Milan Belegišanin
Snovi zatravljeni h kula
Legende o zamkovima Vojvodine 2008.
Umesto predgovora Gradeći zamkove , graditelji i vlasnici nisu ni sanjali da će Te zidine onoga trenutka kada budu završene postati nešto što će ih vremenom prerasti,progutati,istopiti i nastaviti da živi umesto njih samih. Zamkovi ostaju mesto ljudi , mesto generacija...Svaki od njih na cvojim zidovima nosi tugu i poroke onih kojih više nema , pa se čini da se tugom brane od sećanja, a da se porocima podsmevaju nevernicima, koji pod raznim mantijama dolaze da bi se uverili da cigle nemaju dušu. Kada kula zamka diše , oni kažu-vetar,kada se na najvišoj terasi pojavi cenka umrle gospodarice,oni kažu-obmana, kada ostarela služavka uspavljuje gazdinog umrlo-rođenog sina,oni kažu „gugutke u pukotinama poluraspadnutih zidina“.
2
Ti inkvizitori pod mantijama raznih boja (definitivno su zamkove satrli ovi čija je boja mantija bila crvena) stvaraju zaveru protiv zamkova i mašte,pa ipak okrenu leđa i klisnu čim zec poteči zatravljenim podom donje kule,jer,savest je savest,a i sami znaju da su isključivi krivci, što zamkovi tako izgledaju. Razrušeni zamkovi nemaju predivne ikonostase Uroša Predića , ali imaju svoje golubove i svoju setu. Obnovljeni zamkovi Dunđerskih nose dostojanstveno svoju gospoštinu i kod njih se legende ne moraju proveravati. Oni su legenda za sebe.Razlika između ovih vrsta zamkova je poput razlike između sipljive novembarske kiše , koja prodire kroz usamljeničku izmaglicu i svetlom krunisanog avgustovskog dana.
Sremaska Kamenica
3
Zamak Karačoni se nalazi u Sremskoj Kamenici kraj Novog Sada.Građen je od 1797. do 1811. godine.Prvi red porte zamka su dorski, a zadnji jonski stubovi. Rekonstrukcija i dogradnja bili su od 1834. do 1836. godine , pa sve do 1850. dok nisu potpuno dovršeni svi stubovi porte. Krakovska grofica Hana Tomaševska , na svom proputovanju kroz Evropu, 1911. godine , zadržala se u Novom Sadu desetak dana.Mladi lekar Jovan Popović našao se tu da joj bude na usluzi.Poslednjeg dana rofičinog boravka,mladić je odlučio da prevesla na kameničku stranu ,ne bi li u senci dunavskih vrba još malo pio zrele,poljske-aristokratske krvi.Bio je kraj septembra.Miholjsko leto. Dan vreo i uspaljen na kratko,baš kao i grofica. Čamac su vezali za jednu od vrba i u trenutku kada je mladi lekar hteo da prenese priču oproštaja i lažnog obećanja sa grofičinog vrata na njene grudi,začula se pesma.Obalom je hodio čovek veoma star i čupao neku travu što je rasla u plićaku. Nije ih toliko iznenadila ni starost ni odrpanost čoveka koliko jezivost melodije koja je izlazila iz njegovih usta.Jedna stvar je mladoga lekara posebno impresionirala –iako je starac išao muljevitim delom ,tik uz vodu, nije ostavljao trag.Starac ih je pogledao samo jednom i rekao :“Idite.Uskoro će sumrak, a onda će početi pesma mrtvih.Danas im je stogodišnjica.“ Grofica i lekar su otišli nedorečenog oproštaja,a lekar je sve ovo nakon izvesnog vremena zapisao u svoj dnevnik.Čini se da je u tom zapisu bilo više žala za nedosegnutim grofičinim telom,no zapitanosti o čijoj se stogodišnjici radilo,i kakvu je pesmu očekivao tog miholjskog sumraka starac koji je hodao muljem ne ostavljujući trag. 4
Zamak Karačonija u Sremskoj Kamenici građen je od 1797. do 1811.godine.Tokom tih petnaest godina gradnje,Dunav je svake godine na „Kuninsko leto“ (doba kada je vodostaj najveći i kada kada se ,po predanju,ne sme kupati) uzimao po jednog radnika.Uvek bi se neki od njih,onako oznojen,pokušavao okupati u bremenitoj,goropadnoj reci,ne hajući za Kunin. Interesanto je da nikada ni jedno telo nije isplivalo.Ljudi su prepričavali da ih je zadržao kod sebe veliki rečni bog,da bi mu ti vredni nevernici sagradili prelepo zdanje,onakvo kakvo su gradili i na kopnu. Nakon što je zamak sagrađen , u njega su se uselila dva Karačonijeva sestrića sa familijama.No, treba reći i to da je svake godine na kuninsko leto , preko vode , zajdeno sa južnim vetrom dolazila i pesma utopljenih neimara,najavljujući jesen,kišu i bolest. Krakovska grofica i mladi lekar cu želeli da ovekoveče svoje kratko poznanstvo,baš na stogodišnjicu završetka zamka i stogodišnjicu poslednjeg udavljenog neimara. Prvi stanovnici zamka u Sremskoj Kamenici bili su veoma bolešljivi. Uostalom , smatra se da su vlasnici zamkova pored voda bili osuđeni na dve stvari – na mudrost (koja se često graničila sa ludilom) i na preranu smrt čiji je uzrok ponajčešće bila tuberkuloza. Uzrok mudrosti verovatno je bio Dunav , koji svojom neumitnošću upozorava , a uzrok bolesti je bila njihova mazohistička zaljubljenost u reku. Dunav se ne podaje niti trpi ljubavnike.On traži danak... 5
Dunav je posesivan,i nametljivcima , mesto svoga , okrepljujućeg mirisa , nudi vlagu pod kostima. Vlasnici zamka Karačoni bili su mudriji i preduzimljiviji , ali samo do svoje pedesete godine. Kasnije , ta mudrost je prelazila u ludilo,koje je uvek bilo protkano tuberkulozom i kratkovečnošću.Porodični lekar ogranka familije Karačoni u Sremskoj Kamenici zapisao je da su naročito bili osetljivi na miris ozona posle kiše i na tople južne vetrove koji su dolazili sa Dunava. Još jedna interesantna stvar: Svi su bolovali od identičnih auditivnih halucinacija.Čim bi leto počelo da uranja u jesen,sa svakim sumrakom često bi stavljali dlanove na uši.No, ni to im nije pomagalo.U septembru i oktobru,svaki put,nakon kiše,sedeli bi sklupčani u uglovima svojih soba, i pod nos samo sebi stavljali mirišljivu so i sirće, samo da ne osete miris ozona. Nakon izvesnog vremena , vetar bi po njihovom pričanju,donosio neke zvuke samo njima dostupne. Ubrzao posle toga,počeli bi da kašlju. Ponekad je u goste vlasteli dolazio i travar Andrija. O tom čoveku se ništa nije znalo – ni gdje živi ni koliko godina ima.Za njega se govorilo da se rodio star i prestar.Bio je toliko mršav i lak da se čuo kada bi hodao hodnicima zamka.Sestrići Karačoni bi ga primetili tek kada bi stao tik uz njih, ili kada bi im svoju vazdušastu ruku stavio na rame. Andrija bi često govorio da je lek od tuberkuloze u čaju od pomešanog šumskog bilja. To bilje se bere i na obali Dunava i u šumi,ali svako svoj lek mora sam brati i sam spravljati,da bi ovaj bio delotvoran. 6
No, vlastela ga nije slušala. iako su i u samom njihovom zamku stilovi bili pomešani (prvi red porte su jonski a drugi korintski stubovi),travu nisu mešali.Razlog nije bio taj što Andriji nisu verovali, no zato što su se bojali da idu u šumu , ili na obalu reke.Šta,ako ih u šumi uhvati kiša,ozon ojača , a oni nemaju sobe u čijem uglu bi se skupili. S druge strane , Dunav je u sebe unedrio, pesmu mrtvih neimara koja tako slatkasto i zamamno zove sebi.Kada ne bi uspevao da ih nagovori,Andrija bi odlazio i ne bi prošlo puno vremena , a negde bi se iz kameničke šume začula pesma identična onoj koju bi svakog miholjskog leta donosio južni vetar s Dunava. Dunav prezire kašljanje, zato je često prizivao vlastelu k sebi.Ali, ljudi su kukavice. Bilo im je draže da godinama kidaju kašljem pluća , nego da brzo skončaju... U vreme rekonstrukcije i dogradnje zamka , od 1834.do1836. , pa sve do 1850. , dok nisu potpuno dovršeni i ekonomski objekti , u mnogim pukotinama zidina , ispod drveća , parka i u paprati , mogle su se pronaći bele svilene maramice sa krvavim ispljuvcima. Ovo bi bio karj priče o Karačonijevom zamku u Sremskoj Kamenici kraj Novog Sada.Možda bi još trebalo dodati i ovo: svoj dnevnik lekar Jovan Popović završava podatkom da Krakovska grofica Ana Tomaševska nikada nije stigla u Poljsku. Pri povratku u svoju zemlju razbolela se i ubrzo umrla u Solnoki , u Mađarskoj , gde je i sahranjena.Očevici su javili da se sve desilo u nekoliko dana.Kažu, naglo prokašljala krv...
7
Beočin
8
Zamak u Beočinu , jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope.Međutim,od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku.Zmajolike,žabolike i zmajolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova , koji ce s vremena na vreme održava oko zamka. Ime rraditelja dugo se nije moglo znati.Tek pre tridesetih godina , kada je započeto restauriranje zamka , u ohlađenom pepelu gipsane peći , pronađen je pergament,na kom je bilo zapisano sledeće: „Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka.Zove se Nador. Otkad je stigao,nije progovorio ni jednu jedinu reč-samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase za zamak.
9
Onošto me je zaprepastilo , to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju.Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu,kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice.Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio.“ (Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak) Nastavak: „Nador još ni jednom nije nahranio ptice.Još uvek samo gnječi gips,pravi ukrase na zamku i kući.Ti njegovi ukrasi su čudni.“ „Čini mi se da su glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo.Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila.Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da se malo divim tom sedoprstom mračnjaku ,koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“ (Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu) (I nastvavak koji sledi je jedva moguće identifikovati,kao da je autor svoj zapis završio smrtno zaleđen) „Juče se dogodilo nešto užasno.Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći.Pre no što je počeo da se pakuje , stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku.Bila je puna mrvica hleba.Toga ternutka sam pomislio da sam se možda ogrešio od tog neimara.Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio , no je šaku stisnuo i 10
grudvu krvavog perja hitnuo ko najvišem dimnjaku.Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta.Dok je spavao,golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom,tako da su ga potpuno zalepili za divan.Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet... Nisam samo prestrašen, no sam i tužan.Više se niko neće moliti izlazećem suncu , ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“. Andrija P.S. „Sutra odlazim i ja.Spahija ne može da shvati da mogu da ostavim topli krevet i dobru platu,samo zato što se ne osećam dobro kada gledam ukrase na fasadi zamka.Ovaj zapis ostavljam u ustima zmaja na gipsanoj peći.Ako je istina ono što govorim , pergament neće izgoreti.“
Kapetanovo 11
Ovaj zamak je smešten van naselja. Potpuno je usamljen,tako da u banatskoj ravnici izgleda pomalo donkihotovski.Ne misli ni o čemu i ne naslanja se ni o šta. Podseća na kamen kraj morske obale koji na sebi nema mahovine , niti je iole ukopan u zemlji.More ga ne dodiruje ni pod njim niko ne živi, pa ipak zastanete i divite mu se. Drugog avgusta 1938. godine (baš na Svetog Iliju),Bela Botka ,vlasnik zamka šetao je parkom Kapetanova i mislio o svojoj sudbini.Potpuno je bankrotirao, i razmišljao je kako da to saopšti ženi.Kad je zaprosio Emu , koja je petnaest godina bila mlađa od njega , mislio je da mu je sve pod nogama. Kapetanovo je bilo sagrađeno , a Ema u dvadesetim.Zamak i žena.Oboje visoki i vitki ,tako da im pozavide nebesa.Sa visoke kule zamka i iz očiju žene izletale su bele golubice.Danas je odlučio da zamak proda na javnoj aukciji.Jedino je to moglo da mu pomogne i da ga spase potpune propasti.Ema je sve to znala,ali je nekako verovala u čudo i ni sanjala nije da će joj se muž odlučiti na ovaj poslednji očajnički korak.U zidine toga 12
zamka bilo je ugrađeno više od dvadeset godina njihovih poljubava i srećnih jecaja. Kada se prenuo iz razmišljanja , ugledao je jednog veoma starog čoveka koji je hodao oko fontane zamka i pažljivo brao neke trave. Nešto je tiho mrmljao kao da gata.Bela mu je prišao i upitao ga šta radi na imanju.Starac ga je pogledao svojim mutnim pogledom i odgovorio mu: „Sakupljam bilje koje oseća da će se se dogoditi nesreća, spravljam od njega čaj i lečim bolne ljudske duše.Nemoj joj danas ništa reći.“ Bela Botka je, ne znajući zašto odgovorio starcu:“Moram“ , i krenuo ka zamku.Učinilo mu se da je čuo starca da je još jednom viknuo za njim „Nemoj joj danas ništa reći“. Bela je ušao i rekao ženi da se zamak prodaje na javnoj aukciji. Ćutala je jedno vreme ,a zatim mu je prišla, pogladila po obrazu i poljubila u oko. Te iste noći kada je Bela zaspao, Ema se iskrala iz postelje, popela na najvišu kulu zamka , polila se benzinom i zapalila.Izgorela je brzo i od nje nije ostalo ništa,čak ni pepeo.Ostalo je samo nekoliko pramenova plave kose, koji su poput venčanica smrti dugo obletali oko zamka. Tog avgusta 1938. godine, nebom su svake noći šarale zvezde repatice,podsećajući na tužni vatromet, ili na opelo neba.Bela Botka je domah nakog toga napustio Kapetanovo. Na četiri kilometra od Kapetanova nalazi se Stari Lec, sa dva zamka koje je podigla porodica Danijeli. Poslednjih nekoliko decenija, unutar zidova ,koji su nekada služili za dekoraciju i omeđavanje prelepih parkova , nalazi se bolnica i
13
prihvatilište za stare i nemoćne,mentalno retardirane, duševno obolele... Da li je to slučajno ili nije, tek činjenica je da se jedino sa najviše kule Kapetanova nazire tužna prošlost zamkova u Starom Lecu. U zamkovima Starog Leca ima oko četiri stotine ljudi koji su pre vremena ostarili i koji su se pre vremena umorili od života. Čini se da su između tih zidina smešteni svi bivši vlasnici zamkova i da pomalo liče na građevine koje su nekada davno sagradili,a koje su morali da napuste. Možda je negde u toj ćutljivoj i bezvoljnoj gomili Staroga Leca i Bela Botka koji gleda ka svojoj kuli i čeka Emu da se pojavi. I zbilja , svakoga drugog avgusta, na Svetog Iliju, noću,pojavljuje se u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom kosom koja gleda u banatsku ravnicu u pravcu Staroga Leca.Otkuda toliko prokletstva , na tako malom prostoru, otkada toliko nesreće... Šta je zgrešila familija Danijeli, da nakon njenog odlaska,zidove zamka nastane senke pomračenih umova i izmoždenih tela. Da li je iko iz te familije jednim metkom ubio jelena-vitoroga i srnu-sapatnicu , ili je možda otac bacio oko na kćer,brat na sestru... A šta se dogodilo u Kapetanovu? Verovatno je Bela Botka gradeći zamak , slučajno u njegove zidine ugradio sokola slomljenih krila.
14
Kapetanovo je danas skoro potpuno renovirano.U njemu se više ništa ne nalazi , ali nije napušteno.Onaj starac ,koji je na Svetog Iliju 1938. godine upoznao Belu Botku na nesreću, sagradio je kraj Kapetanova jednu malu čatrlju i održava zamak. Poput ostarelog ključara uspomena , na otkosima jednog vremena , starac šiša i mazi svoga Don Kihota, svoju uspavanu lepoticu,znajući da će se uskoro probuditi. Sav se predao zamku , i uživa da krči čestar oko njega , samo se rastuži,kada se po neki put na kosi ili grabljama zadrži, umesto sasušene trave ili žita,pramen plave kose. Svake godine,noć pred Svetog Iliju ,starac odlazi u Stari Lec,napitke od trava koje je nabrao oko fontane Kapetanova dok je ova još radila.Te napitke on dotura ćutljivim stanovnicima Starog Leca. Iduće noći, kada repatice počinju da šaraju nebom,a Ilija Gromovnik stane da prebrojava zemaljske grehove,zahvaljujući čudesnom napitku, ostareli i ćutljivi zatočenici zamkova u Starom Lecu,prolaze kroz zidove i držeći se za ruke opkoljavaju Kapetanovo. Svi bivši vlasnici zamkova se tada poput nekog davno izumrlog vremna mole dogokosoj senki gospodarice u najvišoj sobi zamka. Duh Eme Botke , poput ribarske žene strpljivo čeka zoru , samo povremeno pozdravljajući duše tih ljudi koji su nekad davno ostali na nekoj drugoj obali,u nekom drugom snu.
15
Za to vreme starac pali na ulazu u zamak vatru i plače.Ne zna zašto,ali mora... Grb porodice Botka na istočnom zabatu (lav sa krunom koji u wapi drži zvezdu) počinje da svetli i redovno se čuje rika.Meštani susednih sela smatraju da se ipak radi o grmljavini. Ako padne kiša i ugasi starčevu vatru,kažu biće rodna godina.
Čelarevo 16
Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u Čelarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio. Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane , a Lazar Dunđerski se dao u posao.Te 1882. u mestu podiže parni mlin i fabriku špiritusa.Nakon dve godine (1884.) uspeo je da raskrči polovinu parka , i da sa desne strane,nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hemeljarinke. Jednoga popodneva , šetajući se salonom , slučajno je zastao pored klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu.
17
Sam nije bio vičan umetnosti , što ne znači da je nije i voleo.Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka.Od tog trenutka , gosti dvorca su bili Laza Kostić,Paja Jovanović...Bilo je slikara , pesnika, vajara ,ali klavir je ćutao.Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. Najcenjeniji gost bio je Laza Kostić.Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka postalo je toliko da je Kostić bio kum svoj deci Laze Dunđerskog. Jedno od te dece bilo je Lenka Dunđerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno počela da svira na klaviru.Dešavalo se da posluga iznese,kada je vreme lepo,klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedela i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku.Iz dirki poklon klavira bi izlazili , koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku , ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja. Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti , iako je i Lenka osećala simpatije prema njemu.U dugim noćima je sanjao kamene lavove , koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira.
18
Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom. Ostareo,izmožden i svestan prolaznosti,odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami,bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela , kao iz suve drenovine,cedi,naizgled , poslednje kapi životnog mošusa. Uskoro, 1895. godine u Beču , umire Lenka Dunđerski.Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti.Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku. Nisu delili zajedno život , ali će možda deliti smrt.Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi , nastaje nalepša pesma srpske lirike „Santa Marija della Salute“. I danas po neki put, iz odaje zamka začuju se akordi prokockanog klavira,a lavovi bedra riču,priznavajući da su deo pesnikovog sna.Nastaje jedan ukleti harmonijum , i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin,Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku , u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski,Anabel Li,Isidora Dankin...
Hajdučica 19
Zgrada zamka Hajdučice je iz 1880-tih godina. Vlasnik,Lazar Dunđerski odlučio je da se dvorac sagradi u klasicističkom maniru. Tvrdi se da je park zamka najlepši od svih parkova koji su građeni uz zamkove Vojvodine. Pomalo podseća na negovane prste pedesetogodišnje gospođe, na kojoj nema mnogo nakita , ali ni bora. Na toj ruci parka,dominira varka mladosti. Na ulazu u park , na kori hrasta Lužnjaka,iznikla je džinovska pečurka Ludaja, za koju se govorilo da stvara hlad koji je opasniji od orahove senke i da onaj ko pređe rubove senke džinovske pečurke gubi sposobnost da sanja. Ova pečurka deli park zamka od travnjaka koji vodi sve do pompeznog stepeništa i upadljivog trema zamka. Hrast u pečurka podsećaju na stražara došlog iz neke zemlje divova , koji ne dozvoljava uspomenama da odu. 20
Na izlazu iz parka nalazi se ćutljivo jezero koje je večito bistro.Iako se ne nalazi na trusnom poručju, po neki put , u noćima bez mesečine,voda se iz čista mira uzburka. Na poziv vlasnika zamka , iz daleke ruske stepe došao je slikar , koji se zvao Jatan, da bi naslikao nekoliko slika za salon predivnog zamka Dunđerskih. Hajdučica je na slikara delovala umirujuće o mislio je da će posao brzo privesti kraju,čak je i novac dobio unapred. Zamak se nalazio na kraju sela , gde se i danas nalazi , tako da je umetnik bio okružen potpunim mirom. Prva dva meseca se samo šetao parkom , diveći se kori moćnih hrastova,gledajući se strahopoštovanjem prečurku,i ponekad se kupajući u jezeru. No,prošle su tri godine a slikar nikako da prikupi inspiraciju i krene sa radom.Svaki put kada bi uzeo kičicu, ruka mu je otežavala, a na oči mu se navlačila mrena. Srce mu se praznilo a čelo rosilo strahom i znojem. Jedne je noći Jatan usnio kako se šeta pored jezera.Iznenada, začu glas: „U meni je skupljena sva lepota prirode.Zamoči četkicu u moju vodu, i stvorićeš najdivnije prelive boja.Inspiracija će ti biti nepresušna.Na mojoj površini i mom dnu,spavaju duga i zvezde.Kroz moje kapi dišu oblaci,a kroz talase moje vode izranja belo golubije krilo.Sve to iskustvo prirode će biti tvoje,samo mi moraš obećati da ćeš mi pokloniti sve ono što ćeš 21
sanjati od iduće noći pa do kraja života,ti i dve generacije tvojih potomaka“. Usnuli slikar odmah na ovo pristade. Sutradan u jutro kada se probudio, Jatan krenu ka jezeru noseći sa sobom štafelaj.Žureći kroz šumu parka , onako zamišljen nije primetio da je prošao ispod džinovske pečurke , zdrobljenih nekoliko listova u njenoj hladovini. Stigavši do jezera , zamočio je kičicu u vodu, i dogodilo se čudo,počeše da se stvaraju prekrasne slike.Imao je utisak da mu neko drugi vodi ruku.Ne samo što su oblici i boje na štafelaju odisale belim golubijim krilima , nego se i čuo lepet tih krila. Jatanove septembarske šume, ne samo da su imale sve jarke boje Miholjskog leta, nego je između okvira štafelaja dopirao i miris prve truleži lagano umirućeg lišća. Platno slikara je postalo magija boja koja je mogla da se čuje i omiriše.Ali , od tada je slikar izgubio svoje snove. U prvo vreme mu to nije smetalo,pošto je to tumačio svojim dobrim zdravljem.Mislio je da mnogo radi,pa se umara , a zatim pada u tvrd , zdrav san bez snova. No, kako je vreme prolazilo, počeo je da shvata , da ukoliko u snu ne sanja , tada u to vreme i ne živi.San bez snova je izgubljeno vreme. Uvideo je da je dao preveliki zalog jezeru.Trampio je za nekoliko slika poveći deo , ne samo svog nego i deo života svojih sinova i unuka.
22
Nakon svega toga , naglo ostareli slikar je brzo napustio Hajdučicu, kao da beži od nečega... A jezero,bremenito snovima tri generacije , po neki put biva uzburkano, po neki put kao staklo.U prvom slučaju se da iz vodenih lukova izviru neki čudni oblaci,koji kao da su izašli iz noćne more nekog nesrećnika , dok se , kada je voda mirna , u njoj mogu videti prekrasne slike dalekih predela koji su puni pike jelena i neke čednosti koja kaplje sa Hrastova ,Breza, Vrba i Topola.Tada se iz dubine jezera začuje lovački rog, jezero sanja tuđi,trampljeni san... U unutrašnjosti zamka nalazi se soba sa ogledalima u kojoj se čuva deo nameštaja Lazara Dunđerskog , onih nekoliko završenih Jatanovih slika i jedan krevet. Za ovaj krevet se tvrdi da je Jatanov i da je u njemu slikar počeo da gubi noći svoga življenja.To je širok , gostinski ležaj sa teškim pokrivačem koji ničim ne odudara od postelje koju biste ponudili dragom gostu ili starom prijatelju. Jedino što iznenađuje , to je uzglavlje na kome se mesto jastuka nalazi džinovska pečurka.
Ečka 23
Pre mnogo godina , putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka spahije Damaskina u Ečki.Pošto je već bila noć ,spahijine sluge su ih smestile u zasebnu kuću u vrtu da prenoće. Tokom sutrašnjeg dana , pored malog vodoskoka zamka ,počela je da se gradi bina.Kulise su na svoje mesto stavljene u sumrak istoga dana. Tri sahijine kćerke su sa zanimanjem pratile ovde pripreme,a najviše pažnje su posvetile vitkom,prelepom mladiću,do pola nagom, koji je radio za trojicu. Kada se spustila noć , spahija je sa porodicom i svitom zauzeo mesto,na pozornici su popaljene sveće i predstava je počela. Bio je to neki lak i naivan komad o mladoj devojci koju saleće mnoštvo udvarača , ali ih ona sve odbija,čekajući svoga dragana da se vrati iz rata.Na kraju,izabranik njenog srca dolazi,rasteruje stare i dosadne udvarače i sve se lepo završava.
24
Spahijine ćerke su oduševljeno tapšale na kraju.Bez obzira na naivnost komada, magija pozorišta se po prvi put odigrala pred njihovim očima.Pa, ipak nešto ih je zbunjivalo.Na sceni su prepoznali skoro sve glumce koji su tokom dana postavljali kulise,samo nije bilo onog prelepog mladića, i nisu znale gde se do večeras skrivala ova jedina prelepa devojka u trupi. Glumci su izašli da se poklone, i gle čuda – lepotica je skinula periku i kostim.Pred ćerkama spahije Damaskina je ponovo stajao lep mladić od pre podne.Od uzbuđenja,najjače je ciknula najmlađa sestra. Još dugo nakon predstave,mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca.Primetivši opasnost , stari Damaskin je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih.No , mladić nije otišao sa trupom. Danima se glumac sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki.Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri , kada ga je probudio lavež pasa.Izašao je na terasu i ugledao u dubini parka dvoje mladih.Gnevan je odvezao pse i napujdao ih na mladića. Mladić je počeo da beži , ali je stigao samo da utrči u kulu,koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka.Tu su ga psi sustigli i rastrgali. Devojka se više nikada nije udavala,ostala je da živi u zamku Ečke sve do svoje smrti. Interesanto je to ,da su i nakon spahije Damaskina ,koji je sagradio Ečku i kasniji vlasnici zamka bili stranci.
25
I još nešto:ovaj neogotski zamak nikako da se restaurira do kraja.Dok je glavna zgrada obnovljena ,kula preko puta nje, koja je isto tako deo zamka , još uvek je oronula u napuštena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu,i dovođeni su neimari s juga.No,svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli , iz unutrašnjosti bi se čulo režanje.Psi koji su rastrgali mladića , sada su postali čuvari njegovog večnog prebivališta. I dan danas , velikim se parkom Ečke, posebno u najsevernijim delovima mogu primetiti mladi parovi.Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka , koju ostavi mladić(ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drveća,nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je zapisala pred smrt najmlađa Damaskinova kćer. Jedinio u svom zapisu nije navela , da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da pomiluje dušu rastrganog glumca.Ali, postoji delimičan odgovor i na ovo pitanje.Starice iz sela i dan danas govore kako je kneginja pri povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala smrtno bleda,i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri , palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise. Od maja do novembra,park Ečke ispunjava uspavljujući zvuk vodoskoka i teški mirisi borovine i voska.
Veliko Središte 26
Veliki dvorac braće Lazarević
Mali dvorac braće Lazarević
27
Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj.Pa ipak , to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je ,stariji od braće Lazarević,podigao između 1860. i 1870. u klasičarskom stilu.Drugi zamak ,koji je rađen u neogotici,mlađi brat je podigao oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto neostvarno i nedodirljivo.Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su ileti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od staklene bolesti. Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće 28
stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg...
29
Fišerov Salaš
Gradeći svoj zamak nedaleko od Rume, ovaj spahija jevrejskog porekla je želeo da oko zgrade napravi i park o čijoj lepoti će se pričati širom zemlje. Obzirom da je lepota parka bila jedno od osnovnih merila gospoštine, obavezni radnik na imanju zamkova, trebalo je da bude i vrtlar. Fišer je poslao svoje sluge širom Vojvodine, da mu nađu nekoga ko će park urediti po meri njegovog prezimena. Sluge su dovodile razne ljude koji su bili više ili manje vični baštovanstvu, ali niko od njih nije u potpunosti zadovoljio vlasnika zamka.
30
I onda, na jedan majski uranak, pred njegovim dvopregom se iznenada pojavio čovek koji je bio neobično star. Konji su zastali u mestu kao da su hipnotisani, a starac je prišao spahiji i rekao mu je da je iz jednog sela kraj velike reke, i da najbole govori jezik Beloga Jasena. Starac je potom uredio park sa prednje strane po francuskoj, a sa zadnje strane po engleskoj šemi, kako su uostalom izgledali i svi parkovi viđenijih zamkova. Na toj plodnoj zemlji uskoro su sem Belog Jasena, počelegda uspevaju Sofore, Tuje, Gvozdeno drvo, pa čak i sam hrast Lužnjak. Park oko zamka postajao je lepši, od samog zamka. No, gazda je ostario, a njegovi sinovi su bili hladni prema lepoti šume. Pred smrt su ga nagovorili da šumu poseče i da na njenom mestu stvori plodno zemljište. Otac je pristao i uskoro umro, a sinovi su počeli da ostvaruju ono što su zamislili. Kako im vrtlar (isto star kao i pre mnogo godina kada je zaustavio dvopreg) više nije bio potreban otpustili su ga. Sada su im bili potrebni orači. Međutim, vrtlar nije otišao odmah. Ostao je na imanju i jaukao mesto svake odsečene Jele, svakog odsečenog Jasena, Tuje... Uskoro je njegova tuga prerasla u gnev. 31
Prišao je najvećem Hrastu i počeo da žvaće njegov koren. Nakon kratkog vremena, ruke su mu se pretvorile u snažne i kvrgave rane, a koža u koru... Noću se ušunjao u sobu spahijinih sinova i udavio ih u snu... Idućeg jutra, sluge su pronašle mlade spahije u čijim se mrtvim i otvorenim očima ogledala strava. Ali, to nije bilo sve. Ispod hrasta Lužnjaka, ujedinom preostalom delu šume, nađen je stari baštovan mrtav. Mora da su mu bolovi bili strašni, ili je bio veoma gladan, kada je poslednje što je uradio bilo to da ugrize koren hrasta Lužnjaka. Sve što je za starim baštovanom ostalo, bilo je urezano veliko slovo „A" u kori hrasta.
32
Golubovci
Dvorac „Šlos" u Golubincima, s kraja XVIII i početkom XIX veka, od svih je najzapušteniji. Čini se da u njega decenijama nije niko kročio. Sve odaje su prepune paučine i u posetioce se uvlači sumnja da će uspeti i pored najbolje volje da razgleda unutrašnjost zamka. Ta paučina izgleda kao živa. Svaki nalet vetra kroz rupe, koje su nekada bili prozori pokreću ovaj ćilim strpljenja tako da to prestaje da bude paučina i postaje pamćenje vekova. I još nešto se događa tu u razvalinama Šlosa. Začuje se zvuk koji podseća na jaukanje. Paučina poput prirodnih orgulja prihvata vetar i podaje mu neku muku muku koju je pre mnogo godina premrežila. U trenutku kada se ovo ječanje čuje, u Golubincima se pale sveće i stavljaju u okvir prozora da bi se kako kažu „posvetili jauci mučenika". 33
Ovaj zamak je tokom dva veka svoga postojanja, nakon smrti prvog vlastelina ponajčešće služio kao mučionica. Poslednji mučenici su urezali svoja priznanja u zidove zamka, krajem Drugog svetskog rata. Onda nije ni čudo što Šlos prate priče o prokletstvima, neverstvima i kaznama. Prvi vlasnik zamka se jedne noći, nakon dugog puta, iznenada vratio i našao svoju mladu suprugu u zagrljaju sluge. Slugu je odmah posekao, a nju je potpuno nagu vezao za severni stub zamka, rekavši joj da će tu ostati, sve dok je pauci paučinom ne premreže. Nakon nedelju dana, žena je od studeni, žeđi i gladi umrla, a da joj paučina nije došla ni do brade, nisu stigli pauci ni posmrtni zar da joj naprave. Ti neverničini jauci i preklinjanja za bržom smrću bili su prvi zvuci koje je paučina unedrila u sebe. U narednih dvestotine godina su se krici drugih mučenika pripajali ovom prvom. Pravo na spoznaju je imao i ima samo vetar. Pauci dvorca Šlos pletu najsporije, ali su zato njihove niti najčvršće i najlepše. To su prave arabeske sudbine, zamke i tuge. Verovatno se zbog oblika i čvrstine, vetar baš ovoj paučini Šlosa najčešće podaje. Uostalom, svako vreme odgaja svoje pauke. Prvi vlasnik zamka je nakon neverstva i smrti svoje žene, prestao da jede i pije. Sedeo je sam za sofrom i molio za oproštaj. Spahija je bio snažan čovek, nije umro brzo kao njegova žena, te su njegovi poslednji dani stigli da se umotaju u paučinu.
34
U Golubincima kažu da pauk dovodi drage goste i nosi dobru vest. Nikako ga ne smeš ubiti, jer ako ga ubiješ, prvo što ćeš čuti biće vrisak, i ako se hitro okreneš na suprotnom zidu od onoga na kome je spljošten pauk, videćeš senku nage, mlade žene. Smrt pauka će ti u narednim godinama doneti nesreću i muk za sofrom, ljudi će te pamtiti jedino po zlu. U kuću će ti od gostiju ulaziti samo vetar, na divanu predviđenom za gosta i u pustoj gostinskoj sobi carevaće paučina. Stariji meštani govore da se svakih deset godina u nekim vetrovitim i sipljivim jesenjim noćima, pojavljuje čovek obučen u pohabano plemićko odelo i dugo se moli nad razrušenim zamkom. Ne zna se ko je, ni od koga traži oproštaj. Jedino što se za sigurno zna, to je, da nije sveštenik i da ne pripada ni jednoj pozorišnoj putujućoj trupi. Lice nikada nisu uspeli da mu raspoznaju, kao da je svaki put imao zar od paučine. U tim noćima, u Golubincima, u okvirima prozora, pali se i po nekoliko sveća...
35
Fantast
Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... 36
Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje".
37
On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. 38
Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu. Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana.
39
Kroz otvorene žaluzine uspomena ,jedan veliki kolektivni san zatravljenih kula , počinje da živi. U tom snu su svi –graditelji sa Istoka , zaljubljeni vrtlari,ljubomorni vlastelini,ludaci hrapavog kašlja,moćni vidari, nesrećni slikari,vilovite duše gospodara, tajanstvene svilokose vlastelinke... Svi se oni hvataju u jedno veliko Vrzino kolo, igrajući kroz sva vremena i sve prostore.Pod punim mesecom istorije izranjaju najrazličitija ljudska pregnuća,najdublje tuge,najmračnije osvete... Sa velikim dletom ljubavi,na zamkovima je utisnut dah bivših. I čudan je taj dah.Miriše sladunjavo – pomalo podseća na prezrelu jabuku.Od slasti do truleži mali je pomak,a čini se da su zamkovi stalno na toj granici. Možda svako od nas živih ima svoj zamak , a da to i ne zna.Moćda je u našem sećanju istetovirana kula koje se ne sećamo.No,nije važno... Treba samo putovati i biti strpljiv. 40
Sigurno je da ćemo jednog prohladnoh sumraka zastati da se odmorimo kraj nekog zatravljenog zida. Ako budemo pažljivi videćemo da je na njemu ispisan datum našeg rođenja i smrti.Ne treba se uplašiti.Treba se pokloniti i tako se ušunjati u pukotine. Dobro je da nas razvaline pamte po lepoti.
Pogovor Nakon skoro petnaest godina, ponovo sam krenuo tajnovitim putevima ka zatravljenim kulama.Između ova dva putovanja,neki od meni dragih ljudi su uspeli da pronađu svoj zamak i da se u njega zauvek usele.Razmišljao sam da u ovom novom izdanju , na bajkovit način opišem i puteve kojima se do zamkova dolazi.Mogao sam recimo, da pišem , o selima Banata kroz koja sam prolazio , idući ka Hajdučici,Starom Lecu, Kapetanovu... o selima koja lagano iščezavaju,baš kao da je i do njih stigao eho zatravljenih zamkova, koji se u blizini tih sela nalaze. Mogao sam da opisujem Dečje selo u Kamenici , kraj kog se prolazi kada se ide ka Kameničkom zamku opisanom u ovoj knjizi.U tom selu žive deca bez roditelja i ja sam siguran da je neko od njih na 41
jedan od stubova Kameničkog zamka ispisao grafit „život je predug“.Mogao sam , ali sam onda shvatio da su sve te građevine iz knjige , poput dece sa posebnim potrebama, ali i sa posebnim i neobičnim moćima. Smeštene na periferiji prostora i vremena , te kule su zagledane u svoju prolaznost , kao u najmiliju igru , koju niko sem njih ne zna da igra.Same sebi ne mogu da pomognu, ali su isto tako same sebi dovoljne, dok traju.Kao što neka deca neobičnih moći , snagom svoje misli pokreću stvari u prostoru , tako i zamkovi, snagom svoje svetačke tišine , pokreću naše emocije i to ne samo u prostoru , nego i u vremenu.Nije u stvari toliko bitno gde se ti zamkovi nalaze na geografskim kartama.Bitno je njihovo mesto u geografiji naše duše.I zato , vama ostavljam da otkrijete puteve koji do zamkova vode. Budite ubeđeni da ne tražite samo vi zamkove, već i oni traže vas.Ukoliko je vedra noć, podignite glavu sledeći ritam otkucaja vašeg srca i ugledaćete nad vama Sazvežđe Zatravljenih Kula. Tamo su adrese svih nas. Recenzija Nije teško zavoleti prošlost jednog bogatstva, sjaja i raskoši , jedno vreme obavijeno tajnama i protkano legendama. Nije teško , kada čoveka radoznalog duha, kreativih misli i lakog pera, već pomalo uvučenog u boje vremena , kroz njegovo lično i profesionalno stvaralaštvo,namami ljubav , mašta i dobra intuicija.Milan Belegišanin je pre petnaest godina , čitaocima javno predočio skrivenu ljubav prema istoriji,kulturu, prema jednom vremenu i ljudima, objavljenu u knjizi Kamen u žitu. 42
Držeći u rukama ovu knjigu vraćam se u vreme kada sam učila prve korake u naučno-istraživačkom radu i kada je pomenuto izdanje za mene bio onaj pravi oslonac, neophodan za taj prvi korak. Od tog vremena ostaje mi urezano ime Milana Belegišanina, Kapetanova,plave kose, sv. Ilije , zvukova polomljenih stakala i svih drugih doživljenih osećanja koja ostaju posle zaklapanja korica Milanovih priča.Verujem da će se to i Vama dogoditi kada budete dotakli misterije vojvođanskih zatravljenih kula. Knjigu je lako zavoleti, kao i njen miris.Miris nove hartije sa prizvukom davnih vekova...Te davne vekove autor razotkriva i opisuje krajnje direktno, isključujući svaki mogući trag zamaskiranih likova koji su to vreme ponosno obeležili. Dvorci , kašteli , letnjikovci...kako ih autor sa ljubvlju oslovljava zamkovima , čak i nakon porčitane knjige ostaće Vam isto onoliko dragi,sa koliko ste pažnje i ljubavi krenuli u pustolovinu , iako ćete možda pred ponekom pričom ostati nemi.Neugodnosti koje su se provlačile među zidinama onovremenskih zamkova ,kocka , ubistva , neuzvraćene ljubavi,nema muzika..., autor pretače u pitke priče, oživljavajući svaku pomenutu ulogu. Jednostavnost stila oživljava emiocije čak i u trenucima kada pomislite da je nemoguće da jedan san ima boju ili da jedan kamen ima toplinu. Zatravljene kule Hajdučice,Beočina, Velikog Središta , Sremske Kamenice ... čine samo jedan delić snova koji je autor nesebično podelio sa vama. Knjiga je obogađena fotografijama, koje prate dinamiku razvoja , dešavanja u snovima zatravljenih kula.Na vama je da te snove produžite... 43
„Ćutala je jedno vreme , a zatim mu je prišla , pogladila po obrazu i poljubila.Te iste noći, kada je Bela zaspao,Ema se iskrala iz postelje...“ mr. Ana Pandžić
O autoru Milan Belegišanin je rođen 1956. godine u Novom Sadu, gdje je diplomirao na Akademiji za pozorišnu i filmsku režiju, 1980.godine. Savezna i republička priznanja dobio je za predstave Juda Iskariotski , Kuća na granici , Sledeći za raj.Ostale značajne predstave su Mario i Madžioničar, Srećni princ , Magbet , Grobnica za Borisa Davidoviča. 44
Za dokumentarne filmove Krik,Šaputanje života , Sva Gojkova blaga , na festivalu kratkog metra u Beogradu , dobio je dve zlatne i jednu srebrnu medalju za režiju , kao i nagradu za najbolji scenario. Na festivalu kratkog metra u Beogradu 2008. godine , njegov film Lasta dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film u domaćoj i inostranoj konkurenciji.Na istom festivalu , film je dobitnik i nagrade Jovica Adžić za najbolju režiju kao i nagrade Udruženja filmskih kritičara Srbije (FIPRESCI) za najbolji film.Do sada je objavio pet knjiga proze Kamen u žitu (1993.), Svetonikoljska noć (1994.) , Horg (1994.), Krila (1999.), Okamenjene molitve (2001.). Zaposlen je kao reditelj u dokumentarno-obrazovnom programu TVNS.Živi na jednom brdu preko puta Rakovačkog manastira.
Sadržaj 45
Umesto predgovora ................................................ 2 Sremska Kamenica ................................................3 Beočin ........................................................ .........8 Kapetanovo ................................................ .....11 Čelarevo ..................................................... .....16 Hajdučica .................................................... . 19 Ečka............................................................ . 23 Veliko Središte ........................................... 26 Fišerov salaš ..............................................29 Golubovci .................................................3 2 Fantast....................................................35 Pogovor..................................................40 Recenzija .............................................41 O autoru ............................................43 46
47
