji je vladika ovog puta, obavešten o srpskim seobama iz Banata, pregovarao i o tome da tamo prevede i nešto Crnogoraca, od kojih bi se obrazovao zaseban puk, i dobio je za to carsku dozvolu. Po povratku iz Rusije, hoteći da igra značajnu ulogu, a svakako potaknut prijemom koji je tamo našao, Vasilije buni narod u Crnoj Gori protiv davanja danka
429
Turcima. Uz to nastavlja i svoju raniju neprijateljsku politiku prema Mlecima. To, naravno, izazva i protiv njega i protiv Crne Gore i jedne i druge. Krajem god. 1756. napadoše Turci na Crnu Goru sa tri strane, naneše joj dosta štete i nateraše je da ipak plati harač. Mlečani su se bili rešili da Vasilija negde otruju, bojeći se ponajviše njegove agitacije među Crnogorcima za Rusiju i zazirući od mogućnosti da bi Rusija u Crnoj Gori stvorila svoju vojničku bazu. Vasilije je, doista, i radio u tome pravcu. Sa Cetinja, još 7. februara god. 1755., on je molio caricu Jelisavetu ponovo da primi njega i »ceo pravoslavni narod« pod svoju zaštitu, »da bi prestali dušmanski Venecijani od neprijateljske zavisti protiv nas«, i javljajući ujedno da mu Mlečani rade o glavi. Krajem te iste godine on je u Grblju tražio od glavara potpise sa izjavom da postaju ruski podanici. Kada je turski vojni napad izvršen, i kad su sve Vasilijeve molbe Rusima da spreče Turke ostale na kraju bez uspeha, pred dvostrukom opasnošću od Turaka i Mlečana, vladika je početkom novembra god. 1756. pobegao iz Crne Gore i zadržao se u Senjskoj Rijeci. Odatle je, preko svojih poverenika, pokušao da bar izvede onu, u Rusiji obećanu, seobu jednog puka Crnogoraca; ali, ni u tom nije uspeo, ponajviše zbog vanredno žive mletačke propagande. Da se opravda, da dođe do novih sredstava i da se sa kakvim bilo ruskim priznanjem vrati među svoje ljude, Vasilije je sa Rijeke, početkom god. 1758., otišao ponovo za Rusiju. U Rusiji su za to vreme o Vasiliju i njegovu radu dobili izvesne podatke, koji nisu bili nimalo povoljni za njega. Optuživali su ga naročito njime nezadovoljni Crnogorci, njegovi dotadanji saradnici, od kojih je neke on sam pretstavljao Rusima kao ljude svoga poverenja. Stoga je ruska vlada sada prema njemu lično postala mnogo nepoverljivija; ali, nije htela da napušta stvorene veze sa Crnom Gorom. Nepoverenje prema vladici opredelilo je rusku vladu da god. 1759. pošlje u Crnu Goru svoga posebnoga izaslanika, pukovnika Pučkova, koji je imao da odnese dodeljenu pomoć narodu i da proveri podatke vladičine o stanju i prilikama u zemlji. Izveštaj izaslanikov nije bio povoljan ni za Vasilija, ni za mitropolita Savu, a ni za Crnu Goru. Ona je pretstavljena kao zemlja anarhije, sa vladom prava jačega, sa zavađenim plemenima i sa opštim sklonostima za pljačku. Posle neuspele misije, osetivši neraspoloženje Rusije, Vasilije je popravio odnose sa Turcima; ali, nije uspeo da ih popravi i sa Mlečanima. U njegovoj glavi, i posle ovih loših iskustava dosad, javljale su se stalno neke buntovne ideje i neki smeli planovi, za čiju su realizaciju nedostajali svi uslovi. God. 1763. on je smislio i prvi plan o stvaranju ujedinjene srpske države, koja bi obuhvatala, pored Crne Gore, Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, severnu Albaniju, Bugarsku i čak Vojničku Granicu, dakle gotovo sve Srbe pod turskom i austriskom vlašću. Za ostvarenje toga plana on je računao na ustanak svih Srba i valjda na pomoć Rusije. On je, kaže jedan izveštaj, vodio pregovore i prepisku o tome sa karlovačkim vladikom Danilom Jakšićem; ali, nije, kao što se moglo unapred očekivati, nikako uspeo da za izvođenje toga maglovitoga ali nacionalno zanimljivoga plana nađe dovoljno preduzimljivih i veštih ljudi. Da popravi svoj glas u Rusiji, i da otud dobije nove pomoći za oskudnu Crnu Goru, Vasilije je god. 1765. krenuo po treći put u Petrograd. U Rusiji se, na tome putu, razboleo i 10. marta god. 1766. umro, u samom Petrogradu. Ovim svojim čestim putovanjima u Rusiju, odvođenjem tamo jednog broja mladih Crnogoraca na školovanje, dobijanjem materijalne pomoći od Rusije, pričanjima o velikome ruskome carstvu i njegovoj ljubavi za pravoslavlje i za Crnu Goru, vladika Vasilije je nesumnjivo mnogo doprineo da se u Crnoj Gori pojača kult Rusije, koji je,
430
istina, postojao i pre toga, ali koji ipak nije bio toliko razvijen kao od njegova vremena. On je pomutio dotadanje odnose Crnogoraca prema Mlečanima, na koje su pazili i vladika Danilo i vladika Sava, i tako je i politički i materijalno uputio svoje zemljake na rusku stranu. Koliko je ruski kult u to doba bio zahvatio celu Crnu Goru vidi se najbolje po polukomičnoj avanturi sa pustolovom Šćepanom Malim. Uz božićne poste god. 1766. beše stigao u Mahine neki stranac, lekar, i to kako Ljubiša po predanju priča, »go, bos, snebđen«; »govori sporo i nategom, a zanosi besjedom kao po kranjski, da ga jedva razumije začuđeni domaćin«. Tu mu je došla na um misao da se proglasi za ruskoga cara Petra III, muža carice Katarine II, koga su god. 1762. ubili neki ljubimci caričini. U septembru god. 1767. bio je pušten jedan njegov proglas na narod u Crnoj Gori, kojim ih je pozivao da se međusobno umire, i na kom se bio potpisao kao »Šćepan Mali i najniži od svih na svetu, dobar s dobrima«. On je, svakako, video neobični kult Rusije i ruskog cara u Crnoj Gori, upravo »fanatizam« narodni za njih, kako kaže jedan mletački izveštaj, i rešio se da ga iskoristi. Pomoću nekih Crnogoraca, koji su sa vladikom Vasilijem bili u Rusiji i tamo, tobože, videli cara, njemu nije bilo teško pustiti taj glas i dati se identifikovati. Mada je kod izvesnih ljudi bilo ustručavanja da se prizna njegovo carsko poreklo, on je ubrzo, ipak, pridobio većinu naroda za sebe, pa čak donekle i vladiku Savu. Ima mišljenja, ne mnogo verovatnih, da Šćepan sam nije pustio spočetka taj glas o sebi, nego da su to učinili baš ti Crnogorci Vasilijeva kruga, a on da je samo prihvatio njihovu sugestiju. Međutim, očevidno je da se takav glas ne bi mogao ni pustiti, niti bi se on mogao održati, da je Šćepan hteo da ga odlučno preseče i kaže istinu. Ovde su posredi bili svakako ponajviše lični interesi i jedne i druge strane. Šćepanove uspehe znatno je pripomoglo i to što mu je početkom god. 1768. došao u Mahine poslednji srpski patrijarh Vasilije Brkić. Taj patrijarh osumnjičena života, koji je nekad bio đakon patrijarha Arsenija IV i za koga su neki govorili da je sa njegovim novcima i stvarima pobegao god. 1749. pa se potucao po svetu, došao je, kao sarajevski mitropolit, god. 1763., do najvećeg položaja u srpskoj crkvi. Dve godine potom on je bio zbačen sa patrijaršiskoga prestola i odveden u zatočenje na ostrvo Kipar. Porta, koja je već od Arsenija III bila veoma nezadovoljna radom srpske patrijaršije i koja je od seobe Arsenija IV još pojačala svoja podozrenja, prihvatila je rado sugestije carigradskoga Fanara da se srpska patrijaršija u Peći, kao nepouzdana, ukine i podvrgne njemu. Povod je dalo svakako sumnjivo držanje patrijarha Vasilija, čiju krivicu ne znamo potpuno, ali koji je bio aktivnija priroda i ne bez izvesnih sklonosti za podzemni rad. Njegov naslednik, Grk Kalinik II, dao je brzo ostavku na svoj položaj i stavio predlog sa još nekoliko Grka episkopa da se srpska patrijaršija likvidira. Sultan Mustafa III i učini to svojim fermanom od 11. septembra god. 1766., predajući srpsku crkvu pod vlast grčke. Sa Kipra je svrgnuti patrijarh Vasilije dobegao god. 1767. u Crnu Goru, ali nije došao vladici Savi, u neki njegov manastir, nego se neko vreme zadržavao među Piperima, a odatle stigao Šćepanu. Njih dvojica počela su zajedničku akciju; Šćepanu je dobro došao autoritet patrijarhov, a patrijarh se opet nadao pomoći Šćepanovoj za svoje lične ciljeve. Naravno da su ruske vlasti, čim su doznale za Šćepanovo pričanje, poručivale u Crnu Goru da je on običan pustolov i da ga treba odmah izobličiti. Prvi je to učinio ruski poslanik iz Carigrada, čije je pismo stiglo vladici Savi već u januaru god. 1768. Vladika je go pismo uputio u narod. Ali, ono, umesto da urazumi ljude, izazva obratno dejstvo.
431
Šćepan, videći da je sve u pitanju, reši se na energične mere. Pismo oglasi kao lažno i podmetnuto od Mlečana, raspali na jednom zboru zle instinkte na grabež spremne mase, vladiku metne pod stražu, i onda sam prigrabi svu vlast, prvih dana februara god. 1768. Šćepanova pojava u Crnoj Gori izazvala je protivakcije i kod Mlečana i kod Turaka. Kod njih nije bilo sumnje o tome da je on pustolov; ali, nije im mogla biti prijatna činjenica da ime ruskoga cara izaziva toliko oduševljenje i pokret među narodom. To tim više što je Šćepan živo delovao i među mletačkim podanicima u Primorju i među turskim u celom susedstvu. Turska, koja je u to vreme od Francuske bila podbadana na neprijateljstva protiv Rusa, zbog ruske poljske politike, naredi u leto god. 1768. okolnim pašama da napadnu Crnu Goru i proteraju lažnoga cara. Turska vojska prodre do Čeva; ali, tu bi suzbijena, i to posle neobične panike koju beše izazvao udar groma usred njihove ordije. Mlečani su, međutim, ljuto kaznili Šćepanove pristalice u Primorju, naročito Mahine, Pobore i Brajiće. Turci bi svakako ponovili svoj napad, računajući s izvesnom pomoću Mlečana, da nisu odmah potom ušli u rat sa Rusijom. Carica Katarina II, isto kao nekada Petar Veliki, računala je na saradnju balkanskih hrišćana i pozivala ih je u zajedničku borbu. U Crnu Goru bi upućen knez Đorđe Dolgoruki sa nekoliko oficira, da krene verne saveznike u akciju i svrši, uzgred, celo pitanje i sa Šćepanom. Dolgoruki je stigao krajem jula god. 1769. u Crnu Goru, sazvao zbor glavara na Cetinju i zakleo ih na vernost Rusiji i njenoj carici. Šćepana je dao zatvoriti. Ali, uverivši se da je on, već stoga što se izdavao za ruskog cara, bio odan ruskoj stvari i da u inače prilično razobručenoj Crnoj Gori pretstavlja nesumnjiv autoritet i stvara tamo naročito potrebnu centralnu vlast, pustio ga je uskoro iz zatvora u manastiru i pred svoj polazak dao mu je ostatak novca i sve drugo što je bio doneo za kretanje Crnogoraca u borbu protiv Turaka. Posle je Rusija čak i zvanično priznala Šćepanovu dobronamernu upravu u Crnoj Gori, odbijajući mu, naravno, firmu pod kojom je došao do nje. Učinila je to, svakako, ponajviše zbog početoga rata sa Turskom, računajući makar i na malu saradnju Crne Gore, koja bi vezala jedan deo turske vojske. Šćepan, međutim, nije ulazio u veća preduzeća, nego je dozvoljavao samo četničku, Crnogorcima i inače najprisniju, akciju. Još za vreme trajanja toga rusko-turskoga rata on bi jednog dana nađen zaklan, 11. septembra god. 1773. Zaklao ga je jedan malo pre toga nabavljeni mu sluga Grk, kako se misli, potplaćen od skadarskoga vezira. Za Šćepanovim primerom poveo se brzo jedan drugi avanturist, Budvanin Stijepo Zanović, koji je pokušao da se proturi u Crnoj Gori kao Šćepanov naslednik. Ali, u tome nije uspeo. Fridrihu Velikom taj se budvanski petljanac pretstavljao jednim pismom kao Etienne Petit de Montenegro. O Šćepanu se već pričalo po Evropi. Dok se on izdavao za ruskoga cara, njegovi poslednici, u dekadenciji, behu zadovoljni da se mogu proturati negde bar u Šćepanovo ime. Slabi vladika Sava, već ostareo, beše izgubio i ono malo autoriteta što je imao. Za njegove vlade uze maha guvernadur Jovan Radonjić, kome, prema jednoj sumnjivoj diplomi, beše tobože sam vladika sa narodnim zborom na Cetinju, 20. avgusta god. 1770., izdao uverenje kojim mu se priznaje u »vječnoje i potomstvenoje nasledstvo gobernaturstvo čarnogorskoje«. Bila ta diploma falsifikovana formalno ili sadržajno, nesumnjivo je da se Radonjić doista dočepao vlasti i da se god. 1779. službeno potpisivao kao »načalnik i gubernator černogorski« i da se pola državnog pečata nalazilo u njegovoj vlasti. U pregovorima sa bečkom vladom god. 1779. on se stavljao ispred mitropolita i tražio i veću nagradu od njega. Taj guvernadur nalazio se u Crnoj Gori i za vreme Šćepanovo; ali, po izveštaju jednog člana Dolgorukijeve misije,
432
bio je mlad i bez ikakve moći »nad ovim raspuštenim i samovoljnim narodom«. Guvernadur je jače učvrstio vlast tek posle Šćepanove pogibije i za vreme međuvlađa od smrti vladike Save († 26. februara god. 1781.) do dolaska na vlast novoga vladike iz kuće Petrovića, Petra I. Ruski uticaj bio je jak među pravoslavnim narodom i u Dalmaciji. I otud su kaluđeri išli po milostinju u Rusiju i donosili otud priloge i crkvene knjige i utvari. U susedstvu Crne Gore delovala je mnogo i akcija sa te strane. Da prekrati dolazak ruskih knjiga na svoje područje, pomogla je Mletačka Republika osnivanje slovenske štamparije Grka Dimitrija Teodosija u svome gradu, koja je počela rad oko god. 1758. A da suzbiju rusku orijentaciju uopšte, vlasti Republike počele su od druge polovine XVIII veka da vrše progone pravoslavnih na sve načine i da tim izazivaju veliko nezadovoljstvo u narodu. Kada je na upravu Dalmacije došao Frančesko Dijedo, proglasio je 27. februara god. 1760. naredbu svoje vlade da se pravoslavno sveštenstvo podvrgava pod vlast katoličkih biskupa. Te i druge mere Republičine protiv pravoslavnih izazvaše, prvi put na toj strani, posredovanje Rusije kod mletačke vlade u korist ugroženoga pravoslavlja u Dalmaciji. To posredovanje imalo je uspeha i ono je, prirodno, još više diglo prestiž Rusije u narodu. Snagu Rusije osetila je i mala Dubrovačka Republika. Življe veze između nje i Rusije počele su od vremena Petra Velikoga, kad su neki dubrovački plemići stupili u rusku službu. God. 1710. pevao je već Ignjat Gradi u svome Plamu sjeverskom u slavu Petrovu, a domalo i neka druga lica. Znatnu ulogu u tim vezama imao je Hercegovac Sava Vladislavić, trgovac, koji je stekao prijateljstvo cara Petra i od njega dobio čak i titulu grofa. Za vreme Katarine II, odnosno za vreme rusko-turskoga rata od god. 1768. do god. 1774. Dubrovačka Republika, kao turski vazal, zamerila se Rusiji što je zaplenila jednu njenu lađu. Zapovednik ruske flote u Sredozemnome Moru, grof A. Orlov, bio se zbog toga i zbog drugih usluga koje su Dubrovčani činili Turcima toliko naljutio da je hteo bombardovati sam Dubrovnik, a zaplenio im je oko 50 lađa. Uplašena Republika zavapi za pomoć na sve strane, pa i kod carice Katarine. Posle dugih pregovora došlo je god. 1775. u Livornu do mira, po kojem je Dubrovnik dobio natrag svoje lađe; ali, zato je morao primiti u ovoj grad ruskoga konzula i dopustiti da on tu, u svojoj kući, podigne pravoslavnu kapelu. Ovom zahtevu opirala se čisto katolička, verski vrlo isključiva, Republika dugo i uporno, molila je za posredovanje i caricu Mariju Tereziju; ali, sve to nije pomoglo; Orlov nije popuštao. Kada je ugovor sklopljen, ruska vlada nije žurila da podigne traženu kapelu, po svoj prilici moljena za to, ili ona ili njen konzul, od dubrovačkih upravljača. Prva pravoslavna crkva u tome gradu kao mala privatna kapela otvorena je tek god. 1790. U ratu sa Turskom Rusi su postigli nekoliko lepih uspeha. Njihova vojska ušla je u Vlašku i Moldaviju; na pojavu ruske flote u Sredozemnome Moru digoše se Grci na ustanak; turska flota bi potpuno uništena. Ruski uspesi pogodiše izvesne interese drugih sila i izazvaše njihovu zavist ili strah od suviše nagloga i velikoga jačanja Rusije. Tada je od austriskoga kancelara Kaunica pala zavišću diktovana reč o ravnoteži sila na Istoku, i tada je njegova država spremila god. 1771. tajni ugovor sa Turskom, samo da spreči rusko širenje preko linije Pruta. Fridrih Veliki nalazio je da bi poraz Turske mogla da plati slovenska Poljska, i da se na njen račun okoriste, pored Rusije, i Pruska i Austrija. Pod njihovim pritiskom Rusija je pokušala da sklopi mir; ali, u tome nije uspela sve dok nije slomila potpuno tursku vojsku. Tek skrhana, Turska je mirom u Kučuk Kainardži, 10. jula
433
god. 1774., između ostaloga, primila na se i obavezu da štiti hrišćanski živalj i da prizna ruskim poslanicima u Carigradu pravo posredovanja u pitanjima pravoslavne vere. Time je ruski uticaj među balkanskim hrišćanima, svima izreda, znatno porastao i postao dominantan. Pravoslavnih je na Balkanskom Poluostrvu bilo više nego samih Turaka, i ona sila koja je uzela njih pod svoje okrilje i u račun svojih političkih kombinacija mogla je mirno računati da vodi glavnu reč u balkanskoj politici i da može Tursku stalno držati između dva gvožđa. »Kučuk-kainardžiski mir (kaže dr V. Popović) znači prelazak vođstva u Istočnom pitanju sa Austrije na Rusiju ... Beogradski mir suzbio je Austriju na balkansku granicu, a kučuk-kainardžiski doveo je Rusiju na tu granicu«. XXIII. KOČINA KRAJINA. 1. Savez između Rusije i Austrije. — 2. Austriski odnosi sa Crnom Gorom. — 3. Vladika Petar I Petrović. — 4. Frajkor. — 5. Kočina krajina. — 6. Srbi za austrisku pobedu. — 7. Svištovski mir. — 8. Prilike u Crnoj Gori i Bosni. Uspesi Rusije u istočnoj politici izazvali su veliku zabrinutost u Beču. Zauzeta opasnim borbama sa Pruskom, Austrija nije mogla za čitav četvrt veka da bude aktivna na Balkanu, i sada je doživela da se Rusi spuste na domak dunavske linije, da uzmu rešavanje Istočnoga pitanja u svoje ruke i da postanu neka vrsta zaštitnika pravoslavnog stanovništva Balkana, čiji se dobar procenat nalazio i u granicama Habzburške Monarhije. Učvršćivanje Rusa na Balkanu značilo bi kraj austriskome širenju u tom pravcu. Kako je Fridrih Veliki potiskivao Austriju iz Nemačke, oduzevši joj najpre Šlesku i zaprečivši je da god. 1779. uzme Bavarsku, Dunavskoj Monarhiji posle toga nije bilo drugog puta nego da se širi na račun Slovena i Turaka, u Poljskoj i na Balkanu. Jedno vreme, početkom sedamdesetih godina, dok je mislio da se može oslanjati na Fridriha Velikoga, Josif II je pokušavao da Rusiju silom zaustavlja od dalje akcije na Balkanu i doprineo je time znatno da Katarina II u poslednjem ratu počne pregovore za mir pre nego što je nameravala; ali, kada je posle video da mu Fridrih nije pouzdan prijatelj i da je čak sam prišao Rusiji, on se trgao, osećajući dobro da bi rusko-pruski savez, ako se obrne protiv njega, mogao postati katastrofalan po Austriju. Kada nije mogao da u istočnoj politici ide protiv Rusije, onda Josifu II nije ostajalo drugo nego da ide sa njom, da ne bi, na kraju, ostao bez ikakva učešća u dobiti. Na Balkan se imao primeniti već oprobani metod podele sfera i područja, koji je već upotrebljen u politici prema Poljskoj. Sa Rusijom sporazumno Austrija je mogla povratiti i svoj uticaj u Nemačkoj, do kojega joj je bilo mnogo stalo; bez nje, ili protiv nje, ona bi mogla samo da izgubi na svima linijama. Vođen tim razlozima, Josif II je, odmah po neuspelom ratu za Bavarsku, izmenio svoju dotadanju politiku i prišao Rusiji, sa kojom je god. 1781. sklopio savez. Katarina II htela je da raščisti sa turskom vlašću u Evropi. To je bio njen plan i ranije, koji su joj sedamdesetih godina omeli Austrija i Pruska; sada, kad je ušla u savez s Austrijom, ona je taj plan mislila i da ostvari. Plan o podeli Turske izrađivan je odmah po sklopljenome savezu. Rusija se nosila mišlju da obnovi Grčko Carstvo sa Carigradom kao prestonicom i sa jednim ruskim princem na čelu. Vredi istaći opservaciju N. Jorge da se Rusija pri tom nije mislila oslanjati na ljude oko grčke patrijaršije u samome Carigradu, koji se behu odavno izmirili sa turskom vlašću i dobili od nje na eksploataciju sve pravoslavno stanovništvo turskoga područja, nego na nacionalno nepomirljiviji
434
elemenat Moreje i otoka. Dok je Rusija obezbeđivala svoj uticaj u istočnome delu Balkanskoga Poluostrva, Austrija je tražila za sebe zapadni deo. Kao svoju sferu Beč je označavao zapadnu Vlašku; jedan, tri milje širok, pojas zemljišta ispod Dunava od Beograda do Nikopolja; i sve zemljište zapadno od linije Beograd—Drim. Između Rusije i Austrije imala se obrazovati nova država Dakija sa Vlaškom, Moldavskom i Besarabijom, da ne bi između te dve velike sile došlo do trvenja zbog neposrednog sukoba interesa na tome vulkanskome području. Naskoro po sklopljenome sporazumu Rusija je zauzela Krim (god. 1784.) i zajedno s Austrijom počela spremanja za skorašnje operacije. Kroz Srbiju se razmiliše austriski agenti, da ispituju zemljište i pripremaju narod na ustanak, hvatajući veze sa glavnim ljudima u zemlji. U austriski program uđe sada i Crna Gara. Još od god. 1779. u njoj se, usled austriske agitacije, javio pokret koji je išao za tim da se Crna Gora tešnje veže uz Austriju. U jednom aktu iz god. 1779. koji su potpisali guvernadur Jovan Radonjić, arhimandrit Petar Petrović i serdar Ivan Petrović, tužili su se Crnogorci na Ruse, kako su ih ostavili na cedilu, i nudili su se Austriji, pristajući da ova o svome trošku uvede u Crnu Goru posadu od 150 vojnika (»un corpo di 150 soldati«) i da plaća sve vlasti u zemlji zajedno sa guvernadurom i mitropolitom. U slučaju da posle rata sa Turcima dođe do sklapanja mira tražili su da njihova zemlja bude u ugovoru pomenuta kao slobodna i nezavisna, što je u svim dotadašnjim ugovorima između Turaka, Rusa i Mlečana bilo stalno propuštano. Kako su se crnogorski zahtevi u pogledu novca pokazali vrlo neskromni, odbio je car Josif 12. aprila god. 1779. njihove ponude, otpravivši glavare sa lepim rečima i nešto poklona. Posle sporazuma sa Rusijom, u jesen god. 1781., promenuli su u Beču mišljenje i uputili su u Crnu Goru, u sporazumu sa guvernadurom koji beše došao u austrisku prestonicu, pukovnika Paulića sa dva oficira, da tamo ispitaju prilike i podnesu izveštaj šta bi i koliko mogla očekivati carska vlada od te zemlje i naroda. Paulićev zanimljivi izveštaj daje o Crnoj Gori i Crnogorcima prilično objektivna obaveštenja i govori za to da se uspostave veze sa njom; ali, car Josif je nalazio da čitavu stvar treba napustiti. U mirno doba, govorio je on, od Crne Gore nema koristi, a veza sa njom stajala bi Austriju skupo; a i u ratno doba, zbog velike udaljenosti, korist bi od nje bila premala. To odbijanje austrisko oštetilo je ugled guvernadura Radonjića, koji se beše sav založio da dođe do bližih veza sa bečkom vladom. Njegov položaj naročito su pogoršali Mlečani, kojima bi austriska orijentacija Crnogoraca morala biti veoma neprijatna, i skadarski paša Mahmud Bušatlija, stari protivnik Crne Gore. Vladika Arsenije Plamenac, i suviše odan piću, nije bio jaka ličnost da podrži guvernadura u zemlji, u kojoj protivnička agitacija poče izazivati nerede. Mladi arhimandrit Petar Petrović bio je spočetka, u politici, saučesnik Radonjićev; ali, posle se odvojio od njega i, kao čovek od uticaja i po ličnoj vrednosti i po bratstveničkim vezama i po položaju, stavio se njemu nasuprot, ne dozvoljavajući mu da uzme ovu vlast u svoje ruke. Kada je Petar god. 1784. otišao iz zemlje, da se u Karlovcima zavladiči, i potom krenuo u Rusiju, da obnovi veze i traži pomoći za otadžbinu, kojoj je Bušatlija pretio, iskoristiše Turci pometenost u Crnoj Gori i napadoše je. Čak je, na žalost, jedan deo Crnogoraca pristao ovog puta uz Turke, nešto iz straha, nešto zbog mita, a nešto zbog opozicije prema guvernaduru. Posle krvavih borbi od više dana prodre Bušatlija 23. juna god. 1785. na Cetinje, pa ga pohara i popali svu okolinu. Na povratku, da susedna plemena pod mletačkom vlašću kazni što su pomagali Crnogorcima, paša napade i pohara Paštroviće, a
435
domalo to neviteški ponoviše i susedni, sa njima zavađeni, Crmničani. Očajne molbe guvernadurove u Beču nisu donele nikakve koristi. Vladika Petar I naišao je u Rusiji na neljubazan prijem. Knez Potemkin ga je čak dao proterati iz Petrograda. Jedna verzija govori da je razlog za to što je vladika svratio Srbinu đeneralu Simeonu Zoriću, protivniku kneževu; ali, nije isključena mogućnost da se u Petrogradu doznalo za tužbe crnogorske i lično Petrove na Rusiju u austriskoj prestonici. Carica Katarina je, istina, pozvala vladiku natrag, još pre nego što je napustio rusku zemlju; ali, on se, duboko uvređen, nije hteo povratiti i zakleo se da njegova noga više neće preći preko ruske granice. God. 1787. obišla su nedavno osvojeni Krim dva saveznička vladara, Katarina II i Josif II. Pokazali su tom posetom celom svetu ne samo postojanje saveza, nego i njegove agresivne tendencije. Da ne bi bila preduhitrena, Porta sama, odmah potom, 13. avgusta god. 1787., objavi rat Rusiji, u koji, kao ruski saveznik, posle šest meseci, uđe i Austrija. Istina, pre objave rata, Austrija je noću uoči Vavedenija god. 1787. pokušala da, pomoću Srba, prepadom uzme Beograd, ali joj to u poslednji čas ne ispade za rukom. Između nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suviše mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a još jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajući narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovića, našlo se u Beču odmah da je to povreda savezničkoga sporazuma i stoga su austriska dva kaletana, Filip Vukasović i Ludvig Pernet, upućena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovića ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdraže Crnogorce. A i Mirković, doista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujući je kao protivnicu pravoslavlja. U Srbiji je austriska agitacija naišla na povoljno zemljište. Proglas grofa Lasija, glavnoga zapovednika austriske vojske, upućen hrišćanima Srbije, Bosne i Albanije, kojim je narodu obećavana sloboda vere i izjednačenje u pravima sa njihovim suvernicima pod carskom vlašću, izazvala je, u narodu odranije dobro pripravljeno, raspoloženje za borbu sa Turcima. »Sve što je bilo viđenije, utlednije, što je moglo da vodi narod, stavi se sada na raspoloženje austriskoj vladi«. Valjevski knez Aleksa Nenadović pričao je da se, kao i drugi, lako rešio na ustanak. »Milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio«. Mnogo srpskih ljudi stupi u austriske dobrovoljačke odrede, takozvane »frajkorce« (Freicorps), koji su se, još i pre formalne objave rata, stali obrazovati pod čisto vojničkom komandom u okolini Petrovaradina, u sremskoj Kamenici. Osnovni elemenat za te odrede dali su oni Srbi koji su sudelovali pri onom neuspelom prepadu na Beograd. Zapovednik frajkora postao je major Mihailo Mihaljević, Srbin. Među tim dobrovoljcima nalazio se jedno vreme i Karađorđe Petrović, iz šumadiskoga sela Viševca, kome je tada bilo već oko dvadeset godina (rođen 3. novembra god. 1768.), i koji je, pošto je kao mladić pokazao buntovnu ćud protiv turskih nasilja i proveo izvesno vreme u hajdučiji, bio prebegao god. 1787. na austrisku stranu, u Srem, u Krušedol, i to sa celom porodicom. Kao Karađorđe prebegao je u Austriju, pre rata, sa celom porodicom, i Koča Anđelković, čovek nešto stariji od njega i dosta imućan trgovac, koji je isto tako stupio u dobrovoljce. Ubrzo, čim je objavljen rat, Koča se prebacio u Srbiju, organizovao čete i počeo borbe sa Turcima. U narodu je bio poznat izranije kao trgovac u Levču (bio je rodom iz Panjevca kod Jagodine), imao je veza i ugleda, i isticao se pregalaštvom. Stoga je brzo mogao da postigne lepe uspehe u već podrivenoj jagodinskoj, smederevskoj i
436
kragujevačkoj nahiji. Mihaljvvićev frajkor, s Aleksom Nenadovićem kao glavnijim srpskim vođom, operisao je u zapadnoj Srbiji. Kočini uspesi bili su brži, mnogobrojniji i sa više efekta, stoga je njegov glas u narodu postao mnogo veći i dizao se iz-nad ovih ostalih. Otud je i čitav pokret robio ime Kočine Krajine. Njegova borba bila je, uglavnom, četnička, ponegde i ponekad u nešto većem stilu, izvođena sa po 1000 do 1500 ljudi. Za postignute uspehe car Josif ga je 15. marta god. 1788. postavio za kapetana. Kako je Koča prvih meseci rata ozbiljno ugrozio za Turke važnu vezu između Niša i Beograda, pregoše oni da ga onemoguće na tome terenu, i to im pođe za rukom već tokom aprila god. 1788. Gotovo puna tri meseca nosio se Koča sam sa svojim četama protiv Turaka, veoma malo pomagan od austriske Glavne komande. Ta je oklevala. Austrijanci nisu hteli da uđu u akciju pre nego što ruski uspesi ne nateraju Turke da razdvoje svoje snage ili da, čak, najveći deo bace tamo protiv njih, da bi se oni, nedovoljno spremni, bez mnogo napora mogli krenuti na osvajanje Srbije. To je dalo Turcima vremena da se priberu i organizuju otpor, i to u dovoljnoj meri, jer se na ruske veće uspehe dalo dugo čekati. Ta austriska pasivnost loše je delovala na naše ljude, pa i na samoga Koču. Pravo oduševljenje popusti. Izbiše i lični sukobi. Sam Koča, dobar kao vođ, nije bio dobar i kao starešina; pokazao se grabljiv, osion, samovoljan. To ga je dovodilo u česte sukobe i sa austriskim vlastima i sa njegovim vlastitim ljudima. Kraj njegovoj akciji učinila je turska ofanziva u Banatu, započeta krajem jula god. 1788. Austriske malobrojne čete i svi dobrovoljci iz istočne Srbije behu povučeni da brane ozbiljno ugroženo austrisko levo krilo. U jednoj borbi sa Turcima, kod Brzaske, 27. avgusta, Koča bi zarobljen i posle za kaznu nabijen na kolac. Prvu godinu rata Austrija je provela, uglavnom, čekajući, a glavne borbe vodili su srpski dobrovoljci, ali na mahove. Narod je pri tom silno stradao od turske osvete. Tak od leta god. 1789., kada je za zapovednika došao energični đeneral Laudon, prešle su carske čete u ofanzivu, nešto zbog vođine odlučnosti, a još više zbog krupnih razloga spoljne politike. Častan mir sa Turcima nije se mogao dobiti bez ijednog postignutog vojničkog uspeha, a na častan mir u Beču se pomišljalo kao na preku potrebu. Prvi takav uspeh bilo je dobijanje Beograda, koji se predao 27. septembra, posle dobro organizovane opsade. Iza njega brzo padoše i svi drugi gradovi beogradskoga pašaluka. Kada je posle njih zauzeo i Kruševac, 24. decembra god. 1789., vođ frajkora, zbog junaštva za pukovnika proizvedeni M. Mihaljević, sa naročitom ljubavlju setio se prestonice kneza Lazara. Naredio je da se iskupe okolni knezovi sa narodom, dao je očistiti davno zapuštenu Lazaricu, u kojoj su Turci konje držali, i zapovedio je da se otsluži u njoj blagodarenje za narodno oslobođenje. On im je, veli izveštaj, održao tom prilikom govor, i prikazao im Josifa II kao njihova novog kneza. »Narod je plakao od radosti« i pozdravio je dolazak austriske vojske i srpskih dobrovoljaca kao prave oslobodioce. Austriske uspehe u Srbiji pozdravili su i svi drugi Srbi, nadajući se postepenom oslobođenju od Turaka celog našeg plemena i njegovom ujedinjenju pod austriskom vlašću. Razdragani Dositej pevao je: O, vek zlatni! O, mila vremena! O, veselja i slatke radosti! Serbija je naša izbavljena, Blaga želja od naše mladosti! --Serbija je mila izbavljena!
437
Nek vopije i Dunav i Sava! Sva je želja naša ispunjena — Kakva je to Cesarova slava! --O, vovjeki predraga imena Josife i Ekatarine! Vas će slavit’ premnoga plemena, Zašto kroz vas turska sila gine. A učeni srpski arhimandrit Jovan Rajić u svojoj, inače slaboj, pesmi Boj zmaja s orlovi, to jest Turske (zmaja) sa orlovima Austrije i Rusije, klikovao je sve jugoslovenske reke da pozdrave carevu pobedu: Podigni se ti sada, Dunav-reko glavna, Carstva slugo veliki, slavo, diko javna! Zovi Savu i Tisu, iz Karinta Dravu, Muru, Vag i Koranu, i srpsku Moravu, I sve druge okolo savokupljaj reke, Od svih strana privuci male i velike, Donesite vi dare Josifu cesaru, Pod Beligrad bez straha, vašem gospodaru. U tom njegovom zazivu oseća se široka koncepcija čoveka koji je dao prvu jugoslovensku povesnicu kao Istoriju raznih slavenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov, napisanu ranije, ali objavljenu tek god. 1794.—1795. I jedan Dubrovčanin, Maro Zlatarić, pridružio se toj opštoj radosti i ispevao svoju pesmu o Uzeću Biograda. Za to vreme dogodili su se veoma krupni svetski događaji. U Francuskoj je god. 1789. izbila revolucija, koja će imati nedoglednih posledica u istoriji čovečanstva. Austriski dvor bio je u događajima na toj strani zainteresovan dvostruko: na francuskom prestolu nalazila se tada jedna njihova princeza, Marija Antoaneta, sestra careva, a sem toga događaji u Francuskoj mogli su da utiču i na rovito stanje u Nemačkoj. Neposrednije je, ipak, na Austriju delovao u ovaj mah savez između Engleske i Pruske, stvoren u leto god. 1788., kao odgovor na austrisko-ruski savez. Engleska je htela da spreči ruska, a Pruska da spreči austriska osvajanja na račun Turske, a bez koristi po sebe. Pod njihovim uticajem ušla je Švedska u rat sa Rusijom, a Pruska je počela otvoreno da ucenjuje Austriju. Dok je bio živ car Josif, on se trudio da rat izdrži bar toliko da bi ga mogao likvidirati sa koliko-toliko uspeha; ali, kad je on umro (9./20. februara god. 1790.), njegov naslednik car Leopold II pokazivao je odmah mnogo sklonosti da rat završi čim pre, zadovoljavajući se ili malom ili, ako ne bude moguće drukčije, i nikakvom korišću. Stoga je već početkom god. 1791. počelo povlačenje austriske vojske iz Srbije, koje je zaprepastilo sav srpski svet. Nabrajajući nevolje od rata, seobe, pomore i gonjenja turska, pisac Tronoškog letopisa s ogorčenjem beleži: »I tako je postradao i prosuo se bedni Srbalj, verujući prokletomu Nijemcu, nebrojeno je se izrobio, tako isečeno neskazano, crkve i manastiri jesu nemalo po celoj Srbiji opustili, i u malo vremena trikrat jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju predavali, predo ih Bog dijavolu u večnu
438
muku. Od sada, oci i bratijo, čuvajte se da ne postradate, kako što se sada našemu rodu slučila pogibelj«. »Car ostavlja mene i sav narod srpski (govorio je sa ne manje ogorčenja i knez Aleksa Nenadović) kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali, zato idem natrag preko Save a nemam pisara ni drugih učenih ljudi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakome kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu, da više nikad tko je Srbin Nemcu ne veruje«. Ogorčenje Srba videlo se i u pretstavci koju su oni 24. avgusta god. 1790. uputili na bečku adresu sa pretnjom, ako ih Austrija napusti, da će »pod protekciju druge potencije pribegnuti«, to jest opredeliti se za Rusiju. Ali, to sve nije ništa pomoglo. Pritešnjena od Pruske, koja je ušla u vrlo bliske veze sa Turcima, Austrija se, ugovorom u Rajhenbahu, jula god. 1790., obavezala na sklapanje mira, i to na bazi status quo ante, sa nekim malim ispravkama granice na Uni. Stoga je već krajem te godine rasturen i srpski frajkor. Ugovor o miru sklopila je Austrija sa Turcima u Svištovu 23. jula (4. avgusta) god. 1791., posle dugih pregovora i ne istovremeno sa Rusijom. Za Srbe je tim ugovorom bila predviđena samo amnestija; Austrija im nije mogla ništa drugo izraditi, mada su njihovi viđeniji ljudi molili za neku vrstu autonomije. Ni Crna Gora nije uspela da se ispuni njena stara želja i da se u jednom javnom ugovoru prizna njena nezavisnost od Turaka. Misija Vukasovićeva nije imala uspeha. Vladika Petar, sa masom glavara, nije upočetku bio načisto sa tim za čiji se račun vodi ovaj rat, i odlučili su se za nj, nešto pod uticajem zvečećih razloga, a još više kad su dobili službena obaveštenja sa ruske strane da je Rusija ovoga puta u savezu s Austrijom. Vladika se posle toga postepeno približavao Vukasoviću, i tek je onda stao poticati narod da se diže na Turke, i lično se rešio da učestvuje u borbama. Pa, ipak, dobar deo Crnogoraca ostao je i posle protivan celom pokretu, a naročito je bila jaka opozicija među Kučima i nekim drugim Brđanima. Međutim, ni sama akcija Vukasovićeva nije ni bila, niti je, zbog velike udaljenosti i bez neposredne granice Austrije sa Crnom Gorom, mogla biti ozbiljna. Vredi samo zabeležiti da je u Crnu Goru tokom god. 1788. došlo, sem oficira, još i 100 ličkih vojnika, dobrim delom Hrvata, koji su se sa Crnogorcima zajedno hrabro borili pod Spužem protiv Turaka; ali, posle su imali dosta neprilika sa njima. Crnogorci su se ustručavali da uđu u veće borbe sa Turcima i da se izlažu njihovoj osveti, kad Austrija kreće čitavu stvar sa tako malo sredstava i kad želi da samo njih iskoristi; austriski oficiri pretstavljali su, međutim, stvar tako kao da su Crnogorci bili sasvim nepouzdani i da su samo tražili i primali od njih novac. Na Crnogorce je dosta delovala pomenuta antiaustriska agitacija ruskoga majora Mirkovića, na koju se bečki dvor tužio i u Petrogradu, a nešto i strah od Bušatlije, čiju su snagu i bezobzirnost dobro poznali pre četiri-pet godina, i koji se i u ovom ratu krvavo osvetio Piperima za izvedeni napad na Spuž. Bilo je, najzad, i političke i lične protivnosti između vladike i guvernadura, koja se zaoštravala. Vukasovićeva ekspedicija završena je njegovim odlaskom iz Crne Gore, u septembru god. 1788., a taj odlazak imao je neskriven karakter begstva, koje je, u jednom službenom izveštaju, podrobno opisao lički pesnik i kaplan Josif Krmpotić. Posle toga započeti pokret malaksavao je, nepomagan ni od Rusije ni od Austrije, i ukoliko je bilo borbi na toj strani one nisu prelazile okvir poznatih crnogorskih četničkih podviga. U Bosni je austriska propaganda računala u prvom redu sa franjevcima. Za njih je Josif II, mimo svoj običaj i svoja načela, 31. decembra 1784. stvorio fond, iz kojega su se imali vaspitavati njihovi klirici u Zagrebu i Budimu i postajati ujedno prijatelji njegova doma i Carevine. Franjevci su, doista, i bili glavni agitatori njegovi kad je rat izbio. Austriska vojska provela je najveći deo vremena u borbama oko Dubice i stoga se ovaj
439
rat, kao u Srbiji po kapetanu Koči nazvan Kočina Krajina, u Bosni prozvao Dubički rat. On je na bosanskoj granici vođen sa nešto više sredstava i inicijative s austriske strane, pošto je u Bosni odziv na austrisku agitaciju bio slabiji nego u Srbiji. Bosna nije imala narodnih vođa sličnih kapetanu Koči ili Aleksi Nenadoviću. To je dolazilo u prvom redu stoga što je muslimanski elemenat u Bosni bio mnogo jači nego u Srbiji. Svi muslimani, potisnuti iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, sručivali su se, uglavnom, u Bosnu i tu su, na krajnjoj zapadnoj granici Carstva, pretstavljali neku vrstu njene vojničke krajine i bili neobično fanatični u svojoj kaurofobiji. Oni su dobro znali da bi svaki nov uspeh hrišćana značio njihovo potiskivanje i sa položaja i sa poseda, i stoga su se borili s upornošću ljudi koji se ne biju samo po naredbi sultana, nego za svoj lični opstanak. Tursko Carstvo nije imalo konzervativnijih podanika od njih, ni ljudi koji su sa više nepoverenja unapred odbijali sve što je dolazilo sa hrišćanske strane. Stoga su sada i njihove borbe na liniji Une i Save bile neobično uporne. Austrijanci su pretrpeli nekoliko poraza, od kojih je najteži bio baš pod Dubicom. Tek od jula meseca god. 1788., kada je Laudon dobio zapovedništvo na taj strani, okrenula se sreća unekoliko u njihovu korist, pa su osvojili još tokom god. 1788. Dubicu i Novi, a u proleće god. 1789. i Gradišku. To natera Turke da u Bosnu upute Mehmed-pašu, kome ime Arslan (lav) nije opravdalo nade u nj polagane. Kako su Austrijanci pozvali Laudona sa bosanskoga ratišta na srbijansko, poverivši mu tamo glavnu komandu, davala se novom paši povoljna prilika da se istakne, pošto je bosansko ratište dobilo za Austriju posle Laudonova odlaska drugostepeni značaj. On je, međutim, samo povratio Gradišku. Sarajevski hroničar Mula Mustafa Bašeskija, da objasni tu pasivnost, priča podrobno o pobuni vojnika i vođa u turskoj vojsci; naročito ističe njenu nespremu. Nisu imali ni opkopa, ni topova, ni odela, ni novca. To je i omelo Arslan-pašinu ofanzivu za čitavu god. 1789. Naredne godine pošlo je za rukom ličkim četama da 11. jula zauzmu stari i čuveni Cetin-grad, pošto je iza duge borbe bio već sav pretvoren u ruševine. Posle sklopljenoga mira, iza podužih pregovora, koji nisu uvek bili najprijateljskiji, vratila je Austrija Turcima Novi i Dubicu, a dobila je samo nešto malo zemljišta na ličkoj međi, oko Cetin-grada, i u Krbavi. Otad pa sve do Berlinskoga kongresa, god. 1878., nije se granica bosanska prema Austriji nikako menjala; otuda je pojam Bosne i njenih granica ostao ustaljen u onom obliku koji su mu dali Turci i koji je osveštan mirovnim ugovorima u Beogradu god. 1739., u Svištovu god. 1791. i u Berlinu god. 1878. XXIV. SABORI OD GOD. 1790. 1. Neuspeh politike Josifa II. — 2. Slobodni zidari u našoj sredini. — 3. Odnosi Hrvata i Mađara. — 4. Temišvarski sabor. — 5. Mađarske odluke na Požunskom saboru. — 6. Ideja autonomije Srbije. Neuspeh spoljne politike Josifa II, kao i neznatni uspesi njegove vojske, na koju je mnogo polagao, slomiše veliko pouzdanje carevo, a u isto vreme izazvaše i moćnu opoziciju protiv njegovih reforama da digne glavu i počne javno tražiti promenu kursa. Katoličko sveštenstvo, čiji je uticaj u narodu car prosvetitelj i suviše potcenjivao, i moćno plemstvo Ugarske i Hrvatske behu na čelu te opozicije, koja je imala svojih pristalica i na samome dvoru. Car je morao popuštati, da bi mogao nastaviti rat i imati šireg oslonca u narodu u slučaju težih komplikacija sa Pruskom. Kao prvi ustupak bilo je sazivanje
440
županiskih skupština. Na njima se odmah pokazalo u kolikoj je meri nezadovoljstvo u narodu uzelo maha. Carevi činovnici moradoše da se povuku, i mogli su samo da izveste kako je raspoloženje za rad sa tim elementom prosto nemoguće. Nemački jezik bi odmah odbačen, a ponovo uveden, istina na kratko vreme, latinski. Što je spoljna situacija postajala gora i složenija, što je bivalo jasnije da će se rat na južnim granicama Carevine završiti sa neuspehom, opozicija je sve više dizala svoj glas. Imbro Tkalac priča kako je njegov ded tada otvoreno govorio: »Meni Turci nijesu ništa uradili, a car nije ni sabor ni mene pitao bi li započeo rat«. Caru se prebacivalo što je sve vodio na svoju ruku i zemlju najzad doveo u ćorsokak. Car, koji se razboleo na ratištu, potišten i razočaran, osećao je i sam da mora ne samo popuštati nego i napuštati čak osnovna načela svoje politike. Centralizam se pokazao kao suviše krut i neprilagodljiv, i on je krajem god. 1789. bio žrtvovan. Po katoličkom Božiću, 17./28. decembra, car objavi vaspostavljanje ustava u Hrvatskoj i Ugarskoj i primanje svih obaveza koje iz njega proističu. Ban Balaša u Zagrebu, glavni pretstavnik režima, morade posle toga prosto da beži. Na duhove je počela uticati i ideologija Francuske revolucije, o kojoj su glasovi sve više dopirali i do naših strana. U austriskoj Belgiji izbila je krajem god. 1789. revolucija i uskoro tamo bi proglašena republika. Protiv vladarske i upravljačke samovolje stade se isticati pravo naroda. Ako za sve tri devize Revolucije, za bratstvo, jednakost i slobodu, narod u našim stranama još ne beše podjednako zreo i vaspitan, za ovu treću imao je odavno i dosta tradicija i isto tako dosta oduševljenja. U Josifu II Mađari i Hrvati su gledali neku vrstu tirana, i borba protiv njegova režima uzela je taj huk, a nastavila se, u nešto kanalisanom pravcu, i posle njegove smrti. Kod Hrvata je u to vreme nastala jedna pesma, sva u duhu novog buntovnog pokreta: Ovak Francuz sam govori: Za to noć i dan se bori, Da potere gospoštinu I utvrdi sloboštinu. Komedija Tita Brezovačkog Matijaš Grabancijaš, koja je god. 1780. doživela tri izdanja, ima dobrim delom da zahvali svoju veliku popularnost samo oštroj satiri protiv postojećeg stanja, u kojem su »pravdoznanci« istini oči iskopali, a pravdi ih zavezali »da ne bi videla kaj je pravo ali krivo«. »I zato vam vezda vse naopak ide«. U Hrvatskoj je pokret slobodnih zidara, prvenstveno u francuskim idejama, čak ponegde sa francuskim imenima loža i sa francuskim jezikom u prometu, počeo već od šezdesetih godina XVIII veka. Prva slobodnozidarska loža otvorena je u Glini negde oko god. 1769., pod francuskim imenom L’ amitié de guerre, a osnovali su je hrvatski oficiri koji su učestvovali u Sedmogodišnjem ratu. Na čelu joj je bio pukovnik grof Ivan Drašković, koji je u pokret uveo i još neke članove svoje porodice. Varaždinska loža, osnovana god. 1772., nosi ime L’union parfaite, koje posle menja u programsko ime Libertas. Do god. 1777. u Hrvatskoj i Slavoniji otvoreno je sedam loža, čiji su članovi bili iz najuglednijih hrvatskih porodica, kao Erdedi, Jelačići, Pejačevići i dr., nekoliko sveštenika, katoličkih i pravoslavnih, kao zagrebački biskup Josif Galjuf, Maksimilijan Vrhovac, kanonik Filip Volgemut, arhimandrit Stevan Stratimirović, Josif Šakabenta i dr. Jedan deo tih ljudi bio je za slobodoumne reforme Josifa II u korist seljaka i za versku
441
toleranciju, pomagao je njegova nastojanja u prosveti i humanosti; ali, ipak nije do kraja odobravao i njegovu opštu politiku. Austriska unutarnja politika ušla je u fazu reakcije i pre Josifove smrti, a posle nje izmenila se potpuno. Popuštalo se u državopravnim pitanjima; ali, stezale su se narodne slobode. Svuda se osećao, po službenim rečima, strah od »francuske zaraze«. Hrvatska opozicija bila je jedno vreme veoma oštra. Nalazilo se čak ljudi, kao baron Ignjat Magdalenović, koji su, zbog Josifove politike, mislili kako dinastiji treba staviti do znanja da je prekršila svoje obaveze prema narodu, i da stoga treba sa njom praviti nov, pouzdaniji, ugovor ili čak pomišljati na novu dinastiju. Kao što je sasvim prirodno, Mađari i Hrvati, zbog zajedničke opozicije Dvoru, dođoše međusobno u tešnji dodir. Baza njihovog otpora bila je sa jedne strane u istorizmu njihovih državnih tradicija, a sa druge u probuđenoj narodnoj svesti, koja će otsad iz godine u godinu samo jačati. Zbog istorizma živa je studija državnog prava i istoriskih spomenika; čak se, po pričanju grofa Adama Oršića, počelo nositi u Ugarskoj i odelo starih vremena. Mesto nemačkoga u upotrebu poče ulaziti narodni jezik. Katančićeva Mara Valpovkinja skida »svileno odilo, koje za njom po zemljici šušti«, da obuče »od pamuka roklju« i »zapiva pismu na slavonski«. Na županiskoj zagrebačkoj skupštini izneo je 4./15. aprila god. 1790. veliki župan Nikola Škrlec predlog da se Hrvatska veže s Ugarskom »nerazvezivom vezom«, kako bi, tako ujedinjene, mogle održati zajednički borbeni front, o koji bi se imali razbiti svi dalji pokušaji nasrtanja na njihova prava. Na hrvatskome saboru, koji se mesec dana potom sastao u Zagrebu, ostvario se taj predlog, koji nije bio samo lični izraz Škrlecov. Hrvatski sabor doneo je tada zaključak da Hrvatska i Mađarska dobiju jednu zajedničku vladu, senat kraljevine. »Takav odnos između Ugarske i Hrvatske ima da potraje eve dotle dok se natrag ne osvoje oni delovi Hrvatske što ih sada drže Turci i Mlečani, tako da se uzmogne naći na okupu dovoljan broj županija za obrazovanje zasebnoga političkoga dikasterija (pokrajinske autonomne vlade); sve dotle, pak, neka ovo šest županija (zagrebačka, križevačka, varaždinska, virovitička, požeška i srijemska) prima naloge od ugarske vlade. Tim zaključkom (podvlači F. Šišić) Hrvati su zapravo sami onaj neustavni čin Marije Terezije od godine 1779. sada sankcionirali na svome saboru«. Ali, odmah potom nastali su između njih sukobi. Mađari, koji su se borili protiv Josifova centralizma i germanizacije, imali su i sami u svojoj nacionalnoj politici ista načela. I u njih je postojala, i to u većine, moćna struja koja je isticala kao svoju političku dogmu apsolutno jedinstvo zemalja krune Sv. Stevana, tražeći jedan jezik, naravno mađarski, za celo to područje i jednu upravu, usredsređenu u Budimu. Protiv germanskoga obeležja Austrije imalo se postaviti mađarsko obeležje Ugarske. To je ideja koja otad nije izilazila iz glava njihovih patriota i koja je, u bitnosti, dobila svoj konačni izraz u stvaranju austro-ugarskoga dualizma god. 1867. Na zajedničkome saboru držanom u Budimu, juna god. 1790., već na prvoj sednici, oduprli su se hrvatski pretstavnici mađarskome predlogu da se mađarski ozvaniči kao jezik sabora mesto dotadanjeg latinskog. Franjo Bedeković, hrvatski poslanik za donju kuću, objašnjavao je u privatnim razgovorima svoj otpor time što on, smatrajući hrvatski narod ravnim mađarskome po starosti i pravu, ne bi mogao dozvoliti da Hrvati, napuštajući svoj jezik, izgube svoje glavno narodno obeležje i da postanu sluge Mađarima. Hrvatska opozicija uspela je samo utoliko što je uz mađarski ostao dozvoljen i latinski jezik; o svome narodnom jeziku kao saborskome u Budimu ili Požunu nisu tada Hrvati ni pomišljali.
442
Njima je kao štit protiv mađarizacije imao da služi latinski jezik kao zajednički, kao onaj koji spaja obe strane, koji je jezik dugo branjene i osveštane tradicije, dok bi traženje hrvatskoga jezika bilo nesumnjivo smatrano kao neka vrsta revolta. Tako su Hrvati došli u nezgodan položaj da se brane na dve strane, protiv Beča, koji je radio na germanizaciji, i protiv Budima, koji je istakao program mađarizacije. Protiv Beča borili su se zajedno sa Mađarima, pozivajući se na utvrđene tradicije prava i običaja; ali, šta da rade sada kada i Budim, po primeru Beča i u duhu novoga vremena, počinje da gazi ono što se u neku ruku smatralo kao osveštano i neprikosnoveno? Plemići križevačke županije kao da prvi pogodiše put kojim treba poći. Oni poručiše banu da treba braniti latinski jezik sve dok se može; a ako ne bi bilo druge, onda će oni pre upotrebiti svoj negoli mađarski jezik. To je bio pravi odgovor na mađarske težnje, i on je u zemlji naišao na izvesno odobravanje. Car Leopold II (1790.—1792.), koji je bio sklon na popuštanja, nije ipak hteo da u tome ide predaleko. Kada je budimski sabor uzeo pogodbeni stav, da mu pre krunisanja postavlja uslove za polaganje zakletve vernosti, hoteći da se zaštiti od ponavljanja Josifovih metoda i primera, Dvor odjednom izjavi da on u svojim garantijama ne može ići dalje od onoga što su davali Karlo VI i Marija Terezija. Mađarska vlastela imala je tajnih veza sa Fridrihom II i, ohrabrena time, bila je veoma borbena. Grof Almaši je čak tvrdio u saboru da Leopold i nema prava na presto, jer je »konac nasleđa prekinut«, pošto on nije sin nego brat Josifov. Da pokaže svoju odlučnost, Dvor poče u Budim dovoditi vojsku, a poče raditi i drugim sredstvima da slomije otpor Mađara. U Hrvatskoj se sa planom potsticao otpor protiv mađarskoga držanja u pitanju jezika. Uzbuđenje je, usled te agitacije i mađarske kratkovidnosti, u toj zemlji uzelo, tokom leta god. 1790., toliko maha da se ozbiljno govorilo o mogućnosti potpunoga raskida između Mađara i Hrvata i o tome da se Hrvati sasvim obrate Beču, tražeći svoju posebnu vladu, koja bi, nezavisno od Mađara, opštila s ugarskim kancelarom u austriskoj prestonici. Na drugoj strani Beč je protiv Mađara pokušao da i Srbe iskoristi. Njemu je bio dobro poznat dugogodišnji otpor Srba da dođu pod neposrednu vlast Mađara, kao i težnje ovih drugih da se na njihovom području ne dozvoli izdvajanje posebne srpske oblasti, koja bi bila van njihova neposredna upravnog domašaja. Ona mađarska struja koja je prema Hrvatima u budimskome saboru pokazivala onoliko bezobzirnosti nije mogla biti blaža ni u svojim zahtevima prema Srbima; naprotiv, mogla je biti samo stroža. Jer dok su Hrvati, vezani sa njima starim vezama, bili do juče, i u mnogo pitanja još i tada, pouzdani saveznici, Srbi su važili kao njihovi protivnici, kao carski ljudi, koji su pozdravljali Josifa II, i koji su stalno gledali da, pomoću svojih privilegija i Dvora, obiđu ili potpuno prenebregnu Budim. I sada, čim su čuli za Josifovu smrt i za povraćanje mađarskoga ustava, Srbi su požurili sa molbom Dvoru da i oni budu zastupani na saboru ili dijeti, kako se onda govorilo, »kako se ne bi na njoj šta preduzimalo u pogledu srpskoga naroda, a bez naroda«. Car Leopold, kome su srpski episkopi došli u Beč, naredi, doista, da im se izdaju pozivi za sabor, a o ostalim pretstavnicima Srba da se ostavi rešenje samome saboru. Mađari su se, naravno, toj odluci opirali iz sve snage, zastupajući gledište da su Srbi došljaci u njihovoj zemlji i da se njihovo pravo ne osniva ni na kakvom zakonu nego na povlasticama. A povlastice su, razume se, po njihovom shvatanju, manjega značaja od zakona, jer je njih davao samo Dvor po svome nahođenju i na svoju ruku. Kada su videli takvo držanje Mađara, koje je naskoro dobilo i službenog izraza, Srbi onda zamoliše cara da im dozvoli održavanje njihova posebnog narodnog sabora u Temišvaru, i dobiše za to odobrenje 26. juna god. 1790. Sava Tekelija u svojoj
443
autobiografiji kaže da je mitropolit »kako se čini, uputstvovanijem dvora iskao sabor«. Dva dana pošto je dobijeno to odobrenje, umre iznenada mitropolit Mojsej Putnik. Srbi su verovali da su ga otrovali Mađari, da bi mogli srpski sabor pretstaviti ne kao politički, nego kao sabor za izbor mitropolita. »Taj sabor Madžarom zada stra i popustili jako žicu na Dijeti«. Temišvarski sabor sastao se na Veliku gospojinu god. 1790. Na njemu je za mitropolita izabran mudri, aktivni i radoznali Stevan Stratimirović; a na njemu je, pre toga, dugo i sa strašću raspravljano i o odnosu sa Mađarima. Pretstavnici klira, plemićispahije i nešto građana tražili su da se Srbi »inartikuliraju«, t. j. da saobraze svoj povlašćeni položaj prema mađarskim državnim zakonima. Vojnici na saboru i drugi deo građana ustadoše odlučno protiv toga. »Nećemo i ne damo da se naše privilegije od Mađara uzakonjavaju«, govorili su oni odlučno. Karakteristično je prilikom te debate bilo držanje carskoga komesara. Kada je čuo za predlog o inartikulaciji, priča Tekelija, on »se pomami«, govoreći »da se privilegija naša ne mogu složiti sa zakonima madžarskima«. To unese dosta razdora među Srbe; ali, ipak je prevladalo mišljenje, doneseno pod sugestijom komesara, da se traži za Srbe zasebno područje, sa zasebnim saborom i sa posebnim zvanjima za njih. Kao posebno područje želeli su da im se izdvoji Banat, odnosno svaki drugi kraj koji car izvoli odrediti za njih. Pomišljalo se ponovo na obnovu srpske despotovine, a za despota pomišljali su i predlagali Leopoldova sina Aleksandra. Manjina je na tom saboru ostala dosledno za sporazum sa Mađarima. Car je, ispunjavajući izvesne želje Srba, 20. februara god. 1791., osnovao za njih Ilirsku dvorsku kancelariju. Naziv ilirski za srpski već je tih vremena ušao u promet, kao što su ga upotrebljavali i za hrvatski, i to ne samo tuđinci nego i domaći ljudi. Uveli su ga i oživeli književnici starinari, koji su znali da su ilirska plemena zauzimala nekad krajeve u kojima sad žive Srbi i Hrvati, a bilo ih je mnogo koji su verovali i da su Sloveni ne samo geografski nego i etnički naslednici Ilira. Ime ilirsko je dosta često upotrebljavano kao oznaka za širi naziv jugoslovenski i srpskohrvatski, a ponekad i u užoj upotrebi. Baš na ovome Temišvarskome saboru držao je vladi-ka Petar Petrović svečanu besedu u ime »vernago i ljubeznago Iliričeskago naroda«, misleći pri tome samo na Srbe, kao ranije i grof Đorđe Branković. U isto vreme križevačko plemstvo je protestovalo protiv mađarskoga pritiska »na prastaro pleme i narod ilirski«, odnosno na Hrvate. Inače, ponajstarija identifikacija Srba sa Ilirima u našim domaćim spomenicima biće ona u Camblakovoj biografiji Stevana Dečanskoga, gde se kaže da je arhiepiskop Nikodim krunisao Stevana »savršena pokazavši svim iliričeskim narodima cara«. Za prvoga kancelara nove Ilirske kancelarije car je postavio bivšega bana Franju Balašu. Saziv i zaključci Temišvarskoga sabora imali su, u Beču očekivano, jako dejstvo na Mađare. Oni posle njega osetno popustiše u opoziciji prema Dvoru. Za svoga palatina izabraše baš careva sina Aleksandra, da razbiju i onemoguće sve srpske planove sa njim. Ali, zato su nameravali da dosledno sprovode sistem mađarizacije u Hrvatskoj. Kao prvi korak imalo je poslužiti uvođenje mađarskoga jezika kao službenog u Hrvatskoj, što je mađarski sabor predlagao kao jednu od najvažnijih novih reforama. Ona izazva energičnu opoziciju Hrvata. Njihovi pretstavnici izjaviše u posebnoj deklaraciji da te odluke ne mogu primiti. »U Hrvatskoj žive čisti Slaveni (govorili su oni) pa ni isti odličnici ne znaju mađarski. Šta više, ovdje bi se mnogo lakše dalo uvesti francuski ili talijanski jezik kao službeni, jer te jezike razumiju bar gospoda i svećenici«. »Sjetite se samo što ste osjećali, kad vam je car Josip u svojoj samovolji silom htio da nametne njemački jezik. I
444
Hrvatska osjeća sada tako. Njoj je svejedno da li je netko prinuđava da prima njemački ili mađarski jezik, da li to čini kralj ili njezin saveznik«. Tada je nastala hrvatska krilatica: »kraljevstvo kraljevstvu ne propisuje zakona«. Kada se Leopold krunisao u Požunu, novembra god. 1790., i tu nastavio saborski rad, on je gledao da nekako stiša uzbuđene duhove. Postigao je kod borbama već zamorenih Mađara mnogo u pogledu njihova stava prema Dvoru; ali, i on je njima učinio znatan ustupak time što im je prema Hrvatima dao prilično slobodne ruke. Car Leopold, koji je inače na celoj liniji vodio pomirljivu politiku, nije hteo ni sa Mađarima da ide u krajnost. Pokazao im je da oni nisu apsolutni gospodari ni na svome području i da im on može zadati ozbiljna posla kad god ushtedne ili kad mu to zatreba, a upozorio ih je i na svoju vojničku moć; sa druge strane i sam je zazirao od mađarskih veza sa Prusima i osećao je da protiv sebe ima jedan politički svestan i žilav narod. Stoga je i pristao na kompromis. Prilikom svoga krunisanja u Požunu, on je priznao Ugarsku i Hrvatsku kao slobodnu državu (regnum liberum), kojoj može davati zakone samo zakoniti kralj u sporazumu sa saborom, isključujući mogućnost vladanja prostim uredbama ili preko njegovih organa. Mađarski jezik uveden je u srednje i visoke škole; za Hrvatsku je zadržan latinski u službenom prometu potpuno, a u Mađarskoj samo privremeno. Najveća vlast Ugarske postalo je njeno Namesničko veće, a napušten je raniji hrvatski predlog o jednoj zajedničkoj vladi. Kralj je odbio i hrvatsku želju da njihov sabor samostalno odlučuje o poslovima triju starih županija, zagrebačke, varaždinske i križevačke, nego bi rešeno da Namesničko veće izdaje i za njih naredbe, a da u Veću, pored bana, bude i izvestan broj hrvatskih pretstavnika. Hrvatski sabor motao se sazivati samo sa odobrenjem kraljevim i rešavati samo autonomne poslove. Najzad, ovom prilikom bi zajemčena i verska ravnopravnost pravoslavnih i određeno da na državnim saborima učestvuju i njihovi pretstavnici. Ovim rešenjima požunskoga sabora bila je Hrvatska teško pogođena. Ona je njima stvarno podvrgnuta Mađarskoj, izgubivši polako dotadanji ma i formalni značaj ravnopravnoga saveznoga kraljevstva. Ban je prestao biti prema Mađarima pretstavnik volje hrvatskoga sabora, nego je postao jedna nova vrsta posrednika i izvršnog organa Namesničkog veća. Sam hrvatski sabor izgubio je gotovo sve samostalne funkcije i zadržao se na samim formalnostima. Ugarsko Namesničko veće postade glavna vlast za Hrvatsku, a zajednički državni sabor u Požunu pravo središte političkoga života. Čim se izmirio sa Mađarima, bečki dvor je žrtvovao i Srbe, isto kao i Hrvate. Istina, na prestolu se nije više nalazio Leopold II, koji je naglo umro god. 1792., nego njegov sin Franc I. On je ukinuo 3. juna god. 1792. godinu pre osnovanu Ilirsku kancelariju; a Banat, koji je imao, po carskom obećanju, ostati zasebno srpsko područje, bi pripojen Mađarskoj. Srbi su dobili posle Temišvarokoga sabora samo nekolike važne kulturne tekovine: god. 1791. osnovana je srpska gimnazija u Karlovcima, prva u srpstvu, i udaren temelj seminariji, iz koje je god. 1794. nikla, u istome mestu, i prva naša bogoslovija. God. 1792. prešla je i Kurcbekova slovenska štamparija u ruke Srbina Stevana Novakovića. U god. 1791. krenuo je u Beču Markides Puljo i prve Serbskija novini povsednevnija. Prilikom većanja Temišvarskoga sabora, pokušao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović da u ime Srba iz zapadne Srbije deluje kod poslanika kako bi se nešto uradilo i za njih, veoma uplašene povratkom Turaka, kojima su se suviše zamerili svojim sudelovanjem u austriskoj vojsci. Oni su želeli ili da im se da pomoć za nastavak borbe ili
445
da im se, otezanjem pregovora sa Turcima, omogući nova seoba u Austriju. Srpski delegati Temišvarskoga sabora bili su voljni da učine sve što mogu. Kada je postalo jasno da od daljega ratovanja neće biti ništa, onda se javila misao da se bar poradi na što većem osiguravanju naroda od turske osvete i samovolje. Izvesnim ljudima bio je pred očima primer onih autonomnih povlastica koje su imale Vlaška i Moldavska, a koje bi se sastojale, konkretno, u ovome: 1. da se Turcima daje danak otsekom; 2. da Srbima ne sude paše i muselimi i da se ne mešaju u njihove poslove; 3. da izaberu svoga vođa (»komendata«), koji bi bio ujedno posrednik između naroda i Turaka. Program sa tim željama, sličan u izvesnim tačkama sa željama vlaških bojara, potpisala su tri sveštena lica iz Srbije: arhimandrit Stevan, studenički arhimandrit Vasilije Radosavljević i prota Jovan Milović, koji su nameravali da za nj pridobiju pristanak što većeg broja uglednijih narodnih ljudi, pa da sa njim idu u Beč; ili, ako tamo ne nađu odziva, neposredno na kongres u Svištov, da za svoje želje zainteresuju i druge činioce. Ali, sa jedne strane to što se ovaj plan javio relativno kasno, po svoj prilici tek u proleće god. 1791., kada nije bilo vremena da se stvar razvije; a sa druge težak položaj Austrije, koja je jedva čekala da dođe do mira i koja stoga nije htela preduzimati a ni dozvoljavati ništa što bi pregovore o miru, otegnute i inače u beskonačnoet, moglo još više razvući i otežati, učinili su da ovaj program u taj mah nije izišao iz okvira samoga plana. Srbi, sem ugovorene amnestije, ne mogoše žirom u Svištovu postići ništa drugo. Simpatična je, ipak, bila gotovost Temišvarskoga sabora da se zauzme za svoju braću, i iskrena saradnja i van toga kruga srpskih ljudi pod Austrijom da im što više pomognu. Nacionalna solidarnost bila je kod Srba već potpuno razvijena i našla je i na taj način svoj lep izraz. Međutim, bližeg dodira sa Hrvatima sad nije bilo, iako ih je zajednička borba protiv Mađara mogla dovesti u političku saradnju. Verske i druge protivnosti, razvijane tokom XVIII veka, a naročito različit stav koji su prema Josifu II uzeli Srbi i Hrvati, učinili su da se ta kombinacija uzimala najmanje u obzir.
446
PETI PERIOD. I. PRED USTANAK U SRBIJI. 1. Šumadija. — 2. Stanje u Beogradskom pašaluku posle Svištovskog mira. — 3. Dahije. — 4. Francuske agitacije u Turskoj. Od kraja XVII veka, kada su Turci bili odbijeni ispod Beča i potisnuti čak do Vardara, pa do kraja XVIII veka, kada se vodio poslednji rat između Austrije i Turske, Srbija je bila triput glavno ratno područje. Zemlju su nekoliko puta prelazile velike vojske i turske i austriske, kroz nju su krstarile hajdučke čete i janičarske potere, iz nje su kretane dve velike narodne seobe. Nije stoga čudo Što je zemlja opustela. Svet se sklanjao ili u tuđe, sigurnije oblasti, ili se iz ugroženih dolina i sela pokraj drumova povlačio u teško pristupačne planine. Još god. 1721. čitav Beogradski pašaluk imao je svega 446 naseljenih sela. Jedan putnički izveštaj god. 1717. kaže: »Prešli smo polja Srbije, koja su prekrivena šumom i gotovo pretvorena u pustinju«. Za svoju danas pitomu Brankovinu prota Matija Nenadović priča da je u vreme kada su se njegovi stari tu naselili taj »kraj Srbije bio gotovo sasvim pust«. Prirodna je stvar da je u takvim prilikama zemljoradnja bila sve više napuštana; svet se ustručavao da ostaje u pitomijim mestima, koja privlače turske siledžije i ove pustolove, i da se satire u radu, kojim će se drugi koristiti. Mesto zemljoradnjom svet se sve više počinje baviti stočarstvom. Stoka se u žirom bogatim šumama lako hranila, a bila je i dosta lako pokretna, što je u onim nesigurnim vremenima mnogo značilo. Sva glavna lica u Srbiji sa kraja XVIII i na početku XIX veka bavila su se prodajom stoke, kao Koča Anđelković, Aleksa Nenadović, Karađorđe, Miloš Obrenović i dr. Knez Miloš je još za svoje, znatno izmenjeno, vreme govorio da je »trgovina u marvi jedini produkat našega predela koji se u onu stranu izvozi i otkud narod naš sva potrebna sebi i danak nabavlja«. Kako je zemljoradnja bila oskudna svedoči najbolje to što su »varoši pored Dunava donosile pšenicu i pšenično brašno iz Banata« i što je počeo da se seje krompir tek god. 1821. Od oblasti u Srbiji naročit značaj dobija u to vreme Šumadija. Sva obrasla u gustu bukovu i hrastovu šumu, po kojoj je dobila svoje ime, Šumadija je bila teško pristupačna za kaznene vojničke ekspedicije; bila je daleko od središta loše upravljanoga Turskoga Carstva; u njoj se nalazilo malo muslimanskoga stanovništva, i to samo po varošima; čitlučki režim tu nije bio mnogo rasprostranjen. Takva, Šumadija je izgledala kao stvorena za hajdučke zbegove i uopšte za ova skloništa. I, doista, u Šumadiji se tokom XVIII veka pribira mnogo iseljenika iz raznih srpskih oblasti. Po ispitivanjima stanovništva u Gruži je, na primer, samo 58 porodica starinaca, a ostalo je sve doseljenik. »Naročito je znatan broj doseljenika iz druge polovine 18 veka. Sve su to doseljavanja od Sjenice, Kolašina, Crnogorskih Brda, manje iz jugozapadnih delova dosadanje Kraljevine Srbije«. U narodu se priča, kazuje Mih. Dragić, kako je Karađorđe osvajajući Sjenicu »sagnao« ljude u Šumadiju govoreći: »Hajte u Šumadiju, tamo ima pustahije zemlje«. U Jasenici starinačkih porodica ima svega 49, odnosno 2.33% od celokupnog broja stanovništva te oblasti. Od doseljenika polovina je iz dinarskih krajeva. U smederevskom Podunavlju i Jasenici starinaca ima svega 4.1%. Sličan je, kao u Šumadiji, mali broj starinaca i u Kolubari i Podgorini. Tamo se našlo 78 starih porodica prema 1074 novih. U užičkoj Crnoj Gori ima oko 435
447
porodica doseljenih do prve decenije XVIII veka: »najveći broj porodica je iz 18 veka pa do god. 1827.«. U Zlatiboru »glavni deo stanovništva je doseljen iz naših jugozapadnih planinskih krajeva. Najviše je doseljavanja bilo zbog turskih nasilja, a ovde su se naseljavali zbog dobrih uslova za stočarstvo«. Tih. Đorđević upozorio je na jednu zanimljivu pojavu. Kada su austriske vlasti posle Požarevačkoga mira postavljale kapetane po Srbiji, od 12 imenovanih Srba 7 ih nije bilo iz Srbije; — u zemlji je, znači, prevlađivao doseljenik. Sličan je slučaj i sa junacima iz Karađorđeva ustanka; jedan krupan procenat pada na doseljenike iz Južne Srbije, iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Međutim, kako je Cvijić naglasio, »nigde se doseljenici nisu tako brzo prilagođavali novoj geografskoj i društvenoj sredini i nigde se nisu toliko ukrštavali kao u Šumadiji«. Jedna od tako ukrštenih porodica bila je i Karađorđeva. Njegovi stari, muške linije, došli su sa vasojevićskih strana, dok je Karađorđeva majka bila iz Šumadije, iz Masloševa. Šumadija je postala u neku ruku jedan veliki hajdučki zbeg. To je došlo dobrim delom, sem gornjih razloga, još i stoga što je Beogradski pašaluk bio pogranična oblast, u kojoj su vođene česte borbe. U tim borbama Srbi su uvek učestvovali veoma aktivno, naročito potsticani sa austriske strane. Učešća u ratovima, ma kolika bila naknadna razočarenja, dizala su ipak samosvest u ljudi, pojačavala otpor, podržavala hajdučiju i omogućavala, u času nevolje, radi stvorenih veza, sklonište kod suseda. Turci, ma koliko da su bili kivni na njih, uvek su i zazirali pomalo od njih i često puta bili skloniji na pregovore nego na borbu, bojeći se srpskih veza sa Austrijancima i hoteći da ih popuštanjem preseku. Dvadesetogodišnja austriska okupacija Srbije (1718.-1739.) bila je važna opomena za Turke, isto kao i rezultati Kučuk-kainardžiskoga ugovora. Položaj Srba popravio se naročito posle Svištovskoga mira. Porta se posle njega bila ozbiljno rešila da u važnome Beogradskome pašaluku stvori reda. I novi sultan Selim III, koji je god. 1789., za vreme rata, primio vlast, bio je istinski uveren o potrebi da se njegovo već dosta pohabano carstvo mora reformisati, ako hoće da se održi, i odlučno je pregao da potrebne reforme i izvede. Kao prvi uslov za smirivanje Beogradskoga pašaluka bilo je isterivanje janičara iz njega, koji su tu pretstavljali najgori elemenat nediscipline. Da to nije moglo proći bez janičarskog otpora razume se samo po sebi. Beogradski vezir, koji je imao da izvrši te naredbe, nije raspolagao sa dovoljno vojske i morao je da traži potporu sa još koje strane. Tada je pala misao da se za odbranu Pašaluka obrazuje od Srba narodna vojska. Kod Srba, međutim, koji počinju da osećaju svoju vrednost, javljaju se u isto vreme izvesni zahtevi, koji jasno govore da se oni više ne smatraju kao pokorna raja sa kojom se može postupati po miloj volji. Prema jednom zapisu po Višnjiću čuvenoga Hadži-Ruvima, Srbi su tada tražili od sultana »kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša i knezovi«, vraćajući se tim na jedan od bitnih zahteva srpskoga programa arhimandrita St. Jovanovića. I, doista, godina 1793. donela je u tome pogledu važne promene. Te godine Hadži-Mustafa paša, novi vezir beogradski, pozvao je Srbe u borbu protiv janičara i dobio je njihov pristanak. Prota Matija priča kako je tada telal vikao po svima pazarima: »Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest«. Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, biće oslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prosto im guraju oružje u ruke. Srbe nije trebalo mnogo sokoliti. 31. jula te godine stiglo je njih 250 sa srebreničkim pašom u Beograd. Dolazili su postrojeni u dva reda, sa šest knezova, koji su jahali svaki pred svojim odredom, potpuno po primeru
448
vojničke discipline iz austriske vojske i Mihaljevićeva frajkora. Disciplinovani, hrabri, znajući šta hoće, Srbi su u borbi sa sultanovim odmetnicima učinili veziru dragocene usluge; on ih je čak cenio toliko da ih je redovno uzimao kao svoju ličnu pratnju. Odbrana Pašaluka uspela je zahvaljujući samo njihovoj saradnji. Srbi su to činili, naravno, iz vlastitog interesa, da onemoguće povratak janičara, da oslobode narod od tereta tih zulumćara, i da dobiju izvesne nagrade za usluge. One su i došle. God. 1793. i 1794. dobili su Srbi čitav niz povlastica, koje su bile utvrđene carskim fermanima i svečano objavljene. Srpske povlastice dobijene od Porte išle su, uglavnom, u korist širokog seoskog sveta, pošto građanskog srpskog staleža ustvari gotovo nije ni bilo, Povlasticama se dao pun značaj lokalnoj vlasti narodnih knezova. Oni su snosili odgovornost za svoje seljake i sela i bili jedini posrednici između njih i paše. Čisto srpska sela bila su oslobođena od turskih poseta; bilo je čak dozvoljeno da osion Turčin, koji dođe u selo, može biti uhvaćen i predan knezu. Na jednom velikom narodnom zboru u Beogradu, o Velikoj gospojini god. 1793., jedan turski efendija iz Carigrada raspitivao se kod naroda što su »sela tako prazna ili retko naseljena« i kad je čuo da je tome uzrok rat, pomor, beda i iseljavanje, on je odgovorio »da toga više neće biti, jer se sada uvodi sasvim drugi i mnogo bolji poredak«. Zamolio je još sve sakupljene da »učine sve što mogu da se opustela sela opet nasele i napune stanovništvom«. Same susedne austriske vlasti vide i utvrđuju da se u Srbiji uvodi »sasvim nov red«. Porez za čitav Pašaluk iznosio je 650.000 groša, a imao se plaćati u dva obroka. Svaka poreska glava plaćala je 15 groša poreze i groš poreščiji. God. 1796. donesena je odluka da porez ne kupe Turci nego knezovi, da ne bi dolazilo do nezgodnih i za seljaka neprijatnih stvari. Stanje seljaka u Srbiji bilo je, posle svega toga, nesravnjeno bolje nego i u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskom vlašću. Imajući oružje u rukama, i svoje vođe, i svoje vojne jedinice, i pozivan da i on, od samih Turaka, čuva poredak u Carstvu, srbijanski seljak nije više mogao da se smatra kao potišten. U njemu se potpuno razvio stav čoveka koji hoće i, što je važnije, koji može da se brani. Setimo se, uostalom, samo kako Višnjić opisuje Birčanina Iliju: On Turčinu ne da u knežinu; Kad Turčina u knežini nađe, Topuzom mu rebra isprebija. U drugim našim pokrajinama stanje seljaka bilo je mnogo teže. U Bosni, koja je kao i Srbija bila pogranična oblast, bilo je više muslimanskoga domaćega elementa, koji je imao jaka korena u zemlji i koji se nije dao lako potisnuti. Hrišćanski elemenat nije bio tu homogen kao u Srbiji, nego razdeljen u dve vere i dva tabora, između kojih nije bilo uvek intimnog dodira i poverenja potrebnog za akciju. Maćedonija i Stara Srbija behu u središtu tadanjeg Turskog Carstva i mogle su bez mnogo muke biti prigušene. Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u Hercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima i susednoj Crnoj Gori, koja mu je davala utočišta. Ali, to povoljno stanje u Srbiji nije dugo potrajalo. Prognani janičari našli su sklonište u vidinskoga gospodara a Portina odmetnika, Pazvan-Oglu. Sa njegovom pomoću oni su nekoliko puta upadali u Srbiju, a u zimu god. 1797. ugrozili su i sam Beograd. Srpska narodna vojska pokazala se i ovog puta kako treba. Porta, međutim, koja je pokušavala da slomije buntovnoga Pazvan-Oglu, nije imala uspeha, jer je dobar deo
449
simpatija konzervativnih turskih ljudi bio na njegovoj strani. Sem toga, Turci nisu nikako mogli da se snađu u tome novome poretku, gde islamske pripadnike treba goniti radi đaura ili čak pomoću đaura udarati na svoje suvernike. Posle Napoleonova upada u Egipat, god. 1798., bojeći se težih udaraca od Francuza, Porta je gotovo kapitulirala pred odmetnicima i bezmalo ostavila vidinskome gospodaru slobodne ruke. Prognani janičari dobiše dozvolu da se vraćaju u Beogradski pašaluk. Oni tamo nagrnuše u velikom broju. I posle malo vremena počeše njihova nasilja: god. 1799. pogibe Stanko Harambašić, glavni vođ narodne vojske, a god. 1800. pade tamnavski knez Ranko Lazarević. Knez Aleksa Nenadović samo se slučajem spasao od pogibije u taj mah. God. 1801. bi ubijen i sam vezir Hadži-Mustafa paša. Vlast prigrabiše janičari i njihovi vođi, četiri poznate dahije, Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed-aga Fočić. Oni se okomiše ne samo na Srbe, nego i na takozvane carske Turke, spahije i druge dotad lojalne elemente, a njihove protivnike. »Kako su daije proćerale prave spaije (piše Vuk Karadžić) oni sad postanu i spaije i čitluk-saibije i po svim selima pograde anove i čardake i pomeću svoje subaše. Pa ova uredba ne ostane samo u Bijogradskome Pašaluku, nego se primi i Bosne. Jer i Alibeg Vidaić, brat Kapetan-paše iz Zvornika, pristane s daijama i otide u Bijograd te se pobaši, pak, vrativši se natrag, počne po naiji Zvorničkoj ljude na silu čitlučiti i namještati subaše po selima... Sad već ni sudija drugi nije bilo u zemlji osim daija i njiovi kabadaija i subaša: knezovi su poslije Adži-Mustajpašine smrti odma izgubili vlast u narodu, a i kadija, đe se koji nalazio, nije smijo od nji ni pomoliti svoga ćitapa«. »Kakogođ što su se pod mudrim i pravednim vladanjem Adži-Mustajpašinim slabo i glasili ajduci u Srbiji, tako se sad od ovake sile i od zuluma poajduči desetina naroda«. Porta, zauzeta drugim brigama, nije mogla u taj mah da kazni ubice za smrt pašinu; šta više, ona je sa njima ušla u pogađanja. 10. maja god. 1802. stigao je Portin glasnik u Beograd, da javi janičarima kako će im sve biti zaboravljeno i oprošteno, ako prime pašu koga im šalje Carigrad. Kada su dahije, uzevši već svu vlast u ruke, pristali na to, oprost je bio javno proglašen. * Na revolucionisanju turskih pokrajina rađeno je sistematski u poslednjem deceniju XVIII veka. Agitacija je vođena iz Francuske, i to sa puno plana. Videći da se Austrija sve više interesuje za francuske stvari povodom Revolucije i da se sprema i na vojničku intervenciju, sklapajući čak savez sa Pruskom, svojim glavnim dojučeranjim protivnikom, rešila se francuska diplomatija da Austriju što više zabavi na istoku. Preko Dubrovnika, gde je bio aktivan njihov konzul Marko Bruerević, i sam po ocu Francuz, Francuzi su živo radili na tome da uzbune bosanske muslimane u Krajini, da ne prime malu izmenu granica oko Une, koja je Svištovskim mirom bila predviđena u korist Austrije. Od toga su se nadali sigurnoj dobiti. Kako će Turci teško pristati da prave jači pritisak na svoje suvernike da popuste, Austrija će biti prisiljena da upotrebi sama silu protiv njih. U tome slučaju ona bi lako mogla ponovo doći u sukob sa Portom, ili, radi ogorčenosti bosanskih muslimana, zadržati izvestan deo svoje vojske na njihovoj granici. I, doista, francuska agitacija zadala je Austriji mnogo posla. Bosanski begovi su pravili česte ispade na granici i sprečavali silom svako razgraničenje. Ratifikacija Svištovskog ugovora otezala se zbog njih ne iz meseca u mesec nego iz godine u godinu. U pitanju je bio austriski ugled na osetljivome mestu, na jednoj lako uzbudljivoj granici, i njihov ugled na Porti. Kada se Turska, ipak, rešila da izvrši ugovor i kada se, u prkos žive aktivnosti francuske diplomatije, opredelila na stranu njenih protivnika, onda se iz
450
Francuske radilo na tome da se potpali turska sopstvena kuća. U Bosni su posle toga pobunjene begove stali razjarivati protiv sultanovih reformi, i imali su i u tome dosta uspeha. O francuskim vezama i savezu sa skadarskim Mahmut-pašom Bušatlijom, koji se odmetao od sultana, izveštavao je jasno i podrobno, austriski dvor sam crnogorski vladika Petar I u jednome svome pismu od 3. septembra god. 1796. Za vreme borbi između Crnogoraca i Albanaca, vođenih u leto god. 1796., francuska jedna eskadra snabdevala je Bušatlijinu vojsku municijom i hranom, a vladika je pominjao čak i njihov plan da Francuzi preko Albanije i Srbije izbiju na Dunav. On se stoga, u nevolji, obraćao Beču, da ga on pomogne isto tako svojom flotom. U jesen te godine, u krvavoj borbi na Krusama, 22. septembra, uspelo je Crnogorcima, koje su vodili vladika Petar i guvernadur Radonjić, da potpuno potuku albansku vojsku i ugrabe glavu samoga Mahmut-paše. »Sudbina je omela (kaže crnogorski izveštaj) i po drugi put neverne namere Turaka i Francuza«. Poraz Austrije u ratu sa Francuzima u severnoj Italiji (1796. —1797.) i ukidanje Mletačke Republike (1797.) neobično su digli francuski ugled u Primorju, a posebno na Balkanu, koji je sa Mlecima imao toliko vekovnih veza. Napoleon Bonaparta, mladi vojskovođ francuski i pobednik Austrije, pokazujući već u to vreme interes za zapadnu obalu Balkanskoga Poluostrva i šalje jednog svog poverenika u Albaniju, da izvidi stanje u njoj. On utvrđuje ranije veze Francuske u toj zemlji i zadobija Ibrahim-pašu, naslednika Mahmutova, na njihovu stranu. Krajem god. 1797. Francuzi posedaju jonska ostrva i jedan deo južne Albanije. I vladika crnogorski, Petar I, smatran sa razlogom kao ruski čovek, počeo se postepeno približavati Francuzima. Na to ga je nagonilo delimično netaktično ponašanje Austrijanaca, koji su posle pada Mletačke Republike postali gospodari Boke i došli tamo sa njim u sukob; a delimično sugestije njegova sekretara, Dubrovčanina opata Dolćija, koji je bio frankofil. Stvar se razvila postepeno dotle da je ruska vlada god. 1803. naredila formalnu istragu protiv vladike i poslala grofa Marka Ivelića da je sprovede. Francuska agitacija bila je dosta živa i u istočnom delu Balkana. U PazvanOglovom pokretu, danas se zna pouzdano, bilo je i njenih sugestija: pomoću Francuske i, posle, pomoću Rusije on se nadao da će se moći potpuno odvojiti od Porte. Ne manje živa bila je i agitacija među Grcima. God. 1796. carigradski Grci pregovarali su sa Francuzima o svome oslobođenu; poznati grčki rodoljub i pesnik Riga od Fere, potican od Francuza, smatrao je da je sada došao čas za narodno oslobođenje. On je u leto god. 1796. došao u Beč, stupio tu u veze sa nekim Grcima i sa jednim dva Srbina, da ih oduševi za borbu protiv Turaka, i ispevao je tu svoju Ubojnu pesmu. U njoj se on obraćao na sve hrišćane Balkana, da ustanu na oružje. »Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije; nad zastavama uzdignite krst, i kao grom udrite neprijatelja«. Ta pesma, koja je postala veoma popularna, pevala se već iduće godine čak u Zemunu. Kada je god. 1797. Francuska posela jonska ostrva, Riga je poverovao da je kucnuo »izvesni čas«, spremio je proglas grčkome narodu i pošao u Trst, da ga u masama pošalje u Grčku, pa da se i sam tamo prebaci. Ali, stigla ga je tu austriska policija, zatvorila i posle provedene istrage predala Turcima sa nekoliko drugova. Francuski konzulat pokušao je da posreduje za nj, ali uzalud. Predaja Rigina izvršena je u Beogradu; tu je Riga, 24. juna god. 1798., bio i zadavljen, noću, u beogradskoj tvrđavi. Ova ovako razgranata francuska agitacija, koliko danas znamo, nije imala neposrednog uticaja na Srbiju; ali, posrednog uticaja nesumnjivo je bilo. Ona je
451
usplahirila duhove, stvarala ratničko i buntovničko raspoloženje, izazivala nade i izvesne pokrete za oslobođenje, i u Tursko Carstvo, koje je i inače patilo od obesti janičara, i u kojem su glavni putevi i čitave pokrajine bili nesigurni od hajdučije i odmetnika, unela nov elemenat nereda.
II. VASKRS SRBIJE. 1. Akcija emigracije. — 2. Planovi o obnovi srpske države. — 3. Pripreme za ustanak. — 4. Seča knezova. — 5. Skupština u Orašcu. — 6. Karađorđe Petrović. — 7. Ustanak. — 8. Austriske vlasti prema ustanku. — 9. Srbi traže pomoć u Rusije. — 10. Bećir-pašina misija. — 11. Srpske težnje. 12. Energičnije mere Turaka protiv ustanika. — 13. Ivankovac. — 14. Borbe 1806. godine. Pogibija Mustafa-paše zapečatila je janičarsku uzurpaciju vlasti u Beogradskome pašaluku. To su osetili svi uviđavniji ljudi iz naroda, a mnoge Turke u Pašaluku ta uzurpacija je pogodila gotovo teže nego same Srbe. Velik deo njih nagrnu u Zemun, da se tamo spasava. Zemunski istoričar Ignjat Šopron piše »da su dahije iz početka više besnele protiv turskih pristalica Mustafa-pašinih nego protiv hrišćanske raje i da su ih ubijale gde bi ih samo mogle uhvatiti«. Oni su ih zbacivali sa činovničkih položaja, sprečavali spahije da dođu do svojih prihoda, i uveli vladu suvog zuluma. Nije čudo, stoga, što se na više strana spremahu sami Turci, izbeglice, spahije i njihovi prijatelji, da povrate staro stanje. Mustafa-pašin sin, Derviš-beg, okupio je oko sebe u Filipopolju jednu osvetničku četu; slično je činila i emigracija u Zemunu. U junu god. 1802. već je slana jedna četa iz Zemuna u Žarkovo i prema Belome Potoku, da počne borbe sa beogradskim Turcima. Drugi, veći pokušaj učinjen je sublizu u isto vreme sa istoka; ali, kod Požarevca skupljena spahiska vojska bila je potpuno razbijena. Po ranijem primeru Mustafa-paše, Turci su u te borbe protiv dahija pozivali i Srbe i nailazili su kod njih na dosta odziva. Kada nisu uspeli ti prvi pokušaji, moralo se gledati da se organizuju novi, ali sa širim učešćem srpskoga naroda. Ima vesti da je došlo u tome pravcu do sporazuma; oko 60 narodnih srpskih prvaka beše se pismeno obavezalo da će pomoći Derviš-bega, čim stigne sa vojskom protiv dahija. Ali, interesi Srba i Turaka mogli su biti zajednički samo donekle, ili tačnije rečeno samo dotle dok se skrši vlast dahija. Pristalice Mustafa-pašine povratile bi, u najboljem slučaju, stari pašin režim. Srbi, međutim, imali su novih težnja. U širokom narodu te težnje nisu još bile dovoljno jasne, ali su očevidno išle za tim da se za budućnost dobiju neka jača jemstva da se slični dahiski prevrati neće opet ponavljati. U intelektualnim krugovima začeti su, još tada, sasvim drugi planovi. U svojoj autobiografiji Sava Tekelija kazuje da je god. 1802. u Budimu razgovarao sa Petrom Čardaklijom »o stanju Srbije... i ne može li se malo dignuti narod protivo Turaka, da se oslobodi«. Čardaklija mu je dao vrlo važan odgovor, da je »to gotovo, teke da ima tko i upravljati«. Tekelija tad ispriča da je on o tome govorio i sa Dositejem i da je Dositej već tamo otišao. Potom je i Čardaklija prešao u Srbiju, da diže narod. »I tako se (kazuje Tekelija) pobuni Srbija«. Ova vest bila bi dragocen podatak za začetke Prvoga ustanka, kad bi čovek bio siguran da u tim podacima nema hronološke pometnje i drugih sumnja. Ali, ako je Tekelija bio uopšte tako rano posvećivan u taj posao, to je činjeno verovatno samo stoga što se računalo da bi on, sa svojim velikim
452
bogatstvom, mogao finansirati pokret. On je sam, međutim, smišljao ozbiljno »da srbski narod postavi u stanje slobode« i da postane vladar obnovljene Srbije. Planova da se obnovi stara srpska država i osnuje novo »slavjanaserbskoje carstvo« bilo je u srpskom društvu toga vremena i sem Tekelije. Pomenuli smo plan Katarine II da se u Carigradu vaspostavi grčko carstvo. Obavešteni o tome, srpski rodoljubi su nalazili da bi i u interesu Rusije i u interesu Slovena bilo da se umesto toga grčkoga vaspostavi srpsko carstvo. Ta misao javila se, po ovoj prilici, u glavi umnoga karlovačkoga mitropolita Stevana Stratimirovića, mada je hronološki prvi izneo hercegovački arhimandrit manastira Pive, Arsenije Gagović. Taj kaluđer stigao je krajem jeseni god. 1803. u Petrograd i dopro do same kancelarije cara Aleksandra I. Iz izveštaja ruskoga tajnoga savetnika D. Tatiščeva od 22. novembra god. 1803. vidi se jasno da je Gagović, izlažući plan o slavjanoserbskome carstvu, kojem bi bio na čelu jedan ruski princ, stvari na jugu tako prikazivao kao da je narod »gotov za bunu i da konačno neće dugo snositi turska ugnjetavanja«. Ista misao o slavjanoserbskome carstvu sa jednim ruskim velikim knezom kao vladarom izložena je i u memoaru mitropolita Stratimirovića, koji je on napisao 1. juna god. 1804. i uputio na ruski dvor. U tome memoaru Stratimirović iznosi čak misao da se srpskoj državi, koja se ima osloboditi od Turaka, doda i Boka Kotorska i Dalmacija do Šibenika i Srem, da bi se srpski teritorijalni posed, u dobroj meri, podudario sa njegovom etničkom rasprostranjenošću. Austriji bi se za to mogle dati druge kompenzacije, u Turskoj, Hrvatskoj i u Vlaškoj. Politički razlozi, koje Stratimirović iznosi u korist svoje teze, u interesu srpstva i Rusije, veoma su važni i zanimljivi i prikazuju ga kao čoveka koji je imao izvesnih širih, mada ustvari ne i dovoljno državničko-političkih koncepcija. Ipak je u svakom slučaju od značaja da on u vreme kad još nemamo nijedne svoje potpuno slobodne državice i kad je tek izbio ustanak u jednom turskom, istina po Srbe najvažnijem, pašaluku, zamišlja i već predlaže granice jedne velike srpske države, koja bi imala da obuhvati tri četvrtine celog srpstva. To najbolje pokazuje koliko je bila ne samo probuđena, nego i živa nacionalna svest naših vodećih ljudi onoga vremena i koliko je u njih ostalo jake istoriske i etatističke tradicije. A da zadobije ruski dvor za svoj plan, Stratimirović je, pored političkih, iznosio i verske i rasne razloge i uveravao da »nema naroda pod nebesima kao što je srpski narod istočnopravoslavnoga ispovedanja«. Između planova A. Gagovića, Hercegovca, i St. Stratimirovića, karlovačkoga mitropolita, bilo je nesumnjivih veza. Gagović je dolazio u Karlovce i intimno opštio sa mitropolitom. To nam kazuje, dalje, da je ideja o vaspostavljanju srpske države već obuhvatala na samom početku XIX veka širi krug ljudi i oblasti. O tome imamo i drugih dokaza. Hadži Ruvim je s proleća god. 1803. begao iz svoga manastira Bogovađe u Nikolje i Studenicu, a odatle u Svetu Goru. Iz Studenice je počeo da piše neke poslanice, koje su izazvale velike sumnje kod Turaka, a koje su, sigurno, govorile o potrebi neke akcije protiv njih. Ove godine je i cetinjski vladika Petar I bio posvećen u plan ustanka. Jedan poverljivi izveštaj od 13. decembra god. 1803. kazivao je kako se vladika stara »od nekoga vremena da uznemiri i pobuni svoje susede«. Jedno pismo vladičino od 10. januara god. 1804., upućeno igumanu manastira Dečana, upozoruje tog sveštenika da pazi i očuva crkvene stvari, jer »imamo namjeru mi Crnogorci i Srbi sa beogradske strane skočiti pa oružje protivu naših neprijatelja Turaka«. Prota Matija Nenadović dolazio je u leto god. 1803. u Sarajevo, da i tamo pregovara o istoj stvari. Da obezbede pomoć Rusije za budući pokret, naši su ljudi iskoristili sve svoje veze. Bački episkop Jovan Jovanović
453
obratio se pismom mitropolitu petrogradskome 14. januara god. 1804., pre nego što je ma šta početo u Srbiji, opisujući mu teško stanje raje i potrebu da se ona nekako spase i pomogne. Bački episkop, inače poznat kao veliki rodoljub, želeo je da i sa svoje strane, preko mitropolita, zainteresuje za Srbe petrogradski dvor i da mu obezbedi zaštitu sa te strane. »Smem Vaše Preosveštenstvo uveriti (odgovorio je mitropolit) da je Nj. Imperatorsko Veličanstvo svagda raspoloženo dobrim namerama prema slovenosrpskim svojim jednovernicima«. Pored te akcije, u kojoj, kako vidimo, učestvuju samo duhovna lica, postoji i živa akcija svetovnjaka. Te dve akcije su u neposrednoj vezi. Kod izvesnih duhovnih lica vidi se jasna težnja da narodnom pokretu, koji se sprema uskoro, obezbede unapred uspeh svojim vezama i svojim radom. O svetovnim licima, koja su taj pokret spremala, imamo danas već dosta podataka. Kao jedan od najaktivnijih bio je Petar Ičko, rodom iz Katranice, beogradski bazrđan-baša, koji je od god. 1793. bio glavna ličnost pravoslavne beogradske čaršije i najuticajniji Srbin kod vezira. On je svoju mladost proveo kao dragoman u turskoj diplomatskoj službi i kao takav bavio se u Beču i Berlinu, posle bio serdar u kneza Muruzija i najzad došao u Beograd. Bio je vanredno okretan, znao mnogo jezika i prilike na strani, i umeo svuda da se snađe. Sa Hadži Mustafa-pašom i turskim glavnim vlastima u Beogradu bio je povezan trgovačkim poslovima i bio stoga toliko moćan da ga sve tužbe austriskih vlasti i trgovaca, podnošene i u samom Carigradu, nisu mogle da uklone sa važnoga položaja bazrđan-baše. Ima vesti, za nj verovatnih, da je jedan deo svojih veza i uticaja zahvaljivao tome što je pripadao slobodno-zidarskom savezu. Od god. 1802. —1803. on je neosporno centralna ličnost na pripremanju ustanka. Kao odani prijatelj Hadži-Mustafe paše Ičko je odmah posle njegova ubistva prešao u Zemun i tu je, sa drugim turskim izbeglicama, počeo da radi na rušenju dahiskoga režima. O njegovim bliskim vezama sa glavnim srpskim ljudima toga vremena znamo sa više strana. Bio je prijatelj Alekse Nenadovića, Janka Katića, a za Karađorđa kazuje Sima Milutinović da ga »ljublje k’o rodnoga brata«. I mitropolit Stratimirović, nekad i sam slobodni zidar, bio je s Ičkom vrlo dobro i doznavao od njega, kako sam beleži, »u potpunom poverenju« mnoge stvari. Od njega je mitropolit doznao da je i Hadži-Mustafa paša, pre pogibije, sa Ičkom radio na tome da izazove srpski ustanak i pomoću njega sruši dahije. Da će Ičko na tome raditi još usrdnije sada, posle pašine pogibije, moglo se uzeti kao sigurno. Srbi su se doista tokom god. 1803. spremali na ustanak. Za Karađorđa se priča da je sredinom jula te godine pregovarao sa nekim zemunskim trgovcima radi nabavke praha i olova i da je počeo poručivati izvesnim uglednijim ljudima iz naroda da budu spremni na akciju. U jesen počeli su sastanci, dogovaranja i zakletve. Pričanje o Karađorđevu bavljenju u Trstu, pre ustanka, gde je od tamošnjih srpskih trgovaca dobio 150.000 forinti za podizanje ustanka i obećanu godišnju pomoć u tolikoj sumi, koje je nedavno objavljeno, prema jednom ruskom spisu, spada u onaj red raznovrsnih kombinacija i legenada o Karađorđu koje su se rano počele stvarati oko njegove ličnosti. God. 1803. bio je aktivan i Aleksa Nenadović, valjevski knez. Njegov sin Matija kad je išao toga leta u Bosnu činio je to svakako samo sa njegovim znanjem i po njegovu uputstvu. I ono značajno pismo koje je krenulo pre vremena celu akciju oko ustanka delo je Nenadovića. Naime, dahijama je krajem god. 1803. ili na samom početku god. 1804. palo u ruke jedno pismo, koje je knez Aleksa uputio austriskome majoru Mitezeru u Zemun. U tome pismu
454
beše napisano da su dahije pozavađane i da stoga Austrijanci priprave džebane i oficira, »a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo«. Kada je dahijama palo to pismo u ruke, a imajući odranije izvesnih dostava i znakova o pripremanju Srba, oni se rešiše da ih preduhitre i da sve preseku odlučnim i nepoštednim merama. Oni su sumnjali, »aki bi sij hristijani s Nemcem ih prodati umislili«, to jest da bi moglo doći do pojače austrisko-srpske saradnje protiv njih. Brzo bi odlučeno da se u narodu pobiju svi viđeniji ljudi, knezovi i sveštenici, kako obezglavljenu raju ne bi imao ko da povede. Mesto da oni budu iznenađeni rajinom akcijom, trebalo je da raja oseti njihovu budnost i moć i da bude udarena odmah sa glave. Tako je došlo do seče knezova u drugoj polovini januara god. 1804., kojom prilikom izgubiše glave Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin, Marko Čarapić, Hadži Ruvim, Hadži Đera i mnogi drugi narodni prvaci. Mehmed-aga Fočić izrično je rekao knezu Aleksi, kad ga je dao pogubiti, da ga seče ono pismo namenjeno Zemunu. Tako poče »strasna nedelja« za uglednije ljude. Karađorđe je bio srećnije glave. On se nalazio na proskripcionoj listi, ali ne među prvima, kao opasni Aleksa Nenadović, čiji je ugled u zapadnoj Srbiji bio velik. Aleksa se beše istakao u Kočinoj Krajini, vodio je Srbe u borbama protiv janičara, bio je austriski oficir, spadao je među prijatelje Hadži-Mustafine i mogao je lako postati veoma opasan. Njega su se bojali više nego Karađorđa. Ovaj, stari hajduk, imao je dobrih veza i bio je lično oprezan. Kada je turska potera došla u njegovu Topolu, on je, pomoću svojih momaka, delom pobi, a delom rastera. Odmah potom dohvatio se »planine-majke«, i ušao u četu svoga staroga prijatelja i čuvenoga harambaše Stanoja Glavaša. Od toga časa puče glas da se narod sprema na otpor, i tim aktom počinje stvarno ustanak protiv Turaka. U nas su se često puta ponavljali poznati Višnjićevi stihovi o pokretačima Prvog ustanka: Tu knezovi nisu radi kavzi, Nit’ su radi Turci izjelice, Al’ je rada sirotinja raja, Koja globa davati ne može, Ni trpiti turskoga zuluma. Ali, nije se uvek išlo do kraja da se ispita njihova tačnost. »Sirotinja raja« Beogradskoga pašaluka, videli smo, bila se osetno podigla u svojoj samosvesti. Ona je sa tim istim nasilnicima vodila borbu već nekoliko godina. I stoga je sasvim razumljivo što na dahiski režim odgovara odmetanjem u goru. Ali, to rade najsrčaniji, oni koji se odranije pouzdavaju u svoje oružje, lica iz narodne vojske. Međutim, široka masa., prava sirotinja raja ne kreće se bez potsticaja ovih prvih, a i kada se kreće to je posle očevidne opasnosti za sve, posle strašne seče knezova. Ako knezovi nisu radi kavzi, zašto ih dahije seku? Zašto preko njih ne pokušavaju delovati na narod, nego hoće pod svaku cenu da rastave masu od njih? Odgovor je jasan. Zato što je sa te strane pretila opasnost. Knez Palalija imao je udela već u pripremama ustanka god. 1802.; god. 1803. u pregovorima za podizanje ustanka pominje se čitav niz knezova, od kojih su neki aktivni i odranije, kao Marko Čarapić i Ilija Birčanin. Bilo je, istina, i knezova koji su se ustručavali; ali, ta se pojava ne može uopštiti. Ona je čak donekle i razumljiva posle seče, koja je najviše pogodila baš
455
njihove redove. Čitav ustanak uglavnom kreću knezovi, bivši vođi i učesnici narodne vojske i hajduci; sama masa ponegde je morala biti silom povučena. »Kad se malo čete poumnože (veli Vuk izrično) onda stanu nagoniti i one ljude koji ne bi ćeli da ustaju sa njima, i stanu im kuće paliti, i biti ji i goniti kao i Turke«. Prota Matija priča kako su oni na početku ustanka »da bi narod lakše podigli i da bi ga oslobodili«, govorili kako »car nije protiv nas, nego da je car sa nama protivu dahija«. To je, uostalom, čest slučaj. Uvek ima ljudi koji se teško odlučuju na krajnje mere, naročito na otvorenu bunu i na krv. Samo energija pregalaca uspeva ili da zahvati ostale ili da ih prisili da se pridruže pokretima. U hercegovačkim ustancima isto se tako moralo pribegavati oštrim merama; kao tehnički izraz prisiljavanja poznata je poruka da se neodlučnom baci »glamnja u kuću«. O ovim momentima vodilo se obzira i pri izboru vrhovnoga vožda. Kada je, među prvima, bio ponuđen Stanoje Glavaš, on nije hteo da se primi, navodeći kao glavni razlog to da je on hajduk. Narod, branio se on, neće ovakav jedan pokret da poveri hajdučkome vođstvu. »U hajduka niti ima kuće ni kućišta, — bila je narodska argumentacija, — i sutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci robe i haraju«. Kad su iza toga ponudili kneza Teodosija iz Orašca, on se opet branio rečima: »Hajduku mogu knezovi kojekako izraditi oproštenje; ali, ko će knezovima pomoći, ako se vrate Turci?« Tada Glavaš predloži i narod primi za vođa jednoga čoveka koji nije ni knez ni hajduk, nego čovek iz sirotinjske seoske kuće, ali sa dosta iskustva u borbama, sa nesumnjivom hrabrošću i sa verom u potrebu borbe. To je bio Karađorđe. I on je od 2. februara god. 1804., od skupštine u Orašcu, izabrani vođ srpskoga ustanka. Tako je, eto, kao vođ izišao tipski pretstavnik Srbije poslednjih godina XVIII veka: čovek iz naroda, koji je borbama afirmisao svoje pravo na opstanak i koji će, kada zatreba, staviti na kocku sve, da očuva ili izvojuje pravo na ličnu slobodu kao preduslov za slobodu države. Taj tip borbenog narodnog čoveka izradila je kod nas prva Srbija. U crnogorskoj slobodoljubivosti ima mnogo od onoga što daje priroda i što je ostavilo četničko nasleđe. U Srbiji se, međutim, prošlo kroz sve faze stvaranja narodnoga borca, i to pod najtežim uslovima. Posle stare države došlo je robovanje, teško i dugo, i onda čitav niz napora, najpre u vezi sa drugima, pa onda vlastitih, da se izvojuje sloboda i svoja država. Dizanje lične i narodne svesti može se pratiti u Srbiji iz naraštaja u naraštaj. Ono ide polagano, teško, ponekad možda i tromo, kao što ide sve kod ljudi iz naroda, koji su ostali prepušteni sami sebi, pa se razvijaju kako znaju i umeju, a koji se uz to nalaze na jednom području što je od pamtiveka bilo na najvećoj političkoj vetrometini. U slučaju Srbije od značaja je naročito to što svi ti napori imaju u osnovi karakter jedne ujednačene veće zajednice, napora celog jednog dela naroda. Kada se stvar uzme sa opštijeg stanovišta, onda bi izlišno bilo i raspravljati čije je učešće u pokretanju ustanka veće, da li knezova ili sirotinje raje; i to prosto stoga što su i ti knezovi, ustvari, obični ljudi iz naroda, iz istih sela i koliba, i što je sirotinja raja dala i njih i sve vođe iz narodne vojske. U posmatranju događaja oko Prvoga ustanka najviše i pada u oči taj kolektivizirani duh akcije. U pojedinim pitanima čovek može tragati za izvesnim vezama i uticajima i naći, nesumnjivo, uticaj ove ili one grupe i pojedinaca i ovog ili onog motiva, ali u celini čitav ovaj veliki pokret brzo dobija i ima karakter jedne neodoljive opšte volje. A to je delo izrađenog tipa borbenog narodnog čoveka, koji sitosti sa ponižavanjem pretpostalja slobodu sa pregorevanjem. *
456
Posle zbora u Orašcu i izbora vožda ustanak je počeo da se širi po celome Beogradskome pašaluku. On je izbio pre nego što se mislilo, usred zime, kad je sva gora još pod snegom, ali je ipak brzo naišao na dobar odziv. To se sigurno ima, dobrim delom, zahvaliti činjenici što je na njegovim pripremama rađeno odranije i što su pohvatane veze sa glavnijim licima u narodu. Još istoga dana, posle zbora u Orašcu, zaređa paljenje turskih hanova i gonjenje subaša i kabadahija. Posle tri-četiri dana zapali se sva Šumadija, ustade valjevski kraj, diže se beogradska nahija. Beše »krvca iz zemlje provrela« i osvojilo uverenje kako je »zeman došô, valja vojevati«. Kroz zemlju se pronese opšti poklič: »Svaki svoga ubite subašu«. »Usta raja kô iz zemlje trava«. Dahije u Beogradu nisu se nadale takvom obrtu. Mesto da seča knezova zaplaši narod, ona ga je uzbunila. Kada pokret usred zime uzima ovako krupne razmere, šta će biti na proleće kada gora ozeleni? Stoga je trebalo što pre početi stišavanje. Aganliji, jednom od miroljubivijih dahija, bi povereno da pođe u unutrašnjost i da raju delom umiri, a delom pokori. U Drlupi, 12. februara, bio je sastanak između njega i Karađorđa. Aganlija je obećavao bolje ponašanje unapredak i ukidanje subaša i hanova po selima. Karađorđu kao vođu ponudio je 500 kesa da se smiri ili da mu u Austriji kupe imanje bolje od onoga u Topoli. Lične ponude Karađorđe je odbio, a za ponude o menjanju režima tražio je garantije austriskih vlasti, jer se na turska uveravanja nije moglo oslanjati. Kako Aganlija nije na to pristao, pregovori su se razbili, i još istoga dana došlo je do borbe, posle koje su se Turci sa ranjenim Aganlijom povukli u Beograd. Posle toga uspeha ustanici dobijaju više samopouzdanja. Njihovi redovi naglo jačaju, i oni se usuđuju da se približe Turcima na domak beogradskoga grada. Već 20. marta oni se tuku sa Turcima čak na samome Vračaru. Pokretači ustanka bili su od prvoga časa načisto sa tim da ustanak malo širih razmera ne može imati izgleda na potpun uspeh, ako ustanici budu upućeni sami na se. Za samu borbu to bi još nekako zasad i išlo, pošto Turaka u Beogradskom pašaluku nije bilo mnogo; ali, za nastavak ratovanja trebalo je imati municije i drugog ratnog pribora, a toga u zemlji nije bilo, niti se moglo lako dobiti bez tuđe pomoći. Prvi na koga se pomišljalo da im se nađe u pomoći bila je Austrija, odnosno njeni zapovednici na granici. Ovima pokret protiv Turaka nije spočetka bio zazoran; Turci su i njima često pravili neprilika. Srbi su nedavno bili pomagači Austrije; srpski elemenat u Sremu, Bačkoj i Banatu, koji se lojalno ponašao prema Habzburškoj Monarhiji, sa radošću je pozdravio taj pokret svoje braće, i na granici se osećalo da se i o tome mora voditi računa. Sem toga, na samoj granici nalazilo se dosta oficira Srba i Hrvata koji su simpatisali Srbima. Prota Matija sa ljubavlju opisuje onoga Hrvata na boljevačkom čardaku, koji ga je ljubazno dočekao i uputio da se obrati mitropolitu Stratimiroviću i austriskome nadvojvodi Karlu. Sami Srbi, sa još dosta veza iz prošlog ratovanja, pomišljaju odmah na svoje poznanike preko granice i traže da sa njima dođu u dodir. Prvi i najbliži, sa kojim su oni opštili i pre ustanka, beše zemunski major Mitezer. Njemu, odmah, pre nego što je ustanak izbio u pravoj meri, odlazi prota Matija da krišom dobije nešto preko potrebne municije. Ustanički vođi sa puno odanosti i poverenja pišu 2. aprila god. 1804. tome istome Mitezeru kako im je on »i otac i majka« i kako njima treba njegove pouke i pomoći u džebani. Sam Karađorđe piše mu malo posle toga: »Kako nam vi zapovedate onako ćemo se vladati«, pa mu na drugom mestu i poručuje: »Dajte nama pomoći i starijega, jali nam otkažite, zašto mi već ne možemo u ovoj zemlji biti, ako vi ne uradite kako ste nam govorili«. Tu ujedno imamo i jasnu uputu da je između ustanika i njega bilo
457
pre ustanka izvesnih pregovora i sa njegove strane i poticanja, što se, donekle, moglo naslućivati i iz onog kobnog pisma kneza Alekse Nenadovića. Kao prva posledica srpskih poruka i pisama pograničnim austriskim zapovednicima došlo je posredovanje slavonskoga zapovednika, đenerala Genejina, da između ustanika i dahija započnu pregovori. On je pozivao i jedne i druge u Zemun, da se tamo uzajamno objasne i, možda, sporazume. Srbi se pre toga sastanka sabraše na skupštinu u Ostružnici, koja je trajala od 24. aprila do 3. maja. »Ova skupština (podvlači Milenko Vukićević) ima veliki značaj za prvi ustanak, jer je to prvi sastanak sviju nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskoga pašaluka otkako su Srbi ustali na oružje protiv dahija«. Srpski zahtevi bili su uglavnom ovi: da se proteraju janičari, dahije, i da se povrati stanje utvrđeno fermanima od god. 1793.—1794., da Srbi čuvaju beogradski grad do dolaska redovne vojske, da bi se izbegli prepadi i udari kao što je ovaj dahiski, da se proglasi opšta amnestija i da raja bira svoje knezove i jednoga vrhovnoga kneza, koji bi bio veza između naroda i beogradskoga vezira. Na sastanku u Zemunu, 28. aprila, u Genejinovu prisustvu, Srbi su naglašavali svoju odanost prema sultanu i njegovim zakonitim vlastima, da bi time energičnije mogli ustati protiv dahija. Na taj način oni svome ustanku ne daju karakter bune protiv stambolskoga gospodara, nego ga pretstavljaju kao akt nužne odbrane. Takvim držanjem oni su znatno olakšavali svoj položaj i prema Porti, i prema Turcima protivnicima dahija, a i prema samoj Austriji, kojoj je lakše bilo pomagati ustanak raje protiv nasilnika, koji su ih zlom zadužili, nego otvorenu bunu Srba protiv njihova suverena. Ustvari, kod izvesnih Srba su se već tada javljale ideje o stvaranju jedne prave i od Turaka nezavisne države. Turci nisu bili dovoljno mudri da odmah prihvate te zahteve. Koliko se danas da suditi, oni iz Beograda nisu ni smeli pristati na njih. Prognati dahije iz glavnoga grada Pašaluka, gde su oni gospodari, bilo je i opasno i nemoguće. Dahije su izvršile seču srpskih knezova samo da bi obezbedile svoju vlast; izvršile bi, sigurno, sutra i seču turskih aga, ako bi pokušale da ih proteraju. A bez proterivanja dahija ustanici ne pristajahu da uopšte ulaze u dalje pregovore. Zbog toga se sastanak u Zemunu razišao bez ikakva uspeha. Srbi su to predviđali. Da bi u dalje borbe mogli ući sa više izgleda na uspeh, oni odlučiše da se ponude Austriji. Pri sastanku s austriskim kapetanom Šajtinskim, pre Ostružničke skupštine, Karađorđe je, u ime Srba, izjavio želju da dođu pod vlast habzburške dinastije, kazivao je spremnost da predadu Austriji odmah Beograd, Smederevo i Šabac, ako ih osvoje, i molbu da dobiju jednog austriskoga princa kao upravnika Srbije. Karađorđu, kome je bila u živoj uspomeni austriska vojna disciplina i njihovi službeni odnosi, izgledalo je, možda, previše da se on prema njima javi u drukčijoj ulozi od one koju je imao u svoje vreme Mihajlo Mihaljević ili Koča Anđelković. On je, istina, glavni vođ pokreta, ali još nema ambicije da postane i vladalac u Srbiji. Bili su, kako vidimo, veoma skromni počeci ovog epohalnog preduzeća i u njemu aktivni učesnici još nisu osećali svoj veliki značaj i svoju istorisku misiju. Na predlog svoje vlade, austriski car nije primio ovu ponudu. Uzeti jednu pobunjenu tursku pokrajinu, usred mira sa Turskom, značilo bi izazvati proteste drugih sila, i, što bi bilo još gore, dobiti Turke kao otvorene neprijatelje. Austrija je imala i suviše brige sa francuskim pitanjem, da bi mogla i smela natovariti još i tursko. Ipak, da ne bi izgubila svoj uticaj u Srbiji, i da Srbi ne bi, po Karađorđevom nagoveštavanju prilikom pomenutoga sastanka, pokušali tražiti naslona i zaštite kod koje druge sile, prvenstveno Rusije, car je naredio da se na njih obrati veća pažnja, da ih savetuju pogranični zapovednici i mitropolit
458
Stratimirović, i da se, prijateljskim posredovanjem, zaštite od Portine osvete i surovosti. Trebalo je uz to Srbima svakako napomenuti da njihova zemlja »zasada ne može pripasti nikome drugom osim Porti«. Još i pre toga careva odgovora Srbima je bilo stavljeno do znanja kako su slabi izgledi da će im Austrija moći izići u susret onako kako su oni želeli, i stoga su oni još na Ostružničkoj skupštini došli na drugu kombinaciju. Kad zaštitu neće da preuzme Austrija, kao prvi i najpreči sused, onda za Srbe nema druga izlaza nego obratiti se na Rusiju. Već 3. maja god. 1804. uputili su srpski vođi jedno dugačko pismo ruskome poslaniku u Carigradu, A. Italinskome, kazujući mu želje i nevolje svoga naroda: »Mi danas nemamo druge pomoći i nade do pribegnuti pod zaštitu prestola ruskoga, da bi nas bedne hrišćane svetim omoforom zaštitio kao i mnoge druge oblasti što zaštićava kao: Krf, Vlašku, Moldaviju i druge, da nas skoro 100.000 hrišćana u Srbiji ne postrada od ljuta mača turskoga. Naša je želja da zauzimanjem svete ruske nepobedive države dobijemo slobodu, da možemo naše hrišćanstvo sačuvati, crkve i manastire podizati i izbaviti se od nesnosnoga jarma turskoga. Nismo protivni sultanu danak davati već samo da se od ostalih tereta i gonjenja turskih oslobodimo«. Oni jasno traže da dođu »pod krilo trona ruskoga«. Da pokažu svoju lojalnost i prema sultanu, o kojoj su govorili i Austrijancima i Rusima, oni su se obratili i njemu, tražeći zaštite protiv dahija. Misao o slobodi, prema tome, još nije bila i misao o samostalnosti, nego samo o autonomiji, pod sultanovim suverenstvom i pod zaštitom bilo Rusije bilo Austrije. Obaveštena o srpskome pokretu, koji je s proleća dobio nove snage, tako da Srbima već počeše padati u ruke pojedini veći gradovi Pašaluka, kao Valjevo, Smederevo i Požarevac, Porta je naredila bosanskome veziru Bećir-paši da ode u Srbiju i sprovede istragu. U Carigradu, a i kod izvesnih okolnih paša, ustanak spočetka nije smatran kao mnogo opasan. Dahiski protivnici među samim Turcima tvrdili su da je pobuna Srba prirodna reakcija na nasilja i da, u samom interesu Carevine, ne treba raji uzimati za zlo ako nasilnike kazni i suzbije. Na Porti se znalo da su dahije bile ranije u vezi sa njenim odmetnikom Pazvan-Oglu i da doista nisu elemenat reda i da nisu ni mnogo pouzdane za centralnu vlast. Sem toga, u Carigradu nije moglo biti prijatno ni to da se u Beogradskome pašaluku, na domak Austrije, ojača režim dahiskih osobina, koji bi davao povoda opravdanim optužbama raje protiv turskih nasilja i koji bi kompromitovao Tursku i dobru volju Selima III. Kada je u Carigrad stigla jedna srpska deputacija, da podnese tužbe i izrazi ujedno vernost sultanu, i naročito kada se na Porti videlo i čulo da se za ustanak počinju interesovati Rusija i Austrija i da se kod ustanika javljaju neke smelije nade, odlučio se sultan da žrtvuje janičare. Bećir-paša je dobio neograničenu vlast »da može zbaciti dahije, raspustiti janičare i na mesto one uprave koju ukine zavesti novu upravu, tako da se može povratiti potpun mir u Srbiji«. Bećir-paša je bio dobro poznat u Beogradskome pašaluku. On je, hvaljen kao taktičan i energičan čovek, proveo odredbe Svištovskota mira za Srbiju i izvršio progon janičara, imajući sa njima nekoliko krvavih okršaja, u kojima ih nije nimalo štedeo. Obavešteni o njegovome dolasku, pri kojem je već pašina ličnost bila neka vrsta programa, Srbi su bili prema njemu pažljivi i predusretljivi, ponavljajući mu svoja uveravanja kako oni nisu ustali protiv sultana, nego protiv zulumćara, i kako je njihova želja da se od toga obezbede i za budućnost. Dahijama je dolazak Bećir-pašin slutio na zlo. Oni su bili gotovo načisto da će se njegova istraga morati završiti njihovim zbacivanjem, ako ne i čim gorim. Stoga prema Portinu izaslaniku imaju puno nepoverenja i ne puštaju ga čak bez izvesnih uslova ni u beogradski grad, pod koji je stigao 30. juna; za vreme njegova prisustva vrše napade na
459
Srbe oko Beograda; i najzad, sa pašom, koji je bio punomoćnik njihova sultana, pristajali su da vode pregovore na tuđem, austriskom tlu. To je bilo dosta za staroga vezira da vidi sa kim ima posla i da se reši na oštrije mere. Nu, kako nije imao dovoljno vojske, teško da bi što mogao postići da nisu krdžalije Halil-age Gušanca, koji su se nalazili u Beogradu, za svoj račun prevarom, dobili od dahija beogradsku tvrđavu, 16. jula. Dahije posle toga, videvši izdaju, beže u čamcima niz Dunav prema Vidinu, da se spasu kod Pazvan-Ogla; ali, na tome begstvu stiže ih srpska potera sa pismenom naredbom Bećirpašinom da imaju biti pogubljeni. Na ostrvu Adakale, noću 24./25. jula naredba bi izvršena, i tri dahiske glave (Aganlijina se beše pri pranju omakla u vodu) poslane paši u Beograd. Po turskome mišljenju tom pogibijom dahija dana je Srbima dovoljna zadovoljština, i ustanak je posle toga izgubio svoj bitni razlog. Sultan će u zemlji povratiti staro stanje, glasila je njihova poruka; on je i sada pokazao da štiti pravednu stvar i da je strog prema zlikovcima, ma ko oni bili. Neka Srbi stoga budu spokojni i mirno odlože oružje. Ali, ustanici nisu mislili tako. Njima su naročito otvorile oči nekolike krupne činjenice. Pazvan-Oglu održao se u Vidinu protiv sultana i Porte sve do toga časa i radio je u svome kraju šta je hteo; u Beogradu gine vezir, glavni pretstavnik turske vlasti, i Porta odgovara na to tek posle tri godine i tek usled srpskoga ustanka. U Beogradu Bećir-paša nema moći da sam skrha dahije i posle njih krdžalije, i da kao izaslanik sultanov uđe u grad. Šta znači sve to? Srbima te činjenice jasno govore: 1. da centralna vlast deluje samo onda kada se pribojava težih zapleta i tuđeg posredovanja; i 2. da je naročito spora u odlukama kad uzurpaciju vrše muslimani. Iz tih razloga Srbi žele da njihovu pogodbu sa Turcima zajemči koja strana sila, zasad Austrija. »Ako bi mi pokvarili ugovor, neka Nemci pišu u Stambol da smo mi krivi; ako li Turci pokvare i zulum počnu, da Nemac javi sultanu koja je strana kriva«. Turci na taj srpski zahtev nisu mogli pristati iz prostog i jasnog razloga što bi to značilo tuđe mešanje u njihove unutarnje poslove, odnosno davanje novog karaktera čitavom srpskom pitanju. Stoga je Bećir-paša i dao Srbima na to traženje tri energična »olmaza«. Na tom pitanju i razbili su se pregovori između Srba i Turaka o konačnom razoružanju; ali, ipak je došlo do primirja, na koje je Srbe nagonila i bliska zima i potreba odmora. Srbi su u pregovorima sa Bećir-pašom kao mogućeg jemca označavali Austriju, ali bez prethodnog sporazuma sa njom. Ona, međutim, ne bi mogla da se primi te posredničke uloge. Jedno stoga što nije htela da muti svojih odnosa sa Portom; a drugo što ni sama nije želela da Srbi dobiju širu samoupravu, i radi svojih srpskih podanika, a i radi budućnosti, ako bi Srbija, eventualno, došla ponovo pod njenu vlast. Srbi su pri toj ideji ipak ostali. Kad neće Austrija, oni se onda, po savetovanju Srba iz kruta mitropolita Stratimirovića, rešavaju da pokroviteljstvo ponude Rusiji i upućuju, početkom septembra god. 1804., jednu svoju deputaciju u Petrograd. U njihovoj molbi govorilo se: »Srbi nikad jednodušnije nisu mislili o oslobođenju svoje otadžbine, niti su ga usrdnije želeli nego danas. Božanskom, prirodnom i večnom vezom krvi, jezika i vere, koja postoji između Srba i Rusa, savezom političkim i najljubaznijim vezama mogla bi se buduća sreća srpskoga naroda osvetiti i na nepokolebljivoj i čvrstoj osnovi utvrditi. Prve osnove tome poslu treba otpočeti u današnjim važnim prilikama baš stoga što je jednoglasna želja sviju Srba: da se u Srbiji ustanovi samostalna srpska uprava pod imenom »Serbskoje pravlenije« ili pod drugim sličnim imenom, kao što su, na primer, onih sedam ostrva
460
jonskih, a pod neposrednom zaštitom Rusije, čuvajući u isto vreme nenarušimo prava sultanova, koja mu pripadaju, to jest: plaćati mu umeren danak«. U prepisci srpskih starešina toga vremena vidi se jasno kako kod Srba sve više jača etatistička misao. U pismu bačkome episkopu Jovanu Jovanoviću od 15. juna oni govore kako im je Austrija nepouzdan i neiskren prijatelj i kako oni, njegovim posredstvom, žele rusku pomoć »za vsegda izbavlenije i iskuplenije«, koja treba da bude »za blagosostojanije i obščeje našego serbokago naroda bezsmertnoje blagopolučije, polzu i slavu«. U tome pismu svesno se i jasno podvlači ta nacionalna iskrena nota, koja kazuje da je njihova akcija, posle pet meseci, dovela do dubljeg shvatanja čitava pokreta i da se iz obične bune na dahije razvija borba za pravo nacionalno oslobođenje. To se naročito vidi još iz pisma što su ga Karađorđe i drugi vođi uputili hercegovačkim glavarima na adresu poznatoga Arsenija Gagovića. »Mi smo svi, u ime božje, namislili i zdogovorili se da nam više turski jaramazi ne sude, nego mi sami da se sudimo i da caru našemu budemo vjerni i ocijekom da mu dajemo koliko je pravo i kako on zapovijeda ... Zato, ljubezna braćo moja, evo vi sada vrijeme i slučaj da se i vi oslobodite i sa nama sjedinite. Nemojte pošteđeti ka i mi poslednju kaplju krvi proliti za vjeru hristijansku, za svete cerkve i manastire i za slobodu otečestva svojego«. Da se vidi da je osnovna misao pokreta u ovo vreme, sredinom jula, bila već sasvim upućena u jasnom nacionalnom pravcu, pored svih kompromisnih ograda o poštovanju sultanske vrhovne vlasti, dovoljno je pročitati samo ovo što dalje sledi. Hercegovina treba da počne akciju i odmah će joj se pridružiti tobože sasvim pripremljena Bosna. »Udarite vi o te strane, a mi ćemo ot ove s neustrašimim duhom, i s pomoćiju božijeju prije mjesec danah sastaće nam se vojske u Sarajevu, gdje zahira, džebana, svako blago i biser neizčitajemi u bezmjernaja sokrovišča koje su Turci ot nas i našijeh starijih pograbili. Mi kad počnemo sami za svoje otečestvo, za častni krst vojevati, svaki car hristijanski hoće nam pomoć dati, zašto mi ništa nećemo ticati, no sobstveno naše ot starinah, koje je svemu svijetu poznato da je rođeno naše, hoćemo vozvratiti, i to je pošteno pred svijem svijetom, i po zakonom božijim i carskim niko nam neće braniti, nego još svaku pomoć dati«. U tom optimizmu ima, nesumnjivo, dobra nota hotimične vedrine, potrebne da se stvar krene; ali, van spora je i to da je nešto od tih planova bila i stvar verovanja. Jer ne poziva na opšti pokret čitavo pleme onaj koji misli da se zadovolji sa prvom povoljnom vezirskom bujruntijom i koji ne veruje da je došao čas da se postigne i nešto više. Ova naivnost, kojom se u pismu olako pretstavlja dobijanje čitave Bosne i Hercegovine, pokazuje nesumnjivo da je sve ovo samo plan ustanika i njihovih prijatelja, ljudi sa malo iskustva u velikoj politici i sa nedovoljno obaveštenosti o pravoj snazi Turske. Ali, takvi ljudi, pregaoci, koji ne omeraju mnogo, koji i veliki ratni pokret prosuđuju samo kao prošireno hajdučko četovanje, takvi ljudi su krenuli i čitav ustanak i bili jedino podobni da ga, ukoliko snaga dozvoli, kao srčan i smeo zamah, nastave i prošire i dalje. To se, uostalom, od njih i očekivalo. Na usta staroga i već narodskoga Dositeja klicalo se tada Vostani, Serbije, mati naša mila! I postani opet što si prije bila! ... Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala:
461
Sada se probudi I Serbe vozbudi! Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda! Tako se već u prvo pola godine ustanka stvara postepeno nacionalni program nove srpske države. Ukoliko ga još ne znaju formulisati sami borci i njihovi vođi, koji ga nose u duši i u čitavom svom krvnom nasleđu, utoliko im ga sugeriše okolina i Srbi sa drugih strana, koji su u ustanku videli prvu fazu vaskrsavanja stare srpske državne misli. Rusija je prema pobunjenim Srbima imala više predusretljivosti nego Austrija, mada je i ona po svaku cenu htela da održi dobre odnose sa Turskom. U srpskom držanju ona je naročito hvalila njihovu odluku da ostanu verni sultanu, i preporučivala im je da pri tom i dalje istraju. Inače, ona je pokazivala dosta razumevanja za njihov položaj prema Turcima, želela je da ublaži njegove teškoće i nosila se mišlju da Srbe veže uza se. U Petrogradu se stoga dala Srbima pomoć od 5000 dukata i savetovano im je da ne odlažu oružja dok ne postignu što žele, ili dok im Rusi to ne preporuče. Srpsku želju da dobiju svoju samoupravu Rusija je nalazila kao umesnu, isto kao i njihovo traženje stranog jemstva. Te poruke digle su duh kod Srba i uverile ih da su na dobru putu. Poruku da ne polažu oružja primili su sa zadovoljstvom; ali, oni bi se na to rešili i bez nje, gledajući događaje u beogradskome gradu. Krdžalije Halil-age Gušanca behu, kao pre dahije, uzele punu vlast u Beogradu i držale su Bećir-pašu gotovo kao zarobljenika, tražeći da im on izda platu i za njegovo vreme i za dahiski dug. Kako Bećir-paša nije imao traženih 300.000 groša, to su Srbi, da i tim pokažu svoju lojalnost prema carskome izaslaniku, platili taj dug i oslobodili Bećira. Napuštajući Srbiju, on je sa poverenjem predao njima topove i municiju, da ih ispošlju za njim u Bosnu, i Srbi su i to izvršili u punom redu, mada su već tada u duši bili načisto sa tim da od te lojalnosti prema sultanu neće biti velike koristi. Po ruskome savetu Srbi su uputili u Carigrad i jednu svoju deputaciju, da tamo na Divanu iznesu svoje želje i zahteve. Ti zahtevi bili su uglavnom ovi: da se mesto vezira kao vojni zapovednik u Beograd uputi jedan muhasil, viši finansiski činovnik, čije bi prisustvo dalo Beogradskome pašaluku više autonoman karakter; da Srbi za 12 nahija izaberu 12 svojih knezova, koji bi postali carske beratlije, i da se u zemlji postavi jedan od njih izabrani vrhovni knez, sa sedištem u Beogradu, kao posrednik između njih i turskih vlasti; da se danak plaća otsekom, a poreze da kupi vrhovni knez preko narodnih vlasti. »Željenoga mira i reda mi nikada nećemo imati, ako bi i dalje ostali vojni činovnici turski; isto tako, ako bi ostao i dalje Turčin upravnik u ovoj zemlji«. U Turskoj se, međutim, izmenilo mišljenje o karakteru srpskoga ustanka. Turci su verovali da Austrija potajno pomaže Srbe, a doznali su i za srpske veze sa Rusijom. Stizali su glasovi da se ustanak širi i van Beogradskoga pašaluka, i to je bilo tačno. Severoistočna hercegovačka plemena, Nikšići, Drobnjaci, Pivljani, Gačani i Rudinjani, pozivala su još u jesen crnogorskoga vladiku da krene na Turke. »Svaki koji vjeruje vidi da je iz starog pepela sinula iskra«, poručivali su oni, i oni bi sigurno uzbunili odmah ceo taj kraj, da ih nije stišavao ruski izaslanik u Crnoj Gori, grof Ivelić, koji je, zbog francuske opasnosti, po danim uputstvima, hteo da ceo taj kraj zadrži kao neku vrstu rezerve, i da ne izazove Turke protiv hrišćana i Rusije. On je, doista, i uspeo da zadrži Crnogorce od svake akcije prema Turcima, ali su Drobnjaci početkom leta god. 1805. prihvatili za oružje. Turci su, dalje, videli da su s proleća god. 1805. Srbi počeli nanovo
462
da se pribiraju za borbe i da misija vlaškoga kneza Ipsilantija, da primiri Srbe savetima, nije imala onog dejstva koje su oni očekivali. Iz Niša su stizali glasovi kako Srbi spremaju napad u tome pravcu. Na Portu je, dalje, uticalo i držanje austriske vlade, čiji je poslanik krajem marta tad. 1805. stao preporučivati oštre mere protiv Srba. Učinio je to, po naredbi, nezadovoljan srpskim obraćanjem Rusiji i pokazanim ruskim interesom za srpsku stvar. To je sve dovelo dotle da Porta, aprila meseca, imenuje niškoga Hafiz-pašu za beogradskoga zapovednika. Hafiz je važio kao protivnik ustanika, koji protiv njih traži odlučno postupanje. Njegovo imenovanje, s uputom da uspostavi red ako ustreba i silom, kao i glasovi da će na Srbe poći i vojska iz Bosne i od Užica i Karanovca, uznemiriše Srbe u velikoj meri. Sada je značilo primiti borbu ne više sa dahijama nego sa carskim čovekom, i izložiti se opasnim udarcima. Oni se rešiše ipak za borbu. Imenovanje poznatog njihovog neprijatelja za poglavara Pašaluka, uz koga je išlo i nekoliko poznatih zlikovaca, kao i nevođenje obzira o deputaciji koja je došla da ponudi sporazum, kazivali su jasno da se u Carigradu nisu sklonili na popuštanje. Srpske deputate uputila je Porta da idu u Niš, da se nađu pri ruci Hafiz-paši, a oni su na to, gledajući možda stvar crnjom nego što je bila, pobegli iz Carigrada. Srbi su već početkom juna znali da se Hafiz-paša sprema sa vojskom na Beograd, pa napraviše svoj ratni plan. Sa Gušancem, koji je isto kao i oni zazirao od dolaska pašinoga, sklopiše neku vrstu sporazuma o uzajamnom nenapadanju, a onda krenuše da pre turskoga napada osvoje Karanovac i Užice, što im pođe za rukom. Posle osvajanja Užica, 20. jula, Srbi su imali u svojoj vlasti ceo Beogradski pašaluk sem Beograda, Šapca i Sokola. Posle tih uspeha Karađorđe sa srpskom vojskom ode na Moravu, da zakrči put Hafizu i njegovoj vojsci na granici Pašaluka. Hafiz je 6. avgusta god. 1805. napao srpska utvrđenja kod Ivankovca, gde se nalazio kao zapovednik Milenko Stojković, jedan od najhrabrijih i najboljih vojvoda koje je imala Srbija onoga vremena. U borbama, koje su se produžile do 8. avgusta, Turci biše suzbijeni, a sam Hafiz-paša ranjen. To je bila prva borba između Srba i službene Turske i prva velika bitka ovoga ustanka. Ona je donela i nov karakter čitavom pokretu, koji nije samo antidahiski, nego postaje izrazito antiturski uopšte. Turska nije mogla dozvoliti da taj poraz njene vojske ostane nekažnjen. Tim pre što su se kod Srba, njihovih podanika i u drugim oblastima, počele javljati simpatije za pokret u Srbiji i ustanci njim izazvati. Jedan francuski izveštaj iz Bosne, pisan 28. maja god. 1805., kazuje kako i tamo raste slava Karađorđeva, kako se o njemu šire pesme i kako se on u njima slavi kao skori osloboditelj hrišćana. I među katolicima osećalo se čak izvesno interesovanje za nj. Filip Višnjić, slepi guslar i sjajni pesnik čitava niza pesama o borbama Prvoga ustanka, prolazio je kroz Bosnu i dopirao sve do Skadra šireći svojim guslama kult oslobodilačke Srbije. U Hercegovini je pojačana aktivnost narodnih ljudi. Drobnjački ustanak, pored svih zadržavanja Ivelićevih, proširio se u neka susedna plemena, kao među Nikšiće, protiv kojih je Sulejman Skopljak paša krajem god. 1805. krenuo sa vojskom i uspeo da ih slomije i pohara. Sam poraz Hafiz-pašin pokazao je, dalje, na Porti da je srpski ustanak mnogo ozbiljniji nego što se spočetka mislilo i da Srbi raspolažu izvesnom snagom koja nije za potcenjivanje. Stoga Porta odluči već krajem god. 1805. da se ustanak silom i što pre uguši, dok ne uzme još veće razmere. Ibrahimpaša Bušatlija dobi naređenje da napadne Srbe kao vrhovni zapovednik vojske, s juga i istoka, a bosanski vezir sa zapada. Sultanov ferman izražavao je želju i zapovest da ustanici osete »moju carevu veliku moć«. Sam šejhulislam izdao je fetvu da bi bio greh
463
ne krenuti u rat protiv odmetnika; protiv Srba se tako spremala neka vrsta svetoga rata. Ali, pre samoga početka novih neprijateljstva trebalo je još ipak pokušati da se Srbi sami pokore. Srbi su, međutim, na svojoj skupštini u Smederevu, držanoj poslednje nedelje novembra god. 1805., rešili da se dalje ne plaća Porti danak, nego da se novac upotrebi na vojnu spremu. Oni su sad već sve više uviđali da samo od pobede u borbama može doći rešenje njihova pitanja. Turskoj se u to vreme sve moralo silom iznuđavati; ona sama nije imala toliko mudrosti da popusti pre nego zategnuta žica prsne. I u srpskome pitanju to je ostalo kod nje gotovo matematičko pravilo. A Srbi bi bili voljni da prime pregovore na prijemljivoj oonovi. Oni su još uvek naglašavali svoju odanost sultanu, i to iz mnogo razloga, ne napuštajući nikako misao da im on ostane vrhovni gospodar. Nema sumnje da je kod njih, kada su čuli za turska spremanja, pored sve odlučnosti bilo i straha, i da bi radije stvar svršili lepim nego gazili u neizvesnu borbu. Uputili su stoga početkom god. 1806. sultanu novu molbu da im potvrdi povlastice iznesene preko deputata; ali, uskoro su ipak poručivali u Carigrad da će pre »svi izginuti nego se opet prikloniti pod jaram naših mučitelja ... Bolje je umreti nego nositi akove ropstva bez nade da ih se ikada oslobodimo«. Predlagali su, kao neko novo rešenje, i da se srpsko pitanje iznese pred jednu komisiju, koja bi se sastojala od pretstavnika Rusije, Austrije i Porte. Obraćali su se, u isto vreme, i carevima ruskom i austriskom, da se zauzmu za njih kod sultana, i da ujedno i njima saopšte tu svoju ideju o komisiji. U drugoj jednoj molbi, upućenoj ruskoj vladi u februaru god. 1806., Srbi su molili oružja za 50.000 ljudi, 100—200 topova i nekoliko pukova vojske. Ta ruska pomoć privukla bi u akciju, po njihovom uverenju i uveravanju, i druge Srbe iz okolnih oblasti. Na čelu ujedinjenje srpske i ruske vojske oni bi rado pozdravili velikoga kneza Konstantina Pavlovića, brata cara Aleksandra I. Sa njim kao vođom i Rusijom kao saveznicom Srbi bi mogli čuda da postignu. U korist Srba došli su, unekoliko, i evropski događaji od god. 1805. Poražena u ratu sa Napoleonom, Austrija se našla osakaćena i unekoliko osamljena. Istisnutoj iz Nemačke njoj ne može biti svejedno kako će se razvijati stvari na Balkanu, niti želi da izgubi sve veze sa Srbima. Stoga je od god. 1806. nešto predusretljivija prema ustanicima i zalaže se kod sultana da se odustane od koncentričnog napada na Srbiju. To posredovanje nije uspelo. Sultan Selim odgovorio je austriskome caru da je izgubio strpljenje i da hoće čistu situaciju u toj odmetnutoj zemlji. Njegova je naredba glasila: »da se ubija, uništava i strelja svaki buntovnik, pa ma gde se uhvatio, samo da bi se u korenu mogla uništiti klica ustanka«. Isto tako je bilo bez uspeha i posredovanje Rusije. Njen glas, kao i austriski, posle poraza kod Austerlica (novembra god. 1805.), imao je na Porti već slabije dejstvo. Mesto Rusije, sad u Carigradu počinje prvu reč da vodi Francuska, čiji pobednički car, vojnički nenadmašni Napoleon, ima vremena da vodi računa i o srpskim ustanicima i da savetuje sultana da ih svakako pokori. Kako je Požunskim mirom, zaključenim 14./26. decembra god. 1805., Francuska dobila Dalmaciju te zakročila nogom i na Balkan, u Petrogradu, a i u Beču, nastala je velika bojazan da će ona naskoro početi i tu svoju aktivnu i po njih neprijateljsku politiku. Približavanje Turske Francuskoj dovodilo je prirodno do ohlađivanja odnosa između Carigrada i Petrograda. Tako su francuske pobede god. 1805. donele i za Srbe posredne koristi, jer je Rusija stala sve više prihvatati Srbe, da bi u njima dobila oslonac i protiv Porte sa jedne i protiv Francuza sa druge strane.
464
Srbi su se dobro spremili za borbu, i dobili dosta ofanzivnog duha. Videći turski stav, oni neće da čekaju udar, nego traže da ga sami zadaju, da bi u borbama mogli lakše manevrisati. Odmah iza nove godine, 1806., osvajaju na istoku Poreč i osiguravaju se od dunavske strane; na jugu uzimaju Paraćin, Ražanj i Aleksinac prema Nišu, a Kruševac prema Novome Pazaru. Jedino je Mačva, i suviše izložena turskim upadima iz Bosne, morala da se preda Turcima. Tamo su čitavog proleća vođene borbe, u kojima su Srbi pored junaštva pokazali i dosta čojstva (odlazak prote Matije među Turke, lavu u pećinu, da pregovara s njima, kako bi Srbi dobili vremena; ili plemenito delo kneza Ive Kneževića od Semberije, koji otkupljuje 300 robinja i dece iz Dobrića, sa znatnim ličnim žrtvama). Karađorđe poziva na saradnju i vladiku Petra I, i u jednom pismu, punom nacionalnog poticanja, on mu klikuje da udari na Turke prema Bosni, kako bi uspeh bio sigurniji, pa posle toga »da živimo zajedno sjedinjeni, kao što nam Bog zapoveda, koji je u nas jednu istu srpsku krv ulio i jednom nas verom prosvetio, tako da živimo i da budemo jedna braća, jedno telo, jedno srce i jedna duša i ljubezni sugrađani pod jednim krilom i zaščitom ... blagočestivoga gospodara sveruskoga«. Crnogorci behu baš u ovo vreme zauzeti spremanjem za suzbijanje Francuza u Boki, i nisu mogli da se odazovu i da svojim napadom koliko toliko olakšaju teški položaj Srbije. Nu, ova se održala i sama. U poslednji čas, već kad su borbe počele i u požarevačkoj nahiji bili Turci suzbijeni, pokušali su Srbi da odašiljanjem okretnoga Petra Ička u Carigrad ponude Turcima sporazum i otklone najteži udar. Međutim, odluka pala je na bojnom polju pre nego što je Ičko na Porti mogao da izloži srpske ponude. Posle čitava niza manjih i većih sukoba na području valjevske nahije, došlo je, najzad, do krvave borbe između Srba i bosanske turske vojske na Mišaru, kod Šapca, 1. avgusta god. 1806. Nesrećnoj ljubi Kulin kapetana, jednog od najglavnijih vođa te turske vojske, koji je tom prilikom poginuo sa još mnogo drugih, odnela su dva vrana gavrana crne glasove sa krvavog bojišta i još crnje izglede: Hrani sina, pak šalji na vojsku, Srbija se umirit’ ne može! Mišarska pobeda, jedna od najvećih u čitavom ustanku, dobijena je pod ličnom komandom Karađorđevom i zahvaljujući njegovoj vanrednoj prisebnosti i srčanosti. Istog leta Srbi su potukli Turke i u dugim borbama oko Deligrada, 4. jula, 22./23. avgusta i 27. avgusta, i odbacili ih prema Nišu. Koliki su bili turski porazi vidi se najbolje po tome što posle toga srpske čete prodiru do samoga Kosova i jedno vreme ugrožavaju sam Niš. Naterana ovim nenadanim porazima i svojim unutarnjim neprilikama sa janičarima, Turska postaje popustljivija i sklapa sa Srbima primirje, 2. septembra god. 1806. Tako je Srbija, još nedavno sa svojom gomilom gotovo bespravne raje, za dve godine naporne borbe, uspela da postigne ne samo lepe vojne uspehe, koji su čast njenog ubogog i oskudnog oružja, nego i izvesno, mada ne formalno, priznanje svog političkog života. Halil-aga Gušanac sa priznanjem je pisao Karađorđu 16. oktobra: »Tvoje su pobede zaista neobične i divne, i to je zaista jedini primer da je raja pobedila vojske mojega sultana i gospodara«. Šta je tek mogao reći kad je 30. novembra gotovo goloruka raja uzela na juriš Beograd, u kojem se 17. decembra predao Srbima sam Gušanac, i u čiju je tvrđavu 27. istog meseca Sulejman paša, posle uzaludnog otpora, pustio srpsku vojsku! Poslednji grad Pašaluka, koji se sa svojom tvrđavom predao Srbima, bio je Šabac
465
(25. januara god. 1807.). Srbija je tako bila oslobođena svojom snagom i svojim pregnućem.
III. FRANCUZI NA JADRANU. 1. Dalmacija posle propasti Mletačke Republike. — 2. Požunski mir. — 3. Crnogorci protiv Francuza u Boki. — 4. Pad Dubrovačke Republike. Za izgubljenu Lombardiju Austrija je god. 1797. dobila neke oblasti Mletačke Republike, i to Istru sa kvarnerskim ostrvima i Dalmaciju sa Bokom. Njena vlast je u Dalmaciji od tamošnjega stanoviištva bila lepo primljena. Katoličko sveštenstvo, koje je zaziralo od ideja Francuske revolucije, volelo je konzervativnu i pravu katoličku Austriju od svake druge tuđe sile; ona je bila i prvi sused sa kojim su postojale stare veze svake vrste. Narod Hrvatske i Dalmacije bio je jedan isti, a kod obrazovanijega sveta postojala je i svest i tradicija o staroj zajedničkoj hrvatskoj državi. Razumljivo je stoga što je prelaz ispod mletačke pod austrisku vlast izveden bez ikakvih potresa. Ukoliko je bilo lokalnih nereda, kao u Šibeniku, Trogiru i Splitu, oni su bili više socijalnog karaktera i upereni protiv pretstavnika francuske revolucionarne ideologije. Seljačke mase, razdražene svešteničkim propovedima o »bezbožničkim jakobincima«, ali i same zadahnute buntom protiv vlasnika, kojima odricahu dotadanje obaveze, behu sklone da ubijaju, pljačkaju i ruše, i da mržnju protiv frankofila i vlasnika prošire i na druge ljude. To natera stanovništvo gradova da čas pre zatraži ulazak austriske vojske. Od 18. juna do 17. jula god. 1797. posele su austriske trupe celu Dalmaciju prolazeći kroza nju kao u kakvom triufmu. Boka je posednuta nekoliko dana kasnije; ali, u njoj doček austriske vojske nije bio ni iz daleka tako oduševljen. Dalmatinci su gotovo svi, i katolici a dobrim delom i pravoslavni, smatrali kao prirodnu stvar da se imaju pridružiti saplemenoj Hrvatskoj. Ali, obrazloženje za to združivanje nije osnivano na čistom plemenskom načelu, nego više na istoriokom pravu ugarske krune. »Uzmite ugarsku krunu (savetovao je Ignjat Bakotić svoje zemljake) pa da se tako kao dio hrvatske države, sa kojom ste u stara vremena bili u zajednici, opet združite«. Fra Josip Glumac u Šibeniku prepisivao je i prevodio stare povelje, koje su govorile o tim vezama, i širio ih je u puk. Đeneral Mate Rukavina, koji je okupirao Dalmaciju, nalazio je da su te narodne težnje potpuno opravdane i nije im pravio smetnje. Šta više, on je sam izjavljivao, i čak se zaklinjao, da dolazi u zemlju u ime ugarskohrvatskoga kralja, i preporučivao je u Beču da se i dalje narod zadržava u toj istoriskoj tradiciji, odnosno da se u zemlji uvede »utarska uprava«. To je tražila i adresa, koju je u junu mesecu, u ime naroda, uputio caru fra Andrija Dorotić. Jedino je u Boki sav pravoslavni elemenat bio za vlast vladike Petra i sa njim jedan mali deo katolika, dok je drugi deo katolika bio i tu za Austriju. Između Risna i Perasta došlo je zbog toga i do krvi. Bečki dvor, osetljiv u tim pitanjima, odbio je da izvrši hrvatske narodne želje. Car Franc je upućenu mu adresu bacio u akta, a njegov ministar dvora je u to doba revolucije s ironijom govorio o istoriskim pravima. U tom traženju oni su gledali i neprijatno im dizanje ugleda krune Ov. Stevana, kao i jačanje mađarskih, a s njima i hrvatskih, pretenzija. Stoga pored đenerala Rukavine za građanskog upravnika Dalmacije bi imenovan grof Rajmund Turn, koji dobi naredbu da suzbije tu »nezgodnu želju
466
Dalmatinaca u korist sjedinjenja s Ugarskom«. Uzaludno je bilo i traženje požunskoga sabora od god. 1802. da se to izvrši. Šta više, to čak izaziva reakciju carskih vlasti. Da bi suzbile te težnje Slovena, one su stale pomagati talijansku manjinu u zemlji, koja je imala mnogo razloga da bude protivna težnjama hrvatske većine. I ko zna kako bi se dalje razvijale stvari u tome pravcu, da nisu austriski porazi u borbama sa Francuzima, god. 1805., učinili kraj vladavini Habzburgovaca u Dalmaciji. Mirom u Požunu od 14./26. decembra god. 1805. morala je Austrija vratiti Francuzima ono što beše dobila god. 1797. Dobivši Dalmaciju, Napoleon je u upravnom pogledu opoji sa Italijom, misleći pogrešno da tim ispunjava i želje njezinog stanovništva. Stanovništvo je, međutim, novu vlast primilo sa velikim nepoverenjem, nešto zbog ranije jake antifrancuske, odnosno antijakobinske agitacije, a nešto i radi njenog tuđinskog karaktera. U Boki su je svi Srbi primili potpuno neprijateljski, svakako pod uticajem ruskih izaslanika, čija je država, u savezu sa Engleskom, nastavila rat sa Napoleonom. Ruski državni savetnik Stevan Sankovski došao je sredinom marta god. 1805. sa posebnom misijom u Crnu Goru da dokonča delikatnu vladičinu aferu radi veza sa Francuzima. On je lično mnogo doprineo da se Srbi rešiše na otpor francuskoj okupaciji. Šta više, on je sam od austriskoga zapovednika u Kotoru tražio predaju Boke Rusiji, a ne francuskim četama. Sredinom februara god. 1806. stiže u Boku ruska flota. Austriski zapovednici, pred opasnošću da budu i sami napadnuti sa kopna od Crnogoraca, a sa mora od ruske flote, koja će, u svakom slučaju, blokirati obalu, predadoše gradove rusko-crnogorskim odelenjima, pa se na ruskim lađama prebaciše u Trst i Rijeku. Ruski proglas narodu od 14. februara govorio je kako je rusko oružje »stiglo u ovu veoma ljubljenu pokrajinu istoga jezika i iste krvi ruske«. Poštovanje svih starih ličnih i opštinskih povlastica i zadržavanje lokalnih vlasti po ranijoj mletačkoj tradiciji, koje je taj isti proglas obećavao, dobro je delovalo na sve konzervativne elemente u zemlji, a približilo je ruskoj upravi i dobar deo katolika. U Petrogradu nisu bili zadovoljni tim samovlasnim postupkom Sankovskoga, koji je Austriju dovodio u nezgodan položaj prema Francuskoj, i hteli su da se to popravi; ali, pregovori s Austrijom razbijali su se zbog pasivne rezistencije ruskih organa u Boki i jednog dela antiaustriskih činovnika u samom ministarstvu u Petrogradu. Ovom prilikom nije mogla ni Dubrovačka Republika izbeći sudbinu ostaloga dalmatinskoga susedstva. Kako Francuzi nisu smeli preduzimati prevoz svoje vojske morem zbog nadmoćnosti englesko-ruske flote, to su morali svu vojsku za okupaciju Dalmacije i Boke uputiti suvim. Kako bi se iz Dalmacije moglo preći suvim u Boku, a da se ne upotrebi dubrovačko područje? Samo zaobilaznim putem preko turske zemlje. Francuzi su, istina, već iskorišćavali jedan deo turskoga područja, kod Kleka i Sutorine, pa bi se eventualno mogli poslužiti i putem preko Hercegovine, ali bi to bilo vojnički teško, jer je teren bio nezgodan, i po vojsku zamorno i sa mnogo komplikacija. Stoga se rešiše da iskoriste mnogo pogodnije i daleko bliže područje Dubrovačke Republike. Francuski vojni zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi za dozvolu, i posle duge i burne rasprave u dubrovačkom veću većina se odluči da dade pristanak za taj prolaz vojske kada Loriston sa 1500 ljudi 14./26. maja god. 1806. stiže pred grad. U isto vreme tražili su i Rusi da njihova vojska posedne dubrovačka utvrđenja i spreči prolazak Francuza. Katolički Dubrovnik voleo je, kad je već došao u položaj da jednoj strani mora popuštati, da primi Francuze nego da primi Ruse. Snažno i duboko osećana Vojnovićeva scena Allons enfants odlično i verno prikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i
467
duhovne krize njihovih vodećih ličnosti. U Dubrovniku se verovalo da Francuzi samo »prohodu«; ustvari, ubrzo se videlo da oni »dohodu« i da ostaju. Čim je Loriston uljegao u grad, on se i učvrstio u njemu i tu napravio svoju vojničku bazu za borbe sa Crnogorcima i Rusima, koje su se vodile na području od Dubrovnika do blizu Novoga. Napoleonova je misao od prvoga dana bila da ovaj kultivisani i na celoj obali dalmatinskoj najuređeniji i po svojim trgovačkim i prometnim vezama već dobro poznati grad upotrebi kao polaznu tačku za svoju dalju balkansku politiku. Kada su Francuzi ušli u grad, Rusi su sa Crnogorcima za tri nedelje opsedali Dubrovnik i naneli njegovoj okolini velikih šteta. Porušeno je preko 650 kuća. Uz Crnogorce je išao i jedan deo dubrovačkih konavoskih kmetova koji se beše pobunio protiv gospodara, pa nanosio njihovim imanjima štete razne vrste. U borbama pod Dubrovnikom, koje je podrobno opisao Franjo Apendini, učestvovao je i sam vladika Petar. Dubrovnik je spasao od dalje opsade dolazak novih francuskih pojačanja. Krajem jula stiže u nj kao vrhovni zapovednik maršal Marmon, koji je, pošto su početi pregovori sa Rusima za mir bili prekinuti, od Napoleona imao naredbu ne samo da uđe u Boku, nego čak i da osvoji Crnu Goru. On je i pokušao naokoro jedan vojni pohod na Boku; ali, iza Sutorine je naišao na jak otpor i povukao se 21. septembra god. 1806. Ruska flota uzela je Korčulu i Brač, a njihovi ljudi, sa nešto drugih agitatora, pokušaše god. 1807. da ukoliko mognu zabave Francuze na toj strani, izazivajući širi ustanak u Poljicama. Nu, taj ustanak, neprihvaćen od drugih suseda, bi ubrzo utušen. Kada je te godine počelo i rusko-tursko ratovanje, rusko-crnogorska vojska preduzela je izvesne operacije u Hercegovini protiv Nikšića i Klobuka, ali oba puta bez uspeha. Pri borbama oko ovog drugog mesta uz Turke su učestvovali i Francuzi i naneli su Rusima i Crnogorcima znatnih gubitaka. Posle rusko-francuskog mira u Tilzitu, koji je imao da otvori novu stranicu u njihovim odnosima, čisto prijateljsku, ruska vojska na jutu dobi izričnu naredbu da Boku, po ugovoru, preda Francuzima. Početkom avgusta god. 1807. Rusi i Crnogorci su napustili bokeljsko područje i zauzeta ostrva. Posle osvajanja Boke Francuzi, koji su već ranije ukinuli Mletačku Republike, doneše odluku da to, bez imalo sentimentalnosti, učine i sa Dubrovnikom. Za godinu i po dana, od leta god. 1806. do kraja god. 1807., oni su ustvari bili gospodari Dubrovnika, a lokalne dubrovačke vlasti postojale su prosto samo forme radi. Uz barjak Sv. Vlaha vijao se već od prvoga dana i francuski. Početkom god. 1808. prestalo je i to formalno delovanje staroga dubrovačkoga aparata. U nedelju, 19./31. januara te godine, u sednici senata, početkom oko dva sata popodne, pročitana je Marmonova poslanica o ukidanju Dubrovačke Republike. Turska vlada ne mogaše da spase svoga štićenika, mada su Dubrovčani preduzimali izvesne korake kod nje u tome pravcu. U toj Marmonovoj poslanici bilo je nekoliko stavova koji su osuđivali duh stare Republike i ukazivali na ono što donosi novi duh demokratske Francuske. Napoleon je, govori se tu, znao »da u državi u kojoj je odavno mali broj imao svu vlast i izvijesne privilegije, a većina samo dužnosti i obaveze, znao je, rekoh, da u takvoj državi ima dosta strasti da se zatome, dosta nepravda da se isprave, dosta poniženja da se zaboravom izglade, dosta srdaca da se osvoje«. To je sve lepo; ali, taj novi duh lišio je Dubrovnik najvećeg njegova dobra, oduzeo mu je slobodu, na koju je on sa razlogom bio ponosit, koja je bila najbitniji uslov njegova dizanja, i kulturnog i privrednog i socijalnog, i kojoj je on vekovima zahvaljivao svoj izuzetni položaj u celom našem jugoslovenskom narodu. Osećajući dobro šta njom gubi,
468
dobar deo dubrovačkih plemića, vaspitan u najlepšim tradicijama slobode svoga grada, rešio se tada da se nikako ne ženi u novome ropstvu, da ne bi rađali decu kao tuđe robove. Ta odluka, održavana sa nešto malo izuzetaka, dovela je dotle da je tokom XIX veka izumrlo gotovo sve staro dubrovačko plemstvo. Pregledajući popise dubrovačke vlastele, M. Rešetar je utvrdio da je do god. 1926. od njih svih očuvano samo osam porodica, a sve ostalo je izumrlo. Sudbina je nekako udesila tako da se dubrovačka sloboda ugasila u času kada se počinjao nov život potpuno oslobođene Srbije.
IV. RUSKO-SRPSKI SAVEZ. 1. Francuska politika na Balkanu. — 2. Rusko-srpski savez. — 3. Turska popuštanja Srbiji. — 4. Nezavisna Srbija. — 5. Odjek srpskog ustanka u Bosni, Sremu i Banatu. — 6. Vojnička saradnja Srba i Rusa. — 7. Karađorđe protiv ruskog držanja. — 8. Situacija u Srbiji u leto god. 1809. Da bi protiv Rusije mogao dobiti solidna saveznika na istoku, Napoleon se beše vratio na staru francusku politiku što tešnjih veza sa Turcima. On je nalazio da je važan francuski interes očuvati Tursku što moćnijom, i stoga je bio protivnik srpskih ustanika, čiji je pokret, ako uspe, mogao značiti početak raspadanja Osmanskoga Carstva. Osuđujući rusko zauzimanje za Srbiju, Napoleon je sam, 20. juna god. 1806., pisao sultanu Selimu kako »pravi interesi (turskoga) carstva zahtevaju da (Turska) ne dopusti da ikakva strana sila interveniše u njenim diskusijama sa Srbima i da treba da upotrebi najjača sredstva da potčini ove buntovnike, koje potstiče i hrabri Rusija«. Da bi na Portu mogao uticati sistematski i energično u cilju svoje politike, Napoleon je, u leto te godine, uputio u Carigrad kao svoga poslanika đenerala Sebastijanija. Na prolasku kroz Bukurešt taj je čovek, u razgovoru sa knezom Ipsilantijem, proricao crnu sudbinu za Srbe. »Rusija je podigla protivu nas Crnogorce; ali, videćete šta će stoga sa njima biti. Car se zarekao da istrebi ovaj narod, i učiniće od toga strahovit primer. Srbi će imati istu sudbinu, ako se brzo ne pokore«. U Carigradu, aktivni Sebastijani je brzo uspeo da potpuno zavadi Turke sa Rusijom i stvori povod za objavu rata. Već je avgusta meseca god. 1806. Porta zbacila hrišćanske knezove u Vlaškoj i Moldavskoj kao rusofile, naravno bez sporazuma sa Rusijom, što je značilo otvorenu povredu rusko-turskoga ugovora. Rusija na to odgovori mobilizacijom i okupacijom Moldavske i Vlaške, poslednjih meseci god. 1806., a to dovede do turske objave rata Rusiji. Držanje Srba u ovom rusko-turskome sukobu bilo je od interesa i za Rusiju i za Tursku. Rusiji su pobunjeni Srbi mogli biti od znatne koristi pri operacijama na Dunavu i oko Balkana; Turcima su oni mogli vezati znatan deo vojske i praviti im velikih teškoća iza leđa i na levome krilu. »Kada se združimo i mi i vi, šta sve možemo postići!« govorio je ruski proglas Srbima od 11. januara god. 1807., pojačavajući im veru u sebe i izazivajući im ambiciju. Da pokaže svoju dobru volju, Turska je primila Petra Ička kao srpskoga izaslanika i usvojila srpske predloge od prošle godine za sređivanje Beogradskoga pašaluka. Imenovan je čak i traženi muhasil i brzo upućen u Srbiju. Srbima je čak priznavano pravo da uz pašu i muhasila mogu i sami u Beogradu držati stalan garnizon od 500 ljudi, koji će biti na raspolaganju njihovom vrhovnom knezu. Kako je u septembru god. 1806. muhasil bio došao u Srbiju bez carskoga fermana, to Srbi postignuti sporazum nisu primili kao definitivan; stoga su Ička uputili ponovo u Carigrad
469
da donese pismen sporazum, a muhasila primiše samo privremeno. Da je Porta već tada sa Ičkom i muhasilom do kraja svršila stvar, ustanak bi se, možda, koliko-toliko smirio; ovako, za vreme tih dugih pregovaranja, situacija se izmenila iz osnova. Druga polovina god. 1806. donela je potpun preokret: srpske znatne pobede, prekid turskih odnosa sa Rusijom, francusku prevlast na Bosforu i, prema tome, konačno otuđivanje Srba od Porte. Kada su Srbi bili stavljeni u položaj da biraju između Rusa i Turaka, nije teško pogoditi za koga će se oni opredeliti. »Vi nas pozivate u savez i zajedničko vojevanje protiv nasilnoga tiranina imena hrišćanskoga, što smo od vas uvek želeli i od sveblagoga Tvorca molili: da se vi približite nama. Mi smo uvek našu sreću u vašu nepobednu mišicu polagali, i u svojim velikim nevoljama utešili smo se i okrepili vašim skorim dolaskom... Nećemo poštediti krvi naše za slavu Slovena«. Tako je glasio srpski odgovor Rusima. Ičkov mir bi odbačen; Turci iz njegove pratnje, kao i pratnja beogradokoga vezira Sulejman-paše, koji se, posle pada Beograda, vraćao za Carigrad, behu sasečeni. Kada je turski muhasil, po Portinaj zapovesti, zatražio od Srba, kao turskih podanika, 20.000 ljudi za borbe protiv Rusa, dobio je 19. marta god. 1807. od kneza Sime Markovića, tada pretsednika Srpskoga upravnoga saveta, odlučan odgovor: »Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu, nikakva danka ne pristaje dati, niti će dizati oružja na svoju jednovernu braću i saveznike«. Tom odlukom Srbi su se potpuno vezali uz Ruse, i njihova dalja sudbina uslovljena je ratnom srećom i političkim odnosima između Porte i Rusije. Pored toga što je sebe otsada smatrala nezavisnom, Srbija je sebe u to isto vreme smatrala i nosiocem misli za narodno oslobođenje, odnosno kao glavni stožer nacionalne akcije. U svom jednom pismu vladici Petru I od 14. aprila god. 1807. Karađorđe je govorio kako mora da daje pomoć »prekodrinskoj braći«, koja su se pobunila protiv Turaka i koja, prirodno, traže pomoći od njega i Srbije. »A prinuđen sam (veli on) davati im i hrišćanski rod dobro čuvati, da ne bi preko mere u nekrštene ruke u ropstvo zapao«. Da ohrabre malo taj zaplašeni i u izvesnim krajevima Bosne učmali naš elemenat, prelaze dosta često srbijanske čete preko Drine i dopiru ponekad dosta duboko u unutrašnjost. Ali, Bosanci ne behu ono što i Šumadinci, naročito ne raspusaćeni Bosanci bogate posavske doline. Sem toga, to behu i oblasti sa mnogo turskoga elementa, naročito budnog po gradovima duž Drine, od Goražda do Bijeljine. Stoga svi pokreti Karađorđevih ljudi da ustalasaju Srbe s onu stranu Drine ostaše bezuspešni. Nešto više pregalaštva pokazivahu neki naši ljudi preko Save. Dok su izvesni pogranični Srbi trgovci iz Pančeva, Zemuna i Mitrovice gramžljivo gulili i ucenjivali ustanike, prodajući im naročito municiju i oružje, i dok su neki čak vršili dostavljačke usluge austriskim vlastima, dotle je široki puk sa ono malo inteligencije, sa sveštenstvom i nešto oficira, sa ljubavlju pratio srpske borbe za slobodu. Karađorđe nije nikad pomišljao na to da razvija ma kakvu agitaciju na toj strani, dobro znajući koliko je Austrija osetljiva, podozriva i opasna u slučaju da vidi da se ma šta preduzima neposredno protiv nje same. Austriske vlasti budno su pratile sve pokrete Srba na obe obale pograničnih reka. Kada je ustanak izbio i ona primetila koliko izaziva simpatija kod Srba na njenom području, ona je brzo i bezobzirno htela da uguši svaki javni izraz radosti, usmeni ili pismeni. Sistematski su zabranjivane sve knjige, pesme i slike, koje su hvalile junački pokret; a isto tako, sa istom pažnjom, zabranjivano je i sve što je bilo namenjeno da potseti Srbe na njihovu prošlost i da izazove kod njih neku želju za obnovom »stare slave«. Naročito im je padala u oči jedna knjižica, izvadak iz Žefarovićeve Stematografije, sa srpskim državnim grbovima i slikom cara Dušana, koju
470
beše priredio jedan njihov Srbin oficir, Nikola Stamatović. Austrija nije samo zabranjivala te knjige, slike i slično za svoje podanike, nego je živo nastojala da one ne pređu ni u Srbiju, da i tamo ne bi vršile »opasno delovanje«. Zabranjivana je čak i slika Karađorđeva. Ali, policiske mere nisu mogle da postave neprobojni zid između braće koja osećaju jedan za drugoga. Sami prvosveštenici srpski, kao mitropolit Stratimirović i bački episkop Jovanović, neguju te veze; prvi je diplomatski savetnik ustanika, a drugi im poklanja, među ostalim stvarima, prvi top. Stari i čestiti Dositej prelazi u Srbiju, da vaskrsloj srpskoj državi ponudi svoje bogato znanje i iskustvo. Nekoliko Srba oficira napušta svoje položaje u Austriji i dolazi među ustanike. Od njih je dovoljno spomenuti staroga borca, nekadašnjega komandanta Karađorđeva, kapetana Radiča Petrovića i slavnoga kapetana Vuču Žikića, osnivača Deligrada. Razumljivo je onda što je u Sremu izbio jedan pokret na koji je u dobroj meri delovao primer Srbije. U Sremu je, krajem marta god. 1807., Todor Avramović iz Jaska, zvani Tican, digao okolni narod na uzbunu. Spočetka je otpor krenut protiv spahiskih činovnika rumskoga i iločkoga kraja; ali, brzo se prometnuo u seljačku pobunu za narodna prava. Austriski izveštaji govore da su i Srbijanci imali svoga udela u toj pobuni. Kao jako sredstvo agitacije služila je slika cara Dušana, koja je, širena po narodu, imala da potseti na srpsko carstvo i na zajedničku prošlost i veze. Jedan špijunski austriski izveštaj, preteran ali zanimljiv, kazuje kako Srbi sa leve strane Save i Dunava »samo čekaju mig od Karađorđa, pa da se kako oni tako i njihovi poverenici ne samo u Zemunu već i na celoj graničnoj liniji do Oršave pridruže Srbima«. Učitelj u Vornju, Andrija Popović, Srbijanac, pobio je barjak i pozivao poda nj svoje i druge seljake u borbu za oslobođenje, stavljajući im u izgled sjedinjenje sa Srbijancima. Drugi jedan čovek pozivao je ljude »da probudimo srpskoga kralja, koji je pre četiri stotine godina umro«. Energične mere austriske vojske ugušile su tu bunu brzo, za nekoliko dana, hoteći da spreče njeno širenje u dalje srezove. Kada je počela akcija ruske vojske u Vlaškoj i Moldavskoj, god. 1807., javio se i jedan pokret Srba u Banatu. Jedno pismo iz tih krajeva stiglo je u ruski glavni stan, a bilo je puno mržnje na Nemce. »Nemac će sve naše zemlje sa selima prodati plemićima, kako bi uništio srpsku vojnu granicu sa izgovorom da ne radi to on nego Mađar, kako bi Srbi mrzili na Mađare, a ne na Austrijance. Ma koliko da Turci žele zla Srbima, stoga što su saplemenici Rusima, ipak ih u tome prevazilaze Nemci«. Pokret s obeležjem ustanka izbio je u okolini Bele Crkve, u selu Krušici, i raširio se po obližnjim mestima. Srbi Banaćani, kod kojih je kult Rusije odavno bio dubok, hteli su da dođu sad pod rusku vlast, pošto od Vlaške do Banata nema velike daljine. To im je naročito savetovao njihov vođ, sveštenik Dimitrije Đorđević. Austriske vlasti preduzele su i tu brze i oštre mere, da uguše ustanak, koji od početka nije imao sreće; bio je nevešto vođen, slabo organizovan, i računao je sa nesigurnim vlaškim elementom. Stoga se raspao pri prvoj ozbiljnoj smetnji. U austriskim krugovima tvrdilo se da je i ova buna, zvana buna Popa Đaka, imala nekih veza sa Srbijom, što ne bi bilo nemoguće. Zna se dobro da je banatski frajkor u Kočinoj Krajini živo delovao u Srbiji i da je otad ostalo dosta vojničkih veza između ljudi na obema stranama. * Velike nade koje su Srbi polagali u vojnički savez sa Rusima nisu ni izdaleka odgovarale stvarnosti. Srbi su mislili da će Rusi njima poslati mnogo vojske, da pomoću nje prošire obim svoje akcije, a ustvari dogodilo se to da su Rusi tražili vojsku od Srba,
471
da bi olakšali svome desnome krilu. Sa druge strane, glavna snaga ruske vojske bila je god. 1807. zauzeta veoma teškim borbama sa Napoleonom, i ruske vojničke operacije na Balkanu bile su stoga drugostepene važnosti. Srbi su to brzo uvideli i, neobavešteni o opštoj evropskoj situaciji, tumačili su rusku uzdržljivost mlakošću i zlom voljom njihovih zapovednika. Impulzivni Karađorđe nije ni mogao, a nije ni hteo da skriva svoje nezadovoljstvo. On je ruskim zapovednicima otvoreno poručivao da je ruska neaktivnost dovela Srbiju u težak položaj. Radi Rusa oni su prekinuli sve veze sa Turcima, koji su pokazivali veliku sklonost za popuštanje; radi primanja ruske zaštite Austrija je, ljuta na Srbe, potpuno zatvorila granicu i lišila Srbe mogućnosti da se snabdevaju hranom i municijom. Karađorđevi protesti imali su izvesnog delovanja. Odmah potom prešao je ruski đeneral Isajev Dunav sa 1000 ljudi i 18. juna god. 1807. sjedinio se sa srpskom vojskom na Štubiku. Već sutradan odneli su saveznici prvu zajedničku pobedu nad Turcima, tu na samome štubičkome razbojištu, prema Malajnici. Da ugroze Ruse na Dunavu i da im tamo vežu što veći broj vojske, da zaplaše i eventualno smire Srbe, Francuzi su predlagali na Porti da njihova vojska iz Dalmacije pređe na Dunav, preko Bosne i Srbije. Sultan Selim, na koga je đeneral Sebastijani vršio moćan uticaj, bio je pristao na to; ali, sve pokrajinske paše, sem bosanskoga, savetovale su da se ta ponuda ne primi, jer su videli koliko je u muslimanskim masama nepoverenja prema svakoj đaurskoj saradnji. Ni sultanove reforme nisu nailazile na odobravanje u narodu; naprotiv, protiv njih je čak u Bosni izbila pobuna janičara, koja se proširila i na druge oblasti, dok najzad nije zahvatila i sam Carigrad. Pomognuti od fanatizovane svetine, janičari su 29. maja god. 1807. svrgli sultana Selima i bacili ga u zatvor. Sa Selimovim padom propao je ujedno i francuski plan o operacijama na Dunavu. Za to vreme Rusi su kod Fridlanda bili osetno tučeni od Francuza. Car Aleksandar, kome su već i pre činjene sugestije u tome pravcu, reši se posle toga ne samo za mir nego čak i za sporazum sa Francuzima, za koji je i Napoleon osećao potrebu. Mirom u Tilzitu, sklopljenim 25. juna god. 1807. između Rusije i Francuske, bilo je među drugim pitanjima rešeno i to da se obustavi i ratovanje Rusa sa Turcima, i da se Francuzima preda Boka. U ugovoru o primirju između Rusa i Turaka, zaključenom potom, 12. avgusta, u Sloboziji, ruski pretstavnici nisu pokazali dovoljno energije da njim obuhvate i svoje srpske saveznike; jednom tajnom odredbom rešilo se samo da primirje obuhvati onaj kraj Srbije gde je zajednički operisala srpska i ruska vojska. Da je taj sloboziski mir izazvao kod Srba veliko razočaranje i negodovanje ne treba naročito podvlačiti; sama Karađorđa on je gotovo potpuno ohladio prema Rusiji i upućivao ga na druge političke kombinacije. I sami Rusi u Petrogradu videli su kako je taj mir ispao na štetu njihova ugleda i njihovih interesa, i gledali su da ga odmah poprave; nisu, istina, uspeli da izmene njegove odredbe, mada ih car nije priznao, no su Turci, radi ruskoga zauzimanja za Srbe, našli i sami kao mudro da odustanu od većih pohoda protiv njih. Ovo rusko držanje pojačalo je protivnosti među srpskim vojvodama. Protivnici Karađorđevi, kojih je bio priličan broj, videći njegovo neraspoloženje prema Rusima, obrtali su se sve više na rusku stranu. Pomoću Rusa i njihova uticaja u zemlji oni su težili da ograniče Karađorđevu vlast, koja je pokazivala tendencije da postane apsolutna, i da sami izbiju jače na površinu. Stare kneževske porodice, kao što behu valjevski Nenadovići, nalazile su da se vožd suviše osilio na njihov račun; druge neke vojvode, kao Milenko Stojković i Petar Dobrnjac, išle su za tim ,da, umesto jake centralne vlasti usredsređene u voždu, uvedu neku vrstu skupne vladavine glavnih vojvoda. Kako je
472
narod, u većini, bio uz vožda, čija je dotadanja ratna sreća sve više dizala njegov glas u celom srpstvu, to je njihova opozicija tražila pretežno podrške na strani. Karađorđe je lično bio prek čovek; »njemu se pripisuju sve mane svojstvene sirovom i pri tom žestokom čoveku«, pisao je mitropolit Stratimirović; ali, sa druge strane, on je bio dobronameran, i, po istoj oceni, »ispoljavao karakter čoveka koji časno i pošteno misli«. U opoziciji se nalazilo nekoliko jakih ljudi i proslavljenih junaka kao, na primer, uz pomenute, Hajduk Veljko, Luka Lazarević, Milan Obrenović i dr.; a Karađorđev izbor užih saradnika nije uvek bio najsrećniji. Protivnosti između njega i opozicije pojačao je još više prvi ruski službeni pretstavnik u Srbiji, Grk Konstantin Konstantinović Rodofinikin, koji je poslan da pomogne prvenstveno u organizovanju srpskih državnih vlasti. To je bio čovek vešt, ali sklon spletkama i nadmen. Njegovi planovi za državno uređenje Srbije bili su u dobroj meri izrađeni sa težnjom da se Karađorđeva vlast što više ograniči i prenese na Senat, i izazvali su kod vožda nepoverenje i otpor, tim više što je Rodofinikin održavao javne veze sa njegovom opozicijom. Ustav, koji je Karađorđe sastavio sa svojim prijateljima i objavio 14. decembra god. 1808., nije smirio duhove; pri njegovoj izradi opozicija nije sudelovala i smatrala je da je njime Karađorđeva vlast i suviše naglašena. Austrijanci su pokušali da ovo neraspoloženje jednog znatnog dela Srba protiv Rusa iskoriste za sebe, i novi zapovednik njihove vojske na granici, feldmaršal Simbšen, lično je i preko svojih poverenika nudio Karađorđa i Srbe da prime austrisku zaštitu i da mole da dobiju za svog starešinu nadvojvodu Karla. Karađorđe je lojalno te ponude, činjene čak i pismeno, dostavljao Rusima i odbio ih u sporazumu sa njima. Srbi su odbili u isto vreme i turske ponude za mir, odnosno primili bi ih samo pod uslovom ako za mir budu jemčile Rusija i Francuska, nove prijateljice posle Tilzitskog mira, na što opet Turci, iz lako razumljivih razloga, nisu hteli pristati. Među njima je sad živo delovala protiv Rusije i Francuske engleska i austriska diplomatija; ova prva je čak dovela, krajem god. 1808., i do saveza između Turske i Engleske i izazvala time Ruse na nove ratne pripreme i na sam rat, u proleće god. 1809. U novim borbama Rusija je, naravno, računala sa srpskom saradnjom, a i Srbi su to manje više smatrali kao prirodnu stvar. Glavni zapovednik ruske vojske, knez A. Prozorovski, uputio je, po carevoj naredbi, poruku srpskome narodu da će se prilikom novih pregovora o miru voditi računa o željama njegovim, da se, dakle, neće ponoviti slučaj sa Slobozijom; a obećavao im je, upravo obavezivao se da će se brinuti »da Srbija bude oslobođena od svake zavisnosti od Turske«. Plan za novo ratovanje Srbi su zasnovali na široko; oni su predviđali ofanzivu u svima pravcima, prema Nišu, prema Vidinu i prema Novome Pazaru. Najvažnije je svakako bilo ovo poslednje preduzeće, kojem se na čelo stavio sam Karađorđe. I Rusi, a i Srbi su želeli da se spoje srbijanska i crnogorska vojska; to bi imalo velik moralni, i uz to vojnički uspeh. Otsečene od neposredne veze sa ostalom Turskom, Bosna i Hercegovina ne bi mogle da se održe, i dopale bi saveznicima kao zreo plod. Aprila meseca god. 1809. prešao je Karađorđe u Novopazarski sandžak sa dosta vojske, i odneo, tokom maja, dve lepe pobede, kod Senice i na Suhodolu. 6. juna uzela je Karađorđeva vojska i varoš Novi Pazar. I Crnogorci se behu delimično krenuli sa druge strane i doprli do Planinice, prema Nikšiću; izvesna njihova prednja odeljenja behu se već sjedinila sa nekim Karađorđevim četama; ali, do prave saradnje ipak ne beše došlo, jer vladika je još nešto oklevao. Ali, usred tih uspeha stigoše glasavi o porazu Srba na
473
položajima ispred Niša. Zavađeni srpski vođi nisu iskreno sarađivali u zajedničkoj borbi i izazvali su možda svojom neslogom gubitak važnog srpskog šanca na Kamenici i junačku pogibiju Stevana Sinđelića, 19. maja god. 1809. Srbi su odmah potom morali da otstupaju na Deligrad, a Karađorđe da prekine ofanzivu u Novome Pazaru. Velika turska vojska, koju je vodio vešti i oprezni Kuršid-paša, pođe smotreno napred, uze Soko Banju, Deligrad, Stalać i sva mesta u moravskoj dolini, dok 11. avgusta ne uđe i u sam Požarevac. U jedan mah nasta opasnost da će preći i u zapadnu Srbiju, u Šumadiju i prema Beogradu. Karađorđe diže stoga na noge svu srpsku mušku snagu i postavi na Moravu najbolje srpske junake, Milenka Stojkovića, Hajduk-Veljka i Stanoja Glavaša. Ruska akcija na Dunavu za sve to vreme nije se uopšte osećala. Među Srbima nasta usled toga veliko negodovanje; ljudi su verovali da su bezmalo postali žrtva ruske obmane. Radofinikin se bio toliko uplašio od Karađorđeve srdžbe da nije smeo sačekati njegova dolaska, nego se noću između 15. i 16. avgusta prebacio u Pančevo sa mitropolitom Leontijem, takođe Grkom, i Petrom Dobrnjcem, jednim od krivaca za poraz. Zapovednik dunavske ruske vojske, uostalom slabe, našao je to vreme kao najpodesnije da kori Srbe što su počeli ofanzivu, umesto da im, u nevolji, što pre priteče u pomoć. Tek kada je energični knez Bagration (obesmrćen u Tolstojevom Ratu i Miru), došavši posle kneza Prozorovskoga u glavnu komandu ruske vojske na Dunavu, prešao u napad i razbio 29. avgusta vojsku velikoga vezira, bi olakšan položaj ugroženim Srbima. Turska vojska napustila je dalju ofanzivu i upućivala svoje odrede da prihvate razbijenu glavnu vojsku na dunavskoj liniji. Ogorčen na Ruse, a kompromitovan kod Austrijanaca, Karađorđe se u to vreme rešio da potraži za Srbiju sasvim nove veze. Obratio se toga radi nikom drugom nego gospodaru evropske situacije, samome caru Napoleonu.
V. STVARANJE ILIRSKIH POKRAJINA. 1. Francuzi u Dalmaciji. — 2. Šenbrunski mir. — 3. Ilirske Pokrajine. — 4. Uticaj francuske uprave u Slovenačkoj. — 5. Karađorđe se obraća Napoleonu. — 6. Srbija i Austrija. Francuska uprava u Dalmaciji nastojala je živo da postepeno steče poverenje u narodu. Građanski upravnik zemlje, Vicko Dandolo, trudio se pošteno da iscrpenoj zemlji da nove životne snage. U Kraljskome Dalmatinu, njegovom nedeljnom organu za obaveštavanje i prosvećivanje naroda, govorilo se iskreno protiv zapuštenosti, u kojoj su Mleci toliko vekova ostavljali tu lepu pokrajinu. Francuzi nisu imali nikakva razloga da kao Mlečani sprečavaju narodno obrazovanje i stvaranje narodne inteligencije. Već god. 1807. njihov je školski plan predviđao za Dalmaciju jedan licej u Zadru, 7 gimnazija i 19 muških i 14 ženskih osnovnih škola. Posle ukidanja Dubrovačke Republike, iste god. 1808. osnovan je u tome gradu licej, kojem postade rektor trudoljubivi naš naučenjak F. M. Apendini. Administracija bi modernizovana, a sudstvo odvojeno od uprave i dignuto na potrebnu moralnu visinu, Seljaka oslobodiše od kuluka i dadoše mu u vlasništvo zemlju na kojoj je radio. Široki verski i nacionalni liberalizam postade glavna tekovina francuskih ideja XVIII veka, primenjena brzo i u Dalmaciji. Narodnom jeziku dade se odmah više mesta i u školi i u upravi; osnovne škole radile su samo na srpskohrvatskome jeziku. Kako je god. 1807. došlo do sporazuma sa Rusijom, prestala je i službena
474
francuska antisrpska politika na Porti, i u francuskim upravnim krugovima Dalmacije pratile su se srpske stvari bez neprijateljstva. Kraljski Dalmatin donosi i ponešto vesti o njima i o »Crnome Juri«, »đeneral glavaru« Srba. Zabeleženo je i otvaranje beogradske Velike škole, kojom upravlja »naučni Grk« Dositej Obradović. Godina 1809. donela je Francuzima nova proširenja u jugoslovenskim zemljama. Austriski dvor, pod uticajem ratoborne vojničke i diplomatske struje, objavio je nenadno s proleća god. 1809. rat Francuskoj; ali, u njemu je Austrija zlo prošla. Za mesec dana, tokom aprila, Napoleon je razbio zapadnu austrisku vojsku i već krajem toga meseca stigao pod Beč u Šenbrun. 11. maja predala se Francuzima Ljubljana. U daljim borbama on je skrhao i vojsku nadvojvode Karla kod Vagrama i naterao Austriju na težak mir u Šenbrunu 2./14. oktobra. Za to vreme imao je maršal Marmon zadatak da se iz Dalmacije, preko Like, spoji sa ostalom francuskom vojskom. Da zabavi Hrvate na granici, on je protiv njih podbo krajiške Turke, koji su pristali i 15. aprila zapalili grad Cetin, pa počeli harati i dalje duž granice. Austrija je, opet, bunila Dalmaciju, imajući kao agitatore ponajviše sveštenike, pravoslavne i katoličke. Graničarska austriska vojska nije mogla da spreči Marmonovo probijanje kroz Liku, na Rijeku, i odatle u Ljubljanu i na glavno bojište kod Vagrama. Za vreme dok je Marmon ratovao u sastavu glavne francuske vojske, upala je jedna nevelika austriska vojna grupa u Dalmaciju i postigla je tamo lepe uspehe, zahvaljujući odzivu agitacijom uzbuđenih ne samo seljaka nego i mnogih građana. Sveštenstvo je u većini kao konzervativno bilo antifrancusko. Katolici nisu mogli zaboraviti Napoleonov odnos prema papi, a pravoslavni su do juče slušali o borbama crnogorskoga vladike i Rusa protiv Francuza. Kao jak argumenat protiv Napoleona služilo je u narodu, sem francuskog »bogohuljenja«, još naročito to što su Francuzi kupili vojnike po Dalmaciji i odvodili ih u daleke borbe po belome svetu. Došlo se, veli jedan proglas na narod toga vremena, dotle »da niti težaka za polje, niti mornara za more, niti redovnika za crkve skoro nije naći, sve pod oružje sebi priteže, za sa našom krvlju sebi krunu potvrditi«. Gotovo sva Dalmacija pređe na austrisku stranu, kako Primorje tako i Zagorje. Posle Šenbrunskota mira to je sve moralo nanovo biti vraćeno Francuzima; sem toga, Napoleon je tim mirom dobio celu austrisku Istru sa Trstom i Goricom, Hrvatsku na desnoj obali Save do Jasenovca, zapadnu Korušku i ovu Kranjsku. Na novodobivenom području imali su sad Francuzi deo Slovenaca, dobru polovinu svih Hrvata i jedan mali deo Srba. Oni su svi živeli dotad pod nekoliko raznih uprava i upravnih tradicija, često sasvim različnih (na primer, autonomni Kotorani, skoro potpuno slobodni Dubrovčani, uskoci, vojni graničari, u nemačkoj administraciji ukalupljeni Ljubljanci), na koje su bili svikli i od kojih su se teško rastavljali. Što razne vlade ranije nisu ništa činile da te zemlje, rastavljene političkim granicama, dovedu u neke bliže veze ne samo da nije nimalo nerazumljivo nego se moglo sasvim prirodno i očekivati; ali, mi smo videli da ni Austrija, kad ih je, skoro sve, sjedinila pod svojom vlašću, krajem XVIII veka, namerno nije htela da izvrši, od naroda moljeno, spajanje Hrvatske i Dalmacije. A narod je, mada rastavljen granicama, već odavno osećao da je etnička celina. Na ovom području on je, sem maloga dela pravoslavnih, bio i kompaktna verska celina. U književnom i kulturnom pogledu ove naše oblasti bile su najnaprednije, i iz njih su ponajviše širene misli o potrebi jednog zajedničkog književnog jezika Jugoslovena i o potrebi slovenske solidarnosti. Bilo je, dakle, sasvim prirodno da se te oblasti jednoga naroda, kad su se već našle pod jednom vlašću, ujedine u jedno administrativno područje. I to se pod francuskom vlašću odmah dogodilo. Što nije mogla
475
da učini Austrija, uvek mučena nekim podmuklim podozrenjima prema svojim podanicima, to je učinila Francuska, lišena feudalnih predrasuda i državopravnog balasta. Te jugoslovenske zemlje dobijene Šenbrunskim mirom car je sjedinio u jednu zajednicu, kojoj je dao množinsko ime Ilirske Pokrajine, ali koje su i naši ljudi i stranci brzo shvatili i označavali kao celinu jednim jedinim imenom Ilirija. Novostvorena Ilirija imala je 55.000 km² i po jednoj statistici od god. 1813. 1,556.000 stanovnika, od kojih su 1,312.955 bili katolici, a 224.418 pravoslavni. To je bila prava država, veća od Srbije otpre god. 1912. Odavno se postavljalo pitanje: zašto je Napoleon stvorio tu novu državu, koja nije imala nikakve istoriske tradicije sem one prastarog ilirskog plemena, koja nije pretstavljala nikakvo geografsko jedinstvo i u kojoj je bila zajednička samo ista jugoslovenska rasa, čije su jedinstvo osećali učeniji ljudi toga plemena, ali čija se zajednička saradnja nije još nigde videla na delu? Postoji jedno kazivanje Napoleonova memoarista sa Svete Jelene, prema kojem stvaranje Ilirije nije imalo nekog većeg cilja, nego samo da bi ta nova oblast poslužila kao objekat kompenzacije Austriji za ustupanje Galicije. Sa druge strane, prateći svu balkansku politiku Francuske od početka XIX veka, ne može se tako olako reći da u njoj nije bilo sistema i dubljeg plana. Francuzi su očevidno hteli, pošto su Rusi stupili u redove njihovih neprijatelja, da u Turskoj nađu svoga saveznika i stoga su išli za tim da na Balkanu dođu sa njom u neposredan dodir, kako bi mogli na nju vršiti trajniji uticaj. Dobijanje Dalmacije god. 1805. traženo je naročito radi toga političkog plana. Francuzima je do poseda Dalmacije za čitavo vreme Napoleonove vladavine bilo mnogo stalo; moćni car nije čak pristajao ni da staru i bezopasnu Dubrovačku Republiku ostavi van toga zahvata. Proširenje toga poseda god. 1809. bilo je samo nov znak toga neumanjenoga interesa. Postojali su, naravno, i drugi važni politički i strateški razlozi. Stvaranjem Ilirije bila je Austrija odvojena od morske obale i od neposredne veze sa Englezima, čije je učešće u poticanju ovoga rata od god. 1809. odavno utvrđeno. Učvršćivanjem u Iliriji, dalje, sa vojničkim i administrativnim središtem u Ljubljani, Napoleon je stvorio jednu stalnu opomenu Beču i u isti mah prvu moćnu zaštitnu branu za francuske posede u Italiji. Sem tih političkih i vojničkih, car je imao i drugih razloga; on je sam naglašavao privredni značaj neposredne kopnene veze Francuske sa Istokom za njenu trgovinu i ostali promet. Jedna nedavno objavljena doktorska teza u Parizu (Melite Pivec Stele) O ekonomskom životu Ilirskih Pokrajina daje mnogo građe i govori sa naglaskom o tom da je Napoleonova glavna misao bila da zatvori istočnu obalu Jadranskoga Mora engleskoj trgovini i da obezbedi taj suhozemni put za francuskolevantinski trgovački promet. Svakako je nesumnjivo da je najmanje mislio na to da stvaranjem Ilirije pospeši proces ujedinjavanja južnih Slovena i da uopšte stvori izrazito njihovu nacionalnu državu; što je ispalo da su u njegovoj Iliriji Jugosloveni bili glavno stanovništvo to nije došlo od unapred stvorene namere da se izvrši njihovo pribiranje, nego usled geografskog smeštaja Jugoslovena, koji su na tome području bili glavni stanovnici. Nu, kada je Ilirija već bila stvorena, onda se, prirodno, o većini toga slavenskoga stanovništva moralo voditi računa. Čak se posle i namerno išlo za tim da se oni zadovolje; nešto zato što je uopšte bilo u programu nove francuske politike dati slobodu narodima u okviru njihove države ili sa njom u vezi, a dobrim delom i stoga da se buđenjem narodne svesti kod Slovena stvori kod njih protivnost i otpornost prema Nemcima, čija ih je vlast dotad pritiskivala i čiji je jezik među njima gospodario. Sloveni,
476
onda, mogu postati prirodni saveznici Francuza, kao što se već i događalo sa Poljacima; ili će im, u svakom slučaju, biti manje opasni od Nemaca. Organskim dekretom od 3./15. aprila god. 1811. uvedena je u celoj Iliriji, podeljenoj u šest pokrajina, jedinstvena uprava. Šest pokrajina behu: Karniola, Karintija, Istra, građanska Hrvatska, Dalmacija i Dubrovnik sa Bokom, i vojnička oblast: vojnička Hrvatska. Vrhovni upravnik, gotovo vladar Ilirije postade maršal Marmon, odličan vojnik i dobar organizator, koji je svoju maršalsku palicu stekao baš svojim vojničkim uspesima u ratu protiv Austrije god. 1809. On je kao svoje glavno središte izabrao Ljubljanu, u kojoj se nastanio u biskupskoj palati. Ljubljanu je izabrao kao mesto odakle je mogao izbliže pratiti rad bečkih vlasti i kontrolisati veze sa Italijom. On vodi prema domaćem stanovništvu politiku sa puno takta. Naročito pomaže kulturno i nacionalno razvijanje Slovena. Les Provinces Illyriennes zovu se u Kraljskome Dalmatinu »Države Slovinske« ili »Zemlja Slovinska«. Izdajući svoj Rječnik talijansko-ilirsko-latinski, god. 1810., Jakov Stuli ga je posvetio Marmonu kao prijatelju književnosti i jezika »ilirskoga«. Nije bilo samo laskanje kad mu je on pisao: »Ako se sa jedne strane budu slavila ona junačka djela koja vas dovedoše do vrška časti i stekoše vam pouzdanje uzvišenoga vladara u korist našega naroda, sa druge strane će se opet govoriti da ste vi prvi začeli novo doba u kulturi ilirskoga jezika«. Jer, doista, sa francuskom upravom slovenski jezik dolazi opet u službeni promet; na njemu se uči, njim se može i sme da govori u uredu, njim pišu službene novine u Zadru. Marmon je bio naredio da se i službeni list u Ljubljani, koji je zamenio Kraljski Dalmatin, Télégraphe officiel, štampa i slovenački, ali to, po njegovom odlasku za guvernera Španije (1811), zadugo nije ostvareno. Ipak, god. 1813. izlazio je taj list kraće vreme i na slovenačkome. Ova predusretljivost francuskih vlasti prema narodnome jeziku pojačala je u Slovenačkoj rad onoga kruga ljudi koji je krajem XVIII veka, pod uticajem prosvetiteljskih i Herderovih slavofilskih tendencija, počeo da se življe interesuje za narodni jezik i njegovu kulturu. Francuska vlast i moć podudaraju se vremenski sa pokretom romantičara, koji je ona u Nemačkoj u izvesnoj meri čak i izazivala, a koji je iz Nemačke, već prvih godina XIX veka, osvajao i među Slovenima. Nastaje doba rađanja slavistike i oduševljavanja za široki »neiskvareni« narod i njegovo »blago«. Kao što je kod nas Zaharija Orfelin još pre Dositeja zastupao mišljenje o potrebi pisanja narodnim jezikom za široke krugove naroda, tako su i među Slovencima mislili izvesni njihovi prosvetitelji. Pouka može da deluje samo kad se razume; inače nema mnogo smisla. Ko želi da za svoje ideje, verske, društvene i političke, dobije pristalica, taj mora da se obraća ljudima njihovim jezikom; tako su, uostalom, već i radili među Slovencima protestantski propovednici XVI veka. Marko Pohlin († god. 1801.), pun slovenačkog osećanja i svesti o slovenačkoj zajednici, već je god. 1768. u svojoj gramatici dizao glas za upotrebu slovenačkoga umesto nemačkoga jezika i tražio je više narodne samosvesti. Pohlinov uticaj osetio se u slovenačkom društvu krajem XVIII veka i brzo i moćno. Kao njegov đak, kojemu je »užegao svetlost«, priznaje se sam Valentin Vodnik, koji će postati glavni nosilac novih ideja u francuskoj Iliriji. On i njegovi drugovi misle na kupljenje narodnih pesama i na pribiranje građe za jedan veliki narodni rečnik. Takav rad postaje kao neka moda vremena ne samo tu nego među našim ljudima još i u Dubrovniku, gde se organizuju i neke male akademije i počinje čitav niz poslova za poznavanje narodnoga jezika i njegovih umotvorina. Tom radu mi zahvaljujemo one danas nezamenljive zbirke u Dubrovniku prepisanih bugarštica. Među Slovencima je za
477
buđenje narodne svesti i za ovaj pripravni rad na stvaranju slovenačke književnosti i naučne slavistike naročito bio zaslužan baron Žita Cojs, koji se, istina, sam osećao kao Talijan, ali koji je za ljubav matere Slovenkinje pomagao njeno pleme i njen jezik. Pod Cojsovim uticajem vratio se već gotovo ponemčeni Anton Linhart, kasniji pisac Pokušaja istorije Kranjske, svom slovenskome narodu. U Cojsov krug ulaze, pored Vodnika, još i Nepomuk Primic i daroviti Jernej Kopitar, koji postaje baronov tajnik. Cojs je bogati mecena, koji daje sredstva i ima istinske ljubavi za naučni rad. Od god. 1780. Slovenci dobijaju prve svoje bolje gramatike i rade na reformi svoga pravopisa; god. 1781. izlazi Pohlinov rečnik; dvojica njegovih ljudi, Blaž Kumerdej i Juraj Japelj, ulaze čak u naučne veze sa ruskom Akademijom u Petrogradu. Svest o slovenskoj solidarnosti razvija se i kod njih u pratnji nešto rusofilstva, što kod katoličkih Slovena toga vremena nije inače obična pojava. Kumerdej je god. 1779. svojim drugovima u književnom radu spremio bio ovakve reči: »Narod, iz kojega proizlazimo, najprezreniji je u takozvanom izobraženome svetu; samo presjajna dela naše rođene braće Rusa mogu to preziranje donekle zadržati«. Od god. 1797. Vodnik pokreće prvi slovenački časopis, Ljubljanske novice; ali, posle tri godine mora ga obustavljati zbog slabog odziva publike. Vodnik je nesumnjivo ostao najkrupnije književno lice iz toga perioda slovenačkih javnih radnika, dok je Kopitar, veliki poštovalac našega Dositeja, njegova najbolja naučna glava. Njegova na nemačkom jeziku god. 1808. objavljena Gramatika slovenskih jezika u Kranjskoj, Koruškoj i Štajerskoj pretstavljala je naučno delo krupne vrednosti i sa pravom je obratila na se pažnju svih učenih ljudi slovenskih toga vremena. Kopitar je na samom početku XIX veka stvorio i prve naučne veze sa Srbima iz učenoga karlovačkoga kruga mitropolita Stratimirovića, i to sa samim mitropolitom i sa učenim pesnikom Lukijanom Mušickim. Francuzi su kod Slovenaca zatekli već jedan pokret jasnog nacionalnog obeležja, koji je počeo više od četvrt veka pre njihova dolaska. Samo treba priznati da taj pokret nije bio ušao u šire krugove, i da su još uvek glavna njihova dela, kao Linhartova Istorija ili Kopitareva Gramatika, izlazila na nemačkom jeziku. Slovenački jezik nije imao prave književne tradicije. Stoga je Marmonu i došla na um misao da, dosledan svom programu opšteg ujednačavanja u celoj Iliriji, uvede kao zajednički službeni jezik za sve Jugoslovene srpskohrvatski, možda, po dubrovačkim sugestijama, baš ijekavsko narečje, osveštano upotrebom u njihovoj književnosti. Slovenci su bili protiv toga, nalazeći da su oni već dali dovoljno osnove za uvođenje ovoga idioma. Da bi to i novim delima potvrdili, požurili su se da izrade čitav niz školskih knjiga, koje su imale da što pre počnu vršiti svoj uticaj. Naročito je u tome pogledu bio aktivan Valentin Vodnik, koji inače nije bio protivnik stvaranja jednog zajedničkog jugoslovenskog književnog jezika. Vodnik je samo mislio da nije pravo narečje jednog plemena naturati drugom, nego da novi književni jezik treba izraditi kao sintezu narodnih dijalekata na osnovi onoga što im je već svima zajedničko. Vodnik je, kao i najveći deo njegovih dosad pominjanih drugova (sem Kopitara, koji se od god. 1808. nalazio u Beču i bio odan austrofil), iskreno prišao Francuzima i bio jedan od njihovih najodanijih prijatelja. U svojoj popularnoj pesmi Ilirija oživljena on oduševljeno pozdravlja vaskrs Slovena: Duh stopa v Slovence Napoleonov, en zarod poganja prerojen ves nov.
478
Dubrovčan, Kotoran Primorec, Gorenjc, Pokopjan po starem se zove Slovenc. Pa, ipak, francuska uprava u Iliriji nije svuda bila primljena sa poverenjem, mada je tako očigledno značila napredak prema onome što je pre bilo. Treba videti samo onaj i danas očuvani, u izvesnim krajevima još uvek jedini, francuski put kroz celu Dalmaciju, pa se uveriti sa koliko je solidnosti, preduzimljivosti i dobre volje rađeno sa njihove strane. Ljubljana je pod njima dobila 1810. začetak svog univerziteta. D-r J. Mal kao posebnu zaslugu francuske uprave ističe zatiranje kriminaliteta, koji je dotle bio veoma raširen. Ali, naš svet je bio dobrim delom konzervativan i trebalo mu je dugo dok se raskravi. Francuska uprava trajala je kratko vreme, samo do god. 1813., i svet nije imao mogućnosti da se privikne na nju i vaspita u novim pogledima, bez predrasuda. Ovako je išlo teško. Oslobođeni seljak nije znao kako da se snađe, »nije znao što da započne sa tom, tako reći, tokom noći stečenom slobodom«, a uvređeno plemstvo i sveštenstvo nije se moglo pomiriti sa gubljenjem dotadanjih povlastica. Među Slovencima naročito, gde su Francuzi doista mnogo učinili za narodnu svest, pod uticajem sveštenstva, javljalo se u narodu veliko nezadovoljstvo sa njima. U Kranjskoj su se mnogo pevale pesme ovakog tipa: Kaj pa nam v Estrajh fali? Dobre volje smo do zdaj bli. Rajši zapustimo dom mi Kakor da b’ pod Francozom bli. »Ja se sjećam iz doba svoje mladosti samo malo pojedinaca koji su cijenili unutarnju vrijednost blagodati francuske«, piše I. Tkalac. »A ta je vladavina svim društvenim klasama utrla staze za svaki duševni ili materijalni napredak, osigurala razumno zakonodavstvo, a najviše uzornu i pravičnu upravu, kakovu Hrvatska ni prije, ni poslije nije nikada imala«. Jedino su ratnici iz Vojne Krajine bili odani velikome caru, jer su njegovi sjajni ratni uspesi izazivali kod njih divljenje i želju za sličnim podvizima. * Karađorđe je svakako bio obavešten o Napoleonovim uspesima protiv Austrije i o osvajanju Beča, kada je Srbe zadesio udar na Kamenici i prodiranje Turaka niz Moravu. Sutradan po odlasku Rodofinikinovu iz Srbije, 16. avgusta god. 1809., rešeno je u srpskome Savetu da se Srbi obrate za zaštitu samome Napoleonu. Toga dana napisano je ovo kratko Karađorđevo pismo Napoleonu: »Slava oružija i podvigov Vašego Veličestva rasejala se po celome svetu. Narodi nalaze u avgustejšej Vašej osobi izbavitelja i zakonodatelja svog. Srbski rod želi te sreće udostoiti se. Monarh, obrati vzor tvoj na Slaveno-Serbov, u kojima ćeš naći mužestvo i vernost ko Blagodatelju, vreme i slučaj opravdaće ovu istinu i to da su dostojni pokroviteljstva velikoga naroda«. U instrukcijama danim srpskome delegatu za francuski dvor, kapetanu Radi Vučiniću, koji beše rodom iz Karlovca, kazane su »nepokolebime misli ili volja serbskago naroda«. U njima je naglašeno da »serbski narod u Serbiji ne pripada nikomu«, da je, dakle, vlastan
479
izabrati samostalno svoga pokrovitelja i da će, uzimajući za to Napoleona, primiti u svoje gradove francuske garnizone. Srbi »uveravaju« cara »da ostala sobraća njiova, koji živu u Bosni, Hercegovini, Kraljevstvu Mađarskom, ne izbacujući i Bugare, poći će za stezami njiovima«. Ako im Francuzi pruže pomoći novcem i sa tehničkim artiljeriskim licima oni mogu odmah razviti svoju akciju i sjediniti se sa francuskom vojskom na Uni i kod Dubrovnika. »Mađarski kolos, potpora Austrije, berzo će se razvaliti i ješče berže kada ugleda da pobedonosno voinstvo Jego Imperatorskogo Veličestva zajedno sa Serblima udari na njega iz Slavonije, Srema, Banata, đe milioni duša serbskog roda stenju pod jarmom mađarske gospode«. To pismo, sastavljeno da napravi što bolji utisak na Francuze, kako bi oni stekli uverenje da bi sa Srbima dobili i politički i vojnički vrednoga saveznika, izgleda kao samohvalisanje i čak kao samoobmana, obzirom na teške prilike u kojima je pisano. Ali, u njemu je bilo i izraza koji su jasno pokazivali da je još nedavna raja postala svesna svojih uspeha i da se počinje smatrati za činioca koji već može dozvoliti sebi ambicije da učestvuje i u pitanjima srednjoevropske politike. Vučinić je sa tim pismima otišao u Bukurešt, francuskome vicekonzulu Ledu, a odatle u Beč, gde je Napoleon upravo sklopio mir s Austrijom. Car se vraćao u Pariz i nije lično primio Vučinića; ali, zato je njegov ministar spoljnih poslova Šampinji izdao ovakva uputstva bukureškome vicekonzulu: car ne može, iz obzira prema Turskoj, otvoreno pomagati ljude koje ona smatra kao buntovnike; ali, Njegovo Veličanstvo ne može ostati sasvim ravnodušno prema sudbini jednog naroda koji je pokazao toliko istrajnosti i hrabrosti i neće odbiti da ima sa njima nekih veza, samo o njima ne sme ništa izbiti na javnost«. Treba pomagati srpski dodir sa Francuskom; ali, iz obzira i prema Porti, i prema Rusiji, i prema Austriji, car zasad ne može činiti za njih ništa drugo nego da posreduje. Srbi treba da održavaju veze sa Francuzima preko Crne Gore i da utiču na ovu da živi u miru sa njima. Odgovor nije bio negativan stvarno; ali, kao što se vidi, pozitivno je veoma malo obećao i bio je vrlo predostrožan. Kako se Vučinić zadržao na putu dosta dugo, želeći da donese u Srbiju što jasniji odgovor, koji su Francuzi vešto izbegavali, to Srbi, u nestrpljenju, poslaše i drugoga delegata, Mostarca Nikolu Škuljevića, koji je inače održavao veze između Srbije i Hercegovine. Po povratku Vučinićevu Karađorđe je, sa željom da pospeši rešenje cele stvari,10. januara god. 1810. pisao Napoleonu ove značajne reči: »Vi ste pravedno nazvani velikim, ibo mnogi narodi Vama imaju blagodariti svoje sadanje suščestvovanje i blagodenstvije, a osobito novovoskresša Ilirija, u kojoj žive naši suplemenici. Podobnu milost soizvolite po prirodnoj ščedroti i blagoutrobiju Vašemu vsemilostivejše izliti i na naš serbski narod, a mi ot naše strane usilovaćemo se vernostiju, pokornostiju i privjazanostiju k Vašemu vsevisočajšemu licu udostoiti se takove milosti«. U tome aktu, svakako po izveštaju Vučinićevu, koji je sam lično bio nesumnjiv primer jednoplemenosti, Karađorđeva Srbija prvi put, još god. 1810., govori o svojoj težnji da ima političku sudbinu sličnu sudbini svojih saplemenika. Krilaticu o »novovoskresšoj Iliriji« doneo je valjda Vučinić sa svoga puta, iz Ljubljane i iz svoje hrvatske domovine, gde je verovatno bila ušla u promet; istoriski je, ipak, vredno spomenuti da se ona pre nalazi u tom Karađorđevu aktu nego u pomenutoj Vodnikovoj Iliriji oživljenoj. Pregovori su se provlačili i kroz čitavu god. 1810.; Vučinić je navaljivao da padne odluka i iznosio je nekoliko memoara šta sve ima da se uradi za Srbiju, a Francuzi su sve odlagali, dajući sa vremena na vreme neodređene odgovore. Posle austrisko-francuskoga približavanja posle Šenbrunskoga mira, hoteći da obešteti Austrijance za pretrpljene
480
gubitke i da im skrene pažnju sa zapadnih granica na južne i istočne, Napoleon je u jednom razgovoru s austriskim kancelarom Meternihom, 16. jula god. 1810., govorio ovako: »Srbija mora jednoga dana pripasti vama. Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću. Neće mi biti krivo ni da taj knez potpadne pod vašu zaštitu i pod vaše jemstvo. Ali, ne mogu trpeti niti rusku zaštitu ili jemstvo, niti ruskoga štićenika kao kneza u Beogradu«. Nova antiruska orijentacija Napoleonova dovela je i do ohladnelosti prema Srbima, jer su ovi, ostajući bez odgovora iz Pariza, morali da traže ponovo jačeg oslonca na Rusiju. Bilo je, istina, sa Karađorđeve strane pokušaja da i Austriju zainteresuje neposrednije za srpsku sudbinu. Kad i Napoleonu, obraćao se on i Austriji, hoteći u nevolji da drži dva gvožđa u vatri, da bi što pre došao do pomoći. Ali, Austrija, pritešnjena sama god. 1809. od Napoleona, nije mogla da pomogne ni sebi, a kamoli Srbiji. No u Beču nije moglo nikako biti svejedno kako će se Srbi držati prema njima, naročito sada posle gubitka tolikih oblasti dole na jugozapadu. Stoga su poručivali Srbima da će se zauzeti za njih na Parti posredujući za mir, naravno ako oni za to zamole i ako zatraže carsku zaštitu. Srbi su na to pristali i u decembru god. 1809. obratili se takvom molbom bečkoj vladi. Za približavanje bečkoj vladi mnogo je u Srbiji radila austriska stranka, u kojoj je vodio glavnu reč daroviti i učeni, ali amoralni dobeglica iz Srema Ivan Jugović, poverljiv čovek pograničnih austriskih vojnih zapovednika i jedan od najuticajnijih ljudi u Upravnom savetu i Karađorđevoj okolini. On je u martu god. 1810. slan u Beč, samome caru, da i njemu ponudi otprilike ono isto što su Srbi nudili i Napoleonu. Ovaj je, međutim, baš tih dana, postao zet austriskoga cara, i ta činjenica delovala je mnogo na izvesne Srbe da ih još jače opredeli za Austriju. Jugović je u Karlovcima, u prisustvu mitropolita Stratimirovića, pregovarao sa generalom Simbševom o austriskoj pomoći i zaštiti i ugovorio je sa njim, kao garanciju srpske lojalnosti, predaju Beograda Austriji. Car je pristao ovoga puta na tu ponudu; ali, brzo je morao i odustati na poruku iz Pariza da još ne treba kidati sa Rusijom. A taj bi postupak doista pretstavljao udar namenjen samoj pravoslavnoj carevini. Posle svega, Karađorđu sad nije ostajalo ništa drugo nego da se i sam ponovo vrati na veze sa Rusima, za koje su, i pored svega što se dogodilo, prevlađivale u celoj Srbiji simpatije glavnih narodnih ljudi.
VI. KATASTROFA SRBIJE. 1. Rusko-srpska saradnja. — 2. Bukureški mir. — 3. Planovi P. Čičagova. — 4. Klonulost Srba. — 5. Turska ofanziva god. 1813. — 6. Pad Srbije. Rusi su u jesen god. 1809. svojom ofanzivom na Dunavu oslobodili Srbiju turskoga pritiska u moravskoj dolini i dali joj mogućnosti da odahne u zimu te godine. Njihova pomoć bila je jedina stvarna, najbrža i najdelotvornija. Razumljivo je stoga što je najveći deo naših ljudi bio za to da se veze sa njima što pre nastave i svi nesporazumi izglade, a da se napuste sve kombinacije sa Francuzima i Austrijancima. Na narodnoj skupštini u Hasan-pašinoj Palanci, držanoj krajem novembra god. 1809., bi rešeno da jedna srpska deputacija ode u ruski glavni stan i izradi sve što može za Srbiju, a da kod ruske vlade oglasi za nevažeća sva pisma kojima su se Srbi nudili drugima. Tako je Karađorđeva akcija u Austriji i Francuskoj bila demantovana, a pripisivana je ne toliko njegovoj ličnoj inicijativi, koliko sugestijama drugih ljudi. U ruskom glavnom stanu
481
vodilo se računa o srpskome nezadovoljstvu i o potrebi da im se pomogne, i stoga je, za nove borbe, u god. 1810., upućena u leto u Srbiju jedna ruska vojska od 2500 ljudi. Ona je sa Srbima operisala, uglavnom, u Negotinskoj Krajini i povratila veru u ljude. Kada je Kuršid-paša krenuo sa juga novu tursku ofanzivu, ujedinjena srpska i ruska vojska, koja beše dobila znatna pojačanja, odnese lepu pobedu kod Varvarina, 6. septembra god. 1810. Posle te pobede požurio je Karađorđe sa nešto kozaka na Drinu, da i tamo suzbije Turke i raščisti situaciju. Poraz Turaka kod Loznice 5.—6. oktobra učinio je i na toj strani kraj njihovim agresivnim težnjama. Samo, mada je nesumnjiv uspeh bio tu, Karađorđe ipak nema vere da Srbi sami mogu odoleti Turcima; lanjski poraz na Moravi beše oslabio njegovo staro pouzdanje, koje, istina, nije nikad bilo čisto samopouzdanje duga roka. On stoga stalno traži rusku vojsku za Srbiju kao neku vrstu jemstva da je srpska stvar vezana za Rusiju. Rusko-srpska saradnja i opasnost da se ruski garnizoni uvedu u Srbiju i tu održe, kako su Srbi tražili, opredelile su bečku vladu da u Beogradu osnuje svoj konzulat i da pokuša odvojiti Karađorđa od Rusa. Ta njihova odluka došla je u nezgodan čas, baš pred varvarinsku bitku, u vreme kada je Srbima ruska pomoć protiv opasnoga Kuršid-paše bila preko potrebna. Šta će im Austrija sada, sa konzulom bez vojske, i kad je očevidno da ona hoće da brani Srbe ne od Turaka nego od Rusa? Karađorđe stoga, u dogovoru sa nekoliko starešina, odbi tu ponudu i osta potpuno veran Rusiji, mada će uskoro sam car Aleksandar, da bi razbio francusko-austriski savez, ponuditi Austriji okupaciju Vlaške, Moldavske i Srbije. Srbi su, idući do kraja u svojoj rusofilskoj politici, a i da preseku opasna austriska rovarenja, molili Ruse da u njihove gradove uvedu svoje stalne garnizone. I, doista, početkom god. 1811. uđoše ruski vojnici u Beograd, Šabac i Deligrad. To je sve pojačalo unutarnje vrenje u Srbiji. Dolazak ruske vojske smatrala je Karađorđeva opozicija kao svoj uspeh i jedva je čekala da je pozdravi. Karađorđeva stranka htela je opet da učvrsti svoju vlast pre dolaska Rusa. Po savetu svojih prijatelja, a naročito spletkama sklonoga Mladena Milovanovića, Karađorđe je rešio da svoje glavne protivnike uvede u vladu, u »popečiteljstva«, da ih zadrži u Beogradu i odvoji od naroda. Kako su oni, kao Jakov Nenadović i Milenko Stojković, imali pod sobom velike oblasti sa po tri četiri nahije, on je mislio da će njihovu moć slomiti najlakše time što će ih napraviti članovima vlade bez njihove nahiske snage, a njihove oblasti razdeliti u više jedinica i na čelo tih jedinica dići nove vojvode-skorojeviće, istaknute u ratovima i njemu lično odane. Te nove vojvode imale su biti u svemu ravne starima. Vrhovna vlast ostala bi tako u Karađorđevoj ruci, bez opasnih takmaca, a podržavali bi je ti novi nahiski gospodari, »Vidim ja da svi vi počti, svaki v svojem okrugu, počeli ste biti despotami«, govorio je Karađorđe starim velikim vojvodama, tužeći se da mu ne štuju vlast. Novim ustavom, donesenim u Beogradu, na skupštini od 8.—11. januara god. 1811., znatno je pojačana vlast voždova. Od njega se tražilo kao najvažnije, i on je na to pristao: da čuva savez sa Rusijom kao srpskim pokroviteljem. Tražilo se i da ništa ne preduzima ni u zemlji ni van nje bez sporazuma sa Savetom; ali, to se dalo lako izigrati pogodnim sastavom Saveta, koji nije dolazio iz nekih slobodnijih narodnih izbora. Posle te skupštine, 29. januara, došao je ruski garnizon u Beograd. Milenko Stojković i Dobrnjac ne htedoše ostati u vladi, u kojoj su bili dobili mesta, i biše stoga prognani iz zemlje; Srbija sa njima izgubi dvojicu od njenih najboljih vojvoda. Stojan Novaković, prikazujući taj sukob, kao izvinu za takav postupak naglašava njegov nacionalni značaj:
482
»Karađorđeva borba ima bar tu dobru stranu što se njegovom centralizacijom lične vlasti osnivala monarhiska čvrsta vlast, koja je, oko jednog ličnog stožera, ujedinjavala sve rasturene oblasti otadžbine. U toj ličnoj vlasti jedinstvo se bolje videlo nego u autonomnoj pocepanosti«. Koliko se u ono vreme žalilo što je stvar ispala tako, vidi se najbolje po rečima Vuka Karadžića, koji kaže ni manje ni više nego da se Karađorđe, istina, oprostio protivnika, »ali tijem okrči i Turcima put, te lakše zemljom obladaju«. Politička spoljna situacija pogoršala se za to vreme po Ruse i Srbe u velikoj meri. Pruska, dotle glavni ruski prijatelj među silama, mada satrvena, pređe na francusku stranu, a Austrija se sve bliže vezala sa Napoleonom, dok najzad, 14. marta god. 1812., ne sklopi sa njim savez uperen u prvom redu protiv Rusije. Te dve sile podbadale su sada Tursku da ne popušta Rusiji u pregovorima za mir, pretstavljajući joj tačno kako Rusija nema snage da je na nj prisili, jer se spremao grandiozni Napoleonov pohod na Moskvu, najveći vojnički podvig koji je dotle zabeležila istorija sveta. Rusija, doista, nije mogla da nagna Turke na velika popuštanja. Kad od god. 1809. do god. 1811. nije uspela da slomije konačno njihovu vojsku, nije mogla to učiniti na brzu ruku ni u proleće god. 1812., sa vojskom od koje je veća i svakako bolja polovina bila upućena na zapadne granice. Turska je znala, mada i sama veoma iscrpena, da je mir ipak potrebniji Rusiji nego njoj. U miru oklopljenom najposle, sa dosta mrse, u Bukureštu 16. maja god. 1812., Rusija Srbe nije izostavila kao pri ranijim prilikama; ali, nije mogla zbog svojih teškoća učiniti za njih mnogo. Turci su mogli i umeli da zatežu, a naročito su bili osetljivi pri raspravljanju pitanja o Srbima, ne gledajući bez izvesne srdžbe što se Rusija zalaže za njih kao turske podanike. Ipak, osma tačka Bukureškoga ugovora predviđala je za Srbe: 1. potpunu amnestiju; 2. odredbe da utvrđenja podignuta tokom ustanka imaju biti porušena, a u druga utvrđena mesta da uđe turska vojska i snabde ih svim što treba za vojsku; i 3. da Srbi dobiju onakve ustupke kakve imaju turski podanici Arhipelaga, a za tu samoupravu, koja će im se dati, treba Turska da se »sporazumi sa narodom srpskim o naredbama za ovaj posao potrebnim«. To nije odgovaralo obećanjima koja su Rusi davali Srbima, ni nadama koje su kod ovih nastale posle tolikih borbi i uspeha; ali, Rusija u taj mah nije više mogla postići. Čak je i taj dobitak, kada se relativno uzme, ipak od značaja, i njega nije bilo lako iščupati od Turaka. Da je njihova vojska makar malo bolje stojala, ne bi veliki vezir nipošto pristao da se u ugovoru sa nekom drugom državom Turska obavezuje na sporazumevanje sa svojim podanicima. Od toga posredovanja u srpsko pitanje Porta se godinama branila; zbog njega je još prve godine ustanka došlo do prekida pregovora. Turska je tom tačkom dala jako oružje Rusiji protiv sebe i omogućila rusku intervenciju u srpskome pitanju za budućnost. U Carigradu se to odmah videlo, i sultan Mahmud je isprva odbio da ratifikuje tu i još jednu tačku Bukureškoga ugovora. Srbi u prvo vreme nisu znali kakvi se zaključci stvaraju u Bukureštu. O tome ih ruski ljudi ne samo da nisu tačno obavestili nego su ih čak jednom novom kombinacijom i zavodili. Novi zapovednik ruske vojske na Dunavu, neozbiljni admiral P. V. Čičagov, nosio se, naime, mišlju, koja je ranije razvijana u ruskim vojnim krugovima: da se protiv Francuza, pomoću Srba i ostalih Jugoslovena, izvede jedna vojnička ekspedicija, i to protiv njihovih novih poseda na Balkanu. Nameravalo se sa tim rasteretiti unekoliko severni front i ugroziti Francuze ili zadati im posla na području do kojega im je bilo više stalo. U ruskim vladinim krugovima, gde se politika često vodila kabinetski i sa kombinacijama kao pri šahovskoj igri, pomišljalo se, još u proleće god. 1812., čak i na savez sa Turcima, koji bi bio uperen protiv Francuza. Kada je Napoleon već krenuo na
483
Rusiju; kada su Turci, od prve, odbili misao o savezu; kada je sa ruske strane prihvaćen Bukureški ugovor kao najbolji izlaz iz situacije na Balkanu, bilo je jasno da od kombinacije sa napadom na Iliriju ne može biti ništa. Čičagov je, ipak, poslao u Srbiju jednog ovog pukovnika, da pregovara sa Srbima o tom preduzeću i da čak vrši i pripreme. Srbi su na to pristali i odmah od svoje strane počeli vojnička vežbanja po ruskim vojnim propisima, da bi što spremnije ušli u sklop ruskih jedinica i razumevali naredbe ruskih oficira. Srbi su tek od Turaka doznali da je mir u Bukureštu sklopljen, dobivši ponude susednih paša za pregovore o uređenju stanja u Srbiji. Kuršid-pašin poziv da, prema ugovoru, preda Beograd i druge gradove Karađorđe je prosto odbio, verujući da je posredi kakva turska podvala. Tek pošto je čuo za te turske poruke, obavestio je i sam Čičagov Srbe o osmoj tačci Bukureškoga ugovora; ali, i tada ne sa punom istinom. Ruski pretstavnik u Srbiji dobio je čak izrično uputstvo da Srbe, na koje će ugovor nesumnjivo loše delovati, ne obavesti o pravom stanju stvari, nego da im osmu tačku saopšti »u izvodu«, sa ublažavanjem reči, i čak sa zavaravanjem, kao, na primer, u pitanju predaje gradova, koja se tobože ne mora izvršiti. Kada se, na kraju, ipak morala doznati istina, kada su Rusi počeli povlačiti vojsku i iz Srbije i iz Vlaške, među srpskim vođima ta činjenica izazva i ogorčenje i zaprepašćenje. Šta sad? Odbili su Austriju, prekinuli sa Francuskom. Zar sami da prime na se, izmoreni tolikim borbama, nakupljeni gnev Turske Carevine? Turci isprva nisu mislili da upotrebe silu nego su bili voljni da se nagode s ustanicima. I niški i bosanski paša dobiše naredbe da sami ne prelaze u napad. Srbi, nedovoljno i čak sa ruske strane nesavesno obavešteni o težini opšte situacije, zaključuju najpre da ne mogu predati gradova i živeti sa Turcima u zajednici, isto kao što ne mogu primiti ni odredbe da se sami pogađaju sa Turcima. Rusi su uputili u Srbiju đenerala Ivelića, poznata po njegovu radu u Crnoj Gori, da im preporuči pregovaranje sa Turcima, kako bi se dobilo više vremena, i da ih uveri kako je povlačenje Rusa samo privremeno. I dok je ruska vojska napuštala Srbiju, Ivelić je, sve u toj politici umirivanja i ostavljanja dobrog utiska i nade, u manastiru Vraćevšnici, na Veliku gospojinu god. 1812., zaklinjao Srbe na vernost caru Aleksandru i uveravao ih da ih on neće napustiti. Svakako je u ovoj toj težnji da se Bukureški ugovor prikaže kao privremen i da mu se da tumačenje što povoljnije po Srbe bilo na ruskoj strani rađeno sa dobrim namerama, i možda je kod izvesnih njihovih ljudi postojalo i uverenje da će doista i biti tako; ali, to je saopštavanje istine »na rate« nanelo Srbima ogromne i nepopravljive štete. Turci su, videli smo, jedva pristali i na one odredbe koje su unesene u osmu tačku ugovora; njima je bilo teško da uopšte dođu u položaj pregovaranja sa rajom. Sada, kada su ustanici sami počeli da odbijaju i otežavaju izvršenje odredaba, njima je dobrodošlo da i oni zategnu. Tim pre što su videli kako Napoleon sve dublje nadire u Rusiju i kako ova ne može učiniti apsolutno ništa da zaštiti Srbe od njih. Kada je krajem avgusta god. 1812. za velikoga vezira došao niški zapovednik, Srbima po energiji i vojničkim sposobnostima dobro poznati Kuršidpaša, moglo se misliti da on neće hteti voditi pregovore nadugo. Tako je i bilo. Poruke njegove i njegovih poverenika Srbima bile su kratke, otsečne i beskompromisne. Od Srba se sada tražilo ni manje ni više nego da se pokore, da se povrati stanje otpre ustanka, da ponovo postanu raja. Sultan ne može trpeti da se stvara država u državi. Pred tom turskom odlučnošću srpski zahtevi postajali su sve mekši, a srpsko držanje sve malodušnije. Mesto prvašnjeg zamaha i vere nasta sumnja. Svest o sopstvenoj snazi, koja, istina, nije bila velika, ali nije bila ni manja nego u onim danima kada je ustanak krenut,
484
zamenilo je uverenje, izrađeno za vreme partiskog pregonjenja, da se Srbi ne mogu održati bez tuđe pomoći. Kako se ta pomoć nije ukazivala ni sa jedne strane, to strah pred neizvesnošću poče da osvaja. Zavađeni između sebe, osiljeni i obogaćeni, pojedini glavari i vojvode nisu više bili sposobni za onakva prešaranja kakva behu krenula ustanak od god. 1804. I samoga Karađorđa beše obuzela sumnja u ishod stvari i otrovalo nepoverenje prema ljudima u rođenoj zemlji. Predviđajući poraz u slučaju novoga turskoga napada, on je već 30. marta god. 1813. molio dozvolu da se može preseliti u Rusiju. Rusko posredovanje u Carigradu, da Turci vode obzira prema Srbima, razvuklo je nešto pregovore; ali, nije ih obrnulo u korist njihovu. Porta je htela da srpsko pitanje skine sa dnevnog reda. U Carigradu su ipak trajali pregovori cele prve polovine god. 1813. Turci su oklevali uglavnom radi toga da vide razvoj događaja u Evropi. Kad im se u jedan mah učinilo, posle primirja u Plesvicu, koje je Napoleon sklopio sa Rusima i Prusima, da će Rusija moći dobiti slobodnije ruke i da bi na jednom evropskom kongresu mogla, možda, postaviti i srpsko pitanje, požuriše se Turci da svrše posao. Pod oštrim nadzorom Kuršidpaše krenuše početkom jula tri turske vojske protiv Srbije: od Bosne, od Niša i od Vidina. Hajduk Veljko pogibe 18. jula, braneći Negotin; do polovine avgusta razbiše bosanski Turci sve napore Srba u Podrinju da ih zaustave. Niška turska vojska prodirala je dolinom Morave prilično sporo, i tek u septembru stiže spram Smedereva. U Srbiji se osećala malaksalost. Karađorđe se baš toga leta teško razboleo, izgleda od tifusa; u zemlji ne beše vojvode Milenka, odličnoga i hrabroga ratnika, ni iskusnoga Dobrnjca, nego je vojskom upravljao zli duh Karađorđeve Srbije, vojvoda Mladen Milovanović, čovek svojevoljan, ličan i grabljiv. Utučen i jedva pridignut iza bolesti, Karađorđe pokušava da organizuje poslednji otpor na Kolubari i na Moravi; ali, nema stare energije. Vraća se potom na staru svoju misao i nudi srpske gradove Austriji; nu, ova, uvređena srpskim nedavnim odbijanjima, nije voljna da se za njih zauzme i da im sad ispuni želje. Čak je u njenom interesu bilo da Srbi pretrpe osetnu kaznu radi svog rusofilstva. Kada su stigle vesti da Turci na jednoj strani prelaze Moravu i kreću prema Beogradu, a na drugoj da, slomivši strašni otpor na Ravnju i Zasavici, gde su se Srbi borili gotovo bez predaha punih sedamnaest dana, udaraju na Šabac, reši se Karađorđe te u društvu sa ruskim pretstavnikom u Srbiji T. I. Nedobom pređe na austrisku stranu, u Zemun. Učinio je to 21. septembra god. 1813. Za njim su prešle i sve glavnije vojvode, sem Miloša Obrenovića, koji ostade u zemlji. »Kada je 6. oktobra god. 1813. stigao u Carigrad glas da je turska vojska opet zauzela Beograd, Šabac i Smederevo, tri dana, po tri puta, pucali su topovi u Carigradu i na Bosforu, u slavu toga događaja«. Velike nade koje se behu javile pri početku ustanka potonuše u ovome brodolomu. Srbija je, sa puno prava, mogla da zažali na Srbe iz ostalih zemalja, naročito na Crnu Goru i Srbe pod Turcima, što je čitavo vreme ostaviše samu, da bije boj i za sebe i za njih. Ali, kao izvinjenje treba reći da, sem zauzetosti na drugoj strani i sem jaka pritiska Turaka, koji su sprečavali saradnju, ni pitanje srpskoga oslobođenja u punijem obimu još nije bilo dovoljno sazrelo. Misao o narodnoj državi postojala je nesumnjivo, negovana narodnom pesmom i istoriskom tradicijom; ali, trebalo je ipak još dosta i duhovnih i fizičkih napora za njenu materijalizaciju. Borbom od god. 1804. do god. 1813. to se postiglo u neverovatnoj meri. Kakve sve želje i planove i pokušaje za njihovo ostvarenje nije donela ta herojska borba! Svest o svojoj državi postade tada gotovo opšta, pronese se kroz tolike naše oblasti, i postade potom jasan program dobrog dela naroda. Ta
485
realizovana svest o narodnoj državi, ili, što bi rekli naši romantičari, »taj raspaljeni žar«, beše jedna od glavnih tekovina ove trenutno izgubljene borbe Prvoga ustanka. Njegoš je tačno i lepo karakterisao značaj Karađorđeva dela poznatim stihovima Posvete: Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši!
VII. OBNOVA SRBIJE. 1. Interniranje srpskih vođa u Austriji. — 2. Turska nasilja. — 3. Srbi i Bečki kongres. — 4. Hadži-Prodanov ustanak. — 5. Drugi ustanak Miloša Obrenovića. — 6. Posredovanje Rusije. — 7. Turska popustljivost. — 8. Sporazum Milošev sa Turcima. — 9. Pogibija Karađorđeva. — 10. Ustručavanje Portino da reši srpsko pitanje. — 11. Akermanska konvencija. Jedrenski mir. — 12. Priznanje Srbijine samouprave. Prešavši u Zemun, Karađorđe je izjavio da misli pođi u Rusiju, zajedno sa Nedobom. Ali, to su u prvi mah omele austriske vlasti, koje su se i prema njemu, kao i prema ostalim vojvodama, ponašale skoro neprijateljski. Knez Meternih, koga ruski car Aleksandar u to vreme smatra »kao centralnu tačku svih važnih operacija i u svima pitanjima od vrednosti pita tako za savet kao što bi mogao činiti samo sa jednim svojim ministrom«, sprečava neposrednije mere Rusije u korist Srba. Vlasti, po njegovim uputstvima, zapte pisma namenjena za Srbiju; prebeglicama se, pa i samome Karađorđu, sekvestrira celo imanje za dug učinjen tokom rata kod sremskih i banatskih trgovaca. Kada su izdržali karantenu na granici, srpske izbeglice bivaju delom konfinirane, a delom internirane. Sama Karađorđa vode iz Zemuna u Fenek, Golubince, pa u Petrovaradin. Mnoge od prebeglica čak i zatvaraju. I Karađorđe je bio upola zatvoren; u Petrovaradinu mogao se kretati samo u gornjoj tvrđavi, i to stalno u pratnji jednoga oficira, a nije mogao ni opštiti ni sa kim bez prisustva vlasti. Ruski car i ruska vlada, žaleći Srbe kao svoje saveznike, behu rešili da ove srpske izbeglice prime i smeste u Rusiji. Austriji to iz više razloga nije išlo u račun; pa, praveći se da izlazi u susret turskim željama da se srpski begunci ili izdadu ili uklone što dalje od granice, dade prevesti glavne vođe čak u Štajersku, Korušku i Kranjsku. Tako bi i Karađorđe, sa vojničkom stražom, otpremljen u Grac, gde stiže 23. januara god. 1814. Putni trošak za to nasilno premeštanje svi su Srbi morali platiti za sebe same i za stražarsku pratnju. Kinjeni austriskim pakostima svake vrste, Srbi obasipaju molbama rusko poslanstvo u Beču i traže zaštite. Na zauzimanje Rusa, posle dužih pregovora, srpski vođi, najzad, dobiše dozvolu da krenu u Rusiju, i krajem septembra god. 1814. oni se uputiše tamo. Srbija je za to vreme bila pregažena. Ogorčeni Turci svetili su se svirepo ne samo ustanicima nego i ženama i deci. »Samo na dan 17. oktobra (1813.) dovedeno je bilo, na prodaju, 1800 srpskih žena i srpske dece«, i to u Beograd. Za beogradskoga vezira bi doveden Sulejman Skopljak paša, hrabar ali brutalan čovek, koji je ugušio drobnjački ustanak, koji se borio god. 1809. u Novome Pazaru sa Srbima i bio god. 1813. ranjen na Zasavici. Bosanski vezir govorio je francuskome konzulu, s izvesnim uživanjem, posle
486
takvog načina smirivanja, kako poglavari opljačkane i opustošene Srbije »neće više nađi naroda za dizanje na bunu«. Ipak, svesni svojih obaveza prema Rusiji, turski vodeći krugovi nalaze da posle prvog besa treba popuštati. Srbija je osvojena i ustanak ugušen, i time se zasad treba zadovoljiti. Naročito postaju popustljiviji posle Napoleonova poraza kod Lajpciga i na glas da se u Beču sprema kongres velikih sila da sređuje iz temelja poremećene odnose u Evropi. Na tom kongresu moglo se očekivati da će Rusija, kao glavni pobednik Napoleonov, imati važnu ulogu, i Turska nije htela da joj svojim držanjem dade povoda za zamerke o povredi Bukureškoga ugovora. Stoga su turske vlasti početkom novembra izdale buruntije za novopostavljene srpske »obor knezove« i proglašenu amnestiju učinile su istinskim oprostom. Samo ne zadugo. Sulejman-paša se pokazao u pravoj boji po odlasku Kuršidovom iz Srbije, kada je ostao sam sa narodom. On nije imao kao Kuršid nikakva državničkoga pogleda. Bio je ličan, ćudljiv i osvetljiv. Usred zime palo mu je na um da nagoni silan narod na kuluk, za opravku gradova; iznuđavao je velike dažbine, i, mimo obećanu amnestiju, počeo je naskoro nove pokolje. Za pašinim primerom poveli su se i neki lokalni zapovednici u unutrašnjosti. I uskoro, uza sva druga zla, dođe i kuga, koja poče prosto kositi. 13. jula u Beogradu je samo taj dan umrlo 78 lica. Proti Matiji Nenadoviću, koji je u izbeglištvu, u Beču, kao punomoćnik srpskoga naroda obilazio razne kancelarije, rečeno je u austriskome ministarstvu spoljnih poslova, kao da bi to bila neka uteha: »To nije od sultana, no je to sve od onoga prokletoga Sulejman-paše«. Srbi su razvili živu aktivnost da svoje nevolje dostave stranim silama, kako bi na Bečkome kongresu mogli postaviti i srpsko pitanje. Na tome su radili neki vođi, zaostali na austriskome zemljištu, a i neki ugledniji ljudi iz Srbije. Glavno središte za taj rad beše stvoreno u Zemunu. Ruska vlada, a i sam car Aleksandar, kome su Srbi dostavljali vesti o turskim zverstvima, bili su ogorčeni takvim turskim držanjem. Još krajem januara god. 1814. govorio je ruski poslanik u Carigradu za Srbe: »Ma kakvo da je bilo držanje ovoga naroda, ono nije moglo razrešiti Portu njenih obaveza spram Rusije, jer je odredba koja se odnosila na ovaj narod bila ugovorena između Rusije i Porte, a ne između Porte i Srba«. Srbi su očekivali da će im Rusi sada, pošto su pobedili Napoleona, pomoći da ponovo dođu do slobode. Oni su stradali što ih je Rusija, pritisnuta od Napoleona, morala napustiti; pravo je da se njihova sloboda vaspostavi sada kad je Rusija ostala pobednik. To osećanje imali su u isto vreme i Rusi i Turci. Turci su se pribojavali da će ih Rusi ponovo napasti i ono naglo Skopljakovo opravljanje gradova bilo je sa tim u vezi. I Srbi su znali za taj njihov strah, i kad ta vojna akcija Rusa ne poče prvih meseci leta god. 1814., oni postadoše nestrpljivi. Oprezni Miloš Obrenović, koji beše sada najuglednija ličnost u zemlji, radio je mnogo na tome da se svet ne diže i ne izlaže udarcima, dok stvar ruskoga posredovanja potpuno ne sazre. Vezir, zbog takvog Miloševa držanja, verovao je da se on pomirio sa novim stanjem i 26. jula god. 1814. imenovao ga je baš-knezom kragujevačke, rudničke i čačanske nahije. Kada je meseca septembra god. 1814. Karađorđe, na putu za Rusiju, svratio u Petrovaradin i Karlovce, izazvala je vest o tome veliko uzbuđenje u Srbiji. Na nj je još uvek gledano kao na glavnoga vođa i junaka Prvoga ustanka i kao na najizrazitijega pretstavnika ratoborne struje protiv Turaka. Na vest da će on sići do granice, uplašio se samo onaj krug ljudi koji su bili njegovi protivnici odranije, a naročito Miloš Obrenović, koji se bojao da bi ga Karađorđe odmah potisnuo u narodu. Stoga se spremiše protestne tužbe protiv njegova dolaska, kao i poruke ruskoj vladi da ga Srbi neće nipošto primiti
487
ponovo za svoga vođa. Ali, u samome narodu glas da dolazi Karađorđe izazva odmah nove pokrete. Starovlaški vojvoda, Hadži-Prodan Gligorijević, koji se posle sloma Srbije god. 1813. još čitav mesec dana nosio sa Turcima u Mučnju, diže nov ustanak sredinom septembra god. 1814. Koliko se danas zna, inicijativa za taj ustanak nije potekla od samog Hadži Prodana, neto baš iz naroda, koji je bio ozlojeđen turskim postupcima i koga je ohrabrila vest o Karađorđevu dolasku. Buna je izbila u manastiru Trnavi, u blizini Čačka, a iz čačanskoga kraja prenela se u kragujevačku nahiju. Turci su odmah pohitali da u zametku uguše ustanak, a njima se pridružio i Miloš Obrenović, koji je dobro video da nije nimalo pogodan čas za novi ustanak, i to baš u to doba godine, pred zimu. U isto vreme uputili su i ruski pretstavnici protu Matiju Nenadovića iz Beča na srpsku granicu, da odmah donese njihovu poruku: da se ustanak što pre stiša, jer je za nj izabrano i politički najnezgodnije vreme. Ustanak je, doista, brzo savladan; nešto silom, a nešto stoga što je svet video da za nj nema potrebne jednodušnosti. Hadži Prodan se noću između 6.—7. oktobra prebacio preko Save u Srem, i ustanak je time konačno likvidiran. Ova pobuna dade povoda Sulejman-paši da počne nova gonjenja i ubijanja Srba. Broj pogubljenih Srba išao je na stotine; za četiri dana pobijeno je u samome Beogradu 96 ljudi. Nastade doba takozvanih katil-fermana. Turci su hteli pokazati da će svaki pokušaj novoga ustanka ugušiti u krvi; bolje je imati Srbiju pustu nego kao stalno buntovničko leglo, koje Porti zadaje i unutarnjih i spoljnih teškoća. Strašne su slike tadanjeg mrcvarenja Srba. U Beogradu, »odmah izvan varoši, naročito pored glavnog puta od Stambol-kapije ka Terazijama, i od Batal-džamije ka Tašmajdanu nepokopane i onakažene lešine, oko kojih se psi otimaju, ili još živi mučenici na kolju koji se po dva tri dana bore sa dušom i razgovaraju sa srodnicima«. U to vreme bezdušnog krvološtva javljaju se divni primeri herojskog mučeništva. Vanredno lepog đakona Avakuma prisiljavali su Turci da primi njihovu veru, kao što su to učinila i dva njegova duhovna sabrata. Kada ga nisu mogli nikako pridobiti naterali su ga da ponese onaj kolac na koji će ga nabiti. On je to učinio kao najsvesniji mučenici prvoga hrišćanstva, ponosit što pre žrtvuje život nego veru i obraz. Išao je kroz beogradske ulice pevajući; a kada mu je ucveljena majka prišla i počela ga svetovati da popusti, on je i nju odbio. I na Turke je taj primer ostavio jak utisak; smilovali su se čak i oni sami da ga ne nabiju živa na kolac, nego su mu pre toga zaboli nož u srce. Da su bili svesni veličine takve žrtve, Turci bi morali zastati. Ona nije njima slutila na dobro. Narod u kojem se javljaju takva lica sposoban je za velika dela i u njemu se očevidno sprema nešto veliko. A borbu je prosto izazivala turska obest. Mihailo Gavrilović, glavni istoričar toga vremena, kazuje: »Svi izveštaji, ne samo srpski već i austriski, koji su crpli svoje podatke i iz srpskih i iz turskih izvora, jednoglasno su tvrdili da je situacija u Srbiji užasna i da su nasilja prevazišla svaku meru«. Usled tolikih nasilja Srbi, usred zime, počeše bežati u ogolele šume i pećine. Njihove poruke izbeglicama u Srem vapile su za pomoć i tuđe posredovanje. Prota Matija polazi ponovo u Beč da preklinje Ruse i Austrijance kako bi se zauzeli za srpsku stvar. Austrija, doista, preporučuje Porti da se ublaži ponašanje njenih ljudi. Car Aleksandar ide i dalje. Njegova vlada upućuje jednu cirkularnu notu članovima Bečkoga kongresa, u kojoj, iznoseći turska svirepstva, traži da se tome učini kraj. Kada su se sile, sa pravom, zauzele da ukinu trgovinu crnim robljem i da tome roblju poprave položaj, pravo je valjda da se popravi i položaj hrišćana u Turskoj. Carev predlog nije ipak mogao da prođe, ponajviše zbog držanja Austrije, koja se bojala da će Rusija, ako joj se dade mandat
488
zaštite nad hrišćanima, suviše ojačati svoj ugled i uticaj na Balkanu na štetu njenih pretenzija. Usred pregovora o toj stvari, koji otkriše staru surevnjivost Rusije i Austrije u balkanskim pitanjima, stiže u Beč i pade kao bomba vest da se Napoleon ponovo pojavio u Francuskoj. Sva druga pitanja biše odmah bačena na stranu, da bi se sa njim kao najopasnijim mogao čim pre svršiti konačni obračun. Srpsko pitanje ostade nerešeno u času kad je turski pritisak gonio na kakvu bilo odluku. Sulejman-paša je nastavljao, gore nego dahije, metod smicanja glavnih ljudi u narodu. 13. februara god. 1815. bi pogubljen Stanoje Glavaš, mada nije imao nikakve krivice; baš naprotiv, on je sa Milošem dosta doprineo da Hadži-Prodanov ustanak ne uzme više maha. Njegova pogibija, iza koje su se nizale i druge, pokaza ljudima da Turci više ne prave razlike između pravih i krivih, i da se protiv njih, kad je već došlo dotle, mora ustati na otpor. Kada se već mora mreti, ono da se bar čovek zameni, da mre junački! Od marta meseca počeše sastanci i dogovaranja da se digne novi ustanak, a početkom aprila počeše neke uglednije ličnosti, kao Arsenije Lomo, da bune narod. Miloš Obrenović, koji se nalazio kod vezira u Beogradu i jedva se, mitom i nekim izgovorima, izvukao od njega, oklevao je jedno vreme, čekajući povoljne poruke iza granice; ali, kada vide raspoloženje u narodu i kada već Lomo zapali Jasenicu i dade znak i drugima da pođu za njegovim primerom, onda se i Miloš reši da se stavi na čelo ustanka. Na Cveti, 11. aprila god. 1815., kod crkve u Takovu, objavi on skupljenome narodu da borba počinje. Sulejman-paša je i sada pokušao da brzim merama uguši ustanak i odmah je uputio svoga ćehaju Imšir-pašu protiv pobunjenika. Dok se ovaj nosio sa Srbima, koji se behu utvrdili na Ljubiću kod Čačka, dotle je Miloš na Paležu razbio jedan mali odred Turaka, uzeo to mesto i zagospodovao putem Beograd-Šabac. To osvojenje ohrabrilo je potištene i znatno je doprinelo da ustanak počne hvatati maha. Iza toga uspeha došli su drugi. Mi ovo nazivamo uspesima a ne pobedama, jer to i nisu bile neke velike vojničke pobede koliko vešto iskorišćeni turski meteži. Na Ljubiću, ustvari, Srbi su bili u prvi mah suzbijeni; ali, slučajna pogibija Imšir-pašina smela je Turke, dok je istrajnost Miloševa očuvala Srbe, tako da je konačni uspeh ostao na srpskoj strani i pretvorio se u pravu pobedu. 25. jula, posle jednonedeljne borbe, uzeli su Srbi Požarevac. Zapalila se tako ponovo gotovo sva Karađorđeva Srbija s obe strane Morave. Porta je odmah požurila da ustanak uguši. Rumeli-valis Marašli Ali-paša pošao je na Srbiju sa juga, a bivši veliki, a tada bosanski vezir, Kuršid-paša, stiže na Drinu. Miloš Obrenović nije imao nimalo iluzija o tome da njegova snaga nije dorasla turskoj. On se stoga reši ne samo da vešto diplomatiše sa Turcima, nego i da ih delima uverava kako on ne ustaje na sultana, nego samo zbog zuluma Sulejman-pašinih. Ponavljao je u tome pogledu izjave srpskih ustanika iz god. 1804., ali sa više iskrenosti od njih, spreman da te izjave i delom dokaže. On je od prvog časa bio gotov za pogađanja i na veliko popuštanje. Karađorđevo iskustvo učinilo ga je veoma obazrivim, a sem toga on je lično bio više diplomatska nego vojnička priroda. On se stoga prijateljski ophodi sa predanim ili pohvatanim turskim posadama i njihovim porodicama i naglašava Turcima svakom prilikom da je ovaj ustanak samo delo ljute nevolje. Miloš iz istog razloga ne napada ni »carskih gradova«. Kuršid-paši šalje pismo sa molbom da primi srpske pretstavnike i sasluša njihove tužbe i razloge, koji su doveli do toga pokreta. Razbivši jedan odred Turaka na Dublju, 14. jula, on odmah oslobađa zarobljenoga Ibrahim-pašu i obaveštava ga o postupcima Sulejmanovim. Ovakvo njegovo držanje beše dobro došlo i samim
489
Turcima u Carigradu, kojima Rusija preko svoga poslanika beše poručila da obustave ratni pohod na Srbiju, jer bi inače ona mogla biti prisiljena da posreduje. I, doista, beše se počelo vršiti mobilizovanje ruske vojske na Prutu. Turcima sada nije bilo do toga da svojim ponašanjem izazivaju Ruse, i kada su videli da im i Miloš svojim držanjem olakšava popuštanje, narediše iz Carigrada i jednome i drugome paši da zastanu na granici i počnu pregovore. Miloš Obrenović, vešt i pronicljiv čovek, čim je video da su Turci skloni za pregovore, gledao je samo na to da te pregovore privede kraju, ali sa što više dobiti za Srbiju, a posredno i za sebe. U tome rešavanju beše mu dobro došla surevnjivost između Kuršida i Marašlije. I jedan i drugi paša hteo je da kod Porte steče priznanje kako je njegovom zaslugom smiren ustanak u Beogradskom pašaluku na mudar način i izbegnuto tuđe posredovanje. Kuršid, krući i sa sećanjem da je on tu raju već jednom pokoravao, tražio je bezuslovno da Srbi polože oružje. Marašlija je bio gipkiji i širi. On je predusretljivim ponašanjem izradio da srpski glavari propuste jedan poveći turski odred vojske za Beograd, hoteći time da pokažu kako oni odista neće da se suprotstavljaju sultanskoj vlasti. Sa Marašlijom je pogađanje uopšte išlo lakše. »Budite vi caru pokorni (govorio je on) pa nosite i topove za pojasom ako hoćete«. Baza pregovora između njega i ustanika bio je Ičkov mir od god. 1806.; Miloš nije više tražio, čak je tražio i nešto manje, a Marašlija je bio načelno voljan da stare odredbe uglavnom prihvati. Već pre toga beše upućena jedna srpska deputacija u Carigrad, da izjavi lojalnost i da podnese tužbu na Sulejman-pašin režim kao obrazloženje zašto se moralo ustati na oružje. U Carigradu su tu deputaciju lepo prihvatili; ali, pod uticajem Kuršid-pašinih izveštaja, hteli su da rešenje srpskoga pitanja bude sa što manje i stvarne i formalne popustljivosti. Da nije 18. septembra došla ruska intervencija, sa notom službenoga karaktera upućenom Porti, Turci bi, verovatno, nastojavali na tom da Srbima uopšte uskrate davanje samouprave. Ali, posle ruskoga koraka, Marašlijino gledište biva primljeno i Sulejman-paša zbačen. Ipak, ni tada na Porti nisu pristajali da ponove Srbima ublažene pogodbe Ičkova mira, dane u jednoj izuzetnoj prilici, mada je ruska vlada neprestano požurivala rešenje srpskoga pitanja. Stoga je, na kraju krajeva, sa turske strane izabran ovaj metod: Marašlija, u koga su Srbi stekli poverenje, dobio je uz rumeliski beglerbegovat i beogradsko vezirstvo; on je imao Srbima da popušta do razumnih granica i da im obećava i konačno povoljno rešenje, ali da ne daje nikakve obavezne pismene izjave o samoupravi. Tako je u jesen god. 1815. došlo do potpunoga primirja, koje se više nije remetilo za dug niz godina. Fermani, koji su u Srbiju stigli početkom god. 1816. sa Porte, doneli su nekoliko ispunjenja narodnih želja, ali, u ograničenoj meri; u njima nije bilo govora o plaćanju danka otsekom, ni pomena o vrhovnome srpskome knezu, ni o knezovima sa carskim beratima. Miloš Obrenović, kao već stvarni pretstavnik Srba, zadovoljavao se u prvo vreme pašinim usmenim izjavama, čekajući na pismene. On nije tražio sve ili ništa, nego je mudro primao ono što mu se nudilo i moglo dobiti, da odmah potom priprema nove zahteve. U politici on je voleo metod penjanja uz stepenice. Kada je god. 1815. odloženo oružje, činilo se da on nije postigao ništa: Srbija je ostala i dalje turski pašaluk, u Beogradu je sedeo moćan vezir dveju velikih oblasti, svi su se gradovi nalazili u turskim rukama, Turci su imali svu sudsku i izvršnu vlast. Ustvari, sve je postepeno postalo drukčije. Uz vezira u Srbiji nalazio se i jedan knez, koga je iznela narodna revolucija i koga su turske vlasti, htele ne htele, morale priznati u Beogradu, svejedno što ga nisu
490
htele priznati one u Carigradu. Uz kadije i muselime sede i narodni knezovi; u Beogradu se, uz vezira, postavlja Narodna kancelarija sa srpskim knezovima, da bude za Srbe kao najviše administrativno i sudsko telo. Srpski knezovi kupe poreze i utvrđuju, sa Turcima sporazumno, vezirski dohodak. Srpska vlast se odmah počela osećati i postepeno naglašavati; oružje je ostalo u narodnim rukama i bilo garantija njegovih prava. Za razliku od Karađorđeve Srbije, koja je došla do izraza čisto revolucionarnim putem i kao takva imala prema Turcima negativan stav i sve vlasti u svojoj ruci, Miloševa Srbija se odmah, posle mesec dva dana, odlučila za put evolucije, oslonila se na tradicije iz Mustafa-pašina vremena, Ičkova mira i naročito Bukureškoga ugovora, i pristala najpre na prevlast turske uprave, da naskoro pređe na paralelizam sa njom i da je, najposle, gotovo sasvim eliminiše. Jedno od moćnih sredstava kojima se Miloš služio u svojoj politici prema Turcima u Pašaluku bilo je podmićivanje. Poreski prihodi Pašaluka zavisili su u najvećoj meri od njega i drugih srpskih knezova. Dovedene u položaj da te prihode ne smeju iznuđavati, da ne bi izazvale nove nerede i dale povoda novim posredovanjima na Porti, turske vlasti su radi svog izdržavanja počele postepeno zavisiti od Srba. I sam Marašlija imao je čestih finansiskih nezgoda, koje je Miloš vešto iskorišćavao. »U novčanoj zavisnosti od Miloša (kaže Slobodan Jovanović) Marašlija je morao trpeti sve Miloševe uzurpacije vlasti, sve njegove pokušaje da tursku upravu zameni srpskom. Faktičkim gospodarem Srbije Miloš je postao otprilike onako kao što vešt kamatnik prisvaja sebi imanje lakomislena plemića koji se kod njega zadužio... Vezir i muselimi prodali su svoja vlasnička prava Milošu, jer su, usled novčane oskudice, morali u novac pretvarati sve što su mogli. Ako ikada, to bi se u ovoj prilici moglo reći da je prvenstvo i starešinstvo ustupljeno za činiju sočiva«. Samo, treba ipak imati na umu da to sredstvo finansiske zavisnosti Turaka, mada moćno, samo ipak ne bi bilo dovoljno da izazove potpuno potiskivanje turskih vlasti u Pašaluku. Ako je Marašlija postao zavisan od Miloša nije to postala Porta. Zar ona nema načina da to preseče? Zar nije bilo nikoga da je o tome stanju potpuno obavesti? Nevolja je i bila baš u tome što se sama Porta nalazila na muci. Tamo su bili zadovoljni da se Srbija smirila i da je formalno sultanova vlast u njoj nesporna. Ako pokuša da te stvorene odnose primirja poremeti, može izazvati samo nove komplikacije, koje joj u to doba opštih nereda u celoj državi nisu bile nimalo potrebne. U Bosni je izbila otvorena pobuna protiv valije Ali-paše Derendelije, koji bi krajem god. 1814. uklonjen. Sulejman-paša Skopljak, premešten iz Beograda u Travnik god. 1815., posle kratkoga vezirstva Kuršid-pašina, morade se i sam god. 1818. ukloniti zbog narodnog nezadovoljstva. Sultan je, najposle, da skrha buntovne Bosance, poslao god. 1820. protiv njih energičnoga Ali Dželaludin pašu, koji ponosnom bosanskom begovatu poče pretiti kocem. On je doista izvršio tokom god. 1821. čitav pokolj nezadovoljnih Bosanaca, i morao da osvaja odmetnute gradove Mostar i Srebrenicu. Tih vremena beše se odmetnuo i Ali-paša Janjinski, protiv koga sultan god. 1820. mora da šalje pravu kaznenu ekspediciju. I njegov otpor skrši Kuršid-paša. God. 1821. izbio je i dugo spremani grčki ustanak. Svi ti ustanci i revolti bili su manje više u izvesnoj vezi, svuda je bačena iskra na jednoj strani zahvatala i susedski krov. Nastojanje Miloša Obrenovića, posle svršenoga sporazuma sa Marašlijom, išlo je za tim da Srbija dobije pismene potvrde o svojoj samoupravi i ono odavno traženo jemstvo da će se stvoreno stanje i održati. Fermani dati na početku god. 1816. nisu donosili ono što se očekivalo; Marašlijina uveravanja ostala su samo usmena i mogla su,
491
posle njegova odlaska ili smrti, ne obavezivati i njegova naslednika. I stoga Miloš traži diplomatsku potporu Rusije. Da bi održavao što neposrednije veze sa Rusima, on kao svoga poverenika, kao neke vrste srpskoga zastupnika u Rusiji, šalje Mihaila Germana, Maćedonca iz Razloga. Zanimljiva je pojava u našoj istoriji i Karađorđeva i Miloševa vremena da se veoma važni državni diplomatski poslovi poveravaju ljudima iz Maćedonije, Petru Ičku, Čardakliji i Mihailu Germanu, svakako stoga što su se ti ljudi, bistri i uočljivi, probijajući se kroz svet, pokazali kao spretni u hvatanju veza i diplomatskom manevrisanju. Miloš je sa velikom brižljivošću krio da Turci ne bi doznali za tu njegovu vezu sa Rusijom, jer je želeo da se Porti stalno prikazuje kao čovek koji ne upire oči na drugu stranu nego samo u sultana. Ruska diplomatija se doista zauzela za Srbe u Carigradu; naročito je bio energičan novi ruski poslanik u Turskoj baron Stroganov, koji je u sultanovu prestonicu stigao 1. septembra god. 1816. Posredovanje Stroganovljevo, koje je vršeno u stavu čoveka koji se ne zadovoljava prvim vezirskim izgovorom i koji je Turcima stavljao u izgled i mogućnost rata, imalo je na Porti jako dejstvo. Sve što su smišljali, kako da izigraju Srbe i da od njih naprave ponovo raju, morali su napuštati, samo da Srbi ne bi reagovali na pritisak i izazvali još opasnije zahteve Rusa. Tako je Marašlija, sve kad bi i pokušavao voditi prema Milošu i Srbima drukčiju nego pomirljivu politiku, morao odustajati od svojih namera, pošto je Porta imala vezane ruke. Stoga je Marašlijino predusretljivo i kao javaško držanje u Beogradu bilo čak u izvesnoj meri i dobrodošlo Porti: bolje je neka Srbi misle da im popušta Marašlija iz svojih razloga, nego da to čini sam sultan. Marašlpja se, međutim, nije sasvim pouzdavao u Miloša, niti je bez ikakvih pokušaja da ga ograniči pustio da njegova vlast ojača. To je samo činio oprezno, poizdalje, uvek tako da ne izazove neposrednu reakciju. Kao pomagače imao je i same Srbe. Miloš Obrenović dobio je ubrzo tri opasna takmaca. Petar Moler, Pavle Cukić i Melentije Nikšić, glavna lica srpske emigracije u Sremu, koja su vodila prepisku sa protom Matijom i preko njega sa stranom diplomatijom u Beču, i koja su, posle, spremala oružje i municiju za ustanak, tražila su da njih trojica sa Milošem, kao nekad četiri dahije, dele svu vlast zajednički. Mesto Melentija istican je jedno vreme kao četvrti drug i prota Matija. Miloš, koji se u pitanju odnosa sa drugim vođima koristio Karađorđevim iskustvom, a i inače bio autokratska priroda, nije hteo dopustiti da mu protivnici prave smetnje i ograničavaju vlast. Oni su došli u Srbiju na gotovo, kad je ustanak već izbio. Sva njihova pisanja i moljakanja iz sigurna zakloništa ne bi donela nikakve koristi, da on nije, sa glavom u torbi, ostao u zemlji i krenuo ustanak. Za posao kako ga je on vodio i već svršio, njihova saradnja njemu nije bila preko potrebna. Samo, mudar kako je bio, Miloš nije hteo da sa njima ulazi u kavge dok ne svrši posao sa Turcima, da ne bi vodio borbu na dva fronta. A čim je svršio sa Turcima bar upola stvar i osigurao mir, on je počeo razračunavanje i sa svojim protivnicima, od kojih je neke, kao Molera, sam Marašlija potsticao protiv njega, da mu ospori značaj i oslabi ugled i vlast. Miloš se oslanjao na narod, koji je dobro poznavao i kojem je vešto znao da pogodi živac i udesi stvar. Manevrišući spretno prema Turcima kao narodni vođ, a pred narodom kao čovek turskog poverenja; sa jakim moralnim kapitalom u tome što je ostao u zemlji, i sa već vidno postignutim uspehom, Miloš se istakao mimo sve druge vođe i postepeno uzimao svu vlast u svoje ruke. Podjarivši narod protiv Molera, koji je pomoću Narodne kancelarije hteo da ga ograniči, Miloš je naterao Marašliju u maju god. 1816. da ovoga dade ubiti. Mesec dana potom dao je Miloš ubiti i Melentija Nikšića. Iduće godine, posle
492
jednog buntovnog pokreta protiv Miloša, smaknuti su knez Simo Marković i Pavle Cukić. Zadovoljan postignutim »smirivanjem«, Miloš se 3. juna god. 1817. u jednom pismu Germanu hvalio kako su sad svi knezovi sa njim »u jednom soglasiju«. »Protivne partije sve sam uničtožio. Narod je u svemu zadovoljan«. Miloš Obrenović je naročito zazirao od Karađorđa. Voždov ugled u narodu bio je još uvek velik, i onoga dana kada bi se Vožd pojavio u zemlji, Miloš bi imao krupnih teškoća da ga suzbije ili onemogući. Miloš je i ranije, pre god. 1813., bio protivnik Karađorđev; sada je to bio pogotovu. U mnogim tužbama koje su slane u Rusiju protiv bivšeg vožda bilo je dosta njegovih sugestija, tajnih i javnih. Od god. 1815. on upotrebljava sva sredstva da Karađorđa na ruskome dvoru što više ocrni i prikaže kao čoveka o kome narod neće više ništa da čuje. Ruska vlada je stoga, na osnovu mnogih poruka, usmenih i pismenih, a i iz političkih razloga, bojeći se da Karađorđe ne krene nove borbe sa Turcima, zabranjivala Voždu da se vraća u Srbiju. A Karađorđa su tamo zvali. To je još god. 1815. činio prota Matija, a posle i drugi. Buna Sime Markovića u proleće god. 1817. imala je čist karađorđevski karakter. Za vreme svoga bavljenja u Rusiji Karađorđe je živeo sa drugim srpskim emigrantima u Besarabiji, u Hotinu. Tu je stupio u vezu sa pretstavnicima grčke Heterije, jednog tajnog društva, čiji je cilj bio oslobođenje svih hrišćana u Turskoj Carevini i obrazovanje federacije hrišćanskih država sa grčkom hegemonijom. Heteristi su mnogo polagali na Karađorđevu saradnju; on je bio vođ jedne revolucije i već samo njegovo ime značilo je čitav program. Miloš im se činio suviše turski obojen i suviše oprezan da bi lako ušao u jednu veću avanturu. Pomoću heterista, čiji je jedan pretstavnik bio privremeni otpravnik poslova ruskoga konzulata u Jašu, Karađorđe bi krišom otpremljen u Srbiju. 28. juna god. 1817. iskrcao se Karađorđe iz jedne dunavske lađice na srpsko tle. Kada je prešao u Srbiju, Karađorđe ode svome kumu Vujici Vulićeviću u Veliku Planu, čoveku njemu odanome, koji ga je još lanjske godine zvao da dođe u otadžbinu. Da bi tu imao više uspeha i odziva, on kaza kako je po zapovesti ruskoga dvora došao da počne nov rat sa Turcima. Zamolio je odmah da se Miloš obavesti o njegovu dolasku i o nameri koju ima, kao i da ga pozove na sastanak. Može se misliti kakav je utisak učinila na Miloša vest o Karađorđevu dolasku. On sam veli da se »prenerazio«. Primiti ga, značilo je sam pomoći glavnoga takmaca; ući u borbu sa njim, dovelo bi do građanskog rata, čiji ishod po Miloša ne bi bio nimalo siguran; predati ga Turcima, bilo bi vrlo nepopularno. Ostajalo je još samo potajno ubistvo. Na nj se Miloš rešio, kako veli jedan memoarist, po dogovoru sa nekim knezovima u Beogradu; ustvari, očevidno, po svojoj odluci, o kojoj je obavestio i Marašliju. Karađorđe je za to vreme mirno čekao odgovor. Mada se rešio na nove podvige, on nije više imao stare srčanosti. Izbeglištvo, teret 1813. godine, i najzad starost delovali su na njegove živce. Da je to bio raniji Karađorđe, on se ne bi nekoliko dana krio po tuđim njivama i oborima, kao glavodužnik, nego bi ušao u narod i smelo okušao svoju sreću. Ovako ga je zatekla naredba Miloševa o tajnom ubistvu još uvek skrivena u jednoj Vujičinoj kolibi. U zoru, 13. jula, Karađorđe je ubijen mučki, na spavanju, a njegovu glavu poslao je Miloš u Carigrad, u znak svoje lojalnosti. Ovo ubistvo Karađorđevo, kao i mnogobrojna ranija, i njegovi drugi surovi postupci, stvoriše Milošu loš glas u srpskome svetu. Sem što se osuđivala njegova unutarnja politika, loše se cenilo i njegovo držanje prema Turcima. Njegov pokorni stav govorio je drugim Srbima da se Miloš ne nosi onim osloboditeljskim planovima koji su bili u svima ustima za vreme Prvoga ustanka, i da se rešio samo na to da ogradi i raščisti
493
svoju njivu. Miloš, uistinu, nije hteo da ide u nesigurno, i da ma što »riskira«. To je svet osećao. Mada je voleo videti Srbiju makar i poluslobodnu, znajući da je ta poluoslobođena gruda začetak nečeg što će nesumnjivo da se razvija nabolje, srpski svet van Srbije nije mario njenoga novoga gospodara, koji je pretstavljao tip jednoga srpskog paše. Njemu nedostaje epska pohvala jednoga Višnjića, ili oduševljenje za nj kakva novog Dositeja. Osim toga, na odgovorne ljude sa onu stranu Save, kao na mitropolita Stratimirovića, silno je delovala katastrofa od god. 1813., i oni nisu smeli da ponavljaju i sad ona ista sokoljenja kojima su nekad poticali Karađorđeve saradnike. Miloševa politika nije se odobravala potpuno ni u Rusiji. Njegova suvišna a pretvorna pokornost prema Turcima zadavala je dosta diplomatskih neprilika baronu Stroganovu, kada se trebalo zauzimati za Srbe; a njegovo postupanje prema Karađorđu i prema drugim ljudima nailazilo je na oštru osudu. Iza Karađorđeve pogibije, da iskoristi dobro raspoloženje Porte prema sebi, izazvano onemogućavanjem nove revolucionarne akcije i pojačano jednim njegovim aktom blagodarnosti za dotadašnju milost, rešio je Miloš Obrenović da na mitrovdanokoj narodnoj skupštini krene i svoje lično pitanje. Skupština ga je, naravno po njegovoj želji, 6. novembra proglasila naslednim knezom Srbije. Mada taj izbor nije priznala, Porta je ipak uputila Marašliju da povlađuje Milošu, držeći da je lakše zadovoljiti njega lično nego ceo narod, i jer je pomoću pokornoga Miloša htela da izigrava rusko posredovanje za srpsku samoupravu. Milošu je, međutim, poručivala da mu za priznanje kneževskoga dostojanstva smetaju samo veze sa Rusijom. Posle Napoleonova poraza, pored Rusije i Engleske, Austrija beše postala treća glavna sila Evrope. Ona je gospodarila u Italiji i vodila glavnu reč u Nemačkoj. Nijedno od važnijih evropskih pitanja nije moglo da se rešava bez njenog sudelovanja, a posebno nijedno pitanje bliskoga Istoka. Svaka promena prilika i odnosa na Balkanu povlačila bi za sobom nesumnjivo posredovanje Austrije. Bečki dvor polagao je izvesno pravo na područje Srbije i Bosne, nešto na osnovu ugovora Josifa II, još više po mađarskoj kraljevskoj titulaturi i tradiciji, a ponajviše iz straha da se Rusija ne učvrsti posredno na Balkanu kao zaštitnik Slovena i hrišćana, a naročito u Srbiji, na samoj granici Austrije. Kako je Austrija, budući sa Rusijom od god. 1815. u savezu, sklopljenom za održanje po nju povoljnoga stanja stvorenog Bečkim kongresom, bila u nezgodi da aktivno sprečava rusko zauzimanje za balkanske hrišćanske države, to je knez Meternih, kancelar Dunavskoga Carstva, nastojao da deluje na vodeće krugove u Rusiji bar tako da njih same odvrati od politike koja bi budila nade hrišćana i izazivala rusko posredovanje. Prema Srbiji Meternih nije mogao da operiše svojim reakcionarnim idejama, koje su bile osnova stvaranja Svetoga saveza god. 1815., da se u Evropi ne sme trpeti nijedan pokret narodnih masa i redova protiv stanja utvrđenog zakonima i ugovorima, — i to stoga što je Miloš Obrenović svome ustanku dao karakter lojalnosti prema sultanu i jer je Rusija tražila posredovanje na zakonskoj osnovi utvrđenoj Bukureškim ugovorom. Ali, zato je Meternih sa svojim idejama odneo pobedu god. 1821., kada je izbio dugo pripremani ustanak heterista u Moldavskoj i Grčkoj. Baš uoči grčkoga ustanka razvijao je Meternih svoje ideje caru Aleksandru I u jednome memoaru, gde je govorio »da je i samo prirodno osećanje narodnosti izbrisano iz liberalnog katihizisa, a gde se još upotrebljava, on tu samo služi stranačkim vođama kao izgovor da se vežu ruke vladama, ili kao poluga da se pomažu prevrati«. Na ličnom sastanku sa carem Aleksandrom u Ljubljani, na kongresu Svetoga saveza, on je grčki ustanak prikazao kao prevratničko
494
delo tajnih udruženja, koje podriva temelje zakonita poretka, i uspeo je uticati na cara da osudi ustanak i da mu odreče svoju pomoć u času kada je od te pomoći zavisio uspeh čitava preduzeća. Ostavljeni sami sebi, Grci su imali da izdrže teške udare fanatizovanih turskih gomila. Na Uskrs, u samome Carigradu, bi obešen grčki patrijarh, na vratima svoje crkve; sem njega, istom smrću završiše i tri mitropolita. Veliki vezir je lično, pušeći lulu, posmatrao obešeni leš patrijarhov i dao time loš primer razdraženoj prestoničkoj svetini, koja je, posle, leš vukla ulicama i bacila u more. Mada je knez Miloš odbio da učestvuje u tome ustanku, koji je imao da zapali ceo Balkan, ni Srbima se na Porti nije više verovalo. Jedna srpska deputacija, koja beše došla u Carigrad da sa Portom raspravlja i o pitanju srpske samouprave, bi zatvorena i u zatvoru držana ne danima i mesecima nego godinama. Na ruski ultimatum, predan Porti 6. jula god. 1821., da se hrišćanskoj crkvi zajamči sloboda i da se kazne vinovnici nasilja nad nevinim hrišćanima, Porta je dala neodređen odgovor, posle kojega je baron Stroganov napustio Carigrad. Car Aleksandar nameravao je da Turskoj zbog takvog držanja objavi rat; ali, od toga ga je zadržala austriska i engleska diplomatija, koje su se bojale naglog jačanja Rusije i njenog pojačanog uticaja na bliskom Istoku. Mihailo German, srpski pretstavnik u Rusiji, prikazivao je tadanje političko stanje knezu Milošu ovako: Rusija je zadovoljna mirnim držanjem Srbije. Ona ne može da uđe u rat sa Turcima, jar bi to izazvalo velike zaplete. Ako ruska vojska uđe u Vlašku i Moldavsku, ućiće Austrija u Srbiju, a Engleska u Moreju. Bolje je sto puta biti pod Turčinom nego pod Nemcem, razlagao je on, i to stoga »što turskoga pašu svagda možeš da isteraš iz Beograda i iz drugih mesta, a nemačkoga đenerala ne može se tako lasno bez tuđe pomošti«. Na to knez Miloš nadovezuje: »Srbi koji su se poodavno preselili u zemlje austriske carevine lišeni su sviju svojih privilegija, koje su skupocenom krvlju svojom zaslužili kod pređašnjih imperatora, i sad trpe veliko gonjenje za svoju veru. Osim ovoga što sam napomenuo, ima još mnogo koješta što trpi naš narod od zlotvornog austriskog praviteljetva, a kada na sve ovo obratite pažnju, ja mislim da ćete se saglasiti sa mnom da je našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor ... Uzdajući se na obećanja visokog ruskoga monarha, ja uzimam slobodu kazati da u slučaju ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda«. Iz ovih redova jasno se vidi namera da Srbi jednog dana dođu do potpuno slobodne države. Od rastrovane Turske, koja je bila u opadanju, neće biti teško otimati u pogodnim prilikama poneku povlasticu, da se jednoga dana otme sve; ali, u Austriji, vojnički jakoj velesili, izgledi na stvaranje svoje srpske države bili bi mali ili gotovo nikakvi. Od dva zla, prirodno, uzima se manje. Miloš tim razlaganjem pokazuje svoj bistar državnički pogled. Svejedno je što ideja nije njegova. On je razumeo i prihvatio, i to je od njega, čoveka prosta, ali na vlasti i u mogućnosti da za nju radi, bilo dovoljno. Ovaj antiaustriski front novoga vladara Srbije znači ne samo konačno napuštanje nekad tako ukorenjenog nadanja o oslobađanju Srbije pomoću Austrije, nego i novu orijentaciju srpske državne politike. Srbi ne vide više svoga protivnika samo u Turskoj nego i u Austriji; oni se počinju interesovati za »privilegije« i sudbinu svojih sunarodnika pod vlašću habzburške dinastije. Srpska politika u Srbiji nije više od jedne linije, nego postaje dublja i složenija. Knez Miloš tu politiku vodi oprezno. Mada deluje u punom jeku evropske romantike, knez Miloš je suva praktična priroda i ne želi nikad da stane na
495
»trulu dasku«. Ta politika nema blistavih uspeha i nije mnogo popularna; ona ima svojih krupnih nedostataka u unutarnjim poslovima; ali, postojana je i zna šta hoće. Otezanje pregovora sa Portom radi rešenja vlaškoga, grčkoga i srpskoga pitanja opredelilo je već i strpljivoga cara Aleksandra I da se odluči na energičnije korake. Iza careve iznenadne smrti (17. novembra god. 1825.) njegov impulzivni naslednik, car Nikola I, nije hteo da se vraća na diplomatisanje, koje se pokazalo tako jalovo, nego je 5. marta god. 1826. uputio ultimatum u Carigrad. Ultimatumom je bilo traženo u pogledu Srba: da se zatvoreni srpski deputati odmah puste i da Porta načelno prizna obavezu davanja povlastica Srbima u dogovoru sa njima. Porta je, po savetu Austrije i drugih sila, popustila, jer joj nije bilo do toga da se izlaže ratu. Njena vojska pokazivala se kao krajnje nedisciplinovana; izmetnuti janičari sa njihovim odžacima, nekad najbolja snaga Carevine, behu postali dahije, nasilnici, svojevoljci, koji se nisu pokoravali nikakvoj i ničijoj naredbi, za koju su držali da ne odgovara njihovim interesima. U ratovima njihovi odredi ne vrše zapovesti kako treba, operišu po svojoj volji, naročito kada je u izgledu kakva pljačka, rasturaju se bez odobrenja. U Carigradu se stoga dugo smišljao plan, i najzad u maju god. 1826. donela se odluka da se janičarski red ukine i ustanovi redovna vojska, mualem iskendži. Uvede se nova uniforma po evropskom tipu, koja naiđe na velik otpor kod pravovernih. Naročito su se bunili protiv ukrštenih kajiša na prsima, koji su ih opominjali na krst. Konzervativni muslimani ustadoše listom protiv tih novih »đaururedaba«, a janičari se pobušiše na više mesta, u Carigradu i u pokrajinama. Sultan upotrebi protiv njih najoštrije mere, isto kao i protiv derviškoga reda bektaša. Dok je u Carigradu janičarska pobuna bila relativno lako ugušena, u provinciji je to išlo mnogo teže. Bosanski janičari proteraše carske glasonoše i pismeno poručiše u Carigrad da ne primaju novih reforama. Carska vojska i tu upotrebi silu protiv buntovnika; ali, njeni uspesi behu privremeni i sumnjivi. Oslabljena tim i drugim pobunama, Turska je bila načisto sa time da Rusima valja popuštati. Pri pregovorima za uređenje spornih pitanja Bukureškoga ugovora, koji su vođeni u Akermanu u leto gad. 1826., Turci su morali, pod pretnjom rata, usvojiti rusko gledište. U petoj tačci Akermanske konvencije Turska se obavezala da će za osamnaest meseci, u sporazumu sa srpskim pretstavnicima, rešiti pitanje svojih odnosa sa Srbijom i pitanje srpske samouprave (u odvojenom aktu, koji je ušao u konvenciju, izrično se kaže: l’indépendance de son administration intérieure). Da se ne bi opet dogodilo da to ugovaranje ostane pretežno usmeno, kao god. 1815. između kneza Miloša i Marašlije. bi konvencijom predviđeno da se ta samouprava mora potvrditi hatišerifom. koji mora biti dostavljen i ruskome dvoru. Srbi su radosno pozdravili odredbe Akermanske konvencije; a knez Miloš, koji ih je saopštio u naročito sazvanoj skupštini januara god. 1827.. dodao je tim odredbama još i ponovo na toj skupštini poručenu i izraženu narodnu želju da on bude potvrđen za naslednoga kneza Srbije. U srpskome i vlaškome pitanju Porta je popustila Rusiji sa namerom da oslabi njen interes za grčko, u kojem je pokazivala neobičnu osetljivost. Ali, bez uspeha. Sem Rusije za Grke se zalagala i Engleska, pa i Francuska; te tri sile sklopile su u leto god. 1827. i savez sa neposrednim ciljem da izrade autonomiju Grčke. One su Porti ponudile svoje posredovanje; a kad su bile odbijene, izvršile su blokadu grčke obale i počele sprečavati dovoz turske vojske u Moreju. Poraz turske flote kod Navarina još je više pogoršao odnose. Iza toga je, aprila meseca god. 1828., došlo do rata između Rusije i
496
Turske. Ovog puta Rusija nije tražila učestvovanje Srba, niti se Miloš žurio da ga ponudi; on je nalazio da je najbolje ostati na miru i koristiti se rezultatima nesumnjive ruske pobede. Ruska vojska pobedila je Turke i 8. avgusta ušla u Jedrene. Tu su Turci zatražili mir i sklopili ga 2. septembra. I u tome mirovnome ugovoru zatražila je Rusija od Turske da se ispuni osma tačka Bukureškoga ugovora, odnosno peta tačka Akermansks konvencije. Sem toga, Jedrenski ugovor je ponovio i raniji zahtev da se Miloševoj Srbiji preda onih šest nahija neposrednog susedstva, koje su se već nalazile u sastavu Karađorđeve Srbije. Da ne bi Turci svojim smišljenim javašlukom i opet izigrali primljene obaveze, rešio je zapovednik ruske vojske da se njegova vojska ne povlači sve dotle iz Bugarske, dok se ne objavi hatišerif o samoupravi Srbije. Za Srbiju je Jedrenski mir jedan od najvažnijih datuma njene istorije u XIX veku. Njime je srpska samouprava, pod ruskom zaštitom, bila potpuno obezbeđena; odmah je, za umirenje Srba i kao prethodno obećanje i obaveza, izdan 18. septembra sultanov hatišerif, koji je zaveden u knjige beogradske mešćeme 2. decembra god. 1829. i bio saopšten i Narodnoj skupštini u Kragujevcu. Pravi hatišerif sultanov o autonomiji Srbije, pod njegovom vrhovnom vlašću, rađen dugo i sa mnogo teškoća, i sa turskim pokušajima da se pitanje o šest nahija nekako izdvoji, bio je gotov tek u jesen god. 1830. i svečano je objavljen u Beogradu na dan Sv. Andreje Prvozvanoga, na godišnjicu osvojenja beogradske varoši od Turaka god. 1806. Srbija je od god. 1830. prestala biti za međunarodne odnose jedna turska pobunjena ili privremeno primirena pokrajina sa lokalnim od Porte samo trpljenim vlastima, nego autonomna kneževina pod turskim suverenstvom i ruskom zaštitom. Već je hatišerif priznavao kneževsko dostojanstvo Milošu Obrenoviću, a jedan posebni sultanov berat, od iste godine, objavljen istoga dana, utvrđivao je pobliže priznato nasledno pravo Miloševu potomstvu.
VIII. BUNA BOSANSKIH MUSLIMANA. 1. Konzervatizam bosanskih muslimana. — 2. Zmaj od Bosne. — 3. Omer-pašina akcija. — 4. Srbija dobija šest nahija. Bosanski muslimani bili su nesumnjivo jedan između najkonzervativnijih elemenata Turskoga Carstva. Nalazeći se na krajnjoj zapadnoj granici Carstva; u velikim borbama svikli da se sa đaurima nose za pobedu dina i turske stvari; imajući dobar deo svojih redova ispunjen ljudima koji su morali da napuštaju Slavoniju, Liku, Hrvatsku, Dalmaciju i najposle Srbiju, pa usled toga bili ozlobljeni i uvek spremni da se bore protiv svega hrišćanskog i tuđinskog, bosanski muslimani su bili van sebe kada su videli carigradske težnje da se popušta hrišćanima. Svako otstupanje od tradicija čistoga dina smatralo se kao slabljenje vlastitih položaja. Sarajevski hroničar Mula Mustafa bio je, svakako ne jedini, na strani svih onih koji su se kupili oko Pazvan-Oglu u Vidinu, protestujući što se janičari gone da bi se zaštitili hrišćani. Pazvan-Oglovu pobedu on sa zadovoljstvom tumači božjom pomoću. Za sultana Selima III, prvog reformatora, on će, međutim, napisati da je možda sam poslao Francuze u Egipat. Ništa manje nisu Bosanci bili nezadovoljni ni sa reformama novoga sultana, Mahmuta II. Na jednom carskom divanu, pričalo se u Bosni, svi su dostojanstvenici bili skinuli čalme i saruke sem dvojice bosanskih begova. Ljut sultan obratio se jednom od njih, Mahmud-begu derventskome
497
kapetanu: »Znaš li da bih ti za to mogao skinuti glavu?« Ovaj se mirno poklonio i odgovorio: »Možeš, svijetli care, glavu i čalmu zajedno; ali, čalmu bez glave nikako!« Stoga su od onoga dana, otkako je pitanje reforama u Turskoj bilo stavljeno na dnevni red, bosanski muslimani u stalnoj borbi sa centralnom vladom. Njihova svojevoljnost i teško privikavanje na svaku disciplinu i ulaženje u »suru«, u čemu je bilo dosta feudalnih atavističkih tradicija Srednjega veka, dobili su sada kao neki načelni i programski oblik. Oni veruju da vide opasnosti bolje od Carigrada, jer su hrišćanima bliži nego on; njihova ponosita ćud buni se protiv odredaba o čijoj umesnosti niko ne pita i njih; vreća ih i to što je u Carigradu davno prošlo doba u kojem su Bosanci vodili glavnu reč. Odmetanje vidinskoga, skadarskoga i janjinskoga gospodara deluje zarazno, utoliko više ukoliko Turska sve vidnije nazaduje i trpi poraz za porazom. Turski neuspesi tumačeni su nesposobnošću i pokvarenošću carigradskih gospodara, i Bosanci su se opirali tome da ti nesposobni ljudi izdaju obavezne naredbe i za njihovu zemlju. Svojom smetenom politikom Carigrad je izgubio Srbiju i Grčku, pa ne bi hteli dozvoliti da izgube i Bosnu. Mada po svojoj rasi i jeziku nesumnjivi Jugosloveni, bosanski muslimani su se, zbog vere i državnih interesa i povlašćenog položaja koji su pripadnici islama uživali u Turskome Carstvu, osećali kao politički »Turci« i bili u tome pravcu, pored sve borbe sa Carigradom i njegovim vlasnicima, nepokolebivi. Oni svojim otporom protiv Carigrada nisu nikada pomišljali da se izdvoje iz turske zajednice; ali, zato su s upornošću, koju ni mnogi udarci nisu mogli slomiti, tražili da u Bosni budu neograničeni gospodari oni. Načelno, oni su konzervativci i autonomisti; ustvari, njihov načelni stav retko kad može da se odvoji od ličnih motiva, i stoga u njihovim postupcima nema doslednosti, ni u njihovom delovanju potrebne sloge. Oni su pretstavljali potpuno ostatak Srednjega veka, po svojoj opštoj kulturi, po svojim ambicijama, po svojim nepromenjenim feudalnim tradicijama; u njihovim akcijama i životu bilo je nečeg epskog i dosta viteškog; njihova bogata, zlatom vezena odela, od teške čohe i svile, sa oružjem koje je, doista, kićeno tako da izgleda kao da vredi tri careva grada; njihove kule i čardaci, sa debelim zidovima kao kod starih zamaka i sa širokim i visokim ogradama; sve to govorilo je koliko su oni živeli u nasleđu starih shvatanja i kako njih nije nimalo dodirivao onaj veliki duhovni preobražaj celog društva koji se vršio krajem XVIII i početkom XIX veka. Bosna je živela svojim životom i htela je pri tome da ostane; svak ko je dolazio da menja taj utvrđeni poredak, bio vlastodržac iz Carigrada ili rajetin iz neke oblasti ispod Majevice ili Veleža, smatran je kao neprijatelj. Mržnja na Osmanlije ili na Turkuše, kako su ih u Bosni zvali s osetnim potsmehom, osećala se među Bosancima odavno, a posle pokušaja nasilnog uvođenja reforama pojačala se u velikoj meri. Sa širokom sultanskom punomoću došao je u Bosnu Ali Dželaludin paša, god. 1820., da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juriš, kao da su neprijateljski gradovi; a oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovića plaća glavom. Ali, to samo utiša, a ne skrha otpor. Kada su god. 1826. ukinutn janičari, diže se u Bosni ogorčen protest protiv toga. Janičarski odžak u Sarajevu organizova otpor, i krenu, naročito sa bosanskim agama, čitavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skupštini u Sarajevu prosto odbačen. Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku reč, i, prvi put posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodno je da se to u Stambolu loše primilo i da su odmah izdane zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman paša, bivši beogradski vezir iza Marašlije, izvršio je tu naredbu, pobivši najveći deo buntovnika. Ali, zato je, za vreme
498
rusko-turskoga rata od god. 1828., naišao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti Carevine, i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, i da, najposle, svojom glavom da zadovoljštinu zemlji i omogući njeno, istina ne mnogo živo, učešće u ratu. Najpoznatiji bosanski pokret ovog vremena protiv Porte jeste buna Husein-bega Gradaščevića, »Zmaja od Bosne«, kapetana Gradačca. Većina bosanskoga begovata, sa malo izuzetaka, ustala je sa njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu sa novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter otvorene borbe protiv vlastodržaca u Stambolu, a njegovi vođi stupiše u vezu sa sličnim skadarskim pokretom Mustafe paše Bušatlije. U martu god. 1831. pobunjenici uzeše Travnik, u kojem im se predade bosanski vezir. Sasvim je pogrešno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske države. Kao ovi bosanski muslimani toga vremena, i Husein-beg je bio bez razvijene nacionalne svesti i nije želeo ustvari ništa drugo nego autonomiju Bosne, jačanje ličnog prestiža, zadržavanje povlašćenog položaja svoga begovskoga reda i čuvanje muslimanskih tradicija. Taj begovski buntovni pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u većini, sa Ali-begom Rizvanbegovićem, Smailagom Čengićem i drugima, beše mu protivna. Pokret je bio, po njihovu mišljenju, uperen protiv sultana i Stambola više nego što je bilo potrebno i poticao je dobrim delom iz ličnih ambicija; a biće da se u toj protivnosti nalazilo i nešto od poznatog antagonizma između Bosanaca i Hercegovaca. Husein kapetan, kako to već često biva u plahu pokretu, pošao je, doista, odmah suviše daleko, precenjujući i svoju snagu i ličnu vrednost. Sa Bušatlijom, on je krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavši na 25.000 ljudi. Njegova vojska tuče baš na Kosovu brojem slabiju vojsku velikoga vezira, 16. jula god. 1831. To je Huseinov viteški stav, kada treba pokazati nezadovoljstvo i junaštvo. Ali, kada treba reći šta se hoće dalje, kuda vodi sva ta borba, kada iz viteškog stava treba preći u državnički, Bosanci onda nalaze da oni svi neće jedno i da to kud ide Husein kapetan odgovara njegovim ličnim prohtevima, ali ne i njihovim. Potučeni veliki vezir bio je dao usmeni pristanak da Husein dođe za bosanskoga vezira; ali, to nisu hteli i pismeno da potvrde ni sultan ni on. Postavljanje toga uslova pokazuje, međutim, najbolje da Bosna nije htela da se odvoji iz turske zajednice. Husein se smestio u Travniku kao pravi vezir i ponašao se kao gospodar zemlje. On je lično bio čovek od taštine, bekčić u lošijem smislu reči. Svoj dvor u Travniku okitio je što je mogao lepše; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski pečat dao je napraviti od sama zlata. Ljudima postade jasno šta su sa njim dobili i počeše ga naglo ostavljati. Kad je god. 1832. krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovačkih begova, on bi, već upola napušten, 18. maja konačno potučen kod Buloga blizu Sarajeva i nateran da se sa svojim prijateljima begstvom spasava u Austriju. Hercegovina, za nagradu, bi potom odvojena od Bosne, a njen glavni vođ, Ali-beg Rizvanbegović, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali paše egipatskoga, dobi od sultana vezirski čin u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih želja svih bosanskohercegovačkih begova dosta je bilo samo čuti reči novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: »Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru, ne treba vam više nikom da idete u Stambol!« To je, dakle, ono što se želelo, i što je pobeditelj Huseinov tačno osećao; a to je, očevidno, samo lokalna samouprava i autonomija zemlje, čisto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako može reći; ali, ništa drugo i ništa više. Nu, sa Husein-begom nije ipak bio skršen sav bosanski begovat. Kažnjen je bio, po mišljenju većine, samo jedan suviše ličan čovek i njegovo uže društvo, i to ne samo
499
stoga što se digao protiv sultana, nego i stoga što nije znao da ostane stvarni izraz cele zemlje. Inače, njihov konzervativni duh ostaje isti, i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je god. 1839. trebalo sprovoditi objavljeni Đilhanski hatišerif sa slobodama za hrišćane i sa njima u vezi takozvane »tenzimati-hairije«, t. j. korisne ustanove. U Bosni se javiše bune na više strana; sam hercegovački vezir, dotadanji sultanski pristalica, Ali paša Rizvanbegović, postade protivnik novih uredaba. Otkud hrišćaninu ista sloboda kao i pravom muslimanu? Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a god. 1849. stradala je ozbiljno jedna ekspedicija vezira Tahir-paše protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, natera Portu da energičnim merama uvede red. U Bosnu bi upućen smeli i nepomirljivi poturčenjak Omer paša Latas sa izričnim zadatkom da po svaku cenu sprovede reforme. Uz pašu je išlo oko 9000 vojnika redovne vojske, većinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odlučiše na otpor. U Krajini, u dolini Bosne, i u Hercegovini dođe do borbi, u kojima ustanici biše brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovački bi uhvaćen pa za kaznu naopako posađen na magarca i, sa magarećim repom u ruci, proveden kroz njegov Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, »omakla« puška jednom čuvaru koji ga je pazio, i tako je Ali paša, god. 1851., završio život i vlast. Na 400 bosanskih begova, u teškom sindžiru, bi poslato u Carigrad, na sud, a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, tek tada, god. 1851., došao konačan slom buntovnog bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast. Tim slomom je, može se mirno reći, završen Srednji vek u Bosni i Hercegovini. Nemiri u Bosni dali su izgovor turskim vlastima da počnu sa otezanjem i neizvršavanjem one odredbe rusko-turskih ugovora i hatišerifa koja je govorila o povraćaju Srbima susednih šest nahija. Ako sultan i u tome pitanju popusti Srbima, izazvaće to još veće nezadovoljstvo protiv njega i nerede u zemlji, što na svaki način, kako su oni govorili, treba da se izbegne radi umirenja i održanja Turskoga Carstva. Turcima je svakako bilo teško da ustupe Srbima nahije, koje oni za vreme borbe god. 1815. ne behu uspeli da uzbune i osvoje. I verovatno bi na koji bilo način izigrali tu odredbu, da nisu odmetništva Mustafa-paše skadarskoga i Bosanaca dovela Turke u težak položaj. Mustafa paša je nudio saradnju knezu Milošu, i ovaj mu je, doista, poslao nešto pomoći u novcu (500.000 groša), a u isto je vreme uveravao Portu o svojoj ispravnosti. Očevidno, Milošu su ti nemiri dobrodošli da natera Portu na popuštanje Srbiji, kako se i njeni ljudi ne bi pridružili ustanicima i tim izazvali još veće i opasnije meteže u Carevini. Kada je Porta, u svojoj teskobi, zamolila Miloša da posreduje kod ustanika, on joj se odazvao, naročito kad je video kako se Mustafa-pašin pokret završio potpunim neuspehom. Husein-beg je s izvesnim preziranjem odbio Miloševo posredovanje. »Ja baš za tog padišaha neću da znam, kod koga bi se ti za mene mogao zauzeti«, glasio je njegov prkosni odgovor. Ali, mada je zvala kneza Miloša da posreduje kod buntovnika, Porta ipak nije primila njegove ponude da joj pomaže i vojskom ugušiti ustanak u Bosni, bojeći se da ta njegova usluga ne bude posle preskupo naplaćena. Kako Porta nije htela da izvrši obaveze otstupanjem šest traženih nahija za vreme trajanja albanskoga i bosanskoga ustanka, bilo je jasno da će ih još manje hteti otstupiti pošto je opasnost sa te strane prošla i sultanova vojska ostala pobedilac. Knezu Milošu padalo je teško što je propustio ove dve povoljne prilike, i čekao je prvu novu zgodu da je iskoristi bez ikakvog diplomatisanja. U Turskoj toga vremena, gde je gotovo sa svakom
500
promenom godišnjeg doba izbijala po jedna opasnija kriza, na takvu se zgodu nije moralo dugo čekati. Mehmed Alija, vice-kralj egipatski, beše se god. 1832. odmetnuo od sultana i ozbiljno ugrozio tursku vlast na severnoj obali Afrike i u Maloj Aziji. Turska, ni odahnuvši čestito iza napornoga ugušenja albanskoga i bosanskoga ustanka, beše prinuđena na nove, još teže, borbe. Čim je dobio pouzdana obaveštenja o ozbiljnom karakteru Mehmed-Alijinoga pokreta, Milošev plan bio je do sitnica izrađen. Iskoristivši uzbuđenje hrišćana zbog otmice dveju Srpkinja devojaka iz jednog sela blizu Kruševca, knez Miloš je narodnu razdraženost raspirio do ustanka, pa i sama sebe toliko da se nije ustručavao od pretnji ni ruskome poslaniku u Carigradu, koji je, zbog teškoga stanja Turske, vodio prema njoj, po višoj naredbi, politiku punu obzira. »Neću se ja više ruskoj politici na žertvu prinositi«, pisao je knez ljutito. »Da znam da će me ovaj korak otečestva, dostoinstva, pa i samog života mog stati, neću od njega odustati«. Dosledan toj odluci, Miloš, krajem aprila god. 1833., izazva ustanak u tri istočne krajinske nahije, i odredi otvoreno za starešinu pobunjenicima člana Narodnoga suda, Miletu Radojkovića. On je pobunjenim nahijama uputio i jedan svoj proglas i skupio vojsku na granici, da tako predoči svima redom da on ovoga puta stvar uzima veoma ozbiljno. Ta mera imala je svoga dejstva, i Porta je naskoro popustila. Priznala je posebnim hatišerifom to ustupanje, da se ne bi reklo kako su joj tražene nahije otete. Tako je Srbija sredinom god. 1833. proširena za celu jednu trećinu: uz 12 ranijih nahija Beogradskoga pašaluka došlo je sada i 6 novih: Krajina, Crna Reka, paraćinska nahija s Aleksincem i Ražnjem, kruševačka, Stari Vrh i Jadar sa Rađevinom.
IX. ILIRSKI POKRET. 1. Mađarski nacionalizam. — 2. Maksimilijan Vrhovac. — 3. Cepanje Hrvatske. — 4. Hrvatska borba za latinski i narodni jezik. — 5. Ljudevit Gaj. — 6. Ilirski pokret. — 7. Književni jezik hrvatski. — 8. Pitanje pravopisa. — 9. Srbi prema ilirskom pokretu. — 10. Vuk Karadžić. — 11. Slovenci prema ilirskom pokretu. Nacionalističke ideje, koje su od prvih godina XIX veka počele neodoljivo da osvajaju svu Evropu, uzimale su sve više maha i u našem društvu. Širene su pod dva snažna uticaja: od nemačkih romantičara i francuskih nacionalista. U hrvatskom društvu osećao se, sem toga, i snažan posredan uticaj sa mađarske strane. Nacionalistički pokret kod Mađara, koji je naročito izazvala germanizatorska politika bečkoga dvora, bujao je iz godine u godinu, pojačan postignutim političkim uspesima i nesmetan prvih godina XIX veka ni sa koje strane, a naročito ne iz Beča, koji su neuspesi u borbama sa Francuzima napravili mekšim i popustljivijim i prema Mađarima i prema Slovenima. U svome nacionalnome poletu Mađari su brzo došli u sukob sa Hrvatima. Dobivši upravnu vlast nad Hrvatima, oni su težili da dobiju i duhovnu i posle stvarnu; oni Hrvate nisu više hteli da smatraju kao drugove s istim pravima, nego kao podanike s ograničenim vidokrugom. U Mađara se rano, još pre prve desetine XIX veka, izradila svesna težnja da svom jeziku i svojoj kulturi obezbede celo područje krune Sv. Stevana; iz te težnje javiće se uskoro i načelo o »političkom« narodu, t. j. shvatanje da na području mađarske države mora postojati jedinstven politički mađarski narod. Antimađarske tendencije nemađarskih narodnosti Ugarske, kao i hrvatski otporni stav protiv takvih shvatanja, obeležavaju se prosto kao veleizdaja prema državnoj ideji snažne Ugarske.
501
Kada su Mađari stali na požunskome saboru tražiti da se njihov jezik uvede i u hrvatske škole, Hrvati su manje više svi ustali protiv toga, videći u tome prvu etapu u sprovođenju tih isključivo mađarskih težnji. Ali, dok su jedni, čisto konzervativni, elementi, koji su bili u većini, tražili da se i dalje zadrži latinski jezik u pravnim i političkim poslovima kao službeni jezik stare Hrvatske Kraljevine i to izglasali kao saborski zaključak u Varaždinu god. 1805., dotle je kod drugoga dela mlađih Hrvata počela osvajati misao da se umesto latinskoga uvede narodni jezik. Na čelu te mlade hrvatske nacionalne struje nalazio se zapopljeni oficir, slobodni zidar, napredni Maksimilijan Vrhovac iz Karlovca. Taj čovek (rođen god. 1752.) radoznala duha, koji je u mladosti prošao škole Austrije i Italije, proveo je duže vremena u Pešti, u vreme kad je mađarski nacionalizam počeo da se budi i sve snažnije razvija. Iz Pešte se god. 1787. vratio u Zagreb kao novi biskup toga grada i kao nepomirljivi protivnik dotadanjeg političkog kursa. Od toga vremena on je glavni vođ hrvatske opozicije i prema bečkim centralističko-germanizatorskim težnjama i prema mađarskim prohtevima da Hrvatima nature svoj jezik. Kao takav on je imao teških dana god. 1794., kad je otkrivena zavera njegova ranijeg druga, opata Ignjata Martinovića, koja je išla za tim da se od Ugarske stvori federativna republika, u koju bi ušle Mađarska, Slovačka, Vlaška i Ilirija (Hrvatska i Slavonija). Martinović je teško teretio Vrhovca, ali bez konkretnih dokaza da je učestvovao baš u toj zaveri. Biskup je bio oslobođen sumnjičenja i daljih istraga; ali, morao je predati drugome svoju štampariju, koju beše nabavio sa namerom da krene življi književni i obaveštajni rad, i napustiti slobodnozidarsko delovanje. »U Zagrebu je još dugo, u čitavoj prvoj polovini XIX veka, postojala tradicija kako je car Franja naložio Vrhovcu da pošlje u Beč funtu svoga mesa, kako bi dokazao svoju nevinost«. Vrhovac je u ovo vreme prvi od Hrvata koji obilno pomaže interes i studije narodnoga jezika. Kada je god. 1805. u požunskome saboru nastala raspra o upotrebi mađarskoga jezika u Hrvatskoj, Vrhovac je izjavio, mimo druge Hrvate »latinaše«, da će Hrvati, po mađarskome primeru, tražiti u upravi upotrebu svoga jezika. Mada biskup, i po svom položaju upućen na čuvanje latinske tradicije, on se odlučuje ipak za narodni jezik. Narodni interes pretpostavlja on tradiciji crkve i stare kraljevske kancelarije; boravak u Mađarskoj otvorio mu je oči, da dobro sagleda i tačno oceni duh novoga vremena. Kao čovek kome je stalo do napretka narodnoga jezika, on pomaže rad na njemu, ulazi u veze sa slavistima Dobrovskim i Kopitarem, i naročito traži da se reši pitanje jednoga zajedničkoga književnoga jezika. On lično, mada zagrebački biskup, nije za kajkavsko nego za štokavsko narečje. Vrhovac je bio u vezama i sa mitropolitom Stratimirovićem, nešto po ranijoj slobodnozidarskoj saradnji, a nešto i po zajedničkome interesu za slovenski jezik i književnost. God. 1813. on će uputiti proglas sveštenstvu svoje biskupije, po Kopitarevim savetima iz Beča, da skupljaju narodne reči, poslovice i narodne pesme i da ih njemu lično šalju, da se ilirskog jezika »obilnost, krasota i snaga bolje poznati, čuvati i umnožiti bude mogla«. Vrhovac je sav, bez mnogo staleških predrasuda, prihvatio romantičarski kult »prostoga puka« i sa ljubavlju radio da mu se oseti značaj i poštuje prošlost. I novi slavistički pokret i političke težnje Mađara, među kojima su se čuli glasovi da je narodni jezik važniji činilac od ustava i staleža, opredeljivali su umnoga biskupa da istraje u svome shvatanju, mada u savremenom aristokratskom društvu Hrvatske nije nailazio gotovo ni na kakav odziv. Istina, za hrvatske političare bilo je teško kako da se odluče. Ako će da brane ustavnost, onda
502
moraju da se drže uz Mađare; a ako se budu borili za svoj jezik, onda je sukob sa Mađarima neizbežan. Izvojevati neka prava svom narodnom jeziku na zajedničkom saboru u Požunu, koji je imao ogromnu mađarsku većinu, bilo im je nemoguće bez nekog državnog udara, a taj je mogao doći samo od krune i postati opasan presedan. I stoga su se ljudi grčevito držali latinskoga jezika kao jezika tradicije, koji je vekovima spajao u zajedničkim većanjima Hrvate i Mađare i protiv koga Mađari nisu nikad mogli ustajati s onom žestinom sa kojom bi ustali protiv jezika srpskohrvatskoga. To je traženje bio i jedini mogući put za sporazum sa Mađarima bez posredovanja trećih. Posle savezničke pobede nad Napoleo-nom bečki dvor se bio osilio, a svu državnu politiku vodio je knez Kliment Meternih. On je bio tipski pretstavnik birokratske reakcionarne Austrije, koji se oslanjao samo na legitimna prava, pokazivao i nerazumevanje i odvratnost prema novim strujama liberalizma i zazirao od svih pokreta nacionalnih, socijalnih i demokratskih, i gušio ih nemilosrdno. Za Meterniha se zna, kako je pisao Hajnrih Hajne, njegov savremenik, da radi u duhu jednog sistema »kojem je Austrija ostala verna već tri veka. To je isti sistem za koji se Austrija borila protiv reformacije; to je isti sistem za koji je ušla u borbu sa Francuskom revolucijom«. U nedavno objavljenom delu V. Popovića o Meternihovoj politici na Bliskome Istoku karakteriše se Meternih ovako: »On je težio da uspostavi ravnotežu između sila koje razaraju i onih koje održavaju, stavljajući se na stranu ovih poslednjih, identifikujući ravnotežu sa mirom i opirući se tako, u praksi, svakoj promeni i svakome napretku, jednom reči: održavajući reakciju«. U Austriskoj Carevini njemu je, sem držanja nacionalno svesnih Talijana, bilo naročito podozrivo držanje Mađara, i on stoga izbegava svaku saradnju sa njihovim parlamentom. Od god. 1812. do god. 1825. požunski sabor nije uopšte sazivan, a u županiske skupštine upućuju se vladini komesari. Prema Hrvatima ispuni Beč sada svoje stare namere. Primivši stanje stvoreno Napoleonovom Ilirijom, on ostavi u zajednici Kranjsku, Korušku, zapadnu Istru i Hrvatsku do Save (takozvanu Francusku Hrvatsku) kao posebnu Kraljevinu Iliriju (22. jula/3. avgusta god. 1819.), sa upravnim sedištem u Ljubljani. Tom čisto slovenskom području naturena je, naravno, nemačka reakcionarna uprava, koja je imala za zadatak da istre sve tragove francuskoga uticaja i suzbija nove ideje. U Slovence i Hrvate nisu se smeli pouzdati. Kod Slovenaca dobar deo inteligencije opredelio se bio za Francuze, a francuskoga uticaja bilo je u priličnoj meri i kod Hrvata. Dosta je, uostalom, bilo već to što je sam zagrebački biskup bio osumnjičen kao čovek liberalnih ideja i kao »opasan demokrat«. Tu novu političku tvorevinu hrvatski staleži su pobijali kolikogod su mogli. Cepanje Hrvatske pod Napoleonom oni su uzimali kao udes ratne sreće, zemlja je podeljena među dve tuđe države. Ali, zašto da se Hrvatska cepa pod vlašću jednoga vladara, i to njihovoga staroga, pod čijom dinastijom oni žive već toliko vekova? Hrvatske pretstavke i protesti imali su svoga uticaja u Beču. Tamo se, postepeno, počelo uviđati da Hrvate ne treba ogorčavati, jer im naskoro mogu zatrebati radi suzbijanja preteranih mađarskih prohteva, a i zbog njih samih. Hrvati nisu bili buntovan elemenat kao Mađari; graničarski pukovi važili su kao najpouzdanija carska vojska i pokazali su se kao odlično oruđe pri ugušivanju pobune u Italiji god. 1820.-1821. Stoga su u Beču god. 1822. zadovoljili njihove želje, i Hrvatska je ponovo postala celina. U tome periodu pojačana je stara protivnost između Hrvata i »Kranjaca«. Kako za novu upravu u Kraljevini Iliriji nije bilo dovoljno domaćeg hrvatskog elementa, koji bi znao nemački i imao austriske činovničke rutine, to su za činovnike među Hrvate
503
dovodili obično ona lica iz istočnih alpiskih zemalja koja su ili bila Slovenci, prilično odnarođeni, ili Nemci sa nešto znanja slovenskoga jezika. Njih je narod u Hrvatskoj sve izreda zvao Kranjcima i identifikovao je pojmove Kranjac i činovnik. Oni uvedoše u Hrvatsku prevlast nemačkoga jezika, koji stade potiskivati latinski. Izvesni hrvatski pisci naročito su zamerali Kranjcima što su kao činovnici uneli u savremeno društvo »neograničenu servilnost«, izvinjavajući ih, donekle, time što je u ono vreme, kad je carevala birokratska samovolja i do najveće mere razvijena špijunaža, bilo teško zavisnim ljudima da ostanu nesavijenih leđa. Nažalost, ta ista pojava kod ogromnog dela »kranjskoga« činovništva mogla se konstatovati i pola veka kasnije, kada su Austrijanci stali uvoditi svoju upravu u okupiranoj Bosni. Nu, pored svih tih političkih protivnosti prema Kraljevini Iliriji i prema činovništvu iz susednih »kranjskih« oblasti, misao o jednoj ilirskoj duhovnoj zajednici održavala se ipak među učenim ljudima onoga vremena. Ona je, istina, prodirala teško i sporo, a osvajala je samo zajedno sa uverenjem o potrebi uvođenja narodnoga jezika u opšte poslove. Političke granice, ponegde osveštane dugom tradicijom i navikom, mogle su da rastavljaju pojedine opštine i kotare, i da ljudi u tome rastavljanju vide odnekud neke uslove svoga samoodržanja ili posebnog lokalnog ili plemenskog interesa; ali, kada je u pitanju bio jezik, svi su jasno osećali da je to elemenat koji spaja široke zajednice i prelazi preko svih međa i prirodnih i političkih. A misao o upotrebi narodnoga jezika uvlačila se postepeno, ali sve više; ljudi su videli napredak narodnoga jezika u svem susedstvu, kod Nemaca, Talijana i Mađara, pa su i sami poželeli da ne izostanu sa svojim narodnim jezikom. Mladi Hrvat, Anton Mihanović, docniji pesnik hrvatske himne »Lijepa naša domovina«, objavio je već god. 1815. svoju Reč domovini od hasnovitosti pisanja vu domorodnom jeziku. God. 1818. iziđe i poziv na pretplatu za političkokulturno-obaveštajni list Oglasnik ilirski. Na veliko iznenađenje pokretača i dobroželatelja narodne prosvete za taj list u Hrvatskoj nije bilo dovoljno odziva. »U ono se vrijeme u Hrvatskoj, kao i u mojoj roditeljskoj kući (piše I. Tkalac) živjelo u danas neshvatljivoj situaciji politički rajske nevinosti... Žalosna opća servilnost i strašljivost pred tajno-policiskim prijavama i došaptavanjem nijesu dopuštale slobodniju diskusiju i saopćenja o svjetskim prilikama«. Hrvati su tada (veli T. Smičiklas u svojoj studiji o razvitku hrvatske narodne ideje od god. 1790. do god. 1830.) imali »jednu generaciju tako žalostnu, da se u ono doba za viši idealniji život jedva štogod uraditi moglo«. Većina je, nema sumnje, bila apatična i nedovoljno svesna; ali, stanje ipak nije beznadežno. Vrhovčev i Mihanovićev rad pokazuju da ipak ima nacionalnoga javnoga rada; kada se javi prilika njima će se, ubrzo, pridružiti i drugi borci. U Beču je, međutim, 31. marta/11. aprila 1813. car Franc dao dozvolu za pokretanje jednog lista »na ilirskome jeziku« i od 1. avgusta pojavile su se Novine serbske iz carstvuюgega grada Vіenne, kojima su bili urednici dva mlada Srbina medicinara, Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić, a kojima je bio cenzor i veliki prijatelj B. Kopitar. List nije išao sjajno, imao je svega oko 350 pretplatnika prve godine; ali, ipak, uglavnom je dobro vršio svoj zadatak. Održao se do god. 1822. Primer ovih novina i potakao je mladoga medicinara Jurja Šporera da pokuša sreću sa pomenutim Oglasnikom ilirskim. Širi i uspešniji pokret Hrvata za narodni jezik javio se sa obnovom ustavnog života, od god. 1825., kao reakcija na mađarsku nasrtljivost. Austrisko ratovanje u Italiji, koje je nametlo iznurenoj i od Napoleonovih ratova još neoporavljenoj zemlji nove žrtve
504
i namete, beše izazvalo na sve strane ogorčene proteste, a u Ugarskoj naročito. Same vrhovne vlasti u toj zemlji opomenuše Dvor da treba popuštati. On je to i učinio, sazvavši god. 1825. požunski sabor, nešto pod uticajem tih uzbuđenja, a nešto pod pritiskom ozbiljne političke situacije u Evropi. Na taj sabor došli su i Hrvati i Mađari sa povećim željama i zahtevima, nalazeći da im Dvor, već prisiljen na popuštanje, neće hteti davati velika otpora. Uspeh od god. 1822. sokolio je Hrvate da traže ujedinjenje svoga nacionalnog područja, odnosno spajanje Dalmacije i Vojne Granice sa Hrvatskom i Slavonijom. Inače, u opštoj svojoj politici oni su bili najiskrenije spremni da se oslanjaju na Mađare, da zajednički, kao i god. 1790., brane ugrožena ustavna prava. Ali, već posle prva tri meseca rada došlo je do trvenja između njih, i to ponovo zbog jezičnoga pitanja. Mađari su i opet tražili uvođenje svoga jezika na celom području krune Sv. Stevana; ovoga puta, oni su u tom svom traženju već bili podigli ton i udarili u čist šovinizam. Tada su davane sa njihove strane načelne izjave o političkome narodu Ugarske, u koji da spadaju i sami Hrvati, i o potrebi da celo stanovništvo Ugarske uči i zna njihov jezik. Uz jednu krunu, jedan sabor, jednu upravu ide i jedan jezik, naravno mađarski. Hrvatska po svome položaju, tvrdili su oni, slična je županijama severne Ugarske; o njezinim posebnim pravima može se, dakle, i ne voditi računa. Tužili su se kako zbog Hrvata ne mogu, kao drugi narodi, da uvedu svoj jezik u javnu upravu. Hrvati su, u dugim diskusijama, odbijali to nasrtanje. Oni su se pozivali na svoje državno pravo, po kojem su tumačili svoj stav samoodbrane; nisu niukoliko smetali Mađarima da uvedu svoj jezik na njihovom užem području Ugarske; nisu odbijali i da ne uče mađarski, ali samo ne pod moranje. Pod pritiskom mađarske požunske saborske većine, i da omoguće svojoj deci napredovanje u državnoj službi, rešili su ipak i Hrvati u svome saboru god. 1827. da se mađarski uvede kao obavezan predmet u hrvatske škole. Tu predusretljivu politiku prihvatile su i neke županiske skupštine, kao zagrebačka i varaždinska, kada su izrađivale uputstva za svoje poslanike na hrvatskome saboru god. 1830. Zagrebačka županija rešila je čak da više niko ne sme dobiti učiteljsko mesto ako ne bi znao mađarski čitati, a u gimnazije da se primaju samo oni đaci koji znaju čitati mađarski isto onako kao i hrvatski i latinski. Mađarski se u gimnazijama imao učiti svaki dan, a za profesore je znanje mađarskog jezika bilo preduslov za dobijanje službe. Varaždinska županiska skupština tvrdila je čak da »Hrvati istom željom gore za mađarski jezik da ga nauče kao i Mađari«. Hrvatski sabor, čije su sednice držane avgusta meseca 1830. u Zagrebu, pod utiskom tih županiskih skupština, a i sam istih shvatanja, donese odluku: da se mađarski jezik uvede kao obavezan u škole, da bi se tim dobila čvršća veza »sa saveznom kraljevinom Ugarskom«. Mada su Hrvati tom svojom odlukom izišli Mađarima mnogo u susret, ovi ipak nisu bili zadovoljni. U svojoj nacionalnoj zanesenosti oni nisu videli da seku granu na kojoj sede; oni su Hrvatima naturali tuđ jezik i ono protiv čega su se sami sa tolikom upornošću i godinama borili. Razdraženi što Hrvati nisu popustili potpuno, oni su u požunskome saboru stali udarati na njihovu autonomiju i poricati im naziv savezne kraljevine. U tim napadima čita se kroz redove i jasna bojazan da Hrvati tim naglašavanjem svoga autonomnoga položaja pokazuju izvesne centrifugalne težnje, koje su se Mađarima, sada u borbi za ustavna prava, činile naročito sumnjive i opasne. Taj stav njihov protiv hrvatske autonomije dobio je svoj izraz u saborskoj odluci od 2./14. decembra god. 1830., da se otad, u službenim aktima, Hrvatska ne zove više »saveznom kraljevinom«, nego »pripojenom oblašću«.
505
Popustljivost hrvatskih županiskih skupština i posle nje ova nerazumna nasrtljivost mađarskih rodoljuba izazvaše neočekivanu reakciju u hrvatskome društvu, a naročito u redovima mlađih intelektualaca. U Kipu domovine vu početku leta 1831. ustao je Pavle Štos da pesmom, pevanom u doba cenzure, oprezno pokaže na opasnost koja preti Hrvatima i da ih potseti na njihovu dužnost prema otadžbini: er već tam Dunaj s slapmi v zrak điplje, hoće da Savu z muljem zasiplje. Hrvatska, pokrivena crnom »pečom«, trudi se da probudi tvrdo zaspale Hrvate, koji ništa ne znaju »za zlo vreme«; i kada to ne uspeva, sprema se da zove mrtve. Narode druge svetlost opstira, a mene črna senca potpira; drugem vre sunce sveti po noći, mu tmicu v danu tipat’ je moći, narod se drugi sebi raduje, a z menum sinko moj se sramuje; vre i svoj jezik zabit’ Horvati hote, ter drugi narod postati. Kao glavna ličnost u borbi za narodni jezik i u buđenju hrvatske narodne svesti postade mladi Ljudevit Gaj, koji na političko poprište iziđe sa jedva navršenom dvadesetom godinom. Zanimljiva je činjenica da su dva glavna lica u istoriji Hrvata XIX veka, jedan nosilac »ilirskih«, a drugi jugoslovenskih ideja, Gaj i Štrosmajer, bila nehrvatskoga, čisto nemačkoga porekla, i to ne u dalekim ranijim generacijama. Gajev otac došao je u hrvatsko Zagorje, u Krapinu, tek god. 1783.; u njegovoj kući govorilo se samo nemački. Tim jezikom naučila je majka i Gaja da prozbori prve reči; na tome jeziku, i docnije, vodila je svu prepisku sa njim. Ali, pored toga uticaja kuće javio se i uticaj sredine, u Krapini one tvrde ali dobroćudne kajkavske zagorske sredine u kojoj su se još živo čuvala lokalna predanja i sa ljubavlju negovao narodni jezik. U Krapini, kako pričaju stara, davno u narod književnim putem unesena, predanja, imala su svoju prestonicu tri brata Čeh, Leh i Rus, praoci današnjih velikih slovenskih naroda. Krapina je tako postala u narodnoj mašti kao neka matica svega slovenstva, i onda je razumljivo što se među njenim građanima, kad je počelo interesovanje za slovenske stvari, našlo lica koja su htela da u neku ruku nastave staru tradiciju. Kao mlad gimnazist objavio je Gaj god. 1826. na nemačkom malu knjižicu o gradovima oko Krapine (Die Schlösser bei Krapina), koja jasno svedoči o njegovom probuđenom interesu za narodnu prošlost i narodna predanja. Malo potom pobeležiće on danas izgubljena Vsakojačka pripovedanja od Krapine i proširiti svoja ispitivanja i traganja i na druga pitanja narodnoga jezika i života. Kada je, posle svršene srednje škole, došao na više studije u Grac, god. 1827., on je ušao u jedan krug mladih, romantičarskih i nacionalno oduševljenih drugova, koji su taj Gajev interes još više pojačali. Tu behu izmešani Srbi, Hrvati i Slovenci: Dimitrije Demetar, Frano Kurelac, Teodor Petranović, Mojo Baltić, Martin Slomšek i dr. Oni su, po ugledu na nemačka đačka društva, obrazovali i jedno svoje đačko društvo sa neobičnim imenom Srpska Vlada. Glavna ličnost tog kruga beše Baltić, koji je, po vlastitom
506
priznanju samoga Gaja, izvršio na nj najjači uticaj. »On meni prvi otkri nutarnju vrijednost čistoga našega narodnoga jezika«. On je sa Gajem čitao narodne pesme iz Vukove zbirke i osetio lepotu njihova jezika. U tome društvu Gaj je bliže poznao naše narodne ljude i tipove, proširio svoj vidokrug i osetio potrebu da primer te zajedničke drugarske saradnje proširi i u daljem svom javnom radu. Misao o jedinstvu Srba i Hrvata, koju je začela ta drugarska zajednica, razvio je zreo um u ceo jedan nacionalni i društveni program. »Baltić i Demeter (pisaše Gaj) bijahu od našinaca prvi koji su sa mnom baš kako kroza san gledali u budućnosti bajnu sliku preporođene nam narodnosti«. Idući za svojim istoriskim studijama, Gaj je iz Graca prešao u Peštu, gde je naišao na novi krug prijatelja, isto tako oduševljenih, ali sa širim slovenskim, upravo sveslovenskim idejama. Tu je delovao Slovak Jan Kolar, protestantski sveštenik, pesnik u dvadesetim godinama XIX veka neobično slavljene Kćeri Slave, koja je sadržavala čitav jedan panslavistički program. »Kolar nije bio rođeni pesnik (kaže za nj stručna češka kritika); ali, bio je značajan besednik«, koji je vršio neodoljiv uticaj. Pešta je za njegova vremena postala jedno od najglavnijih središta sveslovenskoga vaspitavanja, kroz koje je prošao velik deo jugoslovenskih javnih i književnih radnika. Sa Kolarom je Gaj učio češki, da bolje pozna još jednu granu Slovena; a u dugim šetnjama sa njim vodio je razgovore o raznim narodnim pitanjima. Kada se vratio iz Pešte, kazuje Kurelac, Gaj je »sva društva, sve sastanke mladih ljudi okadio učenošću toga Slovaka«. Potican od Kolara, Gaj je god. 1830. napisao i objavio svoju Kratku osnovu horvatsko-slavenskoga pravopisanja, u kojoj kazuje njegove i svoje misli o potrebi slovenske uzajamnosti. U toj knjižici on već govori o koristi koja bi mogla nastati ako se »bližnji brati naši« Slavonci, Dalmatinci, Štajerci, Kranjci i Korušci sjedine u upotrebi jednog pravopisa. U tome svome programu, kao što se vidi, on ne pominje još Srba, niti čak Hrvata iz Bosne; on se, svakako iz razloga neposredne praktične primene, ograničio tu samo na one Jugoslovene, Hrvate i Slovence, koji se služe latinicom i koji se nalaze pod. Austrijom. Kada se god. 1831. vratio u Zagreb, Gaj je već imao izgrađen ovoj program. Mađarski nacionalni napredak, koji je imao dovoljno prilike da vidi u Pešti, potakao ga je samo da u borbi za narodna prava pođe za njihovim primerom, a ne da, kao izaslanici hrvatskih staleža, podlegne pred njihovom energijom. Gaj je imao vanredno sugestivnu rečitosg, žar oduševljavanja kojim je mogao da zanese i sebe i druge, i tvrdu veru u uspeh, koja nije znala za prepreke. »Kao da je od toga mladića strujila neka tajna sila, koja nosi nešto novo i koja rađa slutnje da tu stoji neobičan čovjek«, kazuje pesnički Đalski u svome Osvitu, ali sa tragom istine. Od njegova dolaska Zagreb se ustalasa. Već krajem te iste godine dođe do sukoba na Pravnoj akademiji, kada je imalo da se održi prvo predavanje na narodnome jeziku. Mladi đaci Akademije i Bogoslovije prihvataju odmah njegove ideje, pišu u njegovu duhu, agituju za opštu narodnu stvar. Pravnik Ivan Derkos u svome spisu Genius Patriae, potstičući Hrvate, stavlja im među drugima pred oči i napredak Srbije. »Uzmi si za primer Srbiju, kojoj je sada istom sinulo sunce prije desetak godina iz onakvih tmina...« Misao o potrebi združivanja jugoslovenskih plemena pomoću jednoga književnoga jezika ulazi u to mlado društvo i stiče sve više pristalica. Već Derkos govori o tome da treba složiti sva »podnarečja« Hrvatske, Slavonije i Dalmacije u jedan književni jezik, koji bi, po njemu, imao biti štokavski, jer njime govori narodna većina. Taj bi književni jezik, misli Derkos, mogao približiti Hrvatima i Srbe, jer se njihov jezik »neće razlikovati od ovoga skupnoga triju kraljevina«.
507
Omladini se pridružuju i stariji rodoljubi. Grof Janko Drašković, čovek široke kulture, vojnik i diplomat, koji je obišao mnogo sveta i video i osetio novi duh Evrope, »mlade Evrope« kako se onda govorilo, ustao je i sam god. 1832. na odbranu narodnih prava u svojoj Disertaciji, namenjenoj hrvatskim delegatima za požunski sabor. U tome svome spisu Drašković prvi pušta u promet naziv Slavo-Hrvat, da njim obuhvati novu orijentaciju hrvatske misli. U borbi sa Mađarima i njihovom kulturom Hrvati traže potpore i novog poleta u velikoj slovenskoj zajednici, a ne u kulturi Beča, koji će im inače u borbi protiv Mađara biti prirodan saveznik; stoga žele što bliži dodir između još nepovezanih jugoslovenskih plemena i što razvijeniju njihovu narodnu svest. Da osokoli Hrvate za borbu, Drašković im govori s ubeđenjem kako neće ostati u njoj sami; tu je Dalmacija, koja će se jednom pridružiti Hrvatskoj; možda će kojom srećom doći i Bosna; može se pripojiti i Ilirija. Ujedinjene te zemlje sačinjavale bi »kraljevstvo iliričko«, koje bi pretstavljalo pravu snagu. Drašković, u borbi Hrvata sa Mađarima, računa na pomoć Dvora, i sve ovo prikupljanje Hrvata u ilirsku zajednicu zamišlja u vezi s Austrijom. Njegova Ilirija je proširena Napoleonova tvorevina, samo pod drugim vlasnikom; u nju su, kao i pod Francuzima, imali da uđu uglavnom Hrvati i Slovenci. Za Srbe u njegovoj koncepciji još nije bilo pravog mesta. Draškovićev spis imao je jaka dejstva u celom hrvatskom društvu. U pomoć mu je došla i mnogo čitana, na nemačkom pisana, brošura Kolarova Treba li da postanemo Mađari?, čiji naslov već ujedno kazuje i sadržaj. U hrvatskom saboru, čije smo pokorno držanje videli god. 1830., nastaju posle ovih glasova u javnosti velike promene. Posle bogzna koliko vekova u njemu se god. 1832., uz veliko odobravanje, čuo prvi rodoljubivi govor na narodnome jeziku. Opozicija protiv Mađara nije mala. Sa namerom se za hrvatskoga izaslanika u gornji dom ugarski bira baš glavom grof Drašković, da se njegova muška reč čuje na tome važnome mestu. Ako mađarska većina bude bezobzirna, glasila je odluka toga sabora, neka hrvatski izaslanici napuste zajednički sabor, da Mađari vide svu ozbiljnost ovog otpora. Hrvati su gotovi na borbu, i pre će pokidati stare veze, nego pristati da im Mađari nature svoju volju. »Ne dajmo se varati već si priznajmo (govorio je jedan pretstavnik aristokratije, potomak jedne francuske porodice u Hrvatskoj) sva namjera Mađara smijera na to da sve naše djedinske običaje i zakonito stečena prava i povlasti, koje smo mi nastojali kroz vjekove utvrditi i sačuvati, svojom saborskom premoći dokinu, kraljevstvo naše da razvale, da mu ne ostave negoli ime, a stanovnici ove zemlje da tim življe osjete propast prava svojih, sramotu i potištenost svoju«. Kada je te godine, 1832., Gaj zamolio dozvolu za pokretanje jednog hrvatskog lista, zagrebačka županija, pod uticajem ove nove struje u društvu, usrdno preporuči višim vlastima da se to odobrenje izda u interesu kulture narodnoga jezika. Razdragani Gaj mogao je sa ponosom zapevati: Još Hrvatska ni propala Dok mi živimo, Visoko se bude stala Kad ju zbudimo! --Gajev program obuhvata, u oduševljenju, najveći deo slovenskoga juga:
508
V kolu jesu vsi Horvati Stare ceržave, Staroj slavi verni svati Z Like, Kerbave. Kranjci, Štajer, Gorotanci, I Slavonija, Bosna, Serblji, Istrijanci Ter Dalmacija. Gajev program, kako se vidi, postaje širi od Draškovićeva. On obuhvata i Srbe. U užoj Hrvatskoj, gde je trvenje između pravoslavnih uskoka i doseljenika i hrvatske gospode za dug niz godina otežavalo srdačnije odnose, tek sa ilirskim pokretom počinje prava težnja za užom političkom saradnjom. U to vreme istom dolaze ljudi do uverenja da je za borbu protiv tuđina najprirodniji oslonac u svom najbližem saplemeniku i sabratu. »Sa Srbljinom sjediniti se želja vsakog poštenog Horvata jest« pisao je već god. 1833. Ljudevit Vukotinović Teodoru Pavloviću. Mađarski pokret, sa suviše nacionalističkog oduševljenja i sa mnogo ideja liberalnog demokratizma, beše u bečkim reakcionarnim krugovima oko Dvora i kancelara Meterniha izazvao dosta bojazni i zabrinutosti. U Evropi je već iščezlo spokojstvo podržavano Svetim savezom; duh revolucije oživeo je ponovo. Nova francuska revolucija i naročito poljski ustanak od god. 1830. davali su o tome i suviše dokaza. Mađari, da pokažu svoje težnje za novim oblicima, hoće da napuste Požun, koji se nalazio daleko na periferiji njihove države i suviše blizu Beču, i da svoj državni sabor prenesu u Peštu, gde će doći pod jači uticaj nacionalne sredine. Mađarizacija svih državnih ustanova prvi je i osnovni zahtev njihove nove politike. Iskustva poljskoga ustanka i sudbina poljskoga plemstva, kojem poraboćeni kmet nije hteo da sleduje, izazvali su odluke naprednijih Mađara u saboru da se zavremena oslobodi seljak kmetskih obaveza i da dođe do svoje zemlje. Dvor je u tome zaključku sabora video čist akt revolucije i odbio je da ga odobri. Sa Dvorom se slagalo i hrvatsko plemstvo, koje je, samo veoma skromnih sredstava, u oslobođenju kmetova gledalo svoju ekonomsku propast. Njihov otpor i u tome pitanju zaoštrio je odnose sa Mađarima, koji su Hrvatima prebacivali da ne razumeju duh vremena i da su i u tom pitanju, kao i u pitanju zadržavanja latinskoga jezika, zaostali i zastareli. I hrvatsko opiranje da se na njihovu području prizna protestantima sloboda veroispovesti i potpuna ravnopravnost dovelo je, isto tako, do novih trvenja i sličnih prebacivanja. Hrvati su oglašavani za elemenat ne samo konzervativan, nego i nazadnjački. Sve to, kao i hrvatsko naslanjanje na Dvor, stvaralo je postepeno sve dublji jaz između Hrvata i Mađara. Mađari su čak tvrdili da Dvor ne samo podržava opoziciju Hrvata nego i da je potstiče; da su Hrvati i njihov pokret oruđe Beča protiv njihove narodne emancipacije; i da Beč to čini nesvestan opasnosti koju izaziva, jer je ilirski pokret u isto vreme i panslavistički, i da podjednako ugrožava i Nemce i Mađare. Dvor je, odista, sa Meternihom zajedno, postao predusretljiviji prema Hrvatima, da bi pomoću njih koliko-toliko obuzdao mađarski nacionalni radikalizam. God. 1834. dala je bečka vlada Gaju dozvolu da pokrene svoje novine na narodnome jeziku. U svome pozivu na pretplatu, upućenom gospodi svakog reda i staleža »slavnoga naroda slovenskoga« Gaj pozdravlja Hrvate, Slavonce, Dalmatince, Dubrovčane, Srbe, Štajerce, Korušce, Istrane, Bošnjake i »ostale Slovence«, sve te ljude
509
»roda našega«, računajući svakako na njihov odziv. 6. prosinca po novom (24. novembra) pojaviše se političke Novine Horvatske (Novine Horvatzke) uz koje je kao književni dodatak, od 10. januara po n. god. 1835., išla Danica horvatska, slavonska i dalmatinska. Ime Danice uzeto je po zvezdi danici da navesti svitanje narodnog dana. »Kada danica priblešči, je blizo dana«, pisao je Stanko Vraz; »Danica objavlja zoru«, kazuje Gaj. Da pridobije publiku, Gaj je spočetka u svoje listove unosio pretežno kajkavsko narečje i svoj uobičajeni pravopis, dok nije posle, već tokom prve godine, primio opšti štokavski dijalekt i time učinio prvi i najvažniji korak za književno zbližavanje Srba i Hrvata. Štokavski ijekavskoga tipa bio je već književni jezik stare dubrovačke književnosti; njim je ispevan najveći deo tada baš, u jeku romantizma, naročito slavljenih narodnih pesama, nesumnjivo najveće vrednosti cele jugoslovenske književnosti; to narečje osvajalo je postepeno i u srpskoj književnosti, kojoj je davao nov pravac i nove osnove izuzetno daroviti Vuk Karadžić. Sada, kada su i Hrvati u svome glavnome književnome i kulturnome središtu, u kajkavskome Zagrebu, uzeli štokavsko narečje za svoj književni jezik, ostvareno je jedinstvo srpskohrvatskoga književnoga jezika. Godina 1835. pretstavlja stoga jedan od najkrupnijih datuma u istoriji razvoja jugoslovenske misli. Dotle, svi pokušaji, kojih je bilo, istina, dosta, na dosta strana i u dosta raznih vremenskih perioda, imali su taj nedostatak što su se javljali kao u odlomcima, rastrzani i bez dovoljno duhovne povezanosti. Od ove godine nastaje sistematsko propagisanje ideje ne samo o potrebi što tešnje narodne zajednice svih naših jugoslovenskih plemena, nego i razvijanje svesti o našem stvarnom narodnom jedinstvu. Biološko, rasno jedinstvo imalo je da postane i jedinstvo intelektualno. Kao zajednički naziv za sva jugoslovenska plemena uzeto je ilirsko ime. Naziv je, kako smo videli, bio već odavno u prometu kod naših, srpskih i hrvatskih ljudi, na koje je uticala tradicija arhajizirajućih pisaca humanizma. U svome Rečniku od god. 1742. Andrija Jambrešić je već onda označavao Ilirikom »više kraljevstava«, Hrvatsku, Slavoniju, Dalmaciju, Bosnu, Srbiju, pa čak i Bugarsku, dakle celokupno područje južnih Slovena bez Slovenaca. Stvaranjem Napoleonove Ilirije to se ime već odomaćilo i uzimano je kao širi pojam, koji obuhvata sva pokrajinska i plemenska imena. Kao neutralno ono nije vređalo ničiju osetljivost, a osveštano starinom i geografskom tradicijom činilo se kao veoma pogodno da se primi za sve i da postane skupni naziv. Sava Tekelija priča u svojoj autobiografiji da je, uglavnom iz ovih motiva, on sam god. 1809. predlagao Francuzima da za tada dobivene oblasti upotrebe taj naziv. Kada je god. 1828. objavljena mnogo cenjena Šafarikova knjiga O poreklu Slovena, u kojoj je, na osnovu kazivanja Ruske hronike i drugih malo pouzdanih hroničarskih spisa i predanja i sumnjivih i proizvoljnih etimoloških tumačenja raznih lokalnih naziva, branjena teorija o autohtonstvu Slovena u Srednjoj Evropi i baš na našem području, onda se činilo sasvim prirodno da se ilirsko ime još više istakne kao zajedničko za sve Jugoslovene, pošto su oni, kao najstariji naši preci, već i inače Sloveni. Glavne ideje toga Šafarikova spisa donela je i Gajeva Danica, da objasni načelni stav svoga uredništva i da opravda zašto je Danici umesto prvobitnog podnaslova s imenom triju oblasti dat posle naziv ilirska. U tim idejama ispevana je i latinska pesma Ivana Mažuranića »u slavu Antunu Kukuljeviću«. Opredelivši se za štokavski dijalekt, uvedavši svoj pravopis, i primivši od god. 1836. ilirsko ime za svoju Danicu i ceo ovoj pokret, Gaj je učinio, naglo, u kratkom roku, čitavu revoluciju u svojoj sredini i dao joj odjednom širok i velik nacionalni program. To
510
mu, istina, nije bilo sasvim teško učiniti iz ovih razloga: prvo, što je za ilirizam već postojala jaka i od početka XIX veka službeno utvrđena tradicija i što je ilirsko ime u Sloveniji i susedstvu bilo vezano uz izvesne nacionalne uspehe i pokušavano da se populariše Vodnikovim i sličnim pokličima i radom njegova društva. Drugo, pitanje reforme pravopisa bilo je tada na dnevnom redu kod ovih Slovena. Vukove borbe kod Srba bile su tad u punom jeku, i svak je osećao, naročito u latinici, da se ono, dotle uobičajeno, složeno, neujednačeno i nedosledno upotrebljavanje više slova za jedan glas moralo nekako urediti i popraviti. Tridesetih godina vodio se i među Slovencima pravi »azbučni rat« radi reforme pravopisa, koji je, kao i kod Srba, počeo izranije. Najbolje slovenačke glave radile su na tome poslu. U svojoj Gramatici Kopitar je još god. 1808. oštro dizao svoj glas protiv nejedinstva latinskoga alfabeta kod Slovena, koji je »najveća smetnja« za zajednički rad i napredak književnoga posla. God. 1814. zvao je biskup Vrhovac Kopitara da se dogovaraju o uvođenju jedinstvenog pravopisa za Hrvate. To je doba kada je patrijarh slovenske nauke, Josif Dobrovski, u prepisci sa Kopitarem, izricao želje i nade da se reformom izvrši ujedinjenje Slovena u azbuci i da se ostvari Adelungovo načelo: »Piši kako govoriš«! Gaj, dakle, nije stao pred jedno sasvim novo pitanje, nego naprotiv, pred jedno pitanje koje je manje-više već bilo zrelo i tražilo svoje rešenje. Još god. 1782. u turskoj Bosni tužio se fra Marko Dobretić kako je »mučno sa tuđim slovima u naš jezik upisat’ svaku rič po svojoj naravi«, i već je dvadesetih godina XIX veka fra Stjepan Marjanović predlagao prve mere za reforme. Na drugim stranama išlo se tako daleko da se pomišljalo i na unošenje u latinicu izvesnih slova iz ćirilice, i obratno. Već Dobrovski i Kopitar raspravljaju o tome, slovenački reformisti P. Danjko i F. Metelko čine to isto; Srbin, Lukijan Mušicki, daje god. 1830. čak i prve oglede svoga mešanoga ćirilsko-latinskoga alfabeta. Zadržavajući se na samoj latinici, reformisanoj po primeru češke azbuke, Gaj je izbegao da radi za to mešanje alfabeta, koje je izgledalo sumnjive sreće i koje bi mu, možda, smetalo uspehu; ali, sa reformom zadovoljio je one koji su tražili popravke i učinio je znatnu uslugu nastavi pismenosti i širenju hrvatske knjige. Napuštanje kajkavskoga narečja i kajkavske književnosti nije mu, isto tako, moralo teško pasti. Kajkavska književnost bila je suviše uska, slabačka, bez ijednoga pisca veće vrednosti i bez prave tradicije, i ko god je od Hrvata pomišljao na širi odziv narodne akcije računao je već unapred sa tim da će je morati napustiti. Kada je napuštena starija i relativno bolja, isto tako suviše lokalna, čakavska književnost, bilo je jasno da ta sudbina ne može mimoići ni kajkavsku. Da se zadržao pri njoj, Zagreb bi, tada i inače manji od Varaždina, ostao samo središte jednog ograničenog književnog kruga. Ovako, s ovim širokim programom Gajevim, on postaje duhovno žarište celog jednog plemena, prema kojem se, postepeno, obrće čitav niz pokrajinskih centara. Pa, ipak, mada su rešenja za te odluke već bila manje-više sazrela, mada su se ona nametala opštim raspoloženjima vremena i bila postavljena ne samo u Hrvatskoj nego i po drugim zemljama, slovenskim i tuđim, trebalo je ipak i duhovne hrabrosti, i uviđavne dalekovidosti, i mudra razmišljanja da se čovek opredeli baš u onom pravcu u kojem je to Gaj učinio. Ono što, međutim, u celoj ovoj akciji naročito pada u oči to je brzi uspeh koji je on postigao i jednodušnost kojom su Hrvati primili njegovo delo. Isto tako bila su jasna i logična i u duhu vremena i načela za koja se Vuk borio, pa je ipak naišao na neverovatan otpor u srpskom društvu i morao osvajati položaje stopu po stopu. Tumačenje za tu pojavu kod Hrvata možemo videti u ovim činjenicama: 1. što je ta književnoreformatorska borba došla u isto vreme sa političkom borbom Hrvata protiv mađarskoga
511
pritiska i što se, po tom, smatrala kao njen sastavni deo; 2. što je to prvi pravi narodni pokret kod Hrvata; što, kao takav, nije imao nikakva značajnijeg sukoba sa kojom narodnom tradicijom u duhovnoj borbi, a u političkoj se baš nadovezivao na tradicionalnu odbranu starog hrvatskog državnog prava; 3. što je taj pokret prihvatila sva omladina, što se on smatrao kao njeno delo, i bio u duhu onih ideja koje su u Evropi toga vremena vatreno zastupali svi njegovi vršnjaci mladoromantičarskoga i liberalnoga kruta; i 4. što je s tim pokretom išla prava, tako da kažemo, hrvatizacija društva. Dotle, ni sami vođi između sebe nisu opštili na narodnom, nego na nemačkom jeziku. Gaju pišu nemački 1831. F. Kurelac, a 1832. i slovenski apostol Kolar. Anton Mihanović, šaljući Gaju 1835. pesme za Danicu, piše nemačko propratno pismo. Tako piše još god. 1836. Urban Jarnik i god. 1843. Blajvajs moleći Gaja za razmenu Danice i Novica. Krug Gajevih saradnika bivao je svaki dan sve veći i dobijao ljude koji će ubrzo postati najbolja imena hrvatske kulture. Njihova ideologija je jasna i prosta: »Neka samo Serb, Horvat i Kranjac s ostalom ilirskom braćom svojeljubno domorodstvo odbaci« i uđe u veliku ilirsku zajednicu. Treba provesti u jednom narodu jedinstvo književnoga jezika i jedinstvo književnosti. Talijanski primer nacionalnih stremljenja dovoljan je da posluži svima kao obrazac. Sva su jugoslovenska plemena i inače, »od starine«, »sini dragi jedne domovine«. U ta jugoslovenska plemena računaju Iliri sve južne Slovene od Koruške i Gorice do Crnoga Mora, bez izuzetka; njihov program je već tada nacionalno integralan. Grof Janko Drašković, koji je ranije računao samo sa Hrvatima i Slovencima, obuhvata sada, kao i ostali, ceo jugoslovenski krug. »Tkogod hoće da dobije iz vinograda svoga jedno jednako vino (razlaže se god. 1837. u Danici), mora sa svih različnih vinovih loza svekoliko grožđe prije nego ga šumske ptice pozoblju, ili prije nego sagnjije, obrati, zatim muljati, ter ono što se samo ne ocijedi, tiskom izažeti, i najposlije sav mošt skupa u jednu čistu posudu salijati. Tkogod dakle hoće da dobije bistro vino, mora se zadovoljiti mutnim moštom, koji je iz početka ljubak i sladak, a zatim ljut i oštar, dokle nutarnji duh svojom silom sav kiseli i gorki mutež ne navlada i grožđe ili na dno pritisne ili na vranj izbaca, da bude bistrim, kako valja vinom. Vinograd naš jeste čitava Ilirija velika«. Ilirsku ideju prihvatili su svi Hrvati. Kao Gajevi saradnici javiše se, po redu, ljudi iz Hrvatske i Slavonije, iz Dalmacije, pa iz Bosne. Brzo je počeše pozdravljati i pojedini Srbi. Sava Tekelija je, sećajući se svojih ideja mladosti, hvalio Gaja što se nije »stisnuo u horvatske granice«; jedan Srbin iz Bačke izražavao je želju da se dođe i do zajedničkoga pisma; Pavle Stamatović se radovao »našoj slozi«; Sima Milutinović zove Gaja svojim »jednodušcem«; Teodor Petranović ga sokoli na rad, i t. d. Javila se u Danici čak i jedna srpska dama. Bila je to bratičina samoga kneza Miloša, Ana, kći Jevrema Obrenovića, lepa mlada devojka, tužna ljubav Antona Mihanovića. Mihanović je došao kao prvi austriski konzul u Srbiju god. 1836. i sigurno je u svome krugu uticao na razvijanje bratskog osećanja između Srba i Hrvata. Ali, u suštini, Srbi tada nisu prihvatili ilirski pokret. Oni su se radovali buđenju hrvatske narodne svesti, simpatisali su njihovoj borbi za narodni jezik, bila im je prijatna pojava da se javlja tako snažan pokret sa naglašavanjem narodnoga jedinstva i potrebe narodne solidarnosti. Ali, Srbi nisu hteli da prihvate ilirsko ime. Razloga za to bilo je svakako više, a najglavniji behu im sledeći. Prvo, Srbi su na početku XIX veka, obnovivši sa dva ustanka svoju državu, dobili mnogo više samosvesti i samouverenja. Osetili su se kao činilac od vrednosti, koji se u životu održao i probio, zahvaljujući prvenstveno svojoj snazi. Srpsko ime dobilo je novi značaj i sa čašću se pronelo kroz Evropu. Glavna lica tadanje evropske književnosti bave
512
se srpskim pitanjima; najveći istorik nemački i jedan od tada najvećih u Evropi interesuje se za akciju srpskoga oslobođenja i piše o njoj jedno mnogo zapaženo i cenjeno delo. To je Srpska revolucija Leopolda Rankea. Stvaranje svoje srpske države pojačalo je srpski nacionalizam u širokim krugovima, a romantičarski nacionalistički zamah razvio ga je u još većoj meri. Žrtvovati to ime činilo se ogromnoj većini naših ljudi kao greh, i stoga su bili protivni primanju ilirskoga imena, koje je kod njih, na istočnoj strani našega narodnoga područja, i pored upotrebe kod nekih pisaca, bez prave tradicije. Drugo, hrvatski književni pokret činio se jednom delu Srba samo kao nastavak i odjek njihovih ideja. Vuk Karadžić (rođen 26. oktobra god. 1787. u Tršiću, u Srbiji, iz kraja koji će posle Srbima dati i Jovana Cvijića), beše od god. 1814. počeo u Beču, inicijativom i uz saradnju Slovenca Jerneja Kopitara, čitav niz književnih poslova, koji su preporodili novu srpsku književnost. On je književni osloboditelj Srba, kao Karađorđe i Miloš politički. Sav u duhu buntovne Srbije s početka XIX veka, čije je borbe izbliza pratio kao vojvodski pisar, Vuk je u našoj književnosti ustvari izvršio jedno delo oslobođenja. Raskrstio je konačno sa tradicijom nemogućeg i potpuno iskvarenog i proizvoljnog »slavjanoserpskoga« jezika i u književnost uveo dugo vremena od visokoparnih književnika prezirani narodni jezik, pravi jezik širokoga »prostoga« puka. Raskrstio je, isto tako, i sa starim pravopisom i azbukom, uveo načelo fonetskog pisanja i postavio pravilo da svaki glas ima svoj znak i da se ustvari onako piše kako se i govori. Da tom jeziku izvojuje pobedu i stvori naučnu osnovu, on je izradio srpsku gramatiku, spremio rečnik narodnoga jezika i napisao velik broj teoriskih i polemičkih članaka. Izuzetno daroviti čovek iz naroda, trezvene pameti, nepomućene sumnjivim knjiškim obrazovanjem savremene naše škole, on je ušao u književnost da, bistro shvativši Kopitareva uputstva, čitava života propoveda kult naroda i narodnoga jezika i objavljuje narodno blago. Njegove zbirke narodnih pesama, najbolje sve dosada u našoj književnosti, sabirane sa mnogo znanja, sa finim osećanjem za njihove lepote i sa oduševljenjem za njihov značaj, obratile su na sebe pažnju sve tadanje savremene Evrope. Naše narodne pesme, na koje je jedan putopisac s kraja XVIII veka upozorio učeni svet i po čijoj je knjizi Gete preveo onu lepu i dirljivu pesmu o nesrećnoj Hasanaginici, postale su živ predmet interesa Evrope; o njima se pisalo, raspravljalo, njih su prevodili i čak, zbog tog opšteg interesa, i mistifikovali. Gete, braća Grim, Puškin, Mickijević, Prosper Merime, Džon Bauring, Valter Skot i toliki drugi veliki pisci bavili su se njima; one su jedno vreme postale čak stvar književne mode u Evropi. Vuk je dobro video značaj posla koji je preduzeo i ovaj uspeh još ga je više bodrio da istraje na početome delu. Još god. 1819., tek što je dao svoj Rječnik, on je pozivao kolebljivoga prijatelja, pesnika Lukijana Mušickoga, da mu priđe. »Sada je baš za vas vrijeme da iziđete na pozorište srpskoga knjižestva, da ovu epohu utvrdimo i temelj knjižestvu postavimo«. Kada čovek posle takve samosvesne poruke radi još preko četrdeset godina (umro je 26. januara god. 1864.), onda je izvesno da radi, dosledan sebi, samo da učvrsti položaj i da razvije i upotpuni obim akcije. »Razgledajući se po velikom slovenskom svetu za imenom, kojim bi naresio belo čelo moje knjige (pisao je god. 1839. Stanko Vraz, slovenački Ilirac, Vuku), pada mi najsjajnije vaše u oči, od kojeg zrake i sarce najdraže u sebi kupi«. Taj Vuk, koji je u doba pokretanja Danice imao već za sobom više od dvadeset godina rada i bio pisac na glasu, u Gajevom pokretu, načelno, nije video ničeg novog. A ilirizam je i njemu, kao i ostalim Srbima, značio, međutim, utapanje tek probuđenog srpstva u nešto još neizrađeno. Sem toga, on je već tada mogao znati da je i
513
samo ime ilirsko kao ime tobožnjih starih Slovena pod pitanjem, i da njegov izbor sa tom pretpostavkom nije najsrećniji. U svojim opisima on je, inače, pozdravljao odluku Hrvata, što su primili štokavsko ijekavsko narečje kao zajednički književni jezik, nalazeći da se samo »črez njega možemo ujediniti«. Sa jednim književnim jezikom i jednim književnim pravopisom mi ćemo stvoriti osnove da postanemo jedan narod, »kao Nijemci zakona Rimskoga i Lutoranskoga«. Kasnije, u svome Kovčežiću od god. 1849., Vuk će zastupati mišljenje da je štokavsko narečje srpsko, čakavsko hrvatsko, a kajkavsko slovenačko, koje će iza njega prihvatiti u nauci F. Miklošić i jedno vreme Đ. Daničić i M. Rešetar. Po tim narečjima on je omeđavao i plemensko područje i narodno plemensko ime na njemu. Taj Vukov članak izazvao je proteste kod Hrvata i doprineo je znatno da se rasplamti svađa o srpskohrvatskim granicama i o pitanju šta kom plemenu pripada u pogledu jezika i narodnih umotvorina. Vukov članak Srbi i Hrvati od god. 1861. nije tu stvar mnogo popravio, mada je hteo da je objasni. Vuk je bio i ostao za održavanje plemenskih imena, bio je sav u kultu srbizma, i pustio je u svet onu krilaticu »Srbi svi i svuda« upravo sa tim člankom koji je izazvao sporenje. Kult srbizma imali su i drugi naši pisci toga vremena, koji se inače nisu slagali sa Vukom u mnogo pitanja. To je dolazilo otuda što je čitav niz naših kulturnih ustanova, stvoren pre pojave ilirskoga pokreta, već nosio srpsko ime, koje se posle nije kiše htelo napuštati. Tu je, da pomenemo ponajglavniju, Matica srpska, osnovana god. 1826., kao glavio književno i kulturno društvo Srba u Ugarskoj, i prvo svoje vrste kod svih Slovena, koji će ga posle oponašati; zatim nekoliko listova sa srpskim imenom kao Serbske ltopisi (od god. 1824.), Novine Srbske (od god. 1834.), Serbskій Narodnый listъ (od god. 1835.), almanah Serbska pčela (od god. 1830.). Bilo je i nezgrapnosti austriskih i nekih lokalnih vlasti u Hrvatskoj, koje su izazivale na otpor. Karlovačkom episkopu Lukijanu Mušickome bi natovarena na vrat parnica s optužbom da je širio srpsku propagandu i posle mu stavljeno do znanja da ređe upotrebljava srpsko ime. Ogorčen tim, on je onda ispevao jednu odu koja je postala program za mnoge njegove sunarodnike: O, ime Roda! Neće te srećan sin Izneveriti! Svetinja s’ Narodu Ti Serbskom! Sveštenik je svaki Serbljin pri sveštenom ognju tvome! Svetozar Miletić, posle glavni vođ Srba u Vojvodini, govorio je god. 1846.: »Mi imamo svoje narodno ime, koje nikom ne naturujemo, ali koga se nikome za ljubav ne možemo odreći. Hoćemo da ostanemo Srbi, a nećemo da budemo ni Hrvati ni Iliri«. Stoga se Stanko Vraz i tužio još god. 1841. kako »jezgra Ilirah, Sarblji, daleko zaostaju«. Izvesni Srbi pomišljali su već onda da bi se mesto ilirskoga moglo sa više uspeha upotrebiti ime jugoslovensko. Oni su odbijali tuđe ilirsko ime iz straha da bi ono moglo poslužiti kao novo oruđe protiv srpskoga i slovenskoga. Stoga je Teodor Pavlović god. 1839. i pisao kako je najbolje da svako jugoslovensko pleme još ostane pri svojem imenu, a kada je govor o njihovoj celini »zovimo se svi onako kako se po prirodi zovemo i zvati moramo: rođena, jednoplemena, mila braća Jugoslavjani«. Ali, ni taj predlog nije naišao na mnogo bolji odziv. Kao Srbi, ni Slovenci nisu prišli ilirskome pokretu, premda se ilirska ideja javila baš na njihovome području i mada su prvi pozivi za okupljanje došli sa te strane.
514
Slovenci su imali utisak da je ilirski pokret spočetka više politički nego duhovni; da je to prvenstveno okupljanje Hrvata za suzbijanje Mađara. Stoga su mislili da se ta borba ne tiče njih. Kada je pokret dobio svoje književno i idejno obeležje, oni su se prema njemu odnosili sa velikim uzdržavanjem. Pre Danice oni su osnovali svoju Čbelicu, zanimljiv književni almanah, oko kojega su se okupljali najbolji ljudi njihova plemena. U toj Čbelici, i inače, oni su negovali književnost svoga narečja, i kada se javio ilirski pokret oni su, pored stare, imali već i izvesnu noviju književnu tradiciju. Jernej Kopitar, koji je u počecima svoga književnoga rada pokazivao izvesnu sklonost za shvatanja u smislu Iliraca, postao im je posle odlučan protivnik. I najveći pesnik slovenački, France Prešeren, inače protivnik Kopitarev, našao se u tome pitanju sa njim na istoj liniji. Slovenci, koji i danas ne otstupaju od svoga narečja kao posebnoga književnoga jezika, ostali su do kraja odlučno protiv svakog tešnjeg spajanja sa Ilircima. Od njih su primili samo pravopis. Janez Blajvajs, kao i Gaj, nemačkoga porekla, okupio je oko svojih sa teškom mukom dobivenih Novica, pokrenutih god. 1843., gotovo sve Slovence nacionaliste i radio je sa njima živo da im izvojuje što više političkih prava i, sa tim u vezi, da uvede slovenački jezik u javni život. Od god. 1848. njegove Novice postaju i politički organ, a on, kao dobar organizator, pouzdan vođ Slovenaca. I Fran Levstik, koji se kao mlad đak oduševljavao našim narodnim pesmama i učio naš jezik, ostao je ipak veran svojoj užoj plemenskoj zajednici. Jedini je od značajnijih Slovenaca prišao Ilirima Stanko Vraz. On je nalazio da su Slovenci i suviše malobrojni da bi mogli materijalno izdržavati i razviti veliku književnost; tražio je stoga širi krut kao uslov za umetničko stvaranje. Vraz nije bio mnogo uveren ni o tome da će se Slovenci uopšte moći održati. A ako već moraju da se pretapaju, onda je bolje da priđu srodnoj braći, mislio je on, nego da propadnu među tuđincima. »Priroda je s ilirštinom (pisao je on god. 1839. Antonu Kaznačiću u Dubrovnik), a s kim je priroda s tim je i Bog«. Ilirski pokret je stoga uglavnom ostao ograničen na Hrvate. Kod njih je on imao silan uticaj. Postao je izraz svih boraca za narodni jezik, vršio je postepenu orijentaciju svih Hrvata prema Zagrebu, a dao je svima Hrvatima jedan književni jezik i jedan pravopis. Od ilirskoga pokreta počinje pravi proces hrvatskoga duhovnoga ujedinjavanja, koje dotada nije bilo nikad razvijeno na čisto nacionalnoj osnovi. Ilirski pokret dao je Hrvatima i prve njihove nacionalne ustanove, kao zagrebačku čitaonicu (god. 1838.), pozorište (god. 1840.), Maticu ilirsku (god. 1842.). Uz popularnu Danicu javilo se iz istoga kruga i Kolo, kao organ za književnost, sa nešto više nego čisto prosvetiteljskim i agitatorskim težnjama. Kada je vlast, nalazeći u ilirskom imenu težnje opasnije nego što su joj u prvi mah bile prikazivane, god. 1843. zabranila taj naziv, ideologija Iliraca već je unela svoja shvatanja u narod i donela i prve plodove. Ilirski pokret je već dotle izvršio svima vidan preporod u hrvatskom društvu i za uvek onemogućio onakav naraštaj kakav je upravljao sudbinom Hrvatske u drugom i trećem deceniju XIX veka. Kod izvesnih Srba postojala je bojazan da je austriska vlast, od koje se već odavno nisu nadali ničem dobrom, dozvolila celu ovu aktivnost i to ilirsko ime samo kao nov mamac, da njih otrgne od velike slovenske zajednice. Nije se moglo verovati da bi, u vreme pune reakcije i najstrože cenzure, Beč hteo dopustiti nešto što mu ne bi išlo u račun. U Beču se, međutim, ilirski pokret, dozvoljen prvobitno samo kao utuk protiv Mađara, počeo brzo sumnjičiti baš zbog njegovih slovenskih ideja, u kojima su se nazrevale panslavističke težnje ili nalazili njihovi odjeci. Već god. 1837. poručivao je Gaj iz Beča svojim prijateljima u Zagreb: »Ja vas sve u jedno ime zaklinjam, kormanite stvar
515
tako da ne bude ništa iz obđe ili specialne Slavjanske Historie ili Etnografie u Danici, druga bo nastala su vremena«. On se boji da bi ih »dvorski Slavjani« mogli »ruskimi kolonisti načiniti«. Tako su ilirski pokretači imali nezgoda na obe strane; nisu im verovali ni rođeni, ni tuđini. Srbima se činilo da iza Iliraca stoji Beč, a u Beču se verovalo da preko njih rade slavofili i Rusija. Oskudica poverenja posekla je krila jednome pokretu u koji je, kao u nijedan drugi dotle, uneseno neobično mnogo omladinskoga zanosa i puno dobre volje, i koji je prvi u svoj program svesno uneo jugoslovensku misao. Trebaće da prođu godine duga i teška iskustva da se naši ljudi ponovo vrate na ovaj program, kazivan po obliku nešto odviše lirski i naivno, ali sadržajno bez praznina i u besprekorno ispravnom nacionalnom osećanju.
X. SRBIJANSKI USTAVOBRANITELJI. 1. Ustavno pitanje u Srbiji. — 2. Pad kneza Miloša. — 3. Borbe sa knezom Mihailom. — 4. Knez Aleksandar Karađorđević. — 5. Vlada ustavobranitelja. — 6. Načertanije Ilije Garašanina. — 7. Lj. Gaj u Srbiji. — 8. Srbi van Srbije prema vladi u Srbiji. Režim kneza Miloša u Srbiji odavno nije bio popularan. Knez je imao nesumnjivih zasluga za Srbiju i bio je čovek neobične vrednosti; ali, imao je i krupnih ličnih mana. Vlastoljubiv i grabljiv, on nije znao da se umeri i da se zadrži na liniji gde mu reakcija, koja je morala jednom nastupiti, ne bi mogla biti od velike štete; imajući i suviše posla sa Turcima, upravo samo sa njima, on je primio mnoge navike njihovih vlastodržaca, i ponašao se u Srbiji kao kakav vezir koji se nije bojao kontrole, ili kao mali sultan. Ljude je suviše podvrgavao svojim ćudima i tražio od njih bezuslovnu pokornost. Državno je izjednačio sa svojim; »celo ste praviteljstvo vi sami«, govorio mu je Vuk Karadžić; zakon je pretvorio u samovolju. »Sa vladanjem Vaše Svetlosti (pisao mu je Vuk god. 1832.) niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina«. Kada je Sima Milutinović radio svoju Istoriju Srbije, odgovarao ga je prota Matija Nenadović od toga posla: »Ako uspišeš istinu izgubićeš glavu, jer će te poseći gospodar Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al’ ćeš izgubiti čest«. Do dobijanja hatišerifa od god. 1830. mnoge narodne starešine, inače nezadovoljne Miloševim držanjem, nalazile su da ne treba ustajati protiv njega dok se ne svrši glavni državni posao. Kada je, pak, Srbija dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, i kada Miloš ni posle toga, mada obvezan da dade zemlji osnovne zakone, ne htede da se reši na to, javi se u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo. U januaru god. 1835. dođe do otvorene pobune, koju je predvodio Mileta Radojković, a u kojoj je učestvovalo nekoliko najuglednijih ljudi tadanje Srbije. Među najglavnijima beše Avram Petronijević, glavni diplomata tadanje Srbije, inače bivši trgovac, posle vođ ustavobranitelja. Ta pobuna je brzo smirena; ali, kneza Miloša je zbunila i prilično uplašila, i on je, pod njenim utiskom, naskoro, na Sretenje god. 1835., sazvao skupštinu i objavio na njoj ustav za Srbiju. To objavljivanje ustava u vazalnoj Srbiji, bez pitanja Turske i Rusije, sila koje su po svojem odnosu prema Srbiji morale biti o tome unapred obaveštene, izazvalo je i kod jedne i kod druge veliko negodovanje. Otkuda ustav Srbiji, kada ga ni one nemaju? I kod njih, kao i u Austriji Meternihova vremena, to objavljivanje ustava smatralo se gotovo kao neki akt revolucije. Njihovi diplomatski krugovi pitali su se šta će Srbiji ministarstva, i među njima ministarstvo
516
inostranih dela. Zašto Srbi uvode trobojnu zastavu, i to od istih boja kakva je i francuska? Po zahtevu Rusije i Turske knez je morao odmah povući ustav, što njemu, kao okorelom autokratu, nije bilo nimalo neprijatno, i utoliko manje ukoliko je video da to nimalo ne pogađa njega sama, nego da mu, naprotiv, omogućava bar za izvesno vreme produženje dotadanjega ličnoga režima. Nateravši Miloša da povuče ustav, Rusija nije mislila da pomaže u Srbiji njegov režim samovolje. Naprotiv, pošto nije u mnogo prilika bila zadovoljna Miloševim držanjem, smatrala je baš za svoju dužnost da ga ograniči. Samo, umesto ustava predlagala je uvođenje jednoga Saveta, ustanove sa ograničenim, nevelikim brojem lica, utvrđenih doživotno, da ne bi zavisili od Miloša, koji bi sa njim zajedno delili poslove i vršili vlast u zemlji. Članovi Saveta imali su biti iz reda poznatih narodnih starešina, zaslužnih za stvaranje Srbije. Miloš se dugo i koliko god je mogao opirao tome zahtevu. On se nije bojao toliko ustava koliko Saveta. Kao stari demagog i čovek koji je znao da govori sa narodom, on bi lakše izlazio nakraj sa Narodnom skupštinom nego sa skupom starešina koje su ga mrzele, a i same bile žudne vlasti. Savet sastavljen iz njihovih redova, a koji on ne bi mogao smenjivati, nije mu nikako mogao ići u račun. Ali, opozicija u zemlji, koja je sve više rasla, i kojoj se pridružio čak i knežev brat Jevrem, tražila je na sve načine da nagna Miloša na popuštanje. Naročito opasan knežev protivnik postade njegov nekadanji momak i u mnogome đak, opasni demagog, a po prirodi smeo i brutalan tip, Toma Vučić Perišić, jedan od onih ljudi iz naroda koji se peo iz najnižih redova do glavnih mesta u državi i koji je, ne birajući sredstva za napredovanje, izgubio meru do koje može peti svoje ambicije. Do Miletine bune on se još kako-tako držao uz Miloša, mada je odranije prestao biti njegova »desna ruka«, a od toga vremena prišao je opoziciji i postao njen glavni vođ. Avram Petronijević bio je mudriji i lično izrađeniji, imao je, kao češći delegat za pregovaranja sa Turcima, i više gipkosti i »diplomatske« veštine i pritvornosti; ali, Vučić je bio nasrtljiviji i podesniji za slučaj prave borbe koja se mogla očekivati. Svaki od njih ponaosob ne bi se mogao meriti sa Milošem; ali, udružena, njih dvojica bili su snaga kojoj osamljeni Miloš nije uvek mogao dati dževapa. Tim manje što su oni ušli u veze sa Rusijom i nalazili tu snažnu potporu. Knez Miloš je od početka god. 1837. dobio nenadana saveznika u engleskome konzulu, Džordžu Hodžesu. Surevnjiva na ruski uticaj u Turskoj, bojeći se stalno da Rusija suviše ne ojača i ne oslabi Tursku, Engleska je išla za tim da svuda, gdegod se da prilika, suzbija ruski uticaj. Takav zadatak imao je i njen novi pretstavnik u Srbiji, kome je, istina, bilo izrično samo to rečeno da suzbija sve ruske zahteve ukoliko bi prelazili granice utvrđenih ugovora. Tako je u Srbiji došlo do zanimljivoga političkoga paradoksa da je ustavna i liberalna Engleska podržavala kneza Miloša i njegovo odbijanje Saveta, dok je apsolutistička Rusija, glavni pretstavnik »samoderžavija«, tražila ograničenje ličnoga režima. »Ko god zna kakva je bila Srbija pre dolaska kmeza Miloša na vladu (izvinjavao je Hodžesu i engleskoj vladi srpskoga gospodara jedan njegov prijatelj), mora priznati da je on mnogo učinio. Pre dvadeset godina ova zemlja bila je gotovo bez ikakve civilizacije i puna hajduka; Srbi su bili divlji i brutalni; sveštenstvo neotesano i ogrezlo u neznanju; trgovina, tako reći, nije ni postojala; putovi su bili neprohodni. Sada, pak, zemljoradnja napreduje, trgovina cveta; seljaci su imućni, i u njih se društvenost razvila; sveštenstvo je školovano; u svakome pravcu prosečeni su veliki i podesni putevi, na kojima vlada takva bezbednost kao u najvećma civilizovanim zemljama; svako selo ima svoju osnovnu školu i svoga kmeta sa nekoliko članova primirnoga suda, koje, kao i kmeta, bira narod; postoje
517
gimnazije, jedna bogoslovija i jedna vojna škola; svaki okrug ima svoj prvostepeni sud; u Kragujevcu postoji kako jedna Apelacija tako i jedna Kasacija; zemlja nije nikome ni pare dužna, i državna blagajnica ima nekoliko miliona gotovine. Sav taj napredak delo je Miloševo«. Protivnici su, međutim, Milošu poricali sve. Anton Mihanović, austriski konzul, zbog svojih veza sa porodicom Jevrema Obrenovića knežev protivnik, a i inače nezadovoljan njegovim držanjem, nalazio je i govorio da u Srbiji sve dotle neće biti mira dok Miloš bude na vladi. Takvo držanje prema Milošu onemogućilo je Mihanovićev položaj u Beogradu, i on je početkom god. 1838. bio premešten. Ali, pogodio je i kazao tačno ono što je bilo gotovo opšte mišljenje tadanje srpske duhovne i položajne gospoštije. Nu, sve englesko zauzimanje za kneza Miloša nije mnogo pomoglo. Ruski uticaj bio je jači i prevladao je, i to ponajviše zahvaljujući baš jednom pogrešnom potezu engleske diplomatije. Da se ne bi pregovori oko novoga ustava vodili u Srbiji pod uticajem i nadzorom ruskoga izaslanika i sa učešćem suviše moćne rusofilske opozicije, Englezi su mislili da bi bilo mudrije voditi pregovore o tome u Carigradu, gde bi oni mogli na Porti vršiti veći uticaj. Srbi su pristali na to, mada je stvar njihova unutrašnjeg uređenja bilo njihovo autonomno pravo, i poslali su tamo deputaciju, u koju je Miloš, ne znajući ga još u pravoj boji, imenovao kao člana svog neprijatelja Avrama Petronijevića. Ruski poslanik u Carigradu, nalazeći oslonca u Petronijeviću, upotrebio je sve načine da Porta prihvati gledište njegove vlade. Posle dugih pregovaranja, koja su trajala više od pola godine, decembra god. 1838. dovršen je takozvani turski ustav za Srbiju. Njim je pored kneza ustanovljen Savet ili »Sovjet« od 17 doživotnih članova, koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte, i to samo po dokazanoj krivici. 12. februara god. 1839. objavljen je novi ustav u Beogradu i odmah potom obrazovan i Savet, sastavljen pretežno od izrazitih neprijatelja kneževih. Dva meseca posle toga, ne mogući da radi sa tim ljudima, koji su se prema njemu ponašali bez imalo dužnih obzira, knez Miloš je prvi put 17. aprila napustio Srbiju, ali se brzo vratio na posredovanje ruskoga konzula. Pokušavši posle toga bez uspeha da jednom udešenom narodnom pobunom ukloni savetnike i onemogući Savet, Miloš bi prisiljen da 1. juna dade ostavku i da 3. juna ide iz Srbije. Nedavno objavljeni, nimalo dobro pisani, Memoari Stevče Mihailovića kazuju dosta živo kako su na celu ovu stvar gledali izvesni ljudi iz Srbije koji su ostali kneževi prijatelji do kraja, i koji su odlazak njegov iz zemlje smatrali kao uvredu zemlji i kao vrlo bolan događaj. Onoga dana kada su ispraćali kneza iz Beograda čulo se čak i od njegovih neprijatelja kako im je to veoma teško; »kao da sam olovom napunjen«, govorio je jedan od njih. Miloša je nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je »malo utekao od idiota«. On je »vladao« na samrtničkoj postelji jedva četiri nedelje (od 1. do 27. juna), pa je, po njegovoj smrti, vladu primio drugi Milošev sin, maloletni Mihailo (rođen 4. septembra god. 1823.), koji je imao tek šesnaest godina. On je došao u Srbiju tek krajem februara god. 1840., pošto je prethodno otišao u Carigrad, da se pretstavi sultanu. Za to vreme protivnici njegovoga oca, koji su se sami nazivali ustavobraniteljima, a kojima su protivnici davali pogrdno ime sultanovaca, behu se već moćno učvrstili u zemlji. Kod njih se mržnja na kneza Miloša prenosila postepeno na celu njegovu porodicu, nešto što ljudi teško razdvajaju krivice oca porodice od ostalih joj članova, a dobrim delom i stoga što su pristalice Obrenovića, sada iza busije mladoga kneza, htele da udaraju na svoje i njihove protivnike. Naročito je bila borbena kneginja
518
Ljubica, žena plahovita, vlastoljubiva, oštra jezika, i sklona spletkama. Jevrem Obrenović, koji je bio protivnik samo Milošev, a ne i Mihailov, odvojio se od opozicije, dobrim delom i stoga što je za neku vrstu tutora mladome knezu Porta postavila Vučića i Petronijevića, a ne njega, što bi i bilo mnogo prirodnije. Period od god. 1840. do god. 1842. ispunjen je u Srbiji samo nizom sukoba između te dve ljuto zavađene stranke, u kojima su, ponekad, strasti govorile moćnije od razuma. Dogodilo se u toj mržnjom nalivenoj borbi čak i to da su naši ljudi, za svoja politička obračunavanja, tražili pomoć Porte, udvarali se beogradskome veziru, i tako u rešenje srpskih unutarnjih pitanja uvodili dušmanina, protiv koga su se do juče borili, i koji im je i sutra mogao biti neprijatelj. Zamislite jednog protu Matiju, kome su Turci oca ubili, koji je mladost proveo u borbi da Srbiju oslobodi od njih, kako sada, u ovim partiskim i ličnim borbama, traži pašinu saradnju, i posle odlazi sultanu pod skut! Krajem aprila god. 1840. iz kneževe okoline razjarena masa naterala je Vučića i Petronijevića da napuste svoja mesta, a posle i da se, sa dosta prijatelja, sklone iz zemlje. Kada su se, na zauzimanje ruske vlade, krajem god. 1841., neki od tih ljudi vratili u Srbiju, njihova mržnja nije bila niukoliko popustila. Pothranjivana je bila ovoga puta još i od Porte, koja je tadanju srpsku vladu okrivljavala da je pomagala ustanak njenih sunarodnika koji je te godine izbio u kraju oko Leskovca, Pirota i Niša, a posebno u Vlasotincima. Naročito su bili neprijateljski odnosi između Tome Vučića i kneza, pošto je Vučić sa razlogom smatran kao najnepomirljiviji protivnik dinastije. Uza nj se, u najnovije vreme, mnogo isticao Ilija Garašanin, kome je i otac bio jedan od glavnih vođa opozicije. Vučić je pomilovan poslednji, u proleće god. 1842. Čim se vratio u zemlju, osmotrio situaciju i pohvatao veze sa glavnijim svojim ljudima, on, u dogovoru sa beogradskim pašom i pomagan od njegovih ljudi, koji su za to dobili mig iz Carigrada, diže 19./20. avgusta god. 1842. otvorenu bunu protiv kneza. Odmah pojuri iz Smedereva, gde se iskrcao i počeo pokret, u Kragujevac, da u vezi sa svojom, njemu bezuslovno odanom, Gružom uzme taj tada glavni grad Srbije i tamošnju artiljeriju, jedinu u zemlji. Ljudi kneza Mihaila, iznenađeni ovim prepadom, ne uspeše da spreče Vučićev naum. Unapred dobro pripremljen, Vučićev je pothvat brzo i potpuno uspeo. Uza nj pristade i najveći deo narodnih starešina i jedan deo malobrojne srpske vojske. Kneževa »vojska«, spočetka brojno dosta velika, ali sastavljena ponajviše od samih seljaka, bila je neodlučna i prsnula je na sve strane, čim je čula Vučićeve topove sa Metina Brda kod Kragujevca. Knez Mihailo, koji je sam vodio svoje ljude, nedovoljno iskusan i bez oružja, morao se posle tog neuspeha naglo povlačiti od Kragujevca ka Beogradu. Uplašivši se od pobedonosne Vučićeve ordije, knez se, sa nekoliko svojih ljudi, noću 26. avgusta, prebacio u Zemun, da traži posredovanje Austrije. Odmah po odlasku kneza Mihaila sazvali su ustavobranitelji Narodnu skupštinu, da izabere novoga kneza. Jedini kandidat bio je Aleksandar Karađorđević, najmlađi sin Karađorđev (rođen 17. septembra god. 1806.), zet Jevrema Nenadovića, sina vojvode Jakova, a sinovca kneza Alekse. 2. septembra Aleksandar bi izabran jednoglasno, nešto pod uticajem ne baš skrupuloznih ustavobranitelja, a nešto, i to više, zahvaljujući značaju svoga oca. Porta je priznala odmah taj izbor, ali mu se oprla Rusija. Učinila je to na osnovu izveštaja svoga konzula da je Vučić izvršio prevrat pomoću Turaka, da se ceo konzulski kor ogradio protiv Vučićeva nasilja prema zakonitome vladaru, i što je sama načelno bila protivna takvim revolucionarnim aktima. U Petrogradu nisu mnogo marili Obrenoviće, i stoga se nije otud tražilo da se Mihailo mora povratiti, nego je samo
519
zahtevano da se izvrši novi izbor, kako bi ruska vlada dobila uverenje da srpski narod doista neće Obrenoviće nego kneza Aleksandra. To njeno gledište morala je da primi i Porta. I na novom izboru, izvršenom u prisustvu posebnog ruskog izaslanika, 15. juna god. 1843. Aleksandar Karađorđević bi ponovo izabran za kneza. Na energičan zahtev ruske vlade, Vučić i Petronijević, kao glavni vinovnici poslednjih nereda, morali su da napuste Srbiju, makar za izvesno vreme. »Istoriski značaj ustavobraniteljskog režima (piše Slobodan Jovanović) sastoji se u tome što sa tim režimom nastaje kod nas stvaranje ustanova, nastaju prvi počeci detaljne državne organizacije. Pod Milošem nikakva se ustanova nije mogla razviti. Miloš je držao sve kod sebe, nije dao nijednoj vlasti, nijednom poslu da se odvoji od njega, kao zasebna, samostalna ustanova. Ustavobraniteljsko vreme, naprotiv, ničim se tako ne karakteriše kao ustanovama koje su tada postale. Ono se ne odlikuje velikim ljudima; ono se ne može hvaliti velikim delima na polju spoljne i unutarnje politike; ali, ono je dalo naš prvi sudski i administrativni mehanizam, i udarilo osnovu našim prosvetnim ustanovama«. Glavne ustavobraniteljske ustanove behu stvorene ponajpre u pravnoj oblasti. Građanski zakonik, na kojem se počelo raditi još u Miloševo vreme i koji je, u bitnosti, delo Jovana Hadžića, pesnika pseudoklasičarske škole i ogorčenoga protivnika Vuka Karadžića, inače dobroga pravnika, dovršen god. 1844., pretstavlja »najveće pravno delo Karađorđevićeve vlade i celoga ustavobraniteljskoga vremena«. Iza njega je došao Zakonik o građansko-sudskom postupku (god. 1853.). Sa tim u vezi vršena je organizacija sudova, kao prvi uslov da se stvori pravna država. God. 1846. ustanovljen je Vrhovni sud u zemlji, kojem se god. 1855. daje i kasaciona vlast. Naročitu pažnju poklanjala je vlada kneza Aleksandra razvijanju škola. God. 1855. zaveden je opšti prirez za pojačanje školskoga fonda, a god. 1857. izdan je zakon o osnovnim školama i uređeni su materijalni prihodi učitelja. Za ustavobraniteljskoga režima otvoreno je preko 200 novih osnovnih škola. U gimnazijama, koje su ranije postojale, otvoreni su novi, viši razredi i donesen je god. 1844. zakon o njima. Tim zakonom uzdignut je i dotadanji licej na »veliko učilište«. Na njemu se, kao prvi, osnovao pravni fakultet, iz najpreče potrebe da se tu obrazuje stručno pravno osoblje; a god. 1853. došao je još prirodnjačko-tehnički. Treći, »obšti« fakultet, bio je začetak filozofskoga, mada na prvim koracima nevešto organizovan. Za ovo vreme otvarane su i stručne škole: trgovačka (god. 1844.), vojna (god. 1850.) i zemljodelska (god. 1853.). Sem toga, obnovljeno je Društvo srpske slovesnosti, koje je od god. 1847. počelo da izdaje svoj Glasnik, prvi naučni organ u Srbiji. Zakonom od god. 1853. otvorena je još i Narodna biblioteka, a uz Ministarstvo prosvete osnovao se Narodni muzej. God. 1849. osnovana je Školska komisija kao prethodnik današnjega Prosvetnoga saveta. Knez Aleksandar se brinuo i za uređenje vojske. Već je knez Miloš pokušao nešto u tome pravcu, ali bez većeg uspeha. U najtežem času po dinastiju ta njegova vojska pokazala se čak kao nedorasla za ozbiljnu situaciju. Trebalo je stoga raditi solidnije; bez vojske Srbija nije mogla preduzeti apsolutno ništa u spoljnoj politici, a jedva što radikalnije i u unutarnjoj. Stoga je god. 1845. izvršena reorganizacija dotadanje vojske i stvorena stajaća vojska, koja je u prvi mah bila organ Ministarstva unutrašnjih poslova. Brojno stanje te prve vojske, »garnizonskog vojništva«, kako se onda zvalo, iznosilo je dva bataljona sa četiri čete pešadije, jednu bateriju od šest topova i jedan eskadron konjice. God. 1848. uređena je prva srpska topolivnica, a godinu dana potom otvorena je i prva naša artiljeriska škola.
520
Za vlade kneza Aleksandra izrađivao je mudri Ilija Garašanin prvi nacrt za jednu šire shvaćenu nacionalnu politiku, predviđenu na duži rok, sa ciljem da se izvodi sistematski, u dobro promišljenim etapama. Garašanin (1812.—1874.) je bio mudar i solidan državnik, sa trezvenom pameću vedrog čoveka iz naroda. Od god. 1843. do god. 1852. stojao je na čelu Ministarstva unutrašnjih dela i bio glavna mlađa snaga u redovima ustavobranitelja. Do nedavno se uzimalo da je Garašaninovo Načertanije, shvaćeno kao »program spoljne i nacionalne politike Srbije«, a izrađeno krajem god. 1844., originalna koncepcija njegova. Danas se, međutim, zna (zahvaljujući ispitivanju M. Handelsmana i Drag. Stranjakovića) da je to Načertanije rađeno po jednom važnom memoaru kneza Adama Čartoriskoga, poznatoga državnika i vođa poljskoga, sa kojim su ustavobranitelji došli u vezu god. 1842. Čartoriski je u to vreme vodio antirusku politiku i tražio veza sa svima državama i narodima koji bi ga u toj politici mogli pomagati. Kako je Rusija, posle pada kneza Mihaila, prema ustavobraniteljima uzela stav stroga cenzora, koji su ovi tumačili kao izraz izvesnoga neprijateljstva, to je sasvim prirodno da je poverenik Čartoriskoga u Beogradu, neki d-r Lenoar, naišao na prijateljski odziv. Ustavobranitelji su preko Čartoriskoga tražili veza sa engleskom i francuskom vladom, kod kojih je on dobro stojao. Povratak prognanih vođa Vučića i Petronijevića u Srbiju, u jesen god. 1844., smatran je kao rezultat njegova posredovanja. Na jačanju veza između Čartoriskoga i Srba naročito je živo radio Franja Zah, novi poljski poverenik u Beogradu (od oktobra god. 1843.), kao Čeh odan prijatelj i jedne i druge strane, koji je iz Beograda hvatao veze i sa Hrvatima, sa Gajem u Zagrebu i franjevcima u Bosni. Politička misao i Čartoriskoga i Zahova bila je da se Srbija oslobodi uticaja Rusije i da, moralno pomagana od zapadnih sila, postane stožer za sve južne Slovene na Balkanu. Da obavesti svoje poverenike pobliže o svojim idejama, napisao je Čartoriski, januara god. 1843., jedan memoar o ulozi Srbije, koji je, nema sumnje, Zah dostavio i srpskoj vladi. Mnoge ideje toga memoara primio je i uneo Garašanin u svoje Načertanije i napravio od njih jedan deo svoga državničkoga programa. Knez Čartoriski je jasno video da Austrija, već po samom njenom sklopu, ne može biti prijatelj slovenskih naroda, od kojih je dobrim delom sastavljena, pa, prirodno, ni Srbije, pošto bi njihova sloboda značila njenu propast. Garašanin tu misao razvija dalje. On, svakako sa nešto obaveštenja iz prošlosti, predviđa mogućnost da Rusija i Austrija dele ponovo, na račun Turske, sfere svojih interesa, u kojem bi slučaju, naravno, Srbija pripala Austriji. On vidi, isto tako, austrisku bojazan od stvaranja jedne moćne hrišćanske države na Balkanu, koja bi postala privlačna tačka za habzburške jugoslovenske podanike. Iz toga, odmah, prirodno zaključuje da između Srbije i Austrije ne može biti pravoga prijateljstva, »jer bi Srbija sebi time sama uže na vrat bacila«. Čartoriski predlaže, dalje, što brižljiviju emancipaciju od Rusije; govori zatim o izlasku Srbije na more; preporučuje da Srbija izradi za se jedan plan za budućnost, jer ne može i ne treba da ostane u granicama u kojima se tada nalazila. Čartoriski podvlači posebno da Srbija treba da deluje među svojim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji; u ovoj drugoj ne manje nego u prvoj. Uticati bi se imalo ne samo na Srbe nego i na »Ilirce, Dalmatince, Hrvate«. U srpski program treba da uđu i Bugari. Na izrađivanju ideja Načertanija sarađivao je i Avram Petronijević, koji je bio istih shvatanja, koji je mislio na saradnju sa Francuzima, pisao o kombinacijama da se oslobode Poljaci i u jednom svom pismu govorio o političkoj tvorevini Ilirsko-BugarskoSrbije. U Carigradu god. 1844., pred povratak u otadžbinu, Vučić i Petronijević potpisali
521
su čak akt o sporazumnoj saradnji sa jednim poverenikom Čartoriskoga; tim aktom oni su primili na sebe zadatak da od Srbije načine maticu jedne sistematske politike za ujedinjenje svih Jugoslovena. Za taj akt znao je i bio mu čak neka vrsta pokrovitelja francuski poslanik u Carigradu. Sada razumemo i zašto je Načertanije rađeno baš na kraju god. 1844., posle povratka Vučića i Petronijevića u Srbiju. Nacrt Garašaninov bio je, dakle, delo zajedničke saradnje, stvorene pod uticajem političke aktivnosti kneza Čartoriskoga i njegovih pristalica (posebno je znatan uticaj Zahov), koja je našla mnogo razumevanja i mnogo novih sugestija među vođima ustavobranitelja. Jedna od glavnih tačaka Načertanija jeste naglašavanje da nova srpska država, novo srpsko carstvo, ima postati, u osnovi, nastavak naše stare tvorevine. Garašanin želi istaknuti pred legitimistički raspoloženom Evropom da nova srpska država nije prosto delo jedne revolucije, nego da su »Srbi pravi naslednici velikih naših otaca, koji ništa novo ne čine, no svoju dedovinu ponavljaju. Naša sadašnjost neće biti bez sajuza sa prošlošću, nego će ova sačinjavati jedno zaviseće, sastavno i ustrojeno telo, i za to srbstvo, njegova narodnost i njegov državni život stoji pod zaštitom svetog prava istoričeskog. Našem teženju ne može se prebaciti da je ono nešto novo, neosnovano, da je ono revolucija i prevrat, nego svaki mora priznati da je ono politički potrebno, da je u prastarom vremenu osnovano i da koren svoj u pređašnjem državnom i narodnom životu Srba ima, koji koren samo nove grane tera i na novo procvetavati počinje«. U daljem svom razlaganju, koje je politički vanredno važno i koje pokazuje kako su srpski državnici u to vreme, u maloj, tek nedavno oslobođenoj Srbiji, već imali razvijenu svest o svojoj misiji i o značaju dela koje se imalo izvoditi, Garašanin naglašava ulogu Srbije u celoj ovoj stvari i odziv na koji ona može računati u slučaju svog aktivnijeg delovanja: »Ako se novo preporođenje srbskog carstva s ove tačke smatra, onda ćedu i ostali južni Slaveni ideju ovu vrlo lako razumeti a i s radostiju primiti, jer valjda ni u jednoj evropskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti kod naroda kao kod Slavena turskih, kod kojih je živo i vjerno opominjanje sviju skoro slavnih muževa i događaja istorije njihove još i danas. A za to se može sigurno računati da će posao ovaj u narodu dragovoljno primljen biti i nisu potrebna desetoljetna djejstvovanja u narodu da bi on samo korist i polzu ovog samostalnog vladanja razumeti mogo. Srblji su se među svima Slavenima u Turskoj prvi sobstvenim sredstvima i snagom za svoju slobodu borili; sljedovatelno oni imaju prvo i puno pravo k tome da ovaj posao i dalje upravljaju. Već sad na mnogim mestima a i u nekim kabinetima predvide i slute to: da Srbima velika budućnost predstoji, i to je ono što je pozornost cele Evrope na Srbiju navuklo. Kad mi ne bi dalje mislili nego samo na knjaževstvo kao što je sad i kad ne bi u ovom knjaževstvu klica budućeg carstva srbskog ležala, onda ne bi se svet više i duže sa Srbijom zanimao nego što je sa Moldavskim i Vlaškim knjaževstvima činio, u kojima nema samostalno načelo života i koje se, dakle, samo privjesci Rusije smatraju«. U svom političkom programu ustavobranitelji su predviđali potrebu saradnje sa Bugarima i bili su voljni da pomažu njihovu akciju za pripremanje oslobođenja od Turaka, mada su videli da su Bugari sami veoma malodušni i da »skoro nikako poverenje nemaju u svoju sopstvenu snagu«. Sem rada sa Srbima u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i severnoj Albaniji, ustavobranitelji su preporučivali i negovanje veza sa katolicima tih zemalja. Njihov program bio je da te zemlje stvore sa Srbijom »državni sojuz« pod naslednom dinastijom Karađorđevića kao preduvetom »jedinstva u najvišem državnom
522
dostojanstvu«, a inače srpski cilj da bude »sojedinjenje sviju Srbalja i provincija u jedno«. Kako u Bosni ima katolika i muslimana, to je trebalo obratiti pažnju i na njih. Srbija je zajemčavala svakome slobodu vere; program je predlagao štampanje popularnih dela, posebno narodnih pesama, u oba pisma, ćirilicom i latinicom; mislilo se na pisanje jedne istorije Bosne, koja bi imala biti sastavljena u duhu narodnoga jedinstva i koja nikako ne bi trebala izostaviti znatnije Bosance koji su prešli na islam. Takvim delima probudio bi se za celu stvar i interes Dalmacije i Hrvatske, »i tim bi sljedovalo tešnje skopčanje ovih zemalja sa Srbijom i Bosnom«. Ovaj plan nije ostao samo na hartiji. Srbija je od ovog vremena ušla odista u življe veze sa svima njenim jugoslovenskim sunarodnicima i u Turskoj i u Austriji. Već od god. 1844. počinju u Austriji optuživanja Srba da rade, poticani od Rusije, u panslavističkim agitatorskim idejama; u požunskom saboru već padaju reči da Srbija muti po Hrvatskoj. Gajeve Novine donele su god. 1845. jedan dopis iz Beograda, koji je hvalio novi režim, toliko različan od Miloševa, i izazvale su tim proteste i istragu vlasti. Čartoriski je savetovao i ustavobranitelji su to primili, da, kao znak svoje verske trpeljivosti, dovedu u Beograd jednog katoličkog sveštenika. Jovan Gavrilović obraćao se toga rada na Gaja, moleći ga da srpskoj vladi preporuči zgodna čoveka, i to glagoljaša, koji bi ujedno dobro poznavao i ostalu jugoslovensku književnost. Bosanski franjevac, aktivni Ivan Jukić, održava tada veze sa Srbima i Beogradom i izaziva Turke da i u Bosni počnu govoriti o panslavističkoj agitaciji. Nu, Ljudevit Gaj nije više bio onaj stari borac idealista. Postigavši nesumnjive uspehe svojim radom, on se nije više zadovoljavao time da bude samo vođ Hrvata, za izvesno vreme bez izgleda da se digne do visokih položaja. Bio je nestrpljiv. Prvi, tako lepi i vidni uspesi potstakli su njegovu ambiciju, i on je, nemajući dovoljno samokritike da odvoji šta je u tome uspehu njegova lična zasluga, a šta rezultat rada cele grupe, zamišljao sebe kao dostojna da bude na čelu mnogo krupnijih i većih podviga. Kada to nije brzo uspevalo u tada još apsolutističkoj Austriji, kad ni celom hrvatskom narodu nije davan značaj koji je on zasluživao, Gaj je počeo da iz uloge borca prelazi u nedostojnu ulogu austriskog udvorice i poverenika. Što je, sem toga, još više unizilo njegov značaj to je činjenica da je Gaj izvesne svoje poslove vršio ne iz načela, nego radi materijalne koristi. U pitanjima novca on je izgubio moralno merilo, i spao je, najzad, dotle da je za novac pisao izveštaje samome knezu Meternihu. Nudeći svoje usluge austriskoj vladi, on je govorio kako je probudio samosvest hrvatskoga naroda, oživeo jugoslovenski narod i stekao u njemu neograničeno poverenje »koje bi se moglo iskoristiti za dobro čitave države«. Austriska vlada je primila ponudu, jer joj je dobro došlo da jednoga narodnoga vođa »veže za vladine interese«. God. 1846. Gaj se ponudio Meternihu da ode u Srbiju i da mu podnese izveštaj o raspoloženju u njoj. Meternih je pristao i na to i za »vrlo interesantne izveštaje« otud nagradio je Gaja sa 1000 forinata. Jedan od tih Gajevih izveštaja, iz god. 1846., očuvan je i nalazi se danas u bečkome Državnome arhivu. U Srbiji Gaj je dočekan tom prilikom da ne može biti lepše. Knez, Petronijević, Garašanin bili su prema njemu puni pažnje. Stoga Gaj i u tom izveštaju i u saopštenjima svojim prijateljima o tome dočeku i o Srbima uopšte govori sa pohvalom, ne hoteći da dobro vraća zlim. On je zadovoljio Meterniha time što je mogao utvrditi da u Srbiji članovi vlade nerado gledaju ruski uticaj. Gaj je našao da su u Srbiji »političke ideje uglavnom tako zrele i izrađene kao kod svakog drugog evropskog naroda«, i da su ušle i u široke mase naroda. On je konstatovao veliki ugled i uticaj Franje Zaha u Srbiji i
523
ogromnu popularnost Ilije Garašanina; za Avrama Petronijevića je nalazio da naginje Rusiji, od koje je, veli, on smatrao da zavisi budućnost svih Slovena, pa sa njima i Srbije. Gajev izveštaj ide uglavnom za tim da Meternihu ukaže na potrebu da obrati na Srbiju više pažnje i da austriskom konzulatu preporuči više i što neposrednijih veza sa Srbima. Iznenađuje u tome izveštaju ipak Gajev stav protiv Rusije, sasvim u duhu bečke vlade i daleko od slovenskih osećanja velikoga dela našega ondašnjega sveta, pa čak i Gajevih prvobitnih namera i izjava. To iznenađuje tim više što znamo da se Gaj pre toga, god. 1840., neposredno obraćao ruskoj vladi, pozivajući se na slovensku solidarnost, i što je računao ne samo sa njenom moralnom nego i materijalnom pomoću. Jovan Gavrilović pisao je 30. septembra god. 1847. Vuku Karadžiću svoje utiske iz Zagreba i tom prilikom kaže za Gaja da nije sada »u onom kreditu u kome je bio«, iako mu svi priznaju zasluge u narodnoj stvari; »prebacuju mu da gledi za svoj džep i da ima veliku porciju sujete«. Za Gaja su Srbske novine od god. 1844., br. 8., donele vest da piše istoriju južnih Slovena, od koje nije, koliko se dosad zna, urađeno ne samo mnogo nego gotovo ništa. On se nosio jedno vreme i mišlju da štampa svoje Novine i ćirilicom. On je nameravao da to učini već god. 1838., smišljajući jedno vreme da ćirilicu, posle prvih proba, učini zajedničkim pismom Srba i Hrvata, kako su to i predlagali neki Hrvati. Možda bi to ako ne izveo, a ono bar pokušao, da nije kod vlasti naišao na živ otpor. Posle se ponovo vratio na tu misao, nadajući se valjda da mu Beč neće u tom pitanju praviti posle god. 1846. onih teškoća koje mu je pravio ranije. Radi toga tražio je od srpske vlade ćirilska slova. Ova je god. 1848. donela rešenje da mu ispuni molbu i predala je god. 1850. određena slova jednom Gajevu povereniku u Zemun. Ali, pošto su se u to vreme prilike bile znatno izmenile, to je prvobitni Gajev plan morao biti konačno napušten. Među Srbima van Srbije ustavobranitelji su bili mnogo simpatičniji nego prošli režim. Karađorđevo ime, koje je u narodu mnogo više značilo od Miloševa, nešto zato što je narod u Karađorđu gledao više junaka i pregaoca, a nešto i stoga što je njegovo ime već pripadalo prošlosti i stoga dobilo nešto mistike i legende, poslužilo je sada kao najbolje sredstvo za pridobijanje ljudi. Mladi crnogorski vladika i najmisleniji naš pesnik, Petar II Petrović Njegoš, koji je 18. oktobra god. 1830. kao mladić od sedamnaestosamnaest godina nasledio svoga umnoga strica Petra I, bio je oduševljen poštovalac Karađorđeve ličnosti. Još god. 1837., za vlade Miloševe u Srbiji, on je ispevao svoju pesmu Sablji besmrtnoga vožda; u svojoj sobi za spavanje držao je jednu sliku Karađorđevu i ispod nje, i opet, napisao jednu pesmicu punu divljenja prema njemu; najposle, Prahu oca Srbije posvetio je god. 1847. svoj klasični Gorski vijenac. Prirodno je, potom, da je prema vladi Voždova sina mogao imati samo najbolje osećaje. Među Srbima u Ugarskoj ustavobranitelji su, isto tako, cenjeni više od obrenovićevaca; glavna lica sa tih strana toga vremena ili su stala u srpskoj službi, kao Jovan Hadžić, Jovan Sterija Popović, Đorđe Maletić, Jovan Stejić i dr., ili su pokazivala otvorene simpatije prema Srbiji. U ovo doba javlja se srpski nacionalizam kod katoličkih Dubrovčana; Matija Ban postaje jedan od glavnih javnih radnika za srpsku ideju, isto kao i Medo Pucić, čiji epski sastav Karađurđevka jasno kazuje njegovu orijentaciju. Kao jedan od oduševljenih pristalica novoga režima u Srbiji bio je i Simo Milutinović Sarajlija. Sva glavnija lica savremene srpske književnosti bila su, dakle, uz nove ideje; protiv njih se nije čak mnogo izlagao ni u političkim pitanjima sasvim nepouzdani Vuk Karadžić, koji je inače važio kao prijatelj Obrenovića, ali ne toliko iz ličnog uverenja, koliko zbog
524
materijalne potpore koju je imao od njih. Uostalom, mi smo imali prilike videti kako je on intimno mislio o knezu Milošu. Protiv ustavobranitelja, čiji je režim prvih godina bio strog, postojala je u samoj Srbiji dosta jaka opozicija. Nju su sa mnogo sredstava pothranjivali svi Obrenovići, koji nisu mogli da se pomire sa svojim novim položajima. Naročito je aktivan u tajnim rovenjima i podbadanjima bio knez Miloš. Ali, kad je u januaru god. 1844. ugušena pobuna Cvetka Rajovića, bivšeg popečitelja unutrašnjih poslova, kojom je prilikom platio glavom smenjeni šabački vladika Maksim; i kada je potom iste godine u septembru užasno svirepo satrvena i takozvana Katanska buna (koju beše izazvao u Šapcu i Mačvi neki Stojan Jovanović Cukić, spremivši prethodno u Sremu jednu četu pristalica od dvadesetak ljudi i obukavši ih sve u odela austriskih katana), obrenovićevci su postali mnogo oprezniji i nisu više hteli da se, kao u tome slučaju, zaleću za svakim avanturistom. A ubrzo su izbili i krupni događaji u neposrednom susedstvu Srbije, koji su narodnu pažnju privukli i zadržali za duže vremena na drugim pitanjima.
XI. ČETRDESETOSMA GODINA. 1. Beč prema Ilirskom pokretu. — 2. Protivnosti između Hrvata i Mađara. — 3. Julske žrtve god. 1845. — 4. Požunski sabor god. 1847./8. — 5. Ban Josif Jelačić. — 6. Praški kongres. — 7. Bune u Austriji. — 8. Srpski pokret. 9. Vojvodina i Patrijaršija. — 10. Saradnja Srba i Hrvata. — 11. Učestvovanje Srbije. — 12. Mađarska reakcija. — 13. Akcija knezova Miloša i Mihaila. — 14. Borbe Srba i Hrvata sa Mađarima. — 15. Vojvoda Stevan Šupljikac. — 16. Petar II prema ovom pokretu. — 17. Malaksavanje pokreta. Austriski upravni krugovi nisu nikako znali da prema jugoslovenskom narodnom buđenju vode i podese doslednu i sistematsku politiku jedne linije. U unutarnjoj politici Ilirci su im trebali kao podesno oruđe protiv Mađara; u spoljnoj, prema jednom priznanju ministra unutrašnjih poslova od god. 1836., oni su se nadali da će im Ilirci privući ostale svoje jugoslovenske sunarodnike. Šta bi bilo prirodnije kod te dvostruke koristi nego da taj pokret prihvate i pomažu? Oni su, međutim, vodeći jednu, kako se kod njih zvala, politiku cik-cak linije, taj pokret čas gušili, čas dozvoljavali. Pristajali su, radi Mađara, na jačanje hrvatske narodne svesti; radi političkih težnja na Balkanu bila im je prijatna i jugoslovensko-ilirska propaganda; ali, bojali su se daljeg razvoja te ideje. U Beču su se bojali da jugoslovenstvo u svojoj prirodnoj razvojnoj liniji narodne svesti ne pređe u sveslovenstvo, koje je četrdesetih godina XIX veka već osvajalo omladinu Čeha i Srba; a sveslovenstvo je, po bečkim shvatanjima, značilo gravitaciju prema Rusiji kao glavnoj slovenskoj sili. Otkako je ideja nacionalizma počela da osvaja Evropu, austriska državna zgrada stala je da puca na više strana. Od svih evropskih država ona jedina nije imala nikakvo nacionalno obeležje, niti je odgovarala duhu novoga vremena. Njene države vezala je zajedno samo jedna dinastija n njena militaristička i birokratska oruđa, upotrebljavajući pri tome najkruća sredstva reakcije. Nekad je, do XVIII veka, razne narode u austriskom sklopu spajala potreba zajedničke odbrane od Turaka; ali, od XIX veka, otkad je Turska nagnata u nepopravljivu defanzivu, prestala je i ta potreba. Probuđena narodna svest počela je da stvara novu ideologiju, težila je za svojim građanskim pravima i slobodama, i kao krajnji cilj svih svojih nastojanja postavljala je
525
ujedinjenje svih svojih saplemenika u jednu narodnu državu. Nije bilo nijednog naroda u Austriji koji nije imao tih težnja. Ali, ipak, bilo ih je nekoliko koji su iskreno išli za tim da te težnje pomire sa dotadanjim državnim sistemom. Ako je svima narodima Austrije prve polovine XIX veka bio cilj da se ujedine sa svojim rasturenim ili razdvojenim saplemenicima i stvore narodnu državu, nije im svima bio cilj da ta njihova država bude i sasvim samostalna. Dobar deo austriskih državnika, naročito slovenskih, nalazio je čak da bi raspadanje Austrije u nekoliko malih samostalnih država dovelo do obrazovanja izvesnih državnih organizama koji ne bi bili dovoljno sposobni za život; dosta državnika na strani mislilo je da je Austrija još potrebna radi održavanja evropske ravnoteže. »Da je nema, nju bi trebalo stvoriti«, glasila je čuvena krilatica Čeha Palackoga, koja se posle često ponavljala. Sloveni su, tokom XIX veka, pokazivali najviše revnosti da se Austrija održi. Dok su Nemci i Talijani težili za svojim ujedinjenjem bez Habzburga i van okvira Austrije, dok su Mađari tražili samo personalnu uniju s Austrijom, dobar deo Slovena toga vremena hteo je i austriski okvir i Habzburge, samo je tražio prelaz iz dotadanjega centralističkoga uređenja u federativno, koje bi ih dovelo više do izraza. Razlike u shvatanju velikih državnih pitanja između Mađara i Hrvata postale su znatne. Mađari su za područje Sv. Stevana bili centralisti, u dobroj meri bez privrženosti za dinastiju, i sve više skloni liberalnim socijalnim reformama. Hrvati su naprotiv bili federalisti, konzervativci i zbog neprijateljstva Mađara tražili sve više oslonca u dinastiji. Da mađarski centralizam nije imao onako suviše nacionalan i bezobziran karakter, Srbi bi, u tim političkim shvatanjima, imali sa njima više dodirnih tačaka nego sa Hrvatima. Oslobođenje seljaka i druge liberalne reforme Srbi su kao pretežno seljački i demokratski narod primali sa zadovoljstvom, za dinastiju nisu ni sami osećali naročite ljubavi, a administrativni centralizam bio im je već u navici. Ipak, u celoj ovoj borbi Srbi su, i to gotovo isključivo iz nacionalnih razloga, simpatisali Hrvatima. Jer kod ovih je, na vidiku celome svetu, otpor protiv Mađara sve više dobijao nacionalno obeležje, mada motivi za nj nisu kod ovih krugova imali isto ishodište. Hrvatski plemići su ustajali protiv mađarskih zahteva zbog ugroženih tradicija i još više zbog oslobođenja kmetova; hrvatsko sveštenstvo zbog mađarskoga protestantskoga liberalizma; vojni graničari zbog odanosti dinastiji i svog prilično povlašćenoga položaja; a samo su mladi Ilirci uneli u borbu čist stav nacionalne otpornosti. Sukobi između Mađara i Hrvata postajali su sve oštriji. Mađari jezično pitanje nisu hteli da skinu sa dnevnog reda, i kada su na požunskome saboru od god. 1839. čuli izjavu Hrvata da će oni, ako dođe vreme i potreba, zameniti latinski jezik svojim narodnim a ne mađarskim, Mađari u tome nisu hteli videti prirodnu reakciju hrvatskoga nacionalizma, nego su to oglašavali upornošću koju pothranjuje bečka vlada samo da njih ućutka. Mađarski saborski zaključak iz te godine, da u Hrvatskoj i Slavoniji za deset godina mora početi službena upotreba mađarskoga jezika, Hrvati u to vreme nisu doista mogli osujetiti drukčije nego pomoću Beča. Meternih nije mnogo krio svoje gledište da Hrvate treba podržavati u tome otporu, i uticao je da se taj zaključak ne potvrdi. Kao odgovor na mađarsko držanje došla je god. 1840. odluka hrvatskoga sabora da se moli na Dvoru otvaranje katedre narodnoga jezika na zagrebačkoj akademiji i na svima gimnazijama, i Dvor je tu molbu, dosledan svojoj politici, i primio. Ali, Beč u toj politici nije i izdržao, možda donekle zbunjen razvojem prilika u samoj Hrvatskoj, a delom i po sistemu da uvek zadrži ponešto kao neku vrstu političke ucene. Jedan deo hrvatskih plemića, koje su vodili braća Levin i Juraj Rauh, behu protiv ilirske »panslavističke«
526
ideologije postavili čisto hrvatsku, odbacujući sve što je Gaj uveo: pravopis, štokavsko narečje, ilirsko ime. Oni su se vraćali na kajkavsko kao pravo »hrvatsko« narečje, na stari pravopis, na lokalne tradicije. U jednoj popularnoj pesmi tog vremena govorilo se: Čujte ljudi, čujte, čudnovate stvari Kako se vu Zagrebu narodnost sad kvari. Sebrali se jesu nekteri Horvati Koji za to ime ništa ne su znati, Neg se prekrstili jesu na Ilire I tako odstupili od prave svoje vire. Ali, dok su ti protivnici Ilira bili tako isključivo konzervativni u tim pitanjima, u drugim, za položaj kraljevine Hrvatske ne manje važnim, behu prihvatili u mnogom najradikalnije mađarske zahteve. Pristajali su da se, u interesu što čvršće veze sa Mađarima, ukinu hrvatska municipalna prava, da se umesto delegata hrvatskoga sabora biraju za Požun neposredni hrvatski poslanici, da se uvede mađarski jezik. Ta stranka, koja je sebe smatrala »jedinom pravom horvatskom strankom«, koja je kao svoj program istakla, pre svega, sporazum sa Mađarima, dobila je u narodu sve do god. 1918. očuvano ime »mađarona«. U Hrvatskoj, gde je borba između Iliraca i mađarona od god. 1841. postajala sve žučnija, Beč je, odjednom, umesto da pomaže prve, stao da povlađuje otporu drugih. Za hrvatskoga bana bi god. 1842. imenovan Mađar, Franjo Haler, a god. 1843. dođe i zabrana ilirskoga imena. Našlo se, odjednom, da ilirizam pretstavlja državnu opasnost i za unutarnji i za spoljnji mir. Budim ga je sumnjičio zbog veza sa Rusijom i zbog panslavizma; Rim se bojao da se Hrvati suviše ne izmešaju sa šizmaticima; Travnik se tužio da Ilirci unose nemir među bosanske franjevce; a Beč je, verujući u sve, a ne mogući da sam oceni sa svoga gledišta još jednom sve dostave, doneo pomenutu odluku o zabrani. Meternih, koji je sebe nazivao »starim lekarom u velikoj bolnici sveta«, nije pogodio pravi lek. On je mogao zabraniti ime, ali nije mogao ugušiti već potpuno osvešćeni duh, na čijem je buđenju i on sam posredno sudelovao. Rad Iliraca nastavljen je u početom pravcu, samo je mesto ilirskoga došlo sad narodno ime. »Narodna stranka« zadržala je potpuno ilirsku ideologiju, samo je, usled sve življe političke borbe, težište njenoga rada preneseno više sa književnoga i propagatorskoga na političko poprište i dobijalo uže polje aktivnosti. Zabranu ilirskoga imena Mađari su smatrali kao svoj uspeh. U požunskome saboru od god. 1843. oni su oštro protestovali kad je hrvatski delegat počeo svoj govor, po običaju, na latinskome jeziku, a 8./20. jula stvorili su zaključak da je u zajedničkome saboru jezik samo mađarski i da se Hrvati moraju njime služiti. Hrvatski delegati napustili su zbog toga sabor; ali, Mađari se nisu na to obazirali, nego su doneli i dalje odluke: da u Hrvatskoj niko za deset godina ne može dobiti javne službe ako ne znadne mađarski, pošto je taj jezik postao, njihovim rešenjem, službeni jezik celog ugarskog područja sa Hrvatskom zajedno. Dvor i bečka vlada nisu mogli da odobre taj zaključak a da ne povrede tradiciju i ne ozlojede Hrvate. Grof Kolovrat, u svojem referatu, govorio je bez ustručavanja o »ludom mađarskom jezičnom fanatizmu« i tražio »jednom samo nešto energije mesto stalnog popuštanja«. Meternih je usvajajući referat, dodao sa svoje strane: »što vredi za mađarizam, može se isto tako primeniti na slavizam«, ne videći ili ne hoteći da vidi da je u jednom slučaju bio čist napad a u drugom samo odbrana. Ne lopustiti
527
Mađarima u tome pitanju, u koje su oni uneli svu svoju nacionalnu strast, značilo je rešiti se na borbu sa njima; a popustiti im značilo je žrtvovati Hrvate, izgubiti potrebnog saveznika i okrnjiti jedno načelo tradicije. Kakvo bilo pozitivno rešenje, ono je imalo da ogorči jednu od dve strane. Hans Šliter ima stoga potpuno pravo kad kaže da je ovo pitanje jezika postalo državno pitanje Austrije. Dvor se dugo vremena rešavao i odlučio najposle da ne popusti. Aula est pro nobis, ponavljalo se tada među zadovoljnim Hrvatima. Mađari su besneli. Kad bi hrvatski delegati počinjali svoje nemađarske govore, prolamala se saborska dvorana od mađarskih protesta; sabor nije dao da se ti govori beleže, ni da se zavode u zapisnike sednica. Kao krajnji rezultat došla je god. 1844. careva odluka da se od mađarskih predloga primi samo jedan, nešto malo izmenjen: da hrvatski poslanici posle šest godina moraju na saboru govoriti mađarski. Kada je zabranjeno ilirsko ime u Hrvatskoj, kada su počele ove borbe u Požunu, Hrvati su jedan deo svoje aktivnosti preneli i u Beograd. U Beogradu je god. 1844. pokrenut mali list Branislav, z kojem su Hrvati objašnjavali svoj sukob sa Mađarima, a Bogoslav Šulek štampao je tu svoj programski spis Šta namjeravaju Iliri, koji ima, isto tako, antimađarske i antimađaronske tendencije. Ove druge su u krugovima Iliraca bile ne manje slabije od prvih, jer su mađaroni u ovo vreme razvili oštru borbu protiv njih. Borba za dobijanje većine u zagrebačkoj županiji, u kojoj Gaj umalo nije platio glavom, god. 1842., beše donela pobedu njegovoj stranci. Mađaroni uložiše protest zbog nezakonitosti izbora kod ugarske Dvorske kancelarije i izradiše raspisivanje novih izbora. Opozicija hrvatskih mađarona protiv narodne stranke išla je čak dotle da je pretstavnik Turopolja, Anton Josipović, tražio da se njegov kraj izdvoji iz zagrebačke županije i potčini neposredno Mađarskoj. U takvoj razdraženosti moglo se očekivati sve. Pri ponovnim izborima za zagrebačku županiju, 17./29. jula god. 1845., došlo je, posle pobede mađarona, do tolikih sukoba i demonstracija da se morala umešati i vojska. Zagrebačkim ulicama prosula se krv i 14 ljudi izgubi živote. Videći da u Mađarskoj sve više jača duh otpora, bečka vlada je počela ponovo popuštati hrvatskoj narodnoj stranci. Ilirsko ime bi god. 1845. i opet uvedeno, po vladinoj dozvoli, mada sa naivnim ograničenjem da se sme upotrebljavati samo za književne, ali ne i za političke ciljeve. Sem toga, u samoj Hrvatskoj bečki dvor je obuzdavao mađaronsku stranku, ne puštajući da joj zavedeno seljačko plemstvo služi kao glavno oruđe pri majorizaciji narodnjaka. Ogorčeni mađaroni napustili su hrvatski sabor kada su doznali za odluku cara Ferdinanda da na saboru ne može učestvovati seljačko plemstvo, koje im je bilo glavni stub većine. Narodna stranka, želeći da svoj sabor napravi središtem hrvatskoga političkoga života, donela je, u septembru god. 1845., zaključke o preustrojstvu njegovom. U sabor su, kao virilni članovi, ulazili otsad i svi pravoslavni episkopi zajedno sa mitropolitom, kome je dano počasno mesto uz bana. Kao jezik sabora uveden je, pored latinskoga, i srpskohrvatski. Nacionalna nota prevlađuje u celom radu toga sabora. Hrvatskoj se, rešio je sabor da zamoli vladara, imala vratiti onakva vlada kakva je postojala kratko vreme od god. 1767. do god. 1771.; hrvatska akademija treba da se pretvori u univerzitet, na kojem će se predavati i hrvatska istorija za narodnih vladara; treba da se otvori hrvatsko pozorište; treba, jednom rečju, stvarati hrvatske ustanove i izrađivati dosledno narodnu svest, da ne bi Mađari svojim radom i kulturnim ustanovama postigli svoje namere pre no što se Hrvati organizuju. U toj težnji za potpunom emancipacijom donesen je i predlog da se zagrebačka biskupija digne na arhibiskupiju i postane glava hrvatske katoličke crkve. Da bi mogli i provesti sve te želje i planove,
528
narodnjaci su sve više gledali da se što tešnje vežu uz Dvor; stoga su molili da im se za bana ili potkralja imenuje jedan nadvojvoda. Da je takvo držanje Hrvata izazvalo kod Mađara sumnje i prekore razume se samo po sebi; uostalom, nije bilo teško ni prozreti šta se hoće i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani. Uoči god. 1848., kada je trebalo davati uputstva delegatima izabranim za požunski sabor, Hrvati su već imali sasvim određen svoj nacionalni stav. Njihov sabor je 11./23. oktobra god. 1847. proglasio na svome području narodni jezik zamenikom latinskoga; a da pokaže predusretljivost prema mađarskome narodu, rešio je da hrvatski pretstavnici mogu u zajedničkom požunskom saboru upotrebljavati mađarski. Više popuštanja odista se nije moglo tražiti, ako se namerno nije htelo ići za tim da se Hrvatima, vremenom, sasvim utre njihova nacionalna individualnost. U Hrvatskoj se narodni jezik uvodi ovuda kao službeni; u Ugarskoj i u zajedničkim poslovima usvaja se mađarski. Mađari time nisu ništa gubili; naprotiv, odricanjem Hrvata od latinske tradicije dobili su u požunskom saboru punu pobedu svoga jezika. Ali, umesto da ta odluka umiri Mađare, ona ih je samo raspalila. Lajoš Košut, glavni vođ mađarske opozicije, protivnik Beča i dinastije, sjajan besednik koji je prosto mađijao ljude, ustao je sa svom rečitošću, punom temperamenta, protiv Hrvata i njihovih odluka. Njegov pokušaj da se objasni sa Hrvatima oni su odbili iz bojazni da im se to u Beču ne upiše u greh. Verujući posle toga još više da je hrvatska opozicija prvenstveno bečko delo, Košut se nije ustručavao ni od kakva sredstva da joj našteti. Stoga mađarska opozicija u požunskome saboru traži da se u tri slavonske županije, požešku, virovitičku i sremsku, posle šest godina uvede mađarski, a u Hrvatokoj da se vrati latinski jezik. Sada su hteli tamo taj mrtvi jezik tradicije, samo da bi sprečili živi hrvatski jezik budućnosti. U sva hrvatska nadleštva imao se, u prepisci sa Mađarima, uvesti mađarski. Na novcima i pečatima moraju biti samo latinski natpisi, a na svima javnim zgradama mađarske zastave i državni grb. Uzalud je priličan broj razumnih Mađara odvraćao ljude od takvih zaključaka koji su nasilnički i nepravedni. Kakav izgleda mađarski liberalizam i njihova borba za slobodu, kad tako nimalo ne štuju slobodu drugih? Ali, vođena Košutom, mađarska je većina primila te zaključke; nu, Dvor nije hteo da ih potvrdi. Usred većanja požunskoga sabora stiže iz Pariza vest o tamošnjoj februarskoj revoluciji god. 1848., koja dovede do pada kraljevstva i proglasa republike. Francuski primer nađe odmah svoje sledbenike među nemačkim liberalima, koji u martu sazvaše svoj svenemački sabor u Frankfurtu sa jasnom antiaustriskom tendencijom. Uskoro, revolucionarni talas zahvati i austriske zemlje. Pobuni se čak prestoni Beč i izazva pad kneza Meterniha, 1./13. marta. Sem Beča uzbuni se Prag, digoše se Mađari, ustadoše Talijani. Dok je u Parizu revolucija imala socijalno-politički, u Nemačkoj nacionalnoliberalni karakter, u Austriji je ona brzo dobila isključivo nacionalističko obeležje. Stara feudalna Austrija zaljuljala se iz temelja. Mađarski pokret, koji se još pre koju godinu, i još možda pre koji mesec, mogao stišati nekim liberalnim i nacionalnim ustupcima, razvijao se sada u veliku nacionalnu akciju, koja je od Dvora tražila krupne žrtve. Košut postade gospodar situacije, obožavan od mađarske omladine i svih radikalnih nacionalista. Njegova svemoć u Mađarskoj, posle ovih diskusija u požunskome saboru, i posle njegova tvrđenja da on u Ugarskoj zna samo za jedan narod, i to mađarski, a da Hrvatsku ne može da nađe na mapi, niti zna za hrvatsku narodnost, značila je nesumnjiv i neotklonjiv sukob sa Hrvatskom. Hrvati ne samo da nisu imali vere u nj, i u režim kojem bi on bio glavni pretstavnik, nego su ga odmah, od prvoga časa, smatrali kao svoga
529
najubeđenijega i najopasnijega protivnika. Na požunskome saboru god. 1847. on je, u srdžbi, doviknuo hrvatskim poslanicima reči koje se nisu mogle zaboraviti: »Gde je ta vaša zemlja? Ona nije dovoljna ni za doručak!« Radikalizam Mađara preneo se na Hrvate isto onako kao što je i sav taj nacionalni polet Hrvata tridesetih i četrdesetih godina XIX veka, posredno i neposredno, rezultat mađarske nacionalne aktivnosti. Oduševljeni prijem Mađara u Beču, odmah po padu Meternihovu, i poboljšani izgledi da Mađari postignu u novoj ustavnoj eri ono što im se uskraćivalo u vreme dvorskoga apsolutizma, pokrenuše Hrvate da se i oni jave sa svojim zahtevima. Ivan Kukuljević, mlada nada Hrvatske, učen, radin i rodoljubiv, kome je sabor bio poverio spremanje istoriske građe za dokazivanje starih hrvatskih pravica i za studiju narodne prošlosti, tražio je već 5./17. marta god. 1848. da se i Hrvatima dadu sva ona prava koja behu dobili Mađari: sloboda štampe, demokratizacija sabora, napuštanje kmetskih obaveza i stvaranje narodne garde. Jedan privatni ogromni zbor hrvatskih rodoljuba, održan 13./25. marta u Narodnome domu, tražio je sem toga još i da kralj odmah imenuje jednu potpuno samostalnu hrvatsku vladu, sa pukovnikom Josifom Jelačićem kao banom i da se pripoje Hrvatskoj Dalmacija, Rijeka i Vojna Granica. Još pre toga zbora, na dva dana, bečki dvor je sam imenovao Jelačića za hrvatskoga bana, znajući njegovu energiju, verujući u njegovu vojničku odanost i vodeći računa o njegovoj popularnosti. Pada u oči da je hrvatsko društvo, bar jednim delom, ovoga puta odustalo od svoga krutoga plemićskoga stava, što je došlo, nesumnjivo, pod uticajem mlađih intelektualaca, pod utiskom seljačke bune u Galiciji i naročito u vezi sa revolucionarnim duhom novih liberalnih ideja. Da će protiv oslobođenja seljaka među plemićima biti ipak dosta opozicije bila je pojava koja se mogla unapred očekivati; ali, donekle je bilo neobično da su agitaciju u tome pravcu razvili i mađaroni. Oni su se poveli za mađarskim primerom, jer su znali da su liberalne mere bile i u programu mađarskih narodnjaka. Na političko držanje Hrvata delovalo je mnogo i držanje ostalih Slovena u Austriji. Protiv pangermanskih manifestacija u Frankfurtu javiše se panslavističke u Beču i Pragu. Federalizacija Austrije, za kojom su težili svi Sloveni, bila bi moguća samo kad bi se suzbila dotadanja hegemonija Nemaca, i ako se ne dozvoli da se Austrija spoji sa Nemačkom i time samo pojača nemačka snaga. Ujedinjeno slovenstvo, pod habzburškim skiptrom, bilo bi, u isti mah, i najbolja odbrana protiv suviše velikih nacionalnih prohteva probuđenih Mađara. Od 19. do 24. marta (od 31. marta do 4. aprila) održali su u Beču tri važna zajednička sastanka pretstavnici raznih slovenskih naroda iz Monarhije i na njima je rešeno da se živo neguje slovenska solidarnost i preko jednog odbora stvori već sada što tešnja saradnja između austriskih Slovena. Na tim sastancima sudeluje od uglednijih Slovena oduševljeni panslavist Slovak Lj. Štur, F. L. Riger, Gaj, A. Brlić, P. Šafarik, F. Miklošić, I. Kukuljević i dr. Beč je tada postao glavno političko središte za Slovene. U nj se naročito beše skupilo mnogo Hrvata; bilo je više od 400 samih delegata, koji behu došli da Dvoru podnesu zaključke hrvatskog zbora od 25. marta. Tu prvi put ulazi u politički život i jedan mladi katolički sveštenik, nesumnjivo najsvetliji um koji je imala Hrvatska, Josip Juraj Štrosmajer. Taj mladi Osečanin (rođen 23. januara [4. februara] god. 1815.), poreklom iz jedne vojničke nemačke porodice koja se odavno pohrvatila, vaspitavao se u Pešti, sem u teologiji, još i u panslavističkim idejama Jana Kolara, onoga istoga čoveka koji je oduševljavao i Gaja i tolike druge javne radnike Jugoslovena. Od god. 1847. taj mladi a učeni čovek postao je dvorski kapelan u Beču, i tu došao u veze sa Česima i primio njihova politička shvatanja o potrebi da se Austrija reorganizuje na
530
federativnoj osnovi. Česi su u to vreme bili glavni pobornici mišljenja da Austriju treba održati, u izvesnim momentima čak pošto poto. Činili su to iz tada opravdane bojazni da bi Austrija, ako je ne spasu Sloveni, mogla podleći germanskom nacionalnom pritisku, ući potpuno u nemački savez i tako, u moru nemštine, ugroziti narodnu budućnost Slovena. Česi su se, gore na severu, opkoljeni sa tri strane Nemcima, nalazili prvi na udaru, i osećali su više nego ijedno drugo slovensko pleme, sem Lužičkih Srba, neposrednu opasnost od nemačke snage. Još god. 1846. pisao je njihov vođ Karlo Havliček da je »Austriska monarhija najbolja garantija za očuvanje naše i ilirske narodnosti«; sada, kada je Češka pozivana da pošalje svoje delegate na frankfurtski sabor, to je bilo opšte uverenje celog češkog društva. Na prve vesti o neredima u Beču i o nacionalnom oduševljenju Mađara i Hrvata, rešiše se i Srbi u Ugarskoj da traže istinsku ravnopravnost i puna politička prava za sebe. Brzo gotovi na odluku, oni podigoše, bez naročite unapred izvedene organizacije, nekoliko mesnih pobuna. 10. marta zbaciše Srbi opštinske vlasti u Zemunu i Pančevu i nateraše slabije vojničke odrede da se povuku ispred njih. Te pobune nemaju spočetka antimađarski karakter, nego su čisto protesti protiv dotadanjeg režima. Šta više, Srbi su spočetka bili baš voljni da se sa Mađarima zajedno bore za opšte slobode. U Pešti mladi srpski đaci i pretstavnici od 83 opštine bratimili su se sa mađarskim revolucionarima. Pretstavnici pobunjenih opština sa poverenjem dolaze u Požun da traže pomoć i podršku. Srpski požunski đaci učestvuju u mađarskim podvizima i rešavaju da po njihovom primeru krenu akciju i među svojim zemljacima. Među njima je najoduševljeniji mladi šajkaš Svetozar Miletić, Sveslav kako se sam zvao, đak čeških romantičara Šturove i Kolarove škole, aktivan i smeo borac, koji je uvek svoj nacionalistički program dopunjavao istinskim duhom prave i široke slobode građanske i socijalne. On će postati jedan od glavnih omladinskih radnika u srpskoj revoluciji god. 1848., unoseći u nju mnogo srčanosti i širokog zamaha. Ali, Mađari ponuđenu srpsku saradnju nisu hteli da prihvate. Jovan Subotić priča u svojoj Autobiografiji kako je posle onog bratimljenja sa Mađarima u Pešti bilo ugovoreno da se odmah sutradan (on ne navodi tačan datum) sazove veliki miting kod muzeuma. Ali, do njega ne dođe. Mađarska vlada ne samo što ga je sprečila nego i »neprijateljski duh duhne proti srpskoj skupštini, a naročito proti onima koji su se u njoj istakli«. Kada je deputacija srpske novosadske opštine došla u Požun sa svojim narodnim zahtevima, tražeći, u duhu potpune ravnopravnosti, poštovanje svoje narodnosti, i kada je izjavila da su Srbi spremni za Ugarsku i Mađare živeti i umreti, oni su se čvrsto nadali da će im Mađari bez mnogo ustezanja, oberučke, izići na susret. Košutovi odgovori, mada teoriski ispravni, s uveravanjima da u novoj demokratskoj i slobodarskoj Ugarskoj neće biti nikakvih smetnja napredovanju ljudi druge vere i drugog maternjeg jezika i da će biti širok otvoren drum za utakmicu evih sposobnih, nisu, ipak davali Srbima dovoljno sigurnosti da će njihova nacionalna budućnost biti zaista obezbeđena. Oni nisu tražili samo građanska nego još više svoja nacionalna »srpska« prava. Bojali su se naročito da, usled njihovih starih sukoba sa Mađarima, ne bude kakvog novog pritiska i osvete. Ponešto su svakako čuli i od Hrvata o Košutovom držanju prema njima. Tražili su stoga da im pre svega nova mađarska vlada prizna njihovu dotadanju autonomiju. Mađari im baš u tom pogledu nisu hteli dati nikakav obavezan odgovor, očevidno stoga što su držali da je srpska autonomija, sem čisto verskih pitanja, politički nezgodna u državi u kojoj već padaju mnoge stare privilegije, gde zakon zajemčuje slobodu i ravnopravnost i gde se
531
traži jedinstvo uprave i državne celine. Srbi su tražili precizan odgovor, a kad ga nisu dobili, onda je Đorđe Stratimirović, inače čovek neobuzdanih ambicija a ograničene sposobnosti, zapretio da će oni potražiti pomoći na drugoj strani. Razdraženi Košut nazvao je takvu izjavu veleizdajom i dodao je da će onda između Mađara i Srba spor rešiti mač. Ali, nezavisno od toga sukoba, mađarske vlasti behu već počele da provode mađarizaciju u svima nemađarskim opštinama i da uvode mađarski jezik čak i u matrikule srpskih crkvenih, odnosno opštinskih nadleštava. To je govorilo očevidno o nepoštovanju dotadanje tradicije i o težnji da se mađarski jezik naturi i mimo službeni saobraćaj. Srbi su u tome videli prve korake da se okrnje njihove autonomne povlastice i prve znakove opasnosti za svoje nacionalno obeležje. I stoga prvo oduševljenje za zajedničku borbu popusti, i kroz narod prođe glas da treba suzbijati prohteve Mađara. Već 12. aprila u Kikindi izbi pobuna, koja se brzo raširi po celom kikindskome i potiskome kraju. Nedavno je Vasa Bogdanov objavio knjigu Ustanak Srba u Vojvodini i mađarska revolucija 1848. i 1849., u kojoj je, jednostrano, ne tražeći nikakve veze i dodirne tačke Srba sa ostalim Slovenima u toj borbi, pokušao ovaj srpsko-mađarski sukob svesti poglavito na njihovu socijalnu suprotnost, na »suprotnost interesa i ciljeva, koji su bili neumoljivo određeni socijalnom pripadnošću učesnika u tim pokretima«. Kada je srpski pokret tokom aprila dobio nov pravac, zatražiše Srbi saziv narodnoga sabora u Karlovcima. Miletić mu je čak zakazao i dan. Mitropolit karlovački Josif Rajačić, koji je po svojem položaju imao pravo da sa carskim odobrenjem sazove sabor, kolebao se spočetka; ali, pod pritiskom javnog mišljenja i jednog improvizovanog zbora u Karlovcima popusti. On nije bio nimalo borbena priroda; naprotiv, u celom njegovom dotadanjem radu, u Dalmaciji i Hrvatskoj gde je bio episkop, voleo je da se služi podzemnim putevima. Kao takav on nije bio ni revolucionaran. Naprotiv. U austriskim službenim krugovima on je važio kao lojalan čovek i sam se trudio da se održi to mišljenje. Sada ga je, u ovom pokretu, ponela ambicija da postane patrijarh, a uticalo je na njegovo opredeljivanje i borbeno držanje carskoga đenerala i bana Jelačića, za koga je tvrdo verovao da ne bi mogao ništa preduzeti što bi bilo u protivnosti sa željama Dvora, gde je imao veza i otvorenih prijatelja. Dvor, međutim, u celoj ovoj godini revolucije nije znao da nađe određen put. On je spočetka, na prve vesti o događajima u Parizu i raspoloženju u Nemačkoj, bio veoma uplašen i kada su izbile pobune u Beču i Budimu odmah je žrtvovao Meterniha, proglasio ustav i bio voljan da prihvati izvesne liberalne ustanove. Ali, kada je ceo pokret, usled držanja Nemaca, Talijana, Mađara i Slovena, umesto liberalno-političkoga dobijao sve više nacionalno-revolucionarni karakter, bečki dvorski krugovi su se trgli i počeli udarati u reakciju. Videći kako opasnost od probuđene narodne svesti biva sve veća i kako izvesni narodi neskriveno teže da raskinu veze sa habzburškom dinastijom i traže ujedinjenje sa svojim saplemenicima van granica njene države, bečka vlada se latila svojih oprobanih sredstava: da pomoću jednih plemena izigrava druge, i da, zbog toga, potpiri i raspali sve strasti i sukobe koji su postojali između raznih rasa i naroda u njenoj državi. Na mađarske nacionalne zahteve dođe kao odgovor iz Beča imenovanje popularnoga graničarskoga pukovnika Jelačića za hrvatskoga bana i đenerala, i samo dve nedelje posle toga imenovanja, 26. marta (7. aprila), njegovo proizvođenje za podmaršala i postavljanje za glavnoga zapovednika cele vojske u Hrvatskoj i Vojnoj Granici. U Budimu su mogli odmah razumeti šta znači to izuzetno, u birokratskoj Austriji veoma neobično, napredovanje i imenovanje. A Beč je u ovoj prilici radio mudro. Jelačić je, kao
532
dobar Hrvat, uživao najlepši glas među svojim sunarodnicima, i njegovo postavljanje za bana značilo je za Hrvate koliko ispunjenje njihovih želja toliko i stavljanje u izgled izvesnih uspeha, koji će se moći postići u skoroj budućnosti pod njegovim vođstvom. Sa druge strane, Beč se na Jelačića mogao osloniti. On je bio disciplinovan vojnik, odgojen u Terezijanumu, i vaspitan u graničarskoj sredini, od koje bečki dvor stolećima nije imao vernije. 7./19. aprila Jelačić je primio svoju bansku dužnost, kada je narodni pokret već uvelike uzeo maha, i kada se i kroz ulice i kroz štampu govorilo o tome da se »sva srpska i hrvatska plemena moraju spojiti«, kada se tražila veza sa Slovencima i kada se naglašavalo: »Stupimo u savez sa svima austriskim Slavjanima, ne puštajmo ni jednu državicu, ni jednu varošicu, ni jedno seoce slavjansko da se od nas odcijepi«. Ideološki ilirski pokret pretvorio se sada u jednu veliku političku akciju. On je imao ove teške godine, prvi put posle toliko vekova, da pokaže da su, kad je u pitanju ideja narodnosti, ugrožena od tuđina, Srbi i Hrvati već toliko mudri i uviđavni da mogu i hoće spojiti svoje narodne snage i tim dokumentovati svest o svojoj nacionalnoj solidarnosti. Jelačić je znao dobro raspoloženje duhova, sam je bio ponesen i iznesen njime, i stoga je u svom proglasu narodu hrvatskom i srpskom u Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji, štampanom u oba pisma, naglašavajući veliki zadatak koji je stojao pred njima, pozivao sve sugrađane na slogu, ljubav i bratimstvo. Čim je Jelačić primio vlast, objavio je svima područnim organima da on postaje glavna i jedina vlast za izdavanje naredaba i rešavanje raznih pitanja. On je, dakle, kao ban zamenio traženu hrvatsku vladu, da bi mogao tako prekinuti sve službene veze sa ugarskim Namesničkim većem, odnosno novom mađarskom vladom kao vrhovnim organom za Hrvatsku. Jelačić je priznavao samo cara, odnosno kralja Ferdinanda. Hrvatska politika, posle svih ranijih veza sa Bečom otpre i za vreme Ilirskoga pokreta, posle one velike narodne deputacije upućene kralju, i sada ovim proglasom banovim, orijentisala se potpuno prema Dvoru. U tome istome pravcu orijentisala se doskoro i srpska politika, kao i politika svih austriskih Slovena uopšte, i to je doprinelo da ideološke veze dobiju i jednu neposrednu praktičnu političku osnovu. Narodni srpski sabor u Karlovcima pretvorio se u veliku nacionalnu manifestaciju. Na sabor su došli zvani i nezvani, ne samo Srbi iz Austrije nego i nekoliko uglednih Srba iz Srbije, kao prota Matija Nenadović, Dimitrije Matić, Jovan Ristić i dr. Hrvati su poslali u Karlovce posebno izaslanstvo, kojem je bio na čelu Ivan Kukuljević. Oduševljenje je bilo neobično. Mirni, pospani Karlovci, sa njihovim pitomim pejsažom i dobroćudnim građanstvom, vrili su od sveta. U njih se 1. maja god. 1848. steklo na 15.000 ljudi, triput više nego što je bilo njihovih stanovnika. Ulicama su se mešale patriotske i crkvene pesme, nekoliko guslara potsećalo je na staru slavu. Na tome saboru Srbi ispuniše dve svoje stare želje: »obnoviše« Vojvodinu, koja je imala da obuhvati Srem, Banat i Bačku sa Baranjom, kao posebno srpsko područje, i obnoviše patrijaršiju. Za vojvodu bi izabran graničarski pukovnik Stevan Šupljikac, koji se tada nalazio na vojni u Italiji, a za patrijarha karlovački mitropolit Josif Rajačić. Spremni na borbe, koje se neće dati izbeći, Srbi sklapaju savez sa Hrvatima i biraju posebnu deputaciju, koja će na putu za Inzbruk, na carski dvor, svratiti u Zagreb i doći tamo u vezu i sa banom i sa hrvatskim saborom. Bila je neobično važna i u našoj istoriji novijeg vremena sasvim nova pojava da se ban Jelačić, austriski aktivni đeneral i velikodostojnik, obratio posebnim pismima ne samo Rajačiću nego da je, šta više, ovlastio Kukuljevića da iz Karlovaca pređe u Srbiju i
533
stupi u veze sa knezom Aleksandrom. Hrvati, dakle, ne traže samo saradnju sa Srbima iz Austrije, nego i sa Srbima van carskih granica. Srbija je već tada postajala stožer srpstva, i ban Jelačić i njegovi savetodavci znali su dobro da ko hoće trajan sporazum sa Srbima na jednom širokom nacionalnom programu taj ga ne može postići bez učešća Srbije. Svi drugi Srbi bili su samo delovi jedne celine, kojoj se središte krvotoka nalazilo u Beogradu, gde se izrađivala, postepeno, u skoro sasvim slobodnoj narodnoj državi svest o oslobodilačkoj dužnosti njezinoj. God. 1847. osnovala se u Beogradu Družina Mladeži Srbske, koja je kao prvu tačku svoga programa donela ovu odluku: »za spoljašnje oslobođenje srpskog naroda svestnim učiniti bića svekolikoga Srbstva, svestnim negdašnje Carevine i sjajne budućnosti svoje; dalje, upoznati i tešnje skopčati sa svima granama slovenskim«. Ta omladina, kao i drugi srpski krugovi, dočekali su Kukuljevića i članove hrvatske deputacije sa velikim oduševljenjem. Misija Kukuljevićeva sastojala se u traženju da se pristupi proučavanju o solidnom uređenju srpsko-hrvatskih odnosa i podeli vlasti između područja Vojvodine i Srbije sa jedne, i Hrvatske i Slavonije sa druge strane. Na to pitanje nije se odmah mogao dati odgovor, jer je Srbija morala da vodi u izvesnoj meri računa ako ne toliko o raspoloženju Turske, a ono svakako o raspoloženju Rusije, koja je, kako znamo, bila načelan protivnik svake revolucije, a naročito ove, čiji je začetak bio u republikanskome Parizu. Dalje, ni svi ljudi u Srbiji nisu bili načisto šta sve ima da se radi. Tvorci Načertanija mogli su biti zadovoljni videći da se njihov program pomalo ostvaruje; ali, bilo je i drukčijih shvatanja. Toma Vučić, surovi vlastoljubac i čovek prost i uskih pojmova, nije sada bio za to da se Srbija upliće u te poslove, mada je i sam, i to nedavno, prihvatio ideje Načertanija. To je ovog puta činio nešto stoga što im nije shvatao pravi domašaj; nešto što nije želeo da se, u slučaju uspeha, digne ugled njegovim protivnicima, među koje je sada ubrajao donekle i kneza, a naročito dojučeranjega druga, Avrama Petronijevića; a nešto iz sebičnosti, svestan da u Srbiji ima značaja, ali bez uverenja da će ga imati u tolikoj meri i u ostalom srpstvu. Ali, stvari su ipak išle napred. Gaj je, u saglasnosti sa Jelačićem, održavao stalne veze sa Srbijom preko svoga poverenika kapetana Krizmanića, a i neposredno, preko pisama. Dok se srbijanska vlada kolebala, vodeći računa o raznim teškoćama, dotle je narod, sam, bez ičijih uputstava, stvorio uzajamne veze. Narod i sa jedne i sa druge obale Save počeo je da opšti neposredno. Granica kao da nije postojala. Ima vesti »da je već u maju god. 1848. bio kordon spram Srbije razjuren i da je potpuni slobodni prelaz u mitrovačkom vojnom okružju bio sproveden između Srbije i Austrije. Srbijanci su dolazili među pobunjene graničare i zajednički istupali«. Narodna svest je potpuno probuđena; Srbi već tada otvoreno govore o svome opštem ujedinjenju. U mitrovačkoj crkvi je pop Stevan Damjanović besedio »o vaskresu velike srpske države cara Lazara i tražio da se svi Srbi dignu na oružje i da porade na dobro srpske nacije«. Srbi iz Srbije čak pomažu savetom austriskim vlastima i imaju velik autoritet u uzbunjenoj masi. Njih svet sluša više nego same austriske vlasti, smatrajući ih više svojim. Srpski ljudi, iz Srbije, čuvaju stanove austriskih oficira i štite ih od pobunjenika, pa ih, po potrebi, sklanjaju čak na svoje područje, preko granice. U izvesnim pukovima Srbi preuzimaju svu vlast. Na području Srema oni su se ponašali jedno vreme kao gospodari situacije i kao kod rođene kuće. Glavni odbor Srba u Vojvodini, izabran na Majskoj skupštini, pod uticajem ratobornoga Đorđa Stratimirovića, beše 12. maja izdao proglas narodu da odreče poslušnost vojnim i građanskim vlastima i da se pokorava samo njegovim naredbama.
534
Prema tome, i Srbi su raskinuli sve veze sa Mađarima i njihovim vladom i stupili otvoreno u revoluciju. Ali, njihov položaj bio je mnogo teži nego hrvatski. Jer dok su Hrvati imali svoj politički sabor, dok je kralj imenovao njihova bana, koji je imao pod sobom vojsku i kao njen zakoniti zapovednik mogao da njom raspolaže, kod Srba je sve bila čista revolucionarna uzurpacija. Njihova Majska skupština nije bila sazvana zakonitim putem; patrijarha i vojvodu car nije potvrdio; njihova vojnička organizacija bila je, prema tome, »buntovnička banda«. Mađari su ih tako i prikazivali. »Službouljudni«, izabrani vojvoda srpski, kao pravi graničarski oficir, nije stoga ni hteo da primi nove dužnosti i da dođe u Karlovce sve dok od cara ne dobije izričnu naredbu za to. Zanimljivo je, međutim, da je Jelačić, mada je sve to znao, ipak ušao odmah u službene odnose sa Srbima, i priznao sa svoje strane i izbor vojvode i čin patrijarha. On je gledao sadržaj a ne formu revolucije, a ta je po svome glavnome toku bila dotad bez neke naročite opasnosti po habzburšku dinastiju i pored nesumnjivog njenog srpskog nacionalizma. Kada se patrijarh na svome putu caru zaustavio u Zagrebu, prisustvovao banovoj instalaciji, i zauzeo u hrvatskome saboru svoje počasno mesto, došlo je tu 24. maja (5. juna) do dirljivih manifestacija za narodno jedinstvo. Ban i patrijarh behu predmet opštih ovacija. Narod ih je nosio na rukama, ushićen, gotov na sve. I patrijarh i ban biše odneseni u crkvu Sv. Marka, gde je služena misa na slovenskome jeziku, a potom svi zajedno odoše i u pravoslavnu crkvu. Izmešaše se fratri i popovi, razdragan narod grlio se i ljubio. »Ovakvoga pozorja (veli jedan izveštaj) nije se videlo od kako je Hristijanstva na svetu«. U Zagrebu tom prilikom bi rešeno da Hrvati i Srbi vežu svoju borbu zajedno, i da se nijedna strana neće zadovoljiti ustupcima koji bi se učinili samo njoj, a ne i drugoj strani. Izrično je govoreno da treba biti obazriv ne samo prema mađarskim, nego u isto vreme i prema nemačkim spletkama. Objavljujući utvrđeni sporazum u hrvatskome saboru, Jelačić je izjavio da će se srpskoj deputaciji, koja ide caru, pridružiti i hrvatska. Izvesne rezerve bilo je ipak i u tim danima oduševljenja. Neki Hrvati zamerali su izboru srpskoga vojvode (nije im se sviđala čak ni ta reč, koja bi kao označavala nekoga koji vodi, koji je na čelu, i koji bi, prema tome, bio veći od bana), nalazeći da to znači srpsko izdvajanje. Ivan Kukuljević je umirivao hrvatsku opoziciju time što Bačka, Baranja i Banat nisu ni inače nikad bili pod banovom vlašću, pa zašto da je traže sad. Ustvari, za zamerke je bilo izvesne opravdanosti. Ako smo jedan narod, i želimo da spojimo svoje sudbine, i da se ujedinimo u borbi protiv tuđina, što će nam dve svetovne poglavice? U kakvom će odnosu biti oni jedan prema drugome? Pozivati se na tradicije u tome pitanju u jedno vreme kada smo proglašavali načelo narodnoga samoodređenja i u revolucionarnome raspoloženju kidali mnoge veze i nasleđa izgledalo je nesavremeno i nategnuto, i to tim više što se nije radilo o nekom u narodu živom pravu. I da su bar izabrali koga za vojvodu! Šupljikac niti je za sobom imao neke značajne porodične tradicije, niti je sam stekao kakvih zasluga u ovom nacionalnom pokretu, niti je, inače, pokazivao neke nacionalne revnosti, koja bi ga u ono doba lakog zanosa iznela na površinu. On je bio samo dobar oficir, ispravan čovek i lojalan graničar. Rešenje o srpskome vojvodi Hrvati bi, verovatno, primili sa manje opozicije, da nije bilo posredi i pitanje Srema. Srem je teritorijalno pripadao Slavoniji, odnosno banovoj vlasti, a Srbi su ga uzeli kao sastavni deo Vojvodine. Nu, hrvatski rodoljubi, u istinskoj predusretljivosti da dođe do bratske saradnje, nađoše sjajne razloge da ublaže protivnike. Pa, ako Srem i dođe Srbima, ne ide tuđinu. I zar treba, po mađarskom primeru, Srem silom držati pod
535
banovom vlašću, ako on hoće u drugu zajednicu? Složni Srbi i Hrvati će dobiti više nego Srem, a zavađeni radi njega ostaće na ruglo Mađarima i izgubiće više. Mađarska vlada gledala je na ceo ovaj pokret sa velikim ogorčenjem. Majsku skupštinu i sve njene zaključke oglasila je kao nezakonite i nevažeće i odredila je saziv novog srpskog crkvenog sabora, u Temišvaru, na koji je mislila neposrednije uticati. Srbi su to odbili, ne ulazeći više u veze sa Mađarima. Petrovaradinski zapovednik, đeneral Hrabovski, dobi naredbu od mađarske vlade da proglasi opsadno stanje i upotrebi silu. Taj nadmeni, preki vojnik onemogući svaki sporazum sa Srbima svojom izjavom da on ne poznaje srpski narod u Austriji i Ugarskoj, i da onaj ko hoće da srbuje pređe u srpsku kneževinu. Drugi dan Duhova, 31. maja, napala je njegova vojska Karlovce; ali, odbiše je srpske čete Stratimirovićeve, među kojima je bilo i nešto srbijanskih dobrovoljaca. »Napad na Karlovce (piše Stratimirović u svojim Uspomenama) bio je od presudnog domašaja za razvitak srpskog ustanka. Sad se tek on na celu Vojnu Granicu proširi. Oficiri i vojnici redovnih bataljona raskidoše vezu dosadanje discipline i pohitaše k nama u Karlovce. Među prvima bijaše kapetan šajkaški Stefan Surdučki, koji s velikim delom šajkaške flotile iz Zemuna u Karlovce doplovi, gde se meni i Glavnome Odboru na raspoloženje stavi«. Srbi potom osvoje Titel, gde je bio povelik arsenal, i proširiše ustanak i na toj strani. Mađari su za to vreme uspeli da uplašenoga cara Ferdinanda uvere kako Dvoru ne preti opasnost od njih nego od drugih neprijatelja. Istina je, odista, da Mađari u to vreme još nisu mislili na potpuno odbacivanje habzburške dinastije, bar još ne u većini, i da su bili skloni na izvesna popuštanja, ali pod uslovom da im Dvor ostavi slobodne ruke na njihovom području. Nepostojani i svake pronicavosti lišeni car, sa okolinom koja kao da je bila izgubila glavu, usvojio je i mađarsko gledište na srpskohrvatski pokret. 29. maja (10. juna) Jelačić bi svrgnut sa banske časti, a srpskoj deputaciji bi rečeno da je Majska skupština konvenat, a za Srbe same ne bi čak upotrebljeno ni srpsko ime, nego ih car nazva »svojim podanicima grčke veroispovesti«. Šta sad? Car ih odbija, a sa Mađarima je već pala krv. Da zlo bude veće, sa neuspehom je i krvlju završio i veliki slovenski kongres u Pragu, koji je imao da bude odgovor svesnih Slovena na svenemački kongres u Frankfurtu. Reakcija protiv Slovena počela je da caruje na sve strane, i to u času kad su se oni najiskrenije bili rešili da se bore za održanje Dvora i Austrije. Mada je bio svrgnut kao ban, Jelačić je ipak ostao vojni zapovednik. Prema tome, on je zadržao stvarnu vlast u zemlji. Car je dopustio Mađarima, ali su Jelačića hrabrili vojni krugovi. Hrvati su ga smatrali svojim glavnim vođom, i sabor mu je dao čak diktatorsku vlast. Jelačić je bio svestan svog značaja i javno je govorio u Inzbruku: »Ako hoćete, možete me uhapsiti; ali ako biste to učinili, Hrvati bi sve svoje vojnike iz Italije odazvali«. Zagreb postaje pod Jelačićem, posle strahovlade u Pragu, važno slovensko središte u Austriji, u koje se stiču Česi, Poljaci, Srbi, Slovenci, i tu ogorčenje raste ne samo protiv Mađara, nego i protiv Nemaca. U Ljubljani su Nemci razvili svoju zastavu, a Slovenci su se politički sabirali poglavito u Beču, tražeći bojažljivo ujedinjenu Sloveniju, u čije ostvarenje nisu još ni sami sasvim verovali, i čiji su pripadnici, delimično, davali svoje glasove za kandidate frankfurtskoga sabora. Zagrebačka sredina je veoma aktivna, jer Jelačić neće da guši javnu reč. U Zagrebu se pokreće Slovenski jug, pravi politički list, na kojem rade ugledni ljudi i pisci, kao I. Kukuljević, St. Vraz, I. Mažuranić i dr., i u kojem živo deluje češka i poljska emigracija. U toj redakciji vršene su čak i vojničke vežbe i raspravljalo se o mogućnosti opšteg ustanka čitavoga slovenskoga juga.
536
Čudnu politiku vodi u to doba knez Miloš. U želji da se ponovo vrati na presto u Srbiji, on je bio ponudio svoju saradnju Mađarima. Tražio je da oni ne smetaju da on bude izabran za despota Srba u Ugarskoj, a on će za to, za protivuslugu, delovati na Srbe da se smire. Kao despotu u južnoj Ugarskoj njemu onda ne bi bilo teško da jednoga dana pokuša da povrati svoju vlast i u Srbiji. Mađari, naravno, nisu pristali na te predloge, kao uopšte ni na kakav pokušaj da se stvori neko posebno srpsko područje u njihovoj državi. Na Majskoj skupštini Miloševa kandidacija nije uopšte ni postavljana, očevidno iz obzira prema knezu Aleksandru, na čiju se pomoć i saradnju računalo. To, ipak, nije zbunilo kneza Miloša. 9. maja on je, da bude bliže srpskoj sredini i mestima događaja, stigao u Zagreb. Tu je odmah bio stavljen pod stražu i, po naredbi Gajevoj, u ime bana, behu mu oduzeta sva pisma i novci. To je odgovaralo i željama srpske vlade. Ona se bojala smutnja, koje bi po Miloševu dolasku na granicu mogle sigurno nastati, i stoga je želela da ga u Zagrebu učine bezopasnim. To utoliko pre što je nekako u isto vreme i knez Mihailo bio stigao u Novi Sad. I srpske i mađarske vlasti obratile su na nj veliku pažnju; videvši to, knez se, i ne pokušavši ništa ozbiljnije, vratio ponovo u Beč i odatle u Zagreb, da pomogne osloboditi oca. Tako su se njihovi planovi razbili. Knez Miloš je potom okrivljavao Gaja da mu je uzeo veće svote novaca (u sumama se nije slagao), da bi radi njegova oslobođenja mogao dati izvesne nagrade ljudima u banovoj službi ili inače. Istragom se utvrdilo da je Gaj u celu stvar uvlačio čak i banovo ime. Knez Mihailo, iz obzira prema Gaju i njegovom dotadanjem radu, kao i iz želje da ne izbije »iskra razdora među glavnim licima hrvatskog naroda«, htede zataškati stvar; ali, to se već nije moglo. Bila je u pitanju lično banova čast. Na sudskoj raspravi Gaj je bio oslobođen iz nedostatka dokaza, jer knez Miloš nije imao ništa napismeno; ali, Gaj je zbog cele ove afere izgubio ne samo poverenje banovo nego i raniji ugled u narodu. On se branio da u ovoj stvari nije kriv, nego da mu se knez Miloš hteo da osveti. Nu, danas je i suviše poznato kako je novac za Gaja doista odavno postao dušogubac. Njegova služba Meternihu i primanje novca od njega za poverljive izveštaje ne prikazuju ga kao čoveka koji bi imao duhovne i moralne snage da se ne unizuje kad je u pitanju materijalna dobit. Za narodnu stvar bila je nesumnjivo ogromna šteta što je baš u ovoj tako teškoj godini jedan čovek od inače visokih zasluga za narodni preporod izišao okrnjena ugleda. Dolazak knezova Miloša i Mihaila u jugoslovenske oblasti, u Zagreb i Novi Sad, i njihova težnja da ovaj pokret među Hrvatima i Srbima iskoriste za svoje svrhe zadadoše dosta brige srpskoj vladi u Beogradu. Tim više što je uhvatila sigurne dokaze da je stari Milošev protivnik, Toma Vučić, počeo sa njim tajnu prepisku i računao na njegov povratak; i što su dobro znali, a što je pokazivala i narodna skupština od god. 1848., da Vučić još uvek ima većinu naroda za sobom. Ustavobraniteljska vladavina, koja je u Srbiji počela potiskivati raniji uticaj prečanskoga činovništva, beše izazvala izvesno neraspoloženje kod srpske inteligencije u Vojvodini, kod koje je počeo rasti uticaj obrenovićevaca. Trebalo je stoga dati dokaza da i srpska vlada, kao i ostalo srpsko društvo, prihvata stvar Srba u Vojvodini kao opštesrpsku. Stoga vlada, koja je od početka simpatisala pokretu i održavala veze sa svima glavnijim ljudima u njemu, postaje postepeno sve aktivnija. U tom joj pođe na ruku i obrt u držanju mađarske opozicije prema Beču. Car Ferdinand, koji beše popustio Mađarima i pristao na stvarnu personalnu uniju, nije bio po svojim sposobnostima čovek koji bi mogao uliti poverenje ili naterati na poslušnost. Sem toga njegov akt popuštanja bio je u samim dvorskim krugovima
537
podvrgnut oštroj kritici. Jaka vojnička stranka tražila je ne popustljivost do slabosti, nego energiju sa respektom. Tako se i moglo dogoditi da je Jelačić bio svrgnut kao ban, ali ipak zadržan i trpljen kao zapovednik. U dvorskim krugovima, gde je imao preporuka i veza, Jelačić je za hrvatsko i za antimađarsko stanovište našao puno razumevanja, i čak i potsticanja. Hrvati su dinastiji bili iskreno odani, dok se to za Mađare nije moglo kazati, i posle prividnoga izmirenja sa njima. Vindišgrecova vojnička i »hirurška« operacija u Pragu i naročito vojnički uspesi Radeckoga u Italiji daju nove snage vojničkoj stranci, i ona od juna god. 1848. počinje da govori načinom mnogo drukčijim od ranijega. To daje nove hrabrosti i Jelačiću. On je, po povratku iz Inzbruka, vodio, posredstvom jednoga nadvojvode, pregovore sa Mađarima, u kojima je zastupao ne samo hrvatske nego i carske interese. Tražeći samostalnost Hrvatske u unutrašnjoj upravi i priznanje srpske Vojvodine, on je istovremeno tražio da Mađari pristanu da ministarstva vojno i finansisko budu zajednička i da imaju sedište u Beču. Mađari su odbijali i jedno i drugo; u prvome zahtevu gledali su čisto odmetništvo, ostvarenje države u državi, a drugi im je donosio dokaze o tome da se Jelačić ne javlja samo kao zastupnik Hrvata i Srba, nego i kao organ kamarile. Stoga su tražili da car-kralj Ferdinand odmah dođe u Ugarsku, da svojim prisustvom pokaže odobravanje novoga stanja i obezoruža sve koji traže više od onoga na što je on sam pristao. Košut je u saboru tražio javno da kralj ispuni tu njihovu želju ili čak zahtev da se vidi »hoće li dinastija iskreno da pomaže narod u onom njegovom nastojanju da svu državu održi neokrnjeno«. Kralj to, pod uticajem svoje okoline i vojničke stranke, nije učinio. Mađari su imali sa Srbima tokom leta god. 1848. nekoliko sukoba, ali nisu uspeli ni da ih razaspu, ni da ih ozbiljnije zaplaše. Kada je 30. jula prešao kod Sovina u Vojvodinu Stevan Knićanin, lični prijatelj kneza Aleksandra, da se stavi na čelo dobrovoljaca iz Srbije, donoseći tim i stvarnu i moralnu potporu pobunjenicima, srpski pokret u Vojvodini dobi novi zamah. Posle neuspelih pregovora između Jelačića i Mađara spremao se i u Hrvatskoj sistematski plan za borbu. Kao svoga poverenika i šefa đeneralštaba srpske vojske imenovao je Jelačić u avgustu pukovnika Majerhofera, dotadanjega austriskoga konzula u Beogradu. Jelačić je zazirao od srpskih dobrovoljaca, i čak je pre, još đeneralu Hrabovskom poručivao »da ne dopusti oživljavanje srbizma u Slavoniji«. Majerhofer je imao da mu pomaže u tom. To je imenovanje prilično uvredilo mladoga Stratimirovića, dotadanjega glavnog vojničkog vođa srpskoga ustanka, koji je, ambiciozan i plahovit, izazivao sukobe, sem sa Majerhoferom, u čemu je imao pravo, i na drugim stranama. Sa patrijarhom se bio zavadio toliko da je moralo doći i do teških i za sav pokret nezgodnih i kompromitantnih scena, za koje nose krivicu podjednako i on i patrijarh. Jasno je od kolike je moralne štete bilo to preganjanje u jednome pokretu gde je dobra polovina uspeha zavisila od oduševljenja i moralne snage boraca, protiv kojih je, u dva tri maha, operisala daleko nadmoćnija sila. Šta je u ovim borbama značila snaga volje i oduševljenje pokazala je najbolje sjajna srpska odbrana Sentomaša, otad prozvanoga Srbobrana, na koji je 9. septembra bezuspešno udario sam ministar vojni Mesaroš, pošto je jedan raniji napad, izveden 7. avgusta, bio odbijen sa velikim gubicima kod napadača. U to vreme beše i Jelačić počeo borbu sa Mađarima, na koju su ga Srbi već odavno pozivali. Učinio je to po savetu svojih vojničkih prijatelja i u sporazumu sa carskom vladom. Već i samo učestvovanje konzula Majerhofera u srpskoj akciji i njegovo upućivanje za šefa štaba srpske vojske ne bi se moglo izvesti da za to nije bilo odobrenja sa višega mesta. Jelačić je 26. avgusta (7. septembra) god. 1848. objavio rat Mađarima, a
538
četiri dana docnije već je prešao Dravu. Na to Mađari, videći iza Jelačićeva postupka nesumnjiv poticaj Beča, dadoše gotovo svu vlast svome vođu Lajošu Košutu. Carski komesar, grof Lambert, koga je Dvor uputio u Ugarsku kao glavnoga zapovednika vojske, bi u Budimu ubijen od razdražene svetine. Na to kralj Ferdinand imenova za svoga komesara i zapovednika cele vojske u Ugarskoj samog Jelačića. Mađari uzeše to kao akt krajnje bezobzirnosti i razviše otvoreno zastavu revolucije. Njima se pridružiše i bečki građani, među kojima je još vladao duh martovske revolucije i odvratnost prema režimu vojske i đenerala, a kod kojih je, u isto vreme, postojalo i osetno antislovensko raspoloženje. Bečku pobunu brzo ugušiše đenerali Vindišgrec i Jelačić. Vojnička stranka uze potom gotovo svu vlast. Stari slabi i kolebljivi car Ferdinand bi nateran da se odreče prestola, na koji dovedoše 20. novembra (2. decembra) osamnaestogodišnjega careva sinovca Franca Josifa. Novi car, da pokaže svoju zahvalnost Hrvatima i Jelačiću, imenova ga za upravnika Dalmacije i Rijeke i izvrši tako, prvi put posle nekoliko vekova, ujedinjenje kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije pod jednom vlašću. U isto vreme, u novu centralnu vladu kneza Švarcenberga uđe prvi put poseban hrvatski ministar, baron Franjo Kulmer, jedan od najuticajnijih ljudi na Dvoru. Mađari ne htedoše da priznaju tu promenu na prestolu i primiše borbu na celoj liniji. Sada se, naravno, izmenilo na Dvoru gledište i prema srpskome pokretu. Đeneral Radecki sam, u Monci, strpava bogobojažljivog Šupljikca u poštanska kola i šalje ga u Karlovce, da primi časnu narodnu dužnost, za koju je on, mada je tamo borba besnela uveliko, pokazivao tako malo oduševljenja i pravog smisla. U Karlovce je Šupljikac stigao 24. septembra, našavši već oprobanu narodnu vojsku od 21.084 vojnika sa 104 topa. »Što nisu daleko razvijeniji Česi, nego Srbi i Hrvati kao jedini zatočnici austriskoga slovenstva ustali sa mačem u ruci, to je stoga što ih je za to osposobljavao ratnički izvor snage Vojne Granice«, veli sasvim tačno Herman Vendel. Austrija je tada klikovala Srbe u pomoć. Austriski konzul u Beogradu »dao je od svoje strane pismeno uverenije visokomu Praviteljstvu vašemu da će Austrijsko Pravlenije jemstvovati i vratiti Srbiji troškove koje Srbija narodu ovom u ovom pokretu izda i molio je takođe da nam se pomogne«, javljao je Rajačić kneževoj vladi. Kad je srpska deputacija došla u Beč da traži potvrdu zaključaka Majske skupštine, bila je tamo službenom inicijativom dočekana kao kakvi sva-ovi; u dvorskom pozorištu davao se čak naročito napisani komad o Crnome Đorđu; a publika je klicala »Živeli Srbi!« Prva javna audijencija koju je novi car Franc Josif dao bila je određena slučajno baš za prijem ove srpske deputacije. Već 3. decembra objavljeno je priznanje zaključaka Majske skupštine. Siromah vojvoda Šupljikac umro je od kapi baš onoga dana kada je dobio carsko priznanje svoga novoga vojvodskoga čina (15. decembra). Srbi ne dospeše da na njegovo mesto odmah izaberu drugoga, čemu je u mnogom kriv onaj pomenuti razdor u vođstvu; i time sami doprineše da se toliko traženi položaj srpskoga vojvode učini izlišnim. Stvari su u najteže doba išle bez vojvode i pre i posle Šupljikčeve smrti, ambiciozni patrijarh je uspeo i želeo živo da on postane i ostane središnja ličnost celoga pokreta, i tako se stvorila situacija da je najveća tekovina cele revolucije, dobijanje Vojvodine, ostala više teoriska nego praktična stvar. Vojvodina je, gotovo za sve vreme pokreta, uglavnom našom krivicom, bila bez vojvode. Je li čudo onda što su austriske vlasti došle do uverenja da ona može ostati bez njega i posle pokreta, kad je svakako bio manje potreban? Rajačić je, po svima svojim sklonostima, bio čovek lojalan prema carskoj kući, a otkad je kao šefa štaba srpske vojske primio Majerhofera i za zamenika Šupljikčeva
539
đenerala Kuzmana Todorovića, on je to postao još više. Kako je i đeneral Jelačić, u bitnosti, bio sav dvorski čovek i po ličnom uverenju koliko dobar Hrvat toliko i dobar Austrijanac, to se, postepeno, pod njihovim vođstvom, narodna pobuna Srba i Hrvata pretvarala u borbu za održanje habzburške dinastije, istina sa uverenjem da će im se ona za to i odužiti. Tu politiku je pomagala i srpska vlada, videći da se ne može ostvariti njena prvobitna želja da se Vojvodina, u nekom obliku, pripoji Srbiji. Uostalom, drukčija politika teško se dala i voditi. Šta bi bilo da su Srbi primili mađarske ponude, izmirili se i možda identifikovali sa njima? Imali bi, nesumnjivo, protiv sebe Rusiju, koja je bila protivnik revolucije; zavadili bi se sa Hrvatima i izazvali, možda, vojničku intervenciju Jelačićevu; doveli bi samu Srbiju u težak položaj; a da i ne govorimo o tome kako bi to bilo primljeno u samome Beču. Stratimirovićeva opozicija protiv patrijarhove, odnosno »bečke« politike nije poticala iz nekog iskrenog uverenja, nego iz uvređene sujete. Možda bi se moglo reći da su Srbi mogli ostati neutralni. Ali, tim tek ne bi ništa postigli, jer bi se zamerili i jednoj i drugoj strani. Bilo je stoga u onaj mah ipak najmudrije ići sa bečkom vladom, pa pomoću nje postići izvesne uspehe za jačanje svoje narodne snage, i ostati u zajednici sa ostalim Jugoslovenima. Posle toga, dobro će im doći i iskustvo koje će moći steći iz ovoga slučaja. Uvideće da se prava jugoslovenska narodna politika ne može voditi ni sa Bečom ni sa Budimom, jer će i jedna i druga strana gledati, kao što je i prirodno, samo svoje interese, iskorišćavajući nas u nekom superiornom stavu samo kao pogodno oruđe, ali nemajući nikad ni prave volje a ni računa da pomažu pun razmah naše narodne snage. Kada je srpski pokret u Vojvodini dobio službeno priznanje carskoga dvora, osmelila se srpska vlada da otvorenije pomaže ustanak i šalje sve veći broj svojih dobrovoljaca. U Srbiji se ovo činilo sa jasnim planom za budućnost. »Diplomacija je sada već jasno uvidila (pisale su službene Srbske Novine) da Srbija ima veliki upliv na plemena okolostojeća, da okrom upliva ima i volje da im pomogne, a okrom volje i moć da ji održi. Tim ona postaje i u obštemu mnjeniju, kao što je do sada u samom delu bila, jedna od najvažniji točka na Istoku, koju diplomacija u budućim svojim političkim kombinacijama u ovim stranama neće nikako niti može iz vida izgubiti«. Međutim, kada su prvi uspesi Vindišgrecovi i Jelačićevi dali bečkoj vladi nade da će carska vojska moći pokoriti Mađare, u Beču se počela tačno osećati nezgoda, da njoj, velikoj carevini, pomaže jedna mala vazalna kneževina, i to na području gde se nalazi srpski narod, u kome će ova vojnička saradnja samo ojačati uzajamne veze i izazvati težnje i obaveze da i u budućnosti rade zajedno. Stoga je bečka diplomatija stala živo raditi obilaznim putem, pregovorima u Carigradu, da Turska pozove Srbiju na povlačenje dobrovoljačkih četa iz Austrije. I Turska sama, kojoj je svako jačanje Srbije, i političko i diplomatsko, moglo postati opasno, nalazila je da je srpska saradnja u Austriji nezgodna, pa se sa dosta naglaska odazvala austriskome pozivu. Pod tim pritiskom, Srbija je krajem februara god. 1849. počela da povlači svoje dobrovoljce; u Vojvodini su ostali samo bećari i Srbi tuđi podanici, kojima je bio vođ Milivoje Petrović Blaznavac, a posle je tamo opet prešao i Knićanin, kad je situacija za Srbe postala teška. Mladi crnogorski vladika i pesnik Petar II držao je da je ceo ovaj pokret Srba i Hrvata ustvari upućen na to da postane početak izvršenja velikog dela slovenskoga ujedinjenja, kao što je mislio i Svetozar Miletić kad je u zanosu pevao:
540
Oj, Slavjani, braćo draga, Kucnuo je i naš čas. Kad se proneo glas da talijanski revolucionari u Mlecima sanjaju o osvajanju Dalmacije kao njihove oblasti, vladika je 20. maja god. 1848. uputio proglas Bokeljima i Dubrovčanima, opominjući ih da budu svesni svoje narodnosti i da joj ostanu verni, držeći se uz svoga bana Jelačića. U slučaju nevolje oni mogu računati na crnogorsku pomoć, kao i u slučaju izdaje narodne stvari na njihovu osvetu. On je i banu Jelačiću, o kome govori i piše sa ushićenjem, nudio svoju pomoć. »Svakomu se napretku tvojemu radujem kako sopstvenome svome (pisao mu je on 20. decembra god. 1848.), jerbo je tvoj napredak narodni, a to se zna i moj, kako tvojega sabrata ... Tebe je tajna sudbina na čelu južnih Slavjana postavila... Tvoj je zadatak velik, njim Evropa novi vid dobiva, on miče gadnu ljagu sa lica slavnih Slavjana, koji do dana današnjega ništa drugo nijesu bili do prodani i žalosni robovi i nadničari drugih naroda«. Vladika je sav antiaustrijanac, odavno, od prvih godina svoje vlade, kad je iz Crne Gore morao prognati »guvernadurske« Radoniće, koji su, pomagani od Austrije, ustajali protiv njega; i kad se morao s Austrijom god. 1838. čak boriti zbog zapadnih granica, koje nije mogao održati po crnogorskim željama. U svojim pismima Jelačiću on ne štedi prekora za nju. On bi najvoleo da u Jelačiću steče slobodnoga suseda; ali, kad ne ide drukčije, on je zadovoljan bar time što je Dalmacija pod njegovom vlašću, »da se jednom sastavimo«. Jelačić je u svojim odgovorima, naročito kasnijim, sa manje lirike; u pismu od 1. aprila god. 1849. on je poslovno molio vladiku samo da ne dozvoli crnogorske upade i pljačkanja po Boki i da uputi same Bokelje na tačno vršenje zakonskih propisa. Kada je carska vojska zauzela Budim i bečka vlada potom objavila novi centralistički ustav, sa potiranjem posebnog mađarskog državnog prava i svih njihovih tradicija, ogorčeni Mađari pregoše na krajnji otpor. Oni na saboru u Debrecinu svrgoše habzburšku dinastiju i proglasiše se za sasvim slobodnu državu. Košut posta diktator. Oduševljena vojska, zadahnuta novim borbenim duhom, pređe u ofanzivu na sve strane. Kada austriska vojska bi razbijena u Erdelju, baciše se Mađari sa velikom snagom na Srbe, oslabljene odlaskom srbijanskih dobrovoljaca. 22. marta god. 1849. pade dugo branjeni Sentomaš. Srbi su iza toga sa naporom još mesec dana odolevali mađarskoj ofanzivi, dok naposletku ne biše suzbijeni prema Sremu i Srbiji. Mađarska vojska potisnula je posle i Vindišgreca i Jelačića. Jelačić je 14. aprila zauzeo mađaronski Osek i obrazovao tu takozvanu »južnu armiju«, u koju je uveo i srpske borce, zadržavši ih, uglavnom, na položajima u zapadnoj Bačkoj. Mađarska vojska držala se uporno u Petrovaradinu, odakle je 31. maja bombardovala i teško oštetila Novi Sad, u kojem je ostala samo Uspenska crkva i dve tri kuće. Srpski je pokret u to vreme potpuno malaksavao. Vojnički neuspesi došli su dobrim delom kao posledica političkog razočaranja i uverenja da je sva borba uglavnom bila uzaludna. Austriski dvor nije mislio iskreno ni sa njima, kao ni sa Hrvatima. Kada je prošla prva opasnost od Mađara, u isto vreme kada su na Porti tražili povlačenje srbijanskih dobrovoljaca, bečki dvorski i vojnički krugovi radili su na tome da obećane narodne slobode svedu na što manju meru. Reakcija je bila na pomolu na celoj liniji. Čitavome pokretu hteo je da se oduzme njegov slobodarski i nacionalni karakter i da se sve potčini samo interesima dinastije. Mada su bili potvrđeni zaključci Majske skupštine i
541
odobren izbor vojvode, ipak se nije htelo prići određivanju granica i uređenja Vojvodine. Naprotiv, išlo se za tim da se ona okrnji i degraduje. Moćni Vindišgrec nije krio svoje mišljenje da on Vojvodinu i njene vlasti smatra samo kao privremene tvorevine. Iz Vojvodine je izdvojena Banatska Granica i za nju imenovan posebni, od vojvode ili njegova zamenika potpuno nezavisni zapovednik. U novome austriskome ustavu srpska se Vojvodina, istina, pominjala, ali bez očekivanoga priznanja njene naročite političke individualnosti u duhu zaključaka Majske skupštine. Zasad ona nije imala ništa više od samoga imena. Stoga su Srbi odmah tražili da se to ispravi i da se Vojvodina u ustavu jasno označi kao posebna oblast, kao i sve druge »krunske zemlje« (Kronland). U isti mah Srbi su tražili i to da ostanu u zajednici sa Hrvatima i da se Vojvodina ne cepa od Trojednice. Ako se to ne ispuni, kao što se nije ispunilo, Srbi nisu videli razloga zašto su se onda upravo borili. Austriske namere prema Vojvodini pokazaše se jasno, kada car 21. marta 1849. njene srpske županije stavi pod vlast Vindišgrecovu, a za vojnoga zapovednika Srema, Bačke i Banata naznači Majerhofera. Srbi izgubiše i administrativnu i vojnu vlast, samo patrijarh bi imenovan za carskoga komesara, ali bez prave snage. Srpski protesti zbog toga behu ljuti i javni. Vojvodinu im nisu dali Mađari otvoreno, sad im je ne daju ni Austrijanci, ali prikriveno. Ovo držanje Austrije Srbe je počelo da razdražuje ne manje od držanja mađarskoga. Sa Mađarima su se borili i bili im dušmani, a za Beč su prolivali krv. Zar je nezahvalnost morala doći tako brzo? I biti tako očevidna? Obest austriskih đenerala bila je posle toga osetno kažnjena; ali, nije ih opametila. Njihove vojske razbiše Mađari na više mesta; sam Jelačić pretrpi težak poraz 2. jula kod Heđeša. Austriji, u nevolji, nije preostajalo ništa drugo nego da se obrati za pomoć caru Nikoli, najrevnosnijem čuvaru konzervativnoga poretka u Evropi. Car Nikola se odazvao molbi. Ruska vojska prodrla je brzo u Ugarsku i 1. avgusta god. 1849., na Vilagošu, položili su pred njom oružje poslednji ostaci pobeđenih i klonulih mađarskih boraca, ukoliko se već pre toga nisu, zajedno sa Košutom, spasli u susedne tuđe oblasti. Revolucija je tim bila potpuno skrhana, i Austrija spasena, da odmah potom počne sa najbezobzirnijom reakcijom
XII. CRNA GORA KAO SVETOVNA DRŽAVA. 1. Knez Danilo i prestanak teokratije. — 2. Turski napad god. 1852. — 3. Akcija kneza Danila posle Pariskog kongresa. — 4. Knez Nikola. — 5. Revolucionarni planovi Mađara i Talijana na Balkanu. — 6. Ustanak Luke Vukalovića i novi crnogorsko-turski rat. Posle smrti vladike Petra II († 19. oktobra god. 1851.) — koji je bio znamenit više po svome književnome nego po svome državničkome radu, mada je i u ovome drugome imao lepih zasluga uređujući i prosvećujući Crnu Goru — došao je na čelo crnogorske uprave vladičin sinovac Danilo. To mlado, ćosavo, neugledno momče, kome je tad bilo dvadeset i pet godina (rođ. 25. maja godine 1826.), nije bilo mnogo poznato ni u samoj Crnoj Gori, a kamoli u ostalom srpstvu. Kada su se oko teško bolesnoga vladike Srbi u Beču raspitivali ko će mu postati naslednik, priča se da je bilo pomenuto Danilovo ime. »Nisam ništa čuo o njemu«, primeti neko. »Ako ostane ovakav kakav je, čuće za nj sva Evropa«, kazao je vladika, koji je dobro poznavao njegov bujni temperamenat i njegov pregalački zamah.
542
Danilo nije imao nimalo volje da se okuje kaluđerskom rizom i stegom, u kojoj se nije nikad osećao zadovoljnim ni Petar II. Sem toga, on je i za državni položaj Crne Gore osećao velike političke nezgode u tome što joj je glavni pretstavnik vlasti svešteno lice. Turska je stalno stojala na stanovištu da je Crna Gora njena pokrajina, a da su vladikeupravljači samo crkveni poglavari, kojima njihova duhovna vlast daje autoritet u zemlji i prema ljudima spolja. Danilo je stoga zamolio Crnogorce da ga oslobode obaveze vladičenja i da u tome pravcu upute molbu i ruskome caru kao pokrovitelju Crne Gore. Na Cetinju je njegov predlog 1. marta god. 1852. bio bez teškoća prihvaćen; htelo se da Crna Gora da razlog »obstojateljstvam vremena i napretku čelovječeskog uma, sirječ, da postane naša država mirska i nasljedstveno knjažavstvo«. I ruski car usvojio je tu Danilovu i narodnu molbu, i kada je mladi Danilo došao u Petrograd da mu se pretstavi, Nikola I ga je priznao i pozdravio kao crnogorskoga kneza. Taj akt izazvao je uzbuđenje na Porti, koja je u njemu gledala ne samo povredu svoga suvereniteta nego i opasnost za buduće držanje nove kneževine. U Carigradu stoga ne htedoše da priznadu novi Danilov čin. Žustar, mlad, željan uspeha, Danilo se rešio da svoje priznanje iznudi silom. Iskoristio je uzbuđenje u Hercegovini, nastalo zbog Omer-pašinog oduzimanja oružja od raje, pa je uzbunio susedna plemena na toj i neka na istočnoj strani, oko Žabljaka. To dovede krajem god. 1852. do prvoga Omer-pašinoga udara na Crnu Goru, izvedenog istovremeno sa hercegovačke i albanske strane. Pored svega junačkoga otpora, Crna Gora bi u zimu g. 1852./3. bila pregažena od nadmoćnije turske sile, da nije Austrija, kivna na Tursku zbog primanja Košuta i drugih mađarskih emigranata, izvela vojsku duž bosanske granice i energično, podnošenjem ultimatuma, posredovala na Porti da obustavi dalja neprijateljstva. Kada su se na Pariskome kongresu, god. 1856., raspravljala pitanja Turske Carevine i balkanskih hrišćana, Crna Gora je doživela veliku neprijatnost. Turski pretstavnici izjavili su da oni Crnu Goru smatraju kao deo svoga područja, a ne kao posebnu državu; a ruski pretstavnik, na postavljeno mu pitanje austriskoga pretstavnika, odgovorio je Kongresu da su veze između njegove države i Crne Gore samo moralne prirode. To sve uvredilo je i kneza i Crnu Goru, koja je od XVIII veka stalno tražila da se u jednom mirovnom ugovoru ili na kojem kongresu prizna njen nezavisni položaj prema Turcima. Stvarno, oni su odavno prestali biti sultanovi podanici; formalno, po međunarodnom pravu, oni su to bili još i god. 1856. Kada knežev protest upućen velikim silama protiv te izjave nije doneo nikakvih rezultata, otišao je Danilo u Pariz, caru Napoleonu III, da od njega, poznatoga pobornika za preobražaj Evrope na nacionalističkoj osnovi, potraži potpore za priznanje nezavisnosti Crne Gore. Tamo je, u februaru god. 1857., naišao na lep prijem. Osokoljen, on je, da natera Evropu da obrati pažnju na crnogorsko pitanje i da prisili sultana na popuštanje, potstakao ustanak u Hercegovini, kojem se stavio na čelo Luka Vukalović iz Zubaca, smeo borac, koji je već učestvovao i u ustanku od god. 1852. Turski pokušaji da ustanak uguše pregovorima ili silom ostadoše bez uspeha, jer su ustanici imali jak oslonac u Crnoj Gori. Poveća turska vojska, koja beše pošla da posedne Grahovo, oko kojega se više od dvadeset godina vodila borba i prepirka između Turaka i Crnogoraca, i preko kojega su se održavale glavne veze i kanali između Crnogoraca i Hercegovaca, bi strahovito poražena 1. maja god. 1858. na samom Grahovcu. Udruženi Crnogorci i Hercegovci, pod vođstvom kneževa brata, vojvode Mirka, učiniše, kao u kakvoj epskoj pesmi, čuda od junaštva. Odmah posle te borbe, da spreči dalje krvoproliće i tursku osvetu, Napoleon III posla
543
svoju flotu pred Dubrovnik i predloži velikim silama da se izvrši razgraničenje između Turske i Crne Gore. Kako je Rusija bila već i inače dobro raspoložena za Crnu Goru, a Engleska se u tome pitanju nije mnogo odvajala od Francuske, to je predlog Napoleonov uskoro prihvaćen. Tim razgraničenjem, koje je završeno tek aprila god. 1860., Crna Gora je, ustvari, priznata kao posebno područje, odnosno kao jedna vrsta posebne države; ali, iz obzira prema Turskoj, nije joj ipak izmenjen državopravni položaj. Sem toga načelnoga dobitka Crnoj Gori je tada konačno priznato Grahovo i izvršena je mala ispravka granica u njenu korist. Malo posle toga uspeha, koji je ime kneza Danila proneo, doista, kroz svu Evropu i učinio ga neobično popularnim među svima Srbima, i pored njegove preke, nepravedne i suviše samovoljne unutarnje politike, knez je postao žrtva atentata. U Kotoru, 1. avgusta god. 1860., umro je od zadobijene rane knez Danilo, na koga je, iz lične osvete, pucao dan pre jedan uvređeni Crnogorac. Mišljenje da je ubica bio najmljen i potaknut od Austrije, kojoj je frankofilska politika kneza Danila postajala sve više trn u oku, naročito otkako su počele njegove veze sa talijanskim, mađarskim i poljskim revolucionarima, zasad je samo patriotska pretpostavka, za koju nema dovoljno pouzdanih dokaza. Danila je nasledio njegov sinovac, Nikola, sin grahovskoga pobednika vojvode Mirka (rođ. 7. oktobra god. 1841.), koga stric beše poslao na školovanje u Pariz. Odmah na početku svoje vlade mladi knez je bio uvučen u rat sa Turcima. Od god. 1859., od francusko-talijanskih pobeda nad Austrijom, beše se razvila vanredno živa propaganda mađarskih i poljskih revolucionara, sa Košutom na čelu, da se izazove ustanak na celom Balkanu i da se preko Srbije i Crne Gore ubace veći odredi talijanskih i mađarskih četa u Austriju. Obe reakcionarne države, Austriju i Tursku, imao je da uništi zalet nove revolucije. Iz dva, u cetinjskoj arhivi nedavno nađena, pisma znamo danas podrobno kako su revolucionari u Italiji zamišljali taj plan. Pouzdanik Košutov, đeneral Tir, trebalo je da na proleće god. 1862. upadne u Tursku sa 8000 ljudi, u sporazumu sa Srbijom i Grčkom, i eventualno sa Crnom Gorom. U isto vreme upao bi Garibaldi sa četiri divizije dobrovoljaca u Dalmaciju, negde oko Senja ili Bakra. Crna Gora imala bi da pomaže tu akciju, kojoj će se pridružiti i službena Italija, i da„ uz to, pothranjuje hercegovački ustanak. Za ove pregovore znao je, i pomagao ih je francuski konzul u Skadru, Hiacint Hekar, mada se Napoleon III držao rezervisano, a neki francuski državnici čak skeptički prema celome planu. Austriske vlasti imale su dosta vesti o spremanju tih akcija još od god. 1860. i budno su ih pratile. Iz Košutovih Memoara znamo da su god. 1861. vođeni doista konkretni pregovori i sa srpskim i sa rumunskim knezom, i da je došlo i do stvarnog sporazuma sa njima. Februara meseca god. 1861. Košut je u jednoj liješkoj fabrici nabavio 40.000 pušaka, svakako za ovo preduzeće. U martu se već nalazilo nekoliko poljskih revolucionara u Crnoj Gori, a domalo je prebeglo nekoliko mađarskih vojnika u Srbiju. Ustanak Luke Vukalovića u Hercegovini, koji je izbio ponovo početkom god. 1861., nesumnjivo ima veze sa celom tom prekomorskom akcijom, i posredno preko Cetinja, a i neposredno. Među njegovim četnicima bilo je nekoliko Garibaldinaca i drugih revolucionara. Tokom god. 1862. već su u Italiji bile vršene ozbiljne pripreme za prebacivanje četnika u Hercegovinu i možda u Albaniju, i ono bi se verovatno i izvršilo da se tome nije najenergičnije usprotivila Engleska. Ona je obavestila Italiju da to nikako ne može dopustiti, a javila je za sve to i austriskoj vladi. Jedan član engleskoga parlamenta objasnio je već god. 1863. »da je prijateljima Italije dano bilo do znanja da
544
mogu raditi šta hoće po Siciliji i Napoljskoj; ali, ako bi hteli da pređu preko Jadranskoga Mora, da će im engleske lađe preprečiti put«. U Crnoj Gori bili su lako gotovi da prihvate ponudu za saradnju u tome pokretu. Stvar je izgledala moguća; Italija je god. 1859. i 1860. postigla lepe uspehe, a iza nje je stala moćna Francuska Napoleona III, i ceo pokret je imao nečeg konspiratorskoga i junačkoga u isto doba, što je sasvim odgovaralo ratničkome duhu Crnogoraca. Cetinjski gospodar je gotovo otvoreno pomagao hercegovački ustanak. Kada je jedna komisija evropskih konzula u Mostaru uzalud pokušavala da smiri ustanike, videlo se jasno da se to ne može izvesti, ako Turska ne onemogući Crnu Goru ili ako prethodno ne dođe sa njom do sporazuma. Kako Porta na veće popuštanje Crnogorcima nije nikako pristajala, znalo se da na kraju krajeva stvar mora biti odlučena ratom. Do njega je doista i došlo, aprila god. 1862. Tursku vojsku vodio je po drugi put Omer-paša Latas, poturčeni Srbin i jedan od najsposobnijih turskih vojskovođa ovoga vremena. U kritični čas Crnoj Gori ne priteče niko u pomoć; ostavljena sama sebi, imala je da izdrži teške udare kivnih i odavno pripravnih Turaka. Crnogorci su se borili vanredno; naročito se isticao svojim junaštvom vojvoda Mirko; ali, sve je bilo uzaman. Turski udari bili su snažni i izvođeni sa sistemom. Kada je 14. avgusta pala Crnojevića Rijeka, knez Nikola je bio prisiljen da moli za mir. Uslovi koje su Turci postavljali bili su doista teški; ali, knez ih je morao primiti da bi dobio vremena i oduške. Na zauzimanje velikih sila Porta je posle popustila i odustala od svih zahteva koji bi ma u čemu remetili stanje koje je postojalo pre rata. Sa kapitulacijom Crne Gore malaksao je odmah i hercegovački ustanak. Ali, prema ustanicima Turci su ovoga puta imali mnogo obzira, očevidno sa namerom da ih što trajnije i jače odvoje od Crne Gore. Svima je dana opšta amnestija; oproštene su za šest godina, tri prošle i tri buduće, desetine i trećine; uveden je porez na kuće otsekom, po dukat na dom. Vukalović, koji se, na samome početku god. 1862., bio zavadio sa kneževim ocem i sa samim knezom, postade mali nahiski gospodar, kao plaćeni turski zapovednik nad 500 hrišćanskih pandura, koje je imao pravo da bira sam, a koje je izdržavala turska vlada. Nu, on se na tome položaju nije mogao održati. I prijatelji i neprijatelji zamerali su mu što je ostao pasivan u poslednjem crnogorsko-turskom ratu, a za ovu tursku platu prebacivali su mu kao za neku vrstu nagrade za izdajstvo narodne stvari. Cetinjska vlada radila je otvoreno protiv njega i podrivala mu već načeti ugled. Sumnjičen i ozlobljen, Vukalović je najposle napustio Hercegovinu i otišao u Rusiju, gde je razočaran umro god. 1873.
XIII. REAKCIJA. 1. Centralizam i germanizacija. — 2. Bahov sistem. — 3. Srpsko-hrvatske veze. — 4. Jugoslovensko ime. — 5. Reakcija u Srbiji. — 6. Srbija za vreme Krimskog rata. — 7. Svetoandrejska skupština. Revolucija od god. 1848., koja je zahvatila svu srednju Evropu, beše zaplašila sve konzervativne elemente. Ali, njen poraz u Italiji i slom u Mađarskoj diže, međutim, njihove glave i dovede do oštre reakcije, koja je imala da unapredak onemogući slične podvige. Naročito Austrija stvori prosto obrazac policiske države. Već uvedene socijalne reforme (ukidanje staleških povlastica, ravnopravnost, ukidanje kmetstva) ostadoše netaknute, jer se osećala njihova opravdanost i velika nezgoda ako se u njih, jednom
545
dobijene, takne; ali, zato su bile stegnute do krajnje mere političke slobode. God. 1851. bi ukinut ustav i zaveden potpun apsolutizam. Njemu je prethodila centralizacija u svima granama uprave, a sa centralizacijom dođe postepeno i svevlast nemačkoga jezika. God. 1854. nemački jezik bi uveden kao službeni u sva zvanja i srednje škole. Da nije uz centralizaciju i germanizaciju išao i moćan uticaj klerikalizma, moglo bi se reći da se u neku ruku povratio period Josifa II. U svojim Spomenama priča V. Jagić kako je zagrebački biskup Haulik, sav u duhu reakcije, hteo da ispravlja narodni i svetski duh hrvatskota sveštenstva, pa je pozvao u pomoć nekoliko nemačkih Tirolaca. »Germanizacija, gospodstvo stranog činovništva pritislo je Zagreb i celu Hrvatsku u muklo nezadovoljstvo; prvaci književne i političke radnje sedeli su u tamnicama, zagrebačke gospođice naslađivale se jezikom Šilera i Getea, hrvatski razgovarale su tek na Jelačićevu trgu, nekošnjoj Harmici, sa seljacima i seljakinjama, kajkavskim dijalektom, a njihovi ideali nišanili su na austriske oficire; za zabavu pružalo je hrane nemačko kazalište i nemačke propovedi u crkvi sv. Katarine«. Hrvatski glavni grad tako bezmalo dobi izgled i karakter nemačke varoši, bio je više Agram nego Zagreb. U njemu cveta špijunaža, kao i po svoj ostaloj Austriji. I. Kukuljeviću i A. Brliću spremaju se čak smetnje u njihovim istoriskim studijama, jer su, po policiskim dostavama, »pripadnici nacionalno-slovenske stvari« ili su učestvovali »u separatističkim udruženjima Jugoslovena«. God. 1850. tuži se čak carski đeneral i pesnik P. Preradović u jednome pismu Kukuljeviću kako svi slute »da ćemo od zla do gorega«, a Kaznačiću javlja kako vlada »Jugoslovenske novine zabrani ovih danah bez suda, samovoljno. Sad znadeš kako stojimo«. Stari Janko Drašković tužio se jednome prijatelju kako je ceo ovaj pokret ispao drukčije nego što je on mislio, i preporučivao mu je da ostane u državnoj službi i sprečava koliko može »da se podsve ne ponemčimo«. Mirku Bogoviću, koji je bio zatvoren, upisivala je sad policija u greh čak i to što je nekad ustajao protiv mađarona. God. 1849. obustavljena je Danica, da datumom svoga prestanka obeleži i završetak jednog perioda koji je doneo veliko razočaranje i pokos mnogih zanosa. Književni rad zamire, jer svaka slobodnija misao i reč donosi opasnosti, ako ne i kazne. Ljudi se vraćaju prošlosti, biraju ravnodušne teme, ili objavljuju bezazlene stare pisce, samo da izbegnu objašnjenja sa vlastima. Ali, ni to ne uspeva uvek. Slepe guslare oglašavaju policajci kao »pogibeljnu klatež« i progone ih po Sremu i Slavoniji, zazirući i od njihove epske pesme u narodu. Tvrdu ruku centralističkoga sistema Aleksandra Baha, austriskoga ministra unutrašnjih dela i glavnoga pretstavnika novoga kursa, osetili su i Slovenci, kod kojih je pokret od god. 1848., mada manje nego kod Srba i Hrvata, ipak uzbudio ljude i izazvao izvestan nacionalni ali vrlo lojalan »polet«. Nekoliko njihovih listova, među njima i simpatična Slovenija, čije je ime zajedničke ujedinjene otadžbine Slovenaca sadržavalo težnju njihove učene omladine, moradoše prestati; sa mukom su se držale čak i stare Noeice, koje su od god. 1848. postale i politički organ, mada im je davao pravac oprezni Blajvajs. Blajvajs, sa svojom oportunističkom, premda uvek lokalno-nacionalnom politikom, nije uživao mnogo ugleda u ostalim jugoslovenskim zemljama. Ako se i nije uvek loše mislilo o njemu lično, loše se i mislilo i govorilo o dobrom delu njegovih birokratskih zemljaka. Oživele su eve stare mržnje Hrvata na kranjsku beamteriju, koja je i ovoga puta uvođena u njihove zemlje kao pretstavnik bezuslovne činovničke pokornosti. Sirotinja vezana za svoj činovnički položaj, kranjski činovnici, među kojima je bilo i Slovenaca vaspitanih potpuno u nemačkom duhu, izvršavala je slepo ono što joj
546
se naređivalo i što je bilo u duhu novoga kursa. Stoga steče nezavidno ime Bahovih husara. Bahova reakcija nije ništa slabija ni kod Srba. Uostalom, kad Beč nema obzira i obaveza prema katoličkim Hrvatima, kako će ih imati prema pravoslavnim Srbima? On ih, uopšte, nema ni prema kome; osećanje zahvalnosti utrnulo je kod njega potpuno. Mađari su sa ironijom ali tačno govorili da su Srbi i Hrvati nagrađeni onim, čim su oni kažnjeni. Prema Rusiji, koja je spasla god. 1849. od težih kriza, habzburška dinastija će se tokom Krimskoga rata ponašati sa toliko cinizma i neprijateljstva da će to izazvati opšte gnušanje. Mada za vreme toga rata nije bio pogođen neposredno nijedan austriski interes, Austrija se ipak našla na strani ruskih neprijatelja, mobilisala je protiv Rusije i naterala je da napusti Vlašku i Moldavsku i da se liši mogućnosti da napadne Tursku na području gde je ona bila najosetljivija. Rusija je izgubila Krimski rat ponajviše usled držanja Austrije. Već pre toga Austrija je sumnjičila svakoga ko je imao ma kakvih veza sa Rusima i radio na ideji slovenske solidarnosti; otada je panslavizam postao jedan od najvećih političkih bauka Austrije. U jučeranjem spasitelju gledan je današnji dušmanin. Lišena u politici svake moralne osnove, Austrija je pretstavljala državu koja je sredinom XIX veka bila bez ijednog pravog prijatelja u Evropi. Znajući za srpske simpatije prema Rusiji i za srpske veze sa njom, austriske vlasti naročito uzimaju na nišan Srbe. Prota Pavle Stamatović bio je optužen zbog veleizdaje što je pevao crkvenu pesmu sv. Nikoli »O kto, kto Nikolaja služit«, jer se mislilo da se njome slavi ruski car Nikola I. U junu god. 1851. zabranjen je ulazak u Vojvodinu svima srbijanskim listovima iz Beograda. Ljudevit Gaj dolazi ponovo u zatvor i pod istragu, jer se sumnjiči za veze sa Srbima i Rusijom. »1854. godine vrši se premetačina kod saradnika Srbskoga Dnevnika zbog jedne bezazlene alegorične pesme u kalendaru Lasti za god. 1854., gde se pominje »korov gust«, »leglo zmije« u štiru, i potseća da petlovi svojom pesmom oglašuju zoru«. Srpska Vojvodina, ograničena po bečkom dekretu od 6. novembra god. 1849. i izdvojena iz Mađarske, nije imala čist srpski karakter. Njena geografska geometrija udešena je namerno tako da su Srbi u njoj ako ne u manjini, a ono ipak potpuno vezani tuđim elementima. Pa, ipak, srpsko-hrvatske veze nastavljaju se i neguju sa ljubavlju, makar se i javio poneki neprijatan ton. Mladi Štrosmajer, posle sloma god. 1849., ističe kao »najglavniju zadaću« Jugoslovena »združiti se, složiti i ujediniti«. Treba postati »jedno političko tijelo, u kom jedno srce bije«. Glavni hrvatski književnici (Kukuljević, I. Mažuranić, D. Demeter), a od Srba Vuk Karadžić i Đuro Daničić utvrđuju god. 1850. načelo da »jedan narod treba jednu književnost da ima« i biraju kao zajednički književni jezik južno ijekavsko narečje. Hrvati su to primili delimično ranije, a delimično sad svi izreda, dok je kod Srba dobar deo pisaca ostao pri istočnom ekavskom narečju, nešto po tradiciji i lokalnoj sklonosti, a nešto iz opozicije prema Vuku sa kojim su bili u ljutoj borbi. God. 1851. Kukuljević osniva u Zagrebu »Društvo za povjestnicu jugoslavensku«, čiji će organ, Arkiv, doneti dragocenih priloga za našu narodnu istoriju. Književne veze između Srba i Hrvata veoma su žive. U Nevenu, zanimljivom i relativno dobrom listu Mirka Bogovića, javljaju se Zmaj, Bogoboj Atanacković, Medo Pucić, Ognjeslav Utješenović i dr. U srpskoj Sedmici otvoreno se preporučuje izlaženje Hrvatima na susret i što tešnje spajanje sa njima. Kao što se vidi, u svima tim novim ustanovama i pokretima napušta se tuđe ilirsko, a uzima se narodno jugoslovensko, kao zajedničko, skupno ime svih plemena
547
Slovenskoga Juga. Izraz Južni Sloveni, koji srećemo kod izvesnih pisaca pre XIX veka, označavao je samo geografski južna slovenska plemena prema severnim; ali, od početka XIX veka taj izraz počinje postepeno dobijati i političko značenje. Čuveni istoričar Šlecer, koji je god. 1802. prvi uveo u promet izraz Südslaven, koji su prihvatili glavni slavisti toga vremena Dobrovski i Kopitar, dao ga je već kao obeležje jedne geografskopolitičke celine bar u ono rano vreme kada su se južni Sloveni pojavili na granicama Dunava. Ilirsko ime potisnulo je za izvesno vreme jugoslovenski naziv; ali, on se ipak održavao. U našim krajevima njega su, sa izvesnom političkom primesom, tridesetih godina počeli uvoziti Srbi, i to iz dva razloga: 1. da suzbiju tuđe ime ilirsko i 2. da jugoslovenskim nazivom podvuku svoju slovensku pripadnost. Slovenstvo im je izgledalo kao jedini pojam koji ne pretstavlja nikakvu opasnost kad ih obuhvati. Teodor Pavlović predlagao je god. 1839. da svako pleme zadrži svoje plemensko ime; ali, kao celina treba da se zajednički zovu Jugoslav, Jutoslavjani. I Garašaninovo Načertanije ima izraz Južni Sloveni. Petar Preradović god. 1844. govori o potrebi jednog književnog »južnoslovenskog« jezika. Godina 1848. donosi konačno naziv jugoslovenski kao političku oznaku plemena koja teže za svojim jedinstvom; sa tim imenom pišu se proglasi, izlaze novine, daju se deklaracije. Ilirski naziv održavaju samo tuđinci i još poneki od naših ljudi, ali sve ređe. Od naših ljudi jugoslovensko ime prihvata među prvima Petar II Petrović, isto kao i naziv Jugoslavija. Kod Slovenaca je samo u to vreme, kako upozorava F. Ilešić, »jugoslovenski« često značilo »hrvatsko-srpski«, mada su sve više dolazile do izraza težnje da se i oni naslone, i posle, ako se može, i uđu u jugoslovensku zajednicu. Treba imati stalno na umu da je ovo doba reakcije, kad vlasti sumnjaju i u mnogo nevinije stvari nego što su političke težnje jugoslovenske. Jedan slovenački list čak je priznavao da se ne usuđuje objavljivati članke pisane »na jugoslovenskom narečju«. Reakcija nije samo zahvatila Jugoslovene u Austriji, nego se osetila i u Srbiji, i to veoma jako. Jovan Skerlić u svojoj Omladini navodi nekoliko karakterističnih primera za to. »Čim je evropski pokret ugušen, srpska vlada počela je da goni sve što je bilo liberalnije i nacionalno odlučnije. Slobodoumni profesori bili su prve žrtve, zatim je došlo nasilno zatvaranje Družine Mladeži Srbske. Branka Radičevića god. 1849. proteruju iz Beograda, i upravitelj varoši veli mu: »Zašto iz Beča i Pariza donosite kojekakve preterane misli? Vi ste i naše đake pobunili«. Knjige Vuka Karadžića zabranjuju se za Srbiju. Pesme Branka Radičevića isto tako. »On grdi praviteljstvo«, veli Stevan Knićanin, koji je tada učio čitati i pisati, Jovanu Iliću, tada praktikantu Državnoga sovjeta. Brošura Les Slaves du Sud Jevrema Grujića i Milovana Jankovića zabranjuje se kao prevratna i opasna, kako u Austriji tako i u Srbiji. Vojvođanka d-r Danila Medakovića takođe se zabranjuje za Srbiju, sa tim da će se ocepiti pedeset batina onome kod koga se nađe taj pitomi književni list, koji je i sama austriska cenzura propuštala. Zabranjuje se i Šumadinka Ljubomira P. Nenadovića, čije je ugušenje urednik dao oglasiti zvonima Saborne Crkve. U vrhovnoj upravi učestali su sukobi između kneza Aleksandra (koji je bio dobronameran, ali i ličio slab i slab po položaju, jer od Porte nije bio utvrđen za naslednoga kneza) i između Državnoga saveta, koji se pretvarao u oligarhiju i tražio da proširi svoju vlast. Dok je bio živ Avram Petronijević sukobi su se nekako dali premošćivati, jer je Petronijević bio veoma iskusan i vešt čovek, bio knežev pravi prijatelj i imao neokrnjen autoritet. Po njegovoj smrti (god. 1852.) stvari osetno pođoše
548
na gore. Umni njegov naslednik Ilija Garašanin, tvorac Načertanija, bio je nesumnjivo čovek od velike vrednosti, ali se ljuto zamerio Rusiji svojom frankofilskom politikom i morao je posle godinu dana napustiti položaj ministra inostranih dela. Garašanin je, odista, bio protivnik svemoćnog ruskog, kao i skorog austriskog, uticaja i hteo je da srpsku politiku veže za Francusku, koja je od god. 1848. pojačala svoju diplomatsku aktivnost i počela sve više da uzima glavnu reč u Evropi. Francuzi su u Garašaninu imali veliko poverenje, i pretsednik Republike, docniji car Napoleon III, prilikom Garašaninova boravka u Parizu god. 1852., ukazivao mu je sam naročitu pažnju. Garašanin je video da se stvari u zemlji počinju razvijati kako ne treba. »Dokle su drugi podkopavali temelj tome Praviteljstvu (pisao je on već 4. avgusta god. 1852.), donde je čovek mogao znati šta mu raditi treba; ali, kad su sad sami ščepali sikire, pa seku granu na kojoj stoje, ondaj treba li se više zanimati takvim ljudima?« Krimski rat, koji je počeo god. 1853. sukobom između Turske i Rusije, a god. 1854. izazvao zapadne sile, Francusku i Englesku da aktivno ustanu na odbranu Turske, doveo je Srbiju u težak položaj. Rusija je bila njen zaštitnik, Turska njena vrhovna vlast. Treba li, pitalo se, da i Srbija uzme učešća u tome ratu, razume se samo na strani Rusije? Nije bilo teško videti da je opšti položaj evropski bio veoma mutan, i da je naročito Rusija zapala u škripac. Nijedna evropska sila ne stade na njezinu stranu, a protiv nje se grupisaše, sem Turske i zapadnih sila, još i Sardinija kao aktivni i Austrija kao pasivni neprijatelj. Ako se opredeli za Ruse, Srbija je imala računati ne samo sa neprijateljstvom Turske nego i Austrije. Ova je doista počela koncentrisati vojsku duž srpske granice, da opreči Srbiju ako bi pokušala da sarađuje sa Rusima u Vlaškoj, ili ako zbog toga dođe do nemira u zemlji, i dobila je čak pristanak Portin da može okupirati jedan deo njenog zemljišta, što se moglo odnositi prvenstveno na Srbiju. Rusija, videći te opasnosti, nije tražila da se Srbija žrtvuje za nju i preporučivala joj je strogu neutralnost. Austrija i Turska zahtevale su potom da Srbija prestane sa oružanjem, koje je bila ozbiljno počela računajući sa svakom mogućnošću. Kako je Rusija, što je rat duže trajao, sve više gubila od svoga uticaja, a kako su Engleska i Francuska, da dobiju Austriju kao saveznika, prepuštale njoj prvu reč u svima pitanjima dunavskog područja, to je bilo sasvim prirodno da austriski uticaj znatno ojača u Srbiji. Austriski konzul, Teodor Radosavljević, mogao je kao Srbin i lično znatno doprineti da se taj uticaj razvije i pojača. Izveštaj pruskoga konzula Meronija iz Beograda od 30. maja god. 1856. izrično kaže da Radosavljević »ne pušta ni za trenutak kneza iz očiju i ume svakom prilikom da mu svoj savet naturi«. Na Pariskome kongresu, god. 1856., gde je likvidiran Krimski rat, postavljeno je među drugima i srpsko pitanje. Ruski protektorat u Srbiji, koji je bio toliko zazoran zapadnim državama i Austriji, zamenjen je garantijom velikih sila za srpsku državnu samoupravu i donesena je, po Srbe veoma korisna, odluka da nijedna strana vojska ne može proći preko srpskoga područja bez saglasnosti ostalih sila. To je Srbima dobro došlo naročito obzirom na turske garnizone u Srbiji, koji se, po doslovnom tumačenju te odredbe, nisu više mogli upućivati u Srbiju, ni u njoj zanavljati, sem na dunavskoj liniji. Po završetku Krimskoga rata unutarnje razmirice u Srbiji uzeše više maha. Sukobi učestaše između kneza i Državnoga saveta. Knez je sve više pokazivao težnju da uvede lični režim obilazeći saradnju Saveta, kojem su se, doista, mogle činiti krupne zamerke. Sem toga, u zemlji nije bila nimalo popularna ni suviše očigledna orijentacija Srbije prema Austriji, kojoj se pripisivala i ova borbena promena u držanju ranije prilično uzdržljivoga kneza. Toma Vučić, sa svojim despotskim sklonostima, oproban demagog,
549
stalno gonjen ambicijom da u Srbiji vodi prvu reč, postao je vremenom jedan od najopasnijih protivnika kneževih. On se prikazivao kao odan rusofil, i u narodu, gde su simpatije za Rusiju bile velike, imao je mnogo uticaja. On je vešto rio ispod zemlje, dok je drugi deo kneževih protivnika mislio i na opasnije mere. U jesen god. 1857. otkrila se čak jedna zavera nekolicine državnih savetnika, kojima je bio na čelu Stevan Stevanović Tenka, pretsednik Saveta, a koja je išla za tim da se ubije ili sruši knez Aleksandar, a povrati možda knez Miloš. Čini se da je nešto o tim pripremama znao i sam Vučić. To je dalo povoda knezu da Savet gotovo rasturi; četiri njegova člana behu zatvorena kao zaverenici, a šest ih penzionisano kao saučesnici. Kada je vlada zatražila ostavku i od Garašanina, on je odbio da je dade, ne osećajući se krivim, i stupio je u oštru opoziciju prema režimu. U unutarnju našu borbu on je uvukao i velike sile, nalazeći da one, prema odluci Pariskoga kongresa, imaju da brane samoupravu Srbije ne samo od spoljnih nego i od unutarnjih povreda. U ovu borbu uvlači se sistematski čak i Porta, i to na osnovu poznate odredbe ustava da su članovi Saveta doživotni i da ne mogu biti smenjeni bez Portina uverenja o njihovoj krivici. Opasnost po kneza postaje sve veća od onoga časa kada su se u opoziciji protiv njega složila dva stara protivnika i dva najuticajnija čoveka u Srbiji, Vučić i Garašanin. Pošto je u Beograd došao posebni turski komesar, koji je imao da posreduje i da isleđuje spor, knez počinje da popušta; amnestira krivce iz Tenkine zavere, imenuje za pretsednika Saveta samoga Vučića, a za ministra unutrašnjih dela Garašanina. Čitavu tu borbu S. Jovanović zbira ovako: »Kada je knez ustao protivu Saveta, koji je hteo da ga zbaci, Porta je naterala kneza da se s tim buntovnim Savetom izmiri, drugim rečima: da opozove sve one mere koje je, u jednom pokušaju samoodbrane, preduzeo protivu Saveta. Na taj način bilo je utvrđeno da je Srbija više velikaška republika nego monarhija, njome je upravljao jedan Savet preko jednoga kneza, čije je zbacivanje mogao u svako doba tražiti kod Porte i kod Garantnih Sila. Ovaj oligarhiski princip naše vrhovne uprave nalazio se nagovešten u članu 17 Ustava, kojim se Savet stavljao pod Portu a ne pod kneza; ali, nikada on nije bio tako jasno obelodanjen kao prilikom Tenkine zavere«. Izvršeno izmirenje bilo je samo prividno. Vučić i Garašanin radili su i dalje protiv kneza, i u Svetoandrejskoj skupštini, sazvanoj god. 1858. preko volje kneževe, dobili su ogromnu antikneževsku većinu. Posle rešenja te skupštine da knez podnese ostavku, on je napustio dvor i sklonio se u grad kod beogradskoga paše, našto je 11. decembra pala skupštinska odluka da se knez zbog toga čina svrgava. Istoga dana, stari Obrenovićevci i dobar deo mlade srbijanske inteligencije, prvi kadar nove liberalne stranke u Srbiji, vaspitan na zapadu, proglasiše za kneza staroga Miloša Obrenovića.
XIV. JUGOSLOVENSKI POKRET. 1. Druga vlada kneza Miloša. — 2. Knez Mihailo. — 3. Bugari u saradnji sa Srbima. — 4. Vojvodina i Svetozar Miletić. — 5. Nacionalna politika kneza Mihaila. — 6. Bečko žrtvovanje Hrvata. — 7. J. Štrosmajer i F. Rački. — 8. Ante Starčević. Za vreme svoje kratke druge vladavine knez Miloš je jasno pokazao svoje težnje i ćudi. On je, pre svega, išao za tim da dobije potpunu slobodu u unutarnjoj upravi. Portu je hteo da izluči od uticanja ukoliko se god više može; austriski uticaj pretrpeo je poraz već na Svetoandrejskoj skupštini; ruski je bio odavno oslabio. Knez sistematski radi da se
550
prava stranih konzula ograniče što više, i toga radi traži ukidanje kapitulacija za Srbiju. Kivan je i na ustav, uostalom zna se i zašto. Ranije je taj ustav onemogućio njega u Srbiji; sada on gleda da onemogući ustav. Kao jak razlog za obilaželjs ustava navođena je njegova nesavremenost i nepodešenost prema novim prilikama. Kada je on donošen, god. 1838., Rusija je bila jedina garantna sila za Srbiju, — posle Pariskoga mira jemstvo preuzimaju sve sile, a ustav o toj tako važnoj činjenici ne vodi nikakva računa. Ćudljiv i starački samovoljan, Miloš je za vreme svoje druge vladavine bio uveo lični režim. Mladi liberali nisu mogli biti nimalo ponosni što su svoj glas dali za njegov povratak. Ne brinući se za ustav i njegove odredbe, on je stare savetnike okivao u lance i po nekoliko nedelja zatvarao ih bez ikakve stvarne krivice; starog Vučića je neosporno pre vremena oterao u grob, ako ga može biti i nije dao otrovati, kako su onda gotovo ovi sumnjali. Garašanin se od njegove osvetoljubivosti i ćudljivosti morao ukloniti iz Srbije. Kada je knez Miloš umro, 14. septembra god. 1860., u dubokoj starosti, odahnula je prosto sva zemlja. Njegove zasluge za Srbiju i njeno obnavljanje bile su nesumnjivo velike i sada gotovo od svih priznavane; ali, on je lično bio čovek sa bezbroj ćudi i poroka i jedva se mogao podnositi i od najrođenijih. Sa knezom Mihailom došao je novi duh. Prva njegova vlada i dugo bavljenje u inostranstvu dali su mu bogato iskustvo, proširili vidike i obogatili ranije skromno znanje. On je i pre stupanja na presto održavao veze sa ljudima u Srbiji i van nje i spremao se ozbiljno za svoju novu dužnost. Neposredno pred povratak njegova oca na presto, u proleće god. 1858., imao je dodira sa nekim Bosancima, koji su se dizali protiv Turaka. Na strani je imao mnogo razgovora sa talijanskim i mađarskim revolucionarima, pa i sa samim Košutom; god. 1859. lično, i to sa uspehom, upućivao je Napoleona III u suštinu srpskoga pitanja. Te godine je sa zadovoljstvom mogao pratiti kako francusko-talijanske udružene vojske tuku kod Solferina i Mađente i proteruju Austriju iz severne Italije, i, pripremajući talijansko ujedinjenje, pokazuju i Srbima i Jugoslovenima put za budućnost. Kada je u Srbiji preuzeo vladu, ističući kao načelo da je zakon iznad svega i da se sve što je bilo čegrsti u prošlosti predaje zaboravu, knez Mihailo se sav založio da izvrši narodno oslobođenje Srba i južnih Slovena pod vođstvom Srbije. To je on sebi postavio kao životni cilj. Ali, oprezan, on je nalazio da se za to delo treba dobro spremiti i da ga treba izvoditi samo postepeno. On stajaću srpsku vojsku reformiše i povećava, pomaže bosanske i bugarske emigrante, propušta dobrovoljce, šalje novčanu pomoć Crnoj Gori, poklanja sablju Vukaloviću, ali neće nikako da Srbiju pre vremena uvuče u neku vojničku akciju. On je dobro ocenio da ispunjenje srpskih narodnih želja ne zavisi samo od njihove volje nego od snage i povoljnih prilika u Evropi. Vlastita snaga bila je, međutim, mala i neorganizovana. I Srbija i Crna Gora nisu dovoljne da svojom moći slomiju tursku vojsku i nateraju Stambol da »u more tone«, kako su tražili naši pesnički romantičari. On stoga misli da potraži saradnju širih srpskih krugova i da je organizuje za otsudni čas. Njegove veze dopiru u Bosni veoma daleko, po kazivanju Petra Kočića poruke »kneza Mikaila« pronosile su se kroz njegovo Zmijanje s dubokim štovanjem i nekom mistikom. U Hercegovinu dolaze prvi đaci beogradske bogoslovije; u manastiru Žitomišljiću osniva knez Mihailo prvu duhovnu školu za obrazovanje sveštenika. Bugari za vremena kneza Mihaila stvaraju legiju u Beogradu; god. 1860. do 1861. bugarski revolucionar S. Rakovski izdaje u srpskoj prestonici nedeljni list Dunavski Lebedъ, posle se god. 1865. javlja list Vъstokъ. 14. januara god. 1867. došlo je u Bukureštu do protokolarno utvrđenoga sporazuma između Srba i Bugara, koji je 5. aprila
551
god. 1867. prihvatila skupština bugarskih pretstavnika iz raznih krajeva njihove zemlje, sabrana isto u Bukureštu. Sporazum taj predviđao je stvaranje Jugoslovenskoga Carstva, u koje bi ušla Srbija i Bugarska, a kojem bi bio glava knez Mihailo. Bugari usvajaju srpsko dotadanje zakonodavstvo, a traže da se sva službena akta jednovremeno objavljuju srpski i bugarski. To Jugoslovensko Carstvo imalo bi pola dualistički, a pola centralistički karakter: čuvala bi se oba narečja, i činovnički aparat upotrebljavao bi se u oba plemena po (njihovu poreklu; ali, crkveni sinod bi bio jedan, kao i narodno pretstavništvo i kao prestonica. Na srpskim omladinskim skupštinama učestvuju i Bugari, i Ljuben Karavelov vodi ne samo među omladincima glavnu reč, nego vrši i veoma osetan uticaj u srpskome društvu. Krajem šezdesetih godina u srpskome društvu se tvrdo verovalo da će Bugari biti prvi koji će krenuti novu borbu za oslobođenje, i srpska štampa, na čelu sa beogradskom Srbijom i novosadskom Zastavom pripremala je duhove za taj čas. Tipovi bugarskih studenata koji su spremali narodno delo postali su veoma simpatični; to, uostalom, najbolje pokazuje srdačnost kojom je I. Turgenjev prikazao tip bugarskog đaka revolucionara u svome romanu Uoči novih dana. Poražena u Italiji, Austrija je morala da menja ovoj dotadanji način uprave i da se ponovo vrati ustavnom režimu. Oktobarskom diplomom od god. 1860. objavljeno je uvođenje ustava i počelo se sa pripremama da se bečki dvor izmiri sa Mađarima kao najmoćnijim unutarnjim protivnikom. Hrvatima i Mađarima bi povraćen stari ustav. Kao prva žrtva te nove politike bila je srpska Vojvodina, koju car 15. decembra god. 1860. ukide i pripoji Ugarskoj. Svetozar Miletić, onaj borbeni junak omladinac iz god. 1848., koji beše postao vođ Srba u Vojvodini, čovek širokog nacionalnog programa, liberalnih ideja i smele aktivnosti, ustajao je s ogorčenjem protiv te odluke. Njegov slavni tucindanski članak u Srpskome Dnevniku od te godine bio je srpski odgovor na taj bečki akt. »Sa ovom godinom svršujemo račun naš sa dosadanjom vladom, sa vladom austrijskom«, bile su njegove energične poruke. Srbi bi, verovatno, dali još i više izraza svome ogorčenju, da ih u tom pogledu nije zadržavao knez Mihailo. On se beše oženio jednom mađarskom plemićkinjom, groficom Julijom, iz slavne porodice Hunjadija, ne bez izvesnih političkih koncepcija. Iskustvo stečeno posle god. 1848.—1849. govorilo mu je da bi od Srba bilo više nego naivno u eventualnom novom sukobu između Mađara i Austrije zalagati se ponovo za bečki dvor. Mesto sa Bečom protiv Mađara sad se činilo uputnije ići sa Mađarima protiv Beča. Mudar sporazum sa Mađarima mogao bi biti od koristi ne samo Srbima Vojvodine nego verovatno i celoj srpskoj politici. Stoga je knez kao svoga poverenika poslao na Blagoveštenski sabor Srba Vojvođana god. 1861. Jovana Ristića, da deluje u tom pravcu, kao što je delovao i ranije, pri ukidanju Vojvodine. Taj sabor, prvi posle Majske skupštine od god. 1848., uneo je nov duh u politički život Srba. Da bi naterala Mađare da budu popustljiviji, Austrija je i opet došaptavala Srbima misao o obnavljanju Vojvodine. Izvesni naši ljudi, lakoverni n naivni, već su se pomalo i kolebali i verovali u te poruke; čak je i sam Miletić, mada protivnik Beča i za sporazum sa Mađarima, nalazio da bi Vojvodinu na svaki način trebalo obnoviti. On je tada vladao ljudima u Vojvodini, iako nije imao većine u saboru; njegov izbor 8. marta god. 1861. za gradskoga načelnika u Novome Sadu smatran je kao krupna narodna pobeda. Borben, načelan, duboko nacionalan, on je okupio pod svoju zastavu svu mlađu inteligenciju i sve slobodoumno i rodoljubivo građanstvo. Da se ne bi pokvario sporazum sa Mađarima, kojima je srpska Vojvodina bila trn u oku, i još više, Srbi su prihvatili beogradske sugestije i nisu od obnavljanja pravili krupno pitanje. Neslaganje u toj stvari dovelo je,
552
međutim, do prvih razilaženja između kneza Mihaila i Miletića. Iz Pariza je, međutim, Mađarima god. 1862. savetovano da se »po svaku cenu« izmire i nagode sa Srbima, jer su to jedina dva naroda u dunavskoj dolini koja uživaju simpatije Napoleona III. Sa Crnog Gorom sklopljen je 23. sept. 1866. potpun savez. Milan Piroćanac, koji je toga radi slan na Cetinje, pisao je posle sa zadovoljstvom: »Ugovor saveza između dve srpske države najznačajnija je pojava u novijoj istoriji srpskoga naroda. Njime su postignuta dva veoma važna rezultata. Srbija i Crna Gora združile su se da u buduće zajednički rade na oslobođenju svoje još podjarmljene braće; ali, što je mnogo važnije, one su u ovome ugovoru udarile i čvrst temelj jedinstvu buduće srpske države. Knez Nikola odrekao se prestola u korist kneza Mihaila, i tako je umesto kobne deobe načelo jedinstva preovladalo«. U trećoj tačci toga ugovora predviđalo se da se porodici kneza Nikole i njemu lično stvori »sjajno položenje« u ujedinjenoj srpskoj državi. Knez Mihailo je pomišljao i na saradnju sa ostalim hrišćanskim državama na Balkanu. Samo udruženi ili složni balkanski hrišćani mogli su unapred obezbediti primenu načela »Balkan balkanskim narodima« i imati izgleda da savladaju Tursku, koja je, mada oglašavana za bolesnika na Bosforu, još ipak pretstavljala ozbiljnu vojničku snagu. 14. avgusta god. 1867. potpisala je Srbija savezni ugovor sa Grčkom, koji je predviđao i sklapanje jedne vojne konvencije. Sa Rumunijom, koja nije bila balkanska država u pravom smislu reči, sklopljen je god. 1868. savez prijateljstva. Sa slobodnom Mađarskom i Rumunijom knez Mihailo je pomišljao i na mogućnost stvaranja jedne dunavske konfederacije, koja bi mogla dobiti i karakter odbranbenoga saveza. Pored toga što je tako spremao stvaranje balkanskoga saveza, kojem bi kao cilj, u politici prema Turcima, bilo obrazovanje jednoga Jugoslovenskoga Carstva, knez Mihailo je održavao veze i sa Hrvatima, računajući, sasvim opravdano da će, ako se stvori jedna moćna jugoslovenska država, i njihovo mesto biti u zajednici sa njom, makar i u nekoj dalekoj budućnosti. U jednom razgovoru sa Košutom, u kojem je razvijao svoje planove, knez Mihailo je naglašavao da je misija Srbije da izvede pribiranje svih jugoslovenskih elemenata u jednu državu. Objašnjavao je to samim geografskim položajem Srbije. »Hrvati su na periferiji, mi smo u sredini kruga«. Tako je shvatao odnose knez Mihailo, ne računajući očevidno ni za čas sa mogućim prilaskom Slovenaca. Kod Hrvata su se za to vreme dogodile znatne promene. Ban Jelačić, koji je za učinjene usluge dinastiji i Austriji imenovan grofom, beše pred kraj života podlegao progresivnoj paralizi i umro god. 1859. Nije dočekao austriske poraze u Italiji, ni promenu režima, ni vraćanje narodnoga jezika u službeni promet i škole. To je imao da izvede njegov drugi naslednik, i opet đeneral, Josip Šokčević, Jelačićev nekadanji ađutant. Pri pregovorima i akcijama za uvođenje ustavnog života Hrvati su imali da dožive i opet nekolika krupna razočaranja. Hrvatska je mislila, uostalom sa razlogom, da je sada, prilikom ovih promena, došao zgodan čas da se već jednom ispuni njena stara želja: da se Dalmacija konačno i stvarno pripoji Hrvatskoj i Slavoniji, kao što je car bio već i ozakonio 26. marta god. 1850. Nije malo iznenađenje nastalo u narodnim redovima, kada su u Zagrebu videli kako u Dalmaciji vlasti, manje više tajno, rade protiv toga, podržavajući protiv narodne talijanašku stranku, koja je tražila lokalnu autonomiju. Tako je taj carski zakon ostao neostvaren. Drugi udar za Hrvate bilo je izdvajanje Međumurja iz njihova sklopa i vraćanje te oblasti Ugarskoj, kao posle i Rijeke. I njima, i svima ostalim Slovenima u Austriji, donelo je isto tako teško iskušenje uvođenje novoga državnoga uređenja na čisto centralističkoj osnovi, koje je car objavio 14./26. februara
553
god. 1861., mada se sve dotle išlo za tim da se izvede federalizacija države. U Austriji su centralizam tražili samo Nemci i samo je on njima bio od koristi, a na očiglednu štetu ukupnoga slovenskoga življa. Bečki dvor, koji je radi sporazuma sa Mađarima žrtvovao srpsku Vojvodinu, nije se mnogo kolebao da žrtvuje i Hrvate. Za rešenje teških unutarnjih kriza u Monarhiji, koje su posle poraza zjapile kao otvorene rane, mađarski problem izgledao je u Beču opasniji i važniji od hrvatskoga. Mađari su bili mnogobrojniji, politički aktivniji i bolje organizovani; njihova emigracija na strani pohvatala je veze sa glavnim državnicima Evrope, imala podrške kod Talijana i bila dobro viđena na dvoru Napoleona III. Hrvati su bili, po bečkome shvatanju, potpuno sami. Za njih se nije interesovala nijedna strana sila, pa čak ni slovenska Rusija. Hrvatsku ulogu u jugoslovenskoj politici, sa kojom su donekle računali za vreme Ilirskoga pokreta, sada su smatrali kao nedovoljno značajnu. Za napredovanje Austrije na Balkanu, mislilo se u Beču, nije od važnosti uloga Hrvata, nego snaga Monarhije i njena diplomatska veština; jednoga dana, kada uspe njezin balkanski politički program, Hrvati će snazi Monarhije poslužiti samo kao mašice. U Zagrebu se to počelo osećati. Stoga su pri novim raspravljanjima o budućem odnosu Hrvata prema Beču i Budimu mišljenja bila podeljena, i to sa mnogo žustrine. U hrvatskome saboru od god. 1861., u koji su naknadno ušli i pretstavnici Vojne Granice i Srema, prevlađivalo je još uvek antimađarsko stanovište. Kada je ugarska Dvorska kancelarija pozvala hrvatske pretstavnike da dođu u njihov sabor, odgovorili su Hrvati saborskom odlukom da će postati izdajica svaki onaj Hrvat koji se odazove tome pozivu. Prema Budimu hteli su održati sasvim samostalan stav. Kada je novi vladar, Franc Josif I, notifikovao hrvatskome saboru svoje stupanje na presto, sabor je zahtevao da mu se sa tom notifikacijom saopšte i svi državni akti koji se na to odnose, isto onako kao što je to učinjeno i u ugarskome saboru. Beč se tom zahtevu odazvao, pošto pitanje mađarskohrvatskih odnosa još nije bilo rešeno, i to ne samo iz težnje da zadovolji Hrvate, nego da tim ujedno opomene i Mađare. U hrvatskoj politici ističu se u ovo vreme dve važne ličnosti, Josip Štrosmajer i Franjo Rački. Štrosmajer, jedan od najdalekovidijih državnika hrvatskih u svoj njihovoj prošlosti, beše 6./18. novembra god. 1849. imenovan za đakovačkoga biskupa. On je svoju političku delatnost počeo god. 1848., u doba velikih slovenskih i jugoslovenskih nada, i ostao je do kraja života neotstupno veran idealima svoje mladosti. Njegova zastava je uvek samo jugoslovenska. Za vreme većanja oko uvođenja ustava on se živo bori da se Dalmacija, kao kolevka Hrvatske Kraljevine, pripoji Hrvatskoj, a u opštoj državnoj politici energično se, sa ostalim Slovenima, zalaže za federalizam. Krajem god. 1860. on je kao biskup bio imenovan za velikoga župana virovitičke županije; ali, već u aprilu god. 1862. dao je ostavku na to mesto, ne hoteći da provodi centralističke odredbe nove bečke vlade. Federalističku ideologiju on je branio ne samo u odnosu prema Austriji, nego i u odnosu prema Ugarskoj. On u svojim političkim izjavama govori o ugarskim narodima, tražeći politička prava i za Srbe, Slovake i Rumune, i tim izaziva ljute proteste mađarskih patriota koji hoće da znaju samo za jedan politički narod u svojoj otadžbini. Politička praktična koncepcija Štrosmajerova bila je, prema tome, jasna: on želi samostalnu Hrvatsku u okviru jedne federalističke Habzburške Monarhije. Idealistička koncepcija njegova bila je: stvaranje jedne široke zajednice jugoslovenske, kojoj bi Zagreb postao duhovno središte. On stoga neprestano traži pripojenje Dalmacije i uvodi dalmatinske pretstavnike demonstrativno u hrvatski sabor, mada je dalmatinska
554
autonomaška većina, stvorena pomoću vlasti, odbila da prihvati taj hrvatski predlog. Kao đakovačko-bosanski biskup on održava stalne veze sa bosanskim franjevcima i prihvata nacionalnog mučenika, fra Ivana Jukića, jednoga od najsimpatičnijih javnih radnika Bosne i jednog od prvih ideologa jugoslovenske misli u toj zemlji, koga je Omer-paša gonio i jedno vreme držao u tamnici i onemogućio dalje u otadžbini. Kao naučno žarište za negovanje jugoslovenskih odnosa i studiju jugoslovenske zemlje i naroda i kao glavni organ za stvaranje duhovnoga jedinstva među Jugoslovenima putem knjige Štrosmajer 28. novembra (13. decembra) god. 1860. daje 50.000 forinti za osnivanje Jugoslovenske akademije. Hrvatski sabor primio je do znanja taj plemeniti dar, god. 1861., i izradio zakonsku osnovu za Akademiju; ali, Beč je godinama čekao da je potvrdi. Učinio je to tek 20. februara (4. marta) 1866. Isto tako Zagreb je godinama čekao i na otvaranje svoga univerziteta, za koji se i opet svom energijom zalagao Štrosmajer, namenjujući i njemu čist jugoslovenski karakter. Univerzitetski zakon izradio je sabor još god. 1861., god. 1866. dao je Štrosmajer i za tu ustanovu 50.000 forinti, ali je do otvaranja došlo tek god. 1874. Svaki narodni pokret i svaka dobra stvar nalazili su u njemu dobrotvora i pomagača; Štrosmajer je smatrao za svoj poziv da svom narodu bude od koristi i duhovnim i materijalnim sredstvima. Ipak, njegova politika nailazila je kod Srba na izvesno nepoverenje. To je dolazilo otuda što je Štrosmajer bio otvoren pobornik ideje o sjedinjenju crkava. Nalazio je da bi se to moglo najprostije postići popuštanjem sa obe strane: pravoslavni da priznadu papu kao glavu crkve, a svi katolički Jugosloveni da uvedu svoj slovenski jezik u bogoslužje. Noseći se kroz čitav XVIII vek sa katoličkim sveštenstvom zbog unije, gledajući stoga sa nepoverenjem svaku akciju koja je dolazila sa katoličke strane — sumnjajući čak u Vuka Karadžića i Kopitara zbog njihove reforme azbuke i potiskivanja ruskoslovenskoga jezika, srpsko sveštenstvo je, i sa njim dobar deo srpske inteligencije, i u jugoslovenskome pokretu biskupa Štrosmajera, mišljenom najiskrenije, gledao samo jedan mamac za napuštanje svoga dotadanjega verskoga pripadništva. Koliko je, međutim, to sumnjičenje iskrenosti pokreta bilo nepravedno svedoči danas najbolje nedavno objavljena prepiska između biskupa i F. Račkoga, koja nije bila namenjena javnosti, nego nosi intiman i čisto privatan karakter i koja nam otkriva do sitnica sve motive i akcije ove dvojice ljudi, istinskih Jugoslovena po njihovom najdubljem ličnom ubeđenju. Franjo Rački (1828.-1894.) bio je glavni prijatelj i saradnik Štrosmajerov, njegova desna ruka. Istoričar po struci, sa širokom kulturom i solidnim znanjem, on je jugoslovenskoj ideologiji biskupovoj davao obično književni izraz i istorisku argumentaciju. Njih dvojica izradila su čitav, u svojim linijama dosledan sistem jugoslovenskoga delovanja. U svojim programskim člancima o jugoslovenstvu, napisanim god. 1860.—1861., Rački je naglašavao: 1. potrebu da i Slovenci prime srpskohrvatski književni jezik, koji bi se, ako Bog da, podjednako učio u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Mariboru, Celju, Osijeku, Zadru, Splitu, Dubrovniku, Sarajevu, Travniku, Mostaru, Prizrenu i Skoplju. On želi da i Bugari jednoga dana uđu u jugoslovensko kolo; ali, zasad su nam, govorio je Rački, oni dalji i više od nas odeljeni. Jugoslovenska akademija ima sva da posluži velikome cilju, da razjedinjene Jugoslovene pomogne združiti u jedan narod. 2. Bilo bi, istina, bolje da mesto dva imamo jedno pismo, ali, radi potrebe, da se ne vređa ničija osetljivost, najbolje je zasad ostaviti da ostanu obadva i čak ih uvesti u škole, da se obadva podjednako uče. 3. Treba negovati
555
slovensku solidarnost i svakako već u gimnazijama učiti slovenske jezike, isto kao i staroslovenski. To bi sve doprinelo da se vremenom, možda već u prvim naraštajima, postigne književno jedinstvo i razvije osećanje slovenske uzajamnosti kao prvih osnova za potpuno ujedinjenje Jugoslovena. Duhovno ujedinjeni, kao Nemci i Talijani, Jugosloveni se onda nemaju šga bojati za svoju narodnost, svejedno što se nalaze rascepkani u nekoliko raznih čak i tuđinskih država. U jednom svom saborskom govoru god. 1861. Rački je govorio da svak mora o tome voditi računa »da smo Jugosloveni i da nam je bolja budućnost samo u Jugoslovjenstvu ... Ugarska je politika uvijek težila da što jače privuče sebi trojednu kraljevinu, da preko nje prodre do mora, a u starije vrijeme i u Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Vlašku, i da pronese svoju vlast do Balkana i na donji Dunav. Tomu ne ima da služi Hrvatska«. U neposrednoj aktuelnoj politici Hrvati su želeli da se Vojvodina, svojom sopstvenom odlukom, pridruži Trojednoj Kraljevini. Za Slovence je sa tugom rečeno da bi ih Hrvati rado prigrlili i da bi u Zagrebu našli »vruća srca«, svakako pre nego u Gracu ili Trstu; ali, »u njih, u ovaj par, koji smiju govoriti ne žele sa nama jedinstva, a koji žele ne smiju govoriti«. Pitanje o Sremu beše jedno vreme dovelo do oštre novinarske polemike između Srba i Hrvata. God. 1848. Srem je ušao u sastav srpske Vojvodine, i Hrvati behu na to u svome saboru dali pristanak. God. 1861. tražili su i dobili vladarsku odluku da se Srem vrati ponovo Slavoniji kao njen istoriski deo. Da je Vojvodina ostala u životu kao srpsko područje, taj bi se zaključak mogao osuđivati; ali, Vojvodina je bila ukinuta i njeno područje imalo je ući u sastav Mađarske. Hrvati su, onda, mogli sa pravom govoriti da oni Srem ranije nisu ustupili sa pretpostavkom da postane mađarska oblast, i kad već ne može ostati u srpskoj vlasti, onda je bolje da se vrati Hrvatima nego da ode pod Mađare. Sa srpske strane prebacivano je Hrvatima što su se i oni javili kao sudeonici u cepanju područja Vojvodine. Pripajanje Srema i Vojne Granice Hrvatskoj donelo je hrvatskom saboru znatnu prinovu. To behu srpski poslanici iz tih krajeva, koji u saborski život unose jednu novu notu i postaju u sukobima raznih hrvatskih stranaka često puta presudan činilac. U Hrvatskoj se od god. 1860. razvio aktivan politički život. Glavnu Narodnu stranku vodili su Štrosmajer i Rački. Protiv njih se borila mađaronska stranka, koja se naročito nije htela pomiriti sa saborskim zaključkom od god. 1861., kojim su Hrvati izjavljivali spremnost da obnove sa Mađarima realnu uniju, ali pod uslovom da ovi priznaju samostalnost i nezavisnost Hrvatske i zajemče njenu teritorijalnu celinu. Mađaroni su u Hrvatskoj osuđivali politiku narodnjaka kao bečku i centralističku, a u Beču su, na samome dvoru, optuživali Štrosmajera i njegove drugove da se žele odvojiti od Monarhije i osnovati »posebno jugoslovensko kraljevstvo«. U Beču su ta došaptavanja nailazila na otvorene uši. Slučaj podmaršala Đure Jelačića, brata bivšeg bana, koji je u hrvatskome saboru god. 1861. grmeo protiv Nemaca, davala su im tobože neposrednog dokaza za to. Jelačić je, naime, kazao u jednome svome govoru »da bi volio vidjeti narod naš pod turskim jarmom skučen, nego pod isključivim uplivom drugih naših izobraženih susjeda, i to samo zato budući uvjeren da našoj narodnosti od Turaka pogibao ne prijeti, jerbo su Turci zadovoljni s imutkom, i kadikad i sa tijelom, a izobraženi narodi od onih kojimi vladaju osim imutka i tijela ištu još i dušu t. j. narodnost«. Čisto i isključivo hrvatsku politiku vodio je Ličanin d-r Ante Starčević, koji je svoju političku karijeru počeo kao Ilirac. On neće sa Mađarima; ali, ne opredeljuje se ni za Štrosmajerovu liniju, za koju mu se činilo da ustvari ipak vodi Beču i da podržava
556
gledište Ivana Mažuranića, pesnika klasične poeme Smrt Smail-age Čengića, koji je god. 1860. postao šef, u decembru te godine osnovane, Hrvatske kancelarije u Beču. Kao hrvatski kancelar Mažuranić je sa svojim prijateljima i novom samostalnom strankom otvoreno zastupao gledište da se Hrvati imaju opredeliti za sporazum s Austrijom, odnosno za centralizam. Starčevićevo je političko načelo: ni sa Bečom ni sa Peštom, nego da Hrvatska vodi svoju sopstvenu politiku; ona je država sa starom tradicijom i sa svojim državnim pravom, na kojem treba osnivati sav narodni otpor i državni život. Apsolutan u svojim teorijama, jer nikad nije bio doveden u položaj da ih kao pretstavnik većine na delu primenjuje, on je nalazio dosta odziva u hrvatskim narodnim krugovima, jer je njegov stav godio narodnoj sujeti i dizao njenu samosvest. U praktičnoj politici njegova je pravaška teorija bila bez značaja, jer Hrvatska nije imala dovoljno snage da nameće svoju volju ni Beču ni Pešti, ni da se održi u potpunoj nezavisnosti od njih. Tim pre što Starčević nije hteo veze ni sa ostalim Slovenima, koji bi mu u toj osamljeničkoj borbi mogli pružiti oslonca i pomoći. Jedno vreme pokušavao je Starčević sa svojim drugom Eugenom Kvaternikom, koji je živeo u inostranstvu, da, u vezama sa mađarskim i talijanskim revolucionarima, zainteresuje zapadnu Evropu za hrvatsku stvar; ali, nije postigao mnogo uspeha. Kada je hrvatski sabor od god. 1861. bio raspušten zbog svoga zaključka da Hrvati ne sudeluju u bečkome centralnom parlamentu, vlasti su među opozicionarima ponajviše udarale baš na Starčevića. Nu, to je ovome samo sticalo glas u narodu, koji je tražio i voleo borbene prirode. A Starčević je bio nesalomljiv borac. Borio se ne samo protiv Beča i Pešte, nego i protiv svih onih Hrvata koji nisu bili njegova mišljenja i koji su imali širih slovenskih koncepcija, a naročito je ustajao protiv onih koji su tražili veza sa Srbima. Za njih je on stvorio prezriv naziv Slavosrba, i u ljutoj mržnji nazivao ih je čak »pasminom«. Njegovi oštri, jedom lude mržnje natopljeni, članci protiv Srba, mada je sam poticao od majke Srpkinje, izazivali su ogorčene proteste na srpskoj strani i trovali odnose između Srba i Hrvata za dug niz godina. Starčević je u svojoj isključivosti i negaciji išao dotle da je čak slovensku misao smatrao proizvodom Austrije, kao i srpstvo delom Rusije i Austrije. Njegov ideal je samostalna, nezavisna i čista Hrvatska. »Makar Hervatska bila samo uru dugačka, makar bilo samo pet Hervatah, neka ih tih pet bude slobodno i srećno«. Ali, i tako isključiv, on, u svojim teoriskim člancima stvarno ipak misli na naše narodno ujedinjenje »od Triglava do Timoka«, oseća njegovu potrebu, i želi ga, ali samo da se provede pod hrvatskim imenom. »U Serbiji stanuje najplemenitiji del hervatskoga naroda«, pisao je on jednom prilikom. U svom sjajnom ogledu o Starčeviću Skerlić je vrlo dobro izložio nacionalnu ideologiju njegovu, i tačno je utvrdio da je »Velika Hrvatska Anta Starčevića ustvari isto što i Velika Srbija«.
XV. HRVATSKO-MAĐARSKA NAGODBA. 1. Položaj Hrvatske posle god. 1848. — 2. Dvor uz Mađare. — 3. Hrvatsko-mađarska nagodba. Hrvatski sabor od god. 1861. beše doneo važnu odluku: da su, usled događaja od god. 1848., prekinute sve veze između Hrvatske i Mađarske. Priznavali su vezu još samo u aktu krunisanja, nalazeći da ono može biti zajedničko za obe zemlje, praveći tim više usluge politici dinastije nego sebi, jer je ovo priznanje, ipak, ograničavalo donekle gornju
557
odluku. Ali, praveći taj ustupak dinastiji, Hrvati nisu hteli da se potpuno vežu uz bečku politiku. Naprotiv; solidarišući se i preko volje sa Mađarima, energično su odbili da uđu u centralistički bečki parlamenat. Radeći tako Hrvati su se zamerili i Beču i Pešti; Beču su odbijali centralizam, a Pešti odrekli stare veze. Tako se dogodilo da su se i Beč i Pešta mogli pogađati na njihov račun, pravdajući se izgovorom da im politika Zagreba nije dovoljno pouzdana. Jedna grupa hrvatskih patriota, na čelu sa Mažuranićem i Kukuljevićem, htela je da to popravi i beše pokušala da na novom hrvatskom saboru, sazvanom god. 1865., stvori većinu za vezu Hrvatske sa Austrijom. Taj pokušaj završio se neuspehom i izazvao je Mažuranićevo povlačenje sa položaja hrvatskoga kancelara. Većinu je dobila Narodna stranka. Posle je, zbog mađarske nepopustljivosti, došlo ipak, tokom rada god. 1866., do saradnje između njih, a protiv mađarona koji behu spremni na znatne ustupke. Kada se, po kraljevoj želji, donosila odluka za rešavanje budućih odnosa Hrvatske prema Mađarskoj i celoj Habzburškoj Monarhiji i kada su davana uputstva za pregovore jednoj komisiji od dvanaest članova, pobedilo je njihovo gledište protiv mađaronskoga: da Hrvatska stupa u pregovore sa Mađarskom samo kao ravnopravni član, ne priznajući drugoj strani nikakvo izuzetno pravo. Kao glava hrvatske regnikolarne deputacije beše izabran Štrosmajer. Ali, početi pregovori nisu doveli ni do kakva rezultata i 5./17. juna god. 1866. morali su biti konačno prekinuti. Mađari su ostali uporni prema Hrvatskoj, ne hoteći da je smatraju ravnopravnom, a nisu, isto tako, popuštali ni u pitanjima Rijeke i Međumurja. Mađari su naglašavali pravnu i istorisku osnovu njihove veze sa Hrvatskom, i govorili su da je prekid veza god. 1848. izvršen de facto, ali ne i de jure. Hrvatska ni posle god. 1848. nije postala posebna država pod Habzburzima, kao što nije bila ni pre te godine, i kao što, po mađarskoj želji, ne bi imalo da bude ni u budućnosti. Mađari su u to vreme videli dobro kako je Austrija došla u sukob sa Pruskom formalno tobož usled nedavno osvojenoga Šlezviga i Holštajna, a ustvari zbog stare pruske težnje da Austriju istisne iz Nemačke i da sama preuzme glavnu ulogu u radu na nemačkom ujedinjenju. Mađari su znali dobro da će Austrija zbog te borbe morati da im popušta i da će Hrvatska, pre ili posle, biti žrtvovana, da se oni smire n zadovolje. I nisu se prevarili. U ratu sa Pruskom austriska vojska pretrpela je kod Kenigreca, 21. jula god. 1866., nepopravljiv poraz. Mada je pobedila Talijane kod Kustoce na kopnu i kod Visa pa moru, Austrija je bila ipak prisiljena da otstupi izvesna svoja područja (tada je izgubila mletačku oblast) i da traži mir. Štrosmajer se nadao da će ovo istiskivanje Austrije iz nemačkog saveza dovesti u Beču do nove i prirodne orijentacije u slovenskom pravcu. Mađari su, međutim, računali pravilnije. Austriski dvor bio je i ostao nemački i dvorska okolina isto tako. U vojsci i birokratiji vladao je nemački duh. Da Nemci neće lako upustiti svoj dotle neobično povlašćeni položaj moglo se unapred očekivati, a i ukoliko budu silom prilika nagnani na to, oni će gledati da ustupke svedu na što manju meru. Tako se i dogodilo. Kada se u Beču videlo da se najzad mora popuštati, njegovi su se vladajući krugovi rešili da to popuštanje izvedu tako kako će se stvaranjem dualizma u Austriji obezbediti vlast Nemcima, dok će se Mađarima ostaviti slobodne ruke na području krune Sv. Stevana. Novo državno uređenje Austrije, izvedeno god. 1867., kojim se ona pretvorila u dvojnu monarhiju, Austro-Ugarsku, izvršeno je na račun Slovena i u jednom i u drugom delu države. »Volim biti pruski narednik nego slovenski car« rekao je prezrivo car Franc Josif, kada mu je Štrosmajer savetovao federalizam i naslanjanje na njegove slovenske podanike. U Beču se tada iskonstruisala teorija o dve »vodeće nacije«
558
— jedna su Nemci, a druga Mađari; Sloveni su, naravno, bili oni koje je trebalo voditi, ili, vulgarno ali pravo rečeno, koje je trebalo pojahati. Pri jednoj audijenciji, u aprilu god. 1867., Franc Josif je otvoreno zatražio od Štrosmajera da ili brani mađarski program ili da ne ulazi u sabor; postupi li drukčije, on se neće ustručavati da prema njemu upotrebi i prisilne mere. Štrosmajer je posle toga napustio Hrvatsku i za izvesno vreme otišao u Francusku i Rim. Nije hteo da dolazi u otvoren sukob sa Dvorom, mada je video kako se ceo hrvatski nacionalni program, osnovan delimično pod nesumnjivim bečkim sugestijama, cepa kao list hartije. Dalmaciju je zadržala Austrija, a Hrvatska i Slavonija su predane Ugarskoj, prosto na milost. Hrvatski sabor je tražio da pregovara neposredno sa carem o odnosu Hrvatske prema celoj monarhiji, nadajući se da će tako pokazati dobru volju prema Dvoru i obezbediti njegovu pomoć. Nu, Dvor je pretpostavio sporazum sa Mađarima nagađanju sa Hrvatima. Franjo Deak i grof Julije Andraši manevrisali su bolje od zagrebačkih političara, i značili su, moramo iskreno priznati, i politički više od njih. Novi bečki kancelar, Saksonac grof Bajst opomenuo je izrično bana Šokčevića da u Hrvatskoj moraju prestati sva maštanja o izdvajanju trojedne kraljevine iz zajednice sa Mađarskom. Car se solidarisao sa tim i poručivao je u Zagreb da Hrvatskoj i Slavoniji može zajemčiti poštovanje istoriskih tradicija i održanje autonomije, ali da ne može pristati da se cepa integritet područja ugarske krune. Pozivao je u isto vreme Hrvate da pošalju svoje pretstavnike u mađarski parlamenat i da sudeluju pri svečanostima krunisanja. Kad hrvatski sabor to odbi, tražeći prethodni sporazum između Mađarske i trojedne kraljevine, kao odgovor na to dođe 13. (25.) juna 1867. raspuštanje hrvatskoga sabora. Videći da Hrvati ne otstupaju od svoga gledišta, car se nagodio sa samim Mađarima. Hrvati nisu hteli prisustvovati njegovom krunisanju; to je bilo jedino što su mogli učiniti u znak protesta. Ban Šokčević podnese odmah potom, 15. juna, svoju ostavku. Da pokažu u isto vreme sa kakvom oni načelnošću rešavaju svoja unutarnja pitanja i da za buduću zajedničku borbu dobiju u Srbima bratskoga saveznika, hrvatski sabor je u sednici od 29. aprila god. 1867. doneo zaključak »da Trojedna Kraljevina priznaje narod srpski koji u njoj stanuje kao narod sa hrvatskim narodom istovjetan i ravnopravan«. Poluslužbeni beogradski Vidovdan doneo je povodom toga rešenja članak u kojem je razvijao misao da je jedino što bi moglo da nam svima obezbedi čestit, slobodan i samostalan opstanak »samo ideja narodna, koju dosad zamenjivaše ideja plemenska«. Rešenje zagrebačkoga sabora o srpskohrvatskoj ravnopravnosti jeste »zornjača narodne ideje, u kojoj naravno ima mesta i za ideju plemensku, a koja će jedina južnim Slovenima pribaviti položaj koji im kao velikom narodu pripada«. U novi hrvatski sabor trebalo je pošto poto uvesti mađaronsku većinu, da svojim votumom utvrdi carski sporazum. Levin Rauh, zamenik bana Šokčevića, imao je na svaki način da izvede taj posao. Novi, nasiljem i korupcijom izabrani sabor i njegova regnikolarna deputacija dođoše potom lako do sporazuma sa Mađarima. U unutarnjim stvarima, u pitanjima uprave, prosvete i pravde, Hrvatima bi priznata potpuna autonomija, isto kao što je priznato da Hrvatska i Slavonija, mada u zajednici s Ugarskom, ipak pretstavljaju posebno političko i administrativno područje. Mađari su načelno pristajali da se Hrvatskoj i Slavoniji pridruži Dalmacija i Vojna Granica; ali, bečka vlada, sve do sloma Monarhije, nije ispunila narodnih želja u pogledu Dalmacije. Ipak, novom nagodbom Hrvatska nije obeležena kao kraljevina sasvim ravnopravna Mađarskoj. Hrvati nisu mogli niukoliko uticati na izbor pretsednika mađarske vlade, a na
559
izbor njihova bana Mađari su uticali i posredno i neposredno. Hrvatski ban je postavljan stvarno samo na predlog mađarskoga ministra pretsednika, i on je, na žalost, često i zavisio prvenstveno od njega. U mađarskoj vladi uvedeno je posebno ministarstvo za Hrvatsku, a ukinuta je bečka Hrvatska kancelarija. Srbi, koji su se za vreme borbe između Beča i Budima držali uglavnom ovoga puta uz Mađare, poučeni iskustvom god. 1848.— 1849., pokušavali su sa svoje strane da posreduju i za izmirenje Mađara i Hrvata, nalazeći da Mađari, ipak, traže ustavnost i slobodu, dok Beč pretpostavlja, ukoliko god može, apsolutizam i reakciju. U tome pogledu svi potsticaji i iz Novoga Sada i iz Beograda nisu imali kod Štrosmajera nikakva uspeha. Hrvatsko-mađarska nagodba primljena je u hrvatskome saboru sa mađaronskom većinom 12./24. septembra god. 1868. kao gotovo delo, Kod Hrvata nagodba je često osuđivana, ali je, ipak, u mnogim stvarima značila napredak prema stanju od pre god. 1848. U jezičnom pitanju, na primer, primljeno je hrvatsko gledište. U zajedničkom saboru njihovi delegati (čiji je broj od god. 1881. iznosio 40) mogli su se služiti svojim narodnim jezikom. Jedino pitanje koje beše ostalo nerešeno između Mađara i Hrvata za vreme ovog pogađanja beše riječko. Mađari u njemu nisu hteli nikako da popuste, mada je bilo očevidno da pravo nije na njihovoj strani. Branili su se stalno tim da je za njih potrebna jedna potpuno njihova velika luka na Jadranu. Rešavajući to pitanje, oni su dotadanjoj nepravdi dodali i jednu sramnu podvalu. Podnoseći svome parlamentu nagodbu na odobrenje, oni su u tekst uneli i rečenicu: da Rijeka pripada Ugarskoj, mada to nije bilo zaključeno i mada to hrvatski tekst nagodbe nije sadržavao. Francu Josifu bi stavljen ultimatum: ili da primi mađarski zahtev kako ga je usvojio njihov parlamenat, ili Mađari neće ozakoniti ceo sklopljeni sporazum. Car popusti, mada je već pre toga bio sankcionisao nagodbu primljenu u hrvatskome saboru. Da se to nekako »ispravi« zalepljen je prosto na već potpisani hrvatski tekst novi mađarski dodatak. Hrvatski sabor bio je naknadno obavešten o toj »zakrpi« na nagodbi, odnosno o čistoj prevari. Ali, šta je mogao da čini? Da demantuje vladara? U Hrvatskoj toga vremena malo je bilo ljudi koji bi se na to usudili. Izuzetak je mogao učiniti samo čovek Štrosmajerove moralne snage i njegova položaja. A Štrosmajer je u februaru god. 1869. pisao sa ogorčenjem kako ne misli doći u Zagreb prilikom skoroga careva dolaska tamo. »U Zagrebu se želi sad pečat udariti na najveću sramotu i štetu našega naroda. Svijest mi ne dopušta da ja pri tomu budem«. Ali, njegova apstinencija nije mogla više ništa da izmeni i pretstavljala je, mada za hrvatske prilike priličnu hrabrost, samo pasivan protest.
XVI. UJEDINJENA OMLADINA SRPSKA I KNEZ MIHAILO. 1. Ujedinjena omladina srpska. — 2. Dobijanje gradova. — 3. Knez Mihailova politika. — 4. Pogibija kneževa. U srpskome delu našega naroda šezdesetih godina XIX veka samo se sanjalo i govorilo o skorom ujedinjenju narodnom. Sva politika kneza Mihaila išla je za tim ciljem. Zbog toga on god. 1861. donosi zakon o narodnoj vojsci i živo radi na vojničkom spremanju i oružanju Srbije. Za ministra vojnoga dovodi francuskoga majora Ipolita Mondena, i poverava mu ustrojstvo srpske vojske. »Tada je (piše S. Jovanović) postala ona pesma koja je, pored svega svoga slaboga teksta, bila naša Marseljeza za čitave naraštaje: »Drino vodo hladna, razbacuj svoj tok, jer je srpska slava obnovila skok!« U
560
toj pesmi pevalo se knezu Mihailu: »Mihailo slavni, car Dušanu ravni!« Na čelu svoje tek začete seljačke armije, on je izgledao svetu neodoljivi ratnik i veliki balkanski osvajač kao car Dušan«. Dva velika evropska naroda, Nemci i Talijani, radili su baš u ovo vreme živo, svima sredstvima, da izvrše delo svoga narodnoga ujedinjenja. Narodnosno pitanje beše uopšte postalo glavno pitanje savremene Evrope. Česi, Poljaci, Mađari, Rumuni, Grci, Srbi i Hrvati svu su narodnu energiju trošili samo u tome pravcu da dođu do svoje slobode i do spajanja svih svojih narodnih snaga. Taj nacionalni polet osvojio je naročito omladinu. Sa romantičarskim oduševljenjem, koje je nešto zadržala ali nimalo nije ugušila reakcija i neuspeh pokreta od god. 1848.—1849., razvio se kult srbovanja i maštanje o budućoj srpskoj veličini. Izrađuje se tip »Srbende«, oduševljenog, pravog, narodnog čoveka i borca, sa težnjom da se ostane »rasan« i nezaražen Zapadom, i sa dopuštanjem da u izvesnom času, kao klasični Marko, može pustiti srcu na volju i svoje veliko oduševljenje zaliti »rumenikom«. Peva se samo o obnovi Dušanova carstva, o Milošu i Marku. Litografije naših istoriskih lica, naročito cara Dušana, kao pobednika na konju, opkoljena grbovima svih zemalja srpskih, šire se u masama kroz narod. Sva naša poezija toga vremena škripi zubima, vitla jataganima i traži »Ture«, da ga tera do iza Stambola. U to vreme mnogo se i sa ljubavlju neguje istorija. Naši ljudi su odnekud nalazili da su Srbi i Francuzi najplemenitiji narodi u Evropi; ljudi čak iz Sent Andrije šalju crkvena zvona u Prizren; a mladi učitelji iz Srema ili Bačke idu u Mostar, Sarajevo, Skoplje. Najpopularniji izraz svih pansrpskih težnji onoga vremena, održava« sve do naših vremena, dan je u slavnome kolu Brankova Đačkoga rastanka, čiju je misao kao jasan nacionalni program uzeo za naslov jedan književno-nacionalni list u Karlovcima (Brankovo Kolo, 1895.— 1913.). Srpska omladina, nacionalna do egzaltacije, do »kipećeg oduševljenja«, razvila je naročito svoju aktivnost šezdesetih godina. Njeni zborovi učestaše; nije bilo većeg srpskoga mesta gde omladina nije uzela nekog učešća u javnom životu. Njen glavni vođ uz Svetozara Miletića, Vladimir Jovanović, govorio je sa puno ubeđenja »da je danas ceo srpski narod mlad, i da je ceo srpski narod omladina, i da je omladina ceo srpski narod«. Na velikoj skupštini, držanoj u Novome Sadu 15.—18. avgusta god. 1866., stvorena je organizacija Ujedinjene omladine srpske kao preteča ujedinjene srpske države. U nazivu je sav program. Borbeno raspoloženje obuzelo je sve naše ljude. Čak je u Sarajevu obrazovan veoma aktivan odbor Omladine, koji hvata veze i sa ostalim mestima Bosne. Cetinjski gospodar, knez Nikola, kliče tada Onamo ‘namo, jednu od najlepših i najsilnijih pesama srpske rodoljubive poezije; starački Đorđe Maletić peva Ubojnu trubu; Đura Jakšić s ogorčenjem upozorava kako Milijonima naroda pište. Ljubomir Nenadović, koji tajanstveno saopštava: »Nešto nam se valja, valja iza brega«, pozivao je u drugoj pesmi Marka da goni Turke, jer je »ustanku došlo vreme«. Mnogima se tada činilo da knez Mihailo suviše okleva, da bi trebalo da je aktivniji, i Zmaj se nekoliko puta rugao »beogradskim bakama« kako akciju odlažu sa proleća na proleće. Mada pansrpski, pokret je ovaj u isti mah i jugoslovenski. U bečkoj Zori, koja je glavni član u Omladini i pokretač novosadske skupštine, ima članova Bugara, česte su veze sa Slovencima i traži se sporazum sa Hrvatima. Njena himna će, po programu rada, počinjati posle rečima: »Bože bratimstva, ljubavi, sloge«. Na beogradskoj omladinskoj skupštini god. 1867. daje se programska izjava da skupština smatra Hrvate za članove Ujedinjene omladine srpske, kao što bi se i Srbi smatrali za članove hrvatske omladine. U svoje kolo
561
oni prihvataju n Slovence. U celoj koncepciji ima širine i poleta, veruje se u veliko i teži se za idealnim. Mada se toliko spremao na borbu i ugovarao tolike saveze, knez Mihailo ipak nije preduzeo ništa veće u spoljnoj politici. Jedan mali ulični incident u Beogradu, na Čukurčesmi, kada su turski nizami ubili jednog srpskog dečaka i jednog srpskog policajca koji je potrčao da se nađe na mestu, i kada je, zbog toga, došlo do velike uzrujanosti i 5. juna god. 1862. do bombardovanja Beograda iz turskog grada na Kalimegdanu, činilo se da je stvorio povod za krupnije događaje. Činilo se da će sad nastati veliki obračun između Srbije i Turske. Knez je bio spreman na borbu; ali, ipak je, u poslednji čas, pristao da stvar uzmu u svoje ruke velike sile, zakonski jemci srpske autonomije. Srbija tada još nije bila spremna za borbu većih razmera. Konferisanja pretstavnika velikih sila u Beogradu i Carigradu otegla su se dugo, jer su one bile podeljene u srpski (Rusija, Francuska) i antisrpski logor (Austrija i Engleska). Kada je god. 1866. imalo doći do rata između Pruske i Austrije, Bizmark je preko jednog diplomatskog činovnika, savetnika poslanstva Fila, ponudio Srbiji i Rumuniji da uđu u borbu protiv Austrije. Ali, knez Mihailo je i tada oklevao, uostalom sasvim mudro i oprezno. Od toga saveza Srbija ne bi mnogo dobila, jer nije bilo u interesu same Pruske da Austriju smrtno pogodi; naprotiv, Bizmark je već tada pomišljao na mogućnost kasnijeg saveza sa njom. Da je ušla u rat, Srbija bi navukla sigurno na se za dug niz godina austrisko neprijateljstvo. Ovako, poražena i obavezana srpskim držanjem, o kojem je bila obaveštena, Austrija je smatrala za dužnost da bar u nekom, po nju bezopasnom, pitanju pokaže predusretljivost prema Srbima. Tako je u pitanju ostajanja turskih garnizona u Srbiji odmah posle rata od god. 1866. prešla na srpsku stranu i time doprinela da se poremeti odnos sila u srpsku korist i da se to pitanje skine sa dnevnoga reda. Porta je bila nagnana na popuštanje. 6. aprila gad. 1867. predali su Turci knezu Mihailu ključeve Beograda, i njihovi garnizoni napustili su i njega i gradove Šabac, Smederevo i Kladovo. Ovaj dobitak gradova bio je jedini stvarni i vidni uspeh Mihailove vladavine, cenjen u izvesnim krugovima naročito stoga što je izveden bez kapi krvi. Austriski konzul u Beogradu, Lenk, izveštavao je 12. decembra god. 1867. svoju vladu o jednom razgovoru koji je vodio sa knezom posle toga. »Ja sam izneo na tapet i egzaltaciju koja među južnim Slovenima sve više uzima maha, a isto sam tako izrično napomenuo i o agitacionim pokretima među Slovenima uopšte, koje potpiruje neko spolja. Na to je odgovorila Nj. Svetlost: — Takvi nacionalni veleiteti sada su na dnevnome redu, pa kada nisu sprečavali Talijane i Nemce u tome, zašto da se to baš Slovenima zabranjuje? — Kada ja prigovorih da se ne mogu u tome pogledu izjednačiti opštepoznati kulturni narodi, kakvi su Nemci i Talijani, sa Slovenima, odgovorio je knez Mihailo: — Uzmimo da je tako; ali, zašto da ne mogu imati iste aspiracije i prostiji elementi, kad bi mogli možda razviti više spretnosti nego prosvećeni i često prekoprosvećeni narodi«. Ovakvo otvoreno zastupanje nacionalne ideologije pred jednim stranim, i to ne mnogo prijateljskim pretstavnikom, daje nam dovoljno prilike da pretstavimo kneza na delu, među svojim ljudima, i da, onda, potpuno razumemo zašto je njegovo ime postalo tako popularno, mada je on sam lično, autokrat, zakopčan, teško pristupačan, uživao malo simpatija u liberalnim krugovima Srbije, a naročito u omladini. Knezu se zbog njegovoga krutoga stava zameralo prilično i preko Save i Dunava. Međutim, u oceni njegova rada u tome pravcu treba imati na umu ovo: 1. Najjači ljudi tadanje Evrope, Napoleon III, Bizmark, Kavur, da bi imali što slobodnije ruke u spoljnoj
562
politici, bili su u unutarnjoj veoma svojevoljni. Knez je u njima video neposredne primere i sledio ih je, ukoliko već po svojoj prirodi nije naginjao takvom tipu vladavine. 2. Kad se bliže pregleda rad naših omladinskih, liberalnih, državnika, sa kojima je knez imao da radi, vidi se da je on veoma podložan kritici. Kao u književnosti, oni dobrim delom posrću i u politici. Mladi, tek izišli iz škola, često skorojevići, sa glavama punim još neproverenih teorija, sa atavizmima naše rase koja se brzo odlučuje na akciju, bez političkog iskustva, nasrtljivi, oni unose zabunu i, da imaju duže vlast, oni bije još više i bezobzirnije upotrebili na opasne eksperimente i za lične ambicije. Njihov stav ima i podosta komičnoga. Zamislite mladoga i ne baš izuzetno darovitoga Jevrema Grujića koji sa pozom mudrijega uči vladanju Miloša, toga prepredenoga veštaka svih »muzevirluka«. Ili, kakvu političku zrelost da očekujete od tih ljudi koji u ondašnjoj Srbiji, sa još turskim pašom u Beogradu, i sa poznatim našim političkim strastima, i u ondašnjem srpskom svetu pod Turcima, koji je pevao Lazara i srpsku krunu zlatnu i nadao se njenoj obnovi, propovedaju republikansku federaciju balkanskih naroda — po tipu Švajcarske! Knez Mihailo i njegova vlada nesumnjivo su preterivali u mnogim svojim apsolutističkim postupcima; ali, kada brane svoje stanovište, oni često iznose razloge koji se teško pobijaju. »Ja mogu na prste izbrojati sve evropski obrazovane ljude u mojoj zemlji«, govorio je knez, »njih nema više od deset ili dvanaest. Ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest najviše obrazovanih ljudi; one se moraju podešavati prema opštem nivou naroda«. Život kneza Mihaila presečen je pre vremena. U Topčideru, 29. maja god. 1868., on je pao kao žrtva jedne privatne zavere, koja je imala i izvesnih političkih motiva. Potresen, zaridao je na tužnu vest Petar Preradović, govoreći kako u kneževoj raci Leži u njoj pokraj tvoga t’jela Mrtvih nada povorka nam c’jela. A ceo svet tadanje političke Srbije zaricao se mrtvome knezu: »Tvoja mis’o poginuti neće!« Prvi umetnički spomenik u Srbiji podignut je vrlo brzo baš njemu, a na spomeniku desna kneževa ruka pokazuje prema Bosni, koja je zauzimala prvo mesto u njegovim političkim planovima.
XVII. PUT NA BERLINSKI KONGRES. 1. Nacionalna aktivnost Slovenaca. — 2. Štrosmajer i knez Mihailo. — 3. Namesnički režim. — 4. Stvaranje egzarhata u Maćedoniji. — 5. Nevesinjska puška. — 6. Ustanak u Bosni. — 7. Rat Srbije i Crne Gore protiv Turaka. 8. Petar Mrkonjić. — 9. Turske obaveze prema Austriji u pogledu Bosne i Hercegovine. — 10. Svetostefanski ugovor. — 11. Berlinski kongres. — 12. Srbi i Hrvati prema bosanskom pitanju. — 13. Srpskohrvatske raspre. Šezdesetih godina XIX veka počela je i življa nacionalna aktivnost Slovenaca. Dotle, pored svih napora Ilirskoga perioda i god. 1848., Slovenci, ipak, nisu mogli u većoj meri da se potaknu na prave političke podvige. Sa Srbima i Hrvatima pojedinci simpatišu; ali, ne prilaze im. Zbijaju se samo sve čvršće u svoje redove i od jednog svog lokalnog dijalekta izrađuju postepeno književni jezik i stvaraju svoju posebnu književnu
563
kulturu. Mada su srpskohrvatsko i slovenačko narečje potekli iz jednoga izvora, razlagao je god. 1863. preduzetni Fran Levstik, tvorac slovenačke nove proze i veliki poštovalac Vuka Karadžića, oni su već postali dve reke, i ne bi imalo potrebe tražiti njihovo veštačko kanalisanje tako da jedna presuši, nego se valja podešavati prema samome toku vode i samo težiti da se one jednog dana nekako sliju ujedno. To je najviše što se u to doba, u pogledu zajednice, predviđalo sa te strane. Ima, istina, glasova, kao što je i ovaj što ga navedosmo, koji su se javljali u korist jugoslovenskog jezičnog jedinstva; ali, to se uzimalo samo kao muzika daleke budućnosti, i više se nagoveštavalo nego što se u to verovalo. Retki su bili ljudi kao Anton Janežić, koji je povodom predloga o osnivanju Slovenske matice pisao: »Mi smo za sjedinjenu jugoslovensku maticu, za samu slovensku pak nećemo biti nikad«. Luka Svetec god. 1866. pošteno priznaje da su njihove misli još uvek plašljive i da nemaju hrabrosti za velike koncepcije. I kako da ih dobiju? Kakvi su se mogli činiti izgledi za stvaranje jedne jugoslovenske zajednice u ono doba pobede dualizma, i čemu su se mogli nadati Slovenci, koji su se nalazili na putu probuđenoj nemačkoj ekspanzivnosti prema Trstu, na glavnoj prometnoj arteriji koja je vodila sa mora u presto-nicu Carevine i na Dunav? Stoga među njima caruje politika oportunizma, potreba neizlaganja, da se narodna snaga ne troši u suvišne žrtve, i negovanje lokalnoga i plemenskoga. Koliko je taj oportunizam bio ponekad kratkovid vidi se najbolje iz činjenice da je najveći deo slovenačkih poslanika glasao u Beču za stvaranje dualizma. Držanje Čeha i borba Hrvata imali su, ipak, izvesnoga uticaja i na slovenačke intelektualce. Oni počinju uviđati da će imati teške sukobe sa Nemcima, koje su politički i vojnički uspesi Nemačke od god. 1866. do god. 1871. napravili agresivnijim i izazvali među njima stvaranje pangermanske stranke, ljute protivnice svakom ustupku Slovenima uopšte. Trst se počinje smatrati kao južna luka celog nemačkog sveta, kao što je Hamburg severna. Počinju se stvarati fondovi za jačanje nemačke misli u alpiskim zemljama; Celje, Maribor, Ptuj i druge varoši imaju pretežno nemački karakter. Do god. 1882. u gimnazijama i učiteljskim školama po Slovenačkoj nastavni jezik bio je samo nemački. Morala se, dakle, povesti borbenija politika, da bi se zaštitila i obezbedila narodna budućnost. Tu politiku počinje sa sistemom voditi po uzoru mladočeške stvorena mladoslovenska stranka, kojoj je vođ čuveni F. Levstik. Da razviju ne toliko nacionalnu svest, koja je kod njih već postojala, koliko da razviju nacionalnu solidarnost i druževnost, stali su Slovenci da sprovode sistematsku organizaciju svojih ljudi, prikupljajući ih u čitaonice, u kojima su se negovale sve vrste društvenih zabava, kao u češkim »besedama«. U razvijanju društvenoga života i u smislu za organizaciju posla Slovenci su se pokazali od svih Jugoslovena kao najizdržljiviji; u tome pogledu mogu nam svima da posluže kao dobar obrazac. Naročito su se pokazali kao prijatelji knjige; njihova družba Sv. Mohora (osnovana god. 1852.) i posle Matica slovenska (osnovana god. 1863.) dostizale su broj članova kakav nije ni apsolutno ni relativno imala nijedna ustanova ni u Srba ni u Hrvata. U slovenačkom pokretu ima jedna naročita crta koja upada u oči. U nacionalnom pogledu ostali su najkonzervativniji baš oni Slovenci koji su Srbima i Hrvatima bili geografski najbliži, dok je kod koruških Slovena ideja jugoslovenske narodne zajednice imala više pristalica. Tu pojavu nije teško razumeti. Prema pangermanskom pokretu Slovenci bi sami bili suviše slaba brana, stoga je potrebno tražiti širi naslon. Oni, na krajnjoj jutoslovenskoj etničkoj granici, prvi na udarcu nemačkoj bujici, najviše su i osećali opasnost. Stoga je kod njih i tražena najpogodnija formula za rešenje
564
nacionalnoga pitanja. Po njihovom mišljenju ona bi se sastojala u ovom: čuvajmo širok« puk, da bi mogli sa njim ući u zajednicu jugoslovenskoga naroda. Otud kod njih i ideja da se na slovenačkom piše baš za taj puk, da bi ga na njegovom narečju prosvetili i održali, a da se za nauku i više potrebe upotrebljava zajednički jezik Jugoslovena. Mariborski vodeći Slovenci, bliži kranjskim, poručivali su u jednom svom dopisu ovako: Jugoslovenska akademija, kao pretstavnik jugoslovenske misli, neka bude Dunav, a Slovenska matica Sava, koja zbira potoke i izvore i koja se na utoku javlja kao veličanstvena, moćna reka. Slovenci neće da ulaze u zajednicu kao »siroti rođaci«. Srbi i Hrvati imaju toliko svojih ustanova; u Zagrebu postoji Matica, Akademija, a naskoro će dobiti i sveučilište; a šta, međutim, imaju Slovenci? Ni jedne svoje polugimnazije! U toj težnji da se Slovenci najpre sami grupišu i ujedine izrađen je god. 1865. Mariborski program, u kojem se tražilo njihovo ujedinjenje u jednu administrativnu jedinicu, koja bi obuhvatala sve Slovence Kranjske, Koruške, Štajerske, Istre i Gorice. Kada su slovenački poslanici glasali za nagodbu sa Mađarskom, mariborski Slovenci digoše energično svoj glas. Mladoslovenački Slovenski narod počeo je god. 1868. da izlazi u tome mestu, boreći se uporno za program stvoren u toj sredini. On unosi borbeno raspoloženje u slovenačke redove, kreće zborove i sastanke, vodi polemike i od dotle politički prilično ravnodušnih Slovenaca stvara postepeno ako ne borce a ono svakako ne bezuslovno pokorne slušače. Sem u politici Mladoslovenci su pokazivali dosta radikalizma i u izvesnim socijalnim pitanjima, naročito u verskim. Oni su prvi začetnici slovenačkog liberalizma, koji je osetno pomagala struja realizma u književnosti sa primetnim kritičarskim sklonostima, dok su stariji, koji će se od god. 1873. grupisati oko Slovenca, zadržali mnogo klerikalnih nasleđa i posle ih i sa planom negovali. Kod Slovenaca je i ovoga puta, kao i za vreme Ilirskoga pokreta, pobedila Prešernova tradicija plemenskoga separatizma, zamišljenoga da vlada makar i privremeno. Najbolji njihovi ljudi, kao J. Stritar i d-r Štrekelj, izjašnjavali su se za to i davali u potvrdu svoga mišljenja raznovrsne teoriske razloge. Jugoslovenski programi, čak i oni koji su donešeni u samoj Ljubljani, kao, na primer, god. 1870., ostali su u suštini samo želje do boljih vremena, mada se sa hrvatske strane tada preduzimalo sve da ih pridobiju za jugoslovensku zajednicu. Izvesni hrvatski rodoljubi zamišljali su već tada rešenje nacionalnoga jugoslovenskoga pitanja u obliku trializma, a u okviru Habzburške Monarhije: Trojednica i Slovenija imale bi se združiti u celinu i ući kao takve u zajednicu sa Ugarskom. Slovenci, a i drugi neki naši ljudi iz Granice i Dalmacije, nisu se slagali sa tim da stupe u zajednicu s Ugarskom, nego su želeli da se stvori posebno telo, koje bi, kao i Ugarska, ušlo u opšti okvir. Francuskopruski rat god. 1870.—1871. uzbunio je duhove u Austriji i Ugarskoj, i kao što su se dogodile velike promene u unutarnjoj politici Monarhije iza dva poslednja rata od god. 1859. i 1866., tako im se nadalo i sada. U Beču, na Dvoru, ne behu zaboravili poraz koji su im Prusi naneli, i jedno vreme su ozbiljno pomišljali na to da iskoriste taj rat Pruske sa Francuskom i da se svete. U tome slučaju Slovenima bi se morali učiniti izvesni ustupci, jer se na Nemce ne bi moglo pouzdano računati. Ali, do te nameravane osvete nije došlo, jer je Rusija štitila leđa Pruske. A bez toga rata bilo bi suviše naivno verovati da bi Nemci i Mađari, koji su pre dve tri godine tek dobili vlast u ruke, hteli pristati da je sad izgube bez nekog svog ljutog poraza. Izvesni ljudi videli su to odmah, a ostali su to imali da iskuse posle kratkoga vremena. *
565
Jugoslovenska misao izgubila je mnogo smrću kneza Mihaila. U političkim spisima nailazi se dosta često na tvrđenje da je između kneza i biskupa Štrosmajera bilo uže političke saradnje i nekih daljih planova za budućnost. Neki pisci (na pr. Š. Loazo, Francuz) iznosili su čak i da je između njih bio postignut sporazum za stvaranje slobodne Jugoslavije. U dosad proučenim autentičnim spisima nema za to dovoljno potvrde. Štrosmajera je još god. 1851. imenovao papa za apostolskoga vikara u Srbiji, i on je stoga više puta dolazio tamo. Za vlade kneza Mihaila činio je to dva puta. Sa knezom je stupio u lične veze, slagali su se u mnogo pitanja, i knez nije štedeo u znacima simpatije prema njegovoj ideologiji. Knežev prijatelj, naš najbolji filolog XIX veka, Đura Daničić otišao je za glavnog tajnika u Jugoslovensku akademiju, ali, on je bio i ostao čovek kome je nauka bila važnija od svega i koji se političkim stvarima malo bavio. Opominjao je samo svoje prijatelje u Beogradu da se ne obaziru mnogo na Starčevićevo pisanje. »Niko drugi nego protivnici našega jedinstva hoće da se mi zavadimo; pa baš zato mi ne treba da se zavađamo, da ne bude ono što protivnici naši hoće«, pisao je on Stojanu Novakoviću. Međutim, sam Štrosmajer o knezu Mihailu nije imao visoko mišljenje. Povodom njegove pogibije on je pisao Račkom: »Knez Mihael dobar je bio čovjek, ali državnik nikaki, ter je svojom slabošću i mlitavošću izazivao upravo protiv sebe razne elemente zemlje«. U izvesnim političkim pitanjima između kneza i biskupa bilo je čak i načelnih protivnosti. Knez je bio za sporazum sa Mađarima ma i po cenu velikih popuštanja, dok se Štrosmajer, ipak, više nadao od Beča nego od Budima. Posle, Štrosmajer je god. 1862., sudeći prema tekstu njegove ostavke na čast velikoga župana, držao da bi jugoslovenski pokret, ako u Beču pravilno uoče značaj Hrvatske, mogao poslužiti »na korist i sreću cijele monarhije« u rešavanju Istočnoga pitanja; dok je knez Mihailo bio protivan austriskome širenju na Balkanskome Poluostrvu, idući za načelom da Balkan ostane balkanskim narodima. Ali, u ovom poslednjem pravcu biskup je posle careva držanja u pitanju austro-hrvatske nagodbe znatno izmenio svoje poglede, i mogao se sa knezom bez mnogo muke naći na istome gledištu, da nije došlo do topčiderske katastrofe. Posle, Štrosmajer je gledao u prvom redu na to da se hrvatsko i jugoslovensko pitanje u samoj Austriji reši što pre, dok je knez Mihailo glavno težište svog rada preneo u Tursku. U Bosni su se njegovi i Štrosmajerovi ljudi mogli naći na istom poslu i knez je naročito polagao na to da u katoličkim fratrima, pomoću Štrosmajerovom, dobije nove pomagače. Ali, fratri su imali veza ne samo sa đakovačkim biskupom, nego i sa drugim licima u Monarhiji, i u dosta prilika nisu radili onako kako je počeo čestiti fra Ivan Jukić i kako je sam Štrosmajer jedno vreme preporučivao. Posle kneževe smrti slabe veze između Štrosmajera i vlade u Srbiji. Izabrani namesnici za maloletnoga kneza Milana Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović nisu imali dovoljno autoriteta da nastave Mihailovu politiku do kraja, a osećali su i potrebu da u izvesnim pravcima skreću od nje, nešto da ublaže opoziciju liberala, a nešto pod uticajem spoljnih događaja. Naročito je prvi namesnik Blaznavac bio potpuno zaplivao u austriske vode. Kada je Štrosmajer 19. oktobra god. 1868. dolazio u Beograd osećao je kao svoju dužnost da namesnike opomene od suviše velikoga poverenja prema Austriji. Tom prilikom velikoškolska omladina priredila je biskupu srdačne ovacije, i to baš u času kad se nalazio na večeri kod mitropolita. Po izveštaju austriskoga diplomatskoga agenta, Venjamina Kalaja, Štrosmajer je tom prilikom rekao »da bi dao i poslednju kap svoje krvi za ostvarenje onoga zadatka koji imaju Srbi na istoku«, to jest u njihovoj osloboditeljskoj misiji. Naši državnici, preplašeni da Austrija u
566
tim ovacijama ne nađe neku uvredu za sebe, našli su za mudro da se odmah izvine prebacujući inicijativu za sve na biskupa; Jovan Ristić izrazio je Kalaju čak »duboko žaljenje radi te ovacije«. Da posle toga između Štrosmajera i namesnika nije moglo biti mnogo srdačnosti razume se samo po sebi; a da je zbog toga u osetnoj meri gubila i ideja na kojoj su radili došlo je kao prirodna posledica takvih odnosa. Biskup je čak početkom god. 1869., ljut, pisao Račkome: »Srpska vlada voli Mađare i Tursku nego sebe i nas«, što je, naravno, i netačno i preterano, ali što pokazuje njegovo duhovno raspoloženje. Namesnici su u Srbiji i u drugom jednom krupnom nacionalnom pitanju udarili pogrešnim putem. Sloveni u Turskoj bili su od ukidanja pećske Patrijaršije ostavljeni potpuno na milost carigradskoj crkvi. Ova je u nacionalnom pogledu bila nosilac grčke misli i grčke kulture, a u moralnom pretstavnik često puta bezočne jagme za prihodima. Grčke vladike preplaviše sve južnoslovenske zemlje; retko je i samo izuzetno koji Sloven došao do vladičanskog mesta, koje se obično kupovalo. Kad je oslobođena Srbija raskrstila sa tim grčkim vladikama, javio se od sredine XIX veka pokret i u ostalim našim zemljama da se traže slovenska lica za crkvene poglavice i da se u slovensku crkvu uvede ponovo slovenski jezik, koji je na dosta mesta bio potisnut grčkim. Mostarski arhimandrit Joanikije Pamučina živo i podrobno opisuje borbe hercegovačkih sveštenika sa njihovim fanariotskim starešinama, a narodne priče donose mnogo zluradih pošalica na račun njihove grabljivosti, neznanja jezika i njihova oskudna morala. Borba se razvila naročito u Maćedoniji i u Bugarskoj, gde su Grci, osobito po gradovima, prosto prisvajali crkve. Kako Patrijaršija u Carigradu nije bila dovoljno mudra da za vremena popusti, ogorčenje je vremenom raslo sve više, dok najzad nije bio postavljen otvoren zahtev da se Slovenima dade posebna crkvena organizacija. Taj pokret pomagala je ruska vlada iz čisto slovenskih pobuda, a srpska i iz verskih i nacionalnih. Ali, umesto da se traži posebna slovenska verska organizacija, srpska vlada je, polazeći sa sasvim pogrešnog gledišta o razvoju budućih događaja na Balkanu, sama, svojom neaktivnošću i nacionalnom nepredostrožnošću, doprinela da ta nova organizacija dobije bugarski karakter. Tako je, zauzimanjem Rusa i Srba, 27. februara god. 1870., došlo do osnivanja bugarskoga egzarhata, koji će posle postati rasadnik bugarizma u Maćedoniji. Srpska vlada nije uzela dovoljno u ocenu činjenicu da je stvaranje slovenske crkve stvar popularna u narodu i da će je on, ogorčen na fanariote, prihvatiti oberučke. Preko crkve, koju su odmah prihvatili u svoje ruke, Bugari su počeli da šire svoju narodnu misao, da uz crkve otvaraju škole i da sistematskim radom vaspitavaju čitave krajeve u svome duhu. Dobar deo slovenskoga sveta odbio se od njih kada je video da im je ta crkvena politika postala više sredstvo neto cilj; ali, dosta je sveta i pristalo uz egzarhat, voleći više i njemu nego fanariotima. Turska je, iz čisto političkih razloga, volela priznati bugarski karakter nove organizacije, nego slovenski ili srpsko-slovenski, i to iz prostoga razloga što su god. 1870. svi Bugari bili samo turski podanici i što nije postojala bugarska država ni u kom obliku kao što je postojala Srbija kao manje-više otvorena protivnica Turske. Iz istoga razloga mogla je bugarska propaganda dug niz godina sistematski i nesmetano raditi u turskim pokrajinama, dok su na srpske korake i pokrete iz Carigrada gledali sa mnogo više budnosti. Egzarhiske vladike uđoše naskoro u najvažnija slovenska središta, u Skoplje, Veles, Ohrid, Niš i Pirot i poslužiše kao neka vrsta opravdanja onim licima iz ruske diplomatije koja počeše praviti na račun srpskih interesa svoje kombinacije sa Velikom Bugarskom.
567
U Srbiji je vlast namesnika trajala do 10. avgusta god. 1872., odnosno do proglasa punoletstva kneza Milana, unuka Jevrema Obrenovića, koga je Narodna skupština izabrala za kneza odmah po pogibiji Mihailovoj. Sa novim knezom Srbija dobija jednog vladara koji je imao izvesne lepe bistrine i koji nije bio bez političkoga talenta, ali je uz to pokazivao nepoverljivost i samoljublje, lako se povodio za ličnim osećanjima i u nekojim prilikama bio i malodušan čovek. Glavno lice sa kojim je prvih osam godina vodio politiku Srbije bio je vođ liberala, bivši namesnik Jovan Ristić, čovek lepe kulture i sposobnosti, državnik sa dosta rutine, ali suviše krut i pun ličnog kulta. Njega knez nije nikad mnogo mario ni tada ni docnije, i uzimao ga je za saradnika samo stoga što je Ristić, imajući stalno za sobom tada u zemlji najjaču stranku, bio moćan, sa mnogo uticaja, i što je bio jedan od najuglednijih državnika ondašnje Srbije. Naskoro po stupanju na presto knez Milan je zajedno sa svojom vladom bio stavljen pred krupna pitanja. Još od god. 1872. počela je u Hercegovini agitacija za ustanak protiv Turaka. Kada je ruski car, god. 1873., dolazio u Beč, upućena mu je bila preko crnogorskoga kneza Nikole molba hercegovačkih vođa da ih ne napusti, odnosno da ih prihvati, pošto se oni zbog turskih zuluma moraju dići na oružje. Iste godine, u Beč je bila upućena i jedna deputacija sastavljena od emigranata iz bosanske Krajine, ali je ta tražila i neposredni dodir sa austriskom vladom i htela je da preko nje zainteresuje evropsko javno mišljenje. To kretanje nezadovoljnih hrišćana iz Krajine i Hercegovine u isto vreme i ustvari u istom cilju i u isto mesto jasno upućuje na to da je stvar bila unapred pripremana i od nekog dirigovana. Ko su sve ti pokretači nije se dalo do danas uvek pouzdano utvrditi. Kao vidne ličnosti ističu se neki književni i politički radnici iz omladinskog pokreta, koji je imao svojih veza i uticaja u celoj Bosni i Hercegovini. God. 1871. osnovali su omladinci »Družinu za ujedinjenje i oslobođenje srpsko«, davši u imenu odmah i ceo program. U toj družini nalazilo se i nekoliko članova iz Bosne i Hercegovine. Pored njih, bilo je i izvesnih lica iz vojničkih i četničkih krugova, kao što behu Đoka Vlajković, Mićo Ljubibratić, Žarko Lješević i dr., koji su okupljali oko sebe mlade ljude, naročito iz svojih krajeva, udešavali sastanke i zavere i spremali se na borbe. Ali, sem njih, bilo je i drugih činilaca, mnogo značajnijih. Otkriti sve veze i utvrditi svačiji udeo, nije nimalo lak posao, naročito kada se uzmu u obzir razni izukrštani interesi i tajni putevi kojima se služilo. U svojoj opsežnoj i dobroj disertaciji o Bosanskom ustanku pokušao je Vasa Čubrilović da pohvata glavne konce tih svih priprema, javnih i tajnih, ali ih, ipak, nije mogao pronaći sve. Glavna je činjenica, koja se nesumnjivo može utvrditi, pouzdano ova: da su uglavnom stvar udešavala neodgovorna lica protiv izričnih saveta i opomena svih onih koji su tada vodili našu narodnu politiku. Godina 1874. bila je u Hercegovini teška. Letina je podbacila, i u inače oskudnoj zemlji nevolja je bila dosta velika. Zakupnici poreza i vlasti nisu o tome vodili dovoljno računa i stoga učestaše nasilja i sukobi. Ideja o ustanku dobi, usled toga, nov i neposredniji potstrek. Ljudi počeše o tome govoriti kao o jedinom izlazu iz teškoća. Naročito se ovoga puta u tome pravcu isticalo Nevesinje, gde su se mesne vlasti i nekoliko domaćih muslimana ponašali bez potrebnih obzira. Na Malu Gospojinu, 8. septembra god. 1874., bio je kod crkve u selu Biogradu sazvan zbor narodnih prvaka nevesinjskoga kadiluka, koji je rešavao da se krene ustanak s proleća i da se knezu Nikoli, uz formalnu tužbu na Turke, stavi do znanja ta odluka i da se traži pomoć.
568
Njihova deputacija otišla je krajem septembra god. 1874. na Cetinje, i bila je lepo primljena od kneza. Ugovoreno je bilo, posle izvesnih sentimentalnih scena, u kojima je knez Nikola pokazivao dosta ustručavanja da uđe u tu nedovoljno spremljenu avanturu, da ustanak počne sa proleća naredne godine, ali da sve ostane u tajnosti i da se za početak svakako čeka poruka sa Cetinja. Knez je, prirodno, hteo da svi konci ostanu u njegovoj ruci. Međutim, još te jeseni doznaše nevesinjski muslimani za te veze i pohitaše da pohvataju glavne kolovođe. Obavešten o tome, glavni radnik, Jovan Gutić iz Zovoga Dola, pobeže u goru; a njegov slučaj uzbuni odmah njegovo i susedno selo Lukavac. Turske vlasti, posle prvog neuspeha, bojeći se veće odgovornosti, ponudiše pregovore i tako dadoše vremena ustanicima i da se sami priberu i da o svemu obaveste Cetinje. Za to vreme dogodio se u Podgorici jedan pokolj Crnogoraca, koji se behu zatekli na pazaru 5. oktobra. Do pokolja je došlo stoga što je jedan Kuč, po pozivu Marka Miljanova, ubio iz osvete najboljega Turčina u gradu. Taj podgorički pokolj izazva silno ogorčenje na svima stranama što se odmah protiv Turaka ne preduzimlju oštre mere. Potsećamo samo na onu poznatu Zmajevu pesmu, u kojoj je govorio o benđelučkoj travi, što je uspavala Srbina, pa ne oseća kako boli zasečeno telo. Zadovoljan Turčin veselo poručuje: Blažena j’ ona benđulučna trava! Dobro je, joldaš, Srbin tvrdo spava! Austriski namesnik u Dalmaciji, baron Rodić, koji je po naredbi njegove vlade pošao na Cetinje, da umiruje kneza i Crnogorce, pisao je u Beč: »Knez se trudi da očuva mir, ali mora da čuje čak od svojih rođaka ovakva pitanja: »Šta je ovo? Šta se to radi? Da su živi Danilo ili Mirko, mi bi odavna svi skočili na oružje, pa bi se po crnogorski naplatili sa Turcima«. U takvoj atmosferi sazrevala je odluka da se sa proleća god. 1875. doista krene jedan veliki narodni ustanak, koji će da raščisti zamućene odnose sa Turcima. Koliko je izbijanje ustanka zavisilo od držanja cetinjskoga dvora vidi se najbolje po tome što je proleće god. 1875. prošlo ipak potpuno u miru. Knez Nikola je uspeo da dugo zadrži ustanike; čak da ih dovede u vezu sa Turcima i nagovori da se, s obećanom amnestijom, mnoge izbeglice vrate kućama. On se nadao da će moći iz podgoričkoga slučaja izbiti neke koristi za Crnu Goru. Dok to ne postigne, knez je, kao jako oružje protiv Turske, hteo da drži u svojim rukama sve veze Hercegovačkoga ustanka i da, po potrebi, smirujući i raspirujući ga, deluje i na Portu i na njene savetnike među velikim silama, da vode računa o željama i interesima Cetinja. Igra je bila opasna, i osvetila mu se. On je ustanike mogao izvesno vreme zadržavati, mogao je na izvesne vođe uticati da se smire i povuku potpuno; ali, najposle je moralo ipak doći i do neželjenoga. Njegova diplomatska igra nije bila takve prirode da se mogla lako objasniti prostim ljudima, kakvi su bili ustanički vođi. Hercegovci su, istina, bili iskreno odani crnogorskome knezu; ali, tinjalo je još dosta nepoverenja prema njegovome dvoru u izvesnim krajevima zbog kneževa zlog postupanja sa Lukom Vukalovićem i njegova pregovaranja sa Turcima po koju bi cenu imao umiriti Hercegovinu. Pokušati ponovo da se Crna Gora nagađa sa Portom na račun hercegovačkih ustanika moglo je imati kobnih posledica; naročito ako to ne uspe, a stvar se sazna. Posle, kada se nekoliko meseci šire glasovi da knez pristaje da pomaže ustanike i kad ih on, doista, i prima i pomaže, prirodno je da mnogi od ustanika
569
postaju nestrpljivi što se stvar jednom ne počinje, i da, usled toga, mnogi, u najboljoj veri, kreću stvar na svoju ruku. Austriski konzul iz Sarajeva, Teodorović, javljao je svojoj vladi 5. juna god. 1875., posle sporazuma između Porte i Crne Gore da se ustanici vrate kućama, kako oni dolaze u Hercegovinu, »ali su doneli iz Crne Gore odlučan renitentan duh«. Knez Nikola, to je gotovo sigurno, nije bio sasvim za ustanak, naročito ne u to doba. On je znao teškoće koje su bile i velike i opasne. Ali, kolebao se. Videći uzrujanost u Hercegovini i raspoloženje za ustanak, on nije hteo da jednom jasnom odlukom preseče dalju akciju. Kneza Nikolu bunila su naročito dva momenta: držanje Austrije i zaziranje od Beograda. Dolazak cara Franje Josifa u Dalmaciju, aprila meseca god. 1875., nije bila nimalo obična stvar. U vojnim krugovima Dunavske Monarhije odavno se tražilo zaleđe za Dalmaciju: od god. 1871., od proglasa Nemačkoga Carstva, kada je postalo jasno da je Austrija konačno istisnuta iz Nemačke, bečka vlada je bila upućena samo na istok. Prilikom careva puta poluslužbeni Fremdenblatt otvoreno je govorio: »otkako se Austrija, u poslednjih devet godina, rastavila sa svojim nemačkim i italijanskim političkim predanjima, nijedna pokrajina carevine nije zadobila toliko važnosti za carevinu koliko uprav Dalmacija«. To je ka pola usta kazana parola, koja se tad pronosila kroz bečke više kancelarije, da je Dalmaciji potrebno šire zaleđe, koje može dobiti samo u Bosni i Hercegovini. Da austriski car prolazi kroz celu južnu Dalmaciju, kroz neposredno susedstvo uzrujanih turskih oblasti i da tu prima žalbe i peticije hercegovačkih seljaka i građana, turskih podanika, nije bila stvar koja je u diplomatskome svetu sa mnogo primera, i knez Nikola je imao puno razloga da se zbog toga zabrine. Tim više što se već znalo da je u izvesne nemire u bosanskoj Krajini, u Banjoj Luci i Gradišci, bio umešan i austriski konzulat. Posle toga careva puta razvila se, sa neobičnom revnošću, akcija u katoličkim srezovima Hercegovine, u Stocu i Ljubuškom, da plane ustanak. Agituju živo katolički sveštenici, svetovni i franjevci. Nije čudo. U Imotskome car je primio franjevačku hercegovačku deputaciju, koju je vodio docniji mostarski biskup fra P. Buconjić. Ta deputacija nije se samo tužila na turske zulume, nego je naglašavala i prava habzburške dinastije ka Bosnu i Hercegovinu. Car je članove te deputacije ne samo saslušao nego i odlikovao. Šta je prirodnije, posle toga, nego da ti ljudi smatraju da je carev dolazak bio prosto sokoljenje na ustanak? O tome ima i inače dokaza. U svojoj knjizi Povijest ustanka u Hercegovini N. Buconjić priča za neke hercegovačke katoličke seljake, koji su izlazili pred cara, kako su se dogovorili »da svaki u svome selu poruči seljanima o čem se radilo pred kraljem, i kako se kralj rekao za sve zauzeti, a oni da su mu vjeru zadali, prije i đavolji izginuti no se odreći svoga kralja«. Agitacija katoličkih sveštenika i ljudi poče da se širi i među pravoslavnima u stolačkome i ljubinjskome kadiluku. Bilo je, sem toga, veza i sa Nevesinjcima. D-r M. Žerajić u svojim beleškama o nevesinjskome ustanku izrično navodi da su Nevesinjci silazili u gabeoski kraj, radi zarade, tokom 1874.—1875. godine. Verovatno je da su i njima doturivani glasovi o potrebi ustanka i o tome da se on već sprema i da će iza ustanika biti neko silniji da ih u nevolji zaštiti. Crna Gora i njena dinastija imali su u Hercegovini sve do najnovijih vremena velik uticaj. Hercegovci su dobro znali da je svaka njihova borba većih razmera bez naslona na Crnu Goru unapred osuđena na neuspeh, sem ako se ne privole da idu sa tuđinskom austriskom vlašću. Ali, otkad je knez Mihailo počeo da razvija svoj široki
570
nacionalni program, javilo se i u Hercegovini nekoliko uglednih lica koja su održavala bliže veze sa Srbijom. Jedan naraštaj hercegovačkih mladića izišao je već iz beogradskih škola, kao Nićifor Dučić, Serafim Perović, Jovan Radulović i dr. Prvi veleizdajnički proces u Bosni i Hercegovini, god. 1869./1870., poveden je protiv lica koja su stvarala političke veze sa Srbijom. Knez Nikola nije rado gledao to jačanje beogradskoga uticaja i sa podozrenjem je pratio kretanje Hercegovaca koji su dolazili iz Srbije. Mi danas znamo pouzdano da je srbijanska vlada bila odlučno protiv ustanka; ali, na Cetinju, mada se to možda znalo, ipak se sumnjalo. Knez nije hteo dozvoliti da ma ko drugi utiče na Hercegovce; i kad je video da među njima, usled raznih agitacija, sve više sazreva odluka za ustanak, on se iz dana u dan i sam mirio sa tom mišlju. Tim pre što je u Crnoj Gori uvek bilo ljudi koji su krvava četovanja smatrali kao jedini posao dostojan nasleđa starih junaka i što je to i inače za njih, oskudne, bilo prilično korisno. Čitave prve polovine god. 1875. pokušavale su turske vlasti, poticane od stranih konzula, da utišaju Nevesinjce i ostale nezadovoljne Hercegovce. Odgovorni Turci iz prestonice bili su pomirljiviji, jer su osećali veću opasnost koja može nastati iz toga lokalnog sukoba. Ali, mesni muslimani i vlasti u pokrajini smatrali su za sramotu da velika carevina popušta »šaci« ustanika. Kolebali su se, međutim, i Nevesinjci sami. Usred tih kolebanja zbiše se ovi događaji koji su ubrzali rešenje. 19. juna došlo je do prepucavanja između pobunjenih katoličkih seljaka i muslimana kod Dračeva, blizu Metkovića. Pobunjenicima stigoše u pomoć ljudi iz Hrasna i sa drugih strana. 22. juna već depeširaju fra Stipan Naletelić i njegovi drugovi dalmatinskome namesniku, đeneralu Rodiću, kako »svi kršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć od Austrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turci kolju. Nemamo džebane nit oružja. Prosimo proviđenja. Barjak Austrije pred nami je!« Među ustanicima nalazio se i Marko Stazić iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik Rodićev. Od početka marta, više nedelja, bavio se u Hercegovini austriski đeneralštabni oficir Viljem Sauervald, koji je dobro znao srpski i za koga se govorilo da je svoje bavljenje upotrebljavao i za agitaciju među hrišćanima. Nezavisno od toga, skoro u isto vreme, došlo je do sukoba i u nevesinjskome kraju. 23. juna harambaša Pero Tunguz sa svojom četom presreo je u Bišini jedan turski karavan i ubio sedam kiridžija. To izazva energičnije mere sa turske strane. U Kifinu Selu pala je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak počne življe i proširi i na ostale srezove hercegovačke. Ustaničke čete krenuše potom odmah na posao i 27. juna, na Krekovima, otpočela je prva borba. Nevesinje se diglo, i njegova puška dala je glas ostaloj Hercegovini. Knez Nikola pokuša da zadrži ustanak u poslednji čas; ali, to se više nije dalo. Da ga, na svaki način, održi bar u svojoj vlasti, knez onda brže bolje šalje Peka Pavlovića da se nađe ustanicima kao savetnik. Peko je bio slavan kao harambaša i hajduk, i njegov dolazak bio je mio ustanicima. To im je bio i dokaz da knez neće da ih ostavi same. Raspoloženje ustanika bilo je ratoborno. Oni se smatraju, javljao je Peko knezu 7. jula, »tako silni, koliko da nema nijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka«. Pred tvrdom odlukom ustanika knez Nikola je morao najposle popustiti. Spočetka sa ustručavanjem, a kasnije sve energičnije, slušajući sugestije naše romantičarske omladinske štampe, on je pomagao ustanak i najposle se založio za nj sa najskupljim žrtvama.
571
Mesec i po dana posle »nevesinjske puške« ustanak je buknuo i u Bosni, gde su već otpre činjene pripreme, i to najpre u Krajini, pa posle u Podrinju. Dugo pripreman, taj ustanak je brzo uzeo široke razmere, od Morače do Une, i pokazao toliko pregalaštva da je odmah, prvih nedelja, tačno bio ocenjen kao događaj od prvorazredne važnosti. Neodoljivo, on je povlačio na dnevni red srpsko, i sa tim u vezi celo Istočno pitanje, jer se odmah videlo i osećalo da se čitav pokret ne može zaustaviti na samo te dve periferiske oblasti Turske Carevine. Tako je, pokrećući rešavanje Istočnoga pitanja, Bosansko-hercegovački ustanak dobio evropski značaj, kao nijedan drugi pokret u tim zemljama pre toga. Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine Srbija i Crna Gora. Srpsko javno mišljenje, koje je bilo pod uticajem omladinskih romantičara, koji su gospodarili u štampi, književnosti i na javnim zborovima, tražilo je da se što pre objavi rat Turcima. Turska je, po njihovom uverenju, bila težak bolesnik i protiv nje borba neće zadavati nikakvih većih teškoća. Ali, dok je omladina i gotovo sva inteligencija zemlje, ponesena oduševljenjem, kliktala sa Đurom Jakšićem: U boj! u boj! U sveti ajde rat! dotle su u srbijanskoj Narodnoj skupštini padale značajne izjave Adama Bogosavljevića i njegovih drugova: da široki narodni slojevi ne žele i neće rata. »To bi najveća besmislica bila (glasila je njihova pismena poruka) raditi i pomagati da se naša braća zuluma i samovoljetva oslobode, a sami unutra da trpimo najveći zulum i samovoljstvo i da sami snosimo najteži birokratski jaram«. Takve reči, uoči jednog rata za koji su oduševljeni rodoljubi sa druge strane maštajući govorili da »svi ustanci i pokušaji za oslobođenje našega naroda od cara Lazara do knjaza Milana nemađahu tako veliku celj kao sadašnje preduzeće«, nisu bile nimalo dobar znak. One su na jedan i suviše rečit način dale osetiti kako dobar deo našeg društva nije bio ubeđen u neminovnost odlučnih koraka koje je trebalo preduzeti, i kako će ovo delo biti izvođeno sa pola srca. Kasnije držanje »narodne vojske« u ratu dalo je, na žalost, dovoljno potvrde za to. M. Đ. Milićević beleži u svome zanimljivome dnevniku prosto i jasno kako narod na mnogo mesta nije uopšte hteo da se tuče; to potvrđuju i svi drugi izveštaji. Nedovoljno duhovno spremna za veliku borbu narodnoga oslobođenja, Srbija za nju nije bilo spremna ni diplomatski, ni vojnički. Dugo čekani »izvesni čas« nije bio srećno izabran. Srbija i Crna Gora ušle su u taj rat bez ijednog stvarnog prijatelja. Tešku borbu sa još uvek krepkom Turskom Carevinom imale su da prime one same, bez pomoći ijedne druge balkanske države ili naroda. Grčka nije ispunila svoje savezničke obaveze; a Bugari su čekali da do slobode dođu žrtvama drugih. Merodavna ruska diplomatija, ma koliko da je bila sa širokim slovenskim osećanjima, nosila je u glavi već tada izvesne koncepcije Svetostefanskoga ugovora, koje su bile tako daleko od srpskih nada i srpskih interesa. Na drugoj strani videlo se jasno da Austro-ugarska Monarhija, izgurana iz Italije i Nemačke, traži put za svoju ekspanziju u drugom pravcu. Taj pravac, diktovan interesima i Austrije i Nemačke, bio je izabran preko nas, na Balkan, odnosno na Solun. Sedamdesetih godina to je pitanje bila opšta tema austro-ugarskih dvorskih i vojnih krugova. Najsposobniji austrougarski ljudi, kao austriski pretstavnik u Beogradu i docniji ministar V. Kalaj, dolaze sami u Bosnu i ispituju tu raspoloženje; od god. 1871. novi
572
austrougarski ministar spoljnih poslova, grof Andraši, ne prestaje misliti o Bosni i Hercegovini. Jedno vreme bečka diplomatija nosila se mišlju da Bosnu deli sa Srbijom; ali, otkako je osetila da ima Nemačku uza se, a da Rusija ne može bez austriske neutralnosti ni pomisliti na eventualne vojničke akcije protiv Turaka, ta diplomatija biva odlučnija i traži sve. Svesna svoje snage, Austrija je usred borbi, 7. jula 1876., stavila jasno do znanja svima zainteresovanim činiocima u Bosni i oko n»e: »Mi ne možemo dopustiti da se Bosna prisajedini Srbiji«. A malo docnije izjavljeno je srpskom pretstavniku u Beču da sve kad bi »Srbi pobedili i zauzeli Bosnu, Austro-Ugarska bi našla načina da im ona ne pripadne«. Uzalud su ustanici davali molbe velikim silama da ih prisajedine srpskim kneževinama, kako bi »dali zadovoljenja večnoj pravdi i želji ugnjetene raje«; uzalud su proglašavali za svoje gospodare kneza Milana i kneza Nikolu, njihova sudbina bila je zapečaćena. Niko nije mogao da ospori između Rusije i Austrije tokom god. 1876.— 3877. u Rajhštatu i Pešti već ugovorenu stvar, da Bosna i Hercegovina imaju pripasti Dunavskoj Monarhiji. Jedino je Gambeta još onda proročkim glasom govorio: »Ja izjavljujem da ćemo mi najbolje pripremiti pobedu nad germanskim Vavilonom ako prihvatimo i stisnemo desnicu Slovena na donjem Dunavu«; ali, taj glas, neposredno iza francuskoga poraza, nije mnogo pomagao. Među prvim ljudima koji su stigli u Bosnu na glas o tamošnjem ustanku nalazio se knez Petar Karađorđević, sin kneza Aleksandra, koji je, može biti, i ranije znao da se nešto sprema, bar od časa kada je izbio ustanak u Hercegovini. Kako su 10. septembra god. 1875., u borbi kod Gašnice, na Savi, poginula dva glavna dotadanja vođa bosanskih ustanika, čuveni hajduk Petar Petrović Pecija i Ostoja Kormanoš, bilo je izgleda da knez Petar, koji je uzeo ime Petra Mrkonjića (verovatno pre kao prevod svoga prezimena Kara, nego po imenu poznatog ali ne mnogo simpatičnoga junaka iz narodne poezije), postane vođ bosanskih Srba, tim pre što je već bio organizovao svoju četu i logor na Ćorkovači. Ali, knez Milan, bojeći se, iz dinastičke surevnjivosti, da Mrkonjić ne postane popularan i da se ne učvrsti u Bosni i odatle u Srbiji, upotrebi sve ne samo da se knezu Petru onemogući izbor za glavnoga vođa nego i njegov opstanak u Bosni. Uzalud je Mrkonjić, sa puno dobre volje, pružao knezu Milanu ruku pomirnicu i nudio mu, u ime opšte narodne stvari, da se zaborave stare svađe. »Dajte«, pisao je on, »da u ovo ozbiljno doba, na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze«. Koliko su ustanici zbog toga bili pocepani i zbunjeni vidi se najbolje po tome što je, pored toliko ljudi iz njihovih redova, za vođa bio izabran Slovenac Miroslav Hubmajer, jedan četnik koji je bio napustio redove hercegovačkih ustaša. To je bio čovek bez ikakvih većih sposobnosti i brzo se videlo da je nepodesan za mesto koje mu se poverilo. Posle će završiti život kao austriska poverljiva ličnost u Sarajevu. U junu god. 1876., kada se Srbija rešila da uđe u rat, Mrkonjić je morao konačno napustiti Bosnu. Hercegovački uspesi u borbama protiv Turaka bili su daleko znatniji od bosanskih; ali, većeg vojničkog značaja nisu ni oni imali. Nekoliko junaka i vojvoda pokazivali su čuda od ličnoga junaštva; vojvoda Bogdan Zimonjić, augmentativ od čoveka, Lazar Sočica, Maksim Baćević, i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. U Bosni se ponajviše, posle pogibije glavnih pokretača i odlaska kneza Petra, isticao Golub Janjić. Uz pravoslavne borili su se u ovom ustanku u Hercegovini i poneki odredi katolika, među kojima je najvidniju ulogu imao don Ivan
573
Musić, vođ stare oblasti Donjih Vlaha. U Bosni su borbe malaksale već od leta god. 1876., kada su u rat ušle Srbija i Crna Gora (od 18. juna), a u Hercegovini su se tek onda rasplamtile. Srpska vojska nije bila dovoljno spremna za rat sa Turcima, a ni dobro vođena da bi ga mogla izmanevrisati. Novi rat, u koji je aprila god. 1877. ušla i Rusija, a naročito krvavi petomesečni turski otpor kod Plevne, dali su i suviše vidna dokaza o tome kako vojničke vrline turske behu još uvek velike i kako životna snaga bosforskoga bolesnika mogade da dade teška posla i Ruskoj Carevini. Na Srbiju se u leto god. 1876. bacila jaka turska vojska. I pored turske nadmoćnosti i boljeg vođstva i boljeg oružja, Srbi su, ipak, pod vrhovnim vođstvom ruskoga đenerala Černjajeva, koji beše došao u Srbiju da joj se s izvesnim brojem ruskih dobrovoljaca stavi u službu, odolevali neko vreme turskim napadima i na Šumatovcu, 11. avgusta, odneli časnu pobedu. Ali, najzad, pred većom silom klonuše, i na Đunisu, 17. oktobra, pretrpeli su poraz. Od dalje nevolje spaslo ih je posredovanje Rusije, koja je uputila Turskoj ultimatum, tražeći odmah obustavljanje neprijateljstava. Crna Gora bila je bolje sreće, jer ona nije ni imala protiv sebe mnogo nadmoćnije turske vojske. Udruženi Crnogorci i Hercegovci odneli su 18. jula god. 1876. sjajnu pobedu na Vučijem Dolu, gde je jedan turski paša poginuo, drugi bio zarobljen, a treći ranjen. Znatna je bila i pobeda Crnogoraca na Fundini, odnesena šest dana pre vučidolske. Te pobede digle su ime i glas Crne Gore u srpstvu, a naročito u romantičarskoj Vojvodini. Od grahovskoga pa do ovih uspeha, od god. 1858.—1878., postojao je u našem društvu i u našoj književnosti pravi kult Crne Gore. Ali, u Srbiji se zameralo, i to ne bez razloga, što je Crna Gora vodila ovaj rat na svoju ruku, žureći jedno vreme prema Mostaru, a što nije svoje čete uputila kroz Novi Pazar, da se ujedine sa srbijanskim na Javoru i da, tako ujedinjene, olakšaju težak položaj srpskoj vojsci na Deligradu i da sa pojačanom snagom stvore bolje pogodbe za borbu. U Beogradu se, međutim, nije znalo da je knez Nikola imao u to vreme izvesnih obaveza prema Austriji i da to nije činio zbog njenog zahtevanja. Zanimljivo je, ipak, da je car Franja Josif osuđivao takvo njegovo postupanje i da je pred svojim oficirom, V. Sauervaldom, upotrebio čak za kneza neki »jak izraz«. Drugo teško razočaranje toga vremena za srbijanske državnike beše i njihov diplomatski neuspeh. Rusija nije mogla ući u rat sa Turcima, sa kojim je računala odmah, od srpsko-turskoga rata, a da se prethodno ne osigura od Austrije. U Rajhštatu, 26. juna god. 1876., sastali su se carevi Aleksandar II i Franja Josif. Tom prilikom bi ugovoreno da se očuva celokupnost Srbije i Crne Gore, ako njih dve budu poražene, a u slučaju pobede obe bi zemlje imale dobiti neke pogranične srezove u Bosni i Hercegovini, dok bi ostalu Bosnu, radi koje su Srbi ušli u neravnu borbu sa Turcima, imala da posedne sama Austro-Ugarska. Pred sam ulazak u rat Rusija je morala u novim pregovorima, vođenim u Pešti i Beču, da obeća bečkoj vladi nagradu za njenu neutralnost, a ta se sastojala u unapred danom pristanku da Austrija dobije celu Bosnu i Hercegovinu i da se, teoriski, uticajna sfera Dunavske Monarhije proširi čak do Vardara i Timoka. Austriske pretenzije na solunski izlaz dobile su tim ustupkom sa ruske strane konkretan značaj i stvarne izglede. Tim ustupkom Srbi su gubili mnogo više nego što je bilo u izgledu da uopšte dobiju. Imati Austriju kao suseda u Bosni bilo je mnogo gore nego imati Turke; od Turske se moglo nadati oslobođenju u skorom vremenu, dok je Austrija pretstavljala silu iz čijih je kandža iščupavanje izgledalo malo ili čak nimalo verovatno. Što je bilo još gore, Austrija je, uzimajući Bosnu, zakročila na Balkan i postala balkanska država, koja, po
574
svoj prilici, neće zastati na tome mestu, nego će pokušati da se širi i dalje. Na Berlinskome kongresu, spremivši unapred sve, Austro-Ugarska je, na formalni predlog Engleske, dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu »do iza Mitrovice« i dobila je tako ne samo ispunjenje jedne stare želje nego i jasan program u njenoj budućoj balkanskoj politici. Ono do iza Mitrovice« značilo je dobru trećinu priprave na putu za Solun. Treći udarac našoj narodnoj politici zadao je Sanstefanski ugovor. Kada je Rusija likvidirala svoj rat sa Turskom, u koji je ponovo, pred njegov kraj, 1. decembra god. 1877., ušla i Srbija, sa nešto više vojničke sreće i pod mnogo povoljnijim uslovima nego što je, sama sa Crnom Gorom, ušla u prvi, ruska vlada o srpskim željama nije vodila gotovo nikakva računa. U miru, sklopljenom u San-Stefanu, 19. februara god. 1878., ruska diplomatija je čak stvarala Veliku Bugarsku, na očevidnu srpsku štetu. Ta Velika Bugarska imala bi da iznosi 163.000 km2 i da se stere od Crnoga Mora do Drima i Albanije i Arhipelaga na jugu; u nju je ulazila ne samo cela Maćedonija nego čak i najglavniji delovi Stare Srbije sa skopljanskim sandžakom i izvesnim delovima prizrenskoga, debarskoga i niškoga. Pirot i Vranje trebalo je, po tom ugovoru, predati Bugarima, a jedno vreme za njih je tražen i Niš. U očajanju, srpska vlada je poručila Rusima da će se boriti za Niš i sa njima, kao što se borila i sa Turcima. Tada je jedan visoki činovnik ruskoga Ministarstva spoljnih poslova rekao jednome srpskome diplomatu da »najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski; a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskima«. Srpski dobitak prema tome imao je biti prosto bedan; izvršila bi se samo neznatna ispravka granice u pravcu Novoga Pazara i Mitrovice. Sveto-stefanski ugovor je i uvredio i zaboleo sve Srbe, tim više što udar nije dolazio od dušmanina nego od strane kojoj se prilazilo sa neograničenim poverenjem. Svetostefanski ugovor nije mogao biti ostvaren zbog protesta izvesnih velikih sila, a posebno Engleske i Austrije. Došao je, u leto te godine, Berlinski kongres da unese ispravke u ruski plan. Srbima je bilo u interesu da se Svetostefanski ugovor podvrgne reviziji, mada je postojala opasnost da ta revizija može ispasti isto tako malo povoljna po Srbe, pošto su je tražile Engleska, koja je tada vodila antislovensku i turkofilsku politiku, i Austrija, koja je otvoreno izjavljivala da njoj nije u interesu stvarati jaku Srbiju. Da ublaži bečko nepoverenje srpska vlada je morala da se približava Austriji, da bi njenom pomoću dobila bar nešto više od onoga što je bilo predviđeno u San-Stefanu. I uspela je u tome; ali, samo zbog toga što je samoj Austriji išlo u račun da suzi područje ruskoga uticaja. Srbi su na Berlinskome kongresu dobili priznanje nezavisnosti za Srbiju i Crnu Goru; Srbija je, sem toga, proširena za četiri okruga (niški, vranjski, pirotski i toplički), koliko je, uglavnom, osvojila njena vojska u drugom kratkom ratu; a Crna Gora dobi podvostručenje njenog područja sa gradovima Podgoricom, Nikšićem i Barom. Umesto oblasti Gusinja, koju su joj tada takođe bili dodelili, a koju turskom pomoću u Prizrenu organizovana Albanska liga nije htela da preda, dobila je Crna Gora god. 1880. Ulcinj sa njegovom oblašću. Ni Srbiji ni Crnoj Gori Austrija nije dala da se znatnije prošire prema Novome Pazaru ili da posednu ceo taj kraj, i to zbog toga da se one ne bi tu sjedinile i zaprečile njoj put za Solun. Novopazarski sandžak sa austriskim garnizonima u njemu imao je, po težnjama tadanje austro-ugarske diplomatije i vojnih krugova, da bude veliki kanal, koji će stalno rastavljati dve srpske države.
575
Okupacija Bosne i Hercegovine, izvršena tokom leta god. 1878., donela je i još jednu veliku nesreću za naš narod. Ona je znatno doprinela da se pomute odnosi između jednoga dela Hrvata i Srba. U svojoj spoljnoj politici Štrosmajer i Rački smatrali su čitavo vreme kao sasvim prirodno da Srbija ima osloboditi Bosnu. U tome smislu Štrosmajer je u jesen god. 1876. pisao i čuvenome vođu engleskih liberala Glestonu. Ima jedna vest da je biskup ranije bio obećao knezu Mihailu da će, u slučaju njegove akcije u Bosni, uputiti tamošnje katoličko sveštenstvo da pomaže srpsku stvar. Kada je doista došlo do rata, Rački je pisao biskupu kako se »bosanski redovnici kukavno drže i kod i izvan kuće«. U tome istome pismu od 17./29. juna Rački je govorio: »Preko Hrvatstva preći će dakako nova historija na dnevni red. Ali, neka se samo izbavi Južno Slovenstvo; za plemenske osobine je najmanje!« Šireg i plemenski nesebičnijeg shvatanja našeg narodnog problema nije bilo u celoj našoj prošlosti, kazana od čoveka koji je bio u isto vreme odličan hrvatski rodoljub i jedan od ljudi sa najviše znanja i mudrosti u celoj našoj sredini. Kada je fra Grgo Martić, pesnik Osvetnika Luke Vukalovića i njegovih drugova, uputio, po savetu austriskoga konzula, protest protiv toga da Srbija dobije Bosnu, pisao je ljutito biskup Račkome, mada se radilo o jednom katoličkom svešteniku: »Martić bi zaslužio konopac, koji mu ne bi falio, ako bi naši Srbi pobijedili«; a posle će reći za nj kako »taj poetički nevaljalac ide u blato« i kako bi ga »valjalo što strože žigosati«. Štrosmajer je bio odlučno protiv austro-mađarske politike na Balkanu, naglašavajući jasno da nju sa grofom Andrašijem vode Mađari i da je ona u svojoj suštini uperena protiv Slovena uopšte. Protiv te politike jugoslovenskih nacionalista javila se politika čisto hrvatska. Dvor, kivan na stvaranje Nemačkog Carstva bez njegova učešća i onemogućen od Rusije da se sveti Pruskoj, god. 1871. promenio je unekoliko kurs svoje politike i počeo pokazivati više predusretljivosti prema Slovenima. U Beču se tada jedno vreme istinski pomišljalo na preuređenje države u federalističkom smislu, mada su se tome protivili Mađari svom energijom. U januaru god. 1871. morao je otstupiti ban Rauh u Hrvatskoj, kompromitovan kao čovek nečistih ruku. Novi izbori, pod banom Kolomanom Bedekovićem, donesoše ogromnu pobedu Narodnoj stranci. Većina narodnih poslanika izjavila se odmah protiv nagodbe iznuđene od jednog policiskog sabora i bila je spremna za nove borbe. Ali, njen polet je bio presečen jednim loše smišljenim i slabo organizovanim ustankom Hrvata i nešto Srba. Politički drug Ante Starčevića, ali još strasniji i svakako nepromišljeniji od njega, Evgen Kvaternik, beše se vratio u otadžbinu iz emigracije, da tu nastavi borbu prvenstveno protiv Dvora, a za slobodnu Hrvatsku. Ujedinjenje Nemačke i Italije, zahvaljujući istrajnome radu njihovih rodoljuba, beše postalo svršeno delo. Zar samo Sloveni da i dalje pritisnuti tuđinom pokorno gledaju tuđe ruke u svome perčinu? Kvaternik se stoga odlučio da narodno pitanje rešava revolucijom. U Broćancu kod Rakovice izbi krajem septembra god. 1871. pobuna, koju je on pripremio. Kvaternik bi čak proglašen za hrvatskoga kralja i zaogrnut nekim fantastičnim plaštom. Ali, već 29. septembra ustanak bi ugušen, pošto je dan pre toga pao Kvaternik u borbi sa carskom vojskom. Ova buna, koja je na višim mestima dovodila u sumnju lojalnost Hrvata, pokoleba dotadanji borbeni stav hrvatske opozicije i dade mogućnost mađaronima da izbornim terorom i uvođenjem virilista u sabor stvore tamo svoju većinu. Tada su Rauh i njegovi ljudi pustili u javnost falsifikovana dokumenta o vezama Štrosmajera, Račkoga i drugih hrvatskih vođa sa Petrogradom i Beogradom i o spremanju novoga ustanka među Jugoslovenima Austrije. Sve to učinilo je da je novi sabor god.
576
1873. primio hrvatsko-mađarsku nagodbu onakvu kakva je donesena god. 1868. sa gotovo beznačajnim izmenama. Zahtevi hrvatskih narodnjaka bili su kategorički odbijeni. Otada Štrosmajer nije više nogom kročio ni u sabor u Zagrebu, ni u onaj u Budimpešti. Da koliko-toliko zadovolje Hrvate, pristadoše Beč i Pešta da posle primanja nagodbe za bana postave Ivana Mažuranića, prvoga Hrvata koji je na taj položaj došao iz neplemićskoga staleža, i da se ukine hrvatska i slavonska Krajina (zakon je o tom donesen god. 1873., a stvar je konačno likvidirana tek god. 1881.). Godinu dana potom, 1874., bi otvoren i zagrebački univerzitet. Sa Mažuranićem je počeo hrvatski kurs i osetno potiskivanje Srba u Hrvatskoj. Nalazilo se da jugoslovenska ideologija smeta hrvatskoj i da se interesi srpstva i hrvatstva sukobljavaju naročito u Bosni i Hercegovini. Mada je u tim zemljama bila nesumnjivo većina Srba, jedan deo isključivih Hrvata počeo je nalaziti i tvrditi da je Bosna čisto hrvatska zemlja i da je treba sjediniti sa Hrvatskom. Ujedinjenje svih Hrvata pod habzburškom dinastijom postade politički program koji je bio tu na putu da se ostvari. Doista, od časa kad je Bosna i Hercegovina došla pod austro-ugarsku vlast, nije se više nijedan Hrvat nalazio u sastavu neke druge države. Hrvatskim političarima mogao je u taj čas rad na jugoslovenskoj ideji izgledati kao neka naivna politička šimera, kada je stvaranje, ili kad su bar uslovi za stvaranje Velike Hrvatske bili već na pragu realizacije. Sam car Franc Josif pisao je Mažuraniću kako Štrosmajerov organ Obzor vodi propagandu u antidinastičkom i antihrvatskom pravcu. Znači, Dvor se donekle identifikovao sa političkim gledištem Velikohrvata i stavljao im u izgled mogućnost ostvarenja njihovih nacionalnih želja. Rascepkani, Hrvati nisu bili nikakva snaga; ali, ako se ujedine, mislilo se u Zagrebu, njihov bi se položaj prema Mađarima iz temelja izmenio. To je shvatanje osvajalo, i najveći deo Hrvata prihvatio ga je u najboljoj veri da će se ti planovi moći i ostvariti. U tome smislu iskazao je hrvatski sabor svoje želje javno u adresi kralju povodom okupacije Bosne i Hercegovine. Nisu, međutim, mogli još dovoljno oceniti da je možda bilo lakše dobiti Bosnu od Turaka nego iščupati svoje sopstveno područje iz mađarskoga i nemačkoga sklopa. Česi su se nalazili svi ujedinjeni pod Habzburzima, pa koliko su od svojih nacionalnih zahteva mogli da ostvare? Zar bi Mađari pustili Hrvatsku da se odvoji bez građanskoga rata? Ali, u ono vreme, na to se još nije mislilo; još se u Zagrebu verovalo da će se pomoću Dvora doista ostvariti njihovi narodni ciljevi. Još su se tajanstveno šaputale stare poruke: Aula est pro nobis! Jedan od glavnih teoretičara stranke prava, d-r Isidor Kršnjavi, pisao je još god. 1906. sa tim istim ubeđenjem ove reči: »Viša kultura i politička egzistencija Hrvatske bile bi ugrožene ako bi prodro Istok, ona može naći svoju kulturnu i političku budućnost samo pod zaštitom Habzburga, dok Srbi gledaju svoje prirodne saveznike u dve samostalne srpske države i u njihovim zaštitnicima, Rusiji i Italiji. To je konačni razlog srpsko-hrvatske protivnosti«. Austro-Ugarska je vešto iskorišćavala svoje staro i osveštano političko načelo: »Zavadi, la vladaj!« Njeni organi su dugo i sa planom radili, kao i njihov car god. 1867., na tome da se između Srba i Hrvata poseje što više mržnje i protivnosti. Glavne parole bile su ove: Srbi su, posle obnove Srbije, sve više postajali centrifugalan elemenat, njihove su težnje išle za tim da se, nezavisno od Bečke Monarhije, ujedine u jednu zajedničku državu, Veliku Srbiju. Ta Velika Srbija obuhvatala bi zemlje u kojima žive i Hrvati: Srem, Slavoniju, Liku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, i značila bi, prema tome, negaciju hrvatstva. Prema ideji Velike Srbije treba stoga postaviti ideju Velike Hrvatske. Područje na kojem izmešano žive Srbi i Hrvati, a to su sve centralne zemlje našega
577
etničkoga prostiranja, moglo je biti obeleženo kao nacionalno i politički sporno. Stoga se, u drugoj polovini XIX veka, počinje žustra i sa zlim strastima vođena borba, kome etnički pripada Bosna, Hercegovina, Dalmacija, Srem, Dubrovnik; pišu se čitave knjige o tome da se dokaže kako Srbi nemaju nikakva prava na Bosnu, ili kome pripadaju stari Neretljani, ili da su stari Dubrovčani samo Hrvati ili samo »ovejani« Srbi, ili da je Crna Gora još uvek u sferi interesa Crvene Hrvatske. Prilikom otkrivanja Gundulićeva spomenika u Dubrovniku god. 1893. umalo nije pala krv između Srba i Hrvata zbog toga kojem plemenu pripada taj oduševljeni pesnik »slovinstva«. Pišu se poluizmišljene ili nacionalno nategnute istorije i na jednoj i na drugoj strani, izmišljaju se predanja, pribegava se falsifikovanim dokumentima. Postoji čitava literatura te polemičke književnosti, koja je, mada nema gotovo nikakvog naučnog značaja, ipak vršila jak uticaj na ljude, zavađala ih do krvi, i činila opštoj nacionalnoj stvari neverovatno velike smetnje. Dva poslednja decenija XIX veka pretstavljaju vrhunac te borbe, koju su prihvatali i raspirivali naši neprijatelji s očiglednom radošću. Nema, sme se slobodno reći, nijednog ni književnog, a kamoli političkog lista toga vremena ni kod Srba ni kod Hrvata, u kojem se ne bi našlo odjeka tih borbi, a u kojima se čak prepiralo i o tome ko je kome »ukrao« jezik, narodne umotvorine i narodne junake, i gde se, u nerazumnoj želji za uzajamnim vređanjem, govorilo bez ikakva razbora. Jedna brošura u Sarajevu, pisana i objavljivana po instrukcijama vodećih ličnosti tadanje bosanske vlade, nosila je naziv na srpsku adresu »Mi i tamo oni« (1906.). Optužnica u veleizdajničkom procesu u Zagrebu god. 1909. bila je sastavljena sva u antisrpskom duhu i odricala je gotovo postojanje srpske narodnosti u Hrvatskoj. Srpsko rodoljublje obeležavano je kao veleizdajničko. Hrvatsko je stoga trebalo obeležiti kao centripetalno i lojalno. Prvo je bilo upereno protiv Beča, dok je drugo trebalo pridobiti za nj, ukoliko to već nije otpre učinjeno. U Hrvatskoj se nalazilo dosta iskrenih pristalica bečke politike i pored svih razočaranja posle god. 1848. i hrvatskomađarske nagodbe. Stari graničarski oficiri, lojalna Lika, gledali su u habzburškoj dinastiji i carskome dvoru jedinu moguću vlast države, i osećali su se srećni da svoje živote i snagu žrtvuju za njihove uspehe. U vojničkoj službi graničari su nalazili, sa svoje hrabrosti i odanosti, često i velika priznanja i to ih je za njih vezalo još više. Izvestan deo građanstva u hrvatskim varošima koji je bio nemačkoga porekla naginjao je Beču već po atavizmu. Sem te političke protivnosti, koja je bila načelna, ali ipak ne trajna, jer je političko osvešćivanje moglo doći ili pre ili posle, dobar deo protivnosti dolazio je još uvek i zbog verskih razlika. Versko pitanje nije još nikako moglo da postane ravnodušna i čisto privatna stvar. Čak ni zajednička borba protiv islama nije mogla da trajno tešnje približi pripadnike dveju glavnih hrišćanskih religija u našim zemljama. U Austriji, Hrvatskoj, i u mletačkoj Dalmaciji katolički elemenat bio je vladajući, i on je, da bi dobio u verskom pogledu homogeno stanovništvo, kroz čitav XVIII vek, pod uticajem svešteničkih redova, živo radio da pravoslavnima nametne versku uniju. Pripadanje pravoslavnoj veri smatrano je kao neki nedostatak ne samo među verskim licima katoličke crkve nego i među tamošnjim svetovnim vlastima. Srbi oficiri i neki veći činovnici mogli su praviti karijeru tek pošto napuste svoju pravoslavnu veru. Gonjeni i ruženi, pravoslavni se zbijaju u čvršće verske zajednice, u dosta dobro organizovane verske opštine, i odgovaraju na pritisak mržnjom i isključivošću. Ni nagli razvoj narodnosne ideje kod Jugoslovena tokom XIX veka nije zadugo mogao da izmeni duboko uvrežene stare
578
protivnosti, i pokraj sveg pokušavanja sa mnogo strana da se ublaže. Verovatno preko svih jugoslovenskih pozornica prešla je Okrutićeva Šokica, čiji je sav dramski problem u protivnosti između pravoslavnih i katolika, »kako Rac dušu gubi kad Šokicu ljubi«, još i iza sredine XIX veka. Pa mada je gotovo sva publika, pred tako očiglednim primerima iz života, dobro pojimala svu apsurdnost verskih predrasuda, koje su tu prikazane, ona je ipak dugo i iza toga ostajala sa starim nasleđem. Još devedesetih godina prošloga veka napustio je poznati pesnik Aleksa Šantić misao da se oženi jednom dugo i mnogo voljenom katoličkom devojkom, ustuknuvši pred majčinom kletvom i opštim protestom strogoga pravoslavnoga Mostara. Te protivnosti u najnovije vreme naročito su pojačane u Bosni i Hercegovini. God. 1881. osnovana je tu posebna rimokatolička jerarhija, kojoj je na čelo došao d-r Josip Štadler, pripadnik isusovačkoga reda. Kao sarajevski nadbiskup on je brzo svojom prozelitskom aktivnošću izazvao otpor ne samo kod pravoslavnih i muslimana, nego svojom borbenošću i isključivošću i kod samih katolika. Borba između franjevaca i isusovaca postade gotovo javna. Zaslužni franjevci, koji su stotinama godina stojali na braniku katoličke crkve u zemlji i imali da podnose teške turske progone, behu odgurnuti, jer su kao domaći ljudi ipak vodili računa o sugrađanima drugih vera. Jezuiti su netrpeljivi i čak agresivni, a kao svoj program imali su pod Štadlerovim vođstvom ova načela: 1. prisajedinjeae Bosne i Hercegovine Hrvatskoj u okviru Habzburške Monarhije i zamena dotadanje dualističke organizacije Austro-Ugarske trialističkom; 2. pridobijanje što većeg broja inovernika u krilo rimske crkve; 3. pomaganje održavanja AustroUgarske kao velike sile i njenoga uticaja na Balkanu na štetu pravoslavne Rusije. Tako se versko pitanje kombinovalo sa političkim i još više zaoštrilo već postojeće protivnosti. Nova versko-nacionalna politika Štadlerova podelila je i same Hrvate u Bosni u dva tabora, istina tek prve desetine XX veka. Štadlerova Hrvatska katolička udruga polagala je više na katolički karakter hrvatstva, pretpostavljajući katolike tuđine Hrvatima nekatolicima; dok je Hrvatska narodna zajednica narodnost isticala ispred vere. Zajednica je htela da u svoj krut privuče što više muslimana, a Udruga je, okupljajući katolike pod svoj hrvatski plašt, znatno doprinela da je dosta tuđinaca, činovnika i drugih doseljenika u Bosni, prihvatilo hrvatski naziv i hrvatsku misao.
XVIII. POSLEDNJI OBRENOVIĆI. 1. Austrofilska politika kralja Milana. — 2. Borba radikala protiv kralja Milana. — 3. Kralj Aleksandar Obrenović. Uspesi postignuti na Berlinskome kongresu znatno su podigli ranijim porazima poljuljani ugled Austro-Ugarske na Balkanu. Njen savez sa Nemačkom god. 1879., kojem će posle tri godine pristupiti i Italija, pojačao joj je značaj i u evropskoj politici. Dotle nesigurna i tučena u dva poslednja rata (god. 1859. i 1866.), Austro-Ugarska počinje opet verovati u sebe i voditi aktivniju i u krajnjoj liniji ofanzivnu politiku. U Srbiji njen uticaj postaje presudan. Ogorčen držanjem Rusije u sanstefanskim pregovorima, i videći očigledne austriske uspehe u politici u Berlinu i inače, knez Milan se od god. 1878. sasvim obrnuo prema Beču. God. 1880. oduzeo je vladu od rusofilskih liberala, koje je vodio Jovan Ristić, i doveo je na upravu novoorganizovanu »naprednu stranku« intelektualaca i bogate beogradske čaršije koja je, više iz oportunizma nego iz uverenja, povela austrofilsku politiku. Kada je, marta god. 1881. poginuo ruski car
579
Aleksandar II od nihilističke bombe, knez Milan i dobar deo Srba sa njim poverovali su da će Rusija dugo bolovati od unutarnjih nereda i da neće moći sa ranijim interesom uticati na prilike u Evropi. To, kao i proglas Rumunije za kraljevinu, uticali su znatno na kneza Milana da 16. juna god. 1881. dovrši pregovore i oklopi Tajnu konvenciju s Austro-Ugarskom. Tom konvencijom Srbija se obavezivala da neće trpeti nikakve agitacije na svome području u korist srpskog elementa koji se nalazio pod habzburškom dinastijom, uračunavajući tu i Bosnu i Hercegovinu, a Austro-Ugarska je opet uzimala na se da štiti dinastiju, pomaže srpsko širenje prema jugu, ali ne u pravcu Novoga Pazara, i da prizna proglas srpske kraljevine. Prema jednoj tačci te konvencije, Srbija se obavezala da neće sklapati nikakva novog ugovora sa kojom drugom državom bez prethodnog sporazuma sa Bečom, i da neće dozvoliti dolazak na svoje područje nijednoj tuđoj vojsci. Za te pregovore, vođene u najvećoj tajnosti, nije znala ni sama srpska vlada, sve do poslednjeg časa. Ova Tajna konvencija dovodila je Srbiju u gotovo poluvazalan položaj prema Dunavskoj Monarhiji, a kompenzacije koje je donosila bile su više ličnog i sujetnog karaktera nego stvarne dobiti. Možda se najpozitivnija tekovina te Tajne konvencije sastojala prosto u tome što nam je uštedela austrisko neprijateljstvo za izvestan niz godina, punih unutarnjih kriza u Srbiji. U spoljašnjoj politici ona je, s druge strane, bila vidna opomena Rusiji i njenoj prema Srbima nepravednoj i neuviđavnoj politici poslednjih godina. Ali, zato je morala biti napuštena svaka akcija u tradiciji Načertanija i kneza Mihaila; naročito je morala biti žrtvovana i svaka pomisao o aktivnijem radu na jugoslovenskom jedinstvu. To još ne znači da knez Milan nije vodio nikakve nacionalne politike. Naprotiv, baš za njegova vremena počinje življi rad Srba u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Knez Mihailo je mislio u prvom redu na Bosnu, dok knez Milan upire oči na jug. Kao glavni radnik u tim oblastima postalo je Društvo sv. Save, osnovano u leto god. 1886. Kao nezavisna i proširena, Srbija se 22. februara god. 1882. proglasila za kraljevinu. Ali, u svojoj državnoj i ekonomskoj politici dugo je bila pod utiscima nepovoljnoga bilansa ratovanja za oslobođenje i odluka Berlinskoga kongresa. Finansisku i političku konsolidaciju zemlje otežavala je svojevoljna politika kralja Milana, koja mu je donela oštru i u našoj istoriji dotad nikad tako popularnu opoziciju jedne nove stranke, čiji je program tražio radikalne promene i pun suverenitet naroda. Ta nova stranka sa radikalnim programom brzo je osvojila celu Srbiju i potisla potpuno naprednjake, a svela na petinu stare liberale. Duhovni otac stranke bio je mladi socijalista Svetozar Marković, koji je umro pre nego što je stranka organizovana, god. 1875., a glavni uspeh imala je da zahvali, sem svojoj načelnosti i borbenosti, ponajviše veštoj agitaciji, perom i rečju, Pere Todorovića i istrajnosti i sistematskom radu u narodu njenog vođa Nikole Pašića, koji će od god. 1876. pa sve do smrti, god. 1926., za puno pola veka, biti među glavnim političkim ljudima Srbije, a četvrt veka jedno od najodgovornijih lica za njenu sudbinu. Prvi put se radikalna stranka javno istakla god. 1876. u Kragujevcu, gde je odnela pobedu na opštinskim izborima, i tom prilikom razvila borbeni crveni barjak sa natpisom Samouprava, kako će se posle, od god. 1880., zvati i njen glavni partiski organ. God. 1882. pozivao je već Todorović, na prvoj smotri mlade stranke u Kragujevcu, narod da zasuče rukave, »pa juriš u politiku«. Nagli i neočekivani uspeh stranke naterao je kralja Milana na nepromišljene i nasilne mere protiv nje, koje su god. 1883. dovele do bune u timočkom kraju, oko Zaječara i Knjaževca. Preki sud je izrekao tom prilikom 21 smrtnu
580
presudu i lišio stranku mnogih vođa, ali je nije slomio. Naprotiv, ona je znatno doprinela da padne sam kralj. Kad je 6. septembra god. 1885. proglašeno u Plovdivu ujedinjenje Bugarske i Istočne Rumelije, kralj Milan je našao da se time povređuju Berlinski kongres i balkanska ravnoteža na štetu Srbije, i, potican od izvesnih krugova u Austriji a naročito u Mađarskoj, gde se slušala reč ministra Kalaja, objavio je 2. novembra rat Bugarima, na koje je bio kivan iz više razloga. Ali, u tome ratu nije dobro prošao. U borbama na Slivnici, 5.—7. novembra, Srbi su, ušavši u rat potpuno nespremni i bez imalo oduševljenja, pretrpeli poraz i bili odbačeni iz Bugarske. Bugarska vojska pređe potom sama u napad i posede Pirot. Dalje ratovanje prekinulo je posredovanje Austrije 16. novembra. Mir je malo posle toga sklopljen u Bukureštu (februara god. 1886.) na osnovu stanja kakvo je bilo pre rata. Srbija nije izgubila ništa teritorijalno; ali, izgubila je mnogo od svoga ugleda. Posle ovoga velikog neuspeha, koji je uglavnom bio neuspeh lično kralja Milana i njegove politike, opozicija diže glavu. Pod pritiskom narodnoga nezadovoljstva, koje je osvajalo gotovo sve redove u zemlji; uzbuđen sukobima sa kraljicom Natalijom, svojom ženom suviše svoje glave i upornom, sa kojom se, sa puno skandala, i rastavio; u momentima gotovo živčano rastrojen do lakomislenosti u postupcima, kralj je 22. februara god. 1889. objavio svoju ostavku na presto, pošto je nekoliko nedelja pre toga, 22. decembra god. 1888., proglasio novi, od Skupštine primljeni, veoma slobodoumni ustav, sa punim suverenitetom naroda. Kralj Milan se odrekao u korist svoga sina Aleksandra, jedinoga zakonitoga potomka dinastije Obrenovića. Kako je mladi kralj bio još maloletan (rođ. god. 1876.), to su umesto njega vršila suverensku vlast tri namesnika, koja je prema ustavu imenovao kralj Milan: Jovan Ristić i đenerali Kosta Protić i Jovan Belimarković. Vladavina poslednjega Obrenovića bila je bez imalo sreće. Dok je kralj Milan imao ipak izvesnih uspeha, i to vidnih, kao što su nezavisnost i proširenje Srbije, dotle je vlada njegovoga sina donela samo niz državnih udara i raznih dvorskih skandala. Neprijatelji naše narodne stvari obilato su iskoristili česte krize u Srbiji, a naročito Bugari u Maćedoniji, koji su tamo razvijali veoma živu propagandu pomoću svoje Egzarhije. Čak se bilo počelo da gubi i srpsko ime. U nufuskim tefterima Turci su pristalice Patrijaršije: Grke, Srbe, Jermene i Rumune, zvali prosto »urum-milet« ili ih trpali u Grke, dok su pristalice Egzarhije zvali Bugarima. Mladi kralj počeo je svoju vladu jednim državnim udarom, 1. aprila god. 1893., kada je zbacio, smrću Koste Protića okrnjeno i suviše strančarski u isključivo liberalnom smislu opredeljeno, Namesništvo, i kada je sam sebe pre vremena proglasio punoletnim. Potom je god. 1894. ukinuo ustav od god. 1888. i vratio stari Namesnički ustav od god. 1869., kojim je Kruni davano pravo da imenovanjem poslanika (na dva narodna po jednog svog) ispravlja izraz narodne volje. Posle je kralj, 6. aprila god. 1901., dao novi ustav, kojim je prvi put u Srbiji uveden dvodomni sistem. Ali, uskoro je i taj ustav privremeno ukinuo, 24. marta god. 1903., da bi izveo izvesne promene po svojoj volji. Povratak kralja Milana u Srbiju na trajan boravak, 7. oktobra 1897., doveo je do nove zaoštrenosti između dinastije i radikala. Jedan atentat, izvršen na kralja Milana na Ivanjdan god. 1899., dade prilike obojici kraljeva da iskale svoju mržnju na radikale i da najveći deo radikalnih vođa stave pred preki sud, i da ih dadu osuditi na robijanje, mada sa atentatom nisu imali nikakve veze. D-r Vladan Đorđević, mnogo-pisac i nepouzdani
581
istoričar ovoga vremena, čovek sa mnogo inicijative i aktivnosti, ali i sa puno poze i razmetljivosti, bio je kao pretsednik vlade od 1897.—1900. poslušan organ za sve kraljevske ćudi do jedne, i to poslednje. Po mladoga kralja beše najkobnija veza i ženidba sa Dragom Mašin, dvorskom damom njegove majke, udovicom jednoga inženjera, ženom problematične prošlosti, koja ni po svojim moralnim ni po svojim intelektualnim osobinama nije bila za tako visoko mesto. Kralj Aleksandar se njom oženio 23. jula god. 1900. Zbog tog braka kralj Milan je raskinuo sve veze sa sinom i povukao se u Beč, gde je naskoro i umro (29. januara god. 1901.). Sa njime se u tome pitanju složio i pretsednik vlade. Obojica i svi im prijatelji osećali su dobro da je tim nerazumnim korakom mladi kralj izgubio najveći deo već prilično pokolebanoga ugleda i da je doveo u pitanje i sam opstanak dinastije. Javna sramota sa lažnom bremenitošću kraljičinom, koju je nemilosrdno utvrdio jedan ruski stručnjak poslan u Srbiju od samog carskog dvora, samovolja kraljeva u postupcima ličnim i državnim njegova nestalnost i nepouzdanost u državnoj politici; zatim nametljivo i skorojevićsko držanje kraljičine rodbine, glasovi da će jedan od kraljičine braće, iz porodice Lunjevica, doći za naslednika prestola, — sve to izazva protiv Dvora ogromno nezadovoljstvo u narodu. Kraj tome režimu, koji Srbiji nije doneo gotovo nikakva uspeha, nego samo niz izlišnih potresa, učinila je jedna oficirska zavera. U noći 28./29. maja god. 1903. izvestan broj oficira, ponajviše mlađih, upao je u Dvor i ubio tamo i kralja i kraljicu. Dinastija Obrenovića bila je tako iskorenjena i Srbija je imala da bira sebi novoga kralja. Bez ikakva predomišljanja za novoga kralja bi izabran 2. juna knez Petar Karađorđević, koji se u to vreme bavio u Ženevi. Devet dana potom stigao je kralj Petar u Beograd, praćen simpatijama gotovo svih Srba, i 12. juna položio je zakletvu na ustav od god. 1888., koji je Skupština, sa malim izmenama, povratila u život.
XIX. JUGOSLOVENI POD AUSTRO-UGARSKOM VLAŠĆU. 1. Bosanci i Hercegovci prema okupaciji. — 2. Saradnja pravoslavnih i muslimana. — 3. Ustanak u Hercegovini i Boki. — 4. Kalajeva politika u Bosni. — 5. Borba pravoslavnih i muslimana za versku autonomiju. — 6. Ban Kuen Hedervari u Hrvatskoj. — 7. Nova omladina. u Hrvatskoj. Masarikov uticaj. — 8. Nove borbe između Bega i Pešte. — 9. Srpsko-hrvatska koalicija. Odluku Berlinskoga kongresa, da Austro-Ugarska posedne Bosnu i Hercegovinu, primilo je bosansko-hercegovačko stanovništvo sa podeljenim osećanjima. Katolici su je pozdravili iskreno. Austro-ugarski dvor, strogo katolički, odavno je bio zaštitnik katoličkoga življa u Bosni i pomagač njegovoga sveštenstva, koje su u pretežnoj većini sačinjavali franjevci. Muslimani su bili utučeni, ali ipak protivni. Kada je do njih doprla vest o berlinskome mandatu Austro-Ugarske Monarhije, posle prvog zaprepašćenja došla je dosta brza odluka da se osvajačkoj sili suprotstavi otpor. Odluku je donelo, uglavnom, stanovništvo gradova, koji su, svi izreda, imali muslimansku većinu, srednji i niži stalež, potaknut agitacijom muslimanskih sveštenika; dok je begovat sa posednicima bio dobrim delom zbunjen, a otomansko činovništvo, ukoliko ga je bilo (naročito u Sarajevu), apatično i bespomoćno. Najglavniji agitator protiv Austrije beše šeih Muhamed Jamaković u Sarajevu i razmetljivi Hadži Lojo. Uz njih se, kao glavni organizator borbe, istakao plevaljski muftija Vehbi-efendija Šemsikadić. Austro-ugarska vojska, prešavši u
582
Bosnu, imala je da izdrži nekoliko oštrih sukoba, naročito kod Tuzle, Maglaja, Doboja, Sarajeva, Ključa, Bihaća i drugih mesta, i trebalo joj je i vremena i napora da zemlju umiri. Još više od muslimana, koji su se identifikovali sa Turcima, mandat AustroUgarske Monarhije za okupaciju Bosne pogodio je Srbe. Muslimani su žalili za prošlošću, dok su se Srbi pravoslavni brinuli za budućnost. Bosna je bila glavna želja Srbije, a Hercegovina Crne Gore; u tim oblastima činilo se da je sve već bilo zrelo za jedno pozitivno rešenje. Ustanak u Bosni i Hercegovini organizovali su i izneli uglavnom Srbi pravoslavni; zbog njih su Srbija i Crna Gora ušle u rat sa Turskom i dovele u pitanje i svoj opstanak. Na tajnoj sednici srpske Narodne skupštine od 5. septembra god. 1875., kada se rešavalo o tome, hoće li Srbija pomagati ustanak u Bosni, skupštinski odbor dao je ovakvo obrazloženje: »Pitanje o Bosni postavljeno je mimo nas. Mi smo silom okolnosti naterani da sudelujemo u rešenju toga pitanja, inače je Bosna za nas na svagda izgubljena, i ne imajući u ovim uskim granicama sile za naš narodni život, mi bismo postali najposle plen nekog silnijeg suseda«. To je, pored sentimentalnih patriotskih razloga, koji su naglašavani isto tako, bilo čisto intelektualno objašnjenje za učešće Srbije u rešavanju bosanskoga pitanja. Berlinska odluka udarala je sada krst na naše nacionalne nade. Dobijanjem Sandžaka, pored Bosne i Hercegovine, Austrija se, kao klin, zabila među dve srpske kneževine; naglašavanjem svojih interesa na Balkanu i svojim težnjama prema Solunu Dunavska se Monarhija jasno obeležavala kao sila koja ima ekspanzivnih ambicija i koja je za sferu svojih interesa uzela područje, na koje smo mi Srbi polagali svoje nacionalno i istorisko pravo. Srpski položaj osamdesetih i devedesetih godina XIX veka nije bio nimalo zavidan. Srbija poslednjih Obrenovića, mada voljena, nije ulevala mnogo poverenja srpstvu van njenih granica. Njen ugled je bio pao, i to osetno. Dok smo u Skoplju god. 1902. dobili Srbina vladiku trebalo je pet godina borbe i živa zalaganja ruske diplomatije, jer se o našoj u Carigradu nije mnogo brinulo. U Vojvodini se tih godina vodila jalova autonomna i međusobna partiska borba; među narodnim vođima padale su najteže uvrede, potezao se nož i kidisavalo se na život; narod je, međutim, nekad ekonomski dosta jak, naglo propadao i počeo čak iz bogate Bačke da pomišlja na Ameriku. Kao padanje Ignjatovićeve Sent-Andrije čovek je mogao da prati opadanje celog našeg društva. U Staroj Srbiji Arnauti su gospodarili svima važnijim mestima i planinama i sistematski su trebili naš elemenat. U Maćedoniji bugarska propaganda, pomagana od svih naših neprijatelja, uzimala je maha, a nije prezala ni od kakvih sredstava. Pa, ipak, pored svih tih teškoća, i pored sve snage i moći naših neprijatelja, naš narod je ipak duboko verovao u sebe. U njega je postojala neka neodoljiva unutarnja prasnaga i osećanje, ponekad ne lako objašnjivo, da on nije narod koji ima samo prošlost za sobom. U svima našim ljudima, kao u Kočićevom Davidu, »kada se Srb napiri i nadme, nema toga carskoga kantara na ovom svijetu koji bi ga mogo izmjeriti!« U životu naroda ta su osećanja uvek jača od svih racionalističkih objašnjavanja. Suv razum često diktuje kompromise i pitanja taktike izdiže ponekad do vrednosti samih načela; dok osećanje, koje potiče iz instinkta za narodnim samoodržanjem, uvek zadržava ljude, i to široke narodne krugove, da radi privremenog i pojedinačnog ne izgube trajno i opšte. U Bosni i Hercegovini to se da vanredno lepo pratiti. Procesu islamizacije podlegali su ranije oni koji su bili na vrhovima i koji su radi ličnih koristi pravili kompromise sa savešću. Za vreme nove austriske uprave manji krug ljudi iz čaršije, zaslepljen novinom i
583
namamljen obećanjima, pokušavao je, isto tako, da nađe dodirne tačke sa novim vlastodršcima. Široki puk, međutim, u svima prilikama ostao je čist i nedirnut, kao pravi pretstavnik naše rasne snage i njenih nacionalnih tradicija. Već prilikom okupacije došlo je na nekoliko mesta do saradnje između pravoslavnih i muslimana, da se organizuje oružani otpor protiv austriskih četa. Dotle u Bosni i Hercegovini behu dosta retke prilike kad su pretstavvici pojedinih veroispovesti radili zajedno, pa i tada nije još bilo moguće potpuno spojiti oružje pravoslavnih i muslimana, koje su vekovima upirali jedni protiv drugih i sa kojega se još do juče cedila bratska krv. Ali, ukoliko već tada nije uspelo doći do potpuno srdačne i iskrene saradnje, došlo je malo docnije. Kod naših ljudi brzo je izbilo nezadovoljstvo sa novim austriskim režimom. Nova uprava vojnička, strogo policiska, kruta, sa tuđinskim, narodu stranim činovništvom, koje nije znalo njegova jezika i njegovih običaja, niti je razumevalo ni htelo da vodi obzira o njegovim osećanjima, izazvala je ljude na sve strane. Povlašćivanje tuđinaca na račun domaćeg elementa uzimalo je krupne razmere. Najteže pitanje koje je radni svet pritiskivalo i izazivalo ranije česte sukobe, pitanje agrarno, nije uopšte uzimano u ozbiljan pretres; šta više, ono je posle okupacije postalo delimično nešto složenije. Umesto da se sporna pitanja između aga i kmetova rešavaju pred sudom, ona su bila upućivana političkim vlastima, koje su presuđivale od slučaja, po oportunitetu i momentanim političkim koristima, tako da se izgubila svaka pravna sigurnost i da se na raznim mestima, u istoj zemlji i pod istom upravom, sudilo na razne načine. Muslimani su sa mržnjom pratili rad novih osvajača, koji su svoju vladu započeli nizom streljanja glavnih vođa otpora i uglednih ljudi iz njihove sredine. U pravoslavnih svojih sugrađana i kmetova oni su poštovali onaj pregalački zamah sa kojim su ulazili u borbe za svoja prava i slobode. Nekada je, u Srednjem veku, sa prevlašću Mađarske u Bosni išla uporedo i borbena katolička propaganda, koja je vodila čak i krstaške ratove protiv »prave bosanske« vere i pravoslavnih. Sada, posle okupacije, ponovilo se isto. Bezobzirnost i povlašćeni položaj izvesnih katoličkih redova, na pr. borbenih jezuita, izazvali su osećanja zapostavljanja i nezaštićenosti i kod pravoslavnih i kod muslimana, i gonili su ih još više da se približe jedni drugima. Trebalo je i opet da se brane »pravi Bošnjani« od tuđinske najezde i njenih nasrtljivih »kuferaša«. Protiv novih vlasti počelo se brzo pokazivati nezadovoljstvo. Kao što su nekad u Šumadiji paljeni hanovi kao legla subaša, tako i u Hercegovini, već u leto god. 1879., počinje sa paljenjem žandarmskih kasarna. Ali, pravi ustanak izbi god. 1881., kada je narodu bio upućen poziv za regrutaciju. Taj poziv upućen je bio najpre u Boku, gde je još ranije, god. 1869., prvi put izbio ustanak istim povodom. Krivošijani, sa nešto pomoći i potsticaja iz Crne Gore, krenuše akciju odmah, u leto god. 1881. Kao glavni četovođ javio se odvažni Stojan Kovačević, čuveni hajduk još iz turskoga vremena. Pošto je regrutacioni poziv objavljen 4. novembra god. 1881. i za Bosnu i Hercegovinu, ustanak se brzo prenese i na susedno hercegovačko područje. Mladići, koji su trebali da se pojave pred komisijom, počeše bežati u Crnu Goru; Srbi panduri stadoše napuštati svoja mesta i prelaziti ustašima. Uz pravoslavne dizahu se i muslimani. Ovo regrutovanje za tuđu vojsku bilo je oglašavano kao novi danak u krvi. Mostarska srpska opština, kao glavna u Hercegovini, uputi 22. novembra svoj protest zemaljskoj vladi u Sarajevu. Ona tu reče da je konvencijom sklopljenom 21. aprila god. 1879. između Turske i Austro-Ugarske utvrđeno »da okupacija Bosne i Hercegovine ne dira suverenitetska prava Nj. V. Sultana nad ovijem pokrajinama«, a da je »uzimanje vojnika jedno od najglavnijih
584
suverenitetskih prava«. Zbog toga protesta, kojim su se sad Srbi zalagali zasultanova prava, mostarska srpska opština bila je raspuštena, a svi njeni članovi odbora oterani na robiju. Pozivanje pravoslavnih na sultanov suverenitet silno je godilo muslimanima, i oni su se stoga sa puno poverenja još jače pridružili pokretu. Da ga uguši, Austrija je morala da dovuče oveću vojsku; protiv hercegovačkih i bokeljskih ustanika delovalo je 24.824 vojnika sa 32 topa! I pored toga što su protiv sebe imali veliku nadmoć, ustanici su ipak izdržali u borbama puna četiri meseca. Najzad su morali podleći, jer su bili ostavljeni sami sebi, oskudevajući u svemu, a naročito u municiji. Crna Gora, pod pritiskom Austrije, morala je da zatvori granicu i da prema ustanicima samim upotrebi oštrije mere, da bi ih zadržala od dalje akcije. Ovaj ustanak nije našao pravog odjeka u Bosni. I u Hercegovini samoj on je ostao ograničen samo na njen istočni deo, na čisto pravoslavne i muslimanske srezove. Ograničen tako, on, prirodno, nije mogao uzeti veće razmere; a i da ih je uzeo, od njih ne bi bilo većih koristi. Položaj u Evropi, četiri godine posle Berlinskoga kongresa, nije bio takav da bi se srpsko pitanje moglo podvrći nekoj boljoj reviziji. God. 1882. postao je zajednički ministar finansija Austro-Ugarske, i kao takav ministar za Bosnu i Hercegovinu, Mađar Benjamin Kalaj. On je bio ranije, od god. 1868. do god. 1875., diplomatski pretstavnik Austro-Ugarske u Beogradu, i tu je, na izvoru, dovoljno i dobro proučio srpsko pitanje. Uočljiv i bistar, Kalaj je jasno video, naročito prilikom bosansko-hercegovačkoga ustanka i našega pisanja o srpskim nadama, da je ujedinjenje srpskoga naroda opšta težnja celoga srpskoga društva, i da će se na tome raditi stalno, bez obzira na momentane neuspehe. Kao dobar Mađar, i kao austro-ugarski ministar, Kalaj je stavio sebi u zadatak da to kolikogod mogne preči zavremena, raspolažući prema jednom malom narodu svim sredstvima jedne velike sile. Za dvadeset godina svoje uprave, od god. 1882. do god. 1903., nesmetan ni od koga, ovaj nekrunisani kralj Bosne dosledno je sprovodio svoju politiku. Da odvoji Srbe iz Bosne i Hercegovine od Srba iz slobodnih srpskih država, on je putem škole i vlasti veštački stvarao svest o posebnom bosanskom patriotizmu. Hteo je da oživi Srednji vek, kad se, doista, u posebnoj bosanskoj državi, prema tadanjim shvatanjima, bila donekle razvila jedna vrsta užeg plemensko-pokrajinskoga nacionalizma. U toj istoriskoj tradiciji on je, isto tako, hteo da Bosnu tešnje veže za Mađarsku i stoga je u nju uveo gomile činovnika Mađara i pripadnika krune Sv. Stevana. Zabranjivao je srpsko ime, srpske knjige — čak i svoju rođenu, sa ljubavlju pisanu, Istoriju srpskog naroda — i otežavao je sve veze sa Srbijom i Crnom Gorom. Hercegovci, koji su želeli, po starom običaju, da idu na poklonjenje moštima sv. Vasilija pod Ostrog, odbijani su ili su do dozvole mogli doći tek posle dugih šikana. Srpske škole se zatvaraju ili su jedva trpljene, i protiv njih se vodi živa konkurencija. Javna reč se guši. Naročito se ide za tim da se poseje nepoverenje između pravoslavnih i muslimana sa jedne i između Srba i Hrvata sa druge strane. Da se suzbije jugoslovenski elemenat, u zemlju se dovode strani kolonisti, većinom Nemci, i njima se šaraju pretežno srpske oblasti. Muslimani se sele u sve većem broju, a na njihov račun rastu stranci. Jezik je u unutarnjem saobraćaju nemački, a na železnicama čak dobrim delom i u spoljnom. Pošta je sva u vojničkim rukama. Mešanje vlasti u unutarnja pitanja pravoslavne crkve i nasrtanja propagande izazivaju proteste. Mitropolit Sava Kosanović mora da napusti svoj položaj god. 1885. što je energičnije ustao u odbranu ugroženoga pravoslavlja. Usled svega toga dolazi najzad do organizovanja protestne akcije srpskih opština protiv režima. 5. novembra god. 1896. predaju pretstavnici 14 srpskih opština
585
svoj prvi memorandum carskoj kancelariji u Beču. Ovaj pokret naišao je na veliki odziv u narodu, jer se dobro osetilo da se iza borbe za crkvenu autonomiju sprema nešto veće, i — što je narodu uopšte bilo veoma simpatično — da se na ma koji bilo način dade oduške opštem nezadovoljstvu. I doista, iz ovoga pokreta razvila se postepeno prava politička opozicija celom režimu. Vlasti su pokušale da pokret uguše. Raspuštaju opštine i uvode komesarijate. Ali, uzalud. Pokret stiče sve više pristalica i postaje neodoljiv. Iza prvoga memoranduma dolaze još dva, god. 1897. i 1901., punija i dokumentovanija. U toj borbi viša hijerarhija je stala uz vlast, braneći tobože svoja episkopalna prava; ali, veći i bolji deo sveštenstva ostao je i bio uz svoj narod. Borba je zbog toga postala složenija; i pretila je jedno vreme da se svede na unutarnja crkvena pitanja među pravoslavnom jerarhijom i pukom, kako je želela da je kanališe bosanska vlada, da bi otklonila utisak nezadovoljstva što dolazi zbog njene uprave. Ali, pod uticajem mlađe narodne inteligencije koja je sve više priticala, opozicioni pokret se stalno širio u narodu. Traže se građanske slobode, pravo zbora, sloboda štampe, ustavni život. Sem toga, skreće se pažnja na nerešeno agrarno pitanje i na sve teškoće i zla koja iz toga proizlaze. Glavni narodni vođi u autonomnoj borbi behu Gligorije Jeftanović i pop Stjepo Trifković iz Sarajeva, Vojislav Šola iz Mostara, Laza Jovanović iz Tuzle i Kosta Kujundžić iz Lijevna. Od god. 1899. počinje i opozicioni pokret muslimana. Povod mu je dalo nasilno preveravanje jedne muslimanke, posle čitava niza sličnih slučajeva. Na čelu pokreta bio je mostarski muftija Ali ef. Džabić, uz koga pristadoše Ali-beg Firdus iz Lijevna, Dervišbeg Miralem iz Travnika, i mnogi drugi. Najaktivniji borac bio je inače prevrtljivi Šerif Arnautović. I oni su svoju borbu počeli jednim opsežnim memorandumom, datiranim 14. oktobra god. 1899. Sasvim je prirodno da je između muslimanske i pravoslavne opozicije brzo došlo do bliže saradnje. Iz zajedničke borbe za versku autonomiju polako se razvijala borba za potpunu autonomiju Bosne i Hercegovine, i na tome pitanju izradila se programska politička zajednica pravoslavnih i muslimana. Protiv te borbe za potpunu političko-administrativnu autonomiju isticali su katolici, pod vođstvom sarajevskog nadbiskupa Štadlera i vođe pravaša d-ra Josifa Franka iz Zagreba, kao ovoj zahtev aneksiju Bosne i Hercegovine i spajanje tih oblasti sa Hrvatskom i Dalmacijom. Toj grupaciji bi se pridružile posle možda i slovenačke oblasti. Tako bi se imala stvoriti pretežno katolička Jugoslavija kao treća državna celina u Dunavskoj Monarhiji, pored Austrije i Mađarske. Pristalice toga trijalističkoga preuređenja Monarhije, kojih je među Hrvatima bio veliki broj, širili su glasove da se sa njima u tim planovima slaže i naslednik prestola Franc Ferdinand, koji je doista primao njihove memoare, a čija ih je vojnička kancelarija hrabrila da i dalje deluju u »Monarhiji povoljnom pravcu«. Tu koncepciju su, sem toga, odobravali mnogi aurtriski đenerali sa šefom đeneralštaba Konradom Hecendorfom, a za nju se otvoreno zalagala od god. 1906. i najveća politička stranka u Austriji, hrišćanski socijalisti, sa pretsednikom bečke opštine, Karlom Luegerom. Organ te stranke, Reichspost, postao je stoga najborbeniji list protiv Srba, gledajući u njima glavnu smetnju za ostvarenje toga plana i daljih ciljeva Dunavske Monarhije. U jetkosti prevazilazili su ga samo organi stranke jevrejskog renegata d-ra J. Franka, koji je hteo da prihvati Starčevićevu zastavu, i koji u borbi nije prezao ni od kakvih sredstava. Po njegovoj koncepciji ujedinjenje Hrvata moglo se izvršiti samo u okviru Habzburške Monarhije, i Velika Hrvatska mogla se stvoriti samo na ruševinama Velike Srbije.
586
Autonomni pokret u Bosni likvidiran je tek posle Kalajeve smrti († god. 1903.). Novi ministar, i opet Mađar, Stevan Burijan, pokazao je više predusretljivosti da uredi to pitanje. Samo, kao uvek, Austrija je u rešavanju svojih odnosa sa nenemačkim i nemađarskim narodima stalno promašavala pravi rok, pa je i ovde došla dockan. Da je izišla u susret narodnim željama ranije, odmah kada je pokret izbio ili posle dve tri godine, ona bi zadovoljila izvesne krugove i znatno bi otežala rad na razvijanju opozicionoga duha. Ovako, odobrenje crkveno-prosvetne autonomije pravoslavnima (6. avgusta god. 1905.) posle devet godina borbe, kada su na dnevni red bila već stavljena nova i teža pitanja, nije zadovoljilo nikoga. Muslimanska verska autonomija odobrena je mnogo docnije, tek posle aneksije, aprila god. 1909. Mlađa srpska inteligencija u Bosni i Hercegovini osetila je dobro koliki je nedostatak za sistematski nacionalni rad oskudica jedne čvršće narodne organizacije. Stoga je živo pregla da nju što pre provede, i izvršila je to tokom god. 1907. Osećalo se u vazduhu da pretstoje krupni događaji. U leto god. 1906., prilikom velikih vojničkih manevara između Dubrovnika i Trebinja, kojima je trebalo da prisustvuje sam car Franja Josif, bilo je ozbiljnih priprema da se traži, tobože u ime naroda Bosne i Hercegovine, proglas aneksije. Austriski stav protiv bugarsko-srpske carinske unije i carinski rat između Srbije i Austrije god. 1906., izazvan tim pitanjem i odbijanjem Srbije da naruči austriske topove, opominjahu ozbiljno sve rodoljube. U svome vanredno vedrome i programskome govoru O nacionalnome radu upozoravao je J. Cvijić početkom god. 1907. svu inteligenciju da se što bolje spremi. »Godine koje dolaze mogu biti, verovatno, od najvećega značaja za naše nacionalne težnje. Ali, mi treba da se sistematski formiramo za veliku nacionalnu akciju koja će nastati.« * Mađarski uticaj ojačao je i u Hrvatskoj. Hrvatske nade da će Beč, dobijajući Bosnu i Hercegovinu, obratiti više pažnje slovenskome elementu, a Hrvatima napose, pokazale su se kao jalove. Okupaciju Bosne smatrali su i oglašavali Mađari kao uspeh svoje politike, koju je pretstavljao i vodio njihov čovek, grof Julije Andraši, a ne kao rezultat neke hrvatske akcije, koje, doista, ustvari jedva ako je i bilo, sem nešto malo na početku ustanka u Hercegovini. Kada je deputacija hrvatskoga sabora, posle okupacije, predala caru adresu sa željom da se pripremi spajanje Bosne sa Hrvatskom, car joj je odgovorio da je sabor, govoreći o tome, prešao svoju kompetenciju. To je bio mađarski odgovor na careva usta i kazivao je najbolje da će Beč i opet, i po stoti put, voditi više računa o raspoloženjima u Pešti, nego o onima u Zagrebu. Pešta i Mađari pretstavljali su politički svesnu snagu i otimali su svoja prava; Zagreb i Hrvati behu pocepani i javljali su se ponekad više u stavu onih koji mole nego onih koji zahtevaju. Ivan Mažuranić morade otstupiti god. 1880., ne dočekavši da kao ban sprovede sjedinjenje Vojne Granice sa Hrvatskom. Već od god. 1881. počinje sistematsko jačanje mađarskoga uticaja u Hrvatskoj. Za finansiske činovnike postavi se načelo da će njihovo napredovanje u službi zavisiti od znanja mađarskoga jezika, pa se to poče postepeno prenositi i na druge, saobraćajne, poštanske, administrativne činovnike i t. d. Na javne zgrade u Zagrebu i po Hrvatskoj, gde su bila finansiska nadleštva, stadoše da se god. 1883. unose novi, pored hrvatskih, i mađarski natpisi. To izazva u zemlji proteste i nerede, koje je morala da ugušuje vojska. Mađarska vlada odobri postupak svojih organa, našto ban Ladislav Pejačević, naslednik Mažuranićev, dade ostavku, 12./24 avgusta god. 1883. Car na to uvede komesarijat.
587
Videći veliko narodno uzbuđenje, i Mađari i Dvor pristadoše najzad na popuštanje, ali samo utoliko što sa grbova u Zagrebu skidoše i mađarske i hrvatske natpise. Da slomiju hrvatski otpor, Mađari imenovaše 19. novembra (1. decembra) god. 1883. za hrvatskoga bana svoga čoveka, grofa Karla Kuena Hedervarija, Mađara i po poreklu i po duhu i po težnjama, a Hrvata samo po tome što je imao porodična imanja u Slavoniji i što se u njoj rodio. Sa Kuenom počinje najtamnije doba novije hrvatske istorije. Taj čovek, cinik i potpuno beznačelan, nije zastajao ni pred jednim sredstvom da samo postigne svoj cilj: da Hrvatsku što više potčini volji Pešte. Upotrebljavao je silu, izigravao zakone, kvario ljude, pomagao kult sitničarskoga »kruhoborstva«, zavađao plemena, iskorišćavao jednom rečju sva sredstva vlasti. Za njegova vremena sukob između Srba i Hrvata počeo se pretvarati u ogorčenu borbu i prelaziti u mržnju. U Zagrebu su u dva navrata, god. 1895. i 1902., vršene strašne demonstracije protiv Srba i demolirane srpske radnje i ustanove. Mađarska prevlast nad Srbima i Hrvatima mogla se osigurati samo tako ako oni ostanu krvno zavađeni. Kao da su se vraćala ona vremena VI veka kada je vizantiska politika međusobno zavađala nekulturna varvarska plemena oko Dunava i nad njima zavađenima vladala po svojoj volji. Kratkovidni i vođeni samo užim plemenskim osećanjima, mi smo sami postajali izvesno vreme nesvesno oruđe te politike. Hrvatska stranka prava, u celini, beše usvojila gledište o jednom političkom narodu u okviru hrvatske države, mada se protiv njega bez predaha sama borila kada su to Mađari tražili i primenjivali za zemlje krune Sv. Stevana. Po stanovištu stranke prava u Hrvatskoj su postojali samo Hrvati, a Srbe su prosto negirali ili ih upućivali u Srbiju. Srbi, koji su sačinjavali više od četvrtine stanovništva na celom području Hrvatske i Slavonije i uhvatili tu jak koren, nisu se dali potisnuti, i u borbi protiv pravaša pridružili su se Kuenu i sačinjavali pouzdan deo njegove saborske većine. »Nemoguće stanovište koje je Starčević zauzeo u srpskom pitanju«, kazuje Siton Vatson u svome delu Jugoslovensko pitanje u habzburškoj državi, »doprinelo je znatno uspehu Kuenova režima«. Još više, posle, držanje d-ra J. Franka i njegovih pristalica. Vlasti su srpsku manjinu u Hrvatskoj pomagale sa planom, isto kao i hrvatsku manjinu u Bosni, da pojačaju protivnosti između Srba i Hrvata i guše jednodušne odluke većine. Dvadeset godina bio je Kuen neograničeni gospodar Hrvatske, čiji je sabor, izigravanjem izbora i izbornoga prava, uticajem vlasti i nasilnim ugušivanjem slobode štampe i govora, postao više formalna nego stvarna narodna ustanova. Narodni otpor izbijao je ovde-onde; ali, bio je nemoćan prema sili i korupciji. Kod višega društva razvilo se »štreberstvo« (baš taj izraz ušao je naročito u promet) i prilična apatija, koji su pretili da od Hrvatske naprave političko groblje. Nekoliko uglednih hrvatskih političara i intelektualaca pokušalo je god. 1887. da sporazumom između Srba i Hrvata učini kraj trvenju i trgne Hrvatsku iz teškoga stanja u koje je zapala. D-r Erazmo Barčić dolazio je radi toga u Beograd. Ali, sve je ostalo tada samo na lepoj zamisli. Nov duh počela je da donosi tek krajem XIX veka narodna omladina, srpska i hrvatska. Jedan deo hrvatskih omladinaca vaspitavao se u Češkoj, naročito kod T. Masarika, koji je kao profesor Univerziteta u Pragu razvijao plodnu naučnu aktivnost i ukazivao na nove poglede u raspravljanju socijalnih i političkih pitanja uopšte, a u Austriji posebno. Računajući sa političkom stvarnošću, nimalo povoljnom u opštem slovenskom bilansu, on je ustajao protiv nacionalne romantike, koja se pretvarala u nacionalni šovinizam, i propovedao više samokritike i više snošljivosti i dubljeg ulaženja u ideje i razloge protivnika. Prema nacionalnoj isključivosti Nemaca i Mađara tražio je
588
razumnu solidarnost Slovena, i preporučivao naročito južnim Slovenima više uzajamnoga dodira. Naročito je propovedao celog života da treba zadobijati simpatije kulturnih naroda za težnje svoga, koje, naravno, moraju biti opravdane. Iz Masarikove škole izišao je dobar broj hrvatskih i srpskih političara. Od hrvatskih kao najvažniji behu Stjepan Radić, koji je među prvima došao u Prag, i Ivan Lorković. Od Slovenaca tamo su se vaspitavali A. Kristan, D. Lončar, A. Kramer i dr. U dodiru sa srpskim studentima u Zagrebu, koje je vodio Svetozar Pribićević, došlo se god. 1897. do širokoga sporazuma i do prve manifestacije novoga naraštaja. Te godine pojavila se najpre, kao list u Pragu, Hrvatska misao sa novim slovenskim pogledima, a zatim Narodna misao, njihova programska knjiga, sa čitavim nizom razumnih članaka o štetnosti dotadanje borbe i njenih metoda i o potrebi da se narodna zajednica Srba i Hrvata pokaže aktivnijom, i to u službi svojoj ideji. »Naše narodne potrebe, kao i ideal naše narodne budućnosti (pisao je tada Pribićević) zahtijevaju da jedna misao spaja Beograd, Zagreb, Spljet, Sarajevo, Cetinje i Prizren. Sa faktičnim našim narodnim položajem ne možemo se nikako pomiriti, jer taj položaj ne odgovara našim narodnim i kulturnim aspiracijama... Samo jednijem putem možemo ići, ako želimo da taj položaj promijenimo u smislu narodnijeh potreba i zadataka, taj put pogodićemo onda, ako prigrlimo misao narodnoga samoopredeljenja, ako se poklonimo idealu cjelokupne narodne nezavisnosti i slobode«. »Posvemašno narodno jedinstvo naš je ideal (pisao je te iste godine Radić). Narodno jedinstvo postostručuje narodnu snagu. Ono je prvi uvjet da narod ne propadne«. »Da mi južni Sloveni, Slovenci naime, Hrvati i Bugari (pisao je Radić god. 1901. u Srpskom književnom glasniku) umemo oceniti jedinu svoju vanrednu prednost pred zapadnim Slovenima, svoju etnografsku celinu i geografski svoj položaj, ne bismo trošili svu svoju snagu bilo u stranačkom bilo u plemenskom divljačkom boju, nego bismo već odavno tu bili kao jedna kulturna i ekonomska sila, preko koje ne bi mogao pljuskati ni velikonemački val, a kamoli njegova veliko-mađarska pena«. Hrvatska misao bi zabranjena za Hrvatsku, pa je zameni Novo doba, kao organ srpske, hrvatske i slovenačke omladine, a 1899. poče u Beču izlaziti Glas, kojem behu vlasnici S. Radić i S. Pribićević. Da pokažu novi duh i druge težnje, novi naraštaji hrvatski neće više da ulaze u stare političke stranke, nego osnivaju nove. Radić je sa bratom Antom osnovao seljačku, a Lorković naprednu stranku. Od god. 1902. Svetozar Pribićević preuzima uredništvo Novoga srbobrana i postaje duša reorganizovane srpske samostalne stranke. Pod njegovim vođstvom ta stranka je postigla lepe uspehe i okupila u svoje redove najveći broj Srba u Hrvatskoj i Slavoniji, pa se počela širiti i po Sremu i Banatu. Kada su Mađari, po pristanku bana Kuena, početkom god. 1903., stavili ponovo, posle dvadeset godina, mađarski natpis i grb na železničko nadleštvo u Zagrebu, a u Zaprešiću na stanici čak istakli mađarsku zastavu, dođe u Hrvatskoj do pravoga narodnoga pokreta. Izbiše formalne lokalne pobune, u kojima je bilo dosta žrtava. U Zagrebu su demonstracije trajale četiri dana, od 14./27. do 17./30. marta. Ban uvede preki sud. Na 1000 ljudi dopade tamnice; naročito beše dosta studenata. Među zatvorenima nalazio se i Radić. Na bana se diže silna povika, i na Brašančevo god. 1903. bi spremljen atentat protiv njega. Ali, to ga ipak nije slomilo. Kuen je na dvoru cara Franca Josifa bio jedna od najomiljenijih ličnosti; njegov režim u Hrvatskoj nailazio je u Beču na potpuno odobravanje. Kada su, razdraženi postupanjem vlasti u Hrvatskoj, na trideset narodnih poslanika iz Dalmacije i Istre zatražili audienciju kod cara, da se založe za svoje saplemenike, car ih nije hteo ni primiti. Mađarska vlada stala je, naime, na gledište da se
589
članovi tuđe — austriske — države ne mogu mešati u unutarnje poslove Ugarske, vređajući time duboko načelo narodnosti i hrvatsku nacionalnu solidarnost. Još te iste godine je Kuen sa mesta hrvatskoga bana došao na položaj mađarskoga ministra pretsednika. U Beču su se nadali da će Kuen, svojim oprobanim metodama, uspeti da ukroti i mađarski parlamenat, koji beše počeo oštru borbu za mađarsku vojsku sa mađarskim narodnim jezikom, i za što potpunije oslobođenje Mađarske od svih ustanova i nasleđa koja nisu bila u saglasnosti sa idejom slobodne mađarske države. Sa Austrijom se hteo u Mađarskoj stvoriti odnos gotovo čiste personalne unije. U opoziciji je bila najbrojnija i najaktivnija Nezavisna stranka, koja je zastupala načela iz god. 1848. i kojoj je bio na čelu Košutov sin Franc, ali bez očeva govorničkoga talenta i bez njegove borbenosti. U Mađarskoj, međutim, Kuenove metode nisu pomogle. One su, šta više, razdražile opoziciju, dovele do opstrukcije i najzad, u raznim obrtima i sa novim ličnostima, do vrlo ozbiljnih kriza. Mađarski sabor bio je raspušten; ali, opozicija je na izborima god. 1905. dobila ogromnu većinu. Vladina liberalna stranka bila je prosto slišćena. Kao uvek kad je nastajalo trvenje između Beča i Pešte, tako je i ovoga puta i jedna i druga strana živo radila na tome da pridobije Srbe i Hrvate. Beč je ovoga puta bio u nazatku. Iskustvo od god. 1848./1849. i god. 1867./1868. beše naučilo ljude pameti, i sada je mali broj pravih hrvatskih rodoljuba bio voljan da se ponovo zalaže za nj. Uzalud su bečki klerikalci gledali da u Hrvatskoj stvore drukčije raspoloženje. Ima jedna činjenica koju tom prilikom vredi naročito istaći, a to je ova: da Hrvati, za razliku od Slovenaca, nisu bili podložni klerikalizmu, i da nijedna njihova stranka, čak ni Štrosmajerova, nije imala ne samo klerikalni karakter nego ni pretežan klerikalni uticaj. Orijentaciju prema Beču održavala je samo pravaška grupa d-ra Josifa Franka. Mađari su ovog puta ušli u pregovore sa Hrvatima i Srbima uglavnom preko Franje Supila, urednika Novoga lista na Rijeci. Borba Mađara protiv Beča, govorili su naši ljudi, to je, nezavisno od njenoga krajnjega cilja koji im je sam po sebi bio simpatičan, borba slobodnjaka protiv bečke kamarile i samog dvora, koji je ustavnost prihvatio samo po nevolji, a koji je bio i ostao sa težnjama da očuva svoje »samodržavije«. Uostalom, zašto da se jednom ne solidarišu potpuno sa Mađarima? Dvor ih je žrtvovao god. 1849. i god. 1867., i verovatno je da će to uči-niti i po treći put. U jednome svome članku iz god. 1904. pisao je S. Pribićević: »Hrvatska i Slavonija jedina je slovenska zemlja u Monarhiji, koja po pozitivnom pravu ima kakvutakvu državno-pravnu autonomiju.. Ali, u komplikovanoj jednačini austro-ugarske politike ona je isto tako gligeable kao kakva provincija u rangu Koruške ili Štajerske«. Sada joj se dala prilika da taj stav izmeni. 22. septembra (4. oktobra) god. 1905. doneli su hrvatski političari iz Hrvatske, Dalmacije i Istre na Rijeci značajnu Riječku rezoluciju, u kojoj su naglasili: da odobravaju mađarsku borbu, koja ide za stvaranjem potpune državne samostalnosti, i da će se oni uporedo sa Mađarima boriti »za ispunjenje svih državnih prava i sloboština«, koje će naravno, postati i tekovine Hrvata. Iza Riječke došla je Zadarska rezolucija srpskih političara sa istoga područja, donesena 5./17. oktobra. Tom rezolucijom su se Srbi potpuno pridružili gledištu hrvatskih drugova. Time je stvorena osnova za obrazovanje Srpsko-hrvatske koalicije. Prvi korak u tome pravcu učinili su Srbi i Hrvati, poslanici u dalmatinskome saboru, već te jeseni, a potom je 30. novembra (12. decembra) stvorena i Srpskohrvatska koalicija. Njena pojava znači jedan od najkrupnijih datuma u hrvatskoj istoriji od god. 1848. i otvara novo poglavlje ne samo u
590
istoriji političkoga života u Hrvatskoj, nego za sve Jugoslovene pod austro-ugarskom vlašću. To je prva srpskohrvatska trajna politička organizacija, koja dosledno i sa planom radi na produbljivanju svesti o našem narodnom jedinstvu, koja u sva politička pitanja ulazi pazeći podjednako na interese celog naroda i koja teži za slobodnom državom Srba i Hrvata, u krajnjoj liniji van dotadašnjega okvira. Ona politiku Hrvatske orijentiše sistematski i oprezno ne više ni prema Beču ni prema Pešti nego prema Beogradu, kao jedinom pravom sedištu za rešenje jugoslovenskoga pitanja. Narod je njenu pojavu i program prihvatio s oduševljenjem, i već na prvim izborima, god. 1906., koalicija je dobila relativnu većinu u hrvatskome saboru i zadržala je kroz sve mene, i u prkos svih progona, sve do god. 1918. »Specifičko hrvatski nacionalizam (piše Milan Marjanović) uzgajilo je istom pravaštvo, u drugoj polovici prošloga vijeka. Nacionalizam iliraca i štrosmajerovaca bio je pretežno literaran i ideološki, te romantično i sentimentalno jugoslovenski. Uz to je mnogo smetalo pravom, modernom i radikalno dosljednom produbljivanju našega nacionalizma to što se je cijelo naše narodno probuđenje baziralo na juridičko-političkim teorijama prava, a ne na nacionalnoj svijesti i snazi. I zbog toga je naša hrvatska borba imala karakter procesualan, a nipošto, ili vrlo rijetko, karakter borben i revolucionaran, kao što je to bilo kod srpskoga dijela našega naroda«. Srpskohrvatska koalicija značila je i u tom pravcu nesumnjiv napredak. Polazila je uvek sa gledišta stvarnoga života i njegovih potreba, a ne sa arhivskih pergamenata; krenula je jednu akciju koja je od prvoga časa sumnjičena kao veleizdajnička, jer je ispred svih drugih postavljala narodne i nacionalne interese; unela je u narod, u njegove najšire redove, svest o potrebi iskrene i solidne narodne zajednice, u kojoj je izvor i uvir sve snage i od koje samo zavisi naša budućnost.
XX. VLADA KRALJA PETRA. 1. Kralj Petar. — 2. Uloga Crne Gore. — 3. Austrija prema Srbiji. — 4. Reforme u Maćedoniji. — 5. Carinski rat. — 6. Jadranska železnica. — 7. Aneksija Bosne i Hercegovine. — 8. Veleizdajnička parnica u Hrvatskoj. Dolaskom kralja Petra na presto u Srbiji, srpske stvari krenule su vidno nabolje. Kralj Petar je treći sin kneza Aleksandra. Svoje školovanje počeo je u Beogradu, a nastavio u Ženevi i u francuskim vojnim školama. Kao francuski oficir učestvovao je u francusko-pruskom ratu god. 1870./1871. i istakao se naročito u borbi kod Vilereksela, zbog čega je odlikovan ordenom Legije časti. Posle je, videli smo, učestvovao i u bosanskom ustanku kao Petar Mrkonjić. God. 1883., posle ugušenoga ustanka u Hercegovini i Boki Kotorskoj, knez Petar je došao u Crnu Goru i tu se 30. juna iste godine venčao sa najstarijom kćerkom kneza Nikole, kneginjom Zorkom. Posle ženine smrti (4. marta god. 1890.), knez Petar je sa porodicom otišao u Ženevu i tu je ostao sve do dolaska na presto. Sa velikim iskustvom u životu, vaspitan u zemlji punih građanskih sloboda, sam liberalan po prirodi i prevodilac poznatoga Milova opisa O slobodi, kralj Petar je, za razliku od poslednjih Obrenovića, bio potpuno ustavan vladalac i pustio je da narod, po svome instinktu i ubeđenju, određuje svoju sudbinu i dade izraza svojim težnjama. Lično pun dobre vere u sposobnosti i budućnost svoga naroda, i duboko nacionalan, kralj Petar
591
je znatno doprinosio jačanju nacionalnog poleta. Od god. 1903., od njegova dolaska na presto, u Srbiji se oseća novi duh; narodna energija kao da se oslobodila nečega što ju je sputavalo; otada se počinje prava narodna, srpska i jugoslovenska politika. Jedno vreme činilo se da će ulogu srpskoga Pijemonta primiti na se Crna Gora. U jeku našega nacionalnoga i književnoga romantizma ona je, bez mnogo diplomatisanja, ulazila u borbe sa Turcima i odnela nekoliko pobeda, koje su u našem uzbuđenom društvu toga vremena smatrane kao ponos i dokaz da u Srbima još teče krv starih vitezova. Još je Branko Radičević pevao za nju: Crna Goro, ponosito stenje, Krune srpske ti drago kamenje! Od grahovske bitke pa ove do Berlinskoga kongresa, za punih dvadeset godina, u našem omladinskom svetu gotovo se samo pevalo i pričalo o Crnoj Gori. Nije bilo pesnika koji joj nije ispevao bar jednu pesmu. Naša romantična pripovetka živela je od crnogorskih tema. Šumadinac, Ljubomir Nenadović, dao je o njoj sedamdesetih godina niz Pisama, koja su bezmalo jedna velika pesma u prozi i koja pretstavljaju najlepše i najpohvalnije što je dotle uopšte kazano o Crnogorcima. Zbijeni tamo u onim brdima, u gomili krša, kao brodolomci od velike turske poplave, oni su nekoliko vekova provodili život sa zapetom puškom u ruci i golim handžarom preko kolena i u svojim vrletima prkosno i uporno čuvali tradicije svoga »čojstva« i slobodoljubivosti. Od početka XVIII veka, otkako su stvorili neku vrstu svoje države, oni su stalno u krvi sa Turcima i izdržavaju često njihove veoma teške udarce, nastojeći da nikad potpuno ne poviju glavu. U XIX veku, u doba svesnoga srpskoga nacionalizma, oni su ponovo u prvim redovima borbe. Njihov kraj, njihova prošlost, njihovo četovanje, pa i samo njihovo ime, imaju nečega veoma neobičnoga i gotovo mitskoga, nečega što je u doba stvaranja naše čaršiske buržoazije izgledalo toliko daleko i srednjovekovno da je pre ličilo na pesmu nego na stvaran život. Sva Crna Gora bila je posmatrana kroz narodni deseterac. U ratu od god. 1876. do god. 1878., kada je Srbija prvi put poklekla, Crnogorci su uspeli ne samo da se održe neporaženi, nego su, šta više, postigli i nekoliko pobeda i, kako se tada govorilo, »spasli čast srpskome oružju«. Čitave naše oblasti, kao Hercegovina i Boka, živele su zajedno sa kultom Crne Gore; u Vojvodini sav književni svet i čitalačka publika kalendara zanosili su se njome. Srpske kuće bile su pune raznih litografija vojvoda iz ustanaka; nekoliko umetnika, naših i stranih, radilo je scene i motive iz crnogorskoga i ustaničkoga života. I danas se još često nalaze i nabavljaju reprodukcije slika kao Čermakovo »Hercegovačko roblje«; Vlaho Bukovac je ovoj prvi uspeh postigao sa »Crnogorkom na odbrani«, a Paja Jovanović, koji je počeo uspon sa »Ranjenim Crnogorcem«, postao je poznat i slavan ponajviše sa svojih scena iz crnogorskoga i albanskoga života. Kultu Crne Gore i kneza Nikole pomagala je znatno nepopularnost poslednjih Obrenovića i njihovo naslanjanje na Austriju. I knez Nikola imao je veza sa njom; ali, uvek je vešto davao razumeti u narodu kako te veze nisu ni tvrde ni iskrene. Kada Rusija, pod Aleksandrom III, nije htela mnogo skrivati svoje nezadovoljstvo sa germanskim susedima i njihovom politikom i kada je počela stvarati sve srdačnije veze sa Francuskom kao prirodnom saveznicom protiv Nemaca, knez Nikola je, uz opšte odobravanje srpskoga naroda, prišao na rusku stranu, udao dve kćeri za dva ruska princa, i doživeo
592
sreću da ga silni ruski car javno nazove »jedinim iskrenim prijateljem«. Tih vremena knez Nikola je smatran glavnim pretstavnikom naše nacionalne politike. Njemu je Štrosmajer god. 1889. želeo da, kao nekada barska arhiepiskopija, njegova država obuhvati Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i svu Srbiju, i uveravao ga je da ga »istovetno pleme hrvatsko u srcu svome nosi kô i srpsko«. Kada je na Vidovdan god. 1896. posetio Beograd i kralja Aleksandra, knez je pred razneženim srpstvom otvoreno i bez obzira na utisak koji će izazvati u Beču govorio o značaju zajedničke akcije složne Srbije i Crne Gore. »Cijelo je Srpstvo danas u duhu sa nama, a što ono želi želimo i mi dvojica, a naša je zadaća da ga povedemo pravcem njegovih težnja. Naš je narod i svjestan i pravedan, on za tuđim ne teži, on želi samo svoje i ničije osim svoje, jer je sam izreka: oteto prokleto. Posjednici svoga, mi smo pozvani biti revnosni suradnici drugih srećnih naroda na polju napretka, razvića i civilizacije. Ove pravedne težnje naše ne mogu da ne budu predusretnute i praćene dobrom voljom od svijeh naprednih, i već ujedinjenih naroda«. Ali, do iskrena sporazuma ipak nije došlo. Već iduće godine razbile su se kombinacije o ženidbi kralja Aleksandra sa crnogorskom princezom Ksenijom, a tada se vratio u Srbiju i kralj Milan, lični protivnik knežev, i odnosi su se opet pomutili. Nu, Crna Gora nije mogla, pored svega što se događalo u Srbiji, da u nacionalnoj politici stane ispred nje. Mala svojom vojničkom snagom, ona se mogla samo junački braniti, a za uspešnu ofanzivu nedostajalo joj je upravo sve; finansiski to je bila najsiromašnija i najpasivnija naša zemlja, stalno u tome pogledu upućena na druge; kulturno je bila, isto tako, veoma zaostala. Malo Cetinje nije moglo da postane nikad pravo kulturno žarište; čak je i u književnosti dolazilo ne samo iza Beograda, Novoga Sada, Karlovaca, nego čak i iza Mostara. Ono malo ljudi od vrednosti što je tamo dolazilo, kao Ljubomir Nenadović, Laza Kostić, Sima Matavulj i dr., ne mogahu tamo i da se zadrže. Sa ćudljivim gospodarem teško se izlazilo nakraj. On je zagorčavao život i njima, kao i velikom delu svojih vojvoda, onih istih sa kojima je sticao pobede i širio slavu Crne Gore. Vojvode Luka Vukalović, Marko Miljanov, Mašo Vrbica, Žarko Lješević, Jole Piletić, Peko Pavlović i toliko drugih, ili su se potpuno iselili iz Crne Gore ili pomrli u kneževoj nemilosti. Zanimljivo i simpatično iz daljine, Cetinje je izbliza, u maloj dvorskoj sredini, bilo puno čankoliških intriga i nečeg što je ljude odbijalo. U sravnjenju sa Srbijom Crna Gora nije mogla izdržati poređenje, a naročito ne otkada se Srbija oslobodila poslednjih Obrenovića. Beograd, sa sedištem jednog dobrog, slobodoumnog i visoko nacionalnog Univerziteta, Akademije nauka i umetnosti i drugih aktivnih kulturnih i književnih ustanova; Srbija, sa bogatim riznicama Mačve, Stiga, Mlave i moravske doline; Srbija sa mnogobrojnom inteligencijom i od drugog dolaska kralja Milana (od god. 1897.) vrlo dobro reorganizovanom vojskom, — takav Beograd i Srbija behu, prirodno, postali privlačna tačka ovih naših ljudi, jer se u njima osećala fizička i duhovna snaga i jer se dobro videlo da srpstvo van Srbije nema ni približno slične ijedne sredine koja bi se mogla meriti sa tom beogradskom i srbijanskom uopšte. Austrija je brzo osetila vedriji duh srpske državne politike. I onda kada je Srbija još važila kao austrofilska, u Beču se bila stvorila osnovna dogma njihove politike na Balkanu, da Austro-Ugarska ni u kom slučaju, zbog svoga sopstvenoga interesa, ne sme dozvoliti jačanje Srbije, ujedinjenje Srbije i Crne Gore i uopšte stvaranje jedne veće i jače srpske države. U Beču su se bojali da slobodna i jaka srpska država ne počne, neodoljivom snagom narodne misli, privlačiti ove Srbe u svoju zajednicu, pa, prirodno, i Srbe austro-ugarske podanike. Bečki dvor je doživeo ujedinjenje Nemaca i Talijana na
593
svoj račun, pa nije hteo dozvoliti da se to dogodi i sa Srbima. Stoga se njegova politika prema Srbima sastojala, i u vremenima kad nam je bila »najprijateljskija«, samo u tome da se očuva naš dotadanji posed i da nam se, u najpovoljnijem slučaju, omogući izvesno napredovanje niz vardarsku dolinu, i to sa pretpostavkom da bi i to jednog dana poslužilo austriskim interesima. U jednom planu koji su austriski car i ministar grof Goluhovski, u jesen god. 1903., razvijali pred nemačkim carem, Austro-Ugarska je, u slučaju raspada Turske, predviđala stvaranje Velike Bugarske, Velike Grčke i slobodne Albanije, a za Srbiju i Crnu Goru je izrično naglašeno da imaju ostati male. Bilo je, onda, sasvim prirodno očekivati da će austro-ugarska politika prema nama postati još više neprijateljska i zlonamerna kad Srbija svoju politiku bude vodila bez naslona na Beč, ili čak protiv onoga što se otuda bude tražilo. Tako se i dogodilo. Od god. 1904. mi sretamo Austro-Ugarsku kao neprijatelja na svima stranama. Kad su od god. 1901. učestali arnautski zulumi u Staroj Srbiji, a Bugarska god. 1902. i 1903. stala pomagati organizovanje i prebacivanje četa sa svog područja u Maćedoniju, da tamo izazovu ustanak i sa ustankom interes evropske javnosti i posredovanje velikih sila, kako bi se Maćedonsko pitanje stavilo na dnevni red i rešilo u njezinu korist, odlučile su se Rusija i Austro-Ugarska, proglasivši sebe kao dve »najviše zainteresovane sile«, da nagnaju Tursku na uvođenje reforama u tri svoja evropska vilajeta: u kosovskom, bitoljskom i solunskom. Na sastanku ruskoga cara Nikole II i Franca Josifa i njihovih ministara spoljnih poslova stvoren je u Mircštegu 20. septembra (3. oktobra) god. 1903. čitav plan za izvođenje tih reforama, koji je saopšten Porti i svima velikim silama. Po tome planu imala se u Turskoj reformisati u prvom redu žandarmerija, pod nadzorom i uz sudelovanje žandarmeriskih oficira velikih sila. Ali, to sudelovanje žandarmeriskih oficira nije imalo kolektivan karakter, nego je svakoj sili dodeljivana po jedna oblast, u kojoj bi imali raditi samo njeni oficiri. Austrija je za sebe odmah zatražila i dobila istočni deo Kosovskoga vilajeta, t. j. kraj od Mitrovice do Kratova i Krive Palanke. Zapadni deo toga vilajeta bio je izuzet iz tih reforama iz dva razloga: 1. što je na jedan njegov deo, od bosanske granice do Mitrovice, Austro-Ugarska polagala svoje još neiskorišćeno pravo dobijeno na Berlinskom kongresu, i 2. što je pomagala Arnaute na štetu Srba, nalazeći da joj oni u suzbijanju srpskoga elementa čine usluge, i što je htela da ih za eventualno svoje dalje širenje dobije kao neku vrstu saradnika. Uzalud je srpska vlada upozoravala najpre na to da se Austrija sama, u ugovoru sa Turskom, ograničila u dobijenom pravu da posedne ceo Sandžak do iza Mitrovice, pristavši da uvede svoje garnizone samo u tri mesta (Plevlje, Prijepolje i Priboj), te da je prema tome, posle dvadeset i pet godina, njeno pravo na dalje vojničko posedanje zastarelo; uzalud je skretala pažnju na nepravdu koja se tim nanosi Srbima, na unošenje zavade i stalnog nemira takvom vrstom reformisanja Turske i na opasnost koja preti celoj srpskoj budućnosti. Austriski garnizoni već su se od god. 1879. nalazili na tri označena mesta u Novopazarskome Sandžaku, a kada i u ceo Kosovski vilajet uđu njihovi oficiri, to bi značilo ni manje ni više nego upola pripravljen teren za pravu okupaciju. Srbija bi novim austriskim kordonom, ako se broj austriskih žandarmeriskih oficira i njihovih poverenika poveća, bila odvojena od Stare Srbije i Maćedonije, i dobila bi tako Austriju kao suseda ne samo na severnoj i zapadnoj nego i na južnoj granici. Kako je Rusija, početkom god. 1904., bila upletena u rat sa Japanom, postojala je ozbiljna opasnost da bi Austro-Ugarska mogla i ostvariti svoje težnje. Što u tome nije potpuno uspela ima se zahvaliti budnoj pažnji zapadnih sila, Francuske i Engleske, i naročito Italije, koja je ljubomorno pratila
594
svaki austriski korak na Balkanu naročito stoga što se bojala da se ne bi učvrstio najpre njen uticaj pa posle Austrija sama u severnoj Albaniji i na albanskoj obali. Ali, Austrija je ipak uspela da njeni oficiri za reformu žandarmerije dobiju Kosovski vilajet, i da se iz reforama izostave krajevi sa mešanim srpsko-arnautskim stanovništvom u sandžacima pećskom, prizrenskom, debarskom, i u zapadnom delu ohridske kaze. Beč nije dobio sve što je želeo, ali je već i ovo bio znatan uspeh u njegovoj sistematskoj ekspanziji prema Solunu. Uplašene tim austro-ugarskim prohtevima, balkanske slovenske države osetiše potrebu da se uzajamno približe. Tokom god. 1904. vođeni su između Srbije i Crne Gore pregovori o sklapanju jednoga saveza, a između Srbije i Bugarske 30. marta god. 1904. savez je sklopljen i potpisan. Jedan njegov deo bio je i carinski savez, koji je prvi podrobnije razrađen i završen u leto god. 1905. Kada je bugarska vlada, protivno ugovoru, taj tajni savez iznela pred svoj parlamenat, bečka vlada je odmah prekinula ranije započete pregovore sa Srbijom o sklapanju trgovinskoga ugovora. Kada srpska vlada nije, na austriski zahtev, htela da taj savez otkaže niti unapred pristane da će iz njega izbaciti sve odredbe koje Beč zatraži, Austro-Ugarska je zatvorila granicu za uvoz i prevoz srpske stoke i mesa preko njenoga teritorija, i tako je otpočela prvi čin svoga carinskoga rata sa Srbijom. Stvar se posle komplikovala još više. Bečka vlada je tražila da Srbija za svoje naoružanje nabavi jedan deo artiljerije iz njene Škodine fabrike; a kada to Srbi nisu hteli učiniti i iz nepoverenja prema susedu, koji je to traženje podvlačio na način kakvim je izazivao sumnju, a i zbog finansiskih razloga, jer je zajam za naoružanje dobijen u Francuskoj, i zbog toga što vojni stručnjaci nisu nalazili da je Škodin top bolji od drugih ponuđenih, — Austrija je svoj ekonomski pritisak stala izvoditi još jače. Mada teška srca i popuštajući dokle se god moglo (čak je i carinski savez sa Bugarskom bio, najzad, žrtvovan), srpska vlada primila je nametnuti carinski rat i iz njega je, na veliko iznenađenje Beča, izišla kao pobedilac. Otpor Srbije pokazan u ovoj borbi, njena odlučnost da istraje i da iskoristi ovu netraženu priliku pa da se oslobodi privredne zavisnosti od susedne Monarhije, pokazali su bečkoj vladi da u Srbiji postoji izvesna snaga, koju su oni dotle potcenjivali, i da tu snagu treba oslabiti pre nego što bi postala opasna. Međutim, odnos velikih sila u Evropi znatno se izmenio. Nemačka Vilhelma II, vojnički odlično spremna, sva u čeliku, u svojoj težnji da postane svetska i da u Evropi bude vodeća sila, sve je češće pokazivala svoju vojničku snagu, pokrećući poneki put iz čiste obesti i zaoštravajući pitanja koja nisu niukoliko pogađala ni nemačke interese ni položaj Nemačke kao velike sile. Tako je, na primer, bilo god. 1905., kada je car Vilhelm, na putu po Sredozemnome Moru, svratio u Tanger i otvorio Marokansko pitanje protiv Francuske. Iste godine car Vilhelm je pokušao da privuče Rusiju na svoju stranu i da sklopi sa njom savez uperen prvenstveno protiv Engleske. Protiv ofanzivne nemačke politike postale su aktivnije i Engleska i Francuska. Engleska, koja je do god. 1904. bila stalan protivnik Rusije, pa zbog nje i svih Slovena uopšte, beše znatno izmenila svoj stav. Englesko-francuski sporazum od god. 1904., izazvan nemačkom agresivnom politikom, naglim i nepotrebnim jačanjem nemačke ratne flote i nemačkim železničkim prodiranjem prema Bagdadu i približavanjem Indiji, utire put za sporazum i sa Rusijom. Engleska od početka XX veka nije više gledala ovoga glavnog takmaca i protivnika u Rusiji, nego u Nemačkoj. Sastanak u Revalu, krajem maja god. 1908., engleskoga kralja Eduarda VII i
595
ruskoga cara Nikole, posle postignutog političkog sporazuma u aziskim pitanjima bio je javan dokaz nove orijentacije engleske politike i vidne promene u grupisanju velikih sila. Na revalskome sastanku bilo je važnih raspravljanja i o balkanskim pitanjima. Ova su postala naročito aktuelna ne samo stoga što je u Maćedoniji još uvek sve gorelo i što reforme nisu donele zamišljane rezultate, nego još i stoga: što je Austrija tražila i 18. januara god. 1908. dobila sultanovu iradu za trasiranje pruge koja bi spojila bosansku železnicu od Sarajeva sa Mitrovicom. Tako je Austrija javno otkrila svoje planove. Posle žandarmeriskih oficira, već uvedenih u Kosovski vilajet, došla bi železnica, a posle železnice zna se već šta. Sav naš svet, a i sav tuđi, video je sada jasno austriske namere. Kao ustuk sandžačkoj imalo se pristupiti građenju jadranske železnice, koja bi, preko Srbije, spajala Dunav sa Jadranskim Morem i izbijala negde u zalivu San Đovani di Medua. Na tu prugu pomišljalo se u Srbiji još od god. 1898., jer je srpska izvozna trgovina, nezavisno od svih političkih momenata, tražila bar jedan siguran izlaz na more. Srpski predlog u tome pravcu prihvatile su sada naročito Rusija i Italija. Engleska vlada, međutim, iznela je širi i energičniji plan za sređivanje prilika u Turskoj. Među glavnim stvarima tražila je da se Maćedoniji dade neka vrsta autonomije, sa jednim hrišćanskim ili muslimanskim guvernerom, čiju bi stalnost za izvesno vreme zajemčavale velike sile. Da bi se predupredio ovaj plan i spasla Turska od gubitka Maćedonije i posredovanja velikih sila, krenu nekoliko mladoturskih oficira, početkom jula god. 1908., neku vrstu vojničke revolucije, koja je izbila najpre u Resnu. Lukavi Abdul Hamid brzo prihvati pokret i proglasi Tursku ustavnom državom. * Mladoturski pokret iskoristile su sporazumno Austrija i Bugarska. Bugarskoj se učinilo da je u tome revolucionarnome prelomu najpogodniji čas da dođe do svoje davno željene nezavisnosti. Austrija je, u isto vreme, našla da joj je taj čas dobrodošao da proglasi ranije pripremanu aneksiju Bosne i Hercegovine i ukine sultanov suverenitet nad tim oblastima. Obe izvedoše svoje namere u jesen god. 1908., Bugarska 22., a Austrija objavi aneksiju 24. septembra; sam akt aneksije potpisan je, međutim, istoga dana kada je objavljen i proglas bugarske nezavisnosti. Pripremajući aneksiju, Austro-Ugarska je htela da je opravda ne samo političkom promenom u Turskoj, koja je njoj nametala dužnost da reši državo-pravni položaj Bosne pre nego što bi ga, možda, postavila sama Turska, nego i svojim unutarnjim potrebama. Njeni organi, počevši od nadvojvoda pa do sreskih pisara, počeli su sistematski proturati vesti u razgovorima i štampi o velikosrpskoj propagandi, koju Srbija tobože širi kroz austriske oblasti, a naročito kroz Bosnu i Hercegovinu, hoteći da u njima izazove revoluciju. Srpski elemenat bio je dovoljno svestan da oceni kako bi takva revolucija bila samo na korist njegovih neprijatelja i stoga nije ništa ozbiljnije preduzimao u tome pravcu, mada su izvesni austriski agenti izazivači, kao zloglasni Đorđe Nastić, činili pokušaje da ga na to navedu. Plan o nekoj revolucionarnoj organizaciji, na kojem su u Beogradu tajno radila tri četiri mlada čoveka, a koji niko i nigde nije ni privodio ni pokušao da privodi u delo, dao je ipak povoda austriskim vlastima da optuže čitav niz lica zbog veleizdaje, i da u Hrvatskoj izvedu pred sud 53 Srbina. Tada su, na osnovu falsifikovanih dokumenata, od kojih su neka, kako je utvrđeno, rađena u samom austriskom poslanstvu u Beogradu, podizane protiv Srba najteže optužbe. Njih je pred evropskom javnošću zastupao inače ugledni istoričar i profesor bečkoga univerziteta, d-r X. Fridjung, verujući, prema saopštenjima samog austriskog Ministarstva spoljnih
596
poslova, da su autentična. Na osnovu tih dokumenata htelo se prikazati da Srbija, preko »Slovenskoga juga«, potpiruje vatru u susedstvu, u Monarhiji, i kako njezina propaganda nalazi odziva ne toliko iz nacionalne solidarnosti koliko zbog materijalne koristi. Tako je optuživana i Srpskohrvatska koalicija da je čak u vezama sa srpskom vladom i da je bila i materijalno pomagana od nje. Kada je Koalicija zbog toga podigla tužbu, utvrdio je sam bečki sud da su podnesena dokumenta, na osnovu kojih je to tvrđeno, bila lažna. Na Koaliciju su u Beču, a i u Pešti, bili kivni iz više razloga. Beč joj nije mogao oprostiti što se u njegovom sporu sa Mađarima stavila na stranu ovih drugih. U poslednjim događajima videlo se tamo jasno da članovi Koalicije, i Srbi i Hrvati, nisu elemenat na koji oni mogu bezuslovno računati, i da je njihova čisto jugoslovenska orijentacija očevidna. Uostalom, Pokret, jedan od glavnih organa Koalicije, pisao je u svome br. 76. god. 1907. otvoreno: »Mi hoćemo doći bliže istoku, ali ne za to da budemo most zapada nego da budemo dalje od Germanije i Beča; mi hoćemo ujedinjenje, ali ne za to da budemo jačom polugom Beča, nego jačom odbranom našom i odbranom Balkana od germanizacije«. U Pešti su opet postali nezadovoljni Koalicijom što ona nije htela da primi na se ulogu bivših beskičmenih mađarona i što je energičnom opstrukcijom u mađarskom parlamentu odbijala novu železničarsku pragmatiku, koja je uvodila mađarski kao službeni jezik na ovima železnicama u zemljama krune Sv. Stevana. Ta pragmatika, diktovana starim duhom mađarske isključivosti u pitanjima jezika, bila je odgovor njihove zahvalnosti na držanje Srba i Hrvata za vreme njihove borbe protiv Beča. Vlada Koalicije pala je na tome pitanju, ne hoteći da popusti ni ona kao ni tolike ranije vlade u Hrvatskoj kad se god radilo o pravima narodnoga jezika. Kada je novi ban, činovnik, Aleksandar Rakocaj, priznao železničarsku pragmatiku, donesenu protiv Hrvata, kao svršen čin, hrvatski sabor se spremao da ga stavi pod optužbu; ali, bi raspušten, 29. novembra god. 1907. Mađarska vlada, dojučeranji saveznik Hrvata i Srba, pristala je da za novoga bana dođe bečki poverenik i po osećanjima frankovac, Pavle Rauh, koji je u ovoj program uneo borbu protiv Srba, nadajući se da će starim metodama raspiriti bratske borbe Kuenovih vremena. Ali, njegov neuspeh u toj politici bio je potpun. Na izborima je Koalicija, god. 1908., odnela i opet većinu, a njegovi su kandidati ispropadali na sve strane. Ali, Beču je Rauh naročito trebao, i on ga je održao i posle tako očevidno pokazanog narodnog nepoverenja. Veleizdajničku parnicu protiv Srba ne bi pristao da bez stvarnih dokaza vodi nijedan čovek koji je računao sa svojim ugledom i poverenjem u narodu. Rauh je, međutim, pristao ne samo da se ta parnica vodi nego je za nju i sam pripremao materijal i u oskudici drugih krivica upotrebljavao je kao razloge za progone Srba njihovo nacionalno osećanje i čak slike na čašama i grbove po ćilimima. U optužnici povodom toga procesa porican je i sam opstanak srpske narodnosti u Hrvatskoj. Ta parnica bila je jedan od najvećih pravnih cinizama u bivšoj Austro-Ugarskoj Monarhiji i sa razlogom je naišla na opštu osudu u evropskoj javnosti. Mađarskoj vladi, ako bi se još i moglo oprostiti što je u krivo shvaćenome nacionalnom interesu bila zauzela nepomirljiv stav u pitanju železničarske pragmatike, doista se ne može uzeti u obzir nikakva »olakšavajuća« okolnost što je dozvolila da se ovako tera šega sa pravdom u jednom pitanju koje nije bilo unutarnje hrvatsko, nego stvar cele državne politike. Međutim, to držanje u Pešti uzimano je kao sasvim razumljivo, jer se u pitanju aneksije Mađarska potpuno solidarisala sa Austrijom, a veleizdajnička parnica imala je da posluži kao dokazno sredstvo za postojanje aktivne revolucionarne velikosrpske propagande i za opravdanost aneksije. Ali, optužba sa veleizdajom nije postigla ono što se njome htelo.
597
Umesto da ocrni Srbe, ona je u dobroj meri osramotila samu Austriju. U Hrvatskoj ona je redove Koalicije samo zbila, a nije izazvala rascep ili odvajanje Hrvata, kako se smišljalo u protivničkim krugovima. Kao branioci optuženih Srba javili su se baš ponajviše Hrvati, i njihove odbrane bile su najradikalnije. * Austrija je proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine bez prethodnog pristanka sila potpisnica Berlinskoga kongresa, koje su joj dale mandat za okupaciju; ona je pocepala jedan međunarodni ugovor, dajući očigledan dokaz za bahato Bizmarkovo načelo: da je sila preča od prava. Aneksija je proglašena i protiv većine stanovnika tih zemalja, pravoslavnih i muslimana, koji su izrično protestovali protiv nje i pre i posle proglasa. U Srbiji je aneksija duboko potresla sve ljude. Ona je značila perpetuiranje Austrije na Balkanu, konačno podjarmljivanje dveju najčistijih pokrajina naše rase i spremala put da se naše narodno pitanje reši u habzburškome okviru. Sam dalji opstanak slobodne Srbije dolazio je u pitanje, mada je Austrija izjavljivala da je ona »teritorijalno zasićena«. U narodu stoga nasta silno ogorčenje. Od vlade se i u Skupštini i na ulici tražila aktivna politika. Onda je stvorena Narodna odbrana kao aktivističko patriotsko društvo. Na upravu zemlje 11. februara god. 1909. dolazi koncentraciona vlada sastavljena iz sviju stranaka, pod pretsedništvom Stojana Novakovića. Srbiji se pridružuje i Crna Gora, spremna na sve. Srpska vlada predlagala je tada, pomagana od Rusije i praćena simpatijama zapadnih sila, da joj Austro-Ugarska ustupi jedan deo područja oko Drine, kako bi se mogla spojiti sa Crnom Gorom i na svom i njenom terenu podići železnicu do mora. Ali, Austrija nije htela ni da čuje za to. Da umiri svojevoljnim aktom bečke vlade uzbuđeno evropsko javno mišljenje i da olakša diplomatske teškoće, Austrija je ušla u pregovore sa Turcima i pogodila se sa Portom da joj da otštetu od 52,000.000 kruna. Time je, po austriskome mišljvnju, sukob zbog aneksije rešen neposrednim pristankom pogođene suverene sile i izgubio je svoj međunarodni karakter. Saziv jedne evropske konferencije, koja bi revidirala odluke Berlinskoga kongresa, Austro-Ugarska je odbijala sve dok joj se unapred ne zajemči da se njen izvršen čin potpuno prima. Kada je videla da sile ne priznaju tako izvršenu i uslovljenu aneksiju, ona je upotrebila jedno jako sredstvo da ih na to prisili. Pošto se namirila sa Turskom, ona je htela da napadne Srbiju i da je tobože kazni za njene proteste, odnosno za njeno izazivačko držanje. Za Austrijom je stojala do zuba naoružana Nemačka, koja joj je obećala punu pomoć. Rusija iscrpena japanskim ratom, nije bilo nimalo spremna za borbu, a bez nje nisu mogle ući u rat ni zapadne sile. Austrija je to znala i preteći ratom Srbiji naterala je preko Nemačke Rusiju da popusti i prizna aneksiju. Pritešnjena Srbija, za koju je u poslednji čas posredovala Engleska, dala je 18. marta god. 1909. Austro-Ugarskoj izjavu da nova »situacija stvorena u Bosni i Hercegovini ne zadire u prava Srbijina«, da će primiti odluku velikih sila u pogledu aneksije i izmeniti svoju politiku prema Dunavskoj Monarhiji. Udarac koji je aneksija zadala Srbiji bio je jedan od onih koji osvešćuju. Kosovski poraz stvorio je u dušama srpske raje veličanstvenu etiku glorifikacije nacionalnoga pregalaštva čak i onda kada se unapred znalo da se ne može dobiti carstvo zemaljsko; poraz nanesen aneksijom stvorio je kult pregalaštva koje je govorilo, smelo i ubeđeno, da je bolja časna smrt čitava naroda nego sraman život poniženja. Spremao se naraštaj onih koji su sa Milanom Rakićem muški govorili:
598
I danas, kad dođe do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja ću dati život, otadžbino moja, znajući šta dajem i zašto ga dajem. Za unutarnje jačanje Srbije aneksiona kriza pretstavlja jedan od najkrupnijih datuma. Ublažuju se partiske strasti; vrše se organizacije ovih pozitivnih narodnih snaga u Narodnoj odbrani, Kulturnoj ligi, Kolu sestara; obraća se više pažnje spoljnim nego sitnim unutarnjim pitanjima; jača se viteški duh. Naoružanje vojske vrši se žurno i sa planom; oficirski kor vaspitava se u najčestitijem nacionalnom pregalaštvu. Protivnost između zaverenika, izvršilaca dela od 29. maja god. 1903., i njihovih protivnika prestala je i ublažila se, uglavnom, usled ove opasnosti. Iz aneksione krize, činilo se, Srbija je izišla pobeđena. U Beču se to doista tako i shvatilo i dolazak nemačkoga cara u prestonicu Dunavske Monarhije, po aneksiji, god. 1909., izveden je kao kakav stari pobednički triumf. Međutim, Srbija je tim porazom ustvari dobila. Sa njom zajedno bila je pogođena i Rusija, i to na način koji je tamo ostavio duboka traga. Ruski car, na svojem putovanju u Italiju, demonstrativno je obilazio austro-ugarsko područje. Srpsko pitanje nije bilo odbačeno nego samo odloženo. Iznuđeno priznanje aneksije ostavilo je ovuda u svetu utisak da je Srbiji i srpskome narodu učinjena velika nepravda; utisku toga uverenja nisu se mogli oteti ni izvesni odgovorni činioci austriske i nemačke državne politike. Naše pitanje ušlo je u krut velike evropske politike i smatralo se otada stalno kao jedno od onih od kojih zavisi mir Evrope. Srbija se odlučno i javno stavila na stranu Rusije i njoj prijateljskih sila, Francuske i Engleske, vezanih jednim sporazumom ili, kako se odonda uobičajilo govoriti, Antantom; »privezala je ovoj mali čamac za veliki brod Antante«, kako je govorio daroviti i dalekovidi d-r Milovan Milovanović, tadanji srpski ministar spoljnih poslova.
XXI. BALKANSKI SAVEZ. 1. Rad na savezu. — 2. Stanje u Turskoj. — 3. Rat balkanskih saveznika protiv Turaka. — 4. Austrija protiv Srbije. — 5. Skadarska kriza. — 6. Rat sa Bugarima. — 7. Odjeci srpskih pobeda. — 8. Nezadovoljstvo omladine Srba i Hrvata. — 9. Aktivnost Slovenaca. Još za vreme aneksione krize kazana je u Petrogradu želja, koja se ranije preporučivala i iz Rima i iz Londona, da se na Balkanu stvori savez njegovih država, koji bi imao za zadatak da zaštiti zajedničke balkanske interese od tuđih posredovanja i da stvori atmosferu uzajamnog poverenja. Ideja, zna se, nije bila nova; mi smo već videli da je ona bila glavna osnova u državničkim planovima kneza Mihaila, a na nju su se sa vremena na vreme vraćali u drugi političari balkanskih država. God. 1904., pred opasnošću od austriske invazije, ona se javila ponovo. Jugoslovenski kongresi književnika, umetnika, novinara i omladine, koji su počeli od god. 1904. u Beogradu, Sofiji i Zagrebu, imali su isti cilj: da dovedu do tešnje saradnje podvojena plemena južnih Slovena. Sa tim uporedo javljala se i misao jedne šire balkanske konfederacije. Bugarska, koja je u vezi sa Austrijom proglasila svoju nezavisnost i bugarsko carstvo, izgubila je mnogo što je svoju, inače simpatičnu, borbu za slobodu vezala za jedan nezakoniti čin, kao što je bio proglas aneksije. Osećajući to i postigavši sve što se
599
moglo u taj mah postići u zajednici s Austro-Ugarskom, Bugarska od god. 1909. pokušava da se približi Rusiji i slovenstvu. Radi toga traži i više dodira sa Srbijom. Sem toga, Bugarska je bila rukovođena i ovim čisto praktičnim i neposrednim političkim motivima: sve što je mogla dobiti za povećanje svoga nacionalnoga poseda nalazilo se u Turskoj, u Trakiji i Maćedoniji. Ako Srbija uđe u savez sa Turskom, ili ako ostane neutralna u borbi između Bugara i Turaka, ceo bugarski uspeh može doći u pitanje. Bugarska sama teško da bi mogla odoleti turskome udarcu. Isti slučaj bio je i sa Grčkom, čiji su se odnosi sa Turskom zbog pitanja prisajedinjenja Krita grčkoj matici tokom god. 1909. bili veoma zaoštrili. Između Grčke i Bugarske došlo je zbog toga do bližih veza već god. 1910. Ali, Grčka sama kao vojnički saveznik nije obećavala mnogo; njena vojska nije uživala bogzna kakav glas. Srbija je spočetka bila više za to da u balkanski savez uđe i Turska, i da taj savez dobije više antiaustriski nego antiturski karakter. Njoj je Turska trebala i stoga što je preko njenoga područja, odnosno preko Soluna, vršila sve vojne nabavke i upućivala dobar deo svoga izvoza. Ali, vremenom je Srbija napustila to gledište. Balkanski savez, u kojem bi se dva člana odrekla svojih nacionalnih težnja, da bi primili u društvo trećega, nedovoljno sigurnoga i već načeta procesom raspadanja, nije mogao biti stvar realne politike. Posle, i sa stanovišta samoga karaktera saveza, kako su ga Srbi zamišljali, Turska nije bila dovoljno pouzdana. U njoj su od god. 1909. vodili sve više glavnu reč mladoturski oficiri, koji su bili vaspitavani u Nemačkoj i pokazivali nesumnjive germanofilske simpatije. Od god. 1910. trošna zgrada Turske Carevine počinje pucati i popuštati na sve strane. Mladoturci, koji su u proleće god. 1909. srušili sultana Abdula Hamida i uzeli svu vlast, verujući da im država strada od heterogenih težnja njihovih raznorodnih podanika, pregoše svom snagom da silom stvore državnu svest kod njih, koja bi ih sve vezala za državnu zajednicu i za sultanski Stambol. Toga radi počinju sa otomanizacijom, prisiljavajući svoje podanike razne narodnosti i razne vere i raznih osećanja da obnove stare ideale osmanske države, ne osećajući da se to, bez teških potresa, ne da više izvršiti u XX veku, kad je narodna svest bila veoma jaka, razne tradicije duboko ukorenjene, a veze sa ostalim saplemenicima van Turske veoma žive. Stoga i počinje otpor na sve strane. U aprilu god. 1910. kritska skupština zaklela se na vernost grčkome kralju. Buni se Jemen. U Albaniji ustanak zahvata gotovo celu zemlju i izaziva pravu anarhiju u Staroj Srbiji i zapadnoj Maćedoniji. Sukob između Porte i Patrijaršije uzrujava ne samo Grke i ostale pripadnike njene nego i same članove Egzarhije. U tim borbama i sukobima silno strada slovenski hrišćanski elemenat, gde protiv njega u Maćedoniji i Staroj Srbiji besne i Turci i Arnauti. Ali, najkrupnija stvar ovoga vremena beše talijanski prepad na Tripolis n Kirenaiku, izvršen septembra god. 1911., bez mnogo diplomatskih uvoda. To je bio akt čiste imperijalističke politike. Ratno stanje, koje je nastalo između Turske i Italije, unelo je ratničku psihozu u celu Evropu, a posebno na Balkan. Kao što je nekad Napoleonov upad u Egipat presekao reformnu akciju sultana Selima III i opredelio Portu da se miri sa Pazvan-Oglom u Vidinu i sa odmetnutim janičarima, tako je i sada talijanski napad nagnao Mladoturke da na Balkanu popuštaju naročito onim elementima koji bi im mogli biti od pomoći pri eventualnim zapletima sa balkanskim hrišćanskim državama. To su u prvom redu bili muslimanski Arnauti. Kosovski valija svojeručno je vraćao arnautskim ljudima oružje, koje su im turske vlasti pre godinu-dve bile oduzele. I kao što su se na početku XIX veka u Beogradskom pašaluku umnožila nasilja čim su se u nj vratili
600
janičari, tako je i sada započelo gonjenje hrišćanskoga elementa, čim su Arnauti osetili da im se vraća stari vakat. U oktobru god. 1911. ubijaju Turci grebenskoga mitropolita. Malo posle toga hrišćani su u Štipu bacili dinamitom u vazduh jednu džamiju, što je sa turske strane izazvalo pokolj hrišćana u tome mestu i posle u Kičevu. Atentati, zasede, pljačke i paljevine postaju posle toga gotovo svakodnevne pojave. To ubrzava i sklapanje Balkanskoga saveza. Savezni ugovor između Srbije i Bugarske potpisan je 29. februara god. 1912., a iza njega je 16. maja došao savez između Bugarske i Grčke. Crna Gora, koja se 15. avgusta god. 1910., prilikom pedesetogodišnjice vladavine kneza Nikole, proglasila za kraljevinu, ušla je isto tako u savez, sporazumevši se i sa Beogradom i sa Sofijom. U leto, 19. juna, dovršena je između Bugarske i Sr-bije i vojna konvencija. Sklapanje saveza patronirala je Rusija; ali, ona mu je namenjivala prvenstveno samo odbranbenu ulogu. Balkanske države nalazile su, međutim, da je krajnje vreme da izvrše svoju istorisku misiju i o,slobode svoje sunarodnike ispod turskoga jarma, kojima je duša, doista, bila došla u podgrlac. Njima se nije čekalo. Uostalom, kada jedna velika sila vrši prostu otimačinu od Turske jednog područja koje nikad nije bilo njeno sem u staro rimsko doba, zašto da oni ne ustanu u odbranu svoje nevoljne braće i povrate ono što je ustvari i bilo njihovo? Sem toga, stanje u unutrašnjosti Turske postajalo je sve gore. Arnautski pokret u leto god. 1912. završio se njihovim triumfom. Kao pravi pobednici, oni su, pod oružjem, kličući ušli u mnoga mesta od Skoplja do Plevalja. Ceo Kosovski vilajet bio je u njihovoj vlasti. Sultan i vlada primili su gotovo sve njihove zahteve i priznali im prevlast u četiri vilajeta: skadarskom, kosovskom, janjinskom i bitoljskom. Srbija i Bugarska obratile su se stoga, početkom avgusta, ruskome Ministarstvu spoljnih poslova sa molbom da ono uzme inicijativu, pa da se i hrišćanskome elementu priznaju onakva ista prava kakva behu dobili Arnauti. Ali, to nije išlo lako. Za arnautske zahteve zalagala se Austro-Ugarska svom energijom, jer je u stvaranju Velike Albanije gledala najjaču branu protiv srpskoga širenja, a zauzimanjem za Albance u ovoj prilici htela je da ih oba-veže i da u isti mah potisne talijanski uticaj među njima. Videći da se usled toga položaj hrišćana u Turskoj ne može rešiti diplomatskim putem, balkanske države odlučuju se na poslednja sredstva. Njihov stav izaziva zabunu u diplomatiji i strah da se zbog njihove akcije ne izazovu opšti sukobi u Evropi. Kada je zauzimanjem Rusije i po pristanku Nemačke bilo rešeno da se sukob lokalizuje, rat je bio upola dobijen. Jer balkanske države nisu se bojale toliko turske snage, koliko posredovanja koje druge sile, a naročito Austro-Ugarske. Kada se nemački car, nešto iz političkih razloga, a dobrim delom i iz obzira prema svome zetu, grčkome kraljeviću Konstantinu, glavnom zapovedniku grčke vojske, iskreno rešio da balkanski obračun prepusti samim Balkancima, ovi su mogli, ne bojeći se nezgoda iza leđa, da se svom snagom bace na Turke. U jesen, 4. oktobra god. 1912., objavili su saveznici Turcima rat, dok je to Crna Gora učinila već 25. septembra. Rat je objavljen pošto je Porta odbila predlog o novim reformama, koje su predlagale balkanske države, tražeći da i njihovi pretstavnici uzmu učešća u nadzoru nad izvršavanjem reforama. Srbija se za ovaj rat bila odlično spremila u svakome pogledu, i duhovno, i fizički, i materijalno. Naročito je sjajan bio njen oficirski kor, aktivni i rezervni, visoko svestan svoje nacionalne dužnosti i odgovornosti koju prima na se. Srbija je ovog puta digla 402.200 vojnih obveznika. Oduševljenje istinsko i neograničeno na jedan stalež, pol, ili naraštaj, videlo se najbolje pri mobilizaciji. Sve što je bilo u vojnoj obavezi žurilo je prvim vozovima i najbržim načinima u svoje komande;
601
broj dobrovoljaca rastao je svaki dan. Žene uđoše u bolnice; đaci srednjih škola, kada ih odbijahu da ih prime za dobrovoljce, pristajahu sa voljom da budu raznosači pošte i da vrše poslove u ponekim nadleštvima. Sramota je prosto bila ne sudelovati ma čim na velikome delu. Jovan Skerlić, nekadanji socijalist, u jednom oduševljenom članku nazivao je ovaj rat čak »svetim«. Pobede saveznika bile su brze i odlučne. U dvodnevnoj bitci na Kumanovu, 10. i 11. oktobra, Srbi su satrli tursku vardarsku vojsku. Dva dana potom, ravno posle 520 godina, ušla je naša vojska u Skoplje, u svoju staru carsku prestonicu. Srbi su napredovali sa tri armije. Prva, pobednica na Kumanovu, pod vođstvom prestolonaslednika Aleksandra, nastavila je prodiranje niz Vardar; druga je, pod vođstvom Stepe Stepanovića, bila određena da sarađuje sa Bugarima, i upućena je posle Kumanova da pomaže Bugare pod Jedrenom; treća armija, koju je vodio Boža Janković, osvajala je Kosovo i ostalu Staru Srbiju. Mala četvrta srpska armija, koju je vodio Mihailo Živković, operisala je u Novopazarskome sandžaku i tu se 15. oktobra srela sa Crnogorcima u Plevljima. Šef srpskoga đeneralnoga štaba bio je odlični i iskusni đeneral Radomir Putnik. Posle uspeha na Kosovu i posle pobede na Kumanovu, dva odreda srpske vojske probila su se preko neprohodne Albanije sve do morske obale, već 5. novembra. Tučena turska vojska oduprla se Srbima za kratko tek u okolini Prilepa i posle, sa više nanovo prikupljene snage, u Bitolju. Tu su se teške borbe vodile od 3.—5. novembra, a završile su se sa potpunim porazom Turaka. Ovom pobedom kod Bitolja Srbi su završili svoje glavne operacije; prodiranje njihove vojske prema Draču nije više zadavalo gotovo nikakve vojničke brige. Turska vardarska vojska bila je uništena; od Ristovca do Bitolja, samo za mesec dana, sva je zemlja bila očišćena od turskih četa. Da bi olakšali posao saveznicima, Srbi su, kako rekosmo, čitavu jednu armiju sa dve divizije uputili pod Jedrene, koje su tamo Bugarima učinile dragocenih usluga. Crnogorska vojska je, međutim, imala malih lokalnih uspeha protiv slabih turskih garnizona na granici, ali je, pored svega junaštva, bila nemoćna da uzme tvrdi Skadar, nemajući nikakvih tehničkih sredstava za borbu protiv utvrđenih mesta. Iznenađeni ovim nenadanim i teškim udarima, kojima su se pridružili isto tako teški udari bugarski i slabiji grčki, Turci su posle nekoliko nedelja bili prisiljeni da mole za primirje. Ono im je dano 21. novembra, a od 30. novembra počeli su u Londonu pregovori i za pravi mir. Ali, ne manje iznenađena uspesima saveznika, a posebno Srba, bila je i sama Austro-Ugarska. Ona je pristala na lokalizaciju rata samo stoga što se čvrsto nadala, na osnovu obaveštenja svojih oficira, da će Turci tući Srbe. Posle srpskih uspeha ona se našla na velikoj muci. Da se neposredno, sada naknadno, umeša u balkansko obračunavanje moglo je izazvati krupne zaplete; za energične mere sa njene strane nije bilo dovoljno razumevanja ni kod evropskih kabineta, a ni kod samih njenih saveznika. Trebalo je stoga krenuti neku posrednu akciju, i to, naravno, takvu koja bi u prvom redu pogađala Srbe. Kao takvu našla je ona: stvaranje slobodne albanske države. U tome pitanju mogla je računati i na saradnju Italije, koja bi inače bila protivna njenoj neposrednoj akciji protiv Srba. Ta nova albanska država, proglašena 14. novembra god. 1912., imala je postati u prvome redu prirodna prepreka neposrednom izlasku Srbije na more. Preteći, bečka diplomatija je doista postigla da se srpska vojska morala povući sa Primorja; prijateljske sile mogle su staviti Srbiji u izgled samo jedan trgovački izlaz na more. Austrija je, isto tako, pravila Srbiji velike teškoće i u pitanju albanskih granica, tražeći da novoj državi pripadnu gradovi Prizren, Đakovica, Peć i Debar. Ostale sile,
602
naročito Rusija, odbijale su to energično i tražile su te gradove za Srbiju i Crnu Goru. U pitanju srpskoga izlaza na more pobedila je Austrija, ali je u pitanju ovih gradova pobedilo rusko gledište. Da je tada i Skadar bio u našim rukama sva je verovatnoća da bi i ostao kod nas, jer je Londonska konferencija stojala pod utiskom da su Srbi učinili velike žrtve pristajući da se povuku sa mora. Na Londonskoj konferenciji nije se moglo doći do konačnoga sporazuma između saveznika i Turaka, i to ponajviše zbog bugarskoga zahteva da im Turci ustupe Jedrene, na koje su ovi opet mnogo polagali kao na mesto gde je bila prva njihova balkanska prestonica i gde su se nalazili grobovi nekolicine njihovih sultana. Bugari su pogrešili što su u tom pitanju suviše zatezali, i zbog njega izazvali nastavak rata. Nov elemenat u balkanske odnose unela je sada i Rumunija, koja je, radi ravnoteže, tražila od Bugarske jedan deo područja u Dobrudži. Za Srbe ova druga faza rata bila je potpuno izlišna, Crna Gora, istina, borila se još oko Skadra, ali je njegova sudbina već bila zapečaćena. Taj grad bio je već određen albanskoj državi. Na poziv crnogorske vlade srbijanska Vrhovna komanda uputila je, sredinom februara god. 1913., oko 24.000 ljudi u pomoć Crnogorcima pod Skadar; ali, tek što su srpski pukovi stigli tamo i spremili se za glavne operacije, već je počelo posredovanje velikih sila da se opsada napusti. Na austrisko navaljivanje velike sile su se bile složile da svojom flotom demonstriraju protiv Crne Gore i da je time, a po potrebi i jačim sredstvima, nagnaju da napusti skadarsku akciju. Austrija je izvršila čak i tajnu delimičnu mobilizaciju korpusa na granicama Srbije i Crne Gore. Pod njenim pritiskom izdana je naredba, 29. marta, srpskoj vojsci da prekine neprijateljstva. Kralj Nikola je, međutim, mnogo polagao do toga da dobije Skadar, a nadao se da će ga, pomoću svojih mnogobrojnih veza, i zadržati. Stoga nije hteo nikako da popusti. Da bi dobio grad, on stupi u pregovore sa zapovednikom Skadra Esad-pašom. Obećavši mu slobodan izlazak iz tvrđave, sa oružjem, sa svom ratnom spremom i svima vojničkim počastima, on je sklonio pašu da mu 10. aprila preda Skadar, koji je bio izmoren i u kojem se glad već teško podnosila. Ali, ni Austro-Ugarska nije popuštala; naprotiv, otvoreno je zapretila ratom. Srbi poslanici u bosanskome saboru dali su javnu izjavu protiv takve antisrpske politike, ali to nije pomagalo. Austro-Ugarska je proglasila opsadno stanje u Bosni i Hercegovini i obustavila rad svih srpskih društava. Bila je, doista, spremna na sve. Pred takvim stavom kralj Nikola je morao uzmaknuti. Dao je 17. aprila izjavu da na Skadar polaže pravo »osvećeno istorijom i osvojenjem«, ali da, pod pritiskom, ostavlja njegovu sudbinu velikim silama. Sutradan su međunarodne trupe ušle u taj grad. Predajom Skadra završene su i poslednje vojničke operacije Balkanskoga rata. Turski osvajač, pred kojim je nekad strepila Evropa, bio je poražen. Njegovo područje na Balkanu posle ovoga rata ograničava se na jedan širi pojas oko Carigrada, a njegova vlast i sila u Evropi prebačene su konačno u oblast istorije. Za Srbe rat je doneo ogromne uspehe. Pokazao je sjajni polet i aktivističku sposobnost naše rase; digao veru u našu narodnu snagu; stvorio najlepše uslove za budućnost; vezujući uspehe sadašnjosti sa tradicijama jedne događajima, kulturom i vrednošću značajne prošlosti. * Ali, tek što smo svršili sa Turcima, nas Srbe je čekao i krupan obračun sa Bugarima. Još nije bio ni potpisan mir sa Turskom od 18. maja god. 1913., a Bugari su već počeli praviti teškoće i Srbiji i Grčkoj zbog podele dobijenoga zemljišta. Ugovor, koji su bili potpisali sa Srbima, Bugari nisu ispunili u nekim tačkama, a tražili su i dobili od Srba izvesne usluge i pomoći, koje ugovorom nisu bile predviđene. Na vardarsko bojište
603
oni nisu uputili onoliki broj vojske koliki je bio ugovoren, a molili su i dobili za Jedrene dve srpske divizije. Na štetu srpskih pretenzija stvorena je naknadno albanska država i to je, isto tako, pomerilo preduslove ugovora. Najposle, Bugari su u Trakiji dobili više nego što se predviđalo i zbog njihovih težnja da dobiju Jedrene rat je bez potrebe produžen za pet meseci. Srbi su želeli da se sve to uzme u obzir, da se u interesu dalje zajedničke saradnje balkanskih država nijedna stvar ne previdi i ne potceni; i stoga su tražili reviziju ugovora. Bugari, međutim, nisu popuštali. Od 130.000 km2 dobijenoga zemljišta oni su tražili za sebe oko 85.000. Prema ugovoru između Srbije i Bugarske, vrhovni arbitar u eventualnom sporu imao je biti ruski car. Ovaj se primio te neprijatne dužnosti samo da bi sprečio moguće sukobe; ali, bugarski kralj Ferdinand i njegova vlada, gurani od AustroUgarske, i sami u nadmenom stavu, pravili su rezerve u svom pristajanju na carevu presudu, i hteli su da joj prejudiciraju. U Srbiji je N. Pašić energično suzbio one elemente koji su u tom pitanju hteli poći za bugarskim primerom. Pred polazak njihovih delegata u Petrograd, na pozvanu konferenciju, Bugari su hteli da u spornoj zoni stvore svršen čin. Stoga su za noć 16./17. juna naredili mučki napad na celoj tamošnjoj liniji i protiv Srba i protiv Grka, koje je držanje Bugara zbližilo u novi, uži, savez. Naredba bugarske Vrhovne komande glasila je: da se »ustremljeni napad« izvrši najenergičnije, ali da se ne otkrije njihova glavna snaga, kako bi se, posle, ceo sukob mogao pretstaviti kao borba uzbunjenih pretstraža. U prvom svom naletu, izvedenom sa ogromnom masom od 100.000 ljudi, Bugari behu na srpskim krilima uzeli dva tri važnnja položaja, ali se srpska odbranbena linija uglavnom održala. Po podne 17. juna prešli su Srbi u kontraofanzivu, i to sa naredbom da se izvede »krajnje naprezanje i požrtvovanje snage«. Odmah potom, već drugoga dana, obrnula se ratna sreća u korist Srba. Oni su prebacili Bugare preko Zletovske Reke dobrim delom već 18. juna, a preko Bregalnice dan docnije. Borbe su bile veoma teške. Ogorčenje je na obe strane bilo veliko, a vojnički ljudski materijal sirov, snažan, kao zemlja, ponesen strašću. Neka su mesta i položaji no više puta osvajani na nož. Srbi su već 23. juna ušli u Kočane, a zaustavili su i bugarsko napredovanje kod Krivolaka. Posle bugarskog poraza kod Kukuša, koji su im naneli Grci 21. juna, Bugari su morali da se povlače i na toj strani. Bugarski ćeneral Kovačev tražio je od svoje vlade već 24. juna da se borba prekine, jer je, po njegovim rečima, »katastrofa neizbežna«. Bitka na Bregalnici bila je za Bugare potpuno izgubljena, a sa njom i ceo ovaj rat. Čitav ovaj napad imao bi smisla samo da je brzo uspeo: ovako, on je Bugare izložio samo moralnoj osudi i nepopravljivom porazu. Za Bugare je Bregalnica bila drugi Velbužd. Kao što je onda za dugi niz godina, sve do turske najezde, bila definitivno rešena sudbina Maćedonije, tako se desio slučaj i ovoga puta. Sem Srbijanaca, sa kojima su se borili i Crnogorci, i Grka, na Bugare su se digli i Rumuni. Njihova vlada je već ranije bila objavila velikim silama da neće ostati neutralna ako dođe do sukoba između Bugara i ostalih sa-veznika, ali su se Bugari ipak nadali da neće doći do rumunske intervencije. Verovali su da će to sprečiti Austrija kao prijatelj i saveznik Rumuna. Ali, prevarili su se. Austriski saveti u Bukureštu naišli su na zatvorene uši. Kada su Rumuni 27. juna objavili rat, bugarski položaj postade beznadežan. Da ga učine još gorim, javili su se na kraju i Turci, željni da se svete i povrate Jedrene. Austro-Ugarska se spremala da brank bugarske interese, čak, ako bude potrebno, i sa oružjem u ruci. Ali, u tome nije imala slobodnih ruku. Talijanski saveznik stavljao je svoje primedbe protiv toga i odricao, u slučaju komplikacije, da vrši svoju savezničku dužnost,. pošto bi Austro-Ugarska bila u ovoj prilici napadač, a ne napadnuta. Austriski
604
stav nije našao odobravanja ni u Berlinu. U pitanju je bila ne samo Grčka, na čijem se prestolu sada nalazio kralj Konstantin, zet Cara Vilhelma, nego još i Rumunija, na koju se mnogo polagalo da ne pređe u ruski tabor i gde je vladao jedan Hohencolern, kralj Karol, odan politici germanskoga bloka. Da je Srbija bila sama, Nemačka se ne bi ustezala da podržava Austriju. Ovako, ako Austrija preduzme što protiv Srbije, ona bi posredno pogađala i srpske saveznike, Rumuniju i Grčku. Zbog toga, Austro-Ugarska nije mogla ovoga puta ništa da učini za Bugare, i oni od nje, u taj mah, nisu imali mnogo više od dobrih želja i srdačna saučešća. Ipak, pre potpisivanja ugovora o miru, koji je sklopljen u Bukureštu, 28. jula, bečki kabinet je tražio da se izvrši revizija odluka toga ugovora, izjavljujući da ga Monarhija inače neće priznati. Nemački car, međutim, čestitao je završetak rada rumunskome i grčkome dvoru kao srodničkim, i tako je presekao jednim potezom dalje austriske korake u tome pravcu. * Srpski uspesi imali su silna odjeka kod svih njihovih saplemenika i svih ostalih Jugoslovena. Osetilo se vrlo dobro da se u tim borbama rešava sudbina celog našeg naroda. Ante Tresić Pavičić daje čitavu zbirku stihova sa poznatim pozivom iz Kneževe kletve Ko ne dođe na boj na Kosovo; Ivo Vojnović, kao dopunu svojoj Majci Jugovića, izrađuje novo jedno pevanje i posvećuje ga »srpskoj vojsci osvetiteljici«. Aleksa Šantić, kao i Tresić, objavljuje čitavu zbirčicu rodoljubivih pesama Na starim ognjištima. Nije bilo gotovo nijednoga pisca i pesnika u čijoj duši nije zakliktala pesma radosti. Kada se nije moglo drukčije od ushićenja, onda se u Sarajevu, bez obzira na pritisak austriskih vlasti, pozivalo ne više »Onamo ‘namo«, nego »Ovamo ‘vamo«. Čežnja za oslobođenjem javljala se sve više što je austriska vlast, da bi ugušila jugoslovenski pokret, činila jači pritisak. Sem toga, bilo je kod svih Jugoslovena, iz osećanja nacionalne solidarnosti, oštrih protesta i protiv antisrpske politike bečkoga kabineta, koji se bez obzira na svoje podanike zalagao i za Albance i za Bugare, da bi samo oslabio Srbiju ili onemogućio njene uspehe. Nezadovoljstva je bilo i inače u svima našim oblastima. Bosni je god. 1910. dan ustav, sa neodgovornom i nenarodnom vladom, u kojoj, u taj mah, nije bilo nijednoga domaćega čoveka; izbori su vršeni u tri kurije (veleposednici i intelektualci u prvoj, građani u drugoj i seoski svet u trećoj), ali u sve tri zasebno po konfesijama. Samo su, da bi osigurali za sebe većinu u prvoj pravoslavnoj kuriji, pravo glasa u njoj dali svima pripadnicima drugih veroispovesti sem muslimanske i katoličke. Na dan otvaranja sabora, 2. juna, u znak protesta za aneksiju, izveden je prvi atentat u zemlji. Student Bogdan Žerajić iz Nevesinja pucao je u Sarajevu na bosanskoga poglavara đenerala Marijana Varešanina pri njegovom povratku sa svečane sednice, ali ga nije pogodio; odmah posle toga pucao je na sebe i ostao na mestu mrtav. Njegov primer pali ostalu omladinu. Vladimir Gaćinović, njegov drug iz Hercegovine, napisao je oduševljen ogled o tome mladome čoveku, gledajući u njemu narodnoga heroja. »Mlado srpstvo, koje se dižeš iz sadanjih razvalina i pometenosti, da li ćeš doneti i vaspitati takve ljude, takvu omladinu? Izgleda da je u tome ceo srpski problem politički, moralni i kulturni«. Tako je glasio završetak toga buntovnoga ogleda. Žerajić je prvi izraz tih novih i mladih, koji neće više pregovaranja, kompromisa, povijanja, nego muški stav borbe i krvava protesta. Njih buni čaršisko srbovanje, koje kad je pozitivno stvara nove ustanove, a inače voli da ostane pri zdravicama; a buni ih isto tako, ako ne i više, propovedanje takozvanog sitnog rada u narodu, od kojeg oni vide sitne i samo spore rezultate. Oduševljavaju ih dela ruskih
605
terorista i ruski primer uopšte. Još uvek je kod njih na ceni Bakunjin; čitaju se i prevode naročito Maksim Gorki i Leonid Andrejev. Njihovo revolucionarstvo bilo je podjednako i nacionalno i socijalno. Oni u nj unose fanatizam mladosti i lirsko oduševljenje stečeno u književnosti, i to u književnosti višeg reda. Oni su iskreno buntovni iz više razloga; 1. što su, razvijajući preko moderne književnosti individuu, osećali istinski lični revolt protiv nemogućnosti svog slobodnog izraza; 2. što je svaka rasna afirmacija tamo gde je narodna snaga pritisnuta i iskorišćavana od tuđinaca mogla dati samo relativne rezultate; i 3. oduševljavala ih je slobodarska Srbija, gde se doista vidno isticao u to vreme pun razmah snage i vedar optimizam stvaranja. Na tu omladinu mnogo je delovao umni nacionalni potstrek vedrog propovednika poštenog ličnog i narodnog rada, velikog učitelja geografske nauke, Jovana Cvijića i primer Jovana Skerlića. Ovaj aktivni čovek, urednik od god. 1905. do god. 1914. najboljeg književnoga lista Srpskoga književnoga glasnika (koji je od svoje pojave, god. 1901., vršio neprocenjiv uticaj ne samo u književnosti, nego u celom srpskom društvu), kritičar široke koncepcije i književni stvaralac, od najcrvenijeg međunarodnjaka postajao je sve više čist nacionalist, i propovednik ranijim neuspesima pokolebane vere u sebe i u narodnu snagu naše rase. Njegovi kritički i književno-istoriski spisi tih godina čitali su se kao najprijatnija beletristika. Raniji socijalizam oslobodio ga je od nacionalne tesnogrudosti, te je naš narodni problem shvatao stalno tako da njegovo rešenje ne obuhvati samo jedno pleme, nego bar našu celu srpsko-hrvatsku zajednicu. Potstičući u svom mnogo zapaženom članku Naš novi naraštaj novu omladinsku ideologiju aktivnosti i narodnoga jedinstva, on je, ustvari, postajao njen programski tumač i bio »naš apostol«, kako ga je nazvao A. Šantić. Kao u Bosni, tako vri i u Hrvatskoj i u Dalmaciji. Fridjungov proces doveo je do pada bana Rauha i do novoga pokušaja da se nađu dodirne tačke između Mađara i Srpsko-hrvatske koalicije, ali to nema trajnoga uspeha. Srpsko-hrvatoka koalicija nastavlja svoju čisto narodnu politiku, od koje zaziru i Beč i Pešta. Ta dva središta, koja su se toliko sporila i uvlačila Srbohrvate u svoje borbe, prema jugoslovenskoj nacionalnoj politici behu podjednako podozriva, i od god. 1909. približavala su se jedno drugome u mn-gim pitanjima postupaka prema Srbima i Hrvatima. U tome pogledu nije bilo mnogo razlike u Mađarskoj između brutalnoga Stevana Tise, koji je glavni pretstavnik apsolutne, parlamentarizmom samo u formi obuzdavane, lične vlasti, pretsednika Skupštine i od god. 1912. pretsednika vlade, i između opozicije, čiji vođi, kao grof Julije Andraši mlađi, čak ponekad idu dalje u optužbama protiv Srba i Hrvata nego sama vlada. Da bečki vojni krugovi i vrhovi vladajuće stranke hrišćansko-socijalne nisu pokazivali dosta otvoreno svoje simpatije za preobražaj Monarhije na trijalističkoj osnovi i da za to gledište nisu nalazili podrške u samoj okolini budućega cara, naslednika Franca Ferdinanda, ugarska bi se vlada davno rešila da Srpsko-hrvatsku koaliciju potpuno odbaci. Ne mogući to, a živeći stalno u neizvesnosti šta bi se eve jednog dana moglo pokušati iz Beča, možda ili vrlo verovatno na njihovu štetu, Mađari su davali pristanak da se Koalicija smeni, ali mesto nje nisu hteli dovoditi na vladu pravašku i Beču odanu grupu d-ra J. Franka, nego su stali uvoditi komesarijate, pošto je iz izborne borbe za vreme bana Nikole Tomašića (1910.—1912.) Koalicija i opet iznela većinu. Prvi komesar postade Slavko Cuvaj 6./19. januara god. 1912. Hrvatski omladinci na to nasilje počeše odgovarati atentatima. 26. maja god. 1912, Luka Ilić, Hrvat Bosanac, ponovi Žerajićev primer, ovoga puta sa više žrtava. Ali, Cuvaj je, ipak, srećno izmakao revolverskim mecima. Posle godinu i po dana
606
Cuvajeve vladavine, pred opasnošću da Srbe i Hrvate sasvim ne otuđe, rešio se grof Tisa, kao šef mađarske vlade, na izvesno popuštanje. Cuvajev komesarijat nije doneo nikakvo rešenje i nije zadovoljio nikog u zemlji, čak ne ni Frankove pravaše, koji su inače bili nepomirljivi protivnici Koalicije. Birajući između njih i Koalicije. Tisa se rešio ka pregovore s ovom drugom, jer su mu postajale sve sumnjivije veze frankovaca sa bečkim vojničkim krugovima. 8. jula 1913. postavljen je u Hrvatskoj novi komesar, baron Ivan Škrlec, ali sa mandatom da sa Srpsko-hrvatskom koalicijom nađe sporazum. Samoj Koaliciji ni Beč ni Pešta ne daju vlade, jer u nju nemaju poverenja, naročito s obzirom na balkanske događaje i na stav koji su Dvor i vlada zauzeli prema Srbiji. Atentati se stoga nastavljaju i dalje, jer je omladina razdražena tražeći nove i borbenije metode u nacionalnoj politici. Stjepan Dojčić 5. avgusta god. 1913. puca na Škrleca i ranjava ga u ruku. Mađarsko gledište na rešenje jugoslovenskog pitanja, bilo u duhu jugoslovenskih bilo u duhu bečkih velikohrvatskih shvatanja, izrazio je mađarski ministar pretsednik A. Vekerle 14. januara 1909. ovako: »U Hrvatskoj postoje dvije bolešljive struje, jedna koja gravitira naprama vani, a druga koja gravitira naprama Austriji. Integritet ugarske krune vređa jedna isto tako kao i druga, ali ćemo se obadvema othrvati. Jednoj pomoću čitavog ugleda i snage Monarhije, a drugoj ćemo se othrvati pomoću čitave težine ustava i državnog prava Ugarske«. U Slovenačkoj toga revolucionarnoga raspoloženja nije bilo. Njihova nacionalna borba postajala je istina sve življa; ali, uvek je zadržavala čisto zakonsko obeležje. To je, uostalom, sasvim razumljivo kad se zna da je većinu njihova stanovništva vodila katolička ili klerikalna, od god. 1905. nazvana Slovenska ljudska stranka, kojoj su bili na čelu preduzimljivi ali isključivi Anton Mahnič, docniji biskup krčki, koji je veru gotovo pretpostavljao naciji, mada je i za nju sa ljubavlju radio, i oportunist d-r Ivan Šusterčić, šef slovenačkoga pretstavništva u bečkome parlamentu i u ljubljanskome saboru. Za veliki narodni uspeh smatralo se kada je Šusterčić god. 1912. postao zemaljski poglavar Kranjske, u Ljubljani, u kojoj su Slovenci prvi put god. 1882. dobili većinu u gradskoj opštini, a godinu dana potom i većinu u kranjskome saboru. Kao odličan organizator stranke pokazao se d-r Janez Krek, vaspitanik bečkih hrišćanskih socijalista, koji je naročito delovao među radnicima i seljacima, stvarajući među njima razne stručne i zemljoradničke zadruge. Ovu korisnu ideju posle će kod Srba prihvatiti Vladimir Matijević i njegov Privrednik, ali će je razvijati na čisto privrednoj osnovi, dok su Krekove organizacije imale uvek i političkih tendencija. Do god. 1912., bilo je 567 takvih zadruga, čiji je promet god. 1910. iznosio na 116,000.000 kruna. »Da produbi smisao za zadrugarstvo, otvorila je država na Krekovo zauzimanje u Ljubljani zadrugarsku školu, prvu u Austro-Ugarskoj i posle Darmštata drugu u Evropi«. Te zadruge bile su od velike važnosti za ekonomsko oslobađanje slovenačkoga sveta od nemačkih kapitalista, i po tom, prirodno, i za njihovo postepeno duhovno oslobađanje. U Slovenačkoj one su, nema sumnje, bile najsolidnija osnova za jačanje narodne snage i narodne svesti. U sličnom pravcu radio je i Hrvat, d-r Matko Laginja, u Istri. Otpor protiv Talijana, ekonomski i politički, na tome području vodili su Hrvati zajedno sa Slovencima, i ta njihova korisna i uspesima krunisana saradnja poticala je ljude da je prošire i na drugim stranama. Dva naša lista u Istri, hrvatska Naša sloga i slovenačka Edinost, svojim imenima kazivali su glavni deo evoga programa. Klerikalni Slovenci osećali su se bliži hrvatskim pravašima oko d-ra Franka, sa kojima je sarađivao sarajevski nadbiskup d-r Štadler, dok su nanredni, liberalni, Slovenci
607
simpatisali Srpsko-hrvatskoj koaliciji. 7./20. oktobra god. 1912. došlo je do formalnoga saveza između slovenačkih klerikalaca i hrvatskih pravaša, a kao polaznu tačku za taj savez oglasili su narodno jedinstvo Hrvata i Slovenaca. Kada će se ta deklaracija i sa njihove strane proširiti i na Srbe bilo je samo pitanje vremena i takta, ali da je to uverenje postojalo već i tada kod dobrog dela ljudi toga inače isključivog kruga pokazivale su jasno javne izjave d-ra Kreka u bečkome parlamentu, govorene povodom srpskih i bugarskih uspeha u ratu sa Turcima. Slovenački socijalisti izjasnili su se za narodno jedinstvo i saradnju svih Jugoslovena već god. 1909. Slovenački naprednjaci zalagali su se za nj odavno. Mladi d-r Gregor Žerjav bio je već god. 1904. kao vođ slovenačke omladine jedan od najvidnijih saradnika na jugoslovenskome kongresu u Beogradu. Ali, socijalisti i liberali behu među Slovencima manjina; za držanje Slovenaca bilo je stoga uglavnome merodavno držanje njihove klerikalne većine. Ova je, međutim, kao i grupa d-ra Štadlera, sve do Svetskoga rata, pa i prvih godina Svetskoga rata, gledala rešenje jugoslovenskoga pitanja samo u obliku Austro-Ugarske Monarhije, a u obliku trijalizma. Stoga je d-r Krek u kranjskome saboru i pozdravio aneksiju Bosne i Hercegovine. Za vreme uspeha balkanskih saveznika Krek se trgao, i osećao je i govorio kako svaka pobeda saveznika znači i pojačavanje položaja svakoga, pa i poslednjega, seljaka slovenačkoga. Ali, zato je drugi vo!u slovenačkih klerikala, d-r Šusterčić, sav plivao u bečkim vodama, i smatrao je za svoju dužnost da i inače teški položaj Srba i njihovih prijatelja otežava i svojim izjavama i držanjem. Protiv te oportunističke politike najborbeniji stav uzela je omladina. Kao šezdesetih godina XIX veka, u jeku našeg romantičarskog nacionalizma, tako ona i sada uzima na sebe vodeću ulogu. God. 1906. bečka srpska »Zora« i hrvatski »Zvonimir« ulaze pod jedan krov; u Pragu se od god. 1905. do god. 1907. spajaju »Hrvat«, »Šumadija« i slovenačka »Ilirija«; u Brnu se osniva »Jutoslavija«. U Beču se god. 1910. pokreće list Zora, koja okuplja oko sebe svu borbenu jugoslovensku omladinu i propoveda akciju. Jovan Cvijić je tu sa zadovoljstvom utvrdio kako se već »oseća dah nove generacije, koja treba da okrepi narodni život onom većom energijom, od koje puls jače bije; zbog koje može i naša celina dobiti nacionalni živac, koga sada nema, i početi raditi (ne brbljati) da iziđe iz ovih bednih nacionalnih prilika. Treba se oslobađati ne samo starih, ciganskih oblika političkoga života, već na mnogim poljima tražiti nove načine i negovati ljude koji stvaraju«. Među Hrvatima priprema naročito Hrvatski đak, osnovan još god. 1906., novi hrvatski naraštaj za nacionalnu politiku širega vidokruga i jačega zamaha. U prvom planu je što tešnja saradnja između Srba i Hrvata; njihov sporazum smatra se kao preduslov za uspešnu radinost na jugoslovenskome programu. Ujedinjenim Srbima i Hrvatima, odnosno Srbohrvatima, kako se onda govorilo, prići će Slovenci kao već zreo plod. Od god. 1909. počinju zborovi nacionalne srpskohrvatske omladine na Sušaku, u Splitu i Beogradu. Na tim sastancima redovito se ponavlja Bjernsonova reč, koju je za vreme aneksione krize, uputio Srbima: »Bez krvi nema slobode; ona se ne dobiva, već se uzima«. Od god. 1911. počinje, u kratkim razmacima vremena, čitav niz novih omladinskih listova, Val, Napredak, Srpska omladina, Novi Srbin, Ujedinjenje, Zastava, i god. 1914. u Pragu Jugoslavija, kao organ ujedinjene omladine. Svi ti listovi imaju jednu zajedničku crtu: oni su svi za narodno jedinstvo, za veću aktivnost, i za stvaranje novoga i boljega nacionalnoga i omladinskoga tipa. »Slobode nam se hoće, a ne ovoga ropskoga i podloga života«, klikću oni samouvereno i borbeno. »U Pragu omladina šalje Cuvaju preporučeno pismo sa 270 originalnih
608
omladinskih potpisa, u kojem se otvoreno izražava solidarnost sa drugovima, i poziva Cuvaja da napusti svoje mesto, jer će omladina u nepomirljivoj borbi sa komesarom i njegovim pretpostavljenim obračunati i sa njim i sa njima«. 21. septembra god. 1912. dalmatinoka omladina objavljuje svoj manifest »Ujedinjenjem k oslobođenju!« Organizacija nacionalističke omladine zahvata đake ne samo na univerzitetima nego i u gimnazijama. Stvaraju se tajna udruženja; organizuju se demonstracije na ulici i u školi; u ove se unosi duh borbe i otpora. Borivoje Jevtić opisuje rad organizatora bosanske srednjoškolske omladine ovako: »Do tada čisto literarne, omladinske organizacije po srednjim školama dobivaju revolucionaran karakter, i, prirodno, postaju tajne. Javljaju se među omladincima i t. zv. »putnici«, mladi ljudi koji su napustili univerzitetske studije, da bi mogli vršiti u narodu revolucionarnu propagandu ... Po ruskome ugledu obrazuju se »kružoci«, male grupe poverljivih ljudi koje se ne poznaju, ali su preko pojedinih posrednika u dodiru«. Ovaj ovako nabujali omladinski polet kod Srbohrvata nije mogao ostati bez uticaja i na Slovence. God. 1912. krenut je i u Ljubljani omladinski list Preporod, sa čisto jugoslovenskom ideologijom, a kod pojedinaca iz njegova kruga i sa čisto revolucionarnim raspoloženjima. Tu se ističe borbeno, čak revolucionarno načelo: »Neka mre ko hoće da živi!« U Beču se ceo ovaj nacionalni polet pripisivao samo aktivnosti Srbije, a ne i neodoljivom nacionalnom instinktu vlastitih podanika. I umesto da o tim raspoloženjima, tako javnim i vidnim, povedu računa, i da podvrgnu reviziji svoju dotadanju politiku prema Jugoslovenima, bečki vodeći krugovi su nalazili da će jedini lek za sve biti samo taj ako se slomije Srbija. Umesto da poprave sebe i svoj sistem vladanja, u Beču su krivili druge. Istoriski fatalizam bečke politike bio je oduvek da nije imala razumevanja za psihoze izvesnih perioda, koje ovladaju ljudima i plemenima i koje postaju neodoljive ako se zavremena ne kanališu, nego se uvek i stalno oslanjala na svoje birokratske i policioke metode. Sem toga, u Beču su se bojali da se, pod vođstvom Rusije, ne obnovi balkanski savez i da se Srbija i Bugarska ne izmire na njen račun, to jest, da se Bugarskoj ne obeća neka otšteta u Maćedoniji u slučaju srpskoga proširenja na zapadu. Stoga se tražio zgodan povod da se Srbija napadne pre nego što uspe da se sredi i pre nego što se ustali novostvoreno stanje na Balkanu. Kada nije mogla, zbog držanja Nemačke i Italije, da napadne Srbiju posle rata sa Bugarima, ona je podjarivala albanske uskoke da izazovu nerede u Južnoj Srbiji. Upad Arnauta u Staru Srbiju, krajem avgusta god. 1913., nije bio bez austriskih prstiju. Kada je Srbija, da kazni napadače, posela izvesne strateške tačke u pograničnom pojasu Albanije, Austrija je, neovlašćena ni od koga, uputila Srbiji ultimatum da se u roku od osam dana povuče na liniju određenu načelno od Londonske konferencije, premda ta linija na terenu samom još nije bila utvrđena. Srbija je, naravno, popustila pritisku, izbegavajući da daje priliku Austriji za nove zaplete. Izmorenoj kroz dva rata, istrošenoj i fizički i materijalno, Srbiji je trebalo vremena da se oporavi i pribere, i ona je stoga gledala da ničim ne da povoda zloj volji susedne Monarhije, za koju je dobro znala da vreba svaki njen pokret, i da se u njenim vojničkim i diplomatskim krugovima ozbiljno pomišlja na preventivni rat. Austriski ministar pretsednik, grof Štirk, sasvim u duhu vojničke stranke, kazivao je bez ustručavanja da su »obračun sa Srbijom i njeno poniženje« čak »uslovi za opstanak Monarhije«. Takva shvatanja, nema sumnje, isključivala su svaki lojalan sporazum, i rat je, prema tome, bio neizbežan.
609
XXII. SVETSKI RAT. 1. Pogibija Franca Ferdinanda. — 2. Odgovornost za rat. — 3. Svetski rat. — 4. Srpske pobede. — 5. Godina 1915. — 6. Slom Crne Gore. — 7. Dobrovoljci. — 8. Borbe god. 1916. — 9. Toplički ustanak. — 10. Solunska ofanziva. Dobrodošao povod tim ratnički raspoloženim krugovima da se Srbiji mogne jednom naturiti borba dala je pogibija Franca Ferdinanda, austro-ugarskoga naslednika prestola, i njegove žene Sofije Hoenberg. On je u junu god. 1914. došao na velike vojničke manevre, koji su se vršili u Bosni i Hercegovini, između Sarajeva i Konjica. Ti manevri smatrani su kao neka demonstracija prema Srbiji, a taj se utisak naročito povećao kad se doznalo da će svečani ulazak prestolonaslednikom u Sarajevo biti baš na Vidovdan. Stoga su svi Srbi bili veoma uzdržani; mostarski Srbi članovi gradske opštine nisu čak hteli izići ni na železničku stanicu da pozdrave prestolonaslednika. Omladini, u kojoj je inače, kako smo videli, sve vrilo, i gde su pojedini članovi goreli od želje da učine neko veliko delo, da zatalasaju celu sredinu, ovaj dolazak je dao željenu priliku da se pokažu. Što da ponavljaju atentate na pojedine beznačajne poglavare i komesare, mislili su oni, kad mogu pogoditi mnogo krupnija lica, ona od kojih zavisi cela politika Monarhije? Tako je među omladincima došlo do zavere da se ubije Franc Ferdinand. Zaverenici su bili ove mladi ljudi iz Bosne, njih desetak, koji se o tome nisu posavetovali ni sa kim od starijih. Da su to učinili, oni bi sigurno čuli kako takav korak može imati grdno teških posledica, koje bi trebalo uštedeti i Srbiji i srpskome narodu u celini. Neki od tih zaverenika bavili su se jedno vreme u Beogradu i imali su tamo, po njihovim priznanjima, izvesnih veza, ali sve sa ljudima neodgovornim i dobrim delom neuračunljivim. Kada se počelo pogdegde došaptavati, sasvim neodređeno, da se nešto sprema ili da bi se nešto moglo dogoditi, srpske vlasti su preduzele opsežne mere da spreče prelazak preko granice ovima licima bez urednih isprava; ali, neki su prešli krišom i pre te naredbe. Srpski poslanik u Beču, u jednom razgovoru sa ministrom za Bosnu i Hercegovinu, Bilinskim, diskretno je skrenuo pažnju na moguće opasnosti; ali, u tome nadležnome ministarstvu odgovorilo se da je taj put prestolonaslednikov rešen bez sporazuma sa bosanskim ministrom i da ima čisto vojnički karakter, pa, prema tome, i vojničku nadležnost. Zavera je uspela. Mladi revolucionari, među kojima je bilo đaka od petnaest-šesnaest godina, čekali su na Vidovdan raspoređeni duž sarajevskoga keja, uz Miljacku. Prvi atentat, koji je izvršio, bacivši bombu, tipograf Nedeljko Čabrinović, nije pogodio prestolonaslednikov automobil, nego automobil njegova ađutanta. Ali, kada se prestolonaslednik vraćao iz gradske opštine za novi Zemaljski muzej, pogodila su dva revolverska metka, koja je ispalio gimnazist Gavrilo Princip, njega i, nenamerno, njegovu ženu. Bilo je suđeno da još jedan Vidovdan postane datum istorije; ovaj put ne samo srpske, nego istorije celoga sveta. Za tu pogibiju optužila je Austrija bez ikakvih stvarnih dokaza samu Srbiju i uputila joj je 10. jula ultimatum, koji je namerno bio sastavljen tako da ga jedna slobodna država ne može primiti bez uniženja i povrede svojih suverenih prava. Ovoga puta je bečku vladu ne samo podupirala, nego je prosto gurala u rat zvanična Nemačka i sam car, Vilhelm II. Car Vilhelm je na jednom službenom izveštaju svojom rukom napisao: »Sad ili nikad!« Nemački poslanik u Beču, grof Čirški, govorio je da će se izgubiti svaki respekt prema Austriji, ako ona posle ovog ne upotrebi krajnje sredstvo. Ni u Beču ni u
610
Berlinu nisu bili potpuno svesni domašaja takve odluke. Njihova je želja bila da se rat lokalizuje na samu Srbiju i Austro-Ugarsku; računali su sa mogućnošću da će se Rusija, ipak, založiti za Srbiju i, možda, ući u rat i povući za sobom Francusku; ali, nisu sebi davali računa da rat može uzeti i krupnije razmere. U svakome slučaju njima se rat činio povoljnijim sada nego možda docnije: 1. stoga što su njih dve, Nemačka i AustroUgarska, bile vojnički potpuno spremne; 2. što se Rusija još nije bila potpuno oporavila od japanskoga rata i revolucije i pripremila za nove borbe; i 3. što je Srbija izmorena i što između nje i Bugarske još zjapi svež, nedavno iskopan, jaz. Sa podmuklošću, koja odaje nečiste namere, Austro-Ugarska je sve do kraja krila svoje planove. Šaljući na otsustvo, posle zaključka da se sprema mogućnost rata, svoja glavna vojna lica, ministra vojnoga i šefa đeneralštaba, htela je da obmane srpsku i evropsku javnost; a spremljeni ultimatum nije predala Srbiji dok se pretsednik Francuske Republike, Poenkare, nalazio u Rusiji, u poseti kod ruskoga cara, samo da se ne bi odgovorni francuski i ruski državnici mogli neposredno dogovoriti o merama koje bi se mogle preduzeti u zaštitu Srbije. Austriski ultimatum napravio je u celoj Evropi loš utisak. Ser Eduard Grej, engleski državni sekretar za spoljne poslove, izjavio je sam nemačkome poslaniku u Londonu: »Država koja bi primila takve zahteve prestala bi da bude nezavisna«. Ti teški uslovi ultimatuma bili su: da austriski činovnici vode istragu na srpskome području i nadziru izvršenje izvesnih odluka; i da se otpuste srpski činovnici i oficiri koje Austrija bude naznačila. Srbija je bila voljna da primi sve zahteve osim onih koji su ugrožavali njenu nezavisnost, i dala je takav odgovor bečkoj vladi. Videći rat na pomolu, srpski prestolonaslednik Aleksandar, koji je zamenjivao bolesnoga kralja Petra, obratio se za pomoć ruskome caru i talijanskoj kraljici. Ruski car je na to savetovao Srbiji krajnju popustljivost, ali je, u slučaju austriskoga napada, obećao i svoju moćnu zaštitu. U Rusiji se jasno videlo da Austrija hoće rat i da potpaljuje celu Evropu. To je izrično kazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov austriskome poslaniku, i stavio je i Austriji i Nemačkoj do znanja da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. U pitanju je bila ne samo sudbina Srbije nego prestiž Rusije na Balkanu, poljuljan god. 1908./9. za vreme aneksione krize, i njen uticaj u rešavanju Istočnog pitanja. Engleska i francuska diplomatija, predviđajući opasnost Svetskoga rata, živo rade na tome da Austrija malo ublaži svoje zahteve, da primi srpski odgovor kao osnovu za dalje pregovore, da spor uputi pred Međunarodni sud u Hagu, i da se sazove jedna konferencija sila; ali, sve to nije imalo nikakva uspeha. Engleska je čak pomišljala i na to da Austrija uzme Beograd kao neku vrstu zaloge. Ali, Austro-Ugarska je htela rat po svaku cenu; 12. jula njen poslanik izjavljuje da srpski odgovor ne nalazi zadovoljavajućim i napušta to isto veče srpsku prestonicu. Sam car Vilhelm, pročitavši pomirljivi i veoma predusretljivi srpski odgovor, izjavio je: »Posle ovoga otpada svaki razlog za rat«; ali, ipak nije preduzeo ništa ni povodom toga odgovora, ni na izrične pozive ruskoga cara, da zadrži svoga saveznika, mada je bilo očigledno da se rat, ako počne, neće moći ograničiti na samo balkansko područje. 15. jula god. 1914. objavila je Austro-Ugarska Srbiji rat. To je bio početak Svetskoga rata, najvećega otkako čovečanstvo postoji i po broju zaraćenih država, i po području na kojem se vodio, i po broju ratnika koji se peo na desetine miliona. Da zaštiti Srbiju Rusija je naredila delimičnu mobilizaciju svojih korova na austriskoj granici, na što je Nemačka 19. jula odgovorila ratnom objavom Rusiji i potom Francuskoj. Da bi mogla napasti Francusku sa nezaštićene strane, Nemačka je povredila
611
neutralnost Belgije, na čije se štovanje, pored drugih sila, i ona bila obavezala, i izazvala je time 22. jula objavu rata Engleske. Kao saveznik Engleske ušao je u rat i Japan. Sa Srbijom je odmah ušla u rat protiv Austro-Ugarske i Crna Gora. Na strani Nemačke, kao njen saveznik, našla se od 31. oktobra god. 1914. Turska. Na ruske pozive Bugarskoj, da uđe u savez protiv Beča i Berlina i da popravi svoj položaj i granice od prošle godine, sofiska vlada je kategorički odgovarala da neće ni prstom maknuti u korist Srbije. Protiv Srbije krenule su tri austriske armije: jedna iz Srema i Banata, druga iz Posavine, treća sa Drine. Vrhovni zapovednik bio je zemaljski poglavar Bosne i Hercegovine, đeneral Oskar Potjorek. Austriska vojna snaga protiv Srbije iznosila je na 220.000 ljudi sveže, sjajno opremljene vojske, sastavljene iz četa stalnoga kadra i prve rezerve. Srpska vojska, međutim, ravna austriskoj po broju trula, bila je prilično istrošena, naročito je bila veoma oskudna u svooj bojnoj opremi. Ipak je srpska vojska odmah na početku rata, u krvavoj Cerskoj bitci, od 2.—6. avgusta, pod vođstvom đenerala Stepe Stepanovića, ne samo snažno odbila prvu austrisku ofanzivu posavske armije, nego i celu njihovu vojsku nagnala na povlačenje. Osramoćena porazom, austromađarska vojska se još ružnije obeležila nečoveštvom i svirepim zločinima nad golorukim stanovništvom Mačve i Podrinja, nad ženama i decom. Moral srpskih trupa bio je, međutim, sjajan; ljudi su osećali da su u pitanju najveća dobra naroda i otadžbine. Prirodno je stoga što je posle ove pobede njihov glas odjednom skočio i kod prijatelja i kod neprijatelja. Dotad, Srbi su tukli samo dve balkanske vojske, tursku i bugarsku; sada, premda zamoreni, oni uspevaju da tuku prvorazrednu armiju jedne velike sile sa vojničkim tradicijama od nekoliko vekova. Na poziv ruske Vrhovne komande, da bi se vezalo što više austriske vojske na južnome bojištu, Srbi su naskoro posle te pobede prešli u ofanzivu, mada za nju nisu imali ni dovoljno sredstava ni svežeg ljudskoga materijala. Ofanziva je 21. avgusta počela najpre prema Bosni, a tri dana docnije i u Sremu. Ova druga ofanziva zadržana je već posle osam dana, nešto zbog stradanja jednoga srpskoga puka pri prelazu Save na Čevrntiji, a nešto zbog snažne austriske kontraofanzive preko Drine, na frontu RačaLjubovija, koju su izvodile dve armije. Ova druga austriska ofanziva bila je snažnija nego prva i izvođena sa više iskustva. Srbi su pod njenim udarcima morali da popuštaju, naročito stoga što im je u najtežim borbama nedostajalo topovske municije. Borbe su bile strašne. Gučevo, Crni Vrh, Čavčići, Mačkov Kamen, Bobija, Mali Rožanj i druga mesta zaliveni su gotovo na svakom kvadratnom metru krvlju srpskom i austriskom; svaki korak napred plaćali su Austrijanci velikim žrtvama. I srpski gubici bili su veoma teški. Stanje kod nas postajalo je ove gore. »Trupe operativne vojske (izveštava Vrhovna komanda) trpe najveću oskudicu u odelu, obući, i logorskoj opremi ... Ogroman broj obveznika ratuje u svom seljačkom odelu koje je dotrajalo; često puta u samim gaćama i košulji... Ima pukova koji polubosi prelaze forsiranim marševima ogromna otstojanja i sasvim bosi stupaju u borbu«. Svesni svoje fizičke i materijalne nadmoćnosti, a primećujući kod Srba zamor, Austrijanci živo nastoje da ih borbama, po danu i po noći, stalno drže u pripravnosti; da prepadima onemogućuju smene srpskih pukova i da prozeble i bez zimskih odela vojnike zadržavaju na položajima u dugim jesenjim noćima, pa da ih, najposle, sasvim klonule, »kad situacija sazre«, jednoga dana novom ofanzivom prosto pokose. Odlučniji pritisak na srpske položaje počeli su Austrijanci od sredine oktobra, kada im se činilo da se njihova predviđanja ostvaruju. Srpsko povlačenje hteli su da
612
pretvore u potpuno rasulo. Đeneral Potjorek izdao je naredbu da se Srbi gone bez prestanka i da im se ne da mogućnosti za pribiranje i odmor. U toj situaciji Vrhovna komanda imenuje ćenerala Živojina Mišića za zapovednika prve i najugroženije armije. Ova je, povlačeći se ispred neprijatelja, došla na Rudnik i ispred Milanovca. Na severu, posle napuštanja Beograda, Srbi su poseli liniju Varovnica—Kosmaj. U to kritično vreme Srbima pristiže nešto municije. To, i borba na kućnjem pragu Šumadije daje zamorenoj vojsci novog potstreka. Sam kralj Petar, da podigne duh u vojske, ulazi u bojne redove. Ljudi potom pregoše na najteže. Kao što često biva, u času najveće opasnosti razvija se i najveća energija. Srpska kontraofanziva počela je 20. novembra. Glavni udar zadala je neprijatelju naša prva armija, koja je grunula novom snagom. Austriski front, na kojem se vršilo pomeranje trupa za nove vojničke ciljeve, bi probijen i potpuno rastrojen. Njihova vojska naže u panično begstvo, nemajući ni časa vremena da se gde spremi na novi otpor. Pokušaji austriske vojske da od beogradske strane udari Srbima u bok, primećeni su zavremena i završeni su isto tako neuspehom. Ovo je najsjajnija srpska pobeda u Svetskom ratu. Srbi su zarobili preko 100 topova i na 30.000 ljudi, i svu su zemlju, do poslednje stope, očistili od neprijatelja. Posle ovoga poraza Austrijanci više zadugo nisu smeli da ponove svoje udarce protiv Srbije. Bilo je stoga izvesnih izgleda da će se zemlja moći oporaviti i prikupiti nove snage. Ali, tako ne bi suđeno. Iza tih borbi, kada je dobra trećina zemlje bila pregažena, raskućena, i lišena uslova za kakav-takav sređeniji život, pretrpana leševima i ranjenicima, izbi u strahovitoj meri zaraza pegavog tifusa, koseći podjednako i vojsku i građane. Kao što su žrtve od kolere u ratu sa Bugarima bile gotovo ravne gubicima u borbi, tako je i sada bio slučaj sa pegavcem. Njegove žrtve pele su se na hiljade, i one su znatno proredile broj već i onako smanjenih srpskih operativnih jedinica. * Godina 1915. ostaće najcrnja u našoj istoriji. Toga proleća združene nemačke i austriske divizije razbile su Ruse kod Gorlica i odbacile ih, sa teškim gubicima, sa Karpata čak do Pripjata. Rusija je sama preživljavala teške dane i za nas je mogla učiniti malo ili nimalo. Engleske i francuske trupe vodile su bezuspešne borbe sa j Turcima na Galipolju, hoteći da prodru prema Carigradu. Austrija a naročito Nemačka htele su da dobiju neposredan dodir s ugroženim turskim saveznikom. Sem toga Nemci su se nadali da će preko turskoga područja moći zapretiti Englezima u Egiptu i Indiji i prisiliti ih na što brže sklapanje mira. Da se to postigne, morala e pregaziti Srbija. Da bi svoj plan mogle izvršiti sa više izgleda na uspeh, a sa manje svojih žrtava, Nemačka i Austrija su ušle u pregovore sa Bugarima, nudeći im ne obilan plen u Srbiji, nego stvarno podelu Srbije. Za podelu je uzimana u obzir ne samo Južna Srbija, za koju su Bugari odavno pokazivali velike prohteve i gde bi im sada zapao lavovski deo, nego čak i sva severoistočna, sve do Morave. U svojoj mržnji na Srbe Bugari su pristali na to, ne uviđajući da tim rade dvostruko protiv vlastitih nnteresa. U slučaju svoje i germanske pobede oni bi kao suseda dobili jednu moćnu imperijalističku grupaciju, koja bi htela da ima nesmetan prolaz za Solun i Bagdad i koja bi bugarsku vlast u Maćedoniji trpela samo dotle dok bi joj bila pokorna. Sa druge strane, u slučaju pobede Srbije i njenih saveznika, izlagala se opasnosti da izgubi i ono što je već dobila i imala. Zaslepljena mržnjom, Bugarska nije pristala da za svoju neutralnost dobije izvesnu otštetu u Maćedoniji, koju su joj, u ime Srbije, obećavali pretstavnici velikih savezničkih država i na koju je, najzad, pristala i sama Srbija, nego je htela da ugrabi što više i da Srbiju ne samo oslabi već
613
uništi. Radi toga je, najposle, u istoriski retkoj neblagodarnosti, stupila čak i u redove neprijatelja Rusije, svoje osloboditeljke, kojoj je imala da zahvali i za svoj vaskrs n za svoj nacionalni opstanak. Tokom god. 1914. Bugarska nije ušla u akciju samo stoga što je opšti položaj na bojištima bio nesiguran, i što su Rusi snažno držali Austriju za gušu. Sem toga, odmah na početku rata god. 1914., centralne sile, Nemačka i Austro-Ugarska, nisu još bile dospele da utiču na Grke, odnosno na pristalice njihova kralja Konstantina, da slučaj bugarskoga napada na Srbiju ne smatraju kao povredu Bukureškoga mira, kao što se to prema saveznom ugovoru između Srbije i Grčke moralo tumačiti. Posle ruskoga poraza u Galiciji i nemačkoga uspešnoga uticanja u Atini Bugari su izmenili svoje držanje i, verujući tvrdo u pobedu centralnih sila, prešli su potpuno na njihovu stranu. Zaplašena ruskim porazom, Rumunija je ostala neutralna, a grčki dvor je pogazio savezni ugovor sa Srbijom. Srbija se tako u jesen god. 1915. našla potpuno sama, sa jedinom Crnom Gorom kao pravim drugom, izložena dobro pripravljenom, kombinovanom napadu triju država Nemačke, Austrije i Bugarske. Uticaj Italije, koja je otkazala Trojni savez i 10. maja god. 1915. oglasila rat Austriji, nije se gotovo ništa osećao na balkanskom bojištu; njena vojska bila je kao prikovana na Soči i nije prodirala ni u jednom pravcu sa uspehom. Za glavnog zapovednika neprijateljske savezničke vojske protiv Srbije bi određen đeneral Makenzen, onaj isti koji je u proleće god. 1915. vodio pobedničku nemačko-austrisku ofanzivu protiv Rusije. Srpska vojna snaga nije bila dovoljna da primi borbu na celoj liniji Drine, Dunava, Timoka, Bregalnice i Strume, na nekolike stotine kilometara; njena ratom i bolešću skoro prepolovljena vojska jedva je doticala da u velikim razmacima posedne granicu. Srpskoj vladi nije uspelo ubediti savezničku diplomatiju da je neophodno potrebno silom sprečiti bugarsku mobilizaciju; ova se sve do poslednjeg časa nadala, zavaravana bugarskim izjavama, da se Bugari ipak neće rešiti na napade. Osećajući posle dobar deo svoje odgovornosti što je Srbija zapala u očajan položaj, njeni saveznici su pokušali da iz Soluna, gde su bili počeli organizovati novu vojnu bazu, doture nešto pomoći Srbima; ali, ta pomoć bila je tako mala da se na bojnom polju gotovo nije ni primećivala, niti se smela kretati mnogo dalje na sever od Đevđelije. Nemačko-austriska ofanziva počela je 22. septembra god. 1915., a u isto vreme objavila je i Bugarska rat Srbiji. Ovoga puta napad nije vršen, kao kod prošle dve ofanzive, sa drinske, nego sa savske i dunavske linije. Htelo se da se u Srbiju prodre njezinom najvažnijom saobraćajnom linijom, kroz široku i bogatu moravsku dolinu. Tu je bilo i najlakše uhvatiti veze sa Bugarima, čija je jedna armija operisala u severnoj, dok su im druge bile upućene u Južnu Srbiju, da preseku sve veze Srbima sa Solunom i novom savezničkom bazom na toj strani. Jedan znatan deo austriske vojske napadao je sa Drine, od Višegrada. Ukupna snaga srpskih neprijatelja cenila se na 350.000 ljudi; ona je raspolagala i silnim tehničkim sredstvima. Naročito je bila nadmoćna teška nemačka artiljerija. Otpor Srba bio je u početku snažan; osobito je junački branjen Beograd ne samo s okolnih položaja, nego i u samim ulicama. Nemački izveštaji sa jezivošću opisuju borbe na adi Ciganliji i priznaju, sa štovanjem, požrtvovanje i junaštvo odbrane. Ali, tolikoj sili nije se moglo odoleti. Počelo je naskoro povlačenje, koje je postajalo sve hitnije otkako su Bugari ušli u akciju, naročito na jugu, iza leđa. Posle mesec dana borbe, od 23. do 26. oktobra, neprijatelji su već zauzeli Kruševac, Kraljevo i Niš. Srpska Vrhovna komanda nosila se mišlju da se na Kosovu pribere celokupna srpska vojska i da tu, na legendarnome bojištu Kneza Čestitoga, primi odlučnu borbu,
614
posle koje bi se ili nekako održali ili povoljnije probili prema Solunu. Svi su vrlo dobro osećali od kolike bi moralne snage za trupe bio takav podvig. Ali, mnogi su ga se, i to sa razlogom, i pribojavali. Ta borba bila bi, nesumnjivo, silna; umiralo bi se, doista, kao u narodnoj pesmi, i pas bi pasu pričao jednu veličanstvenu herojsku epopeju. Ali, neprijatelj bi ipak pobedio. Bio je jači, nesravnjeno jači, i, pored svih napora, odmorniji i sa boljim oružjem. Mesto te pogibije ili sramne predaje, koja bi mogla nastupiti posle poraza, mislilo se, bolje je da Srbi spasu svoju vojsku, o čijoj vrednosti nije bilo sumnje. Ako spasu vojsku, makar i u tuđini, Srbi će ipak značiti nešto i, kad ustreba, moći će opet stupiti u akciju; bez vojske, oni će biti brodolomnici, grupa molilaca, koju će svi žaliti, ali o kojoj će se, po sili prilika, voditi računa samo uzgred. Ovo realnije shvatanje je i prevladalo, i Vrhovna komanda se rešila na povlačenje preko Albanije i Crne Gore. Tim pre što je pretila opasnost da jači neprijatelj ne obuhvati srpsku vojsku i ne nagna je na kapitulaciju, pošto su Bugari bili duboko prodrli u Južnu Srbiju i uzeli ne samo Veles i Prilep nego i Skoplje. Početkom novembra počelo je povlačenje ostataka srpske vojske kroz snegom pokrivene planine i niz vrletne kozje puteve. Albanije i Crne Gore. Vojsku je pratio velik broj izbeglica, muških i ženskih, teških stradalnika. Bili su bolni prizori kad je vojni materijal, da ne dođe neprijatelju u ruke, bio bacan u nabujali Drim ili ložen na vatru. Ljudi su osećali da se sa tim bacaju poslednja oružja otadžbine i da se i ona isto tako krha i lomi pod udarcima neprijatelja. Draga, krvlju natopljena Srbija ostajala je, da patnički provodi dane pod neprijateljskom knutom. Taj tako teški čas htela je da iskoristi Italija za jednu vrstu političke ucene Srbije. Srbija je imala da pristane na njene planove u pogledu jadranske obale koju je ona pretežno tražila za sebe, ili da, okrhana i izmrcvarena, bude prepuštena svojoj sudbini. Čak prema samome kralju Petru, koji je, teško bolestan, sa svoja klasična četiri vola prevalio naporan put kroz Albaniju, postupalo se bez dužnih obzira. Njega su Talijani prisilili da napusti Valonu u roku koji su oni određivali. Otezali su i sa odašiljanjem lađa za prihvatanje srpskih izbeglica. Tek na energično posredovanje cara Nikole, nepokolebivoga prijatelja Srba, ubrzana je akcija spasavanja, i stigle su u većem broju francuske i talijanske lađe za prevoz i hrana za teško izmučene i izgladnele stradalnike preko Albanije. Iza Srbije nije se mogla održati ni Crna Gora. Njena jedna vojska borila se hrabro na Mojkovcu i štitila je, koliko je mogla, srpsko otstupanje, ali su zato, mimo svako očekivanje, brzo podlegla odeljenja koja su branila Lovćen, toliko slavljeni i opevani simvol crnogorske slobode. Crnogorci su više nego osetljivi kad se pomene ta činjenica, koja nije u junačkoj tradiciji njihove prošlosti, i navode u odbranu oskudicu municije i opreme i pometen duh u zaleđini. Ali, ipak se ne može lako shvatiti kako je Lovćen, silna prirodna tvrđava, onako brzo upušten i kako nije ni pokušano da se na njemu pruži ozbiljniji otpor. Sinovi kralja Nikole imali su izvesnoga dodira sa neprijateljem, — sam prestolonaslednik Danilo, nemački zet, odavno nije krio svojih simpatija za centralne sile, — i ja mislim da u tom treba tražiti u prvom redu ključ za objašnjenje. Crnogorska vlada, da bi spasla zemlju, ponudila je Austriji separatan mir, ali joj je ova stavila tako ponižavajuće uslove (crnogorska vojska imala je biti razoružana i delom internirana; Austrija će preko crnogorskoga područja voditi dalje rat; upravu u zemlji vršiće Austrijanci, koji će posesti pristaništa, železnicu i tvrđave) da bi i pri eventualnom takvom miru Crna Gora ustvari postala austriska pokrajina isto onako kao i da je pokorena. Sam car Franc Josif tražio je da se Crnoj Gori očuva samo »prividni
615
suverenitet«. Kralj Nikola je, u poslednji čas, ostavio Crnu Goru ne potpisavši te uslove, ali je u zemlji ostao, da ih izvrši, njegov sin, teško bolesni knez Mirko. Ostaci srpske vojske, u svemu oko 120.000 ljudi, bili su krajem januara sa albanskoga i crnogorskoga primorja prebačeni na ostrvo Krf. Tu su, pomagani od saveznika, izvršili potrebnu reorganizaciju, i već god. 1916. bili su sposobni za nova dela. Solunski front, koji se nekim saveznicima posle srpskoga sloma činio izlišnim, održan je po živom nastojanju srpske vlade i na zauzimanje izvesnih francuskih vojnih i političkih lica. Naročito se zalagao za nj ministar Aristid Brian. Sam srpski prestolonaslednik i regent Aleksandar išao je u Englesku, Francusku i Italiju, da neposredno deluje na tamošnje krugove za održavanje toga fronta. Dok je toga fronta, bilo je i nade da će početi i neposredna akcija za spas Srbije; sa tim frontom, na domaku otadžbine, bile su i veze sa njom bliže i neposrednije. Ali, da bi se taj front održao, Srbija je morala prineti novu žrtvu i uputiti na nj i poslednje ostatke svoje vojske. Tokom god. 1915. i 1916. bila se razvila živa agitacija među jugoslovenskim iseljenicima, naročito u Americi, da kao dobrovoljci popune proređene srbijanske pukove. Odziv je bio vrlo lep, naročito među Hercegovcima i Ličanima. U isto vreme javio se pokret i među jugoslovenskim zarobljenicima u Rusiji, da i oni, ranije silom naterani u austrisku vojsku, sada ponude usluge svome narodu. Ruski car odobrio je rad na organizovanju jugoslovenskih vojnih jedinica i naredio je da se oprema tih dobrovoljačkih odreda vrši iz ruskih sredstava. U leto već je bila obrazovana cela jedna divizija. Ona je 13. juna god. 1916. brojala 451 oficira i 14.412 vojnika. Kada je, najzad, avgusta god. 1916., i Rumunija objavila rat centralnim silama, ta jugoslovenska divizija bila je upućena u Dobrudžu. 24. avgusta ušle su izvesne čete te divizije, koja je narasla na 18.510 ljudi, u borbu sa Bugarima, kod Dobriča. U strašnim borbama jugoslovenski dobrovoljci izgubili su 760 mrtvih i 6250 ranjenih ljudi. Posle ruske revolucije izvestan deo tih dobrovoljaca krenuo je dalekim i zaobilaznim putevima na solunski front i učestvovao je u borbama od god. 1918. Broj tih iz Rusije prebačenih dobrovoljaca iznosio je 12.694. Ostali naši ljudi iz zarobljeničkih redova rasuli su se u vrtlogu revolucije, koja je izbila u Rusiji god. 1917., i posle sa mukom, preko Sibirije, nalazili put za otadžbinu. Pre nego je Rumunija otpočela rat, pokušali su Bugari sa svojim nemačkim saveznicima da probiju srpske redove na solunskome frontu, kod Kenalia, verujući svakako da će sa njima izići lako nakraj, kao što je bilo mestimično pri rastrojstvu, u jesen god. 1915. Njihova ofanziva, koja je počela 4. avgusta, završila se, međutim, brzo, bez znatnijeg uspeha; naprotiv, izazvala je naskoro potom srpsko-francusku kontraofanzivu, kojoj je bio cilj da potisne napadače i da veže veći broj neprijateljske vojske, kako bi Rumuni mogli dobiti više maha. U ovoj kontraofanzivi obnovljena srpska vojska pokazala je svoju staru prednost naročito u užasno krvavim borbama za predobijanje visokoga Kajmakčalana, čiji vrh ima 2.525 metara. Uz njih su sa istom hrabrošću srljali u vatreno krštenje i novi bataljoni dobrovoljaca. Borbe su bile nepoštedne i duge; a trajale su od 12. do 30. septembra. Kao glavni uspeh ove ofanzive bilo je osvajanje Bitolja, 6. novembra, i oslobođenje prvog dela srpske otadžbine. U porobljenoj otadžbini vesti o ovom uspehu srpske vojske nisu ostale bez odziva. Tim više što je neprijateljski pritisak bio nepodnošljiv. Bugarska azijatska nečoveštva bila su neverovatna, naročito prema narodnoj inteligenciji, sveštenicima i učiteljima, koje su sistematski ubijali. Austrijanci su sa svoga područja Srbije masama odvodili ljude u
616
internaciju, gde su, isto tako u masama, propadali od gladi i bolesti. Upotrebljavan je, pored toga sredstva, i onaj još svirepiji, sa vešanjem, prebijanjem, silovanjima. U narodu je stoga vrilo, i na prve vesti o srpskim uspesima oko Bitolja javila se želja da se i u severnoj Srbiji počnu obračunavanja sa neprijateljem. Neposredan povod za ustanak dalo je regrutovanje naših ljudi u Srbiji za bugarsku vojsku. U februaru god. 1917. izbija ustanak u topličkome kraju, koji predvode Kosta Pećanac, Kosta Vojnović i Rade Vlahović; prvi među njima stigao je aeroplanom sa solunskoga fronta u svoj kraj. Ustanici su, bez vojvoda, jurišem osvojili Kuršumliju i Prokuplje. Ustanak je brzo zahvatio celu Toplicu i Kruševačku župu, ali se nije mogao održati, jer su protiv njega krenute moćne snage. On je prouzrokovao oko 15.000 novih žrtava, ljudi, žena, dece, koje su prinesene sasvim beskorisno. I u Crnoj Gori bio je krenuo četničku akciju đeneral R. Vešović, ali ni tamo, u crnogorskim vrletima, nije uspeo da sa njom izdrži dokraja. Oslobodivši se Rusije, u kojoj je od god. 1917. besnela revolucija, centralne sile behu napregle svu svoju snagu, iscrpenu inače već dotle do najveće mere, da na zapadnom frontu slomiju Francuze i Engleze pre nego uđe u akciju vojska Severne Amerike, koja je, izazvana bezobzirnim nemačkim podmorničkim ratom, ušla u red njihovih neprijatelja. Tri velike nemačke ofanzive, izvođene, od marta do jula god. 1918., s ogromonom snagom, bile su zaustavljene; a od jula počela je dugo spremana kontraofanziva saveznika. Nemačka gvozdena linija počela je da popušta; njihove divizije ustupaju, klonu, počinju da se bune; napušta se jedan po jedan položaj. Sa tom ofanzivom na zapadu spremala se postepeno i saveznička ofanziva na solunskom frontu. Vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom imao je tu francuski đeneral Franše d’Epere, a nad srpskom, pored prestolonaslednika Aleksandra, već proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Od 26 savezničkih na tome frontu bilo je 6 pribranih srpskih divizija. Ujutro 1. septembra god. 1918. počela je saveznička ofanziva na liniji Soko— Dobro Polje—Veternik sa strahovitom vatrom iz 580 topova, a dan potom, pošto je artiljerija prokrčila put, krenula je na juriš srpska i francuska pešadija. Njenom snažnom naletu Bugari nisu mogli da odole; njihov front bi probijen i posle četiri dana ogorčene borbe njihova vojska rasuta i razbijena. »Blagodareći munjevitoj brzini ovih operacija poraz bugarski kod Dobroga Polja pretvorio se u slom«, kazuje jedan francuski vojni stručnjak i učesnik u borbama. Već 13. septembra pojavio se pred engleskim frontom prvi bugarski parlamentar, sa belom zastavom, tražeći primirje od dva dana, a dva dana docnije šalje Bugarska svoje izaslanstvo u Solun, da moli mir. Bugari su spočetka ponudili đeneralu Epereu da pređu na njihovu stranu, kao saveznici. »Nikako (glasio je energični đeneralov odgovor), vi ste pobeđeni i podnosite zakon pobediočev.« Posle toga, oni su povili glavu i kapitulirali potpuno, a njihov vladar, jedan od najglavnijih krivaca za ovakve odnose između Srba i Bugara i za obadva poslednja rata, Ferdinand Koburg, 21. septembra odrekao se prestola i napustio je Bugarsku. Slom Bugarske bio je poslednji udar. za rasulo centralnih sila. U već sasvim iscrpenoj Austriji, gde su naslednik Franca Josifa († 8. novembra god. 1916.), car Karlo, i naročito njegova žena carica Zita iz porodice Burbon-Parma, tražili na više strana i preko raznih lica neki način da dođu u dodir sa saveznicima i spasu svoje područje, katastrofa Bugarske izazvala je pravu paniku. Opšte uverenje bilo je da se stvari za njih više ne mogu okrenuti na bolje i da treba spasavati što se može. Tada se počelo govoriti: bolji je i kraj sa strahotama, nego strahote bez kraja. U Nemačkoj, sutradan po bugarskoj kapitulaciji, smenjen je državni kancelar, a sam Hindenburg, šef đeneralštaba,
617
opravdavao je bugarskim slomom potrebu da se čas pre počnu pregovori o miru. Nemci su uzalud pokušavali da hitnim pojačanjima iz Rusije i Rumunije, zaustave napredovanje saveznika sa juga. Njihova snaga nije više bila stara, ni moral trupa isti kao pre. Pred Nišem 47 nemačkih bataljona, na utvrđenim položajima, nije moglo da zaustavi 27 srpskih! Posle Niša saveznici su odbacili neprijatelja i kod Paraćina i Kruševca, i onda, bez većih zapreka, 19. oktobra ušli u Beograd. Srbija je bila oslobođena, a neprijatelj, skrhan i utučen, klecao je kroz vojvođansku dolinu, ne uspevši da se održi ni na staroj istoriskoj liniji Save i Dunava.
XXIII. JUGOSLOVENSKI ODBOR I NARODNO VEĆE. 1. Nerešavanje jugoslovenskog pitanja u Austro-Ugarskoj. — 2. Srpska vlada prema tom pitanju. — 3. Stvaranje Jugoslovenskog odbora. — 4. Jugosloveni u Austro-Ugarskoj. — 5. Krfski pakt. — 6. Stvaranje Narodnog veća. — 7. Raskid s Austrijom i Ugarskom. — 8. Ženevski sporazum. — 9. Proglas narodnog ujedinjenja. Austriskom objavom rata stavljeno je bilo na dnevni red celo jugoslovensko pitanje. Austrija je svoju rešenost za rat tumačila time što Srbija svojom aktivnošću i pomaganjem »velikosrpske« propagande u oblastima preko Drine i Save podriva njen posed i ide za tim da jednoga dana sebi pripoji austro-ugarske jugoslovenske oblasti. U izvesnim austriskim krugovima pisalo se i govorilo da jugoslovensko pitanje treba rešavati iz dva razloga: 7. da se pomoću Jugoslovena suzbije suviše moćan uticaj Mađara; i 2. da to pitanje ne bi rešila Srbija, pošto se u narodu, a naročito u omladini, vide jasne težnje da se ujedinjenje treba i mora izvršiti. Jugosloveni su u Austro-Ugarskoj Monarhiji bili pocepani u četiri upravna područja: svi Slovenci i Hrvati Dalmacije i Istre nalazili su se u sastavu Austrije i ulazili su, sem u lokalne sabore, u bečki parlamenat. Hrvati u Hrvatskoj i Slavoniji imali su kakvu-takvu svoju samoupravu; Srbi i Hrvati Bačke, Banata, Baranje i Međumurja bili su pod neposrednom vlašću Mađara; a Srbi i Hrvati Bosne i Hercegovine življahu kao odvojena celina, zavisni i od Austrije i od Mađara. Šest miliona Jugoslovena, tako rascepkanih, nije moglo doći do pravog izraza ni u Beču ni u Pešti; oni su i u bečkome i u peštanskome saboru i u zajedničkim delegacijama pretstavljali svuda samo manjinu. Ta i takva podela Jugoslovena i jugoslovenskoga područja omogućavala je i Nemcima i Mađarima da ih majorizuju i iskorišćuju. Da se takvo stanje kod njih, uz očigledan napredak slobodne i napredne Srbije, neće moći dugo održati bilo je jasno kao dan. Jugoslovenska misao osvajala je. Nije bilo nijedne grupe ni plemena jugoslovenskoga koje nju nije imalo u programu. Razilaženja je bilo samo u pitanju na koji će način doći do jugoslovenskog ujedinjenja i koje bi ove oblasti ono imalo da obuhvati; hoće li ga izvršiti Austrija u obliku trijalizma, u koji bi posle, možda, ušla i Srbija, ili će to izvesti sama Srbija. Ova druga kombinacija činila se mnogima manje ostvarljiva, jer je Srbija bila i suviše nejaka u odnosu prema Dunavskoj Monarhiji, iza koje je stojala moćna Nemačka. Ni najveći optimisti nisu pomišljali da bi Srbija mogla izvesti ujedinjenje svih Jugoslovena najednom, nego se taj proces, u najboljem slučaju, zamišljao u postepenim rešenjima. Do god. 1914. Austro-Ugarska nije učinila nijednoga jedinoga koraka u kakvom bilo pravcu rešavanja jugoslovenskoga pitanja, mada ga je njena diplomatija, optužujući Srbiju, oglašavala kao da joj je životno. Mađari nisu dali ni progovoriti o tom da bi se ne
618
samo njihove južne oblasti, u kojima su Srbi i Hrvati sačinjavali većinu, odvojile iz njihova područja, nego to nisu dozvoljavali ni za samu Hrvatsku. Bečka Neue Freie Presse donosila je još 1. oktobra god. 1918., uoči samoga sloma, saopštelje kako je »Odbor nemačkih nacionalnih stranaka za rešenje jugoslovenskog pitanja« raspravljao o tome da li bi Nemci mogli pristati da Ugarskoj pripadne Bosna i Hercegovina kao autonomno telo, i ako bi pristali kakve bi privredne i prometno-političke naknade tražili za to. »O ustupanju Dalmacije ne bi moglo nikad biti govora«. Dalmacija bi se »pod sasvim određenim uslovima« mogla dati samo Hrvatskoj. Šta se, dakle, moglo nadati za rešenje jugoslovenskoga pitanja od ljudi sa takvim shvatanjima? Mađari ne bi sigurno popustili bez građanskoga rata, a ko bi u Beču smeo primiti na se odgovornost da ga prema njima izazove radi Slovena ili Jugoslovena uopšte? Tim više što ni svi Sloveni nisu bili za takvo rešenje. Česi prvi. Oni su se zalagali za federaciju, ali ne za trijalizam, jer bi, kad bi on uspeo, trijalizam izveo iz austriske zajednice dobar deo Slovena i time oslabio njihov brojni odnos prema Nemcima. Ali, ni Nemci nisu bili za trijalističko uređenje. Oni bi, možda, na kraju krajeva, pristali da se spoje Hrvatska i Slavonija, Bosna i Hercegovina i Dalmacija, ali ne bi nikad dozvolili da im se pridruži i puna Slovenačka i da put za Trst i na more ne bude u njihovim rukama. Teškoća je, kao što se vidi, bilo mnogo, i ne od jedne ruke i samo sa jedne strane, i stoga Beč nije ni dospeo za toliko godina da to pitanje krene napred. Izvesni poverljivi ljudi ubijenog prestolonaslednika tvrdili su da se Franc Ferdinand spremao da izvede reformu u dotadanjem oklopu AustroUgarske. Hteo je, kažu, da uvede ako ne odmah sve što namerava, a ono gotovo sigurno trijalizam. Njegov spremani manifest, koji je nedavno objavljen, ne daje ipak za to dovoljno potvrde. Nu, sve da je on to doista i zamišljao, veliko je pitanje da li bi on to doista i mogao izvesti. Od namere do dela dug je i često veoma težak put. Sada je to pitanje imao da reši rat. Pod austro-ugarskom vlašću nalazio se veći broj Jugoslovena nego u obe slobodne srpske države, Srbiji i Crnoj Gori. On je bio ne samo sprečen da otvoreno izjavi svoja prava osećanja i svoje simpatije u ovoj sudbonosnoj borbi, nego je čak bio prisiljen da učestvuje na strani svojih osvedočenih neprijatelja protiv jednokrvne braće. Ljudima je to padalo teško, tim više što se dobro znalo da će rat imati da reši krupna nacionalna i državna pitanja Evrope. Pobeda centralnih vlasti donela bi, nesumnjivo, samo jačanje prevlasti Nemaca i Mađara, glavnih pretstavnika u toj borbi, i dovela bi u još teži položaj Jugoslovene nego što je bio onaj u kojem su se već nalazili. Stoga oni Jugosloveni koji su bili van područja Austro-Ugarske, kao pojedinci ili celine, ustaju otvoreno da dignu svoj glas za zajednički rad sa Srbijom, a protiv Austro-Ugarske. Prva u tome pravcu izjasnila se Hrvatska Straža u Buenos Ajresu već 21. jula (3. avgusta) god. 1914. Posle sloma austriske ofanzive, u jesen, 7. decembra god. 1914., odobrila je srpska Narodna skupština u Nišu jednoglasno izjavu kraljevske vlade da smatra »kao ovoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je, u trenucima kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca«. To više nisu bila akademska raspravljanja teoretičara, nego programska izjava jedne odgovorne vlade, učinjena u punoj javnosti i na najodgovornijem mestu. Ratni cilj Srbije od toga časa nije bio da se, u slučaju uspeha, izvrši ujedinjenje samo srpskoga plemena, nego integralno oslobođenje celoga našega naroda; program, dakle, najširih dimenzija. Oživele su, ne više kao »pesma budućnosti«, plemenite težnje Ilije
619
Garašanina, kneza Aleksandra i kneza Mihaila; stvaranje Jugoslavije počelo je da postaje delo. U njene temelje uzidane su ogromne žrtve, najbolje koje je imala naša rasa. Hrvatski odbor u Rimu, koji se sastavio iz nekoliko uglednih Hrvata izbeglih iz Austro-Ugarske (d-r A. Trumbić, d-r X. Hinković i d-r L. Vojnović), dao je u isto vreme izjavu da će ostati bezuspešni pokušaji zvaničnih krugova Dunavske Monarhije »da odvoje stvar hrvatskoga naroda od stvari srpskoga naroda«. Onim izjavama pridružile su se naskoro i druge, iz raznih mesta Amerike. Na Đurđevdan god. 1915., na glas da Italija postavlja teške uslove na naš račun za svoj ulazak u rat, sazvan je u Nišu jugoslovenski kongres, koji je, pod pretsedništvom odličnoga književnika Iva Ćipika, Dalmatinca, naglasio »potpuno i nerazdruživo narodno jedinstvo Srba, Hrvata i Slovenaca«, i želju da se nipošto ne »žrtvuju ili da se komadaju naše neosporive jugoslovenske zemlje«. Kada je Italija, odbivši da učestvuje na strani svojih dotadanjih saveznika u ratu stoga što je Austrija bila napadač a ne napadnuta, počela da vodi pregovore sa silama trojnoga sporazuma, da pređe na njihovu stranu, ona je, u prvome redu, gledala da unapred obezbedi što veću cenu za svoje učešće. Sem starih njenih aspiracija na južni Tirol, Istru sa Goricom i na neka ostrva, ona je isticala svoje težnje i na Dalmaciju. Oglašavala je tu zemlju kao staro područje mletačko, kao oplođavanu vekovima romanskom i talijanskom kulturom, i kao njoj strateški potrebnu da obezbedi svoj presudni položaj u Jadranskome Moru. Nije je se, naravno, nimalo ticalo to što je Dalmacija bila kolevka hrvatskoga kraljevstva, što je imala čisto srpskohrvatsko stanovništvo, sa nešto malo Talijana i talijanaša u tri četiri grada (ponajviše u Zadru), i što je to stanovništvo, nacionalno odavno svesno i aktivno, odbijalo svaku pomisao da dođe pod njihovu vlast. Saveznicima je pomoć Italije kao velike sile bila od velike važnosti; njeno učešće, nadali su se oni, ubrzaće poraz Austrije i olakšaće i položaj Rusa u Galiciji, koji je zbog nedostatka municije postajao sve više kritičan, i uticaće na položaj Francuza i Engleza na zapadnome frontu, jer će Nemci morati da odvajaju koji broj divizija za spasavanje Austrije. Sem toga, i ceo rat će se brže svršiti. Stoga su saveznici bili voljni da Italiji ispune zahteve, tim lakše što su oni išli na tuđ račun; opoziciju je za dugo činila samo Rusija. Obziri prema Italiji su ipak pretegli i 13. aprila god. 1915. potpisan je u Londonu ugovor između Engleske, Francuske, Rusije i Italije, po kojem je Italiji bila obećana, uz ono što smo već naveli kao njihove zahteve, cela Dalmacija do Šibenika sa najvećim delom ostrva (izuzimaju se Veliki i Mali Drvenik, Čiovo, Šolta i Brač). Sem toga imala je biti neutralizovana cela obala od Kap-Planke do Pelješca i ispod Cavtata do Vojuše, kao i sva ostrva koja ne dođu u talijanski posed. Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori imalo je pripasti celo hrvatsko primorje sa Rijekom i s ostrvima Krk, Prvić, Sv. Grgur, Goli i Rab, i južno od Kap-Planke do ušća Drima sa svima otocima. Očevidna je težnja da se talijanskim posedom severne Dalmacije razdvoji »srpsko« od »hrvatskoga« primorja i onemogući zajednička velika linija Srba i Hrvata. Ceo rad oko donošenja ovoga Londonskoga ugovora bio je brižljivo skrivan od srpske vlade, na izričan zahtev Italije. Kada su do Srba stali dopirati izvesni glasovi o tim pregovorima, srpska vlada je naročito molila rusku da ne da svoga pristanka na to bez prethodnoga sporazuma sa Srbijom, i da joj zajemči stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Prema saopštenjima F. Supila, koji je bio u Petrogradu, Rusija nije želela ujedinjenja Jugoslovena, jer nije verovala Hrvatima kao katolicima. Tamo su mislili »da bi bila srpsko-hrvatska država slična Švedskoj i Norveškoj«.
620
Da pojača interes Evrope za jugoslovensko pitanje, koje je u njoj bilo slabo poznato, da je obavesti o stanju kod nas i o jugoslovenskim težnjama za budućnost, i da suzbija koliko austrisko, već neprijateljsko gledište na to pitanje, toliko i talijansko, koje je moglo postati opasno, obrazovan je u to vreme i Jugoslovenski odbor. Na čelo toga odbora bio je izabran d-r Ante Trumbić, bivši pretsednik splitske opštine i jedan od najuglednijih političara hrvatskih, koji je aktivno sudelovao već kod stvaranja Riječke rezolucije. U taj odbor ušlo je više političara izbeglih iz Austro-Ugarske Monarhije, Srba, Hrvata i Slovenaca, od kojih su najvažniji: d-r X. Hinković, Milan Marjanović, Franjo Supilo, d-r Nikola Stojanović, d-r Milan Srškić, Dušan Vasiljević, d-r Niko Županić, d-r Bogumil Vošnjak i veliki umetnik Ivan Meštrović. U odbor je ušao od Srbijanaca samo Pavle Popović, profesor jugoslovenske književnosti na beogradskom univerzitetu, koji je odavno imao ličnih i književnih veza sa ljudima van Srbije. Najveći deo odborskih članova, koji je dotle radio u Rimu, još neorganizovan, počeo je u proleće god. 1915., iz lako razumljivih razloga, ostavljati taj grad. Prvi manifest Jugoslovenskoga odbora objavljen je na Đurđevdan god. 1915. To je bio memoar o jugoslovenskome pitanju, predan francuskoj vladi i ruskom poslaniku u Parizu, i posle engleskoj vladi. »Čitav jugoslovenski narod, Srbi, Hrvati i Slovenci, svi mi očekujemo od ovoga rata ujedinjenje sviju narodnih udova i čitavog svog teritorija u jednu nezavisnu državu«, govorilo se tom prilikom. »Borba Srbije i Crne Gore nije borba osvajalačka za proširenjem granica, ove su dvije srpske države protagonisti u oslobađanju svih Jugoslovena, i njihova je zadaća sviju nas: zajamčiti našu narodnu egzistenciju na našem ujedinjenom zemljištu«. Kao narodni teritorij Jugoslovena označene su u tome memoaru ove naše oblasti: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Hrvatska sa Rijekom, Slavonija, Međumurje, Podravina, Vojvodina, Istra, Kranjska, Gorica, južna Koruška i južna Štajerska sa pograničnim delom Ugarske. Kada je Italija objavila rat Austriji pokušala je ova da sa Srbijom sklopi poseban mir, da bi oslobodila svoju vojsku bar na toj strani. Srpska vlada odbila je sva sondiranja u tome pravcu. U Nišu, 10. avgusta god. 1915., naglašena je ponovo rešenost Srbije »da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkoga naroda produži uz svoje saveznike«. Objavljujući svoje obrazovanje 18. septembra (1. oktobra) god. 1915., Jugoslovenski odbor je krenuo i svoje listove The southern slaw bulletin u Londonu i Bulletin yougoslave u Parizu, da obaveštavaju evropsku publiku o događajima i težnjama Jugoslovena. Kada je počela neprijateljska ofanziva protiv Srbije, Odbor je 29. septembra uputio pretstavku srpskoj vladi, kojom je uveravao o »punoj i neograničenoj solidarnosti sa srpskim narodom«, a u Americi se stalo intenzivnije raditi na organizaciji jugoslovenske dobrovoljačke legije. Pošto su udružene vojske neprijatelja pregazile Srbiju, uputio je Jugoslovenski odbor 11. februara god. 1916. depešu regentu Aleksandru, izražavajući u njoj svoju nadu da »ona domovina koja će uskrsnuti iz strašnoga meteža, kojemu smo svedoci, neće više biti obnovljena Srbija, pače ni povećana, nego ona treba da zahvati čitav jugoslovenski narod i čitavo njegovo narodno zemljište, ujedinjeno u jednu državu, pod slavnom dinastijom Vašega uzvišenoga Oca«. Prestolonaslednik Aleksandar i sam, odranije, oduševljen jugoslovenskom ideologijom, kada se vratio sa puta po savezničkim zemljama na Krf, među svoju vojsku, istakao joj je u proglasu 7. aprila god. 1916. kako su naši saveznici voljni »da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je
621
učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati dosada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba«. Kada je posle smrti cara Franca Josifa na austriski presto došao, kao njegov naslednik, car Karlo, i imao biti krunisan za kralja Ugarske i Hrvatske, Jugoslovenski odbor je 5./18. decembra god. 1916. dao izjavu »pred leševima svoje ubijene braće, da je naš narod prost od svake podložnosti i vjernosti spram dinastije Habsburgovaca i od svake veze s austro-ugarskom monarhijom«. U zemljama gde su još vladali austrougarski bajoneti takve izjave bide su, naravno, nemoguće. I bez toga, od prvoga dana rata, tamnice su bile prepune narodnih ljudi i u optužbama se za njih, kao teška krivica, navodilo da su »nacionalni Srbi«. Prvih nedelja rata najugledniji Srbi i mnogi Hrvati bili su uzeti u taoce i imali su da prate austriske vojničke tranoporte; za svaku nezgodu ili ma kakav napad na transport imale su, bez daljeg suđenja, da padnu njihove glave, kao što su na nekim mestima i padale. Što nije uzimano u taoce slano je, u masama, u logore i kazamate Arada, Nežidera, Maribora i drugih mesta, gde su mučeni, u podrumima i tunelima, propadali u gomilama od zaraza, studeni i gladi. U Sremu i po Bosni i Hercegovini vršena su vešanja i streljanja srpskih ljudi bez ikakve krivice, često od puste obesti nahuckanih i razuzdanih »šuckora«, ili zbog najmanje i najčešće ničim neopravdane sumnje. U Bosni i Hercegovini bila su nekolika veleizdajnička procesa; V Banjoj Luci izvedena su god. 1915. pred sud 153 Srbina optužena zbog veza sa Narodnom odbranom u Srbiji. Pretstavnici čisto kulturno-nacionalnih ustanova Prosvete, Sokola i Pobratima došli su pod sud, i tražene su njihove glave, pošto su oglašeni kao intelektualni začetnici sveg rada na spajanju Bosne sa Srbijom. Piscu ove knjige, koji je i sam osuđen tom prilikom kao tajnik društva Prosvete, u osudi se izrično prebacuje što »smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskoga naroda kraljevine Srbije«. Pa, ipak, ideja o potrebi zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca javljala se i kod njih toliko pritisnutih; bolje rečeno, ona je postojala nesumnjivo, ali se javno počela izražavati postepeno i vrlo oprezno. Dok je većina hrvatskoga sabora, u svojoj adresi kralju Karlu 24. februara god. 1917., obnavljala, od straha i servilnosti, svome vladaru »starostavni zavjet vjernosti« i molila milost da joj Presto pomogne doći do narodnog ujedinjenja u okviru habzburške države, javljali su se već hrabriji pojedinci i čitave grupe koje su se sve više solidarisale sa radom Jugoslovenskoga odbora. Što se Srba u Austro-Ugarskoj ticalo, za njih se dobro znalo čemu teže i onda kad nisu davali javnih izjava. Slovenački vođi, Janez Krek i Anton Korošec, koji potiskuju austrofilskoga Šusterčića, razvijali su živu aktivnost u Beču, kad je, da se koliko-toliko dade oduške već zamorenom i očevidno nezadovoljnom narodu, bio obnovljen parlamentarni život. U parlamentarnom Jugoslovenskome klubu oni su glavni začetnici zvanične klupske izjave od 17./30. maja god. 1917., koju su doneli hrvatski i slovenački narodni poslanici, a u kojoj se tražilo »na temelju narodnoga načela i hrvatskoga državnoga prava ujedinjenje svih zemalja u monarhiji, u kojima žive Slovenci, Hrvati i Srbi«; naravno, pošto se ticalo monarhije i jer se to govorilo u Beču, naglašavalo se da se to ujedinjenje ima izvršiti pod habzburškom dinastijom. Srbi poslanici u bečkome parlamentu nisu hteli potpisati te izjave, mada su znali da je ovaj »okvir« unesen više iz opreznosti nego iz uverenja. Tvorci te izjave, bar bolji njihov deo, hteli su da, štićeni tom parolom, mogu nesmetano raditi na širenju jugoslovenske ideologije. Ali, na toj osnovi za saradnju nisu mogli dobiti nikoga od Srba iz cele
622
Dunavske Monarhije, mada ih je Starčevićeva stranka prava na to javno i izrično pozivala. Odlučan obrt u držanju Hrvata i Slovenaca u Austro-Ugarskoj doneo je Krfski pakt. Sporazum, koji su sklopili na Krfu 7./20. jula god. 1917. pretstavnici Jugoslovenskoga odbora sa srpskom vladom, predviđao je stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kao nezavisne ustavne i parlamentarne monarhije pod dinastijom Karađorđevića, sa jedinstvenom teritorijom i jedinstvenim državljanstvom. Tom prilikom, Bog zna po koji put, naglašeno je i podvučeno da je »naš troimeni narod jedan isti po krvi, po jeziku govornom i pisanom, po osećanjima svoga jedinstva, po kontinuitetu i celini teritorije, na kojoj nepodvojeno živi, i po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnoga opstanka i svestranoga razvitka svoga moralnoga i materijalnoga života«. Ustav novoj kraljevini imala je, posle zaključenja mira, doneti Ustavotvorna skupština, koja će biti »osnova celom državnom životu, izvor i utoka svih vlasti i prava«. Tako jasno i precizno postavljeni program stvaranja svoje vlastite potpuno slobodne države činio je izlišnim sve okvire i sve ograde donošene vezanih ruka u austro-ugarskim zemljama, i stoga je bilo sasvim razumljivo što je većina narodnih ljudi prihvatila program krfskoga pakta. Bilo je, naravno, i izuzetaka. Sarajevski nadbiskup d-r J. Štadler tražio je sa svojom grupom, dosledno, dokraja, rešenje narodnoga pitanja samo »na temelju hrvatskoga državnoga prava, te uz neoskvrnjeno očuvanje hrvatske narodne i državne individualnosti«. On još nije uviđao ono što je drugima odavno postalo jasno: da će Hrvate, zbog Londonskog ugovora, čekati veoma teška sudbina ako ih solidarnost sa Srbima ne prikaže pred Evropom kao prijatelje Antante. Sudbina s Austrijom dokraja vezane Mađarske pokazala je posle koliko je to predosećanje bilo tačno. Kod dobroga dela Srba, naročito u građanskim redovima, postojala je živa želja za stvaranjem velike, dušanovske Srbije. Krajem god. 1917., 26. decembra, izneo je pretsednik Severoameričkih Država, Vudrov Vilson, četrnaest programnih tačaka, koje je smatrao kao bazu za stvaranje mira među narodima. Od tih tačaka dve su govorile i o nama. U desetoj izražavala se želja da narodima Austro-Ugarske treba dati mogućnosti za autonomni razvitak; a u jedanaestoj kazivalo se da treba vaspostaviti i obnoviti Srbiju i Crnu Goru i dati Srbiji slobodan izlaz na more. Sutradan govorio je pretsednik engleske vlade, Lojd Džordž, u parlamentu; želeći da odvoji Austriju od Nemačke, on je iznosio jednu vrstu formule za rešenje austro-ugarskoga pitanja na taj način što bi se dala autonomija tamošnjim »potlačenim« narodima. Ovaj govor Džordžov, više nego Vilsonov, dolazio je od velikoga straha pred Nemačkom, koja je posle ruske revolucije i vojničkoga sloma Rusije pretila da se svom snagom baci na zapadni front. Austrija, koja je pokazivala sklonost za separatan mir i raznim poverljivim misijama započinjala prethodne pregovore, trgla se; nešto usled nemačkih uveravanja, praćenih i pretnjama, da su izgledi na pobedu za njih daleko povoljniji nego za zapadne sile, a nešto i što je sama verovala da su engleske ponude više znak slabosti nego državničke uviđavnosti. Kod većine Jugoslovena javila se tom prilikom bojazan da bi Austrija ove, po nju povoljne, uslove mogla prihvatiti i tako spasti celo svoje područje. Stoga se htelo da se u javnost, još jednom i što otvorenije, iziđe sa narodnim zahtevima. Jugoslovenski odbor protestovao je protiv Džordžova predloga već 29. decembra, tražeći ne autonomiju nego potpuno oslobođenje. U Zagrebu je 17./18. februara god. 1918. bio zbog toga sazvan zbor svih viđenih a nezatvorenih jugoslovenskih političara. Prvi dan zbor je razjurila policija; ali, posle, na zauzimanje
623
Srpsko-hrvatske koalicije, bio je dozvoljen i održan je u kući d-ra Ante Pavelića. Građanskim strankama pridružili su se i socijaldemokrati. Tom prilikom donesena je odluka da se izvede koncentracija ovih narodnih snaga, »koje, stojeći na stanovištu narodnoga jedinstva i oslanjajući se na načelo narodnoga samoopredeljenja, zahtevaju da se stvori nacionalna, nezavisna i na demokratskim principima sagrađena država Slovenaca, Hrvata i Srba«. U to doba, pod austriskom vlašću, više se nije moglo reći. Čak je i ta izjava bila prvi dan zaplenjena. Na ovome zboru rešeno je da se pristupi i osnivanju Narodnoga veća. Posle toga počelo je stvaranje narodnih organizacija na bazi Krfskoga pakta i Februarske rezolucije. Takve organizacije izvedene su u Dalmaciji (19. juna), u hrvatskome Primorju i Istri (1. jula), u Slovenačkoj (3. avgusta) i u Bosni i Hercegovini (7. septembra). U isto vreme došlo se u tešnje veze sa Česima, koji su imali vanrednu obaveštajnu službu i odličnu organizaciju. Radilo se i inače na sve strane, među omladinom, među oficirima, i u mornarici. Počeše pobune u pojedinim garnizonama, a u Boki dođe do ozbiljnog i pravog bunta mornarice. Vojni begunci, čuveni »zeleni kadar«, rasli su na hiljade. U Zagrebu su spasavali od vojne službe svakog narodnog čoveka koji se nekako dokoturao dotle. Za vreme rata Zagreb je bratski raširio ruke i postao veliki narodni zbeg. Sva štampa, sem malih izuzetaka, bila je orijentisana jugoslovenski. U idejama Krfskoga pakta radio je naročito Glas Slovenaca, Hrvata i Srba, pokrenut decembra god. 1917. Uredništvo Književnoga juga, koje uvodi zabranjenu ćirilicu i okuplja pisce sva tri naša plemena, i iz bivše Austro-Ugarske i iz porobljene Srbije, vrši ne samo književnu, nego i nacionalno-borbenu misiju. Iz Beča su taj ceo nacionalni pokret želeli omesti na dva načina: isticanjem velikohrvatske misli, za koju pored Štadlera i frankovaca radi i šef bosansko-hercegovačke vlade, đeneral Stjepan Sarkotić, i pomoću sile. Grof Stevan Tisa, bivši pretsednik mađarske vlade, bio je upućen u Bosnu, da vidi tamošnja raspoloženja i predloži neka rešenja u korist neposrednog spajanja Bosne i Hercegovine s Ugarskom. Kada je tamo naišao na neprobojan front Srba i Hrvata, on je počeo da preti, i otišao je iz Sarajeva sa stegnutim pesnicama. Malaksavajući sve više i osećajući da ne može još dugo izdržati, a naročito ne preko zime, uputila je austro-ugarska vlada 1. septembra god. 1918. savezničkim i neutralnim vladama poziv za pregovore o miru. Na bečki poziv odgovorili su 11. septembra pretstavnici narodnih organizacija u Zagrebu, javno, pod svojim potpisima, da austro-ugarska vlada može govoriti samo u ime ona dva naroda koji su bili stvarni gospodari u Dunavskoj Monarhiji, a da pretstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca traže za mirovne pregovore svoje po-eebne, od naroda sama izabrane delegate. Proboj na solunskom frontu, o kojem su se vesti krilato širile, i ta austriska ponuda, i Tisine pretnje, i stalno nemačko uzmicanje na zapadu, sve to pretskazivalo je da se slom približava. Naši ljudi počeše slobodnije dizati glave. Stoga se i odlučiše da se odmah privede u delo odranije pripremana organizacija Narodnoga veća. 22. septembra sastali su se u Zagrebu pretstavnici svih političkih stranaka, sem frankovačke, kao i pretstavnici svih narodnih političkih organizacija, i izabrali su svoje pretstavništvo i ozakonili organizaciju. Osnovna tačka programa Narodnoga veća bila je: ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u slobodnu, nezavisnu, narodnu državu. U Narodno veće ušli su pretstavnici ovih oblasti (na svakih 100.000 stanovnika po jedan) : iz Slovenačke 14, Istre 3, Dalmacije 7, Hrvatske i Slavonije 28, Bosne i Hercegovine 18, Vojvodine 10. Sem toga, članovi bosanskoga i hrvatskoga sabora i bečkoga parlamenta imali su pravo da odrede
624
po 5 svojih pretstavnika sa pravom glasa. Za pretsednika Narodnoga veća bi izabran d-r Anton Korošec, a za potpretsednike Svetozar Pribićević i d-r Ante Pavelić. Tri dana pre toga sastanka za organizaciju Narodnoga veća izjavio je Korošec u austriskome parlamentu da je misao o autonomiji Jugoslovena već zakasnila, a na vladinu adresu uputio je reči: »Ostavite na miru našu zemlju i naš narod, našu kuću uredićemo mi sami!« Prva javna izjava Narodnoga veća, upućena zbog očevidnog sloma već usplahirenim i zbunjenim vlastodršcima u Beču, bio je njegov odgovor na manifest cara Karla od 3./16. oktobra. U tome manifestu car je obećavao da će Austrija biti pretvorena u saveznu državu. Ali, u isti mah, naglašeno je izrično i to da će celokupnost zemalja ugarske krune ostati netaknuta. Šta bi, onda, Jugosloveni dobili takvim rešenjem? Nije li ono i tad, u poslednji čas, bilo tačno na onoj istoj tačci sa koje se i pošlo? Narodno veće odgovorilo je na to 6./19. oktobra da ono preuzima vođenje narodne politike. Kao takvo naglasilo je da »traži ujedinjenje celokupnoga našega naroda Slovenaca, Hrvata i Srba na čitavom njegovom etnografskom teritoriju, bez obzira na ma koje pokrajinske ili državne granice, u kojima danas žive, u jednu jedinstvenu potpuno suverenu državu«. Sa tim u vezi dana je odmah izjava da Narodno veće »otklanja osnovu rešenja našega narodnoga pitanja, sadržavanu u austriskome carskome manifestu«. Čim je Narodno veće obrazovano i njegovi manifesti objavljeni, požurila su se gradska zastupstva, razna društva i ustanove, da priznaju njegovu vlast, da ga pozdrave kao pretstavnika ideje narodnoga suvereniteta, da mu polože zakletvu vernosti i obećaju saradnju. U svima mestima organizovali su se odmah lokalni odbori Narodnoga veća. Zagrebačko sredšinje veće poslalo je odmah potom u Švajcarsku A. Korošca, d-ra Melka Čingriju (. G. Žerjava, da uhvate veze sa srpskom vladom i Jugoslovenskim odborom. Austriske vlasti, prsdviđajući obrt sreće, daju im pasoše bez teškoća. Novi ministar inostranih dela Austro-Ugarske, grof Andraši, molio je 15. oktobra Ameriku za separatan mir, pristajući da se sa Čehoslovacima i Jugoslovenima vode naročiti pregovori. Ali, već sutradan, 16./29. oktobra, primljen je u svečanoj sednici hrvatskoga sabora hitan predlog Svetozara Pribićevića i drugova da se »Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom proglašuje i prema Austriji i prema Ugarskoj za nezavisnu državu; ali, pošto u Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji živi samo jedan deo velikog našeg naroda, izjavljuje odmah hrvatski sabor ovim prešnim predlogom da je Kraljevina Dalmacija, Hrvatska i Slavonija zajedno sa Rijekom voljna stupiti u zajedničku potpuno suverenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba«. Ta izjava, u prepunoj dvorani burno pozdravljena, bila je jednodušno primljena. Iza toga primljen je i pred-log A. Pavelića, da hrvatski sabor svu svoju vlast prenese na Narodno veće. Isti dan obrazovana je nova vlada za Hrvatsku i Slavoniju, ili bolje rečeno, proširena je stara vlada sa nekoliko članova iz Narodnoga veća. Pretsedništvu Narodnoga veća dodani su naskoro posebni tajnici za pojedine pokrajine, za Slovenačku, Istru, Rijeku, Bosnu i Hercegovinu i Dalmaciju. U Slovenačkoj je obrazovana vlada pod pretsediištvom Josipa Pogačnika, u Bosni Atanasija Šole, koga su iz zatvora doveli na taj položaj, a u Dalmaciji d-ra Ivana Krstelja. Narodno veće postalo je tako vrhovna vlast u zemlji. Ono je dobilo diktatorsku vlast, mada uvek nije imalo i snage da je provodi. Izvršna vlast prenesena je na pokrajinske vlade, koje eu birala pokrajinska Narodna veća, a pretsedništvo Narodnoga veća u Zagrebu ih je potvrđivalo. Centralisti su u tom aktu i u dodeljivanju pokrajinskih tajnika zagrebačkom pretsedništvu Veća gledali usredsređivanje vlasti u glavnom
625
središtu, a federalisti su opet bili zadovoljni stvaranjem pokrajinskih vlada. Jer te dve struje postojale su već onda, od prvih dana akcije, i izražavale se sa dosta oštrine. Prvi dani novih vlada bili su veoma teški. Tri velike rasute armije skrhane Austrije, bez discipline, bez hrane, zaražene surovošću života u borbi i ostrvljene opštom propašću, valjale su se na tri strane: preko Istre i Slovenačke sa talijanskoga, preko Vojvodine sa srbijanskoga, i preko Crne Gore i Dalmacije sa albansko-maćedonskoga ratišta. Sve to trebalo je da pređe preko naših i inače nasilnim rekvizicijama opustošenih i izgladnelih krajeva sa što manje štete, a sprečiti to bilo je veoma teško bez pouzdane svoje vojske. I u samoj zemlji, među našim ljudima, bilo je nereda. Zloupotrebljavajući slobodu, u vremenu poremećaja vlasti, mnogi elementi krenuli su u pljačku, mnogi behu postali pusti i obesni, a mnoge beše zarazio i ruski primer boljševičke revolucije. Bilo je dosta i načelnih političkih teškoća. Pretsedništvo Narodnoga veća smatralo je i čak dalo i službenu izjavu o tome da ono pretstavlja »vrhovnu vladu jugoslovenskih zemalja« i da »ima ovoju vlastitu vojsku i svoju vlastitu mornaricu« i »notificiralo« je savezničkim vladama »postanak nezavisne i suverene države Slovenaca, Hrvata i Srba«. Ovo je bilo sa jedne strane upereno protiv Austro-Ugarske, da se javno, u najzvaničnijem obliku, pokaže, kako Jugosloveni Habzburške Monarhije nemaju više ništa zajedničkoga sa njihovim dotadanjim vlastodršcima. Htelo se, dalje, tim zaštititi od Talijana, koji su prodirali u naše oblasti tvrdeći na ove strane da oni ne ulaze u savezničko nego u neprijateljsko područje; osvajajući Istru i Dalmaciju njima je trebalo da Hrvate i Slovence oglase kao »Austrijance«, Austriarci, a ne kao antantofile. Ali, bilo je uza sve to kod izvesnih ljudi i težnje da se, prilikom ujedinjenja, sve jugoslovenske zemlje bivše AustroUgarske prema Srbiji postave kao jedna celina. Najveći deo Srba, ako ne čak svi, ušao je u Narodno veće sa tim da posvedoči svoju težnju za ujedinjenjem, ali ne i da stvara jedan, makar i dobronameran, front prema Srbiji. Srbi iz Vojvodine stoga i nisu prišli Narodnome veću, a i kod Srba iz Bosne i Hercegovine bilo je javnih ograda. Ovo dualističko shvatanje našeg narodnog pitanja došlo je vidno do izraza u takozvanome Ženevskome sporazumu. U Ženevi su, naime, 27. oktobra god. 1918. pretsednik srpske vlade, N. Pašić, i pretsednik Narodnoga veća, A. Korošec, sklopili ovaj sporazum: 1. da se obrazuje država Srba, Hrvata i Slovenaca »kao jedna nedeljiva državna celina« i 2. da do saziva Konstituante postoje i dalje vlade Narodnoga veća i srpska vlada, svaka na svome području, a za izvesne zajedničke poslove imala bi se obrazovati nova vlada sa pola članova određenih od srpske vlade, a pola od Narodnoga veća. Pola članova te nove vlade zaklinjalo bi se srpskome kralju, a polovina pretsedništvu Narodnoga veća. Imali bi, dakle, za izvesno vreme, od pola godine ili godinu dana, mesto jedinstva čist dualizam. Taj sporazum naišao je na veliku opoziciju i kod srpske vlade i kod mnogih članova Narodnoga veća, naročito kod grupe Svetozara Pribićevića. Korošec nije imao mandata za takve pregovore, ni za sklapanje ma kakvoga obaveznoga pakta. On je stoga pozvan u Zagreb, da tu objasni celu stvar. Naročite teškoće pravili su Jugoslovenima Talijani. Oni su počeli sa okupacijom našega područja u Dalmaciji, Istri i Slovenačkoj i sa interniranjem i progonjenjem naših narodnih ljudi. Austriska flota, koju je sam car Karlo pred raspad Austrije uputio da se preda Jugoslovenima, koji su držali najveći deo jadranske obale, bila je delimično napadnuta i uništena od Talijana. Oni nisu dozvoljavali da se uopšte na pučini pojavi lađa sa našom zastavom. Novembra 4. Talijani su prevarom uzeli Rijeku i pretstavniku
626
Narodnoga veća bukvalno pokazali vrata. Delegatima finansiske komisije Narodnoga veća, koji su išli za Pariz, zabranjen je bio prolazak kroz Italiju. Zbog svega toga javila se opšta želja da se čas pre reši naš državo-pravni položaj prema inostranstvu, i to tim više što nijedna država sem Srbije nije zvanično priznala novu državu i vladu u Zagrebu. Naročito je bio dirljiv vapaj Dalmanije i Istre. Već 1. novembra tražila je dalmatinska vlada da se sazove središnji odbor za rešavanje državopravnog pitanja, a tome traženju pridružila se 3. novembra i bosanska vlada. Tražena sednica bi zakazana 10., a 11. novembra, posle duže diskusije, bi donesena odluka o proglašenju »ujedinjenja države Slovenaca, Hrvata i Srba, obrazovane na celom neprekinutom jugoslovenskom području bivše Austro-Ugarske Monarhije sa Kraljevinom Srbijom i Crnom Gorom u jvdinstvenu državu Srba, Hrvata i Slavenaca«. Tom prilikom naročito je lepo i ubedljivo govorio d-r Josip Smodlaka, ukazujući i na spoljne opasnosti, ako se to pitanje odmah ne prečisti, i na unutarnju potrebu, radi umirenja duhova i ostvarivanja naših davnih ideala. Odavno se nije čuo bolji, logičniji i oštroumniji govor, i velika je šteta što nije ni stenografisan ni inače očuvan. Ja ga sad pominjem po još živom sećanju. Smodlaka je suzbijao naročito zahteve jednog dela pravaša, koji su pomišljali da postavljaju neke uslove za sjedinjenje. Sutradan, 12. novembra, izabran je u Narodnom veću jedan odbor od 28 članova, da ide u Beograd i da tamo dovrši pregovore o organizaciji nove države. Za ovo vreme oslobodila se i Vojvodina od nemačkih i austriskih četa, koje su se preko nje povlačile sa Balkana. Narodna skupština njihova, održana u Novom Sadu, 12. novembra, proglasila je neposredno spajanje Vojvodine sa Srbijom. Sutradan i velika crnogorska Narodna skupština, sazvana u Podgoricu, proglasila je ujedinjenje sa ostalim sunarodnicima, svrgnuvši pre toga dinastiju Petrovića, koja beše izgubila mnogo od svoga staroga značaja i ugleda. Pokušaj njenih pristalica, na Badnji dan god. 1918., da vaspostave njihovu vlast, završen je potpunim, krvavim porazom na cetinjskom polju, koji im je nanela crnogorska omladina, zadahnuta sva idejom jedinstva. Narodno veće imalo je ove glavne želje: 1. da konačno uređenje zajedničke države ima odrediti Konstituanta, koja će se sastati najdalje šest meseci posle sklopljenog mira; 2. da zakonodavnu vlast vrši privremeno Državno veće, koje se posle prozvalo Privremeno narodno pretstavništvo, u koje imaju ući svi članovi Narodnog veća, 5 članova Jugoslovenskoga odbora i delegati Narodnih skupština iz Srbije i Crne Gore; 3. zajedničke poslove da vodi zajednička vlada (spoljne, vojne, finansije, pošte), a ostali poslovi da ostanu u nadležnosti pokrajinskih vlada, koje će biti pod nadzorom pokrajinskih sabora. Vladarska vlast ostajala je u rukama regenta Aleksandra. Sporazumevanje između izaslanika Narodnoga veća i srpske vlade trajalo je četiri dana, i bilo je potpuno. Glavni zahtevi Narodnoga veća, sem ovog pod 3., bili su potpuno usvojeni, a i ovaj poslednji primljen je delimično. Ostale su, naime, pokrajinske vlade za unutarnja i pokrajinska pitanja, ali su odbačeni pokrajinski sabori. Po postignutom sporazumu proglašeno je svečano 18. novembra (1. decembra) ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Toga dana primio je Regent Aleksandar delegaciju Narodnoga veća, u prisustvu četiri člana srbijanske vlade i vojvode Živojina Mišića, pozdravio je veliko narodno delo i potvrdio ga. Stari i ponositi Beograd postao je prestonica ujedinjene otadžbine. Posle toliko vekova borbe, iskušenja svih vrsta i napora dostojnih divljenja, naš narod je postigao davnu svoju želju: on se u ogromnoj većini oslobodio tuđinske
627
vlasti i ujedinio je svoje snage, da bi mogao pokazati svoje pozitivne vrednosti na velikome stvaralačkome radu.
XXIV. NAŠA PRESTONICA. Na stecištu dveju velikih reka, Save i Dunava, od kojih je jedna glavna prometna arterija Srednje Evrope; na podnožju planinskoga lanca, koji se sa Rudnika spušta u dunavsku dolinu i odatle, sa Kalemegdana, vlada širokom ravnicom ispred sebe, beogradsko mesto je bilo oduvek od velikog značaja. Razumljivo je stoga što je bilo i rano naseljeno, i to sigurno još u preistorisko doba. U neposrednoj blizini Beograda, u Vinči, postoji jedno veliko preistorisko nalazište, čiji najstariji nalasci (na kojima d-r Miloje Vasić sistematski radi čitav niz godina), potiču iz vremena prelaska kamenoga doba u bronzano. Avalski rudnici sa olovom i cinobaritom bili su eksploatisani već u bronzano doba i to, sudeći po broju nalazišta, u većoj meri. U ataru Ripnja, sela Popovića i Resnika utvrđeni su nesumnjivi ostaci preistoriske kulture, i oni pokazuju da je obim naselja bio veoma širok. U samom današnjem Beogradu nalasci iz preistoraskoga doba retki su, ali ih ima. U četvrtom veku pre Hrista nagrnuli su na Balkansko Poluostrvo Kelti, koji su došli sa severa i severozapada. Jedan deo keltskih osvajača zadržao se u severnim oblastima Poluostrva, pa se tu ili izmešao sa starim ilirokim stanovništvom, kao na primer u Lici i Bosanskoj Krajini, ili se očuvao kao relativno čista etnička celina. Na području severne Srbije, na obe obale Morave, nastanilo se keltsko pleme Skordiska. Ono je na ušću Save, na bregu Kalemegdana, podiglo svoj grad, Singidunum, hoteći da iskoristi prirodnu nadmoćnost toga položaja. Na žalost, bližih podataka o samome gradu za to vreme nemamo nigde; prve određenije vesti dobijamo tek posle rimskoga zavojevanja. Rimljani su mogli početi osvajanja u današnjoj Srbiji tek kad su imali u svojim rukama one pokrajine koje su sa juga ili sa zapada omogućavale dolazak do nje. Na jugu, god. 146. pre Hr., obrazovana je rimska pokrajina Maćedonija i naskoro posle toga razvijaju se rimske borbe sa Skordiscima, koji se behu spustili daleko na jug. Možda pre osvajanja sa juga današnju severnu Srbiju počeli su napadati Rimljani sa zapada. Postepenim nadiranjem Rimljani su sa Primorja išli sve dublje u unutrašnjost, i možda već oko god. 33. pre Hr. doprli do Dunava i Morave. Nesumnjivo je da je oko Hristova rođenja cela današnja Srbija bila u rimskoj vlasti. Rimljani su na ušću Save i u njegovoj blizini zatekli dva keltska grada Singidunum i Taurunum, današnji Zemun. Da je Singidunum bio svakako strateški važniji bilo je jasno na prvi pogled. Taurunum je imao velik privredni značaj, naročito kao stanica za dunavske lađe, koje su nosile hranu iz jedne plodne doline, i kao takav on se održao sve do naših dana; ali, nikad, ni u jednoj periodi istorije, on se nije istakao iznad Singidunuma. Singidunski tabor razvijen je relativno dockan, pošto je dobio gradsko pravo tek posle cara Hadrijana (117.— 138.). Njegov vojnički značaj, prema tome, porastao je kada je dunavska linija postala glavna operaciona baza za dalje rimske akcije, za vreme velikih pothvata careva Trajana i Hadrijana. Četvrta Flavijeva legija, koju je oko god. 70. osnovao car Vespazijan, premeštena je na dunavsku granicu najdocnije god. 85., radi dunavskih ratova Domicijanovih. Ona je najpre bila smeštena u Viminacijumu (Kostocu), glavnom mestu dunavske Srbije, a oko god. 91. premeštena je u Singidunum. Spomenici
628
te legije, sa nadgrobnim i zavetnim pločama, sa grobovima i oružjem, nalaze se ne samo na području samoga današnjega Beograda, nego i po svoj njegovoj okolini sve do Topčidera. Stanovništvo je u varoši bilo dosta mešano. Na jednom zavetnom zapisu ima imena i latinskoga i grčkoga i verovatno domaćega porekla, a samih natpisa ima latinskih i grčkih, ali prvih znatno više. Da je stanovništvo imalo izvestan kulturniji interes pokazuje među ostalim i to što se u gradu našlo i stihovanih natpisa, od kojih je jedan iz jednog kupatila. »Rimljani su (upozorava N. Vulić) imali običaj da sahranjuju svoje pokojnike ukraj puta. Verovatno je da je jedan put iz Singidunuma vodio preko Bataldžamije pored starog groblja i dalje Aleksandrovom ulicom. Jer na Batal-džamiji nađeni su olovni i kameni sarkofazi, a u Aleksandrovoj ulici nekoliko grobnica«. Značaj Singidunuma porastao je još više od onog doba kada je car Aurelijan, god. 271., iz strateških razloga napustio Dakiju i kao državnu granicu uzeo uglavnom reku Dunav. Car je izvršio i novu administrativno-vojničku podelu dotadanjih rimskih oblasti na desnoj obali Dunava. Tom prilikom Gornja Mezija dobija nove granice i jedna od njenih glavnih severozapadnih tačaka postaje Singidunum. U to vreme on je podignut na stepen kolonije; kao takav pominje se prvi put god. 287. Taj povećani značaj vidi se i po tome što je on god. 366. zborno mesto jednoga arijanskoga sabora i sedište jednoga hrišćanskoga arijanskoga episkopa. Čak jedan car, Jovijan, rođen 331., potiče iz ovoga grada. Hrišćanska opština singidunska bila je već početkom IV veka dosta jaka. Da su joj sledbenici bili čvrsti u svojoj veri svedoči najbolje čitav niz mučenika u vreme progona. U IV veku tu je bio veoma aktivan arijanski episkop Urzacije; savremenik svoga slavnoga savernika, gotskoga episkopa Vulfile, koji je za balkanske arijevske Gote dao prevod Novoga zaveta na gotskome jeziku. Teška vremena za Singidunum i za sve stanovništvo oko Dunava nastadoše sredinom V veka, kada se na toj liniji pojaviše Huni. Dunavske tvrđave imale su da izdrže prve napade i da otada pa sve do sredine VII veka budu stalno na udarcu varvarskim gomilama, koje su kuljale iz Azije i sa istoka Evrope u dunavsku kotlinu i u balkanske oblasti. Gradovi Sirmium (Srem, Mitrovica), Singidunum, Viminacium i drugi sačinjavali su prvu liniju glavnih i prema tom najugroženijih tvrđava. Njihovi gospodari menjaju se nekoliko puta, i to uvek uz vrlo opasne borbe; stanovništvo živi u večitom strahu i propada fizički i materijalno; sva ta mesta u to vreme sve više liče na vojničke tabore. U borbama između Vizantije i Huna, god. 441.—443., pali su pod Hune svi važniji gradovi dunavske linije, pa i Singidunum. Posle propasti Atiline grad je oslobođen, (da ponovo, krajem V veka, dođe pod Sarmate. Kada je Teodorih, vođ Istočnih Gota, porazio Sarmate i grad povratio carevoj vlasti, naselio je tu car Anastazije germansko pleme Herula, da čuva granicu. Novi graničari nisu ipak mogli da uštede gradu neke neprilike koje su mu stvarali Gepidi, susedi preko Dunava i pljačkaši po tradiciji. Od treće desetine VI veka počinju sve češći upadi Slovena u vizantiske pokrajine. Da bi na neki način ipak osigurao tranicu, car Justinijan podiže čitav niz tvrđava i obnavlja sva važnija stara mesta. Među njima je, prirodno, bio i Singidunum. Od sredine VI veka pojavljuju se na dunavskoj liniji Obri, agresivno hunsko pleme, koje brzo osvaja panonsku dolinu i ugrožava naročito dva glavna mesta na severnoj granici Vizantije, Sirmium i Singidunum. Oni prave u. veliki most na Savi, negde između ta dva mesta, ali nedaleko od Singidunuma. Iz vremena obarsko-vizantiskih borbi imamo dosta podataka o
629
gradu singidunskom i njegovom stanovništvu. Zna se da su građani, kao svi ljudi na granici, živeli u velikom strahu, ali ipak ne uvek i dovoljno oprezno. Bavili su se i zemljoradnjom. Jedan izveštač izrično kazuje kako su Obri jedne godine, verovatno 584., iznenada napali grad i zatekli stanovništvo pri poljskim radovima. U gradu je bilo inače dosta bogatstva; bar su Obri bili zadovoljni ugrabljenim plenom. Jedne godine, među drugim plenom, oni su dobili iz grada i jedan zlatan sto i neku verovatno skupocenu haljinu. U tim borbama grad je stradao ne samo materijalno; posle god. 602. o njemu se zadugo gubi svaki pomen. Biće sigurno da su ga Obri zauzeli i znatno oštetili. Tek u IX veku javljaju se nove vesti o singidunskome gradu. Ali, on više nema staro keltsko ime, nego novo, slovensko: Bѣlgradь —Beograd, koje ostaje posle i u svima tuđim nazivima: kod papa Alba Bulgarica i Alba Greca, u Nemaca Wizzenburch, u Mađara Nandor alba. Tada su Beograd i severoistočnu Srbiju držali Bugari, koji su u to vreme i malo docnije bili na vrhuncu svoje moći. Tu, u Beogradu, oni su prihvatili jedan deo učenika Ćirila i Metodija, koji su bežali iz Panonije i Moravske od progona nemačkih sveštenika. Beograd se već bio prilično razvio; pored jednoga bugarskoga namesnika tu se, u drugoj polovini IX veka, nalazio i episkop. Oblast tog episkopa bila je uglavnom u Mačvi i Podrinju do Rudnika, a na istoku jedva da je prelazila liniju Avala—Kosmaj. Tako bar verovatno izlazi iz povelje cara Vasilija II iz god. 1020., kada je određivao eparhije koje pripadaju ohridskoj arhiepiskopiji. Prema izveštaju Konstantina Porfirogenita, u X veku još se nalazilo u Beogradu nešto tragova starih rimskih građevina; tako se naročito pominje jedna kula Konstantina Velikoga. Od XI veka Dunav postaje granična reka između Vizantije i Mađarske i stoga Beograd i Braničevo dobivaju naročit značaj kao glavna mesta i utvrde na državnoj međi. Prema Beogradu Mađari su sa planom utvrđivali Zemun. Za vreme prvoga krstaškog pohoda, god. 1096., Zemun je grdno postradao od krstaša, nešto krivicom svojih na plen gotovih građana, a nešto zbog nedisciplinovanosti krstaških četa. Opamećeni zemunskom nesrećom, Beograđani su bili ovoga puta oprezniji i prošli su nešto bolje. Beograd je više stradao tokom XII veka, kad su započeli ratovi između Vizantije i ojačale Mađarske, koja je težila da se učvrsti na Balkanu. God. 1124. mađarski kralj Stevan II, osvojivši Beograd, srušio je njegove bedeme i sa tim materijalom podizao i utvrđivao Zemun. Car Manojlo uspeo je da obnovi grad delomice tim istim materijalom tek trideset godina docnije. Od toga vremena Beograd se uopšte počinje da diže. Jedan istočni putnik, Idrizi, opisuje ga, oko god. 1153., kao varoš cvatuću i dobro naseljenu. Ima i drugih vesti koje govore o napretku grada. Ovo dizanje Beograda bilo je dobrim delom na štetu Zemuna. Ratovanje je u to vreme završeno pobedom Vizantije; sam car Manojlo god. 1164. lično je naredio da se juriša na zemunski grad i da se, kad je bio pokoren, unizi na očigled Beogradu. Posle smrti cara Manojla udruženi Mađari i Srbi, koje je vodio Stevan Nemanja, počeše energičnu ofanzivu protiv Grka. Među prvim gradovima koje je carevina izgubila bio je Beograd. Mađari su mrsku tvrđavu na granici opustošili i znatno oštetili. Kada su god. 1189. stigli do Beograda delovi krstaških četa cara Fridriha Barbarose našli su grad upola razoren. Vizantiski car Isak uspeo je da Beograd povrati Vizantiji za izvesno vreme i god. 1190. lično je došao u nj, da učvrsti mir i veze sa susednim Mađarima. Ali, kada je, posle četrnaest godina, 1204., srušeno Vizantisko, a osnovano Latinsko Carstvo u Carigradu, Beograd je za uvek ostao izgubljen za grčku vlast. Već pre toga datuma on je pao u mađarske ruke i ostao u njihovoj vlasti, sa kraćim prekidima, kada su ga držali ponovo Bugari, sve do pred kraj XIII veka.
630
Srbi su dobili Beograd tek 1284. godine. Ustupio ga je mađarski kralj Ladislav IV svome zetu, kralju Dragutinu, kao vazalu, pošto je ovaj napustio presto u Raškoj. Kralj Dragutin je napravio Beograd svojom prestonicom. U tome slavnome gradu, kako veli savremeni književni episkop Danilo, nalazila se u velikoj sabornoj mitropolitskoj crkvi jedna čudotvorna slika Bogorodičina. Po Dragutinovoj smrti († god. 1316.) kralj Milutin je, zbacivši svoga bratića Vladislava, uzeo sam Dragutinovu oblast, ali je nije mogao svu zadržati. God. 1319. uzeli su Mađari Beograd i zapalili ga, pa ga potom i zadržali. Verovatno je da ga je jedno vreme, posle Milutinove smrti, držao Dragutinov sin Vladislav, koji je, pomagan od Mađara, iz severne Srbije pokušavao da se dočepa prestola u Raškoj. Za Dušanova vremena vodile su se u nekoliko mahova borbe sa Mađarima za posed Mačve i Beograda. U tome kraju Dušan je, uglavnom, bivao više u defanzivi i Mađari su, zahvaljujući naročito energiji svoga najznamenitijega vladara, Lajoša Velikoga, uspeli da se održe na desnoj strani Save i Dunava, izuzimajući jedno kratko vreme na kraju Dušanove vlade. Po carevoj smrti, Mađari su iskoristili slabost Dušanova naslednika i srpske unutarnje krize i učvrstili su se u severnoj Srbiji. Od god. 1359. Beograd je bio ponovo u njihovoj vlasti, i oni su ga održali, sa privremenim neuspesima, i za vreme opasnih kriza po Lajoševoj smrti. Srbi su dobili Beograd ponovo na početku XV veka, kada se despot Stevan, posle turskoga poraza kod Angore (god. 1402.), rešio da izmeni svoju dotadanju politiku i da prizna mađarsku vrhovnu vlast. Biograf despotov, učeni Konstantin Filozof, slikovito opisuje Beograd u to vreme kao glavni grad pokosovske Srbije. Varoš je bila dobro naseljena, puna zgrada, sa mnogo prometa. Sav grad bio je opasan rovovima i imao je dvostruke bedeme. Sa severne strane beše pristanište za privatne lađe, a nešto dalje za državne. Despotov dvor imao je pred sobom »veliku kulu, sličnu samom domu Davidovu«, podignutu na naročito izabranu mestu, pažljivo građenu i sa posebnim rovom. Kada se pređe ta kula, ulazilo se u riznice. Između te i druge kule nalazio se visok stup (pirg), koji se vidi »kao neko vanredno čudo sa svih dalekih predela«, i koji je, verovatno, služio kao osmatračnica. Na zapadnoj strani nalazio se i despotov dom. Iz tih kula i dvorova despot je mogao sići do pristaništa »kao tajnim putem«. Gornji grad imao je na četiri strane vrata, a peta su vodila u unutarnji grad. Vrata prema istoku i jugu imala su kule i mostove na lancima; na zapad su vodila mala vrata, isto sa mostom; a na severnoj strani mala su vrata vodila u donji grad prema vodi. I vrata što su vodila u kule imala su rov i most na lancima. Crkva velika bila je na istočnoj strani grada, posvećena Uspeniju Bogorodičinome, sa raznim lepim sadovima. Tu je bilo i sedište mitropolita sa njegovim dvorom. Despot je podigao i jednu crkvu za sahranjivanje episkopa; zatim bolnicu za strance i u njoj crkvu Sv. Nikole. Da bi podigao Beograd despot ga, po običaju mađarskih kraljeva, napravi slobodnim gradom i njegove trgovce oslobodi carine, pa izradi uz to i povlastice od mađarskoga kralja i susednih lokalnih vlasti. Usled svega toga Beograd doista procveta i posta varoš velikoga značaja. Po despotovoj smrti († god. 1427.), Beograd je, prema ranijem ugovoru, morao biti vraćen Mađarima. Prema opisu Bertrandona de la Brokijera, koji je prošao Srbijom na svom putu 1432.— 1433. godine, Beograd je pravio lep utisak. Na spoju dvaju reka grad se nalazi na visini i sa tri strane teško je dostupan, na četvrtoj, »prema zemlji«, pristup do rovova vrlo je lak. Sa te strane ima srpsko selo, od grada »u daljini jednog strelometa«, »od reke Dunava do reke Save«. »Ovo mesto je veoma lepo i jako« izrično naglašava Brokijer. Od njegovih pet utvrđenja tri su na visu, a dva kod vode. »I jedno od
631
donjih utvrđeno je protiv drugoga donjet, u kojem se nalazi malo pristanište za 15 ili 20 galija za čuvanje dve kule vezane lancem«. U gradu je bilo mesta za pet do šest hiljada konjanika. U sam grad Srbi nisu imali pristupa, sem u jednu od donjih tvrđava na Savi, i to stoga što je despot Đurađ vodio politiku tako da se ne zameri ni Turcima ni Mađarima, pa mu nisu mnogo verovali ni jedni ni drugi. Da bi u Beogradu što više pojačao mađarski elemenat, pozivao je kralj Sigismund mađarske varoške opštine da tamo upućuju svoje ljude, naročito zanatlije. Dubrovačka trgovačka kolonija postojala je u Beogradu još od ranije, koristeći se povlasticama despota Stevana i svojih mađarskih vrhovnih gospodara. Nagli razvoj Beograda ometala su turska osvajanja. Aktivni sultan Murat II hteo je da preseče sve veze između Srbije i Mađarske i hteo je što pre da se dočepa Beograda. Napad turski na nj, izveden god. 1440., sa kopna i sa Dunava, nije imao uspeha, isto kao ni šestomesečna uporna opsada. Napuštajući grad, sultan je ipak poručio Mađarima: neka im se kralj ne vara, jer »Turci moraju dobiti Beograd, i oni će ga dobiti pre ili posle«. Kada je na turski presto došao Mehmed II, osvajač Carigrada, turska ekspanzija uzela je neslućene razmere. Pod njegovim udarcima palo je definitivno nekoliko starih država, a među njima i oslabela despotovina. Beograd su Mađari držali sa velikom odlučnošću. Kada je velika turska vojska god. 1456. pošla na nj, odbranu grada organizovao je Mihajlo Silađi (Svilojević), a odmah se za akciju spremio i najsilniji čovek tadanje Ugarske, njen glavni vojskovođ Janko Hunjadi. Protiv Beograda sultan je upotrebio za ono doba ogromnu artiljeriju i velike opsadne mašine za bacanje kamena. Vojsku je pratilo i na 200 lađa, koje su presecale vezu sa Ugarskom i pomagale vojne operacije sa reka. Silnu armiju vodio je sam sultan. U otsudne časove stiže u pomoć Beogradu vojska krstaša, koje je vodio Hunjadi, a oduševljavao sv. Ivan Kapistran. Hrišćanska flota, nošena maticom Dunava, probila je 14. jula red turskih lađa i, pomognuta od beogradskih, većinom srpskih, šajkaša pobedila je tursku flotu u ogorčenoj i dugoj borbi. Posle sedam dana izveli su Turci glavni juriš na Beograd. Varoš je još istoga dana pala u njihove ruke, a jedan deo janičara beše prodro i u sam grad. Noćnim jurišem odbiju branioci napadače iz grada, a sutradan povrate i samu varoš i juriše na turska utvrđenja. Turci su spasli svoj tabor, ali su odmah posle toga počeli otstupanje sa ranjenim sultanom. Ova hrišćanska pobeda pronela je glas Beograda kroz zapadnu i srednju Evropu; sa tim u vezi Beograd je oglašavan kao »ključ Ugarske« i »prvi bedem« hrišćanske Evrope. Međutim, ova pobeda je gradu donela i velikih nevolja. Sem toga što je varoš stradala od bombardovanja, u njoj se, zbog mnogih leševa, rđave vode i nehigijenskih prilika pojavilo i nekoliko opasnih zaraza. Najstrašnija je bila kuga. Od nje pomre mnogo naroda i oba slavna branitelja Beograda, Hunjadi i Kapistran. Posle toga dođoše na red i lična obračunavanja. Na očigled mađarskoga kralja ubijen je u Beogradu od Hunjadijeve stranke kraljev ujak, a zet despota Đurđa, grof Ulrih Celjski, 9. novembra god. 1456., što, naravno, dade povoda novim krizama. U to vreme češće se pominje grad Žrnov, koji su Turci zvali Havala i Avala. Priča se da su ga Turci sagradili posle prvog osvojenja Srbije, god. 1442., da bi odatle mogli pratiti kretanja iz Beograda. Od god. 1458. grad je stalno u turskim rukama. Odatle oni ne samo stražare prema Beogradu, nego prave i česte ispade ometajući promet sa gradom. Jedan napad erdeljskoga vojvode Jovana Zapolje na taj grad odbijen je god. 1515. sa znatnim mađarskim gubicima. Beograd se držao nekih šezdeset godina posle propasti Srbije. Poneseni svojim uspesima, iskorišćavajući pometenost i sitničarstvo u srednjoevropskim hrišćanskim
632
redovima, Turci su god. 1521. nasrnuli ponovo na Beograd i zauzeli ga 28. avgusta. Osvojivši ga, Turci su jedan deo njegova pravoslavnoga stanovništva silom iselili i uputili u Carigrad. Tamo je osnovana između Zlatnih n Silivriskih Vrata nova Beligrad-mahala, u kojoj su se nastanili novi naseljenici. Oni su poneli se sobom iz Beograda i čuvenu, od Danila pominjanu, Bogorodičinu ikonu, mošti sv. Petke i još neke druge svetinje. Od beogradskih iseljenika podignuto je i selo Beograd iza Bujukdera. Stanovnici toga naselja bili su oslobođeni od plaćanja poreza pod uslovom da se brinu s pijaćoj vodi za varoš i za bosforoka sela. »Osim istoga imena (veli St. Novaković) ništa drugo ne opominje na poreklo i na postanje ovoga sela«. U Beligrad-mahali podigli su iseljenici. po sećanju na svoju staru crkvu, novi hram Uspeniju Sv. Bogorodice. U tome hramu nalazila se, a možda postoji još i sada, jedna ikona sv. Nikole sa slovenskim natpisom. Po osvojenju Beograda Turci su odmah pregli da pojačaju njegova utvrđenja. Trebalo im je da Beograd bude važna operaciona baza za dalje akcije, a po potrebi i tvrđava, koja bi zaustavljala put neprijatelju. U nj je odmah, istina za kratko vreme, premešteno sedište sandžak-bega, koje se dotle nalazilo u Smederevu. Ta »biser-tvrđava«, kako je zove turski putopisac Evlija Čelebija, imala je »devet platna zidova«. Na uglovima je imala 116 kula, a u zidovima 5060 proreza za puške. U donjoj tvrđavi nalazilo se u XVII veku 400 kuća i 5 džamija, a pored toga jedno kupatilo i kovnica. U gornjem gradu je bilo samo 200 kuća. Sa ugla Sahat-kule i kapije silazilo se »kroz donju čaršiju i kazandžiske ulice u donju tvrđavu«, a sa iste kapije dolazilo se i na Savu. U tome gradu nalazila se džamija cara Sulejmana, »pokrivena plavim olovom, veoma lepa, sa jednim tako vitkim minaretom kao da je činima sagrađeno«. Pričaju da se neimar te džamije, Sinan, naročito hvalio svojim delom: »Neka drugi sagrade tako vitko munare, ako mogu, i od drveta«. Ispred tvrđave bio je At-pazar, trg za konje, verovatno današnji mali Kalemegdan. Jedno od najtvrđih utvrđenja beše zapadno, unutarnje, zvano Narin, kvadratno, sa dvostrukim rovom i zidano od najtvrđega kamena. Tu je bio za vreme opsade ieprocenjivi bunar; inače u gradu se nalazila i jedna česma. Pred Narinom i njegovom dvostrukom gvozdenom kapijom stojao je most na lanicima. »Običaj je da se svakoga jutra, pri spuštanju ovoga mosta, drži molitva za sultana Sulejmana i zakolje po jedan ovan, koji se vojnicima podeli«. Narinsko utvrđenje branilo je pet jakih okruglih kula. Sem toga, postojalo je još pet kula, među kojima se Nebojša pominje kao »velika«. Na njoj se nalazilo i zvono za uzbunu. Zanimljivo je da je Nebojša bila u narodu najpoznatija; A. Vrančić sa svoga puta iz god. 1553. izrično kazuje da nju »narod najviše spominje«. Inače, tuđi pisci i putnici XVI i XVII veka nisu nalazili da je beogradska tvrđava prvoklasno opremljena. Pomenuti Vrančić, na primer, nalazi, da »tvrđava nit je velika, nit je znamenita građevina«. Drugi, kao Pigafeta, god. 1567., nalaze da su »zidine tvrđave vrlo dobre«, ali da jarak kojim su opasane »nije dosta utvrđen«. Sama varoš činila je lep utisak. Grupisana oko Kalemegdana, sa dve široke reke, sa puno bašta i zelenila, iz kojeg su se dizala vita minareta, i sa bogatom šumom u pozadini, bila je živopisna. Putnici, kao Beneti iz god. 1688., hvale čak i lepe ulice Beograda, »duge, široke i prave«. Drugi jedan, Morozini, nalazi da su kuće »mnogo komodne«, ali da vazduh nije u gradu dobar zbog baruština koje čine njegove reke. Varoš je bila puna džamija; Moroziki ih god. 1675. pominje 34, a po Evliji Čelebiji bilo ih je mnogo više. Hvalila se najviše džamija Mehmed-pašina, podignuta god. 1547. Od drugih zgrada turskoga vremena isticao se karavan-seraj sa bezistanom Mehmed-paše
633
Sokolovića, velika zgrada na dva sprata, sa 160 odžaklija. Za taj svoj bezistan priča se da je Sokolović dao srušiti tri crkve i sinagogu. U čaršiji, navodi Čelebija, bilo je 3700 dućana. Varoš je imala sedam javnih kupatila i mnogo privatnih, po kućama. Sem muslimana u Beogradu je, izvan tvrđave, živelo i radilo mnogo Srba, Jermena i Jevreja. Dubrovačka kolonija bila je velika, a glavne radnje njenih trgovaca nalazile su se u današnjoj ulici Kralja Petra, koja se sve do god. 1904. zvala Dubrovačkom. U Beogradu je Dubrovčanin Trojan Gundulić preuzeo štampariju kneza Radiše Dmitrovića i štampao u njoj god. 1552. jedno evanđelje. Dubrovčani su bili povlašćeni trgovci, i u Beogradu im nije išlo loše; ali, tužili su se da im se prave smetnje u verskim stvarima. Jedan putnik zabeležio je da se njihova crkva nalazi »skrivena pod zemljom«, iz straha od turskih progona. Nema sumnje, Turci nisu bili uvek predusretljivi prema inovercima, ali, nije tačan navod kako im nisu dozvoljavali da vrše bogosluženje u svojim hramovma. U Beogradu je, zna se, pod Turcima postojao jedan aktivan franjevački manastir, a i pravoslavni su imali svoju crkvu Sv. Arhangela Mihaila. Uostalom, lep dokaz o toleranciji je i postojanje pomenute Trojanove štamparije. U izvesnim prilikama, zbog ratova sa hrišćanima, kada bi borbe dobile i verski karakter, događale su se, prirodno, i mnoge surovosti i nasilja. Takvo je, primera radi, spaljivanje tela sv. Save na Vračaru. Opadanje Beograda počinje sa opadanjem turske sile u Srednjoj Evropi. Kada su Turci god. 1683. bili potisnuti od Beča i kada je posle toga počelo njihovo naglo povlačenje iz Mađarske, Beograd je, posle više od dvesta godina, postao ponovo mesto borbi. Za vreme austriskoga prodiranja na kraju XVII veka Beograd je jedno vreme (od septembra god. 1688. do oktobra god. 1690.) došao pod vlast ćesarevaca. Tu se god. 1690. zadržao veliki zbeg Srba, sa patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem. Posle Karlovačkoga mira, god. 1699. Beograd je postao glavna pogranična tvrđava Turske prema Austriji i predmet čestih napada. U XVIII veku oko njega se nekoliko puta vode glavne borbe. Avgusta god. 1717., posle jedne sjajne pobede nad Turcima, ušao je u Beograd austriski zapovednik, princ Evgen Savojski. Austrijanci su držali grad sve do god. 1740. godine, odnosno do svog poraza u Srbiji tokom rata od god. 1737. do god. 1739. Za to vreme Austrijanci su živo radili da učvrste svoju vlast u Srbiji i da specijalno od Beograda naprave snažnu bazu za sve buduće akcije bilo u napadu bilo u odbrani. Od god. 1723. do god. 1736. beogradska tvrđava je sva obnovljena, većim delom podignuta po sasvim novim planovima, i udešena kao tvrđava apsolutne vrednosti. Planove je izradio, u sporazumu sa princom Evgenom, Švajcarac Nikola Doksat, čuven kao majstor u tome poslu, a po sistemu maršala Vobana »onako kako su onda građeni svi čuveniji gradovi u Francuskoj, u Nemačkoj i u Austriji«. Pored samoga grada, koji su Austrijanci sasvim preudesili, utvrđena je i regulisana i sama varoš. »Bastionisani front sa šančevima i bedemima (izlaže T. Stefanović-Vilovski) počinjao je na Savi, a svršavao je na Dunavu ... Dole na Savi, otprilike tamo gde je sada carinarnica, stojala je takozvana Petrovaradinska kapija, koja je održavala vezu sa pontonskom ćuprijom. Ova ćuprija, koja je bila najpre privremena, pa je tek docnije građena od solidnijeg materijala, posredovala je saobraćaj između Beograda i Zemuna. Otuda je fortifikaciona linija išla na Šabačku kapiju, koja je bila dole na Savi, a odavde preko docnije Varoš-kapije sadanjim Topličinim i Obilićevim vencem ka Stambol-kapiji, pred spomenikom kneza Mihaila pa, dalje u pravcu Pozorišne ulice, do Vidin-kapije, kojoj su cesarevci nadenuli ime Kaiserthor, išla je fortifikaciona linija koso ka današnjoj Jaliji i svršavala se u dunavskoj
634
dolini kod Temišvarske kapije, kroz koju je vodio put u Višnjicu«. Izvan utvrda nalazila se Srpska varoš, koja je hvatala od Savamalske ulice do topčiderskoga druma. Od palilulske pijace do Trkališta »bila je nemačka naseobina Karlstal, koja je krštena imenom carevim, a koju su naselili većim delom došljaci iz nemačkoga Pfalca«. Između srpskoga i nemačkoga naselja nalazila se samo jedna bolnica. Prema Dunavu, pored Vidin-kapije do višnjičkoga puta, bila je Nemačka varoš, »u kojoj su stanovali isključivo nemački stanovnici koji su imali naročitu opštinu sa naročitim magistratom i kmetom na čelu«. God. 1729. izdana je naredba »da se pokraj grada i pored Dunava podigne esplanada za šetnju i da kuće na esplanadi ne smeju biti više od jednoga kata, kako svojom visinom ne bi zaklanjale izgled ostalim kućama«. Na mestu gde je današnja saborna crkva nalazila se stara pravoslavna crkva, koju su počeli zidati god. 1726. U Beogradu je, za vreme austriske okupacije, bilo šest katoličkih crkava i jedna latinska škola. Od god. 1726. nalazio se u gradu i katolički episkop, čija je rezidencija inače bila određena u Smederevu. Iz toga vremena je sve do danas ostao na Dorćolu trag staroga guvernerova doma, koji se zove »Pirinčana«, po dvoru princa Aleksandra Virtemberškoga, pretsednika administracije u Srbiji od god. 1720. do god. 1733. U jednoj pesmi iz toga vremena pominje se prinčev dvor ovako: Kamo dvori lepo molovati, Iznutra i izvan ispisati? Plemeniti dvori principovi, Koji jesu sada vezirovi. Koliko je u godini dana Toliko je na njima okana! Pred svoj odlazak iz Beograda Austrijanci su po ugovoru o miru porušili spoljna varoška utvrđenja i time znatno izmenili izgled grada. Sam grad ostao je uglavnom neizmenjen bitno sve do pre nekoliko godina, kada je počela nova, ne uvek i uspela, obnova njegova. Treće osvajanje Beograda od strane Austrijanaca bilo je za vreme Kočine Krajine. Polažući mnogo na to da grad i tvrđavu dobiju u svoje ruke, Austrijanci su god. 1787. bezuspešno pokušavali da ga osvoje prepadom i pre same objave rata. Posle su ga uzeli, nakon raznih obrta sreće, tek u oktobru god. 1789., da ga definitivno vrate Turskoj po odredbi Svištovskoga mira (god. 1791.). Zbog tih ratova grad je, prirodno, stradao mnogo, stanovništvo se sklanjalo, a trgovina i promet opali su u velikoj meri. U to vreme Beograd je dobio potpuno karakter tvrđavne varoši, u kojoj je prevlađivala vojska i njeni interesi. Građansko stanovništvo podnosi velike terete i ima mnogo nezgoda sa vojničkim licima, koja nemaju, u doba opštega opadanja Turske, dovoljno discipline, ponosa i za normalan trgovački život bezuslovno potrebnih obzira. Turska varoš i grad već od XVII veka važe kao neuredni i prljavi, a od druge polovine XVIII veka to opadanje postaje sve brže. Na Beograd su srpski ustanici pod Karađorđem krenuli već odmah s proleća god. 1804.; ali, tada ga nisu mogli zauzeti. Ozbiljne pripreme da se zauzme glavni grad Beogradskoga pašaluka počele su tek god. 1806. U maju mesecu te godine vodile su se oštre čarke oko grada, koji su čuvale jake srpske čete, da bi sprečile dovoz hrane i prilazak kakve pomoći. Glavni napad na grad izveden je, međutim, tek u jesen. Uoči dana
635
Sv. Andrije prodrli su Srbi kroz savsku i Stambol-kapiju i 30. novembra zauzeli celu beogradsku varoš. Glavni vođ na Stambol-kapiji (blizu današnjega »Ruskoga cara«), Vasa Čarapić, bio je tom prilikom teško ranjen i umro je posle kratkog vremena. Turci su se povukli u sam grad; ali, uskoro su bili prisiljeni na predaju. Treći dan Božića, 27. decembra, ušla je srpska vojska u beogradsku tvrđavu kao potpun pobednik. Beograd su Srbi držali sve do katastrofe god. 1813. U drugom ustanku od god. 1815. Beograd je ostavljen na miru. Knez Miloš nije želeo da osvajanjem vezirskoga grada vređa osetljivost Turske. Ali, naseljavanje srpskoga elementa u grad počelo je odmah, pošto se videlo da je knez Miloš našao načina da se trajnije sporazume sa Turcima. Knez Miloš je sa planom išao za tim da Beogradu u što kraćem vremenu da srpski i hrišćanski karakter. U današnju Palilulu doveo je naseljenike iz niškoga i leskovačkoga kraja, a Savamalu je prosto digao. On je dopustio da se probije šanac, koji je postojao oko varoiš od Save do Dunava; iselio je odatle sve one koji su tamo bili stvorili neku vrstu Jatagan mahale; on je, pošto je sve ostatke bednih starijih naselja sravnio sa zemljom, izdao naredbu da se u taj kraj nasele viši činovnici i bolji trgovci. Tu je knez naredio da se podignu i sva važnija državna zdanja. Knez se bio čak rešio da tu podigne i svoj dvor. Staro ministarstvo finansija imalo je prvobitno da bude knežev konak. Staro beogradsko varoš-ko groblje, koje se nalazilo ranije u današnjoj Brankovoj ulici, prestalo je da se upotrebljava, pošto je knez god. 1832. podigao crkvu Sv. Marka i odredio da se groblje tamo prenese. Već od tridesetih godina javile su se težnje da se u Beograd prenese kneževsko sedište. Knez Miloš je dotle živeo obično u Kragujevcu, u srcu Šumadije, nemajući vere u Beograd, gde se nalazio turski vezir u tvrdome gradu, okružen vojskom i topovima. Po Miloševom odlasku iz Srbije, knez Mihailo i posle knez Aleksandar sve su češće i stalnije u Beogradu, gde se nalaze i pretstavnici velikih sila. Varoš je sve više postajala srpska, a vezir i Turci držali su se samo grada. Četrdesetih godina XIX veka na mestu današnjega Zelenoga venca bila je jedna velika bara. Gazda jedne mehane, koja se nalazila na kraju te bare, snabdevao je svoju radnju pivom tako što je burad u jednom malom čunu prevozio sa jednog kraja na drugi. Godine 1853. počeli su tu zidati narodno pozorište; ali, zbog vode moralo se odustati od te gradnje. Terazije su dobile ime po terazijama za merenje vode iz vodovoda, koje su stojale blizu današnjega »Ruskoga cara«. U današnjoj Fraikopanovoj i susednim ulicama opština je besplatno ustupala građanima zemljište, tražeći od njih da ga samo ograde. Sve do sredine XIX veka kraj oko današnjega Dvora bio je gotovo sasvim prazan, a još šezdesetih godina išlo se kod Slavije u lov na divlje patke. Varoš se osetno i brzo razvijala. God. 1835. prenesena je u Beograd državna štamparija iz Kragujevca; god. 1836. otvorena je tu »klirikalna škola«, odnosno bogoslovija; god. 1837. udareni su temelji novoj crkvi; god. 1839. javlja se vojna škola; god. 1839. počinje prva beogradska gimnazija, a god. 1841. Licej; god. 1841. preseljeno je u Beograd Narodno pozorište. U njemu se kasnije osniva Narodna biblioteka, Muzej, Čitaonica, Učeno društvo i mnoge druge ustanove. Sredinom XIX veka Beograd je postao nesumnjivo duhovno središte Srbije i glavno srpsko mesto uopšte. Vodovod u Beogradu ranije nije postojao. Za pijaću vodu građene su česme i bunari, a za druge potrebe služila je kišnica. Naročite sakadžije vukle su na kolima u buradima savsku vodu za pranje. Gostionica nije bilo ove do god. 1837., nego su mesto njih služili hanovi i mehane, čija se čistoća nije mogla pohvaliti. God. 1823. prešao je u
636
Beograd prvi pekar iz Zemuna za lepše belo pecivo, a god. 1834. počelo je prvi put da se javio toči pivo. Godine 1830. otvorena je prva apoteka u Beogradu, ali ne i prva u Srbiji, a god. 1836. proradila je vojna bolnica. Od god. 1841. javljaju se u Beogradu prve diplomirane babice sa strane, a god. 1847. prvi zubni lekar. Malo potom, god. 1851., otvoreno je prvo parno kupatilo u Savamali. Beograd se postepeno puni novim elementom i gubi sve više dotadanji karakter istočnjačkoga grada. Njegov razvoj nije odviše brz, ali je ipak uzeo toliko maha da se stari i novi naraštaji susreću gotovo kao dva veka. Sterijina komedija Beograd nekad i sad očuvala je, u tome pogledu, jednu malo jače podvučenu, ali ustvari vernu sliku toga procesa. Napredovanje i kultivisanje Beograda ubrzano je naročito posle oslobođenja od Turaka. Bilo je nezgodno da u jednom gradu postoje dve vlasti, srpska i turska; jedna za asker i grad, a druga za građane i srpsku varoš. Nezgoda je bila utoliko veća što se te dve vlasti nisu trpele, što su postojale još sveže tradicije nedavnih borbi i što je jedna vlast osećala da je potisnuta od druge i da se ljubomorno mora čuvati bar ostatak prestiža. Tu su se iz malih sporova lako mogli razviti opasni sukobi. Tako je i bilo. Iz jedne male svađe na Čukur-česmi, danas gotovo zaboravljenoj, koja se dogodila 3. juna 1862., razvila se čitava jedna diplomatska afera, pošto su Turci 5. juna bili počeli bombardovati grad. Posredovanje stranih konzula sprečilo je veće krvoproliće, ali je ovaj događaj bio povod da se uopšte krene pitanje turskih garnizona u srpskim gradovima, a posebno u Beogradu. Posle raznih diplomatskih pregovora uspelo je najzad knezu Mihailu, koji je to pitanje uporno držao na dnevnom redu, da u njemu postigne željeni uspeh. Porta je predala njemu, tobože na čuvanje, tvrde gradove u Srbiji, a među njima i Beograd. Na dan 6. aprila god. 1867., na Kalemegdanu, pročitan je sultanov ferman o tome ustupanju, a u gradu su predani knezu Mihailu ključevi od tvrđave. Na gradskim bedemima zalepršala se pored turske i srpska zastava. Posle toga Beograd se počeo naglo da razvija i taj bi razvoj bio svakako još i brži i svestraniji, da nisu prema njemu bile uperene austriske baterije i pripravljeni ratni monitori. U strahovitome Svetskome ratu Beograd su dvaput zauzimale neprijateljske armije (god. 1914. i god. 1915.-1918.), i on je stradao kao malo koja druga varoš. Ali, zato je krajem god. 1918. sa čašću dočekao da se ispred njega valjaju dve carske krune. Njegov triumf bio je još veći na dan 1. decembra god. 1918., kada se na njegovom tlu proglasilo ujedinjenje narodno. Od toga dana Beograd je dobio novi značaj i novi polet. Njegovo stanovništvo je od 1919.—1932. brojno više nego podvostručeno, a njegov spoljni vid menja se iz dana u dan. On sve više postaje grad svetskoga izgleda, u nečem čak na štetu svoje originalnosti i svoga intimnog starog karaktera.
XXV. VIDOVDANSKI USTAV. 1. Prva vlada jugoslovenske države. — 2. Problemi unutrašnje politike. — 3. Hrvatsko pitanje. — 4. Vidovdanski ustav. — 5. Smrt kraljeva Petra i Nikole. — 6. Zagrebački kongres. — 7. Stjepan Radić. — 8. Nikola Pašić. — 9. Vlada Velje Vukićevića. — 10. Režim od 6. januara 1929. Tri nedelje posle proglasa ujedinjenja obrazovana je prva zajednička vlada Srba, Hrvata i Slovenaca. Ona je bila koncentraciona; u nju su ušli pretstavnici ovih naših stranaka, svih plemena i sve tri glavne vere u zemlji. Da bi se to moglo izvesti, radi što
637
povoljnijega utiska u narodu, vladu je trebalo proširiti znatno više nego što se u prvi mah zamišljalo. U nju je ušlo 20 članova, od kojih su 18 bili resorni ministri. Tako je od prvog dana, pristankom svih, proširen krut zajedničkih poslova i učinjen jedan znatan korak ka centralizaciji vlasti, mada su zadržane dotle postojeće pokrajinske vlade sa njihovim užim kompetencijama. Za pretsednika vlade nije došao Nikola Pašić, koji je ispočetka bio izabran za to mesto, kao vođ najjače stranke u Srbiji i dotadanji šef vlade, nego njegov partiski drug Stojan Protić, a Pašić je određen za pretsednika jugoslovenske delegacije za pregovore o miru. Prve odluke nove vlade donesene su, radi izjednačenja najvidnijih razlika, a prema odredbama Krfskoga pakta, u ovim stvarima: uvedena je nova, zajednička, državna zastava (plavo-belo-crvena), zajednički grb, kombinovan iz grbova sva tri plemena Jugoslavije, i uveden je novi kalendar. Stoga su u ovoj glavi naše istorije svi datumi uneti, ne kao u ostalom delu knjige, po starom, nego po novom stilu. Odluke koje su o aktu ujedinjenja stvorene u Beogradu nisu imali da ratifikuju plenumi ni srbijanske Narodne skupštine ni Narodnoga veća; one su samo uzete na znanje. Posle ujedinjenja, od 1. decembra god. 1918., plenum Narodnoga veća nije se uopšte više ni sastajao; njegovo pretsedništvo objavilo je jednim saopštenjem da je objavom ujedinjelja »prestala funkcija Narodnoga veća kao vrhovne suverene vlasti države Srba, Hrvata i Slovenaca na teritoriju bivše Austro-Ugarske«. Posle obrazovanja prve zajedničke vlade 20. decembra raspušteni su svi mesni odbori Narodnoga veća, a članovi plenuma Narodnoga veća, sa povećanim brojem pretstavnika iz raznih oblasti, postali su članovi Privremenoga narodnoga pretstavništva, koje se sa pretstavnicima srbijanske Narodne skupštine, sa delegatima crnogorske podgoričke skupštine i sa pretstavnicima Vojvodine sastalo u Beogradu na rad 1. marta god. 1919. Ove odluke primljene su sve u narodu bez pogovora; jedino je u Zagrebu momčad iz dva bivša austriska puka, u svemu oko 1200 ljudi, 5. decembra god. 1918. na Jelačićevom trgu, pokušala da protestuje i proglasi republiku, ali su je suzbili hrvatski sokoli i dalmatinski mornari pod vođstvom d-ra Grge Anđelinovića. Ideju republike, koju su u izvesnim hrvatskim krajevima prihvatili ponajviše bivši frankovački elementi, širili su naročito komunisti, na koje je neposredno delovao primer boljševičke Rusije i koji su ponajviše i dolazili iz nje, gde su proveli po koju godinu, došavši tamo kao vojni zarobljenici ili prebegavši iz redova austriske vojske. U Evropi je tokom god. 1917.—1918. stvoreno više republika; Romanovi, Habzburzi i Hoencolerni izgubili su tada svoje prestole. Od slovenskih zemalja postadoše republikama, sem Rusije, i novooživela Češka i Poljska. Kod Srba, međutim, republikanski pokret nije mogao da nađe većega odziva; njihova narodna dinastija Karađorđevića delila je sa narodom do kraja sve dane veličine i pada, slave i nevolje. Sve pobedničke države, koje su bile monarhije, zadržale su taj oblik vladavine i posle rata. U kralju Petru odavno su, godinama, ovi potišteni Srbi iz zemalja bivše Austro-Ugarske Monarhije gledali sa čežnjom svoga budućega osloboditelja; pod njegovom vladom pune narodne slobode postigla je Srbija ovoj najlepši razmah snage i izvršila s uspehom svoj istoriski poziv. Za vreme rata kroz najzabačenije naše krajeve pronosilo se njegovo, od neprijatelja ruženo, ime kao neka narodna svetinja. Isto tako veliku popularnost uživao je i njegov sin, regent Aleksandar, koji je kao mlad čovek prošao sva teška ratna iskušenja i koji svoju sudbinu nije razdvajao od sudbine srpskih vojnika. Stoga su ovi Srbi i sve srpske političke stranke u zemljama koje su bile pod austro-ugarskom vlašću ne samo odlučno zastupale ujedinjenje pod dinastijom Karađorđevića, nego su u mnogim oblastima bili čak spremni da odbace i samu misao
638
ujedinjenja ako bi koje drugo naše pleme pravilo pitanje o svom pristanku na taj oblik vladavine u državi. Prvi sukobi između Srba i Hrvata posle rata javili su se u širokim masama baš na tom pitanju. Dok su hrvatski intelektualci, sa Trumbićem na čelu, primali bez diskusije monarhiju u Jugoslaviji a neotstupno tražili federaciju, dotle je velik deo puka, pod vođstvom govorljivoga, bistroga i načitanoga, ali nesređenoga i svima uticajima podložnoga i u ovima pitanjima načela i taktike neverovatno nestalnoga Stjepana Radića, kao glavno pitanje postavljao republikansko uređenje države i to uneo i u sam naziv svoje stranke (Hrvatska seljačka republikanska stranka). Srbi su nalazili da to isticanje republikanstva nije toliko stvar uverenja koliko otpora protiv zajedničke države; republikanska ideja nije dotad u hrvatskoj prošlosti i u hrvatskom društvu imala nikakva značaja niti se ikad uopšte postavljala; šta više, sve do sloma Austro-Ugarske nigde se više nije naglašavala odanost prestolu i dinastiji, niti su se interesi nacije više i češće vezali za dvor i dvorsku politiku nego što je bio baš slučaj kod jednog dela Hrvata. Držanje Hrvata bilo je u izvesnom pravcu dosta čudnovato. Nigde nije više misao o narodnome jedinstvu zastupana i teoriski i stvarno nego što je u njihovoj književnosti i nauci. Najbolji ljudi hrvatski izjašnjavali su se u tome smislu i stvarali ustanove da pospeše razvoj narodne misli u tome pravcu. Sa njihovim pristankom i čak njihovom inicijativom ušla je u Krfski sporazum reč o troimenom narodu. Međutim, kada se počelo ostvarivati ujedinjenje toga troimenoga naroda, kod njih su se stala javljati neka ustručavanja. Već u zagrebačkome Narodnome veću bilo je izvesnih trvenja; jedno veče je čak četiri pet njegovih članova stavilo predlog da se odredi granica do koje bi u Hrvatsku imala da uđe srbijanska vojska. Predlog taj nije naišao na dovoljan odziv ni kod Hrvata samih, ali je bilo karakteristično da je uopšte mogao biti stavljen, i to još u onome telu. Stjepan Radić se sa svojim ljudima nije hteo solidarisati sa držanjem delegacije Narodnoga veća u Beogradu i kupio je potpise protiv njenoga dela, da ih uputi mirovnoj konferenciji u Pariz. Nije hteo ni da dođe u Beograd, ni da tamo uputi svoje pristalice, ni u Privremeno narodno pretstavništvo, ni posle u Konstituantu. Svak se sa razlogom pitao: otkud i zašto takvo držanje kod njih? Odgovor na to pitanje nije mnogo težak, ali je složen iz više komponenata. Po našem mišljenju, glavni razlozi za nj bili su ovi: Srbi i Hrvati nisu bili dovoljno pripremljeni za veliko delo, pred koje su bili iznenada stavljeni. Dugo se i sistematski radilo na tome da se oni razdvoje i pocepaju, a malo da rade solidarno. Misao o narodnome jedinstvu kao o političkoj tvorevini izrađivala se samo teoriski, istina od najboljih ljudi, ali na delu je praktično provođena tek veoma kratko vreme, jedva kojih desetak godina. Srpskohrvatska koalicija nije mogla da za jedan decenij utre zle posledice dugogodišnjega rada ranijih naraštaja. U svojoj borbi protiv tuđina, kada su ranije i radili zajedno, Srbi i Hrvati znali su dobro šta neće, ali nisu bili uvek načisto sa tim šta hoće, jer nisu bili stavljani u položaj da o tome rešavaju sa punom odgovornošću pred istorijom. Sem god. 1848. oni nisu često istupali zajednički kao svestan politički činilac, iako im za to nije nedostajalo prilike. Njihova politika išla je čak dosta puta u raskorak. I najradikalniji hrvatski političari nisu mogli da se oslobode misli da dobar deo svoje političke budućnosti posmatraju samo u sklopu politike Dunavske Monarhije. Vekovi su ih naučili da u svojim kombinacijama računaju manje više jedino s njom. Slom Austro-Ugarske, mada se očekivao, došao je ipak iznenada u onakvome obliku. Niko nije mislio da će se ona, kao crvotočina, srušiti onako potpuno i da će se pobedonosne zastave naše u jednom samo naletu zalepršati iza Maribora i iza Subotice.
639
Rešenje našega narodnoga pitanja zamišljalo se u etapama, mada se programski govorilo uvek o potpunom ujedinjenju. Posle, hrvatska inteligencija, koja je bila uverena o stvarnom narodnom jedinstvu i o potrebi njegova političkog izraza, nije imala mnogo dodira sa širokim narodom niti je uticala na nj. Najveći deo te inteligencije poticao je iz varoši, gde je pravog hrvatskog građanstva bilo malo, ili su bili iz činovničkih i oficirskih porodica. »Pučka inteligencija«, ona koja je dolazila neposredno iz sela i imala izvesnog većeg značaja u hrvatskom javnom životu, mogla se na prste izbrojati. Hrvatska nije imala ni opšteg prava glasa sve do god. 1920., i hrvatski javni radnik nije imao potrebe da politički utiče na široke mase niti da traži njihovo poverenje. Ove su stoga ostale politički neizrađene, a kada im se dala prilika da i one postanu politički činilac one su, kao što često biva, pošle za najradikalnijim sugestijama i pretstavljale glavnu vojsku Stjepana Radića. Agitacija njegova i njegovih sledbenika radikalizovala je mase, a posle su te mase sa svoje strane radikalizovale svoje vođe. Tako se dogodilo da su Hrvate, posle hiljadu godina političkog života i kulture, počeli da pretstavljaju i vode seljaci. Šta su to Hrvati hteli? Hrvatski intelektualci, u većini, hteli su od prvoga dana manje ili više čist federalizam; to su oni tražili i u Konstituanti. To je crvena nit njihove borbe u celoj prošlosti, koju su nastavljali i u svojoj državi. Manjina Hrvata intelektualaca i gotovo svi Srbi bili su, međutim, protiv federalističkog uređenja Jugoslavije, nalazeći da je federalizam u svojoj državi, ako bude izveden na plemenskoj bazi, perpetuiranje plemenske podvojenosti i ustvari negacija narodnoga jedinstva. Neki od onih koji su bili za federalizam zastupali su takvo uređenje kao jednu od etapa za potpuno jedinstvo, nalazeći da je, neposredno posle sloma, kada je toliko raznovrsnih pitanja, često neodložnih, stavljeno na dnevni red, bolje i celishodnije zadržati izvesna uređenja koja su dobra, nego naglim prelaskom u centralizaciju poremetiti stari red, a ne pripremiti novi i bolji. Drugi su, međutim, federalističko uređenje smatrali kao etapu za stvaranje posebne hrvatske države. God. 1918. ta se država nije mogla stvoriti zbog držanja sila Trojnoga sporazuma i naročito zbog Italije, koja je Hrvate i Slovence oglašavala kao neprijatelje i čiju bi državu ili raskomadala ili joj naturila teške obaveze. Ali, što nisu mogli postići tada, oni su se nadali da bi možda mogli postići docnije, u boljim prilikama. Stjepan Radić, koji je svoju političku delatnost počeo propovedajući narodno jedinstvo, kolebao se često u tim shvatanjima; za vreme rata, ove do leta god. 1918., kada je bio saveznik frankovaca, i u prvoj fazi svoga rada posle 1. decembra god. 1918., on je bio nesumnjivo protiv jugoslovenske političke ideologije i protiv stvorene zajedničke države. Na jednom svom zboru posle izbora za Konstituantu, u koju nije hteo da ulazi, on se odricao zaključaka Narodnoga veća iz god. 1918. i propovedao je »neutralnu republiku Hrvatsku u međunarodnim granicama južnih Slovena«. Hrvati su takvo svoje držanje pravdali sa više razloga. Seljačke mase bunile su se konkretno ponekad iz veoma sitnih razloga. Neki su ustajali protiv toga što su izvesne srpske vlasti dale batinati pojedince zbog njihovih republikanskih izjava. Takvo ponašanje nesumnjivo nije bilo dobro i zabranjeno je čim su počele tužbe protiv njega. Krajem avgusta god. 1920. izbila je gotovo jedna mala pobuna u nekim zagorskim srezovima povodom naredbe o žigosanju konja i popisivanju komore za vojsku. Seljak je očevidno podlegao zlonamernim obaveštenjima agitatora i bio je zaveden, jer, svakako, niko pametan ne bi u toj meri mogao gledati neki naročit pritisak sa srpske strane. Hrvatska inteligencija gledala je opet u federalizmu zaštitu od zamišljene srpske
640
hegemonije, ili čak od srbiziranja njihovih oblasti. Međutim, ukoliko je takav strah odista postojao, on ne bi bio dostojan hrvatske prošlosti. Zar Hrvati imaju tako malo vere u svoju otpornu moć? Čak i kad uzmemo da je kod pojedinaca Srba bilo takvih težnja, zar bi one pretstavljale ozbiljnu opasnost za Hrvate kojih ima preko 3,000.000 i koji su, sa manjim brojem, znali da brane svoja prava stotinama godina? Stvaranjem Jugoslavije kao sinteze dosadanjih plemenskih ujedinjenja, koja su pribirala male potoke za jednu moćnu veliku reku, išlo se baš namerno za tim da se ublaže oštrice ranijih plemenskih surevnjivosti i da se ljudima otvore širi vidici i svest o većim koncepcijama. Tvorci te ideologije, još pre Svetskoga rata, govorili su za nas, tako idejno ujedinjene, Da smo »narod koji nastaje« i pred koji se postavljaju veći duhovni zadaci. Hrvati su imali nesumnjivo pravo kad su se tužili na suviše birokratsku centralizaciju, koja je sve poslove, pa i najsitnije, usredsredila u Beogradu, gde se, ponekad sa lošim činovničkim aparatom, a i u slučajevima najbolje dobre volje, nisu mogli da dovršavaju na vreme. Ali, od tog neduga nisu stradali samo Hrvati, nego i Srbi i svi drugi građani, i nije bilo potrebno dugo vremena pa da svak uvidi da nacionalno i državno jedinstvo nema nečega zajedničkoga sa sistemom apsolutne centralizacije. Ukoliko je hrvatska opozicija poticala iz stvarnih razloga, zbog loše uprave, zbog prevelike revnosti ili zle volje nekog činovnika, zbog nepoverenja prema nekim licima, zbog nesavesnog partizanstva u upravi i činovničkom aparatu, i iz drugih sličnih razloga, što je podjednako prouzrokovano od funkcionera kako Srba tako i Hrvata, sve se to dalo otkloniti i sve se to manje-više n otklanja; ali, ukoliko je ona opozicija radi same opozicije ili radi nezadovoljstva što je stvorena zajednička, a ne uža plemenska država, tu nema drugoga izlaza nego, pored čestitih obaveštenja i dodira, čekati na prirast naraštaja, koji će se vaspitati u boljim prilikama no što su vaspitavani njihovi preci. Slovenci su u novu državu ušli bez ikakva državopravnoga balasta. Posleni, svikli na organizovan rad, pozitivni, oni su se brzo snašli i svoju deželu razvili su u jednu od najnaprednijih jugoslovenskih oblasti. Oni nisu gledali na oblik nego na sadržaj; osećali su dobro da je nova, i to velika, narodna zajednica za njih jedini uslov da se održe prema Nemcima sa severa i Talijanima sa juga i zapada. Izgubivši davno svoju državnu samostalnost, oni nisu imali nikakvih tradicija koje bi ih opredeljivale u odlukama za orijentaciju u novoj državi. U mnogo pitanja načela i taktike nisu se hteli solidarisati sa Hrvatima, ali nisu uvek prihvatili ni gledišta srpske većine. Uostalom, oni su doista za ovih deset-dvanaest godina od ujedinjenja postigli sjajne uspehe. Dok su se ranije decenijima borili da dobiju koju slovensku gimnaziju ili bar polugimnaziju, oni su već druge godine po ujedinjenju mogli otvoriti svoj univerzitet sa četiri puna fakulteta, i stvoriti i razviti čitav niz drugih kulturnih ustanova. U gradovima, gde su do pre oslobođenja bili manjina, oni su danas apsolutni gospodari, osvajajući sve važnije položaje. * U Konstituanti, koja je imala da reši pitanje unutarnjeg uređenja jugoslovenske države, ukrstila su se oštro dva shvatanja o bitnom karakteru toga uređenja: hoće li ono doneti jedinstvenu ili federalističku državu. Pobedilo je prvo stanovište, i to uglavnom srpskim glasovima. Za Vidovdanski ustav, donesen god. 1921., glasala su: 184 Srbina, 18 muslimana, 11 Slovenaca i 10 Hrvata. 83 Hrvata ustegla su se od glasanja ili nisu uopšte ni došla u Konstituantu; sa njima se pasivisalo i 26 Slovenaca. Za ustav su glasala 223 poslanika, protiv 35, a 161 poslanik nije glasao. Većina je imala 27 glasova više od
641
ukupne opozicije. Hrvati su odbijali da priznadu Vidovdanski ustav ne samo stoga što nije bio donesen po njihovoj želji, nego još i stoga što je izglasan prostom, a ne kvalifikovanom većinom, kako je predviđao Krfski pakt. Međutim, Srbi su naglašavali da su sami Hrvati napustili Krfski pakt u mnogo pitanja (većina Hrvata, skupljena u Radićevoj seljačkoj stranci, pravila je načelne zamerke samom aktu ujedinjenja u onakvom obliku u kakvom je izvršeno, tražila je republiku, odbacivala najveći deo zajedničkih poslova), i zašto onda da se, kad su napuštena ta krupnija pitanja iz toga ugovora, moralo zadržavati na sporednim? U ovome delu o Ustavnom pravu kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca S. Jovanović je izložio opštu tendenciju Vidovdanskog ustava: »Vidovdanski ustav načinjen je pod pretpostavkom da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, i da se sve razlike između njih svode na razlike imena, vere, azbuke (u slučaju Slovenaca, još i neke razlike jezika). Te razlike Vidovdanoki ustav ostavio je nedirnute: svakome plemenu obezbeđeno je i njegovo posebno ime, i njegova posebna vera, i njegova posebna azbuka, odn. jezik: i srpstvo, i hrvatstvo, i slovenstvo ušli su ravnopravno u sam državni pojam. Ali, dalje od toga Vidovdanski ustav nije išao: on nije hteo dati mogućnosti Srbima, Hrvatima, Slovencima da se razvijaju u svojim odvojenim plemenskim oblastima: težnje za plemenskim izdvajanjem smatrao je kao jednu smetnju za stvaranje jake nacionalne države; plemenska svest trebala je što pre da iščezne, da bi se mogla javiti »državna ideja«, — jedno mnogo više političko shvatanje i jedna mnogo veća politička snaga. Kao jedno jemstvo da ovo razvijanje »državne ideje« neće doneti sobom hegemoniju srpskoga plemena kao brojno najjačega, Vidovdanski ustav dao je parlamentarizam i samoupravu. Po mišljenju tvoraca toga ustava, parlamentarizam i samouprava čine nemogućnom čiju bilo tiraniju, pa i tiraniju jednog plemena nad drugim; samo centralizam jedne apsolutističke države, a ne i centralizam jedne demokratske države, mogao bi Hrvate i Slovence dovesti u potčinjen položaj prema Srbima. Ukratko, Vidovdanski ustav jeste pokušaj da se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca organizuje kao jednostavna nacionalna država«. Sem Hrvata, protiv Vidovdanskoga ustava bili su i komunisti, koji su prilikom izbora za Konstituantu dobili 198.736 glasova i 58 mandata. Oni su se bunili protiv »Obznane«, izuzetnog vladinog dekreta, koji je bio uperen naročito protiv njih i onemogućavao unapred svaku njihovu aktivnost protiv postojećega reda i stanja u državi. Na sam Vidovdan jedan njihov član banio je bombu prema kolima prestolonaslednika Aleksandra, kad se vozio u Skupštinu da položi zakletvu na ustav; ali, ona je, srećom, promašila. Drugi njihov član pucao je 21. jula god. 1921. u Delnicama na bivšeg ministra unutrašnjih dela, Milorada Draškovića, zato što je za vreme njegova ministrovanja donesena Obznana, i ubio ga je, na veliku štetu jugoslovenske demokratije, u kojoj je on bio nesumnjivo jedna od najrazboritijih glava. Takav metod političke borbe oštro je osudila Narodna skupština i poništila je sve mandate komunista. Podugo je trajalo nešto nezadovoljstva i u Crnoj Gori. Glavni nezadovoljnici behu pristalice bivše dinastije Petrovića, ili bolje rečeno lično kralja Nikole (jer njegovi sinovi nisu bili mnogo popularni), koje je dugo poticala i pomagala Italija. Njihov otpor nije se izražavao protiv samoga čina narodnoga ujedinjenja koliko protiv načina kako je ono izvedeno. Podgoričku skupštinu smatrali su kao nezakonitu i stoga kao nevredeću. Ali, vremenom, naročito posle izbora za Konstituantu, koji su pokazali da većina naroda hoće novo stanje, i posle smrti kralja Nikole (2. marta god. 1921. u Antibu kraj Nice), taj je
642
otpor sve više jenjavao i sada ga, može se mirno reći, uopšte više nema. Uostalom, kako bi i mogla trajno biti protiv ujedinjenja Crna Gora, koja je svoju borbu sa Turcima na početku XVIII veka smatrala izviiskrom borbe za oslobođenje celoga naroda? Nekoliko meseci posle kralja Nikole umro je i kralj Petar, 16. avgusta god. 1921., u Beogradu, u jednoj skromnoj i povučenoj vili na Topčiderskome Brdu. Kralj Aleksandar, koji ga je nasledio, vršio je stvarno kraljevsku vlast kao državni regent sve od 11. juna 1914., kad se kralj Petar zbog bolesti povukao od poslova. Posle, u toku rata, usled velikih napora i uzbuđenja, bolest staroga kralja samo se pogoršavala. Mladi prestolonaslednik primio je dužnost u najteži čas, nekoliko dana pred sarajevski atentat, koji će i njega i celu Srbiju staviti pred najsudbonosnije odluke. Najduže nezadovoljni u našem političkom životu ostali su Hrvati. Njihovo pitanje pretstavlja ove do danas jedno od najtežih unutarnjih pitanja Jugoslavije; ono je, može se bez ikakva preterivanja reći, jedan od najglavnijih uzroka za sve političke krize poslednjih deset godina u našoj državi. Nema nijedne vlade kojoj ono nije zadavalo najozbiljnije teškoće. Zbog njega je sav naš politički život dobio jedno vreme karakter plemenske borbe, potiskujući interes za sva druga krupna privredna i socijalna pitanja, koja su bila od prvorazrednog značaja za razvitak našega društva i države. U toj borbi išlo se ponekad putevima koji nisu vodili dobru. Bilo je čak pokušaja da se u naše unutarnje stvari uvuku treća, tuđa lica, koja nisu uvek bila ni prijateljska ni dobronamerna. Stjepan Radić zadugo je vodio politiku da se otrese vođstva Beograda, ili možda Beograda uopšte. Njegov plan je bio, na primer, da se u ime Hrvata posebnim memoarom traži od Đenovske međunarodne konferencije, u martu god. 1922., da na svoja većanja pozove zasebnu grupu pretstavnika hrvatskoga naroda, jer da njih ne može pretstavljati zvanična delegacija Jugoslavije. Nekoliko dobronamernih srpskohrvatskih intelektualaca, iznenađenih toliko oprečnim stavom hrvatske opozicije, gledalo je da nađe neku srednju liniju između srpskoga i hrvatskoga političkoga gledišta i predlagalo je stoga da se uzajamnim pregovorima nađe baza za sporazum. Srpski književni glasnik otpočeo je god. 1922. široku anketu o srpskohrvatskim odnosima, tražeći predloge za njihovo ozdravljenje. 10. septembra god. 1922., posle jedne prethodne konferencije na Ilidži, održan je u Zagrebu dobro posećen kongres srpskohrvatskih intelektualaca, pokrenut inicijativom saradnika u toj anketi. Većanja toga kongresa nisu donela željene rezultate, jer je najveći deo političkih ljudi bio već opredeljen, a sami učesnici kongresa bili su više teoretičari, sa najboljim željama, ali bez jačega uticaja u političkom životu. Njihov je glavni predlog bio da se jače podvuče, umesto plemenskoga, jedan opšti i veći cilj. Stoga su doneli jedan zaključak kao predlog, da se ime naše države što pre zameni jugoslovenskim i da se obrazuje Jugoslovenoka zajednica »bratskoga sporazuma i prave demokratije«. Najviše su se osetile posledice toga kongresa u krugu Demokratske stranke, obrazovane god. 1919. iz pristalica Srpskohrvatske koalicije iz Hrvatske, Dalmacije, Slovenačke i Bosne i srbijanskih stranaka samostalne, nacionalne i naprednjačke. Dva glavna vođa te stranke, Ljubomir Davidović i Svetozar Pribićević, nisu se tada slagali u hrvatskome pitanju, a posebno ne o potrebi učešća na tom zagrebačkome kongresu. Davidović, po celoj svojoj prirodi sklon da prihvati svaki dobronameran pokušaj, otišao je u Zagreb i na taj način se donekle solidarisao sa onima koji su osuđivali dotadanju državnu politiku i tražili delimičnu reviziju Vidovdanskoga ustava; Pribićević, borben i pobornik integralnoga narodnoga jedinstva, zastupao je gledište da između članova jednoga istog naroda ne može biti nagodbenjačkoga
643
pogađanja u tradiciji onoga ranijega, vođenoga između Zagreba i Pešte, i odbijao je saradnju na zagrebačkome kongresu. Tim rascepom u Demokratskoj stranci, koji je bio posle samo privremeno izravnat, obrazložio je 4. decembra N. Pašić ostavku svoje vlade, pomagane dotad od radikalsko-demokratske koalicije. Ustvari, on je želeo da dobije mandat za izbore i za homogenu radikalsku vladu pre nego što bi se obrazovala većina iz opozicije u Skupštini pod vođstvom demokrata, pošto je blok hrvatskih opozicionih stranaka 25. novembra bio doneo odluku da će prestati sa bojkotovanjem Narodne skupštine. U tome je 16. decembra Pašić uspeo. Izborna borba vodila se ovoga puta pretežno sa devizama: revizija Vidovdanskoga ustava ili odbrana njega i načela državnoga i narodnoga jedinstva, koje je on izražavao. Klasne stranke, zemljoradnička i radnička, koje su prilikom izbora za Konstituantu pokazale izvestan polet, bile su sada potpuno ili jako potisnute; borba se vodila isključivo na političkom terenu. U njoj su stradale sve stranke srednje linije; čak su demokrati sa 95 mandata pali na 52, a pobedu su odnele plemenske i verske stranke; kod Srba radikali (107 mandata), kod Hrvata Radićevci (70 mandata), a kod Slovenaca klerikali. Kada se pođe sa gledišta da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod, kako se uveravalo sa svih nadležnih strana onda kada je trebala da se brani i stvori ova naša zajednička država, onda o tome jedinstvu više ne bi moglo biti spora. Protiv jedinstva stvarno mogu biti samo oni koji ne veruju u nj ili koji žele da Srbi, Hrvati i Slovenci pretstavljaju trajno tri odvojena naroda ili bar tri narodna individualiteta. Ono što je najviše i stvarno smetalo Vidovdanskome ustavu nije bilo njegovo načelo, nego njegov okvir i metod njegove primene. Mnogo mu je štetilo naročito to: 1. što je sa jedinstvom usko vezao sistem krute centralizacije; 2. što se godinama odugovlačilo da se uvedu u život oblasne i sreske samouprave, koje su ustavom bile predviđene; i najzad, 3. što se tim samoupravama nije dala široka kompetencija. Sem toga, pri primenjivanju ustava učinjeno je nesumnjivo nekoliko grešaka. Nije se vodilo uvek dovoljno računa o tome da proces jugoslovenskoga ujedinjenja nije prosta hemiska radnja, koja se može izvoditi po utvrđenoj formuli, nego da pri njemu treba računati i sa psihološkim i moralnim činiocima u narodu. Ljudi se često više rukovode osećanjem nego razumom; kao u književnosti i umetnosti, i u politici ono potsvesno ima svoj jak značaj. Od strane pristalica centralizacije i intetralnog jedinstva činjene su u tom pogledu ponekad grube taktičke greške. Najveća i najupadljivija pogreška u vezi sa Vidovdanskim ustavom učinjena je svakako pri podeli zemlje na oblasti. Ta podela izvedena je protiv svih prvobitnih načelnih odluka. Od prvoga dana napravljen je od nje partisko-politički pazar, koji je čitavu stvar kompromitovao do kraja. Prvobitno se mislilo da se podela izvrši racionalno prema privrednim i prirodnim potrebama i gravitacijama, tako da svaka oblast obuhvati otprilike do 800.000 stanovnika. Mada to načelo nije besprekorno, ono bi ipak, da se dobro sprovelo, zastupnicima ideje podele zemlje po tome principu, očuvalo doslednost i dalo bi sigurno izvesne rezultate od vrednosti. Ovako, čim se sa načelom počelo politički pogađati, ono je izgubilo svoj moralni značaj i svaku opravdanosg. Da bi zadobili bosanske muslimane odredilo se, čak jednom tačkom ustava, da Bosna i Hercegovina imaju biti podeljene u oblasti samo u dotadanjim granicama. Hrvati su se, onda, sa pravom bunili što se taj princin nije primenio i na Hrvatsku. Ako se hoće da sprovede načelo podele po prirodnim i ekonomskim potrebama, onda se podela ima izvesti podjednako u celoj zemlji; a ako se već prave izuzeci, onda je pravije da se ustupci čine Hrvatskoj kao organizmu još sveže
644
istoriske autonomne tradicije nego Bosni, čije su granice privremeno utvrđene tek god. 1878. i koja je dotle bila običan turski pašaluk. U Srbiji izvesne oblasti ispale su jedva nešto veće nego stari okruzi, po-najviše iz partisko-političkih razloga, dok je sva Hrvatska i Slavonija imala biti podeljena u četiri dela. Od 17 okružnih mesta u Srbiji 13 ih je bilo ostalo kao središta oblasti; stare administrativne granice pomerane su malo i gotovo izuzetno. Tako se doteralo da je zemlja, umesto u 14 ili 15, bila podeljena u 33 oblasti, od kojih neke nisu imale ni 200.000 stanovnika. Očevidno je da je podela bila loša, nepravedna i stoga od prvoga dana izložena oštroj i opravdanoj kritici. Ne koristivši se iskustvom onoga neuspeloga pokušaja da na Đenovsku konferenciju budu pozvani posebni pretstavnici Hrvata, S. Radić je u leto god. 1923. napustio domovinu i krenuo u inostranstvo, u Austriju, Englesku i Rusiju, da tamo zainteresuje javno mišljenje i službene činioce za hrvatsku stvar i da, ako uzmogne, dobije njihovu pomoć za diplomatsko stvaranje hrvatske države. Ali, i opet se prevario. U Austriji bi mu, verovatno, rado pomogli, ali su bili nemoćni; u Engleskoj je naišao na prijateljske savete da unutarnje sporove Jugoslavije (a kao takvo je smatrano i hrvatsko pitanje) treba rešavati zakonitim putem u samoj svojoj državi, a ne izvan nje; u Rusiji su Radićevu borbu boljševici, prema celoj svojoj političkoj koncepciji, hteli da upotrebe za jačanje svojih klasnih shvatanja i interesa među Jugoslovenima, a ne za razvijanje hrvatskoga nacionalizma. Radić je sam verovao da će njegova akcija u inozemstvu imati slično dejstvo kao Masarikov rad za vreme rata protiv Austrije, ili kao rad Jugoslovenskoga odbora, ne videći kako su i koliko su se odnosi sad izmenili i kako on radi na sasvim drugoj stvari i osnovi. Bez ikakva uspeha vratio se Radić posle gotovo godinu dana u Zagreb. Njegovi partiski prijatelji rešavali su već pre toga da napuste, i po njegovom pristanku napustili su dotadanju apstinenciju i došli su, u grupama, marta god. 1924. u Narodnu skupštinu. Pridružili su se tu opozicionom bloku demokrata, slovenačke ljudske stranke i bosanskim muslimanima i izazvali su ostavku homogene radikalske vlade, koja se dotle držala na vlasti. Veza Radićevaca sa demokratima izazvala je konačan rascep u Demokratskoj stranci, iz koje je istupio Svetozar Pribićević sa svojim drugovima, osnivajući novu stranku »samostalnih demokrata«. Ta nova stranka ušla je u savez sa radikalima, da brani liniju Vidovdanskoga ustava; i to najpre kratko vreme u vladi (od 27. marta do 27. juna god. 1924.), zatim u ljutoj borbi protiv koalicione vlade dotadanje opozicije, kojoj je bio na čelu Ljubomir Davidović, i od 6. novembra god. 1924. ponovo u vladi. Kratku vladavinu Davidovićeve koalicije onemogućilo je držanje Radićevo. Nema sumnje, za kritiku je bilo mnogo stvari, i mnogo je štošta imalo i trebalo da se u dotadanjem radu osudi; ali, način na koji je to Radić činio, na raznim javnim zborovima, bio je lišen svake mere. Po otstupanju Davidovićevom Radić je optužen, sa nekoliko glavnih ljudi Seljačke stranke, zbog njegova rada u Moskvi i ulaska u Treću internacionalu; a Hrvatska seljačka republikanska stranka bila je zabranjena k rasturena. Ipak, na izborima od 8. februara god. 1925., Seljačka stranka dobija ponovo 67 hrvatskih mandata; mada progonjena, ona je zadržala sve svoje položaje. Iz novih izbora ona je izašla ne više kao pretstavnica Hrvatske, u kojoj je postala, nego kao pretstavnica skoro svih Hrvata. U Skupštini su posle osporeni i poništeni mandati stranačkih vođa, koji su se zbog gore pomenute optužbe nalazili u zatvoru. Ali, izjava Pavla Radića, dana javno, u Skupštini, tokom rasprave o overavanju mandata, kojom je Hrvatska seljačka stranka otvoreno i bez rezerava priznala ustav i napustila svoj raniji negativni stav (iako je već
645
pomaganjem Davidovićeve vlade pokazala spremnost da sarađuje u državnim poslovima), izazvala je brzo novu političku situaciju. Najveća hrvatska stranka tražila je užu vezu sa najvećom srpskom, Radikalnom strankom, koja je držala vlast, i posle dužih pregovora našla je. Radićevci su, napustivši dotadanje društvo Bloka narodnoga sporazuma, kako su se zvale stranke udružene opozicije na bazi narodnoga jedinstva, ušli sa radikalima u vladu 18. jula god. 1925., zatraživši prethodno da k radikali napuste svoga dotadašnjega saveznika, Samostalnu demokratsku stranku. Ovi su to i učinili. Posle toga je, prirodno, došla abolicija procesa protiv Stjepana Radića i drugova, Radićev dolazak u Beograd i njegovo napuštanje republikanskoga programa. Ulazak u vladu samoga Stjepana Radića kao ministra narodnog vaspitanja i prosvete bio je vrhunac te nove politike sporazuma. Ali, ta kombinacija nije mogla dugo da se održi, ponajviše stoga što je kod obe stranke bilo mnogo uzajamnoga nepoverenja. Već 4. aprila god. 1926. podneo je Pašić ostavku svoje vlade, nešto što je bio lično nezadovoljan stvorenom političkom situacijom, a nešto usled oštrih napada u javnosti zbog nekih afera njegova sina, koje su dovele do obrazovanja jedne posebne istražne ankete u Skupštini. To je bila i poslednja vlada u kojoj je Pašić učestvovao. Njegova stranka nastavila je još jedno vreme saradnju sa Hrvatskom seljačkom strankom pod vođstvom Nikole Uzunovića kao pretsednika vlade, ali je naskoro morala napustiti. Radić se pokazao isto toliko nezgodan drug u vladi kao i van nje. Za vreme Uzunovićeve vlade, 10. decembra god. 1926., umro je Nikola Pašić, baš onda kada se, i pored svoje duboke starosti, spremao na novu političku aktivnost. Sa njim je nestalo jedne od najkrupnijih političkih ličnosti Srbije na kraju XIX i na početku XX veka. Nijedan od naših političkih ljudi nije bio toliko godina na vrhovima stranke i državne uprave koliko on, niti je do kraja, pored svih obrta političke sreće, održao toliko snage, autoriteta i uticaja. Od početka osamdesetih godina XIX veka pa do pred samu smrt, on je manje više bio uvek središna ličnost političkog života u Srbiji. Ako stvaranje Radikalne stranke nije prvenstveno njegovo delo, ta stranka je, ipak, ponajviše nosila njegovo obeležje. On je u njoj za pola veka bio najmoćnija i vodeća ličnost. Spočetka borben i buntovan, ne prezajući ni od najradikalnijih mera, on biva zbog Timočke bune, god. 1883., osuđen na smrt i spasava glavu samo blagovremenim uklanjanjem iz zemlje. U Bugarskoj, gde se bio sklonio, sklapao je potom nove zavere i radio neumorno protiv kralja Milana. Posle abdikacije kralja Milana vratio se u Srbiju i naskoro preuzeo vođstvo stranke i vlade. Ali, pod režimom Obrenovića on ne može da dođe do pravog izraza, jer ni kralj Milan ni kralj Aleksandar nemaju u njemu mnogo vere, nešto što im je on lično izgledao nepouzdan, a još više stoga što je Radikalna stranka, sa njim na čelu, imala stalno i nepokolebivo samo rusofilsku orijentaciju. Sem toga, poslednji Obrenovići nisu bili nikad iskreno odani parlamentarnom režimu, a bez njega Pašić, čija je glavna snaga bila u masama, nije imao potrebnog oslonca, pa se nije hteo do kraja predati ličnom režimu njihovu. Posle Ivanjdanskoga atentata, izvršenog god. 1899. protiv kralja Milana, Pašić je sa vođstvom Radikalne stranke bio izveden pred preki sud i spasao se teže osude samo velikim ličnim uniženjem i zauzimanjem stranih vlada. To, i njegovo izlišno oportunističko držanje posle ženidbe kralja Aleksandra, znatno je oslabilo njegov ugled u narodu. Protiv njega su priređivali demonstracije čak i pripadnici njegove stranke; zbog njega se, uglavnom, odvojilo čitavo levo krilo radikala i osnovalo zasebnu stranku samostalnih ili mladih radikala. Ali, Pašićeva izuzetna politička veština, njegova mirna durašnost, njegova u našoj rasi besprimerna spoljna mirnoća, njegove mnogobrojne veze
646
u stranci i ugled u masama izneli su ga opet na površinu, i od god. 1904. on je stvarni vođ Radikalne stranke i, sa malim prekidima, stalno na vrhu uprave, bilo kao resorni ministar bilo kao pretsednik vlade. Za vreme aneksione krize on je glavni politički pretstavnik Srbije u misiji upućenoj ruskome caru, kod koga nailazi na lep prijem. Mada balkanski savez nije bio njegovo, nego delo d-ra Milovana Milovanovića, Pašić je, ipak, pobrao njegove plodove i bio onaj, koji je, kao pretsednik vlade, ugazio u balkanski rat i ostao na čelu uprave kroz sve teške i izuzetno kritične situacije do kraja god. 1918. Uspesi Srbije toga vremena vezani su nerazdvojno za njegovo ime; njegov lični udeo pri tome svakako nije od sporednoga značaja, mada su postignuti uspesi bili u prvome redu uspesi vojske i celog naroda. Pašić nije bio nimalo besprekornih ličnih kvaliteta; njegova sredstva u politici nisu bila svakad ni čista ni čestita; njegovi mnogi postupci veoma su podložni kritici; on nije bio, kako je već naglašavano, »ni mislilac, ni besednik, ni pisac«; odgurnuo je ili onemogućio u stranci njena glavna lica (Peru Todorovića, Kostu Taušanovića, Mihaila Vujića, Stojana Protića, Ljubomira Jovanovića i dr.); ali imao je trezvenu, praktičnu pamet; bio je retko mudar čovek; video jasno svoj cilj; imao jedno našoj rasi nesvojstveno strpljenje i radljivost, i uvek pred očima naš veliki narodni ideal. Znao je da radi sa ljudima. Od Tome Vučića mi nismo imali čoveka koji je, iako nije znao besediti, umeo neposrednije opštiti sa masom i više uticati na nju. U Srbiji sa kraja XIX i na početku XX veka, gde su se političari trošili i sagorevali kao šibice, on je jedini ostao na površini i u vođstvu skoro pedeset godina, duže nego Ilija Garašanin i sa više uspeha nego Jovan Ristić. To je pojava koja osvetljava njegovu vrednost i koja više nego išta drugo govori da je on bio čovek neobičnije vrste. Njegovom smrću nestalo je glavne vodeće ličnosti u Radikalnoj stranci i jednog jakog autoriteta u parlamentarnom životu. Odmah po njegovoj smrti u Radikalnoj stranci dolazi do svakom vidne podvojenosti, koja slabi stranku i oduzima joj mnogo od njene načelnosti. Punih šest godina po izglasavanju Vidovdanskoga ustava prešlo se na stvaranje samoupravnih oblasti. 23. januara god. 1927. izvršeni su izbori za njih. Odmah posle tih izbora došla je i promena vlade. Umesto Hrvatske seljačke stranke vladinu većinu Nikole Uzunovića, sastavljenu 1. februara, sačinjavala je, pored radikala, još samo slovenska »ljudska« stranka A. Korošeca. Ali, ni ta vlada nije bila duga veka. Zamenjena je 17. aprila novom vladom radikala i demokratskog opozicionog bloka, kojoj je za pretsednika došao Velja Vukićević, dotle političar bez većeg značaja, čovek skromnih sposobnosti, koji se, verovatno, i sam začudio svojoj velikoj ulozi. Umesto da se stišaju, strasti su se za njegove vlade strahovito razbuktale. Nedovoljno smotren, Vukićević u svoju prvu vladu nije uveo nijednoga Hrvata i Slovenca, čak ni iz Demokratske stranke. Time je izazvao od prvog dana oštre proteste protiv sebe, koji su se pojačavali iz dana u dan zbog njegovih parlamentarnom običaju i načelu potpuno protivnih izbornih izjava. Njegovi izbori, koji su bili izvršeni 11. septembra god. 1927., stvorili su mu ogorčene protivnike u celoj opoziciji, i približili su čak dotle najljuće protivnike, Svetozara Pribićevića i Stjepana Radića, i doveli ubrzo do parlamentarne koalicije njihovih stranaka. I sami članovi vladine koalicije, i radikali i demokrati, nisu bili zadovoljni ni novom vladom ni njenim šefom. Nastalo je doba teških optužaba, grubih reči i postupaka; pravljene su greške i slučajne a i namerne na sve strane, skoro bez izuzetka. Došlo se najposle do krvavog dana 20. juna god. 1928., kada je narodni poslanik Puniša Račić, u razdraženju zbog jedne lične uvrede, u skupštinskoj
647
sali ubio Pavla Radića i d-ra Đuru Basaričeka, a teško ranio Stjepana Radića i još dva hrvatska poslanika. Razdraženje je posle toga događaja, a naročito posle smrti Radićeve (8. avgusta), zahvatilo najšire krugove. Hrvatski poslanici i članovi Samostalne demokratske stranke napustili su Skupštinu i prekinuli odnose sa strankama vladine većine. Osećalo se da ove ljude pritiskuje teška atmosfera prolivene krvi i mutna neodređenost u pogledu razvoja daljih događaja. Umesto da se što više približavamo, mi smo se posle deset godina počeli otuđivati. Govorilo se čak da se počeo osećati proces razjedinjavanja. Pokušaji da bez novih izbora dođe do saradnje između stranaka parlamenta nisu uspeli, a provoditi nove izbore u tako opštoj razdraženosti činilo se nezgodno. Na to je kralj Aleksandar 6. januara god. 1929. raspustio Skupštinu, ukinuo Vidovdanski ustav, uzeo vlast u svoje ruke i obrazovao novu vladu pod pretsedništvom đenerala Petra Živkovića, komandanta Kraljeve garde. U ovu vladu ušlo je i nekoliko ranijih aktivnih političara. Kao glavno svoje načelo nova vlada je istakla stišavanje partiskih strasti i čuvanje narodnog i državnog jedinstva. Da ga pospeši, ona je objavila 3. oktobra god. 1929., umesto dotadanjeg imena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao zajednički opšti naziv države: Kraljevina Jugoslavija. Ukazom od istoga dana ukinute su i dotadanje oblasti sa starim imenima, a umesto njih je uvedeno devet banovina, obrazovanih kao stare župe, po većim rečnim slivovima. Nove banovine su ove: dunavska, moravska, vardarska, zetska, drinska, vrbaska, savska, primorska i dravska. Beograd sa Pančevom i Zemunom izdvojen je kao posebno upravno područje. Dve godine posle te nove podele i ozvaničenja imena Jugoslavije, 3. septembra 1931., proglašen je novi ustav. Po njemu Jugoslavija je nasledna i ustavna monarhija sa dvodomnim sistemom. Čl. 29. ustava naglašava izrično da je kralj »zatočnik narodnog jedinstva i državne celine«. Izborno pravo je opšte, a glasanje je za izbor narodnih poslanika javno. Izborni zakon je isključivao obrazovanje plemenskih, verskih i pokrajinskih stranaka i tražio je kao uslov za mogućnost podnošenja kandidatskih lista da se organizacija političkih stranaka mora rasprostirati kroz svu zemlju. Na osnovu tog zakona izvršeni su izbori za novu Narodnu skupštinu.
XXVI. SPOLJNI POSLOVI. 1. Ugovori o miru. — 2. Odnosi s Italijom. — 4. Savez sa Čehoslovačkom i Rumunijom. — 5. Odnosi sa Grčkom. — 6. Jugoslavija i Poljska. — 7. Jugoslavija i Bugarska. Granice jugoslovenske države utvrđene su na mirovnoj konferenciji u Parizu. Kao saveznica zapadnih sila naša država je 28. juna god. 1919. u Versalju potpisala ugovor o miru sa Nemačkom, od koje nije imala ništa da traži u teritorijalnom pogledu, ali je za ogromne pretrpljene štete i žrtve imala da se naplati materijalno. Kako je Austro-Ugarska Monarhija prestala da postoji u jesen god. 1918., to se ugovor o miru nije mogao sklapati sa njom kao celinom, nego se sklopio posebno sa Austrijom u Sen-Žermenu 10. septembra god. 1919., a sa Mađarskom u Trianonu 4. juna god. 1920. Sa Bugarskom je sklopljen mir u Nejiu 27. novembra god. 1919. Poslednji je, i za Jugoslovene više formalno, sklopljen mir sa Turcima u Sevru 10. avgusta god. 1920. Od tih ugovora za Jugoslaviju su najvažniji Sen-Žermenski, Trianonski i Nejiski. U Sen-Žermenskome sankcionisano je odvajanje bivših austriskih oblasti koje su ušle u sastav Jugoslavije, i na
648
osnovu toga su utvrđene današnje granice naše države prema zapadu i severozapadu. Za jednu zonu u Koruškoj, spornu između nas i Austriske Republike, bio je određen plebiscit; ali, taj je ispao na slovensku štetu (22,025 glasova palo je za Austriju, a 15,278 za našu državu). U Trianonskome ugovoru priznala je Mađarska stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca i današnje granice, koje su joj tu određene. Po Nejiskome ugovoru Bugarska je imala ustupiti Jugoslaviji strumičku oblast, koja joj je bila ostavljena god. 1913., a u starim granicama srezove caribrodski i bosiljgradski kao ispravku po Srbe dotada nepovoljne istočne granice. Tako su tokom god. 1920. sređena glavna pitanja sa bivšim neprijateljima; trebalo je, posle toga, srediti sporna pitanja i sa saveznicima, a u prvom redu sa Italijom. Talijani, koji su došli u Dalmaciju, ponašali su se prema našem narodu otvoreno neprijateljski. Glavniji Hrvati i Srbi biše pohvatani, zatvoreni i odvedeni čak u Sardiniju. Sa njima se postupalo sa puno cinizma, bez obzira, gotovo svuda sa puno mržnje. Spor oko izvršenja Londonskoga ugovora postajao je iz dana u dan ove oštriji. Francuska i Engleska bile su u obavezi prema Italiji i nisu mogle mnogo pomoći; ali, zato je pretsednik Severnoameričkih Ujedinjenih Država, Vilson, bio odlučan protivnik Londonskoga ugovora, koji je bio čista povreda načela narodnosti i narodnoga samoopredeljenja, koja su imala da triumfuju posle Svetskoga rata i da stvore novu i bolju atmosferu u Evropi. Vilson je pristajao da se ispune neki talijanski zahtevi, priznavao je njihovo pravo strateške granice, dodeljivao im je, usled toga, dobar broj Jugoslovena, ali je odbijao da prizna njihove prohteve u Dalmaciji i čistu politiku imperijalizma. Njegovo držanje delovalo je i na engleske i na francuske državnike, da počnu uticati na Italiju i nagoniti je da bude popustljivija. Stvarane su sve moguće kombinacije i predlozi za sporazum. Za veću sigurnost Italije predlagana je potpuna neutralizacija cele dalmatinske jugoslovenske obale; određivalo se da izvesna mesta, kao Zadar, dođu pod suverenitet Lige naroda; Italiji su ustupana izvesna dalmatinska ostrva. Talijanima je ipak sve to bilo malo, mada su tim ustupcima i posedom Valone oni ustvari postajali gospodari Jadranskoga Mora. Mada su svu svoju simpatičnu borbu protiv Austrije godinama branili načelom i pravom narodnosti, oni su to pravo Jugoslovenima sada otvoreno poricali. U odnosima sa nama oni su hteli prevlast sile. Da se nisu pri tome ustručavali i od nasilja svedočio je najbolje slučaj Rijeke. Ona nije bila u prvobitnom planu talijanskih dobitaka. Da bi smanjili područje borbe i sukoba između Jugoslavije i Italije, saveznici su predviđali stvaranje jedne male Riječke Države pod suverenitetom Lige naroda. Na to je pristala i Jugoslavija, a tobože i Italija. Ali, za kratko. Da omete taj plan i »spase« Rijeku Italiji, iskrcao se na riječku obalu pesnik i vođ talijanskih nacionalista Gabriele Danuncio sa dobrovoljcima, tajno pomagan od talijanske vlade i javno od njene flote, i 12. septembra god. 1919. poseo je taj grad i držao ga skoro dve godine. Posle dugih, i ponekad oštrih pregovora, u kojima je Vilson energično zastupao jugoslovensko stanovište i dolazio u sukobe ne samo sa Talijanima, nego i sa engleskom i francuskom delegacijom, došlo se najzad u Parizu do rešenja da se likvidacija toga spora ostavi neposredno Italiji i Jugoslaviji. Za Jugoslaviju to je svakako bilo teže, jer je imala sama da se nosi sa Talijanima, ali i za samu Italiju to rešenje nije bilo mnogo prijatno, jer je ono značilo da je važnost Londonskoga ugovora, ipak, time bila u bitnosti osporena i napuštena. Vilsonov otpor imao je svoga uticaja i u diplomatskim krugovima i u javnom mišljenju. Italija je, zbog njega, morala prilično da popušta, mada je vešto i uporno
649
branila svoju tezu doklegod je mogla. U neposrednim pregovorima, završenim sporazumom u Rapalu 12. novembra god. 1920., došlo se najposle do ovih odluka: Italija je na dalmatinskoj obali dobila Zadar i njegovu neposrednu okolinu kao svoje područje; od ostrva dobila je Cres, Lošinj, Lastovo i Pelagruž; Rijeka sa svojim užim područjem obrazuje slobodnu i nezavisnu Riječku Državu. U Istri i Gorici Talijani su dobili gotovo sve što su tražili. »Jugoslavija (piše J. M. Jovanović) izgubivši konačno tolike teritorije i preko po miliona svojih sunarodnika, nije dobila pravo nego neodređeno obećanje da ih neće silom italijanizirati u Italiji; nije jasno raščistila položaj Albanije prema Italiji, nije, najzad, dobila, za ovolike i ovakve žrtve, jedan politički sporazum s Italijom, kojim bi se osvedočile prijateljske namere Italije prema Jugoslaviji i njenoj budućnosti na Balkanu. Najteža je obaveza naše zemlje, dodana Rapalskom ugovoru, da će optante, mada italijanske podanike, smatrati kao potpuno ravne jugoslovenskim građanima, bez kontraobveze italijanske vlade da će Jugosloveni u Italiji uživati sva i ista prava, za školu, za crkvu, za jezik, za svoja zanimanja, kao i sami italijanski državljani«. Rapalski ugovor sklopili su u ime jugoslovenske vlade Ante Trumbić, Milenko Vesnić i Kosta Stojanović. Nu, i posle likvidacije spora Rapalskim ugovorom, odnosi između Jugoslavije i Italije nisu mogli da se trajno poprave. Krivice do Jugoslavije nema u tome pogledu doista nimalo. Italija je smatrala da je usled stvaranja Jugoslavije lišena dobroga dela plodova svoje problematične pobede; uostalom, i samo stvaranje Jugoslavije, moćne i jedinstvene, smatrali su mnogi talijanski državnici kao negativan rezultat ishoda rata i gledali su u njemu neku opasnost po svoje interese. Kao što je nekada Mletačka Republika suzbijala na sve načine jačanje hrvatske, mađarske i srpske vlasti na istočnoj obali Jadranskoga Mora, takve iste tendencije pokazuje danas i njena snažna naslednica. Makijavelijeva otadžbina nije prezala ni od kakva sredstva da postigne svoje ciljeve; nepoštovanje ugovora ili sklapanje ugovora, koji bi samo vezali ruke njihovim protivnicima, a koje oni, i kad su ih donosili, nisu uvek mislili da ih i izvršavaju, bilo je njihovo oprobano sredstvo. Ono je primenjeno i prema Jugoslaviji. Slobodna Riječka Država, koja bi organizovana posle Rapalskoga Ugovora tokom god. 1921., prestala je da postoji već 3. marta god. 1922. Toga dana, prekršivši još neosušeni ugovor, ušla je talijanoka vojska silom u Rijeku i zaposela je trajno. Naša vlada pokušavala je da nezvanično zainteresuje za to Društvo naroda; ali, ta inače korisna i plemenita ustanova pokazivala se dosad uvek slaba i bez uticaja u pitanjima u kojima se radilo o samovolji i krupnijim interesima koje velike sile. Kada je videla da je i opet ostao kao jedini put izmirenja s Italijom neposredni sporazum, jugoslovenska vlada ušla je u pregovore sa rimskom, priznala je svršen čin zauzimanja Rijeke (27. januara god. 1924.), i samo je nastojala iskreno da bar sada, posle svega šta je bilo, svoje odnose sa velikim susedom razvije sa što više poverenja. Italija je u taj mah pristala da sklopi sa Jugoslavijom pakt prijateljstva, najpre stoga da to pitanje otimačine Rijeke legalizuje pred Evropom, a posle da Jugoslaviju, ukoliko mogne, iskoristi za svoje privredne, finansiske i političke dobiti. Neptunskim konvencijama od 20. juna god. 1925. uređena su glavna saobraćajna i pravna pitanja između Italije i Jugoslavije obzirom na Rijeku i pitanja postavljena u vezi sa njenim novim stanjem. Nov elemenat sukoba između Italije i Jugoslavije pretstavljalo je pitanje Albanije. Italija je odavno počela da deluje u Albaniji. Svi gospodari Italije, počevši od Srednjega veka, Normani, Anžujci, Mlečani, nalazili su u toj oblasti najprirodnije i najbliže područje za širenje svoje vlasti i ljubomorno su ustajali protiv svakog tuđeg uticaja na toj strani.
650
Pitanje Albanije pretstavljalo je najglavniju spornu tačku u celoj balkanskoj politici i između obnovljene i ujedinjene Italije i Austro-Ugarske. Jak protivnik u Valoni značio je, po talijanskom shvatanju, neposrednu opasnost po samu Italiju; on bi držao gotovo ključ kapije na Jadranskome Moru, koje su oni odavno proglašavali i čak smatrali kao svoje. Stoga je sa velikim negodovanjem praćen u Rimu interes i uticaj Jugoslavije u Albaniji, koji se primetno osećao od god. 1919. Kada već nije mogla da potisne Jugoslovene sa dalmatinskoga primorja, Italija je na svaki način pregla da to učini sa albanskoga. U tome pitanju nije moglo biti nikakva kompromisa ni popuštanja, ni pre ni posle Rapala. Kada je jugoslovenska vlada, u leto god. 1921., usled pokreta za stvaranje Miriditske Republike, sa kojim je i ona imala izvesnih veza, izvela vojsku na granicu i prešla demarkacionu liniju, talijanska vlada je, zajedno sa engleskom, ustala u zaštitu nepovredivosti albanske države i naterala je Jugoslovene na povlačenje. Savet Lige naroda, na englesku optužbu, osudio je tom prilikom postupak Jugoslavije, koji je, doista, bio nepotreban sa njenog nacionalnog gledišta i državne potrebe, a koji je pri izvođenju bio lišen nužnog takta. Posle dolaska na vlast Benita Musolinija, vođa fašista, borbene nacionalne organizacije, koja je Italiji dala više discipline i novoga potstreka, oktobra god. 1922., odnosi sa Jugoslavijom nisu bili spočetka loši. Za njegova vremena priznala je Jugoslavija aneksiju Rijeke Italiji i sklopila pakt prijateljstva (27. januara god. 1924.). Osnova toga pakta bila je obaveza o uzajamnoj pomoći za održanje stanja stvorenoga ugovorima o miru, kao i prijateljska neutralnost u slučaju neizazvanoga napada koje treće države na ugovaračke kraljevine. U slučaju nasilnih upada na područje koje od ove dve nanovo sprijateljene države one se ne bi imale zadržati na samoj prijateljskoj neutralnosti, nego bi jedna Drugoj ukazale diplomatsku i političku potporu. Ali, taj pakt prijateljstva nije mogao da se dugo održi. Kada je u leto te godine prevratom došla na vlast u Albaniji takozvana nacionalna grupa Fan Nolijeva i počela na svome zemljištu spremati, u sporazumu sa Bugarima, kačačke čete za upad u naše područje, Jugoslavija je morala prema toj vladi da uzme neprijateljski stav. Pomagala je stoga dotadanjeg srušenog šefa vlade Ahmed-bega Zogu, čoveka koji je pravio ranije paktove i sa Austrijancima i sa Bugarima i po austriskim saopštenjima primao novac od njih. Decembra god. 1924. upao je Zogu sa izvesnim brojem svojih pristaša u Albaniju, potisnuo je Nolija i uzeo vlast u svoje ruke. Brzo potom on je postao pretsednik Albanske Republike, stvorene po primeru Kemal-pašine Turske. U Italiji se na Ahmed-begove veze sa Srbima gledalo sa puno ljubomore; jačanje jugoslovenskoga uticaja u albanskoj državi smatralo se prosto kao ugrožavanje neposrednih talijanskih interesa. Slavofobija se u Italiji bila samo utišala, ali nije prestajala. Koliko je bila silna i neobuzdana pokazalo se najbolje u jesen god. 1925. prilikom fašističkih napada na jugoslovenska uredništva, škole i domove u Trstu, Gorici i po drugim mestima. Ove demonstracije i rušenja doveli su do prvog jačeg diplomatskog sukoba između Jugoslavije i Italije u eri pakta o prijateljstvu. Pa, ipak, te demonstracije su se ponovile i iduće godine, gotovo sa ciljem da sasvim pomute koliko toliko sređene odnose. Musolini, koji je do kraja god. 1925. učvrstio svoj režim, oživljava u Italiji uspomene na stari zavojevački Rim; njegova politika dobija otada sve više borben i donekle imperijalistički karakter. Sa planom, da odvrati pažnju s unutarnjih pitanja, fašistička vlada je htela da pred talijanski narod postavi spoljna pitanja, i to u obliku koji bi mogao da izazove nacionalnu zabrinutost. Bez imalo obzira na sklopljeni pakt o prijateljstvu službena politika Italije postaje sve više antijugoslovenska. Nema fašističke manifestacije bez pokliča Dalmaciji. Svi neprijatelji Jugoslavije nalaze u Italiji sigurno
651
sklonište i potporu. Ona sistematski prihvata i hrabri i sve države koje su nezadovoljne ugovorima o miru i koje bi htele da i na jugoslovenski račun naknade svoje gubitke. S Apeninskoga Poluostrva podržavana je crnogorska emigracija i pomagani svi pokušaji njenih četa da se izazovu neredi u Crnoj Gori; tu će posle biti prihvaćeni i politički nezadovoljnici, pa čak i zlikovci iz Hrvatske. Bugarska i Mađarska postaju najbolji prijatelji Italije; u Grčkoj talijanska akcija obara režim koji je hteo obnovu saveza sa Jugoslavijom. U Albaniji ona živo radi protiv Jugoslavije, pridobija na svoju stranu Ahmed-bega Zogu i 27. novembra god. 1926. sklapa savez sa njegovom državom, koji se uskoro prometnuo u talijanski protektorat. Naskoro potom, početkom proleća god. 1927., Italija je pustila u svet glasove kako Jugoslavija sprema upad u Albaniju i nasilnu promenu tamošnje vlade, izjavljujući ujedno, 19. marta, velikim silama da to ona ne bi mogla ravnodušno podneti. Jugoslovenska vlada, potpuno nedužna u toj stvari, izjavila je odmah spremnost da dozvoli najširu kontrolu sve evropske javnosti, političke i vojničke, da bi se ljudi mogli uveriti o neosnovanosti tih vesti. Povlačeći jasno svoje političke poteze, Italija je odmah potom, 4. aprila, sklopila pakt prijateljstva sa Mađarskom. Naša država, videći kuda cilja talijanska politika, potpisala je 11. novembra god. 1927. u Parizu već ranije ugovoreni pakt prijateljstva sa Francuskom. U Italiji, koja je pod Musolinijem, odranije, povela dosta oštru politiku suparništva sa Francuskom, taj pakt izazvao je veliko nezadovoljstvo; on je kvario njene planove prema Jugoslaviji, koju je želela videti osamljenu i okruženu neprijateljima. Na taj pakt Italija je neposredno, već 22. novembra, odgovorila vojnim savezom sa Albanijom, koji ima da traje dvadeset godina. Naš pakt sa rimskom vladom, kojem je rok istekao 27. jula god. 1928., nije više obnovljen. Rim se nesumnjivo opredelio protiv nas; njegova vlada proglašava javno da je voljna pomagati reviziju ugovora o miru, očevidno sa namerom da trajnije veže uza se protiv nas Bugare i Mađare, a protiv Francuza Nemce. Prva država sa kojom je Jugoslavija još god. 1920. sklopila savezni ugovor bila je Čehoslovačka Republika. Taj savez bio je i najprirodniji. Između ova dva slovenska naroda postojale su tokom XIX veka žive i stalne kulturne i političke veze. Značaj P. J. Šafarika, J. Kolara i Lj. Štura za svu jugoslovensku omladinu i kulturu tokom prve polovine XIX veka istakli smo napred, govoreći o buđenju narodne svesti i jačanju slovenskoga patriotizma. Posle njih, u istoj tradiciji, T. Masarik je vaspitao čitave naraštaje srpske i hrvatske napredne omladine, i u najtežim prilikama, kao povodom veleizdajničkoga procesa u Zagrebu i Fridjungova u Beču, zalagao je sav svoj veliki autoritet za odbranu Jugoslovena. Čitav niz čeških političara, kao K. Kramarž, V. Klofač, Milan Hodža i dr., bili su u neposrednim vezama sa našim ljudima i uzimali su reč u javnosti o našim pitanjima u bečkom i peštanskom parlamentu i u zajedničkim delegacijama, braneći naša gledišta. Za vreme rata T. Masarik i E. Beneš rade, kao i Jugoslovenski odbor, protiv Austrije, i to često sporazumno i paralelno sa njim. I Čehoslovacima je, kao i Jugoslovenima, svanulo kada su poražene centralne sile i skrhana habzburška moć; obojima je bilo u interesu da se održi stanje stvoreno novim ugovorima o miru; obe su države želele jačanje slovenske umesto germanske i mađarske životne stvaralačke snage. Savez je bio i politički veoma potreban. Politički obrti u zemljama Srednje Evrope, naročito u Mađarskoj, gde je već došlo do očiglednih primera, nisu bili isključeni, i prema njima je trebalo zauzeti izvesno određeno gledište, koje bi jasno govorilo da je povraćanje staroga stanja i nemoguće i nedozvoljivo. 23. marta god. 1921. stigao je bivši austriski car iz svoga azila u Švajcarskoj u Mađarsku, da bi ponovo
652
seo na njen presto. Ali, brzo je morao da se vrati natrag. Savet ambasadora u Parizu doneo je 1. aprila odluku da se u interesu evropskoga mira ne može dozvoliti povratak na vlast članovima bivših dinastija. »Restauracija Habzburga poremetila bi osnove mira«, glasila je njihova otsečna poruka. Protiv avanture Karlove ustale su energično Jugoslavija, Čehoslovačka i Rumunija; sve tri podjednako zainteresovane da se ne remeti stanje stvoreno u Mađarskoj, koja nije nikako htela da se pomiri sa njim. Ovaj događaj približio je sve te tri države i opredelio ih da stvore trajniju vezu u nekoj vrsti saveza. Tako je još toga leta, u pregovorima od 7. do 10. juna, stvoren savezni sporazum između njih prozvan »Malom antantom«, koji se pokazao kao solidan instrumenat za održanje mira u Srednjoj Evropi. Taj korisni i od naroda u sve tri države srdačno pozdravljeni sporazum učvršćuje se ove više. Rumuniju i Jugoslaviju taj ugovor je obavezivao i na zajedničke postupke prema Bugarskoj u slučaju njene agresivnosti. Uskoro je taj savez znatno učvršćen i rodbinskom vezom oba vladarska dvora, kada se kralj Aleksandar, 8. juna god. 1922., venčao sa Marijom, ćerkom kralja Ferdinanda. Savez Male antante brzo je dobio priliku da energično stupi u akciju. Car Karlo, nedovoljno poučen prvom avanturom, ponovio je i u jesen god. 1921. Oktobra 22. on je na jednom aeroplanu, zajedno sa ženom, stigao u Ugarsku. Jugoslavija i Čehoslovačka naredile su odmah tim povodom delomičnu mobilizaciju. To je nateralo velike sile da požure sa Karlovim uklanjanjem iz Mađarske i da konačno učine kraj takvim avanturama. Na jednom engleskom monitoru odveden je car Karlo Dunavom do Crnog Mora, pa je prebačen čak na Madeiru, gde je naskoro i umro. Savez sa Grčkom, koja se pod vladom kralja Konstantina pokazala kao nepouzdan drug u vreme naše najteže nevolje, obnovljen je ponovo 17. avgusta god. 1926., za vlade diktatora đenerala Pangalosa. Grčkoj, znatno oslabeloj posle poraza u Maloj Aziji i mnogih unutarnjih kriza, savez sa Jugoslavijom obezbeđivao je sigurnost od svakog napada, a Jugoslavija je opet njim osiguravala svoju slobodnu zonu u solunskom pristaništu, preko potrebnu za njen izvoz iz cele južne Srbije. Ali, četiri dana posle obnove saveza i sklapanja ugovora sa Jugoslavijom Pangalos je bio oboren, a kao jedan od razloga njegovom padu navođeno je preveliko popuštanje Grčke našoj državi. Otada se Grčka počela tuđiti i postajati sklona izvesnim talijanskim sugestijama, pod kojima je i izvela obaranje Pangalosovo, dok nije Venizelos, 4. jula god. 1928., ponovo došao na vlast u Atini i u izvesnom pogledu popravio odnose, mada je i on, koliko se dosad vidi, orijentisao grčku politiku vidno u pravcu prema Italiji. Srdačno se razvijaju veze između Jugoslavije i Poljske Republike. Od 17. septembra god. 1926. postoji između njih pakt prijateljstva koji se sve više učvršćuje. Između Poljske i Jugoslovena, čija je stara postojbina bila na području današnje poljske države, duhovne su veze starog datuma i obeležene su krupnim danima i imenima u našoj istoriji. Ne zaboravlja se sa kakvim je oduševljenjem najveći pesnik dubrovačke književnosti slavio poljske pobede nad Turcima, ili sa kakvim je oduševljenjem Mickijević pisao o nama i našim narodnim pesmama. Međutim, sve do danas nisu obnovljeni diplomatski odnosi između Rusije i nas, a i privatne su veze veoma retke i teško se održavaju. Sa Bugarima se još nije moglo doći do iskrenog sporazuma. Vođ zemljoradničke stranke, Aleksandar Stamboliski, koji je bio protivnik rata sa Srbima i zbog toga bio zatvoren, pokazivao je dobru volju da sa Jugoslavijom dođe u bliže veze; ali to je neposredno posle rata išlo veoma teško. Srbi su gledali još sveže grobove svojih
653
najbližih, koje su Bugari nedavno klali i mrcvarili, a među Bugarima nacionalne šoviniste behu ponovo počeli da dižu glave kad su videli kako je njihov zločinački rad prošao bez težih ličnih posledica. Makedonstvujušči rodoljubi u Butarskoj počinju dosta rano svoj rad. Već s proleća god. 1922. otpočinje ponovo u većoj meri njihova stara četnička akcija u Maćedoniji, vođena kao i pre, za vreme Turaka, sa mnogo svireposti i cinizma. Velike čete komita, naoružane u Bugarskoj, koje u Ćustendilu i njegovoj okolici imaju svoj tabor, napadaju i pale pojedina sela, čak i žandarske kasarne, vode borbe sa poterama i ugrožavaju čitave srezove. Maćedonski četnici, zajedno sa članovima Oficirske lige, nalazeći da čak vlada bugarskih zemljoradnika radi protiv njihovih tradicija, izvršiše 9. juna god. 1923. prevrat u zemlji, srušiše tu vladu i učiniše pokolj među zemljoradnicima i njihovim političkim prijateljima. Tada bi ubijen i Stamboliski († 14. juna god. 1923.), koji beše iskreno pokušao da se sporazume sa Srbima na račun makedonstvujuščih i da ovima onemogući upade u srpsko područje. Tvrdi se čak da je u hartijama Stamboliskog nađen jedan plan, prema kojem je »Bugarska trebala da se pomiri sa tim da su istočne granice naše jedan svršen čin i međunarodna aksioma, pa da se odrekne za svagda osvajanja Maćedonije i da uđe u sastav naše države, bilo to putem jedne federacije, bilo putem jedne personalne unije«. Posle pogibije Stamboliskoga, odnosi između Srbije i Bugarske pogoršali su se jedno vreme do opasne mere. Komitski upadi bivaju sve češći i drskiji. Kad su, zahvaljujući budnoj pažnji vojske i otporu stanovništva, upadi većih četa postali nemogući, prešlo se u Bugarskoj na sistem poverljivih trojki i na organizovanje atentata pomoću njih. Bugarska vlada sama potstiče iridentu u našoj zemlji i razvija živu propagandu protiv nas u inozemstvu. Duh osvete u Bugarskoj još traje, i pored skupih iskustava iz godina 1913. i 1915.—1918. Još se tamo rado primaju sirenski glasova iz Italije, još se neguju veze sa Mađarima, traži se naslon na Tursku, da bi se suzbio uticaj Jugoslavije, ili stvorili izgledi za povratak onoga što je, u prevelikoj gramzivosti, zauvek izgubljeno. Bugarska bi svakako imala mogućnosti za spokojniju budućnost kad bi htela da stvarnost shvati jasno i da prema njoj udesi svoj put. * Vremena koja mi danas preživljujemo veoma su teška. Od posledica Svetskoga rata, najvećeg i najsloženijeg što istorija pamti, stradaju i pobednici i pobeđeni; rušilački i uništavajući instinkti, koji su gospodarili za vreme borbe, ostavili su strahovitu pustoš i u materijalnom i u duhovnom svetu. Evropska civilizacija udarila je osetno unatrag; umesto stremljenja ka višem i boljem, počelo je vraćanje primitivnom i divljačkom. U umetnosti svih vrsta puno je negacija tradicije i traženja novih puteva, čak i na stranama koje očigledno vode u varvarizaciju. Oglašava se rat ljudskom razumu i traže se izraz i vlada potsvesnog, bez dovoljno svesti o tome da potsvesno veoma često graniči sa besvesnim. Javni moral je poljuljan. Na nj je naročito loše uticala bezobzirna jagma za novcem i uživanjem, koja se javila kao spekulantska konjunktura za vreme rata, da posle njega zatruje mnoge duše. Privredna kriza, čiji su uzroci veoma složeni, a posledice danas tako teške u celom svetu, podnosila bi se nesumnjivo lakše da je bilo više moralnog elementa u radu za ovih poslednjih deset dvanaest godina. Istorija zna da su takve pojave česte posle svih velikih kataklizama u svetu. Slom jednog stanja i poretka ne može da prođe nigde i nikad bez većih potresa. Mi isto tako znamo da ovakvo stanje ne može proći bez snažne reakcije, koja će doći pre ili posle, i čiji se izvesni predznaci naziru već i sada. Kako će se stvari razvijati u pojedinim zemljama i kod pojedinih naroda teško je reći sa
654
izgledom na sigurnost; istorija nije nauka koja pretskazuje budućnost, mada može da joj određuje put. Mi Jugosloveni imamo puno razloga da sa poverenjem gledamo u vremena koja dolaze. Otkad postojimo mi nismo pod boljim uslovima ulazili u istoriske procese. Nikad u našoj istoriji mi nismo svi, kao celina, u svojoj slobodnoj državi mogli da rešavamo o svojoj sudbini, kao što je sada slučaj, niti su ikad naše narodne snage bile ovako povezane. Svoju snagu mi smo dosad tako često rasipali za druge ili je trošili u teškoj borbi za odbranu; sva naša energija išla je dosad nesrazmerno više za samoodržanje nego za pun razvoj naših duhovnih vrednosti. Kad pogledamo šta je postigla sama Srbija, za ciglo jedan vek, od 1804. do 1913., i pored veoma teških prilika u kojima se razvijala, i koliko je pozitivne vrednosti pokazala u njoj naša rasa, mi nemamo nikakva razloga da sa malodušnošću posmatramo teškoće jednog momenta. Narod koji je pokazao toliko borbenosti za čuvanje svoga prava i svoga mesta — doći će nesumnjivo do svoga pravoga izraza. Da to bude što pre i sa što manje potresa zavisi u prvom redu od nas samih. Jednom je rečeno da je istorija učiteljica života, ali da nije imala nikad pravih đaka. Možda je to dolazilo otud što njeni primeri nisu uvek izgledali dovoljno ubedljivi. Kod nas, u tim primerima, doista, nije bilo nimalo oskudice; naš naraštaj imao ih je u izobilju pred svojim očima i osetio ih je dovoljno u svojoj sudbini. Život koji nastaje ima da pokaže vrednost iskustva i na osnovu njega svesnu volju našeg naroda da u zajedničkom napretku osigurava svoju sreću. KRAJ.
655
SADRŽAJ. PRVI PERIOD. I. Prodiranje Slovena na Balkan II. Grupisanje Slovena na Balkanu III. Sloveni i njihovi susedi IV. Pokušaj stvaranja prve jugoslovenske države V. Prve države Srba i Hrvata VI. Pokrštavanje Jugoslovena VII. Hrvati i Vizantija VIII. Srbi i Hrvati u borbi protiv Bugara IX. Država maćedonskih Slovena X. Stvaranje zetske države XI. Hrvatski kraljevi i slovensko bogoslužje XII. Srpska kraljevina u Zeti XIII. Srbi i Hrvati prema normanskim nastojanjima na Balkanu XIV. Pad srpske i hrvatske kraljevine XV. Posle pada domaćih kraljevina DRUGI PERIOD. I. Jačanje Mađara na Balkanskom Poluostrvu II. Stevan Nemanja III. Latinsko Carstvo na Balkanu i novo srpsko kraljevstvo IV. Delo Svetoga Save V. Nove sile na Balkanu VI. Najezda Tatara VII. Zapadnjački uticaj u Srbiji VIII. Dolazak Habzburga u Austriju IX. Srbija i Bosna X. Srbija kao glavna balkanska država XI. Uspon plemena Šubića XII. Srbija u borbi s Anžujcima XIII. Jačanje Bosne XIV. Srpska prevlast u Maćedoniji XV. Srpsko Carstvo XVI. Srbija i Bosna XVII. Turci na Balkanu XVIII. Mađarsko osvajanje Dalmacije XIX. Raspad srpske države XX. Prva kraljevina Srba i Hrvata XXI. Boj na Kosovu XXII. Pred novim pitanjem
656
TREĆI PERIOD. I. Srbi između Turaka i Mađara II. Bosanski meteži III. Uvlačenje Turaka u naše raspre IV. Kulturna politika despota Stevana V. Agonija Srbije VI. Sultan Mehmed Osvajač VII. Pad Srbije VIII. Pad Bosne IX. Pad Hercegovine X. Obnavljanje srpskog despotstva XI. Propast Zete XII. Poslednji Brankovići i despoti Berislavići XIII. Mohački poraz XIV. Dubrovačka republika XV. Slom ČETVRTI PERIOD. I. Napon turske snage II. Dolazak Habzburga na mađarsko-hrvatski presto III. Turska osvajanja IV. Seobe V. Obnova pećske Patrijaršije VI. Reformacija u Jugoslovena VII. Seljačka buna u Hrvatskoj VIII. Hrišćanska liga protiv Turaka IX. Nove seobe i tegobe uskoka X. Sveslovenska misao XI. Tridesetogodišnji i Kandiski rat XII. Poslednji Zrinski i Frankopani XIII. Nazadovanje Turaka XIV. Velika seoba Srba u ugarske zemlje XV. Kraj Svetog saveza XVI. Oslobođenje Crne Gore XVII. Hrvati i pragmatička sankcija XVIII. Novi saveznički rat protiv Turaka XIX. Srbi pod austriskom vlašću XX. Austrisko-ruski rat protiv Turaka XXI. Vlada Marije Terezije i Josifa II XXII. Ruska aktivnost na Balkanu XXIII. Kočina krajina XXIV. Sabori od god. 1790. PETI PERIOD.
657
I. Pred ustanak u Srbiji II. Vaskrs Srbije III. Francuzi na Jadranu IV. Rusko-srpski savez V. Stvaranje ilirskih pokrajina VI. Katastrofa Srbije VII. Obnova Srbije VIII. Buna bosanskih muslimana IX. Ilirski pokret X. Srbijanski ustavobranitelji XI. Četrdesetosma godina XII. Crna Gora kao svetovna država XIII. Reakcija XIV. Jugoslovenski pokret XV. Hrvatsko-mađarska nagodba XVI. Ujedinjena omladina srpska i knez Mihailo XVII. Put na Berlinski kongres XVIII. Poslednji Obrenovići XIX. Jugosloveni pod austro-ugarskom vlašću XX. Vlada kralja Petra XXI. Balkanski savez XXII. Svetski rat XXIII. Jugoslovenski odbor i Narodno veće XXIV. Naša prestonica XXV. Vidovdanski ustav XXVI. Spoljni poslovi
658
