Istorijski izvori

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

The world's largest digital library

Try Scribd FREE for 30 days to access over 125 million titles without ads or interruptions! Start Free Trial Cancel Anytime.

























\

.1

I

ИСТОРИЈА СТАРИХ ГРКА ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА МАКЕДОНСКОГ ПРВИ ОДЕЉАК

СПАРТА ПРЕ ПЕРСИЈСКИХ РАТОВА 1. Л И К У Р Г

Ликург, гл. а) ЊЕГОВА ПУТОВАЊА И ПОВРАТАК У СПАРТУ Плутарх, Ликург, III (завршна реченица), V, 27 III. Ликург реши да путовањем отклони сваку сумњу и да се у страним земљама задржи све дотле док му синовац не одрасте и не добије сина као краљевског наследника. IV. Он остави Спарту и дође најпре на Крету, где је проучио тамошње уставе и упознао се с најугледнијим људима. За једне установе нађе да су одличне и прихвати их, да их, кад се врати, уведе у својој отаџбини, а друге одбаци. А једнога од тамошњих мудраца и државника по имену Талета, задобио је молбама и при атељским понашањем према њему да се пресели у Спарту. Овај човек сматран је за лирског песника, а у ствари, он је под видом песништва вршио оно што раде само најумешнији законодавци. Његове песме нису биле ништа друго него беседе, које су не само својим садржајем него и благом мелодијом и утолним ритмом под - стицале на послушност и слогу. Слушањем тих песама Спартанци су неприметно ублажавали своје нарави, и код њих се скоро, место дотадашње свадљивости и раздорности, развијала жива жеља за узајамном наклоношћу и сложношћу. Тако је тај Талет у неку руку Ликургу крчио пут да побољша нарави својих суграђана. С Крете отплови Ликург у Азију да, како се каже, строги и прости кретски начин живота упореди с јонским раскошним и распусним животом, као што лекар болесно и слабо тело упоређује са здравим, и на тај начин да тачније упозна раз лику између начина живота и државних облика. Ту је, како се чини, први открио Хомерове песме, које су чувене и код Креофилових потомака, и кад је видео да политичка и васпитна поука у њима заслужуЈе не мању пажњу неголи пријатно и забавно приповедање, брижљиво их препише и узме са собом да их понесе у отаџбину. О тим песмама већ је постојало код Хелена неко тамно казивање, али је само мало њих имало поједине делове од дела које се неким случајем растурило, и Ликург је био први који је то целокупно дело учинио познатим. Египћани мисле да је Ликург и њима дошао, и да се од свих њихових устано ва највише зачудио одвојењу војничке касте од осталих каста, пренео га у Спарту, и тиме што је сасвим одвојио занатнике и рукотворце створио је заиста праву и савршену државу. Више хеленских историчара потврђује то тврђење Египћана. Али да је Ликург био у Либији и Шпанији, да је, чак, и Индију обишао и ту сао - браћао с гимнософистима, о томе иначе, колико ја знам, не говори ниједан писац него Спартанац Аристократ, син Хипархов.



























V.Лакедемоњани V. Лакедемоњани су жалили што Ликург не борави код њих, и зато су често слали по њега не би ли се вратио, јер су краљеви сматрали да осим имена и части немају пред народом никакве повластице, а у њему су видели урођену способност да управља државом и да води људе како он хоће. И сами краљеви желели су његово присуство, јер су веровали да би, кад би он био присутан, мање били изложени пркосу и обести народне масе. Док су били у таквом душевном распо - ложењу, он се напослетку врати и одмах предузме да постојећи поредак уклони и уведе нов, јер је био уверен да само делимична измена законодавства не би ни до чега довела... Да тај наум оствари, оде најпре у Делфе, принесе жртву и запита бога за савет, а потом се врати кући с оним знаменитим пророчанством у коме га Питија назва љубимцем богова и више богом но човеком. И кад је молио за добре законе и уставе, одговарала му је Питија да му бог даје и одобрава кудикамо најбољи од свих устава. Охрабрен тиме, стане придобијати и подстицати најугледније грађане да га у остваривању његове намере потпомажу. Испрва је ствар поверавао само најпоузданијим пријатељима, а потом их је све већи број придобијао на своју страну и удруживао да изведе свој подухват. Кад је ствар сазрела, сазове у зору на трг тридесет наоружаних првака да противнике одмах уплаши и застраши. Имена двадесеторице најугледнијих забе лежио је Хермип; а онај који је у Ликургову потхвату највише учествовао и при увођењу закона нарочито потпомогао звао се Артмијада. Тек што су се људи почели скупљати, краљ Харилај помисли да је цела ствар уперена против њега и побегне у храм Атене Халкиеке. Али кад су му заклетвом зајамчили безбедност, он остави храм, те је и сам својим учешћем Ликургу помагао.

б) СТАРЕШИНСКО ВЕЋЕ И ЕФОРАТ

Плутарх, ЛикурГ, гл. V, 28 - VII Прва и најважнија промена коју је Ликург извео била је оснивање Ста решинског већа, које је, као што Платон каже, благостање и трезвеност у држави изванредно унапређивало, јер се помешало с претераном моћи краљева и с овом се у правима изједначило. Јер устав, који се иначе љуљао и час се приклањао на страну краљева тираниди, а час на страну народа и демократије, добио је сада у власти Старешинског већа ослонац, који је све одржавао у равнотежи и обез - беђивао најпостојанији мир и поредак. Двадесет и осам героната (= већника, старешина) свагда би се, кад би то било нужно, придруживали краљевима да обуз - дају народну моћ, а исто тако пристајали би уз народ кад се чинило да се краљев - ска власт измеће у тираниду. Толико их је, по Аристотелу, постављено зато што су се од тридесет првих који су били на Ликурговој страни двојица из пла - шљивости повукли. А Сфер каже да их је било толико који су ствар знали.. VI. До те новоосноване власти Ликургу је толико било стало да је из Делфа затражио о њој пророчанство које се зове ретра. Оно гласи: „Пошто си Хелен - ском Диву и Хеленској Атени саздао храм, и народ разделио на племена (филе) и братства (обе) и основао веће од тридесет чланова с врховним старешинама (архегетима), сазивај народ од времена до времена између Бабике и Кнакиона. Ти народу предлажеш и распушташ га, али њему припада право да потврђује или да одбацује“... Кад се народ сакупи, нико није смео ништа предлагати него веће и краљеви, али народ је имао право да предлоге старешина прихвати или да одбаци. Кад је доцније народ одлуке већа додавањем и изостављањем изокренуо и искривио, краљеви Полидор и Теопомп поменутој ретри додаду још ово: „Ако би

8



























народ хтео да прихвати наопаку одлуку, старешине и краљеви треба да оставе скупштину“, тј. не треба да одлуку прихвате, него треба да се удаље и да народ распусте, јер је одлуку већа променио и изокренуо на штету државе... државе... VII. Мада су власти што их је Ликург у Спарти увео биле помешане, ипак су његови наследници налазили да је олигархија још сувише јака, набрекла и моћна, и зато је, као што каже Платон, влашћу ефора зауздају, отприлике сто и тридесет година после Ликурга, кад је Елат први пут постављен за ефора, за Теопомпова краљевања. За овога кажу и то да му је жена замерала што ће својим синовима краљевску власт оставити много мању него што је била онда кад ју је примио, али јој е он одговорио: „Чак много већу уколико је трајнија." У ствари, она није изгу - била ништа друго но оно што је у њој било преко мере и тиме се сачувала од зав - исти и многих опасности. Зато спартански краљеви нису имали оних невоља које су Месењани и Аргивљани наметнули својим краљевима, који ни у чему нису хтели да попусте, ни да на добро народа своју моћ ограниче. Ликургову мудрост и смотреност најбоље ћемо схватити ако се осврнемо на устанке Месењана и Аргивљана, двају суседних и сродних 1 народа, и на лоше владање њихових краље - ва. Ови су испрва били добили једнаке делове, чак се учинило да им је ждреб ишао више на руку него онима, па опет нису дуго били срећни. Обест краљева, а не послушност широких народних слојева, изазвала је ускоро у обема државама расрас - тројеност, а то је јасан доказ да је личност која је саставила и утврдила спартански устав заиста била Спартанцима божански поклон.

в) ПОДЕЛА ЗЕМЉИШТА

Плутарх, Ликург, гл. VIII VIII. Друго и у исти мах најсмелије уређење Ликургово била је подела зе мљишта. Грађани су тада у Спарти живели у страшној неједнакости. Велико мноштво потребних и сиромашних људи пало је држави на терет, а богатство се стекло у мало породица. Да би дрскост, завист, неваљалство и распусност и још од њих веће државне болести, богатство и сиромаштво, сасвим уклонио, наговори он грађане да сви своје земље уступе, да се оне поново поделе, па да сви једни с други ма живе у пуној једнакости и заједници добара, тако да првенство траже само у врлини, и да међу њима нема никакве друге неједнакости него оне која одређује похвалу добрих и покуду лоших радњи. Овај предлог Ликург је и остварио и целу Лаконију поделио међу њене становнике на тридесет хиљада делова и атар који је припадао Спарти на девет хиљада; јер толики је био број грађана. Неки кажу да је Ликург утврдио само шест хиљада делова, а Полидор је доцније додао остале три хиљаде; а по другима, половина од девет хиљада делова долази од Ликурга, а половина од Полидора. Сваки поједини део био је толики да је за мушкарца доносио седамдесет медимна јечма, а за жену двадесет и сразмерну количину течних плодова. 2 Мислио је да ће им толико бити довољно, и да им да одрже нормално стање душе и тела и здравље ништа друго не треба. Приповеда се да је Ликург после неког времена, кад је по свом повратку с неког путовања обилазио земљу и видео где једна поред друге леже сасвим једнаке рпе жита, онима који су се око њега налазили с осмејком рекао да му се сва Лаконија чини као једно поље које су мн ога браћа тек пре крат - ка времена међу се поделила.

1 Месенија и Арголида су сродне државе зато што су се Хераклиди по свом доласку на Пелопонес и у њима утврдили као у Спарти. 2 Медимна, главна мера за чврсте плодове, била је различна у различним градовима. Атичка медимна је



























г) СИСИТИЈЕ

Плутарх, Ликург, гл. X и XII X. А да би још више сузбио раскош и сасвим искоренио тежњу за богат ством, стане уводити трећу и најлепшу установу, тј. сиситије, тако да су се сви грађани морали састајати и заједно јести прописани хлеб и јела; а нико није смео да се код куће засебно храни седећи на скупоценим јастучетима и за раскошним софрама, или да се као прождрљиве животиње у мраку тови из руке кувара и посластичара и да упропашћује не само лепо понашање него и тело, које због тога добива наклоност за сваку неумереност и разврат у јелу и пићу и за дуго спавање, и зато су му потребна топла купања, дуга одмарања и управо свакодневна боле - сничка нега. И то је већ било довољно важно; али је још важније било то што је он, као што каже Теофраст, богатству одузео сваку вредност и другарством за истом софром и најпростијом храном направио од њега нежељену ствар. Та никоме није требало ни да се служи скупоценим посуђем ни да ужива у њему, чак ни да гледа ни да другима показује, јер су и богаташ и сиромах ишли да једу исто јело. Тако је Спарта била едина варош под сунцем где је постала позната пословица да је богатство слепо и да лежи као каква слика без живота и покрета. Јер нико није смео да најпре једе код куће па потом да сит прилази заједничкој софри; остали су брижљиво вребали онога ко заједно са њима није пио или јео, и корили су га као похлепна човека коме је заједничка храна сувише лоша. XII. Ова другарства за истом софром зову се у Крећана андрије, а у Лакедемоњана фидитије, или зато што је, будући да утврђују узајамно пријате љство и поверљивост, у ту реч место X стављено б или зато што навикавају на умереност и штедљивост. А може бити и то да је, као што неки тврде, само додан први глас и да су по начину живота и по храни добиле име едитије. Обично се са стајало по петнаест лица, понекад неколико више или мање. Сваки друг за истом софром прилагао је на месец једну медимну јечменог брашна, осам хоја вина, пет мина сира, две и по мине смокава, а осим тога ради набавке присмочка и мало новаца. Али онај који би принео почасну жртву или био срећан у лову послао би заједничкој софри парче меса; јер кад би год неко због приношења жртве или због лова задоцнио, смео је код куће да једе, а сви други морали су јести заједно. И за дуго времена сиситије су одржаване с највећом строгошћу. Једаред је, на пример, краљ Агид, по свом повратку из рата у коме је победио Атињане, хтео да једе са својом женом и послао по свој део јела, али му га полемарси не пошаљу. А кад сутрадан, сав бесан, није принео уобичајену жртву, још га и казне. Сиситијима су смели присуствовати и дечаци, јер су их на њих доводили као у школе мудрости. Ту су они слушали разговоре о политици и пред собом гледали васпитаче слободе, и учили се не само да се сами шале и да задиркују без лакрди ашења него и од других да задиркивање подносе. Јер чини се да је нарочита одли - ка лаконска била и то да разумевају духовиту шалу; а ко то није могао, смео је затражити да се шале не праве, и други је одмах престајао. Сваком новајлији нај старији би показао врата и при том рекао: „ На ова врата не излази ни једна реч.“ О ономе ко је желео да буде примљен за члана заједничке софре гласало се, кажу, овако. Сваки друг за софром узео би у руку парче од средине хлеба као бирачки каменчић и ћутке га бацио у суд који је послужитељ носио на глави. Ко би гласао за пријем, бацио би парче какво је било, а ко би гласао против пријема, он би га најпре руком изгњечио и потом га бацио. Ово згњечено парче сматрано је као пробушен бирачки каменчић, и ако би се у суду нашло само једно такво

10



























парче, онда онај који се јавио за пријем не би био примљен, јер се желело да сви у друштву буду пријатни једни другима. За онога ко би на тај начин био одбачен говорило се да је кадисан, јер се суд у који су бацали парче хлеба звао кадих. Од свих јела била је код њих најомиљенија црна чорба, тако да старији меса уопште нису јели, него су га остављали млађима и само се придржавали те чорбе. Приповеда се да је некакав понтски краљ ради те чорбе добавио себи и лаконско - га кувара, али кад ју је окушао, није му се свидела; а кувар му је рекао: „Ову чорбу, краљу, могу кусати само они који су се купали у Еуроти.“ Ако би умерено пили, ишли би кући без буктиње. Јер ни у овој ни у којој другој прилици не би смели ићи са светлошћу, да би се навикли да у мрачној ноћи путују без икаква страха. Тако ствар стоји с уређењем сиситије.

д) СПАРТАНСКО ВАСПИТАЊЕ

Плутарх, Ликург, гл. XVI - XIX, XXI XVI. Није зависило само од оца да ли ће он одгајати новорођено дете, него га е морао носити на место које се звало лесха, где су били окупљени најстарији чланови сваке филе. Они би дете веома брижљиво прегледали, па ако би оно било ако и добра састава, позвали би оца да га одгаја и доделили му један од девет хиљада делова спартанске земље; ако би, пак, било слабо и лоша састава, наре - дили би да се однесе и баци у такозване Апофете, тј. у дубоку јаму на гори Тајгету, јер су сматрали да чељаде које већ од рођења има слабо и кржљаво тело мора падати на терет не само себи него и држави. Зато и жене и децу после рођења нису прале у води, него у вину, да би испитале стање њиховог здравља. Јер се каже да се епилептична и иначе болешљива деца од вина онесвесте и ослабе, а здрава добију ош више снаге и јачине. Начин на који су деца негована показује такође много умешности и бри жљивости. Дадиље су децу неговале без повијања и тиме целом саставу удова давале извесну неусиљеност и слободу; навикавале су децу да се задовољавају сваким јелом и да не буду пробирачи; пазиле су да се она у мраку и самоћи не плаше и чувале их од недоличне самовољности и с њоме везаног плача. Зато су многи странци за своју децу куповали лаконске дадиље; између осталог, припове - да се да је Алкибијаду била дадиља нека Лакедемонка, по имену Амилка. Али му је Перикле доцније за васпитача дао роба Запира, који нимало није био бољи него други. Ликург, пак, није спартанске дечаке поверио ни купљеним ни плаћеним васпитачима, а није ни свакоме допуштао да сина васпита по свом нахођењу, него је сам све дечаке, кад наврше седам година, узимао себи, сврстао их у извесна оде љења, једнако их васпитао и хранио и навикао да се заједно играју и заједно уче. За надзорника над сваким одељењем постављао би онога који се изнад осталих истицао разборитошћу и у сукобу показивао највећу храброст. И овога су други узимали себи за образац, покоравали се његовим наређењима и подвргавали се његовим казнама, тако да је цело васпитање било вежбање у послушности. Стари су обично присуствовали њиховим играма, и често изазивали код њих сукобе и надметања , да би тачно познавали карактер свакога да ли је храбар и неустрашив и да ли се у борби неће повући пред својим противником. Читати и писати учили су само онолико колико им је било потребно; сва остала настава ишла је за тим да се науче лепу слушању, подношењу напора и побеђивању у боју. Зато су с годинама и строже с њима поступали; стригли су им косу до коже и навикавали их да иду боси и да се редовно играју голи. Од





























дванаесте године нису више носили кошуље и за целу годину добивали су само један огртач; тела су им била прљава, и нису их смели ни мазати ни прати, осим у оно мало дана у години, кад су, као и остали, могли да се посвете неговању тела. Распоређени у одреде спавали би заједно на шашу, који би сами скупили пошто би голим рукама без ножа пооткидали врхове трске која расте у Еуроти. Зими би стављали пода се такозване ликофане 3 и помешали их са шашом, јер се сматрало да тај материјал има способност загревања. XVII. Већ су се у тим годинама дружила по два дечака који су се узајамно волели; и стари су на њих отада још више обраћали пажњу, свагда посећивали вежбалишта и посматрали њихова надметања и узајамна задиркивања, и то не као докони посматрачи, него је сваки од њих сматрао себе као родитеља, учитеља и чувара свих дечака, тако да их је било у свако доба и на сваком месту, те су их могли опомињати или, ако је било нужно, и казнити. Осим тога, један од најуглед - нијих и у сваком погледу беспрекорних људи био би одређиван за надзорника, па би и сами дечаци у својим одељењима најбољега и најхрабријега од такозваних ирена бирали себи за старешину. А ирени зову се они који су после дечачких годи - на навршили две године, а мелирени најстарији од дечака. Такав ирен, који је имао двадесет година, предводио би у надметањима оне који су му били подређени, а код куће они би га послуживали за софром. Већима наређивао би да му доносе дрва, а мањима да му доносе поврћа. И то би му све крали на тај начин што би једни одлазили у баште, а други се веома лукаво и опрезно увлачили у трпезарије одраслих. Ако би који био ухваћен, био би ишибан бичем, зато што се у крађи незграпно и невешто понашао. А краду и јела која им дођу под руку, и при томе уче да вешто преваре оне који спавају или безбрижно чувају стражу. А онога кога би ухватили кажњавали би батина ма и глађу... XVIII. При крађи показивали су дечаци толику смотреност да се приповеда ло како је једноме млада лисица, коју је украо и под огртач сакрио, сав стомак зубима и канџама тргала, а да се он никаквим знаком није одао, све док на месту није издахнуо. И то се већ по оном што младићи чине још и данас не може чинити невероватно, јер сам многе од њих видео где од удараца умиру на жртвенику Ортијину. После ручка ирен би, одмарајући се, једном дечаку наредио да запева, а другом би поставио питање на које би морао дати промишљен одговор, на пример ко е међу људима најбољи, или каква је ова или она радња. Тиме би се одмах од дечаштва навикавали не само да оцењују оно што је лепо него и да воде рачуна о понашању својих суграђана. Јер кад неко не би умео одговорити на питање ко је добар или ко је лош грађанин, то би сматрали као знак трома и за врлину не способна духа. А одговор је морао бити пропраћен разлозима и доказима и у исти мах кратак и збијен. Ко би непромишљено одговорио, ирен би га казнио тиме што би га ујео за палац. Често је ирен кажњавао дечаке и у присуству родитеља и старешина, дајући доказ да ли је умео казнити с правом и како треба. Није ометан у извршавању казне, али кад би дечаци отишли, морао је полагати рачун да ли је при кажњавању поступио оштрије него што је требало или, напротив, сувише благо и попустљиво. Љубавници дечака узимали су учешћа не само у њиховој слави него и у срамоти, и приповеда се да су једном старешине, кад је дечак у надметању срамот -





























1111

IX. Учили су дечаке и томе да у своме изражавању спајају горчину с љуп кошћу и да говоре кратко, али снажно и језгровито. Ликург је, као што је речено, гвозденом новцу крај велике тежине дао и незнатну вредност; а новцу говора који се служи кратким и простим изразима дао је велику вредност и богатство мисли, тиме што је многим ћутањем дечаке навикавао да у својим одговорима буду оштроумни и духовити. Јер, као што они који живе распусно и развратно обично губе оплодну снагу, тако и претеривање у говорењу доноси само сиромаштво у мислима. Неком Атињанину који се ругао лаконским кратким мачевима и гово - рио да би их опсенар у позоришту лако могао прогутати, краљ Агид одговорио је: „Па опет ми умемо да тим кратким мачевима добро сечемо наше непријатеље.“ А ја налазим да је и лаконски говор кратак, али он најбоље погађа куда треба и у слушалаца изазива највећи утисак. Чини се да је и сам Ликург био краткорек и духовит, ако се сме судити по неким изјавама које се њему приписују. Овамо иде, на пример, његова изјава о облику владавине кад је некоме који је предлагао да се заведе демократија одго ворио: „ Ти прво заведи демократију у својој кући!“ Затим изјава о жртви кад га је неко питао зашто је удесио тако малу и слабу жртву, а он одговорио: „Зато да ни кад не пропустимо да боговима одајемо пошту.“ А и она о надметањима да је само она надметања допустио у којима се не испружа рука, 4 А нарочито се спомињу и такви одговори што их је својим суграђанима писмено дао. На питање: „Како се можемо обезбедити од упада непријатеља?“, одговорио је: „Ако останете сиро машни и ако ниједан не жуди да има више него други.“ А када су га питали за градске бедеме, написао је: „Није без бедема град који је место опека опасан хра брим грађанима.“ Да ли ова и друга слична причања треба држати за истинита или их треба одбацити, не може се, додуше, тако лако докучити. XXI. Настави о песништву посвећивана је исто толико брига као и отмено - сти и чистоти у бесеђењу. Њихове песме имале су извесну жаоку која је изазивала храброст и одушевљавала на велика славна дела. Њихов израз био је прост и сна жан, и својом узвишеношћу изазивао је морално осећање. Оне су највећим делом биле похвале оних који су пали у борби за Спарту и зато проглашавани за блажене; друге се биле покуда оних који су као бегунци из борбе проводили жа - лостан и бедан живот, а неке и завети и заклетве на храброст, како већ којим го - динама доликује. Неће бити неприкладно да се овде наведе само један пример. О знатним светковинама појављивала су се, према различним добима живота, три нарочита хора. Хор старих певао је: Ми смо некад били млади храбри борци.

На то је одговарао хор младих људи: А ми још смо, нек огледа ко год хоће.





























Овде цветају борци младићи и ори се песма, свугде правичност влада -

А Пиндар каже: Онде је веће стараца и славна копља смеоних младића и хорови и клицања и веселе песме.

Оба тиме приказују Лакедемоњане као грађане који су, у исти мах, одани и музи - ци и ратничкој храбрости. Јер мачу лепа китара не уступа,

као што је рекао спартански песник. Сваки пут пре боја краљ је музама и жртву приносио, зацело зато да војнике подсети на њихово васпитање и на мишљење других о њима, да им ове богиње у опасности помажу и да их одушевљавају за спомена достојне подвиге.

ђ) ЛИКУРГОВ СВРШЕТАК ЖИВОТА

Плутарх, Ликург, гл. XXIX и XXXI XXIX. Кад су његове (тј. Ликургове) најважније одредбе већ навиком биле сасвим утврђене и уведени облик владавине задобио такву чврстину да се сам собом могао одржавати, он се задивио лепоти и величини законодавства што га је поставио и у живот увео и осетио велику радост какву је, као што каже Платон, осетио бог при постанку и првом покрету света, и још је зажелео да тај устав, колико је то могућно људском предвиђању, исто учини бесмртним, да би и после његове смрти за сва времена остао непромењен. Зато све грађане сазове у скупштину и саопшти им да је све што је у вези са благостањем државе и врлином грађана у реду; остаје само оно што је најважније и најкрупније, а то им не може саопштити пре него бога упита за савет. Стога они треба да се држе постављених закона и да ништа не мењају и не изврћу док се он не врати из Делфа; а кад се врати, он ће поступити како га бог буде саветовао. А кад су му сви то обећали и позвали га да креће на пут, он најпре краљеве и већнике, а затим и остале грађане, закуне да ће се постојано држати постављеног устава, и крену у Делфе. Кад је стигао пророчишту и богу принео жртву, запита га да ли његови за кони довољно обезбеђују благостање државе и врлину грађана. А кад му је бог одговорио да су његови закони добри, и да ће спартанска држава бити најславнија докле год се буде држала Ликургова устава, он запише пророчанство и пошаље га у Спарту. Затим поново принесе жртву богу, опрости се са сином и другим срод ницима и реши да своје грађане никад не разреши од заклетве, него да онде својом вољом живот заврши, јер ј е баш био у годинама кад је према склоностима које човека окружују подесно и живети и, ако би ко то хтео, умрети. Умро је, дакле, ништа не едући, сматрајући да ни смрт великих државника не треба да буде без значаја за државу ни свршетак живота узалудан, него треба да замени врлину и подвиг. Увидео е, наиме, да смрт за њега самога који је извршио најлепша дела представља врхунац његова блаженства, а грађанима да ће своју смрт оставити као чувара оних лепота и добара која им је за свог живота прибавио, јер их је за - клетвом обавезао да се држе





























сина, ниједан није ништа променио. Јер, увођење ефората није било потирање, него усавршавање устава, те је још више учврстило аристократију, мада се чинило да оно иде на руку народу. XXXI. Међутим, Ликургу никако није био циљ да Спарта у оно доба дође до велике власти. Он је, штавише, био уверен да се срећа целе државе, као и човека појединца, састоји само у врлини и у стању у коме је сама сагласна са собом, и зато е у састављању својих закона обраћао пажњу на то да спартански грађани, докле год е могућно, буду слободни, сами себи довољни и разборити. То је и Платон својој држави ставио у основу, и Диоген, и Зенон, и сви они којима се одаје похвала што су о том предмету покушали да нешто кажу, оставивши иза себе списе и говоре. Ликург, међутим, није оставио списа и говора, него је стварно створио државу којој се не може подражавати и свима који поричу постојање мудраца како га обично цртају показао целу савршено мудру државу, тако да је с правом у слави надмашио све који су икад у Хелади основали државе. Зато Аристотел и каже да се у Лакедемону Ликургу одају мање почасти него што их он заслужује, мада му се указују највеће. Јер, њему је у Лакедемону подигнут храм, а жртве му се приносе сваке године као богу. А приповеда се и то да је, чим су му кости донесене у Спарту, муња ударила у његов гроб. А то се ниједном другом од знаменитих људи није лако догодило, осим Еурипиду, који је у Македонији умро и код Аретусе лежи сахрањен. Та околност поштоваоцима Еурипидовим служи као велико оправдање и сведочанство, јер се само њему, кад је умро, догодило оно што се раније догодило најпобожнијем и богу најмилијем човеку. По другима, Ликург је умро у Кири, а по Аполотемиду у Елиди, камо је пре смрти кренуо. Тимеј и Аристоксен кажу да је свој живот заврпшо на Крети; последњи додаје да Крећани показују његов гроб на путу код Пергамије. Приповеда се да је оставио сина јединца, Антиора, и кад је овај умро без деце, његова се лоза угасила. Да сачувају спомен о њему, његови пријатељи и сродници удесили су да дуго времена сваке године свечано долазе на састанак и данима о којима су се састајали дали су име Ликургиде. Аристократ, Хипархов син, каже да су пријатељи на Крети, код којих је Ликург био гост, његово тело, кад је умро, спалили и пепео бацили у море; то је он, кажу, сам наредио, бојећи се да би се његови остаци могли пренети у Лакедемон и да би грађани, под изговором да се он вратио и да су тиме разрешени од заклетве, могли преиначити устав.

2. ЧАСТИ И ПРАВА СПАРТАНСКИХ КРАЉЕВА КРАЉЕВА





























Аполонов храм и мера брашна и четвртаљ вина, 5 и код сваког надметања даје им се прво место у гледалишту. Њима припада да и за проксене 6 постављају кога год хоће од грађана, и да Пићане бирају, свакоме двојицу. А Пићани су људи који се у Делфе шаљу по божији савет, а хране се с краљевима на државни трошак. Ако не дођу краљеви на ручак, свакоме се кући шаљу две хенике брашна и котила вина; 7 ако ли дођу, даје им се свега двапут толико. Таква им се пошта одаје и кад их при - ватна лица позивају на ручак. Они чувају одговоре пророчишта, али их знају и Пићани. А суде сами краљеви само у овим случајевима: кад треба одредити коме припада девојка наследница ако је отац никоме није оставио 8 и кад је реч о јавним путевима. И кад ко жели кога да посини, чини то пред краљевима. Они су присут - ни и онда кад већају старешине, којих има двадесет и осам. А ако не дођу, старешине које су им као сродници најближи врше краљевска права, дајући два гласа и као трећи свој глас.9 58. То краљевима док живе даје спартански народ, а кад умру, даје им ово. Коњаници по целој Лаконији јављају шта се догодило, а по граду обилазе жене које лупају у котао. А кад се то изврши, од сваке куће треба да се двоје слободне чељади заодене у жалост, муж и жена. Ако то не учине, велике их казне чекају. Код Лакедемоњана, кад им краљеви умиру, још је обичај какав је и код барбара у Азији. Код већине барбара, наиме, исти је обичај кад им краљеви премину. Кад умре лакедемонски краљ, из целог Лакедемона треба, осим Спартанаца, да одре - ђени број перијека10 под силу дође на сахрану. И кад се њих и хелота и самих Спартанаца много хиљада скупи на једном месту заједно са женама, почну се од жалости силно бусати и ударе у неизмерну кукњаву, наричући сваки пут да је баш онај краљ који је последњи умро био најбољи од свију. А који краљ погине у рату, њему направе кип који на украшеном одру изнесу. После погреба не састају се на тргу десет дана, нити се сакупљају за избор, него жалују те дане.

3. МЕСЕНСКИ РАТОВИ а) МЕСЕЊАНИ НА ИТОМИ. АРИСТОДЕМОВА ЖРТВА

Паусанија, Опис Хеладе, гл. IV, 9 После оне битке (тј. у кланцу) прилике се у Месењена почињаху обртати. Великим трошковима што су их морали плаћати за посаде у градовима била су њихова новчана средства исцрпена; и робови су прелазили Лакедемоњанима. А појавила се и епидемична болест, која, додуше, није захватила све, али је својом куголикошћу, ипак, изазивала велику забуну. А кад су се једни с другима о својим Атичка мера имала је 52 Ч 2 литре, али лаконска била је већа, према атичкој као 5 : 3. Не може се одредити каква је мера био лаконски четвртаљ. 6 Проксен је обично грађанин кога друга држава учини заступником својих држављана и својих користи. У Спарти су проксени чиновници који су, по свој прилици, стране посланике дочекивали и помагали их у њихову саобраћају с властима. 7 Хеника -1,09 литре; котила 0,27 литре. 5































тадашњим приликама посаветовали, решили су да највећи број градова у равници сасвим оставе и да се преселе у планину Итому. На њену врху налазило се и мало утврђење, које и Хомер, уосталом, спомиње у своме попису бродова: „и ломну Итому“. У то утврђење стану се пресељавати, проширујући старе бедеме, тако да су сви имали довољну заштиту. Место је и онако већ било обезбеђено; јер Итома по величини не заостаје ни за једном планином у границама Истма, и осим тога успон је нарочито тежак. А решили су да и посланика пошаљу по савет у Делфе. По - шаљу, дакле, Тисида, сина Алкидова, зато што је био ј едан од најугледнијих гра - ђана и што су сматрали да се он највише разумева у пророчку вештину. Кад се тај Тисид враћао из Делфа, чекало га је у заседи неколико Лакедемоњана који су би - ли чланови посаде у Амфији; 11 они га изненада нападну, и кад се он постојано бранио, јер није допуштао да га заробе, те им одолевао, стану га рањавати, и ума - ло што га нису савладали, кад изненада, не зна се од кога, чуше глас: „Пусти га, он им носи пророчанство!“ Тисид брзо продужи пут у Итому; и тек што је стигао и краљу предао пророчанство, умре од својих рана. Краљ Еуфаеј сазове Месењане у скупштину и саопшти им пророчанство: пророчанство : Од крви Епитове коцком девојку изберите и доњим господарима у тамној ноћи на жртву принесите. А нема л’ такве, онда другу жртвујте, нек само драге воље отац даје је.

Кад је објављена изјава божја, одмах стану коцком бирати једну од својих девојака из рода Епитида. Коцка паде на ћерку Ликискову; али врач Епебол учини приговор те изјаве да се та девојка не сме жртвовати, јер она, у ствари, није ћерка Ликискова, него је Ликиску његова жена, у време док је још била неплодна, ћерку































реника да га убије, јер је Аристодема узалуд укаљао крвљу његове ћерке, а њима наду у спасење учинио неизвесном. Али тај човек био је присан пријатељ Еуфа - ејев. Еуфаеј стане уверавати Месењане да је смрћу Аристодемове ћерке извр - шено наређење пророчишта, и они треба да се задовоље оним што је Аристодем учинио. Док је он то говорио, сви су из рода Епитида тврдили да он говори истину; јер свакоме је било до тога да се ослободи од страха за своју ћерку. И Месењани прихвате краљев предлог, распусте скупштину и одмах приону да ублаже богове жртвама и свечаношћу.

б) ЛАКЕДЕМОНСКА ВАРКА. СМРТ АРИСТОДЕМОВА. НАПУШТАЊЕ ИТОМЕ

Паусанија, нав. дело, гл. IV, 12,5 -7,13 После тога Месењани реше, јер се приближавала двадесета година од изби ања рата, да опет пошаљу посланике у Делфе да питају за победу. Посланицима Питија одговори: Ко од борца први на итомски жртвеник Дивов уокруг троношце стави, да буде их стотина онде, с ратничком славом бог ће и месенску дати му земљу. Тако одлучи Див. А превара пружа ти корист, али казна те стиже: та бога преварит нећеш. Слушај позив судбине; за одмазду одмазда стиже.

Кад су то чули, Месењани су мислили да је пророчанство дано њима у при лог, и да им оно навешћује успех у рату; јер, како су они сами држали итомске бедеме, а храм се налазио у њихову оквиру, чинило им се да их Лакедемоњани ни како не могу претећи у постављању троножаца. И хтели су да троношце направе од дрвета, јер да их направе од меди нису имали новаца колико је за то требало. Међутим, некакав Делфињанин био је пророчанство саопштио и Спартанцима. Ови се одмах састану на заједничко саветовање, али им не пође за руком да ишта мудро смисле. Тада Ебал, уосталом обичан, али, као што је доцније показао, оштроуман човек, направи стотину троножаца од иловаче, сакри их у своју торбу, обуче се у ловачко рухо, баци на се ловачку мрежу и пође као ловац. Како је он и многим































Све је то збунило и самог Аристодема, нарочито кад је уснио овај сан. Дошло му на сан како се спремио да иде у бој и већ метнуо на се оружје, а пред њим на трпези лежи утроба жртвених животиња; тад му се појави ћерка у црну руху, и покаже му своје груди и разрезано тело, затим, побаца са трпезе што је на њој било и узме од оца оружје, те му, место њега, метне на главу златан венац и огрне га белим огртачем. Кад је Аристодем већ због свега осталога клонуо духом, и сада мислио да му сан навешћује крај његова живота, јер су Месењани своје утледне покојнике украшавали златним венцима и замотавали у беле огртаче, јави неко да врач Офионеј више не види, него да је изненада ослепео, какав је и био од поче - тка. Тада су схватили и пророчанство о девојци која ће заједно изаћи из тамна скровипгга и о судбини која ће их снаћи: тиме је Питија мислила на Офионијеве очи. Аристодем је размишљао о своме удесу, како је узалуд постао убица своје ћерке; размишљао је и о положају своје отаџбине, и кад је увидео да нема никакве наде у њено спасење, прободе се на гробу своје ћерке. Колико год је допуштала људска мудрост, он је Месенији помагао; али сва његова дела и његове основе уништила је воља судбине. Краљевао је шест година и од седме године неколико месеци. Месењане обузе очајање; све су хтели да напусте, и већ су помислили на то да Лакедемоњанима пошаљу посланике да затраже милост, толико их је била поразила смрт Аристодемова. Али их озлојеђеност омете да остваре ту мисао. Сазову скупштину, те за краља не изаберу никога, него Дамида за врховног војног руководиоца с неограниченом моћи. А овај изабере себи Клеонида и Филеја за помоћнике и стане се спремати да, колико је то у тадашњим приликама било могућно, уђе у пресудну битку. Јер на то су га приморавали опседање и глад и страх који отуд произлази: бојао се да ће их пре времена уништити оскудица. Ни храбрости ни прегалаштва није Месењанима ни тада недостајало; али им по - мреше све војводе и најугледнији од осталих грађана. Од тога времена одолеше још пет месеци, а затим, кад се година примицала крају, оставе Итому, пошто су у свему ратовали пет година, као што и Тиртеј пева у својој елегији: Дваесте године они плодовита напусте поља,































земље даду Асињанима, које су Аргивци били прогнали; то је иста област на мору у којој Асињани живе и данас. Потомцима Андрокла (он је имао ћерку и унуке од ње; и они су, кад је Андрокле био убијен, побегли у Спарту), даду град Хијамију. А са самим Месењанима, који су остали у земљи, Лакедемоњани поступали су овако. Најпре су их приморали на заклетву да се никад неће одметнути од Лакедемоњана и да на њих неће дићи никакву буну; затим, нису им наметнули одређен данак, него су им они са земљишта које су обрађивали половину летине морали доносити у Спарту. Осим тога, и мушкарцима и женама у Месенији било је наређено да у црну руху узму учешћа у сахрани лакедемонских краљева и других угледних људи. Ко би се оглушио о те наредбе, био би кажњен. О свирепости којом су Лаке - демоњани унижавали Месењане пева Тиртеј: Ко магарци под товаром тешким, они јадни господару своме после жетве по летине вуку.

А да су морали да учествују и у жалости за покојни цима, види се из ових сти хова: И мушкарци са женама својим жалили су мртве господаре.

Будући да у такву животу и у свом положају нису ништа сагледали што би улива - ло наду да ће Лакедемоњани у будућности човечније с њима поступити, и будући да су сматрали да им је боље у борби умрети, или с Пелопонеса побећи и сасвим га оставити неголи свој тадашњи удес дуже трпети, одлучили су да се сасвим одмећу. На то их је највише подстицала и омладина, која, додуше, још није окусила рата, али е дисала дубоким родољубљем и више волела да погине за слободу отаџбине неголи да иначе живи раскошним ропским животом. Свугде у Месенији дозрео је био тај нараштај, а најбољи и најмногобројнији били су младићи из Анданије, а нају најугл глед едни нији ји међу међу њима њима био био је је А р и с т о м е н , коме и данас Месењани одају пошту као хероју. Већ о његову рођењу причају се чудновате ствари: говоре да је његова мајка, Никотелија, затруднела од некога демона или од неког бога који јој је пришао у змијском лику... Аристомен, дакле, пун снаге и прегалаштва, и други угледни младићи, стану подстицати Месењане да се одметну. Разуме се, то нису чинили одмах јавно, него су потајно слали посланике у Арг и Аркађанима с питањем да ли су спремни да Месењанима без оклевања и с истим средствима помогну као у претходном рату. 15. Кад су све остало припремили за рат, и од савезника добили повољније































Много тражиш кад тражиш Аркадију, нећу је дати; много у њој има јунака има јунака и жиром жиром се хране; хране; они одолеће теби, а ја ти не завидим никад. Теби ћу дати Тегеју и силно поиграј по њој. Лепо даћу ти поље да ужетом мериш по њему.

Кад су Лакедемоњани чули шта им је одговорено, оставе остале Аркађане, али зарате на Тегејане и понесу са собом пута, уздајући се у двосмислено про рочанство,17 као да ће Тегејане заробити. Али кад су били савладани у окршају, они који су живи запали у ропство измерили су конопцем равницу тегејску те су је обрађивали у путима која су сами са собом носили. А та пута, у која су били везани, ош су за многа времена била очувана у Тегеји, обешена у храму Атене Алејске. 67. Тако су у пређашњем рату непрестано безуспешно ратовали с Тегејани ма, али у Кресово време, за Анаксандридова и Аристонова краљевања 18 у ЛакеЛакедемону, већ су Спартанци у рату били надјачали, и то на овај начин. Како су их Тегејани у рату увек побеђивали, пошаљу посланике у Делфе с питањем којега бога треба да умилостиве, да би у рату савладали Тегејане. А Питија им одговори; ако себи донесу кости Ореста, сина Агамемнонова. А када нису могли наћи гроб Орестов, поново пошаљу богу посланике да упитају за место где Орест лежи. На питање посланика, Питија одговори ово: Лежи у Аркадији Тегеја на земљишту равну, онде ветра два од снаге дувају силне, има тук и утук, и мука на муци лежи; ту Агамемнонов син у земљи житородној снива, ти га пренеси па ћеш Тегеју моћи да узмеш.

Али мада су и то Лакедемоњани чули, опет га, ма колико све претраживали, нису нимало лакше могли наћи, докле га није нашао Лих, један од Спартанаца који се

































злочинство те га прогнају. А он дође у Тегеју, и кад је ковачу изнео своју невољу хтео је да закупи оно двориште, али га ковач није хтео да да. А напослетку га наговори те се настани онде, па откопа гроб, скупи кости и пође с њима у Спарту. И од тога времена, колико год би се пута сукобили једни с другима, много би надмоћнији у рату бивали Лакедемоњани. А већ су били и већи део Пелопонеса покорили. 69. Кад је, дакле, све то Крес дознао, пошаље у Спарту посланике да носе поклоне и да затраже савезништво, наредивши им шта треба да говоре. А кад они дођу, узму овако говорити: „Послао нас је Крес, краљ Лиђана и других народа, с овом поруком: Лакедемоњани, саопштио ми је бог да се с Хеленима спријатељим, па како чујем да сте ви на челу Хеладе, вас, дакле, по свету пророчиштва призивам и хоћу да вам будем пријатељ и савезник без сплетака и преваре.“ То им је Крес преко посланика поручио, а Лакедемоњани, пошто су и сами чули шта је пророчиште Кресу саветовало, обрадују се доласку Лиђана и углаве с њима при - јатељство и савез. Јер нека им је доброчинства Крес још и раније био учинио. Лакедемоњани су, наиме, били у Сард послали људе да копају злато за Аполонов кип, онај који сада стоји на Торнаку у Лаконији; али Крес га није хтео да прода, него им га је на поклон дао. 70. Стога су Лакедемоњани његов савез прихватили, па и стога што их је између свију Хелена оценио као најугледније те их изабрао за пријатеље. И нису били само готови да му се одазову кад их позове, него су направили и врч од меди, који су различним украсима украсили споља око ивице, толики да је брао три сто тине амфора, па су му га пос лали за уздарје. Али тај врч није стигао у Сард, а томе се наводе ова два узрока. Лакедемоњани тврде ово: Кад је врч на путу у Сард сти

































од шест стотина бораца нису остали тројица, од Аргиваца Алкенор и Хромије, а од Лакедемоњана Отријад. Они су устали, кад се прикучила ноћ. Двојица Аргиваца, као да су одржали победу, похитају у Арг, а Лакедемоњанин Отријад свуче оружје с палих аргивских бораца, понесе га својој војсци и остане на свом положају. А други дан једни и други дођу да виде. Испрва једни и други узму тврдити да су они одржали победу, једни што је њихових више остало, а други стану докази вати да су они побегли, а њихов да је остао на свом месту и свукао оружје с про тивничких мртваца. А напослетку после препирке нападну једни на друге и потуку се, па пошто их је на обема странама много пало, однесу победу Ј1аке - демоњани. Од тога времена Аргивци су почели стрићи косу, а пре тога су морали пуштати косу, и поставили закон и заклели се да ниједан Аргивац неће пре пусти - ти косе, и да жене њихове неће носити злато док Тиреју опет не заузму. А Лакедемоњани су поставили томе супротан закон да ће, зато што дотад нису пуштали косе, отада пуштати косу. А онај који је остао са три стотине бораца, Отријад, није се, кажу, од стида могао вратити у Спарту, кад су његови ратни дру гови изгинули, па се онде у Тиреји убио.

































47. Потом се Лакедемоњани спреме и зарате на Сам, као што Самљани кажу зато да им наплате услугу пгго су им Самљани раније с поморском војском дошли у помоћ с Месењанима. 26 А као што Лакедемоњани кажу, нису заратили толико што су их Самљани молили да им помогну, колико стога што су хтели да се освете за отимачину врча, који су возили Кресу, и оклопа који им је Амасид, египатски краљ, као поклон послао. Самљани су, наиме, отели и оклоп годину дана пре но врч. Тај оклоп био је од платна а на њему су многе слике биле уткане, а био је украшен златом и памуком. А највише вреди да му се дивиш, ради прекорамица на њему. Јер е свака прекорамица, иако танка, састављена од три стотине шездесет нити, које се све виде. А такав је и онај оклоп који је Амасид као заветни поклон дао Атени на Линду. 53. Лакедемоњани дођу с великом војском и стану Сам опседати. Ударе на зид и попну се на торањ који се налази у подграђу на мору, али на то стиже у помоћ сам Поликрат с великим одредом те их одбије. А из горњега торња, који се налази брегу на гребену, продру помоћници и много самих Самљана, али пошто су Лакедемоњанима одолели само за кратко време, повуку се; а они нагну за њима и стану их убијати. 55. Да су се тај дан сви Лакедемоњани понели као Архија и Ликоп, био би Сам освојен. Јер, Архија и Ликоп једини су, са Самљанима који су се повлачили, продрли у град, али како им је повратак био ометан, погинули су у самском граду ... 56. Пошто су Самљани опседали Сам четрдесет дана, а да у послу нису

































ДРУГИ ОДЕЉАК

АТИКА ПРЕ ПЕРСИЈСКИХ РАТОВА 7. К И Л О Н Тукидид, гл. 1,126 Један од старих атинских грађана био је Килон, олимпијски победник, племић

































богатима. А звали су се кметови и шестинари, јер су за шести део од летине обрађивали њиве богаташима, па ако нису давали закупнине, падали су у ропство и они и њихова деца. И све до Солона, који се први постарао о народу, узимали су сви на своја телеса. То робовање било је, дакле, народној маси најтеже и најгоре од политичких невоља, али је она и остало тешко подносила, јер није, да тако кажемо, имала уопште никаквих права.

9. ДОСОЛОНСКИ УСТАВ Аристотел, Устав атински, 3-4 3. Стари устав пре Драконта био је овакав. Чиновници су постављани између богатих племића, а ови су испрва вршили службу за целог свог живота, а доцније десет година. Најважније и најстарије службе биле су басилеј, полемарх и архонт. Од њих је најстарија служба краљева, јер она је била од давнине, као друга уведена је доц - није служба полемархова, јер су се неки од краљева показали неспособним за врховно војно руководилаштво, па је зато Ијон и позван кад су се нашли у невољи. Последња је уведена служба архонтова. По највећем броју извора, то се догодило за владавине Медонтове; а по другим вестима, она је уведена за Акаста, и као сведочанство за то наводе заклетву деветорице архоната, који су се закли - њали да ће „своју дужност вршити по уговору који је утврђен за Акаста“. А из тога



































Драконшов усшав 4. После краткога времена, за архонта Аристехма, дао је Драконт своје законе. Његово државно уређење било је овакво. Политичка права била су дана онима који су само себи могли набавити целу



































Ши<>' _

А на другом месту каже: Блага имати желим, ал’ кривдом га не марим стећи, с временом стићи ће час, правда ће донети суд.

Уосталом, ваљан и родољубив човек увек ће се чувати и једне и друге стран путице: он се неће напрезати око стицања излишних ствари нити ће презирати употребу нужних и корисних. У ондашњим временима, да говоримо с Хесиодом, Делање није срамота,



































Уопште се чини да је само Талетова мудрост у оно доба прешла границе обичне философије. Остали су прозвани мудрацима само због своје увиђавности и способности у политичком раду.



































Али он није био биран за војсковођу у том рату, као што то, по Хермипову податку, тврди самски писац Еуант; јер ни беседник Есхин не каже о томе ништа, а у делфијским записима спомиње се Алкмеон као војсковођа, а не Солон.

Паршијске борбе и социјално-економско сшање у Атици пре Солонова рада 13. Килонски немири били су, додуше, престали и проклетници, као што је горе споменуто, преселили се у нову домовину. Али стари раздор око устава изби међу Атињанима изнова, и град се подели у онолико странака колико је земља имала различних делова. Становници брдовитих крајева (Дијакрији) били су у највећој



































у државне послове кад већ има моћ у својим рукама. Штавише, многи грађани из средњега сталежа увиђали су како је мучно и тешко извршити промену само умом и











































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































варварина победили. С овим бродом, који је њима прешао код Саламине, и с лем нијским, који је раније прешао код Артемсије, број хеленских бродова попео се на три стотине и седамдесет бродова. Јер тада су још два брода недостајала овом броју.

г) САЛАМИНСКА БИТКА

Херодот, гл. VIII, 83 - 96

Припремање за битку. Темистоклова Темистоклова беседа. Долазак тријера тријера с Егине 83. А кад су Хелени поверовали у оно о чему су их Тењани известили, стану се припремати за битку. Зора је свитала, и они сакупе момчад, и њој Темистокле од свију стане лепо беседити, а цела његова беседа састојала се из против - стављања храбрости кукавичлуку, као што се то и дешава у људској природи и у приликама. Па кад им је саветовао да од тога одаберу боље, заврши беседу те им нареди да иду на бродове. И кад су они ишли, у тај мах стиже од Егине тријера, која је била отпловила по Еаковиће. Почетак бшпке. Распоред војски. Пораз Персијанаца 84. Тек што су Хелени своје бродове извезли на море, одмах на њих нападну варвари. Остали Хелени веслали су назад и бродове гонили према обали; само се извезао Аминија, Атињанин из Палене, и ударио на један брод. А кад се његов брод заплео, те га нису могли ослободити, тада и остали похитају Аминији у помоћ, и тако навале једни на друге. Тако говоре Атињани да се заметнула битка, а Егињани тврде да је борбу почео онај брод који је био отпловио на Егину по Еаковиће. А приповеда се и то да им се указао лик неке жене и позвао их у борбу, тако да је и цео хеленски табор могао чути, а раније их је прекорила овако: „Несрећници, докле ћете ош натраг веслати?“ 85. Према Атињанима били су поређани Феничани, јер они су имали крило које се налазило према Елеусини и западу, а према Лакедемоњанима Јоњани, јер они су били на крилу које је било уврстано према истоку и Пиреју. Неки од њих борили су се, према Темистокловој опомени, намерно кукавно, али само мален број; највише их није хтело борити се. Могао бих навести имена многих ста - решина тријера који су заробили хеленске бродове, али ћу их прећутати, осим Теоместора, сина Андродамантова, и Филака, сина Хестијејева, а оба су били Самљани. А њих спомињем зато што су Теоместора за то дело Персијанци поставили за тиранина на Саму, а Филак је забележен као добротвор царев и много је земље добио на поклон. А добротвори цареви зову се у персијском језику оросанге. Так о се њима догодило. 86. Али највише бродова уништено је код Саламине, једне су разбили Атињани, а друге Егињани. Јер, будући да су Хелени борбу водили правилно и у бојним редовима, а варвари нити су били у редовима нити су и у чему паметно пос тупали, морало им се догодити оно што им се догодило. Али су ипак тај дан били и понели се кудикамо боље него Еубеје, јер је свако био ревностан и бојао се Ксеркса, и свако мислио да га цар гледа.

Лукавство и срећа Артемисијина Артемисијина 87. Што се тиче појединих варвара и Хелена, не могу тачно рећи како се овај и онај борио. Артемисији, пак, догодило се ово чиме јој је углед код цара још више порастао. Кад је већ у царевој морнарици настала велика пометња, баш тада је

67



























нека атичка тријера прогонила Артемисијин брод. Па како није могла побећи, јер су се пред њом находили други пријатељски бродови, а њен сасвим близу непри атеља, она реши да учини нешто што јој је заиста пошло за руком. Како ју је атички брод прогонио, она суну на пријатељски брод на коме је била калиндска момчад, а и сам калиндски краљ, Дамаситим, пловио је на њему. Па ако је и била у некој препирци с њим док су још на Хелеспонту били, опет не могу рећи да ли је то намерно учинила, или се калиндски брод случајно изложио баш њену удару. А што га је напала и потопила, тиме је на срећу стекла двострук добитак. Јер, кад старешина атичке тијере виде да је напала варварски брод, он помисли да је Артемисијин брод или хеленски или да је од варвара прешао да помаже Хеленима, па од њега окрене другима. 88. Тако јој је за руком пошло да је побегла и није погинула, а осим тога догодило се и то да је тим лошим чином највећи углед стекла у Ксеркса. Јер цар је, кажу, док је посматрао битку, приметио брод који је навалио, а на то је неко од присутних рекао: „Господару, видиш ли Артемисију како се храбро бори да је непријатељски брод потопила?“ И он упита да ли је то дело заиста Артемисијино, а они потврде, јер су добро познавали знак њена брода, а за онај који је потонуо мислили су да је непријатељски. Тако се све, што је речено, догодило на њену срећу, па и то што се с калиндског брода нико није спасао да буде њсн тужилац. А Ксерксе е, приповеда се, на оно што су му казали одговорио: „Мушкарци су ми постали жене, а жене мушкарци.“ То ј е, кажу, Ксерксе рекао.

Смрт Лријабигнова. Бекство Персијанаиа. Погубљење Феничана 89. У овој битки пао је војвода Аријабигне, син Даријев, а брат Ксерксов, пало е и много других угледних Персијанаца и Међана и осталих савезника, а само мало Хелена. Јер, како су они којима би бродови били разбијени умели пли - вати, они би, ако не би од непријатељских руку погинули, испливали на Саламину. А од варвара су многи на мору погинули, јер нису знали пливати. А кад су први бродови окренули у бежање, тада их је највише пропадало. Јер, они који су били уврстани за њима и покушавали да с бродовима дођу напред не би ли се и они пред царем у чему одликовали, ударили би на своје бродовс који су бежали. 90. У тој гужви догодило се и ово. Неки Феничани, којима су бродови били разбијени, дођу цару цар у и стану клеветати Јоњане да су они криви што су им бродови уништени, јер су их издали. Али се догодило да нису погинуле јонске војне старешине, него су Феничани за своје клеветање примили ову плату. Док су они још били у разговору, навали самотрачки брод на атички брод. И атички стане тонути, али тада се појави егински брод и потопи самотрачки. Али Самотрачани као копљаници стану бацати копља, пообарају момчад с онога брода који је њихов потопио, попну се на њега и заробе га. Тај догађај спасе Јоњане. Јер, кад их је Ксеркс видео где су извршили тако смион подвиг, обрати се Феничанима пун бола и гнева и све их стане окривљавати, те нареди да им се главе поодсецају, да не би, док су се сами кукавички понели, боље јунаке клеветали. Кад год би, наиме, Ксерксе, са свога седишта под гором према Саламини, која се зове Егалеј, видео да се ко од његових бораца одликује каквим подвигом у борби, упитао би за њего - во име, а писари би старешини брода забележили име очево и његов град. Тој погибији феничкој принео е нешто и Аријамне, човек Персијанац, а пријатељ Јоњана, који је био присутан. Тако су Феничани погубљени.

68



























Најбољи борци 91. Кад су варвари окренули у бежање и пловили према Фалеру, Егињани их заступе у теснацу и учине знаменита дела. Атињани су, наиме, у гужви разбијали оне бродове који су давали отпор или бежали, а Егињани оне који су из теснаца пловили. И који би умакли Атињанима, они би налетели на Егињане. 92. Тада се случајно састану Темистоклов брод, који је прогонио један брод, и брод Поликрита, сина Кријева, Егињанина, кад је навалио на сидонски брод, који је заробио онај егински брод што је чувао стражу код Скијата; на њему је пловио онај Питеја, Исхенојев син, којега су Персијанци исекли па га држали на своме броду дивећи се његову јунаштву. И баш сидонски брод који је њега возио буде заједно с Персијанцима заробљен, и тако је Питеја жив стигао на Егину. А кад Поликрит примети атички брод и по знаку виде да је адмиралски, зовне Темистокла и стане га ружити што је раније окривљивао Егињане да пристају за Међанима. Тако је Поликрит, кад је ударио на брод, Темистокла испсовао. А вар - вари, којима су бродови остали читави, побегну Фалеру под заштиту пешадије. 93. У овој поморској битки одликовали су се од Хелена у највећој мери Егињани, а потом Атињани, а од бораца Поликрит Егињанин и Атињани Еумен Анагирунћанин и Аминија Палењанин, који је за Артемисијом пошао у потеру. А да е знао да на оном броду плови Артемисија, не би био престао гонити је пре него би е заробио или сам био заробљен. Војним старешинама атинских бродова било је, наиме, тако наређено, а осим тога ономе ко би је живу ухватио одређена је била награда од десет хиљада драхама. Али, као што је раније речено, умакла је. А и остали, чији су бродови остали читави, били су код Фалера.

Адиманш. Арисшид. Арисшид. Олуици иерсијске морнарице 94. О Адиманту, коринтском адмиралу, говоре Атињани да се одмах у почетку, кад су се морнарице судариле, уплашио и, у страху, разапео једра и умакао, а Коринћани, кад су видели адмиралски брод где бежи, умакли су такође. А кад су у томе бежању дошли до светиње Атине Скирадске на саминској обали, дође им у сусрет брзи брод послан од бога, јер нико није примећен ко би га послао, а ни Коринћани нису ништа знали о положају војске кад се на њих намерио. А да је то било дело божије суде по томе што су им људи на брзом броду, кад је овај стигао до њихових бродова, саопштили ово: „Адиманте, ти си своје бродове окренуо, нагнуо у бежање и Хелене оставио на цедилу; а они већ односе победу колико су и сами желели да победе непријатеља.“ А после ових речи, јер Адимант није веровао, кажу му поново да су готови да их одведе као таоце и поубија ако се не покаже да су Хелени победници. Тек тада окрене брод он и остали, али је већ све било учињено кад су се војсци вратили. То говоре о њима Атињани, али сами Коринћани не прихватају то, него сматрају да су били међу првима у поморској битки, а то им потврђује и остала Хелада. 95. А Аристид, син Лисимахов, Атињанин, кога сам и раније споменуо као честита човека, у овој гужви код Саламине учини ово. Пошто је узео многе од хоплита, који су били поређани дуж саламинске обале, родом Атињани, преплови с њима на острво Пситалију и сасече све Персијанце на том острвцету. 96. А кад се поморска битка свршила, Хелени извуку на Саламину све олупине колико их онде још било, и били су спремни на другу поморску битку, јер су очекивали да ће цар повести остатке своје морнарице и продужити борбу. А многе олупине од бродова захвати западњак и стане их гонити према Атици на обалу која се зове Колијада. Тако се испунило не само свако друго Б аукидово и

69



























Мусејево пророчанство о овој битки него и оно што је, у вези с олупинама што их ветар онде изнео, много година пре тога прорекао Лисистрат Атињанин, али га ниједан Хелен није разумео: „Али ће веслима једном колијадске пржити жене“, ер се имало догодити при одласку цареву.

д) ОПИС БИТКЕ САЛАМИНСКЕ

У ЕСХИЛОВИМ ПЕР СИЈ АН ЦИ МА, стих 249-514 249-514 ТРЕЋА ПОЈАВА

АТОСА, ГЛАСНИК, ХОР

Гласник О градови и земље целе Азије, о Персијо и луко силна богатства, толика срећа како едним ударцем сад пропаде и персијски се сломи цвет! Ах, зло је бити први гласник несреће, ал’ опет, Персијанци, морам открити сву беду: наша војска цела изгину!

250

255

Тужаљка Xор Прва строфа Страшних, страшних мука, нових, тешких! Авај, Персијанци, сузе роните, чујући невољу такву!

Гласник Јест, све то догоди се, све већ пропаде, сам преко наде видех данак повратка.

260

Прва антистрофа Овај живот трајао нам дуго, и ми, старци, зато сада морамо неслућен слушати чемер.

Гласник К’о сведок бејах онде, не чух од другбг, и могу, Персијанци, да вам кажем све. 70

265



























Xор Друга строфа Куку леле! Залуд са свију страна азијских силних стрела се сручи облак на душманску Хеладу!

270

Гласник Мртваца самих пун је саламински жал и блиска места, јадно изгинуше сви Хор Друга антистрофа Куку леле! Море леш, велиш, носи надуо, силни таласи ваљају га међ’ олупцима лађа!

275

Гласник Лук ништа не помаже, војска страда сва, кљун хеленскијех лађа сву је растури. Xор Трећа антистрофа Сад кобно кукај, запевај, над бедним Персијанцима! Све несрећно се свршило, леле, војску море прогута нам!

280

Гласник Ох, Саламино, мрско име духу мом! Ах, како стењем кад Атине сетим се! Xор Прва антистрофа Атино мрска душману, морам се тебе сећати, коликим Персијанкама оте децу, брачну сломи срећу! (Кратка пауза; мук)

285





























Ашоса Одавно јадна, престрављена несрећом, ја ћутим, овој беди нема пребола; не могу ни да зборим ни да питам што. Ал’ ипак треба невољу подносити кад богови је дају! Откриј беду сву и кажи мирно, мада стењеш поражен: Ко живи? Кога кнеза треба жалити што храбро погибе са жезлом војводским и своју војску остави без војводе?

290

295

Гласник Сам Ксерксе живи, гледа светлост сунчеву.

Атоса Ти моме дому светлост рече велику, велику, из црне ноћи бео данак свану ми!

300

Гласник Артембар, вођа миријаде коњика, на тврду Силенијску стену бачен би. А Дадак тисућник би копљем погођен па с брода лака скока скочи у море. Тенагон, Бактранима првак домаћи, на Ајантову хучну лежи острву. И Лилеј, Арсам и Аргесте трећи још, крај острва што падоше голубињег, о тврде стене бију челом јуначким. Од суседа и врела Нила мисирског Адеуе, Арктеј и још Фарнух, штиту вешт, ко трећи с брода једног се стровалише. Из Хрисе Матал паде, миријада вођ; с три крену миријаде црних коњика; коњика; он густој плавој бради боју измени руменим је замењујући гримизом. Маг Араб паде и с њим Артем Бактранин, у тврдој земљи онде раку нађоше. Амистар и Амфистреј силни коњаник, и племенити Ариомард, јунак наш, за којим плаче Сард, и Сисам Мишанин, и Тариб, красан јунак, родом Лирњанин, вођ двеју стотина педесет бродова,

305

310

315

320

325





























Ашоса О леле, несрећу ми откри највећу, срамоту Персијанцу, силно ридање! Ал’ натраг удари те ово кажи ми: колико мноштво беше лађа хеленских, са силом персијском да оне смедоше у борбу ући, кљуном на брод напасти?

Гласник По броју своме персијска морнарица победила би. У Хелена бродова у свему беше десет пут по тридесет. Уз ове одабраних десет лађа још. А Ксерксе водио је лађа хиљаду, то знам, брзином уз њих истицаху се две стотине и седам. Толико их би. Да л’ мислиш да смо овде били слабији? Не, нашу војску неки демон уништи, не метнув коб у кантарнице једнаке. Град богиње Паладе спасли богови.

Атоса Зар још Атина стоји, није срушена?

Гласник Док људи има, њени стоје зидови.

Атоса А како поче судар лађа кажи ми! Ко поче борбу? Беху ли Хелени то? Ил’ син мој, мноштвом лађа поносећи се?

Гласник Тој целој беди, госпо, беше зачетник дух осветник ил’ демон зао однекуд. Из војске њине Хелен стиже некакав и Ксерксу, сину твоме, ово саопшти: мрак црне ноћи кад се спусти на земљу,





























и небеског се свода тама ухвати 365 нек у три реда бродови се поставе да излазе и морске стазе чувају, а друге Ајантово сколе острво; па коби злој Хелени ако умакну и нађу негде тајни пут за бежање, 370 тад сваки вођа мора главом платити. Толико рече срца врло поносна, а није знао шта му снују богови. А они не без реда, срца послушна припремат’ стану вечеру, и морнар свак 375 о клинац весло чврсто веза каишем. А зраци Сунчеви кад сјати престали, и но јца омркнула, сви на бродове што веслају и сви што носе оружје; и броду брод, и реду клицао је ред, 380 па пловљаху ко куда доби наредбу. И целу ноћ старешине морнарице теснацем уским све мор наре врстаху. И пролажаше ноћ а војска хеленска ма нигде не покуша тајно побећи. 385 А данак бео кад на белим хатима сву земљу јасном осу светлошћу, тад најпре од Хелена граја диже се, ко нека песма радосна, а с острва од стена оних гласна јека одјекну. 390 Страх освоји ти целу војску персијску, персијску , јер превари се: та Хелени свечан тад не запеваше пеан ко за бежање, већ на бој спремаху се срца смеона. Звук трубин код њих свугде се разлегао. 395 По такту хучна весла одмах пљаснуше и стану сећи сиње море дебело. И зачас ето свих пред нашим очима. У лепу реду десно крило најпре ти помаљаше се - за њим војска остала. остала. 400 У исти мах се граја силна орила: „Сад напред, синови Хеладе! Браните, домају своју! Спасавајте дечицу и жене и кров боговима очинским и дедовима гроб! Сад за све бијмо бој!“ 405 Из грла персијскога јекну одговор, оклевању не беше више времена. Брод од брода одмах кљуном тресну бронзаним, а напад прва поче лађа хеленска и цео корман сломи лађи феничкој, феничкој, 410 свак бродом својим на другога насрн у. Испрва не узмаче војска персијска, ал’ кад се у теснацу лађе сабише, не могасмо помоћи један другоме. Бронзаним кљуном сами себе бодосмо 415





























и ред весала један другом ломисмо. Заокретањем вештим лађе хеленске одасвуд притисле нас. Труп се претури за трупом - цело море покривено би: све саме разлупине, људски лешеви, мртваца пуне обале и гребени. Без реда свака лађа наже бежати, колико оста још из војске персијске. Ко туну или другу рибу тукли нас весала комађем и олупинама од бродова, комадали, те кукњава и плач разлегали се по свој пучини, док лице мрке ноћи не учини крај. А силни јад, ни кад бих десет дана ти казиво не бих до краја исказао. Та знај да никада у један само дан толико мноштво људи не изгину још!

420

425

430

Атоса О леле! Цело море јада сручи се на Персијанце и на целу Азију!

Гласник Ал’ добро знај: још ни пб зла не рекох ти, ти, толика на њих сручила се несрећа, тежином својом двапут ону надмаша!

435

Атоса А који удес био би свирепији? Изреци: која војску стиже несрећа за коју велиш да је бедом тежа још?

Гласник Ах, Персијанци, сви што сјаху младошћу, јунаци први, сјајни коленовићи, а самом цару свагда најоданији, сви смрћу изгинуше најнеславнијом.

Атоса

440





























Цар онамо их посла, да, чим душманин са бродова се избави на острво, да лако ту сасеку војску хеленску, а драге избаве из морских таласа. Ал’ слабо виде шта ће бити. Јер чим бог у боју даде славу броду хеленском, дан исти још у светлом руху од меди са лађа они скоче, цело острво свуд наоколо опколе, а наши ти не знаду к уд би. Хелене многи кам из руку смрска, стрела многа и многа с тетиве зазуја и смрт им донесе. Хелени најзад заједнички насрну, па туци, сеци уде јадним нашима док свиколици главе не изгубише. А цар кад сав тај ужас виде, зарида, јер са свог трона сву је војску гледао са узвишице близу морске обале. Он кидајући рухо гласно закука и одмах узмак нареди пешадији, те она без реда у бекство удари. Уз ону и ту још оплакуј несрећу.

450

455

460

465

470

Атоса О, мрски боже! Како Персијанцима ти срце превари! А горка одмазда мог сина код Атине славне сустиже! Зар доста наших не уништи Маратон? Мој син тај пораз покајати науми, а невоље толике на се напрати! А реци који бродови се спасоше? Где остави их? Знаш ли тачно казати?

475

Гласник Од лађа нешто оста, вође њихове по ветру ти у брзо бекство нагоше. Остатак изгибе у земљи беотској: крај хладна јадни поскапаше извора од жеђи, а ми други, једва дишући, докопамо се Фокиде и Дориде и Малијског се дохватамо залива, где Сперхеј поља благом плави течношћу. А кад нам неста хране, раван ахејска и тесалски нас дочекаше градови; ту многи, многи од нас жеђи подлегну и глади.

485

490































у земљу едонску. А оне ноћи баш бог посла рану зиму, сав се заледи ток светом Стримону, ко никад у бога пре не верова, стаде чинит’ молитве и земљи и небесима се клањати. Кад војска преста богове да призива, тад стаде прелазити путем леденим. Ко год је пошо, док се зраци божији не просуше по земљи, свак се спасао. Јер сунчев круг чим вреле зраке расу, пут по средини жаром својим растопи, растопи, и једни на друге се сруше. Срећан би ко дах живота свога одмах испусти, Ко оста још и главу живу изнесе, уз многу муку једва пређе Тракију и стиже спасен - ал’ је таквих мален број свом огњишту, и тако персијски нам град у чежњи уздише за цветом најдражим. То истина је. Многи јад пређутах ти на Персијанце што га бог навалио. (Одлази)

23. БИТКА КОД ПЛАТЕЈЕ а) БОЈНИ РЕД ХЕЛЕНСКЕ ВОЈСКЕ Херодот, гл. IX, 2828 -

495

500

505

510































колико је било лако оружаних: у спартанском бојном реду тридесет и пет хиљада бораца, јер их је по седам било око свакога Спартанца, а сваки од њих наоружан за рат. А код осталих Лакедемоњана и Хелена било је лако оружаних тридесет и четири хиљаде и пет стотина, јер ј е код свакога био по један. 30. Свих лако наоружаних бораца било је, дакле, на броју шездесет и девет хиљада и пет стотина; а свију Хелена који су се скупили код Платеје, с тешко наоружанима и лако наоружанима који су били борци, било је сто десет хиљада мање хиљаду осам стотина бораца. А са Теспљанима који су пристигли било је пуних сто десет хиљада. Јер околу су пристигли и Теспљани, колико их остало живих, на број око хиљаду осам стотина. Али ни они нису били тешко наоружани. Тако постављени у бојни ред стајали су у оклопу на Асопу.

б) АЛЕКСАНДРОВА ОПОМЕНА. ИЗМЕНА ПОЛОЖАЈА

Херодот, гл. IX, 44 - 47 44. Пошто их је (тј. војне старешине) Мардоније упитао за пророчанства и охрабрио, стане се спуштати ноћ, и они распореде страже. А кад је ноћ даље одмакла, те се чинило да је свугде по околима мир, и да људи спавају најдубљим сном, тада атинским стражарима дојаше Александар, син Аминтин, војсковођа и краљ македонски, те затражи да се с војводама поразговори. Већина стражара остане на свом месту, а неки потрче војводама и известе да је из окола медскога дојахало неко лице, које ни једне друге речи не саопштава, него војводама споми - ње имена и каже да се с њима поразговори. 45. Кад су војводе то чуле, одмах пођу с њиме стражама, а кад стигну, про говори им Александар овако: „Атињани, као залог поверавам вама ове речи, чувајте их као тајну и не саопштавајте их никоме другоме него Паусанији, да ме још не упропастите. Јер их не бих саопштавао да ми није много стало до целе Хеладе. Та сам сам хеленскога рода од давнина, и зато не бих желео да видим да је Хелада изгубила слободу и пала у ропство. Изјављујем, дакле, да се Мардонију и његовој сили жртвени знаци не појављ.ују повољни; иначе бисте се већ одавно борили. А сада је решио да се не осврће на жртве, него, кад сване дан, да заметне битку. Јер га е страх да ће вас бити још више, као што ја наслућујем. Стога се спремајте! Ако, ипак, Мардоније битку не заметне, него је одгоди, остајте посто - јано на свом месту! Јер само за мало дана имају хране. А ако се овај рат сврши по вашој жељи, треба да се сећате и мог спасења, јер сам ради Хелена учинио тако смело дело, желећи да вам откријем намеру Мардонијеву, да не би варвари на вас напали изненада, пре него































кад сте сами то изнели, нама Је таЈ предлог приЈатан, и ми смо спремни да то учинимо.“ 47. Како су се једни и други у томе сложили, у зорин свит измене своје положаје. Али Беоћани примете шта се ради, те о томе известе Мардонија. А кад је он то чуо, одмах и он стане вршити премештање, те Персијанце поведе према Лакедемоњанима. А кад је Паусанија приметио шта се дешава и видео да их не може преварити, одведе Спартанце натраг на десно крило. Тако исто поступи и Мардоније на левом.

в) БОРБА СПАРТАНАЦА И ТЕГЕЈАНА*

Херодот, гл. IX, 58 - 65 58. А Мардоније, кад је чуо да су се Хелени ноћу повукли и њихов положај видео празан, позове Ларишанина Торака и његову браћу Еурипила и Трасидеја па им проговори: „Синови Алеуасови, шта ћете још рећи кад ово видите празно?“ Та ви сте као њихови суседи говорили да Лакедемоњани не беже из борбе, него су први унаци у рату. Видели сте их већ где су ран ије мењали свој положај, а сад видимо сви да су прошле ноћи и побегли. И тиме што им је требало да се у борби огледају с борцима који су доиста највећи јунаци доказали су да нису ништа и да су се одликовали само међу Хеленима који такође нису ништа. А вама који још нисте познавали Персијанаца волео сам да праштам што сте хвалили оне које сте већ познавали. Али утолико сам се више чудио Артабазу што се уплашио од Лакедемоњана и у страху изнео веома кукаван предлог да треба кренути војску и ући у тебански град да нас подседају. То ће још од мене цар чути. Али о томе го ворићемо други пут, а сада им не смемо допуштати да тако раде, него хитати за































61. Кад су Атињани то чули, крену да их подупру и да их што више помогну. А кад су већ били на путу, навале на њих од Хелена који су пристали уз цара који су били према њима уврстани, и нису више могли стићи у помоћ, јер су им напа - дачи аде наносили. Тако су остали сами Лакедемоњани и Тегејани; оних је с лако наоружанима било на број педесет хиљада, а Тегејана који никако нису хтели да се одвоје од Лакедемоњана три хиљаде. Они су приносили жртве за борбу против Мардонија и његове војске, али им жртве нису давале повољне знаке, те су за то време многи пропадали, а кудикамо више их било рањено. Јер Персијанци су од својих плетера направили ограду и нештедице бацали много стрела, тако да је Паусанија, кад су Спартанци били притискивани, а жртве нису давале повољне знаке, погледао према платејском Хереју, призвао богињу и молио је да их нада не би преварила. 62. Док се он још тако молио, крену први Тегејани и јурну на варваре, а и Лакедемоњанима одмах после Паусанијине молитве приношене жртве покажу повољне знаке. Напослетку и они крену на Персијанце, а Персијанци оставе лукове и пођу на њих. Најпре се заметне битка око ограде. А кад је она пала, развије се жестока и дуготрајна борба код самог Деметрина храма док се нису у коштац ухватили. Јер варвари су хватали копља и ломили. У јунаштву и снази Персијанци нису заостајали, али нису имали оклопа и, осим тога, нису били окрет - ни и противницима равни у тактичкој умешности. Тако су проваљивали по један и по десеторица, сакупљали се час више, час мање, па наваљивали на Спартанце и гинули. 63. А где се налазио сам Мардоније, који се борио на белу коњу и око себе имао изабране Персијанце, хиљаду најхрабријих, ту су и противнике своје највише притиснули. И докле год је Мардоније био у животу, они су одолевали и, бранећи се, погубили много Лакедемоњана, а кад је Мардоније пао и погинули они најјачи који су били уврстани око њега, тада се и остали окрену и повуку се пред Лакедемоњанима. Јер највише им је наудило одело које је било без оклопа, те су се с оклопницима борили голи. 64. Ту су освету за смрт Леонидину, по пророчанству, Спартанци извршили на Мардонију, и најлепшу победу од свију за које ми знамо стекао је Паусанија, син Клеомброта, сина Анаксандридова. А имена његових старијих предака до Леониде већ су споменута јер оба имају исте. А погинуо је Мардоније од руке Аримнеста, човека угледна у Спарти, који је доцније, после медских ратова, са три стотине бораца код Стениклара у рату напао све Месењане те погинуо сам и оних три стотине. 65. Кад су се код Платеје Персијанци од Лакедемоњана повукли, бежали су































он, како је битка отпочела, добро знајући како ће се она свршити, промишљено оданде одведе, пошто јој је наредио да сви иду куда их он поведе, онако брзо како буду њега видели. Наредивши то поведе војску као бајаги у битку. Али како је био напред на путу, примети Персијанце где већ беже. Стога их више није водио у истом реду, него је што брже кретао бежећи ни у дрвено ни у тебанско утврђење, него у фокидску земљу, да би што брже стигао на Хелеспонт. Т уда су они окренули. 67. А док су остали Хелени који су били на царевој страни намерно били плашљиви, Беоћани су се с Атињанима борили дуго времена. Јер они Тебанци који су пристајали уз Међане показивали су немалу вољу за борбу и нису били плашљиви, тако да их је онде три стотине првих и најбољих од Атињана погинуло. А кад су се и они окренули, стану бежати у Тебу, али не онуда куда су бежали Персијанци и сва сила осталих савезника, који нити су с киме били у борби нити су што учинили. 68. Тако ми постаје јасно да се сва сила варвара држала Персијанаца, кад су и тада, без икаква сукоба с непријатељима, бежали зато што су Персијанце видели да беже. Сви су, дакле, бежали осим коњице, нарочито беотске, која је бегунцима много помагала, јер се увек налазила близу непријатеља и пријатеље који су бежали заштићивала од хеленске војске. 69. А победници су ишли за њима прогонећи и убијајући Ксерксове војнике. Кад је настало то бежање, буду остали Хелени који су се налазили код Херина храма и остали далеко од битке извештени да се битка догодила и да је победу добила Паусанијина војска. Кад су то чули, окрену Коринћани и они који су поред њих били, без икаква реда, подножјем горе и преко брежуљака по путу који иде уз брдо правце према Деметрину храму, а Мегарани и Флијунћани с онима који су крај њих били равницом по најравнијем путу. А кад су Мегарани и Флијунћани стигли близу непријатеља, примети их тебанска коњица где хитају без икаква реда, те навали на њих коњима, а водио их је Асоподор, син Тимандров; у том наиаду побије их шест стотина, а остале потера на Китерон. 70. Тако су погинули и да им нико није помогао. А Персијанци и остала њихова сила, кад су умакли у дрвено утврђење, попну се на куле пре него су Лакедемоњани стигли, па заштите утврђење што су најбоље могли. А кад су

































другом расудити (јер су сви своје противнике победили) него по томе што су напали најјачи део и савладали га. А кудикамо највећи јунак био је, по моме мишљењу, Аристодем, онај који се од оних три стотине код Термопила једини спасао, па живео у срамоти и без части. За њим су се највише одликовали Посидоније и Филокион и Амомфарет Спартанац. Међутим, кад се повела реч о томе који је од њих био највећи јунак, оценили су они Спартанци који су били присутни: Аристодем је очевидно хтео да погине због љаге која је била на њему, па је, нападајући као махнит и остављајући свој положај, извршио велика дела, а Посидоније показа се храбар без намере да гине, па зато је он био већи јунак. Али су то можда рекли од зависти. Од оних који су у овој бици погинули одана је пошта свима које сам набројао осим Аристодему, а Аристодему није пошта одана зато што је хтео да погине због споменуте љаге. 72. Ови су се код Платеје највише прославили. Јер Каликрат је умро изван борбе, а дошао је у војску као најлепши човек међу тадашњим Хеленима, не само самим Лакедемоњанима него и осталим Хеленима. Кад је, наиме, Паусанија при носио жртве, он је, седећи мирно у свом реду, стрелом рањен у бок. Док су сс други борили, он је, однесен лежао; и борећи се са смрћу, рече Аримнесту П ла - тејанину да му није жао што за Хеладу умире, него што се још није послужио руком и што, поред своје жеље, није извршио никакав подвиг њега достојан. 73. А од Атињана, кажу највише се прославио Софан, син Еутихидов, из села Декелеје.

































Паусанији дано је посебице све десетоструко, жене, коњи, новци, камиле, а тако и остало благо. 82. А прича се да се и ово догодило. Бежећи из Хеладе, Ксерксе је свој намештај оставио Мардонију. А Паусанија, кад је видео како је Мардонијев шатор искићен златом и сребром и шареним ћилимовима, нареди хлебарима и куварима да му спреме гозбу онако као и Мардонију. И они поступе по наређењу, а Паусанија, кад примети златне и сребрне одре лепо покривене и златне и сребрне софре и сјајно спремљену гозбу, задиви се богатству које се пред њим налазило, па нареди ради шале својим слугама да спреме лаконску гозбу. А кад је софра постављена и била велика разлика, насмеје се Паусанија и пошаље хеленске војводе; и кад су се сабрали, покаже им Паусанија једну и другу гозбу како је спремљена па рече: „Хелени, ја сам вас на окуп зато звао да вам покажем безум - ност овог медског вође, који живи оваквим животом, па је опет дошао нама који овако кукавним животом живимо да нам то отме.“ То је, кажу, Паусанија рекао хеленским војводама. 83. Доцније су, после тога, и многи Платејани нашли ковчеге пуне злата и сребра и другога блага. А доцније изишло је на видело и ово. Кад је с мртваца отпало месо (јер су Платејани сносили кости на једно место), нашла се лубања која

































отпустили кући. У свом већу, наиме, решили су да не замећу поморске битке, јер су сматрали да им нису дорасли. А према копну пловили су зато да би их заштићивали пешадија која је боравила код Микале, јер је, по Ксерксову наређењу, од остале војске заостала да чува Јонију. Ове војске било је на број шездесет хиљада, а врховни старешина био јој је Тигран, који се међу Персијанцима одликовао лепотом и величином. Кад су прибегли под заштиту овс војске, реше адмирали да бродове извуку на копно и да бродовима направе ограду ради заштите. и њима ради уточишта. С тим су решењем отпловили.

Догађаји ире бишке 97. А кад су мимо храм Часних богиња код Микале допловили Гесону и Сколопоеиту, где се находи храм елеусинске Деметре, који је саградио Филист, син Пасиклов, кад је с Нилејем, сином Кодровим, пошао да оснује Милет, извуку онде бродове на копно, посеку питомо дрвеће, па направе ограду од камена и дрва и затакну коце око ограде. И тако се припреме за подседање и за победу, јер су једно и друго имали на уму кад су се припремали. 98. Хеленима, кад су дознали да су варвари отишли на копно, било је жао што су им умакли, те нису знали шта да раде, да ли да се врате или да плове према Хелеспонту. А напослетку реше да неће чинити ни једно ни друго, него пловити према копну. Па кад су за поморску битку припремили покретне мостове и друго што е требало, отплове Микали. А кад су стигли близу табора и не могли приметити никога ко би на њих пловио, него видели бродове извучене за оградом и велику пешадију сврстану дуж обале, тада најпре Леутихид доплови на свом броду и,

































1:

■41 ■41

мг,||г#ИМИМ11ММ1

101. Па се догодило и то да су се храмови елеусинске Деметре находили код еднога и другога бојишта. Јер и на плетејском земљишту била се битка баш код Деметрина храма, као што сам и раније рекао, и код Микале имало се тако исто догодити. А да су Хелени с Паусијаном већ однели победу, о томе је стигао глас баш у згодан час. Јер битка код Платеје догодила се још рано, а код Микале пред вече. А да су се догодиле баш у исти дан и исти месец, дознали су мало времена доцније кад су израчунавали. А били су у страху док им глас није стигао, не толико за се колико за Хелене да не би у борби с Мардонијем Хелада пала. А кад им је онај глас долетео, радије и брже кретали су на непријатеља. Тако су Хелени и варвар - вари хитали у борбу, јер су награда били острва и Хелеспонт.

Битка 102. Атињани и они који су имали положај до њих, отприлике половина војске, кретали су обалом и равним земљиштем, а Лакедемоњани и они који су имали положај до њих увалом и брдима. Док су Лакедемоњани још обилазили, они

































Примање ослобођених Јоњана Јоњана у хеленски савез 106. Кад су Хелени поубијали велик број варвара, једне у борби, а друге у бежању, запале све бродове и ограду, пошто су плен оданде раније отпремили на обалу; и нашли су неколико ковчега новца. А пошто су запалили зид и бродове, отплове. А кад су Хелени дошли на Сам, стану већати о расељењу Јоније и у коме би крају Хеладе, над којим они владају, Јоњане населили, а Јонију оставили вар - варима; ер им се чинило немогућно да они, ради заштите Јоњана, непрестано буду на стражи; ако ли не буду на стражи, нису имали никакве наде да ће Јоњани без казне умаћи Персијанцима. Стога су пелопонески главари предлагали да се из трговинских места оних племена хеленских која су пристала уз Међане становни - ци истерају, а њихова земља да се преда Јоњанима да се у њој населе, али Ати - њанима уопште није било по вољи да се Јонија расели нити да Пелопонешани решавају о њиховим насељима. И будући да су се одлучно противили, Пело - понешани попустс. И тако Самљане и Хијане и ЈТезбљане и остале острвљане, који су с Хеленима кренули у рат, приме у савез, пошто су се заверили и заклели да ће остати верни и да се неће одметнути. После њихове заклетве отплове да поруше мостове, јер су се надали да ће их наћи где су још разапети. Зато су пловили према Хелеспонту.



































шшттт



































много млађи, као што доказује писмо уведено тек после Еуклида, а и онде забележени Архестрат, кога у време персијских ратова не спомиње нико, али га у време Пелопонеског рата многи бележе као песника хорских песама. Панетијево тврђење зацело изискује да се тачније испита колико у њему има ис тине. Што се тиче остракизма, он је погађао свакога за кога се мислило да се славом или високим пореклом или речитошћу уздигао над многе. Та чак и Дамон, учитељ Периклов, био је остракизмом прогнан, јер су га сматрали за човека који мудрошћу далеко надмаша све остале! Идоменеј, пак, прича да Аристид архонтску част није добио коцком, него избором Атињана. Па ако ју је доиста добио тек после битке код Платеје, како је сам Деметрије забележио, онда је и вероватно да су га код толике славе и толиких



































Продужење. Несебично родољубље родољубље 3. Међутим, како се Темистокле у многим приликама сам осионо понашао и у



































Стога Темистокле многе грађане сложи против Аристида, затим га у надлештву за полагање рачуна оптужи за утају и, као што Идоменеј извештава, изгради те га доиста осуде. Али кад су због тога први и најугледнији људи у граду стали оштро негодовати, казну му не само опростише него га и поново на исти положај поставише. Сад се он понашао као да се за своје раније поступке каје, па се зато покази вао мање строг, и због тога је онима који су државни новац крали баш омилео, јер их није пријављивао нити је тачне рачуне водио. И тако су они своје касе државним



































других скупоцених предмета у шаторима и у похватаним чамцима, али нити је он пожелео нити је другима допустио да се ма чега дотакне, осим ако су некоји што узели без његова знања. Међу овима налазио се и зубљоноша Калија. За њим је, наиме, чини се, потрчао један Персијанац, јер је због његове косе и свештеничке траке преко чела

































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































































Istorijski izvori

Recommend Documents