Предраг Поповић
Морални портрет Александра Вучића
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Српска радикална странка Београд 2011.
Предраг Поповић Морални портрет Александра Вучића
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Рецензент Горан Радовић Горан Р Директор издавачког сектора Огњен Михајловић Редакција Ивана Борац, Весна Марић, Љубинка Божовић, Лазар Мацура, Љиљана Михајловић, Биљана Олуић, Северин Поповић, Марина Ристић, Златија Севић, Милица Шешељ Издавач Српска радикална странка Трг победе 3, Земун За издавача Др Војислав Шешељ Штампа Штампарија “АМД СИСТЕМ” За штампарију Драгољуб Кешељ Тираж 10.000 примерака CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 32:929 Вучић А. 323(497.11)"2008/2011" ПОПОВИЋ, Предраг, 1967Политичка фукара : Морални портрет Александра Вучића / Предраг Поповић. - Земун : Српска радикална странка, 2011 (Земун : АМД систем). - 397 стр. ; 25 cm Тираж 10.000. - Напомене и библиографске референце уз свако поглавље. ISBN 978-86-7886-107-9 a) Вучић, Александар (1970-) b) Србија Политичке прилике - 2008-2011 COBISS.SR-ID 187908620
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Садржај: Предговор ЗЛОЧИН ЧЕКА КАЗНУ............................................................................. Пуч у Српској радикалној странци, у интересу ДС-а и Запада, против Србије НОЖ, ЛЕЂА И МОЋНИ СПОНЗОРИ............................................................................. СНС, интересно удружење за заштиту конвертита и криминалаца ВУЧИЋЕВА ДЕПОНИЈА........................................................................... Сатанизација др Војислава Шешеља, хероја прошлости која траје ОЦЕУБИСТВО ИЗ СТРАСТИ И ПОХЛЕПЕ ...................................................................... Вучићев план: Србија 28. држава у ЕУ или 52. у САД, може и без Косова НОВЕ СЛУГЕ НОВИХ ФАШИСТА.................................................................................... Како су Вучић и Николић преживели непостојеће Шешељеве атентате РАФАЛ ЛАЖИ И ПРЕВАРА ..................................................................................... Патолошки начини Вучићеве и Николићеве бруталне борбе за власт САМОУБИЛАЧКИ ШТРАЈК ИНФУЗИЈОМ............................................................................. Велика Србија, некада од Прилепа до Вировитице, данас од Бајчетине до Јајинаца ДОГЛАВНИК СРПСКОГ ПОДРИЈЕТЛА.........................................................................
5
9
55
113
155
183
203
227 –3–
Морални портрет Александра Вучића
Злоупотреба несреће свих народа у Босни и Херцеговини КАД ЛЕШИНАР ПОВРАЋА........................................................................................................ Предводник „антихашког лобија“ у улози сарадника Тужилаштва ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК А.В. - СНС........................................................................................................ Послератни злочинци Вучић и Николић у лову на Караџића и Младића КОЛИКО КОШТА СРБЕТИНА? ................................................................................ Одбрана српског Косова и Метохије до последње капи туђе крви ВУЧИЋ БРАНКОВИЋ ................................................................................
–4–
253
271
285
309
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
А
ЗЛОЧИН ЧЕКА КАЗНУ
лександар Вучић је креирао и реализовао највећу политичку, идеолошку и националну превару у савременој историји Србије. Узроци, условљени његовим карактером и набујалом амбицијом, колико год били тривијални, прете катастрофалним последицама по државне и националне интересе. Лична и политичка метаморфоза, изазвана само похлепом, логистички и финансијски подржана из страних и домаћих центара моћи, на крају ће довести до прихватања колонијалног статуса Србије, трајног губитка дела српске територије и заустављања процеса демократизације. Српском политичком сценом уназад двадесетак година продефиловало је много конвертита свих боја. С намером да испуне ситносопственичке интересе, трансферисали су се из једне у другу странку, трговали посланичким мандатима, формирали нове партије и, по правилу, с пуним џеповима нестајали у забораву. С истим мотивима, али и уверењем да има велике шансе за успех, Александар Вучић се 2004. године, у време своје прве кандидатуре за градоначелника Београда, упустио у конвертитску авантуру. Као генерални секретар и први оперативац Српске радикалне странке, у успон свог рејтинга уложио је страначке и тајкунске паре, али ни то му није омогућило да испуни сан и дође на власт. У новом окружењу - уз Драгана Ђиласа, Миодрага Ракића, Милку Форцан, Жељка Митровића, Орхана Драгаша и Николу Петровића – схватио је да амбиције неће моћи да задовољи док се не ослободи терета радикалске прошлости и Војислава Шешеља. Тада је извршио први пуч у СРС-у. У врху странке направио је паралелни систем којим је амортизовао утицај старих кадрова. На избор конкретних потеза много више су утицали Вучићеви нови кумови, пријатељи и сарадници него чланови Председничког колегијума и Централне отаџбинске управе. Странка је изгубила опозициону оштрину, борба против корупције и последица пљачкашке приватизације сведена је на ниво парола општег типа, уведена је строга контрола критике тајкуна, социјалне теме су добиле предност у односу на националне. Привид политичке и идеолошке доследности оствариван је искључиво оптужбама на рачун Хашког трибунала, како би се створио утисак бриге за председника странке, и против режима Бориса Тадића, а и то углавном због очајног стања у привреди. Резултати избора и успон страначког и лидерског рејтинга потврђивали су Вучићево уверење да је „тихи пуч“ успео. –5–
Морални портрет Александра Вучића За потпуни тријумф недостајао је још само један детаљ – елиминација Војислава Шешеља с места председника Српске радикалне странке. Хашки трибунал није испунио Вучићева очекивања, ни после осам година Шешељ није осуђен и дугорочно спречен да се бави политиком, а није се, без обзира на озбиљно угрожено здравствено стање, испунила ни нада да ће се, као Слободан Милошевић, у Србију вратити у лименом сандуку. У таквим околностима, да би преузео странку и ратосиљао се терета с којим му странци никада не би омогућили да се попне на власт, Вучићу је прави пуч остао као једина опција. Јефтиним манипулацијама лако је успео да подјари амбиције Томислава Николића, препуштајући му улогу главног актера раскола у Српској радикалној странци. Шаптачком диверзијом Вучић је подривао Шешељево поверење у Николића. У Хаг је односио фотографије велелепног замка у Бајчетини, пребројавао је лимузине из возног парка породице Николић, згражавао се над његовом одлуком да, док шеф робује, летује на Куби, а нарочито да, одмах после митинга поводом хапшења Радована Караџића, оде на одмор у Турску. Упозоравао је на спорне везе са Жарком Зечевићем, Миланом Беком, Мирославом Мишковићем, Предрагом Ранковићем и другим тајкунима, као и с Борисом Тадићем. С друге стране, Вучић је истовремено распламсавао Николићеву сујету тврдњама да би сигурно победио на председничким изборима да Шешељ није намерно сабортирао кампање, једном с тестаментом, други пут похвалама на рачун Звездана Јовановића, потом инсистирањем на четничкој иконографији или тајним преговорима с Војиславом Коштуницом. Као искусан прекупац људских душа, Вучић није имао тежак посао с Николићем. Иако је сабрао више станова него година школовања, вођен гробарском девизом „живот је кратак“, Томислав Николић није хтео да спутава апетит. Напротив, толико се уживео у улогу правог лидера да је занемарио амбиције свог „политичког сина“. У поодмаклим преговорима са спонзорима јеретичког подухвата, заменик председника Српске радикалне странке је неопрезно наступао као неприкосновени вођа којег ће следити већина радикала, међу којима и Вучић. Наравно, Вучић није пристао на такав третман, али наставио је да Николића гура до тачке с које нема повратка. Припрему самог чина свргавања Војислава Шешеља и преузимања СРС-а прекратили су догађаји на које Вучић и Николић нису могли да утичу. Прво су Албанци прогласили независност Косова, а онда је премијер Коштуница „вратио мандат народу“ и иницирао расписивање ванредних избора. У том тренутку је било јасно да ће пољуљану Тадићеву власт подржати Дачић, па радикалском тандему није остало ништа друго него да кампању усмере ка подизању личног рејтинга, а не борби за освајање власти. Страначким и тајкунским парама финансирали су своју промоцију, како би створили што боље услове за будуће преговоре са страним и домаћим партнерима. Кад је то остварено, могли су да крену у акцију. Отворени пуч је почео 5. септембра 2008, када је Николић поднео оставку на све страначке функције. Покушај отимања странке завршио се седам дана касније, одлуком Централне отаџбинске управе да из Српске радикалне странке искључи Николића и групу његових сабораца. Српска радикална странка је –6–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА претпела велику штету, одлив већег дела заблуделог чланства и неколико истакнутих каријериста, крађу инфраструктуре и посланичких и одборничких мандата. Отете кадрове и имовину СРС-а, Вучић и Николић су уградили у темеље Српске напредне странке, која је добила статус парламентарне партије и пре него што је основана. Без програма, идеја и ставова, СНС је позиције на политичкој сцени градила укрштањем подршке бриселских и вашингтонских мешетара и појединаца из Тадићевог кабинета. Пажљивим каналисањем незадовољства грађана Србије, ојађених деценијском владавином неколико мутација ДОС-а, Вучић и Николић су нанели огромну штету не само својој бившој странци, него и свим опозиционим снагама, па и огромном корпусу појединаца који нису политички ангажовани али захтевају промене. Превара иницирана Вучићевом похлепом ускоро се отргла контроли. Бруталним порицањем радикалске прошлости, он је политичку и идеолошку трансформацију завршио издајом државних и националних интереса. Својим примером, Томислав Николић је у пракси доказао исправност америчке пословице коју је често цитирао док је био четнички војвода – бесплатан сир се налази само у мишоловци. Да би добили подршку Америке и Европске уније, „напредњаци“ су у мишоловку гурнули целу Србију. Прихватили су савет Вилијама Монтгомерија, плаћеног лобисте и бившег америчког амбасадора који се изузетно истакао у време НАТО агресије на Србију, и постали носиоци пројекта „Европа уместо Косова“. Све остале услуге, којима су Вучић и Николић оправдавали подршку из Брисела и Вашингтона – разарање најјаче опозиционе странке, сатанизација Војислава Шешеља, сарадња с Хашким трибуналом, усмеравање ка евроатлантским интеграцијама... – потпуно су безначајне у односу на преузету обавезу да омогуће испуњење коначног циља: српског признања независности Косова. Без одлуке грађана и државних органа Србије да се и званично одрекну територијалне целовитости и суверенитета над својом јужном покрајином, Европа и Америка не би могле да заврше процес разбијања бивше Југославије. Уместо челника Демократске странке, тај посао пристали су да обаве Александар Вучић и Томислав Николић. И, задатак испуњавају врло вредно, пажљиво и паметно. Прво су одбацили стару тезу о потреби решења територијалног статуса Косова и Метохије, па тек онда о дијалогу на теме безбедности и људских права. Уместо тога, почели су да заступају став да „границе нису важне, ионако ће све балканске државе бити у Европској унији“. На крају, превара је еволуирала до предлога да се распише референдум на коме ће грађани имати прилику да се одлуче – Косово или Европска унија. Александар Вучић је на себе преузео обавезу да припреми атмосферу у којој би се та дилема лако решила. Детаљно је објашњавао да је Косово заувек изгубљено, без обзира на став Србије. С друге стране, Србији нема спаса без Европске уније и Сједињених америчких држава. На тако постављеним основама, пред грађане се поставља референдумско питање: „Да ли сте за бесмислено самоубиство или за блиставу европску будућност?“ –7–
Морални портрет Александра Вучића Већ монтирањем овакве замке, без обзира да ли ће их задесити „част“ да лично потпишу признање албанског Косова, Александар Вучић и Томислав Николић су оправдали паре и поверење уложено у њихову издајничку авантуру. Иако је „колевка српства“, кроз историју, дуже била под окупацијом него у власти Србије, први пут су се стекле околности које су формирале српске политичаре спремне и на то да се, зарад испуњења личних интереса, заувек одрекну Косова и Метохије и да у тај избор „царства земаљског“ увуку већи део српског народа. На овакав начин, у историју српског бешчашћа може бити уписан само Александар Вучић. По Шешељевом одласку у Хаг, Вучићеви лукративни пориви су створили услове за остварење незабележене политичке, идеолошке и националне преваре, којој нема ко да се адекватно супротстави. У том контексту требало би и тражити разлоге за отезање суђења и задржавање у притвору Војислава Шешеља. Оснивачи и управници политичког суда у Хагу, актуелни ментори лидера Српске напредне странке, не крше Шешељева елементарна људска права само зато да би га спречили да учешћем у некој будућој изборној кампањи за десетак процената подигне рејтинг радикала и, у истој или сличној мери, обори Вучићев и Николићев страначки картел, него да би смањили отпор српске јавности према признању независности Косова. Док се Шешељ налази у притвору, његовим бившим сарадницима неће бити тешко да манипулишу незадовољством грађана и омогуће мирну предају „свете српске земље“ албанским терористима и њиховим страним савезницима. Познато је да постоји много начина да се човек обогати. Већина њих су ружни, али начин који је изабрао Александар Вучић представља најсрамнију мрљу не само у његовој и каријерама његових сарадника, него и у будућности свих грађана који на изборима подрже Српску напредну странку. Док сами бирачи примереном пресудом не одговоре на наводе из ове политичке оптужнице, Србијом ће владати најгори, најбруталнији и најподлији паразити и преваранти, односно „политичке фукаре“, како је сам Вучић описивао „домаће издајнике и стране плаћенике“, пре него што је и сам постао један од њих. Александар Вучић је Србију већ осудио на пропаст. Време је да му она одговори истом мером.
–8–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Пуч у Српској радикалној странци, у интересу ДС-а и Запада, против Србије
НОЖ, ЛЕЂА И МОЋНИ СПОНЗОРИ Ву чић: Ми прин ци пе не из да је мо ни ка да, ни по ко ју це ну (1999.) Узда мо се у на шу иде ју, у на шу иде о ло ги ју, у исти ну. Кад тад, то мо ра да по бе ди (2001.) За нас, за СРС, гла са ће нај хра бри ји и нај бо љи део на шег на ро да (2003.) У СРС не ма сва ђе и по де ла. Сви смо до бро, хва ла на пи та њу (2008.) Да је Ше шељ тра жио да оста нем у СРС, не бих при хва тио, али на пу стио бих по ли ти ку, не бих се при дру жио Ни ко ли ћу (2008.) Ни ко лић: За нас не ва жи оно „кад мач ке не ма, ми ше ви ко ло во де“. Ако ће не ко да во ди ра ди ка ле, он да ћу то би ти ис кљу чи во ја, на рав но, све ку ну ћи се у на шег во ђу (2003.) Ни ка да ни је би ло, ни ти ће би ти сва ђе ме ђу ра ди ка ли ма, би ће мо је дин стве ни и би ће мо нај ја ча стран ка, за у век (2008.) Не ма сва ђе из ме ђу ме не и Ше ше ља, то са мо ме ди ји по ку ша ва ју да нас по сва ђа ју (2008.) Не ћу по кре та ти но ву стран ку, ја сам срп ски ра ди кал и оста ћу члан СРС-а (2008.) Не ма нам дру ге, не го да пра ви мо но ву стран ку (2008.) На СРС сам ста вио тач ку, чак и у ду ши (2009.) –9–
Морални портрет Александра Вучића
А
лександар Вучић је осмислио, организовао и реализовао пуч у Српској радикалној странци. Неколико година је спроводио преварне радње са циљем да оствари личну и политичку корист, а на штету странке чији је био високи функционер, као и свих грађана који су му указивали поверење на изборима. Користећи позицију у страначкој инфраструктури, покушао је да серијом интрига компромитује Томислава Николића и задобије поверење Војислава Шешеља. Уз претпоставку да ће Шешеља Хашки трибунал осудити на вишегодишњу робију, намеравао је да преузме контролу над Српском радикалном странком, тада најјачом политичком организацијом у Србији. У дискредитацији Николића остварио је солидан успех, али тотално је пропао покушај да се наметне као вођа странке. Неспособан да пружи отпор властитој сујети, хвалио се контактима са Беком, Ранковићем, Форцанком, Митровићем, Ђиласом, Ракићем и још неким тајкунима и политичким моћницима, али и с утицајним појединцима познатим по солидним контактима с амбасадорима западних сила. Пошто је познато да „нема бесплатног ручка“, очигледно је Вучић то дружење плаћао врло значајном услугом – разбијањем СРС-а, њима најозбиљнијег политичког противника. Пристајањем на промену изборног закона, у лето 2007. године, Војислав Шешељ је директно саботирао могућност да Вучић постане градоначелник Београда. Тај педагошки потез имао је само палијативно дејство. Вучић није одустао од плана да преваром преузме руковођење Српском радикалном странком и није прекинуо сарадњу с појединцима из врха Демократске странке. Свестан да Шешељ никада неће пристати да му повери руковођење странком, чак ни ако Николић оде, Вучић је кориговао своје смернице. Како са Шешељем, тако је почео да манипулише Николићем, што је био неупоредиво лакши задатак. Применио је Ђинђићев модел преузимања странке. Интерес странке подредио је промоцији свог лика и дела. Парама СРС-а финансирао је властите кампање што је значајно допринело успону његовог рејтинга. Такође, занемарујући легалне страначке органе, направио је паралелни систем управљања у који је укључио „своје људе“, кумове, пријатеље и поједине каријеристе који су политику доживљавали искључиво као бизнис, без идеолошких, државних и националних примеса. Вредно је, у мери својих могућности, радио и „по дубини“, обилазио је општинске одборе, протежирао своје фаворите на које је могао да рачуна. Није скривао намере. Напротив, понашао се у стилу свог омиљеног фимског јунака, дон Вита Корлеонеа, кога је и јавно цитирао: „This time except this justice as a gift”.1) Цела реплика из филма „Кум“ гласи: „Једнога дана, а тај дан можда никада неће доћи, ја ћу од тебе тражити услугу. Сада прими ову правду као поклон.“ У том маниру, Вучић је појединцима поклањао страначке привилегије, чекајући тренутак када ће тражити да му врате услугу. Таквом стратегијом припремио је услове за ђинђићевску варијанту пуча.2) 1) „Прес“, 20. јануар 2011. 2) Као председник Извршног одбора Демократске странке, Зоран Ђинђић је четири године радио на личној промоцији и кадрирању у странци. У пролеће 1994. године, кандидовао се за место председника ДС-а. Стари председник, противкандидат Драгољуб Мићуновић, није имао шансе. Ђинђића су подржали „његови људи“ и омогућили му да преузму странку, коју је после пуча Мићуновић демонстративно напустио.
–10–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Вучићев план је имао две фазе. У првој би оставком Томислава Николића на место заменика председника странке, у складу са Статутом СРС-а, било изазвано одржавање ванредног Конгреса на којем би се бирало ново руководство. Као повод за почетак удара изабран је „неспоразум“ око гласања за Споразум о стабилизацији и придруживању. Ако је неко тада и пао у заблуду па поверовао Николићу и показао разумевање за његову одлуку да више не извршава налоге из хашке ћелије, све што се касније дешавало на најјаснији начин је разоткрило да су разлози много озбиљнији. Вучић и Николић су схватили да личне амбиције могу да задовоље искључиво кроз сарадњу са Западом, односно Бриселом и Вашингтоном, зато су искористили прилику да као непотребни терет одбаце Шешеља и његову идеологију српског национализма. Уосталом, како другачије може да се објасни чињеница да су Вучић и Николић одбили да спроводе налоге свог кума и политичког творца Шешеља, а касније су са поносом испуњавали сваку жељу Мери Ворлик и Штефана Филеа? Друга фаза обухватила би припрему Конгреса. Главни проблем – отпор Војислава Шешеља – Вучић је намеравао да реши на крајње једноставан начин. У медије би пласирао „доказе“ да је Шешељ у политичке сврхе злоупотребио тзв. привилеговану комуникацију са својим правним саветницима, због чега би му Хашки трибунал одузео то право и укинуо могућност телефонских контаката. Кад би Шешељ био елиминисан из игре, Вучић би, уз помоћ Николића, лако успео да намакне већину и на Конгресу, легално и легитимно, преузме Српску радикалну странку. Међутим, без обзира на његово солидно копирање Ђинђићеве акције, тај план је пропао јер Шешељ, за разлику од Мићуновића, није седео скрштених руку. Искључењем Николића из странке отклоњени су статутарни услови за заказивање Конгреса. Изгубљена прва рунда није обесхрабрила Вучића и Николића. Формирањем посланичке групе „Напред Србијо“, а затим и Српске напредне странке наставили су да разбијају Српску радикалну странку. Ако су тачни подаци које су сами износили,3) у року од месец дана од избијања пуча, на своју страну су превели три четвртине руководства и чланства.
Све што имају, Вучић и Николић стекли су само ангажманом у СРС-у Вучић: Ми принципе не издајемо никада, ни по коју цену. Уздамо се у нашу идеју, у нашу идеологију, у истину. Кад тад, то мора да победи * * * Ако је тачно да рад ствара човека, онда је Александар Вучић, и овакав какав је, заиста добро испао. Боље није могло, с обзиром да му цела радна карије3) Небојша Стефановић: Од 22 одборника СРС-а у општини Нови Београд, Николићу је приступило 16. На Палилули 15 од 19, на Врачару 6 од 11. У Младеновцу се од 20 „шешељеваца“ чак 13 приклонило напредњацима, у Обреновцу је само троје остало уз СРС док је 13 одборника подржало Николића, у Раковици се од 25 радикала за СНС определило 20. У Скупштини Београда клуб „Напред Србијо“ има седам одборника, у Суботици је од осам код нас прешло седам одборника. Наших је и 14 од 20 у Сремској Митровици. Мало ли је за почетак! („Прес“, 3. октобар 2008.).
– 11 –
Морални портрет Александра Вучића ра стане у две-три реченице. Радио је као конобар у Ћипуљићима код Бугојна, где се опробао и као дрвосеча. Поред тога, док је, као стипендиста Фонда за развој научног подмлатка, био на курсу енглеског језика у Брајтону и Лондону, радио је у продавници беле технике.4) Тако је зарадио џепарац. Све остало што данас има – стан, ауто, вински подрум, споредне изворе прихода - стекао је захваљујући Српској радикалној странци. У СРС се учланио 1993. Одмах је добио посланички мандат, а две године касније је изабран на функцију генералног секретара странке. Доласком радикала на власт у општини Земун, Вучић је именован за директора Спортско-пословног центра „Пинки“. У влади Мирка Марјановића, формираној у марту 1998. године, изабран је за министра информисања. После само шест месеци, напустио је подстанарску гарсоњеу и уселио се у стан од сто квадрата у елитном новобеоградском насељу „Ју бизнис центар“, који је добио од владе. Све бенефиције које му је странка обезбедила, Вучић је 15 година оправдавао врхунски глумећи веру у идеологију српског национализма Војислава Шешеља, Велику Србију, антиглобализам и одбрану српства од страних агресора и домаћих издајника. Горљиво се супротстављао „америчким нацистима“ и „НАТО злочинцима“, хашким злотворима и њиховим београдским слугама. Без поговора је на себе преузимао обављање прљавих послова, а не постоји ништа прљавије од његовог закона о информисању, којим су уништени „Дневни телеграф“, „Европљанин“ и њихов власник Славко Ћурувија. Како тим диктаторским законом, поносио се чињеницом да му се име нашло на „црној листи“ Европске уније. Острашћено је бодрио српске борце код Карлобага, са скупштинске говорнице је позивао на реципроцитет - за једног убијеног Србина требало би побити сто муслимана - а властити стан је прогласио за „Сигурну кућу“ за генерала Ратка Младића. - За нас, за Српску радикалну странку, гласаће најхрабрији и најбољи део нашег народа. Колико год нас буде, знаћемо да су то људи за слободу, да су то људи који ће се борити против окупације своје земље – говорио је Вучић.5) Јуначки је подносио прозивке политичких противника. Нису га мазили, није ни он њих. - Српска радикална странка је највећи проблем свима који послушно прате ставове оних који заступају интересе новог светског поретка. Нас највише нападају. Нападају нас чанколизци, нападају нас они који никада нису држали до части, до морала и свог достојанства. Говоре свакодневно о томе како се српски радикали плаше народне воље, како се плаше избора, а имаће изборе и ти који су љубили крваве руке онима који су убили малу Милицу у Батајници, онима који су убијали Србе широм Републике Србије и СР Југославије. Имаће изборе и изгубиће те изборе, као што су их губили и до сада. Будите уверени у то. Ко да нас победи, нас српске радикале? Да нас победе Драшковић, Ђинђић, Расим Љајић, Јожеф Каса, они да нас победе? Неће! На изборима ће народ требити губу из торине. А нас, српске радикале, неће моћи да победе. Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи – давно је говорио Вучић,6) а нико није могао ни 4) „Глас јавности“, 20. септембар 2006 5) „Велика Србија“, март 2003. 6) Пети отаџбински конгрес СРС, 23. јануар 2000.
–12–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА да претпостави да таквим оптужбама против досманлија заправо описује себе, онаквог какав ће постати чим процени да ће лакше остварити личне амбиције ако постане „губа из торине“. Многи му нису веровали, али тек сада, кад се Вучић трансформисао у евроатлантског демократу, види се колико је био у праву кад се позивао на морал, част, истину и принципе. - Демократска странка позива грађане да се супротставе радикализацији Србије, а ја кажем: „Ако се спроведе радикализација, то ће бити спас за Србију“. Радикализацији је супротстављена криминализација. Ми принципе не издајемо никада, ни по коју цену.7) Уздамо се у нашу идеју, у нашу идеологију, у истину. Кад тад, то мора да победи – истицао је Вучић.8) Кад се уморио од чекања те победе, напустио је идеологију, истину, принципе и остале пароле у које се заклињао 15 година, којима је добијао гласове, посланичке мандате, стан, паре, моћ и утицај. Без моралних дилема, у темељ своје будућности уградио је превару којом је покушао да преотме и уништи Српску радикалну странку. Саучесника је нашао у Томиславу Николићу. Као оснивач СРС-а, страначки првоборац, четнички војвода, Шешељев пријатељ, кум и наближи сарадник, Николић је имао још значајнију улогу ако не у креирању, онда у реализацији пуча. Уосталом, оно што је Вучић глумио, Николић је заиста проживљавао. Вучић је позивао на ратну одбрану српства, Николић је био добровољац; Вучић је изазивао власт да га ухапси, Николић је робијао у Гњилану; Вучић је претио самоубилачким штрајком, Николић је ту фарсу претворио у „мало ригорознији пост“... По свему различити, сличност су нашли само у карактеру подложном похлепи. Довољно за сарадњу у превари. Пратећи Шешеља, Николић је у стварање и развијање Српске радикалне странке уложио целог себе. - У време првих вишестраначких избора, био сам потпредседник Народне радикалне странке. Претрпели смо катастрофалан неуспех. Између два изборна круга, онако разочаран, написао сам писмо Војиславу Шешељу у којем сам изложио своје виђење опозиције. Замолио сам га да он, као једини прави српски националиста, окупи све нас са десне стране српске опозиционе сцене. Пре тога га нисам познавао. Знао сам једино за њега као дисидента. У време првог суђења Шешељу, ја сам радио у Босни и Херцеговини и кад сам чуо за њега, мислио сам да је то неки стари човек. Неколико дана након мог писма, назвао ме је један младић, припадник Српског четничког покрета, и питао да ли могу да организујем трибину Војиславу Шешељу у Крагујевцу. Међутим, нико није хтео да уступи салу, чим бих поменуо Шешељево име. На крају сам организовао трибину Народне радикалне странке на којој је Шешељ био гост. Први пут смо се упознали у хотелу „Зеленгора“ у Крагујевцу. Одједном сам се нашао пред човеком који је виши и јачи од мене. Први пут сам се нашао пред човеком за кога сам знао да му не могу парирати ни у чему, за разлику од других опозицио7) СРС, Конференција за новинаре, 22. октобар 1999. 8) ТВ „Монтена“, 23. март 2001.
– 13 –
Морални портрет Александра Вучића них првака. После те трибине, набацио сам му идеју о уједињењу, а он је одговорио: „Са вама радикалима може да се сарађује, само морате да се одрекнете Југославије“. После тога је Шешељ отишао на пут у Немачку и Енглеску, а ја сам током јануара разговарао с одборима НРС о могућем уједињењу. Имао сам грдних проблема са Вељком Губерином и његовим људима. Називали су ме издајником, а четнике вандалима. Заказали смо један скуп у месној заједници на Црвеном крсту, на који смо позвали још неке странке деснице, попут Равногорског покрета, Српске народне обнове, Сељачке странке. Сви су дошли, али су били против уједињења, јер су видели да би на чело тог покрета требало да дође Војислав Шешељ. Потом смо за 23. фебруар 1991. у Крагујевцу заказали Конгрес уједињења, али смо два дана пре тога дошли до закључка да не би требало да инсистирамо да се зовемо Народна радикална странка, пошто смо проценили да ће држава бити на страни адвоката који су водили тадашњу НРС. У Крагујевац су дошли и представници неких других странака деснице, али су били против стварања нове партије – открио је Николић9) своје заслуге у оснивању Српске радикалне странке. Тако је настала странка за коју је Николић говорио да је његов „сав животни циљ, сав идеал“. - Живот сам посветио борби за бољу, богатију и лепшу Србију, за Србију у којој ће на власти бити Срби, за Србију без лопова, превараната, издајника, за Србију без комуниста. Припадам групи поносних и честитих људи којима је српство важније од материјалног благостања, који не продају веру за вечеру. Припадам српским националистима и поносан сам на своју странку – Српску радикалну странку. Нама љубав према српству извире из срца и одређује нам живот. Ми не одустајемо пред препрекама, нас не могу да заплаше, уцене, купе. Већ шест година бавим се политиком. Доживео сам много тога, лепог и ружног, победе и поразе, успоне и падове, делио сам судбину српског народа. Нападан сам у Скупштини Србије, хапшен и осуђиван, само зато што пред препрекама не одустајем ни по коју цену. Нису ме сломили и никада ме неће сломити. Не желим да ме се моји синови стиде, желим да живе поносно и да се поносе. По природи сам борац и тако се и бавим политиком. Неправду не трпим, оне који чине направде другима, уништавам. Не волим непоштене људе, не волим криминалце, оне који желе да се обогате за ноћ, на рачун других. Против таквих се огорчено борим, таквима и није место у политици – тврдио је некада Николић.10) Да би придобио гласаче, није штедео снагу. Ни јаке речи. Странку, председника Шешеља и себе представљао је као спасоносно решење које ће одбранити Србију и васколико српство: - Припадам Српској радикалној странци и срцем и душом.11) Ја сам у великој мери и своју породицу запоставио због тога што се свим силама борим да Српска радикална странка успе. Ако не успемо, то ће бити и мој велики пораз, а мислим и пораз за српски народ. Србима у Србији, Србима у српским земља9) „Велика Србија“, октобар 1994. 10) Програм Томислава Николића, кандидата за одборника у месним заједницама Шумарице и Виногради у Крагујевцу, октобар 1996. године 11) ТВ „Лав“, Вршац, 23. новембар 1999.
–14–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ма, Србима у емиграцији, сасвим је јасно да једино још српски радикали, једино још Војислав Шешељ и његови храбри следбеници могу да начине преокрет. Ако у томе не успемо, Србију чега дуга ноћ, можда и гора од комунистичке која траје од 1945. године до данас.12) Српска радикална странка је српска национална странка којој је очување српства, формирање јединствене српске државе на Балкану, Велике Србије, примарни, основни циљ политичког деловања. Странка која је доказала да је у стању да се бори за српске националне циљеве, да су њени чланови појединачно у стању да све, па чак и животе, дају да би остварили циљеве и програм своје странке, да у томе предњачи председник странке пред којим падају све препреке, који препреке не обилази него их руши, који је пет пута робијао у комунистичким затворима. Председник Српске радикалне странке др Војислав Шешељ је најупорнији борац и највећи политичар, једини прави политичар на српској политичкој сцени.13) Иако су радикали на власт дошли у марту 1998. формирањем „владе народног јединства“ са Социјалистичком партијом Србије и Југословенском левицом, Томислав Николић није променио ставове, ни о својој странци, ни о комунистима. - Прихватили смо да помогнемо у влади народног јединства како бисмо допринели да се Србија извуче из кризе и да мирно дочека расплет борбе против терориста на Косову и Метохији, па чак и агресију, обнову, изградњу. Током те две и по године нико од нас се није уплео ни у издају, ни у криминал, ни у мито, корупцију, зато што нам привилегије нису биле приоритет, него су нам приоритет били држава и народ. Српски радикали мирно, уздигнуте главе, поносно, отворена срца шетају улицама, у њих се не може упрети прстом као у људе који не само да нису заслужили да врше власт, него који нису поштени, нису честити. Власт мора да се промени. А природна, нормална промена власти, еволуција је прелазак власти са СПС на СРС. То би грађани мирно прихватили зато што ћемо ми остварити све идеје које су социјалисти пласирали, а нису успели да остваре – говорио је тада Николић,14) као што данас истиче да је „еволуција“ прелазак власти са ДС на СНС јер ће његова нова странка остварити све што Тадићева само обећава, пре свега улазак у Европску унију. На председничким изборима у септембру 2000. године, Српска радикална странка је кандидовала Томислава Николића. Захваљујући се члановима Централне отаџбинске управе, он је рекао: - Још из дисидентских дана, када су само појединци устајали против комунизма и нестајали за ноћ, из времена када су сви они били анатемисани, почиње и моје политичко ангажовање. Први пут сам осетио отпор који морам да искажем када сам прочитао да је негде у Сарајеву ухапшен неки професор Војислав Шешељ, који је говорио да само две републике из бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије могу да буду државе, да су то Хрватска и Србија, али да морају да се разграниче на линији Карлобаг-Огулин-КарловацВировитица. Мислио сам да је то неки професор који је робијао на Голом отоку, старији човек, па пред смрт решио да рашчисти са својим ангажовањем на уни12) „Слободни српски радио глас“, Бонеринг, 11. новембар 1995 13) Т. Николић, „Писмо са адресом“, СРС, 2000. 14) TВ „Топ 3“, Прокупље, 30. август 2000.
– 15 –
Морални портрет Александра Вучића верзитету. Онда је и нестао из јавности, ништа се о њему није чуло све до збивања крајем осамдесетих година, када је Војислав Шешељ, тада већ у Београду, почео да руши препреке, а не да их обилази. Ми смо саставили Народну радикалну странку и Српски четнички покрет, Војислав нас је све прихватио, примирио и научио шта је српски интерес и да је потребно лично ангажовање, а лична сујета да се оставља пред вратима странке. Ево, ова наша странка десет година иде путем успеха, а порази које доживљавамо, то су туђи порази које носимо на својим леђима. Странка десет година иде путем успеха и ове године очекујем победу на савезним изборима, која би ми дала за право да мандат за састав савезне владе поверим др Војиславу Шешељу. То је мој највећи циљ у предизборној кампањи. Стеван Јаковљевић је у књизи „Српска трилогија“ описао борбу једне наше артиљеријске јединице са аустроугарском хаубицом, па су наши непрекидно покушавали да открију ту хаубицу, али је осматрач стално говорио: „Правац је добар, али много подбацујемо“. Ево, десет година српски народ има добар правац, али непрекидно подбацује и непрекидно иде из пораза у пораз. Победа Српске радикалне странке биће једна у низу великих победа које нас очекују – храбро је говорио војвода Николић15) пре него што је и сам подбацио и пребегао на страну потомака агресора који су тукли оном хаубицом.
Шешељ ратује у Хагу, ми ћемо овде, радикале нико не може да посвађа Ву чић: Ако је Ше шељ из вр шио зло чин, сви смо зло чин ци. Не ка нас све во де у Хаг. Ми не иде мо, али мо же мо да ње го ве на ло ге ис пу ња ва мо * * * За Српску радикалну странку најтежи испит је представљао одлазак Војислава Шешеља у Хаг. У то време, СРС је предводила опозицију у борби против режима Зорана Ђинђића и тзв. Демократске опозиције Србије. После „петооктобарске револуције“, радикали су били изложени систематској медијској сатанизацији и прогону сваке врсте. (Александар Вучић је чак принуђен да плати, додуше минималан, екстрапорез на стан који је добио као награду за драконски закон против информисања.) Међутим, као што су на изборима у септембру 2000. године гласачи казнили радикале за сарадњу са СПС-ом и ЈУЛ-ом, исто тако брзо су схватили да су насели на ружичаста обећања лидера ДОС-а, па су се опет окренули Српској радикалној странци. На неуспелим председничким изборима у децембру 2002, Војислав Шешељ је освојио више од милион гласова. Тај резултат је упозорио Зорана Ђинђића да успон радикала мора зауставити по сваку цену. Он се одлучио за решење које је смислио још 2000. године. - Шешеља треба трајно склонити из Србије јер је он зло за државу и народ! Његова упорност и бруталност угрозиће нашу власт. Он никада неће престати да се залаже за Велику Србију, па ће односи са суседима увек бити затегнути. 15) Седница Централне отаџбинске управе СРС, 7. август 2000.
–16–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Опроштај од председника, Српске радикале странке, идеологије српског национализма и властите прошлости
Он је непоправљиви не националиста већ шовиниста. Радикали су агресивни и непредвидљиви. Са социјалистима се лако може изаћи на крај јер су се многи већ дистанцирали од Милошевића. Зато Шешељ мора бити у Трибуналу – рекао је Ђинђић шефу хашког Тужилаштва Карли дел Понте.16) Дел Понтеова је имала разумеваља за „прву демократску власт“. - Ви ћете најбоље сагледати ко ће новој власти сметати, па ћемо на ваше предлоге увек одговорити позитивно. Свима је превасходни циљ да у Србији, за ваше владавине, буде мирно и без великих политичких потреса. Уколико радикали ремете политичку ситуацију, нека Шешељ буде на удару, а ваши правници нека усмере оптужницу у жељеном правцу – Карла дел Понте је одмах пристала да помогне. Пошто је имао много пословних обавеза у приватизационој распродаји српских фирми својим кумовима и пријатељима, као и дружењу са Легијом, Чуметом, Крмивојем и осталим Сурчинцима, Ђинђић је мало закаснио са писањем хашке оптужнице против Шешеља. Кад је коначно Хашки трибунал17) објавио 16) „Курир“, Стенограм разговора Зорана Ђинђића и Карле дел Понте на састанку 14. августа 2000. године у швајцарском Лугану, 27. јун. 2008. 17) О-Гон Квон, судија Хашког трибунала, 14. фебруара 2002. године, потврдио оптужницу коју је месец дана раније потписала главни тужилац Карла дел Понте. У укупно 14 тачака оптужнице, Војислав Шешељ се терети за учешће у систематским и распрострањеним нападима на хрватско, муслиманско и друго несрпско становништво у Источној и Западној Славонији, Босни и Херцеговини и Војводини. До септембра 1993, када се разишао са Слободаном Милошевићем, Војислав Шешељ је – наводи се у оптужници – био један од учесника у „заједничком злочиначком подухвату“, са циљем уклањања несрпског становништва са трећине територије Хрватске, из већег дела Босне и Херцеговине, као и делова Војводине (Агенција „Сенсе“, 14. фебруар 2002.)
– 17 –
Морални портрет Александра Вучића да је подигнута оптужница против председника Српске радикалне странке, он је одмах рекао да ће, као што је и раније најављивао, добровољно отићи „не да се брани него да победи“. Пред одлазак, Српска радикална странка је одржала Конгрес и „опроштајни митинг“ у Београду. - Идем у Хаг да заступам више од десет хиљада добровољца Српске радикалне странке. Идем да заступам све српске јунаке и борце за слободу, јер у овом рату сви који су се најчасније борили на свим фронтовима звали су се „шешељевци“ и „Шешељеви четници“. Идем сада у Хаг да тамо виде како изгледа четнички војвода. Није ми Бог дао да погинем са српским јунацима на првим борбеним линијама, али идем тамо где сам најспремнији и најпоткованији за борбу. Браћо и сестре, не дозволите да после мене иде иједан Србин. Не дајте Радована Караџића, не дајте генерала Младића, не дајте пуковника Шљиванчанина, не дајте мајора Радића, не дајте ниједног Србина за кога тек стижу оптужнице. Ја позивам све српске јунаке, који су већ или ће се тек наћи на хашким листама, да се удруже и да не дају овим издајицама српског народа да их испоручују. Довољно је да идем ја. Ако ја будем тамо, биће исто као да су тамо сви српски четници, сви српски јунаци – рекао је Војислав Шешељ на митингу у Београду, 23. фебруара 2003. године. Он је упозорио на катастрофално стање у Србији. - Србија је данас у ритама, у сиромаштву, под мафијашким режимом. Србија данас пати. Ја вас, браћо и сестре, позивам да збијете редове око Српске радикалне странке, која ће и даље предњачити у патриотизму, у јунаштву, у доследном залагању за српске националне интересе, за просперитетну економију и за социјалну правду. Српска радикална странка никада није била лидерска странка, нити странка једног човека. Српска радикална странка је на традицијама српског патриотизма саздана. Мисле они да мени суде у Хагу. Ја ћу судити и Американцима, и НАТО-у и Хашком трибуналу. Тако је пре 300 година аустријски цар ухапсио грофа Ђорђа Бранковића, творца идеје и концепта Велике Србије. И мислите можда да је неко и помислио да ће аустријски цар тим хапшењем да угаси српску националну идеју и великосрпски концепт? То је немогуће. Идеологија српског национализма је још један дограђени камен добила, несаломиву стену. Не може српску националну идеју нико да порази. Не може из наших послова да истера част, понос, достојанство... Данас цео свет види да су овде гладни Срби, несрећни Срби, очајни Срби, али поносни и часни Срби који спасавају душу Србије. Браћо и сестре, неће ми бити нимало тешко у Хагу. Знам да имам подршку свих вас, знам да ћу тамо говорити оно што сви ви мислите. Знам да оно што ћу тамо радити неће бити узалудно. Знам да ће наша национална идеја тријумфовати, да неће успети да униште српску државотворност, да ћемо успоставити јединствену српску државу, све агресорске силе сломићемо, освојити слободу и демократију за сопствени народ и за све грађане Србије – рекао је Шешељ. Са нарочитим надахнућем, свог председника и кума испратио је Александар Вучић. –18–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Браћо Срби и сестре Српкиње, грађани Србије, сад пре него што сам изашао овде да кажем неколико речи, рече ми Војислав Шешељ: „Смеј се, Вучићу“. Не могу много да се смејем вечерас. Сумњам да и ви можете много да се смејете, али вас молим, колико ли вас је само вечерас овде, да дигнете руке и да поздравите Војислава Шешеља, са свих страна, најјаче што можете. За нашег Воју. Још јаче. Да види Војислав Шешељ да је Србија уз њега. Да види колико је људи дошло да га испрати. Никада нас оволико ни на једном митингу није било. Тресу се гаће оном бандиту Зорану Ђинђићу, оном пацову Горану Свилановићу, оном ђубрету Небојши Човићу и оном метиљавку Војиславу Коштуници. Војислав Шешељ иде у Хаг да брани српство и сви знате како ће да се понаша, сви знате да ће да буде најхрабрији, најбољи и најјачи. За њега нема сумње и нико никада није помислио да ће бити издајник. Сви знају да је најчаснији и најхрабрији Србин. Сви знају да ће се борити за свој род. Сви знају да никада неће заборавити и неће се одрећи онога због чега га гоне у Хагу, а то је наша Велика Србија, наша Србија је онолика колика треба и мора да буде и ништа више од тога. Ако је то злочин, сви смо злочинци. Нека нас све воде у Хаг. Ми не можемо да идемо, али оно што можемо то је да његове налоге испуњавамо. Он је председник Српске радикалне странке. А што се тиче оне ђубради која мисли да ће негде некога да посвађа, па им пуне новине, пуне телевизије, само би о томе да причају, ја у своје име кажем – слушаћемо налоге Војислава Шешеља, а овде ћу да поштујем и слушам, као и сви други, све оно што Томислав Николић каже. И нека не брину они. Бранићемо ми нашу странку и нашу Србију и одбранићемо је. Хајдете још једном, да се тога сећа Војислав Шешељ, дигните руке! Војо, Србине, Србија је уз тебе! Ајмо са свих страна! Ово је српски град, ово није град усташа, град ђубради, бандита и издајника. Живела Србија! Живео Војислав Шешељ! – викао је горљиво Вучић, као да верује себи. Са много патетике, Томислав Николић је Шешеља препустио Божјим рукама. Обећао је „коначну битку против досманлија“ и запретио смрћу Зорану Ђинђићу. - Вечерас Србија испраћа свог ратника у још једну битку. Знате ви како се у рат прати и испраћа ратник, са малом зебњом, али са поносом. Сви ви вечерас, цела Србија, патриотска Србија, поносна је на доктора Војислава Шешеља, на нашег Воју, Војислава, Шекија, Шешу, како га све нисмо звали за ових година колико се са њим дружимо. Можда ће нека мајка и нека сестра ноћас и да пролије неку сузу, али ми ратници немамо времена за сузе. Војислав ће да бије једну битку, а нама овде оставља широки фронт за другу. Војислав ће да бије битку против српских непријатеља, а ми против њихових слугу и против највећих издајника српског народа. У Божјим је рукама судбина човека, и одлазак и повратак, а ја се само надам да ће ускоро у нашим рукама да буде судбина и Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића и целе банде која Србију завија у црно. Оно што је највредније код нас шаљемо у битку у Хаг. Остаје завет који ћете дати и ви и ми који смо јуче изабрани на Конгресу. Српска радикална странка не сме да буде ни за један проценат слабија него до сада. Србија више не сме да потања. Србија мора да крене у одлучну битку против досманлија. Ако неко од вас у идућих месец или два види негде Зорана Ђинђића, реците му да је и Тито пред смрт имао проблема са ногом – рекао је Николић. – 19 –
Морални портрет Александра Вучића Јутро после митинга, руководство Српске радикалне странке се на аеродрому опростило од свог председника. Шешељ је отишао у Хаг, а Вучић и Николић су остали да сплеткаре и траже начине за испуњење личних интереса. Николић је у прво време, са истим борбеним духом, наставио да обећава јединство радикала. - Шешељ ми је већ из Хага дао одређене инструкције. То није ништа ново, од Шешеља сам инструкције добијао већ 13 година. Сваки наш заједнички дан је била по нека инструкција. То што је два пута био у затвору, за мене су биле својеврсне припреме. Ако будем начинио грешку, нећу имати оправдање. Ја нисам ни битан, много је важније да Централна отаџбинска управа остане јединствена.18) Научио сам од Воје како се управља радикалским бродом. Уосталом, радикализујем се ја већ читаву деценију. Попут Воје, изводио сам и ја разне керефеке по парламенту. Сам зенит досегао сам баш пред његов одлазак, када сам нокаутирао оног Поморишког из Чанкове лиге аутономаша. Сада Воја може мирно да чита и пише док чека суђење, за странку нема да брине. За нас не важи оно „кад мачке нема, мишеви коло воде“. Ако ће неко да води радикалско коло, онда ћу то бити искључиво ја, наравно, све кунући се у нашег вођу.19) Уопште нисам забринут за судбину странке. Српска радикална странка није ни СПС, ни ДС, ни СПО. Људи се тешко одлуче да уђу у СРС, али из ње тешко излазе. Ја сам ауторитет, не зато што је то желео Шешељ или зато што сам се натурио на силу, већ зато што сам изградио положај у странци да ми колеге верују. Најуже руководство странке је убеђено да могу да заменим Шешеља, никада нећу имати проблема. А од кога бих и имао? Ко би то хтео да разбије странку? Маја Гојковић, Гордана Поп Лазић, Александар Вучић, Драган Тодоровић... Ко? То је све моја породица20) – говорио је Николић. Да би одржао јединство странке, како руководства тако и гласача, Николић је користио сваку прилику да нагласи своју верност радикалској идеологији и Војиславу Шешељу: - Странку водим искључиво у складу са њеним програмом, тако да мислим, говорим и радим све оно што би и Војислав Шешељ радио да је ту. Значи, нема никакве разлике, нема одступања. Постоји само разлика у снази, ја немам снагу коју има Војислав Шешељ. Не трудим се да грађанима Србије представим снагу коју немам.21) Чини ми се да знам сваку реч коју би Војислав Шешељ изговорио да је сада ту, тако да нема проблема. Уосталом, већ поодавно ми је рекао да треба сам да водим странку, да не очекујем превише савета од њега због тога што је много заузет у Хагу.22) Таква реторика је Српској радикалној странци донела више од милион гласова, односно 82 посланичка мандата у Народној скупштини, док је Демократска странка освојила мање од 500.000 гласова и само 37 посланичких места. - Победу смо поднели мирно. Посебно нас испуњава понос зато што смо оправдали одлазак Војислава Шешеља у Хаг. Једноставно, нису се оствариле 18) 19) 20) 21) 22)
„Борба“, 1. март 2003. „Национал“, 1. март 2003. „Блиц“, 3. март 2003. „Недељни телеграф“, 3. децембар 2003. „Политика“, 20. децембар 2003.
–20–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА процене да ћемо да се разиђемо, да ћемо се посвађати, да ће странка да изгуби, да пропадне, да је то била лидерска странка, а да је његов одлазак катастрофа за странку – поносно је истакао Томислав Николић.23) Међутим, од преузимања власти није било ништа. Следио је његов пораз на председничким изборима, па још једна Пирова победа. У јануару 2007. Српска радикална странка је освојила 100.000 гласова више, али један мандат мање. Власт је опет формирао „демократски блок“ око ДС-а и ДСС-а.
Вучић креирао, Николић реализовао пуч, отео посланичке мандате и направио СНС Ни ко лић: Не мам ко ме да под не сем остав ку. Во ји слав Ше шељ је из дао наш до го вор да ја во дим стран ку док је он у Ха шком три бу на лу * * * Судбина Српске радикалне странке је одређена резултатима ванредних парламентарних избора у мају 2008. године.24) Већинска Србија је гласала против режима Бориса Тадића, међутим воља грађана је изгубила битку са вољом страних центара моћи и домаћих тајкуна. Формирање владајуће коалиције СРСДСС-СПС, која би била израз на изборима исказане жеље народа, спречио је Ивица Дачић кад је пружио руку спаса Демократској странци. Изборне сигнале који су указивали на смер у којем ће се одвијати процеси у друштву најбоље су разумели Борис Тадић и Александар Вучић. Тадић је, као некад Ђинђић, схватио да му је дужи опстанак на власти угрожен само од стране Српске радикалне странке Војислава Шешеља. Тај проблем би могао да реши само ако СРС преузму људи који су толерантнији од Шешеља, са којима може да се нагоди. До истог закључка је дошао Александар Вучић. Загледан у Дачићев пример, одрекао се не само радикалске националистичке идеологије, него и властитог наивног става да „власт у Србији бирају њени грађани а не богаташи и стране дипломате“. Суочен са чињеницом да до његовог коначног циља – власти – воде два путића, морао је да направи избор: или да покуша са СРС да освоји 51 одсто гласова, или да се реформаторски ослободи терета који му је притискао амбиције и смањивао коалициони капацитет. Избор је био лак. „Терет“ се налазио у хашкој ћелији, скоро 2.000 километара далеко од зграда у Немањиној и Кнеза Милоша 50, од Мишковића, Бека, Ранковића, Ницовића и осталих кооперативних фактора. Одбацивањем Шешеља, решио би се и заблуда своје великосрпске младости, па би добио шансу за нови евроатлантски почетак. На његову жалост, није имао среће као Дачић, чији „терет“ се из Хага вратио у лименом сандуку. Као нови партијски газда, Дачић је опуштено могао да 23) „Интернационал“, 31. децембар 2003. 24) Листа „За европску Србију“ освојила је 102 посланичка мандата, СРС – Војислав Шешељ 78, ДСС-НС 30, Коалиција СПС-ПУПС-ЈС 20, ЛДП 13, Мађарска коалиција 4, Бошњачка листа за европски Санџак два и Коалиција Албанаца Прешевске долине један мандат.
– 21 –
Морални портрет Александра Вучића каже: „И Слоба би се у оваквим околностима одлучио за коалицију са Демократском странком“. Покојник то није демантовао. Е, да се Вучић нашао у сличној позицији, живи Шешељ не би ћутао. Ипак, тај проблем није могао да Вучића одговори од пучистичких намера, ослоњених на карактер који су форматирале набујале амбиције и фрустрације изазване изборним поразима. Увод у акцију је трајао два врела месеца, са неколико датума изузетно значајних за савремену политичку историју: 6. јула 2008. формирана је влада Мирка Цветковића; 18. јула је ухапшен Радован Караџић, а то је објаљено 21. јула; 29. јула СРС је у знак протеста одржала „Свесрпски сабор“; 30. јула Караџић је изручен Хашком трибуналу; 15. августа, од последица полицијског пребијања на митингу, умро је млади радикал Ранко Панић. У сенци тих дешавања, далеко од јавности, трајале су припреме за преврат у СРС. Да се нешто озбиљно дешава, могло је да се наслути тек на седници Скупштине Србије, кад су Вјерица Радета и Наташа Јовановић полемику обогатиле клетвама. - Тај проклети Тадић је одговоран и за смрт Ранка Панића и за то што је полиција тукла демонстранте на митингу Српске радикалне странке. За све је одговоран Тадић. Сузе мајке Ранка Панића стићи ће све који су учествовали у његовом убиству. Не може то проћи без проклетства које је увек пратило српске издајнике. Проклет био и сваки радикал, и род и пород, који се икада састао са Тадићем после срамне испоруке Караџића Хагу – рекла је Радета.25) - Тадић је највећи издајник. Проклет нека буде сваки радикал, и род и пород, који се икад буде састао са Тадићем. Нека му се семе затре, нека га сунце никад не огреје, нека га стигне Божја казна. Свакога ће једног дана клетва да стигне – додала је Наташа Јовановић. Медији су одмах почели да процењују који радикал је мета тих клетви. Посао им није био тежак, иако је Томислав Николић уложио огроман напор да контрадикторним изјавама збуни све, па чак и Александра Вучића. - Никада није било, нити ће бити свађе у Српској радикалној странци, бићемо јединствени и бићемо најјача странка, заувек – рекао је Николић.26) - У СРС нема свађе и подела. Сви смо добро, хвала на питању – потврдио је Вучић,27) не желећи да открива коме су биле намењене клетве. Уместо Вучића, „поуздан извор“ из врха Демократске странке је потврдио да је до „неформалног сусрета“ Бориса Тадића и Томислава Николића дошло 28. августа. Тада су се, наводно, договорили да радикали „прекину опструкцију рада Скупштине Србије како би почела расправа о Споразуму о стабилизацији и придруживању и Енергетском споразуму са Русијом“.28) Николић је искористио прилику да се пожали Тадићу како „не може да контролише радикалске посланике“.29) - Са Тадићем нисам разговарао једно двадесетак дана. Тадић и ја смо два озбиљна политичка супарника. Наравно да постоје ситуације када сви морамо 25) 26) 27) 28) 29)
„Бета“, 2. септембар 2008. РТС, 3. септембар 2008. „Правда“, 4. септембар 2008. „Прес“, 4. септембар 2008. „Блиц“, 5. септембар 2008.
–22–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА да сарађујемо. Разговарао бих са њим да је држава у опасности. На другој страни, нема свађе између мене и Шешеља, то само медији покушавају да нас посвађају. Са Војиславом сам се чуо прексиноћ у 19 сати – рекао је Николић,30) заборављајући да је дан раније тврдио да нема разлога за контакте са председником Србије: - Зашто бисмо ми разговарали са Тадићем, ми с њим разговарамо са скупштинске говорнице. Не дај Боже да Србији затреба јединство свих странака у погледу очувања државне територије, тада бисмо сви требали о томе да разговарамо. У овом, нормалном политичком животу, немамо о чему да разговарамо са Тадићем.31) Допринос конфузији дала је и Прес служба председника Србије, тврдњом да „није било ни сусрета, ни разговора председника Бориса Тадића и заменика председника СРС Томислава Николића“.32) Николићу није остало ништа друго него да демантује Тадићев деманти. - Са Тадићем сам телефоном прво разговарао 7. јула. Рекао сам му да имамо идеју да поднесемо амандман на ССП. Шешељ је тада рекао да ће, ако Влада прихвати амандман, радикали гласати за ССП, јер тиме доказују да нисмо против Европе, а чувају Косово и Метохију у саставу Србије. Наш следећи разговор је био 29. јула. Чуо сам се са Тадићем два дана пре него што смо у парламенту отворили расправу о догађајима на митингу 29. јула, јер је став Шешеља био да то мора да буде тема, али да не сме због тога да буде опструкције. С ким сам другим то могао да договорим? Са Славицом Ђукић или Мирком Цветковићем?33) Позвао сам Тадића јер ни са једним другим представником режима у Србији немам шта да разговарам34) – признао је Николић. Мало ко је могао да разуме смисао мистериозне лицитације тајним разговорима и сусретима. Само главни актери су знали да је то део припреме за преузимање власти у Српској радикалној странци. Пуч у СРС је озваничен у петак, 5. септембра 2008. године, кад је Томислав Николић на седници Председничког колегијума поднео оставку на све функције. - На страначким органима је било договорено да посланици СРС гласају за Споразум о стабилизацији и придруживању35) уколико Влада Србије усвоји наш амандман на предлог Закона о ратификацији тог споразума којим се наглашава да је Косово саставни део наше државе. Тај став сам непрекидно износио за скупштинском говорницом и успео сам да се изборим да Влада прихвати амандман СРС. За време скупштинског заседања дао сам обећање да ће посланици 30) 31) 32) 33) 34) 35)
„Прес“, 4. септембар 2008. „Политика“, 3. септембар 2008. „Блиц“, 6. септембар 2008. „Време“, 11. септембар 2008. Б92, „Утисак недеље“, 14. септембар 2008. Споразум о стабилизацији и придруживању је међународни уговор којим се регулишу права и обавезе земље која је отпочела процес учлањења у Европску унију. Да би ступио на снагу, Споразум морају да ратификују појединачно све чланице Европске уније, као и земља будући кандидат. Србија је ССП потписала 29. априла 2008. а Народна скупштина је Закон о ратификацији ССП изгласала 8. септембра 2008. За тај Закон гласало је 140 посланика. У сали су били посланици ДСС, НС, СРС и посланичког клуба „Напред Србијо“, али они нису гласали. Потписани Споразум не третира Косово и Метохију као део Србије.
– 23 –
Морални портрет Александра Вучића СРС гласати за ССП. Увече сам, међутим, добио налог да не гласамо за тај споразум, што је потпуна промена политике. Могу све да издржим, али не и ово. Оставку сам поднео зато што сам се руководио принципом: један је морал, а друго поштовање речи – изјавио је Николић,36) уз напомену да ће остати члан СРС „уколико странка не одлучи другачије“: - Ја свој живот и политичке ставове другачије градим. Нећу покретати нову странку, ја сам српски радикал и остаћу члан СРС уколико странка не одлучи другачије. Политику свакако нећу напуштати, јер шта бих друго радио.37) Први удар је трајао седам дана. Режимски медији су пружили максималну промоцију Николићевих покушаја да оствари два главна циља: 1. да сатанизује Војислава Шешеља, представљајући га као диктатора који преко ноћи мења одлуке и тако дискредитује чак и најближе сараднике, и 2. да се као основни мотив за „нови политички почетак“ представи одбрана евроатлантских тековина. Оба циља су била усмерена ка разбијању Српске радикалне странке, у том тренутку највеће опозиционе организације. До 12. септембра, Николић је одлично оркестрираном кампањом успео да себе прикаже као жртву самовоље „аутократе из Хага“. У сваком медијском наступу у први план је стављао спор око гласања за СПП, тобож успут, врло лукаво и вешто, пласирајући много озбиљније оптужбе на рачун председника своје странке. Док се јавност замајавала нагађањем да ли су Драган Тодоровић и Зоран Красић такође најављивали подршку ССП-у, као и згражавањем над клетвама „роду и породу“ онога ко се тајно договара са Борисом Тадићем,38) Николић је перфектним редоследом потеза успешно креирао хаос у СРС. Опуштен, одлично се сналазио у улози жртве. Свестан да је његова одлука изазвала шок и код многих функционера СРС-а на чију подршку је рачунао, није журио. Да не преплаши све који су се до тада заклињали у лик и дело Војислава Шешеља, три дана је лажно смиривао тензије, купујући време. И људе. Иако је поднео оставку на све функције у странци, па и на место председника Посланичког клуба, свакодневно је долазио у Скупштину, а 8. септембра је присуствовао седници радикалских посланика, што је код многих, па и код Драгана Тодоровића,39) пробудило наивну наду да неспоразуми могу да се реше без драматичног раскола. Међутим, чим је изашао из просторија Посланичког клуба, Николић је наставио своју пучистичку авантуру. - Неки људи су тек сад показали своје лице. Не могу више да седим међу онима који су клели моје унуке и који ноторно лажу – рекао је Николић, наглашавајући да остаје у политици: - Покушаћу да се у СРС-у изборим да превладају они који су и за Исток и за Запад, а не само за Исток, како је Шешељ захтевао да буде. По Статуту, мора да се одржи нови Конгрес када заменик председника странке поднесе оставку, а 36) 37) 38) 39)
„Танјуг“, 6. септембар 2008. „Блиц“, 7. септембар 2008. „Вечерње новости“, 5. септембар 2008. Тодоровић: Николићево присуство састанку Посланичке групе је било добро и значајно за СРС. Николић остаје посланик и председник врло важног Административног одбора („Политика“, 9. септембар 2011.)
–24–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА видим да нема ни седнице Централне отаџбинске управе, ни најаве Конгреса. Раст мог ауторитета у странци већ неколико година смета Шешељу, али ја сам то превазилазио, али даље није могло, нисам ја крпа.40) Том изјавом Томислав Николић је признао намеру да подношењем оставке на место заменика председника СРС-а изазове раписивање Конгреса, на коме би покушао да обори Шешеља и преузме странку. Да би повећао шансе за успех пуча, одлучио је да формира посланичку групу „Напред Србијо“. Наводно, то су од њега тражили „посланици који не желе да буду у друштву људи који су спремни свашта да ураде да би послушали нечији налог“.41)
Сукоб слободарске радикалске и окупаторске прозападне идеологије Ни ко лић: Бог зна шта ће нас у жи во ту са ста вља ти или ра ста вља ти, али ја ни сам из дај ник. Да сам ма ло ста ри ји, на пу стио бих по ли ти ку * * * Томислав Николић се надао да ће странка организовати Конгрес, како би добио на времену за лобирање и припрему великог финала – смене Војислава Шешеља и званично преузимање Српске радикалне странке. Међутим, за 12. септембар је заказана седница Централне отаџбинске управе са само једном тачком дневног реда: „Дисциплински поступак против чланова ЦОУ СРС због повреде Статута странке“. Иако је знао шта га чека, Николић је прихватио позив на седницу: - Хоћу да се још једном сретнем са свим тим личностима и да их питам како сам ја то издајнички водио странку последњих пет година. Хоћу да се погледамо у очи, да ми кажу у лице шта сам то ја и кога издао. Убеђен сам да ће ме Отаџбинска управа искључити из СРС. Нема нам друге, него да правимо нову странку – рекао је Николић.42) Да га нико не би мрко погледао, повео је Петра Панића, познатог „жестоког момка са београдског асфалта“, свеже пуштеног из затвора. А колико је хтео да му „у лице кажу шта је и кога издао“, видело се кад је, након свог монолога, устао и отишао, не сачекавши одлуку. На седници Централне отаџбинске управе присуствовало је 90 чланова, међу којима су били и Николић и његови „клубаши“. Војислав Шешељ, председник СРС-а, писмом из Хага је позвао чланове ЦОУ да не поклекну и да се определе за СРС а не за „марионетску прозападну групу“. Он је оценио да је подела у странци настала због сукоба две идеологије, а ниједном није поменуо Томислава Николића. 40) „Политика“, 9. септембар 2011. 41) Томиславу Николићу су се одмах придружили Божидар Делић, Јоргованка Табаковић, Гојко Радић, Милета Поскурица, Ото Киш Мартон, Предраг Мијатовић, Мићо Роговић, Зоран Бабић, Вучета Тошковић, Борислав Пелевић и Милан Кнежевић, као и Добросав Прелић који се, „после непроспаване ноћи“, вратио међу радикале. 42) „Глас јавности“, 11. септембар 2011.
– 25 –
Морални портрет Александра Вучића - Ово је сукоб између двеју идеологија: с једне стране је идеологија Српске радикалне странке, а с друге стране је прозападна идеологија. То није никаква наводно мекша, реформисана идеологија СРС, то је идеологија која је идентична идеологији коју заступа Демократска странка, коју одређују Брисел, Вашингтон, чиновници страних амбасада и олигарси Мишковић и Беко - навео је Шешељ,43) указујући да се седница Централне отаџбинске управе одржава у тренутку који је судбоносан не само за странку, већ и за Србију. Шешељ је истакао да „ово није лични сукоб“ и да „марионетска група“ неће успети да промени идеологију Српске радикалне странке. - Већ годинама упозоравам руководство странке да стране обавшетајне службе не мирују и да ће покушати да униште СРС. Зато ово није лични сукоб, ово је сукоб две супротстављене идеологије. Ово је сукоб слободарске идеологије Српске радикалне странке против идеологије вазалног односа која ће дозволити, зарад личне користи, да Брисел, Вашингтон и тајкуни униште будућност наше отаџбине, да је у потпуности економски ослабе и територијално распарчају. Европска унија отима део наше територије, а они кажу – то је прихватљиво. Ми желимо да будемо равноправан партнер у Европској унији, без условљавања, са Косовом и Метохијом у саставу Републике Србије. Ако останете доследни, има наде за Србију. Уз руску помоћ и помоћ других јаких слободарских и пријатељских земаља, можемо да створимо стабилну и економски јаку државу коју ће уважавати у целом свету. То је реалност, а остало су патетичне фразе. Неодржива је фраза да хоћемо и на Исток и на Запад, да је Србија кућа са двоја врата. Србија није железничка станица. Ми говоримо само истину и не понашамо се као политичке проститутке. Наравно, марионетска група ће вас убеђивати у супротно, да се може седети на две столице, да они мисле на будућност и ваше деце, а не само своје, и слично. Али, ако искрено и храбро преиспитате своја осећања и савест, знаћете да то није истина, знаћете да покушавају да оправдају своју издају. Браћо и сестре, ја сам свој избор одавно направио. Никада се нећу помирити са тим да западне агентуре и тајкуни, који су њихов финансијски инструмент, воде ову странку. Никада се нећу помирити са онима који отимају Косово и Метохију и растачу нашу земљу. Не може бити помирења између мене и марионетско-издајничке групе која жели да промени идеологију странке у тренутку када нам убијају људе на демонстрацијама, испоручују српске главе, а Европска унија наставља да поставља нове услове и захтева извршење нових налога који воде ка урушавању нашег суверенитета и територијалног интегритета. То раде управо сада на глуп и примитиван начин, не увиђајући у својој похлепи да је Русија поново стала на ноге и да жели да помогне Србији, економски и политички, и на сваки други начин, не увиђајући да су се после осам година досовског мрака стекли услови за васкрс Србије. И управо сада, када је требало појачати напоре за ослобођење Србије, они хоће да промене идеологију странке која се очувала и у тежим околностима. У томе никада неће успети. Идеологија Српске радикалне странке је бесмртна – нагласио је Шешељ у писму члановима ЦОУ, и додао: 43) „Блиц“, 12. септембар 2011.
–26–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Смисао мог живота је у борби за слободу мог народа, за одбрану његових националних вредности, у борби за истину о моме народу. Они који су хтели да следе тај пут прикључили су се Српској радикалној странци. Никада никога нисам обмањивао да је то лак пут. Не обмањујем ни сада. То је најтежи пут, јер српски народ има тешку и несрећну историју пуну искушења. У сваком новом изазову долазило је до издаје, управо као и данас. Они вам нуде лакши пут, али по коју цену? Лажу вас и обмањују да границе нису важне јер оне, наводно, нису важне у Европској унији. Ако изгубимо територију, ко смо и шта смо, и где је крај тој отимачини? Без државе немамо ни слободу. Ми се сада налазимо у једној од најтежих борби за очување отаџбине. О онима који покушавају да униште идеологију српског национализма не желим да говорим. О њима ће довољно рећи време и историја. Могу да се послужим Есхиловим речима: „Никада не бих своју муку мењао за њихов слугерањски посао“. Браћо и сестре, српски радикали, на вама је данас велика одговорност. Бирајте, или Српска радикална странка или марионетска прозападна група. Ја верујем у вас. Када данас одбранимо Српску радикалну странку и њену идеологију, то ће бити велика победа за Србију – навео је Војислав Шешељ,44) завршавајући писмо поздравом: „Живела Српска радикална странка, живела Велика Србија“. Истанчаним политичким нервом, Томислав Николић је схватио шта значи бучни аплауз којим је пропраћено читање писма, збунило га је само Шешељево помињање некаквог Есхила, Езопа, Едипа, Есијена или како се већ зове тај неко. Испровоциран тим подлим атаком на недостатак образовања, признао је да не разуме шта му се „ставља на терет“, али први се јавио да говори, „баш да не прође без иједне речи, а могло би и тако да прође“. - Лепо је, добар сте аплауз направили, али Војислав Шешељ је говорио о ономе што смо заједно радили. Само ми реците сада овде, у очи, ви што говорите свуда о мени, а где сам ја то издао политику Српске радикалне странке? Ако сам ја слуга европски, онда смо заједно Шешељ и ја, јер, господо, ја имам писани текст да смо заједно договорили гласање, и сви сте били присутни, ви који ме највише нападате. Што тад не рекосте Војиславу Шешељу: „Немојте, то је издаја“? Јесам ли ја то измислио? Четири године говорим о кући са двоја врата, што данас напад на то? Кад је то доносило гласове, то је била добра политика. Када има толико мудрости у странци, што ме не опоменусте на време да не причам о Европи и о Русији, него да причам само о Русији. Ја бих то поштовао, ја сам мислио да сте ви то једва дочекали – рекао је Николић. У вучићевском стилу, прихватио се флоскула о непостојећој кампањи која се води против њега. - Какав сам ја то издајник? Какав сам ја то мултимилијардер? Што сте се обрушили на моју децу? Мислите да ја то могу да опростим? Ко је сутра од вас на реду? Ко буде помислио добро, ко буде смео да каже нешто, Тодоровић први. Сведок је свега што смо проживели заједно, ја ценим његово поштење, кад-тад 44) „Велика Србија“, октобар 2008.
– 27 –
Морални портрет Александра Вучића обиће му се то о главу. Не везује нас више ништа, ја вас не мрзим уопште, немојте да ме мрзите. Немојте да по налогу бучете, дерете се, вичете... Чему то? Имаћете прилику за политичку борбу, ево у Скупштини. Видећемо. Ја идеологију српског национализма поштујем, само је не препознајем у странци. Нисам је препознао ни када је Милошевић издао, ни када је Коштуница издао и испоручивао људе у Хаг, и кад Тадић издаје и испоручује људе у Хаг. А ми имамо само Тадића на нишану. Што немамо сву тројицу? Јесмо ли ми издали Крајину? Јесмо ли ми издали Републику Српску? Јесмо ли ми предали Косово? Или Милошевић? А ми сарађивали с њим и после тога. Јесмо ли добили налог да с Коштуницом никада не идемо у коалицију? Како сада да идемо с њим? Размислите мало. Ја немам намеру уопште да вас убеђујем, нити било кога од вас зовем, баш ме брига. Немате данас чему да се радујете, ја се не радујем уопште. Али не зато што сте ви у праву, него смо разбили једину снагу. Ако мислите да је то могло више да се издржи, питајте ове људе овде шта ће бити кроз месец дана, хоће ли моћи да издрже – наставио је Николић да све своди на ниво личног сукоба. Кривца је пронашао и у Јадранку Вуковићу. - С тобом, Јадранко, да разговарам више нећу, јер ти си окренуо председника странке. Ти и још неколико доушника. Ваши тајни разговори са председником странке су довели до овога. Е, сад се ви замислите каква је била ваша улога. Ја сам га опомињао на консултанте које има из Београда и на неколико жена које му достављају податке о странци. Ја се ничега не стидим шта сам урадио у странци, ниједног секунда који сам овде провео. Бог зна шта ће нас у животу састављати или растављати, али ја нисам издајник, и ви то добро знате. Осамнаест година, с ким сам ја то провео? Па, са Војиславом Шешељем. С ким је он провео? Са мном. Ово је било све намештено да ја изгубим тотално живце, да одлучим једном да одем из странке. Питаћете се после због чега сам ја морао да одем из странке. Да сам мало старији, не бих се више бавио политиком, јер ви сте угасили моју жељу за бављењем политиком, али нисте пробудили у мени жељу да се борим против вас. Мени је жалије него вама. Ми се сада растајемо заувек, али ми је жалије него вама. И многи од вас знају то. И многе од вас молим да више не лажу о мени, нема потребе, нема разлога. Шта ће вам то? Шта сте тражили са мном толике године, шта сте тражили с тим монструмом, издајником, шта сам све не? – Рекао је тужно Николић, а онда је прешао на веселије теме, на тајкуне, паре и лично богатство: - У вези с богаташима, цео комитет за одбрану је сведок да ми је Шешељ рекао пред свима: „Узимајте паре од кога год можете за кампању“. Па шта, да ми се то после пребаци. Видећете како ћете ви да спроводите кампању. Мораћете од некога да узмете новац. Све су људи доносили новац у странку, све плаћали рачуне... Ја пара имам довољно за цео живот, а и вама је доста тога омогућено, живите боље од свих других. Можда ћемо да радимо за бедне плате, али боље је него не радити уопште. Ако ви мислите да смо нешто успели за 18 година бављења политиком у опозицији и да нико неће са нама, и да никада нећемо бити на власти, и да никада ниједног пријатеља нећете моћи ни да запослите ни да лечите док не питате ове друге који су на власти, је ли то смисао бављења поли–28–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА тиком? Странка је основана да побеђује, да буде на власти, а не да буде у опозицији. У опозицији има за нас 80 добрих плата и путних трошкова и свега. А за народ? Све пролази поред нас, ми гледамо, кукумавчимо, лелечемо, почели смо и да кунемо. Шта смо урадили, шта можемо да урадимо? На крају, Николић се захвалио колегама на „свим овим годинама“, али и на начину на који се растају. - Хвала вам и на овоме што радите, то ми мало отвара очи. Неће ми бити циљ да уништавам Српску радикалну странку, још нико није убијао своје дете. А нарочито молим да о томе не говоре они који су ушли пре годину дана са циљевима и са задатком, сада су најугледнији чланови странке, сада су они главни информатори. А ви дођите и аплаудирајте, ви их слушајте. И шта би било да за тај главни догађај нисам добио налог на састанку, шта би било да ми је Војислав телефоном рекао: „Томо, уради тако и тако“? Прозивали бисте ме по новинама. А да ли се пита председник странке зашто издаје неки налог, да ли се тражи од председника странке да се то стави на гласање? Не, само се у последњих 20 дана гласа нешто на Председничком колегијуму да би се утврдило да ја немам подршку. Мени је срце мирно, душа ми је мирна – завршио је Николић, без аплауза.
Николић и расколници искључени из Српске радикалне странке То до ро вић: Не мам ди ле му да ли је Ни ко лић из дао Срп ску ра ди кал ну стран ку и Во ји сла ва Ше ше ља. За то пред ла жем ње го во ис кљу че ње * * * Оптужбу да су за сукоб у странци криви „Шешељеви доушници“, демантовао је „информатор“ Јадранко Вуковић. Уз напомену да „није срамота бити сарадник и шпијун Војислава Шешеља“, он је рекао: - Шешељ не верује ни мени, ни било коме другом, њега нико не може дезинформисати. Неке опасне информације он проверава по пет пута, све док не открије истину. О вашим договорима са Борисом Тадићем нисам ја информисао Војислава, него један ваш блиски сарадник, нећу да му име помињем јер није присутан. Ви сад тврдите да сте телефоном разговарали са Тадићем, а тај ваш сарадник је председнику рекао да сте ви у четвртак били код Тадића, а он је био код неког Ракића. Да се са вама, господине Николићу, нешто дешава, уочио сам прошле године, кад су у два дана одржане две седнице скупштинског Одбора за безбедност, чији сам члан. На првој се расправљало о годишњем извештају о раду МУП-а Србије. Велимир Илић је прозивао нас радикале да не смемо да поменемо ниједног тајкуна, пре свега Мишковића, алудирајући да он некоме даје паре. А зна се да од свих нас само ви, господине Николићу, можете да контактирате са Мишковићем. Да бих то демантовао, на тој седници Одбора сам прозвао Мишковића и рекао министру Јочићу: „Дајте да рашчистимо око Илићевих прозивки Мишковића. Да сам ја министар полиције, не бих се склонио са грбаче Велимира Илића док не објасни о чему се ту ради.“ Сутрадан, кад смо кренули у – 29 –
Морални портрет Александра Вучића Плави салон, на другу седницу Одбора, Александар Вучић је дотрчао за нама и сакупио нас у један ћошак. Каже: „Морам да вам саопштим једну непријатну ствар, Томислав Николић је наредио да се на Одбору не помињу тајкуни зато што ви не знате ко од њих нас финансира“. Ево, ту су сведоци – Наташа Јовановић, Милорад Буха, генерал Делић, Петар Јојић... Ми смо се нашли у чуду. Погледали смо се и свима нам је, мислим чак и генералу Делићу, било јасно да се ту нешто чудно дешава. Вуковић је разјаснио и генезу „неспоразума“ око одлуке да ли да се гласа за Споразум о стабилизацији и придруживању. - Истина је да је на састанку у јулу речено да се гласа за Споразум ако се усвоји амандман. Али, господине Николићу, од тада до данас ви сте само три пута дошли на састанке, најнередовнији сте били, ниједном нисте ни нас ни председника информисали о својим договорима које сте правили. Исту замену теза правите кад објашњавате контакте са тајкунима. Председник странке вам је рекао: „Узмите новац од тих ваших, кога имате, само овог пута немојте узимати кредит, немојте да се странка задужује“. Шешељ вас није терао да узмете паре од тајкуна, а знао је за ваше контакте са њима, укључујући и Предрага Ранковића Пецонија. Ви сте врло интелигентан и лукав човек. Синоћ сте на државној телевизији изговорили како волите Шешељеву породицу, како бринете о њој. Ви сте, господине Николићу, можда само шест пута били у тој кући откако је Војислав Шешељ отишао у Хаг. Тако ви бринете о тој породици – рекао је Јадранко Вуковић на седници Централне отаџбинске управе. О Николићевим односима са тајкунима говорила је и Наташа Јовановић. - Две године ћутим, никада никоме нисам открила како сте ме у скупштинској клупи упозорили да не нападам Жарка Зечевића и Милију Бабовића. Кад сам вам рекла да их нисам нападала, а могла сам и хтела сам, у мом присуству сте послали поруку том Зечевићу, једном од вођа фудбалске мафије у Србији и бившем функционеру фудбалског клуба Партизан, за којим се вуку и те какви репови, који је до гуше умешан у криминал. Написали сте му: „Наташа то није рекла“. Зар због Зечевића и Бабовића ја да добијам пацке? Ја сам жена која сасвим поштено живи од ове велике посланичке плате, и немам довољно и не могу ни да поправим кров на мајчиној кући. Ви имате мању плату од моје а направили сте вилу у Бајчетини. Вјерица Радета је признала да није могла да претпостави да ће Томислав Николић ући у отворени сукоб са Војиславом Шешељем. Напете ситуације је смиривала молбама Николићу да се „не љути, да га саслуша“. - Ево, Томиславе Николићу, гледамо се у очи, и ја те питам колико пута си ми показао свој мобилни телефон и са ироничним осмехом рекао: „Ево га, опет ме звао, нећу да му се јавим“? Била сам присутна када си, после једне конференције, у изборној ноћи, скинуо беџ са Шешељевом сликом, бацио га на сто и рекао: „И са овим сам завршио“. Онај дан си пред новинарима иронично рекао: „Изгубио сам своју бланко оставку, а и оставке осталих посланика“. Синоћ, на телевизији, то си амортизовао, како би некога од овде присутних убедио да гласа против твог искључења из странке, па си рекао: „Ја сам на седници Посланичког клуба рекао свим посланицима да су код мене оставке, мени сте их дали и од сада сте слободни да сами одлучујете.“ –30–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА И Милорад Мирчић је указао на цинизам с којим је Николић објашњавао крађу бланко оставки. - Нестанак важне страначке документације Николић је образлагао својом заборавношћу, а притом је тврдио како Војислав Шешељ није исте памети или свести као кад је отишао у затвор! Па, што се не сети раније, кад је и сам био у Гњилану, како је његова супруга рекла: „Ти си сад помућене свести, ја идем код комшије“. То само говори о карактеру тих личности. Немања Шаровић ни после Николићеве оставке на све функције у СРС, није веровао да ће доћи до дефинитивног разлаза. - Сви смо били изненађени кад је Томислав Николић поднео оставку на место заменика председника странке и шефа Посланичке групе. Учинио је то поприлично мирно, без узбуђења. Војислав Шешељ га је питао да ли жели да промени одлуку и повуче оставку, он је рекао: „Не“. Договорили смо се да не издајемо саопштење за јавност, надали смо се да ће се то променити. Сутрадан сам се чуо са Шешељем и рекао му да апсолутно не верујем да ће Тома икад да се окрене против Српске радикалне странке. Он је рекао: „Нажалост, хоће, видећеш“. Видео је Шаровић, Шешељ је тачно проценио Николићеве намере. А о Николићевим „изборним успесима“, полемисало је неколико чланова Централне отаџбинске управе. Милорад Мирчић је указао да је, према свим истраживањима јавног мњења, Војислав Шешељ био популарнији од Српске радикалне странке: - Док је штрајковао глађу у Хагу, инсистирајући на заштити својих процесних права, са Војиславом Шешељем се солидарисало више грађана него што смо добили на изборима. Изгубили смо гласове које нам је донео Војислав Шешељ. Међутим, није се говорило о томе него о успешности кампање. Шешељ о томе није хтео да расправља, али сви смо знали истину. Касније је, захваљујући преносима суђења у Хагу, опет порасла популарност Српске радикалне странке. Гордана Поп Лазић је подсетила да је Војислав Шешељ критиковао „реформисани имиџ“ странке, али није инсистирао на својим ставовима. - Војислав Шешељ је директно рекао Томиславу Николићу: „Не слажем се с начином на који водиш кампању, мислим да није добра, али нећу да ти се мешам. Вучићу, ти имаш одрешене руке.“ А онда, након што су се избори завршили, нико није сео да их анализира. Иако смо то тражили, то никада нисмо могли да урадимо – рекла је Гордана Поп Лазић. О томе како је Шешељ „диктаторски“ наметао своју вољу, Мирчић је илустровао подсећањем на покушај да се направи предизборна коалиција Српске радикалне странке и Јединствене Србије. - Тај предлог Војислава Шешеља је разматран на Председничком колегијуму. Председник је сматрао да таква коалиција има своје предности, али огласили су се Томислав Николић и Драган Тодоровић: „Немогуће је, Војо, лидер те политичке партије заговара сарадњу са Европом“. Војислав је на то рекао: „Нисам чуо ту његову изјаву“, а они су му одговорили: „Да, објавили су сви медији. Није, ваљда, да ћемо одустати од наше идеологије?“ Војислав Шешељ је констатовао разлику у погледима и ставио то питање на гласање. Већина чланова Ко– 31 –
Морални портрет Александра Вучића легијума је оценила да би коалиција са Јединственом Србијом кршила принципијелни идеолошки став Српске радикалне странке и Шешељев предлог није усвојен. У четвртак, кад је на дневном реду Колегијума било питање ССП-а, заменик председника је рекао да више држи до своје речи коју је дао Тадићу него до принципа и идеологије СРС-а – рекао је Мирчић. Немања Шаровић је нагласио да је против Николићевог предлога да се у Скупштини подржи Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији гласало 14 чланова Председничког колегијума, међу којима су били и Александар Вучић, Божидар Делић, Горан Цветановић и Игор Мировић. Драган Тодоровић је оценио да је „ово један од најтежих удара на Српску радикалну странку, зато што га је предузео Томислав Николић, бивши заменик председника“. - Очито је да ово није почело јуче. Није спорно да у било ком раду, а посебно у страначком, може да дође до разноразних проблема. Можемо да се посвађамо, да се критикујемо... То је сасвим нормално. Тако је било и са Војиславом Шешељем. Код њега постоје само аргументи. Џабе приче, џабе сузе, џабе да му се улизујеш, он процењује само на основу чињеница. А да није злопамтило, показао је у многим случајевима. Један од тих случајева је и Јоргованка Табаковић. У време кад смо имали само 23 посланика, она је остала без мандата, па се наљутила. У време припреме Војислава Шешеља за одлазак у Хаг није ни дошла на Конгрес. Данас она напушта СРС и одлази са Томиславом Николићем, а од странке је добила све, све... И посао, и стан, и све остало што је могло на неки начин кроз легалне токове да се уради. Тада се љутила што су мандате добијали и неки председници округа који то нису изборним резултатом заслужили. Један од њих је и Драган Чолић, који је такође данас отишао са Томиславом Николићем. Кад је једна група из Лознице, 2000. године, такође тражила Конгрес, покушавајући да нам отме странку, захтев је потписао и посланик Предраг Мијатовић, тадашљи председник Општинског одбора Вршац. Он је испричао да је то урадио немајући информације, да је мислио да је то став странке... Сменили смо га, али није био искључен, чак је постао посланик. Данас је и он отишао са Томиславом Николићем. Али, то говори и о њима и о нама – рекао је Тодоровић. Он је нагласио да Томиславу Николићу више није важна идеологија него само долазак на власт. - Николић то све чешће потпуно отворено говори. Важно му је, наводно, да се запосле „наши људи“, да имају плате и тако даље. Па, шта ће нам онда идеологија? Шта ће нам програм? Хајде онда да видимо шта би народ желео, па да почнемо то да причамо и тако да убиремо гласове. Не! Нама власт није циљ сама по себи, него је средство да би спроводили свој програм. Власт са њима, значила би брукање Српске радикалне странке јер би је злоупотребили, искористили за сопствене потребе и потребе својих пријатеља. Морали смо да то спречимо јер се они налазе у рукама и тајкуна и обавештајних служби. Поштење, на које се толико позива Томислав Николић, згазио је пред свим посланицима, када је рекао: „Нисам никога звао, нећу да разбијам Српску радикалну странку, остаћу њен члан, размислићу да ли ћу бити посланик“. Кренуо је према вратима и додао: „Аха, да знате да сам изгубио оставке“, рачунајући да ће поколеба–32–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ти одређени број посланика пред могућношћу да им се узме мандат, односно пред слободом да им се не узме мандат ако ће прећи код њега – рекао је Тодоровић. У намери да спусти тензије, потегао и најнаивнији аргумент – подсетио је Николића на „моралну обавезу према Шешељу, док се не врати из Хага“. - Рекао сам му: „Томо, ја нећу да урадим ништа што би натерало Војислава Шешеља да једну једину секунду потроши на размишљање о томе. Једноставно, остаћу, а време ће показати да ли сам у праву ја или било ко други.“ Да је кренуо тим путем, за мене би Томислав Николић био частан човек и ја бих га уважавао, а видело би се да ли је био у праву. Немам дилему, сигуран сам да није био у праву. И немам дилему да ли је издао Српску радикалну странку. Немам дилему да ли је издао Војислава Шешеља. Немам дилему да ли је прекршио Статут. Зато вам предлажем да гласамо за искључење Томислава Николића из Српске радикалне странке. Централна отаџбинска управа је једногласно одлучила да из чланства Српске радикалне странке искључи Томислава Николића, Божидара Делића, Јоргованку Табаковић, Гојка Радића, Драгана Чолића, Мићу Роговића, Ота Киш Мартона, Зорана Машића, Стефана Занкова и Зорана Антића.
И Хашки трибунал помаже пучистима у борби против председника СРС-а Ше шељ: Ме не је сра мо та што је То ми слав Ни ко лић го ди на ма ужи вао мо је нео гра ни че но по ве ре ње, он је до жи вео то тал ни мо рал ни крах * * * - Нама није место овде. Ми ћемо ићи својим путем, а Српска радикална странка својим – рекао је Томислав Николић на изласку из просторија странке, док је седница Централне отаџбинске управе још трајала. - Седницу сам напустио да својим учешћем не бих допринео да се она претвори у бескрајну свађу. Најоштрији су били управо они који су ми из срца изашли, које сам политички одгајао. Највише ме је заболело то што је Вјерица Радета рекла да сам издао Шешеља 15 дана пре одлуке Трибунала да му наметне браниоца и да сам то урадио јер сам хтео да преузмем странку. Волео бих да Шешељ већ сутра дође и преузме странку јер у супротном од ње неће остати ништа уколико ове дахије наставе да владају њоме – пренео је утиске Николић45) и додао: - Нисам срећан данас. За ноћ сам постао најгори човек на свету, криминалац, слуга и обавештајац, али тако је то када дођете у сукоб са делом странке који не жели ништа да промени. Нисам срећан, али сам порастао бар сантиметар, пошто сам одбацио терет који сам носио свих ових дана. 45) „Блиц“, 12. септембар 2008.
– 33 –
Морални портрет Александра Вучића Пожалио се како му је исцепана радикалска чланска карта са бројем два, и одмах је најавио штампање друге, у својој странци. - У формирање нове странке крећем следеће недеље. Радни назив би могао да буде баш „Напред Србијо“ – рекао је Николић.46) Да би кренуо „напред“, морао је да доврши пуч и покупи што више колебљивих радикала. Причу о личном сукобу са Шешељем гурнуо је у други план и почео да се одлучно дистанцира од Српске радикалне странке, покушавајући да изгради нови политички идентитет. - На СРС сам ставио тачку, чак и у души. Све ово ме много боли. Странка је настала тако што сам ја послао писмо Шешељу и предложио му да ујединимо Народну радикалну странку и Српски четнички покрет. Од тог дана се нисмо раздвајали. То дете је ове године требало да буде пунолетно. Како дани пролазе, у кругу породице, пријатеља и људи на улици, чујем да сам учинио праву ствар – рекао је Николић47) без намере да такве патетике поштеди и Војислава Шешеља: - И даље имам потпуно саосећање са његовим статусом. Желим да се избори у Хагу и да настави да се брани како се и бранио. Он је имао моју техничку помоћ, организациону подршку иако се нисам мешао у сведоке и сам процес одбране, више сам био задужен да обезбедим средства. Желео бих да му помажем и даље, ако ми се неко обрати па чак и тајно, ако то не смета Шешељу. Желим да се он што пре врати како би можда спасао странку. Ако се не врати брзо, уз сву трагедију коју ће имати његова породица и Србија, за СРС ово ће бити крај. Николић је одлучно одбијао и медијска бесмислена нагађања о могућем помирењу и повратку у Српску радикалну странку. - Не знате ви Војислава Шешеља. Најпре, он то никада неће превалити преко уста осим ако му не бих баш много затребао. Однос многих људи који су нас издавали кад нам је било најтеже, преболео је када је требало да сведоче у Хагу. Тако смо вратили и Јована Гламочанина који је био прва велика личност која је отишла из странке. С друге стране, ја ту не бих имао шта да тражим и могао бих сваког дана да очекујем оно што ми се и десило. Ја бих ипак волео да остатак живота проживим мало мирније – истакао је бивши заменик председника СРС.48) Сутрадан је Николић на најконкретнији начин показао колико има искрености у тврдњама да „саосећа са Шешељевим статусом у Хагу“ и да жели да се „што пре врати“. Редакција „Правде“ је од Николића добила и објавила стенограме са две седнице „руководства СРС“.49) Ако је читаоце у Србији интересовала разлика у ставовима Војислава Шешеља о гласању за Споразум о стабилизацији и придруживању, Тужилаштво Хашког трибунала је са задовољством тај документ 46) „Вечерње новости“, 12. септембар 2008. 47) „Правда“, 16. септембар 2008. 48) Николић: Не постоји могућност да опет сарађујем са Шешељем. О томе нема говора! Као прво, он ме неће позвати, а као друго, ја за пет дана постајем члан нове странке, док СРС кроз пет дана више неће постојати („Блиц“, 4. октобар 2008.) 49) „Правда“, Стенограми седница које су одржане 9. јула и 5. септембра, 17. септембар 2008.
–34–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА искористило као доказ да је он прекришио правило привилеговане комуникације са тимом одбране. На тај начин Томислав Николић је злоупотребио медије како би Хашки трибунал привремено забранио Шешељу телефонски контакт са сарадницима. Секретаријат Трибунала је, наравно, одмах реаговао, упозоривши Шешељеве правне саветнике да не смеју да свој статус, који укључује и поверљиве телефонске разговоре, користе за политичко деловање. Доказ – транскрипт Шешељевих телефонских разговора – објавио је Томислав Николић у „Правди“, новинама Александра Вучића. - Мог доскорашњег заменика Томислава Николића заврбовале су западне обавештајне службе да би разбио Српску радикалну странку. По нечијем налогу он сада помиње да сам ја преко телефона за комуникацију са саветницима помињао и неке политичке ствари. Нимало случајно, то се дешава истовремено и координисано са захтевом Тужилаштва да ми се наметне бранилац. Николић је изгубио сваки морални критеријум, њему се не може веровати ништа. Мене је срамота што је Томислав Николић годинама уживао моје неограничено поверење и што сам му омогућио да буде шеф тима за моју одбрану. За мене, Николић је готов у сваком погледу. Николићев морални крах је његов лични крах, о њему не желим више да говорим – рекао је Војислав Шешељ50) у судници Хашког трибунала, уз напомену да је опозвао свог правног саветника Александра Вучића зато што „у њега више нема поверења“. Шешељ је оценио да су тврдње да је можда злоупотребио ненадзиране разговоре са саветницима засноване само на „сумњи“. - Ако Тужилаштво сумња, нека изведе Николића као сведока и нека та сарадња буде манифестована – рекао је Шешељ. - Пре бих се убио него да сведочим против Шешеља – одмах је одговорио Николић.51) Уместо да објасни зашто је у медије пласирао доказ којим може да нанесе огромну штету одбрани свог кума, са препознатљивим драмским патосом поновио је старе флоскуле: - Жао ми је Шешеља. Мени је савест потпуно чиста, ја немам односе ни са ким, а посебно не са западним силама, службама. Ја му и даље нудим сву помоћ, а он врло добро зна да оно што можемо Божидар Делић, Александар Вучић и ја у његовој одбрани, да тамо нема никога ко би то могао да настави. Три дана касније, у скупштинској расправи, љут због критика радикалских посланика, значајно је заоштрио став, показујући право лице: - Тужилаштво Хашког трибунала поднело је захтев да се наметне адвокат бранилац Војиславу Шешељу. Какве то везе има са мном?52) Па, ни ту се није зауставио. Уместо да прихвати Шешељев предлог и као сведок Тужилаштва у Трибуналу говори против оптуженог, урадио је то у Скупштини. 50) РТС, 23. септембар 2008. 51) Исто. 52) Народна скупштина Републике Србије, 26. септембар 2008.
– 35 –
Морални портрет Александра Вучића - Пише у новинама да је Тужилаштво одлучило да на месец дана ускрати привилеговане разговоре др Војиславу Шешељу због тога што је евидентно да у разговорима са својим саветницима не разговара искључиво о одбрани. Какве то везе има са стенограмом који сам објавио? У стенограму се не спомиње ни једна једина реч о Хашком трибуналу. Значи, месец дана ће Хашки трибунал не да ускрати одбрану и разговоре Војиславу Шешељу, него само да врши надзор са ким разговара и о чему разговара. Уопште му није ускраћена комуникација. Ко то каже – лаже! Уопште не учествујем у убиству господина Војислава Шешеља – рекао је Николић.53) Наравно, он је знао да се иза наивне тврдње да Шешељу није ускраћена комуникација него да се „само врши надзор“ крије крајње озбиљно оптерећење за припрему одбране. Знао је да Шешељ, као и раније кад су му одређене исте мере контроле, неће пристати на то, па и по цену да се одрекне помоћи правних саветника. Пошто је све то знао, Николић је овом интригом свесно спречио Шешеља да контактира са сарадницима и покуша да амортизује последице пуча у Српској радикалној странци.
Радикалима су отети посланички мандати, СНС у Скупштини и пре него што је основана Ву чић: Али, ево, ја их у име Срп ске на пред не стран ке по зи вам: „Ај де, узми те ман да те ако мо же те, не мој ви ше да се пра ви те бле са ви“ * * * Доказујући тврдњу да му „не пада на памет да олако препушта СРС“, Томислав Николић није помишљао ни да врати посланички мандат. У складу са Уставом Србије,54) сви посланици СРС-а су потписали бланко оставке, којима је, као заменик председника странке и председник Посланичке групе, располагао Томислав Николић. - Тодоровић нема бланко оставке, а ја сам оне које смо имали негде загубио и баш не знам где су, мораће да траже нове – цинично је Николић признао извршење још неколико кривичних дела.55) Начелни став да је странка власник мандата, који је заступао двадесет година, одбацио је чим то није било у његовом личном интересу. - Немам коме да поднесем оставку. Ја сам био први на тој листи. Нас 78 посланика је изнело кампању и наше је право да се определимо хоћемо ли и у којој ћемо странци да се боримо за наш идеал, а то је Србија и демократија, у СРСу или ћемо формирати нову странку. То не значи да сам променио став о власништву мандата, него је руководство странке издало основне принципе на којима 53) Народна скупштина Републике Србије, 27. септембар 2008. 54) Устав Републике Србије, члан 102 – Народни посланик је слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави на располагање свој мандат политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика 55) Српска радикална странка је поднела кривичну пријаву против Томислава Николића због „уништавања службеног списа и злоупотребе службеног положаја“ („Танјуг“, 15. октобар 2008.)
–36–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је странка основана, а Војислав Шешељ је издао наш договор да ја водим странку док је он у Хагу – објашњавао је Николић,56, 57) иако је било очигледно да су му мандати неопходни како би преко посланичке групе „Напред Србијо“ поставио темељ нове странке, што је увелико најављивао.58) Наравно, заборавио је и властити став који је имао према конвертитима који су пре њега отимали страначке мандате. - Мој однос према онима који су напустили СРС је другачији од односа који неки други људи, наивно, имају. Наиме, од онога дана када су неки наши посланици напустили странку, а задржали мандате, ја са њима уопште не разговарам. Једном се десило да сам са једним нашим садашњим послаником срео групу тих посланика и тај им се јавио. Ја сам га онда, пред њима изгрдио и рекао: „Шта имаш ти са тим ђубретом да разговараш?!“ Тако да су знали да не могу са мном да разговарају о неком напуштању Српске радикалне странке, ова странка и ова политика су мој живот.59) Је ли Српска радикална странка освојила 82 посланичка места? Па, ми толико морамо да имамо сваког часа. Је ли освојио Богољуб Карић неко посланичко место? Није. Па, одакле му? Ово је проста ствар, али ово је фундаментално питање за Србију. На прекретници смо. Ја се не бих одрицао морала. Колико год да имате лоше питање о политичарима, инсистирајте на томе ко је од њих моралан а ко није60) – говорио је некада Николић, пре него што је показао колико је моралан. По конституисању новог сазива Народне скупштине Србије, свих 78 посланика изабраних с листе Српске радикалне странке потписало је бланко оставке, којима су своје посланичке мандате ставили на располагање странци. Почетком пуча, још док је давао изјаве да у СРС-у нема раскола и да ће остати радикал, Томислав Николић је признао крађу оставки. - Да, склонио сам оставке – рекао је Николић61) и пре седнице Централне отаџбинске управе на којој је искључен из СРС-а. Без тих докумената, странка није имала процесне услове којима је могла да спречи прекрајање народне воље. Посланици Српске радикалне странке су поново потписали бланко оставке. То су учинили и Игор Бечић, Јелена Будимировић и Верољуб Арсић, који су касније прешли у Николићев посланички клуб „Напред Србијо“. Одбрану та три, свеже украдена мандата, као и места председника Административног одбора, Томислав Николић и Александар Вучић су бранили на свој уобичајени начин, заменом теза и бруталним неистинама. 56) „Политика“, 9. септембар 2011. 57) Николић: Једну ствар је заборавио мој кум Војислав Шешељ. Када је полазио у Хаг, на аеродрому у Сурчину рекао ми је: „Ради најбоље што можеш, не слушај мене јер ће мени у Хагу бити искривљена свест“. Он се данас понаша другачије него кад је одлазио, а ја сам потпуно исти („Време“, 11. септембар 2011.) 58) Николић: Као члан СРС-а, спроводећи идеологију странке, остварио сам велики успех у животу и ако решим да се бавим политиком, то мора да буде на принципима које сам изнео у неколико протеклих дана. Уколико те принципе не могу да остварим у својој странци, мораћу онда да оснујем неку нову странку. То зависи од нових потеза Шешеља, шта ће да тражи од њих и докле су они спремни да иду. Ишли су досад веома далеко чачкајући моје стрпљење („Време“, 11. септембар 2011.) 59) Т. Николић, „Писмо са адресом“, СРС, 2000. 60) „Српски Национал“, 19, мај 2005. 61) „Политика“, 11. септембар 2008.
– 37 –
Морални портрет Александра Вучића - Немам од чега да браним, ми уопште не морамо да бранимо мандате. Не постоји захтев који могу да испоставе. Не постоји формулација коју могу да користе. Бесмислене су приче о томе да Устав гарантује странци мандате. Устав гарантује посланику и гарантује му да он то слободном вољом може да повери странци. Онај ко није поверио странци може да располаже својим мандатом. Одборници који су дали оставке Драгану Тодоровићу морају да бране своје мандате, а и они могу да раскину уговор својом слободном вољом. Потребно је да овере код суда и то доставе локалним самоуправама и поново располажу својим мандатима – рекао је Николић62) и покренуо нову серију лажи, којима је оптужио Српску радикалну странку за уцењивање Демократске странке. Према његовим тврдњама, радикали нису хтели да опструкцијом рада парламента спрече владајућу већину да усвоји предлог републичког буџета зато што су добили два милиона евра и обећање да ће Николић бити смењен са чела Административног одбора. По старом рецепту, интрига је употпуњена конкретним детаљима како би се у јавности створио утисак да иза гласина постоје озбиљни докази. - Радикали су одустали од својих бројних амандмана и тако омогућили у последњи час изгласавање буџета јер су код ДС-а, а преко Ивице Дачића, испословали неке од својих захтева. Између осталог, овај буџет коштао је грађане два милиона евра приде, колико је Шешељ тражио од владајуће коалиције. Обећали су много тога. Обећали су да шест месеци неће дозволити да се изгласа привремена управа у општини Земун, да ћу ја бити разрешен функције председника Административног одбора. Ја оставку нећу да поднесем, али жарко желим да ме разреше гласањем, и вероватно ћу бити разрешен. Око мог разрешења мораће да гласају јединствено радикали, демократе, социјалисти. Та коалиција ТадићДачић-Шешељ ће коначно бити на делу. Два милиона евра, колико је добио Шешељ, обезбеђено је из буџета, парама које су намењене за пензије, социјалне случајеве, дечја обданишта... Можда ће их дати тајкуни, откуд ја знам ко ће да их обезбеди. Неко је можда већ дао. Те паре нема Ивица Дачић у џепу. Он је био у улози курира. То је Тадићев новац, односно државни новац о коме је неко морао да одлучи – рекао је Николић,63) да би нешто касније признао да је и то слагао. - Да ли могу да докажем оптужбе да су радикали узели новац од режима. Баш ме брига! И ја сам добио 200 милиона евра – ругао се председник СНС-а64) целој јавности. И његов заменик је то радио, само на другачији начин. И после Николићевог признања, Вучић је наставио да лаже. У стандардно лицемерном стилу, отпуживао је Шешеља да сарађује са Тадићем и опет кукао због непостојеће али жестоке хајке која се води против сиротих „напредњака“. - Договор Демократске странке и Српске радикалне странке је показао колико лицемерну политичку сцену имамо и да политичка трговина никад није у интересу грађана већ је само у интересу политичких партија и њихових лидера. 62) „Правда“, 16. септембар 2008. 63) „Вести“, 31. децембар 2008. 64) Б92, 15. јануар 2009.
–38–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Добро је да су то учинили да цела Србија види како могу да се воле ако је то у њиховом партијском интересу и ако могу нешто заједнички да учине против српских напредњака. Нико не може да узме мандате Српској напредној странци, по Уставу и закону, и готово смо сигурни да то никоме неће пасти на памет. И џабе договори које су постигли у оној ноћи када је буџет усвајан. Чак и да имају бланко оставке, до седнице Административног одбора, посланик има право да их повуче, тако да је та прича бесмислена и ми је данас завршавамо.65) Могу о томе разни лажови и покварењаци, сецикесе и они који никада ништа у животу нису прочитали, па ни Устав Републике Србије, да причају свакодневно глупости. Али, ево, ја их у име Српске напредне странке позивам: „Ајде, узмите мандате ако можете, немој више да се правите блесави“. Хајка која се води против СНС-а је незабележена не у историји српског, већ у историји овог дела европског парламентаризма. Оно кроз шта смо прошли у последња четири месеца, ајде да кажемо 80 одсто Тома Николић а ја 20 одсто, кроз то ниједан човек у овој земљи није прошао. Никоме то не бих пожелео. Кроз такву бујицу лажи, покварењаштва, измишљотина, увреда, клевета, то нормалан човек не може да поднесе. И ми то трпимо66) – рекао је Александар Вучић, креатор бујице лажи, покварењаштва, увреда и осталих сличних елемената на којима је изградио своју политичку каријеру. Његове неистине демантовали су Борис Тадић, Ивица Дачића, па и Војислав Шешељ, који је на суђењу у Хагу, 8. јануара 2009. године, рекао: - Ја сам активно учествовао у преговорима око усвајања буџета, али реч је о условима које је испоставила моја странка на моју иницијативу, искључиво политичке природе, а не новчане или корупционашке. И по том питању Секретаријат Трибунала је дужан да саопшти јавности да је преслушао све моје телефонске разговоре и да у њима нема говора да сам поставио као услов да се та два милиона евра добију од режима да би радикали повукли амандмане и омогућили да се до 31. децембра изгласа буџет. Уз лаж о политичко-финансијској сарадњи Шешеља и Тадића, председник „напредњака“ је опуштено запретио радикалима да ће, ако оспоре валидност мандата три последња пребега у клуб „Напред Србијо“, активирати бланко оставке које је украо. - Нисам чуо да ће било који мандат бити одузет СНС-у, пошто је ту још педесетак мандата СРС-а. Чујем да су радикали изгубили своје оставке и да не знају шта ако их неко нађе на улици, јер неко их је узео у просторијама СРС-а док сам још био шеф посланичке групе, и нигде их нема. Ово што сад причам не значи да смо ми нашли те оставке, али таква могућност заиста постоји. Ја само кажем да је теоретски могуће да се неке оставке појаве. Колико? Па, три, пет, педесет, откуд знам... Откад су нестале из мог кабинета, не знам ко њима располаже. Ко зна, можда су чак и у Хагу. Ево, рецимо, Игор Бечић, који је прешао из СРС-а у СНС, писмено је повукао своју оставку у скупштинској писарници. И ако му неко сада активира ту оставку и он остане без мандата, шта мислите, да 65) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 16. јануар 2009. 66) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 27. јануар 2009.
– 39 –
Морални портрет Александра Вучића ли би без мандата могао да остане рецимо Драган Тодоровић, ако би се појавила његова уредно потписана бланко оставка? Е, у том случају би скупштинска већина могла да се нађе у проблему, тада би се видело да ли се овде ради о принципима или о политичкој трговини СРС-а и ДС-а.67) Наравно да Тодоровић има право да дође и каже: „Ја повлачим ту оставку“, али зашто онда то право ускраћује другим посланицима.68) Наше мандате бранићемо на све могуће законске начине, ако треба жалићемо се и суду у Стразбуру. Владајућа већина може да бира хоће ли да умилостиви „аждају из Хага“, која ће ко зна шта још тражити, а, с друге стране, може да поштује принципе, Пословник, Устав и законе69) – Николић је правио лакрдију од бруталне преваре којом је отео 21 посланички мандат Српској радикалној странци, погазио све моралне принципе у које се заклињао претходних 18 година и прекројио вољу грађана исказану на изборима на којима Српска напредна странка није ни учествовала. Томислав Николић је, на захтев представника владајуће коалиције, 16. јануара 2009, смењен с места председника Административног одбора. - Радује ме чињеница што ће ДС и СРС морати да објашњавају бирачима зашто су се удружили да ме смене. Ако морам да будем жртва договора демократа и радикала, Бориса Тадића и Војислава Шешеља, ја то никад нећу убројати у свој политички пораз. Ово сам једва чекао! – рекао је Николић.70) Радикали су скупштинском Административном одбору предали изјаве посланика Верољуба Арсића, Игора Бечића и Јелене Будимировић којима су они пристали да свој мандат повере Српској радикалној странци, као и њихове неопозиве оставке. Уместо да их Административни одбор само констатује, на седници 13. фебруара 2009. године, закључено је да се „нису стекли услови за престанак мандата“ Арсића, Бечића и Будимировићеве. За одузимање мандата гласало је пет посланика из СРС-а, СПС-а и ЛДП-а, а шест посланика из ДС-а и Г17 плус је било уздржано. Тако је Српска напредна странка, на основу отетих посланичких мандата Српске радикалне странке, постала парламентарна иако није ни постојала у време избора за тај сазив Народне скупштине.
Подривање Шешеља почело 2004. године, кад је Вучић упознао новог идола - Ђиласа Ву чић: Да не бих по стао гра до на чел ник, Ше шељ је при стао на про ме ну из бор ног за ко на. Ре као сам му „Леп ти је овај за кон про тив Ву чи ћа“ * * * Главну улогу у разбијању Српске радикалне странке одиграо је Томислав Николић. Као што иза сваког успешног мушкарца стоји успешна жена, тако је иза њега стајао још успешнији Александар Вучић, сценариста и режисер овог 67) 68) 69) 70)
„Прес“, 14. јануар 2009. „Правда“, 15. јануар 2009. „Правда“, 23. јануар 2009. „Прес“, 17. јануар 2009.
–40–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА политикантског трилера у продукцији домаћих тајкуна и вашингтонско-бриселских мецена. Без Вучића, Николић би и данас седео у земунском Магистрату, чекао повратак кума, одржавао би привид часног и поштеног човека, честитог националисте... Међутим, Вучић је у њему препознао Васу Ладачког, потхранио му је сујету и уверио га да може да има све што пожели – њиве плодне, винограде благородне, у каруце Вучић и Ђилас: Пакт против радикала и Србије прегнуте чилаше. У модернијој верзији – замак у Бајчетини, неколико станова у Београду, ергелу скупих аутомобила... Као у Балашевићевој песми, требало је само наћи добру миражџику. А, како се то ради, Вучић је схватио 2004. године, кад се одрекао старог идола Војислава Шешеља и прихватио новог – Драгана Ђиласа. Где је Ђилас, ту су Жељко Митровић, Милка Форцан, паре, утицај, моћ... Ту се нашао и Грег Стивенс, лобиста америчке фирме „Барбур, Грифит и Роџерс“.71) Он је најзаслужнији за новитете у Вучићевој кампањи за градоначелника Београда. Традиционалну радикалску плаву, заменила је наранџаста боја, пласиране су позитивистичке поруке усклађене са резултатима истраживања јавног мњења, улепшан у фото-шопу Вучић се скрушено смешкао са билборда... Иако је минималном разликом у броју гласова победио Ненад Богдановић, Вучић је био изузетно задовољан не само изборним резултатом него и окружењем у којем се нашао. Као са Ђиласом, „пријатељске односе“ је успоставио са Миодрагом Ракићем и Бранком Радујком, блиским сарадницима Бориса Тадића, и са Гораном Весићем, бившим високим функционером Демократске странке, који се спор71) Грег Стивенс је каријеру почео у Холивуду, али није имао успеха па је прихватио ангажман у БГР-у. Посредовао је у склапању уговора између „Пинка“ и једног холивудског филмског студија. Амбициозни пројекат није заживео, наводно због тврдог става званичника Стејт департмента према „Милошевићевом сараднику“ Жељку Митровићу, који се у то време још налазио на америчкој „црној листи“. У кампањи за избор градоначелника Београда, Стивенс је значајно допринео промени имиџа Српске радикалне странке и њеног кандидата Александра Вучића. Кад је дневни лист „Блиц“ открио да се иза те кампање налази лоби-фирма БГР, Вучић је то демантовао тврдњом да не постоји никакав уговор, нити хонорар. Наравно, није откривао да ли сав посао иде преко Митровића. Изборне активности су ионако имале споредан значај, Стивенсов основни задатак био је да власника „Пинка“ и лидере СРС скине са „црне листе“. У неформалним разговорима, Вучић је тада истицао да не очекује сарадњу са представницима америчке администрације, било би му довољно само да „прошета Њујорком и Вашингтоном“. Крајем фебруара 2005. године, Стивенс је из Београда отпутовао у Лос Анђелес да би присуствовао додели „Оскара“. Одсео је у вили на Беверли Хилсу, код своје пријатељице Кери Фишер, глумице која се прославила улогом принцезе Леје у трилогији „Ратови звезда“. У њеном кревету је умро, претпоставља се, од употребе превелике дозе лека оксиконтин.
– 41 –
Морални портрет Александра Вучића ним активностима нарочито истакао у време владавине ДОС-а. Свој први пословни пројекат, дневне новине „Правда“, Вучић је намеравао да покрене у сарадњи са Небојшом Мишићем, који је српској јавности постао познат по улози у корупционашкој афери „Јањушевић-Колесар“, и уз помоћ Оливере Илинчић, која је била директорка девизног сектора Народне банке Србије у време гувернерског стажа Млађана Динкића, а потом директорка „Футуре плус“, предузећа у власништву Станка Суботића Цанета. „Футура“ је постала генерални дистрибутер „Правде“, а највећи оглашивачи „Телеком Србија“ на чијем челу се налазио Бранко Радујко, и Ђиласов Град Београд. У таквом окружењу, Александар Вучић је тражио нове начине да задовољи порасле амбиције. Иако је наставио да максимално користи политичку моћ, посуђену од Српске радикалне странке, на све начине је покушао да се дистанцира од властите прошлости, идеологије српског национализма и од њеног креатора Војислава Шешеља. До дефинитивног разлаза је дошло у лето 2007. године, када је промењен закон о локалним изборима. Уз Шешељев пристанак усвојена је измена којом је одређено да се градоначелници не бирају непосредно него у градским скупштинама. У то време, Александар Вучић није имао равноправног конкурента у трци за место градоначелника Београда. Резултати истраживања су показивали да Демократска странка нема кандидата који би могао ни да се приближи Вучићу. - Шешељ је на ту промену пристао због Маје Гојковић, да она не би могла да победи у Новом Саду – објашњавао је сарадницима Вучић, иако је врло добро знао да она, без СРС, нема никакве шансе. Наравно, главна мета је био – он. О томе је ћутао да не би отварао тему: „Зашто Шешељ не верује Вучићу“. Проговорио је тек 2008. године, као заменик председника Српске напредне странке. - Одлуку да СРС подржи предлог да градоначелнике бирају градске скупштине није донела странка или Томислав Николић, то је био налог из Хага. Рекао сам ја то Војиславу Шешељу: „Леп ти је овај закон против Александра Вучића“ – признао је Вучић,72) али није откривао разлоге који су навели Шешља да предузме ту дисциплинско-педагошку меру. Свестан да пред собом има само две могућности – 1. да се навикне на Шешељев „кратки поводац“, и 2. да се отргне и крене својим путем – Александар Вучић се прихватио креирања пуча у Српској радикалној странци. Да би успео, морала су да се испуне два услова: да Шешељ буде осуђен на вишегодишњу робију и да, притом, за свог повереника у странци не изабере Николића. Први услов је могао да испуни само Хашки трибунал, а за други се Вучић потрудио сам. Детаљно је обавештавао Шешеља о Николићевим контактима с Борисом Тадићем и тајкунима Мирославом Мишковићем, Миланом Беком, Жарком Зечевићем, Предрагом Ранковићем Пецонијем и другима. Посете у Хагу је користио да би упозорио на Николићево богаћење, куповине станова и аутомобила, а наводно је Шешељу лично однео фотографије велелепног замка у Бајчетини. 72) НИН, 9. октобар 2008.
–42–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА С друге стране, Николићу је објашњавао да га Шешељ намерно бојкотује. - Пред сам крај кампање, Шешељ јавно каже да је Звездан Јовановић српски херој као Гаврило Принцип. На последњем предизборном митингу је захтевао да емитујемо страначку химну „Спрем’те се, спрем’те четници“, што нам је аутоматски отерало минимум пет одсто гласача – говорио је Вучић. Као врхунски манипулант, Вучић је знао да на такав начин, изазивањем сукоба, може да мотивише Николића да се супротстави Шешељу. Без његовог подстицања, „шумадијски домаћин“ би амбиције задржао на нивоу борбе за још неки квадрат на доброј локацији или бољи модел аудија, не би се упуштао у озбиљније комбинације. Међутим, кад је прорадио, Николићев апетит није могао да се утоли. Поверовао је Вучићу да је само Шешељ крив што већ није постао председник Србије иако има подршку већине бирача. Тако разигран, опуштен у властитом егоизму, занемарио је амбиције свог „политичког сина“. Вучић му то није опростио. - Томислав је веома незадовољан односима са Шешељем, неће још дуго да изржи. Ако сад не дођемо на власт, мораће нешто да промени, или унутар Српске радикалне странке или да пробамо с неком другом, новом странком – поверио се Вучић једном тада блиском сараднику непосредно пред изборе у мају 2008. године. На питање: „А, где си ти ту?“, Вучић је уз широк осмех одговорио: - Е, то питају сви са којима Томислав разговара. Кад питају за мене, он их потапше по рамену и каже: „Не брините, Вучић је моја брига“. Па, мислим да се мало преварио. Не може он да одлучује где ћу и шта ћу ја. Нека он преговара у своје име, а ја ћу у своје! Колико је озбиљан, Вучић је доказао у септембру 2008. кад је Николић напустио СРС. Као члан Председничког колегијума, гласао је против Николићевог предлога да се у Скупштини подржи Споразум о стабилизацији и придруживању. На седницу Централне отаџбинске управе, кад су из странке искључени Николић и његови „клубаши“, Вучић није дошао, нити је било кога обавестио зашто га нема. Из „поузданих извора“ медији су сазнали да се генерални секретар странке у расулу налази „у иностранству“. Главни уредник „Курира“ „сасвим случајно“ је на железничкој станици наишао на Вучића. Дистанцирањем од медија, оставио је Томислава Николића на ветрометини, препуштајући га на милост и немилост критике радикала и дела шокиране јавности. Узалуд је Николић три недеље као мантру понављао: „Вучић је уз мене“, сви су то узимали са резервом, чекајући да то и Вучић потврди. - Александар Вучић још данас мора да се изјасни о томе да ли ће остати у СРС-у или ће приступити нама. Уколико не буде задовољан мојим искључењем из СРС, очекујем да ће поднети оставку на место генералног секретара СРС – рекао је Николић73) непосредно после седнице Централне отаџбинске управе. 73) „Блиц“, 12. септембар 2008.
– 43 –
Морални портрет Александра Вучића Видно нервозан, Николић је наставио да најконкретније прозива свог „сина“: - Очекујем да Вучић проговори и каже шта је одлучио. Ово је превршило сваку меру.74) Вучић је одмах одговорио: - Нисам се још изјашњавао!75) Сваки интервју Николић је почињао и завршавао тврдњом да је Вучић уз њега. - У Вучићу је потпуно сазрела идеја да странка мора да се води на принципима на којима је и основана.76) Зар неко може да замисли да Александар Вучић буде у странци коју воде Драган Тодоровић и Вјерица Радета? Заједно ћемо правити нову странку која ће бити једна од најјачих у Србији. Синоћ смо се заједно смејали Тодоровићевој изјави да неће Вучићу да прави трошак на мобилном док је у ромингу.77) Вучић још данас мора да каже на коју ће страну.78) Не знам зашто Вучић није дошао на седницу Централне отаџбинске управе, али ово је превршило сваку меру. Нема смисла, очекујем да се Вучић изјасни.79) Александар Вучић је наш, сигурно. Ускоро ће вас на конференцији за новинаре у просторијама Српске напредне странке дочекати Томислав Николић и Александар Вучић80) – понављао је Николић, коме је припало задовољство да у „Утиску недеље“ објави да је Вучић поднео оставку на функције у Српској радикалној странци. - Вучић је поднео оставке на све функције у странци. Њега, као и мене, боли све ово што се дешавало у странци. Ред је да ја саопштим да је он поднео оставке јер сам ја његов политички отац. Препустио је то мени јер жели да покаже колико му је значајно да ја то изговорим. Он неће да остане у тој странци коју воде људи који не би волели да му буду родитељи. Претпостављам да су само чекали да га коначно сврстају у ред издајника – рекао је Николић.81)
Тиховање, повлачење из политике и остали начини за дизање цене Ву чић: Не мо рам да се ба вим по ли ти ком, имам мно го ства ри ко је мо гу да ра дим. Од пре во ди лач ких и бер зан ских по сло ва, шта год хо ће те * * * Генерални секретар странке која је четири месеца раније освојила више од милион гласова, у девет дана од почетка расула није нашао за потребно да се обрати чланству, симпатизерима, бирачима и свим осталим грађанима. Једнако некоректно се понашао према Шешељу и Николићу, али и према свим грађани74) 75) 76) 77) 78) 79) 80) 81)
„Вечерње новости“, 12. септембар 2008. Исто. „Политика“, 9. септембар 2008. „Глас јавности“, 11. септембар 2008. „Курир“, 13. септембар 2008. „Политика“, 13. септембар 2008. „Блиц“, 4. октобар 2008. Б92, 14. септембар 2008.
–44–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ма који су га подржавали. Јавност није могла да сазна какав је његов став о оставци и избацивању Томислава Николића, формирању посланичке групе „Напред Србијо“, о новој странци... Вучић је прећутао све озбиљне теме, реаговао је само кад је Гордана Поп Лазић безазлено пецнула његову сујету. На конференцији за новинаре Српске радикалне странке, она је рекла да се нико из странке „није званично чуо са Вучићем“ и да не зна где се он налази. - Вучићево понашање показује да није дорастао ситуацији ни у странци ни у држави, јер ћути о сукобу у СРС. Не знам где се он налази. Ваљда његова мајка зна, ја му нисам мајка и не интересује ме где је – рекла је потпредседница СРС-а. Танки Вучићеви живци нису издржали. Из тишине винског подрума дворца у Јајинцима, одмах је јаукнуо: - Знам да ми она није мајка, не мора да ме упозорава, веома сам срећан због те чињенице. Што се дораслости тиче, грађани ће сами проценити ко се понашао достојанствено и зрело, а ко не.82) Као и обично, Вучић је играо двоструку игру. Пуштао је Николића да по медијима цвили и призива га, чиме је стваран утисак да се Вучић још нећка. С друге стране, вредно је роварио против Шешеља, у Николићевом интересу. Неколико својих највернијих сарадника оставио је у Секретаријату СРС-а, да тамо шпијунирају, узимају и копирају документацију која може да му затреба. Наивне радикале охрабривало је што је с њима остала Весна Мијатовић, Вучићева секретарица, која их је замајавала причом како јој је супер откад њега нема, па „ужива у тишини, без његовог хистерисања“. Неколико дана касније, кад је у СРС-у обавила све што је требало, отишла је у СНС и то све са солидним финансијским прилогом. Вучић је интензивно преговарао и са колебљивим радикалима, наговарајући их да приђу Николићу. - Разговарао сам телефоном са Александром Вучићем и уверио се да и он у потпуности подржава Николића – објаснио је Игор Мировић83) разлоге зашто је напустио СРС и на Николићеву страну превео 19 одборника Градске скупштине Новог Сада. Демантујући медијске спекулације да ће се придружити Томиславу Николићу, Маја Гојковић је такође признала да је разговарала са Вучићем. - Са Николићем се нисам чула јако дуго, скоро годину дана. С Вучићем сам имала неколико телефонских разговора и посету. Причали смо и о мом преласку, али сложили смо се да је мој политички пут већ неко време другачији. Вучић ми није нудио место потпредседника у Српској напредној странци, није ни поменуо то, нити да се њему нуди нешто слично у странци Томислава Николића – рекла је Маја Гојковић.84) Вучић је врхунски таленат за сплеткарење доказао 15. септембра, кад је театрално, пред Градском скупштином, новинаре обавестио да је поднео оставке 82) „Бета“, 14. септембар 2008. 83) „Вечерње новости“, 12. септембар 2008. 84) „Танјуг“, 7. октобар 2008.
– 45 –
Морални портрет Александра Вучића на све функције у Српској радикалност странци.85) За разлику од Томислава Николића, вратио је одборнички мандат и избегао да одговори да ли остаје члан СРС. Николић је могао да се том потезу свог „политичког сина“ радује само док није чуо Вучићеву најаву да „напушта јавни живот“. - Не морам да се бавим политиком, имам много ствари које могу да радим. Од преводилачких и берзанских послова до склапања уговора, шта год хоћете. Могу и да помажем брату и да радим безброј ствари. Што се мог опстанка тиче, не треба нико да брине – поручио је Вучић новинарима испред Старог двора,86) и објаснио: - Нисам се оглашавао ових седам, осам дана не зато што наводно нешто калкулишем, већ зато што ми је било јако тешко. Поднео сам оставку на функције у странци и одлучио сам да се повучем из јавног живота на неко време - нагласио је Вучић, не искључујући могућност поновног бављења политиком, додајући да, уколико поново уђе у те воде, „то сигурно неће бити независно од Војислава Шешеља или Томислава Николића“.87) На конкретно питање да ли је уз „Шешеља или уз Николића“, Вучић је мудро одговорио: - Овим дешавањима највише су изгубили грађани Србије који очекују промене. Та нада је остала, и чврсто верујем да ништа не може да је заустави. Свако од нас мора сам да добро размисли и донесе одлуку кога ће подржати. Већина мојих пријатеља сматра да Томислав Николић највише може да допринесе демократској смени режима Тадић-Дачић. Притеран до зида, Николић је заборавио своје ултиматуме – „Вучићу, нема смисла, претерао си сваку меру, мораш још данас да се одлучиш“ – и променио причу. - Очекујем да Вучић сада, као млад човек којем треба мало више времена да преболи овакав растанак са људима са којима је више од 15 година заједно, то негде у тишини и самоћи преболи и да најкасније почетком идуће седмице почнемо да правимо ту нову странку. Ми за сада радимо без њега, али сви његови пријатељи су сада са нама и у канцеларији су. Сви његови најближи сарадници су код нас и цела његова породица је с нама. Заиста, са Вучићем имам много стрпљења јер знам колико нам је потребан – рекао је толерантни Николић,88) задовољивши се посредним медијским манипулацијама којима је стваран утисак да сарађују.89) И Вучић је знао колико је потребан Николићу, зато је себи дизао цену, пуштајући да време пролази у медијском нагађању којем царству ће се приволети. 85) Вучић: Поднео сам оставку јер сам одговоран човек и због тешке ситуације у странци (РТС, 15. септембар 2008.) 86) „Ало“, 16. септембар 2008. 87) „Правда“, 16. септембар 2008. 88) Исто. 89) „Томислав Николић и Александар Вучић ухваћени су на делу. Њихово ћаскање у полупразној кафани ‘Биг бул’, недалеко од седишта Николићеве странке, овековечио је фоторепортер ‘Гласа јавности’, пред којим су побегли. Николић: Први пут после пет година седнем у кафану и одмах ме усликају. Невероватно! Свратио сам у кафану да попијем кафу и наишао на Вучића. Разговарао сам са Вучићем о његовој и мојој политичкој будућности. Када ће Вучић да обелодани да је код нас, не знам. Рекао ми је – врло брзо!“ („Курир“, 4. октобар 2008.)
–46–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Тихујући у свом винском подруму, чекао је на „понуду коју не може одбити“. О том времену, касније је, опет крајње патетично, говорио: - Мучио сам се, био сам нигде. Изненадило ме је формирање посланичке групе. Нисам био срећан. Те вечери сам гласао против Томине одлуке, али и против његовог искључења. Олакшавали су ми људи из СРС свакодневним нападима на мене. Нису поштовали ничије способности, веровали су да су они доносили гласове. Ја сам им то рекао у лице, на Председничком колегијуму, и пред Шешељом. Рекао сам: „Зар стварно мислите да ће неко за вас да гласа?” Гледали су ме бело.90, 91) Кад је обелодањен раскол у СРС-у, првог дана нисам знао на коју ћу страну. Али, трећег и четвртог дана сам знао да више не могу да будем у СРС-у. То вече сам их питао: „Људи, ко ће да добија гласове?“ Па, Тома је добијао гласове, највећим делом је он добијао гласове, и ја понеки. Па, погледајте у истраживањима однос позитивног мишљења, Николић и ја смо на око 35 одсто, први следећи из СРС су на 9 одсто. Те оцене показују потенцијал. Схватио сам да они не виде да не могу да туку већину народа који Томи и мени дају више оцене него чак и Војиславу Шешељу. Неки су помислили да могу боље од Томе и мене.92) У време избијања сукоба, кад је Николић поднео оставку на функције у СРС-у, Вучић је свакодневно разговарао са Шешељем, али није дочекао да чује реченицу: „Вучићу, ти си од сада заменик председника странке.“ - Шешељ ми то није рекао. Да је то урадио, то би му био паметан политички потез, јер би ме довео у немогућу позицију, а много би било теже оборити рејтинг СРС-а. Срећом, није донео ту одлуку. Тај предлог не бих прихватио, али бих био у озбиљном проблему да се даље бавим политиком. Напустио бих политику. Шешељ је том одлуком, кад ме се одрекао, помогао Николићу. Није ми проблем што ме се одрекао. Није ми ни први пут. Било је то први пут 1999. године, али смо то превазишли и имали смо заиста добар однос93) – испричао је Вучић новинару НИН-а у свом тек усељеном кабинету у СНС. Истина је, наравно, другачија. Вучићу ни у једном тренутку није падало на памет да напусти политику, баш као што Шешељу није падало на памет да странку препусти главном креа90) „Недељни телеграф“, 26. август 2009. 91) Божидар Делић: На Председничком колегијуму, Вучић је радикалима рекао: „Свака вам част, јебаћу вам мајку“ (Седница Централне отаџбинске управе СРС, 12. септембар 2008.) 92) НИН, 9. октобар 2008. 93) У књизи Војислава Шешеља „Полицијски досије“ обелодањени су детаљи прислушкиваних разговора између Шешеља и жене Александра Вучића од 20. августа 1999. године. „Супруга Александра Вучића Ксенија контактирала је с Војиславом Шешељем, који јој је рекао да је Вучић ‘пукао сасвим’ и да је због њега атмосфера у странци неподношљива. Сукоб је избио, додао је, када је Вучић увредио Шешељеве најближе сараднике који су се затекли у кабинету и након расправе напустио канцеларију и рекао да даје оставку. Шешељ затим каже да не може више да му буде ‘дадиља’. На крају, уз напомену да му је сам Вучић признао да је прешао на строги пост и да има свог духовника, Шешељ је рекао да је разочаран причама да Вучић прелази у ДС. Уз стално захваљивање Шешељу за све што је учинио за њих, Ксенија се сложила да са Вучићем нешто није у реду, али је негирала да ће прећи у ДС“, наводи се у књизи. Александар Вучић, заменик председника СНС, у изјави за „Курир“ каже да не жели уопште да коментарише „Шешељеве бљувотине“. - Да смо се свађали, свађали смо се. Али, да је хтео да ме истера из странке или да је ја напустим и пређем у ДС, то ни у сну не може да буде истина – поручује Вучић („Курир“, 12. јун 2010.)
– 47 –
Морални портрет Александра Вучића тору пуча. Да га Николић није потценио, Вучић би од старта био много ангажованији у нападу на Шешеља и Српску радикалну странку. На крају, Николић је подвио реп и признао Вучићев значај. Цена тог партнерства вероватно ће бити откривена тек кад доће до разлаза између њих двојице. После месец дана тиховања, Вучић је пристао да се званично прикључи расколничком удружењу „лечених радикала“. „Свестан обавезе према бирачима који су на изборима показали жељу за променама“, бивши генерални секретар СРС-а се прикључио новој политичкој странци у којој су промене гарантовали Борислав Пелевић, Брана Црнчевић, Добривоје Будимировић Биџа, Радош Љушић и други слични „свежи кадрови“. Вучића је сачекала чланска карта број два и функција заменика председника Српске напредне странке. Свечано, како и приличи, одлуку је саопштио у ударном термину телевизије „Пинк“. Томислав Николић и Александар Вучић су 10. октобра 2008. године Министарству за државну управу и локалну самоуправу предали документацију за оснивање Српске напредне странке.
Отрежњење заведених радикала и почетак расула „напредњака“ Ше шељ: Ве ћи на ра ди ка ла ко је су Ни ко лић и Ву чић об ма ну ли у се би но си до вољ но му дро сти и хра бро сти да се вра ти под окри ље СРС-а * * * Пуч којим су Александар Вучић и Томислав Николић покушали да преузму Српску радикалну странку није успео, али нанео је огромну штету комплетној опозицији у Србији. Њихово интересно удружење, тзв. Српска напредна странка, уз огромну подршку режимских медија, страних и домаћих моћника, брзо је стекла завидан рејтинг. Међутим, показало се да недостатак идеологије не може да се компензује само жељом за остварењем личних амбиција. После две године узалудног надања да ће доћи на власт, „напредњаци“ су почели да се осипају. Поред заблуделих радикала, који су увидели да су их Вучић и Николић искористили као „топовско месо“ у рату против Шешеља, Српску напредну странку су напуштали и бројни каријеристи, разочарани што већ нису засели у министарске и директорске фотеље. Међу многим покајницима, најзначајнији је био генерал Божидар Делић. Руковођен Шешељевом девизом: „Једном радикал, увек патриота“, није пристао на Вучићеву евроатлантску еуфорију и Николићеву спемност да хапшењем и изручењем генерала Ратка Младића сарађује са Хашким трибуналом. - Српска напредна странка је странка преваре и представе. Отишао сам од Николића зато што као активни генерал нећу гледати како онај ко није могао да победи Тадића сада долази под његове скуте. Када се покренуло питање хапшења Ратка Младића, рекао сам да сам ја генерал и да никада не бих учествовао у његовом хапшењу. То сам изјавио пре пет година и изјавићу исто за пет година. Када сам оснивао СНС, очекивао сам да видим бољу и поштенију Србију. Да–48–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА нас, две и по године касније, затичем је само назаднију. Када је дошло до размимоилажења Николића и Шешеља, предлагао сам конструктиван разговор. Моја жеља је била да се странка не распадне, али људи из СРС-а нису имали слуха за то. Можда су и били у праву. Та несугласица није била разлог него повод за растурање странке, и да није било то, нашло би се већ нешто друго. Сада са сигурношћу могу да изговорим да сам тада погрешио. Србији јесу потребне промене, али да ли је промена ако ДС настави да влада са СНС-ом, удружена са Чедом Јовановићем? Није, разуме се. Американци скрећу поглед са Балкана према интересантнијим регионима, али како су свугде оставили жар, у Србији ће оставити Томислава Николића, човека који ће коначно и заувек решити питање Косова и Метохије. Јер Тома је тај политичар, виђен као „храбар и реалан“, који пристаје да прихвати реалност везану за Косово и Метохију. Вероватно ће у историји бити тешко да се пронађе такав човек и таква издаја Србије и њених грађана – рекао је генерал Делић по повратку у Српску радикалну странку,94) наглашавајући да није желео да учествује у „даљим преварама странке која нема програм, у којој одлучују само два човека, где поштени људи и патриоте немају никакву шансу, а шанса се пружа само пријатељима, кумовима и буразерима“. Његов пример су следили многи појединци, групе, па и цели месни одбори у Неготину, Лесковцу, Крушевцу, Крагујевцу, Новом Бечеју... Војислав Шешељ је 1. марта 2011. објавио Проглас којим је охрабио бивше радикале који су схватили колико су погрешили кад су пристали да крену за Александром Вучићем и Томиславом Николићем. - Прошло је 30 месеци откако су се Томислав Николић и Александар Вучић одрекли идеологије Српске радикалне странке. У то време, уз помоћ Демократске странке и свих режимских медија у Србији покушали су себе да прикажу као жртве а своје недело као последицу личног сукоба са мном. Николић је тада тврдио да је узрок напуштања СРС-а то што сам ја забранио гласање за Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији. Истина је наравно другачија, након што је са Борисом Тадићем тајно договорио да ће Демократска странка подржати један амандман радикала а Српска радикална странка читав ССП, Председнички колегијум Странке је са 14 гласова против и једним (Николићевим) за ССП донео такву – у складу са интересима српског народа – једину могућу одлуку. Николић и Вучић чак су ишли толико далеко да су ме оптужили да сам из своје хашке ћелије, у којој сам под двадесетчетворочасовним надзором затворских чувара, преко одбеглих припадника земунског клана наручио Николићеву ликвидацију. Уз невиђену медијску хајку данима су немилосрдно нападали мене и моју породицу а када су БИА и МУП истрагом утврдили да се ради о још једној Николићевој и Вучићевој потпуној измишљотини, њих двојица су о овоме заћутали и прешли на нове лажи – наводи се у Прогласу Војислава Шешеља. Он је подсетио да је у писму 11. септембра 2008. године, које је прочитано на седници Централне отаџбинске управе, упозорио све радикале и јавност Србије на обману коју „смишљено, на најподлији и најпокваренији начин“ спроводе Вучић и Николић. 94) „Печат“, 4. март 2011.
– 49 –
Морални портрет Александра Вучића - Ниједног тренутка нисам имао сумњу да је покушај преузимања Српске радикалне странке и претварање њене идеологије у прозападну – усмерену ка антисрпским евроатлантским интеграцијама – била суштина и циљ Николићевог и Вучићевог пуча и то од вас никада нисам крио. Убеђен сам да и ви то сада у потпуности увиђате и разумете, као и да схватате ко је прави лидер те тзв. Напредњачке партије. Стране дипломате и лидери западних сила данас отворено и са огромним, нескривеним задовољством говоре да је стварањем Српске напредне странке на политичкој сцени у Србији елиминисана могућност озбиљнијег отпора независности Косова и Метохије и чланству Србије у Европској унији и НАТО пакту. Запитајте се, ко им је био највећа и често једина сметња да се то догоди раније. То је, без сумње, Српска радикална странка. И управо због тога било је више покушаја да наша странка нестане или да се маргинализује. Искључиво због тога је и подигнута оптужница против мене. Да је у питању монтирани политички процес могли сте до сада више пута да се уверите. Странка је дуго одолевала, све док у нашим редовима нису пронашли оне који су пристали да зарад новца и личних привилегија издају своја уверења. Поносан сам што нису успели да униште Српску радикалну странку. Међутим, знатна штета је направљена јер је чињеница да би се процес опоравка Србије сигурно убрзао доласком Српске радикалне странке на власт, а да је то одложено управо слабљењем читавог опозиционог блока кроз отимање посланичких мандата нашој странци. Да би Запад у потпуности загосподарио Србијом неопходно је уништити наш национални дух у ком циљу је утврђено неколико стратешких циљева; то су поред уништења економије, разбијања српске војске, срозавања поверења у Српску православну цркву и стварање политичке сцене са које ће бити уклоњена најјача странка која се одувек одупирала Западу и бранила српске националне интересе – Српска радикална странка. Због тога су преко Николића и Вучића прво покушали да преузму СРС. У томе нису успели иако су у тај подухват уложили милионе евра. Тај тренутак је био преломан за све радикале. Ми смо претрпели губитке али смо избегли планирано потпуно уништење странке и из битке изашли са још чвршћом вером у историјску улогу Српске радикалне странке као једине алтернативе прозападној опцији у Србији, оличеној у Демократској странци и њиховом клону – „напредњацима“. Историја се понавља. Напредњаци су у XIX веку створени као прозападна странка окренута Бечу коју је краљ Милан користио да би ослабио радикале и Србију удаљио од Русије. И данас су напредњаци прозападна странка формирана са задатком да уништи радикале, а Србе коначно вежу за Брисел, Ватикан и Вашингтон, односно Европску унију и НАТО – сматра Шешељ. Председник Српске радикалне странке је указао и на одређену разлику између Демократске странке и Српске напредне странке, која може да се сведе под стару педагошку изреку: „Потурица гори од Турчина“. - Демократска странка упркос безакоњу, аферама и скупштинским крађама које су дале главни печат њеној владавини и у самом свом називу носи прерогатив „демократске“ странке, своју приврженост Европи и своју демократичност не мора ничим доказивати јер је као такву Европа признаје већ двадесет година. С друге стране, Николић и Вучић након одрицања од идеологије српског наци–50–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА онализма коју су заступали безмало две деценије своју оданост евроатланским интеграцијама и своју „демократичност“ тек морају да доказују пред својим европским менторима. Српски народ, поучен горким искуством давно је у аманет будућим покољењима оставио пословицу „Потурица гори од Турчина“. Та народна мудрост опомиње грађане Србије да се чувају савремених потурица јер они своју оданост султану оличеном у Европској унији увек морају доказати барем једном српском главом више од правих Турака. Зато промене, а поготово промене набоље, Србији не могу донети они који немају никаквих идеолошких, програмских или моралних разлика са демократама. Николић је небројено пута рекао да је Тадићева политика добра али да је Демократска странка лоше проводи и да би он брже одвео земљу у Европу. Брже прикључење Европској унији могуће је једино уз хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића, уз бржу продају српских предузећа и ораница, уз брже одрицање од суверенитета над Косовом и Метохијом. Својевремено, када је уз помоћ гласова посланика ДСС-а Томислав Николић био изабран за председника Народне скупштине Републике Србије да би свега неколико дана касније био смењен, на неправду која му је учињена Николић је реаговао речима: „Поштенога је лако преварити. Није срамота бити преварен. Срамота је преварити и бити преварант.“ Ја знам да је Томислав Николић многе од вас крајем 2008. године преварио лажним обећањима да се Српска напредна странке неће битно разликовати од Српске радикалне странке, обећањима да ће идеологија коју ће у новоформираној странци заступати бити идентична оној коју је 18 година заступао као мој заменик. Свестан сам да су многи од вас поверовали и у лаж коју су Николић и Вучић вешто протурали да је подела странке заправо тајни договор између мене и њих како бих ја што пре изашао из Хашког трибунала и како бисмо потом уједињени коначно поразили проевропски слугерањски режим Демократске странке. Данас такве лажи више не могу проћи. Бројне Николићеве и Вучићеве изјаве у којима отворено признају да је хапшење српског јунака Ратка Младића обавеза према Европској унији и да ће они са поносом и чак брже од Бориса Тадића испуњавати све обавезе и захтеве Европске уније за многе од вас представљале су болно отрежњење. Знам да ниједан бивши или будући српски радикал или патриота уопште, никада, ни под којим условима не би славног генерала Ратка Младића послао на хашко губилиште. Зато сам сигуран да сви ви, који сте се за своју и бољу будућност ваше деце борили под окриљем Српске радикалне странке, немате шта да тражите уз оне који једног од главних заговорника бомбардовања Србије и доласка ДОС-а на власт, бившег америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија плаћају да својим крвавим ручердама Николићу и Вучићу отвара врата вашингтонске и бриселске администрације и омогућава љубљење скута доказаним српским непријатељима попут Мадлен Олбрајт, Хавијера Солане, Олија Рена, Јелка Кацина и других – навео је Шешељ. Свестан да ниједном човеку није лако чак ни самоме себи да призна да је преварен, поготово када је у нешто искрено веровао и желео најбоље, Војислав Шешељ је позвао бивше радикале да покажу довољно мудрости и храбрости, па да се опет одупру „понирању у муљ Европске уније и даљем понижавању Србије“. – 51 –
Морални портрет Александра Вучића - Верујем да већина вас које су Николић и Вучић обманули у себи носи и довољно мудрости и довољно храбрости не само да то себи признају, већ и да се врате под окриље Српске радикалне странке и наставе борбу за идеологију српског национализма у коју никада нису ни престали да верују. Зато се сада обраћам вама, којима то није било тако очигледно, јер су им режимски медији и тајкунски новац помогли да вас збуне и заведу. Не тражим од вас покајање, али желим да вам поручим да је Српска радикална странка отворена за вас и да вам нико никада неће пребацити што у једном тренутку нисте имали довољно информација да прозрете позадину читаве операције усмерене на преузимање странке, која би задржала своје име, али се у својој суштини не би разликовала од Демократске странке, која је у највећој мери, и кумовала Николићевој и Вучићевој издаји. Бивши амерички амбасадор у Србији и дугогодишњи припадник америчке обавештајне службе Вилијам Монтгомери био је почасни гост на скупу у Београдској арени поводом две године од формирања Српске напредне странке. Током деведесетих година двадесетог века његов задатак био је да у Србији инсталира што већи број агената и припреми терен за долазак ДОС-овог режима на власт. У српској јавности остао је запамћен као један од најжешћих заговорника НАТО бомбардовања Србије. Исти тај Монтгомери данас је дебело плаћен да промовише Николића и Вучића као нове лидере. Многи од вас су тек када су се у то уверили схватили да је политика напредњака издајничка и да нема никакве везе са идеологијом радикала. Српска напредна странка јединствена је на политичкој сцени Србије по томе што иако је „опозициона“ има огромну медијску моћ. За разлику од времена када су Николић и Вучић били радикали и када су их медији често немилосрдно шибали, ови данашњи реформисани, напредни Николић и Вучић постали су миљеници Б92, РТС-а, Пинка и осталих. Медијски утицај увек се у свакој држави на свету остваривао само на један начин, новцем! По оној народној, колико пара - толико музике. Новцем се плаћају и кампање, новцем се плаћају билборди, новцем се плаћају бесни страначки аутомобили, новцем се плаћају страначке просторије, новцем се плаћају аутобуси за страначке скупове. Све данас новцем плаћају Николић и Вучић, плаћају и не питајући за цену јер мисле да читаву Србију могу купити за тридесет Јудиних сребрњака. Зашто у Србији нико осим СРС не жели или не сме да јавно постави питање одакле Николићу и Вучићу толико новца ако се зна да су једина странка у Србији која у складу са законом из буџета не добија ни један једини динар? Процените сами да ли се Николићу и Вучићу толико жури на изборе како би осиромашеном народу донели обећане промене и обрачунали се са тајкунима, криминалом и корупцијом или како би што пре почели да враћају своје дугове тајкунима који их новцем отетим из ваших џепова издашно финансирају већ пуних тридесет месеци – написао је Шешељ, упозоравајући бивше чланове СРС-а, али и све остале грађане Србије, да су „Николић и Вучић марионете оних који су се обогатили у време ДОС-а“. Шешељ је подсетио да је још почетком деведесетих година говорио шта је циљ Запада у односу према Србији. - Показало се да сам био у праву када сам вас позивао да се томе снажно супротставимо. Нисмо ли се заједно борили да њихове намере осујетимо, одложи–52–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА мо и зауставимо, док се међународне околности не промене у нашу корист. Сада је дошао тај тренутак. Велика Русија је постала снажан међународни фактор, као и Кина и Индија, и уз јаку Српску радикалну странку постојали би услови да се Србија одупре намери западних сила да нас збришу са географске карте. Данас је униполарни свет којим доминирају САД прошлост али њега и даље промовишу Тадић, Николић и Вучић. Они су ти који воде заосталу и превазиђену политику! Српска радикална странка се увек залагала за мултиполарни свет који је већ данас реалност што само политички дилетанти не виде. Србија више нема времена за бацање. Не смемо да дозволимо да после десет година владавине ДОС-а на власт дођу напредњаци као настављачи њихове прозападне политике. Србији је било доста пропадања, доста подела. Треба нам јака државотворна странка на власти. Србији треба Српска радикална странка. Ми само Србији полажемо рачуне. Ми другу отаџбину немамо и због тога желимо да је уредимо као правну државу, без криминала и корупције, са једнаким шансама за све. Желимо да српску привреду дигнемо на ноге и своју децу задојимо традиционалним вредностима српског народа – наводи се у Прогласу председника СРС-а. Упркос томе што се већ осам година налази у хашком затвору, Шешељ је истакао спремност да личним примером покаже свима „да међу Србима постоје људи вољни да се жртвују за опште добро, за одбрану достојанства свог народа, који је постао жртва у канџама западних сила“. - Стојим и данас на позицијама којима сам посветио свој живот, бранећи наше традиционалне вредности, пре свега слободољубље, храброст, патриотизам и национализам, као и нашу православну веру. Ако се и ви залажете за исте ове вредности, онда будите сигурни да их можете остварити једино кроз Српску радикалну странку, која је током двадесет година постојања несумњиво доказала своју доследност. Ако желите добро себи и својој деци, окупите се око Српске радикалне странке. Иста смо она странка у коју сте се добровољно учланили. Сваки општински одбор ће вас прихватити и неће вам никада нико пребацити што у једном тренутку нисте могли да препознате заверу. Запитајте се, можете ли да имате поверења у људе који се кукавички повлаче и који су спремни да погазе заклетву дату у Цркви. Такви ће погазити свако обећање дато вама, јер ако су могли оно дато пред Богом, залажући част својих предака и будућност својих потомака, јасно је о каквим се људима ради. Они су довољни сами себи и они ће морати да се суоче са собом кад-тад. То ће бити врло болно суочавање, иако сам их ја на све то на време упозоравао. Ја сам на овај начин умирио своју савест. Пружам вам шансу да још једном преиспитате своју одлуку. Нека вам разум и срце покажу пут који треба да следите. Какву год одлуку да донесете, сигуран сам да ће то бити резултат дубоког преиспитивања – закључио је Војислав Шешељ. Своје ставове о пучистима Вучићу и Николићу морају да преиспитају не само радикали, него и остали грађани Србије, па и они који имају негативно мишљење о Српској радикалној странци и Војиславу Шешељу. Да би се заштитило од политикантске ерозије, целокупно српско друштво мора да се одупре преварним радњама које, кршећи све моралне принципе, предузимају појединци жељни пара, моћи и утицаја. – 53 –
Морални портрет Александра Вучића Александар Вучић је бројним преварним радњама, спровођеним у периоду од 2004. до 2009. године, зарад остварења личних интереса нанео огромну штету Српској радикалној странци, њеним члановима и гласачима. Злоупотребио је функцију генералног секретара, поверење председника и већине сарадника у руководству странке, као и свих грађана који су на изборима гласали за њега, верујући паролама у којима је истицао своју приврженост идеологији СРС-а. У сарадњи с Томиславом Николићем, покушао је да отме Српску радикалну странку и то баш у кључном тренутку за одређивање пута којим би Србија требало да крене. У мају 2008. године, четири месеца пре радикалског раскола, већина грађана Србије је гласала против режима Бориса Тадића. Хитну помоћ Демократској странци дао је Ивица Дачић и тако омогућио наставак владавине једне од мутација изворног ДОС-а. Наравно, његова и улога Социјалистичке партије Србије нема трајни значај. До јединог дугорочног решења могло је да се дође само уништавањем Српске радикалне странке. Тај задатак су врло успешно извршили Вучић и Николић. Растурањем радикала и оснивањем странке прозападне оријентације, нанели су огромну штету комплетној опозицији, националним организацијама и свим грађанима који нису страначки опредељени али желе промену режима. Приликом одмеравања одговорности Александра Вучића и Томислава Николића, иако је разбијање СРС-а и опозиционог блока најтежа последица њихове преваре, управо то може да се схвати и као олакшавајућа околност. С обзиром да су показали ко су и какви су, тек сад се може проценити колику би тек штету направили да су, предводећи Српску радикалну странку, дошли на власт у Србији. С позиција власти без проблема би се одрекли Косова и Метохије и наставили да слепо испуњавају све захтеве својих ментора са Запада. Због обавеза према тајкунима не би могли, чак ни кад би хтели и умели, да се боре против криминала и корупције. Да им је пуч успео, могућим доласком Српске радикалне странке на власт, ма колико то гротескно изгледало, државна и национална политика остале би на понижавајућем курсу који је установио ДОС. Овако, Српска радикална странка је претрпела егзодус мањег броја заблуделих функционера и чланова, као и већине похлепних конвертита. Њеним слабљењем, српска опозиција је остала без најјачег упоришта, али сад, прочишћена и растерећена, може да постави нове темеље. Ипак, Александар Вучић мора да сноси одговорност за превару коју је, у саучесништву са Томиславом Николићем, извршио покушајем пуча у СРС-у са намером да оствари личну и политичку корист.
–54–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Српска напредна странка, интересно удружење за заштиту конвертита и криминалаца
ВУЧИЋЕВА ДЕПОНИЈА Ву чић: СНС се до бро ко ти ра у свим ам ба са да ма, на нас сви ра чу на ју (2009.) Пе ле вић је еле ган тан чо век, увек но си цр не ча ра пе. Про блем је у то ме што их че шће ста вља на гла ву, не го на но ге (2002.) Пе ле вић је мој при ја тељ (2009.) Бо го љуб Ка рић је ло пов! Ка да би он до шао на власт, ни ко не би остао жив. Са чу вај Бо же! (2005.) О Бо го љу бу знам са мо да има огром ну енер ги ју (2010.) Монт го ме ри, са сво јих 132 сан ти ме тра, ур ла на оне ко ји ис пу ња ва ју све на ло ге (2001.) Ко ле на су ми дрх та ла кад сам чуо зви жду ке упу ће не го спо ди ну Монт го ме ри ју (2010.) То ма је при знао да је узи мао па ре од тај ку на. Ти ме је до ка зао да ни је ла жов (2009.) Ко јим се по слом ба ви Стан ко Су бо тић? Ба ви се швер цом ду ва на и нар ко ти ка, ти ме уби ја љу де (2002.) Ме не оп ту жу ју да сам вла сник „Прав де“, а у тим но ви на ма је на ре ђе но да скло не све што ка жем о ње го вом ве ли чан ству Ђи ла су (2011.) Ра дим у јед ној фир ми, име ћу вам по сле тач но да ти, по што је ја зо вем „Про фи“, али ни је „Про фи“ (2010.)
– 55 –
Морални портрет Александра Вучића
А
лександар Вучић је организовао и реализовао превару којом је, зарад личних интереса, нанео огромну политичку штету Српској радикалној странци, њеном руководству и гласачима. После неуспелог пуча у странци чији је био генерални секретар, Вучић је, у сарадњи са Томиславом Николићем, формирао Српску напредну странку, највећу превару у савременој политичкој историји Србије. Српску напредну странку основала је група посланика која је украла мандате Српске радикалне странке и на тај начин значајно променила изборну вољу грађана. На исти начин, преварним радњама, Вучић и Николић су узимали одборничке мандате СРС-а у свим општинама и градовима. И пре него што је регистрована, СНС је том крађом дошла у позицију да утиче на друштвене и политичке процесе. На последњим изборима на којима су учествовали, у мају 2008. године, Александар Вучић и Томислав Николић су поверење бирача добили на основу националистичке идеологије Српске радикалне странке. Тако стечене посланичке и одборничке мандате су задржали, а одбацили су ставове и принципе захваљујући којима су дошли до њих. У извршењу инкриминисаног дела имали су медијску и логистичку подршку режима Бориса Тадића, страних дипломата и домаћих тајкуна, којима је заједнички циљ био да униште или маргинализују утицај Српске радикалне странке и њених гласача. Вучић и Николић су злоупотребили кључне функције у Српској радикалној странци како би руководили пучем, врбовали сараднике, отели мандате, обезбедили финансијере и створили услове за удруживање са другим компромитованим политикантима жељним пара, моћи и власти.
Како су се Вучић и Николић одрекли Бога и направили властиту бизнис-секту Ни ко лић: За кли њем се сво јим име ном и ча шћу да ћу ча сно, по ште но и пре да но оба вља ти сво ју по сла нич ку ду жност у скла ду са про гра мом СРС * * * У темеље Српске напредне странке, њен председник Томислав Николић је уградио најбескрупулознију превару – погазио је заклетву на верност Српској радикалној странци коју је дао у цркви. - Плашим се само Бога. Никад не бих прихватио издају – рекао је Николић.1) Рекао и слагао. Да се не плаши Бога и да би без гриже савести прихватио издају, доказао је чим се указала прилика. Ни заклетва Богу, потписана 26. јануара 2004. године, у земунској цркви Светог Николаја, није га спречила да изда Српску радикалну странку, њен Статут, најближе сараднике и милионски корпус гласача. 1) „Недељни телеграф“, 12. новембар 2003.
–56–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Ја, Томислав Николић, заклињем се као народни посланик, заклињем се свемогућим Богом, заклињем се својом православном вером, заклињем се својим именом и чашћу, заклињем се славом својих предака и будућношћу својих потомака, да ћу часно, поштено и предано обављати своју посланичку дужност, поштујући страначку дисциплину и извршавајући одлуке највиших страначких органа, у складу са Програмом и Статутом Српске радикалне странке. Јединство српског народа и државе, политичка демократија, цивилизовани правни поредак, економски просперитет и социјална правда, увек и свуда представљаће главне циљеве моје политичке борбе. Мојим посланичким мандатом у сваком тренутку ће располагати Централна отаџбинска управа Српске радикалне странке и њеној вољи ћу се безусловно покоравати. Како ја ову заклетву поштовао и испуњавао, тако и мени Бог помогао – наводи се у заклетви Томислава Николића. Са лакоћом се придржавао ставова из заклетве. Док није пао у искушење. Бог, властито име и част, слава предака и будућност потомака, странка и остале тричарије нису имале шансе да надјачају његов похлепни карактер. Колико му значе Вог и православна вера доказао је тако што се није ни потрудио да смисли ако не искренији оно бар паметнији алиби. Задовољио се површним објашњењем, потпуно неприхватљивим и за лаичку а камоли теолошку логику, да је „заклетва орочена мандатом а не Богом“. - Ово је већ други сазив у коме се ми нисмо у цркви заклињали на верност странци јер је то бесмислено, људи су одлазили и када су се заклињали у цркви – оправдавао је Николић2) своју издају, као да заклетва Богу има рок трајања усклађен са изборном процедуром.
Лаже и док се крсти: Вучић прекршио заклетву у цркви и направио властиту „напредњачку“ секту 2) „Правда“, 16. септембар 2008.
– 57 –
Морални портрет Александра Вучића Ипак, био је у праву кад је подсећао да су и раније „људи“ одлазили из СРС не марећи за заклетву коју су дали у цркви. Међутим, тада, пре него што им се и сам придружио, Николић их је најжешће оптуживао. У мају 2005. радикал Живадин Лекић је напустио матичну посланичку групу и учланио се у Покрет „Снага Србије“ Богољуба Карића. Праведнички бес, Николић је истресао и на подмићеног издајника и на тајкуна који га је купио. - Немам појма, нити ме интересује, шта је Богољуб Карић дао Лекићу за трансфер. Упропастио му је живот, јер је тај посланик положио заклетву у цркви, пред Богом. Тај није издао СРС, већ је Бога издао. У нашој заклетви стоји да се посланик заклиње вером, чашћу, поштењем и потомцима да ће следити политику СРС и да једино она располаже његовим мандатом. Богољуб Карић такође зна за ту нашу заклетву. Очигледно је он основао неку нову цркву чим му је наш бивши посланик, који је под заклетвом, прешао код њега, а да то Богољуба Карића није било брига. Ево, ја позивам и патријарха Павла да се изјасни, јер се Карић хвали да има добре везе с њим. Карић без проблема може сада да откупљује и удате жене. Нема никакве разлике.3) Докле год је Живадин Лекић посланик у Скупштини Србије испред Карићеве странке, која није никада изашла на парламентарне изборе, немам шта да разговарам са Карићем. Карић се дрзнуо да лоповским путем уђе у Скупштину и показао је какав је човек. Ако је већ Лекић малоуман, па ризикује да га стигне Божја казна, онда Карић не би требало да буде малоуман, па да исто то ризикује за себе. У нашем народу има узречица „према свецу и тропар“. И смеће обично иде у канту за смеће4) – изјавио је Николић. И Александар Вучић није имао разумевања за трговину чашћу, образом и, нарочито, мандатима. И Лекићу и Карићу је претио кривичном пријавом и затворском казном. - Не верујем да ће ико више, после оног несрећника Лекића, да пређе код Карића и тиме упрља своју част и образ. Сто одсто сам уверен да ниједан други посланик СРС неће напустити наш посланички клуб. Сви су они часни и поштени људи. Мене је лично веома срамота што је Лекић прешао код Карића, али шта се сад ту може... Међутим, већа срамота требало би да буде оне који су га купили. Оно што морам да истакнем јесте да је Лекић службено лице и да је куповина службеног лица кривично дело. Једног дана и купац и продавац службеног положаја мораће да иду у затвор – говорио је Вучић.5) Кад су радикали, на седници Централне отаџбинске управе 12. августа 2008, дискутујући о његовом искључењу, подсетили Томислава Николића да је тада за Лекића говорио да „смеће иде у канту за смеће“, он је одговорио: - Да, то сам рекао, али ово су потпуно другачије околности. Отишао сам из странке као њен председник у Србији, као човек који је, мада неки то неће да признају, бар 60 одсто заслужан за све мандате који су освајани. Све кампање се везују за мене. Све је то везивано за мене, а Лекића нико није знао. Он је директно отишао у странку Богољуба Карића, значи купљен је, а мене је отерао Ше3) „Српски Национал“, 20. мај 2005. 4) „Интернационал“, 24. мај 2005. 5) „Курир“, 23. мај 2005.
–58–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА шељ. Можда сам ја и смеће, можда идем и у канту, али он је мене отерао. Његово понашање је било неподношљиво и чекам на кога ће сада да се фокусира! Оправдање за кршење заклетве пред Богом, Николић је тражио у самопрокламованим тезама да је он „председник СРС у Србији“ и да је „бар 60 одсто заслужан за све мандате“. Заборавио је да помене „лоповски начин на који је Карић ушао у Скупштину иако никад није изашао на изборе“, баш као и на претњу губитком части и образа. Колеге из СРС није обмањивао само лицемерним бесмислицама о прошлости које се одриче, него и о будућности коју им је обећавао не би ли их врбовао за прелазак у нову странку. Иако је изјављивао да никога не зове, јавно га је разоткрио посланик Добрислав Прелић. - Када ме је Томислав Николић позвао, рекао ми је да оснива нови посланички клуб, али да он остаје у оквиру Српске радикалне странке. Набацио је да су му приступили Јоргованка Табаковић и генерал Делић. Ваљда је требало за њима да се поведем. Истакао је да ће клуб водити политику на принципима и идеологији Српске радикалне странке. Једино, како је нагласио, једна ствар ће бити другачија, а то је да ће наш посланички клуб да заступа интересе Србије тако што ће се залагати за сарадњу и са Истоком и са Западом, а не како кажу Тодоровић и Вјерица Радета – испричао је Прелић,6) и нагласио да му је Николић рекао да ће, „ако буде морало“, формирати нову странку која ће „бити идентична са Српском радикалном странком“. Николић је, тврди Прелић, намеравао да задржи идеологију, програм, Статут, грб и химну СРС. - Николић је проценио да је чланство СРС збуњено и да му треба дати мало времена да би се одлучило коме ће се приклонити, али да ће се за те потребе искористити скупштинска говорница. Замишљено је да се на тај начин промовише нови посланички клуб, да се покаже да је све то Српска радикална странка, уз неке мале модификације. Николић је истакао да ће старији радикали остати на тврђој линији, а млађи и новији чланови прићи њему и политици коју он заступа. Нагласио је да треба што више да се инсистира на томе да се чланови СРС одлуче да ли желе да следе политику Томислава Николића, јер је он на изборима освојио преко два милиона гласова, да за њега нису гласали само чланови СРС већ и симпатизери и много шири круг људи, или ће да следе политику, односно диктатуру коју спроводе Драган Тодоровић и Вјерица Радета. Рекао је да је разочаран и да ће бити разноразних притисака на нас, али да не будемо тиме оптерећени, већ да треба све да издржимо јер, према његовим речима, политика коју ће он водити ће бити далеко приступачнија, демократска, праведнија а не диктаторска. Тражио је да се за говорницом истиче да Радета и Тодоровић спроводе политику дикататуре –тврди Прелић. Према његовим речима, Николић је истицао да је разочаран поступцима Војислава Шешеља. - Рекао је да је он Шешељу крстио децу, а Шешељ му је, преко Радете, Наташе Јовановић и Гордане Поп Лазић клео унучиће. Нагласио је да та клетва није била упућена члановима Српске радикалне странке већ директно њему. Рекао 6) „Велика Србија“, октобар 2008.
– 59 –
Морални портрет Александра Вучића ми је: „Ја сам разговарао са Тадићем телефоном јер морам да разговарам са свима када је у питању интерес Србије – рекао је Прелић. После тог разговора, он је пристао да пређе у Николићеву посланичку групу „Напред Србијо“. - Збунио сам се, ја нисам искусан политичар. Пре него што сам постао посланик, политиком сам се бавио искључиво на локалном нивоу. Никада пре тога нисам имао прилику да седим и разговарам са челницима Српске радикалне странке на такав начин, као тај дан са Томиславом Николићем. Пре тога ме није примећивао. Једном ме је срео на скупштинским степеницама и питао ме одакле сам, пошто није могао да се сети. Ја сам био посланик Српске радикалне странке, а он тада шеф посланичке групе а није знао ништа о мени, није знао чак ни одакле сам. Није га интересовало. Испао сам јако наиван, али сам брзо схватио да сам направио огромну грешку – признао је Прелић. На следећој седници тзв. посланичке групе „Напред Србијо“, Николић је најавио да ће формирати нову странку и да ће деветоро првобораца ући у историју као њени оснивачи. - После те изјаве, вратио се на причу да смо ми још увек чланови Српске радикалне странке и да морамо да инсистирамо да се одржи Конгрес и Централна отаџбинска управа, пошто је потребно да му се укаже прилика да људима објасни шта се ту збива. Присутни на састанку су га питали шта да раде, пошто су неки од њих и одборници или чланови већа у локалним самоуправама, а те оставке нису код њих. Он је рекао да ће покушати на неки начин то да реши. Тај дан се у Николићевој канцеларији славило, пили су се виски и ракија – испричао је Прелић. Николић му је дао задатак да врбује колегу Драгана Живковића Џају. - Кад сам Џаји испричао шта се дешава, он ме одбио и рекао: „Враћај се и исправљај то што си забрљао“. После непроспаване ноћи и разговора са пријатељима, којима нисам знао шта да кажем и како да објасним свој поступак, дошао сам поново у Скупштину. Тома је поновио да неће на нас да врши притисак да гласамо за ССП. Тома нам је појаснио да нећемо морати да долазимо на скупштинска заседања ако имамо неки посао. Рекао је да неће бити Вјерице Радете која иде са списком и тражи да се присутни упишу. Рекао је да ће они који дођу у његов посланички клуб имати одрешене руке, да нас неће терати да седимо у сали. Пошто је сазнао да имам приватну фирму, рекао је да, без обзира што сам посланик, нећу морати ни да долазим – открива Добрислав Прелић. Иако признаје да му је Томислав Николић, попут Војислава Шешеља, био страначки идол, одлучио је да му се ипак не придружи. - Мој мандат није мој, то је мандат Српске радикалне странке, ја то тако гледам. Зато сам из Скупштине дошао у седиште странке да поднесем оставку и вратим мандат, мислим да је то, пре свега, поштено – рекао је Прелић. Милана Шкрбића покушао је да врбује „напредњак“ Гојко Радић. - Одговорио сам му: „Не долази у обзир, Апатин је познат по добровољцима, не бих могао жив да се вратим кући“. Воја је пет пута долазио у Апатин, отишао је на гроб сваког добровољца и запалио свећу, људи то цене и памте – истакао је Шкрбић.7) 7) „Велика Србија“, октобар 2008.
–60–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА У време избијања пуча у Српској радикалној странци, Јоргованка Табаковић се налазила у Азербејџану, као члан једне парламентарне делегације, али ни то је није спречио да се укључи у завереничко сплеткарење. Телефоном је позивала поједине посланике СРС и „саветовала им“ да „буду паметни и да мисле на своју будућност“. - Отићи са Томиславом Николићем, у ствари, значи остати веран идеји српског национализма, програму Српске радикалне странке, али и бити одан себи и ставовима које износим у јавност – објашњавала је Табаковићка.8)
Националистичка идеологија одбачена због ручкова и вечера у амбасадама Ву чић: Ми, на пред ња ци, до бро се ко ти ра мо сву да. У сва кој ам ба са ди зна мо бар по дво је-тро је љу ди. На нас ра чу на ју и Евро па и Аме ри ка * * * Томислав Николић и његови пучисти су се држали приче о националистичкој идеологији само док им је користила да врбују лаковерне чланове Српске радикалне странке. Временом, тотално су се одрекли тог пропагандног мамца. Велику Србију, у коју су се двадесетак година заклињали, помињали су само као „неоствариви сан“. Америку, Европску унију, па и НАТО, које су некада сматрали „убицама српске деце“, „светским џелатима“ и „новим фашистима“, одједном су прогласили за „партнере без којих Србији нема спаса“. Хашки трибунал је експресно из статуса „антисрпског злочиначког казамата“ прерастао у „међународну институцију са којом морамо да сарађујемо“, баш као што су „издајници“, „бандити“ и „психопате“ из Демократске странке постали „озбиљни политички конкуренти“. Александар Вучић, прави креатор и реализатор политике Српске напредне странке, смислио је најлакши начин за избегавање објашњења тог заокрета. Напросто, није негирао само радикалску него сваку идеологију. - Не бих говорио о идеологији Српске напредне странке, радије бих користио реч – идеја. Наша је идеја да живимо у нормалној земљи пристојних људи у којој ћемо моћи максимално да очувамо националне интересе, што значи и територијални интегритет у складу са међународном констелацијом снага. Хоћемо да разговарамо са свима у свету, да не будемо кужни и шугави и да не бежимо од разговора са онима који нам нису увек пријатељи. И наш је циљ да покушамо да извучемо за Србију највише и на Истоку и на Западу.9) Ми, напредњаци, добро се котирамо свуда. Имамо и ручкове и вечере и са представницима ЕУ, и САД, и амбасадама Јапана, Француске. У свакој амбасади знамо бар по двојетроје људи. На нас сви рачунају као на озбиљну странку, знају да ћемо доћи на власт. Наравно, осим куртоазних делова разговора, ти сусрети уопште нису пријатни. Питају вас какву политику водите према Косову, према Републици Срп8) „Правда“, 15. септембар 2008. 9) НИН, 9. октобар 2008.
– 61 –
Морални портрет Александра Вучића ској. Они разговарају као да су Тајсони, није их брига да ли Тома и ја имамо по 100 кила и 190 цм висине. Заступају интересе својих земаља, које хоће да узму што више од вас. А ми смо ту неко ко треба да сачува нешто од интегритета своје земље. Ако мислите да је тешко некога од њих опсовати, није. Али шта сте онда урадили за своју земљу? Србији недостаје рационални однос. Уместо да се дуримо као мала деца, треба тврдо да преговарамо – заступао је Вучић10) ставове које је 15 година називао издајничким и слугерањским. У мери својих интелектуалних могућности, ту концепцију је рекламирао и Томислав Николић. Уверен да су сви грађани исти као он, да не памте дуже од два дана, бахато је тврдио да су „програмска опредељења СНС непромењена од првог дана“. - Српска напредна странка је потпуно профилисала свој програм, доказала је да је европски опредељена, али и да је остала доследна принципу очувања територијалног интегритета Србије. Економији, финансијама, пољопривреди, миру и безбедности Србије нема спаса без сарадње са Европском унијом, али СНС не пристаје да се као уцена или услов за сарадњу и улазак Србије у ЕУ намеће независност Косова и Метохије – одбијао је Николић11) ултиматум који Европска унија и не поставља јер је уопште не занима став Србије и српских партија о Косову и Метохији. Опуштено, као што је некада тврдио да „ниједан Србин више не сме да буде ухапшен и изручен Хашком трибуналу“ и да ниједна власт више не сме да „авионом транспортује србетину у хашке ћелије“, подржао је лов на генерала Ратка Младића. - Има људи који кажу да Ратко Младић неће да буде ухапшен кад ми дођемо на власт, а ја знам да Србија мора да испуни своје међународне обавезе и да ће их испунити ако то икако буде могуће – непотребно је наглашавао Николић,12) „напредњаци“ су већ уверили не само српску јавност него и своје бриселско-вашингтонске менторе да би се ратни командант Војске Републике Српске безбедније осећао у кући Карле дел Понте него код војводе Николића или било којег Вучића. У општој амнезији, као да им је програмске смернице одређује Алојз Алцхајмер, Николић и Вучић су променили ставове и према политичким конкурентима, нарочито према „квислиншкој и слугерањској“ Демократској странци. Томислав Николић није пропуштао прилику да са поносом истакне последице свог пуча. - Показало се као потпуно оправдано и утемељено што смо моји сарадници и ја одлучили да напустимо Српску радикалну странку и свој политички живот узмемо у своје руке. Уверен сам да ће наш изборни резултат, без обзира када избори буду одржани, бити бољи него што их је икада остварила СРС. Бавим се политиком 19 година и не могу да кажем да сам икада одлучивао о судбини Србије. Време је да СНС одлучује о судбини Србије – рекао је Николић.13) 10) 11) 12) 13)
„Недељни телеграф“, 26. август 2009. „Прес“, 9. септембар 2009. РТС, 18. мај 2011. „Прес“, 9. септембар 2009.
–62–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Да би дошли на власт, „напредњаци“ би били спремни и на коалицију са Демократском странком. - Иако је у овом тренутку нереално да правимо владу са ДС-ом, немојте да искључујете све могућности. Ако имате изједначен резултат и ако нема никог другог у парламенту с ким бисте правили владу, онда је и то могуће. У таквој влади не би нам било лако да испунимо обећања о искорењавању корупције и решавању афера, али нама је потребан договор око нормалног функционисања Србије, да имамо политичку сцену у којој ћемо суштинске одлуке доносити консензусом – признао је Вучић14) и одмах почео да се на најпатетичнији начин удвара свом новом идолу Драгану Ђиласу: - Он има енергију, то је политички противник којег поштујем. Мислим да није био у ситуацији да уради највећи део онога што је влада обећала, не мислим његовом кривицом. Па, ни то му није било довољно. Колико је снисходљив, Вучић је доказао кад је, као јединог чиновника у влади Демократске странке, јавно похвалио Ђиласову бившу супругу: - У влади Мирка Цветковића има министарстава која врло пристојно раде свој посао. Бар једну агенцију или организацију бисмо задржали и у нашој власти. Задржали бисмо Милицу Делевић, која води Канцеларију за приближавање Европској унији. Томислав Николић је у априлу 2009. чак позивао на формирање „концентрационе владе“ у којој би се нашле све „значајне политичке странке“. - Постоје ситуације када мачка и миш спавају заједно. Моја рука је испружена и чека да одговоре остале странке. За сада опозиционе, али та рука симболично је упућена и власти. Волео бих да будемо у блоку супротстављеном Тадићу. То ми је циљ и животно опредељење. Не супротстављање да будемо непријатељи, него да будемо политички супарници. Ако бисмо ми ушли у коалицију, осталих не би можда ни било у парламенту и ту би замрла демократија – истицао је Николић,15) да би се, кад је одбијен, наљутио на ДС која га онемогућава да оствари своју основну амбицију и дође на власт. - Србија би могла да западне у дубоку кризу. Биће потребно да се сви који политички нешто значе уједине како би заједничким одлукама спасли земљу. Зато сам предложио концентрациону владу, али нисам наишао на подршку – разочарао се лидер интересног удружења СНС.16) Идеолошки хаос у коме су се нашли, Вучић и Николић су иницирали оног тренутка кад су своју франкештајнску организацију крстили именом странке из које је настала Демократска странка. Српска напредна странка је основана у јануару 1881. године. Оснивач и први председник, Милан Пироћанац, у то време (од 1880. до 1883.) био је и премијер Србије. Његови „напредњаци“ су заступали конзервативне ставове. Иако су у прво време сарађивали са радикалима Николе Пашића, противили су се сарадњи са Русијом, упућујући Србију према Западу, пре свега Бечу. После Првог светског рата, из Српске напредне странке настала је Демократска странка. 14) „Недељни телеграф“, 26. август 2009. 15) „Танјуг“, 11. април 2009. 16) „Правда“, 19. мај 2009.
– 63 –
Морални портрет Александра Вучића Историјска иронија је хтела да се Српска напредна странка обнови под патронатом Демократске странке.
У „напредњачком“ контејнеру има места за све конвертите, криминалце и лажове Ву чић: Пе ле вић је еле ган тан чо век, увек но си цр не ча ра пе. Про блем је у то ме што их че шће ста вља на гла ву, не го на но ге. Он је мој при ја тељ * * * Не, није тачно да, ако хоћете да постанете члан Српске напредне странке, морате макар да опљачкате киоск или да урадите неко друго кривично дело. Такав утисак се стиче кад се види састав руководства СНС, али вероватно у ту странку може да уђе и неко ко нема криминални досије, није учествовао ни у једној афери или није политички конвертит. Српска напредна странка се и својим кадровским конгломератом профилисала као интересно удружење грађана које не повезује никаква идеологија или политички програм него сирова и сурова жеља да се што пре домогну пара, моћи, власти и посланичког имунитета. У корпус наивних екс-радикала удробљени су многобројни губитници из других странака. У мираз су донели личне фрустрације, незадовољене амбиције, репове из разних афера, па и судске поступке пред Специјалним судом за организовани криминал. Господари „напредњачког“ ђубришта, Александар Вучић и Томислав Николић, прихватали су све. Место у врху СНС нашао је Брана Црнчевић, бивши председник Матице исељеника и самозвани „стриц“ свих српских прекодринских мученика. Поред њега нашао се Добривоје Будимировић Биџа, бивши функционер Социјалистичке партије Србије, који се у оно ратно време хвалио да је, као градоначелник Свилајнца, из свог града протерао све избеглице јер није могао да гледа како они „лепо живе“. „Напредњаци“ су постали „отпораш“ Марко Ђурић, Горан Радосављевић Гури, командант Ђинђићеве жандармерије,17) и Мирослав Милошевић, шеф ресора јавне безбедности у Коштуничино време. Бивши министар Бојан Димитријевић из Српског покрета обнове, као и Радош Љушић из Демократске странке Србије, у СНС су донели афере које их прате из времена кад су били на власти. По изласку из Централног затвора, након једногодишњег притвора, под оптужбом да је шеф грађевинске мафије, из Демократске странке трансферисао се Горан Кнежевић, некада зрењанински „градоначелник са визијом“. И Миодраг Николић Феман је напустио ДС да би појачао СНС.18) Истакнути правник Владимир Цвијан напустио је место у се17) Вучић: Тачно је да нам Гури помаже у предизборној кампањи за локалне изборе. Тачно је и да је он наш симпатизер. Ништа вам више не могу рећи („Блиц“, 21. април 2010.) 18) Феман: Демократску странку сам напустио јер је, након убиства премијера Ђинђића, у њој дошло до невиђеног грабежа и отимачине положаја. Странку су преузели клинци и балавци на челу са Чедомиром Јовановићем, битангом без иједног дана радног стажа. А Тому Николића памтим као доброг и честитог домаћина још док се није бавио политиком. Показао је и велико разумевање за привреду, што је мени најважније („Курир“, 26. октобар 2008.)
–64–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Политикантски картел: Велимир Илић, Миланка Карић, Томислав Николић и Александар Вулин
кретаријату председника Бориса Тадића и одмах јавно доказао да је починио кривично дело неовлашћеног снимања и прислушкивања службених лица. Члан Председништва СНС постала је Зорана Михајловић-Милановић, некадашњи функционер Динкићеве странке Г 17 плус. Са уверењем да ће добити место министра културе чим „напредњаци“ дођу на власт, из ДСС-а је дошао глумац Тихомир Арсић. Ту политичку депонију подржали су појединци сличних политичких и моралних квалитета. Вучићу и Николићу, новим љубитељима Хашког трибунала, весело су пришли Лука Караџић, брат Радована Караџића, ратног председника Републике Српске и хашког притвореника, и Мирослав Тохољ, један од оснивача Српске демократске странке и ратни министар у влади Републике Српске. Дискретнија али и искренија била је Љиљана Хабјановић Ђуровић, некадашња блиска пријатељица Мире Марковић. Њен супруг Милован Ђуровић, бивши директор дирекције за финансије Југословенске левице, који је у мају 2001. ухапшен и процесуиран под оптужбом за злоупотребу службеног положаја, од 2008. године је, као члан скупштине акционара „Правда преса“, помагао Александру Вучићу у развоју његових дневних новина. На конвенцији „напредњака“ у београдском Центру „Сава“, под називом „Будућност почиње данас“, у првим редовима су се нашли Бранко Ракић, правни експерт који се истакао у одбрани Слободана Милошевића у Хагу, бивши фудбалери Алберт Нађ и Владимир Вермезовић, одбојкаш Дејан Брђовић, хармоникаш Миодраг Аранђеловић Кемиш, модни креатор Звонко Марковић и тадашњи директор „Правде“ Ђорђе Минков. - Само од онога шта сте радили зависи ваша судбина. Ако сте радили најбоље што сте могли, не бојте се за своју будућност, а ако сте радили лоше против Србије, затвори ће бити пуни - преплашио је тада Николић своје саборце.19) 19) „Правда“, 23. март 2009.
– 65 –
Морални портрет Александра Вучића На његову срећу, нису се разбежали, знали су да лаже. Зато се комотно, као свој међу својима, осећао и Борислав Пелевић, пуковник Арканове Српске добровољачке гарде, члан Председништва Српске напредне странке и узурпатор посланичког мандата који је добио на листи Српске радикалне странке. Никада нико на његов рачун није изрекао теже оптужбе од Николића и Вучића. Јавно, са скупштинске говорнице, размењивали су најсочније увреде. - Пребројте, господине Николићу, квадрате које сте добили од овог народа за само месец дана рада у влади. Добили сте чак 180 квадрата. Пребројте, господине Николићу и оних 250 хиљада динара, које сте украли од овог народа зато што сте лажно приказивали да путујете од Крагујевца, а имате стан у Београду. Ја увек говорим, господине Николићу, да се не мешам у приватни живот народних посланика, али ово нису приватни квадрати и приватне паре. То су квадрати овог народа и то су паре овог народа – говорио је Пелевић,20) а није му остао дужан његов садашњи шеф Николић: - Нешто да кажем о Пелевићевом приватном бизнису. Знам да се многи у земљи вас плаше. Е, наишли сте на оне који се вас уопште не плаше. Себе убрајам у такве. Бојим се само Бога и бојим се да ће ми неки поштени човек нешто пребацити. Када ми ви пребацујете, мени то само диже углед. Сукоб тадашњих аркановаца и радикала употпунили су Александар Вучић и Драган Марковић Палма, тадашњи потпредседник Пелевићеве Странке српског јединства. - Господин Вучић никада ништа у животу није радио. Када је ушао у владу, одмах је добио стан. Сада вози једног дртавог „југа“ јер хоће да му народ поново поверује. Господине Николићу, ви никад ништа нисте радили, ваше основно занимање је бављење политиком. Ви никакав резултат, господине Николићу, немате. Никада никоме ништа у животу нисте помогли, осим да сте преварили народ на свим изборима до сада, али само ради личног интереса, да би добили стан. Ви се представљате као велики домаћин. Имате кућу у Крагујевцу, господине Николићу, треба да се стидите што сте узели стан од 200 квадрата, па сте дали амандман да се порезом на екстрапрофит опорезују они који имају станове до 170 квадрата. То је срамота, господине Николићу – оптуживао је Марковић. - Овде један примерак говори шта је ко радио у животу. Најпре, за разлику од њега, завршио сам школу са највећим успехом, завршио факултет са највишим оценама, а он је факултет видео само на фотографијама и разгледницама „Поздрав из Београда“. Можете да мислите који људи носе надимак Палма. Човек је изашао за говорницу и рекао како се неко вози у „дртавом југу“. Јесте, он ми је чак пребацио то да се возим у таквом „југу“ и ја то не кријем. Чак ни тај „југо“ није мој, службени је и припада Српској радикалној странци. Немам свој аутомобил и у томе је разлика између мене и вас. Ја то немам, али ви имате, јер 10 година препродајете угаљ. Не може Ресавица сама са Војском да закључи уговор, него ћете ви као посредник да закључујете уговор и зато можете да имате онолике паре и зато можете у најскупљим џиповима да се возите и можете целу Србију на такав начин да обилазите. Зато морате да гласате за Ђинђићеве законе, као што сте гласали за Ђинђићеву владу. Немојте да говорите о моралу, јер стиже писмо у телевизију „Пинк“, потписује га Горан Весић и каже: „Не забо20) Народна скупштина Србије, 4. децембар 2001.
–66–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА равите на вашу обавезу да два пута недељно пуштате Пелевића“. То је ваша веза, таква сте ви опозиција. Немојте ви, који сте најгори криминалци у Србији, да говорите некоме о поштењу. Не плашим се ваших кик-боксера, не плашим се оружја и прича ко је коме фалсификовао тестамент и ко је узео богатство – опасно се наљутио Вучић. Шта ће, мученик, био је млад и хистеричан, није очекивао да ће му Марковић одговорити још жешће. - Са трочланом породицом ви сте узели стан од два ара, па како вас није срамота од српског народа са Косова. И ви сада причате о поштењу, господине Вучићу. На телевизији „Палма плус“ били сте гост више од 50 пута, 90 одство више него Странка српског јединства. Када сте дошли, одушевили сте се како то ради, да је то најбоља кућа, па сте довели вашег оца, брата и жену, да виде како се то ради у „Палма плус“. Одушевили сте се. Глупо је да причам о томе колико немате појма ни о чему, ништа не знате о животу, господине Вучићу, али толико сте ружних речи изнели за мене. Била је вечера и дошла је проја која се спрема у оном плеху за ролат, и Вучић каже: „Јао, види како је леп колач“. Свега ми. Славе ми, ако лажем. Он није знао како изгледа проја, овај овде. Он и његова партија су урнисали Србију – рекао је Марковић.21) - Бедниче један, немам двеста квадрата, не лажи. Добио сам од државе трособан стан, а не седмособан. Господине Марковићу, довољно је погледати ваш прстен и ваш сат. Ваш прстен вреди више него што вреде нечији аутомобили, више него што вреде нечије куће. Како сте то зарадили? Како сте то стекли? Брините се за свог Зорана Ђинђића, завршићете на истом месту и на исти начин као што ће завршити Зоран Ђинђић – претио је Вучић оправдано љут што га Пелевићев заменик оптужује да је „узео“ стан од 200 а не од само 100 квадрата. Било па прошло. Николић, Вучић, Пелевић и Марковић су заборавили истине које су размењивали у жару скупштинске полемике. Марковић је отишао својим политичким путем, преко Коштунице и Дачића до власти. Па, и до власти у општини Земун, коју дели управо са Српском напредном странком. Пелевић је имао мање среће, прво је прешао у Српску радикалну странку чијем председнику је претио смакнућем са политичке сцене,22) а онда у „напредњаке“. Задовољан посланичким мандатом и позицијом у СНС, опростио је Вучићу естетску критику његове наводне криминалне прошлости. - Пелевић је елегантан човек, увек носи црне чарапе. Само је проблем у томе што их чешће ставља на главу, него на ноге – духовито је приметио Вучић.23) Мало због моде, мало више због карактерних сличности, Вучић и Пелевић су постали партијски другови и добри пријатељи. Да би новинарима доказао да поседује вишак тестостерона, заменик председника СНС их је у кабинету дочекао са боксерским рукавицама на столу. Признао је да већ дуго није испробао зарђале аперкате и крошее, али да је некада био посвећен племенитој вештини борбе у рингу. 21) Народна скупштина Србије, 20. фебруар 2002 22) Пелевић: Приче да је Странка српског јединства прирепак ДОС-а шири Војислав Шешељ, јер читави одбори Српске радикалне странке прелазе код нас. Ја сам његова ноћна мора и ја ћу га отерати са политичке сцене без иједне изговорене речи“ („Глас јавности“ 4. април 2002.) 23) „Блиц“, 15. август 2002.
– 67 –
Морални портрет Александра Вучића - Дође ми да испробам рукавице кад ме политички ривали изнервирају. Једини ко би могао да ми парира је партијски колега Борислав Пелевић, али с њим нећу међу конопце јер смо добри пријатељи. А, и питање је како бих прошао, пошто је Пелевић професор борилачких вештина – похвалио је Вучић24) свог другара са црном чарапом на глави. Професор борилачких вештина на исти начин, толерантно и демократски, похвалама је узвратио на рачун професора политичких заблуда. - Веровали или не, нисам био за улазак Странке српског јединства у Српску радикалну странку, али су за то били готово сви чланови Главног одбора ССЈ. Приклонио сам се већини и преговарао са Николићем и Вучићем, који су ми пријатељи иако смо имали веома оштре политичке сукобе. У Српској напредној странци смо препознали све програмске циљеве ССЈ. Осећам се веома релаксирано и растерећено. Био сам само неколико месеци у СРС-у и пре формирања новог посланичког клуба размишљао сам да активирам оставку. Нисам могао да поднесем клетве упућене макар и највећем непријатељу. Нисам хтео да у томе учествујем. Николић ми је рекао да сачекам. А после формирања посланичке групе „Напред Србијо“, није ме молио и тражио да у њу уђем. На то сам пристао јер сам видео да се циљеви моје некадашње странке и понашање у парламенту поклапају са циљевима посланика клуба „Напред Србијо“ – рекао је Пелевић.25) За разлику од Вучића и Николића, Пелевић бар има медицинско оправдање за амнезију. - На митингу СРС-а после хапшења Радована Карацића повређен сам гуменим метком. Добио сам напрснуће коре мозга и од тада имам сталне главобоље и несаницу – признао је професор за кик-бокс, не откривајући да ли се од главобоље штити навлачењем два пара чарапа на главу, а од несанице бројањем свих странака преко којих је добијао посланички мандат.
Промене ће донети лопужа Карић, бандит Веља и Мирино чедо Вулин Ву чић: Бо го љуб Ка рић је ло пов! Ка да би он до шао на власт, ни ко не би остао жив. Ме ђу тим, то се ни ка да не ће до го ди ти. Са чу вај Бо же! * * * У истом преварантском стилу, како су формирали Српску напредну странку, Александар Вучић и Томислав Николић су окупили и предизборну коалицију. За савезнике у „борби за промене“ узели су „лопужу“ Богољуба Карића, „бандита“ Велимира Илића и „комуњару“ Александра Вулина. Лидери Српске напредне странке, Нове Србије, Покрета социјалиста и Покрета „Снага Србије“ 16. новембра 2010. године су потписали споразум о сарадњи. - Ово су темељи и зидови нове коалиције, али не стављамо још кров јер оче24) „Вечерње новости“, 17. јануар 2011. 25) „Данас“, 20. октобар 2008.
–68–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА кујемо да ће нам се придружити странке из опозиције и власти којима је интерес Србије важнији од личних и ускостраначких – рекао је тада Томислав Николић,26) наглашавајући да коалиција није опредељена ни за левицу, ни за десницу, него „мора да придобије и бираче Велимира Илића и оне који подржавају Александра Вулина“. - Србија је до сада знала против кога и против чега је, а од данас зна и за кога је – рекао је тада Вулин. И творци те коалиције су знали много тога једни о другима. Док их глад за влашћу није довела у исти контејнер, радо су размењивали најтеже оптужбе. Наравно, истину су избрисали са агенде чим су одлучили да покушају заједничким снагама да преваре гласаче. У забораву, својој омиљеној дисциплини, предњачили су Вучић и Николић. А, имали су шта да забораве, нарочито кад је у питању Богољуб Карић. На прву најаву озбиљног преиспитивања његовог пословања у „Мобтелу“, Богољуб Карић је одлучио да своју империју брани уласком у политику. На председничким изборима, пре него што је формирао партију, освојио је око 600.000 гласова, 200.000 више од Драгана Маршићанина, кандидата владајуће коалиције. Популистичке пароле подржао је огромним парама и изборним резултатом запретио да поремети односе на политичкој сцени. Истовремено се нашао на удару власти коју је критиковао, али и опозиционих странака којима је отимао гласаче. У другом кругу председничких избора 2004. године, подржао је Бориса Тадића, али то није могло да му гарантује да ће бити недодирљив као за владавине Слободана Милошевића. Покрет „Снага Србије“ је основао како би све извеснији удар на „Мобтел“ могао да прикаже као политички прогон. Оправдано уплашен, није могао да чека следеће парламентарне изборе, па је решење тражио на себи својствен начин, у транге-франге трговини. Од априла до децембра 2005. године, неколико посланика је напустило матичне странке и формирало посланичку групу под Карићевом контролом.27) - Богољуб Карић је лопов! – рекао је Александар Вучић28) новинарима, али и полицији у време истраге трговине мандатима у Народној скупштини Србије поводом преласка радикала Живадина Лекића у Покрет „Снага Србије“. - Карић се хвали тиме што је лопов јер је лоповлук метод деловања његове непотистичке странке! Освајање власти једини је циљ бављења политиком Богољуба Карића. Трагично је, међутим, да свако у овој земљи може да прича шта хоће и да то прође некажњено – тврдио је тада Вучић, уз закључак: - Нека смеће иде у канту. Очигледно је у питању трговина. Лекић сигурно није прешао из идеолошких разлога. Не знам колико пара му је Карић дао, али нема дилеме да је то очигледна трговина!29) Када би Богољуб Карић био преми26) „Блиц“, 17. новембар 2010. 27) Петоро посланика је формирало нови посланички клуб под називом „За европску Србију“ из редова СДП, СДПО, СПО и ПСС. Шеф тог посланичког клуба је Љиљана Несторовић из СДП-а, а њени заменици су Слободан Живкуцин, донедавни посланик СДПО, и Благица Костић из СПО. У клубу су још и Мехо Омеровић из СДП-а и Живадин Лекић, независни посланик који је напустио СРС и учланио се у Покрет „Снага Србије“ Богољуба Карића („Блиц“, 23. децембар 2005.) 28) „Српски Национал“, 8. децембар 2005. 29) „Слободна Европа“, 28. новембар 2005.
– 69 –
Морални портрет Александра Вучића јер у Србији, нико не би остао жив, а не би било смисла ни да она постоји. Међутим, пошто власт бира народ а не БК телевизија, то се никада неће догодити. Сачувај Боже!30) Иако није хтео да преузме улогу судије, Вучић није крио шта мисли о Богољубу Карићу ни након што је побегао из Србије, препуштајући „Мобтел“ на милост и немилост правосудним органима, за које је он лично још увек недоступан.31) - Богољуб Карић сваки дан узме по 300.000 евра. Људи, не ради се ту о динарима већ о еврима. Чим паре легну на рачун „Мобтела“, истог тренутка иду на рачуне повезаних фирми „Астра симит“, БК Телевизије, „БК Трејда“, „Фемили туриста“, ове или оне фирме које спонзоришу нешто педесето и на крају остаје да држава са њима дели 10.000 евра, колико је преостало од 300.000 евра. То сви знају а нико ништа не предузима и то мора да се прекине. Зато је борба против мафије, корупције и криминала најважнија у овој земљи.32) Карићи су на незаконит начин стекли огромно богатство, али нека истрага надлежних органа покаже своје.33) Карић је побегао из Србије. Његов страх је лична ствар, али требало би да се стиди због посла са Екремом Луком, а не да иде да прави месне одборе свог Покрета у Абу Дабију. Шокиран сам чињеницом да је Карићу пало на памет да склапа уговор са Екремом Луком. Тврдња да је уговор направљен зато што је Екрем Лука грађанин Србије који жели да очува њене интересе је потпуна будалаштина, пошто се добро зна да је он човек који финансира главног сепаратисту Рамуша Харадинаја! Чудно је да је ова Србија и опстајала поред толиких који су јој радили о глави – рекао је Вучић новинарима у Скупштини Србије средином фебруара 2006. Да су Карићи преваранти, на својој кожи су се, и то у пакету, уверили Александар Вучић и Александар Вулин. Драгомир Карић, Богољубов заменик у ПСС, обојицу је победио у емисији „Пирамида“ телевизије „Пинк“. Вучић је био обавештен да је гласање СМС порукама намештено, па је још уживо у програму, а и касније у коментарима за медије, оптужио Карића за превару. - Има свега петнаест људи који подржавају Карићеву странку и са 15 бројева телефона за њега је стигло 20 хиљада порука.34) Нека ради тако, само нека ме не убеђује како је поштен и исправан. Пред почетак емисије куртоазно сам га поздравио и питао како је све наместио. Он ми је одговорио да је знао да ћу то да га питам, на шта сам му поновио буквално десет пута да знам да је наместио гласање. Ниједном није рекао да није, већ је нешто почео да петља, лаже... Плашио се да ћу га јавно напасти, па је почео са ситним преварантским форама како ме много воли. То ми је било толико неподношљиво да сам му рекао: „Ало, 30) „Глас јавности“, 19. јануар 2006. 31) Више тужилаштво у Београду подигло је оптужницу против Богољуба и Сретена Карића, као и још 14 особа осумњичених да су од 1998. до 2005. године оштетили компанију „Мобтел“ за више од 60 милиона евра. Браћа Богољуб и Сретен Карић се од 2006. налазе у бекству и за њима је расписана црвена Интерполова потерница. Оптужени су за више кривичних дела за које је запрећена казна до 12 година затвора 32) „Велика Србија“, мај 2005. 33) „Сведок“, 14. фебруар 2006. 34) Вучић: У реду је да гласају подмлаци странака, али то може да буде, рецимо, 1.000 гласова. Откуд Карићу 20.000 до 30.000 гласова, кад му је рејтинг странке мањи од један одсто („Ало“, 17. фебруар 2009.)
–70–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ја сам растао на асфалту, не можеш ти мени да продајеш те форе”. Нисам хтео да се с њим поздравим после емисије. Зашто бих се поздравио са неким ко је преварант? Мада, кад бих га данас срео на улици, ипак бих га поздравио. Смејао бих му се, али добро бих пазио шта ради, пошто је очигледно спреман да ми украде и упаљач. Увек ћу да му пружим руку али ћу да водим рачуна шта ми је у џепу – говорио је Вучић.35) Више од 15 година, за све време проведено у врху Српске радикалне странке, Вучић је храбро и доследно износио оптужбе на рачун многих тајкуна, па и браће Карић. Чак је и у медијима истицао своје јунаштво: - Ја сам вероватно једини који сме да дирне у његово височанство Богољуба Карића!36) Па, није био једини. У Карића је често и немилосрдно дирао Томислав Николић. Већ на први Карићев сигнал да је заинтересован за учешће на политичкој сцени, кад је финансијски помогао оснивање странака Вука Обрадовића и Момчила Трајковића, Николић је оштро реаговао: - Ја сам против тога да се Богољуб Карић бави политиком, да му сви остали повлађују и да једну националну фреквенцију користи за кампању своје странке. То је мој принцип. Богољуб Карић може да буде нечији кандидат, чак и за председника републике, али не може да води политичку странку, много је богат, пребогат!37) Управо то богатство Карић је уложио прво у своју председничку кампању 2004, а онда и у „скупштински трафикинг“, којим је поставио темеље Покрета „Снага Србије“. На изазов, Николић је осуо рафалну паљбу. Пред локалне изборе у септембру 2004, од радикала је тражио само једно – да не иду у коалицију са Карићевом странком. - Радикали једино неће у коалицију са странком Богољуба Карића, јер се ми не бавимо бизнисом него политиком. Општинским одборима СРС сам поручио: „Идите у коалицију са свим поштеним и честитим људима, само не можете са странком Богољуба Карића“. Ако је Богољуб Карић заиста решио да се бави политиком, онда нека однесе сво богатство које је стекао за време Милошевића у владу Србије и нека каже: „Ово поклањам народу Србије, почињем од нуле“. Ако то уради, ја га, ево, позивам одмах у коалицију. Наравно, он то неће урадити. Карић се бави јефтином демагогијом и обмањује наивне, осиромашене људе по Србији. Не може Богољуб да прича о великој пљачки народа током деведесетих, не може да обећава покретање привреде и препород Србије, а да притом не да ни динара из свог џепа38) Нека Борис Тадић објасни грађанима Србије како је то Богољуб Карић одједном постао део тзв. демократског блока, или је можда заборавио за шта су све челници Демократске странке после 5. октобра оптуживали Карића. Борис Тадић и Богољуб Карић су обманули грађане и циљ СРС у наредном периоду биће да Богољуб Ка35) 36) 37) 38)
„Правда“, 17. фебруар 2009. НИН, 23. фебруар 2006. „Велика Србија“, новембар 1999. „Курир“, 15. септембар 2004.
– 71 –
Морални портрет Александра Вучића рић нестане са политичке сцене, а да се ДС сведе на најмању могућу меру – закључио је Николић.39) Карићев ПСС је остварио солидан изборни резултат на локалу, ушао је покрајинску владу у Војводини, а у Скупштини Србије је почео да прикупља посланике из других странака. - Богољуб Карић најављује да ће формирати посланички клуб. То је врхунски неморал. Готово годину и по после избора, Карић има образа да каже како му је странка постала парламентарна, а није ни изашао на изборе. Тога нема нигде у свету. То је криминал. Карић је показао да је лопужа. То је оличење Богољуба Карића. Можете само да помислите шта би радио када би дошао на власт, када се као опозиција бави оваквим криминалом. Његову странку би политички требало уништити. Ово је последњи тест да видимо како ће држава реаговати по питању овог криминала Богољуба Карића. Он је показао колико је бескрупулозан и да може да гази преко свега како би остварио неки свој циљ. Показао је да не поштује грађане Србије јер они нису њега бирали на изборима. Анкете показују да Карићева странка стоји феноменално. Па, не могу да верујем да човек који је доказао да отима, краде, да му избори нису светиња, да може да стоји феноменално. Узео нам је посланика. Тако су Карићи дошли до пара, до кућа, до имања, до „Мобтела“. Тако је дошао до свега што има. Шта ће Богољуб Карић да ради ако му дамо власт, колико му пара треба? Колико ће пара да тражи да подмири хирове својих синова, синова својих синова, синова своје браће, својих снаја... Србија је мала да подмири трошкове породице Карић – говорио је Николић40) пре него што је доказао да и сам поседује све карићевске карактерне особине, од крађе мандата, до подмиривања прохтева својих синова. Николић је објашњавао да оптужбама против Карића не брани позиције тада своје Српске радикалне странке него заступа опште интересе демократског друштва. Од режима Бориса Тадића је тражио да спроведе истрагу Карићевих „незаконитих активности“, и то са уверењем да „постоје докази да је покрао паре“ али да „Демократска странка Србије штити лопова“ који никада неће бити кажњен јер је „потплатио и многе судије“. Николић је истицао да не верује да постоји политичка завера због које је лидер ПСС побегао из Србије. - Зашто бисмо се сви ми бавили политиком када ће се после појавити Богољуб Карић и покуповати све посланике.41) Карићеве незаконите активности се морају испитати по закону до краја. У више наврата сам позивао владу Србије да до краја рашчисти са незаконитим активностима председника Покрета „Снага Србије“. Кажу да је Карић плаћао 150 људи у разним странкама. Требало би да видимо тај списак. Карић је почео да се бави политиком како би се представио као политичка жртва, што није тачно.42) Тај Карић, а то је свима познато, чим овде загусти, он седне у авион и одмах побегне у иностранство, јер он може да бежи. Тврдим да ова влада и поред доказа да је Карић покрао паре, неће одрадити тај посао до краја да би га ухапсила. Сви који су до сада кренули на 39) 40) 41) 42)
„Интернационал“, 2. новембар 2004. „Српски Национал“, 20. мај 2005. „Вечерње новости“, 1. јун 2005. „Дан“, 22. јануар 2006.
–72–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Богољуба Карића, одједном су стали. Ако он има месечно 230.000 евра плату, мени нису више потребни докази.43) Тачно је да Карић краде посланике, али такво понашање му дозвољава власт јер он није у затвору. Он је на слободи и сваког дана на име плате прими 7.000 евра и све то одобрава Управни одбор „Телекома“. Који мотив има ДСС да држи лопова на слободи?44) Мислим да је Тужилаштво нашло доказе да је Карићу куповао посланике, не би ушло у цео процес да нису имали сазнања. Али, Карић је поткупио и многе судије. Зато, ко крене на Богољуба Карића, мора ићи до краја, не сме стати на пола пута, као Динкић. Јер, ако се тај искобеља, само ће од свега направити скандал.45) Карић скупштинским трафикингом жели да мења изборну вољу грађана Србије. Већ је у томе успео, али мораће да одговара за то.46) Требало би до краја утврдити истину да ли је лидер Покрета „Снага Србије“, Богољуб Карић, опљачкао Србију. Неморално је да га брани било ко.47) У томе би требало бити одлучан и ићи до краја. Попуштања не сме да буде и нико не сме да узме новац да би акцију зауставио48) – говорио је Томислав Николић. И у јеку најжешћих напада, Николић је имао довољно мудрости и политичког искуства за тачну предикцију онога што ће се догодити неку годину касније. - Карић се дружио са свима. Од Слободана Милошевића и Мире Марковић, преко Вука Драшковића и Зорана Ђинђића, до Војислава Шешеља и Војислава Коштунице. Карић, једноставно, воли да буде близу власти или уз њене скуте. Убеђен сам да ће једног дана закуцати и на моја врата – најавио је Николић49) сарадњу са „лопужом“, „криминалцем“ и пребогатим креатором „скупштинског трафикинга“ Богољубом Карићем. Чим је Карић закуцао, Николић му је отворио врата и примио га у коалицију која Србији обећава промене. Лидер СНС је напрасно заборавио све своје раније оптужбе на Карићев рачун, од лоповлука до Божјег проклетства. - Нисам чуо да је Богољуб Карић нешто приватизовао у Србији. Чуо сам само да је нешто стварао. Чуо сам да постоје оптужбе против њега и да некоме не одговара да дође и изнесе своју одбрану. Када победимо, Богољуб Карић ће бити у земљи, да се одазове на позив суда и да да свој исказ и да му у Србији суде судије које су данас изабране, које немају везе са Српском напредном странком – рекао је Николић,50) најављујући да ће на најконкретнији начин утицати на судске одлуке. Због процесуиране тужбе која Карића терети да је оштетио Србију за 60 милиона евра, Николић му није обећао министарско место у будућој влади, али јавно је истакао да ће му бити омогућено да се брани са слободе, као да је то у надлежности интересног удружења СНС а не правосудних органа. 43) 44) 45) 46) 47) 48) 49) 50)
„Српски Национал“, 9. септембар 2005. „Курир, 15. новембар 2005. „Вечерње новости“, 11. децембар 2005. „Српски Национал“, 25. децембар 2005. „Прес“, 13. јануар 2006. „Курир“, 26. јануар 2004. „Српски Национал“, 20. мај 2005. РТС, 18. мај 2011.
– 73 –
Морални портрет Александра Вучића - Како Карић може да буде члан моје владе? Богољуб Карић има право да се врати и да обави суђење којим ће се утврдити да ли је крив. Србији је у интересу да се врате сви који су побегли од правде – нагласио је Николић. Заражен „напредњачком амнезијом“, и Александар Вучић је заборавио своје старе оцене да „у Србији нико не би остао жив, не би имало смисла ни да она постоји“ ако „лопов“ Карић дође на власт. - Ми обједињавамо све опозиционе странке, правимо снажан опозициони блок који ће убедљиво победити на изборима, али то никако не значи да хоћемо да радимо оно што данас ради Борис Тадић. Ми, дакле, нећемо да вршимо притисак на судове и тужилаштво и пресуђујемо на политичкој основи.51) Богољуба Карића сам видео два пута у животу, тако да не знам много о њему. Знам само да има огромну енергију52) – говорио је Вучић. На ову превару грађана, такође зарад властитих интереса, пристао је и Богољуб Карић. Из свог скровишта, ма где оно било, безбедно удаљен од правосудних органа Србије, председник Покрета „Снага Србије“, подржао је „носиоце промена“. - У Томиславу Николићу и Александру Вучићу видим људе којима је истински стало до тога да Србију зауставе на ивици понора. Ако ико познаје српске политичаре, то сам ја. Николић и Вучић немају конкуренцију данас. Они су прихватили у потпуности неопходан пут европске Србије и то су људи који живе скромно и који су свој живот посветили модерној Србији која још увек има шансе да заиста буде лидер у региону. Са господином Николићем и Вучићем очекујем да на следећим изборима, добијањем мандата народа, приђемо градњи једне нове државе, модерне, реалне, без празних обећања – рекао је Богољуб Карић53) Његова супруга, Миланка Карић, доказала је да није љубоморна због оваквог излива нежности, већ се и сама заклињала у „напредњачки“ тандем: - Српска напредна странка има потенцијал ујединитеља и генератора промена. Зато позивам све грађане да нам се придруже да заједно спасемо Србију, предвођени Српском напредном странком, будућим премијером Александром Вучићем и будућим председником Томиславом Николићем.54)
Вулин згрожен Николићевом промискуитетном политиком Ву лин: Ср би ја не ка че ка на про ме ну, не ка се на да да ће То ма Ни ко лић од би ти да се гр ли и љу би са ми ни стри ма ко ји му ас фал ти ра ју се ло * * * 51. „Прес“, 15. септембар 2010. 52. „Курир“, 26. септембар 2010. 53. „Дани“, 17. јануар 2011. 54. Митинг СНС, Београд, 5. фебруар 2011.
–74–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА На „напредњачкој“ депонији место је нашао и Александар Вулин, председник Покрета социјалиста.55) Попут Вучића и Николића, ни он годинама није штедео Богољуба Карића, што му, услед силне жеље да се домогне посланичког мандата, није сметало да уђе у савез са Покретом „Снага Србије“. - Карић је наш политички противник. Он је пример богаташа који су подобни свакој власти и богате се у сваком систему. Да му је стало до овог народа, он би од силног новца који је узео од „Мобтела“ отворио неку фабрику, али није и никад и неће. Јер, логика капитала је – мени што више, а радницима шта остане. Карић је још једна велика грешка СПС-а за коју нас сви могу слободно критиковати. Као и Мирослав Мишковић, као и Миодраг Костић, који је зарадио прве паре у наше време. Није грех бити богат, јесте обогатити се на рачун народа – говорио је Вулин56) као члан Социјалистичке партије Србије. Вулин је много озбиљније оптужбе изнео на рачун Томислава Николића и његове Српске напредне странке. Пристанак „напредњака“ да у Земуну формирају општинску власт са Социјалистичком партијом Србије, Вулин је тачно дефинисао као „промискуитетну политику“, која, пошто се води „без заштите морала или принципа“ представља врло опасну „полну болест“. У ауторском тексту, лидер Покрета социјалиста није штедео ни Александра Вучића, власника новина у којима је објављена та анализа „напредњачке заразе“. - Ивица Дачић, на срећу, не зна шта је стид и није се бацио кроз прозор када је пре годину дана слагао Коштуницу и Николића у вези формирања републичке владе, нити се због кршења речи стрмоглавио са терасе Вучићевог стана где га је слагао у вези формирања власти у Београду, а није ни напустио политику када је заслужено добио надимак Кофераш, ни када су батинаши под његовом командом убили Ранка Панића, и за то остали некажњени. Кажем срећом, јер да није тако данас СНС и ДСС не би имали са киме да праве власт у Земуну и не би могли да кажу да је то „добра вест за грађане Земуна“. Ако је општинска власт „тек савез за изношење смећа“, зашто се таква колиција не понови и на републичком нивоу али са ДС-ом јер ни републичка влада не мора бити ништа важнија, па она је тек орган Скупштине и износи смеће на већој територији. Ако већ свако може са сваким, и није важно шта сте радили или говорили јуче, ако није битно ко вас је лагао, и издао у свакој прилици када је промена у Србији била могућа, онда треба прескочити малог посредника и отићи право код његовог великог газде из ДС-а. Политичке нагодбе су као полне болести, добију се када се не мисли на сутра, у тренутцима сласти у којима нема кајања, а пре55) Александар Вулин је на политичку сцену ступио као портпарол Савеза комуниста – Покрета за Југославију, као фаворит професора Драгомира Драшковића, искреног и искусног комунисте старог, револуционарног кова. Млад, са дугом косом, кожном јакном и војничким цокулама, уживео се у улогу српског Че Геваре. Убрзо је аванзовао у статус „најближег сарадника Мире Марковић“. Уласком ЈУЛ-а у коалицију са СПС-ом и СРС-ом, Вулин повлачи несвакидашњи потез – напустио је Миру и ЈУЛ са објашњењем да као комуниста не може да сарађује са четницима. Формирао је властиту Партију демократске левице. Кад му је досадио узалудан посао, ушао је у Социјалистичку партију Србије. На страначким изборима подржао је Милорада Вучелића. Наравно, победио је Ивица Дачић. Вучелић је остао у СПС-у, Вулин је покупио пинкле и отишао у нову авантуру, да прави Покрет социјалиста. Е, кад је увидео да и то нема шансе на успех, сетио се стихова свог идола Џонија Штулића из песме „Гомила несклада“ и ето идеје да уђе у коалицију са бившим четницима Николићем и Вучићем 56) „Интернационал“, 3. август 2004.
– 75 –
Морални портрет Александра Вучића носе се додиром без заштите – написао је Вулин57) и објаснио да ће по тој логици „напредњаци“ пристати на сарадњу са сваким ко може да им послужи да дођу на власт: - Тако ће сада СНС и ДСС преко СПС-а, већ славног по свом промискуитету, осетити опијумски пољубац ЛДП-а измењен у Градској скупштни, а врела близина Г17, незаустављива емоција ДС-а, знојава љубав ЛСДВ-а, одмерена привлачност Мађарске коалиције, храпави додир СПО-а, толерантна спремност Љајића на све и источњачка недокучивост Угљанина, постаће опипљиво искуство опет преко СПС-а, ПУПС-а, ЈС-а (нека неко још каже да су године препрека за љубав, и то што слободнију). У Србији се љубав води са кондомом али политика се води без заштите морала или приниципа и зато је зараза неминовна. Глупост, себичлук и кукавичлук СРС-а, и њихово одбијање да склопе колицију са СНС и ДСС много ће коштати СРС, толико да ће и цензус бити у питању, али то никако није могло бити оправдање за СНС и ДСС да по сваку цену дођу на власт. Овако СНС, ДСС па и СРС шаљу поруку да се никада ништа у Србији неће променти, да ће преварени увек притрчати оном ко их је варао, да ће они који су лагали увек на власти сачувати лажова, да ће опљачкани, како год буду гласали, својим гласовима на власти сачувати оне који их пљачкају. Зашто је Дачић добра вест за Земун али лоша за Србију? Како се против корупције у Земуну борити уз министра полиције али на републичком и градском нивоу грмети да је МУП одговоран јер се крупне рибе не хапсе, а мафија у јавним предузећима цвета? Како критиковати династију Кркобабић на републичком и градском нивоу, а хвалити их у Земуну? Хоће ли то што министар Шкундрић запосли читав мушки део породице у јавном предузећу које је под његовом контролом бити разлог за оштру критику у парламенту Србије али ће у скупштини Вождовца министров брат бити узор борбе против привилегија? Хоће ли се питати зашто се Палми купује жирафа из буџета или ће Земун да купи Јагодини неку звер, и да ли ће се на републичком нивоу говорити „јадна је Србија која зависи од три Палмина посланика“ а у Земуну „срећна је општина која зависи од Палминих одборника“? Како радити са „Александром Антићем, СПС, који лаже све што каже“? – у налету правдољубља је сам себе питао Вулин, цитирајући Вучићеву исповедну жалопојку о томе како су га лагали Дачић и Антић. Попут свог идола, Ернеста Че Геваре, млади лидер српске левице није могао да се уздржи од коментара лицемерног грљења и љубљења Томислава Николића и Милутина Мркоњића приликом свечаног отварања дела асфалтираног пута у Бајчетини. - Мекоћа Мркоњићевих груди толико је заводљива да је Тома Николић заборавио да није постао председник Србије зато што је баш тај Мркоњић учинио све да у другом кругу председничких избора његови бирачи не изађу или да гласају за Тадића. Опојни мирис власти који би неко без политичких амбиција помешао са непријатним мирисом ознојане мајице у коју је главу сакрио Тома Николић док је славио што му је народним парама Мркоњић асфалтирао прилаз родном селу оставио је утисак такве јачине да су трагови лажи оног што је Мр57) „Правда“, 17. јул 2009.
–76–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА коњић говорио и разарајући резултати оног што је урадио на очувању ДС-а сасвим избледели пред најавом власти. Мале власти, тек у Земуну и Вождовцу, али власти. А Србија, па нека чека на промену, нека се нада да ће Коштуница можда једном престати да се прави да не зна са ким влада у десетинама општина по Србији, и да је стално амнестиран од савеза које склапа његова партија, а да ће Тома Николић одбити да се бар у јавности грли и љуби са министрима који му асфалтирају село. Не знам зашто ми стално кроз главу пролази песма од Мирослава Илића, „али метар мога села, Америка цела“, не знам зашто, али док гледам како „доказани лажов“ постаје „добра вест“ стално ми одзвања по глави... – написао је Вулин. Одзвањање песничке асоцијације на политичку паланачку корупцију је трајало све док и сам Вулин није схватио да му је исплативије да, иако преварен, притрчи преваранту у знојави загрљај. Уверен да ће „опљачкани, како год буду гласали, својим гласовима на власти сачувати оне који их пљачкају“, прикључио је свој Покрет социјалиста „напредњачком савезу за промене“. Без заштите, пристао је на политички промискуитет, сав срећан што му Вучић и Николић нису замерили заблуду да „можда нису сви исти“. А како да му не замере кад знају да је написао истину? Николић је и јавно признао да је „поносан што је угостио министра за инфраструктуру Милутина Мркоњића“: - Мркоњић је супер, он има тај обичај да се грли и љуби, и шта ту смета! Али је истина да без Мрке не може да се учествује у градњи пута. Чак ми је и признао да је изградио хиљаде и хиљаде километара пута, али да га нико није дочекао као ми у Бајчетини. Сви људи из села решили су да прославе долазак асфалта, неко је дао јагње, неко је купио пиво, а ја сам дао 200 евра. Поставили смо шатор усред села, неку јагњад смо мењали за прасиће. Имали смо и кисели купус, нешто предјела, а мој рођак из Бајчетине је био шеф оркестра који нас је увесељавао. Стварно је било весело – раздрагано је причао Николић58) о „фешти“ на којој су били челници СПС-а Душан Бајатовић, Бранко Ружић и Вељко Одаловић, као изасланици „доказаног лажова“ Ивице Дачића, коалиционог партнера у земунској власти. Уосталом, весели Николић је само урадио оно што му је Мркоњић једном приликом наредио. - Томислав Николић поручује да СПС не треба да уђе у парламент, а ја њему поручујем: „Друже Томо, главу доле, срам те било!“ – рекао је Мркоњић.59) Николић се није постидео, али га је послушао и положио главу на знојаву мајицу „супер Мрке“, и физички показујући колико му је стало до властитих ставова и Вулиновог инсистирања на моралу и принципима. Није прошло много, Вулин је своју ошишану главу наслонио на европски мирисно Вучићево „Ерменђилдо Зења“ одело. Као ујединитељ свих компромитованих и пропалих политиканата, Николић није замерио Вулину ни тврде антиглобалистичке ставове. - Како је, између осталих, један од услова за чланство у Европској унији хапшење Младића и Хаџића, Покрет социјалиста сматра да је Хашки трибунал 58) „Прес“, 15. јул 2009. 59) РТС, 10. јануар 2007.
– 77 –
Морални портрет Александра Вучића антисрпска и антицивилизацијска институција и да са њом нема потребе да сарађујемо.60) Да поновим: Ко је, где, када, како, на ком референдуму одлучио да је циљ свих циљева чланство у Европској унији? Ако уђемо у ЕУ, како ћемо одбити да преко своје границе пуштамо носиоце пасоша Косова, које признају све те земље. Наравно да ћемо морати да признамо што нам се каже61) – говорио је Вулин у складу са својом целокупном политичком каријером, окончаном уласком у коалицију за Вучићем и Николићем. Своје ставове демонстрирао је и у пракси. Док је трајала акција хапшења Веселина Шљиванчанина, Вулин је организовао протесте који су завршени тако што је пуковник депортован у Хашки трибунал, а он у београдски Централни затвор. Док је Томислав Николић кукао јер му Тадић није дозволио да се сретне са америчким потпредседником Џозефом Бајденом, Вулин га је дочекао петицијом којом је захтевао избацивање канцеларије НАТО-а из Београда. У Кнез Михаиловој улици, поред штандова на којима се потписивала петиција, стајали су плакати са фотографијама катастрофалних последица НАТО бомбардовања, а сваки потписник је добио по теглицу меда и летак са натписима „ЕУ? Не хвала, нисам будала“ и „Буди антиглобалан, буди нормалан“. Уласком у „савез за промене“, и Вулин је променио причу. - Што се тиче Европске уније, ми смо потписали принципе Српске напредне странке и тих принципа се нормално морамо држати и држаћемо се, али нама ништа не смета што сада нисмо чланови Европске уније да прихватимо неке стандарде који ће наш живот учинити бољим. Рецимо, да заштићени сведоци не шамарају министре на градилиштима, то би било врло европски – алудирао је Вулин62) на гласине да је Љубиша Буха Чуме, уместо николићевских пољубаца, министру инфраструктуре Милутину Мркоњићу уделио неколико шамара. - Могу сви наши партнери да имају своје идеје, али битно је шта ће да ради влада. Не могу идеје које се разликују од принципа владе да промовишу и не могу да их спроводе. Слушаће сви они Српску напредну странку. Свако од њих је прихватио вођство и идеје СНС и то да ће СНС одлучивати како ће Србија да иде даље. Ја сам био против Европске уније, па сам био евроскептик, сада заступам став да Србија треба да буде у Европској унији. Ако бисте по томе посматрали, са мном нико не би требао да сарађује. И данас неки од њих износе делове свог програма који сигурно неће моћи да буду остварени ако будемо у позицији да правимо коалициону владу – признао је Томислав Николић63) властите политичке заокрете због којих би морао да буде најурен са политичке сцене, а истовремено је јавности указао на лажи које пласирају његови савезници.
Илићеви најближи сарадници у затвору, он се спрема за повратак на власт Ни ко лић: Ве ља Илић је нај од го вор ни ји за ми ли он ску пљач ку пу та ри не. Он бру ка Ср би ју, та кав је био увек, то је ње гов пси хо-про фил 60) 61) 62) 63)
„Светлост“, 28. октобар 2010. „Глас јавности“, 30. март 2008. Сајт СНС, 16. новембар 2010. РТС, 18. мај 2011.
–78–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА * * * Где су конвертити, преваранти, лажови, политиканти жељни власти, ту је, наравно, и Велимир Илић. Александар Вучић и Томислав Николић су годинама председника Нове Србије називали најпогрднијим именима, оптуживали га за учешће у аферама, позивали на кривичну одговорност, истицали да је неспособан и тражили да буде смењен са министарске функције. Са имиџом најистакнутијег политичког паразита, Илић је на изборе увек излазио у коалицији са неким јачим, ко може да му гарантује посланички мандат или министарску фотељу. Правио је и растурао савезе са Зораном Ђинђићем, Војиславом Коштуницом, Драганом Марковићем Палмом и неколико пута са Вуком Драшковићем. Наравно, могли су да рачунају на његову традиционалну спремност да по сваку цену штити властити интерес, без размишљања о идеологији, принципима и моралу. Захваљујући тим особинама, уласком у коалицију са Српском напредном странком, лидер Нове Србије је постао један од носилаца промена. Какве промене може да донесе Велимир Илић, показују бројни скандали којима је обележио своју каријеру. Брутално се обрачунавао са колегама чак и из заједничке коалиције, вулгарно је вређао па и физички нападао новинаре и полицајце, а и сам је неколико пута претучен. - Господин Небојша Човић је један криминалац, један преварант и један олош београдски. Шта он има против мене? Кажите му да може да ми пуши курац. Ето! – горопадно је Илић64) вређао Човића средином 2002. године поводом најаве блокаде путева у организацији избеглица са Космета. - Ја са избеглицама немам везе, он нека види шта ће с њима, он је њихов тата. Он је узео од владе паре за решавање проблема Срба с Косова, па нека он то решава, мене то не интересује. А Небојша Човић је један болесник, умно поремећен, кретен кога ја не могу да смислим зато што је болестан. Сваки дан ме пљује по неким телевизијама, он је болестан човек. Небојша Човић је човек за лечење, ево ја ћу да будем спонзор његовог лечења. Ма, то је, бре, ђубре једно. Немам везе, бре, са избеглицама. Имам упалу плућа, данима лежим код куће. То ђубре комунистичко, прозива ме неко вече на телевизији Студио Б, сваки дан... Пушите ми курац више, и Студио Б и Небојша Човић са вама... И да вам не бих јебао мајку, кад дођем у тај Студио Б, да вас побацам кроз прозор. Пун ми је курац и оне издркане Бећковићке. Да је боља, дао бих јој да ми пуши, али ружна је много, јеботе... Срам вас било. И Човића и вас, јебите се више... Боли ме курац за све вас, у пакету! Илићевих увреда није био поштеђен ни председник Борис Тадић. - Борис Тадић ће испровоцирати неког нашег правог србенду да га ишамара и каже: „Мајмуне један, немој да ти отцепим уво, у ћоше!“ Доста више његове приче. Цвили, моли да га подржимо на изборима, да не победе радикали, а кад добије, онда изађе, он је неки... Он је једна будала, он прети шефу једне партије парламентарне да он може да га ликвидира. Кога он, слинавко, да ликвиди64) Интернет портал youtube.com
– 79 –
Морални портрет Александра Вучића ра? Он не зна да иде улицом. Нека уведе ред у својој кући, у својој странци, у председништву. Он не зна шта хоће, фиксирао је само да уништи Коштуницу. Па, Коштуница је за њега персона, господин, државник, ауторитет, личност. А он иде и прича: „Ја имам ожиљке, ја сам Дорћолац“... Па, то је слина једна коју су шутирали по улици, то је једна... Да не причам сад свашта, не заслужује телевизија, али он сад излази и прича, он је неки мангуп, фрајер неки, страх и трепет... Знате, па кад га неко буде ухватио за уво, увио и рекао: „Е, мали, бриши у ћошак тамо“...65) Борис Тадић је једна обична сотона! Он је ђаво! Нећемо више да нам безбожник, антихрист, буде на челу државе66) – говорио је Велимир Илић. - Да сам на месту Коштунице, сменио бих Велимира Илића, а не да чекам да он сам да оставку. Не бих трпео таквог министра који брука и владу и Србију. Али, то је прави Велимир Илић. Такав је био увек. То је његов психолошки профил. Једини је проблем што је исти такав Илић био добар Коштуници када је правио владу – истицао је Николић67) пре него што је Илић, све са истим психолошким профилом, и њему постао „добар“ у борби за власт. Крајем августа 2004, као министар за капиталне инвестиције, Илић је вређао и псовао полицајца из саобраћајне патроле СУП Ужице, пошто је овај зауставио возило из његове пратње. Полицајац је зауставио аутомобил који је направио саобраћајни прекршај претичући камион са приколицом у кривини. Када је затражио документа да би написао пријаву, возач је телефоном позвао министра Илића. - Преко моје десне руке непознато лице је ухватило образац пријаве, а други човек ме је ухватио за леву руку направивши ми полугу. Успео сам да се окренем и препознао сам министра Вељу Илића који је у руци држао образац пријаве у три примерка и све време ми се обраћао речима: „Ј... ти матер, пун ми је к... полиције, барабо једна, ј... ти матер, па ти ћеш ме запамтити за сва времена, мајмуне један“. Све време ми се уносио у лице и више пута понављао: „Ј... ти мајку“ – наводи се у документу који је потписао нападнути полицајац68) Због тог инцидента, Томислав Николић, као заменик председника Српске радикалне странке, захтевао је од тадашњег премијера да смени министра за капиталне инвестиције. - Војислав Коштуница је сменио министарку Љиљану Чолић, а министар Велимир Илић је направио далеко озбиљнију грешку када је претукао полицајца! Исто важи и за министра Бојана Димитријевића коме је главни спонзор за кампању „Купујте домаће“ хрватски „Фриком“. Међутим, њих Коштуница не сме да смени. Нека буде доследан, па нека смени Велимира Илића, само ако сме – говорио је Николић69) о двојици својих садашњих сарадника, Илићу и Димитријевићу. 65) 66) 67) 68) 69)
Интернет портал youtube.com „Курир“, 21. децембар 2007. „Блиц“, 18. август 2005. „Блиц“, 28. август 2004. „Курир“, 17. септембар 2004.
–80–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Полиција је крајем маја 2006. године ухапсила 25 радника „Путева Србије“ који су издавајући лажне потврде месечно крали око милион евра. За ту пљачку Томислав Николић је оптужио министра Велимира Илића. - Велимир Илић је најодговорнији за милионску пљачку путарине на аутопуту Београд-Ниш. Убеђен сам да таква пљачка није могла да се догоди без знања министра капиталца или без одобрења некога од његових најближих сарадника. Јавно оптужујем Велимира Илића! Ако је знао и ако је све рађено уз његову сагласност, онда се зна какву кривичну одговорност мора да сноси. Проблем је, међутим, и ако, којим случајем, Илић није знао шта му се ради у кући, у министарству на чијем је челу. Људи моји, полиција је саопштила да је неки паралелни, лоповски софтвер уграђен у државни компјутерски систем! Па, нису то могли да ураде неки момци са улице, онако сами од себе. Неко виши је морао за све то да зна... Велимир Илић је „глава куће“ и мора да сноси моралну, политичку, па и кривичну одговорност за све што се дешава у ресору који су му влада и народни посланици поверили. Међутим, сумњам да ће било ко проверити Илића и његове сараднике, јер су сви они део владајуће коалиције. Док је ова власт, не верујем да ће се нешто десити. Вероватно ће истрага бити стопирана када се дође до неког од коалиционих партнера – оптуживао је Николић.70) Доказујући да је влада Војислава Коштунице компромитована криминогеним поступцима њених чланова, Александар Вучић је истицао управо свог актуелног коалиционог партнера: - Имате изјаву Веље Илића у којој он, у изборној кампањи у Медвеђи, каже за друмску мафију: „Ја рекао можете да крадуцкате, али није у реду баш на велико да крадете“.71) Згрожен поступцима тадашњих Коштуничиних кадрова, Николић је обећао да такве људе неће толерисати кад дође на власт. - Прва ствар коју ћу да урадим када дођем на власт је смена Александра Тијанића. Обећавам! Оно што је Велимир Илић у политици, то је Александар Тијанић у новинарству – претио је Николић.72) Он је добронамерно, у интересу Србије, упозорио Коштуницу на то колико је Илић неспособан за обављање министарске функције: - Рекао сам Коштуници: „Дај детету толико пара колико у рукама имају Динкић и Веља Илић и имаћеш много боље ефекте него што их они постижу.73) Поред свих моралних и професионалних недостатака, Николић је Илићу опростио и идеолошке дефекте. До отворене конфронтације дошло је у време потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Николић је ССП искористио као повод за покретање пуча у Српској радикалној странци, а Илић је претио сменом председника Србије јер тим Споразумом крши Устав. - Покренућемо иницијативу за опозив председника Србије јер је прекршио Устав државе и Резолуцију Скупштине Србије. Господин Тадић нема право, а 70) 71) 72) 73)
„Прес“, 1. јун 2006. „Курир“, 15. јануар 2007. „Курир“, 29. август 2005. „Недељни телеграф“, 28. септембар 2005.
– 81 –
Морални портрет Александра Вучића право које је Ђелић добио на некој седници владе, то је било право да Србија уђе у Европску унију са Косовом. То може да се потпише, али услов је био – са Косовом, што они сад занемарују. Очекујем да ових дана премијер Коштуница искористи своје право и опозове ту одлуку, тако да Ђелић неће моћи ништа да потписује – рекао је Велимир Илић.74) Потписан је споразум између Србије и ЕУ, али и између СНС-а и НС-а. Николић је „неспособном криминалцу“ Илићу обећао повратак на „место злочина“, у министарство за капиталне инвестиције. - Србија је одлучила! Тома Николић је најпопуларнији политичар у Србији и све анкете које су рађене показују да грађани желе њега да виде на позицији премијера. Коалиција, наравно, жели да уради све што је у интересу грађана, па је Николић најбоље решење. Ја сам био проглашен за најбољег министра од стране грађана у претходној влади, тако да бих радио оно што најбоље знам и у чему имам огромно искуство! Вучић је добар организатор, што је и показао приликом преговора о удруживању коалиције. Такође, он добро сагледава ствари и уме са људима. Зна да их мотивише, охрабри, усмери... Њему одговарају послови који захтевају велику организацију. Стога, могао би да буде потпредседник владе и копча која уједињује министре и владу. За Александра Вулина не знам, нисам имао времена да се бавим њиме. Доскора га нисам ни лично познавао, па нисам ни најбоље упознат са његовим квалитетима! Вулин је, овако, ок. Спреман је да ради за коалицију – рекао је Илић.75) Како су до сада, нарочито док су били на власти, радили Илићеви сарадници види се на примерима Бранка Јоцића76) и Миланка Шаранчића.77) Додуше, и њих двојица могу да помогну „напредњачкој коалицији“. Ако никако другачије, бар саветима да припреме лидере „савеза за промене“ на дуге затворске дане.
Монтгомери је пријатељ криминалаца и скупо плаћени Вучићев лобиста Ни ко лић: Монт го ме ри је због ко руп ци је нај у рен из ди пло ма ти је. Ње го ви при ја те љи су би ли тај ку ни кри ми нал ци, то је очи глед но * * * У мозаику превара, који су скројили Александар Вучић и Томислав Николић, посебно место заузима Вилијам Монтгомери, бивши амерички амбасадор у Србији. 74) „Бета“, 13. април 2008. 75) „Ало“, 19. новембар 2010. 76) „Бивши директор ‘Путева Србије’, Бранко Јоцић, који је 20 јануара 2011. у Првом основном суду у Београду осуђен на две године затвора због фалсификовања службене исправе, ухапшен је 9. марта 2011. због примања и давања мита. Јоцић је осумњичен да је са Драганом Павловићем договорио да његова фирма ‘Ротијер’ санира клизиште у Крупњу и Лозници. Директор ‘Путева Србије’ заузврат је тражио и добио стан у Лозници од 63 квадрата, вредан 40.000 евра. Поред Јоцића, на саслушању код судије су и Јоцићева невенчана супруга Марија Божић и његова мајка Радмила Јоцић“ („Блиц“, 9. март 2011.) 77) Тужилаштво за организовани криминал подигло је оптужницу против бившег директора Железница Србије Миланка Шаранчића. Он се сумњичи да је, заједно са сарадницима, нелегалним јавним набавкама оштетио буџет Србије за више од 1,2 милиона евра („Танјуг“, 2. децембар 2010.)
–82–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Монтгомери се истакао улогом у прецесу обарања режима Слободана Милошевића, припремању „петооктобарске револуције“ и инсталацији тзв. Демократске опозиције Србије на власт. Лично је руководио акцијама, распоређивао доларске апанаже, држао под контролом лидере опозиционих странака и доносио одлуке које су у великој мери дефинисале српску политичку сцену после 2000. године. Војислав Коштуница је постао председник Савезне Републике Југославије, Зоран Ђинђић председник владе Србије, али сви важни потези повлачени су из Монтгомеријевог кабинета. Као генерални секретар Српске радикалне странке, на то је указивао и Александар Вучић, оптужујући политичке противнике да су „издајници и слуге оних који који су бомбардовали Србију“. - Амерички амбасадор Монтгомери у Србији сада одређује све. Не мислите ваљда да потезе одређује неко други? Знате како размишља Вилијам Монтгомери: „Контролишем Србију, могу да зазвоним Зорану Ђинђићу кад хоћу на врата и да му кажем шта да ради. Могу да одем код Мила Ђукановића кад хоћу, да тражим од њега шта хоћу.“ Ови код којих долази Монтгомери, толико су снисходљиви према њему, само што му руке не љубе. Ако су кооперативни, дакле послушни, он нормално разговара, а ако нису, ако мисле мало другачије, он почне да виче. Монтгомери, са својих метар и тридесет два сантиметра, урлаће на вас зато што мисли да може да ради шта хоће. То је наш јад и чемер, да смо дочекали да имамо такву власт која испуњава све налоге неких других сила, а да од тога нема ама баш ништа – говорио је Вучић.78) 78) „Велика Србија“, март 2000.
– 83 –
Морални портрет Александра Вучића Томислав Николић је једнако жестоко оптуживао и Монтгомерија, као и његовог наследника Мајкла Полта. - Амерички амбасадор Полт се дружи са онима са којима се дружио и његов претходник Вилијам Монтгомери, који се уплео у мито и корупцију, па је Америка морала да га најури.79) Господину Полту сам рекао да његови поступци личе на Монтгомерија, који се мешао у све и свашта и који Монтгомери и идиоти: Раније је он плаћао је због корупције најурен издајнике, сад издајници плаћају њега из дипломатије. Његови пријатељи су били тајкуни. Његови пријатељи су били криминалци, то је очигледно80) – истицао је тадашњи заменик председника Српске радикалне странке. Вучићеве и Николићеве оцене потврдио је Владимир Поповић, звани Беба. - Одлучио сам да не останем у влади, то сам рекао Зорану Живковићу пре него што је постао премијер. Међутим, касније је он моју оставку тражио да би се додворио Монтгомерију иако је знао да ћу да идем из владе. Он није био обичан и класичан амбасадор какви су нормални амбасадори у свету, него је био активни учесник политичке сцене Србије, активан и за време Зорана Ђинђића, с тим што му Зоран Ђинђић није дозвољавао да ради то што је радио касније Зорану Живковићу. Није му дозвољавао да управља, одлучује шта ће се у влади дешавати. Монтгомерију је требала влада у којој се неће појављивати људи који ће постављати питања и сукобљавати се, сматрао је да ће Живковићева влада бити јака само ако се избаци тврдо и радикално језгро које су чинили министар полиције Душан Михајловић, министар правде Владан Батић, потпредседник владе Чедомир Јовановић и секретар бироа Владимир Поповић. Монтгомери је хтео што мекшу владу, да што пре падне, да његови пулени, Отпор и Г17, преузму власт у Србији. Зато је изгубио положај, зато је и смењен раније, јер је направио потпуно погрешну процену и погрешно обавестио људе у Вашингтону да они побеђују – тврдио је Владимир Поповић,81) који је у време ДОС-а покушавао да контролише медије на још страшнији начин него што је то радио Александар Вучић као министар против информисања у влади Мирка Марјановића. Отеран у превремену пензију, Вилијам Монтгомери је политичке везе искористио за развијање приватног бизниса у државама насталим после распада 79) „Вечерње новости“, 15. април 2005. 80) „Европа“, 19. мај 2005. 81) Б92, 31. јануар 2005.
–84–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА СФРЈ. Из виле у Цавтату оснивао је фирме у Загребу, Београду и Приштини. Од 2008. године Вилијам и његова супруга Лин Монтгомери82) су сувласници привредног друштва за безбедност и консалтинг „Стрејкон секјурити“, чији већински власник је Градимир Налић, бивши саветник за безбедност Војислава Коштунице. Међу клијентима „Стрејкон секјуритија“ одмах су се нашли Српска банка, Комерцијална банка, Дунав осигурање, као и државне институције Агенција за привредне регистре, Дирекција за имовину Србије, ГСП Београд, Канцеларија за придруживање ЕУ, Комесеријат за избеглице, Управа за дуван и Управа за заједничке послове. Са Гораном Матићем, бившим министром за информисање и високим функционером Југословенске левице, Монтгомери је, на име супруге Лин, основао фирму МСМ (“Montgomery Sadler Matic & associates”) која се бави „консултантским активностима у вези са управљањем и осталим пословањем“. Поред Монтгомерија и Матића, трећи сувласник МСМ-а је Брент Родерик Садлер, некадашњи дописник Си-Ен-Ена са простора бивше Југославије, чији венчани кум је Вук Драшковић. Такође, Лин Монтгомери је 2006. године постављена на место декана београдске Академије за дипломатију и безбедност, коју је основао Орхан Драгаш, бивши функционер Српског покрета обнове, врло близак пријатељ и сарадник Александра Вучића. Иако готово без икаквог утицаја на креаторе спољне политике администрације Барака Обаме, па и на своје наследнике у Београду, Монтгомери је имао сасвим солидне предиспозиције за сарадњу са лидерима интересног удружења СНС. Без много гађења пристајао је да послује са другим пропалим политикантима свих боја, па што не би с њима. Под слоганом „Промене за Србију“, у београдској „Арени“ Српска напредна странка је 7. новембра 2010. одржала конвенцију којом је обележила две године постојања. Специјални гости су били руски амбасадор Александар Конузин и бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери. Конузин је поздрављен бурним аплаузом а Монтгомери још жешћим звиждуцима. - Колена су ми дрхтала кад сам чуо оне звиждуке упућене господину Монтгомерију. Обратио сам се присутнима и замолио их да поздраве нашег госта, бившег америчког амбасадора. Лакнуло ми је кад сам чуо аплаузе упућене господину Монтгомерију – објаснио је Александар Вучић83) како се осећао у својој полтронској позицији. Монтгомеријево појављивање на „напредњачкој“ конвенцији је доказало да су Вучић и Николић дефинитивно одбацили и привид идеологије српског национализма, иако су се у њу заклињали и по одласку из Српске радикалне стран82) „Лин Монтгомери је била најживахнија дама из дипломатског кора у Београду. Била је радо виђен гост на забавама, где је долазила у кратким хаљинама са великим деколтеом. Често је играла по столовима на сплавовима. Лин је Вилијама упознала у Танзанији, где је живела са првим супругом, који је радио у британској амбасади. Памти се и њена туча у амбасади са Биљаном Јовић, америчком држављанком и асистенткињом њеног супруга. Раздвајали су их маринци. Биљана је у Вашингтону поднела жалбу, што је само убрзало одлазак Монтгомерија са места амбасадора у Србији“ (Б92, 19. фебруар 2011.) 83) „Пинк“, 8. новембар 2010.
– 85 –
Морални портрет Александра Вучића ке. Колико кошта Монтгомеријева подршка, медији су открили тек неколико месеци касније. Николић и Монтгомери су 18. септембра 2010. године потписали саветнички уговор према коме се бивши амбасадор САД обавезује да помогне „напредњацима“ да поправе имиџ у Америци и Европској унији и да освоје власт у Србији. - Српска напредна странка, као домаћа партија, жели да кроз демократски процес победи на предстојећим националним и локалним изборима. Кроз редовне недељне сусрете са председником странке и његовим саветницима, као и кроз периодичне писане аналитичке извештаје радићу на побољшању имиџа СНС и помоћи ћу да се трансформише у прихватљиву европску демократску партију десног центра. Саветоваћу СНС о томе шта су „црвене линије“ чије би прелажење у САД и земљама ЕУ било схваћено врло негативно. Обезбеђиваћу писане извештаје и препоруке СНС-у о текућим политичким питањима и како на њих гледају САД и ЕУ. Саветоваћу странку како да боље америчкој влади и земљама ЕУ представи своју политику и позицију. Уговорене услуге су: савети у вези са америчком спољном политиком, мишљење о политичкој ситуацији из међународне перспективе, савети о најбољим методама да се СНС представи као демократска европска странка у потпуности способна да буде лидер у Србији и региону, помоћ у организацији пута у САД на „председничку забаву“ - навео је Монтгомери у формулару којим сваки амерички лобиста мора да пријави уговор о сарадњи са странцима.84) И, све то за само 7.500 евра месечно. Уговор је закључен на шест месеци и уколико га ниједна страна писмено не раскине сматраће се аутоматски продуженим. - Не би било професионално да коментаришем однос са било којим клијентом. Како сарађујемо, питајте лидере Српске напредне странке – рекао је Монтгомери.85) Зорана Михајловић-Милановић, члан Председништва СНС-а, демантовала је постојање тог уговора. - Режим и режимске слуге врло јасно показују начин и хајку коју чине према Српској напредној странци. Такав уговор не само да није потписан, него никакав новац није дат – рекла је Михајловић-Милановић на страначкој конференцији за новинаре. Пошто је факсимил уговора доступан на интернету, у коме се јасно види потпис Томислава Николића, Александар Вучић је био принуђен да демантује своју сарадницу. - Уговор је потписан али није реализован јер нисмо имали новца, пошто нисмо на буџету – рекао је Вучић.86) Да ли је лагао, откриће се кад Монтгомери испуни законску обавезу и званично, на сајту министарства правде своје државе, објави извештај о остваре84) Сајт америчког министарства правде – www.fara.gov 85) „Блиц“, 18. фебруар 2011. 86) Исто.
–86–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ним контактима, састанцима и осталим детаљима дефинисаним уговором са Српском напредном странком. Углавном, за разлику од својих политичких претходника, који су издају српских националних интереса наплаћивали, Вучић и Николић су пристали да сами плаћају учитеља у тој бесрамној трансформацији. - Као са неким ко је прогресиван, 2003. године сам се састао са Ивицом Дачићем, али проценио сам да је прерано и да је притисак у његовој странци да Милошевић остане номинални председник. Посматрао сам то заинтересовано, и када је СПС ушла у коалицију са ДС-ом, нисам знао како ће то све испасти, али ипак је то било мудро, добро је испало, јер је помогло да се српски бирачи помере на позиције које су више у складу са европским стандардима. У напредњацима видим сличан потенцијал, као велики корак напред за стабилност региона – истакао је Монтгомери87) два основна разлога због којих је подржао политичаре који су се некад представљали као патриоте. Испуњењем првог захтева, конвертити би прекројили домаћу политичку сцену и значајно ослабили утицај националних партија. Кад би доказали свој демократски капацитет, корпус наивних бирача превели би на страну Демократске странке, без обзира да ли ће и са њом формирати коалицију или ће преузети вођство „другог политичког блока“ али са истим односом према Америци, Европи, Хагу и косовском проблему. Другим захтевом, „напредњаци“ би, по Монтгомеријевој процени, обезбедили „стабилност региона“. Наравно, стабилности неће бити док се Србија не одрекне Косова и Метохије. - После одлуке Међународног суда правде и резолуције Скупштине Уједињених нација, апсолутно не видим да постоји икаква акција којом би ситуација око Косова почела да се враћа у супротном смеру. Србија може да демонстрира своју љутњу, али не може да промени ситуацију. Ако Србија жели да буде позвана у Европску унију, она неће морати директно да призна независност Косова, али ће морати у потпуности да нормализује односе са Косовом. Дакле, одговарајуће питање за политичаре није да ли ће признати независност Косова, већ да ли ће подржати процес нормализације односа. Неки партијски лидери већ су показали вољу да то ураде. Претпостављам да ће и остали да их испрате у томе, али наравно неће сви – рекао је Монтгомери.88) Лидери Српске напредне странке већ у пракси примењују ове савете бившег америчког дипломате. Једина разлика је у томе што Вучић и Николић истичу само први део Монтгомеријеве предикције – Србија никада неће признати независност Косова – не помињући да је „нормализација односа са Косовом“ само блажи термин који подразумева пристајање на трајну окупацију јужне српске покрајине. Суштину ове семантичке шминке Вучић и Николић, баш као ни Тадић и Дачић, не помињу како не би признали неспособност да заштите виталне државне и националне интересе, као и спремност да се супротставе захтевима ментора из Америке и Европе. Иако су „напредњаци“ показали спремност да у потпуности следе упутства свог ексклузивног саветника, Николићев штрајк глађу и жеђу је открио да су данас једнако лоши Монтгомеријеви, као што су некада били лоши Шешељеви 87) РТС, 17. новембар 2010. 88) „Прес“, 7. новембар 2010.
– 87 –
Морални портрет Александра Вучића ученици. Будаластим ултиматумом којим су претили да ће председник СНС одиграти комичну суицидну представу ако не буду расписани избори на датум који они одреде, прешли су оно што њихов амерички ментор назива „црвеном линијом“. Штрајкачка фарса је српским гласачима и евроатлантским спонзорима на најјаснији начин показала о каквим политичким дилетантима је реч. - Апсолутно никакву улогу нисам имао у политичким одлукама и активностима Српске напредне странке. Не желим да коментаришем ништа што се тиче СНС-а – рекао је Монтгомери89) после окончаног Николићевог „мало ригорознијег поста“, не желећи да преузме ни део одговорности за „напредњачки“ фијаско. Дан пре него што је председник СНС-а почео штрајк инфузијом, Вилијам Монтгомери је у Загребу оперисан од рака плућа. - Тренутно проживљавамо највећу породичну драму, али нећемо се предати. Мој муж ће победити болест. Вилијам ја велики борац, усталом био је и у америчким „зеленим береткама“, па је и у овој ситуацији наступио потпуно смирено, одлучивши да је пред њим битка из које ће сигурно изаћи као победник – казала је Лин Монтгомери.90) Ако Монтгомери због болести не буде могао да настави са помагањем „напредњацима“, за њих то неће бити велики проблем, сами ће наставити да варају грађане Србије. Поред тога, како их је упозорио и Данијел Сервер, утицајни амерички аналитичар из Института за мир, „на сарадњу са Монтгомеријем само траће новац“. - Шта ће Монтгомери да ради са Николићевим новцем? Позваће своје старе пријатеље у Стејт департменту, Савету за националну безбедност и Конгресу како би заказао састанке. То је нешто што секретарица председника једне парламентарне странке или амбасада може и треба да уради. Ако не успеју, ја ћу то бесплатно урадити за Николића јер сам поборник идеје да Вашингтон треба да саслуша идеје свих странака из Србије – нагласио је Сервер91) не схватајући да Вучић и Николић нису циције већ опуштено троше паре, нису њихове.
Развојни пут од паланачког гробара до колекционара београдских станова Николић: Обезбедио сам и себе и породицу, пара имам довољно за цео живот, имам довољно новца да проживим живот до краја како треба * * * И пре него што је регистрована, Српска напредна странка је имала све предуслове за успешно позиционирање на политичкој сцени. Александар Вучић и Томислав Николић су својој бившој партији отели добар део инфраструктуре, посланичке мандате и кадрове у општинским одборима, режимски медији су 89) „Блиц“, 29. април 2011. 90) „Јутарњи лист“, 15. април 2011. 91) „Блиц“, 18. фебруар 2011.
–88–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА омогућили промоцију СНС-а, утицајни странци су позитивно оценили њихову морално-политичку подобност, а све то је подржано огромним парама српских олигарха. Од јесени 2008. до лета 2011. године, све српске странке заједно нису потрошиле толико пара колико је Српска напредна странка уложила у своје маркетиншке кампање са безброј плаката, билборда, неколико конвенција у „Арени“, десетак митинга... Као самофинансирајућа странка, без прихода из буџета, све те активности СНС је морала да плаћа парама из властитих извора.
Николићев маузолеј: Бајчетински чардак ни на небу, ни на земљи
- Ми смо срећни што не добијамо паре од државе. Нас финансирају грађани који желе да се боре против лоповлука и лажова, против власти и против њихових слугу који им тако верно и одано служе. Ми смо дуго у опозицији и научили смо људе са локала да плаћају своје рачуне, аутобусе, сами се сналазе тешком муком. Има много људи који хоће да помогну нашу странку јер људи сматрају да је дошло време за промене јер је доста било крађа, пљачке, лицемерја. Зато нашу странку помажу, на то сам поносан – тврди Александар Вучић.92) Према завршном рачуну који је Српска напредна странка поднела за 2008. годину, међу 12 финансијера који су приложили више од 6.000 динара налази се петоро чланова породице Томислава Николића. Највећи донатор „напредњака“ је Николићев млађи син Бранислав, перспективни фудбалски тренер једног друголигашког клуба, који је странци свог оца поклонио 387.000 динара. Старији син, Радомир, банкарски службеник из Крагујевца, био је нешто скромнији, дао је само 333.949 динара. Издашна је била и незапослена домаћица Драгица Николић која је нови политички почетак свог мужа помогла са 374.000 динара. Драгичин брат Мирослав Латиновић, ина92) Б92, 23. мај 2011.
– 89 –
Морални портрет Александра Вучића че шеф кабинета председника СНС-а, уплатио је 371.000, а сам Томислав Николић је дао 327.900 динара. Од страначких функционера, прилоге од по 350.000 дали су само Александар Вучић и члан Председништва Небојша Стефановић. Вучићева секретарица Весна Марковић је уплатила 300.000 динара. - Давали смо сви колико смо имали. И ја сам дао 4.500 евра кад сам ушао у странку. Имао сам уштеђевину од 8.000 евра и око 4.000 сам дао странци. Не мислим да је то неки велики новац, не мислим да живим од тога. Све сам пријавио што имам и не видим у чему је проблем. Ако мислите да сам украо, ето па узмите ви осталих 4.000 евра – уз простачку патетику објашњавао је Вучић.93) Укупно, „напредњаци“ су, према наводима из извештаја, инкасирали 3.966.794 динара. Као једину имовину пријавили су „промо-пулт“ и „комплет за транскрипцију“, на које су потрошили 160.688 динара, а на текућем рачуну су имали 106.213 динара. Овим извештајем, Српска напредна странка није само увредила интелигенцију сваког грађанина, него је и грубо прекршила закон. - Није питање да ли је тај новац Драгице или неког другог. Тај новац је донео Томислав Николић, али није могао да напише да је он сам дао јер закон не дозвољава донације веће од 350.000 динара, па је морао да стави своју децу и све друге. Па, сви су прекршили закон. Ми га нисмо прекршили, него смо морали овако да ставимо. Поносан сам што су нам руке чисте и што могу да кажем да смо поштени и сваког у лице да погледам – Вучић је признао94) да је извештај СНС-а лажиран, али правосудни органи нису реаговали. Према извештају Српске напредне странке за 2009. годину, Томислав Николић је био много скромнији, своју и Вучићеву манофактуру је помогао са само 110.000 динара. Међутим, заблистали су Дејан Матић, Вучићев шофер, и Злата Радовановић, секретарица, који су на рачун странке уплатили по 300.000 динара. Следеће године СНС је сакупила 13.979.000 динара. Међу донаторима су се нашли Вучићеви кумови естрадни менаџер Зоран Башановић, власник „Правде“ Никола Петровић, власник „Профајлер тима“ Горан Веселиновић, па политички конвертити Борислав Пелевић, Радош Љушић и други. Са одборничким мандатима, отетим Српској радикалној странци, „напредњаци“ су добили и паре, чак и у општинама где нису учествовали на изборима. Демократска странка је свесрдно подржала ту отимачину и, макар посредно, финансијски помогла „опозиционој“ Српској напредној странци. „Напредњаци“ су фалсификовали и финансијски извештај о кампањи на поновљеним изборима у општини Вождовац. У првом извештају, наводи се да је СНС сакупила и потрошила тачно 0,00 динара. У допуни извештаја, после објављивања резултата, опет су изнети лажни подаци. Наводно, СНС је у кампањи располагала са 66.000 динара и управо толико је потрошила. - Није тачно да смо ми потрошили 66.000 динара, као што није тачно ни да је Демократска странка потрошила 44.000 динара. Закон је бесмислен и ми мо93) „Недељни телеграф“, 26. август 2009. 94) Б92, 23. мај 2011.
–90–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА рамо да се уклопимо или смо прекршиоци закона. И сад нам о томе држе предавања... Последња одбрана режима је кад кажу: „Сви су исти, нема никакве разлике“. Е, ту врсту улоге, да смо сви исти, нећу да прихватим ни као појединац, ни као функционер Српске напредне странке – говорио је Вучић. Ако је сасвим јасно да Драгица Николић, као издржавано лице, не може да финансијски помаже странку, остаје отворено питање откуд њеном супругу толике паре. У лето 1995. године Николић је у медијима кукао како нема довољно новца ни да адаптира поткровље у коме живи,95) да је увек возио половна кола, никад нова, и да га Газда Језда и Дафина нису оштетили јер „није имао шта да стави у њихове пирамидалне банке“.96) Док није ушао у политику, иза себе је имао пролетерску каријеру грађевинског техничара. У крагујевачкој фирми „22 децембар“ био је шеф инвестиција 12 година, а једно време и технички директор Јавног комуналног предузећа. Као управник гробља, није добио само надимак Тома Гробар него и значајно искуство преточено у филозофску сентенцу: „Радећи на гробљу, схватио сам колико је живот кратак“. Да не би био и сиромашан, Николић је почео да се бави политиком, постао потпредседник Српске радикалне странке и добио посланички мандат. Од 1992. године, продефиловало је око 3.000 посланика, али само Томислав Николић има непрекинут стаж у Скупштини Србије. Као потпредседник владе, у садашњем Булевару Михајла Пупина број 10А добио је стан од 186 квадрата, чија је тржишна вредност већа од 510.000 евра. Тај стан је откупио за само 25.000 немачких марака. По паду с власти, иако се жалио и Врховном суду Србије, морао је да плати порез на екстрапрофит од 180.840 марака. Добијени стан је продао и за паре које су му остале после плаћања пореза, наводно 140.000 марака, купио је два стана у Булевару Авноја 45И, један на име супруге Драгице, други на сина Бранислава. Добијање стана од „владе народног јединства“, и то баш у време НАТО бомбардовања, Николић је сматрао врло моралним чином. - Ја сам стан добио на Новом Београду, стан је дуг грађевинског предузећа „Енергопројект“ према влади Србије, који никада не би могао да се плати. То су те обавезе, вуку се четири, пет година. Стан је дупло јефтинији него станови у центру Београда или на Дедињу. Нисам неморалан човек, сматрам да је морал све то што човек са собом носи, успоне, падове, поразе. Ако мислите да сам неморалан зато што сам добио стан, грдно се варате – рекао је Николић.97) 95) Николић: Одслужио сам војску, живео сам на градилиштима више од десет година. Провео сам скоро четири месеца на ратиштима у Славонији, поодавно сам из својих животних прохтева искључио уживање у јелу и пићу навикавши да дане проводим читајући и пишући. Нажалост, страначки живот ме је прилично одвојио од породице и желео сам да им то надокнадим. Милошевићеви слугани су ме онемогућили да у јулу и августу оспособим поткровље за становање, али нека. Нико није изузетак, сваком дође црни петак („Свет“, 23. јун 1995.) 96) Николић: Нисам штедео код Дафине и газда Језде. Шта да штедим? Целог живота сам радио за плату и од тога нисам могао да створим никакав капитал. Успео сам, радећи све сам, да направим кућу у којој живим са породицом. Немам, и нисам имао, никаквог новца који би био слободан за неку штедњу, тако да ме ни Дафина ни Језда ни било ко други нису оштетили ни за један динар, ни за једну марку („Велика Србија“, март 1994.) 97) РТС, 20. март 2000.
– 91 –
Морални портрет Александра Вучића Кад су медији открили да је тадашњи заменик председника Српске радикалне странке успео да за 140.000 марака купи два стана преко пута београдске „Арене“, чија је тржишна вредност већа од 350.000 евра, прво се опасно наљутио Александар Вучић. - Прича о Николићевим становима је давно испричана. Па, стварно, не разумем... Зашто то стално питате? Што се не бавите осталим политичарима? Знам ја ко вама потура те информације! Ево, што не пишете о томе да потпредседник Демократске странке Драган Ђилас има ту, у близини Николићевог стана, пословну зграду вредну десет милиона евра? – рекао је Вучић.98) Томислав Николић је новинаре назвао „Тадићевим кучићима“ и, вучићевски лицемерно, питање откуд његовој жени и сину паре за станове, прогласио хајком на породицу. - Поседујем само један стан у коме живим са породицом. Продао сам стан који сам добио од државе, додао још нешто новца и купио стан. Платио сам уредно порез на екстрапрофит и купио нови стан од фирме „Напред“. Квадрат је коштао 1.700 марака, а не 2.000 евра како се пише. Моја породица је била избачена из стана, иако је Врховни суд пресудио у моју корист. Када бих поставио шатор у Карађорђевом парку, дошли би да ми наплате казну за угрожавање јавне површине.99) Имам само један стан у Београду, који је коштао 140.000 марака када сам га куповао. Можда ће тај стан једног дана да вреди два милиона евра, као стан у коме је живео Тома Николић. Иницијатор приче о мојим становима је Демократска странка. Упутио бих поруку Борису Тадићу да веже своје мале кучиће. Ово је политички сукоб између Српске радикалне странке и Демократске странке. Никада ничију породицу нисам узнемиравао. Хоћу Тадића, хоћу да га изложим и кажем све што знам о њему. Тако исто очекујем и од њега, али породицу ми не дирајте. Ни ја не причам о туђим породицама. Какве везе имају моји синови са целом овом политичком причом? Ако хоће политичку борбу, ту смо, али морам да скренем пажњу да ћу породицу бранити много оштрије. Ја друго богатство у Србији немам. Ја могу да докажем одакле ми стан од 140.000 марака, а баш ме, ево, интересује одакле Драгану Ђиласу десет милиона евра. Постоји граница до које можемо да се дирамо. После тога нисмо супарници, него непријатељи. Немојте да ми зовете супругу кући! Нема смисла. Она са тим нема везе. Или вас интересује шта моја супруга поседује? И мога сина немојте да ми зовете100) – разљутио се Николић, као да су Ђилас и новинари криви што је станове куповао на име супруге и сина. Додуше, новинаре је тада мало мање вређао него кад су открили да је 1997. године, као директор Пословног простора Земун, нелегално продао зграду Новаку Бухи, рођеном брату Љубише Бухе Чумета, бившег шефа сурчинске мафије. У Уговору бр. 03-1697 који је 10. јуна 1997. године закључен између ЈП „Пословни простор“ и Новака Бухе из Сурчина, Радничка 34, наводи се да је предмет уговора „купопродаја пословног простора – зграде“, која се налази у Сурчину на углу улица Војвођанске и Браће Пухалића, површине 129 квадрат98) „Прес“, 25. јул 2006. 99) РТС, 27. јул 2006. 100) „Прес“, 28. јул 2006.
–92–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА них метара. Објекат, смештен у центру Сурчина, Бухи је продат по цени од око 30.000 немачких марака. По члану 3. уговора, Новак Буха је био обавезан да ову суму уплати у року од три дана, а у члану 5. Скупштина општине Земун се сагласила да се после Бухине уплате он укњижи као власник објекта у земљишним књигама. - Како можете да очекујете да се после седам година сећам таквих ствари! Не знам чак ни ко је тај Новак Буха. Први пут чујем за тог човека. Баш ме боли курац, објавите, па ћу да реагујем, поручио је Николић.101) На мање вулгаран, али изузетно циничан начин, објаснио је изградњу замка у Бајчетини, тврдећи да је хтео да сагради неку малу кућицу, „да има да се склони од кише“. Посао му се отео, па је подигао прави чардак ни на небу ни на земљи. - Лажу да моја кућа у Бајчетини вреди 600.000 евра. Ма, у њу је током неколико година уложено само 50.000 евра. Улагали смо сви. У породици радимо нас шесторо. Свако од нас има неку уштеђевину. То је таква инвестиција да вреди колико добар аутомобил, који вози велики број грађана Србије. Да се дружим с тајкунима, зар не би било повољније да сазидам кућу на Дедињу или Сењаку? – тврдио је Николић,102) иако му је управо дружење са тајкунима Жарком Зечевићем, Ненадом Бјековићем, Миланом Беком, Мирославом Мишковићем и другима, значајно помогло да развије бизнис и каријере својих синова Бранислава и Радомира. Томислав Николић је постао акционар Ветеринарског завода у Земуну, чији радници су недељама штрајковали због крађе у приватизацији те фирме, и сувласник у „Еурополису“, заједно са Жарком Зечевићем и Драганом Ђурићем, власником „Зекстре“, бившим таксистом.103) Између два телевизијска наступа, у којима би прозивао политичке конкуренте за сва зла овог света, па и за расипништво у условима док народ гладује, Томислав Николић је узео кредит за још један супер-луксузан стан у Београду. „Хипо банка“ је Николићу, како је он сам рекао, дала кредит од 200.000 евра за куповину стана од 156 квадрата. У најповољнијим условима, иако званично има само посланичку плату, чак и уз клаузулу да кредит отплаћују његова деца, пошто је он тада имао 58 година, месечна рата би износила најмање 1.100 евра. Према важећим законским одредбама, које дефинишу да рата за стамбени кредит може да износи до половине месечне плате, онда би Николић и његова незапослена супруга морали да имају примања већа од 2.200 евра. - Прогањани су Тому што се није иселио из стана у Булевару АВНОЈ-а, и сад, кад се иселио, проблем је што је то урадио. Што се не бавите Вуком Јеремићем и тиме колико је он у кешу платио стан, него нападате Тому? – одмах је у одбрану скочио Александар Вучић.104) Томислава Николића су, између осталог, због кредита прогањали и радикали. Српска радикална странка је 13. октобра 2008. поднела кривичну пријаву у београдском Четвртом општинском суду и тужбу пред надлежним Трговинским 101) 102) 103) 104)
„Курир“, 26. април 2006. „Прес“, 3. новембар 2008. „Таблоид“, 24. децембар 2009. „Прес“, 21. април 2010.
– 93 –
Морални портрет Александра Вучића судом у Београду због неовлашћеног узимања кредита. Без овлашћења и сагласности органа странке, тадашњи заменик председника је 21. марта 2008. године са банком „Интеза“ потписао Уговор којим је задужио СРС за 50.000.000 динара, односно 630.000 евра. Три месеца касније, 25. јуна, потписао је и Анекс уговора, по коме се укупан износ кредита подигао на 68.000.000 динара, односно око 800.000 евра. Николић је обавезао странку да ће кредит вратити до 22. јуна 2012, у 45 месечних рата. Уговором је прихватио ефективну каматну стопу од чак 17,97 одсто. И поред свих тих неповољних услова, банци „Интеза“ је, ради обезбеђења извршења уговорних обавеза, дао 10 бланко меница. На тај начин, Томислав Николић је максимално заштитио „Интезу“, омогућивши јој да своја потраживања може наплатити кад год пожели, чиме је Српска радикална странка пала у дужничко ропство. Радикали су тај Уговор оспоравали тврдњом да Томислав Николић „није имао овлашћење“ за његово закључење и да, као такав, „не производи правна дејства“. Николић је злоупотребио опште пуномоћје за предузимање правних послова око редовног финансијског пословања Српске радикалне странке, које није имао право да употреби за закључивање уговора о кредиту и преузимање меничне обавезе на терет странке, и то не само по одредбама Статута СРС-а,105) него и по закону који јасно дефинише да „пуномоћник не може без посебног овлашћења за сваки поједини случај преузети меничну обавезу, закључити уговор о јемству, о поравнању...“ Николић је кредит потрошио на своју и Вучићеву кампању. Дуг је остао Српској радикалној странци, а њих двојица су присвојили посланичке и одборничке мандате, као и добар део инфраструктуре. Судећи по свему што се дешавало пет недеља од потписивања Анекса уговора и предаје меница, оправдана је сумња да је Николић већ у време узимања кредита имао намеру да, уколико му пропадне пуч у странци, напусти радикале и остави их у дужничком ропству. У сваком случају, тако неповољан уговор сигурно није потписао кад је узимао кредит за свој најновији стан. Упоредо са успоном, који му је Српска радикална странка омогућила не само својом политиком него и парама које су улагане у његове кампање, Томислав Николић је значајно поправио своје имовинско стање. Из неадаптираног поткровља и вечито половних аутомобила, ускочио је у бајчетински замак, неколико луксузних станова и ергелу лимузина. - Ја пара имам довољно за цео живот, ја имам довољно новца да проживим живот до краја како треба – рекао је Николић106) на седници Централне отаџбинске управе када је избачен из СРС-а. Порекло имовине, наравно, није објаснио. Баш као што није, нити ће бити, откривено откуд „напредњацима“ паре. 105) Статут Српске радикалне странке, члан 49, алинеја 7: Имовином странке управља и располаже Централна отаџбинска управа 106) „Велика Србија“, октобар 2008.
–94–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Мишковић је Вучићу и Николићу платио 4,5 милиона евра за пуч у СРС Вучић: Томислав Николић је признао да је узимао паре од тајкуна. Тиме је доказао да је озбиљан и одговоран политичар и да није лажов * * * Александар Вучић и Томислав Николић се не плаше истине и здравог разума, мисле да су јачи, па јавности нуде понижавајуће бахата објашњења да се њихова странка финансира од чланарине и донација које дају „људи жељни промена“. Истовремено у званичном извештају наводе да су од чланарине сакупили равно 0,00 динара.107) Ко не верује да су њих двојица толико успешни бизнисмени, па да са нула динара плаћају хиљаде аутобуса, рекламни материјал, закуп бине и све остало што иде у трошковник једног митинга, могао би поверовати да постоји оправдана сумња у њихове везе с тајкунима. У званичној пријави извора финансирања Српске напредне странке не наводи се име ниједног српског богаташа. У време оснивања СНС-а, њен председник је тврдио да су се многи бизнисмени понудили да га финансирају. На Вучића је пао задатак да и то доследно демантује. - Да, нудили су нам се многи бизнисмени, а сад нико не види и не чује. Знају да их власт прати, прислушкује, па неће ни да нас позову телефоном, нити да се јаве на телефон. Ко се нудио, то нека Тома говори. Мене нису звали, али сам био добро упућен у то – рекао је Вучић.108) У намери да компромитује бившу странку, Томислав Николић је признао да је примао донације од њих неколико, међу којима су и они најкрупнији – Мирослав Мишковић и Милан Беко. - Неко је платио билборд, неко понеку емисију, нама новац није требао. То нису били само Мишковић и Беко. Мишковића и Бека сам чуо после избора. Они су све учинили да Тадић победи на изборима, да Тадић формира републичку и градску владу. А шта сам ја њима учинио? То сам онда учинио и за МК Комерц, за Пецонија и Милију Бабовића, треба да ми дате списак богатих људи. И прихватам да су сви учинили нешто за СРС. Никада и ни на какав начин, деловањем СРС богаташи у Србији нису остваривали додатни, екстра или нови профит. Па, они дају паре свим странкама. Па, од нас могу да очекују неку услугу, а од странака на власти могу да траже, у томе је разлика – рекао је Томислав Николић.109) Ако је тачно да су Мишковић, Беко и остали тајкуни финансирали део изборне кампање Српске радикалне странке, онда је Томислав Николић опет прекршио закон јер то није навео у извштају поднетом Републичкој изборној комисији. Као и сва остала, и ово Николићево признање незаконитих радњи прошло је без процесуирања пред надлежним судом, све се завршило само на Вучићевим покушајима да замени тезе. 107) Б92, 23. мај 2011. 108) „Недељни телеграф“, 26. август 2009. 109) Б92, 14. септембар 2008.
– 95 –
Морални портрет Александра Вучића - Томислав Николић је признао, али што не питате жуте колико су пара узели од њих. А СРС је добила мрвице. И сада је Тома крив што је признао, што није лажов.110) Томислав Николић је признао да је озбиљан и одговоран политичар и да није лажов. А шта су то тајкуни добили од Томислава Николића. Никада ништа. Српској напредној странци ни динар нису дали ни Мирослав Мишковић, ни Милан Беко, ни Војин Лазаревић, ни Вук Хамовић, ни Данко Ђунић, ни Предраг Ранковић Пецони. Богољуб Карић је био један од највећих финансијера ДС-а и човек који је омогућио Борису Тадићу да победи на изборима111) Тома Николић је био најотворенији, дакле једини који је говорио искрено, па му се то чак обило о главу. Једини који није лагао. У нашој новој странци, Српској напредној странци, ми немамо ниједног озбиљнијег финансијера, имамо неколико приватника који помогну у различитим акцијама, и још нам посланици и остали људи убаце нешто свог новца, дакле по две-три хиљде, и то је све што имамо. Не постоји ниједан од тих великих бизнисмена који није дао милионе странкама на власти. Нама ниједан велики тајкун није давао паре. Није, али и да је дао, какве то везе има. Он је добио признаницу за то што је дао паре. Хвала му што је некада помогао са својих хиљаду, две или не знам колико евра, није ни важно, али ако је неко у криминалу, за то мора да одговара и нема велике филозофије. Никога не може да аболира од корупције и криминала то што је некада некоме помогао да би спасао своју задњицу112) - „пеглао“ је Вучић Николићеву грешку, као што је радио и раније, кад је његов нови „политички тата“ признао да заједно „иду на кафу“ код Мишковића. - Нисам ишао. Не бих починио било које кривично дело и да сам се видео с њим. Знам све људе у овом граду. С Пецонијем сам се тукао пре 30 година. Како да кажем да не знам ко је Пецони? Важно је знати све и разговарати са свима, нарочито са неким ко има 30.000 запослених и нарочито када си на власти. Али је питање да ли је он тебе купио, да ли си му изгласао неки закон, неку уредбу, да ли си му дао Луку Београд. Ако неко мисли да Томи и мени било ко може да наметне нешто, греши.113) Немам ниједног бизнисмена за којег сам посебно везан, рекао бих да чак немам ни разумевања за њих после последње кампање у којој су они створили владу Тадић-Дачић и после онога што су урадили у Београду. То говорити о мени потпуно је бесмислено. С Мирославом Мишковићем сам готово ни у каквим односима. Можда сам га пре две или три године једанпут и видео, и можда пре око годину дана, али мислим да не постоји политичар који га ређе виђа114) – лажима је Вучић демантовао истину о вези са тајкунима. Да веза постоји, дефинитивно је доказано кад је Томислава Николића, док је штрајковао на инфузији, у болници посетио Милан Беко. Председник СНС-а тада није хтео да прими ојађене акционаре „Ц маркета“ који су дошли да га подрже и да му се захвале што се бори и за њихову будућност, али срдачно је у загрљај дочекао тајкуна који је у спорним околностима купио то предузеће. Нико110) 111) 112) 113) 114)
НИН, 9. октобар 2008. Б92, 23. мај 2011. „Гром“, 31. децембар 2008. НИН, 9. октобар 2008. „Танјуг“, 16. октобар 2008.
–96–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА лић је ту посету објаснио старим пријатељством с Беком, а Вучућа је опет запало да замајава јавност и објашњава да је могуће истовремено бити пријатељ с једним од највећих тајкуна и обећавати беспоштедну борбу против корупције. - Беко је посетио Тому у болници. Нису се видели дуго времена, а претпостављам да се опет неће дуго видети јер, како то приличи овој власти, мислим да ће их све стискати да им кажу да се све паре морају сливати у њихове руке рекао је Вучић.115) У Вучићеве и Николићеве руке, у време пуча у СРС и стварања СНС-а, слиле су се велике паре. Према тврдњама Елене Божић-Талијан, генералног секретара Српске радикалне странке, Мирослав Мишковић је Николићу дао три, а Вучићу 1,5 милион евра. - Николић и Вучић су ти који су добили огромне количине новца од својих пријатеља тајкуна да би извршили удар на СРС и формирали нову странку. Једна у низу новчаних награда које су добили, била је у следећем износу: Томислав Николић је од Мишковића добио три милиона евра, а Вучић 1,5 милион евра. Познајући Вучића, знам да га је веома погодило што је добио дупло мање од Николића. Посебно зато што се Вучић хвалио како без њега не могу да направе нову странку, јер, како је говорио, сам Николић без Вучића ништа не вреди. И заиста, Мишковић је инсистирао да „мали“, у преводу Вучић, мора да уђе у овај договор. Дакле, када су добили новац, Николић и Вучић су питали да ли је то новац за нову странку, а Мишковић им је рекао: „Не, за странку ћете добити накнадно, ово је за вас“ – тврди Елена Божић-Талијан.116) Пучистичку авантуру је, према њеним речима, организовао извесни Зоран Кораћ, српски држављанин који ради за ЦИА. - Кораћ је задужен за координацију на релацији амерички амбасадор – тајкуни – Тадић – Додик. Познат је и по томе што је учествовао у организовању и наоружавању за 5. октобар, као и у бројним мутним приватизацијама – открива Вучићева наследница на месту генералног секретара СРС. Као и увек кад се суочи са нечим што му је непријатно, Вучић је пао у хистерију. Прво је понудио да иде на полиграф, а онда је одлучио да поднесе тужбу сам против себе, па, ако суд нађе доказ да је од Мишковића узео мито, да скочи на главу са било које зграде. Међутим, узалуд су се многи радикали обрадовали, Вучић је опет слагао. Није поднео тужбу, па није било повода за самоубиство скоком на главу. - У тужби ћу лепо написати: „Кривична пријава против Александра Вучића. У потпису – Александар Вучић.“ У њој ћу написати како сам сазнао да је, према наводима, па ћу набројати имена оних који ме оптужују, Александар Вучић урадио то и то, па ћу ставити све за шта ме оптужују. На крају ћу замолити да све те наводе провере, односно да надлежни државни органи покрену поступак. Е, онда нека полиција испита да ли је то истина или није. Тужба против самог себе законски је дозвољена, али је и оригинална. Ту нема лажи, нема преваре. Мислим да сви у граду знају да Мишковић има негативан однос према ме115) Б92, 23. мај 2011. 116) „Велика Србија“, јануар 2009.
– 97 –
Морални портрет Александра Вучића ни, и то не треба посебно објашњавати. Ако ми је дао један динар, скочићу с које год хоћете зграде на главу! Мислим да је то најпоштеније, а не да сад причам како су то бесмислене приче и како лажу ови из моје бивше странке – рекао је нервозни Вучић.117) „Бесмислене приче“ се ослањају на конкретне трагове новца, Вучићеве и Николићеве контакте с тајкунима и јавна обећања услуга којима ће им се реванширати кад дођу на власт. Ти трагови вуку од Ђорђија Ницовића, преко Мишковића и Бека, до Цанета Суботића. И пре него што је регистрована, Српска напредна странка је седиште сместила у пословне просторије Ђорђија Ницовића, већинског власника 17 великих фирми. Иако су радници у неколико његових предузећа штрајковима и протестима тражили заостале плате, Ницовић је галантно частио „напредњаке“, дозвољавајући им да бесплатно користе његове просторије у најужем центру Београда. Николић је тврдио да месечни закуп износи 5.000 евра, али да ће га СНС, пошто је тренутно у оскудици, платити кад буде имала пара. „Напредњаци“ су код тог хуманог тајкуна провели 32 месеца, направили дуг од 160.000 евра, а јавност нису обавестили да ли су га подмирили или чекају да дођу на власт како би се одужили. Томислав Николић је некада, као радикал, новим богаташима претио одузимањем незаконито стечене имовине, утврђивањем њеног порекла и ревизијом пљачкашке приватизације. - Обећавам, кад победимо, богаташи ће вратити Србији оно што су јој узели, све што није стечено по закону вратиће народу, а и они што су стекли по закону, биће позвани да докажу свој патриотизам. Џабе да неко има виле, фабрике, ако му у комшилуку живи сиротиња, његов живот је пропао – говорио је војвода Николић118) Нешто касније, кад је Борис Тадић почео да заступа тај патриотски став и захтева да се богаташи одуже држави и народу, новопечени Европејац Николић је устао у одбрану тајкуна. - Лицемерно је од Тадића да сада упозорава тајкуне на то како су стекли ту имовину. Ја сам позивао богате људе да се осврну око себе и виде у каквој сиротињској земљи остварују профит и поделе га са сиротињом. За разлику од Тадића, не мешам се у то како су они то стекли, зато што су то биле дужне све власти до сада да ураде. Немам ништа против богатих људи, не желим да угрозимо фирме које запошљавају хиљаде радника, а раде у складу са законом и прописима. На удару треба да буду криминалци а не богати људи. Тадићева порука да се не играју с њим је бахата јер шта ако после тога без посла остане још 200.000 или 300.000 запослених? Или можда хоће да их на овај начин натера да сву имовину продају странцима? Милан Беко му је одговорио да држави прво део капитала морају да дају богати људи из Демократске странке, а тек онда тајкуни. Беко је мислио на богате људе из Тадићевог окружења који имају директне уговоре са јавним предузећима. Милан Беко је мој пријатељ. Годину дана га 117) „Курир“, 14. јануар 2009. 118) Београдски Центар „Сава“, 23. фебруар 2005.
–98–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА нисам чуо и видео јер нећу да му стајем на муку. Знам да све то прате и прислушкују и да би тог дана кренули потпуно да га униште.119) Милан Беко је изузетно способан, Србији је потребан такав човек. Не мора да буде у влади, нека само људе у свету с којима сарађује убеди да је Србија земља у коју би требало улагати. Мени би то била довољна подршка. А, да ли ће Беко имати повлашћен третман кад СНС дође на власт, па Беко је и до сада имао повлашћен третман120) – променио је Николић ставове о тајкунима. Да би потпуно освојио њихово поверење, јавно је нудио помоћ и онима чија имена се налазе на Интерполовим потерницима. Са странком Богољуба Карића је склопио и формалну коалицију, али није заборавио ни Станка Суботића Цанета. - Не бојим се да се врате у земљу они који су побегли, јер се не плашим њиховог сведочења. Шта би нам фалило да узмемо пет милиона евра од Станка Суботића да изградимо Краљево? – имао је Николић121) разумевања за осуђеног шверцера дувана.
Како је Суботић, шеф дуванске мафије, постао Вучићев пословни партнер Вучић: Нема нико јачи од Суботићевог мафијашког лобија. Они су газде ситним политичарима који им пружају неку политичку подршку * * * Како је Станко Суботић122) дошао до тих пара, „својих милиона“, којима би помогао обнову земљотресом порушених кућа, открио је Александар Вучић. - Ми немамо ништа лично против Цанета Жапца. Мислим да га нико од нас никада у животу није видео. Али се постављају питања: „Којим се послом тај 119) 120) 121) 122)
„Блиц“, 24. новембар 2010. „ФоНет“, 24. јул 2011. „Блиц“, 24. новембар 2010. Станко Суботић је у родном Убу завршио је средњу економску школу. Радио је у очевој столарској радионици, а почетком деведесетих одлази у Француску, где се запослио као кројач. Убрзо је отворио ланац бутика и развио сопствену велепродају и малопродају. У Србији је отворио предузеће за производњу конфекције „Миа“. Оснивач је и власник предузећа EMI („Emerging Marketing Investment“, Данска) и „D Trade“ (Београд), која се баве продајом и дистрибуцијом вина, папира, као и некретнинама. Сувласник је фабрике за прераду меса „Фамис“, као и предузећа у Грчкој и Русији која се баве дистрибуцијом безалкохолних пића и спортске опреме. Његова предузећа само у Србији запошљавају више од 4.000 људи. Поред тога, купио је стотине хектара винограда у Француској, које користи за производњу врхунског вина „Луи Мах“. Суботић поседује и вински подрум у центру Београда и луксузну вилу под именом „Villa Montenegro“ на Светом Стефану. Почетком 2003. купио је предузеће „Дуван“, формирао дистрибутерску кућу „Футура плус“ и почео сарадњу са немачким медијским холдингом „Westdeutsche Allgemeine Zaeitung“. Специјално тужилаштво у Београду 2007. године подигло је оптужницу против Суботића у којој се наводи да је главни организатор шверца дувана у Србији током 1995. и 1996, као и због злоупотребе службеног положаја. Суботић је одговорио тужбама против Војислава Коштунице, неколико чланова његовог кабинета, али и против Мирослава Мишковима и Милана Бека. Суботић је тражио заштиту Бориса Тадића, кога је подсетио да је Демократској странци дао 10 милиона евра. Због неодазивања на судске позиве, за њим је издата потерница. У априлу 2008. ухапшен је у Москви, али после два месеца проведена у екстрадиционом притвору, уз образложење да руско правосуђе не познаје кривично дело „злоупотребе службеног положаја“, пуштен је на слободу. Станка Суботића је Специјални суд 28. октобра 2010. осудио на шест година затвора због организовања криминалне групе која је шверцовала цигарете и током 1995. и 1996. на штету државног буџета стекла корист од 28 милиона евра и 8 милона долара. Суботић се и даље налази у бекству.
– 99 –
Морални портрет Александра Вучића човек бави? Какав је то бизнисмен? Одакле Станку Суботићу све то што има? Чиме се то бави? Коју је то школу завршио па толико зна, па толико има? Шта то толико ради?“ Ништа, осим што се бави шверцом дувана, шверцом наркотика и тиме убија људе, што је много горе од свега. Мафија убија људе, уништава живот у Србији. Свако би могао да живи макар мало боље да смо у стању да уништимо Станка Суботића Цанета Жапца, Јовицу Станишића, његовог пријатеља и налогодавца, и њихове мафијаше који су одговорни готово за сва убиства у последњих десет година. Знам да је неке људе страх да о томе причају, неке је страх да то слушају, али то је тачно. У Србији се дешава да неко некога сече на комаде, да му делове тела баца у кесе, а затим у Дунав. Ми то морамо да спречимо, иначе нам опстанка нема“ – говорио је Вучић.123) Од Суботићевог „мафијашког новца“ бранио је и медије. У Скупштини је крајем 2004. захтевао да влада Србије спречи продају „Вечерњих новости“ Милу Ђукановићу, Станку Суботићу и Боду Хомбаху. - Продаји „Вечерњих новости“ се не противим због тога што се плашим коју ће политичку опцију да подржавају новине Станка Суботића Цанета, Мила Ђукановића и Бода Хомбаха. Ми смо научили на то, и до данас нас ниједне новине нису подржавале ни директно, ни индиректно, али хоћу да укажем на то да би то био велики финансијски проблем, с многобројним малверзацијама, и да неки људи о томе морају да воде рачуна. Да, хоћемо стране инвестиције, али не мафијашки капитал.124) Тражим од владе Србије да заштити део државне имовине у „Новостима“. Јер, ако неко крене на овакав начин, мафијашким капиталом, да осваја један по један медиј и институцију, очекујем да после тога крене и на Цркву. Жури им се да у овом мутном времену приграбе што је могуће више онога што им не припада. И плашим се да ће ту бити много опасније игре него што неки мисле. Ту морају да буду опрезни и сви који им се супротстављају. Жури им се зато што знају да им време не иде наруку, јер ће се консолидовати и они који желе да се супротставе отимачини, али и да не би кренуле велике приче у јавности. Ја сам већ чуо за неке састанке појединих политичара с припадницима тзв. мафијашких центара моћи. Нема мафијашког лобија без политичара. Ако мислите да је неко од ових које сам поменуо – Ђукановић, Суботић, Хомбах – јачи, варате се. Други су само мишеви. Они су главни и ти који плаћају. Они су газде ситним политичарима који им само помажу око пружања неке политичке подршке – мудро је говорио Вучић125) пре него што је и сам постао „ситни политичар“. Још као генерални секретар Српске радикалне странке, Вучић је постао пословни партнер „краља дуванске мафије“. Без икаквих моралних дилема, пристао је да Суботићева фирма „Футура плус“ буде генерални дистрибутер „Правде“. Као што се некада поносио што, за разлику од разних страшљиваца, има довољно храбрости да Цанета Жапца јавно оптужи за шверц дувана и наркотика, па и за „сва убиства“, одједном је почео гласно да ћути о свом најважнијем партнеру. Од свих српских медија, само „Правда“ није објавила вест да је Суботић, 123) Промоција књиге „Станко Суботић Цане Жабац, краљ дуванске мафије“, 12. децембар 2002. 124) Народна скупштина Републике Србије, 12. новембар 2004. 125) „Вечерње новости“, 14. новембар 2004.
–100–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА у априлу 2008. године, ухапшен у Москви.126) Наравно, „Правда“ је објавила да је Суботић пуштен на слободу. Веза између Вучића и Суботића није промакла ни радикалима. - Српска радикална странка располаже информацијама о састанку Александра Вучића са Станком Суботићем Цанетом у Москви, где му је оптуженик за шверц цигарета дао милион евра – рекла је Елена Божић-Талијан,127) Вучићева наследница на месту генералног секретара СРС-а. О тајним сусретима Александра Вучића и Томислава Николића са Станком Суботићем сведочио је Ратко Кнежевић, одлично обавештени новинар и бивши високи државни функционер Црне Горе. Оптужујући Суботића и Мила Ђукановића за организовани криминал, Кнежевић је открио да су се они у октобру 2007. у Паризу срели са Вучићем и Николићем. - Знате ли да су се у хотелу „Риц“ у Паризу више пута са Суботићем и Ђукановићем сусрели Александар Вучић и Томислав Николић. Први сусрет је био у октобру 2007. године, присуствовао му је новинар из Београда Миломир Марић. Зашто су се срели? Зато јер Суботић и Ђукановић одавно имају план да завладају медијским и политичким простором бивше Југославије, а зарад својих пословних интереса и илегалних активности.128) Могућа блокада имовине и рачуна Цанета Суботића у иностранству, те могућа пресуда у судском предмету „Мрежа“ довели би до расплета српско-црногорске криминалне саге у последњих 15 година. Зато, и само зато, картел напушта финансирање мањих, сада већ маргинализованих играча на политичкој сцени Србије и креће се на финансирање у први мах Николићеве СРС, а када им то није успело, Цанетовим новцем и Николићевом политичком структуром формира се нова партија СНС, која треба уз помоћ „наклоњених медија“, те новооснованих, као што је „Правда“, да узме власт у Србији. То је била једина, понављам, једина тачка дневног реда на састанку Суботић-Ђукановић-Николић-Вучић у хотелу „Риц“ у Паризу, и на састанцима у Женеви и Москви који су касније уследили129) – открио је Ратко Кнежевић могуће разлоге који су навели „напредњачке“ лидере да опросте грехе „шефу дуванске мафије“ и докажу тачност Вучићеве тврдње да „нема мафијашког лобија без политичара“. Не желећи да импровизује, Александар Вучић је непријатне информације демантовао по старој демагошкој матрици: лицемерно је карикирао туђе наводе, представљајући себе као невину жртву кампање злих политичких конкурената. Без иједног квалификатива на рачун „мафијаша“ Суботића и Ђукановића, тврдио је да су он и Николић у „Рицу“ попили само чашу киселе воде на састанку са анонимним инвеститорима. Денунцијанта Ратка Кнежевића је дисквалификовао сличним етикетама каквима је раније гађаоСуботића, али ни у једној реченици није оспорио његове оцене природе тајног сусрета у париском хотелу. - То се догодило пре три године. Тома и ја смо ишли да разговарамо о инвестицијама у Нови Сад, а ту се сасвим случајно нашао Ђукановић са својим ве126) Министарство унутрашњих послова Републике Србије: Хапшење Станка Суботића је резултат акције која траје последњих месец и по дана, а Суботић је лоциран када је затражио и добио руску визу („24 сата“, 29. април 2008.) 127) „Курир“, 30. октобар 2008. 128) Б92, 21. јул 2009.
– 101 –
Морални портрет Александра Вучића ликим друштвом у коме не знам да ли је био и Суботић. Тома се само поздравио са Ђукановићем, измењали су неколико речи и то је све. Тај хотел је центар елите, па није немогуће да се овакав сусрет и случајно деси.130) Нећу никоме да се правдам због чега сам и колико дуго био у „Рицу“. У том хотелу смо попили само киселу воду. Имали смо пара и платили, а цена није била превисока. Ако имате о мени нешто противзаконито, реците. Нисмо били у званичној посети јер смо опозиција. Само три сата смо провели у Паризу. Били смо с људима који су требали да потпишу уговор о изградњи гасне станице у Новом Саду131) – рекао је Вучић, а Николић је у медијима парафразирао исто објашњење: - Вучић и ја смо једном били у хотелу „Риц“, вероватно у време о коме Кнежевић говори, морам да проверим у пасошу. У Паризу смо боравили због разговора са страним инвеститорима из Швајцарске, Француске и Русије у вези с изградњом гасне електране у Новом Саду, где смо тада били на власти. У хотелу, у чијем фоајеу и ресторану стално има бар хиљаду људи, док смо пролазили поред једног стола, устао је Ђукановић. Поздравили смо се, попричали минут или два и растали се. За његовим столом седело је више људи и нисам их гледао, не знам да ли је седео Миломир Марић, нити Суботић. И коме ја ту да подносим извештај? Зашто да одговарам за своје речи?132) Може Ратко Кнежевић да прича шта хоће. Уосталом, они који нас нападају и због којих је све то и речено, српски радикали, треба једноставно да погледају у своју евиденцију и виде када је странка Вучићу и мени платила карте за Париз. Видеће да смо били само једном, отишли ујутру и вратили се увече. Ђукановића смо случајно срели, а Цанета ни не познајем. У то време је било планирано да се у Новом Саду гради гасна електрана. Страни партнери су хтели да у Нови Сад уложе 800 милиона евра и тражили су гаранције да нико неће да их дира у случају промене републичке власти. Када је потписиван уговор, присуствовали смо Маја Гојковић, руски амбасадор Алексејев и ја. То није био никакав тајни посао, али га је зауставио министар енергетике Радомир Наумов. Кнежевић тврди да се Александар Вучић виђао са Станком Суботићем у Москви, а ја не верујем да је Вучић у последњих пет година путовао у Москву, можда једном. Свако ће вам рећи да би смео на полиграф, а нико неће отићи. Рекао сам све што сам имао. Да сам хтео да се виђам са Ђукановићем, отишао бих у Подгорицу. Сигуран сам да Мило има неку тајну кућицу за састанке, или тај Цане...133) – чудио се Николић зановетању моралиста који сматрају да ипак има нешто спорно у тајним састанцима политичара и тајкуна у бекству од закона. Аутор најпрљавијих сплетки и интрига на српској политичкој сцени, Александар Вучић, одмах је медијима понудио комплексан сценарио кампање која се води против њега, Николића и сироте Српске напредне странке. - Одмах после избора у општинама Земун и Вождовац, на којима је победила СНС, у згради Председништва Србије, 23. јуна одиграва се презентација истраживања јавног мњења најпознатије српске агенције. На презентацији је било 130) 131) 132) 133)
„Ало“, 22. јул 2009. „Блиц“, 23. јул 2009. Исто. „Прес“, 27. јул 2009.
–102–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА присутно 11 чланова Демократске странке, који први пут после много година добијају информацију да је СНС водећа странка у Србији са 35,8 одсто, а да иза ње иде ДС са 33,1 одсто. Од тог тренутка креће спровођење пакленог плана за напад на СНС, у који ће укључити и друге факторе, како се не би видело да ту хајку и харангу организује ДС, која је на различите начине платила радикалима и неким другима да учествују. Имамо доказе за то. Између 4. и 6. јула, добићемо потврду о тачном датуму, одржава се интересантан састанак у David Streetu 23-25 у Лондону, у ресторану „Ћипријани“, на којем учествују један политичартајкун из једне од владајућих партија, један бизнисмен и један опскурни криминалац који касније почиње да шири приче које је од њих добио. И за то имамо доказе! Да кампања не би била провидна, у њу се није укључила Радио-телевизија Србије и Манојло Вукотић, већ ће се водити преко батина ДС-а, а то су Б92, „Блиц“ и „Прес“. Кампања је потпуно бесмислена. Не питају никога из ДС-а где вам је тих 10 милиона евра, за које ти људи из подземља кажу да су им дали, него одакле нама паре да платимо киселу воду. Према речима једног од уредника екранизоване батине ДС-а, који је саопштио: „Зовите Тодоровића, он је ових дана за нас релабиле“, тако то изговара, „па га питајте шта још мисли о напредњацима“. Ми, у уторак у 20.15 добијамо информацију ко је у врху ДС-а организовао да се на једној телевизији емитује изјава Маје Гојковић у којој она каже да није знала за наше преговоре са страним инвеститорима. Да не би неко рекао како ми пребацујемо кривицу на било кога другог, ево ја ћу сада најотвореније рећи: Ако је истина о сусретима у Москви, Цириху, о било каквој вези, како говоре, са Сретеном Јоцићем или било ким, ја позивам новинаре из те три батине ДС-а да смо изаберу полиграф у Београду, приватни или полицијски, који год хоће, лично ћу да га платим, па да ја одем на полиграф а они нека постављају сва та питања мени. Ја плаћам, они су дужни да објаве резултате. И да ли сам се у Москви или Цириху састајао са Станком Суботићем, и да ли сам икада видео у животу Јоцу Амстердама. Ако се испостави да је било шта од тога истинито, тог тренутка не само да нисам у политици, него живот за мене нема никаквог смисла. Ако то не ураде ти медији, урадићу то сам. Кампања ће се завршити у следећи петак, када ће се појавити ново истраживање јавног мњења у коме ће ДС, наравно, бити поново прва странка у Србији, с 2,5 одсто испред СНС-а, Ето, то вам је цео смисао њихове акције, да се спрече промене у Србији. Позивамо надлежне државне органе да, ако је ишта од тога истина, ако смо у било каквом противзаконитом делу учествовали господин Николић и ја, да одмах одговарамо. Срам их било, битанге једне! Моја деца треба да слушају да имам везе са Јоцом Амстердамом и не знам с ким. Никад у животу тог човека нисам видео, никада! Не знам ни како изгледа, сем онога што видим по новинама. Срам их било, бедници једни! Тако се Шешељ односи према деци коју је крстио! Битанга једна! – открио је Вучић134) сценарио на каквом би му позавидео и Оливер Стоун. 134) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 24. јул 2009.
– 103 –
Морални портрет Александра Вучића О Суботићу, „шефу дуванске мафије“ и „нарко-дилеру“, није ни једну реч рекао, али зато је ударио по Шешељу и радикалима. Имао је и разлога, и они су откривали информације о његовим контактима са спорним пословним партнерима. - И Српска радикална странка има сазнања да су се Томислав Николић и Александар Вучић састали с Милом Ђукановићем и Станком Суботићем у Паризу, како је навео Ратко Кнежевић, али и у Цириху и Москви. Ми знамо да је било неколико путовања у Париз, знамо да је било неколико путовања у Цирих, да је Вучић једном путовао у Москву и имамо сазнања да се тамо срео са Суботићем. Очито да ћемо до тих информација тешко долазити, али сигурно да ћемо сазнати разлоге због чега су они водили разговоре. Не верујем у Николићеве тврдње. Како да Николић и Вучић разговарају о гасној електрани која треба да буде изграђена у Новом саду, да то разговарају у Паризу и Цириху с представницима неких руских фирми, а иза тих руских фирми, изгледа да је само назив руски, да су се крили неки други – рекао је Драган Тодоровић,135) потпредседник СРС-а. - Уколико држава има озбиљну намеру да се обрачуна с криминалом, онда и имовина коју су Мишковић и Беко стекли прљавим новцем Суботићеве „дуванске мафије“ мора да буде заплењена. Уплетеност појединих политичара у мафијашку структуру обелодањена је, али су они остали недодирљиви. Запањена сам изјавама које Николић даје вероватно у уверењу да је читав народ начисто луд. Тврди да не познаје ни Мишковића ни Бека, иако је отворено говорио да су им ови контроверзни бизнисмени финансирали једну од изборних кампања, а Вучић се и жалио да су њима најмање давали. Недавно је бајчетински Европејац наводе о повезаности с људима друге стране закона одбацио овим речима: „Чисти смо ко планински поток“. Ух! „Циљ је да Вучић и Николић преузму власт у Србији, а све за рачун Суботића и Ђукановића и заштите њиховог бизнис модела“, сведочио је Ратко Кнежевић. Важна компонента ове структуре је и Дарко Шарић. Прича се да се Вучић више пута састајао са Шарићем и да је, посредством Суботића, у њиховим џеповима завршило кокаинских пет милиона евра. Прича се и да су Шарићи, кад су дошли у „Футуру плус“, исплатили дуговања ове фирме према дневном листу „Правда“, за који упућени тврде да је гласило СНС-а. Ради се о дугу од око 20 милиона динара који је исплаћен у кешу. А ја се присећам да је Вучић посебно волео да се башкари у Шарићевом хотелу „Президент“. Случајно или не, не знам – тврдила је Елена Божић-Талијан,136) генерални секретар Српске радикалне странке. Станко Суботић се никада није изјашњавао поводом информација о тајним сусретима с Вучићем и Николићем. Мило Ђукановић је рекао да не жели да „коментарише глупости“, а Миломир Марић се „ничега не сећа“. Од гасне електране у Новом Саду није било ништа, баш као ни од Вучићеве жеље да истину каже на полиграфу. „Футура плус“, предвођена Ненадом Милановићем, рођеним 135) „Блиц“, 23. јул 2009. 136) „Курир“, 18. март 2010.
–104–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА братом Милана Милановића Мргуда,137) другооптуженим пред Специјалним судом у поступку против „дуванске мафије“, наставила је да послује са „Правдом“, којом је, у Вучићево име, управљао Душко Вуксановић, стари Суботићев пословни партнер. Вучићеву теорију да „нема мафијашког лобија без политичара“ и да су „Суботић и Ђукановић газде ситним политичарима који им само помажу око пружања неке политичке подршке“, властитим примером је потврдио Николић најавом да ће, кад СНС дође на власт, подржати Суботићеву намеру да, и после вишегодишњег бекства, плати кауцију и остане на слободи.
Ђилас и Радујко финансирају Вучићеве новине, а грађани Вождовца и Земуна му дају плату Вучић: Мене оптужују да сам власник „Правде“, а у тим новинама је наређено да склоне све што кажем о његовом величанству Ђиласу * * * Цела политичка каријера Александра Вучића заснована је на неистинама и заблудама. Као врхунски мајстор демагогије, знао је да успех тог подухвата не зависи од квалитета лажи, сплетки и интрига, него од упорности у понављању. Никада није прецењивао интелектуалну способност и моралну доследност бирача, и никада није потцењивао моћ порицања. У том уверењу, годинама је као свој основни мотив за бављење политиком представљао бригу о државним и националним интересима, будућности деце, борби против криминала и корупције, обнови привреде и осталим општим те137. Милан Милановић Мргуд успео је да од лубеничара из села Палача код Осијека постане један од најбогатијих српских тајкуна, захваљујући контактима које је почетком деведесетих година у Сремско-барањској области остварио са Жељком Ражнатовићем Арканом, Радованом Стојичићем Баџом, али и Станком Суботићем. Територијалну одбрану те области држао је Стојичић, а Милановић постаје његов главни оперативац и на коришћење добија луксузни дворац у Ердуту, где су обучавани Арканови „Тигрови“. По договору са Арканом, Милановић у то време у Белом Манастиру оснива фирму СДГ, преко које је узиман рекет од предузећа, али и богатих појединаца. У то време Милановић улази и у посао са Суботићем. Постаје главни организатор шверца Суботићевих цигарета преко РСК, али и оснивања фри-шопова на овом подручју. Од зараде у том послу Милановић је на руке сваком припаднику „Шкорпиона“, чији је оснивач, месечно давао 1.000 марака, док је командир Слободан Медић Боца добијао 5.000 марака. Милановић је у посао ушао и са Мирољубом Вујовићем, тадашњим начелником МО Вуковар, са којим је основао предузеће „Ибис“, које се бавило продајом цигарета и нафтних деривата. Као помоћник министра одбране РСК, оснивач паравојне формације „Шкорпиони“ и потписник Ердутског споразума, Милановић је своје контакте са режимом Милошевића уновчио доласком у Београд, где је добио два стана од 300 квадрата у Булевару мира и вилу на Сењаку. После Аркановог убиства 2000. године, он постаје главни човек Суботићеве империје. Заједно оснивају Месну индустрију „Фамис“ у Земуну, која постаје ексклузивни дистрибутер београдских хотела. Мргудов брат Ненад Милановић постаје директор једне Суботићеве фирме, док његовог сина Суботић одводи у Швајцарску и запошљава у „Картијеу“. Милановић и Суботић постају власници и око сто хектара најатрактивнијег земљишта око аеродрома „Никола Тесла“ у Београду. Као другоокривљени у поступку који је Специјални суд водио против „дуванске мафије“, осуђен је на три године робије. Милан Милановић Мргуд је у Хашком трибуналу сведочио против Слободана Милошевића („Блиц“, 9. јун 2007.)
– 105 –
Морални портрет Александра Вучића мама о којима бирачи воле да слушају обећања. Да би нагласио величину личне жртве, узвишеност тих циљева гарнирао је причом о својој скромности и аскетском животу „испод просека, како нико, баш нико, не живи“. Као министар информисања, две недеље пре него што ће од владе добити луксузан стан, кукао је што се са женом и сином злопати као „подстанар у двадест и нешто квадрата“, нема ауто, плата му касни четири месеца, а није имао ни да плати телефонски и рачуне за комуналије...138) То бахато ругање ојађеним грађанима Србије амортизовао је тек кад су му нови пријатељи, Драган Ђилас и Никола Петровић, открили малу тајкунску тајну – није важно само то да имаш паре, мораш и да их презентујеш. Вучић је одмах паркирао страначки „дртави југо“ и прешао у своју „шкоду октавију“, јавност је сазнала за вилу у Јајинцима, новинаре је дочекивао у винском подруму вредном преко 100.000 евра, медије су преплавиле фотографије са путовања Тосканом, Пијемонтом и Бургундијом, на левој руци су заблистали скупоцени сатови а децу је уписао у страну школу. Од старог стила задржао је само пароле о борби за општи интерес. Да би се открили прави мотиви и средства која у тој борби Вучић користи потребно је, као и у анализи финансијске моћи Српске напредне странке, пратити траг новца. Александар Вучић је први приватни бизнис покренуо оснивањем дневног листа „Правда“. Као званични сувласници издавачког предузећа „Правда прес“ наводе се његови пријатељи и кумови. Први број тих новина је штампан 5. марта 2007. године, на Вучићев рођендан. У недостатку неопходног оснивачког капитала, Вучић се ослонио на подршку пријатеља из свих странака. Огласе у „Правди“ су плаћала јавна предузећа под контролом појединаца из Српске радикалне странке, Демократске странке Србије и, највише, из Демократске странке. Генералну дистрибуцију својих новина Вучић је поверио „Футури плус“, фирми Станка Суботића Цанета. Од тог партнерства није одустао ни кад је „Футура“, притиснута бројним пословним проблемима, пала у стечај. Без редовног прилива новца из продаје, „Правда прес“ није била у могућности да подмирује трошкове производње. Дуг према штампарији „Борба“ прешао је цифру од 60.000.000 динара, а износ неисплаћених плата, судских пресуда и других издатака никада није утврђен. Кад је блокиран рачун „Правда преса“, Александар Вучић је, у сарадњи са Душком Вуксановићем, такође пословно повезаним са Станком Суботићем Цанетом, основао предузеће „Правда пласман“. Ненаплативи дугови су остали старој фирми, а на рачун нове су почеле да стижу уплате Града Београда и „Телекома Србија“. 138) Александар Вучић од почетка 2003. до марта 2004. није плаћао телефонске рачуна, па му је „Телеком“ искључио телефонску линију када је дуг прешао 150.000 динара. Као разлоге за екстремно дуговање, Вучић је навео „веома ниска примања“ и „огромне трошкове у изборној кампањи“. Вучић: Реч је о дијаспори. У неколико наврата сам звао Чикаго, па сам направио огромне рачуне, али и Републику Српску, много мобилних. Странка није намирила те рачуне јер је то мој приватни проблем. Када имате супругу и децу не желите да искључујете телефон. Покушао сам да смањим дуг и мање користим фиксни телефон, али није успело. Сад не знам шта ћу да радим, али некако ћу да надокнадим дуг. Плата је 25.000 и уз два паушала дође до 38.000 динара, а то није довољно јер посланици имају много веће издатке него остали грађани, а плате нису довољне да их покрију. И други посланици имају сличне проблеме, али, ето, баш сам ја испливао“ („Блиц“, 16. јул 2004.)
–106–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Пословање Вучићеве издавачке куће у Скупштини Србије детаљно је анализорао народни посланик Немања Шаровић. - Веома занимљиво питање је како се финансирају страначке новине СНС? Ви веома добро знате да је то „Правда“. То никада господин Вучић није крио и јасно је да је то у потпуности њихов лист. Веома је занимљиво видети власничку структуру „Правда преса“. Пре свега, то је господин Никола Петровић. Он је власник 5% „Правде“. Други власник је Немања Стефановић, то је брат Небојше Стефановића, потпредседника СНС, он има 48% удела у „Правди“. Трећи власник је Југослав Петковић који има 47% и који је од 15. августа 2009. године, дакле, одмах након доласка СНС, запослен у општини Земун. Такође занимљиво је то да је „Правда“ веома лоше пословала. Ако погледате њихове извештаје о пословању, а ево, овде их и имам, може се видети да су они, на пример 2008. године имали приход од 219 милиона. Онда су се одрекли Велике Србије, Радована, Ратка, Војислава Шешеља и свега онога што су заступали 18 година, па је већ 2009. године приход и продаја тих новина брутално пала. У 2009. години су имали приход од 112 милиона. Онда су у 2010. години имали приход од свега 52.162.000,00 динара. Чиме је то могло да резултира? Једино тиме да та новина више није могла да опстане на тржишту. „Правда прес“ се налази у непрекидној блокади од 19. јануара 2010. године и да је укупна блокада 60.646.671,66. Коме они дугују? Има ту појединаца које нећу читати, али највише дугују предузећу „Штампарија Борба“, по једном налогу 46.665.000,00, по другом налогу 12.676.450,00 динара. Шта су они урадили у том тренутку? Како су се снашли да изађу из ове ситуације? Тако што су основали ново предузеће. Основали су предузеће „Правда пласман“. Директор предузећа „Правда прес“ је Ана Стефановић, супруга господина Небојше Стефановића. Она је од 10. августа 2009. године, одмах по доласку СНС-а на власт у општини Земун, запослена тамо по уговору о делу, а од 16. новембра 2009. године је запослена као директор овога предузећа. Дакле, када је ово предузеће ушло у дебелу блокаду, они су основали ново предузеће, назвали га „Правда пласман“ и донекле променили власничку структуру. У новом предузећу госпођа Ана Стефановић је власник са 60%, за шта је уплатила 150 евра, а ово претходно предузеће је имало оснивачки капитал од свега хиљаду евра, а дужни су више од 600.000 евра и почела је да функционише једна шема која је, по мом мишљењу, дубоко против закона. Предузеће „Правда прес“ наставило је да постоји. Оно је и даље формални издавач новина „Правда“, с тим што сви приходи сада иду на предузеће „Правда пласман“. То предузеће је у 2010. години имало приход од 120 милиона и 571 динар, али уместо да се повериоци обештете, те паре иду на неку другу страну. Према подацима које сам добио од Трезора НБС, лист „Правда“, од септембра месеца 2008. године, до кад нису добијали средства, почиње да бива издашно финансиран из буџета Града Београда и од стране неких јавних предузећа у Србији. Примера ради, у 2008. години, пошто се ради само о крају, добили су износ од 1.669.464 динара. Међутим, пошто је ДС била задовољна, претпостављам, тиме како су обавили посао, у следећој години се износ повећава, и предузеће „Правда Прес“ из буџета Града Београда добија 9.859.254 динара. У 2010. години износ је нешто мањи, јер је мањи буџет Града, и то је укупно 7.088.498 динара. – 107 –
Морални портрет Александра Вучића Укупно су до сада добили 18.661.879 динара. Да ли ви мени сад можете да кажете да је ово опозициони лист и да је ово однос према странци коју ви доживљавате као некакву претњу режиму ДС-а. Ви бисте им исекли све могуће изворе финансирања да нисте желели од њих да направите ово што сте направили. Дакле, од самог почетка их финансирате и оно што је најзанимљивије, и могу о томе податке о томе да вам покажем, понекад су добијали и авансно милионске износе. Оног тренутка када је предузеће „Правда прес“ пало у блокаду 60 милиона динара, Град престаје да уплаћује на тај рачун, јер би онда повериоци били обештећени и директно би принудна наплата скинула то што легне, него почиње да уплаћује новчана средства предузећу „Правда пласман“, том новооснованом предузећу на који иду приходи, док расходи и даље стоје на предузећу „Правда прес“. На тај рачун је уплаћено 7.078.000 динара, међутим, то није све, морам да вас подсетим, колико је СНС била забринута за судбину „Телекома“. Знате, они су тврдили како је “Телеком” изузетно вредно предузеће и како се нипошто не сме продати, а ја мислим да сам утврдио и зашто. „Правда прес“ је током 2008. године добила 20.257.300 динара од „Телекома“, па за 2009. годину 18.786.600 динара, па за 2010. годину 23 милиона динара, говоримо све време о опозиционим новинама које су за три године од јавног предузећа у већинском власништву Републике Србије, а којим управљају кадрови ДС-а, добиле ни мање ни више него износ од 76.043.600 динара и ви причате о заштити интереса грађана Србије, причате о пљачки јавних предузећа, о страначким кадровима и како сте ви не знам колико угрожени. Дакле, укупни износ који је „Правда“ добила од Града Београда и „Телекома“, које контролише режим, износи 94.705.779 динара – рекао је Немања Шаровић 7. јуна 2011. у Скуштини Србије. Александар Вучић је у медијима увек тврдио да није власник „Правде“. Први пут га је јавно прозвао новинар који је штрајком глађу тражио да му се исплати неколико заосталих плата. - Новинар „Правде“ ме заиста позвао и изнео ми своје ставове. Рекао сам му да немам везе са „Правдом“ али познајем људе који воде те новине и да ћу им пренети његове речи. Наравно, ништа му нисам обећао. Због те неистине, тужићу тог новинара, „Танјуг“, Б92 и остале медије који то буду пренели – наљутио се Вучић.139) Да би избегао такве ситуације, осмислио је генијалну сплетку. Шаптачком диверзијом проширио је гласину да је Никола Петровић продао свој власнички део Драгану Ђиласу. Нови главни уредник је у уводнику обавестио читаоце о „промени власничке структуре“, што је Вучић користио да на страначким конференцијама за новинаре ангажованије демонстрира крајње лицемерје. - Мене оптужују, кажу да сам власник „Правде“, а у тим новинама је наређено да исеку и склоне све што Вучић каже о његовом величанству Драгану Ђиласу. Јел’ тако, господине из „Правде“? Јесам ли слагао нешто? Изгледа да истину говорим. Мој проблем је што знам много људи у Београду и знам како систем функционише. Мало нас је, можда четворо-петоро људи, који знамо како ствари иду. 140) Молим вас да ове идиоте, ове буздоване из СРС-а, обавестите да ја 139) „Правда“, 26. октобар 2009. 140) Сајт СНС-а, Конференција за новинаре, 8. јун 2011.
–108–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА не могу ништа да објавим у „Правди“, пошто сваку реч коју бих рекао о његовом величанству Драгану Ђиласу они исеку141) – ругао се Вучић и „господину“ из „Правде“ и свима који више верују својим очима него његовим лажима. Прљави траг новца Александар Вучић није остављао само иза свог посла у „Правди“. Какве „промене“ обећава грађанима, рачунајући на њихову лаковерност, открива и анализа његовог запослења у предузећу „Профајлер тим“. И ту мистерију је разјаснио Немања Шаровић. - Од државних органа сам затражио да испитају начин пословања „Профајлер тима“ који је повезан са функционерима СНС, да испитају начине на који се преко две општине у којима је СНС освојила власт, а то су Вождовац и Земун, финансира најуже руководство њихове странке. „Профајлер тим“ је закључио некакав уговор у Земуну крајем 2009. године, и од 11. новембра до 30. децембра имали су три уплате у износу од по 460.200,00 динара. За неких месец и по дана на рачун предузећа „Профајлер тим“ пребачено је 1.380.600,00 динара. У 2010. години, нажалост, СНС је освојила власт и у општини Земун и одмах је ову своју делатност у року од нешто више од месец дана пребацила на ту општину. Власт је конституисана у јануару, а већ у марту крећу прве исплате „Профајлер тиму“ из општинског Фонда за подстицање развоја. На који су они начин подстицали развој и чији су развој подстицали једва чекам да чујем и од Александра Вучића и од Томислава Николића. У 2010. години биле су 23 уплате, укупно 8.065.300 динара. Ово је предузеће у коме је у то време радио, по његовим речима „радио“, Александар Вучић, заменик председника СНС. Уколико ово није сукоб интереса, онда не знам шта је. У 2011. години, за прва четири месеца, од 1. фебруара до 6. маја било је девет уплата за „Профајлер тим“ из буџета општине Земун и општине Вождовац, у укупном износу од 1.593.000 динара. За нешто више од годину дана из буџета ове две општине, буџета који пуне осиромашени грађани, којима је ова група обећала неки бољи живот и некакав напредак и некакву транспарентну власт, пребачено је укупно 11.038.900 динара. Сам господин Вучић је 4. новембра 2010. године у телевизијској емисији „Распакивање“ тврдио како ради у предузећу „Профајлер тиму“, па је онда 23. маја у емисији „Инсајдер“ рекао како већ дуже од осам месеци, дакле, од краја септембра, не ради у том предузећу. Сада ми питамо Александра Вучића, Небојшу Стефановића и остале из СНС када су лагали, када су обмањивали грађане Србије, јер се једноставно ти термини не поклапају. Или је радио 4. новембра, када је то рекао на РТС-у, или није радио, како је то рекао у емисији „Инсајдер“. Сада бих вам мало изнео податке ко стоји иза тог предузећа. Предузеће „Профајлер тим“ је предузеће чији је 100% власник господин Горан Веселиновић. Он је, по званичном извештају финансирања политичких странака који је поднела СНС, у 2010. години СНС-у дао 290.100 динара. Занимљиво је и погледати како је пословало то предузеће током претходних година. Најбоље су пословали 2008. године и тада су, по извештају који стоји на сајту Агенције за привредне регистре, имали пословни приход од 39 милиона динара. Човек би помислио да је то предузеће заиста добро радило, а онда се мало загребе по површини, па се 141) Сајт СНС-а, Конференција за новинаре, 10. јун 2011.
– 109 –
Морални портрет Александра Вучића види да је, нажалост, с рачуна СРС-а пребачено скоро 22 милиона. У то време овлашћено лице за контролу финансија у СРС-у је био, наравно, Томислав Николић. Већ 2009. године ово предузеће знатно смањује обим свог пословања и тада има свега 13.900.000 годишњег прихода, а 2010. године то спада на само нешто више од 10 милиона динара. Господин Вучић за себе каже да је врстан познавалац вина, врхунски енолог, каже да није ни на једној државној функцији, али даноноћно ради, и то не само у странци. Ради у једној фирми, каже: „У приватној фирми која се бави медијима и саветујем како и на који начин да воде одређене кампање, углавном су то привредне кампање за одређена предузећа, да помажем колико могу својим знањем и мислим да своју плату зарадим. Један део радног времена проведем овде, а један део радног времена у тој фирми.“ Желео бих да господин Вучић одговори на питања која су то предузећа којима је фирма „Профајлер тим“ водила привредне кампање и које су то кампање биле, да чујемо и ми где се то медијски геније, Александар Вучић, толико исказао. Више од осам милиона динара је приход у 2010. години фирме „Профајлер тим“, а добијен је из општина Вождовац и Земун, дакле, 80% прихода, а свега око два милиона динара отпада на неке друге приходе. То значи да је, практично, целокупна делатност тог предузећа била у ствари усмерена само на онај новац и на оне послове који су добили од општина Земун и Вождовац у којима је СНС на власти. На питање водитеља „да ли фирма има име“, Александар Вучић каже: „Име ћу вам после тачно дати, пошто је ја зовем ‘Профи‘, али није ‘Профи‘. Има ‘Профајлер тим‘ с још не знам чим, тако да није само ‘Профајлер‘, да не мислите да је од овога из ДС-а“. У то време је Александар Вучић већ две године радио у овој фирми. Наводно радио. Како је могуће да неко ради у некој фирми две године, а да не зна чак ни име предузећа у коме ради? Један од оних који су покушали да демантују ове податке је био Небојша Стефановић, потпредседник СНС-а и председник њиховог Градског одбора. Он је тврдио како то нема везе са Вучићем, а на питање новинара „чиме се та фирма бави“, Небојша Стефановић је рекао: „Не знам тачно да вам кажем, претпостављам, различитим медијским услугама“. Он не зна чиме се фирма бави, него само претпоставља и пита: „У чему је проблем?“ Проблем је у томе што је Небојша Стефановић у том периоду управо радио у „Профајлер тиму“. И он је примао плату од „Профајлер тима“, а „Профајлер тим“, као што сте видели, практично 90% прихода добија из буџета општина Вождовац и Земун. Уместо да решавају комуналне проблеме, уместо да асфалтирају улице, уместо да постављају канализацију, они из Фонда за развој финансирају „Профајлер тим“, да би „Профајлер тим“ делио плате највишим функционерима СНС-а – тврди Немања Шаровић.142) Везе са тајкунима, подршка Карићу и Суботићу, који се налазе на Интерполовим потерницама, злоупотреба власти, засад на општинском нивоу, у личном интересу, као и бахато признање да су кршили закон о финансирању странака, не само што открива начине на које су се Вучић и Николић обогатили, него и упозорава на њихову спремност да Србију виде као свој ратни плен. 142) Народна скупштина Републике Србије, 7. јун 2011.
–110–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Као што никада неће признати сарадњу са тајкунима, Демократском странком и својим идолом Драганом Ђиласом, Александар Вучић се никада неће са политичке сцене склонити својом вољом. Чекаће да грађани схвате какве „промене“ им нуде он и његово интересно удружење, па да их на изборима казне и одгурну на маргину политичке сцене. Вучићев пример доказује да је све могуће и дозвољено. Готово две деценије свој политички рејтинг је градио на идеологији, функцији и парама Српске радикалне странке. После неуспелог пуча, у сарадњи са Томиславом Николићем направио је интересно удружење које је грађанима, уместо политичких ставова и принципа, понудило само испразну паролу – „за промене“. Иза те маркетиншке обмане, под Вучићевим окриљем окупљено је шаролико друштво страначких конвертита свих могућих боја, оптуженици за најтежа кривична дела, лажови и преваранти заинтересовани само за стицање или одбрану већ нагомилане имовине сумњивог порекла. Да би остварио тај циљ и коначно дошао на власт, Александар Вучић је направио коалицију са минорним странкама чије лидере су управо оснивачи СНС-а оптуживали за лоповлук, криминал, корупцију и остале неподопштине. Злоупотребом имиџа наслеђеног из свог радикалског стажа, Вучић је каналисао енергију грађана који су незадовољни резултатима режима Бориса Тадића. Маскиран у опозиционара, у одлучујућој мери је утицао на одлагање неопходних друштвено-политичких процеса који су претили сменом власти и почетком обнове. Тим поступцима није само обезбедио дужи рок владавине Демократске странке, Г17 плус и Социјалистичке партије Србије, него је омогућио наставак спољне политике чије последице ће трајно утицати на будућност државе и народа. Од разбијања СРС-а и издаје кума Војислава Шешеља, за Србију је значајнија спремност лидера СНС-а да следе савете свог лобисте Вилијама Монтгомерија, одлучног промотера независног Косова. У време своје прве власти, кад су као кандидати СРС-а добили министарску и потпредседничку функцију у влади Мирка Марјановића, Вучић и Николић су се здушно залагали за ратну одбрану Косова и Метохије, а сада показују спремност да оду у другу крајност и да створе услове за дефинитивно отцепљење тог дела територије Србије. За остварење ових преварних радњи, Вучић је добио подршку режимских медија и страних центара моћи, као и неидентификованих домаћих спонзора који су финансирали бројне „напредњачке“ хепенинге, митинге, кампање и остале активности. Значајну помоћ СНС је добила од правосудних органа који нису предузели никакве мере за санкционисање очигледног кршења закона, нарочито оног који регулише начин финансирања странке. У одмеравању одговорности Александра Вучића за преварне радње којима је обележен досадашњи рад „напредњачког“ интересног удружења, ипак постоји извесна олакшавајућа околност. С обзиром да је у лично окружење и у страначки врх узео појединце попут Небојше Стефановића, Зорана Башановића и Николе Петровића, Вучић је створио услове за брзо пропадање Српске напредне странке. Грађани Србије, као што је упозоравао Вулин пре него што је постао Вучићев следбеник, морају да одустану од навике да „преварени увек претрче ономе – 111 –
Морални портрет Александра Вучића ко их је преварио“ и да се супротставе бахатом потцењивању најјасније истакнутом паролом о „променама“ које нуде евроатлантски лечени великосрбин Александар Вучић, „војвода од Антина до Брисела“ Томислав Николић, „лопужа“ Богољуб Карић, „криминалац“ Велимир Илић и Мирин антиглобалиста Александар Вулин, као и њихови блиски сарадници, бивши и будући штићеници Централног затвора. Ако они избегну заслужену казну, биће кажњена Србија.
–112–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Сатанизација др Војислава Шешеља, хероја прошлости која траје
ОЦЕУБИСТВО ИЗ СТРАСТИ И ПОХЛЕПЕ Вучић: Шешељ има изузетну храброст, спремност и доследност у одбрани части и достојанства српског народа (2001.) Све што Воја каже из Хага, за нас ће бити Свето писмо (2003.) Његова супруга Јадранка се жали да дуже прича са мном. Каже јој: „Сад морам да зовем мог Вучића“ (2003.) Војислав Шешељ ми је био кум на венчању, а касније ми је крстио и сина и ћерку. Кад добијемо следеће дете, чекаћемо да се врати из Хага да га крсти, ма колико то трајало (2003.) Деца ће у будућности из књига читати о подвизима Војислава Шешеља. Сигурно је да је он један од српских лидера којег ће историја изучавати као хероја српског народа (2005.) Никад нисам срео храбрију особу него што је господин Шешељ (2006.) Издао је Шешељ мене, моју породицу и све друге (2008.) Нећу рећи ни једну лошу реч о Шешељу (2008.) Кад бих видео Шешеља, само бих га презриво погледао (2009.) Војислав Шешељ је обичан лажов, мали миш и монструм (2010.) Не плашим се повратка Шешеља (2011.) – 113 –
Морални портрет Александра Вучића
Б
ројним преварним радњама, зарад остварења личних интереса, Александар Вучић је нанео ненадокнадиву штету проф. др Војиславу Шешељу, Српској радикалној странци и процесу демократизације српског друштва. Свесно, с предумишљајем, годинама је градио позиције у странци и стицао поверење колега из врха СРС-а и многих гласача. У јавним наступима, пуних 15 година, истицао је приватну и политичку приврженост личном пријатељу и троструком куму Војиславу Шешељу, као и његовој идеологији српског национализма. Ни у приватним контактима није штедео хвалоспеве о свом идолу. Док је имао користи од Шешеља, био му је веран. Кад је проценио да ће амбиције лакше и брже задовољити без тог радикалског баласта, за 180 степени је окренуо причу. Као генерални секретар, креирао је и извршио пуч у Српској радикалној странци. За властити политички заокрет и покушај растурања СРС-а и опозиционог блока, оптужио је Шешеља. Жестоку критику бившег шефа гарнирао је оптужбама какве је некада упућивао Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу и Борису Тадићу. Међутим, како се сукоб са Шешељем распламсавао, тако је и Вучић појачавао бруталну реторику. Иако је 15 година Шешељ био његов „пријатељ“, „частан, поносан и достојанствен“ човек, „најбољи Србин“, „херој“, „геније“ и „храбри борац за слободу и правду“, Вучић је у септембру 2008. године „схватио“ да је он, уствари, „лажов“, „преварант“, „монструм“ и „мали миш“. Вучић је већину политичких противника засипао увредама, али само је Шешеља оптуживао за наручивање и припрему убистава. Непосредно после оснивања Српске напредне странке, Вучић је у сарадњи са Томиславом Николићем организовао неколико медијских кампања којима је сатанизовао лик и дело Војислава Шешеља. Тим и таквим поступцима, Српској радикалној странци је нанета огромна политичка и материјална штета, баш као и Шешељу који, затворен у Хагу, није имао могућности да одговори на адекватан начин. О отетим мандатима, имовини, функционерима и чланству бригу могу да воде стари и нови руководиоци СРС-а, али издаја Војислава Шешеља упозорава целокупну српску јавност на Вучићеву спремност да и по цену тоталног моралног потонућа покуша да испуни личне амбиције. Ако је могао да се одрекне кума који робија због онога што су деценију и по заједно радили, шта тек могу од Вучића да очекују обични грађани, нарочито они који му нису веровали ни кад је на сва уста хвалио тог истог Шешеља.
Како је фанатични полтрон Вучић стварао култ личности свог кума Шешеља Вучић: Шешељ је на свом примеру показао изузетну храброст, спремност и доследност у одбрани части и достојанства српског народа * * * Култ личности Војислава Шешеља почео је да настаје још средином осамдесетих година, кад је жестоким антикомунистичким ставовима и тамновањем –114–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА у Зеници ускомешао југословенску и српску политичку сцену. Дисидентске активности резултирале су оснивањем Српског четничког покрета и Српске радикалне странке са којом се уписао у савремену српску историју. У изградњи култа личности, поред самог Шешеља, највећи допринос су дали Александар Вучић и Томислав Николић. Шешељ је у мит о себи уграђивао конкретна дела, а његови сарадници изјаве за медије. Без имало резерви, растерећени стида, користили су сваку прилику да објаве своје идолопоклонство. Не бирајући речи, усхићено су се дивили његовој мудрости, храбрости, поштењу, па чак и стасу. Вучићу није било тешко да и страначке колеге критикује чак и због, по његовој процени, недовољно фанатичног односа према вођи. Покушај једног радикала да мимо Шешеља понуди предлог за акцију, млади генерални секретар је одлучно пресекао у корену: „Српској радикалној странци не треба твоја памет. Памет има Шешељ, а ти имаш само руку коју мораш да подигнеш приликом гласања“. Варијацију те тезе поновио је и јавно, кад је, у ретком нападу скромности, признао: „Има један паметнији од мене, то је Војислав Шешељ“.1) Све о чему сваки младић машта да чује од девојака, Шешељ је чуо од својих следбеника Вучића и Николића. Александар Вучић се у Српску радикалну странку учланио 1993. Следеће године је постао посланик, а онда и генерални секретар странке. У марту 1998. године, на Шешељев предлог постао је министар информисања у влади Мирка Марјановића, од које је шест месеци касније добио луксузан стан у елитном новобеоградском насељу. Успон у страначкој хијерархији, Вучић је заслужио властитим талентом и посвећеношћу послу, али и поверењем које му је указао Шешељ. У Вучићеве и Николићеве кампање Српска радикална странка је уложила огромне паре. Њих двојица су изборе редовно губили, али успели су да се одлично позиционирају на политичкој сцени. Вучић је врхунски играо улогу фанатичног следбеника шешељистичког култа. Копирао је говоре и гестикулацију свог вође, па и по цену да, са својим феминизираним изгледом, испадне смешан у покушајима имитације тог агресивног стила. Наглашавао је фасцинацију Шешељевим особинама које сам не поседује, пре свега храброшћу, доследношћу и патриотизмом. - Др Војислав Шешељ је једини човек који се не плаши антисрпског трибунала и који је својом изјавом да га банда из Хашког трибунала не може уплашити доказао свој патриотизам. Својим поносним држањем показао је како се брани српство са непоколебљивом одлучношћу. Др Војислав Шешељ је на свом примеру показао изузетну храброст, спремност и доследност у одбрани части и достојанства српског народа, не дозволивши да га уплаши једна обична групица криминалаца и страних плаћеника. Холандско министарство иностраних послова обавестило је др Шешеља да је одбило његов захтев за добијање холандске визе, са образложењем да др Шешељ представља опасност за националну безбедност Краљевине Холандије. Можда су се у влади Холандије уплашили евентуалне намере Војислава Шешеља да у Холандији укине монархију и успо1) Антологија изјава јавних личности „Није српски лупати“, „Statusteam“, 2007.)
– 115 –
Морални портрет Александра Вучића стави републику, с обзиром да републикански облик владавине представља најзначајнију демократску тековину, те да монархије нису у стању да доследно развију демократски политички систем. Др Шешељ, као један од најистакнутијих европских бораца за демократију, једноставно је неподношљив креаторима глобализма као нове и најопасније варијанте тоталитаризма. Војислав Шешељ је једини човек који се уопште не плаши антисрпског Трибунала и који је у стању да га победи – наводи се у саопштењу Српске редикалне странке које је потписао генерални секретар Александар Вучић.2) Томислав Николић је још одређеније и чешће неумесно хвалио свог „председника, кума, пријатеља и брата“ Војислава Шешеља. Паланачки лукаво, упорно је истицао властиту скромност у односу на моралну и политичку величину свог идола. Ни најотровније новинарске провокације нису могле да га поколебају и створе било какав простор за сумњу у његову беспоговорну верност, и то не само политичку него и пријатељску. На сваки изазов сујете, спремно је одговарао тврдњом: „Нема те странке и нема тог човека уз кога бих се бавио политиком а да напустим Војислава Шешеља!“3) Николићева опчињеност Шешељем је почела и пре него што су се упознали. Као потпредседник Народне радикалне странке, после фијаска на првим вишестраначким изборима, Николић је Шешељу послао врло емотивно писмо којим га преклиње за сарадњу. - Поштовани господине Шешељ, пишем Вам зато што данас, 17. 12. 1990. године, имам вере само у Бога и у Вас, само у правду и истину, пишем Вам како бих барем олакшао своје муке и покушао да помогнем и себи и Вама. Зовем се Николић Томислав, рођен сам и живим у Крагујевцу, члан сам Народне радикалне странке од 20. 01. 1990. године, а 1. 11. 1990. године изабран сам за потпредседника странке. (...) Поштовани господине Шешељ, опростите ми што узимам за себе превише слободе да Вас, човека који је због своје отворености и истинољубивости много пропатио, замолим да размотрите неколико мојих предлога и да о њима размислите. Шта вам предлажем? Да нас сирочиће, радикале и остале српске странке центра окупите и да нам удахнете нови живот и веру да Србија не жели да буде комунистичка и да ћемо, страсном борбом, успети да одагнамо од себе овај ружни сан, који сањамо предугo. (...) Молим вас да ми одговорите, живот ми је нанео много удараца па ћу преживети и одговор којим би ме удаљили од своје идеје. Молим вас само да не пренаглите, да размислите, нема смисла да остајете изван јавности. Ви немате право да Србију лишите својих могућности, то право нисте стекли ни рођењем ни тамновањем у социјалистичким робијашницама. Хвала Вам што сте ово прочитали – написао је Николић, наводећи на крају своју адресу и телефон 034-571-229, „после 17 сати“.4) Николићу се исплатила вера у Бога и Шешеља. Формирана је Српска радикална странка, крагујевачки сирочић је постао потпредседник, добио је посланички мандат и прилику да у политику уђе на велика врата. 2) Саопштење СРС, 21. октобар 2001. 3) „Велика Србија“, октобар 1994. 4) Т. Николић, „Од почетка“, СРС, 2000.
–116–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Иако у сенци свог идола, скромни Шумадинац није скривао задовољство. - Ми смо једина странка у којој је председник дозволио да се уз њега потпуно равноправно појави још неко. Моји се наступи разликују од наступа Војислава Шешеља. Оно што он каже има већу тежину и снагу, потковано је са више аргумената, а ја се трудим да противника разоружам благошћу у говору, а оштрином у наступу. СРС је једина странка која је у предизборној кампањи штампала исти број постера са ликом Војислава Шешеља и са мојим ликом. То је оно што ме одржава, уз заиста непоколебљиву националну политику Војислава Шешеља, у којој нема одступања, у којој нема кривина. Код нас нема идолопоклонства, мада сви изузетно волимо председника странке. То нас и одржава, та вера у његову снагу и у исправност његових одлука. Шешељ све ради плански. Ја сам и тражио човека који ће знати да командује свима, па и мени – износио је Николић5) ставове којих се није одрекао све док није нашао богатије команданте. Без обзира на скромно формално образовање и још скромнији књижевни укус, формиран на гробним епитафима и средњошколској лектири попут „Тихог Дона“, Николићеве надахнуте похвале на Шешељев рачун досезале су скоро до нивоа гусларског десетерца. - Војислав Шешељ је најмлађи доктор наука у Југославији, Србин осуђиван на осам година робије због свог националног поноса, Србин који је први после рата јавно рекао да је српски четник, председник националне, демократске, монархистичке Српске радикалне странке.6) Немам никаквих узора, али сам у животу прочитао много, тако да ми се то сад враћа. Једини којег би као узор могао да поменем био је Никола Пашић, али и њему сам, читајући књиге, нашао неке мане. Ако би ико могао Пашића да достигне, то ће бити једино Војислав Шешељ. Када заседнемо на власт, нећемо силазити дуго. Макар до Шешељеве смрти.7) Прочитао сам много књига из политике, економије, филозофије, права и других области. У потрази за потребном литературом и документима „прекопао“ сам многе архиве и библиотеке. Наручио сам књиге и из иностранства. И даље учим. Више од књига помаже ми близина председника странке, таквог учитеља нико није имао!8) Нема никакве суревњивости између Војсилава Шешеља и мене. Све што знам о политици научио сам од њега, све књиге које сам прочитао пре него што сам упознао Шешеља биле су узалудне. Увек када бисмо нешто процењивали, показало би се да је он у праву а да су моје процене погрешне. И ако Војислав Шешељ икада одлучи да се повуче из политике, на његово место требало би да дође неко млађи. Уосталом, ви треба да знате да је Шешељ две године млађи од мене.9) Са Војиславом Шешељем живот је школа. Али је његова реч последња и пресудна. И све док је Војислав Шешељ председник странке – његова се слуша. А ко је незадовољан има начина да сазове нови конгрес на којем ћемо да бирамо новог председника. Ова је странка изграђена за5) 6) 7) 8) 9)
НИН, 1. август 1994. „Стварност“, 19. мај 1991. „Свет“, 15. март 1993. „Велика Србија“, март 1994. „Свет“, 8. август 1994.
– 117 –
Морални портрет Александра Вучића хваљујући Војиславу Шешељу. СРС има посланике у сва три парламента и већ сада има кадар који може да води државу. Све захваљујући Војиславу Шешељу. Ова странка сада има своју потпуно одређену будућност са Војиславом Шешељем на челу.10) Др Војислав Шешељ је човек који се у животу служи само истином, које се не боји, али истина је оно што највише плаши његове политичке неистомишљенике. Он је доследан и непромењив од свог првог наступа и то смета политичким супарницима који покушавају на све могуће начине да га дискредитују.11) Војислав Шешељ је могао да буде најбогатији човек на свету, да се бави бизнисом. Заиста би могао да буде најбогатији, то сви ми у странци знамо. Он се посветио политици. Он је доброћудан човек. Сећам се, први мобилни телефон када је добио на поклон, мислим од браће Карић, то је било крајем 1996. године, он га је само погледао и дао Вучићу. Такав је наш Шешељ. Ништа себи. Себи на крају, када види да су сви добили, онда одваја и за себе. Е, такав нам човек треба. Такав човек треба да води Србију. Много сам научио од њега. Војислав Шешељ је ушао у политику, могао је да се бави науком и да буде признат и познат научник. Ушао је у политику да буде познат као политичар, да се стотинама година говори о једном новом радикалу који је вратио сјај и славу радикала и Србију поново учинио земљом у којој је часно живети.12) Свако српско село и свака српска кућа су ми драги, а то што ми на власти у Србији имамо и људе који нису рођени у Србији, то ми уопште не представља никакву сметњу. Ја људе не ценим по томе где им је била колевка него какви су сада. Камо среће да имамо више Шешеља у Србији.13) Од Војислава Шешеља нема способнијег за премијера. Истовремено, он је једини у овој земљи који би могао да реши проблем криминала. Било би добро да буде истовремено министар полиције и премијер. Што да не, ако је Никола Пашић могао да буде министар спољних послова и председник владе, Војислав Шешељ је бар дупло способнији од Пашића. Онај ко у Србији реши проблем криминала, подигао је себи споменик за сва времена...14) Шешељ је највећи интелектуалац кога сам срео у животу. Он ми је рекао које књиге из области филозофије, социологије, историје, политике и права прво морам да прочитам ако мислим да будем успешан политичар.15) Шешељ је човек који ме је много пута фасцинирао својим знањем и образовањем. Да не говорим о томе како сам био фасциниран кад сам први пут у Шешељевој кући видео колико књига поседује. Тврдим вам, преко петнаест хиљада је у Шешељевој библиотеци и све их је прочитао16) – говорио је Томислав Николић као други човек Српске радикалне странке. У септембру 1994. године, кад је Војислав Шешељ први пут за власти Слободана Милошевића осуђен на робију, Николић је руководио странком. Чврст у намери да издржи „страховит психички притисак“, оправдао је поверење. И тада је сваки наступ у медијима почињао и завршавао одама у славу председника. 10) 11) 12) 13) 14) 15) 16)
„Велика Србија“, октобар 1994. Т. Николић, „Све за Косово и Метохију“, СРС, 2004. Телевизија „Топ 3“, Прокупље, 30. август 2000. ТВ „Свител“, Свилајнац, 11. децембар 1999. „Национал“, 12. април 2002. „Политика“, 22. јун 2004. „Ревија 92“, 24. јануар 2006.
–118–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Сам себе сам припремио да странку водим месец дана. Не осећам толико умор, колико ми недостаје Војислав Шешељ, сваког дана. Не знам шта ће бити после месец дана. Имам ту обавезу да овај ударац примимо мирно, да организујемо трибине, да говоримо народу, да дајемо изјаве за штампу и да сачекамо излазак из затвора Војислава Шешеља. Војислав Шешељ је свесно начинио ову жртву, да укаже на многе проблеме које Србија има. Војислав Шешељ је сада доказао да ниједан грађанин Србије није заштићен. Међутим, ако злочиначки план о продужењу затвора буде остварен, онда ће странка бити на искушењу. Онда ћу и ја бити на искушењу. Знају они врло добро да је у овој странци једино Војислав Шешељ заиста способан да је води, да и ми други можемо да је водимо, не толико успешно, али сигурно можемо да очувамо барем костур странке, барем најпровереније људе – то смо у стању. Знају врло добро да ја не бих највероватније ни излазио на изборе док је председник у затвору, јер би то било неморално. Спреман сам да странку водим ових месец дана. А ако би Слободан Милошевић био такав злочинац, па се оствари ово о чему се прича, да је он наредио да све судије ажурирају тужбе против Војислава Шешеља, да јавни тужилац поднесе кривичну пријаву због увреде његовог величанства, ако се оствари захтев општинског јавног тужиоца да се укине условна казна и да се Војислав Шешељ упути на издржавање казне, а то је већ осам месеци, онда бих морао да сазовем Централну отаџбинску управу где бисмо решили шта ћемо даље. А можда бих учинио и нешто друго. Онда нас заиста ништа не би спречавало да и на улици изразимо своје незадовољство. Већ сам упозорио да Војиславу Шешељу, док је у затвору, не сме ни длака са главе да фали. Упозоравам их и на то да, без обзира што они мисле да могу уз благонаклони смешак и без осуде осталих релевантних политичких фактора, како у земљи тако и у свету, да га држе на робији, има много грађана Србије који то неће трпети. Много више него што они мисле. Овај страх који су усадили у грађане Србије само изазива храброст – наглашавао је Николић17) спремност да до краја следи свог идола.
Ако је Шешељ злочинац, сви смо злочинци, нека нас све одведу у Хашки трибунал Ву чић: Ми свог пред сед ни ка, осим што по шту је мо, и во ли мо га. Ми има мо нај ве ћег жи вог Ср би на, ми има мо Во ји сла ва Ше ше ља * * * Крај идиличних односа у врху СРС-а је почео да се назире кад је Хашки трибунал подигао оптужницу против Војислава Шешеља. Као што је годинама најављивао, председник српских радикала одмах је добровољно отишао да хашким судијама „покаже како изгледа четнички војвода“. Александар Вучић га је испратио са помешаним осећањима туге, беса и поноса. Био је бесан на „српске издајнике и бандите“ који су конструисали оптужницу против Шешеља, симбола српског поноса. Тугу је глумио. 17) „Велика Србија“, октобар 1994.
– 119 –
Морални портрет Александра Вучића - Ми смо и данас, посебно после свега што данас чини Војислав Шешељ, убедљиво најпопуларнија странка у Србији. Прочитаћу вам, браћо и сестре, само један пасус из оптужнице, па да видите због чега можемо и морамо да будемо поносни. Каже овако хашка оптужница: „Војислав Шешељ, као председник Српске радикалне странке, био је истакнута политичка личност у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, односно Савезној Републици Југославији, на коју се односи ова оптужница. Заговарао је уједињење свих српских земаља у хомогену српску државу, такозвану линију Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица је означио као западну границу те нове српске државе која укључује Србију, Црну Гору, Македонију и знатне делове Хрватске и Босне и Херцеговине.“ Нећете, браћо и сестре, чути од Војислава Шешеља да кукумавчи и каже: „Не, ја с тим немам везе, шалио сам се“. Он ће да каже: „Да, то је само мој политички пројекат, и не натурајте га никоме другом“. И колико сам само жена и девојака видео да су им очи засузиле. И није то страшно, људски је, нормално је. Ми свог председника, осим што поштујемо, и волимо га. И знамо да имамо најбољег председника. И знамо да више нема разлога да будемо љубоморни на било чије јунаштво. Раније смо некако увек храбрили српске јунаке Радована Караџића и Ратка Младића и многе друге, али данас ми имамо највећег живог Србина, ми имамо Војислава Шешеља, ми њиме можемо да се похвалимо. Хајде један јак аплауз за Војислава Шешеља, за његову храброст! Нису знали шта друго против њега, па ће на такав начин да дижу оптужницу, али већ и они знају шта их чека у Хагу. Награбусиће још горе, још горе него да је остао овде. Они који су му оптужницу написали, и Зоран Ђинђић, и Небојша Човић, и онај пацов Горан Свилановић. Ја вас позивам да баш због свега кроз шта ће проћи и наш председник и његова четири сина и његов унук и због свега кроз шта пролази Србија, да победимо ове издајнике, ове непријатеље Србије – храбрио је Вучић себе и своје колеге на Шестом отаџбинском конгресу 22. фебруара 2003. Дан касније, на митингу у Београду, када је Шешељ испраћен на „нешто дуже службено путовање“ у Хаг, Вучић је сценски наступ прилагодио стилу Роберта Бењинија. Врло емотивно се заклињао у љубав према „нашем Воји“, навијачки га је бодрио да победи „хашке злотворе“, патетично је нарицао над муком породице свог кума, горљиво је вређао „бандита Ђинђића“, „пацова Свилановића“ и „оно ђубре Човића“, одлучно је претио „усташама“ и клицао: „Живео Шешељ“. Оставио је упечатљив утисак, као да заиста искрено говори оно што мисли. - Браћи Срби и сестре Српкиње, грађани Србије, сад пре него што сам изашао овде да кажем неколико речи, рече ми Војислав Шешељ: „Смеј се, Вучићу“. Не могу да се смејем. Сумњам да и ви можете да се смејете, али вас молим, колико ли вас је само вечерас, да дигнете руке и да поздравите Војислава Шешеља, због њега смо овде, са свих страна, најјаче што можете. За нашег Воју! Још јаче! Да види Војислав Шешељ да је Србија уз њега, да види колико је људи дошло да га испрати. Војислав Шешељ иде у Хаг. Иде у Хаг да брани српство и сви знате како ће да се понаша, сви знате да ће да буде најхрабрији, најбољи и најјачи. За њега нема сумње и нико никада ни–120–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је помислио да ће бити издајник. Сви знају да је најчаснији и најхрабрији Србин. Сви знају да ће се борити за свој род. Сви знају да никада неће заборавити и никада се неће одрећи онога због чега га гоне у Хагу, а то је наша Велика Србија, наша Србија која је онолика колика треба и мора да буде и ништа више од тога. Ако је то злочин, сви смо злочинци. Нека нас све воде у Хаг. Сигурно је најтеже његовој породици, четворици синова – Николи, Александру, Михаилу, Владимиру, супрузи Јадранки, унуку Војиславу. Ми не можемо да идемо у Хаг, али можемо да његове налоге испуњавамо. Он је председник Српске радикалне странке. А што се тиче оне ђубради која мисли да ће негде некога да посвађа, па им пуне новине и телевизије, само би о томе да причају, ја у своје име кажем: „Слушаћемо налоге Војислава Шешеља“. Хајдете још једном да се тога сећа Војислав Шешељ, дигните руке! Војо Србине, Србија је уз тебе! Ајмо са свих страна. Живела Србија! Живео Војислав Шешељ! – грмео је Вучић 23. фебруара 2003. на испраћају Шешеља у Хаг. И Томислав Николић је искористио ту прилику да слаже Шешеља, окупљене радикале и комплетну српску јавност. - Браћо Срби и сестре Српкиње, вечерас Србија испраћа свог ратника у још једну битку. Знате ви како се у рат прати и испраћа ратник. Са малом зебњом, али са поносом. Сви ви, цела Србија, патриотска Србија, поносна је вечерас на доктора Војислава Шешеља. На нашег Воју, Војислава, Шекија, Шешу, како га све нисмо звали за ових, неко мање а неко више, година колико се са њим дружимо. Можда ће нека мајка и нека сестра ноћас и да пролије неку сузу, али ми, ратници, немамо времена за сузе. Војислав ће да бије једну битку, а нама овде оставља широки фронт за другу. Војислав ће да бије битку против српских непријатеља, а ми против њихових слугу и против највећих издајника српског народа. У Божјим је рукама судбина човека, и одлазак и повратак, а ја се само надам да ће ускоро у нашим рукама да буде судбина и Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића и целе банде која Србију завија у црно. Вечерас ћемо да вас поведемо у патриотски победнички марш улицама Београда, да им се тресу гаће, да знају да Србија још жели да се подигне, да Србија још жели да се бори. Оно што је највредније код нас шаљемо у Хаг. Остаје завет који ћете дати и ви и ми који смо изабрани на Конгресу. Српска радикална странка не сме да буде ни за један проценат слабија него до сада. Србија више не сме да потања. Србија мора да крене у одлучну битку против досманлија. Ако неко од вас у идућих месец или два види негде Зорана Ђинђића, реците му да је и Тито пред смрт имао проблема са ногом – претио је Николић у праведничком бесу. Са по три пољупца у образе, Вучић и Николић су испратили свог председника, кума и пријатеља у хашку ћелију. У медијима су наставили да се представљају као следбеници култа Војислава Шешеља. Далеко од очију јавности, у ексклузивним ресторанима и тајкунским кабинетима, брзо су почели да траже нове жртве своје паразитске амбиције. – 121 –
Морални портрет Александра Вучића
Шешељ у Хагу, Николић на Куби, а Вучић у Паризу са Цанетом Ву чић: Ше шељ ми је био вен ча ни кум, а кр стио ми је де цу. Кад до би је мо сле де ће де те, че ка ће мо да се вра ти да га кр сти, ма ко ли ко то тра ја ло * * * Револуционарном победом тзв. Демократске опозиције Србије и доласком Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића на власт почео је процес трансформације српске политичке сцене. Један по један, свако на свој начин, нестајали су страначки лидери који су обележили период стварања вишестраначја. Као што је могло да се очекује, прво је збрисан Вук Драшковић. Бившем „краљу тргова“ гласачи нису опростили ни политички заокрет од великосрпског турбо-националисте до бошњачко-албанског амбасадора, а ни пљачкашку владавину Београдом, који је теже страдао под најездом бјелопољског племена Данице Бошковић-Драшковић него у време турске или немачке окупације. Слободан Милошевић је, такође, пропао много пре него што је то озваничено хапшењем и изручењем Хашком трибуналу. У ратним годинама, опстанак на власти бранио је и по цену издаје виталних националних и државних интереса, онаквих какве је сам дефинисао. Прво је подржао борбу Срба с оне стране Дрине и Дунава, да би, притиснут споља, увео санкције Републици Српској. Више интересовања је показао за отварање пожаревачке дискотеке „Мадона“ него за хрватске злочиначке акције „Бљесак“ и „Олуја“. У Дејтону је, вођен девизом своје супруге „Мир нема алтернативу“, Хрватима и муслиманима препустио чак и територије на којима они никада нису постојали. Док је био неприкосновени владар, Албанци су на Косову формирали паралелну државу. Одбио је ултиматум из Рамбујеа, да би, после три месеца НАТО агресије, пристао на капитулацију у Куманову. Кроз то време, неке опозиционе лидере је компромитовао, неке подмићивао, а најпроблематичније је хапсио и затварао. У истом стилу управљао је својом Социјалистичком партијом Србије. На крају, од хапшења су га бранили само Живорад Игић, Богољуб Бјелица и Синиша Вучинић. У Хагу је Милошевић заступао ставове с којима је освојио поверење Срба. Повратак политичким коренима био је значајан за њега и историју, не и за његову партију којом је већ руководио Ивица Дачић. Без пресуде, у спорним околностима, бивши председник Србије и СР Југославије 11. марта 2006. умро је у ћелији у Шевенингену. Да би смакнуо Војислава Шешеља са политичке сцене, Зоран Ђинђић је у сарадњи са Карлом дел Понте, главним тужиоцем Хашког трибунала, конструисао оптужницу која је подигнута у фебруару 2003. године. Три недеље након Шешељевог одласка у Хаг, извршен је атентат на Ђинђића. У таквим условима, најјаче партије преузеле су личности попут Ивице Дачића, Томислава Николића и Бориса Тадића. Временом, сваки се одрекао свог страначког вође, идеологије и властите прошлости. Вођени властитим амбицијама, интерес грађана су подредили захтевима заједничких ментора, страних –122–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА моћника и домаћих тајкуна. У хаосу који би забринуо сваког озбиљног политичара, Александар Вучић је видео своју прилику. Политика без принципа и елементарних моралних узуса; могућност договора са сваким, па и са црним ђаволом, ако он пристане; изазовна близина утицајних богаташа, солидан ценовник и конвертибилна перспектива – ето идеалне шансе за успех сваког конвертита. Додуше, Вучићу је требало мало времена да схвати каква му се шанса отворила Шешељевим одласком. Тешким речима, каквим је шефа испратио на пут у Холандију, наставио је да се обрачунава за „досманлијама“. Сваким медијским наступом доказивао је верност утамниченом председнику. - Без обзира на одсуство Војислава Шешеља, странка ће о свему одлучивати као и до сада. Све што Воја каже из Хага, за нас ће бити Свето писмо. Наставићемо да се обрачунавамо са досманлијским режимом како бисмо испунили задатак који нам је поставио Војислав Шешељ да срушимо власт у Србији – говорио је Вучић,18) оптужујући Ђинђића, Човића, Свилановића и Коштуницу за сарадњу са антисрпским Хашким трибуналом. Осветничка реторика је спласнула после атентата на Ђинђића. Вучић је дискретно ућутао, а Николић се склонио у болницу, где се опорављао од операције хемороида све док опасност од „Сабље“ није прошла. Медији, којима је управљао екстремиста Владимир Поповић звани Беба, оштрицу напада на радикале усмерили су на Шешеља. Вучић и Николић су могли да одахну. Старе синтагме о „бандиту и мафијашком премијеру Зорану Ђинђићу“, препустили су свом куму, кога су опет хвалили до небеса. - Са Војиславом Шешељем се чујем сваки дан. Његова супруга Јадранка се жали да дуже прича са мном. Каже јој: „Сад морам да зовем мог Вучића“. Чим чује да сам нешто нервозан, хоће да ме смири. Војислав Шешељ ми је био кум на венчању, а касније ми је крстио и сина и ћерку. Кад добијемо следеће дете, чекаћемо да се врати из Хага да га крсти, ма колико то трајало – истицао је Вучић.19) Шешељ је имао пуне руке посла, с обзиром на Вучићеву хроничну нервозу, па га је чешће звао и дуже тешио него супругу. Уосталом, Вучић је у медијима показивао много топлије емоције према Шешељу него Јадранка. Ипак, шампион међу свим полтронима био је Томислав Николић. Са девизом „сад сам ја Шешељ у Србији“,20) преузео је руковођење Српском радикалном странком. После „Сабље“, направио је одличан систем за рад и успон странке. Шешељ је својом жртвом дизао рејтинг, оперативне задатке је обављао Вучић, па се Николић посветио лењчарењу у Бајчетини, где је надгледао изградњу свог велелепног „чардака ни на небу ни на земљи“. У медијима је оживео тек крајем 2003, непосредно пред изборе, и то са непромењеном, добитном стратегијом која се заснивала на јасним порукама: „Волим брата Шешеља, он је највећи српски херој, а ја сам први до њега“. Као највећи лични политички адут представљао је чињеницу да се странка није поцепала кад јој је утамничен председник. 18) „Дан“, 1. март 2003. 19) „Балкан“, 16. август 2003. 20) „Курир“, 17. јануар 2007.
– 123 –
Морални портрет Александра Вучића - Војислав Шешељ је својим одласком потврдио да је моралан човек и да смо ми морална странка. Отишавши у Хаг показао је да је доследан у својим уверењима и да је, најављујући да хоће сам да оде, био озбиљан, као што је био озбиљан и у многим другим ситуацијама. Кад је Војислав Шешељ отишао у Хаг, верујем да су се чланови Српске радикалне странке тада заиста осећали као сирочићи и да су се питали шта ће бити после одласка човека који је симбол странке. Новине су нагађале да ли ће прво Александар Вучић да оформи неку своју струју, или ће то учинити Маја Гојковић, или ћу ја... Наравно, не само да се ништа слично није десило, него нам је Шешељева храброст да стварно оде у Хаг само учврстила углед.21) У Хагу се налази мој најбољи пријатељ, мој највећи пријатељ, мој брат Војислав Шешељ. Наравно да је тешко заменити Војислава Шешеља, али је Србија свесна тога да га ја замењујем, као што је и странка тога свесна. Сваки грађанин Србије зна, ако је желео да гласа за Војислава Шешеља, да сада има Томислава Николића, и ту нема никакве разлике22) – мудро је Николић користио Шешељев имиџ у својој кампањи. Исту тактику је применио пред председничке изборе 2004. године, на којима је покушао да победи Бориса Тадића. Позивао се на Шешељеву жртву, тражећи гласове српских патриота. Медијске наступе и митинге почињао је и завршавао заклетвом: „Шешеља се никада нећу одрећи“. - Дошло је време да о судбини Србије одлучује Српска радикална странка и ми смо спремни да тај терет преузмемо. Много бих више волео да је наш председник ту, али он је у Хагу по жељи ДОС-а. Тамо је у изолацији по жељи Војислава Коштунице и ДОС-а, да не би могао да допринесе победи кандидата Српске радикалне странке. Па, они не знају наш народ. Па тек сада ћете гласати за Српску радикалну странку. Војислав Шешељ се предао и отишао у Хаг, испунио је обећање дато пре осам година, а сада је већ пет месеци у изолацији, не може да се јави породици, не може да спрема одбрану. Доказао је да је први српски политичар који не лаже, који испуњава обећања. Али, не заборавите, Војислав Шешељ је са нама сваког дана, сваког часа, иако се нисмо чули с њим пет месеци. Све оно што данас радимо у Србији, све је програм, све је идеја, све је оно чему нас је учио Војислав Шешељ. Због њега ћемо победити. Због њега! Не одричемо се онога који нас је окупио, који нас је водио, који се због нас жртвовао. Има ли другог политичара који је заслужио толику љубав свог народа и свих грађана Србије? Е, зато ћемо да побеђујемо!23) Војислав Шешељ је оптужен за ратне злочине, али за мене никада неће бити ратни злочинац. Свих ових 15 година провео сам с њим, знам шта је радио. Ако је ратни злочин волети своју земљу, ако је ратни злочин жеља да браниш свој народ, ако је ратни злочин да позовеш они који желе да бране Србе да се добровољно јаве, и ако их пошаљеш у војске које тамо ратују и више немаш над њима никакву команду и никакав утицај, онда је он можда ратни злочинац, али све оптужбе против Војислава Шешеља пашће у воду. Војислав Шешељ је оптужен за вербални деликт, за речи које је изговарао. У оптужници пише: „Када кажемо да је учествовао у убиствима, 21) „Недељни телеграф“, 10. септембар 2003. 22) „Блиц њуз“, 26. новембар 2003. 23) Митинг СРС-а, Ужице, 11. мај 2004.
–124–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА у етничком чишћењу, ми не кажемо да је то он лично учинио, него да је држао говоре, учествовао у емисијама и на тај начин могао некога да подстакне да почини ратни злочин“. Ја таквог човека не могу да се одрекнем никад24) – лагао је Николић. Тек после изборног пораза почео је да стидљиво наглашава разлике између свог и Шешељевог политичког стила. У једној реченици би поновио дивљење херојству и интелигенцији свог „брата“ Шешеља, а у другој би истакао промене имиџа Српске радикалне странке. Заслуге за успон радикала и даље је приписивао вођи, али његова и Вучићева политичка пракса се све више одвајала од смерница које су биле неспорне док је Шешељ непосредно руководио странком. - Имамо скок зато што су сви остали дошли на власт и показали колико су лоши. Па, нисмо ми толико добри колико су сви други лоши. Ми сада поентирамо на ономе што је радио Шешељ и ми са њим од 2000. године. Када је отишао, и ја сам рекао да ће бити разлике, нисмо исти, он другачије наступа, интелектуално је јачи. Када би се он вратио, ја бих се само мало одморио. Због странке, због његове породице, због нашег успеха волео бих да се врати сутра. Можда би то преокренуло да добијемо 50 одсто гласова. Ја толико желим да се Војислав врати, јер је огромно бреме водити странку којој је он председник. Двадесет дана пошто је отишао, рекао ми је: „Имаш програм, имаш идеологију, ради како најбоље можеш. Не заборави, ја сам у притвору, ко зна колико ће то трајати.“ Чак је једном рекао: „Никада одавде нећу изаћи“ и казао је да не може понекад да реагује и како не би хтео да ме то омете. Тачно је да се нисмо у свему слагали. Ја се онда ућутим. Па ми он после пола сата каже: „Ајде да то рашчистимо, да ми више не ћутиш“. Али, нигде се то јавно није видело и ја сам увек извршавао задатке. Недавно је био незадовољан промењеним имиџом странке. Питао ме је да ли је неко одступио од идеологије, од странке. Рекао сам да сам свима дао слободу да воде своју кампању, и Маји Гојковић и Александру Вучићу. Појавила се нова боја, нови стил, дошли смо на билборде. Питао ме је одакле новац. Одговорио сам да је са жиро-рачуна странке. „Да није неки богаташ улетео“, питао је. Није, одговорио сам. Питао је да ли се на скуповима кандидата види да је то Српска радикална странка. Одговорио сам да се види и у најудаљенијем крају. Шта сам и могао да кажем за Мају и Вучића, па сви знају чији су они, али и да морају да скупе и гласове оних који не би гласали за странку. После тога, никаквих неспоразума није било – наглашавао је Николић.25) Да би отклонио сваку сумњу, а разлози за њу су се већ промаљали у јавност, Николић је о љубави према Шешељу причао са патетиком на којој би могао да му позавиди и Вучић. Разбацивао се поносом, братском љубављу, искреним емоцијама, верношћу, па и сузама. У том надахнућу, померајући границе неукуса, Шешеља је чак поредио са својим покојним братом. - Да вас не убеђујем колико пута дневно помислим на Војислава Шешеља и сваки пут растрзан између два осећаја. Једно је понос. Поносан сам што сам у 39. години поново добио брата и што се тај брат зове Војислав Шешељ. Поносан сам што је те године цела Србија добила брата. Некада ми дође и да га на24) Би-Би-Си, 8. јун 2004. 25) НИН, 19. мај 2005.
– 125 –
Морални портрет Александра Вучића љутим, пошто нам је наредио да не тугујемо, па да се склоним негде где ме нико не види и да се придружим хиљадама мајки и сестара које понекад заплачу за њим. Али, за јунаком, за херојем, за таквим човеком, за таквим борцем, не смете никада ниједну сузу да пустите, јер би суза била знак слабости. Коме да ми, припадници антихашког лобија, покажемо своју слабост? Ко би то смео да нас види кад дозволимо људскости да провали? Ко би то смео да нас види да заплачемо? Оптужили су Војислава Шешеља, али нису знали с ким имају посла. Уплашени су бројем књига које је Војислав Шешељ наручио по наслову. Чак књигама које се у целој Србији налазе у једном примерку. Прочитао, проучио, припремио одбрану и вратио да би добио друге књиге и тај број је, вероватно, премашио хиљаду. Хиљаду хашких трибунала, тужилаца, судија, њихових сарадника, помагача и цео онај део Србије који им је помагао, у животу нису прочитали толико књига. Како да се усуде да му суде и ко ће ту коме да суди? Ја мислим да је Војислав Шешељ увелико свој задатак обавио, али једва чекам да доврши свој задатак до краја. Пре две године Војислав Шешељ је учинио нешто због чега је морао да нас моли да на Конгресу случајно не донесемо резолуцију којом бисмо га спречили да иде у Хаг. Тог дана је свима нама показао како у животу треба часно да се живи. Зато те, Војиславе, ова Србија подржава, а да је велика као Америка, и таква би те подржавала. Војиславе, бори се до краја, за нас не брини – рекао је Томислав Николић26) на скупу у Београду, 23. фебруара 2005, на другу годишњицу Шешељевог одласка у Хаг. Да „не брине“, Шешеља је том приликом уверавао и Александар Вучић. За разлику од Николића, он је више нарицао, наравно, над собом него над утамниченим шефом. - Мислили су да ће две године бити довољне да сломе и Војислава и Српску радикалну странку. Две године измишљају о сукобима у Српској радикалној странци и о томе како ћемо да нестанемо са политичке сцене. Ми смо сваког дана све јачи и, као што се види, све бројнији. Све нас је више и победићемо их све. Наш најважнији задатак, који нам је Војислав Шешељ оставио у аманет одлазећи у Хаг, је да срушимо злочиначки ДОС-ов режим. За протекле две године никоме није било лако, ни породици Војислава Шешеља, њој је било најтеже, али ни његовим сарадницима и партијским колегама. Није нам било лако јер је недостајао онај који је доносио одлуке, понекад и у наше име, који је умео да пресече ствари, који је знао како и на који начин да се увек обратимо народу. Оно што ми чинимо данас у Србији, пре свега, јесте спровођење идеја председника српских радикала Војислава Шешеља, све оно чему нас је научио у протеклих петнаестак година. Војислав Шешељ није само наш председник, он је пријатељ сваког од нас, пријатељ највећег броја грађана Србије. Готово сви грађани Србије то осећају према Воји Шешељу – тврдио је Александар Вучић. Он се посебно истицао критиком Хашког трибунала, који је оптуживао за кршење људских права председника Српске радикалне странке. Вучић није штедео тешке речи за Трибунал, баш као ни дивљење Шешељевом отпору тој злочиначкој антисрпској институцији. Наглашавао је Шешељеву спремност да 26) „Велика Србија“, јун 2005.
–126–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА „идеју слободе, која је најважнија од свега, брани чак и по цену живота“. С поносом је најављивао победу свог шефа и пријатеља, „човека који сме својом храброшћу и својим јунаштвом да се супротстави најгорима на свету, да се супротстави онима који уништавају Србију“. Због тих херојских особина, истицао је Вучић, Шешељ се нашао на удару „силне острашћености НАТО суда“. Суђење није почињало, Тужилаштво и судије су отезале са дефинисањем коначне оптужнице, а на Шешеља је вршен огроман притисак, нарочито казнама којима му је одузимано право на комуникацију с породицом и сарадницима. - Војислав Шешељ се заиста налази у веома тешком положају. Међутим, с обзиром на карактер и истрајност господина Шешеља, сви они који планирају да против њега постигну нешто тиме што ће га малтретирати грдно се варају. Он се у Хагу налази у најгорим могућим условима. Стално му одлажу почетак суђења. Његов пример је јединствен у светској правничкој пракси, јер он је сам прихватио проширење оптужнице како би суђење што пре почело, а судско веће се, ево већ шест месеци, не изјашњава о проширењу оптужнице коју је предложило Тужилаштво. То је доказ да они немају ништа против њега и да намерно одлажу почетак суђења. Односно, они уопште не желе да суђење почне јер су и сами схватили колико је оптужница бесмислена. Надам се да такво понашање неће трајати у недоглед, јер ово што се дешава Војиславу Шешељу је класичан пример кршења свих норми међународног права и људских права.27) Др Војиславу Шешељу су забранили комуникацију а при томе нико не зна зашто. И не само то, већ су сваком притворенику у Шевенингену забранили да било којем члану своје породице говори било шта о председнику Српске радикалне странке. Људима који су у шифрама преносили само да је Шешељ жив и здрав, запретили су забраном комуникације, уколико то још једном учине. То је додатни притисак на Шешеља и целу странку. Кренула је свеобухватна харанга лажи и бесмислица против српских радикала. У медијима су се појавиле приче како је др Шешељ открио лик једног од заштићених сведока. Војислав Шешељ је добио имена појединих људи које ће Тужилаштво позвати као сведоке у поступку против њега. Нека од тих имена зна и стручни тим за припрему његове одбране, ми знамо. Нигде се ниједно од тих имена није појавило у јавности и нигде нисмо ни реч рекли о томе, нити је он реч рекао о томе. То је потпуна измишљотина. Све је урађено апсолутно само са једним циљем, а то је да му се буквално уништава живот. Једини циљ им је био да га склоне из политичког живота, да не може да се чује не само са својим страначким пријатељима и колегама, него ни са својом породицом. Нас интересује постоји ли неко ко ће да каже зашто је таква одлука донета, да нам каже јасно и прецизно, а не да причају бајке и испразне приче о свему томе.28) Тужилаштво за ратне злочине Србије уцењује и врши притиске на потенцијалне сведоке у процесу против Војислава Шешеља у Хагу. Тужилац за ратне злочине, Владимир Вукчевић, и његов заменик Веселин Мрдак, као испостава Хашког трибунала, раде супротно закону и позивају сведоке одбране у просторије Тужилаштва у Београду где их уцењују и прете. То само 27) „Српски Национал“, 15. април 2005. 28) „Велика Србија“, август 2005.
– 127 –
Морални портрет Александра Вучића показује да се Србија налази у колонијалном статусу и са правом колонијалном управом29) – сматрао је генерални секретар Српске радикалне странке и најистакнутији члан тима за одбрану Војислава Шешеља. Таквим порукама су Вучић и Николић код Шешеља, радикала и свих бирача чували утисак доследности и истрајности. Идилу им је само мало пореметио Горан Весић, функционер Демократске странке. Са изузетним талентом за интриге и политичке саботаже, Весић је раскринкао заменика председника Српске радикалне странке. Организовао је штампање и лепљење плаката с фотографијом Томислава Николића и текстом: „Летује на Куби, одакле му паре? Некоме Хаг, некоме Хавана!“ - То ме не забрињава и не смета ми, али смета неким мојим пријатељима јер је заиста глупо да било ко покушава да ме посвађа са Шешељем јер је то немогуће – одговорио је Николић,30) преплануо од карипског сунца чија светлост не допире до ћелија у Шевенингену. Иако је, чак и без Весићевог посредовања, јавност већ сазнала за Николићеве срдачне односе са тајкунима попут Мирослава Мишковића, Милана Бека и Жарка Зечевића, па и за енормно увећање броја његових станова у Београду и ергелу скупих аутомобила, он је наставио да хвали свог „брата и највећег пријатеља“. - Шешељ ће већ на аеродрому у Београду постати председник Србије – понављао је мантру која му данас изазива кошмаре. Тога се плашио и Вучић, нарочито након што су медији открили да се у Паризу тајно састао са Станком Суботићем Цанетом, конроверзним бизнисменом за којим је Србија расписала потерницу због оптужби за организовање шверца дувана, са којим је, кроз сарадњу „Правде“ и „Футуре плус“, успоставио блиско пословно партнерство.
Одбрана Шешеља од америчких убица у Хашком трибуналу, новом Гвантанаму Ву чић: Де ца ће у бу дућ но сти из књи га чи та ти о под ви зи ма Во ји сла ва Ше ше ља, ко јег ће исто ри ја из у ча ва ти као хе ро ја срп ског на ро да * * * Без братимљења и колоритне шумадијске поетике својствене Николићу, Вучић је Шешеља хвалио на много практичнији начин. Дивио се сваком председниковом појављивању у хашкој судници, истицао херојство и патриотизам. - Одушевљен сам наступом Војислава Шешеља на суђењу Слободану Милошевићу. Шешељ је јасно показао да се не бори за себе, већ за Србију и народ. Шешељ је фантастичан, види се да је размишљао само о интересима српског народа. Ни у једном тренутку није, као неки који се појављују у судници Трибуна29) „Велика Србија“, децембар 2005. 30) „Борба“, 15. септембар 2005.
–128–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ла, мислио на себе. Причао је о изузетно важним стварима за ову државу. Кренуо је од узрока избијања рата, начина како је агресија уопште припремана. Мало ко је од нас знао за догађања на терену. Храбро и отворено је расветлио случај „Рачак“, који је био повод за напад на Југославију. Ставио је до знања Хашком трибуналу да нико у држави није био за рат. Његов говор их је забезекнуо и заинтересовао. Рекао им је да њему суде за идеју уједињене Србије. Јер, то је његова идеја. Хистеричне реакције појединих неформалних портпарола тог суда, у ликовима разних новинара и адвоката, управо говоре колико је Шешељ био добар. Неће моћи да га победе у Хашком трибуналу. Он је свестан тога да Трибунал може да уради шта год хоће. И пристао је на то. Шешељ физички изгледа одлично. Притом, види се да има став да ради велику ствар за земљу, да говори само истину, па шта буде. Надам се да ћу се чути с њим, да ће му дозволити комуникацију. Ипак, он је врло храбар и стабилан човек. Не кука што због казне није могао супрузи да изјави саучешће када јој је умро отац, детету да честита рођендан... – поносио се Вучић31) својим идолом. Мало по мало, дивљење је, бар у јавним наступима, дигао на нереални ниво. Наравно, у том одушевљењу ликом и делом свог хероја, Вучић није заборављао да истакне и свој допринос. Док је Шешељ чамио у ћелији, суочен са крајње опасним исходом суђења, млади генерални секретар Српске радикалне странке, између две посете ресторану или телевизијском студију, као прави мајстор манипулације, изокола је и себе описивао као жртву хашке тираније. - Деца ће у будућности из књига читати о подвизима Војислава Шешеља. Сигурно је да је он један од српских лидера којег ће историја изучавати као хероја српског народа. Данас је тешко бити на страни Војислава Шешеља, када га многи нападају, али можете онда мислити колико је тешко бити Шешељ када се окупационе слуге боре против слободарског начина мишљења и веровања у правду – са паћеничким изразом лица, говорио је Вучић32) новинарима у свом кабинету, растрзан дилемом да ли да наручи „Cattunar Malvazije“ или „Alba Barrique“ и кога првог да посети, Драгана Ђиласа или Миодрага Ракића. Интимно, далеко од очију јавности, Вучић је уживао у кафкијанској трансформацији у евроатлантског демократу, али није одустајао од радикалски тврдих иступа у медијима. Најжешћу вербалну паљбу по Хашком трибуналу и његовим српским сарадницима осуо је у изборној кампањи крајем 2006. године, кад је Војислав Шешељ почео штрајк глађу којим је захтевао право да се брани сам, без наметнутог адвоката. - Хашки трибунал је европски Гвантанамо. Разликује се само по томе што нема отвореног бичевања, батинања и оних електричних столица на којима се спроводи најдиректнија тортура. Овде, у Хагу, спроводе перфиднију, покваренију тортуру и све су то урадили не би ли натерали Војислава Шешеља да уђе у штрајк глађу. Ово не причам као жалопојку, Војислав Шешељ ће ићи до краја, неће одустати. Ја познајем др Шешеља, не само као генерални секретар СРС, познајем га као пријатељ много година, знам његов карактер, знам шта је он 31) „Српски Национал“, 22. август 2005. 32) „Сведок“, 1. новембар 2005.
– 129 –
Морални портрет Александра Вучића спреман да учини, не за себе већ за будућност српског народа, за будућност све наше деце, и никад нисам срео храбрију особу него што је господин Шешељ. Он је спреман да учини све што нико други није у стању. Иза хашких кадија и тужилаца стоји америчка ЦИА. Они имају план да Војислав Шешељ умре. Њима је то потребно зато што не знају како би изашли на крај са Војиславом Шешељем, па да после тога изврше све врсте притисака, уцена и лакше подведу под своју контролу и Српску радикалну странку и да разбију јединство српски радикала – говорио је Вучић на протестном скупу у београдском Дому синдиката 26. новембра 2006. Неколико дана касније, пред америчком амбасадом, Српска радикална странка је одржала митинг подршке свом председнику. Вучић је опет јаким речима и навијачким манирима доказао да је одличан конференсије: - Молим вас да једним великим аплаузом подржите жртву нашег великог хероја Војислава Шешеља. За нашу Србију, за будућност наше деце и отаџбине. Можете ли још више и још јаче, јер Србија то заслужује, Војислав Шешељ то заслужује. Војислава Шешеља у Хагу убијају зато што се држи достојанствено, зато што се држи часно, зато што је отишао да штити српски народ и српску државу, зато што није као ова марионетска власт, није као Тадић и Коштуница, спреман да служи свим туђим интересима. Војислава Шешеља у Хагу убијају такође марионете. Они само извршавају налог америчке администрације и њихових обавештајних служби. У Хагу се председник српских радикала не бори само за своје право на одбрану, не бори се само за свој живот, он се бори за сваког од нас, за свако дете. Војислав Шешељ се бори за Србију. А они који мисле да су бољи и паметнији од Војислава Шешеља тиме што држе Јова Ђога, ноциоца ордена Карађорђеве звезде, и неке друге у притвору, а на слободи су им лопови, а власт им држе криминалци, видеће на изборима шта грађани о томе мисле. На крају, ми се данас боримо за голи живот Војислава Шешеља, за голи живот наше Србије. Морамо да поручимо онима који су у изборној кампањи којима је најважније да пређу цензус и хоће ли сви заједно да победе радикале, нека не брину – ми ћемо у ту изборну кампању кад Војислав Шешељ и Србија победе у Хагу и победићемо све заједно. Живела Србија!33) Једнако уверљив био је и Томислав Николић. Свестан да Шешељево држање у Хагу диже рејтинг Српској радикалној странци, Николић је усмеравао ветар у своја једра. Без импровизације, с написаним говором у рукама и беџом „Стоп хашкој тиранији – слобода Шешељу“, удрио је на Американце и њихове хашке и досманлијске слуге. - Србија има само једног Шешеља. Шешељ има само једну отаџбину, Србију, коју воли изнад свега. Шешељ се не бори за себе, већ за нашу земљу, за сваког од нас и за свако наше дете, за нашу част, због наше прошлости и за нашу будућност. После 22 дана, цео свет зна да у Европи постоји један мали али поносни народ који има јунака Шешеља, човека који цени слободу и част више од свега, више и од сопственог живота. Чак и код нас, Срба, мало је таквих људи. Српски радикали су тужни због његовог тешког здравственог стања и поносни 33) Митинг СРС пред америчком амбасадом, 2. децембар 2006.
–130–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА јер најчаснији део свог живота проводе следећи великог човека. Када вас питају како се на српском језику каже „понос“, „част“, „отаџбина“ или „слобода“, реците само – Војислав Шешељ. Симбол борбе за слободну Србију, али и за слободни свет, читавог живота писао је историју слободе. У ту историју уписује се данас и Србија, својом непоколебљивом подршком великом човеку. Не радимо то због себе већ због будућности Србије и бољих, срећнијих дана за нашу децу. Данас нисмо случајно овде, испред амбасаде највеће силе света. Нисмо случајно испред зграде у којој Тадић и Коштуница добијају налоге и у којој подносе извештаје. Кад већ кројите нашу судбину иза зазиданих прозора, да од вас отворено и храбро, а на то нисте навикли, затражимо да Америка престане са убијањем Војислава Шешеља, да престане са уништавањем Србије, да нам омогући само да будемо свој на своме. Ништа друго нам не треба и ништа друго не тражимо. Станите, престаните дивљачко убијање наших људи у Хагу, кривих само зато што су из Србије. Хашки зликовци, тужиоци и судије, ваши плаћеници, нису довољно снажни и моћни да убијају Србе, они за то имају подршку и налог Сједињених америчких држава и њених обавештајних служби. Наш захтев је данас јачи него јуче а слабији од сутрашњег. Прекините, господо из америчке администрације, са убијањем Војислава Шешеља. Предуго сте најјачи и најмоћнији. Заборавили сте да на земаљској кугли не живе само Американци и да људска права не припадају само Американцима и да не припадају само Американци људском роду. Ми нисмо народ без историје и нећемо вам дати да нам уништите будућност. Завели сте нам санкције, помагали све наше непријатеље, бомбардовали нас и убијали нашу велику и малу децу, преварили сте нас у Републици Српској Крајини, у Републици Српској, у Црној Гори, отимате нам Косово и Метохију, представили сте нас целом свету као зликовце, разапињете нас у Хагу, у Србији политички и материјално помажете најгоре људе и највеће криминалце. Зашто? Који је наш историјски грех? Да ли се бојите Бога или мислите да сте и њега колатерално убили неком од десетина хиљада ракета које сте бацили на Србију? Од сада, кад год расуђујете о Србији, сетите се данашњег дана и грађана Србије који су се окупили испред ваше амбасаде. Размислите, променом односа према Србији можете да доживите овакав скуп подршке вашој политици. Потребно је да учините тако мало, престаните да се трудите и да нас терате да вас мрзимо, ми то не умемо, васпитавани смо само да волимо. Престаните да се трудите да нас уплашите, ми ни то не умемо, нисмо васпитавани да клечимо пред било киме. Зашто се обрачунавате са породицом Војислава Шешеља? Она жели да буде обична, налика било којој породици на свету. Жели да буде на окупу, да гради безбрижну будућност уз свог, најбољег на свету, оца и деду. Не спречавајте их у томе јер деца имају право на живог оца, да га виђају и воле, као што и он има право да виђа и воли своје анђеле, своје синове и унуке. Окупљени овде, пред зградом „владе Србије у сенци“, имамо поруку и за ваше слуге: Не радујте се превише патњама породице Војислава Шешеља, не ликујте зато што је његова огромна породица - Србија - тужна. Испунићемо ми његов аманет и велики задатак, победићемо! Победићемо због Војислава Шешеља, због Срби– 131 –
Морални портрет Александра Вучића је, због старих и младих, незапослених, радника и сељака, због свих прогнаних и свих гладних, због свих поштених и часних. Показаћемо свима у свету да Србија не жели да буде било чија колонија и земља чији грађани испружених руку моле за милостињу. Србија више не може да трпи оне који се радују убијању и хапшењу наших људи, не може да трпи оне који пљачкају нашу земљу, не може да трпи оне који се боре са прошлошћу и не мисле на будућност, на вашу децу, на нашу Србију. Војислав Шешељ је већ сада победио и ушао у највећи део српске историје. Шта год да се у Хагу догоди, подићи ће се Србија. Надживеће нас Војислав Шешељ, а деца у Србији ће са поносом изговарати његово име, баш као име Милана Тепића или Николе Тесле. Живео наш председник др Војислав Шешељ, живела Србија! - рецитовао је Николић оду свом идолу. Неколико дана касније, кад је Хашки трибунал, после једномесечног штрајка глађу, прихватио захтеве Војислава Шешеља, Николић је победу прославио ругањем „злотворима“ у чијој служби се данас налази: - Из Хага ових дана стижу полуистине. Кажу да ће тек утврдити какве су последице 28 дана штрајка глађу по Шешељеве органе. Међутим, они не говоре у каквом су стању органи Хашког трибунала. Опоравиће Шешељ све своје органе, а Хаг се од овога опоравити више неће.34) Иако се није мешао у процесна питања, Томислав Николић је пет година био шеф тима за одбрану Војислава Шешеља. Успеху тог посла највећи допринос је дао Александар Вучић. Ангажовао се у припреми конкретних предметних радњи, појављивао се у хашкој судници, организовао потписивање петиције којом је Радио-телевизија Србије принуђена да преноси суђење Шешељу, а у медијима и Скупштини је одлично обављао адвокатски посао.
Очерупана хашка ћурка Кристина Дал и њен српски двојник Александар Вучић Вучић: Ше шељ је у Ха гу још јед ном до ка зао лич ну не у стра ши вост и опре де ље ње да шти ти ин те ре се пра ва, прав де и срп ског на ро да * * * У лето 2008. године, Војислав Шешељ је објавио књигу „Очерупана хашка ћурка Кристина Дал“. Предговор је написао Александар Вучић. Само два месеца пре него што је покренуо пуч против Шешеља, Вучић је тим текстом заблистао као никада пре. Надахнуто је анализирао не само наводе из књиге него и Шешељево „јуначко растурање Хашког трибунала“, као и „методологију превара, трикова, уцена, силе и злочина“ не само „прогонитеља из Хага“ него и представника српске издајничке власти и „квазиинтелектуалне елите“. - Чуо сам од многих образованих људи у Србији како на различите начине коментаришу наслове и садржај књига које објављује др Војислав Шешељ. Без разлике, са највећом озбиљношћу, поштовањем и интересовањем читаоци су го34) „Прес“, 11. децембар 2006.
–132–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ворили о Шешељевој “Идеологији српског национализма” и “Римокатоличком злочиначком подухвату стварања вештачке хрватске нације”, иако је део интелектуалне елите Београда и Србије покушао ћутањем, због супротстављених идејних и идеолошких ставова, да спречи озбиљнију промоцију Шешељевих најважнијих дела. Такође, неспорно је да су те књиге са највећом пажњом читали и анализирали Шешељеви политички противници, али и сви они који су активно, на сваки начин, учествовали у стигматизацији и покушају уништења српског народа и његових виталних интереса у претходних двадесет година. Нимало случајно, поменуте Шешељеве књиге читане су од Каптола у Загребу до новоуспостављених цетињских дворова у Црној Гори. Ипак, део интелектуалне, пре свега, квазиинтелектуалне елите у Србији, са подозрењем је увек гледао на Шешељева дела са екстравагантним насловима, пошто њихов, лажни, нобл стил поимања живота не прихвата оне речи у српском језику које на најбољи и најпластичнији начин описују одређене друштвене појаве. Књига која је пред вама, поштовани читаоци, својим насловом описује карактер непокорности, храбрости, небриге за личне интересе, али и суштину одважног промишљања пружања отпора и супротстављања доминантној сили какву данас представљају Хашко тужилаштво и Трибунал у целини. Наравно, и Тужилаштво и Трибунал, јасно је то свима, само су продужена рука најмоћнијих западних сила и њихових обавештајних служби (америчке, британске и француске). Шешељ својим насловом “Очерупана хашка ћурка Кристина Дал” открива неколико ствари српској и светској јавности. Прво, Шешељев пркос је безграничан, друго, Шешељ на симболичан начин, упућујући увреде о интелектуалним капацитетима хашког тужиоца, жели да покаже свима размере незнања и безобзирности хашких прогонитеља, али и да таквим насловом потврди правничку и људску доминацију коју је, несумњиво, остварио у судницама Трибунала. Међутим, прича о мање или више екстравагантним насловима Шешељевих књига, неретко је остављала у другом плану садржај саме књиге. Садржај ове, најновије књиге др Војислава Шешеља, јесу изјаве људи које је Хашко тужилаштво притискало, приморавало, често у садејству са српским властима, да лажно оптужују лидера српских радикала, али и њихови интервјуи дати српским медијима, у којима не описују само муке кроз које су пролазили због безобзирности Хашког тужилаштва, већ и своје виђење различитих догађаја на простору бивше Југославије, које се никако не поклапа са садржином изјава које је Тужилаштво представило. Управо зато, ова књига садржи документацију од велике важности и огромног историјског значаја. Ова књига, боље него било шта друго, без икаквих манипулативних емоција, без искривљавања или улепшавања чињеница, како хоћете, одсликава тоталитарну природу дела међународне заједнице и њихових политичких оруђа која делују као средњевековна батина моћне папске инквизиције. Ипак, свака од изјава људи који су своје изјаве и њихову тачност потписивали и оверавали пред надлежним судом, прича је о људима, мукама и патњама кроз које су их, као кроз електричну жицу, проводили хашки мучитељи, али и – 133 –
Морални портрет Александра Вучића прича о отпору страху, сили и насиљу. Сваки читалац, уверен сам, биће ужаснут када прочита да је у Београду постојао, вероватно и даље постоји, у ул. Јеврема Грујића бр. 11, објекат у којем су гестаповским методама изнуђена бројна, непостојећа и лажна, признања о тобожњим злочиначким радњама и деловању хашких оптуженика, посебно др Војислава Шешеља. Интересантно је и то да и поред бројних информација о поменутом мучилишту, никада ниједан електронски медиј у Србији није покушао да направи било какву причу о томе, те је и по томе потпуно јасно колике су размере окупационе моћи у данашњој Србији и зашто власти не презају од најгорих антисрпских потеза, са јединим циљем да се додворе окупатору. Делови изјава појединих сведока одбране изгледају као приче из америчких криминалистичких романа, управо екранизоване на каналу Фокс крајм. Наиме, у намери да заплаше људе, хашки прогонитељи и њихови српски помагачи нису презали ни од чега и ама баш ништа им није било свето. Тако, Александар Гајић објашњава упад полицајаца, униформисаних и оних у цивилу, у његову кућу, претње његовом шеснаестогодишњем сину да ће га упуцати, и то са упереним пиштољем у главу, уколико не пристане на сарадњу, блокирање улице, као у режији Лика Бесона, малтретирање паса који чувају породично имање и ко зна шта још. Још занимљивије је сведочење Јована Гламочанина, који је из разговора са представницима Тужилаштва недвосмислено закључио да је прогон председника српских радикала директно скопчан са жељом и иницијативом западних служби да униште Српску радикалну странку. Наиме, истражитељи Трибунала су с нескривеним одушевљењем говорили о раду за америчку обавештајну агенцију ЦИА, или пак италијанску обавештајну службу, а основни задатак им је био, како су сами говорили, да се свашта напакује Српској радикалној странци и њеном председнику др Војиславу Шешељу. Ипак, прљава и антисрпска улога тадашњег режима у Србији, у овој књизи добија своју пуну материјализацију и суштински значај. Дакле, Александар Стефановић и Јован Гламочанин, отворено и нескривено, говоре о манипулацијама, триковима и стварним намерама Зорана Ђинђића, тадашњег председника Владе и његових сарадника. Тако Гламочанин изјављује, судским печатом оверено, како је, попут акција у најскупљим филмовима средње холивудске продукције, одведен у Кошутњак, где се састао, ни мање ни више него са премијером Србије др Зораном Ђинђићем. Вероватно нико у Србији, па чак ни најокорелије присталице Српске радикалне странке, не би поверовао у мафијашки стил и начин деловања тзв. демократског лидера Србије, али је овом књигом и прецизним наводима то апсолутно потврђено. Ђинђић је, у стилу опаког марионетског лидера, претио људима захтевајући од њих само једно, а то су лажне оптужбе на рачун др Војислава Шешеља, маргинализација Српске радикалне странке и протеривање са српске политичке сцене свих оних који се залажу за било какву сарадњу са Руском Федерацијом. Када ни такво убеђивање није помагало, Ђинђић се служио класичним уличарским штосевима, претњама и уценама. Нудио је европске и америчке плате само за јавни обрачун са др Војиславом Шешељом и његовим сарадницима. Када ни то не би прошло, Ђинђић и његов режим брутално би користили инстру–134–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА менте силе служби безбедности и тајне полиције и застрашивали људе од којих су очекивали помоћ у борби против Шешеља. У својим претњама, агенти тајне полиције ишли су толико далеко да помињање убистава, која им очигледно нису била страна, није представљало никакво чудо и никакву изненађујућу ствар. Занимљиво је да Шешељ у својој књизи открива и друге застрашујуће детаље, јер многи људи који нису ни сањали да су на било каквом списку сведока Тужилаштва, тамо су се на волшебан начин појавили. Случајеви Миодрага Панића и Љубише Вукашиновића, који су били сведоци одбране у поступку који је пред Трибуналом вођен против генерала Мркшића, то на најбољи могући начин потврђују. Тужилаштво је те људе ставило на списак, наводно својих сведока, иако са њима нису обавили чак ни најобичнији разговор који би водио у том смеру. У недостатку доказа за бесмислену оптужницу против председника српских радикала, Тужилаштво је прибегавало опробаном рецепту, позивајући људе који су сведочили на страни Тужилаштва у неким другим поступцима, да измисле, кривотворе, или било шта кажу и о др Војиславу Шешељу, кад су већ раније имали неке, стварне или лажне информације, али информације које су биле компромитујућег садржаја за хашке оптуженике. Када би истражитељи Тужилаштва схватили да ни код таквих људи не могу да пронађу материјал којим би озбиљно поткрепили оптужницу против др Војислава Шешеља, кренули би у бруталну, хајкачку кампању претњи и притисака против људи који не могу да знају да се догодило оно што се заиста није догодило. Методологија превара, трикова и уцена Хашког тужилаштва је методологија силе и злочина. То потврђује и изјава Војислава Дабића којег су, ваљда због киднаповања, позивали да даје изјаву истражитељима у Сарајеву, а затим свакодневним телефонским позивима узнемиравали и претили. Међутим, у судски овереним изјавама објављеним у овој књизи, постоји још једна, веома значајна ствар. Та значајна ствар су чињенице којима су ти људи у потпуности демантовали наводе оптужнице у погледу учешћа добровољаца Српске радикалне странке у злочинима на појединим локацијама у бившој Југославији, као и о улози др Војислава Шешеља у инкриминисаним догађајима. Дакле, књига са једне стране, садржи озбиљне информације и оптужбе против Тужилаштва трибунала због самог процесног дела, начина прикупљања информација, притисака и уцена, али, са друге стране, изјаве улазе и у меритум ствари, јасно објашњавајући и позадину и суштину ратних сукоба на територији некадашње СФРЈ. Ипак, најважније од свега је тренутак у којем председник српских радикала објављује ову књигу. Наиме, њему је, на захтев Тужилаштва, прекинут поступак пред Трибуналом, а због захтева хашке прогонитељске машинерије да се др Војиславу Шешељу наметне бранилац. Својевремено, др Шешељ се, за елементарно право да се брани сам, изборио тек после вишенедељног штрајка глађу, али му је од новембра 2006. године то право било загарантовано, не само општим декларацијама, резолуцијама и другим међународним јавно-правним актима, већ и одлукама Судског већа Хашког трибунала. Зашто је Тужилаштво морало да прибегне најрепресивнијим методама у борби против шефа српских ра– 135 –
Морални портрет Александра Вучића дикала? Очигледно, само због чињенице да, са до сада изведених 38 сведока, нису успели ништа да ураде, због чињенице да је део тих сведока, посебно онај квазиекспертски, Шешељ успео апсолутно да дискредитује, због тога што је део сведока Тужилаштва суштински негирао тезе и наводе оптужнице, због тога што многе жртве које су сведочиле нису виделе никакву кривицу и одговорност за њихово страдање код др Војислава Шешеља. У таквом безнађу, правничком и људском, представници Тужилаштва покушавају да прибегну најгорим и најпрљавијим методама у својој борби, а то је покушај судског убиства др Војислава Шешеља. Знају они да Шешељ, ни по коју цену, неће прихватити наметнутог браниоца, знају они да Шешељ никада неће погазити реч коју је дао, знају и да никада неће одустати од права за које се већ изборио и знају да ће, уколико му уведу било каквог браниоца, председник Српске радикалне странке поново кренути у штрајк глађу. Такође, знају у Тужилаштву да Шешељ не жели и да неће прихватити никакву лекарску помоћ, ни интервенцију, па се изгледа надају само његовој смрти, јер то би за њих био једини излаз из катастрофалног пораза који су доживели у хашкој судници. Лажни разлог за увођење браниоца био би ометање правде, односно наводни притисак на сведоке који врши др Шешељ заједно са члановима стручног тима који помажу његову одбрану, и његови покушаји да се онемогући нормално одвијање поступка. Веће је прекинуло суђење, упадајући на тај начин у клопку сопствене контрадикторности, јер тиме директно угрожава Шешељево право на експедитивно суђење на којем су толико пута инсистирали. Ипак, прича о утицају и притисцима на сведоке је отишла толико далеко да представници Тужилаштва, после објављивања књиге “Очерупана хашка ћурка Кристина Дал”, више никада ништа, на било којем месту на којем се објективно буду разматрале или утврђивале чињенице о томе ко је и на који начин вршио притиске на сведоке, неће моћи да изговоре ни једну једину реч у своју одбрану, а поготово не могу да оптужују Шешеља и његове сараднике да су у нечему сличном учествовали. Објављивањем ове књиге, др Шешељ је задао одлучан и јак ударац неистинама и притисцима хашких тужилаца, показао на чијој страни је батина и одговорност за претње и нападе на сведоке, пре свега одбране, али и још једном доказао личну неустрашивост и опредељење да штити интересе права, правде и изнад свега, интересе српског народа и државе. Овом књигом, Шешељ је сублимирао све лажи и обмане Тужилаштва у Хагу, обесмислио њихове медијске фалсификате, али је овом књигом и засадио семе отпора и храбрости код свих људи који држе до части, морала и образа, а који су у претходном периоду грцали под стегама страха, уцена, претњи и притисака. Књигу препоручујем свима, јер сем фактографско-документаристичке грађе, књига носи и истинску романескну форму кроз монолог сведока одбране, али и озбиљан дијалог, уочљив у бројним новинским интервјуима, и животност и занимљивост дела не мањка и не осећа се ниједног секунда – навео је Александар Вучић у предговору књиге Војислава Шешеља. Свеж мирис штампарског олова још није изветрио, а Вучић је покренуо најжешћи удар на Шешеља, Српску радикалну странку и интерес свих грађана ко–136–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ји су незадовољни Тадићевим режимом. Одрекао се ставова које је заступао 15 година, на којима је стекао све што у животу има. Задржао је само неодмереност. Како је неодмерено хвалио, тако је и почео да напада свог бившег шефа, пријатеља и кума. Дивљење је заменио мржњом, хвалоспеве уличарским увредама, а уместо култу Шешељеве личности, почео је да се клања у пантеону малих божанстава из Брисела, Вашингтона и с Андрићевог венца. Због ове књиге, Војислава Шешеља је Хашки трибунал казнио са 18 мецеци затвора. Рецензент, Александар Вучић је честитао часном суду.
Политичко убиство са предумишљајем, из страсти и мегаломанских личних интереса Ву чић: По вра так Ше ше ља не би ути цао на срп ску по ли тич ку сце ну. Ни шта по себ но, три ме се ца га ла ме и по сле то га по ли тич ка пен зи ја * * * После неуспелог пуча у Српској радикалној странци и формирања тзв. Српске напредне странке, Александар Вучић је задржао дубоко емотиван однос према Војиславу Шешељу. Из јаке љубави настала је још јача мржња. Пуних 15 година је неумерено, често и без трунке стида, публиковао опчињеност ликом и делом свог шефа, пријатеља и кума. Да је Фројд имао прилике да чује те Вучићеве страсне изливе обожавања, психоанализа би данас била богатија за комплексан пример утицаја ероса на политику. На новом путу, евроатлантском демократи Вучићу највећу препреку је представљала властита великосрпска прошлост. Определивши се за лаж, имао је само два решења – 1. да смисли добре одговоре којима ће покушати да забашури радикалске трагове, и 2. – да једноставно све заборави и крене даље. Вучић је, наравно, изабрао други начин. Не осећајући никакву одговорност према бирачима захваљујући чијем поверењу је политички и приватно профитирао, све своје преваре сакрио је иза фолк-девизе „Није важно шта је било, сад је важно како ми је“35) и петпарачких парола о борби за бољу будућност свих грађана Србије. Ипак, таква стратегија тражи боље стрпљење и дебље живце него што их Вучић има. Док је имао менталне снаге, у узвишеној пози мудраца који не жели да се бави тривијалностима, успевао је да у јавност пласира патетичне и неискрене поруке пуне толеранције. - Никада нећу рећи ружну реч за своје бивше колеге!36) О мојим односима са Шешељем не бих говорио ништа. Познајем га боље него било ко други. За разлику од њега, који издаје налоге људима да говоре најгоре о мени, ја о њему нећи ништа рећи.37) Ја никад нећу, можете да ме критикујете због тога, нећу рећи ни једну лошу реч о Војиславу Шешељу. Ни о њему, ни о његовим сарадни35) Новица Неговановић, „Прође лето тридесето“ 36) „Курир“, 17. септембар 2008. 37) „Ало“, 17. новембар 2008.
– 137 –
Морални портрет Александра Вучића цима не желим да кажем ништа лоше јер мислим да би на тај начин говорио више о себи него о њима.38) За разлику од неких других, мислим да не треба говорити лоше о људима са којима сте радили. То је ужасна грешка и мислим да је много боље ћутати. Говорити лоше, то вам је као кад говорите о супружнику од ког сте се развели после 15 година брака.39) Не желим ништа лоше да кажем о Воји јер је он крстио мог Данила и моју Милицу. То што он мени жели да уништи живот не значи да и ја желим њему40) – говорио је Вучић, покушавајући да избегавањем напада на Шешеља освоји поверење још понеког колебљивог радикала и да пажњу јавности скрене што даље од властите прошлости. Међутим, дефектни карактер није могао да поднесе ни минималан притисак медија који су га повремено подсећали на стаж у Српској радикалној странци и сенци њеног председника. Полако, реч по реч, годинама таложена мржња искрадала се на светлост дана. У почетку се задовољавао стидљивим најавама фаталног сусрета приликом којег ће „свашта рећи“ бившем шефу, да би то прерасло у све жешће критике Шешељевих личних особина и политичке праксе. - Радикали тврде да се Томислав Николић месецима није јављао на телефон Шешељу. Ја сам се Шешељу увек јављао. Није тачна тврдња Маје Гојковић да смо јој Николић и ја говорили: „Чекај да осуде Шешеља, па ћемо да преузмемо странку“. Никада нисам чекао да га осуде. Чекам да се врати, надам се да ће се вратити. Много сам посветио одбрани Шешеља, ризиковао толико да ме је Хаг оптуживао за непоштовање суда. Најискреније бих волео да се Шешељ врати, тада би утакмица била најчистија.41) Могу да замислим свој сусрет са Војиславом Шешељем, волео бих да га видим за неколико месеци. Никакав проблем не бих имао са тим. Волео бих да га видим, да не говорим ништа док се не врати у земљу.42) Једва чекам да се господин Шешељ врати, ако се врати у земљу, зато што ћу имати много тога да му у лице кажем, а што његовим чаушима не желим да изговорим. Уверен сам да људи виде где је будућност, пред ким је будућност и ко доноси промене и будућност у Србију.43) Кад бих видео Шешеља, само бих га презриво погледао после свега што је урадио мојој породици. А децу ми је крстио. Њему немам шта да кажем. Он зна да га се не плашим, мада није јачи од мене ни у једном погледу, и њему је то највећи проблем у животу. Зато такву хајку води против мене.44) Мој однос према Шешељу у личном смислу не постоји. О свему другом не желим посебно да коментаришем. Морам да кажем да је потпуно незаслужено у Хашком трибуналу и сматрам да му тамо није место. О свему што ради на политичкој сцени било би илузорно да у овом тренутку говорим. Не бих се срео са Шешељем, али свакако бих га видео на неком месту, телевизији или негде. Мислим да бих га са лакоћом победио аргументима у сваком дуелу.45) Уопште ме не интересује да ли ће Шешељ ускоро бити ослобођен. Немам 38) 39) 40) 41) 42) 43) 44) 45)
„Радио С“, 9. октобар 2008. „Стандард“, 10. октобар 2008. „Курир“, 24. новембар 2008. НИН, 9. октобар 2008. „Радио С“, 9. октобар 2008. Студио Б, 2. јун 2009. „Недељни телеграф“, 26. август 2009. „Сведок“, 13. октобар 2009.
–138–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА никаква предвиђања, ни очекивања. Та тема ме уопште не занима. Не плашим се повратка Шешеља, упркос жељи Демократске странке46) – храбрио је Вучић сам себе. Пред новинарима - на које има директан или посредан утицај, преко свог пријатеља и савезника Драгана Ђиласа – Вучић је опуштено вређао Шешеља. Педантан у мржњи, детаљно је старе ставове окренуо у нову крајност. Бивши херој постао је „мали миш“; истинољубиви борац за правду - „обични лажов“; најпаметнији, најбољи и најјачи Србин – „монструм“; бриљантан политички ум – „превазиђени диктатор“; најчаснији и најдоследнији бранилац српства – „издајник“; жртва злочиначког антисрпског Ђинђићевог режима – „слуга Тадићевог режима“... Поносан на резултате своје преваре, којом је нанео огромну штету Српској радикалној странци и комплетној опозији, Вучић је подругљиво минимизирао значај Шешељевог повратка уСрбију. - Повратак Војислава Шешеља утицао би на српску политичку сцену као и повратак Вука Драшковића после 2000. године. Ништа посебно, три месеца галаме и после тога политичка пензија.47) Ја не знам када ће се Шешељ вратити из Хага, желим му да се врати што пре. Али, не мислим да ће се ту бог зна шта десити посебно. А нама ће то олакшати сваку врсту приче и олакшаће нам позицију у многоме. И ако ме питате, биће убедљивија разлика у нашу корист. Неупоредиво убедљивија. Зато што део људи има пијетет према Шешељу и не жели овог тренутка, кад се он налази у Хагу, да напушта странку. Када би био овде, онда би то била другачија песма48) – наглашавао је Вучић. Његов нови „политички тата“, Томислав Николић, такође није одолео налету Алцхајмеровог спасоносног синдрома. Заборавио је своје заклетве у Шешеља и милион пута поновљену жељу да се врати из Хага и помогне у спасавању Србије. И он је председника српских радикала олако гурнуо у прошлост. - Не знам када ће се Шешељ вратити и не бавим се тиме. Био сам Шешељу најбољи пријатељ, али он се у последњих неколико месеци, а можда и година, потрудио да ми нанесе много зла. Трудио се да никад не победим на изборима, угрозио је моју породицу. Лично му желим да се што пре врати, али према њему не осећам више ништа. А то шта ће он да уради кад се врати, па то ради и сада. СРС више не вуче ниједан самосталан потез, сви раде само оно што жели Шешељ. Ако је ово што они раде у последње време оно што ће да ради Војислав Шешељ кад се врати, онда он нема шансе у политици. Србија је отишла далеко у ових шест година. Мени сад за цео дан пронађу само једну реч која личи на некадашње радикале, па ме прозивају, а замислите кад бих целог дана говорио на тај начин. Овде више нема места за политику коју смо водили док је о томе одлучивао Шешељ. И он ће, вероватно, то да схвати. Е сад, како ће да се прилагођава, не знам, јер има развијен его и трудиће се да све има његов лични печат. Колико ће бити огорчен на друге људе, такође не знам. Ако буде схватио да је Србија и Исток и Запад, а мени је то јако дуго замерао, онда ће с њим моћи да 46). „Ало“, 3. мај 2011. 47) „Сведок“, 13. октобар 2008. 48) „Гром“, 31. децембар 2008.
– 139 –
Морални портрет Александра Вучића се сарађује. Спреман сам да сарађујем са сваким ко жели добро Србији. То што тврдим да је он наручио атентат на мене, то спада у домен личних односа, а ја не градим односе са другим странкама на основу личних односа. У преговорима да ли би наше две странке евентуално могле да сарађују, он и ја сигурно више никад нећемо директно учествовати. Али, то што ме мрзи и што не уме да прихвати пораз није разлог да грађане Србије осудим на то да СРС и СНС никад не сарађују и да наши политички супарници задовољно трљају руке. У политици нема вечитих непријатељстава, ни вечитих пријатеља. Моје тренутно непријатељство са Шешељем је последица ситуације у којој се он налази, иза зида и решетака, а мене је у глави означио као непријатеља. А Шешељев живот је СРС, не он лично, жена, деца, унуци... За то што му странка драстично пада окривљује мене, а не своје погрешне потезе. Оног часа кад буде слободан и кад сам буде морао да води странку, неће о мени размишљати овако. Можда ће схватити да СРС нисам издао ја, већ он, кад ју је, после штрајка глађу, вратио у бесмисао деведесетих. Његов повратак ме неће уплашити, чак ни за личну безбедност. Све што може да уради, може и из Хага.49) Са све веће дистанце говорим о Војиславу Шешељу. Ја нисам раскинуо наше пријатељсто, то је урадио он. Обрушио је на мене и моју породицу оне којима не би дао ни ципеле да му чисте. Али, што се мене лично тиче, нека сутра дође. А понашао би се, вероватно, исто као и некада. Такво понашање је и онда, кад смо ми то радили, било превазиђено, а данас поготово. Тако више не може да се води политика. Ко крене тако да води политику, тај пропада. И то се сада показује на примеру СРС-а. Не може се часном одбраном у Хагу добити мандат да се води држава50) – анализирао је гробарски техничар Томислав Николић политичке способности проф. др Војислава Шешеља, „највећег интелектуалца кога је у животу срео“. Са истим жаром, и Вучић је мењао тезе, доказујући да нису он и Николић издали Шешеља, него он њих. И у тим неуверљивим објашњењима разлога својих превратничких поступака, Вучић је показао колика је интелектуална разлика између њега и Николића. Жестоко је критиковао Шешеља, али увек је подсећао јавност да је вратио одборнички мандат добијен на листи Српске радикалне странке, за разлику од Николића и осталих конвертита из посланичког клуба „Напред Србијо“. - Супер је теза да је цепање СРС издаја, зато ја имам конкретно питање, а то је: Издаја чега и кога? Да ли смо имали листу СРС - Томислав Николић и СРС – Александар Вучић у Београду? Да ли сам ја био кандидат за посланика? Јесам. Да ли сам рекао да нећу да будем посланик? Јесам. Да ли сам посланик? Нисам. Да ли сам био први на листи, водио градоначелничку кампању за Београд, да ли је тако? Да ли је та листа добила 40.000 гласова истог дана више него што је добила национална листа? Да ли је тако? Јесте. Да ли сам ја рекао: Ево и тај мандат? Да ли је тако било? Шта сам им узео? Да немам право на другачију будућност? Да ми одузимате право да другачије мислим, да имам право на другачију будућност? Да ли ми то одузимаш? Не смем да мислим другачије. То што сам ја 49) „Недељни телеграф“, 21. јануар 2009. 50) НИН, 22. јануар 2009.
–140–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА поклонио оно што сам ја радио, не дате ми да другачије мислим, зато ме нападате? Има још једна ствар. Ја сам хтео помирење. Издао је Шешељ мене, моју породицу и све друге, када о томе говоримо. Када сам му рекао: „Помирите се“, он каже: „Највећи је издајник онај који тражи помирење“. Дословце тим речима. Ја сам био присутан на састанку, после Томиног одласка и даље сам долазио на састанке. Највећи је издајник онај који тражи помирење. И ја сам тада схватио да је готово. Ако је издајник који тражи помирење, у реду. Нема проблема. Постоји издаја Бога, а сви остали су ђаволи. Овај није човек, а он је човек, је л’ да? И, с друге стране, о издаји се прича, о оним највећим издајницима који су се вратили, а о којима су 15 година причали да су олош, издајници, лоповске барабе и не знам шта све, 15 година. И све су их вратили у странку зато што немају кога. Толико о издаји!51) Ми смо већ две, три године знали да нам Шешељ намерно уништава изборе, да жели намерно да не добијемо. Некад је то радио некаквом изјавом, неким захтевом, неким тестаментом, ко зна каквим глупостима – нехотице је Вучић52) открио колико је Шешељ паметно резоновао и у крајње критичној ситуацији, одмах схвативши ко је „највећи издајник“ и креатор пуча у странци.
Хистерични издајник вређа свог идола једнако горљиво као што га је хвалио Ву чић: Уоп ште се не пла шим Ше ше ља, јер знам да је он ма ли миш, за то мон струм сми шља све про тив ме не, али не мо же да ме упла ши ни чим * * * Вучић се није задржао на бесмисленим оптужбама да је Шешељ издао своју странку. Личне карактерне особине пројектовао је на бившег шефа. Неотпоран на сваку врсту критике, заменик председника Српске напредне странке тешко је подносио медијску полемику а нарочито чињеницу да је постао главни јунак неколико књига у издању Српске радикалне странке. Војислав Шешељ је објавио серију књига о Александру Вучићу и Томиславу Николићу. Изјаве новопечених евроатлантских демократа објављене су под насловима: „Пропали пуч Томислава Николића“, „Хашки денунцијант Томислав Николић“, „Портпарол лоповске странке Александар Вучић“, „Српски барон Минхаузен Александар Вучић“ и „Санадерова мачкица Александар Вучић“. Иако те књиге, изузев ставова изнетих у предговору, представљају само пресклипинг који би, под другим, еуфемистичким насловом, могла да објави и Српска напредна странка, изазвале су велику нервозу код Вучића. Кад је добио књигу „Санадерова мачкица“, Вучић је, баш у складу са насловом, месец дана обилазио око ње, без храбрости да отвори корице и види шта унутра пише. На крају, одушевио се кад је схватио да је то само збирка стенограма његових медијских наступа. 51. „Гром“, 31. децембар 2008. 52. РТС, 4. новембар 2010.
– 141 –
Морални портрет Александра Вучића - Па, овде нема ништа занимљиво! Чак је глуп и наслов књиге, нико у Србији не зна ко је Санадер – весело се Вучић похвалио сарадницима кад је установио да се непотребно плашио истине. Усхићење није крио ни пред новинарима. Иако се раније поносио што је у многим Шешељевим књигама потписан као рецензент, а за неколико њих је писао и предговоре, уместо одушевљења књижевним опусом свог шефа и кума, уживао је у пежоративним квалификацијама наслова у којима се помиње његово име. - Наравно, остаћу верни читалац Шешељевих књига. Волим да читам, па што не бих и њега читао. Читаћу и књигу о себи, како рекоше: „Српски Минхаузен Александар Вучић“ или тако нешто.53) Шешељ је објавио трилогију књига о мени. Благо њему кад нема паметнија посла. Знате, он је моју децу крстио. То неће да буде писање, то ће да буде предговор, а остало ће да буде скупштински наступи, његове статусне конференције и све друго. Али, лепо је то, сећам се да је писао и о курви Дел Коштуници и о многима другима, а данас се у њега куне. Немам проблем са тим, то више говори о њему. Ја о њему нећу да пишем књигу. Можда ћу једног дана да напишем књигу о неким значајним историјским личностима. А при свему томе, било би му много боље да ћути из много разлога. Ја не морам да пишем књиге, довољно је две реченице да изговорим па бисте видели како би повлачио све књиге овог света, али ме то не интересује.54) Немам никакав проблем са књигама које Шешељ пише о мени. Прочитао сам у животу свакојаке ствари, истините и неистините, свакакве глупости и увреде на мој рачун, па ми неке књиге ама баш ништа не значе, победићемо и прошлост и измишљотине.55) Писање бесмислених књига показује Шешељеву нервозу. О мени је написао више књига него о Карли дел Понте. Није написао ништа, скидали су различите глупости, стенографске белешке и разна чуда. Мисли да ће тиме да ме увреди. И то показује шта је остало у његовој глави56) – говорио је Вучић. Коментаре књиге „Вучићев речник – историја једне опаке болести“, аутора Предрага Поповића, у издању Српске радикалне странке, растеретио је сваког покушаја да звуче смислено. Аутора није поменуо ниједном речју, а објављивање те документарно-сатиричне књиге оценио је као кампању коју против њега води режим Бориса Тадића и његове слуге из Српске радикалне странке. - Срам их било. Честитам им на толикој количини мржње и увреда. Само су ме додатно мотивисали да и њих победим као режимске слуге, јер ово раде по налогу режима. Јадници, ко зна која им је ово књига о мени. Драго ми је што сам ноћна мора режимским слугама – рекао је Вучић57) за књигу коју, како је касније тврдио, није прочитао. Све претходне Шешељеве књиге, у којима су описани многи домаћи и страни политиканти који су имали негативну улогу у ратном распаду СФРЈ, Вучић 53) 54) 55) 56) 57)
„Ало“, 17. новембар 2008. Сајт СНС, конференција за новинаре, 12. мај 2009. Студио Б, 2. јун 2009. РТС, 4. новембар 2010. „Ало“, 12. фебруар 2011.
–142–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је пажљиво прочитао. За неколико је писао предговор, многе је потписивао као рецензент, а учествовао је у промоцији сваке од њих. Са истим надахнућем, Вучић је препоручивао дела попут „Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други“, „Идеологија српског национализма“ или „Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић“. - Једино је председник Српске радикалне странке имао довољно храбрости да изнесе на видело праву истину о политичкој улози Ватикана, за разлику од свих осталих, који желе да се додворе и улизују моћној Светој столици. Католичка црква жели да загосподари човечанством и да наметне своју политичку вољу на сваком делу Земљине кугле. То је оно што смо ми на својој кожи осетили овде и не треба то много да кријемо. У Другом светском рату најжешћи и највећи мучитељи српског народа, посебно западно од Дрине и Дунава, били су хрватски католички свештеници. Није нимало случајно што је баш Јован Павле Други, о којем пише Војислав Шешељ, био тај који је извршио беатификацију Алојзија Степинца и за блаженог прогласио Еугена Кватерника. Јован Павле Други био је велика и кључна политичка личност у разбијању претходне Југославије, Војислав Шешељ је једини који то сме да каже. Добро је да постоји неко ко ће истину да саопшти, не само грађанима Србије, већ свима у свету. Да укаже да су то они исти са којима се нисмо слагали чак ни 1920. године, након формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, јер никада нису желели било какву државу у којој би Срби могли да живе као и сви остали људи. То нису могли да поднесу ни после Другог светског рата па смо 14 година били без дипломатских односа са такозваном Светом столицом. Хоће ли то и сутра бити њихова политика или ће њихова политика да буде она једна трећина програма који је Алојзије Степинац спроводио, а то је покрштавање Срба? Ватикан то данас ради на модеран начин, екуменским покретом. Војислав Шешељ ће својом одбраном у Хагу утврдити ко је прави ратни злочинац, ко је крив за све што се збивало на простору бивше Југославије. Ова књига је заправо Шешељев отпор и пркос Хашком трибуналу, али и ономе што се догађало и догађа не само у нашој земљи, већ и у целом свету – рекао је Вучић.58) И о Шешељевом фундаменталном делу, „Идеологија српског национализма“, Вучић је говорио с дивљењем, иако је касније доказао да уз напор читања није уложио напор разумевања. - Из књиге др Војислава Шешеља „Идеологија српског национализма“ можемо да научимо много о опстанку нашег народа, о ономе шта нам је чинити, о ономе где се налазе или где су нам направљене бројне замке, како да их избегнемо, коме да верујемо и како и на који начин да трасирамо пут боље будућности нашем народу, нашим грађанима, нашој деци. Србија је данас угрожена, и то угрожена са свих страна, због тога су потребни одговори на многа питања. И те одговоре, управо, пружа ова књига, коју је Војислав писао пре неколико година у, нажалост, знатно бољим условима живота грађана Србије, него што су они данас. Војислав Шешељ у овом својеврсном уџбенику открива и одакле су Срби дошли на Балкан, како су га населили, без бајковитих прича, сасвим реално 58) СРС, Промоција књиге „Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други, 14. мај 2005.
– 143 –
Морални портрет Александра Вучића и објективно, кроз чињенице и документа све те ствари објективно сагледава. Када будете видели како и шта су чинили Хрвати у тридесетогодишњем рату, с почетка седамнаестог века, каква зверства, видећете да смо могли и морали да се научимо много чему и пре деведесетих година прошлог века, као и да видимо шта то може да нас очекује и како да то спречимо – рекао је Вучић у Руми, 30. октобра 2005, на промоцији књиге „Идеологија српског национализма“. Не само као рецензент књиге „Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић“, Вучић је то дело анализирао и као генерални секретар Српске радикалне странке и члан тима за припрему Шешељеве одбране у Хагу. - Ова књига данас представља једну аферу коју су покушали да напакују Војиславу Шешељу. Покушали, а да никоме није јасно због чега. Да одговара због ратног злочина у Хртковцима, а тамо рата није било. Никаквих ратних сукоба није било на простору Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије. Како је онда могуће да неко почини ратни злочин? У целој оптужници против Војислава Шешеља не постоји ништа што би указало да је он починио неки злочин, па тако ни у вези са Хрковцима. Кажу: „Војислав Шешељ је на митингу рекао како треба протеривати или депортовати Хрвате“, а када погледате шта се заиста догодило, видећете да је Војислав Шешељ само покушао да нађе, и то не у правом смислу речи, већ само вербално, кућу, кров над главом за мученике, српске избеглице из Западне Славоније, за десетине хиљада Срба које су усташе Фрање Туђмана протерале. Они не кажу да је он одговоран за било које убиство, не наводе ниједно име, већ наводе да су неки, када су чули његов говор, желели нешто да ураде. Не постоји никаква узрочно-последична веза између Војислава Шешеља и извршења било којег кривичног дела у Хртковцима – тврдио је Вучић59) пре него што је и сам постао главни јунак неких Шешељевих наслова. Док му се име није нашло на насловној страни Шешељеве књиге, и Томислав Николић се дивио његовој литератури. - Свака Шешељева књига је добра, честита српска књига, буквар и азбука. Једног дана сваки сељак ће рећи: „Имам имање, трактор, стоку и књигу Војислава Шешеља, а онај у граду ће казати: „Имам посао, стан, здраву децу и књигу Војислава Шешеља“ – мудре закључке је износио полтрон Николић.60) Као да заиста верује себи, Вучић је бахато и упорно, незаинтересован за чињенице и здрав разум, користио сваку прилику да оптужи Шешеља за сарадњу са Тадићем. Сваки критички текст који би се појавио у новинама, па чак и чаршијске приче које би чуо у неком од ресторана, Вучић је аутоматски проглашавао за „најбруталнији напад на Српску напредну странку“ а да притом често ни сам не би знао ко му и зашто „дрма кавез“. - У прво време, шешељевци и социјалисти су само давали бочну подршку за нападе на СНС, а данас су кључни организатори кампање против напредњака - врх Демократске странке и прљаве, полутајне полицијске и параполицијске службе режима. (...) Клетве, нападе на породицу Томе Николића и моју нећу посебно да истичем јер се надам да кроз то никада више ниједан човек, не само по59) „Велика Србија“, јул 2007. 60) „Вечерње новости“, 17. новембар 2004.
–144–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА литичар, у Србији неће морати да прође. Уосталом, такви напади долазили су од оних који су то морали да раде не би ли задовољили великог шефа чија су срећа и задовољство директно пропорционални броју лажи, клетви и увреда изречених на напредњачки рачун. Нисте нас уплашили ни ви из ДС-а, ни са Б92, ни дојучерашњи криминалац, тако га је Шешељ некада звао, а данашњи бизнисмен Ратко Кнежевић, ни ваша батина Српска радикална странка, ни „Блиц“ ни РТС. Само политички слеп човек може да не види како вам је Шешељ изненада постао драг, а и ви њему. Ипак, најсмешније је кад Шешељ у свом обраћању политичком трибуналу у Хагу, у тренутку кад говори о српској штампи, говори о „Блицу“ и НИН-у, у власништву Рингијеа, а те исте новине до јуче је оптуживао за антидржавно и антисрпско деловање. Тачније, називао их је шпијунским агентурама, а сад су шпијуни постали, ваљда, сви они против којих те шпијунске агентуре пишу. Онако успут и случајно, Б92, по Шешељу највећа шпијунска агентура у Србији, постаје његов највећи савезник у борби против напредњака. Мораћу, ипак, да га разочарам. Његов тонски напад против Томе и мене, а шта би друго у животу причао, није објављен зато што је он много паметан или важан, већ зато што је један од оне двојице најбогатијих позвао телефоном свог уредника и замолио да пусти то Шешељево лупетање, јер је у најбољем интересу државе и ДС-а да се настави сукоб напредњака и радикала, а да њима руке остану чисте – написао је Вучић у ауторском тексту који су објавиле његове новине61) и доказао да је најбескрупулознији лицемер на српској политичкој сцени. Иако је Србија пуна конвертита, превараната и лажова који бестидно држе лекције из морала, мало ко од њих би се усудио на такву дрскост па да, попут Вучића, неког другог прозива због промене ставова. Чак и да је тачно да је Шешељ постао савезник телевизије Б92, што може да падне на ум само параноидном лицемеру, Вучић је последњи који може да приговара због тога. Наравно, заменик председника СНС-а то зна, пошто у следећој реченици, после оптужбе, износи твдњу да је „антисрпска шпијунска агентура“ пренела Шешељеву изјаву на захтев једног богаташа. Поред тих, успутних, Вучић је у медије пласирао и много озбиљније лажи којима је покушавао да прикрије властиту превару Шешеља, СРС-а, као и свих осталих грађана Србије. Осмислио је и реализовао неколико медијских кампања у којима је Шешеља оптужио да је наредио извршење више атентата на њега и Николића. Да би спречио Шешеља да одговори на оптужбе, пласирао је тврдње да злоупотребљава привилеговане телефонске комуникације са тимом за одбрану. У својим новинама је објавио стенограм разговора у коме се помињу и дневно-политичке теме. Хашки трибунал је одмах покренуо истрагу са претњом укидања права на неприслушкиване разговоре. - Војислав Шешељ је обичан лажов. Није тачно да се Томислав Николић састајао са представницима Хашког трибунала, то је још једна од безбројних лажи које Шешељ износи по налогу Демократске странке.62) – наљутио се Вучић на жртву својих сплетки. 61) „Правда“, 23. август 2009. 62) „ФоНет“, 19. март 2010.
– 145 –
Морални портрет Александра Вучића Појављивање у судници Шешељ је искористио да изнесе тврдњу да се Вучић састао са адвокатима Милоша Симовића, ухапшеног члана земунског клана, који је наводно открио да се спрема атентат на Николића. - Никада у животу нисам био умешан ни у једно убиство и недолично кривично дело, до сада ми се судило само за политичке деликте. Тврдња да сам наручио убиство Николића производ је договора Александра Вучића са адвокатима Милоша Симовића. Вучић и Симовићеви браниоци Желимир Чабрило и Милош Рашић договорили су се да инструишу Милоша Симовића да ме лажно оптужи ради што већег јавног ефекта – рекао је Шешељ.63) Три реченице су биле довољне да се Вучић тотално помами и коначно из себе избаци сву мржњу према Шешељу. - Захтевам од надлежних органа да у најкраћем могућем року испитају и установе да ли сам у било каквој вези био са пуштањем било које информације, емитовањем, објављивањем било чега на било који начин у вези са покушајем, могућим нападом на Томислава Николића. Дакле, ја не говорим због монструма који је такву вест измислио. Тај монструм ме не занима. Не, није он мене повезао са Симовићем, превише би им то било. Један министар је кренуо да се правда Војиславу Шешељу како он нема ништа са тим, како он мисли да су то глупости... И онда је успут рекао: „А ти знаш ко би то могао, па размисли, и можда је то Вучић са адвокатима...“ Дакле, да је то монструм измислио, то није спорно, могао је да измишља и измишљао је свашта до сада, од ЦИА и БИА и не знам ни ја каквих лажи, до тога да ћемо да будемо сведоци у Хашком трибуналу и то се све показало као лаж. Дакле, није проблем у монструму, овде је проблем у режиму који мисли да може да користи монструма да би се борио против СНС-а и ми ћемо се борити против режима, а не против монструма. Ја ни данас нисам рекао ништа од онога што имам Шешељу да саопштим у лице када се врати у земљу. Ја све време ћутим и нисам желео да говорим о различитим стварима. Ја сам то њему у лице говорио, са њим се препирао пред свима и ја то нећу да злоупотребљавам данас, кад он није овде у стању да одговори. Када дође овде, пошто многи мисле да он треба да буде страх и трепет, он је страх и трепет само по својој бескрупулозности, ни по чему другом и има један проблем са Александром Вучићем, то је то што зна да га се не плашим уопште, јер ја знам да је он мали миш, знам колико је храбар и он зна да га се не плашим ни најмање и само зато монструм смишља све против мене и зато говори против мене јер зна да не може да ме уплаши ничим, јер га добро знам – урлао је Вучић,64) преслаб да контролише хистерију. Као прави мајстор манипулације, Александар Вучић је одговорност за своје неконтролисане увреде пребацио баш на онога кога је вређао. - По разлазу у СРС-у, јасно сам рекао да ниједну лошу реч о својим дојучерашњим партијским друговима нећу рећи и тако сам се заиста и понашао. Трпео сам, у међувремену, најтеже могуће увреде, од клетви, бесмислених оптужби да сам амерички, британски, па и хрватски шпијун, а ово последње исти63) „Бета“, 7. јул 2010. 64) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 8. јул 2010.
–146–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА чем због чињенице да су сви они који су то изговарали знали да је цела фамилија Вучић у прошлом рату побијена баш од стране усташа, да ми отац никада свог оца није упознао, те да су куће Вучића у последњем рату баш Хрвати спалили, па сам и поред свега тога, ћутао. Готово да ништа нисам одговарао, пре свега, због чињенице што сам поштовао хлеб који сам дуго јео и људе са којима сам радио заједно. Међутим, када смо сазнали за могућност убиства Николића ствари су се, ваљда је то разумљиво, промениле. Не, утолико што ћу данас да критикујем било шта из нашег некадашњег и заједничког рада, осим можда свог, већ због тога што ми је људска обавеза да штитим пријатеља, али и да отерам страх који постоји код бројних чланова и симпатизера Српске напредне странке од оних који су спремни и најмонструознија дела да чине. Узгред, и даље, од мене нисте чули ама баш ништа о ономе што је Шешељ некада радио – истакао је Вучић,65) још једном потврђујући шампионски таленат за сплеткарење. Измислио је атентат на Николића, за то тешко кривично дело лажно оптужио Шешеља, а онда своју сплетку прогласио разлогом за нови бестидан напад на бившег шефа. Тим и таквим плодовима болесног ума успео је да спроведе најсрамнију превару у савременој политичкој историји Србије.
Вучићев прилог историји бешчашћа, аутобиографија о Николи Поплашену Ву чић: Нај р ђа ви ји бе о чуг у лан цу оних ко ји се ули зу ју ја чем и моћ ни јем, је су они ко ји су ва ра ли на род глу ме ћи па три о ти зам * * * Ауторским текстом „Никола Поплашени – прилог за историју бешчашћа“, Александар Вучић је управо себи обезбедио место у том неславном делу историје. У анализи Поплашенове66) издаје, објављеној у децембру 2007, Вучић је детаљно описао све што ће и сам да уради девет месеци. Бившег страначког колегу и пријатеља, а, показало се, и узора, „у жељи да избаци гнев из себе“, оптужио је да је „најрђавији беочуг у ланцу оних који се улизују окупаторима“ јер је „варао свој народ глумећи патриотизам“ и „због ситних материјалних интереса“ се одрекао „до јуче прокламованих идеја, четништва и људи који су му веровали“. У бруталном раскринкавању издајника, Александар Вучић је написао најтачнију аутобиографску оцену властите трансформације. - Окупација српских територија за нас Србе је, нажалост, постала уобичајена, да не кажем нормална појава. Чак и на територијама са којих нису морали да 65) „Политика“, 13. јул 2010. 66) Никола Поплашен је био први председник Српске радикалне странке Републике Српске. За председника Републике Српске изабран је у септембру 1998. године, а на дужност је ступио два месеца касније. Због одбијања да за мандатара владе именује Милорада Додика, одлуком високог представника у БиХ Карлоса Вестендорпа, смењен је 6. марта 1999. Војислав Шешељ га је одликовао чином четничког војводе. Српску радикалну странку је напустио 2002. и после изборних неуспеха повукао се из политике, ради као професор на Правном факултету у Бањалуци.
– 147 –
Морални портрет Александра Вучића избегну, наши људи живе у најтежим условима, под америчком и европском чизмом, све више се навикавајући на такво стање, и већ помало заборављајући како је могуће и како је лепо бити слободан човек на својој земљи. За такав модел потпуне окупације Република Српска је још израженији пример од Србије у којој је на снази модел делимичне окупације. Окупатор није бирао средства у бруталном нападу на српски понос, дигнитет, националну част, али и на сасвим прагматичне интересе српског народа. Ипак, постоје људи који су увек били свесни злочиначког деловања окупатора, његових намера, и супротстављају му се онолико колико им њихова снага, памет и моћ дозвољавају. У сваком народу има оних који на све четири ноге дочекају окупациону мисију, те у таквим условима најбоље живе, најбоље се сналазе и чини им се да припадају некаквом естаблишменту. Па макар он био непријатељски. Свакако, најрђавији беочуг у ланцу оних који се улизују јачем и моћнијем, а не праведнијем и бољем, јесу они који су варали народ глумећи патриотизам. А први пут када им се учинило да од стране окупатора прети и најмања опасност по њихове личне интересе, на најбруталнији и најпонизнији начин подилазили би силнику и окретали се и против свог народа, и својих пријатеља и до јуче прокламованих идеја. Најбољи пример за то је Никола Поплашен. Николу Поплашена познајем дуго и веома сам га ценио, све до пред крај 2002. године. Никада, до данас, о Поплашену нисам написао ниједну ружну реч. Покушавао сам у себи да пронађем било какво оправдање за издају идеја, програмских начела и пријатеља, коју је Поплашен починио 2002.године. Ипак, жеља да из себе избацим гнев није дошла због Поплашеновог недела, већ превасходно због препознатљиве матрице по којој се део Срба понаша, увек размишљајући само о себи и сопственом интересу, заборављајући на државу, народ, пријатеље и сараднике. Управо по тој матрици, Никола Поплашен је дао изјаву истражитељима Хашког трибунала, Фину Толефсену и Карим Аги, и то, веровали или не, још у новембру 2002. године. Дакле, Поплашен је дао изјаву хашким истражитељима много пре Шешељевог одласка у Хаг, најмање два месеца пре него што је Шешељ сазнао да досовски лидери пишу хашку оптужницу против њега. Поплашен никада никога није обавестио о свом разговору са хашким истажитељима. У ствари, о ономе што се спрема Војиславу Шешељу, Никола Поплашен никада ништа није рекао икоме из Српске радикалне странке. Да ствар буде још гора, Поплашен је на најпонизнији и најјаднији могући начин одговарао на питања представника Трибунала, отворено фалсификујући чињенице, гледајући како да спасе себе и своју задњицу, апсолутно запостављајући истину, правду, националне, страначке, па и интересе својих пријатеља. Узгред, колико је неморалан, нељудски и нечастан поступак Николе Поплашена, говори и чињеница да је Поплашен и стамбени проблем своје породице на територији Србије решио уз помоћ свог некадашњег пријатеља и заједничког нам председника Војислава Шешеља. Без икакве гриже савести, издао га је у тренутку када је Шешељу било најтеже. Зашто? Није Поплашен глуп и необразован па да не разуме шта ради. Напротив, по мом мишљењу, Поплашен се руководио двема чињеницама за које је мислио да су апсолутне. Прва се односи на предвиђања да ће ако Војислав Шешељ оде у Хаг, пропасти Српска радикална странка у Бе–148–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ограду, а 5. октобар и досовска револуција били су му сигнал да је дошао политички крах и Војислава Шешеља и српских радикала у Србији. Друго, Поплашен је желео својом сарадњом са хашким истражитељима да покаже своју различитост у односу на Шешеља, потенцијалну кооперативност и могућност неког политичког договора, разуме се његовог, са представницима окупационе мисије у Босни и Херцеговини. Треће, баш као што пацови напуштају брод који тоне, па понекад беже са брода чак иако је само мали део брода поплављен, тако је и Поплашен тражио ново, макар минијатурно политичко тле за сопствено деловање. Четврто, Никола Поплашен је издао све што је говорио и радио, нажалост и због ситних материјалних интереса. Све ово можда и не би било толико страшно да се ради о неком обичном човеку. Али овде се ради о човеку који је једно време, док је био председник Републике Српске, био и најистакнутији лидер Срба западно од Дрине. Истовремено, Поплашен није показао храброст да сам крене у тржишну политичку утакмицу, ако се већ није слагао са политиком Воје Шешеља и Српске радикалне странке, већ је покушао да преузме део идеја, али и комплетну инфраструктуру и материјалне ресурсе српских радикала у Републици Српској. Врхунац бешчашћа представља недовољно јаку синтагму да опише величину недела Николе Поплашена. Ипак, смешније од свега у његовој изјави датој Хашким истражитељима јесте његово одрицање од титуле војводе и четништва. Нико од нас из Српске радикалне странке не само да га није приморавао, већ му није ни сугерисао да у било којој изборној кампањи користи војводске и четничке елементе како би се приказао у светлу великог борца за интересе српског народа. На томе је сам инсистирао. Толико је на томе инсистирао да се сликао за насловну страну „Западне Србије“ и „Велике Србије“, у свечаној војничкој униформи са традиционалним српским и четничким обележјима. Управо је ту фотографију користио као мото супротстављања западњачком окупатору и идеје јединства српског народа у изборној кампањи за председника Републике Српске. На крају, није ни важно да ли ће Никола Поплашен бити сведок Тужилаштва или Трибунала. Нико објективан, нико рационалан, али и ниједан иоле добар човек, неће моћи да опрости Поплашену, усудио бих се да кажем, антисрпски морал и безобзирност, којима је изневерио и људе који су му веровали и идеју за коју смо се некада заједно борили. Како год да се заврши суђење у Хагу, Шешељево место у српској историји се зна, а Никола Поплашен остаће само мали провинцијски политички слуга западњачког окупатора – навео је Александар Вучић67) у својој аутобиографији о Николи Поплашену. Све замерке на Поплашенов рачун, таксативно набројане, Вучић је неколико месеци касније применио у властитој пракси. Прво, пријатељи из Демократске странке и један од оснивача београдске Академије за дипломатију и безбедност уверили су га да Америка и Европа никада неће дозволити да на власт у Србији дође странка чији је председник осуђен за ратне злочине, а Хашки трибунал ће свакако Војислава Шешеља огласити кривим. Друго, да би сачувао „себе и своју задњицу“, Вучић је показао невероватну кооперативност са страним моћницима, надајући се да ће му они помо67) „Велика Србија“, децембар 2007.
– 149 –
Морални портрет Александра Вучића ћи да опере своју биографију од великосрпске прошлости у којој му је Шешељ, баш као и Поплашену, помогао да „реши стамбено питање“. Треће, баш као бродски пацов, чим је наслутио да вода надире под палубу, потражио је ново тле за формирање нове политичке фабрике заблуда. Четврто, „издао је све што је говорио и радио, нажалост и због ситних материјалних интереса“ и покушао да преузме што више идеја, посланичких и одборничких мандата, општинских одбора и материјалних средстава од Српске радикалне странке. И, „врхунац бешчашћа“ је достигао, како сам дефинише у идентификацији са Поплашеном, када се одрекао четништва и идеја о Великој Србији. Као што се Николић експресно одрекао чина војводе, Вучић је пожурио да се избламира доказујући гледаоцима Б92 да „никада није поменуо линију Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, никада“... Комплетну оптужбу против неморалног издајника Поплашена, Александар Вучић је у пракси применио као сценарио за превару коју је спровео оснивањем интересног удружења званог Српска напредна странка. Ипак, време је показало да је чак и Поплашен прави морални див у односу на Вучића. Не само што је Поплашен нанео неупоредиво мање штете радикалима и патриотском бирачком корпусу, него није, за разлику од Вучића, увредама и клеветама, као и измишљеним оптужбама за наводне атентате сатанизовао бившег шефа и кума Шешеља.
Вучић и Николић су Шешељу доказали да је „лако поштеног преварити“ Ву чић: Ше шељ ме при лич но по што вао. Ни ко лић: Ја ћу по ли ти ком да се ба вим уз Во ји сла ва Ше ше ља или се не ћу ба ви ти по ли ти ком * * * Више од 15 година Вучић је каријеру градио у Српској радикалној странци, уз Шешеља. Изузетним талентом и преданим радом стекао је поверење не само свог партијског вође него и милионског корпуса радикалских бирача, као и високу функцију у СРС, неколико посланичких мандата, место министра за информисање, луксузан стан у Београду и прилику за развој приватних послова. Српска радикална странка је уложила више новца у Вучићеве него у Шешељеве изборне кампање, што је у одлучујућој мери допринело порасту његовог личног рејтинга на политичкој сцени. Висок рејтинг имао је и код Војислава Шешеља, председника СРС-а, пријатеља и кума. О томе не сведоче само функције на које је Вучић постављан, него и Шешељева јавна подршка. - Александар Вучић је енергичан, способан, образован и, пре свега, поштен човек. Добро га познајем, знам да Вучић никада и ни по коју цену неће прихватити било какву и било чију идеју о кршењу законских, а посебно моралних норми. Биће чувар принципа, законитости и честитости. Александар Вучић је вредан, пожртвован и потпуно посвећен послу који обавља – навео је Шешељ68) у подршци Вучићевој првој кампањи за градоначелника Београда. 68) „Српски Национал“, 14. септембар 2004.
–150–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Вучић је искористио прву прилику да немилосрдно демантује Шешеља. Организовао је и реализовао пуч у Српској радикалној странци, креирао неколико медијских хајки којима је сатанизовао лик и дело бившег председника, а све са намером да, уз помоћ Томислава Николића и заједничких страних ментора и домаћих тајкуна, оствари амбицију да дође на власт. Уверен да грађани не памте његове често и дегутантне изливе идолопоклонства, упорно је ревидирао властиту прошлост, а за раскол у странци оптужио је, наравно, председника Шешеља. - Српска радикална странка није била Шешељева странка, бар је ја нисам тако доживљавао. То је била велика странка, највећа, странка коју сам бескрајно волео. То што сам радио, поносим се тиме. Починио сам одређене грешке пре десетак година, али због тога смо платили цену на изборима. Али све што сам радио, радио сам свим срцем и тако ћу радити и убудуће. Свима је јасно ко је крив за раскол у СРС-у. Шешељ је прихватио оставку Томе Николића после једне реченице, а таквих смо ситуација имали колико хоћете. Дан после тога је рекао: „Вучић ми не треба, треба би Тодоровић“. Рекао је пет дана после тога да смо „најгори издајници“.69) Мислим да ме Шешељ никада није искрено волео, а мислим да ме прилично поштовао. Његов однос према мени је био такав да су сви видели да не жели нити да ме воли, нити да поштује способности, већ ће постављати најнеспособније могуће људе да би задржао пуну контролу над својом манофактуром. Дугујем много онима са којима сам у политици одрастао, то су и господин Шешељ и господин Николић70) – говорио је Вучић. Његов пример је следио Томислав Николић. На исти начин, тотално посвећен раду у Српској радикалној странци, искористио је шансу да каријеру управника паланачког гробља замени најдужим посланичким стажом у историји савременог српског парламентаризма, високим страначким и државним функцијама и стицањем енормног богатства. Шешељ је имао безрезервно поверење у свог најближег сарадника. Као што је и сам Николић тврдио, исти број изборних плаката прављен је за обојицу, и добро и лоше су делили на равне части, некад у згради владе, некад у затворској ћелији. - Целим својим животним путем Томислав Николић сведочи о себи као о човеку изузетних моралних вредности, интелектуалних квалитета, способности, пожртвованости, марљивости, интелигенције, поштења, части и образа. Поникао у сиромашној сељачкој и радничкој породици, пробијао се сопственим снагама целог живота и предавао целог себе у све послове у којима је учествовао. Радио је на изградњи пруге Београд-Бар, као техничар, бетонирао корито Требишњице, радио на београдском железничком чвору, био технички директор комуналног предузећа у Крагујевцу и где год се нашао радио је савесно, марљиво и стицао поштовање и углед врсног и преданог човека коме је рад за отаџбину смисао целокупног живота. Томислав Николић је, упоредо са својим свесрдним радним ангажманима на свим радним местима на којима се налазио, чинио много на плану свог личног интелектуалног уздизања и данас је, захваљујући 69) Интернет портал smedia.rs 9. октобар 2008. 70) РТС, 4. новембар 2010.
– 151 –
Морални портрет Александра Вучића томе, један од најистакнутијих српских интелектуалаца. Веома талентован политичар, политичар коме се ретко може наћи раван на данашњој српској политичкој сцени, укључио се у политички живот 1990. године и учествовао у формирању Српске радикалне странке као главни иницијатор уједињења Српског четничког покрета и тадашње Народне радикалне странке. Од тада, па надаље, Томислав Николић је један од водећих српских политичара. Републички и савезни посланик, заступник српских националних интереса, а чим је избио рат за одбрану западних српских земаља пријавио се као добровољац Српске радикалне странке и ратовао код Ласлова, Ернестинова, Нове Тење и на другим местима српске Славоније. Својим ратним доприносом заслужио је звање српског четничког војводе. У Српској радикалној странци сви га познајемо као часног и поштеног човека, промишљеног, способног, марљивог, човека у кога се можемо уздати, који никада није изневерио поверење своје партије и који ће сигурно на сваком месту да заступа српске националне интересе несаломљиво, непоколебљиво, по сваку цену и то ће му бити основни смисао целокупног живота и рада – рекао је Војислав Шешељ на седници Централне отаџбинске управе Српске радикалне странке71) на којој је Томислав Николић предложен за председничког кандидата. Такво убеђење Шешељ је формирао на основу свега што је Николић до тада радио и говорио. А говорио је много. - Ја ћу политиком да се бавим уз Војислава Шешеља или се нећу бавити политиком. Нико није покушао да ме врбује, али у Скупштини, тако у пролазу, има „случајних“ разговора. Па кажу: „То би била супер странка само да си ти на челу“. Покушавају да раздвоје Војислава Шешеља и мене, да разбију странку на тај начин, доказивањем да је Војислав Шешељ груб у наступу, да с њим не може да се сарађује, а да сам ја као флексибилан, разуман. Нема те странке и нема тог човека уз кога бих се бавио политиком а да напустим Војислава Шешеља.72) Никада нисам имао амбицију да уместо Шешеља водим радикале. Да сам имао такве амбиције, већ бих био председник неке странке. Овако, један сам од лидера. Код Шешеља највише ценим то што си са њим начисто. Оно што мисли, то и каже, и ако ти не одговара, боље немој да се дружиш с њим.73) Немам амбиције да будем први у странци, зато што је Војислав Шешељ човек од кога сам научио овај посао, који је можда већ заборавио неке ствари које ја никада нећу да научим.74) Моја најбоља особина је оданост. Тринаест година сви покушавају да ми натуре причу о томе како сам ја вечити други! Да ли сте икад чули или наслутили да ја нешто лоше кажем о Војиславу Шешељу?75) – дуго и успешно се Николић представљао као искрени следбеник Шешеља. Почетком маја 2007. године, Томислав Николић је, уз подршку посланика Демократске странке Србије, изабран за председника Народне скупштине Србије. Три дана касније, Војислав Коштуница се договорио са Борисом Тадићем да формирају владу, па је Николић експресно смењен. 71) 72) 73) 74) 75)
„Велика Србија“, септембар 2000. „Велика Србија“, октобар 1994. „Блиц“, 4. август 1995. ТВ Пирот, 15. октобар 1999. „Плејбој“, фебруар 2004.
–152–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Лако је поштеног преварити – рекао је тадашњи заменик председника српских радикала.76) Да је у праву, доказао је кад је преварио Војислава Шешеља, демантујући све што су један о другоме говорили, а што је могло да се наслути само у назнакама које би му се отеле у ретким тренуцима слабости. - Понекад за себе мислим да сам двострука личност: она из приватног живота која себи дозвољава опуштање са осмехом на лицу и она која се појављује пред грађанима, незадовољна стањем у земљи и радом политичара – признао је Николић77) једном приликом. Ипак, како је време показало, ни тада није направио добру рачуницу пошто још није утврђено колико комада њега заиста има. Уосталом, то није ни битно, зна се да је сваки примерак Томислава Николића спреман на сваку превару и издају само да би дошао до још једног стана, скупљег аутомобила и бољег одела. Док је Вучић превару Шешеља смишљао годинама, пазећи на сваки детаљ да се не разоткрије, Николић није имао такву интелектуалну кондицију. Од Шешељевог одласка у Хаг, понављао је да је он „сада у Србији Шешељ“.78) С поносом је игнорисао Шешељеве телефонске позиве, одбијао је да носи беџ са паролом против Хашког трибунала, признао је да пије кафу са Мирославом Мишковићем и да је другар са Миланом Беком, штитио је Жарка Зечевића, тврдио да је политика Бориса Тадића добра али лоше се спроводи... Вучић је, као Баја Патак, скривао богатство и са скрушеним изразом лица представљао се као аскета, а Николић је подизао замак у Бајчетини и усклађивао боју нових лимузина са бојом чарапа. Међутим, кад су ударили на Шешеља, обојица су ишли до краја, не марећи што пљују увис и признају да су годинама лагали бираче хвалећи онога кога су преварили. - Шешељ ми је отворио врата политике, али ни за паре ни за било шта друго, него зато што му је то било потребно. Не зато што је тако чинио нешто неком другом, него зато што је то било потребно њему и странци – ретроактивно се Вучић79) одрекао пријатељства са Шешељем, припусујући искључиво себи заслуге за све што је стекао. - Када је рекао да жели да му крстим унука, и кад сам то рекао код куће, један члан моје породице је рекао: „Проћи ћеш као Вук Драшковић и остали кумови“ – признао је Николић.80) Показало се да је његова супруга Драгица била у праву, прошао је као Вук Драшковић, издао је кума Шешеља и уписао се у историју српског бешчашћа. Напросто, није имао стрпљења да сачека хашку пресуду или смрт председника СРС. - Па, зар ја нисам могао да сачекам да Шешељ умре, па да преузмем странку? – признао је Николић81) опцију коју је одбацио под притиском набујале амбиције и, наравно, Вучића. 76) 77) 78) 79) 80) 81)
„Блиц“, 12. мај 2007. „Вечерње новости“, 17. новембар 2004. „Курир“, 17. јануар 2007. РТС, 4. новембар 2010. РТС, 8. април 2010. Седница Централне отаџбинске управе СРС, 12. септембар 2008.
– 153 –
Морални портрет Александра Вучића Николић је Шешеља оптужио за саботажу Српске радикалне странке и сујетну жељу да на апсолутистички начин управља из хашке ћелије. Истог Шешеља, кога је 18 година сматрао за највећег интелектуалца, успешнијег политичара од Николе Пашића и савршеног сарадника, Николић је прогласио за лабилну личност која „често мења мишљење“. Своју промену је сматрао логичном јер су се „промениле околности“, као да оне утичу на избор између истине и лажу, правде и кривде, верности и издаје. - Српска радикална странка је дуго била на путу успеха, чинило се да је само питање времена када бисмо заменили демократски блок. Међутим, тај успон је зауставио Војислав Шешељ. Имао сам могућност да се повучем из политике или да пробам нови почетак. Нова странка је имала први тест на локалним изборима и показало се да је популарност радикала почивала на нама, људима који су напустили партију. Обојица, и Шешељ и ја смо прошли кроз промене. Шешељ се шест година налази у затвору УН-а. Да би неко водио странку мора бити слободан, и умно и физички. Он често мења мишљење. И ја сам се променио, зато што су се околности промениле. Пре осам година смо били против сваке врсте сарадње с ЕУ, а данас подржавамо чланство у ЕУ уколико у споразуму о асоцијацији статус Косова буде дефинисан као део Србије. Фундаментални конфликт између мене и Шешеља је настао због чињенице да се Шешељ вратио идеологији деведесетих година и искључио сваку сарадњу са Западом. У расколу у СРС-у улогу је имала и повређена сујета, јер Шешељ жели странку да води сам, апсолутистички – тврдио је Николић.82) Није хтео да слуша здрав разум, сад мора да слуша Александра Вучића. То му, ипак, није олакшавајућа околност. С друге стране, Вучић, главни актер ове преваре, има одређене олакшавајуће околности. Ако ништа друго, оправдавају га његове личне особине. Не постоји озбиљнији познавалац прилика на српској политичкој сцени који је могао да наседне на Вучићеве јефтине манипулативне трикове. Без обзира на уложени глумачки труд, било је очигледно да нема ни трунке искрености у Вучићевим великосрпским изјавама и похвалама на рачун Шешеља, баш као што се данас неуверљиво представља као евроатлантски демократа. Зато ниједна жртва Вучићевог политиканства нема право да се чуди његовој намери да оствари личне интересе по сваку цену, укључујући и издају властитих идеја и кума Војислава Шешеља. За грађане Србије, који су већ имали прилике да се увере на шта је све Вучић спреман, и кад је у опозицији и кад је на власти, није важно када је он лагао – онда кад је за Шешеља говорио да је најчаснији Србин или сад, кад га назива лажљивим монструмом и малим мишем. Обрни, окрени, закључак је исти – Вучић је лажов!
82) „Политика“, 28. децембар 2008.
–154–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Вучићев план: Србија 28. држава у ЕУ или 52. у САД, може и без Косова
НОВЕ СЛУГЕ НОВИХ ФАШИСТА Вучић: Као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се и фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-имеријалистичкој идеји ширити (1999.) Патили смо под америчким бомбама, сада више патимо због њихове наводне политичке и економске помоћи и подршке (2001.) Осуђујемо агресију на Ирак и подржавамо херојску и одлучну борбу председника Хусеина и ирачког народа (2003.) Американци хоће све да поробе, све да окупирају, свуда хоће да имају неког свог Ђинђића (2003.) Међународна заједница хоће српском народу да гурне бандеру у анус и да још кажемо како нам је лепо (2005.) Ко каже да стање у Србији може да буде идеално, а да имамо односе „на крв и нож“ са САД, ја ћу му рећи да нема појма! Добри односи са Американцима су једини начин да спасемо Србију (2008.) Има не ких лу да ка у овој зе мљи ко ји ка жу да је мо гу ће вла да ти, а да не ма те по др шку САД (2008.) Аме ри кан ци има ју од лич на ви на. По кло ни ли су ми „ша фер мер ло“ (2008.)
– 155 –
Морални портрет Александра Вучића
Т
рагови свих политичких превара Александра Вучића вуку према згради америчке амбасаде у београдској Улици Кнеза Милоша. Првих 15 година своје политичке каријере, на ту адресу је јавно долазио само у пратњи радикала и других патриота који су демонстрирали због свих зала које су Сједињене државе наносиле Србима и Србији. Међутим, једна тајна посета била је довољна да се, зарад личног интереса, упусти у најбескрупулознију превару, материјализовану у облику интересног удружења названог „Српска напредна странка“, односно „Serbian progressive party“. У октобру 2008. године, после пуча у Српској радикалној странци, Вучић се одрекао одбране Косова и Метохије, прихватио сарадњу са Хашким трибуналом, заборавио Републику Српску Крајину и Републику Српску, раскомотио се у улози „Тадићевог омиљеног опозиционара“, у погрешном смеру каналисао огромно незадовољство ојађених грађана, а против кума и бившег страначког председника Војислава Шешеља предузео је све што је могао како би му отежао одбрану пред Трибуналом и сатанизовао га у домаћој јавности. Све те злочиначке радње свој корен имају у одлуци да се стави на располагање Сједињеним америчким државама. У темељ новоформиране Српске напредне странке, Вучић и Николић су уградили лаж да напуштају СРС због Шешељеве самовоље. Да је тако, наставили би, као што су најављивали, да заступају идеологију српског национализма, боре за ослобођење Космета и супротстављају америчком и европском распарчавањеу Србије, Шешељ им у томе не би сметао. Наравно, лагали су. На тој превари градили су све остале. Десет година раније, до остварења личних амбиција – министарске фотеље и огромног стана на одличној локацији - Вучић је стигао најжешћим антиамериканизмом. Оптуживао је Америку да, на начин „гори од нацистичког“, жели од Србије да направи колонију, позивао је „Ирак, Авганистан и остале слободарске државе“ да пруже отпор „вашингтонској хегемонији“, упозоравао је да „ти злочинци“ хоће смрт свакога ко им се супротстави, хвалио се како је и његова мајка стављена на „црну листу“ и истицао је да ће се и његова деца поносити што им је отац „прокажен“ од стране „америчких зликоваца“ који су, наводно, зграду Радио-телевизије Србије гађали како би убили баш њега!1) Док се Томислав Николић позивао на Астериксов отпор Римљанима,2) Вучић је епски надахнуто цитирао клетву Кнеза Лазара,3) а углас су нарицали над трагедијом Мили1) Вучић: У време напада на зграду РТС-а, требало је да ја будем тамо због позива Ларија Кинга, шоумена америчке телевизије Си-Ен-Ен. Иако сам унапред одбијао сваку помисао да гостујем у шоу програму једне агресорске земље, из кабинета Лерија Кинга су три пута звали и инсистирали да у 2,30 будем у студију РТС-а и укључим се у живи програм. Чак је на телетексту Си-Ен-Ена то најављено. Требало је да тачно у два сата успоставимо директну сателитску везу из тог дела зграде који је, шест минута касније, погођен. Изгледа да су хтели да имају живу слику хица у министра и особље наше телевизије („Велика Србија“, мај 1999.) 2) Николић: Веома је популаран филм снимљен по стрипу Астерикс, који почиње речима: „Био је један мали народ, Гали, на који је навалила Римска империја, нападала га годинама и никада га није могла покорити“. То би био однос српског народа према великој Америци. Нападају нас годинама, нападаће нас годинама, никада неће моћи да нас покоре. Америка има јако великих проблема са нама. Читав њен систем се руши (ТВ „Арт канал“, Алексинац, 16. септембар 1999.) 3) Вучић: Сетите се речи Кнеза Лазара, које ћу ја парафразирати у облику за медијску сферу. Без обзира на силу која је на нас ударила, без обзира на то какве ми проблеме можемо имати због силе која на нас креће, ми избора немамо, јер бранимо светињу већу и важнију за све нас. Оно што морамо да одбранимо, то је држава, то је слобода и ту, сигуран сам, никаквог избора нема („Велика Србија“, март 2000.)
–156–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА це Ракић и несрећницима који су спржени у возу код Грделице.4) Упоредо са оптужбама на рачун тадашњег америчког председника Била Клинтона, ударао је и по домаћим издајницима: „Зоран Ђинђић је отворени антисрбин, зато је имао подршку Америке“.5) Да би добио исту врсту подршке, Вучић је применио Ђинђићев рецепт, постао је отворени антисрбин, преварио је све грађане Србије који су му својим поверењем омогућили да, баш у време губитка Космета, освоји сто квадрата у „Ју бизнис центру“ и стекне паре, послове, утицај и моћ. Заборавио је маму Ангелину,6) Астерикса, Кнеза Лазара и малу Милицу, приглио је Камерона Мантера7), Мери Ворлик8) и, врло интимно, Вилијама Монтгомерија.9) Без моралних дилема, сада истиче да су „најбољи односи са Америком – витал-
Вучић се у америчкој амбасади клања оваквој мапи Србије, без Косова и Метохије
4. Николић: НАТО чини ратне злочине свуда по свету. Или, можда, мала Милица Ракић у Батајници, која је имала две године, која је убијена у купатилу на ноши, можда она није предмет ратног злочина? (Би-Би-Си, 8. јун 2004.) Николић: Једна од тачака оптужнице против НАТО агресора било је ракетирање воза у Грделичкој клисури. Ево шта је пилот изјавио: „Добио сам задатак да ракетирам мост. У моменту обрушавања на мосту се појавио воз. Нисам имао времена да консултујем команду да ли и даље остаје наредба за ракетирање или не.“ И ракетирао је. Онда даље каже: „Отишао сам у луку, да наиђем са друге стране, пошто је задатак био да испалим две ракете“. Пазите, он је погодио воз, срушио мост, али он иде да испали још једну ракету, и онда каже: „У моменту кад сам испаљивао ракету воз је клизнуо на другу страну срушеног моста, па сам поново погодио воз“. Па, има ли већег злочинца од онога ко му је то наредио или од њега који је то извршио? Или од Карле дел Понте која каже: „Према изјави пилота, сасвим је јасно да циљ нису били путници у возу“. Хоћемо ли ми са таквима да сарађујемо? (ТВ „Топ 3“, Прокупље, 30. август 2000.) 5. Вучић: Зоран Ђинђић је био отворени антисрбин, зато је имао подршку Америке. То нам открива какав је план Американаца и шта они желе (ТВ „Монтена“, 23. март 2001.) 6. Вучић: Чак ни моја мајка Ангелина није могла да добије визу за Немачку кад је као новинар РТС-а требало да иде тамо. Нису је пустили јер се презива исто као ја. Изгледа има лоше презиме, или лошег сина. Поносан сам на то што су Американци свесни да сам им ја непријатељ („Велика Србија“, новембар 1999.) 7. Камерон Мантер, амбасадор САД у Србији од 2007. до 2009. године. 8. Мери Ворлик, амбасадор САД у Србији од септембра 2009. године. 9. Вилијам Монтгомери, амерички ратни ветеран из Вијетнама, дипломатску каријеру је стварао углавном на просторима бивше СФРЈ. Од 1997. до 2000. године био је амбасадор САД у Хрватској, а од 2001. до 2004. у Србији. Одласком у превремену пензију, посветио се бизнису који је развијао у Србији, Хрватској, Црној Гори и у Приштини. Од лета 2010. професионално је ангажован на лобирању за интересе Српске напредне странке
– 157 –
Морални портрет Александра Вучића ни интерес народа и државе“,10) ни не покушавајући да објасни какав је то интерес који се остварује кроз „најбоље односе“ са злочинцима, убицама, нацистима, диктаторима... Ако се промена политичких ставова, па макар била и овако брутална, може разумети као лични проблем сваког конвертита, Александар Вучић мора да одговара због ове преваре чије трагичне последице и данас осећају бројне породице српских цивила и војника, страдалих у одбрани своје отаџбине од НАТО агресора. Неке, у црно забрађене мајке, сахрањивале су синове слушајући Вучићеве утешне речи да те жртве нису узалудне јер „Србија мора да се одбрани од америчке окупације“. Да те жртве заиста не би биле заборављене, неопходно је суочити Александра Вучића са његовом прошлошћу и ослободити истину о преваранту каквом нема премца у савременој српској историји. Иако је Вучићев великосрпски нерв дуго и успешно одолевао, на крају је попустио под теретом његовог издајничког и поданичког карактера. Горљивим антиамериканизмом, нарочито истакнутим у време док је био министар за информисање у ратној влади Мирка Марјановића, истицао је да „Србија нема други избор него да се бори против Сједињених америчких држава“, позивао је цео „слободни свет“ да пружи отпор „америчкој хегемонији“ и врло детаљно истицао властите заслуге у рату са НАТО злочинцима. Подсећао је на америчко истребљење Индијанаца, атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, агресију на Вијетнам, оптужујући вашингтонске владаре да се понашају горе од Адолфа Хитлера. - Американци би желели да Србију униште, да и Србија постане колонија, да и Србија постане вазал моћном америчком господару, а то је оно што ми као народ и као земља не можемо да прихватимо. Ти злочинци хоће окупацију Србије, они хоће да са лица земље нестану сви који се залажу за опстанак Србије као државе, њеног суверенитета и територијалног интегритета. У ту сврху су у своја агресорска кола и упрегли одређене агресорске снаге и преко њих ушли да би могли да изврше чак и линч њихових политичких противника и оних који мисле да је слобода најважнија, да је слобода највиша вредност и највиши идеал који се мора чувати и који се мора одбранити - бусао се у прса јуначка млади министар Вучић.11) Како и доликује правом српском националисти, поносно је стао на браник целог човечанства од најезде нових нациста. - Пред Други светски рат, Чемберлен и Деладје, па и Молотов, избегавали су сукоб и тражили све могуће компромисе са Рибентропом и Хитлером. И онда је највећи проблем био тај што нико није желео отворени сукоб. Ни данас нико, осим Срба, није у отвореном сукобу са Сједињеним америчким државама, новом земљом – носиоцем једног новог нацизма, носиоцем новог светског поретка. Земљом која уводи нешто што чак ни Адолф Хитлер није користио у своје време. Хитлер је барем поштовао Лајбницов принцип „довољног разлога“. И 10. Вучић: Најбољи односи са Америком су витални интерес народа и државе. Без подршке САД није могуће остварити ниједан иоле важнији спољнополитички циљ, нити економски напредак („Политика“, 3. октобар 2009.) 11) „Велика Србија“, март 2000.
–158–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА за најбруталније злочине Хитлер је проналазио некакво оправдање. Измишљао је, тврдио највеће глупости, најстравичније ствари које је историја запамтила ипак је правдао некаквим разлогом, никога није тек тако убијао. Клинтон није у стању ни пред собом да смисли оправдање за агресију на СР Југославију, нити ишта говори када неког гађа и убија. Чудно је да се неко ко себе назива демократом на такав начин односи према животу, мада је очигледно да за савременог Хитлера и његове следбенике то није битно - тврдио је Александар Вучић.12) Свестан да многи мисле да су „Американци јаки“ и да сваки покушај супротстављања представља само утопију, он је истицао веру у успех отпора: - Ми имамо нешто што нас уверава у коначну победу, а то је чињеница да ми бранимо само своје, да бранимо свој народ, своју слободу, и нећемо ништа туђе. Не могу Американци имати већа права на нашу земљу од нас самих, не могу Нови Сад или Приштина бити нигде у Калифорнији.13) Знао је да Србија „можда није довољно јака да се супротстави Америци“, али веровао је да ће се у ту неравноправну борбу укључити „много других земаља, азијских, латиноамеричких, афричких и европских које ће се супротставити америчком тоталитаризму, хегемонизму и империјализму“. - Имамо ли избора? Хоћемо ли да идемо са Сједињеним америчким државама? Хоћемо ли да идемо са онима који хоће да нас униште? Са онима који су убијали овај народ, са онима који су рушили мостове? Да ли то неко покушава да их амнестира или покушава да нас натера да заборавимо шта су нам све радили у претходних десет година и шта нам и даље раде? Или хоће да каже – имамо неки други пут? Немамо! – говорио је Александар Вучић пре него што је схватио да се исплати амнестирати злочинце и кренути с њима, руку под руку.14) Једини спас за Србију и цео свет видео је у победи над „америчким нацизмом“. - Американци неће одустати од свог циља док негде на глобалном плану не буду поражени. Без обзира на све жртве, они се не либе ничега. Уосталом, после Другог светског рата имали смо око 250 сукоба ниског интензитета или правих ратова, и у свих тих 250 сукоба само је једна земља, али апсолутно у свим сукобима, била инволвирана. То су Сједињене америчке државе, закључио је српски министар.15)
Поносан сам што ме Американци мрзе, нисам издајник и слуга окупатора Вучић: Српски политичари код којих долази Монтгомери, толико су снисходљиви, само што му руке не љубе. То је наш јад и чемер * * * Мало је плашио Американце, мало више Албанце, подсећајући их на захтев Ибрахима Ругове да добију „исти статус какав имају Срби у Хрватској“. 12) 13) 14) 15)
„Велика Србија“, мај 1999. Конференција са делегацијом ирачке Баас партије у влади Србије, 25. октобар 1999. године. Исто. „Велика Србија“, март 2000.
– 159 –
Морални портрет Александра Вучића - То је Ругова изјавио 1992. године, а данас Срба у Хрватској нема, после злочиначке агресије и окупације од стране хрватске војске, такође уз помоћ западних сила. Нису Хрвати тако моћни ни тако храбри, нити су нека велесила да би они сами могли да то ураде, без помоћи западних земаља. Е, сада то не одговара Ругови, па и он тражи помоћ Запада. Погледајте, Тони Блер је, поводом догађаја у Северној Ирској, изјавио да ниједна земља – цитирам, ниједна – па ни Велика Британија не може дозволити да јој неко убија војску и полицију. Блер, ваљда, изузима само Србију, па српску војску и полицију може да бије и убија ко хоће. Зар то није најбољи пример политике двоструких аршина? – указивао је Вучић на опасност, ипак не губећи наду и борбени дух: - Србија ће се убудуће веома, веома жестоко обрачунавати са тероризмом.16) Док су, под утиском такве пропаганде, Срби гинули, Вучић се против Америке борио Законом о информисању, којим је забранио емитовање програма „Гласа Америке“, „Дојче Велеа“, али и рад појединих српских новина и новинара. - Знате ли зашто сам ја прокажен од Америке? Зато што сам рекао Американцима: „Не можете код нас да емитујете ‘Глас Америке’, ваш шпијунско-пропагандни програм из простог разлога што ми не можемо наш у Америци. Дозволићу да то емитујете на државној телевизији Србије уколико ми будемо емитовали на вашем националном каналу АБЦ-у „Глас Србије“, па да ми објашњавамо наше ставове по питању догађања у Америци, као што ћете ви по питању догађања у Србији и Црној Гори. Реципроцитет, то је ваљда елементарни принцип међународног јавног права, али до тога овде више нико не држи јер знају да треба да буду слуге, да буду послушни - открио је Вучић своје заслуге у рату против НАТО агресора.17, 18) Занесен херојским подвигом, објашњавајући логичне разлоге за укидање „Гласа Америке“19) опуштено је лупао глупости како воли Мајкла Џордана, али не би требало преносити НБА утакмице док Американци на својој државној телевизији не пусте мечеве српских одбојкаша.20) После бомбардовања и промене власти у Србији, Вучић је задржао препознатљиву реторику, само је уз стандардни асортиман оптужби против „америчких злочинаца“ појачао дозу напада на „њихове пионе“, пре свега на Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу. 16) „Велика Србија“, август 1998. 17) ТВ „Монтена“, Подгорица, 23. март 2001. 18) Вучић: Не знам зашто ми земље Европске уније још нису забранили улазак. Само чекам да ми јаве да сам непожељан. Ништа лепше не бих доживео, не би било боље сатисфакције за мене од оних који хоће да бомбардују мој народ, наше људе да убијају, него да уведу такве сакције против мене. Није им крив Милошевић, ни Шешељ, ја сам крив. То нека се спроведе само према мени (ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998.) 19) Вучић: У време Заливског рата, Пентагон и Стејт департмент су свим медијима, државним и приватним, послали упутство које термине могу да користе, а који су забрањени (ТВ „Палма плус“, Јагодина, 28. август 1998.) 20) Вучић: Ми само хоћемо поштовање принципа равноправности. Ето, НБА лига се свиђа свима, играч као Мајкл Џордан се није родио. Одлично, то је нешто најбоље, али ми имамо најбоље аматерске кошаркаше и можда најбоље одбојкаше на свету. Одбојка је популарна у Америци. Зашто је не пуштају? Зато што им то није политички интерес (ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998.)
–160–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Хавијера Солану, НАТО злочинца, за кога се зна да је наредио бомбардовање, дочекује Коштуница. Постоји правоснажна судска пресуда којом је Солана осуђен на 20 година затвора, што је замена за смртну казну. Црвени тепих му постављају Коштуница, Ђинђић и остали. За све то су криве западне силе. Оне су то организовале, оне су нашле своје пионе овде, у Србији, у Црној Гори, свуда - тврдио је Вучић, откривајући да је Америка ипак завладала Србијом: - Амерички амбасадор Монтгомери у Србији сада одређује све. Не мислите ваљда да потезе одређује неко други? Знате како размишља Вилијам Монтгомери: „Контролишем Србију, могу да зазвоним Зорану Ђинђићу кад хоћу на врата и да му кажем шта да ради. Могу да одем код Мила Ђукановића кад хоћу, да тражим од њега шта хоћу.“ Ови код којих долази Монтгомери, толико су снисходљиви према њему, само што му руке не љубе. Ако су кооперативни, дакле послушни, он нормално разговара, а ако нису, ако мисле мало другачије, он почне да виче. Монтгомери, са својих метар и тридесет два сантиметра, урлаће на вас зато што мисли да може да ради шта хоће. То је наш јад и чемер, да смо дочекали да имамо такву власт која испуњава све налоге неких других сила, а да од тога нема ама баш ништа. Ипак, није га напуштало уверење да његов антиамериканизам има подршку народа. Жестоко је критиковао све српске политичаре који су га предухитрили и „на време“ амнестирали америчке и европске зликовце: - Они су можда најбољи на свету, много их воли Америка, много их воли Мадлен Олбрајт, много их воли Шредер, много их воле Блер и сви остали, они су много дивни, само један проблем имају – наш народ их не воли, народ их неће.21) Подршку који су добили „домаћи издајници и страни плаћеници“, Вучић је схватио као резултат „специјалног рата страних агентура“. - Непријатељи Србије, који су убијали наше грађане и уништавали земљу, решили су да по сваку цену, медијском агресијом и окупацијом обезбеде што ширу подршку својим слугама у Србији. Наш је циљ да укажемо ко су страни плаћеници и да објаснимо шта ће се са Србијом догодити ако би Американци успели да је покоре и да на власт доведу своје слуге. Србија не би постојала – тврдио је Вучић.22) И почетком 2008. године, неколико месеци пре него што ће се, стварањем Српске напредне странке, упустити у највећу политичку превару, Александар Вучић је предводио одбрану српства од Америке. Храбро, иако свестан политичког ризика, демонстрације пред америчком амбасадом после митинга „Косово је Србија“, као и спаљивање зграде, назвао је „примером безграничног хероизма“.23) Е, онда су му Братислав Грубачић24) и Орхан Драгаш25) отворили врата исте те амбасаде у Улици Кнеза Милоша 50, па је Вучић „безгранично херојски“ за21) 22) 23) 24)
„Велика Србија“, март 2000. ТВ „Наис“, Ниш, 1. март 2000. „Време“, 28. фебруар 2008. Братислав Грубачић, власник и уредник дипломатског билтена „V.I.P. News Services“. Његова супруга Стела Ронер, као дипломата у холанском министарству спољних послова, истакла се у организацији подршке Томиславу Николићу док је, у априлу 2011. године, штрајковао глађу и жеђу 25) Орхан Драгаш, бивши функционер Српског покрета обнове, председник Грађанске иницијативе Горанаца и директор Међународног института за безбедност, у јавности познат по неколико афера, али и по одличним везама са представницима земаља чланица НАТО савеза.
– 161 –
Морални портрет Александра Вучића боравио све своје оптужбе против „америчких нациста“, заборавио је више хиљада жртава НАТО агресије, као и преживеле гласаче захваљујући чијој вери у искреност његовог антиамериканизма је стекао све што има у животу... У нову политичку авантуру кренуо је са девизом „Америка на првом месту“, потврђујући тиме свој изузетни допринос историји српског бешчашћа.
За слободне земље! За Србију и Ирак! За председника Шешеља и председника Хусеина! Вучић: Садам Хусеин представља симбол отпора Америци која нацистичким методама покушава да империјалистички освоји цео свет * * * Све праве љубави су тужне, таква је и била и она између Александра Вучића и Садама Хусеина.26) Док су се заједнички, сваки у мери својих могућности, борили против америчких диктатора, Вучић га је ватреним говорима подржавао и бодрио. Кад је Садам оборен са власти, ухапшен, осуђен и обешен – Вучић је, у складу са својим карактером, донео закључак: Америка је непобедива, бићу јој слуга! Пре тога, годинама је генерални секретар Српске радикалне странке подржавао праведну борбу Ирака, ирачког народа и његовог председника против империјалистичке пошасти из Вашингтона. У говорима је одушевљено цитирао Садамове речи: „Нека амерички народ памти да нико кроз читаву историју није прешао Атлантик држећи у рукама оружје уперено против њих. Америка је та која је прешла Атлантик доносећи смрт и пустош читавом свету“.27) - Американци нацистичким методама покушавају да империјалистички освоје цео свет и ми смо просто приморани једино и искључиво да се бранимо. Ни ми, као ни Ирак, не желимо ништа туђе. Ми желимо само своје, своју земљу, желимо свој народ, и желимо да заштитимо суверенитет и интегритет наше отаџбине. Нећемо ништа америчко. Нас уопште не занимају Лос Анђелес и Њујорк. Сигуран сам да ни грађане Багдада не интересује ни Бостон ни Хјустон, али очигледно да Американце интересује и Београд, и Нови Сад, и Багдад – тврдио је Вучић док је био министар информисања у ратној влади Мирка Марјановића.28) Спојени несрећом коју им наноси заједнички непријатељ, ирачки и српски народ, наглашавао је Вучић, морају да формирају „фронт отпора“ како би поразили „творца тероризма“ и створили „нови свет“, којим „неће управљати Американци и њихове израелске и европске слуге“. 26) Председник Ирака од 1979. до 2003. године. После америчке окупације, свргнут је с власти и осуђен на смрт. Казна вешањем је извршена 30. децембра 2003. Последње Садамове речи, већ са омчом око врата, биле су: „Верујем и срцем признајем да је само један Бог и зове се Алах, и верујем и срцем признајем да је Мухамед његов посланик“ 27) Говор Александра Вучића у Багдаду на конференцији „Светски центар отпора империјализму и тероризму“, новембар 2001. 28) Конференција за медије поводом посете делегације Баас партије влади Србије, 25. октобар 1999.
–162–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Вучић: Живео Садам Хусеин, херој борбе против америчке хегемоније
- Председник Садам Хусеин данас представља симбол отпора америчком режиму. И српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме патње и муке ирачког народа. Очекујем да ћемо успети да створимо основ за једну јачу и жешћу политичку основу за отпор не само према Американцима него и њиховим западноевропским слугама. Тај фронт отпора мора да крене широм света, макар кренули од две, три или четири земље, а ми знамо да су народи стотину земаља у свету против Американаца, и тај фронт ће се, сигуран сам, ширити, као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се и овај фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-имеријалистичкој идеји ширити – говорио је Вучић.29) На отпор Америци, „држави која на варварски начин широм света чини највеће злочине“, Вучић је позивао „у име демократије, људских права, социјалне правде и равноправности свих људи и народа“. - Народ Србије већ је искусио америчку „демократију“. Патили смо под њиховим бомбама, гранатама чак и касетним бомбама, али сада више патимо због њихове наводне политичке и економске помоћи и подршке нашој земљи. Као резултат те помоћи ми данас живимо горе него раније. Америка, њено вођство на челу са председником Бушом, сада користи нове изговоре, као што је одлучна борба против тероризма, да би напала земље и народе који нису покорни. Судећи према америчким ставовима, све заиста независне и суверене државе представљају опасност и претњу Америци. Све ове земље су потенцијално гнездо терориста само зато што покушавају да избегну даље нелегално мешање у њихове унутрашње послове. Тероризам је, нема сумње, зло. Али Америка је једина држава која је потпуно одговорна за ширење тог зла. Осуђујемо агресију на Ирак и подржавамо херојску и одлучну борбу председника Хусеина и ирачког народа. Изражавајућу своју солидарност са Ираком ми, заправо, показујемо да 29) Конференција за медије поводом посете делегације Баас партије влади Србије, 25. октобар 1999.
– 163 –
Морални портрет Александра Вучића не стојимо по страни ћутке посматрајући шта се догађа другима. Истовремено, осуђујемо израелски државни тероризам против храбрих Палестинаца. Било би страшно лицемерје ако бисмо прећутали бруталне злочине Американаца и њихових израелских савезника. Ми морамо да ујединимо наше напоре и покушаје да створимо нови свет, свет за његове људе, а не за елиту само једне државе. Ми не желимо да створимо други центар моћи. То не може бити грех. То је морална дужност и обавеза сваког од нас, сваке особе на свету – говорио је Вучић 2001. године у Багдаду, загледан у слику Садама Хусеина. Америчке нацистичке владаре оптуживао је да желе уништење Ирака и Србије само зато што у тим државама живе слободни, непокорени народи. - Нико не зна шта су то Ирачани учинили Американцима или било коме у свету, па да буду бомбардовани? Американци кажу: „Па, имају неко оружје“. Можда га имају, а можда га и немају. Американци, који имају милион пута више оружја никоме се не правдају, они могу да имају, а други не смеју ни да помисле. Криви су им само зато што су слободни. Криви су само зато што мисле својом главом, ни због чега другог. Када бомбардују око Басре, због чега то раде? Кога то траже? Шта то хоће? Њихови савезници могу да убијају и да раде шта хоће. Шарон може да уништи читаву Палестину, може да убија палестински народ, њему то дозвољавају, али када им се било ко супротстави, онда то не може!30) Александар Бучић је оптуживао Американце да на Ираку и Србији примењују исти начин терора, прво санкцијама а онда бомбама, и указивао на катастрофалне последице тог терора. - У време НАТО агресије догодио се један од најстрашнијих злочина виђених после Другог светског рата, било где у свету. Дејство НАТО злочинаца је било најизраженије по информативном систему Србије. Само државној телевизији од 19 уништили су 17 предајника, гађали су и она два али нису погодили. А оно што је најтеже и оно што се не може надокнадити, било је 16 погинулих људи који су убијени на свом радном месту у згради РТС-а, који су емитовали редован програм и никоме ништа нису наудили – рекао је Вучић приликом сусрета са Салихом ал Адхамијем, отправником послова ирачке амбасаде у Београду, у октобру 1999. Младог радикала борбени дух није напуштао ни по паду са власти. Напротив, уверен да „нема право на пораз“, Вучић је још жешћом реториком наставио да оптужује Америку и њене слуге: - Србија је данас окупирана. Србијом данас влада Џорџ Буш преко својих послушника. Србијом данас не владају они које је бирао српски народ, већ њихове слуге, са задатком да униште наш народ, да униште нашу државу. Владају најгори међу нама, владају они који покушавају да се њима додворе, да помогну српским непријатељима, да помогну свима у даљем поступку глобализације, у даљем уништењу слободољубивих земаља, слободољубивих и правдољубивих народа. Американци хоће све да поробе, све да окупирају, свуда хоће да имају неког свог Ђинђића, неког свог Коштуницу. У досманлијским медијима често 30) Митинг солидарности српског и ирачког народа, Београд, Центар „Сава“, фебруар 2003.
–164–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА можете да видите Лин Монтгомери и њихове слуге како се појављују да тобож помажу српској деци. Скупе српске бизнисмене, од њих отимају паре, а онда наводно то дају у некакаве хуманитарне сврхе. А онда ће опет да убијају неки нови народ, неку нову земљу да уништавају и поново да се баве хуманитарним радом, а за све то ће да им се захваљују Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, оно што је најгоре у српском роду. Ја вас позивам да се не плашимо. Рекао сам свом председнику др Војиславу Шешељу, надам се и председнику Србије ускоро, пред претходне председничке изборе: „Колико год гласова да добијемо, знаћемо да је то најхрабрији и најбољи део нашег народа, да су то људи за слободу, да су то људи који ће се борити против окупације и своје земље и свих других земаља“.31) Своје јуначке говоре, Александар Вучић је завршавао покликом: „За слободне земље! За Србију и Ирак! За српски и ирачки народ! За председника Шешеља и председника Хусеина!“ Међутим, Шешељ је отишао у Хаг, Садам у џенет, а Вучић у америчку амбасаду, свој нови Еден. Није му за утеху, али Вучићевим путем, и старим и новим, ишли су још неки челници Српске радикалне странке. - Зашто Америка да нападне ирачки народ? Кажу: „Да их научимо шта је демократија и цивилизација“. Да науче најстарију светску цивилизацију каубоји који су средили Индијанце. Зашто Америка тражи ратне злочинце широм света? Што прво не почисти свој прљави траг? Зашто за злочинце увек проглашава оне који бране своју земљу и свој народ? Зашто никад агресоре на друге земље не назове злочинцима? Зато што је увек она предводила агресије. И зато што ће, изгледа у догледно време, увек она и предводити – говорио је Томислав Николић на Митингу солидарности српског и ирачког народа у Београду почетком 2003. Непосредно пред америчко бомбардовање Ирака, Николић се није повлачио пред опасностима. Напротив, поносио се улогом коју он, радикали и остали Срби имају у отпору злочинцима. Мало је недостајало па да Американцима запрети сабљом и кубуром које је добио на поклон лично од Садама Хусеина. - Сећате се 1991. године, када она наша бивша држава пуче и када су сви хтели да имају своје државе и када је Ирак ушао у своју трагедију, подсмешљиво су везивали српски и ирачки народ кованицом „Слобо, Садаме“. Па су мислили да то нас нешто вређа. Ево, ми им данас поручујемо: Слободно, сви ови издајници српски, који не смеју да кажу реч против Америке, нека изађу на улицу и нека вичу: „Војиславе, Садаме“. Нека слободно вежу нашег Воју и Садама Хусеина, њих је историја српског и ирачког народа одавно везала. Као што нас је везала за све оне наше људе које отераше у Хаг, за све наше људе које ће отерати у Хаг, тако нас везује за све оне које Америка овог часа има на нишану. Не бојте се, они то дугорочно раде. Сада када планирају напад на Ирак, већ за наредних 20 година имају списак држава које ће нападати. Да ли је мирна Северна Кореја? Да ли је Кина мирна од њих? Има ли афричке земље да је од њих 31) Митинг солидарности српског и ирачког народа, Београд, Центар „Сава“, фебруар 2003.
– 165 –
Морални портрет Александра Вучића мирна? Има ли арапске земље? Има ли јужноамеричке? Па и ова наша трула и успавана Европа, да ли је она мирна од Америке? Нико од Америке није миран. Питање је само колико има оних који ће тој Америци рећи у лице, а колико има оних који рачунају да ће Америка да им обезбеди део колача. Али једна наша пословица каже: „Боље да умрем усправно, него да живим на коленима“. То је идеологија Српске радикалне странке. То је оно што нас води – рекао је Николић, неколико година пре него што се одрекао идеологије СРС и пристао да живи на коленима, додуше у неколико нових стотина стамбених квадрата, у новој странци, са новим пријатељима, спонзорима и налогодавцима. Мимо Вучића и Николића, али са истим конвертитским интересом, својих трагова из радикалског периода одриче се и Маја Гојковић. - Српски народ који је осетио све страхоте агресије Америке у бомбардовању које је трајало 78 дана не сме остати по страни не учествујући овог пута у светској акцији демонстрације против рата. Циљ Беле куће је био и остао да окупира Ирак, ту лепу земљу, и пороби нама пријатељски народ. Свет данас не сме да зажмури и мора предузети све неопходне мере да заустави Америку у било каквом нападу који је у ствари само још једно мешање у унутрашње ствари једне суверене земље. Данас морамо да кажемо „не“ рату, избеглицама, мртвима, рањенима, страдању деце, старих и болесних, „не“ сурувој репризи оног што смо ми у Србији доживели. Рецимо „не“ покушају Беле куће да обоји читав свет једном бојом, америчком бојом рата – говорила је Маја Гојковић. Са пута у Багдад, у делегацији Српске радикалне странке, донела је најлепше утиске о Ираку и напаћеним Ирачанима. Посебно је истакла детаљ из хотела „Ал Рашид“: - Предворје тог хотела направљено је од мозаика лика бившег америчког председника Џорџа Буша, који је владао Америком кад је бомбардован Ирак. Величина мозаика је таква да свако ко улази у овај хотел мора да згази на његово лице. Са задовољством нисам мимоишла улаз хотела „Ал Рашид“ – признала је великосрпкиња и антиамериканка Маја Гојковић32) која данас мужевно хода уз Млађана Динкића, симбола свега против чега се годинама жестоко борила. Изузев ретких излета у популистички патос, Александар Вучић је своју критику Сједињених америчких држава растеретио примитивних парола. За разлику од њега, Томислав Николић није избегавао употребу бесмислене кафанске реторике: Американци су манијаци, зликовци, извитоперени људи, монструми и скоројевићи, Енглези су хомосексуалци и педофили, Америка је зло, Европа је смрт... На „научној основи“ је доказивао погубни утицај „Мек Доналдса“ и холивудских филмова на Србе и остатак цивилизације. - Моја деца никад нису ушла у „Мек Доналдс“ и ја не идем, не зато што је то америчко, него то није храна из Србије. Имао сам прилику да посматрам људе који се тамо хране, видео сам деформисане људе, чак и наше Србе, само због такве хране. То није храна коју ћемо ми јести, то само делује модерно, делује лепо, то је као да једете папир без укуса, само што ту има много натрпаних проте32) „Велика Србија“, новембар 1999.
–166–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ина, витамина и чега све не. Све док у мојој кући моја жена буде спремала супе, сарме, подварке, док буде кувала пасуљ, боранију, моја деца неће ићи у „Мек Доналдс“. Друга је ствар да ли то треба забрањивати – разоткрио је Николић начин на који зликовци деформишу људе, „чак и Србе“.33) Како „Мек“ чизбургерима, тако и Холивуд трује човечанство својим блокбастерима. - Америка нам емитује филмове којима хоће да залуди и нашу децу и старије људе, емитује филмове на којима се види како троше богатства, како возе бесне аутомобиле, како гледају страшне телевизоре, а никада неће да прикажу ко им то производи. Е, ми бисмо пали у ту групу робова, ми бисмо за њих нешто радили и никада не би смели да нас прикажу другом делу света који није под америчким ропством – мудровао је Николић док му Вучић није донео сценарио за траги-комедију „СНС – превара Србије“ у којој су њима двојици продуценти из Ленглија доделили главне улоге.34) Озбиљнијим теоријама Томислав Николић је као потпредседник републичке Владе, у време кад су се већ разбуктали сукоби на Космету, објашњавао ситуацију у којој се Србија нашла. - Ниједна држава у свету није овако отворено, као Србија, ушла у дијалог са сепаратистима, са балистима, са терористима. Остале земље се са њима обрачунавају на најбруталнији могући начин, а ми смо омогућили да без икаквог рата, без проливања крви, решимо проблеме. Они су одбили ту могућност. А кад смо кренули жестоко да разбијамо ОВК, одмах су Американци скочили да их бране – говорио је Николић,35) не кријући ко је прави непријатељ Србије: - Сарадњом са албанским терористима, Американци су показали да су изабрали страну. Ми са њима више немамо шта да разговарамо. Принцип који Америка примењује је принцип понижавања и ниподаштавања. Ми смо превише поносан народ, превише историје је у нама, превише ратова је остало за нашим прецима да бисмо могли да се понижавамо.36)
Одбрана Космета до последњег човека, само треба побити довољно Американаца Николић: Опаснијег непријатеља од НАТО-а нисмо имали. Напали су нашу малу земљу, не схватајући да у њој живи велики народ који не воли да робује * * * Пристајање на ултиматум Черномирдина и Ахтисарија, из којег је проистекла Резолуција 1244 Уједињених нација, Томислав Николић је оценио као непотребну капитулацију, тврдећи да коначан исход рата за Косово и Метохију није ни победа, ни пораз. 33) 34) 35) 36)
„ТВ Плус“, Крушевац, 17. март 2000. РТС, 20. март 2000. ТВ „Пожега“, 6. август 1998. ТВ „Палма плус“, 24. јул 1998.
– 167 –
Морални портрет Александра Вучића - СПС, ЈУЛ и СПО су сматрали да треба прихватити „Споразум Черномирдин-Ахтисари“ јер је то увођење Уједињених нација у игру, да под заставом УН долазе међународне снаге, плави шлемови, да ће руски батаљон и јединице осталих земаља које нису чланице НАТО-а, бити отприлике раван саставу НАТО-а, да ћемо на такав начин осигурати територијални интегритет, суверенитет и останак не само Косова и Метохије у саставу Србије и Југославије, него и безбедан останак српског живља на Косову и Метохији. Само је наш став, који је изнео др Војислав Шешељ, одступао од тога. Ми смо рекли да није тачно да ће Срби бити безбедни и да ће за полицијом и војском отићи и српски народ – објаснио је Николић разлоге због којих су радикали одбили капитулацију.37) Да је Српска радикална странка тада имала 126 посланика, тврди Николић, до последњег човека би бранила Косово и Метохију, а та борба би трајала још само десет дана.38) - Поједине државе уопште нису учествовале у бомбардовању, а половина чланица НАТО-а ултимативно је захтевала да бомбардовање престане, читава машинерија је била на ивици. Ако престану да бомбардују без икаквог политичког споразума, више никад неће моћи да бомбардују поново, онда се НАТО распада као кула од карата, зато што је то одбрамбени савез који се још никада није бранио и очигледно у свету нема силе против које би требало да се цела Западна Европа и Америка удруже да би се, тобож, бранили. Очигледно је то једна агресивна организација. Ево, у првој великој агресији у центру Европе, распада се зато што постоји један жилав народ који се не да ником - рекао је Николић.39) Врло уверљиво је објашњавао оно што је цела Србија знала: „Америка нам је посејала тероризам на Косову и Метохији, чекајући кад ћемо да кренемо у окршај против тероризма да би могла због тога да нас кажњава“, шаљући истовремено више значајних порука. Прво, НАТО, ма колико био страшан, није победио. Друго, цео свет мора да схвати поуке из нашег примера и да устане против Америке, и, треће, окупација ће се наставити другим средствима. - У историји српског народа ми већег и опаснијег непријатеља од НАТО алијансе до сада нисмо имали. Они мисле да је технологија све. Они мисле да могу да произведу довољно ракета, довољно авиона и да држе под контролом сваки светски народ, па када још нису довољно јаки да ударе на велике државе, ударају на мале, а не схватају да у њима живе велики народи. Нити су сломили отпор српског народа, нити су сломили нашу војну силу. Зато су нам бесомучно гађали саобраћајнице, мостове, пруге, болнице, школе, насеља, фабрике, чак су и по њивама сејали касетне бомбе, да не бисмо могли да изађемо да их оремо, да сејемо и да жањемо, како бисмо остали и без хране. Ако је наш отпор био поука целом свету, а јесте, ако је био зрно из кога ће нићи семе неког новог поретка у свету, поретка у коме велики неће „шамарати“ мале, онда наше жртве нису биле узалудне. Агресија на СР Југославију није престала, спроводи се само дру37) ТВ „Бајина Башта“, 1. јул 1999. 38) ТВ „Пирот“, 15. октобар 1999. 39) ТВ „Канал 9“, Нови Сад, 28. септембар 1999.
–168–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА гачијим, рафинираним методама, методама које не наилазе на велику осуду светске јавности, а погубне су по наш народ, безмало као и бомбардовање.40) Иако је отворено признао да се „против Америке није борио да би је спречио да доминира светом, него да је спречи да уништи Србију“,41) Томислав Николић је користио сваку прилику да позове на глобални отпор америчкој хегемонији. Позивао је арапске земље да се уједине, надао се обнови руске моћи, а није заборављао ни да упозори европске државе да ће морати, за њихово добро, да напусте НАТО. - Америка издваја једну по једну земљу, напада је, уништава, а сви остали ћуте и гледају шта се дешава и мисле да они неће бити следећи. Превише је држава које је Америка напала, и Америка ће се, као и све досадашње империје сломити када узме превелики залогај – упозоравао је тадашњи заменик председника СРС, указујући да агресивна политика САД не зависи од појединаца који се налазе на месту председника. - Понашање америчке администрације не зависи од тога ко је председник. Сада цео свет моли Бога да Буш иде што пре. Али, Србију је бомбардовао Клинтон, Вијетнам је бомбардовао Кенеди. Амерички председници спроводе америчку политику која је под утицајем различитих лобија, понекад и превеликог израелског лобија. Америка се увек постављала као господар, а ниједан роб не воли господара. Ми нисмо народ који воли да робује. Треба помоћи сваком ко се бори против Америке. Овако, отворено и јасно, треба да у светским медијима кажу: „Стоп Америци“. Стоп начину на који Америка одређује наше животе и уништава нашу децу – аргументовано је говорио Николић42) само две године пре тоталног заокрета. Гостовање сиријској Баас партији и наступ на телевизији у Дамаску, искористио је да позове све Арапе да подрже „недужни ирачки народ“: - Ирачани страдају да би сломили Америку. Штета, могли смо сви да помогнемо ирачком народу па да ипак сломимо Америку. Ви, Арапи, морате да се удружите у отпору према Америци. У много сте бољој позицији него ми. Ми смо у Европи окружени НАТО земљама које су чланице Европске уније, као једно острво смо у мору. Па ипак се не дамо. Сирија мора да буде стожер око кога ће се ујединити арапски свет у одбрани од америчке хегемоније.43, 44) У духу идеологије српског национализма, као да заиста верује у њу, Николић није крио да се ми, Срби, уздамо у Русију. - Америка жури да Србију што више смањи како би Русија имала што мањи ослонац у Србији. Ми се уздамо у Русију, зато што и када није могла да нам помогне, она нас никада није бомбардовала. А наши тзв. западни пријатељи су се често иживљавали и бомбардовали наш народ и нашу државу. Мислим да је 40) 41) 42) 43) 44)
Одбор за спољнополитичке и економске односе са иностранством Већа република СРЈ, 24. март 2000. ТВ „Лав“, Вршац, 23. новембар 1999. „Велика Србија“, септембар 2006. Исто. Томислав Николић је тај интервјуу обележио изјавом достојном Жике Обретковића. На крају разговора, мудро је рекао водитељки: „Ваша држава почиње на слово С – Сирија, моја на С – Србија. Нешто ту постоји.“ („Велика Србија“, септембар 2006.) И Томислав почиње на слово Т, и тупан почиње на слово Т. Нешто ту постоји.
– 169 –
Морални портрет Александра Вучића поновно уздизање Русије, у ствари, за Америку велика опасност и она покушава да све њене савезнике у свету пре тога уништи. Због тога жури у нападима на Сирију, Иран, Кореју, због тога покушава да уништи и Србију. Ја мислим да су земље у свету којима су нанели зло схватиле амерички план. Оне које се не боре, немају шта да очекују – тврдио је Николић, као што је користио сваку прилику да опомене и европске државе: - Ми смо жртвено јагње на коме Американци показују своју надмоћ. Не над Србијом, никада нас они не би бомбардовали па да после кажу: „Ево, јачи смо од Србије“. Они су нас бомбардовали да кажу Енглезима, Немцима и Италијанима: „Много сте подигли главе, то што сте ви Европа, то нама ништа не значи, сада ћемо да вас гађамо у срце Европе“. Зато цео свет живи у страху од Америке, цео свет мрзи Америку. Нико не може да трпи таквог једног тутора, тиранина, деспота, каквим се представља Америка.45) У НАТО је само један члан равноправан, то је Америка, сви остали морају да слушају, свима осталима се командује. Убеђен сам да ће једног дана Америка остати сама у НАТО-у, да ће Европа побећи из једне такве зликовачке организације зато што јој тамо није место. Европа је континент држава са великом културом, традицијом, историјом, и скоројевићи, какви су у Америци, једноставно не могу предуго да командују Европи.46) Уз напомену да „наша глава мора да буде окренута на Исток јер тамо нису само Русија и Белорусија, већ и Украјина, Кина, Индија, Северна Кореја, Вијетнам“,47) Николић се радовао буђењу „руског медведа“: - Русија ће ускоро бити онај српски партнер који ће задавати страх Америци. Очигледно је да Америка, уколико не осећа страх од неке светске државе, или групе држава, почиње да се понаша горе него што се понашао било који диктатор на свету. Очигледно је да Америци треба један пандан. Богу хвала, Русија постаје та сила.48) Док се то не деси, док Русија не ојача и док Европа не збаци ропске НАТО окове, Томислав Николић није хтео да седи скрштених руку, предлагао је конкретне начине да се Американци победе и протерају са Косова и Метохије. - Ако се НАТО пита, никада неће отићи са Косова и Метохије. Али, ако га објективне околности на то натерају, мораће. Када Американци напуштају једну земљу? Када своје губитке у људству више не могу да оправдају. То значи, један начин је побити довољно Американаца, да јавно мњење у Америци затражи да се склоне, као што је то било у Вијетнаму. То би отерало НАТО са Косова и Метохије. Убеђен сам, са њима би отишли и Шиптари, посебно они који ту никад нису ни живели – сматрао је војвода Николић.49) Био је спреман и на личну жртву. Иако је цео српски народ против Америке и НАТО-а, непријатељу је понудио да „убија селективно“. - Када су видели да нећемо да сменимо Слободана Милошевића, онда су почели да нас убијају. Нека побију нас 20 или 30, колико им смета, 100... Што не 45) 46) 47) 48) 49)
ТВ „Лав“, Вршац, 23. новембар 1999. РТС, 20. март 2000. ТВ „Чачак“, 4. фебруар 2000. ТВ „Канал 28“, Краљево, 25. јануар 2000. ТВ „Крајина“, Неготин, 18. новембар 1999.
–170–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА побију нас? Што убијају народ? Зар мисле да народ одмах неће створити сто других којима ће да верује, а који ће бити против Америке. Америка нас не познаје, то је скоројевићевска земља, земља капитала, земља у којој се све за новац продаје – јуначио се тадашњи потпредседник владе СР Југославије.50) Навео је и конкретан пример такве врсте „селективног тероризма“ који је Америка већ спровела у Југославији. Иако полицијска истрага није завршена, за убиство министра одбране Павла Булатовића, Николић је оптужио Сједињене америчке државе: - Америка се, уз помоћ својих европских савезника, бави терористичким актима на територији Србије.51) Нама су Турци посекли кнезове, највиђеније људе у Србији, па смо се ми ипак ослободили Турака. Појавили су се нови људи који су водили народ. Тако ће бити и сада. Губитак је сваки човек који се са истином бори за СР Југославију, за Србију, за народ, али на његово место долази други. Ако Америка убије министра одбране, није га убила за сва времена. Убила је једног човека, нанела је велики бол његовој породици, нанела је губитак држави, али држава налази другог човека за то место. Зато та фаза тероризма мора брзо да прође.52) Не одступајући од одбране Косова и Метохије,53) Николић се одлучно залагао да се са земљама чланицама НАТО-а, „посебно са Америком, Енглеском, Немачком, Италијом и Француском, никада не успоставе дипломатски односи“.54) - Нећемо обнављати дипломатске односе са Западом. Са онима који су убијали нашу децу, који су гађали наше школе, болнице и војнике, као да су им за нешто били криви – са њима нема никаквих разговора. Од њих нема човек чему добром да се нада – говорио је Томислав Николић.55)
Америка је зло, Европа је смрт, Енглеском владају хомосексуалци Николић: Бил Клинтон је потпуно сексуално извитоперен мушкарац. Хашим Тачи је на земљи убијао Србе, Клинтон из ваздуха * * * Добар део оптужби које је раније износио против Америке, Европске уније и НАТО-а, Томислав Николић је после бомбардовања преусмерио на „домаће издајнике и стране плаћенике“. Српске политичаре који су имали подршку страних држава и институција називао је „новим потурицама“, „издајницима“, „по50) 51) 52) 53)
ТВ „Арт канал“, Алексинац, 16. септембар 1999. „Ју инфо канал“, 16. мај 2000. ТВ „Врање“, 6. јун 2000. Николић: Србија не постоји без Косова и Метохије. Ниједан Србин не може да погледа себе у огледало и да каже – комплетан сам човек, моја породица је мирна, немамо Косово и Метохију... Ниједан свештеник, ниједан верник нема цркве без Косова и Метохије (ТВ „Лав“, Вршац, 23. новембар 1999.) 54) ТВ „Врање“, 6. јун 2000. 55) ТВ „Топ 3“, Прокупље, 30. август 2000.
– 171 –
Морални портрет Александра Вучића слушницима“, „пропалицама“ и сличним терминима којима је, заправо, описивао себе онаквог какав ће постати чим се стекну услови. Од НАТО агресије 1999, па до лета 2008. године, Николић је јаким антиамеричким и антиевропским ставовима освајао поверење грађана Србије који су страдали под бомбама, сахрањивали погинуле чланове породице, лечили рањенике, остајали без посла у разрушеним фабрикама, болницама и школама... Из свог новог стана од 200 квадрата у елитном београдском насељу, добијеног од владе Србије, у који је уселио у јеку сукоба на Космету, Николић је наставио да се бори против НАТО злочинаца и домаћих петоколонаша. - Зашто нас Америка толико напада, зашто нас толико мрзи, зашто јој није довољно што нам је отела Српску Крајину, што је отела трећину Републике Српске, што је отела Македонију, што је, ево, урадила на Косово и Метохију, што гаји сепаратизам у Црној Гори, што ће да буни Рашку област, Војводину. Има неколико разлога зашто ми то све морамо да трпимо. Прво, ми смо природни, исконски савезник Русије. Други разлог зашто нас мрзе је тај што смо посејали семе отпора широм света – говорио је тадашњи заменик председника СРС-а,56) наглашавајући да на Западу нема ништа добро за Србе и Србију, „са Запада нам стижу само бомбе и пројектили“.57) Поносио се што припада „народу и држави коју Америка неће јахати и где, сигурно, амерички пулени никад неће освојити власт на регуларан начин“. - Можда ће морати све да нас побију да би једног дана дошли на власт, али могу само да замислим државу којом би владала Америка и они који су за време рата сарађивали са државама које су нас нападале.58) Николић је веровао да Срби неће амнестирати Америку и НАТО: - Америка је уништавала српски народ прво санкцијама, а онда нас је и бомбардовала. Али ми смо Срби мудри. Свако од нас седне код куће и размисли: зашто бих ја гласао за ове који се љубе са Американцима кад ти Американци за мој народ не учинише ништа добро.59) Као примере персонификованог зла наводио је „перверзног“ Била Клинтона и Мадлен Олбрајт. - Клинтон је потпуно извитоперен мушкарац, то је доказано у Америци, чак и на суду. Човек који држи прст на обарачу, а није нормалан, веома је опасан.60) У чему је разлика између Клинтона и Тачија? Тачи је имао војску с којом је убијао Србе на земљи, а Клинтон је убијао српску децу из ваздуха.61) Олбрајтова је рекла да је примарни циљ да Србија потпуно пропадне. Знам ја да смо ми мали да против тих великих ратујемо на било који начин, па чак и вербално – убиће нас и медијима – али знам и да морамо да покажемо ко смо и шта смо – тврдио је Томислав Николић62) чак и неколико година по доласку ДОС-а на власт. 56) 57) 58) 59) 60) 61) 62)
ТВ „Пирот“, 15. октобар 1999. ТВ „Свител“, Свилајнац, 11. децембар 1999. ТВ „Бачки Петровац“, 2. децембар 1999. ТВ „Палма плус“, Јагодина, 17. фебруар 2000. ТВ „Клик“, Ариље, 30. септембар 1999. „Блиц“, 9. јул 2003. „НИН“, 30. октобар 2003.
–172–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Једнако одлучно је оптуживао и европске политичаре. Доказујући тезу да нам „не требају ни Америка ни Европска унија“63), позивао се чак и на ставове српског светитеља владике Николаја Велимировића. - Владика Николај каже: „Шта је то Европа? То су похот и памет. А то двоје оличено је у папи и у Лутеру. Шта је, дакле, Европа? Европски папа је људска похот за влашћу. Европски Лутер – људска решеност да све објасни својом памећу. Једно значи негирање вере, а друго негирање Цркве Христове. Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? У смрт или у живот? Знајте, Европа је смрт, Христос је живот. То је владика Николај написао у свом делу „Речи српском народу кроз тамнички прозор“ – цитирао је војвода Николић у свом делу „Анализа личности и понашања Вука Драшковића“, објављеном 5. фебруара 1999. Са скупштинске говорнице се ругао „Јевропи“ и „Јевропејцима“. - Ваш пут у Јевропу, уколико очекујете да у тој Јевропи будете равноправни члан, ја нећу дочекати. Али, ако сте већ кренули на тај пут, упућујем вам савет – немојте да идете преко српских лешева до Јевропе, а друго, и кад стигнете тамо, понесите доста завоја и поведите добре лекаре, ваљаће вам да вам закрпе турове у Јевропи.64) Ако хоћете да будете део Европе, онда знајте да више не можете да се борите ни против наркоманије, ни против порнографије, ни против природног блуда, ни против искоришћавања малолетника, сексуалног злостављања, онда више не можете да се борите против малолетничког криминала, зато што вам та Јевропа којој стремите и тежите пружа довољно доказа да против тога не само да није успела да се избори него га је смислила. Из најразвијених западних земаља је та пошаст и кренула и захватила и један део, на сву срећу за сада још увек мали део, наше деце – упозоравао је „Јевропејце“ Томислав Николић,65) не избегавајући ни отворене претње „издајницима“: - Једног дана, господине Драгане Веселинов, жртвоваћу политичку каријеру. Време је да издајнике неко из ове Скупштине изведе. Најлакше је ако вас неко буде вукао за браду. Жао ми је, господине Веселинов, ако се то буде сломило на вама.66) У праведничком бесу, војвода Николић је претио и хапшењем Хавијера Солане и свих осталих лидера НАТО који су учествовали у бомбардовању СР Југославије,67) тврдећи да не схвата „који је то људски ум, који је то српски мозак који може Американцима све то да опрости?“68) Упоредо са великосрпском критиком злочинаца који су нас бомбардовали, износио је и практичне разлоге за одустајање од срљања у Европу. - Европска унија неће Србију сад, а и за наредних десет година. Ево, да сад Хавијера Солану изаберемо за српског премијера, ЕУ нас неће хтети наредних десет година. Тренутно је најважније како да људи који немају плату овде преживе по европским ценама. То је императив Србије. Европа ће, кад их достиг63) 64) 65) 66) 67) 68)
ТВ „Пирот“, 15. октобар 1999. Народна скупштина Републике Србије, 17. мај 2001. Народна скупштина Републике Србије, 21. мај 2001. Народна скупштина Републике Србије, 11. април 2001. „Блиц“, 9. јул 2003. ТВ „Канал 9“, Нови Сад, 28. септембар 1999.
– 173 –
Морални портрет Александра Вучића немо по животном стандарду лако да нас прими. Сад нас овако сиромашне, голе и босе неће нико.69, 70) Николићевих оптужби нису били поштеђени ни Зоран Ђинђић и Мило Ђукановић. - У време када су нас бомбардовали, Зоран Ђинђић је обилазио престонице држава које су нас бомбардовале. Са њима је најпријатељскије разговарао, нудио им се као будући председник Србије и чак им говорио да треба још мало да притисну, да ће Слободан Милошевић сигурно да попусти. Понашао се као Хомеини, који је седео у Паризу и чекао да се у Ираку сломи тадашњи шах, да би он дошао на власт. Мислио је Ђинђић, чим се појави у Србији, скочиће народ да га изљуби, и да каже: „Изволи на престо, води ове Србе“. Имам обичај да саветујем Ђинђића и Драшковића, ако се буду ослањали на Америку и НАТО, немају шта да траже.71) Запад се одавно у Србији определио за политичаре који су му по вољи, и ти политичари никада неће добити изборе у Србији. Америка, увек када Мило Ђукановић повуче још један потез ка отцепљењу каже: „Немојте случајно да неко пипне демократску и реформистичку власт у Црној Гори“. Тобож, као да ћемо ми сада кренути да убијамо по Црној Гори! Али, да подигну Кинески зид између Црне Горе и Србије, неће моћи да спрече грађански рат у Црној Гори, уколико желе да изврше отцепљење. А, наравно, мораћемо и ми у Србији неке мере да предузмемо.72) Као „прави радикал“, интересе своје странке подредио је интересима српског народа. - На Србију се окомио највећи злочинац, велика Америка, којој не иде у главу да постоји држава која може толико дуго да јој се одупире и да смо ми народ који уопште не размишља о томе шта Америка жели, народ који има дугу историју, држава у којој су неке ограде око кућа старије од америчке државе, која има народ који ће увек бирати своје руководство. Америка нам натура своје кандидате, покушава да на овај или онај начин промени власт. Када погубе живце, онда нас бомбардују, убијају жене, децу, руше куће, саобраћајнице, привреду, инфраструктуру у целини, онда поново крену да нас убеђују да смо сами криви за то што нам се дешава пошто бирамо такво руководство. Онда нађу неке своје експоненте овде и чак се усуђују да кажу да наш народ не уме да изабере. Америка непрекидно тражи послушнике, понизне људе, слуге. Српска радикална странка не припада таквом слоју људи.73) Са Америком пријатељства нема. Америка прети бирачима у Србији и каже: „Ако победи СРС, ми ћемо земљу увести у изолацију, блокаду, нећете напредовати, нећете бити члан Европске уније“. Међутим, све више бирача гласа за СРС. То је мој савет другима – будите упорни, немојте да одустајете и немојте да мењате принципе. Држава, поли69) „Вечерње новости“, 20. децембар 2003. 70) Николић: Сваки грађанин Србије мора да зна шта га чека ако уђе у Европску унију, посебно сељаци. Ко има једну краву, више неће моћи да има две. Ко је до сад правио кајмак, сир, ракију, вино, неће више моћи да прави ако уђемо у Европску унију („Српска информативна мрежа“, 31. децембар 2004.) 71) ТВ „Пирот“, 15. октобар 1999. 72) ТВ „Крајина“, Неготин, 18. новембар 1999. 73) ТВ „Арт канал“, Алексинац, 16. септембар 1999.
–174–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА тичка странка, човек – морају да имају принципе. Ако вам је принцип да нећете да прихватите ропство, не смете никада са њима да се удружите – и 2006. године је понављао Николић.74) Негативан став међународне заједнице према Српској радикалној странци уопште га није забрињавао. - А зашто бих ја размишљао о томе хоће ли једна Енглеска, коју воде хомосексуалци и педофили, да прихвати радикале или неће. Хоће ли Америка, коју води једна сексуално померена личност, прихватити радикале или не. Ко не прихвата радикале не прихвата српски народ – истицао је Николић,75) наглашавајући да би било бесмислено покушавати да се „умилостивимо Америци“. - Ја не могу да утичем на одлуке Америке и не знам хоће ли можда и ноћас почети да нас бомбардују. То зависи од њих. Али, нисам спреман да учиним било шта чиме бих умилостивио Америку, а чега бих се не само ја, него и моји синови и унуци стидели.76) Да ли сте видели некога да је умилостивио Америку? Шта то значи да морамо да испунимо све што Америка тражи, иначе ће да нас растргне. Растрнуће нас и овако и онако – рекао је Николић,77) доследно указујући на лицемерни став Америке према Србији: - Америци је много јефтиније да уложи неколико милиона долара у пропалице које би да узму власт, него да српском народу да сто, двеста милиона долара. После ових зверстава које су учинили, издајници су сви који са њима сарађују. Што се мене лично тиче, никада више, док постоји Србија, не треба нам амбасада Америке у Београду.78) Иако се годинама чудио што су грађани Србије 5. октобра 2000. подржали „америчке слуге“,79) временом је и сам почео да „љуља“ властите ставове. Ревизија односа према Америци, Европској унији и НАТО савезу прво се приметила у критици намере ДОС-ове власти да Србију уведе у Партнерство за мир. Док радикалска идеологија није попустила, тврдио је да чланство у Партнерству за мир представља обичну подвалу српском народу.80) - То би значило експресно слање наше војске и полиције у Ирак и Авганистан. То је подвала, то је увлачење Србије у сукоб са целим муслиманским светом. Апсолутно сам против тога. Америка је ратовала док је то могло из небеса, са подморница, са бродова. Е сад, кад треба да се сиђе на земљу, сад: „Хајде, Србине, ти да гинеш тамо и да се свађаш са њима!“ Што би то наша деца радила? Је ли Партнерство за мир замишљено тако да Америка започиње ратове, а да 74) 75) 76) 77) 78) 79)
„Велика Србија“, септембар 2006. ТВ „Канал 9“, Нови Сад, 28. септембар 1999. ТВ „Клик“, Ариље, 30. септембар 1999. „Политика“, 14. септембар 2006. РТС, 20. март 2000. Николић: Како се десило да само годину дана после бомбардовања Србије грађани прихвате да Америка уређује Србију, а да Американци са трупама нису ушли у Србију, то ће већ и наука морати да објашњава кад се све ово слегне. Али, десило се... („Сведок“, 26. август 2003.) 80) Николић: Рат не бисмо избегли да смо раније ушли у Партнерство за мир. Не смемо да уђемо ни у Партнерство за мир, ни у НАТО, нама ту није место. А замислите да уђемо у Партнерство за мир или НАТО, и да НАТО једног дана нападне Русију, а ми морамо да дамо војску која ће учествовати у том нападу (ТВ „Прокупље, 7. новембар 1999.)
– 175 –
Морални портрет Александра Вучића друге државе завршавају. Ако је тако, не треба да уђемо ни у Партнерство за мир. И знате ли како регрутују људе? Кажу: „Или ће бити хашка оптужница или идеш у Ирак или у Авганистан“. То је и Гурију81) речено. Нека јавно призна.82) Међутим, требало му је само 24 сата да промени мишљење и устврди: „Партнерство за мир – да, Европска унија – да, НАТО – не“.83) На исти начин је збуњивао српску јавност изношењем нашминканих ставова о Европској унији. Заборавио је почињене злочине, претње хапшењем Солане, одрекао се владике Николаја, мале Милице Ракић и свих осталих примера на које се позивао доказујући да нам из „Јевропе“ стижу само бомбе. - Нисмо против уласка у Европску унију, али смо против њихових условљавања, уцена и наметања решења. А то што са институцијама и државама на западу не сарађујемо, и што са нама не разговарају, ваљда је због тога што нисмо на власти. Ми нећемо да се намећемо или да идемо код њих по инструкције – помирљиво је Николић дао до знања да чека добар сигнал за сарадњу са „новим фашистима“.84) Изјаву Вилијама Монтгомерија, бившег америчког амбасадора у Београду, да је „могућа још једна владавина радикала“, уз одмах додато уверење да би после тога дошло до „пада њиховог рејтинга“,85) Николић је схватио као намеру Америке и Европске уније да „прихвате политичку реалност Србије“. Кад су медији објавили да се Томислав Николић „више пута у строгој тајности срео са дипломатама из Европске уније и разговарао о могућности да се радикали реформишу“,86) Александар Вучић је потврдио да је тих састанака било, али није хтео да открива детаље разговора. Они су откривени тек у септембру 2008. године, кад су Вучић и Николић испунили жеље Америке и Европске уније, покушавајући пучем да „реформишу радикале“.
Америка је упрљана крвљу српске деце, Србији нема спаса без Америке Вучић: Има лу да ка у Ср би ји ко ји ка жу да је мо гу ће вла да ти без по др шке Аме ри ке. То је не мо гу ће! Њих би на род мот ка ма раз го нио с вла сти! * * * На српском језику не могу да се кажу увредљивије оптужбе него што су оне које су Александар Вучић и Томислав Николић изрицали против Сједињених америчких држава и Европске уније. 81) Горан Радосављевић Гури, у Милошевићево време био је командир једне од специјалних јединица, а под Ђинђићевом влашћу формирао је Жандармерију и постао њен први командант. Средином 2010. учланио се у Српску напредну странку, чији је водећи претендент за место министра полиције 82) НИН, 30. октобар 2003. 83) „Вечерње новости“, 1. новембар 2003. 84) „Вечерње новости“, 25. фебруар 2006. 85) „Политика“, 3. март 2006. 86) „Курир“, 22. октобар 2005.
–176–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Америку су називали „новим фашистичким диктатором“, „нацистичком силом“, „светским жандаром“, „творцем и извозником тероризма“, захтевали су да Србија са њом никад више не успостави дипломатске односе, одбијали су Европску унију јер се „не може у Европу преко српских лешева“, говорили су да су сви амерички председници диктатори, да је Клинтон извитоперени перверзњак, да Енглеском владају „хомосексуалци и педофили“, да је Европа смрт, похота и похлепа. Србе који су имали подршку Запада, сматрали су „новим потурицама“, „издајницима“ и „пропалицама“, „робовима“, „америчким крпама“, „најгорим делом народа“... Вучић је истицао да ће се и његова деца „поносити што је прокажен у Америци и Европи“, а Николић се згражавао и на помисао да сарађује са Западом и постане издајник попут Зорана Ђинђића, Војислава Коштунице или „остале багре“. - Сви су америчке слуге, сви су амерички плаћеници, сви су америчке крпе. Америка њима брише ципеле. Србија мора да бира људе који неће бити крпа којом ће Америка да брише ципеле, јер су те ципеле укаљане крвљу српске деце, ирачке деце, деце у свету. Свако ко их овде прими широм отворених руку и срца, нека зна да у своје руке и свој загрљај прима бомбе, јер Америка само производи бомбе. Америка не производи ни милост, ни разумевање, ни љубав, ни трпељивост. Не заборавите то – упозоравао је Николић на претећу будућност која га је дочекала неколико година касније.87) У мржњи према Америци, са поносом је истицао да би га била „срамота да има амерички пасош“.88) Такође, енглески језик, иако зна, „говори нерадо“.89) Великосрпске пароле, како у време НАТО агресије, Вучић није штедео ни касније. - Међународна заједница хоће српском народу да гурне бандеру у анус и да још кажемо како нам је лепо – врло пластично је Вучић90) приказао оно што га је задесило у октобру 2008. године, од када прича да му је лепо. Томислав Николић је често подсећао на америчку пословицу „бесплатан сир се налази само у мишоловци“. - Американци ништа не дају бесплатно. Ако гурнете руку да ухватите тај сир, нешто ће да вам одсече ту руку.91) Мислим да је ДОС ставио руку у мишоловку. Неко се из тога извукао, а понеко није.92) Кад се распадала бивша Југославија, Америка је говорила да СФРЈ мора да остане у границама у којима је члан УН, а истовремено је наоружавала Хрвате и Словенце. То вам је прича о томе како међународна заједница поштује српски народ, и ко год дође на власт и каже да ћемо имати изванредне односе са међународном заједницом – лаже, јер са 87) Митинг солидарности српског и ирачког народа, Београд, Центар „Сава“, фебруар 2003. 88) Николић: Има ли државе у свету у коју грађанин Америке са тим пасошем може да оде и да шета улицом, да га показује слободно? Од десет пролазника деветорица би га премлатила. То је доживео светски џелат, Сједињене америчке државе (Митинг солидарности српског и ирачког народа, Београд, Центар „Сава“, фебруар 2003. 89) Николић: Не могу да говорим тим језиком кад не могу да саставим мисао („Курир“, 25. фебруар 2004.) 90) „Блиц“, 22. новембар 2005. 91) ТВ „Канал 28“, Краљево, 25. јануар 2000. 92) „Дневник“, 31. децембар 2003.
– 177 –
Морални портрет Александра Вучића тим монструмом не можете да имате изванредне односе – говорио је Николић,93) уздржавајући се од жеље да посегне за „бесплатним сиром“ чији мирис га је привлачио. Опрезан, војвода је дуго одолевао искушењу. Посредно је контактирао са појединим амбасадорима, али под својим условима. - Хоћу да се видим са сваким, али искључиво у просторијама Српске радикалне странке, уз кратко саопштење после састанка. Нисам криминалац, не треба ми ништа испод жита. Хоћу отворене разговоре. Као председник владе можда бих и ишао у стране амбасаде, шта би томе фалило? Али, као опозизиони политичар то никада нећу урадити, нити ћу отићи у неку страну земљу на позив њихове владе. Једноставно, то је знак да се та влада меша у наше унутрашње ствари – говорио је заменик председника СРС94) све што је, као председник СНС, заборавио. У радикалско време, чак је и јавно одбијао прве сигнале које му је слао Вилијам Монтгомери, тадашњи амерички амбасадор у Србији. - Од стране људи изгледа утицајних у Србији постојали су неки сигнали да би они „могли да омогуће“ сусрет са Монтгомеријем. Рекао сам им да СРС хоће да разговара са представником сваке државе у Београду, не пада нам на памет да пренебрегнемо чињеницу да господин Монтгомери у нашој земљи представља САД, али да такав сусрет мора да буде овде, у просторијама странке, да тај сусрет мора да буде јаван, да ће за то знати медији и народ Србије. А ја немам чега да се стидим, немам шта да кријем, из тих сусрета нећу изаћи као неко ко је обрукао Србију или се сам укаљао – преценио је Николић своје политичке и моралне могућности.95) Мало по мало, сигнал по сигнал, па су Вучићеве и Николићеве руке завршиле у мишоловци. Сад се, као опозициони политичари, хвале у којој амбасади су ручали, у којој вечерали, како је било у Бриселу, како у Вашингтону или Токију. Прешли су „преко српских лешева“ и постали политичка снага на коју рачунају амерички „нови фашисти“ као на своје омиљене „пропалице“ и „крпе за чишћење српске крви“. Тадашњи амерички амбасадор Камерон Мантер, као и неколико његових европских колега, максимално су подржали пуч Александра Вучића и Томислава Николића у Српској радикалној странци. Пројекат који је започео Вилијам Монтгомери, идејом да се „радикали реформишу“, добио је свој организациони облик кроз Српску напредну странку. Показујући да нису гадљиви, странци су својим новим „поданицима“ и „савременим потурицама“, отворили врата амбасада, међународних институција и лоби група. Уложени утицај и паре, као и амнестију за првих двадесетак година политичког стажа, „напредњаци“ су оправдали разбијањем опозиције. Америка и Европска унија су их скинули са „црних листа“ (сад Вучићева деца више не могу да се поносе што им је тата „прокажен“), а са њима двојицом, Вучићем и Николићем, као „крпама“, бришу своје ципеле „упрљане српском крвљу“, али 93) „Јединство“, 25. децембар 2003. 94) „Недељни телеграф“, 21. јануар 2004. 95) „Огледало“, 21. јануар 2004.
–178–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА они не маре. Коме је до морала, нека иде у цркву а не у СНС. Довољно је погледати хронологију изјава Томислава Николића о Европској унији и то само у последњих неколико радикалских месеци, па да се схвати на шта је Достојевски мислио кад је описивао „плодове болесног ума“. Редом: 4. јануар 2008. – Спремни смо да заборавимо да су нас бомбардовали, исцрпљивали санкцијама, само ако кажу да Србија има иста права као свака друга држава у свету. 18. април 2008. – Србија је у робовском положају према ЕУ која нашу земљу уцењује признањем независног Косова. 21. април 2008. – Србија је протеклих година била окренута само Европској унији, која јој је заузврат затворила фабрике, банке, уништила војску и полицију, пољопривреду. 24. април 2008. – Европска унија је богата и моћна, али хоће робове, али наша деца никад неће бити робови, ако се питамо ми српски радикали. 23. септембар 2009. – Ја то говорим већ пет година, ми не можемо без Европске уније. 4. јануар 2010. – Јасно је да политичар који жели да се у Србији живи боље и нормалније, у складу са правилима и демократски, и који жели да представља политичку снагу у Србији, не може да каже да је против уласка Србије у ЕУ. Европска унија је исправан пут и од њега нема одустајања. 12. јун 2010. – Промена власти у Србији и долазак напредњака на чело државе не би променио однос Србије према Европској унији.96) После годину дана тестирања, иако Николић није имао задовољство да се загрли са Бајденом,97) Вучић је добио позив да посети Вашингтон. Званичну промоцију у „новог потурицу“ имао је у „нацистичком“ институту „Вудро Вилсон“. Одржао је бесмислен говор и упознао „деск офисера“ Питерса98) и Србина из Бора, конобара у ресторану „Ла томате“. И господину „офисеру“ и Србину конобару, објаснио је да ниједна српска влада неће признати независност Косова и Метохије. Они су климнули главом. После тога, све је ишло лако. У немилост САД-а, Вучић је пао зато што је „бриљантним законом о информисању“, како је то оцењивао Николић, забранио емитовање пропагандне машинерије„Гласа Америке“ у Србији. Међутим, Вучићеву трансформацију у американофила пратио је управо тај медиј. - Односи Србије и САД морају бити далеко искренији и отворенији. Због тешке ситуације у којој се налазимо, најважније је да се привуку стране инвестиције у Србију. Јачање сарадње у региону могуће је једино уласком у Европску унију. Пре свега, мислим на прихватање већег дела европских вредности и истовремено усаглашавање наших законских пројеката са оним што носе демократски принципи и политички и економски напредак у Европској унији. У интересу српског народа је да унапредимо односе са Америком – рекао је ратни министар у влади СПС-а, ЈУЛ-а и СРС.99) 96) Портал „Истиномер“. 97) Николић: До мог сусрета са потпредседником САД-а, Џоом Бајденом, није дошло јер су то забранили људи из Демократске странке. Из новинског интервјуа амбасадора Мантера сам сазнао да је Бајден желео да се сретне са мном („Прес“, 27. јул 2009.) 98) Вучић: У Стејт департменту сам разговарао са господином Питерсом, са званичницима задуженим за југоисточну Европу и са још неким представницима администрације („Прес“, 8. октобар 2009.) 99) „Глас Америке“, 3. октобар 2009.
– 179 –
Морални портрет Александра Вучића Као што је Томислав Николић био у праву кад је говорио да се „Америка никад неће повући са Косова и Метохије“, осим ако се не „побије довољно Американаца“, тако је и Александар Вучић у праву кад се хвали бесмисленом чињеницом да „Стејт департмент неће тражити од Србије признање независности Косова“. Наравно да неће тражити, уопште их не занима какав став Србија има о било чему, па и о Косову. У српским медијима понављао је ту причу, са малим додацима нервозе којом је покушавао да скрене пажњу са свог „тулупа наопако“. - Ко каже да стање у Србији може да буде идеално, а да имамо односе „на крв и нож“ са САД, ја ћу му рећи да нема појма! Добри односи са Американцима су једини начин да спасемо Србију – тврдио је Вучић,100) заборављајући на клетву Кнеза Лазара коју је цитирао кад је требало да неки други, много бољи Срби, гину под „томахавцима“ његових нових ментора. Бивши генерални секретар Српске радикалне странке, чим се трансформисао у заменика председника Српске напредне странке проценио је да су „најбољи односи са Америком витални интерес народа и државе Србије, јер без подршке САД није могуће остварити ниједан иоле важнији спољнополитички циљ, нити економски напредак“.101) Да би отклонио сумњу странаца у властиту метаморфозу, нагласио је да то интересно удружење „признаје постојеће границе и Хрватске и БиХ и подржава и Дејтонски споразум“. - Предстоје болне политичке одлуке које морају да донесу и Срби и Албанци – рекао је Вучић,102) најављујући оно што је генерал Божидар Делић две године касније потврдио: „Томислав Николић је пристао да потпише независност Косова и Метохије чим дође на власт“.103) Бомбардовање, рат за Косово и све друге ситнице, Вучић „не може да заборави, али мора да иде напред.“ - Прошло је одређено време, нешто је од тога историја, али ми имамо децу, будућност и озбиљан човек о томе мора да мисли. Има неких лудака у овој земљи који хоће да кажу да је могуће владати, а да немате ничију подршку. Ја им кажем да је то немогуће! Њих би народ моткама разгонио с власти! - рекао је Вучић104) и пре него што је прославио први рођендан своје франкештајнске странке, а после 15 година заступања „лудачких ставова“, на којима је стекао све што има. За свој пријем у статус „новог потурице“, анонимни извор из Стејт департмента пренео је Вучићу честитке и султана Обаме. - Председник Обама чврсто верује у дијалог као пут за решавање међународних проблема. У том контексту треба гледати и на нашу иницијативу да се реализује посета Вучића Сједињеним америчким државама. Разговор је испунио наша очекивања, видеће се какви ће бити резултати – наводе се извори неког „деск офисера“ из Вашингтона.105) 100) 101) 102) 103) 104) 105)
„Курир“, 4. октобар 2009. „Политика“, 3. октобар 2009. Исто. Портал „Србијаданас“, 12. март 2011. „Ало“, 8. октобар 2009. „Данас“, 8. октобар 2009.
–180–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА И Вучић је испунио очекивања америчке администрације. Боље од сваког портпарола Стејт департмента и нарочито од њихових амбасадора у Београду, аболирао је најјачу светску силу од злочина почињених пре, током и после бомбардовања Србије. Уместо оптужби за окупацију и отимачину дела српске територије, цитирао је своје дојучерашње политичке противнике и Србе је подсећао на економску снагу Сједињених држава и корист коју могу да имају од прихватања поданичког односа. - Морамо да покажемо одговорност према грађанима, да се не играмо њиховом судбином кад преузмемо власт. Људи то морају да виде. Јер ми их лажемо да можемо без Европе, да ми можемо без Русије, да ми можемо без свих на свету, да ми можемо да се бијемо са Америком. То нема никаквог смисла и апсолутно је немогуће. А ко мисли да такву политику треба да води, мислим да је то потпуно неодговорно. А неки се баве политиком само да се дочепају посланичких места и да сместе своје задњице у фотеље.106) Американци су 1993. уништавали Србију, 1999. су бомбардовали и убијали наш народ. Од тада је прошло 16 година. Никада им то нећемо заборавити, али имамо децу, унуке, морамо да размишљамо о будућности107) – причао је Вучић оно што су његове нове газде хтеле да чују. Америчка сумњичавост је потпуно непотребна, Вучић ће им донети одличне резултате, бољег слугу нису могли да ангажују, нико други не би могао да буде таква „крпа“ па да избрише хвалоспеве Садаму Хусеину и једнако горљиво стане у ред са „пропалицама“, „издајницима“ и „осталом багром“. Вишегодишњим антиамеричким активностима Александар Вучић је преварио све грађане Србије. Представљао се као искрени противник Сједињених америчких држава, НАТО-а и Европске уније. Ватреним говорима је утицао на свест бирача и комплетну јавност Србије. Захваљујући таквим ставовима, добио је поверење грађана и могућност да учествује у власти. Као министар пропаганде залагао се за рат с Америком и НАТО агресором, подстичући грађане да се жртвују. Док су страдали многи војници, полицајци, цивили, жене и деца, Вучић се усељавао у нови стан који му је дала влада Србије. И док је износио најжешће оптужбе, Александар Вучић је знао све што данас говори о снази, моћи и утицају Америке. Није се променила Америка него Вучић. Променио је причу како би новом преваром покушао да испуни личне амбиције и да опет дође на власт. Ипак, као могућу олакшавајућу околност, Вучићу треба признати макар декларативну, иако у суштини лажну, спремност да полемише о својој прошлости. За разлику од Николића,108) Вучић се не понаша као бахати примитивац, него скрушено каже: „Не плашим се да признам ни оно што је било добро и оно што није било добро у мојој политичкој прошлости“.109) Поред тога, у једном ретком тренутку кад није лагао, Александар Вучић је признао да се његов одлазак у Америку „највише исплатио“ његовој деци. 106) „Гром“, 31. децембар 2008. 107) „Сведок“, 13. октобар 2009. 108) Николић: Уопште немам намеру и потребу да објашњавам било шта из прошлости. Ви сте ово... Ви сте оно... Јесмо! И шта сад? („Арена“, 16. јануар 2004.) 109) „Глас Америке“, 3. октобар 2009.
– 181 –
Морални портрет Александра Вучића - Американци имају одлична вина. На поклон сам од домаћина добио и донео „шафер мерло“. Не спада у групу најскупљих, цена флаше је око 45 долара, али је изузетно квалитетно. Сину сам донео шортс и мајицу „најки“, као и патике, мојој Милици хаљиницу и јакну. Њима се мој пут највише исплатио – рекао је Вучић.110) Више не помиње очеве чија су деца побијена америчким бомбама. Успомена на те несрећнике, који су веровали његовом министарском антиамериканизму, сада није битна. Не исплати се.
110) „Ало“, 8. октобар 2009.
–182–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Како су Вучић и Николић преживели непостојеће Шешељеве атентате
РАФАЛ ЛАЖИ И ПРЕВАРА Ву чић: Хај ка ко ју је Ше шељ ор га ни зо вао про тив ме не пред ста вља по зив на линч (2008.) Ше шељ је на ре дио да ме ра ди ка ли на па да ју пре ко по ро ди це, али ја се не пла шим ње го вих ба ти на ша (2008.) По сто ји осно ва на сум ња да је Ше шељ на ре дио, а да је Бо јо вић тре ба ло да ли кви ди ра То му Ни ко ли ћа (2010.) Ни ко лић: Ше шељ је дао на лог да Алек сан дар Ву чић и ја бу де мо уни ште ни! У сва ком по гле ду, по сва ку це ну! (2008.) У Хрт ков ци ма је пла ни ра но кр во про ли ће и пла ни рао га је Во ји слав Ше шељ! (2008.) Ше шељ је тај ко ме сме там и тај ко ји је ре шио да ме уби је (2009.) Да, Ше шељ је већ на ру чи вао уби ства, то је би ло пре две-три го ди не (2010.) Ин фор ма ци је да је на ру чен атен тат на ме не до био сам од Бо ри са Та ди ћа (2010.) Ше шељ: Тврд ња да сам ја на ру чио уби ство Ни ко ли ћа про из вод је до го во ра Ву чи ћа с адво ка ти ма Ми ло ша Си мо ви ћа (2010.) Ту жи ла штво за ор га ни зо ва ни кри ми нал: Ше шељ не ма свој ство окри вље ног, па, са гла сно то ме, не по сто ји ни осно ва на сум ња у том прав цу (2010.)
– 183 –
Морални портрет Александра Вучића
Т
оком 2009. и 2010. године Александар Вучић и Томислав Николић су преживели неколико атентата које је организовала њихова бујна машта инспирисана прљавом савешћу. Лажи о својој угрожености нису пласирали само у медије, него су детаљно обавештавали надлежне државне институције, пре свега Министарство унутрашњих послова, Безбедносно-информативну агенцију и Национални савет за безбедност. У лажним пријавама наводили су конкретна имена измишљених атентатора које је, према њиховим тврдњама, ангажовао Војислав Шешељ. Иако су све истраге доказале да су Вучић и Николић лажним пријављивањем извршили тешко кривично дело, они не само да нису позвани на одговорност, него настављају да таквим преварама и интригама узнемиравају јавност и клеветају своје политичке противнике. Први лажни атентат на Томислава Николића, Вучићев подли ум је креирао у септембру 2008. године, непосредно по извршењу пуча у Српској радикалној странци. Иако се Александар Вучић у то време није званично придружио Николићу, глумећи тугу и огорченост због раскола у странци, лично је осмислио и реализовао интригу против СРС и Војислава Шешеља. Шпијуни које је мудро оставио у земунском Магистрату, дојавили су му да је један стари радикал, веран Шешељу, рекао како Николићу мора да буде одузет чин четничког војводе, „а то може да се изврши само на један начин, зна се како“. Вучић је, наравно, схватио да је у питању обична шала, али није хтео да пропусти прилику да одигра представу која ће Николића у медијима приказати као јадну и немоћну жртву. Пролог је припремио 12. септембра, на дан одржавања седнице Централне отаџбинске управе на којој су из чланства у СРС искључени Томислав Николић и група његових сабораца у пучу. Доказујући бујни таленат за сплеткарење, Вучић је и Николића уверио у „реалну опасност“, па је, „за сваки случај“, ангажовао свог кума Петра Панића, „жестоког момка с београдског асфалта“. Док се одржавала седница ЦОУ, Панић је са групом својих наоружаних другара стражарио у једном кафићу поред зграде седишта СРС, спреман да на Вучићев позив „упадне и заштити Николића“. Наравно, Панић није реаговао. Једино насиље, и то вербално, на седници Централне отаџбинске управе извршио је управо Томислав Николић, вређајући доскорашње партијске колеге и председника Шешеља.1) Међутим, то није спречило Вучића да у медијима исконструише лаж о припреми напада на Николића. Преко свог тадашњег пријатеља Александра Родића, Вучић је у дневни лист „Курир“ пласирао прву вест о атентату. - Томислав Николић на мети је атентатора! Плаћени убица, доказани „пас рата“ из Босне, требало је да га ликвидира из непосредне близине испред породичног стана у Булевару Зорана Ђинђића у Београду, пошто се Николић креће сам, без обезбеђења. Бивши заменик председника СРС-а данима је био под опсервацијом и чекао се погодан тренутак. Међутим, атентат је одложен када су 1) Николић: Имао сам мање непријатности на ЦОУ него што сам очекивао. Чуо сам да је Ристо, један Шешељев рођак, добацивао и говорио свашта у ходнику странке, да је био најоштрији од свих. Па шта?! Довели су чак и синове Војислава Шешеља. Ниједан од њих није ми ни реч рекао („Прес“, 3. новембар 2008.)
–184–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА организатори, али и плаћени убица схватили да су проваљени, и да су српске службе безбедности упознате са њиховим планом – наводи се у тексту објављеном у „Куриру“ 23. септембра 2008. „Курир“ је, такође, сазнао да је „Томино убиство наручио извесни В. В.2) Eгзекутор је требало да буде В. Ј. иначе познат као учесник рата у Босни, а српске безбедносне службе сумњиче га за неколико плаћених убистава на београдском асфалту“. Аутор текста Раде Јеринић3) открио је и да „В. Ј. борави у Србији са лажним документима који гласе на име његовог погинулог братанца Ненада“. Информација о припреми атентата на Томислава Николића „незванично је потврђена из врха српских служби безбедности и окружења лидера ‘Напред Србијо’“.4) Томислав Николић, свестан да у Вучићевој представи има статус безначајне марионете, за „Курир“ је рекао да га не интересују такве информације, ничега се не плаши, мирно спава. Будан, а миран био је и Ивица Дачић, министар полиције, који је одмах демантовао информације пласиране у „Куриру“ тврдњом да „МУП нема информације о таквим претњама Николићу“. И Јован Стојић, шеф кабинета директора Безбедносно-информативне агенције, рекао је за тај лист да „БИА не поседује информације да је угрожен живот Томислава Николића“. Тако је спуштена завеса на први чин Вучићеве морбидне представе.
Напад на Вучића у Хртковцима припремао Нико Гајић, човек који не постоји Вучић: Позвао сам полицију да саопшти ко је хтео да направи неред и хаост, ко жели крвопролиће и људску кланицу! * * * Да не би изгубио на значају, Александар Вучић је у другој епизоди овог перверзног шоу програма, следећи Николићеве гробарске афинитете, главну улогу жртве доделио себи. У кампањи за поновљене изборе у Руми, Српска радикална странка је 2. новембра 2008. године заказала митинг у Хртковцима. Вучић је на истом месту, у истој сали Дома културе, намеравао да одржи непријављени митинг Српске напредне странке. Кад је полиција, „из безбедносних разлога“, забранила окупљање „напредњака“, мајстор вашарских трикова опет је преко „Курира“ пласирао своје лажи, „заборављајући“ да помене да је забрањен и митинг СРС. - Требало је да представницима СНС радикали забране улазак у простор у коме је било планирано да се одржи скуп, што би резултирало масовном тучом. 2) „Атентатор“ са иницијалима В. В. је војвода Василије Видовић, тешки срчани болесник који хода помоћу штапа 3) Раде Јеринић је од децембра 2010. директор недељника „Контра“ иза кога се, као и иза дневног листа „Правда“ налази Александар Вучић 4) Николић: У припрему мог атентата умешани су људи из Србије и Републике Српске. То су људи са којима сам се до јуче дружио. Један од организатора је члан СРС. Ликвидатор ми је непознат. Кад је видео ко му је мета, одустао је. Рекао је организаторима: „Носите се у п... материну“. Кад сам од пријатеља добио информације да се припрема моје убиство, одмах сам их доставио држави („Курир“, 28. септембар 2008.)
– 185 –
Морални портрет Александра Вучића У општој пометњи, неко је требало да испали метак у правцу Вучића, наводи се у тексту.5) Као потенцијални атентатор идентификован је „радикал Нико Гајић“. Проблем који је наметнула чињеница да човек са таквим именом не постоји, Вучић је решио умножавањем бруталних оптужби против Војислава Шешеља. Као што су брзо скрајнути на медијску маргину септембарски „атентатори“ В. Ј. и В. В, тако је и сада пажња јавности са непостојећег „Нике Гајића“ усмерена на Шешеља који је, према лажним оптужбама, наредио да се изазове крвопролиће у Хртковцима. - Позвао сам полицију да саопшти ко је хтео да направи неред и да угрози безбедност људи. Нека кажу ко жели крвопролиће и ко је хтео да направи људску кланицу! – изјавио је тада Вучић за „Курир“. Улогу медијске мочуге, Вучић је, логично, доделио Томиславу Николићу, који је спремно изнео најстрашније оптужбе на рачун Војислава Шешеља. - Шешељ је дао налог да Александар Вучић и ја будемо уништени! У сваком погледу, по сваку цену! – закукао је Николић,6) откривајући да њему и Вучићу толико тешко падају те претње да о њима уопште не разговарају како „не би подстицали бојазан и стрепњу“. - Кад имам податак, позовем полицију и кажем да провере – открио је Николић начин на који врши кривично дело лажног пријављивања. У интервјуу за Вучићеве дневне новине „Правду“,7) Николић је био још директнији: „У Хртковцима је планирано крвопролиће и планирао га је Војислав Шешељ! Нико из СНС-а неће учинити ниједан корак који би угрозио било чији живот, али очекујемо да надлежни органи заштите нас који смо угрожени зато што постоји много лудака који желе да испуне сваки миг Војислава Шешеља, а он свесно шаље такве знаке. Ивица Дачић је демантовао и ове Вучићеве и Николићеве тврдње, али опет се све завршило на томе; злоупотребом медија узбуњена је јавност, створен је утисак да је зли Шешељ наредио ликвидацију препоштених лидера СНС-а, чиме је припремљен терен за сејање следећих лажних оптужби. Паузу између два измишљена атентата, Александар Вучић је искористио за замајавање јавности својом омиљеном политикантском тактиком – кукањем. Сви српски политичари су, свако на свој начин, провлачени кроз медијско блато, неко је био неоправдано а неко аргументовано етикетиран, али сви су прегрмели одређену хајку. Сви, осим Александра Вучића. Заштићен као бели медвед, он већ 20 година успешно манипулише медијима и конкурентима из других странака, скривајући властите трагове на стари али ефикасни начин, дреком - „држ’те лопова“.8) И на најбезазленије примедбе одговарао би рафалом из свог 5) 6) 7) 8)
„Курир“, 2. новембар 2008. „Прес“ 3. новембар 2008. „Правда“, 4. новембар 2008. На Војислава Шешеља су на улици насртали разјарени таксисти и „лажни студенти“, како их је тада Вучић називао; Велимир Илић је двапут претучен, једном у Кнез Михаиловој улици док је давао изјаву за телевизију; Млађан Динкић је јавно вређан у згради ПТТ-а, а у Новом Саду је гађан каменицом; Слободану Вукасановићу је спаљен аутомобил; на седиште ДСС-а је башена ручна бомба; Чедомир Јовановић је неколико пута нападан на улици; Борис Тадић је имао инцидент 2004. на Сабору трубача у Гучи... И, сви заједно нису кукали ни приближно као Вучић.
–186–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА илузионистичког арсенала, оптужујући све и сваког да води хајку против њега и његове породице. Колико год изгледала просто, та тактика годинама даје резултате добре по Вучића, катастрофалне по Србију. Док он јауче због непостојеће хајке, нико не сме ни да се сети изрешетаног Славка Ћурувије и његових новина „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“, уништених Вучићевим драконским законом о информисању и полицијско-судском кампањом којом је уведен медијски мрак. Иако је свој министарски стаж обележио терором над медијима, ни најзагриженији браниоци слободе мишљења и јавне речи то не помињу, а политички аналитичари и његови морални двојници из других партија не желе да се сете да је Вучић заслуге у ратној влади Мирка Марјановића, под НАТО бомбама, наплатио узимањем стана од сто квадрата у елитном београдском насељу „Ју бизнис центар“. С друге стране, већина патриота и националиста олако му опрашта издају Српске радикалне странке, Војислава Шешеља, великосрпске идеологије, бораца које је стимулисао да учествују у рату, мртве, обогаљене и прогнане жртве... Са таквих позиција, максимално заштићен од сваке критике, Вучић не престаје да кука због стелт-хајке коју сви воде против њега. На списку зликоваца који оспоравају величину његовог лика и дела налазе се готово сви политичари, новинари, судије, бизнисмени, полицајци, поштари, па чак и понека певачица. Са истом горљивошћу оптуживао је Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића, Бориса Тадића9), Мила Ђукановића10), Чедомира Јовановића,11) па и Ханса Холтхауса12), секретара Хашког трибунала, Предрага Ранковића Пецонија13) или Предрага Поповића14), као што данас колико бесмислене, толико отровне стреле упућује на рачун Војислава Шешеља. Вучића, ухваћеног у лажи о „кланици у Хртковцима“, радикали су почетком новембра 2008. критиковали у Народној скупштини. Зоран Красић га је назвао „бароном Минхаузеном“, Наташа Јовановић „британским шпијуном“, а 9) Вучић: „Борис Тадић је решио да хапси све што стигне, па му наводно смета што неко има посланички имунитет. Ево, ја га позивам да ухапси мене, ја немам имунитет, ја сам тај који најгоре мисли о режиму Бориса Тадића и његових лопова, пљчкаша и бандита...“ („Курир“, 28. јул 2008.) 10) Вучић: „Диктаторски режим Мила Ђукановића нас поново напада. Ми ћемо да се боримо мирним и демократским средствима, а они нека раде свој посао, нека лажу и измишљају“ („Бета“, 14. август 2006.) 11) Вучић: „Чедомире, да би ме се решио, да би се решио свог највећег политичког проблема, а пошто гласовима то не можеш, размисли о томе да окончаш битку са мном на начин на који си је окончао са Шљукићем и неким другим људима из твог света, а ја ћу наставити политички да те малтретирам толико да никада нећеш имати довољно мира. Можеш да ме убијеш, али не можеш да ме уплашиш“ („Правда“, 6. април 2009.) 12) Вучић: „Запрепашћен сам неистинама, притисцима и претњама које ми Ханс Холтхаус упућује“ („Мондо“, 23. децембар 2007.) 13) Александар Вучић је био саговорник Миломира Марића у емисији „Ћирилица“ на телевизији „Кошава“, у којој је емитован снимак са интернета. Реагујући на то, Вучић је рекао: „Предраг Ранковић Пецони креира кампању против СНС и мене лично. Монтажа иза које стоји управо Пецони, нешто је најмонструозније што је измонтирано у последњих 20 година. Педесет пута су пустили реченицу ‘ко је убио жену’ из неког мог дуела са Гавриловићем из ДС-а. Тиме су алудирали да сам ја, својим политичким деловањем, своју жену убио јер је проклетство пало на њу“ („Правда“, 5. август 2009.) 14) Реагујући на Поповићеву књигу „Вучићев речник“, главни јунак те документарне сатире је рекао: Ова књига више говори о онима који стоје иза ње него о мени. Срам их било! Честитам им на толикој количини мржње и увреда. Само су ме додатно мотивисали да и њих победим као режимске слуге, јер ово раде по налогу режима („Ало“, 12. фебруар 2011.)
– 187 –
Морални портрет Александра Вучића Елена Божић Талијан је тврдила да Вучић има приватни прислушни центар за шпијунирање политичких неистомишљеника, те да не сарађује само са МИ 6, него и са контраверзним бизнисменима из Србије15). Радикалске критике Вучић је покушао да демантује, и то у стилу свог духовног претка барона Минхаузена.16) - Хајка коју је Војислав Шешељ преко својих посланика у Скупштини Србије организовао против заменика председника СНС Александра Вучића је до сада невиђена и она недвосмислено представља позив на линч – наводи се у саопштењу Српске напредне странке. - Све то ради Шешељ и то треба отворено рећи. Ово што ради нашим породицама и нашим животима, које покушава да потпуно уништи, говори све о њему – оценио је Томислав Николић. - Знао сам да ће се, после хајке коју су водили против мене, обрушити на Вучића. Смета им што је млад, енергичан и што може много да ради и уради. Сматрају га великим конкурентом. Спремали су му замку у Руми и спремаће му замке свуда.17) И овом приликом Вучић је доказао да поседује изузетну способност да се истовремено смеје и плаче, и то из истог разлога. Док је тужно цвилио због хајке којом радикали, наводно, гађају не само њега него и његову породицу, претећи је режао, најављујући освету. У првом делу реченице би лагао да нема никакве везе са београдским криминалним круговима, а онда би заређао са клеветама на Шешељев рачун. Да би појачао утисак, по свом старом обичају, као недужне жртве би приказивао и чланове своје породице. Кад је радикалски посланик Јадранко Вуковић у Скупштини поменуо Андреја Вучића, барон Александар је одмах скочио у одбрану млађег брата и јаукнуо: „Знао сам да ће ми Шешељ ударити на породицу“. - Шешељ је знао да се ја са радикалима никад не бих упустио у полемику, зато је и наредио да ме нападају преко породице и да је блате. Оно што говори Јадранко, то му је наредио Шешељ. Али, ја се не плашим Шешељевих батинаша, ниједан бандит ни криминалац ме неће натерати да ћутим – храбро је закукао Вучић, настављајући да чини кривична дела клевете и увреде.18) За разлику од Вучића, који понекад ипак испева да контролише емоције, Томислав Николић није способан да подлу представу одигра до краја. То се најбоље видело на примеру његовог „јуначког“ напада на народног посланика Србољуба Живановића. Како и приличи „војводи од ракијског казана“, Николић је, љут због добацивања, са леђа почупао Живановића за косу. Такво хистерично насиље, недостојно озбиљног човека, показало је праву природу председника Српске напредне странке. 15) „Правда“, 4. новембар 2008. 16) Карл Фридрих Хијероним Минхаузен, немачки барон који је приступио руској војсци у рату против Турака. О боравку у Русији касније је измишљао невероватне авантуре о свом великом јунаштву и летењу на Месец, чиме је стекао имиџ највећег лажова свих времена. У српском језику често се користи узречица „лаже ко Минхаузен“. Савремена медицина одређени психолошки поремећај назива „Минхаузеновим синдромом“ од кога пате особе које имају невероватну потребу да све преувеличавају 17) „Правда“, 4. новембар 2008. 18) „Правда“, 26. новембар 2008.
–188–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Уместо да се постиди и извини доскорашњем партијском колеги, вучићевски скрушено, свој примитивизам је оправдавао на колико смешан толико тужан начин: „Живановић ми је псовао маму“. - Враћао сам се на своје место са говорнице и кад сам пролазио поред радикала, Живановић ми је добацио „јебем ти жену“. Рекао сам му да престане да прича такве гадости, међутим он је наставио. Буквално петнаест пута ми је то рекао, покушавао сам да се смирим, али кад ми је рекао „јебем ти матер“, а зна моју породичну причу, е ту ми је пао мрак на очи – објаснио је Николић19) повод који га је навео да пред целом српском јавношћу покаже ко је и какав је. Да не остане недоречен, истовремено кад се извинио „због нарушавања угледа Скупштине“, нагласио је да је реаговао „онако како је осећао да би требало“ и да ће „ако се понове такве провокације, вероватно поново тако реаговати“. И то не први пут. Средином фебруара, песницом је ударио посланика Бранислава Поморишког.20) И тада није кажњен за силеџијско понашање. Међутим, Вучић је опет показао да је јачи од реалности и очигледне истине. Иако се у директном телевизијском преносу видело како Николић херојски слеђа чупа Живановића, строго контролисани медији су, наравно, дрвље и камење осули на радикала, сажаљевајући насилника и његову покојну маму. Нико се није запитао шта је са живим и мртвим мајкама свих гласача којима је Николић украо поверење, шта може да се деси обичном грађанину који опсује његово војводство од европске Бајчетине, зашто није позван на одговорност, ко му је дозволио да прети понављањем насилничког понашања...
Ђинђић је био криминалац и мафијаш, Николић се идентификује с њим Ни ко лић: До вољ но је да ме про гла се из дај ни ком, па да по ста нем ме та мно гих ра ди ка ла. Та ко је ство рен осе ћај и да ће Ђин ђић би ти уби јен * * * Да би макар у лицемерју достигао Вучића, Николић је радикалске оптужбе на њихов рачун упоредио са „стварањем атмосфере линча“ као пред убиство Зорана Ђинђића. - Називају ме издајником, криминалцем, лоповом... То је подстрекивање, један вид наговора... То је оно што је Шешељ радио у Хагу. Говорио је: „У сваком погледу он је мене издао, Вучић ме је потпуно издао”. То је посредни утицај на људе који имају страховит пијетет према Шешељу - рекао је Николић21) и ушао у историју српског бешчашћа. – „Довољно је да ме прогласе издајником и оптуже да ударам по Шешељу, па да постанем потенцијална мета многих који су му 19) „Правда“, 29. децембар 2008. 20) Николић: Ударио сам га зато што је из чиста мира дошао до моје клупе и прво ми опсовао мајку, а онда то и поновио („Сведок“, 26. август 2003.) 21) „Правда“, 1. новембар 2008.
– 189 –
Морални портрет Александра Вучића привржени. На тај начин је створен осећај и да ће Ђинђић бити убијен, а код неких да баш они треба да учествују у томе.“22) Поред лицемерја и лагања, Николић је потегао још једно моћно вучићевско оружје – заборав. Забринут да га не стигне Ђинђићева судбина, пропустио је да помене свој изузетно значајан допринос стварању „атмосфере линча“ тадашњег председника владе и Демократске странке. - Ђинђић је у страху, све више дрма главом и рукама и све више прети. Огрезао је у криминалу. Када дођемо на власт, он ће ићи у затвор. Проблем је што судови у Србији нису независни, иначе би се до сада већ утврдило колико су Зоран Ђинђић и Душан Михајловић повезани са подземљем – говорио је Николић23), ни не покушавајући да тражи и наводи доказе за своје оптужбе – „Колики је Ђинђић криминалац није потребно доказивати јер је то очигледно“. На митингу Српске радикалне странке, 23. фебруара 2003. године, Николић је најавио, алудирајући на Ђинђићеву повреду, оно што ће се догодити три недеље касније: „Ако неко види Ђинђића, нека му каже да је и Тито пред смрт имао проблема са левом ногом“. Ни после убиства Ђинђића, Николић није ревидирао ставове. - Зоран Ђинђић и цела његова булумента на власт су дошли захваљујући финансијској и оружаној помоћи бандита и криминалаца. Када видите ко је умешан у финансијске афере, то су све сарадници Зорана Ђинђића. Није могао са њима да прекине сарадњу 5. октобра. Када вас мафија води да би вас довела на власт, она то не ради зато што је неко леп или паметан и што ће добро да води земљу, већ зато што се мафији стоструко мора вратити новац. Легија и сви ти наоружани људи који су се слободно шетали Србијом вероватно су седели са њима, договарали се, видели да власт може да се смени, а да они могу да раде све што су радили и у Милошевићево време. Могу они да причају шта хоће, али Легијина улога је била одлучујућа. Њихов принцип према Ђинђићу је био: „Ми смо специјална јединица, када затреба ићи ћемо и да гинемо (и гинули су на југу Србије и под ДОС-ом), али зато нас не питај шта радимо у земљи. Немаш довољно пара да нас финансираш, снаћи ћемо се, има ових што су се напљачкали, обогатили, отимаћемо им новац.“ Неки од њих су били у обезбеђењу Чедомира Јовановића. Да је обезбеђење Ђинђића имало криминалистички досије потпуно је јасно. Све своје криминалце увели су у ДБ, након тога у БИА и дали им легитимације. Зоран Ђинђић је са ђаволом тикве садио и обиле су му се о главу – говорио је Томислав Николић док је био заменик председника Српске радикалне странке24). Само шест месеци пре вештачке параполитичке мутације, Николић је са смешком потврђивао оцену Војислава Шешеља да Звездану Јовановићу, ако је заиста убио Зорана Ђинђића, „припада слава Гаврила Принципа“25). Међутим, 22) 23) 24) 25)
„Стандард“, 9. јануар 2009. „Национал“, 12. април 2002. „Дан“, 30. јун 2003. Шешељ: „Ја верујем да је Звездан Јовановић лажно оптужен, а да није – уживао би славу Гаврила Принципа“. Јовановић, бивши официр Јединице за специјалне операције, осуђен је на 40 година затвора због убиства Ђинђића („Блиц“, 21. мај 2008.)
–190–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА одрицањем од свих својих политичких ставова, на основу којих је стекао не само поверење милиона гласача него и станове, аутомобиле, замак у Бајчетини, пословне комбинације и све остало, Николић је одбацио и властите оцене Ђинђићевог лика и дела. Неколико година касније, кад се трансформисао у лидера проевропске Српске напредне странке, све уз подршку савезника из Демократске странке, бахато се наругао себи, мртвом Ђинђићу, Ђинђићевој породици, али и свим грађанима Србије. - Ја сам се јавно целој Србији извинио због лоше политичке досетке на једном митингу СРС-а. А лично сам се извинио и Ружици Ђинђић на једном пријему. Рекао сам јој да нисам хтео да дођем на сахрану јер би прошао горе него Војислав Коштуница. Рекла ми је да је свесна тога и да нема проблема. А онда сам јој се искрено извинио за то што сам рекао и поновио јој да смо ја и Ђинђић били у специфичном пријатељском односу. „Знам“ - рекла ми је - „Зоран ми је све говорио“. И шта још да урадим?26) – устврдио је нови Томислав Николић, не пропуштајући прилику да и у овом свом бешчашћу, док се улизује мртвом Ђинђићу, поткачи живог Шешеља – „Због тог извињења, Шешељ ме месецима критиковао“. Како Ђинђића, тако су Вучић и Николић и Бориса Тадића оптуживали да је сарађивао са „земунским кланом“. Тадић је, према тим тврдњама, са Вуком Јеремићем и „земунцима“ 5. октобра 2000. године упао у „Југопетрол“ и предузеће „Информатика“. - Група која је улетела у „Југопетрол“ су Борис Тадић, Вук Јеремић, који је и син тадашњег заменика директора „Југопетрола“ Мишка Јеремића, Дејан Миленковић Багзи, браћа Милош и Александар Симовић и остали из земунско-сурчинског клана – рекао је Вучић.27) Нешто касније, још са позиције генералног секретара СРС, Вучић је председника Србије и Демократске странке оптужио да је „вођа криминалне банде“ и да „спроводи диктатуру“. - Ево, позивам Тадића да свог тужиоца употреби против мене, позивам га да ме ухапси. Тврдим да се Тадић налази на челу криминалног удружења које се зове Демократска странка. Тадић је диктатор. Човек који има контролу над 98 одсто медија, који контролише све сфере друштвеног живота, води хајку против политичких противника, заказује и отказује седнице Скупштине града и Републике. То су одлике диктаторског режима – говорио је Вучић,28) док се није ујео за језик и одлучио да се придружи ономе кога не може да победи, па да заузме своје место у криминалном удружењу, макар као неформална фракција Демократске странке. Кад се то остварило, формирањем Српске напредне странке, болесне плодове свог ума Вучић и Николић су усмерили против Шешеља. Пошто је сам себи скочио у уста кад је слагао да „никада, баш никада...“ није помињао границу Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, Вучић је покушао да незадовољство бирача са јачим националним осећајем амортизује посетом 26) „Ало“, 13. јануар 2009. 27) Б92, 27. новембар 2006. 28) „Курир“, 29. јул 2008.
– 191 –
Морални портрет Александра Вучића Крајини. Наравно, и у медијској припреми тог исфолираног спектакла послужио се – кукањем. Пре него што му је Бранислав Простран29) направио план шетње по Крајини, Вучић је разгласио како му Хрвати опасно прете. Под насловом „Вучић на мети атентатора“, „Правда“ је објавила изјаву Марка Ницовића, бившег шефа београдске полиције и брата Ђорђија Ницовића, крупног бизнисмена који је формирање напредњачког политичког картела помогао уступивши им свој пословни простор: - Вучић је показао храброст и професионализам какав се не виђа не само на овим просторима, већ ни у свету. Мало је светских државника који би се усудили да обиђу места са којег стижу претеће поруке.30) Вучићева безбедност је увек била под знаком питања у Хрватској, али је сада, после отворених претњи и позива на линч на хрватским сајтовима, након што је најавио посету овој земљи, попримила много шире размере. Иако је Вучић отишао из СРС, њега у Хрватској и даље поистовећују са Војиславом Шешењем, и то може да буде велики проблем. Исто тако, хрватски екстремисти, који се залажу за „чисту Хрватску“, атентатом на Вучића ушли би у историју, прославили би се. Вучић мора бити крајње опрезан, ситуација није нимало наивна.31) Ницовић је био у праву, пут је био веома опасан. Вучићу је непрестано претила опасност да се угоји или, далеко било, да поквари сомелијерски таленат киселим домаћим вином. Такође, док се дружио са хрватским полицајцима, утркивао се колима, па је, пошто је познато какав је возач, заиста постојала могућност да се стрмекне са пута којим Срби више не пролазе. Храбар, као и увек кад није угрожен, Александар Вучић је, уз дреку „идем, не плашим се претњи“, одрадио ту пропагандну екскурзију и вратио се свакодневним политикантским обавезама, у којима главно место има – сплеткарење против Српске радикалне странке и Војислава Шешеља. Узалуд су се уротили Војислав Шешељ, покојни Зоран Ђинђић и живахни Борис Тадић, опаки Хрвати, непостојећи Нико Гајић, вулгарни Срба Живановић и сви остали, Александар Вучић и Томислав Николић су преживели све атентате, хајке и линчовања која су сами измислили. Стопут поновљеним лажима затровали су јавност и извређали све политичке противнике, све се представљајући као нејаке жртве. Наравно, нису одговарали ни за једну изречену лаж, увреду и клевету. Да у Вучићевој лабараторији сплетки и превара нема одмора, видело се првих дана 2009. године. Новогодишње празнике „напредњаци“ су искористили да припреме још једно кривично дело лажног пријављивања. Томиславу Николићу је запало да опет глуми мету, Војиславу Шешељу је, наравно, намењена улога инспиратора измишљеног атентата, а „убица“ је поно29) Бранислав Простран, избеглица из Смоковића, бивши функционер Карићевог покрета „Снага Србије“, Српске радикалне странке, као кандидат Српске напредне странке 2010. постављен је на место председника општине Земун 30) На сајтовима хрватских медија који су најавили Вучићев долазак, појавио се коментар: „Тог четника треба спречити да гази свето хрватско тло“. 31) „Правда“, 8.децембар 2008.
–192–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА во лоциран у Републици Српској. Једини новитет у сценарију представља избор начина на који је, макар у вучићевски прљавој машти, требало да се изведе ликвидација. Ако је у септембру 2008. „пас рата“ В. Ј. намеравао да из близине упуца Николића, у новој епизоди је некрофилски режисер изабрао – темпирану бомбу! Дневни лист „Прес“ добио је задатак да ексклузивно „сазна“ да је „председник Српске напредне странке Томислав Николић избегао атентат половином децембра, када је један криминалац из Републике Српске покушао да му постави темпирану бомбу под аутомобил“. - Тај човек, за кога сви кажу да је велики стручњак за експлозив, добио је задатак да ме убије. Ми смо том човеку преко његовог пријатеља указали да знамо шта спрема и он је одустао... То је све планирано у Републици Српској, за разлику од првог атентата који смо осујетили овде. Када Војислав Шешељ на суђењу у Хагу каже да сам ја готов у сваком погледу, онда неко од људи који му слепо верују, код којих је омиљен, може то да схвати као његову жељу да ја стварно будем готов у сваком погледу – рекао је Николић,32) не пропуштајући прилику да се поново пореди са Ђинђићем: „Са скупштинске говорнице могло се чути да сам издајник, да сам страни плаћеник, британски или не знам већ чији агент... Такво је било ‘паковање’ тешких речи и у случају Зорана Ђинђића.“ Међутим, Николић се сад није зауставио само на лажном пријављивању Шешеља, него је директно оптужио и Драгана Тодоровића, потпредседника Српске радикалне странке. Као што је јавно тврдио да зна кога Шешељ „плаћа да га убије“33), открио је да конце у Београду вуку Тодоровић и анонимни „главни оперативац у СРС“.34) - Шешељ је тај коме сметам и тај који је решио да ме убије. Ти лудачки налози да ја морам да завршим мртав стижу директно из Хага. Шешељ овде и у Републици Српској има своје људе који то оперативно покривају. Конкретно, овде, у Београду, за то су задужене две тренутно најважније фигуре у СРС. Један од њих је Драган Тодоровић, а други је човек који је оперативно много тога прошао и познат је широј јавности – рекао је Николић35) и објаснио: „Не, тај други није Зоран Красић, Красић и није важна особа у странци, он је ту само да ме по налогу из Хага пљује за говорницом и товари ми за врат разне будале које мисле да је то истина. Не, та друга особа је далеко способнија, он је главни оперативац у странци.“ Николић се ни ту није зауставио. Не директно као Тодоровића, али за саучесништво у припреми атентата оптужио је и Ивицу Дачића, министра полиције. 32) „Прес“, 5. јануар 2009. 33) Николић тврди да „висину надокнаде“ за атентат зна и српска полиција („Правда“, 10. јануар 2009.) 34) Николић: Ја припадам том друштву које то организује. То су заједнички пријатељи, познаници. Не могу радикали баш да се обрате неком кога је не познајем или кога не познаје неко од мојих пријатеља и углавном се обрађају људима из Републике Српске. Кад му кажу шта треба да уради, он најчешће одустане кад сазна о коме се ради или кад ја пронађем начин да га обавестим да то зло треба мени да начини. Нисам лично разговарао са атентатором, али разговарали су моји пријатељи. Овом, последњем, знам и специјалност, знам да полиција врло добро зна ко долази из Републике Српске да чини разне злочине по Београду („Стандард“, 9. јануар 2009.) 35) „Правда“, 10. јануар 2009.
– 193 –
Морални портрет Александра Вучића - Обратио сам се Ивици Дачићу и он је рекао да нема сазнања о покушајима атентата. Онда сам му дао телефоне и иницијале, и никад ме нико није известио о том питању. Чак сам му рекао у којој кући у Београду може да се нађе експлозив и оружје. Никад није предузето ништа. Знам да Дачић, без обзира шта прича у јавности, има директне контакте са Шешељем. И о чему онда имам више да разговарам – истакао је председник СНС.36) Колико год биле озбиљне и значајне оптужбе против Ивице Дачића и Драгана Тодоровића, Николић је изнео још опаснију тврдњу да је Шешељ и раније наручивао убиства из Хага. - Нисам ја био његова једина мета. Срећом, никад се ништа није догодило. Све је остајало на Шешељевим лошим идејама за које је понекад тражио помоћ да се реализују. Он се плаши да ће проговорити људи који знају ко је све био угрожен – открио је Николић,37) доказујући да нема тога што није спреман да учини како би сатанизовао свог „политичког оца“. Та изјава је прошла готово незапажено, Вучић је употребио свој утицај да спречи медијска нагађања на кога је Николић мислио, ко би могао да проговори. Напросто, још није дошло време да се иде до краја. Најжешћи ударци су чувани за последњи чин Вучићеве траги-комедије „Како смо преживели првих хиљаду атентата“. Зато је и Томислав Николић халабуку коју је сам дигао брзо амортизовао тврдњама да се не плаши од кад је његов аутомобил под даноноћном присмотром полиције, то му је довољно да би се осећао безбедно. И овај злочин, иако је извршен јавно, пред очима и често уз саучесништво многих политичара, судија, адвоката и новинара, није правосудно санкционисан. Николићу и Вучићу опет је опроштено егзибиционистички перверзно понављање кривичног дела лажног пријављивања.
Тадић је спасао омиљеног опозиционара од напада који се никада није десио Ву чић: Ни ко лић ве ру је да је ре ал но да је Ше шељ на ру чио ње го ву ли кви да ци ју. Ако ме пи та те да ли је то мо гу ће, па ни је не мо гу ће * * * Паклени план за коначни медијски обрачун са Војиславом Шешељем, Александар Вучић је почео да реализује крајем јуна 2010. године. Ма колико се он трудио да заборави своју радикалску прошлост и да затре трагове који су га везивали за првих 15 година политичке каријере, Вучићеви савезници из страних амбасада, али и домаћи конкуренти, абоненти истих спознора, нису били задовољени његовим покушајима да докаже како никад није веровао у идеологију српског национализма, великосрпске границе Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, супротстављање Сједињеним државама, Европској 36) „Недељни телеграф“, 21. јануар 2009. 37) Исто.
–194–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Земунски мафијаш Милош Симовић – Вучићев сведок и сарадник
унији, НАТО алијанси, Хашком трибуналу... Морао је да понуди јачи, конкретнији доказ своје евро-атлантске мутације. А, као што се већ дешавало у српској историји, страном газди нема ништа милије него кад му вазал пошаље одсечену главу свог кума. И, ето идеје! Да би се заувек дистанцирао од Шешеља и ућуткао провокаторе који су спремни да, као Чедомир Јовановић, искористе сваку прилику на коктелима у београдским амбасадама и пред странцима посумњају у искреност Вучићеве издаје, „Минхаузен из Ју бизнис центра“ је смислио сплетку којом ће јавно опет оптужити свог „првог политичког оца“ за атентат на Томислава Николића. Сценарио већ виђен, али сад је надограђен намером да се и Вучић директно конфронтира Шешељу, да јавно, на конференцији за медије, испали вербални рафал: „Шешељ је монструм, лажов и мали миш“! Све са надом да ће му то осигурати симпатије службеника из Брисела и Вашингтона и ућуткати оне који га и даље провоцирају називајући га „Шешељевим мегафоном“. Лажова, као и лопова, прилика нађе сама. Тако се Вучићу наместило хапшење Милоша Симовића.38) Чак и да је Симовић сам, или уз помоћ својих адвоката, одлучио из неких својих разлога39) да лажно оптужи Шешеља да је од Луке Бојовића40) наручио убиство Томислава Николића, кривично дело лажног пријављивања извршили су управо Николић и Вучић. 38) Милош Симовић, као припадник „земунског клана“, пресудом Окружног суда у Београду, по три основа, осуђен је на 30 година затвора због учествовања у убиству Зорана Ђинђића. Другом пресудом, 18. јануара 2008. године, осуђен је на 40 година затвора за учествовања у убиствима, отмицама и терористичким делима. Ухапшен је 10. јуна 2010. године 39) „Откривање да је наручено убиство Томислава Николића може се посматрати у светлу Симовићевог покушаја да постане сведок сарадник. Он је дао информацију коју нико није тражио од њега. Тиме је послао сигнал да много зна и да је спреман да проговори“ („Политика“, 10. јул 2010.) 40) Лука Бојовић, жестоки момак са београдског асфалта. Каријеру је почео да прави уз Аркана, а касније је самостално развијао пословање. Ухапшен је у јесен 2007. године, а по изласку из притвора губи му се траг.
– 195 –
Морални портрет Александра Вучића Крајем јуна 2010. године, да би вештачки склепано трговачко предузеће, названо Српска напредна странка, одржали на политичкој сцени, Николић и Вучић су одлучили да пажњу јавности привуку још једним измишљеним атентатом. Нову срамну кампању отворио је председник СНС, који је за телевизију „Фокс“ изјавио да је информацију о припреми атентата на њега „специјалном тужиоцу дао Милош Симовић“. У неке медије, „напредњаци“ су пласирали другачије верзије.41) По старом шаблону, опет је „Прес“ добио „част“ да „сазна“ како је Симовић тужиоцу Јовану Пријићу испричао да је Шешељ затражио од Луке Бојовића да организује атентат на лидера СНС. - Шешељева супруга Јадранка пренела је поруку Бојовићу да треба да убије Николића – наводи се у „Пресу“.42) Јадранка Шешељ је одмах демантовала те лажи, називајући их „монструозним измишљотинама“. - Луку Бојовића не познајем, никад га нисам видела! Верујем да га ни Војислав не познаје. О Луки Бојовићу знам оно што сам прочитала у новинама, да је из криминогеног миљеа и да је син Вука Бојовића. Згрожена сам и запрепашћена тиме шта све људи могу да измисле! – рекла је она за „Прес“, откривајући да је њен супруг, кад га је у телефонском разговору обавестила шта се износи у медијима, само рекао: „Ма, пусти те глупости!“ Не само Јадранка Шешељ, него ни Томислав Николић није могао да претпостави шта све Вучић може да измисли. Зато је у једном интервјуу прво рекао да је информацију о атентату добио од адвоката Милоша Симовића, а касније се сетио да му је ту вест јавио лично Борис Тадић. - У недељу сам видео да имам две поруке од председника Тадића. Прва порука била је: „Волео бих да се видимо“, а друга: „Јави се, важно је“. Ја сам га позвао, а он ми је рекао да би волео да се сутра видимо. Рекао сам му: „Немам времена. Сутра имам митинг на којем те рушим.“ Онда је он рекао: „Немој да се зезаш, ради се о озбиљним стварима“. Рекао ми је да имају податке да је наручено моје убиство и да би волео да ја будем заштићен као и он – испричао је Николић.43) Пошто је медијски већ заштићен као Тадић, Николић је поновио флоскуле о томе како се Шешељу променила свест у затвору, па сад хоће да му се освети због пропасти Српске радикалне странке. Иако је понављао да се не плаши, скрушено је признао да се помирио са судбином. - Да ме неко убије, жалио би што нисам завршио политичке послове јер породичне јесам. Намножио сам се и нарадио и уморио, али у политици нисам остварио коначни циљ. Само бих за тиме жалио – говорио је председник СНС,44) 41) „Милош Симовић упозорио је писмом Загорку Доловац, републичку тужитељку, да Лука Бојовић, по наредби Војислава Шешеља планира атентат на Томислава Николића. Према ономе што је написао Симовић, план о атентату и даље је актуелан. Писмо садржи петнаестак реченица“ – каже добро обавештени извор и указује да се „Симовићево писмо може посматрати у светлу његовог покушаја да постане сведок сарадник“ („Политика“, 10. јул 2010.) 42) “Прес“, 30. јун 2010. 43) „Ало“, 16. јул 2010. 44) Исто.
–196–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА чији политички циљ и није ништа друго него згртање пара, ширење возног парка и освајање стамбених квадрата, а у томе му нема премца. За сваки случај, поред полицијског, Српска напредна странка је ангажовала и приватно обезбеђење. Вучић не би био Вучић да и то није искористио за јуначење: „Томислава Николића ћемо натерати да има обезбеђење, а ја на њега нећу пристати и потписаћу да држава није за то одговорна“.45) Према сценарију, није смело да изостане ни патетично истицање бриге за породицу. - Информације да је наручен атентат на мене добио сам са највишег места у држави и убеђен сам да не смем то олако да прихватим. Проблем је за породицу. Знам да се осећају нелагодно и тешко ми је због тога. Оба моја сина имају децу и није им свеједно, када имате посла са монструмом, не знате на кога ће он да се обруши – рекао је Николић46), и био је у праву. Гадно је кад синови имају посла са монструмом, нису они криви, нису бирали оца. Опуштено, као да пије чашу хладне воде, Николић је изнео најтеже оптужбе против свог кума, свестан да тим лажима неће само нанети политичку штету радикалима него и да ће додатно отежати Шешељеву одбрану у Хашком трибуналу, нарочито због тога што се у то време против председника СРС водио и поступак по тужби због наводних притисака на сведоке Тужилаштва. Поновио је тврдњу да је Шешељ и раније из Хага наручивао ликвидације. Тему коју је једном приликом начео, сад је могао да разради, па је, веома неопрезно, одмах заиграо на најјачу карту, на Вучића. - Мени је Вучић својевремено, кад је дошао из Хага, испричао да је тако донео цедуљу и да му је Шешељ рекао: „Прочитај и баци у ве-це шољу, одмах“. И Вучић је мени донео ту информацију, рекао сам му: „Па, ниси ваљда луд, таман посла да ја то спроводим“. То тако функционише – рекао је Николић, препуштајући Вучићу да „ако буде хтео“ сам исприча.47) Наравно, Вучић није хтео.48) Зато је у следећој прилици, десетак дана касније, Николић наставио да оптужује Шешеља, али Вучића више није смео да помиње. - Кад сам чуо да је наручио моје убиство, помислио сам: „Стигао је и до мене“. Време ће показати да је из Хага овако нешто ишло и према другим људима. Њима се, срећом, ништа није десило, јер је онај коме је то речено одбио да то уради. Да, Шешељ је већ наручивао убиства, то је било пре две-три године, када сам још био у СРС-у. Када онај ко је то одбио да пренесе одлучи да проговори, сазнаћете све. Тај човек ми је одмах све испричао. Рекао сам му да ако то уради, никад више не дође у странку. Он је одговорио да му не пада на памет – испричао је Николић, добро пазећи да не наљути Вучића.49) На морал није пазио, па је наставио да новим лажима надограђује старе. 45) „СрбијаНет“, 29. јун 2010. 46) „Блиц“, 1. јул 2010. 47) Исто. 48) Вучић: Нећу никада у животу да проговорим ниједну реч о томе. Много сам цедуља добио од Шешеља, много их бацио у тоалет. Никада нисам био ничији курир („Курир“, 9. јули 2010.) 49) „Ало“, 16. јул 2010.
– 197 –
Морални портрет Александра Вучића - И полиција и тужилаштво знају да је реално да Шешељ наручи моје убиство јер у Шешељевој хашкој историји већ постоји такав случај. И док сам био у Српској радикалној странци, Шешељ је издавао такве налоге Симовићу, али они захваљујући мени нису били остварени и зато их нисам ни пријавио надлежнима. Кад је раније покушавао да нешто уради из Хага, порука је била: „Јави то Симовићу“, тако да сам потпуно убеђен да Симовић нешто зна - рекао је Николић, претпостављајући да је убиство требало да организује Лука Бојовић због неког наводног „моралног дуга“ Шешељу.50, 51) Иако су Николић и Вучић пажљиво изабрали преко кога да ударе на Шешеља (Симовић у затвору, Бојовић у бекству), имали су, по обичају, проблем са истином коју нису могли да затрпају својим монструозним лажима.. На жалост креатора ове прљаве кампање, Војислав Шешељ је искористио прилику да током суђења у Хагу и лично демантује њихове лажи. - Тврдња да сам ја наручио убиство Томислава Николића производ је договора Александра Вучића с адвокатима ухапшеног члана „земунског клана“ Милоша Симовића. Чланови мог тима за одбрану су истражили овај случај и поуздано су сазнали да су се Вучић и Симовићеви браниоци, адвокати Желимир Чабрило и Милош Рашић, договорили да инструишу Милоша Симовића да ме лажно оптужи да би се у јавности постигао што снажнији пропагандни ефекат – рекао је Шешељ,52) и нагласио да су у питању лажи и клевете и да никада у животу није био умешан „ни у једно убиство и недолично кривично дело“. - Циљ ове кампање против мене је да пренадувани балон око странке Томислава Николића, који је већ почео да се распада, буде додатно ојачан сажаљењем јавности, да би људи рекли: „Јадни Николић, ено онај Шешељ опет хоће да га убије“ – рекао је том приликом председник СРС и истакао да су већ поднете кривичне пријаве против Николића, Вучића и Симовићевих адвоката. Склон манијакално-депресивној психози, Вучић је прво побеснео и на аргументе узвратио својим омиљеним оружјем – бесмисленим увредама, опако љут што га се повезује са Симовићевим адвокатима. Мало касније, кад се смирио и запао у дубоко очајање, признао је да се видео са Чабрилом и Рашићем, „само на два минута, али тек пошто је све изашло у јавност“.53) А све је изашло у јавност захваљујући Вучићу и Николићу. Чим су у медије пласирали причу о новом атентату, министар Ивица Дачић је најавио да ће полиција истражити све наводе о постојању претњи, али истакао је и да изјава Милоша Симовића није процесно валидна. - Информацију о томе да је Војислав Шешељ наручио убиство Томислава Николића нису у јавност дали ни МУП ни БИА. Полиција је о томе обавештена од другог државног органа, а ту информацију је Милош Симовић дао свом адвокату. Дакле, та информација није процесно валидна, не може да се користи у истрази, али полиција и БИА ће истражити све наводе из Симовићеве изјаве – рекао је Дачић.54) 50) „Бета“, 7. јул 2010. 51) За разлику од Николића, Вучић тврди да нема појма о било каквој вези Шешеља и Бојовића („Курир“, 9. јул 2010.) 52) „Танјуг“, 7. јул 2010. 53) „Курир“, 9. јул 2010. 54) „Танјуг“, 1. јул 2010.
–198–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Полиција је одредила обезбеђење за Томислава Николића, али Дачић је нагласио да МУП „свакодневно добија неколико десетина претњи на рачун државних функционера и јавних личности и да су у једном тренутку морали да штите и тенисера Новака Ђоковића“.55) Позивајући се на логику и здрав разум, Дачић је приметио да би „много боље било да је неко ухапшен због тога што се претило Николићу него што је објављен текст“. Ко да буде ухапшен? Вучић? Па, он и Николић су све исконструисали управо због текстова у којима би могли да сатанизују Шешеља. Таквим ставом, Дачић је бес „напредњака“ навукао на себе. Николић је демонстративно одбио полицијско обезбеђење. - Немам поверења у министра унутрашњих послова Ивицу Дачића који ми је доделио полицијску пратњу а затим изјавио да тврдње да ми је живот угрожен нису тачне. Борис Тадић ме упозорио да ми је живот угрожен, а министар Дачић ту информацију негира, каже да не верује тврдњама припадника „земунског клана“ Милоша Симовића. Такође, немам поверења у Дачића јер сарађује и свакодневно комуницира са Шешељем - наљутио се Николић.56) Наљутио се и Вучић, али милион пута мудрије него његов нови „политички тата“. Прво је пустио Николића да јауче по медијима, а онда се сам дискретно дистанцирао. - Тражим од надлежних органа да утврде да ли сам на било који начин повезан са информацијама о атентату на Томислава Николића. Ако установе да јесам, ићи ћу у затвор! У супротном, рећи ћу који је министар саветовао монструма Шешеља. Николић верује да је реално да је Шешељ наручио његову ликвидацију, ја сам, као правник, мало обазривији. Ако ме питате да ли је могуће да до тога дође, рећи ћу да није немогуће. Постоји основана сумња да је Шешељ то наредио, а да је Бојовић требало да спроведе у дело – рекао је Вучић57) и за све оптужио Ивицу Дачића. – Нисам чуо Тадића да каже да су претње Николићу бесмислене зато што не верује Симовићу! Ако је Дачић уверен да његов друг Шешељ не жели никоме зло, онда нећемо обезбеђење, а ако се Николићу нешто деси, за то ће бити директно одговоран Ивица Дачић! Дачић се игра људским животима! Тако прозваног, Дачића је задесила мука да се брани истином. - Вучић прича глупости! – рекао је Дачић оно што зна свако ко више верује својим очима него Вучићевим лажима. – Са Шешељем сам се чуо само једном у последњих годину дана, то може да се провери у Хагу, ништа га нисам саветовао, само сам му рекао шта медији објављују.58) Као на Дачића, Вучић би, кад би смео, ударио и на Хашки трибунал, чији представници такође нису поверовали у „спекулације“ о атентату на лидера СНС. - Хашком трибуналу су познати ови наводи из медија. Процедура Трибунала и затворске јединице је таква да се сви позиви затвореника и прислушкују и одобравају од стране притворске јединице – рекла је Нерма Јелачић, портпарол 55) Исто. 56) „Бета“, 7. јул 2010. 57) „Курир“, 9. јул 2010. 58) „Курир“, 10. јул 2010.
– 199 –
Морални портрет Александра Вучића Трибунала, прецизирајући да би се кренуло у истрагу „у случају да постоје назнаке да се та правила крше од стране затвореника“.59) Дакле, у Хашком трибуналу, иако је Шешељ подвргнут најстрожем режиму, нису имали ни назнаке да је „кршио правила“, а камоли наручивао ликвидације политиканата који му сметају. Међутим, услед проевропске трансформације, Вучић није хтео да се увлачи у полемику са представницима Хашког трибунала, Дачић му је био лакша мета.
Доказано: Шешељ није осумњичен, Вучић и Николић су га лажно оптужили Ту жи ла штво за ор га ни зо ва ни кри ми нал: У ве зи са пи са њем ме ди ја о пла ни ра њу уби ства Ни ко ли ћа, Ше шељ не ма свој ство окри вље ног * * * Александар Вучић је у само неколико дана медијског сплеткарења испунио свој циљ – доказао је комплетној јавности, укључујући и амбасадоре, да је спреман на све, само да би Војиславу Шешељу нанео што већу штету. За своју представу искористио је медије, политичаре из других странака, па и Томислава Николића који се, можда, и искрено уплашио, вођен грижом нечисте савести. Задовољан оствареним резултатима, незаинтересовано је пустио да прича о „црној стрели“60) падне у заборав. Државни органи су пет месеци водили истрагу. Тужилаштво за организовани криминал тек у новембру је обавестило Српску радикалну странку да Војислав Шешељ није осумњичен за наводно планирање убиства Томислава Николића. - У вези са писањем медија о планирању убиства председника СНС Томислава Николића, Шешељ нема својство окривљеног, па, сагласно томе, не постоји ни основана сумња у том правцу – закључак је Тужилаштва за организовани криминал, које је, ипак, пропустило да утврди како је и кога Милош Симовић обавесио о наводном припремању атентата.61) - Па, ја сам то знао од почетка – рекао би Вучић, кад би хтео да буде искрен. Пошто му се то не дешава, у тишини свог винског подрума могао је мирно да настави са смишљањем нових пакости на рачун политичких противника. Иако су у ову медијску превару, без обзира на природу њихових намера, били укључени и највиши државници попут председника Бориса Тадића или министра полиције Ивице Дачића, правосуђе није реаговало. Како Вучићу, тако Тадићу и Дачићу одговара свака врста напада на Шешеља и Српску радикалну странку. Таквом кампањом може да се добије неки јефтин политички поен, а опасност од контранапада је минимална – Шешељ је заточен у Хагу, а радикали су медијски тотално блокирани. 59) „ФоНет“, 30. јун 2010. 60) Николић: Криминалци који су припремали атентат користе се „црном стрелом“, то је противавионски митраљез, 12,7 милиметара, од тога нема спаса, можете да носите 50 панцира („Блиц“, 1. јул 2010.) 61) „Танјуг“, 12, новембар 2010.
–200–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Прва Шешељева реакција на јунски лажни атентат, била је: „Ма, то су глупости“. Да, али Вучић и Николић тиме хране себе и своје следбенике, покушавајући да им уместо било какве идеологије понуде имиџ жртве. А, најлакши начин за изазивање сажаљења је управо, колико глупо толико морбидно, кукање над оним најважнијим – животом који им угрожава „монструм из Хага“. - Сматрам да није случајно пласирано да наручујем нечије убиство, јер се у јавности ствара слика о човеку који је на тако нешто спреман. А подсећам вас да се паралелно с тим овде спрема процес због непоштовања суда због наводног притиска на сведоке оптужбе, уцењивања и тако даље. То су, по мом мишљењу, дубоко повезане ствари - рекао је Шешељ у хашкој судници. И пре него што је почео да износи лажи о атентатима, Томислав Николић је, у време пуча у СРС, објавио транскрипте „привилеговане комуникације“ Шешеља с правним саветницима, што је довело до забране тог права и значајно угрозило одбрану у судском процесу. - Против мене се у српским медијима већ дуже време води оркестрирана кампања са веома озбиљним оптужбама, са оптужбама које се непрекидно понављају не само од Томислава Николића и Александра Вучића, него од још неких људи, да сам ја одавде, из Хага, наручио убиство Томислава Николића и да је он то убиство већ двапут избегао. Ја захтевам да ви наложите Секретаријату Трибунала да прегледа све моје телефонске разговоре у протекла четири месеца и да саопшти јавности има ли у тим разговорима трагова да сам ја било каквом алузијом некоме налагао да нешто слично учини, а у та четири месеца мене је овде у Хагу посећивала само моја супруга. Ви добро знате да је Секретаријат, по питању мојих посета, најригорознији. Мене може да посети моја супруга, сестра, моји синови, снаја, унуци и могли су некад правни саветници, а сада је и то доведено у питање. Ниједан ближи и даљи рођак, ниједан пријатељ и познаник мене не може да посети – рекао је Шешељ. Председавајући судија Жан Клод Антонети одмах је одбио тај захтев: „Што се мене тиче, ствари су потпуно јасне. На основу информација којима ми располажемо, ви немате никакве везе с оним што се тамо дешавало. С друге стране, ако постоји некаква оркестрирана кампања, она је можда резултат деловања и ваших политичких противника, а то излази из наше надлежности.“ Добро што је судији Антонетију све потпуно јасно, али било би још боље да у Србији постоји институција која би признала надлежност у санкционисању злочина који су извршили Вучић и Николић. Утврђено је да су починили кривично дело лажног пријављивања, али неће сносити никакву одговорност. За извршење овог кривичног дела Александар Вучић је имао три мотива. Прво, лажним пријављивањем Војислава Шешеља као наручиоца најтежег злочина намеравао је да оствари личну политичку корист. Лажима и преварама представљао се као жртва најбруталнијег прогона, мамећи сажаљење и подрушку за своје политичке активности. Пошто је Српска напредна странка настала расколом у Српској радикалној странци, за позиционирање на политичкој сцени неопходна јој је дистанца од онога који персонификује њену прошлост. Да би то остварили, Вучић и Николић су учинили све што су могли против Шешеља, чиме су истовремено стекли поверење својих страних савезника и ментора, – 201 –
Морални портрет Александра Вучића управо оних који управљају Хашким трибуналом, подржавају окупацију Косова и Метохије и угрожавају виталне српске националне интересе. Такође, не би требало занемарити ни симпатије које су хајком против Шешеља стекли код српских тајкуна, актуелних стечајних управника Србије. Богаташи, настали у процесу пљачкашке приватизације, немилосрдно користе свој утицај на већину политичара и странака, а једини проблем имају са оним ко им ништа не дугује. Међу ретким независним страначким лидерима, Шешељ им је највећи трн у оку. За разлику од њега, Томислав Николић и јавно истиче да он није и неће бити сметња тајкунима.62) Нападом на председника СРС, Вучић и Николић су оправдали паре уложене у њихову пучистичку авантуру и формирање властитог страначког трговачког предузећа. Други мотив је сатанизација Војислава Шешеља са циљем тоталног уништења Српске радикалне странке. Не бирајући средства, најнижим и најбезобразнијим клеветама и увредама, Вучић је узбуњивао јавност, кроз медије свесно креирао атмосферу страха и панике, стварајући услове у којима те преваре могу да доведу до трајних последица. После вишемесечне кампање „Побиће нас Шешељ“, лако може да се претпостави кога ће медији и јавност да етикетирају као кривца ако Вучићу или Николићу, за годину, две или три, неко заиста угрози безбедност. Дакле, кривична дела која су већ починили од септембра 2008. године, а која нису правно санкционисана, сигурно ће бити поновљена, вероватно у још тежем облику. Трећи, најозбиљнији мотив је у српској политичкој историји познат као „синдром оцеубиства“. У новој странци, Вучић и Николић су већ задовољили добар део својих амбиција. Постали су прихватљиви за Брисел и Вашингтон, на уништавању Србије коректно сарађују са Демократском странком, имају подршку грађана који су подлегли њиховим лажима и заблудама... Идилу квари само Војислав Шешељ. Зато су предузели све како би му отежали одбрану пред Хашким трибуналом. Оптужујући га да је из најчуваније затворске ћелије наручивао убиства, и то не само Вучића и Николића него и „неког другог, раније“, понудили су се на услугу Тужилаштву које поражавајући недостатак доказа оптужбе покушава да објасни „Шешељевим притиском на сведоке“. Интерес им је заједнички. Само Тужилаштву, Вучићу и Николићу одговара да Шешељ што дуже остане у затвору. Зато се и служе истим средствима – лажима, подметањем и преварама.
62) Николић: Нисам мета тајкуна. Заиста не знам коме бих то ја могао да кварим послове. Ми нећемо да уништавамо људе зато што су богати. Заиста се никоме нисам замерио... Мислим да су овакве оцене скретање пажње са правих налогодаваца, тачније – налогодавца („Правда“, 10. јануар 2009.)
–202–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Патолошки начини Вучићеве и Николићеве бруталне борбе за власт
САМОУБИЛАЧКИ ШТРАЈК ИНФУЗИЈОМ Ву чић: СНС ће до би ти да тум одр жа ва ња из бо ра јер ће мо вла сти ма да ти по ну ду ко ју не ће мо ћи да од би ју (12. април) На ша по ну да за 18. де цем бар оста ће на сто лу, ни је дан да тум за из бо ре у 2012. не би смо при хва ти ли (12. април) Ни ко лић: Ја од ју трос не узи мам во ду и хра ну. И ну дим по след њу по ну ду Бо ри су Та ди ћу: „Кад ми се не што ло ше де си, рас пи ши из бо ре“ (16. април) Жи вот да јем за Ср би ју (16. април) Ја, ина че, ни сам са мо у би лач ки тип, пре ки ну ћу штрајк ка да бу ду ис пу ње ни усло ви због ко јих сам био при ну ђен да сту пим у штрајк (17. април) По гор ша но ми је ста ње бу бре га, па ћу мо ра ти да поч нем да при мам ин фу зи ју (19. април) Ко да ме убе ди да пре ки нем штрајк? Мо ја по ро ди ца то за са да ни је ус пе ла, а не мам ни ког бли жег од њих (19. април) Да нас сам се ис по ве дио и при че стио и од лу чио сам да од да нас пи јем во ду (20. април) Овим штрај ком сам по сти гао мно го. Ни су из бо ри у пи та њу, од у ста ја ње од рас пи си ва ња из бо ра ни је по вла че ње, кад-тад би ће из бо ра (22. април)
– 203 –
Морални портрет Александра Вучића
О
д јануара до маја 2011. године, Александар Вучић је уложио сву своју снагу, политички утицај и таленат за сплеткарење како би изазвао панику и неред у Србији. Серијом митинга Српске напредне странке (Београд 5. фебруар и 16. април, Чачак 19. март, Зрењанин 26. март и Лесковац 9. април), као и бројним медијским наступима, покушао је да изазове панику у јавности. Уз уобичајене оптужбе на рачун „лоповске власти која нема легитимитет“, лидери коалиције окупљене око СНС тврдили су да је време за „револуцију“, да се „прелама судбина државе“, да владају „анархија“ и „хаос“, да „напредњаци могу на улици да узму власт“, опомињали су Бориса Тадића „да се не игра Србијом, јер они неће Тунис или Египат“... Вођен карактером и набујалом амбицијом гладном власти, Александар Вучић је лични и политички интерес покушао да оствари на крајње недемократски начин, подржавајући самоубилачки ултиматум којим је Томислав Николић хтео да принуди власт на расписивање ванредних избора и то на тачно одређени датум. Иако се тај патолошки скандал брзо претворио у петпарачку фарсу са срамним завршетком, Вучић и Николић су стварали озбиљне тензије у друштву, креирали атмосферу страха и панике, а на скуповима њихових присталица већи нереди су избегнути захваљујући правовременој интервенцији полиције. У својим медијским наступима, Вучић је и сам наглашавао да постоји опасност од уличних сукоба, одбацујући са себе одговорност ако до њих дође. Лидери Српске напредне странке су овим кривичним делом изазвали трајне негативне последице које могу да изазову и трагичан исход за свакога ко, следећи њихов пример, претећи самоубиством покуша да крши Устав Републике Србије. Кад је дефинисао девизу: „Ако пацер вуче добре потезе, стрпи се и сачекај да дође до своје игре“, бивши шаховски шампион Хозе Раул Капабланка описао је Александра Вучића. Као бивши пионирски првак Београда у шаху, а вечити политички пацер, Вучић је својим примером доказао исправност Капабланкине теорије. Од оснивања интересног удружења званог Српска напредна странка, вукао је „добре потезе“. Свестан да може рачунати на подршку незадовољних грађана гурнутих на руб сиромаштва и безнађа, заблуделих радикала, разочараних гласача многих конкурентских партија и очајника који су принуђени да размишљају стомаком, две и по године се уздржавао сваког рискантног потеза, не нудећи никакве програмске ставове или предлоге решења. У нади да ће очајни грађани, незадовољни резултатима владавине Бориса Тадића, из протеста подржати СНС, „напредњаци“ су дуго и стрпљиво водили „политику нечињења“. Да се не замере својим спонзорима тајкунима а ни радницима, потенцијалним бирачима, нису подржавали ни осуђивали штрајкове. Да се не замере менторима са Запада, а ни српским патриотима на чије гласове су рачунали, уместо конкретних проблема попут Космета и Хашког трибунала, бавили су се начелним обећањима борбе против корупције и криминала. Да не би нервирали Бориса Тадића, од кога им је зависила медијска промоција и финансијска подршка, критику режима су сводили на теме попут уништења сточног фонда, броја посланика у –204–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Скупштини или лошу реформу правосуђа, занемарујући катастрофалну спољну политику која је угрозила виталне државне и националне интересе. Таква стратегија, растерећена било какве идеологије и високе политике, омогућила је брз успон Српске напредне странке, у којој су грађани, потпуно неосновано и ничим изазвани, видели нову снагу која може да донесе неопходне промене. Међутим, Вучић није издржао, карактер је надјачао интелигенцију. Није имао довољно стрпљења да сачека изборе па да, и крив и дужан, покупи гласове свих који би из протеста отказали поверење Демократској странци и њеним сателитима. Загледан у бајковите резултате истраживања маркетиншких агенција, поносан на рејтинг свог политичког картела, одлучио је да преузме игру у своје пацерске руке. Оног тренутка кад је, опијен мирисом власти, преломио: „Време је за велики митинг у Београду“, искорачио је преко руба провалије, не схватајући да тренутни лет заправо значи трајни пад. Са широким осмехом и устима пуним јаких парола, без страха од могућег неуспеха, на митингу „Избори се за промене“, одржаном 5. фебруара 2011. у Београду, пред око 80.000 демонстраната, лидери коалиције око СНС су прогласили своју победу, скори долазак на власт и испуњење властитих снова. Томислав Николић је најавио свакодневне протесте „ако власт за два месеца не распише ванредне парламентарне изборе“. - Ако силеџије, као и до сада, не буду желеле да слушају, у априлу ћете ме затећи овде како седим на стиропору да се не прехладим. А и ви понесите стиропор, ако желите да ми се придружите – рекао је Николић на митингу 5. фебруара.1) Тако, том реченицом је почео суноврат Српске напредне странке. Митинг још није ни завршен, а ментори из Брисела су обавестили Николића да и не помишља на обарање Тадићевог режима, посебно не сталним протестима који би парализовали Србију. Један телефонски позив био је довољан да Николићево обећање, дато десетинама хиљада симпатизера, постане крхко као да је од стиропора. Доказавши да се његовој речи може веровати, додуше само минут или два, Николић се одрекао „гандијевског протеста седењем на улици“ и направио још озбиљнију грешку – препустио је Александру Вучићу да смисли решење за излазак из замке коју су сами себи направили. Неспреман да прихвати реалност, па да призна пораз и сачека следећу прилику за обрачун са „силеџијама“, Вучић је одлучио да СНС одржи још један митинг на истом месту, с истим захтевима, али и с „понудом коју Тадић не може одбити“. У цитату синтагме из свог омиљеног филма,2) надахнут као Копола, уместо одсечене коњске главе, мрском непријатељу Вучић је понудио Николићев штрајк инфузијом. Уцена, еуфемистички названа „понудом која се не одбија“, прошла је у Холивуду, не и у Београду. 1) РТС, 5. фебруар 2011. 2) Вучић: Никада не бих желео да будем јунак у филмовима које волим да гледам, а то су стари холивудски блокбастери гангстерског жанра као „Кум“ или „Скарфејс“. Гледао сам и серију „Породица Сопрано“, али ништа не може да се мери са „Кумом („Прес“, 20. јануар 2011)
– 205 –
Морални портрет Александра Вучића
Европски Махатма из Бајчетине прети рушењем уставног поретка Ни ко лић: Ми би смо мо гли да нас да за у зме мо Вла ду Ср би је, пар ла мент, др жав ну те ле ви зи ју и да ка же мо: „Из бо ри ће би ти тад и тад“! * * * Припреме за коначни обрачун, протест назван „Дан за промене“, тзв. напредњаци су спровели у Чачку, Зрењанину и Лесковцу. Александар Вучић је отворено ширио панику тврдњом да се „Србија налази у револуционарном стању“ и да „ситуација ври“.3) - Датум одржавања превремених парламентарних избора биће одређен 16. априла на митингу у Београду – поручио је у Лесковцу председник СНС, одређујући рок Борису Тадићу: - Ако с нама не разговараш до суботе, немој више да нам се обраћаш. Ми бисмо могли данас да заузмемо Владу Србије, парламент, телевизију и да кажемо: „Избори ће бити тад и тад“!4) Томислав Николић је, после ових речи, могао на озбиљнији начин да изврши кривично дело само да је викнуо: „Јуриш“. Наравно, „војвода од Брисела“ није то урадио, али успео је да узнемири јавност и тензије доведе до усијања. - Европска комисија ће почетком октобра дати препоруку да Србија добије статус кандидата за Европску унију. Зато је расписивање избора за 18. децембар наш последњи уступак властима и уколико нема позитивног одговора или разумевања шта је Србији потребно, више не треба уопште да разговарамо, онда ћемо покушати да то решимо на другачији начин – дозирано је Николић појачавао претње.5) У истом стилу, жестоко али без намере да се предузме било шта нормално, реаговала је Демократска странка. - Изјаве Томислава Николића којима најављује да ће без обзира на закон одредити датум избора у себи садрже претњу рушења правног поретка, јер је законом прописано ко и како расписује изборе. Николић и Александар Вучић свакодневно шаљу поруке са елементима прикривеног или отвореног насиља – наводи се у саопштењу Демократске странке.6) Николић је оптужбе демантовао тврдњом да „правни поредак у Србији и не постоји“: - Какав правни поредак? Правни поредак је оно што хоће народ а не оно што хоће политичка елита! Рекли су истину једни о другима, и ништа. „Напредњаци“ су наставили да прете празном пушком, а „демократе“ су стрпљиво чекали да Вучић докаже како и од њих ипак има него гори на политичкој сцени. 3) 4) 5) 6)
„ФоНет“, 8. април 2011. РТС, 9. април 2011. „Бета“, 10. април 2011. Исто.
–206–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Нису морали дуго да чекају. У одличној пацерској форми, заменик председника СНС је наставио да узбуњује јавност. - После митинга, СНС ће добити датум одржавања избора јер ћемо властима дати понуду коју неће моћи да одбију, али и због тога што ће се окупити толико људи који се неће разилазити – рекао је Вучић.7) Уместо детаља мистериозне „понуде“, нудио је уверавања да „на митингу неће бити насиља, нити ће било ко од представника власти бити угрожен“, па ни „медијске куће против којих би грађани који дођу на митинг могли да имају нешто против“. Стаљинистички одлучно, Вучић је пред митинг јуначки тврдио да „нема повлачења, нема предаје“. - Наша понуда за 18. децембар остаће на столу, ниједан датум за изборе у 2012. не бисмо прихватили. Нећемо изборе 15. јануара јер бисмо 30. децембра увече гледали Тадићев интервју, а 1. јануара Ђилас би порађао седморке и носио им поклоне од народног новца. Онда бисмо око Божића опет гледали само Тадића у Дечанима, јер би поново ургирали преко Еулекса да нас доле не пусти. У тим условима, не бисмо имали фер кампању и исте шансе – говорио је Вучић.8) Као један од најважнијих разлога за журбу, заменик председника СНС је наводио искључиво социјалне проблеме, не помињући Косово и Метохију, Хашки трибунал, пљачкашку приватизацију или било шта друго што би засметало менторима из Брисела. - С прошлогодишњом инфлацијом од 10,3 постали смо неславни шампиони Европе, народ купује хлеб од јуче, а дневно 44 особе остају без посла – лицемерно је кукао Вучић, чије издавачко предузеће, дневни лист „Правда“, противзаконито отпушта раднике и брутално одбија да исплати примања бившим и садашњим новинарима који су с два штрајка глађу успели само делимично да се обештете, за разлику од неколико штампарија које немају начина да од тих новина наплате дуговања од око 600.000 евра. Пословање тог предузећа најбољи је показатељ његовог односа према радницима, али и опомена свима који од њега очекују да се бори против криминала. Зато о томе Вучић не прича, него из свог мегамаркета политичких заблуда нуди само пароле које напаћени грађани желе да чују. А и то ради селективно. Најавио је „понуду коју власт неће моћи да одбије“, али није хтео да открива о чему се ради. - Наши људи се неће разилазити испред Скупштине. Будите сигурни да нећемо данима гледати у небо и чекати да се Тадић смилује. Ако не објави датум избора, послаћемо му понуду коју неће моћи да одбије. А та порука биће изненађење, биће оригинална и нико физички неће бити повређен, али сам сигуран да ћемо да добијемо датум избора – рекао је Вучић.9) Као и увек у кризним ситуацијама које сам ствара, опет се уживео у улогу жртве. 7) „Бета“, 12. април 2011. 8) „Вечерње новости“, 12. април 2011. 9) Исто.
– 207 –
Морални портрет Александра Вучића - Бахатост режима и њихов речник из 1945. године не даје нам право да се надамо да је могућ договор. Очигледно је да су изгубили компас. Позивам их опет нека ухапсе и мене и Тому, ако смо толики противници државе, ваљда би им тада лакнуло.10) Иако јесу противници државе, Вучић и Николић нису ухапшени. Тадић им је урадио нешто много горе, пустио их је да се сами избламирају. Док је Вучић тврдио да се митингаши неће разилазити док не буду расписани избори, Николић је био уверен да ће „силеџије“ одмах прихватити „понуду“. - Митинг ће трајати док се не заврши, а завршиће се 16. априла. Учинићемо нешто на шта власт мора да реагује и на ште не сме да остане нема и да се прави као да се ништа није десило – тврдио је председник СНС,11) свесно ширећи страх код грађана, понављајући да ће „парламентарни избори у Србији бити одржани 18. децембра“. Нагађајући какав то може да буде „другачији начин“ на који ће лидери СНС натерати Тадића да распише ванредне изборе, новинари су Вучића питали да ли је „понуда која се не одбија“ заправо штрајк глађу. - Да гладујемо, знате, могли бисмо да гладујемо месецима. Пошто ја имам резерви, и сад то би трајало месец дана, а да мучимо људе месец дана нема никаквог смисла – одговорио је Вучић.12) Дан пред „Дан за промене“, састали су се Борис Тадић и Томислав Николић. - Састанак је одржан, али није било напретка нити икаквог договора – рекао је Николић.13) - Ултиматуми, претње и лицитирање датумима, потпуно су непримерена средства – одговорио је Тадић.14) - Изјава председника Демократске странке Бориса Тадића је скандалозна, државнички и политички неодговорна, неозбиљна и у оваквој ситуацији у каквој се налази држава, она значи додатно доливање уља на ватру, покушај провоцирања политичких противника. Тадић је непотребно показао огромну дозу бахатости и осионости, уз нервозу, панику и готово хистерију – јуначки му је скресао Вучић,15) наглашавајући да ће за оно што ће се догодити, ако избори ипак не буду расписани, „одговорност сносити лидер режима и Демократска странка“. Пренагљеним фебруарским захтевом да власт у априлу распише ванредне изборе, лидери СНС су сами себи везали руке. Европски комесар Штефан Филе је забранио „стиропор револуцију“, а април је стигао. Пред грађане којима су обећали „промене“, Вучић и Николић су морали да изађу са неким потезом којим могу да бар донекле оправдају властити неуспех да се, у складу са слоганом, „изборе за изборе“. 10) 11) 12) 13) 14) 15)
Исто. „Вечерње новости“, 13. април 2011. Сајт СНС, Конференција за новинаре, 15. април 2011. „Бета“, 15. април 2011. „Танјуг“, 15. април 2011. Сајт СНС, Конференција за новинаре, 15. април 2011.
–208–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Добро решење, у таквој ситуацији, није постојало. У једној варијанти, могли су да 16. априла одрже митинг, испричају шта имају и подвијеног репа позову огорчене људе да се мирно разиђу. Наравно, такав расплет, иако би нанео најмање штете странци, Вучић није могао да прихвати. Не дозвољавајући да га победи здрав разум, он је, уместо холивудског блокбастера, режирао „оригиналан“ риалити шоу у коме главне звезде нису Милош Бојанић или Екрем Јеврић него њихов политички пандан Томислав Николић. Тачно у подне, 16. априла, на платоу испред Дома Народне скупштине Србије, пред, по Вучићевој процени, 120.000 људи, почели су да дефилују лидери дела опозиције. „Промене“ су тражили Велимир Илић, Миланка Карић и Александар Вулин. Поред бившег капиталног министра Илића нису били његови најближи сарадници. Одсуство им је оправдано, имају пречег посла док у миру истражног затвора одговарају за вишемилионске проневере које су направили у време владавине Нове Србије. Поред Миланке није било Богољуба. За разлику од Илићевих сарадника Јоцића и Шаранчића, он је на време побегао, не желећи да одговара на оптужбу да је опљачкао 60.0000.000 евра од Србије. Поред Вулина није било његове бивше шефовице Мире Марковић, такође на време склоњене на безбедну удаљеност од српског правосуђа. Николић и Вучић, такође, поред себе нису имали на кога да се ослоне. Бивши шеф и кум, Војислав Шешељ, у Хагу се бранио од оптужби њихових нових шефова и издаје која их је и довела на ту бину, с које није могла да се чује ниједна реч против диктатуре Европске уније, Америке, НАТО-а, Трибунала или, далеко било, у одбрану Косова и Метохије. Напаћеном народу, под „напредњачким“ паролама на енглеском језику, као носиоце промена себе су представљали најбогатији и најпохлепнији Тадићеви „омиљени опозиционари“. Подршку људи који немају пара ни за кредит за мобилни телефон, тражио је Томислав Николић, који је на прагу седме деценије живота добио кредит од скоро пола милиона евра за куповину још једног стана од више стотина квадрата. Говорио је истину о катастрофалном стању у коју су Србију увели Демократска странка и „Тадићева булумента“, а прећутао је само чињеницу да народ ипак не живи толико лоше колико се њему жури да отме власт. - Ја од јутрос не узимам воду и храну. Ја вас молим да то прихватите као мој последњи начин, православни и хришћански, у борби за бољу Србију. И нудим последњу понуду Борису Тадићу: „Кад ми се нешто лоше деси, распиши изборе. Распиши их због грађана Србије који ће живети и без мене и без тебе, једног дана ће неко да се сети шта је ко урадио за Србију.“ Па, нека гледа како одлазимо један по један, а Србија понекад заслужује да јој се поднесе и нека жртва – јаукнуо је Николић препуклим гласом, махнуо руком и сео на стиропор, да демонстративно одглуми самоубиство. Да шокирани „напредњаци“ нису почели да урлају, чули би како у Тадићевом кабинету на Андрићевом венцу звецкају чаше пуне шампањца. Демократе су учиниле све како би уништили Србију, признали окупацију Космета, беспризорно су се понизили пред Бриселом и Хагом, упропастили привреду, правосуђе и просвету, довели грађане на руб беде, а онда су, уместо казне, за конкуренте добили су Александра Вучића и Томислава Николића. Дакле, могли су опуштено да гледају представу „Штрајк инфузијом“. – 209 –
Морални портрет Александра Вучића Потврђујући свој пинкоидни смисао за драматику, како би изазвао што већу панику, Вучић је медијима одмах рекао да Николић неће издржати дуго, можда још само неколико сати.16) Два сата после објаве штрајка глађу и жеђу, лекари клинике „Анлаве“ утврдили су да је „Николићево стање стабилно“, као да може да буде другачије. Кад му је досадило да седи на бини, Николић је ухватио своју супругу Драгицу за руку и отишао у Скупштину, да се раскомоти у Посланичком клубу који је СНС формирала отимањем туђих мандата. Риалити је почео. Милош Бојанић, Екрем Јеврић, Боки 13 и Ђус могли су само да пукну од зависти. Скрушеним гласом, као да верује себи, Николић је узбуњивао јавност тврдњама да ће „ићи до краја“ и да „даје живот за Србију“. Позирао је док му лекари мере пулс, скидао се до појаса, лешкарио на канабету, под ћебетом, и чекао да му Вучић јави како је Тадић попустио и расписао изборе за 18. децембар. Радостан што су „напредњаци“ опет погрешно каналисали незадовољство грађана, Тадић је саопштењем Демократске странке додатно разјарио Вучића. - Штрајк глађу није метод политичке борбе, нити је хришћански што Томислав Николић покушава да изврши суицид. Ни у време диктатуре Слободана Милошевића Демократска странка није штрајковала глађу већ се само часно и храбро борила да победи на изборима и по цену крађа. Поставља се питање зашто се неко, ко се представља као Европејац, определио за метод уцењивања Србије сопственим животом и зашто Србија опет треба да буде талац нечије политике, зар је то та будућност која се обећава грађанима Србије. Да ли се обесмишљава демократија када је јасно када се расписују избори? Да ли се обесмишљава и борба свих штрајкача глађу који су то радили због егзистенцијалних проблема, а које Николић нема? – новоди се у саопштењу Демократске странке, уз жеље за „добро здравље“ и подсећање да „није хришћански покушавати суицид“.17) - Не могу демократе да се пореде са мном, они су увек били спремни да жртвују само туђ живот. Они нису спремни да једну фотељу жртвују за Србију. А ја ово не чиним за себе, ово је за Србију. Ја сам раније био приватно у тежим ситуацијама, па нисам посезао за штрајком. Ово радим за Србију – одговорио је Николић.18) Љут због „лицемерног саопштења ДС“, Вучић је тврдио да су Зоран Ђинђић и Драгољуб Мићуновић штрајковали глађу.19, 20) 16) Вучић: Истиче шести сат како Тома не узима воду. Истиче ти време, Борисе Тадићу, не играј се са народом, не играј се са Србијом. Имаш још неколико сати највише, колико Томислав може да издржи. Гледај да се јавиш што пре (Б92, 16. април 2011.) 17) „Бета“, 17. април 2011. 18) „Танјуг“, 17. април 2011. 19) Вучић: Зоран Ђинђић је 21. новембра 1996. рекао да је писмом обавестио Милошевића да су сви посланици коалиције „Заједно“ одлучили да штрајкују глађу у згради Скупштине. Штрајк је трајао до 23. новембра када су, под Гонзалесовим притиском, коначно прихваћени сви њихови захтеви (Сајт СНС, Конференција за новинаре, 17. април 2011.) 20) Мићуновић: Откуда било коме идеја да сам штрајковао глађу. То је чиста измишљотина („Бета“, 18. април 2011.)
–210–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Нећемо изазивати никакво насиље, као што су они изазивали, али у једном делу ћемо ићи по цитатима Зорана Ђинђића. Све онако како је он говорио, тако ћемо и ми предузети неке акције. Ђинђић се борио да седне у фотељу градоначелника а Николић се бори за Србију. Ми се нећемо умирити, не због тога што су нам потребне њихове фотеље, већ зато што су Србији потребни избори и промене – рекао је Вучић.21) И поређење с убијеним председником Демократске странке, живахни Вучић је искористио да плаши све грађане Србије. Иако је свој екстремизам маскирао бесмислицама о „гандијевским методама отпора“, непрестано је упозоравао на „револуционарно расположење“ народа. - Погоршано здравствено стање Томислава Николића је изазвано нереаговањем режима, бахатим и безобзирним понашањем Бориса Тадића. То није изазвано његовом вољом и његовом жељом, јер човек је само желео да спасе и сачува Србију од сукоба и крвопролића и од свега другог. Да Томислав Николић то није рекао, нико не би могао да спречи грађане да заузму све институције. Позивамо Бориса Тадића да се не игра са народом и грађанима Србије, зато што је питање колико ћемо успети да држимо народни гнев, као што смо до сада успевали, под апсолутном контролом. Ми се нећемо умирити, не због тога што су нам потребне њихове фотеље, већ зато што су Србији потребни избори, Србији су потребне промене. Зато што људи у Србији не могу да живе од лоповлука овог режима. Зато што то може да постоји само у банана државама у којима имате једног тајкуна који контролише све медије или још једног његовог друга и ништа више – претио је Вучић,22) пребацујући на режим „одговорност за све политичке догађаје који ће потресати Србију у наредним данима“.23) На Вучићеве тврдње да о томе хоће ли бити сукоба и крвопролића одлучује само Николић, државни органи нису реаговали. Због неупоредиво „нежнијих“ изјава о геј паради, полиција је ухапсила више десетина младића из разних националистичких организација, а неки од њих су после вишемесечног притвора осуђени на више година робије. Такође, десетак навијача Партизана је драконски кажњено а њихове групе забрањене због увредљивог и претећег скандирања новинарки Бранкици Станковић, а Вучић и његови симпатизери нису ни опоменути због порука исте садржине: „Спаси Србију и убиј се, Борисе“ и „Идемо на Дедиње“. С обзиром на те двоструке аршине, изгледа да је Николић био у праву кад је рекао да у Србији правни поредак не постоји јер судови не суде свима једнако, по закону. У извршење кривичног дела ширења панике, Вучић је укључио и појединце из врха Српске напредне странке. Проф. др Мирјана Перишић, интерниста гастроенеоролог, испред страначког Савета за здравство, на конференцији за новинаре 17. априла, „са пуном одговорношћу“ апеловала је да се штрајк Томислава Николића „хитно реши“. - Најозбиљније апелујем да се то реши до краја овог дана, обзиром да може доћи до трајних последица дехидрације у виталним системима и то, пре свега, 21) „ФоНет“, 17. април 2011. 22) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 17. април. 2011. 23) Саопштење за јавност СНС, 17. април 2011.
– 211 –
Морални портрет Александра Вучића бубрезима и у мозгу. Сматрамо да власт овог момента треба његовом захтеву да удовољи, јер од сада одговорност пада и на њих. Извесно је и намерно кашњење лекарских реаговања, што сматрамо неразумним, нехуманим, па чак и намерним актом атака на здравље једног човека – изнела је проф. др Перишић најозбиљније оптужбе на рачун режима. О стању мозга Александра Вучића није се изјашњавала. Он јесте. Где год је видео камеру или микрофон. Европски и демократски, признао је да га не занима могућност да штрајкује неки други човек. - Ако један министар почне да штрајкује како би сачувао своју фотељу и тиме уцењивао људе својим животом, па министар може да ради шта хоће зато што је лоше владао. То што ће нека лопужа да дође да штрајкује глађу, жеђу или било чиме, шта ме брига! Рекао бих му: „Штрајкуј, мајсторе, штрајкуј!“ Овде штрајкује поштен човек, који не тражи ништа за себе већ тражи за Србију, у томе је огромна разлика. Шта ме брига што ће да штрајкује Динкић, Ђелић, Дачић? Могу да штрајкују колико хоће и где хоће – одлучно је хуманиста Вучић одмах пресудио чији животи га не занимају, ко је лопужа а ко поштењачина, ко штрајкује да би остао на власти из личних, а ко се бори да дође на власт из државних интереса.24)
Непостојећу хајку против СНС-а воде медији, аналитичари и СПЦ Ву чић: Кам па ња ко ју во де про тив Ни ко ли ћа је лич на и по ли тич ка и вре ђа здрав ра зум. О СПЦ не ћу да го во рим. Бо ље да се уз др жим! * * * Иако је знао колико је поштен Томислав Николић, Борис Тадић је дошао у Скупштину да га види. Како и не би? Николић му је најбоља политичка инвестиција у каријери. - Ја ову ситуацију доживљавам крајње озбиљно. Расписујући изборе, ја не наступам као приватни грађанин, већ као председник Србије, који мора да брине о јавном интересу. Када би се радило о мом приватном интересу, лако бисмо разрешили ову ситуацију. Моја молба је да прекине штрајк жеђу и глађу јер ни он није приватно лице већ особа која заступа јавни интерес. Уважавам лични приступ и то лично право, али је моја молба да се не успоставља преседан у јавном понашању који би нас довео у неразрешиву ситуацију. Србија не може бити друштво које живи у изнуди – рекао је Тадић, сав срећан што је Србија толико јадно друштво да у њој главну реч воде политичари попут њега и Николића.25) Са штрајкачког канабета, окружен члановима породице и лидерима коалиције, Николић је тужно признао да „више нема простора за даље разговоре“. 24) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 17. април 2011. 25) РТВ „Пинк“, 17. април 2011.
–212–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Ја, иначе, нисам самоубилачки тип, али мислим да после овога Тадић и ја немамо о чему да причамо. Прекинућу штрајк глађу и жеђу када буду испуњени услови због којих сам био принуђен да ступим у штрајк.26) Ни Тадићево одбацивање „понуде која се не одбија“ није било довољно да се Вучић прибере и схвати да су га опет поразили истина и здрав разум. Из свог мађионичарског шешира извукао је омиљени трик – манипулацију медијима. Да би амортизовао негативан утисак који је на његове симпатизере оставило Тадићево „не“, за максималну драматизацију је злоупотребио „Утисак недеље“.27) Тачно пред други блок реклама, кад је већ испричао све своје патетичне бајке, Вучић је обавештен да је Николићу позлило и да је пребачен у болницу. Са најтужнијим изразом лица, замолио је остале госте у студију да са пијететом, без ругања, говоре о Томи, па је пожурио у болницу, као да тамо нема ко други да распреми кревет за његовог председника. Тако је завршен директан пренос узбуњивања јавности. Међутим, дизање тензија је настављено. „Напредњаци“ су најављивали протесте у Нишу, Крушевцу, Косовској Митровици и Краљеву, у Врању су запретили блокадом Вишег суда, а од власти у Новој Вароши су ултимативно тражили оставке или ће спречити рад локалних институција. У Београду се Миодраг Станковић, члан СНС-а, солидарисао са страначким вођом, па је и сам ступио у штрајк глађу и жеђу. Вучићеве и Николићеве поруке „са отвореним или прикривеним позивом на насиље“ умало нису довеле до жешћег сукоба присталица СНС-а са полицијом пред зградом Председништва Србије. Демонстранти су око 19 сати покушали да склоне ограду која их је делила од полиције, па је дошло до кошкања које ипак није прерасло у озбиљнији инцидент. - Немојте да улазите у сукобе. Никада нећу командовати насиљем, па макар мислили и да сам најгори на свету – смиривао је ситуацију пироман-ватрогасац Вучић.28) Медији су дали пун допринос ширењу вучићевске патетике. Изјаве Томислава Николића цитиране су уз неизбежне напомене: „Значајно је напоменути да господин Николић још није ишао у ве-це“;29) „Говорећи тихим гласом навео је да га је прошла главобоља, али да има проблеме са желуцем“;30) „Видно исцрпљен, тихим гласом је рекао да наставља штрајк“;31) „Блед и скоро непомичан, без капи воде и трунке хране, уста су му толико сува да је једва изустио: Мало ме је током ноћи болела глава“;32) „Репортеру је упало у очи да је Тома променио пиџаму, плаву је заменио бордо пиџамом“...33) 26) Портал „С медиа“, 17. април 2011. 27) Б92, 17. април 2011. 28) „Бета“, 18. април 2011. 29) Б92, 17. април 2011. 30) „Бета“, 18. април 2011. 31) „Бета“, 19. април 2011. 32) „Курир“, 19. април 2011. 33) „Курир“, 21. април 2011.
– 213 –
Морални портрет Александра Вучића Као што је Бранка у медијима подржавала супруга Милоша Бојанића, или Игбала свог Екрема Јеврића, да жанровска форма буде задовољена, и Драгица Николић је, сва забринута, окружена синовима и снахама, бдила над гладним Томиславом. - Сваким даном ми је све горе и горе, као и њему. Упоран је, не жели да одустане, ни деца ни ја не можемо да га одговоримо.34) Мало сам одахнула откако је узео воду. Ваљда ће сада бити мало боље, мада и даље неће да одустане. Лекари не могу да верују да ће он у недељу бити једини Србин који неће пробати ускршње јаје – говорила је Драгица,35) која је раније одбијала комуникацију са новинарима тврдећи да је она „само домаћица“ и нека „о свему питају Томислава“. Додуше, тада је питање било: „Одакле вам 350.000 за куповину два стана“. О томе није хтела да прича, али може о икони светог Димитрија, кандилу и ускршњим јајима. Да „Фарма“ буде потпуна, недостајао је само Огњен Амиџић, иако ни Вучић није био лош конференсије. Све телевизије су информативне емисије почињале и завршавале извештајем из болнице у којој је Николић гладовао, са насловних страна дневних новина слао је поруке „идем до краја, живот дајем за Србију“, филмске титлове пратила су обавештења о томе колики су му притисак и билирубин, а тениски мечеви су прекидани „последњим вестима“ ко га је посетио и молио да прекине штрајк. Међутим, Вучићу ни то није било довољно. Идилу су му кварили медији који су објављивали критике самоубилачког ултиматума. - У историју бешчашћа ће ући кампања коју су челници режима организовали против једног човека који је постао крив и одговоран у овој земљи само зато што се одлучио на личну жртву, а не да жртвује друге људе како то они раде. Кампања коју воде против Томислава Николића је и лична и политичка и вређа здрав разум – рекао је Вучић на страначкој конференцији за новинаре 18. априла. Драгана Ђиласа, свог приватног пријатеља и политичког противника, Вучић је оптужио да иде „од новина до новина, од телевизије до телевизије и безумним лажима излази у полујавност“ и пренео му поруку Томислава Николића: „Дабогда ти никада толико не јео и не пио колико ја данас једем и пијем“. - Ако Ђилас сумња у штрајк, срам га било. Срам га било! – праведнички бесан, урлао је Вучић. Нешто тишим гласом одбио је да коментарише став патријарха Иринеја да штрајк глађу није у духу хришћанства: - Немам коментар. Боље да се уздржим!36) Од бруталних коментара на рачун неподобних новинара, по старом обичају, није могао да се уздржи. Некада, кад је био министар информисања, називао 34) „Курир“, 19. април 2011. 35) „Курир“, 21. април 2011. 36) Патријарх Иринеј: Није хришћански убијати и мучити своје тело. То што Николић чини, то је супротно Цркви. То је врста самоубиства коју Црква итекако осуђује. Има 300 других начина да се бори за своју идеју, а не на овај нехришћански начин („Бета“, 18. април 2011.)
–214–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА их је „страним плаћеницима“, а сада, кад жели да опет буде министар, етикетира их као „слуге режима“. - Данас је у Србији уведена апсолутна цензура. Погледајте само сајтове три песнице режима РТС-а, „Блиц“ и Б92, тамо не може да се јави ко год мисли другачије од режима и режимских слугу. Нека они раде свој посао, ми ћемо се борити против режима и режимских слугу како будемо могли и борићемо се и у будућности. А онима који су, кад их је назвала Јасмина Стојанов, звана Џеси, трпали наслове да је Николић због инфузије прекинуо штрајк, могу само да кажем да се стиде. Навешћу пример Тома Сенде, који је био млад и јак, а Британци су га држали на пуној инфузији. После два месеца је млад, јак момак преминуо. Дакле, само нека ти преваранти, ти лажови никоме више не објашњавају да је живот на цевчицу много леп. А због чега раде све то? Па, због тога што велики председник неће изборе! – наставио је Вучић да шири панику причом о фаталној опасности која наводно прети Николићу. У његовој режији одигран је протестни перформанс пред зградом „лажовизије“ Радио-телевизије Србије. - У последња три дана РТС води монструозну кампању лажи против Томислава Николића. То је наредио Борис Тадић – рекао је Вучић.37) Међу демонстрантима су били Тања Видојевић, незванични кандидат СНС-а за директора државне телевизије, и Жељко Цвијановић, некада блиски сарадник Александра Тијанића. Наравно, Вучићев бес због непостојеће „режимске хајке“ и „цензуре на сајтовима“,38) био је мотивисан искључиво жељом да страначко чланство и остале грађане држи у сталном стању страха од заоштравања сукоба. У исте сврхе користио је протесте пред Председништвом и „митинге подршке“ пред Клиничкоболничким центром „Београд“.
Тајкун Милан Беко дошао у посету, Цане је био оправдано спречен Ни ко лић је од био да при ми ак ци о на ре „Ц мар ке та“, али гр лио се и љу био са тај ку ном ко ји је ку пио ту фир му. Ца не Су бо тић ни је до шао * * * Прикаченог на апарате, Томислава Николића су посећивали врло занимљиви „пријатељи“. Међу првима се појавио епископ бачки Иринеј, најуспешнији бизнисмен у Српској православној цркви, а после и његов световни пандан, тајкун Милан Беко. На неколико минута, тек да искажу своју подршку, навратили су Драган Џајић и Момир Булатовић. Своја штрајкачка искуства, стечена у Централном затвору у време „Сабље“, Николићу је пренео Милорад Вучелић. 37) „Бета“, 20. април 2011. 38) Вучић: Специјално оспособљени администратори спречавају да се на сајту РТС-а појави било какав коментар против режима. Рецимо, организавано је послато 1030 коментара, а ниједан није пуштен (Сајт СНС, Конверенција за новинаре, 20. април 2011.)
– 215 –
Морални портрет Александра Вучића
Драгица теши Тому: Поздравио те Цане, а сада ће доћи Беко...
- Дошао сам да посетим пријатеља, јер се дружимо већ две деценије. У пријатељском разговору покушао сам да га одговорим од наставка штрајка, али, нажалост, нисам успео – рекао је Вучелић,39) не откривајући да ли га Николић још сматра само „муцавим туцачем кафанских певаљки“ или сад помиње и оцвале телевизијске водитељке. Од представника власти, прве болничке ноћи, лидера СНС-а посетио је само министар здравља Зоран Станковић. Иако се незванично најављивала могућност да у КБЦ „Београд“ дођу председник Тадић и патријарх Иринеј, до тога није дошло. - Борис не треба да долази. Што да долази? Већ је био, дошао је лепо подшишан за камере. Довољно је да се обрати, не мора да долази.40) Нисам чуо да је патријарх рекао да није хришћански убијати и мучити своје тело. Очекујем да ће неко доћи то да ми каже41) – рекао је Николић. „Гандија из Бајчетине“, намеравала је да посети и група акционара „Ц маркета“. Лаковерни несрећници, хтели су да виде и охрабре самозваног лидера промена, све у нади да ће им он помоћи да дођу до правде која им је отета спорном продајом њихове фирме. Наравно, Николић није имао времена за њих. Одлазећи, још пуни неоснованог уверења да су изабрали правог вођу, поручили су му: „Доћи ћемо и сутра, издржи, Томо“.42) 39) 40) 41) 42)
Портал „С медиа“, 19. април 2011. Исто. „Курир“, 19. април 2011. Исто.
–216–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Да су сачекали пола сата, видели би како Томислав Николић радосно прима „старог пријатеља“ Милана Бека, тајкуна који је купио „Ц маркет“.43) - Беко је мој дугогодишњи пријатељ, кога нисам срео годину дана. Причали смо о породици, чуо сам за принову у његовој породици – рекао је Николић,44) не помињући „Ц маркет“, оштећене акционаре, Верицу Бараћ, извештаје и кривичне пријаве Савета за борбу против корупције. Док су „угледни гости“ дефиловали клиником у којој су се за јединог пацијента бринули стручњак медицине рада и један естрадизовани сексолог, Велимир Илић је застрашивао окупљене: - Цела држава може да се нађе у стању опште анархије. Одбори у Нишу и Врању су такође почели штрајк глађу, а има предлога и за блокаду путева и пруга.45) Николића је више бринуо повишени притисак (150/100) него Илићева анархија, зато је прихватио терапију. - Погоршано ми је стање бубрега и ЕКГ, па ћу морати да почнем да примам инфузију. Наставићу штрајк глађу и жеђу колико год буде требало, али нећу угрозити свој живот. Ко да ме убеди да прекинем штрајк? Моја породица то за сада није успела, а немам никог ближег од њих – рекао је „видно малаксао“ Томислав Николић.46) Уз напомену да ће наредних дана „решити све недоумице и несугласице са Српском православном црквом коју не намерава да напусти“, штрајк у који је ушао са девизом „Дајем живот за Србију“, преквалификовао је у „мало ригорознији пост“. - Опраштам свима који од овога праве смејурију – Николић је био толерантан сам према себи, највећем скандал-мајстору у савременој историји српске политике, али и према ригидним црквеним догмама које не прате модерне самоубилачке трендове засноване на амбицији да се што пре отме власт. Прихватањем терапије, лидер СНС је почео да тражи излаз из ситуације у коју је увео и себе и целу државу. У извршењу кривичног дела ширења панике, Александар Вучић и Томислав Николић су злоупотребили наивне грађане жељне политичких промена, медије, лекаре, а на крају и Српску православну цркву. Кад су видели да режим неће прихватити „понуду која се не одбија“, одлучили су да као алиби за одустајање искористе Ускрс. - Данас сам се исповедио и причестио. Добио сам и усмену и писану поруку Његове светости47) и одлучио сам да од данас пијем воду и да узимам нафору коју ми је оставио свештеник. Тиме ћу до Ускрса, по молби Његове светости, 43) Председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ је најавила кривичне пријаве против учесника у споразуму на основу којегу су преузете акције предузећа „Ц маркет“. - Преузимање „Ц маркета“ је урађено на основу Меморандума у коме су учествовали Данко Ђунић, Мирослав Мишковић, Милан Беко и Слободан Радуловић. То је тајни картелски споразум на основу кога је извршено преузимање акција „Ц маркета“. Иначе, то не само што је забрањено, већ је и начин на који се не могу кршити власничка права осталих – казала је Бараћ („Танјуг“, 9. јун 2010.) 44) „Ало“, 30. април 2011. 45) „Курир“, 19. април 2011. 46) „Бета“, 19. април 2011. 47) Писмо патријарха Иринеја: Очински саветујем и очекујем да преостале дане страсне седмице проведете у посту, онако како је то наша Света црква прописала и како сте то претходних година чинили („Курир“, 19. април 2011.)
– 217 –
Морални портрет Александра Вучића да постим, а онда, када прође овај наш највећи празник, видећемо како ће ићи – рекао је Николић.48) Истовремено је најавио и да ће почети да „уноси храњиве материје“: - О томе још нисам одлучио иако је било много молби од људи које изузетно ценим и поштујем и којима много дугујем, које треба да слушам. Видећемо. Углавном, сам сам одлучио да у ово уђем, сам ћу да одлучим да из овог изађем и не интересује ме шта други о томе мисле. Авантуру је почео изјавама да ће „режим добити понуду коју неће моћи да одбије“, да ће „истрајати до краја“ и да ће избори бити одржани „18. децембра, а не на било који други датум“. Истовремено је изазивао сажаљење народа и подстицао панику, да би, на крају, од свега одустао и притом сам себе прогласио за победника у кечерском рвању с Борисом Тадићем. - Овим штрајком сам постигао много. После овога Демократска странка и њен председник немају више шта да траже на политичкој сцени. Нити сам ја њих уцењивао, нити сам постављао ултиматуме. Нису избори у питању, избора ћемо имати свакако – рекао је Николић, уверен да су сви грађани идиоти који не памте његове и Вучићеве изјаве од пре два-три дана. Ако нико други, Вучић се претварао да му верује: - Томислав је свакако победио у својој бици, показао је Србији да не морате да се жртвујете за своје џепове и за своју задњицу, већ да можете да пробате да урадите и нешто за свој народ, јер промене у Србији су нешто што не значи лично Томиславу Николићу већ значи целој Србији и грађанима који живе теже од свих нас. Наш проблем је што имамо посла с болесницима, с монструмима имамо посла. Рекао сам му да је он нама потребан и рекао сам му да је он потребан целој земљи и да размишља о томе, а он ми је рекао: „Пусти Вучићу сад то, причаћемо, сад ми причај о политици и другим стварима“, па смо прешли на друге теме.49) Е, да га је Николић раније тако ућуткао, не би се овако избламирао. Међутим, ко је са Вучићем тикве садио, заврши на инфузији. У претпоследњем чину пинкоидне представе, предвођена „напредњачким доглавником“, цела Србија је добила задатак да моли „бајчетинског Махатму“ да прекине штрајк, а он да се скрушено нећка. Једнако смешно су изгледали они који су, тобоже, забринути због опасности која му прети у луксузној болници под надзором какав никада ниједан пацијент у Србији није имао. Отргнуто лудило Вучић је покушао да врати у политичку процедуру на исти начин како је оно и почело – причом о „понуди која не може да се одбије“. Понуда је сад намењена Николићу. - Председништво СНС моли и захтева од Томислава Николића да прекине штрајк глађу, јер његова победа је већ остварена чињеницом да су сви грађани схватили да је он свестан да се жртвује за Србију – рекао је Вучић,50) али није открио да ли ће Николић бити смењен са места председника странке ако одбије захтев Председништва. 48) Сајт СНС, Изјава новинарима, 20. април 2011. 49) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 20. април 2011. 50) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 22. април 2011.
–218–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА О таквој санкцији није ни морао да размишља, знао је да ће председник прихватити понуду. - Од Председништва странке нисам ни очекивао неку другу поруку, не само себи, него и јавности. Видећемо, притисак је велики, али нисам ја још одлучио шта ћу. А уосталом, пост је, па није ни добро да у посту одлучим да почнем да једем као сви остали. Али ја заиста још нисам нашао никога ко би ме позвао да издржим до краја и да умрем. Изузев можда ови из власти, који чујем, тако говоре приватно. Углавном, осећам се боље, али до Ускрса сам заиста у оваквом посту, а за Ускрс видећемо да ли ћу ја да будем једини Србин који не једе ускршње јаје. Видећемо – нећкао се Николић.51) Како каже, данима је разговарао сам са собом и закључио да није губитник. Осим килограма, ништа није изгубио. - Одустајање од расписивања избора није повлачење. Ми смо своје рекли, они су своје рекли и кад-тад биће избора. Није успело. Нека то остане на председнику Тадићу – рекао је тада председник СНС. Александар Вучић је заблистао и у режији „великог финала“ риалити шоу програма „Штрајк инфузијом“. Са намером да тензије држи до краја, пласирао је турбо-бесмислицу: „Томислав Николић ће Ускрс провести са породицом и наставиће штрајк глађу“. - Пацијент је успешно стабилизован, прекинуо је штрајк жеђу, па даљих индикација за хоспитализацију нема. Он ће наставити штрајк глађу код своје куће ако током ноћи не дође до компликација – рекао је новинарима Љубомир Илић, члан лекарског конзилијума.52) Идеја о таквом, у историји незабележеном, начину штрајка – „код куће“ – Николићу се није свидела. Зато је отишао у београдску Саборну цркву, да се свечано, пред камерама, куцне црвеним јајетом са патријархом и тако оконча личну политичку агонију у коју је увукао целу државу. - У пратњи супруге Драгице, на изненађење присутних верника, спорог и тешког корака, и бледог лица, попео се уз десетак степеника до црквене порте. Придржавајући се за супругу, лидер напредњака најпре је стао међу вернике, да би потом прешао уз десну страну црквеног „брода“. Вођа опозиције двадесетак минута касније примио је свету причест и кренуо ка излазу из цркве. На пола пута до врата нагло је малаксао, па је крај причешћа сачекао у високој столици недалеко од црквених врата. Држећи га за руку и повремено му брисавши чело, уз њега је све време била супруга Драгица. „Изнемогао је због гужве и загушљивог ваздуха у цркви“, рекао је један од чланова СНС који је био уз Николића – на крајње патетичан начин испратили су медији53) очекивани завршетак најбесмисленије представе која је икада одиграна на српској политичкој позорници. 51) Сајт СНС, Изјава новинарима, 22. април 2011. 52) „Бета“, 23. април 2011. 53) „Вечерње новости“, 24. април 2011.
– 219 –
Морални портрет Александра Вучића
Кловнови бар имају црвени нос, чиме ће Николић да се постиди Ко мен та ри: „Са мо у би цу за пред сед ни ка! А, не, не ће да се уби је. Да кле, фо ли ран та за пред сед ни ка!“ „То мо, раз о ча рао си Ву чи ћа. Ште та“ * * * Александар Вучић је на изразито дрзак начин, зарад остваривања личног политичког интереса, у сарадњи са Томиславом Николићем, починио кривично дело ширења панике. При вршењу инкриминисаног дела био је свестан да Николићева ултимативна претња самоуништењем представља бруталан притисак на државне органе како би одступили од својих законских и уставних овлашћења. Да би остварио тај циљ, свакодневно је узнемиравао јавност порукама са „отвореним или прикривеним позивима на насиље“. Као мотив за такве активности, „напредњаци“ су навели захтев да превремени парламентарни избори не буду одржани у јануару 2012. него тачно 18. децембра 2011. године. И да су Вучић и Николић тражили хитно расписивање и одржавање избора, у најкраћем року, улазак у штрајк глађу и жеђу не би могао да се оправда, али бар би могао да се разуме. Овако, уцењивање „понудом која се не одбија“, унапред је планирано као фарса којом је СНС покушала да искористи снагу коју је, по претпоставци њених лидера, у том тренутку имала, како би у нерегуларним условима дошла на власт. Вучић и његови сарадници, поред најтежих оптужби против представника власти али и грађана који нису подржавали Николићев покушај суицида, износили су тврдње да се „Србија налази у револуционарном стању“, да „влада анархија“, да „могу да заузму државне институције и сами одреде датум избоТома Николић: Убићу ра“, да „намерним кашњењем лекарсе ако ме не прогласе за континент ских реакција власт врши акт атака на здравље једног човека“... Иако се Николић налазио под контролом лекара, Вучић је јавно упозоравао председника Тадића да „пожури“, „време му истиче“, и да ће сносити одговорност за судбину Николића. Критикујући појединце из власти и медија, употребљавао је говор мржње, називајући их „пацијентима“, „монструмима“, „багром“, „режимским слугама чији је једини облик деловања варање народа, лажи, фалсификовање чињеница“, и најављивао „обрачун са лоповима, лажовима и –220–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА преварантима“... У одмеравању одговорности Александра Вучића, неопходно је узети у обзир да ово није први пут да је он на исти начин, претњом самоубиством, покушао да оствари политичку корист. Пораз СНС-а на поновљеним изборима у Бору, крајем јуна 2010. године, Вучић је назвао „преваром“ која је извршена тако што су грађанима поштом упућене лажне уплатнице са страначким логом, потписом Томислава Николића, измишљеним бројем жиро-рачуна и захтевом да се уплати 1.860 динара. Странка је Тужилаштву за организовани криминал поднела кривичне пријаве против министра полиције Ивице Дачића и директора ПТТ Србија, Горана Ћирића. Вучић је, по обичају, био радикалнији: - Ако до понедељка министар Дачић не нађе ко је донео лажне уплатнице и наредио њихову дистрибуцију, почећу штрајк глађу. Обавестићу јавност где ћу штрајковати, сигурно нећу тамо где ће ми неко доносити јагњетину и вино. Престаћу да узимам храну и лекове, па нећу моћи дуго да издржим – претио је Вучић.54) У понедељак ујутру, док се заменик председника СНС, пред камерама телевизије „Пинк“ опраштао од гледалаца, објављено је да је полиција позвала на информативни разговор Милоша Мишчевића, заменика генералног директора ПТТ Србија, и Петра Комненовића. Вучић је то назвао „хапшењем“, да би имао изговор за одустајање од штрајка. - Штрајк би, после објављених хапшења, био уцена а не борба за правду. Да нисам најавио штрајк, полиција их никада не би ухапсила. Иако је то учињено минут до 12, ипак представља малу победу целе Србије и свих нормалних и пристојних грађана – оценио је Вучић,55) срећан што може несметано наставити да једе и пије неопходне лекове, иако је знао да су Мишчевић и Комненовић пуштени после пола сата, чим су дали изјаве, а цела афера никада није добила судски епилог. Судски епилог поводом ширења панике у априлу 2011. вероватно не би одвикао Вучића од традиционалних претњи самоубиством, али можда би бар донекле педагошки утицао на грађане Србије како не би подлегали злоупотреби политиканата склоних патолошким начинима борбе за власт. Без обзира што су Александар Вучић и Томислав Николић имали свест о томе да у ултиматуму за расписивање ванредних избора има мање логике него да су, под претњом самоубиством, захтевали да се из употребе избаци, рецимо, слово „М“, или да птице почну да лете праволинијски и организовано, а не као до сада, куд-која, намеравали су да на овај патолошки начин створе услове за могући долазак на власт. Њихов срамни риалити шоу, иако је могао да изазове тешке последице за цело друштво, успео је да их прикаже онаквима какви заиста јесу и на шта су све спремни како би дограбили власт. Све пароле о „жртвовању за Србију“ нису могле да сакрију бахатост Александра Вучића који је, хипотетички, за неког другог потенцијалног штрајкача рекао: „Штрајкуј, мајсторе, штрајкуј, шта ме брига“, истовремено вређајући све који су се усуђивали да посумњају у смисао Николићевог „ригорозног поста“. Такав, без маске проевропског де54) РТС, 29. јун 2010. 55) „Блиц“, 5. јул 2010.
– 221 –
Морални портрет Александра Вучића мократског лидера будућности, Вучић је показао шта од њега могу да очекују грађани којима он жели да влада. Сличну врсту поруке, из болничке постеље је послао Николић, који је одбио да прими ојађене акционаре „Ц маркета“, али срдачно је дочекао „старог пријатеља“ Милана Бека, тајкуна који је у спорним околностима купио, између осталог, тај „Ц маркет“. Такође, патетичном представом о „самоубиству са предумишљајем“ тзв. напредњаци су успели да анимирају значајан део јавности. Поред бројних јавних личности које су покушавале да утичу на смањење тензија, значајну улогу су одиграли и анонимни појединци чији коментари су, пре свега на интернет порталима, доказали да већина грађана Србије није спремна да пристане на уцену политиканата гладних власти. Иако је Вучић у време „Томине страсне седмице“ велики део енергије посветио обрачуну са аналитичарима и коментаторима који више верују својим очима него његовим паролама, управо су они представљали најзначајнију „колатералну корист“ овог риалитија. То је знао и Вучић, зато се жестоко супротстављао истини и разуму, надајући се да ће победити његова демагогија. Ко није читао коментаре на сајтовима, није могао да схвати зашто Вучић онолико јауче, прети и вређа. Ко је имао прилике да види сајбер-отпор напредњачкој суманутости, могао је да ужива у овим или оваквим раскринкавајућим дефиницијама: „Ниси ти Ганди! И ми гладујемо, па се не хвалимо.“ „Тома Шојић ће штрајковати глађу – све док му Тадић не поклони белу лађу“. „Живимо у држави са лоповском влашћу и монтипајтоновски сулудом опозицијом. Спаса нам нема.“ „Приватни КБЦ је у ствари Наша мала клиника, а Николић је Пејо“. „Количина ега и сујете је директно сразмерна енормној глупости коју овај патетичар изазива својом појавом и својим чином“. „Предомислио си се, Томо? Прпа? Живот ти је ипак важнији од Србије. Ко да ти верује?“ „Николић васкрсе. Ваистину васкрсе, помогла му инфузија“. „Џаја, Карић, Цане и остали... Тома им је спас!“ „Кад видим Милана Бека, јасно ми је да је уплатио аванс, па је свратио да преконтролише инвестицију, а овај екумениста Иринеј је шлаг на торту! Нема нама с овима спаса!“ „Шта ће Беко код скромног и поштеног Томе? Кад ће Цане Суботић доћи да га посети? Ви хоћете да нас водите? Па ви окупљате око себе све саме лопове који хоће да њихов лоповлук прође некажњено.“ „До ове вести да је Беко ишао код Томе мислио сам да се против СНС води прљава кампања. Сад је јасно да је реч о великој превари, данас иступам из СНС.“ „Сада више ни Шешеља не морају да враћају из Хага. Ови су се сами уништили.“ „Скидајте то више са насловних страна и ударних вести, јавите у стилу – Ђекна још није...“ „На Томином митингу је био и Вулин. Не могу да заборавим како је у време демонстрација у децембру 1996. на питање зашто полиција растерује студенте воденим топовима са хладном водом, Вулин са подсмехом одговорио: Па, зар је требало да грејемо воду? То све говори.“ „И сад, право у свој стан од 250 квадрата, а ми остали разлаз!“ „Ово је нови ријалити. Пет дана пратимо како функционише дијета Томе Николића. Шта је следеће? Вучић на растезању у теретани?“ „Пије воду, прима инфузију... Како ће од сада да штрајкује? Одбијаће да се купа?“ „Болница у блокади, нестало инфузи–222–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је...“ „Успео је да око свог кревета скупи све авете прошлости које су још у животу и на слободи.“ „Данас сам у земунском паркићу код кеја видео изгладнелог просјака како лежи на клупи. Нико да га одведе ни у државну а камоли у приватну болницу, не посети га ниједан политичари, не сними га ниједан новинар...“ „Уколико желите да Тома настави штрајк жеђу пошаљите поруку КАП на 6969. уколико желите да Тома прекине штрајк жеђу пошаљите поруку БЕКО на 6969, а уколико желите да му се у штрајку придружи Александар Вучић пошаљите поруку ВУК на 6969.“ „Самоубицу за председника! А, не, неће да се убије. Дакле, фолиранта за председника!“ „Шта се чудите? И ви би прекинули штрајк када огладните.“ „Вучићу, патријарх ти покварио план!“ „А шта би било да је муслиман или атеиста?“ „...Али Томина политика и даље не пије воду!“ „Томо, разочарао си Ацу Вучића. Штета.“ „Кловнови бар имају црвен нос, чиме ће овај да се постиди?“
Болесна фарса којом се Вучић и Николић изругују свим грађанима Србије Ра де та: Ни ко ли ћев штрајк је обич на фар са. Сви су схва ти ли да је Ву чић на сан као Ни ко ли ћа јер же ли да га се што пре ота ра си * * * Најружнијих Вучићевих увреда нису били поштеђени ни политички противници и аналитичари који су коментарисали Николићев штрајк. - Увек се мора имати бар минимум респекта ако је неко спреман да за нешто жртвује свој живот, али немогуће је отети се утиску да расписивање избора месец дана раније или касније дефинитивно није разлог за такав гест, баш као што и свођење политичке борбе на питање датума избора јесте нека врста фарсе и залуђивања народа. Зато штрајк глађу и жеђу Томислава Николића излази из домена политичке анализе и прелази у домен политичке патологије – рекао је аналитичар Ђорђе Вукадиновић56) и тако постао главна мета Вучићевих напада.57) Он је чак демистификовао и омиљени „напредњачки“ симбол. - Спорно је и позивање на гандијевске методе. Гандијеви разлози били су бескрајно озбиљнији јер се Ганди борио против стране колонијалне окупације, а касније и братоубилачког рата између Индуса и муслимана. У том смислу, можда бих имао више разумевања за Николића да је његов мотив за штрајк био више политичко-егзистенцијални, односно да је штрајковао, рецимо, због Косова, Срба у Крајини, третмана Војислава Шешеља у Хагу, лоших приватизација или продаје Телекома. Овако, све одаје утисак фарсе која лако може прерасти у трагедију – оценио је Вукадиновић, подсећајући да у Србији стално неко штрајку56) „Бета“, 16. април 2011. 57) Вучић: Ускоро ћемо објавити податке ко финансира поједине сајтове појединих аналитичара и колико новца добијају, а за све то морају да служе прљавом режиму Демократске странке. Ми знамо да они раде „на жетон“, односно на то ко им плати више. Сви ти Вукадиновићи, Требјешанини и остали препаметни, кад их народ толико воли, нека оснују једну заједничку политичку странку, па нека освоје три гласа. Ако могу, честитаћемо им на томе (Сајт СНС, Конференција за новинаре, 17. април 2011.)
– 223 –
Морални портрет Александра Вучића је глађу због изгубљеног посла, пропале фабрике или тешког живота, а сви се слажу да то није начин за решавање проблема иако су ти разлози „много озбиљнији и драматичнији“ од ових које је навео Томислав Николић. Србијанка Турајлић, професор ЕТФ-а, сматра да неко ко се понаша као Николић не би смео да узме власт у Србији. - То се не може назвати ни детињастим за тако озбиљног човека, већ могу само да кажем – то је болесно понашање. Недопустиво је да штрајкује глађу и жеђу кад има људи који стварно гладују. Мени је најискреније жао што је господину Николићу лоше, али он је и те како свестан, као и сви ми, да је окружен лекарима који неће дозволити да му се нешто догоди и да штрајк неће имати озбиљне последице. Док има људи који себи секу прсте, штрајкују глађу, а лекари их ни не погледају. То изгледа као да се Николић изругује стварим невољама тих људи – рекла је Турајлићева.58) Ђорђе Вуковић, програмски директор ЦеСИД-а, сматра да је штрајк био веома лош политички потез. - И улазак господина Николића у овај штрајк и излазак из њега, у првом случају је показао непромишљену акцију, а у другом случају покушај изласка из те непромишљене ситуације. Напросто, ово је било, нећу да кажем политички промашај, али некаква грешка која је направљена самим уласком у један тако радикалан чин политичког деловања – рекао је Вуковић.59) У сличном стилу су „напредњачку“ авантуру коментарисали и њихови политички противници. - Николићеви потези су већ виђени у серији коју грађани радо гледају, а и завршиће се као у серији. Ово је последњи чин у политичком животу Томислава Николића. Да му је Србија на првом месту, никада не би напустио СРС и омогућио да се Србија доведе у ово стање у коме је сада – рекао је Драган Тодоровић, потпредседник Српске радикалне странке.60) Његова колегиница Вјерица Радета је у Скупштини коментарисала штрајк председника СНС. - Сви грађани Србије знају да је Николићев штрајк глађу и жеђу обична фарса. Николић је циркузант који се излежава пред камерама, глуми штрајк и прави комедију. Сваки дан изгледа све буцмастије јер га очигледно добро хране и поје. Ко би могао да се понаша онако а да заиста штрајкује? Види се да му се чак ни уста нису осушила а тврди да данима не пије. Сад су сви, па и они у СНС, схватили да је Вучић насанкао Николића јер жели да га се што пре политички отараси. Зато га је и посетио биснисмен Милан Беко, да би видео да ли му је пропала инвестиција – рекла је Радета.61) Она је нагласила уверење да су СНС и ДС „заправо потпуно исте – две стране европске медаље“. Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије, оценио је да је Томислав Николић „већ победио јер је успео да земљу, у политичком смислу, врати у камено доба“. 58) 59) 60) 61)
„Утисак недеље“, Б92, 17. април 2011. Радио „Слободна Европа“, 25. април 2011. Б92, 18. април 2011. „Бета“, 19. април 2011.
–224–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Николић је већ победио иако са својим чином не зна шта ће. Тако нешто је успео захваљујући пре свега Борису Тадићу али и свима онима коју су њему допустили оно што никоме другом није допуштено. Николић има апсолутно право да од Тадића тражи да му преда власт зато што му је Тадић претходно направио партију – рекао је Јовановић62) Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа, одмах је Николићев штрајк назвао фарсом. - Цела прича је од почетка чист фалсификат. Каже: „Ја ћу сад да се убијем глађу и жеђу ако не буде ванредних избора“. А недељу дана касније: „Уопште није важно када ће бити избори, важно је да Србији крене“. Он је испао човек који је несолидан и то је сада укус који не може нико да испере. Зато сам му и препоручио да лепо почне да једе, прима пензију, игра се са унуцима, заврши политичку каријеру, и – здраво. Он то вероватно неће урадити – рекао је Чанак у „Утиску недеље“, 24. априла. У истој емисији, Душан Бајатовић, потпредседник Социјалистичке партије, оценио је да је штрајк Томислава Николића велики политички промашај. - Пред крај некакве политичке утакмице, имали су добру шансу и из ње су погодили „чисту стативу“. Схватили су да на овај начин не могу да постигну политичке циљеве које су прокламовали. Тражио се частан излаз, који је пронађен уз посредну улогу патријарха и Српске православне цркве. Уствари, то је био изговор да се овај штрајк, који је био политички промашај, заврши – рекао је Бајатовић. - Не видим никакав ефекат који је постигао Томислав Николић својим штрајком, осим што је у народу добио надимак „Махатма из Бајчетине“ – сматра Срђан Миливојевић, посланик и члан Извршног одбора Демократске странке. Он тврди да је Николић штрајком нанео велику штету и себи и својој партији, али и Србији: - Уместо да разговор усмери ка институцијама које функционишу, да убеди владајућу већину да распише изборе, он је то пробао да уради једним прилично неразумним актом који се завршио како се завршио и по њега и по његову политичку странку. Такође, грађанима Србије и својим члановима и симпатизерима је показао да он у ствари нема никакву стратегију.63) За дешавања на „Фарми“, и звезде тог риалитија Милоша Бојанића и Екрема Јеврића, заинтересовани су били углавном гледаоци из Србије. За „Штрајк инфузијом“ и Томислава Николића интересовање су показали и бројни представници страних држава и организација. Сви су позивали на прекид штрајка. Мирослав Лајчак, извршни директор за Европу и централну Азију при Служби спољних послова Европске уније, у телефонском разговору је рекао Николићу да прекине штрајк, а он ће, наводно, да поприча са Кетрин Ештон, шефом европске дипломатије, око усклађивања термина за ванредне изборе у Србији. 64) - Имајући у виду растуће политичке тензије у Београду, позивамо Томислава Николића да прекине штрајк – наводи се у саопштењу Интерпарламентарног састанка Европског парламента и Скупштине Србије, који су потписали председавајући Едуард Кукан и Ласло Варга.65) 63) Радио „Слободна Европа“, 25. април 2011. 64) „Вечерње новости“, 18. април 2011. 65) „Фонет“, 19. април 2011.
– 225 –
Морални портрет Александра Вучића Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, сматра да „ова Николићева акција драстично одступа од његових наступа у протекле две године“. - Николић је од септембра 2008. године направио значајан помак у правцу европеизације своје политике. Зато сматрам да, упркос својој радикалској прошлости, Николић може бити део решења, а не део проблема. Ако је Томиславу Николићу европска агенда заиста приоритет, он што пре треба да се врати стандардном демократском дискурсу – педагошки је Кацин 66) опоменуо свог новог абонента. Шеф руске дипломатије, Сергеј Лавров, изјавио је да штрајк Николића представља унутрашње питање Србије и да Русија рачуна да ће се све политичке снаге „понашати у законским оквирима“.67) Александар Вучић је, сав весео, новинарима прочитао „лично писмо“ европског комесара Штефана Филеа у коме се наводи иста порука – прекините штрајк! Као позитиван сигнал да је разум јачи од Вучића и Николића може да се схвати и понашање представника Српске православне цркве. Иако су дозволили да их „напредњаци“ употребе за излазак из властитог хаоса, реално је претпоставити да су ту цену прихватили свесно, с намером да помогну смиривању ситуације и тако омогуће заблуделим суицидним овцама, али и свим нормалним грађанима који су недељу дана живели као таоци бесмисленог ултиматума. Међутим, све реакције српске јавности и бројних европских званичника, ма колико уливале наду да је могуће победити „напредњачку“ политичку патологију, не могу да Вучића и Николића ослободе одговорности. Извршењем кривичног дела ширења панике и нереда нису успели да остваре свој циљ, али учинили су све што су могли, доказујући да су спремни да ризикују и људски живот у намери да испуне личне политичке амбиције. Само адекватном казном, на демократским изборима, грађани могу да их спрече да шире атмосферу страха. Док се то не деси, њихов егзибиционистички фанатизам наставиће да развија уверење да су јачи од истине, правде и закона. А ако казна изостане, опет није страшно, вођен карактером и пацерским способностима Вучић ће већ смислити нови начин да избламира себе и Николића како би убрзао одлазак на политичку депонију, где им је и место.
66) „Данас“, 19. април 2011. 67) „Бета“, 19. април 2011.
–226–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Велика Србија, некада од Прилепа до Вировитице, данас од Бајчетине до Јајинаца
ДОГЛАВНИК СРПСКОГ ПОДРИЈЕТЛА Ву чић: По здра вљам ју нач ки на род срп ске Гли не, вас ко ји сте пр ви кре ну ли на уста шку власт (1995.) Ни ка да ни сам био у Гли ни (2008.) Сви го во ре да не ма ви ше Срп ске Кра ји не. Би ће је! Книн ће би ти срп ски. (1995.) Ми ло ше вић је из дао Кра ји ну. Сло бо – уста шо! Жи ве ла Ве ли ка Ср би ја! (1995.) Срп ска отаџ би на је у Кни ну, Оку ча ни ма, у Ја се нов цу и по тој ли ни ји Кар ло баг-Огу лин-Кар ло вац-Ви ро ви ти ца (1998.) Не мој те да за бо ра ви те да је 300 до бро во ља ца СРС-а, нај ча сни јих Ср ба, по ло жи ло свој жи вот на ол тар отаџ би не (2000.) Не срп ска фу ка ра са под сме хом нас пи та: „Где су вам да нас Кар ло вац, Огу лин, Кар ло баг и Ви ро ви ти ца?“ (2000.) Та дић је бру ка и сра мо та за Ср би ју јер се из ви нио Хр ва ти ма за уби ја ње и про гон Ср ба (2007.) У ра ту у Хр ват ској уоп ште ни сам уче ство вао, ни сам био на тој те ри то ри ји (2008.) Ли ни ја Кар ло баг-Огу лин-Кар ло вац-Ви ро ви ти ца је нео збиљ на и не ре ал на (2008.) Мо гу ће је да сам за бо ра вио да сам то не кад из го во рио. Ја та ко не ми слим, по гре шио сам! (2008.)
– 227 –
Морални портрет Александра Вучића
М
еђу свим неделима Александра Вучића – личним, страначким, идеолошким и лукративним – најозбиљније последице су оставиле његове дугогодишње „националне“ преваре. Горљивом реториком, говором мржње, па и директним позивима на насиље, ратне злочине и освету, Вучић није само стварао атмосферу страха него је јавно подстицао на учешће у крвавим сукобима на простору бивше СФРЈ. У медијским наступима, на страначким митинзима и на све остале начине, Вучић је заступао великосрпску идеологију. Залагао се за стварање јединствене српске државе чија би западна граница била на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Жестоко се противио мировном споразуму у Дејтону. У време НАТО агресије, као министар за информисање у влади Мирка Марјановића, у ратној одбрани Космета, Србије и Југославије истакао се одлучном борбом против „страних окупатора и домаћих издајника“. Супротстављао се „антисрпском злочиначком суду“ у Хагу и јавно подржавао Радована Караџића, Ратка Младића и остале српске оптуженике. Захваљујући таквом ангажману, Александар Вучић је остварио личне и политичке амбиције, дошао је до високих страначких и државних функција. С друге стране, изазвао је трагедију многих добровољаца Српске радикалне странке и становништва на ратом захваћеним просторима, па и грађана Србије који нису учествовали у ратовима. Он је профитирао, а хиљаде Срба, неупоредиво храбријих и часнијих од њега, гинули су и страдали заступајући идеје које је он прокламовао. Услед „напредњачке“ мутације, Велику Србију и исто тако велике жртве српског народа, оставио је Војиславу Шешељу, да их он заступа и брани у Хашком трибуналу, под најтежим оптужбама за оно у шта су заједно веровали и за шта су се борили. Александар Вучић је јак национални нерв имао и пре уласка у Српску радикалну странку. Одрастао је у породици за коју тврди да је претрпела усташки погром у завичајном селу поред Бугојна. Приврженост српству је, као и остали припадници те генерације, најјасније изражавао на стадионима, међу навијачима Црвене звезде, са којима је 1990. ишао и у Загреб, на дуел с Динамовим „Бед блу бојсима“, што се касније показало као предигра за оружани сукоб. Да би доказао да су Срби супериорнији од Хрвата чак је почео да тренира кошарку, не би ли надмашио „њиховог“ Дражена Петровића. Можда би и успео да му таленат за спорт није био обрнуто пропорционалан шампионском таленту за политиканство, демагогију и сплеткарење. Кад се рат из Хрватске пренео у Босну, Вучић је отишао на Пале, да помогне у одбрани српства. Уместо са пушком на фронту, ратовао је својим најјачим оружјем – медијима, као преводилац и новинар Српске радио-телевизије. Мангуп с новобеоградског асфалта се није баш најбоље снашао међу грубим горштацима који нису били заинтересовани за позирање него за одбрану својих живота и огњишта. Међутим, тих неколико месеци проведених близу ратишта касније му је послужило као сертификат да је искрени српски националиста. Није могао ни да замисли бољу улазницу у Српску радикалну странку. Са врхунским предиспозицијама – рођени Београђанин, одличан студент, –228–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА млад, талентован, добровољац... – брзо и лако је постао идол многих патриотски оријентисаних омладинаца. Војислав Шешељ, вођа српских радикала, омогућио му је услове за развој и стварање статуса најперспективнијег српског политичара. Вучић је у потпуности оправдао поверење свог председника, пријатеља у кума, четничког војводе и аутора савремене идеологије српског национализма. Од Шешељевих политичких смерница одступао је врло ретко, само у приликама које су захтевале да одглуми да је у србовању жешћи и од свог идола. Идеји о стварању Велике Србије био је једнако веран и кад се српска војска налазила на четири километра од Карлобага, као и после „Олује“, кад је 350.000 Крајишника прогнано у Србију. - Поздрављам јуначки народ српске Баније и српске Глине, вас који сте први кренули на усташку власт, вас који сте први ослободили неке српске територије у Српској Крајини. Колико је пута Хрватска напала Српску Крајину? Неколико пута. И на Миљевачком платоу, и у Медачком џепу, на Дивосело и Масленицу. Али, никада Српска Крајина, никада српска Глина неће бити Хрватска – бодрио је Вучић1) Србе с Баније само неколико месеци пре него што ће Хрватска, уз политичку и војну подршку Сједињених америчких држава и најутицајнијих чланица Европске уније, уништити Републику Српску Крајину и извршити највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Ратни пораз није обесхрабрио Вучића. Напротив, жестоко се обрушио на српске издајнике из Београда, како на режим Слободана Милошевића, тако и на „фукару“ која је негирала могућност остварења Велике Србије. Мењале су се политичке прилике, радикали су дуго били на удару социјалиста, па су, тачно годину дана пред почетак НАТО агресије, формирали владајућу коалицију, а у општем хаосу једна од ретких константи била је Вучићева упорност у одбрани великосрпских идеја. - Време је, време је да склонимо банду социјалистичку са грбаче народа. Све што је могао, Слободан Милошевић је урадио у штету и на штету српског народа, на штету свих Срба у свим српским земљама. Ми, српски радикали, изненадили смо се што сада, у хрватској офанзиви на Западну Славонију, као и у последњим нападима муслиманске војске, нисмо видели хеликоптере и авионе Милошевићеве војске да бомбардују положаје српске војске. Толико је Милошевић огрезао у издају сопственог народа – оптуживао је Вучић2) тадашњег председника Србије. На митингу Српске радикалне странке, 21. септембра 1995. године у Београду, још жешће се устремио на „усташу“ Милошевића. Ко је чуо Вучићеве вапаје над продајом Крајине и заклетве да ће Книн, „који никад није био хрватски“, опет бити српски и да ће се Срби изборити за стварање „велике, демократске и јединствене српске државе“, морао је да падне у заблуду и помисли да је тај млади радикал заиста искрени српски националиста. 1) Митинг СРС у Глини, 20. март 1995. 2) „Велика Србија“, јул 1995.
– 229 –
Морални портрет Александра Вучића - Браћо Срби и сестре Српкиње, нико од нас се није осећао толико пониженим, увређеним и пораженим као што је то данас и без своје кривице. Кривицом само једног човека. Кривицом председника Србије Слободана Милошевића. „Слобо – усташо“, то је једина порука коју Срби из свих српских земаља могу да кажу. То је једино што српски борци у Републици Српској говоре. Слобо – усташо! Они који су пре четири године гинули са његовим именом на уснама, данас га проклињу јер их је издао и продао. Када бомбардери и авиони НАТО пакта туку Србе, када муслимани и Хрвати насрћу на српске положаје, нападају српску нејач, српске старце, децу и жене, Слободан Милошевић у својој вили прима белосветске хохштаплере. Вечера са њима. Ради шта хоће и никоме за то не одговара. Слободан Милошевић је осрамотио свој народ. Слободан Милошевић је са свим тим белосветским хохштаплерима легао и полеђушке и потрбушке, па му раде шта хоће. Слободан Милошевић је човек који не може да сачува понос и достојанство српског народа. Подсетићу вас, браћо Срби и сестре Српкиње, Дрниш, Житнић, Книн, Грачац, Кореница, Плитвице, Слуњ, Плашки, Вргинмост, Топуско, Костајница, Двор на Уни, Бенковац, Обровац, па да не говорим о градовима у Републици Српској, Дрвару, Шипову, Србобрану, Јајцу, Кључу, које је продао председник Србије Слободан Милошевић. У тим градовима су Срби увек живели. И питају, говоре свако вече на државној телевизији, лажу и неће да кажу који је узрок пада тих српских градова. Једини узрок је издаја Слободана Милошевића. Издаја и ништа друго. Рекао је Слободан Милошевић: „Сада ћу лако, нема ми више Српске Крајине о врату. Још мало Републике Српске да продам, па сам завршио посао. Скинуће ми санкције...“ Летеће авионима. Ко лети тим авионима? Лете његови криминалци који су се обогатили на народној грбачи. Нико други. Нико. Никоме од вас, никоме од нас то не треба зарад слободе српског народа у Републици Српској и Српској Крајини. Заборавио је Слободан Милошевић да још има српских патриота у Србији. Заборавио је да српски народ не може да потоне толико дубоко колико он мисли. Сви говоре да нема више Српске Крајине. Биће је! Вратићемо Книн! Книн ће бити српски. Никада није био хрватски и неће бити. Само док је Милошевић овде може да остане хрватски. Книн мора бити српски и биће враћен у српске руке. Преговори, које Милошевић сада води о статусу Бања Луке. Па, докле ћемо, људи, да трпимо? Каже неки његов министар иностраних послова: „Наше стрпљење има граница“. Па, где су вам те границе? Како треба да легнете и клечите да би се дошло до тих граница? Не понижавајте, усташе српске, више свој народ. Нећемо вам то дозволити. Ни вама, ни онима са којима заједно, српским усташама за спољну употребу, из Српског покрета обнове и Грађанског савеза, наносите љагу и срамоту српском народу. То вам више нећемо дати. Српска радикална странка ће се и даље борити, заједно са вама, сигурни смо, и изборити за оно што је жеља свих Срба, за оно што је наш сан. А то је велика демократска и јединствена српска држава. Живела Велика Србија! – Викао је огорчени Србин Александар Вучић.3) 3) „Велика Србија“, октобар 1995.
–230–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Нека се не радују српске усташе, нисмо кукавице као Хрвати и Мађари Ву чић: Срп ска тру ба из то га се ла Дре но ва нас по зи ва на бор бу за осло бо ђе ње и ује ди ње ње срп ског на ро да у је дин стве ну срп ску др жа ву * * * Време је пролазило, стизали су нови изазови, али Александар Вучић није одступао од прича о Великој Србији и граници Карлобаг-Вировитица. Успут је само престао да проклиње „Слобу усташу“, „издајника“ који је „продао“ сан о уједињењу свих Срба. Незнатно коригована реторика није изгубила препознатљиву радикалску тежину.
Вучић је усташама опростио прогон пола милиона Срба из Крајине
- Једнако је српска отаџбина у Книну, Окучанима, у Јасеновцу и по тој линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, јер су у истој земљи живели људи као ми, у међународно-правно признатој земљи, и имали су, ваљда, и они једнако право да као народ остану да живе са нама, као што су други хтели да се одвоје мимо права.4) Срби су протерани са својих огњишта. Нису бежали. Није бежао ни Милан Мартић. То истичем без обзира на све разлике које смо имали. Чак је у Србији био осуђиван од многих када је ракетама гађао Загреб, желећи само да узврати и да одбрани Српску Крајину. Немојте да заборавите да је 300 добровољаца Српске радикалне странке, најчаснијих Срба, најчаснијих патриота, положило свој живот на олтар отаџбине – поносио се Вучић5) жртвама које су на стратишта отишле у организацији његове странке, непосредно мотивисане и његовим говорима. 4) БК ТВ, 26. мај 1998. 5) ТВ „Ју инфо канал“, 22. август 2000.
– 231 –
Морални портрет Александра Вучића Српски понос и патриотски занос нарочито су га обузимали у предизборним кампањама. Позивао се на туђу спремност за „полагање живота на олтар отаџбине“ и своје херојство, небројено пута презентовао у новинским и телевизијским интервјуима. Док је имао практичне интересе, на сав глас је певао „Спрем’те се, спрем’те, четници“, бусао у груди радикалске и вређао сваког ко не мисли као он. - Нисам спремио никакав говор, али говорићу из срца, говорићу оно што мислим, оно што су српски радикали увек и свуда говорили. Можда први пут у историји ове куће, овог дома, овог здања „Сава Центра“, данас је српска труба затрубила из тога села Дренова и она је говорила о тешком времену које је за нама и које је пред нама. Она нас позива на јединство, она нас позива на слогу, она нас позива на борбу за ослобођење српских земаља, за очување преосталих српских територија и за уједињење српског народа у јединствену српску државу – говорио је Вучић на Петом отаџбинском конгресу Српске радикалне странке 23. јануара 2000. године. Судбину васколиког српства везао је своју странку, наглашавајући да је њен највећи циљ стварање Велике Србије. Од тога, тврдио је генерални секретар, СРС никада неће одустати. Био је у праву. Странка није одустала, он јесте. - Кроз шта је Српска радикална странка прошла у претходних десет година? Од најтежих напада хрватских усташа на српски народ српске Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Барање и западног Срема, кроз напад на наш народ у Републици Српској, па до последњих напада на све што је српско на Косову и Метохији. И свуда је и једина, увек уз свој народ, била само Српска радикална странка. И то је оно што са поносом данас можемо истаћи, што можемо са поносом свима рећи. Ми смо једина политичка организација која не само да има своје представнике, већ је или најпопуларнија или једна од најпопуларнијих политичких странака у свим српским земљама у Републици Српској Крајини, у Републици Српској, Србији и Црној Гори. Свуда где живе Срби, живи и Српска радикална странка – дичио се Вучић, не заборављајући да удари на политичке противнике: - Шта нам данас замерају? Видите да многи са подсмехом кажу: „Где су вам данас Карловац, Огулин, Карлобаг и Вировитица?“ То нам ова несрпска фукара, ови мученици и јадници, што онима који су ову земљу бомбардовали скуте и руке љубе, они хоће да кажу: „Где сте ви данас, радикали, у тим српским местима?“ Као да Срби никад нису држали ни Карловац, као да на само неколико километара од Карлобага и Вировитице нисмо били, као да ни данас нема преко 20 одсто Срба у Огулину. Као да то нису српска места. Радују се и сеире томе што су усташе окупирале српску земљу и хоће и нас радикале да убеде да то није српско, да смо ми говорили глупости, да ми нисмо знали шта је наше, а ми ни тада ни данас нисмо хтели и нећемо ништа што је туђе. Хоћемо само оно што је наше, српско, а то су и Карлобаг, и Огулин, и Карловац, и Вировитица, и све те српске земље. И то морају да знају. Нека се они стиде, нека се стиде ти Срби, само рођењем Срби, који с подсмехом говоре о тим српским местима, о тим српским територијама. Ми ћемо Косово и Метохију, као и Републику Српску Крајину и Републику Српску, бар онај део који је изгубљен у последњој хрватско–232–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА муслиманској офанзиви, вратити. Да ли ћемо је вратити сутра, за неколико година, или за неку деценију, то је друго питање, али наша одлучност, наша борба, наша жеља да вратимо оно што је наше, да се наш народ врати на своја огњишта, да вратимо наше територије је најважнија и тој жељи се не може нико супротставити зато што је то легитимна жеља, то је наша земља и нико нам не може одузети право на то – србовао је Вучић. Младалачки темперамент понекад би утицао на то да његов национализам прерасте у шовинизам. Чврсто уверен да су „Срби изнад свих“, заклињао се у квалитет великосрпског колективног карактера отпорног на издају и сличне слабости од којих пате други народи. Са јаким паролама супротставио се „мученицима“ који су ипак поклекли пред том пошасти и постали „домаћи издајници и страни плаћеници“, - Непријатељи Србије, који су убијали наше грађане и уништавали земљу, решили су да по сваку цену, медијском агресијом и окупацијом обезбеде што ширу подршку својим слугама у Србији. Служе се најпрљавијим средствима и најперфиднијим методама, свакојаким триковима специјалног рата њихових обавештајних служби против једне мале, али поносите земље непокорних људи. Неће успети зато што Срби нису Хрвати, нису Мађари и неки други, већ су народ који је одувек највише волео слободу. Наш је циљ да укажемо ко су страни плаћеници и да објаснимо шта ће се са Србијом догодити ако би Американци успели да је покоре и да на власт доведу своје слуге. Србија не би постојала – тврдио је Вучић.6) Као високи функционер Српске радикалне странке, Александар Вучић је, и десет година после хрватске злочиначке акције „Олуја“, сматрао да Република Српска Крајина постоји, само је окупирана. Председнички колегијум СРС-а усвојио је Меморандум о правно-политичкој немогућности опстанка окупације РСК. - Идеја политичког континуитета Републике Српске Крајине јесте политички реализам. Једини начин за нормализацију односа Срба и Хрвата у будућности јесте прекид окупације Републике Српске Крајине и коначно српско-хрватско разграничење. Срби никада, па ни данас, не траже оно што им не припада, само траже остварење права на самоопредељење које је признато и Хрватима и право да буду своји на своме, које се признаје свим слободним народима света. Злочин и геноцид не могу бити темељ за стварање озбиљне европске државе. Зато Хрватска не сме бити награђена за злочиначку политику убијања и протеривања Срба, већ мора бити натерана да рационалним мерама прихвати постојање српске државе у оном оквиру који је чинила Република Српска Крајина. Република Српска Крајина је данас опустошена и разорена земља. Хрвати, и поред присилног насељавања хрватског становништва из Босне и Херцеговине на територију Крајине, и поред протеривања пола милиона Срба, нису у стању да обезбеде хрватску већину на подручју Крајине. Ми, српски радикали, захтевамо и очекујемо престанак окупације Републике Српске Крајине, повратак прогнаног српског становништва на своја огњишта и трајно разграничење и коначно 6) ТВ „Наис“, Ниш, 1. март 2000.
– 233 –
Морални портрет Александра Вучића успостављање мира у региону и решавање свих српско-хрватских спорова – наводи се у Меморандуму Српске радикалне странке. Томислав Николић, заменик председника СРС-а, послао је Меморандум свим амбасадама у Београду, уз захтев да се о њему изјасне. Радикали су се на овај потез одлучили како би зауставили процес интеграције Хрватске у Европску унију док се не обнови Република Српска Крајина и санкционише етничко чишћење спроведено злочиначком акцијом „Олуја“. - Европска унија је одлучила да Турска не може да буде њен члан све док не реши статус Кипра. Ако једној држави не могу да дозволе да уђе у Европску унију зато што је оптужују да је извршила окупацију неке територије, ми смо поставили питање Европској унији да ли је то могуће за Хрватску. Како то мисле да приме Хрватску у Европску унију а она на себи има терет окупације Републике Српске Крајине? Многи су заборавили историјске, правне и политичке чињенице везане за судбину Републике Српске Крајине и до које мере је међународна заједница признавала фактичко постојање Крајине, па је дошло време да се подсете. Сви који нас питају да ли смо заборавили Републику Српску Крајину, нека знају да нисмо, а ово је пут којим ћемо се борити. Камо среће када би иза оваквог меморандума стала цела Србија једном седницом Народне скупштине. Ово је пут којим би Србија требало да се бори за Републику Српску Крајину, за права Срба из РСК. Видећете из овог Меморандума како тече тај прогон Срба кроз векове, како се геноцид над Србима у Хрватској спроводи кроз векове, како је свака политика сваке хрватске владе била погром Срба, само што су доскора Хрвати били толико осиони да су писали шта желе да ураде. То раде и сада, само што дају другачије изјаве. Значи, довољно је да њихов премијер изјави да ће да врати Србе у Хрватску и цела Србија га призна за демократског политичара. Нама, радикалима, то није довољно. Ми хоћемо да видимо Србе који се враћају. Не требају њихови политичари да прослављају православни Божић са православним Србима у Хрватској. Нек он њима обезбеди да буду у својим кућама – објаснио је Николић ставове из радикалског Меморандума.7) Радикали антисрпске ставове нису опраштали ни покојницима. Док су Борис Тадић и Војислав Коштуница, као и многи други српски политичари, писали нежне телеграме саучешћа римској Светој столици, Александар Вучић није жалио због смрти папе Јована Павла Другог. - Папа Јован Павле није учинио ништа добро за српски народ, он сноси велики део одговорности за догађаје у бившој Југославији протеклих година. Нико није подсетио да је папа за свеца прогласио највећег злочинца нацистичке Независне државе Хрватске Алојзија Степинца. Поједини српски медији више плачу за римским папом него за српском децом која су страдала у Крајини, Републици Српској и на Косову и Метохији – згражавао се млади радикал Вучић,8) који је детаљно анализирао сва злодела која су Ватикан и папа Јован Павле Други починили над Србима. 7) СРС, Конференција за новинаре, 18. јануар 2005. 8) ТВ „Пинк“, 3. април 2005.
–234–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА На промоцији књиге „Ђаволов шегрт римски папа Јован Павле Други“, Александар Вучић је истакао да њен аутор, др Војислав Шешељ, овим делом показује отпор и пркос Хашком трибуналу, али и ономе што се догађало не само у нашој земљи, већ и у свету. - Једино је председник Српске радикалне странке имао довољно храбрости да изнесе на видело праву истину о политичкој улози Ватикана, за разлику од свих осталих, који желе да се додворе и улизују моћној Светој столици. Добро је да постоји неко ко ће истину да саопшти, не само грађанима Србије, већ свима у свету. Да укаже да су то они исти са којима се нисмо слагали чак ни 1920. године, након формирања Краљевине СХС, јер никада нису желили било какву државу у којој би тобоже Срби имали хегемонију, у којој би Срби могли да живе као и сви остали људи. То нису могли да поднесу ни после Другог светског рата па смо 14 година били без дипломатских односа са такозваном Светом столицом. Хоће ли то и сутра бити њихова политика или ће њихова политика да буде она једна трећина програма који је спроводио Алојзије Степинац, а то је покрштавање Срба. Католичка црква, иако данас има свега 17,3 одсто верника у свету, жели да буде једина универзална црква. Једина црква која жели да господари човечанством и која жели да намеће своју политичку вољу на сваком делу Земљине кугле. То је оно што смо ми на својој кожи осетили и не треба да то кријемо. У Другом светском рату најжешћи и највећи мучитељи српског народа, посебно западно од Дрине и Дунава, били су католички свештеници. Није случајно то што је Јован Павле Други три пута боравио у Хрватској од када је прогласио за независну. У нашој земљи постоји заблуда да је то учинио Ханс Дитрих Геншер и немачка влада. Не, то је учионио Јован Павле Други када је 13. јануара 1992. први признао отцепљене сецесионистичке републике Хрватску и Словенију. Ми после тога кажемо: „Одлично, тај човек је безмало светац, много је урадио за српски народ“. А шта је то добро учинио за Србију и Србе? Никада ништа, осим што је, све што су наши непријатељи направили против српског народа, направили су уз његов благослов, његову дозволу и жестоку политичку и финансијску подршку. Три пута је боравио на тлу савремене НДХ. Ниједном није посетио Јасеновац, ниједном се није извинио српским жртвама, ниједном се није извинио српском народу за злочине које су католици починили над нашим народом у току Другог светског рата и у току последњег рата. Ниједном се није извинио за „Бљесак“ и „Олују“, за зличин протеривања више од 400.000 Срба са њихових вековних огњишта. Сви у Србији ћуте. Сви у Србији кажу: „Светац је отишао“. Извините, ако је то светац, таквој црвки не желимо да припадамо и нема то везе са питањем цркве него са питањем политике. Ватикан је имао значајну улогу у стварању кризе на простору бивше Југославије. Роналд Реган 1983. године успоставља дипломатске односе са Светом столицом, пошто до те године, у складу са својом политиком секуларне државе и – 235 –
Морални портрет Александра Вучића Уставом по којем је држава одвојена од цркве, Америка није желела да прави дипломатске односе с Ватиканом. Од тог тренутка се Јован Павле Други, врло отворено, без икаквог суздржавања, без икакве вере, већ са директним политичким утицајем, меша у такозвану хладноратовску и постхладноратовску еру, иде у рушење комунизма као да та врста идеологије има везе с његовом вером или с било чим другим и у потпуности подржава католичке земље на простору бивше Југославије, пре свега Словенију, Хрватску, па чак и Босну и Херцеговину, само да би напакостио српском православном становништву.9) У Денверу 1995. године, Карол Војтила, какво му је пређашње име, рекао је Клинтону: „Молим вас, господине председниче, да бомбардујете Србе“. Папа је за свеце прогласио најтеже и најгоре усташке злочинце и њихове идеологе, пре свега Алојзија Степинца и Еугена Кватерника10) – бранио је Вучић Србе и Србију од заблуда и лажи о улози Ватикана и папе Јована Павла Другог у ратном распаду СФРЈ. Још тежим речима бранио је српски понос кога је жестоко напао Борис Тадић. Да би задржао подршку западних ментора и доказао да је спреман на свако понижење, председник Србије се извинио Хрватима за злочине које су претрпели од Срба. - Свим грађаним Хрватске и свим припадницима хрватског народа које су учинили несрећнима припадници мога народа, упућујем извињење и преузимам одговорност – рекао је Тадић у емисији Хрватске телевизије.11) Том приликом, још жешће него 2004. године, када се у Сарајеву извињавао муслиманима, оптужио је генерала Ратка Младића, назвавиши га „једном од најтамнијих страница српске историје“. Наравно, није поменуо Анту Павелића, Фрању Туђмана, Анту Готовину и друге крвнике који су решили проблем Срба у Хрватској тако што су их побили или протерали. Површним маркетиншким паролама Тадић је добио неки поен у Бриселу и Вашингтону, али не и код Срба, посебно не код Александра Вучића. - Председник Борис Тадић је брука и срамота за Србију јер се извинио Хрватима за убијање и прогон Срба. Тадић је највећа штеточина за Србију и њене националне интересе. Он је директно оптужио Србију за изазивање рата на простору бивше Југославије. Извинио се Хрватима за све оно што су чинили од Анте Павелића до Фрање Туђмана. За то што су побили стотине хиљада Срба и зато што су протерали милионе Срба са њихових огњишта. Не разумем за шта се Тадић извињавао и у чије име јер оно што је рекао није мишљење народа и грађана Србије већ само мишљење једног од тужних политичара – оценио је Вучић.12) Три године касније, кад се Тадић опет извињавао Хрватима у Вуковару,13) Вучић је европски мудро ћутао, пошто је и сам, као „штеточина“, пристао да „брука и срамоти“ Србију. 9) СРС, Конференција за новинаре, 14. мај 2005. 10) „Велика Србија“, мај 2005. 11) „Бета“, 24. јун 2007. 12) „Бета“, 24. јун 2007. 13) Тадић: Овде сам да још једном упутим речи извињења, искажем жаљење и створим могућност да Срби и Хрвати, Србија и Хрватска, отворе нову страницу историје. Признањем злочина, извињењем и жаљењем стварају се могућности за помирење („Танјуг“, 4. новембар 2010.)
–236–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Зашто у Јасеновцу нема података ни о једном страдалом Вучићу Фра Ми јо Фи ли по вић: Од 19. руј на 1941. го ди не, по ред оста лих, и бу го јан ска оби тељ Ву чић по че ла је да се из ја шња ва као ри мо ка то лич ка * * * Посебно место у Вучићевој националистичкој реторици имао је Јасеновац, симбол усташког погрома над Србима у Независној држави Хрватској. Као доказ своје судбинске посвећености одбрани српског народа од претње новим јасеновачким геноцидим, Вучић је често истицао да су и многи његови преци страдали у том концентрационом логору. Ту причу је понављао све време рата у Крајини, а оживео ју је по оснивању Српске напредне странке. Као заменик председника СНС-а, гостујући на својој омиљеној Телевизији Б92, на подсећање да је и сам заговарао стварање Велике Србије са границом на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, уз патетичне уздахе, уверен да су сви гледаоци и слушаоци само примитивни идиоти који слепо верују његовим бахатим лажима, хладно је рекао: - Увек сам покушавао да, и то ћете приметити по мојим интервјуима, дакле, да се не правим много паметан, из мојих уста нисте никада чули за ту границу. Никада!14) Наравно, одмах су медији, да се Вучић не би правио много паметан, објавили делове његовог говора на Петом отаџбинском конгресу СРС, где је извређао „несрпску фукару, мученике и јаднике“ који о Карлобагу, Огулину, Карловцу и Вировитици говоре „као да то нису српска места“. Ухваћен у лажи, Вучић није дозволио да га истина победи. За шпијунску саботажу у емисији на телевизији „Кошава“, где је прво објављен снимак говора са радикалског Конгреса, окривио је новинара Марка Јанковића, Милорада Вучелића, Војислава Коштуницу и бизнисмена Предрага Јанковића Пецонија. - Могуће је да сам заборавио да сам то некад изговорио. Никад нисам веровао да су Сплит и Дубровник српски, али сам веровао и сада верујем да су српски Бања Лука, Бијељина и Требиње, као што сам у време постојања Српске Крајине веровао и да је Книн српски – рекао је Вучић,15) покушавајући да избегне директан одговор на питање о граници Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица: „А је л’ ја баш говорим о тим градовима? Добро, ако су нашли један снимак, наћи ће и други, али ја сам о томе говорио најмање од свих. То је била политика коју сам заступао последњих 14 година. Ја тако не мислим и ако сам то рекао, погрешио сам!“ Кад је хистерија попустила, наставио је да исправља прошлост. Са лакоћом се одрекао Велике Србије и њених граница, уместо дотадашњег истицања усташког геноцида почео је да осуђује „све злочине без обзира ко их је починио“. Чак је и географске термине прилагодио потребама своје политичке трансфор14) Б92, 4. новембар 2008. 15) „Ало“, 10. новембар 2008.
– 237 –
Морални портрет Александра Вучића
У Јасеновцу нема ниједног Вучића, на време су прешли у католичанство
мације. Из речника је избацио Републику Српску Крајину. За ту српску државу, „привремено окупирану од стране Хрватске“, користио је европски прихватљиве туђмановске одреднице – Книнска Крајина, Задарско залеђе, Лика, Далматинска Загора и слично. Као што раније, док је био генерални секретар СРС-а, није пропуштао прилику да истакне понос због припадности странци која је дала толико добровољаца, у улози заменика председника СНС-а тотално је заборавио на те мученике који су, вођени његовим политичким паролама, одлазили на ратишта и „полагали животе на олтар отаџбине“. Од заједничке политике, многи радикали су добили уста пуна земље, Вучић је добио џепове пуне евра и спасоносну амнезију. Међутим, два месеца од оснивања тзв. Српске напредне странке, Вучићу и Николићу је био потребан патриотски имиџ, како би преварили још понеког радикала. Да би очувао тај привид, применио је још један политикантски трик. Одлучио је да посети Крајину и тако одржи заблуду да му је стало до Срба ван Србије. Дводневни боравак у Хрватској организовали су му Марко Атлагић и Бранислав Простран, избеглице с тог простора а и из Српске радикалне странке. У пратњи српских новинара и хрватске полиције, Вучићева евроатлантска делегација је обишла Бенковац, Кистање, Смоковиће и Јасеновац. - Смисао наше посете јесте да обиђемо наше људе који живе на тим подручјима. Желимо да разговарамо с њима, и са сиромашнима и с богатима. Да видимо шта они заправо очекују од нас, од матице. Политичари у Србији говоре о правима и проблемима нашег народа у Хрватској, а највећи број њих и не зна да данас у Книну живи девет хиљада Срба. Хоћемо да видимо шта им је потребно. Држава није урадила ништа како би помогла нашим људима у заштити њихових права. Ово је велики корак, јер Србе у Хрватској нико од политичара из Србије –238–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА годинама није посетио. Поред тога, желим и да се извиним нашим људима тамо јер њихова држава све ове године није бринула о њима – рекао је Вучић.16) Није му пало на памет да се „нашим људима“ извини за све изјаве којима их је у најтеже ратно време гурао у сукобе, погибије и прогонство. - Хоћу да вам кажем да нисам дошао да сакупљам политичке поене, већ да вам се извиним зато што се нико није бавио проблемима Срба који су се вратили у Книнску Крајину, да вам се извиним зато што се ништа није причало о Србима у Далматинској Загори - лагао је Вучић,17) док је разговарао са групом од шездесет повратника. Наравно, на пут је и кренуо да би сакупио понеки политички поен, доказујући лешинарски карактер који је спреман да експлоатише и муке забрађених баба чији синови и унуци, ако нису изгинули, у Србији балансирају на ивици егзистенције. Управо избеглим Србима, потенцијалним „напредњачким“ гласачима, хтео је да се представи као заступник њихових интереса. Успут је испунио још два значајна циља ове манипулације: 1. дистанцирао се од шешељевске прошлости, и 2. додворио се Хрватима. - Моја посета приказана је у ударном термину у Дневнику ХРТ-а, РТЛ-а и ТВ Нове. Хрватски новинари инсистирали су на томе да сам бивши Шешељев сарадник, а ја сам говорио оно што говорим и овде. О 400.000 протераних из Хрватске, о одузетој српској имовини – као што је лагао у Крајини, лагао је Вучић и у Србији.18) Хрватским новинарима се само смешкао, карикирао и себе и своју политику, на озбиљна питања нудио глупаве покушаје да се представи као толерантан младић који је залутао у гудуре још пуне необележених гробова, спаљених кућа и заосталих мина. Кад су га питали за битку код Шкабрње, где је погинуло двадесетак Хрвата, што се данас у „лијепој њиховој“ представља као ратни злочин, Вучић је одговорио: „Нисам чуо за тај злочин до пре неколико дана. Ако је било злочина, ја то осуђујем као и сваки злочин“19) и нагласио да му је жао што „Хрватска није увек повлачила најсрећније потезе“ који би допринели развоју „добросуседских односа“. Новинарка Хрватске телевизије је упитала Вучића где је он био током деведесетих година и да ли је можда учествовао у рату у Хрватској. - Да ли сте ви новинар или полицајац? – јуначки је Вучић избегао одговор.20) Ипак, за исту телевизију, чији репортери су га интервјуисали две недеље касније, у његовом напредњачком кабинету, дао је шире објашњење: - У том рату уопште нисам учествовао, уопште нисам био на тој територији. Ако сам негде починио неки злочин, ајде, ухапсите ме да одмах одговарам. Кад су му хрватски новинари показали видео-снимак говора у Глини, где је великосрпски одлучно рекао да „никада Српска Крајина, никада Глина неће би16) 17) 18) 19) 20)
„Курир“, 2. децембар 2008. „Правда“, 10. децембар 2008. НИН, 11. децембар 2008. „Политика“, 9. децембар 2008. ХРТ, 9. децембар 2008.
– 239 –
Морални портрет Александра Вучића ти Хрватска“, све са осмехом, лежерно је слагао, ни не трепнувши: „Никада нисам био у Глини“. Самоуверен, сигуран у моћ порицања, све што би Хрвати могли да му приговоре, пребацио је на рачун Српске радикалне странке. - Дакле, уопште се не залажем за то да Сплит, Задар, Шибеник или Макарска припадну Србима, као што је то било у Српској радикалној странци – рекао је Вучић, засмејавајући новинаре „Дневника“ ХРТ-а. Узалуд је покушавао да им се додвори причом о бесмислицама које никога не занимају. - Са хрватским полицајцима сам се одлично дружио. Е, ајде да се тркамо на аутопуту, па макар и заменили аутомобиле, да видимо ко је бољи возач. Или, е, ајде, да видимо ко ће брже да поједе нешто. Када проведете 48 сати са неким, он види да сте ви нормални, ви видите да су они нормални... - износио је Вучић идиличне утиске о дружењу с људима које је до јуче називао „усташким злочинцима“. Маркетиншко путовање, претворено у ритуалну медијску сахрану радикалског и рођење евроатлантског Вучића, завршио је посетом Меморијалном центру у Јасеновцу. Домаћинима није замерио шаховницу на улазу у највећи концентрациони логор на Балкану, нити фалсификовану бројку од 45.000 убијених Јевреја, Срба и Рома. Засметало му је само то што електронском регистру, међу именима идентификованих жртава, нема ниједног Вучића. - Мој отац је случајно преживео зато што је био у стомаку мајке, коју су протерали у Србију, док су остале побили. Од 24 припадника породице Вучић, овде нисам нашао ниједно име – рекао је Вучић.21) И пре 1990. године, хрватски „повијесничари“, предвођени Фрањом Туђманом, покушавали су да негирају број од 700.000 јасеновачких жртава, који је утврдила државна комисија СФРЈ. Оживљавање независности, Хрвати су искористили да драстично умање последице стравичног злочина из времена НДХ-а. Можда су се у том процесу лицитирања именима жртава затурили и подаци о припадницима породице Вучић, а можда њих и нема из практичног разлога – јер нико од њих није страдао у Јасеновцу. Нема документованих доказа да су Вучићи побијени, али постоји потврда фратра Мије Филиповића о томе да су се Вучићи у септембру 1941. одрекли православља и прихватили римо-католичку веру. - Слиједеће бугојанске обитељи су се почев од 19. рујна 1941. изјашњавале као римокатоличке: 1. Кадијевић, 2. Вучић, 3. Лукић, 4. Праљак – наводи се у потписаној изјави фра Мије Филиповића. Мистерију породице Вучић покушао је да разјасни и Љубиша Петковић, народни посланик Српске радикалне странке.22) Пред скупштинску седницу 27. новембра 2008. године, обавио је разговор са човеком који је оспорио српско порекло Александра Вучића и понудио бројне доказе својих тврдњи. - У канцеларију је ушла мени потпуно непозната особа. Представио се пуним именом и презименом. Дијалог је започео причом како није пропустио ни21) „Курир“, 10. децембар 2008. 22) Љубиша Петковић, „Хашке муке“, СРС, 2011.
–240–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА једно суђење др Војиславу Шешељу у Хашком трибуналу гледајући често и до раних јутарњих часова. Каже да је згранут лажним изјавама већине сведока Тужилаштва и да он зна шта је права истина, будући да је и сам из Републике Српске. Морао сам да га прекинем, јер за ту тему нити сам имао времена, нити овлашћење да било с ким разговарам. У мени се чак створила сумња да није у питању неки провокатор. Замолио сам свог саговорника, да каже ако има неки озбиљан проблем који га мучи и који га доводи код мене и да одмах пређе на одговарајућу тему. „Господине Петковићу, дошао сам да Вам кажем, да вероватно нисте довољно информисани у вези пуча у Српској радикалној странци. За тај покушај пуча, Ви оптужујете само америчку у британску обавештајну службу. Ја не сумњам да су те две службе главни организатори пуча, али главни извођач радова била је хрватска обавештајна служба и то преко Александра Вучића“. Њихов заједнички циљ био је да заједно са Хашким трибуналом и кабинетом председника Србије Бориса Тадића у одсутном тренутку задају тежак ударац Српској радикалној странци, од којег би се тешко опоравила а као друго да се спречи ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу и његов брзи повратак у Србију, и на тај начин обезбеди додатно време за јачање њихове партије. „Господине Петковићу, Александар Вучић је Хрват, њега је врбовала усташка организација преко хрватске обавештајне службе. Он је све вас обмануо, а нарочито Војислава Шешеља, који му је чак и кумовао.“ Прича ми је деловала мало вероватном, па сам морао да га прекинем: „Господине, ја не браним Александра Вучића, али био сам једном приликом у његовом стану и видео сам да има иконе и фреске православних светаца а, иначе, у Српској радикалној странци су отворена врата свима који прихватају програм Српске радикалне странке. Ми не правимо дискриминацију према националној или верској припадности, нити боји коже. У чланству, као и на одређеним страначким функцијама у Српској радикалној странци има и муслимана, Мађара, Хрвата, Рома, Словака, Русина и припадника других етничких група. Имамо чак и једног Арапина на функцији у Српској радикалној странци.“ А затим смо ушли у дијалог: - То је уреду, али зашто усташе? - А да ли Ви имате доказе за то што говорите? - Имам! - Добро, да ли сте спремни да узмемо Вашу изјаву и да снимимо разговор? Желим да Вас подсетим да се клевета третира као кривично дело и да Српска радикална странка никада и никога није оптуживала без доказа. - Не да сам спреман на снимани интервју, већ сам спреман да све то потврдим и на конференцији за новинаре и то под пуним именом и презименом. И још нешто, иконе које сте видели у његовом стану су само маска под којом се прикривао. Не мислите ваљда да ће генерални секретар Српске радикалне странке у свом стану да окачи слику Фрање Туђмана? Овде смо прекинули разговор и разменили бројеве телефона. Када је мој саговорник отишао и када сам остао сам, наметнула су се нека конкретна питања. Да ли је могуће да је све то истина, а ако јесте, зашто то није рекао раније, а не сада када је Александар Вучић напустио Српску радикалну странку и када за – 241 –
Морални портрет Александра Вучића нас није више интересантан. Но и поред тога што сам са резервом прихватио његову причу нешто ми није дало мира, па сам одлучио да проверим његов исказ. Одмах сам послао људе на терен ради провере и утврђивања чињеничног стања. И коначно, 7. децембра 2008. године, добио сам извештај са терена. Био сам толико запањен извештајем да ми је одмах било јасно да од очекиваног повратка Војислава Шешеља у јуну ове године неће бити ништа. У међувремену Тужилаштво Хашког трибунала поново је почело да форсира причу о наметању адвоката др Војиславу Шешељу, затим му је ускраћена привилегована телефонска комуникација са правним тимом, а тужилаштво је захтевало да се прекине процес и најавило нову оптужницу за непоштовање суда. Све је указивало на чињеницу да су Александар Вучић, неки људи из кабинета председника Србије Бориса Тадића, поменуте обавештајне службе и Хашки трибунал радили синхронизовано, како би др Војислав Шешељ остао што дуже у хашкој тамници, не би ли се обезбедило додатно време за јачање једне издајничке партије – тврди Љубиша Петковић. Кад је добио извештај сарадника, позвао је свог саговорника, како би упоредио сазнања са терена са његовим тврдњама. - Дошао је у заказано време, а моје прво питање било је: „Да ли је Александар Вучић имао неких здравствених проблема?“ Одговорио је да се с Александром Вучићем није дружио, нити је пратио његово одрастање, школовање и здравствене проблеме, али се сећа да је као дете имао проблема са очним видом и да је једно време носио наочаре, с једним газом затвореним оквиром наочара. У том тренутку мој саговорник није знао да пред собом имам комплетан извештај са терена у којем, на самом почетку, пише управо ово што ми је сада и сам потврдио. У даљем току разговора саговорник је до детаља потврдио све податке које сам имао у извештају. Нагласио је да је породица Александра Вучића, католичка породица више од 67 година, да Александар Вучић лаже да су 24 члана породице Вучић убијена од стране усташа у току Другог светског рата а да је његова бака протерана у Србију. Из места одакле је породица Вучић, убијен (заклан) је на кућном прагу отац познатог певача Недељка Билкића, јер је одбио да приступи римокатоличкој вери. Пошто се његова прича у потпуности подударала са извештајем са терена који сам добио, одлучио сам да му покажем документ који сам добио. У документу пише да се породица Вучић од 19. рујна (септембар) 1941. године изјашњавала као римокатоличка обитељ (породица). Када је мој саговорник видео документ, помало љутито ми је одбрусио: „Па, зар ми нисте веровали?“ А затим наставио: „Породица Вучић је из предграђа Бугојна званом Чипуљић, а глава породице био је Анђелко Вучић, деда Александара Вучића. Породице Кадијевић, Лукић, Праљак и Вучић, прешле су из православне у римокатоличку веру септембра 1941. године. О супрузи Анђелка Вучића немамо много података будући да је у релативно кратком року након приступања римокатоличкој вери напустила Бугојно и преселила се у Војводину (Кикинда), где се и родио отац Александра Вучића, Анђелко Вучић. Анђелко Вучић старији имао је четворо деце, најстарији син Антоније, надимак Брацо, други по старости био је Којо, затим ћер–242–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ка чије име нисмо успели да сазнамо, јер је преминула, и најмлађи син Анђелко. Анђелко Вучић старији, као отац четворо деце, једина је жртва у Другом светском рату породице Вучић, али ни он није жртва која је страдала од стране усташа. Наиме, Анђелко Вучић, деда Александра Вучића преминуо је од задобијених повреда после једне кафанске туче у Бањалуци. Информације са којима ми располажемо упућују нас да се Анђелко Вучић старији бавио трговином, односно црном берзом и шверцом. Пошто је био у сталним дуговима основано се сумња да је у питању освета за ненаплаћена потраживања (дугове). По њему је дато име најмлађем сину, односно оцу Александра Вучића. Најстарији син Анђелка Вучића, односно стриц Александра Вучића умро је у Београду после 1991. године од последица чира. Други стриц Александра Вучића Којо такође је умро пре рата 1991. године у Бугојну од последица алкохолизма. Тетка Александра Вучића, такође је преминула непосредно пред почетак рата 1991. године природном смрћу – изнео је Петковић тврдње до којих је дошао захваљујући сазнањима својих сарадника и саговорника из Републике Српске. На основу тих доказа, Петковић разоткрива зашто се међу јасеновачким жртвама не помињу 24 Вучића. - Наравно да их нема када се добро зна да је породица Вучић променила веру за вечеру и да су сви преживели Други светски рат. А како и не би када је породица Вучић била тесно повезана са усташком организацијом. „На основу чега то тврдите“ - питао сам свог саговорника. Одговорио је: „Стриц Александра Вучића, Брацо, био је ожењен ћерком из познате усташке породице Томас. Љубо Томас је један од најозлоглашенијих усташа из Другог светског рата, који се истицао незапамћеним зверствима над српским народом у Бугојанској регији. Према мојим сазнањима он је био један од главних организатора убацивања терористичке групе од 19 усташа из Аустралије на подручје Бугојна 1972. године, која је ликвидирана. Из овакве једне породице, Александар Вучић је добио стрину, коју је волео више од свих осталих Вучића. Остали чланови породице Вучић углавном су рођени после Другог светског рата, па самим тим нису ни могли бити жртве у периоду о којем говори Александар Вучић. Старији стриц Александра Вучића, Брацо, има двоје деце, ћерку и сина Синишу који је по струци стоматолог, али и власник једног кафића. И други стриц Александра Вучића има двоје деце, сина Рајка и ћерку Добринку, док Анђелко, отац Александра Вучића, има још једног сина по имену Андреј. Да ивер не пада далеко од кладе и да између породице Вучић и усташа љубав не престаје ни после 67 година, говори чињеница да је брат од стрица Александра Вучића, Рајко, син покојног стрица Које, у овом последњем рату поклонио аутоматску пушку, коју је добио од војске, извесном усташи Дамиру Ивићу, који тренутно живи у Њујорку у САД. Дамир Ивић је такође син познатог усташе, кољача из Другог светског рата, Томе Ивића.“ У изјави потписаној 7. маја 2009. године, Љубиша Петковић тврди да „приложени докази дају јаснију слику зашто је дошло до пуча у Српској радикалној странци и ко је био главни извођач радова“. - Какве ће све последице од овакве завере имати др Војислав Шешељ у Хашком Трибуналу остаје да се види. Једно је за сада сигурно да су у сатанизаци– 243 –
Морални портрет Александра Вучића ји Српске радикалне странке, прекид суђења Војиславу Шешељу у Хашком Трибуналу на само пар сати пре краја извођења сведока оптужбе, учествовали и организовали америчка, британска и хрватска обавештајна служба, кабинет председника Србије Бориса Тадића и издајници из Српске радикалне странке Александар Вучић и Томислав Николић – сматра Петковић.
Уједињење српских земаља би било лепо, али то нам пријатељи из ЕУ не дозвољавају Ву чић: Срп ска на пред на стран ка је про тив по ли ти ке да се гра ни це Ср би је про сти ру до ли ни је Кар ло баг-Огу лин-Кар ло вац-Ви ро ви ти ца * * * Без обзира на национално порекло и верску припадност, па и на то да ли су чланови његове породице убијени у Јасеновцу или су преласком у католичанство избегли ту српску голготу, Александар Вучић је остварио огроман политички и лични профит на несрећи Срба у Крајини и урбаним срединама у Хрватској. Запаљивим говорима гурао их је у рат, да убијају и гину. Уместо одговорности, моралне и правне, преузео је терет лажи. Као да је реч о видео-игрици а не о стварним људима, заборавио је властити понос на 300 „најбољих Срба“ који су испред његове Српске радикалне странке „положили животе на олтар отаџбине“, заклетве да ће „Книн опет бити српски“ и увреде „српским фукарама“ које не маре за границу на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Великосрпски траг своје политике препустио је Војиславу Шешељу и Српској радикалној странци. Наравно, задржао је стан, вилу у Јајинцима, аутомобиле и пословне комбинације, баш као и амбицију да новим лажима опет дође на власт. Иако је пуч у СРС-у организовао под изговором да он и Томислав Николић, због опструкције Војислава Шешеља и њему верних функционера, не могу да спроводе страначки програм, који се заснива на српској националистичкој идеологији, у темеље Српске напредне странке је уградио своју фалсификовану прошлост. - Ја не могу да кажем да ћемо сутра ушетати у Карлобаг. То никада и нисте чули од мене.23) Српска напредна странка неће имати одредницу о линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица у програму. Али, имаћемо одредницу да ћемо увек бити на страни нашег народа, и западно од Дрине и у Црној Гори, да подржавамо Републику Српску, да помажемо народу који је протеран са подручја Српске Крајине, да помажемо Српску листу у Црној Гори и нашем народу у Црној Гори.24) Кад кажете Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, ви, у ствари, причате о Сплиту, Вису, Шолти, о местима где више не живи ниједан Србин. Па, нисам луд да причам да ће Сплит и Макарска бити Србија. Радикали инсистирају на 23) НИН, 9. октобар 2008. 24) „Танјуг“, 16. октобар 2008.
–244–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА таквој реторици. Ето им је. Шешељ је од мене и Томе тражио да се вратимо тој реторици да Коштуница и ДСС не би били радикалнији од радикала. Ми смо одбили и препустили им ту позицију. То што смо Тома и ја престали да помињемо границе Велике Србије, није зато што нам је то, како су писали медији, једна америчка лобистичка фирма саветовала да променимо имиџ и да никако не подсећамо на радикале који су се позивали на границе Велике Србије25) – говорио је реформисани Вучић. Прво је фанатично заговарао стварање Велике Србије, онда је лагао да то није радио, да би се, на крају процеса трансформације у напредњачког Европејца, одлучно супротставио тој „неозбиљној и нереалној“ идеји Војислава Шешеља. - Српска напредна странка је против политике да се границе Србије простиру до линије Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. То није наша политика. Наша политика је да увек будемо на страни српског народа. Линија КарлобагОгулин-Карловац-Вировитица је неозбиљна и нереална. Ми мислимо да би требало заштити наш народ западно од Дрине и Дунава, градити најближе савезе и односе са Републиком Српском и помагати нашем народу протераном са својих огњишта из Крајине и Хрватске, али мислим да је бесмислено да вам неко каже да Карловац припада Србији или да ће се то догодити прекосутра. Нама је најважније да помогнемо нашим људима да се врате на своја огњишта, сачувају куће и имања.26) Сада можемо отворено да кажемо да то није наша политика и да то нећемо да радимо. Томислав Николић и ја смо својевремено размишљали како и на који начин да бранимо нешто. Онда може да се каже: „Е, па то ми је сан“, да људи схвате да то нећемо предузимати када је у питању Карлобаг и не знам шта. Сада можемо отворено да кажемо да то није наша политика. Уједињење свих српских земаља, укључујући Републику Српску Крајину и Републику Српску било би лепо када би то неко дозволио, али то у овом тренутку није реално због односа у свету.27) Одрицање од Шешељеве линије Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица није се десило одједном, јер ми никада нећете наћи да сам рекао да је Карлобаг-Огулин наша граница, већ сам увек говорио да су Книн, Бања Лука и Требиње српски градови. А увек сам тражио начин да не морам да објашњавам људима да су Макарска, Сплит, Шибеник и Задар српски градови. Никада нисам мислио да је то реално, али СРС је била једина патриотска странка. Уосталом, то је био само детаљ, а не суштина. Неодлучни гласачи СРС-а ако хоће, а сигуран сам да хоће, нормалну земљу и политику која ће да штити национални и државни интерес и странку која ће се борити за Србе Крајишнике и за Републику Српску, а неће да их обмањује причама како ће Сплит и Макарска бити наши, наћи ће своје место у СНС-у. И никада нећемо одустати од Космета у Србији28) – наглашавао је Вучић. 25) 26) 27) 28)
„Политика“, 18. октобар 2008. „ФоНет“, 30. октобар 2008. „Бета“, 30. октобар 2008. „Глас јавности“, 4. новембар 2008.
– 245 –
Морални портрет Александра Вучића Од великосрпског „детаља“, Вучић је направио суштину свог живота, на њему је профитирао и стекао све што има. Пут од Чипуљића и сивих новобеоградских блокова, преко Глине и Огулина, све до луксузног стана који је добио од државе и замка у Јајинцима, обележен је крвљу „најчаснијих Срба“, како их је сам Вучић називао пре него што је „заборавио“ и одбацио „неозбиљне и нереалне“ идеје. У намери да профитира и на властитој политичкој сахрани, са огромном дозом некрофилског цинизма „извинио се“ за „две изјаве“ у којима је поменуо Карлобаг, иако одлично зна да гробови Срба, који су на стратиште отишли мотивисани његовим речима, заузимају много већу квадратуру него стан који је он својим мега-патриотизмом освојио 1999. године, у време НАТО агресије. - Чак ни извињење није спорно. СНС није СРС. То је нова политичка странка, у њој су случајно Томислав Николић и Александар Вучић, али у њој ће бити и многи други. Када СНС говори о својим ставовима, ви у њима препознате нешто што смо заступали неколико претходних година. А онда су рекли: „Е, нашли смо ти изјаву из 2000. године“, а могу да нађу само две такве изјаве у 15 година. Па знате, ја сам имао око 3000 наступа и међу њима су нашли две изјаве и мислим да вам то довољно говори. Морали су да нађу то од пре десет година, а нису могли да нађу од пре годину, две или три. Истовремено, рекао сам и за те две изјаве: „Извините, људи“ – мангупски лицемерно се ругао Вучић29) хиљадама мртвих и стотинама хиљада прогнаних и расељених Срба, као и милионима оних који су му 15 година година веровали и подржавали га на изборима или су, с друге стране, стрепели од његовог острашћеног национализма пуног шовинистичких дисквалификација. Резултате свог србовања, које је завршено уништењем Републике Српске Крајине и његовим личним успехом, Александар Вучић је зачинио додатним лажима. Кривца је, наравно, нашао у лику Војислава Шешеља. - Тешко ми је пало што радикали нису учествовали у протесту против Милошевића када је пала Крајина. Очигледно је ту било неког договора. Тада сам имао први озбиљнији разговор са Шешељем у којем се нисмо сложили, јер сам ја био апсолутно за излазак на улице – рекао је Вучић,30) заборављајући да је на многим радикалским митинзима и сам викао „Слобо – усташо“, оптужујући Милошевића за „издају и продају“ Срба из западних српских земаља. Ако је Слободан Милошевић, а јесте, продао Србе 1995. године, омогућивши њихово етничко чишћење са простора Крајине, Александар Вучић их, неке мртве а неке случајно преживеле, по други пут продао 2008. године. Њихове гробове и разрушена огњишта, као и своје мистериозне претке из Јасеновца, трампио је за имиџ модерног, демократског и европског политичара. У тој распродаји, утопио је и себе, онаквог какав је био, каквом су веровали српски несрећници с обе стране Дрине. 29) „Ало“, 17. новембар 2008. 30) Исто.
–246–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Четнички војвода са славонских ратишта постао евроатлантски демократски лидер Ни ко лић: Ср бе с оне стра не Дри не на пу сти ли су сви, и Ми ло ше вић и Дра шко вић, са мо је Во ји слав Ше шељ на ста вио да их по др жа ва * * * Томислав Николић је 18 година градио каријеру врхунског политичара тврде националистичке оријентације. Вучићевски жестоке пароле употпунио је имиџом стабилног и чврстог шумадијског домаћина и статусом ратног ветерана. Почетак расула у Титовој Југославији, као антикомуниста по убеђењу и породичној традицији, схватио је као прилику за оживљавање и остварење вековне идеје о Великој Србији. Иницирао је формирање Српске радикалне странке, стао уз Војислава Шешеља и политичке ставове поткрепио најјачим аргументом – добровољачким стажом на фронту у Славонији. - Да, учествовао сам у рату. Ја сам се у том рату борио и вратио сам се жив. Постоји могућност да сам неког убио, као што постоји могућност и као што је тачно да су српски непријатељи убили неког мог у овом рату. Нисам ратни злочинац, нити постоји иједан Србин који је ратни злочинац. А ако неко има доказа, нека их предочи влади у Београду, која ће предузети потребне мере да се тај ратни злочин истражи и да се евентуално злочинац осуди. Српска радикална странка никада не би дозволила да иједан Србин буде изручен Хашком трибуналу. Ратовао сам свим срцем – говорио је Николић31) у време док је био заменик председника Српске радикалне странке а не „поглавник“ Српске напредне странке и док се поносио на чин четничког војводе. Војислав Шешељ је 13. маја 1993. године, Наредбом бр. 124, прогласио Томислава Николића четничким војводом. – Као једини српски четнички војвода који је непосредно ангажован у садашњем ослободилачком покрету српског народа, следећи традицију српских четника, за изванредне заслуге у овом рату, велико јунаштво и показану ратну вештину најистакнутијих команданата проглашавам Николић (Радомира) Томислава у звање српског четничког војводе. Томислав Николић рођен је 15. фебруара 1952. године у Крагујевцу. Један је од оснивача и утемељивача Српске радикалне странке, а као потпредседник Српске радикалне странке личним примером показује како се брани српство. У почетку организује и опрема добровољачке јединице Српске радикалне странке и Српског четничког покрета, предводи и активно учествује у борбама у Славонији где испољава велику храброст и јунаштво. Храбар је, одан и изнад свега правичан. Непрекидно организује и упућује хуманитарну помоћ на кризна подручја. За васкрс слободне Србије! Са вером у Бога, за отаџбину, слободу и демократију! Србија је вечна док су јој деца верна! Слобода или смрт – Равна Гора победити мора! – наводи се у Наредби коју је потписао председник Централне отаџбинске управе Српског четничког покрета, војвода др Војислав Шешељ. 31) Т. Николић, „Писмо са адресом“, СРС, 2000.
– 247 –
Морални портрет Александра Вучића - Звање војводе ми је додељено указом који је потписао једини српски четнички војвода који се активно ангажовао у овој последњој борби српског народа за слободу, др Војислав Шешељ. Претпостављам да сам то звање заслужио тиме што сам, поред свих осталих видова помоћи коју сам пружао Србима у нашим западним земљама и коју и данас пружам и речју и делом, са својим саборцима Крагујевчанима, провео четири месеца на ратишту у Славонији. Четири месеца без којих не бих могао да замислим живот, која ће памтити и моја породица. Каже се „поменуло се, не повратило се“. Тако и јесте. Рат највише мрзе они који су у њему учествовали, они који га још дуго ноћу сањају, ако се из њега врате. Али, ја сам поносан на своје учешће у рату. Поносан сам на звање четничког војводе које сам стекао. На њега ће бити поносни и сви моји потомци – тврдио је некада Томислав Николић.32) Ратни репортери који су сретали Николића у Копачком риту и другим местима у околини Осијека, нису забележили ниједну битку у којој је учествовао. Мало се, како су наводили, „штрецао“ кад би у даљини чуо топовске ударе, али касније се и на то навикао. Од свих опасности које доноси боравак на фронту, Николићу је, како је говорио новинарима, највише сметала издаја. Беспослен, седео је у рову, слушао вести на транзистору и нервирао се што пада Западна Славонија а он не може да помогне у одбрани. Српска јавност је у те приче веровала све док Наташа Кандић и Владимир Поповић, звани Беба, нису оптужили Томислава Николића да је учествовао у извршењу ратних злочина у барањском селу Антин. Гостујући у емисији на Радију Б92, Кандићка је директно оптужила Николића да је извршио ратни злочин,33) док је Поповић, чију изјаву је ТВ Б92 емитовала два дана касније, врло детаљно описао своја сазнања о том случају. - Јовица Станишић нам је рекао: „Ако хоћете да растурите радикале, немате ви много за Шешеља, али имате за Тому Николића. Кажем му: „Немамо ништа за Тому Николића“. Он каже: „Како не, има служба. Па, он је лично, у селу Антин у западној Барањи, после посете тамо неком добровољачком одреду Радикалне странке, кад је он дошао као функционер, и кад су тамо... оно... во на ражњу... јагњетина... ово, оно... Мало се напио, па увече, да би онима мало показао да је и он прави Србин, узео калашњиков и неке бабе и деде, њих једно 10 или 15, побио и побацао их у базен – рекао је Владимир Поповић, звани Беба.34) Николић је одбацио оптужбе и одмах од тадашњег премијера Војислава Коштунице затражио да влада Србије објави све податке о његовом наводном учешћу у извршењу злочина. - У Антину сам као добровољац боравио од 5. децембра 1991. до краја јануара 1992. Нико није ни повређен, а камоли убијен. Шта да поричем? Зар ме Хрвати до сада не би вешали да сам заиста починио ратни злочин? Ја сам био један обичан добровољац који ни на шта није утицао. Никога нити сам ранио, нити сам убио, никог нисам мучио, никог нисам злостављао.35) Прво, не знам ни 32) 33) 34) 35)
„Велика Србија“, март 1994. Радио Б92, 14. јун 2005. Б92, 16. јун 2005. „Блиц“, 15. јун 2005.
–248–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА о каквом злочину у Антину о коме прича Наташа Кандић. Био сам у Антину скоро два месеца. По мом сећању, отишли смо 5. децембра из Крагујевца, а сад неки дају изјаве да је то било 1. децембра. За све време које сам провео у Антину нисам чуо да су почињени злочини. Мислим да је и Беба Поповић учествовао у томе потпуно свесно, али тако лукав и префриган тип, какав јесте, као извор информације, на снимању емисије „Инсајдер“, рекао је: „Не тврдим да је Томислав Николић ратни злочинац“, значи себе је одмах склонио од могућности да му се на било који начин суди, али каже: „Присуствовао сам разговору Јовице Станишића и Зорана Ђинђића у коме је Јовица Станишић рекао да је Томислав Николић ратни злочинац“. Значи, Беба Поповић учествује у томе, Демократска странка учествује у томе. Поднећу кривичну пријаву против Наташе Кандић, а видећу има ли основа за пријаву против Бебе Поповића који је велики лукавац и љигавко36) – рекао је Николић.37) Демантујући тврдње да је починио ратне злочине, демантовао је и разлоге за добијање чина четничког војводе. Одмах се, по обичају, сакрио иза Војислава Шешеља, објашњавајући да се кампања покренула против њега зато што је „СРС и после Шешељевог одласка у Хаг наставила да расте, па су и против мене, као и против њега, измислили некакав, наводни, злочин“. - Значи, не само да не смеш да браниш земљу, не смеш да позиваш другог да је брани, него, ако некад будеш решио да је браниш, сачекаће те неко да те због тога одведе у затвор – закључио је Николић.38) О таквим ризицима није размишљао док су беснели ратови на просторима бивше Југославије. Његове изјаве, растерећене јефтиних вучићевских парола, употпуњавале су уверење да искрено, речима и делима, бескомпромисно брани српство. Наравно, политички веома мудро, у исти контекст везивао је себе, Српску радикалну странку и све српске патриоте. - Када смо почели да се окупљамо као Српски четнички покрет, имали смо врло мало присталица јер су се људи бојали страховитог притиска власти на све што је у свом имену имало одредницу - четник. Нама нису дозволили да се региструјемо 1990. године, када су регистроване све остале политичке странке, зато смо извршили уједињење Народне радикалне странке и Српског четничког покрета у Српску радикалну странку. Покушали смо да својим програмом, који је националан и искључиво се заснива на српским вредностима, на жељи да се формира Велика Србија у коју би ушле све српске државе, да придобијемо гласаче. У томе смо за ове ове четири године успели, премда је то била тешка борба, али смо тренутно најјача опозициона странка.39) Пре рата Милошевић је говорио да из Југославије свако може да оде, али да не може да изнесе српске територије и Србе. Драшковић је говорио да је Србија до Јасеновца, највећег српског града, до последњег српског манастира. Шешељ је говорио да је западна 36) „Сведок“, 10. јул 2005. 37) Тада је откривено да Владимир Поповић, звани Беба, и Александар Вучић имају врло блиске односе. Николић: Беба Поповић је позвао Александра Вучића на мобилни и рекао му да ми пренесе како никада ништа слично није изјавио. Рекао је: „Реци Томи да неко покушава да ми намести“ („Курир“, 15. јун 2005.) 38) Четврти општински суд у Београду је 2009. прогласио Наташу Кандић кривом због клевете Томислава Николића, али предмет је отишао у застаревање, па новчана казна није извршена. 39) Радио Трипл, Мелбурн, 6. новембар 1995.
– 249 –
Морални портрет Александра Вучића српска граница линија Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Касније су сви одустајали од тих граница и остали смо само ми, српски радикали, који мислимо да Југославију тако треба расподелити. И даље мислимо да ћемо успети да вратимо Србима територије које су одузете.40) Српска радикална странка је српска национална странка којој је очување српства, формирање јединствене српске државе на Балкану, Велике Србије, примарни, основни циљ политичког деловаља. Странка која је доказала да је у стању да се бори за српске националне циљеве, да су њени чланови појединачно у стању да све, па чак и животе, дају да би остварили циљеве и програм своје странке, да у томе предњачи председник странке пред којим падају све препреке, који препреке не обилази него их руши, који је пет пута робијао у комунистичким затворима. Председник Српске радикалне странке др Војислав Шешељ је најупорнији борац и највећи политичар, једини прави политичар на српској политичкој сцени41) – упорно је Николић инсисирао на великосрпским границама и осталим детаљима властите националне политике. За пад Републике Српске Крајине и губитак великих делова територија Републике Српске оптуживао је Слободана Милошевића. Наговарао га је да се убије и проклињао га што тргује туђом дедовином, туђим животима и туђом слободом. Успут, истицао је своју огромну жртву коју је, како би Вучић рекао, „положио на олтар отаџбине“. Несрећним Крајишницима који су остали без деце, имовине и будућности, кукао је због месец дана затвора на који је био осуђен. - Српски усуд, зла коб, проклетство, сеобе, прогони, бекства, издаје, паљени и срушени градови, срушене српске реликвије, нови комунизам, прогони политичких противника, економска и социјална беда, имају само једно име – проклет био Слободане Милошевићу! Данас смо вас позвали да му његови агенти пренесу колико то још има Срба који му неће дозволити ниједан корак у издаји. Да види да Србија не спава. Да Србију није убио. Да нас није све окренуо у потрагу за килограмом уља, шећера. Да имамо више циљеве. Да нас има толико колико он неће моћи да преброји када кренемо на њега. Данас смо вас позвали да српски непријатељи, да НАТО пакт, да Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Слободан Милошевић схвате са каквим народом имају посла. Данас смо вас позвали да вам наговестимо да ћемо се за сваки педаљ српске земље борити док имамо живота. Нисмо вас позвали да палимо свеће. Ништа нећемо да прежалимо, ништа не желимо да ожалимо. Ни Грубишно поље, Пакрац, Окучане, Новску, Петрињу, Глину, Костајницу, Двор на Уни, Слуњ, Цетинград, Кореницу, Дрниш, Книн, Обровац, Бенковац, Грахово, Гламоч, Дрвар, Петровац... Ништа нисмо ожалили. Ништа не желимо да жалимо. Желимо да вратимо. Нема среће за Србију док ја своје синове, Радомира и Бранислава, храним и спремам за војску, а Слободан Милошевић свог Марка храни и спрема за аутомобилске трке. Проклети Вуче Драшковићу, где си сада? Што му баш сада пружи руку помоћи, издајничке српски? Кажу да је Милошевић ушао у Вукову авлију. Није то авлија, то је амерички ранч. Ту ће да их јашу Американци док их не укроте. А нама је место са Србима, браћо. Боже, немој више кишу на ове поносне Србе! Ово је 40) „Погледи“, новембар 1995. 41) Трибина у Мелбурну, новембар 1995.
–250–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА цвет српства! Цвет Београда! Буди се, Београде! Позвали смо вас данас, а звали смо вас на време. Упозоравали, излагали се осуди и прогонима. Милошевић је мислио – похапсиће све радикале, ухапсиће Србију и слободу. Преварио се. Хвала му што сам први пут у животу био у затвору. Тек сад умем да ценим и своју и туђу слободу. Сада знам како Српску Крајину и Републику Српску боли срце за слободом и за њиховим градовима. Нећу да се смирим. Немам много тога у животу. Имам породицу, слободу, српске радикале и Србију. Све ћу да дам да то ђубре оде са власти. Чиме то тргује Слободан Милошевић? Чијом дедовином? Чијим животима тргује? Мир, каже, нема алтернативу. А, сетите се, браћо, пре три године је рекао да се Србија брани у Книну. Па, је ли то Србија пала? Србија мора да се исправи. Ја лично већ две године покушавам да наговорим Милошевића да се убије. И у Скупштини, где год стигнем. Да се баци под воз. Све је мање прилике за то, браћо, у Србији ни три воза дневно не иду. Ако чека грејну сезону, на струју неће моћи да се убије. Ако мисли да се баци са спрата, опљачкао је виле које су приземне. Ако мисли да пије таблете, то мора да се купи. Слободан Милошевић је навикао да отима и пљачка. Милошевић више нема подршку српског народа. И они који се највише боје, и они који највише ћуте, питају се у пола гласа: „Када ће тај да оде?“ Нема више оних који кажу: „Милошевић зна шта ради“. Целој Србији је јасно да Милошевић не зна шта ради. Целој Србији је јасно да је зверство разговарати са Холбруком када падају „томахавк“ ракете. Немој нико да обећава да ће да брани Србе. Немој нико да прети како ће да брани Србе. Него, хајде да бранимо Србе. Позвали смо вас да чујемо умете ли ви, хоћете ли ви да Слободану Милошевићу, српски просто, кажете: „Доста, бре, доста! Попео си нам се на врат, не можемо више да те поднесемо!“ Клекли смо, понизили смо се само зато што је српски дахија заплашио српски народ. Не бојте се, браћо! Њега ни затворски чувари не воле. Не воле га ни његова деца јер они не смеју да иду улицом слободно, зато што им је отац такав и зато што им је мајка таква. Па и ако неко од данашњих говорника ускоро заглави у затвор, треба да је поносан на тај затвор. Сваки корак који се начини да би се срушио Слободан Милошевић, велики је корак. Немојте да замерите ни милицији која је окружила овај скуп. Када буде време, они ће да буду на челу колоне. И они су уцењени, и они би да у затвору виде криминалце а не праве честите Србе – говорио је војвода Николић на протестном митингу радикала 21. септембра 1995. у Београду. Исте ставове, пуне доследног национализма, властитог и радикалског, али и огорчења због Милошевићеве издаје и равноднушног ћутања већинске Србије, Николић је износио и после потписивања тзв. Дејтонског мировног споразума којим је окончан рат у Хрватској и Босни, на штету Срба који су претрпели етничко чишћење. Иако је покушавао да нађе разумевање за „Србијанце“ који су олако прихватили пад Крајине и комадање Републике Српске, наставио је да их опомиње да је „Србија свуда где су српске земље“. - У Републици Српској Крајини било је све што је српско, у Босни и Херцеговини одржали смо скоро 90 одсто српских територија. Срби са оне стране Дунава и Дрине имали су у Београду и војну и материјалну подршку. Није ни постојао разлог да ми браћу оставимо на цедилу. Истина, било је опозиционих – 251 –
Морални портрет Александра Вучића странака у Србији које су биле против тога да се ратује за српске територије – СПО и ДС, али је режим у Београду јасно рекао: „Београд се брани у Книну“. То је била парола која се ширила Србијом. Требало је да се брани у Книну. И Београд је пао када је пао Книн. Народ није реаговао када је Милошевић увео границу на Дрини. Народ није реаговао када је пао Јасеновац. Народ није реаговао када је пала Крајина. Није реаговао ни кад је пало 30 одсто територије Републике Српске. Има и разлога. У Србији влада велики страх, скоро сви живе у страху. Стари људи, пензионери, живе у страху да више неће бити пензија. Неко им је рекао: „Ако ови победе, ви нећете имати пензије. Ако четници дођу на власт, партизани неће имати пензије, а и ове остале ће све да испитају шта је ко радио.“ Речено им је: „Ако дођу радикали на власт, заратићемо, увешћемо децу у рат, гинуће унуци, синови“. Даље, речено им је да је све добро што Слоба ради, важно је да се не руши Београд, да се не руши Шабац, важно је да се не ратује по Србији. Они не знају да је Србија свуда где су српске земље. За њих је Србија географија, а за нас је Србија српство – наглашавао је Николић.42) Критичарима, а увек их је било много, није остављао ни мало простора за недоумице. Поносно је, као свој основи идеолошки квалитет, истицао национализам. Незаинтересован за мондијалистичке и пацифистичке приговоре, јасно је дифинисао ставове и према припадницима других националности и вероисповести. - Ми, радикали, нисмо фашисти. Ми смо српски националисти. Ако неко од Срба може мирно да седи код куће и да посматра како српске територије падају и да се понаша као да је навијач који преко телевизије гледа како његов тим игра, он навија за тај свој тим, али шта ће, и ако изгуби, није важно – ми српски радикали то не можемо. Има места у Србији за све грађане. Има места и за Мађаре, муслимане, Шиптаре, за припаднике свих вероисповести, само има неколико услова које морају да испуне: морају да признају државу Србију, Устав Србије, законе Србије, морају да иду на попис становништва, морају да се одазову на позив у војску и на позив у рат, да бране ову Србију. Онај ко то не жели да испуни, тај није грађанин Србије, тај је гост. Сваког госта три дана доста – лукаво је Николић43) користио методе себи својствене пасивне агресивности. Без обзира на катастрофалан исход борбе за слободу Срба у Крајини, Вучић и Николић су могли да буду задовољни, профилисали су се као одлучни и пожртвовани заштитници српских националних интереса. Тај статус су одржавали и током ратова у Босни и Херцеговини и, нарочито, у време одбране Косова и Метохије од албанских терориста и НАТО агресора. На крају, Вучић се одрекао великосрпске идеологије и признао да „никада није ни мислио да су Сплит или Задар заиста српски“. Заборавио је српске борце које је соколио у Глини, све који су бранили његово Бугојно, косовску „колевку српства“, малу Милицу Ракић која је убијена америчком бомбом... Својим гробовима и згариштима са којих су протеране, жртве Вучићеве политике су платиле његов луксузни стан у „Ју бизнис центру“ и вински подрум у Јајинцима, одређујући цену националне преваре коју је спровео. 42) Трибина у Српском културном клубу, Сиднеј, 13. новембар 1995. 43) Трибина у Железнику, 29. април 1996.
–252–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Злоупотреба несреће свих народа у Босни и Херцеговини
КАД ЛЕШИНАР ПОВРАЋА Ву чић: Па, ви бом бар дуј те. Убиј те јед ног Ср би на, ми ће мо сто ти ну му сли ма на (1995.) То је из ву че но из кон тек ста, то је пот пу но бе сми сле но. То је лу дач ка ре че ни ца. (2010.) Хи сте ри јом ко ја се ства ра око Сре бре ни це во ди се ан ти срп ска хај ка, на мер но се пре ћут ку ју срп ске пат ње, жр тве и не сре ће (2001.) Циљ ме диј ске хај ке о Сре бре ни ци, ко ја се во ди про тив срп ског на ро да и др жа ве је нео ме та но хап ше ње Рат ка Мла ди ћа и фор мал но уки да ње Ре пу бли ке Срп ске (2005.) Не при хва тљи во је да осу ди мо са мо зло чин у Сре бре ни ци, зар да за бо ра ви мо РСК, Бра ту нац, Са ра је во, Клеч ку? (2005.) Бо рис Та дић, као чо век, мо же да из ра зи сво је са у че шће и жа ље ње, али не и као пред сед ник у име гра ђа на Ср би је (2005.) Не ка да ни сам го во рио да је у Сре бре ни ци по чи њен стра ви чан зло чин, али са да се га дим љу ди ко ји су то ура ди ли (2010.) По чи ње ни су зло чи ни пре ма Ср би ма, то ни је спор но, али ни је дан зло чин про тив Ср ба не мо же да оправ да зло чи не ко ји су по чи ни ли не ки на ши су на род ни ци у Сре бре ни ци (2010.)
– 253 –
Морални портрет Александра Вучића
Р
ат у Крајини и Хрватској омогућио је Александру Вучићу да се на политичкој сцени позиционира као млади лидер ултранационалистичке оријентације. Међутим, праву прилику за политичко лешинарење добио је избијањем сукоба између босанских муслимана и Срба. Тај рат је био интензивнији, дуже је трајао, имао је више жртава, жаришта и жешћих битака, а у Србији је постојао огроман корпус бирача пореклом из Босне, баш као што је и он. Вучић је лако освојио поверење гласача са наглашенијим националним осећањима. Звучним великосрпским паролама и себи својственом патетиком максимално је експлоатисао несрећу народа преко Дрине. У замену за подршку српској борби за слободу у Босни и Херцеговини, добио је посланичке мандате, политички утицај, медијску промоцију и све остале бенефите који прате статус једног од најистакнутијих лидера велике странке. Одмах по избијању сукоба, отишао је на Пале и ангажовао се на Српској радио-телевизији. Као преводилац и новинар, у стилу Милијане Балетић, само мало женственије, правио је пропагандне прилоге у којима је бранио српство од најезде муџахедина, страних плаћеника и сваке друге пошасти. Живот у скромним условима, међу староседеоцима који су борбу за голи живот претпоставили политикантском позирању, Вучић није могао да издржи. После неколико месеци, вратио се у Београд, учланио у Српску радикалну странку и спретно искористио прилику да развије богати таленат за политику и нарочито њене сурогате попут манипулисања, сплеткарења и лагања. У скупштинским дебатама и медијским наступима, најјачим речима је доказивао фанатични национализам. Себе и своју Српску радикалну странку, кад је то било исплативо, представљао је као доследне заштитнике српских националних интереса, дичио се херојством које су на ратишту исказали радикалски добровољци чије пожртвовање је користио за убирање крвавих политичких поена. Вучић није пристајао на мир по сваку цену. Као једини начин да се у региону створе услови за успостављање трајног мира, видео је формирање Велике Србије. У априлу 1994. године, под окриљем Уједињених нација, основана је Контакт група чији задатак је био да заустави сукобе и предложи решење за стварање мира у Босни и Херцеговини. Представници Русије, САД-а, Француске, Немачке и Велике Британије 4. јула 1994. су објавили мировни план којим је 51% територије требало да припадне Муслиманско-хрватској федерацији. Иако је тај предлог подржао и Слободан Милошевић, одбацило га је државно руководство Републике Српске. - Сваки нормалан човек јесте за мир, пре свих српски радикали, као и народ у Републици Српској. Али, поставља се питање: „Мир, по коју цену?“ ми јесмо за мир и сматрамо да се тај мир на најбољи начин може остварити уколико створимо једну јаку јединствену српску државу која ће своје територије чврсто омеђити. Ту неће бити никаквих проблема за српски народ. Обезбедићемо и будућност свим нашим грађанима. Међутим, то се са овим планом Контакт групе не може обезбедити. Што се тиче става људи у Србији, наравно да није онакав какав и овде видите преко РТС-а у њиховим информативним емисијама. Као што видите, Српска радикална странка, највећа опозициона странка у Србији и СР Југославији, против је прихватања тог плана. Тај план је неприхватљив за нас. Наводних 49 процената које би требало да добије Република Српска, то је свега –254–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА неких 68 процената од територије коју српска војска тренутно контролише или 76 процената од онога што је нама припадало по катастарским књигама. Такође је интересантно да је укупна вредност бивше Босне и Херцеговине процењена на неких 31,4 милијарде долара а да српској страни припада свега око 7 милијарди долара. Видећете колико је то миноран проценат. Да бих то поткрепио, узећу још један пример. Дужина железничке пруге у бившој Босни и Херцеговини је отприлике око 920 км. Републици Српској би припало свега око 120 км пруге. Такође, производњна енергије око 3.900 мгв, Република Српска би била у стању да производи око 950 мгв, уколико би прихватила овај план. Вредност инсталација за производњу тога би била око 24 одсто у српским рукама, а 76 одсто у рукама Муслиманско-хрватске федерације. Такође, уставни аранжмани су потпуно нерешени, или су решени на начин потпуно неприхватљив за српску страну, јер српски народ у Републици Српској, као и у Српској Крајини, кренуо је у борбу за слободу, кренуо је у борбу за стварање јединствене српске државе, и никако не може прихватити то да живи у целовитој сувереној Босни и Херцеговини о којој се говори у познатом комуникеу Контакт групе. Још је неколико недоречености. Много се прича ових дана о тзв. гаранцијама које је дао руски министар спољних послова Андреј Козирјев. Међутим, нема одговора на питање лидера Српске радикалне странке зашто се то не стави на папир, јер у међународном праву не постоји bona fides, ту постоје међународно-правни уговори, међународна документа која регулишу одређена питања. Очигледно да никакве гаранције не постоје, а реч Андреја Козирјева за нас ништа не може да значи. Он је само у Украјини оставио и издао 13 милиона Руса, у Естонији 42 процента Руса, у Казахстану такође толики проценат, негде око 10 милиона. Ми њему никако не можемо веровати. Што се тиче народа у Србији, ми ћемо, највећи део нас, браћу у Републици Српској помагати на сваки начин. Сваку, да се тако симболично изразим, корицу хлеба и кашичицу соли и парче сира ћемо са нашом браћом делити. У томе нас неће спречити ни полиција, ни војска на Дрини. Ако буде требало, пливаћемо и преко Дрине да бисмо ту помоћ донели нашој браћи. Ја се надам да ће се показати да ће се народ у Србији, управо због стварања једног трајног мира, определити за подршку народа Републике Српске у одбијању оваквог ултиматума међународне заједнице и Слободана Милошевића – храбрио је Вучић1) Србе у Републици Српској.
У Бихаћу је требало на време побити 15.000 заробљених муслимана Вучић: Ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана, па да видим сме ли међународна заједница да удари на Србе * * * У кризним ситуацијама користио је и екстремистичку реторику, незабележену на српској политичкој сцени. У јуну 1995. године, муслиманску офанзиву подржала је НАТО авијација. Под америчким бомбама, почеле су да попуштају 1) Српска телевизија Пале, 14. август 1994.
– 255 –
Морални портрет Александра Вучића
Вучић: За једног Србина, убићемо сто муслимана
линије које је контролисала српска војска. Узаврелих емоција, Александар Вучић је, са скупштинске говорнице, НАТО агресорима запретио одмаздом какву је само Хитлерова нацистичка сила примењивала над Србима. - Па, ви бомбардујте. Убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана, па да видим сме ли међународна заједница или било ко други да удари на српске положаје и може ли се тако понашати са српским народом – претио је љутити Вучић.2) Муслимани који су га тада видели како урла са говорнице, као и представници међународне заједнице, морали су да се препадну. Србима, нарочито онима под непријатељском ватром, сигурно су Вучићеве жестоке речи улиле велику дозу охрабрења и утисак да, ето, ипак постоји неки политичар који је спреман да се и екстремним начинима супротстави НАТО неправди. Сви искуснији и озбиљнији познаваоци квалитета Вучићевог карактера, без обзира на своју националну и политичку припадност, знали су да иза тих нацистичих парола стоји само несрећни дечкић који покушава да се невештом глумом представи као опаки заштитник васколиког српства. Наравно, настављени су муслимански напади, помогнути НАТО бомбама, а Вучић је наставио да непријатеље решета само изјавама у интервјуима. Касније, кад је, као „напредњачки“ евро-демократа, суочен са власитим претећим цитатом, опуштено је слагао: - То је извучено из контекста, то је потпуно бесмислено. То је лудачка реченица.3) Признање да је говорио лудачке бесмислице, у намери да демантује властиту прошлост, није донело никакве консеквенце ни за његов нови политички ста2) Народна скупштина Републике Србије, 20. јун 1995. 3) РТС, 4. новембар 2010.
–256–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА тус, као ни на судбине мученика који су, с вером у њега, срљали у властиту трагедију, постајали или правили жртве. Мировни споразум који је у Дејтону потписао Слободан Милошевић, председник Србије, Српска радикална странка је оценила као издајнички акт. За губитак градова и региона у којима је и пре рата живело већином српско становништво, Александар Вучић је оптужио Милошевића. - После издаје Српске Крајине, Милошевић је направио још већу издају Републике Српске. Сећате се сви колико је Милошевић дуго причао, колико су дуго причали социјалисти, да је са Козирјевом договорио да Република Српска има права на конфедералне везе са матицом Србијом. И ми, српски радикали, кажемо му: „Дајте да видимо те папире, где то пише“. Не верујемо му. Данас он каже: „Желим вам лепе везе и сарадњу с Муслиманско-хрватском федерацијом“. Видите шта је урадио у Дејтону. Сећате се, мало ко од нас је могао да сазна шта се на тим преговорима дешавало. Додуше, сви сте могли да прочитате или видите на државној телевизији како је председник себи и свом сину купио ципеле. А шта је било са српским територијама, није било нарочито значајно. И онда, завршили су преговоре, прошло је двадесет дана како су били у Дејтону и направише заједничку фотографију са конференције. Милошевић излази – сећате се, то сте сви гледали у директним преносима – и каже: „Желим пре свега да се захвалим...“ Рекох, сад ће се захвалити свом народу што је издржао све ово, све ове патње за ове четири године, кад он настави: „Америчком државном секретару Ворену Кристоферу“. Ја рекох: „Добро, можда је то из куртоазије, сада ће да каже нешто лепо о свом народу, о људима који су крварили све ове године“, а он ће тад: „А, посебно се захваљујем Ричарду Холбруку, помоћнику америчког државног секретара“. И онда, онда се питате кога смо ми то послали у Дејтон, ко је тамо репрезентовао Србе, не само у Србији, него и у Републици Српској, а кад кажем Србији, мислим оној авнојевској, оној Брозовој, комунистичкој. Е, видите, тај човек више не може да влада и ми, српски радикали, учинићемо све да му се то више не омогући. Сећате се када се, после свега, обратио и грађанима Републике Српске, желећи да их обрадује, па када је рекао: „Сада да вам кажем шта смо све добили, да кренем од запада...“ А, ја мислим – добро, ако не могу баш Бенковац и Обровац, сигурно могу Книн и Грачац. Кад, рече Милошевић: „Добили смо Мркољић Град и Шипово“. Безмало центар бивше Босне и Херцеговине. Онда каже: „Е, да вам кажем шта смо добили у Посавини, добили смо Дервенту, Модричу, Шамац и Брод“. Као да то српска војска већ не држи, као да Срби нису и дан данас тамо, увек били и остали, никад нико други тамо није ни био. Па, гледам и мислим: „Или је он луд, или смо сви ми луди“. Али, пре ће бити да је он, јер такве лажи нико други не може да изговори. И, сад хоће да од нас направи послушнике који треба да му се захваљују за оно што је чинио у Дејтону. Да му кажемо: „Одлично си све урадио, ти си најпаметнији и најбољи. Нема везе што си им оставио Дрвар, Грахово, Гламоч, Јајце, Кључ, Србобран, Петровац, Сански Мост, Српско Сарајево, Горажде... Нема везе, ти си нама све добро урадио!“ Е, не може тако. Никада то од нас, српских радикала, – 257 –
Морални портрет Александра Вучића неће чути – оптуживао је Вучић4) на митингу Српске радикалне странке у Бијељини, 11. септембра 1996. Губитак таксативно набројаних градова и несрећу коју је изазвала Милошевићева дејтонска изјава, Вучић је одмах схватио као шансу за политички профит. Тадашњем изборном конкуренту, издајницима из Социјалистичке партије Србије, са поносом је супротставио радикалске ратне ветеране. - И, шта вам српски радикали нуде? Биће избора у Републици Српској. Биће избора и то је прилика да се определите за странку која има знање, за странку која има способности да влада у народном интересу, а не да влада преко народне грбаче као што је то до сада било. Уосталом, најлакше вам је да упоредите наше и њихове људе. Ту је војвода Василије Видовић из Сарајева, који је бранио Српски Илијаш, војвода Митар Максимовић Манда, војвода Мирко Благојевић, све сами српски јунаци – као на вашару, Вучић је рекламирао четничке војводе из СРС-а, покушавајући да на њиховој ратничкој слави, тада још политички курентној, заради политичке поене. Успео је у томе. Радикали су имали запажене успехе, међу којима је најзначајнији избор Николе Поплашена за председника Републике Српске. Ратну реторику, с којом је максимално дизао међунационалне тензије, Вучић је неговао и после Дејтона. С обзиром на његов политички допринос одбрани Срба с оне стране Дрине, чудно је што није добио чин четничког војводе. Но, изгледа да Шешељ није хтео да прави преседан, па да Вучића прогласи за прву српску војвоткињу. Томислав Николић, за разлику од Александра Вучића, и током рата у Босни и Херцеговини је оправдао чин четничког војводе. Поред јефтиних вучићевских парола, Николић се служио комплекснијим арсеналом политичких порука којима је доследно стимулисао српску борбу и стварање Републике Српске. После увођења блокаде на Дрини, Милошевићевим граничарима је јуначки нудио да пуцају у њега, патетично истицао да „рат мора да се води до краја, без попуштања“, да му „нема живота без јединствене српске државе, са Републиком Српском и Републиком Српском Крајином“, а издајнику који је владао Србијом поручивао је да „свакоме дође црни петак“ и да ће проћи „као Хитлер“. - По сваку цену треба срушити границу на Дрини. Мислим да сам ја за то довољно спреман и био бих на челу колоне. Па нека власт реши. Ако су пушкомитраљези постављени на граници само ради заваравања, онда нека их склоне, а ако су спремни да пуцају, вероватно ће имати прилике да пуцају у мене. Ово више не може да се издржи. Ово је понижавајући живот. Не бих се више бавио политиком ако би српска власт признала Хрватску и Босну у авнојевским границама. Онда се не исплати ни живети. Има идеала које човек не сме да напусти. Има борби из којих човек не сме да изађе. Проживео сам доста, не остављам ништа незавршено због чега би неко могао да пати. Моја деца су већ одрасла, имам њихову потпуну подршку. Немам никога преко Дрине и немам породичних мотива за борбу за српство и уједињену државу. Имам само патриотски мотив и као човек не бих могао себи да дозволим да живим у овој Србији у 4) „Велика Србија“, децембар 1995.
–258–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА којој не би била Република Српска и Република Српска Крајина. Мислим да има довољно људи који такође то себи не би дозволили. Па, нека Слободан Милошевић размишља – говорио је војвода Томислав Николић.5) За ратне неуспехе оптуживао је Милошевића, његову супругу, партију, полтроне и криминалце. Упозоравао је издајника на „освету коју ће му српски народ једног дана припремити“. - Милошевићу је лепо да седи, пије виски и пуши цигаре у свом кабинету и да размишља о томе шта коме од територија треба да припадне. Али би требало да оде на Мајевицу, да види како изгледају турски напади на Мајевицу, какви су напади на Грахово, на Гламоч. Да види колико је младих људи тамо погинуло зато што Пети муслимански корпус није разбијен онда када је био у расулу. Када је наша војска стигла у прве улице Бихаћа, из Београда је стигло наређење да се војска повуче из Бихаћа. Шта је тешко муслиманима да обезбеде још 10.000 муџахедина, они тога имају као плеве. Муслимани су народ који се за своје заробљенике уопште не интересује. У размени траже искључиво тела погинулих, њих сматрају правим људима, а оне који падну у ропство, њих не рачунају у људе. Све то Слободан Милошевић посматра са интернационалистичких позиција своје супруге која му је преузела и државу, и кућу, и партију, која преузима и оно мало угледа што му је још остало у народу. Све то он посматра са Дедиња, окружен својим послушницима, сеизима, полтронима, великим криминалцима који воде државна предузећа и српску владу, о Савезној да вам и не говорим. И мисли да је тај његов свет недодирљив, да је он потпуно сигуран од освете коју ће му српски народ једног дана за ово припремити. Заборавља да је и Хитлер имао најбољи бункер на свету па га на крају рата више није било међу живима – претио је тадашњи потпредседник Српске радикалне странке.6) Непосредно пред пад Републике Српске Крајине и муслиманску офанзиву на Републику Српску, Томислав Николић је, као и Војислав Шешељ и још неколико функционера СРС-а, због инцидента у Гњилану осуђен на двомесечни затвор. Робијашки деби је поднео мирно, као прави четнички војвода и шумадијски домаћин. Уместо роптања и кукања, Милошевићевом режиму је одговорио одлучним претњама. - Одслужио сам војску, живео сам на градилиштима више од десет година. Провео сам скоро четири месеца на ратиштима у Славонији, поодавно сам из својих животних прохтева искључио уживање у јелу и пићу навикавши да дане проводим читајући и пишући. Милошевићеви слугани су ме онемогућили да у јулу и августу оспособим поткровље за становање, али нека. Нико није изузетак – сваком дође црни петак. Затвор је прилика за свођење рачуна и прикупљање снаге. Ја сам свој досадашњи живот потпуно испунио, изградио сам политички стил и наступ који су јединствени у Србији и потпуно прихваћени, чак и од оних који нису радикали. Трудио сам се да не стварам непријатеље, али ме мрзе криминалци: председник државе, председник владе, министри и подрепаши из врха странке на власти. Милошевић је моје тело ограничио на затвор, али ја не ро5) „Велика Србија“, октобар 1994. 6) Радио „Индекс“, 24. март 1995.
– 259 –
Морални портрет Александра Вучића бујем телу, признајем само стање духа. Кад не читам, затварам очи и прелазим пут од Београда до Крагујевца старим путем, преко Тополе. Свратим и до мајчиног и очевог родног села, до јабуке које је мој отац калемио пре 45 година. Шта о томе зна Слободан Милошевић? Какве ће он породичне слике да мота по глави када заменимо улоге? Спречио ме је у јуну, да на годишњицу очеве смрти, изађем и упалим свеће мајци, оцу и брату. Шта о томе зна комуниста без породице, без вере и без среће, који има кућну вештицу и кућног цврчка? Путујем у Републику Српску и Републику Српску Крајину, поново обилазим четнике у Херцеговини, Сарајеву, Горажду, застанем на Пољинама где смо Шешељ и ја за длаку избегли „маљутку“. Ко би се тој погибији више обрадовао – Милошевић, Изетбеговић, Туђман? – истицао је Николић.7) Екстремнији и од Вучића, војвода Николић је и после Дејтона указивао на грешке које су почињене одбијањем његових предлога. - Када уђеш у рат, идеш да победиш, идеш до краја. Када је генерал Миловановић дотерао Пети муслимански корпус у Бихаћ и када их је остало још петнаестак хиљада, ја сам у Скупштини Србије казао да свих 15.000 траба да побију. Одмах су скочили, кажу: „Ево, фашисте поново дижу главу, зашто да се побију толики људи?“ Ја сам рекао да ће их бити 50.000 ако их сада не побијемо. Тај Пети корпус је све попалио, поклао све што је могао да покоље.8) Никада се у свету није десило да они који победе у рату, изгубе у миру. То се сада десило Србима зато што је председник Србије вероватно био уплашен и за своју личну егзистенцију. Ми смо били против потписивања Дејтонског споразума, али он је сада реалност. Да није реалност, ми не би учествовали на изборима у Републици Српској. Дакле, каша је скувана, ми Срби ћемо дуго морати да је срчемо. Ми, радикали, нисмо тако луди да сматрамо да смо војно јаки да кренемо у било какве ратове. Изузев, наравно, рата за одбрану Србије у којој сада живимо. Ми нећемо одустати никада од тога да Република Српска Крајина и Република Српска буду у саставу наше данашње државе. Али, за то мора много момената и политичких и економских и војних у свету да се промени, да престане доминација једне велике силе. Да се прихвати начело да грађани сами одлучују где ће и како ће да живе. Да Србија буде тако јака економски, па и војно, да може Србима да каже: „Сада слободно идите на своја имања, више не сме длака са главе да вам фали ако тамо одете“. Проћи ће још много времена, пролићемо ми још много и суза и зноја, имаћемо тежак и дуготрајан опоравак ове наше државе9) – тврдио је Николић. Најтврђим паролама покушавао је, и то са запаженим успехом, да освоји поверење превареног и унесрећеног народа у Крајини и Босни, а нарочито њихових рођака са правом гласа у Србији. Политички успех везивао је за националистичку идеологију Српске радикалне странке, супротстављајући јој издајничку демагогију Социјалистичке партије Србије. - Лепо сам васпитан, отац и мајка су ме, као правог Србина, васпитали да не псујем пред народом, али сада вам кажем, када видите Радмила Богдановића, 7) „Свет“, 23. јун 1995. 8) Трибина у спортском центру у Камбери, 12. новембар 1995. 9) „Велика Србија“, новембар 1997.
–260–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Горицу Гајевић, Мирка Марјановића, Николу Шаиновића, Небојшу Човића и остале комуњаре из Србије, шутните их ногом у дупе. Шта имају они да траже по Републици Српској? – саветовао је Николић10) своје следбенике како да се понашају према социјалистима. Дрином је протекло много воде, Николић је постао „напредњак“, није испунио обећање да ће напустити политику ако Србија призна авнојевске границе Хрватске и Босне и Херцеговине, у сновима не обилази четнике у Горажду и Сарајеву него туђе амбасаде и више није спреман да жртвује живот за уједињење свих српских земаља, сада самоубиством прети само зарад доласка на власт. Тако трансформисан, опет покушава да политички и лично профитира, и то уверен да нико неће послушати његов стари савет и, због издаје, шутнути га у лепо васпитано дупе.
У Сребреници се десио ратни злочин, баш као у Братунцу, Медачком џепу и Клечки Ву чић: Ме диј ска ан ти срп ска хи сте ри ја и хај ка, без ика квих до ка за, вр ло ве што мон ти ра ним сли ка ма, во ди се и фил мом о Сре бре ни ци * * * Александар Вучић је предлагао да се за једног убијеног Србина, убије сто муслимана. Томислав Николић је тврдио да треба побити свих 15.000 муслимана ухваћених у Бихаћу. Те идеје реализоване су у Сребреници, средином јула 1995. године. Резолуцијом 824 Савета безбедности Уједињених нација, од 6. маја 1993. године, Сребреница је проглашена демилитаризованом зоном под заштитом УН-а. Злоупотребљавајући тај статус, муслимански злочинци под вођством Насера Орића вршили су покоље српског становништва у околним селима. У периоду од 1992. до 1995. у том делу Подриња убијено је 3.287 Срба.11) Контраофанзивном акцијом „Криваја 95“, Војска Републике Српске је у јулу 1995. успоставила контролу над Сребреницом. Том приликом је убијено око 8.000 муслимана, што је Међународни суд правде оквалификовао као геноцид за који су одговорни Војска РС и паравојне јединице. У Поточарима је подигнут Меморијални центар у коме се сваког 11. јула одаје пошта жрвама тог злочина. Док је председник Србије, Борис Тадић, два пута ишао на комеморацију сребреничким жртвама, Александар Вучић је истовремено, такође у пратњи новинара, палио свеће на српском гробљу у Братунцу. Тадић се јавно, у име српског народа, извињавао за злочин у Сребреници, Вучић је инсистирао да се извињење упути и Србима који су побијени током рата у Босни. - Ја водим једну активну политику и мој одлазак у Сребреницу несумњиво је био један политички чин, али и индивидуални, грађански чин. Дакле, на себе сам преузео један добар део кривице за оно што је неко у име мог народа учи10) Митинг Српске радикалне странке, Бијељина, 11. септембар 1996. 11) Српска православна црква: „Списак Срба пострадалих у Сребреници и околини“.
– 261 –
Морални портрет Александра Вучића нио према припадницима бошњачког народа. Када говорим о том случају, не занемарујем ниједан други случај у коме су неки људи, обављајући официјелну делатност у име српског народа или у име српске државе, лишавали живота неке друге људе друге вере или друге нације – рекао је Тадић,12) да би приликом другог одласка у Сребреницу додао: - Жалим због злочина који су се догодили. Србија неће одустати од трагања за починиоцима ратних злочина, посебно за Ратком Младићем.13) - Председник, као човек, може да изрази своје саучешће и жаљење, али не и као председник у име грађана Србије – реаговао је Александар Вучић14) на саму најаву одласка Бориса Тадића на комеморацију у Поточаре. Под притиском међународних институција и њихових филијала у београдским невладиним организацијама, од 2001. до 2010. у Србији је трајала медијска парница у којој је маркетиншким акцијама, резолуцијама и декларацијама, новинским написима, телевизијским емисијама и филмовима утврђивано чијих жртава има више, који ратни ветерани су злочиници, да ли је масакр исто што и геноцид... Неселективно прихватање чињеница, онаквих какве пласирају међународне и муслиманске организације, прво је као део своје политичке праксе прихватио Зоран Ђинђић, а касније наставио Борис Тадић. У време Ђинђићеве власти, режимски медији су суочавали Србију са сликама злочина које су починили Срби. Емитовани су филмови и емисије о страдању муслимана у Сребреници, у Петровом селу и Батајници су откопаване гробнице са телима Албанаца убијених током НАТО агресије, министри су са лопатама у рукама обилазили локације на којима се претпостављало да постоје трагови српске монструозности. Истовремено, из затвора је пуштено неколико стотина албанских терориста, а у медијима није било ни помена жртвама у Братунцу, сарајевској Добровољачкој улици, тузланској колони, Кључу, Петровцу и Ливну. Што је Ђинђић почео, Тадић је наставио. У Поточарима се муслиманима извинио за злочине које су починили Срби, обећавајући хапшење Ратка Младића. У Братунцу никад није био, Насера Орића никад није поменуо. Хрватима се извинио за Дубровник и Вуковар, етничко чишћење 400.000 Срба из Крајине и хрватских урбаних средина није ни поменуо, а камоли осудио. Отпор тој антисрпској ревизији ратне прошлости пружала је само Српска радикална странка. И пре него што је Војислав Шешељ отишао у Хаг, најгласнији и најдоследнији борац за истину о Сребреници, али и другим стратиштима, био је Александар Вучић. Радио-телевизија Србије је тачно 11. јула 2001, на муслимански Дан сећања на сребреничке жртве, емитовала Би-Би-Сијев филм о Сребреници „Крик из гроба“. Суштина филма је крајње једноставна: муслимани су невине жртве геноцидних српских дивљака. - На делу је невиђена медијска антисрпска хистерија коју диктира ДОС. Месецима, а нарочито последњих дана, води се прљава кампања против Срба. Причама о утврђивању индивидуалне кривице, без икаквих доказа и јасне кон12) Хрватска радио-телевизија, 7. јул 2007. 13) Интернет портал „novipazar.wordpress.com“, 12. јул 2010. 14) „Репортер“, 29. јун 2005.
–262–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА цепције, врло вешто монтираним сликама и тоном, власт жели да уплаши српски народ. Средство те медијске хајке против Срба јесте и филм о Сребреници који је синоћ емитовала Радио-телевизија Србије, а који је направљен да би се Срби смучили себи самима. Намерно се прећуткују српске патње, жртве и несреће. Занимљиво је да нико није поменуо село Српско Подравање, које је цело спаљено и где су сви Срби побијени. У тој медијској кампањи власт ископава лешеве косовских Албанаца, а и та прича је измишљена и потпуно невероватна. Ако су кости које смо видели на телевизији старе две године и ако није остао ни траг гуме од ципела, како је могуће да су остале неоштећене личне карте и здравствене књижице. Међутим, медији не желе да објаве те здраворазумске аргументе – рекао је Вучић,15) најављујући митинг у Београду који су Српска радикална странка и Социјалистичка партија Србије организовале поводом изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Дебату о филму, Вучић је пренео и у Скупштину Србије. Захтевао је да се формира анкетни одбор који би испитао „ко је тај ко је наредио да се на државној телевизији приказује филм о Сребреници, који представља срамоту и хајку на српски народ“. - Одбор треба да установи антисрпску хистерију и да прекине хајку против српских хероја Радована Караџића и Ратка Младића. Емитовање овог филма представља злочин – рекао је Вучић16) и додао да се Лејла Руждић17) „вероватно радовала због приказивања филма о Сребреници“. Попут правог див-јунака, опет је Вучића запало да брани Србију од немилосрдне хајке којом белосветски и домаћи зликовци желе да ударе геноцидну стигму, „неометано ухапсе Ратка Младића“, укину Републику Српску и омогуће проглашење независности Косова. - Циљ медијске хајке која се води против српског народа и државе је неометано хапшење Ратка Младића и формално укидање Републике Српске у року од три месеца, када је у плану почетак разговора за давање независности Косову. Осуђујемо злочин у Сребреници, и над Србима и над муслиманима, али смо против осуде српске државе. Они који су чинили те страшне злочине и хладнокрвно убијали, требало би да буду осуђени најстрожом казном затвора. Срби као народ нису криви за појединачне злочине које су неки људи чинили. Ускоро ћемо обелоданити и податке о злочинима над Србима у бившој Југославији. Хоћемо пуну истину. Припадници јединице „Шкорпиони“ нису из Србије и нису имали никакве везе са било којом службом у Србији. Треба да гледамо све снимке и осудимо све злочине, а не да осуђујемо само један злочин или злочин који је почињен над једним народом – говорио је генерални секретар СРС-а.18) - Нису само Срби чинили злочине. Сва села од Сребренице до Братунца су спаљена. Да је на снази стари закон о информисању не бисте давили децу оним филмом него бисте платили казну. Овако, ми смо таоци државне телевизије – истакао је тада Томислав Николић у Скупштини. 15) 16) 17) 18)
„Независне новине“, 13. јул 2001. Народна скупштина Републике Србије, 12. јул 2001. Народни посланик са листе Демократске опозиције Србије „Бета“, 15. јун 2005.
– 263 –
Морални портрет Александра Вучића Почетком јуна 2005. године догодио се други, још жешћи, „рат филмовима“. Током унакрсног испитивања полицијског генерала Обрада Стевановића, на суђењу Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу, Тужилаштво је приказало делове двочасовног видео материјала на коме се виде припадници јединице „Шкорпиони“ како недалеко од села Трново убијају шесторицу мушкараца за које се наводи да су камионом довезени из Сребренице. Хашко Тужилаштво је тврдило да су „Шкорпиони“,19) уз сагласност Министарства унутрашњих послова Србије, под чијом су били командом, из Србије пребачени у Републику Српску, где су извршили наведени злочин.20) Томислав Николић, тадашњи заменик председника Српске радикалне странке, одмах је изјавио да се кривица за злочине никоме не сме опростити, али и да се та кривица „не сме товарити народу и држави“. - Српска радикална странка ће иницирати сазивање хитне седнице Скупштине Србије на којој би се донела резолуција о злочинима у рату. Тиме би се показало да злочине нису чинили српски народ и држава Србија, већ појединци који имају име и презиме и који морају да се нађу пред лицем правде. Србији није у интересу распиривање нове мржње међу народима на Балкану – рекао је Николић.21) Александар Вучић је, по обичају, реаговао на много практичнији начин. У његовој продукцији је припремљен филм „Истина“ о злочинима над Србима, који је 9. јула 2005. приказан у београдском Центру „Сава“. У једночасовном документарном филму ређали су се призори обезглављених тела, извађених очију, исечених ушију, пререзаних вратова и лелека мајки и деце жртава из Книна, Вуковара, Сарајева, Клечке, Радоњићког језера. Приказано је и одсецање главе Радета Рогића, чије су супруга и ћерка дошле у Центар „Сава“ али су напустиле салу пре емитовања филма. - Мислим да никада у нашој земљи није било тако велико интересовање као што је данас за овај филм који ћете видети, филм „Истина“ о злочинима у бившој Југославији. Имам тешку дужност да се посебно захвалим супрузи и ћерки злочиначки убијеног Радета Рогића, српског мученика из Санског моста, које су овде са нама. Нада Рогић и Светлана Рогић су само замолиле да кажем да су дошле овде да кажу „хвала“ онима који су се сетили њиховог супруга и оца, али и нашег народа и наших људи тако убијених. Ћерка никада није видела те сцене, начин на који јој је отац убијен и оне ће салу напустити пре пројекције филма и крај скупа сачекати напољу. Хвала им што су дошле на овај скуп – рекао је Александар Вучић.22) Филм „Истина“ садржи и исповести хрватских, муслиманских и албанских убица који су описивали своја злодела, приче Срба који су преживели тортуру, 19) „Шкорпиони“ су широј јавности постали познати тек након почетка суђења за убиство више породица на Косову, у Подујеву 1999. Новинар недељника „Време“ Дејан Анастасијевић каже да се у току тог суђења открило неколико занимљивих података о тој јединици: „Између осталог и то да је та јединица много старија него што је изгледало, да су се њени припадници под истим именом ‘Шкорпиони’ и са истим командним саставом борили и у Босни и да се познају чак и из Вуковара“. (Б92, 2. јун 2005.) 20) Б92, 1. јун 2005. 21) Б92, 2. јун 2005. 22) „Велика Србија“, август 2005.
–264–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА као и рођака и пријатеља пострадалих, који су своје сведочанство износили поред лешева својих најближих. - Као припадници најстрадалнијег народа, морамо да осудимо све почињене злочине, али ова слика ће обићи свет како би се видело да су и Срби ти које су убијали. Ово смо морали да урадимо како бисмо опростили. Ово смо морали да урадимо како не би било заборављено. Ми, Срби, нисмо злочинци, нисмо имали такве родитеље, нећемо имати ни такву децу, а то није ни идеологија Српске православне цркве. Злочини не смеју да се деле по националној припадности, јер је једнака туга мајке Српкиње и мајке Хрватице – рекао је Томислав Николић.23) Ипак, „Истина“ није обишла свет. Представници међународне заједнице, као и њихови сарадници из београдских невладиних организација, нису били заинтересовани да виде и жртве друге, неподобне националности. Николић није имао дилеме, знао је да не може победити у медијском рату пошто је „лудило са Сребреницом наметнуто целом свету“. - Наш филм није добио ни приближан третман и публицитет као онај који је Наташа Кандић дала Хашком трибуналу, зато што у том филму кољу и убијају Србе. Да сам изнео филм где убијају Хрвате и муслимане, догурао бих до Канског фестивала. А да сам имао, изнео бих и такав филм. Пошто сам приказао филм и показао људе који чине злочине, рекао њихова имена, надимке, очекивао сам да се влада Босне и Херцеговине и Педи Ешдаун изјасне и кажу: „Овога ухапсити ноћас, тај се зове тако и тако, препознајемо га на филму... Ево, препознајемо Алију Изетбеговића кад каже: ‘Ево, овако изгледају они који се сретну са Алаховом војском’“. Алија Изетбеговић је увео верски рат у Босну и Херцеговину. Ово са Сребреницом је лудило које је успело да буде наметнуто целом свету. Па, нисмо ми филм о убијању Срба објавили у Бриселу па да се свет згрози, него смо објавили у Београду. Е, то је оно што мене боли. Јесу ли поједини Срби чинили ратне злочине? Јесу. Ево га снимак да су поједини муслимани чинили ратне злочине. Ево га снимак да је председник тадашње муслиманске државе позвао муџахедине из целог света да чине злочине над Србима. Ево снимака злочина које су чинили Хрвати над Србима. Звао сам Војислава Коштуницу и тражио да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом ће да осуди све ратне злочине. Међутим, из тога се изродила прича коју је лансирала Демократска странка, у чему су учествовали и неки минорни, и кажу: „Јесте, осудићемо све ратне злочине, али хајде да осудимо посебно злочин у Сребреници. Ја могу да разумем то да муслиманска скупштина усвоји такву резолуцију о ратним злочинима а каже: „Посебно наглашавамо злочин против нашег народа у Сребреници“. А ја нисам тражио да Скупштина Србије усвоји резолуцију о ратним злочинима, а да каже „посебно“ за егзодус из Републике Српске Крајине, или Мост на Корани, Миљевачки плато, или Медачки џеп, или Братунац. Рекао сам: „Хајде да поменемо Братунац и Сребреницу, јер, ако ћемо искрено, муслимани су сваке ноћи под руководством Насера Орића пролазили кроз холандске редове и палили једно по једно српско село и убијали све што затекну. Кад се стигло до 23) „Српски Национал“, 10. јул 2005.
– 265 –
Морални портрет Александра Вучића бројке две хиљаде и нешто убијених Срба, српска војска је кренула на Сребреницу – говорио је Николић.24) Како филмовима, две супротстављене политичке снаге годинама су се надгорњавале и резолуцијама и декларацијама. Демократска странка је заступала идентичне ставове о злочину у Сребреници какве су износиле међународне институције, српске и муслиманске невладине организације и Тужилаштво у Хагу. Поред захтева да Скуштина Србије усвоји резолуцију којом ће осудити само злочин у Сребреници, ДС је промовисала идеју да се 11. јул и у Србији прогласи за званични празник – Дан сећања на сребреничке жртве. С друге стране, Српска радикална странка је тражила да се резолуцијом обухвате и злочини који су почињени над Србима. Такође, пет година је трајала јавна расправа о томе да ли се у том скупштинском акту користи термин „ратни злочин“ или „геноцид“.
СНС осуђује злочин у Сребреници, признаје да су Срби извршили геноцид Ву чић: У Сре бре ни ци је по чи њен стра ви чан, је зив зло чин и сра мо та ме је што они ко ји су то по чи ни ли при па да ју истом на ро ду ко јем при па дам и ја * * * Александар Вучић је пет година, од 2005. до 2010, понављао исти став - да се осуде сви злочини, па и они над Србима. Ако би се у декларацији третирала само Сребреница, то би значило, како је сматрао Вучић, признање одговорности Србије за тај злочин и „осуду државе и целог српског народа“. За пропале преговоре око усаглашавања текста резолуције, увек је оптуживао Демократску странку. - Декларација је пропала зато што је Демократска странка инсистирала да се искључиво осуди злочин у Сребреници. Српска радикална странка је била спремна да разговара о злочину који је почињен над муслиманима у Сребреници, који ми, наравно, најоштрије осуђујемо. Међутим, исто тако, хтели смо да се помену и злочини који су почињени према Србима. За СРС је било изузетно важно да се помене Република Српска Крајина, Братунац и Клечка, као најупечатљивији примери застрашујућих злочина који су учињени према српском народу, али ДС је инсистирала искључиво на Сребреници и то је за нас било неприхватљиво. Сада се јасно показало да је Демократској странци циљ био једино да се осуди српски народ. Нека објасне људи из ДС-а зашто им толико смета да се помињу злочини над Србима. Зар би требало да заборавимо РСК, Братунац, Сарајево, Клечку? Не знам да ли то чине по нечијем налогу, али сам убеђен да су они сами себи довољни да интензивно раде на уништењу српског народа – тврдио је Вучић.25) 24) „Сведок“, 10. јул 2005. 25) „Српски Национал“, 15. јун 2005.
–266–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Ни пресуда Међународног суда правде у Хагу26) није омогућила да злочин у Сребреници изгуби статус прворазредног питања српске унутрашње политике. Председник Србије, Борис Тадић, одмах је покренуо иницијативу да Скупштина усвоји декларацију којом би били обухваћени наводи из пресуде Међународног суда правде и у којој би се осудио геноцид. - Иницијатива Бориса Тадића је глупа – одмах му је скресао Александар Вучић.27) Расправа о скупштинској резулуцији, иако је за повод имала одређивање односа према злочину у Сребреници, претворила се у комплексну политичку парницу чијим исходом би био дефинисан карактер рата у Босни и Херцеговини, његов узрок и главни актери. Избегавајући одговоре на сва та питања, која ће још дуго утицати на односе у региону али и на српску политичку сцену, Демократска странка је инсистирала на наводима који су имали већу подршку у дипломатским круговима него у српском парламенту. Услови за окончање тог проблема стекли су се тек кад је Демократска странка ушла у коалицију са Социјалистичком партијом Србије и потпуно пацификовала пучистичко крило Српске радикалне странке, окупљено у Српској напредној странци. После десет година идеолошког и националног надгорњавања, злочин у Сребреници није осуђен захваљујући, како се наводи у паролама, жеље да се докаже истина и задовољи правда, него математичким сабирањем амбиција политичких конвертита који су на тај начин добили сертификат евроатлантске подобности. Тако је настао још један нечасни парадокс у коме су Ивица Дачић, Томислав Николић и Александар Вучић, лидери странака које су током рата у БиХ заступале најтврђе патриотске ставове, заборавили на злочине почињене над Србима и осудили само страдање муслимана у Сребреници. Лицемери из бриселских канцеларија и београдских фондова за хуманитарно право нису приговарали на моралној неподобности оних који су скупштинском декларацијом, како је то говорио Вучић док је био радикал, „осудили Србе и Србију“ за геноцид. Задовољни сарадњом на том пројекту, Тадић, Дачић, Николић и Вучић поделили су улоге и без бурних емоција одиграли представу. Грађане нису узнемиравали потресним сликама ужаса, исповестима забрађених мајки и случајно преживелих мученика. Идиличну атмосферу срамног компромиса, реметили су само Вучићеви покушаји да исправи своју прошлост и по питању односа према Сребреници. Да би ућуткао све критичаре који се користе памћењем и онога што се дешавало пре септембра 2008, злочин у Сребреници је карактерисао тежим речима него Алија Изетбеговић или Насер Орић. Почетком 2010. године, кад је у Скупштини Србије формирана већина која је спремна да осуди Србе за геноцид у Сребреници, Тадић и Дачић су тихо спро26) Мађународни суд правде је ослободио Србију одговорности за геноцид у Босни и Херцеговини, али је и закључио да није спречила геноцидно убијање босанских муслимана у Сребреници 19995. Судије су гласале 13 према два за ослобађање Србије од тужбе коју је поднела БиХ. Да је проглашен кривим, Београд би морао да плати одштету од око 100 милијарди долара („Southeast European Times“, 27. фебруар 2007.) 27) „Време“, 1. март 2007.
– 267 –
Морални портрет Александра Вучића водили директиве из Брисела, а Вучић је својом патетиком вређао све жртве рата, како Србе које је наговарао да се боре за Велику Србију, тако и муслимане којима је претио осветом „сто за једнога“, да би сваки помен њиховог страдања називао „хајком на српски народ и државу“. - У Сребреници је почињен стравичан, језив злочин и срамота ме је што морам да кажем да људи који су починили тај злочин припадају истом народу којем припадам и ја. Тај масакр је био толико стравичан да је бесмислено било шта даље о томе говорити. Наш став и наша осуда злочина је перфектно јасна, беспоговорно јасна. Уопште се не бавим проценом броја жртава у Сребреници, то је толико стравичан злочин да ми уоште није важно колики је број. Злочин је имао тако ужасне размере да једноставно нисам у стању то да коментаришем.28) Овај злочин без оправдања има индивидуалне починиоце, који би требало да одговарају. Упркос томе, и мене је на известан начин срамота. Скупштина Србије мора веома пажљиво и врло прецизно да се односи према том питању, врло је неукусно говорити о броју убијених и људима као бројкама29) – згражавао се абу Вучић над Србима који су применили његов предлог за одмазду муслиманима. По „напредњачком“ рецепту, све спорне детаље из своје политичке заоставштине ставио је на терет Српске радикалне странке, па и однос према Сребреници. - Српска напредна странка осуђује све ратне злочине, а ако ме питате за Сребреницу – најоштрије осуђујемо тај стравичан злочин. Некада нисам говорио да је у Сребреници почињен стравичан злочин, али никада нисмо оспоравали да је тамо почињен злочин. Сада само јасније кажем да је без икакве сумње у питању стравичан злочин. Гадим се људи који шутирају људе који леже на земљи. Можете мислити колико је моје гађење према онима који пуцају људима у потиљак или у леђа. То је застрашујуће... Некада сам се устручавао да овако говорим јер сам тада био у другачијој политичкој партији. Али, одувек сам мислио да је постојао злочин у Сребреници и да то нико жив не може оправдати. Почињени су злочини према Србима, то није спорно, али ниједан злочин против Срба не може да оправда злочине који су починили неки наши сународници у Сребреници – избегавао је Вучић30) одговорност за ставове које је заступао 15 година, изговарајући реченице због којих би сам себе, само годину и по дана раније, назвао издајником, плаћеником и усташом. Пристанком на учешће у креирању скупштинске резолуције, Вучић се одрекао старе оцене да би осуда злочина у Сребреници представљала почетак укидања Републике Српске и признања независног Косова. Чак и Дачићевим социјалистима је сметао предлог да се у контексту Сребренице користи реч геноцид. Вучићу не. - За нас је најважније да на јасан начин осудимо стравичан злочин, а како ћемо и на који начин то урадити, то ћемо покушати да се договоримо са представницима власти. Не мислимо да је ово питање око којег би требало да се пар28) „Политика“, 20 јануар 2010. 29) „ФоНет“, 21. јануар 2010. 30) „Блиц“, 24. јануар 2010.
–268–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА тије прегањају, него да на цивилизован начин нађемо решење како да то осудимо и како да Србију представимо као модерну земљу рационалних и разумних људи. Требало би да видимо како око тога може да буде постигнут најшири консензус а да се тиме ни на који начин не смањи пијетет према жртвама Сребренице – оценио је заменик председника Српске напредне странке, осуђујући оне који су „без пијетета“ прихватили његов „рационалан и разуман“ предлог да се за сваког убијеног Србина побије сто муслимана.31) Демократска странка је девет година потрошила на покушаје да увери јавност у Србији да мирно прихвати осуду за геноцид. Александар Вучић је за неколико дана, с једном конференцијом за новинаре и три интервјуа, одрадио тај посао и потпуно амортизовао незадовољство грађана који нису хтели да прихвате терет одговорности за оно што се дешавало кад их је исти тај Вучић уверавао да се Велика Србија простире од Прилепа, преко Призрена, Сребренице и Бугојна, све до Карлобага и Вировитице. После свега, милиони грађана Србије су потонули у економску и социјалну беду, стотине хиљада Срба је добило статус избеглица, десетине хиљада је завршило под земљом, а Вучић је, креирајући такву политику, испунио све своје снове – огроман стан, још већа кућа, аутомобили, вински подрум, приватни бизнис, паре, моћ, утицај и, што је најгоре, самопрокламовани морални кредибилитет којим се „гади оних који су у име свог народа чинили стравичне, језиве злочине“. Скупштина Србије је усвојила Декларацију којом се осуђује злочин у Сребреници.32) За Декларацију је гласало 127 посланика коалиције „За европску Србију“, Г17 плус, СПС-ЈС-ПУПС и мањине. Против су били посланици СРС-а, ДСС-а и НС-а, а посланици Српске напредне странке напустили су салу пре гласања. - Ми најоштрије осуђујемо све злочине почињене на простору бивше СФРЈ, како над српским народом, тако и оне које су припадници српског народа починили над припадницима других народа, а посебно злочин над муслиманима у Сребреници - рекао је Томислав Николић33) и завршио властиту политичку трансформацију. За ратну улогу је од Војислава Шешеља добио чин четничког војводе. За уживљавање у позу „жене у црном“, од Бориса Тадића је добио статус корисног идиота. И, свидело му се. 31) „Блиц“, 24. јануар 2010. 32) У преамбули Декларације наведена су међународна акта на које се Скупштина Србије позвала, међу којима су Устав Србије у коме стоји да су људски животи и достојанство неприкосновени и Универзална декларација УН-а о људским правима. У Декларацији, Скупштина Србије позива све некадашње сукобљене стране у Босни и Херцеговини и другим државама бивше Југославије да наставе процес помирења и јачања услова за заједнички живот заснован на равноправности нација и пуном поштовању људских и мањинских права и слобода, да учињени злочини више никада не би били поновљени. Скупштина Србије изражава очекивање да ће и највиши органи других држава с територије бивше Југославије на овај начин осудити злочине извршене против припадника српског народа, као и да ће упутити извињење и изразити саучешће породицама српских жртава. Скупштина Србије пружа подршку раду државних органа задужених за процесуирање ратних злочина и за успешно окончање сарадње са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у чему нарочиту важност има откривање и хапшење Ратка Младића, ради суђења пред Хашким трибуналом („Бета“, 31. март 2010.) 33) Б92, 31. март 2010.
– 269 –
Морални портрет Александра Вучића Као и Александру Вучићу, мајстору политичке манипулације, који је врхунски уверљиво некада глумио пиромана а данас ватрогасца. Тако се потврдила претпоставка с којом је Вучић у Хаг испратио Војислава Шешеља. - Војислав Шешељ иде у Хаг да брани српство и сви знате како ће да се понаша, сви знате да ће да буде најхрабрији, најбољи и најјачи. За њега нема сумње и нико никада није помислио да ће бити издајник. Сви знају да је најчаснији и најхрабрији Србин. Сви знају да никада неће заборавити и неће се одрећи онога због чега га гоне у Хагу, а то је наша Велика Србија. Ако је то злочин, сви смо злочинци – отела се Вучићу34) истина. Шешељ се није одрекао Велике Србије, Вучић и Николић јесу. Шешељ девет година у хашком притвору и судници доказује да није заборавио ставове које су заступали и Вучић и Николић. Ако је Шешељ злочинац, и Вучић и Николић су злочинци. Међутим, док Шешељ чека пресуду којом ће га казнити антисрпски Хашки трибунал, Вучића и Николића чека казна народа чије интересе су подредили властитим амбицијама.
34) Митинг Српске радикалне странке, Београд, 23. фебруар 2003.
–270–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Предводник „антихашког лобија“ у улози сарадника Тужилаштва
ЗАШТИЋЕНИ СВЕДОК А. В. - СНС Вучић: Гусарски и бандитски, онако како то једино раде, челници ДОС-овог режима покушавају, хапшењем и изручењем Слободана Милошевића, да униште српско национално име, понос, част и државу српског народа (2001.) Јадна је и бедна влада која изручује Србе само да би испунила налоге Сједињених америчких држава и Хашког трибунала (2003.) Никада нећемо изручити ниједног Србина. ДОС-ова власт је, нажалост, на крајње прљав и нечастан начин безмало све људе испоручила и тиме испунила тај прљави задатак који је добила (2005.) На срамну хашку пресуду Насеру Орићу, Борис Тадић каже: „Запрепашћен сам“, а ре че ни ца иза то га му је: „Е, ајд’ ми ма ло пу шку о ра ме на, па да ју ри мо ге не ра ла Мла ди ћа“. Па, зар то ни је вр ху нац ли це мер ја? Зар то ни је вр ху нац без о бра злу ка и без об зир но сти? (2006.) Да смо би ли на ме сту ДС-а, да смо мо ра ли да по шту је мо ме ђу на род не оба ве зе ми би смо их по што ва ли, али због то га не би смо се и ри ли (2011.)
– 271 –
Морални портрет Александра Вучића
Г
енеза бешчашћа Александра Вучића, најпластичније илустрована променом његових ставова о Војиславу Шешељу, Радовану Караџићу и Ратку Младићу, оставила је прљав траг и у дефинисању односа према Хашком трибуналу.1) Десетак година је износио најтеже оптужбе против институције и појединаца из тог „антисрпског злочиначког казамата“ и „новог и бруталнијег Гвантанама“, подржавао оптуженике и бегунце од „хашке неправде“ и здушно се противио усвајању Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, да би се, од октобра 2008, управо на њега позивао правдајући подршку хапшењу генерала Ратка Младића. Док је био великосрпски националиста, Вучић је митинговао у знак подршке Слободану Милошевићу, играо улогу постхумног портпарола Влајка Стојиљковића, на испраћају Војислава Шешеља обећао је борбу против „антиспске ђубради и бандита“ који сарађују са Хагом, испрсио се пред полицијацима који су хапсили Веселина Шљиванчанина, разоткривао детаље о „бруталном киднаповању“ генерала Здравка Толимира, спасавао Србију од „нестанка“ којим јој је претио Борис Тадић кад је изручен Радован Караџић, поносио се кад му је Трибунал запретио тужбом због непоштовања суда... На крају, кад је схватио да с таквом политиком неће добити благослов из Брисела и Вашингтона да се опет домогне власти, одбацио је целу националистичку каријеру и почео да гради имиџ новог, освешћеног евроатлантског демократе који слепо поштује обавезе према хашком Гвантанаму, „тамници за сваког часног Србина“. На несрећу свих Срба, Вучић није једини пример недоследности у односу према Хашком трибуналу. Напротив. Међу свим истакнутијим политичарима, ставове о тој међународној институцији нису мењали само Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Војислав Шешељ и Влајко Стојиљковић. Бивши и актуелни председник Демократске странке су упорно истрајавали у одлуци да, по сваку цену, сарађују са Хагом, а нарочито са Тужилаштвом. Шешељ се, једнако упорно, бори против Трибунала, Тужилаштва и оптужнице. За разлику од свих оптужених српских официра и државника, само је Стојиљковић на нехришћански али врло частан начин, самоубиством, одбио да трпи понижавања у хашкој судници. С друге стране, Војислав Коштуница се доследном реториком супротстављао Трибуналу, а током своја два премијерска мандата у ту „шесту рупу на свирали“2) послао је 18 оптужених Срба. Иако су Устав и закон забрањивали екстрадицију грађана Србије, Слободан Милошевић је изручио Дражена Ердемовића, Хрвата који је био припадник Десетог диверзантског одреда Војске Републике Српске.. С Ердемовићем је, почетком марта 1996. године, у Бечеју ухапшен и Радослав Кременовић. Обојица су експресно пребачени у Хаг. Уследило је хватање Стевана Тодоровића, кога је, у септембру 1998, негде код Ваљева отела група неидентификованих лица. Поза1) Међународни кривични суд за бившу Југославију основан је 25. маја 1993. године на основу Резолуције 827 Савета безбедности Уједињених нација 2) Коштуница: Што се тиче моје сарадње с тзв. судом у Хагу, могу само да кажем да и по нашем Уставу није регулисана, односно обавезна сарадња с тим, назови, судом. Кад год кажем Хашки суд, увек стављам наводнике на оно „суд“. Мислим да Хашки трибунал није правни већ политички инструмент, не међународне заједнице, већ искључиво САД-а. Више пута сам, током кампање, рекао да је Хаг за мене шеста рупа на свирали. Ништа се у међувремену није променило („Глас јавности“, 26. септембар 2000.)
–272–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА дина отмице није разоткривена, зна се само да је Тодоровић изручен Хагу, где је осуђен на 10 година робије. У околини Београда, група од десетак маскираних мушкараца, 21. априла 2000. године, ухватила је Драгана Николића Јенкија, пребацила га у Републику Српску, одакле је транспортован у Холандију. Падом Милошевићевог режима, сарадња српских власти са Трибуналом је схваћена као државна обавеза. Прво се предао, 12. марта 2001, Благоје Симић, да би 23. марта у Београду био ухапшен Миломир Стакић. Под притиском представника међународне заједнице, влада Зорана Ђинђића је пристала да безусловно испуњава захтеве из Хага. Хапшење и изручење браће Ненада и Предрага Бановића, које су извшили припадници „црвених беретки“, није задовољило апетите шефа Тужилаштва Карле дел Понте. Она је инсистирала на Слободану Милошевићу. Што је хтела, то је и добила.
Са злочиначким Хашким трибуналом сарађују српски бандити и ђубрад Ву чић: Гу сар ски и бан дит ски, чел ни ци ДОС-овог ре жи ма из ру чи ли су Ми ло ше ви ћа Ха гу, по ку ша ва ју ћи да уни ште срп ско име, по нос и част * * * Милошевић је у трагикомичној акцији, која је трајала 36 сати, све са директним преносом на телевизији, ухапшен 1. априла 2001. године. Хапшење је извршено, наводно, не због изручења Хагу него због кривичне пријаве против Милошевића коју је МУП Србије, 30. марта, поднео Окружном јавном тужилаштву у Београду због основане сумње да је извршио кривична дела злоупотребе службеног положаја и удруживања ради вршења кривичних дела.3) Бивши председник је, после духих и напетих преговора, пристао да се преда полицији тек кад добије гаранције да неће бити изручен Хашком трибуналу. Тражену изјаву потписали су Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић и Чедомир Јовановић. Док је неколико стотина слобиста, окупљених пред вилом „Мир“ на Дедињу скандирало „Кличе вила са Газиместана, ој Србијо не дај Слободана“ и „Стрељаћемо обојицу, Ђинђића и Коштуницу“, премијер Ђинђић је новинарима изјавио да не прати та дешавања: „Не знам ништа о хапшењу, са сином Луком гледам филм ‘Гладијатор’“. 3) „Утврђено је да постоји основана сумња да је пријављени Милошевић Слободан, у својству председника Републике Србије до 17. маја 1997. године, а потом све до 5. октобра прошле године, у својству председника СРЈ, извршио поменута кривична дела у намери да себи, односно одређеном кругу лица у тада владајућој Социјалистичкој партији Србије прибави поред имовинске и другу корист која се огледала у очувању на власти те политичке партије, као и у одржавању на јавним функцијама тачно одређених лица“ – изјавио је подносилац пријаве, помоћник начелника Управе криминалистичке полиције Миодраг Вуковић. Оптужница не помиње непосредну материјалну корист Слободана Милошевића, али пријава третира и власт као својеврстан плен. Поред Милошевића, истом кривичном пријавом обухваћени су Михаљ Кертес, Никола Шаиновић, Јован Зебић и Радомир Марковић. За ове инкриминације предвиђена је казна од пет до петнаест година затвора („Време“, 5. април 2001.)
– 273 –
Морални портрет Александра Вучића
Патриотска Србија се опростила од бившег председника, још једне хашке жртве
Чим је Милошевић затворен у ћелију београдског Централног затвора, Ђинђић је заборавио на властити потпис којим му је гарантовао да неће бити изручен Хагу. - Отезање са доношењем закона о сарадњи са Хашким трибуналом само скраћује рок до изручења југословенских држављана том суду. Ако не буде закона, врло вероватно је да ће Слободан Милошевић бити изручен или ћемо ми доћи у потпуну изолацију – најављивао је Ђинђић4) оно што је урадио на Видовдан, 28. јуна 2001. године. Слободан Милошевић је оптужен за злочине против хуманости и кршење закона или обичаја рата, као и за командовање трупама које су починиле ратне злочине, заједно са Миланом Милутиновићем, Николом Шаиновићем, Влајком Стојиљковићем и Драгољубом Ојданићем. Тужилаштво га је теретило за протеривање 740.000 и за убиство 340 Албанаца који су идентификовани пре 24. маја 1999, када је оптужница потврђена у Хашком трибуналу. Хаг је притискао Ђинђића, Ђинђић Србију. Три месеца је водио медијску кампању застрашивања јавности. - Изручићемо Милошевића и без закона о сарадњи са Хашким трибуналом. Ако то не урадимо, доћи ћемо у потпуну изолацију.5) Противљење изручењу Милошевића на неодређено време одложило би питање сарадње са судом у Хагу и тиме би се наша земља довела у опасност од међународне заједнице. Не само што би наша земља била изложена понижавањима која би се сигурно десила, него би било угрожено репрограмирање дугова, отпис дугова, стенд бај аран4) „Ју инфо канал“, 7. јун 2001. 5) Б92, 7. јун 2001.
–274–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА жман, место у ММФ-у и наше пуноправно чланство у светским економским и финансијским међународним организацијама.6) Рекао сам Коштуници да постоје само две опције. Једна је да ја поднесем оставку и напустим место у влади јер не могу да сносим одговорност за судбину земље, а друга је да делујемо као влада и донесемо одлуку о изручењу. Овим потезом ми смо привремено спасли заједничку државу јер ништа горе за њу не би било него да дође у међународну изолацију и да опет буде на црној листи светских држава7) – тврдио је Ђинђић. На његово инсистирање, републичка влада је, супротно одлуци Уставног суда, донела уредбу којом је, наводно, задовољена правна форма за изручење југословенског грађанина страном суду. Премијерову одлуку је подржала већина републичких и савезних министара: Јожеф Каса, Душан Михајловић, Жарко Кораћ, Момчило Перишић, Небојша Човић, Владан Батић, Драган Веселинов, Александар Влаховић, Драгослав Шумарац, Драган Миловановић, Слободан Милосављевић, Драган Домазет, Војислав Миловановић, Божидар Ђелић, Горан Новаковић, Марија Рашета-Вукосављевић, Горан Питић, Гордана Матковић, Гашо Кнежевић, Бранислав Лечић, Војислав Андрић, Зоран Живковић, Борис Тадић, Расим Љајић, Мирољуб Лабус, Горан Свилановић, Момчило Грубач и Саша Виторовић. Против изручења гласао је само Обрен Јоксимовић, министар из Демократске странке Србије. Слободан Милошевић је 28. јуна 2001, са лисицама на рукама, са полигона Института за државну безбедност, хеликоптером одведен до тузланског аеродрома, па даље авионом у Хаг, где је стигао у 1,30 после поноћи. У згради владе, премијер Зоран Ђинђић је одржао конференцију за новинаре на којој је објаснио да је изручењем бившег председника Србије и Југославија донета „тешка, али једина исправна одлука“, којом су „избегнуте несагледиве негативне последице за садашњост и будућност земље“. - Пре равно 12 година, на исти овај дан, на један од највећих српских празника, Видовдан, Слободан Милошевић је позвао наш народ да остварује оно што је он назвао идеалима небеске Србије. То је довело до 12 година ратова, катастрофа и пропадања наше земље. Влада Србије обавезала се данас да спроводи идеале земаљске Србије, не толико због нас и наших родитеља, већ због наше деце. У овој одлуци ми спасавамо будућност наше деце – рекао је Ђинђић. Исто вече, на београдском Тргу републике, лидери Социјалистичке партије Србије и Српске радикалне странке позвали су на протест и „хапшење свих актера државног удара“ који је извршен изручењем Милошевића. - Гусарски и бандитски, онако како то једино раде, челници ДОС-овог режима покушавају да униште српско национално име, понос, част и државу српског народа – наводи се у саопштењу СРС-а које је потписао генерални секретар Александар Вучић.8) Најтежим оптужбама против „домаћих издајника“, како је испратио Милошевића у Хаг, Вучић га је и испратио и на онај свет. Слободан Милошевић је умро 11. марта 2006. године у ћелији притворске јединице у Шевенингену. Ре6) „Глас јавности“, 28. јун 2001. 7) Б92, 28. јун 2001. 8) „Глас јавности“, 29. јун 2001.
– 275 –
Морални портрет Александра Вучића публичка влада Војислава Коштунице и београдски градоначелник Ненад Богдановић нису дозволили да бивши председник Србије буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Уместо да обезбеде адекватан простор у коме би био изложен ковчег с телом, како би се од њега опростили поштоваоци његовог лика и дела, Демократска странка је организовала прославу „Сад је стварно готов“, на коју су грађани позивани непотписаном СМС поруком: „Пролеће три дана пре рока. Дођите да пожелимо да нам се Милошевић више не понови. Знак распознавања – балон. Проследи даље.“ Милошевићева удовица, Мира Марковић, због расписане потернице није смела да дође на сахрану, баш као ни Марко и Марија Милошевић. Нервознији од свих слобиста, Александар Вучић је ударио по Хагу, Тадићу, страним амбасадорима и домаћим издајничким медијима. - Режим на све начине покушава да спречи сахрану Слободана Милошевића у Србији. Руководство радикала ће присуствовати сахрани где год она била. Српска радикална странка је огорчена понашањем Бориса Тадића, који је одбијањем да аболира Мирјану Марковић показао да је лош, мали човек и доказао какви људи сада владају Србијом. То су лоши, мали људи. Много је важније што је Милошевић пет година бранио Србију у Хагу, него филм о хиперинфлацији 1993. који је емитовала Телевизија Б92. Из неких страних амбасада стигли су налози да се крене у харангу против СРС-а и СПС-а. Знате ви из којих амбасада, као што знате и да је Сорош власник Б92. То је прљави медиј Бориса Тадића, али не заостају ни „Пинк“, ни РТС. Смучи ми се кад видим да они, који су зарадили стотине милиона евра на Слободану Милошевићу, сада њега називају балканским касапином. Православни поп Војислав Билбија је у Хашком суду служио парастос Слободану Милошевићу, служби су присуствовали сви часни заточени Срби који нису направили срамну нагодбу са Тужилаштвом – рекао је Вучић,9) који се касније, на сахрани у Пожаревцу, од Милошевића опростио властитим, врло емотивним, писмом. Томислав Николић, тадашњи заменик председника Српске радикалне странке, одговорност за смрт Слободана Милошевића пребацио је на Хашки трибунал. - Неко је решио да Срби у Хашком трибуналу немају никаква права. Срби у Трибуналу нису људи, негде су на нивоу оних у Гвантанаму. Неко је одлучио и да Милошевића, макар и по цену да умре, задржи до краја у Хашком трибуналу. То отвара многа питања, посебно питање две узастопне смрти, Милана Бабића и Слободана Милошевића, шта се то у ствари дешава у Хашком трибуналу и шта ће се, не дај Боже, дешавати и са осталим притвореницима. Веома сам забринут за њихову судбину – рекао је Николић.10) За политичку експлоатацију туђих трагедија, Вучић се специјализовао када је маестрално обавио посао постхумног портпарола свог колеге из времена власти Влајка Стојиљковића. Бивши министар полиције и хашки оптуженик, 11. априла 2002. године пуцао је себи у главу из пиштоља. Стојиљковић није при9) „ФоНет“, 14. март 2006. 10) Б92, 11. март 2006.
–276–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА суствовао седници парламента на којој је усвојен Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. Око 19 сати, на улазу у зграду Скупштине, састао се са Филипом Стојановићем, послаником Српске радикалне странке, предао му опроштајно писмо, рекао да „неће у логор, радије ће под земљу“ и покушао самоубиство. Преминуо је два дана касније. - Као посланик Већа република Савезне скупштине изражавам протест против припадника марионетске актуелне власти ДОС-а и црногорске коалиције „За Југославију“, због разбијања Југославије уз учешће највећег непријатеља нашег народа Хавијера Солане, безобзирно гажење Устава и закона ове земље, вођења политике издаје и капитулације, губљења националног достојанства, уништавања економије и довођења милиона грађана у социјалну беду. За своју смрт сматрам одговорним и директно оптужујем Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу, Душана Михајловића, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Драгољуба Мићуновића, Предрага Булатовића, Срђу Божовића и Драгишу Пешића. Грађани, родољуби ове земље, знаће како да ме освете – навео је Стојиљковић у опроштајном писму које је новинарима прочитао, наравно, Александар Вучић,11) који је и предводио револтиране присталице СРС-а и СПС-а који су протестовали пред Скупштином узвикујући пароле „Убице, убице“ и „Ђинђићу, усташо“. Друго, знатно дуже, опроштајно писмо, које је такође Вучић делио новинарима, Стојиљковић је завршио Његошевим стиховима: „Човијек се роди да једном умре, а част и образ остају довијека“. Колико о части и образу зна Александар Вучић открило се неколико година касније, кад је неопходност хапшења Ратка Младића објашњавао управо потребом да се поштује Закон због којег је Стојиљковић извршио самоубиство.
Хашки трибунал фалсификује историју и хоће да заувек уништи Србе и Србију Ву чић: Пре су да му сли ман ском зло чин цу На се ру Ори ћу по ка зу је сву ан ти срп ску при ро ду Три бу на ла и ко ли ко су јеф ти не срп ске гла ве * * * У патриотском заносу, лидери Српске радикалне странке неселективно су подржавали све Србе са хашких потерница, па чак и Сретена Лукића, који је спас од суђења тражио беспоговорном послушношћу ДОС-овој власт и оперативним руковођењем полицијске акције „Сабља“, као и Небојше Павковића, блиског пријатеља Владимира Поповића, званог Беба, и Љубише Бухе, званог Чуме. - Власт је отела Лукића и пребацила га у Хаг. Чак су му и наочаре остале на кревету у болничкој соби. Мислим да никакав поступак није спроведен и мислим да ни Расим Љајић није потписао. Због тога ће данас Српска радикална странка поднети предлог за изгласавање неповерења влади Војислава Коштуни11) Б92, 11. март 2006.
– 277 –
Морални портрет Александра Вучића
Вучић: Одлучно против хашких злотвора, у одбрану српској јунака Шешеља
це. Власт намерава да изручи и генерала Небојшу Павковића који је у толико лошем здравственом стању да би било срамота ухапсити га – износио је Томислав Николић12) оцене са којима се слагао Александар Вучић, који је, успут, одговорност пребацивао на Социјалистичку партију Србије: - Није ми јасно како СПС не види разлог за смену владе, ако и они знају да је Сретен Лукић у пиџами и папучама одведен у Хаг. Разлика између његовог и Милошевићевог киднаповања била је само у томе што су Милошевићу ставили кесу на главу, док су Лукића одвели у пиџами и папучама. Ако све то њима није довољно да гласају за смену владе Војислава Коштунице, онда то говори каква је заправо то партија, као и да људи који је воде немају ни трунку морала. Нема разлике између СПС-а и Г17 или СПО-а. За разлику од њих, ми никада нећемо никога изручивати. Власт је, нажалост, на крајње прљав и нечастан начин безмало све људе испоручила и тиме испунила тај прљави задатак који је добила.13) Исти тај полицијски генерал Сретен Лукић организовао је, две године пре него што је и сам кренуо на пут у Хаг, хапшење пуковника Веселина Шљиванчанина. После скоро две и по године скривања од полиције, пензионисани пуковник Војске Југославије кога је Тужилаштво у Хагу теретило за злочин у вуковарском пољопривредном добру „Овчара“, где је у новембру 1991. убијено око 200 хрватских грађана, ухапшен је у свом стану у београдском насељу Церак. Кад су припадници Жандармерије опколили зграду у којој се налази Шљиванчанинов стан, његове присталице су блокирале улаз и пружиле активан отпор. Уништено је седам полицијских џипова, две „марице“ и двадесетак приватних аутомобила, разбијени су бројни прозори и повређено 46 полицајаца. Члановима Одбора за одбрану Веселина Шљиванчанина, који су се супротставили 12) „Танјуг“, 6. април 2005. 13) „Српски Национал“, 15. април 2005.
–278–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА жандармима, придружили су се Александар Вучић, Борислав Пелевић и Александар Вулин. „Они су поздравили одлуку Одбора да брани пензионисаног пуковника од хапшења и изручења Хашком трибуналу“.14) Због учешћа у нередима, ухапшен је и затворен Вулин, а Вучић је, наводно, добио неколико удараца пендреком. - Српска радикална странка најоштрије осуђује хапшење пуковника Веселина Шљиванчанина и констатује да је јадна и бедна она влада, која се на овакав начин обрачунава са својим грађанима само да би испунила налоге Сједињених америчких држава и Хашког трибунала. Досовски ловци на српске главе намерно су пуковника Шљиванчанина ухапсили на његов рођендан, не би ли њега и његову породицу што више понизили, што само говори о томе да у онима који су иницирали целу акцију хапшења, нема ни трунке човечности и људског достојанства. Нека влада Републике Србије објасни шта се догодило са људским правима пуковника Шљиванчанина, кога су гонили као да је реч о дивљој звери и о правима чланова његове породице, који су јуче буквално прегажени на улазу зграде у којој живе, или можда за овај режим они који су се борили за своју земљу и свој народ немају никаква права? Апсолутно је јасно како се Србија налази у највећој кризи у својој историји, што је заслуга чињенице да њом влада најгори режим који је ико икада могао да замисли да ће владати Србијом. Такође, јасно је да је једини пут за излазак Србије из кризе расписивање ванредних избора на свим нивоима, који ће означити почетак краја овог ненародног режима – наводи се у саопштењу Српске радикалне странке које је потписао њен тадашњи генерални секретар Александар Вучић,15) док је још држао до „трунке човечности и људског достојанства“. Томислав Николић је, као заменик председника Српске радикалне странке и шеф Тима за одбрану Војислава Шешеља, врло детаљно анализирао немере с којима су Сједињене америчке државе инсистирале на оснивању Хашког трибунала. Указивао је и на погубну сарадњу српских државних органа, па и медија, са Трибуналом који ће, фалсификовањем чињеница, заувек означити Србе као одговорне за ратне злочине, геноцид и етничко чишћење. - У том хашком лобију су многи политичари, многи власници медија и многе судије Уставног суда Србије. Уставни суд је ћутао када је Слободан Милошевић брутално отет и с кесом на глави предат у Хаг. Против Војислава Шешеља, коме је и физички забрањено да се брани, који је четрнаести месец у Хашком притвору, тужилац тек сад прикупља некакве доказе са којима би могао да изађе пред судију, а Војислав Шешељ не може да припрема своју одбрану зато што му је забрањен контакт с било ким.16) У Хагу нема ни права, ни правде. Тамо је једна велика ала, моћна. Покушава да суди српском народу и има један одређени број помагача у Србији, професора на Правном факултету који су помагали у писању оптужнице против Војислава Шешеља. Нека знају, оног дана када јавност сазна за њихова имена, биће им потребна промена идентитета. Нека се обрате својим менторима, нека нађу другу земљу у којој ће то моћи да спрово14) Б92, 12. јун 2003. 15) „Бета“, 13. јун 2003. 16) „Велика Србија“, мај 2004.
– 279 –
Морални портрет Александра Вучића де даље. На улицу, у то сам убеђен, неће смети да изађу.17) Хашка виртуелна прошлост каже да Словенци нису убијали нашу децу и стварали своју државу, и такви су сада већ међу „својима“, у Европској унији; да Хрвати нису избрисали српски народ из Устава, а онда га, као пре 50 година, убијали и прогањали док га нису протерали. Зато ће и они ускоро бити међу „својима“, у Европској унији. А муслимани нису, заједно са Хрватима, поништили присуство Срба у Босни и започели рат, трагично и симболично, убијањем српских сватова, показаујући како Срби не смеју да се жене и рађају децу у Босни, па ће зато муслимани бити награђени и добиће целу Босну, свидело се то Србима или не. Југословенска војска је, по Хагу, била окупатор на територији Југославије, а заједно са полицијом Србије „окупатор“ на територији Србије! НАТО није био агресор на Југославију, већ „анђео новог кова“ и од „новог бога“ који сеје бомбе! Тако Хашки трибунал покушава да од терориста направи свеце, а од легалних државних органа терористе и бандите, а све грађане Србије јасно да обележи као кривце због „погрешног избора“ политичких представника који нису хтели да учествују у уништењу свог народа и сопствене државе. Као политичку последицу данас имамо покушај отимања дела територије Републике Србије, затим покушај укидања Републике Српске, па и покушај затирања трагова о постојању Републике Српске Крајине. Политички трибунал у Хагу постао је перјаница у процесу фалсификовања историје и сатанизације Срба и Србије. Он је настао без права, не само неправно, већ директно против права, као оруђе моћника који хоће да понизе и сломе Србију, без временског ограничења, и са циљем да Србија постоји све док испуњава геостратегијске циљеве Американаца и НАТО-а на територији бивше Југославије, замишљен као одлучујуће оружје које треба да оствари овај циљ. Срби су жртвовани. Срби морају да буду губитници, а ако треба и да нестану као народ, и то више нико од хашких прогонитеља и не крије. Ми имамо обавезу да се супротстављамо фалсификаторима, њиховим лажима и обманама, да сачувамо и одбранимо истину, не због нас, већ због наше деце и будућности Србије. Посебан случај и огроман проблем за Хашки трибунал представља наступ Војислава Шешеља. Три године у притвору, три године суђење не почиње јер Хашки трибунал на том суђењу чека човек оптужен за љубав према свом народу, а не човек који има мржњу према другим народима. Чека их врхунски светски интелектуалац, невин, велики Србин, који ће уз нашу помоћ одбранити право невиног да живи на слободи и право Срба да, као и народи великих држава – Руси, Французи, Шпанци – одбране своју државу од терориста и наоружаних сецесиониста. Не знају шта да раде с њим, не знају шта ново да измисле против њега, а ми очекујемо да, уз Божју помоћ, победе право и правда, и да Војислав Шешељ све издржи, а његови сужањски дани ће постати симбол храбрости поносног српског народа и његове борбе за слободу18) – истицао је Томислав Николић. На српској политичкој сцени од Вучића није било жешћег, темељнијег и упорнијег борца против хашке неправде. Вредно је критиковао сваки антисрп17) „Српски Национал“, 23. мај 2005. 18) Научни скуп „Фалсификовање општих историјских околности као начин деловања Хашког трибунала, с посебним освртом на оптужницу против др Војислава Шешеља“, Београд, 19. новембар 2005.
–280–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ски поступак свих актера судских процеса и њихових рефлексија. Критиковао је Тужилаштво које је монтирало оптужнице, судије које су примењивале двоструке аршине, драконски кажњавајући невине српске политичаре и опраштају злочине муслиманима и Албанцима који су окрвавили руке, српски режим, продате политичаре и медије, па и Србе који су пристали на нагодбу са Трибуналом. Доказа за такве тврдње имао је у неограниченим количинама. - Пресуда Насеру Орићу19) показује сву антисрпску природу Трибунала и колико су јефтине српске главе. Насер Орић је добио мање од онога што је лежао у притвору, како би, ваљда, могао још пара да узме и да буде награђен за лично учествовање у убијању Срба – истакао је Вучић20) у коментару прве пресуде и додао: - Сефер Халиловић, главнокомандујући муслиманске војске, ослобођен је свих оптужби. Амир Кубура, који је лично убијао Србе, у чијим су јединицама били муџахедини који су одсецали главе Србима, са познатим видео снимцима, који ваљда нису могли да буду коришћени као доказ, јер, знате, јесте том човеку одсечена глава, а не можете баш да га прихватите као доказ, осуђен је на две и по године затвора. Енвер Хаџихасановић осуђен је на пет година, као главнокомандујући зеничког корпуса, односно Прве муслиманске армије. Направићемо потпуно прецизну анализу колико је злочина почињено у којима су неспорно непосредно учествовали они људи који су добијали ослобађајуће пресуде или минималне затворске казне. Колико је, рецимо, Срба побијено у селу Подравање, недалеко од Сребренице? У том злочину су лично учествовали Насер Орић и његови бандити. Колико је Срба ту побијено и каква је казна за то? А какве казне чекају неке од Срба који ни у чему нису учествовали и који су добијали пресуде онако, не на правди Бога, него да нико не зна зашто су осуђени. Српски официри и војници, који се нису нагодили са Трибуналом, као што је то урадио генерал Ступар, добијали су тридесет, четрдесет, двадесет пет. А да не причам да у притвору у Трибуналу држе Војислава Шешеља за којег кажу: „Не, ти ниси лично починио злочин, али ти си крив, јер си ти нешто причао а неко те чуо тристо или петсто километара западно од тебе, па је због тога што си ти причао, он ишао да негде изврши некакав злочин“. А највеће лицемерје у свему томе представља понашање власти у Србији. Изјаве Бориса Тадића су, мало је рећи, срамне и бестидне. Дакле, он каже: „Па, ми смо запрепашћени пресудом“. Па, како ниси био запрепашћен пресудом Сеферу Халиловићу, Амиру Кубури? Како ниси био запрепашћен пресудом Енверу Хаџихасановићу, Фатмиру Љимају, Рамушу Харадинају и другима? Не треба да подсећам на случај Фатмира Љимаја, Рамуша Харадинаја. Дакле, они који су најдиректније учествовали у извршењу најтежих могућих злочина против Срба, су апсолутно награђени. Њима је 19) Хашки трибунал је у лето 2006. године осудио на две године затвора Насера Орића јер, као командант муслиманских снага у Сребреници, није спречио злочине над Србима током 1992. и 1993. године. Под његовом командом, убијено је више од 1.200 српских цивила у 156 српских села око Сребренице и Братунца. Апелационо веће је 2. јула 2008. преиначило ту пресуду и правоснажно га ослободило одговорности. Председавајући судија Волфгант Шомбур, образлажући одлуку, рекао је да је утврђено да су тешки злочини над Србима у Сребреници почињени али да није било доказа на основу којих би се Орић могао осудити 20) СРС, Конференција за новинаре, 2. јул 2006.
– 281 –
Морални портрет Александра Вучића речено: „Одлично што сте то чинили, а ви Срби ћете као политичари да одговарате зато што сте се супротстављали клању припадника свог народа“. И, кад кажу запрепашћени су пресудом, реченица иза тога им је: „Е, ајд’ ми мало пушку о рамена, па да јуримо генерала Младића“. Па, зар то није врхунац лицемерја? Зар то није врхунац безобразлука и безобзирности? – наглашавао је Александар Вучић, експерт за питања лицемерја, безобразлука и безобзирности. На исти начин, генерални секретар Српске радикалне странке, критиковао је српску власт због хапшења генерала Здравка Толимира. Бивши помоћник команданта за обавештајно-безбедносне послове у Генералштабу Војске Републике Српске, оптужен за ратне злочине током рата у Босни и Херцеговини, ухапшен је 30. маја 2007. године у Београду. Пребачен је у Републику Српску где је инсценирано хапшење. Неки београдски медији су чак објавили снимак из ваздуха пута у околини Братунца, лажно доказујући да га је тамо полиција Републике Српске пресрела и ухватила. На првом појављивању у судници Хашког трибунала, сам Толимир је отклонио недоумице и рекао да је ухапшен у изнајмљеном стану у београдском насељу Бежанијска коса. - Неки момци, вероватно полиција, са црним фантомкама и у црним униформама без ознака, упали су у стан између 3,15 и 3,30 после поноћи. Затекли су само генерала Толимира. Одмах су га „спаковали“ у црну кесу и један од њих га је изнео из стана носећи га напред, односно као у наручју. Иначе, њих осморица су ушла у стан, а испред и око зграде била је још једна група која је обезбеђивала околину. Станари у тој згради тврде да ништа нису чули или видели. Верујте, и мени то није јасно, сем да се људи можда боје да говоре – разоткрио је Вучић21) превару којом су се српске власти послужиле приликом „слања србетине у Хаг“.
„Напредњаци“ Вучић и Николић кренули према Хагу Ђинђићевим и Тадићевим трагом Ву чић: Да смо би ли на ме сту ДС-а, да смо мо ра ли да по шту је мо ме ђу на род не оба ве зе ми би смо их по што ва ли, али не би смо се и ри ли * * * Од 1993, када је основан Хашки трибунал, па до краја 2008. године, Александар Вучић је улагао сву снагу и знање у борбу против те „злочиначке институције“. Доказивао је да Трибунал није правни него политички суд који су основале Сједињене америчке државе како би прекројиле истину о ратовима на просторима бивше Југославије и за све злочине оптужиле и осудиле Србе, истовремено српским непријатељима опраштајући и најстравичнија злодела. Указивао је на опасност која може да задеси Србију и Републику Српску уколико Трибунал докаже да су њени највиши државници и официри учествовали у злочинима, геноциду и етничком чишћењу. Због те бриге над васколиким српством, Вучић је подржавао хашке бегунце и за издају оптуживао све политичаре и меди21) „Прес“, 6. јул 2007.
–282–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је који су сматрали да је неопходно да Србија сарађује са Хашким трибуналом. Крајем јула 2008, само пет недеља пре пуча у Српској радикалној странци, Вучић је хапшење Радована Караџића оценио као „учвршћивање Тадићеве диктатуре“ и „језиву вест“ која најављује „нестанак Србије“. И после оснивања Српске напредне странке, Томислав Николић је одбијао сарадњу са Хагом. - Не знам шта значи сарадња са Хагом. Ако ме питате да ли бих некога изручио у Трибунал – не бих! Знам да постоји законска обавеза, па добро, рекао бих да не знам где се налазе оптуженици – признао је Николић22) спремност да лаже. И, лагао је. Додуше, лагао је да не би изручио Ратка Младића. Кад је ухапшен бивши командант Војске Републике Српске, Николић је то доживео као и разрешење проблема који је 16 година „наносио штету Србији“. Значај вести о генераловој депортацији, оптимистично је приказивао као коначно растерећење пошто последњи слободни хашки оптуженик, Горан Хаџић, није битан. - За Ратка Младића је стваран негативни имиџ, многи су се прали од свега што су учинили у том рату на простору Републике Српске, све је то пребачено на Ратка Младића. Сарадња са Хагом више није толико битна, прича о хапшењу хашких оптуженика више не може да буде истицана као conditio sine qua non, значи услов без кога Србија не може даље. Горан Хаџић није оптужен за такав злочин за какав је оптужен Ратко Младић и не може жеља за његовим хапшењем, на пример Холандије, да буде тако јака и камен спотицања, па да сад Горана Хаџића постављају као услов. Не могу ни име да му изговоре, нити знају ко је Горан Хаџић. Мислим да власт зна где је Хаџић, то је апсолутно могуће, он је нестао на сат пре доласка полиције која је требало да га хапси и више никада није нађен. Али, ту је, ту је – рекао је Николић.23) - Србија је данас завршила најтежи део сарадње са Хашким трибуналом – похвалио се Борис Тадић,24) неколико сати после хапшења Горана Хаџића.25) У фрушкогорском селу Крушедолу, око 8,24 ујутру, припадници БИА и МУП-а Србије ухапсили су Хаџића. Иако је био наоружан, није пружао отпор. Примио је оптужницу Хашког трибунала, у који је транспортован три дана касније. Тако су лидери Српске напредне странке остали без последње шансе да, по евентуалном доласку на власт, бар једног Србина сами изруче Хашком трибуналу. - Власт хапшење Горана Хаџића користи за стицање политичких поена, што потврђује чињеница да су медији и српска јавност данима знали да је он ухапшен, али се чекао погодан тренутак за објављивање. Хапшењем Хаџића, Србија је испунила међународну обавезу, али власт је, још једном, то претворила у политички театар – наводи се у саопштењу Српске напредне странке.26) 22) 23) 24) 25)
„Глас јавности“, 4. новембар 2008. Б92, 29. мај 2011. РТС, 20. јул 2011. Горан Хаџић је био премијер и председник Републике Српске Крајине. Хашка оптужница га терети да је учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саучесник. Према оптужници, од 1. августа 1991. до краја јуна 1992, Горан Хаџић је, сам или у договору са другим знаним и незнаним учесницима, планирао, наређивао, починио и подржавао припрему и извршење прогона хрватског и другог несрпског цивилног становништва у САО Славонија, Барања и Западни Срем и у Републици Српској Крајини. Хаџић се скривао седам година. 26) Сајт СНС, Саопштење, 21. јул 2011.
– 283 –
Морални портрет Александра Вучића Александар Вучић и Томислав Николић су десет година вређали лидере Демократске странке и владаре Србије, Зорана Ђинђића и Бориса Тадића да су „ђубрад“, „бандити“ и „психопате“ јер пристају на издајничку сарадњу с Трибуналом, чиме уништавају државу и српски народ. Добро су наплатили свој тврди патриотизам. Кад су проценили да ту суву дреновину више не вреди цедити, политички су се идентификовали за „ђубретом“, „бандитом“ и „психопатом“. - Нисам ухапсио и изручио Слободана Милошевића зато што сам то хтео, већ зато што је то било неопходно – рекао је Ђинђић.27) - Не бих Ратка Младића ухапсио драге воље, али бих морао да испуним обавезе – рекао је Николић.28) - Да смо били на месту ДС-а, да смо морали да поштујемо међународне обавезе ми бисмо их поштовали, али због тога не бисмо сеирили - рекао је Вучић. 29) Разлике између Ђинђићеве, Николићеве и Вучићеве политике данас изгледају као нијансе исте боје. Међутим, од конвертитског шаренила, за све грађане Србије, много је значајнија потреба да се нови „напредњаци“ позову на моралну, правну и политичку одговорност за ратну трагедију коју су изазивали и које се сада одричу.
27) „Танјуг“, 2. септембар 2001. 28) „Блиц“, 24. новембар 2010. 29) „Политика“, 28. мај 2011.
–284–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Послератни злочинци Вучић и Николић у лову на Караџића и Младића
КОЛИКО КОШТА СРБЕТИНА? Вучић: Радован Караџић представља симбол борбе за слободу српског народа (2001.) Радован и Ратко су истакнути српски патриоти и јунаци отаџбинског рата (2001.) Нећемо испоручити ни Радована Караџића ни Ратка Младића. Ако их сретнемо негде, попићемо кафу с њима (2003.) Највеће зло Србији желе они који Младића и Караџића терају на предају Хашком трибуналу (2007.) Оптужбе против генерала Младића су производ манипулације и лажи и покушај његове сатанизације (2007.) Тадић је хулиган јер је са својим паравојним формацијама хапсио Караџића (2008.) Моја кућа, као и куће читаве фамилије Вучића, биће баш то – „Сигурна кућа за генерала Ратка Младића“ (2007.) Не знам шта значи то „Сигурна кућа за Младића“, то је извучено из контекста (2008.) Ко још помиње Младића? Кога он још интересује? (2009.) Србија има неспорне и недвосмислене међународне обавезе, у њих спада и хапшење генерала Младића (2011.) Нека буде јасно, немам чега да се стидим (2011.)
– 285 –
Морални портрет Александра Вучића
К
ад би имали карактер Александра Вучића, Радован Караџић и Ратко Младић не би завршили у судници Хашког трибунала. На време би одбацили сва национална уверења, редефинисали би властиту прошлост, наругали се свим жртвама рата, једнако онима које су пале под њиховом командом као и убијеним противницима, пристали би на све уцене међународних руководилаца пројекта „истина, покајање, помирење“, постали би део евроатлантских интеграција и процеса демократизације и стабилности региона, испунили би све услове за стицање политичке моћи, утицаја и, наравно, пара. Уместо егзибиционистичке улоге Давида Дабића, Караџић би добио функцију у неком органу Савета Европе, а Ратко Младић не би морао да се злопати као тешко оболели Милорад Комадић, него би командовао неком НАТО јединицом у Авганистану или Ираку. Међутим, у недостатку политичке и моралне флексибилности, својствене Вучићу, мораће да се суоче са оптужницом и пресудом Хашког трибунала. Радован Караџић ће одговарати за поступке и изјаве које, у поређењу с оним што је износио Александар Вучић, изгледају као изрази крајњег пацифизма. Ни у најтежим ратним искушењима, први председник Републике Српске није претио одмаздом и убиствима „сто муслимана за једног Србина“, попут Вучића. Ратко Младић, командант Војске Републике Српске, никада није јавно подржао предлог Томислава Николића да се побије 15.000 муслимана у Бихаћу. Ипак, Караџић и Младић су завршили у хашкој ћелији, а Вучић и Николић у загрљају Штефана Филеа и Мери Ворлик. Док је имао политички и лични интерес, Александар Вучић је доследно користио сваку прилику да уграби неки поен на рачун Караџића и Младића. Током рата, због извесног политичког ривалитета Српске демократске странке и Српске радикалне странке, није много хвалио „творце прве српске државе с оне стране Дрине“. После Дејтона, кад су Караџић и Младић хашком оптужницом отерани у илегалу, Вучићу је отворен простор да их велича скоро као Шешеља. Називао их је „симболима борбе српског народа за слободу“, „патриотима и јунацима отаџбинског рата“, позивао их на кафу и нудио им да се скривају у његовој кући, а све који су хтели да их ухапсе и изруче Хашком трибуналу сматрао је „издајницима“, „антисрпским злочинцима“, „бандитима“ и „бедницима“. Након што је Српска демократска странка, у децембру 2001. године, из чланства искључила Радована Караџића и Момчила Крајишника, Вучић их је позвао да се учлане у Српску радикалну странку. - Српска радикална странка је са запрепашћењем и огорчењем примила вест о одлуци Српске демократске странке да се из њених редова искључе др Радован Караџић и Момчило Крајишник и то због чињенице да их прогони Хашки трибунал. Радован Караџић и Момчило Крајишник представљају симболе борбе за слободу српског народа западно од Дрине и људе који су најзаслужнији за стварање Републике Српске. Њихово искључење из Српске демократске странке доказује да је власт у Републици Српској под контролом српских непријатеља, а политички морал, част и национални интереси, које је Српска демократска странка некада заступала, бачени су под ноге западњачког окупационог гувернера Босне и Херцеговине Волфганга Петрића. Велика национална срамо–286–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА та је одбацивање и уклањање Радована Караџића и Момчила Крајишника из партије коју су створили и то у тренутку када због свог патриотизма страдају од српских непријатеља. Српска радикална странка позива истакнуте српске патриоте и јунаке отаџбинског рата Радована Караџића, Момчила Крајишника, Ратка Младића, Милана Мартића и све друге часне и поштене Србе да приступе нашим редовима, да се учлане у партију српских радикала и тако наставе своју доследну националну политику. Српски радикали би њиховим укључивањем у редове Српске радикалне странке били изузетно почастовани и посебно поносни – наводи се у саопштељу Српске радикалне странке које је потписао генерални секретар Александар Вучић.1)
Српски генерали не смеју да буду предмет трговине са Трибуналом Вучић: Против српског народа и Ратка Младића се води права хајка и харанга. Генералу Младићу поручујем да се не предаје и не иде у Хаг * * * Вашарски стил своје фабрике маркетиншких заблуда, пун јаких речи и јефтиних парола, Вучић је нарочито неговао у време изборних кампања. У медијским наступима и на митинзима позивао се на јунаштво „правих српских родољуба“, покушавајући да се представи као њихов поштовалац и следбеник, како би и за себе приграбио мрвице њихове славе. - Пре свега, молим вас да спустите заставе и аплаузом поздравите све српске родољубе Радована Караџића, Ратка Младића, Слободана Милошевића и Војислава Шешеља – осмехом озареног лица викао је Александар Вучић.2) Власт Зорана Ђинђића је ухапсила и Хагу изручила Слободана Милошевића, Шешељ је добровољно отишао одмах по објављивању оптужнице, трајао је лов на остале оптуженике, али Вучић је наставио да уверљиво глуми великосрпског националисту и огорченог противника Хашког трибунала. Одлучно је обећавао бирачима да, уколико Српска радикална странка дође на власт, неће бити сарадње са Трибуналом. - Нећемо испоручити ни Радована Караџића ни Ратка Младића ни било ког другог српског оптуженика Хашком трибуналу, јер нам то не пада на памет. И нећемо ни да их тражимо, а ако их сретнемо негде, попићемо чај или кафу са њима – истицао је Вучић,3) не дозвољавајући да га поколебају притисци из Брисела и српских власти. Као радикал, опасно се наљутио на европског комесара за проширење, Олија Рена, који је најавио да ће Европска унија прекинути преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању уколико генерал Ратко Младић не буде изручен Хагу. 1) Саопштење СРС, 18. децембар 2001. 2) Митинг СРС у Београду, 25. септембар 2002. 3) „Блиц“, 14. децембар 2003.
– 287 –
Морални портрет Александра Вучића - Српски генерали, људи уопште, не могу да буду предмет трговине и не могу и не смеју да буду на пијаци. Против српског народа и против Ратка Младића се води права хајка и харанга. Генералу Младићу поручујем да се не предаје и не иде у Хаг. Нема шта генерал Младић да тражи у Хагу. То је наша порука, ако је он чује – говорио је генерални секретар СРС-а,4) који је три године касније, као „напредњачки“ Европејац с поносом трчао на ноге Олију Рену. Пре политичко-финансијске мутације, Вучић се, и седам година после Дејтона, заклињао у идеју о стварању Велике Србије: - Не одричемо се српских територија, али више нећемо ратовати за њих већ ћемо чекати повољније прилике у свету за реализацију својих идеја. Ако је Немачка могла да чека 45 година да се уједини, можемо и ми Срби. Ујединиће се две Кореје, ујединиће се Кина и Тајван, и у том светском процесу мораћемо и ми да добијемо оно што је наше! По старом рецепту „ред похвала српским херојима, па ред оптужби против издајника“, Вучић је непоколебљиво тврдио да „највеће зло Србији и српском народу желе они који Младића и Караџића терају на предају Хашком трибуналу у којем не би имали никакво суђење“.5) Спремност на сваку манипулацију, доказивао је и конкретним акцијама. Активисти националистичког покрета „Образ“ су, средином маја 2007. године, плакатима са именом генерала Ратка Младића прелепили табле са називом „Булевар Зорана Ђинђића“. Полиција је ухапсила, а суд одредио прекршајне казне до 30 дана затвора неколицини припадника „Образа“. Ето прилике да на туђој несрећи Вучић опет профитира. Под паролом „Слобода у пет до 12“, организовао је ново лепљење плаката са Младићевим именом у тзв. Булевару Зорана Ђинђића6) и на оближњој згради телевизије Б92. Уз подршку око 200 радикала, чланова „Образа“ и навијачког удружења „Фамилија“, јуначком руком, позивајући полицију да и њега ухапси, позирајући пред камерама и новинарима, Вучић је и сам прикачио један спорни плакат. - Наша акција је спроведена јер у Србији не постоји слобода и јер деца и млади људи, али и сви остали људи, немају право да мисле другачије од антисрпског режима Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Ово је наш начин да покажемо да не могу да нас уплаше и да је Србији слобода била и остала најважнија, па нека дођу да и нас ухапсе. Са одушевљењем их дочекујемо и никакав проблем у томе не видимо – храбро је Вучић7) устао у одбрану слободе и ухапшених жртава издајничког режима. Опуштено је позивао полицију да га ухапси, знао је да га штити посланички имунитет. Узалуд је Биљана Радовановић, јавни тужилац, указивала на то да је Вучић „лукаво извео“ акцију лепљења плаката јер „прекршајно могу да буду кажњени сви који немају посланички имунитет, а цела представа је изведена та4) „Бета“, 24. фебруар 2006. 5) „Танјуг“, 4. март 2007. 6) Званични назив те улице још је био – Булевар АВНОЈ-а, али градске власти су дозволиле да се окаче табле са именом Зорана Ђинђића. 7) Б92, 26. мај 2007.
–288–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ко да је управо посланик Вучић организатор“.8) Вучићево лицемерје је опет про-
шло некажњено, у очима националиста и патриота успешно се представио као заштитник не само ухапшених омладинаца из „Образа“ него и генерала Ратка Младића. Прави холивудски занос обузео га је приликом скупштинске расправе о изменама Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине. Изменама је предвиђено да се надлежности државних органа прошире и на кривична дела помагања осумњиченима за ратне злочине. Суд би, захваљујући овим променема, на предлог тужиоца за ратне злочине, могао наредити надзор и снимање телефонских и других разговора, као и оптичка снимања лица за које се сумња да су помагала учиниоцу после извршења кривичног дела ратног злочина. Посланици Српске радикалне странке и Социјалистичке партије Србије нису пристали да подрже измене Закона јер су сматрали да су оне резултат притиска Хашког трибунала на правосуђе у Србији. Терајући инат, као прави Србин с дна каце, Александар Вучић се неустрашиво супротставио режимским предлагачима закона. За говорницу је изнео плакат са написом „Сигурна кућа за Ратка Младића“. - Оптужбе против генерала Младића су производ манипулације и лажи и покушај његове сатанизације. Просторије наше странке у Скупштини Србији јесу и биће „сигурна кућа“ за Ратка Младића. Моја кућа, као и куће читаве фамилије Вучића, а нисмо мала фамилија, биће баш то – сигурна кућа за генерала Ратка Младића, човека кога гоне само зато што је штитио своју земљу. Поносан сам на то и спреман сам да сносим последице – рекао је храбри генерални секретар Српске радикалне странке,9) свестан да му не прете баш никакве „последице“. Као што је бранио активисте „Образа“, одлучно је пркосио „терору који се спроводи над људима који су наводно помагали хашким оптуженицима“. Ни то му није било тешко, председник Скупштине, Оливер Дулић, није му упутио ни опомену за кршење Пословника, док су, с друге стане, ухапшени и притворени бројни тзв. јатаци генерала Младића, од којих је током судског поступка неколико и умрло. Да је цела Србија на умору, Вучић је закључио кад је ухапшен Радован Караџић. Неколико дана по формирању коалиционе владе Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, у београдском аутобусу број 73, 18. јула 2008. године, неидентификована лица су ухватила и у непознатом смеру одвели Радована Караџића. Три дана касније јавност је преко Телевизије Б92 сазнала да је ухапшен ратни председник Републике Српске. Доказујући изузетан таленат за уређивање медија, Вучић је на првој страни својих дневних новина „Правда“ објавио жесток наслов: „Српска стока ухапсила Радована“. И политичке оцене биле су му једнако емотивне и оштре. - Тадић је учинио све да Србија нестане и да људи који су симбол патриотизма нестану.10) Хапшење хашког оптуженика Радована Караџића представља 8) „Блиц“, 28. мај 2007. 9) „Бета“, 4. октобар 2007. 10) „Курир“, 22. јул 2008.
– 289 –
Морални портрет Александра Вучића језиву вест за Србију. Србија је на путу нестанка, јер је председник Борис Тадић почео да учвршћује диктатуру и он овим хапшењем враћа услугу онима који су му помогли да формира неприродну владу са социјалистима. Прва услуга је враћање амбасадора у земље Европске уније из којих су повучени након признања независности Косова, друга је хапшење Караџића, а трећа услуга ће бити признавање независности Косова за годину дана11) – оценио је Вучић. Српска радикална странка је, под вођством Александра Вучића и Томислава Николића, 29. јула организовала митинг у центру Београда. На Тргу републике окупило се око 20.000 демонстраната, а готово исто толико је било и полицајаца и жандарма који су, осим простора на коме се одржавао протест, обезбеђивали страна дипломатска представништва и седишта странака из владајуће коалиције, па и амерички ресторан „Мекдоналдс“. Преко бине био је развијен транспарент „Слобода за Србију“, под којим су се окупили високи функционери Српске радикалне странке, интелектуалци, уметници и гости из других опозиционих партија. Подршку Радовану Караџићу су дали Лука и Драган Караџић, Јадранка Шешељ, Ивана Жигон, Мирко Зуровац, Коста Чавошки, Милорад Вучелић, Бора Ђорђевић, Веселин Ђуретић, Милан Ивановић, Драгољуб Ацковић... Уз заставе Српске радикалне странке, биле су истакнуте слике Радована Караџића, Ратка Младића, Војислава Шешеља и Слободана Милошевића, као и транспаренти са паролама подршке хашким оптуженицима и одбрани Косова и Метохије. Сви говорници су истицали да хапшење Караџића представља бруку и издају Србије, за шта је најодговорнији Борис Тадић. На сваки помен имена председника Србије, маса је скандирала „Борисе, усташо“. Немања Шаровић, председник Градског одбора СРС-а, прочитао је писмо Војислава Шешеља. - Борис Тадић и његов режим овим хапшењем су напали и покушали да униште све вредности српског друштва. Србија је нападнута. Борис Тадић је овим велеиздајничким чином угрозио опстанак Републике Српске, а Србију покушао да сведе на колонију чији је једини задатак да испуњава захтеве оних који су нас бомбардовали. Позивам Ратка Младића и Горана Хаџића да се никада не предају – наводи се у Шешељевој поруци. - Хвала што сте издржали све лажи њихових прљавих медија. Хвала вам јер сте ви будућност Србије. Десетине хиљада Срба који се не плаше. До последњег даха ћемо волети Србију. Ви сте слобода и ви сте будућност. Хапшење Радована Караџића је повод за ово окупљање и отпор диктаторском режиму Бориса Тадића. Ово је отпор хајки и харанги која се води против свих нас. Ми, наравно, нисмо насилници, ми желимо да на миран начин то обавимо, да упозоримо власт, да укажемо на ствари које морају да се мењају. Ако промена не буде, ми ћемо мирним демонстрацијама у будућности знати да се изборимо за наше захтеве – рекао је Александар Вучић.12) Протестна шетња Београдом није одржана због нереда који су избили пред крај митинга. Група навијача фудбалског клуба Партизан, како су касније тврдили медији, у Македонској улици је петардама, бакљама и каменицама напала по11) „Блиц“, 22. јул 2008. 12) Б92, 29. јул 2008.
–290–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА лицајце. У сукобима је повређено 25 полицајаца и 21 цивил. Тешке повреде задобио је Борислав Пелевић, тадашњи посланик СРС-а, кога је гумени метак погодио у главу. На Тргу републике, у групи око Александра Вучића, који је сишао са бине како би покушао да смири страсти, налазио се и Ранко Панић, млади радикал из Младеновца. На њега је насрнуло неколико полицајаца, оборили су га на земљу и ударали пендрецима и цокулама. Три недеље касније, од сепсе изазване повредама унутрашњих органа, Панић је умро у болници. Иако су његова мајка и супруга вапиле за помоћ, ни Александар Вучић ни министар полиције Ивица Дачић нису нашли времена да га посете. Истрага није дала резултате, никада нису идентификовани полицајци који су убили Панића. - Сигуран сам да су постојале групе провокатора али и да је било људи који су криви за сукобе и са ове стране. Била је већа група људи који нису хтели да слушају и који су очигледно дошли само због нереда. Али, полиција је применила претерану силу. Захваљујем се и Ивици Дачићу што сам и ја добио батине, четири пута су ме ударили пендреком. Жандармерија је тукла без разлике кога бије. Али нама је најбитније да сте видели да смо ризиковали да бисмо спречили нереде – рекао је Вучић,13) поносан на ране јуначке, као да је његова жртва, ако га је ико уопште дотакао, већа од Караџићеве или Панићеве. Пре овога, Српска радикална странка је одржала стотине митинга широм Србије и у ратном окружењу. На многима су се догодили одређени инциденти, међутим никада нико није смртно страдао. Ипак, Вучић није осећао никакву одговорност за смрт Ранка Панића. Ништа му нису значиле молбе Панићеве мајке да га посети у болници и скрене пажњу лекарима да учине све што могу како би га спасли, али на сахрани је одржао дирљив говор. Крвавим митингом Александар Вучић није се само опростио од Радована Караџића него и од своје радикалске прошлости. Пуних 15 година је позивао Србе у ратове, да гину и убијају, бранио Караџића, Младићу нудио скровиште у својој кући, супротстављао се хашкој тиранији и српским издајницима, да би за само месец дана све своје великосрпске ставове окренуо наопако, идентификујући се са свима које је раније називао „мученицима“, „бандитима“ и „ђубретом“.
Неморално је да се Радован и Ратко предају, а несрпски је да их Србија ухапси Николић: Радовану Караџићу и Ратку Младићу поручујем да не смеју бити у Хашком трибуналу, а ако им стигну на врата, нека се убију сами * * * Томислав Николић је пут од тврдог српског националисте до подобног евро-демократског „напредњака“ обележио много комплекснијим и колоритнијим детаљима него Александар Вучић. Док је Вучић своју патриотску демагогију држао искључиво на нивоу петпарачких парола о херојима и јунацима, Николић се бавио и дубљим политичким анализама са упориштем у примењеној пракси. 13) „Танјуг“, 29. јул 2008.
– 291 –
Морални портрет Александра Вучића
Вучић и Николић на протесту због хапшења Караџића, само 30 дана пре него што су постали сарадници Хашког трибунала
Промењиви односи на политичкој сцени утицали су и на његове оцене лика и дела Радована Караџића и Ратка Младића. Иако су се Српска радикална странка и Српска демократска странка бориле за исто гласачко тело у Републици Српској, критике на рачун Караџића биле су сведене на минимум чак и кад су постојали оправдани разлози за њихово заоштравање. Радикали су знали да је Караџић успео да се Србима преко Дрине наметне као неприкосновени вођа, па су мудро избегавали сукобе и чекали да време уради своје. - Подржавамо Радована Караџића све док је патриота, каквим се сада показује. Од Слободана Милошевића сам чуо, у време када ме је убеђивао да треба да прихватимо Венс-Овенов план, да Радован Караџић троши велика средства, да се коцка и не знам шта. Нека неко изнесе доказе о свему томе, Радован Караџић ће се провести као и свако други ко огрезне у криминал. Међутим, брукати једног човека који спроводи жеље свог народа на такав начин, без икаквих доказа, то личи на Слободана Милошевића. На тај начин покушава да ослаби Радована Караџића. Радован Караџић је оповргао оптужбе да је у сукобу са војним руководством. Колико ми знамо, између генерала Младића и Радована Караџића не постоје никакви сукоби. Они су на истој линији, на линији српског патриотизма. Постоји могућност да је Радован Караџић политички негде зауставио Младићеву команду зато што је Радован Караџић врховни командант и свака команда је у његовим рукама – наглашавао је Николић.14) Упоредо с напорима да у ратним условима створи српску државу западно од Дрине, Караџић је покушавао да се избори за Милошевићеву подршку. Помоћ коју је добијао од власти у матици, компензовао је повременим нападима на 14) Т. Николић, „Писмо са адресом“, говор 17. април 1995.
–292–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА њене политичке противнике, па и на Српску радикалну странку. Међутим, радикали нису одговарали на провокације, знали су да се ближи Караџићев одлазак с политичке сцене, а остаће његови гласачи. Да не би иритирали караџићевско бирачко тело, представници Српске радикалне странке су показали невероватну толеранцију. - И Радован Караџић је напао радикале, али не онолико снажно колико је од њега то очекивао Слободан Милошевић који се послужио невиђеним притисцима да од њега изнуди ту изјаву против СРС-а. Ми сарађујемо са СДС-ом др Караџића, али не уценама, већ се трудимо да им у свакој критичној ситуацији помогнемо колико је то у нашој моћи – спуштао је тензије Томислав Николић.15) Кад год би дошло до затезања односа између Слободана Милошевића и Радована Караџића, радикали су подржавали творца Републике Српске. Одбијање Венс-Овеновог мировног плана16) произвело је санкције које је Србија увела Републици Српској. Томислав Николић је то схватио као издају Слободана Милошевића. - Граница на Дрини, коју је увео Милошевић, сада је јача него међународне границе. На њој постоје митраљези окренути према Републици Српској, јер се Милошевић уплашио политичке улоге и велике популарности коју имају Радован Караџић и Ратко Младић, који воде своју државу онако како држава и треба да се води. Која је разлика између комунизма, који спроводи Милошевић, и демократије, која се спроводи у Републици Српској? Никада Радован Караџић није донео неку одлуку а да није питао Скупштину, а Милошевић никада није питао Скупштину за неку своју одлуку. Када је прихватан Венс-Овенов план, они су одвели Радована Караџића у Атину и тамо је под притисцима и уценама потписао папир, али је рекао: „Овај мој потпис не вреди ништа ако то не потврди Скупштина на Палама“. Онда је била седница Скупштине на Палама. Тамо су отишли Ћосић, Милошевић и Мицотакис да убеђују Србе да морају да потпишу Венс-Овенов план, па када посланици нису хтели то да прихвате, јер тај план није могао да потпише онај ко је Србин, онда су чак и НАТО авиони пред зору надлетали Скупштину и пуцали су прозори од њихове брзине, само да би их што више уплашили и што више уценили.17) Радован Караџић, Ратко Младић, Милан Мартић и Горан Хаџић, непрекидно су били у Београду. Све су радили по инструкцијама Милошевића и све је то ишло повољно док није створио границу на Дрини. А онда је почео да приказује друге слике по телевизији. Почео је да говори како су на Палама ратни хушкачи, ратни профитери, оптужио Кара15) „Свет“, 8. август 1994. 16) Специјални изасланици Уједињених нација, Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен, почетком 1993. направили су мировни предлог за крај рата у Босни и Херцеговини. План је предвиђао унитарну БиХ, подељену у 10 покрајина које би биле тако одређене да Срби не би могли да организују свој ентитет. Војска Републике Српске би морала да се повуче са 27% територије. Под претњом већих санкција, Слободан Милошевић је 24. априла 1993. прихватио план, што су урадили и Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. На мировној конференцији у Атини, 1. маја 1993, Радован Караџић је пристао да потпише споразум, али под условом да га ратификује Народна скупштина Републике Српске. Седница Скупштине је одржана 5. маја на Палама. Иако су Слободан Милошевић и Добрица Ћосић вршили притисак, посланици РС су одбили понуђени план након што им је генерал Ратко Младић показао мапе са регионима које ће Војска РС морати да напусти. Лорд Овен је 18. јуна саопштио да је план званично мртав. Председник Србије, Слободан Милошевић, казнио је руководство и грађане Републике Српске увођењем бокаде на Дрини 17) Трибина у Српском културном клубу, Сиднеј, 13. новембар 1995.
– 293 –
Морални портрет Александра Вучића џића да је коцкар, оптужио Мартића да је пијаница18) - истицао је заменик председника српских радикала. Изморен трогодишњим ратом, притисцима Србије и међународне заједнице, у јеку муслиманско-хрватске офанзиве, подржане НАТО бомбардерима, Радован Караџић је пристао да сам себе искључи из мировног процеса. Прихватио је да Републику Српску у Дејтону заступа Слободан Милошевић. - На жалост, и Радован Караџић је, уместо да остане потпуно чврст до краја и да не прихвата сарадњу са Слободаном Милошевићем, потписао са њим тај бесмислени акт да делегација Републике Српске и Југославије има шест чланова, да сви имају по један глас, а Слободан Милошевић да има два. Тиме је себе потпуно искључио из мировног процеса. Шта значи то да делегација Републике Српске путује на преговоре о својој судбини и да у њој није председник Републике Српске? То је пораз Караџићеве политике, то је он себе свесно ставио на жртвени пањ, и Милошевић ће то умети да искористи. Милошевић ће, највероватније, Радована Караџића ускоро потпуно склонити из политике. Једну светлу фигуру, једног великог државника и великог јунака овог рата Милошевић ће се усудити, чини ми се, да вуче по блату и то ће бити јако лоше за српски народ – изнео је Николић19) тачну предикцију политичке будућности Караџића и последица с којима ће се суочити српски народ у Републици Српској и Србији. У Дејтону је озваничено уништење Републике Српске Крајине и одузимање великог дела територија Републике Српске. Под оптужбама Хашког трибунала, са политичке сцене и из јавног живота су нестали Радован Караџић и Ратко Младић. У новим условима, радикали су донекле заоштрили ставове према тандему који је најзаслужнији за стварање Републике Српске. - Чим је Ратко Младић постао командант Војске Републике Српске, постало је јасно да нешто није у реду са српским народом – указивао је Томислав Николић,20) иако је у свим анализама задржао рефрен: „Слободан Милошевић је издао Републику Српску Крајину и Републику Српску, он је најодговорнији за пораз“. После НАТО бомбардовања Србије и падом Милошевићевог режима, у коме су и радикали учествовали од марта 1998. до јануара 2001, и доласком на власт Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице, на политичку сцену су у одлучујућој мери утицали представници међународне заједнице и Хашког трибунала. Ђинђић је у Хаг транспортовао Милошевића, а влада Коштунице је била још продуктивнија. Током 2004. и 2005. у шевенингенским ћелијама је завршило 18 бивших државних функционера и високих официра. Међу њима се нашао и председник Српске радикалне странке, Војислав Шешељ, против кога су оптужницу режирали поједини лидери ДОС-а, док је он заслужан за начин на који је отишао. Инсистирање на заштити српских интереса, првенствено од америчких и европских притисака, значајно је подигло рејтинг Српске радикалне странке. 18) Аустралијске „Новости“, 1. новембар 1995. 19) Радио „Три икс“, Камбера, 2. новембар 1995. 20) „Погледи“, новембар 1995.
–294–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Вучићев кабинет некад је улепшавала табла с именом Ратка Младића, данас га красе Штефан Филе и Мери Ворлик
Критику „антисрпског казамата“ у Хагу, Томислав Николић је надопунио чудном подршком Радовану Караџићу и Ратку Младићу од којих је захтевао да не пристану на предају и не дозволе хапшење чак и по цену самоубиства. - Радовану Караџићу и Ратку Младићу поручујем да не смеју бити у Хагу, а ако им стигну на врата, нека се убију сами. Ако Младић и Караџић буду преговарали о добровољној предаји, у потпуности ће се срозати њихов углед, али и углед Србије. Онда се поставља питање зашто им је за то требало више од десет година. Неморално је да се у Хашком суду нађу добровољно, а несрпски је да се у Хагу нађу као ухапшени. Српски је да не буду у Хагу, а ако мора, нека се сами убију. Јер ако се све то сруши, ако се тај наш српски мит сруши, онда они знају шта им је чинити – говорио је Томислав Николић.21) Караџић и Младић нису прихватили тај предлог. Ипак, ни после хапшења бившег председника Републике Српске, Николић није престао да га велича и да оптужује издајнике који уништавају Србију. - Хапшење Радована Караџића је тежак дан у историји Србије. Он није ратни злочинац, већ је заслужено постао легенда и мит у српском народу. Борис Тадић вуче велеиздајничке потезе. Божја казна је понекад сурова. Да сам на његовом месту, ја бих се бојао Бога. Употребићемо сва демократска средства да најскорије, до краја године, почистимо ову власт – рекао је Николић22) само 40 дана пре него што је, без страха од сурове Божје казне, почистио целокупну своју политичку каријеру и прихватио све велеиздајничке ставове Бориса Тадића. 21) „Бета“, 29. децембар 2005. 22) „Глас јавности“, 23. јул 2008.
– 295 –
Морални портрет Александра Вучића Нови начин политичког деловања Александра Вучића и Томислава Николића ограничен је смерницама које је одредио Тадић управо у време митинга подршке ухапшеном Радовану Караџићу. - Европа жели Србију која поштује властите законе. За мене је невероватно што се протестује због поштовања закона. Хулигани нису патриоте – рекао је Борис Тадић.23) - Тадић је својим изјавама све који протестују против његове диктаторске власти назвао погрдним именима, што је још једном потврдило оправданост мирних демонстрација против његове владавине. Тадић је хулиган јер је са својим паравојним формацијама хапсио Караџића и увео медијско једноумље у Србију – одмах му је одговорио Вучић,24) као прави радикал. Као прави „напредњак“, почео је да цитира Бориса Тадића. - Србија има неспорне и недвосмислене међународне обавезе и права, које је сама преузела доношењем закона у Народној скупштини. У такве обавезе спадало је и хапшење генерала Младића - изговарао је Вучић25) Тадићеве речи. - Понос је да испуњаваш законе и да поштујеш Устав. Да ли бих Хагу предао Младића? Јесте, испунио бих обавезе!26) Извршење закона није срамота27) – осрамотио се Николић, бивши четнички војвода, новоскројени бриселски поглавник.
И „напредњаци“ би ухапсили Младића, само да их Тадић није предухитрио Вучић: Режимске странке су хапшење Младића покушали да искористе ваљда за хапшење Томислава Николића и Александра Вучића * * * Александар Вучић и Томислав Николић, формирањем тзв. Српске напредне странке, испунили су све предуслове за редефинисање властите политичке каријере. Обавезан детаљ у тој мутацији представљало је и одрицање од Радована Караџића и Ратка Младића. И, није им то тешко пало. У претходних 15 година исцедили су сву политичку корист коју су могли да добију преко њихових леђа. Истрошене „српске хероје“ заменили су много солиднијим новим мултинационалним идолима и спонзорима. Штетни баласт прошлости је завршио у хашким ћелијама са перспективом трајног боравка иза решетака, а њих двојица су се раскомотили у новим улогама лидера будућности. Прелазак из великосрпске у евроатлантску позу није био драматичан. Пажљиво су дозирали ниво промена у паролама, замајавајући лаковерне грађане. У почетку, да не би потврдили Шешељеве тезе о њиховим издајничким намера23) 24) 25) 26) 27)
„ФоНет“, 29. јул 2008. Саопштење Српске радикалне странке, 30. јул 2008. Сајт СНС, Конференција за новинаре, 27. мај 2011. „Курир“, 10. новембар 2010. Б92, 29. јул 2011.
–296–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ма и позадини пуча у СРС-у и да би привукли што више радикала и осталих патриота, уверавали су јавност да не скрећу са пута српске националистичке идеологије, него, напротив, желе да је лакше и успешније спроводе без диктатуре бившег шефа. Вучић је изабрао интелигентнији начин преваре. Избегавао је све теме које су захтевале да изнесе одређене ставове. И на најбаналнија новинарска питања одговарао је са чуђењем и згражавањем. Николићу је запао тежи пут. Преузео је на себе обавезу да износи контрадикторне ставове и, мало по мало, припрема чланство свог интересног удружења за тотални политички заокрет. - Нема разлике између Томислава Николића од пре десет-петнаест дана, који је био заменик председника СРС-а, и Томислава Николића данас. Оно што сам мислио пре десетак дана мислим и сада. Слободнији сам да другачије испољавам оно што мислим и да лакше спроводим своје идеје. Остајем при свим принципима, само што неки морају другачије да се реализују. До свих граница Велике Србије мора да се оствари потпуна демократија и поштовање људских права. И даље сањам Велику Србију и не бих Хагу изручио Ратка Младића. Једини став који сам променио је да Србија мора у Европску унију – говорио је Николић28) непосредно после пуча у Српској радикалној странци. Српска напредна странка је основана у октобру 2008. У аутобус, напуњен горивом из тајних фондова домаћих тајкуна и страних моћника, укрцали су се многи амбициозни политиканти сумњивих каријера и блиставих кривичних тужби, па су шофер Вучић и кондуктер Николић могли да их возе где хоће. А хтели су у Евопску унију, право преко згаришта на којима су некада бранили Велику Србију, посуту лешевима несрећника који су им веровали. На том путу елиминисали су све препреке, укључујући и Ратка Младића. - Србији је потребна Европа. Нисам сигуран да Европа поставља услов да Младић и Хаџић буду у Хагу, нисам сигуран да то баш све тако стоји. Милим да је то много више скопчано са неким другим стварима, а да је то можда истакнуто у први план. Ја заиста не знам где се налазе генерал Младић и Горан Хаџић и мислим да то нико други не зна. Не мислим да било ко до краја условљава то на тај начин – врдао је Вучић.29) На подсећање да је говорио како је Србија „сигурна кућа за Младића“, Вучић је одговорио врхунским лицемерјем: - Не знам шта вам то значи. То је била парола у тренутку када су ухапсили људе због лепљења плаката, ако се сећате. То је зато извучено из контекста и направљено је тако да буде сасвим другачије. Био је протест, пре свега, против оних који су ухапсили људе и осудили их због лепљења плаката, због политичког мишљења.30) Наравно, лагао је. У Скупштини је промовисао куће целе фамилије Вучић, „а није то мала фамилија“, као „сигурне куће за Ратка Младића“ поводом промене Закона о надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, а не због хапшења активиста „Образа“, које се десило пет месеци раније, са којима се солидарисао ле28) „Прес“, 21. септембар 2008. 29) „Ало“, 17 новембар 2008. 30) Исто.
– 297 –
Морални портрет Александра Вучића пљењем плаката са написом „Булевар Ратка Младића“. И ову лаж Вучић је изрекао опуштено, уверен да су грађани Србије, а нарочито новинари, потпуни идиоти који не памте дуже од 14 секунди. За већину новинара је био у праву. Са истим уверењем, да би задобио поверење својих страних ментора, постепено је појачавао антисрпску реторику. Одлучно је отклонио сваку могућност да, у случају хапшења Ратка Младића, он и Николић организују митинг као што су то урадили у знак подршке Радовану Караџићу. - Сада да ухапсе некога из било ког разлога, мислим да би било немогуће да ми будемо организатори тог скупа. Свакако не мислим да је Хаг кључно питање за Србију. Не знам шта би значили било какви протести. И када је ухапшен Радован Караџић, протестовали смо због начина на који је ухапшен – ревидирао је Вучић31) властите оцене од пре годину дана, када је на митингу тврдио да „хапшење хашког оптуженика Радована Караџића представља језиву вест за Србију“ и да је „Србија на путу нестанка, јер је председник Борис Тадић почео да учвршћује диктатуру“. Компјутерски прецизно дотераним порукама, Вучић је одрицање од подршке Младићу амортизовао критикама на рачун Хашког трибунала, а и то само због лоше вођених поступака против оптужених муслимана и Албанаца, не помињући више тортуру над Шешељем. - Ако би ухапсили неког хашког оптуженика, ми не бисмо протестовали. Ми сматрамо да Хашки трибунал није добро радио свој посао, да је у више наврата показао потпуно различите аршине. Ту пре свега мислим на пресуде Насеру Орићу и Фатмиру Љимају, али и свим Србима, које те двоструке аршине јасно показују. Иако то нема везе с тим да ли ви желите у Европу или не, ми нисмо слепи и нисмо кретени да бисмо могли да хвалимо нешто што није на најбољи начин обавило свој посао. Хапшење преосталих хашких оптуженика Младића и Хаџића обећала је власт и урадиће све што је у њиховој моћи да то направе. Ја се не бих бавио том темом у овом тренутку. Уосталом, имате још само један случај, Младића. Ко још помиње Младића? Кога он још интересује? Србија ће се суочавати с проблемима много озбиљнијим од Трибунала у Хагу – спиновао је Вучић.32) Лидери „напредњака“ тако су припремили јавност за свој „тулуп-наопако“, али њихови европски и амерички ментори су тражили да иду до краја. Није било довољно што су Вучић и Николић истицали да немају ништа против хапшења Младића, морали су да признају како би то и сами урадили. Пре неколико година, док су предводили радикале, Вучић и Николић су поносно наглашавали како би, кад би којим случајем срели Младића, с њим попили кафу. Е, откад су кренули на кафу код Мишковића, сусрет са генералом не би био пријатељски. - Сарадња са Хашким трибуналом је основни услов за улазак Србије у Европску унију. Ваљда је то бар јасно. Не бих Ратка Младића ухапсио драге воље, али бих морао да испуним обавезе.33) Обавезе према Хагу морају да се ис31) „Данас“, 15. јул 2009. 32) „Блиц“, 16. јул 2009. 33) „Блиц“, 24. новембар 2010.
–298–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Навијачи поруком „Народ ће вам судити“ плаше Тадића и његове миљенике Вучића и Николића
пуне, што подразумева и хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића. Да, испунио бих обавезе, ухапсио бих и Хагу предао Младића. А да ли могу да га ухапсим, не знам. И Тадић би као колач после ручка ухапсио Младића, па га не хапси. Зато што можда није ту34) – пилатовски мудро је правдао свој заокрет војвода Николић. Ни Вучић се не би радовао, али ухапсио би једног од значајнијих хероја своје великосрпске младости. Таквим изјавама створена је атмосфера опште летаргије у друштву, исцрпљеном катастрофалним последицама превара самопрокламоване политичке елите. Ојађени грађани, натерани да балансирају на ивици егзистенције, после свих националних посрнућа, не би реаговали ни да је генерал Ратко Младић ритуално обешен на Теразијама. На прву вест о хапшењу Ратка Младића,35) у центру Београда је револт исказало само двадесетак момака. Телевизијски програми су, из минута у минут, објављивали детаље о акцији у селу Лазарево, ратном путу бившег команданта Војске Републике Српске и садржају хашке оптужнице. Међутим, тог дана највећу гледаност је имала турска серија на ТВ „Прва“. Захваљујући медијима и политичарима, и судбина Ратка Младића је попримила обележја тог сапуничастог жанра. Сензационалистички су пласиране вести о томе шта је Младић јео 34) Б92, 9. новембар 2010. 35) Генерал Ратко Младић ухапшен је 26. маја 2011. у селу Лазареву код Зрењанина. „У име Републике Србије обавештавам вас да је данас током јутарњих сати ухапшен Ратко Младић у акцији коју су извеле координисано Безбедносно-информативна агенција и Служба за откривање ратних злочина. Окончали смо један тежак период наше историје и скинули љагу са Србије и припадника српског народа где год да живе. Више нико у свету нема дилему да Србија пуном снагом сарађује са Трибуналом. Не очекујем да ће у земљи бити нереда због хапшења Ратка Младића јер је Србија само поштовала домаће и међународне законе. Ко буде покушао да изазове немире, биће законски процесуиран“ – рекао је председник Србије Борис Тадић на конференцији за новинаре (РТС, 26. мај 2011.)
– 299 –
Морални портрет Александра Вучића у затвору, кога је поздравио а кога оговарао, кога је сањао а кога је хтео да види на јави. У срамној представи, као и увек, запажене улоге су имали Вучић и Николић, Младићева бивша браћа по туђој крви и оружју. - На вест о хапшењу Ратка Младића велика већина грађана Србије, баш као и ми, неће умети данас да реагује, неће знати шта се десило и какве ће последице за будући живот у Србији да има. Тренутно је то све заиста незгодно и непријатно.36) Потпуно сам изненађен хапшењем Ратка Младића. Реч је о човеку кога тражи Хашки трибунал због ратних злочина, али у Србији никада нису успели да нам га представе као злочинца и зликовца. Верујем да је та акција била дуго припремана, као и да је председник Србије вероватно хтео да „обрадује нацију“ да је завршио још један посао. Изгледа да је догорело до ноката, после свих изјава поводом предстојећег октобра и кандидатуре Србије37) - рекао је Николић у првом коментару, да би на питање шта би урадио да је на Тадићевом месту, одговорио: „Зашто ме то питате сада када је све готово“. Дан касније, Српска напредна странка је приредила саопштење у коме је потврдила основни принцип Бориса Тадића – хапшење је законска обавеза – и неуништиво лицемерје Александра Вучића, који се, глумећи европским газдама прихватљиву дозу патриотизма, љутио што нису процесуирани муслимански ратни злочинци. - Србија има неспорне и недвосмислене међународне обавезе и права, које је сама преузела доношењем закона у Народној скупштини. У такве обавезе спадало је и хапшење генерала Младића. Међутим, у законске и моралне обавезе и права спадају и хапшења и процесуирања оних који су починили најтеже злочине против српског народа, као што су Ејуп Ганић, Насер Орић, Иван Јуришић, Тихомир Пурда или Јово Дивјак. Док власт данас показује непримерену радост и сладострашће због хапшења генерала Младића, не тако давно, потпуно нехајно и са невиђеном лакоћом неодговорности, на различите начине су ослобађали кривице и кривичног гоњења оне који су чинили злочине против Срба. Српска напредна странка констатује да је потпуно јасно да је режим у Србији већ дуже време знао где се налази Ратко Младић, да је обмањивао и домаћу и међународну јавност, а Младић је ухапшен у тренутку када је власт сматрала да је то политички целисходно за владајуће странке. Све је, у ствари, изведено као лоше режирана представа продукције најнижег квалитета. Српска напредна странка је јасно опредељена за европски пут Србије, али Србија и српски народ хоће, желе и могу у Европу поносно и уздигнута чела да уђу. Примењујући различите аршине према осумњиченима за чињење злочина, то, свакако, неће постићи. Еуфорија режима због хапшења Младића неоправдана је и због чињенице да то хапшење није и неће решити проблем економског безнађа у Србији, све веће незапослености, најнижих плата и пензија у региону, као и најкорумпираније власти у Европи – прочитао је Вучић38) саопштење Председништва Српске напредне странке. 36) „Танјуг“, 26. мај 2011. 37) „Блиц“, 26. мај 2011. 38) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 27. мај 2011.
–300–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Изазван неконтролисаном психо-патологијом, Вучић је чак покушао да Томислава Николића и себе представи као праве жртве хапшења ратног команданта Војске Републике Српске. - Желим да кажем да је СНС огорчена и ужаснута понашањем режимских странака, пре свих ДС-а, понашањем свих слугу режима који су хапшење Младића покушали да искористе ваљда за хапшење Томислава Николића и Александра Вучића или као да смо ми хапсили Младића – рекао је Вучић, нико не зна зашто. Са озбиљним изразом лица, као да заиста верује себи, Вучић је ноншалантно истакао: „Нека буде јасно да немамо чега да се стидимо“, доказујући свој комедијашки таленат који је 15 година изазивао стравичне последице за све који су га подржавали. Дан након што је ухапшен „српски херој“, како га је доживљавао и представљао још од времена док је радио на паљанској телевизији, па и само две године раније, кад је на Тргу републике демонстрирао због хватања Караџића, Вучић је уместо коментара и политичких ставова јавности понудио безобразну спрдњу. На новинарско питање зашто је хапшење хашких оптуженика данас обавеза, а то није била у време кад је лепио плакате са Младићевим именом и нудио му „сигурну кућу“, Вучић је одговорио: - Говорио је Драган Шутановац да ће Драган Ђилас, Душан Петровић и Борис Тадић поштено да обављају свој посао, па су се прихватили идеологије пљачкања Србије и отимања свега што је у Србији. А за наше политичко деловање ми ћемо да сносимо одговорност пред грађанима, не брините за то. Ја имам једно мало питање за вас: „Када ћете да прекинете да цензуришете коментаре на вашем интернет сајту?“ На питање да направи осврт на политичке прилике у Србији после хапшења Ратка Младића, уследио је нови излив Вучићеве хистерије: - Политичке прилике у Србији су такве да људи живе једнако тешко. Економско безнађе је израженије, за дан дуже пропадања и крађе од стране режима, да људи нису добили и неће имати због тога више посла, да ћемо имати само још већа задуживања, а ми их позивамо, пошто „Кики медија“ саопштава да су они убедљиво најјачи у Србији, па их молимо да изађу на изборе. Траги-комедију је завршио констатацијом да „не зна за митинг радикала“ али „свакако им се неће придружити“. Доказујући да у том лудилу има система, Вучићеви скечеви, ма колико изгледали брутални и будаласти, ипак су му помогли да у значајној мери испуни све што је хтео: 1. за љубав милих амбасадора подржао је хапшење Ратка Младића; 2. патриотизам је одглумио љутњом што нису ухапшени безначајни муслимански злочинци; 3. одговорном за све у Србији прогласио је Демократску странку; и, њему најважније, 4. избегао је полемику о властитој великосрпској прошлости. – 301 –
Морални портрет Александра Вучића Тек мало нормалнијим речником, Вучић је објаснио зашто Српска напредна странка неће да организује протесте поводом хапшења Ратка Младића. - Ако мислите да ћемо ми да организујемо протесте, нећемо. Да мислимо да тако треба, позвали бисмо људе. Да смо били на месту ДС-а, да смо морали да поштујемо међународне обавезе ми бисмо их поштовали, али због тога не бисмо сеирили и водили антисрпску кампању какву они воде. Демократска странка ће на изборима бити кажњена не због хапшења Младића него због свега што чине. Због тога што сеире, због тога што су пустили Пурду, што су пустили Јуришића, што су пустили све оне који су чинили злочине против Срба, а онда су почели да сеире и радују се највише на свету кад су ухапсили Србина. Нека само неко од шефова Демократске странке прође улицом да види шта ће им људи рећи и колико ће им ружних речи изговорити, а ја шетам сам, без телохранитеља – рекао је неустрашиви Вучић,39) спокојан јер зна да на улици неће срести Славка Ћурувију, Милицу Ракић, Томислава Митровића и 15 његових колега убијених 1999. у згради РТС-а, Ранка Панића, ни било кога од десетине хиљада „најчаснијих Срба који су положили животе на олтар отаџбине“.
Радикали испред Скупштине протестовали, „напредњаци“ на Б92 прослављали хапшење Шешељ: Да није било Вучићеве и Николићеве издаје националне политике, Тадић се не би одважио да ухапси генерала Младића * * * Митинг подршке Ратку Младићу, на платоу испред Дома Народне скупштине, организовала је Српска радикална странка. Митинг подршке ловцима на Ратка Младића организовао је Томислав Николић истог дана на телевизији Б92. Одлично припремљен, Николић је у сат и по наступа успео да пренесе све вучићевске манипулативне поруке. Показао је сажаљење за оронулог хероја, истовремено је минимизирао његов значај и осудио за злочин у Сребреници, оптужио је Демократску странку за фалсификовање истине о времену и месту хапшења, а није заборавио ни да увреди „малу странку“ која митингом исказује гнев због испуњавања закона и државних обавеза. - Знате, тешко је говорити о Ратку Младићу, тешко. Кад је држава сазнала где се налази Ратко Младић и требало је да се изврши хапшење, али без икакве помпе, без славе. Сад Србија треба да слави зато што је председник Србије ухапсио Ратка Младића. Ухапсио старца који више и не личи на генерала... Наше осећање је да смо имали генерала – хероја, човека који је водио српску војску тако да не буде поражена, а сад га треба срозати потпуно. Видите начин на који је ухапшен, како он то сада изгледа? Како сада да кажете: „Ово је генерал који нас је бранио“? Не делује вам то никако. Ето, крио се 16 година, онда дозволио да 39) „Политика“, 28. мај 2011.
–302–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА га ухапсе на корак од смрти и потпуно разорен, не личи на себе, несувисло говори... Таква легенда... Ја се, на жалост, бојим да је господин Младић осетио да му се живот ближи крају. Тако ми изгледа. Чујем да су његове болести у прогресији, да је имао некакво лечење, можда недовољно адекватно, пошто није могло да буде јавно, али пуна кеса лекова за специфичне болести није могла из главе генерала Младића да дође и он се од ње није одвајао. Значи да он зна да без тих лекова више не постоји и да је то... У каквом је психофизичком стању господин Младић, као да више не може баш потпуно да дефинише појмове шта би желео и шта може. Нешто говори да је већ помало у сенци овог обичног живота, да више мисли о стварима које су њему биле много битне – лелекао је Николић над живим човеком. Нарицање над „разореном легендом“ повремено је пресецао конфузним оптужбама да је Србија 16 година трпела штету зато што га није ухапсила и изручила Хашком трибуналу да одговара за злочин „који му се догодио“ у Сребреници, иако „од његове предаје ништа није зависило“. Патриотско подсећање на злочине Веслија Кларка анулирао је одлучном тврдњом да би и сам, иако нерадо, испунио законску обавезу и ухапсио Младића, и све то искључиво у интересу Србије. - Младић није човек од кога је зависила судбина Србије. Он је један обичан официр, грађанин, који је сам располагао својим животом и одлучивао како ће даље. Ништа није зависило од њега и његове предаје. Уосталом, 16 година је Србија живела са сазнањем да Ратко Младић није ухапшен, па није због тога постала најсиромашнија земља на свету, него зато што је имала лошу власт. Ако
Док су радикали протестовали због хапшења генерала Младића, Вучић је славио у Тадићевом кабинету
– 303 –
Морални портрет Александра Вучића Србија испашта због Ратка Младића, није крив Ратко Младић него они који треба да га ухапсе. Ако Србија ради нешто против својих интереса, зато што није ухапшен Ратко Младић, па Србија испашта, крив је Борис Тадић, због њега Србија испашта. То је обавеза коју је Србија преузела доношењем Закона у Народној скупштини. Ја нисам учествовао у доношењу тог закона, али закон је донет и постоји. Тако да извршавање закона не можете да назовете срамотом. Значи, немојте уопште да сумњате у то да Србија не би испунила све своје међународне обавезе и да је Српска напредна странка на власти. Дакле, никада нисам бежао од тога да то изјавим, и то сам изјавио и кад је ухапшен Ратко Младић. Не би ми било тежег посла у животу него када би морао да организујем његово хапшење, али би то морало да се организује, а ако бих од тога правио позориште, онда ми треба забранити бављење политиком, онда се политиком бавим због себе, не због Србије, због своје политичке странке, због својих политичких поена. Ако је Србији добро да буде ухапшен Ратко Младић, он мора да буде ухапшен одмах. Дакле, нисам задовољан начином на који је то урађено, ту нешто страховито није српски. Ово је, ипак, генерал. Генерал који је имао изванредне војничке акције, генерал коме се догодио злочин у Сребреници. Под његовом командом се догодио злочин. Да ли су то чиниле групе бораца, појединци, али у целој операцији, како су рекли Холанђани, брилијантној војничкој операцији, којом је командовао Ратко Младић, после обављеног задатка десили су се страховити ратни злочини. Значи, десило се то Ратку Младићу и како можете да кажете да није било злочина? Било је злочина у Сребреници. Шта би било да је Ратко Младић пре 17 година, у пуној снази, отишао у Хаг и да је изречена пресуда да је учествовао у стварању геноцидне државе Републике Српске и где би то данас довело Републику Српску? Тешко ми пада кад гледам како Весли Кларк говори најодвратније речи о Ратку Младићу. Да ли да га подсетим колико је људи у Србији погинуло под његовом командом? Колико је деце погинуло, а главни командант је био Весли Кларк? Где је његова одговорност? – скрушеним гласом је Николић указивао на НАТО злочине током којих је он, као потпредседник владе, од Србије добио стан од 180 квадрата у елитном београдском насељу. Пресудом којом је генерала Младића прогласио кривим за злочин у Сребреници, Николић је оправдао сваки евро који је уложен у његово „напредњачко“ растурање Српске радикалне странке и осталих политичких снага са националним предзнаком. Следећи ту логику, џелату и јесте место у Хагу. Кад, у складу са законом, Младић заврши у ћелији, Србији ће бити лакше, престаће да испашта. После тога, да би се испунило Николићево виђење правде, неопходно је још само да казна стигне и Тадића који га није ухапсио на време. Да би то поспешио, председник Српске напредне странке је наставио да износи конфузне оптужбе против Демократске странке, мало због неажурности, мало више због начина на који је хапшење извршено и приказано у медијима. - Младић се није предао. Немојте да ме убеђујете да је онако избријан човек у пет сати ујутру затечен и ухапшен у некој акцији у селу у којем му живи рођак. Шеснаест година га траже, само га код тог рођака никад нису тражили и нису ни слутили да би ту могао да буде. Не прихватам причу о томе да нико у –304–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА селу, нико у кући у којој се крио Младић, не зна да је ту био Ратко Младић, а да је он одатле одлазио да ради на грађевини и да је возио неки свој аутомобил. И да је радио на грађевини, а једна рука му је одузета. Па, да сам заиста дете од 12 година, у такве приче не желим да поверујем. Нећу да живим у таквој држави. Хоћу да живим у држави у којој се све зна: Ратко Младић је ухапшен, Ратко Младић ће бити изручен Хагу. Добро, тако пише у закону, извршите закон, ко вас спречава. Ово није хапшење, ово је било потурање пред камере. Мене боли то што не знам кад је ухапшен. Ко је одлучивао који је моменат најбољи да буде приказано хапшење Ратка Младића? Власт је одлучила кад ће да иде. До данас јој није одговарало, данас јој одговара да оде господин Младић – оптуживао је Николић Демократску странку, али није пропустио прилику ни да удари на Српску радикалну странку. Не само што је подругљиво наглашавао да митинг подршке организује „једна мала странка“, него је незадовољство свих грађана обесмишљавао тезом: „Готово је, протести су небитни“. - Вечерас је једна странка, мала странка, преузела на себе обавезу да Србија преко њеног митинга искаже гнев, разочарење или већ шта свако осећа због хапшења Ратка Младића. Свело се на неколико хиљада људи... Ако сам рекао да бисмо испунили ту међународну и домаћу обавезу Србије, па како да ми правимо митинг? Могао бих да направим митинг протеста кад установимо како га је власт ухапсила и осећамо моралну обавезу да то урадимо. А да правим митинг зато што је неко ухапсио Ратка Младића и испунио обавезу коју му је наметнула Народна скупштина Републике Србије, не пада ми на памет. Не пада ми на памет. Оно што се десило са Ратком Младићем вечерас на улици не може да се промени – оценио је Николић у студију Телевизије Б92. И, био је у праву. Радикали и остали националисти који су у центру Београда протестовали нису променили судбину Ратка Младића. Ипак, показали су да у Србији има људи који се не одричу својих ставова. Као што су, на позив Вучића и Николића, у лето 2008. митингом подржали Караџића, сада су се супротставили њиховим напорима да се ухапси и изручи Младић. На скупу, пред око 20.000 људи, поред функционера Српске радикалне странке, професора Београдског универзитета и уметника, говорио је и Ратков син Дарко Младић. - Мој отац није злочинац, он није наређивао убиства већ је поштено, часно и стручно бранио свој народ. Ратко Младић се борио за слободу свог народа. Он је спречио нови Јасеновац и ново Јадовно, убиства, бацања у јаме и затварање Срба – рекао је Дарко Младић40) и оптужио државу да не поштује своје законе јер жели да Хагу изручи његовог оца коме је здравље озбиљно угрожено због можданог удара који је имао. У писму из Хага, председник СРС-а Војислав Шешељ је оценио да је хапшење Младића „издајнички акт за који ће власт морати да одговара“. Шешељ је оптужио Томислава Николића и Александра Вучића да су издали српске националне интересе и омогућили Тадићу да ухапси Младића. 40) „ФоНет“, 29. мај 2011.
– 305 –
Морални портрет Александра Вучића - Издајнички режим Бориса Тадића ухапсио је српског јунака Ратка Младића. Срамно хапшење генерала Младића и његово изручење Хашком трибуналу које Тадић најављује, један је од најјачих удараца српским националним интересима. Изручење српских бораца за слободу антисрпском Хашком трибуналу представља издајнички акт за који ће Борис Тадић и његов режим кад-тад морати да одговорају. Хашки трибунал је политички суд основан с намером да суди жртвама, да српски народ веже за стуб срама, а да амнестира злочинце. То је монструозна институција у којој је Србима изречено преко хиљаду година робије. У Хагу је убијен Слободан Милошевић и многи други Срби. Не треба заборавити да су многи Срби убијени и приликом самог хапшења. Борис Тадић је овим издајничким чином угрозио опстанак Републике Српске. Капитулантска и издајничка Тадићева политика која се заснива на испуњавању захтева Европске уније и Сједињених америчких држава, односно захтева оних који су нас бомбардовали, убијали децу и који нам отимају територију, води ка потпуном уништењу наше државе и народа. Србија се територијално разбија, а у политичком, социјалном и економском погледу је прегажена. Овај режим је нашу земљу довео до окупације и предао је у руке Бриселу и Вашингтону. Србија и српски народ никада нису били овако понижени. Да би опстала, Србија коначно мора да се отараси прозападног слугерањског режима. Овај вечерашњи антирежимски протест даје наду да Србија има снаге да се усправи. Српска радикална странка захтева смену Бориса Тадића и његове Владе. Доћи ће време када ће Тадић одговарати због издајничке политике. Тадићевим хапшењем ће бити скинута љага са српског народа. Ово срамно хапшење српског генерала Ратка Младића, Тадићу су омогућили Томислав Николић и Александар Вучић које, као што знате, саветује бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери за 7.500 евра месечно. Да није било Вучићеве и Николићеве издаје националне политике и послушничког окретања ка Бриселу и Вашингтону, Тадић се не би одважио на овај корак. Данас Српска напредна странка представља обичну агентуру западних обавештајних служби. На политичкој сцени Србије Српска радикална странка је једина странка која се изричито противи сарадњи са Хашким трибуналом јер та сарадња представља издају националних интереса, и једина је странка која је непоколебљиви противник уласка Србије у Европску унију и НАТО, који отворено воде непријатељску политику према нашој земљи. Зато је Српска радикална странка и даље сметња и Вашингтону, и Бриселу, и Борису Тадићу, и Томиславу Николићу. Зато су Американци и западне силе дали налог Хашком трибуналу да не могу да се вратим у Србију док се не заврше бар још једни парламентарни избори. Браћо и сестре, не верујте онима који вас обмањују да ћете живети боље ако се определите за бриселско-вашингтонски јарам. Одрицање од Косова и Метохије, Војводине, Рашке области, одрицање од легитимних националних интереса, од својих часних јунака, одрицање од своје историје, корена и идентитета сигурно није пут који води ка бољем животу, то је пут ка самоуништењу. Тадићев режим је до сада испунио све налоге Брисела и Вашингтона уз лажна обећања да се то мора и да ћемо после тога боље живети. Да ли сте добили –306–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА бољи живот или је горе него што је било? Ми, српски радикали, сматрамо да Србија једино уз подршку својих традиционалних пријатеља, Русије и Кине, може да опстане и да одбрани своје легитимне државне и националне интересе. Хапшење Ратка Младића погодило је сваког часног Србина, сваког слободољубивог човека. Вечерашњи протест показује да већинска Србија осуђује издају и изнад свега цени слободу и жуди за њом. Преварили су се они који су мислили да ће Србију лако покорити. Живела слобода, живела Велика Србија – наводи се у писму Војислава Шешеља које је прочитао његов син Владимир. На митингу је скандирано име Ратка Младића, „Издаја“, „Тадићу, усташо“, „Вучићу, пичкице“ и сличне квалификативне пароле. Уз заставе Србије и СРСа, видео се и један велики транспарент са Младићевом фотографијом у униформи и натписом: „Српски јунак“. Протест се сат времена одвијао у мирној атмосфери, да би изненада избили инциденти. Група младића је почела да прави инциденте код аутобуске станице преко пута Дома Народне скупштине. Јаке полицијске снаге одмах су интервенисале, али због сукоба је митинг морао да буде прекинут. Још док је седео у студију Телевизије Б92, Томислав Николић је цинично коментарисао нереде на радикалском протесту. - То другачије изгледа кад ми организујемо и не може овако нешто да се деси. Тако да, ако ико тамо има разума, ја бих замолио да се сви разиђу, пошто ништа не може да се промени ни на који начин - рекао је Николић, организатор митинга који је, 29. јула 2008, имао трагичне последице. Како он и Вучић оргазнизују најбоље зна Ранко Панић. Али, он не може да их демантује, оправдано је одсутан. Труне на неком сеоском гробљу поред Младеновца. Иако је поносан на своје гандијевске митинге, Николић се понекад сети Панића. На страначким скуповима, кад дирљиви део декора, постави његову мајку у први ред, да му аплаудира. Српска радикална странка је за инциденте оптужила Миодрага Ракића, шефа кабинета председника Србије, и Александра Вучића, Ракићевог блиског пријатеља. - Након сат и 15 минута нашег митинга убачена је мања група људи, која је после одређеног сигнала почела да ломи аутобуску станицу. Чак су нападали и људе који су дошли на митинг СРС и неке наше посланике. Сви приведени су врло брзо ослобођени, а међу њима није било чланова Српске радикалне странке. Инцидент су договорили и организовали Миодраг Ракић и Александар Вучић – рекао је радикалски посланик Борис Алексић41) и као доказ сарадње Ракића, председника Бироа за координацију тајних служби, и Вучића понудио тврдњу да је „Вучић својевремено Шешељу носио стенограме прислушкиваних разговора између Николића и Тадића“. Као и обично, Вучић је одговорио хистеричним изливом увреда на рачун „идиота“, „буздована“ и „болесника“ из СРС-а, патетичним нарицањем над муком која је задесила њега и његову напаћену породицу, па и новом жртвеничком понудом да га полиција ухапси. 41) „Данас“, 9. јун 2011.
– 307 –
Морални портрет Александра Вучића - Након ових изјава радикала, постало је јасно да лекари не раде свој посао како треба. Лично сам спреман да дам добровољни прилог за изградњу још једне неуропсихијатријске клинике попут „Лазе Лазаревића“. Од министра унутрашњих послова Ивице Дачића тражим да ме позове на информативни разговор, као и да ме ухапси ако утврди да познајем неког ко је учествовао у нередима или ако утврди да имам неке везе с организовањем нереда.42) Мени је то смешно све. То што мора моја породица да трпи, то што не може моја мајка да слуша, то што мој отац мора да гаси телевизор кад слуша глупости, то што моја деца морају да слушају лажи свакога дана, а најмонструозније лажи смо слушали о себи Тома Николић и ја... Могу само да лажу, а ја позивам њиховог шефа Ивицу Дачића и њиховог шефа Бориса Тадића да ме позову на информативни разговор и да ме ухапсе истог секунда, ја сам одмах спреман да идем у затвор. Добро ће ми доћи, радићу више склекова, скинућу још који килограм. Идеално! – галамио је Вучић, својим примером доказујући потребу за проширењем капацитета здравствених установа типа „Лаза Лазаревић“. Ипак, тешко је претпоставити да би и неуропсихијатри успели да објасне трансформацију Александра Вучића, човека који је у политику ушао као добровољац са сарајевског фронта, заступник српске идеологије национализма и границе Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, шеф државне пропаганде у рату против НАТО агресора, организатор трагичног протеста због хапшења Радована Караџића и, на крају, Европејца који своју бившу странку, због митинга подршке Ратку Младићу назива „Ал Каидом“.43) Уместо медицинских, Вучићем би требало да се позабаве правни стручњаци који би га позвали на одговорност за преваре којима је нанео штету свим грађанима Србије и осталих држава у региону.
42) „Данас“, 9. јун 2011 43) Сајт СНС, Конференција за новинаре, 8. јун 2011.
–308–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Одбрана српског Косова и Метохије до последње капи туђе крви
ВУЧИЋ БРАНКОВИЋ Ву чић: Ако нас НА ТО на пад не, си гу ран сам да ће мо се од бра ни ти (1998.) На че лу не ких срп ских ме ди ја на ла зе се аген ти стра них слу жби (1998.) Не ба вим се ис тра гом уби ства Слав ка Ћу ру ви је, ни сам по ли ца јац (1999.) Тек кад се на ша вој ска и по ли ци ја вра те на Ко со во и Ме то хи ју мо же мо да пре го ва ра мо са стран ци ма и Ал бан ци ма (2003.) Ни ко не ма пра во да се у име Ср би је од рек не ни јед не срп ске њи ве, ни јед не ли ва де (2005.) Је ди на на да да са чу ва мо Ко со во је да нас по др же Ру си ја и Пу тин (2005.) Евро па и Аме ри ка нам оти ма ју Ко смет, Ср би ја не тре ба да раз ми шља о евро-ин те гра ци ја ма (2007.) Кад су Ал бан ци про гла си ли не за ви сност био сам ту жан, али ни кад ни сам ви део та кву хра брост као код мо ма ка пред спа ље ном аме рич ком ам ба са дом (2008.) Евро па хо ће да Ко со во бу де не за ви сно, али то не зна чи да ми ка же мо: „Не ће мо у та кву Евро пу“ (2011.) Ко со во нам је зна чај но, али мо ра мо да бри не мо и за ин ве сти ци је, СНС не ће од у ста ти од европ ског пу та (2011.)
– 309 –
Морални портрет Александра Вучића
Д
убина политичког и моралног пада Александра Вучића најбоље се види с врха његове радикалске каријере, који је достигао као министар информисања у ратној „влади народног јединства“. Сви министри из Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије и Југословенске левице, дали су допринос одбрани Косова и Метохије, али најактивнији и најконкретнији борац против албанских сепаратиста, НАТО агресора и „информативних терориста из независних медија“ био је Александар Вучић, најмлађи члан кабинета Мирка Марјановића. Поред запаљивих изјава, којима је анимирао грађане да бране сваку стопу Србије, против непријатеља се борио и законима, уредбама, маркентишким кампањама. Као шеф ратне пропаганде, јуришао је на оба фронта. На првом је спречавао деловање „страних политичко-субверзивних агентура“, а на другом, домаћем фронту, завео је тотални медијски мрак у коме је елиминисао свако неподобно мишљење, слободу јавне речи и основна људска права. Уверен да ради у најбољем државном и националном интересу, није штедео ни себе, ни друге. За најтежа кривична дела – позивање на рушење уставног поретка, сарадњу са непријатељима и ширење страха, панике и дефетизма – без околишања је оптуживао конкретне медије и новинаре. Законским решењима је забранио емитовање информативних програма страних кућа попут „Гласа Америке“, „Дојче велеа“, Би-Би-Сија. Пре и током бомбардовања, привремено или трајно су гашени неки београдски листови, а убијен је Славко Ћурувија, власник „Дневног телеграфа“ и недељника „Европљанин“. Док није постао министар и незванични главни уредник свих српских медија, Александар Вучић се с проблемом Косова и Метохије бавио само на нивоу патриотских парола о „светој српској земљи“ или „колевци српства“, пригодних за указивање на претећу будућност која чека све Србе који потпуно негирају или занемарују значај борбе за Републику Српску Крајину и Републику Српску. Као и други лидери Српске радикалне странке, на време је опомиљао на опасности и искушења која ће Србији бити наметнута, прво по питању Космета, а онда и потенцијалних жаришта у Рашкој области и Војводини. За пад Крајине и сакаћење Републике Српске, радикали су оптуживали издајнички режим Слободана Милошевића. Вучић се задовољио митингашко-навијачким скандирањем „Слобо, усташо“, за разлику од Томислава Николића, који је и тада, без обзира на узавреле страсти, мудрије и озбиљније анализирао политичке процесе и изазове које они доносе. - Шта ће бити ако Милошевић каже странцима: „Косово не можете да узмете, за њега ћемо да ратујемо“, па га сви ми подржимо и кренемо у рат, а он после годину дана, баш као са Републиком Српском и Крајином, каже да не можемо против целог света, станемо на пола пута, останемо без Косова и буде нас неколико хиљада погинулих? – поставио је Николић1) тачну предикцију онога што ће се десити четири године касније. Николић је знао да радикали, без обзира на Милошевићев опортунизам, који је значајно допринео егзодусу Срба из Хрватске и великих делова Босне и Херцеговине, неће имати много избора, морају да остану доследни својој наци1) Трибина у Српском културном клубу, Сиднеј, 13. новембар 1995.
–310–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА оналистичкој идеологији и да помогну у одбрани Косова и Метохије, са или без подршке тада неприкосновеног владара Србије. Такође, одбрана јужне српске покрајине подразумевала је, као што се и потврдило, нови рат. - Ми бисмо решили питање Косова и Метохије на тај начин што бисмо и Шиптарима и међународној заједници чврсто и одлучно рекли ко је у овој кући домаћин а ко је гост – говорио је војвода Николић,2) свестан да Дејтонски споразум, којим су заустављени оружани сукоби с оне стране Дрине, не представља крај крвавог распада СФРЈ. Вишегодишње доследно заступање националних интереса, гарнирано тврдим ставовима, жестоком реториком и добровољним учешћем чланова и функционера странке у оружаној одбрани српства, утицало је на успон Српске радикалне странке. У другом кругу председничких избора, 5. октобра 1997. године, Војислав Шешељ је освојио 1.733.859 гласова и победио противкандидата из СПС-а Зорана Лилића. Први пут од увођења вишестраначја, на било којем државном нивоу, Социјалистичка партија је изгубила изборе. Међутим, пошто је тадашњи изборни закон захтевао да у другом кругу учествује минимум 50% бирача, што се наводно није догодило, избори су проглашени неуспелима. Изборни поступак је поновљен два месеца касније. Опет у изузетно спорним условима, уз уобичајене процедуралне и рачунске неправилности, захваљујући фантомским гласовима добијеним на гласачким местима у Дреници и другим косовским градовима где су Албанци масовно подржали кандидата СПС-а, победио је Милан Милутиновић. Истог дана када је одржан други круг тих председнички избора, 21. децембра 1997. године, организовани су избори за Народну скупштину Србије. Социјалистичка партија Србије, у коалицији са Југословенском левицом и Новом демократијом, освојила је 110 мандата. Српској радикалној странци, са 1.162.216 гласова, припала су 82 посланичка мандата, а Српском покрету обнове 42. Демократска странка је неуспешно бојкотовала те парламентарне изборе. Три месеца је јавност припремана на то да ће владу формирати коалиција око СПС-а и СПО. Иако је Вук Драшковић упорно и врло транспарентно за све зло овог света оптуживао Слободана Милошевића, њихове стратешке смернице су се преклопиле у време пада Крајине, кад су обојица заступали девизу „мир нема алтернативу“. Поред тога, Српски покрет обнове је годинама на врло споран начин владао Београдом уз подршку Социјалистичке партије Србије. Могућност успона на власт у држави, помогла је Вуку и Даници Драшковић да забораве сав прогон, батине и хапшења које им је приређивао режим Слободана Милошевића. Ипак, кад је изгледало да је договор између СПС-а и СПО-а постигнут, из америчке амбасаде је Драшковићу предочено шта се спрема на Косову и Метохији и сугерисано му је да се уздржи од коалиције са слобистима. И Слободан Милошевић је знао шта га чека на Космету. Као и раније, своју и судбину своје партије везао је за интерес државе и целог народа. У таквим условима, кад се већ чуло звецкање оружја, сарадњу је могао да понуди само српским радикалима. 2) Радио „Бајина Башта“, 13. октобар 1995.
– 311 –
Морални портрет Александра Вучића - Српска радикална странка и Социјалистичка партија Србије формирале су владу народног јединства која око себе окупља око четири петине посланика у Скупштини Србије. Без обзира на политичке сукобе који су постојали између наше две политичке странке до сада, ми смо у интересу очувања Србије, која је угрожена албанским сепаратизмом, склопили коалицију. Ми, Срби, нисмо луд народ. Ми се санкција бојимо, али ми ћемо их издржати. Морамо. Притерани смо уза зид, али свету српску земљу не дамо никоме. И не могу нам ништа зато што се најбоље бранимо када смо притерани уза зид.3) Е, да су радикали били на власти кад се бранила Крајина, Крајина би била одбрањена, као што ће бити одбрањено и Косово и Метохија. Кад народ није успео да одбрани Крајину, нису то успели ни радикали, а нисмо успели зато што није било добре подршке из Београда.4) Нажалост, овакву сагласност политичких фактора нисмо имали при одбрани Републике Српске Крајине и Републике Српске. Да смо имали овакву владу, то слободно могу да кажем, и да смо имали овакво стање духа у српском народу, мислим да бисмо сачували РС Крајину од окупације, а да бисмо сада и РС имали у много бољем статусу од овога који има у унији Босне и Херцеговине, под протекторатом, под окупацијом тзв. међународне заједнице5) – објашњавао је Томислав Николић разлоге који су навели радикале да уђу у коалицију са социјалистима.
Влада народног јединства против албанских терориста и НАТО окупатора Ву чић: Ни су нас пи та ли ка кав ће ста тус има ти Ка ли фор ни ја, Ба вар ска, па не ће мо ни ми њих пи та ти ка кав ста тус тре ба да има Ко смет * * * У влади коју је Народна скупштина изабрала 24. марта 1998. године, од 36 министарских места, 15 је припало Српској радикалној странци. Војислав Шешељ и Томислав Николић су добили функције потпредседника, а Александар Вучић министра за информисање. - Уложићемо много рада, много труда, много енергије и надам се да ћемо успети да постигнемо реформски курс и да имамо још израженију слободу мисли и говора, слободу штампе, слободу јавног информисања, и да ћемо, у складу са позитивним променама, моћи да уведемо неке системске промене у оквиру тог дела законодавства – рекао је тада Вучић у Скупштини, а Николић је био још одређенији: - Уколико влада са радикалима не буде успела, онда више ниједна влада неће успети. Ово је влада која представља сарадњу левице и умерене деснице, а те политичке странке сарађују само кад су околности изузетно тешке и кад се инсистира на народном јединству, кад је потребно да сви који се упрегну у државна кола вуку, а да се нико не извлачи. 3) Говор на седници Парламентарне скупштине Савеза Белорусије и Русије, 3. мај 1998. 4) ТВ „Пожега“, 6. август 1998. 5) ТВ „Спектрум“, Чачак, 25. септембар 1998.
–312–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Радикали су у владу ушли у тренутку кад је већ било извесно да се не може избећи оружани сукоб са албанским терористима, који су уживали отворену подршку Сједињених америчких држава и НАТО-а. Вишегодишње припреме за отцепљење јужне српске покрајине, Албанци су завршили крајем 1997. године, када су промовисали „Ослободилачку војску Косова“ и прешли у нову, ратну фазу. Учестали су терористички напади на грађане, полицију и војску. После серије бруталних злочина, Србија је одговорила полицијским акцијама у Ликоштану и Преказу, где је ликвидиран Адем Јашари, први вођа ОВК. Битку у дреничком крају, епицентру албанског тероризма, међународна заједница је искористила као повод за активирање тзв. Међународне контакт групе која је, на састанку у Лондону 9. марта 1998, отворено запретила Србији увођењем нових економских и политичких санкција. Истовремено је и Савет НАТО-а оценио да Косово више није унутрашња ствар Србије већ међународни проблем. Пред Србију је постављено неколико захтева: повлачење специјалних јединица МУП-а и Војске Југославије у року од 10 дана, долазак хуманитарних и других међународних организација, повратак сталне мисије ОЕБС-а на Косово и Метохију, али и у Санџак и Војводину, и долазак нове мисије на челу са Фелипеом Гонзалесом, почетак политичког дијалога са политичким лидерима Албанаца, као и прихватање међународних представника у преговорима. Србија је одбила Гонзалесову мисију, али већ сутрадан, 10. марта 1998. формирала је преговарачки тим. Иако су Албанци одбили позив на преговоре, Европска унија је пакетом санкција казнила Србију и СР Југославију. Управо у време конституисања српске „владе народног јединства“, на Космету су, неометани од српских државних органа, одржани албански председнички и парламентарни избори на којима су победели Ибрахим Ругова и његов Демократски савез Косова.
Вучић се из министарске фотеље борио против НАТО агресора, својих актуелних савезника
– 313 –
Морални портрет Александра Вучића Контакт група је 25. марта Србији одредила нови рок од четири недеље за испуњење лондонског ултиматума. Европска унија је укинула визе југословенским функционерима, а Савет безбедности Уједињених нација је 31. марта увео ембарго на увоз оружја и опреме у СРЈ. Притисак на Србију су вршили светски емисари Роберт Гелбард, Клаус Кинкел, Ибер Ведрин, Јиржи Динстбир, Строб Талбот, Садако Огата, Волфганг Ишингер, Јевгениј Примаков и други. Председник Југославије, Слободан Милошевић, оговорност је пребацио на све грађане Србије и покренуо иницијативу за расписивање референдума. - Познато је да смо одбили да прихватимо учешће страних представника у решавању унутрашњих питања наше земље, а поготову решавању проблема на Косову и Метохији, који представљају унутрашњу ствар Србије. Сматрам да тај став има суштински значај за очување суверенитета и територијалног интегритета наше земље. Сматрам да смо све ово време кризе на просторима претходне Југославије водили народну а не личну, па ни страначку политику. И да и у овом случају наше одбијање да страни фактор учествује у решавању унутрашњег питања Републике Србије – Косова и Метохије - представља такође народну политику, а не личну или страначку политику. Да ли је то тачно или није, одговор могу дати само грађани – наводи се у писму Слободана Милошевића које је он 2. априла 1998. упутио влади и Народној скупштини Србије. Расписивање референдума подржали су посланици коалиције око Социјалистичке партије Србије, Српска радикална странка и Српски покрет обнове. - Много се говори како нам се прети по питању Косова и Метохије завођењем нових и ригорознијих санкција или још драстичнијих мера против Србије и српског народа, наводе се историјски и културни разлози, говори о многим чињеницима, о нашој територији, земљи и води, али чини ми се да се мало говори о нашем народу на Косову и Метохији, о људима који доле живе, а то је наше највеће богатство и то је оно што не смемо да изгубимо. Срби су скоро изгубили Републику Српску Крајину, своја вековна огњишта, своје територије, своје куће, многи своје породице, своје најближе. Не смемо допустити да нам се то поново деси на Косову и Метохији, не смемо заборавити да не живе само албански сепаратисти на Косову и Метохији и да они имају некакво ексклузивно право да се отцепљују од Србије и Савезне Републике Југославије, или да праве некакве своје федералне или конфедералне јединице – рекао је министар Александар Вучић на седници Скупштине Србије 6. априла 1998, током расправе о предлогу за расписивање референдума. Оправданост намере да се од грађана тражи да се одреде према захтевима Међународне контакт групе, Вучић је доказивао позивањем на Устав, искуства из пораза у Крајини и Републици Српској, и опасности коју доноси посредовање традиоционално антисрпски усмерених представника међународне заједнице. Непоколебан претњама, као прави радикал, залагао се за одбрану српске државе и националних интереса. Уз то, указивао је на лицемерно понашање водећих светских сила, али и домаћих политичара који су се, у страху од нових санкција, залагали за испуњење страних захтева. –314–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Неко је пре неки дан у Београду рекао: „Референдумско питање није да ли ће се неко, односно стране силе, мешати у наше унутрашње питање, или не, него хоћемо ли живети под санкцијама или не“. Неки још кажу: „Шта нас брига за Косово или Метохију, доле немамо ни педаљ земље, то нас не интересује много“. Замислите, када бисмо на такав начин размишљали и о свим другим деловима наше Србије? Па, данас је Косово и Метохија, сутра би на дневном реду била Рашка област, потом би се нашли неки паметни који би ставили и Србе из Војводине у такву позицију, и тако довека. Никада не би могли да кажемо: „Крај, завршили смо питање конституисања и опстанка наше државе и можемо да радимо и живимо као и сав нормалан свет“. Поставља се питање шта то недостаје Албанцима на Косову и Метохији, шта то, можда, недостаје припадницима неких других националних мањина или вероисповести у нашој земљи. Не, не недостаје им ништа. Да ли лоше живе Албанци на Косову и Метохији? Не. Живе много боље него Срби. Имају далеко већу економску моћ, јер добар део њих не поштује законе ове земље, не плаћа порез нашој Србији, а Срби то плаћају. Шта им онда недостаје? Подсетићу на изјаву Ибрахима Ругове из 1992. године. Многи из иностранства више не желе да подсећају на ту изјаву, а много пута су је помињали 1993. и 1994. то је био захтев Ибрахима Ругове да Косово и Метохија имају исти државно-правни статус какав има Република Српска Крајина. Зашто Ибрахим Ругова то више не тражи? Зашто га на то не подсети било ко из Сједињених држава или неке друге земље. Траже из Организације за европску безбедност и сарадњу да допустимо њиховим емисарима да они испитују шта се то догађа на Косову и Метохији, да нам они одређују какве мере влада Републике Србије мора да предузме, шта је то што морамо да учинимо да их умилостивимо. Како да поштујемо и да слушамо некога ко нас је искључио из свог чланства? Постоји ли то било где? Има ли било какве логике у томе? Многи су из света говорили да српска полиција, па чак у последње време и нека српска паравојска – измислили су, наравно – малтретира Албанце на Косову и Метохији, они су „јадни и угрожени“ – говорио је Вучић.6) Он је, већ уживљен у улогу шефа ратне пропаганде, анализирао и страну медијску кампању која се води против интереса Србије. - Страна средства информисања нам нису ни мало наклоњена. Они већ из милоште називају припаднике терористичких банди на Косову и Метохији некаквим симпатичним герилцима ослободилачке војске Косова. Заборављају какав је стварни статус тих људи који дивљају на југу Србије. И, не пада им на памет да тако нешто промене. Не заборављају да прескоче да је на Косову и Метохији 90% Албанаца. Поставља се питање: „А колико је процената Британаца на Фокландским острвима, колико има Холанђана на Арубима“. Нема ниједног. Али су зато водили крвави рат и водили би га до истребљења да неки други нису потписали капитулацију и прихватили да те територије њима и не припадају. Неко ће рећи да смо можда ксенофобични, да не желимо да сарађујемо са светом. То је бесмислено. Много волимо да гледамо и француске и америчке филмове, уколико су вредни. Мислимо да и они треба да гледају добре српске фил6) Народна скупштина Републике Србије, 6. април 1998.
– 315 –
Морални портрет Александра Вучића мове, добре српске позоришне представе. Имамо много лепих планина, река, нека дођу, нека скијају, нека се купају или пецају, биће нам драги гости. Али, нису нам потребни као политички емисари који ће нам одређивати политичку будућност једног дела наше земље, суверене Србије. Нису они нас питали какав ће статус имати Калифорнија, какав ће статус имати Баварска, какав ће статус имати Алзас. Нећемо ни ми њих питати какав државно-правни статус треба да имају Косово и Метохија. Устав Србије нам је то одредио, грађани Србије поверењем које су дали и посланицима у Народној скупштини и овој влади Републике Србије. Сигуран сам да ће грађани Србије и српски народ, уколико Народна скупштина донесе одлуку о расписивању референдума, рећи да не прихватају стране притиске и стране уцене – истакао је Вучић. Томислав Николић, као потпредседник владе, оценио је да се „одбраном Косова и Метохије одређује судбина Србије“. Како у Скупштини, Николић је и у медијима објашњавао разлоге због којих би требало да грађани на референдуму одбију притиске међународне заједнице и да сами одлуче „шта ће и како ће у својој кући да раде“. - Ја не могу да прогнозирам шта ће Америка покушати да уради, Енглеска или нека друга европска сила. Ја могу да кажем шта ће радити Србија. Влада Србије ће поштовати вољу народа, неће смети и неће имати право да устукне ни пред каквим притисцима, неће имати права да попушта зато што би тиме наметала своју вољу упркос вољи народа. И док сам био у опозицији, ишао сам на преговоре које смо покушавали да обавимо углавном са Ибрахимом Руговом. Наши ставови су јасни, територијалне аутономије нема, али може да се обезбеди културна аутономија за припаднике албанске националне мањине и ту смо означили праг до ког Србија може да иде. Тај праг је много даље него што једна држава у свету дозвољава припадницима националне мањине и много даље него што тражи Конвенција о правима мањина која је потписана у оквиру Савета Европе. Међународна заједница уопште нема право да нам поставља услове како ћемо ми да одржавамо ред у сопственој земљи. Међународна заједница може сто пута да нам забрани да спречимо терористичке акције употребом специјалних полицијских снага, зато што су раздаљине веома кратке, превозна средства су веома брза, а ми у року од пола сата можемо у сваком жаришту поново имамо људе који су у стању да разбију сваког терористу на Косову и Метохији. Дакле, не обазиремо се на оно што траже – одлучно је Николић7) бранио српско Косово. Успут, није заборављао да нагласи тврд радикалски став да неће толерисати издају: - Ми не расписујемо референдум о томе шта ће Америка да ради у Тексасу, не расписујемо референдум о томе шта ће Енглеска да ради у Северној Ирској, ни да ли Турска сме да упада у Ирак и јури Курде. Ми расписујемо референдум шта ћемо у својој кући да радимо и у тој кући се још увек ми питамо. Ако буде дошло до било каквих оштријих условљавања, до уцена, до гомилања трупа на нашим границама, до експлицитних захтева да Косово и Метохију предамо, та 7) ТВ БК, 4. април 1998.
–316–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА влада која буде предавала Косово и Метохију неће имати чланове који припадају Српској радикалној странци. Одлуку о референдуму Народна скупштина је донела са 193 гласа „за“, четири „против“, а двоје посланика није гласало. Конкретно питање је гласило: „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?“ Референдум је, по скраћеној процедури, одржан 23. априла 1998. Бојкот, који су предводиле Демократска странка и Демократска странка Србије, није успео. Изашло је 73,05% уписаних бирача, а чак 94,73% се изјаснило против учешћа представника међународне заједнице у тражењу решења проблема Космета. За је гласало 3,41% бирача.
Срби неће да клече и моле Американце да им опросте што бране своје Косово Ни ко лић: Ни смо спо соб ни да ко сов ски про блем ре ши мо без ра та. Про тив НА ТО-а бо ри ће мо се свим сред стви ма, не ће се до бро про ве сти * * * Воља народа није значила много, па резултат референдума није имао никакав практични ефекат. Већ 29. априла Контакт група је увела нове санкције Србији, замрзнула је имовину у иностранству, блокирала јавне институције и, нешто касније, забранила летове ЈАТ-ових авиона. Мисија Фелипеа Гонзалеса никада није дошла у Србију, али појавио се амерички изасланик Ричард Холбрук, који је посредовао у преговорима Слободана Милошевића и Ибрахима Ругове 15. маја у Београду. Неколико дана касније Савет НАТО-а је објавио да ради на „опцијама за интервенцију својих снага“, а 15. јуна је, уз сагласност Контакт групе, отворено запретио војном интервенцијом уколико Србија не пристане на неограничено присуство међународних посматрача и хуманитарних организација на Косову и Метохији. Док се Холбрук у Јунику грлио са албанским терористима, Европска унија је позвала НАТО да интервенише. На све чешће и оштрије претње, радикали су одговарали истом мером, свесни опасности коју најављују „ратне трубе не само албанских терориста већ и многих западних држава“. - Или ћемо спасити Косово и Метохију или је питање какву ћемо Србију и да ли ћемо је икада више имати. Спремни смо да издржимо и напад НАТО пакта, али Косово и Метохију нећемо дати. Часни смо људи, имамо своју прошлост и будућност, своје порекло и потомке и не желимо да се брукамо тиме што ћемо остати упамћени у историји српског народа као људи који су Шиптарима предали Косово и Метохију, део Србије.8) Србија је у великом вихору, пред великим искушењима и, на сву срећу, Србија је успела да све важне и јаке политичке странке окупи на једној идеји, на идеји која ваљда живи у сваком Србину, 8) ТВ „Палма плус“, 24. јул 1998.
– 317 –
Морални портрет Александра Вучића а то је да по сваку цену очувамо Косово и Метохију. Генерали у НАТО пакту могу да се играју ратних игара, то им је посао. Знате, амерички генерал који не учествује у неком рату, он сматра да није ни живео. Међутим, влада Републике Србије није спремна да прихвати и једног страног војника на својој територији, у туђој униформи, под туђом командом, па чак да то буде и одлука Савета безбедности.9) Територија Косова и Метохије, док постоји и један живи Србин, биће у саставу Србије и о томе нећемо да разговарамо. Америка непрекидно инсистира на томе да се Србија бомбардује. Америка је светски жандар, прописује другим државама како би требало да се понашају. Ако у селу Јуник погине један терориста, Америка може да каже да су угрожени њени витални интереси и да бомбардује Србију и СР Југославију. Војску и полицију никада нећемо повући, ниједан страни војник са оружјем неће доћи на територију Косова и Метохије. Албанци неће имати војску или неће постојати наша држава.10) Не потцењујемо претње Америке и НАТО-а. Свесни смо да тамо седе зликовци који могу да се одлуче и на агресију и бомбардовање циљева на Косову и Метохији, можда и шире Србијом, војних фабрика, аеродрома, великих касарни, саобраћајница. Мислим да су спремни на то, али ми ћемо се бранити, ми други пут немамо. Не можемо да одустанемо од тога да одбранимо Србију. Није први пут у историји да се нађемо пред таквим искушењем, није први пут да велики мисле да Србију могу да сломе врло лако, врло једноставно, за неколико дана. Наша сила није таква да можемо потпуно да се одупремо, али ми ћемо им оборити много авиона, ми ћемо се борити за сваки педаљ своје територије. Клечањем нећемо спречавати бомбардовање. Ако мислите да влада Србије, чији сам члан, може да утиче на одлуку НАТО-а тако што ће да клекне и да замоли да нам опросте све што смо радили и да се повучемо са Косова и Метохије, ја на тај начин не желим да их спречим да нас бомбардују. Ако је то начин да их спречимо, ја ћу лепо да се покупим и одем у Крагујевац кући, код жене и деце, и да се бавим неким другим послом, као што сам то радио до 1991. године. Човек се не памти по томе колико има новца и какво му је имање, човек се памти по слави која остаје за њим. Против НАТО-а борићемо се свим средствима. Они ће избегавати да пошаљу војску зато што их много кошта кад им неко погине, не могу да оправдавају у својим државама шта је радио амерички војник у нападу на Србију. Ми, наравно, можемо да кажемо шта је Србин тражио бранећи се у Србији. Они ће покушати да нас нападну савременим средствима, да нигде не изложе опасности своје људе, али на тај начин се једна држава не ломи. Да би нас победили, морају да пошаљу живу силу на нас, а у Србији има толико ратника који су већ шест година у рату, да било како да се окрене, они се овде не би добро провели, зато толико оклевају. Нисмо способни да косовски проблем решимо без рата. Да смо били способни, односно да су то хтели Албанци, ми рат не бисмо имали. Ми смо морали да уђемо у потпуни оружани сукоб са терористима зато што даље више није ишло. Да смо се ми питали, решење би било мир9) ТВ „Пожега“, 6. август 1998. 10) ТВ „Сокобања“, 16. септембар 1998.
–318–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА но. Питали су се Албанци, од њих је зависило11) – припремао је Николић грађа-
не Србије на изазове који су уследили. Помирен са судбином, заменик председника Српске радикалне странке је фаталистички смирено указивао на разлоге који су Србију опет довели у безизлазну позицију, када само ратом може покушати да одбрани Косово и Метохију. - Проблем Косова и Метохије траје још од избијања Другог светског рата. Наиме, већ тада је дошло до расељавања огромног броја Срба. Косово и Метохија су пали под протекторат Италије, која је насељавала Албанце из Албаније и истеривала Србе.12) Сви Албанци су задојени мржњом према српском народу. То смо знали, и када је тероризам ескалирао није нас затекао неспремнима, али почетног несналажења је било зато што нисмо знали каква ће бити реакција великих сила, посебно Америке. Већ после првих напада на полицијске патроле ми смо сели и договорили се да једном коначно то зло из Србије истерамо. Није више могло да се трпи, нисмо хтели да дозволимо да српска полиција изиграва глинене голубове, да буде мета за терористе.13) Ми смо у једном тренутку имали сукобе веома озбиљних размера, сукобе који су прерасли снагу терориста који су били опијени неком територијом, коју јесу фактички држали у својим рукама, па су помислили да могу да победе српску државу. Сада је то већ чишћење терена. Једно такво чишћење наши очеви су имали 1945. године на Косову и Метохији. Ево, дочекасмо и ми, њихова деца и њихови унуци, да поново чистимо Косово и Метохију од балиста. То морамо да обавимо исто тако ефикасно као што су и они, само што овог пута немамо то прокламовано братство и јединство, већ пред собом имамо јасан циљ: или ће поштовати Устав и законе ове земље или неће живети у овој држави14) – наглашавао је потпредседник владе Томислав Николић.
Објава рата неподобним српским медијима, унапред осуђенима на смртну казну Ву чић: По сто је по је ди ни аген ти стра них оба ве штај них слу жби ко ји се на ла зе на че лу по је ди них ме ди ја, ко ји на не се огром но зло сво јој зе мљи * * * Савет безбедности УН-а је 23. септембра, „забринут због могуће хуманитарне катастрофе“, усвојио Резолуцију 1199, а дан касније и „Акт упозорења“ за употребу НАТО авијације за дејство по СР Југославији. Власт у Србији је озбиљно схватила упозорење. У оквиру припрема за рат, Милошевић је пензионисао Јовицу Станишића и Момчила Перишића и на чело Службе државне безбедности, односно Војске Југославије, поставио људе од личног поверења, Радомира Марковића и Драгољуба Ојданића. Сви државни 11) 12) 13) 14)
ТВ „Спектрум“, Чачак, 25. септембар 1998. Исто. ТВ „Сокобања“, 16. септембар 1998. ТВ „Пожега“, 6. август 1998.
– 319 –
Морални портрет Александра Вучића органи су правили планове за функционисање у условима ратног стања, а најтежи и најодговорнији посао запао је Александру Вучићу. Он је са задовољством прихватио задатак да дисциплинује или уништи медије који су критиком режима нарушавали идиличну слику „владе народног јединства“ и њених одлука од којих није зависила само судбина Косова и Метохије него и свих грађана Србије и СР Југославије. На трагу оцене Томислава Николића да „новинари нису криви за то како се држава води, али новинари могу да изазову тешка стања у држави“ и да „сваки новинар који прима плату у једној медијској кући која добија новац из иностранства је слуга те државе“,15) Александар Вучић је креирао део Уредбе о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО пакта на Србију, коју је влада донела 8. октобра 1998. године. - Уредбом се обезбеђују, пре свега, услови за снабдевање становништва робом широке потрошње, утврђују се мере за спречавање шпекулативних појава, а истовремено један део Уредбе односи се и на одговорност средстава јавног информисања. Наш основни циљ јесте заштита државе, државних и националних интереса. Нема ништа прече од тога, то је најважније, сви остали партикуларни интереси су иза тога. Ово је један од начина да спречимо психолошко-пропагандни рат који су и неке стране земље водиле против нас и тиме што су емитовале делове својих програма преко домаћих радио-телевизијских станица, и тиме што директно или посредно утичу на уређивачку концепцију појединих информативних кућа, посебно ако то долази из оних земаља које нам директно прете оружаном интервенцијом. Сада они на страховито лицемеран начин покушавају да оптуже Србију и кажу да не признајемо медијске слободе и права. Не мислите ваљда да би, рецимо, Руси после 22. јуна 1941. требало да емитују Радио Берлин на Радио Москви и да, уколико то не чине, да би требало неко да их оптужи за медијско гушење. Мислим да је ово одлична мера владе Републике Србије, којом ћемо ми у сваком случају заштити оно што за нас представља приоритетни интерес – објаснио је Вучић16) и детаљно одредио како медији смеју да раде и за шта ће бити драконски санкционисани. У условима непосредне ратне опасности, министар је поделио новинаре на патриоте и издајнике, таксативно набрајајући које новине и радио-телевизијске куће „шире панику и дефетизам“ и прете уставном поретку Републике Србије. Са недодирљивим ауторитетом судије, овлашћен да непослушне брутално финансијски кажњава и да одузме право на рад, унапред је све неподобне новинаре осумњичио, оптужио и осудио за најтежа кривична дела, истичући да се „на челу неких медија налазе агенти страних обавештајних служби“. Вешто је жонглирао флоскулом о „независном новинарству“, доказујући да оно не постоји и да су сви новинари који не раде у државним медијима заправо „страни плаћеници“ које „народ неће, јер народ воли своје, српске, новине“. Александар Вучић је 8. октобра 1998. године објавио рат медијима, слободи јавне речи и мишљења. 15) „Велика Србија“, септембар 1998. 16) РТС, 9. октобар 1998.
–320–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Средства јавног информисања су дужна да чувају територијални интегритет, суверенитет и независност Републике Србије и СР Југославије. Такође, у Уредби се наводи да се не могу више емитовати или преузимати делови програма страних средстава информисања, којима се делује против интереса наше земље, шире страх, панику или дефетизам и све остало што утиче на спремност грађана Србије и СРЈ за одбрану земље. Ваљда је то интерес свих нас и ваљда је то нешто најважније што морамо да заштитимо. Дефинисане су и казне. У управном поступку, уколико се догоди да неки медиј делује супротно очувању територијалног интегритета, суверенитета и независности Републике Србије и СРЈ, најпре следи мера упозорења, а потом и забрана рада, односно одузимање средстава за рад, коју изриче републички орган управе надлежан за послове информисања, а то је Министарство за информације. Чак и они који тврде да се овом Уредбом угрожава слобода информисања не верују у то што изговарају. У стању су да кажу све што хоће и како хоће, али више неће моћи да чине оно што је овом уредбом забрањено. Занимљиво је да су тим критичарима аргументи потпуно истоветни са онима како су се нашли погођени, као што су, рецимо, представници „Дојче велеа“ или Организације за европску безбедност и сарадњу. Директор немачке радио станице „Дојче веле“, Битер Вајних, иначе злогласне по многим измишљотинама о догађајима на Косову и Метохији, рекао је да та цензура против независних медија у Србији подсећа на најмрачнија времена хладног рата и на механизме репресије тоталитарних режима. Прво, како то могу бити независни медији ако емитују „Дојче веле“ који је медиј немачке државе. То може бити медиј независан једино од своје државе и од свог народа, а и те како зависан од Немачке. Потом нас оптужују за најмрачнија времена хладног рата, а САД су 1993. укинули право на сателитски програм Републици Србији с образложењем да нисмо имали довољно финансијских средстава, а они су нам та финансијска средства замрзли. Нама су забранили да емитујемо свој програм у Америци, а сада нам говоре какве су медијске слободе које морамо да поштујемо. Зашто се онда у Берлину не емитује програм РТС-а, да се ударни Дневник емитује, не мора ни директно, него одложено, у зависности од тога колико траје на немачком језику. Ми бисмо можда на то пристали. Они хоће да нас убеде да је народ у Србији жељан информација о томе како српски полицајци праве злочине на Косову и Метохији, хоће да нас убеде у њихове лажи да смо ми криви за све што се догађа на нашој територији, да смо криви због тога што желимо да одбранимо своју земљу и да смо ми „црна овца“ коју треба на такав начин одвојити од Европе и света – рекао је Вучић, и директно се обрушио на „издајничке медије“: - Постоје поједини агенти страних обавештајних служби који се налазе на челу појединих медија, који ништа друго и не раде, осим што извештавају лажно, представљајући ову земљу онаквом каква она није и покушавајући да нанесу што више зла својој земљи. Хоћете много примера? Хоћете ли извештаје о ономе шта раде поједине радио станице које су чланице онога што се назива АНЕМ? На сајту радија Б92 можете да видите карту Шкељзена Маљићија шта је Косово а шта Србија, па ћете видети да је Србија мања и од овога како изгле– 321 –
Морални портрет Александра Вучића да данас и од онога што се некада, у Брозово време, називало ужом Србијом. Погледајте, у једном страном медију девет страница најгорих могућих текстова против Србије. Ко је потписан? Поново је српско презиме Ћирјаковић. Намерно сам поменуо ово име зато што ти људи чине све што могу да овом народу нанесу не знам какве жртве, а кад им кажете име, онда је проблем. Кажу: „Немојте да им претите“. Ко им прети? Је ли то претња? Погледајте само наслов из „Наше Борбе“: „Најбоља слика преко иностраних медија“, ту се говори како су Албанци најзадовољнији управо тиме шта и на који начин објављују инострани медији, па и они пропагандни сервиси попут „Гласа Америке“, „Дојче велеа“, Би-Би-Сија или радија „Слободна Европа“. У нашим, српским, новинама изађе: „Клечка, истина или трик режима“. Затим, „Интервенција НАТО у три фазе“, па затим „Шпекулација са безименим лешевима“, алузија на оно што се дешавало у Клечкој на најстравичније злочине које су албански терористи и сепаратисти починили. Онда без икаквог знака питања и без ичега говори се о убијених 68 Албанаца, о томе да је на нишану НАТО-а 600 циљева у СРЈ, да је уништено 40 џамија. То нису информације него субверзивна делатност против ове земље. Новинари који себе називају независним су, у ствари, режимски, само што не раде за српски режим него раде за немачки, амерички, британски... Уопште није тајна. Сваки од њих се хвали да добија помоћ, неки од британске владе, неки од Америке, неки од Немачке, они то чак и не крију. Али, када им то јасно и отворено кажете и када кажете да су режимски новинари, онда настаје општа паника. Не жале грађани Србије ни за „Гласом Америке“, ни за „Дојче велеом“, нити за било ким. Они воле српску телевизију, они воле српски радио и српске новине. Објављивање сваке вести иза које не стоји влада Србије, односно њено Министарство за информисање, Вучић је проглашавао кривичним делом. Такође, сваку критику Уредбе, на крајње лицемеран начин, у свом стилу, мењајући тезе, представљао је као хајку на њега и његову породицу. - Уопште ме неће уплашити тиме што ће написати толико текстова, толико увредљивих речи и израза, шта све нису у стању да кажу, чиме све да прете, јер они прете, они воде хајку, они говоре о томе како неко њима прети. Слушајте данас радио Б92, читајте неке новине, то су буквално праве хајке без права на одговор. Онда говоре како неко њима прети? Ко им прети? Нико и нигде. Критичари ове уредбе не оспоравају само основ за њено доношење, оспоравају они све. Неки од њих, који себе сматрају озбиљним, толико увредљивим изразима, помињући чак и моју породицу, говорили су о томе на неким београдским радио станицама, али свако кога они нападну може само да буде поносан – говорио је министар Вучић. Скривен иза патриотских парола, јуришао је на све медије које је сам прогласио неподобним. У име народа, државне и националне интересе је штитио од сваког другачијег мишљења, без обзира да ли се оно емитовало на Би-Би-Сију или на Студију Б. Као субверзивну делатност етикетирао је чак и шале издајника на панчевачком радију. - Понашам се као да земљи прете оружаном интервенцијом снаге НАТО пакта и трудим се, колико је у мојој моћи, да помогнем да се земља припреми за –322–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА одбрану, колико од мене зависи. Патриотизам је, пре свега, однос према земљи и народу коме припадате. То значи да, између осталог, ви волите своју отаџбину. НАТО мисли да мир донесе некаквим томахавцима, бомбама које ће да бацају из авиона. Мир се тако не доноси. Тиме се само доприноси још већем броју жртава. Доприноси се убијању недужних људи, цивила. Уосталом, не знам ко би био дужан или крив убијању било ког човека само зато што Србија жели да сачува свој територијални интегритет и своју целовитост и само зато што не да своју земљу никоме. Уколико се то догоди, а надам се да неће, ми ћемо земљу бранити. Ми немамо другу земљу. Немамо где да идемо. Немамо где да се селимо. Ниједну другу земљу на свету не волимо као своју земљу. И своју земљу ћемо бранити. Сигуран сам да ћемо је одбранити. Они који мисле да из авиона могу да је освоје, да је заузму, сигуран сам да у томе неће успети – дефинисао је Вучић17) улогу патриота и мрских непријатеља. Са страним медијима је лако изашао на крај. Грађани Србије, чак и они који су се годинама противили режиму Слободана Милошевића, па и политици Српске радикалне странке, током свих претходних ратова уверили су се у необјективност и прљаву улогу коју су многи западни медији одрадили са циљем сатанизације свега српског. Кад је њих идентификовао као непријатеље, креаторе „пропагандно-психолошког антисрпског рата“ и савезнике албанских терориста, остало му је само да се обрачуна са њиховим „слугама“, тзв. независним медијима у Србији. - Би-Би-Си је британска државна медијска кућа. Њихова влада улаже новац у ту кућу, и кад Тони Блер искаже претњу нашој земљи и каже: „Напашћемо, бомбардоваћемо Србију уколико не прихвати оно што ми тражимо“, хоће ли тај „независни медиј“ оптужити Тонија Блера. Неће, него ће хвалити такву изјаву. Задатак Би-Би-Сија је да таква изјава Тонија Блера добије упориште и овде у Србији, зато се емитује на српском језику. Ми не можемо да добијемо могућност да на енглеском језику, на програму Би-Би-Сија или било које друге станице у Енглеској, емитујемо програм у коме ћемо да кажемо да је Тони Блер такав и такав, да су такве претње неки износили 1941, неки 1939, неки 1914... – истицао је Александар Вучић. Ефектним поређењем актуелних западних противника са аустроугарским и немачким окупаторима, који су у црно завили неколико генерација Срба, створио је услове за напад на њихове домаће сараднике. Није опраштао ни најбезначајније детаље. Једнако ревносно је ударао по критичарима режима, као и по новинарима који су шалама вређали његов истанчани патриотизам. - Они који говоре о томе да се на њих врши нека хајка, они све време врше хајку и то најжешћу могућу хајку, убеђујући све да смо ми најмање патриоти, да су они, у ствари, патриоти који ће да нас приведу к спознанију истине да су Срби починили бројне злочине на Косову и Метохији, да су српски полицајци починили масакре у Горњем и Доњем Обрињу. Неки новинари воле да себе праве неким народним херојима, да мисле да су они од некога угрожени, сада неко њима, забога, прети, али се ни најмање не замисле када они прете овој земљи и ка17) ТВ БК, 10 октобар 1998.
– 323 –
Морални портрет Александра Вучића да такве наслове и текстове објављују, када и у страним и у домаћим часописима и на телевизијама објављују како су Срби криви за оно што се догађа на Косову и Метохији. То су праве патриоте који хоће да отворе очи нашем народу? Насмејаћу се на то. То се ради врло смишљено и то се ради са много новца. Многима су у овој земљи долари важнији од отаџбине. Стране обавештајне службе и стране владе су успеле у условима притисака на нашу земљу, ултиматума и уцена да новцем купе многе људе који нам говоре: „Ето, ми смо најбољи, ми смо најважнији, ми смо ти који ћемо да радимо у интересу ове земље“. Без обзира на сву озбиљност ситуације, ми смо дозволили једну заиста праву демократску тековину, а то је слобода штампе. Радио „Индекс“ је песму која се иначе емитује на програму Радио телевизије Србије и коју је припремила Војска Југославије, и мислим да је врло добра песма иако се не разумем музички у то, али говорим да може да утиче на патриотска осећања и мени је лепо да је слушам, али они су чак и ту песму извргавали руглу говорећи: „Ето шта је наш задатак, ето наше омиљене песме, ето шта је наша држава“, итд. Ако мислите да је то патриотски - не, то није патриотски. Неки су покушали да буду духовити, попут Радио Панчева, који је говорио: „Овде радио Лондон, пазите да нас неко не чује“, на шта сам се ја само насмејао. Они мисле да су показали велику памет и мудрост тиме што су то урадили, не знајући само да се земља налази у много озбиљнијој ситуацији да се замајава таквим пошалицама и небулозама – љутио се џелат Вучић на жртве своје медијске тортуре.
Закон против информисања омогућио лов на све који не мисле као Вучић Ву чић: За вре ме ору жа них прет њи НА ТО-а, при вре ме но је за бра њен рад не ким но ви на ма али то ни ко ме ни је сме та ло, ни ко се ни је за бри нуо * * * Ни одлуке Савета безбедности Уједињених нација нису могле да га одговоре од обрачуна с неподобним новинарима. На захтев Контакт групе, Савет безбедности је у ноћи између 12. и 13. октобра 1998. издао „Активирајућу наредбу“ за НАТО интервенцију. Неколико сати касније, Слободан Милошевић је пристао на услове из Резолуције 1199 – успостављање албанске самоуправе на Косову и Метохији и формирање локалне полиције по етничком саставу, амнестију за кривична дела, смањење броја српских полицајаца и војника, надгледање Космета НАТО авионима и долазак мисије од 2.000 верификатора, на челу са пензионисаним америчким генералом Вилијамом Вокером. Са две нове резолуције, Савет безбедности је захтевао и да се Србија обавеже на сарадњу са Хашким трибуналом и по питању ратних злочина на Косову и Метохији. Српска власт је, под притиском међународних фактора и Милошевићевог опортунизма, погазила резултате референдума и пристала на све услове Контакт групе. Привремено је отклоњена опасност од напада НАТО авиона, али Александар Вучић је наставио агресију на медије. Седам дана од потписивања спо–324–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА разума Холбрук-Милошевић, предложио је Народној скупштини усвајање новог закона о информисању. - Слобода информисања представља једну од основних људских права и слобода, загарантованих најважнијим међународно-правним нормама и значајну тековину савремене цивилизације. Право сваког грађанина је да буде слободно, објективно и потпуно информисан, његово право да учествује у току и процесу информисања представља демократско достигнуће којим се мало која земља у свету, као наша, може похвалити. Таква тврдња, ма како некима изгледала, није ни неозбиљна, ни неодмерена, већ на најбољи начин одсликава нашу данашњицу. Уосталом, тешко је пронаћи земљу у којој су чешће и жешће неумерене оптужбе на рачун власти, уз свакодневне жалопојке због тога што сви, ама баш сви, у нашој земљи нису спремни да прихвате и подрже такву хајку. Промене које су се дешавале у протеклих шест година, од доношења претходног закона о јавном информисању, биле су до те мере динамичне и свеобухватне да је примена закона у неким сегментима указала на потребу њиховог прилагођавања новонасталим односима и тенденцијама које указују на будуће односе у друштву и у области јавног информисања. То се потврдило и кроз свеобухватну расправу која је вођена широм Србије и која је значајно допринела да нова законска решења у јавном информисању буду израз општег консензуса. Полазећи од тога, предлогом овог закона наглашена је даља демократизација у области јавног информисања, заштита права личности, промена у власничким односима у складу са решењима у законодавству европских земаља. У протеклом периоду, од 1991. године до данас, уочено је да су нека питања у постојећем закону о јавном информисању недоречена, а неке области нису правно регулисане. Ово се нарочито односи на питање одговорности посланика јавне речи у јавним гласилима у односу на нека основна уставна начела, као што су неповредивост људског достојанства и права на приватни живот човека, забрана монопола у јавном информисању, новчану накнаду штете, одговорност оних који незаконито ограничавају рад јавних гласила или одговорност јавних гласила и одговорних лица у њима, а није прецизирана ни одговорност надлежних државних органа за спровођење закона – истакао је министар Александар Вучић приликом представљања предлога новог закона.18) Понављајући тезе којима је оправдавао разлоге за доношење Уредбе, Вучић је доказивао логику по којој сваки новинар који критикује одлуке власти заправо води психолошко-пропагандни рат против властите државе и подржава непријатеље који прете „окупацијом, бомбардовањем и убијањем“. Гебелсовски упорно вртео је лицемерну мантру о томе како ће нови закон истовремено обезбедити слободу штампе, заштиту државних и националних интереса, као и људска права сваког грађанина. - Овај предлог закона о јавном информисању дат је на усвајање у посебним околностима. Притиснута ултиматумима, уценама, претњама појединих западних земаља, наша земља има обавезу да сачува своју целовитост, али и у таквим тешким условима да унапређује и развија људска права и слободе и као важан 18) Народна скупштина Републике Србије, 20. октобар 1998.
– 325 –
Морални портрет Александра Вучића део корпуса тих права слободу јавног информисања. У савременој ери сателита, компјутера и високе технологије, информација представља conditio sine qua non демократског просперитета сваког народа, док злоупотреба информације или информације употребљене у психолошко-пропагандне сврхе могу представљати најмоћније оружје уперено против оних који својим техничким и материјалним могућностима нису у стању да им се супротставе. Нажалост, многи су слободу информисања и проток информација без граница схватили као изванредну прилику да са малим улагањем врло јефтино дођу до значајног утицаја на свест дела људи и народа, којима се и отворена претња окупацијом, бомбардовањем и убијањем представља као демократска и хуманистичка замисао, а оне који би, којим случајем, покушали томе да се супротставе проглашавали би за цивилизацијско дно и највеће зло савременог човечанства. Данас је модерно и пожељно те који убијају свуда по свету називати миротворцима и демократама, а оне који покушавају да их за стално или бар за извесно време зауставе у њиховим наводно демократским походима, многи оптужују за, како кажу, заустављање информација, времена, па чак и историје. Такође, понекад се код нас лаж, увреда, произвољна оцена или дезинформација проглашава за једину истиниту, оправдану и реалну слободу. Принципи индивидуалних права и слободе грађана, нигде у свету нису схваћени у њиховом апсолутном смислу. Остваривањем својих права и слободе, нико не може и не сме ограничавати права и слободе других. У јавном информисању то је јасније и уочљивије него у било којој другој сфери у јавном животу – рекао је Вучић. „Потпуно слободно и објективно новинарство“ Вучић је хтео да створи помоћу драконских казни и судске процедуре какве би се постидели и средњевековни инквизитори. - На основу досадашњих искустава у примени постојећег закона, а користећи искуство, нарочито развијених западно-европских земаља, дошли смо до закључка да се без адекватне казнене политике не могу остварити циљеви којима овај закон тежи. Дакле, поново покушавамо да пронађемо праву меру између слободе и одговорности у јавном информисању. Казнене одредбе, пре свега, треба да делују превентивно, а само у изузетним случајевима репресивно. Проценили смо да је довољно предвидети у казненим одредбама само прекршаје и разврстали смо их у пет група према њиховој тежини, односно према штетним последицама које могу да произведу. Као најтежи облик, предвидели смо објављивање информација којим се позива на насилно рушење уставног поретка, нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије и СР Југославије, кршење зајамчених права и слобода човека и грађанина или изазивање националне, расне и верске нетрпељивости и мржње. Са предвиђеном казном која мора бити адекватна штетним последицама које овај прекршај изазива, иако на први поглед она може изгледати висока, једино се може постићи циљ и сврха кажњавања, да тако запрећеном казном озбиљно и превентивно делујемо да се средствима информисања не угрожава Устав као највиши правни акт и као legs superior наше земље. У члану 73, утврђена је казна за реемитовање и преношење радио и телевизијских програма страних радио-дифузних организација које су пропагандно–326–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА политичког садржаја, а емитују се на српском језику и језику националних мањина, чији су оснивачи стране владе и њихове организације, а емитовање оваквих програма није утврђено међудржавним уговором – представља озбиљан прекршај. Решења која предлажемо су, такође, на основу наших досадашњих искустава и праксе страних земаља. Радио фреквенције су природно ограничени ресурс и њихово коришћење мора да буде у интересу грађана ове земље. Иностране радио и телевизијске станице имају могућност да пропаганду врше на целој планети преко сателитског емитовања и других техничких могућности својих земаља а да се, притом, не морају користити домаће радио и телевизијске станице. Запрећеном казном сматрамо да ће се превентивно деловати у циљу спровођења закона. Такође је предвиђено да ће се сматрати прекршајем злоупотреба слободе јавног информисања објављивањем неистина којим се повређује право личности у средствима јавног информисања. Мислимо да ово представља једно од највећих достигнућа овог закона, нешто што представља елементарну заштиту људских права и слобода, нешто са чиме можемо да се поносимо и чиме се хвале многи у земљама Западне Европе. Наиме, како то закон уређује, у јавном информисању се мора поштовати неповредивост људског достојанства и право на приватни живот човека. Не могу се објавити или репродуковати информације, чланци или подаци у којима се вређа част и углед лица, нити износити или преносити неистине о његовом животу, знању и способностима. Запрећена казна, по нашем уверењу, такође је адекватна могућим штетним последицама. Такође, врло је прецизно одређена надлежност органа за прекршаје, утврђени рокови за усмени претрес, начин достављања позива и одлука и време доношења решења којим се одлучује у прекршајном поступку. Такође је утврђен и извршни поступак. Решења која су дата у погледу поступка рађена су у складу са постојећим прекршајним и извршним поступком и примерена су нашем искуству. Уверени смо да ће ове одредбе допринети ефикаснијој примени овог закона и да ће обезбедити да се закон у потпуности примењује. Сматрамо да је влада Републике Србије Народној скупштини доставила на усвајање озбиљан и добар предлог закона о јавном информисању. Мислимо да ће он неке проблеме са којима смо се претходном времену суочавали на најбољи могућни начин успети да реши. То решавамо највишим правним актом, дакле законом, који Скупштина треба да донесе и сматрамо да ћемо у наредном периоду имати обезбеђење потпуно слободног и објективног информисања јавности, онако како је то овим законом, и како је то уставним нормама прокламовано. Они који су и пре него што је овај закон стигао до народних посланика и у Народну скупштину Републике Србије, почели да изражавају своје негодовање, само зато што ће евентуално објављивање неистине, лажи, дезинформације моћи коначно да буду кажњени, а говоре о слободи јавног информисања, најмање имају права на то и понашају се у најмању руку лицемерно – истакао је Вучић. Да не би било недоумица, Томислав Николић, потпредседник „владе народног јединства“, са скупштинске говорнице је изнео и оптужбу и пресуду „шпијунима и плаћеницима“ које „уопште не би штитио и на њих се не би обазирао“ већ би их протерао из Србије. – 327 –
Морални портрет Александра Вучића - Од оних који се противе доношењу овог закона, сазнао сам да не треба да доносимо закон за који нам Америка каже да не би требало да донесемо, да треба Америку да питамо како ћемо нашу земљу да уредимо, а моја деца већ седам година одрастају са питањем: „Када ће нас Америка бомбардовати“. Ми смо ратовали против терориста, а морали смо да преговарамо са НАТО пактом који је претио да ће да нас нападне. Уместо да нам у тој борби помогну, запретили су да ће нас бомбардовати ако наставимо да се обрачунавамо са терористима. Ко је угрожен доношењем оваквог закона? Шпијуни, плаћеници, лаж, клевета. Ја се уопште не бих обазирао, уопште не бих штитио те људе и уопште се за њих не бих заузимао. Зато препоручујем онима који се овим послом баве да потраже државу у којој могу да пљују народ и државу, а да за то нема никаквих санкција – рекао је Николић19) и признао да му се „згадио ‘Дневни телеграф’“, чиме је одредио прву мету за одстрел. Министар Вучић је много детаљније таргетовао медије. Прозивао је новине и новинаре, износио најтеже оптужбе на њихов рачун, најављивао суђења и кажњавања. Привремену забрану рада дневним новинама „Данас“, „Наша Борба“ и „Дневни телеграф“, жртвама Уредбе, које ће се наћи и на удару његовог закона, цинично је правдао властитом проценом да „никоме није сметало што су они укинути“ јер имају „мали тираж“. Није га занимала чињеница да је право на рад загарантовано баш као и право на живот. По тој, Вучићевој, логици, ако може да уништи новине које имају мали тираж, могао је да доноси смртне пресуде људима нижим од, рецимо, 170 цм. И, све то заогрнут паролама о патриотизму, демократији и слободи јавне речи. - У време десетодневног важења Уредбе, за време оружаних претњи НАТОа нашој земљи, привремено је забрањен рад на шест или седам дана, не сећам се тачно, новинама „Данас“ и „Наша Борба“. Хоћете рећи да некоме смета што објављују „Данас“ и „Наша Борба“, да је то неки огроман тираж, па сад се власт много забринула због тога шта ће они да објаве? Није се нико забринуо због тога. Знате, кад вас све те вране нападну, то може само да вам допринесе бољем политичком котирању. Дакле, никоме није сметало што су забрањени „Данас“ и „Наша Борба“.20) Рецимо, за „Нашу Борбу“ кажу да смо је затворили јер би она писала шта се заиста догодило на Косову и Метохији. Шта би она писала? Они су ти који хоће да прихвате све оно што никада нико у овој земљи не би прихватио, што није прихватио ни председник Милошевић, ни премијер Марјановић, нити Војислав Шешељ или било ко други. Па, то је бесмислено. Замислите, Газима Џакуа, тако се зове један од најпознатијих новинара „Наше Борбе“, који у свом тексту о догађањима око Кишне реке на један непримерен начин говори о томе како су Албанци изузетно угрожени и како је српска агресија на Косову и Метохији...21) Са скупштинске говорнице сам поменуо неког Анастасијевића који пише најгоре могуће ствари о српском народу за „Тајм“, најгоре могуће. Срби су криви за све злочине на Косову и Метохији, тврди тај новинар. Они су сутра већ измислили, све слагали, како га је тражила полиција. Наравно, нико га 19) Народна скупштина Републике Србије, 20. октобар 1998. 20) ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998. 21) ТВ „Палма плус“, 23. октобар 1998.
–328–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА жив није тражио, нити су навели име полицајца, нити било шта, него, сад су они много угрожени, јер је неко рекао име. Зашто да не кажемо име онога који оптужује Србе за злочине на Косову и Метохији које нико није видео, нити их је неко потврдио. И онда то треба да буде нас срамота. Не, то треба њих да буде срамота. Ако ће то да објави, нека докаже како зна да су Срби починили толике злочине на Косову и Метохији, зашто је измислио, због чега је то урадио. Ако је знао тако крупно да слаже, да измисли тако крупне фалсификате, уперене против виталних интереса ове земље, е онда ће знати и на суду да образложи њихово порекло. Ако не буде знао, за то постоје казнене одредбе које регулишу висину казни које морају бити плаћене. Дневни лист „Блиц“ на насловној страни је објавио како је влада постала главни и одговорни уредник. Нигде то у целом закону о јавном информисању не пише.22) Нико данас не сме да каже да је неко добио новац у иностранству, јер ако ја кажем да Б92 добија новац из иностранства, они ће рећи: „Видите, то Вучићу смета зато што смо ми против режима, зато нас напада“. Они су се јавно хвалили да добијају помоћ од британске владе, што није спорно, то је девизни прилив у нашу земљу. Немојте онда да кријете и да говорите да сте независни ако добијате новац од неких страних влада. Сад је јерес рећи да се на такав начин врше пропагандни интереси појединих страних земаља, јер, побогу, нисте велики демократа ако ћете то да саопштите, него морате да кажете да је то независно и право професионално новинарство, а они који раде у државним медијима, то су поданици и послушници. То није тачно23) – оптуживао је Вучић и одмах одређивао казне.
Медији уништавани финансијским казнама, већим од 300 Вучићевих министарских плата Вучић: Моја плата је нешто око 3.500 динара. Издржавам жену, дете, плаћам гарсоњеру... Тешко је наћи било кога да живи скромније од мене * * * Његов закон против информисања предвиђао је неколико санкција, од којих је и најтолерантнија могла да уништи неподобни медиј. Издавачким кућама је запрећено финансијском казном до 800.000 динара, а одговорним лицима до 400.000. По тадашњем девизном курсу, навиша казна је износила око 220.000 немачких марака, дакле око 350 просечних плата. Поступке за најтежа дела, као што је позивање на насилно кршење уставног поретка, водиле су прекршајне судије, иначе задужене за саобраћајне удесе, кафанске туче и слична дела. Оптужени новинари су морали да у року од 24 сата докажу да су невини, а жалба на првостепену одлуку није одлагала њено спровођење, тако да је преко ноћи вршена пленидба имовине и издавача, уредника, новинара и других одговорних лица. 22) РТС, 22. октобар 1998. 23) ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998.
– 329 –
Морални портрет Александра Вучића - Увели смо један ефикасан прекршајни поступак за оне који позивају на рушење уставног поретка земље, територијалног интегритета, целовитости, суверенитета и независности Републике Србије. Ако ви у медијима, у условима када је степен друштвене опасности изузетно велики, кршите једну од кључних уставних норми, за то је предвиђена казна за оснивача и издавача од 400.000 до 800.000 динара. За одговорно лице предвиђене су казне од 100.000 до 400.000 динара. Уосталом, за кршење такве норме у другим земљама су предвиђене најстроже затворске казне, а овде је предвиђена новчана казна за једно изузетно друштвено опасно дело. Истовремено, неко каже и да су казне високе. Па, нека су и високе, али те казне представљају мере генералне и специјалне превенције.24) Једна од ствари које свако у овој земљи може да критикује, то је спорост судова у решавању некад кривичних, некад грађанско-правних ствари. То је нешто што мора да буде значајно убрзано и поправљено, да се до правоснажне пресуде дође много брже него што је то случај данас. Уосталом, не морате да набављате доказе у тих 24 сата. Нека вам то буде претходна радња, а не да се то дешава пост фестум. Немојте да објаљујете нешто што би вршило позив на рушење уставног поретка и повреде права личности а да за то немате доказ. Ако имате доказ, онда то урадите и онда нема никаквих проблема. Ако немате доказ, онда немојте то да радите25) – објашњавао је министар Александар Вучић. У обрачуну са српским медијима, није му сметало што је београдски недељник „Европљанин“ ретроактивно осуђен и уништен, а да, с друге стране, закон није примењиван на албанским медијима на Косову и Метохији. - Закон не може ни у ком случају да се примењује ретроактивно. Можда је „Европљанин“ уписао фиктивно један датум, а да је другим доказима установљено да је штампан касније. Одлуку о пленидби тиража, како је било предвиђено и ранијим законом, доноси јавни тужилац када прочита нешто што не би смело да угледа светлост дана. Међутим, овде се ради о нечем потпуно другом. Овде се ради о принудној наплати казне у складу са извршним поступком, који се спроводи у тренутку када неко није извршио своје законске обавезе. Ми се тренутно налазимо у процесу отпочињања дијалога са косовским Албанцима. Најбоље је да нам не кажу у овом тренутку: „Е, зато што сте поднели захтев за покретање поступка против ‘Дневне кохе’, односно ‘Коха диторе’, ‘Бујку’ или неког другог листа, ми нећемо да разговарамо са вама, него ћемо да идемо на терористичке акције“. Ова држава улаже максималне напоре у то да се мирним и демократским путем реше проблеми на Косову и Метохији, али ће се овај закон примењивати на целој територији Републике Србије. Неко би желео да на овај начин протури тезу како су некоме дража албанска гласила или се плаши српских гласила. Кад поредите албанске текстове и, рецимо, неких новинара „Наше Борбе“, нећете видети никакву разлику. Некад су чак гори текстови у „Нашој Борби“, само што су на српском језику, додуше у латиничном писму, од оних исписаних у „Коха Диторе“ или „Бујку“. Српско су и једно и друго гласило, излазе на територији Републике Србије, разлика је једино у језику на коме излазе. 24) ТВ „Палма плус“, 23. октобар 1998. 25) ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998.
–330–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Уверен сам да ће сви закони, као и Устав Србије, бити попутно спроведени на Косову и Метохији и сви медији ће имати заиста исти, равноправан третман – тврдио је Вучић.26) Обавезни део његове бескрупулозне представе представљало је кукање над самим собом, кога зли медији описују онаквим какав јесте. У налету страсти, често би му се отело признање да неке новине, попут „Дневног телеграфа“ оптужује и за текстове од пре више година, што је потврђивало претпоставку многих новинара да Вучић користи прилику за освету свима који су му се замерили, због чега је његов закон у јавности означен као „закон против Ћурувије“. У ојађеној Србији, ратовима и санкцијама доведеној на ивицу беде, само Александар Вучић је могао да без стида захтева да се његови непријатељи казне са више стотина хиљада марака и да истовремено себе представља као аскету који живи крајње скромно, као подстанар, са женом и малим дететом. - Моја плата коју примам као посланик у Скупштини, не примам чак ни као министар, мада је то слична плата, је нешто око 3.500 или 3.600 динара. Издржавам жену, дете, плаћам ту гарсоњеру у којој живим и живим веома скромно. Тешко је наћи било кога да живи на такав начин, и нико ми не може рећи да се било чиме расипам и да живим боље од осталог дела народа. Углавном, просечно или нешто испод просека. Што се тиче плата које ће бити исплаћиване, већ четири месеца касне плате. Ко зна колики ће и какав ће то износ бити тада. Мајка ми је новинар, супруга ми је новинар. Као што знате, ни данас, као ни раније, нису привилеговане ни у чему. Иако ми је мајка на програмима Радио-телевизије Србије, не можете рећи ни да води Дневник, ни да је нешто често виђате, нити било шта, иако је била, чини ми се, и ви то знате, врло добар скупштински извештач низ година, пре свега из Савезног парламента. Супруга такође. Ја не мислим да страх код новинара озбиљно постоји. Постоји једно осећање које поједини уредници покушавају да пренесу, а то је да увек покушавају од себе да направе жртвену јагњад, да кажу: „Јао, како смо ми угрожени, како је нама тешко, како нас сви нападате“, а нема коју реч нису у стању да изговоре. Можете да ми кажете: „Не допада ми се како говори, глуп је, необразован је“, овакав је, онакав је, али ми нико никада није рекао да сам лопов или да сам нешто стекао што нисам на поштен и частан начин зарадио. Онда се у једном тренутку, а то је било пред неке изборе, појавила у „Дневном телеграфу“ слика моје наводне куће, моје наводне виле у коју треба ја да се уселим. Појма нисам имао, нисам ни знао да таква кућа постоји, ни где је, ни коме је намењена, ни било шта. Чак сам био ван Београда када су ми то јавили, био сам у Бајиној Башти. Јавили су ми да су такве новине изашле и кажу ми: „Да честитамо што се сад усељаваш у кућу, баш лепо и за тебе и за супругу“. То је отишло, и пола Србије мисли како он лепо живи, како ужива, колика је његова кућа, колика је његова вила. Како сада ја некоме да објасним да живим као подстанар у 20 и неколико квадрата, да ту живим са женом и дететом, када је он видео кућу тамо у неким новинама и сада он мисли како ја живим као Карингтон из 26) ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998.
– 331 –
Морални портрет Александра Вучића оне америчке серије „Династија“, зато што су му новине тако написале. То је некоме служило за политичку сврху, да каже: „Ето, они причају свуда да су поштени, а нису тако поштени“, и апсолутно све је измишљено. Најбољи доказ је то што је у протекла два месеца написано толико текстова о мени, толико увреда и толико клевета на мој рачун. Немам ни ја право никоме да упадам у стан, иако бих радо да уђем у неки стан, па немају ни они право да лажу. Можда сам могао да покрећем захтеве за покретање прекршајног поступка. Могао сам и да тражим новчану надокнаду штете, грађанску парницу, могао сам да идем и на кривичне тужбе, али ме то уопште није интересовало. Неки Робер Менар, председник Репортера без граница, назвао ме је и рекао да је Александар Вучић грабљивица и „мангуп у правом смислу те речи“. За грабљивицу је мислио зато што грабим по медијима по Србији и није, човек, хтео баш да се уплиће у ове друге ствари. Не знам шта му то значи „мангуп у правом смислу те речи“, али ја сам њему као и још некима понудио: „Дођите код мене, сликајте мој плен и све то, али дођите и код тих других па то јавно објавите“. Ако је тај Менар, иако је такав речник непримерен, када је рекао да сам „мангуп“ у правом смислу речи, онда – јесам! Јесам јер мене не могу да убеде у то да су они прави борци за демократију, људска права и слободе. Они који су до јуче претили бомбардовањем и убијањем наших људи овде, никада ме неће моћи убедити да се залажу за демократију или поштовање људских права и слобода. Није их интересовала ниједна слобода, ниједно људско право српског народа, ниједног човека у овој земљи, а сада их нагло интересује, па им смета Вучић. Немојте, молим вас. Вучић смета онима који мисле да треба да кажу да је демократија то што ће у Рамбо стилу да хапсе наше Србе по Републици Српској, да их по путевима отимају са конопцима, као што су каубоји хватали Индијанце, да их хватају и одводе у Хаг и да их тамо убијају. Они који би хтели да нас науче да је демократија то што ће да бацају бомбе и што ће Србе да убијају, тада их не интересује да кажу нешто о људским правима и слободома. Интересује их када је њихов интерес повређен. Чули сте Мадлен Олбрајт, не интересује њу уопште „Дневни телеграф“ нити било које друго јавно гласило у Србији, али је интересује „Глас Америке“.27) Једва чекам да овде почене да се емитује „Глас Америке“. Али „Глас Америке“ може да се емитује тек кад они буду емитовали „Радио Југославију“ и „Глас Србије“ од источне обале, од Њујорка и Вашингтона, до западне стране, до Сан Франциска и Лос Анђелеса. У свим тим градовима нека реемитују наш програм на енглеском језику, да ми кажемо шта заиста мислимо о свему што се збива на територији САД-а, а можда им и помогнемо. Знамо неке могућности за решавање проблема око тајфуна који их угрожавају, у неким политичким стварима, у проблемима са Моником Левински28) – мангупски безобразно је Вучић нарицао над својом подстанарском судбином само десетак дана пре него што је од „владе народног јединства“ добио стан од сто квадрата у елитном новобеоградском насељу на обали Дунава. 27) ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998. 28) „Велика Србија“, новембар 1998.
–332–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Џихад и Америка заједно напали Србију како би потпуно освојили целу планету Николић: У својој историји нисмо предали ниједну стопу своје земље, а посебно Космет, симбол српске православне историје * * * Крајем 1998. и почетком 1999. године, Александар Вучић је бомбардовао српске медије, а Томислав Николић је тек припремао грађане на рат са НАТО агресором, албанским терористима и подмићеним српским политичарима и новинарима. Вучићевски мудро, уз реалну и већини грађана прихватљиву анализу непријатељских активности страних фактора, убацивао је оптужбе на рачун „домаћих издајника“, обећавајући да ће истрајати у одбрани Космета, „симбола српске православне историје“. - Исламизам, наизглед у сукобу са америчком нецивилизацијом, у суштини следи исти циљ потпуног освајања планете, какав имају и Сједињене америчке државе. Џихад и Америка имају заједничку тачку, и један и други су противници суверених држава и нација и минирају њихове демократске институције. На срећу, још постоје државе у којима није остварена коначна победа англосаксонског космополитизма над одбраном интегритета и нације. Наш народ, држава и суверенитет, брутално се бацају под ноге у покушајима да се смени легална власт и на чело државе доОкупатори су нашли нове слуге: веду квислинзи који су по вољи АмеВучића и Николића рике и њених европских трабаната. У борбу против Србије Америка улаже десетине милиона долара којима плаћа политичаре, новинаре, судије, професоре, лажне студенте. Трује нам децу филмовима, дрогом и финансирањем деловања секти. Ако то не буде довољно, а неће бити, постоји наређење за напад ракетама. Ми се ни онда нећемо предати. У својој историји никада и никоме нисмо предали ниједну стопу своје земље, а посебно Косово и Метохију, симбол српске православне историје. Терористи на Косову и Метохији киднапују и убијају нашу децу, грађане, полицију и војску. Прихватили смо мисију ОЕБС-а уверени да ће представници више од 50 европских држава бити довољни да се осигура безбедност грађана када се наше снаге безбедности повуку. Од онда је било више од 500 напада и непотребно су изгубљене десетине живота. Изгледа да је прави задатак мисије била заштита терориста, њихово организовање, обука, наоружавање и конструисање лажи о монструозним злочинима државних органа Србије. – 333 –
Морални портрет Александра Вучића Постоје необориви докази да мисија ОЕБС-а служи како би припремила и наводила напад НАТО-а на Србију. Гнусне лажи о наводном масакру над „цивилима“, који су снаге безбедности Србије извршиле у селу Рачак, конструисане су у том циљу. Шеф верификаторске мисије, пензионисани амерички генерал Вокер, забранио је српским истражним органима да, уз његово присуство, изврше увиђај на месту догађаја и тиме погазио законе земље која га је позвала да дође и помогне да дође до мира. За три месеца није доставио ниједан извештај, чак ни онда када су убијена петорица српских дечака у Пећи или када су отета осморица војника. Зато он више не може да обавља тај посао на територији Савезне Републике Југославије, више није пожељан у нашој земљи. Само сила која не познаје право и Бога може да га остави у Србији – говорио је Николић29) два месеца пре почетка НАТО агресије. Као што је Николић и претпоставио, акцију српске полиције у селу Рачак, у којој је разбијено упориште батаљона „Садик Шаља“ терористичке „Ослободилачке војске Косова“, представници Верификационе мисије ОЕБС-а су представили као ратни злочин над албанским цивилима. У ноћи између 15. и 16. јануара 1999. полиција је, после сукоба а пре него што је завршен увиђај, напустила Рачак. Припадници Верификационе мисије, предвођени Вилијамом Вокером, у пратњи новинара, у Рачку су видели разбацане лешеве, од којих су многи били у рову на ободу села. Вокер је то одмах прогласио масакром, а Хелена Ранта, фински патолог која је радила на аутопсији тела, оценила је да је у Рачку дошло до „злочина против човечности“. (Рента је неколико година касније признала да је такву изјаву дала под притиском Вокера.) Тај закључак је био довољан да челници САД-а и НАТО-а покрену медијску кампању којом је најављена агресија на СР Југославију под изговором спречавања „хуманитарне катастрофе“.30) Предлог мировног споразума, представљен током преговора у Рамбујеу, који су почели 6. фебруара и трајали до 19. марта 1999, представља увод у оружану интервенцију НАТО-а. Представницима Југославије је понуђено да прихвате улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целом територијом СРЈ, као и да се у року од три године на Косову одржи референдум о самоопредељењу, којим би се дефинисао „коначни статус“ јужне српске покрајине. Пошто је било очигледно да Србија и Југославија не могу прихватити ултиматум којим би се одрекле суверенитета, Мадлен Олбрајт и Робин Кук су принудили Албанце да потпишу споразум и омогуће „кажњавање Београда“. Скупштина Савезне Републике Југославије је одбацила предлог споразума из Рамбујеа и предложила да примену мировног решења контролишу снаге Уједињених нација а не НАТО-а. Водећи заговорници бомбардовања, британски премијер Тони Блер и амерички председник Бил Клинтон, игнорисали су српске ставове како би избегли могућу конфронтацију са Кином и Русијом у Савету безбедности. На њихово инсистирање, генерални секретар НАТО-а, Хавијер Солана, 23. марта је издао наређење о почетку напада на СР Југославију, без од29) „Велика Србија“, говор Томислава Николића у Одеси, 20. јануар 1999. 30) Т ужилаштво Хашког трибунала је за „случај Рачак“ теретило Слободана Милошевића и полицијске и војне генерале, али касније су ти наводи избачени из оптужнице
–334–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА луке Савета безбедности УН-а. Сутрадан, око 19,30 авиони НАТО-а су полетели из базе у италијанском граду Авијану. Поред војних циљева, бомбардоване су зграде државних институција, аеродроми, саобраћајнице, мостови, телевизија, предајници и радарски системи, фабрички погони, топлане, рафинерије нафте, болнице и школе, па чак и амбасада Кине у Београду. Војни команданти и политички представници држава чланица НАТО-а су тврдили да ће интервенција31) трајати само седам дана и да ће бомбардовати искључиво војне циљеве. Цивилне жртве су проглашавали „колатералном штетом“,32) а скривали су доказе о употреби муниције пуњене осиромашеним уранијумом и касетних бомби, забрањених Женевском конвенцијом. Током агресије погинуло је 462 војника и више од 2.000 цивила, међу којима је много деце, жена и старих особа. Југославији је нанета материјална штета од око 30 милијарди долара. Упоредо са ваздушним нападима НАТО-а и копненим офанзивама албанских терориста који су покушавали да из Албаније продру на Космет, трајали су преговори представника међународне заједнице и Слободана Милошевића. Предлог споразума којим је окончан рат у Београд су донели Марти Ахтисари, Виктор Черномирдин и Строб Талбот. Председник Југославије, а касније и Савезна скупштина, прихватили су услове да се српска полиција, војска и цивилна администрација повуку са Косова и Метохије и препусте управу КФОР-у, јединицама Уједињених нација под командом НАТО-а, и међународној полицији у оквиру УНМИК-а. Војне делегације Југославије и НАТО-а потписале су Војно-технички споразум у Куманову. Бомбардовање је трајало 77 дана. На касарну у Урошевцу је 10. јуна 1999. око 19,35 сати испаљено пет последњих пројектила. Истог дана, Савет безбедности Уједињених нација је усвојио Резолуцију 1244, са закључцима који никада нису до краја спроведени у дело.
Србија је капитулирала 10 дана пре победе, само су радикали одбили да прихвате пораз Вучић: Американцима није циљ само окупација Косова и Метохије, они покушавају да спроведу медијску окупацију над целом Србијом * * * Иако је учествовала у власти, Српска радикална странка није имала могућности да утиче на догађаје током бомбардовања и, поготову, на коначан резултат НАТО агресије. Са уверењем да Србија није војнички поражена, радикали 31) Бомбардовање СР Југославије је у НАТО-у носило кодни назив „Операција – Савезничка сила“ (Operation Allied Force), у Америци „Операција – Племенити наковањ“ (Operation Noble Anvil), а у Србији је познато као „Милосрдни анђео“ 32) У нападу на путнички воз код Грделице, 12. априла 1999, убијено је 11 људи. Од НАТО бомби бачених на зграду Радио-телевизије Србије, 23. априла, страдало је 16 радника државне медијске куће. У Лужанима је 1. маја погођен аутобус и убијена су 23 путника. Од касетних бомби у Нишу је 7. маја је погинуло 20 грађана, а 14. маја су НАТО авиони извршили најтежи напад, убивши 87 цивила у колони албанских избеглица поред Призрена.
– 335 –
Морални портрет Александра Вучића су покушали да спрече и политички пораз. Гласали су против усвајања мировног споразума Ахтисари-Черномирдин, поднели оставке на министарска места у „влади народног јединства“, али одмах су прихватили понуду да са истим коалиционим партнерима направе нову владу. - Шта смо урадили прихватањем Војно-техничког споразума КФОР-а и владе Србије и СР Југославије? Амнестирали смо НАТО за све оно што нам је урадио. НАТО сада може мирне душе да каже: „Ми смо њима нудили споразум, да не буде рата, да све у миру решимо на Косову и Метохији, они нису хтели, ми смо их силом довели до тога да прихвате споразум, значи сила је била потребна“. Тиме што смо, после оволиког бомбардовања, прихватили да потпишемо споразум, ми смо опростили силу. На политичким странкама које су гласале за прихватање тог споразума остаје печат за сва времена, и кроз сто и кроз двеста година, као што ми сада знамо све о Косову од пре шест векова, тако ће наши наследници сигурно знати шта се сада дешавало и ко се како понашао.33) Влада уопште није разматрала мировни план за Косово и Метохију и практично не сноси одговорност за његово прихватање. Мировни план је дошао пред Скупштину, где смо ми гласали против његовог усвајања. Међутим, СПС, ЈУЛ и СПО су гласали за мировни план, то остаје на срамоту и њима и њиховим покољењима. Ратовали смо за Косово и Метохију, рат нисмо изгубили војнички него политички. Неко нас је познавао боље него што ми сами себе познајемо, неко је на Западу знао када ће попустити врховна команда, када ће се предати. Мени је већ неколико дана раније било јасно да се нешто дешава и да слаби жеља појединаца да бране ову државу, народ, територију, интегритет и суверенитет. То се некако поклопило са објављивањем оног првог списка оптужених за ратне злочине. Ја сам се том списку обрадовао, било је петоро људи на списку, знам, биће нас највероватније 500, колико им треба, али сам помислио: „Е, па, добро, ови који су на списку више уопште не могу да попусте, а ако попусте мораће да буду изручени у Хаг“. У разговорима које смо имали са врхом СПС-а, ја сам поставио конкретно питање: „Ако сте нас убеђивали да више не можемо да бранимо Косово и Метохију, да су они много јачи од нас, да ће разорити Србију, побити стотине хиљада људи, како ћете нам објаснити да морамо да бранимо појединце, шта ћете рећи ако неко нареди да се тих 50 људи, и ја међу њима, јаве сутра ујутру у Хаг или ће Србија опет бити бомбардована? Па, ако не одемо, а они сруше мост у Бранковој улици у Београду, ко ће онда моћи да каже да се сада боримо до краја?“ Влада у којој се ми налазимо, не жели да брани Косово и Метохију. Нама ту није место. Ми сада обављамо посао, ми смо техничка лица у влади, ово више није влада народног јединства.34) Наши коалициони партнери, Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица, попустили су кад су прихватили план Черномирдин-Ахтисари. Убеђен сам да је њихова процена била погрешна, али могу да прихватим и то да су били толико забринути за даљу судбину државе да су морали да поклекну, ме33) ТВ „Бајина Башта“, 1. јул 1999. 34) ТВ “Ритам“, Панчево“, 27. септембар 1999.
–336–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ђутим последице су страшне. Српска радикална странка остала је усамљена, са недовољном снагом да у било ком парламенту донесе одлуку која би била у складу са нашим програмом, нашим и народним жељама. Сада се показује да смо били потпуно у праву. Неколико недеља после НАТО агресије и по окупацији Косова и Метохије, високи политички званичници, а и војска НАТО-а, почели су да дају изјаве у страним медијима, којима су јасно и отворено признали да је НАТО агресија била пред сломом и да је требало да издржимо још неких десетак дана, а такве су биле и процене Српске радикалне странке. Тачно је да бисмо ми били додатно срушени, да би још Срба изгинуло, али је тачно и то да бисмо остварили циљ због кога сваки народ и држава постоје, а то је да се одбранимо од свакога ко нам напада државу. По престанку агресије и по потписивању плана ЧерномирдинАхтисари, Српска радикална странка је изашла из владе. Због свеопште ситуације у којој се налази наша земља, ми, српски радикали, прихватили смо разговор о реконструцијама обе владе, да не би испало како бежимо од одговорности за оно што ће се убудуће у овој земљи дешавати.35) Ми смо морални чин учинили, поднели смо оставке на министарске функције, али Народна скупштина о томе није хтела да расправља. Социјалисти су желели да убеде грађане Србије да грех који је учињен на Косову и Метохији и није тако велики, чим радикали могу да остану у влади Републике Србије. Наша процена није била заснована на томе колико ко профитира, колико ко губи. Проценили смо да смо ми, Срби, не знам зашто, ни дан-данас ми то није јасно, препустили судбину Косова и Метохије у руке оних који нам никада нису мислили добро и то се, на жалост, и остварује, судбина Косова и Метохије из дана у дан постаје све неизвеснија36) – објашњавао је Томислав Николић разлоге због којих су се радикали противили капитулацији, а ипак одлучили да остану у коалицији са онима који су пристали на издају Косова и Метохије. Албански терористи и НАТО агресори, према Николићевом мишљењу, нису успели да војнички победе. Напротив, кад су били пред поразом, српски политичари су поклекнули и предали им Косово и Метохију. Заменик председника СРС-а је без оптимизма гледао на будућност „свете српске земље“. - Ушли смо у рат за Косово и Метохију и онда када је требало издржати само још мало, када се јавно мњење на Западу већ било преломило у корист тога да престане бомбардовање, када су западни војни ареснали – о томе сад слободно говоре амерички, немачки и енглески генерали – били испражњени и исцрпљени, одједном се нешто преломило код наших коалиционих партнера, код људи који су директно одлучивали о судбини земље. Наша војска није претрпела пораз. Отишла је поносно са Косова и Метохије, мада ме је болело кад сам видео да наши војници, инатећи се са НАТО-ом, певају на камионима и тенковима којима иду са Косова и Метохије. Болело ме зато што многи од њих нису били свесни да можда заувек одлазе са Косова и Метохије. Војска нам је била у изузетном расположењу, и само је чекала да НА35) „Велика Србија“, специјално издање, септембар 1999. 36) „Велика Србија“, новембар 1999.
– 337 –
Морални портрет Александра Вучића ТО наиђе копном из Албаније и Македоније. Све је било разрађено у детаље, за НАТО би то била кланица. Нажалост, политичари, посебно председник СР Југославије, који је водио све ратове до сада, нису били достојни свог задатка. Наше снаге су се повукле, НАТО није долазио, а и оне јединице које су долазиле сарађивале су са Шиптарима, а онда су Шиптари навалили као вуци на стадо оваца. Видели смо прве снимке о уласку јединица НАТО на територију Косова и Метохије из Македоније. Кога год нашег полицајца затекну са оружјем, одузимају му оружје, бацају у канал, руке на потиљак, наслањају га на кола, претресају, а заједно са њима иду шиптарски терористи, обучени и наоружани. Косова и Метохије нема у српским рукама. Тамо се спроводе неки други закони, нема Устава наше државе, нема више царине, границе, војске, полиције, нема више цивилне управе, на свакој згради вије се албанска застава. Србија се повукла са Косова и Метохије. Да ли ћемо једног дана успети да се вратимо, то је велико питање. Једину наду да бисмо могли да се вратимо на Косово и Метохију видим у уласку у савез Русије и Белорусије. Мандат мировних снага на Косову и Метохији можда се прекине идуће године, ако Русија стави вето и буде подржана од Кине. НАТО би отишао са Косова и Метохије, а ја сам убеђен да би Шиптари отишли са НАТО-ом. То је једини начин да се Срби поново врате на Косово и да се српска држава поново врати на Косово – говорио је Николић37) и најављивао наставак комадања Србије: - Када смо имали рат за Републику Српску Крајину, ми смо говорили да нас очекује рат за Републику Српску. Када смо ратовали у Републици Српској, говорили смо да нас чека рат за Косово и Метохију. Сада говоримо да нас чека рат за Рашку област и Војводину. Александар Вучић није крио очајање због губитка Косова и Метохије. За пораз је оптуживао колеге из „владе народног јединства“, али и цео народ који није имао снаге да се одупре окупацији. Иако је задржао функцију шефа пропаганде владајуће коалиције, јавно је демантовао државнике и официре који су покушавали да катастрофу прогласе победом. - Не дај нам, Боже, никад више такве победе. Надам се, и Богу се молим, да нам се никада више у историји оваква победа не понови. Питајте породице убијених како су победили и како осећају ту победу. Нико породицама убијених њихове најближе неће моћи да врати. За њих је та трагедија мука и патња непреболна. За нас, као народ, за нас, као државу, још један наук да сами морамо своје да чувамо. И као народ смо криви што део свог народа нисмо чували. Или неко у власти то није дозволио. А од окупатора то очекивати, потпуно је бесмислено. Од шиптарских терориста и бандита и њихових помагача ништа боље нико није могао да очекује. И чини ми се да сво лицемерје тих западних сила и свих оних који су оптуживали Србе за наводне злочине, а ниједном их нису доказали, су на трагичан начин по нас Србе пали у воду. Али се плашим да ни десетине хиљада мртвих српских глава није довољно да се поједини распомамљени умови и на Западу увере у бесмисленост својих злочиначких акција и у бесмисленост своје политике – туговао је Вучић.38) 37) ТВ “Ритам“, Панчево“, 27. септембар 1999. 38) СРС, Конференција за новинаре, 24. јул 1999.
–338–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Ипак, наставио је да срчано, као пре и током бомбардовања, води свој приватни рат против агресора и њихових домаћих сарадника. Жестоко је оптуживао представнике међународне управе на Косову и Метохији, Американце који припремају медијску окупацију Србије и издајнике који у томе учествују. Пароле су му остале исте, само је мало кориговао дефиницију циља који здружени непријатељи желе да остваре. Пошто причу о одбрани Космета више није могао да експлоатише из практичних разлога, истицао је да антисрпски злочинци желе да смене власт, дакле њега. - Медијска окупација Косова и Метохије огледа се у томе што НАТО вазали, Бернар Кушнер и Роберт Дејвидсон, чине максималне напоре да на Косову и Метохији, захваљујући и медијској експанзији терористичких и протерористичких медија и потпуном уништељу свих српских медија, отерају и последњег Србина са територије тог дела Републике Србије. Наиме, Кушнер и Дејвидсон су протерали хиљаду радника Радио-телевизије Приштина, од тога преко 800 Срба, оставили су их без посла, отели њихове станове, у њих довели албанске терористе, чак су запалили један део зграде Радио-телевизије Приштина, како би могли да отму опрему те медијске куће која припада влади Републике Србије, и то су дали албанским сепаратистима. Такође, у потпуности су уништени и остали српски медији, као што је новинска издавачка кућа „Панорама“. Сви листови су укинути. Укинута су не само гласила на српском језику, већ и на турском, ромском, па чак и на албанском језику зато што се нису допадала Кушнеру и Дејвидсону. Међутим, Американцима није циљ само медијска окупација Косова и Метохије. Американци по сваку цену покушавају да спроведу медијску окупацију над целом територијом Републике Србије. Уосталом, оно што је Мадлен Олбрајт изјавила пре неколико дана, када је критиковала државу Србију због наводног прогона слободних и независних новинара, што представља врхунац лицемерја, најбоље говори како се против непослушних новинара бори Мадлен Олбрајт. Тако што шаље бомбе, ракете и гранате. Та жена се дрзнула да нападне ову државу, да нападне ову власт за наводно кршење слободе јавне речи и при свему томе је рекла како ће она лично инсистирати на већој помоћи тзв. независним медијима и подржала је акцију Џејмса Рубина о обећаних 12 милиона долара, од чега би три милиона долара требало да буде распоређено онима који су независни, додуше, од своје државе. Али ако некоме дате три милиона долара, од њега сигурно очекујете неку противуслугу. Та противуслуга мора бити политичка и она мора, пре свега, садржавати све оне разлоге због којих ће Американци и њихови савезници неке у Србији помагати. Никаквих тајни не треба да буде. Ево, листови „Данас“ и „Глас јавности“ се хвале како ће у Србију стићи три милиона долара за помоћ тзв. приватним и независним медијима, и истовремено се спремају две ротације које ће моћи да штампају по 400.000 примерака дневних листова, дакле, свакодневно. То врло речито говори о томе колико су Американци заинтересовани да својом пропагандом, својим лажима утичу на промену власти у Србију. Уосталом, на недавној конференцији о локалној самоуправи коју су организовали Европска унија и мађарска влада у Сегедину, на предлог да се створи потпуни електронски медиј– 339 –
Морални портрет Александра Вучића ски прстен око Србије, да се постави 50 предајника који ће бити директно уперени на територију Србије, један од представника независних медија у Србији је рекао да још није време за такву акцију, да ће они то учинити изнутра. Такође, неки медији, ваљда да би добили обећану помоћ, покушавају да себе представе као жртву овог режима, па кажу: „Ето, видите како неко жели да заустави слободну реч, истину и проток информација у Србији“. Овде представници многих, како они себе називају, независних медија, критикују закон о информисању. Не дај, Боже, да се њима да прилика да управљају медијима, па нико не би смео да каже ниједну реч против њих. То би било застрашујуће, управо онако како је то данас на телевизији „Студио Б“. И, онда, одакле било коме од њих некакво право да нам причају о медијским слободама, да нам причају о медијским правима? Одакле им, уопште, легитимитет? Где је ту морал? То је готово невероватно – згражавао се Александар Вучић.39)
Вучићева победа у рату против медија обележена убиством Славка Ћурувије Вучић: Зашто бих се бавио истрагом убиства Ћурувије. Кад погине неки кошаркаш или фудбалер, тиме се не бави министар спорта * * * У рат против медија, Вучић је уложио све што је имао – таленат за политикантство, аморално уверење да је све дозвољено у борби за остварење личних амбиција, вештину манипулисања и обмањивања грађана, злоупотребу парола о државном и националном интересу, способност да лако ожали жртве властитих заблуда и доследну одлучност да негира сваку врсту своје одговорности за несрећу која је у црно завила целу Србију. Врло ревносно је кукао над трагедијом мале Милице,40) симболом српске невиности, и претио „страним шпијунима у домаћим медијима“, симболима српске издаје. Без моралних дилема, спремно је у маркетиншке сврхе користио туђу смрт, муку и патњу. На тај начин, убацујући и патетичне елементе приватне природе, објашњавао је узроке и прозивао одговорне за убиство радника Радио-телевизије Србије. - Погибија 16 радника РТС-а је застрашујући злочин Американаца и њихових савезника. Занимљиво је да поједини домаћи медији инсистирају на томе да траже покретање истраге против челника РТС-а због тог случаја, а заборављају да осуде оне који су убили те људе. Ваљда је за то убиство најодговорнији онај ко је наредио испаљивање тих ракета. Невероватно је да неки покушавају, не само код родитеља погинулих радника, већ у целокупној јавности да створе утисак како су невини и јадни они који су бацили ракете, они који су уништавали Радио-телевизију Србије, они који су директне убице тих 16 људи. То се ради смишљено, то је део тог психолошко-пропагандног рата против наше земље. Не 39) Министарство за информисање Републике Србије, Конференција за новинаре, 22. октобар 1999. 40) Трогодишња Милица Ракић погинула је 17. априла 1999. године у 21,45, приликом бомбардовања Батајнице. Гелер НАТО бомбе погодио ју је у кући њених родитеља, у купатилу, док је седела на ноши.
–340–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА знам да ли је неко знао да ће дођи до тог стравичног злочина. Ја нисам знао. Мајка ми је била тамо те вечери, случајно је преживела. И ја сам те вечери био готово избезумљен и због свих људи који су тамо погинули, рекао сам вам и због чега још. На памет ми није пало, када сам дошао тамо, да оптужујем било кога другог, знао сам ко је крив, знао сам ко је гађао тим ракетама. То су учинили Мадлен Олбрајт и амерички злочинци који су убили те људе, као што су убили и многе друге људе у нашој земљи – министар Вучић41) није имао дилеме ко је одговоран за убиство 16 радника РТС-а. Временом, аболирао је „америчке злочинце“, заборавивши и мученике из Абердареве и малу Милицу. Доследан је остао само према Славку Ћурувији, како живом тако и мртвом. Како се 1998. године, образлажући свој закон о информисању, или 1999, после бомбардовања, тако се и 2011. спрдао са убиством Ћурувије. Најављујући увођење мрака у медије, ругао се свима који су упозоравали на последице такве тираније: - Неки новинари воле да себе праве неким народним херојима, да мисле да су они од некога угрожени, сада неко њима, забога, прети... Насмејаћу се на то.42) Ја не мислим да страх код новинара озбиљно постоји. Постоји једно осећање које поједини уредници покушавају да пренесу, а то је да увек покушавају од себе да направе жртвену јагњад, да кажу: „Јао, како смо ми угрожени, како је нама тешко, како нас сви нападате“.43) Тим заговорницима демократских промена највише смета један нови члан закона који представља заштиту једне од највећих демократских тековина – заштита права приватности. Сваки човек има право да заштити свој интегритет, своје достојанство, и не знам због чега би они ту правили проблеме. Уосталом, зашто су се неки пронашли у томе и зашто знају да се то односи баш на њих? Знају шта су и како су писали у претходом периоду и како намеравају да пишу у предстојећем периоду. Напишу шта год хоће, али апсолутно како год хоће. И онда се то добро дизајнира. Лепо се упакује. Не размишља се о томе да ли ће се уништити нечија породица, некоме посао, некоме живот из разних аспеката.44) Колико је страх „народних хероја“ и „лажне жртвене јагњади“ био оправдан показују резултати тортуре коју је министар Вучић брутално спроводио. Ћурувијине новине, „Дневни телеграф“ и „Европљанин“, експресно су уништене драконским судским казнама и то по бесмисленим тужбама Братиславе Бубе Морине45) и Патриотског савеза Београда.46) Судски извршитељи и полиција, по налогу Вучићевог помоћника Миљка Карличића, однели су сву опрему из ре41) 42) 43) 44) 45)
Министарство за информисање Републике Србије, Конференција за новинаре, 22. октобар 1999. БК, 10 октобар 1998. ТВ „Пет“, Ниш, 8. децембар 1998. ТВ „Палма плус“, 23. октобар 1998. Испред Савеза жена Југославије, Морина је тужила „Дневни телеграф“ због објављивања огласа студентске организације „Отпор“. По Вучићевом закону, новине су кажњене са 1.200.000 динара, односно 330.000 немачких марака.. 46) Дан после усвајања Вучићевог закона о информисању, Милорад М. Радевић је потписао тужбу Патриотског савеза Београда против недељника „Европљанин“ због отвореног писма Слободану Милошевићу које су потписали Славко Ћурувија и Александар Тијанић. Прекршајни судија Мирко Ђорђевић у року од 24 сата одржао је рочиште које је завршено пресудом којом су новине и одговорна лица кажњени са укупно 2.400.000 динара, односно 660.000 немачких марака
– 341 –
Морални портрет Александра Вучића дакција „Дневног телеграфа“ и „Европљанина“, запечатили просторије и запленили имовину одговорних лица, отимајући чак и дечју колевку тадашњег извршног директора ДТ-а. Судије Крсто Бобот и Ната Месаровић су усред хајке осудила власника ДТ-а на пет месеци затвора. Под тим притиском, Ћурувија је прво пребацио пословање у Црну Гору, а онда потпуно одустао од рада у условима диктатуре. Александар Вучић је доказивао да штити „интегритет сваког појединца“ и згражавао се над сваким ко новинским текстовима „уништава нечије породице“, а истовремено је уживао у ауторском пројекту свог кума Петра Панића, који је штампао порнографски магазин против Славка Ћурувије. Праву порнографију пратила је и политичка. Ђорђе Мартић, главни уредник „Политике Експрес“, 6. априла 1999, објавио је уводник Мирослава Марковића под насловом „Ћурувија дочекао бомбе“, у коме је власник ДТ-а оптужен да је „учинио заиста све што је могао“ да призове бомбардовање Србије. Министар Вучић није реаговао на јавно изрицање смртне пресуде. Судска, медијска и субверзивна хајка на Ћурувију крвави епилог је добила 11. априла 1999, у јеку НАТО бомбардовања, на православни ускрс, кад је, на улазу у своју зграду у центру Београда, изрешетан са 17 метака у леђа. Вучић је, опет, званично ћутао. У тренутку кад је на улици извршено стрељање медијског непријатеља број један, сваки нормалан ресорни министар, макар с мало морала, поднео би оставку, затражио да одговарају сви који су допринели стварању атмосфере линча и инсистирао на истрази која би хитно открила наручиоце и извршиоце смртне казне. Наравно, уместо такве самокритике, Вучић је, на дан Ћурувијине сахране, уживао у шалама попут: „Погодите где је Ћурувија, да ли је побегао из земље или је у земљи“. Чак се љутио на новинаре који „злоупотребљавају то убиство“ и баве се „противправним и морално неукусним нагађањима“.
Захваљујући закону против информисања Вучић је добио трособни стан а Ћурувија 17 метака у леђа
–342–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Министарство за информисање није министарство унутрашњих послова. Када се деси убиство кошаркаша или фудбалера, министарство спорта о томе не зна ништа. У овом случају, министарство за информације Републике Србије нема никакве податке о истрази убиства Славка Ћурувије. Ако ме питате да ли бих волео да се открију починиоци тог злочина, да се открију убице, наравно да бих волео. Али ја нисам полицајац, ја нисам министар унутрашњих послова да бих могао давати одговоре на таква питања. Чини ми се да шпекулације које се спомињу у вези са тим убиством не јењавају. Чини ми се да су поједини медији претерали злоупотребљавајући све то, покушавајући то да узму као симбол слободе јавне речи, а да при свему томе не знају мотив и не знају разлоге због чега је све то могло да се догоди. Можете видети како се мењају изјаве појединих политичких странака. Сећате се изјаве Милана Комненића, када је био савезни секретар за информисање, који је рекао: „Знате, мој пријатељ Ћурувија јесте био мој пријатељ, али он се бавио свакаквим пословима“. Ја то никада не бих рекао. Па је после тога променио ту изјаву, па је рекао да је за то одговорна власт. Тако да ми се чини да та нагађања и оптужбе на било чији рачун не само што су противправне, већ су заиста дубоко морално неукусне. Знате, кад имате све доказе да је неко извршио убиство, морате спровести комплетан кривични поступак, не на основу никаквих индиција а камоли доказа неко је некога почео да оптужује за убиство. И, наравно, то је у нашој земљи дозвољено. То у многим другим земљама не би било дозвољено – говорио је Вучић.47) Као да се ништа није десило, као да један човек, власник новина, није убијен, Александар Вучић је упорно понављао лицемерне ругалице на рачун жртава своје политике. - Неки покушавају од себе да направе хероја, мученика, јунака и паћеника. Они који врше најжешће могуће притиске на ову земљу, и на појединце, увек кукају како их неко наводно напада, како су они угрожени, како су они жртве диктаторске, тоталитарне власти. У ствари, они стално прогањају нас, а кажу да су жртве. Колико пута су мене нападали? Најгоре могуће реченице су изговарали, најстрашније – жалио се Вучић48) као да га Ћурувија још прогања, из гроба. Међутим, Вучић мирно спава, без савести. Да није тако, не би имао храбрости да се, и после трансформације у евро-демократског лидера, руга мртвацу. - Ћурувија је убијен због убица! – цинично је оценио Вучић,49) свестан да му, после издаје Српске радикалне странке, на томе неће замерити ни најватренији заштитиници успомене на стрељаног власника „Дневног телеграфа“. Старог става да „шпијуне и плаћенике не треба штитити“, Томислав Николић се држао доследно, вређајући и мртвог Славка Ћурувију. - Није ми жао што је убијен Ћурувија. Поновићу то опет. Не, и шта сад!50) Ја нисам демагог и циник и нећу као сви остали да кажем Јови Ћурувији како умирем од жалости за његовим братом. Славку Ћурувији никога није било жао. 47) 48) 49) 50)
Министарство за информисање Републике Србије, Конференција за новинаре, 22. октобар 1999. „Велика Србија“, март 2000. РТС, 4. новембар 2010. Б92, 21. децембар 2003.
– 343 –
Морални портрет Александра Вучића О хиљадама људи је лоше говорио. Ако бисмо тражили мотиве за многа убиства у Србији, могли бисмо да кажемо да је неке од убијених Ћурувија прозивао у новинама. И мене многи прозивају, и да ме неко убије, моја породица би могла да каже да су криви сви ти који су ме прозивали.51) Није ми жао Ћурувије. Правио је скандалозне новине да би их боље продавао. И ми радикали смо правили скандале, али касније смо победили на изборима. Јово Ћурувија је једини човек који искрено жали Славка Ћурувију52) – говорио је Николић и у време кад је Вучић већ схватио да ту причу треба маркетиншки амортизовати, не због гриже савести већ да би се избегло подсећање на крвави траг његове владавине. После свега, Александар Вучић је уверљиво тријумфовао у рату против српских и страних медија. Омогућио је прогон неподобних новинара, предводио судску и финансијску тортуру и угрозио егзистенцију неколико стотина радника многих редакција. По принципу „стокхолмског синдрома“, жртве су заволеле свог џелата, медији су заборавили Вучићеву тиранију, опраштајући му сва злодела која је починио као министар информисања под изговором да брани Косово и Метохију. У тој борби, Косово су освојили Албанци, Ћурувија је добио парцелу на београдском Новом гробљу, а Вучић стан у елитном насељу. Стан је задржао, политичку прошлост одбацио. Тортуру, коју је спроводио две и по године, описује у две и по реченице, врло увредљиве по интелигенцију свих грађана Србије. - За закон о информисању, који је имао само два лоша члана, сносио сам одговорност само ја, нико други. Кад бих пребацивао кривицу на неког другог, био бих нечастан човек. Овако је најбоље да ја примим све на себе.53) Ја сам и 1998. критиковао закон који је донело моје министарство. Ако ништа друго, тај закон је донет у ратно време, због безбедности земље и имао је некакво, макар и лоше, друштвено оправдање.54) Све што се догодило лоше у време док сам био министар, ја сам издржао на својим леђима, прихватио кривицу, прихватио одговорност и сносио је. Кајем се због два члана из закона о информисању. Ја сам за то одговоран јер нисам напустио владу. Био сам недовољно храбар да то учиним. И због тога сам крив. Имао сам дилему да ли да останем министар. Рекао сам, нисам био довољно храбар. Имао сам дилему, имао сам тешку свађу у августу 1999. са господином Шешељем. „Блиц“ је писао да сам напустио СРС и владу. Нисам имао довољно ни снаге ни храбрости. Не бих то даље објашњавао – рекао је Вучић,55) заборављајући да помене како се са Шешељем није сукобио због закона о информисању него због хистеричних увреда које је износио на рачун колега из врха Српске радикалне странке. Падом с власти и губитком министарске функције, Александар Вучић није напустио тврде радикалске ставове. Уверен да је радио у најбољем државном и националном интересу, наставио је да се бори за ослобођење Косова и Метохије. 51) 52) 53) 54) 55)
„Курир“, 25. децембар 2003. „Арена“, 16. јануар 2004. „Ало“, 17. новембар 2008. „Ало“, 14. јул 2009. РТС, 4. новембар 2010.
–344–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА
Радикали и у опозицији бранили Косово захтевајући примену Резолуције 1244 Вучић: Тек када се на Косово врати српска војска, можемо да прихватимо преговоре. Кључно је питање територије, а не људских права * * * Потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација заустављено је НАТО бомбардовање СР Југославије. Управу над Косовом и Метохијом преузеле су снаге КФОР-а и УНМИК-а, као и терористи из „Ослободилачке војске Косова“ чије вође су се трансформисали у лидере политичких странака. Са српском полицијом и војском, Космет је напустило око 30.000 Срба, а они који су одлучили да остану на својим имањима пристали су на живот у сталној опасности од албанске тортуре. Политичко и војно присуство страних протектора није зауставило терористичке нападе на српске цивиле, њихову имовину, институције, цркве и културну баштину. - Изгубили смо суверенитет на Косову и Метохији, ударила је најјача сила овог света, али не заборавите да је једина политичка снага у свим српским земљама која је била против окупације српске територије Косова и Метохије, која је била против плана Ахтисари-Черномирдин, која је била за борбу за очување Косова и Метохије, била Српска радикална странка, и нико више – истицао је Александар Вучић56) још као министар информисања. И по паду с власти, Вучић је наставио борбу против албанско-америчких окупатора и, још активније, против Ђинђићеве и Коштуничине Демократске опозиције Србије. Оправданост ратног отпора у одбрани Косова и Метохије објашњавао је оценом да би „ове америчке странке, да су раније дошле на власт“ Албанцима и НАТО агресорима „мирно дали све, као што ће им сада дати“.57) Косово и Метохија постало је кључно питање унутрашње политике, а однос према њему опет је делио грађане и политичаре на патриоте и издајнике. Радикали су позивали на отпор окупацији дела територије Србије, а нова власт је избегавала сваку конфронтацију са међународним заштитницима албанских сепаратиста. Свакодневни напади на преостале Србе, па и оружани сукоби у тзв. тампон зони, с бујановачке и прешевске стране административне линије којом је Србија званично одвојена од Косова, доказивали су незаинтересованост представника КФОР-а и УНМИК-а да створе услове за нормалан живот свих грађана, као и неспособност српских власти да дипломатским путем утичу на смиривање ситуације. Српска радикална странка је инсистирала на потпуној примени Резолуције 1244, која је, између осталог, дефинисала потребу демилитаризације албанских оружаних снага и могући повратак одређеног броја припадника српске полиције и војске. 56) Пети отаџбински конгрес СРС, 23. јануар 2000. 57) ТВ „Монтена“, Подгорица, 23. март 2001.
– 345 –
Морални портрет Александра Вучића - Ми инсистирамо на повратку српске полиције и Војске Србије и Црне Горе на Косово и Метохију. Тек када се врати војска и полиција, тек када се установи да је Косово и Метохија државна територија Републике Србије и државне заједнице Србије и Црне Горе, можемо да разговарамо о било чему другом. Кључно је питање државно-правног статуса и територије, а не питање људских права. Оно је важно, али испод њега се крије превара за наш народ. Ако би се о томе нешто договорили, могли би Шиптари и њихови међународно-правни помагачи да кажу: „Да, ево, коначно су устројили такве законе којима гарантују људска права и слободе Србима на Косову и Метохији и сад можемо да им отмемо Косово и Метохију из њиховог државно-правног система. Зато кључно питање нису људска права и безбедност, већ државно-правни статус и територијална целовитост нашег државног интегритета – истицао је Александар Вучић.58) Од челника ДОС-овог режима захтевао је да престану са „циркусирањем“ и „идиотским“ избегавањем да одговоре на оружане провокације, него да предузму конкретну акцију којом би бранили државу и народ на начин како то Израелци раде у сукобу са Палестинцима. - Кад год Шиптари убију неког Србина или нападну неку војну базу, наш је одговор да нас неће натерати да им одговоримо. Замислите ви Шарона када Палестинци - у самоодбрани, пошто су Палестинци ти који бране свој народ и своју државу – дигну у ваздух 17 или 20 људи, да каже: „Ми нећемо да одговоримо јер је њихова жеља да ми одговоримо“. Па, какава је то реакција озбиљне државе? Каква је то реакција озбиљног народа? То је реакција циркусаната. Чуј, они хоће да ми одговоримо. Не, него ви, идиоти, станите, нека нас туку још мало, а ми ћемо бити паметнији, они нека нас туку минобацачима, а ми ћемо да им се осмехујемо јер нам нису уништили баш све. Не сме нико метак да испали, они могу топовским гранатама да нас туку целу ноћ, а ми ћутимо и трпимо. Е, то је генијална политика која не постоји нигде у свету. Актуелна власт сносиће сву историјску, правну и политичку одговорност за оно шта ће се збивати на Косову и Метохији. Они су обећали народу и рекли: „Косово и Метохија су демократско питање, то ћемо решити уз помоћ наших пријатеља са запада“. Нису тражили повратак војске и полиције на Косово и Метохију али досманлије траже да наше јединице иду у окупациону мисију у Ирак. Зар да они часни људи који се боре за своју слободу убијају нас или да ми убијамо те часне људе? Да ли то треба наша војска ра ради? Да убија Ирачане? Да их и ми убијамо, као да су их ови мало убијали? Зар ми да идемо у окупациону мисију, да убијамо припаднике пријатељског народа, а на Косово и Метохију не могу да се врате. Како је то могло уопште некоме да падне на памет? Како је то, уопште, могуће? – упозоравао је Вучић59) на време. Српска власт, којом су управљали Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, испуњавала је све званичне и незваничне захтеве међународне заједнице. Амнестирано је и из српских затвора пуштено око хиљаду албанских терориста, по58) „Патриот“, 25. август 2003. 59) Исто.
–346–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА вучена је тужба против НАТО-а, Скупштина Србије је усвојила Декларацију о Косову и Метохију у којој се обавезала на сарадњу са Хашким трибуналом и поводом српских злочина на том територију, откривене су тзв. масовне гробнице албанских цивила у Петровом селу и Батајници, председник СР Југославије Војислав Коштуница је подржао председничке и парламентарне изборе на Косову и дао потпуни легитимитет Ибрахиму Ругови, Неџаду Дацију и њиховој власти која је наставила са прогоном и убиствима Срба. Таква државна политика Србије допринела је погрому српског становништва на Космету и Метохији. Одлично организованим нападом, албански екстремисти су 17. марта 2004. године извршили ново етничко чишћење. У два дана насиља, протерано је више од 4.000 Срба, убијено је 19, а рањено и повређено скоро хиљаду људи, уништена је 561 српска кућа и спаљено 35 православних цркава и манастира.60) Међународна полиција је утврдила да је у дивљању учествовало око 50.000 албанских вандала, али нико није судски процесуиран. Српска власт је реаговала жестоким саопштењима у којима је апеловала на међународне институције да обезбеде ред и мир за све грађане Косова и Метохије, са захтевом да се „сви заједно боримо за демократију и заједничку европску будућност у којој ниједан народ не сме бити прогоњен“. Појединци из власти су се сликали на парастосту убијеним Србима и на тај начин окончали свој отпор албанским терористима. Српска радикална странка је заступала много конкретније и тврђе ставове. У свом изборном програму, Томислав Николић, председнички кандидат СРС-а, значајно место је посветио одбрани Косова и Метохије. - Тражимо оно што морамо да тражимо. Нисмо ми писали Резолуцију 1244 Савета безбедности, писале су је све државе на свету и написале су да је Косово и Метохија наша територија и написале су да ће српска војска и полиција да се врате у ограниченом броју, неколико стотина. Када смо у Скупштини Србије и Црне Горе имали ту тачку на дневном реду, само су посланици Српске радикалне странке гласали за резолуцију којом Скупштина СЦГ тражи испуњавање Резолуције 1244 и повратак српске војске и полиције на Косово и Метохију. Само ми. Срамота их је било да буду против, па су били уздржани. Како можете у решавању судбине Косова и Метохије да будете уздржани? Ја се слажем да је неко за а неко против, али да будете уздржани, да вас не интересује, а власт сте у Србији и у Србији и Црној Гори, то је немогуће. Да је било неколико стотина наших војника и полицајаца, ниједан Србин не би настрадао, ниједна кућа не би била запаљена, јер они не би бежали пред терористима, они би бранили Србе. Изашао председник Скупштине Србије и Црне Горе, Зоран Шами, и каже: „Шта, да пошаљемо неколико стотина полицајаца, треба да буду глинени голубови?“ Па, тамо живе деца која немају ни оружје, ни муницију, нити су обучена. Зар она нису глинени голубови? Него, ако пошаљемо обученог војника и по60) На мосту у Митровици је убијен Боривоје Спасојевић (53), метком из снајпера на тераси свог стана је убијена Јана Тучев (36), Драган Недељковић (55) из Призрена изгорео је у запаљеној згради Богословије, а иста судбина задесила је и Златибора Трајковића из Косова Поља (53), који је спаљен испред болнице. Ненад Весић (54) из Липљана настрадао је од бомбе, а Слободан Перић (52) ликвидиран је у Гњилану („Вечерње новости“, 22. март 2004.)
– 347 –
Морални портрет Александра Вучића лицајца, он ће бити глинени голуб? Каква замена теза! Тако се држава не брани, зато немам поверења у ову владу. Не ужива поверење, склопљена је на уценама, у њој нема ниједног патриоте. У тој влади нема ниједног члана који воли ову земљу, воле само власт. Нема љубави према отаџбини, има само љубави према страним интересима. Наш проблем је што је лакше било подићи устанак пре 200 година него организовати прославу 200 година од устанка. Ето, то је српски проблем – нагласио је Томислав Николић.61)
Тадић и Коштуница помажу Европи и Америци да нам отму Косово и Метохију Вучић: У окупационом режиму у Другом светском рату, Милан Недић је самосталније водио политику него Коштуница и Тадић * * * Сам против свих, Николић је тесно, у другом кругу председничких избора 2004. године, изгубио од Бориса Тадића кога су подржали Војислав Коштуница, Богољуб Карић, Велимир Илић и многи други потоњи сателити Српске напредне странке. Настављајући Ђинђићеву политику, Тадић је успешно испуњавао све захтеве међународне заједнице, помажући да Косово и Метохија сваки дан буде ближе независности и даље од Србије. Међународни протектори су утврдили албанске институције, повратак прогнаних Срба је престао да постоји и на нивоу идеје, а власт председника Тадића и премијера Коштунице се посредно, прихватајући међудржавне уговоре у којима је учествовало и Косово, одрицала суверенитета Србије над тим делом своје територије. Томислав Николић, заменик председника Српске радикалне странке, уз признање да би „мање бринуо за Косово кад би Војислав Шешељ био у Србији а не у Хагу“,62) тврдио је да ће Косово остати у саставу Србије и да тиме неће бити угрожен ниједан Албанац. - Косово неће бити суверена држава. Косово ће бити део територије Србије. Косово се неће ујединити са Албанијом никада, то вам гарантујем, а са политичким представницима албанског народа са Косова и Метохије разговараћемо о статусу, о аутономији у којој желе да уживају, о приходима које желе да остварују и које желе сами да распоређују, о њиховом чланству у разним организацијама, о њиховим правима. Ниједан грађанин Косова и Метохије неће бити угрожен, ниједан, и то мислим и на Србе и на Албанце – говорио је Николић.63) Александар Вучић је упозоравао на догађаје који су припремали услове за озваничење независности нове албанске државе. - Ситуација на Косову и Метохији се усложњава, очигледно је да Албанци намеравају да ускоро задају завршни ударац Србима у покрајини. Наша држава 61) „Велика Србија“, мај 2004. 62) Т. Николић, „Досманлије и Косово“, СРС, 2007. 63) Научни скуп Српске радикалне странке, Центар „Сава“, Београд, 23. фебруар 2005.
–348–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА није спремна ни на какав одговор због тога што не постоји јединствена политика према Космету и по том питању нико ништа у овој земљи не предузима – наглашавао је Вучић.64) Да би помогла у стварању политичког консензуса, Српска радикална странка је Скупштини предложила „Резолуцију о очувању Косова и Метохије у оквиру територије Републике Србије“. У тексту се наводи: 1. Сви релевантни политички чиниоци у Србији инсистираће на поштовању и спровођењу обавеза међународне заједнице из Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, усвојене 10. јуна 1999. године. Нико не сме да улази у било какве разговоре или преговоре о односима између привремених власти на Косову и Метохији и централних власти у Србији, све док Резолуција 1244 не буде испуњена, односно док у фактичком стању не буду проведени они правни делови Резолуције који иду у корист одбране територијалног интегритета Србије и Црне Горе. Посебно се захтева испуњење обавеза из тачке 4 анекса 2 Резолуције 1244, у којој се каже: „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2“, и тачке 6 анекса 2 Резолуције 1244 СБ УН која гласи: „Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: 1. везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; 2. обележавање и чишћење минских поља; 3. одржавање присуства на местима српске културне баштине; 4. одржавање присуства на главним граничним прелазима“. 2. Србија као демократска земља, која поштује норме међунардног јавног права, учествоваће у изградњи широке територијалне аутономије Косова и Метохије унутар Србије, али не може и не сме да прихвата нове предлоге о редефинисању финалног статуса јужне српске покрајине са могућношћу урушавања територијалне целовитости Републике Србије. Представници свих државних органа заступаће интересе државе Србије која сматра да је коначни статус Косова и Метохије решен Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, а о свим модалитетима односа између централних органа власти и привремених органа власти на Косову и Метохији могуће је водити сваку врсту разговора. 3. Србија гарантује, у складу са етничким, историјским и културним правима Албанаца на Косову и Метохији, поштовање суштинске самоуправе припадницима албанске националне мањине кроз давање широке територијалне аутономије Косову и Метохији. Косовскометохијска територијална аутономија у оквиру Србије имала би право: на формирање сопственог законодавног тела, извршне власти (моноцефалне и бицефалне), правосудне власти, са изузетком врховног суда и највишег суда за заштиту људских права на нивоу државне заједнице; на уређење целокупног економског система, решавање свих социјалних питања и вођење фискалне политике са изузетком царинске, пошто би царинска стопа била јединствена за целу територију Републике Србије; на утврђивање сопственог образовног програма, руковођење и управљање здравственим сектором, културним и спортским животом; на форми– 349 –
Морални портрет Александра Вучића рање органа безбедности, својих полицијских снага, али без могућности стварања и организовања сопствене војске. Границу према Албанији и Македонији чувеле би граничне полицијске службе Републике Србије. Прерогативи власти територијалне аутономије могу бити само делимично ограничени надлежностима децентрализоване српске самоуправе унутар Косова и Метохије. 5. Територијална аутономија Косово и Метохија треба да функционише као децентрализована област, уз могућност заштите и гаранција националног идентитета, културне и историјске посебности српског народа у оквиру територијалне аутономије. Срби, као народ, треба да буду представљени у органима територијалне аутономије на равноправној основи са Албанцима, без могућности мајоризације, било над српским народом или албанском мањином. Српска самоуправа била би организована на територијалном принципу, у више самосталних области, а српска посебност била би заштићена поштовањем етничке репрезентативности у органима територијалне аутономије и на оним територијама где Срби не представљају већину. 6. Однос српске самоуправе на Косову и Метохији према територијалној аутономији Косово и Метохија мора бити једнак и реципрочан односу територијалне аутономије према централним органима Републике Србије. Српска самоуправа не може да наруши целовитост Косова и Метохије, а територијална аутономија Косово и Метохија, на исти начин, не може да наруши територијални интегритет Републике Србије. Такво решење би на правичан начин зауставило даљу дезинтеграцију и могућност било каквих војних и озбиљних политичких сукоба у овом делу Балкана. Истовремено, омогућава се широко културно повезивање Албанаца са Косова и Метохије са Албанцима на југу централне Србије. 7. Органи Републике Србије, у складу са Резолуцијом 1244, имају право и обавезу да заштите све верске споменике и културну баштину српског народа на Косову и Метохији. Споменици српске културе и православни верски објекти на Косову и Метохији имали би, због присуства полицијских снага Републике Србије, неку врсту екстериторијалности у односу на територијалну аутономију. 8. Територијална аутономија Косово и Метохија има обавезу да поред заштите колективних права обезбеди поштовање људских права и слободу сваког појединца. Та надлежност територијалне аутономије само делимично је ограничена постојањем Суда државне заједнице Србија и Црна Гора, или сукцесора тог суда на нивоу Републике, који би у највишој инстанци решавао појединачне жалбе о кршењу људских права на територији Косова и Метохије. 9. Република Србија посебно ће водити рачуна о заштити државне и друштвене имовине у оквиру територијалне аутономије и спречити њено противправно отуђење. Пљачка наше имовине не може и не сме да добије легалитет и легитимацију пред било којим домаћим или међународним телом или органом. 10. Република Србија ће поздравити сваку помоћ Уједињених нација у утврђивању коначног решавања на овим принципима и у његовом спровођењу у пракси. –350–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Радикали су јасно дефинисали кључне ставове: Косово и Метохија су привремено окупирани део територије Републике Србије; међународна заједница мора да у потпуности спроведе закључке из Резолуције 1244 Савета безбедности и омогући повратак контингента српских војника и полицајаца на Космет; албанска мањина може да на Косову и Метохији добије територијалну аутономију; српска власт не сме пристати на уцене које би Албанцима дале могућност да прогласе независност Косова; и, можда најважније, Србија не сме да се одрекне своје јужне покрајине ни по цену да не буде примљена у Европску унију. - Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија су саставни део Србије и Црне Горе и нема даље расправе о томе. Нека испуне међународне обавезе они који су на седници Савета безбедности донели ту Резолуцију, где су рекли да имамо право да 999 наших припадника безбедности дође на Косово и Метохију како би обезбеђивали границу и верске објекте. Нека то испуне и тиме ће бити гарантован наш територијални интегритет и целовитост – тврдио је Александар Вучић.65) - Нема у Србији никога ко би смео да потпише било шта што би Косово и Метохију издвојило из Србије. Апсолутно сам сигуран у то. Знате, окупација је једно а пристанак и потпис је друго. Хрватска је окупирала Републику Српску Крајину али нема нигде сагласност ниједног представника тадашње Српске Крајине да то учини и то питање је отворено. Та копча није затворена. Албанци на Косову и Метохији могу да протерују све Србе, могу да проглашавају шта год хоће, све док се Србија с тим не сложи и то неће бити ваљано и међународно признато – говорио је Томислав Николић.66) Предлог резолуције Српске радикалне странке није ушао у скупштинску процедуру. Премијер Војислав Коштуница, чија мањинска влада је имала подршку Социјалистичке партије Србије, решење косовског проблема је тражио у оквиру пароле „више од аутономије, мање од независности“. - Власт на све начине, противуставно и противно пословнику о раду Скупштине, жели да нашу иницијативу скине с дневног реда. Њима је циљ да јавности покажу како само они знају да реше питање Косова и Метохије, иако јавност види да то јако лоше раде. Они никако да схвате да по питању Косова и Метохије мора да се изнађе национални консензус, а не да се и ту трвемо и свађамо. Уместо тога, они нуде девизу „више од аутономије, мање од независности“, а гарантујем вам да нико из власти нема појма шта значи тај термин.67) Тај концепт је веома глуп и не значи ништа сем независности. Измишљена прича „више од аутномије, а мање од независности“ значи одложену независност за две, три године. Та прича је потпуно погрешна и супротна интересима нашег народа. То је идиотска прича. Данас имамо идиота од Вука Драшковића који каже: „Срби су мањина и ми морамо да учинимо све да заштитимо ту мањину“, а ја му кажем: „Идиоте један, Срби су народ на Косову и Метохији, јер се налазе у држави Србији, а мањина су Албанци. 64) 65) 66) 67)
„Срна“, 16. децембар 2004. „Велика Србија“, мај 2005. Исто. „Српски Национал“, 15. април 2005.
– 351 –
Морални портрет Александра Вучића Међутим, људи из власти не разумеју да те правне ствари нису формалност негу су ствари од суштинског значаја. Једина политика Коштунице, Тадића, Карића, овога или онога, то је да на наше свако питање одговоре: „Па, то је реалност“. Ако је заиста тако, онда нека нађу шимпанзу из зоолошког врта, чуо сам да има један добар, који ће да научи да држи оловку у руци и потписује све што му неко доноси, и увек уз исто образложење: „Па, то је реалност“. У окупационом режиму у Другом светском рату, Недић је доносио многе одлуке самостално, с тим да је много више водио политику него што је воде Коштуница и Тадић. Кључно питање Косова и Метохије је питање територије наше државе. Друго по важности је питање односа власти Косова и Метохије и централних институција власти у Београду. Треће је однос нецентралних српских органа власти према власти аутономије на Косову. Тек четврто је питање људских права и слобода. А они, наши из државног руководства, сваки пут кажу: „Кључно питање су вам људска права и слободе“, што значи да ће сутра, кад неко оцени да је Приштина безбедна и мирна, они рећи: „Па, добро, добили смо сигурност за наше грађане на Косову и Метохији, а територија није важна, то је парче земље“. Е, то је суштина њихове преваре. Зато сваки пут чак и лажни страх од немира користе не би ли се питање територије, иако кључна тема, склонило у страну. Нама кажу: „Ви сте криви, у време ваше власти све је пропало“. А ја им кажем: „Ми смо једини у Србији били против Кумановског споразума, за разлику од свих који су подржали Милошевића а данас би да критикују тај споразум“. Проблем је што ми немамо дипломатију и што наш министар, као ни наши амбасадори, никада не прича о Косову и Метохији. Али, зато прича како Србију треба пацификовати, денацификовати, да су сви у Србији злочинци, психопате, убице. Нама треба дипломатија која ће странцима да каже: „Ево, ми смо испунили своје обавезе, зашто ви нисте испунили своје, испуните Резолуцију 1244“. То нам треба, а то немамо68) – упозоравао је Вучић, а те критике је потврђивао Николић: - О судбини Косова и Метохије данас одлучују премијер Коштуница, који има 7 или 8 одсто бирачког тела, и председник Тадић, са 18 до 20 одсто бирачког тела. Они не смеју да попусте и потпишу да се Србија одрекла Косова и Метохије.69)
Србија без Косова и Метохије не сме да уђе у Европску унију Вучић: Власт каже да није важно где су границе Србије, јер ћемо, кад нас приме у ЕУ, бити еврорегија и ми и Косово. Ма, не дамо ни једну ливаду * * * Лидери Српске радикалне странке су оправдано сумњали у спремност режима Тадић-Коштуница да доследно брани целовитост Србије, посебно због њихове доказане спремности да испуњавају захтеве Европске уније. 68) „Глас јавности“, 21. јул 2005. 69) „Велика Србија“, мај 2005.
–352–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Ево, из Европе смо добили позитивну Студију изводљивости. Добили смо нешто што ће нам стално давати као шаргарепу да бисмо ми једног дана признали независност Косова и Метохије. Већ сутрадан Контакт група је најавила да ће се разговарати о независности Косова и Метохије. Људима у Европској унији није ни у дугорочном плану да нас тамо приме. Омогућиће нам пријем уколико се одрекнемо Косова и Метохије. Међутим, то би било урушавање државе и не могу да верујем да би неко прихватио тако нешто – оценио је Вучић 70) а тај став је потврдио Николић: - Ако је услов да уђемо у Европску унију то да треба да дамо Косово и Метохију, ми у Европску унију нећемо да идемо!71) Крајем 2005. године, међународна заједница је инсистирала на почетку преговора о коначном статусу Косова и Метохије. Албанци су се држали давно формираног става: „Ништа мање од независности“.72) Генерални секретар Уједињених нација, Кофи Анан, именовао је Мартија Ахтисарија73) за специјалног изасланика УН-а за преговоре о будућем статусу Косова и Метохије. Само српска страна је била затечена преговорима. Влада Војислава Коштунице је заказала хитну седницу Скупштине Србије на којој је утврђена платформа за дијалог с Албанцима. У скупштинској расправи, Александар Вучић је оценио да се на дневном реду нашла „најзначајнија тема од почетка рада српског парламента“. - Нико нема право да се, у име грађана Србије, одрекне ниједне српске њиве, ниједне ливаде. Територија Србије је најважнија и нема државе без целокупне територије. Нико, ко је положио руку на Устав, нема право да каже да територија није важна, а ових дана су се чуле и такве изјаве. Ми немамо резервну отаџбину. Имамо само једну Србију и њу не дамо. А Косово и Метохија има 10.887 квадратних километара, то је 13 процената територије наше земље. Цитираћу вам зато Резолуцију 1244, тачка 4, где се каже: „Потврђује се да ће после повлачења, у договореном броју, југословенском и српском војном и полицијском особљу бити дозвољено да се врати на Косово да би обављало функцију у складу са анексом 2“. Где је то, даме и господо? Зашто то до сада нису извршили? Зашто улазимо у било какве преговоре са било ким, пре него што изврше ову обавезу, коју су они нама наметнули? Нико у Србији није био срећан после плана Ахтисари-Черномирдин и Резолуције 1244. Питам вас сада, зашто је не 70) „Српски Национал“, 15. април 2005. 71) „Велика Србија“, мај 2005. 72) Адем Демаћи: „Уколико се не узму у обзир захтеви Албанаца, стање може да измакне контроли, а догађаји да престигну оне из 17. и 18. марта 2004. године“. Самидин Џезари: „Уколико ствари измакну контроли, покренућемо рат а сваки политичар који потпише било шта осим независности биће мртав“ („Шпигл“, 14. новембар 2005.) 73) Марти Оива Калеви Ахтисари, бивши председник Финске, дипломата и медијатор Уједињених нација. За „вишедеценијско ангажовање и посредовање у успостављању мира и решавању конфликата на више континената“ 2008. године добио је Нобелову награду за мир. Као специјални изасланик УН-а за Косово и Метохију, направио је план за решење коначног статуса те српске покрајине. Иако је Савету безбедности, крајем марта 2007, поднео извештај у коме је закључио да „српска и албанска страна нису спремне за споразумно решење проблема Косова“, његов план је касније постао основа за албанско проглашење независности Косова. Ахтисари је остао упамћен по шовинистичкој тврдњи да су „Срби као народ криви“ и да „заслужују казну“. Немачка обавештајна служба је у јулу 2008. потврдила да је Ахтисари примио око 20 милиона евра мита од албанске мафије.
– 353 –
Морални портрет Александра Вучића испуњавају. Нека испуне то, па да разговарамо даље. Пре десет година је потписан Дејтонски споразум, лош по Србе и српске интересе. Данас, после десет година укидају Републику Српску. Да ли су то наше гаранције? Да ли је то оно о чему можемо да се договарамо? Ко нам гарантује да ће оно што буде потписано бити и поштовано? Зашто они, за које сте говорили да су вам велики пријатељи и да ће да реше, као демократско питање, све ваше проблеме, нису до сада то решили? Зато што се, очигледно, тражи окупација Србије. Да ли сада видите да су вас лагали? Сада хоће ампутацију територије и окупацију. Хоће анексију, то је јасно. Ми томе морамо да се супротставимо, јер томе нема краја. Немојте нам следећи пут говорити како је то политика реалности. Има много опасности пред нама и биће врло тешко. Ево, неки ваши пријатељи долазе на Косово и Метохију и у порти цркве у Грачаници говоре како Косово и Метохија треба да буду независни. Неки од вас су тог дана правили том истом Дрновшеку чапрас диван и присуствовали отварању њиховог „Меркатора“. Треба да вас је због тога срамота. Територија Косова и Метохије је територија Србије, уставом регулисана, свиђало се то некоме или не. Ми имамо обавезу да данас говоримо о људским правима и слободама. А да ли се неко од вас данас сећа оних осамнаестогодишњака изгинулих у кафићу у Пећи, само зато што су Срби? Да ли вам значе нешто имена Вукота Гвозденовић, Иван Радојевић, Зоран Станојевић, Иван Обрадовић, Светислав Ристић, Драган Трифовић? Где су данас њихове убице? На крају, ми из Српске радикалне странке смо, као представници највеће политичке странке у Србији, хтели суштинску улогу у овим преговорима. Ту улогу су преузели други. Ми ћемо вас рушити на изборима а данас вас пуштамо да преговарате јер државу Србију никада нећемо рушити – рекао је Александар Вучић.74) Скупштина је усвојила Резолуцију која већ у преамбули, позивајући се на Устав Србије и Уставну повељу Државне заједнице Србија и Црна Гора, тврди да је територија јединствена, недељива и неотуђива, а утемељена на нормама и начелима Уједињених нација, укључујући и Резолуцију 1244. Чланове преговарачког тима Србије, Резолуција је обавезала да испод тог нивоа не могу и не смеју да иду. Свако наметнуто решење будућег статуса Косова и Метохије, Србија ће сматрати нелегитимним, противправним и неважећим, а на евентуално отетој територији прогласиће окупацију. Александар Вучић, међутим, није имао поверења у преговарачки тим који су саставиле Демократска странка и Демократска странка Србије, плус „несрећни“ Вук Драшковић. Упорно је указивао на потребу да Србија инсистира на примени Резолуције 1244 и да у први план ставља територијални принцип а не безбедност грађана на Косову и Метохији. - Игра око Косова и Метохије, оних који се залажу за отимање дела територије Србије, биће веома озбиљна. Неки са Запада не могу да укалупе отимање дела територије суверене државе а да при томе објасне како и зашто то не може да се деси са Републиком Српском, Републиком Српском Крајином или било ко74) Народна скупштина Републике Србије, 21. новембар 2005.
–354–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА јим другим делом неке суверене земље у региону. Свако ће се у Европи суочити са истим проблемом, јер када једном отворите Пандорину кутију, не можете то зауставити на другом примеру. Због тога, њима је потребно да у Србији пронађу људе који ће да пристану да се план отимања дела територије Србије оствари. Представници Демократске странке, па Небојша Човић и Богољуб Карић, већ бесмисленим или никаквим аргументима покушавају да оспоре ставове о територијалном интегритету и суверенитету Републике Србије. Кренуле су невероватне приче. Прва тавка прича је кренула од Човића и Карића. Они кажу: „Није важно где су границе Србије, ако нас 2007. године приме у Европску унију јер онда смо еврорегија и ми и Косово, Албанија, Црна Гора и Македонија“. Нас не интересује јесмо ли ми еврорегија, тактичка или оваква или онаква регија. Нас интересује да Косово и Метохија буде део Србије, а о томе они не говоре ни једну једину реч. То је преварантски део којим они покушавају на сваки начин и по сваку цену да преваре грађане Србије. Они кажу: „Није важно где су границе Србије“. Можда није важно, али важно је да ли је Косово и Метохија у Србији или није – упозоравао је Вучић.75) У својој предикцији догађаја, Вучић није пропустио ниједан детаљ. Тачно је проценио какве уступке ће представници међународне заједнице понудити Србији, ко ће то прихватити и под каквим изговором омогућити прикривено признање независности нове албанске државе. У тој анализи, генерални секретар СРС-а је навео конкретна имена политичара, политиканата и осталих учесника у пројекту отимања Косова и Метохије. - Нашем преговарачком тиму биће понуђен специјални статус за Митровицу, Зубин поток, Лепосавић, Лешак и Звечан или неку врсту широке аутономије за Србе на Косову и Метохији. Даће милионе, милијарде, трилионе за српске цркве и манастире. Заштитиће безбедност Срба у централнокосовским енклавама, косовском Поморављу, Штрпцу, Хочи и Гораждевцу. Све ће то да направе, а онда следи шопинг листа, када ће да кажу: „Е, све смо вам обезбедили, ваши људи ће да имају сва права, све ће да буде у реду, али ми идемо на условну независност. То морате да прихватите. Морате да размишљате о будућности Србије, о будућности тих људи. Ако то прихватите, под број један нудимо вам улазак у Европску унију пре времена, па улазак у НАТО и Партнерство за мир, даћемо вам стотине милиона евра кредита на поклон.“ У том тренутку се појављују Тадић, Карић и остали који кажу: „Па, ми морамо да мислимо на будућност седам милиона грађана Србије, а Косово смо ионако изгубили 1999. године“. Веома је опасно и то што се у целу причу убацују и такозвани представници Срба са Косова и Метохије. Они нису никакви представници Срба, нико их никада није бирао да некога представљају. Ко су Оливер Ивановић, Гојко Савић, Ранђел Нојкић, о Горану Богдановићу да не говорим, он никада ниједан глас није добио, он је у преговарачком тиму само зато што је члан Демократске странке. Њихова улога је да у једном тренутку кажу: „Добро, није нам лако, али добили смо гаранције да ће ово остати наша територија, да ћемо имати аутономи75) „Велика Србија“, децембар 2005.
– 355 –
Морални портрет Александра Вучића ју. Ми морамо да живимо овде, да сви заједно улазимо у Европску унију.“ Значи, иде се и на то да се наводни представници Срба са Косова и Метохије, као додатна варијанта, сложе са тим планом о условној независности и да онда грађани Србије кажу: „Па, чекајте, ако су се представници Срба са Косова и Метохије сложили са тим, онда на то морамо да пристанемо“. Видите како се Ахтисари састаје са Теодосијем и Савом Јањићем, који су најгори Срби, са људима који на Косову и Метохији представљају отворену антисрпску опцију, не само у црквеним круговима. Понудиће им пара колико хоће, само да пристану на условну независност Косова и Метохије, а онда за све што се догодило могу да оптуже Милошевића, Шешеља или неког трећег. То је цео план у вези Косова и Метохије. То је оно чему ми морамо да се супротставимо – описао је Вучић оно што ће се заиста дешавати током следећих неколико година. Набрајајући издајнике који ће помоћи Албанцима и странцима да отму Косово и Метохију, од Тадића и Карића, преко Ивановића и Нојкића, па до Теодосија и Саве Јањића, није поменуо само себе и Томислава Николића. Тада, крајем 2005, уверљиво је заступао радикалске ставове, тврдио да је Косово прече од Европе, а једини спас је видео у подршци Русије. - Наше је да видимо шта траже Русија и Путин, да покушамо да добијемо њихову заштиту, да урадимо све што је у нашој моћи да њихову заштиту стекнемо и да се њих чврсто држимо. То је једина нада за Србију. Није велика, али је то једина нада да сачувамо Косово и Метохију. Ми, радикали, урадићемо све што је у нашој моћи да сачувамо Косово и Метохију унутар Србије. Нисмо свемоћни, али учинићемо онолико колико можемо – говорио је тада Александар Вучић једнако добро глумећи искреност као и данас, када тврди да Европа нема алтернативу а границе Србије су му важне колико Тадићу и Карићу.
Окупационе слуге желе у ЕУ и Америку, власт им је преча од Косова и Метохије Вучић: Европа је најангажованија у отимању Косова и илузорно је причати о придруживању. Европу ми не помињите ако нам отме Косово! * * * Пре него што се трансформисао у „напредњачког“ евро-демократу, Вучић је упорно бранио Косово и Метохију. Износио је оптужбе на рачун представника међународне заједнице, а још оштрије је реаговао на сваку „издајничку“ акцију или изјаву српских државника. Александар Вучић је потписао захтев Народној скупштини за смену Бориса Тадића са места председника Србије због изјаве да „албанска национална мањина има право на самоопредељење“. Иако је претпоставио да парламентарна већина неће прихватити предлог да се расправља о Тадићевој одговорности, Вучић је одлучно бранио Устав и Космет. Мучни преговори под контролом Мартија Ахтисарија су трајали, јавност је тек делимично обавештавана о тезама и ставовима који су заступљени, а Вучић –356–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је инсистирао на логици која је захтевала да међународна заједница прво испуни обавезе које је преузела Резолуцијом 1244. Сматрао је бесмисленим учествовање у новим преговорима кад једна страна није извршила ни оно што је сама себи одредила пре шест година. - Зашто ми уопште преговарамо? Ако се сутра потпише неки нови споразум, међународна заједница ће опет да остварује само оно што је у интересу Албанаца, а о ономе што је у интересу Срба неће ни да разговара а камоли да испуни. Како то да за косовске Албанце може да се прави друга држава, а за Републику Српску не може. За Републику Српску кажу да је настала на геноциду, а истина је да Косово какво стварају настало на основу геноцида и етничког чишћења српског народа. У ствари, они желе окупацију дела наше територије, па још и да нас натерају да вичемо како је то много лепо и дивно док нас млате мотком по глави. Значи, они могу на силу све да ураде, могу на силу и да отцепе Косово и Метохију, али нама једино остаје да после тога прогласимо окупацију, па нека виде шта ће с тим – говорио је Вучић.76) И кад је очување Косова и Метохије у оквиру Србије изгледало као немогућа мисија, Александар Вучић је захтевао да Српска радикална странка преузме одговорност и настави преговоре са Албанцима и представницима међународне заједнице. Аргументовано је доказивао да режим Бориса Тадића и Војислава Коштунице није успео да заштити српске државне и националне интересе, већ је омогућио неометано одвијање процеса озваничења независности Косова. - Власт мора хитно да распише изборе како би Србија могла да се посвети решавању проблема Косова и Метохије. Албанци ће прогласити независност Косова у априлу следеће године, па странке из тзв. демократског блока желе да закажу изборе за март, јер су свесне да касније не могу да добију изборе против нас. Међутим, изборе треба расписати одмах како би радикали преузели одговорност за Косово и Метохију, а не да чекају да Србију доведу пред свршен чин. 77) Сада је веома тешко тражити решење. Од 1999. је веома тешко урадити било шта, али од тада се и не разговара о стриктној примени Резолуције 1244. Ови из ДОС-а су направили страховито много грешака. Уместо да инсистирају на сваком слову те Резолуције, они то нису ни тражили, јер, забога, то није било реално. Како, бре, није реално, идиоти једни! Седам година су обећавали како ће све бити у реду, морају да знају и да ће им стићи рачун за то што су лагали народ. Ми, као народ, имамо једну невероватну потребу коју нема нико на свету. Они нама отимају и узимају све што могу, растачу нас, понижавају нас као никога, а онда ћемо ми да се утркујемо како да им што пре опростимо, да им захвалимо за то што нас муче и да им се што пре увучемо у задњицу. И по томе се мери снага наших политичара.78) Ми ћемо инсистирати да Скупштина Србије донесе резолуцију која ће Косово заувек третирати као део Србије. То је наш кључни политички став који ће највише заболети окупатора и то значи да ће на територији Србије важити само документи Србије а не неке измишљене државе79) – тврдио је генерални секретар Српске радикалне странке. 76) 77) 78) 79)
Б92, 5. фебруар 2006. „Дан“, 28. април 2006. „Прес“, 3. фебруар 2007. „Бета“, 5. јул 2007.
– 357 –
Морални портрет Александра Вучића
Еврофанатик Вучић се одрекао мале Милице и 16 радника РТС-а
Још жешће критике је упућивао на рачун западних сила, пре свега Америке и Европске уније. Не остављајући ни минималан простор за неспоразум, одлучно је заступао став да Србија не сме да уђе у Европску унију ако она подржи отцепљење Косова и Метохије. Као најистакнутији евроскептик, реаговао је на сваку изјаву бриселских званичника којом су подржавали албанске сепаратистичке циљеве. У том контексту је схватао и инсистирање Европске уније на сарадњи са Хашким трибуналом. - Европска унија најављује прекид преговора о придруживању Србије уколико не буду испуњене хашке обавезе. Међутим, иза тога стоје притисци везани за Косово и Метохију. Што год да се деси, на крају ће да дође на то да ће нам ре–358–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ћи: „Дајте Косово и признајте његову независност, иначе имаћете прекид преговора“.80) Запад има план о отимању 15 одсто наше територије! Нека господа из наше власти са својим пријатељима Соланом и Реном виде шта ћемо, јер су нам седам година причали да ми већих пријатеља од Солане и Рена немамо. Сада кажу да нам прети изолација. Каква, бре, изолација, када ти отимају 15 одсто територије? Ма, овде је највећи проблем та свест да и после отимања Косова живот тече даље. Па, тече, али какав? Какав је то живот? Европу ми не помињите ако нам отме Косово! Нека ти из Европске уније кажу да је Косово Србија и сутра ћемо сви махати њиховим заставицама.81) Европска унија је најангажованија у отимању Косова и илузорно је причати о придруживању. Важнији су Србија, њени грађани и њена територија од било каквих интеграција и било чега другог. Волео бих да се ЕУ ставила на страну међународног права и на страну Србије у погледу заштите њеног територијалног интегритета, што она није учинила, него је отишла супротним смером. Србија не може да се сложи за Европском унијом у ономе што је најважније, са отимањем територије Србије. О томе нема разговора, договора нити преговора. Зар има неко право да нам отима територије, а да нам онда каже да нас много воли и да ће нас волети још више, али само да види коју ће следећу територију да нам отме? Очигледно је да Европска унија по сваку цену жели да одвоји Косово од Србије и да Косово добије независност, све игре су биле на то усмерене, али Србија те игре не може да прихвати ни по коју цену.82) Европска унија, заједно са Сједињеним америчким државама, покушава да отме Косово и Метохију и, док год је тако, Србија не треба да размишља о европским интеграцијама. Они морају да схвате, нас интересује држава Србија, нас интересују наша деца, нас интересује наша земља, нама њихово не треба. Нека нам оставе Косово и Метохију, баш нас брига и за Европску унију и за сва њихова чуда и за све њихове будалаштине.83) На пријему у амбасади САД у Србији, одржаном поводом 4. јула, Дана независности САД, присуствовале су све окупационе слуге. Докле ће Борис Тадић и Војислав Коштуница да понижавају Србију и да показују највиши степен најдирљивијих емоција пријатељске природе према амбасадору САД-а који се залаже за отимање дела територије Србије. То показује да Србија нема државу, а показало се и кога контролише окупатор, и да нема разлике између Тадића, Коштунице, Душана Михајловића, Чедомира Јовановића и Радета Булатовића84) – оптуживао је Вучић пре него што се укључио у то друштво и постао окупациони слуга. Томислав Николић, као председнички кандидат Српске радикалне странке, наглашавао је да само његова победа може да поремети планове Европске уније и Сједињених америчких држава да признају независност Косова. Међу предлозима за решење косовског проблема помињао је и војну интервенцију. Као 80) 81) 82) 83) 84)
„Бета“, 24. фебруар 2006. „Прес“, 3. фебруар 2007. „Бета“, 2. мај 2007. „Бета“, 3. мај 2007. „Бета“, 5. јул 2007.
– 359 –
Морални портрет Александра Вучића прави радикал, одмах се понудио да добровољно, животом својим, брани свету српску земљу. - Нећу да обмањујем грађане, Албанци ће прогласити независност три дана после другог круга избора, а Европска унија и Америка ће признати ту независност. Одавно би то учинили, али чекају да Тадић победи. Тадић је њихов кандидат и савезник. Једино моја победа може мало да им поремети планове, јер се ја никада нећу одрећи Космета. Чим будем изабран, писаћу генералном секретару УН-а да га упозорим на историјске околности, на мартовски погром Срба 2004. године. А када прогласе независност, затражићу од Скупштине хитну седницу на којој ћемо поднети извештај, Коштуница као премијер и ја као председник. Поднећемо и предлог нове резолуције. Тражићу да ме Скупштина обавеже шта да радим, и дипломатски и политички, а ако Скупштина тако одлучи, и војно. Али, нећемо слати нашу децу у рат! Са Албанцима на Косову после тога више нема никаквих односа, а једино се свим Србима и неалбанцима мора омогућити да преживе, јер они су све време таоци очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Предложио бих парламенту прекид економских веза, транспорта, протока капитала, робе, људи из дела Косова који контролишу Албанци. Њихов пасош за нас неће вредети, тако да косовски Албанци неће моћи да уђу у Србију. А са државама које признају независност нема дипломатских односа на нивоу амбасадора.85) Реаговаћемо на све начине. Ратоваћемо против Албанаца. Они јесу спремни, кажу. Е, требало би да и ми будемо спремни. Ја мајку немам, ја ћу отићи. Не зовем никога, али ја ћу отићи. То је мој однос према Косову86) – тврдио је Николић.
Албанци прогласили независност Косова, Србија митингом показала снагу и част Вучић: Пред спаљеном америчком амбасадом сам видео неке људе чијој храбрости се заиста дивим. Они су само желели да искале бес * * * Епилог косовске драме, на који су Вучић и Николић годинама упозоравали, догодио се 17. фебруара 2008. године. Парламент Косова је одржао ванредну, свечану седницу на којој је свих 109 посланика гласало за Декларацију о независности Косова. Озваничење отимања дела Србије директно су преносили СиЕн-Ен и Би-Би-Си. Победу терориста, својим присуством на седници, увеличали су Вилијам Вокер, чланови породице Адема Јашарија, Наташа Кандић и дипломате из већине земаља Европске уније. - Овај дан смо дуго чекали. Многи људи су дуго чекали да независност постане реалност. Сећамо се и поштујемо имена свих који су дали свој живот за остварење овог сна и њихових дела и сећања на њих увек ће живети у нашим срцима. Бићемо уједињена нација с веома јасном европском визијом. Наша на85) „Велика Србија“, јануар 2008. 86) „Курир“, 23. март 2007.
–360–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА да и вера никад нису били јачи, становници Косова никада нису били више уједињени, наши снови су безгранични. Данас је цео свет с нама – рекао је Хашим Тачи, премијер Косова.87) Независно Косово су, у првом таласу, признали Иран, САД, Немачка, Велика Британија, Хрватска, Македонија, а касније Црна Гора и још око 70 држава. Дорис Пак, шеф делегације за југоисточну Европу у Европском парламенту, одмах је позвала све чланице Европске уније да хитно признају независно Косово,88) што је њих 22 и урадило. Док су председник Тадић и премијер Коштуница писали јалова саопштења, Српска радикална странка је захтевала хитно заказивање седнице Народне скупштине Србије како би се дефинисале мере које ће бити предузете. - Шта ће Србија да предузме морају да знају сви грађани Србије, а не само политичка елита, зато тражимо од власти да са таквим идејама у најхитнијем року изађу пред народне посланике. Нико у Србији неће моћи да прихвати шаргарепу Европске уније, чије чланице признају независно Косово. Нико у Србији то неће прихватити. Колико год ми волели Русију, колико год волели Европу, грађани Србије више од свега воле своју земљу и знају које су њене границе. Ако се мери по броју људи и територији, већи део земљине кугле неће признати независност Косова и Србија није усамљена у тој борби. Сатерани смо уза зид и ми немамо шта друго да радимо осим да бранимо своје. Неке земље нам отимају територију и поручују да воле Србију. И зову то завршеним послом. Није завршено и никада неће бити завршено. Као што је за њих Косово независно, тако је за нас Косово и Метохија Србија – тврдио је Вучић89) одлучно као пре 10 година, у министарским данима. Уз захтеве за институционалним активностима, радикали Вучић и Николић су најавили организацију митинга против „окупатора и албанских сепаратиста“. - Очекујемо да иницијативу прихвате премијер Војислав Коштуница и председник Борис Тадић, и да Србија једним великим скупом, највећим у својој историји, покаже целом свету да се никада неће одрећи Косова и Метохије. Као држава морамо да покажемо одговорност према свом народу. Они који мисле да су све проблеме решили тиме што ће бескрајно да славе на муци српског народа, преварили су се, јер никада неће наћи већину у Србији која ће прихватити независно Косово. Уверен сам да Косово никада неће добити столицу у Уједињеним нацијама, докле год постоји подршка Русије Србији. Верујем да постоји начин да Србија уђе у велику дипломатску борбу за очување Косова.90) Најважније је да протестни скуп „Косово је Србија“ у Београду протекне мирно и достојанствено, као и да на њему буде показано апсолутно јединство, а партијске разлике остављене по страни. Имамо Народну скупштину, имамо телевизијске дуеле, у којима можемо и да се свађамо и да износимо другачија мишљења, али 87) Б92, 17. фебруар 2008. 88) Пак: „Надам се да ће с јасним статусом Косова, Србија коначно моћи да искористи сав свој потенцијал да се припреми за придружење ЕУ и остави иза себе терет прошлости. Ја се осећам блиско народу Косова и делим с њима моја осећања“ („Бета“, 18. фебруар 2008.) 89) „Танјуг“, 21. фебруар 2008. 90) „Бета“, 19. фебруар 2008.
– 361 –
Морални портрет Александра Вучића сада је тренутак у коме целом свету морамо да покажемо слику јединствене Србије, која се не мири са отимањем Косова и Метохије. Позивам грађане да се понашају онако како су се грађани Србије увек понашали кад им је било најтеже, то значи достојанствено, поносно и са циљем да сачувамо и заштитимо нашу отаџбину. Апелујем на све симпатизере и гласаче Српске радикалне странке да ниједним звиждуком не покажу разлику према представницима власти.91) Великим бројем људи на митингу, у жељи да помогнемо нашем народу на Косову и Метохији, треба да покажемо целом свету да смо опредељени да не одустанемо од Косова.92) На албански и злочин који су учиниле неке земље признавањем независности Косова и Метохије не би требало одговарати злочином и разбијањем. Протест би требало да буде миран, да ни једно стакло не буде разбијено. Људи би требало да разумеју добро интересе своје земље, као што су их разумели и до сада и да се на миран начин боре за интересе своје деце и будућности Србије93) – истицао је Вучић, као да је слутио до чега ће доћи на митингу „Косово је Србија“. На протесту, пред Домом Народне скупштине, окупило се више од 500.000 људи. Поред премијера Војислава Коштунице, говорили су Томислав Николић, Ивица Дачић, Милорад Додик и други. На бини су били и министри из Демократске странке, али не и из Г 17 плус. Председник Борис Тадић је боравио у Румунији. После митинга, док је већи део масе кренуо према храму Светог Саве, где је одржан молебан, неколико група се издвојило и кренуло ка хрватској и америчкој амбасади у улици Кнеза Милоша. Зграда америчке амбасаде је демолирана и запаљена. Неколико навијача фудбалског клуба Партизан ушло је у зграду, међу којима је био и млади Зоран Вујовић, чије угљенисано тело је касније пронађено у једној од просторија. Такође, у центру Београда многе радње су обијене и опљачкане. На интернету се појавио снимак две девојке како краду патике, бомбоњере и флаше пића. Поједини медији, као и представници Демократске странке, одмах су покушали да уличне нереде искористе како би митинг „Косово је Србија“ представили као пљачкашки поход „Патике за Косово“. У медијима под контролом Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Миодрага Ракића главна тема за расправу била је штета од 80.000 евра која је направљена после митинга, а не сам протест грађана Србији због отимања 15 одсто државе. Брутално је злоупотребљена и смрт младића из Новог Сада, иначе из избегличке породице, за шта је одговорност пребачена на организаторе митинга. Део власти, који је контролисала Демократска странка, згражавао се због „слика насиља“ које су из Београда отишле у свет који је прославаљао независност терористичке и геноцидне албанске државе настале на територији Србије. Александар Вучић се гласно и оштро супротставио таквој замени теза. - Кад су Албанци прогласили независност Косова био сам тужан, али не и понижен. Био сам искрено тужан јер сам знао да они то не би урадили да немају подршку Сједињених америчких држава и доброг дела земаља Европске уни91) „Танјуг“, 20. фебруар 2008. 92) „Прес“, 20. фебруар 2008. 93) „Танјуг“, 21. фебруар 2008.
–362–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА је. С друге стране, нисам био понижен јер знам да није важно колико пута је Србија пала, већ да по ко зна који пут може да устане. Од албанског проглашења независности, много је важније што је 500.000 људи показало да Србија може опет да устане. На организацији митинга смо радили заједно са људима из Демократске странке и Демократске странке Србије. Учинили смо апсолутно све да се заштити лична и имовинска сигурност, сарађивали смо са директором полиције, а у медијима смо молили грађане да све прође на најмирнији могући начин. Скуп је био величанствен. То је слика Србије која устаје, слика Србије која се подиже и коју нико не може да заустави. Косово и Метохија ни данас нису изгубљени. После дуго времена, после много година убијања и разарања српске националне свести, посебно током последњих осам година, Срби су показали да нису умрли као народ и да неће дозволити да им нестане држава. Та порука је била двосмерна. У Америци и Европи сада знају да Срби нису зечеви који пристају да једу шаргарепе после којих ће да им отимају делове територија. Срби су научили колико пута су их лагали и варали, па су сада целом свету показали да тако више не може. Та порука је била упућена и земљама које никада неће признати независно Косово. Нека у Русији, Кини, Индонезији, Румунији и свакој другој држави која неће признати албанску независност знају да овде умемо да поштујемо пријатеље и да ћемо са њима увек моћи на најбољи начин да сарађујемо. Међутим, почели су немири које је изазвао један одсто окупљених. Да ли је то било организовано, која служба је то изазвала, то не знам. После молебана, отишао сам кући и гледао извештаје у којима су неки од организатора митинга тврдили: „Ми нисмо за ово, ми смо за мир“. Одмах сам звао најближе сараднике Бориса Тадића и Војислава Коштунице, шефове њихових кабинета. Питао сам их: „Да ли имате и једну реч замерке на оно што смо данас учинили?“ Они кажу: „Не“. Па, зашто су хтели да представе да су сви на митингу били хулигани и пљачкаши, чак су нашли две плавуше како нешто краду, па су приказали у својим медијима како су сви грађани на митинг дошли због патика. Кад је покренута та кампања, нисам могао да разумем да у Србији постоје медији који ће да праве атмосферу линча сваког ко им се не свиђа, осећао сам се и фрустрирано и бесно, а знао сам да не смем да направим ниједан неодговоран потез како бисмо сачували мир јер је стање још било ровито. Нема нормалног човека у Србији који се није осетио пониженим када му на телевизији покажете две девојке како отимају патике или не знам шта, па им кажете: „Е, било је триста хиљада таквих који су пљачкали и узимали патике“. Није тачно! Таквих је било 30 или 300, а оних 499.700 нису ни видели патике, него су дошли да покажу да се не мире са отимањем Косова и Метохије и да само хоћемо да будемо своји на своме – говорио је револтирани Вучић,94) не бежећи ни од анализе узрока и последица нереда и спаљивања америчке амбасаде. Док су сви политичари, чак и они који су говорили на митингу, покушавали да се ограде и оправдају, Вучић је имао разумевања и за оне који су учествовали у нередима. 94) Б92, 24. фебруар 2008.
– 363 –
Морални портрет Александра Вучића - Нико од организатора скупа није ни глуп ни луд па да помисли како је лепо ако дође до сукоба или да, не дај Боже, буде жртава. Ипак, ја сам видео неке људе чијој храбрости се заиста дивим. Ја сам видео много храбрих људи испред тих амбасада. Не могу да одобрим упад у неку амбасаду, али они нису ишли да пљачкају, ваљда су желели да искале бес на онима које сматрају одговорним за то што им отимају територију. Са хрватске амбасаде су само скинули грб. Испред америчке амбасаде сам видео једног момка, немам појма ко је, ја такву храброст у свом животу нисам видео. Дечко је стајао на улици, према њему су ишла три хамера препуна жандарма, а он је стајао на сред улице и рекао: „Шта је?“ Нико није смео да изађе. Значи, дошло је дотле да је у глави и срцу тог човека било толико гнева и набоја да му је било свеједно што је могао да погине. Али, он није тамо ишао да пљачка. Поред таквих примера, била је и друга група, која заслужује најгору врсту осуде и презира. То су они који су дошли да узму неки парфем или патике, али њих је било мање од једног промила. Међутим, кључно је питање – шта се заиста догодило са Зораном Вујовићем? У првим изјавама, Шон Мекормак95) и Кондолиза Рајс96) су саопштили како у комплексу амбасаде постоје маринци и обезбеђење. У другој изјави су тврдили да у амбасади није било никога. Сасвим је извесно да су преко својих камера у згради видели да се догодила нечија смрт. Тада смо и ми сазнали да постоји угљенисани леш, а онда је неко од наших званичника објавио да није реч о убиству, али мене је неколико лекара подсетило да није било времена да се утврди количина гасова у плућима, па није могуће да се утврди да је младић био жив када је запаљен. Полиција је пуштала разне приче, наводно оклизнуо се на каблове па га ударила струја и слично, само што нису рекли да се ухватио за завесу, завеса се запалила, па и он изгорео. Али, истина мора да се сазна. Телевизија Б92 је 500.000 пута у извештајима трвдила да је Зоран Вујовић хулиган. То је најстрашнија злоупотреба медија. И његов отац Миша сад пита: „Да ли је мој син Зоран хулиган?“ Тај човек је прогнан са свог огњишта, остао је без своје куће, а сада и без свог сина, који није дошао на митинг да узме патике и парфем него да уради нешто против оних који су му бабу задавили у кади, против оних који су га истерали из његове куће. А његов отац је приморан да слуша да му је мртви син био хулиган. Нажалост, неким медијима и политичарима је важнија анализа пљачке две девојчице, него смрт једног дечака. Кад сам сазнао за ту трагедију, ја две ноћи нисам могао да заспим – истицао је Александар Вучић. Имао је разумевања за полицију, па чак и за Војислава Коштуницу, али не и за лидере ДОС-а који су се згражавали над насиљем на митингу „Косово је Србија“, заборављајући чињеницу да су на власт дошли спаљивањем Скупштине и РТС-а. Манипуланте из Демократске странке и њених медија подсећао је на пљачку оружја из полицијске станице у центру Београда, захтевао да прекину са стварањем атмосфере линча и преузму одговорност за губитак Космета. - Данас неки тврде да је крив Коштуница, крива је полиција. Не мислим да је Војислав Коштуница крив за немире, нереде и смрт дечака. Политички, најлакше би било да и ја пребацим кривицу на њега. Исто тако, могао бих да ка95) Портпарол америчког Стејт департмента 96) Државни секретар САД-а у администрацији Џорџа В. Буша
–364–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА жем да је то директно произвео Борис Тадић, па се зато склонио у Румунију. Сигурно је негде нешто могло боље да се уради, али није лако полицији. И полицајци знају да им се распада Србија, били су на Косову и Метохији, штитили територијални интегритет Србије, а сад треба да иду против демонстраната који се буне због отимања тог дела наше државе. Сада је ухапшено око 200 људи, сви ће да буду процесуирани на суду. Не кажем да то не треба да се ради, али питам шта је са оних 15 бандита који су 5. октобра 2000, пред телевизијским камерама, линчовали Драгана Милановића? Разбијено је пола Београда, отето је онолико слика, из полицијске станице су отете пушке којима је Чуме убијао своје криминалне саборце, а све то није рађено у одбрану Србије него у борби за фотеље лидера ДОС-а. И никад нико није одговарао за то насиље, нико није осуђен за линч. Исти ти, који су 5. октобра дошли на власт, данас саопштавају да је направљена страшна штета од осам милиона динара. Па, толико пара један од лопова из београдске власти извуче на продаји сладоледа. Е, једног дана биће процесуирани и ти што краду на сладоледу. Међутим, сада сви морамо да преузмемо свој део одговорности за ово што се догодило. Ја прихватам да је моја одговорност, као једног малог човека у целом тиму који је радио, много већа него одговорност многих медија, али и они су одговорни. Ономад су нас убеђивали да су „мафијашки“ медији итекако криви због онога што се догодило Зорану Ђинђићу. Сад, одједном, медији немају више никакву одговорност ни за шта. Имају, као што имамо и ми. А све који одговорност за губитак Косова и Метохије пребацују на Слободана Милошевића, морам да подсетим да им је он оставио Резолуцију 1244. Те Резолуције више нема, она није примењена због оних у чије су се пријатељство заклињали лидери ДОС-а – говорио је Вучић у фебруару 2008. године, седам дана после проглашења независног Косова. Због спаљивања амбасаде, јединог таквог случаја на простору Европе, Американци су одлучили да казне Војислава Коштуницу. Абонентима из Демократске странке наредили су да бојкотују владу у којој су имали већину. После два прегласавања, Коштуница је схватио да му нема опстанка на месту премијера. „Вратио је мандат народу“ и изазвао расписивање ванредних парламентарних избора. Српска радикална странка, предвођена Александром Вучићем и Томиславом Николићем, у кампањи је промовисала изборни програм „Напред Србијо“. Врло детаљно, на 150 великих страна, представљени су сви државни, национални и друштвени проблеми и начини за њихова решења која су предвидели радикали. Обећали су опоравак економије, борбу против корупције и криминала, стране инвестиције, реформу правосуђа, помоћ просвети и култури... Све, само Косово и Метохију нису поменули. Приликом припреме за штампу програма „Напред Србијо“, део о Космету, на своју руку и на основу једног Шешељевог писма их Хага, убацио је један новинар. Ако је тај Вучићев пропуст био плод случајности, све што се десило приликом пуча у Српској радикалној странци и, потом, у „напредњачкој“ евроатлантској трансформацији бивших радикала, урађено је са нескривеном наме– 365 –
Морални портрет Александра Вучића ром да се задовоље њихове личне и политичке амбиције, по цену одбацивања свих ранијих ставова, укључујући и оне којима су годинама ватрено бранили свету српску земљу.
„Напредњаци“ бране Европску унију од Срба који се противе отимању Косова Вучић: Нећемо понишити споразум са Европском унијом о белом шенгену иако он Косово третира као да је изван граница Србије * * * Од 1993. до 2008. године, Александар Вучић је водио бескомпромисни политички рат за стварање Велике Србије. Иако је био заузет одбраном Републике Српске Крајине и Републике Српске, правовремено је указивао на претећу будућност која чека Србе на Косову и Метохији. Уласком радикала у владајућу коалицију са СПС-ом, Вучић је добио прилику да „колевку српства“ брани на конкретан начин, обрачуном са страним и домаћим медијима. Две и по године се храбро супротстављао албанским терористима, НАТО агресорима и српским издајницима. Од отпора није одустао ни по паду с власти. Радикале и остале патриоте предводио је у притисцима на Ђинђићеве, Тадићеве и Коштуничине мутације ДОС-овог режима. И у време албанског проглашења независности Косова, Александар Вучић је доследно тврдио да Србија мора да одбрани своју „свету земљу“. На томе се, у септембру 2008, завршио његов политички пут. Покушајем пуча у Српској радикалној странци и формирањем Српске напредне странке, Александар Вучић је престао да се бави политиком. У новој улози, као демократски евроатлантски бизнисмен, почео је да се бави трговином. По багателној цени је продао идеологију српског национализма, маркетиншке пароле с којима је освајао поверење гласача и посланичке мандате, гробове Срба који су се одазвали његовим позивима на одбрану границе од Карлобага до Вировитице, бугојански завичај властитих предака, малу Милицу Ракић, раднике Радио-телевизије Србије који су раскомадани бомбама његових нових пријатеља, хашке заточенике с којима је делио добро и зло... На распродаји је плануло и Косово. Александар Вучић и Томислав Николић су Српску напредну странку основали са наводном жељом да, без диктатора Војислава Шешеља, успешније спроводе националистичку идеологију. Да би освојили поверење наивних радикала, тврдили су да ће наставити са борбом против свих сила које учествују у окупацији и отимачини српског Косова и Метохије. - Европска унија се на Косову исувише умешала и стала на албанску страну. Европска унија сада не зна како да изађе из те ситуације, па успоставља своју мисију на Косову као једну врсту окупације. Претпоставка да Срби морају да прихвате све што тражи Европска унија провоцира само отпор – говорио је Томислав Николић,97) четнички војвода свеже излечен од радикализма. 97) „Политика“, 28. децембар 2008.
–366–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА И у новој странци, Вучић и Николић су наставили да критикују Тадићев режим. Само, старе приговоре због издаје српских државних и националних интереса и слепом подаништву газдама из Вашингтона и Брисела, заменили су оптужбом да Тадић „недовољно сарађује са нашим пријатељима из Европске уније“,98) иако је председник Србије извршавао све захтеве Запада. За 11 година владавине ДОС-а, Србија је прихватила око 350 међународних споразума разних нивоа, а у већини се, на директан или посредан начин, одрицала државног интегритета и суверенитета над Косовом и Метохијом. Ипак, Вучић је и то сматрао недовољним уступцима. Са тих позиција, крајње конфузно је критиковао и споразум о визној либерализацији, којим је на најконкретнији начин Европска унија издвојила Косово из Србије. - Нећемо понишити споразум са Европском унијом о „белом шенгену“ иако он Косово третира као да је изван граница Србије. Тај проблем бисмо решили на другачији начин. Не бисмо признали границу, није то у питању. Та територија нам је издвојена још 1999. Питање је, да један део својих грађана не издвајате таквим споразумом. Проблем са „белим шенгеном“ може да се реши неформалним путем, и о томе не треба много да се прича. Али може да се направи добро решење за наше грађане. Да једнак третман имају сви наши грађани, и они на Косову, и они овде – ревидирао је Вучић99) своје десет година понављане оцене да пре дефинисања граница Србије не треба прихватити ни преговоре о људским правима. У намери да Демократској странци озбиљније конкурише и на дипломатском нивоу, како би придобила подршку Брисела и Вашингтона, Српска напредна странка је као специјалног саветника и лобисту ангажовала Вилијама Монтгомерија, бившег америчког амбасадора у Београду. Монтгомери је Вучићу и Николићу предложио да и по питању односа према Косову прихвате ставове које већ више од две деценије заступа америчка администрација. - Не видим да постоји икаква акција којом би ситуација око Косова почела да се враћа у супротном смеру. Србија може да демонстрира своју љутњу, али не може да промени ситуацију. Ако Србија жели да буде позвана у Европску унију, она неће морати директно да призна независност Косова, али ће морати у потпуности да нормализује односе са Косовом. Дакле, одговарајуће питање за политичаре није да ли ће признати независност Косова, већ да ли ће подржати процес нормализације односа. Неки партијски лидери већ су показали вољу да то ураде – закључио је специјални саветник Српске напредне странке.100) Примењујући та упутства, Александар Вучић се наметнуо као фанатични заговорник девизе „Европа нема алтернативу“. Инсистирање на одбрани територијалне целовитости Србије заменио је бригом за безбедност, људска права и услове свакодневног живота свих грађана Косова. Иако прича о „нормализацији односа Србије и Косова“ у својој суштини не представља ништа друго него одустајање од сваке врсте одбране државног суверенитета и посредно прихватање независности, Вучић је успео да добар део бирача из тзв. патриотског корпу98) „Време“, 2. септембар 2010. 99) „Недељни телеграф“, 26. август 2009. 100) „Прес“, 7. новембар 2010.
– 367 –
Морални портрет Александра Вучића са преведе у евроатлантски и да себи и својој новој странци обезбеди снажну подршку представника земаља које су креирале отимање Косова и Метохије и бомбардовање СР Југославије. Привид патриотизма заменик председника СНС-а је одржавао понављањем мантре: „Србија никада неће признати независно Косово“. Бесмисао те пароле доказивали су његови страни ментори који су једнако упорно тврдили да од Србије нико не тражи и не очекује да призна Косово. - Економско јачање Србије је могуће једино уласком у Европску унију. Такође, Србија мора да побољша односе и са Сједињеним америчким државама. Радује ме што западни лидери не условљавају интеграцију Србије у међународну заједницу одрицањем од заштите територијалног интегритета. За нас је веома важно што су нам и званичници у Стејт департменту саопштили да неће тражити од Србије признање независности Косова, али да не желе никакве проблеме у региону. Ми смо рекли да су сви сити проблема у региону и да нико не жели ни сукобе ни ратове, већ да све наше спорове решавамо демократским путем. 101) У разговорима које смо имали са међународним званичницима, нико нам није отворено рекао да је признање независности Косова услов за улазак Србије у ЕУ. Уверен сам да нам нико неће изричито тражити да признамо независност Косова, али очекујем да ће свакако бити притисака да се направи решење слично оном после примене Холштајнове доктрине у СР Немачкој. По њему, Западна Немачка никада није признала независност Источне Немачке, никада нису успоставиле дипломатске односе нити било шта слично, али су одржавале контакте преко нижих службеника. Мислим да западне земље то покушавају да спроведу у нашој земљи, пошто им је јасно да су политички доминантни чиниоци који нису спремни да признају независност Косова102) – износио је Вучић ставове које су хтели да чују његови нови савезници. Шта о томе мисле Срби са Косова и Метохије, видело се приликом седнице Заједнице скупштине општина Косова и Метохије у Звечану, када посланицима Српске напредне странке прво нису дозволили да уђу у салу, а онда ни да добију прилику да говоре. - Тако се не прави јединство српског народа. Нисмо правили скандал на Косову и Метохији јер желимо да наш народ остане јединствен, али грдно се преварио ко мисли да може тако да понижава Српску напредну странку – љутио се Вучић103) на Србе који су се противили његовој намери да опет тргује туђим животима. Да су спремни на сваку врсту лицемерја, лидери СНС-а су доказали и односом према политичким вођама Албанаца са Косова и Метохије. Кад им је одговарало да политичке поене стичу критиком Бориса Тадића због контаката са албанским државницима, нису имали ни трунке толеранције. Мало касније, кад су почели да се са Тадићем надгорњавају у „антисрпском европејству“, на сав глас су обећавали да ће урадити баш оно што су сматрали чином велеиздаје васколиког српства. 101) „ФоНет“, 3. октобар 2010. 102) „Политика“, 22. фебруар 2010. 103) „Бета“, 18. фебруар 2009.
–368–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА Средином децембра 2006. године, на скопском аеродрому, наводно, случајно су се срели председник Србије Борис Тадић и тадашњи „премијер Косова“ Агим Чеку. - Да сам бежао по аеродрому од Чекуа, то би био кукавичлук. Ја сам одрастао на Дорћолу и тамо је често морало да се излази на црту – објаснио је Тадић 104) разлоге због којих је пристао да размени неколико мангупских реченица са једним од најистакнутијих терориста из „Ослободилачке војске Косова“. Медији су објавили да је Чеку рекао Тадићу да би за Србију било боље да се реши проблема. „Кад имате проблем, одсеците га“ – рекао је Чеку, који се у злочинама над Србима истакао још у Крајини, као добровољац у хрватској војсци. Тадић му је одговорио: „Косово није проблем. Ви то говорите као војник, а ја говорим као психолог.“ 105) Због тога је Тадићу на црту одмах скочио Вучић. - Шокирани смо чињеницом да председник Србије назива терористу и оптуженика за ратне злочине Агима Чекуа војником и са њим на пристојан начин разговара о будућности дела територије Србије. Разумемо ми да је Чеку подржао тзв. демократске снаге у Србији. Знамо да је и Тадићу и Коштуници изузетно значајна подршка Чекуа – оптужио је генерални секретар Српске радикалне странке106) председника државе. Председник Вучићеве нове странке, Томислав Николић, као да је још радикал, тврдио је да „никада не би пружио руку Хашиму Тачију“. - Нећу то урадити. Зашто бих то урадио? Још није јасно да ли је он ратни злочинац, никад није било никаквог суђења с тим у вези. Он је човек који је отео део наше територије – рекао је Николић.107) Пошто се Српска напредна странка профилисала у складу са смерницама Вилијама Монтгомерија, Николић је променио причу и закључио да су „околности такве да се о Косову и Метохији мора разговарати и са онима које су Албанци изабрали“. - Разговарао бих са представницима Албанаца на Косову. Разговарао сам и са Ибрахимом Руговом, а многи људи би у Србији вероватно рекли: „Ја нећу с њим“. Ако Хашим Тачи буде члан делегације, па шта да радим. Сада имате околности да морате да разговарате са онима које Албанци изаберу и готово. И ко сме да стави своју жељу изнад интереса Србије. И убеђен сам да нити би он убедио мене, нити бих ја убедио њега – тврдио је Николић,108) не подсећајући да је Ругови претио да ће ратом до последњег Србина бранити „свету српску земљу“, што му не би пало на памет приликом могућег сусрета са Тачијем.
Није важно да ли је Косово у Србији, заједно ћемо бити у Европској унији Вучић: Напредњаци неће одустати од европског пута. Тачно је да немамо право да се одричемо територија, али требају нам и инвестиције... 104) 105) 106) 107) 108)
„Политика“, 20. децембар 2006. „Бета“, 16. децембар 2006. „Танјуг“, 17. децембар 2006. „Политика“, 28. децембар 2008. НИН, 19. мај 2010.
– 369 –
Морални портрет Александра Вучића * * * Прилику за победу у омиљеној дициплини – надметању са Тадићем у европејству – лидери „напредњака“ су видели и у одлуци Међународног суда правде у Хагу којом је оцењено да једнострано проглашење независности Косова није у супротности са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН-а. - Међународни суд правде је утврдио да „Декларација о независности Косова“ није повредила међународно право зато што то право не садржи забрану таквих декларација. Суд констатује да Резолуција 1244 није забрањивала ауторима „Декларације“ да прогласе независност – саопштио је председник суда Хисаши Овада.109) Председник Србије Борис Тадић је оценио да је одлука Међународног суда правде „тешка за Србију“, али да ће Србија наставити да искључиво политичким средствима брани свој територијални интегритет. - Јасно је да се суд није изјашњавао о праву на отцепљење, већ је одлучио да расправља искључиво о техничком садржају „Декларације о независности“. Суд је избегао да се изјасни о суштинском питању и препустио да се о томе и о свим политичким импликацијама расправља у највишем органу Уједињених нација – рекао је Тадић.110) Томислав Николић је закључио да је одлука МСП-а „јако тешка и судбоносно лоша“ по Србију и одмах кривицу пребацио на режим Бориса Тадића. - Изречено је... И сада треба да размислимо шта ћемо даље. Очекујем хитну реакцију и конкретне кораке челних људи у држави, да се појаве на телевизији и покушају да ублаже немир после саопштавања одлуке Међународног суда правде, а и сам осећам тај немир. Државни врх је годину дана заваравао грађане да је суд на страни Србије и да се очекује позитивно мишљење – рекао је Николић.111) Да очекује најгоре, Томислав Николић је пред новинарима признао и Гвиду Вестервелеу, немачким шефом дипломатије. Кад су се дотакли неизбежног косовског проблема, председник СНС-а је рекао: - Нисам оптимиста, сматрам да Србију очекује суочавање с независношћу Косова!112) Ако је то јавно тврдио, може само да се претпостави шта он и Вучић тајно обећавају представницима западних сила. Да у том диму има и ватре, указао је српски министар спољних послова Вук Јеремић кад је, у једној телевизијској емисији, упозорио Александра Вучића да би требало да буде „јако уплашен“ могућношћу да „викиликс“ 113) објави депеше са садржајем онога „што је о Косову говорио у Вашингтону“.114) 109) 110) 111) 112) 113)
„Танјуг“, 22. јул 2010. „Блиц“, 22. јул 2010. „ФоНет“, 22. јул 2010. „Курир“, 30. август 2010. Викиликс је међународна организација са седиштем у Шведској, која објављује анонимне дојаве и јавности недоступне документе. Викиликс је објавио неколико милиона докумената међу којима и поверљиве депеше америчких дипломата 114) Б92, 19. јун 2011.
–370–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА - Шта „викиликс“ може да објави? Ево како је било. Мене су питали какав ми је став о НАТОу. А ја кажем: „Па, знате, имамо скупштинску декларацију и Устав Србије који говоре да ми не можемо да будемо члан“. Питају ме: „А, је л’ то довека?“ Кажем: „Па, ништа није довека!“ – признао је Вучић115) суштину своје политике: „Ништа није довека!“ Да би се дошло до тог закључка, нису потребни „викиликс“ и депеше страних дипломата којима је Вучић доказивао да је спреман да изврВучић, Николић и Тадић: Закрпе нашле крпу ши све што они траже. Не само министра Јеремића и анонимне денунцијанте, он је јавно, у српским медијима, демантовао и председника своје странке, не допуштајући му да, чак ни у патриотском заносу, помене могућност одступања од смернице „Европа нема алтерантиву“. Повремено, да би замајавао патриотски део бирача Српске напредне странке, Томислав Николић би проблематизовао однос Европске уније према Србији и Косову и Метохији. Нежно и обзирно, да никога не наљути, поменуо би став да је „Србији Косово прече од Европе“. Истовремено, без стида је заступао став да „границе неће бити битне кад уђемо у ЕУ“. Иако је Николић употребљавао чак и термин „еврорегија“, који је некада, кад су га користили Тадић, Човић и Карић, сматрао очигледним доказом издаје Косова и Метохије, Вучић би га језуитски детаљно кориговао и враћао у оквире идеје о „европском путу с којега нема скретања“. - Идемо ли ми у Европу без граница и коме ће онда да буде битно где је та граница? Предлог да Косово и Метохија, заједно са Србијом, уђе у Европску унију и постане еврорегија коју би сви признали, представља искорак у смислу да ово нерегуларно стање мора да буде довршено. Албанци кажу да имају државу, а немају је. Ми кажемо да имамо Косово, а немамо га. Значи, мора неко да седне и разговара о томе. Ако је међународна заједница рекла да је независно Косово и Метохија, зашто није. Зашто ту агонију оставља нама, а сама пере руке. Што није у агонији међународна заједница због тога? Проблем Европе је што 115) Б92, 19. јун 2011.
– 371 –
Морални портрет Александра Вучића је територија Косово и Метохија под њиховом контролом а касни бар 15 година у испуњавању европских стандарда иза Србије – говорио је Томислав Николић, 116) исти онај који се са оружјем борио за српске границе од Призрена до Вировитице. Међутим, без моралних и политичких дилема, понекад би емитовао слике своје прошлости и великосрпски тврдио да „бира Косово пре Европе“. - Ако коначни услов за пријем Србије у Европску унију буде признање независности Косова, Српска напредна странка би прекинула европски пут. Не замишљам још такав сценарио. Не могу да замислим да у ЕУ имамо тако неозбиљне партнере који нам одмах нису поменули главни услов. Боље би било да су нас на почетку суочили са тим, јер бисмо онда тражили друге излазе за Србију – тврдио је Николић.117) Александар Вучић је експресно доказао да тврдње Томислава Николића немају никакав значај за Српску напредну странку. - Став Томислава Николића да раскидамо пут ка Европској унији ако признање Косова буде услов, то је прича по систему „шта би било кад би било“, прича која је извучена из контекста. Тачно је да нико од наше државе није ни тражио да признамо Косово. Напредњаци неће одустати од европског пута Србије, а имамо и Устав Србије, који се мора поштовати – на најконкретнији начин је Вучић118) показао ко је прави вођа Српске напредне странке и организатор свих њених политичких, идеолошких и националних превара. Александар Вучић није Европску унију бранио само од Томислава Николића, него чак и од највиших институција и дипломата држава које су, као њене истакнуте чланице, признале независност Косова и јавно то тражиле од Србије. Прво је немачки амбасадор у Приштини, Ханс Дитер Штајнбах, рекао да ће се Немачка успротивити „угрожавању суверенитета и мењању граница Косова“. - Током приближавања Србије Европској унији, Београду ће бити постављено питање признавања Косова. Могу да гарантујем да ЕУ никада неће примити две државе које не признају једна другу – рекао је Штајбах,119) а тај став је потврдио немачки парламент званичним захтевом да се пред Србију постави услов да призна независност Косова. За Вучића је то прича по систему „шта би било кад би било“. Као да се ништа не дешава, као да не види и не чује све гласније захтеве за трампом „Косово за Европу“, наставио је да обмањује грађане Србије паролашким оптимизмом, заснованим само на жељи да освоји неки политички поен код својих бирача и, што му је много значајније, код ментора из Брисела и Вашингтона. - Ја мислим да Европска унија има своје разлоге за одређену врсту попустљивости према нама у будућности, јер ни њима ова ситуација није лагодна. Огроман број земаља није признао независност Косова, које не може да уђе у УН без сагласности Србије. Зато Србија мора да иницира разговоре. Умешност наших политичара ће се у будућности огледати у томе да истовремено сачувамо 116) 117) 118) 119)
„Танјуг“, 20. мај 2010. „Вечерње новости“, 7. јул 2011. „Данас“, 11. јул 2011. „Танјуг“, 18. јул 2011.
–372–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА и територију и Устав Србије, али и да не урушимо наш европски пут. Да ли ћете убедити САД да повуку признање Косова? Не верујем. Немачку, Француску, Италију? Не верујем. Али, шта је наш избор? Да ли да се одрекнемо онога што је наше или да покушамо да сачувамо оно што још можемо и да разговарамо са свима и даље. Уопште не кажем да је дивна ма чија, па ни европска, политика која ће да ми каже да Косово мора да буде независно, али то не значи да ми онда кажемо: „Нећемо у такву Европу“. Не, казаћемо: „Ми мислимо другачије, али хоћемо да разуговарамо и да видимо шта ту можемо да нађемо као најмањи заједнички именитељ да не бисмо затворили европски пут.120) Србији треба цело Косово и у Уставу то и пише. Не кажем да треба размишљати о дилеми „ништа или нешто“, али сматрам да није немогуће да у будућности Србија буде стављена пред тај избор.121) Тадићевом режиму Европска унија низашта није потребна, јер ниједну вредност Европске уније није прихватио. Европска унија им служи као застава, да би причали људима: „Ми вас водимо напред! Ми вас водимо у светлу будућност! Живела Европска унија!“ А стварни смисао те приче је у томе да сачувају позиције, да лепо живе иако народ нема ‘леба да једе. Ми бисмо проблем Косова решавали другачије, много другачије. Нема идеалног и доброг решења. Ми ћемо ускоро имати веома болно решење. Немамо право да се својевољно одричемо своје територије, али да ли због тога треба да заборавимо на све друге проблеме, на инвестиције, на проблем корупције у земљи, на реформу правосуђа...122) – припремао је Вучић српску јавност за излазак на најтежи национални испит, на коме ће бирати између Косова и Европе. Лидери Српске напредне странке су применили изузетно подлу тактику обмане грађана Србије. Уз подсећање да је Уством Србије регулисан статус Косова и Метохије, наглашавали би да држави и народу нема спаса без уласка у Европску унију, да би на себе преузели одговорност за идеју о референдумском изјашњавању: Косово или Европа. Вучић је тврдио да спаса више нема, а Николић је избор поредио са одлуком којег сина да се одрекне. - Како може да се реши проблем Косова? То вам је као кад питате Месија, који треба да уђе у осамдесет и неком минуту игре, па хајде сад да промени резултат од 5:0 против Борче. Па, неће моћи – дриблао је Вучић123) грађане Србије, доказујући да наде више нема. - Србија економски и социјално не може да опстане без чланства у ЕУ, али не може да опстане ни без Косова и Метохије. Ако Европска унија постави Србији услов да се одрекне Косова, то би било као да ме питају да ли да се одрекнем једног или другог сина.124) Ако нам буде наметнуто то питање, нека грађани сами одлуче на референдуму „коме ће се приволети царству“. То питање не зависи ни од чијег одговора, већ да се решава у Србији, прво у Скупштини, а потом на референдуму. Никада још званично нисам чуо да ЕУ поставља услов да се Србија одрекне дела своје територије да би постала њен члан, али ако се то 120) 121) 122) 123) 124)
„Политика“, 22. фебруар 2010. „Ало“, 10. мај 2010. Б92, 19. јун 2011. Сајт СНС, Конференција за новинаре, 3. август 2011. Б92, 4. август 2011.
– 373 –
Морални портрет Александра Вучића деси, мислим да без референдума о том питању Србија не би могла да иде даље. Као политичар који предводи странку која ће евентуално победити на изборима, ако би грађани Србије рекли да морамо у ЕУ, ја бих морао то да прихватим, а морао бих да прихватим и супротну одлуку народа и тражим друге путеве за економску, политичку и сваку другу врсту сарадње. Дакле, све ће зависити од народа, а ни ја нећу да се кријем. Изнећу свој став, ако буде требало, потпуно јасно и гласно125) – поновио је Николић дилему с којом је Ђинђић на Видовдан 2001. објаснио разлог за изручење Милошевића Хашком трибуналу, избор између „царства небеског“ и „царства земаљског“. Александар Вучић и Томислав Николић су свој избор направили. У сарадњи са западним силама, које су и бомбама подржале албанске терористе, створили су атмосферу безнађа у којој грађанима као једини спас нуде беспоговорну послушност Америци и Европи. Национални интерес није имао шансе у борби против њихових личних амбиција. Да су „напредњачки“ лидери спремни на све, потврдио је и генерал Божидар Делић, један од оснивача Српске напредне странке. - Имам поуздане доказе да је Николић пристао да, чим СНС формира власт са Демократском странком, потпише признање независности Косова. Борис Тадић је већ урадио све што су страни фактори тражили од њега како би Косово добило многе прерогативне независне државе. Међутим, чак ни он није спреман да у име Србије пристане на потпуну издају. Тад задатак је припао Николићу – тврдио је генерал Делић,126) објашњавајући разлоге због којих је напустио Вучићево и Николићево интересно удружење. Са или без учешћа Александра Вучића у савременој косовској агонији, процес окупације и отцепљења дела Србије имао би исти ток. Међутим, његова улога, обележена трансформацијом од великосрпског националисте до демократског еврофанатика, заслужује посебно место у историји српског политичког бешчашћа. Поверење грађана Србије, па и министарску фотељу, добио је захваљујући најјачим патриотским паролама о одбрани Косова и Метохије по сваку цену. Током бомбардовања Косово је отето, држава је разрушена, нанета је материјална штета од 30 милијарди долара, 3.000 породица је завијено у црно, а Вучић... Вучић је уживао. Господарио је свим медијима, инквизиторски прогонио америчке и европске шпијуне, оптуживао их и пресуђивао им. Србија је изгубила Дечане и Грачаницу, али Вучић је добио огроман стан. У њему је, жељан новог доласка на власт, заборавио малу Милицу Ракић, Славка Ћурувију, Јелицу Мунитлак и њених 15 колега убијених у згради РТС-а, као и Зорана Вујовића, спаљеног у америчкој амбасади после митинга који је организовао поводом проглашења косовске независности. Преко тих и многих других гробова, стигао је до идеје водиље „Европа нема алтернативу“. Неспособан да их победи, придружио се непријатељима. Александар Вучић је изабрао свој пут, распродао је све што га је везало за радикалску прошлост, од националистичке идеологије, кума Војислава Шеше125) „Ало“, 8. август 2011. 126) Интернет портал „srbijadanas.rs“, 12. март 2011.
–374–
ПОЛИТИЧКА ФУКАРА ља, границе од Карлобага до Вировитице и косовске колевке српства. У том хаосу, преварио је све грађане Србије, како оне који су му својим гласовима омогућили да дође до посланичких и министарског мандата, тако и оне који су се борили против његове политике. На крају, управо грађани, својим гласовима на изборима, мораће да донесу одлуку – или ће му опростити све преваре, занемарити истину и правду и доказати да и сами не заслужују ништа друго до живота у вучићевском матриксу; или ће преваранта казнити таворењем у прошлости која траје, без могућности да опет тргује туђим судбинама и будућношћу Србије. Избор није тежак.
– 375 –
Морални портрет Александра Вучића
Белешка о аутору Предраг Поповић је три године био главни уредник „Правде“, дневног листа Александра Вучића. Пре те авантуре, Поповић је био главни уредник „Национала“, помоћник главног уредника „Дневног телеграфа“, заменик главног уредника магазина „Свет“, радио је за још неколико дневних и недељних новина, а 2000. године је објавио књигу „Последња исповест Славка Ћурувије“. Књигу „Историја једне болести: Вучићев речник“ објавио је 2011. године.
–376–
