Savremena Politicka Istorija-Ispit-Politicke Nauke Part1 PDF

SKRIPTA SPI Za ISPIT BY: M4

SADRŽAJ 42. Izbijanje Prvog svetskog rata 3 43. Tok Prvog svetskog rata u Evropi 44. Oktobarska revolucija 1917. godine 45. Završetak Prvog svetskog rata i njegovi rezultati 46. Mirovni ugovori posle Prvog svetskog rata 47. Formiranje Društva naroda i njegova obeležja 48. Treca Internacionala - Kominterna 49. Ekonomske krize u svetu izmedu dva svetska rata 50. SSSR izmedu dva svetska rata 51. Pojava fašizma i njegovi društveni uzroci 52. Fašisticka diktatura u Italiji 53. Nastanak nacionalsocijalizma u Nemackoj 54. Širenje fašistickih i profašistickih diktatura u Evropi 55. Japan i japanska osvajanja osv ajanja na Dalekom istoku pre Drugog svetskog rata 56. Gradanski rat u Španiji 57. Agresije Italije i njen ulazak u Drugi svetski rat 58. Agresije Nemacke uoci Drugog svetskog rata 59. Uzroci Drugog svetskog rata 60. Tok Drugog svetskog rata na Zapadnom Z apadnom frontu 61. Tok Drugog svetskog rata na Istocnom frontu 62. Drugi svetski rat na Dalekom istoku i Pacifiku 63. Pokreti otpora u Evropi tokom Drugog svetskog rata 64. Završetak i rezultati Drugog svetskog rata 65. Stvaranje i delatnost Ujedinjenih nacija 66. Podela Nemacke 67. Stvaranje socijalistickih država u Evropi nakon Drugog svetskog rata 68. Hladni rat i stvaranje paktova 69. Kubanska kriza 70. Medunarodne politicke krize posle Drugog svetskog rata 71. Nastanak Izraela i izraelsko-arapski izraelsko-arapski ratovi 72. Rat u Koreji 73. Rat u Vijetnamu 74. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Aziji 75. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Africi 76. SSSR posle Staljina 77. 1956. godina u Poljskoj i Madjarskoj 78. Pokret nesvrstanih 79. Kraj hladnog rata 80. Slom socijalizma u Evropi 81. Raspad SSSR 82. Srbija u Prvom svetskom ratu. 83. Crna Gora u Prvom svetskom ratu 84. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 85. Politicke stranke i politicki život u Kraljevini SHS 1918-1929.godine 86. Jugoslovenski parlamentarizam od 1929 do 1941. 87. Šestojanuarska diktatura 1929. godine 88. Sporazum Cvetkovic-Macek 89. 27. mart 1941.godine 90. Napad na Jugoslaviju 1941. godine i podela njene teritorije

1

SADRŽAJ 42. Izbijanje Prvog svetskog rata 3 43. Tok Prvog svetskog rata u Evropi 44. Oktobarska revolucija 1917. godine 45. Završetak Prvog svetskog rata i njegovi rezultati 46. Mirovni ugovori posle Prvog svetskog rata 47. Formiranje Društva naroda i njegova obeležja 48. Treca Internacionala - Kominterna 49. Ekonomske krize u svetu izmedu dva svetska rata 50. SSSR izmedu dva svetska rata 51. Pojava fašizma i njegovi društveni uzroci 52. Fašisticka diktatura u Italiji 53. Nastanak nacionalsocijalizma u Nemackoj 54. Širenje fašistickih i profašistickih diktatura u Evropi 55. Japan i japanska osvajanja osv ajanja na Dalekom istoku pre Drugog svetskog rata 56. Gradanski rat u Španiji 57. Agresije Italije i njen ulazak u Drugi svetski rat 58. Agresije Nemacke uoci Drugog svetskog rata 59. Uzroci Drugog svetskog rata 60. Tok Drugog svetskog rata na Zapadnom Z apadnom frontu 61. Tok Drugog svetskog rata na Istocnom frontu 62. Drugi svetski rat na Dalekom istoku i Pacifiku 63. Pokreti otpora u Evropi tokom Drugog svetskog rata 64. Završetak i rezultati Drugog svetskog rata 65. Stvaranje i delatnost Ujedinjenih nacija 66. Podela Nemacke 67. Stvaranje socijalistickih država u Evropi nakon Drugog svetskog rata 68. Hladni rat i stvaranje paktova 69. Kubanska kriza 70. Medunarodne politicke krize posle Drugog svetskog rata 71. Nastanak Izraela i izraelsko-arapski izraelsko-arapski ratovi 72. Rat u Koreji 73. Rat u Vijetnamu 74. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Aziji 75. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Africi 76. SSSR posle Staljina 77. 1956. godina u Poljskoj i Madjarskoj 78. Pokret nesvrstanih 79. Kraj hladnog rata 80. Slom socijalizma u Evropi 81. Raspad SSSR 82. Srbija u Prvom svetskom ratu. 83. Crna Gora u Prvom svetskom ratu 84. Stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 85. Politicke stranke i politicki život u Kraljevini SHS 1918-1929.godine 86. Jugoslovenski parlamentarizam od 1929 do 1941. 87. Šestojanuarska diktatura 1929. godine 88. Sporazum Cvetkovic-Macek 89. 27. mart 1941.godine 90. Napad na Jugoslaviju 1941. godine i podela njene teritorije

1

91. Ustanci i pokreti otpora u Jugoslaviji 1941. godine 92. Rat na prostoru Jugoslavije 1942-1945.godine 93. Sporazum Tito-Šubašic 94. Organizacija vlasti u Jugoslaviji tokom rata 1941-1945. 95. Nastanak nove jugoslovenske države 1945.godine 96. Sukob Jugoslavije i SSSR 1948. godine 97. Samoupravljanje u Jugoslaviji 98. Ekonomske i politicke krize u Jugoslaviji 1963-1990. 99. Raspad SFRJ 100. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji 1992-1995. 101. Nastanak Savezne Republike Jugoslavije

2

Skripta Za ispit iz Savremene Političke Istorije 42. Izbijanje Prvog svetskog rata Politička karta sveta, krajem XIX i početkom XX veka doživela je znatne promene, kako izrastanjem novih država, tako i ekspanzionističkom politikom pojedinih od njih. Krupne su promene u raspodeli kolonijalnih poseda , a brz je tempo daljih imperijalističkih nastojanja. Nova pregrupisavanja, savezi i blokovi su oživljavali i pojačavali suprotnosti koje su postojale u samoj Evropi. Nesumnjivo, bez obzira gde su mu bili povodi, svetski konflikt je morao ovde započeti. Francuska se oseća ugrožena od Nemačke i priželjkuje “revanš”, a Rusija opet prebacuje težište svoga interesovanja na Balkan. Spletom okolnosti austrougarska monarhija, kao “most” nemačkog prodiranja na Istok, dolazi u  prvi plan evropskih političkih odnosa. S druge strane, krize Turske ubrzavaju borbu oko  podele njenog nasledja. Svetske protivrečnosti dobijaju privid evropskih odnosa, pa se  približavanje ratne opasnosti ispoljava kroz zategnutost u Evropi. Višenacionalna Austro - Ugarska i prostrana turska imperija u Evropi su predstavljale  prilično anahroničan oblik hegemonije. Medjutim, dok je raspad Turske bio na vidiku, Austro - Ugarska je imala dovoljno snage da razvija aspiracije u pogledu proširenja svoje hegemonije na Balkanu. Austro- Ugarska je nastojala, posle englesko - ruskog sporazuma o Turskoj i mladoturske revolucije, da pretvaranjem okupacije BiH u aneksiju (1908)   osigura pozicije za svoje dalje planove. Protivljenje Srbije aneksiji najzad je naišlo na podršku Engleske i Francuske. Rusija se pomirila sa aneksijom (zbog ultimatuma od strane Nemačke, koja je  pretila objavom rata), ali su odnosi izmedju Rusije s jedne strane, i Nemačke i AustroUgarske, s druge strane, ostali krajnje pogoršani.  Nova kriza   izbila je maja 1911.g. , kada je francusko okupiranje Fesa, prestonice Maroka, najavilo prelazak Maroka pod vlast Francuske. Nemačka je pod pretnjom rata zatražila kao naknadu ceo Kongo. Medjutim, Engleska se izjasnila da neće odustati od rata protiv Nemačke zbog Maroka. To je nateralo nemačku vladu da u jesen 1911.g.  potpiše sporazum sa Francuskom, prema kome je za priznanje francuskog protektorata nad Marokom dobila manji deo Konga kao dodatak svojoj koloniji Kamerunu. Kriza iz 1911.g. naterala je sve evropske zemlje na ubrzane ratne pripreme, a svetskom konfliktu su prethodili i italijansko - turski rat i balkanski ratovi . Francusko prodiranje u Maroko dalo je neposredni povod Italiji da preuzme svoj deo Tripolis, koji joj je priznat ugovorom sa Francuskom (1902) i sporazumom sa Rusijom (1900), a zauzvrat da se Italija ne protivi nameri Rusije da zavlada moreuzima oko Mramornog mora. Italija je pomogla slabljenju Turske posle mladoturske revolucije slabljenjem turskog garnizona. Za potpisivanje ugovora o miru sa Turskom (1912)  pomogla joj je nova kriza Turske - balkanski ratovi. 3

Zaoštravanjem suprotnosti izmedju dva sistema saveza, bio je doveden u pitanje i položaj Italije. Kada je pristupila zauzimanju Tripolisa, velike sile su ostale po strani. Ali, Italiju su njene pretenzije vodile sukobu sa Austrijom, mada je bila član Trojnog saveza. Razvija aspiracije na jadranske obale, ne želeći da pristane na jačanje Austrije na Balkanu  bez kompenzacije za sebe. Poraz Turske u ratu oko Tripolisa dao je balkanskim državama podsticaje za konačni obračun sa Turskom. Srbija i Bugarska su zaključile savez (“Balkanski savez”) , kome su  pristupile Crna Gora i Gr čka. Cilj saveza bio je da se Turci potisnu sa Balkana. U drugoj liniji, bio je upravljen i protiv pretenzija Austro - Ugarske. Balkanski saveznici su  pobedili Tursku, ali je zbog teritorijalnih pretenzija Bugarske s jedne, i Srbije i Grčke s druge strane, došlo do Drugog balkanskog rata (1913) u kome su kasnije učestvovale Rumunija i Turska na strani Srbije i Gr čke. Bugarska je pretrpela poraz i morala je da deo zaposednutih teritorija u ratu protiv Turske ustupi Srbiji, Gr čkoj i Rumuniji. Turskoj je u Evropi ostao Carigrad sa okolinom (Carigradski pašaluk hehe ), do Jedrena. Da bi se stavile granice ekspanzije Srbije na konferenciji u Londonu   predvidjeno je stvaranje države Albanije, koja će postati sfera borbe za uticaj Italije i Austro - Ugarske. Krah Turske bio je realizacija samo jednog dela nacionalnih aspiracija na Balkanu. Ostala  je mnogonacionalna Austro - Ugarska koja je u novim prostorima, oslobodjenim od Turske, videla područ ja svoje dalje ekspanzije. Na tom putu stajala je i Srbija, ne samo kao nezavisna država, nego i kao značajan faktor nacionalnih pokreta na Balkanu. Iza Austro - Ugarske, sa pogledima upravljenim na Istok, dalje od Balkana, stajala je Nemačka, ali joj se na tom putu isprečila Rusija svojim pravcima ekspanzije. Nudeći joj izvesne ustupke, Nemačka je i 1910.g. pokušala da je odvoji od Antante. Medjutim, ugovor izmedju Nemač ke i Rusije iz 1911.g., kojim je Nemačka priznala severnu Persiju kao sferu ruskog uticaja, a Rusija se saglasila sa gradjenjem bagdadske železnice sa ogrankom prema persijskoj granici, ipak nije obavezao Rusiju da odustane od njenih saveza upravljenih protiv Nemačke. Što se tiče nemačko - engleskih odnosa, propao je pokušaj Engleske početkom 1912.g. da se postigne sporazum o ograničenju nemačkog pomorskog naoružanja. Što se tiče interesa na Bliskom istoku, Engleska je bila spremna da se saglasi sa nemačkom koncesijom za gradjenje bagdadske železnice, od Bagdada do Persijskog zaliva. Čak su obnovljeni i pregovori o podeli portugalskih kolonija, započeti još 1898.g. Medjutim, ovim ruskim i engleskim pokušajima sa Nemačkom i nemačkim sa Engleskom i Rusijom, nisu rešavana krupna pitanja sukoba interesa , pa nisu mogli čak ni da uspore dalju konfrontaciju koja je neizbežno vodila svetskom sukobu.

43. Tok Prvog svetskog rata u Evropi Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda (Sarajevski atentat 28.  juna 1914.g.)  bio je svakako dogadjaj koji je, u zategnutim balkanskim odnosima, sugerisao mogućnost ratnog obračuna Austro - Ugarske sa Srbijom. Obračuna, koji je već duže vreme bio opsesija austrijske politike. U grozničavim preispitivanjima diplomatskih i ratnih poteza, proteklo je vreme od 28. juna (dana atentata) do 23. jula (ultimatum Srbiji povodom atentata) . Bilo je očigledno da je ultimatum bio neposredni uvod u već nameravanu objavu rata.  Nemački car je dao garanciju Austro - Ugarskoj da će u slučaju napada Rusije i Nemačka ući u rat. Medjutim, garancije Nemačke, koje su mogle izgledati dovoljne za slučaj ulaska Rusije u rat, ipak nisu bile dovoljne u slučaju proširenja konflikta koje bi ugrozilo i samu  Nemačku. Tu opasnost neposredno je predočila izjava francuske vlade da će u slučaju 4

rata stati na stranu Rusije, a zatim i izjava engleske vlade da će i Engleska ući u rat, ako na njega Francuska bude prinudjena. Nemački kancelar Betman Holveg   tražio je od Austrije da pokuša sa kompromisima, dok je generalštab insistirao da što pre započnu ratne operacije. Predlog Engleske da se sukob reši na zajedničkom savetovanju velikih sila odbile su i Austro - Ugarska i  Nemačka. Kada je Rusija mobilisala vojne snage na granici prema Nemačkoj, ova joj je objavila rat. Kada od Francuske nije dobila potvrdan odgovor o njenoj neutralnosti,  Nemačka je i njoj objavila rat. Upad nemačkih trupa u Belgiju, kojim je pogažena njena neutralnost iz 1831.g., bio je neposredni povod Engleskoj da objavi rat Nemačkoj. Kada  je Nemačka odbila da Japanu da njene posede u Kini, i on joj je objavio rat 23. avgusta. Opredeljivanja će biti tokom čitavog rata, a sva će, izuzev Turske i Bugarske, biti na strani Antante. Pregovori o ratnom savezu Nemačke i Turske doveli su do ugovora- 2. avgusta, kojim se Turska  obavezala da stupi u rat na strani centralnih sila , ali je najpre 3. avgusta objavila oružanu neutralnost, da bi dobila u vremenu za sprovodjenje ratnih priprema.  Nemački ratni brodovi „Geben“ i „Breslau“ pod turskom zastavom bombardovali su Odesu, a tom činu- 29. oktobra- neposredno su sledile objave rata Turskoj od strane Rusije, Engleske i Francuske (2. - 5. novembra).  Nemačka vojska je 2. avgusta   zaposela Luxemburg  i započela planirane operacije na zapadnom frontu. Pridržavajući se prvobitnog ofanzivnog plana na francusko - nemačkoj granici, general Žofr  je naredio napad i francuska vojska je od 7. do 20. avgusta desnim krilom nastupala ka Alzasu i Loreni. Već  15. avgusta komandant francuske V armije, general Lanzerak , ugrožen obuhvatnim pokretom Nemaca, zatražio je pomoć. U bici kod Šarleroa  francuska V armija nije uspela da izdrži pritisak, a da bi izbegao obilazni manevar nemačke vojske oko levog boka francuskih položaja, Lanrezak se povukao na liniju Filipvil- Mobež. Istovremeno, stigle su poražavajuće vesti o slomu austrougarske ofanzive na Srbiju i  prodoru ruske vojske u Istočnu Prusku. To nije bitno menjalo situaciju na zapadnom frontu, ali do odlučujuće bitke još nije dolazilo. Moltke je 27. avgusta naredio svim armijama na zapadnom frontu da predju u ofanzivu. Pala je odluka da se direktno ide na Pariz. General Žofr, uvidjavajući težinu situacije, već 25. avgusta je uputio nekoliko divizija na područ je Amijena. Tako sastavljena nova, VI armija, pod komandom generala Monurija , trebalo je da se suprotstavi Nemcima na reci Eni. Medjutim, bila je prinudjena da se povuče prema Parizu, a odbrana samog Pariza  bila je poverena generalu Galijeniju . Žofr je 4. septembra izdao poznato naredjenje za  protivnapad na celom frontu, dok je nemačka vojska bila još u nastupanju. U ovoj kritičnoj situaciji je Moltke, nedovoljno informisan o stanju na frontu, 4. septembra uveče najpre dao naredjenje za zaustavljanje i pomeranje fronta na istok, a zatim i povlačenje II armije. Psihički iscrpljen, već je naslućivao raspad celog nemačkog desnog krila, pa je 8. septembra naredio povlačenje celog fronta na Enu. Promašaj nemačkog ofanzivnog plana u koji su polagane sve nade u pobedu, bio je od jakog uticaja na nemačko vojno vodjstvo. Sami dogadjaji krili su se od javnosti. General Falkenhajn , koji je posle poraza na Marni, zamenio Moltkea , nastojao je da  preokrene situaciju na zapadnom frontu, uveren da će tome pripomoći i stabilizacija na istočnom frontu. U neprekidnim borbama na pojedinim delovima fronta severno od reke Oaze učestvovalo je više od sto pešadijskih divizija i gotovo sva konjica. U borbama koje su trajale gotovo tri meseca, u operacijama poznatim pod nazivom „trka ka moru“ , front se protezao od reke Oaze do Nju Porta. Nemačka vojska zauzela je i severozapadni deo Belgije i proširila osvojena područ ja u severnoj Francuskoj, ali to nije odlučilo ishod rata. 5

Praktično, “trka ka moru” pretvorila se i u “trku oko boka”, tj. nastojanja jedne i druge strane da zaobidju neprijateljski bok. Posle neuspeha u ofanzivama na zapadnom frontu, Falkenhajn je predlagao da se sa Rusijom zaključi separatan mir bez aneksija, ali sa ratnom odštetom, ali zbog čvrste pripadnost Antanti (ugovor izmedju Rusije, Engleske i Francuske sklopljen je 4. septembra 1914.g.) Rusija je izjavila da nijedna sila neće zaključiti separatni mir. Formalno, Italija  je 3. avgusta 1914.g. izjavila da će u ratu ostati neutralna, ali je na obe strane, u poverenju, dala iz jave o svojoj spremnosti da pregovara, pri čemu je isticala svoje teritorijalne zahteve. No, početkom 1915.g. predvidela je da su joj veće šanse na strani Antante , te je formalno istupila iz saveza sa Nemačkom i Austro- Ugarskom 3. maja, a već 23. maja objavila je rat Austro- Ugarskoj. Ugovorom od 3. septembra 1915.g. centralne sile   su dobile još jednog saveznikaBugarsku , a pregovori sa Rumunijom i Grčkom u 1915.g. nisu doveli do rezultata. Dardanelskom operacijom  iz maja 1915.g.  odredi zapadnih saveznika učvrstili su se na  južnom delu Galipoljskog poluostrva. No taj plan se pretvorio u spektakularni fijasko,  prvo nakon neuspelog pokušaja proboja mornarice kroz Dardanele, a zatim nakon iskrcavanja na Galipolje, gde je njihov prodor uspešno zaustavio turski komandant Mustafa Kemal (Ataturk) . Operacija kojom je trebalo potpomoći akciju za opredeljivanje Gr čke i pomoći srpskoj vojsci - iskrcavanje u Solunu, objavljeno je tek  početkom oktobra, kasno i za Srbiju i za Gr čku, jer su austrijske, nemačke i bugarske trupe već započele uspešnu ofanzivu protiv Srbije. Saveznici nisu imali jedinstven stav o celini operacija na svim frontovima. Ratni plan za 1916.g. ruskog generala Aleksejeva je odbijen- predvidjao je zajedničku ofanzivu preko Balkana ka Srednjoj Evropi, gde bi Srbija bila uporište za englesko- francuske armije koje bi nadirale ka Budimpešti, a Rusi bi krenuli u pravcu Siget - Kološvara, i takodje je  predložio da se zaključi separatni mir sa Turskom.  Na konferenciji   predstavnika štabova savezničkih armija u Šantijiu, 8. decembra 1915.g ., istaknuto je da se rat može dobiti samo na glavnim frontovima- zapadnim (francuskom), južnom (italijanskom) i istočnom (ruskom). U Nemačkoj, krajem decembra 1915.g., car Viljem je potvrdio plan operacija za 1916.g., koji je izradio general Falkenhajn, a po kome se glavni udarac imao zadati Francuskoj. Falkenhajn je za napad izabrao Verden. Žofr, uporan u svojim predubedjenjima, još u avgustu 1915.g. uverio je vladu da Verden treba svesti na običnu utvrdjenu tačku, pa je  povukao tešku artiljeriju i stalne garnizone, a tvrdjava je predata poljskim trupama.  Nemci su 21. februara 1916.g. otvorili strahovitu artiljerijsku vatru na utvrdjenja, rovove i skloništa na desnoj obali Masa, na mali trougaoni prostor izmedju Brabana, Verdena i Orna. Postepeno su zauzimali prilaze tvrdjavi, nastojeći da osvoje masiv Duomon, koji su zauzeli već 25. februara. Istog dana, u Verden je stigao komandant II francuske armije, general Peten , i preuzeo komandu nad Verdenom. Dalje napade nemačkih snaga zaustavila je nagla promena situacije na istočnom frontu, gde je Brusilovljeva ofanziva   na ruskom jugozapadnom frontu izvršila prodor u Galiciju. Falkenhajn je odlučio da povuče jedan deo vojske sa zapadnog fronta i s drugih delova istočnog fronta i da obrazuje novu jaku armiju, koja je već  16. juna prešla u protivnapad. Brusilovljeva ofanziva bila je pogodna prilika za ofanzivu francuske i engleske vojske na zapadnom frontu. Ofanziva na Somi započela je 1. jula, a sredinom istog meseca preduzeti su i protivnapadi kod Verdena, kojim su Francuzi do sredine avgusta povratili više važnih odbrambenih položaja. U bici na Somi 15. septembra prvi put su upotrebljeni tenkovi . Završila se potiskivanjem Nemaca, a cena ovakvog ishoda bili su novi veliki gubici na obema stranama. 6

Cela austrougarska vojska na istočnom frontu stavljena je 27. jula pod Hindenburgovu komandu. Falkenhajna su njegovi neuspesi naveli da 28. avgusta podnese ostavku. Na  položaj načelnika nemačkog generalštaba došao je Hindenburg , a za načelnika glavnog staba generalštaba, general Ludendorf . Rumunija , koja je 1914.g. objavila svoju neutralnost, sada je, u kriznoj situaciji austrougarske vojske na istočnom frontu, objavila Austro - Ugarskoj rat, 27. avgusta. Medjutim, Falkenhajn, komandant nove, IX armije, obrazovane u Transilvaniji, razbio je rumunske divizije i domogao se karpatskih prelaza. Zatim je, u sadejstvu sa Makenzeovom armijom, zatvorio obruč  oko Vlaške, a početkom decembra zauzeo je i Bukurešt. Saveznici su već tokom druge polovine 1916.g. pripremali plan za ratne operacije 1917.g. Posle smrti Franca Jozefa (novembra 1916.) njegov naslednik Karlo počeo je da ispoljava neslaganje sa podredjenim položajem Austro - Ugarske i sumnjao je u pobedu centralnih sila. Tražio je izlaz za Austro - Ugarsku i svoju dinastiju u pokušajima separatnog mira koji će ga, kada budu obelodanjeni, teško kompromitovati kod nemačkog saveznika. SAD  su od početka rata pokazivale zainteresovanost za dogadjaje u Evropi, a od prvih dana rata razvijale su aktivnost u smislu njegovog obustavljanja. SAD su praktično ekonomskim odnosima pomagale ratne napore Antante, ali ujedno time rešavale i pitanje svojih finansijskih odnosa sa Evropom. U rat su ušle 1917.g. U nastojanjima da dobije rat po svaku cenu, nemačka vrhovna komanda se odlučila na krajnja sredstva i najavila za 1. februar 1917.g. po četak neograni čenog podmorni čkog rata. Pomorsko područ je Engleske i zapadna obala Francuske proglašeni su za zatvorenu zonu, a ovim činom označena je i konačna prevlast nemačkih vojnih krugova nad  političkim. To je bila „igra na poslednju kartu“, a vladi nije ostalo ništa drugo nego da se tome prikloni, iako je bila protiv te odluke.

44. Oktobarska revolucija 1917.godine Lenjin će 1905-u   godinu nazvati „generalnom probom” ruske revolucije. Bez toga, događaji iz 1917. ne bi bili razumljivi. Zašto je sve počelo u Rusiji? Lenjin je odgovorio: „Upravo zato što je bila na granici između razvijenog Zapada i potlačenog i zaostalog Istoka”. U Rusiji je došlo do razvoja kapitalizma u drugoj polovini XIX veka, pri čemu je strani kapital imao znatnog udela u ruskoj privredi. Iako je reformama iz 1861. zvanično ukinuto kmetstvo, ostaci feudalizma su bili snažni. Socijaldemokratska partija , koja je osnovana 1898.   na tajnom kongresu u Minsku, podelila se 1903.   na dva krila: menjševike i boljševike . Menjševici su se grupisali oko Plehanova i Martova, a  boljševici oko Lenjina. Ove dve grupacije su se razlikovale u organizacionom pitanju. Boljševici su zastupali mišljenje da partija mora biti čvrsto i disciplinovano organizovana i strogo centralizovana. Isto tako razlika je bila i u ulozi proletarijata   u revoluciji. Menjševici su smatrali da u predstojećoj revoluciji buržoazija treba da odigra vodeću ulogu. Kasnije, proletarijat treba da produbi tekovine revolucije. Boljševici su protiv  parlamenta poklonjenog od cara, jer bi upravo on poslužio kao teren za sporazum između cara i buržoazije. Treba izvesti oružani ustanak kao izvor privremene vlade — demokratsk u diktaturu radnika i seljaka. Već tada su boljševici ocrtali svoju strategiju za revoluciju iz 1917. godine. Na čelu petrogradskog sovjeta je menjševik Trocki , dok u Moskvi sovjet drže boljševici. Car je ponovo prisiljen na ustupke i izjavljuje da nijedan zakon neće biti donet bez saglasnosti Dume. On pristaje na osnivanje savetodavne Dume — imitacije parlamentarizma, koja je lišena svake vlasti. Car se prividno povukao, 7

ali je opsadno stanje u svim gradovima. Moć carstva počiva na birokratskom i  policijskom aparatu. Socijaldemokrate izdaju proglas: „Samo s oružjem u ruci, samo ustankom celog naroda zbrisaćemo neprijatelja s lica zemlje i osvojićemo slobodu”. Buržoazija je bila zadovoljna jer je ostvarila svoj cilj — uspostavljanje ustavotvorne monarhije. Naglo niču buržoaske partije. Vrhunac ustanka je bila pobuna moskovksog  proletarijata. U Petrogradu je uhapšen ceo sovjet na šta je Moskva odgovorila generalnim štrajkom  koji se pretvorio u ustanak. Kada je otpor savladan mnogi radnici su streljani na licu mesta. Porazu revolucije  je doprinelo i nesaradnja između seljaštva i radništva. Seljaci još nisu bili ubeđeni da treba zbaciti cara. Ruskom carizmu je u tim trenucima pružena i znatna finansijska pomoć od imperijalista. Lenjin : „Svojstvenost ruske revolucije (1905.) leži upravo u činjenici da je bila demokratsko-buržoaska po svom društvenom sadržaju, ali proleterska po sredstvima borbe... Sve su to duboke  promene, ali koje ne samo što ne podrazumevaju rušenje kapitalizma nego će, naprotiv,  prvi put rasčistiti teren za svestran i brz, evropski a ne azijski razvoj kapitalizma, prvi put će se omogućiti vladavina buržoazije kao klase”. Lenjin je već bio jedan od najistaknutijih predstavnika međunarodnog radničkog pokreta. Od trenutka kada mu je  brat pogubljen, zbog učešća u atentatu na cara, Lenjin je krenuo putem na kojem su ga kasnija hapšenja, progonstvo i život u emigraciji još više ubedili o neophodnosti revolucionarnog probražaja kapitalističkog društva. Lenjinu je bilo jasno da će rat dovesti do revolucije, no nije bio siguran kada će se to desiti. Odmah po izbijanju Februarske revolucije Lenjin preporučuje boljševicima oprez i da ne prihvataju nikakvu saradnju sa Kerenskim (menjševikom, koji je na čelu privremene vlade) .  Svoje ideje Lenjin je izneo u 5 pisama koja su kasnije postala poznata kao  Aprilske teze . U  Aprilskim tezama Lenjin prvi put iznosi ideju o pretvaranju buržoasko-demokratske revolucije, ostvarene u Rusiji, u socijalističku revoluciju. Osnovno pitanje koje se postavljalo pred boljševicima  bilo je: kakav stav zauzeti prema privremenoj vladi, a kakav prema ostalim partijama. Rukovodstvo boljševika je znalo da je vlada reakcionarna, ali Lenjinov dolazak i njegovi stavovi izazvali su pometnju i sukobe, čak i među starim boljševicima. Lenjin je uporno insistirao na tome da je prva faza revolucije već završena i da treba ići dalje. On traži da se „raskrinka” privremena vlada , a ne da joj se „podnose zahtevi". Smatra da agrarnu reformu mogu sprovesti samo boljševici, a da u državi ne sme postojati dvojstvo vlasti . Odlučno je protiv koalicije s drugim partijama i osuđuje menjševike u vezi njihovog stava o nadzoru privremene vlade — „nadzor bez vlasti je obična fraza”. Vojnici izlaze na ulice manifestujući protiv rata i traže prekid politike agresije. Jedni demonstriraju  protiv privremene vlade i rata, drugi protiv boljševika i Lenjina. Tokom maja u masama  jača uticaj boljševika. Zahtev za radničkom kontrolom i za konfiskacijom zemlje navodi kapitaliste na politiku otpuštanja radnika i zatvaranje fabrika, čime se otežava ionako haotična situacija. Nova koaliciona vlada  priprema ofanzivu ruske vojske. Kerenski je novi ministar rata . Kerenski govori svuda. Naređuje sprečavanje bratimljenja na frontu. Ofanziva se stalno odlaže i pored dobijenog oružja od saveznika. Održava se kongres sovjeta. Prvi sveruski kongres sovjeta   traje tri nedelje od 3-24. juna. Na njemu učestvuje 285 menjševika, 284 esera i 105 boljševika. Lenjin ističe da sovjeti i buržoazija ne mogu opstati zajedno.Na kongresu je ipak odobrena koaliciona vlada . Kad se raspravljalo o miru, Lenjin ističe poznati stav boljševika da se mir može postići samo kroz revoluciju  koja bi srušila imperijalnu buržoaziju na obe zaraćene strane. Cereteli : „Boljševici se moraju razoružati. Ne smeju u njihovim rukama ostati mitraljezi i puške". To izaziva sukobe na konferenciji sovjeta. Boljševici napuštaju konferenciju. Konferencija je bez zaključaka. Kongres sovjeta je već odlučio da se manifestacije održe 18 juna. Na manifestacijama dominiraju parole: sva vlast sovjetima , dole ministri8

 kapitalisti ,  hleb, mir i sloboda. Pola miliona ljudi je na manifestacijama. Samo manje

grupe plehanovaca, Bunda i kozaci su podržavali vlast. Za taj dan je bila zakazana i ofanziva na frontu. Kerenski: „Danas je veliki dan za revoluciju. S nezadrživim oduševljenjem revolucionarna ruska vojska je krenula u napad". Međutim, ofanziva je doživela krah. Za nesuspeh se krive boljševici. General Brusilov   piše s fronta  predsedniku vlade: „Pojedini pukovi otvoreno izjavljuju da za njih nema druge vlasti sem Lenjina". Na sve veći otpor masa vlada odgovara terorom. Svuda se propagira da je Lenjin nemački špijun. Šestog jula vojska je zauzela sedište boljševika. Rukovodstvo se  povuklo i mornari su se povukli u Petropavlovsku tvrđavu. Sukob je bio na pomolu. Po nalogu Centralnog komiteta Boljševičke partije Staljin započinje pregovore s vojnicima da mirno napuste tvrđavu i vrate se u Kronštat. Kerenski se vratio s fronta i traži obračun s boljševicima. Lično je izdao neređenje da se odmah uhapse Lenjin, Zinovjev, Kamenjev i drugi. Ali, Lenjin više nije bio u svom stanu. Porazom revolucionarnog  pokreta završeni su julski događaji. Ti događaji po Lenjinu su „mnogo više nego manifestacija, ali mnogo manje nego revolucija”. Vojska još nije bila spremna da u potpunosti podrži revolucionarne akcije.   Ministar unutrašnjih poslova postaje menjševički lider Cereteli. Javno je primio odgovornost za hapšenje boljševika. Izvršni komitet sovjeta je proglasio vladu nacionalnog spasa kojoj je data neograničena vlast. Kerenski je na vrhuncu svoje moći. Dvadeset šestog jula   se održava VII kongres boljševičke partije.  Na njemu je izabrano rukovodstvo koje će rukovoditi ustankom. Trocki je primljen u partiju. Odsutni su Lenjin i tada uhapšeni Zinovjev, Kamenjev, Lunačarski i drugi. Lenjin u pismu ističe da je parola sva vlast sovjetima  izgubila na značaju u sadašnjim okolnostima. To je bila parola mirnog razvitka revolucije i ne treba  je sada isticati.

Trideset prvog avgusta Centralni komitet boljševičke partije ponudio je  deklaraciju o vlasti . Prvi  put je jedan predlog boljševika dobio većinu u petrogradskom sovjetu. U deklaraciji se traži izbacivanje kadeta iz vlade i navodi se suština programa boljševika —  proglašenje republike, ukidanje velikih poseda, radnička kontrola nad fabrikama i nacionalizacija najvažnijih industrijskih sektora, neodložni pregovori o demokratskom miru, ukidanje smrtne kazne. Petnaestog septembra  Trocki predsedava Petrogradskim sovjetom   u kome su boljševici sada imali većinu . Osvojen je tako najznačajniji revolucionarni organ u zemlji. Nastupila je tendencija boljševizacije sovjeta. Kerenski traži raspušatanje naoružanih formacija, a na to niko ni ne pomišlja. Parola  sva vlast  sovjetima, koja je ponovo usvojena , više nije napuštana. Sovjeti dobijaju svoj prvobitni lik. Na predlog Ceretelija (što je bio manevar) predloženo da se izabere Savet republike kome bi bila odgovorna vlada. Savet republike bi u stvari bio  pretparlament .  Lenjin je  bio za zajednički rad i učešće u ovakvom sovjetu, ali je odmah shvatio da je to uzaludno. Onda je Lenjin tražio da počnu pripreme za oružani ustanak. Lenjin ističe da je  parlament  trebalo bojkotovati   i aktivnost usmeriti na sovjete, sindikate, tamo gde se zaista nalaze revolucionaren mase. Lenjin je spreman i na vanredni kongres Partije da bi se obratio bazi da se vidi ko je za a ko protiv parlamenta. Trećeg oktobra je odlučeno da se Lenjin tajno vrati iz Finske. Petog oktobra protiv ustanka je jedino Kamenjev koji traži razrešenje u Centralnom komitetu. Nova odluka je da se  pretparlament napusti. Lenjin  je 7. oktobra stigao ilegalno iz Finske. Pravi dva plana za rušenje vlade Kerenskog. Desetog oktobra uveče održava se sednica Centralnog komiteta Partije. Tre balo je  pripremiti ustanak. Izuzev Kamenjeva i Zinovjeva, svi su za ustanak. Trebalo je samo odrediti datum. Procenjivalo se da će se imperijalisti, ukoliko sklope mir, odmah udružiti  protiv revolucije. Žurilo se i zbog spremanja vlade da pređe u Moskvu i dovede u 9

Petrograd nove trupe. Boljševici formiraju Crvenu gardu  i naoružavaju je. Za razliku od februarskog ustanka oktobarski ustanak je organizovan i vođen iz jedinstvenog centra. Bio je mnogo brži i protekao s manje prolivene krvi. U noći 23-24. oktobra vlada kreće u napad s namerom da zabrani sve boljševičke listove, pohapsi članove Vojnorevolucionarnog komiteta i dovuče sveže trupe s fronta. Dvadeset četvrtog uveče Centralni komitet drži sastanak. Istovremeno Kerenski traži sva ovlašćenja od  pretparlamenta i napušta Zimski dvorac. Kerenski je u suštini nemoćan. I  pretparlament   okleva. Samo je desnica uz vladu. Kerenski preti ostavkom zbog odluke  pretparlamenta o formiranju Odbora javnog spasa . Iz zatvora su oslobođeni boljševici. Pred jutro su presečene telefonske veze Zimskom dvorcu i Vrhovnoj komandi. Kerenski  panično poziva tajnom telefonskom linijom vojsku s fronta. Odlazi kod kozačkih jedinica i traži od njih podršku, ali i one oklevaju. Kerenski je primoran da traži automobil od američkog ambasadaora i s njim napusti 25. oktobra  prestonicu, u nadi da će se u nju vratiti s trupama. U 10 uveče je izašao prvi bilten sovjeta o pobedi.  U Zimskom dvorcu su ostali opkoljeni ministri, dok je zgrada glavne komande izolovana. Branioci Zimskog dvorca, njih 1600, imali su na raspolaganju topove i mitraljeze. Neki junkeri su ubrzo  počeli da napuštaju dvorac ostavljajući oružje ustanicima. Cilj nije bio da se ruši dvorac već da se zaplaše branioci. Gradska duma je pokušala da pomogne ministrima u Zimskom dvorcu. Masa je prodrla unutra. Niko nije pružio otpor. Pohapšena je vlada. Počela je pojedinačna pljačka, ali je odmah zaustavljena, s obrazloženjem da je to narodna imovina i da se mora voditi računa o revolucinarnoj disciplini.  Odmah se održala sednica Drugog kongresa sovjeta : „Kongres odlučuje da će celokupna vlast , u svim mestima, preći u ruke sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, koji su dužni da ostvare stvarni revolucionarni red".Vojno-revolucionarni komitet donosi mere kojim se ukida smrtna kazna na frontu , progalašava sloboda agitacije , izadaje se nalog da se uhapsi Kerenski , puštaju se na slobodu zatvoreni revolucionari... Umesto ministara izabrani su narodni komesari . Savet narodnih komesara  kao vlada se nalazi na čelu zemlje. Za predsednika  je izabran Lenjin , komesar unutrašnjih poslova Rikov,  poljoprivrede Miljutin,  prosvete Lunačarski,  finansija Skvorcov,   rada Šljapnikov, spoljnih poslova Trocki,  nacionalnih pitanja Staljin. Savet je odgovoran predstavničkom telu, odnosno Izvršnom komitetu sovjeta . Savet narodnih komesara je jedini organ ustanika s kojim su raspolagali revolucionari. Jedinu podršku Kerenski je imao u generalu Krasnovu . Krasnov se približava Petrogradu, došavši na 20 kilometara od  prestonice. Kerenski je već bio odštampao proglas o pobedi. Boljševici u tom trenutku nisu imali iskustva u čisto vojničkim operacijama. Formiran je Odbor za spas otadžbine koji je računao na pomoć spolja. U susret Krasnovu je krenulo 20.000 radnika. Tridesetog oktobra Krasnov je krenuo u napad s 5.000 vojnika, dok su revolucionarne snage brojale 10.000 vojnika. Artiljerija je bila kod Krasnova. Pobeda revolucionara kod Pulkova je bila prva bitka revolucionarne vlasti.  Krasnov je posle bitke predložio Kerenskom da započne pregovore, ali je on to od bio i pobegao u inostranstvo. Krasnov je uhapšen, ali je obećao da se više neće boriti protiv sovjetske vlasti, pa je pušten. Sada je bilo najbitnije poslati revolucionarne odrede u Moskvu   kako bi se osigurala  pobeda. U Moskvi je sovjet formiran tek 25. oktobra . Protivnici su odmah organizovali Odbor za spas otadžbine. Sovjet nije imao ni dovoljno oružja. Namera reakcije je da u Moskvi se formira privremena vlada koja bi bila suprostavljena onoj u Petrogradu. Reakcija traži da se Vojno-revolucionarni komitet preda. Ali radnička periferija Moskve i  pokolj koji se desio u Kremlju, likvidirali su kolebljivost. Vojno-revolucionarni komitet  je pozvao radnike na generalni štrajk.   Dvadeset devetog oktobra sovjeti nisu kapitulirali, ali prihvataju primirje, što je o pet greška. Trideset prvog oktobra su počele 10

 borbe. Prvog novembra ustanici su uspeli da postave topove oko Kremlja. Odbor za spas otadžbine je bio raspušten, a junkeri razoružani.  U ovim sukobima je bilo 400 mrtvih. Pobeda u Moskvi je učvrstila vlast u Petrogradu. Posle događaja u Petrogradu svuda niču vojno-revolucionarni komiteti. Za mesec dana je uspostavljena revolucionarna vlast na ogromnoj teritoriji. Na frontu se afirmiše revolucionarna vlast. 29. oktobra   Savet narodnih komesara je doneo dekret o os močasovnom radnom danu, a 4. novembra dekret o radničkoj kontroli. 2. novembra, uz potpis Lenjina i Staljina, donesena je Deklaracija o pravima naroda Rusije  ( 1. Jednakost i suverenitet svih naroda Rusije; 2. Pravo naroda na slobodno samoopredeljivanje, uk ljučujući pravo otcepljenja i obrazovanja nezavisne države; 3. Ukidanje svih privilegija i ograničenja nacionalnog ili nacionalno-religioznog karaktera; 4. Slobodni razvoj nacionalnih manjina i etničkih grupa koji žive na teritoriji Rusije). Donosi se odluka o ograničenju štampe  zbog širenja vesti protiv revolucije. 10. novembra   se održava Vanredni kongres deputata seljačkih sovjeta.  Novi Centralni izvršni komitet sovjeta je sastavljen od levih esera i  boljševika, jer su menjševici i desni eseri napustili Kongres. Sporo se uspostavlja nova vlast i vlada u mnogome anarhija.

45. Završtek Prvog svetskog rata i njegovi rezultati Čak i pre  nego što je s novom sovjetskom Rusijom sklopljen mir u Brest - Litovsku , Centralne Sile su počele svoje efektive povlačiti s istočnog na zapadni front kako bi stekli dovoljnu nadmoć u ljudstvu i rat rešili jednom velikom of anzivom pre dolaska američkih snaga. Pažljivo pripremljena ofanziva, za koju su razvijene nove taktike je nazvana Kajzeršlaht . Započela je u proleće i ispočetka imala spektakularan uspeh, pogotovo na  britanskom sektoru fronta. No, Britanci su s vremenom uspeli dovući pojačanja i stabilizovati situaciju. Nemački pokušaji da proboj naprave na drugim sektorima su imali  još manje uspeha, pokazavši kako je nemačka vojska istrošila većinu svojih ljudskih i drugih resursa. Među Nemcima je nakon neuspeha Kaiserschlachta bitno opao moral, čemu je doprinosila boljševička agitacija koju su sa sobom doneli veterani s istočnog fronta. Leti su saveznici počeli  protivofanzivu koja je polako, ali sigurno počela odbacivati Nemce ne samo s položaja dostignutih u proleće, nego i u dubinu belgijskog teritorija. Među savezničkim snagama je naglo porastao moral, pogotovo kada su savezničke redove u većem broju stigli Amerikanci. U septembru   su snage Antante izvršile proboj solunskog fronta  i za nekoliko dana prisilile Bugarsku na kapitulaciju .  Nešto kasnije je britanski proboj turskih linija u Siriji doveo do kapitulacije Otomanske Imperije.   Na italijanskom frontu je, nakon neuspele austrougarske ofanzive nekoliko meseci ranije, italijanska ofanziva izazvala potpuno rasulo austrougarske vojske. Vojnici su odbili naređenja i počeli se vraćati kućama, izazvavši tako proces koji će u roku od nekoliko sedmica izazvati raspad Austro-Ugarske . U takvim okolnostima Nemačka više nije mogla nastaviti rat. Nakon što je Vilhelm abdicirao, te proglašena republika, Nemci su pristali na primirje 11. novembra - dan koji se danas slavi kao praznik u mnogim državama. Temeljem njega se nemačka vojska morala povući preko Rajne.

Neposredne posledice Već u poslednjoj fazi je postalo jasno da će rat, bez obzira na krajnji ishod, bitno  promeniti postojeći politički i ekonomski poredak u svetu. Najvidljivija promena bio je nestanak četiri velika carstva - nemačkog, austro-ugarskog, turskog i ruskog na čijim ruševinama je nastao velik broj manjih država , najčešće organiziranih po etničkom 11

ključu - Finska , Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Čehoslovačka, Austrija, Madjarska i Kraljevina SHS  - dok su otomanski posedi na Bliskom istoku  postali tzv. mandati pod kontrolom zapadnih sila . Rat je svoj nastavak imao u manjim sukobima koji su se najćešće vodili oko granica novih država, a koji su, kao u slučaju Grčke i Turske, doveli do jednog od prvih primera masovnog etničkog čišćenja   i razmene stanovništva. U Rusiji  su ti sukobi imali ideološku podlogu te prerasli u građanski rat koji će završiti pobedom boljševika, ustanovljavanjem prve komunističke države na svetu i svojevrsnom reinkarnacijom Ruskog carstva u obliku Sovjetskog saveza. Rezultati rata su formalizirani kroz seriju mirovnih ugovora , od kojih je najpoznatiji onaj potpisan u Versaju godine 1919.  Njime je Nemačka prisiljena priznati isključivu krivicu za izbijanje rata, platiti golemu odštetu i ograničiti vlastite oružane snage. Mnogi su odredbe tog ugovora smatrali nepravednim i okrutnim, pogotovo u Nemačkoj gde je duboko nezadovoljstvo versajskim poretkom pomoglo dolasku Hitlera na vlast i, konačno, izbijanju Drugog svetskog rata. Britanija i Francuska , iako jedine velike sile koje su se po dotadašnjim kriterijima mogle smatrati pobednicama u ratu, bitno su oslabile u svom položaju . Francuska je pretrpela velike demografske gubitke koji će  bitno uticati na njenu politiku u godinama koje dolaze. Jedini pravi pobednik rata bili su SAD, kojima je rat doveo do procvata industrije i postupnog dolaska na poziciju glavne ekonomske sile u svetu. SAD će te potencijale iskoristiti tek nakon Drugog svetskog rata.

Trajne posledice  Neke od posledica rata, od kojih se mnoge osećaju i u današnjem svetu, su se iskristalizovale tek nakon određenog vremena. Ispočetka je rat - ne toliko njegovo izbijanje, koliko tok i neposredne posledice - predstavljao veliki šok za sve, bez obzira na stranu ili društvenu klasu kojoj su pripadali. U prethodnom periodu je pod uticajem  prosvetiteljstva, industrijske revolucije, odnosno spektakularnog napretka nauke u drugoj  polovini 19. veka, vladalo široko rasprostranjeno mišljenje da će stalni napredak tehnologije sam po sebi dovesti do rešenja svih društvenih problema. Rat, u kome su dostignuća tehnologije iskorišćena u svrhu dotada nezamislivog razaranja i uništavanje sveta koji se trebao razvijati, je to mišljenje demantovao. Umesto dotadašnjeg optimizma, razvio se pesimizam , koji je svoj najjači izražaj imao u umetnosti, kulturi i filozofiji. Možda je najvažnija posledica Prvog svetskog rata bilo potpuno menjanje stava prema ratu kao društvenom fenomenu. Pre se rat, s obzirom da je najčešće bio ograničen trajanjem i brojem učesnika, smatrao društveno prihvatljivom, pa čak i korisnom  pojavom. Nakon Prvog svetskog rata, koji je doneo razaranje i patnje nezamislivo velikom broju ljudi, to je mišljenje potpuno promenjeno te se većina ljudi, pogotovo u Evropi, protivi ratu po svaku cenu. Jedna od savremenih odraza tog fenomena je bitno drugačiji stav koji Evropljani i Amerikanci imaju prema ratu protiv terorizma.

46. Mirovni ugovori posle I svetskog rata Prvi svetski rat je završen 11. novembra 1918. godine vojnim slomom centralnih sila Nemačke i njenih saveznika. Posle završetka rata, velike sile, pobednice, organizovale su mirovne konferencije na kojima je trebalo izvršiti, u sklopu rešavanja drugih pitanja, i novu podelu sveta i interesnih sfera. Da bi se pronašla rešenja aktuelnih problema neophodno je bilo usaglašavanje načela. Američki predsednik Vudro Vilson odbacio je tajne ugovore sklopljene tokom rata, osuđivao je tajnu diplomatiju.  U Vilsonovim 12

 proklamacijama javno se ističe da svaki narod treba da živi svojim sopstvenim životom i da sam određuje svoju političku budućnost. Predstavnici Antante sastali su se pred kraj rat, u oktobru 1918. u dvorcu Trijanon, kraj Pariza i dogovirili se: -da će odluke o osnovama međunarodnog života ostati u nadležnosti velikih sila, -da je neophodno usaglašavanje Četrnaest tačaka i tajnih ugovora sklopljenih tokom rata. (Svih 14 tačaka nabrojano je u fusnoti na 71.strani u udžbeniku Gudac-Đorđević). Vilsonova načela u potpunosti je potvrdila konferencija mira, održana u Parizu, 18.  januara 1919. u dvorcu Versaj. Konferencija je za svaku pobeđenu državu izradila  posebne uslove mira, ali je mirovni ugovor sa Nemačkom, koji je prvi izrađen i potpisan,  poslužio kao uzor za sve druge. Ceremonija potpisivanja tekstova mirovnih ugovora obavljena je u različitim pariskim dvorcima, po kojima su ugovori i dobili imena. Ugovori su potpisani: - 28. juna 1919. u Versaju sa Nemačkom, u „Sali ogledala“, - 10. septembra 1919. u Sen Žermenu sa Austrijom, - 27. novembra 1919. u Neiju sa Bugarskom, - 4. juna 1920. u Trijanonu sa Mađarskom, - 10. avgusta 1920. u Sevru sa Turskom. (Mirovi ugovor koji je sa Turskom zaključen u Sevru, Turska nije htela da prihvati. Zato  je došlo do oštrih političkih i oružanih sukoba sa njom. U Turskoj se u to vreme razvio snažan nacionaloslobodilački pokret na čelu sa Kemal-pašom Ataturkom. Novi mirovni ugovor sa Turskom je zaključen jula 1923. u Lozani). Države učesnice mirovne konferencije delile su se u dve grupe: 1. male i srednje zemlje- imale su ograničena prava, mogle su samo da podnose predloge, učestvuju u sednicama i prihvataju odluke. 2. velike sile- SAD, Britanija, Francuska, Italija i Japan- imale su odlučujuću reč i donosile su sva rešenja. Pošto je Japan bio nezainteresovan za prostore izvan zapadnog Pacifika, najviše uticaja su imali američki predsednik Vudro Vilson, britanski premijer Lojd Džordž, predsednik francuske vlade Žorž Klemanso i italijanski državnik Vitorio Emanuele Orlando. Delegaciju novostvorene Kraljevine SHS predvodio je Nikola Pašić.  Na Konfer enciji mira postojale su dve grupe načela: 1. Načela razvijena najviše u teoriji: javna diplomatija, ravnopravnost naroda, pravo naroda na samoopredeljenje, strategijske granice, životni ekonomski interesi, poštovanje istorijskih dokaza. 2. Načela koja su ostvarivana u praksi: vođenje računa o svom državnom i nacionalnom interesu, pravo pobednika na povlašćeni položaj, poštovanje tajnih ugovora o podeli teritorija koji su bili zaključeni tokom rata. Osnovna namera Francuske je bila da spreči ponavljanje Nemačke agresije i da oslabi Centralne sile. Sjedinjene Američke države su se povukle iz Evrope. Engleska se trudila da spreči  preterano jačanje Francuske i totalno uništenje nemačke moći, u skladu sa svojim tradicionalnim načelom ravnoteže snaga. Rusija je bila razorena građanskim ratom i nije mogla da utiče na razvoj događaja. [Podsetnik- Rusija je 3. marta 1918. izašla iz rata, sklopivši mir sa Centralnim silama u Brest-Litovsku]. Ni Italija nije bila u mogućnosti da sprovede svoje težnje. Iako je bila jedna od pobedničkih sila, bila je nezadovoljna podelom ratnog plena.  Nemačkoj su oduzeti njeni kolonijalni posedi: Kamerun i Togo su podelile Britanija, Belgija i Portugal;  Nemačka Jugozapadna Afrika data je Južnoafričkoj Uniji a Istočna Afrika Britaniji; deo Nove Gvineje pripao je Australiji a ostrvo Samoa Novom Zelandu. 13

Sirovinska područja na istoku i zapadu od Nemačke, data su obnovljenoj Poljskoj, Francuskoj i Belgiji. Tako je Francuska dobila Alzas i Loren, kao i korišćenje sarskih rudnika; Belgija je, posle održanog plebiscita, dobila Ejpen (Ojpen) i Malmedi; Danska, takođe posle plebiscita, Šlezvig i Holštajn; novostvorena Čehoslovačka dobila je Hulčinsku oblast u Gornjoj Šlezi ji a obnovljena Poljska deo Pomeranije i Poznanja, a sem toga i deo Pruske. Gdanjsk je postao slobodan grad, ali je trebalo da služi kao poljska luka.  Nemačkoj je oduzeta ratna i trgovačka mornarica, a njena vojska smanjena je u granice onoga što se smatralo dovoljnim za očuvanje unutrašnjeg reda i kapitalističkog  poretka u zemlji. Raspadanjem Austrougarske stvaraju se Austrija, Mađarska, kraljevina SHS i Čehoslovačka. Japan je dobio arhipelage severno od ekvatora, Kijao-Čao i Šantung (oblast u Kini koja je bila pod Nemačkom od Bokserskog ustanka 1900.-1901.). Interesi Francuske bili su odlučujući za temelje posleratnog poretka u Evropi. Iako je taj  poredak prividno obezbeđivao francuske interese, nosio je u sebi elemente nestabilnosti. Zato se francuska diplomatija trudila da ga obezbedi sistemom saveza i drugih političkih instrumenata. Mirovni ugovri s jedne strane i ovaj splet saveza, s druge strane, čine celinu i predstavljaju tzv. Versajski sistem. Versajski mirovni ugovori u SAD nisu ratifikovani, mada su one u njihovom sklapanju imale istaknutu ulogu. Od 1920. SAD su ekonomski najjača sila u svetu. Posle odlaska Vilsona sa predsedničkog položaja, SAD su sa Nemačkom sklopile poseban ugovor koji  je potpisan u Berlinu avgusta 1921. Posle Konferencije mira ostalo je nerešeno pitanje granice kraljevine SHS i Italije, zbog italijanskih pretenzija prema teritorijama naseljenim Hrvatima i Slovencima. Problem je od proleća 1920. prepušten neposrednim pregovorima Rima i Beograda. Rezultat je bio Rapalski sporazum novembra 1920. po kome je Italija dobila Istru, Kvarnerska ostrva, Zadar i ostrvo Lastovo. Rijeka je postala grad-država, pod upravom Društva naroda, a najzad je pripala Italiji, ugovorom potpisanim u Rimu januara 1924. Taj sporazum je dopunjen Netunskim konvencijama sklopljenim između Kraljevine SHS i Italije 1925. a ratifikovanim od Jugoslavije 1928. Sadržale su sporazum o saobraćaju, ribolovu, imovini i dr. Mirovni ugovori, zaključeni posle Prvog svetskog rata, postali su osnov političkog života ali ujedno i element nestabilnosti i zaoštravanja odnosa i suprotnosti u posleratnom svetu, u koji su unosili neravnotežu i želju za revanšom. Po Versajskom mirovnom ugovoru, međunarodni poredak koji je stvoren posle I svetskog rata često se naziva „versajskim poretkom“. On je bio odraz situacije u kojoj su sile  pobednice diktirale onakav mir kakav im je najviše odgovarao. Suprotnosti koje su nerešene a i one novonastale tražiće svoje rešenje u novim ratovima.

47. Formiranje društva naroda posle I svetskog rata Francuska i Engleska, koje su od mirovnih ugovora izvukle najveće koristi, kako u  pogledu teritorijalnih dobitaka, tako i u pogledu obezbeđenja svojih političkih i ekonomskih pozicija, u posleratnom periodu uporno su nastojale ne samo da sačuvaju stečene pozicije već i da ih ojačaju. U cilju realizacije svoje politike, ove dve države su  prihvatile predlog američkog predsednika Vudroa Vilsona o formiranju Društva naroda. Društvo (Liga) naroda osnovano je 28. aprila 1919. sa ciljem da štiti bezbednost i nezavisnost članica, mir u svetu i razvijanje saradnje među narodima, tj. kao vojni pakt za održanje novonastalog poretka. Mada je u prošlosti bilo ideja i pokušaja stvaranja jedne takve organizacije, tek su Prvi svetski rat i njegove razorne posledice, po beda Oktobarske socijalističke r evolucije u 14

Rusiji i njenih principa o miru i međunarodnoj saradnji, doveli do realizacije ideje o mirovnoj organizaciji. Inicijativu za formiranje Društva naroda dao je predsednik SAD Vudro Vilson koji je  januara 1918. amer ičkom kongresu podneo svoj program od „14 tačaka“, u kojem je zacrtao principe na kojima bi trebalo da se zasnivaju međunarodni odnosi posle završetka Prvog svetskog rata. To je, za razliku od boljševičkog, bio buržoaski koncept uređenja  posleratnog sveta. U pogledu samoopredeljenja naroda, ovaj progrma je bio mnogo manje pricipijelan od boljševičkog (revolucionarnog). Međutim, on je unosio jednu novost - da se „vlada samo uz pristanak podanika“. Isto tako, on je predviđao velike teritorijalne promene na štetu pobeđenih, centralnih sila na koje one nisu htele da  pristanu. Posle duže diskusije između sila pobednica u svetskom ratu, posebno oko predložene strukture organizacije, u martu 1919. u Versaju potpisan je Pakt o stvaranju Društva naroda. Članova osnivača bilo je 32 (SAD, Belgija, Bolivija, Brazilija, Britansko carstvo, Kanada, Australija, J.Afrika, Novi Zeland, Indija, Kina, Kuba, Ekvador, Francuska, Grčka, Gvatemala, Hedžas, Honduras, Italija, Japan, Liberija, Nikaragua, Panama, Peru, Poljska, Portugalija, Rumunija, Kraljevina SHS, Sijam, Čehoslovačka, Urugvaj i Haiti). Prvi generalni sekretar Društva naroda je bio ser Džems Erik Drimond. Do 1934. broj članova se povećao na 60. Društvo naroda nikada nije bilo univerzalna, opšta svetska organizacija i u tome leže mnoge manjkavosti u njegovom radu. Isto tako, Društvo naroda nije bila organizacija koja je mogla da obaveže sve članice na zajedničko istupanje. Želje za kolektivnom  bezbednošću svodile su se samo na načelne izjave da će svaka članica poštovati teritorijalni integritet i političku nezavisnost drugih. U slučaju međusobnih sporova, pre nego što bi došlo do rata, zemlje su bile dužne da potraže mirna sredstva za rešavanje sukoba. Predviđale su se i ekonomske sankcije članica protiv države koja izaziva sukob, ali bez čvrste obaveznosti. Društvo naroda počelo je svoj rad u Ženevi 1920.  Njegovi osnovni organi bili su: 1. Skupština svih članica, u kojoj je svaka država imala po jedan glas; 2. Savet od 15 članova, od kojih je pet mesta bilo rezervisano za velike sile kao stalne članove Saveta; 3. Stalni sekretarijat. Postojali su i drugi organi i organizacije koji su imali uglavnom stručni karakter: Međunarodni sud i Međunarodni biro za rad (sa pretežno humanitarnim i zaštitno pravim obeležjima, čime je radništvo izborilo u buržoaskom društvu pravo na ostvarenje svojih zahteva za emancipacijom). Paktom Društva naroda ipak nije bio odbačen rat kao sredstvo rešavanja međunarodnih sporova. Mada su bile predviđene razne sankcije protiv agresije, odluka o njihovom izvršenju zavisila je od slobodne volje članica. Tokom svog rada, u periodu od 1920. do 1939. Društvo naroda razmatralo je i nastojalo da reši mnoge krupne međunar odne  probleme koji su bili stvarna pretnja svetskom miru (npr. sukob Švedske i Finske oko Aleutsk ih ostrva, problem granica između Jugoslavije, Albanije i Grčke, Krfski problem između Italije i Grčke, fašističke agresije Japana na Kinu, Italije na Etiopiju, nemačke agresije, agresije SSSR na Finsku), ali ti pokušaji bili su neefikasni. Vodeću ulogu u Društvu naroda imale su velike sile, pre svega Engleska i Francuska, koje su ga često koristile kao instrument svoje spoljne politike u borbi za prevlast u svetu.

15

Isto tako, Društvo naroda često je imalo antisovjetsku orijentaciju, što je vidljivo i u njegovom poslednjem aktu pred raspuštanje, donetom decembra 1939. koji se odnosi na isključenje SSSR -a iz članstva zbog rata sa Finskom. Kako Društvo nije imalo efikasne instrumente da sprovede svoja načela, njegovo dejstvo više je imalo moralni nego stvarni efekat. I pored krupnih slabosti Društva naroda, može se reći da je ova organizacija pokazala i nešto pozitivno u svom radu, posebno u pogledu razvoja međunarodne saradnje u raznim oblastima nauke i kulture.

48. Treća internacionala kominterna U posleratnom periodu radnički pokret u većini zemalja Evrope brojno raste i organizaciono jača, a osnovni izraz tog jačanja je pojava komunističkih partija, kao najrevolucionarnijeg jezgra radničke klase. Procesi jačanja radničkog pokreta  i porasta njegovog uticaja u nizu zemalja otpočinju neposredno po završetku svetskog rata. U Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Jugoslaviji u to vreme radnički pokret postiže značajne uspehe. U isto vreme raste potreba za stvaranjem nove komunističke inter nacionale, o čemu se još tokom rata dogovaraju predstavnici levih krila socijalističkih partija.  Na inicijativu Lenjina, već u martu 1919. u Moskvi dolazi do stvaranja zajedničke međunarodne organizacije komunističkih partija- Treće internacionale (Kominterne). Na osnivačkom kongresu Komunističke internacionale nalazili su se predstavnici komunističkih partija i levih krila socijalističkih partija iz 30 zemalja. Osnivačima se smatraju Lenjin i Trocki. Bilo je zamišljeno da Kominterna zauzme mesto Socijalističke internacionale koja je propala. Partija koja je želela da postane član morala je da prihvati 21 uslov koji je trebalo da razgraniče revolucionarne komuniste od reformista i centralista. Od 1919. do 1926. Kominternom je predsedavao Grigorij Zinovjev. Od 1926. do 1928. predsedavajući je bio Nikolaj Buharin. Od 1934. do 1943. Bugarin Georgi Dimitrov. Tokom rada Internacionale održano je ukupno sedam kongresa. I kongres Kominterne održan je neposredno posle njenog osnivanja, u martu 1919. Prihvaćene su Lenjinove teze o buržoaskoj demokratiji i diktaturi proletarijata. Takođe su formulisani zadaci Kominterne u borbi za diktaturu proletarijata i sovjetsku vlast. II kongres Kominterne održan je u Petrogradu od 19. jula do 7. avgusta 1920. Učestvovali su predstavnici komunističkih partija iz 37 zemalja. Na ovom kongresu donet  je statut Kominterne i izabran je njen Izvršni komitet. Prihvaćeni su programski dokumenti o nizu značajnih pitanja: kolonijalna, nacionalna, sindikalna, agrarna i dr. III kongres održan je u Moskvi od 22. juna do 12. jula 1921. Razmatrana su organizaciona pitanja, kao i problemi vezani za stanje u pojedinim komunističkim  partijama. IV kongres održan je u Moskvi od 5. novembra do 5. decemra 1922. Prisustvovali su  predstavnici komunističkih partija iz 58 zemalja. Najznačajnija odluka kongresa bila je da se pristupi izradi programa Kominterne. V kongres Kominterne održan je u Moskvi od 17. juna do 8. jula 1925. uz prisustvo  predstavnika komunističkih partija iz 49 zemalja. Ovaj kongres je radio u uslovima frakcijske borbe, koja se javila posle Lenjinove smrti (1924.) u Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza, a isto tako i u nizu drugih KP. VI kongres održan je u Moskvi od 17. jula do 1. septembra 1928. uz učešće delegata iz 57 zemalja. Kongres je usvojio program Kominterne. 16

VII kongres je održan u Moskvi od 29. jula do 25. avgusta 1935. godine. Prisustvovali su delegati komunističkih partija iz 65 zemalja. Kongres je bio orijentisan na pitanja borbe  protiv fašizma i rata. Doneta je odluka o formiranju Narodnih frontova, posebno u evropskim zemljama, u cilju borbe protiv fašizma. U početnom periodu svog rada, Komunistička internacinala je imala snažan uticaj na razvoj komunističkog pokreta i porast njegove revolucionarne aktivnosti u nizu zemalja, a zaoštravanje klasne borbe i klasnih odnosa unutar pojedinih kapitalističkih zemalja reflektovalo se i na međunarodnom planu. U kasnijem periodu svoje aktivnosti, za vreme Staljina, Kominterna nije često bila u mogućnosti da ostvaruje svoju ulogu. Poslednji značajan uspeh Kominterne postignut je na VII kongresu  (1935.) na kome je doneta odluka o stvaranju Narodnih frontova. Tokom rada Treće internacionale posto jale su nesuglasice unutar nje i to najviše između Staljina i predstavnika drugih partija koji su smatrali da je Staljinova politika postala  previše reformistička. Zbog toga je 1938. osnovana Četvrta internacionala čiji su se članovi slagali da je Kominter na postala previše birokratizovana i da nije više mogla da se smatra revolucionarnom organizacijom. Početkom Drugog svetskog rata, Kominterna je podržavala politiku pacifizma, tj. nemešanja. Međutim, kada je Sovjetski Savez napadnut 22. juna 1941. Kominterna se stavila na stranu Saveznika. 15. maja 1943. Kominterna je raspuštena, što je bio ustupak Staljina zapadnim saveznicima. Od 1947. do 1956.  postojao je Informacioni biro komunističkih i radničkih partijaInformbiro (IB) kao zamena za Kominternu čiji će članovi biti komunističke partije Bugarske, Čehoslovačke, Francuske, Mađarske, Italije, Poljske, Rumunije, Sovjetskog Saveza i Jugoslavije1.

49. Ekonomske krize u svetu između dva svetska rata  Nestabilnost kapitalističkog poretka u periodu posle završetka Prvog svetskog rata umnogome je  bila prouzrokovana velikim poremećajima u oblasti ekonomije i ekonomskog sistema kapitalizma. U ekonomiji niza kapitalističkih zemalja još u toku rata, a naročito po njegovom završetku, dolazi do ozbiljnih poremeća ja i teških inflacionih potresa. Posle kratkotrajnog perioda ekonomske stabilizacije, oni uzimaju katastrofalne razmere u velikoj ekonomskoj krizi 1929.-1934. U sagledavanju posledica ovog niza kriznih potresa u periodu između dva svetska rata treba posebno imati u vidu da su oni, tokom niza godina, ljuljali celokupan društvenoekonomski i politički život u kapitalističkim zemljama i da su, isto tako, u nekim državama ugrozili i sam opstanak kapitalističkog poretka. Ekonomski potresi u ovom periodu si bili jedan od osnovnih elemenata krize kapitalizma. U toj krizi kapitalizma nalaze se i uzroci pojave fašizma, fašističkih pokreta i diktatura. Period konsolidacije kapitalizma bio je kratkotrajan, praćen inflacijom i drugim manjim krizama. Završen je 1929. izbijanjem velike ekonomske krize, koja je za veoma kratko vreme počela da potresa sistem kapitalističke ekonomije i celokupan poredak. Proširila se na ceo svet i postala svetska kriza kapitala.

1

 U realnom svetu ne morate da znate sve kongrese i datume njihovog održavanja, što je rekla i profanka. (Prim. Keyby)

17

Prvi simptomi velike ekonomske krize pojavili su se sredinom 1929. kada je u nizu zemalja došlo do nagomilavanja većih zaliha nerasprodate robe. Početak krize obeležio je slom njujorške berze oktobra 1929. Iz SAD kriza se brzo proširila na sve kapitalističke zemlje sveta. Krizom je bila pogođena privreda svih zemalja- privredna proizvodnja je pala, kao i trgovina i međunarodne razmene, masovno se bankrotiralo, nezaposlenost je bila velika, kao i inflacija, oskudica pa i glad. Na primer, pad privredne proizvodnje je u SAD 1932. iznosio 55% u odnosu na 1929. Slično je bilo i u drugim zemljama (između 25% i 50%). Međunarodna razmena je pala na 40% njene ukupne vrednosti iz 1929. I pad cena je bio nezapamćen.  Nezaposlenost je u godinama krize beležila stalni porast i ubrzo je dostigla nečuvene razmere. Broj nezaposlenih je u kapitalističkim zemljama iznosio preko 40 miliona. Ako se tom broju doda broj propalih sitnih proizvođača i zanatlija, osiromašenih seljaka i drugih privrednika, onda se on povećava na oko 100 miliona ljudi. Kriza je produbila društvene i klasne suprotnosti, a u nekim zemljama, na primer u  Nemačkoj i Japanu, suprotnosti su se ispoljavale sa posebnom oštrinom. Kriza je  pogodila proletarijat koji se u to vreme u nizu zemalja borio za opstanak. Isto tako, krizu su teško podnosili i srednji društveni slojevi, čiji se ekonomski položaj stalno pogoršavao i vodio ih masovnom propadanju. S obzirom na to da je ova kriza bila kriza i najamnine i  profita, u kojoj otkazuju i zakoni kapitalističke reprodukcije, posebno prosečne profitne stope, tj. zakon akumulacije, njom je teško bila pogođena i buržoazija. Ubrzo je postalo jasno da se ova teška, veoma duboka, duga i razorna kriza ne može  prebroditi samo starim poznatim i oprobanim metodama u okviru sistema građanske demokratije. Dalji razvoj događaja pokazao je da se rešenje krize odvijalo u obliku tri izrazite tendencije. 1. U nizu zemalja izlaz iz krize je tražen u pojačanoj ulozi države u društvenoekonomskom i političkom životu, pre  svega u njenoj ekonomskoj ulozirazvijanju elemenata državnog kapitalizma. Sistem građanske demokratije je očuvan i  prilagođen novim uslovima pojačane uloge države. (SAD, Engleska, Francuska...) 2. U nekim državama se razvoj političkog sistema završava fašističkom diktaturom (Italija, Nemačka...). Ova tendencija se najpre uspostavlja u Italiji, u kojoj su potresi  prvih godina posle rata ugrozili opstanak kapitalističkog poretka. Fašističke diktature su uspostavljane u državama u kojima buržoazija nije mogla da obezbedi svoju klasnu vladavinu i svoje ekonomske interese u okviru sistema građanske demokratije. Ovde spada i pojava raznih profašističkih, monarhističkih, vojničkih i drugih oblika građanskih diktatura sa ciljem da se spasi poredak. 3. Treća tendencija rešenja krize pojavila se skoro u svim zemljama u kojima je radnički  pokret bio snažan. Ta tendencija je bila socijalistička, nošena težnjama proletarijata za uspostavljanjem socijalističkog društvenoekonomskog uređenja. Uspostavljanje fašističke diktature u nekim zemljama trebalo je da onemogući ovakav izlaz iz krize. Za kapitalističku ekonomiju i buržoasko društvo u celini, u vremenu posle 1930. jedna od osnovnih karakteristika bila je postepeno jačanje države koja je ubrzo postala njegova osnovna snaga. Uloga države u kapitalističkim zemljama naročito se povećala od izbijanja velik e krize i pobede fašizma u Italiji, Nemačkoj i drugim zemljama. Od tada ona sve dublje ulazi u privredni život putem carinske i valutne politike, intervencijama u oblasti uvoza i izvoza, regulisanja proizvodnje, cena i potrošnje itd. Takođe dolazi do stvaranja velikog birok ratskog državnog aparat koji se u fašističkim zemljama povećava formiranjem ogromnog mehanizma policije i organa gonjenja. Kapitalizam u ovo vreme ispoljava 2 tendencije: 18

1. velike državne investicije za razvoj vojne industrije; 2. nastojanje imperijalističkih država za obezbeđenjem kolonija, zadobijanjem kontrole nad stranim teritorijama i nerazvijenim državama, u cilju stvaranja zatvorenih tržišta. Jedna od značajnih pojava ovog vremena bila je tendencija ka autarhiji, koja je došla do izražaja u fašističkim državama. Prilagođavala je zemlju uslovima vođenja rata, pri čemu  je trebalo smanjiti zavisnost od stranih izvora snabdevanja u sirovinama i prehrambenim  proizvodima. Stabilizacija se ostvarivala postepeno, neravnomerno i sa čestim manjim potresima. Velika ekonomska kriza je u SAD završena 1934. „Nju dilom“ koji je doneo Frenklin Delano Ruzvelt. Elementi krize u kapitalizmu su: I svetski rat, Oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji, društvena i revolucionarna talasanja, jačanje antikolonijalizma, ekonomski potresi, velika ekonomska kriza, fašističke agresije i II svetski rat.

50. SSSR između dva svetska rata [Poslednji ruski car, Nikolaj II Romanov, je abdicirao 14./15. marta 1917. Boljševici, na čelu sa Lenjinom, dolaze na vlast i 3. marta 1918. Rusija izlazi iz rata.] Socijalistička revolucija je počela 24. oktobra 1917. u Petrogradu. U isto vreme je održan Drugi kongres sovjeta radničkih i vojničkih deputata koji je doneo Dekret o miru, Dekret o zemlji i objavio da svu vlast u zemlji preuzimaju sovjeti. Pobeda Oktobarske socijalističke revolucije bila je jedan od elemenata krize u koju je kapitalizam zapao  posle rata. Ona je prouzrokovala niz promena u sistemu međunarodnih odnosa. Kapitalističke sile su pokušale da izoluju Sovjetsku Rusiju obrazujući tzv. sanitarni kordon koji bi sprečio širenje uticaja Rusije. Ali uticaj Oktobra nije mogao da se spreči. Od samog dolaska boljševika na vlast, sile Antante se prema njima postavljaju neprijateljski. Javila se ideja da Saveznici upute u Rusiju jak korpus koji bi poslužio kao  jezgro za okupljanje „belih“. Takve ideje podržava i Japan. Za izvođenje intervencije nije dobijena saglasnost SAD, a bez toga se nije moglo preduzeti ništa ozbiljnije, jer nije  bilo dovoljno novca i ratnog materijala. Američki predsednik Vilson, u skladu sa svojim liberalnim načelima, smatrao je da Rusiji treba dozvoliti „slobodnu i nesputanu mogućnost nezavisnog odlučivanja o vlastitom političkom razvoju“. U januaru 1918. zvanično je stvorena Crvena armija. Odredi su sastavljani na brzinu, od slabo naoružanih radnika, vojnika, sirotinje i mornara baltičke flote. Komandu nad vojskom preuzima Trocki koji stvara vojsku revolucije sa stručnom komandom i dobrom obukom. Uvodi se obavezna opšta mobilizacija. U aprilu 1919. započelo je povlačenje francuskih i britanskih trupa iz Rusije. Do kraja  jula svi gradovi zapadno od Urala pali su u ruke boljševika. General Denjikin vodi belu armiju ka Moskvi, ali crvena armija 14. oktobra prelazi u kontraudar. Teške poraze trpe komandanti Judenič i Kolčak , a Vrangel odlazi u emigraciju, u Beograd. U zimu 1919.1920. Crvena armija zauzima sve gradove u Sibiru. U leto 1920. ratuje se u Besarabiji i Ukrajini. Crveni nadiru kroz Poljsku i dolaze do Varšave ali ne uspevaju da je osvoje. Sukobi se vode i tokom 1921. Japanci se iz ruskog Dalekog istoka povlače juna 1922. Tako se završio građanski rat u kom su „crveni“ potukli sve svoje neprijatelje i odoleli stranoj intervenciji. Sovjetska država je izgrađena na rezultatima političkih i oružanih borbi u vremenu od 1917. do 1922. Svu moć u ogromnoj državi imala je Svesavezna komunistička partija (boljševika) čije su osnovne karakteristike bile disciplina i centralizam, što će se preneti i na celu državu. Tako je u uslovima jednopartijske diktature nastao glomazan činovnički 19

aparat koji je vodio društvo i putem represalija kontrolisao pojedinca. Prvi čovek u tom sistemu, od 1924. kada umire Lenjin, bio  je Josif Visarionovič Džugašvili, koji je u istoriji upamćen po partijskom pseudonimu Staljin (čelični). On je imao neograničenu ličnu vlast. Uništenje svake lične sigurnosti i masovna ubijanja nedužnih postaće od početka 30-ih godina odlika sovjetskog društva. Iz osnovne ideje da revolucionarna vlada mora da bude nemilosrdna i da je Staljin tvorac socijalizma, rođen je njegov kult ličnosti koji je u SSSR-u odneo više od 20 miliona života. Stradali su stari boljševički revolucionari, ugledni komunisti i mnogi pripadnici inostranih komunističkih partija koji su bili na radu i školovanju u Sovjetskom Savezu. Tako je stradalo i preko 850 jugoslovenskih komunista. Od Staljinovog imena nastao je pojam „staljinizam“ koji se odnosi na birokratske deformacije socijalizma, dogmatsku primenu naučnih postavki marksizma, na  jednoumlje, totalitarizam, teror, progon i ubistva više miliona neistomišljenika u koncentracionim logorima u Sibiru. Staljin odlučuje da se nagodi sa nacistima. Nemačka je ponudila podelu teritorija, pa su sporazum potpisali ministri spoljnih poslova Molotov i Ribentrop 23. avgusta 1939. u Moskvi. Ugovor je imao javni i tajni deo. Javni deo je sadržao obavezu da zemlje potpisnice neće napadati jedna drugu i da neće pomagati treću stranu, ukoliko bi treća strana napala Nemačku ili SSSR. Tajni deo se odnosio na određivanje teritorijalnih interesa u Evropi -  Nemačka se složila da Sovjetski Savez okupira Finsku, Litvaniju, Letoniju, Estoniju i celu istočnu Poljsku.

56. Građanski rat u Španiji  Na politiku Španije manje je uticao I sv. rat nego na portugalsku,ali je situacija u ovoj zemlji već bila složena zbog dubljih podela koje je rat posredno istakao.kao neutralni snabdevač minerala,  hrane i industrijskih proizvoda za saveznike, Španija je postigla ekonomske usluge. Bogatstvo koje je došlo u Kataloniju osnažilo je katalonski nacionalizam, ali i klasne sukobe, jer je profit išao samo bogatima. Opasnost se povećala zbog umešanosti u Marokansku krizu, koja je kulminirala 1921.godine porazom kod Anuala, gde su špansku vojsku ubedljivo pobedili Mavari. Ovo je bilo previše za Kortes (Narodna skupština u Španiji), koji je osnovao istražnu komisiju. General Primo de Rivera došao je na vlast uz odobrenje kralja i raspustio Kortes. Ustavna vlada je ponovo uspostavljena 1925., Primo je premijer. Ovaj režim je nekoliko godina veoma uspešan.sa njim su se sporazumeli i socijalisti u borbi protiv anarhista, a nastupio  je i mir u fabrikama. Narod je voleo Prima, samo su liberali i intelektualci srednjeg sloja  bili protiv režima i režim ih je proganjao. Pokušaji Prima de Rivere da osnuje pol. partiju i narodnu skupštinu ostali su neuspešni. Primo se povlači sa dužnosti 1930.  Njegov naslednik je obećao vraćanje pol. sloboda i nove izbore, ali je time samo izazvao kritike na račun vlade i monarhije.Vojska je pokazala naklonost ka republici. U aprilu su održani izbori na kojima je Republikanska partija odnela ubedljivu pobedu. Kralj Alfonso nije abdicirao, ali je napustio Španiju. Republikanski vođa  Alkala Zamora postao je  predsednik privremene vlade. Predstavnička skupština je dala nacrt ustava Španske republike i sazvan je prvi parlament. Ustav i republika pokazali su visok stepen liberalizma. Ukidanje monarhije pokazalo je da ne postoji opšta volja, a republikanska većina u Kortesu nije se slagala o suštinskim pitanjima. Dve značajne institucije, crkva i vojska, čekale su da republika umanji njihovu moć. Republikanci su se odlučili za nacionalizaciju crkvenih poseda i za svetovno školstvo. Javlja se i anarhizam i katalonski 20

separatizam. Republika zapada u krizu, okretanje javnog mnjenja protiv republike na izborima 1933. dovodi do obrazovanja više slabih koalicija. Pojavila se nova desničarska  partija koja je imala podršku crkve i zemljoposednika, pridružila se radikalima. Oni će vladati u naredne 2 godine (tzv. dve crne godine). U martu 1934. izbio je generalni štrajk,  pod vođstvom levičara, a zatim je proglašena nezavisnost Katalonije. Ustanak je ugušen, a autonomija Katalonije je ukinuta. Novi izbori slede u februaru 1936. Pobedu je odneo  Narodni front, koga su činili republikanci, socijalisti, komunisti i anarhisti. Pokrenute su odmah socijalne reforme, obećana je agrarna reforma i autonomija Katalonije. Međutim, narod je želeo više. Seljaci su počeli da dele imanja, crkve i manastiri su paljeni, politička ubistva i ulični neredi su vodili Španiju ka anarhiji. Španska fašistička partija, Falanga ,  predvodila je snage desnice, a jula 1936. je pronađen ubijen jedan od njenih vođa, Hoze Kalvo Sotelo, koji je bio ministar finansija u vladi Prima de Rivera. Računajući da vlada neće naoružavati narod, 3 generala Franko, Mola i Sanhurho, pokušali su državni udar u Španskom maroku 18.jula, ali neuspešno, jer je anarhistička i socijalistička milicija stala na stranu vlade. Bio je to početak građanskog rata. Franko je porazio republikanske snage u martu 1938. godine, ali ne samo zahvaljujući tehničkoj i vojničkoj pomoći Hitlera i Musolinija. Porazu republike doprinela je i politika Engleske i Francuske.-koje su dozvolile fašistima kupovinu oružja u inostranstvu-kao i Staljinova politika,koji je na republikanskoj strani podržavao prevlast komunista. Paradoksalno, ovo je pružilo zaštitu republikanskoj srednjoj klasi nasuprot socijalnim i republikanskim ciljevima anarhista u Kataloniji. Pitanje rata u Španiji nije moglo biti jednostavno, jer je postojalo mnoštvo istori jskih činilaca na svakoj strani. Cena rata bila je ogromna, poginulo je tri četvrtine miliona Španaca. Posle završetka rata nastupile su nemilosrdne političke čistke, tako da je stotine hiljada ljudi napustilo Španiju. Nastupila je reakcija koja je krenula u obračun sa marksistima, anarhistima i protestantima, a materijalna razaranja bila su ogromna. U to vreme Frankovo pridruživanje Hitleru i Musoliniju u Anti-kominterna paktu naveli su mnoge da ovaj režim nazovu fašističkim. Frankova Španija pokazaće se posle rata i  pobede isto tako autoritarna i nemilosrdna, kao i u samom ratu, ali ovo samo dokazuje njen španski karakter, ali ne daje joj fašističko obeležje. Kada se izolacija Španije veštački produžila u vreme izbijanja II sv. rata, stiče se utisak da se Franko nije sasvim odužio Hitleru i Musoliniju, a svakako i nije bio spreman da potčini španske nacionalne interse ideološkom bratstvu. Jedna španska divizija poslata je da se bori protiv komunizma na ruskom frontu, a španskim radnicima je omogućeno da idu u Nemačku i zaposle se u fabrikama. Pored toga, Franko je učestvovao u tajnim pregovorima protiv Britanije i to je bio čitav njegov doprinos Anti-kominterna paktu.

57. Agresija Italije i njen ulazak u II svetski rat Fašističke države Italija i Nemačka se sve više povezuju, a već 25.oktobra 1935. godine stvara se osovina Rim-Berlin. Nešto pre toga započeo je napad fašističke Italije na Etiopiju. Granični incidenti između Italije i Etiopije, koji su započeli krajem 1934. nisu se stišali, već su dobijali ozbiljne razmere, posebno u oblasti Val-Vala. U oktobru 1935. italijanske trupe su izvršile opšti napad na Etiopiju. Posle teških borbi, Musolini je 9. maja 1936. objavio aneksiju Etiopije. Popustljiva politika Engleske i Francuske prema italijanskoj agresiji u Etiopiji odrazila se i u Društvu naroda, pa je odlaganjem njegovih sankcija protiv Italije omogućeno osvajanje Etiopije. Zatim sledi Anšlus Austrije 13.marta 1938. posle toga Hitler je odnah pokrenuo pitanje Sudetske oblasti. Minhenskim sporazumom od 29/30.septembra 1938. Francuska i Engleska su žrtvovale Čehoslovačku u nadi da će time spasti mir. Učestvovali su 21

Čemberlen  (Engleska), Daladje (Francuska), Hitler i Musolini. Minhenski sporazuim je  bio vrhunac političkog popuštanja Engleske i Francuske prema nemačkoj osvajačkoj  politici. Koristeći se povoljnim okolnostima i neodlučnim držanjem jugoslovenske vlade, Musolini je 6. aprila 1939. naredio napad na Albaniju, a 9. aprila proglasio je njeno  pripajanje. U rano jutro 1. septembra 1939. Nemačka je izvršila opšti napad na Poljsku,  počinje II svetski rat. Poljska se odmah obratila za pomoć Engleskoj i Francuskoj. Istog dana u Engleskoj i Francuskoj proglašena je opšta mobilizacija, Nemačkoj je upućen ultimatum da povuče svoje snage iz Poljske,  što je  Nemačka odbila 2.  septembra, a 3. septembra Engleska i Francuska objavile su rat Nemačkoj. Posle sloma Poljske Nemačka  je osvojila 1940. Dansku i Norvešku i započela pripreme za ofanzivu na Francusku. Holandija je kapitulirala 15. maja, a Belgija 28.maja. i bitka za Francusku je bila rešena u korist Nemačke. Veliki vojni uspesi Nemačke uticali su na fašističku Italiju da 10. maja 1940. objavi rat zapadnim saveznicima. Posle sloma Francuske, Hitler kreće u borbu za Britaniju . Početkom avgusta 1940.  počinje bombardovanje Londona. U isto vreme kad je otpočela bitka za Britaniju, Italija  je započela ofanzivu u Africi. Tokom jula i avgusta 1940. italijanske trupe su uspele da zauzmu deo Kenije, Sudana i Somalije. Engleska vojska je u decembru prešla u kontraofanzivu koja je ubrzo dovela u pitanje sam opstanak italijanskih poseda u Africi. U Evropi, još u oktobru 1940. Italija je započela invaziju Grčke,  ali krajem decembra Italijani i na ovom ratištu doživljavaju poraze. To primorava Nemačku da interveniše na italijanskim ratištima. Februara 1941. nemačke trupe pod komandom Romela došle su u Afriku da pomognu italijanskoj vojsci. Romel je ubrzo započeo veliku ofanzivu kojom su engleske trupe bile potisnute do libijsko-egipatske granice, međutim  ovaj proboj nemačk o-italijanske vojske uspele su da potisnu engleske jedinice aprila 1941. nemačka  je morala da se zbog slabosti italijanske vojske okrene prema Balkanu.

58. Agresije Nemačke uoč i Drugog svetskog rata Posle pobede fašizma u Italiji, nacizma u Nemačkoj i militarizma-fašizma u Japanu, u tim zemljama počinju opširne i sistematske pripreme za rat, i novu podelu sveta. Još u toku ovih priprema dolazi do prvih agresivnih akcija u kojima dominira Hitlerova Nemačka, koja posle 1938. godine sve otvorenije i grublje započinje realizaciju svojih osvajačkih planova. Posle Japana koji je 27. marta 1933. istupio iz društva naroda, to čini i Nemačka 14. oktobra. To nije naišlo na veće reakcije zapadnih sila. Već naredne, 1934. godine,  Nemačka je pokrenula pitanje «anšlusa» Austrije. Kampanja je otpočela pritiskom  Nemačke na Austriju, u kojoj se nacistička aktivnost intenzivira. Jula 1934. godine, jedna grupa nacionalsocijalista izvršila je atentat na kancelara Dolfusa. Za novog kancelara Austrije postavljen je Rintele, ali puč nije uspeo, jer je došlo do reakcije Engleske i Francuske, pa se Nemačka morala povući. Novi kancelar Austrije, Šušing, zadobio je  poverenje zapadnih sila. Tako je prvi pokušaj «anšlusa» propao, ali su nemačke aspiracije u pogledu Austrije i dalje ostale izvor međunarodnih komplikacija. Popustljivo držanje Engleske i Francuske, kao i podršku Italije, Hitlerova vlada je iskoristila za rešavanje Sarskog pitanja. Nemačka je, bez većih problema zaključila sa Francuskom sporazum o plebiscitu u Sarskoj oblasti (sporazum Laval - Ribentrop), koji  je održan 13. januara 1935. godine. Rezultat je bio pripajanje Sarske oblasti Trećem Rajhu. 22

Već u martu 1935. godine Nemačka je, pod izgovorom spoljne opasnosti, odbacila sva vojna ograničenja Versajskog ugovora o miru. To je takođe ostalo bez jače reakcije zapadnih sila. Juna meseca iste godine engleska vlada sklapa sa Nemačkom  pomorski sporazum koji je dozvoljavao izgradnju nemačke pomorske flote. Fašističke dr žave se u ovo vreme sve više zbližavaju, a već 25. oktobra 1935. godine stvara se osovina Rim-Berlin. Hitler tokom 1937. godine ponovo postavlja pitanje vraćanja «nemačkih» oblasti i kolonija koje su joj silom oduzete. Početkom januara 1938. pojavili su se prvi simptomi krize oko Austrije, na koju Nemačka pojačava pritisak. Kriza je počela februara 1938. kada je Hitler pretećim govorom izrazio svoju zabrinutost za sudbinu 10 miliona Nemaca u Austriji i Čehoslovačkoj. Još pre tog govora on je, na sastanku u  Berhtesgadenu  primorao austrijskog kancelara Šušniga da postavi Sajs-Inkvarta za ministra unutrašnjih  poslova Austrije, što je izazvalo u čitavoj zemlji porast nacističke aktivnosti. Posle krvavih sukoba između fašista i antifašista, Šušnig je doneo odluk u o raspisivanju  plebiscita o nezavisnosti Austrije koji je trebalo da se održi 13. marta. Nemačka je na to oštro reagovala, i 11. marta zatražila ostavku Šušniga i imenovanje Sajs-Inkvarta za kancelara. To se i dogodilo i odmah po dolasku na vlast, Sajs-Inkvart je obrazovao nacističku vladu i nemačke trupe su ušle u Austriju, pod izgovorom da je to učinjeno na zahtev kancelara radi uspostavljanja reda u zemlji. Već 13. marta 1938. Hitler je objavio «anšlus» Austrije Trećem Rajhu. (anšlus = pripajanje). Ovo  je izazvalo veliku zabrinutost niza država, pre svega Čehoslovačke. Posle «anšlusa» Hitler je odmah pokrenuo pitanje Sudetske oblasti, a Nemci u Čehoslovačkoj,  po uputstvima iz Berlina, otpočinju široku kampanju za prisjedinjenje Sudeta Nemačkoj.  Na to je čehoslovačka vlada odgovorila odlučnom mobilizacijom, koja je objavljena 20. maja 1938. Međutim to je izazvalo novi pritisak Nemačke na Čehoslovačku i koncentraciju nemačkih trupa prema Čehoslovačkoj. Francuska i Engleska su tražile od Čehoslovačke da u sukobu sa Nemačkom iznađe mirno rešenje. U takvoj situaciji čehoslovačka vlada je počela da popušta, ali to je samo dovelo do povećavanja nemačkih zahteva. U cilju stišavanja krize Čembrlen razgovara sa Hitlerom i francuskim  predsednikom Daladjeom. Engleska i Francuska su ponovo tražile da Čehoslovačka učini ustupke što su oni odbili i njihova vlada je proglasila ratno stanje. Čembrlen se ponovo sastaje sa Hitlerom, i Nemačka tom prilikom traži Sudetsku oblast i zadovoljenje teritorijalnih pretenzija Mađarske i Poljske. Ove zahteve je Čehoslovačka odmah odbila. Posle dosta zategnutih odnosa Hitler  je prihvatio apel Ruzvelta i Čembrlena da se o ovom pitanju sazove konferencija. Ona je održana u Minhenu 29. i 30. septembra 1938. uz učešće Čembrlena, Daladjea, Hitlera i Musolinija. U noći 30. septembra potpisan je sporazum kojim su Francuska i Engleska žrtvovale Čehoslovačku, u nadi da će se time sačuvati mir. Čehoslovačka gubi svoje nekadašnje granice. Nemačka uzima Sudetsku oblast, Poljska oblast Tješina, a Mađarska deo Slovačke i Karpatske Ukrajine. To nije bio kraj jer je Hitler 14. marta 1939. primorao novog predsednika Češke, Hahu da potpiše izjavu o stavljanju Čehoslovačke pod zaštitu Trećeg Rajha. Sutradan je objavlljen dekret o uspostavljanju protektorata Nemačke nad Češkom i Moravskom. Posle dva dana i Slovačka je stavljena pod protektorat Nemačke.  Nemačka agresija u Evropi je dobijala sve šire razmere. Nemačka je, tražeći ustupanje Memelske oblasti, uputila Litvaniji ultimatum koji je ona zadovoljila 22. marta 1939. godine. Hitlerova vlada je već 23. marta zaključila sa Rumunijom ugovor o eksploataciji rumunskih naftonosnih polja, što je bio još jedan poraz politike zapadnih sila. U to vreme je došlo i pregovora sa SSSR-om, koji su završeni u avgustu  potpisivanjem trgovinskog sporazuma i ugovora o nenapadanju. Objavljivanje ovog pakta 23

izazvalo je svuda krajnju zabrinutost, jer se znalo da će fašističke sile, posebno Nemačka,  biti još agresivnije. U međunarodnom komunističkom pokretu ovaj pakt je izazvao zbunjenost i dezorijenataciju. Spremna za ratne akcije, Nemačka se odlučno okrenula prema Poljskoj, od koje je  još u martu 1939. zatražila Dancing (Gdanjsk) i ustupanje eksteritorijalnih puteva kroz koridor. Sredinom 1939. Nemačka vrši novi pritisak na Poljsku, kojoj Engleska i Francuska daju čvrste garancije. U avgustu su na nemačko-poljskoj granici bili teški granični incidenti, pa je objavljena opšta mobilizacija. U rano jutro 1. septembra 1939. godine Nemačka je izvršila opšti napad na Poljsku, koja se  odmah obratila Engleskoj i Francuskoj za pomoć. Posle Nemačkog odbijanja ultimatuma koji su joj postavile Engleska i Francuska, 3. septembra i one ulaze u rat i tako počinje Drugi svetski rat. Poljska je brzo savladana, pa je krajem septembra došlo do podele Poljske između  Nemačke i SSSR -a, tako što je SSSR dobila polovinu Poljske, kao i baltičke zemlje Letoniju, Litvaniju i Estoniju.

59. Uzroci Drugog svetskog rata Po završetku Prvog svetskog rata dolazi do poremećaja u oblasti ekonomije i ekonomskom sistemu kapitalizma. Posle kratkotrajnog perioda ekonomske stabilizacije dolazi do velike ekonomske krize koja izbija 1929. i traje do 1933., a u nekim zemljama i duže. U toj krizi kapitalizma nalaze se i uzroci pojave fašizma, fašističkih pokreta i diktatura. Prvi simptomi krize pojavljuju se sredinom 1929. kada je u nizu zemalja došlo do nagomilavanja većih zaliha nerasprodate robe. Početak krize obeležio je slom na njujorškoj berzi oktobra 1929. Iz SAD kriza se brzo proširila na sve kapitalističke zemlje sveta. Od evropskih država u tom vremenu, samo mali broj je ostao pošteđen tendencija  političkog razvitka ka fašističkoj diktaturi ili ka građanskoj diktaturi uopšte. Međutim, može se reći da se fašizam kao tendencija javlja svuda, ali ne dolazi svuda na vlast. Posle 1933. kada nacisti osvajaju vlast u Nemačkoj, fašističke države Nemačka i Italija, kojima se pridružuje i Japan, otpočinju sa agresijama u Evropi i van nje koje će dovesti do drugog svetskog rata. Te agresije, kao i sam Drugi svetski rat predstavljaju, sa jedne strane, elemente krize kapitalizma. Sa druge strane nove imperijalističke zemlje koje nisu bile uključene u novu  podelu sveta, a koje su pobeđene u Prvom svetskom ratu, ili od njega nisu imale veće koristi, ubrzo po njegovom završetku ot počinju sa pripremama za novi rat, za novu  podelu sveta. U tom aspektu fašizam je, kao specifičan društvenopolitički proizvod krize kapitalizma, povratna pojava borbe između pojedinih kapitalističkih država oko ponovne  podele sveta u novim istorijskim uslovima. Treći uzrok izbijanja rata može biti politika popuštanja Engleske i Francuske pred agresivnom politikom fašističkih država, izolacionizam i politika nemešanja SAD, kao i slabosti staljinističke politike SSSR -a. Ali ipak, fašističke države, u prvom redu nacistička Nemačka, direktno su odgovorne za rat, jer su ga izazvale svojom osvajačkom  politikom. 2

60. Tok Drugog svetskog rata na Zapadnom frontu

2

 Ja više ništa relevantno za ovo pitanje nisam našao ni u Gudcu, ni u Robertsu, pa ako neko zna odakle još može da se izvuče ovo pitanje neka mi javi ja ću ga doraditi.

24

Drugi svetski rat je po svom obimu, ratnim razaranjima i ljudskim žrtvama, bio najveći sukob u ljudskoj istoriji. U ratu se našla 61 država sa ukupno oko 2 milijarde ljudi. Broj mobilisanih ljudi iznosio je oko 115 miliona, dok je broj poginulih dostigao 55 miliona, a ranjenih oko 35 miliona. Prva faza rata predstavlja vreme tzv. Munjevitog rata (Blitzkrieg). Posle sloma Poljske zavladalo je relativno zatišje, bez većih vojnih operacija, koje je trajalo do aprila 1940. tada je Nemačka izvršila nova osvajanja. Nemačka je 9. aprila 1940. zauzela Dansku i Norvešku i odmah počele pripreme za veliku ofanzivu na Francusku. U to vreme u Engleskoj na vlast umesto Čembrlena dolazi Čerčil što je dovelo do  promene ratne politike Engleske.  Na zapadu je 10. maja 1940. godine počela velika ofanziva, čiji je glavni udar išao preko planinskog venca Ardena. Nemačke armije su munjevito savladale odbranu Holandije i Belgije koje su uskoro i kapitulirale: Holandija 15. maja, a Belgija 28. maja. Posle uspešnog prodora nemačkih  trupa preko Ardena, usledili su novi teški porazi zapadnih saveznika. Krajem maja, nemačke trupe su u oblasti Denkerka opkolile 40  belgijskih, engleskih i francuskih divizija, ali je ipak ljudstvo spaseno evakuacijom preko Lamanša. Bitka za Francusku bila je tako rešena u korist Nemačke. Za jedva nešto više od dva i po meseca Nemačka je izvojevala pobede veće od bilo kojih u Prvom svetskom ratu. Geografski ona je kontrolisala severnu obalu Evrope od Pirineja, do Severnog rta i uništila vojni kapacitet jedne od dve sile koje su joj se suprotstavljale. Engleska je ostala  bez saveznika. Veliki vojni uspesi nemačkih armija uticali su na fašističku Italiju da objavi rat zapadnim saveznicima 10. maja 1940. Odmah zatim je vlada maršala Petena, u Francuskoj, povela pregovore o primirju sa Nemačkom, koje je potpisano 22. juna 1940. na istom mestu gde je Nemačka 1918. potpisala svoju kapitulaciju. Ulazak Italije (koja je  bila nespremna) u rat predstavljala je problem za Nemačku. Otvoren je sasvim novi front u Africi i Sredozemlju koji nije bio u interesu Nemačke. Okupacija Britanske Somalije  bila je vrhunac Musolinijevih poduhvata. Usledila su 2 velika poraza Italije, jedan u zapadnim pustinjama Egipta i Kirenaike, gde je razbijena italijanska armija od 300.000 ljudi. Ovo je nateralo Nemce da svoje snage upute u Sredozemlje. Druga italijanska inicijativa završila se neuspešnim pohodom na Grčku 28. oktobra 1940. Pošto je Engleska odbila Hitlerov plan o sklapanju mira kojim je traženo  priznanje svih do tada osvojenih teritorija, dolazi do pokušaja invazije na Englesku. Početkom avgusta 1940. godine otpočelo je nemačko bombardovanje Engleske, a time i  bitka za Englesku. Nemačka vazdušna i podmornička flota su imale prednost u početku  bitke, pa je usledila blokada Engleske. Nemci su bombardovali gradove, posebno London, civilne objekte, luke, aerodrome... Međutim tokom ove bitke stalno je jačala odbrambena moć Engleske, a samim tim rasli su i gubitci (ljudski i materijalni) na nemačkoj strani. Sredinom septembra nemačke snage su trebale da otpočnu iskrcavanje, ali je Hitler tu operaciju odložio za proleće. Kasnije Englezi stiču prednost, a invazija  biva odložena na neodređeno vreme. Februara 1941. godine, nemačke trupe pod komandom Romela došle su u pomoć Italijanskoj vojsci u Africi. Romel je ubrzo otpočeo veliku ofanzivu, kojom su engleske trupe bile potisnute do libijsko – egipatske granice. Međutim ovaj prodor je zaustavljen aprila 1941. godine. (tenkovima nestalo benzina ). U severnoj Africi u leto 1942. vođene su žestoke borbe. Nemačko-italijanske snage pod komandom Romela u nastojanju da osvoje Suec, preduzimaju dve velike ofanzive i odbacuju engleske trupe do Aleksandrije. Krajem oktobra engleske snage pod komandom Montgomerija preuzimaju inicijativu, tokom koje dolazi do bitke kod El 25

Alameina. Ova bitka je završena početkom novembra pobedom Engleza. Novembra 1942. dolazi i do iskrcavanja angloameričkih snaga u Alžiru i Maroku, što je ubrzalo slom fašističkih armija, koje su 12. maja 1943. kapitulirale u Tunisu. Posle ovoga, angloameričke snage se iskrcavaju na Siciliju, a zatim u Južnoj Italiji otvaraju novi front. 3. septembra Italija je kapitulirala, što je predstavljao osetan gubitak za fašistički blok. Posle kapitulacije Italije nemačke snage su zaposele severnu i srednju Italiju.  Na tom frontu su angloameričke snage imale žestokih problema sa nemačkim trupama, a imali su i velike gubitke naročito kod Monte Kasina. Usled toga Rim je bio zauzet tek 4. jula 1944. U Normandiji, na poluostrvu Kontanten, engleske, američke i kanadske snage otpočele su 5. juna 1944. godine operaciju iskrcavanja, poznatu pod imenom «Overlord» i tako otvorile drugi front na zapadu Evrope. Početkom jula, savezničke jedinice, uz  pomoć avijacije, otpočele su proboj nemačkog fronta i uspešno napredovale prema zapadnoj granici Nemačke. Zapadni front je bio najpre ograničen na Sredozemlje i vazdušni prostor iznad severne Evrope, a od 1944. proširen je na kopneni rat u Francuskoj.

61. Tok Drugog svetskog rata na Istočnom frontu Druga faza rata počinnje nemačkim napadom na SSSR i traje do velikih poraza fašističkih armija kod Moskve, Staljingrada, Lenjigrada i u Severnoj Africi. Još  pre nemačkog napada na Jugoslaviju, Hitler je planirao iznenadni udar na SSSR. (plan Brabarosa 18. decembar 1940.) Međutim događaji koji su se desili u Jugoslaviji krajem marta 1941. primorali su Hitlera da planirani napad na SSSR odloži. Taj poremećaj nemačkog plana napada na SSSR bio je od značaja za ubrzavanje  priprema sovjetske armije, a takođe se odrazio i na tok ratnih operacija na Istočnom frontu u toj godini. Međutim sam Staljin nije verovao obaveštajnim podacima Riharda Zorgea, koji je iz Japana poslao tačne podatke o danu i satu napada, kao i o jačini nemačkih snaga. Posle obimnih priprema, fašističke armije su 22. juna 1941. godine izvršile napad na SSSR. Nemačke trupe, potpomognute italijanskim, rumunskim, mađarskim, finskim i drugim odredima satelitskih zemalja sa ukupno 190 divizija, vršile su brzi prodor u  pravcu Moskve, Lenjigrada i drugih gradova i oblasti. Nemačke operacije u ratu sa SSSR-om uspešno su se razvijale sve do decembra 1941. U brzom nastupanju na centralnom delu istočnog fronta glavni cilj fašističkih armija bio je osvajanje Moskve. Minsk je osvojen 28. juna, Smolensk 16. jula, a Kijev 17. septembra. Sredinom novembra nemačke trupe su se približile Moskvi na oko 30 km.  ali su tada naišle na žestok otpor jedinica Crvene armije pod vođstvom generala Žukova, koje su do sredine decembra uspele, ne samo da odbrane Moskvu, već da na tome frontu preduzmu i kontraofanzivu. To je bio prvi težak poraz nemačkih armija u Drugom svetskom ratu, u kome je Treći Rajh izgubio oko 300.000 vojnika i oficira. Tokom 1942. i 1943. godine vođene su odlučujuće bitke drugog svetskog rata. Na ratnim bojištima istočnog fronta, nemačka vrhovna komanda nastojala je da uništi sovjetske trupe u oblasti Dona, da izvrši prodor do Volge i Kaspijskog jezera, što je bilo značajno zbog petroleja, pa je tokom leta 1942. godine na tom frontu organizovana velika nemačka ofanziva. Nemačke trupe su zauzele Donbas i prodrle na severni Kavkaz. Avgusta 1942. godine počela je bitka za Staljingrad koja je posle teških borbi završena februara 1943. potpunim porazom nemačkih armija. U isto vreme Nemci su primorani da se povlače sa Kavkaza i Kubana. Februara 1943. godine, sovjetske trupe su razbile 26

 blokadu Lenjingrada, što je bila još jedna krupna pobeda u ratu sa nacističkom  Nemačkom. Zatim je velika ofanziva Crvene armije na celom frontu primorala nemačke armije na povlačenje. U leto 1943. godine došlo je do još jedne velike bitke na Istočnom frontu, bitke kod Kurska, u kojoj su sa obe strane masovno upotrebljeni tenkovi, artiljer ija i avijacija. (najveća tenkovska bitka u istoriji.) Bitka je počela 5. jula nemačkom ofanzivom, a završena je krajem jula potpunom pobedom jedinica Crvene armije, koje su u oblasti Orela i Arkova opkolile i delom uništile velike nemačke snage. Posle ove pobede jedinice Crvene armije na Istočnom frontu nalaze se u stalnoj ofanzivi, dok se fašističke armije ubrzano povlače.  Na početku 1944. godine, fašistička Nemačka je na svim ratištioma istočnog fronta doživljavala teške poraze, a posebno kod Lenjingrada i Novgoroda. Maja 1944. godine Crvena armija oslobodila je Krim, a tokom leta i jeseni prodori sovjetskih trupa izbacili su iz rata najpre Finsku, zatim Rumuniju i Bugarsku koje su kapitulirale.

62. Drugi svetski rat na Dalekom istoku i Pacifiku 7. decembra 1941. godine Japan je bez objave rata napao američku luku Perl Harbor na Havajima. Samo dan kasnije Američki predsednik Ruzvelt je objavio rat Japanu, i tako su otpočele borbe na Dalekom Istoku i Pacifiku. Tih dana Japanci su napali mnoge teritorije na Dalekom istoku. Do juna 1942. godine Japanci su zauzeli Malaju, Burmu, Indoneziju, Filipine, Novu Gvineju, Guam i mnoga ostrva u Tihom okeanu.( želi više na adresi http://www.svetskirat.net/istorija/pacifik41_42.htm  ima puno detalja vezanih za borbe oko ovih ostrva i uopšte za ceo Drugi svetski rat) Ipak i Japan je imao  poteškoća u ovom preriodu, u aprilu 1942. bombarderi su napali Tokio, a u to vreme su  pojačane vojne baze na Aljasci, Havajima, Australiji i Indiji. Uvidevši opasnost Japan je hteo da novom ofanzivom preseče veze saveznika sa Australijom i učvrsti dominaciju na Pacifiku. U proleće iste godine krenuli su u napad i zauzeli nekoliko ostrva, ali su poraženi u bitci na Midveju, severozapadno od Havaja, gde su tokom borbi u maju i junu izgubili veliki broj svojih najboljih pilota i aviona. Ova  bitka predstavlja prekretnicu u borbama na Pacifiku jer je posle nje uspostavljena ravnoteža snaga, a saveznici su dobili stratešku inicijativu. Ubrzo je usledila i bitka u Gvadalkanalu, avgusta 1942. godine, gde su Japanci ponovo poraženi i primorani na defanzivu. Posle ovih bitaka tempo borbi na Dalekom istoku je usporen i generali Mek Artur i Admiral Hejsli su počeli pripremu resursa i baza za nove sukobe. Japanci su tada, u martu 1943. pokušali da pošalju vojsku na ostrvo Lae u Novoj Gvineji, ali su u bitci na Bizmarkovom moru izgubili oko 3.500 vojnika i dosta aviona. Krajem 1943. godine osvojeni su i delovi Nove Gvineje, i zapadna obala ostrva Nova Britanija. Japanci, da bi obezbedili potrebne sirovine i utvrdili pozicije na azijskom kontinentu, pojačavaju svoja dejstva u Burmi i Kini. Na tim područjima Japan se zadržao sve do 1945. godine. U akcijama u Kini, Burmi i Indiji saveznici su težili da uspostave prevlast nad ovim teritorijama da bi imali aerodrome sa kojih bi mogli da bombarduju Koreju, Mandžuriju i Japan. Posle uspešnih savezničkih akcija i na moru i na kopnu i oslobađanja mnoštva teritorija uključujući i Filipine, kao i usled kapitulacije Nemačke, Japan se  potpuno povukao. Rat je međutim potrajao još nekoliko meseci. 9. avgusta 1945. godine i SSSR objavljuje rat Japanu. Sovjetske trupe ubrzano su nastupale u severnoj Kini i Koreji. Ubrzo je objavljena Potsdamska deklaracija kojom se od Japana zahteva  potpisivanje kapitulacije. Mweđutim uprkos porazima, Japan nije želeo da kapitulira pa 27

su američki bombarderi B-29 bacili 2 atomske bombe na Japan. Prvu 6. avgusta na Hirošimu, a drugi 9. avgusta na Nagasaki. Tom prilikom ubijeno je preko 80.000 ljudi, a  posledice tog napada se osećaju i danas. Nekoliko dana kasnije, 2. septembra 1945. Japan  je potpisao kapitulaciju na američkom brodu Misuri. To je ujedno bio i kraj Drugog svetskog rata.

63. Pokreti otpora u Evropi tokom II svetskog rata Veliki uspesi u ratu protiv fašističkih sila omogućeni su i oružanom borbom naroda u okupiranim zemljama Evrope i Azije,koji su partizanskim ratovanjem i drugim oblicima otpora nanosili fašističkim snagama osetne gubitke.  NORVEŠKA: posle kapitulacije norveških trupa, 7. juna 1940. kralj i vlada emigrirali su za London. Septembra 1940. zabranjene su sve partije sa izuzetkom «Nacional Samling»  partije koju je osnovao Vidkun Kvisling. Pokret otpora je otpočeo u isto vreme. Februara 1942. Kvisling postaje predsednik vlade Norveške. Norveški dobrovoljci borili su se u engleskim jedinicama i u svojim akcijama, pored ostalog uspešno su minirali energetsko  postrojenje Nors Hidro marta 1943. koje je proizvodilo neophodnu tešku vodu za nemačka atomska istraživanja. U maju 1944. došlo je do demonstracija u Oslu zbog  proširivanja obavezne radne škole. Prosvetni radnici i sveštenici pružali su pasivan otpor okupatoru,  pa je većina sveštenika već aprila 1942.  dala ostavke zbog Kvislingovih  planova u oblasti obrazovanja i vaspitanja. Usled toga su mnogi nastavnici i sveštenici uhapšeni i odvedeni u konclogore. Pokret otpora je imao oko 6000 žrtava. DANSKA: Posle okupacije Danske vlada je zadržala svoju funkciju. KPD je bila raspuštena, a oko 200 njenih članova je uhapšeno juna 1941. Na izborima januara 1943. danski nacionalsocijalisti su dobili samo 2% ukupnih glasova. Jula iste godine okupljaju se pripadnici pokreta otpora u Danskom oslobodilačkom savetu kome su pripadale sve organizacije pokreta otpora uključujući i KP. Sa početkom deportacije Jevreja,  pokret otpora je omogućio bekstvo preko 90% Jevreja u Švedsku. Sa invazijom 1944. raste i broj akcija pokreta otpora koje su pre svega ometale transport nemačkih trupa iz Norveške na druga ratišta. Više stotina danskih ,,kvislinga“3  bilo je likvidirano. Krajem juna i  početkom jula 1944. u Kopenhagenu organizovan je generalni štrajk, a u drugoj polovini septembra štrajk u celoj zemlji. Nemačke  vlasti raspuštaju dansku policiju i šalju ih u konclogore. Pokret otpora imao je 1200 žrtava. FRANCUSKA: Posle kapitulacije Francuske, general De Gol pozvao je iz Londona Francuze da nastave borbu i osnovao Privremeni nacionalni komitet, proglasio Petenovu vladu ilegalnom i stavio se na čelo «Slobodnih francuskih oružanih snaga». Već  početkom 1941. stvaraju se različiti pokreti otpora. Posebno su mere Peten-Lavalove vlade o slanju Francuza na prisilan rad u Nemačku povećale zategnutost u zemlji. Unutrašnja trvenja u Višijevskoj Francuskoj4  bile su povod da namačke trupe okupiraju i nezaposednuti deo Francuske. Tokom 1943. pokret otpora na čelu sa De Golom jača  pristupanjem i drugih trupa, pa se u zemlji formira Nacionalni savet za pružanje otpora, a u Alžiru stvara se Francuski komitet za nacionalno oslobođenje. Početkom 1944. ujedinjuju se De Golov pokret sa partizanskim odredima na čelu sa komunistima u  jedinstvene oružane snage, koje u junu 1944. stvaraju i privremenu vladu Francuske. Veoma aktivni bili su i maki-i, posebno u vreme invazije, koji su svojim akcijama  prekidali železničke i transportne veze, što je značajno doprinelo uspehu savezničkih 3

 Po Vidkunu Kvisligu dobijaju naziv svi kolaboracionisti u Drugom svetskom ratu, koji su saradjivali sa okupatorom. (Prim. Keyby) 4  Marionetska država osnovana na tlu južne Francuske sa središtem vlade u Višiu. (Prim. Keyby)

28

operacija u Normandiji. Za vreme povlačenja nemačkih trupa iz Pariza avgusta 1944. pod rukovodstvom komunista uzbio je ustanak u Parizu. Na jugu Francuske posebno se isticao pokret otpora, jer su tu bili povoljniji uslovi za šire akcije. Naročito je obaveštajna služba pokreta otpora davala saveznicima dragocene podatke, dok su na severu zemlje  pripadnici pokreta otpora uglavnom vršili sabotaže protiv okupacionoh trupa. HOLANDIJA: Okupacijom Holandije maja 1940. organizuje se pokret otpora, pa Nemci u jesen iste godine započinju sa masovnim hapšenjima. Paralelno sa deportacijom Jevreja iz Amsterdama i okoline, početkom 1941. nastupa generalni štrajk, a prve smrtne presude  borcima pokreta otpora izriču se marta 1941. Jula 1944. osniva se Velika komisija za  pružanje otpora u koju je bilo uključeno 20 raznih organizacija. Sredinom septembra 1944.  počeo je generalni štrajk koji je inicirala emigrantska holandska vlada i koji je uglavnom trajao sve do oslobođenja zemlje. Saveznička ofanziva novembra 1944. oslobodila je južni deo zemlje, na severu je pripreman ustanak, stvaranjem unutrašnjih oružanih snaga. U Holandiji su nemačke trupe kapitulirale 5. maja 1945. BELGIJA: Sa okupacijom Belgije od Nemačke,formirana je kvinsliška vlada koju su  podržale Valonska i Narodna partija. Belgijski pokret otpora bio je razjedinjen u Belgijsku legiju (kasnije Tajnu armiju), Levi front nezavisnosti i slobode i Konzervativni  pokret Belgije, kao i na niz manjih grupa. Pored obaveštajnog rada i akcije sabotaže,pokret otpora je likvidirao vodeće kvislinge. LUKSEMBURG: Jula 1940.formirana je u zemlji civilna nemačka uprava pod vođstvom gaulajtera Simona,a već u avgustu nemački postaje znanični jezik u zemlji,  zatim je organizovana radna služba, formirana Nacionalsocijalistička partija i Hitlerjugend. Oktobra 1941. na plebiscitu 96% stanovnika se izjasnilo protiv pripajanja Luksemburga Trećem rajhu. Krajem avgusta 1942. proglašeno je pripajanje Luksemburga Trećem rajhu uz uvođenje obavezne vojne službe, posle čega je izbio generalni štrajk. Nemačke vlasti su na to odgovorile represalijama i deportovanjem stanovništva u konclogore. GRČKA: Nemačke trupe su 27.  aprila 1941. ušle u Atinu, a već početkom maja započinju prve akcije pokreta otpora. Pokret otpora organizovan je od:  EAM (Grčki oslobodilački front) sa ELAS-om (Grčka demokratska narodna armija)  koja je imala uporišta samo u Epiru i na kraju uspostavila saradanju sa nemačkim okupatorima. Kapitulacijom Italije jedan deo italijanskih trupa prilazi partizanima. Oktobra 1944. engleske trupe u sadejstvu sa partizanima oslobodile su zemlju, a već u decembru otpočinju borbe Engleza sa pokretom EAM. BUGARSKA: Pristupanjem Bugarske Trojnom paktu, nemačke trupe marta 1941.ulaze u zemlju posle čega je BKP pozvala narod na oružani otpor protiv nemačkih i bugarskih snaga. U jesen 1941. počinju komunisti sa prvim sabotažama protiv fašističkih trupa i njihovih linija snabdevanja. Početkom 1942. osniva se Otečestveni front u koji su ušli komunisti, socijaldemokrati, seljačka partija i progresivni intelektualci. MAĐARSKA: Tokom rata u Mađarskoj se javio pokret otpora Front za narodnu nezavisnost, a komunisti pripadnici pokreta otpora formirali su brigadu Petefi. ITALIJA: Prve akcije italijanskog pokreta otpora koje su imale antifašistički karakter  počele su 1926. U martu 1943.  počinju masovni štrajkovi u severnoitalijanskim industrijskim gradovima. Posle okupacije Italije od Nemačke,  početkom septembra se organizuju prve oružane akcije pokreta otpora, a 9.septembra 1943. u Rimu je formiran Komitet za nacionalno oslobođenje  (CLN). Krajem septembra u Napulju dolazi do ustanka, a Nemci u novembru preduzimaju šire akcije protiv partizana koji ometaju linije snabdevanja nemačkih trupa. Marta 1944. počinju štrajkovi u Severnoj Italiji, a nemačke trupe preduzimaju veće vojne operacije protiv partizana. Posle oslobođenja Rima 4. juna 1944. partizanske snage oslobađaju delove severne Italije, pri čemu se ujedinjuju u CVL 29

(dobrovoljački korpus za slobodu). Među civilnim stanovništvom formiraju se posebne  jedinice koje su štitile stanovništvo od represalija. Početkom decembra vlada je predala vlast u severnoj Italiji Severnoitalijanskom oslobodilačkom komitetu. Krajem aprila 1945. paralelno sa ofanzivnim dejstvima partizana dižu se ustanci, a 28. aprila partizani zarobljavaju Musolinija i streljaju ga u mestu Dongo. Italijanski fašizam retko je  pribegavao u svojo j zemlji sredstvima masovnog fizičkog uništenja sopstvenog stanovništva, a masovne akcije odmazde nad nevinim stanovništvom vršile su nemačke trupe. Karakteristično je da je blizu 99%  italijanskih vojnika odbilo saradnju sa  Nemačkom. POLJSKA: Posle sloma Poljske septembra 1939. formira se emigrantska vlada u Londonu sa generalom Sikorskim na čelu. U Francuskoj su formirane poljske jedinice koje su se borile u Norveškoj. Posle poraza saveznika kod Denkerka, poljske jedinice evakuisane su u Englesku. Emigrantska vlada Poljske zaključuje krajem jula 1941. sporazum sa SSSR sa kojim se, pored ostalog,uspostavljaju diplomatski odnosi i formira u SSSR poljska armija pod komandom generala Andersa, koja je nejvećim delom  povučena iz SSSR 1942. zbog nesuglasica u odnosima dve vlade. Ove trupe su učestvovale sa saveznicima u borbama na frontovima u Severnoj Africi, Italiji i u invaziji u Normandiji. Komunisti počinju  početkom 1940.  sa formiranjem poljskih jedinica u SSSR. Prve vojne jedinice formiraju se u Poljskoj 1943, a u oslobođenom delu Poljske stvara se više armija koje se bore sa jedinicama Crvene armije. Iz pripojenih delova Poljske, nemačke snage su tokom rata vršile masovna deportiranja i iseljavanja poljskog življa. Septembra 1939. stvaraju se u Varšavi prve organizacije pokreta otpora, a februara 1942. stvara se Zemaljska armija koja sjedinjuje sve organizacije otpora. U Varšavi je 1. avgusta 1944. izbio ustanak u okolnostima približavanja Crvene armije i sve većeg nemačkog povlačenja. Sovjetska armija nije pružila pomoć ustanicima pa je ustanak  početkom oktobra 1944. ugušen. Varšava je bila u potpunosti razorena.

65. Stvaranje i delatnost OUN  Nesumnjivo je da je jedan od značajnih rezultata Drugog svetskog rata bio stvaranje Organizacije ujedinjenih nacija. Ova organizacija je trebalo da zameni staro Društvo naroda koje je prestalo da postoji septembra 1939. godine, u vreme kada je počeo Drugi svetski rat. Uostalom, OUN je proizišla iz Drugog svetskog rata u kom su se slobodoljubivi narodi borili protiv fašističkih sila, njihovih programa porobljavanja sveta i stvaranja novog poretka u njemu. Sam termin OUN predložio je predsednik SAD, Frenklin Delano Ruzvelt, a prvi put je upotrebljen u Deklaraciji Ujedinjenih nacija od 1. januara 1942. godine. Osnov za stvaranje povelje OUN bila je Atlantska povelja – Deklaracija predsednika SAD Ruzvelta i predsednika vlade Vinstona Čerčila, koja je potpisana 14. avgusta 1941. godine (na engleskom brodu «Princ od Velsa» na Atlantiku), koja je sadržala opšte principe nacionalne politike SAD i Velike Britanije u vođenju Drugog svetskog rata, kao i njihove  poglede na posleratni svet. Već u septembru 1941. godine, SSSR je prihvatio Atlantsku povelju i načela koje je ona sadržala, a krajem tog meseca došlo je do veoma značajnog sastanka u Moskvi i sporazuma o pomoći SAD i Engleske SSSR -u.  Naredni korak ka stvaranju OUN bila je Vašingtonska Deklaracija Ujedinjenih nacija, u kojoj su predstavnici 26 zemalja obavezali da nastave započetu borbu protiv fašističkih sila. 30

Sledeća je konf erencija održana u Moskvi 1943. na kojoj su ministri inostranih poslova Velike Britanije, SSSR-a i SAD, pored ostalog, prvi put razmatrali i pitanje stvaranja OUN. O tome su Staljin, Čerčil i Ruzvelt nastavili da diskutuju na Teheranskoj konferenciji, posle čega je viđenje nove mirovne organizacije bilo jasnije. Prednacrt Povelje OUN izrađen je na sastanku sila, održanom u jesen 1944. godine u  Dabarton Oksu  (SAD). S obzirom da je Povelja OUN nastala na završetku Drugog svetskog rata, nesumnjivo je da su najveću ulogu u njenoj izradi imale velike sile, iako Povelja OUN izražava zajedničke ideale i ciljeve svih slobodoljubivih naroda sveta koji su bili međusobno povezani u Antifašističkoj koaliciji. Povelju OUN formulisali su predstavnici pedeset zemalja na konferenciji u San  Francisku koja je održana od 25. aprila do 26. maja 1945. godine.   Pedeset država potpisale su Povelju UN i Statut novog Međunarodnog suda pravde. Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, pa se taj dan slavi kao dan OUN. Sedište OUN je u Njujorku.  Njene članice mogu postati sve miroljubive nacije koje prihvataju njenu Povelju. Osnovni ciljevi OUN su: da sačuvaju mir i bezbednost, da razvijaju međunarodno  prijateljstvo i saradnju radi rešavanja svih međunarodnih problema na društvenopolitičkom, ekonomskom i kulturnom planu. OUN počiva na principu suverene jednakosti svih država. Članice su dužne da savesno ispunjavaju obaveze koje proizilaze iz povelje, da svoje sporove rešavaju miroljubivim sredstvima i da se u svojim međunarodnim aktima uzdržavaju od pretnje silom i upotrebe sile. UN se po pravilu ne mešaju u stvari koje po svojoj suštini spadaju u unutrašnju nadležnost pojedinih država osim ako je u pitanju akcija u cilju prinuđivanja na  poštovanje obaveza protiv ugrožavanja mira ili akcija u slučaju agresije. OUN ima šest osnovnih organa i to su: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomsko-socijalni savet, Starateljski savet, Međunarodni sud pravde i Sekretarijat. Zvanični jezici su engleski, francuski, kineski, ruski, arapski i španski. Savet bezbednosti ima pet stalnih (SAD, Velika Britanija, Francuska, Rusija i Kina) i 10 članica koje se menjaju. Posebne kritike u radu OUN upućuju se radu Saveta bezbednosti. Pet stalnih članica Saveta ima pravo veta na sve one odluk e koje nekoj od njih ne odgovaraju. Zbog toga su mnoga bitna pitanja u međunarodnim odnosima do današnjeg dana ostala nerešena. (ko hoće detaljnije, neka pročita sve o organima OUN, tj. Sve što piše ispod ovog) 1) Generalna skupština  – sastoji se od najviše pet prestavnika iz svake državne članice, koji zajedno imaju samo jedan glas. Sastaje se jedanput godišnje, može biti sazvana i na  posebna zasedanja, može raspravljati o bilo kom predmetu u okviru Povelje i davati  preporuke po tim predmetima članicama i Savetu bezvednosti, ali ne i preporuke u vezi  pitanja bezbednosti, što je u nadležnosti Saveta bezbednosti, osim ako on tako ne zatraži.  Njene funkcije su brojne – razmatra i daje preporuke u pogledu osnovnih načela na k ojima se zasniva međunarodna saradnja, pretresa probleme razoružanja, daje preporuke u cilju ostvarivanja prava čoveka. Ona obavlja svoju aktivnost i preko komiteta, a to su: 1. Komitet za politička pitanja i pitanja bezbednosti; 2. Specijalni politički komitet; 3. Komitet za ekonomska pitanja; 4. Komitet za socijalno-humanitarna i kulturna pitanja; 5. Starateljski komitet; 6. Komitet za administraciju i budžet; 7. Komitet za pravna pitanja. Generalna skupština bira i članove Saveta bezbednosti koji nisu stalni. Za odluke o svim značajnim pitanjima potrebna je dvotrećinska većina glasova skupštine, dok je za sva ostala pitanja potrebna prosta većina. 31

2) Savet bezbednosti – sačinjavaju ga pet stalnih i deset nestalnih članova koje bira Generalna skupština na dve godine. Da bi odluke Saveta bile pravosnažne, potrebna je većina članova među kojima moraju biti stalne članice ako se radi o suštinskim pitanjima, što nije potrebno ako je u pitanju samo postupak. Svaki član OUN može učestvovati u raspravi, ali bez prava glasa. Funkcije Saveta bezbednosti su: da održava svetski mir i  bezbednost, da ispituje svaki međunarodni spor koji može da preraste u sukob svetskih razmera i time da ugrozi međunarodni mir, da utvrđuje akt agresije i da preduzima odgovarajuće mere – uključujući i vojne akcije protiv  agresora, da apeluje na planove OUN u pogledu preduzimanja ekonomskih sankcija protiv agresora i dr. Savet  bezbednosti zamišljen je kao osnovni organ OUN koji je trebalo da rešava sva pitanja  bezbednosti i mira u svetu, međutim njegovo delovanje je bilo paralisano (vetom ili uzdržavanjem) u uslovima hladnog rata i blokovske politike. To je uticalo da Generalna skupština postepeno dobija na svom značaju, pa u njoj postoje nastojanja da se pronađu rešenja na aktuelna svetska pitanja. 3) Ekonomsko-socijalni savet – sastoji se od 54 članova OUN, pod kontrolom je Generalne Skupštine, rukovodi ekonomskom i socijalnom delatnošću OUN. 4) Međunarodni sud pravde – osnovni sudski organ OUN. Njegovo sedište je u Hagu. Sud se sastoji od 15 sudija koje bira Generalna skupština i Savet bezbednosti, a odluke Međunarodnog suda donose se većinom glasova. Generalna skupština i Savet  bezbednosti mogu zatražiti mišljenje Suda, a ostali organi to mogu učiniti po odobrenju Skupštine. 5) Starateljski savet  – bira ga Generalna skupština i Savet bezbednosti, s tim što članovi koje bira Generalna skupština upravljaju teritorijama pod starateljstvom. Sastoji se od istog broja država koje upravljaju poverenim teritorijama i država koje nemaju takvih teritorija. Pet stalnih članova Saveta  bezbednosti imaju svoje predstavnike. Savet može uzimati u ratmatranje izveštaje vlasti koje upravljaju teritorijama, razmatrati molbe konsultujući merodavne vlasti i rasporediti privremene inspekcije u teritorijama  podvrgnutim starateljstvu. 6) Sekretarijat  – sačinjavaju ga Generalni sekretar kog imanuje Generalna skupština na  preporuku Saveta bezbednosti i administracija koju čine službenici članica OUN. Generalni sekretar, kao glavni administrativni službenik OUN, pored ostalog ukazuje i na opasnosti koje ugrožavaju ili mogu ugroziti svetski mir, a o svom radu podnosi godišnji izveštaj Generalnoj skupštini. Može se reći da su Ujedinjene nacije od svog osnivanja pa do raspada SSSR 1991. godine imale veoma značajnu i konstruktivnu ulogu u procesu smirivanja međunarodne zategnutosti i hladnog rata. Njihova posebna uloga sastojala se u procesu oslobođenja kolonijalnih i zavisnih zemalja, kad je preduzela niz akcija koje su ubrzale proces dekolonizacije u svetu – poseban značaj Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijama i narodina pod kolonijalnom upravom koju je Generalna skupština OUN usvojila decembra 1960. godine (sadržala je osudu kolonijalizma i ukazala na hitnost davanja nezavisnosti kolonijalnim i zavisnim narodima, kako bi oni mogli stvoriti uslove za svoj slobodni razvitak. Posle raspada SSSR-a i iščezavanja bipolarnosti u odnosima između SAD i SSSR, OUN često gube svoju nekadašnju ulogu zbog stalnih nastojanja SAD da u njoj sprovedu svoju  politiku, tako da povremeno to jasno dolazi do izražaja.

66. Podela Nemačke 32

Bezuslovna kapitulacija, najpre Italije 3. septembra 1943, zatim Nemačke 9.maja 1945. i najzad Japana 2. septembra 1945. godine, imala je za posledicu i vojnu okupaciju  pobeđenih država od strane savezničkih trupa. Italiju su okupirale angloameričke snage, dok je Nemačka, i vojno zaposednuta od trupa SSSR, SAD, Francuske i Engleske, pa je kao država (organizovana nacionalna, društveno-ekonomska i politička celina) u prvim  posleratnim godinama prestala da postoji. U pogledu Nemačke, Krimski i Potsdamski sporazum predviđali su: 1. podelu Nemačke na okupacione zone, a time i njeno ukidanje kao države; 2. očuvanje Nemačke kao  privredne celine i organizovanje njene ekonomije na osnovi razvoja poljoprivrede i mirnodopske industrije, što je kroz njenu privrednu obnovu, trebalo da stvori uslove za naknadu ratne štete; 3. potpunu likvidaciju svih izvora i osnova nacionalsocijalizma,  posebno likvidaciju Nacionalsocijalističke partije i njenih vojnih odreda SS, SA i SD, kao i Gestapoa, zatim ukidanje svih nacističkih zakona, a isto tako i iskorenjivanje uticaja nacističke i militarističke ideologije iz svih javnih službi, društveno-ekonomskog i  političkog života; 4. potpuno razoružanje i demilitarizaciju Nemačke, razbijanje njenog vojnog potencijala, r atne industrije i zabranu stvaranja militarističkih organizacija; 5. reorganizaciju sudskog sistema; 6. krivično i sudsko gonjenje ratnih zločinaca i svih istaknutih nacista; 7. budući razvoj Nemačke predviđao se na demokratskoj osnovi,  parlamentarizmu, lokalnoj samoupravi i miroljubivoj saradnji sa drugim narodima. Sve ovo je trebalo da se sprovede pod kontrolom saveznika, međutim sve velike sile su ove odluke tumačile sa pozicija svojih interesa, i prema njima usmeravale posleratni razvoj Nemačke. Podela  Nemačke, potom i Koreje, bile su posledica blokovske i hladnoratovske politike, pa se može reći da su se na toj osnovi u posleratnom svetu stvarale blokovske granice.  Nemačka je na konferenciji u Potsdamu podeljena na četiri okupacione zone, stavljene  pod upravu SSSR, SAD, Velike Britanije i Francuske (i Berlin je bio podeljen između saveznika na četiri dela). Savezničku kontrolu u sprovođenju savezničkih odluka imala  je, specijalno za ovu priliku formirana Savezna komisija, koju su činili predstavnici vojnih komandi okupacionih sila sa najvišom vlašću. Međutim, ovaj sistam kontrole četiri sile nije mogao efikasno funkcionisati u uslovima blokovske podvojenosti i hladnog rata, jer je često dolazilo do neslaganja. Zapadne sile su u uslovima velikih neslaganja sa SSSR-om ubrzo izgradile jedinstvenu koncepciju u pogledu budućeg razvoja Nemačke, koja se znazno razlikovala od političkih koncepata SSSR-a – to je imalo za posledicu stvaranje dve Nemačke države. Zapadne sile nisu uspele da sprovedu politiku stvaranje ekonomske i političke celine od  podeljenih nemačkih zona (konferencija u Parizu 1946. i u Moskvi 1947). 1947. SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija, Belgija i Luksemburg na konferenciji u Londonu odlučili su da se za tri zapadne zone u Nemačkoj for mira centralna autonomna vlada, što je faktički značilo uspostavljanje Zapadne Nemačke. Ubrzo je Zapadna  Nemačka uključena u Maršalov plan, kao i u sistem ekonomske saradnje na Zapadu. Septembra 1949. godine donet  je ustav Savezne Republike Nemačke, koji je saveznoj vladi davao punu kontrolu u zemlji. Stvaranjem SRN, došlo je do veoma oštrog pogoršavanja odnosa između SSSR -a i zapadnih sila, koje je u glavnom bilo posledica antikomunističke političke orijentacije zapadnih sila, koje su u formiranju SR Nemačke videle značajno uporište protiv SSSR -a. U leto 1948. godine, na konferenciji u Varšavi, SSSR, Jugoslavija, Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska razmatrale su politiku prema Nemačkoj. Već oktobra 1949. godine formirana je DR Nemačka, čija  vlada je preuzela unutrašnju upravu u dotadašnjoj sovjetskoj okupacionoj zoni. Tako su stvorene dve nemačke države, 33

sa različitim društveno-ekonomskim i političkim sistemima, koje su u isto vreme jedna  prema drugoj bile neprijateljske. Tokom 1950. godine počinje nova faza u razvoju nemačkog pitanja, kada postaju vidljiva  politička i vojna nastojanja zapadnih sila da SR Nemačku uključe u Atlantski pakt, što je imalo za pretpostavku stvaranja oružanih snaga SR Nemačke. 1951. godine Zapadne sile ukidaju ratno stanje sa Nemačkom, čime su stvoreni uslovi za remilitarizaciju Zapadne  Nemačke, što je, zajedno sa uključenjem u Atlantski pakt, izazvalo oštru reakciju SSSR -a i drugih socijalističkih zemalja, kao i otpor u nekim zapadnim zemljama, posebno u Francuskoj. Usaglašavanje stavova zapadnih saveznika po ovom pitanju rezultiralo je definitivnom odlukom u Londonu 1954. godine i Pariskim ugovorima iste godine, koji su sadržali dokumente o pristupanju SR Nemačke i Italije NATO paktu, o ukidanju okupacionog statusa Zapadne Nemačke i potvrdi njene pune suverenosti, sa pravom stvaranja sopstvenih oružanih snaga. Pariski ugovori ratifikovani su od strane potpisnica tog ugovora do 5. maja 1955. godine i od tada je SR Nemačka posala suverena država, sa svojim sopstvenim oružanim snagama i punopravnim članstvom u NATO paktu.  Nešto pre toga, u martu 1954. godine, SSSR je priznao DR Nemačku kao suverenu državu. Posle ratifikacije Pariskih ugovora, SSSR raskida savezničke ugovore sa Engleskom i Francuskom, a u maju 1955. sa socijalističkim zemljama Poljskom, Čehoslvačkom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Albanijom i DR Nemačkom sklapa Varšavski ugovor o savezu. Tako je DR Nemačka, koja takođe uspostavlja dogovor o savezu, dobila od socijalističkih zemalja isti status koji je SR  Nemačka imala od zapadnih zemalja. Podela Nemačke na dve suverene države, uključene u dva suprotna i jedna prema drugom neprijateljska bloka, imala je niz negativnih posledica, ne samo u daljem razvoju nemačkog pitanja, već i na opštem političkom planu.

67. Stvaranje socijalističkih država u Evropi nakon II svetskog rata Svetsku političku istoriju prvih godina po završetku Drugog svetskog rata karakteriše  pojava niza socijalističkih država. Stvaranje socijalističkog poretka u mnogim državama  bilo je rezultat prevashodno uspešno izvedenih socijalističkih revolucija koje su se odvijale u uslovima narodnooslobodilačkih ratova protiv stranih zavojevača (Jugoslavija, Albanija, Vijetnam); u drugim zemljama, taj poredak je ostvaren procesom revolucionarnih preobražaja i oslobodilačkim težnjama tih naroda krajem Drugog svetskog rata i u prvim posleratnim godinama, pri čemu je vojna angažovanost i čvrsta  politička podrška SSSR -a tim zemljama bila veoma značajna (Rumunija, Bugarska, Mađarska, i dr.). Jačanje socijalističkih tendencija i pokreta otpora uslovljeno je i saradnjom buržoazije sa okupatorima, pa je slom fašističkih sila umnogome značio  politički slom buržoazije i kvislinga u tim zemljama. Jedan od najvidljivijih njegovih rezultata je upravo stvaranje socijalističkih država posle Drugog svetskog rata. Od evropskih zemalja, to su bile: Jugoslavija, Albanija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska i Isočna Nemačka, a od vanevropskih: Kina, Severna Koreja, Vijetnam, Kuba (nešto kasnije). JUGOSLAVIJA: nastala socijalističkom revolucijom u toku Drugog svetskog rata, u uslovima oslobodilačke borbe protiv fašističkih okupatora i domaćih kvislinga. Za ovu revoluciju se često može čuti da je poslednja evropska revolucija, jugoslovenski NOP je  bio najznačajniji pokret otpora u Evropi. Jugoslavija se kao socijalistička zemlja razvija od 30. januara 1946. godine kada je donesen prvi posleratni Ustav. Država se prvo razvija 34

 po uzoru na SSSR, sa kojim dolazi u sukob već 1948, od kada se razvija kao samostalna socijalistička zemlja. Od 1950. u Jugi počinje samoupravni socijalizam uz koji je, zajedno sa brojnim kreditima iz inostranstva, učinjen veliki napredak. Posle neuspeha  privredne reforme 1965. godine i studentskih demonstracija 1968, maspoka u Hrvatskoj i  bujanja nacionalizma u zemlji, ustavnih amandmana i Ustava iz 1974, nastupa period stagnacije i ekonomske i političke krize, praćene velikim zaduživanjem u inostranstvu. Ova kriza je, uprkos brojnim pokušajima stabilizacije, rezultirala raspadom Saveza komunista Jugoslavije 1990, a zatim do oružane secesije i raspada SFRJ. ALBANIJA: nakon okupacije od strane fašističke Italije 1939, kada je proglašena delom italijanske teritorije, 1941. godine izbija oružani ustanak pod vođstvom Komunističke  partije koja je osnovana iste godine i koju je značajnim delom formirala KPJ. 1943.  preduzimaju se veće vojne akcije zbog formiranja GŠ i Prve udarne brigade, a narodnoosloboliačka vojska Albanije uspešno odoleva fašističkim snagama. Uspešan tok oslobodilačkog rata omogućio je da se na slobodnoj teritoriji Albanije stvaraju novi organi vlasti - narodnooslobodilački odbori. Vrhovno zakonodavno telo je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Albanije, a funkciju privremene vlade imao je Nacionalni komitet. Albancima su u borbi veliku pomoć pružali jugoslovenski komunisti. 1944. nakon niza ofanzivnih akcija, NOVA je oslobodila Tiranu i celu zemlju, posle čega se u cilju vlasti osniva Demokratski front u koji je ušla KP Albanije. Rat i revolucija u Albaniji odvijali su se pod neposrednim uticajem rata i revolucije u Jugoslaviji i da su u svemu imali uzor u njoj, kako u pogledu stvaranja NOV, strategije i taktike ratovanja, tako i u pogledu formiranja novih organa revolucionarne vlasti. Uprkos ekonomskoj  pomoći od Juge koja je imala i veliku ulogu u međunarodnom priznanju nove Albanije, ona 1948. postaje njen veliki protivnik kao vatreni pristalica rezolucije Inofrmbiroa. U Albaniji je usledila agrarna reforma i nacionalizacija, a njen prvi Ustav donet je 1950. godine. Albanija se sve više distancira od SSSR-a posle staljinove smrti 1953. i početkom destaljinizacije u vreme Hruščova, a 1968. napušta organizaciju Varšavskog ugovora. Paraleno s tim, ona se ekonomski i politički vezuje za NR Kinu, sa kojom takođe raskida  prijateljsk e odnose posle smrti Mao Ce Tunga i početaka demokratizacije i reformi u Kini. Po novom Ustavu iz 1976. Albanija postaje Narodna Socijalistička Republika. Pod vođstvom Envera Hodže, od završetka rata pa do njegove smrti 1986. stvoren je sistem odnosa i mišljenja staljinističkog tipa samo još jači, što je narodu donelo bedu i nemaštinu. Kontinuitet neprijateljskih odnosa Albanije prema Jugoslaviji imao je osnovu u konceptu stvaranja «Velike Albanije», što je pored drugih uzroka doprinelo pojavi kontrarevolucije na Kosovu. POLJSKA: Posle poraza Poljske u kratkotrajnom ratu sa Trećim Rajhom, došlo je do okupacije i podele Poljske između Nemačke i SSSR -a. Za vreme rata u Poljskoj je organizovan snažan pokret otpora protiv nemačkih okupatora koji su nastojali da strahovladom, terorom i genocidom pripreme teren za nemačku kolonizaciju poljske zemlje. Mana pokreta bila je njegova podeljenost, jer su jednim njegovim delom komandovali komunisti, a drugim emigrantska vlada u Londonu. Glavni inicijator okupljanja antif ašista u jedinstven nacionalni front bila je Poljska radnička partija (osnovana 1942.), koja je 1. januara 1944. formirala Poljski nacionalni savet pod  predstavništvom koministe Borislava Beruta, koji je lišio emigrantsku vladu u Londonu  prava da predstavl ja poljski narod. Njihova borba za oslobođenje zemlje odnosila se i na  borbu za prisjedinjenje dela poljskog pribaltika do Odre i Nise. Osnovni principi socijalnopolitičkog ustrojstva nove Poljske bili su sadržani u «Manifestu» objavljenom 22. jula 1944. godine. Međutim, iste godine u avgustu u Varšavi izbija veliki ustanak pod 35

rukovodstvom emigrantske vlade u Londonu koji je za cilj imao obnovu Poljske  buržoaske republike. Ustanici su ostali bez pomoći SSSR -a, pa su SS-ovci masakrirali ustanike, a Varšava je skoro sravnjena sa zemljom. U brzo sledi pomoć SSSR -a u obnovi Poljske, pa u aprilu 1945. potpisan je ugovor o prijateljstvu, saradnji i pomoći SSSR -a i Poljske, a obnovljen je 1965. za sledećih 20 godina. U godinama rata poginulo je više od 6 miliona Poljaka, ostalo je 2 miliona invalida, 40% nacionalnog bogatstva je uništeno, a mnogi gradovi, naročito Varšava, potpuno su razoreni. Program nacionalne obnove Poljske predviđao je korenite socijalno-ekonomske preobražaje u zemlji – agrarnu reformu i nacionalizaciju industrije. Protiv diktature proletarijata ustaje Poljska seljačka  partija na čelu sa Mikolajčikom, bivšim predsednikom emigrantske vlade u Londonu. Podržavani od katoličkog sveštenstva koje je imalo visok uticaj u masama, tražili su restauraciju buržoaskih odnosa i nastojali da obezbede stranu vojnu intervenciju. Pošto je na izboirima za zakonodavni Sejm 1947. godine blok demokratskih partija na čelu sa komunistima dobio znatnu većinu, u zemlji je uspostavljena diktatura proletarijata u formi narodne demokratije. Decembra 1948. na Kongresu ujedinjenja od Poljske radničke  partije i Poljske socijalističke partije obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija (PURP) zasnovana na principima marksizma, lenjinizma, a naročito staljinizma. U isto vreme postoje Ujedinjena seljačka partija i Demokratska partija, u čijim redovima je i deo inteligencije, a sve ove partije sa Sindikatima čine jedinstven Narodni front pod vođstvom PURP. Rešenje agrarnog pitanja u Poljskoj bilo je specifično, jer je individualnim seljacima pripalo 70% ukupnog zemljišnog poseda, a socijalistički sektor  bio je na selu predstavljen u kolhozima i kooperativima. U 60-im godinama dolazi do masovnog nezadovoljstva i poteškoća, koje kulminira do 1980. godine, kada na čelu sindikata «solidarnost» istupa Leh Valensa. U zemlji se stanje sve više pogoršava demonstracijama, štrajkovima radnika i gradskog stanovništva, pa 1981. godine dolazi do vojne intervencije i formiranja vojne vlade generala Jaruzelskog. ČEHOSLOVAČKA: tokom Drugog svetkog rata u njoj je Komunistička partija organizovala pokret otpora, a avgusta 1944. u Slovačkoj izvija narodni ustanak, pa se na oslobođenoj teritoriji stvaraju nacionalni komiteti na čelu sa Slovačkim narodnim savetom. Privremena Vlada Čehoslovačke obrazovana je 1945. u Košicama, a posle oslobođenja zemlje od sovjetskih trupa, prvi predsednik postaje Eduard Beneš. Komunistička partija je u sve većoj meri rukovodeća u zemlji, pa je na izborima za zakonodavnu skupštinu izabrana većinom glasova; Beneš daje ostavku, a Klement Gotsvald formira novu vladu, pa se u zemlji uspostavlja diktatura oslonjena na SSSR. U  junu 1948. godine nastaje Koministička partija Čehoslovačke, ujedinjenjem Komunističke i Socijaldemokratske partije u KPČ. Na kongresu KPČ 1949. usvojen je  plan izgradnje socijalizma, zasnovanog na razvoju industrije i poljoprivrede, a rukovodeća uloga KPČ u društvenoekonomskom i političkom razvoju u potpunosti je obezbeđena novim Ustavom Narodne skupštine iz 1960. godine. Zbog pokušaja primene reformi privrednog sistema u januaru 1967. godine dolazi do opšteg nezadovoljstva, traži se uvođenje tržišne privrede i samouprave. To dovodi do «Praškog proleća» 1967. godine u kom se ističu zahtevi za demokratizacijom zemlje i dubljim promenama, a u isto vreme formiraju se ilegalne političke organizacije koje imaju podršku zapadnih zemalja.  Nezadovoljstvo u zemlji parališe sve društvene institucije i u leto 1968. godine pojavljuju se zahtevi za borbu protiv postojećeg sistema i tada dolazi do intervencije SSSR -a i drugih članica Varšavskog ugovora (Mađarska, Bugarska, DDR i Poljska) koje 21. avgusta 1968. svojim jedinicama uspostavljaju red i sprečavaju raspad sistema. 1969. 36

godine Gustav Husak je izabran za generalnog sekretara KPČ, a socijalizam jača do 1980. godine. BUGARSKA: fašistička Bugarska je naletima jedinica Crvene armije u leto 1944. izbačena iz Drugog svetskog rata. Iste godine 9. septembra izbija ustanak u Sofiji pod vođstvom komunista, nakon čega se stvara vlada Otečestvenog fronta koja objavljuje rat fašističkoj Nemačkoj, a bugarskim trupama su u daljim borbama pomogli odredi Crvene armije. 1947. godine VNS donela je takon o nacionalizaciji privrednih preduzeća i  banaka koji je zajdeno sa agrarnom reformom sprovedenom odmah posle rata, omogućio  prodor socijalističkih odnosa u privredu zemlje. Dalji socijalistički razvoj Bugarske odvija se po staljinističkom šablonu. Novi ustav Narodne Republike Bugarske usvojen je 1971. godine i reguliše izborni sistem, učešće radnika u upravljanju i dr. RUMUNIJA: ustankom koji izbija u avgustu 1944. ako i prodorom sovjetskim trupa, zbačena je vlada generala Antoneskua, a nova vlada raskida savezništvo sa fašističkom  Nemačkom i objaljuje joj rat, mada svrgavanje fašističkog režima nije značilo isto što i  pobeda socijalističkih snaga. Revolucionarne promene su izostale jer su se kralj, lideri  buržoaskih partija i generalitet oslanjali na Angloamerikance. Pošetkom 1945. izbile su demonstracije protiv buržoaskih snaga, a 6. marta formirana je vlada Narodnog demokratskog fronta na čelu sa Petru Grozeom. Ova vlada je sprovela agrarnu reformu i očistila državni aparat od fašističkih elemenata. 30. decembra 1947. godine nakon više obračuna,  proglašena je Narodna Republika Rumunija. 1948. komunisti i socijaldemokrati formiraju Rumunsku radničku partiju na čelu sa Georgi Georgiju Dežom, posle čije smrti je za zamenika izabran Nikolae Čaušesku. Iste godine donesen je i prvi posleratni ustav, čime počinje razvoj socijalizma u Rumuniji, koja novim Ustavom iz 1965. godine menja naziv i postaje Socijalističa Republika Rumunija. MAĐARSKA: nakon rušenja Hortijevog fašističkog režima 1944. godine (taj režim je uveo Mađarsku u rat na strani fašističkih sila), nemačke trupe su izvršile okupaciju zemlje. Iste godine formiran je Mađarski fr ont nezavnisnosti koji je okupio sve antifašističke snage, a u Debrecinu se formira Privremena nacionalna vlada koja je zaključila primirje sa saveznicima i objavila rat Nemačkoj. Sovjetske jedinice su posle teških borbi oslobodile zemlju do 4. aprila 1945. godine, pa u Mađarskoj rastu socijalističke tendencije i uticaj komunista. Raspuštaju se fašističke organizacije, uspostavlja se radnička kontrola u preduzećima, a najznačajniji poduhvat za ovo vreme  bila je agrarna reforma kojom su likvidirani feudalni i crkveni posedi, a bezemljaši su dobili zemlju. Međutim, velike socijalne promene izazvale su akcije antikomunista koje  pod vođstvom katoličke crkve i Partije malih zemljoposednika, uz podršku desnih socijaldemokrata, formiraju snažan reakcinarni blok, koji na parlamentarnim izborima u novembru 1945. godine dobija 57% glasova i većinu u koalicionoj vladi. Uprkos  protivljenju reakcije, Mađarska je proglašena republikom 1. februara 1946. godine. Paralelno ovim događajima, unutar Mađarskog nacionalnog fronta nezavnisnosti obrazovan je levi blok na čelu sa komunistima, koji je tražio dublje promene i čišćenje vlade od predstavnika reakcije. Posle velikih demonstracija koje su izbile u Budimpešti marta 1946. godine, uticaj komunista sve više raste (1947. godine dobijaju rukovodeće  položaje u vladi). U junu 1948. godine na Kongresu ujedinjenja koministi i socijaldemokrati osnivaju Mađarsku partiju rada, a u avgustu 1949. godine Ustavotvorna skupština donosi Ustav Mađarske Republike, čime se stvaraju uslovi za dalji socijalistički  preobražaj zemlje. Međutim, zbog staljinističke politike državnog i partijskog uređenja, u 37