1. Knjiga i biblioteke u antici U antičkoj Grčkoj literature je prethodila pismenosti. Homerova dela su se prenosila kroz nekoliko vekova tokom kojih je pisanje bilo u potpunosti izgubljeno. U drugoj polovini 8. veka p.n.e. je feničanski alfabet bio prilagođen grčkom načinu pisanja, ali je usmena tradicija prepričavanja još uvek bila veoma snažna. Prema tradiciji, prvi ep je bio zapisan u Atini u 6. veku p.n.e po naređenju Pizistrata. Prvo su zapisani Ilijada i Odiseja, pošto su bili recitovani na Panatenejskim svečanostima, tako da je Pizistrat morao učesnicima da osigura originalan tekst. Ali knjige su bile retkost do 5. veka p.n.e. Umnožavanje i cirkulacia knjiga, tj. pravljenje kopija knjiga je bilo ograničeno. Možemo da pretpostavimo da su prva dela koja su došla i do najskromnije publike bila spisi filozofa iz Jonije i dela istoričara ili sofista. Takođe školski program je zahtevao izvesan, zahtevan, broj pesama, koje su činile osnovu školskog obrazovanja. Što se tiče trgovine knjiga, možemo da kažemo da je trgovina knjiga nastala sredinom 5. veka p.n.e, a knjige su mogle da se kupe u trgovinama. Povećanje trgovine knjigama je omogućilo pojedincima da otvore biblioteke. U početku su knjige bile u obliku svitaka. Neki od njih su bili i po 10m dugački. U početku su one pisane na papirusu, a kasnije i na pergamentu. U 6. veku p.n.e su neki tirani poput Pizistrata i Polikrata sa Samosa posedovali lične kolekcije knjige, a krajem 5. veka p.n.e su nastale privatne biblioteke. Originalne kopije predstava koje su se izvodile na festivalima poput Dionizija su čuvane u pozorištima. Znamo da su se predstave izvodile više puta, zato su nekad bile i neophodne nove kopije originalnog teksta za glumce. Još jedan od ubrzanja procesa stvaranja biblioteka pored trgovine knjigama je bio – razvoj i unapređenje obrazovanja i nauke. Aristotel je u Likeju imao veliku kolekciju knjiga koje su uglavnom bile iz oblasti nauke i filozofije.
Museum Muzej u Aleksandriji se drugačije nazivao „Hram u čast Muza“, kojim je upravljao sveštenik. Biblioteka je bilaknjiževni i naučni centar zajednice. Bibliotekar Eratosten je pored toga bio takođe i naučnik koji je postao poznat po tome što j hteo da izmeri obim (znači da je znao da je zemlja okrugla). Muzej je bio održavan o trošku kralja, a članovi biblioteke su imali svoje „učionice“ i salu u kojoj su jeli. Takođe, oni su dobijali platu od kralja. Biblioteka je bila smeštena u istom bloku zgrada ili u blizini muzeja. Aleksandrijski kralj Ptolomej je u 3. veku p.n.e da bi osnovao biblioteku pozvao Demetrija, Teofrastovog učenika iz Peripatetičke škole iz Falerona. Biblioteka se od samog osnivanja brzo razvijala. U 3. veku p.n.e je imala između 200 000 i 490 000 tomova knjiga. Nije nam poznato kako su knjige bile organizovane, ali Kalimah je sastavio bibliografski vodič (katalog) koji je sadržao imena 120 knjiga iz svih grana grčke književnosti. U mnogim kopijama tekstova koji su stizali u muzej je bilo ozbiljnih odstupanja. Prepisivani tekstovi, čak i oni najkraći, su bili skloni kvarenju. Npr. često se dešavalo da mnogi pasusi nisu bili razumljivi i u njima nije moglo da se uoči autorovo mišljenje. Jedni od najpoznatijih bibliotekara su bili: Zenodot, Kalimah, Eratosten, Apolonije Rođanin, Aristofan,... Zahvaljujući njima do nas su stigli grčki tekstovi, bez grešaka tj, neiskvareni. Aleksandrijski učenjaci su prepisivali knjige pisane starim alfabetom na jonski alfabet koji je počeo da se koristi od 403. god.p.n.e. Takođe, oni su poboljšali metod interpunkcije i osnovali su sistem akcentovanja. I jedno i drugo se prepisuje Aristofanu Bizantincu. Diskusije o teškim delovima teksta su dovodile do stvaranja komentara u kojima su se problemi obrađivali i prikazivali. I pre toga su postojala neka dela posvećena Homeru, Aristotel je pisao o problemima u tekstu,... ali sad je po prvi put bilo napisano dosta kritičke literature. Neka od tih dela su bila veoma specijalizovana, npr. Zenodotovo delo o Homerovom životu. Aristofan je napisao delo po gramatičkim pravilima – peri analoGIas, i sakupio je ispravke i dodatke za bibliografsko delo koje je napisao Kalimah. Aleksandrijski učenjaci su dodali još neke oznake: 1. Obelos – horizontalni potez u margini sa leve strane teksta, i označavao je da je stih lažan. Koristio ga je Zenodot. 2. Diple – ukazivao je na sadržaj vredan pažnje
3. Asteriskos – označava stih koji je loše loše, tj. netačno naveden 4. Antistigma – označava pasuse u kojima je redosled stihova ispreturan Aleksandrijski učenjaci su najviše pažnje posvećivali Homerovim kopijama, pošto su one bile najpristupačnije. Mada posebno interesantne odlike Aleksandrijskih učenjaka je bio njihov rad na tragedijama. Oni su tražili replike koje su glumci sami menjali i dodavali prilikom izvodjenja tragedija, najviše Euripidovih. Pored toga, jedna od njihovih najvećih dela su izdanja komedija i Pindara i drugih pesnika.
Pergamska biblioteka Nastala je u 3. veku p.n.e u Pergamu. U njoj je obnovljena i usavršena proizvodnja pergamenta. Prema nekim izvorima kad je izgorela biblioteka u Aleksandriji, Marko Aurelije je možda opljačkao biblioteku u Pergamu. Biblioteka u Pergamu i biblioteka u Aleksandriji su bile konkurencija. *na Atinskoj agori se nalazila biblioteka
Antiohijska biblioteka U Rimu je razvoj biblioteka bio sporiji nego u Grčkoj. Rimljani su sve preuzeli od Grka, nisu bili originalni. U 3. veku p.n.e su stupili u kontakt sa Grcima Deo Sulinog plena su dela biblioteka sa istoka Prva javna biblioteka u Rimu je bila Atrium libertatis, koja je osnovana 39. god.p.n.e. Druga je osnovana za vreme vladavine Avgusta u Apolonovom hramu 28. god.p.n.e, i takođe je osnovao još jednu biblioteku u Porticus Octaviae. U Rimu su biblioteke bile i u okviru termi
Kelsova biblioteka Osnovana je u Efesu oko 100. godine Imala je i grčke i latinske knjige Svici su bili odlagani u niše – udubljenja u zidu ili u kapse – cilindrične kutije
Javna čitanja U Rimu su bila organizovana javna čitanja, nije ih bilo u Atini, ni u Grčkoj. Tragični pesnici su čitali svoja dela, npr. Vergilije je čitao pred Avgustovom porodico. Dvorane i sale gde su bila organizovana čitanja su imale sedišta za publiku i uzdignuti pult za onog što čita. Vremenom su ljudi izgubili interesovanje za čitanje, publika je postala nemirna, pokazivala je dosadu, napuštala je čitanja, vraćala se, pravila buku... Latinska literatura nije počela sve do 3. veka p.n.e, a o prodaji knjiga ne znamo ništa sve do Ciceronovog doba. Većina ljudi je pozajmljivala knjige od prijatelja i pravila je kopije za sebe, ali to je zahtevalo posebne veštine. Ciceronov prijatelj Atik je Ciceronu pružao sve usluge vrhunskog izdavača. U tom periodu nisu postojala autorska prava. Autor je mogao da menja dela i nakon što ih izda tako što bi rekao prijateljima da izmene svoje tekstove, ali druge kopije bi ostale iste – bez promena. Plinije Mlađi je u svom rodnom gradu Komu osnovao biblioteku Trajan je osnovao biblioteku – Ulpija Školska literatura: Terencije, Vergilije, Ciceron i Salustije
2. Predaja antičke književnosti na istoku U period ranog rimskog carstva došslo je do zapostavljanja studija i bavljenja književnošću na istoku. Još uvek su postojale škole u Atini, Pergamu, Rodosu,… ali je zamiralo filološko bavljenje tekstom. Jedan od najvećih centara – Aleksandrija, pala je u ruke Rimskom carstvu i nije više bila pod pokroviteljstvom Ptolomeja. Muzej je bio pod pokroviteljstvom Rimskog cara. U 1. veku p.n.e je Aleksandrijska biblioteka izgorela, a Marko Antonije je sanirao štetu i preneo neke knjige iz Pergama u Aleksandriju. Za vreme Avgusta učenjaci su se bavili figurama reči i homerskom književnošću. Za vreme Tiberija centar interesovanja su bili helenistički pesnici i Aristofan. Apolonije Diskolus se bavio sintaksom, prvi je primenio primenu prezenta i aorista u drugim načinima osim indikativa. U to vreme se povećalo interesovanje za retore, posebno za Demostena. Taj period se smatra početkom aticizma. Tu se javila ideja da se piše atičkim
dijalektom - Platon. Uzori su bili atički pisci – Tukidid, Lukijan, Arijan, sofisti,... Zbog velike vremenske razlike morali su da postoje rečnici i priručnici, a ako bi pisac ubacivao reči svog vremena, nije se smatrao pravim piscem. Neki od tih rečnika su sačuvani za vreme Hadrijana. Dešavalo se da sastavljači tih rečnika pogreše. Praksa aticizma se održala do pada Vizantije. Dobre strane aticizma je to što su se čitali stari pisci, proučavali i prepisivali. Loše strane – kod atičkihi pisaca su se ispravljali ne-atički elementi. Najveći problem je nastajao kada su se ispravljala dela koja su bila pisana nekim drugim dijalektom, npr. – dorskim. Sigurno znamo da je Ksenofont bio ispravljan, on je Atinjanin koji je živeo među Spartancima, pa je pisao pomešanim dijalektom.
Hrišćanska crkva Kada je Hrišćanstvo priznato kao zvanična religija, u početku je posotajala tolerancija između pagana i hrišćana, i nije bile velikih otpora prema paganskim delima. Jedan broj paganskih autora je izgubljen. Smatralo se da nisu pogodni oni autori koji su poricali postojanje bilokakvog boga. Za autore koji su pisali o mnoštvu bogova, našao se način da se alegorijski tumače. Origen kada je radio na Starom Zavetu usvojio je kritičke znake aleksandrijskog filologa. Veliki crkveni oci su isticali kako se ne treba udaljavati od paganske književnosti, jer ona može mnogo da nas nauči. Za vreme cara Julijana Apostate, koji je želeo da vrati paganstvo, došlo je do meteža ali se sve vratilo u normalu pošto je car smenjen. Ne postoje svedočanstva o paljenju paganskih knjiga.
Rani Vizantijski period Istočni deo Rimskog carstva ima velike škole u Aleksandriji, Atini, Carigradu, Bejrutu,… radilo se na aticizmu i širenju antičkog kulturnog nasledja. Međutim Justinijan zatvara škole, zatvara Akademiju i preostaju samo dve – u Aleksandriji i Konstantinopolju. U ovo vreme gašenja škola počinju da se pišu sholije, što ima veze sa pralaskom sa papirusa na pergament. Pisane su sholije za Demostena. Smišljena je jedna vrsta beleški za Novi Zavet koje su pisane na marginama i imale su objašnjenja, zvale su se katene. Moguće je da su one preteča ili vrsta sholija. U 6. veku su se čitali Sapfa, Kalimah i Menandar.
Grčki tekstovi na Orijentu U kasnoj antici je počeo prevod grčkih tekstova na sirijski jezik. Centar je bila Edesa. Obično se misli da je istok helenizovan i das vi govore i grčki i maternji jezik, ali to nije tačno, jer su
samo obrazovani ljudi govorili grčki jezik. Prvo se preveo Novi Zaved, a posle Aristotel, Platon,… Na jermenski jezik se prevodila književnost religioznog karaktera.
Renesansa 9. veka Nakon završene ikonografske krize, obnovljen je Carigradski univerzitet. U 9. veku se desio prelaz na minuskulu. Prvi rukopis pisan minuskulom je jedno jevanđelje koje se danas nalazi u Rusiji. Za papir se saznalo od kineskih zarobljenika. Patrijarh Fotije je dao katalog koji je sadržao kratak opis 280 knjiga koje je pročitao, poznato je kao – Fotijeva biblioteka. Na osnovu ovoga videlo se da je čitao i paganska i hrišćanska dela. Bavio se kritikom Biblije. Arhiepiskop po imenu Areta imao je biblioteku i pisao je sholije za Platona i Lukijana.
Pozno – vizantijski period Nakon smrti Arete, tradicija izučavanja i prepisivanja antičkih dela je nastavljena, ali ne znamo ko je nastavljač te teorije. U isto vreme se javio i leksikon – Suda, prvo delo enciklopedijskog karaktera, i po alfabetnom redu. Za izradu dela su korišćeni izgubljeni izvori. Dolazi do izmene Carigradskog univerziteta, dodate su mu filozofska i pravna škola, a u filozofskoj školi se učila: retorika, književnost i gramatika. Na čelu univerziteta je bio Mihajlo. Bavio se grčkim romanom. Opet se čita Aristotel. Solonski arhiepiskopi su se bavili: Sofoklom, Euripidom, Homerom,… Vizantijski carevi se vraćaju u Carigrad krajem 13., početkom 14. veka kad je počeo uspon izučavanja klasičnih nauka. Najznačajnija ličnost tog perioda je Maksim Planud. Dobro je znao latinski i grčki. Prevodio je mnoge atičke pisce.
3. Predaja antičke književnosti na zapadu Mračni period 6. vek. Konačni raspad onoga što je ostalo od Zapadnog Rimskog carstva. U Italiji je bila relativno prosvetljujuća vladavina Teodoriha, ali je bila praćena razaranjem kraljevstva Ostrogota od strane Vizantije, kao i velikim kulturnim slabljenjem. Severnu Afriku su zaposeli Vandali, i ona se odaljila od zapadnoevropske kulture. Neka dela poput “Latinske antologije”, preneta su u Evropu.
Španiju su potresali napadi i unutrašnji razdori, a kultura Vizigota je oživela krajem 6./7., u 8. veku je bila pod uticajem Arapa. U Galiji su bili Merovinzi koji nisu marili za antičku kulturu. Brigu o obrazovanju i antici je preuzela crkva. Hrišćani su u ovom periodu imali malo vremena da se posvete paganskoj literaturi. Latinski klasici su imali malo šansi da opstanu. Ne znamo koliko je biblioteka opstalo, ali su ostali ostaci slavne privatne biblioteke Simaha. Rim, Verona i Ravena su bili kulturni centri u kojima su se nalazile kolekcije knjiga, koje su kasnije prenete u manastire. Zahvaljujući crkvi su mnoga dela sačuvana, ali su uglavnom sačuvani samo fragmenti: Plaut, Terencije, Vergilije, Ovidije,… Fulgencije je čitao Satirikon, i citirao je delove koji nisu stigli do nas. Jovan Lidijski je posedovao delo – 12 rimskih careva od Svetonija i Prirodno-naučna pitanja od Seneke. 6. vek je veoma bitan, zato što je tad došlo do osnivanja manastira koji su čuvari cele evropske kulture. Kasiodor je u 6. veku osnovao manastir – Vivarium koji se bavio isključivo sakupljanjem i prepisivanjem hrišćanskih knjiga. Najviše se posvetio: Ciceronu, Seneki, Kvintilijanu,… nije ga interesovala poezija. Manastir je prestao da postoji kad je Kasiodor umro. To je jedini primer biblioteke iz 6. veka. Benedikt iz Nursije je u 6. veku osnovao Montekasino, i prepisivanje kod njega nema neki bitniji značaj. Dok je u Italiji bila renesansa u 6. veku, u Španiji je cvetanje Vizigotske kulture bilo tek u 7. veku. Isidor Seviljski je delovao u Španiji. Tokom srednjeg veka je postavio temelje obrazovnog sistema. Njegovo delo – Etimologije, su bile poslednje delo rimske enciklopedijske tradicije, i ujedno je i bilo prelaz na srednjovekovna dela. To je bila enciklopedija koja je sadržala informacije i dezinformacije na svaku temu, i često je vodila do pogrešne etimologije. Bila je komičnog karaktera. Oseća se neprijateljstvo prema paganskoj literaturi. U 6. veku nastupa mračan period, zato što se javlja manjak prepisivanja antičkih tekstova. Poznati su ostaci Plinija Mlađeg i Starijeg. Manastiri su krivi za nestanak drugih pisaca, jer su prali pergamente da bi ih koristili za prepisivanje Biblije. Veliki broj palimpsesta je nađen u manastirima. Neki nisu urađeni kako treba, pa se ispod mogu rekonstruisati dela: Cicerona, Salustija, Seneke,…
Irska i Engleska Neočekivana pomoć i spas antičkim tekstovima stiže iz Irske. Irci su zainteresovani za antiku i prenosili su je, sve do 9. veka kada su ih napali Vikinzi. Bili su vredni i izuzetno kreativni. Izmislili su semiuncijale i minuskule. Takođe su širili Hrišćansku religiju. Sv. Kolumban je osnovao prvi manastir van Irske u 6. veku, koji se zvao Likej. Njegov učenik je osnovao manastir Sen Galen u Švajcarskoj. Dalja misija se odvijala u Engleskoj, Papa Grgur I je poslao Sv. Avgustina u Englesku da širi Hrišćanstvo. Oni su širili Hrišćanstvo i pismenost i prenili su i grčke i latinske knjige. Jork i Kenterberi su bila dva najznačajnija centra na severu zemlje.
Anglo-Saksonski misionari Poznata su dva imena – Vilibrord Severnoumbrijski i Bonifacije. (on je delovao u centralnoj Nemačkoj). Posledica svega ovoga je podizanje novih manastira. Osnovana su 4 manastira koji su temelji očuvanja anglosaksonske tradicije na kontinentu, i zahvaljujući tome vraćaju se dela iz mračnog perioda.
Insularni uticaj na klasične tekstove Iz 8. veka su nam ostala sačuvana samo 3 teksta: 1. Naturalis historia – Plinije Stariji 2. Justinov spis 3. Servijev komentar na Eneidu Tekstovi su pisani insularnom tradicijom. Karakteristični su po nekoj grešci, odnosno određenoj vrsti grešaka. Zbog toga su se neki tekstovi pogrešno svrstali u insularnu tradiciju.
Karolinška obnova Od najvećeg značaja za rimsko nasleđe. Dešava se u 8. veku, započeo je kralj Pipin Mali, a završio je Karlo Veliki. Ideja je bila da se nivo obrazovanja kod sveštenstva podigne, jer je za vreme Merovinga obrazovanje opalo. Karlo Veliki je zatražio pomoć od centara koji su poznati po obrazovanju. Iz Jorka dolazi novi plan sa motom – “Pismenost pre nečitanosti.”
Razvoj Karolinške minuskule Karolinška obnova dovodi do razvoja i širenja karolinške minuskule počitavoj Evropi. Minuskula se javila u 7. veku. Merovinško pismo je značajno, zato što je bilo osnova za karolinško pismo. Slova su uglasta i razdvojena, jasna za čitanje i pisanje. U 9. veku Vikinzi napadaju Engleze i ruše manastire i pale knjige. Englezi mole učenjake da im pošalju knjige, oni ih šalju napisane karolinškom minuskulom, i tako se karolinška minuskula proširila po ostrvu.
4. Grčka religija i obredi Za Helene je svet, koji ih okruzuje, pun bogova. Svaki neobicni element objasnjavali su prisustvom boga ili predznakom koji salje bozanstvo. Prema svojim bogovima Grci su osecali divljenje, ali i strahopostovanje. Grcka religija je mnogobozacka i kultovi bozanstava su mogli biti blagonalkoni ili zlokobni. Bogovi prvobitnog doba nemaju ni, ime ni oblik. Postepeno, razvijanjem ideje polisa, bogovi ce postati nosioci pravde u polisu. Solon se uzda u Zevsa kao pravednog boga, Pizistrat je sa sobom u Atinu poveo boginju Atinu, i to lukavstvom, pomocu jedne prerusene devojke. U ovo doba, religijske radnje postaju jedan od nacina okupljanja zajednice. Svaka politicka aktivnost pocinje molitvom, a cesto i zrtvovanjem. Postovanje bogova je prosto bio patriotski cin. Kasnije se uspostavlja antropomorfizam; bogovi dobijaju ljudska oblicja. Dobijaju i atribute. Grci su imali potrebu da zamisljaju svoje bogove, i zato su odnosi umetnosti i religije bili najtesnji kod Grka. Uslovno receno, bogove su stvorili vajari i pesnici. Kada bi Grk govorio o bogu, on ga vidi onako kako ga je vajar prikazao. Statua nije bila samo prikaz boga, vec i samo bozanstvo, zato se i kupaju i odevaju. Homer i Hesiod su smatrani glavnim tvorcima bogova. Grcka vera je religija bez dogmi, bez svete knjige, bez doktrine i ucenja. Svestenici su bili obicni ljudi, koji se ne mesaju u javne poslove i zaduzeni su samo za vrsenje obreda. Vecina svoju duznost obavlja godinu dana. Oni zive sa svojom porodicom, nije im bilo zabranjeno da se zene. Obredi su veoma vazni kako bi se pridobila naklonost bogova. Ukoliko bi se obred propustio, to bi izazvalo gnev bogova. Takodje, skrnavljenje misterija ili statua je opravdavalo smrtnu kaznu. Uvodjenje novih bogova i kultova, koji nisu zvanicno prihvaceni, takodje donosi
smrtnu kaznu (Sokrat). Anaksagorino ucenje o bozanstvima dovodi do optuzbe za bezboznistvo. Dozvoljeno je bilo samo ne verovati u legende o bogovima. Za svetinju je vezan pojam prociscenje. Da bi neko prisustvovao religioznoj svecanosti, mora biti ociscen od svake prljavstine. Cistoca tela je povezana sa cistocom duha. Tako, na ulazu u hram se nalaze sudovi sa vodom, a ponekad i cesma u kojoj je dozvoljeno okupati se. Smrt i sve sto je u dodiru sa njom smatrano je prljavstinom. Nakon pogreba su se ljudi obavezno kupali. Osim smrti i krv se smatrala za necistocu; kuca se cistila nakon porodjaja. Prvi religiozni cin je molitva i polaganje darova, ciji je cilj pokazivanje zahvalnosti bogovima. Darovi mogu biti veoma skromni (plodovi, cvece, hrana), ali i dragoceni predmeti (nakit). Darovi se ostavljaju na stolove za darove, koji se nalazi pored zrtvenika. Najskuplji darovi se skupljaju i cuvaju u manjim kucama – riznicama. Zrtvovanje je najvazniji cin svakog kulta i predstavlja dar bogovima. Postoje dve vrste zrtvovanja: -
posveceno nebeskim, uranskim bogovima. Pri zrtvovanju se ubija zivotinja, ciji se jedan deo spaljuje. Nebeski bogovi se goste dimomod spaljivanog dela zivotinje
-
posveceno podzemnim, htonskim bogovima. Pri zrtvovanju je neophodno da krv zivotinje prodre u zemlju, i ona se spaljuje cela. Htonski bogovi se goste celom zivotinjom
Samo kada se obavljaju zrtvovanja Grci jedu meso. Jedna prica kaze da kada se Prometej nasao na gozbi bogova sa Olimpa, dao je da se Zevs posluzi, a on je odabrao samo kosti – iz nepoznatog razloga. Zivotinje koje se zrtvuju moraju biti besprekorne, vazni su i pol i boja. Zenke su prinosene zenskim bozanstvima, a muzjaci muskim bozanstvima. Licni obredi su jednostavniji – pokret prema suncu, brza molitva. Ona se izgovara naglas i cilj joj je da dodje do boga. Invokacija je takodje vrsta molitve. Moli se stojeci sa rukama podignutih u obracanju nebeskim bogovima, ili spustenih kada je obracanje upuceno htonskim bozanstvima. U dvoristu skoro svake kuce nalazio se Zevsov i Hekatin zrtvenik. U kuci nalazilo se sediste Hestije – ognjiste.
Kultovi misterija, prihvaceni na grckom tlu, obecavaju spasenje i zivot nakon smrti. Tu su Eleusinske misterije, Dionisove i Orficke misterije. Bitna je bila i vestina proricanja – mantike. Tumacili su se predznaci bogova kroz posmatranje leta ptica, utrobe zrtvovane zivotinje, pogotovo jetre. Najvaznije prorociste nalazilo se u Delfima it u je Apolon kroz svoju prorocicu davao uputstva i savete koji ce menjati tok istorije. Praznici se sastoje iz agona – takmicenja u mnogim oblastima (lirici, drami, gimnastici, muzici), kao i verskih ceremonija. Arhont basileus odredjuje verski kalendar. Gradjanska i verska godina pocinje u mesecu Hekatombeonu (julu). Bitna svetkovina su Velike Panateneje, odrzavane u ovom mesecu. Antesterije, posvecene Dionisu, odrzavale su se u mesecu Antesterionu. Hram nije mesto za svetkovanje, on predstavlja kucu boga. Plan hrama se ne razlikuje od plana kuce – velika prostorija sa statuom boga. Jedini obred je ritualno ciscenje i kicenje statue. Bila je naglasena veza izmedju pozorista i religije kod Grka. Pozorisne predstave se daju u Dionisovim pozoristima, ciji se zrtvenik nalazio na sredini orhestre. Slave se Velike Dionisije. Tada se prinose i velike zrtve (hekatombe), slede vesele gozbe, sve dok ne padne noc. Dionisov svestenik upravlja svetkovinom. U Atini, javno prikazivanje tragedija uvodi Pizistrat. Ovome mogu prisustvovati sve drustvene grupe, a nije bilo zabranjeno prisustvo ni zenama.
5. Rimska religija i obredi Sistem Rimskih bogova je bio apstraktnii nego kod Grka. U njima su poštovali apstraktne prirodne sile. Rimski bogovi nisu imali „plastičan oblik.” Bilo je beskrajno mnogo božanskih bića, zato što su svakoj stvari, činu i događaju nalazili božanski uticaj. Najjači je bio uticaj grčke religije. Kasnije po grčkom običaju, počeli su da se pokazuju u ljudskom obliku. Najodgovornije su bile Sibilinske knjige, koje su nastale u Maloj Aziji među Grcima. Iz njih bi se tražila pomoć da se ublaži nemilost bogova. Budući da Rimljani nisu znali te bogogve,
uveli su nova božanstva (Apolon, Artemida, Prozerpina, Venera), ili su im prilagodili stare bogove. Za vreme Punskih ratova je došslo do propadanja religije. Avgust je kasnije želeo da opet obnovi religiju: propali hramovi su opet obnovljeni i svešteničke službe su popunjene.
Bogosluženje Sacrum – sve što je pripadalo bogovima: hramovi, oltari, sveti pribor Sanctum – sve ono što je postalo sveto i nepobedivo putem zakona – gradske zidine ili kapije Religiosum – ono što se po samoj prirodi nije smelo oskrnaviti, kao što je: grob, privatna kapelica ili zemljište u koje je udario grom Loca sacra – mesta na kojima su se poštovali bogovi Fanum – zemljište sa tačno obeleženim granicama, posvećeno javnom kultu, bilo da su se na njemu nalazile građevine ili ne. Zbog toga je to mogao biti i gaj, koji se smatrao svetim Templum – hram koji je mogao biti u obliku kvadrata ili pravougaonika, međutim to može biti i samo zemljište obeleženo samo linijama. Ukoliko bi se tu podigla neka zgrada, morala bi da bude istog oblika kao što je obeleženo Aedes – hramovi okruglog oblika (takav je Vestin hram na forumu) Hramovi su u Rimu obično bili zatvoreni; bili su otvoreni samo za vreme praznika, u čast božanstva kojem su posvećeni. Sveštenici su se starali o njihovom održavanju. Ispred hrama je bio žrtvenik i na njemu je svako mogao da se pomoli i prinese žrtvu, zatim je morao da ostavi deo žrtvene životinje ili određenu količinu novca. Prilikom državnih bogosluženja, građanstvo nije učestvovalo, već su samo gledali. Bogosluženje se nije vršilo redovno, već se samo jednom godišnje slavio dan osnivanja hrama. Hramu su pripadali zavetni darovi i sprave potrebne kod žrtvovanja.
Sveštenici Bogosluženje je moglo da bude privatno, koje je čovek vršio sam u ime porodice – pater familias ili je moglo da bude javno u ime naroda, koje vrše sveštenici. Pontifici – dobili su ime po tome što su u davna vremena nadgledali izgradnju Sublicijskog mosta (pontem facere), koji je povezivao levu i desnu stranu Tibra. Oni su zauzimali najviše mesto među sveštenicima. Nosili su – togu praetextu. Rukovodili su uređenjem i obavljanjem svih svetih obreda. Bilo ih je 15 (pont.). Na čelu kolegijuma je bio – pontifex maximus, koji je istovremeno bio i vrhovni sveštenik. Nadzirao je rad svih ostalih sveštenika. Od
Avgustovog doba im je pripadao i rex sacrorum – koji je bio kraljev sveštenik, on je bio podređen pontifex maximusu. Flamines – palili su žrtvenu vatru. Svaki je bio sveštenik drugog boga. Delili su se na: flamines maiores (3) i flamines minores (12). Flamines maiores: 1. Dialis – pripada Jupiteru 2. Quirinalis – pripada Kvirinu 3. Martialis – pripada Marsu Flamen Dialis je imao ženu – flaminica Dialis, koja je bila Junonina sveštenica. On nije smeo da se popne na konja, da vidi naoružanog čoveka, da noću izađe iz kuće, da dotakne išta nečisto, da priđe blizu groba. Fecijali – takođe su imali bitnu ulogu. Predstavljali su rimsku državu i narod u odnosima sa drugim narodima. Učestvovali su u objavljivanju rata i zaključivanju saveza. Sacerdotes Sybilini – skup svestenika koji su po nalogu Senata tumacili Sibilinske knjige i izvodili ono zapisano. Jezgro Sibilinskih knjiga su bila grcka prorocanstva. Sibilinske knjige su unistene u pozaru na Kapitolu. Auguri – tumačili su volju bogova posmatrajući znakove koje je davalo božanstvo. To su bili let ptica, pesma ptica, gromovi i munje koje je slao Jupiter ili čudni događaji kao što je kiša od krvi. Tumačili su auspicije, a veština kojom su se koristili nazivala se – augurska veština i poticala je iz Etrurije. Haruspici – tumačili su volju bogova prema obliku i izgledu utrobe žrtvovane životinje. Tu veštinu gatanja (haruspicina) preuzeli su od Etruraca. Arvalska braca – sacinjavala su bratstvo svestenika, koje se zavetovalo Cererinom kultu. U maju su slavili praznik Ambarvalia, kojim su prociscavali polja, pevajuci jednu prastaru religioznu pesmu. Sali – plesaci, ciji pohod na hramove i zrtvenike pesmom i igrom pocinje u martu. Nosili su tunike, oklop, slem i mac, sveti stit u levoj ruci. Svaki dan se zavrsavao gozbom. Vestalke – bile su jedine prave rimske svestenice. Njihova glavna duznost je bila da cuvaju svetu vatru, koja je vecno gorela u okruglom Vestinom hramu. Bile su izuzetno postovane. Kolegijum je cinilo 6 vestalki, kojima je upravljala najstarija vestalka, a svima njima pontifex maximus.
Žrtva: 1. Beskrvna žrtva – plodovi, jela, kolači, mleko, vino,... 2. Krvna žrtva – žrtvene životinje. Najpoznatija ovakva žrtva je – suovetaurilia (svinja, ovca i bik). Veoma se pazilo oko odabira zivotinje, morala je da bude bez mane, a pazilo se i na pol i boju zivotinje. Bogovima su prinoseni na zrtvu muzjaci, a zenke boginjama. Htonskim bozanstvima su prinosene crne zivotinje. Žrtvenu životinju su ukrašavali, pozlaćivali im rogove. Zrtvovanje se obavlja uz molitvu i covek koji je pristupao molitvi, morao je da bude cist i pre toga se kupao u vodi. Na svestenikov zahtev su svi cutali tokom molitve. Rimljanin se nije molio klečeći na kolenima poput istočnih naroda, već stojeći uspravno i glavonom prekrivenom skutom toge. Ukoliko se molio nebeskom božanstvu, pružio bi ruke ka nebu, ukoliko morskom božanstvu, onda ka moru, a kod htonskih božanstava bi dotakao zemlju. Molitve su čitali sveštenici, često su dodavali postove (uzdržavanje od određenih jela i radova).
Devotio – vojskovođa sam sebe žrtvuje bogovima smrti, ukoliko je vojska u opasnosti. Igre Javne igre – ludi su usko povezane sa religijom, a kasnije su se odrzavale radi zabave. Najpoznatije su Romani plebeii, Cereales, Apollinares, Megalenses, Florales... Ulaz na igre je bio slobodan. Magistrati, svestenici, senatori i ugledne porodice su imali posebna mesta. Neredovne igre su bile u cast Dis Patera i Prozerpine. Ludi circenzes – najstarije su bile vezane za cirkus. Najpoznatiji je bio Cirkus Maximus. Glavni događaj je bila trka dvokolicama. Konje i opremu su finansirali organizatori. Circus Maximus je imao dva ulaza, kamene klupe – cavea, ćelije iz kojih takmičari izlaze na teren. Takmičari obilaze 7 krugova, obično je učestvovalo 4 takmičara. Konjičke trke su poreklom iz Vizantije. Saturnalije – svetkovine u čast boga Saturna. Dani opšteg veselja i prilika za narodne zabave. Nekoliko dana uzastopno, sprovodila su se žrtvovanja, gozbe, ples, proslave,... Društvo je bilo okrenuto naglavačke, škole i sudovi su bili zatvoreni, gospodari su služili svoje robove. Svetkovine su pružale kraj socijalnim razlikama među ljudima. Održavale su se u decembru. Scenske igre – Livije Andronik je izveo prvu dramu izvedenu po grčkom uzoru. U početku je pozorište bilo od drveta. Gradilo se i rušilo po potrebi. Prvo kameno pozorište je sazidano 55.
god. p.n.e – Gnej Pompej. Organizator scenskih igara ih je finansirao. Drame su bile od govornih prizora i pevanih delova (kantika), koju bi pevač pevao uz pratnju frule. Jedino je tragedija imala hor. Atellana – folklorni karakter i imala je 4 stalna karaktera – starac, grbavac, budala i ždera. U renesansi je oživljena kao – komedija del arte. Mim – osnivač je – Sofron. Prikazuje svakodnevni život. U mimu su glumile i žene. Pantomimus – nastao je za vreme Avgusta. Mitološka radnja, potisnut je govor, i pevač plesom prikazuje radnju dok hor peva pesme. Gladijatorske igre - Њени учесници су обучавани у посебним школама (ludi gladiatorii) и условљени су да се боре на живот и смрт. Опрема гладијатора зависила је од његове улоге и врсте борбе. Ова надметања су укинута након готово хиљаду година. Надметања у свом првобитном облику послатрало је врло мало гледалаца, који су се гурали како би видели ишта од збивања. Све се дешавало на врло малом простору (први дрвени амфитеатар је саграђен тек 56. године пре нове ере, а камени 27. године пре нове ере), и женама није био дозвољен приступ. Ускоро су на оваквим местима постављена седишта, која су нестрпљиви гледаоци изнајмљивали. На овом нивоу развоја, учесници су наоружани попут ратоборног становништва, Самнита. Такав борац има велики правоугаони штит (scutum), шлем са визиром, штитнике за потколенице и раван мач, gladius, од које настаје њ ихово име „гладијатор”. У теорији, свако је могао организовати гладијаторску борбу и до 105. године пре нове ере приређивали су их искључиво појединци. Међутим, због великих трошкова приређивања, то су чинили углавном богати грађани. Римски песник и сатиричар, Јувенал, дао је живописну слику једне гозбе која се по правилу организује за гледаоце после приредбе. На гозбама је било разних јела, служила се дивља живина, кокошке, вепар, зец, а неретко су се могли видети и газеле и фламингоси... Људи који су одвођени у гладијаторске школе великим делом били су ратни заробљеници, они најснажнији, док су остали продавани у робље, бацани зверима или једноставно убијани. Овде се налазе и појединци који су осуђени за тешка кривична дела, као и робови који се нису извршавали наређења господара (auctorati). По положеној заклетви, нови гладијатори одлазе у ludus, школу за гладијаторе, где су оснивали collegia, и обожавали Херкула. Из својих ћелија су излазили на вежбалиште. Уз један од зидова дуж вежбалишта налазила се велика кухиња, а своје место у школи налазио је и један мрачни затвор намењен непослушним борцима. Ту се налазила и оружаоница. Њихове прве кораке у обуци надгледали су doctores, бивши гладијатори,
који су имали ту срећу да захваљујући сопственој вештини преживе ужасе арене и постану стручњаци за руковање одређеним оружјем и борилачком техником. На средини правоугаоног вежбалишта стајао је palus, дрвени стуб на коме су гладијатори вежбали. При вежбању нису користили право оружје, већ само rudis, дрвени мач, који је такође служио и као симбол слободе - давао се борцима који су је својом заслугом стекли. У школи се налазио и посебан овални део, изгледа као арена, где су гладијатори усавршавали своје технике (добрим гладијатором је сматран онај, који своје противнике убија вешто и брзо). Међутим, када би вежбали у овом делу, уместо дрвених мачева користили би се правим оружјем које је било теже од обичног. Сврха те додатне тежине била је да се код бораца развије издржљивост која ће им користити у исцрпљујућим надметањима. Дан пред борбу припремана им је гозба звана cena libera, која је за многе била последњи оброк. Постојало је много врста гладијатора, и свака је имала свој борилачки стил и оружје. Међу најпознатијим, murmillo (који је у поставгустовском раздобљу израз за “Гала”), спадао је у тешко наоружане. Он има четвртаст штит, кацигу са визиром и кратки мач. Добио је назив према речи mormylos (врста рибе), јер је врх његовог шлема био у облику рибе. Обично се сукобљавао са гладијатором по имену retiarius (мрежар), који није носио оклоп, борио се у лакој туници, а од оружја користио је мрежу да саплете и спута противника, кога је потом убијао убодом трозупца. Гладијатори су се препознавали и по етничком имену као што су Трачанин или Самнит. Трачанин се борио трачким стилом, са округлим штитом и закривљеном кратком сабљом. Самнит је био опремљен као борац Самнија, носио је правоугаони штит, кацигу са визиром, штитнике за потколенице и заштитне рукаве (manica). Andabata је гладијатор који је био под пуним оклопом и носио је кацигу без прореза за очи. Они су обично, јашући коња, један другог нападали наслепо. Dimachaerus је у свакој руци носио по кратак мач. Essedarius је врста гладијатора који користи двоколице у борби. Hoplomachus је био наоружан дугим, овалним штитом и могуће је да је био под пуним оклопом. Sagittarius је од оружја имао лук и стрелу. Laquearius је употребљавао конопац са омчом. Приказивање гладијаторске борбе почиње парадом, свечаним проласком бораца (pompa) кроз арену, уз аплауз публике. Ходали су у војној формацији, одевени у одећу јарких боја. Увод играма је импровизовано мачевање тупим оружјем (prolusio). Такође, оружје се брижљиво прегледало и бирало најбоље. Жребом су се одређивали учесници
борбе, а приређивач је давао знак да игре почну. Тада почињу борбе читавих чета или парова, у којој се надмећу борци различито наоружани. Они који би били убијени износили би се на посебна врата (porta Libitinensis). Када би један од бораца био надвладан од стране свог противника, молио би за живот подигавши прст. Одлуку о судбини побеђеног организатор борбе препушта публици. Од игара у амфитеатру, осим гладијаторских борби, приказивале су се и борбе животиња и лов, који су се обављали углавном ујутру. Ове представе захтевале су читаве процесе, као што је хватање дивљих животиња у разним поднебљима и њихово пребацивање у Рим, уз минималне губитке. На овај начин Римљани током векова први пут виде крокодила, нилског коња, носорога, жирафу (за време владавине Цезара), тигра (за време Августа). Током читаве Августове владавине убијено је 3500 животиња, док је 5 000 само за један дан у доба Тита, приликом свечаног отварања Колосеума. Naumahije – pomorski bojevi. Simulacija poznatih pomorskih bitaka iz rimske istorije. Održavane su ili na jezerima ili u Koloseumu u kojem je formirano veštačko jezero.
6. Privatni život u klasi noj Atini Ku a U Atini do kraja 5. veka p.n.e su ku e čak i imu nijih građana bile skromnije. Atinjanima je bilo bitnije da za bogove sagrade velelepne hramove, nego da za sebe obezbede bogate kuće. To je čak bilo smatrano svetogrđem. Kuće su bile prizemne, i imale su 2 ili 3 spojene prostorije. Nekad su imale dozidan sprat. Zidovi kuće su bili od: drveta, sirovih opeka ili slepljenog kamenja. Imali su kose krovove, što je olakšavalo odvod vode. Kuće na ostrvima su imale terase. U sobama nije bilo puno svetlosti. Grejanje je bilo slabo, svodilo se na peć koja se punila ugljem. Odvod dima je bio primitivan, podizala se pločica sa krova ili crep, pomoću motke.
Centralni deo kuće je činilo dvorište bez krova – peristil, i bilo je okruženo stubovima koji su držali krov i druge prostorije koje su išle oko peristila. Te prostorije su bile: trpezarija, ostava, kuhinja,... U peristil se ulazilo iz hodnika i u njemu se nalazio žrtvenik posvećen Zevsu. Kućno ognjište se nalazilo u andronu (muška odaja na suprotnoj strani peristila). Iz androna se ulazilo u spavaće sobe za roditelje i decu. Iza soba za ukućane su se nalazile sobe za poslugu i zadnje odaje. Postojale su i odaje za goste: 1. muške – andronitis 2. ženske – ginaikonitis Arhitektura kuće je pokazivala razdvojenost muškaraca i žena. Žene su bile u sobama okrenutim ka dvorištu da bi bile sklonjene od pogleda. A ukoliko su bile kuće na sprat, one su živele na spratu. Kuće su do 4. veka p.n.e građene pojedinačno, a kasnije nastaju kolektivne zgrade grupisane u blokove ili ostrvca – sinoikija. Bogati Atinjani su imali kuće na selu, u blizini Atine, ili velike seoske placeve u čiji sastav je spadala i kuća. Najbolje izvorne podatke o izgledu kuća dobijamo od Ksenofonta koji je opisao svoj posed.
Nameštaj Nameštaj je bio skroman. Imali su stolice sa naslonom za ruke i leđa – thronos. Koristili su i stolice bez naslona. Stočići su bili mali i prenosivi. Spavali su na ležajevima, a kad dođu gosti koristili su prenosive ležajeve. Nisu imali jastuke i dušeke, već su koristili kožu i prostirke. Imali su škrinje i ormane. Od posuđa su koristili kazan za kuvanje, pithos – za čuvanje žita i ulja, amfore sa dve ručke,...
Odeća Antička odeća se sastojala od pravougaone tkanine koja je obmotavala telo i kačila se pomoću šnala i pojasa. Tunika je padala do stopala. U 6. veku p.n.e su muškarci nosili duge tunike i kosu su ukrašavali zlatnim šnalama. Žene su nosile tunike od vune, lana ili od muslina, marame različitih boja, frizure s pletenicama, uvojcima i dijademama.
Nakon grčko-persijskih ratova su došla teška vremena. Muškarci su nosili hitone dugačke i kratke. To je bila tunika koja se zakopčava na ramenima kopčama ili vrpcama. Dug hiton su uglavnom nosili sveštenici. Zanatlije su nosile hiton tako da im desna ruka bude slobodna. Takav hiton se nazivao – eksomida. Eksomi da se pričvršćavala pojasom za struk ili čvorom na ramenu. Himation – pravougaonog oblika, ogrtač koji se obmotavao oko čitavog tela. Nekad je bio ukrašen trakam u boji. Desna ruka je bila skroz slobodna. Hlamida – vojnički ogrtač, ovalna tkanina, kratka i lagana, uglavnom purpurne boje. Žene su nosile peplos, tuniku od vune ili lana, koja se pričvršćavala kopčama ili šalovima. Preko toga su nosile ogrtač. Prilikom praznika su nosile zlatne krune. Nosile su dosta nakita – narukvice, minđuše i prstenje. Koristile su lepeze i suncobrane. Obuća – muškarci su kod kuće išli bosi. Postojale su sandale, cipele i čizme koje su se nosile na selu ili u lovu. Vojnici su nosili šlemove. Muškarci su nosili šešire – pilos i petatos, a žene – tolije ili su koristile suncobrane. Žene su se depilirale brijačima ili uljanim lampama. Šminkale su se i koristile parfeme. Imale su dugačku kosu, pravile su frizure i farbale su se, uglavnom u plavo. Mučkarci su išli kod berberina, brinuli su se o frizuri, brkovima i bradi. Deca su nosila dugu kosu, robovi su bili šišani do glave, a mmuškarci su imali kratku kosu.
Venčanje Pre venčanja očevi mladenaca su sklapali dogovor i utvrđivali su miraz, bez toga brak nije važio. Prinosile su se bračne žrtve. Na dan venčanja se mladenci kupaju u vodi sa izvora. Venčanje se pravilo kod mlade. Muškarci i žene su sedeli odvojeno. Posle se išlo kod mladoženje. Mlada je sedela između muža i devera, iza je išla povorka. Kod mladoženje je svekrva dočekivala mladu i gađala jeslatkišima. Kad se rodi dete, ukoliko je muško – vrata se kite maslinovim grančicama, a ukoliko je žensko – kite se vunom. Brak je služio da bi obezbedio kontinuitet porodice i samog polisa. Svaka porodica je imala svoje bogove i običaje. Žena je vodila domaćinstvo. Položaj žena se vremenom menjao. Tesmoforije su bile praznik posvećen ženama.
Otac je birao muža za svoju ćerku. Muž je mogao da ostavi ženu i bez razloga, a žena je morala da se obrati arhontu. Muškarac je pored žene mogao da ima i ljubavnicu i prostitutku. U Atini nisu imali mnogo dece, možda zbog podele nasleđa. Abortus je bio dozvoljen uz odobrenje muža. Dolazilo je do odbacivanja novorođenčadi, deca su ostavljana u ćupu ili u loncu, i kad ih neko nađe, vaspitavani su kao robovi. Odnos prema braku u Atini i Sparti se dosta razlikovao. Žene u Sparti su živele dosta slobodnije. U Sparti su se neženje zakonski kažnjavale. Obred kupanja dece u vinu – bacaju slabu decu sa planine Tajget. Pederastija – erast – stariji i eromenos – dečak.
Svakodnevni život Ustajalo u zoru, i sa poslom se pocinje rano ujutru, a zavrsava po zalasku sunca. Jeli su pecivo i vino, i posle su odlazili na radne zadatke. Između 9-12 su obavljali poslove oko kuće. Oko 12 su jeli: smokve i hleb sa belim lukom, siromašniji su jeli proju. Od dnevnog rada se odmaraju igrama, vezbama u vezbalistima i svecanostima, kojima su prisustvovali. Agora je bila sastajaliste i mesto za zabavu. Ljudi bi tamo razgovarali o poslovima, politic ii trgovini. Tu su smestene i radnje zanatlija. Setkaju se i filozofi. Do večere, oko 6 sati, su dan provodili u kući i kupali su se. Za večeru su jeli: meso, kuvana jela, povrće, voće. Muskarci su obicno vecerali sa prijateljima.
Sahrana Sahrana je jedna od najvažnijih dužnosti čoveka, svako zaslužuje da bude sahranjen. Ako se ova dužnost zanemari, večno si proklet. Prvo kupaju pokojnika, oblače ga i uvijaju ga u platno. U usta mu stave obolu da bi mogao da plati Haronu. Zatim su ga stavljali u peristil, tako da nogama bude okrenut ka vratima. Tu je dolazila rodbina i prijatelji. Ispred vrata se nalazila voda da bi se svi oprali pošto su bili ukaljani od smrti. Sanduci za pokojika su bili pravljeni od drveta ili zemlje, retko od kamena. Leš se zatim u povorci odnosio na groblje. Povorka: narikače, muškarci, sanduk, na kraju žene. Groblje se nalazilo izvan kapija grada. Telo se palilo slučaju epidemije ili ako je pokojnik umro u inostranstvu.
30 dana nakon sahrane je bila organizovana goba.
7. Privatni život u Rimu O načinu života u Rimu saznajemo iz literature slavnih pisaca i pesnika – Petronija, Juvenala, Marcijala, Plinija Mlađeg,… i iz arheoloških nalazišta, npr. Pompeja, kao ii z vajarstva i slikarstva.
Kuća Tradicionalna kuća srednje i više klase je bila – domus. To je bila prostrana kuća sa dva izvora svetlosti. 1. Atrijum – središnji deo rimske kuće, društveno i versko središte, jedan od izvora svetlosti. Visok, često sa vitkim stubovima koji bi okruživali plitak pravougaoni bazen koji je služio za sakupljanje kišnice i bio je ukopan u sredini poda – impluvium. Kišnica bi se slivala niz krov i skupljala bi se za sušni period. Svetlost je dopirala kroz centralni otvor na krovu – conpluvium, i tako je obasjavala sobe pored atrijuma. 2. Ostium – os, oris – usta 3. Fauces – ždrelo, tj. ulaz u atrijum 4. Vestibulum – spaja ostium i fauces. Kroz vestibulum se ulazilo u atrijum. Nekad bi se i u atrijum ulazilo direktno sa ulice. Oko atrijuma su se nalazile spavaće sobe, kancelarije, kladišta, trpezarija, dva široka udubljenja prema atrijumu – aleae- tu su se često izlagale posmrtne maske i biste slavnih predaka, kao i žrtvenik. 5. Tablinum – svečana soba, otvorena prema atrijumu – gostinjska soba, širokim vratima je bila povezana sa 2 izvora svetlosti. To je bila gospodareva soba za prijem gostiju i bila je okrenuta prema atrijumu. 6. Peristylum – drugi izvor svetlosti – vrt pod kolonadom stubova. 7. Cubiculum – spavaća soba 8. Taverne – bočne prodavnice i zanatske radionice 9. Triplinium – soba za obedovanje. Imala je uzidanu peć za pripremu hrane. Ali imali su problem sa odvodom dima i ventilacijom, generalno. 10. Triclinium – clina-krevet. Soba sa tri kreveta. To je ujedno bilo i mesto za obedovanje. Po 2/3 osobe sum ogle da stanu na jedan krevet.
Atrijum i tablinum su bili središte porodičnog života. U početkue su bile jedine prostorije u domusu. Prodorom grčke culture su kuće počele da se proširuju. Od Grka su preuzeli i posuđe i još neke predmete, npr. stolica sa naslonom – cathedra, stolica sa 2 držača za ruke – solium i stolica bez naslona – sella. Jedna od glavnih odlika kuće – privatnost. Spoljni zidovi nisu imali gotovo nijedan otvor, zaštićeni od pogleda spolja. Leti su prostorije bile prijatne, dok su zimi bile izuzetno hladne. Grejanje je bilo na ćumur, i imali su podno grejanje samo u kupatilima. Dekoracije – pod je bio ukrašen mozaikom, a murali su ukrašavali zidove soba. Na zidovima su bili nasloikani različiti motivi koji su imali dekorativne i možda religijske funkcije. Sobe su krasile brojne skulpture. Neke su bile ukrasne, a neke sui male religioznu funkciju – deo kućnog svetilišta, npr. za lare…
Insulae U centru gradova od 3. veka p.n.e je zbog porasta broja stanovnika bilo neophodno da počnu da se zidaju višespratnice – insulae. Najrasprostranjenije su one sa 3 sprata. Vremenom su bivale sve više i više. U Avgustovo doba su ograničene na 23m. Građene su brzo, nije se vodilo računa o detaljima, bilo je rizično živeti u njima (česti požari, zemljotresi, nisu imale vodovod,…). Zbog požara je temelj morao da bude od kamena koji je otporan na vatru, i spolji zidovi na sebi nisu imali drvo. Bile su otvorene ka ulici prozorima i balkonima. Insula – ostrvo, tj. kvart. Zgrada je bila na sve 4 strane okružena ulicom. Insule su obično služile samo za noćenje. Fasade ka ulici su bile lepe i ukrašene. U prizemlju su bile zanatske radnje, na spratovima prostor za stanovanje. Što je viši sprat, to je cena niža. Seoske kuće su varirale od koliba do vila. Kuće su za razliku od domusa bile okrenute ka svetu. Svakodnevni život na selu je više bio ispunjen religijom. Oko kuće idu dva lara, predstavljeni kao dva dečaka sa voćem u rukama. Odbijali demone i i obezbeđivali uspeh na njivama. Svakog meseca sui m prinosili žrtve: kolači od brašna i meda, mleko, vino, voće – kao nagradu za njihovu pomoć.
Hrana i gozba Tokom leta su obedovali napolju, naslonjeni na klupe sa dušecima i jastucima. Uglavnom 3 klupe oko pravougaonog stočića – triclinium. Na jednom triclinium-u je bilo mesta za 9 ljudi.
Domaćinu je pripadao – lectus imus, gostima – lectus medius i lectus summus. Kasnije su tri klupe zamenjene jednom polukružnom klupom. Hranu su uzimali sa stola. Ishrana je bila oskudan. Često nisu jeli meso. U posebnim prilikama su bili veličanstveni obroci, kuvanje je bilo umetnost. Veština kuvara je bila da se sastojci ne prepoznaju. Pre ručka – cena, je bilo predjelo – gustatio, uz to se pila bevanda – vino, med i voda. Glavno jelo je često bilo iz tri obroka. Gostima je bila pružana voda za pranje. Jela su bila unapred isečena, nisu se koristili noževi i viljuške. Na gozbama – muzičari, pevači, akrobate, plesačice,… deklamacije i muzička izvođenja. Ručak se često pretvarao z simpotičku gozbu. Magister bibendi – određuje vino koje se pije. Najcenjenije je bilo posuđre od srebra, ako domaćin nije mogao da ga priušti, onda od bronze i stakla.
Oblačenje i nakit Od vune ili platna. Toga – narodno rimsko odelo. Tkanina je uvek bila pravljena od vune, služila je kao ogrtač bele boje, polukružnog, elipsastog oblika. Od pozadi bi se prebacila preko levog ramena, napred je padala do poda, zatim se na leđima ispod desne ruke provlačila preko levog ramena i prebacila bi se napred (leva ruke je bila nepokretna). Toga je bila dugačka između 380430cm i široka oko 150cm. Odrasli muškarci su nosili obične bele toge – toga pura. Senatori su i magistrate su nosili – toga praetexta (purpurni porub). Tamnu togu su nosili oni koji su bili u žalosti (toga sordida). Lacerna – pelerine koja se vezivala kopcom oko vrata. Preko toge ili umesto nje, najvise po kisi ili po nevremenu. Slicna je ratna kabanica – sagum. Paenula – ponco sa kapuljacom. Tunika – jednostavnija vrsta odeće. Od vune sa kratkim ili bez rukava, do kolena. Ispod tunike se nosila košulja (tunica interior). Senatori su imali tuniku sa purpurnom štraftom. Tunike su mogle da budu različitih boja. Zene su preko tunike nosile haljinu do poda – stolu. Bila je strukirana. Kao gornja haljina sluzila je i palla, slicna togi. U posebnim prilikama se nosila preko glave. Od obuce su se najcesce nosile sandale – solae. Skidale su se samo za stolom. Caligae su nosili lovci i seljaci, a kasnije i vojnici.
Pesnici pisu da su zene puderisale obraze i koristile senke za oci. Puno zlata, narukvice, zlatne mrezice za kosu i kao znak veridbe – prstenje. Brinule su o frizurama.
Porodica i brak U Rimu je otac (pater familias) imao neogranicena prava u odnosu na robove, zenu i decu. Titula pater familias je bila ogranicena smrcu i nasledio bi ga najstariji sin. Otac u trenutku rodjenja odlucuje da li ce da prizna dete, time sto ga podize, ili ga iznosi iz kuce ukoliko ga ne priznaje, prepustajuci ga nekome ko zeli da ga usvoji. Ovo pravo naziva se patria potestas. Sinovi su dobijali devetog dana ime, a cerke osmog. Otac je imao pravo da iz kuce protera sina. Bilo je uobicajeno da ljudi imaju tri imena: 1. Praenomen – licno ime, individualno je. Bilo ih je ukupno oko 20. Zene nisu imale praenomen. 2. Nomen gentile – “plemensko ime”, tj. ime roda. Uglavnom je vezano za bozanske i herojske pretke. 3. Cognomen – poput nadimka. Nekad je oznacavao fizicke mane, recimo Ciceron “grasak”, zbog bradavice na nosu, Plaut “ravnih tabana”. Sto se tice zena, one nisu imale praenomen. Nomen gentile je bio u zenskom rodu i u deminitivu. Svom imenu bi dodavale ime oca. Robovi bi nekad u znak zahvalnosti preuzeli ime gospodara (komediograf Terencije).
Svadba i vencanje Cilj rimskog, kao i grckog braka je radjanje dece. Odluku o sklapanju braka je donosio iskljucivo otac. Prvo se slavi veridba, koja se sastoji iz svecanog, verskog trenutka i dogovora medju porodicama. Tu je i razmena prstenja. Potpisivao se ugovor o mirazu koja zena donosi. Mladici su odrasi sa 14, a devojcice sa 12 godina. Postoje tri tipa braka: 1. Coemptio – najstariji tip sklapanja, za koji je karakteristicna kupovina mlade i svojstven je plebejcima. 2. Usum – ozakonjenje vanbracne zajednice, kada mladenci zive zajedno godinu dana. Zena koja zivi godinu dana u kuci muskarca smatrala se njegovom zenom. 3. Comfario – pricescenje uz kultni kolac, uz prisustvo 10 svedoka i vrhovnog svestenika pontifex maximus-a.
Uoci dana vencanja, mlada nosi belu tuniku iz jednog dela sa pojasom – tunica recta. Kosa joj je bila deljena kopljem na 6 pramenova i ukrasavali su je vrpcama. Preko glave je nosila narandzasti veo i sandale iste boje. Brak je mogao da se sklopi samo odredjenim danima. Zatim bi jedna starija zena, koja se vec udavala, uzimala ruke verenika i spajala bi ih. To se odvijalo u kuci verenice i praceno je recima “Ubi tu Gaius, ego Gaia.” Zatim je bila gozba koju je organizovao mladin otac. Uvece je devojka odvodjena u kucu svog muza.Tokom povorke su pravljene baklje, izvodjene su mini predstave – mlada bezi u narucje majke, pa je oni odvajaju. Sve je ovo ispraceno muzikom. Pevale su se razne pesme. Prijatelji bi simbolicno mladu preneli preko praga.
Dan Rimljanina Dan građanina je bio podeljen na aktivnosti (negotium) i odmor i razonodu (otium). Dan počinje obrednim kupanjem, građanin navlači togu preko tunike u kojoj je spavao i brzo doručkuje. Zatim se smešta u atrijum gde prima svoje klijente. Od trećeg sata počinju izlasci. Sa svojim klijentima kreće na forum. Tamo se još od jutra okuplja puno ljudi. Sklapaju se poslovi, drže se govori,… Većina običnog sveta bude u nekoj taverni. Kada dođe 7. sat – podne, oglase se trube. Poslovi prestaju, politički život se zaustavlja i tad počinje vreme razonode. Jedino se u podne jeo pravi obrok. Zatim je bio odmor, a nakon njega ljudi izlaze na ulice i forum. To je vreme šetnji i razgovora. Rimske gospođe koriste priliku da istaknu svoju odeću, nakit. Prustitutke pozivaju u svoje javne kuće. Posle podne se ide u terme, javna kupališta, zatim sledi povratak kući i večera – cena. Ona se obavlja sa prijateljima, i traje dosta dugo. Produžava se razgovorom ili nekom društvenom igrom. Tada gotovo svi Rimljani idu u krevet, ali ima i onih koji pijanče do kasno u noć.
8. Politički život u Atini Tokom svoje istorije, Grci su isprobali sve vrste vladavine, od kojih su se neke zadržale do danas. Postojala je podela na slobodne ljude i robove. Izuzev Sparte, u Grčkoj nikad nije izbila pobuna robova, slična Spartakovoj pobuni u Rimu. Robovi samo žele da budu slobodni, ali ne pokušavaju da zauzmu mesta građana. Na planu političke organizacije, Grci su iskusili kraljevstvo – dva puta. U mikenskoj i Aleksandrovoj epohi. Tiranija je karakteristično grčki režim. Obuhvata vladavinu jednog
čoveka zasnovanu na svom ugledu, a ne na božanskom datom pravu. Tiranija je nasledna i uglavnom se oslanja na seljake u borbi protiv aristokratije. Demokratija dolazi do izražaja u 5. veku.
Društvene klase Da bi neko postao građanin, trebalo je da mu otac bude Atinjanin i da je napunio 18 godina, što je zakonsko punoletstvo. Mladić treba da prođe i nekoliko etapa u razvoju i obrazovanju da bi postao građanin. Građanin ima dominantnu ulogu u polisu, i učestvuje u državnoj vlasti. Porodica ili rod (genos) - je primitivna grupacija i obuhvata potomke zajedničkog stvarnog ili mitskog pretka. Fratrija (bratstvo) - je udruženje više porodica. Fratrije imaju isključivo religijsku ulogu. Otac predstavlja novorđeno dete fratriji koja ga posle glasanja daje legitimno rođeno upisuje u registar fratrije. Deme - su opštine, političke jedinice u koje se građani upisuju na osnovu svog prebivališta. Skupština deme bira demarha i blagajnike. Demarh u zapisnik deme upisuje mlade punoletne muškarce koji postaju građani. Deme su grupisane u 30 tritija (okruga). 10 se nalazi na moru, 10 u unutrašnjosti i 10 u samom gradu. Iz svake geograske oblasti se uzima po jedna tritija, i one čine pleme tj. filu. Od Solonove reforme postoje 4 plemenska razreda, na osnovu prinosa žitarica i prinosa životinja, a kasnije po novčanom prihodu. Meteci – su stranci. U Atini im je dozvoljeno da žive i imaju neka prava. Mogu da učestvuju u verskim ceremonijama, da služe u vojsci, stupaju u brak sa građaninom, ali deca tog braka se ne smatraju pravim građanima. Plaćaju poseban porez. Nemaju ista politička prava kao punopravni građani. Važno mesto zauzimaju u trgovini, zanatstvu i proizvodnji različitih vrsta robe, i često su veoma imućni. Posle mesec dana se stranci registruju kao meteci. Robovi – obavljaju najgrublje poslove u kućama ili radionicama. Zaposleni su kao radna snaga u trgovini i kao sluge. Najvažniji izvor ropstva su ratovi, zatim prodaja članova familije. Robovi su i po rođenju ili dužnik koji sam sebe založi. Tri osnovne ustanove dele vlast: 1. narodna skupština (eklesija) – koju čine svi atinski građani. Sastaje se na agori. Njene redovne sednice se sazivaju preko plakata, a vanredne se oglašavaju trubom. Redovne se održavaju 4 puta mesečno. Građani u principu moraju da prisustvuje eklesiji ali nisu
kažnjavani u slučaju odsustva. Sednica se otvara žrtvovanjem i molitvama, zatim se čitaju predlozi zakona koje je poslalo Veće (bule). Svaki njihov predlog mora biti stavljen na glasanje. Svaki građanin ima pravo glasa i slobodu govora. Kada svi govornici završe sa svojim primedbama, prelazi se na glasanje dizanjem ruke. Svaki građanin je dobijao žeton prisustva koji je predstavljao nadnicu za vreme koje je proveu u skupštini. Eklesija ima zakonodavnu i izvršnu vlast, koju može da prenese na magistrate, i sudsku vlast koju preuzima helijeja, tj. narodni sud. 2. veće (bule), veće 500 – ako eklseija niju u mogućnosti da okupi sve građane, ovlašćuje bule da izvrši brojne zadatke. Bule broji 500 članova (50 po plemenu), koji se biraju kockom i čija dužnost traje godinu dana. Bule pretresa prdloge i šalje ih eklesiji radi glasanja, kontroliše spoljašnju i unutrašnju politiku. - Skupštine plemena – gde svako pleme bira svoje magistrate - Skupština dema – svake godine se bira demarh koji vodi registar ličnih podataka i raspolaže dobrima dema - Skupština fratreija – gde se priređuju zajedničke verske svečanosti Veće areopaga – čine ga bivši arhonti
Magistrati Magistrature su dostupne svim građanima, bez obzira na poreklo i bogatstvo. Dužnost traje godinu dana, bez ponavljanja mandata. U Atini ih ima jako mnogo. U magistraturi ne postoji hijerarhija, i zato su magistrati vrlo kolegijalni, i biraju se neposredno iz naroda. Glavne magistrature su birane kockom: 1. arhonti – 9 arhonata i jedan sekretar. Svako od njih ima različitu funkciju. Arhont basileus vodi računa o religiji. Arhont eponim daje svoje ime godini i ima sudsku vlast. Arhont polemarh je zadužen za vojsku. Ostalih 6 su tesmoteti koji čuvaju zakone. 2. Jedanaestorica – policijske starešine. Hapse lopove, zločince, zaduženi su za osuđenike. Jedan od njih je predao otrvo Sokratu. 3. Blagajnici – ima ih 10 4. Astinomi – zaduženi za javni red u gradu. Nadgledaju moral, brinu se o sređivanju ulica. 5. Agoranomi – nadgledaju cene i snabdevanje pijaca 6. Stratezi – najvažnija magistratura. Biraju se glasanjem, a ne kockom, i to jedan po plemenu, ima ih 10 ukupno, i obično jedan ima dominantnu ulogu. Biraju se na godinu dana. Imaju izvršnu moć.
Ostrakizam Isključivo atinska institucija, koja je više politička nego sudska. Uveo ju je Klisten, da bi olakšao izvršavanje narodne volje i sprečio tiraniju. Zato je to preventivna institucija koja sprečava da uopšte dođe do političkog sukoba. Svake godine eklesija odlučuje da li te godine uopšte treba primeniti ostrakizam ili ne. Ako je rešeno da to treba da se izvrši, na agori se saziva narodna skupština da glasa o ostrakizmu. Predsedavaju bule i 9 arhonata. Građani dolaze na agoru kroz 10 ulaza (za svako pleme). Glasa se komadima gline (ostrakoni). Svako napiše ime čoveka koga bi prognao. Glasanje je tajno, a nepismeni građanin je obavezan da od svog suseda zatraži da mu zapiše ime. Pre odluke se broje ostrakoni. Potrebno je da ima 6000 glasova. Onaj koji biva izabran, proteran je iz grada na 10 godina. Odlazi gde hoće, i nije mu oduzeto imanje.
Izbori U Atini nema mnogo pravih izbora. Većina magistrata se bira kockom. Grci su smatrali da je biranje kockom daleko pravednije od izbora koji mogu biti namešteni. Smatra se da preko kocke bogovi iskazuju svoju volju. Izvodi se pomoću boba gde se mešaju crni i beli, i beli označava onoga ko je izabran. Dane izbora određuju proroci. Odlučuju da li su znaci pogodni, ako nisu, izbori se odlažu. Glasanje se uvek vrši dizanjem ruke, osim pri ostrakizmu. Političke stranke – u Atini je uvek bio sukob između eupatrida i seljaka. Koren te borbe je u tradiciji. Siromahu se pripisuju sve mane, a eupatridu sve vrline. Kasnije je bogatstvo bilo kriterijum za imovinske razrede, i napetost je smanjena.
Pravosudje Bilo je u pocetku potpuno u rukama aristokrata, nisu postojali pisani zakoni vec obicaji, koje bi eupatridi tumacili po svom interesu. Solon zapisuje zakone i reformise pravosudje, osnivajuci narodni sud – helijeju, koja je imala porotu koja se birala kockom, bez obzirana bogatstvo, imovinski razred, sto dovodi do ogranicavanja slobode aristokratije. Narod vlada, jer ima sudsku vlast u Hlijeji. Areopag ima samo ogranicena sudska ovlascenja.
Grci su voleli da se sude i atinski sudovi su mnogobrojni. Nema javnog tuzilastva i ostecena strana sama trazi pravdu u javnim sporovima. Areopag je zaduzen da sudi za ubistva sa predumisljajem, moze da osudi zaplenom imovine, progonstvom ili smrtnom kaznom. Sud u Paladionu se sudilo za ubistvo bez predumisljaja, privremenim izgnanstvom bez zaplene imovine. Helijeja je atinski sud, koji razmatra sve slucajeve osim ubistva. U vezi je sa Vecem i moze doneti presudu. Nju cini 6000 gradjana starijih od 30 godina. Svake godine arhonti izvlače imena 600 građana iz svakog plemena i raspoređuju ih u različite sudove. Svaki izabrani ima kartice na kojoj je urezano njegovo lično ime, ime oca, ime deme i jedno od prvih 10 slova grčkog alfabeta. Pred svakim od 10 ulaza u sudove, nalaze se sprave. Sprave imaju proreze za te kartice. Nakon ubacivanja u kutije, arhonti izvlače kartice. Suđenja su javna. Pisar čita optužnicu i odgovor optuženog. Njima se daje reč. Logograf može da sastavi odbranu koju građanin uči napamet i sam izgovara. Porotnici slušaju i glasaju bez međusobnih konsultacija. Glasanje se vrsi pomocu dva zetona – punim, kojim se oslobadja i supljim, kojim se osudjuje. Njihovim brojanjem se dobija konacni ishod. Ukoliko je rezultat neresen, parnicu dobija optuzeni.
9. Politicki zivot u Rimu U Rimu je politicki zivot bio delom teatralan, jer niko nije mogao da napravi politicku karijeru, ako nije bio dobar govornik. Ljudi su najpre podeljeni na slobodne gradjane i robove. Dele na: 1. Patricije – svi gradjani koji pripadaju jednom rodu, oni koji se pozivaju na zajednickog pretka, cije ime nosei ciji kult odrzavaju. To su najslavnije i najuglednije porodice Rima (rod Emilija, Julijevaca...). Na celu stoji pater familias, koji vlada nad ostalim clanovima familije (zenom, decom, slugama). 2. Plebejci – u prvo vreme nemaju nikakva politicka prava i bili su niza klasa potcinjena patricijima. Njihova istorija je duga borba za ravnopravnost, koja je kasnije u teoriji stecena. 3. Nobili – Postepeno se stvara aristokratija, koja nije toliko zasnovana na poreklu koliko na bogatstvu, i oni se predstavljaju kao skorojevici (Satirikon – Trimalhionova gozba). Predstavljaju patricije i plebejce. Prvi clan ove porodice koji uspe da obavlja magistraturu nazvan je homo novuc. Oni cine jezgro konzervativnog pokreta koji se suprotstavlja narodnom pokretu. Nose zlatni prsten i u svoj atrijum postavljaju biste i slike svojih predaka.
4. Vitezovi – dobili su sredstva od države da kupe konja kako bi mogli da služe u konjici. Kasnije njih biraju cenzori i uključuju ih u konjički red, zato što poseduju moralne vrednosti. Bogati su zamljoposednici, poslovni ljudi, advokati. Nose zlatan prsten, odeću sa purpurnim pojasom i imaju posebna mestau pozorištu. U Rimu nikad nije postojala srednja klasa. Građani – civis. Termin se odnosio na dostojanstvo muškaraca, pošto žene nisu imale politička prava. Građanin mora da bude prisutan na popisu koji vrši cenzor. Ima obaveznu vojnu službu, i mora da plaća porez. Peregrini – slobodni ljudi koji žive na rimskoj teritoriji, ali nemaju građansko pravo. Uvek je jedan pretor zadužen da reguliše probleme do kojih dolazi zbog njihovog boravka na rimskom tlu, ako dođe do sukoba sa nemim građaninom. U vreme carstva većina njih dobija građansko pravo. Oslobođenici- robovi kojima je gospodar dodelio slobodu. On je slobodan čovek, ali nije u potpunosti građanin. Jedino može da učestvuje u glasanju. Ovakvo stanje je privremeno, jer njegova deca imaju sva građanska prava. Oslobođenik uzima ime i prezime svog gospodara i uglavnom radi za njega, poštuje ga, pruža mu pomoć,... Oslobođenici su Livije Andronik i Terencije, a takođe i Horacijev otac. Robovi – nemaju nikakva prava. Pripadaju gospodaru koji odlučuje o njihovom životu. Robu je dopušteno da ima malu ušteđevinu, ali je to zapravo vlasništvo gospodara. Robovski položaj se prenosi nasledno, ali i slobodna osoba može da postane rob. Postoje državni robovi koji pripadaju državi i zaposleni su u kancelarijama, hramovima, i privatni robovi koji održavaju posed gospodara. Gospodar se može ponašati prema njima kako god hoće. Kazne su stroge i teške – bičevanje, lanci,... Bilo je robovskih ustanaka, npr. Spartak.
Magistrati U doba kraljevstva, kralj ima vrhovnu vlast, on je i sudija i vojskovođa i sveštenik, i ima svoje pomoćnike. Magistrature nastaju u doba republike, traju godinu dana i dobijaju se izborima. Magistrat koga je izabrao narod je njegov predstavnik i vlada u njegovo ime. Magistrati su građani bez fizičkih nedostataka. Morali su da služe u vojsci. Nisu smeli nikad da budu osuđivani. Jedino funkcija diktatora nije izborna. Njega imenuje jedan konzul, nakon odluke senata. Biran je u ozbiljnim situacijama, i vrši dužnost 6 meseci. Sebi bira pomoćnika koji je zapovednik konjice i ostali magistrati su mu potčinjeni. 1. Kvestori – imaju ulogu rizničara, čuvaju trezor, uzimaju porez, proveravaju račune,..
2. Edili – nadziru trgovinu, vode računa o snabdevanju žitom. Oni su gradska policija. Organizuju javne igre. 3. Pretori – uloga sudija. Organizuju sudske procese. Neke od njih štite peregrine, tj. strance. Mogu i da komanduju vojskom. Sazivaju senat, komicije, predlažu zakone. Propretori upravljaju provincijom. 4. Konzuli – dvojica. Odgovorni su za celu politiku, učestvuju u senatu i izvršavaju njegove odluke. Regrutuju vojsku i komanduju vojnim operacijama. Po isteku zaduženja postaju prokonzuli. Upravljaju provincijama 5 godina. 5. Diktator - Jedino funkcija diktatora nije izborna. Njega imenuje jedan konzul, nakon odluke senata. Biran je u ozbiljnim situacijama, i vrši dužnost 6 meseci. Sebi bira pomoćnika koji je zapovednik konjice i ostali magistrati su mu potčinjeni. 6. Cenzori – vrše popis građana. Opisuju imovno stanje. Prave spisak senatora i redovno ga ažuriraju. Nadziru trošskove države. 7. Narodni tribuni – u početku nisu pravi magistrati. Zastupaju interese plebsa. Mogli su da se mešaju u rad drugih magistrata osim diktatora i cenzora. Zato su predstavljali stalnu pretnju za vlast. Sazivali su tribunske komicije. U doba carstva, car sam vrši vlast. Poseduje moć nad čitavim carstvom. Ima i vlast konzula i vrhovnog sveštenika. Povećava broj magistrata, ali im smanjuje ulogu. Oko sebe stvara carski savet od svojih prijatelja. Prefekt koji je zadužen za snabdevanje Rima, jedan je bio zadužen za mir i bezbednost, i jedan koji je bio glavni stražarima, tj. noćnoj policiji.
Senat Od senex, senis. Aristokratsko veće koje ima savetodavni karakter. U početku tu su samo patriciji, a kasnije ulazi i plebs. Oni nemaju ni izvršnu ni sudsku vlast, samo većaju. Među njima vlada hijerarhija, počevši od najstarijeg bivšeg cenzora ili diktatora. Nose tuniku sa purpurnim rubom i zlatan prsten. Predstavljaju oligarhiju. Njihove sednice se održavaju u kuriji i nisu javne. Započinju prinošenjem dara bogovima i molitvom. Magistrat koji ih je sazvao, izlaže predloge zakona i tada traži mišljenje senatora. Vodi se rasprava. Svaki senator uzima reč i niko ne sme da ga prekine dok govori. Prelazi se na glasanje i dobija se odluka senata. Oni kontrolisu magistrate, odobravaju trijumfe, daju misljenja o zakonima, vode brigu o odrzavanju tradicionalnog kulta, vode spoljnu politiku, potpisuju sporazume. U doba carstva
sam car prisustvuje senatu i senat je ovlascen da bira cara. Tada i stice sudska ovlascenja, kao i mnoga druga, mada je njegova moc bila samo prividna.
Komicije Komicije su narodne skupstine na kojima glasa rimski gradjanin. Uz senat i magistrate cini deo politickog zivota Rima. Postoje tri tipa komicija: kurijatske, centurijatske i tribunske komicije. Sastaju se na razlicitim mestima – kurijatske ispred kurije (to je templum, jer su one zasnovane na religijskoj osnovi), centurijatske na Marsovom polju, tribunske na Forumu. Zasedanja se mogu odrzati samo na saziv magistrata. Skupstina se odrzavala po danu i zavrsavala zalaskom sunca. Otkazivala bi se ukoliko bi auspicije bile nepogodne. Zasedanje pocinje molitvom. Slede rasprave i citanje predloga zakona. Nakon toga se glasa, objavljuje se rezultat i raspusta se komicija. 1. Kurijatske komicije – datiraju jos iz doba kraljevstva. Njihova uloga je bila da proglase kralja i izglasavaju zakone. Ali kasnije gube znacajdodeljivale su vlast magistratima. 2. Centurijske komicije – biraju pretore, cenzore i konzule. Donoseni su zakoni i sudilo se u krivicnim delima. 3. Tributske komicije – biraju tribune. Usvajaju odluke koje su se odnosile na plebs. Biraju nize magistrate (edile, kvestore) i narodne tribune. Izbori se odrzavaju u jesen, a odabrani stupaju na duznost 1.januara naredne godine. Kada pocne zvanicna kampanja kandidati dolaze na Forum oblace belu togu koja ih izdvaja od ostalih gradjana i idu u pratnji roba, pricaju sa ljudima. Dele poklone i priredjuju gozbe. U sustini, sistem glasanja nije potpuno demokratski; glasanje se obavlja dva puta, najpre u okviru svakog plemena, kojim se dobije vecina, a zatim kada s glasa na komicijama, svako pleme daje jedan glas. U Rimu se razlikuju dva velika pokreta: optimati, gde su bili aristokrate i zastupali konzervatizam i populari, neprijateljski nastrojeni prema senatu i oslanjali su se na plebs.
10. Vojska i rat u Gr koj O tehnikama ratovanja najviše saznajemo iz Homerovih dela i arheoloških nalaza. U Homerovim epovima se javljaju dvojaki elementi: mikenski (stariji) i jonski (mlađi) Mikenski – naziv su dobili zato što su poreklom iz Mikenskog perioda, a arheološki izvori su pronađeni na teritoriji Mikene. Ratovanje u Homerskom svetu se svodilo na duele, tj. dvoboje vojskovođa, npr. bazileusa. Pobeda nije predstavljala nadmoću jedne vojske nad drugom, već se završavala dvobojem, npr. Ahil i Hektor. Vojska je samo služila da izazove rat, npr. provociranjem, bacanjem kamenja i sl., ali postojali su i juriši. U Homerovim delima se ne pominju konjanici. Vojska se sastojala od lako naoružane pešadije koja je kretala u boj u zatvorenim redovima, ali se kasnije raštrkavala u slobodne rojeve. O ishodu boja ne odlučuju njihove borbe, već pojedini dueli vođa koji proleću u dvokolicama bojnim poljem i kopljima gađaju neprijatelje. Samo ukoliko idu na određenog neprijatelja silaze sa kola i bore se “peške”. Za to vreme na dvokolici ih čeka uzdodrža koji čeka vojskovođu. Ukoliko se vojskovođa oseća ugroženo, on se penje na kola i zajedno beže. Kola sui mala 2 točka i drvenu ogradu za pridržavanje. Konji su bili upregnuti u jaram, obično je bilo 2 konja, nekad je dodat i treći. Na freskama su vojnici bili prikazani u punoj vojnoj opremi. Najstariji oblik zaštite – životinjska koža, npr. lavlja koža kod Herakla. Takvu kožu su uglavnom nosili streličari. Teški oružanici su nosili štit koji ih je štitio u potpunosti. Štit je bio sačinjen od više slojeva kože koji su bili ušiveni žicom i stegnute na sredini, tako da je štit imao oblik broja 8. Štit se nosio na remenu – kaišu, nosio se u levoj ruci. U hodu je visio na leđima, a u boju bi ga postavio na zemlju, a junak bi se sakrio iza i gađao neprijatelja. Kasnije su ovakve štitove zamenili manji okrugli štitovi, malo izbačeni koji su sa unutrašnje strane imali kaiševe za provlačenje leve ruke. Bili su od kože i okovani. Oklop se u početku nije nosio, zamenjivao ga je štit. Samo je stomak bio zaštićen metalnom pločom koja se nosila na goloj koži ili preko vunenog prsluka. Oklop je počeo da se nosi tek kasnije, uz okrugli štit. Bio je od metalnih ploča povezanih kopčama. Na stopalima nisu imali ništa osim sandala. Nazuvci – štitili su prednji deo noge od članaka do kolena sa prednje strane. Pravljeni su od kože ili bronze i kopčali su se. Knemide – štitile od povreda od štita
Kacige – nisu imali šlemove, već su imali kapice od kože ili od vune. Ivica je bila od metala. Retko je cela kaciga bila od metala u potpunosti. Na vrhu kacige su se nalazila pera ili konjske strune, a nekad su bili prikačeni i rogovi. Koža i vuna su štitile od pritiska šlema na lobanju. Kopčala se ispod brade. Postojali su različiti tipovi šlemova: korintski, atički, beotski, mikenski,…. Mačevi – su bili zgodniji za udaranje, nego za bodenje. Drška mača je nekad bila ukrašena. Nosili su se u kožnim ili metalnim koricama sa leve strane, zakačen na remen. Ređe se koristila sekira. Koplje – služilo je za bacanje, na kraju se nalazio metalni šiljak koji se zabadao u zemlju. Luk i strela – luk od drveta, a strela od životinjskog creva. Za zatezanje je bilo potrebno dosta snage. Strele su se pravile od trske. Strelac je gađao čučeći, a bio je zaštićen štitom svojeg saborca. Za gađanje se koristila i praćka. Klasični period Teški oružanici – preko košulje su nosili kožni oklop sa metalnim pločama, koji se kopčao na grudima. Na pojasu su visile trake za zaštitu donjeg dela tela. Na nogama su se nosili nazuvci. Štitovi – ovalni. Na njima se nalazio grb grada, kod Atinjana – sova ili inicijal grada, kod Spartanaca slovo L – Lakedemonci. Štit je obično nosio rob koji je pratio vojnika. Nosili su mač sa leve strane. Laki oružanici – kožni štit, nosili su nazuvke i duga koplja. Gađali su praćkom ili lukom i strelom. Konjanici su imali slično oružje kao i pešadija, ali je štit bio lakši ili ga nisu imali. Kao oružje su nosili mač. Atinska vojska Atinski građanin je bio u obavezi da služi vojsci od 18. godine. Tad bi postao efeb. Svake godine su efebi upisivani u kataloge i ispitivale su se njihove osobine. Prava su imali samo slobodni građani Atine – čija su oba roditelja Atinjani. Efebima svake file je upravljao po jedan sofron, a svim efebima – kosmet, tj. kozmonit.
Prve godine su plaćeni učitelji podučavali efebe, krajem godine su obučeni efebi pokazivali stečene veštine i sveki efeb je od države dobio štit i koplje. Sledeće godine bi efebi vršili dužnost u službi stražara na granicama, pod nadzorom stratega. Od 20. godine mladić se pridružuje redu hoplite, sve do 60. godine. Najstariji ljudi, između 50-60 godina nisu učestvovali na frontu, služili su samo za odbranu grada. 13000 hoplita se borilo izvan zemlje, a 16000 je služilo za odbranu zemlje. U vojsku bi se zvali svi vojnici ili samo određeni vojnici iz kataloga po nekom kriterijumu. Sudilo bi se onima koji se nisu odazvali, onima koji bi pobegli ili koji bi se pokazali kao kukavice. Sudili bi im saborci uz nadzor. Osuđeni nisu smeli da dolaze na trg i da se pojavljuju u narodnoj skupštini. U početku je svakom filom upravljao po jedan strateg, bilo ih je 10. Kasnije je jedan strateg upravljao celom vojskom, kao npr. Perikle. Mogli su da: sazovu skupštinu, upravljaju mobilizacijom, brinu o ratnom porezu, pregovaraju sa drugim državama,… Zasedali su na trgu. Konjanici – su mogli da budu samo ljudi iz najviših slojeva koji su sebi mogli da priušte konja. Konjanici su se delili u 10 grupa, a svaka je bila pod upravom filarha. Svim konjanicima su upravljala dva hiparha. Pored konjanika su bili i streličari na konjima. Laki oružanici – ljudi iz najnižih slojeva. Koristili su se samo oružjem kojim su znali da barataju. Hopliti su sa sobom u pohode vodili roba da im nosi štit i hranu. Kad su pohodi počeli da traju duže i kad su bili na veće razdaljine, počela je da se formira plaćenička vojska. Plaćenici su išli u vojsku sa svakim kome je to bilo ptrebno. Unutar takvih vojski je vladala demokratija. Spartanska vojska – okupljala se na zapoved efora. Svaki Spartanac između 20-60 godina je bio dužan da služi vojsci. Prvo su pozivani ljudi od 30-50 godina. Vojsku su činili Spartanci i perijeci. Spartanci su bili dobri opsadama, opkole neprijatelja i čekaju. Pevali su koračnice, imali su dat ritam pred boj. U boj su kretali žestoko, pravili su buku da bi uplašili neprijatelje.
Ratovanje Pre pohoda su prinosili žrtve Zevsu i bogovima rata, nekad čak i više puta, sve dok žrtva ne uspe. Svrha ratovanja nije bila da se neprijatelj ubije, već da mu se nanese što veća šteta. Borba je bila u strojevima. Na desnoj strani su se nalazili vojskovođa i najjači vojnici. Desno krilo je bilo na čelu priliom pohoda u rat. Znak za početak borbe je davao trubač. Ukoliko bi se jedan deo vojske, tj. bojnog reda poremetio, to bi označavalo automatski poraz čitave vojske. Pobednik bi podigao drveni stub i ukrasio bi ga zaplenjenim oružjem neprijatelja. Kameni stubovi su bili zabranjeni, zato što je neprijateljstvo između Helena bilo prolazno. Poraz bi se priznavao preko glasnika, uz molbu da se zakopaju boric koji su poginuli. Vojnici su spavali u selima ukoliko su imali mogućnosti, ali su sa sobom uvek nosili šatore od životinjske kože.
Pomorstvo U doba Homera su se brodovi koristili isključivo za prevoz, a ne za pomorske bitke. Ratni brodovi su kasnije stvoreni. Bili su uži i duži od trgovačkih brodova. Cilj je bio da budu što brži i i pokretniji. Atina je počela prvi put da gradi flotu prilikom Grčko-persijskih ratova, bitka kod – Salamine, Maratona… Brodovi su imali tri reda veslača i jedno jedro koje se otvaralo kad u blizini nije bilo neprijatelja. Takt za veslače – vikanje, bubnjevi, frula Veslači su primali plate. Trijere – 2 jedra, jedno malo i jedno veliko U Atini je bilo oko 300 trijera za izvan zemlje i oko 100 koje su čuvale luku Pirej. Brodovi koji nisu bili u službi, su stajali u luci Pirej. Znak za boj je bila crvena zastava na zapodnikovom brodu. Prednji deo broda je bio isturen i služio je da se zabije u trup suparničkog broda. Na krmi su bila 2 velika vesla, na bokovima su bila još tri reda vesala koja su bila podeljena u 3 nivoa: 1. u visini lađe – najduža
2. kroz otvore sa strane 3. u dnu, najkraća vesla
11. Vojska i rat u Rimu U 2. veku p.n.e je Gaj Marije reformisao vojsku uz podršku senata. On je dozvolio sirmašnima da se prijavljuju u vojsku, zato što je vojska postal plaćena. Siromašne je privukla podela zemlje i plate. Kasnije je vojska postala profesionalna. Vojna služba je trajala 16 godina. Salustije je opisao rat između Marija i Jugurte. U doba pozne republike je vojska imala između 3600-6000 vojnika. Četiri legije su činile vojsku. Legija je bila pod upravom 6 vojnih tribuna. Legija se delila na 10 kohorti. U okviru svake kohorte su bile 3 manipule, a u okviru manipule su bile 2 centurije. Posle su se javila još dve vojne jedinice – izviđači (exploratores) i špijuni (speculators). Kako se menjao Rim, tako su se menjali i uslovi za ulazak u vojsku. Prvo su samo zemljoposednici učestvovali u vojsci i sami su bili odgovorni za vojnu opremu. Kad je vojska postal profesionalna, stranci su mogli da budu deo vojske. Da bi bili primljeni u vojsku, morali su da budu fizički izdržljivi, pošto su dnevno prelazili velike razdaljine, noseći punu opremu. Od njih se takođe očekivalo da se bore zajedno, kao kolektiv, a ne pojedinačno. Morali su da znaju da barataju oružjem. Poznata je njihova tehnika odbrane – testudo (kornjača). Najtalentovaniji vojnici su bili podučavani za oficire i inženjere čija je glavna uloga bila izgradnja: tvrđava, puteva, mostova, katapulta,… Prilikom ulaska u vojsku, vojnik je morao da položi zakletvu na odanost državi. Pored plate, vojnici su dobijali novčane darove oda careva – donativa.
Logori Polibije je dao prikaze rimskih logora. Logori su bili pravljeni u obliku kvadrata ili pravougaonika, na brežuljcima, po mogućstvu pored neke reke ili močvare. Bili su zaštićeni jarkom – fosa, zemljom – ager i ogradom od šiljastih stabala. Često su prerastali u naselja, npr. Mančester – “čester” potiče od castra, -orum.
Logor je imao 4 ulaza: 1. Porta praetorian – okrenut ka neprijatelju i vodi direktno u glavni štab 2. Porta decumana – prekoputa Porta praetoria 3. i 4. Porta principalis diestra i sinistra – desna i leva vrata Polibije je utvrdio da je disciplina rimske vojske bila bazirana na strahu, a bivala je još strožq u teškim situacijama poput ratova. Vojnici su bili kažnjavani i zbog najmanjih prekršaja, a nekad su čak i bili ubijani. Neke od kazni su bile: šibanje, novčana kazna, dodatne obaveze, degradacija položaja, izbacivanje iz vojske,… Smrtna kazna bi se izvršavala u slučaju bežanja iz vojske, pobune ili odbijanja naredbi. Ipak u praksi pogubljenja nisu bila česta zbog mnogih faktora – čin, prethodna posvećenost vojsci, iskustvo,… Prema mladim vojnicima su bili izuzetno tolerantni. Do raspuštanja čitavih trupa je dolazilo u slučaju pobune, traženja veće plate, zahtevom za bolji uslov života,… Vojnici su dobijali nagrade zahvalnosti, Sula je npr. poklanjao zemljište. Auxili – romanizovani stranci Cohors praetoria – carska garda koja je štitila Rim i cara Equites – konjica Rimljani su svake godine išli u pohode, vojska se okupljala početkom službene godine – ranije u martu, posle od 1. januara. Regrutacija svih slobodnih građana između 17-46 godina. Ždrebom se odlučivalo ko ide u rat. Vrhovna komanda nad legijama je pripadala konzulima koji su vlast delili sa 24 vojna tribuna. Legionar – pešadinac; nosio je: 1. tuniku kratkih rukava, 2. kožni štit koji je nekad bio pojačan metalnim dodacima, 3. lorica squamate – krljušt – nosila se preko tunike, 4. falere – medalje, tj. odličja od metala na grudima – čin, medalje za zasluge,… 5. kožni šlem – galea, 6. metalni šlem – cassis, 7. kratko koplje, 8. gladius – mač za sečenje i bodenje, 9. calige – sandale sa okovanim đonom koje su omogućavale brzo i sigurno kretanje, 10. skututm – četvorougaoni štit, 11. kliteus – okrugli štit, 12. cingulum – pojas, označavao je čin Pored naoružanja sa sobom je nosio sve što mu je bilo potrebno za život u logoru. Ishrana se sastojala od žitarica. Centurion – imao je poprečnu kićanku i u ruci je držao palicu za kažnjavanje legionara Aquillifer – na vrhu motke je nosio zlatnog ili srebrnog orla Signifer – nosio je znak manipule; na vrhu je ispružen dlan, kao znak zakletve na vernost Opsadne sprave – katapult, opsadni ovan i samostrel
Trijumfi Najveća čast za vojskovođu je proglašenje za imperatora i svečani doček u Rimu. Povorka je išla od Marsovog polja, pored Tibra, Cirkusa Maximusa, Koloseuma, pa sve do Kapitola, gde je vojskovođa ostavljao lovorov venac, pomolio se Jupiteru i ostavio žrtvu. Nosio je purpurnu tuniku za zlatnim porubom. Na početku povorke – plen i zarobljenici. Vojskovođa je bio u zlatnoj kočiji, koje vuku 4 bela konja. Rob mu je držao venac iznad glave. Carmina triumphalia – pevali su je legionari, pesme pogrdnog karaktera.
12. Obrazovanje u Grčkoj U Grčkoj su deca polazila u školu kada bi napunila 7 godina. Do tad su bila odgajana i vaspitavana od strane majki, dok bi u bogatim porodicama o njima brinula dadilja, koja je obično bila robinja i preuzimala je negu o maloj deci. Dadilja se smatrala članom porodice i ostajala je deo nje do smrti, a deca o kojoj se brinula su je gledala kao maćehu. Tako npr. Vergilije u svom delu Eneida, zapisao je da je Eneja, kada je krenuo u Italiju, sa sobom poveo i svoju dadilju, po kojoj je nazvan jedan grad u Italiji. Tokom detinjstva deca su učena o grčkom kulturnom nasledstvu, približavala im se grčka mitologija. Posmatrali su scene iz mitologije koje su se nalazile u njihovim kućama, statue bogova i heroja koje su se nalazile širom grada. Od malena su deca odvođena na religiozne festivale, i bila su upoznata sa pesmama koje su pevane u čast bogova. U sedmoj godini dete je bilo spremno za ozbiljno učenje. Još pre svitanja, mali učenik je išao u školu u pratnji svog pedagoga – porodičnog sluge, koji je takođe bio rob. Pratio je decu do škole, i vraćao ih je nazad, pazio je na njih i nosio im je stvari. Čekao je decu sa drugim pedagozima dok im se čas ne završi ili bi prisustvovao času u učionici. On je, kao i učitelji, imao nizak status. Ćerke slobodnih građana su takođe išle u školu kao i dečaci, u nekim gradovima su postojale i srednje škole za devojčice. Školstvo je zavisilo od grada do grada. Školska godina je bila podeljena praznicima. Aleksandrija je npr. imala dve raspusta mesečno u čast Apolona. Horovi dečaka su nastupali na priredbama tokom praznika, i na posebnim porodničnim prilikama, kao što su – rođendani ili venčanja. U školi su učili mnogo i ponašanje je bilo striktno. Prvo su učili alfabet, naziv slova, koja su pored pisanja imala ulogu brojeva i nota. Alfabet su učili tako što su ga pevali dok ga ne
nauče. Zatim su čitali delove tekstova grčkih pisaca, najviše Homera. Uvek su šitali naglas, nikad u sebi. Takođe su recitovali napamet. Za devojčice bi se obrazovanje završilo nakon osnovne škole, a dečaci bi prelazili u gimnaziju, ako su roditelji mogli da im pokriju troškove. Tamo ih je podučavao – gramatikos. Proučavali su Homera, Euripida i Menandra. Takođe su učili o retorici (Demosten). Deo obrazovanja je činila matematika, ali njihov način pisanja brojeva alfabetom, nije bio fleksibilan. Bitni uticaj je imala geometrija. Kad mladić iz bogate porodice napuni 18 godina, postaje član efebije, koja je period vojničke dužnosti. Filip Makedonski je reformisao Efebije, i pretvorio ih je u obaveznu vojničku službu koja traje 2 godine. Kasnije je ona postala dobrovoljna, i trajala je godinu dana. Za efebe su fizičke i filozofske osobine bile veoma bitne. Nakon školovanja, efeb je fizički i psihički razvijen, i pripada najvišim slojevima. Međusobno su ostajali u kontaktu, a i sa školom. Grci su se školovali u gimnaziji – zgrada ili kompleks više zgrada. U klasičnom periodu su škole bile smeštene u predgrađu. Kasnije su zidane blizu centra, u Atini su 3 gimnazije bile u predgrađu, a dve u centru. Jedna od dve iz centra je bila sazidana od novca koji je donirao Ptolomej IV, i nazvana je po njemu. U Delfima je staza bila zaštićena krovom od kolonada, što je omogućavalo bavljenje sportom i po kiši i po lošem vremenu. Gimnazija je imala petougaono dvorište gde su bili tuševi čija se voda slivala u bazen koji je služio kao kada za ronjenje. To je bilo veoma luksuzno jer je voda za bazene u gimnazijama bila retkost. Pored se nalazila škola za rvanje i gimnastiku – palestra. To je teren u obliku kvadrata, ispunjen peskom. Gimnazije su bile centar višeg obrazovanja. U Pergamu je gimnazija bila podeljena u 3 dela. Gornji deo je bio za mlade muškarce, srednji za tinejdžere, i donji za dečake. Gimnazijarh je čovek zadužen za obrazovanje. Morao je da bude u dobroj finansijskoj poziciji, jer je nekad plaćao dodatne troškove. Ovde su se bavili sportom, gramatikom, retorikom, plesom, muzikom, poezijom,... Platon je govorio da čovek koji ne zna da peva i pleše – je neobrazovan. Imali su i biblioteke. Škola u Teju je imala tri instruktora koji su se nazivali gramatikoi i podučavali su književnost. Dvojica su podučavali sportu, a treći je učio sviranje harfe i lire, i efebe je učio da plešu. Efebi su imali učitelja za naoružanje i streličarstvo. Platonova škola Akademija, u parku Akadema, po kojem je dobila ime. Aristotelova škola Likej, dobila je ime po hramu posvećenom Apolonu Likijskom.
Na ostrvu Kos, koje je mesto rođenja Hipokrata, postojala je medicinska škola. Hipokrat se smatra ocem medicine. „Ars longa, vita brevis.“ Čuvena je njegova zakletva. Grčki lekari su bili isključivo opšte prakse, za razliku od egipatskih. Nisu se bavili operacijama. Znanje se svodilo na znanje anatomije, posmatranje i beleženje. U beleškama su navodili odnos čoveka i njegovog okruženja. Tukididov opis kuge. Žene su isto mogle da budu lekari, ali su uglavnom bile negovateljice, babice,... Jedino su za medicinu imali posebne škole, kasnije i za prava.
13. Obrazovanje u Rimu U Rimu je porodica imala ključnu ulogu u obrazovanju. Deca su učena o poljoprivredi, uzgajanju, brizi o imanju i vojnim veštinama. Roditelji su decu učili o moralu i odgovornosti građana, koje je država očekivala. Vir bonus – „dobar čovek“ je nešto čemu se težilo. Porodica je prenosila običaje predaka. To su nepisana pravila od kojih su Rimljani kasnije načinili socijalne norme. Podjednako se radilo i sa devojčicama i sa dečacima. Devojčice su majke učile da jednog dana budu dobre majke i žene, a sinove su pater familias-i učili vrednostima koje su zahtevane od muškaraca. Obrazovanje se u početku svodilo na ono od strane roditelja. Pod uticajem Grka dolazi obrazovanje van kuće. Od Grka su preuzeli pesništvo, ali ne i atletiku i muziku. Pripadnici više klase su sticali više znanje putujući u Grčku – Ciceron je putovao u Grčku radi filozofije. Kod Rimljana su postojale tri faze u obrazovanju: 1. Ludus literarius 2. Ludus grammaticus 3. Retorske škole Ludus literarius Deca iz bogatijih slojeva su imala privatne učitelje, dok su ostala odlazila u osnovne škole. Nastava se odvijala bilo gde: privatna građevina, škola ili čak ulica. Nastava se svodila na sticanje znanja o čitanju i pisanju, uglavno se vežbalo na čitanju poezije, a vremenom se prelazilo na neke složenije tekstove. Izgovarali su Livija Andronika, Ilijadu i Odiseju, Cicerona, Vergilija, Horacija. U školu su dolazili i odlazili kad su hteli. Nije bilo testova. A oni koji bi dobro odradila zadatak su bili nagrađeni aplauzom. Ludus grammaticus
Učitelj se nazivao grammaticus. Škola je predviđena za dečake od 7-15 godina, a za devojčice od 7-13. Časovi su bili ispunjeni učenjem pravilnog izražavanja, pisanja, čitanja, razumevanja umetnosti i poezije. Učili su da računaju. Vrlo sporo su prelazili gradivo, i za tih godina su naučili samo osnovne stvari. Pružani su časovi grčkog jezika onima koji ga nisu savladali. Ove časove su pohađali viši slojevi društva, i učili su da čitaju poeziju i da je analiziraju. Od dečaka se očekivalo da savladaju i grčki i latinski jezik. Časovi nisu imali konkretnu prostoriju u kojoj su se održavali, to je mogao biti čak i otvoreni prostor. Ciceron navodi da su najbolji časovi u domu učenika, jer je na taj način dečko učio jezik pomoću članova svoje porodice. Otac je pomno pratio rad svog sina, i kažnjavao ga je ukoliko je to bilo potrebno. Kada su privatni učitelji obilazili svoje učenike po kućama, i robovi su dobijali određena predavanja kako bi savladali gramatiku, čitanje i pisanje. Grammaticus je često održavao svoja predavanja u privatnim zgradama, nekad i u odajama senatora. Te prostorije su imale sva potrebna sredstva za kopiranje tekstova, čitanje naglas i biblioteke sa potrebnim skriptama. Prema nekim izvorima, ovu školu su pohađali samo dečaci od 9-12 godina, iz najviših slojeva, dok su ostali dečaci radili kao šegrti. Pribor – koristili su tablice od drveta prekrivenu voskom i pisaljku stilos (od metala ili slonovače). Papirus i trsku – retko. Abakus za računanje. Retorske škole Najpoznatije su u Atini, Pergamu i na Rodosu. Tamo su mogli da idu samo bogati i talentovani Rimljani. Retorika je jedan od poslednjih stadijuma u obrazovanju mladog Rimljanina. Retorika je bila značajna u političkom životu Rimljana. Ona potiče iz Grčke, i bilo je potrebno mnogo vremena da se prihvati u Rimu. Časovi retorike su organizovani tako da učenik govori pred razredom, uz komentare učitelja nakon izlaganja. Retor je imao časove muzike, mitologije, filozofije,... Postojale su dve vrste retorskih vežbi: 1. suasorije – zamišljene rasprave sa nekom istorijskom ličnošću, kada govornik treba da je ubedi u nešto 2. Kontroversije – rasprave na neku izmišljenu ili mitološku temu Najčuveniji učitelj retorike je bio Kvintilijan. Predavao je latinsku retoriku i bio je prvi plaćeni profesor. Filozofija – filozofijom su se bavili oni koji su hteli da prodube svoje znanje, i uglavnom su putovali u Grčku.
Obrazovanje se završavalo u 17. godini, kad bi se mladić pridružio vojsci. Na posebnoj svečanosti – Liberaliji, dečak pred larima skida togu praetextu i oblači togu virilis. Žene – imala je pravo na osnovno obrazovanje. Učena je da bude dobra majka i supruga. Mogla je da prisustvuje zajedno sa dečacima na predavanjima, učili su iz istih knjiga. Njihovo obrazovanje je bilo kraće i zavisilo je od finansijskih mogućnosti porodice. Devojke su imale časove u okviru doma.
14.Oblik knjige 15.Materijal za pisanje O zivotu starih Grka znamo mnogo manje, zato sto nam je ostalo malo materijalnih dokaza (literatura, gradovi, novac…). Medjutim, zahvaljujuci jakom uticaju grcke literature na rimsku, kao i asimilaciji naroda u rimsku kulturu, mozemo bolje da upoznamo zivotGrka i njihovu kulturu. Grcke knjige su pisane na olovnim tablama i na kozi. Sigurno su pre Herodota i mnogo vekova kasnije, knjige bile pisane na papirusu. Ovaj material za pisanje se zvao hartija, a knjige koje su se pisale na njemu su se zvale liber, tj. biblion.
Papirus Pravljenje knjiga je bilo isto i u Grčkoj i u Rimu. Trake od papirusa su bile kvašene i presovane zajedno u listove koji su bili različitog kvaliteta i dimenzija. Tekst je pisan u stupcima u pravilnim redovima u obliku pravougaonika. Pisalo se samo sa jedne strane, i papiri su bili spojeni određenim redosledom. U početku je bilo uobičajeno da se kupi rolna, tj. svitak koji je bio unapred pripremljen. Smatra se da dela Homera i Tukidida nisu bila napisana na jednom svitku (tomu), zato što bi bila veoma dugačka, iako su nam bila poznata dela iz Egipta koja su bila jednako duga. Takve dimenzije nisu bile praktične, i zato je Kalimah, pisac i bibliotekar govorio: “Velika dela, veliko zlo.” U njegovo vreme je obim knjiga bio znatno smanjen. Zbirke pesama su imale do 1000 redova, a knjige u prozi su imale mnogo više. Kad je dovoljan broj papira bio povezan, na poslednji papir je bio prikačen štap, i sve to je bilo presavijeno, tj. srolano u volumen – svitak. Ivice papirusa su bile ravno porubljene, tako da je rolna formirala cilindar koji je na vrhu i na dnu često bio obojen crnom bojom. Kraj štapa je bio vidljiv u centru rolne sa ručicama. Parče
pergamenta je bilo prikačeno na rolnu, i na njemu je pisalo ime dela. Sve to je bilo umočenu u kedrovo ulje i na kraju stavljeno u kutiju od pergamenta (membranu) koja je bila ofarbana i iz koje se video naslov dela. Papirus je bilo teško sačuvati: osetljiv je na vlagu, insekte, glodare, i lako se cepao. Nije sačuvano mnogo primeraka. Papirus je čuvan u kutijama od kamena, drveta ili gline, nazivali su ih biblioteke. Istraživači se nadaju da će u grobnicama u Egiptu biti pronađeni još neki prepisi od mnogih poznatih klasičnih dela. Sve rolne koje su pronađene su iz Egipta, i sadrže fragment Euripidovog dela i Aristotelov – Atinski ustav. Skoro svi prepisi sačuvanih autora su pisani na pergamentu.
Pergament Materijal koji se dobija preradom ovčije kože. Dobio je ime po gradu Pergamu, gde se prvi put koristio. Plinije je istakao da su kraljevi iz Egipta bili ljubomorni na jačanje biblioteke u Pergamu, koja je počela da predstavlja konkurenciju biblioteci u Aleksandriji. Zbog toga su kraljevi zabranili izvoz papirusa, što je pisce iz Pergama primoralo da se naviknu na nov material za pisanje – pergament. Ime pergament se nije spominjalo do 300. god. p.n.e, do tada se nazivao membrana. Pergament se najviše koristio za sveske, a ne za književna dela do 1. veka n.e, kada su male jeftine kopije najboljih autora pisane na ovom materijalu. Kasnije u antici su počeli da uviđaju da je papirus veoma kvarljiv i osetljiv, pa je pergament počeo sve više da se koristi, dok na kraju nije potisnuo papirus i izbacio ga iz upotrebe. Pergament je bio deblji, i za razliku od papirusa, na njemu je moglo da se piše sa obe strane. Zbog toga su knjige od pergamenta bile pravljene u formi modernih knjiga, od pojedinih listova prikačenih na kraju povezom, takva knjiga je nazivana kodeks. Ovo ime se odnosilo na sličan oblik napravljen od drvenih tablica. Jer, za kratke zapise i Grci i Rimljani su koristili takve drvene tablice – kodeks, koje su bile premazane voskom i po njima se pisalo šiljatim predmetom – stilusom. Za pisanje po pergamentu i papirusu koristilo se mastilo i olovka od trske, sličnog oblika kao naše naliv pero. Linije su izvlačene parčetom olova koje je ostavljalo svetle tragove. Mastilo za papirus se pravilo uglavnom od smole i čađi, a za pergament se pravilo od smole i šišarki, i sadržalo je gvožđe. Dok je mastilo bilo sveže, moglo je da se obriše vodom i sunđerom koje je pisac uvek imao sa sobom iz tog razloga. Pergament je često čišćen na ovaj način, i nov
tekst je menjao stari tekst. Ali kad se mastilo osuši, nije moglo perfektno da se očisti, ni struganjem ni grebanjem. Sveštenici su imali običaj da čiste i grebu stare pergamente kako bi pisali o životima svetaca (crkvena literatura). U mnogim ovakvim slučajevima se vide tragovi originalnog teksta. U današnje vreme oni se tretiraju odgovarajućim hemijskim supstancama, tako da se skoro ceo originalan tekst vidi. Pergament koji se menja više puta zove se – palimpsest. U Milanu je pronađen Plautov palimpsest pisan preko nekog testamenta. Neki kasniji grčki pisci su čak pisali preko tekstova iz Biblije.
16. Razvoj pisma (alfabet) Grčki jezik je indoevropskog porekla. Pre feničanskog alfabeta su koristili Linearno pismo A iz kog je nastalo i Linearno pismo B. Linearno pismo B je sistem čiji znakovi uglavnom predstavljaju slogove. Pošto je feničanska civilizacija starija od grče, nameće se pretpostavka da su Grci preuzeli alfabet od Feničana. Feničko pismo je sadržalo samo konsonante, a Grci su određenom broju znakova dali vokalske vrednosti, i tako su ga prilagodili. Neka jednosložna feničanska slova u grčkom postaju dvosložna. Najjači uticaj feničanske kulture na grčku bio je u 8. veku p.n.e. Grci su verovali da su Agamemnonov nećak i Simonid sa Keja imali uticaj u stvaranju grčkog alfabeta. Herodot je smatrao da je Feničanin Kadmo, koji se preselio u Beotiju tvorac 16 slova alfabeta. Do skoro se smatralo da je feničansko pismo bazirano na hijeroglifima, ali najnovije teorije tvrde da su Feničani i Grci napravili alfabet po uzoru na klinasto pismo iz Male Azije. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo kad je nastao grčki alfabet. Neki materijalni dokazi, kao što su lista pobednika, koja je bila čuvana u Olimpiji iz 8. veka p.n.e daje spisak sveštenika. Zapisi hroničara – Kadmo, zakonodavaca – Drakon, Solon, dokazi su postojanja pisma u tom periodu. Vremenom je upotreba pisma rasla. Prvi pisani trag je iz 13. veka p.n.e – sarkofag feničkog kralja Ahirama, i kamen koji se danas čuva u Luvru. Grčki alfabet je imao 21 slovo. Tad su postojale tri njegove varijante: 1. jonski 2. atički 3. sa Halkidikija
Aticki i jonski alfabet su slicni. Aticki nema digamu, thetu, psi…U 5. veku pre nove ere je poceo da preovladjuje jonski alfabet i u Atini je uveden kao zvanicno pismo. Pre 450.pne nijedno delo nije bilo napisano na jonskom dijalektu, tako da su Homerova i Hesiodova dela bila prepisivana da bi narod mogao da ih cita i razume, i tada je sigurno doslo do gresaka u prepisivanju. Pisali su sa desna na levo i to se zove epitalaja ili u cik-cak (bustrofedon – onako kako se volovi pri oranju okrecu). Cesto si pisali i od dna strane ka vrhu. U pocetku su slova bila ugaono pisana, tj. klesana, zato sto im je bilo teže da se uklesu okrugla slova. Kada su poceli da pisu, slova su postajala oblija. Slova su u početku pisana veoma slobodno, nije se vodilo računa o estetici. Pisali su povezano, spojena slova, bez dizanja pera – scriptura continua, odvajali su se samo paragrafi. U svakodnevnom životu su više pisali pisanim slovima – kurziv. Štampana slova su sve više bila u upotrebi. Vrste slova: 1. Uncials – mala slova koja su se koristila kasnije samo za crkvene knjige 2. Minuscules – mala slova, koristila su se posle unciala 3. Maiuscules – velika slova 4. Set – štampana slova 5. Kurziv – pisana slova Na osnovu stila pisanja, zaključuje se iz kog perioda je rukopis. Spiritus se javlja kao zamena za slovo “h”. Aristofan Vizantinac deli slovo H na dva dela, to je uradio radi pravilnijeg čitanja Homera. Prvi je uveo tačku u 3. veku p.n.e. Često se tvrdi da su Grci preuzeli korišćenja slova alfabeta za naznačavanja brojeva od Feničana, ali to nije tačno, jer Feničani nisu koristili slova za tu svrhu. Slova jonskog alfabeta su menjala brojeve od 1-24, i često su služila za numerisanje knjiga, npr. kod Homera. Glotalna okluzija – iseckano izgovaranje slogova pri čemu dolazi do kontrakcije glasnih žica. Svaka fonema iz feničkog pisma ima neko značenje – bik, kuća, kamila,… Početno slovo feničanske foneme je postajalo slovo grčkog alfabeta. Kod Grka reči nisu mogle da se završavaju konsonantom. Postoji razlika iz,eđu zatvorenog i otvorenog slova “e”. 1. Digama – je konsonant koji je u Grčkom poluvokalsko v (dupla gama). Imala je vrednost broja 6. Opstala je i u latinskom jeziku, gde je usneno-zubni glas, tj. labiodentalni (v i f). U feničkom alfabetu se nalazila na poslednjem mestu. Grci će digamu iskoristiti za ipsilon. 2. Zain – prešlo je u zetu. U celoj Grčkoj se izgovara kao “z” od 4. veka p.n.e
3. Heth (f.) / Heta (g.) – prešlo je u etu. Pre ete se čitalo sa h, došlo je do procesa – psiloze, tj. gubljenja slova h (historia – istoria) 4. Omikron – guturalni konsonant, presao je u slovo “o” 5. Kopa – prototip dlova “q”. Kopa sa crticom ima numeričku vrednost broja 90 6. Sampi – numerička vrednost broja 900
Istorija proučavanja 1. Artur Evans – vršio je iskopavanja na teritoriji Knososa, 1900. god. Tragao je za svedočanstvima pismenosti. Otkrio je 3000 glinenih pločica sa popisom životinja, oružja,… Tekst na njima nije bio na grčkom. Pisano je linearnim pismom B. Silabičko, tj. slogovno pismo. Sadržalo je oko 90 simbola. Evans je dao ime linearnom pismu A. 2. Karl Blegen – vršio je iskopavanja nakon Evansa u Pilosu. Otkrio je oko 1200 glinenih pločica, i sumnjao je da tekst nije na grčkom. Naime pod najezdom Doraca, starosedeoci iz Mikene su se preselili na Kipar, i sačuvali su deo tradicije (pismo). Kiparsko pismo je ličilo na pismo sa tablica. 3. Majkl Ventris – arhitekta i filolog iz Britanije. Dodelio je glasovne vrednosti svakom od simbola. Prvo je dešifrovao imena gradova, prvo Knososa. Sadržalo je oko 90 simbola. 4. Elis Kober – prethodnica Ventrisa. Zaključila je da je to flektivni, tj. promenljivi jezik. Reč se sastoji od osnove (stalnog dela) i promenljivog dela (nastavka). Nastavci omogućavaju vezivanje sa drugim rečima. 5. Džon Čedvik – stručnjak i poznavalac homerskog jezika. Pristalica Ventrisa sa kojim je izdao dela. 6. Adolf Kirhof – za njega se vezuje – terminologija boja, tj. podela alfabeta po boji i teritoriji. a) zeleni – najrasprostranjeniji je na jugu i na Kritu. Ima najmanje promena i on je najarhaičniji b) crveni – najrasprostranjeniji su na zapadu. Pismenost je širena preko kolonista na Apeninsko poluostrvo, uglavnom sa Eubeje c) plave varijante – najrasprostranjenije na istoku: 1. tamnoplavi – Jonija 2. svetloplavi – atički alfabet, nešto je primitivniji od tamnoplavog alfabeta.
Spomenici pismenosti Ponajviše su u pitanju pisane vaze iz grobnice, pisane heksametrima s desna na levo. 1. Nestorova čaša – iz 8. veka p.n.e, poredi se sa Nestorovom čašom iz Ilijade. 2. Vaza – “bokal za izlivanje vina”. Pronađena je na atinskom groblju (Kerameikos, gde ima dosta grnčarskih radnji). Groblje je bilo izvan Dipilonske kapije, i zato se taj vrč naziva – Dipilonski. Na njemu se uočava sloboda pisanja, scriptura continua, pisanje bez razmaka i interpunkcije. Verovatno je bila nagrada na nekom takmičenju. 3. Gortinski zakonik – tekst pisan s desna na levo. Prelaz između epitalaje i es euthu, tj. na bustrofedon.
Interpunkcija Spiritusi su se javili u 3. veku p.n.e u Aleksandriji. Koristili su se do 80. god. 20. veka, tad su izbačeni jer su smatrani nefunkcionalnim, više je u pitanju bilo očuvanje tradicije. Spiritusi su se javili kao zamena za “hetu” koju Aristofan Vizantinac deli na 2 dela. Akcenat se uvodi radi pravilnijeg recitovanja Homera. Akcenat je imao muzikalan značaj.
17. Istorija pisma – abeceda Alfabet kolonije Kime je osnova na kojoj je nastao etrurski i latinski alfabet, a ne na osnovu jonskog alfabeta. Etrurski alfabet je bio posrednik grčkog alfabeta i latinske abecede. Neka slova su izmenjena, dodata su neka nova slova, a neka su izbačena (izbačeno je slovo “z”, ali je kasnije vraćeno jer su Rimljani bili pod uticajem Grka). Do 2. vek p.n.e, latinski alfabet je imao 21 slovo, kasnije mu je vraćeno z i dodato y. Y i Z su se koristili u rečima grčkog porekla, npr. – Odisej. U početku je slovo “i” služilo kao “s” između dva samoglasnika, ali posle je nestalo rotacizmom (s ili z između dva vokala prelaze u r): amase – amare. Klaudije je pokušao da uvede 3 nova slova, ali ona nisu bila usvojena. 1. antisigma – liči na x, i hteo je da označi grupu slova – bs/ps, po uzoru na psi 2. digama inversus 3. sonus medius – srednji glas. Između u i i. Koristio se u superlativu na – issimus
Ova slova su izašla iz upotrebe nakon njegove vladavine. Slovo c, vremenom označava glas k, i vekovima stoji u nekim nazivima – calende. Slovo c označava i slovo g u skraćenicama – c. – gaius, sn. – gnaeus. U latinskom alfabetu se ne razikuju i i j, i u i v. Prema neuspeloj reformi, slovo m na kraju reči je trebalo da se piše polovično, što je značilo da je slabo i nije se uopšte čulo. Za vreme Klaudija je bilo više neuspelih pokušaja reformi abecede, tako da se alfabet nije menjao od 300. godine. U 6. veku je Hiperinh uveo neka slova jer je hteo da približi abecedu germanskom jeziku. Nije poznato kako su ta slova zvučala, niti izgledala. U pisanju velikih slova postoje dva stila: -set – štampano, propisano: a) ugaona – slova odrfeđenog oblika b) seoska tj. rustic – slova su odvojena, ali su neodređenog oblika -kurziv – pisano i povezano. Koristio se za svakodnevne potrebe. Može se videti na zidovima u Pompeji i na voštanim tablicama. Ovo pismo je postalo formalno, kojim su pisana zvanična dokumenta, i bilo je prihvaćeno na zapadu – Vizigoti u Španiji, Merovinzi u Francuskoj, današnjoj Dalmaciji. Pismo se zove – kurzivne minuskule. Unciali – zaobljeno pismo, javlja se u 6. veku. Neka slova se pišu iznad i ispod linije. Ovaj stil se koristio pri pisanju knjiga. Mešavina unciala i kurziva koja se sve više razvijala, i bila prepoznatljiva u pisanju knjiga je polu-uncial. Ovaj stil je prihvaćen u Irskoj i Engleskoj. Po ugledu na merovinško pismo, nastalo je karolinško pismo koje se širilo po ostrvima, crno pismo u Nemačkoj, italik u Italiji.
18. Kritika teksta Kritika teksta podrazumeva nalaženje odgovora na pitanja: ko je napisao neki tekst, da li je tekst autentičan i kad je nastao. Dela klasičnog teksta koja danas proučavamo, nisu originalni rukopisi. Vekovima su prepisivani, što je dovodilo do njihovih preomena usled oštećenja, menjanja teksta onoga koji je tekst prepisivao ili kasnije štampao. Zadatak kritike teksta je da prati put tih promena i obnovi ga da bude što bliži originalu. To je složen i težak proces koji obuhvata tri nivoa: 1. Recensio - pregledanje. Na osnovu postojećih rukopisa se utvđuje najstariji. Proučava se njihova starost, istorija, poreklo,… Može da se upoređuje sadržaj i stil pisanja, da se pronalaze greške. Zatim se eliminišu bezvredni tekstovi, što sužava broj tekstova koji se proučavaju. Rukopisi se grupišu sistemom porodičnog stabla. 2. Examinatio – ispitivanje. Podrazumeva proveru autentičnosti teksta za koju je potrebno znanje autorovog jezika. Budući da su prepisivači težili da pojednostave tekst, važno je bilo dati prednost težam čitanju. 3. Emendatio – ispravljanje teksta, menjanje i izbacivanje nečistpća u tekstu. To je težak zadatak, zato što treba doneti odluku koji od ispravljenih rukopisa je ispravan. Otkrićem štamparije i prvog štampanja Cicerona, smatrano je da su dela postala zaštićena i da se neće menjati usled prepisivanja, ali važili je pravilo da izdavač bira koji će rukopis da se štampa. Izdavači su uzimali rukopise jedan od drugog, tako da je u opticaju bio opšte prihvaćen tekst. Kasnije, odbačene su tradicionalne knjige, i ponovo su istraživani klasični izvori. Ricard Bentli je u 18. veku izdao Bibliju, zasnovanu na antickom rukopisu, ali konzervativni teolozi su je zabranili. Tekst koji predstavlja najstariji oblik naucnici biraju na osnovi spoljasnjih i unutrasnjih dokaza. Spoljasnji dokazi: 1. brojnost – veci broj rukopisa ne podrazumeva da je tekst izvorniji 2. starost – stariji tekstovi se nalazeu starijim rukopisima, ali ni to ne mora da bude pravilo (primerak iz 5.veka moze da bude prepis iz 4. veka, ali zato primerak iz 8. veka moze da bude prepis iz 3. veka, sto znaci da valjan rukopis ne mora da bude stariji) 3. geografska rasprostranjenost (jedna varijanta teksta se nalazi u mnostvu rukopisa, koji poticu iz Rima, dok siri spektar drugih rukopisa poticu iz Egipta, Palestine, Male Azije…
sadrzi drugu varijantu. U tom slucaju, tekstolog moze dazakljuci da je jedna variujanta lokalna, a druga starija i izvornija. Arhetip – prepis najblizi originalu. Proces rekonstruisanja arhetipa se naziva recenzija.
19. Stematska teorija O stematskoj teoriji je pisao Paul Maas, a u praksi ona nailazi na dosta teskoca. Konstrukcija steme: prvi i najvazniji korak je uocavanje gresaka, koje poticu od prepisivaca. Te greske nastaju usled propusta ili promena u rasporedu teksta. Za stematsku teoriju greske delimo na: 1. one koje se javljaju u dva rukopisa, tzv. konjunktivne greske, tj. povezane. 2. disjunktivne, tj. one koje se javljaju u samo jednom prepisu Uporedjivanjem tekstova, tj. bitnih gresaka, koje su nacinili brojni prepisivaci, korak po korak, rekonstruise se stema citavog rukopisa. Primena steme – primena steme na arhetipski tekst se najbolje vidi na primeru:
Primena ovih pravila je nekad jednostavna. Odnos rukopisa bude jasan, zahvaljujuci jednoj ili vise upadljivih gresaka. U slucaju fizickih ostecenja knjige, greske su upadljivije, kod pravljenja njenih kopija. Dugo vremena ovaj dokaz, na koji je ukazivao Politijan, u analizi Ciceronovih pesama, bio je zanemarivan. Desavalo se da u kopijama nedostaje po nekoliko, u medjuvremenu, unistenih strana. U Arijanovim delima o Aleksandrovoj ekspediciji u Indiju sva dela su imala prazninu na odredjenom mestu na sredini strane. U prepisima je to mesto izostavljeno, ali bez napomene. Proucavanjem jednog rukopisa je ustanovljeno da nedostaje cela strana. Svi ostali rukopisi koji vode od njega su imali istu gresku. Na nekim rukopisima ostecenje moze nastati usled uprljanosti teksta. Za stematsku teoriju je ipak najbitnije klasifikovati i grupisati rukopise prema uocljivim greskama. Greske mozemo uocavati vertikalno i horizontalno. 1. vertikalno – tj. direktno izmedju originala i njenog prepisa. Medjutim, uprkos detaljnim analizama, cak i najvaznijih tekstova, tesko je primenljiva stematska teorija na tumacenje gresaka. 2. horizontalno – u anticko doba i u srednjem veku tekstovi nisu bili prepisivani od jednog primerka, cesto je bilo kombinovano vise primeraka, da bi tekst bio interesantniji, npr. Ksenofontova Kirupedija. Proces dodavanja mozemo pratiti u delima gde su ona istaknuta na marginama ili izmedju redova. Sledeca poteskoca je to da su svi sacuvani rukopisi nastali od arhetipova koji poticu iz antickog, tj. srednjeg veka, ali praksa pokazuje da to nije tacno. Koristeci stematsku teoriju dolazimo do zakljucka da neki primerci nisu arhetipski, i onda se javlja potreba za procenom originalnosti. Izvor moze biti jedan ili vise rukopisa, iz razlicitog vremena, prepisan u celini, ali prilagodjen vremenu iz kog je potekao, a uklopljen je u original – arhetip. Jos jedan problem je cinjenica da su samo anticki autori ispravljali ili menjali svoje originalne tekstove, posle izdavanja. Za razliku od modernog, u anticko vreme je drugo izdanje mnogo teze zamenjivalo, tj. potiskivalo original. Tako su na primer dve verzije Ciceronovog dela bile paralelno u upotrebi. U Juvenalovoj satiri je bilo 36 redova, koji se pojavljuju u oksfordskom rukopisu, ali se u drugim prepisima ne pojavljuju. U Aristofanovoj komediji Zabe neki delovi teksta poticu iz izmenjene autorove verzije. To otezava primenu stematske teorije. Kodeks optimus – biranje najboljeg, tj. odbacivanje bezvrednih rukopisa. Ovaj metod nije bio validan, zato sto nije koristio stematsku teoriju i sadrzao je logicke greske. Bez stematskog uporedjivanja, samo citanje teksta nije dovoljno. Neophodno je napraviti listu dela koja su
najbolja u literarnom, jezickom i istorijskom pogledu, tj. rukopise koji imaju najvise razloga da ih smatramo najboljim. Cesto vise dela imaju slicne razloge za odabir i zato treba obratiti paznju na razlicite argumente, radi lakseg odabira. Sto je rukopis vremenski blizi originalu, manja je mogucnost njegove promene. Medjutim, i ovo pravilo ima izuzetke. Postoje odnosi starih i novih rukopisa, koji su komplikovani i nejasni, npr. u slucaju Juvenalai Ovidija gde je istina i originalnost na prvi pogled u novijem rukopisu. U slucaju Senekinih tragedija, grana A je dugo vremena bila potcenjivana, zato sto su dela bila novijeg datuma iz grane E, rezultat ovog otkrica, tj. uvazavanje novijih dela od strane izdavaca i kriticara je dovelo do usvajanja principa da nova dela – recenzije, nisu kvarenje. U situacijama kad treba odabrati jedan od dva gotovo isto vredna teksta, primenjuju se dva principa: 1. utrum in alterum abiturum erat – podrazumeva se da u prepisivanju tekstova dolazi do kvarenja, tj. menjanja da bi se oni sto vise pojednostavili. 2. difficilior lectio potior – podrazumeva pravila da je tekst koji je teze razumljiv ispravniji. Prepisivaci su tezili da sto vise pojednostave delo time sto su izbacivali arhaicne oblike, koji vise nisu jednostavni za razumevanje ili su pojednostavljivali slozene procese koje nisu mogli da savladaju. Nekad je to bilo na svesnom nivou, nekad ne.
20. Greske u tekstu Da bi izdvojio istinu iz rukopisa, naucnik mora da poznaje tipove gresaka u tekstu. Prvobitni razlog je nemogucnost onoga koji prepisuje da uradi tacnu kopiju nekog teksta. Vecinu gresaka nacicine nenamerno, zbog nepaznje, a mnoge zbog zamki koje ga vrebaju prilikom prepisivanja. Ne postoji statisticka procena, tj. obrada koja daje podatke o frekvenciji pojedinih gresaka. Podela gresaka u grupe nije jednostavna. Zato sto neke nastaju kombinacijom vise uzroka, a neke se pojavljuju samo povremeno. 1. greske rukopisa – najbrojnije greske, mada pazljiva analiza daje sumnju na onu ideju. Uzrok gresaka u ovoj grupi je: a. nepostojanje razmaka izmedju reci u nekim rukopisima b. slicnost slova, koja dovode do zabune
c. pogresno citanje skracenica – pored uobicajenih znakova koji predstavljaju slogove, ili svakodnevnih reci, postojao je metod za skracivanje kljucnih reci u hriscanskoj teologiji. Nazivao se nomina sacra, i cest je u grckim i latinskim tekstovima. d. brojevi, koji su obelezavani slovima u oba jezika su cesto pogresno prenoseni. e. reci slicnog oblika, ili izgovora, stvarale su konfuziju, cak i kad nije bilo uzroka za to 2. greske usled promena u pisanju i izgovoru. U kasnom latinskom glas AE i E su postali isti. Glas B je brkan sa slovom V. U grckom jeziku nekoliko samoglasnika i diftonga je svedeno na jedan glas I (jotu), a rezultat je greska koja se zove joticizam. Beta je postala frikativ, a Y diftong. Gubi se razlika izmedju omege i omikrona. Diftong alfajota je postao identican epsilonu. Ove greske su bile vrlo ceste, ali nisu imale veliki uticaj na stvaranje teksta. 3. omaske: a. omaska od nekoliko slova – ukoliko prepisivac napise niz slova jednom umesto vise puta, to je naziva haplografija. b. prepisivac u zurbi moze da ponovi svoju gresku u kratkom razmaku. c. ukoliko neke reci imaju isti pocetak ili kraj, nastaje greska. d. omaska celog reda u tekstu – cesto se nalazi u poeziji i ima veliku informativnu vrednost za stematsku obradu teksta. Treba naglasiti da veliki broj omaski nastaje bez valjanog razloga, nepaznjom prepisivaca, posebno kod pisanja kratkih reci. 3. greske dodatka: a. ponavljanje slova i samoglasnika b. greske koje su vaznije, nastaju usled dodavanja objasnjenja tekstu ili prilikom ilustracije teksta. c. najveca greska je umetanje glose. Mnogi grcki rukopisi imaju veliki broj napomena koje objasnjavaju retke, komplikovane reci. Ove glose se lakse uocavaju u poeziji, zato sto remete formu pesme. Ali, ukoliko su umetnute tako da ne remete ritam pesme, teze ih je uociti. d. otkrivanje glosa u poznom tekstu je najteze. Mnogi pasusi sadrze glose, koje se uklapaju i gramaticki i po sintaksi i tesko ih je uociti e. retka greska je dodatak tekstu koji je pisan kao pasus na margini, a dodao ga je uceni, obrazovani citac. 4. greske premestanja: a. premestanje slova
b. premestanje stihova c. premestanje reci u recenici d. u Vizantiji je uobicajen dvanaesterac. Prepisivac se trudi da pojednostavi tekst pa menja formu. e. greske pod uticajem hriscanstva. Svi koji su prepisivali na hiljade tekstova u srednjem veku su bili hriscani, sto je uticalo na pravljenje gresaka. 5. greske nastale namernim promenama teksta od strane prepisivaca. Prepisivaci su menjali i ispravljali delove koje su smatrali teskim ili losim i ti pokusaji su bili pogresni. Do gresaka je dolazilo i usled nedovoljnog poznavanja jezika kojim su klasicna dela napisana. Ove neispravne korekcije su se nazivale – umetanje, mada taj termin nije sasvim odgovarajuci. Ucenici u kasno anticko doba i u srednjem veku su prepisivali po njihovom misljenju sramotne i neprikladne delove teksta. U prepisima Herodotovih dela, porodica Marcijal je zamenila blazim recima ili skroz izbacila delove teksta, koje su smatrali nedolicnim, tj. odvratnim, sto se nazivalo sveta prostitucija. Veliki i raznovrstan broj gresaka je bitan za kriticare. Oni ne smeju da favorizuju omiljenu grupu gresaka. Jednostavno pravilo Haupta i Hausmana – kada kriticar na osnovu razmisljanja, tj. razuma odluci kako da ispravi odredjeni deo teksta, on mora da uzme u obzir vrste gresaka i da iih razmotri i u skladu sa tim odluci, koji od ispravki da odabere. Ukoliko se radi o jako iskvarenom tekstu, onda je neophodno arhetipski tekst stampati izmedju obeli. U ovakvom delu je sigurnost nedostizna, cak i kad kriticar upotrebi najostrije oruzje.
21. Sholije Termin sholije je prvi put upotrebljen u Ciceronovom pismu Atiku. U antičkim tekstovima, beleške koje čitaocu daju korisne informacije, nazivaju se sholije. Napisane su na marginama ili između redova, a pružaju gramatička, književna, filološka objašnjenja. Te beleške koje su ostavljene na nekom antičkom rukopisu, kao glose, mogu biti u obliku jedne reči ili dugačak, kontinuirani komentar. Neki izdavači i prevodioci su menjali postojeće sholije, dodavali svoje ili kombinovali više sholija. U slučaju da sholije nisu mogle da stanu na marginu nekog rukopisa, sholije bi bile objavljene kao novi rukopis. Tipičan primer su Menandrove sholije: on je izdao najmanje dva priručnika sa bitnim raspravama o originalnom tekstu. Neki od tih priručnika vremenom postanu zastareli ili
nedovoljni, a jezik na kojem su zapisani i stil mogu da budu prevaziđeni. Često prilikom pisanja sholija, a tokom vremena, originalan tekst biva izmenjen. Kada je Faventius napravio sadržaj Vitruvijeve knjige “O arhitekturi”, on ju je potpuno izmenio, dodao je korisne informacije koje je kasnije sledeći pisac iskoristio za svoje delo. Tako je i jedan kuvar iz vremena Tiberija bio dopunjavan podacima iz medicine, poljoprivrede, gastronomije, tako da je originalnih recepata ostalo vrlo malo. Najstarije sholije date su uz Homerovu Ilijadu, i one su anonimne. Za grčku književnost su najvažnije: Hesiodove, Pindarove, Sofoklove i od Apolonija Rođanina. One uz Aristofana sadrže važan izvor za upoznavanje istorije i razvoj komedije, i daju bitne podatke o toj temi.
22.Subskripcije Subskripcije nam pruzaju znacajne podatke o delima iz proslosti. One su kratke napomene u obliku izjava, koje su dodate na kraju dela ili knjige da bi pokazale da je delo u potpunosti pregledano i ispravljeno. One obicno predstavljaju kraj nekog dela. Najcesce su pisane kasnije u odnosu na neko delo, a onda su prenosene zajedno sa delom. Mada, subskripcije nekih dela su izgubljene, jer nisu bile kopirane. Na jednom epitafu pominje se 27 subskripcija koje su izgubljene, ali nam ukazuju na cinjenicu da su i svetovne knjige imale subskripcije. Prva, najstarija subskripcija je na kraju Ciceronovog dela “De lege agraria”, Stacilijusa Maksimusa. Slicne subskripcije pojavljuju se od 4. do 6. veka i razvijaju se od najjednostavnijih do sve savrsenijih koje sadrze datum, mesto i okolnosti pod kojim je subskripcija nastala. Porodica Nikomah je tvorac serije cuvenih subskripcija Livijevih knjiga. Kad je stampanje i izdavanje knjiga u srednjem veku preslo u ruke crkve, crkva je zamenila privatne subskripcije svojim. Crkva je smatrala da su subskripcije paganske i zamenila ih je svetovnim subskripcijama. Jedino sto crkva nije mogla da prikrije je visegodisnji rad i tradicija izdavanja Livijevih dela (porodice Nikomah i Simahi, cije su subskripcije Livija, Vergilija i Apuleja). Na osnovu odnosa prema antickim delima vidimo da je paganska literatura bila mnogo neutralnija od crkvene literature.
Vrlo je verovatno da je za neke autore, Asteriusa i Mavoritiusa (hriscani), pisanje subskripcija bilo motivacija i pokretacka snaga za prelazak literarne forme sa svitka na kodes, tj. na stalniju formu. Cak i kada je zavrsen process prelaska na stalnu formu, praksa pisanja subskripcija je nastavljena. Filoloski i istorijski znacaj pisanja subskripcija je sporran, ali to ne moze da se primeni na sve subskripcije. Neke subskripcije ispravljaju student u okviru prakse. Druge su samo ispravljanje teksta za sopstvenu potrebu.
24. Kriticki aparat Kriticki aparat je naziv za komentar koji prati tekst i sadrzi podatke iz primarnih izvora i rezultat je kritike teksta. Kod citanja tekstova moramo da se upoznamo sa brojnim latinskim skracenicama. Latinski je ostao jezik komentara i uvodnih tekstova. Daje se obaveštenje o stanju teksta u odnosu na rukopis. Nijedno kritičko izdanje nije isto kao izvorni tekst, tj. kao original. Zadatak kritičkog aparata je da nas upozna sa različitim čitanjima: nedostatak reda, greške, korektura, redosled reči,… 1. p./pap. – papirus 2. gl – glose, umetanje definicija i objasnjenja radi boljeg razumevanja teksta. Unosi ih filolog ili onaj koji prepisuje tekst 3. lm – lema, rec ili deo teksta, na koji se komentar odnosi 4. edd – odnosi se na urednika, tj. izdavaca 5. ed.pr. – prvo stampano izdanje editio princeps 6. stigma – isto sto i recc, ukazuje na jedan ili vise kasnijih prepisa 7. s.v. – sub voce, navodjenje na recnik prilikom citiranja iz antickih i srednjevekovnih dela, npr. u Vizantijskom recniku Suda. Znaci pod tom i tom reci. 8. s.l. – rec je navedena iznad teksta 9. mac/mpc – zapisi su cesto bili korigovani. Znak pre korekcije/ nakon korekcije. Pozeljno je da izdavac navede ko je korigovao tekst. Umesto mac, moze da ce koristi m1, a m2 se odnosi na drugu osobu koja cita tekst i komentaruise ga, tj. tumaci. 10. v.l – tekst moze da se cita i shvati na vise nacina, ima vise varijanta citanjai nosi oznaku koja se navodi u komentaru, tj. sholiji. U latinskom jeziku se oznacava sa al, od alius, ili sa l od vel.
11. < > - suppl. dopuniti. Tekst je dopunjen po misljenju izdavaca. Bio je okrnjen pre toga, ali ga je izdavac dopunio. 12. [ ] – suprotno od prvih zagrada. One oznacavaju da je izdavac izostavio tekst 13. del – obrisan deo teksta 14. om – smatrao je da treba izostaviti deo teksta 15. ad – dodat je deo teksta 16. cod / ms – kodeks, tj. manuscriptum. Codd i mss su mnozina. Bitni zapisi su oznaceni siglom (ona je veliko slovo u fusnoti, koriste se latinicna slova ili slova alfabeta i oznacavaju kodeks ili rukopis). U mnogim izdanjima je kritički aparat previše obiman za prosečnog čitaoca, zato što ima mnogo više podataka nego što je potrebno. Takođe mnogi urednici koji nisu dobro upoznati sa antičkim spisima prave dosta grešaka u spelovanju. U moderno doba, kompjuteri su počeli da se koriste za izučavanje antičke literature. Neki programi čuvaju dela sve od Homera pa do 15. veka.
25. Grčki dijalekti Grci koji su ziveli u Grckoj, na ostrvima i u kolonijama, sami sebe su nazivali Helenima, a po tome su svoju zemlju nazvali Helada. Ime Grci i Grcka su im dali Rimljani po nekom starom plemenu, taj naziv se odrzao i do danas. Grcki je indoevropski jezik. Grcki narod je od davnina podeljen na plemena, od kojih je svako govorilo svojim dijalektom (literatura i svakodnevni govor). Grcki jezik nikada nije bio jedinstven jezik, i jedan od glavnih razloga je cinjenica da se razvijao na velikoj teritoriji. Cetiri glavna dijalekta: dorski, jonski, eolski i aticki. Ne razlikuju se samo po teritoriji kojoj pripadaju, vec pokazuju razlike u okviru jedne te iste grupe. 1. Dorski – njime su se sluzili Dorci na Peloponezu, Kritu, kolonijama na Siciliji i donjoj Italiji. Sa njime su slicni i mnogi severozapadni grcki dijalekti iz Epira, Lokride, Fokide. Dorski izgovor je bio veona rasiren i imao je veliko govorno podrucje. Zbog toga se pojavljuju izvesne razlike u govoru, ali svi imaju slicne osobine. Zbog toga pripadaju jednog grupi. U knjizevnosti se javlja u horskoj lirici Pindara. Sacuvana je neka Teokritova idila. Dorskih oblika ima i u horskim pesmama u tragedijama. Severozapadna narecja nisu mnogo poznata, a zapisi poticu iz Delfa i Olimpije.
2. Eolski – njime su se sluzili Eoljani u Maloj Aziji, Tesaliji, Beotiji, Lazbosu. On se drugacije naziva severnoahejski dijalekat. Za razliju od juznoahejskog, koji se pre dorske seobe govorio po citavom Peloponezu, a kasnije se sacuvao u Arkadiji, a najocuvaniji na Kipru. Njime su se koristili Alkej i Sapfa, a sacuvane su i Teokritove idile. U jeziku Homera i Pindara se uocavaju tragovi ovog narecja. 3. Jonski – njime se sluzilo jonsko pleme u Maloj Aziji, na Atici, i jos nekim ostrvima Egejskog mora: Tasos, Paros, Naksos, Samos i Hios. U tom dijalektu je najpre nastala knjiga i najlepse se razvila. Najpoznatije su Homerove pesme, ali njihov jezik nije jezik naroda, vec iskljucivo umetnicki. Zasniva se na elementima starojonskog dijalekta, ali u njemu ima i eolskih i atickih oblika kovanica, koje su koriscene zbog potreba stvaranja stihova. On se moze podeliti na dva dela: - stari jonski – jezik Homera i Hesioda,, uticao je na Pindara i aticke tragicare i njime je pisana poezija. - novi jonski – njime je pisao Herodot i Hipokrit, sluzio je za pisanje proze. Deo jonskog dijalekta je aticki dijalekat. Njime se govorilo u Atici i u Atini. Na tom dijalektu su napisana brojna dela, i poezija i proza, koja su nastala u periodu razvoja Atine. Aticki dijalekat je poznat iz mnogih natpisa, ali ne znamo kako je govorio obican narod. Najpoznatiji pisci su tragicari Eshil, Sofokle i Euripid, Aristofan, Tukidid i Ksenofont, i Platon, Demosten. Vaznost grada Atine za citavu Grcku, kao i znacaj aticke knjizevnosti su bile uzrok, sto se aticki dijalekat postao prvi i glavni dijalekat (4. vek pne). Od tog doba, kada se kaze grcki, zna se da je to aticki. U 3. veku pne neki pisci iz Aleksandrije poput Teokrita su pisali na tri dijalekta. Aticki jezik je bio jezik uglednih i obrazovanih Grka. Kad je Makedonija zavladala Azijom i Grcka prosveta je pocela sve vise da se siri, razvio je i opsti grcki dijalekat koji se zvao koine. On je bio medjunarodni jezik istoka i zapada. Aristotel se koristio atickim i koine dijalektom, a kasnije i Polibije, Plutarh, Lukijan... Dijalekti su se medjusobno razlikovali po recniku, obliku i rasprostranjenosti reci i izgovoru istih reci. O razlikama u recniku se zna malo, tj. ono sto su autori isticali kao bitno (Herodot i Tukidid). Razlike u obliku i izgovoru moraju da se posmatraju istovremeno, zato sto se mnoge razlike u izgovoru odrazavaju na nacin pisanja reci, tako da dolazi do brojnih razlika u obliku reci. Grcka knjizevnost i spisi koji su dosli do nas, pisani su jonskim alfabetom.
Danasnji izgovor samoglasnika u grckom jezikunije isti kao u starogrckom, isto tako ni razlika u dijalektima nije bila toliko znacajna, koliko se danas na njoj insistira. Danasnjim izgovorom mi pravimo vecu razliku, nego sto je ona tada bila. Da bismo sto bolje uocili razlike izmedju grckioh dijalekata trebalo bi da znamo izgovor makar jednog od njih – najpozeljnije bi bilo atickog, koji je bio najbitniji dijalekat i koji jebio sredstvo za sirenje jonskog alfabeta.Do izgovora reci iz tog doba smo dosli na osnovu tradicionalnih dokaza, stavova gramaticara, slicnih reci (imitacija), gresaka u pisanju. Diftonzi su u pocetku bili pravi i izgovarali su se tako da se oba glasa cuju. Oni kod kojih je prvi vokal bio dug su bili pravu diftonzi i tezili su da izbace drugi samoglasnik. Akcenti u grckom jeziku vise zavise od visine tona izgovaranja tog dela reci, a ne od duzine ili isticanja dela reci.
26. Italski jezici Pripadaju grupi međusbno srodnih Indoevropskih jezika od kojih su se neki u starom veku govorili na području Apeninskog poluostrva. Oni obuhvataju 65 jezika od kojih su 24 izumrla. Dele se u 2 grupe: 1. Latinsko – fališćanski 2. Umbrijsko – osački tj. sabelijski Latinski jezik obuhvata teritoriju Rima i severnog dela Lacija. Širenjem rimskog carstva postao je jezik različitih zemalja i klasični jezik zapdnoevropske civilizacije. Latinski jezik kojim se koristio Ciceron je uzet za normu Spomenici 1. Fibula Praenestina – zlatna šnala koja sadrži natpis na latinskom jeziku. Potiče iz 7. veka p.n.e. Preneta je iz jedne grobnice u drugu. Kasno je nađena, ali se ne zna tačno gde, tako da se smatra falsifikatom. Proverava se njena autentičnost. 2. Lapis Niger – crni kamen sa Foruma. Potiče iz 6. veka p.n.e. Prostor je popločan crnim mermerom, u blizini Forum Romanuma kod Komicije. Prostor sa kojeg su se obraćali govornici, kasnije je mesto na kojem je ubijen Romul, pa se uzneo na nebo. Prekriven je pločama, i bio je u nivou Foruma. Okrnjen je i prekriven crnim bazaltom, po toj ploči je dobio ime. U komori se nalaze ostaci – možda žrtvenika ili tribine. Jezik je arhaični latinski, pisano je bustrofedonom, i kultnog je značaja. Deo stuba je izgubljen.
3. Treći vek p.n.e, počinje latinska književna predaja prevodom Odiseje, koji daje učeni Grk – Livije Andronik Latinski jezik je potisnuo ostale italske jezike, i od njega su nastali savremeni romanski jezici: italijanski, španski, francuski,… Drugi jezik ove grupe je fališćanski, sličan je latinskom jeziku. Govorio se u Faleriji, severno od Rima. Poznato je oko 100 natpisa na tom jeziku. Umbrijsko-osački Ova grupa jezika zauzima veću teritoriju od latinsko-fališćanskih jezika. Najpoznatiji jezik ove grupe je umbrijski koji se govorio u pokrajini Umbriji. Tabulae iguvinae – 9 bronzanih tablica, pisanim različitim tipovima pisma – pisano je s desna na levo i bile su ispisane sa obe strane, u različitim periodima. Najstarija od njih je pisana posebnim pismom, a najmlađa latinicom. Nađene su u podrumu kuće i sadržale su uputstva za verski obred. Osački jezici Osačka plemena su se nalazila na samom jugu Italije do Grčkih kolonija. Najstariji osački spomenici su pisani svojim pismom, neki grčkim, neki latinskim. 1. Cippus Abellanus – odatle je nastala reč za kip. Pronađen je kod Vezuva, bio je ugrađen u deo praga jedne kuće. Tekst je pisan s desne na levo. 2. Tabula Bantina – nađena je u grobnici. Ima 33 reda napipsana na osačkom, kao i deo o zakonima na latinskom. * Duenos – najstariji oblik prideva – bonus – dobar. Neki smatraju da je to lično ime, a ne pridev. Sastoji se od nekoliko posuda za prinošenje žrtvenih darova, spojenih u jednu činiju. Natpis je arhaičan i sastoji se od nekoliko redova. Odlike italskih jezika u odnosu na druge indoevropske jezike su: upotreba ablativa u svim deklinacijama, posebnmo građenje futura,… Sve italske jezike je zamenio latinski koji je bio jezik rimokatoličke crkve i zvanični jezik Vatikana. Ne zna se kad su Latini izumrli, veruje se da je to bilo u 1. veku p.n.e, posebno nakon ratova, kada se latinski jezik proširio po celoj Italiji.
