Psihopatologija Sv Zivota Munjiza

Prof. dr MARKO MUNJIZA

PSIHOPATOLOGIJA PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA (Vodič (Vodi za zdrave i bolesne, za roditelje i njihovu decu)

BEOGRAD, 2010

1

Prednja klapna

Šta činimo u promociji i zaštiti mentalnog zdravlja, prevenciji, nezi i lečenju duševno bolesnih osoba, na smanjenju stigmatizacije i široko rasprostranjenih predrasuda? Teret duševnih bolesti i zdravstveni problemi na tom polju u evropskom regionu pogañaju jednu od četiri osobe u nekom životnom periodu, a devet od deset zemalja s najvećom stopom suicida u svetu, upravo su meñu zemljama Evrope. Svetska zdravstvena organizacija navodi da svake godine milijun ljudi umire u svetu zbog suicida, tj. godišnja stopa mortaliteta od suicida je 14.5 na 100.000 osoba. Realno je da se svake minute dogode dve smrti zbog suicida. U razvijenim zemljama prednjače mladi odrasli, a smrt zbog suicida je na drugom ili trećem mestu uzroka smrti, a u svetu na trinaestom mestu vodećih uzroka smrtnosti ljudi svih uzrasta. Postupno povećanje svesnosti i usluga putem op[te grañanske inicijative je i konačni cilj akcije, koja uključuje sve oblike edukacije, zagovaranja promena, povećanje usluga, pristupa informacijama, pomoć u svim aspektima prevencije, lečenja i rehabilitacije, te smanjenja ekonomskog tereta vezanog uz duševne bolesti. S obzirom na sve više negativnog stresa u svakodnevnom životu, ulažu se napori za promiciju mentalnog i emocionalnog zdravlja, sprečavanja pojave psihičkih bolesti, osiguranju pristupa i brzi za mentalno zdravlje ljudi. U akcije WFMH uključeni su zdravstveni i socijalni radnici i stručnjaci, učitelji, vladine i nevladine organizacije i udruženja, volonteri i svi zainteresirani grañani. Različite akcije održavaju se sa ciljem promovisanja ideje o podizanju svesti o pitanjima i podršci duševno bolesnim osobama i njihovim porodicama, koji često ostaju usamljeni, stigmatizirani i diskrimimisani. Svaka zajednica ima koristi od smanjenja broja duševnih bolesti. 10.10.2008 Autor: Moh/www.plivazdravlje.hr http://www.moh.hr/hr/zdravlje-za-sve/svjetski-dan-mentalnog-zdravlja10-listopada1/

2

SADRŽAJ Predgovor I UMESTO UVOD O psihijatriyaciji duševnog zdravlja 1. Psiholopški problemi življenja 1.1. Poremećaji prilagoñavanja 1.1.1. Teorija životne, razvojne – normativne slučajne krize Mentalno zdravlje – društveni prioritet Priča o duši Imamo li još uvek dušu II PSIHOSOCIJALNI PROBLEMI DECE I MLADIH 1.EMOCIONALNI RAZVOJ Faze ljudskog razvoja Emocionalno vaspitanje Osovne emocionalne potrebe deteta Osećaj sigurnosti Doživljaji izraza ljubavi Sticanje različitog iskustva Odnos roditelja i deteta 1.EMOCIONALNA INTELIGENCIJA Šta emocionalna inteligencija uključuje? 6. SPECIFIČNI MODELI PSIHOPATOLOGIJE DEČIJEG UZRASTA Razvojna psihopatologija Razvojni putovi ili razvojni tokovi Rizik, osetljivost i zaštitni faktori Dečji strahovi - deo odrastanja, ali i znak poremećaja Reakcije u strahu 7. PSIHOPATOLOGIJA ADOLESCENCIJE Laganje Kraña Bežanje od škole Promiskuitetno ponašanje 8. POREMEĆAJI NAVIKA ADHD (DEFICIT PAŽNJE/HIPERAKTIVNI POREMEĆAJ) Karakteristike deteta s ADHD-om (Hiper)aktivnost Teškoće pažnje Mucanja kod dece Kako roditelji mogu pomoći? Može li se mucanje sprečiti Dvadest osnovnih savta za roditelje Tik poremećaji Disleksija Pomozite detetu usvojiti pozitivnije obrasce ponašanja. Promenite način komunikacije sa svojim detetom Pomognite detetu da se organizuje. Pomozite detetu da razvije svoje samopoštovanje Ograničite mogućnost izbora 9. SINDROM „GRAIČNOG DETEA“ 10 POREMEĆAJI PONAŠANJA 10.1. Dezintergacija, nezrelost ličnosti i vulnerabilnosti 10.2. Poremećaji ličnosti 11. ŠTA JE ANKSIOZNOST Odnos simptoma anksioznosti i depresije i dimenzija l ličnosti u adolescenciji

12. NARCIZAM - samoljublje Ima li danas više narcisa? Bezuslovna ljubav Nespremni za neuspehe Zavisni od slavnih Bezuslovna ljubav Nespremni za neuspehe Zavisni od slavnih 13. ANOREKSIJA NERVOZA –najčešći poremećaj ishrane Šta dovodi do anoreksije 14. SEKSUALNI POREMEĆAJI I POREMEĆAJI POLNOG IDENTITETA Poremećaji seksualne želje Averzivni seksualni poremeæaj Poremećaj sa smanjenjem seksualne želje Poremeæaj seksualnog uzbuñivanja 15. OSOBE S INVALIDITETOM- drugačije i zato daleke? Specifičnost situacije osoba s posebnim potrebama 1 . Okruženje osobe s posebnim potrebama 1. 1. Roditelji 1. 2. Braća i sestre 1. 3. Stručno osoblje Različitost i ne(spo)razumevanje 15.1. OBLICI POTPORE PORODICE S OSOBOM S INVALIDITETOM Podrška osobi s invaliditetom 16. MIŠLJENJE, PAMĆENJE, UČENJE I ISHRANA Mozak kao energetski potrošač Faktori rizika za gubljenje umnih sposobnosti Kako najbrže možemo pomoći "vraćanju u ravnotežu" nervnih čelija? Učenje i kako ga poboljšati Supstance za poboljšanje učenja 17. TRIHOTILOMANIJA - bolest čupanja sopstvenih dlaka 18. REALNI I NEREALNI STRAHOVI Šta se sve dešava u našem telu kada se javi strah? Kako prepoznati anksiozne poremećaje? Generalizovani anksiozni poremećaja Agorafobija Socijalna fobija Jednostavna fobija 18. ŠKOLSKA FOBIJA 18.1. SOCIJALNA FOBIJA Socijalni strahovi kao evolutivno nasleñe 19. LJUBOMORA Struktura ljubomore Vrste ljubomore Pseudoljubomora 20. AGRESIJA I AGRESIVNOST Agresija, korak prema čemu? Osnovni oblici manifestacije agresije Koreni agresivnosti Psiho-socijalni koncepti agresivnosti 20.1. PREPOZNAJTE SVOJ TEMPERAMENT Geni, hemija i temperament Temperamenti "po starom" - sangvinik, kolerik,

3

melankolik i flegmatik Formiranje karaktera 21 LJUTNJA: znamo li se ljutiti bez agresije? Možemo li kontrolirati svoju ljutnju tako da je ne pokazujemo kao agresiju? Koji su to upozoravajući znakovi? 22. PERFEKCIONIZAM I PSIHOPATOLOGIJE 23. LENJOST 24. KAŽNJAVANJE DECE - da li su batine “iz raja izašle”? Verbalno ukoravanje i neodobravanje Fizičko kažnjavanje Batine remete odnos izmeñu roditelja i deteta. Zlostavljanje dece 25. DEPRESIJA KOD DECE I ADOLESCENATA Samopoštovanje je odraz slike o sebi Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena Teško se menja Mogući ozbiljni psihološki problemi Prepoznajmo nisko samopoštovanje Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći 26. POREMEĆAJI SPAVANJA KOD DECE Poremećaji spavanja Noćni strahovi Noćne more Mesečarenje-sonabulizam 27. ADOLESCENTNI BUNT I SUKOB S AUTORITETIMA Kada se zabrinuti? Kako pomoći i sebi i svom adolescentu? 28. PUBERTET I ŠKOLA Stres uzrokuje raniji ulazak u pubertet Kako razmišljaju i što rade vaša deca? Meñunarodni dan mladih, 12. august Mladi piju više alkohola pod utjecajem reklama 29. KAKO ODABRATI ZANIMANJE 30. POJEDINI OBLICI ZAVISNIČKOG I HAZARDERSKOG PONAŠANJA MALIH Što je zavisnost? Eksperimentatori Konzumenti s vidljivim štetnim posledicama Uzroci uzimanja droge Mogućnosti lečenja i rehabilitacije zavisnika od droga Uloga porodice u prevenciji i lečenju zavisnost Česte greške porodice 31. ALKOHOL Zavisnost kao kulturološki fenomen Genetika ili uticaj okoline Ekcesivno pijenje meñu mladima-novi fenomen 32. PRILOG TUMAČENJU ETIOPSIHOPATOGENETSKE PROVENIJENCIJE KOCKANJA Etiologija Fenomenologija Kockanje i suicid Rizična populacija Neki važni znaci kompulzivnog kockanja Dvadeset pitanja G.A. Komorbiditet, pridružena patologija 33. PSIHOPATOLOGIJA KOCKE 34. KAKO (KVALITETNIJE) KOMUNICIRATI

SA SVOJIM DETETOM 35. STRES KOD MLADIH U ŠKOLSKOM I VRŠNJAČKOM KONTEKSTU III PSIHOPATOLOGIJA PSIHOPATOLOGIJA SAVAKODNEVNOG ŽIVOTA ODRASLIH 1. DEPRESIJA STIŽE U 40- godini 1.1. ŠTO JE DEPRESIJA? Što je raspoloženje, a što je afekt? Što nije depresija? Kako prepoznati depresiju? Kako nastaje depresija? Koja je psihosocijalna pozadina? Kako izgleda i kako se osjeća osoba koja pati od depresije? Kakvo je raspoloženje? Samopomoć kod depresije i anksioznosti 2. ANKSIOZNOST – brinete li previše o svemu 3. SEKSUALNOST – šta je to? Seksualne fantazije Muške fantazije Ženske fantazije Prostitucija Pornografija 4. LJUBAV, SEKS I LAŽI Ljubav i ljubomora – dva lica ili jedno lice, a jedno naličje 5. PRAVILA ZA DOBRO STARENJE 6. MUŠKARAC U KLIMKSU - nešto o čemu se ne govori 7. KRIZA SREDNJIH GODINA: mit ili činjenica Dobre i loše vesti Hormonski izazvana kriza Kako prepoznati krizu? Što možete učiniti? Kako se nositi s krizom? 8. PSIHOLOŠKI IDENTITET KROZ ANALIZU ŽIVOTNIH ULOGA 9. Akcija "KAKO BITI DOBAR RODITELJ" Tužna deca bolje uočavaju detalje 10. STRES I PSIHIČKO ZLOSTAVLJANJE NA RADNOM MESTU Definicije stresa Stres i homeostaza Ppsihičko zlostavljanje na radnom mestu 13. KAKO PREBRODITI GUBITAK Kakav je osećaj izgubiti? Proces oporavka Oporavak od gubitka 14. KADA OTIĆI U PENZIJU? Vreme penzionisanja Život nakon odlaska u penziju IV PSIHOLOŠKI PROBLEMI ŽENA 1. Psihologija žene 2. Ličnosti žene značajni za pojedine psihopatološke poremećaje? 3. Definicija menopauze Da li je menopauza normalan dogañaj ili bolest? Prerana menopauza Kasna menopauza Simptomi menopauze

4

Hormoni u menopauzi – i štetni i korisni 4. UTICAJ HRANE NA MENOPAUZU Šta jesti? Debljanje nakon menopauze 5. PSIHOGENI STERILITET Šta se danas uopšte zna o psihogenom sterilitetu? Psiha protiv plodnosti Predpostavljeni tipovi neplodnih žena Agonija indetiteta 5. STERILITET KAO ŽIVOTNA KRIZA 6. PREMENSTRUALNI SINDROM (PMS) Dijagnoza Vežbajte i izbegavajte soli i kofein Neuredne menstruacije - produženi ciklus Šta znači neuredna menstruacija? 7. DISMENOREJA I AMNOREJA Ishrana koja uravnotežuje metabolizam eikosanoida podrazumijeva: Amenoreja Alternativne mogućnosti 8. POREMEĆAJ SEKSUALNE FUNKCIJE Pubertet i menarha 9. JEDNA KRATKA O DEPRESIJI Postpartalna, posleporoñajna depresija Dojenje i psihotropni lijekovi Uticaj posleporoñajne depresije na razvoj deteta 10. DEPRESIJE U ŽENA KROZ ŽIVOTNE CIKLUSE 11. POSTRAUMATSKI POREMEĆAJI U 12. ZLOSTAVLJANJU ŽENA – ČUTANJE NE POMAŽE 13. TIHA KULTURA NASILJA MEðU PRIJATELJICAMA Pepeljugaška priroda i narav Strategija zlostavljanja V PROBLEMI ŽIVLJENJA STARIH 1.Senescencija i presenijum 1.1. Psihičke promene i reakcija na staročku dob 2. Blagi kongtivni poremećaji 2. Demencije Definicije Alzheimerova bolest kao gerontološki javnozdravstveni problem Alzheimerova demencija - kad duh i tijelo prestanu biti jedno Postepen i neprimetan početak Zaustaviti ne, ali usporiti da Stimulacija duha i tela "Vežbanje mozga" 4. I MUŠKARCI PATE OD OSTEOPOROZE Muška osteoporoza - fenomen u porastu Lekovi uzrokuju mentalne poremećaje kod starijih? Ritual u medicini Demencija nije normalan deo starenja Najzastupljenije demencije Uskoro pilule protiv starenja? Bitno je i to šta jedemo Pogrešno shvatanje Nestabilnost i opasnost od padova kod starijih osoba 5. BOL 6. NESANICA Šta je zapravo nesanica?

Nesanica je tu šta preduzeti Kako možete sebi pomoći Prepoznajemo li nesanicu Možemo li pobediti nesanicu 7. VEŠTINA RELAKSACIJE U BORBI PROTIV STRESA Primena relaksacionog treninga Mehanizam dejstva progresivne mišićne relaksacije Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati Kako postati asertivan? Neutralisanje ljutnje, besa 8. SINDROM NOĆNOG JEDENJA Umesto grickalica Vežba pre spavanja Trikova koji će vam pomoći da prestanete da jedete noću 9. VODIĆ O AKTIVNOM ZDRAVOM STARENJU 10. OSAM NAČINA DA UMANJITE STRES Idite u šetnju Pozovite prijatelja Podelite kućna zaduženja Smanjite kafu Napravite desetominutnu pauzu Smejte se! Idite na masažu 11. PRAVILA ZA DOBRO STARENJE 12. SEKS NE ZAVRŠAVA U 70. GODINI 13. AAA, GUBIM KOSU! 14. ALKOHOLIZAM - samoubistvo na odreñeno vreme Odvikavanje od alkohola – da li uspeva? 15. STRAH Zašto se plašimo uspeha? Jednake su okolnosti kad je reć o strahu od uspeha Kako savladati strah od uspeha? VI PROBLEMI SVAKODNEVNOG ŽIVOTA I DRUŠTVO 1. MEðULJUDSKI ODNOSI I KOMUNIKACIJA Kako (kvalitetnije) komunicirati sa svojim detetom? 2. ZNATE LI ŠTO JE ZLOSTAVLJANJE U PORODICI /VEZI? 2.1. Psihičko zlostavljanje 2.2. Psihičke posledice 3. NASILJE NAD ŽIVOTINJAMA Okrutnost prema životinjama i nasilje u porodici Zlostavljači ne poznaju granice meñu vrstama Dugačak put nasilja PSIHOPATOLOGIJA SILEðIJSTVA 4. PSIHOPATOLGIJA I DUHOVNOST 4. 1. Psihopatologija religijskih fenomena Mentalno zdravlje i duhovnost 4.2 Politička ponerologija – razmišljanja o prirodi zla priloagoñenog za političke svrhe i osvrt na veliko i malo zlo 5. ZADATAK MORALNE TEOLOGIJE DANAS Permisivni i hedonistički model života Moral je u službi dobroga života 6. PREDRASUDE, OBIČAJI, VEROVANJA I PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG

5

ŽIVOTA 1. Predrasude, zabrane i naredbe Postoje koraci delovanja i skidanja magije Nakon toga, osoba ne smje više vjerovati u magiju 7. PSIHOPATOLOGIJA RATOVANJA 6. KOJI SU GLOBALNI FAKTORI RIZIKA ZA SAMOUBISTVO? Zašto samoubistvo? Ko? Kad? Gde? Vrši samoubostvo? Zašto se niste ubili? 9. PSIHOPATOLOGIJA GRANICE 9. TOTALNA KRIMINALIZACIJA DRUŠTVA I TERET GLOBALIZACIJE! Kompjuterska zavisnost – Još jedan problem današnjeg društva Internet zavisnost – zavisnost o od interneta liči na svaku drugu bolest zavisnost 10. PSIHOPATOLOGIJA MOBILNE TELEFONIJE Naučni odbor EU o štetnosti mobilnog telefona za zdravlje Oprez sa mobilnim telefonom 11. ROBOTIKA KAO NAŠA SUDBINA? Od oduševljenja do razočaranja Razvoj kompjutera pogoduje razvoju robotike Industrija zabave prelomna za upotrebu robota Koliko smo podložni reklamama? 11. PSIHOPATOLOGIJA I EKOLOGIJA 12. ŽIVIMO LI U BOLESNOJ ZGRADI? Izvori zagañenosti, nečistoće i okolnosti koje pogoduju nastanku sindroma bolesne zgrade 12. STRES Naučite tehnike opuštanja Prijatna dnevna rutina Izbacite stimulanse i sedative Počnite s telesnim vežbama Smanjite obveze Izbegavajte izvore stresa Odložite veće promene Koliko danas uspevamo da se borimo sa strepnjom? Neprijatna emocija Stres moderna bolest koja nikoga ne štedi 13. ZAJEDNICA KAO IZVOR STRESA Dimenzija porodičnog bremena Uticaj mentalne bolesti na članove porodice VI PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVICE RAVNODUŠNOST – duševna bolest nije zsarazna, ali ravnodušnost jeste 1. POREMEĆAJ SEKSUALNE FUNKCIJE 2. SPAVANJE I SANJANJE 3. Poremećaji spavanja. Poremećaji sna Dijagnoza i liječenje Koliko nam je potrebno sna? Tumačenje snov Snovi i razlike meñu polovima Neuspeli snovi 3. SVET SNOVA Lucidni snovi Umeće umiranja i/ ili življenja?! GOJAZNOST BOLEST MODERNOG DRUŠTVA

Debljina se može uspešno dijagnostikovati 4. DIKATATORI I VOðE NA POSLU (mobing, žrtve i progonitelji) Kad neslana šala preraste u maltretiranje Zaostala agresija zaboravljenog izvornog sukoba. Klinička slika mobinga Odgovornost rukovodilaca 5. SINDROM IZGARANJA NA RADNOM MESTU Stres je istovremeno „krivac“ i za pet miliona nesreća na poslu. Šta je stres ? Kako prepoznati stres na poslu? 6. POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ Simptomi PTSP karakterišu tri grupe simptoma Uzroci PTSP –a Način nastanka PTSP –a 7. ŠTO ODMOR ČINI (NE)NEPRIJATNIM I kratak je odmor dobar? Pogubni radni praznici Zrnca mudrosti o odmoru Sindrom godišnjeg odmora 8. SAMOPOŠTOVANJE JE ODRAZ SLIKE O SEBI Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena Teško se mijenja Mogući ozbiljni psihološki problemi Prepoznajmo nisko samopoštovanje Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći 9. BUDITE REALNIJI 10. POSTODMORNA DEPRESIJA-DEPRESIJA POSLE GODIŠNJEG ODMORA U toku sa zbivanjima jer ćete jednog dana opet biti oni stari. Tražite pomoć od kolega ili šefa 11. VODIĆ ZA MIRAN ŽIVOT Umirujuća tišina Uživajte i u gužvi Pišite Iskoristite vest Koračajte nežno Usredsredite se Volite svim srcem Recite da promenama Ishranom do zdravlja Muzika za moje uši 12. LEKOVITA MOĆ RAZGOVORA Koncepcijske razlike Što može biti kontraproduktivno? Budite samopouzdani - lepše ćete se osećat Kako postati asertivan? Neverbalna komunikacija – govor tela 13. KLINIKA IDENTITETA Pokvarena ploča " Sortiranje stavova Selektivno ignorisanje Neutralisanje ljutnje, besa 14. SAMOPOIMANJE Psihopatologija narcizma 15. SVAKODNEVICA-izvor psiholoških i drugih problema ali i šansa za njihovo prevazilaženje 15.1. STREPNJA-TESKOBA

6

Simptomi teskobe Opšti fenomeni Psihološki fenomeni Somatski, telesni fenomeni 16. DEPRESIJA - NEVIDLJIVI UBICA Gde se dogaña i kako nastaje Depresija nije u samo posledica spoljnih okolnosti Stresne okolnosti koje najčešće izazivaju depresiju Ostali depresogeni faktori Što trebate znati o depresiji Kako se oseća depresivna osoba 16.1 DEPRESIJA I KAKO S NJOM ŽIVETI Vrednosti koje u sebi nosi depresija 16.2. Depresija ili umor 16.3 Depresija nije samo ženska bolest 16.4 Depresija zbog jednoličnosti života 16.5. Koko se motivisati kad vas uhvati depresija? 16.6. Beckov indikator depresije 17. SVAðA: i prilika i opasnost Znate li se svañati? Svañajte se u privatnosti Izbegavajte napad na osobu Budite usmereni na cilj svañe Dopustite drugoj osobi dostojanstveno povlačenje Svañe imaju vremensko ograničenje Sv ña – i prilika i opasnost Na duge staze, tuga je otrov Tipovi svañalica 18. NASILJE PREKO INTERNETA Počinlac skriva anonimnost NasIlje na chatu Kako se na chatu zaštititi od nasilja? NasIlje na forumu Nasilje putem bloga Kako sigurno blogirati? Kako održati privatnost svog bloga? Kako se na blogu zaštititi od nasilja? Što mogu učiniti roditelji? Kratki saveti roditeljima 19. HRONIČNI UMOR - TELO U DEPRESIJI Bolno nepoverenje okoline Na početku umora je stres Prepoznajte sindrom hroničnog umora Sindrom hroničnog umora Situacija kada je u porodici depresivac 20. MIT I ISTINA O DEBLJINI Je li vam struk preširok? 21. SINDROM MODERNIZACIJE I BLAGOSTANJA Prognoze - epidemije debljine predstoje 22. ZA BOLAN OSJEĆAJ NEPRIPADNOSTI IMA LIJEKA Nije svaka samoća ista Hronična usamljenost Usamljenost bez samoće Usamljenost uz samoću Kako se boriti protiv usamljenosti Pogrešni postupci Kako prepoznati usamljenost

Hronična usamljenost je oblik depresije Kako prepoznati samoću 23. KAD DAN ZAMENI NOĆ Faze spavanja Spavanje u pogrešno vreme Prekomerno spavanje Što se dogaña ako ne spavamo Samopomoć Mogu li lekovi pomoći? 24. ZAROBLJENI U VRTLOGU STRAŠNIH SEĆANJA Stresni čilac u podlozi zbivanja Individualo preživljavanje Zamršene niti telesnih, emocionalnih i spoznajnih percepcija 25. SREĆA Osvestite svoj lični napredak Kao pobediti sebe? Procvetajte iznutra Stanje zaljubljenosti Partnerdski odnosi Kako održati zaljubljenost u vezi 25. MOŽEMO LI NAUČITI BITI SREĆNI? Svako ima koeficijent sreće Sreća u levoj strani mozga Milijardu i po nesrečnih? 26. LEKOVITA MOĆ HUMORA Nema humora na silu Smeh, ali ne i podsmeh Udelite smešak namrštenom Klubovi ljubitelja smeha 27. SMEH – kao efikasan lek Što je smeh? Humor i njegovo značenje 28. SMEH – ILI HUMOR SU IZDUVNI VENTILI I EFIKASNI LEKOVI Dobar vic - smeh do suza A kako to postići? 29. SAMOPOUZDANJA I SAMOPOŠTOVANJA NEMA "PO NARUŽBI" Pitanje otpornosti na stres Kompleks više vrednosti Zabluda o nasilnicima Kako se u svakodnevnom životu založiti za sebe 30. NAŠE MALE I VELIKE ZAVISNOSTI – KOCKANJE, KUPOVANJE, SEKS, TELEFONIRANJE Kako nastaje zavisnost Zavisnost od kocke i šopinga Zavisnost od seksa Kako izgleda zavisnički ciklus?. Terapija odvikavanja 31. ZLOUPOTREBA PSIHOLOŠKIH PROBLEMA SVAKODNEVICE U INDUSTRIJI REKLAME – KOLIKO SMO MANIPULISANI I DA LI SAMI MANIPULIŠEMO 32. STIGMA I DUŠEVNO ZDRAVLJE VII POGOVOR VII LTERATURA

7

8

Predgovor „Ako postoji pakao na zemlji, naći ćete ga u srcu melankoličnog čovjeka“! Robert Burton Anatomy of Melancholy, 1621 Ovu knjigu svaki bi, sigurno sastavio drugačije. Svako bi ponešto oduzeo i mnogo toga dodao. Običnost je uvek ista, nebičnost uvek posebna. Ovde će, pred vama, kroz tek oškrinuta vrata, ne samo četristo stana koje slede, promicati neobične ideje, čaknuta takmičenjačune sitacije. Pojavljivat će se brojni neočekivani odrazi duše svih nas. Isterivati ćemo zle misli, prizivati medicinu, boriti se proticvuroka, smehom odaganjati dudale i demone. Ukazivati na brojne teškoće iz psihopatologije svakodnevnog života, zaista zastaje dah. Predstaviti ćemo neke važnije psihopatološke probleme svakodnevice. Prelisatavat ćemo psihološke probleme većine nas, skicu da za neki buduću sisntezu ovih problema. mSetićemose dogañaja i ličnosti kavi se pojavljuju kod svakog od nas. Videćemo neke od preporuka za prevazilaželje psihopatoloških problema svakodnevnog života, pažljivo osmatrati nke od psiholoških problema sadašanjosti. Na jednoj okuci ovog puta pred nas će, iz ovog vremena gde se mešaju psihologija i svakodnevica ispričati šta možemo da očekuje svako od nas. Nedaleko od on one vodenice psiholoških teškoća koja uporno struže na dobini vremena, pred nas će, pravo iz sopstvene prake i životnog iskustva i poverljivih izvešata iz populane psihologije i svakodnevnih teškoća, iskoračiti neko od mogućih rešenja za naše česte nedoumice. U mnoge svetove kliničke psihijatrije nećemo ovako koračati, ako što su stanja ozbiljnijih psihijatrijskih poremećaja jer se tamo svarača za duži pored a ponekad za ceo život. Ako posle ove knjige čitalacsebe „ulovi” da bi on to mogao sa lakoćom naparavii bar isto ovako, nismo rñavo uradili svoj posao i smisleno smo darovali. Ako oseti da je otvoreniji, radoznaliji i spremniji da više i bolje vidi oko sebe, ona je do zbilja velika stvar. A ako sedne da piše svoju psihopatologiju svakodnevnog života, polazezeći od ovog zsmeta, ona su ovi skromni prireñivači pogodili u cenatar. Tokom svoje višegodišnje prakse kao psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje i profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu sretao sam veći broj osoba sa različitim životnim teškoćama i problemima koji mogu da se okalifikuju na psihopatologija svakodnevnog života. Ovaj tekst je nastao kao rezultat navedne profesionalne aktivnosti i analize obimne literature iz ove oblasti i velikog broja sajtova na Internetu. Glavnu inspiraciju našao sam u čuvenoj knjizi Sigmunda Frojda „Psihopatologija savakodnevnog života“, koja je objavljena pre nešto više od sto godina (1901). Ova knjiga ni danas nije prevaziñena premda je pisana u vreme grañanskog društva XIX veka. U ovom tekstu nastojao sam da on ne bude previše psihologiziran, a još manje sociologiziran. Sigurno da u tome nisam u potpunosti uspeo. Poremećaji iz kruga psihopatologije svakodnevnog života su u suštini psihološki problemi. Oni imaju takoñe implikaciju na čovekovo ne samo psihološko već i socijalno funkcionisanje. Oni su u značajnoj meri obojeni kulturnim obascima jednog podneblja. Pored psihološkog uzorka u poslednje vreme oni su posledica različitih i to uglavnom pogrešnih navika, kulturnih obrazaca i načina života savremenog čoveka današniice. Njegova savakodnevica mogo je kompleksnija neugo u vreme rada Sigmunda Frojda. Želja mi je da ove „poremećaje“ smestim izmeñu tipičnih psihijatrijskih poremećaja i društveno prihvatljivog ponašanja. Danas nema univerzalne definicije duševnih bolesti. Često se ponašanja koja krše društvena pravila smatraju znakovima duševne bolesti. Nadalje, ponašanje koje se u jednoj kulturi smatra duševno bolesnim u drugoj će se možda smatrati normalnim. Neka izmenjena stanja svesti koja se u Zapadnim kulturama dijagnostikuju kao duševne bolesti, možda će u Istočnim i aboridžinskim kulturama biti smatrana ključnim ljudskim iskustvima. Uz to, većina “normalnih” ljudi priznaje periode u kojima je njihova sposobnost nošenja sa situacijama bila ograničena zbog emocionalne ili stresne reakcije na krizu. Posledica ozbiljnih životnih kriza (kao što su npr. ratovi) po pravilu je širenje simptoma duševnih bolesti kod ljudi koji su njima zahvaćeni. I dans je teško navesti jasniju razliku izmeñu “normalne” i “abnormalne” osobnosti? Postoji i gledište da “normalnost” postoji na hijerarhiji aktualizacije. Nešto što je u jednom kontekstu normalno, bit će abnormalno u drugom. Neka pitanja i teme kao npr. stres, depresija, strah, samopouzdanje i sl. javljaju se više puta u ovom tekstu. Ovde nije reč o ponavljanju pojedinih tema već se ova stanja javljaju u drugom kontekstu kao što su uzrast, životno doba, društveni i socijalni uticaji, problemi svakodnevice i sl. Nadam se da će čitaoci imati razumevanja za poznata ponavljanja. Mnogi zdravstveni radnici koriste Dijagnostički i statistički priručnik duševnih bolesti (DSM-IV) ili Meñunarodnu klasifikaciju bolesti (ICD). DSM-IV i ICD definišu duševne bolesti po njihovim jedinstvenim simptomima i osobitostima. Ti se simptomi, meñutim, često preklapaju, razlikuju se od osobe do osobe, a

9

ljudi ponekad simultano prikazuju više od jednog skupa prepoznatljivih simptoma. Poremećaji koji mogu da se nazovu psihopatologijom svakodnevnog života ne mogu se šablonski uključiti u postojeće klasifikacije psihijatrijskih poremećaja i poremećaja ponašanja. U ovom teksu ne pokušavamo da dijagnostikujemo “duševne bolesti”. Umesto toga, istražujmo što osoba želi, a odreñivanje željenih ishoda koje je posledica tog postupka pouzdano identifikuje životne izazove. Rad na ishodima uči ljude da biraju i odreñuju zdrave ishode! Psanje ove knjige zahtevlo je prethodno dobro razumevanje kliničke psihopatologije. Donekle je ovaj problem prevaziñen dok sam pisao Uvod u kliničku psihopatologiju, Prvi intervju u kliničkoj praksi, Psihijatriju na pragu 21. veka, Negu u psihijatriji i gerijatriji, autobiografiju. Naravno da su bila daragocena iskustva iz svakodnevne kliničke prakse. Koristim priliku da izrazim najveću zahvalnost svim piscima koje sam pomenuo u ovom tekstu. U ovom tekstu izložena su njihova brojna iskustva, stavovi i mišljenja kojima se zahvaljujem za njihove brojne i dragocene tekstove sa nadom da sam ih korektno interpretirao i citirao. Ovde pre svega mislim na dr A. Terzića sa Instituta za ginekologiju i akušerstvo KCS, dr O. Žikić sa Psihijatrijske klinike u Novom Sadu, kl. psihologa A. Vulić-Protorić iz Zadra, dr M. Ajduković iz Zabrega, dr V. Čurćia, dr V. ðotunović, dr V. Matića, dr V. Jerotića, dr M. Popović, dr S. Popović-Dešić iz Beograda. Naročitu zahvalnost dugujemo Frojdu, Hornejevoj, Fromu, Fenihelu i Adleru od stanih autora i Bregantu, Bethlajmu, D. Blažević, N. Zecu, D Bemdiću, V. Matiću i drugima zato što su za sve nas utvrdili temelje i pronašli oruña sa kojima možemo raditi i baviti se ne samo primenjenom i popularnom psihologijom već i psihopatologijom svakodnevnog života, a isto tako i mojim pacijentima zato što su sva moja saznanja proistekla iz našeg zajedničkog rada I konačno, doprinos koji mi je pružio najveće zadovoljstvo – saradnju sa mnogim odličnim i produktivnim i humanim studentima redovnih i poslediplomskih studija i specijalizantima. Ovakvi tekstovi mogu da zbune čitaoca i da pogrešno prezntuju svoje stanje uglavnom zbog toga što većini nedostaje odgovarajuće predznanje iz ove oblasti. Zbog toga samo nastojao da u ovom tekstu pored pregleda raspoložive literature i brojnih članaka i diskusija na Internetu i poznavanja kliničke psihopatologije da unesem i lična iskustva iz rada na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, zatim kao konsultanta sa psihopatologiju Zavoda za umerenu mentalnu retardaciju u Sremčici kod Beogradu, Dispenzeru za mentalno zdravlje DZ Palilula u Beogradu, Centru za mentalno zdravlje u Brčkom, Dnevnoj bolnici Psihijatrijske bolnice u Kovinu i u Domu zdravlja „Dr Ristić“ u Beogradu. Kao što je i očekivano najviše prostora posvećeno je psihopatologiji i problemima življenja malih jer se u ovoj oblasti najviše može preventivno delovati. Ipak korz ceo tekst se provlaće svi životni ciklusi jer je u svakom od njih mogu očekivati brojni problemi i teškoće u svakodnevnom psihološkom funkcionisanju. Mentalno zdravlje je nacionalni kapital Prema „Izveštaju o svetskom zdravlju Svetske zdravstvene organizacije iz 2001. godine“ procenjuje se da danas oko 450 miliona ljudi pati od mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Mnogi od njih pate tiho i sami, isključeni iz svojih porodica i socijalnog okruženja. Meñu njima depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti. Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona shizofreniju (u svim sredinama sveta, razvijenim i nerazvijenim, što čini oko 1% stanovništva). Milion ljudi izvrši samoubistvo svake godine, a 10-20 miliona pokušava da se ubije. Ne sme se zanemariti ni veliki broj osoba koje imaju neki oblik duševne zaostalosti koji spadaju u osobe sa posebnim potrebama.. Smatra se da će svaka četvrta osoba u nekom periodu svog života biti pogoñena nekim mentalnim poremećajem. Zbog svega toga, prevencija mentalnih poremećaja i unapreñenje mentalnog zdravlja od ključnog je značaja za svaku zajednicu. Da bi se smanjio teret mentalnih poremećaja neophodno je da se veća pažnja posveti prevenciji i unapreñenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja sredstava. I ova knjiga ima takvu misiju. U stavari treba naglastiti da psihopatologija sakodnevnog života ne predstavlja uzrok niti posledicu brojnih mentalnih poremećaja. Mnogi od njih su prolaznog karaktera, ali na žalost manji broj može da traje veoma dugo i da onesposobljava pojedinca za prosećno psihosocijalno funkcionisanje. Meñu njima su brojni stresovi i krize kroz koje prolazi odreñena osoba. Uz fiziološke, psihološki mehanizmi odgovora na stres takoñer mogu povećati rizik obolevanja od raznih bolesti, i to najčešće kroz oblike ponašanja koji imaju štetne posledice za zdravlje, kao što su promenjene životne navike (npr. povećano komzumiranje masnoća i ugljenih hidrata, pušenje, nedovoljno sna i telesnih aktivnosti, zlouporaba droga i alkohola). Uticaj psiholoških mehanizama aktiviranih stresom na zdravlje organizma može se ispoljati u najmanje dva pravca. Prvo, negativna razmišljanja o sebi i svojoj okolini mogu u osobe povećati rizik razvoja različitih oblika psihopatologije, uključujući depresiju i anksioznost. Drugo, pod uticajem stresa, psihološki i socijalni faktori mogu uticati na percepciju osobe tako da ona samu sebe vidi kao bolesnu i manje vrednu. Takoñer, u stresnim situacijama telesne senzacije koje bi inače ostale nezapažene mogu biti doživljene kao patološki simptomi. Utecaj psiholoških mehanizama aktiviranih stresom na zdravlje organizma može se ogledati u najmanje dva smera.

10

prvo, negativna razmišljanja o sebi i svojoj okolini mogu u osobe povećati rizik razvoja različitih oblika psihopatologije, uključujući depresiju i anksioznost. Drugo, pod utjecajem stresa, kognitivni i socijalni faktori mogu uticati na percepciju osobe tako da ona samu sebe vidi kao bolesnu i manje vrednu. Takoñer, u stresnim situacijama somatske senzacije koje bi inače ostale nezapažene mogu biti doživljene kao patološki simptomi. Epidemiološke studije stresnih životnih situacija koje mogu imati negativan učinak po zdravlje organizma uključuju socijalnu izolaciju, žalovanje, nezaposlenost, loš socioekonomski status, razvod braka, te traumatske stresove popout rata, silovanja, saobračajnih nesreća itd. Velika većina rezultata ovih studija upućuje na zaključak da su osobe izložene navedenim stresovima manje zdravstveno funkcionalne od ostatka populacije, te da češće obolevaju od raznih hroničnih bolesti. Od specifičnih bolesti i medicinskih stanja kod kojih se stres navodi kao jedan od značajnih etioloških činilaca navest ćemo koronarnu srčanu bolest, ulkusnu bolest, Chronovu bolest, psorijazu, diabetes mellitus i reumatoidni artritis. Meñutim, ciljane studije u posljednjih desetak godina sve više dovode stres u svezu sa širokim spetkrom raznih sistemskih poremećaja kao što su primerice multipla skleroza, autoimuni poremećaju i mnoga maligna oboljenja. S tim u vezi potrebno je usmeriti daljnje napore u izučavanju uticaja stresa na ljudsko zdravlje i razvoj bolesti, posebno u okvirima naše svakodnevice, u kojoj smo svedoci tragičnog efekta ratnog stresa na više generacija. S obzirom na socioekonomsku situaciju, te trenutno stanje zdravstvenog sistema kod nas, upravo ovakvo delovanje omogućit će nam blagovremenu prevenciju neželjenih posledica koje stres ostavlja na ljudskoj psihi i telu, a koje su već znane modernoj medicini. Svet u kojem živimo svet je melankolije, teskobe, depresije te drugih psihičkih bolesti. Donja starosna granica tih bolesti iz godine u godinu se spušta tako da je depresija u detinjstvu, koja je nekada bila nepoznata, danas je deo modernog života. Došlo je do velikog propadanja porodice; povećanje broja razvoda, sukoba u porodici, sve što vodi ka većoj podložnosti depresiji. Sve je započelo već u prvoj polovici XX veka kada je došlo do jačanja industrijalizacije, te je zbog prevelike zaposlenosti cela porodica retko bila na okupu. Tokom poslednje veka preokupacija poslom sve je više rasla. Mnoge smetnje koje obično nazivamo psihopatologija savakdnevnog života mogu biti sasvim uobićajeni i sami po sebi ne moraju uvek da upućuju na prisustvo psihijatrijskog poremećaja. Tokom života većina ljudi proživljava periode anksioznosti, pospanosti ili psihoseksualnih smetnji koji se mogu smatrati ne više od očekivanog oblika ljudskog ponašanja. Da bi se jasno navelo kako se svakoj takvoj osobi ne može a često i ne treba da se postavi dijagnoza mentalnog poremećaja. I ovoja tekst dorpinosti tome cilju. On pruža mogućnost da lakše prepoznaju nekih od oblika psihopatologije svakodnevnog života. Mnogi od ovih poremećaja dovode do značajnih smetnji ili oštećenja u socijalnom, radnom ili drugim važnim oblastima funkcionisanja. Da bi smo lakše razgraničili ove tegobe od klasičnih psihijatrijskih poremećaja treba imati u vidu da mentalni poremećaji mora dovesti do klinički značajnih problema da bi opravdala dijagnozu psihijatrijskog poremećaja. Granica izmeñu poremećaja i normalnosti može se postaviti kliničkom procenom ali i na osnovu znanja i životnog iskustva jedne osobe. Šta ćemo označiti klinički značajnim bez sumje i važan uticaj kulturnog okruženja, okolnosti u kojima osobu srećemo, stavova pojednca. Da bi se bolje mogli razlikovaati psihopatološka stanja svakodnevne psihopatologije u tekst je dat kraći osvrt na osnovne principe i načela medicinske psihologije u meri u kojoj je to bilo potrebno. Isto tako u pojedinim poglavljima dat je kratki osvrt na neke psihijatrijske poremećaje da bi se i oni lakše razlikovali od psihopatologije svakodvenog života. Istraživanja u Americi pokazuju da je na uzorku od 8098 Amerikanaca njih 48% tokom života imalo barem jedan psihijatrijski problem, a 14% tri ili više takvih problema. Zato zaštita mentalnog zdravlja mora predstavljati neophodan i značajan aspekt sveukupnog sistema zdravstvene zaštite, odnosno javnog zdravlja. Tako, npr."borba protiv depresije” bi trebalo da bude jedna od najbitnijih stvari u domenu ličnog napretka svakog coveka. Depresija sprečava upijanje kosmičke energije koja je svuda oko nas i dovodi do nedostatka te energije u trenucima kada nam je najpotrebnija. Tada ne funkcionišemo dobro, ne ponašamo se u skladu sa prilikama, podložniji smo raznim bolestima i loše se osećamo. Ima puno načina efikasne borbe protiv zla današnjice – depresije. Uživajte u životu, provodite se, zabavljajte, smejte se i kada nije smešno,... Posmatrajte u svemu što se dešava prvo pozitivnu stranu, poštujte sebe i druge. Takoñe su ljubav i seks vrlo efikasan način za borbu protiv depresije. Bavljenje sportom, igrama, hobijem i uopšte stvarima koje volimo je sigurna preventiva i lek protiv depresije. Šta mozete da uradite? Tokom vremena kada osećate neraspoloženje, potražite savet od prijatelja ili nekoga iz porodice. U blažim oblicima depresije, savet drage osobe može Vam mnogo pomoci. Ali u slučajevima težih oblika depresije, slično oboljenjima kao sto su astma, hipertenzija, morate zatražiti stručnu, lekarsku pomoć. Savet je da provodite što vise vremena na otvorenom prostoru, čak i zimi. Poboljšajte osvetlenje prirodnim svetlom u prostorijama u kojima boravite, sunčana svetlost poboljšava raspoloženje. Od preterane brige ljudi se mogu razboleti, tvrde australski naučnici. Sydneyski institut Garvan otkrio je da se pod stresom oslobada hormon neuropeptid Y (NPY) koji može da oslabi imunitet i omogući razvoj prehlade, gripe, pa čak i depresije. Oni su rekli da je njihov rad

11

dokazao vezu izmeñu mozga i imunog sistema i da će to pomoći u razumevanju medusobnog delovanja stresa i bolesti izazvanih stresom. "Tokom stresnih perioda živci oslobañaju velike količine neuropeptida Y koji ulazi u krvotok gde sprečava normalno funkcionisanje čelija imunog sistema", rekla je Mackay za australsku agenciju AAP. Buduci da lekovi za sprečavanje posledica stresa još dugo neće biti pronañeni, nastavila je Mackay, važno je shvatiti koliko je stres loš za organizam i boriti se protiv njega. Najbolji način uklanjanja stresa je da reorganizujemo svoj život i počnemo se baviti jogom ili nekim drugim tehnikama opuštanja, savetuje Mackay. Depresija nije osjećaj prolaznog neraspoloženja, ona je bolest koja značajno narušava svakodnevni život. Depresija nije znak moralne slabosti; depresija je posledica narušene ravnoteže hemijskih supstanci u mozgu, pri čemu važnu ulogu igra nasleñe, stres, način života. Velika je razlika izmeñu običnog neraspoloženja i patnje uzrokovane depresijom. Kada smo razočarani životom, kada ostanemo bez prijatelja ili izgubimo voljenu osobu, prirodno je da smo tužni i zabrinuti. Takvi dogañaji gase nam radost življenja, no ubrzo se većina ljudi vraća u svoje uobičajeno stanje. Ponekad vračanje u stvarnost može da vam razjasni da li sami sebi izazivate nepotrebni stres, bez obzira da li se radi o nerealnim očekivanjima ili utisku da su stvari izmakle kontroli. Budite svesni svojih granica i mogućnosti, i izbeći ćete nepotrebne glavobolje. Smejte se! S osmehom ili provalom glasnog smeha u velikoj meri olakšat će te sebi život. Gledajući na smešnu stranu života, skrenučete misli sa date situacije, praveći sebi prostora za borbu protiv stresa. Smeh oslobada beta-endorfine, iste relaksanse koji se luče pri fizickim vežbama, od kojih ćete se osećati bolje i poboljšati reakcije imunog sistema. Psiholozi istiću da smeh pomaže u udaljavanju od besa ka pozitivnoj bliskosti sa ljudima iz okoline, dok su dobri društveni kontakti najbitniji za kontrolisanje stresa. Ukoliko imate običaj da sebe shvatate preozbiljno - potražite pomoc. Pozovite prijatelja koji ume da vas nasmeje ili pogledajte dobru komediju. Održavajte sopstvenu životnu filozofiju Tekst je satkan od analize velikog broja članaka na Internetu, analize raspoložive literature i iskustva iz svoje četredestogodišnje lekarske prakse. Ovaj tekst vam pruža mogućnost da pronañete odgovor na pitanje: Kako se odnositi prema životu, sebi i drugima, koje vrednote odabrati, koje norme slediti, čemu težiti, što činiti bližnjemu svomu? Svaki čovek ima svoju filozofiju koja mu omogućava mentalno zdravlje ili ga vodi u duševni poremećaj. To je samo deo pitanja na koja odgovara svako u oblikovanju vlastite životne filozofije. Nadamo se da će na bar na neki način pomoći i ovaj tekst koji je pred vama. Posebu zahvalnost dugujem doc. Smiljki Popović-Deušić i prof. dr Tamari ðamojić-Ignjatović i prof. Petru Bokunu koji su ovu knjigu pregledale u rukopisu i kao recenzeti preporučili za štampu. Veliku zahvalnost dugujem svojim kolegama dr Ivici Mladenoviću i dipl. socijalnom radniku Marni Paunović su više puta pažljio pročitali ovaj tekst i ukazali mi na odreñene gršeke.i time sadržajno i stručno oboglatili ovaj rukopis. Hvala svima koji su na bilo koji način doprineli pojavi ove knjige. U ovoj knjizi nismo radli indeks pojmova i imenski regisar već smo dali detaljan sadraj teksta. Adresa za dopisivanje: [email protected] Beograd, 10. oktobra (Svetski dan mentalnog zdravlja) 2009. godine

Prof. dr Marko Munjiza

12

I UMESTO UVODA "Duboka rana biva tajno biće, a što je duša, što je duša tanka? Taj sanak senke, il´ ta senka sanka?" T. Ujević, Vedrina 1. O psihijatrizaciji duševnog života 1. 1.Psihološki problemi življenja, 2. Priča o duši; 3. Imamo li još uvek

1. O psihijatrizaciji duševnog zdravlja

Psihopatologija

svakodnevnog života ima individualnu i socijalnu dimenziju. Česti su

slučajevi psihijatrizacije nepsihijatrijskih fenomena, a da bi smo ih sagledali, potrebno je poznavati granice psihijatrijskoga i društvenog poremećaja. U prošlosti su, iz raznih razloga, brojni pojedinci, pojave, pa i čitave grupe ljudi svrstavane u psihijetrijske promenećaje . Ako pokušamo otkriti koje su to odlike onoga sto se psihijatrizira, a nije psihjatrijsko, naići ćemo na odgovor- društveno. Individualno psihičko i društveno isprepliću se, usko su povezani, a svi poremećeni i neporemećeni oblici ponašanja oblikuju se izmeñu pojedinca i okoline. Ako se ne postuje razlika tih fenomena, dolazi da psihijatrizacije. Npr, sintagma "patologija normalnosti" često izjednačava devijantno ponašanje sa duševno poremećenim. Obično se patološkim proglašava društveni karakter pripadnika jedne zajednice. Pri tome se zanemaruje činjenica da društveni karakter nije nipošto individualna kategorija. Duševni poremećaj je poput društvenog patologija slobode, ali se u prvom radi o individualnoj slobodi koja ne mora da se podudara sa društvenom. Čak sta više, nezavisna je od nje. Psihijatrizacija drustveno devijantnog ne odnosi se, kao predhodna, na psihijatrizaciju cele zajednice, vec na psihijatrizaciju drustvenog izuzetka, proglasavanjem patoloskim sve sto se odvaja od cjeline. Psihijatrizira se svako ko nije u skladu sa ocekivanjima, ko odudara od klisea. I to izjednacava drustveni i individualnopsiholoski poremećaj, jer smatra da nema individualnog poremecaja bez drustvenog, posto se devijantno ponasanje odreñuje po kriterijumu odnosa ljudskih radnji prema drustvenoj strukturi. Svi drugi oblici psihijatrizacije varijacije su na pomenute dvije teme. Psihijatrizacija je stetna za same psihijatre, jer pred nepsihijatrijskim postupcima moraju da se suoce sa neprikladnoscu svojim metoda i instrumenata i dolaze na los glas. Kao i u kliničkoj psihijatriji i psihopatologiji tako i razdvajanje normalnog i patoloskog, premda je polazna tacka psihijatrima, ni za njih nije moguce i nema nacina da to sa sigurnoscu razgranice. Dok su zidovi ludnce bili jasna granica za poremecaje, smatralo se da se zna gdje pocinje a gdje zavrsava normalno. Ali, pometnju unose psihodinamski i sociodinamski pristup. Naime, oni isticu vaznost koristenja socijalnih aspekata zivota pacijenta u terapijske svrhe (sociodinamski), i vaznost principa komunikacije sa socijalnom okolinom (psihodinamski). Predmet zanimanja psihijatrije postaju medjuljudski odnosi. Tek u mrezi socijalnih odnosa, patološko počinje da postoji u vremenu i zavisi od njega. Patološki slučajevi nisu prostorno i vremenski zaboravljeni i izdvojeni, već postoje u tim kategorijama. Poseban fenomen je psihijatrija u zajednici koja se javila kasnije, ona je preventivne prirode, bavi se, kao takav, grupama i izbegava pojedinca. Nastoje što boljom racionalizacijom *William Glaser: Psihijatrija može biti opasna za vaše mentalno zdravlje. Glasser konstatuje da je u poslednjih dvadeset godina psihijatrija učinila zaokret od savetovanja prema prekomernoj uporabi psihofarmatika. Nažalost, snažna kemska sredstva daju se i deci koja imaju teškoće u prilagñavanju školskim zahtevima, posebno ako su nemirna ili ometaju učitelje. Autor objašnjava što je mentalno zdravlje i na koji ga način svato od nas može unaprediti ili pomoći deci i drugim članovima porodice da unaprede svoje mentalno zdravlje. Ako ste vi ili netko iz vaše porodice dijagnostikovani kao mentalno bolesna osoba, ovo je knjiga koju trebate pročitati. I mi smo se tudili da u ovom teksatu pomognemo zdravmima, bolesnima, porodicama I njihovj deci u formi jednog aktuelnog vodića o psihopatologioji svakodnevnog života. http://www.alinea.hr/136.html

13

sredstava pružiti pomoć što većem broju duševno poremećenih ljudi i povećati duševno zdravlje u zajednici. Ta aktivnost se odvija u sektoru. Ali, u ovakvim okolnostima normalno i patološko postaje* još teže razlikovati. Naime, pojedinac ne dolazi sam, već psihijatar traga za njim, a i postupci su u sredini drugačiji nego u izdvojenom krugu ludnice. Osim toga, angažovanje oko onih koji nisu poremećeni nego bi tek mogli to da postanu, može do izvesne mere patologizirati normalno. Lokus se premešta ne samo na okolinu nego na čitav sektor. Sve ovo povlaći za sobom pitanje: da li je društvena zajednica normalna i zdrava? Ako nije, kako može funkcionisati kao terapijsko okruženje i instrument? Pre se znalo gde tragati za patološkim i gdje ga tražiti. Sada ga moraju pronaći rasutog po zajednici. To je razgraničavanje normalnog i patrološkog učinilo još težim. Mi se ovde nećemo šire baviti problemom norlanosti o patologije. U tekstu ćemo izneti neke značajnije psihopatološke probleme svakodnevnog života da bi omogući čitaocu da lakše prepozna svoje psihološke probleme koje nameće svakodnevica svima nama pojedinačno i kolektivno.

1.1. PSIHOLOŠKI PROBLEMI ŽIVLJENJA Oavj pojam u poremećaju mentalnog zdravlja u stručnu literaturi uveo je Sigmun Frojd daleke l901. godine u svom dobro poznatom delu ("Psihopatologija svakodnevnog života"). U meñuvrmernu značajno su se promenili stručni stavovi o ovom problemu. I pored toga još uvek je Frojdov tekst na ovu temu veoma aktuelan. Ovo se i danas odnosi na sve teme o kojima je u to vreme pisao S Frojd. To su pre svega: zaboravljanje ličnih imena, stranih reči, imena i delova rečenice. Isto tako i dalje su aktuelni njegovi stavovi o uspomenama iz detinjstva i pokrivalicama, omaške u govoru, u čitanju i pisanju, zatim zaboravanje utisaka I namera, omaške u hvatanju. Značajne su simptomatske i slučajne radnje, greške, zatim kombinovane omaške. Ni danas nisu izgubila na značaju Frojdova zapažanja o psihopatologiji svakodnevnog života koje se tiču determinizma, odnosno vera u slučaju i praznoverja (Frojd S,1973, 59-338). (Marić J., 2005, str. 369).

http://ivicaursic.com/index.php?option=com_content&task=view&id=108&Itemid=41

Postoji vremenska povezanost reakcije sa dogañajem koji ih je izazvao i ovaj razmak iznosi -------------------*Normalnost predstavlja odsustvo teškoća - kojih, koliko izraženih, kao i neuobičajeno reagovanje na nenormalne uslove ili normalna zaštitna reakcija Kao kriterijmi obično se uzimaju u obiz sledeći faktori: deskriptivni opis, poreñenje karakteriskika ponašanja (odstupanje od uobičajenog), funkcionalni mehanizmi odbrane, reaktivna stanja straha, tuge, aksiološki vrednosno poželjno ponašanje i kontekstualni predtavljaju isto ponašanje patološko i nepatološko – zavisno od situacije, uzrasta, kulture, socio-ekonomskog statusa. Kao mogući modeli navode se: eksplanatorni sa analizom unutrašnjih procesa koji dovode do patoloških promena u ponašanju, model bolesti ili medicinski model koji ukazuje da je zdravlje je odsustvo bolesti (nema simptoma), Antipsihijatrija- adaptacija na bolesno društvo je bolest, sihodinamski model čine konflikti svesnog i nesvesnog-mehanizmi odbrane, model učenja predtavljaju naučeni potkrepljivani oblici ponašanja - formirani i stabilizovani učenjem i stres kao poremećaj je odgovor na stresneuspešan copingspoljni pritisak i unutrašnja slabost http://209.85.129.132/search?q=cache:PnRhDham8DkJ:www.fpn.bg.ac.yu/pages/p

14

najviše do tri meseca od dejstva stresora. U stvari mentalno zdravlje obuhvata potencijalno oslobañanje od straha, anksioznosti, sebičnosti, zavisti i ljubomore smatra From i sposobnost za stvaranje trajnih odnosa prisnosti i ljubavi. Lice treba da bude u stanju da da iskusi sve emocije pod odgovarajućim okolnostima. U stvari sposobnost za emocionalnim osećanjem predstavlja dobar prognostički znak u npr. Neurozi. Osoba bi trebala da bude u mogućnosti da dosta otvoreno ili izrazi bilo koje emocije. Ali često puta anksiozno ili potišteno lice može da bude i nesposobno da izrazi svoju radost ili srdžbu, a osobe sa poremećajiem ličnosti nisu u mogućnosti da izraze svoju anksioznost. Jedan od znakova poboljšanja mentalnog zdravlja i sreñenja je povećanje obima i sličnosti emocionalnog odgovaranja i smanjenje broja snažno konfiktinih emocija. U ovom poglavlju ćemo se ukratko osvrnuti na poremećaje prilagoñavanja, sitaciona i krizna stanja, stanja žalosti, neuroticizam i neke druge smetnje koji nisu "ozbiljni"psihijatrijski i/ili psihopatološki poremećaji. 1. 1. 2. Poremećaji prilagoñavanja Osnovni etiološki činilac ovih poremećaja nesumnjivo je psihička trauma, odnosno stresna kriza ili krizna situacija, ali nebi trebalo izgubiti iz vida i multifaktorijalni efekat eventualnih različitih precipitirajućih i deklanširajućih momenata. Isto tako ne bi trebalo gubiti iz vida i spefičičnu fragilnost svake individue, kao i njen prag tolerancije na frustracione dogadjaje i osujećenja samorealizacije. U stvari niko se ne može do kraja sačuvati od objektivno traumatskih dogadjaja smrti bližnjih, bolesti, gubitaka, rastanaka i sl, ali je način suočavanja, doživljavanja, elaborisanja i prevladavanja "bolnih i tragičnih istina života", jedinstven i idiosinkratičan par ekselans za svakog pojedinca ( Miličević S.,2006). Osim uobičajeno retkih, na nesreću ponekad i frkventnijih, velikih "aklizmičkih" stresnih situacija, poput zemljotresa, poplava, požara i drugih masovnih elementarnih nepogoda i nesreća, vezanih za promene u spoljnjoj sredini, koje su nezavisne od pojedinca, a destabilizuju individualnu psihosocijalnu ravnotežu velikog broja osoba. Takoñe, postoje i krizne situacije, tj. životni stresni dogañaji koje se odnose na promene "sosiokulturne ambijentalne realnosti" odreñenog pojedinca i imaju odreñene reperkusije na njegovo individualno psihološko funkcionisanje. Danas se smatra da je velika stresna situacija uvek štetna po zdravlje čoveka, dok su krizna stanja, pored doživljenog gubitka i pretnje, ponekad percipiraju i kao šansa za razvoj, za individuaciju i konačno sazrevanje, jer proširujući i jačajući repertoar zdravih Ego mehanizama odbrane i praga frustracije na tolerancije. Krizu kao oblik poremećaja prilagodjavanja možemo definisati i kao "kratkotrajni psihički poremećaj" koji je nastao zbog trenutne premoći životnih problema u odnosu na kapacitete ličnosti za borbu i njeno savladavanje (Miličević S, 2006, Kecmanović D,1978, Vlajković J,1992). U užem smilsu reakcije prilagodjavanja podrazumevaju stanja subjektivne patnje i emocionalnog poremećaja koja remete oubičajeno socijalno funkcionisanje. a nastaju u periodu prilagodjavanja na značajne životne promene ili kao posledice stresnih životnih dogadjaja, pri čemu stresor može ozbiljnije da narušava integritet socijalnog miljea ličnosti, npr. smrtni slućaj, separacija, raskid emotivne veze, selidba, adaptacija na novu profesionalnu i/ili školsku sredinu, gubitak pozitivnih društvenih i dr (Marić J, 2005, Miličević S,2006). Ova stanja karakteriše veoma promenjiva fenomenologija simptomatologije. Najzastupljeniji su: depresivnost, anksiozna stanja, naglašena zabrinutost, deficit energetskih kapaciteta za adaptaciju na novo nastalu situaciju, nedostatak inicijative, borbenosti, volje i elana da se nastavi "po starom", neefikasnost, zatim, mogući poremećaji afektiviteta i ponašanja (bes, hostilnost, povlaćenje i asocijalnost, rezignacija, sumnjičavost i dr), kao i relativno -----------------Psihologija je naučna disciplina koja se bavi sistematskim proučavanjem psihičkog života (procesa i osobina) ljudi i životinja, a na osnovu objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva. Proučava individualna i grupna ponašanja. Sama reč psihologija znači „studija duše“. Tokom istorije, još od antičkog doba, psihologija je bila grana filozofije, da bi u XVIII i XIX veku, započela svoj „sostveni put“ kao nezavisna naučna disciplina. Ipak, danas je psihologija vrlo vezana za biologiju i društvene nauke.

15

kratkoročna italnih dinamizama u smislu poremećaja spavanja, apetita i sl. Početak ovih ponašanja (bes, hostilnost, povlaćenje i asocijalnost, rezignacija, sumnjičavost i dr), kao i relativno kratkoročna italnih dinamizama u smislu poremećaja spavanja, apetita i sl. Početak ovih manifestacija je obično unutar mesec dana, retko u dužem opsegu, do tri meseca. Njihovo trajanje može da bude najčešće nekoliko meseci, obično do pola godine. Mnogo reñe moguća su i prolongiranja i hronifikacija psihopatoloških stanja i oni rada ne spadaju u grupu poremećaja, psihopatologije svakodnevnog života. U etiologiji pored već navedenog nepovoljnog delovanja životnih dogadjaja značajnu ulogu igraju i predisponiranost crta ličnosti, odnosno njena karakterna struktura. 1. 1. 2. Teorija životne, razvojne-normativne, akcidentne-slučajne krize Pod pojmom kriza ("krisis" znači odlučiti, suditi, meriti, boriti se), podrazumeva se "preokret, obrt, nestajanje odustnog trenutka" (Vlajković J,1992). U stvari, šire posmatrano, radi se o momentu u razvoju jedne ličnosti, trenutku, koji je do krajnosti zaoštren, jer se u njemu ruše stari obrasci ponašanja, dok novi nisu još uvek izgradjeni, bez obzira da li je u pitanju istorijska, politička, ekonomska, makrosocijalna ili invidualna psihološka sfera u kojoj se kriza manifestuje (Miličević S,2006, Desimirović V,1997). U oblaasti mentalnog zdravlja ovaj pojam je uveden pre nekoliko decenija, tj. početkom 6o-tih godina prošlog veka. Od tada u stvari datira i davanje legimiteta kriznim sitacijama, kao mogućim etiološkim faktorima poremećaja kratkotrajnih stanja poremećaja mentalnog, psihičkog funkcionisanja. Ona ni danas u potunosti ne impliciraju definitivan "morbidni status", ali je u značajnoj meri obogatila dotadašnju teoriju i donekle i praksu mentalne higijene, zatim uvodjenja novih metoda psihijatrijsko-psihološkog tretmana i poboljšanja ne samo čovekove adaptacije i boljeg funkcionisanja, već i do značajne društvene koristi, unutrašnjeg zadovoljstva i potencijala za kreaktivnost i autentičniju samorealizaciju. Danas se kriza shvata kao stanje izmedju zdravlja i bolesti i sve više se pomera sa medicinskog modela na psihološku i socijalnu paradigmu poimanja "disbalansnih turbulencija" analogno različitim shvatanjima normalnost od ekvivalenata mentalnog zdravlja, preko statističkog proseka, do forsiranja socijalnog konformizma i opozitnog, najradikalnijeg glediša da je normalnost obićna fikcija i utopija (Pejović, M., 2002; Erić, Lj.,1989; Kecmanović, D.,1978). Mentalno zdravlje i njegova prateća psihopatologija svakodnevnog života trebalo bi da podrazumeva "svest o onom bolesnom u sebi, bilo da su posredi personalne crte, mehanizmi odbrane, somatski problemi ili nivo socijalne adaptiranosti" (Miličević S.,2006). Kriza se može definisati kao neanticipirana promena koja prekida uobičajene oblike adaptacije, zahtevajući korišćenje novih adaptabilnih sredstava i kriza je u stvari odgovor na te dogadjaje. Kriza se doživljava i kao bolno stanje. Drastične modifikacije jednog ili većeg aspekta realiteta pojedinca i čak njega samog u strukturnomorfološkom smislu (npr. gubitak jednog dela tela, koji u značajnoj meri narušava individualnu intrapsihičku dinamičku psihosocijalnu ravnotežu, za čiju ponovnu restauraciju osoba u krizi često nema dodatne kapacitete za uspešno prevladavanje krizne sitacije. Nasuprot napred navedenim razvojnim krizama, akcidentalne krize su uvek i isključivo prouzrokovane nekim slučajnim životnim dogadjajem dovodeći do epizode kratkoročne ograničene psihičke pometnje. Suštinu krizogenosti nekog nepovoljnog životnog dogadjaja, koji esencijalno utiće na njegovo patogeno dejstvo, sumarno možemo da svedemo na njegovu procenu kao nepoželjnog, iznenadnog i neanticipiranog. Jednom rečju sasvim neočekivanog i izvan mogućnosti kontrole osobe koja ga doživljava. S pravom Miličevićeva (MIličević S.,2006) istiće da "individua aktivno selekcioniše dogañaje, subjektivno ih valorizujući ili kao nepremostivne teškoće pred kojima ostaje poražena i izgubljena, ili pak rešive probleme, koji će je istina naučiti, ali iz kojih izlazi kao pobednik, obogaćena za još jedno životno iskustvo iskušavanja vlastitih snaga i slabosti". Vieš različitih pritupa kojima se ove nećemo batiti obuhvata razlike u kulturološki uslovljenim stavovima prema intenzitetu stresogenosti nekih životnih dogadjaja. Tako se u našoj sredini smrt deteta smatra najtraumatičnijim iskustvom, dok je u zapadnim kulturama najveći stepen krozogenosti je gubitak bračnog partnera. Ovde značajnu protektivnu ulogu ima i jedna egistencijalistička "spona" izmedju prošlih, sadašnjih i budućih dogadjanja, koja zapravo čini i 16

okosnicu življenja, a to je - nada. Ona može da se javi kao anticipacija, motivacioni pokretač, kao antipod očajanju, kao vidar "minulih rana". Nada može da predstavlja sodro utopljenih gubitnika, dozvoljenu fantaziju realista i san život od "tla odepljenih sanjara". Iz "palte boja" često apsurdnih životnih zbivanja i doživljaja, nada bira podlogu, konture i nijanse celokupnog mentalnog funkcionisanja uključujući i self, čije ishodiše može biti i transcendencija (Miličević S,2006.str.55). Čini nam se da bi završavajući ovo uvo uvodno poglavlje da bi najviše odgovorale misli poznatnog knjiženika iz Bosne i Hervegovine J. Risojevića o duši. Reč je o veoma inspirativnom tekstu sa dosta elemenata iz savremene I popularne psihologije i sa dosta metafora o čovekomvom duševnom zdravlju Ovde ćemo u obliku monologa pojedinca sa njegovom dušom razmotriti najvažnije psihološke probleme svakodnevno života koji se odnose na čovekovu dušu*. PRIČA O DUŠI

„Moja duša i ja često vodimo duge, naprosto beskrajne razgovore. O svemu, pa i o njoj samoj, ponekad i o meni, na primjer, da li ja jesam nešto ili sam ništa, nečiji san, misao, kompjuterski program u časovima kada je nečiji računar tamo, gore, ako gore postoji, uključen. Tako besedimo, propitujemo se poput Kočićevog Davida i njegove ženturače, ponekad i posvañamo, raziñemo se svako u svoju samoću, ali bez čvrste rieči da se više nećemo družiti - Bože sačuvaj, moja mi je duša najbliža, naprosto bez nje ne mogu. Ali, ponekad je upitam, šta si ti, dušo moja? Ili, ko si ti? Gñ e si? Kako se pokazuješ, obznanjuješ, kako to da znamo za tebe, da te je neko, negde, davno, pomenuo i otada ti zaista postojiš, onako kako postoje bajke, patuljci, čak i bolesti - de, ne duri se i ne plaši se , ovo nije ništa lično. Toliko je hartije potrošeno da bi se ljudi tebi približili, ali ne znamo jesu li uspeli, ili su možda čak i dalje nego što su bili u Sokratovo vrijeme. Čovek je, zaista, tada imao dušu i nije je negirao, nije od nje bežao. Dve i po hiljade godina posle Sokrata, došli su oni što su verovali samo u materiju, kao da je to što opipavamo zaista materija a ne opet samo nečiji smeh, laž, podvala, došli i odrekli dušu i njeno postojanje. Došli i prošli, ali dušu nisu uništili. Kako je ona, moja i tvoja duša, čitaoče moj? Mirna ili uznemirena? Bolna ili zdrava. Jasna ili tamna? Puna mržnje ili ljubavi? Caruje li u njoj zavist i zloba ili plemenitost i velikodušnost. Okrene li glavu na drugu stranu kada neko strada, ili u svemu želi da učestvuje? Kakva li je, prijatelju moj, posle Onoga što je došao i umro za njen spas? Je li bliže spasenju ili je potonula dublje prema potpunoj propasti?” Ceo problem duševnog stanja iskazat ćemo kroz nekoliko karakterističnih primera: imamo li još uvek dušu, mržnja, strah, bes(ovi), mali gnevni čovek, ravnodušnost, očajanje i nada, ponos, lukavstvo, melanholija, mrzovolja i ljubav * Isti uautor dalje nastava svoj dijalog sa dušom: „Duša: Plašim se da pokušavaš nešto izvan tvojih moći, tvoga znanja. Ja: Šta to, dušo? Duša: Hoćeš da budeš propovednik, onaj koji se bavi dušama samo da bi ih popravio. Ja: Ne, dušo, nije mi to namera. Pravi propovjednici su zaista retki, ali ja ne znam koji su njihovi motivi. Propovjednika sam se uvijek plašio. On propoveda samo jedno, smatrajući sve ostalo blasfemijom. Ali, treba se plašiti i onih koji su vešti u ubeñivanju a nije im pri tome važno da li slušaoca ubeñuju u istinu ili laž, važna im je samo njihova veština kojoj se dive i u koju beskrajno veruju. Ne, to neću. Duša: Pa šta, onda, želiš? Ja: Da te upoznam, ako mi dopustiš. Duša: Zavisili li to od mene? Šta da uradim? Ja: Da mi se otvoriš. Nemoj da se skrivaš iza svojih bezbrojnih velova, pusti me da te vidim do kraja. Duša: Plašim se da se ne zalediš kada sagledaš moje pravo lice. Ja: Neka, dušo, iskrenost je bolja od laži. 17

Duša: Dobro, dobro, ostavi se velikih riječi, njihovom upotrebom nećeš stići do mene. O iskrenosti i laži govorićemo kasnije. Ja: Zašto govoriti? Duša: Zato što bez moje pomoći ti nećeš otići dalje od početka, pače jedno nespretno. Evo, pružam ti svoju nevidljivu ruku, uhvati je. Jesi li je osjetio? Ja: Jesam, jesam, zaista je čvrsta. Duša: Ne plaši se, ovo nije ugovor sa ñavolom, ali ni sa Gospodom, ti nisi ni Faust ni Mojsije, ali ni ja nisam Vergilije, ma koliko bi ti volio da si Dante. Ti si ono što ćeš otkriti da jesi, alhemičarski spoj mene i tebe. Idemo! Ja: Reci mi samo još ovo. Jesi li ti duša ili duh? Duša: Hm, prerano je to za tebe. Ostavimo za kraj odgovor, ili samo pokušaj odgovora na to nimalo lako pitanje. * Tako smo se spustili u prostor duše, gde je smešteno bezbroj prostorija nejasnih zidova, ali ipak odvojenih jedna od druge. Iz jedne se prelazi u drugu, pa u treću, ali se taj raspored i menja, prostor se otvara i zatvara, naprosto diše, kao živi organizam, iako ne znamo odakle sve to izvire i dokle domaša. Gde su granice ovog lavirinta koji se zove duša i da li je baš sve to duša? Možda je to samo ljuštura u kojoj se nalazi duša, koju ću na kraju upoznati. Zbunjen, ne bih znao bez vodiča da *Kao osnova za ovo poglavlje korišćen je tekst književnika Ranka Risojević „Priča o duši” Naša knjiga, Banja Luka, 1996, [email protected]

se pokrenem, ali ko da me vodi, ako ne moja vlastita misao, ili promisao, naprosto neki zov da se ide u nekom smeru, pa ćemo viñ eti, jer je duša oñ ednom zaćutala, pustila me da tumaram, možda će mi se kasnije i javiti. Zaboravio sam na vreme, izgubio predstavu o smjenjivanju noći i dana - lutao i lutao, čitajući natpise na sobama kao u muzeju. Na kraju me uhvatio strah. Strah od nekih soba, je li moguće da u mojoj duši ima takvih mesta, usnulih čudovišta, zaleñenih opačina? Neka i vapiju da se oslobode, kao kod Baš-čelika, koji je više priča o ljudskoj duši nego što je bajka o nekoj tamo osobi, odnosno čudovištu. Čovek odbija pomisao da u njegovoj duši žive takvi monstrumi, odnosno da ima nekog traga od njih. Ali oni jedino i žive u duši, u memli i smradu nekog njenog zatrovanog dela. Samo, uvek je pitanje odakle je došla zatrovanost. * Odakle potiče reć duša? Seele (duša), kao i englesko soul, gotsko sainjala, starogermansko sainjalo, etimološki je srodno sa grčkim aiolos, što znači: pokretno, šareno, sjajno. Grčka reć psiha kao što je poznato naziva se i leptir. Saivalo je, s druge strane, srodno staroslovenskoj riječi sila, snaga. Je li, onda, Selle isto što i pokretačka sila, životna snaga. Prema tome, ima li iko bez duše? Latinski naziv animus, duh i anima, duša, je isto što i grčko anemos, vetar. U gotskom srećemo istu rijeć kao usanan, izdisati, a u latinskom an-helere, teško disati. U staronjemačkom spiritus sanctus je prevoñeno kao atum, Atem (dah). U arapskom je rih, vetar, ruh, duša, duh. Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha, koja je u vezi sa psiho, dihati, psihos, svež, psihros, hladan, i fiza, meh. Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grčkom i arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom ustalasanog vazduha ?hladnog daha duhova?. Zbog toga najverovatnije i (primitivno) shvatanje daje duši nevidljivo vazdušasto telo. I još ovo, radoznalče moj, duh, njemačka rijeć Geist, je davno već označavala neko nadzemaljsko biće, u staronjemačkom i anglosaksonskom kao gast, što će reći nešto suprotno tijelu. Učeni Kluge kaže kako osnovno značenje reči nije sasvim sigurno, ali ipak ima neke veze sa staronordijskim geisa, besniti, sa gotskim us-gaisyan, razjariti nekog, sa švajcarskonjemačkim uf-gaista, biti van sebe i sa engleskim aghast, uzbuñen, ljutit. Hoće da se kaže kako nekoga povremeno zajaši ñavo i spopadne ga bijes”.

18

II PSIHOSOCIJALNI PROBLEMI DECE I MLADIH 1.Emocionalni razvoj ; 1.1. Faze ljudskog razvoja, 1.2. Emocionalno vaspitanje 2. Osovne emocionalne potrebe deteta; 2.1. Osećaj sigurnosti; 2.2. Doživljaji izraza ljubavi; 2.3. Sticanje različitog iskustva; 3. Odnos roditelja i deteta; 4. Psihički poremećaji; Literatura "Dijete Vas ne čini mamom ili tatom, kao što Vas klavir ne čini pijanistom" Goran Cipar http://blog.vecernji.hr/ ocevblog/2009/05/13/ravnopravnost-spolova/

EMOCIONALNI RAZVOJ

Opšte

je prihvaćena teza da je emocionalni razvoj čoveka najvažnija komponenta formiranja njegove ličnosti. Zahvaljujući svetu već priznatim osobama koje su radile na području psihologije mi danas imamo relativno opsežan i detaljan opis ljudskog razvoja. Čovek u svom životu prolazi kroz nekoliko faza ljudskog razvoja, koje je meñu prvima opisao otac psihoanalize Sigmund Freud. On je ljudski razvoj podijelio na pet faza, dok eko-psiholog Erikson spominje njih osam. Emocionalni razvoj počinje od najranijih dana života pa sam se zbog toga u ovom poglavlju posebno bavio emocionalnim vaspitanjem i potrebama deteta. Kada se u psihologiji govori o ovom problemu često srećemo pojam ili termin emocionalnog primanja i davanja. Treba znati da je i jedno i drugo vrlo bitno za formiranje emocionalno zdrave ličnosti. Često se kao posledica negativnog emocionalnog razvoja javlja psihički poremećaj koji uveliko utiče na daljnji život kako pojedinca, tako i osoba koje ga okružuju. Uz već dosta poznate poremećaje kao što su depresija, teskoba, psihoze itd., posebnu pažnju treba posvetiti i PTSP-u, zbog velikih razmera ovog poremećaja kod nas nakom proteklih razova, društvene i ekonsomske krize i tranzicionog perioda kod nas. FAZE LJUDSKOG RAZVOJA Nemački psihoanalitičar S.Freud i najistaknutiji ego-psiholog E.H.Erikson razvoj čovjeka podelili su na nekoliko faza. Da bi čovek razvio zdravu ličnost treba proživeti svaku fazu bez većih strahova i drugih negativnih emocija. Posledice se mogu javiti takoñer prekidom nekih od aktivnosti koje detetu pružaju osećaj prijantnosti i zadovoljstva (sisanje, poroñaj ...). Freud smatra da onemogućavanje tih aktivnosti može dovesti kompleksa čiji je uticaj na ponašanje pojedinca nesvestan. Prema njemu postoje pet zadovoljstava čijim prekidanjem mogu nastati pet kompleksa: klaustralni, oralni, analni, ureteralni te kompleks kastracije. Eriksonov psihosocijalni razvoj u mnogočemu se razlikuje od Freudova psihoseksualnog razvoja. Dok je Freud ljudski razvoj podelio na pet faza (oralnu, analnu, fausnu, fazu latencije i genitalnu fazu), Erikson je taj razvoj podelio na čak osam faza. One su danas daleko prihvaćenije u većine psihologa. Oralna faza povezana je sa svime što je tokom razvoja vezano uz deo usta. Deca koja u oralnoj fazi doživljavaju preveliko ili premalo zadovoljavanje u odraslom periodu postaju oralno pasivne ličnosti. Ta faza odgovara Eriksonovoj prvoj fazi. On smatra da krizu u razvoju predstavlja zadobijanje osnovnog poverenja ili temeljnog nepoverenja spram okoline. Ako dominiraju situacije poverenja, kod deteta se javlja prva pozitivna karakteristika nada. Analna faza vezana je uz dogañanja u analnim predelima. Ako se ñ ete kažnjava kad god se onečisti kasnije je kod njega moguća pojava osećaja krivice za sve što bude osećalo u području analne zone, te će uvek predavati suvišnu važnost tom delu tela. Kao posledica javlja se analnoretentivni karakter ličnosti. Karakteristične osobine takve ličnosti su tvrdoglavost, škrtost, red, tačnost, urednost ili suprotno tome izrazita neurednost. Analna faza podudara se sa drugom fazom kod Eriksona koja obuhvata drugu i treću godinu života. Nju karakterizira mišićni razvoj deteta 19

zbog čega se javljaju želje za različitim aktivnostima. Roditelji te želje mogu podržavati ili zabranjivati. Ako je kriza rešena pozitivno gradi se osnova za razvoj osećaja samokontrole, nezavisnosti i autonomije. U slučaju nepovoljnog rešenja moguć je razvoj osećaja nesamostalnosti, sumnje ... Ako se u Falusnoj fazi jave nerešeni Edipov kompleks i konflikti, oni mogu biti uzrok mnogih neurotičnih pojava. Falusna faza odgovara trećoj fazi psihosocijalnog razvoja, tj. dobu igre koja traje otprilike od četvrte godine do početka školovanja. Tu fazu karakteriše konflikt izmeñu inicijative i osećaja krivice. Deca već imaju odreñen stepen identiteta i preuzimaju odreñene odgovornosti. U toj fazi Erikson se najviše približio Freudovu tumačenju da kriza ima seksualnu osnovu, no on to objašnjava više sa socijalne faze. Faza koja se javlja negde oko šeste godine a traje do puberteta, prema Freudu, naziva se faza latencije. U toj se fazi ne dogañaju neke značajnije seksualne promene, već se javlja interes za knjigu, prijatelje, sport... U psihosocijalnom razvoju to je četvrta faza koja obuhvaća školsko doba. U toj fazi dolazi do razvoja sposobnosti deduktivnog mišljenja i zaključivanja, samodiscipline te prihvatanja odreñenih pravila i normi. Prema Freudu poslednja faza, genitalna faza, traje od početka puberteta pa sve do smrti. Tu se ponovno javlja pojačani interes za seksualnost. Kada pojedinac dospe do punog genitalnog razvoja onda je on, smatra Freud, ostvario potpun razvoj svoje ličnosti. Erikson period Freudove poslednje faze vremenski deli na čak četiri psihosocijalne faze; petu identitet ili konfuzija identiteta, šestu intimnost ili izolacija, sedmu plodnost ili stagnacija i osmu integritet ili očajanje. EMOCIONALNO VASPITANJE Emocionalno vaspitanje* vrlo je važan segment razvoja zdrave ličnosti. Osnovni etički stavovi u životu izviru iz emocionalnih sposobnosti koje proističu iz emocionalnog vaspitanja. Same emocije rezultat su modifikacije veza i odnosa u porodici i detinjstvu. Pozitivne emocije podrška su dečjem mišljenju; njegovu egzistenciju čine stvaralačkom. Za razvoj emocionalno stabilnog deteta potreban je život u emocionalno stabilnom okruženju. Treba da prevlada sigurnost i smirenost, a odrasli trebaju iskazivati pozitivan osećajni, čulni odnos. Treba se baviti detetom, pružiti mu mogućnost informacije, treba mu govoriti i upoznavati ga sa svetom što ga okružuje. U današnje doba često nastaju problemi zbog prevelike brige o poslu pri čemu deca često znaju biti zanemarivana. Porodice u kojima uz roditelje postoje dedovi i bake danas su vrlo retke, pa deca mnogo vremena provode sama. Emocionalno složena porodica danas nije čest slučaj; razvodi braka, poremećeni odnosi koji izazivaju trajne nesuglasice...Naročito su oštećena deca alkoholičara. Alkoholizam osiromašuje porodicu i materijalno i emocionalno. Dete u takvoj porodici postaje najvećom žrtvom. Osovne emocionalne potrebe deteta Za dete je vrlo bitno postojanje emocionalnog primanja i davanja. Oba su segmenta bitna, mada je za dete važna atmosfera gñ e prevladava emocionalno davanje. Postoje nekoliko osonvnih emocionalnih potreba deteta:

http://www.zzjzpgz.hr/nzl/25/psihijatrija.htm

20

Osećaj sigurnosti Dete treba biti svesno ko se o njemu brine. Ono nastoji vezati odrasle uza se, nastoji pridobiti simpatije majke što najčešće ostvaruje prvim smeškom. Vrlo je bitan i osećaj pripadnosti. Dete želi biti prihvaćeno, koliko od roditelja toliko i od druge dece. Pitajući dete čije je ono će bez razmišljanja odgovoriti; mamin, tj. tatin. Dete koje je u sebi razvilo osećaj sigurnosti doživljava svoju okolinu kao sigurnu, stabilnu, a ljude kao zaštitnike. Erikson smatra da osećaj sigurnosti s drugim ljudima polako prelazi na samo dete pa ono oseća sigurnost i poverenje u samog sebe. Ako je detetu sve dopušteno, osećaj sigurnosti nije ostvaren te takva nesigurna okolina izaziva kod deteta konfuziju i strah. Pri tome se potrebe višeg nivoa ne mogu normalno pojavljivati, što njihov razvoj u ljudske jedinke dovodi u pitanje. Doživljaji izraza ljubavi Meñu te izraze ubrajamo verbalne izraze, milovanja, maženja... Dete se oseća najsigurnije i najudobnije u majčinom krilu, ono poistovećuje ljubav sa sigurnošću. Ako nije doživelo izraze ljubavi, ono se razvija u emocionalno hladnu osobu te reñe uspostavlja emocionalne kontakte s drugima. Kasnije se u kod takvih osoba često javljaju i teškoće u formiranju i održavaju bračnih i porodičnih odnosa. Prema Maslowu, ljubav je osnovni uslov za zdravi razvoj pojedinca. Bez ljubavi čovek se oseća praznim, beskorisnim i odbačenim. Maslow smatra da je poñ ednako važno emocionalno davanje i emocionalno primanje. Za njega bezuslovna ljubav je neophodna za razvoj zdrave ličnosti. Ako osoba ne doživljava ljubav drugih, ona se oseća usamljenom i otuñenom. U slučaju kažnjavanja deteta nikada ne sme doći u pitanje njegova potreba za pozitivnim prihvatanjem. Dete uvek mora biti voljeno i cenjeno. Sticanje različitog iskustva Sticanje iskustva vrlo je bitno za budućnost deteta. Iskustva delimo na realna i fiktivna. Realna iskustva su šetnje, izleti... Fiktivna iskustva predstavljaju iskustva iz područja umetnosti; priče, slikovnice, televizija... Sticanje različitog iskustva deca stiču mogućnost izbora. Njima je radi stcanja iskustva potrebno omogućiti školovanje, kreativnost... Odnos roditelja i deteta Da bi se razvila zdrava ličnost, vrlo je važan zdravi odnos roditelja i deteta. Treba težiti odnosu uravnotežene ljubav jer negativan odnos je uzrok brojnih posedica. Postoji grupacija nedostataka u odnosu roditelja i deteta. Odnos odbacivanja koje doživljavaju neželjena deca. Ona sebe smatraju suvišnom, nepotrebnom, teretom. Ne vide smisao svog postojanja. Tu je češće prisutan odnos prikrivenog odbacivanja. Odnos prevelike brige nad detetom onemogućuje razvoj samostalnosti, inicijativnosti, različitih aktivnosti. Takvi roditelji decu smatraju večno svojim mališanima. Kasnije se javlja u kod njih stanje pseudointimnosti, tj. stanje komfora i ugañanja sebi. Odnos ambivalencije manifestuje se u naglim promenama raspoloženja roditelja spram deteta. Dolazi do zbunjenosti kod deteta jer ono nikada ne zna što treba učiniti. Kod takvog slučaja razvije se neuravnotežena ličnost. Ukoliko se roditelji znatno razlikuju od ostale socijalne okoline, kod dece se javlja osećaj nepoverenja u okolinu i sebe, što izaziva sumnje i strahovanja u odnosu s ljudima i okolinom. Kasnije je moguća pojava depresije i psihoze. Ako ta kriza nije rešena, ona će se javljati u svakom kasnijem stadiju. Vrlo je bitna i identifikacija s roditeljima istog spola. Ako identifikacija nije ostvarena, tj. ako doñe do propusta ili pogrešnih postupaka može doći do komplikacija; dečak se vaspitava kao devojčica i --------------------*Učenje je svesna, svrsishodna i namerna aktivnost usmerena na sticanje odreñenih saznanja i veština. Učenje izaziva relativno trajnu promenu u ličnosti nastalu pod dejstvom individualnog iskustva. Postoji više različitih teorija učenja koje pokušavaju da pomoću jednog ili više principa objasne sve njegove raznovrsne oblike i vidove. Osnovni oblici su: senzitizacija, habitacija, klasično uslovljavanje, instrumentalno učenje i učenje uviñanjem.obratno. http://sr.wikipedia.org/sr

21

Roditelji često čine nesvesne greške koristeći zastrašivanje kao vaspitnu meru. Oni često znaju govoriti deci: Plakat ćeš ti za mnom kad mene ne bude više. Različita su shvatanja o tome kako bi se roditelji trebali poneti prema emocijama vlastitog deteta. Dok jedni smatraju da je potrebna kontrola emocija, tj. da je potrebno osposobiti dete da suzbija izražavanje emocija, drugi smatraju da detetu treba dozvoliti potpunu slobodu izražavanja tih emocija. No ipak smatram da je slobodno izražavanje emocija pogodnije jer represija može dovesti do nesvesnih konflikata koji mogu dovesti neurotične smetnje. No, u slučaju da su neke negativne emocije previše izražene, npr. agresija, potrebna je sublimacija, tj. treba skrenuti suvišnu energiju na neku društvenu prihvatljiviju aktivnost (karate, nogomet, boks...). Psihički poremećaji Svet u kojem živimo svet je melankolije, teskobe, depresije te drugih psihičkih bolesti. Donja dobna granica tih bolesti iz godine u godinu se spušta tako da je depresija u ñ etinjstvu, koja je nekada praktički bila nepoznata, danas deo modernog života. Došlo je do velikog propadanja porodice; povećanje broja razvoda, sukoba, sve što zajedno vodi ka većoj podložnosti depresiji. Sve je započelo već u prvoj polovini XX veka kada je došlo do jačanja industrijalizacije, te je zbog prevelike zaposlenosti cela porodice retko bila na okupu. Tokom stoleća preokupacija poslom sve je više rasla. D.Goleman, autor popularne knjige „Emocionalna inteligencija“, navodi da stres potiskuje snagu imunološkog otpora (Goleman,1995). Emocije, pa tako i njihov razvoj, nešto su od čega ne možemo ili ne smijemo bežati. One će uvek biti tu kao deo nas i znati nositi se s emocijama karakteristika je svake zdrave ličnosti, a to je ono što svako želi biti zdrava i stabilna osoba.

Emocionalna inteligencija 1. Šta emocionalna inteligencija uključuje? 2. Literatura

Inteligencija se opravdano smatra jednim od najvažnijih konstrukata suvremene psihologije, ali isto tako predstavlja i koncepciju oko koje se vrlo često „lome koplja“ istraživača i praktičara psihologije. Psihološi rečnici inteligenciju definišu kao „svojstvo uspešnog snalaženja jedinke u novim situacijama u kojima ne pomaže niti stereotipno nagonsko ponašanje niti učenjem stečene navike, veštine i znanja, odnosno predstavlja svojstvo jedinke da pronalazi nove prilagoñene reakcije u prilikama bilo koje vrste“. Većina psihologa složit će se s ovim opštim odreñenjem inteligencije, ali saglasnost nedostaje u pogledu prirode ljudske inteligencije i njenog bližeg odreñenja. Većina psihologa se isto tako slaže da tradicionalne definicije inteligencije (kao što je definicija koeficijenta inteligencije – čuvenog IQ-a) previše stavljaju naglasak na kognitivne faktore (pamćenje, rešavanje problema), odnosno da tradicionalnim koncepcijama nedostaje uključivanje ljudskih sposobnosti koje su veoma važne u načinu na koji „inteligentno“ živimo svoj život. Na tragu takvih razmatranja nastao je i koncept tzv. emocionalne inteligencije kao sposobnosti spoznaje sopstvenih emocija, integracije emocija i misli, razumevanja emocija i njihovog regulisanja emocija u cilju sopstvenog rasta i razvoja. Po takvom modelu, emocije se smatraju važnim izvorima informacija koje olakšavaju razumevanje i snalaženje u socijalnoj okolini. Pojedinci se meñusobno razlikuju u svojoj sposobnosti procusiranja informacija emocionalne prirode i njihovom povezivanju u širi „intelekt“. Ta sposobnost se kasnije manifestuje u prilagoñavanju ponašanja i reagiranja u odreñenoj situaciji, odnosno u samoj suštni onoga što definišemo kao „inteligentno ponašanje“. Šta emocionalna inteligencija uključuje? Samosvesnost, odnosno sposobnost prepoznavanja sopstvenih emocija i njihovog uticaja, kao i korišćenje instinkta („intuicije“) u donošenju odluka; samoregulisanje, odnosno kontrolisanje sopstvenih emocija i impulsa, te adaptaciju na promenjive životne prilike i situacije; socijalnu svesnost, odnosno sposobnost spoznavanja, razumevanja i reagovanja na emocije drugih ljudi (izmeñu ostalog i empatiju), te razumevanja socijalnih mreža; upravljanje vezama, odnosno sposobnost uticanja i razvoja drugih ljudi, te upravljanja konfliktima. Čovek se ne raña sa 22

sposobnostima koje uključuje emocionalna inteligencija; one su kapaciteti koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Stručnjaci smatraju da se dete raña s nekom vrstom „generalizirane“ emocionalne inteligencije koja odreñuje potencijal za učenje emocionalnih odgovra koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Odrasli trebaju da budu model emocionalno inteligentne osobe. Dobro poznata i istražena činjenica je da deca uče posmatrajući, odnosno opažajući ponašanje druge osobe (modela) i posledica koje je taj model svojim ponašanjem izazvao. Roditelj svakako predstavlja jedan od najsnažnijih modela detetovog učenja. Posmatrajući vas, dete vidi kako reagujete na frustraciju i koliko „prisutni“ u vlastitom životu, tj. da li i u kojoj meri svesni vlastitih emocija i emocija drugih ljudi. Budite spremni da detetu kaže „ne“. Svet je prepun deci zanimljivih stvari, tako da je vrlo verovatno da će i vaša deca puno toga tražiti. Govoreći detetu „ne“ dajete mu korisnu priliku da se nauči suočavati s frustracijama i razočaranjima, kontrolirati sopstvene impulse te razvijati strpljenje. Jedna od najvažnijih postavki razvojne psihologije i psihologije uopšte jest da se „kroz frustraciju raste“. Kao roditelju, vaš zadatak je povremeno „dozvoliti“ vašem detetu da bude frustrirano i da se s tim nauči nositi na primeren način. Deci koja uvek dobiju ono što žele je onemogućena životna prilika za rast i razvoj, te se tipično osećaju nesrećeno i sklona su razvoju depresivnih simptoma. Učite svoje dete da ume da prepozna šta želi. Jedan od osnovnih aspekata emocionalne inteligencije je prepoznavanje osećaja, potreba, želja ... Često pitajte „Što osećaš?“ ili „Što želiš?“ i sami budite model za to. Umesto direktnog ukoravanja deteta, recite „Sad sam toliko ljuta!“. Imenujte emocije, kakve god one bile, i naučite svoje dete da čini isto. Poznavanje vlastitih želja se takoñer smatra važnom veštinom u odraslom dobu, jer koliko odraslih ljudi živi živote kakve nisu želeli jer izravno i jasno nisu mogli izreći „Što je ono što ja želim?“ Vežbajte detetovo strpljenje. Strpljenje je veština koja se razvija sporo i postepeno, tokom dužeg vremenskog perioda (od 1. do 18. godine života). Nikad nije niti prerano niti prekasno s decom početi vežbati strpljenje. Npr. čekajući u redu u trgovini recite svom ñ etetu „Hej, ajmo vežbati strpljenje!“. Bitno je imenovati veštinu koju vežbate. Razgovarajte o tome što ona znači, kakva može biti, i slično. Takoñer razgovarajte o načinima na koje se strpljenje može razvijati i dajte detetu primere, npr. kako tokom perioda od par meseci skupiti novac za novi bicikl, kako dočekati vikend kako bi se igralo s prijateljem ili neki sličan primer koji vašem detetu ima smisla. Budite svesni sopstvenih roditeljskih „okidača“. Upoznajte sebe i ono što vas „gurne preko ivice“. Je li to osećaj nedostatka kontrole? Ili možda osećaj da vas deca nedovoljno poštuju? Ispod tih „okidača“ leži strah od nečega. Upoznajte svoje strahove, pa ćete u društvu svoje dece manje dolaziti u situacije kad će vas nešto „gurnuti preko ruba“. Poznavanje sopstvenih „okidača“ ne znači da će oni jednostavno prestati postojati – već olakšava planiranje i nošenje s njima u svakodnevnim situacijama. Vežbajte svoju veštinu prosuñivanja. Počnite obležavati osećaje a izbegavajte imenovanje. Npr. „Čini mi se ljut i uznemiren“ umesto „Koji agresivac“. Kad je dete sklono plakanju, uvek je preporučljivo reći „Činiš mi se tužno“ nego tražiti ga da prestane plakati. Lišavanje dece emocija koje osećaju će samo još dublje „ukopati“ te emocije i dodatno ih osnažiti. Podučavajte svoju decu. Kad dete preraste svoje rano detinjstvo, možete ih početi podučavati vlastitoj odgovornosti. Npr. umesto „Uzmi svoju kapu i rukavice“ možete pitati „Što ti sve treba kad se spremaš za vrtić?“. Stalno govorenje deci što trebaju napraviti odmaže razvoju njihovog samopouzdanja, samostalnosti i odgovornosti. Uvek budite spremni biti deo problema. Gledajte na sebe kao na nekoga tko je uključen u svaki problem koji naiñe. Većina problema u porodicama postaje veća i „naduvanija“ kad roditelji na njih odgovaraju na način koji uvećava problem. Ukoliko vaše dete nešto pogreši, zapamtite koliko je važno da u pripravnosti imate smiren i razložan odgovor. Uključite decu u kućne aktivnosti. Nalazi raznih istraživanja potvrñuju da su deca koja su od ranog detinjstva uključena u kućne aktivnosti (primereno njihovom uzrastu, naravno!) u životu sklonija biti srećna i uspešna, ponajviše zbog toga jer se osećaju da pripadaju svojoj porodici i da su njen važan deo, te joj doprinose na svoj način. Osim navedenog, to je svakako još jedan od načina kako decu učiti samostalnosti, samopouzdanju i odgovornosti. Deca trebaju igru. Deca trebaju aktivnu i slobodnu igru, a ne sedenje pred ekranima. Kako bi razvila kreativnost i veštine rešavanja 23

problema, deci treba omogućiti i dozvoliti dovoljno vremena za tzv. slobodnu igru (odnosno nestrukturirano provoñenje slobodnog vremena). Ono što deca nauče od vas i kroz slobodnu igru s drugom decom predstavlja osnovu kasnijeg razvoja emocionalne inteligencije. Vaša deca su prekrasna. Nema boljeg načina za stvaranje emocionalne inteligencije u vašoj deci od toga da ih gledate kao prekrasnu i sposobnu, što ona naravno i jesu. Ako svoju decu vidite kao prekrasnu, dobit ćete od njih puno toga „prekrasnoga“. Ako o njima pak mislite kao o problemu, dobit ćete puno „problema“. Sve je stvar percepcije.

SPECIFIČNI MODELI PSIHOPATOLOGIJE DEČIJEG UZRASTA 1.Razvojna psihopatologija; 1.1. Multideterminiranost i interakcije, 1.2. Razvojni putovi ili razvojni tokovi; 1.3. Rizik, osetljivost i zaštitni faktori; 2. Dve vrste rizika; 3. Dečji strahovi - deo odrastanja, ali i znak poremećaja; 4. Reakcije u strahu ; 5. Karakteristike kroz razvojne faze

Razvojna psihopatologija* nije novi teorijski model jer u svojim principima ona obuhvata dosadašnje teorijske tradicije na ovom području (teorijske paradigme iz razvojne psihologije, kliničke psihologije detinjstva i mladosti, dečje psihijatrije i sl.). Razvojna psihopatologija ne favorizira niti jednu od postojećih paradigmi, niti naglašava posebnu važnost neke od njih. Razvojna psihopatologija nije niti eklektička ili integrativna teorija, premda bi se to moglo pomisliti s obzirom na integrativne postupke u istraživanjima i tumačenjima. Razvojna psihopatologija je u tom smislu prvenstveno način mišljenja, pristup razumevanju razvoja i psihopatologije“. RAZVOJNA PSIHOPATOLOGIJA Razvojna psihopatologija ima dva glavna zahteva – empirijski i koncepcijski. Empirijski – moraju se opisati preteče, karakteristične informacije i posledični rečnik psihopatoloških fenomena, sa ili bez intervencija. Koncepcijski – mora se objasniti odnos izmeñu normalnog i psihopatološkog razvoja. Najopštija pretpostavka kaže kako postoji zajednička karakteristika svakog razvoja te da se isti principi mogu primeniti za njegove normalne i nenormalne tokove. Najviše psihoanalitički i bihevioralni modeli mogu zadovoljiti ova dva zahteva. Psihopatološki fenomeni su normalan razvoj koji je krenuo pogrešnim putem. Definicija je dovoljno opšta da obuhvati velik broj specifićnih modela. Multideterminiranost i interakcije Razvojna psihologija potkrepljuje dve popularne ideje o etiologiji. Prva je da je traganje za uzrokom (npr. maloletnička delikvencija kao posledica zanemarivanja) previše pojednostavljena i površna. Psihopatolopški fenomeni imaju brojne uzroke, ti uzroci ñ eluju jedan na drugoga i menjaju se tokom vremena. Npr. činilac, faktor najvišeg rizika u interpersonalnom kontesktu može i ne mora dovesti do psihopatologije, zavisno o tome što se dogaña u interpersonalnom kontesktu i zavisno o stadijuma razvoja. Sve smetnje su multi determinirane. Prečesta mulitideterminiranost dovodi tek do jednostavnog reñanja pridonih činilaca. Ti se faktori stoga moraju intergirati u neku vrstu smislenog modela. Ova integrecija može biti statistička ili konceptualna. Model meñusobnih odnosa ne znači da svaki činilac ili kontekst daje značajan doprinos etiologiji. Multideterminizam je analagon interakcijama u interpersonalnoj sferi po tome što zamenjuje model po kojem smer uticaja ide jedino od roditelja na dete. On smatra dete samo pasivnim primaocem ponašanja roditelja. Ali upravo je suprotno, deca imaju svoje sopstvene želje i ciljeve i brzo nauče tehnike kako ih ostvariti. Postoje ipak dokazi da je detetov doprinos telesnom zlostavljanju manji od onoga roditelja. Razvojni putevi ili razvojni tokovi Prvo pitanje kod stvaranja ovakvih peteva je: U kom trenutku i zbog čega razvoj kreće tokom koji nije normalan? No, ne postaju sve deca pod rizikom i promenjena. Treba uzeti u obzir 24

činioce koji čine decu osetljivom na rizike kao i faktore koji ih štite od rizika. U onim slučajevima u kojima rizik i osetljivost nadvladaju zaštitine fakotre pitanje je – kako ova prva dva činioca deluju tokom vremena i kako dovode do potpuno razvijene psihopatologije? Ucrtavanje razvojnih puprteva znači razumevanje faktora koji dovode do povlačenja kao i do perzistiranja psihopatoloških fenomena. Konačni cilj je dobivene podatke protumačiti pomoću razvojnih principa, te shvatiti mehanizme i procese koji su odgovorni za prelazak deteta iz jednog stadijuma u sledeći tokom razvoja specifične bolesti. Utiču li i na koji način tradicionalni demografski podaci (pol, SES, inteligencija...)? Postoje dokazi da deca koja razviju delikvenciju s kasnijim početkom (13 god) nisu više antisocijalna od druge zdrave dece, dok deca koja imaju rani početak (7 god) imaju i veće smenje (hiperakivna su). Većina osobe napreduje nepromjenjivim redom, kako se dolazi do više stepenice sve je manji broj zahvaćenih, no oni koji dostignu viši stepen zadržavaju ponašanja karakteristična za ranije stadijume i sve su više pogoñena psihopatologijom. Ovi putevi vode do komorbiditeta=istovremena pojava dva psihopatološka fenomena. (npr. depresija i anksioznost, poremećaji ophoñenja i hiperaktivnost). Razvojni putevi su više od jednostavnog opisivanja sličnih ponašanja. (Nesocijalizovano agresivno ponašanje u dečem periodu ne dovodi samo do anisocijalnog acting outa u odraslog dobi, već takoñer i do alkoholizma i shizofrenije). U nekim slučajevima, promene u ponašanju uključuju transformaciju. To znači da postoji kontinuitet što se tiče psihološkog koncepta, dok su ponašajne manifestacije ovog koncepta promenjive tokom vremena. (nesigurno vezano dojenče je preterano vezano uz majku, a kasnije uz vaspitača). Rizik, osetljivost i zaštitni faktori Rizik predstavlja svako stanje ili okolnosti koje povećavaju verojatnost da se razvije odreñeni psihopatološki fenomen. Premda nema sveobuhvatnog popisa faktora rizika koji bi svi prihvatili oni se javljaju u svim kontekstima. U organskom kontesktu-oštećenje pri poroñaju, neurološko oštećenje, neadekvatna ishrana. U interpersonalnom kontekstu-roditeljsko zanemarivanje ili zlostavljanje, slabi odnosi sa vršnjacima. U kontesktu višeg reda – siromaštvo. U intrapersonalnom-niska inteligencija, nisko samopoštovanje, slaba kontrola. Pojedinačni rizici imaju ograničenu prediktivnu vrednost, kumulativni učinak imaju mnogobrojni rizici. Uticaj rizika na smetnje je neposredan. Osetljivost označava činioce koji pojačavaju odgovor na rizik. Rutter ospiuje veći broj tih faktora – pol (kod dečaka je stopa poremećaja viša nego kod devojčica, kod svaña roditelja), temperament (deca koju je teško negovati postaju meta roditeljske razdražljivosti). Ta lista uključuje odsutnost dobrih odnosa s oba roditelja u slučaju roditeljskih svaña, slabu sposobost planiranja i nedostatak pozitivnih školskih iskustava u slučaju devojčica vaspitavanih u institucijama. Sva deca koja su pod rizikom ne razviju smetnje te je stoga cilj otkriti zaštitne faktore koji potstiću ili održavaju zdrav razvoj. Npr. postojanje brižnog, pouzdanog roditelja u prisutnosti tri ili više faktora smanjuje stopu problematičnog ponašanja sa 75% na 25%. „Elastična deca“ deca dobro prilagoñena uprkos visokom riziku za poremećeno ponašanje. Istraživanja „elastične dece“ pokazuju da potsticajno deluju dobra i stabilna nega, u starije dece pozitivan odnos sa starijom osobom, ako su dobri učenici i lako rešavaju probleme, ako su uspešna u odreñenim područjima (po sopstvenoj proceni ili drugih). Mehanizmi koji posreduju u zaštitnim procesima: smanjenje efekta rizika, smanjenje negativne lančane reakcije, potsticanje samopoštovanja i efikasnosti, otvorenost za povoljne prilike. -------------------Zrelost ličnosti uključuje sledeće varijable:1. Dostizanje optimalnog nivoa razvoja sposobnosti i funkcija (identitet), 2. Usklañenost u jedinstvenu celinu sposobnosti i funkcija (integritet), 3. Stepen ravnoteže izmeñu potencijala ličnosti i zahteva situacije (zrelost), zatim zrelost - integisani identitet postignuti stepen ravnoteže identiteta i integriteta bitna svojstva (identitet) usklañena (integrisana) sa socijalnim zahtevima. Nezrelost podrazumeva i odsustvo ravnoteže integriteta i identiteta, poddrazumeva: 1. Konformističkog tipa- nekritično prihvatanje tuñeg, odricanje vlastitosti nesigurnosti blokira identitet, strah od konflikta, zavisnost, inferiornost- zrela osoba pažljivo razmatra i poštuje ličnost drugih (napada stav, ne ličnost), 2. Osobenjačkog tipa-identitet poseban, sa teškoćama usklañivanja sa okolinom i razumevanja drugih (umetnici, naučnici, geniji, suprotno od tradicije- razlikovati originalnost od nezrelosti), i 3.Nerazvijeni tip- ni identitet (razvoj potencijala), ni sklad sa drugima i normamahttp://www.alinea.hr/136.html

25

Dve vrste rizika Razvojna psihopatologija pokriva šire područje, a ne samo decu koja su psihopatološki promenjena. Meñu problematičnim ponašanjima se nalaze fizičko i seksualno zlostavljanje, nesuglašavanje s medicinskim postupcima i teškoće kulturalizacije. Ova deca se nalaze izmeñu problema normalnog razvoja (neposlošno trčkaralo, obesni adolescent) i psihopatoloških poremećaja. Ona doživljavaju više od normalne količine stressa i njihovo je ponašanje promenjeno i zahteva pažnju profesioonalaca. Postoje 2 vrste rizika: prva uključuje decu koja su pod rizikom za razvoj jednog ili više psihopatoloških fenomena, druga uključuje decu koja su pod rizikom za razvoj problematičnog ponašanja koje je dosta izraženo. Ne postoji opšteprihvaćeni spisak rizika za problematično ponašanje. Navest ćemo neke: deca s kroničnim bolestima i oštećenjem mozga, deca s kojom se loše postupa i ona razvedenih roditelja, adolescenti s homoseksualnim identitetom, ñ eca etničkih manjina. Postojanje rizika za problematično ponašanje može se i ne mora preklapati a rizicima za psihopatološke fenomene. U slučaju telesne bolesti je malo, u slučaju lošeg postupanja s decom je veće. http://www.unizd.hr/Default.aspx?tabid=729 DEČJI STRAHOVI - deo odrastanja, ali i znak poremećaja Razvojni strahovi normalna su pojava, no neurotski su posljedica slabosti u odnosu roditelji - dijete

Strah je neprijatan osećaj koji se u nama javlja kad se suočimo s nekim spoljnim ili unutarašnjim objektom. Spoljni objekt može biti živa osoba, životinja, situacija, zvuk, miris, a unutarašnji je neki intrapsihički sadržaj koji u sebi stvorimo (setimo se neke grozne osobe, duha, čudovišta, strašne situacije u kojoj smo bili ili bismo mogli doći). Bezbroj je unutrašnji i spoljnih objekata koji mogu izazavati strah. Svaki čovek, pa tako i dete, ima svoj repertoar zastrašujućih objekata. Neko više, a neko manje. Neki su objekti gotovo univerzalni, primerice zmija, bolest, smrt, potres, mrak, ludilo, mučenje. Dakle, kad govorimo o strahovima, podrazumevamo da postoji objekt koji je izazvao to stanje neugodnosti. Nekad se, meñutim, javi i kad nemamo jasan objekt koji ga je izazvao. Stanje nelagodnosti nazivamo - teskoba, anksioznost, strepnja ili plašnja. Gledajući s pozitivne strane na te fenomene, možemo reći da nas strah često štiti od situacija koje bi mogle biti pogubne za nas. Strah nije samo svojstven čoveku. Nalazimo ga i kod životinja, a s obzirom na obrambeni karakter straha, očigledno je I evolucijski važan. Neki strahovi, s obzirom na objekt koji ih je izazvao, deluju nerealno, odnosno preterano. Njih obično nazivamo fobijama.

Predstava ljudskog duha (1619.)http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A3%D0%BC

Reakcije u strahu U stanjima straha osoba nesvesno i svesno pokušava na neki način obraniti od pretećeg objekta, tj. rešiti se straha, pa mobiliše obrambene mehanizme tela i psihe. Srce počinje jače i brže 26

kucati, krvni se pritisak poveća, zenice se prošire, koža je hladna, a dlake nakostrešene, mišići postaju napeti, disanje se produbi, usta postaju suva, pažnja se znatno izoštri i intenzivno se traži rešenje.Ukratko, osoba je spremna na beg i/ili borbu. U stanjima anksioznosti, tj. kad nam objekt straha nije jasan, organizam se isto ili slično ponaša. Dete se ponaša kao i odrasla osoba, ali ipak postoje neke razlike, naročito kod male dece. Malo će dete u situacijama straha bit će sklonije reagovati opštom zakočenošću. Ili će verojatno bežati i vrištati, a neće se suprotstavljati izvoru straha, jer dečji ego sa svojim obranama preslab je u odnosu na stvarne i imaginarne pretnje. U dece redovno nalazimo tzv. razvojne strahove koji su normalna pojava i koji se pojavljuju, menjaju i spontano nestaju kako prelaze iz jedne razvojne faze u drugu. Takvi strahovi najčešće ne zahtevaju stručnu pomoć. No, postoje i tzv. neurotski strahovi koji nisu uobičajen izraz dečjeg razvoja nego su posledica slabosti u odnosu roditelji - dete. Oni najčešće ne prolaze spontano i često je potrebna za stručnom pomoći. Karakteristike razvojnih faza Posve je razumljivo da se strah, kao jedna od primarnih emocija koja štiti dete, javlja vrlo rano. Posmatranja dece pokazala su da se reakcija straha prvi put može uočiti u periodu izmeñu šest i osam meseci dojenčeta. Dojenče reaguje strahom kad mu se u vidnom polju pojavi nepoznata osoba. Još u ranijem periodu reaguje trzanjem, eventualno plačem na iznenadni jaki zvuk ili naglo trešenje. Tokom prve godine života detetov libido (pojednostavljeno prema S. Freudu - energija žudnje prema nečemu) orijentisan je na usta, pa kažemo da je dete u oralnoj fazi. Majka koja hrani dete može biti dovoljno dobra majka i uspešno prepoznavati detetove oralne potrebe kad je gladno ili sito, razvijajući u kod njega osećaj zadovoljstva i sigurnosti. Majka koja ne prepoznaje dobro potrebe svog deteta zasigurno će u njemu podsticati nezadovoljstvo i anksioznost. Kako dete raste, sve je veći broj potencijalnih izvora straha, a njegova reakcija postaje sve složenija. U drugoj godini života libido deteta usmerava se s usta na analni otvor. Dete ulazi u tzv. analnu fazu koja traje otprilike do navršene treće godine života. Počinje obraćati pažnju na ispuštanje i zadržavanje stolice. Roditelji ga u tom periodu obično počinju učiti čistoći, tj. nastoje ga rešiti pelena. Kroz davanje i nedavanje stolice dete nagrañuje ili kažnjava roditelje. Govorimo o analnoj agresiji prema roditeljima. Roditelji na dečije postupke povremeno reaguju ljutnjom i uskraćivanjem ljubavi, što plaši dete. Tako počinje svoju analnu agresivnost vezivati uz strah od gubitka roditeljske ljubavi. Na sam čin "gubitka" stolice dete može reagovati strahom jer se feces počinje u toj fazi doživljavati kao deo svog tela. U toku procesa individualizacije, izmeñu 18. i 24. meseca, dete postaje svesno svoje posebnosti od majke. Svesnost toga i dvojba koja se tada javlja "odvojiti se ili ne odvojiti" od majke dodatno razbuktava separacione strahove deteta. Nakon navršene treće godine života dete počinje biti sve više orijentisano na svoj pol, pa se ta faza zove falusnom fazom. Polažući sve veću važnost tom organu, dete se počinje zanimati i za pol drugih osoba, pre svega onih najbližih kao što su roditelji, braća i sestre. Primetivši razliku u organima izmeñu muškog i ženskog pola, formira se klica anksioznosti i budućih strahova vezanih uz gubitak tog organa. Od 3,5 do 5,5 godina dete pokazuje sve veće zanimanje za roditelja suprotnog spola i rivalstvo prema roditelju istoga spola. Tačnije i jednog i drugog roditelja istodobno voli i mrzi, ali je onom suprotnog pola više sklono. Govorimo o edipalnoj ljubavi, odnosno o edipalnoj fazi razvoja (edipalni kompleks). Dečje ljubavne fantazije prema roditelju suprotnog pola i konkurencija istospolnom roditelju rañaju strah od kazne, tzv. kastracioni strah (kastracioni kompleks). Zbog složenosti dogañanja u toj razvojnoj fazi, u deteta se mogu javiti strahovi, odnosno fobije raznih kliničkih slika (od životinja, oštrih predmeta, policajaca, lekara, povrede tela, bolesti itd.), ali one se obično spontano rješavaju kako se ta faza bliži kraju i prelazi u puno mirniju razvojnu fazu poznatog imena, stručnog pojma latenciju. Latencija je period od 6. do 11. godine, u kojem je dete spremno da krene u školu. Najpoznatiji strah ove faze je strah od škole ili školska fobija. Dete odbija da ide u školu. Boji se da ostane na nastavi bez nekoga iz najužeg kruga porodice, najčešće majke. Majka je često prisiljena 27

dete da dovodi u školu, a povremeno i sedi s njim u školskoj klupi. Kad se školska fobija smiri, stalno je prisutna opasnost da se posle praznika ili čak dužeg vikenda ponovno razviije isto ponašanje. Ponekad je maskirana, pa dete može imati uporne glavobolje, stomačne bolove, mučninu, nesvestice, opštu slabost i sl. Zbog tih simptoma roditelji ga ne teraju u školu, a i sami nastavnici ga sažaljevaju i šalju kući. Što dete duže izostaje, to će teže ponovno krenuti na nastavu. Reč je najčešće o emocionalno nezrelom, nesigurnom detetu koje se oseća izgubljenim u ambijentu škole, gde se od njega očekuje da funkcioniše samostalno i dokazuje pred nastavnikom i učenicima iz razreda. Rešavanje školske fobije najčešće je dugotrajan proces i najbolje je što pre potražiti stručnu pomoć. U sledećoj fazi od 12. do 20. godine života, koja se zove pubertet ili adolescencija, ponovno se razbuktaju svakojaki strahovi i anksioznosti uz prateće smetnje ponašanja, što rezultira kompleksnom kliničkom slikom popularno zvanom adolescentna kriza. Da navedemo samo neke: separaciona anksioznost zbog odvajanja od roditelja, nevoljenosti, nesposobnosti, strahovi zbog naglih promena izgleda tela, strahovi od bolesti, osiromašenja, neuspeha, debljanja, seksualnosti, trudnoće, osećaji manje vrednosti. Na sreću, većina tih strahova i kriza su prolaznog, razvojnog karaktera i najčešće se sami reše bez posebne stručne pomoći. Bez obzira na to što ništa neće bitno ubrzati tok promena nabolje, nastojte se prema svom adolescentu odnositi s uvažavanjem njegove individualnosti i privatnosti, pokušajte s njim pregovarati, a ne nareñivati mu, učite ga da bude odgovoran i misli svojom glavom te da prihvata posledice svojih postupaka. Bavite se više sobom i svojim bračnim partnerom, a ne adolescentom pa će uz takvo vaše ponašanje lakše ući u svet odraslih. Još o strahovima... Moramo još pomenuti strahove vezane uz stres i traumu. Dete koje je doživelo neko za njega zastrašujuće iskustvo (primerice, saobračajnu nesreću, naglu smrt voljene osobe, razvod braka roditelja, bolničko lečenje, zlostavljanje itd...), često će imati strahove pri odlasku na spavanje. Bojat će se da samo zaspe, tražit će da neko od roditelja s njim legne ili da barem spava s upaljenim svetlom. Tokom spavanja dete će ponovno proživljavati traumatsko iskustvo u snovima, a što okolini može delovati zastrašujuće, pa će ga hteti u dobroj nameri probuditi. Možda će ponovno početi mokriti u snu. Savet je: pustite dete da spava, uprkos ružnim snovima i nemiru. Zagrlite ga, pomazite mu, nešto mu nežno šapćite na uvo pa će se to pozitivno odraziti na snove, dete će se smiriti i prespavati noć. Ujutro pokušajte razgovarati o tome što je sanjalo, sugerišite mu da nacrta strašne snove ili barem neki detalj koji ga plaši. Predškolska deca traumu će pokušati razrešiti kroz repetitivne igre, a verojatno će koristiti ako se uključi i roditelj. Posle traume dete će verovatno izbegavati mesta, situacije i osobe koje ga podsećaju na traumatsko iskustvo. Nemojte ga prisiljavati, jer za oporavak od traume treba vremena, a često i mnogo terapijskog rada. Strah od odlaska na spavanje bez pratnje (vrsta separacijskog straha) može se olakšati paljenjem noćne lampice, odškrinutim sobnim vratima i igračkama koje dete samo odabere i poslaže pokraj sebe u krevet. U tom slučaju igračke (ili samo jedna igračka ili neki predmet) imaju funkciju tzv. prelaznog objekta koji predstavlja simboličnu zamenu za majku. Pre odlaska u krevet detetu možemo ispričati priču koja ga smiruje, popričati o tome čega se boji, odnosno predložiti mu da to nacrta, a nacrtani crtež spremiti na sigurno mesto ili uništiti. Nemirno spavanje i noćno buñenje česti su kod male dece, premda većina dece nije imala traumatskih iskustava. Ponovno je reć o razvojnom fenomenu zbog kojeg dete noću ružno sanja (pojavljuju se loši objekti u liku veštice, vuka, čudovišta, klovna itd. koji ga napadaju, otimaju i odnose), dete se jako plašii budi u krevetu. Obično nakon takvoga noćnog buñenja želi ići roditeljima u krevet. Često se zaboravlja da dnevni, a posebno noćni strahovi mogu biti postaklnuti i podržavani gledanjem filmova i igranjem kompjutorskih igara u kojima ima nasilja i strave.

28

PSIHOPATOLOGIJA ADOLESCENCIJE 1. Laganje; 2. Kraña; 3. Bežanje od škole; 4. Promiskuitetno ponašanje

"Deca - to su naše sutrašnje sudije." Maksim Gorki

Adolescencija je

razvojna faza kako u fizičkom, tako i psihičkom pogledu koja traje čitavu deceniju. To je period koji poćinje sa jedanaestom, a završava sa dvadeset i prvom godinom života. U tom periodu se dešavaju značajne promene kako u anatomskom, fiziološkom, emocionalnom, tako i u socijalnom pogledu. Biološki adolescencija započinje reproduktivnom sposobnošcu, a završava se usporavanjem fizičkog razvoja. Psihološki adolescent je osoba u prelaznom periodu izmeñu ponašanja tipičnog za dete i ponašanja koje karakteriše odraslu osobu. Sa socijalnog aspekta to je period usmeravanja i izbora profesije, kao i period povečane nezavisnosti u odnosu na roditelje. Ono što je posebna karakteristika ovog perioda je pojava čitavog niza potpuno novih kvaliteta. Hormonalne promene koje se javljaju sa početkom puberteta prethode adolescenciji, snažno i naglo prekidaju i remete mir perioda latencije. Telo adolescenta se razvija izazivajući značajne promene, menja se na prvom mestu izgled, što zbunjuje mladu osobu, jer se teško navikava na tako naglu promenu. Adolescent se oseća nelagodno - spoljni izgled zaokuplja njegovu pažnju, počinje da istražuje sebe, nalazi nedostatke, što kod njega izaziva anksioznost i nesigurnost. Promene u funkcijama žlezda izazivaju ne samo promene tela već menjaju fiziološku ravnotežu, što se uslovljava pojavom seksualnog nagona. Seksualne želje prisutne su kako kod dečaka tako i kod devojčica. Kod devojčica se ranije javljaju sekundarne seksualne karakteristike, a pojava menstruacije, naročito kod neupućenih devojčica zbunjuje. Dečaci razvijaju nešto kasnije sekundarne seksualne karakteristike u odnosu na devojčice. Socijalni zahtevi, koji su neminovni, u tom periodu kod velikog broja adolescenata su nedovoljno razumljivi, adolescent ne može da ih izbegne, niti da ih do kraja potpuno ispuni. Situacija se naročito komplikuje kod onih adolescenata koji trpe veliki pritisak roditelja u izboru zanimanja, zahteva da mladi čovek po svaku cenu ispuni očekivanja roditelja. Škola i školski program takode imaju svoj udeo u javljanju poteškoca kod adolescenata, društvo kao celina takode. Sve ovo adolescenciji daje karakteristike krizne faze u ličnosti mladog čoveka. Javljaju se pomeranja u ravnoteži za koju su karakteristične tendencije ka emocionalnoj dezorganizaciji i reorganizaciji. To su procesi koji se stalno javljaju u toku perioda adolescencije i koji imaju zadatak da omoguće trajnu strukturu zrele ličnosti. U ovom periodu raniji konflikti se reaktiviraju, latentne slabosti dolaze do izražaja. Konflikti se javljaju na svim nivoima emocionalnog iskustva. Adolescent ne sazreva idući stalno napred, već čas napred, čas nazad. Adolescent još uvek nema snagu i ne može da dobije privilegije odraslih, a zaštičenost od strane roditelja je najvećim delom išcezla. Život za adolescenta predstavlja nepoznatu opasnost. Strah da ne ostane malo dete gura adolescenta napred, opasnost i strah od zrelosti gura ga nazad. To dovodi adolescenta u dilemu da ne zna da li je dete ili odrastao čovek. On u jednom trenutku poželi da bude dete, jer je tu siguran, zaštićen od mnogih zahteva, a u drugim situacijama poželi da bude odrastao i da mu pripadnu sve blagodeti odraslog doba. To kod mladog čoveka izaziva skoro stalnu anksioznost, koja je čas slabija, čas jača, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazi. Medutim, kako period adolescencije napreduje, tako se mladi čovek sve više navikava na novonastalu situaciju. Mladi čovek počinje da prihvata realnost, postepeno se uključuje u svet odraslih. Prihvata ubrzani fizički rast, izgled svog tela, seksualni nagon mu postaje normalna pojava, dolazi do emocionalne stabilizacije. Normalni razvoj omogućava da adolescent postepeno napusti ponašanje deteta i uključuje se u svet odraslih. Adolescent počinje da misli na svoju buducnost, bira zanimanje, uključuje se u društvena zbivanja. Kod adolescenta se javlja logičko mišljenje koje obezbeduje kritičnost i moralna pravila ponašanja. Na planu emocija adolescenti su neuskladeni. Veliki su zahtevi koji se stavljaju pred adolescenta koje mora uspešno da obavlja kako bi bio u stanju da u harmoniji sa sobom i okolinom dobije status odrasle osobe. U relativno kratkom vremenu adolescent mora da naući da registruje, upozna, kontroliše i usmeri svoje nagonske težnje, a 29

istovremeno mora da ispuni svoja i tuña očekivanja na polju efikasnosti, stvaranja i rada. On mora da razvije svoju polnu ulogu bez konflikta sa sobom i u skladu sa moralnim normama. Da istovremeno bezbolno i mirno ostvari odvajanje od roditelja i stvori novi, za obe strane kvalitetan odnos. Sve ovo večina adolescenata ne može da preñe lako i bezbedno. Iz tih razloga emotivna neuskladenost i nestabilnost kod mladih ljudi se smatra gotovo fiziološkom. Afektivne reakcije se u kvalitetu mnogo razlikuju od reakcija odraslih. Mlade osobe se lako i brzo oduševe nekom osobom ili akcijom, krajnje nekritički se angažuju sa puno volje i energije za ostvarenje te ideje. Ukoliko dožive neuspeh, slede teška i duboka razočarenja koja pobuñuju sumnju u svoje sposobnosti. Normativne okvire i standarde u kojima je živeo do pojave perioda adolescencije negira, budi se i oživljava ambivalencija prema primarnim objektima ljubavi. Oživljavaju se mnogi nerešeni konflikti iz ranijih faza razvoja. Adolescent je osetljiv, jako ranjiv, nesiguran. Sigurnost adolescenta je još uvek vezana za spoljne faktore, jer zreliji mehanizmi odbrane nisu formirani, tj. još uvek nije formiran identitet vlastite ličnosti. Adolescencija je faza razvoja identiteta kao što istice Erikson. Na kome će se mestu naći mladi čovek, zavisi od razrešene krize u ranijim periodima života. Ako je adolescent iz ranijih faza izašao sa osećajem sigurnosti i samopoštovanja, onda će najverovatnije uspeti da formira stabilan identitet. Konfuzija identiteta je posledica nerazrešenih i neprevazidenih problema iz prethodnih faza. Promene koje u ličnosti nastaju u fazi adolescencije mnogo zavise od porodice iz koje potiče i dinamike iste. Ukoliko se radi o porodici sa očuvanom porodičnom dinamikom koja je dete tretirala na adekvatan način sa puno ljubavi, poverenja, uvažavanja, izbegnuti su mnogi konflikti koji su neminovni u fazama razvoja deteta. Postepeno pripremanje deteta za period mladalaštva i zrelosti takoñe ima veliki značaj za formiranje stabilnog identiteta mladog čoveka koji će mu omogučiti da lakše prebrodi period adolescencije. Tada mladi čovek ima sigurnost, anksioznost je manja, hrabro korača u svet odraslih. U suprotnom adolescent deluje nesigurno sa puno straha, nesnalažljivosti, konfuzije. Za njega je adolescencija prava mora. Adolescent se plaši da napusti obrasce ponašanja deteta jer se ne snalazi u društvu svojih vršnjaka i odraslih, a sa druge strane postoji želja i potreba da i on bude kao njegovi vršnjaci. Tada se pojavljuje bunt prema roditeljima na prvom mestu, mada se isti može projektovati i na druge osobe koje adolescent doživljava kao zamenu za roditelje. Zbog toga se adolescent na vreme mora pripremiti da jednog momenta mora da napusti porodicu i uñe u svet odraslih, u kome vladaju druga pravila ponašanja. Pored porodice, na period adolescencije znatan uticaj ima i šira društvena sredina. Odnosi u društvu, sistemi vrednosti društva, pruženo školovanje i dugo zadržavanje adolescenta u roditeljskoj kući iz materijalnih razloga još više komplikuju i onako vrlo tešku fazu u razvoju mladog čoveka. Tada dolazi do pobune, javlja se borba protiv autoriteta. Adolescent ima potrebu da sam nañe nove idole, zaštitnike, nove vere, nade, poverenje. Ulazeći u svet odraslih uvida da postoje i drugačiji autoriteti koji se razlikuju od autoriteta koji su formirani u porodici. Adolescent sklapa nova poznanstva, prijateljstva, formira osećaj pripadnosti grupi vršnjaka. Dolazi do formiranja emotivnih veza, primarni objekti ljubavi se zamenjuju drugim koji su primereni adolescenciji. Tako se adolescent tokom perioda adolescencije sve više približava i prihvata obrasce ponašanja zrele licnosti. Sa manje ili više poteškoca, najveći broj mladih ljudi u ovom periodu sa i bez neke stručne pomoći, formira svoj stabilan identitet, postaju stabilne licnosti koje se mogu uhvatiti u koštac sa svim problemima koje život donosi. No, period adolescencije ne ide kod svih adolescenata lako. Kao što je napomenuto izvestan broj, srećom manji u adolescenciji se lako dekompenzuje, doživljava čitav niz poremećaja i za njih je adolescencija faza krize, što mi u praksi označavamo adolscentna kriza. U ovoj fazi postoji opasnost da se ista ne izdiferencira od bolesti koje se javljaju u ovom periodu. Nama poznata bolest koja počinje u ovom periodu je shizofrenija. Zbog toga se mora voditi računa i jasno diferencirati krizu koja nastaje naglo, traje izvestan period i prestaje, najčešće uz našu pomoć, --------------*Panični poremećaj je vrsta poremećaja u kojem dominira iznenadan, bezrazložan, snažan i nesavladiv napad straha, praćen drhtanjem, ubrzanim disanjem, gušenjem, vrtoglavicom, nesvesticom, osećanjem dezorijentacije i derealizacije. Za razliku od anksioznosti, kod paničnog poremećaja postoji doživljaj potpune katastrofe, intenzivni strah od smrti ili ludila i potpunog gubitka kontrole. http://sr.wikipedia.org/sr

30

mada može i uz pomoć roditelja, nastavnika. Ukoliko se ista dugo održava, mora da se misli na bolest. Ana Frojd upozorava da je u adolescenciji jako teško povući granicu izmeñu normalnog i bolesnog jer se adolescent u toku krize ponaša čas kao psihotičan, čas kao neurotičan, čas normalno. Zbog toga je potreban oprez i obrada mladog čoveka. Psihopatologija adolescencije, tačnije rečeno adolescentne krize, se ispoljava kroz neurotske, psihopatske, psihotične simptome, kao što su alkoholizam, narkomanija, suicidalno i delinkventno ponašanje. Napred navedeno je sastavni deo adolescentne krize i proistiće iz njene psihodinamike koja primarno počiva na krizi sazrevanja. Okončanjem i povlaćenjem adolescentne krize dolazi do okončanja i povlaćenja psihopatoloških simptoma što se ne dešava sa psihopatologijom koja samo koincidira sa adolescentnom krizom, i koja ne prestavlja njen sastavni deo u dinamskom smislu, pa zato psihopatološki simptomi perzistiraju i sa okončanjem krize. U osnovi kod takve dece imamo strah koji rasterećuju na različite načine. Jedan od načina je potpuno povlaćenje i prekid kontakta sa vršnjacima i okolinom. Socijalne kontakte svode na najmanju meru. Drugi način je agresivno ponašanje u školi, na ulici, na mestima gde se okupljaju mladi. Na tako pripremljenom terenu nastaje alkoholizam, narkomanija, dekstruktivno ponašanje koje nekada realizuje i ubistva. U ovim grupama imamo delinkventno ponašanje koje se ispoljava na više nacina: 1. Laganje "Ljudi ponekad lažu zato što to zahtjeva pristojnost." Maksim Gorki

Kod male dece se srece naivno laganje, jer mala deca ne mogu da naprave razliku izmeñu stvarnog i nestvarnog. Laganje u adolescenciji može biti u funkciji odbrane, kao posledica straha od kazne koju očekuju od roditelja. I danas, na žalost, mnoga deca ne smeju da obaveste roditelje da su dobila slabu ocenu u školi, ili ocenu koja se od njih ne ocekuje. Mitomansko laganje – Nastaje u funkciji pribavljanja sopstvene važnosti, učvršćivanje dominacije nad drugima. Može biti u cilju negiranja neprijatne i nepodnošljive situacije, pa je kroz laganje postignuto ono što se ne može postici u realnosti. Prestupničko laganje – Ovo laganje se javlja s predumišljajem, ima cilj da pribavi materijalnu pomoc, moralnu korist, ili da se izbegne kazna. 2. Kraña - Kod male dece se javlja sa cilju da se zadovolji potreba za posedovanjem ili rasterećenje od napetosti i depresivnosti, pribavljanja ljubavi od roditelja, nadoknadu za odbacivanje, suparništva sa mladim detetom. Može se krasti iz protesta kao osveta za zanemarivanje od strane roditelja, a kraña popravlja oštećenje Ega direktno izazvano zanemarivanjem. Kraña u roditeljskoj kući je signal poremećenih porodičnih odnosa i ukazuje na unutrašnju patnju deteta. Medutim, kraña može biti usaglašavanje sa delinkventnom grupom vršnjaka ili starijih od sebe u cilju dobijanja poverenja, poštovanja i divljenja. Kraña može biti izraz agresivnih ispoljavanja prema autoritetu. U fazi latencije i adolescencije kraña se sve radi kao izraz neprilagodenosti, ili je već znak psihopatskih karakteristika ličnosti, ona nastaje iz koristoljublja; motivi za takvo ponašanje su složeniji: – težnja za prisvajanjem, – otpor prema autoritetu, – izraz neprijateljstva prema drugima. Psihodinamsko tumaćenje prisvajanja tuñih predmeta je nedovoljan razvoj superega, nerešen konflikt iz analne i edipalne faze razvoja. Ove razvojne smetnje se javljaju usled frustracije koju su deca doživela u doba pomenutih faza ili se radi o deci čiji roditelji imaju nedostatak vlastitog superega, a dete se identifikuje sa roditeljem. Kraña može biti reakcija na moralno ćistunstvo roditelja koji insistiraju i traže da se deca pridržavaju njihovih rigidnih moralnih normi. Može da se javi u porodicama nižeg ekonomskog statusa, čime se obezbeñuju sredstva za život. U tim porodicama kraña može biti i bunt, izraz neprijateljstva prema okolini i društvu. 3. Bežanje iz škole Ono može biti zbog težnje mlañih da se osamostale, promene sredinu, dobiju nezavisnost. Ova grupa potiće iz neupadljivih porodica i nemaju devijantni karakter. Postoje i oni koji beže iz hedonističkih razloga, želje za neogranićenom slobodom, avanturom, željom za nesmetanim uživanjem, izbegavanjem obaveza. Veliki broj adolescenata beži iz roditeljske kuće da bi izbegli kaznu, oslobode se tiranije roditelja, a često da se roditelji zbog svojih postupaka kazne. 31

Bežanje od poremećenih porodičnih odnosa i priključivanje prestupničkoj grupi motivisano je traženjem zadovoljstva, emocionalnih potreba koje nisu dobili u porodici. Podstaknut ovakvim potrebama adolescent zbog slabih odbrana ega nije u potpunosti kritičan i nema uvid u kvalitet grupe kojoj se priključio. Za njega je najvažnije pripadanje grupi i zadovoljavanje emotivnih potreba. Moralne norme grupe mu nisu važne. Svako bekstvo ne mora biti devijantno. Mora da se vidi kvalitet ličnosti, uzrok bekstva, samim tim, šta mladi čovek bekstvom hoće da postigne. Ukoliko je bekstvo u funkciji odbrane, uz pomoć stručnjaka, može se prevaziči i adolescent vratiti na normalan put. Ukoliko se ne reaguje na vreme i na adekvatan način, sasvim je sigurno da će bekstvo poprimiti delinkventan karakter. 4. Promiskuitetno ponašanje U adolescenciji, naročito kod devojčica vrlo su česte pojave menjanja seksualnih partnera. Ovo je odraz depresije, gde mlada osoba kroz odnos sa partnerom zadovoljava pregenitalne, a ne zrele genitalne potrebe. To može biti način traženja primarnog objekta ljubavi, nadoknada uskraćivanja ljubavi od roditelja u ranom detinjstvu. Posle ovakvih iskustava adolescent se oseća prazno, opustošeno i sa produbljenom emotivnom potrebom. Zato nalazi drugog, trećeg partnera, a sve u cilju zadovoljenja emotivnih potreba koje nije imala u svom razvoju. Kod ovih adolescenata nema osećaja krivice, što predstavlja defektnost u razvoju

POREMEĆAJI NAVIKA ADHD (Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj) 8.1. Karakteristike deteta s ADHD-om; 8.1.1. (hiper)aktivnost ; 8.1. 2. Tteškoće pažnje ; 8.2. Kako roditelji mogu pomoći?; Pomozite detetu usvojiti pozitivnije obrasce ponašanja. ; Promijenite način komunikacije sa svojim ñ etetom; Pomognite detetu da se organizuje; Pomozite detetu da razvije svoje samopoštovanje; Ograničite mogućnost izbora; Informišite se o ADHD-u

ADHD (skraćenica od eng. Attention Deficit/Hyperactivity Disorder, deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj) je razvojni poremećaj ponašanja koji se javlja kod 8-10% dece školskog uzrasta. Iako još nije razjašnjeno zašto, ADHD je tri puta češći kod dečaka nego kod devojčica. Još uvek se tačno ne zna kako nastaje ADHD sindrom, ali se smatra da ima biološku osnovu. Deca s ADHD-om su hiperaktivna, deluu bez razmišljanja i imaju velikih pronlema s usmeravanjem i održavanjem pažnje. Ona verovatno razumeu ono što se od njih traži, ali pritom imaju velikih problema u ciljanom ponašanja jer npr. ne mogu mirno sediti ili u dovoljnoj meri obraćati pažnju na potrebne detalje. Naravno, velika većina dece (pogotovo one mlañe) povremeno se ponaša na opisani način, naročito ako su anksozna ili uzbuñena, ako im je dosadno, ako su pod stresom ili prolaze kroz velike životne promene. Slična je sutacija ako su gladna. Mnoga deca se danas opisuju kao „hiperaktivna“, čime je taj izraz postao vrlo popularan. Ako je dete živahno, prepuno energije, u stalnom pokretu, znatiželjno, brbljavo ... to još uvek ne znači da je hiperaktivno u kliničkom značenju tog termina, odnosno da ima ADHD sindrom. Simptomi ADHD-a su prisutni tokom dužeg vremenskog perioda i primetni su u različitim detetovim životnim okruženjima. Ti simptomi značajno utiču na detetovo normalno funkcioniranje u školi, kod kuće i u društvu. Siguran odgovor na to ima li dete ADHD može dati jedino stručnjak za mentalno zdravlje (dečji psiholog, defektolog i /ili psihijatar). Deca koja su nemirna, koja imaju problema s pažnjom i koja vrlo naglo reagiraju, mogu otežano uspostavljati kvalitetne odnose s vršnjacima i odraslima, kao i otežano se snalaziti u situacijama u kojima se očekuje pridržavanje pravila (npr. vrtić, škola, sportski treninzi). Deca s ADHD-om često imaju malo prijatelja i bolno su svesna svoje različitosti, izolovanosti i odbačenosti. Njihova impulzivnost i naglost mogu odbijati i decu i odrasle. Upravo zbog toga takvoj deci treba razumevanje svih osoba iz njihove okoline, te pomoć i podrška. Kako roditelji mogu pomoći? Pomozite detetuda usvojii pozitivnije obrasce ponašanja. Većinu ponašanja dete je usvajalo i izgrañivalo godinama, tako da je nerealno očekivati da

ih može promijeniti „preko noći“. Uz ustrajnost i doslednost roditelja, obrasci detetovog ponašanja se mogu menjati u pozitivnom smeru, čime će i roditelji

32

steći realnija očekivanja. Umesto dosadašnjeg ponašanja, strpljivo dete podučavajte ponašanju koje želite. Deca s ADHD-om najčešće ne reagiraju na kaznu na uobičajen način, već im često ono što roditelj smatra kaznom ustvari predstavlja nagradu (npr. prekidanje neke aktivnosti kako bi se vikalo na dijete, čime dete dobiva pažnju koju želi). Ukoliko ste sigurni da ponašanje fizički ne ugrožava dete, pokušajte ignorisati detetovo neadekvatno ponašanje (npr. plesanje po sobi ili skakanje po krevetu). Ne zaboravite da dete najviše uči „po modelu“, odnosno imitirajući ponašanja odraslih, zato budite svesni sopstvenog ponašanja. Npr. vikanje na dete ga neće naučiti da ono ne viče. Zbog impulzivnosti i kratkotrajne pažnje, zbog kojih teže uče socijalna pravila i prepoznavanje socijalnih znakova, deca s ADHD-om često imaju poteškoća u uspostavljanju prijateljstva. Pritom deca trebaju dodatnu pomoć odraslih u usvajanju društveno prihvatljivih ponašanja, koja im se trebaju objasniti kroz jasna upustvu, bez kritike i na pozitivan način. Promenite način komunikacije sa svojim detetom. Dete s ADHD-om ima potrebu za što jasnijom komunikacijom, tako da umesto dugačkih i „zakučastih“ objašnjenja koristite jednostavne, sažete i konzistentna upustva. Tako dete lakše može zaključiti što od njega očekujete. Pritom se svakako preporučuje korišćenje pozitivnog uputatva (npr. „Molim te, uzmi svoj prljavi tanjir i stavi ga u sudoperu“) umesto agresivnih i negativno formuliranih uputststava koje samo prenose poruku da je dete nesposobno i u osnovi nemaju pozitivan efekat („Nikad me ne slušaš kad ti nešto govorim, nemaš pojma kako to napraviti!“). Važno je da roditelj bude jasan u vezi posledica detetovog ponašanja, ali odgovornost za promenu leži ipak na samom detetu. Jasnoća u komunikaciji se, izmeñu ostalog, postiže i kontaktom očima, jasnim i razgovijetnim govorom, smirenošću i odlučnošću, navoñenjem razloga zbog kojih želite da dete nešto učini, te izbegavanjem prigovaranja, vikanja, raspravljanja, moljenja i emocionalne „ucene“. Stvorite rutinu Dete s ADHD-om profitira od stvorene rutine, strukture i predvidivosti školskih obaveza, kućnih zadataka i slobodnih aktivnosti. Svakog dana pokušajte slediti isti ili barem sličan raspored dnevnih obaveza i rutina, od jutarnjeg ustajanja do večernjeg http://www.kidshealth.org/parent/emotions/behavior/adhd.html

odlaska na počinak. Raspored stavite na neko vidljivo mesto u stanu, učinite ga vizualno zanimljivim, kako bi vaše dete u svakom trenutku moglo znati kad je vreme za igru, učenje i pisanje zadata, spavanje, kućne obaveze, lobodne aktivnosti ..Svakodnevno ostavljajte odeću, školske knjige i pribor te igračke na isto mesto, kako bi smanjili verovatnost da će ih vaše dete izgubiti. Detetu je takoñer bitno osigurati kutak za učenje u kojem ga ništa neće ometati. Ugasite uobičajena „ometala“ (TV, radio ili kompjuter), pogotovo ako vaše dete piše zadatak ili uči. Pomozite detetu da razvije svoje samopoštovanje. Hiperaktivna deca vrlo često sumnjaju u vlastite sposobnosti, što dovodi do razvoja niskog samopoštovanja i negativnog mišljenja o sebi. Samopoštovanje se može povećati pohvalama i primećivanjem detetovih osobina, uspeha i ponašanja („Vidiš kako si uredno spremio svoje igračke“ ili „Jako mi se dopada kako si nacrtao čoveka“). Dete takoñer ima potrebu da njegov uloženi trud bude cenjen, zato mu dopustite da sudeluje u porodičnim poslovima. Pritom se pobrinite da to budu one aktivnosti koje mu dobro idu i koje brzo može naučiti, što sve svakako doprinosi razvoju detetovog samopoštovanja. Pohvaljujte svoje dete, pogotovo neposredno nakon poželjnog ponašanja („Hvala ti što si mi pomogao spremiti posuñe“), a konkretnu i specifičnu pohvalu pokušajte povezati s konkretnim ponašanjem („Sviña mi se kako si danas pospremio svoj krevet“). Potrebno je ponašati se u skladu s uzrastom deteta i ohrabrivati ga u njegovim samostalnim aktivnostima. Ograničite mogućnost izbora. Detetu ponudite izbor izmeñu dve stvari (npr. dve igračke, dva jela za ručak, dve različite majice, dve različite slobodne aktivnosti). Previše izbora kod dece s ADHD-om može izazvati previše stimulacije i neugodan i zbunjujući osjećaj „preplavljenosti“. Informišite se o ADHD-u. Čitajte, skupljajte informacije, povežite se s roditeljima dece s ADHDom, razgovarajte s detetovim učiteljima, potražite stručno mišljenje, savet i podršku. Iskoristite sve vama dostupne mogućnosti podrške i informiranja. I budite na strani vašeg deteta.

MUCANJE KOD DECE Mucanje (dysarthria spastica) je "neurotička reakcija u oblasti govorne koordinacije koja se formira na bazi konstitucije”. Ovaj isti poremećaj Brajović C. još šire definiše kao "funkcionalnu disharmoniju svesti, mišljenja, emocija i vrednosti koja se ispoljava kao zvučna disharmonija ritma i intenziteta”. Lakši oblici mucanja mogu da proñu nezapaženo, dok oni teži poremećaji dovode do disfunkcije komunikacije sa svim propratnim promenama koje iz toga mogu proizaći. Etiologija mucanja još uvek nije sa sigurnošću utvrñena, mada neki autori izdvajaju neuropatsku, genetski uslovljenu konstituciju kao predominantan faktor nastanka mucanja. Učenici koji imaju ovaj poremećaj, imaju i strah od govora (logofobija). Uz ovaj često veoma izražen strah, fenomen mucanja prate još neke pojave kao što su: "embolofrazije (uzrečice), hezitacija 33

(oklevanje), zastoj i pauze, supstitucija (zamena reči), afonični govorni pokušaji, tikovi očnih kapaka, usana i drugog” (Stošljević L. i sar., 1990). Mucanje se razvija učenjem različitih govornih i negovornih ponašanja, postajući tako naučeno ponašanje. Saznanje da se nešto naučeno može nekim drugim učenjem menjati, predstavlja onov terapije mucanja. Novim učenjem uslovljavanja i potkrepljivanja tečnog govora, brišu se stari govorni obrasci, pa na mesto napetog i netečnog govora vremenom dolazi tečan govor. Imajući u vidu raznovrsnost faktora koji izazivaju ili pojačavaju mucanje, neophodne su promene u detetovom okruženju i stvaranje pozitivne verbalne interakcije roditelj – dete. Učestalost i težina mucanja variraju. Nekada će dete govoriti bez teškoća, obično onda kada govori samo sa sobom, sa omiljenom životinjom ili dok peva. Takoñe, mnoge osobe ne mucaju kada govore sa drugom osobom u glas, kada govore i pišu istovremeno, kada govore dubljim tonom glasa, imitiraju nečiji govor ili koriste neku od govornih tehnika za postizanje tečnoga govora. Mucanje može da nestane potpuno za duži vremenski period i da se onda vrati punom snagom, naročito u stresnijim situacijama. Okolnosti koje mogu da pojačaju mucanje su: Brz govor u porodici, Prekidanje deteta, Pogañanje šta dete želi da kaže, Početi sa govorom odmah nakon što dete završi, bombardovanje deteta sa mnogo pitanja, navaljivanje da se uñe u razgovor, nerealni zahtevi koji se pred dete postavljaju, konflikt izmeñu članova porodice oko discipline, haotičan način života u porodici bez utvrñene rutine i iskustva koja teraju dete da se oseća poniženim. Kako roditelji mogu da pomognu? Prva i najvažnija sugestija roditeljima je da promene svoje ponašanje. To ne znači da su oni krivi što dete muca, jer su uzroci višestruki, ali mogu da pokušaju da promene način na koji slušaju i reaguju na svoje dete, kao i da razumeju osećanja koja dete izražava rečima. Treba slušati više od doslovnog značenja reči, jer dete uvek šalje emocionalne poruke svojim načinom govora (naglašavanjem reči, promenom glasnosti, neobičnim oklevanjem, pauzama, ponavljanjima) i načinom gledanja dok govori. Na taj način se otkriva signal koji zahteva intenzivno slušanje deteta i pokazivanja ljubavi, pažnje i interesovanja. Može li se mucanje sprečiti? Opšte mere sprečavanja mucanja se odnose na sprečavanje predispozicijskih uzročnika za njegovu pojavu. To podrazumeva obezbeñivanje uslova koji potpomažu normalan psihofizički razvoj deteta, kao što su: bogatija ishrana sa dodatkom vitamina, fizičke vežbe, plivanje, vežbe disanja i opuštanja, šetnje, harmonična, mirna i staložena atmosfera, bez porodičnih sukoba, vreñanja ili suvišne popustljivosti. Svañe, psihička i fizička vreñanja slabe dečiji još nezreo nervni sistem, pa ono raste ukočeno, bezvoljno i prestrašeno. Popustljivost i razmaženost dovode do nepoželjnih oblika ponašanja deteta, što postaje pogodno tlo za razna odstupanja u psihičkom i govornom razvoju. Deca koja već imaju pogodno tlo za pojavu mucanja (slabašna, preosetljiva, nasledno opterećena) zahtevaju intenzivniju prevenciju. Preosetljivo dete se ne sme previše uzbuñivati veoma aktivnim igrama (posebno u večernjim satima), gledanjem televizije i video filmova. Do treće godine, gledanje TV treba svesti samo na jedan sat dnevno, i to da budu odabrani crtaći sa jasnim razumljivim slikama, sadržajem koji se odvija normalnom brzinom, lepim govornim uzorom, emisije o životinjama i deci. Bolje je u zamenu ponuditi deci slušanje radio emisija, predstava i audio bajki, ili pesama za decu, u kojima je govor glumaca i pevača jasan, izražajan i ritmičan. Reklamni spotovi su štetni jer daju mnogo govornih i vizuelnih informacija u vrlo kratkom vremenu. Takoñe, u današnje vreme i kompjuterske igrice agresivnijeg sadržaja i dugo sedenje pred ekranom, ne smeju biti zamena za porodičnu konverzaciju i igrovne aktivnosti sa decom. Preosetljivu decu treba čuvati od neočekivanih zbivanja koja ne odgovaraju uobičajenoj dnevnoj rutini (putovanja, slavlja, posete zabavnim parkovima, i sl.), već ih za to treba unapred pripremiti. Posebno treba voditi računa o vlastitom načinu govora koga dete sluša. On mora biti tečan, jasan, gramatički ispravan, sastavljen od sadržajnih proširenih, ali jednostavnih i dobro oblikovanih rečenica, a ne samo od kratkih naredbi. Ne treba terati dete da ponavlja reči ili cele rečenice koje su 34

za njega preteške. Kad govori ubrzano i zapinje, nežno mu se pomaže da govori mirnije i sporije, a ako zapinje ne tražiti od njega da to ponovi već se blago skreće pažnja na neku drugu temu. Ne sme mu se fiksirati pažnja na neispravnosti, već mu se objašnjava da je sposoban da govori pravilno i lepo. Treba uspostaviti pravila komunikacije u porodici i učiti dete da razvija slušanje kroz čitanje priča, bajki i stihova, uz podsticanje da i samo priča o njima. Roditelji bi trebali da razlikuju normalna zapinjanja od početne pojave mucanja, da bi na vreme mogli da potraže pomoć logopeda. Kada dete počne da ponavlja sve kraće govorne elemente, slogove ili glasove, učestalije, sa promenom visine glasa ili strukture reči, kad se primećuje napetost mišića lica, podizanje ramena, gutanje vazduha, nagli prekidi u govoru, znači da je potrebna hitna logopedska intervencija da mucanje ne postane navika i traumatizira dete. I tada je najkorisnije, da zadrže nezabrinuto i mirno ponašanje, ne podučavajući dete kako treba da govori. Time bi se samo postiglo negativno osvešćavanje teškoće kod deteta. Dvadeset osnovnih saveta za roditelje 1. Slušati strpljivo šta dete kaže, a ne kako kaže i odgovoriti na poruku koja stoji iza reči; 2. Dozvoliti detetu da dovrši misao bez prekidanja; 3. Održavati prirodan kontakt očima dok dete priča; 4. Izbegavati dopunjavanje deteta, neka reči budu njegove; 5. Posle detetovog govora, odgovoriti polako i bez žurbe, upotrebljavajući neke od reči koje je ono upotrebilo, na pr., ako kaže: “j.j.ja vidim zzzeku “, reći: “oh, da ti vidiš zeku, baš je sladak”; 6. Postavljati manje pitanja (samo jedno) i dati mu dovoljno vremena da odgovori; 7. Usporiti ritam života u kući i provesti bar pet minuta svakog dana pričajući sa detetom bez žurbe, polako, relaksirano (opušteno); 8. Naći načina da se pokaže detetu da ga volite i cenite i da vam je lepo zajedno; 9. Obezbediti u kući smireniju, opušteniju atmosferu, da svako u porodici svakoga sluša, kada jedno govori drugo sluša i tako naizmenično. Mucanje ne sme da bude izgovor za dete da ima monopol na razgovor i da prekida druge ljude dok pričaju. 10. Dete mora da bude naučeno standardima ponašanja, društvenim vrednostima i vrsti odgovornosti koja se očekuje od njega. 11. Doslednost u polasku na spavanje u odreñeno vreme, pomaže detetu da se privikne na vreme spavanja, jer je red u dnevnom rasporedu blagotvoran: ustajanje, oblačenje, obroci, spavanje, što smanjuje nesigurnost u njegovom životu.

12. Postarati se da ima dovoljno odmora, jer zamor pospešuje mucanje. 13. Stari načini reagovanja na mucanje, kao: “govori polako”, “diši duboko”, “opusti se”, su primeri nepotrebnih sugestija koje ne pomažu, već mogu samo da pogoršaju problem. 14. Pauzirajte 2-3 sekunde pošto dete završi rečenicu, pre nego što odgovorite na njegova pitanja ili komentare, jer će mu to biti model za sporiji govor. 15. Koristite jednostavan rečnik i rečeničnu konstrukciju, u laganom, opuštenom tempu, povremeno ubacujte laka ponavljanja, a ako dete postavi pitanje u vezi sa tim, recite mu da i odrasli ljudi ponekad prave greške. 16. Kad god ima teškoće sa pričom, pustite da završi komunikaciju, dozvolite mu da shvati da je važna poruka, a ne borba. 17. Dozvolite detetu da pokaže strah i ljutnju, pa to zajednički proanalizirajte. 18. Ako dete počne da vam priča dok radite stvari koje zahtevaju koncentraciju, kažite mu da tog trenutka ne možete da ga gledate, ali da ga pažljivo slušate. 19. Izbrojte koliko ste puta rekli NE u toku dana i smanjite to na pola. Zabrane moraju biti blagovremeno date uz potrebno objašnjenje. 20. Ne postavljajte pred dete nerealne zahteve, za koje još nije doraslo, ni u pogledu učenja, ni u sportskorekreativnim aktivnostima. Njihov dan ne sme biti preopterećen nametnutim obavezama. Moraju imati dovoljno vremena za spontanu, opuštenu igru i druženja

TIK POREMEĆAJI

Tikovi su nevoljani, brzi, ponavljajući i neritmički motorni pokreti koji ne služe jasno utvrñenom cilju. Oni se najčešće javljaju u predelu glave i lica, a u najtežim slučajevima mogu zahvatiti gotovo čitavo telo kada govorimo o tzv. Maladie des tics. Izvestan broj dece ima i glasovne tikove koji se mogu javiti samostalno ili u kombinaciji sa motornim tikovima. Jednostavni motorni tikovi javljaju se u vidu iznenadnih, brzih kretnji pojedinačnih mišićnih grupa za šta su najbolji primeri žmirkanje, pućenje usana, plaženje jezika, trzaji glave, “izvijanje” ramena, grimasiranje, škljocanje zubima itd. U malom broju slučajeva motorni tikovi proizvode samoozljeñivanje kod dece koja stalno grizu jezik ili usnu. Složeni motorni tikovi, za razliku od prethodnih, se javljaju kao ponavljani obrasci kretnji koje uključuju veći broj mišićnih grupa. Deca koja imaju ovakvu vrstu tikova mogu ljuljati glavu s 35

jedne na drugu stranu, ili je uporno okretati desno-levo. Veliki broj dece ima i kreveljenje, skakanje, ponavljano doticanje nekog dela tela, “njuškanje” predmeta ili dela tela, “tapkanje” nogama, izvijanje trupa. Dete može satima ispisivati isto slovo ili neku reč, ili može uporno cepati sveske ili knjige. Jednostavni glasovni tikovi su takoñer vrlo raznoliki: može se raditi o besmislenim zvucima koje dete ponavljano produkuje, ali može da se radi i o odreñenoj vrsti reči. Ovakav tip tikova se može dijagnostikovati u vidu nakašljavanja, “pročišćavanja” grla, roktanja, šmrkanja, podvriskivanja, “pucketanja” jezikom. Nekada deca ponavljaju izraze poput “uh, uh” ili “eee”. Odreñeni broj dece u sklopu kliničke slike imaju i izgovaranje bezobraznih reči (koprolalija) dok druga deca uporno ponavljaju tuñe reči. Tikove nepravedno nazivamo “nevoljni pokreti” jer oni nisu potpuno izvan kontrole pošto ih dete može odložiti na odreñeno vreme i po tome se oni razllikuju od neke druge vrste grčeva (npr. grčeva u toku epileptičkog napada). Deca koja imaju tikove su sposobna da ih obuzdavaju i satima, ali nakon toga dolazi do naglog pogoršanja, pa oni postaju jači i duže traju. Za nas koji nemamo tikove taj osećaj možemo najbolje uporediti sa ujedom komarca. Svrab koji osećamo nakon ujeda možemo ignorisati za izvesno vreme, ali nakon prvog češanja on postaje još nesnosniji, pa smo primorani da nastavimo sa još intezivnijim češanjem na mestu uboda.Nastavnicima i roditeljima je najvažnije saznanje da motorne tikove delimo na prolazne i hronične. Prolazni motorni tikovi javljaju se više puta dnevno gotovo svakog dana tokom najmanje četri sedmice, ali ne duže od 12 meseci. Početak je uvek pre 18. godine. Prolazni motorni tikovi su u najvećem broju slučajeva i jednostavni, tj. zahvataju samo odreñenu grupu mišića. Prolazni tikovi su u većini slučajeva psihogenog porekla što znači da nastaju kao posledica stresa ili nekog drugog psihičkog uzroka. Obično se pojačavaju u toku nekog konflikta, a skloni su i spontanom vraćanju kliničke slike. Lečenje prolaznih motornih tikova u blagim slučajevima nije potrebno, dok se u težim slučajevima mogu primeniti tehnike relaksacije, antistres programi, autogeni trening i psihoterapija (razgradnja emotivnih problema koji su prouzrokovani tikovima). Na kraju, možemo konstatovati da tikovi nisu samo medicinski problem već imaju posledice po ukupno funkcionisanje deteta jer deca koja boluju od tikova imaju slabiji uspeh u školi, manje su prihvaćeni od svojih vršnjaka i imaju veći broj dodatnih problema kao što su mucanje, noćno mokrenje, noćni strah. http://www.stosljevic.rs/tikovi.php DISLEKSIJA

Termin disleksija prvi je opisao Pringle Morgan 1896. godine kad je poteškoće u učenju čitanja kod jednog dječaka opisao kao "poteškoće sa slovima i riječima". Novije definicije kažu da je disleksija poremećaj u usvajanju čitanja, pored normalne inteligencije sa urednim senzornim sposobnostima i odgovarajućem poučavanju (Grubin, 2002.). Postoje tri vrste poremećaja u učenju: poremećaji čitanja, pisanja i računanja. Ti poremećaji mogu se javiti izolovano, svaki za sebe, ili udruženo. Najčešće su udruženi poremećaji u učenju čitanja i pisanja. Pisanje je kompleksnija veština od čitanja pa su i poremećaji pisanja češći. Disleksiju, kao specifičnu poteškoću u učenju čitanja, treba jasno razlikovati od drugih teškoća u učenju koje mogu biti posledica ADD (poremećaj nedostatka pažnje) ili ADHD poremećaja (poremećaj nedostatka pažnje s hiperaktivnošću), sniženih kognitivnih sposobnosti, oštećenja vida i sluha ili jakog zaostajanja u razvoju govora. Poremećaj nedostatka pažnje sa ili bez hiperaktivnosti u velikom se broju slučajeva javlja zajedno s disleksijom, što kliničku sliku čini složenijom i dodatno otežava iznalaženje pogodnih strategija pomoći, te produžava vreme potrebno za usvajanje veštine čitanja. Isto tako, disleksiju treba razlikovati od uobičajenih teškoća koje deca početkom školovanja imaju u čitanju i pisanju. Simptomi disleksije i disgrafije - Disleksija je skup simptoma koji se manifestuje sporim, netačnim čitanjem i slovkanjem. Dete zamenjuje slova koja slično zvuče ili slično izgledaju te ispušta slogove i delove reči. Usmerenost na tehniku čitanja odražava se na uspešnost razumevanja 36

pročitanog teksta. Disgrafija se, kao poremećaj usvajanja veštine pisanja, manifestuje se u nepravilnom držanju olovke, nečitkom rukopisu, ispuštanju slova i slogova te zameni slova. Uzroci disleksije – Uprkos mnogim istraživanjima u neurologiji, psihologiji, logopediji i drugim naučnim oblastima, uzroci disleksije nisu do kraja razjašnjeni. Smatra se, pojednostavljeno rečeno, da je uzrok disleksije disfunkcija moždanih hemisfera u integrisanju različitih veština i sposobnosti (jezičnih, vidnih, slušnih, motoričkih) koje su angažovane u procesima čitanja i pisanja. Kod dece sa disleksijom i disgrafijom nalazimo nedovoljnu savladanost jezika, loše radno pamćenje i pamćenje u celini, teškoće u sekvencioniranju, auditivnoj i vizualnoj percepciji i motornim veštinama. Primećeno je da se često javlja u pojedinim porodicama i te smatra se naslednom, ne kao bolest nego kao stanje. Disleksija je češća kod dečaka nego kod devojčica. Nešto je češća i kod levorukih osoba nego kod dešnjaka. Procena nekih sposobnosti bitnih za usvajanje čitanja i pisanja U predškolskoj dobu se procenjuju: usvojenost jezično -govornog razvoja u svim segmentima (razumijevanje govora, razvijenost rečnika, artikulacije, gramatike, morfologije, sintakse);fonološka svesnost (sposobnost glasovne obrade – prepoznavanje i stvaranje rime, prvog i zadnjeg glasa u rečima i spajanje slogova i glasova, pamćenje veze slovo – glas);

stanje vizualno-motoričkih sposobnosti (uvid u vizualno razlikovanje, pamćenje, vizualno-prostorne odnose; - sukcesivne funkcije (sposobnost pamćenja i reprodukovanja podražaja u potrebnom redosledu – ritmovi, ponavljanje verbalnih nizova...); - lateralizacija (usklañenost gornjih i donjih ekstremiteta, orijentacija na sosptvenom telu, orijentacija u prostoru i na papiru).

Programi pomoći Budući da ne postoje dva deteta s disleksijom s istim simptomima, i deca predškolskog uzrasta pokazuju različita odstupanja u veštinama i sposobnostima koje su važne za usvajanje čitanja i pisanja. Iz toga sledi da ne postoje univerzalni programi pomoći, nego je program i pristup za svako dete individualan. Specifični se programi zasnivaju se na rezultatima logopedskih procena, postepeni i razvojno primereni. Jezično-govorni tretman je zasnovan i u njega se ugrañuju vežbe za podsticanje nerazvijenih veština i sposobnosti (vidnih, slušnih, grafomotoričkih, pažnje, pamćenja...). Pritom treba imati na umu da je u predškolskom periodu dečji mozak posebno prijemčiv, samo valja izabrati odgovarajuće načine učenja. Predškolsko dete uči svim čulima (multisenzorno), a takav način učenja je najprimereniji i najefikasniji. Dete s disleksijom ili ono kod koga postoje nagoveštaji da bi moglo postati disleksično u školskom periodu, najteže uči auditivnim putem. Znamo da se kod nas školsko učenje (još uvek) zasniva upravo na auditivnim metodama. Zato je važno osigurati učenje putem svih čula i pronaći način koji najbolje odgovara svakom detetu. Kako je auditivni put učenja najslabiji, treba ga pojačati odgovarajućim vežbama kojima će jačanje auditivnih sposobnosti biti prezentirano i kroz druge kanale (slikama, bojama, različitim materijalima). Važno je takvom detetu davati jasna upustva (ne složene nego deo po deo) te više nego drugoj deci strukturirati vreme i prostor. Izuzetno je važno imati veru u dobar ishod, pokazati strpljenje u radu, pohvaljivati dete za postignuto i podići mu samopouzdanje. Predlozi aktivnosti za podsticanje razvoja veština važnih za usvajanje čitanja i pisanja Ukoliko primetite da dete u grupi ima probleme koje bi mogle ukazivati na probleme u usvajanju čitanja i pisanja, slede primeri igara i aktivnosti koje vam mogu pomoći u razvijanju tih veština i sposobnosti. Aktivnosti i igre za potsticanje govorno-jezičnog razvoja: prepričavanje doživljaja, priča, menjanje završetka poznatih priča, pričanje nove priče prema poznatoj s novim likovima, što bi bilo da je... (postavljanje problema), izmišljanje reči na zadani slog (na, ta sa...), traženje sličnosti (belo kao...), traženje suprotnosti (brzo – polako, oštro – tupo), otkrivanje i

prepoznavanje pogrešnih naglaska (kako ti zvuči kad kažem: u kuća, pasovi, novi košulji), izmišljanje novih reči – anagrami (bor – rob, dira – radi, ris – sir, put – tup, sok – kos), igre scenskim lutkama, traženje reči koje se slažu (kolac – lonac, riče – viče...), stvaranje lanca reči (isti početak ili kraj), imenovanje životinja (pčela – košnica, kokoš – kokošinjac).

37

Igre za razvoj slušne pažnje i diskriminacije: prepoznavanje i imenovanje vukova (lupkanje, kucanje, šuštanje papirom, zvukovi igračke...), prepoznavanje zvukova iz prirode, prepoznavanje i imenovanje zvukova s audio-zapisa, slaganje sličica, geometrijskih likova ili predmeta po zadanom redu. Vizualno-motorne sposobnosti podstičemo manipulativnim aktivnostima kao što su rezanje, lepljene različitih oblika od različitih materijala, leplenje i sastavljanje likova od izrezanih delova; nizanje kuglica, testenine, plodova; modeliranje od

gline, plastelina, testa; zakopčavanje, vezanje čvorova, pletenje pletenica te vežbama grafomotorike (koristeći crtančicu i prikladne radne listove). Važno je da dete ima dobru orijentaciju u prostoru i u tim aktivnostima polazimo od sopstvenog tela: ja mogu biti ispred, iza, pored, gore, dole, levo, desno od nečega ili nekoga. Vežbe orijentacije na papiru podrazumevaju da se, ako je potrebno, detetu skrene pažnja na smer pisanja i korištenja papira: pišemo sleva nadesno, odozgo prema dole.

Ako dete ima problema u traženju odgovarajućih reči, bit će mu od pomoći sledeće govorne igre: predviñanje zadnje reči kod čitanja, priče ili recitiranja pesmica, nabrajanje igračaka, hrane, vozila, boja, stvaranje kategorija reči (beba, auto, kocka su… igračke), prepoznavanje reči koja se ne uklapa u niz (konj, krava, pile, kruška...), prepoznavanje dvejuu reči koje idu zajedno (leptir, cvet, papir), dopunjavanje rečenica. e-mail: [email protected] Iva Mesec * Ovde nismo želeli da navodimo sve razvojne poremećaje kod dece i mladih. Istina mnogi od njih nisu klasični psihijatrijski poremećaji već mogu biti u velikoj meri i psihopatološki problem svakodnevnog življenja dece i mladih i njihovih roditelja.

TRIHOTILOMANIJA - bolest čupanja sopstvenih dlaka 1. Kako i kad nastaje trihotilomanija?; 2. Da li trihotilomanija ima posledice?

Trihotilomanija je bolest koja se karakteriše neodoljivom potrebom da se iščupa sopstvena dlaka. Osoba pokušava da se odupre ovoj potrebi, ali je rezultat toga porast napetosti, koja, ako se dlaka ne iščupa, narasta do nepodnošljivosti. Onoga trenutka kad se dlaka iščupa, napetost opada, a sve to biva pračeno osećanjem prijatnosti i zadovoljstva. Posledica je gubitak kose, najčešće ograničen, koji, ako se bolest ne leči, može biti nepovratan. Zašto ranije niste čuli za trihotilomaniju? Trihotilomanija nije novo oboljenje. Postoje opisi još u Bibliji koji odgovaraju ovom oboljenju. Prvi zvanični opis dat je još davne 1800-te, godine. Meñutim, do skora je bilo vrlo malo podataka o trihotilomaniji, s obzirom na to da su se oboleli uglavnom javljali dermatologu, i to najčešće ne dajući tačne podatke o uzroku gubitka kose. U osnovi ove male obmane ležao je strah da lekari ne pomisle da se radi o ludilu. Trihotilomanija izašla je iz anonimnosti zahvaljujući novim publikacijama, koje su sadržale osnovne podatke o ovoj bolesti, kao i o novim i uspešnim tretmanima. Medijska prezentacija je u pojedinim gradovima privukla pažnju na stotine Ijudi, koji su ubrzo potražili pomoć u borbi protiv ove bolesti. Mi se ovde bavimo blažim oblicima ove vrste poremećaja koji se u velikom broju slučajeva mogu nazvati kao deo psihopatologije svakodnevnog života. Istina nije uvek lako razgraničiti da je u pitanju ovakav blaži poremećaj ili se radi o većm stepenu trpljenja i patnje osoba sa ovim problemima. Stoga nas i ovde zanima koji su simptomi ove bolesti? Kako i kad nastaje trihotilomanija? Poremećaj najčešće nastaje oko 12. ili 13-te godine života. Nisu retki slučajevi s početkom u još mlañem ili znatno starijein uzrastu. Dešava se da se bolest javi nakon stresogenog dogañaja, recimo, nakon zloupotrebe od roditelja, ili nakon bolesti i smrti jednog od roditelja. Većina se ipak ne seća ni jednog stresogenog dogañaja koji je prethodio pojavi bolesti. Ipak, meñu njima postoje i oni čiji se simptomi povlače nakon što se odnos meñu roditeljima popravi, ili kad im roditelji posvete više pažnje.

38

S obzirom na to da se poremećaj najčešće javlja u periodu adolescencije, pojedini autori smatraju da je posledica hormonalnih izmena. Kod neke dece, koja najpre isčupaju, pa pojedu svoju dlaku, nañen je manjak gvožña u organizmu, a trihotilomanija se povukla nakon nadoknade gvožña. Ipak, najveći broj autora smatra da se radi o poremećajima na nivou neurotransmitera (supstance koje prenose poruke u mozgu). Kao dokaz navode činjenicu da je trihotilomanija veoma slična opsesivno-kompulzivnom poremećaju, za koji se zna da je posledica poremećaja neurotransmitera, koji nazivamo serotoninom. Pored osnovnih simptoma, mnogi oboleli imaju i tzv. kompulzije brojanja, proveravanja i pranja, koje su karakteristične za opsesivno-kompulzivni poremećaj. Iz tog razloga pojedini autori trihotilomaniju smatraju suptipom ili varijantom opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Ova ideja potkrepljena je činjenicom da se ova dva problema često javljaju u istoj porodici (što govori i o genetičkoj predispoziciji) i da isti lekovi pomažu kod obe bolesti. Trihotilomanija ima bolju prognozu ako bolest započne pre šeste godine života. Kod ovakvih slučajeva uočeno je da se bolest često i sama povlači. U periodima kad život obolelog ima pozitivan tok, znaci bolesti mogu za odreñeno vreme nestati. Nažalost, ako se ne leči, bolest se može aktivirati, s pojavom nepovoljnog perioda ili stresa. Odgovor je - da. Trihotilomanija može imati dvojake posle. Da li trihotilomanija ima posledice? Najpre fizičke, odnosno može se desiti da doñe do trajnog gubitka dlaka na odreñenom delu tela. Tu su, možda i značajnije (posebno za adolescente), psihičke posledice. Sve počinje osećajem srama zbog nemogućnosti da se kontroliše sopstveno ponašanje i ekstremnim strahom od posledica. Javlja se i strah od ludila, zbog čega oboleli neretko skrivaju svoj problem. Roditelji i ostali članovi porodice retko razumeju stvarnu prirodu problema. Često govore, "Zašto jednostavno ne prestaneš?" i na taj način dodatno pospešuju osećanje krivice i sklonost ka niskom vrednovanju i samoomalovažavanju deteta. Dešava se da je gubitak dlake lako uočljiv, te ne izostaju podsmevanje i zadirkivanje vršnjaka. Sve ovo, posebno ako se radi o adolescentu, može imati krupne posledice, u pogledu grañenja sopstvene slike o sebi, samopouzdanja i odnosa s vršnjacima, što nosi u sebi dugotrajne i ponekad ozbiljne posledice u kasnijem životu. Osobe obolele od trihotilomanije teško dostižu zadovoljavajući kvalitet života. Primorane su da često izbegavaju mnoge aktivnosti (druženje, plivanje...), da nose kape, perike, veštačke trepavice, naočare sa širokim obodom, da olovkom crtaju obrve, što im ponekad daje izveštačen izgled. lako mnoge obolele osobe ulaze u brak nastavljaju svoj život sa svim normalno, postoje i oni koji izbegavaju intimne relacije, zbog slraha da će se njihova tajna obelodaniti. Depresija je često udružena s triliotilomanijom, obično kao, odgovor na dugotrajnu demoralizaciju i nisko samopostovanje. Doživljaj bespomoćnosti i nemogućnosti da se problem reši takoñe ima udela u na-tanku poremećaja raspoloženja. Zabeleženi su i pokušaji samoubistva, samopovreñivanja, zloupotrebe raznih supstanci. Udruženo s trihotilomanijom može se javiti i grickanje noktiju, sisanje palca, lupanje glavom ili kompulzivno češanje. Nakon uspešnog tretmana i zaustavljanja daljeg čupanja dlaka, dlake ponovo izrastu. Izuzetak je kad se stvori ožiljak i povremeno kod čupanja obrva, kad nastaje trajan gubitak. Nova dlaka koja izraste može biti drugačije nijanse i teksture.

SINDROM"GRANIČNOG DETETATA" Pojam "graničnog deteta"* pojavio se u literaturi pre 50 godina. Bergam i Escalua (1949) daju -opis pet slučajeva dece sa neujednačenom i neuobičajenom vizuelnom, auditivnom i taktilnom osetljivošću i sa neujednačenošću u saznajnom razvoju razvoju. Mišljenja smo da na osnovu brojnih ------------------*Granični poremećaj ličnosti je poremećaj ličnosti koji karakteriše pasivna nestabilnost raspoloženja, šema „crno-belog razmišljanja”, nerealna slika o sebi i ponašanje na socijalno neprihvatljiv način. Nestabilnosti izazvane ovim poremećajem utiču na porodični život, karijeru, dugotrajno planiranje osećaj sopstvenog identiteta.Borderlajn je deskriptivni pojam koji se odnosi na premorbidne uslove ili fenomene locirane izmeñu dve kategorije. Socijalni radnici i radnici u mentalnom zdravlju često neformalno koriste ovaj pojam kako bi objasnili pojedince koji su na granici normalnosti i mentalne bolesti. http://sr.wikipedia.org/sr

39

kliničkih opservacija da se može zaključiti da dijagnoza sindroma "granično dete" obuhvata heterogenu grupu simptoma koji se meñusobno preklapaju što dovodi do raznih psihijatrijskih oboljenja u odraslom dobu. Sam ishod može da bude različit: dete može da bude na "putu da postane"schizofreno, manično-depresivno, da prevaziñe te simptome i uñe u normalan tok života, da razvije antisocijalno ponašanje, delikvenciju i da zadrži etiketu graničan kroz ceo život. Kada je u pitanju mogućnost da se razvije shizofrenija kod dečaka u prepsihotičnom periodu srećemo nesocijalnu agresiju, postoji sekundarna evidencija unutrašnjih konflikata, preterana inhibicija i depresivnost. Kod devojčica ispoljava se preterana senzitivnost, konfuznost, introverzija.za oba pola zajednička karakterisrika je smrt roditelja ili bliskih roñaka, ozbiljan organski hendikep, krajnja emocionalna nestabilnost.karakteristične su perinatalne komplikacije ito do 60% sa neurološkim disfunkcijama. Značajna je i premorbidna schizodidna premorbidna ličnost kod roñaka. Kod ove grupe dece preovladjuje pretežno nizak IQ, slab profesionalni uspeh (neuspeh u školi). Izražena je takoñe sklonost ka adiktivnom ponašanju. Neke od prospektivnih studija koje su urañene poslednjih godina (Danska longitudinalna studija,studije u Švedskoj, Velikoj Britaniji i dr.) ukazuju na brojne rizične faktore: genetski naboj, trudnoća i komplikacije pri poroñaju, labilna shema autonomnog reagovanja. Posebno se istiće značaj akušerskih i neonatalnih komplikacija sa blažim neurološkim znacima. Ovde se mogu dodati i nezrelost u motornim funkcijama. Kao posebno važni neurološki deficiti istiću se problem pažnje, niski rezultati na testovima neuropsihološkog razvoja, problemi ponašanja u periodu rane adolescencije i disfunkcija p a ž n j e kao najvažniji znak preschizofrenog sindroma. Kada su u pitanju afektivni poremećaji koji imaju etiologiju u sindromu graničnog deteta ukazuje se na sledeće faktore: pozitivna porodična anamneza, na WISU veći verbalni IQ od manipulativnog sa velikim neslaganjem i neujednočenosti u podtestovima, depresivno raspoloženje, problemi u ponašanju, učenju i ili hiperaktivnost. 1. Faktori okoline za pojavu sindroma "graničnog deteta" Beta Rank (1949) prvi put je opisala decu sa atipičnim razvojem. Nvodi se važna uloga majke kada dete doñe u stanje izrazitog emocionalnog lišavanja. Veoma je važan odnos prema stvarima i internoj strukturi (zaustavljen razvoj u fazi separacije-individuacije) kada obično dete počimlje da razlikuje sebe od majčine figure. Posebno se istiće važnost depresije maje u ranim godinama sa velikim uticajem na diferencijaciju izmeñu samog sebe i objekta. Poseban morbogeni uticaj ima i porodični život.

Poremećaji ponašanja 1. Poremećaji ličnosti „Imaj na umu da je tvoj karakter, tvoja sudbina” http://www.diskusije.net/knjizevnost/mudre-izreke

O premećajima ove vrste dosta se često govori. I u svakodnevnom govoru često za nekoga kažemo da je paranoidan, antisocijalan i sl. Dakako ne znači nužno da osobe koje "odoka" okvalifikujemo kao takve, zaista i imaju tu vrstu poremećaja. Naime, poremećaji ličnosti često predstavljaju ekstremno izražene osobine i ponašanja koja su inače ne samo prihvatljiva, nego često i poželjna. Pre nego nabrojim poremećaje ličnosti, dat ću nekoliko opaski i definicija. Ličnost - kao prvo zašto ne osobnost, nego ličnost. Iako sve više psihologa (koliko mi se čini) počinje koristiti reć "osobnost" kao sinonim za ličnost, još uvijek se češće govori o "ličnosti". Osim toga, "osobnost" ima još neke konotacije. Za sada ostajem na uporabi "ličnosti". Karakter i temperament - Iako se katkada koriste kao sinonimi za ličnost, treba ih razlikovati. Karakter označava karakteristike stečene vaspitanjem i označava moralne vrednosti i osobine pojedinca. Temperament, nasuprot tome označava uroñene, osovne biološke dispozicije za ovakvo ili onakvo ponašanje. I na kraju da dam barem neku okvirnu definiciju ličnosti. Ličnost predstavlja složen obrazac mentalnih karakteristika koje se manifestiraju u gotovo svim aspektima psihičkog funkcioniranja. 40

1. Dezintegracija, nezrelost ličnosti i vulerabilnost* Integrite ličnosti je pojam koji podrazumeva harmonično povezivanje često suprostavljenih intrapsihičkih sila, ili psihičkog stanja pojedinca i spoljnih okolnosti. Integrisanost takodje, podrazumeva dobro uspostavljen sistem svesne i racionalne kontrole sistma potreba. Ova kontrola podrazumeva da se moralni stavovi, emocije, motivi i saznajni, kognitivni deo ličnosti da su u skladnom sistemu povezanosti. Ovo se naravno ne može realizovati bez učešća svesti. Isto tako doslednost ponašanja jedne ličnosti nije moguća, ako se sve, ili deo njenih komponenata suprostavljene, tj. u koliziji. Medjutim, kako se proces uskladjivanja dogadja ni danas nije dovoljno poznato. Tako Rodjers smatra da tu harmoničnu povezanost odredjuje opšti princip ličnosti. Ovaj princip je u stvari zasnovan na sistemu vrednosti koji odredjuje celokupnu perspektivu ličnossti. Čim je ovaj referentni sistem vrednosti izmenjen, ličnost počinje da se dezintegriše i njen ceo sistem počinje da se ruši. U stvari nijedan psihički poremećaj bez ozbira na njegovu "težinu" ne može proći a da se cela gradjevina ličnosti ne uzdrma (Desimirvić V,1997,str. 242). U ovom stanju nastaju emocije straha, a onda pod pritiskom velike tenzije čije je poreklo u emocijama, počinje pribegavanje iracionalnim rešenjima kao npr. regresivnom ponašanju. Zbog toga što verujemo da čovek mora imati snage da izabere društveno prihvatljive oblike ponašanja, da je on voljno što istovremeno znaći i svesno biće, s pravom se očekuje da čovek bude moralno i odgovorno biće. Svest u celini i posebno budnost je biološki preduslov adaptivnog ponašanja i bilo kakvog mentalnog ponašanja i bilo kakvog mentalnog procesa ili stanja. Isto tako odgovor na pitanje šta znaći "zrela ličnost" nije lak. Biti zreo, znaći uvek biti zreo za nešto odredjeno. Zreo je onaj ili ono Prvo pitanje kod stvaranja ovakvih peteva je: U kom trenutku i zbog čega razvoj kreće tokom koji nije normalan? No, ne postaju sve deca pod rizikom i promenjena. Treba uzeti u obzir činioce koji čine decu osetljivom na rizike kao i faktore koji ih štite od rizika. U onim slučajevima u kojima rizik i osetljivost nadvladaju zaštitine fakotre pitanje je – kako ova prva dva činioca deluju tokom vremena i kako dovode do potpuno razvijene psihopatologije? Ucrtavanje razvojnih puprteva znači razumevanje faktora koji dovode do povlačenja kao i do perzistiranja psihopatoloških fenomena. Konačni cilj je dobivene podatke protumačiti pomoću razvojnih principa, te shvatiti mehanizme i procese koji su odgovorni za prelazak deteta iz jednog stadijuma u sledeći tokom razvoja specifične bolesti. Utiču li i na koji način tradicionalni demografski podaci (pol, SES, inteligencija...)? Postoje dokazi da deca koja razviju delikvenciju s kasnijim početkom (13 god) nisu koji (što) može da odgovori odredjenim zahtevima, funkcijama, da se uklopi u odredjeni sistem i odigra tačno omedjenu ulogu Ovako definisana zrelost nema vrednosnu klasifikaciju. Zrelo ne znaći ni plus ni minus. Zrelo znaći konstataciju da se nešto- može i to efikasno. Jedan od principa znaći da zrela ličnost znaći da je takva ličnost zrela da opstane, da se sačuva i traje kao specifična i interesa i parvžcijalna životna manifestacija. Ovakva zrelost mora da podrazumeva zastupanje sopstvenih poštovanje nekih drugih, npr. opšti interesi.Zrela ličnost bi to morala umeti da izvede na skladan, harmoničan način. takodje se postavlja pitanje kada se zrelost ličnosti najbolje pokazuje, šta nju najbolje testira. Zrelost je na ispitu kad nastanu teškoće, odnosno konflikti, želje koje se medjusobno isključuju ili kada su spoljnje okolnosti nepovoljne da se želja, želje ostvare. U tom trenutku nastaje frustracija potreba-motiva, raste psihička napetost iz osećanja straha, a organizam je u stanju stresa. Desimirović istiće da su konflikt i stres probni kameni i mera stepena zrelosti jedne ličnosti. Zrelost će će manifestovati u očuvanju integriteta ličnosti. Pod teškim opterečenjem, ličnost će funkcionisati bez kontradiktornih povezivanja komponenata koje odredjuju ponašanje. ---------------*Poremećaji integriteta - dezintegracija ličnosti su važni ra bolje razikovanje ovih smetnji osobe koje su podrazumeva su: mentalno zdravi koji pokazuju ostvarenost cilja-neuspeh, ali uspeh, nivo aspiracija- snižen (ostvaren cilj bez zadovoljstva), previsok (neuspeh, napor), rigidnost-unutrašnja integracija, ali ne i sa okolnostimanefleksibilnost, osiromašeni integritet- nema nezadovoljsta ili neefikasnosti, ali samo jedna aktivnost, uloga. Kao najčešći poremećaji integriteta ličnosti navode se: reaktivni poremećaji koji podrazumevaju gde spadaju Razvojnadečija regresija-nižim nivoima integracije i Situaciona-regresija u stresu, zatim poremećaji dezintegracije ili neki i mentalni poremećaji gde se javlja psihotična-kognitivna i afektivna dezintegracija - disociranost, neefikasnost, zatim neurotska-nesigurnost, nezadovoljstvo sobom, kognitivna neefikasnost i premećaji ličnosti ili poremećaj odnosa sa sredinom http://www.alinea.hr/136.html

41

Zrela ličnost održava stabilnost strukture bez regresije, (dezintegracije, dediferencijacije, dekompenzacije, primitivizacije) na ranije - mladje oblike ponašanja koji su tokom razvoja prevazidjeni i uklopljeni u znatno razvijenije i finije oblike prilagodjavanja putem promene ponašanja*, a posle procesa rasudjivanja (Desimirović V,1997).

Šta je poremećaj ličnosti?, http://inkontinencija.mojblog.rs/arhiva-2-2009.html

Zrela ličnost ne podrazumeva samo jednu dimenziju. Zrela ličnost, po pravilu ima niz karakteristika .Na emotivnom planu, od zrele ličnosti se očekuje da ume da voli, da bude emocionalno stabilna i umereno agresiva. Očekuje se da ume da pruži drugim ljudima prijateljstvo i nežnost. Ona retko koristi mentalne mehanizme odbrane. Na kognitivnom planu, odnosno intelektualno, od ličnosti se očekuje da bude u stanju da se bori za udaljene ciljeve, da se odrekne lako dostižljivih ciljeva zbog dugoročnih ciljeva koji imaju veću vrednost. Ovo ne znaći da ne ume da živi u sadašnjosti. Mora umeti da uvažava realnost i u okviru nje da realno procenjuje mogućnosti. Ona je, pored toga, samostalna i kreativna. Što se tiće savesti, moralnih osobina, ona bi trebalo da bude zrela. prihvatanje i pridržavanje društvenih normi nije posledica straha od kazne, već dobrog znanja prirode i razloga zabrana, kao i poštovanje istih zbog altruizma, zbog razumevanja potreba drugih koje ove norme štite. Prema drugim ljudima postoji jasno izraženo prijateljstvo i saosećanje. Razvijeno je osećanje dužnosti i odgovornosti. Takoñe kod zrele ličnosti treba da imaju očuvane potencijale za razvoj ličnosti. (Desimirović V,1997). Imajući u vidu sve navedeno može se izvesti sumanrni zaključak da zrela ličnost ne podrazumeva takva svojstva prema kojima bi ona morala da podešava svoje planove isključivo prema društvenim zahtevima. Nije prirodno očekivati da zrelost ličnosti znaći žrtvovanje zajednice, naročito onda kada se u ime tzv. viših ciljeva eksploatiše i manipuliše ljudima. Zrelost ne isključuje žrtvu, ali onda kao zrela ličnost treba da shvati da je takvo pravo i potrebno i kada je takva odluka u skladu sa njegovim sistemom vrednosti. Kontrola predstavlja značajnu dimenziju ličnosti. Ona podrazumeva harmonično povezivanje suprostavljenih težnji raznih delova ličnosti (Desimirović V,1997,str. 238). U različitim sitacijama koje uslovno možemo okvalifikovati i kao normale, psihička tenzija može često da raste i u koliko postane neizdrživo visoka i zapreti dezintegracijom ličnosti očekuje se značajna aktivnost Ega, posebno njegovih nesvesnih mehanizama odbrane koji ličnost bar privremeno mogu osloboditi neizdržive napetosti. Teorija o mehanizmima odbrane veoma je značajna u dinamskoj psihologiji i psihopatologiji. Oni za ličnost imaju neprocenjivu vrednost. Stoga ih ovde posebno apostrofiramo s obzirom na njihov značaj u smanjivanju brojnih poremećaja ------------------*Poremećaj ličnosti je, najsažetije i najpovršnije objašnjeno, naglašeno nepravilan razvoj ličnosti kojem je posledica trajan ( obično doživotan ) obrazac osećanja, mišljenja, ponašanja, odnosa prema sebi , drugima i stvarnosti koji se prepoznaje kao upadljivo drugačiji od uobičajenog. Po pravilu, on je štetan po osobu koja ga ispoljava, što se često prenosi i na okolinu, htela to ona ili ne. Prisutna je trijada: poremećaja afekta, nagona i impulsa http://inkontinencija.mojblog.rs/arhiva-2-2009.html

42

i psiholoških i drugih problema koji uslovno spadaju u psihopatologiju svakodnevnog života. Nesvesni mehanizmi odbrane kao deo Ego funkcija su sigurno normalna pojava a ne bolest. Oni istina, mogu postati i deo bolesti i psihopatoloških poremećaja samo onda kada postanu dominantni oblik ponašanja, a uvek sprema navika-rekacija koja se pokreće i na male povode, i na male tenzije bez kojih je život nemoguć. Ovo važi i za uslove kada su životne okolnosti najpovoljnije za pojednica. Frojd je smatrao da se mehanizmi odbrane uvek angažuju zbog preterane anksioznosti i imaju dve zajedničke karakteristike : iskrivljuju, poriču i falsifikuju sliku realnosti, a pri tom osoba nezna o njihovom delovanju jer su nesvesni (Desimirović V,1997,str. 237). U okviru ovog poglavlja želimo da damo kraći osvrt na jš[ neke nerotične poremećaje kod dece i mladih. NEUROZE DEČJEG DOBA U detinjstvu neuroze nastaju kao posledica sukoba izmeñu dečjih želja i ograničenja koja postavljaju odrasli. Ovo ne bi smelo da dovede do zaključka da se dečje neuroze leče popuštanjem dečjim željama; naprotiv, one se time, često, samo produbljuju. Neuroze kod dece nastaju zbog nedostatka razumljivog, prihvatljivog i čvrstog merila za dobro i loše, lepo i ružno, dopušteno i zabranjeno. Zbog toga neuroze kod dece nastaju u onim porodicama gde su merila za dobro, pohvalu i nagradu jedna kod oca, druga kod majke, a sasvim suprotno kod babe ili dede. Isto važi za ishranu, ponašanje prema drugima, uspeh u školi, odevanje. Ukoliko su ta, i ako različita, merila odraslih stalna, dete ne reaguje neurotično, jer zna šta može da očekuje od pojedinih članova porodice. Neuroza kod dece nastaje ako jedna ista osoba (otac, majka, baka, deka) u jednoj situaciji nema dosta pohvalnih reči, za isto delo, u drugoj na to ne obraća pažnju, a u trećoj se čak grubo oslobaña deteta da joj ne smeta. Besomučno vitlanje deteta po sobama, dodirivanje, obaranje i upotrebljavanje skupocenih predmeta, uz popuštanje čak i rušilačkim željama, ponekad su predmet divljanja ne samo roditelja nego i okupljenih gostiju. Drugi put, mogo nevinija igra ili dečji smeh završavaju se šamarom ili grubim udarcem neraspoloženog roditelja. U ovakvoj sredini dete postaje puno iščekivanja, nije u stanju da predvidi posledice, da se pravilno odluči. Ova stalna napetost i gubitak spontanosti i sigurnosti dovode do najrazličitijih neurotičnih smetnji kod dece, kao što su nemiran san, noćni strah, nervozan smeh, različiti grčevi mišića lica, ramena, ruku (tikovi usled stalne napetosti, mišići se sporo i otežano opuštaju u vreme odmora), grizenje noktiju, mucanje, mokrenje u postelji itd. Mucanje O ovim poremećajima već je bilo reči. Odve želimo da navedemo još neke važnije činjeinice. Poremećaji govora mogu nastati kao posledica poroñajnih oštećenja mozga ili zbog mane u govornom aparatu - koji se sastoji od glasnica, mekog i tvrdog nepca, jezika, usana, nosa idr. Zbog toga je pre lečenja mucanja neophodno da pregled izvrše stručnjaci radi utvrñivanja nastajanja ovakvih poremećaja. Mucanje, bez organskih oštećenja, je posledica grča u mišićima koji služe za govor. Napeti mišići nisu u stanju da dovoljno brzo prate proces zatezanja i labavljenja pojedinih mišićnih vlakana, tj. radnje neophodne za artikulisan govor. Produženo mokrenje u postelji Ponovno mokrenje u postelju kod dece obično se javlja oko četvrte, pete ili sedme godine. Razlozi za to leže u unutrašnjem sukobu deteta kome se, zato što je starije, naglo, grubo i bez objašnjenja ograničavaju ranija prava. Povod za to je, obično, roñenje mlañeg deteta (starije u poreñenju sa bebom postaje "veliko"), polazak u obdanište ili školu, zapošljavanje majke, zauzetost bake oko mlañeg unučeta, vaspitni metodi ranije nezaiteresovanog a sada nestrpljivog roditelja, ograničenje kupovanja novih, pored bezbrojnih igračaka (veće dete zahteva i skuplje igračke koje prevazilaze mogućnosti roditelja), i niz drugih faktora. Naglo sputavanje nepripremljenog deteta dovodi do njegovog nesvesnog vraćanja u doba kada su mu se ispunjavale želje bez grubih ograničenja i bez obaveza. 43

POREMEĆAJI LIČNOSTI Dakle što bi bili poremećaji ličnosti? Kao što je opisano gore, to bi bili poremećaji suočavanja ličnosti sa svakodnevnim situacijama i problemima. Odnosno poremećaji adaptacije ličnosti. Ako ličnost shvatimo kao skup mehanizama izgrañenih (interakcijom gena i okoline) u svrhu adaptacije organizma na zahteve okoline, onda bi poremećaji ličnosti ukazivali da su ti mehanizmi nedovoljni i insuficijentni. Poremećaji ličnosti predstavljaju duboko ukorenjene i rano stečene maladativne mentalne mehanizme (koji se dakako odražavaju i u ponašanju) a koji mogu, u interakciji sa situacijim u okolini, izazvati neki klinički sindrom, ili ga u najmanju ruku potencirati. Katkada se ne radi o nekom konkretnom poremećaju na Osi I, već na skupu ponašanja koji ukazuju na odreñeni poremećaj ličnosti. Na primer, osobe s antisocijalim poremećajem češće završe u zatvoru zbog kriminalnog ponašanja.U ovom tekstu poremećaje ličnosti shvatamo više kao jednu vrstu maladaptivnog i neprilagoñenog ponašanja. To su često osobe koje su od sveta i mimo sveta, ali ne čudaci u užem smislu reči kakvim se obično shvataju klasični poremećaji ličnosti. Mnogi poremećaji, ne samo poremećaji ličnosti, pitanje su kontinuuma. U redu je biti ponosan na svoj rad i misliti o sebi dobro, no imati preterano istaknutu tu osobinu, može značiti narcistički poremećaj ličnosti. Dakle retki su čisti tipovi, tj. osobe sa svim simptomima i bez nekih drugih simptoma. Katkada osobe imaju karakteristike više poremećaja ličnosti. Obizom da se u ovom tekstu govori o psihopatologiji svakodnevnog života smatramo da je mnogo primereniji naziv poremećaji ponašanja, nego poremećaji ličnosti. Ovaj poslednji termin više je u upotrebi u psihijatriji i više upućuje na bolesti nego svakodnevne probleme u ponašanju kod mlade osobe. ŠTA JE ANKSIOZNOST Anksioznost se prema Oksfordskom psihološkom rečniku defininiše kao stanje nelagodnosti, u pratnji disforije i somatskih pokazatelja i simptoma napetosti, a usmereno na pojavu mogućeg neuspjeha, nesreće ili opasnosti, a na srpski se često prevodi i uzima ekvivalentno značenje kao „teskoba“. Svi anksiozni poremećaji povezani su s već navedenim osećajem teskobe (npr. strahom, zabrinutošću, malodušnošću), kardivaskularnim smetnjama (povišen krvni pritisak), a prisutne su i mučnina, teškoće s disanjem, poremećaji spavanja, osećaj gušenja, drhtanje ruku, nogu. Razlikovanje anksioznosti i straha često nije tako lako. Anksioznosti se od straha razlikuje u tome što kod straha obično postoji podražaj kojeg je moguće identifikovati, a kod anksioznosti to nije uvek slučaj. Dakle, anksioznost uključuje predviñanje manje ili više realnog pretećeg podražaja, dok strah sledi kao reakcija na zastrašujući podražaj. Anksioznost* je kvalitativno drugačiji doživljaj od straha i javlja se kad se osoba ne može suočiti s prijetnjom. Takva nesposobnost suočavanja s pretnjom može se pojaviti i zato što osoba ne prepoznaje izvor pretnje. Anksioznost se može javiti i onda kada tačno znamo što je izvor pretnje, ali osećamo da ništa u vezi s tim ne možemo preduzeti. Ključni element je sposobnost suočavanja s ugrožavajućom situacijom, a ne činjenica je li uzrok poznat ili ne. Kada govorimo o anksioznosti razlikujemo anksioznost kao stanje i anksioznost kao osobinu. Anksioznost kao stanje je individualni doživljaj u specifičnoj situaciji u specifično vreme. Kao primer anksioznog stanja može se uzeti tzv. «ispitna anksioznost» - stanje uzbuñenosti, napetosti, osećaja nelagodnosti i zabrinutosti koja se javlja u ispitnim situacijama, nakon njih i pri njihovom zamišljanju i -----------------------*Anksiozni poremećaji je zajednički naziv za raznorodni skup poremećaja u kojima dominira simptom anksioznosti, odnosno neodreñenog straha. To je hronično stanje tenzije, brige, straha od nepoznate ili neprepoznate percepcije straha ili konflikta. Anksioznost odvajanja se definiše kao emocionalna reakcija koja se javlja kada je osujećeno, ili se takvim čini, uspostavljanje bliskosti sa osobom koja privlači ili sa kojom postoji bliska emocionalna privlačnost. To je normalan i konstruktivan oblik emocionalnog reagovanja, a dobija dimenziju patološkog samo u slučajevima kada je anksioznost vrlo visokog intenziteta i kada se javlja u situacijama u kojima se ne bi očekivala njena pojava. Ivan Vidanović, Rečnik socijalnog rada http://sr.wikipedia.org/sr

44

anticipiranju. Verojatnost pojave anksioznosti zavisi od osobe, situacije i vrste «anksioznog odgovora”. Anksioznost kao crta (ili osobina) ličnosti je relativno trajna osobina ličnosti, tj. dispozicija da se bude anksiozan u mnogim različitim situacijama. Ono što pogoduje razvoju anksioznosti kao osobine ličnosti obrasci privrženosti koji imaju središnju važnost u emocionalnom životu ljudi: Ono što je, veruje se, bitno za duševno zdravlje jest to da dete već od najranije uzrasta oseti toplu, blisku i trajnu vezu sa svojom majkom (ili stalnom zamenom za majku...) u kojoj oboje nalaze zadovoljstvo i užitak. Takoñer, obrasci koji mogu pridoneti razvoju anksioznosti i depresije su preteće ponašanje i neprijateljsko, odbacujuće ponašanje. Smatrao je da su obrasci pretećegponašanja, tj. ona ponašanja koja pokazuju da roditelj nije emocionalno ili fizički dostupan kad je to potrebno, karakteristika odnosa privrženosti koje su u detinjstvu doživele upravo anksiozne osobe. Odnos simptoma anksioznosti i depresije i dimenzija ličnosti u adolescenciji Razvojna psihopatologija pojačano se razvijala 70-ih godina prošlog veka i dala je novo razumevanje odnosa razvojnih procesa i psihopatologije. Ovaj pristup polazi od pretpostavke da je važno proučavati normalan razvoj čoveka kako bi mogli razumeti odstupanja koja nazivamo psihopatološkim stanjima. Obzirom da je razvoj celoživotni proces i da je svaki pojedinac suočen s razvojnim zadacima, normalnost se definira kao "uspešna integracija bioloških, socijalnih, emocionalnih i kognitivnih dostignuća koja donose poñ ednako sadašnjoj i budućoj adaptaciji". Prema shvatanju razvojne psihopatologije, do poremećaja ne dolazi oñ ednom, već postepeno od subkliničkih simptoma, pojedinačnih simptoma, preko sindroma do poremećaja. To upućuje na važnost istraživanja svih nivoa psihopatoloških fenomena, posebno nivo simptoma i sindroma, a s ciljem boljeg prepoznavanja dece i mladih koji su pod rizikom razvoja nekog poremećaja kao i razvijanja strategija prevencije. Anksioznost i depresija mogu predstavljati prilagoñavanje u stresnim situacijama, ali mogu i preći u psihopatološke poremećaje. Anksioznost nas upozorava i priprema na potencijalno stresnu ili opasnu situaciju, a depresija prati neugodna i stresna iskustva kao što su gubitak važnih osoba ili materijalnih dobara, neuspeh u postizanju važnog cilja i dr. Ako se osećaj anksioznosti javlja izvan preteće situacije ili traje vrlo dugo nakon stresa, a po svom intenzitetu nije u skladu sa stvarnom opasnošću te može na bizaran način izmeniti mišljenje, smatra se patološkom anksioznošću. Vrlo slično, depresivno stanje koje po svom intenzitetu i trajanju nije u skladu s pretrpljenim gubitkom te dovodi do izrazitog osećaja krivice i gubitka samopoštovanja smatra se patološkim stanjem. Simptomi anksioznosti i depresije, kao i poremećaji, pojavljuju se češće od ostalih simptoma i poremećaja i to u svim životnim periodima. Često se javljaju u "prelaznim" periodima života kao što su polazak u vrtić, osnovnu školu, prelazak u srednju školu, na fakultet, zapošljavanje ili u drugim situacijama u kojima se odvija veća promena, kao što je ulazak u brak, poroñaj, gubitak bližnjih i sl., jer su te situacije nove i nepoznate te zahtijevaju prilagoñavanje. Može se reči da je adolescencija jedno od dužih prelaznih perioda s vrlo intenzivnim promenama. Najčešće navoñene dobne granice adolescencije su od 12 do 19 godina, no tehnološki napredak doveo je do potrebe za produženim školovanjem pa se tako period adolescencije produžio. U tranzicionim zemljama, kao što je Srbija, mladi još dugo nakon zapošljavanja žive s roditeljima, što takoñer može dovesti do produženja adolescentskog razdoblja. Najšire dobne granice danas kreću se od 11 do 25 godina. Kao što je već pomenuto, to je period intenzivnih promena na fizičkom, kognitivnom i emocionalnom planu, kao i u odnosima s vršnjacima i roditeljima. Pred adolescente su postavljeni i brojni zahtjevi - istovremeno se očekuje individualizacija, ali i prilagoñavanje društvu. Zahtevi u školi predstavljaju veliki izvor stresa, budući da je školski uspeh važan za budućnost, za daljnje školovanje ili zapošljavanje. U ovom periodu dolazi do porasta simptoma anksioznosti i depresije u odnosu na period kasnog detinjstva. Teško je reči kolika je tačno zastupljenost anksioznih i depresivnih poremećaja odnosno simptoma ovih poremećaja u adolescenciji jer se u istraživanjima koriste različiti izvori podataka, različite klasifikacije poremećaja, različiti upitnici i različite granične vrednosti. Procenjuje se da je prevalencija anksioznih poremećaja iznad 10% te da izmeñu 10% i 20% mladih pati od simptoma anksioznosti. Prevalencija depresivnih poremećaja u 45

adolescenciji iznosi oko 14%, a 10 - 30% adolescenata postiže rezultate iznad kritične granice na skalama simptoma depresije. U ovom periodu dominantni simptomi depresije su osjećaj krivicee, beznaña, bespomoćnosti i razdražljivosti. Javlja se i gubitak interesovanja, povlaćenje iz socijalnih kontakata, telesne tegobe kao što su bolovi u stomaku, konverzivne reakcije, prekomerno spavanje hipersomnija, a mogu se javiti problemi u školi i agresivno ponašanje. Klinička slika u odnosu na detinjstvo jasnija je i sličnija odrasloj dobu. Večina istraživanja pokazuje da na prelazu iz kasnog detinjstva u adolescenciju dolazi i do polnih razlika u izraženosti simptoma depresije pa ñ evojčice navode više simptoma od dečaka. Uopšteno, simptomi anksioznosti u periodu adolescencije na telesnom planu odnose se na različite fiziološke reakcije kao što su crvenilo na licu, probavne smetnje, drhtanje tela i/ili glasa, ubrzani rad srca i ubrzano disanje, ukočeno držanje i drugo. Na emocionalno-kognitivnom planu prisutna je preterana briga kod odvajanja od roditelja, odlaska u školu, socijalne evaluacije vršnjaka, nastupe pred drugima, posebno u školi kada postoji mogučnost evaluacije, preterano razmišljanje o ponašanju u prošlosti i budućnosti, kao i preterana briga oko budućnosti. Bez obzira na predmet brige, ona je postojana, preterana i vrlo često izvan kontrole. Visoko anksiozna deca manje doživljavaju da su prihvaćena u društvu, globalno samopoštovanje im je sniženo i imaju više negativnih interakcija s vršnjacima. Važno je napomenuti da u ovom periodu prisutnost simptoma može biti deo razvojnog procesa i ne mora doći do razvoja poremećaja, no oni mogu značajno ometati funkcioniranje. NARCIZAM- samoljublje 1. Ima li danas više narcisa?; 2. Bezuslovna ljubav; 3. Nespremni za neuspehe i 4. Zavisni od slavnih "Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, preduzimljivom duhu, srećnom temperamentu, vedrom umu i zdravom telu." Arthur Schopenhauer

Narcisi slamaju srca i ne vide posledice svojih dela na druge, no, isto tako, oni su često bolno zavisni od mišljenja okoline i nesposobni za pravu sreću. U poslednje vreme psihoanalitički pojam „narcizam“ postao je neka vrst pomodne dijagnoze koja se primenjuje na sve i svašta - od problematičnih partnera do učesnika TV reality programa, korisnika YouTubea, Facebooka i MySpacea i, naravno, celebrityja. Ima li danas više narcisa? Odakle oñ ednom takva popularnost za stručni termin koji se upotrebljava još od kraja XIX veka? Možda je ušao u tako široku upotrebu, napominje jedna psihoterapeutkinja u New York Timesu, jer kad za nekog kažemo da je narcisoidan, zvučimo pametnije nego kad kažemo da je idiot - što zapravo želimo reći jer imamo potrebu ljude koji se loše ponašaju obiležiti pogrdno kako bismo ih odelili od sebe. Ali, možda su doista karakteristike narcizma sve prisutnije u današnje vreme, što potvrñuju i neki drugi pokazatelji osim svakodnevnog pogrdnog korištenja tog psihološkog termina na zapadu. Na primjer, 2006. godine dve trećine američkih studenata postiglo je natprosečne rezultate na testu procene narcisoidne osobnosti - čak 30 posto više nego kad je test prvi put proveden 1982. Prema kliničkom dijagnostičkom priručniku, narcizam je obiležje osobnosti koje uključuje “grandiozno shvatanje sebe, opsesivnu potrebu za obožavanjem i manjak empatije”. Bezuslovna ljubav Termin je skovao engleski lekar i seksolog Havelock Ellis 1898. u eseju o autoerotizmu, prema grčkom mitu o mladom Narcisu kojeg su bogovi, zato što je prezreo ljubav nimfe Jeke, osudili na to da se zaljubi u vlastiti odraz u vodi. Godine 1933. slavni Wilhelm Reich opisao je “falično-narcisoidnu” osobinu koja najbolje odgovara onom što danas podrazumevamo pod narcizmom: osobu samouverenu, arogantnu, nadmoćnu. Narcisi su zaljubljeni u sebe do isključivosti - kako ironično peva Gobac u hitu Psihomodo popa “Ja volim samo sebe, svog predivnog sebe”. Narcisi od drugih očekuju da ih bezuslovno vole, dok im oni sami ne uzvraćaju osećaje jer to nisu u stanju. “Narcisi slamaju srca i ne vide posledice svojih dela na druge”, piše Jeremy Holmes u knjizi “Narcizam”. 46

Tašti i presigurni u svoju važnost, narcisi se hvale svojim uspesima, stvarnim ili izmišljenim, i veruju za sebe da su jedinstveni. Takvo je stanje duha počelo sedamdesetih godina koje je pisac Tom Wolfe definirao kao “Me decade”, decenija kad se sve vrtelo oko ugañanja sebi i svojim željama, dok je u romanu “Lomača taštine” kroz glavnog junaka koji trguje vrednosnim papirima prikazao soj ljudi koji sebe doživljavaju kao “gospodare svemira” kojima nitko nije ravanOsim o moći, o svom utjecaju na druge i još više zavisni od obožavanja, narcisi često sanjaju o slavi. Zato se tako gorljivo prijavljuju u emisije kao što su “Story Supernova”, gde bar moraju pokazati nekakav talent, ili još više “Veliki brat - Big Brother”, gñ e ne moraju pokazati ništa osim samih sebe i time doći do slave koja im, prema njihovu dubokom uverenju, pripada. U potrazi za publikom pred kojom će se eksponirati narcisi se množe na internetu, svesni da onde “svako može biti slavan meñu petnaestero”, kako je MySpace generacija parafrazirala Warholovih 15 minuta slave. Nespremni za neuspehe MySpace ili generacija Y, ljudi u dobu od 18 do 35 godina, narcisoidno su okrenuti sebi više nego bilo koja ranija generacija, tvrdi psiholog dr. Jean Twenge u knjizi “Generation Me”, ali i skloniji depresiji. Twenge analizira posledice američkog načina vaspitanja i obrazovanja, u kojem je akcenat na razvijanju samopoštovanja neprestanim hvaljenjem dece i za najbezveznije ‘uspehe’ te, upozorava da podižemo generacije narcisa koji egoistično misle samo na sebe, s jedne strane, a s druge, potpuno su nespremni suočiti se s neuspehom. I premda postoji velika razlika izmeñu samopoštovanja stečenog vaspitanjem i patološkog samopouzdanja narcisa koje zapravo krije duboku nesigurnost, teško se ne zapitati kakvi će ljudi postati američka deca i drugih postindustrijskih drušrtava koja u razredu umesto “Bratec Martin” pevaju nešto poput “Ja sam super, ja sam super! Gledaj me! Gledaj me!”. Zavisni od slavnih Današnja fascinacija celebrityjima svih vrsta takoñer je refleks narcizma, a uključuje ne samo opsesiju slavom i moći, nego i poniženje koje katkad priželjkujemo onima koji su se previsoko uspeli da bismo se naslañivali njihovom nevoljom. Možda baš ta “Schadenfreude” objašnjava zašto su 2004. glavne američke TV stanice posvećivale prosečno 26 minuta dnevno gladnima u Darfuru, a 130 minuta jadima Marthe Stewart, kraljice TV instrukcija za domaće obožavaoce, koju su optužili za utaju poreza. Taj podatak navodi Jake Halpern u knjizi “Fame Junkies”, koju zaključuje rečima: “Naša opsesija slavnima nema veze s njima, nego s nama i našim potrebama”. Svi smo mi danas više ili manje narcistični, više ili manje ovisimo o mišljenju drugih ljudi. Deo narcizma je pozitivan, pokreće nas i motiviše. Taj pozitivan deo narcizma kaže: “Vidi me! Vidi što mogu!” Zamislite glumce, pevače, predavače, sve ljude koji staju pred auditorijum, svi su oni u nekoj meri motivisani potrebom da se pokažu i da drugi vide njihove kvalitete. Narcistički pojedinci su orentirani na sebe, imaju grandioznu sliku o sebi. No, kvaka narcizma je u tome što su ti ljudi bez pravog osećaja sebe samih i bolno zavise od slike koju o njima imaju drugi ljudi: njima nije važno što su napravili, nego je važno kakav je to oñ ek imalo. Ako je povratna informacija pozitivna - ako im aplaudiraju, odobravaju ili ih gledaju s ljubavlju - narcisoidne osobe osećaju se dobro, grandiozno, važno i superiorno. No, ako je povratna informacija kojim slučajem negativna, ako naiñu na kritiku i neodobravanje, to je za njih veoma bolno pa reagiraju besom, očajanjem ili povlačenjem. Narcisi se, tako, stalno klackaju izmeñu osećaja grandioznosti i osećaja inferiornosti, a to klackanje zavisi od reakcije okoline. Roditelji koji stalno i nekritički hvale svoje dete za svaku sitnicu, mogu podtstaći razvoj narcizma kod deteta. Dete treba potvrdu svoga unutarnjeg doživljaja i želi da ga roditelje vide, a ne traži neprestanu procenu onoga što radi. Kada sledeći put vaše dete vikne s ljuljačke “Vidi me!”, oduprite se automatskoj rakciji modernog roditelja i nemojte povikati: “Bravo!”. Jedno obično “Vidim te!”, sasvim je dovoljno. Porodica u kojima je postignuće važnije od toga kako se ko oseća i kakav je to pravo su plodno tlo za razvoj narcizma. Kad govorimo o narcizmu, važno je razgraničiti narcizam kao poremćaj od narcističnog poremećaja ličnosti. 47

ANOREKSIJA NERVOZA – psihološki aspekti najčešćeg poremećaja ishrane 1. Što dovodi do anoreksije?; 2. Literatura

Psihološko značenje hrane i hranjenja mnogo je dalekosežnije i važnije od puke nutritivne

vrednosti konzumirane hrane. Česta je pojava da ljudi mnogo svog vremena i napora ulažu u izbor, pripremu i posluživanje hrane. Osim činjenične fizičke (egzistencijalne) „zavisnosti“ o hrani (jer bez hrane doslovno nema života), ljudi uz hranu vežu i snažne emocionalne asocijacije. Glad u čoveku vrlo često izaziva razdražljivost, iritabilnost i intenzivan osećaj nezadovoljstva; isto tako, dobar obrok može kod čoveku izazvati osećaj zadovoljstva, dobrobiti i brige za sebe. S druge pak strane, za neke ljude hranjenje predstavlja doslovno muku i usmerenost na bizarne i nezdrave rituale vezane uz proces hranjenja. Osobe s poremećajem hranjenja nastoje držati pod strogom kontrolom svoje „nezdrave“ stavove i ponašanja vezana uz hranu, te time stavljaju sopstvene živote u opasnost, što u velikoj meri uznemiruje i zabrinjava članove njihovih porodicai bliske osobe. Dva najpoznatija poremećaja hranjenja su svakako anoreksija (anorexia nervosa) i bulimija (bulimia nervosa). Iako se anoreksija i bulimija smatraju dijagnostički odvojenim poremećajima ili sindromima, postoje sličnosti u njihovom razumevanju. Cilj ove rasprave ipak je samo anoreksija nervoza. MKB-10 klasifikacija psihijatrijskih poremećaja u dece i adolescenata Svetske zdravstvene organizacije (2003) anoreksiju nervozu opisuje kao „poremećaj karakterističan po namernom gubitku težine koji je osoba podstakla i održava“, odnosno kao „namernu težnju za mršavošću do tačke krajnje iscrpljenosti, čak i smrti“ (Wenar, 2003).

http://www.stetoskop.info/Mentalna-anoreksija-466-c20-content.htm

Osim namerno izazvanog gubitka telesne težine (mase), anoreksiju karakteriše i intenzivan osećaj straha od gojaznosti, poremećaj u percepciji izgleda sopstvenog tela, sekundarne endokrinološke i metaboličke promene te poremećaji telesnih funkcija (Jakovljević, 1995). Mršavost se održava strogim restriktivnim detama, korištenjem laksativa, preteranom fizičkom aktivnošću, a kod nekih anoreksičnih devojaka i samoizazvanim povraćanjem (što se smatra karakterističnim znakom bulimije nervoze). Anoreksija se, prvenstveno ali ne i isključivo, u oko 90% slučajeva javlja kod devojaka u adolescenciji i mladih žena. Što dovodi do anoreksije? Wenar (2003) navodi multidimenzionalni model faktora koji dovode do anoreksije nervoze. Te faktore deli na intrapersonalne (ženski pol, nedostatak osećaja sposobnosti i autonomije, strahovi od sazrevanja, nesigurnost i poslušnost, teškoće hranjenja u ranom periodu života, rigidno mišljenje, fiziološke disfuncije), interpersonalne (roditelji skloni kontrolišućem ponašanju, roditelji orijentisani na uspeh, roditelji u sukobu, depresivni i impulzivni roditelji), faktore višeg reda (društveno preferiranje mršavosti, pritisak za uspehom), te precipitirajuće faktore (osećaj gubitka samopoštovanja i samokontrole, nove i nepoznate okolnosti odvajanje kao što su seksualna intimnost ili gubitaka. U suštini anoreksije svakako se nalazi poremećena slika sopstvenog tela (prema Halgin & Whitbourne, 1994). Poznata je situacija u kojoj članovi porodice doživljavaju stalnu frustraciju pokušavajući anoreksičnu osobu uveriti da je izrazito premršava, makar je ona duboko uverena u 48

vlastitu gojaznost. Anoreksična osoba u ogledalu vidi samo i isključivo svoj gojazni stas. Klinička ispitivanja su dokazala kako adolescesentkinje s anoreksijom ne shvataju koliko je njihovo telo postalo mršavo. Slika tela kod anoreksičnih osoba nije dakle odreñena realnošću, već njihovim dubokim i snažnim iracionalnim potrebama. Jednim od najvažnijih faktora u nastanku i razvoju anoreksije svakako se smatra porodica anoreksične osobe. Razvojno-klinička perspektiva (Wenar, 2003) navodi nametljivu preteranu zaštitu ili prekomernu kontrolu deteta koje započinju još od dojenačkog doba. Posledica je atmosfera u kojoj dete ne može izraziti svoju srdžbu zbog straha da će biti ostavljeno samo i bespomoćno. Takvo dete vrlo često izrasta kao „primereno, uzorno dete“, poslušno, pouzdano i pažljivo kod kuće, te popularno i uspešno u školi. Ono što takvom detetu nedostaje je njegova individualnost i autonomija; takvo dete živi životom roditeljske slike pravilnog ponašanja, od njegovog telesnog izgleda, hrane koju jede, odeće koje nosi, prijatelja s kojima se druži, aktivnosti u kojima sudeluje. Svaki znak detetovog otpora ili zauzimanja za sebe doveo bi do neugodne situacije, jer kako se dete može odupreti željama roditelja koji su toliko zabrinuti oko njegove dobrobiti? Tako dete svoj jad i muku neiskazanih emocija ili izbacuje iz svesti ili ih nastavlja nositi u tišini. Konačno, dete počinje misliti da njegov život ustvari nije njegov, već živi kroz roditeljske vrednosti i želje. Adolescencija kao glavni razvojni zadatak nosi uspostavu nezvaisnog identiteta mlade osobe, te samim tim predstavlja posebno uznemirujuću fazu u razvoju devojke s anoreksijom. Ukratko, devojke kroz unos hrane samo pokušavaju rešiti svoje probleme uključivanjem svoeg tela, umesto da se direktno suoče s bliskim odraslim osobama koje su odgovorne za probleme. Kako nastavljaju gladovati, one sve više stvaraju zakašnelu kontrolu nad svojim roditeljima putem njihove brige, kroz nabavljanje posebne hrane, te kroz roditeljsku bespomoćnost da ih promene. Premda ta pobeda u borbi za kontrolu nad vlastitim životom može na kraju biti na strani devojke, ona se dobiva uz visoku cijenu: osiromašenje njhova života i dovoñenjem zdravlja u opasnost. Porodica buduće anoreksičarke preterano brine o ishrani, obrocima i ponašanju za stolom. Nametljivost članova takvog porodičnog sistema ograničava detetovu autonomiju, a detetove psihološke i telesne funkcije neprestano bivaju predmetom detaljnog posmatranja. Istraživanja pokazuju kako roditelji anoreksičnih kćerki komuniciraju tako što daju dvostruke poruke brižne pažnje, uz istovremenno zanemarivanje potreba svojih kćerki da izraze sebe i svoje osećaje. Te kćerke se, pak, dvoume izmeñu pokazivanja svojih osećaja i „podčinjavanja“ roditeljima. Tako preterana briga uz istovremeno zanemarivanje i negiranje izražavanja samoga sebe onemogućuje pokušaje kćerki da se individualizira i održava je u zavisnom stanju. Ipak, važno je navesti da postoje dokazi kako porodična patologija u slučaju anoreksije nije jedinstvena jer se može naći i u porodicama dece s drugim organskim stanjima (astma, dijabetes, i sl.). Isto tako, literatura (Wenar, 2003) upozorava na opasnost preuranjenog obiležavanja porodice jer postoji raznolikost u porodičnim modelima i karakteristikama ličnosti same devojke s anoreksijom. Tako su npr. neke porodice u početku bile dezorganizovane ali su nakon oporavka devojke postale integrirane i efikasne, dok su druge počele pokazivati ozbiljne znake patološken eprilagoñenosti. Iz rasprave o uzrocima anoreksije nervoze svakako se ne smeju izostaviti i socijalno-kulturalni faktori, prvenstveno šira društvena sredina u kojoj devojka odrasta i živi. U zapadnom društvu ideal lepote se promenio od zaobljenih, bujnih figura toliko popularnih pre nekoliko decenija, do mršavih, tankih i gracilnih danas. Osim toga, kulturološka pravila nažalost odreñuju da je debelo ružno i loše, dok je mršavo lepo a samim tim i dobro. Adolescencija predstavlja vrhunac procesa kulturalizacije mlade osobe koji traje celog njenog života, budući da porodica, škola te sredstva javnog informisanja šalju poruke da devojčice trebaju biti fizički privlačne (što podrazumeva i mršavost). http://www.skole.hr/print/?prt_name=news&prt_id=1495

49

SEKSUALNI POREMEĆAJI I POREMEĆAJI POLNOG IDENTITETA 1.

Poremećaji polne želje; 1.1.Averzivni seksualni poremeæaj ; 1.2. Poremećaj sa smanjenjem polne želje; 2.) Poremeæaj seksualnog uzbuñivanja; 2.1. Poremećaj seksualnog uzbuñivanja kod žena 2.2. Poremeæaj erekcije kod muškaraca; 3. Poremećaj orgazma; 3.1. Poremeæaji orgazma kod muškaraca; 3.2. Prevremena ejakulacija ; 4. Poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu ; 4.1. Dispareunija; 5. seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja; 6. seksualne smetnje kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci

Seksualne smetnje obeležene su poremećajima polne želje i psihofiziološkim promenama koje obležavaju ciklus seksualnog odgovora i uzrokuju značajne smetnje i meñuljudske probleme. Seksualne smetnje uključuju: 1.) poremećaji polne želje (averzivni seksualni poremećaji, poremećaji sa smanjenjem polne želje) 2.) poremećaj polnog uzbuñivanja (poremećaj polnog uzbuñivanja kod žena, poremećaj erekcije kod muškaraca) 3.) poremećaj orgazma (prevremena ejakulacija, poremećaji kod žena) 4.) poremećaji s pojavom boli pri polnom odnosu (dispareunija, vaginizam) 5.) seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja 6.) seksualne smetnje prouzrokovane psihoaktivnim supstancama 7.) neodreñene seksualne smetnje 1.) Poremećaji seksualne želje - Ciklus polnog odgovora može se podeliti u sledeće faze : 1) želja: maštanje o seksualnoj aktivnosti i želja da se takva aktivnost ostvari 2) uzbuñenje: subjektivni osećaj seksualne prijatnosti odgovarajućim fiziološkim reakcijama. Kod muškaraca erekcija, kod žena karlična vazokongestija. 3) orgazam: dostizanje vrhunca seksualnog uzbuñenja 4) smirenje: osećanje mišićnog opuštanja te opšte dobro osećanje Poremećaji seksualnog odgovora mogu se pojaviti u svakoj pojedinoj fazi. Averzivni seksualni poremećaj – Obeležej ovog poremećaja je odbojnost i aktivno izbegavanje genitalnog seksualnog kontakta s partnerom. Smatra se poremećajem kada dovodi do znaćajne smetnje ili interpersonalnih odnosa. Osobe s ovim poremećajem približavanjem seksualnom odnosu osećaju strah, anksioznost te gañenje prema partneru. Odbojnost prema seksualnom kontaktu može se odnositi na odreñene aspekte seksualnog iskustva. Neke osobe doživljavaju odbojnost prema svim seksualnim nadražajima uključujući ljubljenje i dodirivanje. Suočene s seksualnim poremećajima, neke osobe s teškoćama averzivno-sekaualnog poremećaja mogu doživeti panične napade sa snažnom anksioznošću, osećanje užasa, nesvesticama, mučninom, vrtoglavicama, teškoćama pri disanju, te palpitacijama. Mogu dovesti do socijalnih problema. Osobe mogu seksualne situacije i moguće seksualne partnere prikrivenim strategijama, poput zanemarivanja spoljnjeg izgleda, zloupotrebom psihoaktivnih spstanci. Smanjenje seksualne želje – Važno obeležje je manjak ili nedostatak seksualnih fantazija i želje za seksualnom aktivnošću. Poremećajem se smatra ukoliko dovodi do značajnih problema ili meñuljudskih teškoća. Može biti opšti koje ukljućuje sve oblike seksualgog izražavanja, ili je situaciono i ogranićeno na jednog partnera ili odreñene seksualne radnje. Smanjeno seksualno interesovanje često je praćeno problemima seksualnog uzbuñivanja ili poremećajima

orgazma. Smanjenje seksualne želje može biti primarna smetnja ili može biti posledica emotivnog poremećaja sa problemima u uzbuñivanju ili orgazmu. Depresija takoñer može biti uzrok smanjene seksualne želje kao i opšte zdravstveno stanje, kao i problemi sa slikom vlastitog tela. 2.) Poremećaj seksualnog uzbuñenja Poremećaj seksualnog uzbuñenja kod žena - Bitno obležje poremećaja je trajna ili ponavljajuća nesposobnost postizanja, ili održavanja do kraja seksualne aktivnosti, odgovarajućeg odgovora ma seksualnu uzbuñenost. Osobe sa ovom vrstom poremećaja imaju vrlo malo ili nimalo subjektivnog osećaja seksualnog uzbuñenja. Poremećaj može dovesti do bolnog snošaja, izbegavanje odnosa i problema u bračnim i seksualnim odnosima. Postoje trajni ali i privremeni oblici poremećaja. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja. Poremećaj erekcije kod muškaraca - Trajna ili ponavljajuća nesposobnost da se postigne ili održi do kraja seksualna aktivnost, odgovarajuća erekcija. Poremećaj se manifestuje u značajnim smetnjama ili meñuljudskim teškoćama. Postoje različiti oblici smetnji erekcije. Neke osobe se žale na nesposobnost postizanja erekcije do početka odnosa, zatim postizanjem erekcije i održavanjem do penetracije. Zanimljivo je da neki muškarci doživljevaju erekciju za vreme samozadovoljavanja i za vrijeme buñenja, no ne mogu postići erekciju pri odnosima. Poremećaji erekcije često su udružene sa seksualnom anksioznošću, strahom od neuspeha, zabrinutošću oko seksualnog efekta i smanjenjem subjektivnog osjećaja seksualnog uzbuñenja i prijatnosti. Ovaj poremećaj može biti praćenjem poremećajem sa smanjenjem seksualne želje i prevremenom ejakulacijom. http://www.edusex.org Powered by Joomla! 3.) Poremećaj orgazma Poremeæaji orgazma kod žena – U pitanju je trajno ili ponavljajuće odlaganje ili nedostatak orgazma koji bi se normalno trebao javiti u fazi seksualnog uzbuñenja. Žene pokazuju veliku

50

raznolikost u obliku i jačini nadržaja koji izazivaju orgazam. Poremećaj mora prouzrokovati ozbiljne smetnje ili meñuljudske teškoće da bi se tako okvalifikovalo. Može se javiti i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci i opšeg zdravstvenog stanja. Poremeæaji orgazma kod muškaraca – trajno ili ponavljano odlaganje ili odsutnost orgazma, koji bi se normalno trebao dogañati u stadijumu seksualne uzbuñenosti. Da bi se kao takav okvalificirao, mora dovoditi do znaćajnih smetnji ili meñuljudskih problema. U najčešćem obliku osoba ne može postići orgazam za vreme seksualnog odnosa, iako može ejakulirati u slućaju partnerovog manualnog ili oralnog nadržaja. Neke osobe mogu postići orgazam, ali samo nakon snažnog i dugog nesnošajnog nadržaja. Prevremena ejakulacija - Bitno obeležje je trajno ili ponavljajuće zapoćinjanje orgazma i ejakulacije nakon neznatnog seksualnog uzbuñenja illi vrlo brzo nakon uvlaćenja penisa i pre nego što to osoba želi. Većina muškaraca s ovim poremećajem može odlagati orgazam tokom samozadovoljavanja mnogo duže nego tokom seksualnog odnosa. Poremećaj mora dovoditi do znaćajnih smetnji i meñuljudskih problema. Može nastat i kao i drugi poremećaji iz ove grupe i zbog neposrednog delovanja psihoaktivnih supstanci. Kao i druge seksualne smetnje, poremećaj ejakulacije može stvoriti napetosti u odnosima. Neki neoženjeni muškarci uzdržavaju se od zapoćinjanja veza s novim partnerkom zbog straha da se ne osramote zbog poremećaja. To može doprineti socijalnoj izolaciji. Prestanak pijenja alkohola može dovesti do pojave prevremene ejakulacije ukoliko je osoba odlaganje orgazma postizala uz pomoć alkohola, a ne putem sosptvenog iskustva. 4.) Poremećaji s pojavom bola pri polnom odnosu Dispareunija - Bitno je obilježje dispaurenije bolovi koji su povezani seksualnim odnosom. Kako se pojavljuje najćešće za vrijeme seksualnog odnosa bolovi se mogu javiti u toj situaciji ali i se mogu javiti i pre i posle snošaja. Poremećaj se može razviti i u žena i u muškaraca. Kod žena bol se opisuje kao povreda za

vjeme prodiranja ili kao duboka za vrijeme penilnog guranja. Jačina simptoma se razlikuje od blage nelagodnosti do snažnog bola. Poremećaj mora izazivati znaćajne smetnje ili meñuljudske teškoće. Može nastati i zbog neposrednog efekta psihoaktivnih supstanci ili loše opšeg zdravstvenog stanja.. Bitno obiležje vaginizma je trajna ili ponavljana nevoljna stezanja perinealnog mišća koje okružuju spoljnju trećinu vagine, kada se u vaginu pokušava uvući penis, prst, tampon ili spekulum. Kod nekih žena već i samo oćekivanje uvlaćenja u vaginu može dovesti do mišićnog spazma. Spazmi se mogu razlikovati od blagih, koji ukljućuju napetost i neprijatnost, do jakih, koji sprećavaju uvlaćenje. Poremeæaj je češi kod mlañih nego u starijih žena, u žena s negativnim odnosom o seksualnosti te kod žena s anamnezom seksualnog zlostavljanja ili traumatizovanja. 5.) Seksualne smetnje zbog opšeg zdravstvenog stanja - Bitno obiležje ovog poremećaj je prisutnost klinički znaćajnih smetnji za koju je utvrñeno da nastaje isključivo zbog neposrednog fiziološkog efekta lošeg opšeg zdravstvenog stanja. Ova seksualna smetnja može uključivati bol pri snošaju, smanjenu seksualnu želju, smetnje erekcije ili duge oblike seksualnih tegoba I smetnji (npr. poremećaje orgazma) i mora dovoditi do značajnih smetnji ili meñuljudskih problema. 6.) Seksualne smetnje kao posledica zloupotrebe psihoaktivnih supstanci - Bitno obilježje je klinički znaćajna seksualna smetnja koja dovodi do brojnih poremećaja ili meñuljudskih problema. Zavisno o kojoj je psihoaktivnoj supstanci reč, u smetnje se mogu uključivati poremećaje želje, uzbuñivanja, orgazma ili bola pri snošaju. Seksualne smetnje mogu se javiti u vezi s intoksikacijom sa sledećim PAS: alkohol; amfetamin i sl.; kokain; opijati; sedativi, hipnotici i anksiolitici; i druge ili nepoznate PAS. Primećeno je da akutna, a još viš kronična zlouporaba PAS smanjuju seksualno interesovanje I dovode do problema uzbuñivanja u kod oba pola. Smetnje orgazma se čeće javljaju kod muškaraca. Seksualne smetnje u celini se javljaju za vreme intoksikacije PAS.

Edusex.Org - Seksualna Edukacija Online [seks, seksualnost, spolne bolesti i kontracepcija] http://www.edusex.org Powered by Joomla! Generirano: 24 August, 2008, 08:33.

OSOBE S INVALIDITETOM: drugačije i zato daleke? 1. Specifičnost situacije osoba s posebnim potrebama; 2. Okruženje osobe s posebnim potrebama; 2.1. Braća i sestre; 2.2. Stručno osoblje; 2.3. Različitost i ne(spo)razumevanje "Samo se glupanu život čini jednostavnim." Maksim Gorki

U

ovom prilogu želimo da ukažemo na važnije činjenice koje se odonse na psihopatologiju svakodnevnog života kod invalidnih osoba i svakodnevnim teškoćama s kojima se sureću njihove porodice. Očigledna je različitost osoba s invaliditetom od ostatka populacije i po mnogo čemu je protkana nerazumevanjem i nezgrapnošću s obe strane. Dok se jedni trude da se izbore za mesto pod suncem, u društvu i ekonomskom sistemu i time zadobiju prihvatanje i 51

(samo)poštovanje, često pokušavaju oponašanjem biti u svemu kao "oni drugi", pod svaku cijenu. S druge pak strane, svoje neznanje, strah pred drugačijim od uobičajenog, a nekada i neprihvaćanje, može biti praćeno prezirom i izbjegavanjem ili pak neprirodnom susretljivošću i servilnošću. Ovakvog stanja stvari u ophoñenju s osobama s posebnim potrebama nije pošteñeno ni stručno osoblje, oni koji bi po svom odabiru zanimanja trebali biti kompetentni na tom području. Valja stoga skrenuti pozornost na pokazatelje koji se nekad skrivaju ispod površine naučene profesionalnosti, dobrog ponašanja i deklarirane dobre volje. U svakom slučaju nam je potrebno još mnogo učiti o sebi i o drugima, kako iz knjiga tako i jedni od drugih, u konkretnosti svakodnevnih životnih okolnosti. Specifičnost situacije osoba s posebnim potrebama Proučavanje ponašanja i zalaganje za blagostanje osoba s hendikepom ima svoju dugu tradiciju, i pokazuje niz stranputica i tapkanja u mraku nerazumevanja. Ne malu teškoću u tom sledu predstavlja i činjenica otežane komunikacije, posebno s osobama s mentalnom retardacijom. Istraživanja pokazuju da postoji čitav niz visokih korelacija izvesnih psihičkih obolenja i socijalno neprihvatljivih ponašanja s mentalnom retardacijom. Problematičnost uglavnom raste s jačinom hendikepa, no kolika je ona efektivno, mnogi autori se ne slažu u potpunosti.Jedan od razloga za to je da to nije razlog samo obim informacija i stečeno iskustvo na tom području, nego i psihološki konstrukt kojim se ovoj problematici pristupa. Stručnjaci se ne slažu već po pitanju, vrede li isti parametri u definiranju psihopatologije kod osoba s mentalnom retardacijom i onih koji je nemaju; neki smatraju da sve osobe psihički jednako obolevaju, ali da postoje specifične razlike u simptomatologiji. Neki istraživači smatraju da postoji veća zastupljenost izvesnih kliničkih slika kod osoba s mentalnom retardacijom, kao na primjer: anksiozna stanja, shizofrenija, bipolarni afektivni poremećaji, paranoidne psihoze, rane dečje psihoze, poremećaji ponašanja i razvoja ličnosti, psiho-seksualni poremećaji, depresije. Ovde spada i veći broj poremećaja koji spadaju u grupu psihopatologije svakodnevnog života. Od ne manje važnosti je konstrukt inteligencije odnosno njezine definicije. Ona je dugo obuhvatala uglavnom: sposobnost komunikacije i pre svega verbalnog izražavanja, uz ostale kognitivne sposobnosti od manjeg interesa; osoba ne uspeva na adekvatan način izraziti svoje misli i osećanja, a u trenucima snažnog stresa češće pokazuje kognitivnu dezorganizaciju odnosno regresivne oblike ponašanja, kao posledicu krhkosti u strukturi svoje osobnosti. Uz različito definiranje inteligencije, za relevantnost rezultata istraživanja važno je imati na vidu metodološki pristup i ispitivani uzorak odnosno populaciju koja proučavana tu specifičnu etiologiju odnosno razvojni put jednog poremećaja. I ova poslednja činjenica nije istog značaja: dugo se smatralo da je mentalna retardacija posledica oštećenja mozga i nervenog sistema koja izaziva neželjene oblike ponašanja i psihičke poremećaje. Utvrñena je visoka koincidencija sindroma lomljivog hromosoma X i čitavog niza poremećaja u ponašanju, te poremećaja u učenju; poremećaj pažnje i autizam; oštećenja mozga i nervnog sisetma zbog zloporabe PAS ili medikamentima od strane roditelja (najčešće majke, posebno u vreme trudnoće) pojavljuju se često s mentalnom retardacijom, poremećajima pažnje i impulzivnošću. Danas se etiologija isključivo biološkog supstrata uglavnom odbacuje, jer nije moguće utvrdtiti sigurnu vezu specifičnog oštećenja mozga, njegove disfunkcije i specifičnog devijantnog ponašanja ili psihičkog poremećaja, iako se time ne umanjuje značajni doprinos biološkog supstrata, samo se negiraju izričita kauzalnost i isključivost. Naime, pokazalo se da je eskaliranje mentalnog poremećaja „ulovljeno“ većim brojem faktora odnosno njihovom koincidencijom. Umesto biološkog, danas je daleko zastupljeniji – pod uticajem ekološkog pristupa fenomenu – četvero-dimenzionalni model koji ističe meñusobno patogeno koreliranje različitih faktora da bi eskalirala smetnja. 1. Prethodno navedeni biološki faktor, koji značajno doprinosi razvoju psihičkog poremećaja, u specifičnim uslovima okoline i u odreñenom periodu razvoja; u tom pogledu se adolescencija učestalo se javljivanju izvesnih obolenja, koje se s njezinim prestankom mogu i povući. 2. je faktor specifičnost sredine u kojoj osoba živi, koja može biti obiležena za nju snažnim stresovima, kao što su to: nepotpuna porodica, razvod, zavisnost; uticaj na razvoj psihičkog poremećaja i neadekvatnog ponašanja mogu izazvati 52

reakcije porodice posebno roditelja, braće i sestara), ali i rodbine, koji ne uspevaju izići na kraj s činjenicom da im je dete drugačije i da se ono razvija drugačije od ostalih, nezavisno o tome koliko se dete efektivno u trenutku razlikovalo od drugih. Posebno je za važno istaći u ovom kontekstu ambivalentnost (neodlučnost) u osećajima u kontaktu s osobom s hendikepom: nesnalaženje, ljutnju i predbacivanje, i kao reakcija kompenzacije na nju jako osećaje krivice koji se u ponašanju manifestuje kao preterana potreba zaštite osobe s hendikepom, posebno od strane roditelja. 3. faktor je specifični razvojni tok osobe, koji pokazuje nesrazmeru u fizičkom i psihičkom razvoju, neujednačenost u razvoju izmeñu kognitivne, emocionalne i društvene dimenzije, te uočavanju i načinu zadovoljavanja njihovih potreba. Po pitanju zadovoljavanja društvenih potreba, osoba s mentalnom retardacijom ne samo da kreće s umanjenim mogućnostima u interakciju, budući da ima kognitivni deficit i intelekt ne funkcioniše kao kod drugih, što joj onemogućuje istu dinamiku interakcija kao u kod drugih osoba; ona na frustrirajuću situaciju neprimereno reaguje, što je još više izoluje od drugih, i zatvara se krug. 4. je faktor specifičnost psihičkog aparata (posebno kod mentalne retardacije), koji je često ranjiv zbog karakternih crta sposobnosti te nesigurne primarne emocionalne privrženosti, što će kasnije umanjiti socijalni kontakt, uz već nepovoljne socijalne okolnosti. Posmatrajući fenomene u ovakvoj perspektivi razvoja jedne patološke kliničke slike, moguće je obuhvatiti i razumeti dinamičnost, a nekad i neočekivanost njezina razvoja; kao primer nam može poslužiti osoba s Downovim sindromom. Roditelji se uglavnom dobro pripremaju na roñenje deteta s takvim poremećajem. S odrastanjem ti problemi nisu jednaki, nekad se oni uvećavaju, najčešće zbog promena u odnosima s braćom i sestrama, nekad s roditeljima; nekad mirno i vedro dete može postati netolerantno i agresivno. Okruženje osobe s posebnim potrebama Posebnu pažnju u boljem razumevanju razvoja kliničke slike osobe sa posebnim potrebama valja posvetiti duševnoj situaciji onih koji okružuju osobu s hendikepom, i posebno onu sa mentalnom retardacijom. Tu mislimo pre svega na roditelje takvog deteta, ali valja imati na umu jednako tako užu rodbinu (braću i sestre), te osoblje koje se profesionalno bavi osobama sa posebnim potrebama. 1. Roditelji Njihova je situacija po mnogo čemu specifična. Već u samu prirodu evolucijom je upisana potreba za detetom, zdravim i snažnim, jer će takvo nastaviti vrstu. Razumljivo je roditeljsko očekivanje deteta s odreñenim fizičkim, psihičkim, intelektualnim, socijalnim i drugim karakteristikama; zavisno od ophoñenja sa sopstvenim seksualnim identitetom, o socijalnom statusu i socijalnoj poželjnosti odnosno ambicijama, ima roditelja koji će preferirati dete jednog ili drugog pola. U tu svrhu – usprkos svim civilizacijskim odredbama zaštite slabijih – bira se što snažniji partner, koji će po mogućnosti kompenzovati i sopstvene nedostatke, i takav bude percipiran kao „lep“, u svakom od značenja te reči. To je okvir u kojem treba razumeti da nema roditelja koji si ne bi poželeli „normalno“ dete, pa za supružnike odnosno čitavu porodicu predstavlja šok saznanje da će se roditi dete s invaliditetom, a posebno ono s mentalnom retardacijom. U literaturi se navode sličnosti procesa suočavanja i ophoñenja roditelja s činjenicom da dete ima hendikep s procesom žalovanja zbog gubitka drage osobe; iz perspektive dubinske psihologije ovde možemo govoriti na simboličan način o gubitku idealizovanog deteta. Taj proces prolazi uopšteno kroz četiri faze. Prvu fazu, šok saznanja da će se roditi dete sa hendikepom, dovodi do kriza, nesnalaženja i iracionalnog ponašanja; roditelji reagiraju iznenañenjem, strahom, nevericom, plačem, osećajem bespomoćnosti i bezvrednosti, krizom identiteta ličnog, supružničkog i roditeljskog, uz jake emocije i osećaje krivice u odnosu na partnera ili predbacivanja partneru zbog situacije. Ovo stanje može pratiti veću sklonost depresiji i opšte povlačenje od partnera i drugih. Nakon šoka, sledi faza neverice odn. poricanja, gde roditelji stavljaju u pitanje ispravnost dijagnoze lečnika s jedne strane i s druge strane odbijaju mogućnost da bi se takvoga što baš njima moglo dogoditi. Tipično za ovu fazu je navoñenje primera, gde su se lekari prevariti, u svom nemaru ili 53

nedostatku znanja bezrazložno uzbunili i zabrinuli osobe. Zato se neretko traži mišljenje drugog lekara, obično više njih i na više mesta, a neki u svom očajničkom pokušaju izbegavanja krute realnosti i posežu za mišljenjem nadrilekara, vračara ili alternativnih oblika dijagnoze i lečenja. Jednako tako, s nevericom se obraćaju i Bogu: ne mogu ni zamisliti da bi Bog mogao u svojoj dobroti dopustiti tako nešto prema njima i da je toliko nemilosrdan ili zao. Najkasnije sa stvarnim suočenjem s detetom – a hendikep, uključujući i mentalnu retardaciju, već pokazuju koju fizičku neobičnost, kao na primer u licu ili obliku glave – dobiva se definitivna potvrda stanja stvari, i za roditelje od tog trenutka nema više manevarskog prostora izbegavanja ni kalkulacija. Ulazak deteta s hendikepom u porodicu vrlo je delikatna situacija i često može biti veliki traumatski dogañaj. Ovu, treću fazu, karakteriše ljutnja i bespomoćno prihvatanje činjeničnog stanja, gde se u relativno brzim razmacima mogu smenjivati stanja razdražljivosti, agresivnosti, besa i neprijateljstva sa stanjima depresivnosti, plača, apatije i emocionalne zaravnjenosti. Neretko se traže krivci, i preti se traženjem zadovoljenja pravde. Ljutnja se može proširiti i na religioznu dimenziju, pa se neretko dogodi i kriza vere, uobličena bolnim pitanjem Bogu: „šta smo to skrivili da nas tako kažnjavaš?!“ ili „zašto baš nama vernicima šalješ tako težak krst“ i slično. Zadnju fazu u ovom procesu suočavanja sa hendikepom svog deteta predstavlja reorganizacija i traženje nove ravnoteže, po svim dimenzijama: psihološkoj, duhovnoj, roditeljskoj, porodičnoj i društvenoj. Obično se kaže da ono što čoveka ne uništi, to ga učvrsti. Izgleda da to jednako vredi i za ovaj proces suočavanja i ophoñenja s hendikepom sopstvenog deteta. Sam proces prilagoñavanja na hendikep nije ovim zaključen, nego ostaje kroz ceo život dinamičan, te traži uvek nove inventivnosti i pažnju na trenutnu situaciju potreba i mogućnosti situacije u kojoj osobe žive. 2. Braća i sestre Ulazak deteta s hendikepom u porodicu predstavlja značajnu novost i mogu uveliko uticati na lični razvoj ostalih članova porodice, posebno braće i sestara. Taj odnos može biti pozitivan ali i sa negativnim predznakom; mogu biti obileženi: ljubavlju, netrpeljivošću, ignoriranjem, suparništvom, prijateljevanjem, saradnjom, odanošću, kompromisima, meñusobnom podrškom – kao uostalom i svaki drugi odnos meñu decom, samo izgleda jačeg intenziteta. Budući da će veroatno duže živeti od svojih roditelja, braća i sestre razvijaju najdugovečniju porodičnu vezu, s karakterističnim fizičkim i emocionalnim kontaktom, posebno zbog prisutnosti u kriznim trenucima života, kao što su to: ulazak u školu, pubertet, briga o roditeljima kad postanu bolesni i nemoćni, starost, smrt. Braća i sestre mogu preuzeti ulogu staraoca nad osobom s invaliditetom i tako im štititi prava, i budući da su dobno bliski, mogu biti značajni posrednik u njihovim društvenim interakcijama, čime pomažu njihovoj socijalizaciji te razvoju socijalnih, jezičnih i motoričkih sposobnosti. Prema su deca od istih roditelja, deca se meñusobno mogu karakterno snažno razlikovati, što može dovesti do konfliktnih situacija. Posebno zavist i u isto vreme osjećaj krivice zbog potrebe za većom pažnjom roditelja od afektivno iskazane, zatim stid pred vršnjacima i prijateljima zbog hendikepa u porodici, a onda i podsvesni strah pred hendikepom brata ili sestre (osećaj, kao da je hendikep zarazan), mogu se izraziti kroz ljutnju i netrpeljivost, sve do (podsvesne) želje da takvo član porodice nestane. U okolnosti veće pažnje prema detetu s posebnim potrebama, neretko se dogaña tzv. prerano sazrevanje braće i sestara, i porodica može stavljati na njih za njihov uzrast neprimerene zadatke i očekivanja, budući da je često primorana oslanjati se na samo vlastite snage; tome doprinosi nekad nesvesno uporeñivanje roditelja meñu vlastitom decom, umesto da svoju „zdravu“ decu usporeñuju s vršnjacima. Braća i sestre osoba s invaliditetom se često osećaju izolovano, usamljeno, uskraćeno i zanemarena, te zabrinuta za vlastitu budućnost. Iako odnos meñu braćom i sestrama, kad je u pitanju osoba s posebnim potrebama, ima svojih specifičnosti, trenutna se istraživanja dans okreću kontekstu čitave porodice odn. skreću pažnju na važnost opšte klime u porodici i značajnu ulogu majke za razvoj kvalitetnog ophoñenja meñu braćom i sestrama. 3. Stručno osoblje Koliko god bilo njihovo životno opreñ eljenje rad sa osobama s posebnim potrebama, stručno osoblje je u svom radu izloženo stresu i pokazuje neke tipične simptome profesionalnog 54

sagorevanja, burnout-a sindroma: osećaj stresa, iscrpljenost u radu zbog preopterećenosti, pritisak zbog očekivane uspešnosti, nezadovoljstvo sopstvenim radom, negativni osećaji, depersonalizacija, depresija. Istraživanja pokazuju da uzrast, dugogodišnji rad i pol ne moraju sami po sebi dovesti osobu u ovakvo stanje; daleko se više pokazala značajnom korelacija s izvesnim crtama karakternim sepcifičnostima i načinom socijalnih ophoñenja, kao: viši nivo obrazovanja, rad s težim mentalnim hendikepom, osećaj nekompetentnosti, nezadovoljstvo na ostalim područjima života, negativni stavovi, neslaganje s kolegama, patnja zbog stresa, visoki napori, udaljavanje od dece, sam smisao rada s teže hendikepiranom decom, česta bolovanja. Kod toga se navode uglavnom tri izvora „burnout“-a: ograničena saradnja meñu osobljem, razmena iskustva i podrške analiza sadržaja i metoda rada odn. nedostatak timskog rada, problemi s neadekvatnim vodstvom institucije, često rigidnih hijerarhijskih karakteristika. Različitost i ne(spo)razumevanje Najkasnije s osećajem krivice zbog slabe senzibilnosti u društvu ali i ličnog previñanja potrebe bližnjih, osobe se iz okruženja porodice s hendikepom pokušaju aktivirati, najpre na ličnom planu, i žele na taj način pomoći i participirati na potrebi drugih. Neretko doživljaju da su pomalo stranci u čitavoj situaciji i kako se ne snalaze u toliko specifičnim životnim okolnostima koje predstavlja hendikep. Zapravo, tad počinju shvatati ono što je porodici s hendikepom uopšteno svakodnevni doživljaj u društvu: biti po nečemu specifično različit znači često biti stran i biti stranac. Nelagodnost i zbunjenost u susretu s hendikepom može biti velika, do te mere da nekad predstavlja iznenañenje i za samu osobu koja se smatrala daleko fleksibilnijom i otvorenijom različitom. Reakcije na sopstveno nesnalaženje poprimaju široku paletu osećaja i ponašanja, a neretko deluju vrlo nezgrapno. Obično se vlastita zbunjenost skriva velikim naporom oko pokazivanja razumevanja i visoke uslužnosti, čega nisu pošteñeni ni oni kojima je profesija bavljenje sa osobama sa posebnim potrebama. Često postoji kliše i očekivanje od terapeuta odn. stručne osobe da zbog „struke“ mora odmah i sve razumeti i predvideti način kako drugome pomoći. Neki pokazuju upravo simptome povrede primarnog narcizma, uobličenog u osećaju „spasitelja svijeta“, dok suočavaju nepoznatu situaciju, smetnuvši s uma osnovno pravilo svake psihičke pomoći: nije terapeut taj koji pod svaku cenu mora razumeti drugoga da bi mu bio funkcionalan, nego mu je primarni zadatak pomoći drugome da on sam sebe bolje razume; postigne li to, učinio je najviše. Porodica, pa i same osobe s hendikepom daju tako često povratnu informaciju gde ove potrebe razumevanja od strane terapeuta koje dobar terapeut ne bi smeo prevideti. Te informacije mogu biti suprotnog predznaka. S druge strane, na neugodnost i nerazumevanje pred sopstvenom porodičnom situacijom hendikepa, može se reagovati odbojnošću, smatrajući uvredom i omalovažavanjem dok drugi tvrde, kako ih razumeu, jer: ko može razumeti težinu hendikepa, ako se sam s njom ne sreće svakodnevno odnosno ne oseća ga na sopstvenoj koži. Postoji čak neka vrst ponosa zbog nerazumevanja drugih, jer se vidi vlastita snaga, znati se nositi s teškoćama takve vrste, pred kojima bi mnogi drugi pokleknuli; drugim rečima: kroz odbijanje razumevanja, same osobe bivaju (s pravom!) ponosne na sebe i budu neka vrst heroja u vlastitim očima. Svakako da ne valja umanjiti snagu i hrabrost takvih osoba, niti valja niti preceniti sopstvenu sposobnost uživeti se u tuñu situaciju; izgleda da je ipak moguće susresti se: drugi može biti (naprosto) tu, može «razumeti» što se dogaña, makar i ne mogao osetiti osećaje koji se osećaju. Osobe s hendikepom su po mnogo čemu različite i zato svojoj okolini predstavljaju veliku nepoznanicu. Kod toga ne valja prevideti ni činjenicu da ni onima koji su svakodnevno u susretu s njima, koji dele zajednički dom i životne okolnosti, ta različitost ne pada uvek lako, s njom nije uvek lako izići na kraj. Ta različitost pada utoliko teže što se ona u vremenu i menja: mi i osobe sa posebnim potrebama s njima rastemo – srastamo, razvijamo se. U suprotnome, na prvi pogled ogromne različitosti osoba s hendikepom od uobičajene populacije, može u svesti same osobe i njezine okoline «narasti» do te mere da kompromitira svekoliko duševno blagostanje i odrazi se na meñuljudske odnose. Naravno da situacija posebne potrebe iziskuje dodatne napore; kod toga, 55

izgleda, nije uviek lako pronaći granice lične angažiranosti, pa se neretko dogodi da koga obiñe osećaj milosrdnog Samaričana, iznutra izgorelog i ispražnjenog. Nekad dodatni napori budu voñeni osećajima krivice i/ili bezgranične odgovornosti.

OBLICI PODRŠKE PORODICI S OSOBOM S INVALIDITETOM 1. Podrška osobi s invaliditetom; 2. Izbor iz literatura, 3. Literatura

Imajući na umu gore navedeno o različitosti koju treba poštivati u svim njeinim oblicima, moguće je planirati oblike pomoći i podrške osobi s invaliditetom i njenom okruženju. S tom se svešću mogu rukovoditi i društva razvijenih zemalja, dok razrañuju programe pomoći za osobe s posebnim potrebama: i za njih porodica ostaje primarni oblik zbrinjavanja, dok joj institucije socijalne zaštite poklanjaju veliku pažnju kao partnerima u tom radu; uočilo se uostalom da ni sva stručnost osoblja neće biti dovoljna da bi osoba s hendikepom bila adekvatno zbrinuta; uglavnom se odustaje od institucionaliziranja, gde god je to moguće. Porodicu kod toga ne treba ostaviti samu. No, nisu dovoljne samo stručne informacije ni dobri saveti, valja im dati i «uvo»: čuti njihove potrebe, podržati ih i ohrabriti, a da se kod toga roditelji ne osećaju kao da traže neku milost ili samilost, jer i njihova su deca članovi društva. Zbog svojih specifičnosti može se dogoditi socijalna izolacija i to ne samo deteta, nego čitave porodice; ne samo da je drugi izbegavaju, i porodica može postati tome sklona: izbegavaju se drugi, roñaci i prijatelji, zna povući i osamiti i smeta im njihova znatiželja, koja bude interpretirana kao predbacivanje, ruganje. Kao most k društvu može biti od pomoći uspostavljanje kontakta s roditeljima odn. Porodicama sa sličnim problemima, ali ti kontakti ne smeju ostati isključivi. Tuñe iskustvo – posebno ono gde administrativnih zavrzlama – pomaže u tome da se ne mora uvek počinjati ispočetka, svako za sebe. Za takva iskustva bi trebale biti zainteresirane i institucije. Socijalnoj izolaaciji može donprineti i činjenica da se koji član – najčešće su to majke – odrekne profesionalnih ambicija da bi ostala uz dete koje je njoj upravo toliko potrebno. To ponekad može postati opasno za samu osobu: počinje stvarati identitet «mame deteta s hendikepom», čime se – ne samo majka – nego i dete dodatno socijalno izoluje. Koliko god bila specifična životna situacija, ako se želi da i samo dete lakše prihvati sopstveni hendikep, roditelji trebaju pokazivati u svakodnevnom životu da se znaju nositi s njime, time što ne odustaju od uobičajenih aktivnosti: kontakta s drugima, učenja novih znanja, veština i interesa. Da znaju odvojiti dovoljno vremena za sebe, stvoriti svoje lično vreme i baviti se nekim hobijem, znati se odvojiti od situacije u kući: odlaskom u crkvu i angažman u druševenoj zajednici, odlaskom na odmor, posvećivanjem pažnje i vremena supružniku/supruzi, njih dvoje sami, kroz razvijanje smisla za humor i sposobnosti na kreativnost u besu i frustraciji; pomažu fizički napori kroz telesne vežbe i pravilna ishrana. Podrška osobi s invaliditetom Vratimo se ponovo samoj osobi s posebnim potrebama. Prema našim uobičajenim uverenjima, za dobar i uspešan život čoveka, od velike su važnosti sposobnosti i inteligencija. Životno iskustvo ne potvrñuje uvek takvo stanje stvari; da bi bili srečni i ispunjeni u životu nije od presudne važnosti koificijent inteligencije, baš kao što ni bogatstvo po sebi ne daje garanciju ispunjenja, iako oboje može po mnogo čemu olakšati život. Može izgledati čak neobično: prema teoriji transakcione analize deca koja jače razvijaju inteligenciju jesu ona koja su po nečemu emotivno zakinuta, pa moraju razvijati dodatne životne strategije, kako se ”kao doći” tuñe nežnosti i pažnje i kako zadovoljiti svoje emocionalne potrebe. Kao potvrda tome mogu poslužiti osobe koje su na intelektualnom planu pravi divovi, dok emotivno ostanu tek patuljci: sebični, narcisoidni, s jakim emotivnim eskalacijama. Zapravo, ni razum ni emocije za sebe ne garantuju zadovoljstvo, ispunjenje u životu ni dobar zajednički život s drugima, nego njihova dinamična ravnoteža; nesrazmer meñu njima može često da bude nepodnošljiv ne samo za okolinu, nego i za same osobe. Kod osoba s posebnim potrebama, nezaobilazno je da će se porodica morati po mnogo čemu prilagoditi potrebama svog deteta. To je prvi i najvažniji ambijent u kojem će se dete razvijati, pa ga porodica mora adekvatno stimulisati na rast i razvoj osobenosti i sposobnosti, u okviru njegovih 56

mogućnosti: na intelektualnom, emotivnom, socijalnom planu, u veštinama svakodnevnog života, govora i komuniciranja, motornih aktivnosti. Kod toga, dete ne valja podceniti, ali niti precijeniti njegove mogućnosti, jer ga to može frustrirati i obeshrabriti. No, koliko god ona bila važna, porodicu ne treba prepustiti samoj sebi. I društvo, a na poseban način osobe i institucije socijalne zaštite – meñu njima naročito lokalna društvena zajednica – moraju dati svoj doprinos. To ne bi trebala ostati delegirana zainteresiranost, jer se time osobe s posebnim potrebama stavljaju na marginu, gde se već ionako osećaju. Stoga je za pohvbalu vredan trend njihovog uključivanja u opšti sistem društvenih i školskih dogañanja. Komunicirati, živeti zajedno zabavljati se s drugom decom i odraslima pomaže i jednima i drugima bolje upoznati tuñu različitost i bogatstvo, i ujedno: prepoznavati i izgrañivati sebe. Mnogi danas govore, zalažu se za tzv. izjednačavanje uslova za osobe s invaliditetom. No, čini nam se da to često i ne biva shvaćeno previše ozbiljno: nije moguće negirati različitost, praviti se kao da ona nije tu i da sa sobom ne nosi konsekvence; i ne samo da je treba uvažiti, nego u njoj treba prepoznati dostojanstvo osobe. Specijalizovane ustanove, radionice, mesta okupljanja, klubovi za roditelje imaju važnu ulogu, ali bi trebalo poraditi na većoj koordinaciji s ostalim socijalnim zbivanjima, da taj prelaz iz institucije u društvo i obrnuto bude daleko prirodniji i manje stresan za samu osobu sa posebnim potrebama. Kao primer može biti navedena nega i njihovo zbrinjavanje, kada roditelji i bliža rodbina nisu više u stanju brinuti za njih (na primer smrt ili teška bolest roditelja). Inače, starenje osobe sa invaliditetom donosi čitav niz promena i problema, ali treba ih staviti u širi kontekst društvenih dogañanja. Starenje treba shvatiti kao sastavni deo života svakoga od nas, pa i onda kada društvo ne voli govoriti o starosti i umiranju, nego je od njih učinilo tabu, da se ne bi morala suočiti sva njena dramatičnost. U društvu koje je bazirano na profitu i uspehu ovakva činjenica predstavlja trenutak suočavanja s sopstvenom nemoći, a to znači i gubitkom dostojanstva i vrednosti u sopstvenim i tuñim očima. Nezaobilazna je činjenica da se stari ne samo biološki, ali jednako tako intelektualno, psihički i socijalno. No, nije krivica do samog starenja, nego do nas: ako smo umereni i blagorodni, ni starost neće biti preveliki teret; tko te vrline nema, i mladost će mu izgledati teška, reći će Seneka.

MIŠLJENJE, PAMĆENJE, UČENJE I ISHRANA 1. Mozak kao energetski potrošač; 2. Faktori rizika za gubljenje umnih sposobnosti ; 3. Kako najbrže možemo pomoći "vraćanju u ravnotežu" nervnih čelija?; 4. Učenje i kako ga poboljšati; 5. Supstance za poboljšanje učenja ; 6. I najvažnije i 7.Literatura „Podeli svoje znanje, tako da možes drugima pomoci da napreduju“

Centralni nervni sistem čoveka tokom evolucije nasledio je tri nivoa putem koji funkcionišu i konrolišu organizam. Prvi nivo je kičmenna moždina koja je odgovorna za reflekse (istezanje i pokreti mišića, održavanje delova tijela u željenom položaju). Drugi nivo su niži delovi mozga, zaduženi za podsvesnu kontrolu, dakle deluju ispod nivoa svesti (produžena moždina, mali mozak) kojom se regulišu npr. funkcija disanja i kontrola krvnog pritiska. Treći nvo su viši delovi mozga ili nivoi kore velikog mozga, deo mozga zadužen za našu svest u kojoj je veliko područje za skladištenje informacija. Ovo područje isto tako reguliše stanja budnosti i sna. Kognitivne funkcije centralnog nervnog sistema: mišljenje, pamćenje i učenje u funkciji su kore velikog mozga (koja je njegov najveći deo i u kojoj je smješteno oko 10 milijardi nervnih čelija). To su ujedno i voljne funkcije koje su najkasnije stečene i koje u procesu starenja prve stradaju. Mišljenje, pamćenje, učenje i svest su telesno meñusobno povezani. Mozak je organ koji se tokom života menja. On normalno čini pedeseti deo telesne težine čoveka (prosečno teži izmeñu 1000 do 1500 grama), a u adolescenciji dostiže definitivnu veličinu. Osnovna jedinica mozga je nervna 57

čelija ili neuron. Neervne čelije meñusobno kontaktiraju preko spojeva koje nazivamo sinapse, a tu komunikaciju osiguravaju hemijske supstance (moždani glasnici ili neurotransmiteri). Mozak obrañuje informacije iz različitih delova tela, kao i one koje prima iz spoljnjeg sveta, za vreme dnevnog izlaganja telesnom, društvenom i elektromagnetskom okruženju i odreñuje kako će telo reagovati. On je kontrolor koji kontroliše rad mišića, rad unutarnjih organa i izlučivanje žlezda, a zadužen je i za naše emocionalne reakcije. Mozak čine velike količine vode (siva masa - kora oko 85%, a bela masa oko 70% vode), od čvrstih sastojaka masti čine 40 do 75%, belančevine 40%, a ostatak su ugljikohidrati, neorganske soli i organska jedinjenja. Kad je organizam u mirovanju, na mozak odlazi gotovo 1/5 celokupne potrošnje kiseonika. Mozak kao energetski potrošač Da bi obradio sve ulazne informacije i podstakao sve delove tela na usklañen odgovor, mozak troši velike količine energije (20% ukupne energije troši se na njegovo funkcioniranje). Istovremeno se energija troši za izradu moždanih hemijskih glasnika koji se stvaraju u moždanim čelijama i moraju se prenositi do nervnih završetaka. Glavna hrana i izvor energije za moždane čelije su ugljeni hidrat, odnosno glikoza. Istovremeno, moždane čelije neprestano izvlače zalihe šećera iz krvi da bi popunile "energetske rezervoare". Ugljeni hidrati su glavni izvor energije i za druge čelije i organe našeg organizma te su ujedno temelji piramide pravilne ishrane gñ e čine 55 do 60% dnevnoga kalorijskog unosa. Pamćenje je zapamćivanje i zadržavanje informacija (urezivanje informacija) i spremnost da tu informaciju "prizovemo u svest", učenje je sposobnost nervnog sistema da "uskladišti" zapamćeno, dok je mišljenje obrada primljenih informacija koje stalno pristižu preko osećajnih organa. Činioci koji uopšteno utiču na umne sposobnosti su: zdravstveno stanje, stepen obrazovanja i bavljenje stalnom telesnom i mentalnom aktivnošću koja je primerena životnoj dobi. Za očuvanje umnih sposobnosti savetuje se stalna fizička i psihička aktivnost. Svaki dan treba nastojati naučiti i spoznati nešto novo, uključiti tzv. "mentalni trening". Drugim rečima navika trajnog učenja i doživotnog usavršavanja osigurava stvaranje novih veza meñu nervnim čelijama i očuvanje intelektualnih funkcija do duboke starosti. Ponavljanje jedne te iste informacije ubrzava i pospešuje prelaz kratkotrajnog u dugotrajno pamćenje.

http://www.groundviews.org/2008/03/30/the-terrorist-complex/

Čovek daleko bolje može zapamtiti mali broj dobro proučenih informacija nego veliki broj površno naučenih podataka. Zapisivanjem misli i utisaka, jačamo kreativni um. Kreativno nas uči kako nastaju nove ideje, kako proceniti problem sa više perspektiva. Mozak odgovara na pitanja koja mu postavimo, pa ako su ona ograničena, ograničeni su i odgovori. Telesno vežbanje i stalna fizička aktivnost pojačavaju cirkulaciju i dovode više kiseonika u mozak (poboljšava pamćenje za 1%), dok se srčana i respiratorna aktivnost povećava za do %. Vežbanje vratne kičme i pokreti vrata (vrat istegnut 0 sekundi unatrag) nužni su za uspostavljanje odgovarajuće cirkulacije tčenosti u hrskavičnim diskovima vratne kičme. Težina glave istiskuje vodu iz diskova. Da bi se voda vratila mora se stvoriti sila vakuuma, a to se postiže upravo pokretima unatrag. Na taj način se postiže i bolja prokrvljenost vratne kičme. 58

Važno je i dovoljno sna (7 do 8 h) jer se na taj način osigurava obnova i odmor moždanih čelija. Malo sna dovodi do gubitka energije i pojačanog osećaja umora, razdražljivosti i promene raspoloženja te pada koncentracije. Faktori rizika za gubljenje umnih sposobnosti su: 1. Stres i stresne emocionalne reakcije (sa svojim ranim znacima: teskoba, apatija, duševni umor, razdražljivost, česte promene raspoloženja, fizička iscrpljenost, glavobolja i nesanica te smanjenje ili povećanje telesne težine). Tokom stresa izlučuju se stresni hormoni (adrenalin, kortizol) i ujedno se menja jačina aktivnosti pojedinih moždanih centara, što dovodi do neravnoteže u proizvodnji hemijskih glasnika preko kojih nervne čelije komuniciraju. 2. Preterana zloupotreba kafe i kolanapitaka koji sadrže kofein, a koji je i stimulator centralnog nervnog sistema i istovremeno jak diuretik (ima i dehidratacioni efekat, odnosno dodatno "izvlači" vodu iz organizma). Kofein oslobaña energiju iz energetskih rezervi, a previše kofeina prazni te rezerve, što može pridoneti smanjenoj koncentraciji ili sindromu hroničnog umora. Jedna šolja kafe ima oko 85 mg kofeina, dok kolanapici sadrže oko 50 mg kofeina. Savetuje se piti najviše do dve šolje kafe na dan. Svi koji piju 4 do 6 šolja tokom dana imaju nivo ukupnog holesterola za 0,3 mmol/l višu nego vršnjaci koji je ne piju. 3. Prevelika količina alkohola, odnosno prekomerna svakodnevna potrošnja dovodi do poremećaja u metabolizmu masti s posledicom zadebljanja krvnih sudova i gubitkom njihove elastičnosti, što povećava rizik za krvarenja i degenerativne bolesti kao i za slabljenje kognitivnih funkcija mozga. Merenje brzine strujanja krvi u mozgu pokazalo je da su alkoholičari "po kvalitetu cirkulacije" stariji za 10 godina u uporeñenju s drugim osobama njihovog uzrasta. 4. Nedovoljan unos vode (dehidracija) nepovoljno utiče na moždano tkivo budući da je ono u proseku

85% grañeno od vode i veoma je osetljivo na njeno neunošenje. U uslovima dehidracije, moždane čelije počinju se skupljati, funkcionalno slabe, dok je prenos impulsa preko prenosnog sistema usporen, a kod starijih osoba i izgubljen. Prepoznatljivi simptomi koji se mogu pojaviti su: umor, razdražljivost, smetenost i lošija koncentracija. Voda je nužna za stvaranje hidroelektrične energije potrebne za prenos nervnih nadržaja. Tokom dana preporučuje se popiti najmanje 8 čaša od 2 dl obične ili mineralne negazirane vode. 5. Pušenje (aktivno i pasivno) dovodi do smanjenja prenosa kiseonika putem eritrocita (crvenih krvih zrnaca), što oštećuje unutrašnji zid krvnih sudova i ubrzava njihovo zakrečenje, a to nakon odreñenog vremena može dovesti do slabljenja kognitivnih funkcija, pre svega pamćenja, (blaga zaboravnost), a kod nekih osoba može imati i progresivan tok naročito u starijem životnom dobu. 6. Nepravilna ishrana (prevelika količina zasićenih masti životinjskog podrekla povečava količinu ukupnog i LDL holesterola što ubrzava aterosklerozu svih krvnih sudova, pa i krvnih sudova mozga. Najčešći simptomi i znaci iscrpljenosti nervnih čelija su: gubitak koncentracije, bezvoljnost i usporenost, nesanica, razdražljivost, blaga vrtoglavica, ispunjavanja nekontrolirani bes, nemogućnost svakodnevnih obveza. Ne prepoznaju li se na vreme znaci kroničnog umora i dugotrajnog stresa, mogu se pojaviti i simptomi slični depresivnim stanjima, kada pojedini moždani centri postaju potpuno neaktivni.

Kako najbrže možemo pomoći "vraćanju u ravnotežu" nervnih čelija? izaberite najtišu prostoriju u stanu u kojoj treba svakodnevno provesti 20 do 30 minuta u miru (sami) osloboditi se i "izbaciti" iz glave svaku misao zatvoriti oči, opustiti se i duboko disati usredsrediti se samo na zvuk disanja pritom pri udisanju vizuelizovati kao da udišemo najčistiji planinski vazduh, a pri izdisanju kao da izdišemo "sivilo smoga ili duvanskog dima". Ova jednostavna vežba opuštanja ima efekat kao nekoliko sati zdravog sna. Učenje i kako ga poboljšati Mozak, taj veličanstveni organ sastavljen od sto milijardi čelijai dan danas je nepoznanica za sve naučnike ovoga sveta. Koristimo ga samo 10%, a pomoću njega organizam radi kao najfiniji sat. Jedna od najvažnijih uloga mozga je učenje. Ovde mislimo ritom mislim na uspostavljanje veza meñu čelijama mozga - neuronima, na način da se aktiviraju upravo oni neuroni, koji su zaduženi za pamćenje podataka. Veze izmeñu pojedinih neurona odvijaju se na biohemijskom nivou izmenom iona, a nazivaju se sinapse. U prošlosti se smatralo da je veličina mozga bitna za samu inteligenciju, pa tako i za sposobnost učenja. Danas se zna da sam broj neurona ne odreñuje inteligenciju, već broj tzv. glija čelija sićušnih čelija koje služe za hranjenje samih neurona. Tokom celog života, zavisno o tome koliko se trudimo „ da upotrebljavamo mozak“, zapravo povećavamo broj sinapsi te broj iskorištenih glija ćelija. Na taj način zapravo postajemo inteligentniji. Zanimljivo je kako su nekada ljudi jeli svinjski ili teleći mozak ili vrh neke biljke koja je podsećala na ljudsko tijelo, u nadi da će postati „pametniji“ Ako je mozak takava mašina koja s obzirom na svoje kapacitete 59

doslovno teži za prihvatanjem novih podataka, pitanje je kako onda da je učenje često tako tegobna aktivnost kod inače potpuno zdrave osobe? Uzrok leži u dve stvari. Prva je nedostatak motivacije interesovanja, a drugi je prisila na obavezu pamćenja odreñenog sadržaja. Pamćenje je proces koji osim skladištenja uključuje takoñer i povratne informacija. Njime se uz znanje, ako uključimo i iskustvo, s vremenom stiču i odreñeni stavovi koji će nas voditi kroz život te nam davati vrednosti karakteristične odnosno specifične samo za nas. Nakon što nešto naučimo, mozak to prihvati i zapamti, i tada su naša delovanja drugačija, jer se mozak prilagodio novom znanju. Rezultatima učenja možemo delovati na razna područja u mozgu: kognitivno ili spoznajno, zatim doživljajno ili afektivno, te praktično ili psihomotorna oblast. Znači učenjem delujemo ne samo na stavove, nego i na specifičnu reakciju u odreñenom trenutku, te na kvalitetu izvoñenja odreñene radnje. Supstance za poboljšanje učenja Da bi sačuvali brzinu, britkost, odnosno samu mogućnost pamćenja, vrlo važnu ulogu imaju neke supstance koje su u istraživanjima poslednjih dvadeset godina dokazani kao uzročnici kako pamćenja, tako i same koncentracije. Kao najvažnije navode se: Vitamin B12, Folna kiselina, Kolin, Cink, Gvožñe i Bioflavonidi Mnogi čajevi sa svojim sastojcima mogu delovati kao pomoć pri pamćenju starijima, te mlañima u učenju. Neki od njih su čaj od zmijske mahovine, te čaj od sibirskog ginsenga.Treba naglasiti da većina ovih susptanci, naročito navedeni minerali i vitamini, u preteranim dozama imaju štetan efekat na organizam, te se pre njihovog uzimanja treba konsultovati sa stručnom osobom. I najvažnije Izuzetno je važno čime ćemo se hraniti i što ćemo piti da bi naš mozak mogao normalno funkcionirati. Veliku ulogu u koncentraciji ima pun želudac, jer velika količina hrane želucu ne dopušta visok stupen koncentracije naprotiv, izaziva uspavanost jer krv pobegne iz mozga u probavne organe da bi obavila važnu funkciju apsorpcije hrane. Zato treba jesti umerenije, a nikako se ne preedati. Kod učenika, u skladu sa njihovim godinama, nepremostiva prepreka u učenju može biti visoki stepen emotivnih problema, kao i nošenje sa stresnim situacijama. Koncentracija se može poboljšati fizičkim aktivnosti jer se na taj način pojačava cirkulacija, a samim time i iskorištenje glukoze u mozgu. Stoga je važno baviti se nekakvom fizičkom aktivnošću bar dva puta na nedeljno po sat i po vremena. Premda mnogi autori pominju jogu i mnoge druge tehnike relaksacije kao ključne u podizanju koncentracije, danas se smatra da bi timski sport ipak imao bolji efekat na mladi organizam. Takoñer je važno da dete podstaknete na razvoj njegovih kreativnih interesovanja, a da pritom ne gubi previše vremena. Ovde se mislim na muziku, slikanje i pisanje, odnosno, ono čime se naprežu napreže mentalne sposobnosti s užvanjem, pa na taj način smanjuje stres i povećava mogućnosti pamćenja. Boravak u prirodi takoñer povećava kapacitete pamćenja. Supstancama za brže pamćenje ne možemo delovati na bolje učenje, ako učenik ne shvata razloge zašto nešto uči. Učenik treba biti svestan da će mu svako gradivo koje pamti pomoći u budućem školovanju, kao i da shvati svet u kojem živi. To bi trebao biti glavni motiv učenja kod učenika, dok bi sistem nagrade i kazne koje primjenjuju profesori (ocene) i roditelji (svako na svoj način) trebao biti na drugom mjestu.

REALNI I NEREALNI STRAHOVI 1. Šta se sve dešava u našem telu kada se javi strah?; 2. Kako prepoznati anksiozne poremećaje? 3. Generalizovani anksiozni poremećaja ; 4. Agorafobija ; 5. Socijalna fobija i 6. Jednostavna fobija

Glavna

karakteristika poremećaja je prisustvo anksioznosti, odnosno straha. Ova dva osećanja, anksioznost i strah, se javljaju uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost. Kažemo da se radi o strahu ako je opasnost neposredna, a da se radi o anksioznosti ako osoba strašljivo isčekuje neku opasnot u budućnosti. U svakom slučaju, priroda nam je podarila i ugradila reakciju straha i anksioznosti u naše gene kako bi nam dala alarmne sisteme koji će nas upozoriti i štititi u 60

slučaju opasnosti. Uvek kada procenimo da nam preti neka opasnost i kada se naš "alarmni sistem" uključi, naš organizam se za veoma kratko vreme pripremi za odbranu ili bekstvo. Recimo, ako nam u susret juri kamion dok smo na pešačkom prelazu i procenimo da neće moći da se zaustavi, naš organizam će u deliću sekunde pripremiti naše telo da pobegne na sigurnu stranu ulice. Znači, kada nam se javi strah ili anksioznost, javlja se i niz veoma svrsishodnih promena u našem telu koje imaju za cilj da nam pomognu da neutrališemo opasnost. Šta se sve dešava u našem telu kada se javi strah? Ono što je preduslov za svaku aktivnost u našem telu je da imamo dovoljno energije. Zato naše telo oslobaña šećer iz telesnih magacina u krvotok, jer je on jedan od glavnih energetskih sastojaka u organizmu. Takoñe, za pojačane zahteve tela u slučaju borbe ili bekstva iz opasnosti, potrebna je veća količina kiseonika, te počinjemo ubrzano da dišemo. Ubrzava nam se i rad srca i raste na kratko vreme i krvni pritisak, a sve u cilju da se krv sa neophodnim materijama dopremi u što većoj količini do onih delova tela koji su nam tada neophodni. Takoñe, javi se i preraspodela krvi, tako da se krvotok u onim delovima koji nam nisu u trenutku opasnosti neophodni nešto malo redukuje, dok se u drugim delovima pojačava. Zato kada osetimo strah prebledimo i osuše nam se usta. U isto vreme se i usporavaju neki procesi bez kojih u tom kritičnom trenutku možemo, da bi se sačuvala energija za odbrambene aktivnosti. Tako se recimo usporava rad creva, pa kad imamo strah osećamo nelagodnost u stomaku. Svi se mišići malo zategnu da bi bili startniji. To nam pomaše u odbrani, ali ako strah potraje, kao posledica može se javiti glavobolja i bol iza grudne kosti jer se tamo nalaze mišići čija zategnutost dovodi do neprijatnog osećaja. Da se telo usled oslobañanja veće količine energije ne bi pregrejalo, uključuju se nove svrsishodne reakcije koje služe da snize temperaturu tela, a to su drhtanje i preznojavanje. Ono što je najveći problem sa strahom kao zaštitnim alarmom je u tome što povremeno kod nekih osoba taj alam može biti znatno osetljiviji, kao kod alama u kolima koji se oglasi kada dune jači vetar bez obzira što provalnika, tj. opasnosti nema. Pored straha koji se javlja u situacijama koje sa sobom realno nose neku opasnost, postoje i strahovi koji se javljaju kad opasnosti uopšte nema, ili je opasnost mala, a reakcija straha prenaglašena. Takvi strahovi se nazivaju patološkim, nerealnim ili bolesnim strahovima i osnov su mnogih oboljenja u psihijatriji, ali dominantno anksioznih poremećaja. Bez obzira što se bolesni strahovi javljaju bez adekvatnog razloga, oni se ispoljavaju na potpuno isti način kao i realni strahovi te i kod njih postoje potpuno iste telesne izmene u organizmu i ponašanje koje je usmereno ka tome da se opasnost otkloni (izbegavanje i bežanje iz odreñenih situacija). Na žalost, nerealni strah koji se javlja u okviru anksioznih poremećaja ne služi da nas izbavi iz opasnosti (jer nje u suštini nema) te nam samo otežava normalan život, remeti kvalitet života, utiče na naše sposobnosti da radimo, da se družimo, da obavljamo svakodnevne aktivnosti, a ispred svega, dovodi do velike patnje osobe koja ih ima.

ŠKOLSKA FOBIJA Školaka fobija je veoma čest problem iz psihopatologije svakodnevnog života. Ona se takoñe u dečjoj psihijatriji najčešće razmatra kao jedna od mogućih kliničkih slika separacijske anksioznosti (strah od odvajanja). Anksioznost je vrlo složen osjećaj teskobe, nesigurnosti, bojazni i napetosti, a praćen je i reakcijom autonomnog mervnog sistema (lupanje srca, znojenje, crvenilo, Fobije* uz predviñanje moguće opasnosti ili pretnje. Anksioznost je u svakodnevnom životu normalna pojava, ali njezin intenzitet, prateći simptomi i trajanje mogu biti takvi da znatno ometaju -------------------------*Fobije predstavljaju poseban oblik straha koji se vezuje za odreñene objekte, situacije, mesta ili aktivnosti. Osobe koje doživljavaju fobijski stah, svesne su da je on nerealan, nelogičan ili čak preteran. Reč fobija potiče od grčke reči fobos što znači bekstvo, užas, panika, strah. Socijalna fobija je nerazumljiv, preteran strah od odlaska u društvo, od javnog nastupa, pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Posebno može biti intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, od kontakta licem u lice, oči u oči. Socijalna fobija može varirati od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak meñu ljude. Poreklo socijalne fobije je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanja krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama.

61

slabost...) funkcioniranje čoveka i tada govorimo o patologiji. U fobija postoji vrlo visok nivo anksioznosti. Fobija je preteran, iracionalan strah, a povezana je s prisutnošću ili iščekivanjem nekoga odreñenog objekta ili situacije. Nadražaj koji izaziva fobiju, čovek izbegava ili podnosi uz posebne smetnje. Deca još uvek nemaju dovoljno razvijen ego i ne mogu se suočiti sa strahovima kao odrasli ljudi. Školska fobija je tzv. neurotski strah (nije normalan razvojni strah) i najčešće je odraz slabosti u odnosu izmeñu deteta i roditelja. Zbog toga retko prolazi spontano i često je potrebna stručna pomoć. Odbijanje odlaska u školu može biti i prolazna reakcija na neku neugodnu situacije unutar škole ili školskog okružja: nesuglasice meñu vršnjacima, nerazumevanje s nastavnicima ili teškoće u svladavanju školskog gradiva. No, kada je reć o školskoj fobiji, tada je nivo anksioznosti (teskobe) izuzetno visoka i simptomi su specifični. Dijagnozu školske fobije najčešće postavljamo samo do 18. godine života i to ako simptomi koji zadovoljavaju kriterije za dijagnozu traju dulje od četiri meseca. Školska se fobija reñe pojavljuje nakon završetka osnovne škole, no može se pojaviti i s polaskom na visokoškolsko obrazovanje kada je situacija nove, manje zaštićene sredine pokretać latentne, pritajene anksioznosti. Ključni osećaji su bespomoćnost, nisko samopouzdanje, strah od neuspeha što najčešće završava izbegavanjem ugrožavajuće situacije i počinje tzv. fobični krug anksioznosti kada se strah još više pojačava i svako je sledeće izlaganje sve više ugrožavajuće. Separaciona anksioznost je normalan deo psihofizičkog razvoja deteta u ranom dečijem uzrastu kada postoji nelagodnost i traženje bliske osobe, najčešće majke, a pri odvajanju od osoba kojima su deca emocionalno privržena ili zbog neke druge neugodne situacije. Neka deca zbog svoga temperamenta mogu biti vulnerabilna (podložna) za burnije reakcije pri odvajanju, prezaštitničkih ili depresivno - anksioznih roditelja, nezrelosti i nesigurnosti i slabije razvenih socijalnih veština. Deca koja pate od školske fobije najčešće su emocionalno nezrelija i nesigurnija te se teško snalaze u ambijentu škole gde se od njih očekuje samostalno funkcioniranje i dokazivanje pred nastavnikom i učenicima u razredu. Prolazni dečji strahovi (strah od mraka, životinja...) najčešće su normalni razvojni strahovi i ne stvaraju porobleme u psihičkom razvoju deteta niti zahtevaju stručnu pomoć. Školska se fobija pojavljuje kod svih dobnih grupam i dece svih nivoa i intelektualnih sposobnosti. Nešto se češće pojavljuje na početku i kraju osnovnoškolskog školovanja, najčešće izmeñu 5. i 7., a često i od 11. -14. godine života. Deca koja pate od školske fobije često su izuzetno zabrinuta za zdravlje članova svoje obitelji, prebrižna su, opterećena mislima o smrti bliskih osoba. Disfunkcionalni porodični odnosi mogu pokrenuti i podržavati školsku fobiju. Stresni dogañaji koji zahtevaju žalovanje ili prilagoñavanje mogu pokrenuti razvoj školske fobije (selidbe, razvod roditelja, roñenje mlañeg brata ili sestre, smrt bliske osobe). Takva deca često se žale na telesne smetnje (glavobolja, bol u sotmaku, mučnina itd.). Oni često takva deca proñu brojne pedijatrijske preglede pre nego što potraže psihološku pomoć. S obzirom na intenzitet i pokazivanje tegoba, to je ponekada i neophodno. Uvek će se meñu onima koji zbilja pate naći i oni kojima se u školu ne ide i jednostavno markiraju. Oono po čemu ćemo ih razlikovati jest što oni koji markiraju vreme koje ne provode u školi troše na neke druge njima zanimljive aktivnosti, često nisu u kući te znaju čega se boje dok će oni koji proživljavaju strah sediti kući, najčešće se neće zabavljati i zapravo ne znaju objasniti čega se boje. Školska fobija može se uspešno lečiti.

SOCIJALNA FOBIJA 1. Socijalni strahovi kao evolutivno nasleñe; 2. Biološka osnova; 3. Faktori spoljne sredine; 4. Ljubomora; 5. Struktura ljubomore; 6. Vrste ljubomore i 7. Pseudoljubomora ”Hopihondar je čovekkome je dobro kad mu je zlo” O. Fišer

Socijalna fobija je oboljenje koje se karakteriše strahom od negativne procene drugih ljudi, kao i od posledica takve procene. Praćena je veoma burnim telesnim simptomima, dominantno 62

ubrzanim srčanim radom, lupanjem srca (palpitacije), crvenjenjem, preznojavanjem i drhtanjem. S obzirom da se javlja kada osoba uñe u odreñenu socijalnu situaciju, razvija se, kao odgovor na potencijalnu neprijatnost, ponašanje izbegavanja takvih dogañaja, ili, ako je već u njoj - reakcija bežanja. Karakterističan znak je i teškoća u održavanju kontakta očima, tako da kada govore uglavnom gledaju u pod ili u stranu.Postoje dva oblika socijalne fobije – generalizovani (gde se socijalni strahovi javljaju u većem broju socijalnih situacija) i negenaralizovani (gde se strahovi javljaju samo u tačno odreñenoj situaciji, recimo dok osoba jede, piše, drži govor i sl.). Socijalni strahovi kao evolutivno nasleñe Anksioznost je emocija koja se javlja kao odgovor na opasnost koja preti jedinki. Anksiozna reakcija mobiliše organizam za rešavanje opasne situacije, najčešće u vidu borbe ili bekstva. Anksioznost nas, dakle, čuva od opasnih situacija u kojima smo ugroženi na bilo koji način. Zbog toga se može reći da je odreñena doza anksioznosti adaptibilni mehanizam i neophodna za rešavanje brojnih pretećih situacija, uključujući i socijalne. Da li nam opasnost preti i u socijalnim interakcijama? Odgovor na to pitanje možemo naći ako se osvrnemo na bazične potrebe svakog čoveka. Jedna od osnovnih potreba svakog čoveka je da bude prihvaćen i poštovan. Čoveku je veoma važno da bude u grupi, s obzirom da na taj način mnogo lakše može da doñe do osnovnih potreba koje su mu neophodne da očuva sopstveni život i produži vrstu, tj. da nabavi hranu, da ima zaštitu i da lako nañe partnera. Ovo se ubraja u evolutivno nasleñe, s obzirom da se može uočiti kod skoro svih sisara. Potreba da se bude u grupi je česta pojava kod mnogih životinjskih vrsta, posebno kod nama genetski najbližih – majmuna. Proučavajući ponašanje majmuna u grupi, naučnici su došli do interesantnih podataka koji se mogu u značajnoj meri primeniti u razumevanju interakcije meñu ljudima.

LJUBOMORA 1. Struktura ljubomore; 2. Vrste ljubomore i 3. Pseudoljubomora 2. „Nikada mržanja ne prestaje sa mržnjom, mržnja prestaje s ljubavlju - to je staro pravilo” Damapada

Ljubomora

je vrsta straha, ili bolje rečeno složena, afektivna reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekt biti izgubljen, u potpunosti ili nekom stepenu. Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji dogañaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega poprima dimenziju složenog odgovara na povreñivanje. Reć ljubomora je etimološki blisko povezana sa ljubavlju, u psihološkom smislu ta veza nije tako čvrsta. Psihoanalitičari(Fenihel) otkrivaju da su najljubomorniji oni '' koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.'' Podeljena su mišljenja da li je ljubomora uroñena pa predstavlja prirodnu reakciju u nekim uslovima ili je odreñena kulturom. Neka istraživanja uroñeničkih plemena, kod kojih postoji potpuno slobodan promiskuitet, pokazuju da i meñu članovima plemena postoji ljubomora, mada je skrivena, verovatno pod pritiskom kulturnog modela i društvene uloge. Struktura ljubomore Nema ljubomore bez ljubavi. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Sumnja u neverstvo opravdana ili ne, nosi emocionalni odnos kako prema voljenoj osobi tako i prema suparniku . Ljubav je ekskluzivno i starije osećanje, a ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti,strah da bi se neko drugi voleo više. Od roñenja, pa kroz odrastanje spoznajemo ljubav. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo potom uplašiti da mu je neko 63

može uzeti. U dečjoj ljubomori su sadržani elementi separacionog straha,zavisti i mržnje. U ontogenetskom razvoju najraniji začeci ljubomore nalaze se u odnosu prema braći ili sestrama, a posebno prema tek roñenom malom ''suparniku'' u borbi za ljubav majke. Ova ljubomora je nesvesna i često dovodi do razvoja osećanja krivice. Ljubomora kod dece je maskirana i nediferencirana. Najčešće su to agresivni postupci, koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti,emocionalnu regresiju,zaostajanje u razvoju neke funkcije(govor), ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi,mucanje,enureza,enkopreza i td.) Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na ''bolesno'' dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuñivanja potvrda tuñe ljubavi kroz bolest i poremećaj. Problem ljubomore se sreće u svim grupama i zajednicama upravo zbog stalne potrebe za osvajanjem pažnje i podrške autoriteta, i korenuje negde iz egzistencijalnih potreba čoveka i opstanka. Kad postoji nesigurnost u odnosu na ostvareni odnos, prag za ljubomoru je jako s nižen, i obrnuto. Osoba koja oseća ljubomoru je u strahu,a kao reakcija na taj strah u ponašanju se ispoljavaju ljutnja, bes, tuga, mržnja kao metaemocije. Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mržnja-uništenje, tuga-povlačenje, strahugañanje. Sklop ljutnja-napad je vid rešavanja situacije u životinjskom svetu, meñu decom i u tradicionalnim društvima. Cilj je zastrašiti,oterati ili poniziti rivala. Mržnja- uništenje je vid gde se ispoljava destruktivno ponašanje koje ima za cilj uništenje voljenog bića ili bića rivala. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistva motivisano osećanjem ljubomore i češće je ubijanje partnera nego rivala. Sklop tuga-povlačenje je reakcija tuge koja je jasan signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Sklop ljutnja-napad izaziva strah, a tugapovlačenje je usmeren na izazivanje krivice. Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouništenja čija je transakciona funkcija poruke: ''Ako me još voliš ,zaustavi me'', a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samoubistvom. Sklop strahugañanje je vid čija je suština da osoba motivisana strahom od gubitka čini sve da bi ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugañanje je poruka partneru koja pokazuje kako je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio. Ljubav + strah zbog gubitka = Ljubomora adekvatna:- reaktivna('' dobar '' način) neurotska, konstruktivna, neadekvatna: - reaktivna(''loš''način) psihopatska psihotična destruktivna zavist + strah zbog sobstvne ugroženosti = pseudoljubomora Vrste ljubomore U odnosu na povod i način izvoñenja : Adekvatna, neadekvatna U onosu na realni okvir zbivanja:reaktivna, fantazmatska U odnosu na posledice ishoda:konstruktivna, destruktivna U odnosu na karakterološke i psihopatološke karakteristike ličnosti: karakterna, neurotska, psihopatska, psihotična. Pseudoljubomora, ne uzrokuje je strah zbog gubitka, već zavist i strah zbog sopstvene ugroženosti. Pseudoljubomora To je takoñe osećanje straha od gubitka ili separacije,ali subjekt nije pokrenut ljubavlju nego zavišću, posesivnošću ili interesom. Najčešće se radi o zavisnosti i patološkoj simbiozi, te tu strah od ''gubitka voljene osobe'', je u stvari strah za samoga sebe. Ljubomora je afektivna reakcija, uroñena ili ne koja daje mračni kolorit ljudskom životu, i koja ga negde u tome dodiruje sa animalnim svetom, jer je podstrekivać daljeg usložnjavanja i buñenja emocionalnog spektra, daljih akcija i ponašanja sa posledičnom problematikom. Treba naglasiti da postoje i neke realistične situacije u kojima strah i ljubomora mogu da budu opravdani i u kojima anksioznost deluje kao signal opasnosti. Ove emocije su patološke samo kada su postojane i ometaju značajno životne aktivnosti. Dosadašnje izlaganje upućuje na jedan od zaključaka da je mentalno zdravlje povezano sa sposobnošću za osećanjem i istraživanjem svih emocionalnih dimenzija: introspecije, orijentacije, reprodukcije, zaštite, odbijanja, ispitivanja i apstrakcije kada ih situacija izazove. U daljem izlaganju pomenućemo probleme agresije, 64

zavisnosti, patološkog kockanja i druge teme koje su značajne u psihopatologiji svakodnenvnog života mladih.

AGRESIJA I AGRESIVNOST 1. Agresija, korak prema čemu?; 2. Osnovni oblici manifestacije agresije ; 3. Koreni agresivnosti; 4. Psihosocijalni koncepti agresivnosti

Ljudska istorija beleži više od 14500 ratova,

kao i to da je svega desetak od preko 180 generacija živelo u neprekidnom miru. Upravo ove činjenice, kao i značajni porast nasilja poslednjih decenija, u svetu i na našim prostorima, ističe značaj proučavanja agresije i forme njenog ispoljavanja. Agresija, korak prema čemu? Sa etimološkog stanovišta reć agresija vodi poreklo od latinskih reči ad - ka i gradus - korak, što bi značilo korak ka nečemu, a u širem smislu aktivnost koja je usmerena ka postizanju odreñenog cilja. Samim tim primarno odreñenje agresije nema svoje negativno značenje, kao što je to uobičajeno u svakodnevnom govoru. Agresivno je, dakle, i dete koje traži hranu, sok ili pokušava da ostvari neki svoj zahtev, ali i kriminalac, koji fizički maltretira ili ugrožava druge osobe, pljačka ili na drugi način narušava integritet drugih osoba, predmeta ili imovine. Meñutim, razvoj pojma agresivnosti doneo je agresiji predznak društveno negativne, nepristojne ili neprimerene, pa i nedozvoljene aktivnosti i kao takav se odomaćio u svakodnevnoj upotrebi. I pored toga nema jedinstvenih stavova o tome šta je to agresija ili agresivnost, a pristupi njihovom odreñenju uglavnom odražavaju manji ili veći značaj različitih činilaca kojima autori pridaju značaj u tumačenju agresivnosti. Tako, neki agresiju odreñuju kao "ugrañenu unutrašnju ekscitaciju koja traži olakšanje i koja će naći izražaj bez obzira na karakter spoljnog stimulusa" (Lorenz, K.), odnosno impuls koji ima kvalitet instikta, koji Frojd označava instiktom smrti. Drugi smatraju da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovode u vezu sa unutrašnjim, već spoljnim činiocima (Buss). Sledeći smatraju da je agresija bilo koja manifestacija volje za moći i dominacijom (Adler), što agresiji daje širu socijalnu, pa i klasnu dimenziju. Prikazani pokušaji odreñenja agresije, kao i brojni drugi, ukazuju na svu složenost ove problematike, kao i na odsustvo jedinstva u poimanju ove značajne pojave Ijudskog, ali i životinjskog svojstva. Do danas nema opšteprihvaćenog stava, što otežava, ne samo njeno poimanje, vec i mogućnosti u domenu prevencije i terapije ovih pojava. Osnovni oblici manifestacije agresije Kao jedan od prihvatljivih pristupa navodimo odreñenje agresije kao "takvu formu ponašanja koja podrazumeva svaki oblik javnog ili prikrivenog napada koji je usmeren prema Ijudima, životinjama ili predmetima, a koje se ostvaruje upotrebom fizičke sile, a u širem smislu kroz zaplašivanje putem verbalne, gestovne ili mimiške ekspresije" (Todorov). Ovim su, u značajnoj meri, obuhvaćeni i osnovni oblici manifestacije agresije, koja se može razvrstati u sledeće oblike: agresija koja se izražava samo u mislima i intrapsihičkim zbivanjima čoveka (on je razdražen i sklon napadu na okolinu, ali kontroliše i uzdrzava agresivne podsticaje); verbalna agresija, koja se manifestuje kroz grdnju, uvrede, poruge ili na drugi način; agresija usmerena na premete u kojoj se jasno prepoznaje manifestovana sklonost i želja za destruktivnim ponašanjem; agresija prema drugim osobama, u smislu njihovog povreñivanja ili uništavarija života. Osim pojma agresije, u čestoj upotrebi je i pojam agresivnost. Agresivnost označava trajniju osobinu ili stanje ličnosti, odnosno skup oblika ponašanja i tendencije koji su relalivno postojani i meñu sobom su u 65

značajnom stepenu korelaicje. Dakle, agresija je manifestacija trenutka, a agresivnost crta i karakteristika ličnosti. Koreni agresivnosti Pojava agresivnosti prisutna je u celokupnom životinjskom svetu i ima različite oblike ispoljavanja i manifestacija. Ipak, Ijudska agresivnost nosi obeležja čovekovog biološkog, psihološkog i socijalnog, te, iako u nekim delovima slična agresiji životinja, ima svoje specifičnosti i razlike. Naravno, kao i značajan deo čovekovog funkcionisanja, i agresivnost je pod stalnim uticajem kortikalnih struktura, što osim toga inhibiše agresivne potencijale i drži ih pod kontrolom, stvara preduslove sa suptilne oblike agresije, specifične samo čoveku, i uslovljava neke njene više oblike, kao što su mržnja, netrpeljivost prema drugima i borba za dominacijom u socijumu. Molekularni nivoi i biohemijski mehanizmi u nastanku agresivnosti Noviji pravci upućuju i na značaj molekularnih nivoa i biohemijskih mehanizama u nastanku agresivnosti. Upoznavanje ovih faktora, osim što daje saznanja o nastanku agresije, značajno je i sa stanovišta terapijskih intervencija u ovoj oblasti. Osim transmiterskih sistema i hormonski faktori mogu imati značaj u ovoj oblasti. Utvrñeno je da muški hormoni (androgeni) potenciraju agresivnost mužjaka, ali i primenjeni kod ženki eksperimentalnih životinja, takoñe, uslovljavaju agrsivno ponašanje. Hormonski faktori značajni su i kod različitih oblika agresivnosti. Tako je kod agresije napadačkih svojstva povišen nivo noradrenalina, dok su kod one odbrambenog karaktera nañene više vrednosti adrenalina (kod golmana hokejaškog tima utvrñene su više vrednosti adrenalina, a kod igrača noradrenalina). Psiho-socijalni koncepti agresivnosti Psiho-socijalni koncepti agresivnosti ukazuju na značaj različitih psiholoških i socijalnih faktora vezanih za agresiju. Počev od Frojdovog koncepta nagona smrti (tanatos), učešće psiholoških mehanizama u tumačenju agresivnosti privlači pažnju istraživača i šire javnosti. Ovi pravci razmatraju značaj psiholoških svojstava ličnosti u kontekstu agresivnosti, a posebno sa stanovišta razvoja ličnosti i faza psihološkog razvoja. Teorije frustracije pripadaju bihejviorističkim pravcima u psihologiji, po kojima se agresivno ponašanje tumača i klasičnom šemom Stimulus-Reakcija. Dakle, postojanje prepreke, odnosno nezadovoljenja odreñene potrebe je stimulus, dok je agresija posledična reakcija, koja se javlja kao rezultat frustracije i traženja načina da se ostvari zadovoljenje uskraćene potrebe. Teorije socijalnog učenja pokušavaju da agresivnost objasne kroz stvorena iskustva različite starosti, odnosno da se agresivna akcija može javiti kao odgovor na iskustva iz prošlosti, kao predviñanje različitih formi ugroženosti ili kao odgovor na specifične socijalne ili okolnosti sredine. Osim značaja razvojnih faktora, ove teorije u sebi nose i elemente imaginativnosti, odnosno imaginativnog anticipiranja opasnosti. Navedena teorijska tumačenja agresivnosti samo su mali segment različitih pristupa agresiji i agresivnosti. Oni ukazuju na svu složenost problematike u ovoj oblasti i na neophodnost sagledavanja različitih i brojnih činilaca od značaja za ispoIjavanje agresije, što je i u kontekstu multidimenzionalnog sagledavanja i tumačenja različitih dimenzija čovekovog ponašanja i psihičkih poremećaja.

PREPOZNAJTE SVOJ TEMPERAMENT 1. Geni, hemija i temperamentTemperamenti "po starom" - sangvinik, kolerik, melankolik i flegmatik; 2. Formiranje karaktera i 3. Tri dimenzije karaktera po Cloningeru „Imaj na umu da je tvoj karakter, tvoja sudbina” http://www.diskusije.net/knjizevnost/mudreizreke-1356/strana5.html

Geni, hemija i temperament Poslednjih deset godina istraživanja su otkrila povezanost gena s aktivnošću odreñenih moždanih neurohemijskih supstanci, koje presudno utiču na raspoloženje i osećaje - dopamina i 66

serotonina. Oni prirodno donose osećaje prijatnosti, spokoja i sigurnosti, a njihov manjak dovodi do depresije i strepnje, nemira.tragača za novim. U skladu s tim otkrićem je i saznanje da osobe koje pate od Parkinsonove bolesti, u kojoj je aktivnost dopamina izrazito smanjena, vrlo slabo se interesuju za istraživanje novog. Gen za serotoninski neurotransmiter, koji reguliše aktivnost serotonina u mozgu, takoñer dolazi u dve verzije, kraćoj i dužoj. Studija provedena u Washingtonu 2003. pokazuje da osobe s kraćom verzijom toga gena imaju slabije delovanje serotonina, što ih čini osetljivijima i ranjivijima te im daje temperament izbegavača bola (i mnoge navodi na alkoholizam). Osobe s dužom verzijom toga gena imaju jače delovanje serotonina te su otpornije na stres i reñe obolevaju od depresije. Temperamenti "po starom" - sangvinik, kolerik, melankolik i flegmatik. Već je stara Hipokratova podela na temperamente odražavala zamisao da svaki temperament zavisi od koncentracije odreñenog humora ili "životnog soka" u organizmu. Reć humor u mnogim jezicima označava temperament ili raspoloženje (npr. engl. good humour = dobro raspoloženje, dobra volja). Tako je sangvinik opisan kao osoba kod koje je prevladavajući životni sok krv, a element vazduh. Ovaj temperament uključuje optimizam, vedrinu, bezbrižnost, druželjubivost i hirovitost. Tipičan sangvinik je novinar, trgovac, agent za odnose s javnošću, glumac, zabavljać i slično. Kolerik odgovara žutoj žuči i elementu vatre. Osoba koleričnog temperamenta dinamična je, nagla, prodorna, agresivna i često ljubomorna i ljuta. Odgovaraju joj zanimanja vezana uz oružje, borbu, sport i istraživanja.. Melankolik je osoba pod utjecajen crne žuči (od grč. melas = crn i hole = žuč) i elementa zemlje. To su vrlo osetljive i ranjive osobe koje snažno proživljavaju bol te poduzimaju sve da je izbjegnu ili ublaže. Stoga su melankolici odgovorni, graditelji, planeri, stvaratelji. Podložni su depresiji. Flegmatik je pod utjecajem "soka" flegme (sluzi) i elementa vode, a osobe s ovim temperamentom navodno su mirne, suzdržane, pouzdane, teške za uzbuditi i uznemiriti. Odgovarajuća zanimanja su im savjetovanje, uprava, pravo i diplomacija. Formiranje karaktera Za razliku od temperamenta, karakter je slabo nasledan, menja se tokom života i sazreva u odraslom dobu. Sastoji se od vrednosti, ciljeva, načina suočavanja s okolnostima te uverenja o samome sebi i okruženju. I opet, pojedinac nema posebnog uticaja na svoj karakter, nego na njega utiču roditelji, vaspitači i okolina. Tri dimenzije karaktera po Cloningeru su: Samovoñenje (SelfDirectedness) - Sposobnost nadziranja, regulisanja i prilagoñavanja postupaka situaciji u skladu s ciljevima i vrednostima. Odražava meru u kojoj osoba samu sebe vidi kao autonomnu jedinku; Saradnja Cooperativeness) - Postojanje etičkih ili prodruštvenih sklonosti, sposobnost prihvatanja drugih i suradnje s drugima. Odražava sposobnost doživljavanja sebe kao sastavnog dela društva i ljudskog roda.i Nadilaženje samog sebe (Self Transcendence) - Duhovnost, kreativnost, mašta. Odražava sposobnost osobe da se doživi kao sastavni deo svemira.

LJUTNJA: znamo li se ljutiti bez agresije? 1. Možemo li kontrolirati svoju ljutnju tako da je ne pokazujemo kao agresiju?; 2. Koji su to upozoravajući znakovi? i 3. Koji su to upozoravajući znaci „Svatko može biti ljut. To je lako. Ali biti ljut na pravu osobu, do pravog stupnja, u pravo vrijeme, s pravim razlogom i na pravi način - to nije lako”. Aristotel

Ljutnja je neizostavni deo našega emocionalnoga i socijalnog sveta. Tokom dana ulazimo u interakcije s različitim ljudima od kojih neke nisu prijatne. Povremeno se ljudi prema nama ponašaju nepravedno, uvrede nas ili nas iritiraju. Ponekad nam čak prete i napadnu nas. Ljutnja je normalna, ljudska, emocionalna reakcija koju doživljavaju svi ljudi bez obzira na uzrast. Naime, ljutnja je jedna od emocija koje se pojavljuju unutar prvih nekoliko meseci života, što znači da od vrlo ranog doba svi ponekad osećamo ljutnju. Ljutnja se uopšteno smatra negativnom emocijom. Većina ljudi ljutnju smatra nepotrebnim osećajem i ne vole biti predmet ljutnje drugih. Zašto je to 67

tako? Najpre zato što ljudi vrlo često mešaju pojmove ljutnja i agresivnost, a često ih i zamjenjuju. Meñutim, razlika izmeñu njih vrlo je bitna. Ljutnja je doživljaj koji se pojavljuje kao reakcija na zamišljenu ili stvarnu nepravdu, bol ili frustraciju. Pomaže nam u upoznavanju sebe samih, pokazuje što nam je važno, jer samo ono što nam je važno izazvat će našu reakciju. Isto tako ljutnja pokazuje što mi lično doživljavamo kao nepravdu. Ljutnja nas i pokreće. Ona unutrašnjim procesima priprema telo za konkretnu akciju. Ti procesi organizmu daju brzinu, okretnost, spretnost, energiju i snagu potrebnu za reagovanje. Bez njih ne bismo se pokrenuli i rešavali brojne probleme u našem životu. Ljutnja, upravo zbog toga što može biti vrlo snažna, zahteva intenzivno i brzo bavljenje problemom i na taj način potstiče promene i komunikaciju. Dakle, ljutnja sama po sebi zapravo nije negativna. Problemi nastaju zbog načina na koji svoju ljutnju izražavamo. Agresivnost (verbalna ili fizička) mogući je splet ponašanja kojima se koristimo kada smo ljuti, a usmeren je na izazivanje štete, osvetu ili uopšteno na izazivanje bola. Agresija je povezana s nasiljem, kriminalom, zlostavljanjem u porodici, razvodom braka, nesreñenim meñuljudskim odnosima, lošijim obavljanjem posla, lošijim zdravljem (glavobolje, visoki pritisak, srčani udar...), emocionalnim poremećajima itd. Agresija kao pogrešan odgovor na osećaj ljutnje postaje sve veći problem u društvu. Stope kriminala, ubistava, nasilja u porodici i silovanja su zabrinjavajuće. Nasilja ima čak i u krugu porodice, gde bismo trebali imati svoj mali „zaklon“ i sigurno mesto. Već i mala deca pokazuju agresivno ponašanje. Agresivna deca obično dolaze iz "razorenih", agresivnih, nasilnih domova. Kada bismo mogli pritisnuti jedan tajno dugme kojim bismo eliminisali svaku osobu koju želimo, bez ikakvih posledica, 69% muškaraca i 56% žena izjavilo je da bi to učinili pokazalo je jedno psihološko istraživanje. Možemo li kontrolirati svoju ljutnju tako da je ne pokazujemo kao agresiju? Normalno je osećati ljutnju i to se dogaña kod svih ljudi. Ljutnja je snažna emocija i nije je lako kontrolirati, pogotovo ako nas tome niko nije naučio ili nas je naučio pogrešno. Meñutim, možemo naučiti dobre, korisne načine kako se nositi s osećanjem ljutnje, koji neće škoditi ni nama niti ljudima oko nas. Doživljaji ljutnje nikada nisu opravdanje za agresiju. Učeći kontrolirati ljutnju, izbegavamo mogućnost da ljutnja počne kontrolisati nas i naš život. Ako nismo naučili kako se na konstruktivan način nositi s ljutnjom, verojatno ćemo upasti u jednu od dve poznate kategorije ljudi: gutači ili eksplozivci. Gutači se nisu oslobodili ljutnje, oni su je potisnuli i zapravo su opasni jer bi kad - tad mogli eksplodirati. Povod eksploziji je najčešće situacija koja sama po sebi ne bi izazvala tako snažnu reakciju. Eksplozivci su oni kod kojih je osećanje ljutnje čvrsto povezan sa agresivnim ponašanjem. Sve to ostavlja malo vremena za razmišljanje o izbegavanju agresije - lavina jednostavno krene i poruši sve pred sobom. Koji su to upozoravajući znakovi? - 1. Osoba ima "kratak fitilj", svakodnevno je nervozna i lako se razbesni, 2. Osoba je sklona pretnji sa fizičkim obračunom, 3. osoba je sklona alkoholu ili drogama , 4. Osoba ulazi u opasne ili riskantne situacije (npr. prebrza vožnja), 5. Osoba već ima istoriju agresivnog ponašanja uključivši i ono prema životinjama, 6. Osoba nosi oružje i fascinirana je oružjem, 7. Osoba se druži s agresivnom grupom i 8. Osoba je i sama bila žrtvom nasilja.

PERFEKCIONIZAM I PSIHOPATOLOGIJA

Istraživanja u području perfekcionizma većinom su bila usmerena na negativne posljedice perfekcionizma posebno na povezanost s psihičkim poremećajima moguće shvatanje perfekcionizma kao faktora ranjivosti za velik broj psihičkih poteškoća. Na perfekcionizam se gleda kao na osobinu ličnosti ili na kognitivni stil koji dovodi do hroničnog osećaja neuspeha, neodlučnosti, odlaganja obavljanja zadatka i stid. Bez obzira gledamo li na perfekcionizam kao na nešto što je nepoželjno ili smatramo da on može imati i poželjne aspekte, nije sigurna njegova povezanost s psihičkim tegobama odnosno poremećajima Čak ni istraživanja koja ističu postojanje pozitivnog, adaptivnog perfekcionizma ne 68

pronalaze negativnu povezanost ove dimenzije i psihičkih poremećaja Perfekcionizam se vrlo često opisuje kao karakterističan kognitivni stil ili osobina osoba s poremećajima ishrane. Osobe s nekim od poremećaja ishrane postavljaju nerealne standarde telesnog izgleda i mršavosti, ali istovremeno imaju nerealna očekivanja i želju za savršenstvom i u ostalim područjima svog života Danas se posebno posvećuje pažnja odnosu perfekcionizma i brojnih poremećaja kao npr. poremećaja ishrane,, anksioznosti, socijalne fobije, opsesivno-kompulzivnih poremećaja i depresivnosti. Ovde ćemo ilustracije radi navesti samo nekoliko važnijih činjenica o odnosu perfekcionizma i depresivnosti. Perfekcionizam i depresivnost Dosadašnja istraživanja dosledno potvrñuju povezanost perfekcionizma i depresije; Postavljanje visokih ciljeva povećava verovatnost neuspeha i pojačava intenzitet osećaja vezanih za neuspeh; Visoki standardi i osećaj neuspeha u kombinaciji sa samookažnjavanjem dovode do depresija.U velikom broju istraživanja potvrñena je povezanost dimenzija perfekcionizma koje se odnose na postavljanje visokih standarda i evaluativnih aspekata perfekcionizma s depresivnošću. Dimenzije perfekcionizma: postavljanje visokih ličnih standarda nisko su povezane s depresijom dimenzije perfekcionizma koje ispituju njegove evaluativne aspekte u umerenim do razmerno visokim korelacijama s depresijom. Nešto drugačije povezanosti pronañene su u istraživanjima na kliničkim uzorcima, utoliko što su dimenzije koje se odnose na postavljanje visokih osobnih standarda izrazitije povezane s depresivnošću. Ta negativna verovanja i stavovi o sebi, svetu i budućnosti, koja su najčešće sadržajno vezana uz gubitak ili neuspeh, nazivaju se kognitivnom trijadom; Depresivne osobe doživljavaju sebe kao nesposobne, neprivlačne i nevrijedne osobe. Stalno očekuju neuspjeh i odbijanje i većinu dogañaja percipiraju u skladu s tim očekivanjima; Osoba u ranom detinjstvu razvija disfunkcionalne pretpostavke koje se aktiviraju svaki put kad se osoba nañe u situaciji koja je slična onoj u kojoj su pretpostavke nastale (kritičan dogañaj).; Uz pretpostavke aktiviraju se i negativne automatske misli koje dovode do pojave simptoma depresije (emocionalnih, ponašajnih, tjelesnih, misaonih i motivacijskih); Meñutim, navedeni simptomi održavaju negativne automatske misli (npr. gubitak motivacije za rad održava misli o tome kako je osoba nesposobna). - Ono što povezuje depresivnost i perfekcionizam je sadržaj automatskih negativnih misli. Perfekcionizam se ispoljava u mislima: koje su vezane uz neuspjeh “Ukoliko ne uspem, moj život nema nikakvog smisla", "Ako nisam uspešan na poslu, onda nisam uspešan ni kao čovjek“ vezane uz odobravanje od strane drugih "Ukoliko me svi ne vole, ja sam grozan".

LENJOST „Ljenost tako polako korača, da je siromaštvo korača, da je siromaštvo brzo stigne” B. Frenklin

Jesmo li lenji? Što je, zapravo, lenjost? Postoji predrasuda o lenjosti - ona nije ono što se u svakodnevnom životu smatra lenjošću; postoji prava lenjost - to je lenjost duha, nespremnost za promene, neodlučnost razumevanja spoljne sadašnjosti i prave stvarnosti. Prava je lenjost, u stvari, težnja za ostankom u iluziji, prihvatanje konzervatizma i služenje načelu inertnosti pa makar to donosilo i patnju. Ona se obvezno povezuje s odlaganjem. Odlaganje je najveći neprijatelj donošenju odluke. Lenjost je, prema izvornoj definiciji, gubitak želje za bilo kakvom delatnošću ili ono što se od te osobe očekuje. Očekivati, naime, nešto od nekoga znači da taj neko može više što do sada nije učinio, nego je to odlagao ili mu se to nije dalo učiniti. Ponekad se lenjošću označava apatija ili depresija, dve pojave koje pripadaju sasvim drugim kategorijama. Umor koji uzrokuje odmaranje takoñer ne pripada lenjosti. Strah koji koči množe odreñenoj aktivnosti da daje lažnu sliku lenjosti. Bolesni su ljudi, naizgled, lenji. Posmatramo li nrp.samo primer anemičnih bolesnika. Uz njih mnoštvo je somatskih poremećaja koje umanjuju sposobnost fizičkih napora te se takvi ljudi, pre nego se postavi dijagnoza, smatraju lenjima; oni neretko i sami sebe smatraju lenčinama. Odreñeni broj osoba izabralo je pasivni način življenja zbog socijalne fobije, osećaja opšte 69

nesigurnosti i izbegavanja frustracija uvažavajući slogan da ako se ništa ne učini niko neće imati nikakvog razloga kritikovati ih. Takvi su ljudi posmatrači, a ne učesnici u životu. Mnogo ljudi ima problema s lenjošću. Lenjost je veliki problem u edukacionom i poslovnom okruženju. Većina učenika i studenata zbog lenjosti imaju loše ocene ili gube godinu. Većina njih odlaže početak učenja ili brzo odustajanje. Odluka za učenjem je, zapravo, odluka za promenom. Promena se dogaña kad se neznanje zameni znanjem, a osim toga svaka nova spoznaja menja stavove i menja ličnost. S takvim je razmišljanjem usko povezana činjenica da se lenjost smatra jednim od sedam glavnih greha. Zašto? Jer se uz lenjost ne spoznaje Boga. Lenj čovek samo će deklarativno prihvatiti religiozne norme dok će dublje i duboko u sebi ostati veran starim navikama i predrasudama koje ga odvlače od prvobitnog cilja prihvatanje vere: voleti istinu intimno u sebi bez javnih odobravanja. Malo je ljudi koji su zaista iskreni prema sebi. Lažu druge, a još više lažu sebi. Tu nam više nije potrebna pripadnost nekoj religiji. Govorimo o odnosu čoveka prema sebi samom. Lenjost je primjer kako smo nespremni ostati do kraja verni svojim idealima. Svi bismo rado bili na vrhu vrednosnog sistema koji smo prihvatili. Ali život se kod većine ljudi sastoji samo od želja koje nikada i ne pokušaju ostvariti. Zbog lenjosti. Reć je o lenjosti duha. Odmor nije lenjost, niti je suprotnost, kontemplacija lenjost. To su delatnosti koje nas pripremaju za delatnost, za rad. Naglasimo, reć je o vrednosti duha, o njegovoj spremnosti na promenu dosadašnjeg načina života. Oni osećaju i znaju da ih lenjost zarobljava u prošlosti te kompenzuju pred drugima i pred sobom svoju nepokretnost i životnu nefikasnost ostajući tako trajno u svetu maštanja. No kod njih sve i ostaje samo na razini želje. Nema prelaza u aktivnost. Sutra je jedini dan koji prihvata lenja osoba. Puna je, do u detalje, razrañenih planova čime se rešava svaki osećaj krivice - a uvek se nañe razlog ili prepreka konačnoj odluci. Naše nesvesno pak oseća da je lenjost slabost. Razvija se nisko samopoštovanje i samopoverenje uz gubitak nade da će ikada doći ono aktivno sutra kada će se osoba, konačno, odlučiti za napor i prihvatiti radost aktivnosti, posebno psihičke aktivnosti. Savest se više ne može tešiti izgovorima te se "utapa" u raznim oblicima zavisnosti.Nažalost, postoji pokret koji veliča lenjost. Razvila se stručna oblast koja veliča lenjost, koja je opravdava i nalazi njene prednosti. Govori se o instinktu lenjosti. S. Freud to naziva načelom inertnosti koji se odnosi na čuvanje uroñenih ili stečenih navika te na otpor svakoj promeni. U sklopu toga bolesnog stava nalazi se i prisila ponavljanja (opsesivnost). Fatalizam je sustavni deo lenjosti i zato najbolje odgovara čoveku, govori F. Galiani. Fatalizam ne pripada racionalnom putu k odreñenom idealu, već transu u koji smo uvučeni bez napora, prepušteni hipnotičnom uticaju mase ili neke slučajne, ali u datom trenutku, dominantne ideje. Lako je reći da je nekoliko minuta rada svaki dan sve što trebamo. To zvuči mudro, lukavo i diplomatski. Reć je nažalost o frazi koja nema uporište u stvarnosti. I to je hrana za lenjost, za šta bismo mogli reći za sabotažu konstruktivne aktivnosti i opšteg napretka grupe koja planira ambicioznije putove i ima visoke ciljeve. "Lenjost je put k uspehu" - daljnja je "mudrost" onima koji se odupiru promeni stava ili uopšteno napretku. Pritom za uzore imaju ljude koji su mirno i ležerno uspevali ostati na hijerarhijskoj lestvici. Njihov mir i smešak neupućeni su poistovetili s lenjošću. No oni su bili itekako vredni, ali su uživali u svom radu i nisu se mučili u "znoju lica svoga". Njihov je rad bio vrlo intenzivna unutrašnja promena kojom su prihvatili trenutak sadašnjosti i modifikaciju svojih sopstvenih stavova prema novim saznanjima što im je donosilo vedrinu na licu. Je li lenjost otmenost? Da, onima kojima je glamur životn imoto. Oni reklamiraju lenjost kao svojstvo gornjega društvenog sloja ne priećujući kako su klauni za povremenu zabavu pravih radnika. Pa u životu nam treba i zabavljača. Efikasnost je inteligentna lenjost, dakle, samo u slučaju kada je reć jedino o neizvesnoj lenjosti. "To što nisi učinio, tvom je šefu uvek važnije od onog što jesi. Zato dobro razmisli pre nego išta uradiš." Evo još jedne maksime koja glorifikuje lenjost. I u njoj ima tačnosti, ali sve zavisi o citiranom šefu. Njegov narcizam slavi lenjost. Imamo li stvarno takvog šefa, tada je boravak u takvoj radnoj sredini poguban za nas. "Rad pruža zadovoljstvo tek nakon obavljenog posla, a lenjost odmah." To je netačno jer, kako je već navedeno, rad treba tako osmisliti da pruža zadovoljstvo i pre ostvarenja cilja. A lenjost je zadovoljstvo opijene osobe. Lepo joj je u laganom umiranju.. "Ambicija je izgvor za neposedovanje smisla za lenjost." I ova rečenica ima smisao koji treba objasniti. Ambicioznim je 70

ljudima bitan uspeh bilo gde i na bilo koji način. I oni rade bilo šta i bilo kako. Oni su, zapravo lenji jer ne mogu korigirati svoju ambicioznost. A imati "smisao za lenjost" zapravo znači imati smisao za pravi rad, ne žuriti, ne penjati se nego zastati, promisliti, po potrebi promeniti ideale i postati novim, boljim, kvalitetnijim. I za one, ograničenih mentalnih sposobnosti koji šapuću: raditi, raditi i samo raditi, taj razumni korak sliči lenjosti. Lenj i marljiv čovek ne mogu živeti složno jer lenji suviše prezire marljivoga, naglašava Ebner Eshenbach. To je tragedija mnogih radilišta, grupa pa i porodičnih sredina. Ljubomora lenje osobe koja je iscrpela sve izgovore i sve "štosove" dovodi do otvorenoga ili prikrivenog neprijateljstva. Lenja osoba usporava ili čak upropaščava svaki plan napretku neke grupe. Ona će svojim intrigama slomiti točkove koji bi radnu grupu vozili uzbrdo ili odveli u daleko kvalitetniji oblik življenja. Stoga je, bar za početak borbe protiv lenjosti, efekasnija individualna inicijativa i autoritativnije voñenje.

KAŽNJAVANJE DECE - da li su batine “iz raja izašle”? 1. Verbalno ukoravanje i neodobravanje ; 2. Fizičko kažnjavanje i 3. Batine remete odnos izmeñu roditelja i deteta.

Kazna se definiše kao primena bolne, averzivne ili negativne draži za organizam u cilju eliminacije odreñenog ponašanja. Imajući u vidu svoju i kliničku praksu svojih kolega, primena kazne u odnosu na decu, može biti definisana i drugačije, pogotovo njeni ciljevi. Dešava se, doduše reñe, da cilj primene kazne nekada bude i jednostavna automatska reakcija roditelja pod stresom ili u kriznoj situaciji koja nema bliske veze sa ponašanjem deteta. Ponekad je u pitanju i psihopatologija roditelja, zatim naučeni model ponašanja roditelja koji smatra kažnjavanje i batine sasvim prirodnim i čak poželjnim oblikom komunikacije sa okolinom, pa i detetom. Nekada, roditelji zbog straha od detetovog ponašanja primenjuju kažnjavanje, a nekada, ali veoma retko, postoji čak i zadovoljstvo u kažnjavanju sopstvene dece. Ipak, najčešće se pribegava kažnjavanju kada su roditelji iscrpljeni od stalne borbe i bespomoćni pred ponašanjem deteta. Život onda postaje bitka bez uživanja u roditeljstvu, a dete od roditelja uči da se raspravlja i tuče što u adolescenci postaje težak problem. Prema deci, uobičajeno se koriste dva tipa kažnjavanja: verbalno ukoravanje i neodobravanje i telesno (fizičko) kažnjavanje. Verbalno ukoravanje i neodobravanje Mnogi roditelji koriste ovaj pristup, često i ne znajući da ima efekat kazne. Ukoliko se koristi nakon nepoželjnog ponašanja, retko i prema specifičnom obrazcu detetovog ponašanja, može imati prolazni pozitian efekat u trenutnom zaustavljanju ili smanjenju nepoželjnog ponašanja. Ukoliko se koristi često i bez jasne razlike za odreñena ponašanja ("i za sitnicu"), gubi svojstvo kazne i postaje ustvari potkrepljenje za nepoželjno ponašanje jer obezbeñuju pažnju detetu. Gunñanje i ukoravanje tokom tajm aut-a predstavlja glavni uzrok neuspešnosti ove efikasne metode modifikacije ponašanja. Ukoliko se verbalnim putem (korišćenjem reči) modifikuje ponašanje deteta onda se ukor treba odnositi na ponašanje, a ne na ličnost deteta, čime se ne narušava njegovo samopoštovanje, a ponašanje se može menjati. Još bolji pristup je korišćenje za dete prihvatljivih načina davanja uputstva za ponašanje: Uputstva učiniti pozitivnim (neka uputstvo sadrži pozitivnu konsekvencu: "molim te vrati igračke na svoje mesto, a zatim možeš da se igraš napolju") Izbegavati ponavljanje (koristiti pravilo: jednom fino, drugi put odlučno"; u suprotnom deca nauče da čekaju da roditelji povise glas ili zazvuče preteće jer tada izgledaju kao da "stvarno" očekuju poslušnost) Jasno opisati ponašanje koristeći reć odmah Davati jednu istrukciju u jednom trenutku (kada postoji konflikt ciljeva onda deca ne odaberu ni jedan ili zaborave da urade jedan zadatak). Ne davati nove instrukcije sve dok se ranije ne obave (dati šansu da završi jednu aktivnost pre nego dobije uputstvo za novu) Davati kratka uputstva (lakše se pamte i razumeju; kada je potrebno više uputstava boje je pokazati) Izbegavati uputstva u obliku pitanja (da bi se izbegao odgovor "ne; ne mogu, neću") Uputstva učiniti važnim (ne davati ih kada se i ne očekuje da dete posluša; neposlušnost treba da nosi negative konsekvence - tajm aut ili ukidanje privilegija). Iskoristiti uputstva za podučavanje (ulasku u situacije u kojima se dete uobičajeno lošije ponaša, 71

treba da prethodi davaje uptstava o pravilima ponašanja; zatražiti od deteta da ponovi dogovorena pravila; pre nego se započne razgovor telefonom reći: "možeš gledati TV, nemoj mi se obraćati dok razgovaram preko telefona. Kada završim razgovor, moći ću da se igram sa tobom.") Neka ponovi dato uputstvo Pohvaliti ga Fizičko kažnjavanje Fizičko kažnjavanje obuhvata aplikaciju nekog oblika fizičkog bola kao odgovor na neželjeno ponašanje, u ovom slučaju deteta. Da li dete treba tući? Svakako da je odogovor NE! Meñutim, i pored saveta stručnjaka, fizičko kažnjavanje dece je prisutno. Podaci iz sveta i moje kliničko iskustvo, ukazuje da se neki vid fizičkog kažnjavanja sprovodi povremeno ili često u više od 90% porodica u cilju disciplinovanja dece. Od čupanja, pljeskanja po rukama, preko šamaranja, pa sve do trešenja, povlačenja, batinanja pesnicom, nogom ili predmetima, nanošenja povreda, opekotina, pa čak i usmrćivanja deteta. Opšte je pravilo da onaj roditelj koji koristi uslovno prihvatljive metode fizičkog kažnjavanja je sklon da primeni i neprihvatljive metode. Zbog toga je odgovor ne za sve metode fizičkog kažnjavanja. Termin uslovno prihvatljivo kažnjavanje odnosi se na upotrebu fizičke sile otvorenom šakom po zadnjici ili ekstremitetima sa ciljem modifikacije ponašanja, a ne nanošenja fizičke povrede. Ne treba učenja deteta pravilima, disciplini mešati sa pražnjenjem roditeljskog besa i želje da se detetu nanese bol, što je potpuno neprihvatljivo i spada u zlostavljanje deteta, opasno po fizičko i mentalno zdravlje deteta. Argumenti u prilog preporuke da bilo kakav vid fizičkog kažnjavanja ne treba primenjivati su: Metode kao što su Tajm aut i ukidanje privilegija (o čemu je pisano), su mnogo efikasnije i humanije u umanjenju neželjenog ponašanja deteta, pogotovo na "duže staze". Iako "batine" momentalno zaustavljaju neželjeno ponašanje, one vremenom i čestim korišćenjem postaju neefikasne (dolazi do navikavanja, smanjenja osetljivosti), pa je potrebno konstantno povećanje inteziteta koje može prerasti u zlostavljanje deteta. Deca mlaña od 18 meseci su veoma osetljiva i povredljiva, tako da svaki vid fizičkog kažnjavanja može dovesti i do ozleñivanja. Sa druge strane, što je dete mlañe teže shvata povezanost izmeñu svog ponašanja i kažnjavanja Iako fizičko kažnjavanje može ostaviti utisak roditeljima da ima pozitivan efekat na neželjeno ponašanje, ono suštinski ima dvostruki negativni efekat na dete. Prvo, nanosi mu bol i povreñuje ga telesno, a sa druge strane izaziva veoma negativna osećanja koja se mogu internalizovati (kroz depresivnost i druge vidove psihopatoloških unutrašnjih doživljavanja) ili ekstrenalizovati kroz vidljivo ponašanje (poremećaj ponašanja, agresivnost prema vršnjacima, destruktivnost, zlopotreba psihoaktivnih supstanci itd.), sa ciljem izbegavanja doživljaja neprijatnih osećanja. Agresivnost može biti okrenuta i prema roditeljima. Agresivnost prema detetu može biti i model za rešavanje konflikta. Nije retko da roditelji koji slabo kontrolišu svoje ponašanje imaju problema sa kontrolom ponašanja svoje dece koju dovode kod dečjeg psihijatra. Roditelji trebaju da razmisle kakav primer daju detetu koga tuku zahtevajući od njega da ne budu agresivno. Batine remete odnos izmeñu roditelja i deteta. Eskalacije problema može biti posebno uočljiva u adolescenciji kada fizičko kažnjavanje često više nije izvodljivo. Obzirom da upotreba fizičke kazne i posledično trenutno smirivanje deteta ima za roditelja efekat smirivanja besa (i doživljaj moći), što predstavlja potkrepljenje, povećava se verovatnoća da će se takvo ponašanje roditelja ponoviti. Deca koja su tučena, kao odrasli ljudi pokazuju slabiju kontrolu ponašanja, više agresivnosti, češće tuku svoju decu i bračne partnere, imaju više problema u braku, češće zloupotrebljavaju alkohol i psihoaktivne supstance i češće su uključeni u činjenje nasilja i krivičnih dela. Ovaj tekst je imao za cilj da ukaže na štetnost, a ne blagoslovenost kažnjavanja dece. Stoga, pre nego što sebi i drugima ponovite "klasiku" iz repertoara roditeljstva da je "batina iz raja izašla", treba se upitati da li je to prava i istinita lekcija iz roditeljstva. Umesto kazne vežbajte pozitivno ponašanje, pohvale i upotrebu zabave. To je dobar način da roditelji promene negativnu sliku o sebi i svome detetu. Ne zvuči glupo, a funkcioniše sigurno.

ZLOSTAVLJANJE DECE

U poslednje je vreme problem zlostavljanja i zanemarivanja dece u sredštu pažnje

stručne sjetske javnosti, o čemu svedoće brojni stručni i naučni radovi. Promene izazvane demokratizacijom 72

društva, kao i akcenat na ljudskim pravima i pravima pojedinca općenito, olašan postupak razvoda, emancipacija žena, dolazak žena na važnije društvene položaje i sl., doveli su do poticanja brige o najboljem interesu deteta, omogućile žrtvama nasilja da progovore o svojimi iskustvima i nekim tajnama porodičnog života, što je doprinelo otkrivanju dotad “skrivene” pojave nasilja i zlostavljanja. Razorene porodice, emocionalno šteta na deca, povećani zahtevi za medicinskom negom, nasilje meñu vršjacima samo su neke od posljedica nasilja u obitelji. Fraza “krug nasilja” opisuje što se dogaña kada deca svedoće o nasilju meñu roditelja te takve obrasce ponšanja ponavljaju u odnosu s všnjacima i u kasnijem životu. Nedavna istraživanja Hrabrog telefona ukazuju da je incidencija zlostavljanja i zanemarivanja dece i kod nas vrlo slična podacima dobivenim u SAD-u i Europi. Što je zlostavljanje? Postoje razni oblici porodičnog nasilja nad decom, koji se radi bolje sistematizacije i praktičnih razloga prikazuju odvojeno: fizičko, emocionalno i seksualno zlostavljanje te zanemarivanje djece. U poslednje vreme svedočenje nasilju u porodici izdvaja se kao poseban oblik emocionalnog zlostavljanja. Bitno je naglasiti da istraživanja pokazuju da je dete neretko zlostavljano na vše načina. Tako su Higgins i McCabe (2000.) navodi da su interkorelacije izmeñu različitih tipova zlostavljanja ukazuje na veliki stepen prekrivanja različitih vrsta zlostavljanja. Fizičko zlostavljanje se odnosi na namerno nanšenje ozleda detetu od roditelja ili odraslih osoba. Ovo uključuje udaranje, šamaranje, nanošenje opekotina, vezivanje, uskračivanje hrane i/ili izgladnjivanje, zatvaranje na tavan ili u podrum, davanje otrovnih sredstava, alkohola ili neodgovarajućih lekova, pokšaje utapanja ili davljenja djeteta. Fizičko zlostavljanje uzrokuje različite povrede uključujući modrice, opekotine, prelome kostiju, unutarnje povrede i ošečenja mozga. U najekstremnijim slučajevima može uzrokovati i smrt. Emocionalno zlostavljanje se odnosi na slučajeve kada roditelji trajno propštaju iskazivanje ljubavi ili pažnje svojoj deci, te na situacije kada se detetu pjeti, podruguje mu se ili viće na njega. Hart i Brassard razlikuju šest širokih kategorija emocionalnog zlostavljanja: odbacivanje, teroriziranje, izolacija, iskorštavanje/ podmićivanje, ignoriranje, nebriga za detetovo mentalno i fizičko zdravlje te onemogućavanje prikladnog obrazovanja. Sve navedene kategorije emocionalnog zlostavljanja obuhvataju ponšanja kojima dete dobiva poruku da mu pjeti fizičko ili psihičko nasilje te da nije zaštićeno, da nije voljeno, željeno, da njegove potrebe nisu bitne već je njegov zadatak zadovoljiti potrebe drugih. Takva ponšanja ometaju i zaustavljaju biološki i psiholški razvoj dece te ostavljaju trajne posledice u njihovom kasnijem funkcioniranju. Zanemarivanje predstavlja nezadovoljavanje detetovih osnovnih potreba poput odgovarajuće hrane, odeće, granja, medicinske nzaštite i školovanja. Takoñer, zanemarivanje predstavlja i ostavljanje same kod kuće dece koja su premlada da se brinu o sebi, te ostavljanje dece bez odgovarajućeg nadzora. Zanemarena deca obično pokazuju znakove da su na neki način nesretna. Mogu se ispoljavati kao povučeno, neobično agresivnom, ili mogu imati dugotrajne zdravstvene probleme ili tškoće u školi. Seksualno zlostavljanje odnosi se na slućajeve u kojima odrasla osoba prisiljava dete da učestvuje u nekoj seksualnoj aktivnosti, koristeći pritom dete kako bi zadovoljila svoje sopstvene seksualne želje. To može uključivati polni odnos, milovanje, masturbaciju, oralni ili analni odnos ili izlaganje dece pornografskim video snimcima, knjigama, časopisima i drugom materijalu. Finkelhor i sur. nalaze da su u 90% slučajeva seksualnog zlostavljanja učiniocii muškarci, u 70-90% slučajeva to su osobe bliske i poznate deci. Najranjivija dob je izmeñu 7 i 13 godina i za djevojčice i za dječake, a oko 25% slučajeva uključuje penetraciju ili oralno-genitalni odnos.4 Seksualno zlostavljanje može imati vrlo štetne i dugotrajne posledice. Istraživanja su pokazala da seksualno zlostavljana deca mogu i sama postati zlostavljači kada odrastu ili mogu biti upletena u veze u kojima dolazi do nasilja ili zlostavljanja. Zlostavljanje i zanemarivanje ostavlja na detetu fizičke tragove. Prepoznavanje i simptomatologija zlostavljanja i zanemarivanja djece 73

Promene izazvane demokratizacijom društva, kao i naglasak na ljudskim pravima i pravima pojedinca u celini, doveli su do povećane brige o najboljem interesu djeteta. Žrtvama nasilja omogućeno je da progovore o svojim iskustvima i nekim tajnama porodičnog života, što je doprinelo otkrivanju dotad “skrivene” pojave nasilja i zlostavljanja. Zlostavljanje i zanemarivanje ostavlja na djetetu fizičke tragove, a takoñer se ogleda i u ponašanju deteta. Posledice koje zlostavljanje ostavlja na razvoj djeteta U detinjstvu se ličnost svakog čoveka izgrañuje i ovaj način traumatizacije ozbiljno ugrožava normalan razvoj pojedinca. Iako neka deca uspevaju usprkos teškim iskustvima u detinjstvu odrasti u zdrave i prilagoñene ličnosti, brojna istraživanja pokazuju da porodično nasilje ima razarajuće posledice na tjelesni, mentalni i socijalni razvoj deteta te je povezano s otežanim psihološkim funkcioniranjem, problemima u ponašanju, depresijom i slabijom socijalnom kompetentnšću. Najčšći odgovor na traumu je strah i anksioznost. Javljaju se smetnje spavanja, nesanica, slab apetit. Dolazi do pojave psihosomatskih bolesti. Može doći i do pojave posttraumatskog stresnog poremećaja koji se ispoljava u ponovnom proživljavanju traume, izbjegavanju podražaja koji podsjećaju na zlostavljanje, distraktibilnosti, noćnim morama, iritabilnosti. »česte su posledice fizičkog zlostavljanja, koje ujedno predstavljaju i simptome, telesne povrede, modrice, opekline, prijelomi, štečenja mozga i unutarnje ozljede. Nerijetko zlostavljana djeca imaju niz somatskih smetnji uzrokovanih emocionalnim problemima. Vrlo često u emocionalno zlostavljane djece nailazimo na glavobolje, bolove u trbuhu, gubitak apetita, povračanje, gšenje, astmu i sl.,što može predstavljati psihosomatsku reakciju na traumu. Kod zlostavljane djece razvija se nepovjerenje prema odraslim osobama jer su ih roditelji od kojih su očekivali sigurnost, ljubav, podšku i vrednovanje izdali. Kao rezultat fizičkog i emocionalnog zlostavljanja djeca nauče sebe gledati jednakim nezadovoljstvom kojim ih gledaju roditelji, čime se u djece razvija nisko samopštovanje i loša slika o sebi. Kod seksualno zlostavljane djece javlja se osjećaj srama i krivnje, koji im često nameće i sam zlostavljač, pa se ta djeca osjećaju kao “roba s pogrškom”. Empirijski dokazi konzistentno potvrñuju prisutnost većeg broja depresivnih simptoma, osjećaja bespomoćnosti i straha, razvoj nesigurne privræenosti majci ili skrbniku te generalizirano nepovjerenje prema odraslima. Seksualno zlostavljana djeca pokazuju seksualiziranost, teπko razlikuju emocionalne od seksualnih relacija, te mogu postati promiskuitetna. Dolazi i do poremećaja spolne identifikacije. Meñutim, može se javiti i fobično izbjegavanje seksualnih podražaja. Nadalje, zlostavljana djeca pokazuju slabiju socijalnu kompetentnost te niz problema pri uspostavi i održavanju odnosa s všnjacima,što je posebno izraženo u adolescenciji. Razlog tome je nisko samopoštovanje i misli da nisu dovoljno dobri, što najčešći samopštovanje i misli da nisu dovoljno dobri, što najčeπće rezultira povlačenjemi osamljivanjem, posebno kod emocionalno zlostavljane djece. Zlostavljana djeca, posebno fizički zlostavljana, pokazuju visok stupanj agresivnog ponaπanja, manje empatije i prosocijalnog ponšanja te je vjerojatnije da će biti odbačena od všnjaka. Pokšaji objšnjavanja različitih ishoda zlostavljanja usmerili su se na faktore za koje se pretpostavlja da utječu ili posreduju izmeñu zlostavljanja i prilagoñavanja. Ti faktori uključuju karakteristike zlostavljanja (npr. učestalost, trajanje, kroničnost, ozbiljnost povreda), karakteristike djeteta (npr. dob djeteta, razvojna razina, djetetovo atribuiranje zlostavljanja, strategije suočavanja sa zlostavljanjem) te karakteristike obitelji (npr. funkcioniranje majke, podška, pol zlostavljača), „čini se da podržavajuća roditeljska figura, viš inteligencija, viši socioekonomski status mogu ublažiti uticaj. Uzroci zlostavljanja Nije poznat tačan razlog zšto odrasli zlostavljaju djecu. Postoji cijeli niz rizičnih faktora i okolnosti ( stres, socijalna izolacija roditelja, nezaposlenost, alkohol i droga, bračni konflikti meñu supružnicima, osjećaj da nemaju moč u odnosima s drugim ljudima ili činjenica da su i sami odrasli bili zlostavljani kao djeca. No, tško je predvidjetišto će točno dovesti do zlostavljanja. Rezultati istraživanja Buljan-Flander ukazuju da su najveći rizik za zlostavljanje pokazivale majke koje su imale nesigurnu privrženost.8 Zlostavljači često sami sebe uvjeravaju da u njihovom ponšanju nema ničeg lšeg ili da je sve to za djetetovo dobro. S druge strane, u očajničkoj potrebi za slikom dobrog 74

roditelja zlostavljano dijete tendira poricanju zlostavljanja i zštičivanju sebe od osvjšćivanja roditeljskog odbacivanja i nasilnštva. Može i racionalizirati zlostavljanje okrivljujući sebe zbog provociranja bilo koje vrste nasilja roditelja. Nošto god bio razlog zlostavljanja, ono je uvijek lše i nikada nije grška djeteta! Vrlo je važno zaustaviti zlostavljanje čim se otkrije ( kako za dobrobit žrtve, tako i za dobrobit zlostavljača, kome bi to mogla postati opasna navika). Što ako vam se dete poveri U većini slučajeva deca nam povjeravaju male probleme, no važno je pokazati spremnost i volju da ih se saslša. Ukoliko vam dete povjri neki mnogo ozbiljniji problem, vša će reakcija uvelike odrediti koliko će vam dete reći i kako će se osjećati nakon toga. Pri tome je bitno voditi računa o sljedećem: • Pronañite mirno mesto za razgovor. • Iako je takva situacija tška za svaku osobu, važno je da ostanete mirni i puni razumijevanja. • Deca su često uplšena ili zabrinuta za vše osjećaje i boje se da ih vi ili netko drugi neće voljeti, ili da ćete biti ljuti zbog togašto im se dogodilo. Razuvjerite ih. • Vjerujte im. Deca vrlo retko lažu o zlostavljanju. • Saslšajte ih, ali nemojte ih terati da vam kažu vše o tome ukoliko sama nisu spremna. Recite im da ste tu za

njih, da vamje drago da su vam se poverila i da je vrlo hrabra odluka pričati o tome. • Djecu nikada ne treba okrivljavati za bilo koji oblik zlostavljanja ili zanemarivanja. Jedan od načina koji im može olašati poveravanje je objšnjavanje da nšto s tom osobom nije u redu. • Ako je potrebno, potražite psiholški savet, obratite se policiji i centru za socijalni rad. Recite im da čete ih zštititi i da ćete učiniti svešto možete da im pomognete.

DEPRESIJA KOD DECE I ADOLESCENATA 1. Epidemiologija i etiopatogeneza; 2. Samopoštovanje je odraz slike o sebi; 3. Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena; 4. Teško se menja ; 5. Mogući ozbiljni psihološki problemi ; 6. Samopoštovanje je odraz slike o sebi; 7. Prepoznajmo nisko samopoštovanje i 8. Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći

Depresija je poremećaj raspoloženja.

U ovom kratkom opisu upućeni će lako prepoznati simptome depresije kao i deo mozaika mogućih pokretačkih i podržavajućih faktora ovog poremećaj. Simptomatologija adolescentnih depresija često je slična depresiji odraslih i lakše je upotrebiti stručne dijagnostičke smernice iz lekarskih priručnika čničkih priručnika za klasifikaciju bolesti. U adolescentnom periodu postoje i depresivni poremećaji koji su po dužini trajanja simptoma, njihovom broju i vrsti te nekim drugim obiležjima ne tako tipični ili su drugačiji, pa govorimo o atipičnoj, maskiranoj depresiji, distimiji, depresivnoj reakciji ili depresiji s psihotičnim simptomima. Depresija je poremećaj raspoloženja s depresivnim epizodama koje se po nekada smjenjuju s epizodama manije ili više povišenog raspoloženja, kada poštujući dijagnostičke kriterije trajanja i težine simptoma govorimo o bipolarnom afektivnom poremećaju i ciklotimnom poremećaju. Rašrenost i uzroci U drugoj polovini prošlog veka klinička praksa i zapažanja struke nametnula su depresiju u dece i adolescenata kao jedno od važnih i ne tako retkih psihopatoloških stanja. Učinjen je i napredak u razumevanju depresije i drugih poremećaja raspoloženja. Iako se pojedinačni opisi dečje depresije nalaze još u 17. veku, najveći broj stručnjaka sumnjao je u postojanje depresije u kod dece s obrazloženjem da su ona po svojoj prirodi, nezrelosti super ega i specifičnosti pojedinih razvojnih faza na neki način zaštićena od depresije. Epidemiološke studije iznose da je javljanje depresije u predškolske dece 0,9%, školske dece 1,9%, adolescenata 4,7%. Razlike postaju veće, ako se procena provodi na specifičnoj pedijatrijskoj populaciji te tako istraživanja pokazuju da 40% dece s glavoboljom pati od depresije. Depresija se opisuje i u 7% dece u opštoj pedijatrijskoj populaciji. U američkoj literaturi postoje podaci o 2 miliona depresivnih adolescenata. U adolescentnom periodu veći je broj obolelih devojaka, dok u dečijem dobu nema razlike u učestalosti izmeñu dečaka i devojčica. Teorija o uzrocima ima na desetine, od virusnih do psiholoških, što govori da prave još ne znamo. Kao i u odraslih osoba, brojni mehanizmi smatraju se odgovornima za javljanje 75

depresije, ali dečjiji uzrast ima i svoje specifičnosti. One su zavisne od psihobiološkom razvoju deteta te ih je potrebno poznavati kako bismo mogli proceniti detetovo stanje i odrediti optimalnu terapiju. Najčešće pominjani etiološki faktori su: Biološke promene, posebno neuroendokrinološke abnormalnosti, hipersekrecija kortizola i negativani deksametazonski test, Odnos roditelj - diete, prema kojem modelu depresija nastaje kao rezultat loših odnosa ñ ete - roditelj, Model sociološke teorije uzroke nalazi u socijalnim interakcijama i socijalnim stresovima, naročito važnim se važnim opisuje izostanak podrške okoline, Psihološke teorije nastanka depresije su brojne. Psihoanalitičku teoriju još uvek prihvata najveći broj stručnjaka, a još je Freud smatrao da je depresija rezultat gubitka fantaziranog objekta ljubavi. Različita su dečja shvatanja gubitka i žalovanja koja susreću dečji psihijatri i psiholozi; no psihoanalitička otkrića ni u čemu bitnom nisu u suprotnosti s rezultatima istraživanja u biologiji, neurologiji i psihologiji, Životno stresne teorije uzrok dečje depresije nalaze u ponašanju roditelja. Posebno se istiću agresivnost, odbacivanje, bračni problemi i nasilje, Bihevioralne teorije u različitim uslovima posmatraju ponašanje dece, Kognitivno distorzione teorije govore o negativnom pogledu na sebe, svet i budućnost.

http://www.google.com/search?client=firefox-a&rls=org.mozilla%3AenUS%3Aofficial&channel=s&hl=en&q=+Du%C5%A1a&btnG=Google+Search

Veliki broj stručnjaka povezuje dečju depresiju s problemima roditeljstva, iskustvima stresa u životu i negativnim pesimističnim pogledom na svet. U takvim razmatranjima depresija se navodi kao posledica nezadovoljenih potreba zbog, primerice, gubitka majčine ljubavi ili odvajanja od majke posebno tokom prve godine života. Mnogi smatraju da deca nose genetsku predispoziciju za razvoj depresije, ali da su spoljni uticaji(stres, porodični odnosi...) nužni kao triggeri - pokretači prve epizode depresije. Depresivni poremećaji u dece često se povezuju i s velikim psihičkim i fizičkim opterećenjem bez dovoljno odmora, velikim očekivanjima, slabom emocionalnom povezanosti s majkom i drugim važnim osobama, psihičkim traumama zbog realnog ili pretećega gubitka voljene osobe ili objekat Samopoštovanje je odraz slike o sebi Sliku o sebi stvaramo celog života. Izmeñu ranog detinjstva i adolescencije deca počinju postavljati pitanja kakva su ona zapravo i razmišljati o sebi, što čine i kako to čine. Postavljajući ta i druga pitanja te tražeći odgovore na njih, deca nastoje bolje razumeti sama sebe. Stvarajući sliku o sebi stvaraju okvir za način doživljavanja sveta oko njih i način komuniciranja s njim. Ulaskom u srednje detinjstvo (od 6. do 12. godine) menjaju se osećaji dece prema njima samima. Slika o sebi postaje sve složenija i rafiniranija. Počinju shvatati da imaju jedinstvene kvalitete. Kako bi se dobio uvid u razvojne promene slike o sebi, istraživači najčešće traže od dece da odgovore na pitanje: "Tko sam ja". Dok se deca predškolskog uzrasta opisuju u terminima telesnih osobina i situacije u kojoj se nalaze, u školskom periodu deca u opis počinju uključivati i neke manje vidljive karakteristike, poput osećaja, osobina, onoga što vole, različitih sposobnosti i ponašanja. U tom se dobu počinju doživljavati i u terminima grupa kojima pripadaju (npr. razred, sportski klub, grupa vanškolskih aktivnosti). U samoopisima se počinju javljati i elementi uporedbe s drugom decom, pa često svoje veštine i talente opisuju u odnosu na prijatelje ili vršnjake. 76

Ulaskom u adolescenciju sve češće koriste apstraktne pojmove kada govore o sebi. Slika o sebi sve se više zasniva na osobinama ličnosti, stavovima, verovanjima, uverenjima i odnosima s drugim ljudima. Pojam o sebi više nije isključiv nego obuhvata nekoliko različitih uloga. Naime, samoopis adolescenata razlikuje se s obzirom na različite situacije i okruženja. Adolescenti se drukčije opisuju i doživljavaju u školi, kod kuće i s prijateljima. U tom dobu pojam o sebi počinje objedinjavati i različite suprotne elemente ili karakteristike. Tako, na primer, adolescent može opisati sebe kao tihog i povučenog u društvu starijih osoba, ali otvorenog i komunikativnog s prijateljima. Deca školskog uzrasta imaju bolje i dublje razumevanje ne samo toga što jesu nego i svojih vrednosti i sposobnosti. Uključenost u socijalnu okolinu poput škole ili sportskog kluba potstiče ih da se uporeñuju s drugom decom i sa slikom onoga što bi želeli biti. Takvo vrednovanje sebe u odnosu na idealnu sliku može im doneti i pozitivne i negativne informacije o njima samima, budući da počinju prepoznavati svoje jake strane i slabosti. Kroz takvo se vrednovanje počinje razvijati samopoštovanje. Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena... Samopoštovanje se razvija celog života, ali je srednje ñ etinjstvo period u kojem deca prvi put stvaraju složene procene o tome koliko vrede u odnosu na to ko su i šta su. Samopoštovanje se zasniva na proceni stepena u kojem dete zadovoljava razvojne zadatke, na proceni školskog uspeha i uspeha u rešavanju različitih socijalnih problema. Važno je znati da samopoštovanje nije odraz samo sopstvenih procena nego proizlazi i iz reakcija drugih ljudi, naročito osoba koje volimo i koje su nam važne. Ako su deca prihvaćena, poštovana i pohvaljivana za to što jesu i kakva jesu, počet će poñ ednako prihvatati svoje pozitivne i negativne strane te će se kod njih razviti odgovarajuće samopoštovanje. Meñutim, ako ih roditelji i druge osobe koje su im važne omalovažavaju, vreñaju, okrivljuju i odbacuju, deca će razviti negativne stavove prema sebi te nisko samopoštovanje. Taj proces počinje već u ranom školskom periodu, a povratne informacije o sopstvenoj vrednosti i prihvatanju drugih, posebno osobito, postaju sve važnije približavanjem adolescenciji. Teško se menja Jednom kada se formira, samopoštovanje se teško menja. Deca s niskim samopoštovanjem osećaju se neprilagoñeno i boje se da će biti odbačena od njima važnih osoba. Uz to, zbog straha od daljeg neuspeha često počinju izbegavati aktivnosti koje su zahtevne ili u kojima možda neće uspeti. Nisko samopoštovanje snažno utiče i na stvaranje prijateljstava i odnosa s vršnjacima. Naime, deca koja ne misle dobro o sebi teško prilaze drugima, ponovno iz straha da će biti odbačena ili ismejana, tumače znakove i poruke iz okoline kao neprijateljske pa ponekad na njih reaguju i agresijom, što ponovno dovodi do odbacivanja i izolacije iz grupe vršnjaka. Mogući ozbiljni psihološki problemi Izrazito nisko samopoštovanje često je praćeno ozbiljnim psihološkim problemima. Negativno viñenje sebe, strah od odbacivanja i verovanje da je teško promeniti takav poredak stvari otvara put za depresivnost. Zbog takvih osećaja deca počinju obraćati pažnju upravo na informacije koje potvrñuju takvo viñenje sebe i sveta, što im otežava percepciju poruka koje su pozitivne i govore dobro o njima. Takav zatvoreni krug može dovesti do ozbiljnije depresije, autodestruktivnog ponašanja, koje se u adolescenciji može ispoljavati kroz preterano pijenje, uzimanje droga, uključivanje u opasne aktivnosti (primerice, preterano brza vožnja na motoru) pa čak i do pokušaja samoubistva. Nisko samopoštovanje snažno se odražava i na uspeh u školi. Deca koja nemaju poverenja u svoje sposobnosti ili ih procenjuju lošima češće očekuju neuspeh ili loš uspeh pa manje uče. Takvo ponašanje predstavlja obranu jer kada bi takva deca više učila, a doživela neuspeh, to bi ponovno negativno uticalo na njihovu ionako lošu sliku o sebi. U ekstremnim slučajevima izostaje iz škole, ne sudeluje u bilo kakvom obliku nastave ili školskim aktivnostima. Deca koja vide sebe uspešnima u školi više su motivisana, upornija i spremnija tražiti nove izazovne zadatke i probleme. 77

Samopoštovanje je odraz slike o sebi Svako je dete vredno i jedinstveno i ima svoje potencijale koje će moći razviti tek ako se oseća prihvaćeno i voljeno takvo kakvo jest Prepoznajmo nisko samopoštovanje Deca na najrazličitije načine pokazuju da imaju nisko samopoštovanje. Vrlo često nisu ni svesna da o sebi ne misle baš najbolje, iako osećaju da nešto nije u redu. Uobičajen je postojanje nekih od čak osamnejst znakova koji nas mogu uputiti na to da dete ima problema sa samopoštovanjem su:: 1. potreba da neprestano pobeñuje u igrama, 2. varanje u igrama, 3. perfekcionizam, 4. preterana samokritičnost, 5. preterano hvalisanje, 6. davanje slatkiša, novca ili igračaka drugoj deci, kako bi se "potkupila" prijateljstva, 7. privlačenje pažnje neodgovarajućim ponašanjem (glupiranje, zadirkivanje, agresivnost), 8. plačljivost, 9. povučenost ili sramežljivost, 10. preterano ispričavanje za sve što kaže ili napravi. 11. strah od toga da pokuša nešto novo, 12. stalno traženje izgovora i opravdanja, 13. prebacivanje odgovornosti ili krivice na druge, 14. antisocijalno ponašanje, 15. nepoverenje prema ljudima , 16. stalna potreba da se ugodi drugima, 17. nesposobnost donošenja sopstvenih odluka ili izbora i 18. nesposobnost da kaže "neću" ili odbije nešto što ne želi. Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći Deca s niskim samopoštovanjem često imaju teškoća i kod kuće i u školi. Vrlo često imaju toliko nisko mišljenje o sebi da odustaju od aktivnosti bez da uopšte pokušaju jer očekuju da ponovno neće uspeti. Može im se, meñutim, pomoći da promene svoje viñenje sebe i tako im omogućiti daljnji rast i razvoj u atmosferi prihvatanja samih sebe. Detetov osećaj samopoštovanja i slike o sebi može se ojačati na nekoliko načina, a pritom veliku važnost imaju roditelji, prijatelji i osobe koje su mu važne i koje ceni. Ponekad se to može ostvariti kroz uključivanje deteta u neku aktivnost za koju ima talent ili sposobnosti, kroz konzistentno posticanje i pohvaljivanje i za male uspehe, primećivanje i ohrabrivanje njegova napora, čak i ako nije uspelo, te kroz posticanje da samo opaža svoje pozitivne aspekte i napore te se samo pohvaljuje za to. Ne zaboravite da je svako dete vredno i jedinstveno te da ima svoje potencijale koje će moći razviti tek ako se oseća prihvaćeno i voljeno takvo kakvo jest.

POREMEĆAJI SPAVANJA KOD DECE 1. Poremećaji spavanja; 2. Noćni strahovi; 3. Noćne more i 4. Mesečarenje-sonabulizam

Spavanje

je jedna od osnovnih fizioloških funkcija. U životu deteta spavanje najčešće povezujemo s odmorom, rastom, lepim i pokojim ružnim snom. Detetu katkad uspavljivanje i prepuštanje tihom i mračnom svetu noći i nije tako jednostavno. Dečji snovi mogu biti zastrašujući, a mogu se pojaviti i različite neobične senzacije tokom spavanja koje uznemiruju i roditelje. Tokom spavanja izmjenjuju se dve različite vrste spavanja. REM ili paradoksno spavanje (Rapid Eye Movement) spavanje i NREM ili ortodoksno (Non-Rapid Eye Movemont) spavanje. NREM spavanje ima svoje faze i čini veći doo ukupnog spavanja. To je tzv. duboko spavanje. REM spavanje čini 20 do 25% ukupnog spavanja tokom kojeg su prisutni brzi očni pokreti, telo se gotovo ne miče, sanjamo i to je tzv. pliće ili laganije spavanje. Tokom noći te dve vrste spavanja izmenjuju se 4 do 6 puta. Spavanje započinje od površnih do dubokih faza NREM spavanja, a svakih 90 do 100 minuta prekidaju ga REM periodi spavanja. Poremećaji spavanja najčešće se manifestuju u REM fazama kada deca sanjaju i najčešće se bude. Poremećaji spavanja Poremećaji spavanja podeljeni su u grupe dizsomnija i parasomnija. Dizsomnije su poremećaji u intenzitetu, kvaliteti i količini spavanja. U takve poremećaje ubrajamao nesanice, ponavljana buñenja tokom noći, poremećaje spavanja vezane uz disanje, preterano spavanje bez poznatog uzroka i neke druge reñe poremećaje što traju najmanje mesec dana. Poremećaji spavanja koje nazivamo parasomnijama su neuobičajena ponašanja ili fiziološka dogañanja koja su u vezi sa spavanjem ili prelazom iz spavanja u budnost. Noćni strahovi, noćne more i mesečarenje neke su od 78

češće navodenih parasomnija. Toj grupi poremećaja pripadaju pričanje u snu, škrgutanje zubima tokom spavanja i ritmično njihanje glavom u uspavljivanju i tokom spavanja. Opisani poremećaji su primarni poremećaji spavanja za koje nije odgovoran ni jedan od poznatih uzroka, ali postoje i oni koji su prateći simptomi kod nekih drugih telesnih ili duševnih bolesti ili uzimanja psihoaktivnih supstanci. Pretpostavlja se da te poremećaje uzrokuju promene unutar sistema koji je odgovoran za započinjanje i regulisanje ciklusa budnost - spavanje. Ponekad su uzroci u temperamentu deteta, osobinama roditelja, odnosu roditelj - dete, odnosima s okolinom, spoljni ili nekom drugom nadražaju. Kada kažemo da dete pati od deprivacije spavanja, mislimo na kvalitativno ili kvantitativno nedovoljno spavanje. Nedostatak sna koji traje duže vreme kod dece može dovesti do problema u ponašanju, koncentraciji, kontroliranju emocija, a može dovesti i do smetnji u učenju i obavljanju školskih obveza. Ako roditelji misle da dete ima neki od poremećaja spavanja, trebaju porazgovarati sa svojim pedijatrom primarne zdravstvene zaštite koji će ih uputiti što će dalje činiti. Korisno je nekoliko dana i noći voditi zabeleške o detetovu spavanju (kada ide na spavanje, koliko mu vremena treba da zaspi, trajanje spavanja, vreme javljanja, opis i trajanje neobičnog ponašanja u snu i sl.) kako bi se dobio bolji uvid u ova dogañanja. Danas postoje brojni i lako dostupni priručnici za roditelje o problemima spavanja kod dece, a naročito za one koji su prvi put postali roditelji. Odlazak u krevet i usnivanje detetu znači odvajanje od roditelja što može izazvati teskobu. Važno je od početka detetova života pružiti mu ustaljeni način i ritual uspavljivanja, što je moguće kraći i jednostavniji, (uobičajeno vreme leganja, priča, poljubac...), gde je važno ustrajati i prevladati svoju roditeljsku teskobu (naročito majke) odvajanja kada dete navečer stavljamo u njegov krevetić i prepuštamo ga svetu snova, jer ako to ne uspemo, postičemo i podržavamo dečju teskobu. Rutina je u higijeni spavanja dobro došla jer bebe i deca vole da znaju što ih očekuje. Lekovima koji se ponekada prepisuju deci koja imaju primarne poremećaje spavanja reducira se simptomatologija, ali ne otklanja se uzrok tegobama stoga su u terapiji vrlo važne bihevioralne intervencije, psihoedukacija roditelja i psihoterapijska podrška. Noćni strahovi Noćni strahovi su epizode iznenadnih buñenja koja su obično praćena plakanjem, vrištanjem, ustajanjem i strahom. Za to vreme dete je teško probuditi i to stanje roditelji često opisuju kao izmeñu " jave i sna", kao da je budno, ali ništa ne doživljava. Dete se sutradan obično ničega ne seća, što s obzirom na "žestinu" dogañanja najčešće zbunjuje roditelje. Strahovi u spavanju najčešće se pojavljuju u prvoj trećini noći, ali mogu se pojaviti u bilo kojoj fazi dubokog spavanja. Tokom spavanja dete iznenada vrisne, zaplače, izgleda uplašeno, često je preznojeno, ubrzanog rada srca, crveno u licu, napeto te ga je vrlo teško probuditi i utešiti. Pri prvim susretima s tim problemima roditelji pokušavaju probuditi dete koje je tada najčešće zbunjeno i dezorijentirano, nije sasvim probuñeno i samo se vraća snu, a ujutro se ničega ne seća. Noćni strah najčešće se pojavljuje kada postoji napetost, strahovi i ometajući spoljnji faktori. Dete ne treba buditi, važno je utešiti ga, biti uz njega. Epizode noćnih strahova roditeljima se često čine dužim nego što jesu, ali one obično brzo prolaze. Roditelji koji uspeju ostati mirni i ne suviše uplašeni lakše uteše i smire svoje dete. U ranoj dečijem uzrastu veliki broj dece doživi noćni strah i to najčešće nije ništa ozbiljno i ne zahteva pomoć stručnjaka. Ako noćni strahovi ne prolaze i ako se ponavljaju, potrebno je konsultovati svog lekara koji će proceniti da li potrebna dalja obrada ili terapija. Retko postoji potreba za medikamentoznim lečenjem. Noćne more Ponavljanje zastrašujućih snova koje završava buñenjem iz sna jest glavno obiležje noćnih mora. Dete je uznemireno, sasvim budno (za razliku od dezorijentiranosti i zbunjenosti kod noćnih strahova i nekih oblika epilepsije), napeto i teško ponovno usniva. Iznenañujuće detaljno opisuje snove koji su zastrašujući, malom snevaču ugrožavajući, s dosta opasnosti, napada na sigurnost i život. Gledanje filmova i serija sa sadržajima u kojima je niz nerazrešenih ubistava, napada, zavera i agresivnosti mogu potstaći takve snove. Za decu do osme godine fantazija i stvarnost nisu jasno razdvojeni. Strahove koje sami ne mogu prepoznati i kojima se ne mogu suprotstaviti, neretko 79

proživljavaju u snovima. Upravo zato noćne more često govore o problemima i sukobima s kojima se dete, u nekoj razvojnoj fazi i u nekim okolnostima, suočavaju. Noćne more češće su u drugom delu noći jer su vezane za REM fazu spavanja u kojoj se sanja. Često su i prateći simptom posttraumatskoga stresnog sindroma, intrapsihičke napetosti, poremećaja raspoloženja, poremećaja opšteg zdravstvenog stanja ili zloporabe droga i lekova. Psihosocijalni strsovi često mogu biti uzrok noćnih mora. Ako je lečenje indikovano najčešći izbor je psihoterapija. Medikamentozno liječenje je retko potrebno. Mesečarenje-sonabulizam Mesečarenje je nešto kod dece izmeñu 4. i 8. godine, a reñe se javljaju tokom puberteta i nakon njega. Pojavljuje se u prvih nekoliko sati duboke NREM faze spavanja – tokom prve trećine noći. Dete je smanjene sposobnosti odgovora na nadražaje, pokušaje komunikacije i razbuñivanja. Najčešće sedi na krevetu, ne budeći se, ali često, dok mesečare, deca hodaju po kući, vešto izbegavajući predmete, pale svetla, imaju otvorene oči i prazan pogled. Nakon buñenja ne sećaju se ničega što se dogañalo tookom spavanja, a epizode mesečarenja najčešće su kratke. Mesečarenje se obično povlači spontano tokom odrastanja. Često je potrebno poduzeti mere opreza koje uključuju postavljanje zaštite na prozore, zaključavanje vrata i uklanjanje predmeta koji mogu biti opasni kako bismo dete zaštitili od povreñivanja. U lečenju težih slučajeva ponekada se primenjuju i lekovi. Iako je najčešće potrebno učiniti pedijatrijsku obradu kako bi se otklonili mogući poznati uzroci nastanka mesečarenja, ono najčešće nije "opasno" stanje i nije znak psihičkog poremećaja. * Neke od navedenih poremećaja ne shvatamo samo kao tipične poremećaje iz psihološke medicine (psihijatrije) vć i kao problem i stanja iz psihopatologije svakodnevnog života. Ovo smatramo tim pre ako ovih poremećaji nisu hronični po svom toku i bez pridružene psihopatologije.

ADOLESCENTNI BUNT I SUKOB S AUTORITETIMA 1. Kad se zabrinuti?; 2. Kako pomoći i sebi i svom adolescentu? i 3. Literatura

Adolescencija je jedno od

najburnijih perioda čovekovog života. To je proces odvajanja mlade osobe od svojih roditelja te sazrevanje u zrelu i odgovornu ličnost. Roditelj/ica: Soba ti je jako neuredna. Molim te pospremi je danas, hoćeš? Adolescent/ica: Zašto bih? Meni se sviña ovakva kakva je. Ako ti smeta, onda nemoj gledati. Roditelj/ica: Možda ti to ne primećuješ, ali stvarno je grozno neuredna... odeća ti je svuda razbacana i zgužvana, papiri po stolu i podu, krevet nepremljen ... muka mi je kad uñem unutra i vidim sav taj nered. Adolescent/ica: Ako ti je toliko muka od pogleda na moje stvari, onda jednostavno nemoj ulaziti u moju sobu. Roditelj/ica: (sad već poprilično ljuto): Kako to razgovaraš sa mnom?! Dok god živiš u ovoj kući, tvoj zadatak je da pospremaš svoju sobu! Adolescent/ica: Ovo je moja soba i pospremat ću je kada i ako to meni odgovara! ...scena se nastavlja...Roditelj ste mlade osobe starosti izmeñu 12 i 19 godina? Zvuči li vam ova kratka scena poznato, kao da ste je negde već (u najbitnijim dramaskim crtama) doživeli? Kada bismo pripadnike ove naše zapadnjačke civilizacije upitali koje su najčešće asocijacije koje im padnu na pamet pri pomenu termina adolescencija, veliki procenat njih bi sasvim sigurno pomenuo „buntovništvo“, „sukob“ i „pobunu protiv autoriteta“. U nekoj našoj kolektivnoj svesti, ali najviše kao iskustvo iz realnih svakodnevnih životnih situacija, upravo ti pojmovi stoje kao neka od karakterističnih obeležja perioda adolescencije. Meñutim, da li u potpunosti opravdan negativni prizvuk koji se najčešće veže uz to čuveno adolescentno buntovništvo? Sama adolescencija svakako predstavlja jedno od najburnijih perioda u čovekovom životnom razvoju. Osnovni zadatak ove faze normalnog procesa odrastanja je odvajanje (separacija) mlade osobe od svojih roditelja te njena individualizacija iz nezrelog deteta u samostalnu, zrelu i odgovornu odraslu ličnost. Tokom adolescencije dogañaju se i promene u kognitivnim sposobnostima adolescenata; njihovo mišljenje postaje logičnije i apstraktnije, što dovodi do preispitivanja spoljnih autoriteta i njihovih stavova. 80

Osim toga formira se i adolescentov identitet, njegovo „sopstveno ja“, odvojeno od onog roditeljskog. Erik Erikson, poznati teoretičar razvoja ličnosti, period adolescencije opisuje kao „krizu identiteta“: adolescent nije više dete ali nije niti odrastao čovek, a nalazi se u kompleksnoj situaciji visokih očekivanja i zahteva koje društvena okolina postavlja pred njega. Da bi se s tim zahtevima uspešno nosio i na njih adekvatno reagovao, adolescent formira sopstvenu ličnost i identitet. Ipak, ta vrlo složena i zahtevna situacija izaziva brojne konflikte u mladoj ličnosti samog adolescenta ali i u njegovom odnosu sa svojom bližom i širom društvenom okolinom. Ulaskom u adolescenciju sve pre opisano dovodi do povećanja sukoba izmeñu adolescenata i spoljnih autoriteta, ali najviše onih izvornih: njihovih vlastitih roditelja. Intenzitet sukoba s autoritetom zavisit će o mnogim faktorima, od kojih su najvažniji sam proces sazrevanja adolescenta kao i porodična dinamika u kojoj mlada osoba odrasta. Sukobi u adolescenciji u najvećoj meri nastaju zbog nepodudarnosti želja adolescenata i stavova njihovih roditelja, a u najčešće teme rasprava svakako spadaju izlasci i slobodno vreme, školske i kućne obaveze adolescenta, načini oblačenja, ponašanja i životnog stila, te društvo u kojem se adolescent kreće i provodi svoje slobodne trenutke. Kad se zabrinuti? Kad reakcije adolescenta u velikoj meri ometaju normalan meñuljudski odnos ili komunikaciju, pogotovo s roditeljima; kad su reakcije adolescenta naglašeno neprimerene (npr. bežanje od kuće, fizički napad na roditelje ili druge osobe iz okoline, potpuno nepoštovanje zahteva autoriteta, i slično); kad adolescent zbog sukoba u koje ulazi nije u mogućnosti da primereno odgovori na realne svakodnevne zahteve ili da ispuni svoje svakodnevne obaveze; kad se sukobi i uz njih povezane reakcije ponavljaju često i kontinuirano, ili kad sukobi završavaju intenzivnijim agresivnim ispadima. Kako pomoći i sebi i svom adolescentu? • Zapamtiti da adolescent želi da se prema njemu odnosimo s poštovanjem i ravnopravnošću, te da (bez obzira na sve sukobe) itekako drži do roditeljskog mišljenja te uzajamne privrženosti i porodične bliskosti. • Slušati i pokušati razumeti potrebe i želje adolescenta te naglasiti što od toga možete uvažiti a što ne. Takoñer izreći svoje želje i potrebe te pregovarati o različitim opcijama. Vrlo je važno da adolescent razume vaše razloge i argumente te učestvuje u zajedničkom planiranju. Kroz taj proces on dobja uvažavanje i osećaj ravnopravnosti koji su mu u toj životnom dobu (a i kasnije) vrlo potrebni za normalan razvoj samosvesti i zdravih, ravnopravnih odnosa s drugim ljudima. Po rečima Jespera Juula, poznatog danskog porodičnog terapeuta, u svojoj izvrsnoj knjizi „Ovo sam ja! Tko si ti?“ (Naklada Pelago, 2006): „Sukobljavanje ne mora biti snažno i emocionalno nabijeno ... to jednostavno znači da jedna strana na kraju želi jednu stvar, a druga drugu, i da obje to kažu

naglas“. • Sa svoje, roditeljske strane pokazati autentičnu toplinu i zainteresiranost za svakodnevni život i probleme adolescenta, te sklonost pridavanju većeg značaja njegovom pravilnom izboru odluka i postupaka, čime vrlo pozitivno utičemo na razvoj adolescentovog samopouzdanja i samostalnosti. • Koliko god se trudili da do njih ne doñe, zapamtiti da su sukobi u odnosu s adolescentom važni za razvoj njegovog ličnog identiteta. Kad se pojave, pokušati ih iskoristiti kao priliku za razgovor, pozitivnu komunikaciju te dalje produbljivanje i razvijanje odnosa. Što biste radije izabrali: svañu s vašim detetom ali ste vi pritom upoznati s onim što ono misli ili da dete sve radi „po vašem“ ali niste upoznati s tim što se dogaña u njemu? Svaki sukob je pretpostavka za bliskost, a ima i vaspitnu komponentu kojom svoje dete učite pregovaranju, zauzimanju za sebe, posledicama njegovog ponašanja i odgovornosti.

Kao zaključak može se navesti da u svom umerenom obliku, adolescentno buntovništvo i sukobi normalna su, zdrava i poželjna razvojna faza preispitivanja i napuštanja postojećih autoriteta, izgradnje sopstevenog identiteta te uspostavljanja novog, ravnopravnijeg odnosa s autoritetima. Po mnogim razvojnim teorijama, upravo zreliji odnosi s autoritetima predstavljaju jedan od najbitnijih pokazatelja i znakova sazrevanja mlade ličnosti. Bez obzira na česte, gotovo svakodnevne sukobe i svañe izmeñu roditelja i adolescenata, bitno je naglasiti kako većina tih mladih ljudi stvarno poštuje i iskreno voli svoje roditelje, dok se postojeći sukob može posmatrati kao prelazna faza iz detinjstva

81

u odgovornost i samostalnost odrasle dobi, te predstavlja jedan vrlo važan deo normalnog procesa odrastanja.

PUBERTET I ŠKOLA 1. Stres uzrokuje raniji ulazak u pubertet; 2. Literatura; 3. Kako razmišljaju i što rade vaša deca?; 4. Meñunarodni dan mladih, 12. august i 5. Mladi piju više alkohola pod utjecajem reklama

Svi

napred navedeni psihofizički faktori, kao i društveni činioci (osustvovanje roditelja zbog pola i sl. što dovodi do drugih problema u vasiptanju itd., uticaj popularne kulture na mlade i masmedfija) "krivci" su za česte sukobe dotad mirne i uspešne dece u pubertetu sa nastavnicima u školi, devijantno ponašanje, pad koncentracije i slabiji školski uspeh. Tipične tegobe sa kojima se roditelji i školski nastavnici suočavaju sa mladima u pubertetu su: smanjena koncentracija odbacivanje dosadašnjih obrazaca ponašanja i meñuljudskih odnosa;povlačenje u sebe (slika slična depresiji koje traje samo tokom puberteta); emocionalna nestabilnost i promeena percepcija izgleda svog tela (što kasnije može dovesti do poremećaja ishrane); sklonost samoranjavanju bežanje od odgovornosti eksperimentiranje sa alkoholom, cigaretama i drogom; neodgovorno seksualno ponašanje; sklonost nasilju, I asimilaciji sa društvom (često se manifestuje kao prikljućivanje navijačkim grupama ili odreñenim supkulturama) Iskusni školski nastavnici dobro znaju kako da reaguju na sve ove promene kod dece u pubertetu I da ih izvedu na pravi put, jer se često ispod maske neprilagoñenog i agresivnog deteta krije izuzetno inteligentno dete koje se nije prilagodilo na okolinu zbog svojeg odstupanja od proseka ili nove okoline. Svaki roditelj, bez obzira na prethodni školski uspeh i obrazac ponašanja svoga deteta, treba razumeti da je dete u pubertetu posebno osjetljivo biće, specifičnih potreba i pogleda na svet, te pokazati dovoljnan nivo strpljenja i tolerancije da bi zajedno sa svojim detetom tu fazu prelaska iz detinjstva u odraslu dob prošli sa što manje posledica, koje mogu uticati na kasniji detetov život. Meñutim, samo strpljenje i tolerancija ne znače ništa bez aktivnog uključivanja roditelja u vaspitanje(pa i u obrazovanje) svog deteta na više mogućih načina: uključivanjem deteta u vanškolske aktivnosti(muzika, strani jezici) ili sportske aktivnosti (pogotovo grupne, ekipne sportove, gde dete kroz igru osim na telesnom planu napreduje i u meñuljudskoj komunikaciji i prihvatanju odgovornosti za svoja dela) - takvo dete bolje će znati organizirati svoje vreme, družit će se s decom sličnih interesovanja i imati priliku "ispucati" sav višak energije otvorenom komunikacijom na nivou roditelj-dete o svim temama (uključujući i teme poput polnosti i zavisnosti) modifikovanjem sistema nagrada-kazna pri valoriziranju školskih uspeha kupovina video igrica ili najnovijih modela mobilnog telefona kao nagrada za školski uspeh često zna biti kontraproduktivna – mnogo bolje je nagraditi dete putovanjem na učenje stranog jezika ili školom skijanja,kažnjavanje batinama ili kaznom, koja je svrha sama sebi, dovest će do veće štete nego koristi. Takav pristup u dosta porodica pokazao se kao uspešan, ne samo tokom puberteta nego i kao osnova za komunikaciju izmeñu roditelja i deteta tokom kasnijeg života. Ukoliko roditelj ima teškoća u ostvarivanju komunikacije s detetom, ili jednostavno nije dovoljno informisan da s detetom diskutuj o nekim stvarima (npr. zlouporabi droga ili odgovornom seksualnom ponašanju) može potražiti pomoć školskog psihologa ili specijalista školske medicine, koji su posebno edukovaani za pristup detetu u pubertetu. Stres uzrokuje raniji ulazak u pubertet Nezdravi životni stil i nestabilno porodično okruženje mogu doprineti ranijem ulasku ñ evojčica u pubertet, kažu britanski naučnici. Istraživači su utvrdili da devojčice u proseku u pubertet ulaze 18 meseci ranije nego njihove majke te gotovo 2 godine ranije nego njihove bake. Pokazalo se da devojčice sada u pubertet ulaze u prosečnoj dobi od 10 godina i 3 meseca, a jedna ranije izvedena studija je pokazala i da svaka šesta devojčica u pubertet uñe prie navršene 8. godine života. Istraživači sve raniji ulazak u pubertet povezuju s povećanjem broja devojčica koje imaju 82

višak kilograma te s tim usko povezanim uticajem hormona leptina kojeg proizvodi masno tkivo, ali i s izloženošću stresu u porodici. Istraživači delovanje stresa objašnjavaju evolucijskom reakcijom: kada devojčica oseti da se nalazi u nestabilnom okruženju tada se aktivira drevni evolucijski mehanizam koji se brine za to da se njeni geni što pre proslede na sledeću generaciju. Otkriveni su i dokazi da u pubertet ranije ulaze u devojčice koje žive s očuhom što naučnici objašnjavaju uticajem muških feromona. Poznato je da devojčice koje ranije ulaze u pubertet češće pate od depresije te su sklonije pušenju i konzumaciji alkohola i droga. Silan gnev i stalne sukobe adolescenata s autoritetima možda uzrokuju promene u mozgu tokom puberteta. Sposobnost dečaka i devojčica da odgonetnu pravila dopuštenog društvenog ponašanja i priznaju emocije - osobito gnjev i tugu - bitno se smanjuje u periodu izmeñu 12 i 14 godina, pokazali su rezultati istraživanja s londonskog University Collegea i Instituta za dečje zdravlje."To je stvarni biološki uzrokovan fenomen od kojeg se, na sreću, ipak oporave", izjavio je profesor s odseka biheviorističkih nauka David Skuse. To ukazuje na mogućnost da tinejdžeri nisu svesno i namerno tvrdoglavi i "nemogući", već da im mozak ne može primietiti suptilne znakove roditelja, učitelja i drugih odraslih osoba ili ih pravilno odgonetnuti.

Kako razmišljaju i što rade vaša deca? Meñunarodni dan mladih, 12. august i 2. Mladi piju više alkohola pod utjecajem reklama

"Vrlo je moguće da se u ranoj adolescenciji jako pogorša sposobnost da protumače vaš iziritirani ton glasa ili besne izraze lica", smatra Skuse, ali se čini kako taj problem nestaje u dobi od 16 ili 17 godina. Sposobnost dečaka i devojčica da odgonetnu pravila dopuštenog društvenog ponašanja i priznaju emocije - osobito gnjev i tugu - bitno se smanjuje u dobu izmeñu 12 i 14 godina. Vrh najvažnijih životnih vrednosti dece od 11 do 13 godina na našim prostorima je prijateljstvo, zdravlje, ljubav. Ova osvetljavaju mnogo detalja – od stavova/ponašanja prema: porodici, prijateljima, budućnosti..., prema novcu, medijima, sportu, izlascima ... prema Internetu, igricama, mobitnom telefonu ... prema markama proizvoda (obuća, odeća...), gde se kupuje, što se jede/pije, o ličnoj higijeni, pušenju, drogi... 90% dece od 11 do 13 godina svaki dan prati tvprogram (42% ima televizor u spavaćoj sobi); 40% ne bavi se nikakvim sportom, a 44% tvrdi da ne čita knjige. Više od 50% ñ ece ne posećuje biblioteke, a 70% ih ne ide u pozorište, muzeje, izložbe, a u poslednjih 30 dana u bioskop nije bilo njih 78%. Čak 73% dece ima mobilni telefon, a oko 45% njih roditelji ne ograničavaju u potrošnji impulsa. Deca ispoljavaju visok stepen nepoverenja prema političkim strankama, poduzetnicima, novinama, vladi, a oko 70% ih se koristi lažima da ne bi zabrinulo roditelje. Više od polovine ispitanika je izrazito zadovoljno životom, gotovo 60% se dobro slaže sa svojim roditeljima, a približno 50% smatra da im porodica daje puno slobode, ali isto toliko ih misli kako se njihove ideje o životu sasvim razlikuju od njihovih roditelja. Kompletno istraživanje je obuhvatilo mlade od 11 do 24 godine što je gotovo 19% ukupne populacije npr. u Hrvatskoj. Prikaz rezultata zasniva se na 3 podgrupe: najmlañi od 11 do 13 godina (deca), zatim celovito istraživanje obuhvata mlade od 11 do 24 godine. Prikaz rezultata temelji se na 3 podgrupe: najmlañi od 11 do 13 godina (deca), zatim sredina - od 14 do19 godina ("teens") i konačno nešto stariji - od 20 do 24 godine (mladi ljudi). Mladi postaju sve važnija ciljna grupa, ne samo zbog rasta njihove kupovne moći (premda često nemaju svoj izvor prihoda) već i zbog učešća u porodičnim odlukama o kupovini raznih vrsta proizvoda. Nije jednostavno dopreti do ove grupe. Potrebne su posebno usmerene komunikacije iako već i taj najmlañi segment biva izložen raznim masovnim medijima a i sam ih neke ciljano prati. Meñunarodni dan mladih, 12. august Meñunarodni dan mladih obležava se svake godine 12. augusta prema rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. UN-ov program akcije za mlade usvojen je pre 11 godina. Mladost je period u kojemu se počinju rañati najdublje emocije. Nije to samo zaljubljivanje, ni pubertet u smislu ludih godina, nego celi spektar razvoja, i emotivnog i intelektualnoga, razvoj ideja te 83

najintenzivnijeg proživljavanja. Mladi, budite kritični i to pozitivno kritični. Ne prihvaćajte bilo što. Mislite svojom glavom i volite svojim srcem. Ne dajte se manipulisati. Činite ono za što ste uvereni da je istina. I na kraju misao nepoznatog autora iz 14 veka: U svemu ostalom kao što je jelo, piće i spavanje pravilo je umerenost. Izbegavaj preterane vrućine i hladnoće, čuvaj se od previše ili premalo čitanja, molitve ili društvenih teškoća. U svim tim stvarima drži se sredine. No, u ljubavi nema mere. Mladi piju više alkohola pod utjecajem reklama Adolescenti konzumiraju više alkohola pod uticajem reklama za alkoholna pića, pokazalo je istraživanje provedeno na grupi mladih osoba u dobu od 15 do 26 godina. Naučnici su utvrdili da je svaka nova mesečno lansirana reklama za alkoholno piće bila praćena povećanjem prosečnog konzumiranja alkoholnih pića za jedan procenat. Studiju je izvela Leslie Snyder sa Univerziteta Connecticut u Storrsu, a rezultati su objavljeni u časopisu Archives of Pediatrics and Adolescent Medicine. Studija je merila izloženost mladih reklamama u četiri medija - na televiziji, radiju, u časopisima ili putem plakata. Ovo je prvo istraživanje ove vrste koje direktno povezuje reklamiranje alkoholnih pića i njihovu potrošnju kod mladih.

KAKO ODABRATI ZANIMANJE 1. Interesi; 2. Sposobnosti; 3. Kako do idealnog zanimanja

Da li ste sami ikada ozbiljnije zapitali koji je vaš idealan posao? Što biste voleli raditi, a da je u skladu s vašim sposobnostima, interesima i vrednostima? Koji bi vas posao istinski zanimao i omogućio ispunjavanje vaših potencijala i iskorištavanje vaših sposobnosti? U radu provedemo jednu trećinu svog života, radimo 7 do 8 sati na dan, 5 ili 6 dana u mrfrljno, 35 do 40 godina. Raditi posao koji nas raduje i u kojem smo uspešni od neizmerne je važnosti za čovekovu sreću. Izbor primerenog zanimanja jedna je od najvažnijih životnih odluka. Svaki pojedinac poseduje svoj jedinstven i neponovljiv sklop interesa, vrednosti i sposobnosti. Interesi i vrednosti u velikoj meri utiču na našu motivaciju. Ako radimo ono što je u skladu s našim životnim vrednostima i što nas istinski zanima, bit ćemo zadovoljni, ispunjeni i visoko motivisani. Meñutim, radimo li ono što je s njima u suprotnosti, bit ćemo nezadovoljni, demotivisani, s osećajem praznine i neispunjenosti, bez obzira jesmo li objektivno uspešni. Isto tako, različita zanimanja zahtevaju različite sposobnosti. Ukoliko su sposobnosti u skladu s odabranim zanimanjem, pojedinac će lakše, brže i tačnije usvojiti potrebne radne veštine i doživeti veći uspeh u poslu. Dok neko ima izvrsne verbalne sposobnosti, drugi se bolje snalaze sa brojkama. Ne tako davno, naši očevi i majke, nakon završetka školovanja zaposlili bi se u jednom preduzeću i u istom dočekivali svoju penziju. Sigurna i stabilna državna firma bila je najtraženije radno mesto. Meñutim, danas je situacija u potpunosti drugačija. Danas će svaki mladi čovek promeniti barem nekoliko poslova, i to neretko u samo jednoj deceniji. Mladi ljudi, visoko motivisani, orijentisani k rezultatima, željni novih, raznovrsnih znanja neće ostajati više od nekoliko godina na istom radnom mestu, brže će karijerno napredovati, prekvalifikovati se, kontinuirano se usavršavati, upustiti se u svet poduzetništva… pojam celoživotnog zaposlenja danas je mit. Svaki pojedinac posjeduje svoj jedinstven i neponovljiv sklop interesa, vrednosti i sposobnosti. Interesi i vrednosti u velikoj meri utiču na našu motivaciju. Ako radimo ono što je u skladu s našim životnim vrednostima i što nas istinski zanima, bit ćemo zadovoljni, ispunjeni i visoko motivisani. Meñutim, radimo li ono što je s njima u suprotnosti, bit ćemo nezadovoljni, demotivisani, s osećajem praznine i neispunjenosti, bez obzira jesmo li objektivno uspješni. Isto tako, različita zanimanja zahtevaju različite sposobnosti. Ukoliko su sposobnosti u skladu s odabranim zanimanjem, pojedinac će lakše, brže i tačnije usvojiti potrebne radne veštine i doživeti veći uspeh u poslu. Dok neko ima izvrsne verbalne sposobnosti, drugi se lakše snalazi s brojkama. Netko ima sposobnosti da postane dobar matematičar, neko drugi ima smisao za druge ljude itd. Vrednosti su osnovni ciljevi koje pojedinac želi ostvariti u svom životu. Da li bolje imati dobro plaćen posao ili zanimljiv, ali loše plaćen posao? Jesu li vam važni moć i vlast? Samo su 84

neka od pitanja u kojima se ogledaju neke od naših životnih vrednosti. Neki važnost pridaju materijalnom bogatstvu, vlasti i uticaju na druge te će se nastojati afirmisati u politici, dok će drugi najveće ispunjenje i zadovoljstvo doživeti pomažući drugima i društveno korisnim radom. Životne vrednosti nisu uvek sasvim razvidne i mnogi ih ljudi uopće nisu svjesni, meñutim, vrlo su jasno vidljive u svakom našem ponašanju. Način na koji se odijevamo, kojim klubovima pripadamo, s kime se najradije družimo… sva su ta ponašanja pod utjecajem naših životnih vrijednosti koje odreñuju kako ćemo se ponašati, čemu ćemo težiti i koje ćemo ciljeve nastojati dostići. Interesi se odnose na ono što nam se sviña, što nam je prijatno i u čemu uživamo. To su aktivnosti kojima se bavimo, predmeti koji nam se sviñaju i sve ono što nam je zabavno, uzbudljivo ili izazovno. Interesi nam pomažu da bolje upoznamo same sebe i lakše donesemo odluku o sopstvenom zanimanju ili karijeri. Na primjer, uživate li fotografsanju, slikajući, ureñujući članke i priče, pevajući ili svirajući neki instrument, umetnički ste orijentisani. Ako vam se u većoj meri sviña priprema hrane za druge, ureñivanje drugih, posluživanje itd., vaši su interesi u većoj meri vezani uz uslužne delatnosti. Dok neke ljude pretežno zanimaju intelektualne aktivnosti, drugi preferiraju telesne i praktične aktivnosti, neke više zanimaju podaci i procesi nego ljudi i njihovi meñusobni odnosi. Sposobnosti Jeste li uspešni u rešavanju problema? Uspevate li lako izraziti svoje misli? Jeste li spretni s rukama ili u telesnim aktivnostima? Pitanja su koja se odnose na vaše sposobnosti. Naime, vrednosti i interesi, premda jako bitni, nisu nam dovoljan pokazatelj nečije uspešnosti u radu. Kako bi bili dobri u onome što radimo, bitno je da posedujemo i dostatne sposobnosti za to zanimanje. Što su sposobnosti za neko zanimanje veće, veća je i verojatnost da ćemo trebati manji angažman za postizanje uspeha i doživljavati manje neuspeha u radu. Zamislite pevača bez sluha ili pak televizijskog voditelja koji nema dobre verbalne sposobnosti pa svako malo zamuckuje i zastajkuje u govoru. Svako zanimanje traži različite sposobnosti koje odreñuju pojedinčev domet u uspešnosti obavljanja posla. posluživanje itd., vaši su interesi u većoj meri vezani uz uslužne delatnosti. Dok neke ljude pretežno zanimaju intelektualne aktivnosti, drugi preferiraju telesne i praktične aktivnosti, neke više zanimaju podaci i procesi nego ljudi i njihovi meñusobni odnosi. Svako zanimanje traži različite sposobnosti koje odreñuju pojedinčev domet u uspješnosti obavljanja posla. Kako do idealnog zanimanja Želite li otkriti svoje idealno zanimanje, napravite samoprocenu sopstvenih vrednosti interesa i sposobnosti i upoznajte sami sebe. Ispitajte svoje vrednosti – Jasan i iskren uvid u vlastite vrednosti omogućit će vam bolji izbor zanimanja i konačnog posla. Zapitajte se što u stvari želite od svoje karijere? Dobru platu? Izazovan posao? Mogućnost napredovanja i dodatnog obrazovanja? Stabilnu i sigurnu firmu? Istražite svoje interese - Što je zajedničko poslovima koje biste rado obavljali? U čemu istinski uživate i što vas ispunjava? Razmislite o svim poslovima i aktivnostima koje vas zanimaju, popišite ih, svrstajte u srodne grupe i ustanovite vaše dominantne interese. Procijenite svoje sposobnosti – Izraženost pojedinih sposobnosti odredit će uspeh koji možete doseći u odreñenom poslu. Iskreno procenite svoje sposobnosti, primerice verbalne i/ili glazbene i usporedite ih s drugima, npr. sa svojim prijateljima, članovima porodice… Posavetujte se s drugima i potražite pomoć stručnjaka - Iskrena i objektivna procena samog sebe je veoma teška, ponekad i nemoguća, stoga je dobro konzultovati se s poznanicima, porodicom i prijateljima, ljudima koji vas dobro poznaju. Takoñer, možete potražiti i pomoć stručnjaka koji se bave profesionalnom orjentacijom. Na osnovu psiholoških testova i razgovora s vama, pomoći će vam da potpunije upoznate svoje sklonosti i mogućnosti. Svakodnevno se razvijajte i ulažite u sebe - Razmislite o mogućnosti sticanja novih i/ili unapreñenja postojećih znanja i veština koji bi vam mogli pomoći da proširite svoja znanja i mogućnosti (npr. strani jezici, rad na kompjuteru, kurs fotografije, slikanja ili crtanja i sl.).

85

POJEDINI OBLICI ZAVISNIČKOG I HAZARDERSKOG PONAŠANJA MALIH 1. Što je zavisnost? ; 2. Eksperimentatori ; 3. Rekreativni konzumenti ; 4. Konzumenti s vidljivim štetnim posljedicama ; 5. Uzroci uzimanja droge ; 6. Mogućnosti liječenja i rehabilitacije zavisnika o drogama , 7. Uloga porodice u prevenciji i lečenju zavisnost i 8. Česte greške porodice

Što je zavisnost? Zloupotreba duvana, alkohola, droga i drugih štetnih materija visoko je rizičan, neprirodan, bolestan i društveno neprihvatljiv način zadovoljavanja ljudske potrebe za osećajem prijatnosti i zadovoljstva. Drogiranje je jednostavan, ali i vrlo primitivan mehanizam u kome uzmeš odreñenu supstancu i pričekaš kratko vreme da u mozgu počne delovati. Fine moždane strukture zloupotrebljavaju se za stvaranje osećaja prijatnosti. Zavisnost znači biti zarobljen hemijskom supstancom u svome mozgu, izgubiti slobodu u sebi. Odreñen broj osoba postaje fizički zavisan, odnosno čelijski se metabolizam navikne na prisutnost neke psihoaktivne supstance pa se u slučaju uskraćenja te supstance javljaju fizičke smetnje. Veći broj konzumenata psihički su zavisnici, što znači da se samo pod delovanjem PAS mogu psihički prijatno osećati. Često je pitanje kada osoba postaje zavisnik, a do kada je to samo društveno prihvatljivo ponašanje – zavisnost počinje kada osoba bez uzimanja PAS nije u stanju osetiti opuštenost, prijatnost, raspoloženje, sreću. Dok su strukture u mozgu, putem kojih droge deluju, neoštećene, male količine droge imaju značajan psihički efekat. S vremenom, osoba primećuje da droga sve slabije deluje, odnosno da mora uzimati sve veću i veću količinu sredstva kako bi postigla željeni efekat. To se naziva tolerancijom. Stanje koje se javlja u prekidu uzimanja sredstva o kojemu je pojedinac zavistan naziva se apstinencijskom krizom. Ako je reć o psihičkoj zavisnost, psihička kriza ispoljava će se pojačanom napetošću, umorom, nemirom, razdražljivošću, osećajem praznine, nesanicom, depresijom, i dr. Kod fizičke zavisnosti, fizička kriza ispoljavat će se večim brojem vrlo specifičnih fizičkih smetnji poput bolova, grčeva, drhtanja, prliva, ježenja i sl. Strah i teškoće podnošenja apstinencijske krize, te psihička zavisnost koja je u kod mnogih zavisnika nerešiv problem, glavni su razlozi nastavljanja uzimanja droga, usprkos sve većim i težim štetnim posledicama. Osobe koje uzimaju drogu mogu se podeliti u nekoliko podkategorija. Eksperimentatori - njih je najviše i računa se da ih meñu adolescentnom populacijom ima više od 35%. To su mladi ljudi koji su iz znatiželje, ili radi zabave, pokušali jednom ili dvaput neku od droga, najčešće marihuanu ili hašiš. Rekreativni konzumenti - približno 10% mladih povremeno uzima neku od droga, razvijajući ritam uzimanja. Oni se najčešće drogiraju vikendom, za vrijeme tuluma, partyja, koncerata itd. Najčešće se koriste marihuana, ecstasy, LSD i speed.

Konzumenti s vidljivim štetnim posljedicama približno 30 000, stvaraju naviku češćeg uzimanja sredstava nalazeći sve više motiva i razloga za ponavljanje tih iskustava. U početku nema vidljivih problema, ali se s vremenom javljaju prve štetne posledice - zdravstvene, socijalne, zakonske ili psihološke. Zavisnost je definisana kao hronična, recidivirajuća, progresivna bolest.

Uzroci uzimanja droge Radoznalost, pritisak sredine da se oseća Ťradosnoť, želja da se smanje disforična osećanja i želja da se poboljša funkcija Niži socioekonomski status i odsustvo realnih, optimističnih socijalnih i profesionalnih alternativa. Porodična nestabilnost, odbacivanje od strane roditelja, razvod roditelja Psihološki faktori: visoka učestalost udruženih psihopatoloških poremećaja i široki spektar psihijatrijskih dijagnoza. Naučeno uslovljavanje odražava obrasce zloupotrebe supstancija i dovodi do ponovne upotrebe. Funkcioniranje zdravstva i socijalne zaštite, te kvaliteta provoñenja preventivnih programa Mogućnosti lečenja i rehabilitacije zavisnika o drogama Zavisnost je vrlo ozbiljan problem, pa se čak i početna sklonost uzimanju droga vrlo teško prekida. Porodica kojoj se to dogodilo 86

najčešće nema adekvatnih resursa, ni unutrašnjih kapaciteta, da bi se s problemom samostalno nosila. Treba joj stručna pomoć, a pomoć valja zatražiti što pre. Zavisnost je hronična, recidivirajuća bolest i često samo prikriva mnoge druge nagomilane probleme u porodici i životu mlade osobe u procesu odrastanja. Ona je neretko samo simptom bolesti porodice. Uprkos raširenom mišljenju da je zavisnike vrlo teško lečiti, činjenice govore drugačije: 30% zavisnika moguće je izlečiti strpljivim tretmanom koji obično traje od dvije do pet godina. Pristup lečenju mora se individualizirati. Zavisnik dolazi izgubljen, otuñen, stigmatovan, oseća se jadno i manje vredno. Porodica ima nerealna očekivanja i, budući da je uložila veliki napor u nagovaranje zavisnika da konačno pristane otići lečniku, ima utisak kako je pola posla obavljeno. No, nažalost, to je tek početak na kojem se otvaraju nagomilani problemi, a zavisnik i porodica suočavaju se s brojnim teškoćama. Problema je sigurno mnogo, jer kod većine osoba problem eskalira kroz pet do deset godina od nastanka. Neki zavisnici sami shvate da trebaju stručnu pomoć, neki dolaze pod pritiskom porodice, policijskom intervencijom ili sudskim postupkom. U lečenje se svakako mora uključiti i porodica, jer je porodičnim postupkom potrebno korigirati poremećen proces odrastanja teenagera koji se drogira. Roditelji ponekad moraju uložiti višemesečni napor kako bi se ponovno uspostavila komunikacija, i kako bi zavisnik zbog poboljšanog kvaliteta porodičnog života našao dovoljno motiva da provodi više vremena unutar svoga doma.Celo vreme provoñenja terapijskog postupka zavisnik se mora učiti i ptsticati da preuzima odgovornost za sebe i svoj život, a ne da krivca za svoje nevolje neprestano traži izvan sebe, odnosno u svojoj porodici. Osnovni je problem brojnih zavisnika njihova nezrelost. Porodičnom terapijom roditeljima treba pomoći da se, u sebi, udalje od toga problema, kako ne bi svi sadržaji dnevnoga života bili potisnuti u senu droge. Osnaživanjem, ponašanje roditelja postaje prirodnije i normalnije, a time i atmosfera u porodici prijatnija, podrška zavisniku kvalitetnija, dok je prostor za njegove svesne manipulacije i iskorišćavanje porodice bitno sužen. Uloga porodice u prevenciji i lečenju zavisnost Sve dosada navedeno ne daje odgovor na pitanje koje si svi, a ponajviše roditelji, postavljaju - kako sprečiti zavisnost kod svog ovisnost u svojega deteta? Uzimanje droga u mladosti odraz je težnje teenagera za samostalnošću i slobodom da sami odlučuju o sebi i svom budućem životu. Jednako tako, uzimanje droge može se javiti kao posledica krize identiteta.Intenzitet i osobine adolescentne separacione krize, kao i moguće krize identiteta, u mnogome su povezani s kvalitetom porodičnog života i načinom na koji roditelji vaspitavaju i vode svoju decu u procesu odrastanja. Voleti svoju ñ ecu i želeti im dobro u životu nije dovoljno. Za uspešano vaspitanje najvažnija je ljubav i njen kvalitet, no i dar i znanje. Lično životno iskustvo roditelja čini osov, ali u mnogim slučajevima to nije dosvoljno. Osećaj voljenosti detetu daje sigurnost, osećaj vrednosti, podrške i radosti. Što je dete starije, to treba dobijati veći prostor za odlučivanje o sebi, no istovremeno ga treba učiti da samo donosi odluke i preuzima odgovornost za njih. Neophodno je postaviti i održavati granicu do koje dete može ići u svom ponašanju, prkosu i neposlušnosti, jer tako dete uči poštovati autoritet. Ako roditelj o tome ne vodi računa, ili u tome nije uspešan, postepeno gubi autoritet. Važno je da roditelj postavi granice iskušavanja novog i još nedoživljenog, i da što ranije usadi detetu koja rizična ponašanja mora izbeći. A jedna od stvari koja se sigurno nalazi meñu nedopuštenima je isprobavanje narkotika. Ako dete grubo i i pored upozorenja preñe dozvoljenu granicu, u obzir dolazi i kazna. U protivnom možete početi gubiti autoritet, što za dalje vaspitanje nije dobro. Pri kažnjavanju deteta morate biti vrlo pažljivi, kazna mora biti opravdana, pravedna i u odreñenoj situaciji jedino rešenje. Način kažnjavanja mora biti pažljivo odabran i prilagoñen težini prestupa, te prethodno, na odreñeni način, dogovoren s detetom. Kažnjavanje se ne sme doživeti kao nasilje, i ne sme povrediti ličnost i dostojanstvo deteta. Porodica je najbolje mesto na kojem svojoj deci možemo preneti svoja dragocena životna iskustva i znanja. Budući da se s decom stalno o nečemu priča, moramo iskoristiti brojne svakodnevne prilike u kojima se spontano može povesti razgovor o alkoholu, tabletama ili drogama.

87

Česte greške porodice Deo roditelja se ne želi menjati: ne žele učiti, napredovati, sazrevati, ne žele živeti svoj život kako bi pomogli svome detetu da uz apstinenciju živi svoj život, svoju slobodu, i da za nju odgovara. Mnogi roditelji troše snagu i vreme tražeći razloge zbog kojih se to njima dogodilo. Oni su opterećeni osećajem krivice. Neki roditelji brzo poveruju da su sve naučili i da je problem rešen, te zato prekidaju učestvovanje u terapijskom procesu. Oni misle da će sami, po nekom sopstvenom receptu, te uz pomoć zdravog razuma, dalje rešavati probleme, te da im stručna pomoć nije potrebna. Deo roditelja brzo izgubi strpljenje očekujući brzo rešenje problema. Panika i pritisak koji opterećuje te porodice znatno povećava rizik od ponovnog uzimanja narkotika. Neki roditelji dopuštaju da ih sam zavisnik isprovocira i da svoju nervozu, unutašnje frustracije i apstinenciju depresije prenosi na njih. Nakon što ih slomi, oni iznervirani slabim napretkom nisu više u stanju svom bolesniku pruže podršku. Na to će zavisnik vrlo brzo reagovati gubitkom motivacije i ponovo uzeti drogu. Mnogi roditelji zaboravljaju da se u terapijskom postupku neko vreme mora provoditi nadzor nad apstinentovim ponašanjem. Treba ga potsticat da promeni društvo I na kraju, iz iskustva psihoterapeuta koji je dugo radio s narkomanskom populacijom, poručujem vam: Nema narkomana iz srećne porodice.

ALKOHOL 1. Zavisnost kao kulturološki fenomen; 2. Genetika ili uticaj okoline; 3. Ekcesivno pijenje meñu mladimanovi fenomen; 4. Mladi, saobračajne nesreće i alkohol; 5. Koji je najrizičniji period za konzumiranje droga?; 6. Rizična ponašanja meñu učenicima srednjih škola

Rezultati istraživanja su pokazali visok procenat učenika koji žestoka alkoholna pića piju više puta mesečno ili češće (52%). 2003 g. je u odnosu na prethodno istraživanje iz 2001 g. uočen porast korištćenja svih vrsta alkoholnih pića. Najveći porast (8%) se pokazao u broju redovnih ili povremenih korisnika. Posebno je zabrinjavajuće da čak 24% konzumenata u uobičajenoj situaciji pijenja popije više od 5 žestokih pića, a daljnjih 20% 4–5 pića. Drugim rečima gotovo svaki treći srednjoškolac se opije jednom mesečno i češće. Zavisnost kao kulturološki fenomen Kada govorimo o zavisnosti, ne smemo zaboraviti činjenicu da je upotreba droga (alkohol i cigarete) deo naše kulture, obrazac toliko opisan u literaturi. Uprkos zakonu, deca u gotovo svakoj trgovini mogu kupiti cigarete ili alkohol. Oglašavanje na televiziji tek je nedavno zabranjeno, da bi ga se zamienilo još agresivnijim oblicima oglašavanja. Kada čuju o stresovima današnjeg vremena, njegovom delovanju na zdravlje i kako se za to uzimaju droge koje lekar prepisuje, deca dobivaju poruku kako postoji “opravdanje” za takvo ponašanje. “Svi uzimaju” (senzacionalisitički pristup), “što nam drugo preostaje”. Ako u javnosti raste mišljenje i često se ponavlja kako sve više mladih uzima drogu, to postaje očekivana (a samim tim za mlade normalna) pojava, razvija se mišljenje da to većina radi, a ako to radi većina, onda je to normalno. Genetika ili uticaj okoline Započinjanje pijenja do opijanja kao obrazac ponašanja nije pod utecajem genetskih već socijalnih faktora, pritiska, stava okoline. Uticaj okoline ima značajno veći efekat u adolescenciji nego u odraslom dobu. Rizici; gustoća naseljenosti, dostupnost alkohola, religioznost i verovanja (vrednosti), stavovi prema alkoholu u populaciji, alkoholizam u populaciji. Jednom kada je osoba počela piti, genetski faktori utiču na to hoće li osoba i za koliko vremena će postati alkoholičar. Ekcesivno pijenje meñu mladima-novi fenomen Američko psihijatrijsko društvo u IV izdanju Dijagnostičkog statističkog vodiča za mentalne bolesti DSM-IV, relativno nov problem ekcesivnog pijenja meñu mladima definiše, kao poremečaj pijenja alkohola (u daljnjem tekstu PAA), a uključuje zlouporabu pijenja alkohola i alkoholnu zavisnost. Adolescentno pijenje alkohola može voditi zlouporabi alkohola ili alkoholnoj zavisnosti i zavisi od većeg broja kompleksnih faktora. S jedne strane, mentalne bolesti mogu olakšati početak pijenja i nastanak PPA, a s druge strane mogu 88

biti njegova posledica. Takoñer oboje može nastati nezavisno jedno od drugom kod dece sa rizičnim faktorima. Lične karakteristike pojedinca u interakciji su i pod uticajem razvojnog stepena u kom se nalazi, pola, karakteristika porodice, vršnjačkih grupa, dominantnih vrednosti i ponašanja užeg i šireg okruženja i drugih faktora. Problemu pijenja kod mladih pristupa se ozbiljnije tek zadnjih dvadesetak godina. Jedan od razloga ozbiljnijeg shvaianja ovog problema osim rastućeg broja mladih koji piju su i nove tehnologije koje omogućuju snimanje onih delova mozga u kojima nastaju promene vezane uz pijenje alkohola. Velik broj naučnih i medicinskih informacija govori o štetnom delovanju alkohola na mozak u razvoju i poziva na reakciju roditelja, lekara, stručnjaka, političara, zakonodavaca, proizvoñača alkohola i samih adolescenata. U dostupnoj literaturi, zaštitni faktori su manje istraživani i opisani. Čak i kad je zlouporaba droge veoma uobičajena, postoje osobe koje odolevaju redovnim uzimanju i ne postaju zavisnici. Prema istraživanju koja su nedavno provedena, pod manjim rizikom za uzimanjem svih PAS pa tako i alkohola su deca koja 1. Vreme provode kod kuće i s porodicom (druže se s rodbinom, gledaju TV i video, obavljaju kućne poslove, vreme provode u učenju, slušaju muziku kod kuće, čitaju časopise za mlade) 2. Bave se sportom, rekreacijom, imaju hobi 3. Vreme provode za kompjutorom (surfam po internetu, igram video igre i sl.) 4. Okupirani su radom i zarañivanjem (rade za vreme praznika, zarañuju za džeparac) 5. Svoje vreme provode aktivno i strukturirano (bave se društveno korisnim radom (Crveni krst, neke crkvene organizacije i sl.), posećuju kulturna dogañanja (izložbe, pozorišne predstave, bioskop, predavanja i sl.), u školi učestvuju u slobodnim aktivnostima, pohañaju kurseve stranih jezika, sviraju neki instrument, uključeni su u planinare, izviñače i sl. čitaju knjige (beletristiku), vikende provode u prirodi. S preventivnim aktivnostima, edukacijom učenika i roditelja treba početi što ranije. Preventivno treba delovati već na nivou od četvrtog do šestog razreda osnovne škole, a nakon toga rad s decom i omladinom treba biti stalan. Ljude treba podučavati o načinima i granicama kontroliranog pijenja, jasno reći kako ni jedan način pijenja, niti jedna količina nije bez negativnih posledica, još manje lekovita (posebna je odgovornost na zdravstvenim i prosvetnim radnicima). Treba potsticati marketinške aktivnosti koje promovišu zdrave stavove prema životu, pozitivan sistem vrednosti, kulturu nepijenja i nedrogiranja te usmeravati i podržavati mlade ljude u kreiranju za njih prihvatljivih modela ponašanja. Rečnik kojim im se obraćamo mora biti primeren njima, a jalovo moralisanje mora zameniti razumevanje i topla podrška. Kreirajući odnose razumevanja i podrške u krugu svoje porodice, primerom nepijenja ili najmanje povremenoga, kontrolisanog pijenja, ulažući napre vreme i novac u razvoj svog deteta, podržavajući društvene stavove i institucije koje promovišu pozitivne vrednosti te upozoravajući na posledice rizičnog ponašanja, najviše možemo učiniti za prevenciju alkoholizma, ali i drugih psihoaktivnih supstanci, što je povezan problem PRILOG TUMAČENJU ETIOPSIHOPATOGENETSKE PROVENIJENCIJE KOCKANJA** 1. Etiologija; 2. Fenomenologija ; 3. Kockanje i suicid; 4. Epidemiologija; 5. Razlikujemo; 6. Rizična populacija; 7. Uzrast ; 8. Neki važni znaci kompulzivnog kockanja ; 9. Komparacija kockanja s bolestima zavisnosti; 10. Dvadeset pitanja G.A. ; 11. Komorbiditet i 12. Literatura

U kockanju je sve nepredvo, aleatorno: zavisno od slučaja. U pravu aleatorno* znači zaviseći u ugovoru o nesigurnom ishodu, o kockanju. („gambling“ – kockanje), znači igrati igru za novac, rizikovati u nadi da će se dobiti bolji rezultat nego nekim sigurnim sredstvima. Prokockati znači izgubiti kockanjem. Igra je ponašanje u referentnom okviru imaginarne ili novokreirane stvarnosti, kod čega se proizvoljno ili po pravilima uvode uloge i zbivanja sa svojevrsnim -----------------*U pravu aleatorno znači zaviseći u ugovoru o nesigurnom ishodu ** „Bitno obiežje patološkog kockanja je trajno i povratno neprilagoñeno kockanje koje unosi razdor u lična, porodična ili poslovna nastojanja. Sastoji se od čestih, ponavljanih epizoda kockanja koje prevladavaju u bolesnikovom životu na štetu socijalnih, radnih, materijalnih i obiteljskih vrijednosti”. http://www.kockanje.info/definicija.asp

89

rezultatom. Igre na sreću – o kockanju. kockanje voñeno je direktno predmnijevanom koristi – dobitkom. Kockanje, za razliku od prave igre ne crpi motivaciju iz samog odigravanja zamišljenih, pretpostavljenih dogañaja i uloga, nego ona dolazi iz poremećaja kontrole nagona. Pridev aleatorički znači – koji zavisi od slučaja, sreći, kocki; slučajan, akcidentalan (lat. aleatorius).Kocka je simbol igre slučaja, a aleatorički posao je onaj koji je zavisan o sreće, kockarski opasan posao. Etiologija: Kaplan i Sadock meñu vodeće faktore za razvoj pataloškog kockanja smrtni gubitak roditelja, separacija, odvojeni život u braku i razvod napuštanje deteta od strane majke, ili oba roditelja pre detetove 15-te godine), neodgovarajuće roditeljsko discipline (odsutnost, nedoslednost u vaspitanju ili grubost), izlaganje i pristupačnost kockarskim ili financijskim simbolima, ili pak nedostatak roditeljskog isticanja štednje, planiranja i buñetiranja. Postoji povezanost izmeñu pataloškog kockanja i poremećaja raspoloženja, naročitog velikog depresivnog poremećaja. Drugi povezani poremećaji uključuju panični poremećaj, opsesivnokompulzivni poremećaj i agorafobiju.

PSIHOPATOLOGIJA KOCKE - U kontekstu kockanja mitovi govore o čovječjoj konfrontaciji s iskušenjima

Zašto kockar kocka? Rekli bi, površno, zbog povećanja snabdjevanja ego - libida (energije) pri igranju i posebno, dobitku, psihičkog (i tjelesnog) dobrog osjećanja, blagostanja, osjećaja uspjeha, odanog priznanja od strane više sile - Fortune. Aleator (kockar) traži za svoju dobrotu i pamet, gratifikacije sebe kao objekta (majčine) ljubavi. Traži nadoknadu, za proživljene frustracije i isčekivanja, energiziranje adrenalinom. Dobitak prija svim trima instancama osobnosti; idu, egu i superegu. Kockar gratificira svoje porive, koristeći za tu svrhu mehanizme identifikacije i projekcije, jer se osjeća slab i ništavan. Gubi sposobnost kontrole prema impulsima, razbacujući lako dobiveni novac - dijeleći gratifikaciju drugima, časteći i ponovo ulažući. Gratifikacija je svačija želja i nema toga tko nema poriv za njom. Dijete treba biti gratificirano da izraste u u zrelog odraslog, a to se malom, budućem kockaru nije dogodilo. Kod njega je došlo do deprivacije gratifikacije, te je uslijedio njegov poremećen razvoj, koji ga je odveo u kocku. Primivši satisfakciju dobitkom, kockar se privremeno dobro osjeća, ali uz potrebu da dobitak vrati kackarnici , „altruistički“ dalje ulažući u nadi, koja se uvijek izjalovi, da će dobiti još više. Gratificiranje se može nazvati i self - stimulation behavior, a kockar se kockajući ponaša samostimulirajuće. Samopotkrepljuje (self- reinforstment), u nadi da će dobiti, iako podsvjesno, iz iskustva zna, da će konačno izgubiti. Paradoksalno i dalje ide kompulzivno za tim da bi potvrdio i dokazao da nije miljenik Sreće, da je loš, nevaljao. Jer ni majka ga nije posjetila kad mu je bilo najpotrebnije. Nezadovoljstvo primjenjenom satisfakcijom, kockar libidinizira (transformira bol u zadovoljstvo), jer uvijek iznova srlja u gubitke. Kockar nije u stanju apstrahirati nezadovoljstvo gubitkom jer nije u tom smislu zreo čovjek, nego repetira mogućnost gubika novim investicijama. Već sama potraga za gratifikacijom (dobitkom), predstavlja za kockara užitak, ali zbog gubitaka, nezadovoljstvo se izvrće, apsurdno u gratifikaciju! Traženje sreće za njega je svjesno u početku i sreća, kasnije mu je nesreća (gubitak) sreća jer argumentira ranu traumu gubitka satisfakcije od majke, pomišlju da je bio loš, jer je nenagrañen. Kockar razvija aktivnost (kocka), što mu dopušta u mašti i nadi zadobiti ono što mu je potrebno (kao bebi dojka), ali se tome uzalud nada, jer satisfakcija skoro uvijek izostaje.Za zadovoljenje potrebe za dobitkom, tj. samopotkrepljenjem nasušno je potrebna gratifikacija, jer ona hrani instance ličnosti ida, ega i superega. Kockanje, poremećaj kontrole impulsa iz nagonskog dela nesvesnog, s razvijenom zavisnošću, paradigma je igara na sreću, kao što je rulet, kartanje, jednoruki Jack i drugi aparati, lutrija, klañenje (u ishod utakmica, u borbi pasa, pijetlova, boksača, ultimative fight-a, itd), danas sve više kocka preko interneta. Sam predmet - kocka, poznat je od kada je čovjek usvojio pojam brojeva i geometrijskih tijela, dakle još prethistorijski. „Kocka je pala“, dakle, odlučeno je, odluka je pala, jer kada se zaustavi kotrljanje bačene kocke, broj označen točkicama na gornjoj plohi, ako je pogoñen, nositelj je dobitka. Kockar se prepušta Višoj sili, nevidljivoj sreći oličenoj u mitološkoj 90

starorimskoj, stalno okrećućoj Fortuni, slavljenoj i u srednjovjekovlju i Renesansi (Orf: Carmina burana!), Fortuni ili Kariosu, grčkom bogu sretnog trenutka, čelavom dječaku sa samo jednim pramenom kose na čelu. Treba ga se hitro, začas uhvatiti, jer odmah odlebdi, kao i sreća.Igrač na sreću, aleator, kroz čitavu povijest slijepo vjeruje u naklonost Fortune i Kairosa, tj. iracionalno u svoju sposobnost da će uhvatiti trenutak - što je sumanuto i nesuvislo s obzirom na malu vjerojatnost. Vjerojatnost je mala i na to kockarnice i lutrije računaju.

Kojić E., ðorñević V. I Bakija I.: PATOLOŠKO KOCKANJE Elvira http://209.85.129.132/search?q=cache:z0yDZQwjMCAJ:lmhs.snz.hr/datastore/downloadskolegij/11/PATOLOSKO_KOCKANJE.ppt+Patolo[ko+kockanje&cd=2&hl=en&ct=clnk&client=firefox-a

Kockar zna da u igri nije kormilar, kovač svoje sreće, jer on uvijek ovisi od neke vis maior omiljene božice. More je nemirno i nepredvidivo- kao i sreća, a kockar je samo slamka kojeg vihor nosi i baca u to more. Kockar realno ne može uvijek imati sreće, a ipak, kompulzivno fantazira i „predviña“ da mora dobiti. Vjeruje u naklonost slučaja, jer njega treba - mora voljeti Viša sila – božica - Majka (ili njen surogat). Za razliku od kormilara ili kočijaša, kockar se nema s kim nadmudrivati - prepušten je potpuno hiru slučaja. Stavlja ulog sasvim nesigurno. Rizik je razmjeran šansi vjerojatnoće. Opsesivno- kompulzivna, tj. ovisnička komponenta je upravo u sumanutom vjerovanju da će ga sreća alias Majka, pomilovati po glavi, tj. da će (sebi i njoj) dokazati da je vrijedan njene pažnje, ljubavi, brige, njege, nutritivnih, za egzistenciju neophodnih sastavnica. Sreća jeste promjenjljiva, sreća je vrlo rijetka. Randomizirano, naslijepo, kao slepa kokoš ubada. U stvarnosti potpuno neizvjesno, a u kockarevoj mašti češće, jer što želimo, rado vjerujemo. „Pobjedu nad promjenjivom stvarnošću, koju njezine neprekidne metamorfoze čine gotovo neuhvatljivom, ne može se ostvariti drugačije, no još većom pokretljivošću, još većom snagom transformacije.“ (1) Meñutim, to kod kockara nije točno jer on deluzorno i iluzorno fantazira da će zadobiti zgoditak, ako ide npr. s ruleta na druge aparate- to mu znači „biti pokretljiv“- transformirati se. U kocki ne igra znanje i umješnost kao u moreplovca ili vozača antičkih kočija. U klañenju kladilac - aleatorima takoñer iluziju da će predvidjeti npr. pobjedu ili poraz nekog tima, jer prati novinska izvješća o nekim klubovima, a izmijenjen, zaslijepljen žudnjom zaboravlja drevnu izreku „lopta je okrugla“. U sofisticiranim kartaškim igrama (poker, briñ) igra umešnost, (blefiranje, prepoznavanje latentnih znakova kod protivnika, znanje, umijeće, iskustvo), tako da tu ima manje kompulzivnih ovisnika. U šahu su odreñene mogućnosti, disciplina, dani uvjeti, ali s druge strane, neograničene mogućnosti za uroñenog i razvijenog talenta u korištenju pruženih okolnosti. Šahist se ne oslanja na puku sreću, te šah nije kockanje. Lutrija, lotto, bingo, nazvani „porez za budale“, ovise o sreći. Koliko je netko psihopatološki predisponirana ličnost, ovisi koliko će upropastiti sredstava relativnom nemogućnošću kontrole impusa. Mnogi uspjevaju dozirati svoje kompulzivno-opsesivne i ovisničke pulsije, te se nadaju, sa zadrškom. Ali nestabilnost takvih ličnosti, igrača na sreću, očituje se kad dobiju jack - pot, glavni zgoditak, bingo, te nakon toga mahom konačno završe u još većoj bijedi ili čak u suicidu, jer nisu dorasli podnijeti sreću u tolikoj količini. Kockar se prepušta magijskim, nerealnim, primitivnim, alogičnim formama promišljanja. Poznato je koliko su kockari praznovjerni i opterećeni ritualima, nerazumnim predviñanjima (wishfull thinking) predrasudama, sudbinom.

91

Prelaze se sve moralne norme, prokockaju se ne samo sva materijalna dobra i stvore dugovi, nego se proda supruzina čast, telo, kao da je kockar svodnik, a žena prostitutka. Fenomen kockanja maestralno je opisao Dostojevki u romanu „Kockar“, ekraniziranom s Gregory Peckom u glavnoj ulozi, te Aleksandar Puškin u „Pikovoj dami“ uglazbljenoj u istoimenoj operi P.I. Čajkovskog. U jednom filmu „The only game in the town“ s temom kockanja s Warenom Beattiem i Elisabeth Taylor, jasno je vidljiva tendenca kockara da želi izgubiti - ne dobiti. Vezivanje mlañeg naočitog muškarca za stariju ženu govori takoñer o žudnji za majkom. I drugih je primjera mnogo. U kockara ne postoji promišljena razboritost (grč. metis) kao osobitog tipa inteligencije. Kockar je voñen nesvjesnom pulsijom za što većim definitivnim mazohističkim poništenjem, kako bi potvrdio da nije voljen, zapravo distanciran od primarnog objekta – majke. Nikakva lukavstva, smicalice (premda su mnogi kockari pokušali ući u tajne matematike i računa vjerojatnosti ili na drugi način prevariti kockarnice), ne pomaže kockaru, kao što bi to bilo u slučaju da posjeduje metis. Ovdje igra sposobnost da se iskoristi prilika, kairos, timeing, itd. Kockar/nica mora uvijek biti jači suparnik, jer ne može predvidjeti nepredvidivo, a što metis mora. „Okrenuta budućnosti, suočena s dvosmislenim i nepoznatim situacijama, čiji ishod je uvijek nesiguran, lukava je razboritost sposobna zadržati utjecaj nad bićima i stvarima samo s toga što je sposobna vidjeti s onu stranu neposredne sadašnjosti i predvidjeti veći ili manji odsječak budućnosti.“ (1). Kockar fantazira da ima metis, ali ga ne može imati, jer ga kompulzivna ovisnost u tome sprečava. Neophodno pravilo u odnosu kockar - kocka/ kockarnica jeste da veliki uvijek jedu male, a to su kockari. Kockar ne preza, voñen kompulzivnom žudnjom, upušta se u slijepi rizik, u sumanutom očekivanju ulaganjem minimuma, a gratificiranju maksimuma. Kad dobije i najveće iznose ide i dalje iskušavajući sreću, koja simbolizira majku hraniteljicu iz dojenačke dobi, a koja ga je napustila. Sada kao kockara mora ga uvijek napuštati kako bi mogao mazohistički repetirati traumu, odnosno zbog libidinizacije bola doživjeti satisfakciju i gratifikaciju. Neki važni znaci kompulzivnog kockanja Gubitak radnog vremena na kockanje. 2.Povećanje stresa u kući zbog kockanja. 3.Kockanje je način nabavke novca za plaćanje računa. 4. Čvrsta potreba za povratkom kako bi što je pre moguće posle gubitka novim dobitkom povratili izgubljeno. 5.Čvrsta potreba za povratkom kako bi što je pre moguće posle dobitka dobili još više. 6. Kockanje do poslednjeg novčića, 7. Pozajmljive ili zaduživanje za više uloga u kockanju, 8.Kockanje duže od planiranog vremena, 9.Kockanje kao beg od briga i problema i Kockanje kao slavljenje dobre sreće. - Komparacija kockanja s bolestima ovisnosti Sličnosti: gubitak kontrole, preokupiranost, negativan utjecaj na većinu životnih područja, tolerancija, sindrom ustezanja, grupe samopomoći, uključenje obitelji Razlike: fantazija o uspehu i uticaju, kognitivne distorzije, nema bioloških testova za otkrivanje, nema samo ograničenja (self-limiting), iracionalno ponašanje, brže se stvaraju financijski problemi. Manje odobravanje i prihvaćanje voñeno stigmom. Dvadeset pitanja G.A. Većina kompulzivnih kockara odgovara s "da" na najmanje sedam od ovih pitanja. Jeste li ikada izgubili radno ili školsko vreem zbog kockanja?, Čini li kockanje ikada Vaš porodični život nesretnim?, Utiče li kockanje na Vašu reputaciju?, Osećate li ikada grižnju savesti posle kockanja?, Jeste li ikada kockali kako biste nabavili novac za plaćanje računa ili rešavanje drugih financijskih teškoća?, Je li kockanje uzrokovalo smanjenje Vaših ambicija ili efikasnosti? Jest e li nakon gubitka osećali kako se morate e što pre vratiti kako biste možda osvojili ponovno izgubljeni novac?, Nakon pobede, imate li čvrstu potrebu za povratkom i osvajanjem većeg dobitka?, Kockate li dok ne izgubite i poslednji dinar?, Jeste li se ikada

pozajmljivali novac da biste kockali?, Jeste li ikada kockanjem financirali ili sredili bilo šta? Oklevate li koristiti "kockarski novac" za normalne troškove? Smanjuje li kockanje brigu ili čini dobrobit za Vas same ili Vašu porodicu? Jeste li ikada kockali duže nego ste planirali?, Je li Vam ikada kockanje beg od briga ili nevolja? Jeste li ikada pokušali ili planirali pokušati neki ilegalni akt kako biste financirali kockanje?, Uzrokuje li Vam kockanje poremećaje spavanja?, Doživljavate li svañe, razočaranja ili frustracije stvorene zbog Vaše potrebe za kockanjem?

92

Jeste li ikada imali potrebu slaviti dobru sreću za nekoliko sati kockanja?, Jeste li ikada imali plan o

samo-destrukciji ili suicidu koji je bio rezultat Vašeg kockanja?

KAKO (KVALITETNIJE) KOMUNICIRATI SA SVOJIM DETETOM?

Komunikacija bi uvek trebala biti dvosmerna. Ne svodi se samo na to da svom detetu dajete neki savet ili mu govorite nešto, nego i na pažljivo slušanje i prihvatanje emocija deteta. Tzv. reflektivno slušanje je jedan od najefikasnijih načina komuniciranja s decom osnovnoškolskog uzrasta. Prepoznajte, poštujte i priznajte mišljenja i brige svoga deteta, potražite emocionalno značenje koje se često skriva iza reči, identifikujte osećaj i reflektirajte („vratite“) ga detetu. Npr. „Sigurno si bila ljuta kad ti se to dogodilo“. Govor je samo deo komunikacijskog procesa; slušanje je takoñer jedan njegov bitan deo. Zastanite s onim što trenutno radite i posvetite svoju pažnju detetu; uspostavite kontakt očima; ne prekidajte ga brzo i ne upadajte mu u reč; kimajte glavom, „mmmm“- dajte detetu do znanja da ste uvek tu da ga saslušate. Roditelji često padnu u zamku korištenja komunikacije kao glavnog načina za davanje naredbi ili za držanje predika o detetovim nedostacima. Tako se često koriste fraze kao što su „Rekla sam ti da to ne trebaš uraditi“ ili „Trebao si me poslušati“. Kad roditelji koriste svaku priliku kako bi „prisvojili bodove“ ili za optuživanje deteta na ovaj način, deca se počinju osećati nedorasla očekivanjima roditelja. Ukoliko dete oseti da svaki njegov pokušaj komunikacije završava istom roditeljskom predikom, uskoro će se pomiriti s tim da uopšte nema smisla pokušavati komunicirati s roditeljem. Kao i u komunikaciji s odraslim osobama, preporučuje se korištenje tzv. aktivnih „ja“ rečenica. Ukratko, „Ja mislim/osećam/hoću/neću/(ne)volim/(ne)trebam“ umesto „Ti si.../kod tebe.../Ti uvek .../Ti nikad ...“ Korištenjem „ja“ rečenica uspostavlja se odnos ravnopravnog dostojanstva, odnosno postoji i poštuje se oba učesnika komunikacijskog procesa. Ukoliko svojem detetu nešto trebate zabraniti ili uskratiti, učinite to na način koji mu dozvoljava njegovo pravo na sopstveno mišljenje, ali objasnite da, dok ne postane starije, postoje neke odluke za koje imate odgovornost doneti za njega. Osnovnoškolski period je pravo vreme za učenje važnosti poštovanja različitosti meñu ljudima. Objasnite detetu da ne bismo trebali suditi o drugim ljudima jer ne posedujemo sve potrebne činjenice. Pomognite svojem detetu da stvori otvoreni pogled o drugim ljudima i njihovim uverenjima. Razgovarajte sa svojim detetom o tome kako se vi osećate. Npr. „Umorna sam od celog dana na poslu“ ili „Baš se veselim Božićnim parznicima“ potstiče otvorenu komunikaciju o detetovim osećajima. Ipak, ne opterećujte dete sa svojim „odraslim“ problemima, kao što su npr. financije ili ljubavne veze. Ne preporučuje se tražiti emocionalnu podršku od svog deteta. Zapamtite važnost neverbalne komunikacije. Primećujte sitne znake raznih emocija na svom detetu, npr. uzrujanosti ili tuge, pa spomenite „Činiš mi se tužan, želiš li mi ispričati nešto o tome kako se osećaš?“. Potičite svoje dete u korištenju pozitivnog načina opisivanja samog sebe. Npr. „Popravljam se u matematici“ umesto „Propali sam slučaj za matematiku“.... i sve ostale roditeljskiintuitivne strategije bazirane na stvaranju pozitivne atmosfere i potsticanja komunikacije izmeñu vas i vaše dece. STRES KOD MLADIH U ŠKOLSKOM I VRŠNJAČKOM KONTEKSTU

Nakon niza problema i teškoća koja smo do sada naveli moglo bi se reć

da mnoga od njih dovode do različitih vrsta stresa i napetosti. Stoga ćemo na kraju ovog dela knjige u vidu rezimena dat osvrt na stres i kako on izgleda kod mladih. Koro odreñenih borj pitanja I ponuñenih odgovra na njih ukazat ćemo na neke najvažnije aspekte ovog čestog psihopatološkog poremećaja u svakodnevnom životu malih ljudi. Što je stres? Stres - doživljaj dogañaja koji se percipira opasnim za fizičku ili psihičku dobrobit pojedinaca. Ti se dogañaji obično nazivaju stresorima, a ljudske reakcije na njih stresnim reakcijama. Područje koje se bavi ispitivanjem načina na koji stres i drugi socijalni, psihološki faktori zajedno doprinose nastanku bolesti poznato je kao bihevioralna medicina ili zdravstvena psihologija. (Taylor, 1999) 93

Karakteristike stresnih dogañaja Dogañaji koji se percipiraju kao stresni, obično ulaze u jednu od sledećih kategorija: traumatski dogañaji izvan uobičajenih ljudskih iskustava, nepredvidivi dogañaji ili dogañaji izvan naše kontrole, velike promene u životnim okolnostima ili unutarnji konflikti. Akutni stresori: traju kratko, kao kad ste uhvaćeni u saobračajnoj gužvi odlazeći na važan intervju od koga zavisi vaše zapošljavanje. Hronični stresori: traju duže vreme, čak neogranično, kao kad živite u lošem braku. Izvor stresa može biti u samoj osobi, u obliku suprotstavljenih motiva ili želja. Traumatski dogañaji najoočigledniji izvor stresa su: prirodne katastrofe; potres, poplava, katastrofe uzrokovane ljudskim delovanjem; rat, katastrofalne nesreće; sudar automobila, pad aviona te telesni napadi; silovanje, pokušaj ubistva, psihološke reakcije: zaprepašćenost (ošamućenost), pasivnost zabrinutost, anksioznost Unutarnji konflikti: Stres može biti izazvan i unutarnjim konfliktomnerešenim problemima koji mogu biti svesni ili nesvesni. Pitanje za vas - Razmislite o situacijama u vašem životu koje ste smatrali stresnima. Koje su karakteristike te situacije činile stresnima? Reakcije na stres – mogu bti veoma različite. Pored ostalog čestu se ljutnja i agresija. Pored anksioznosti još jedna uobičajena reakcija na stresnu situaciju je ljutnja, koja može dovesti do agresije. Ponekad je izvor frustracije nejasan i osoba ne zna koga bi napala, a često može doći do premeštanja agresije, npr iako je agresija česta reakcija na frustraciju, uobičajena je i suprotna reakcija, povlačenje i apatija. Ako se stresne okolnosti nastavljaju, a pojedinac se s njima ne može nositi, apatija se može produbiti u depresiju Apatija i depresija, oslabljeno kognitivno funkcioniranje - Suočeni sa snažnim stesorima ljudi često, osim emocionalnih reakcija, pokazuju i znatna kognitivna oštećenja. Ova slabljenja shvatanja ispoljavaju se kao pronlemi s koncentracijom i logičkom organizacijom misli. Posledica je slabiji efekat u izvršavanju zadataka, naročito onih složenijih Kako stres djeluje na zdravlje? - Pokušaji prilagoñavanja na kontinuiranu prisutnost nekog stresora mogu iscrpeti telesne resurse i učiniti organizam ranjivim na bolesti. Hroničan stres može dovesti do telesnih premećaja kao što su čirevi na želucu, povišeni krvni pritisak i srčane bolesti, a može oštetiti i imunološki sistem, smanjiti sposobnost tela da se bori protiv bakterija i virusa. Lekari procenjuju da emocionalni stres igra važnu ulogu u više od polovine zdravstvenih problema Zdravstvena ponašanja - Kad smo u stresu, smanjuje se verovatnost da ćemo voditi računa o zdravstvenom ponašanju Negativna zdravstvena ponašanja mogu povećati subjektivan osećaj stresa Ljudi koji ne spavaju dovoljno pokazuju smetnje pamćenja, učenja, logičkog rasuñivanja, računanja...Noćno spavanje od 5 sati u samo dve noći značajno smanjuje postignuća u rešavanju matematičkih problema i zadacima kreativnog mišljenja. To znači da noćno učenje do kasnih sati može smanjiti postignuće na testu. Pozitivno zdravstveno ponašanje može pomoći u smanjivanju stresnosti života, kao i u smanjivanju rizika od obolevanja ili napredovanja teških bolesti Pitanje za vas - Koja su neka od vaših najnezdravijih ponašanja? Što vas sprečava u tome da ih promenite? Školski stres - Mnoge situacije i socijalni odnosi u školi mogu biti izvori stresa za mlade svih uzrasta Vrlo je verovatno da će stresna iskustva u školi imati značajnije posledice u one dece koja su i porodici doživela različite stresne dogañaje.Takva su deca ranjivija jer imaju niže samopoštovanje, manju podršku, možda i lošije materijalne prilike življenja i sl. Potencijalni izvori stresa u dece i adolescenata u institucijalnoj strukturi škole: Tokom celog školovanja pred mlade se postavlja imperativ uspeha, što u značajnoj meri reguliše odnose meñu učenicima (studentima), ali i odnose učitelja i učenika. Osim obrazovnih uspeha u nekim se zemljama pred polaznike takvih škola postavljaju i visoki vannaučni zahtevi. Stresovi izazvani takvim okolnostima mogu biti izuzetno snažni, a posledice vrlo drastične

(nameravana ili ostvarena samoubistva, slabiji obrazovni uspeh) U nekoliko recentnijih istraživanja posvećenih stresnim dogañajima u školi u adolescenciji, utvrñeno je da se najfrekventnije navode ispiti, neuspeh na ispitu ili lošiji uspeh od očekivanog, preveliki zahtevi učitelja i sukobi s njima. Ispite i neuspeh u školi učenici doživljavaju vrlo stresno. Ispitna aksioznost -Dve komponente: briga i emocionalna uzbuñenost. Briga- odnosi se na negativne misli vezane za sadržaje ispita i njegovog ishoda. Emocionalna uzbuñenost- odnosi se na afektivne i fiziološke reakcije Ispitivanja su pokazala kako se u situacijama ispitivanja znanja jako i slabo anksiozni ne razlikuju u fiziološkim reakcijama organizma, već samo u kognicijama. Anksiozniji su više okupirani ‘ometajućim’ mislima: razmišljaju o

94

težini i o posledicama neuspeha- Gledajući odnos emocionalne komponente uspeha na ispitu istraživački rezultati nisu uvek jednoglasni. Neki su našli negativne korelacije, dok drugi nalaze da ne postoji povezanost emocionalne komponente stanja anksioznosti i efekta. Ispitnu anksioznost povećavaju i situacijski faktori (npr. strogo nastavnikovo ponašanje) Osim situacijskih faktora u samoj školi na ispitnu anksioznost deluju i opće prilike u kojima učenici žive. Više stranih autora našlo je da ispitna anksioznost prisutnija u dece nižeg socioekonomskog statusa. Možda je to zato što ona uspehom u školovanju pokušavaju nadoknaditi svoj status pa ih uspeh više brine. Vrlo je verojatno da vezu socioekonomskog statusa i ispitne anksioznosti posreduju još neke kulturalne i porodične varijable (npr. obrazovni nivo u porodici). Jedan od oblika teškog poremećaja funkcioniranja u školi nastao zbog delovanja različitih stresora jeste već pomenata školska fobija. U nekim slučajevima odbijanje deteta da ide u školu može zaista biti motivisano nemogućnošću odvajanja od majke zbog stresnih iskustava u ranom detinjstvu Meñutim uslovi razvoja ovog poremećaja ipak se prvenstveno odnose na školski kontekst, odnosno povezani su s ulogom učenika. Pri ulasku u školu to može biti nedovoljna zrelost (spremnost) za školu kako lična (emocionalna i socijalna) tako i funkcionalna (kognitivna, govorna) Takva deca pri susretu sa školskim zahtevima doživljavat će neuspeh i ponavljana negativna vrednovanja u prisutnosti druge dece. Negativna vrednovanja i loš uspeh izazvat će strah od roditeljske kazne, ali i strah od učitelja i vršnjaka. Ako takvo stanje duže potraje, strah od škole može se razviti u školsku fobiju sa svim njenim manifestacijama kao što su glavobolje, poremećaj sna, povraćanja... Da bi se prevenirao razvoj takvog poremećaja, uz potrebu utvrñivanja dečje spremnosti za školu važno je dijagnostikovatii strah od škole na samom početku školovanja. Prelaz i jednog stepena škole u drugi - Osim stresa što ga neka deca doživljavaju upisom u prvi razred osnovne škole, stresnim se pokazuju i prelazi iz jednog stepena škole u drugi u kasnijim godinama školovanja Pokazalo se npr.da u gimnazijama u odnosu na osnovnu školu, ali i u odnosu na neke druge srednje škole ima, u vezi s percepcijom neuspeha, značajno više depresivnih simptoma i somatskih teškoća Prelaz iz mlañih razreda osnovne škole u više razrede ili iz osnovne u srednju školu zahteva prilagoñavanje novoj obrazovnoj sredini a neretko i novim obrazovnim standardima. Povećava se broj učitelja, menjaju se pravila ponašanja, povećava se distanca izmeñu učitelja i učenika. Učenicima postaje problem što u takvim školama imaju osećaj anonimnosti, nastavnici su više otuñeni, od učenika se traži veći stepen autonomije u radu kao i veći stepen sposobnosti i veština Zbog podudarnosti u vremenu normativnih prelaza u nove škole i naglih bioloških promena mogući su interaktivni učinci tih stresnih dogañaja (npr.opadanje samopoštovanja- 'mešani’ rezultati, opadanje školskog uspeha: pri prelazu (bez obzira na hronološku dob) školski uspeha opada, što je posebno

izraženo u 13.godini života, osim opšteg uspeha tada i u devojčica i u dečaka opada uspeh iz matematike) Prelaz iz srednje škole na fakultet - Slično prelazu iz osnovne u srednju školu i prelaz iz srednje škole na fakultet predstavlja značajan dogañaj za onaj deo završenih srednjoškolaca koji nastavljaju školovanje Taj prelaz podstiče proces emocionalnog osamostaljivanja od roditelja, što je razvojni zadatak u ovom periodu razvoja. Ako se zbog studija odlazi iz roditeljskog doma, prelaz na fakultet neki mladi mogu doživeti i kao izazov koji će odreñivati načine suočavanja kao i posledice prijelaza. Kod nekih mladih odlazak na fakultet rezultira prekidom kolegijalnih, prijateljskih pa i romantičnih veza. Dolazi do disperzije generacije na različite fakultete i u različite univerzitetske centre.Veze se prekidaju i s onim vršnjacima koji ne nastavljaju studirati jer se javljaju razlike u interesima, brigama, vrednostima i u stilu života Sve nabrojano prisutnije je kod onih studenata koji zbog studija napuštaju dotadašnje mesto življenja, koji gube blizinu dragih osoba te bi takvi studenti mogli i imati više egzistencijalnih problema (smještaj, ishrana) Stres u vršnjačkom kontekstu - Druženje s decom, zajedničko delovanje i prihvaćenost deteta od strane vršnjaka, razvoj prijateljstva meñu decom izvor su radosti i zadovoljstva Suprotno tome, odbacivanje od strane vršnjaka, sukobi s njima ili prekidi prijateljstva stresna su iskustva koja mogu rezultirati nepovoljnim psihološkim posledicama Trajnije vršnjačke grupe formiraju se početkom osnovne škole koji za decu koja nisu pohañala dečji vrtić znači i prva iskustva o životu u većoj grupi Već nakon nekoliko meseci može se utvrditi položaj svakog deteta u takvim grupama Dva su položaja istraživačima bila posebno interesantna: položaj popularnog i položaj odbačenog deteta Jedan od najčešćih navoñenih razloga odbačenosti je agresivno ponašanje Meñutim, nisu sva odbačena deca agresivna već ih je, čak možda i više, povućenih odnosno samoizolovanih. Agresivno ponašanje i nerazvijene socijalne veštine mogu dakle dovesti do odbačenosti. Meñutim, status odbačenosti frustrira decu pa ona nadalje reagiraju agresivno i na taj način krug se zatvara U adolescenciji, više nego u detinjstvu, prihvaćenost i popularnost u grupi kao i prijateljstvo s jednom ili više osoba ima krucijalnu važnost Ako adolescenti iz bilo kojeg razloga nemaju razvijene socijalne veštine, oni ne mogu realizirati bliske odnose s vršnjacima. Takvi su mladi izloženi stresu koji može rezultirati usamljenošću, slabom školskom i profesionalnom prilagoñavanju pa i mentalnim oboljenjima. Polne razlike - Utvrñeno je da stresne situacije u odnosima s vršnjacima (konflikti, rastanci, nelojalnost) izazivaju depresivnu ranjivost u devojaka češće nego u dečaka Veća ranjivost devojaka mogla bi se objasniti činjenicom da tokom srednjoškolskog perioda devojke konzistentno navode da su za njihovo samopoimanje vrlo važni odnosi s drugima i socijalne veštine kojima te odnose uspostavljaju i održavaju. Više relevatnih istraživanja pokazuju da je oko 70% mladih do završetka srednje škole imalo barem jednu romantičnu

95

vezu. Prekid romantične veze može biti vrlo bolno iskustvo. Devojke su više od mladića pogoñene prekidom romantične veze zato što one za razliku od mladića ne vjeruju da je prekid veze važan dokaz nezavisnosti One zapravo takav osećaj nezavisnosti ne smatraju važnim jer više drže do savjeta prijatelja, do prijateljske podrške...Kad to prekidom veze nestane, devojke osećaju usamljenost, depresivnost i smanjenje životnog zadovoljstva Romantične veze - Suprotno tome, mladići s prijateljima ne raspravljaju o intimnim problemima, njihovi odnosi nisu intezivni ni duboki pa ni posledice prekida prijateljstva nisu tako negativne kao kod devojaka. Prijateljska ili romantičana veza može biti izvor stresa za onog partnera u vezi koji se oseća nesigurnim i ima niže samopoštovanje. Neke situacije u odnosu (npr. izlazak ili druženje partnera s drugim osobama) mogu izazvati snažnu ljubomoru kao kratkoročnu reakciju na stress. Ljubomorne osobe partnere obično procenjuju kao vrlo atraktivne i privlačne, a sebe kao nedovoljno atraktivne Precenjivanje partnera uz istovremeno podcenjivanje

sebe onemogućuje ljubomornim adolescentima adekvatno suočavanje sa stresom. Oni koriste strategije koje mogu i pogoršati blisku vezu (npr.izbegavanje ili napadanje partnera) Ljubomora zato može pojačati stres i rezultirati dugoročnim posledicama kao što su depresije, pokušaji suicida i slično. Rezultati istraživanja sugeriraju da su ljubomorni mladići skloniji suicidu zbog veće impulzivnosti, dok su devojke više sklone svoje nezadovoljstvo izraziti depresivnim simptomima. U doba adolescencije značajan izvor stresa mogu biti i posledice seksualnih odnosa bez obzira da li se dešavaju zbog ljubavi, znatiželje, pritiska partnera ili drugih razloga Odnos s roditeljima - Dok su nezadovoljavajući odnosi s vršnjacima u djetinjstvu povezani sa slabijim školskim uspehom, nekoliko autora izveštava da je ta veza u adolscenciji značajno manja odnosno da je za njihov školski uspeh daleko značajniji odnos s roditeljima nego odnos s vršnjacima Iako mladi žele nezavisnost od roditelja, više istraživačkih rezultata ukazuje da je roditeljska briga o školskom životu ključna za uspeh adolscenata

Zaključak - Mladi su izloženi brojnim i različitim stresorima Zahvaljujući spoznajama o stresu u mladih, razvijeni su brojni postupci i intervencije koji bi trebali ublažiti posljedice stresa Te su intervencije uglavnom usmerene na pomaganju mladima da razviju bolje načine suočavanja sa stresom

96

III PSIHOPATOLOGIJA SAVAKODNEVNOG ŽIVOTA ODRASLIH „Živi dobrim i casnim životom. Kada ostariš, moci ces se osvrnuti i jos jednom uživati u životu”.

1. Depresija stiže u 40-oj

U 40-oj godini raspoloženje postaje mnogo mračnije. Rizik od razvoja depresije u ovom životnom dobu mnogo je veći nego u bilo drugom delu života. Rezultat je američke studije provedene na više od 2 miliona osoba u 80 zemalja sveta, a obavili su je istraživači s Warwick i Dartmouth Collegea. Istraživanje je utvrdilo da izmeñu 40. i 44. godine nastupa vrhunac ranjivosti i osećaja nesreće pa time i depresije dok se u SAD-u ti poremećaji protežu i do 50. godine za muškarce. Prema prethodnim istraživanjima, rizik od depresije činio se konstantnim tokom celoga života. No sada su brojke odigrale važnu ulogu u postavljanju teze da je ona najveća u srednjoj dobi. "Dogaña se i muškarcima i ženama, oženjenima i samcima, bogatima i siromašnima, onima s decom i bez njih", naglasio je Andrew Oswald sa Sveučilišta Warwick, prema kojem još uvek nije jasan razlog ranjivosti upravo u tom životnom dobu. Činjenica je da za mnoge ljude 40-te godine predstavljaju period mraka, tvrde stručnjaci, iz kojeg se izlazi tek nakon 50. godine. Dobra je vest, tvrdi Oswald, da oko 70-te godine života ponovno postajemo srečni i mentalno zdravi baš kao što nam se dogañalo u 20-ima. *Izvor: Social Science & Medicine

ŠTO JE DEPRESIJA? Što je raspoloženje, a što je afekt?; 2. Što nije depresija?; 3. Kako prepoznati depresiju?; 4. Koliko često se depresija javlja u populaciji?; 5. Kako nastaje depresija?; 6. Koja je psihosocijalna pozadina?; 7. Koje je savremeno tumačenje nastanka depresije?; 8. Kako izgleda i kako se osjeća osoba koja pati od depresije?; 9. Kakvo je raspoloženje?; 10. Što je sa telesnim funkcijama?; 11. Kakva je psihomotorika?; 12. Kakva je koncentracija?; 13. Kakvi su to psihotični simptomi i kada se javljaju u depresiji?; 14. Lečenje; 15. Što su antidepresivi?; 16. Kakav je tok liječenja? ; 17. Kako sprečiti povratak bolesti?; 18. Uzrokuju li antidepresivi zavisnost? I 19. Samopomoć kod depresije i anksioznosti

Već smo osvrnuli na ove poremećaje. Zbog značaja u psihopatologiji svakodnevnog života i u ovom poglavlju se osvrnuti na neka važnija pitanja. Depresija je stara koliko i čovečanstvo. Ubraja se ne samo u najranije opisane bolesti u istoriji medicine, nego i u najčešće psihičke poremećaje današnjice. Reć "depresija" poreklom je iz latinskoga jezika - latinski depressio dolazi od deprimere, što znači potisnuti, pritisnuti, udubiti ili potlačiti. Trenutno je depresija za žene zdravstveni problem broj dva, a u ukupnoj populaciji depresija je na četvrtom mestu. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije depresija će do 2020. godine postati drugi svetski zdravstveni problem, a gledajući samo žensku populaciju, zdravstveni problem broj jedan. Posledica je to kontinuiranog porasta broja depresivnih osoba što se prati od 1910. g. nadalje. Najmanje svaki deseti čovek ima šansu jednom u životu oboleti od depresije, može se javiti od dečje do starije dobi, a naročito je česta u srednjim godinama. Depresija dovodi do duboke patnje i većina se stručnjaka slaže da je to za čoveka najbolnije životno iskustvo s kojim se može suočiti. Depresija je više od obične tuge. Meñutim, ako se tuga pojavi bez ikakva razloga ili je ona nesrazmerna razlogu nastanka, ako ne prestaje ili se ponovno vrati, ako nam je teško raditi, družiti se, spavati, jednom rečju više se ne možemo veseliti životu, onda to više nije neraspoloženje, nije obična tuga, nego depresija. Depresija je ozbiljan duševni poremećaj, prava bolest koja se mora lečiti. Ona zahteva lečenje jer utiče na celokupni život bolesnika, a ako se ne leči, sve se više pogoršava. Zbog neupućenosti, depresiju često ne prepoznaju ni osobe koje od nje pate, kao ni 97

njihova najbliža okolina, čak i kad depresija dovodi do značajne bračne, porodične, profesionalne i socijalne teškoće. Depresija je bolest sa značajnom smrtnošću. Podaci govore da i do 15% depresivnih osoba počini samoubistvo. Stoga depresija zahteva ozbiljan pristup, čim ranije prepoznavanje i adekvatno lečenje da bi se izbegle moguće pogubne posledice.

Melanholija http://www.on-a.info/ljepota-i-zdravlje/ostalo/melanholija.html

Što je raspoloženje, a što je afekt? Raspoloženje je unutarnje duboko i trajno emocionalno stanje koje daje ton i boju opažanju, percepciji, doživljaju sveta i sebe samoga. Raspoloženje utiče na celokupna duševna zbivanja, voljni i nagonski život, opažanje, mišljenje, svest, pažnju, pamćenje i psihomotoriku. Za razliku od raspoloženja, afekt je kratkotrajno, aktualno emocionalno stanje koje se ogleda u izrazu i mimici lica, tonu i modulaciji glasa, pokretima i ponašanju. Raspoloženje je unutrašnje emocionalo stanje pojedinca, a afekt je spoljni izražaj tog stanja. Raspoloženje oscilira u svakodnevnom, normalnom životu, pa tako može biti nešto tužnije ili veselije, ali se uglavnom održava unutar nekih društveno prihvatljivih granica i osoba ga može kontrolirati. Meñutim, promene raspoloženja koje klasifikujemo kao psihijatrijski poremećaj razlikuju se od prethodnog po jačini otklona od normalnog, po dužini trajanja i nemogućnosti da osoba takvo raspoloženje kontroliše. Raspoloženje može biti bolesno sniženo, pa tada govorimo o depresiji, ili bolesno povišeno, pa govorimo o maniji ili hipomaniji. Te se promene mogu javiti bez ikakvog očiglednog razloga ili su u očiglednom neskladu s uzrokom. Koje su najčešće zablude Depresija će brzo proći sama od sebe, pa lečenje i nije potrebno. Depresija je nešto što napada samo slabe i bespomoćne. Promenom okoline, proći će i depresija (Depresija je kao kovčeg, putuje zajedno s njegovim vlasnikom!). Depresivan čovek najbolje zna kako mu je (delomično tačno!) pa se sam može i izlečiti (pogrešno!). Što ne smemo zaboraviti? Depresija je izlečiva bolest. Što više bolesnik zna o depresiji i što više učestvuje u programu svog lečenja, lakše će se osloboditi depresije. Izlečenje nikada ne dolazi preko noći; potrebno je više nedelja da bi se bolesnik osećao bolje. Depresija nije znak slabosti, depresija je bolest. Depresija je često neprepoznata i od lekara primarne zdravstvene zaštite, najčešće zbog prisutnih telesnih simptoma koji pažnju lekara odvlače u pogrešnom smeru. Zbog neznanja, krivih stavova i uverenja, velik broj depresivnih osoba ne traži medicinsku pomoć. Depresiju moramo upoznati da bismo se lakše mogli boriti protiv nje. Što nije depresija? Depresija nije osećaj prolaznog neraspoloženja, ona je bolest koja značajno narušava svakodnevni život. Depresija nije znak moralne slabosti; ona je posledica narušene ravnoteže hemijskih supstanci u mozgu, pri čemu važnu ulogu igra nasleñe, stres, način života. Velika je razlika izmeñu običnog neraspoloženja i patnje izazvane depresijom. Kada smo razočarani životom, kada ostanemo bez prijatelja ili izgubimo voljenu osobu, prirodno je da smo tužni i zabrinuti. Takvi dogañaji gase nam radost življenja, ali brzo se većina ljudi vraća u svoje uobičajeno stanje. Kako prepoznati depresiju? Depresija je bolest, jednako kao i povišeni krvni pritisak ili šećerna bolest. Bolesnici, kao i kod bilo koje druge hronične bolesti, moraju naučiti kako je prepoznati i nositi se s njom tokom života. Ne smete biti postiñeni ako ste depresivni. Kažite kako se osećate! 98

Neka Vaš lekar zna sve o Vašim tegobama. Ako lekar ne upozna Vaše smetnje, tegobe i simptome, teško mu je postaviti tačnu dijagnozu. Postoje efikasni načini za lečenje depresije i za ponovni povratak u normalan život bez patnje. Ali ako se depresija ne leči, ona može postati bolest koja ugrožava život! Depresija je bolest koja izaziva tegobe u emotivnoj, ali i somatskoj sferi pojedinca. Većina ljudi tokom života doživi žalosno raspoloženje. Stresni dogañaji poput smrti u porodici ili financijskih problema mogu biti povod za depresiju, a ponekad se ljudi osećaju depresivnima bez ikakvog jasnog razloga. Na pravu depresiju treba posumnjati kada se osoba konstantno oseća žalosno svakog dana u periodu od dve nedelje ili duže i kada je više ništa ne može obradovati. Depresivni bolesnici su slabo raspoloženi, tužni, bezvoljni i pojačano umorni. Depresija se takoñer manifestuje ravnodušnošću, bezidejnošću, apatijom, gubitkom životne radosti (ahedonijom), ali i u nekim slučajevima pojačanom napetošću, nemirom i razdra-žljivošću. Isto tako depresija može ometati osnovne telesne funkcije, te se manifestovati poremećajem sna, smanjenjem ili pojačanjem apetita, tromošću, nemirom, slabošću, isrpljenošću, gubitkom koncentracije i zaboravnošću. Depresivno raspoloženje onemogućava bolesnike u obavljanju normalnih i svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudi oboleli od depresije mogu osećati preterani stid ili krivicu i mogu se opširno baviti razmišljanjima o smrti i umiranju, uključujući i ideje o samoubistvu. Koliko često se depresija javlja u populaciji? Depresija je jedan od najčešćih psihičkih poremećaja današnjice. Broj osoba s depresivnim poremećajem raste kontinuirano od početka prošlog veka u svim industrijskim zemljama sveta. Epidemiološka istraživanja govore da 3-4% populacije boluje od težih, dok 1,5 do 2% od blažih oblika depresije. Žene češće obolevaju od muškaraca u odnosu 2:1. Za tačan razlog ove pojave se ne zna, ali je pretpostavka da tome doprinose hormonske promene kod žena, trudnoće i poroñaja i predodreñenost životnih uloga. Depresija se najčešće javlja u 40-im godinama života, iako se u 50% slučajeva bolest javi ranije. U periodu preko 60 godina javlja se 10% depresija, što ponekad predstavlja dijagnostički problem nasuprot demencija. Nema značajnije razlike u učestalosti javljanja poremećaja izmeñu različitih rasa, niti je opažen značajniji uticaj socijalno-ekonomskog stanja. Kako nastaje depresija? Način kako depresija nastaje za sada nam nije poznat. Postoje brojne teorije o nastanku depresije, i većinu ih možemo prikazati unutar dve osnovne podgrupe - biološke i psihosocijalne osnove bolesti. Koje je savremeno tumačenje nastanka depresije? Danas smatramo da je depresija biopsihosocijalni poremećaj. Ona ne može nastati ako u osobe ne postoji manja ili veća uroñena predodreñenost za pojavu depresije. Ako je ta predispozicija vrlo jaka, tada postoji velika mogućnost da će se depresija javiti i bez nekog spoljnje povoda. Naprotiv, u slučaju slabe predispozicije, trebat će se zbivati brojni nepovoljni i stresni dogañaji da se depresija pojavi. Kako izgleda i kako se osjeća osoba koja pati od depresije? Osnovne karakteristike ove bolesti su sniženo, depresivno raspoloženje, gubitak osećaja zadovoljstva, gubitak snage i energije, javljanje osećaja, doživljaja neodreñenog straha (anksioznosti), osećaj krivice, bezperspektivnosti, bezizglednosti, gubitak volje za životom, razmišljanja o samoubistvu i pokušaji. Uz to nastupa promena mišljenja, sna i apetita. Kakvo je raspoloženje? Promena raspoloženja je "crvena zastavica" koja upozorava lekara da razmotri dijagnozu depresije. Depresivne osobe karakteristično osećaju žalost i beznañe. One gube sposobnost osećanja zadovoljstva i nisu više zainteresovane za aktivnosti koje su ih ranije veselile i u kojima su uživale. Depresivno se raspoloženje kod bolesnika razlikuje od uobičajene tuge. Ono u sebi sadrži osećaj duboke patnje i emocionalnoga bola. Neki depresivni bolesnici mogu biti više iritabilni, napeti i anksiozni nego žalosni. Karakteristično je njihovo neverovanje u mogućnost poboljšanja, iako je većina zbog same prirode bolesti takvo poboljšanje već više puta doživela. Lice i mimika daju sliku bola, često bez suza, ali neki bolesnici plaču, uzbuñeni su i uplašeni, stalno se raspituju o svojoj bolesti i traže pomoć. Vrlo često bolesnici koji se inače žale na veliki osećaj tuge, istovremeno se žale na nemogućnost da se isplaču ili uopšte da zaplaču. U fazi oporavka, naizgled paradoksalno, oporavlja se sposobnost plakanja. Polovina pacijenata negira depresivno raspoloženje, ti pacijenti su često dovedeni od strane porodice ili s radnog mesta zbog socijalnog zakazivanja. Tipične su dnevne varijacije raspoloženja, pa se mnogi bolesnici lošije osećaju ujutro. 99

Depresija je vrlo često praćena anksioznošću, povećanom potrošnjom i zloupotrebom alkohola, a ponekad dominiraju somatski (telesni) simptomi, što je naročito često kod starijih bolesnika i u slučajevima maskiranih depresija. Anksioznost je ponekad tako jako izražena da je teško reći radi li se o anksioznom poremećaju praćenom s depresijom ili depresivnom poremećaju praćenom anksioznošću. Za takve je slučajeve predviñena dijagnoza anksiozno-depresivnog poremećaja. Što je sa telesnim funkcijama?Česte su promene apetita. Tipično je apetit oslabljen. Ipak, depresija se može manifestovati i pojačanim apetitom i porastom telesne težine, što je karakteristično za atipične depresije. Poremećaj spavanja je takoñer čest. Gotovo 80% bolesnika žali se se na poremećaje spavanja, naročito na teškoće pri usnivanju i na rano jutarnje buñenje. Često im se dogaña da se više puta bude noću i da tada ne mogu lagano zaspati. Upravo pojedinci koji se bude u ranim jutarnjim satima (terminalna insomnija) naginju najtežem kliničkom obliku depresije. Povremeno se depresivni bolesnici žale na hroničnu iscrpljenost. Depresivna osoba smanjenog je interesovanja a za seksualne aktivnosti što se ponekad može predstavljati kao glavni problem, a neodgovarajuća dijagnoza može ponekad takve osobe usmeriti na bračnu terapiju s ciljem rešavanja seksualnih problema jer se depresivni poremećaj ne prepoznaje. Kakva je psihomotorika? Depresivni bolesnik može imati ukočeno držanje, bez spontanih pokreta, pogled u stranu i prema dole. Psihomotorna usporenost manifestuje se kao usporeno mišljenje i govor koji zbog gubitka intonacije deluje monotono, kretnje su takoñer usporene, a rečenice kratke i siromašne. Psihomotorna usporenost može ići do potpune nepokretnosti (tzv. depresivnog stupora), takvi bolesnici često su zapuštenog izgleda i mutistični (odbijaju govoriti). Kada izañu iz stupora, bolesnici se mogu setiti što su tokom tog perioda doživljavali. Nasuprot takvom "sputanom" ponašanju, depresivne osobe mogu biti i uznemirene (psihomotorna agitacija), posebno stariji bolesnici. Depresivne osobe u psihomotornom nemiru ili agitaciji ne mogu mirno sediti ili stajati na jednom mestu, stalno su u pokretu. Npr. stiskanje šaka, "kršenje prstiju" i "čupanje" kose česti su znaci agitacije. Kakva je koncentracija?Mnogi depresivni bolesnici imaju probleme sa koncentracijom ili smanjenu sposobnost mišljenja. Mogu osećati kako više ne uče efikasno ili zakazuju na poslu, pa čak i u svakodnevnim aktivnostima. U ozbiljnim slučajevima depresivni bolesnici nisu u mogućnosti ni pogledati televiziju. U dve trećine bolesnika postoje odreñene smetnje pamćenja i zapamćivanja koje ponekad ostavljaju sliku tzv. depresivne pseudodemencije. Neki se ne mogu setiti čak ni uobičajenih svakodnevnih radnji, npr. kod žena se javlja nesposobnost za kuvanje ili spremanje pa takvo stanje može imitirati demenciju. Osobito to može predstavljati dijagnostički problem u starijih bolesnika. Stoga se nikako ne bi smelo dogoditi da se u starijih bolesnika sa takvim simptomima, a koji su uzrokovani depresijom, previdi postavljanje prave dijagnoze i tako zanemari odgovarajuće lečenje. Samopomoć kod depresije i anksioznosti Anksioznost i depresija mogu bitno ograničiti životne mogućnosti. Srećom, postoje vrlo efikasni lekovi i psihoterapije, no gotovo svi stručnjaci govore da je u tim slučajevima samopomoć gotovo poñ ednako važni. Zavisno od stepena do kojeg se razvila anksioznost i o tome postoje li napadi panike, pored psihoterapije, koju ni u kom slučaju ne treba omalovažiti niti zapostaviti, važno je u svakodnevnom životu prekinuti navike i greške koje najviše doprinose anksioznosti. Hiperventilacija je višak ugljen dioksida u krvotoku u odnosu na kiseonik. Može se reći da je svima, a posebno onima koji pate od anksioznosti i napada panike, važno nužno naučiti pravilno duboko disanje (abdominalno disanje - iz trbušne duplje, umesto plitkog disanja iz grudnog koša). Pri hiperventilaciji pomaže disanje u papirnatu kesicu. Pravilno disanje se može naučiti na većini kurseva različitih oblika relaksacije i meditacije. Preporučuje se svakodnevna telsna vežba, najbolje pola sata vežbi (žustro hodanje, trčanje, step-aerobik, preskakanje užeta, plivanje, klizanje, aerobik…). Uz to treba dva puta dnevno vežbati disanje i relaksaciju (npr. po pola sata), a prednost je znati meditirati. Važnije je primenti meditaciju svakodnevno nego koliko dugo. Progresivna mišićna relaksacija pomoći će, jer su mišići većine anksioznih osoba napeti, a kod nekih se javlja i grčenje mišića pri napadima panike. Gotovo nijedan stručnjak neće zanemariti razne oblike 100

duhovnosti (što ne mora značiti pripadnost nekoj crkvi), jer se na taj način olakšava prihvatanje stanja i verovanje da nije nužno kontrolirati sve situacije, već se one ponekad reše i same od sebe. Opaženo je da verovanje u neki oblik 'više sile' olakšava mnogim anksioznima, no oporavak je apsolutno moguć i bez duhovnog elementa. Psihoterapeut bi trebao ukazati kako se nositi s napadima panike, a najefikasnije metode su poznavati stepene napada panike i delovati u ranim fazama. Kako su napadi panike 'u glavi', važno je ne dopustiti strahu da poprimi 'spiralne' dimenzije, dakle strah i osećaj nadolazeće opasnosti treba znati 'devalvirati', tj. umanjiti u samom početku. Nužna su i saznanja o tome da telesni simptomi nisu opasni, odnosno, bez obzira na subjektivni osećaj, da ne vode u srčani udar, ludilo ili bilo što slično. Nije loše ni izraziti ljutnju, bilo glasno, bilo tiho (zavisno od prilike), te samom sebi reći 'dosta' ili 'prekini', te se tokom neugodne situacije bodriti pozitivnim mislima. Odlično funkcioniše nošenje gumice oko ruke, jer bol koju stvara udaranje gumice odvraća pažnju od panike. Svaki oblik odvraćanja pažnje je efikasan. Napadima panike, ako se ipak pojave, ne treba se opirati. Naučiti posmatrati sopstveno stanje uz svest da će panika proći jedna je od ključnih veština u kontroli napada. Ishrana je takoñer bitna, pri čemu je stimulanse, posebno nikotin i kofein, potrebno smanjiti, a ponekad i eliminisati. Vrede opšti saveti o pravilnoj ishrani, pri čemu treba smanjiti unos šećera, posebno industrijski prerañenih. Treba redovito jesti, jer i hipoglikemija (nedostatak šećera u krvi) može pojačati ili izazvati napade panike. Iskustva pokazuju da se od najtežih oblika anksioznosti oporavljaju oni koji primenjuju redovno, postepeno, plansko izlaganje fobičnim situacijama. Najbolje se izlagati naprije u mislima, u opuštenom stanju, pa uz pomoć bliske osobe, a zatim i samostalno. U teškim trenucima važno je ne dopustiti da se napad panike potpuno razvije, nego unapred imati scenarije 'spasa', tj. načine povlačenja i ublažavanja stanja.

ANKSIOZNOST – brinete li previše o svemu 1.

Religija i seksualnost; 2. Društvo i seksualnost ; 3. Meñukulturalne razlike ; 4. Mediji i seksualnost ; 5. Zakoni i seksualnost

Izraz 'anksioznost' kod nas se ne koristi previše izvan stručnih krugova, a ipak se ova pojava smatra urbanom psihološkom epidemijom novoga doba. Normalno je da svi ponekad osetimo anksioznost, no ima i ljudi koji su gotovo stalno anksiozni, bili oni toga svesni ili ne. Anksioznost nazivamo i teskobom, a i sindromom preterane zabrinutosti. Smatra se da je oko pet posto populacije u zapadnoj civilizaciji zahvaćeno anksioznošću u različitim oblicima. Naime, tačan procenat se ne zna jer anksiozni ljudi uglavnom stručnu pomoć traže samo u slučajevima kad simptomi remete normalno funkcioniranje u svakodnevnim situacijama. Teskoba se uobičajeno deli na opštu anksioznost, panični i fobični poremećaj, a neretko se uz anksioznost javljaju depresija i opsesivno-kompulzivni poremećaj. Anksioznost, kako joj samo ime kaže, karakterše teskoba, strah koji neretko poprima razmere nekontrolirane panike, unutrašnji nemir, psihička i psihomotorna napetost, potreba da se pobegne i skloni na sigurno. Kod opšte anksioznosti nema napada panike, dok kod se kod paničnog poremećaja napadi panike javljaju 'iz vedra neba'. Ako je poznato u kojim situacijama se javljaju napadi panike, tada je reć o fobičnom poremećaju kao posledici anksioznosti, što je različito od jednostavnih fobija, poput straha od pauka, letenja i sl. Čest oblik su socijalne fobije: manifestiraju se kao strah od mase, nastupa na javnim mestima, ali i kao strah od svih izvan kruga porodice i najužih prijatelja. Agorafobija je poremećaj u kojem osoba ima teškoća ostati sama ili izaći meñu ljude, tj. uopšteno u situacije izvan svoga doma, koji smatra sigurnim mestom (ili uspevaju izaći u spoljni svet samo u pratnji osobe koju smatraju osloncem, u koju imaju poverenja). Jasno je da ovakve fobije mogu bitno poremetiti život te da takve osobe pate poput najtežih invalida. Treba znati da nije reć o psihičkim bolesnicima koji su izgubili kontakt s realnošću: osoba u napadu panike svesna je da je njen strah iracionalan, ali ne zna kako ga sprečiti, jer su napadi praćeni simptomima koji se mogu biti i znak telesne bolesti: srce ubrzano tuče, javlja se drhtavica, hladni i topli valovi, ponekad i osećaj izdvojenosti od vlastitog tela (kao da osoba nije prisutna), bol u prsima i/ili abdomenu, osoba se znoji, misli da se guši, da će poludeti, umreti, izgubiti kontrolu… Uzrok ovakvim simptomima je normalna reakcija na opasnost – navala adrenalina koja u stvarno 101

opasnim situacijama ljudima i životinjama daje snagu da pobegnu od opasnosti. Ovaj mehanizam omogućava preživljavanje, brzi beg od opasnosti, a problem je, dakle, što se on u nekih ljudi javlja u situacijama kad uopšte nije potreban i tada izaziva opisane simptome. Većina ljudi pri prvom napadu panike misli da će umreti i traži hitnu pomoć. Mogu se obaviti pretrage koje će bez pokazati izaziva li simptome neka druga bolest, no u većini je slučajeva uzrok ovih simptoma psihički. Uzroci anksioznosti nisu u potpunosti poznati, odnosno naučna javnost misli da je uzroka više, a kao glavni se navode nasledni faktori, iskustva u detinjstvu (vaspitanje), dugotrajni stres i biološki uzroci (većina stručnjaka slaže se da su stres i stil života najvažniji). Iako se svi uzroci ne znaju, znaju se uspešne metode lečenja, meñu kojima je najzastupljenija bihevioralno-kognitivna terapija. Naime, problem s napadima panike je što oni predstavljaju toliko neugodno iskustvo da rezultiraju izbegavanjem situacija u kojima se napadi panike javljaju pa su tako zabeleženi slučajevi ljudi koji nisu mogli izaći iz sobe. Zajednička karakteristika većine anksioznih osoba je da nisu sigurne u sebe, sklone su zamišljaju najgore scenarije (postavljanje pitanja 'što ako'), perfekcionisti su, imaju loša uverenja o svojim sposobnostima, ne znaju se za sebe izboriti (iako ponekad izvana deluju uspešno), svesno ili podsvesno misle da nisu zaslužili sreću i uspeh itd. Upravo zbog ovih razloga bihevioralno-kognitivna terapija, tj. terapija planskog i postepenog izlaganja fobičnim situacijama kombinovana s promenom uverenja i negativnog govora (svesnog ili nesvesnog) kojim se anksiozne osobe same sebi obraćaju, najbolja su terapija. Od medikamenata primenjuju se anksiolitici (najčešće diazepami)i antidepresivi, ali iako nekad nužni, oni nisu rešenje, nego pomoć u prevladavanju najtežeg stanja. Psihoterapiju je dobro kombinovati s tehnikama samopomoći, poput vežbi disanja, opuštanja, meditacije, afirmacije i sl. www.tportal.hr http://tuznevibracije.editboard.com/ostale-bolesti-f7/anksioznost-t34.htm

SEKSUALNOST – ŠTO JE TO? 1.

Seksualna fantazija - a što je to?

; 2. Muške fantazije: ; 3. Ženske fantazije:; 4. Komercijalni seks; 5. Prostitucija i 6. Pornografija "Živjeti je divno – čak i kad čovjek nije zaljubljen." Maksim Gorki

Seksualnost je tema o kojoj bismo mogli napisati tomove knjiga, o kojoj možemo raspravljati kroz različite prizme, stoga ćemo se u ovom tekstu seksualnost obrañivati kroz neke opće aspekte. Da bismo uopšte mogli govoriti o seksualnosti potrebno je definirati što je to seksualni odnos. Složit ćete se da svi mi podrazumevamo pod seksualnim odnosom penetraciju. Meñutim, zapitajte se što u vašem sistemu vrednosti sve podrazumevate pod seksualnim odnosom. Istraživanja pokazuju da 80% ispitanika analni seks smatra seksualnim odnosom, ali samo 40% ispitanika i oralni seks svrstava u seksualni odnos. S obzirom na navedeno, jasno je zašto se mnoge kontroverze javljaju kad raspravljamo o seksualnosti i zato je teško dati jedinstvenu definiciju seksualnog odnosa. Seksualnost se sastoji od svih onih nadražaja, emocija i spoznaja koje kod osobe dovode do telesnog seksualnog uzbuñenja, a time doprinose povećanju seksualne želje i/ili ponašanja. Većina vodećih stručnjaka iz ove oblasti se slaže da se ne radi samo o nagonskom, fiziološkom i fizičkom fenomenu. Ljudska seksualnost je izrazito složen psihološki i sociološki fenomen. U poslednje vreme seksualnost zaokuplja sve veću pažnju javnosti, čemu su posebno doprinele promene u društvenim normama, uticaj feminizma, porast seksualn prenosivih bolesti, meñu kojima važno mesto zauzima HIV/AIDS te porast brige za reproduktivno zdravlje. Seksualni odnos je dugo vremena tabuiziran, rezerviran je za intimno područje svakog poedinca i teško da ćemo otvoreno razgovarati o seksualnom odnosu, a da ne pominjemo o odreñenim poteškoćama koje se javljaju tokom samog odnosa. Zašto je to tako, možemo posmatrati kroz nekoliko velikih uticaja kojima smo izloženi od samog odrastanja.

102

Religija i seksualnost Religija predstavlja veliki uticaj na svakog pojedinca. Religija ima za cilj definiranje moralnih pravila u seksualnom odnosu. Prema religioznim shvatanjima seksualni odnos ima isključivi cilj, a to je produženje vrste. Svaki drugi oblik seksualnog odnosa predstavlja amoralno ponašanje. Tako je i razumljivo zašto se homoseksualizam, seks toko menstruacije, kontracepcija i seksualni odnos radi zadovoljstva smatraju nedopustivima u verskom smislu i predstavljaju kršenje moralnih (verskih) normi. Društvo i seksualnost Društvo u kojem odrasta svaki pojedinac takoñer odreñuje što je to seksualni odnos i kakav on mora biti. Društvo ima za cilj razvijanje standarda, pravila i normi. Norme su te koje dele ljude na “normalne” i devijatne- “abnormalne”, zavisi o tome poštuju li se norme i standardi društva ili ne. Svako društvo je podložno promenama kroz svoju istoriju, pa tako u viktorijansko doba “nemoralnom” ženom se smatrala ona koja je doživljavala orgazam, a danas žene traže pomoć radi nemogućnost dostizanja orgazma. Potrebno je istaknuti da su seksualne norme relativne i podložne promenama i razlikuju se od društva do društva. Kršenje tih normi može izazvati različite društvene reakcije. Ono što je seksualni konformizam u jednom društvu, u drugom može biti seksualna devijacija, a “kršitelj” normi može doživeti različite sudbine i to tako da ponašanje može biti osuñeno kao nemoralno, kao zločin i kao bolest. Seksualno ponašanje i stavovi vezani uz seksualni život čvrsto su oblikovani kulturom u kojoj živimo, a odreñeno je i uticajem roditeljskog vaspitanja, uticajem vršnjačkih grupa, škole, knjiga, časopisa. Sociološke studije pokazuju bitne meñukulturalne razlike u pogledu pola, polnosti i seksualnog odnosa. Meñukulturalne razlike Poligamija u Islamskom svetu nije zabranjena, ali samo za muškarce (muškarac može istovremeno imati četiri žene, a u praksi se na drugi brak odlučuju samo muškarci koji si to financijski mogu priuštiti). Uz poligamiju, u Kuranu se spominje i MUT’A, privremeni brak iz zadovoljstva. Razvod braka je prihvaćen u nekim islamskim zemljama. Dolaskom Mao Tse-Tunga na vlast u Kini dolazi do velikih promena - represija seksualnog ponašanja s ciljem usmeravanja svih ljudskih snaga u “revoluciju”. 1980. godine izašao je priručnik autoriziran od vlade, koji na 74 strane objašnjava bitna “seksualna znanja” (npr. preporuka o učestalosti seksualnih odnosa za mlade parove). U Kini, osnovna vladina briga je kontrola porasta populacije, što automatski utiče na sve aspekte odnosa i brakova u Kini. U staroj Grčkoj na ljubav se gledalo kroz dualistički koncept: duhovna ljubav agape (najviši oblik, spiritualna, altruistična ljubav), te fizička ljubav eros (erotična ljubav, ljubav koja proizlazi iz fizičke privlačnosti). Filozofi prehrišćanske i hršćanske ere poučavaju o vrednostima života koje su isključivale seksualnost. S pojavom hršćanstva javlja se asketski pogled na seksualnost i druga zadovoljstva. Protestantska reforma donosi prve promene u ovim shvatanjima, polni odnosi ne služe samo u cilju reprodukcije, nego i za uživanje. Istraživanja pokazuju i razlike u učestalosti seksualnih odnosa. Gebhart 1971 navodi da je u zapadnim društvima to nekoliko puta nedeljno (dva do pet puta), dok kod pripadnika plemena Lapcha pet do deset puta, ali tokom jedne noći. Dani s Nove Gvineje imaju seksaualne odnose jednom u dve godine. Različite kulture na različite načine doživljavaju i vanbračne seksualne odnose. Aboridžani vanbračne seksualne odnose doživljavaju kao dobrodošlo iskustvo i za muža i za ženu, jer ubija dosadu i rutinu, a tako se povećava meñusobna vezanost. Pleme Marquesam iz Polinezije, pojedina eskimska plemena, nemaju ništa protiv vanbračnog seksa, smatraju da je nuñenje seksualnih usluga gostima-namernicima sastavni deo ponašanja dobrog domaćina. Za većinu zajednica vanbračne seksualne aktivnosti prihvatljivije su za muškarce. Kultura ima takoñer i uticaj u pogledu seksualnosti dece i predbračnog seksa. Veliki broj plemena na ostrvima Južnog Pacifika izrazito odobrava dečju seksualnst (npr. jedna od dečjih igara je zajednička masturbacija). Pleme Chewa (Afrika) rani seksualni život kod mladih smatraju bitnim za kasniju plodnost te ga tako i odobravaju. Pleme Lepcha (jugoistočni dio Himalaja) smatraju da devojka mora što ranije biti seksualno aktivna (većina devojaka od 11 ili 12 103

godina polno aktivna). Meñutim, u plemenima Kwona (Nova Gvineja) zabranjeno je za dečake da budu uhvaćeni s erekcijom, tako da dečaci tog plemena idu tako daleko da nauče mokriti bez da rukama dodiruju penis. Mediji i seksualnost Naveli smo kako kultura i religija gledaju na ljudsku seksualnost, ali ne smemo zaboraviti da se stav javnosti oblikuje i kroz medije koji imaju veliki uticaj na život svakog pojedinca. Što je to normalno i što se podržava često se manifestira kroz televiziju, časopise. Prema podacima istraživanja u Americi, tinejdžerski časopis «Seventeen» sve do 1994. godine nije imao niti jedan naslov niti jedan članak koji bi se odnosio na oralni seks, a te iste godine na mastrubaciju se gleda kao normalan deo seksualnog života. U srednjoistočnim kulturama (većinska islamska veroispovijest), otkrivanje bilo kojeg dela ženskog tela je strogo zabranjeno. U Maleziji, ukoliko se na TV-u muškarac i žena (oboje obučeni) pokažu sami u sobi dulje od 3 sekunde, to implicira da su imali seksualni odnos. Prikazivanje takvih scena je zabranjeno, osim u slučaju da se radi o venčanom paru. Zakoni i seksualnost Ne smemo zaboraviti i zakone koji pokušavaju odgovoriti na pitanje što je normalno, a što devijatno ponašanje. Naravno, zakoni se razlikuju meñu kulturama. Zakoni imaju dva cilja, a to su zabrana i zaštita; ciljevi su povezani: najčešće je potrebno zabraniti “pogrešna” ponašanja s ciljem zaštite “slabijeg” člana društva. Na kraju bismo mogli rezimirati: područje ljudske seksualnosti je izrazito složen fenomen kojeg se ne može posmatrati odvojeno od kulture u kojoj živimo i u kojoj egzistiraju odreñena pravila ponašanja. Pojam seksualnosti je podložan promenama u onolikoj meri u kojoj se mijenjaju norme, stavovi i pravila ponašanja društva. Društveni uticaj na ljudsko seksualno ponašanje možemo promatrati kroz nekoliko nivoa:

SEKSUALNA FANTAZIJA 1. Seksualna fantazija - a što je to?; 2. Muške fantazije; 3. Ženske fantazije , 3. Komercijalni seks; 3.1. prostitucija; 3.2. Centar-Sirius; 3.3. Pornografija

Imamo li seksualne fantazije? Je li seksualna fantazija prevara? Zašto nam trebaju seksualne fantazije? Jesu li seksualne fantazije odraz neuspešne veze? Seksualna fantazija je vrlo osjetljiva tema. Odgovori na gore postavljena pitanja se različiti. Neki parovi navode da seksualna fantazija obogaćuje njihov seksualni život, da unosi dozu intimnosti, dok drugi parovi iznose da je seksualna fantazija karakteristična za one parove koji su nezadovoljni svojim seksualnim životom, da budi dozu ljubomore i stvara nepoverenje meñu parovima. Seksualna fantazija - a što je to? Fantazije po definiciji znače „budan sanjati“. Fantazije su imaginacije, maštarije. One su deo ljudske prirode. Razmislite koliko vremena provedete fantazirajući. Većina smatra da su maštarije karakteristične za decu, a da odrasli koji posežu za maštom su nezreli, nedorasli, neodgovorni, nesposobni da se suoče sa stvarnim životom. Ovo je naravno zabluda. Ako smo odrasli, to ne znači da nemamo pravo ponekad pobuditi dete u nama. Gubitak ili zatiranje deteta u nama onemogućava istinsko uživanje, prepuštanje dogañajima, zatire spontanost i sposobnost ignorisanja. I odrasli imaju pravo na fantazije i to ne znači da su manje odgovorni i neozbiljni. To samo znači da na putu ka odraslosti nisu izgubili sposobnost spontaniteta, sposobnost istinskog uživanja, sposobnost biti iskren, sposobnost da budu radoznali. Kada govorimo o seksualnoj fantaziji tada govorimo o širokom rasponu ličnog ukusa. Mnogi ljudi smatraju da seksualne fantazije otkrivaju njihovo pravo ja, pa već u samom početku fantaziranja osećaju neugodnost i prekidaju s fantazijama. Najčešće su naše maštarije vezane za dogañaje ili stvari koje nismo u stanju učiniti u stvarnosti (npr. seks na javnom mestu, seksualni odnos s nekom odreñenom osobom i sl.). Fantazije upravo zato i dovode do seksualnog uzbuñenja, jer su one samo plod mašte. Kao što smo već na početku teksta naveli, 104

neke osobe smatraju da fantaziranje o seksualnom odnosu s nekom osobom predstavlja čin prevare. Tumače je kao prisutnost problema u vezi, problema u seksualnom odnosu i kao pomanjkanje želje za partnerom. U stvarnosti, ovo je redak slučaj. Pokazano je da su ljudi koji fantaziraju u srečnim ljubavnim vezama i najčešće su zadovoljni svojim seksualnim životom. S druge strane, velika većina parova napominje da seksualne fantazije unose dozu novosti i svežine, posebice u dugotrajnim, stabilnim vezama. Fantazije se često koriste u psihoseksualnoj terapiji, a one pomažu blokadu negativnih misli. Npr. ukoliko tokom seksualnog odnosa nešto odvuče pažnju i time se smanji seksualno uzbuñenje, tada nastupaju seksualne fantazije koje imaju za cilj vratiti seksualno uzbuñenje. Meñutim, seksualne fantazije su deo nas i deleći ih s partnerom mogu ponekad dovesti do različitih probleme. Neki seksualnu fantaziju partnera mogu protumačiti kao nezadovoljstvo postojećim seksualnim odnosom, drugi razviju ljubomoru. Zato je važno dobro poznavati partnera i odlučiti je li on/ona u stanju prihvatiti seksualnu fantaziju, a da ona ne naruši odnos i poverenje. Zamislite što bi se dogodilo ukoliko se vašem partneru ne bi svidela vaša seksualna fantazija. Zato je važno graditi poverenje i uvažavanje partnera, što bi trebalo biti osnova svake veze. Istraživanja su pokazala neke razlike u seksualnim fantazijama meñu muškarcima i ženama. Muške fantazije - Seksualni odnos s postojećom partnericom Pružanje i davanje oralnog seksa Dominacija u seksualnom odnosu Gledanje drugih u seksualnom odnosu Nova poza u seksu. Ženske fantazije - Seksualni odnos s postojećim partnerom Nova poza u seksu Pružanje i primanje oralnog seksa Romantične / egzotične lokacije Osećati se poželjnom Seks s novim partnerom Uvoñenje zabranjenog u seksualni odnos Iz gore navedenog popisa možemo izvesti zaključak kako su muškarci u svojim fantazijama poprilično dosadni. Treba napomenuti da istraživanja iz područja seksualnosti uvek nose zamku tačnosti podataka, jer iako su istraživanja najčešće anonimna, većina nije sprema ni samim sebi priznati odreñene stvari vezane za seksualnost i seksualni odnos. Imati seksualne fantazije sasvim je normalna stvar. To je zdrava seksualnost i muškaraca i žena i bogate seksualne fantazije vode najčešće ka boljem seksualnom životu partnera. Jedna od velikih prednosti seksualnih fantazija je što uzbudljive situacije možete isprobati i u realnosti ako je vaš glavni lik u fantaziji vaš sadašnji partner. Druga prednost je što u mašti možete voditi ljubav sa strancem, bez neželjenih posledica na trenutnu vezu. Sama seksualna fantazija može biti proba da se seksualna fantazija isproba i u realnosti. Iako nema dovoljan broj istraživanja vezanih uz seksualne fantazije, neka istraživanja napominju da muškarci dva puta češće fantaziraju nego žene. U fantazijama su im često neke nepoznate lepotice, dok su u ženskim seksualnim fantazijama najčešće njihovi partneri iz stvarnog života. Istraživači izvlače zaključak da je ženama bitna emocionalna komponenta. Ne bismo hteli da čitajući ovaj tekst donosete pogrešan zaključak da su ženske maštarije češće „mekog“ sadržaja, dok su muške „tvrdog“. Muške fantazije su više vizualnog sadržaja – usmerena na odreñene delove tela, dok su ženske fantazije više složenije i nepredvidljive. Ženske fantazije najčešće imaju svoju priču – početak, zaplet, neočekivani obrati i svršetak. Novije spoznaje o ženskoj fantaziji upućuju da su fantazije koje uključuju submisivnost žena u seksualnom odnosu manje zastupljene kod mlañih žena, što je objašnjeno porastom seksualnih sloboda. Žensko izražavanje seksualnosti je društveno prihvaćenije nego je to bilo pje nekoliko desetaka godina, što dovodi da je ženama manje uzbudljivo da muškarac preuzima odgovornost za seksualna zbivanja, a žena je pasivni učesnik . Naravno da svi parovi ne fantaziraju što ne znači znak za uzbunu. Neki umesto fantaziranja posežu prisećanju nekih prošlih seksualnih iskustava i odnosa. Zato, bogatstvo seksualnih fantazija nije garancija za uspešan seksualni odnos niti je garancija za kreativnost u krevetu. Sasvim je sigurno da u psihoterapijskom radu s osobama koje imaju problema sa seksualnom željom ili seksualnim uzbuñenjem, seksualne fantazije omogućavaju uspešnije rješenje problema. Komercijalni seks U poslednje vreme, naziv intiman odnos ne opravdava svoje stvarno znaèenje. Seksualni, intimni odnos je izišao iz okvira spavaće sobe, intima gubi svoj smisao. 105

Istraživanja pokazuju da ljudi obraćaju veću pažnju na one reklamne poruke koje u sebi nose konotaciju seksa te ih ćešć pamte. Komercijalni seks u novije vreme, u vreme napretka tehnologije, ne podrazumeva samo pornografiju i prostituciju, već se kao takav prostire i kroz čitav marketing kao njegov sastavni deo. Tako možemo videti polugole žene i muškarce u reklamama za npr. nisko kalorični margarin, te razne aluzije seksualnog tipa koje sa samim proizvodom nemaju nikakve direktne veze, a jedina svrha im je skretanje pažnje i izazivanje šokova kroz «polu tabu» temu. Ovome se ne trebamo čuditi ako imalo poznajemo zakonitosti marketinga i držimo se one svaka reklama je dobra reklama, pa tako i namerno izazvano zgražanje je dobra reklama, to čak vodi do toga da neke reklame postaju da tako kažemo antireklame, jer im je namjera da budu zabranjene i tako izazovu više pažnje za proizvod, jer zabranjeno voče je najslañe. A aludiranje na seks je upravo slatko zabranjeno voče. Možemo reči da je seksualni odnos jedna od prvih stvari koju je čovek komercijalizovao i to kroz prostituciju. Prostitucija – zanat crvenih fenjera Prostitucija je najstariji «zanat» na svetu. Duga istorija trgovine seksualnošću dobro je dokumentovano u drevnim tekstovima. Sumerski ep Gilgamešscaron; (3000. godina pre Krista) sadrži nekoliko eksplicitnih napomena o razmeni seksualnog užitka za financijsku ili neku drugu naknadu. Raširenost prostitucije široko varira u različitim kulturama, zavisno od kulturoloških stavovima prema navedenom. Prostitucija ima veću prevalenciju u patrijahalnim društvima, gde je uloga žene potcenjena i u kojima se očekuje da žena služi muškarčevim potrebama i zadovoljstvima. Takoñer, prostitucija je raširenija u tzv. depresivnijim društvima, društvima lošijeg socioekonomskog statusa. U liberalnijim društvima koja otvoreno progovaraju o seksualnim odnosima i o seksualnosti uopše, stopa prostitucije je manja. Centar-Sirius Mnoga društva su prilično tolerantna prema prostituciji. U Antičkoj Grèkoj i Mezopotamiji, prostitutke u hramovima (muška i ženska prostitucija) su bile uobićajene i prostitucija je dovoñena u vezu s religioznim ritualima. Seksualni odnos s prostitukom u hramu se smatrao kao oblik molitve, a same prostituke su bile integralna i visoko poštovana komponenta ženskog trijumvirata koji se brinuo za svaku potrebu i želju muškarčevog grañanstva. Niže klase su bile konkubine i ulične prostitutke (u Staroj Grèkoj hetairai-kurtizane su bile za zadovoljstvo, konkubine za dnevne potrebe i žene da rañaju zakonitu decu i da se brinu o kući). Takva prostitucija se takoñer praktkovala i u Indiji. Hindu hram Samanatha imao je preko 500 «plesačica» koje su muzicirale i plesale radi zadovoljstva vernika. Prostitucija je takoñer cvetala i u srednjovjekovnoj Europi. Meðutim, u većini kultura, prostitucija se smatra devijantnim ponašanjem. Američka istraživanja pokazuju da je prosjećna dob osoba koje koriste usluge prostitutki četrdeset. Seksualne usluge su najčešće koristili radi razbijanja seksualne monotonije, usamljenosti, radi postojanja seksualne devijantnosti, znatiželje i radi nedostatka seksualnih odnosa. Neki su iznosili da prostitutka ni&šta ne očekuje od njih osim honorara. Konzumenti usluga prostitutki, takoñer su navodili da s prostitutkom mogu ostvariti odreñena maštanja i seksualne fantazije te da odreñeni oblici seksualnog odnosa nisu «prikladni» u seksu s partnerkom s kojom je u emocionalnoj vezi. Razlozi zbog kojih osoba postaje prostitutka su šaroliki U zemljama Trećeg sveta često su kčeri prodavane u bordele kako bi porodica osigurala egzistenciju. U Aziji su česti slučajevi kad žena upotpunjuje kućni budžet prostitucijom. Istraživanja pokazuju da u Americi najveći broj prostitutku dolazi iz nesreñenih i problematićnih porodica te ih je večina bila žrtva seksualnoj zlostavljanja. Nemali broj prostitutki su i zavisnice o drogama te im prostitucija omogućava sticanje financijskih sredstava. S gledišta evolucione psihologije, prostitucija i drugi oblici komercijalnog seksa bazirani su na potrebi muškaraca za neobaveznim seksualnim odnosom i potrebi za raznolikim seksom te na želji pojedinih žena da menjaju seksualnu uslugu za novčanu naknadu. Neki autori navode da žene biraju prostituciju kao oblik zanimanja, jer im ona omogućava brzo 106

sticanje materijalnih sredstava te im radno vrijeme nije striktno odreñeno, već imaju mogućnost fleksibilnog radnog vremena. http://www.centar-sirius.hr Powered by Joomla! Generirano: 24 August, 2008, 06:22 Pornografija Gotovo svi podaci o istoriji ljudske seksualnosti dobijene su proučavanjem slikovne i pisane pornografije koja datira od Stare Grče i Sumerana. No, svoj pravi procvat doživela je sedamdesetih godina prošlog veka. Razvojem i napretkom tehnologije pornografija vrlo brzo i lako ulazi u naše domove. U početku, mediji poput televizije imali su ključnu ulogu u razvoju pornografije, koja se «rastezala» od erotskih sadržaja, tzv. meke pornografije do vrlo eksplicitnih scena seksualnog odnosa. U poslednje vreme, porno industrija doživljava svoj procvat, ulažu se velika financijska sredstva u snimanje porno filmova te i «glumice» u filmovima sliče manekenkama nego «uličarkama». Ne smemo zaboraviti ni na virtualni seks na koji se korisnik pretplati. Prvo mesto u pornografskoj industriji dele video pornografija i porno časopisi (koji se nalaze u slobodnoj prodaji na svakom kiosku), dok u poslednje vreme seksi telefon sve više zauzima pornografskog prostora te je svrstan na drugo mesto po učestalosti korišćenja pornografije. On služi kao dobar paravan osobi koja zove, na taj način može aktualizirati svoju idealnu sliku sebe u seksualnom smislu, može dopustiti da javno kaže neka svoja maštaranja bez straha da će biti krivo shvaćena Sve dok seksi telefon predstavlja povremene izlete u nepoznato, ne može se govoriti o seksualnom poremećaju. U trenutku kada seksi telefon postane jedini ili najčešći izvor postizanja seksualnog uzbuðenja i zadovoljstva, tada je najvjerojatnije reć o seksualnom poremećaju i psihičkim problemima. Često smatramo da o seksu ne trebamo razgovarati, da se on sam po sebi podrazumijeva i da je adekvatan seksualni odnos svima nama dat. U nedostatku komunikacije, partneri ne znaju često ništa naročito o ovom drugom treba, često se srame priznati neke maštarenja te voñeni mitovima o seksualnosti stvaraju iskrivljenu sliku seksualnog odnosa. Tada posežemo za seksi telefonima kako bismo ostvarili neke maštarije, bez straha od odbacivanja.Korištenje seksi telefona može imati i funkciju osvežavanja seksualnog života u slućajevima kada seks postane rutina. Scaronto se tiće usporeñivanja seksa preko telefona s prostitucijom, to poistovećivanje nije opravdano. Korišćtenje seksi telefona nije pravi seksualni odnos i nema stvarnog kontakta izmeñu davaoca usluge i klijenta. Osim toga, seksi telefon daje više mogućnosti za otvorenije razgovore o, na primjer, seksualnim maštarijama. Poznati psiholog H. Harlow je pokazao da je ono što često nazivamo pornografijom predstavlja jednu vrstu nagonskog ponašanja. Pornografija, prema nekim autorima je neka vrsta prirodne potrebe za zadovoljavanjem radoznalosti (tzv. "voajerski sindrom“). http://www.centar-sirius.hr Powered by Joomla! Kulturološki uticaj odreñuje kako čemo gledati na pornografiju. Tradicionalna društva često na pornografiju gledaju kao oblik devijacije. Istraživanja, pokazuju da potrošnja pornografije ne postiće kriminalno seksualno ponašanje, niti ne utiče u bilo kom obimu na oblikovanje parafilje. Takoñer, dokazano je da seksualne partnere, nimalo ne inspirišu osobe koje gledaju na ekranu ili o kojima čitaju u porno literaturi. Bez obzira što gledaju na ekranu ili čitaju u porno časopisu seksualni partneri u životu upražnjavaju ono što su i ranije upražnjavali. Pornografija ima za cilj stvaranje prolaznog seksualnog uzbuñenja te ukoliko ima za cilj poboljšanje seksualnog života te samim tim i unapreñenje seksualnog zadovoljstva, možemo je smatrati poželjnom i adekvatnom. No, ukoliko osoba jedino putem pornografskog materijala može ostvariti zadovoljavajući seksualni odnos, možemo s velikom vjerovatnoćom pretpostaviti da osoba ima odreñenih problema radi kojih ne može ostvariti seksualni odnos bez pornografskih pomagala. Ne smijemo zaboraviti da odreñen broj osoba koji koristi pornografski materijal (najčešće seksi telefone i virtualni seks) ima ozbiljnih psihičkih problema te im ona omogućavaju ispoljavanje psihopatologije. U Europi su četiri osobe od njih deset potpuno zadovoljne svojim seksualnim životom: čini se da su Europljani barem delomično izgubili osećaj za avanturu, za libido i uopšteno interes za seksualne odnose koji su osnovni za zadovoljavajući seksualni život.

107

Seksualni koeficijent meri slaganje partnera Nakon IQ – koeficijenta inteligencije, EQ – emocionalnog koeficijenta, stigao nam je i SQ seksualni koeficijent, formula koja meri slaganje i intimnost partnera i koja može pomoći da se oceni i poboljša seksualni život. Na ideju je došla poznati brazilski seksolog Carmita Abdo. Prema njoj, SQ je tačka koja nam pomaže da ocenimo seksualno davanje i zadovoljstvo koje se zasniva na fizičkim i emocionalnim parametrima. Test može pomoći partnerima da otkriju slabe tačke u vezi s obzirom na seksualni aspekt te da ih poprave kako bi poboljšali i doživeli više zadovoljstva u toj važnoj komponenti zajedničkog života. U ovaj stručnjak rezimira 10 točaka samoocenjivanja kao i ocenjivanja faza intimnih odnosa uključujući erekciju, orgazam, zadovoljstvo odnosom. Koeficijent takoñer uzima u obzir osnovne postavke dobijene naučnim istraživanjima te farmakološke tretmane seksualnih disfunkcija. Interes za argumentaciju, prema Carmiti Abdo, motivisana je činjenicom da se mnogo priča o seksualnim performansama i o tome kako bi se trebalo ponašati da se postigne optimalan intimni život, ali se često stvaraju potpuno pogrešna uverenja. Pomoću SQ-a u diskusiju se uvodi element objektivnosti. Koeficijent je u početnoj fazi bio namenjen samo muškarcima zato što su oni u većoj meri kondicionirani seksualnim performansma, ali i zato što mnogi od njih baš i nemaju preciznu i korektnu ideju o tome što je zadovoljavajući seksualni odnos. Seksualni koeficijent muškarca determinisan je na bazi odgovora dantih na 10 pitanja, a odgovori bi se trebali odnositi na poslednjih šest meseci seksualne aktivnosti. Predviñeno je ocenjivanje od jedan (nikada) do pet (uvek). Dobiveni zbir množi se sa dva i predstavlja lični koeficijent od mogućih sto bodova. Evo i 10 pitanja muške verzije SQ-a: -Je li vaš libido dovoljno jak da vas dovede do seksualnog odnosa? -Smatrate da je vaš zavodnički potencijal dovoljan da vas učini sigurnim i postakne vas na seksualni odnos? -Smatrate li da je vaša predigra prijaatna i zadovoljavajuća za vas i partnericu? -Na vaše seksualno davanje nikada ne utiče seksualno zadovoljenje i sposobnost dostizanja klimaksa vaše partnerice? -Uspevate li održati erekciju toliko dugo da seksualnu aktivnost završite zadovoljavajućim orgazmom? -Nakon seksualne stimulacije kvalitet vaše erekcije dovoljna je da se seksualni odnos kruniše Izmeñu 61 i 80: vaš je seksualni život topao. Zanima vas uživanje u seksu, ali mogli biste se malo i popraviti. Izmeñu 21 i 40: hladan seksualni život. Smatrate da vaš

zadovoljavajućim orgazmom? -Održavate li konstantnu erekciju tokom seksualnog odnosa? -Možete li kontrolirati ejakulaciju tako da seksualna aktivnost traje dokle vi to želite? -Uspevate li postići orgazam i klimaks tokom seksualnog odnosa? -Vaše vas seksualno umeće ohrabruje da uživate u intenzivnijoj seksualnoj aktivnosti? Nakon što ste na pitanja odgovorili: nikad (1 bod), rijetko (2 boda), ponekad (3 boda), često (4 boda) ili uvijek (5 bodova) zbrojite bodove, pomnožite ih sa dva i potražite svoj profil.

Izmeñu 81 i 100: vaš je seksualni život vruć. Uživate u seksu, ali ne odbijate mogućnost da ga još više poboljšate. seksualni život nije zadovoljavajući.

LJUBAV, SEKS I LAŽI "Živjeti je divno – čak i kad čovjek nije zaljubljen." Maksim Gorki

U mnogim velikim romanima, filmovima, operama i pozorišnim predstavama opisane su priče o ljudima koje tražeći ljubav* svojega života često dobro započnu, ali završe tragično ili jadno, obično onda kada kontrolisanje, posedovanje, laganje, ljubomora, kritike ili sažaljenje počnu dominirati ljubavnim i seksualnim odnosom. Kontrola partnera, prisila, laganje, neverstvo, duševni poremećaji, samoubistva i ubistva neretko su povezani s ljubavnim i seksualnim vezama koje se urušavaju. U svesti većine tzv. normalnih ljudi zadovoljavajući seksualni i ljubavni odnosi idu ruku pod ruku. Meñutim, mnogi kada ulaze u brak i daju obećanje o vernosti za celi život i ne slute kako će to biti teško. Održati brak ili vezu znači održati seks i ljubav. Hormoni nas približavaju jedno drugome, ali ne mogu večno održavati našu vezu. Ljubav koja traje od životne je važnosti za 108

svakoga od nas. Nažalost, čak i ono što verujemo da je ljubav našega života često se rasprši kao mehur od sapunice. Tada mnogi postavljaju pitanje da li to bila prava ili lažna ljubav. Može li ljubav, ako je prava, tek tako nestati? Postoje li lažne (neiskrene)i prave (iskrene) ljubavi? Na pitanje što je najvažnije u životu, mnogi će odgovoriti prava i iskrena ljubav. Na pitanje što je to prava ljubav, dobit ćemo mnogo različitih odgovora koji odražavaju raznovrsne predstave i verovanja o ljubavi. A upravo ta verovanja često odreñuju hoće li neko biti uspešan ili neuspešan, srčna ili nesrčna u ljubavi, hoće li lagati i varati i biti prevaren u ljubavnom odnosu. Iskrivljena i disfunkcionalna verovanja mnogima upropaste život u traženju prave ljubavi. Prava ljubav je potpuna iskrenost, prava ljubav je potpuno razumevanje i prihvatanje, može se voleti samo jedna osoba, prava ljubav je potpuna ravnopravnost, što je veća ljubav veća je i ljubomora, za pravu ljubav nije nužan seks, u pravoj se ljubavi žrtvuje sve drugo, kad je ljubav prava seks je uvek fantastičan - neke su disfunkcionalne predstave o ljubavi koje dovode do laganja i propadanja neke veze. Kada za nekoga prava ljubav znači potpuno duhovno stapanje s partnerom, tada ta osoba očekuje apsolutnu iskrenost, misli da ima pravo znati sve o čemu partner razmišlja, mašta ili što mu se dogaña. Za takvu osobu potpuna iskrenost znači pravu ljubav, a nedostatak iskrenosti znači nedostatak ljubavi. Iskrenost je u svakom slučaju bitn i sastavni deo prave ljubavi, ali apsolutna iskrenost jednostavno nije uvek moguća i nije najvažnija. Osnovni razlog zbog kojega neko nešto krije od svoga partnera jest da ga ne povredi ili da izbegne partnerovu negativnu reakciju. Stepen iskrenosti u nekoj vezi jako zaavisi o stepenu tolerancije partnera i njihovoj saosećajnosti. Zanimljivo je da iskrenost može biti i način maltretiranja partnera kada neko radi ono što je partneru neprihvatljivo, pa mu sve priznaje očekujući razumevanje, opaštanje i toleranciju. Čak nije neophodno da takva osoba učini nešto konkretno loše, kao primer preljuba, nego da partneru iskreno ispriča san u kojem je vodila ljubav s njegovim takmacom u nečemu ili šefom, ili pak sa svojim idolom, nekom zvezdom iz javnog života. Važno je voditi računa i o tzv. lažnim signalima ljubavi kojima jedna osoba nastoji stvoriti kod druge osobe iluziju da je voli kako bi je iskoristila za neke svoje sebične ciljeve. Privlačnost prema nekoj osobi može biti isključivo seksualne prirode koju ta osoba može pogrešno prepoznavati kao ljubav. Isto tako treba znati da neke osobe jednostavno imaju smanjenu sposobnost voljenja i vezivanja za drugu osobu zbog čega mogu biti sklonije laganju i nevernosti. -----------------------------*Ljubav je stanje jake emotivne naklonosti prema nekome ili nečemu. Stari grci su razlikovali nekoliko vrsta ljubavi: filija (φιλία)- prijateljska ljubav, koja drugome želi dobro, ljubav kojom drugome želimo pomoći, osova temelj svakog zajedništva. Filija podrazumeva jednakost (npr. dva prijatelja), vrlinu i poznanstvo. Motivi filije su praktični: jedna ili obe strane imaju korist od takvog odnosa. Koncept filije razvio je Aristotel. eros (ἔρως)- ljubav koja je obeležena senzualnom željom i čežnjom za onim što se ljubi. To je ljubav usmerena prema osetilnom svetu (vid, dodir, okus…). Prema Platonu, eros se može proširiti i na ljubav prema unutrašnjoj lepoti, pa i prema samoj ideji lepote. agape (ἀγάπη)ideal ljubavi, uključuje milosrdnost, zauzimanje i brigu. Krajnji smisao te ljubavi je potpuno se posvetiti dobru drugih po cenu vlastitog života. Ova vrsta ljubavi nadilazi prijateljsku i erotičnu ljubav. storge (στοργή) - prirodna naklonjenost, npr. prema deci ili roditeljima. ksenija (ξενία) - ljubav prema stranom, gostoprimstvo, izuzetno važno u antičkoj Grčkoj. Gost i domaćin, koji bi pre gostovanja bili stranci obrazovali bi maltene ritualno prijateljstvo. Od gosta se jedino zahtevalo da bude zahvalan. Iako nijedna naučna studija nije u potpunosti uspela da objasni formiranje osećaja ljubavi, novije studije u oblasti neuronauka ukazuju na mogućnost da se ljubav formira pod uticajem specifičnih hormona odnosno neurotransmitera na neuroprijemnike u mozgu. Meñu njima su testosteron, estrogen, dopamin, noradrenalin, serotonin, oksitocin i vazopresin. Za poslednja dva postoje temeljni dokazi da učestvuju u formiranju veze izmeñu roditelja i potomstva.

109

Ljubav i ljubomora - dva lica ili jedno lice, a jedno naličje "Ne može se biti neprijatelj vatre samo zato što ona ponekad opeče, valja se setiti da ona uvek greje." Maksim Gorki

Da li je ljubav umeće? Ako jeste onda ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje, koje se iskusi sasvim slučajno, nešto što čoveka 'obuzima' ukoliko ima sreće? Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili poduhvata, koji kao ljubav, započinju tako velikim nadanjima i očekivanjima, a koji se ipak redovno izjalove. Kad bi to bio slučaj sa bilo kojom drugom aktivnošću, ljude bi zanimali razlozi tog neuspeha kao i to šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša - ili bi se prosto odrekli te aktivnosti. Budući da je to drugo nemoguće kada je reč o ljubavi, čini se da postoji samo jedan adekvatan način da se prebrodi neuspeh u ljubavi - istražiti razloge tog neuspeha i nastaviti sa proučavanjem smisla Ijubavi. Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da je ljubav umeće bar kao što je život umeće. (Erih From - Umeće ljubavi) O ljubavi Ljubav izmeñu muškarca i žene u savremenoj kulturi jedna je od najviših vrednosti i povezana je sa samom osnovom naše civilizacije. Prema raznovrsntm mistifikatornim predstavama o Ijubavi, ljubav je univerzalna kosmicka sila, fluid koji struji izmeñu dva bića, suština Ijudske prirode. Ljubav nije samo jedno od osećanja, ona je mnogo više od toga, ona ne postoji sama po sebi, za sebe, već postoji samo biće koje voli i biće koje je voljeno. Da je ovaj problem bio prisutan još od početka ljudske civilizacije govore mnogi mitovi sa ljubavnom tematikom. Jedan od njih je mit po kome su muškarac i žena u početku bili jedno androgeno biće, pre nego što su ih bogovi kaznili i podelili na dva suprotna pola. Po legendi od tada ljudi stalno tragaju, tokom celog života za svojom drugom polovinom, sa kojom bi se sjedinili i ponovo bili celina. „Svako izražava ljubav u skladu sa svojom predstavom o tome kako ljubav treba da se izražava." (Milivojević) Ljubav - ljubomora? Ljubomora je osećanje koje je nužno, pre svega morfoloski, a i zatim gnoseološki, povezano sa osećanjem ljubavi. Da bi neko mogao osetiti ljubomoru, on prvo mora voleti. Zbog toga je ljubomora jedno od prirodnih osećanja u odnosu ljubavi. Ona se pojavljuje u partnerskom emotivnom odnosu gotovo kao obavezna nuspojava ljubavi. Ljubomora je vrsta straha koji osoba doživljava kada procenjuje da bi voljena osoba mogla zavoleti nekog trećeg. To je složena reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekat biti izgubljen. Dakle, za ljubomoru je potrebno troje. U zavisnosti od specificne situacije i partnerskog odnosa, ove reakcije i osećanja mogu biti manje ili više (ne)adekvatne, i primerene situaciji i imati adaptibilnu, protektivnu funkciju, ili naprotiv, ukoliko su posledica partnerove nekritičnosti mogu biti potpuno kontraproduktivne.Svrha osećanja ljubomore je da pokrene subjekat na ona ponašanja kojima će zaštititi svoj odnos ljubavi. lako je ljubomora zasnovana na strahu, ona pokreće i neke druge reakcije kao što su : mržnja ili destrukcija, Ijutnja ili napad, tuga ili povlačenje, strah ili ugañanje. Ljubomora je sasvim adekvatno i korisno osećanje kada se oseća u situacijama u kojima stvarno postoji mogućnost da objekt ljubavi zavoli nekog trećeg, ukoliko se izražava na socijalno prihvatljiv način i ukoliko doprinosi očuvanju veze. Meñutim, reakcije ljubomore mogu varirati od realno pretećih situacija po odnos ljubavi, kada se u blizini voljenog objekta zaista nalazi potencijalno „ugrožavajuća" osoba, preko imaginarnih opasnosti koje su zasnovane na bazičnom nepoverenju u partnera, iako nemaju nikakvu materijalnu potvrdu, zasnovane su na mašti, ali ipak se mogu tretirati kao jedna od mogućih alternativa, pa sve do patološke ljubomore, koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću i objektivnom stvarnošću. Podeljena su osećanja da li je lju-

110

bomora uroñena pa predstavlja prirodnu reakciju ili je odreñena kulturom i društvom u kome čovek provodi svoj životni vek. Struktura ličnosti ljubomornog partnera verovatno ima odlučujuću ulogu, ali po pravilu se ne sme zanemariti ni moguća uloga progonjenog partnera, koji svojim ponašanjem verovatno doprinosi uspostavljenim ambivalentnim odnosima. Projekcija je obično voñena strahom od gubitka voljenog objekta, ali i nesvesnim željama da se izbegne ambivalentni položaj i da se izabere drugi partner (taj deo je projektovan). Po bihejvioristima, naravno reč je o naučenoj vrsti ponašanja, koja se formiraju u detinjstvu, i kasnije prenose na figuru partnera koja dospeva na vrh hijerarhije u emotivnim relacijama u odraslom dobu, i koje se kroz kasnija iskustva u partnerskim vezama učvršćuje i postaju trajna struktura. Ovakva ispoljavanja ljubomore kao emocije, mogu se javiti u cilju instrumentalizacije ponašanja partnera. To je slučaj kada jedan od partnera ograničava ili kontroliše kretanja, interesovanja i funkcionisanje druge osobe svojim manifestacijama učvršćuje i postaju trajna struktura. Ovakva ispoljavanja ljubomore kao emocije, mogu se javiti u cilju instrumentalizacije ponašanja partnera. To je slučaj kada jedan od partnera ograničava ili kontroliše kretanja, interesovanja i funkcionisanje druge osobe svojim manifestacijama Ijubomore u vidu pitanja ili proveravanja, kritike, nagoveštaja ili provokcija, ili na razne druge načine, ali obavezno u cilju kontrole i manipulacije partnera. Patološka ljubomora se javlja kao posledica dubljih poremećaja ličnosti ili čvrsto ukorenjenih, rano naučenih maladaptivnih kognitivnih uverenja. Postavlja se pitanje kako napraviti tu finu distinkciju izmeñu doze Ijubomore koja se može okarakterisati kao zdrava, normalna i čak poželjna i one koja se već može smatrati preteranom i ograničavajućom? Na ovo pitanje ne može se dati konkretan i precizan odgovor. Ipak ono što može biti neka vrsta pokazatelja prekomernog ispoljavanja ljubomore je da ona za partnera predstavlja smetnju, i izaziva nelagodnost. Partner se oseća ugroženim, oseća da ga druga osoba kontoliše, sputava, da je pod stalnim pritiskom, ukratko da je njegovo celokupno funkdonisanje pod značajnim uticajem straha od manifestacije Ijubomore drugog, ograničavajućeg, manipulišućeg partnerta. Patološka ljubomora se ipak relativno lako može uočiti u socijalno- društvenom funkcionisanju, a i izmeñu samih partnera, tako da ona u opstoj populaciji ne bi trebalo da predstavlja dijagnostičku poteškoću. Patološka ljubomora se sreće u okviru nekih psihičkih poremećaja (na primer kod paranoidnih sumanutih ideja, ili kod hroničnih alkoholičara). Ljubomora kao dokaz ljubavi Pošto preterana i neadekvatna ljubomora umesto da sačuva odnos ljubavi dovodi do njegovog uništenja, mnogi ljudi veruju da je ljubomora sama po sebi neko patološko osećanje. Zbog toga se trude da priguše i potisnu sopstveno osećanje Ijubomore, a partnerovu Ijubomoru doživljavaju kao znak duševne bolesti. Sasvim drugu krajnost predstavljaju osobe koje izjednačavaju Ijubav i Ijubomoru, tako da na osnovu prisustva ili odsustva Ijubomore zaključuju da ima ili nema ljubavi. Kad neko u svojoj predstavi o ljubavi poistovećuje pojmove ljubavi i Ijubomore, on zna da voli ako oseća Ijubomoru i obrnuto, ako je ne oseća onda to nije Ijubav. Polazno i naravno pogrešno uverenje ovakvih ljudi je da je ljubomora signal ljubavi, što je intenzivnija ljubomora - to je Ijubav jača. Naravno u skladu sa ovim uverenjem osoba izostanak osećanja Ijubomore tumači kao nepostojanje ili prestanak ljubavi, kod sebe ili kod partnera. ------------------Osećanja ili bes • briga • gañenje • gnev • groza • depresija • dosada • ekstaza • empatija • zavist • zadovoljstvo • zaljubljenost • zahvalnost • zbunjenost • zluradost • žaljenje • želja • iznenañenje • ispraznost • kajanje • krivica • ljubav • ljubomora • melanholija • milosrñe • mržnja • muka • nada • nadahnuće • naklonost • neprijateljstvo • nostalgija • ogorčenje • oduševljenje • ozlojeñenost • osujećenost • panika • patnja • podeljenost • požuda • poniženje • ponos • potištenost • predosećaj • prezir • prihvaćenost • prosvetljenje • ravnodušnost • radoznalost • razočaranje • samosažaljenje • saosećanje • simpatija • smirenost • sram • sreća • stidljivost • strast • strah • strepnja • strpljenje • sumnja • tuga • užas • usamljenost • ushićenost • fanatizam • histerija • čuñenje http://sr.wikipedia.org/sr , 14. jun 2009

111

Kao mogući zaključak možemo navesti da je tačno je da se ljubomora javlja samo u odnosu ljubavi, ali ne postoji nikakva veza izmeñu intenziteta ljubavi i intenziteta Ijubomore. Čak i ako se tako nešto može tvrditi, onda sa većim intenzitetom Ijubomore se odnos ljubavi doživljava kao lošiji. Ljubomora nije znak ljubavi, ona je znak straha od gubitka ljubavi. Može ukazivati na nesigurnost partnera u samog sebe ili u konkretnoj emotivnoj relaciji ili u odnos ljubavi uopšte. Lako se ova dva osećanja uglavnom javljaju paralelno, ne može se reći da se zbog toga moraju izjednačavati, ali se isto tako ne može ni tvrditi da jedno osećanje isključuje drugo. Potrebno je ipak naći neki adekvatan modus ispoljavanja oba ova osećanja koji će partneri doživljavati kao prijatan, adekvatan i funkcionalan, a ne kao opasan i ugrožavajući. Autor: Milena Stamenković, psiholog

Postavljeno: 03.12.2007

PRAVILA ZA DOBRO STARENJE "Život teče - ko ga ne stigne, ostaje sam." Maksim Gorki

Govoriti o starenju znači ne samo smanjiti faktore koji ga poboljšavaju,

već i razmotriti važnost koju u tom procesu ima kvaliteta života. Starenje je deo biološkog ciklusa na koji utiču genetsko-konstitucionalni faktori, faktori koji se povezuju sa stilom života, s individualnim sposobnostima reagovanja na dogañaje i bolesti, ali i spoljni (ambijentalni) faktori poput uticaja ultraljubičastog zračenja, hemijskog zagañenja atmosfere i hrane. Održati ravnotežu tela, uma, osećaja i duha preduslov je laganog i zdravog starenja. Preterana ishrana, često konzumiranje alkohola, kafe, lekova, pušenje, stres i produljivanje psiho-emotivne traume faktori su koji do ovog životnog doba dovodili do proizvodnje slobodnih radikala koji u preteranim količinama utiču na stvaranje čelijskih oštećenja, a to ima reperkusije na imunni, endokrini i neurološki sistem. Meñu elementima koje stručnjaci najčešće preporučuju za usporavanje procesa starenja su i sledeća upustva: - ograničavanje unosa kalorija zajedno s uravnoteženom ishranom bogatom vlaknima, kompatibilnom s individualnim i po mogućnosti biološkim terenom - telesna aktivnost može usporiti fenomene povezane s godinama kao što su slabljenje kostiju, smanjivanje obrambene sposobnosti imunog sistema i smanjenje kardiovaskularne aktivnosti - preporučuje se praktikovanje tehnika disanja i

opuštanja - treba stimulisati kreativne kurseve i aktivnosti - važan je unos antioksidanata poput vitamina C, E, karotena, metionina, cisteina, rosveratrola, flavonoida, koenzima Q10, selena, magnezija i DHEA - od pomoći mogu biti i biljke poput ginsenga, eleuterococca, astragala, centelle cordyceps sinensis, ganoderme lucidum, ginkgo bilobe

Izvor: www.italiasalute.it

MUŠKARAC U KLIMAKSU - nešto o čemu se ne govori

Klimaksks kod muškaraca je period kada se svode životni računi i razmišlja o uspesima, neuspesima i o još preostalim opcijama kojih, objektivno, ima sve manje. Javlja se želja da se zaustavi prolaznost života, zadrži mladost. Mašta se o velikom zaokretu u životu i promenama u stilu življenja. U svakodnevnom govoru često koristimo reči ili pojmove pod pretpostavkom da imaju sugovornik na isti način tumači i razume. Tu, meñutim, može doći do većih ili manjih nesporazuma koji mogu imati manje ili više ozbiljne posledice. Reć "klimakterijum" to vrlo dobro ilustruje. Meñu laicima, na primer, muški se klimakterijum, pretežno koristi u podrugljivom smislu i to u vezi sa seksualnim, a nešto reñe telesnim ili umnim (ne)sposobnostima. Neki su, pak, uvereni da se klimakterijum odnosi isključivo na žene. Valja, meñutim, reći da se o muškom klimakterijumu, a pod raznim nazivima, u stručnoj literaturi počelo raspravljati tek poslednjih desetak godina. Unatoć tome, danas još nema saglasnosti o tome kada on zapravo počinje, koliko traje, da li zasnovan isključivo na odreñenim hormonalnim promenama i, na kraju, na koje se sve 112

načine ispoljava. Najčešće se u vezi s ovom temom pominju sledeći nazivi: klimakterijum, andropauza (odgovarajući termin u žena je menopauza), "kriza srednjeg životnog doba" (široko rasprostranjen pojam u SAD) i involucija (psihološki proces nazadovanja, gašenja pojedinih funkcija). Čini se, meñutim, najjednostavnije da u daljnjem tekstu govorimo o značajnim procesa starenja u odreñenom životnom periodu. Taj period treba, koliko god je to moguće, vremenski odrediti budući da čovek počinje stariti od onog časa kad ugleda svet, a nakon toga prolazi različite razvojne faze, kao i krize. Većina autora smatra da se radi o periodu izmeñu 40-te i 50-te godine života, a tolerišu se razlike +/- 5 godina. Promene kod muškaraca u navedenom životnom periodu, mogu, u većoj ili manjoj meri, uzdrmati uspostavljeni identitet baš zbog specifičnih pojava koje se počinju javljati, a koje ćemo nabrojati, uz napomenu da nisu baš kod svakog prisutne niti se javljaju u istom intenzitetu. Naime, postoje velike razlike u njihovom obimu. Dolazi do gubitka motiva , snage, životnog elana, može doći i do mentalnog i telesnog zamora i pada želje za seksualnim životom koja se javlja i u njegovom izvoñenju (smanjenje obima penisa, teškoće u erekciji i ejakulaciji). Navedene pojave prati i postepni gubitak kose, pojava bora, podvoljak, trbuščić, bolovi u krstima i slično. Mnogi pate od nesanice, napetosti i razdražljivosti (koja se često javlja u bračnom životu). U tom periodu mnogi muškarci znaju posegnuti za alkoholom koji tada može privremeno na njih delovati smirujuće ili ohrabrujuće, ili pak za sedativima. Mnogi, zbog visokog pritiska ili srčanih tegoba, uzimaju lekove koji dodatno negativno utiču na seksualni život. Posledica toga je da su mnogi od navedenih znakova starenja prikriveni ili čak pojačani i izmenjeni. Na osnovu svojih istraživanja, mnogi autori tvrde da ima muškaraca koji uprkos utvrñenom padu odreñenog hormona (testosteron) ne osećaju navedene probleme, pa stoga smatraju da je tu prvenstveno reć o psihološkim teškoćama. Istina je, veroatno, negde u sredini. Od rane smo mladosti svesni svoje smrtnosti koju samo "odlažemo" na neodreñeni rok. To je prirodna regulacija te neumitnosti, koja u fazi starenja o kojoj raspravljamo počinje postupno prodirati u našu svest. Mnogi počinju o smrti razmišljati češće i ličnije nego ranije, uz povremena razmišljanja o (bes)smislenosti života. To je doba kada se svode životni računi i razmišlja o uspesima, neuspesima i o još preostalim opcijama kojih, objektivno, ima sve manje. Javlja se želja da se zaustavi prolaznost života, zadrži mladost. Mašta se o velikom zaokretu u životu i promenama u stilu življenja. Premda se u naslovu teksta ne spominje psihopatologija, važno je naglasiti da je najozbiljniji problem u navedenom periodu depresija koja se javlja češće nego ranije. Nećemo se detaljnije osvrtati na tovaj problem, ali treba naglasti da se prvi znaci i vrlo ozbiljnjih depresija znaju manifestovati pretežno na telesnom planu i to simptomima koje smo ranije opisali: umor, bezvoljnost, slabost, krstobolja, pad želje za seksualnim životom. Ovde smo naglasili samo neke probleme koje smo povezali s procesom starenja. Jedna je od pretpostaki duševnog zdravlja i prihvatanje realnosti. Ona se ne postiže uvek ni lako ni jednostavno, naročito ne ako se radi o životno-sudbinskim prekretnicama u koje spada i proces starenja, a koji mnogi ljudi prihvataju vrlo teško. Tu je ishod mnogih neprimerenih, dosledno tome i bezuspešnih pokušaja da se astvarnost negira, ali i povod mnogim karikaturama i vickastim kvalifikacijama "muškog klimakterijuma". Očigledno je da ljudi kojima je spoljni izgled "obrtno sredstvo", kao što su glumci, TV zvezde, osobe iz javnog života (navedimo i plejboje), podnose znakove starenja mnogo teže od ostalih. Oni pune ordinacije plastičnih hirurga i prazne fioke u apotekama na kojima se može naći sve veći broj "pouzdanih" lekova za poboljšanje, odnosno vraćanje potencije i mladosti. No, i manje slavne osobe, kojima se identitet zasniva na spolnjem izgledu, znaju se slično ponašati. Takve pojave nisu zabrinjavajuće niti potpadaju pod društvenu osudu. Zabrinjavaju, meñutim, oni pokušaji negiranja stvarnosti i realnosti koji osobu dovode u intimnu nevolju ili društveni sukob. Možemo ih zbog jasnoće i jednostavnosti svrstati u dve grupe. U prvu grupu spadaju muškarci koji na osonvu opstvenog kriterijuma, stvorenog sistema vrednosti, predrasuda, neznanja, društvene klime ili pak nesrećenog bračnog, roditeljskog ili ekonomskog stanja, upadaju u rezignaciju, odustaju od borbe, pa kroz to funkcionišu na nižem nivou od one za koju su sposobni. Takvima period starenja služi i kao svojevrstan alibi za neuspehe ili nesposobnosti da se trgnu ili donesu odluke o daljnjem životu. Koliko god se na prvi pogled čini da je to intimna stvar svakog čoveka, ona se itekako odražava u porodicu, na poslu i u komunikaciji s ljudima. U toj grupi muškaraca češća je pojava samoubistva. 113

Na one koji ne podležu takvom iskušenju, može se primeniti sledeće medicinsko iskustvo: odustajanje od života (rezignacija) nepovoljno utiče na obrambeni sistem organizma i on time postaje osetljiviji na bolest, a znakovi starenja se javljaju brže i intenzivnije. Drugu, daleko poznatiju grupu, čine muškarci koji tužnu stvarnost, realnost pokušavaju izbeći zaustavljanjem biološkog sata. Naprežu se da potvrde svoju muškost bilo velikim brojem intimnih veza ili sve mlañim godinama svojih partnerki. Posežu i za mladenačkim načinom oblačenja, odlascima u "diskače", ali i ubacivanjem u društva u kojima bi im većina mogla biti deca.

KRIZA SREDNJIH GODINA: mit ili činjenica Na pola našeg životnoga puta, u mračnoj mi se šumi noga stvori, jer s ravne staze skrenuvši zaluta. Dante Alighieri

1. Dobre i loše vesti; 2. Hormonski izazvana kriza; 3. Kako prepoznati krizu?; 4. Ako prolazite krizu srednjih godina moguće je da ćete osećati ili prolaziti i nešto od sledećeg:; 5. Što možete učiniti? i 6. Kako se nositi s krizom?

Dobre i loše vesti Svako od nas bar je jednom u životu čuo priču o muškarcu u četrdesetima koji je odbacio svoju životnu saputnicu poput vrućeg kestena i "odmaglio" s upola mlañim "komadom" od sebe. Taj se prizor, kojim najčešće opisujemo previranja, promene i nestabilnost srednjeg doba, zapravo ne dogaña baš često. Ono što je naprotiv vrlo često jest to da se u srednjem dobu dožive neki simptomi krize, blagoga ili pojačanog intenziteta. Ti simptomi, uprkos uvreženom mišljenju, pogañaju i muškarce i žene. Kriza srednjih godina, u punom smislu reči, kao i blaži oblici te tranzicije iz adolescencije u starost, najčešće se oseti negde izmeñu četrdesete i pedesete godine. Za neke osobe može početi već oko 35., a za neke i dvadeset godina posle. Kriza može početi naglo, okidać joj može biti neki težak životni dogañaj, kao što je smrt roditelja ili bliske osobe, ali može doći i polako, "šuljajući se", bez nekoga dramatičnoga i neočekivanog razloga.Istraživanja nam ne mogu previše biti od pomoći kada govorimo o krizi srednjih godina zato jer ih jednostavno nema ili su vrlo retka. Brojna istraživanja koja se bave razvojem deteta dala su modernim roditeljima odgovore na hiljade pitanja i nedoumica. Utešila su izbezumljene roditelje dvogodišnjaka ili umorne roditelje bučnih devetogodišnjaka brojnim i iscrpnim savetima. Adolescencija je takoñer pažljivo razmotrena, a roditelji tinejdžera imaju mogućnosti da saznaju mnogo o tome što se dogaña tokom adolescencije i zašto. Pogledamo li stručnu literaturu, videt ćemo prilično iscrpno dokumentiran razvoj od začeća do 21. godine. I tu, oñ ednom, istraživanje prestaje. Odrasli period prima se kao vreme koje je nepromenljivo i bez ikakvih naročitih pojava koje bi bile zanimljive istraživačima. Oni se čovekom ponovno bave tek u starosti, o čemu opet možemo pronaći dosta zanimljivog materijala. U odraslom dobu, osim lekara koji se bave proučavanjem postepenim fizičkim propadanjem, večina ljudi je prepuštena sma sebi. To je vreme u kojem se očekuje da budemo stabilni, samostalni i odgovorni i, za razliku od dece, adolescenata ili starijih, više nemamo nikakvih razvojnih "opravdanja" ako nismo upravo takvi. Nikakva ozbiljna psihološka prilagoñivanja nisu dokumentovana, barem ne onako kao što je to učinjeno s traganjem za identitetom u adolescenata.Ukratko rečeno, ako niste "posložili kockice", niste zadovoljni s ljubavnim životom, niste izgradili karijeru i podigli porodicu te se ne spremate mirno uploviti u teškoće starosti, s vama nešto nije u redu. Je li to baš tako? Naravno da nije. Zapravo većina odraslih ljudi doživi neku fizičku, profesionalnu, partnersku ili psihološku promenu za vreme srednjih godina. Ta promena može biti nesrečan brak, preljubu ili raazvod, nezadovoljstvo poslom, teskoba bez vidljivog uzroka, depresija, praznina i usamljenost. Neke osobe simptome promena dožive vrlo intenzivno, u punom smislu kao "krizu srednjih godina", dok mnogi izbegnu ozbiljnu krizu, ali osete promjene u stavovima, osećajima i ponašanju. Razmišljanja o vlastitom identitetu, celovitosti, duhovnosti, ličnom sistemu vrednosti i ciljevima često se pojavljuju i preispituju u ovom životnom periodu, mnoga i prvi put u životu.Psihološko prilagoñivanje tokom 114

srednjeg doba važno je za razvoj specifičnosti jedne ličnosti, razvojno je odreñeno i prirodno baš kao i dileme oko identiteta jednog adolescenta. Uprkos strahu, patnji, nemiru i usamljenosti, tranzicija srednjeg doba nužan je deo puta koji moramo proći u rastu i razvoju, a donosi nam veću povezanost sa samima sobom, veće razumevanje sebe i dublje uživanje u životu nego ikada pre.Otvorenost prema promenama i razumevanje tog procesa, kao i razgovor sa stručnjakom psihologom vrlo su delotvorni i pomažu lakše prebroditi krizu, koliko god ona ozbiljna i teška bila. S druge strane, ako propustimo tu psihološku transformaciju, možemo ostati zarobljeni u hroničnim problemima. Prednost materijalnim vrednostima, nasilje, nadmoć i arogancija najčešći su obrambeni mehanizmi koji se tada uključuju. Štetnost takvih obrambenih mehanizama, jednako kao i štetnost "bega" u depresiju ili zavisnost, nije potrebno posebno naglašavati zbog jednostavnoga razloga što svi poznajemo bar jednu osobu koja je u svom životu krenula upravo u tom pravcu. Hormonski izazvana kriza Neki stručnjaci smatraju da hormonske promene imaju važnu ulogu u krizi srednjih godina. Testosteron kod muškaraca, a estrogen kod žena opada, što može dovesti i do odreñenih psiholoških promena. Poznato je da je srednje doba je period velikih individualnih razlika. Neki u tom dobu postaju bake i dedovi, a neki prvi put postaju roditelji. Neki postepeno razvijaju svoju karijeru u jednom pravcu, drugi započinju potpuno novu karijeru i rade velike promene u stilu življenja. Neki počinju osećati prve znakove starenja, dok su drugi u najboljoj formi ikada u životu. S obzirom na sve te individualne razlike teško je odrediti koliko stvarna životna previranja i moguće komplikacije možemo "zahvaliti" hormonima, a koliko svim ostalim činiocima, kako iz okoline tako i onima vezanim uz osobu. Kako prepoznati krizu? Pitanja koja se najčešće pojavljuju i obeležavaju početak promene koja se dogaña tokom srednjeg životnog doba biti: Ko sam ja? Što moj život do sada govori o meni? Jesu li moje oduke u prošlosti bile dobre? Jesam li učinio-la sve što sam mogla?

Što želim učiniti s ostatkom života? Koliko je pametno sada učiniti neke promene i koliko bi me to "koštalo"?

Ako prolazite krizu srednjih godina moguće je da ćete osećati ili prolaziti i nešto od sledećeg: Vidite svoj život praznim i zamornim. Sve vam se čini besmislenim. Retko što može vas obradovati. Ono što vas je pre veselilo i ispunjavalo, sada vam je dosadno. Dogodila vam se važna životna promena nakon koje osećate da ništa više nije isto. Životna promena može biti npr. smrt voljene osobe, gubitak posla ili neka druga promena vezana uz posao, razvod braka, odlazak u penziju. Preispitujete vrednosti ili osećaje koje nikada pre niste dovodili u pitanje. Povukli ste se od prijatelja i porodice. Sve teže delite svoje misli i osećanja s drugim ljudima. Osećaj izolacije može biti praćen osećanjem da život "nije bio fer" prema vama. Imate jedan način življenja i ponašanja koji vam je pre bio prijatan, ali vas više ne čini srećnim. Uznemireni ste i često vam se menja raspoloženje. Osećate da niste u stanju donositi odluke, preopterećeni ste i anksiozni. Prijaju vam štetne navike kao što su ispijanje alkohola, preedanje, pušenje jer time privremeno "anestezirate" napetost i neprijatna osećaja.

Stalno osećate nezadovoljstvo, bez obzira na uspehe koje postižete. Teško primate komplimente jer se mučite s niskim samopoštovanjem. Teško se nosite s promenama na svom telu koje dolaze s godinama. Izgubili ste poverenje u sopstvenu snagu i sposobnosti. Osećate se napušteno i usamljeno. Osećate da niste učinili važne stvari u životu koje ste hteli, a vreme vam izmiče. Osećate intenzivnu potrebu da učinite neke drastične promene u životu, prekinete odnose koji su postali rutina, raščistite život, uništite ono što ste godinama gradili kako biste mogli početi iznova. Počeli ste se bojati nečega što vas nikada pre nije plašilo. Bojite se budućnosti. Počeli ste osećati ljubomoru prema partneru ili zavist prema kolegama s posla za koje vam se čini da su u životu prošli bolje od vas. Imate česte fizičke teegobe kao što su glavobolje, bolovi u želucu ili u stomaku, probleme s hranjenjem, probleme sa spavanjem ili seksualne probleme.

115

Što možete učiniti? Ako je kriza teška i mučite se, potražite pomoć psihologa. Razgovor sa stručnjakom može vam pomoći da brže prebrodite krizu, smirite neprijatna osećanja i donesete ispravne odluke. U meñuvremenu, nemojte se prepustiti panici. Tokom krize srednjih godina često možete biti uplašeni. Sve na što ste se oslanjali do sada, od sopstvenog tela do osećaja i sistema vrednosti, izgleda kao da je poljuljano i nestabilno. Ako se tako osećate, prietite se da je sve to što proživljavate normalno i privremeno. Ne samo da će doći lepši dani nego ćete ih dočekati kao kvalitetnija i zrelija osoba. Kada smo uplašeni, često nam padaju na pamet misli o bežanju. Beg u vanbračne i ljubavne odnose ili skrivanje u zavisnosti (o alkoholu, sedativima i sl.) može pružiti privremeno olakšanje, ali konačno samo donosi patnju. Njima se bol trenutno zaustavlja, ali nakon kratkog predaha sledi daleko dugotrajnija i teža bol. Umesto bega budite spremni učiniti neke promene, one su dobrodošle i pomoći će u razrešavanju krize. Ono što vam može poslužiti kao vodilja u tome koje su promene dobrodošle, a koje su maskirani beg vaš je sistem vrednosti. Vodite računa o tome da promene koje poduzimate budu skladne usklañene vašem sistemu vrednosti. Kako se nositi s krizom? Shvatite krizu kao deo normalnoga razvojnog procesa. Ignorisanje krize možete ozbiljno iskoplikovati proces. Ne nasedajte "lakim" rešenjima. Novi auto ili novi partner donet će samo kratkotrajno, površno olakšanje. Rešenje krize je u vama, prolazak kroz krizu je unutrašnji zadatak. Gledajte na krizu kao na izazov koji vam pomaže da rastete i razvijate se kao osoba, kao na odskočnu dasku za buduće pobede. Kreativnim rešenjima unesite promene u svoj privatni život i posao. Iskoristite svoju zrelost i iskustvo za redefiniranje svojih ciljeva. Imajte strpljenja i nežnosti prema sebi. Podelite svoje osećaje s nekim tko vas neće osuñivati. To može biti prijatelj ili psiholog. 2.1. Krize žalosti, žalovanja “Pisati o melanholiji ima smisla, za one koje melanholija pustoši, samo ako onaj koji o njoj piše dolazi iz melanholije.”

Reakcija žalovanja je čovekov odgovor na simbolički ili stvarni gubitak osobe za koju je vezana. Prema psihodinamskim shvatanjima osoba uz koju smo vezani bilo ljubavlju ili mržnjom,ili jednim i drugim, zaštitom i dr nazivamo objektom. Da je reakcija žalosti univerzalni čovekov odgovor na gubitak objekta ukazuju brojna transkulturalna i kroskulturalna istraživanja. Raličiti oblici ispoljavanja reakcije žalosti pripisuju se uticajima socijalnih faktora koji mogu olakšati ili otežati žalost. S obzirom na cilj ovog poglavlja, naše izlaganje je usmereno pre svega na reakciju koja usledi nakon stvarnog gubitka osećajno blike osobe, odnosno odgovor na njenu smrt. Reakcija žalovanja se sastoji od niza psiholoških i somatskih manifestacija, a njoj se odvija složeni intrapsihički proces koji se u psihopatologiji najčešće naziva kao rad žalosti. Rad žalosti definiže se kao "intrapsihički proces nakon gubitka voljenog objekta pomoću kojeg osoba postepeno uspeva da se odvoji od tog objekta (Havelka M,1982). Prema Frojdu cilj rada žalosti, žalovanja, je da se libido, koji je bio vezan uz osobu koja se izgubila, povuće nazad u Ego (Ja) i da se upotrebi u nova ulaganja. Danas su reakcije žalosti uključene u vodeće klasifikacije psihijatrijskih poremećaja i poremećaj ponašanja, pod različitim nazivima. Najčešće ih u ovim klasifikacijama srećemo u grupi poremećaja koji se nazivaju reakcije prilagoñavanja U pitanju su najčešće blage, umerene depresivne reakcije, koja su po pravilu prolazna i kod kojih su depresivni simptomi obično vremenski i po sadržaju tesno povezani sa nekim stesnim dogadjajem, u ovom slučaju sa smrću bliske osobe. U preciznijim klasifikacijama daju se i drugi nazivi za reakcije žalosti. Tako npr. pod reakcijom jednostavnog žalovanja navodi se da ova kategorija može biti upotrebljena kada je centar pažnje normalna reakcija na smrt voljene osobe, tj. gubitak nečijom smrću. Celi depresivni sindrom je normalna reakcija na ovakav gubitak sa doživljajem depresije i pridruženim simptomima kao što su: loš apetit gubitak na težini i nesanica. Medjutim, bolesna preokupacija sa bezvoljnošću, produbljenim i/ili izraženim funkcionalnim oštećenjima i izražena 116

psihomotorna usporenost neuobičajeni su za rekaciju žalosti i sugerišu da je gubitak komplikovan sa razvojem težih oblika depresivnosti,koji ona ne spadaju u grupu poremećaja "psihopatolgije svakodnevnog života". O vim sindromima bit će više reči u drugim poglavljima ovog udžbenika. Kod "jednostavnije ožalošćenosti, žalovanja" krivica preživelog, ako je izražena, uglavom se odnosi na stvari učinjene ili propuštene u vreme smrti,; razmišljanja o smrti su obićno organićena na razmišljanja da bi bilo bolje da su ona ili on (tj. preživeli) mrtvi ili da je trebalo da umru zajedno sa osobom koja je umrla (Buzov I, 1986, Buzov I,1989).Osoba sa tzv. jednostavnom žalošću obićno smatra doživljaj depresije kao "normalno", premda on ili ona mogu tražiti profesionalnu pomoć za ublažavanje takvih pridruženih simptoma kao što su nesanica, gubitak apetita i sl. Ovde treba istaći i činjenicu da reakcija na gubitak ne mora biti neposredna, ali se retko dogadja nakon prva dva do tri meseca. Trajanje nomralne žalosti takodje, značajno se razlikuje kod različitih subkulturnih grupa (Buzov I,1986, DSM-IV,1995). Žalost normalnog čoveka samo je ublažen i i usporen "oblik žestokog primitivnog afektivnog rasterečenja straha i autodestrukcije kakva se nalazi kod necivilizovanih u toku žalosti i ono nas štiti od tih primitivnih afekata (Fenihel O,1945.-citat prema Buzov I,1986).

Žalost, http://www.viva.si/clanek.asp?id=4811

Hroničnu žalost čine sledeći elementi: depresivno raspoloženje koje je udruženo ili se menja sa teskobom, anksioznošću; samooptuživanje,; mumifikacija i razmišljanja, planiranja i pokušaji samoubistva (Buzov I,1986). Danas se istiće stav da se "horničnim žalovanjem smatra kada je žalovanje s opisanim svojstvima manifesno deluje duže od godinu dana nakon gubitka" (Buzov I,1989). Opise produženog osustva svesnog žalovanja dali su Deutch i Bolbi ( Deutch H, 1937, Bowlby J,1980-citat prema Buzov I,1986). koji osobe sa ovom vrstom žalovanja označavaju kao samozadovoljavajuće, ponosne na svoju samostalnost i sanokontrolu. Pokazuju prezir prema suzama i osećanjima. Smatraju se ponosnim što se nakon gubitka ponašaju "kao da se ništa nije dogodilo". Ipak, paživom posmatraću upada u oči da se iza ove maske, ipak može uočiti napetost i razdražljivost. Uz to se mogu javiti i somatski ekvivalenti, simptomi (glavobolje, palpiitacije, nesanica, "teški" snovi i dr). Kod ovih osoba primećuje se još i sledeće: u zamenu za sopstveno osustvo žalosti javlja se prisilna briga za druge osobe, te često biraju nekoga ko je imao težak život i pretrpeo je neki gubitak, zatim, za razliku od osoba koje mianifestuje napred navdeno ponašanje tipa mumifikacije, ove osobe sa predmetima koji je podsećaju na pokojnika postupaju veoma jednostavno, traže načine da ih se što pre reše. Tako u svom neselektivnom lišavanju odbacuju i predmete koje bi druge osobe sačuvale. Pre ili kasnije neke od ovih osoba dožive slom i to najčešće u obliku depresije( Bowlby J,1980, Buzov I,1986, Buzov I,1989). Ovaj slom mogu da precipitiraju sledeći dogadjaji: godišnjica smrti koja nije bila žalovana, neki drugi gubitak, obično manjeg intenziteta, dostizanje istih godina kao što je bio i objekat koji se izgubilo, gubitak osobe oko koje se posebno brinulo, sa čijim se dožvljavanjima osoba koja nije ranije tugovala identifikovala i promene u ponašanju, naročito u emocionalnim doživljavanjima; afektivna hladnoća, depersonalizacija i sl. Euforija kao treći oblik poremećaja normalne žalosti može se javiti u dva oblika i to: uz euforično raspoloženje nailazimo na energičko odbijanje činjeice da je osoba umrla. Uz to može da 117

se javi i živi osećaj pokojnikovog prisustva. Kod drugog oblika ne samo da se potvrdjuje gubitak, već se trudi da on predstavlja dobitak za preživelog. Prema Bolbiju (Bowlby J,1980) sklonost prema poremećenom žalovanju pokazuju osobe čije su emocionalne veze prema izgubljenom objektu bile označene nesigurnošću i teskobom, anksioznošću, kao i one koje su premda pokazivale samouverenost, u stvari su to zasnivale na nesigurnoj osnovi..I kod jednih i drugih odnosi su bili prožeti jakom ambivalencijom, otvorenom ili skrivenom. Isti autor navodi više mogućih varijabili koje utiću na tok žalosti kao npr. identitet i uloga izgubljene osobe, životna dob i pol osobe koja žaluje, uzroci i okolnosti gubitka, socijalne i psihološke okolnosti od uticaja na osobu koja žali u vreme i nakon gubitka i osobenost ličnosti osobe koja žaluje, posebno njene sposobnosti da stvori emocionalne odnone i da odgovori na situacije stresa.

PSIHOLOŠKI IDENTITET KROZ ANALIZU ŽIVOTNIH ULOGA*

Dobro je da budemo učesnik/učesnica različitih radionica i da uz pomoć psihodramske metode istražujemo ovu univerzalnu temu. Na tim radionicama iskustvenog karaktera mogu upoznati vrlo zanimljivi i dinamični metodi radioničarskog tipa: sa psihodramom. Ona pomaže u istraživanju važnih životnih pojava i u rešavanju brojnih problema koji nas ograničavaju, čine manje funkcionalnim i zadovoljnim. Kroz psihodramsku radionicu "Ja o sebi – drugi o meni" – psihološki identitet kroz analizu životnih uloga moći ćete da: započnete istraživanje vašeg psihološkog identiteta kroz analizu vaših životnih uloga; naučite tehniku konstruisanja dijagrama životnih uloga (tzv. rolograma); sastavite vaš sopstveni rologram; istražite efikasnost, adekvatnost i kvalitet vaših prošlih i sadašnjih životnih uloga; identifikujete one životne uloge u kojima biste rado napravili neke promene i otkrijete razloge zbog kojih vas poneke uloge čine nezadovoljnim, zašto su neke vaše uloge problematične, nedovoljno razvijene ili još uvek prisutne ... ispitate šta vas sprečava u razvijanju nekih važnih životnih uloga; sastavite vaš željeni rologram i počnete sa planiranjem puta ka njegovom ostvarenju; otkrijete kako vama važne osobe doživljavaju vaše životne uloge i vidite sebe očima drugih...ka njegovom ostvarenju; otkrijete kako vama važne osobe doživljavaju vaše životne uloge i vidite sebe očima drugih... Akcija "KAKO BITI DOBAR RODITELJ" Tužna deca bolje uočavaju detalje

Zašto

je ova tema nezaobilazna? Emocije su potsticajni za delovanje, suočavanje sa životnim izazovima, one nas pokreću. Deca se ponašaju i deluu u skladu s onim što osećaju. Osećaji su uvek dobri takvi kakvi jesu, sviñali se oni nama ili ne. Treba ih prihvatati kao nešto normalno, jer samo tako možemo njima upravljati. Kroz proces socijalizacije uglavnom naučimo da ne pokazujemo uvek kako se osećamo i ne reagujemo samo kao odgovor u emocionalno stanje u kojem se nalazimo. Na neki način životno iskustvo, vaspitanje i kultura kojoj pripadamo utiču da naučimo oblikovati naše prirodne emocionalne reakcije, da steknemo nad njima kontrolu. To znanje nastojimo preneti na svoju decu. U tome ipak ne trebamo preterivati i preseći prirodne kanale emocionalne razmene, jer kad je ona neposredna i iskrena obogaćuje nas i čini srečnim. Zato i volimo trenutke kad smo sa decom u pozitivnom raspoloženju jer se možemo spontano i jednostavno prepustiti tom dobrom stanju, tim prekrasnim doživljajima bliskosti i zadovoljstva u krugu svojih najbližih. Deca nas potstiču na intenzivnije pokazivanje i razmenu emocija, pa je ---------------------*Pojam integritet uključuje: integracija subsistema- mehanizam povezanosti, intrasistemska (konzistentnost stavova), intersistemska (kognitivna, afektivna, bihevioralna), zatim svaka novina –spoljna i unutrašnja (razvojna) je izazov za integritet i proces objedinjavanja crta i funkcija ličnosti u ponašanju. http:///search?q=cache:A0lWBoTmEBkJ:www.crnarupa.singidunum.ac.yu/ARHIVA/godina%2520FFMO/Antikorupcij ska%2520metodologija/Inegritet_ombudsman_transparentnost.pdf+Pojam+integritet&cd=1&hl=en&ct=clnk&client=fir efox-a

118

odraslima ponekad teško kad, ovako socijalizovani kakvi jesu, ne znaju što bi sa negativnim i uznemiravajućim emocionalnim stanjima koja žele staviti pod kontrolu. Ovim ćemo se problemom se danas bave mnogi stručnjacima na različitim vrstama radnih sastanaka sa rodeteljima. Ovi skupovi omogućavaju i razmenu ličnih iskustava. Što još reći u kratkim crtama, kad je reć o temi koja je sama po sebi neiscrpna? Detetu nije moguće lagati o našim osećajima, jer ono zna kad smo loše volje, ljuti ili kad se bojimo. Velika je greška odraslih da ne priznaju postojanje neke emocije. Iskrenošću detetu poručujemo da stojimo iza svojih osećaja, a to može pomoći da i samo dete prihvati, razume i pokaže nam svoje osećaje. Prikrivanjem svojih stvarnih osećaja stvaramo zbunjujuću situaciju koja dete čini nesigurnim. Osećaji su energija koja ne može nestati, ali se mudrim postupanjem može transformirati, o čemu se danas nedovoljno vodi računa pa zato imamo poplavu emocionalnih poremećaja… Jer roditeljstvo nipošto nije tako ozbiljna i tegobna stvar kako to ponekad mislimo. Dobro je znati da brojne aktuelne teme iz ove oblasti postaju sve aktuelnije. One traba da pomognu roditeljima u pronalaženju odgovara na brojne aktuelne teme iz ove oblasti. Pre svega treba da nam pomognu da bolje razumemo razvoj dečje psihe i promene koje dete prolazi odrastajući, a roditelji menjajući se zajedno s njim. Zašto ćemo pričati o potrebama? Zato što je naše ponašanje motivisano da zadovoljimo unutrašnje potrebe. Svi imamo iste osnovne potrebe i nastojimo ih zadovoljiti. biološke potrebe potstiču nas na specifične aktivnosti koje su nužne za održanje života, a o njima uglavnom svi znamo brinuti jer su elementarne. Za razvoj naše ličnosti, za psihičku ravnotežu, važne su psihološke potrebe. W. Glasser kaže da postoje četiri osnovne psihološke potrebe: ljubav (potreba da smo sigurni i voljeni), moć (potreba da smo važni, poštovani), sloboda (potreba za izborom i autonomijom) i zabava (potreba za igrom). Sve one trebaju biti adekvatno zadovoljene da bismo se osećali dobro. Roditelj brine o svojim i o detetovim potrebama i uči dete da samo brine o svojim potrebama. Ako roditelj ne prepoznaje što detetu treba i ne pomaže mu u ostvarivanju potreba moguće je da doñe do zanemarivanja deteta. Želimo li razumeti zašto se dete ponaša na odreñeni način, trebalo se zapitati što mu je potrebno, jer način na koji ono postupa nešto je što je do tada naučilo, pa to i primjenjuje. Mi ga možemo poučiti različitim načinima zadovoljavanja potreba, naravno… Zašto je ova tema važna? Pre svega valja naglasiti da su ljubav, prihvatanje od strane roditelja najvažniji za stvaranje detotovog pozitivnog odnosa prema sebi. Dete počinje spoznavati sebe već u prvim mesecima života, kada gradi poverenje u svoje roditelje. Neposredni kontakt roditelja i deteta presudan je za stvaranje osećaja sigurnosti u kasnijem životu. Pozitivna rana emocionalna iskustva važan su faktor u razvoju percepcije osobne kompetentnosti tj. osećaja uspešnosti, a doživljaj efikasnosti nastaje u interakciji s okolinom, kroz igru i svakodnevne poruke koje dete prima. PSIHOLOŠKI ASPEKTI IDENTITETA - Identitet, religija, da li je problem identiteta i religiozni problem ?

Identitet je pojam kojim se označava osećanje koje omogućava osobi da doživljava sebe kao osobenu i nezavisnu ličnost, svesnu svog telesnog stanja, polne zrelosti, drugih ljudi i društva u cjelini, kao i svog sopstvenog odnosaa prema tim ljudima i takvom društvu. Osećanje identiteta omogućava mladoj osobi da bude sigurna i istrajna u svojim opredjeljenjima i saznanjima kuda valja u životu stremiti da bi se postao čovjek za sebe. U periodu mladosti osoba upravo otpočinje da integriše raznovrsne identifikacije iz dotadašnjeg života, kao što su one sa svakim od roditelja, novosipoljenim polnim nagonom, novim emotivnim obogaćenjem i društvenim ulogama. Rezultat svih tih integrativnih procesa omogućava mladoj osobi da definitino kristališe svoj identitet i živi skladno kao nezavisna i autonomna osoba. Izvorište identiteta je sadržano u sukcesivnim sintezama koje obavlja ego tokom razvoja, postepeno integrišući u osjećanje identiteta sve ono što je dato konstitucijom, nagonskim potencijalima i potrebama, značajnim identifikacijama, uspješnim odbranama i istrajnim ulogama. Ta integrativna funkcija ega tokom razvoja nije ni laka ni uvijek uspješna. Jazovi koji se javljaju izmeñu različitih nivoa ličnosti tokom razvoja moraju da budu premošteni i savladani. Svako takvo premoštavanje dovodi do stanja krize koja može da bude manje ili više burna, ali koja, sama po sebi, novom preraspodjelom energije, dovodi do uspješnog i stalnog razvoja. 119

Dete sebe vidi očima roditelja Roditeljske poruke, pohvale, kritike, verbalne ili neverbalne reakcije na detetovo ponašanje odlučujuće su za detetov doživljaj sebe, ili kao vredne, ili kao manje vredne osobe. Pozitivna slika o sebi doprinosi detetovom samopouzdanju, osećanju sigurnosti u sebe, poverenju i boljim odnosima s drugima, emocionalnoj stabilnosti, boljim školskim, sportskim ili kreativnim dostignućima i povećava verovatnost uspešnog nošenja sa stresnim i traumatskim situacijama u životu. Dete se oseća dobro kad je prihvaćeno od drugih onakvo kakvo stvarno jest, ono reaguje u skladu s onim što oseća i jako mu je važno kako ga doživljava okolina. Za dete, roditelji su najpozitivnije i najvažnije osobe na svetu, sve što roditelji čine ili ne čine u ranoj dečjem uzrastu utiču na oblikovanje ličnosti njihovog deteta. Kasnije na dete utiču i brojni drugi spoljni i lični faktori, ali je uloga roditelja nezaobilazna. Slika koju imamo o sebi odraz je našeg životnog iskustva tj. doživljenih uspeha i neuspeha s jedne strane i ponašanja drugih ljudi prema nama (osobito u ranom detinjstvu), s druge strane. Pojam o sebi ili slika o sebi je ukupna spoznaja koju neka osoba ima o sebi. Spoznavanje sebe ili samopoimanje je složen proces koji traje kroz čitav život, ali su najvažnije poruke o tome ko smo i kakvi smo one koje primamo od osoba koje nas podižu i vaspitavaju u prvih nekoliko godina života. Za većinu ljudi to su roditelji. Roditelji žele videti svoje dete u pozitivnom svetlu. U njega ulažu svoju ljubav i poverenje, svoje najveće nade i očekivanja. Roditelji nisu i ne trebaju biti savršeni, a ni dete. Dete ne postoji zato da ostvari naša očekivanja. Ono je došlo na svet zato da ostvari sebe. Stvarajući sliku o sebi tražimo odgovore na pitanja: ko sam ja i kakav sam ja. Osim toga stvaramo očekivanja od sebe samih, a okolina takoñer šalje poruke o tome ko smo, kakvi smo i što se od nas očekuje. Važno je postići pozitivnu sliku sebe jer je ona osnov mentalnog zdravlja. Kada osoba ima pozitivan odnos prema sebi ona prihvata sebe takvom kakva je, voli sebe, poznaje svoje dobre i loše strane, zna u čemu je dobar, a na čemu još treba raditi. Ako roditelj nema pozitivnu sliku o sebi teže će se nositi sa zahtevima roditeljstva. Roditelj koji negativno vidi sebe skloniji je negativno procenjivati i svoje dete. A ako dete prima negativne poruke o sebi počinju stvarati negativnu sliku o sebi. Odrasli o tome svakako trebaju znati i brinuti. Sliku o sebi moguće je menjati. Potrebno je otkriti svoje ja kojem verujemo i koje nam je prihvatljivo. To je naša lični zadatak, a kad smo roditelji taj zadatak imamo i prema svojoj deci. Tužna deca bolje uočavaju detalje Psiholozi sa Univerziteta u Virdžiniji i sa Univerziteta u Plimutu su sproveli eksperimentalno istraživanje sa ciljem da provere istinitost shvatanja prema kojem srećna deca bolje uče. Nalazi ukazuju na to da su tužna deca u prednosti kada je u pitanju rešavanje zadataka koji zahtevaju usmeravanje pažnje na detalje. Istraživači su sproveli niz eksperimenata sa decom različitog uzrasta koja su u vesela i tužna raspoloženja uvoñena pomoću muzike (Mocarta i Malera) i odabranih video snimaka (Knjiga o džungli i Kralj lavova). Nakon toga su deca rešavala zadatke koji su zahtevali usmeravanje pažnje na detalje. Trebalo je da posmatraju sliku sa mnoštvom detalja poput kuće i jednostavan oblik poput trougla i da lociraju oblik u okviru veće slike. Rezultati su nedvosmisleni i u situacijama kada je raspoloženje menjano muzikom i onda kada je korišćeno prikazivanje video snimaka: deca koja su doživljavala osećanje tuge ili neutralna osećanja bolje su rešavala zadatak od one dece koja su bila vesela. Vodeći istraživać Simon Šnal sa Univerziteta u Plimutu daje psihološko objašnjenje: "Sreća je znak da se sve odvija dobro, što dovodi do globalnog, top-down pristupa obradi informacija. Tuga nam govori da nešto nije u redu i pokreće analitičku obradu koja je orentisana na detalje. Meñutim, važno je naglasiti da postojeća istraživanja pokazuju da je u nekim kontekstima pozitivno raspoloženje korisno za decu, kao što je to slučaj u zadacima koji zahtevaju kreativno mišljenje. Ali ovo istraživanje pokazuje da dobro raspoloženje više šteti nego što koristi kada je potrebno posvetiti pažnju detaljima." Njen saradnik Vikram Jasval, psiholog sa Univerziteta u Virdžiniji, dodaje da ovi rezultati protivreče zdravorazumskom shvatanju da sreća uvek vodi optimalnim ishodima. "Dobra 120

osećanja koja prate sreću imaju svoju skrivenu cenu. Ona vode odreñenim stilovima mišljenja koji su pogodni za neke vrste situacija, ali ipak nisu pogodni za sve."

STRES I PSIHIČKO ZLOSTAVLJANJE NA RADNOM MJESTU 1.

Definicije stresa;

2. Stres i homeostaz; 3. Literatua i 4 Literatura "Treba tako živeti kako bi mogao samog sebe poštovati." Maksim Gorki

Definicije stresa Uobičajeno je shvatanje pojma stres kao nečeg što nas nervira ili zabrinjava - bolest, svaña, nasilje, problemi na poslu, polaganje ispita.... Meñutim naše telo shvata pojam stresa mnogo šire. Stres je sve što od nas zahteva prilagoñavanje, svaka promena u našim životnim okolnostima, povoljne ili nepovoljne prirode. Već i samo zamišljanje (misao) ili predosećanje promene (emocija) stvaraju stres. Stres je i telesni napor poput dugog hodanja, nošenja teških predmeta, nagle promene temperature ili obilnog obroka. Jedan od najčešćih uzroka stresa na radnom mestu, ipak predstavljaju meñuljudski odnosi. Stres zbog loših meñuljudskih odnosa opisuje i pojam mobbing, koji označava psihički teror na radnom mestu koji zaposleni provode prema svojim kolegama. U osnovi je najčešće sukob iz nekog razloga, a nakon njega počinju spletke, podmetanja, ponižavanje i izolacija. U strahu za radno mesto "krivac" može razviti burn out sindrom i hronične zdravstvene tegobe, a izlaz može tražiti u napuštanju posla, pa čak i samoubistvu. Pa ipak, svaka okolina može uzrok stres, i neke nivoe stresa deo su svakodnevnog života, a ne samo posledica odnosa i prilika na radnom mestu. Mnogi pokušavaju posledice stresa ublažiti na neprikladan ili čak štetan način. Nikotin, alkohol, kofein, šećer, sredstva za umirenja te opijati najčešća su sredstva kojima pokušavamo smanjiti stres koji osećamo. Sredstva koja nas potstiču na akciju ili stimulansi, deluju tako da podstiču lučenje neurotransmitera serotonina, noradrenalina i dopamina, ali time izaziva stalne velike uspone i padove energije i raspoloženja. Organizam se s vremenom na njih adaptira, tako da treba povećavati dozu stimulansa za postizanje istog efekta. Mnogi svakodnevno uzimaju velike količine kafe, cigareta, alkohola, čokolade ili svega zajedno. Ove supstane ne samo da ne smanjuju stres, već stvaraju zavisnost razbijajući prirodne antistresne mehanizme. Umesto uzimanja stimulansa i sredstava za smirenje, savremeni čovek bi trebao naučiti metode za izbegavanje stresa i smanjivanje njegovih štetnih efekata. Neke od njih možemo provesti sami, kao što je smanjenje obima dnevnih obaveza (radnih, porodičnih, školskih, društvenih), uvoñenje pravilne ishrane s mnogo vitamina i minerala, izbegavanje stimulansa i sedativa, uredan ritam spavanja i budnosti, redovna fizička aktivnost uz tehnike opuštanja i meditacije. U ne tako davnoj prošlosti, definiciji stresa pridavalo se svojevrsno egzotično značenje koje je za prosečnu osobu imalo nejasan smisao. Meñutim, tokom tri poslednje decenije stres je, doslovce, postao opštepoznatim pojmom koji se vrlo često navodi u svakodnevnom govoru. Skoro da se i ne mogu pročitati dnevne novine, a da se ova reć ne pojavi i po nekoliko puta. Stres se često upotrebljava kao zajednički deskriptor za osećanje neprijatnosti i nezadovoljstva. Uspešan preduzimać stres vidi kao tenziju i frustraciju koje su posledica pritisaka na poslu, kompjuterski programer posledicama stresa smatra svoje probleme u koncentraciji, medicinska sestra misli da je stres uzrok njezinog trajnog umora, a učitelj u školi oseća se izložen stresu kada radi s neposlušnim učenicima. Iz ovih je primera vidljivo kako su gotovo svi ljudi danas u odreñenoj meri svesni uloge stresa u njihovom životu, ali je svako doživljava na svoj način. S obzirom na brojnost postojećih definicija stresa i njihovu njihovo različitu interpretaciju i značaj, za potrebe ovog poglavlja skoncentrisat ćemo se samo na one u upotrebi unutar područja medicine stresa. Tako već najnovije izdanje Websterovog meñunarodnog rečnika stres definiše kao "fiziči, hemijski ili emotivni nadražaj iz okoline koji kod pojedinca dovodi do izaziva loše adaptaciju, odnosno izaziva fiziološku napetost, tenziju koja može doprineti razvoju bolesti." Dorlandov ilustrirani medicinski rečnik opisuje pak stres kao "zbir bioloških kompenzacionih reakcija na svaki nadražaj (unutarašnji ili spoljnji, egzogeni činilac) koji narušava stanje homeostaze organizma. Ukoliko su ove reakcije 121

nedovoljne za povratak organizma u primarno stanje, dolazi do poremećaja, odnosno stresne reakcije." Stres i homeostaza S izuzetkom odreñenih situacija kao što su rast i razvojni proces, ljudski organizam uglavnom nastoji održati stanje "unutrašnje ravnoteže" svojih fizioloških procesa, a koje nazivamo homeostazom. Narušavanje homeostaze dogaña se u emotivnoj i biološkoj sferi osobe. Stanje stresa na radnom mestu može se definisati kao niz za pojedinca štetnih fizioloških, psiholoških i bihevioralnih reakcija na situacije u kojima zahtevi posla nisu u skladu s njegovim sposobnostima, mogućnostima i potrebama (Sauter i Murphy, 1999.). Meñu faktorima koji su izvor stresa na poslu mogu se izdvojiti: činioci radnog okruženja (opasni fizikalni uslovi rada ili takvi koji se percipiraju kao neprijatni; buka, zagañenje vazduha, ergonomski neprilagoñeni radni uslovi, prenaseoljenosti); Takvi su se faktori u najvećoj meri do sada identifikovali i za većinu je utvrñen dopušten nivo izloženosti psihosocijalni organizacacioni faktori (meñuljudski odnosi, podela poslova, jasna i nedvosmislena komunikacija, radna atmosfera i sl.) koji nisu u potpunosti identifikovani, niti su im utvrñene referentne vrednosti koje bi mogle biti osnova za preventivne intervencije na radnom mestu (Radošević-Vidaček, 2002.). Izvori profesionalnog stresa (Ajduković i Ajduković, 1996.) mogu biti: Unutrašnji – oni koji prvenstveno zavise o pojedincu, osobinama ličnosti, prethodnom iskustvu, stilu rada, sistemu vrednosti, slici koju imaju o sebi. Manifestuje se kao nerealna očekivanja od posla i od sebe koja prevazilaze radni realitet; potreba za stalnom i potpunom kontrolom situacije, preterana vezanost za posao i osećaj pojedinca da snosi svu odgovornost, identifikacija s poslom u tolikoj meri da on postaje glavni ili jedini sadržaj i smisao života, jedino područje potvrñivanja, ne prepuštanje (ne delegiranje) delova poslova drugima; preterana upornost, rigidnost i tvrdoglavost u postizanju cilja po bilo koju cenu. Spoljni – oni koji su povezani s radnim uslovima, organizacijom rada i koji izviru iz odnosa s drugim ljudima. U Evropskoj uniji postoji uredba o zdravlju i sigurnosti na radu čije se odredbe mogu primeniti i na psihosocijalne karakteristike posla (89/391/EEC). Evropski parlament usvojio je rezoluciju u kojoj ističe potrebu usklañenosti izmeñu karakteristika posla i sposobnosti i potreba zaposlenih, kao i potrebu prevencije neusklañenih potreba izmeñu zahteva posla i mogućnosti zaposlenih (Resolution A4-0050/99). U Rezoluciji se posebno skreće pažnja na probleme nedostatka autonomije na poslu, te monotonih i repetetivnih poslova, a ističe se važnost ergonomije i primene novih tehnologija u poboljšanju radnih uslova povezanih sa zdravljem i sigurnošću na radu (Radošević-Vidaček, 2002.). PREPORUKE ZA SUOČAVANJE SA STRESOM I PREVENCIJU MOBBINGA

Briga

za mentalno zdravlje zaposlenih, a naročito veoma stresnih zanimanja kao što su zanimanja u zdravstvu, pravosuñu, policiji, novinarstvu i dr., nije luksuz već profesionalna obveza. U organizaciji koja se brine o svojim radnicima istaknuto mesto treba imati sistemsko planiranje i provoñenje organizacionih mera za sprečavanje psihičkog zlostavljanja i smanjivanje radnog stresa. No, s obzirom na to da je stres stvarno lični doživljaj, važno je da svaki pojedinac zna izabrati i primeniti načine suočavanja sa stresom koji odgovaraju njegovoj prirodi. Suočavanje sa stresom uopšteno se može odrediti kao način reagovanja na stresore (izvore stresa). Neki načini donose privremeno olakšanje, na primjer upotreba alkohola za smanjenje napetosti, ali dugoročno gledano, narušavaju psihofizičko zdravlje pojedinca. Sagledavanje problema iz drugog ugla ili traženje saveta na pravom mestu mogu dovesti i do uklanjanja nepovoljnog delovanja stresa. Kad je reć o radnom stresu, potrebno je imati na umu da je on češće hronične nego akutne prirode. Tako gotovo neprimetno iz dana u dan sve teže podnosimo ponašanje saradnika, iz nedelje u nedelju ostajemo duže na poslu, preuzimamo sve više zaduženja ili nam se postepeno pogoršavaju uslovi rada. U početku, ako smo motivisani za posao, čini nam se da ćemo sve takve «sitnice» lako podneti, ali pre nego što se snañemo počnemo kliziti u ponor u kojem ćemo sagoreti (Ajduković i 122

Ajduković, 1996.). Delotvorno suočavanje sa stresom podrazumeva donošenje odluke o promeni svog ponašanja. Zato je potrebno da, odlučimo da ćemo stvarno voditi brigu o svojoj psihičkoj ravnoteži i telesnom zdravlju, povremeno zastanemo, pogledamo sami sebe i proverimo kako se zapravo osećamo na poslu, što se to s nama dogaña. Prepoznamo li neke simptome stresa, u sledećem koraku treba da razmotrimo što to zapravo izaziva u nama osećaj umora, nezadovoljstva, napetost ili ljutnju. Jedna od tehnika koja se u tu svrhu može upotrebiti je voñenje «dnevnika stresa», a sastoji su u tome da u poseban rokovnik dnevno opisujemo znakove stresa ako smo ih taj dan uočili, te vreme i dogañaj ili aktivnost koja je do toga dovela (Ajduković i Ajduković, 1996.). Tek kad prepoznamo pravi uzrok naših problema, možemo krenuti u izbor odgovarajućeg načina suočavanja sa stresom. Tokom života metodom «sopstvene kože» treba naučiti smo da nam neki oblici reagovanja u stresnoj situaciji pomažu bolje od ostalih. No, u radnoj situaciji možemo ponekad osetiti da nam je repertoar ponašanja sužen, da nam načini suočavanja koje smo uspešno do tada koristili u svakodnevnom životu više ne pomžu. Zato je dobro biti otvoren prema novim iskustvima i pokušati proveriti neke nove načine reagovanja. Stručnjaci (Ajduković i Ajduković, 1996 i drugi) navode da je moguća promena, povlačenje i prihvatanje stresne situacije. Promena uključuje delovanje usmereno na menjanje situacije, odnosno na uklanjanje izvora stresa. Toj strategiji možemo se prikloniti kad osećamo da imamo sposobnosti i mogućnosti uspostavljanja kontrole nad situacijom. Ponašanje usmereno na promenu situacije moguće je promenom različitih veština i postupaka: rešavanjem problema (npr. osećaj nekompetentnosti u poslu možemo smanjiti dodatnim stručnim usavršavanjem), direktnom komunikacijom o problemu ako su izvor stresa druge osobe, planiranjem i organizacijom aktivnosti u cilju smanjivanja delovanja stresora, strukturiranjem vremena, tj. rasterećenjem dnevnog rasporeda. Povlačenje pretpostavlja izbegavanje stresne situacije ili pronalaženje načina da do nje uopšte ne doñe. Ova je strategija korisna ako procenimo da trenutno ne raspolažemo odgovarajućim mogućnostima i/ili da su okolnosti takve da nam sprečavaju direktno delovanje u pravcu promene stresora. To možemo postići ako se udaljimo iz kritične situacije, privremeno odustanemo od svojih zahteva i povučemo se, ne pristanemo na dodatno opterećenje i jasno kažemo «ne», prepustimo deo odgovornosti i posla drugima, jasno odredimo svoje granice. Prihvatanje stresne situacije uključuje preventivno delovanje pomoću podizanja fizičke i psihičke otpornosti na stresor i promenu percepcije situacije. Te se tehnike mogu primenjivati i pre direktnog početka delovanja samog stresora. One nam pomažu u «jačavanju» psihičkih i fizičkih mogućnosti koje će nam biti potrebne kad nastupi stresna situacija. Potrebno je: pozitivno razmišljanje o sebi i svojim mogućnostima, jasno zauzimanje za svoja prava, ostavljanje vremena «za sebe», podrška (na poslu i u porodici), negovanje bliskih odnosa s ljudima koji su nam važni, očuvanje smisla za humor. Psihičko zlostavljanje na poslu jedan je od mogućih izvora stresa. Radi se o specifičnom izvoru, a čine ga neka tipična ponašanja saradnika. Posledice su vidljive na kvaliteti rada kolektiva i ličnom doživljavanju pojedinca. Dakle, psihičko zlostavljanje možemo razlikovati od drugih izvora stresa kao što su npr. nesklad izmeñu složenosti zadataka i sposobnosti pojedinca ili nesklad izmeñu zahteva za odlučivanjem i spremnosti pojedinca da preuzme odgovornost. Psihičko zlostavljanje je mogući uzrok stresa, a sagorevanje na poslu moguća posledica. U zemljama u kojima je izražen i prepoznat problem psihičkog zlostavljanja, kao npr. u Njemačkoj, uvedeni su „hitni mobbing telefoni” za savete, informacije i pomoć. Sindikati organizuju edukativno-informativne susrete sa stvarnim ili potencijalnim žrtvama i podučavaju ih o mogućnostima zakonske zaštite. Distribuiraju se i različite popularno brošure s ciljem prevencije psihičkog zlostavljanja. Različite psihološke tehnike rada na sebi mogu doprineti samozaštiti pojedinca. Trening komunikacijskih veština može značajno pomoći u razvoju ponašanja kojima se može uspešno odupreti psihičkom zlostavljanju. Prevencija psihičkog zlostavljanja sastoji se u pravovremenom i primerenom razrešenju sukoba.

123

KAKO PREBRODITI GUBITAK 1. Kakav je osjećaj izgubiti?; 2. Proces oporavka; 3. Oporavak od gubitka, 3.1. Preživjet ćete; 2. Ako vam treba, odmah potražite pomoć; 3. Priznajte gubitak:; 4. Niste sami: ; 5. U redu je osećati: ; 6. U redu je što boli: ; 7. Vi ste u redu: ; 8. Dajte vremena za oporavak:; 9. Proces oporavka ima svoje uspone i padove; 10. Sutra će doći: 11. Dišite; 12. Više se odmarajte; 13. Uključite aktivnosti:; 14. Ne donosite nikakve važne odluk i 15. Potražite pomoć "Što je čojek okusio više gorčine, to žešće čezne za slatkim." Maksim Gorki

Gubitaka u životu ima mnogo.

Neki su očigledniji od drugih. Neke možda i ne zovemo gubicima, iako oni to stvarno jesu. Većina ljudi smatra da je smrt voljene osobe ili prekid važnog odnosa gubitak. No, gubitak je i otkaz na poslu, odlazak dece od kuće, pljačka, silovanje ili neki drugi nasilni čin, preseljenje, bolest (gubitak zdravlja), pa čak i uspeh (gubitak želje za ostvarenjem uspeha, cilja). Neki su gubici u našem životu povezani s životnim dobom i svi ih, odrastajući, doživljavamo. To su: gubitak dečjih snova, adolescentne ljubavi, završetak školovanja, odlazak od kuće, gubitak "mladosti", gubitak "lepote", gubitak kose ili zubi, gubitak seksualnog nagona (ili sposobnosti ostvarenja seksualnog nagona), menopauza i odlazak u penziju. Postoje i mnogobrojni tzv. "mali gubici" koji se gomilaju tokom dana, nedelja, meseca ili života. Neočekivani kvar na automobilu, svaña s prijateljem, odsustvo partnera zbog poslovnih putovanja i sl., i osoba se može naći "neobjašnjivo" depresivna. Svaki gubitak - trenutni ili kumulativni, iznenadni ili mogućih, očiglednih ili neočiglednih - ostavlja veću ili manju emocionalnu povredu. Kakav je osećaj izgubiti? Pored jasnog osećaja boli, depresije i tuge, postoje i neke druge reakcije na gubitak, kao što su: osećaj bespomoćnosti, obeshrabrenosti, straha, praznine, očaja, pesimizma, nervoze, ljutnje, krivice, nemira; gubitak koncentracije, nade, motivacije, energije; promene apetita, spavanju ili seksualnom nagonu; brzo umaranje, sklonost grešenju i usporenost u govoru i kretanju. Svaku od tih reakcija moguće je očekivati za vreme i nakon gubitka. Sve su one sastavni deo prirodnog procesa izlečenja. Normalno je osećati ove promene, nemojte im se opirati. Ako niste imali očigledan gubitak, a ipak vam se čini da osećate mnoge od ovih reakcija i osećaja, možda biste trebali razmisliti o tome je li se neki ne tako očigledni gubitak, ili više njih, dogodilo u vašem životu u poslednje vrijeme. Proces oporavka Oporavak od gubitka dogaña se u nekoliko meñusobno povezanih faza. Svaka faza oporavka je nužna, prirodna i sastavni je deo procesa izlečenja. Prva faza oporavka je šok/negacija/otupelost. Karakteristično za tu fazu je da ne možemo verovati ili razumeti što nam se dogodilo. Naš um negira gubitak. Zaboravljamo da se gubitak dogodio i svaki put kada se setimo, zaprepašteni smo (to se često dogaña neposredno nakon buñenja iz sna). U meñuvremenu, aktiviraju se šok i otupelost koji su prirodna zaštita tela od intenzivne boli. Druga faza oporavka je strah/ljutnja/depresija. Strah, ljutnja i depresija su emocije i reakcije koje se najčešće povezuju s gubitkom. I na kraju, treća faza uključuje razumevanje/prihvatanje/ kretanje dalje. Preživeli smo. Naše je telo na putu izlečenja i oporavka. Naš um počinje prihvatati da je život bez onoga što smo izgubili ipak moguć i krećemo dalje u novo poglavlje života. Svaka osoba prolazi kroz te faze oporavka bez obzira na to što je izgubila. Gubitak je gubitak, bez obzira na uzrok. Kada nam je nešto što volimo oduzeto ili je neto koga volimo otišao od nas, to je gubitak. Jedina razlika u oporavku od jednoga gubitka ili drugog je u intenzitetu osećaja i trajanju procesa oporavka. Što je veći gubitak, to intenzivnije osećamo svaku fazu oporavka i duže nam treba da preñemo iz jedne faze u drugu.

124

Oporavak od gubitka Neki od ovih napomena mogu vam pomoći u procesu oporavka od gubitka. Svaki čovek ima svoj način reakcije i svoj tempo oporavka. Ipak, neki načini razmišljanja ili postupanja za vreme oporavka mogu taj proces olakšati i ubrzati. 1. Preživjet ćete bit ćete bolje, sigurno hoćete. Proces oporavka ima svoj početak, sredinu i kraj. Na početku imajte na umu da kraj postoji. Nije tako daleko. Oporavit ćete se. Priroda je na vašoj strani. A priroda je moćan saveznik. 2. Kažite što češće sebi "Živa/živ sam. Preživet ću." Živi ste. Preživet ćete. Ako vam treba, odmah potražite pomoć. Ako osećate da vam je potrebna pomoć, ne oklevajte. Potražite je odmah. Ako razmišljate o

samoubistvu - odmah nazovite prvu pomoć. Odmah potražite pomoć i ako: osećate da "se raspadate" nemate više kontrolu nad sobom spremate se učiniti nešto zbog čega biste posle mogli požaliti ste imali i pre gubitka emocionalnih teškoća se okrećete alkoholu, drogama ili drugim sredstvima koja stvaraju zavisnost se osećate izolovani i bez ikoga kome se možete obratiti stalno doživljavate gubitke.

Ovo nije vreme za "hrabrost". Baš suprotno, velika je hrabrost i zrelost potrebna da potražite pomoć onda kada vam je potrebna. 3. Priznajte gubitak: Možda se mučite ne uspevajući poverovati da se to dogodilo baš vama. Dogodilo se. Stvarno je. Priznajte sebi da ste doživeli gubitak. Možda se pitate jeste li dovoljno jaki da izdržite takav gubitak. Dovoljno ste jaki. Živi ste. I preživet ćete. 4. Niste sami: Gubitak je deo života. Svaki čovek je doživio gubitak. Baš svaki. Vaš zadatak je da proñete taj put od trenutka gubitka do eventualnog dobitka što brže i što hrabrije možete. Na neki način postojanje drugih ljudi koji su preživeli gubitak olakšava bol. A saveznika u toj borbi za oporavak imate oko 6 milijardi širom sveta. 5. U redu je osećati: U redu je osećati otupelost. Očekujte da ćete biti u šoku neko vreme. Ta emocionalna otupelost može biti zastrašujuća. U redu je osećati strah. "Hoću li ja to moći?" "Hoću li ikada opet voleti?" "Hoću li se ikada više veseliti nečemu?" Ovo su dobro poznati strahovi koji prate gubitak. U redu je osećati ih, ali, koliko god to možete, ne verujte im. U redu je ne osećati ništa. Bit će trenutaka kada nećete imati nikakve osećaje. To je normalno. U redu je osećati bilo što. Možda ćete se osećati ljuto, izmučeno, izgubljeno, "pretučeno", nesigurno, inferiorno, preopterećeno, melankolično, isto kao što možete osećati i olakšanje, pa i sreću na trenutke ili bilo koji drugi osećaj. Svi osećaji su deo procesa oporavka. Dopustite sebi osećati. Dopustite oporavku da teče. 6. U redu je što boli: Ako patite, priznajte to. Osećati bol nakon gubitka je: normalno, prirodno, dokaz da ste živi, znak da reagujete na životna iskustva. Iako ste možda uplašeni, dopustite sebi osećati bol. Važan je deo oporavka osećati bol, tugu, očaj. Nemojte to prikrivati ili od toga bežati. Bol je zapravo prvi korak u oporavku. 7. Vi ste u redu: Može se dogoditi da počnete negativno razmišljati o sebi ili nešto prebacivati sebi. Nemojte se kažnjavati sa: "Da sam (ili nisam) barem..." Nemojte izgubiti iz vida da ste vi mnogo više od emocionalne rane koju imate. Ispod uzburkane površine vi ste: dobri, celi, predivni. 8. Dajte vremena za oporavak: Proces oporavka zahteva vreme. Što je veći gubitak, više je vremena

potrebno za oporavak. U doba brze hrane i instant rešenja za sve, teško je prihvatiti da je za ovo što prolazite potrebno vreme. 9. Proces oporavka ima svoje uspone i padove: Proces oporavka ne ide samo uzlaznom putem, kako mnogi ljudi misle. Usponi i padovi, korak napred pa korak nazad, dramatično poboljšanje i depresivni pad sve su to očekivani trenuci u procesu oporavka. Razmišljajte o tome da, bez obzira da li je ste "bolje" ili "gore" nego jučer ili pre 5 minuta, proces oporavka teče. 10. Sutra će doći:Život nosi mnoge pozitivne doživljaje. Bolja vremena dolaze. Bez sumnje, sutra će doći. 11. Dišite Duboko dišite tako da vam se stomak naduva. Izdahnite do kraja. Opet polako, duboko udahnite. 12. Više se odmarajte: Spavajte više nego obično. Potražite pomoć za obavljanje tekućih obveza. Odmarajte se tokom dana. Planirajte leći ranije i spavati malo duže. Budite nežni prema sebi. Vašem telu treba snage za oporavak. Meditirajte. Produktivan rad pomaže "odmaranju" emocija. Radite onoliko koliko možete. 13. Uključite aktivnosti:Menjajte odmor s aktivnostima. Odmarajte se koliko vam je potrebno, ali nemojte postati letargični. Ostanite aktivni. Šetajte! Dok je u vama haos dobro je nastojati zadržati red u okolini. To će vam pružiti osećaj sigurnosti. 14. Ne donosite nikakve važne odluke: Očekujte da će vaše rasuñivanje biti malo otežano pa zato nastojte ne donositi nikakve odluke, posebno ne važne. Neka prijatelji, porodica ili poslovni saradnici donesu manje odluke umesto vas. Previše se promena već dogodilo, zato i jeste loše. Pokušajte sve ostale promene smanjiti na minimum. 15. Potražite pomoć: Nemojte se osamljivati. Iako vam je to teško ili se bojite, pitajte druge ljude za pomoć. To je hrabar potez. Okupite prijatelje, porodicu, kolege. Vama je potrebno znati da im je stalo do vas, a ako im kažete koliko vam je teško oni će pomoći. Telefon je dobro sredstvo podrške. Koristite ga. Nazovite nekoga. Pozovite prijatelja da prenoći kod

125

vas. Otiñite u posetu članu porodice. Nazovite

stručnjaka i zakažite razgovor.

KADA OTIĆI U PENZIJU? 1. Vreme penzionisanja; 2. Život nakon odlaska u penziju i 3. Kada otići u penziju?

Penzija je točka u našem životu kada prestajemo biti zaposleni. U penziju najčešće odlazimo nakon što nam starija dob više ne dozvoljava da obavljamo poslove koje smo i do sada radili ili kada odlazimo na lični zahtev, a da su pritom ostvareni uslovi za penziju (godine radnog staža i starosno doba). Vreme penzionisanja U većini zemalja ideja penzionisanja zbog starosti uvedena je tokom XIX I XX. Do tog vremena radni vek trajao je do smrti. Razlog doživotnog rada bilo je nepostojanje penzionog sistema osiguranja, koji nam danas omogućava da odemo u penziju i imamo osiguranih primanja, kao i zdravstveno osiguranje do smrti. Vreme penzionisanja kreće se izmeñu 55-e i 70-e godine života, dok je u nekim zemljama starosna granica za penzionisanja nešto niža za žene nego za muškarce. Na vreme penzionisanja takoñer utiče i vrsta posla kojom se osoba bavi, pa tako osobe koje se bave poslovima opasnima po život (npr. vojnici) imaju mogućnost ranijeg odlaska u penziju. Meñutim, iako postoji najniža starosna granica za odlazak u penziju, ne postoji i najviša. Osoba može raditi do kada se oseća sposobnom za rad i zadovoljava uvslove koji se od nje traže. Prema tome, još uvek postoji mogućnost za doživotan, ali i dobrovoljan rad. Život nakon odlaska u penziju Penzionisanje uključuje velike promene u svakodnevnom životu ljudi. Penzioner se može preseliti, npr. iz grada na selo, gde se sreće s velikim promenama u načinu života. On se i aktivnije uključuje u život svoje porodice, pa tako više vremena provodi u drugim aktivnostima nego prethodnih tridesetak godina. Isto tako postoji i mogućnost odlaska u dom za stare osobe, gde se osoba sreće s nizom promena na koje često nije spremna. Nakon nekog vremena provedenog u penziji kod ljudi se javlja pasivnost i dosada. Bitno je nakon penzionisanja zadržati i pojačati socijalne kontakte i aktivnosti. Ono što ljudi najčešće pomisle kada odu u mirovinu je: "Želim se odmoriti", no nakon odreñenog nekog vremena i potreba za odmorom proñe i doñe kraj. Tada nastaje dosada koju najteže podnosi okolina u kojoj se penzioner nalazi. Potrebno je i nakon odlaska u penziju pronaći hobije i aktivnosti koje nas zaokupljaju i time nam olakšavaju dalje funkcioniranje u društvu. Kada otići u penziju? Jedina osoba koja zna odgovor na pitanje kada otići u penziju jeste vi sami. Zamislite kako biste želeli da vaša penzija izgleda. Novac, rad, zdravlje, domaćinstvo i način života imaju važan uticaj na način kako ćete provesti penziju. Pokušajte odgovoriti na sledeća pitanja: Koliko novaca ću imati u penziji? Koliko novaca će mi trebati za troškove u penziji? Da li želim da putujem. Gde želim živeti? Kakva mi je zdravstvena zaštita? Što ću raditi u penziji? Znate li odgovore na ta pitanja? Odgovaraju li odgovori vašoj zamišljenoj penziji. Dobro razmislite pre nego se stvarno odlučite na odlazak. Nezadovoljstvo sadašnjim načinom života nije nepromenjivo. Pokušajte sada nešto promeniti. Uvesti novi način provoñenja vremena nakon posla. U penziji možda nećete imati radno vreme, ali naići ćete na niz drugih problema koji mogu postači još veći nivo frustracija i nezadovoljstva. Očekujete li da će se okolina baviti vama, varate se. Retki su oni koji će svoje vreme posvetiti vašim potrebama. Neko bi to nazvao zanemarivanjem, meñutim nije. Svoje vreme morate sami isplanirati, svoje obaveze koliko god možete morate sami izvršavati. U penziji se kompletno sve menja, i u trenutku kada odmaranje zameni dosada, tada postoji velika opasnost da ćete postat veliki teret sebi i drugima, što može na kraju dovesti i do ozbiljnih fizičkih i psihičkih problema, a sve s ciljem da budete zabavljeni, tj. da vam se pruži pažnja i zabava, tj. ono na što ste navikli dok ste bili zaposleni, a čega sada nema.

126

V PSIHOLOŠKI PROBLEMI ŽENA ENA Psihologija žene* “Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se nam se javlja. U tome je i njena oplemejućua snaga I najveća draž” Ivo Andrić

Mnogo je različitih tipologija ličnosti žena u psihologiji, ali je ona koju je ponudila učenica čuvenog psihoanalitičara K. G. Jung-a Jean Shinoda Bolen, posebno zanimljiva jer ulazi u dublje slojeve nesvjesnih i arhetipskih sila koje oblikuju žensku ličnost u odreñenom pravcu. Kombinujući Grčku mitologiju i studiju arhetipova – unutrašnjih, duboko nesvjesnih obrazaca doživljavanja i ponašanja, ova autorka opisuje sedam tipova žena imenujući ih prema boginjama iz starogrčkih mitova: Demetra – žena »Majka«, Afrodita – žena »Ljubavnica« , Hera – žena »Supruga«, Atina – žena »Tatina kći«, Artemis – žena »Sestra«, Persefona – žena »Mamina kći«, i Hestia – »Mudra žena – tetka«. Prepoznaćemo se bar u jednom opisu ovih ženskih likova.. Ali, prepoznamo li i »tamnu stranu«, zaplete i ograničenja koja svaki od ovih pravaca u razvoju ličnosti neminovno donosi, bolje ćemo sagledati vlastito »Ja«, i lakše savladati prepreke na putu ličnog rasta i sazrijevanja. U narednom poglavlju navodimo neke yna;ajnije karaktwristike structure li;nosti \ene koji mogu biti predisponiraju’I factor ya javljanje rqayli;itih psiholo[kih problema, psihopatologije svakodnevnog \ivota ili nekih psihijatrijskih poreme’aja I stanja. http://www.zena21.com/arhiva/zena05/tipovizenli.htm, (Indira HARAČIĆ-NOVIĆ, klinički psiholog)

LIČNOSTI ŽENE ZNAČAJNI ZA POJEDINE PSIHOPATOLOŠKE POREMEĆAJE?

Više

od 99 % genetskog koda žena i muškaraca je jednako. Neznatna razlika ipak utiče na svaku pojedinu čeliju u telu žene U 19. veku. su naučnici verovali kako to znači da su mentalne sposobnosti žena slabije od onih kod muškaraca. Malo dostupnih istraživanja ukazivalo je da su razlike u mozgu, iako jedva primetne i značajne. Do puberteta dečaci prednjače u značajno visokom odnosu (4:1) psiholoških i bihevioralnih problema : češće mokre u krevet, imaju probleme s apetitom, nesanicu, preteranu pobuñenost, neumornost, probleme s čitanjem i pisanjem, autizam, hiperativnost i antisocijalno ponašanje (Crown&Lee, 1999). Nakon puberteta se situacija mijenja; žene u značajno većem odnosu (6:1) pate od poremećaja ishrane, depresije i anksioznih poremećaja (Bebbington,1996). Izuzeci su shizofrenija gde nema utvrñenih polnih razlika i alkoholizam gde dominiraju muškarci. Žene dva puta češće obolevaju od depresije; trend je uočljiv u čitavom svetu, što znači da nije samo produkt zapadnjačkog stila života. Hormoni snažno deluju na ženski mozak, njihov uticaj oblikuje doživljaj stvarnosti žena. Savremene neuroradiološke i druge pretrage potvrñuju strukturalne, hemijske, hormonalne razlika u mozgu žena i muškaraca. Koristimo različita područja mozga za rešavanje problema, obradu jezika, iskustva i “skladištenja” emocija. Dakle, možemo reći kako su osnovne strukturalne razlike u njihovim mozgovima osovan za brojne svakodnevne razlike u ponašanju i životnim iskustvima muškaraca i žena. muškaraca? I da će muškarac prepoznati emociju tek kad ga „udari” po glavi? Ženski mozak je „stručnjak” za interpretiranje tonova glasa i procenu emocionalnih nijansi. Većina muškaraca nije Emocije: mozak koji oseća Da li ima istine u kulturalološkom stereotipu da su žene emocionalno osetlivije od -----------------------------------*Mnogo je različitih tipologija ličnosti žena u psihologiji, ali je ona koju je ponudila učenica čuvenog psihoanalitičara K. G. Jung-a Jean Shinoda Bolen, posebno zanimljiva jer ulazi u dublje slojeve nesvjesnih i arhetipskih sila koje oblikuju žensku ličnost u odreñenom pravcu. Kombinujući Grčku mitologiju i studiju arhetipova – unutrašnjih, duboko nesvjesnih obrazaca doživljavanja i ponašanja, ova autorka opisuje sedam tipova žena imenujući ih prema boginjama iz starogrčkih mitova: Demetra – žena »Majka«, Afrodita – žena »Ljubavnica« , Hera – žena »Supruga«, Atina – žena »Tatina kći«, Artemis – žena »Sestra«, Persefona – žena »Mamina kći«, i Hestia – »Mudra žena – tetka, Tipovi ličnosti žene, «.http://www.zena21.com/arhiva/zena06/tipovizenli.htm

127

sposobna čitati skrivene znakove, posebno očaja i patnje. Možda se evolucija zato pobrinula da žene četverostruko lakše zaplaču. Emocionalni podaci putem leptirića u stomaku ili grča u utrobi su poruka u insulu i prednji cingularni korteks (pojedine delove mozga) koji izazivaju ubrzani srčani puls, „čvor” u želucu; mozak interpretira kao snažnu emociju žene: brza procena tuñih misli, verovanja i namera (adaptaciona važnost). Još jedna razlika muškog i ženskog mozga je u odgovoru na bes. Amigdala je veća kod muškaraca, stoga ih je lakše razbesniti čak i ako žele izraziti svoj bes, žene će zaustaviti reakciju i promisliti o mogućim posledicama (evolucioni značaj u zadržavanju muškog hranitelja). Muškarci imaju dvostruko veće centre zadužene za nagon i agresivnost. Stoga pomisle na seks 17 puta dnevno u proseku, a žena-jednom…možda dva put ako je odlično raspoložena? Teskoba i depresija Nastaje kad stres ili strah aktiviraju amigdalu deo mozga, važan da svesnu pažnju usmeri na neposrednu opasnost. Zbog izuzetno osjetljivog okidača na stres, kod žena se anksioznost javlja brže i prisutna je četiri puta više. Ta velika osetljivost čini odrasle žene dva puta podložnijima depresiji, posebno u njihovim reproduktivnim godinama. Važnost genskih varijacija i područja u mozgu područja na koja deluju estrogen i serotonin povečavajući rizik od depresije kod žena. Gen creb-1 aktivira se naglim porastom estrogena i progesterona u pubertetu. Ovo je rizični faktor za razvijanje depresije. i serotoninski prenosnik 5-HTT. Drugi hormonalni dogañaji su trudnoća, postporoñajna depresija, predmenstrualni sindrom i perimenopauza, takoñer, mogu narušiti emocionalnu ravnotežu i iziskivati hormonalno uravnoteživanje. Kako je sve počelo? Roñenje mozga žene. Jedna od prvih stvari na koju ženski mozak podstiče bebu jest proučavanje. Njihov potencijal za razvijanje tih sposobnosti veći je nego kod dečaka U prvih nekoliko meseci devojčice su sposobnije za kontakt očima i meñusobno posmatranje lica poveća se za 400% Slušati, postići odobravanje i biti slušana - Devojčice uče da vrlo rano shvataju važnost društvenog odobravanja drugih osoba, što potvrñuju eksperimenti na Univerzitetu u Teksasu. Empatija Istraživanje Harvardske medicinske škole ukazuju da tipična ženska novoroñenčad više reagiraju na plač druge dece. Devočice stare tek godinu dana u većoj meri reaguju na patnju drugih, tugu i povreñenost. Devočice stare oko godinu i po dana nalaze se u hormonalnoj fazi tzv. infantilnog puberteta Estrogen je zadužen i za «čuvanje» skladnih odnosa; devočice od najranijeg detinjstva radije izbegavaju sukobe. Devojčice imaju jezik za dogovor, a dečaci za postizanje, naredbe, pretnje, hvaljenje. Tako je npr. Aspergerov sindrom ili autizam osam puta je češći kod dečaka. Ovde bi mnemotehnička formula mogla da glasi: „Seksualno vaspitanje + biologija= ono što jesmo”. Devojčica dobro reaguje na lica, majki i očeva rade različite grimace. Ona na njih sve uspešnije reaguje i povećava njenu veštinu proučavanja. Lica plus mozak toj aktivnosti dodaje sve više i više neurona. Mozak koji voli nareñivati Koji ciljevi diktiraju mozak devojčice? Povezivanje, organizovanje i upravljanje svojim svetom tako da ona bude u njegovom centru; agresivnost ženskog mozga štiti ono što mu je važno, a to je uvek i neizbežno. Odnos! Mozak tineñerke funkcioniše po principu: aktivacija polnih hormona dovodi do eksplozije koja je obeležena opsednutošću izgledom, polnim privlačenjem, komunikacijom i društvenim povezivanjem. Ovo može da bude i ekstermno dramatičan doživljaj stvarnosti Devojačka moć uključuje PMS, polno nadmetanje i dominiranje u grupi devojaka Predmenstrualni sindrom Mnoge žene u svojim reproduktivnim godinama, izveštavaju o značajnim emocijama i psihičkim simptomima vezanim uz menstrualni ciklus koji utiču na ženine poslovne i socijalne uloge, a posebno na odnose s njihovim partnerima i decom. Društvena uverenja o menstruaciji variraju i mogu uticati na stavove o menstrualnom ciklusu kao i na izveštavanje o simptomima. Afektivni simptomi (pojačana razdražljivost, promene raspoloženja i napetost) te promene težine imaju veću prevalenciju meñu Amerikankama. Somatske teškoće (nadutost, bolovi u grudima i krstima) su prisutnije meñu Talijankama, Afrikankama, Šveñankama, Indijkama i Kineskinjama (Chang et al., 128

1995). Neki faktori koji povećavaju rizik predmenstrualnih sindroma su: dob, karakteristike menstrualnog ciklusa, prošli ili sadašnji psihički, porodična istorija i psihosocijalni stresori Mozak majke Majčinstvo zauvek menja ženu u smislu da strukturalno, fukcionalno i u mnogo pogleda nepovratno menja ženski mozak. preobrazća ga “u mamin mozak”. U trenutku začeća dve nedelje nakon oplodnje, jajašce se usañuje u zid maternice i veže na krvotok žene u ženinu telu i mozgu počinju hormonalne promjene: porast nivoa progesterona (10-20 puta) dojke postaju osjetljive, a mozak smiren, pojačan rad centara za žeñ i glad (prvo tromesečje – mučnine) u četvrtom mesecu se mozak naviknuo na velike hormonalne promene, nastupa umirujuće delovanje progesterone. Visoki nivo estrogena tokom trudnoće štite od hormona stresa (poput kortizola kojeg u velikim količinama proizvode fetus i posteljica) ne rezultiraju osećajem stresa, već podstiću trudnicu da pazi na svoju sigurnost, ishranu i okolinu i čine je manje usredsreñenom na druge zadatke. Istraživanja na životinjama pokazala su da se u trudnoći korteks povećava što ukazuje na složenost i fleksibilnost mozga. Ženki fetus šalje signale nivo progesterona naglo pada, a mozak i telo trudnice preplavljuje oksitocin koji izaziva kontrakcije maternice tokom poroñaja, dodatna količina oksitocina i dopamina izaziva euforiju pri poroñaju i izoštrava čula sluha dodira, vida i mirisa za nekoliko sati ili dana. Majku preplavljuje neodoljiv zaštitnički osjećaj/nagon, agresivnost, tj. snaga i odlučnost da se brine za to malo biće. To je možda najveća promena u doživljaju stvarnosti u životu žene Pojačana budnost majke tj. moždani centri za vid, sluh i kretanje usmereni su na nadziranje i praćenje deteta. Natupa ponovna procena uloge njena supruga kao hranitelja. Očev mozak Couvadeov sindrom (65%) je uobičajen fenomen mentalnog stanja gde su izraženi prividni fizički simptomi tokom trudnoće za koje nisu poznate psihološke osnove: probavne smetnje, smanjen ili povećan apetit, dobitak na težini, dijareja ili opsitipacija, zatvor, glavobolja, zubobolja...prema naučnicima predstavlja način uspostavljanja uloge oca i ekspresija somatizirane anksioznosti, pseudoroditeljskog rivalstva/suparništva, identifikacije s fetusom, ambivalentbosti prema očinstvu, iskaza očinstva ili ljubomore zbog rañanja hormonalne promene (pre poroñaja poveća se nivo prolaktina i do 20 posto, udvostručuje se razina kortizola; nakon poroñaja nivo testosterona se snižava za trećinu, a estrogena povećava) Zaljubljenost u bebu - Majčinska ljubav na snimcima mozga sličana je romantičnoj ljubavi (zasvetlila područja koja aktivira oksitocin) kod obe vrste ljubavi porast dopamina i oksitocina u mozgu dovodi do vezivanja, deaktivirajući kritičko mišljenje i negativne emocije te aktivirajući krugove za prijatnost koji pobuñuju osećaj ushićenosti i povezanosti (isti krug koji se aktivira intimnom komunikacijom i orgazmom) Dojenje i zbunjeni mozak - Dojenje može produžiti i potencirati nedostatak mentalnog fokusa ili stanje zbunjenosti, opijenosti i blage rastrešenosti (Kathy). Nivo zbunjenosti može biti zabrinjavajući: iskusna naučnica nije bila u stanju prisetiti se ni najosnovnijih reči i fraza kako bi mogla voditi inteligentan razgovor. Kod mnogih majki simptomi „apstinencijske krize“ kada su fizički odvojene od svojih beba izazivaju: strah, teskobu, napade panike Mogući razlog su snižavanje nivoa oksitocina koji smanjuje stres - kada svoje bebe odbijaju od sise što dovodi do ublažavanja simptoma uznemirenosti i teskobe izdajajući mlijeko. Poremećaj pažnje i problemi s poslom - Neke žene zbog povratka na posao doživljavaju čak i psihički slom Konflikt zbog razapetosti izmeñu odgovornosti, zadovoljstava te pritisaka zbog vaspitanja dece i s druge strane sopstvene potrebe za emocionalnim i financijskim resursima pojačavaju stres i teskobu, a javlja se smanjene mentalne sposobnostima za vaspitanje dece i obavljanje posla. I majka i deca mogu da zapadnu u duboku krizu. Je li zaposlena majka osuñena na neuspjeh? Muškarac u njenom životu Tri tipa muškaraca su privučeni ženom-maminom kćeri. Prvi je mladi neiskusni muškaracdječak koji joj je veoma sličan i sa kojim ona u mladosti otkriva tajne ljubavi i seksualnosti-novine za 129

njih oboje. Drugi tip muškarca je žilavi, ulični tip kojeg ova »djevojčica iz dobre kuće« privlači svojom finoćom, popustljivošću i blagošću – onim što u njegovom vlastitom imidžu nedostaje. Ona je takoñe privučena njegovim magnetizmom, seksepilom i dominantnom ličnošću. Treći tip muškarca koji voli žene-djevojčice je muškarac koji se iz raznih razloga ne osjeća dobro sa odraslim ženama. Ovaj tip muškarca uz ženu Persefonu može da bez ikakvih problema ostavlja utisak superiornijeg, starijeg, pametnijeg i sposobnijeg. Uz ravnopravnu ženu, on bi izgubio oreol dominacije i nadmoćnosti, i zato radije bira ovaj tip žena-maminih kćeri. Žena strukturirana kao Persefona se često osjeća rastrzana izmeñu mame i muža. Obično se zaljubi u nekog ko se njenoj majci ne sviña, i ko nije fini mladić kakvog je mama imala na umu. Persefonin muškarac se suprotstavlja maminim uticajima i petljanjima u njihov život, i zbog toga ga mama ne voli. Tada po prvi put ova žena dolazi u dublji konflikt sa svojom majkom, što je za nju razvojni izazov. Muž, koji osjeća da nema privatnosti u njegovom braku i da nepostoji ništa što mama ne zna ili u šta nije umiješana, traži od nje da se opredijeli sa kim će zapravo živjeti - s njim ili majkom. Uhvaćena u ovom konfliktu, ona ima dva izbora: ili se vraća majci i nastavlja da bude krhka mamina djevojčica, ili se opredjeljuje za suprotan pravac u razvoju, ka zrelosti i samostalnosti. Mozak zrele žene Danas: povećan broj žena koje dožive menopauzu i do trećine života prožive nakon klimakterija. Prije 1800. god smrt je sledila kratko nakon menopauze . Prethodno depresivne imaju veći rizik za depresiju u menopauzi. Umesto zaključka možemo naglasiti seedeće: “Dok se ustroj ženskog mozga nije promijenio milijunima godina, suvremeni izazovi različitih faza ženskog života sasvim su drugačiji od onih s kojima su se suočavale naše pramajke. U 21. vek žene su ekonomski nezavisne, imaju slobodu odabira hoće li i kada rañati decu tokom svog mnogo dužeg perioda života, a tehnologija omogućuje istovremeno prebacivanje s profesionalnih na kućanske poslove i obratno. Pa opet, čini se da su zahtevi stavljeni pred modernu ženu postali sve veći. Stoga žene moraju iskoristiti svoj mozak za stvaranje nove paradigme za upravljanje svojim profesionalnim i privatnim životom. Naučne činjenice o funkcionisanju ženskog mozga, načinu na koji doživljava stvarnost, reaguje na emocije kod drugih te brine i o bližnjima- ženska su stvarnost. Potreba da funkcionišu u svom punom potencijalu i koriste se uroñenim sposobnostima dobivaju i naiučno objašnjenje. Žene imaju biološki imperativ istrajavanja na društvenom ugovoru koji će uvažiti njih i njihove potrebe. Od toga zavisi i žena budućnost i budućnost njihove dece.” Strah od trudnoće Strah od trudnoće je bolna patnja mnogih žena, ali i njihovih partnera. Najčešće se u psihoterapijskoj praksi ispoljava kao strah od neželjene trudnoće. Tada par preduzima sve mere zaštite, što ženi omogućava da suzbije strah ili da ga drži pod kontrolom. Ipak, u ne malom postotku, i pored toga što su sve mere zaštite preduzete, strah od trudnoće dobija neurotske razmere, intenzivan je i preteran, osiromašuje seksualno funkcionisanje para. Žena je stalno napeta, izbegava odnose anticipirajući opasnost, ne uživa i često ne doživljava orgazam. Muškarac, prečesto frustriran, razvija smetnje erekcije, pa i pravu erektilnu disfunkcionalnost. Strah od trudnoće može da ima i mnogo dublje intrapsihičke i razvojne korene i da ukazuje na stepen ženinog prihvatanja ženskosti i ostvarenja seksualnog identiteta. Pored seksualne neuspešnosti, posledice mogu da budu i znatno složenije i da se ispolje kao psihogeni sterilitet, to jest nemogućnost žene da ostvari reproduktivne ciljeve i pored toga što je potpuno zdrava. Ove žene se ne mire s promenom telesne slike (telo se menja, deformiše, nešto živo se stvara u njemu, što se ne može tolerisati) i novom vrstom odgovornosti, kojoj nisu dorasle (ne može se prekinuti kada jednom do toga doñe, ne može se pobeći od opasnosti i straha koji može da nastupi tokom trudnoće)." "Strah od trudnoće Strah od trudnoće je bolna patnja mnogih žena, ali i njihovih partnera. Najčešće se u psihoterapijskoj praksi ispoljava kao strah od neželjene trudnoće. Tada par preduzima sve mere zaštite, što ženi omogućava da suzbije strah ili da ga drži pod kontrolom. Ipak, u ne malom postotku, i pored 130

toga što su sve mere zaštite preduzete, strah od trudnoće dobija neurotske razmere, intenzivan je i preteran, osiromašuje seksualno funkcionisanje para. Žena je stalno napeta, izbegava odnose anticipirajući opasnost, ne uživa i često ne doživljava orgazam. Muškarac, prečesto frustriran, razvija smetnje erekcije, pa i pravu erektilnu disfunkcionalnost. Strah od trudnoće može da ima i mnogo dublje intrapsihičke i razvojne korene i da ukazuje na stepen ženinog prihvatanja ženskosti i ostvarenja seksualnog identiteta. Pored seksualne neuspešnosti, posledice mogu da budu i znatno složenije i da se ispolje kao psihogeni sterilitet, to jest nemogućnost žene da ostvari reproduktivne ciljeve i pored toga što je potpuno zdrava. Ove žene se ne mire s promenom telesne slike (telo se menja, deformiše, nešto živo se stvara u njemu, što se ne može tolerisati) i novom vrstom odgovornosti, kojoj nisu dorasle (ne može se prekinuti kada jednom do toga doñe, ne može se pobeći od opasnosti i straha koji može da nastupi tokom trudnoće)." (http://www.youtube.com/watch?v=_CG0zmAP06U) http://www.youtube.com/watch?v=LuyQQlfR1uU&feature=relate d, http://www.youtube.com/watch?v=5qz-gdWtKaM (Brizendine L. Ženski mozak (2008). Zagreb: Profil International)

DEFINICIJA MENOPAUZE 1. Da li je menopauza normalan dogañaj ili bolest?; 2. Prerana menopauza; 3. Kasna menopauza; 4. Simptomi menopauze; 5. Nepravilnosti menstruacionog ciklusa; 6. Talasi vrućine, valunge; 7. Psihološke promene; 8. Promene na sustavu polnih i mokraćnih organa (urogenitalna atrofija; 9. Osteoporoza; 10. Promene konstitucije tela; 11. Promene kože; 12. Centralni nervni sistem, 13. Srce i krvni sudovi; 14. Druge promene i 15. Lečenje

Da li je menopauza normalan dogañaj ili bolest?

Menopauza je prirodan dogañaj u životu žene. Prosečno vreme javljanja menopauze nije se promenilo vekovima. Znatno se produžilo trajanje ljudskog života, tako da današnja žena provede trećinu života u postmenopauzi. U telu žene u periodu oko menopauze nastaju promene koje su posledica smanjenog stvaranja hormona u jajnicima, prvenstveno estrogena. U proseku, već nakon četrdesete godine života (a ponekad i u kasnijim tridesetima) stvaranje hormona u jajnicima počinje polako slabiti, što se postepeno nastavlja do 44-45. godine. Od tada pa još otprilike 5-10 godina traje prelazno doba, koje se u običnom govoru naziva klimakterijum. Lekari više koriste reć perimenopauza za vreme promene pre prestanka samoga krvarenja uključujući i godinu dana nakon prestanka mesečnih krvarenja. Kada stvaranje hormona u jajnicima padne ispod nivoa koji izaziva menstruaciju, ona izostaje. Menopauza je poslednje fiziološko krvarenje iz maternice koje prosečno nastupa oko 51. godine života, iako je normalan raspon prilično velik: od 40-58. godine. Period posle menopauze jeste postmenopauza, a oboje utvrñujemo naknadno ako krvarenje nije nastupilo u sledećih godinu dana, pod uslovom da niste trudni, ne dojite ili uzimate lekove koji mogu uticati na menstrualni ciklus. Tek mali deo žena ima uredne cikluse do samoga kraja nakon kojih usledi menopauza. Prerana menopauza Kod nekih žena menopauza može nastupiti i pre 40. godine. Reć je o preranoj menopauzi. Uzroci mogu biti različiti: u nekim porodicama menopauza se pojavljuje ranije pa je očigledno reć o genetskim uzrocima. S druge strane, u nekim bolestima, posebno autoimunima (npr. reumatoidni artritis, mijastenija gravis, i dr.), mogu biti oštećeni i jajnici pa takve bolesnice mogu takoñer imati preranu menopauzu. Neki lekovi i medicinski postupci mogu biti uzrokom menopauze. Odstranjivanje maternice s kojom su se nekada uobičajeno odstranjivali i jajnici takoñer dovodi do menopauze. Budući da je uloga estrogena za održavanje zdravlja žena danas bolje poznata, jajnici se pri tom operativnom zahvatu pošteñuju. Ipak, kako pri operativnom odstranjivanju maternice nije moguće izbeći mikrooštećenja sitnih krvnih sudova koje opskrbljuju krvlju jajnike, menopauza kod tih žena nastupi ipak nešto ranije. Odstranjivanje samih jajnika (npr. zbog maligne bolesti) još je jedan od uzroka menopauze, kao i primena hemoterapije ili zračenja u području karlice. Sportašice, koje zbog 131

intenzivnih treninga izgube menstruaciju, žene koje doje i nemaju menstruacije, žene obolele od anoreksije nervoze (takoñer gube menstruaciju), u stanju su privremene menopauze ako se kasnije ponovno uspostave menstruacioni ciklusi. Ako to stanje potraje duže, mogu se javiti simptomi i zdravstveni rizici zbog nedostatka estrogena. Kasna menopauza - Kasnom menopauzom smatra se ona koja nastupi nakon 55. godine. Simptomi menopauze: Pored Nepravilnosti menstruacionog ciklusa u menopauzi se javljaju i brojni drugi simptomi. Odve ćemo navesti neke od njih. Talasi vrućine, valunge Talasi vrućine traju od nekoliko meseci do nekoliko godina (najčešće 3-5), a mogu se ponovno pojaviti ako se lečenje prekine. Prema jednom istraživanju, manji broj žena ima talase vrućine i u osmoj deceniji života. Osnovni je uzrok u "kvaru na termostatu", centru za regulaciju telesne temperature koji se nalazi u mozgu i koji je takoñer osetljiv na smanjenje nivoe estrogena, iako se tačan mehanizam još uvek ne zna. Uobičajeno su talasi vrućine praćeni znojenjem (češće noću) i ubrzanim radom ("lupanjem") srca, te osećajem uznemirenosti, retko osećajem panike. Mogu otežavati poslovnu i uobičajene dnevne aktivnosti zbog dugotrajne neispavanosti i posledičnog umora. Nastaju zbog povećana protoka krvi u površnim (potkožnim) krvnim sudovima zbog pokušaja tela da smanji telesnu temperaturu. Psihološke promene Na sreću, ipak nisu sve žene podložne pojavi takvih simptoma. Neke ih imaju u znatno blažem obliku i traju znatno kraće. Ukupna promena koju pojedina žena oseti ipak nije samo rezultat nedostatka hormona i jačine simptoma. Na nju utiču i mnogi drugi faktori kao što su svakodnevni stresovi uobičajeni za žene u tom dobu i mogućnosti (ili nemogućnosti) psihološkog prilagoñavanja na njih, različita očekivanja, odrastanje i odlazak dece od kuće, uočljive posledice starenja, blizina penzionisanja itd. Svi oni ponekad mogu biti uzrok potištenosti i drugih promenama raspoloženja, koje se poput domina nadovezuju jedna na drugu. Žene koje su pre bile sklone depresivnom ponašanju mogu tokom perimenopauzalne promene oboleti od prave depresije koja se manifestuje hroničnim umorom, gubitkom interesovanja za uobičajene sadržaje i životne aktivnosti i potištenošću. Nasuprot tome, žene koje su spremnije početi drukčije živeti, opisat će iskustvo s menopauzom kao period u kojem su ostvarile veće ispunjenost životom, unapredile ili poboljšale svoje odnose s ljudima iz porodice ili poslovne i druge okoline. Druge promene: Dosta česte zdravstvene tegobe kod žena u perimenopuzi i postmenopauzi su: promene u/na sastavu polnih i mokračnih organa, tzv. urogennitalne smetnje, osteoporoza, promene konstitucije tela, na koži, centralnom nervnom sstemu, srcu i krvnim sudovima. Starenje i nedostatak estrogena mogu dovesti i do promena na desnima i zubima, očima (suvoća oka ili prekomerno suzenje), noktima (postaju suvi i lomljivi), itd. Saveti za žene u menopauzi Što možete učiti sami za sebe? Redovne vežbe pomoći će u održanju mišićnog tonusa, ženstvenog izgleda, dobrog osećanja i optimalne telesne težine. Brža šetnja bolja je od plivanja na primer, ali može se kombinovati jedno i drugo. Da bi se kost pregrañivala i na taj način održala potrebnu čvrstinu, potrebno je potsticat vežbama opterećenja (brža šetnja, i sl.). Ne preterujte s prekomernim povremenim vežbanjem; najpovoljnije deluje trajno vežbanje prilagoñeno vašim sposobnostima. Održavajte dobru kondiciju. Vežbanjem aktivirate srce i krvne sudove i sprečavate moguće komplikacije promena na tim organima. Nakon vežbanja osećat ćete se bolje, a bolje ćete i spavati. Ako budete vežbali na večer pre spavanja, možda ćete pogoršati probleme u vezi sa nesanicom. Pripazite na odmeren unos prehrambenih namirnica; nakon pedesete godine života uz do tada uobičajen način ishrane možete postati skloniji prekomernoj težini. Brinite se za sebe nastojeći ostati i 132

mentalno aktivni, jer to će vam sigurno pomoći u nadolazećim godinama. Ne ustručavajte se razgovarati s lekarom: nakon što vam odgovori na pitanja o povoljnim efektima i rizicima te izloži mogućnosti lečenja moći ćete doneti ispravnu odluku. Ne zanemarujte kontrolne preglede kada je za njih vreme, jer time ostajete bez lekarskog nadzora, koji je vrlo važan u periodu života u kojem se nalazite. Uz to gubite priliku da se postojeće lečenje prilagodi ili unapredi ako zatreba.

Hormoni u menopauzi - i štetni i korisni

Po okončanju supstitutivne hormonske terapije (SHT) u menopauzi i dalje postoji opasnost od pojave raka dojke, ali nestaje opasnost od kardiovaskularnih oboljenja, pokazali su rezultati istraživanja grupe američkih lekara. Američki istraživači, čiji su nalazi objavljeni u Časopisu Američkog lekarskog udruženja (Journal of the American Medical Association), došli su do tih zaključaka obavivši istraživanje na 15.730 žena u menopauzi starosti od 50 do 79 godina koje su bile podeljene u dve grupe od kojih je jedna primala SHT, a druga placebo. Praćenje zdravstvenog stanja tih žena po završetku primanja terapije pokazalo je da je kod žena koje su bile pod SHT po okončanju terapije ubrzo došlo do nestanka opasnosti od kardiovaskularnih problema (srčanih napada, moždanih udara ili duboke venske tromboze), dok je opasnost od pojave raka dojke najmanje dve do tri godine nakon završetka terapije ostala na istom nivou kao i u periodu uzimanja hormona. Naučnici su registrovali i 27 odsto više slučajeva raka dojke meñu ženama pod SHT-om, nego kod onih koje su primale placebo, a kod prvih je bilo i 63 odsto slučajeva raka svih vrsta više nego kod drugih. Ti rezultati su naveli naučnike na zaključak da je potrebno sprovoditi redovnu mamografiju žena koje su više godina primale hormonsku terapiju, čak i nakon njenog završetka. Jedna nedavna analiza je prvi put pokazala smanjenje broja novih slučajeva raka dojke u 2005. godini meñu ženama u Francuskoj, što se, kako navodi francuska štampa, vezuje za smanjenje korišćenja SHT-a. Iste tendencija primećena je i u SAD, Kanadi i Nemačkoj. Zdravlje

UTICAJ HRANE NA MENOPAUZU 1. Šta jesti?; 2. Izbegavajte i 3. Debljanje nakon menopauze

Smatra se da zdrava ishrana i redovno i telesne vežbe osiguravaju dugotrajno zdravlje. Neki lekari smatraju da takav stil života pomaže smanjenju rizika obolijevanja od koronarne bolesti srca i osteoporoze. Preporučuje se izbor hrane siromašnim zasićenim mastima i holesterolom. Masti sadrže više kalorija nego svi ugljeni hidrati (masti 9 kcal/gr do ugljeni hidrati 4 kcal/gr). Unos masti ograničiti na manje od 30% dnevnih kalorija. Šta jesti? Delovanje fitoestrogena može biti estrogeno ili antiestrogeno. U menopauzi žene imaju manje sopstvenih estrogena, te se fitoestrogeni iz hrane vežu na slobodne receptore ispoljavajući estrogeno delovanje, a u reprodukcionom periodu žene nivo vlastitih estrogena je normaln, fitoestrogeni iz hrane se takmiče za receptorska mesta, te ñ eluju kao antiestrogeni. Jedite voće, povrće, žitarice i cerealije posebno one bogate vitaminom C i karotenom, što podrazumeva naranče, grejp, mrkvu, paradajz, brokulu, kupus i zelenolisno povrće. Takva je hrana glavni izvor vlakana i važan izvor vitamina i minerala. Povećajte unos graka, leće, kikiriki, zobene pahuljice, jabuke, bademe. Izbegavati brzu hranu, kofein i alkohol, pušenje, stres, prekomernu tekesnu težinu, uzimati dovoljno belančevina. Povećajte unos vitamina C, Vitamina B5 te cinka ali tek ako se utvrdi nedostak istih. Debljanje nakon menopauze Česta žalba žena u četrdesetim i pedesetim godinama je gomilanje kilograma i teško zadržavanje do tad uobičajene kilaže. Takoñer je primećeno da se višak kilograma gomila oko struka, pre nego na bokovima bedrima. No, gomilanje kilograma nije neizbežno. Potrebno je poduzeti neke korake pre nego što se počnu gomilati, a ako se obim Vašeg struka počeo povećavati, nikad nije kasno započeti s dijetom i telsnim vežbama.Za mnoge žene promena telesne težine počinje nekoliko godina pre menopauze, u perimenopauzi. U tom vremenu žene dobiju po pola kilograma svake godine. Promena 133

nivoa hormona nisu uvek jedini uzrok višku kilograma. Starenje i činioci načina života igraju veliku ulogu, poput nedovoljnih telesnih vežbi i fizičke aktivnosti. Pokazalo se da žene u menopauzi vežbaju manje od ostalih žena, što može dovesti do nakupljanja neželjenih kilograma. Osim toga, broj kalorija koji su potrebni u tom dobu je puno manji pa se automatski ishranom unosi višak kalorija, a zbog fiziološke zamene mišića masnim tkivom u procesu starenja, manji broj mišića sagoreva kalorije. Genetika takoñer ima važnu ulogu u debljanju. Ako Vaši roditelji ili roñaci imaju višak masnog tkiva u struku, velika je verovatnost da ste i Vi predisponirani za to. Nakupljanje viška kilograma takoñer može imati ozbiljne posledice na Vaše zdravlje. Može povećati rizik visokog holesterola u krvi, visokog pritiska i inzulinske rezistencije, što može dovesti do dijabetesa tip 2. Ovi faktori čine povećani rizik obolevanja od srčanih bolesti i infarkta, moždanog i srčanog. Takoñer postoje dokazi da debljina u menopauzi povećava rizik obolevanja od raka dojke. Žene koje se udebljaju 10 kilograma posle menopauze imaju 20% veći rizik obolevanja od raka dojke. No žene koje izgube 10 kilograma posle menopauze imaju isto toliko, pa čak i veću šansu neobolevanja od raka dojke-čak 23% na izgubljenih 10 kilograma. Čak i manju broj izbubljenih kilograma posle menopauze vodi do skromnijeg smanjenja rizika. Nema čarobne formule kako izbeći debljanje u menopauzi. Strategija održavanja telesne tećine je ista kao i u svakom periodu: pripaziti koliko jedete i dovoljno telesne aktivnosti. Aerobne vežbe potiču metabolizam i pomaže sagorevanju masti. Možete biti fizički aktivni čak i ako se ne uključite-više se posvetitie aktivnostima koje volite, poput održavanja bašte ili plesanja, šetajte duže ili vozite bicikl. Postavite sebi za cilj da budete aktivni 30 minuta ili više većinu dana u nedelji. Povećana i fizička aktivnost koja uključuje i trening snage je bitan faktor održavanje zdrave grañe tela-više mišićne mase, a manje masnog tkiva kako starite. Obratite pažnju na hranu koju konzumirate i smanjite broj kalorija koji unosite svaki dan. Mešovtita ishrana koja uključuje voće i povrće može smanjiti broj kalorija i gubiti na telesnoj težini. Nemojte preterano smanjiti unos kalorija jer će inače reagovati čuvajuči energiju, a tako će se višak kilograma teže topiti. Budući da se metabolizam usporava s godinama, trebat ćete unositi 200 kalorija manje da biste održali težinu kakvu ste imali u četrdesetim godinama. To ne bi smeo biti problem ako jedete samo kad ste gladni i samo onoliko količinu koja je dovoljna da zadovoljite glad. Unošenje velikih količina masne hrane povećava broj kalorija što može dovesti do nakupljanja kilograma. Ograničite unos masti na 20-35% kalorija koje dnevno uzimate. Konzumirajte masti iz zdravijih izvora poput maslinovog, suncokretovog i kikirikijevog ulja. Na kraju je bitno naglasiti da je menopauza normaln period života koje sve žene prolaze, a promene koje kroz koje žene prolaze su normalne i slične kroz svih žena. Nakupljanje suvišnih kilograma, posebno oko struka, je česta, no ne i nužna pojava u menopauzi koja se može prevenirati. Debljina posle menopauze osim što estetski izgleda nezadovoljavajuće, sa sobom nosi i opasne zdravstvene posledice. Prevencija uključuje povećanu telesnu aktivnost i smanjen unos kalorija.

PSIHOGENI STERILITET 1. Šta se danas uopšte zna o psihogenom sterilitetu?; 2. Psiha protiv plodnosti; 3. Predpostavljeni tipovi neplodnih žena; 4. Agonija indetiteta; 5. Premenstrualni sindrom (PMS); 6. Dijagnoza; 7. Vežbajte i izbegavajte soli i kofein; 8. Produžene i obilne menstruacije; 9. Neuredne menstruacije - produženi ciklus i 10. Šta znači neuredna menstruacija?

Problem

psihogenog steriliteta je kompleksan. Ako ne postoje ubedljivi naučni dokazi da je sterilitet kod izvesnih parova posledica dejstva psiholoških faktora, nesumnjiva je činjenica da sam sterilitet uzrokuje stres. Šta se danas uopšte zna o psihogenom sterilitetu? Uobičajeni stav u medicini, da sve što se ne može objasniti trenutnim saznanjima egzaktne nauke pripada oblasti psihologije, ogleda se posebno u domenu afertiliteta i steriliteta. Veruje se da afertilnost pogaña oko 10% parova, a meñu njima oko 10 do 20 % nema očigledne medicinske uzroke svoje neplodnosti. Ovaj mit o magičnoj moći psihologije da objasni pojavu steriliteta u slučajevima kad je tradicionalna medicinska nauka nemoćna, kao i da svojim intervencijama pomogne rešavanju tako delikatnog problema, počiva na dvema realnim situacijama: gubitku menstruacije kod žena koje su 134

smeštene u koncentracione logore i začeću nastalom nakon adopcije (usvajanja) deteta.Dok se u prvom slučaju objašnjenje može naći u potrebi žene da se biološka egzistencija sačuva prekidom gubitka krvi u situaciji kad je unos hrane smanjen, podatak da izvesni parovi koji su mnogo godina bili bez dece dobijaju sopstveno dete ubrzo nakon usvajanja, smatra se dokazom da postoji psihogena afertilnost. Ova pojava objašnjava se činjenicom da adopcija deteta smanjuje stanje napetosti koje je uzrokovano ambivalentnošću prema materinstvu, strahom od odgovornosti, itd. Suprotni stavovi, meñutim, ukazuju na to da ne postoji veza izmeñu iskustva materinstva i oslobañanja od afertilnosti: iskustvo materinstva u izvesnim slučajevima samo precipitira dogañaj, koji bi se u svakom slučaju dogodio pre ili kasnije. Drugi terapeuti navode da se psihološka intervencija lekara, koja prethodi odluci para da usvoji dete, u vidu saopštenja da ne postoji ili postoji mala šansa da se koriguje njihova afertilnost - bolje doživljava, nego li ostavljanje u neizvesnoj prognozi. Ideja da sterililet ili fertilitet mogu biti pod uticajem psiholoških faktora leži u osnovi brojnih legendi, dajući fertilnosti mitski karakter (bacanje pirinča ili žita na mladence, vezivanje cipela za automobil kojim mladenci odlaze na bračno putovanje)... Zaista, da li postoji psihosomatski poremećaj koji ima za posledicu naplodnost, pored odsustva telesnog oštecenja, ili poremećaja funkcija organa za reprodukciju? Psiha protiv plodnosti Brojni autori razmatrali su ulogu različitih puteva koji mogu uticati na pogoršanje fertilnosti, usled stimulusa s bilo kog nivoa polnih organa: iz vagine, uzrokujući hemijske promene koje uništavaju spermatozoide iz grlića materice, usled najčudnijeg, gotovo protivprirodnog mehanizma "antimalerinskog orgazma", u toku koga se sperma izbacuje iz grlića materice i vagine serijom nevoljnih grčeva (objašnjenje zbog čcga žena u momentu doživljavanja orgazma ne može ostati trudna) iz jajovoda, provocirajući funkcionalne smetnje u vidu grča. Novija istraživanja ukazuju na postojanje antispermatičnih antitela u krvi normalnih žena. Takva inkompatibilnost kod čoveka, koju u životinja odgajivać može rešiti zamenom mužjaka, verovatno je cena monogamije. Kako objasniti uticaj emocija na pogrešno funkcionisanje pojedinih delova, ili čitavog genitalnog trakta? Prva veza na koju je ukazano jeste ta, da je sterlitet udružen s frigidnošću, a da orgazam olakšava začeće, te da se lečenjem jednog problema automatski rešava drugi problem (H. Deutsch: "Za normalnu ženu koitus psihološki predstavlja prvi akt materinstva... način na koji se akt odvija za nas je često pokazatelj strukture njene ličnosti, posebno dela njene ličnosti koji je u direktnoj vezi za oplodnjom"). Kasnije istraživanje ukazala su na to da "kada žena želi da bude trudna, ona sve više postaje frigidna u odnosu na partnera". (Benedek). Nesumnjivo je dokazano da se stanje napetosti zapaža češće u sterilnih žena, nego što pokazuju žene koje su rañale. Najčešće je ono povezano s emocionalnim sokom koji utiče na promenu funkcija hormona, sa strahom od trudnoće i pobačaja, ili je uzrokovano bračnim, profesionalnim ili drugim egzistencijalnim problemima. Predpostavljeni tipovi neplodnih žena Nema dovoljno pouzdanih dokaza o ulozi strukture ličnosti u afertilnosti žena, najpopularnija hipoteza je u vezi s ambivalentnim stavom u odnosu na materinstvo. Bez obzira na intenzitet ispoljavanja svesne želje da se postane majka, sugeriše se daje to u stvari maska nesvesne reakcije na materinstvo. Pretpostavljeni efekat ovog konflikta, izmeñu želje da se ima dete i strepnje kako biti majka, jeste kočenje jednog ili više mehanizama neophodnih za oplodnju. Pri pokusaju da se opišu psihološki tipovi sterilnih žena najčešće se pominju: psihička i /ili emocionalna nezrelost: slabe, osećajne, prezaštićene zavisne žene, koje prikrivaju svoju agresivnost prema majci; maskulini / agresivni tip, koji odbija žensku ulogu, pa samim tim i materinstvo; naglašeno materinski tip, koji investira svoj materinski duh pre svega u svog supruga i tretira ga kao sina; biti roditelj predstavlja ozbiIjnu pretnju bliskosti bračnih partnera i začeće se nesvesno izbegava, žensko-erotivni tip, za koji je materinstvo teškoća, izvor briga, opsesivni tip, visokih intelektualnih potencijala, koji ne može da reši konflikt profesije i svoje uloge u domaćinstvu i nerado se odriče ambiciozne karijere; hronično anksiozne žene, koje nisu u stanju da se emocionalno investiraju u trudnoću. Ovi tipovi žena posebno se opisuju, jer je tako pogodnije, ali mogu postojati u različitim kombinacijama. 135

Treba naglasiti da u psihološkoj literaturi ima i suprotnih stavova, prema kojima ličnost sterilnih žena nije ni po čemu specifična, posebno maskulina ili infantilna jer nepostoje relevantni podaci iz ozbiljnih kliničkih istraživanja, koji bi potvrdili hipotezu o tipičnom profilu takvih ličnosti. Razmatrajući nesvesne mehanizme sterilnih žena, Loftus konstatuje predominaciju majčine i odsustvo očeve figure (otac slab, odbačen ili odsutan) i sputanu agresivnost prema majci (strah od gubitka njene ljubavi, osećanje krivice zbog neprijateljskih osećanja prema majci). Langer je pokazao da su izvesne sterilne žene ostale trudne nakon što su proživele težak period (ratovi, ekonomske neprilike), jer su tada imale osećaje da su okajale svoje grehe. Ortodoksni sledbenici Frojda analizirali ,su odnos sterilne žene, sa slikom koju je imao otac u njihovom životu. Frojd je, naime, ukazao na to da se u normalnoj evoluciji žene želja za penisom u preedipalnoj fazi psihoseksualnog razvoja progresivno zamenjuje željom da se ima dete, najpre od oca, potom od muža. U izvesnim slučajevima veza za oca ostaje kao privilegovana relacija žene koja je sterilna, zbog toga što bi svako začeće imalo karakter opasne incestuoznc veze. Kod infantilnih žena koje nikada nisu napustile primami odnos otac — kćerka i postoji nesvesna želja da se održi ovakav odnos, koji bi bio naružen prisustvom deteta koje je začeto od drugog čoveka. Agonija indetiteta Problemi afertilnosti i terapijske procedure, navode parovi podvrgnuti ispitivanju i lečenju, tretiraju se kao stresogeni doživljaj, a žene ih opisuju kao najvecu životnu krizu koju su ikada iskusile. Myers iznosi iskustvo da se žene prijatnije osećaju kad govore o fertilnosti, iskazujući svoje emocije, dok muškarci imaju potrebu da se prikažu jakima, prikrivajući svoja osećanja kroz rad ili neki hobi. Nesposobnost da se začne ili iznese trudnoća predstavlja narcističku povredu ličnosti i značajan psihološki gubitak. Pacijenti koji su iskusili ove probleme izjavljuju da se ne osećaju pravim muškarcem ili pravom ženom. Ovakvo osećanje često se odražava na seksualno ponašanje: pacijenti mogu izbegavati seksualne aktivnosti ili, u pokušaju natkompenzacije, odaju se pomamnim seksualnim aktivnostima. Novi način tretiranja afertilnosti donose i mnoge dileme: da li se lečiti u svom mestu, ili putovati u poznate centre, kome se obratiti, da li su mere lečenja dovoljno efikasne? Dijagnostička procedura i tretman afertilnosti izuzetno su skupi, često zahtevaju preformulaciju seksualnih odnosa i njihovo odvijanje po od lekara propisanim pravilima. Menstrualni ciklus i ovulacija podvrgavaju se uticaju hormona koji se doziraju, jajna ćelija se vadi iz ženskog tela, dok se spermatozoidi pribavljaju kroz akt masturbacije. Na taj način parovi su lišeni sopstvene seksualne intimnosti, a njihova uloga svodi se na objekte prokreacije. Tokom tretmana afertilnosti svaki menstrualni ciklus je kreščendo nade i uzbuñenja, koji se često završava razočaranjem. Takoñe, postoji i suprotan efekat i smanjena učestalost koitusa usled promena u raspoloženju. Stanway (198O)je skrenuo pažnju za rizik od jatrogeno izazvane nesposobnosti kod parova kojima medicinsko osoblje "ne da mira"! Afertilni parovi mogu povremeno doživljavati okolinu kao prepunu trudnih žena i srećnih roditelja. Činjenica da izvestan broj žena namerno abortira, ili postaje neodgovarajuči roditelj potencijalno je bolna za parove bez dece. Stoga, kod njih kontakt s tuñom decom može provocirati ljubomoru i bes, emocije koje kod njih izazivaju oseća krivice i čine prethodna zadovoljstva u druženju s prijateljima veoma bolnim. Sve ovo nameće ključno pitanje: koliko, zapravo, vremena, emocija, energije i novca treba potrošiti da bi neko postao roditelj? Problem je očigledno kompleksan: ako nema ubedljivih naučnih dokaza da je sterilitet kod izvesnih parova posledica neposrednog dejstva psihičkih faktora, nesumljivo je da on sam po sebi predstavlja stres. Istraživanja su pokazala veliku zastupljenost anksioznosti u toku lečenja steriliteta, ali i visok procenat depresije nakon neuspeha lečenja, čija klinička ekspresija veoma podseća na oplakivanje umrle bliske osobe. Bez obzira na to da li konačno rešenje problema zavisi od medicinske pomoći, ili je ono u domenu lične odluke zainteresovanih partnera, nameće se problem cene, koji odreñuje kvalitet života nesuñenih roditelja.* Stil života, 22. jun 2009. Pregled (99) .

Sterilitet kao životna kriza*

Kriza se javlja kao normalan odgovor na bolnu životnu situaciju tj. promenu u realnosti koja angažuje onaj nivo prilagoñavanja pojedinca koji je van njegovog svakodnevnog iskustva. To je period tokom kojeg osoba pokušava da pronañe načine da reši problem. Sterilitet je jedan oblik životne krize 136

koji ima uticaja na svaki vid života zajednice žene i muškarca -na njihove meñusobne odnose, doživljaj sopstvene ličnosti, seksualnost, profesionalni i društveni život, osećaj kvaliteta življenja, a može dovesti i do nastanka različitih psihičkih tegoba, koje se savladavaju sa manje ili više uspeha. U praksi najviše pažnje pridaje se fiziološkom aspektu neplodnosti. Psihološka strana problema često se ignoriše, a rezultat toga je da većina ovih ljudi pati u samoći, što je dodatni stres koji može imati negativan uticaj na uspeh lečenja. Sterilni parovi imaju na umu da postoji mogućnost neostvarenja željene trudnoće i roñenja deteta. Psihološka priprema i podrška paru pomaže da se suoči sa tim i prevlada tu teškoću. Put od prihvatanja postojanja problema do njegovog rešenja sastoji se iz nekoliko faza, a kroz iskustvo i strpljenje tokom prolaska kroz njih partneri će moći da nañu najbolje rešenje. Shvatanje i prihvatanje postojanja problem. Većina ljudi pretpostavlja da može imati decu kad poželi. Shvatanje i prihvatanje situacije, da se nakon nekoliko meseci ili godina pokušavanja njihovi snovi ne ostvaruju, dovodi do iznenañenja, neverice, zabrinutosti, pa čak i poricanja postojanja problema. Tokom ove faze dominiraju osećanja ljutnje (kao reakcija na gubitak kontrole nad situacijom), krivice (zbog nekih prošlih postupaka koji su mogli, po njihovom mišljenju, da doprinesu nemogućnosti ostvarenja željenog: predbračni seksualni odnosi, abortusi, polne bolesti, upotreba kontraceptivnih sredstava), samosažaljenja, zavisti (prema ljudima koji imaju decu). Svako neslaganje meñu partnerima, razlike u mišljenju dobijaju mnogo veći značaj nego što bi imali pod "normalnim" okolnostima. Uglavnom je žena ta koja prva shvata da problem postoji i predlaže muškarcu da potraže pomoć lekara. Medicinsko ispitivanje i postavljanje dijagnoze Tokom ove etape žena i muškarac tragaju za odgovorima. Medicinske procedure, kojima se treba podvrći da bi se utvrdio uzrok neplodnosti, mogu izazvati neraspoloženje, napetost, uznemirenost, dovesti do fizičke i psihičke iscrpljenosti. Kada je problem ustanovljen, neki parovi mogu osetiti olakšanje, kod drugih će dokaz da problem postoji izazvati osećanja krivice, samosažaljenja, tuge ("Zašto ja?"), a mogu doživeti i osećanje sramote i stida što nisu kao većina ljudi. Lećenje - u ovoj fazi životom para dominira želja za ostvarenjem trudnoće. To je stresni period u kojem postupak lečenja može dovesti do psihičkog i fizičkog umora. Preovladavaju osećanja neraspoloženja, nezadovoljstva, napetosti, straha, zabrinutosti za ishod lečenja. Seksualni odnosi postaju manje spontani, manje zadovoljavajući, doživljavaju se kao obaveza. Ovo je period emocionalnih "skokova i padova". Na početku lečenja puno je uzbuñenja, radosti i nade u uspeh, a ukoliko tretman ne uspe sledi razočaranje, žalost i sumnja u mogućnost ostvarenja željenog Rešenje - Ukoliko ne doñe do trudnoće nakon nekoliko pokušaja, par se suočava sa potrebom donošenja odluke da li će nastaviti ili prekinuti terapiju. Za mnoge će odluka o prekidanju lečenja biti propraćena osećanjima žaljenja, tuge, očajanja, ponekad olakšanjem. Neki partneri će odlučiti da malo predahnu od terapijskog postupka, da bi kasnije ponovo pokušali, drugi će se opredeliti za usvajanje deteta, a ostali će nastaviti život bez dece. Lečenje neplodnosti podrazumeva timski rad. Lekari, medicinske sestre, psiholozi pružaju medicinsku i psihološku pomoć i podršku, a postoje i postupci koje bi supružnici trebalo da primenjuju kako bi sebi olakšali "putovanje" kroz sve faze dijagnostičkoterapijske procedure. Osoba koja je u situaciji suočavanja sa snažnim životnim dagañajem pokušava da razreši nekoliko zadataka: da shvati značenje situacije, da se suoći sa realnošću, da ostane uključena u sve tokove života i milje kojem pripada (porodični, profesionalni, društveni život), da sačuva emocionalnu ravnotežu, da održi zadovoljavajuću sliku o sebi. Način na koji osoba rešava ove zadatke oslikava njene mahanizme prevladavanja koji predstavljaju psihičke i fizičke napore usmerene na savladavanje, redukciju ili toleranciju unutrašnjih i spoljašnjih zahteva koji se javljaju u kriznoj situaciji. Tokom prolaska kroz različite etape-od shvatanja i prihvatanja postojanja problema, preko medicinskog ispitivanja i lečenja do razrešenja problematične situacije, važno je da žena i muškarac: zajedno prolaze kroz sve faze i meñusobno komuniciraju, razumeju da su osećanja nezadovoljstva, ljutnje, neraspoloženja, napetosti, zabrinutosti, straha, tuge normalna, a razgovori i uzajamna podrška mogu pomoći u savladavanju ovih osećanja, razgovaraju sa ljudima koji imaju sličan problem jer "ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini"(I.Andri?), traže pomoć i podršku.

137

Agonija indetiteta vezana za nepolodnost, serilitet

Problemi afertilnosti i terapijske procedure, navode parovi podvrgnuti ispitivanju i lečenju, tretiraju se kao stresogeni doživljaj, a žene ih opisuju kao najvecu životnu krizu koju su ikada iskusile. Myers iznosi iskustvo da se žene prijatnije osećaju kad govore o fertilnosti, iskazujući svoje emocije, dok muškarci imaju potrebu da se prikažu jakima, prikrivajući svoja osećanja kroz rad ili neki hobi. Nesposobnost da se začne ili iznese trudnoća predstavlja narcističku povredu ličnosti i značajan psihološki gubitak. Pacijenti koji su iskusili ove probleme izjavljuju da se ne osećaju pravim muškarcem ili pravom ženom. Ovakvo osećanje često se odražava na seksualno ponašanje: pacijenti mogu izbegavati seksualne aktivnosti ili, u pokušaju natkompenzacije, odaju se pomamnim seksualnim aktivnostima. Novi način tretiranja afertilnosti donose i mnoge dileme: da li se lečiti u svom mestu, ili putovati u poznate centre, kome se obratiti, da li su mere lečenja dovoljno efikasne? Dijagnostička procedura i tretman afertilnosti izuzetno su skupi, često zahtevaju preformulaciju seksualnih odnosa i njihovo odvijanje po od lekara propisanim pravilima. Menstrualni ciklus i ovulacija podvrgavaju se uticaju hormona koji se doziraju, jajna ćelija se vadi iz ženskog tela, dok se spermatozoidi pribavljaju kroz akt masturbacije. Na taj način parovi su lišeni sopstvene seksualne intimnosti, a njihova uloga svodi se na objekte prokreacije. Tokom tretmana afertilnosti svaki menstrualni ciklus je kreščendo nade i uzbuñenja, koji se često završava razočaranjem. Takoñe, postoji i suprotan efekat i smanjena učestalost koitusa usled promena u raspoloženju. Stanway (198O) je skrenuo pažnju za rizik od jatrogeno izazvane nesposobnosti kod parova kojima medicinsko osoblje "ne da mira"! Afertilni parovi mogu povremeno doživljavati okolinu kao prepunu trudnih žena i srećnih roditelja. Činjenica da izvestan broj žena namerno abortira, ili postaje neodgovarajuči roditelj potencijalno je bolna za parove bez dece. Stoga, kod njih kontakt s tuñom decom može provocirati Ijubomoru i bes, emocije koje kod njih izazivaju oseća krivice i čine prethodna zadovoljstva u druženju s prijateljima veoma bolnim. Sve ovo nameće ključno pitanje: koliko, zapravo, vremena, emocija, energije i novca treba potrošiti da bi neko postao roditelj? Problem je očigledno kompleksan: ako nema ubedljivih naučnih dokaza da je sterilitet kod izvesnih parova posledica neposrednog dejstva psihičkih faktora, nesumljivo je da on sam po sebi predstavlja stres. Istraživanja su pokazala veliku zastupljenost anksioznosti u toku lečenja steriliteta, ali i visok procenat depresije nakon neuspeha lečenja, čija klinička ekspresija veoma podseća na oplakivanje umrle bliske osobe. Bez obzira na to da li konačno rešenje problema zavisi od medicinske pomoći, ili je ono u domenu lične odluke zainteresovanih partnera, nameće se problem cene, koji odreñuje kvalitet života nesuñenih roditelja. Autor: prof dr Srbobran Miljković Postavljeno: 15.01.2007 http://www.stetoskop.info/Psihogeni-sterilitet-461-c20content.htm , http://members.lycos.co.uk/elihlasiskrenost/psiholoski_aspekti_identiteta.htm

Premenstrualni sindrom (PMS) 1. Dijagnoza;2. Vežbajte i izbegavajte soli i kofein; 3. Produžene i obline menstruacije; 4. Neugodne menstruacijeproduženi ciklus i 5. Šta znači neuredna menstruacija?

Premenstrualni

sindrom predstavlja skup fizičkih i emocionalnih promena koje se javljaju neposredno pre menstrualnog krvarenja. Fizičke promene se obično manifestuju kao nadutost, zadržavanje tečnosti, porast telesne težine, osetljivost dojki, nadutost šaka i stopala, zatim kao slabost, muka, povraćanje, proliv, zatvor, glavobolje, promene na koži i problemi sa disanjem. Emocionalne promene su depresija, iritabilnost, napetost, uznemirenost, promene ponašanja, nemogućnost koncentracije i letargija. Za 2-5% žena premenstrualni sindrom (PMS) predstavlja veliki problem. Ali još veći broj žena ima blage ili umerene fizičke ili emocionalne promene pre menstruacije. Simptomi mogu nastati u bilo kom periodu tokom menstrualnog ciklusa i isčezavaju čim se pojavi menstrualno krvarenje. Problemi koji se javljaju nisu isti iz meseca u mesec, već se po intenzitetu menjaju. Na tegobe se najviše žale žene dvadesetih i tridesetih godina. Do danas se još ne znaju razlozi za nastanak premenstrualnog sindroma. Nesumnjivo je da su tegobe vezane za ciklične promene u 138

koncentracijama hormona, jer simptoma nema tokom trudnoće i posle menopauze. Stres dovodi do povećanja tegoba žene, ali uzrok njihovog nastanka.

Ublažavanje bola kod PMS Vežbajte i izbegavajte soli i kofein Izbegavanjem soli nekoliko dana pre menstruacije kod velikog broja žena smanjuje se nadutost i zadržavanje vode. Ako se izostavi i kofein, tada su tenzija i iritabilnost veoma malo izraženi, a osetljivosti dojki skoro da nema. Mnoge žene kažu da im vežbanje pomaže dovodeći do emocionalne relaksacije u periodu kada je ona neophodna. Kada žena zaključi da je nastanak tegoba predvidiv i da kratko traje, tada PMS lakše toleriše. Izvor: www.sciencedaily.com

DISMENOREJA I AMNOREJA 1. Dismenoreja i ishrana; 2. Ishrana koja uravnotežuje metabolizam eikosanoida podrazumijeva; 3. Amenoreja i 4. Alternativne mogućnosti

Dismenoreja

(Dysmenorrhoea, Algomenorrhoea) pojam je koji označava grčevite bolove za vreme menstruacije. Uglavnom je reć o bolovima u stomaku i krstima (od blagog do jakog intenziteta), a često im se pridružuju glavobolja, povraćanje i proliv. Razlikuje se primarna dismenoreja, koja nastaje s prvom menstruacijom i uglavnom je funkcionalnog karaktera, od sekundarne dismenoreje, koja se pojavljuje kasnije u životu i uglavnom je posledica neke druge bolesti u karlici, a najčešće endometrioze. Procenjuje se da oko 60% žena pati od bolnih menstruacija. Pod pojmom funkcionalni uzrok podrazumevaju se prirodni procesi koji se dogañaju potkraj menstrualnog ciklusa u materici, a čiji intenzitet prevazilazi intenzitet uobičajenog. Zbog iscrpljivanja funkcije žutog tela (corpus luteum - CL) i fiziološkog pada nivoa hormona žutog tela pri kraju ciklusa, nastupaju vazokonstrikcija krvnih sudova i ishemija sluznice materice praćeni oslobañanjem prekomernih količina prostaglandina tipa F2alfa koji uzrokuje snažne kontrakcije (grčeve) maternice. Drugi uzrok jakih bolova može da ima organski uzrok i podrazumeva organsku bolest kao uzrok nastanka bolnih menstruacija. Najčešći organski razlozi su endometrioza, polip materice, miom, suženje vrata materice i njene malformacije ili priraslice u maloj karlici. Dismenoreja i ishrana Mnogi stručnjaci smatraju da su simptomi dismenoreje posledica loši navika u ishrani, te nerešenih emocionalnih problema. Dismenoreju izazivaju prenaglašene kontrakcije, odnosno grč, stezanje mišića materice. U najvećem broju slučajeva razlog tih kontrakcija je funkcionalne prirode, odnosno reć je o prirodnom procesu koji se dogaña na kraju menstrualnog ciklusa u materici, a čiji intenzitet prevazilazi intenzitet uobičajenog. Kontrakcije materice nastaju preko "spojnih" mesta u tankom sloju vegetativnih živčanih vlakana koja oblažu matericu, a stimulisana su hormonskim i psihološkim faktorima. Hormonski činioci su hemijski prenosioci poruka, koji se nazivaju prostaglandini, a žene s dismenorejom imaju višak prostaglandina tipa F2alfa koji dovode do snažnih grčeva materice. Promene u načinu ishrane mogu smanjiti preveliku proizvodnju prostaglandina i uspostaviti ravnotežu. Zelene namirnice umanjuju probadajuće bolove i upalu. Dobro je jesti hranu od žitarica, mahunarki, zobenog brašna i zelenog povrća kuvanog na pari. Amenoreja Amenoreja je ekstremni oblik oligomenoreje, kada dolazi do privremenog (> 90 dana) ili potpunog izostanka menstruacionog krvarenja. Postoji više podela amenoreje, a najpraktičnija je podela na primarnu amenoreju (pacijenkinja nije ni dobila prvu menstruaciju) i sekundarnu amenoreju (pacijentkinja je dobila prvu menstruaciju). Primarna amenoreja označava izostanak prve menstruacije do punih 16. (18.) godina. Uzroci mogu biti na nivou hipotalamusa (Kallmannov i olfaktogenitalni sindrom, kao i anorexia nervosa), hipofize (tumori hipofize i drugi brojni neuroendokrini i psihološki činioci. Najčešći razlozi pojave sekundarne amenoreje (osim fiziološke amenoreje tokom detinjstva, u 139

trudnoći, za vreme dojenja i u postmenopauzi) su opšte bolesti (tbc, karcinomi, imunološke bolesti), poremećaji funkcije jajnika, poremećaji drugih endokrinoih organa (hipo - i hipertireoza, diabetes) kao i odstupanja u funkciji hipotalamusa i hipofize.

POREMEĆAJ SEKSUALNE FUNKCIJE 1. Šta znači poremećaj seksualne funkcije, 2. Pubertet i menarha

Nekada

se smatralo da o seksualnom odnosu posle 70. godine ne bi trebalo raspravljati. Meñutim, danas je prihvaćen stav da je intimnost veoma važna tokom čitavog života. Promene u seksualnoj želji su česte u odmaklom životnom dobu. Iako se želja za odnosom smanjuje, individualne varijacije su veoma velike. Pre postizanja kompletnog odnosa neophodna je duža predigra i duži period da bi partner doživeo orgazam. Ove promene su normalne konsekvence procesa starenja, ali one same po sebi ne čine da se u seksu manje uživa. Šta znači poremećaj seksualne funkcije? Smanjena seksualna želja. Problemi tokom seksualnog odnosa (kao što je impotencija ili bolan odnos) Problemi u seksualnom funkcionisanju, kao što je bolan odnos ili impotencija, obično su posledica nekog drugog poremećaja. Bolan odnos je čest kod žena u menopauzi i posledica je smanjene lumbrikacije (vlaženja) vagine. Impotencija može biti posledica stresa, depresije ili bolesti. Mnogi od ovih poremećaja mogu se lečiti. Potpuno otsustvo seksualne želje veoma je retko, izuzev kod teških bolesti, gubitka bračnog druga ili depresije. Smatra se da je 70% muškaraca starijih od 80 godina impotentno. S druge strane, samo je 20% muškaraca mlañih od 60 godina smanjene seksualne moći. Kod najvećeg broja impotencija je reverzibilna nezavisno od godina starosti. Koliko je ozbiljan poremećaj seksualne funkcije? Smanjenje ili gubitak seksualne želje ili moći ozbiljan je problem samo ako dovodi do smanjenja kvaliteta života Vas ili Vašeg partnera. Pubertet i menarha Pubertet kod devojčice počinje obično u osmoj godini života. Tada njena hipofiza počinje da stvara dva hormona od ključnog značaja: folikulostimulišući hormon (FSH) i luteinizirajući hormon (LH). Hormoni cirkulacijom dospevaju do jajnika, dovodeći do njihovog rasta i veoma značajnih promena. Jajnici na roñenju devojčice imaju jajne ćelije (jajašca, ovume) od kojih samo veoma mali broj tokom života dostiže stadijum sazrevanja i ovulacije. Te jajne ćelije ostaju “uspavane” sve dok na njih ne započne dejstvo hormona hipofize. Jajašca se tada uvećavaju i započinju sa stvaranjem spoljašnjeg sloja ćelija koje sintetišu hormon poznat kao estrogen. Tokom detinjstva devojčica stvara veoma male količine estrogena, ali, u vreme puberteta, nivo estrogena povećava se čak 20 puta. Sa promenama jajnih ćelija jajnici se uvećavaju. U to vreme nastaju i promene na ostalim unutrašnjim genitalnim organima devojčice. Uskoro se javljaju i spoljašnji znaci ovih promena. Dve godine pošto dojke započnu svoj rast kod devojčice nastaje prvo menstrualno krvarenje u životu – menarha. Menarha označava početak reproduktivnog života, dok menopauza (prestanak funkcije jajnika) označava kraj ovog perioda. Reć menarha je kovanica od dve reči men, što označava mesec, i arche, započinjanje, početak. Menarha kod devojčice označava dramatičnu promenu biološkog statusa. Dečaci nemaju ovakvo analogno obeležje. Odnos devojčice prema menstruaciji i njeno osećanje šta to znači biti žena pod uticajem je porodice, prijatelja i osoba iz okruženja, njihovog stava prema prvom menstrualnom krvarenju. Menarha u normalnim okolnostima nastaje posle devete, a pre šesnaeste godine života. U Zapadnoj Evropi i SAD devojčice obično imaju menarhu u 13. godini života, što je prilično ranije od menarhe kod njihovih baka. Izračunato je da u poslednih 100 godina vreme menarhe ima tendenciju smanjenja 3-4 meseca svakih deset godina. Smatra se da je promena posledica bolje ishrane dece. Utvrñeno je da pre započinjanja hormonskih promena devojčica mora da dostigne kritičnu telesnu masu, sa odgovarajućom količinom masnog tkiva i telesnih tečnosti. U svakom slučaju, devojčice koje su malo punije imaju menarhu pre njihovih vršnjakinja normalne uhranjenosti. S druge strane, devojčice atletske grañe, slabe uhranjenosti, ili sa hroničnim iscrpljujućim bolestima imaju menarhu mnogo kasnije u životu.Izvor: www.sciencedaily.com

140

Novi pogled na seksualne probleme žena

Posljednjih

je godina reklamiranje novih tretmana za muške probleme s erekcijom usmjerilo pažnju na žensku seksualnost i izazvalo konkurentsku komercijalnu potragu za „ženskom Viagrom“. Meñutim, ženski se seksualni problemi razlikuju od muških u mnogim temeljnim aspektima, koji se ne istražuju niti im se posvećuje pažnja. Vjerujemo da je temeljna prepreka razumijevanju ženske seksualnosti medicinska klasifikacijska shema koja je trenutno u upotrebi, eazviloje Američko udruženje psihijatara 1994. godine koji ih svrstavaju u četiri kategorije seksualne „disfunkcije“: poremećaji seksualne želje, poremećaji seksualnog uzbuñenja, orgazmički poremećaji, i poremećaji seksualne boli. Ove su „disfunkcije“ poremećaji u pretpostavljenom univerzalnom obrascu fiziološke seksualne reakcije („normalne funkcije“) koje su izvorno opisali W. Masters i V. Johnson 60-ih godina Ovaj univerzalni obrazac počinje, u teoriji, dvadesetog stoljeća. sa seksualnim nagonom, i stupnjevito se nastavlja kroz faze želje, uzbuñenja i orgazma. U posljednjim su desetljećima iscrpno dokumentirani nedostaci ovog okvira prilikom njegove primjene na žene. Ovakav okvir, koji svodi seksualne probleme na poremećaje fiziološke funkcije, poput disanja ili probavnih problema, ozbiljno iskrivljuje predstave, od kojih su slijedeće tri najznačajnije: 1) Pogrešna pretpostavka da su muškarci i ženi seksualno jednaki/e - Budući da su raniji/e istraživači/ce naglašavali sličnosti u muškim i ženskim fiziološkim reakcijama za vrijeme seksualnih radnji, oni/e su zaključili/e da i njihovi seksualni poremećaji moraju biti slični. Mali je broj istraživača/ica zatražio od žena da opišu svoja iskustva s vlastitog stajališta. Kada su ovakva istraživanja napravljena, postalo je očito da se žene i muškarci razlikuju u mnogim bitnim aspektima. Ženski se opisi ne mogu jednostavno uklopiti u model W. Mastersa i V. Johnson; na primjer, žene općenito ne razdvajaju „želju“ od „uzbuñenja“; ženama je manje stalo do fizičkog nego do subjektivnog uzbuñenja, i žene se prilikom opisivanja seksualnih smetnja često fokusiraju na „tegobe“ koje se na nalaze u Priručniku (DSM). Nadalje, prilikom naglašavanja genitalnih i fizioloških sličnosti izmeñu muškaraca i žena zanemaruju se implicirane nejednakosti u odnosu na rod, društvenu klasu, etnicitet, seksualnu orijentaciju, itd. Društveni, politički i ekonomski uvjeti, uključujući raširenost seksualnog nasilja, ženama ograničavaju pristup seksualnom zdravlju, užitku i zadovoljstvu u mnogim dijelovima svijeta. Društvena okolina žena stoga može sprečavati izražavanje bioloških potencijala, a to je stvarnost koju u potpunosti zanemaruje isključivo fiziološki okvir seksualnih disfunkcija. 2) Brisanje relacijskog konteksta seksualnosti Pristup Američkog psihijatrijskog udruženja utemeljen na Priručniku DSM zaobilazi relacijske aspekte ženske seksualnosti, koji često leže u korijenu seksualnog zadovoljstva i problema – npr. želje za intimnošću, želje da se zadovolji partner/ica, ili, u nekim slučajevima, želje da se izbjegne povrjeñivanje, gubitak ili ljutnja partnera/ice. U Priručniku se zauzima isključivo individualni pristup seksu, i pretpostavlja se da, ukoliko svi seksualni dijelovi funkcioniraju, onda ne postoji problem; te da, ako dijelovi ne funkcioniraju, onda problem postoji. Meñutim, mnoge žene ne

definiraju svoje seksualne poteškoće na ovakav način. Svoñenje „normalne seksualne funkcije“ na fiziologiju u Priručniku pogrešno implicira da se genitalne i tjelesne poteškoće mogu mjeriti i liječiti bez obzira na vezu unutar koje se javlja seks. 3) Izjednačavanje razlika meñu ženama - Sve žene nisu iste, i njihove seksualne potrebe, zadovoljstva i problemi se ne mogu jednostavno uklopiti u kategorije želje, uzbuñenja, orgazma ili boli. Žene se razlikuju po svojim vrijednostima, pristupima seksualnosti, društvenom i kulturnom porijeklu, i trenutnim situacijama, i ove se razlike ne mogu izjednačiti jedinstvenim pojmom „disfunkcije“ – ili jedinstvenom, univerzalnom metodom liječenja. Budući da ne postoje magična rješenja za socio-kulturne, političke, psihološke, društvene ili relacijske temelje ženskih seksualnih problema, farmaceutske kompanije pomažu istraživanja i programe odnosa s javnošću koji se fokusiraju na telo, naročito na genitalije. Uvoñenjem industrijskog financiranja istraživanja seksualnosti i neprestanim medijskim oglašavanjem „revolucionarnih“ lekova, fizički su problemi postavljeni u centar interesovanja i izolovani su od šireg konteksta. Faktori koji su znatno češći uzroci ženskih seksualnih smetnja - relacijski i kulturni konflikti, npr., ili neznanje o seksualnosti ili strah - se umanjuju ili odbacuju. Okupljeni u sveobuhvatnu kategoriju „psihogenih uzroka“, ovi se faktori ne poučavaju i ne posvećuje im se pažnja. Žene s ovakvim problemima se isključuju iz kliničkih eksperimenata novih lekova, i ako su trenutni marketinški uzorci kod muškaraca indikativni, ovakvi se lekovi agresivno reklamiraju kao lekovi za sve seksualne tegobe žena. Neophodno nam je potreban korektivni pristup. Predlažemo novu i korisniju klasifikaciju ženskih seksualnih problema, koja daje potrebnu prednost individualnim tegobama i inhibiciji koje proističu iz šireg okvira kulturnih faktora.

141

Seksualno zdravlje i seksualna prava: meñunarodna gledišta -1974. godine je Svetska zdravstvena organizacije održala jedinstvenu konferenciju o potrebnoj obuci medicinskog osoblja koje radi u području seksualne zdravstvene zaštite. U njemu se nudi široka definicija „seksualnog zdravlja“ kao „integracije somatskih, emocionalnih, intelektualnih i društvenih aspekata seksualnog bića.“ 1999. godine je Svetsko udruženje za seksologiju na svom sastanku u Hong Kongu usvojilo Deklaraciju o seksualnim pravima. „Kako bi se omogućilo da ljudi i društva razviju zdravu seksualnost“, navodi se u Deklaraciji, „sledeća se seksualna prava moraju prepoznati, promovisati, poštivati i braniti“: - pravo na seksualnu slobodu, isključujući sve oblike seksualne prisile, iskorištavanja i zlostavljanja; - pravo na seksualnu autonomiju i sigurnost seksualnog tela;- pravo na seksualno uživanje, koji je izvor telesnog, psihološkog, intelektualnog i duhovnog dostojanstva; pravo na seksualnu informisanost, dobijenu putem nepristranog i naučnog etičnog istraživanja; pravo na sveobuhvatno seksualno obrazovanje; pravo na seksualnu zdravstvenu zaštitu, koja treba biti dostupna za prevenciju i lečenje svih seksualnih smetnja, problema i poremećaja. Seksualni problemi žena: nova klasifikacija - Seksualni problemi, koje Radna grupa za novi pogled na seksualne probleme žena defininiše kao nezadovoljstvo s bilo kojim emocionalnim, telesnim ili relacijskim aspektom seksualnog iskustva, mogu proisteći iz jednog ili više od sledećih povezanih aspekata ženskih seksualnih života: I. Seksualni problemi izazvani socio-kulturnim, političkim ili ekonomskim faktorima - Neznanje ili zabrinutost izazvani neadekvatnim seksualnim odgojem, nedostupnošću zdravstvene zaštite, ili drugim društvenim ograničenjima: 1. Nedostatak rječnika kojim bi se opisalo subjektivno ili tjelesno iskustvo. 2. Nedostatak informacija o ljudskoj seksualnoj biologiji i promjenama u različitim razdobljima života. 3. Nedostatak informacija o tome kako rodne uloge utječu na seksualna očekivanja muškaraca i žena, njihova vjerovanja i ponašanja. 4. Neadekvatan pristup informacijama i službama za kontracepciju i pobačaj; prevenciju i liječenje spolno prenosivih bolesti, seksualnu traumu i obiteljsko nasilje. Izbegavanje seksualnog odnosa ili tegobe izazvane svešću o neispunjavanju kulturnih norma povezanih s ispravnom ili idealnom seksualnošću, uključujući: 1. Teskobu ili sram zbog vlastitog tela, seksualne poželjnosti ili seksualnih reakcija. 2. Zbunjenost ili sram zbog vlastite seksualne orijentacije ili identiteta, ili seksualnih maštanja i želja. Inhibicije izazvane sukobom izmeñu seksualnih norma sosptvene supkulture ili izvorne kulture i norma dominantne kulture. Nedostatak zanimanja, zamor ili nedostatak vremena zbog porodičnih i poslovnih obaveza. II. Seksualni problemi povezani s partnerom/icom i vezom - A.Inhibicija, izbjegavanje ili tegobe izazvane prevarom, odbojnošću, strahom od partnera/ice, partnerovim/ičinim zlostavljanjem ili nejednakim odnosima moći u paru, ili izazvane partnerovim/ičinim negativnim obrascima komuniciranja. B. Neslaganje u željama za seksualnom aktivnošću ili sklonostima različitim seksualnim radnjama. C.nNeznanje ili

inhibicija prilikom izražavanju vlastitih sklonosti ili iniciranja, tempiranja ili oblikovanja seksualnih radnji. D.nGubitak seksualnog interesa i uzajamnosti kao rezultat konflikta oko svakodnevnih pitanja poput novca, rasporeda, ili rodbine, ili koji su rezultat traumatičnih iskustava, npr. neplodnosti ili smrti djeteta. E.nInhibicije prilikom uzbuñivanja ili spontanosti zbog partnerova/ičina zdravstvenog statusa ili seksualnih problema. III Seksualni problemi izazvani psihološkim faktorima - A.Seksualna averzija, nepovjerenje ili inhibicija seksualnog užitka izazvane: 1.Prethodnim iskustvima tjelesnog, seksualnog ili emocionalnog zlostavljanja, .2. Opštim problemima ličnosti vezanim uz bliskost, odbijanje, suradnju ili sosptvena prava. 3. Depresija ili teskoba.B. Seksualna inhibicija uzrokovana strahom od seksualnih činova ili njihovih mogućih posledica, npr. bol prilikom snošaja, trudnoća, polno prenosive bolesti, gubitak partnera, gubitak ugleda. IV Seksualni problemi izazvani medicinskim faktorima - Gubitak ili izostanak tjelesne reakcije za vreme seksualnog odnosa uprkos sigurnom i zaštitničkom interpresonalnom okružju, posedovanju adekvatnog seksualnog znanja i pozitivnim seksualnim stavovima. Ovakvi problemi mogu biti izazvani: A. Brojnim lokalnim ili sistemskim zdravstvenim stanjima koji utiču na neurološki, neurovaskularni, cirkulatorni, endokrini ili druge sisteme u telu. B. Trudnoćom, polno prenosivim bolestima ili drugim stanjima povezanim sa seksom. C. Nuspojavama mnogih lekova, medikamenata ili medicinskih terapija. D.Jatrogenim stanjima.

The manifesto “A new view of women’s sexual problems” http://zenskasoba.hr/index.php?option=com_content&task=view&id=41&Itemid=35 Ženska soba – Centar za prevenciju, istraživanje i suzbijanje seksualnog nasilja i žensku seksualnost E-mail: [email protected] Web: www.zenskasoba.org http://www.odisej.biz/revija/clanak.asp?id=388

142

Depresija kod žena kroz zivotne cikluse "Voljena žena ne stari." Maksim Gorki

Depresija predstavlja patološko neraspoloženje koje se bitno razlikuje od normalne tuge. Depresivni sindrom obuhvata različitu kombinaciju psihičkih i telesnih simptoma, meñu kojima provlañuju: patološko neraspoloženje, depresivni sadržaji u mišljenju, sniženje volje i nagona, vegetativni i telesni simptomi. Depresivno raspoloženje predstavlja konglomerat niza neprijatnih emocionalnih doživljavanja, potištenosti, utučenosti, očajanja, tuge, zabrinutosti, beznadežnosti, bezpomoćnosti, koje je praćeno neprimereno niskim samopoštovanjem vlastite ličnosti, osećanjem manje vrednosti, krivice, potrebom za samokažnjavanjem. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije 5-7% stanovništva boluje od pojedinih oblika depresije. Ova stopa iznosi oko 5% za muškarce, a 9% za žene, sa trendom povećanja iz godine u godinu. Meñu somatski obolelim osobama ova stopa je od 2 do tri puta veća. od neke vrste depresije. Brz život kao uzrok depresije Uslovi života savremenog čoveka, krupne socioekonomske promene, kakva je tranzicija na primer, imaju za posledicu izloženost velikom broju hroničnih i prolongiranih stresogenih situacija koje rezultiraju povišenjem anksioznih i depresivnih poremećaja. Usamljenost i potiskivanje emocionalnih doživljavanja, koje diktira savremeni način života, stvaraju podlogu za ovakve reakcije. Utvrñeno je da su zadnjih godina u porastu reaktivne forme depresije uslovljene provokacionim faktorima iz socijalnog okruženja i maskirane forme depresije, kod kojih poremećaj raspoloženja ostaje u senci brojnih somatskih simptoma za koje se ne može utvrditi medicinski razlog. Ovi simptomi često označavaju depresivne ekvivalente koji su klinički povezani sa fazama depresije. Depresija može predstavljati uvod u somatsku bolest može pratiti invazivne dijagnostičke ili terapijske procedure, primenu odreñenih lekova, može koegzistirati sa brojnim somatskim bolestima.. Treba naglasiti da koegzistirajuća depresija bitno utiče na tok, pojavu recidiva i ishod somatske bolesti, sve do povišenja rizika za smrtni ishod, kao što je to slučaj sa infarktom miokarda i cerebrovaskularnim inzultima, bolestima koje su u savremenom svetu u pandemiji. Što obolevamo od depresije Uzroci depresije su brojni i vezani su za genetske anomalije, bihemijske i endokrine poremećaje, situacione faktore, gde traumatsko iskustvo može biti uzrok ili precipitirajući faktor za pojavu depresivne reakcije u vulnerabilnih i predisponiranih osoba. Iz navedenog se čini razumljivim zašto žene za 50 do 100% više oboljevaju od depresije, obzirom da im se životni vek sastoji od generativnih ciklusa dominantno uslovljenih endokrinim faktorima, koji za posledicu imaju brojne izmene u psihosocijalnom funkcionisanju žene. Prvi od njih je menstrualno ciklično krvarenje, koje otvara put ženi u generativnu fazu svog postojanja. Početak, kao i prestanak menstruacionog ciklusa nosi sa sobom brojne sociopsihološke implikacije, koje narušavaju emocionalnu i telesnu homeostazu žene. Jedna od njih je pojava predmenstrualnog sindroma, grupe somatskih, psihičkih i bihejvioralnih simptoma koji se po nekim autorima mogu smatrati i depresivnim ekvivalentom. Menstruacija Simbolika u cikličnoj pojavi menstruacije odnosi se na to da žena ne umire, već se svakog meseca ponovo raña i dobija mogućnost da daruje život. Od psihičkih i bihejvioralnih najčešći su: napetost, nervoza, osećanje skučenosti ili kao da se živi na ivici, anksioznost, depresija, afektivna labilnost u smislu pojave iznenadnog osećanja tuge, plačljivosti, iritabilnost, značajno osećanje besa, porast interpersonalnih konflikata, povišena spremnost da se reaguje burno, smetnje spavanja, pad interesovanja za obavljanje uobičajenih aktivnosti, snižena efikasnost, smetnje koncentracije, pospanost, lako zamaranje ili značajan gubitak energije, subjektivni osećaj neuspeha (skrhanosti) ili gubitka kontrole. Svi navedeni simptomi mogu usloviti privremenu disfunkcionalnost žene, redukciju socijalnih kontakata. U literaturi prevalenca za PMS u opštoj populaciji kreće od 25%, pa 143

čak i do 90%. Predmenstrualni sindrom se nalazi u kontinumu gde oko 20% žena ne prezentuje nikakve predmenstrualne probleme, oko 75% prezentuje blage ili srednje emocionalne, bihejvioralne i fizičke predmenstrualne simptome i oko 5% žena kod kojih navedeni simptomi uslovljavaju disfunkcionalnost. Psihiko stanje i PMS U literaturi ne postoje jasni dokazi koji bi ukazali na povezanost pomenutih afektivnih promena i smanjene efikasnosti žena u smislu kognitivnog funkcionisanja, što je neobično važno, jer bi se ovo saznanje moglo koristiti u osporavanju žena jednakih mogućnosti. Takoñe, ne postoji odreñeni profil ili pormećaj ličnosti, koji bi bio specifičan za žene sa izraženim simptomima PMS-a, ali se navodi da se u ovoj populaciji registruje profil ličnosti sličan onom kojii se sreće kod obolelih od depresije. Stavovi, verovanja i očekivanja vezana za menstrualni ciklus i sledstvenu problematiku, obrazovani su pod neposrednim uticajem porodičnog, socijalnog, religijskog i kulturološkog miljea u kome je individua odrasla i u kome aktuelno živi. Posebno su važni stavovi vezani za problem ženstvenosti, uloge žene i problem bolesti. Brojni autori istiću da žene sa izraženim predmenstrualnim problemima često sebe sagledavaju u negativnom svetlu, uz razvijanje specifične " uloge bolesnika " u odnosu na supruga, što sve dobija porodičnu fizionomiju bolesnog ponašanja tokom menstruacije. Trudnoća i depresija - Još jedan, možda i najznačajniji životni ciklus u žena je trudnoća i period neposredno nakon poroñaja. I ovi životni ciklusi žene praćeni su burnim biološkim, pre svega hormonskim promenama, ali i krupnim psihosocijalnim promenama, što ženu čini vulnerabilnom za pojavu psihičkih poremećaja. U 10-20% trudnica javlja se depresija, a u posebnom riziku su one žene koje su imale psihički poremećaj pre trudnoće, postojanje bračnih ili partnerskih nesuglasica, nepovoljnih životnih dogañaja, neželjena trudnoća, loša psihosocijalna podrška od osoba iz okruženja, kao i negativni stavovi o sebi. Poremećaj raspoloženja se nakon porodjaja može javiti u dva oblika: postpartalna “praznina” i postpartalna depresija, a oba oblika su posledica naglih hormonalnih, ali i krupnih psihosocijalnih izmena nakon porodjaja. Postpartalna “praznina” javlja se u preko 85% porodilja u periodu od 3 do 14 dana nakon poroñaja i prolaznog je karaktera. Postpartalna depresija se javlja u 10 do 20% slučajeva i to u periodu od mesec do 6 meseci nakon porodjaja. Depresija u ovom periodu života se odlikuje specifičnošću kliničke slike: dominira anksioznost, strepnja i zabrinutost za zdravlje bebe, opsesivne misli, često agresivne, iritabilnost, psihoemocionalna iscrpljenost, teškoće sa spavanjem, želja da se pobegne iz nepodnošljive situacije. Klimaks i depresija - Termini menopauza i klimakterijum se često smatraju sinonimima, mada predstavljaju dva različita fiziološka procesa sa različitim psiho-socijalnim implikacijama. Menopauza je fiziološki dogañaj koji se karakteriše prestankom menstruacije, koji se za večinu žena u evropskom podneblju dešava oko 50 godine života, dok je klimakterijum dugotrajan fiziološki proces uzrokovan involucijom jajnika. Period klimaksa može trajati i do 10 godina pre i 10 godina nakon izostanka poslednje menstruacije. Od svih ginekoloških fenomena menopauza se najčešće povezuje sa psihološkim problemima, obzirom da je manopauza faktor broj jedan u psihološkom distresu žena srednjeg doba. U žena se u ovom periodu javljaju brojne psihosocijalne preturbacije, kojima se pripisuje glavna uloga u pojavi psihijatrijskih poremećaja, meñu kojima je najčešća depresija. Ove preturbacije podrazumevaju prestanak važnih funkcija koje je žena do tada imala, njena atraktivnost u tom periodu je već prošla, mada želja za uživanjem ostaje i dalje u nepromenjenom intenzitetu, Veoma je značajna psihološka i socijalna dimenzija klimakterijuma kao životnog ciklusa biopsihosocijalnog bića žene. Klimakterični simptomi se mogu grupisati u veči broj somatskih i vegetativnih simptoma. Isto tako brojni su i psihološki simptomi (umor, iritabilnost, insomnija, depresija, napetost, gubitak energije). Socijalni život žene utiće na nastanak depresije Nesumnjiva je uloga kulturoloških faktora s obzirom na to da poimanje devojaštva, menstruacije, začeća, seksualnosti, steriliteta, menopauze i 144

staračkog doba, jesu različita u različitim kulturološkim miljeima. U našoj kulturi ženska seksualnost je dugo bila pod senkom dvostrukog stereotipa, u kome je ona bila svedena na “produžetak vrste” i “mlado i lepo telo” dok je mlada, da bi u kasnijim godinama patila zbog predstave o sebi kao nevoljenoj, odbačenoj i suvišnoj. Žena se zato povlaćila, u strahu od odbacivanja, suzbijala svoje ljudske potrebe i prestajala bivati predmet dodira, naklonosti i ljubavi. čak je i dugogodišnji partner ili suprug bio vremenom odbijen promenama na ženinom telu. I mada uloga rañanja prestaje sa menopauzom, njen seksualni sistem u globalu ostaje netaknut i spreman za odgovarajuće draži od interesantnog i zainteresovanog partnera. Sposobnost doživljavanja orgazma i zadovoljstva telesne seksualnosti i dalje postoje, i predstavljaju deo ponovnog potvrñivanja u intimnoj vezi sa drugima. POSTTRAUMATSKI POREMEĆAJ U ZLOSTAVLJANIH ŽENA - čutnja ne pomaže Mnoge zlostavljane žene koje traže pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje čine to s mišlju na trenutnu, ali i buduću opasnost, i na to kako je izbeći. Neke zlostavljane žene traže pomoć mnogo kasnije, nakon što je prestala neposredna opasnost od nasilja, zbog psihičkih simptoma izazivanih prethodnim zlostavljanjem, od kojih su neki karakteristični za posttraumatski stresni sindrom. Zato se terapija zlostavljanih žena mora prilagoditi prirodi njihove traume. Glavni oblici pomoći zlostavljanim ženama uključuju stvaranje osećaja sigurnosti i otvaranje mogućnosti izbora. Kućno zlostavljanje kao trauma - Kućno zlostavljanje, koje uključuje telesno nasilje, seksualno nasilje i psihičko zlostavljanje, ponekad liči mučenju zatočenika. Psihičko zlostavljanje obično sadrži pretnju budućim nasiljem, primerice pretnju ubistvom ili ranjavanjem, pretnju seksualnim napadom na decu ili pretnju ekonomskom ili financijskom propašću. U životima zlostavljanih žena ti su stresni dogañaji tako česti da se može ustvrditi kako kućno zlostavljanje sigurno izaziva "traumatsko iskustvo" u skladu s postojećim dijagnostičkim kriterijima. Efekti kućnog zlostavljanja na ženino psihičko ili fizičko zdravlje - Zlostavljanju često pribegavaju alkoholičari, ali nikako samo oni. U nekim područjima ili nekim društvenim grupama fizičko nasilje smatra se čak normalnom pojavom. U osnovi je uverenje da je žena muževljevo vlasništvo ili da dominaciju muškaraca treba dokazivati i nasiljem. Iako svako društvo zabranjuje nasilje, često se ni prijatelji, ni okolina, ni policija ne žele mešati u bračne stvari. Sadizam muževa i prividno mazohističko ponašanje zlostavljanih žena imaju duboke sociokulturne, interpersonalne i intrapsihičke korene.

Česta su objašnjenja da muškarci prema ženi usmeravaju onu agresiju koja se u njima javlja zbog životnih uslova, zbog posla, zbog odnosa pretpostavljenih i sl. Slično važi za objašnjenja da zlostavljane žene podnose brutalnost muža jer bi se bez muža osećale usamljene u opasnom svetu, jer se realiziraju samo kroz muža i brak. Takva objašnjenja ne služe ničemu osim možda pokušaju da se psihijatrizira nešto što je u stvari značajna društvena pojava

145

Izopačenost seksualnog ponašanja Sadizam je osećaj seksualnog zlostavljanja koji nastaje kada se ponižava, kažnjava ili čini okrutnost svih vrsta nad nekom osobom ili životinjom. Ekstremni je oblik sadizma ubistvo. Mazohista erotizuje vlastite patnje, postiže seksualno zadovoljstvo izlažući se mučenju i ponižavanju. Ispunjavanje partnerovih zahteva, u apsolutnoj pokornosti, mazohistu je izvor seksualnog zadovoljstva. Sado-mazohistički nagon povećana je potreba za vlastitom i tuñom patnjom. Reč je o povezanosti erotskog nagona uz agresiju, odnosno uz nagon smrti. Partneri često izmjenjuju uloge te "žrtva" postaje "krvnikom". Silovanje je potpuni seksualni odnos s odraslom ženom, izveden pomoću fizičke ili moralne prisile. Silovanja dece u okviru su pedofilije, a rodoskrvna silovanja pripadaju incestu. Silovanje je zločin. Obično je prisutno kod frustriranih osoba i alkoholičara. Počinioci silovanja pripadaju osobama spremnim i za teže delikte, sve do ubojstva. Definicija silovanja Silovanje se smatra jednim od najtraumatskijih doživljaja za ljudsko biće u vreme mira, a žrtva silovanja pokazuje visoku učestalost posttraumatskog stresnog poremećaja, koji može trajati od nekoliko tjedana do nekoliko godina. Svjetska zdravstvena organizacija definirala je 1975. godine u Tokijskoj deklaraciji: mučenje je namerno, sistematsko i samovoljno nanošenje telesne i mentalne patnje od strane jedne ili više osoba, samostalno ili po nareñenju treće osobe, a u svrhu prikupljanja podataka, priznanja ili bilo kojeg drugog razloga. Seksualne aktivnosti obuhvataju ne samo telesni polni nasrtaj, već i mentalno zlostavljanje, primerice prisilno svlačenje, seksualno ponižavanje, pretnje i posmatranje seksualnog zlostavljanja drugih osoba. Velika je važnost te činjenice na nivou društva da su silovane žene nevine i zaslužuju podršku i razumevanje. Kako će suprug, porodica i uža okolina reagovati, zavisi o stepnju obrazovanja i prethodnoj kvaliteti braka. Još se ne može odrediti psihološka važnost takvih razlika izmeñu silovanih žena, te da se žene, premda politraumatizirane i u teškom PTSP, rasterećuju grižnje savesti pomoću racionalizacije "nisam jedina koja je silovana, društvo nas mora prihvatiti jer se to dogodilo tisućama žena". Osećaj silovane žene - Silovane žene često razvijaju osećaj krivnje u odnosu na svoje roditelje i na svoga supruga, ako su udate, te negiraju bilo kakve vlastite želje, potrebe, stavove ili beže u bolest, promene svoje ponašanje, izgube ulogu žene i majke, što dovodi do brojnih problema i psihičkih dekompenzacija. Takve žene osećaju niz psiholoških manifestacija, kao što su strah, tuga, ljutnja, očaj u velikim razmerima, praćen stalnim osećajem pretnje. Reakcije na silovanje - Skoro sve silovane žene pokazivale su izrazite somatske reakcije i velik strah: strah od zatvorenih i otvorenih prostora, strah od samoće ili posmatranja drugih ljudi, od iznenadnih zvukova i nepoznatih ljudi. Jedna žena je rekla: "Celo se vreme bojim da mogu doći po mene, da znaju gde živim i da će doći i odvesti me." Somatske reakcije mogu se generalizirati kao jelesna bol, glavobolje, bolovi u želucu, malaksalost, gubitak apetita, nesanica ili iznenadna sećanja na sam čin silovanja nekoliko puta na dan. Mnoge su žene postale zbunjene i izgubile koncentraciju kad su bile meñu ljudima pa su se povukle u sebe. Mnogo silovanih žena, naročito one koje su tajile svoje traumatsko iskustvo, odselilo se daleko od mesta dogañaja i sredilo svoj život. Osećaji stida i odbojnosti prema vlastitom telu i srksualnost te gubitak samopoštovanja bili su izraženi. Kako prepoznati žrtvu silovanja - Mnoge žene ne žele otvoreno govoriti da su silovane, boje se reakcije uže porodice. Važan je deo zalečenja traume osiguranje psihološki sigurne okoline, u kojoj će žena moći iskazati svoje patnje i bol. Da bi ih pronašli i pomogli žrtvama silovanja, najvažnije je tražiti njihove traumatske reakcije koje će neke žene lakše pokazati, npr. nesanicu, noćne more, gubitak volje za životom, različite somatske poremećaje. Opće postavke pristupa ženama-žrtvama silovanja Psihijatri su obično prvi profesionalci kojima se silovane žene obraćaju za pomoć, i to zbog različitih psihičkih poremećaja, najčešće anksiozno-depresivnih stanja, pokušaja samoubistva jstava PTSP-a. Terapijski pristup sastoji se od sljedećih faktora: 146

1. postupna prorada traume (važno je stvoriti pozitivnu transfernu situaciju i znati čekati), 2. integracija traumatskih osjećaja, 3. normalizacija i rekonstrukcija ličnosti (važno je

podijeliti iskustva kako bi se složila i razbistrila slika traume), 4. razmjena osjećaja, 5. budućnost (podrška, usmjeravanje).

Zdravstvene i psihološke posljedice spolnog nasilja nad ženama - Kao rezultat telesnog i psihičkog zlostavljanja, kod žena dolazi do ozbiljnih teškoća, kao što su porast broja telesnih bolesti, ali i psihičkih problema koje vrlo često ni same žene ne prepoznaju ili njihovu važnost podcenjuju. Mnoge zlostavljane žene pre ili kasnije trebaju stručnu medicinsku I psihološku pomoć zbog specifičnih povreda ili zbog toga što psihičke posledice nasilja nije moguće samostalno prebroditi. Istraživanja pokazuju da žene-žrtve nasilja ostaju dva puta duže na bolovanju te da obolevaju tri puta češće od žena koje nisu imale takvo iskustvo, a emocionalne posledice mogu biti razornije nego tjelesne. Seksualno uznemiravanje - Žena može biti seksualno uznemiravana u nizu situacija, a seksualno uznemiravanje uvek ugrožava njezino dostojanstvo. Obuhvaća sljedeće neželjene oblike ponašanja: 1. fizičke - nepoželjni fizički kontakti, kao što su nepotrebna dodirivanja, glañenja, štipanja, pripijanja uz tijelo; 2. verbalne - predlaganje ili inzistiranje na seksualnom

odnosu, moguće su i prijetnje, telefonski pozivi i sl.; 3.neverbalno ponašanje - posmjehivanje, zviždanje, ostavljanje na dostupnom mjestu pornografskih i seksualno sugestivnih slika

Silovanje - Broj prijavljenih silovanja bio bi puno veći kad ne bi bilo brojnih predrasuda prema silovanim ženama. Silovanje spada u red zločina koji su najmanje prijavljivani, a istovremenoo su veoma česti. Žene se još uvek u svim zemljama sveta bore da im se veruje, da se njih ne okrivljuje za silovanje. Još uvek se na silovane žene gleda kroz prizmu brojnih predrasuda, kao da su na neki način to same tražile. Sve to utiče na broj prijava silovanja. Nasilje nad osobnim granicama silovane žene toliko je jako da se osećaj bespomoćnosti i srama javlja kao prepreka koja onemogućava ženu da traži pomoć. A upravo strah i sramota od silovanja pomažu u održavanju mitova vezanih uz silovanje. Psihičke posledice zlostavljanja- Znaci su sledeći: napetost, nemir, osećaj slabosti, osećaj straha (za sebe, svoj život, život dragih osoba), osećaj sramote i krivice, gubitak samopouzdanja, neurotske reakcije (depresivnost, anksioznost, napadaji panike), poremećaji spavanja (nesanica, noćne more), zlouporaba alkohola i droga, problemi s koncentracijom, agresivno ponašanje prema sebi i drugima, pokušaj suicida, seksualnei problemi. Ako se radi o trudnici, češći je prerani poroñaj ili rañanje deteta s niskom poroñajnom težinom. Žena koja doñe u dodir sa stručnjakom neposredno nakon zlostavljanja, često uz telesne povrede manifestuje i znakove psihološke krize i nakon niza godina zlostavljanja, a krizu može pokrenuti neka nasilna epizoda koja nije izrazito ugrožavajuća. Žena se godinama može nositi s nasiljem u braku, ali konačno dolazi do tačke u kojoj više nema dovoljno unutašnje snage da ga trpi. U terapijskom postupku od najveće je važnosti podrška terapeuta. To znači da on mora dobro opažati i slušati te se jasno izražavati, a aktivno slušanje uključuje postavljanje pitanja te verbalno i neverbalno davanje podrške.

Tiha kultura nasilja meñu prijateljicama 1. Pepeljugaška priroda i narav i 2. Strategija zlostavljanja

“Ženski bullying” je opsežno istraživanje o skrivenoj (dakle javno nepriznatoj) kulturi agresije meñu ñ evojkama. Daleko je to od romantičnog happyenda u kojem boginja popularnih devojaka Alicia Silverstone iz filma “Clueless” (Amy Heckerling, 1997.) svojom milošću pomogne “običnoj devojci” iz provincije da se uključi u elitno društvo, nañe prikladniju odeću i odgovarajućeg partnera. Daleko je to od čitavog opusa (uglavnom američkih) filmova smišljenih po jednostavnim pravilima pouzdano “romantične” predbračne literature Jane Austen. Tematska 147

opozicija pridošlice i grupe “starih prijateljica”, meñu kojima prednjači najlepša i najpametnija, u tinejdžerskoj filmskoj literaturi nikada ne izneveri žanr: heteroseksualno je sazrevanje tako burno, kompetitivna sredina lepih i pametnih devojaka tako je obeshrabrujuća! Pepeljugaška priroda i narav - Nažalost (ili na sreću), realitet ne podnosi matricu romantične transformacije, katarzičnog završetka i nepomućenog ženskog prijateljstva - kalupe u kojima se pepeljugaška narav svake pristojne devojke nakraju isplati. Rachel Simmons, autorka američkog bestselera “Odd girl out” (1992.), koji u izdanjima na nasšim prostorima dobio mnogo neatraktivniji i medicinski naslov “Ženski bullying”, predzela je opsežno istraživanje o skrivenoj (dakle javno nepriznatoj) kulturi agresije meñu devojkama. Termin “bullying” zaslužuje posebnu analizu. Iako sasvim lako prevediv pojam - reć je o zlostavljanju, tiraniji ili maltretiranju - “bullying” je neverojatnom lakoćom zavladao domaćim medijskim prostorom - otkuda verojatno i loša logika prevoda. Simmons se, dakle, uhvatila teme zbog svoje lične traume, jer ju je kao osmogodišnjakinju zlostavljala navodna prijateljica. Razgovarajući s različitim ženama u zreloj dobi, Simmons je shvatila da osećaj potisnute ñ evojačke tuge deli s većinom: nije to bio normalan proces “očvršćivanja svake devojke”, nije to imalo veze s pubertetskim promenama raspoloženja. Bila je to agresija čijih su se posledica žrtve čitav život stidele. Strategija zlostavljanja - Zašto je ta žrtva osramočena? Zašto se ne govori o ženskom, nego samo o muškom zlostavljanju u školama, pitala se Simmons i krenula u analizu kao u životno važno istraživanje, razgovorajući s tri stotine devojaka u dobu izmeñu 9 i 15 godina, u različitim američkim školama i, naravno, vodeći računa o klasnoj i rasnoj razlici. Situacija komplikovane strategije zlostavljanja meñu devojkama vekovima se smatrala samorazumljivom stvari, kolateralnom žrtvom ili naličje najcjenjenijeg meñu prijateljstvima - onog ženskog. Za razliku od dečačkog nasilja koje je otvorenije, devojačko je - navode svedokinje Rachel Simmons - podlije skriveno, potkožno i zato duboko traumatično. Baštinjeno uverenje o ženskom trpljenju kao najboljem rešenju svakog problema odlična je podloga kodeksu devojačkog čutanjao maltretiranju, čak i fizičkom nasilju: tu istinu o superiornom patrijarhatu ne treba posebno pominjati. Tiha kultura nasilja meñu devojkama kulturalno je uslovljenja pa Simmons zna da se “izlaskom iz ormara” ne rešava problem. Uverena je, meñutim, u blagotovoran terapijski efekat ispovednog žanra. Bez teorijskih ambicija, Simmons je “Ženski bullying” pisala kao dnevnik rekonvalescentkinje s distancom,reportažu upozorenja. Humus za nasilje odavno je stvoren, eno ga u (američkom) internatskom modelu “kraljica i kraljeva maturalne zabave” gde zakulisna politika klanova popularnih devojaka žrtvu uvlači tiho, da bi je finim oružjem što duže mučila. Još poraznije, Simmons je u intervjuima lako uspostavila razliku izmeñu stereotipa popularne (idealne) i nepopularne devojke (antidevojke), ujedno shvativši da meñu žrtvama postoji kulturalni konsenzus o čutanju, prečutna politika nezameranja. Devojke radije preuzimaju ulogu u razrañenom mehanizmu devojačke psihopatologije nego da žrtvuju imidž “ fine” devojke u školskoj klupi. Na agresiju šamara devojčice odgovaraju tako skladno hrišćanski, okrećući drugi obraz, mučeći se pitanjima: “Zašto me ne vole?”, “Što sam im skrivila?” Nema rešenja, niti ih Simmons predlaže, njen je zadatak bio da javnost na stvarnih ispovesti mladih žena uputi na razgovor o razlozima i posledicama agresije meñu “prijateljicama”. Medijski efekat bestselera brzo se uočio, jer je Simmons, sasvim očekivano, gostovala u šou-emisiji najbogatije pobornice “girl power-sistema” Oprah Winfrey. Što je još zanimljivije, Simmons je nakon uspeha knjige osnovala Girls leadership institut, ležerni kampus u kojem devojke “jačaju samopouzdanje u grupi pravih prijateljica”: razvijaju svest o snazi “ženske moći”. Logično, nigde nije isplivalo rešenje ovih problema što dovodi u pitanje ideju čitavog istraživačkog posla u navedenom bestseleru. Svedočenja žrtvi samo su potkrepila strahovitu precenjenost institucije “pravih prijateljica”, ideologija posvećene grupe ostala je nedodirnuta. Što je, naime, s onima koje ne žele biti deo (ženskog) društva, koje ne smatraju da su ženska prijateljstva “najstrasnija” i najvrednija? Možda se ne uklapaju u profil žrtve. 148

IV PROBLEMI ŽIVLJENJA IVLJENJA STARIH "Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo." Arthur Schopenhauer

Senescencija i presenijum

Dugo

je površno izjednaćavana sa starošću (što je isključivo vremenska odrednica), senescencija je stanje u kojem se čovek nalazi na kraju zrelog doba, pod uticajem neizbežnih procesa involucije: to stanje uključuje patološke promene, a njegova poslednja istanca je senilnost. Doba u kome nastupa senescencija različito je kod različitih osoba, svako invoulira prema svome ritmu, najverovatnije u zavisnosti od genetskih faktora, uslova života i oblika aktivnosti. U celini staračko doba nastupa u onom životnom periodu kada se jave objektivni i subjektivni znaci zastoja i nazadovanja na biološko, psihološkom i socijalnom plaanu kod jedne osobe. Senescenciju odlikuju progresivne i uglavnom neprimetne modifikacije fizioloških aktivnosti, promene na tkivima i u procesu metabolizma, koje se poslednjih godina sistematskih proućavaju u okviru gerijatrije, medicinskih i socijalni problemi nastali u razvijenim zemljama, u poslednje vreme, s apsolutnim i relativnim porastom stanovništva u poodmaklim godinama, podstičući ova proučavanja. Promene koje donosi senescencija ne ispoljavaju se paralelno u fizičkom i duhovnom pogledu, ali smanjenje efikasnosti pojedinih organa (što se odvija prema posebnom programu) utiče direktno i indirektn na psihički život smanjujući adaptabilnu sposobnost pojedinca. U stručnoj literaturi često se mešaju pojmovi scenescencije i presenilnosti i često se pogrešno koriste kao sinonimi. Presenilnost, se prema klasičnim autorima, naziva doba na prelasku izmedju zrelosti i prave senilnosti, a ujedno se odnosi na jedan vremenski period i na jedno kliničko stanje. To dakle nije u potpunosti sinonim za scenescenciju, pod kojom se, kao što smo već istakli, pre podrazumevaju psihički i organski procesi karakteristični za to životno doba. Ne može se pouzdano odrediti početak i kraj ovog perioda, jer njegovo trajanje zavisi od ličnosti i okolnosti. Upravo ove činjenice objašnjavaju brojnost i raznolikost neuroloških, psihijatrijskih i psiholoških manifestacija koje se mogu javiti u doba presenijuma. U presenilnom životnom dobu postoje različiti mentalni poremećaji. Mi čemo se u ovom poglavlju baviti samo blažim poremećajima koji čine na neki nalčin i psihopatologiju svakodnevnog života i ovog životnog doba. T o su pre svega tzv. blaži poremećaji. Često dolazi do blažih depresivnih stanja sa izvesnom intelektualnom nefeikasnošću, psihičkim propadanjem, koji su skoro uvek praćeni poremećajima afekta i raspoloženja. 1) Intelektualna neefikasnost ima dosta specifične odlike: javlja se lagano i podmuklo, a kao njene bitne crte navodi se i komentariše pre svega fina autopservacija. Ruso Ž.Ž istakao je sledeće: dominantnu ulogu osećanja i slabljenje procesa mišljenja, popuštanje kreativnih sposobnosti, sužavanje interesovanja, prevagu remiscencija i automatizma u duševnom životu. No i pored svega, ne dolazi do prekida u intelektualnim aktivnostima, koje, ako su i izgubile od svoje blistavosti i živosti, mogu i dalje da budu ispravne i uravnotežene. -------------------*U stručnoj literaturi starenje se deli na primarno, sekundarno i tercijarno. Pritom primarno predstavlja normalno i uobičajeno starenje koje zahvata sve ljude, dok je sekundarno još poznato i kao bolesno, odnosno ono koje nastupa usled neke bolesti, i ograničeno je na pojedine ljude ili grupe. Konačno, neki gerontolozi pominju pojam tercijarnog sta renja, pri čemu misle na kratko vremenski period od nekoliko nedelja do nekoliko meseci pre smrti, kada životne funkcije naglo i značajno slabe. Tercijarno se, kao i sekundarno, ne javlja kod svih ljudi u istoj meri, naročito ne u slučaju iznenadne smrti. Pečjak, V.:: Psihologija treće životne dobi, Zagrb, prosvjeta, 2001, http://www.rsp.hr/ojs2/index.php/rsp/article/view/164/168

149

Razočaran je, ako sebe oseća prazninu i stoga se obićno usamljuje i povlaći se u sebe, izvestan pesimizam, u čijoj je osnovi anksioznost, uzrok je strahu od budućnosti. Ranije se mnogo uočava da se pacijenti lako zamara i da gubi inicijativu i volju za sve što bi od njega zahtevalo veći intelektualni napor. 2) Poremećaji afekta i raspoloženja. Oni su veoma česti u ovom životnom periodu. Čovek koji stari primećuje, s izvesnom tugom i življenjem, kako mu mladost odlazi diskutovalo o «neurasteniji pedesetih». Kad je fizička astenija dominantna, uzrok joj treba tražiti u nekom latentnom biološkom ili organskom poremećaju. Ali češće je u pitanju čisto psihički momenat koji uzrokuje kod pacijenta moralni bol. To ponekad može dovesti do razvoja prave melanholije, depresije. U ovom životnom dobu mogu se zapaziti i hipohondrijske tendencije, sklonost ka patnji, preterano nepoverenje prema okolni, pojačano ili ponovno interesovanje za psihoseksualni život, vezanost za ranije modele življenja i mišljenja, otpor prema novim idejama i običajima, tzv. mizoneizam. Sumnjičavost i nepoverljivost mogu da dovedu, u izvesnim slućajevima, do prave latentne ili bolesne ljubomore ili neosnovanih ideja oštećenosti. 3) Anticipacija presenilne involucije gde je reč o slućajevima popuštanja intelektualnih sposobnosti sa apatijom, ravnodušnošću, gubitkom interesovanja i slabljenjem pragmatične aktivnosti; do čega može doći i kod mladjih pacijenata (izmeñu četdeset i pedest godina) koji ne pokazuje i neće još dugo pokazivati fizičke znake senilnosti. Izgleda kao da su ti pacijenti pre vremena iscrpili svoje nedovoljne životne rezerve, kod izvesnih službenika osrednjih sposobnosti uočena je ovakva intelektualna neefikasnost zbog postepenog gušenja rutinskim, monotonim životom, koji se mora menjati dok je još vreme, iako se oni, baš naprotiv, često žale da su preopterečeni. Elitizam kao dopunski činilac često doprinosi razvoju ovog poremećaja. 1. Psihičke promene i rekacija na staračku dob Promena motivacije za većinu aktivnosti kojom se čovek bavio u periodu aktivne profesionalne delatnosti jedna je od suštinskih psihičkih promena kod starih ljudi koja iz osnove menja manifestnu sliku ponašanja, pa time i predstavu koju imamo o mentalnim procesima kod većine osoba u ovom životnom periodu. Brojne studije o psihičkim promenama kod starih ljudi mogu se rezimirati na sledeći način. Pažnja vidno slabi. Promene u intenzitetu pažnje su tipićna pojava u ranom dečijem i staračkom dodu. I dalje je teško proceniti da li se radi o slabljenju integrativnih kapaciteta zasnovanih na padu neuroloških sposobnosti ili padu motivacije za aktivnosti u kojima je osoba do tada bila. Pamćenje starijih osoba je bitno oslabljeno. Odavno je utvrdjeno da se lakše reprodukuju doživljaji iz mladosti, nego aktuelna zbivanja. Promena psihosocijalnog statusa dovodi do intenziviranja potrebe za samopoštovanjem i priznanjem od drugih., pa u sećanju najvažnije mesto dobijaju upravo oni dogadjaji (najčešće ulepšani) koji stariju osobu u izuzetno povoljnom svetlu. Isto tako početni dementni procesi koji se najšešće ispoljavaju izrazitu rasejanost, zaboravnost, gubitak orjentacije u vremenu i prostoru.Treba naglasiti da ova pojava nije karakteristična za sve starije osobe, već uglavnom kod onih kod kojih je došlo do bažeg ili težeg kognitivnog poremećaja. Slabljenje čulne osetljivosti je jedna od značajnih promena koja usložnjava odnosa starih osoba sa sredinom u kojoj žive. Slabljenja sluha izaziva automatsko povećanje intenziteta glasa, što izaziva često i podsmeh okoline, a često i kod članova porodice. Slabljenje vida ožteva sluha otežava bavljenje omiljenim dotadašnjih hobijima., a u težim slučajevima i kretanje na otvorenom prostoru. Kod nekih zbog slabljenja čula ukusai mirisa hrana postaje manje ukusna.u slučaju bitnijeg povećanja sumnjičavosti stariji ljudi mogu doći do uvrenja da ih okolina progorni, namerno truje i slično.Sve to može značajno da pogorša odnose stare osobe sa ostalim članovioma porodice ili okoline.Isto tako i čulo dodira može da postane manje osetljivo i da dovodi do odredjenih teškoća u svakodnevnom funkcionisanju. Isto tako treba naglasiti da su u ovom živtnom periodu uglavnom smanjene i motorne funkcije, što povećava reakciono vreme. Dgenerativne promene na lokomotornom planu takodje može dovesti do usporavnja opšte motorike. Kao što se vidi, postoji veći broj argumenata koji dovode do saglasnosti u tome da u starosti dolazi do pada opštih mentalnih sposobnosti. Ovaj pad je dosta blag izmedju 65 i 70 godine, a naročito se posle 85 godine značano ubrzava i taj period i nazivamo dubokom starošću. 150

Danas se navodi veći broj tipičnih rekacija na starenje i starost. Medju njima najviše se navodi da pet takvih ključnih reakcija. To su: 1. Konstruktivni stav prema životu zrelih osoba. Obićno se osobe iz ove grupe opisuju kao stabilne, sposobne za uspostavljanje toplih odnosa sa drugim ljudima, uživaju u životu, imaju smisla za humor, svesne su svojih nedostataka, vrednosti u bidućnosti. Preduslo za ovako pozitivno rekacije su uglavnom srećeno detinjstvo, stabilan brak, uspešna profesionalna karijera, osustvo financijskih teškoća i napredovanje na osnovu sopstvenih sposobnosti.2. Zavisnost: Osobine iz ove grupe u materijalnom i emocionalnom pogledu oslanjanja na druge. Ovakve osobe su obićno neambiciozne, rado odlaže u penziju, sve manje žele da preuzimaju odgovornost i često vole da žive izvan svojih mogućnosti, često su i submisive. 3. Odbrambeni stav. Ova grupa starijih i starih može biti naglašenija suzdržana i kontrolisana, koje mogu biti vezane i za navike. Rad im često služi kao odbrana od suočavanja sa starošću i teškoćama koje starost nosi. Često su zatvoreni i nerado se poveravaju, naročito kada je reč o porodici i psihosocijalnim odnosima. Takodje, nektirički često starost i smrt ignorišu kao problem. Razmišljanje o tim problemima uglavnom potiskuju drugom aktivnošću. 4. Gnevni tip. Osnovno osećanje starijih osoba iz ove dobne grupe je organičeno na neostvarene ciljeve u dosadašnjem životu. Često je dominantna osobina ovih osoba i agresivno ponašanje prema drugim osobama.Čvrsto su vezane za jednu navike, skloni su sumnjičavosti, povlaćenju od drugih ljudi, pa i usmljeničkom životu. Imaju naglašen strah od smrti. U životnoj istoriji ovih osoba nalaze se česti profesionalni padovi u karijeri, a i drugi neuspesi. Prema mladima mogu da dominiraju zavist i neprijateljsko raspoloženje. 5. Rezigrirani tip- osnovna karakteristika je mržnja prema samom sebi. Na predjeni dotadašnji životni put osobe iz ove grupe reaguje osećanjem razočarenjem i promašaja. Za razliku od osoba iz prethodne četiri grupe, neraspoložene su i često agresivnost okreću prema sebi. Nerado pričaju o svojoj prošlosti.U životnoj istoriji pored navedenih problema kod ovih osoba postoje i drugi problemi kao npr. nesrečno sklopljeni brakovi, lišeni topline i ljubavi u braku, profesionalnu karijeru i ekonomske probleme karakterišu brojni neuspesi i promašaji, Njihovom mentalnom slikom dominira usmaljenost, suvišnost i zavist. Ova završna slika životnog ciklusa može da predstavlja važnijih dogadjaja tokom ranijih razvojnih perioda. I U ovom životnom periodu neophoda je reinterpretacija ličnosti, kako bi se ona privikla na novu životu sitaciju i smanjila učestalost blaže psihopatologije koja spada i u ktaegoriju psihopatologije svakodnevnog života. Kod onih koji su došli do kraja životnog ciklusa bez ozbiljnijih problema smrt je deo života i završna epizoda na životnom putu. (Hrnjica S, 1990, Smiljanić V, 1981). BLAGI KONGTIVNI POREMEĆAJI

U poslednje vreme predmet mnogih ispitivanja u svetu je jedan poseban oblik diskretnog kognitivnog poremećaja. Radi se o tzv. "blagom kognitivnom poremećaju" (mild cognitive impairment). Bolesnici sa ovim poremećajem nisu dementni, ali ipak imaju pojačanu zaboravnosti, probleme koncentracije i slično, što ih ometata u svakodnevnom životu i radu. Ovakvi pacijenti zahtevaju pažljivu dijagnostičku obradu i neuropsihološka testiranja, s obzirom da je praćenjem takvih osoba tokom nekoliko godina uočen veliki procenat (50-65 %) onih kod kojih se kasnije razvije prava Alzheimerova demencija. Upravo povećani stepen progresije takvih bolesnika u one sa zaista "pravom demencijom" čini ih idelanom "ciljnom grupom " za sve pokušaje lečenja koji bi trebali što je moguće više odložiti javljanje ozbiljne bolesti. Odlaganjem "prave" demencije takvog pacijenta zadržavamo što je moguće duže u njegovoj prirodnoj sredini, porodici i odlažemo ono što je na kraju te bolesti neminovno -smještaj u neku instituciju, dom za stare osobe i sl..

151

DEMENCIJE 1. Definicije; 2. Alzheimerova bolest kao gerontološki; 3. Javnozdravstveni problem; 4. Alzheimerova demencija - kad duh i tijelo prestanu biti jedno; 5. Postepen i neprimetan početak; 6. Zaustaviti ne, ali usporiti da; 7. Stimulacija duha i tela i 8. "Vežbanje mozga"

Definicije

U

poslednje vreme mnogo se govori o demenciji. Pojam demencije, tačnije dementnog sindroma, označava složeni poremećaj različitih kognitivnih aktivnosti kao odraz promena u normalnoj funciji ljudskog mozga. S obzirom na produženo očekivane životnog doba a time i povećani udeo starijeg stanovništva u populaciji, broj bolesnika sa različitim oblicima dementnog sindroma u suvremenom svest je u stalnom porastu. Poremećaji pamćenja i koncentracije, poremećaji pažnje, poremećaji orientacije u vremenu i prostoru, kao najvažniji simptomi unutar dementnog sindroma predstavljaju veliki problem ne samo za bolesnika, već i za njegovu najbližu okolinu, najprije za članove bliže porodice. Dementna osoba, u uznapredovalom stadiju bolesti, nije u stanju da se brine za sebe, zanemaruje sopstvenu higijenu, sigurnost i ishranu. Česti su slučajevi gubljenja dementnih bolesnika, ostavljanja opasnih predmeta na neprikladnim mestima (primer šibice) i slično. Veliki je broj različitih uzroka poremećaja kognitivnih funkcija koje spadaju u dementni sindrom. Ponekad se poremećaj kognitivnih funkcija javlja kod povreda glave i mozga, povišene telesne temperature, poremećaja u radu štitnjače ili kod nedostatka odreñenih vitamina. Najčešći uzroci ipak su Alzheimerova bolest i vaskularna demencija (koju još nazivamo i multi-infarktnom demencijom). U poslednje vreme govori se se i o mešovitom obliku demencije, kod koje postoje istovremeni znaci obe navedene bolesti. O vaskularnoj demenciji govorimo kad kod bolesnika postoje smetnje pamćenja, smetnje koncentracije i smetnje u svakodnevnom životu koje limitiraju odreñene do tada uobičajene aktivnosti, a primarno su izazvane bolešću krvnih sudova i cerebralne cirkulacije. Takav oblik bolesti najčešće se javlja kod starijih osoba, dakle u populaciji sa mnoštvom bolesnika sa jednim ili najčešće istovremeno više različitih faktora rizika za bolesti krvnih sudova mozga Pojam demencije se najčešće koristi kao sinonim za Alzheimerovu bolest, ali uključuje i brojna druga stanja, kao što su vaskularna demencija, metaboličko-toksične demencije kao i poremećaj kognicije u okviru infektivnih bolesti. Dementni sindrom može se javiti i u okviru depresije, delirijuma ili zbog uticaja različitih lekova. Starost je životno doba koje u odreñenom smislu povećava mudrost čovjeka, a mudrost se meñu ostalim stiče iskustvom, jer vreme je veliki učitelj. Stariji ljudi imaju potencijal za prenos znanja, umeća, veština i iskustva na mlade naraštaje radi boljitka i napretka društva u kojem živimo. U prošlim vremenima ljudi su gajili veliko poštovanje prema starijim osobama. Danas se u razvijenim zemljama starost manje ceni i poštuje uglavnom zbog onih materijalnih interesa kojima je važnija čovekova neposredna korist. Takvo gledišta često je podcenjivačko prema osobama treće ili četvrte životne dobi pa se stoga starije osobe i same pitaju da li je njihovo postojanje još korisno. Starenje je biološki fenomen u kojem se menja odnos osobe prema vremenu, svetu, okolini, ali i prema sopstvenoj prošlosti. Suočenje sa starenjem započinje izmeñu 50. i 60. godine života kada se i muškarci i žene moraju suočiti s brojnim telesnim promenama kao što su debljina, gubitak elastičnosti, slabiji vid i sluh, promene na kosi, istrošenost zglobova, lošija kvaliteta sna, promene na unutarašnjim organima, manji radni kapacitet i efikasnost. Ljudi se suočavaju i sa činjenicama da moraju nositi naočale i druga pomagala, da im je pokretljivost smanjena zbog poteškoća od kičme i zglobovima. To je period kada se čoveku nameću i pitanja o braku, deci, o odnosima sa okolinom, položaju u profesiji, o mogućnostima daljnjeg razvoja i telesnoj snazi. Takvo bilanciranje dovodi do razmišljanja i uvida, ali pritom i do psihičkih povreda, što može rezultirati, ako je saldo loš, rezignacijom i depresijom ili begom od suočavanja. Kriza se može svladati unutarašnjim rastom i učenjem i u starijoj životnoj dobi, nali ljudi čija je sposobnost prilagoñavanja smanjena mogu potonuti u beznañe. U periodu izmeñu 60. i 70. godine života velika većina žena i muškaraca povlači se iz aktivnog radnog procesa. U tom periodu postoji celi niz socijalnih, medicinskih i ekonomskih okolnosti koje mogu negativno utcati na čovekovo zdravstveno stanje. 152

Mnogi od nas poznaju ljude u kojima odlazak u penziju izaziva zabrinutost i teskobu jer je današnja generacija penzionera suočena s nizom problema naročito onih financijske prirode. Osim smanjenih prihoda, ograničene društvene aktivnosti i manjih kontakata s okolinom, pojavljuju se i brojne druge narcističke povrede, jer osoba koja nije u radnom odnosu nije toliko tražena kao pre te odlaskom u penziju gubi na važnosti. Svi ti faktori dovode do povećane psihičke osetljivosti. Najčešći izvori opasnosti za psihičko zdravlje su i velika pasivnost i povlačenje jer vode u usamljenost koja je danas jedan od glavnih problema u starijoj dobi. Većina starijih ljudi žali za prošlošću, oseća da više nema šta očekivati od budućnosti, pojavljuju se sumnja, neodlučnost, strah, ponekad i zablude mišljenja, pogrešna tumačenja opažanja i iluzije. U tom dobu čest je multimorbiditet (prisutnost više dijagnoza bolesti). Iako pojedini poremećaji ne moraju imati invalidivualni karakter, hronične bolesti i ograničenja svakako sprečavaju ispunjenje želja. Ipak, novija istraživanja pokazuju da starenje ne mora uvek značiti i gubitak sposobnosti i pojavu deficita i da se tzv. procesi "razgradnje" mogu sprečiti ili barem ublažiti, a pritom najvažniju ulogu ima uspostavljanje zdravijeg režima života i prevencija bolesti. Pravilna ishrana dovoljno je dobra obrana protiv telesnoga i duševnog starenja. Umerena telesna aktivnost povoljno deluje na sve organe i podržava fizičku i mentalnu kondiciju, odlaže degenerativne procese, pruža nove sadržaje, zadovoljstvo i radost, sprečava umor i donosi svežinu. Biti penzioner nova je uloga na koju se treba naviči i koju treba prihvatiti, jer život penzionera traži novu organizaciju vremena. Priprema za penzionisanje trebala bi da se sastojati od redefinisanja odnosa prema partneru, prihvatanje novih meñugeneracijskih odnosa (unuci), odnos prema profesiji, revidiranje dosadašnjih i traženje novih interesovanja, odnos prema sopstvenom identitetu i prema financijsko materijalnoj sigurnosti. Potrebno je pronaći novi identitet u kojem ima mesta za samopoštovanje i aktivnost. Naročito je važno uspostavljati nove odnose, preuzeti nove uloge kao npr. ulogu dede i bake koja pruža ponovni doživljaj mladosti i ispunjava veseljem i osećajem koristi. Na taj način može se očuvati i razvijati volja za životom. Penzioneri mogu znatno doprineti sopstvenoj porodici i društvu, zato ih treba na odgovarajući način povezati i dati smisao njihovim aktivnostima. Zahvaljujući porastu standarda i napretku zdravstvene zaštite, u razvijenim se zemljama produžio životni vek i porastao udeo starijih osoba u celokupnoj populaciji, a samim tim i broj mnogih hroničnih bolesti meñu kojima psihički poremećaji čine znatan deo, pa on u osoba starijih od 65 godina iznosi do 30%. Najčešća patološka stanja vezana uz starije doba su depresivni i anksiozni poremećaji, paranoidna stanja i druge psihoze, opadanje kognitivnog funkcioniranja i dementni poremećaji. Promene u kognitivnom funkcioniranju jesu meñu najčešćim i najvažnijim zdravstvenim stanjima vezanim uz ovo životno doba. Tipični klinički sindrom koji je izravna posledica telesnih i psihičkih promena nazvan je "organski psihosindrom". Može biti akutni kao što su različita konfuzno-delirantna stanja i hronični kao demencija. Demencija je klinički sindrom koji se karakteriše propadanjem ranijestečenih mentalnih funkcija (Alzheimerova i vaskularna demencija). Važno je razlikovati demenciju od staračke zaboravnosti koja nastaje zbog usporavanja mentalnih procesa. Učestalost depresije povećava se sa starošću kao i učestalost suicida. Depresija se često pojavljuje uz demenciju, zbog infarkta ili inzulta na mozgu. Novija istraživanja pokazuju da najmanje trećina stanovnika domova penzionera imaju psihičke tegobe, pri čemu su najčešće depresivne slike. Mogući uzroci pojave depresivnih stanja u starijem životnom dobu su usamljenost, otuñenost, nezadovoljstvo odlaskom u penziju, gubitak partnera, odlazak dece, smanjenje potreba i motivacije. Ako je potrebno provesti terapiju, naglasak se stavlja na održavanje samopoštovanja, organizaciju slobodnog vremena i kvalitetnih sadržaja te pronalaženje aktivnosti koje prema preostalim sposobnostima čovek može obavljati. Za neke od takvih aktivnosti danas se u svetu organiziraju i dnevne bolnice.

153

ALZHEIMEROVA BOLEST KAO GERONTOLOŠKI JAVNOZDRAVSTVENI PROBLEM 1. Postepen i neprimetan početak; 2. Zaustaviti ne, ali usporiti da; 3. Stimulacija duha i tela i 4. "Vežbanje mozga"

Alzheimerova demencija - kad duh i telo prestanu biti jedno

Vodeća bolest današnjice, demencija Alzheimerova tipa, u stalnom je porastu i najčešća je od svih demencija (čini 50 procenata svih demencija). Alois Alzheimer 1906. godine prvi je put opisao sindrom demencije kao psihički poremećaj koji je po njemu dobio ime Alzheimerova bolest (AB), odnosno Alzheimerova demencija (DAT). Nekad se ta bolest retko spominjala i još reñe dijagnostikovala, do šezdesetih godina prošloga veka dijagnostikovala se i kao senilna, vaskularna, ateriosklerotičn demencija ili kao hronični psihoorganski sindrom. To je najčešći tip nepopravljive i progredijentna degenerativna bolest mozga, koja zahvata čelije moždane kore i okolnih struktura, najpre hipokampalne regije. U podlozi je neurofibrilarna degeneracija i stvaranje senilnih plakova, posledica čega su biohemijski poremećaji koji dovode do psihičkih simptoma. Promene u nervnim čelijama konačno dovode do njihova odumiranja. Beleži se u jedan do tri procenta svetske populacije, a prema nekim statistikama u čak 11 posto osoba starijih od 70 godina. Najčešće se javlja u petoj i šestoj deceniji života, napreduje brzo i u otprilike pet godina nakon prvih simptoma dolazi do teške demencije. Od postavljanja dijagnoze oboleli prosječno žive pet do sedam godina.

Najčešće se javlja u petoj i šestoj deceniji, napreduje brzo i otprilike sledećih pet godina nastaje teška demencija

Postepen i neprimetan početak U samom početku bolest nije lako prepoznati, s obzirom na to da je klinički početak ovog psihičkog poremećaja najčešće postepen i neprimetan, a simptomi se u početku mogu pripisati staračkoj zaboravnosti. Stoga se mnogi stariji ljudi boje zaboravonosti jer često misle da je to prvi znak Alzheimerove bolesti. U prošlosti je gubitak pamćenja, kao i zbunjenost, smatran normalnim delom starenja. Naučnici potvrñuju kako su i danas mnoge starije osobe mentalno očuvane i svesne, iako im treba više vremena da zapamte neke stvari. Možemo reći da je mnogo ljudi iskusilo rupe u pamćenju, s tim da su neki od tih problema ozbiljni, a drugi ne. Osobe sa znatnim promenama pamćenja (pre svega novijih dogañaja), ponašanja mogu imati oblik bolesti mozga koji se naziva demencija, a Alzheimerova bolest jedna je od mnogih oblika demencija. Izraz demencija zapravo opisuje grupu zdravstvenih poremećaja koji su rezultat promene rada mozga. Demencija narušava sposobnost osobe da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. Prisutni su simptomi poput brzog zaboravljanja, teškoća u čitanju i pisanju, teškog pronalaženja reči u govoru. Uskoro bolesnici više ne mogu uspešno obavljati svoju profesiju. Menjaju se ponašanje i karakter, postaju škrti, tvrdoglavi, ali su emocije u toj fazi još dobro očuvane. Vremenom stanje postaje sve teže, dolazi do smanjenja orjentiranosti u vremenu i prostoru, iskrivljena im je percepcija okolnih dogañanja, imaju smetnje spavanja, manjak svake inicijative, sve su više nezainteresirani, potišteni, izražen je strah, sve slabije razumijevaju govor. Govor im postaje siromašniji, da bi potom došao u fazu eholalije, tj. automatskog ponavljanja reči u besmislenom nizu. Pojavljuju se stereotipni pokreti i tzv. primitivni refleksi, sposobnost svakodnevnog funkcioniranja sve je više ograničena, zapuštaju higijenske navike, postaju zavisni od drugih. Oboleli obično postaju inkontinentni (ne kontrolišu stolicu i 154

mokrenje), često lutaju, zbunjeni su, agitirani, naročito noću. Na kraju je oboleli vezan za krevet. Početak bolesti, iako retko, može biti akutan i dramatičan. Svi simptomi javljaju se oñ ednom, neočekivano i naglo, najčešće istovremeno sa nekom telesnom bolešću ili emocionalnim šokom. Bolesnik postaje zbunjen, dezorijentisan, psihomotorno uznemiren (reñe usporen), poremećene percepcije, mišljenja, emocija, ciklusa budnosti i spavanja. Navedeno stanje naziva se delirijum i zahteva hitno i intenzivno bolničko lečenje. Zaustaviti ne, ali usporiti da - Delotvorna lečenja, nažalost, nema, a metode kojima se danas borimo protiv Alzheimerove bolesti u najboljem slučaju usporavaju progresiju simptoma. Koriste se vitamini, cerebralni vazodilatatori (za širenje moždanih krvnih sudova), lekovi protiv motornog nemira, za popravljanje raspoloženja, sedativi. U ranoj fazi bolesti koriste se inhibitori acetilkolin esteraze, tj. neurotransmitera, supstance koja služi prenosu nervnih impulsa meñu moždanim čelijama, koji usporavaju napredovanje bolesti, a koriste se i neki prirodni preparati koji poboljšavaju moždani metabolizam i cirkulaciju. Čak i ako se dijagnostikuju trajni i nepovratni oblik demencije, mnogo toga se još može učiniti u lečenju obolelih i pomoći porodici da se nosi s bolešću. Osoba s demencijom treba biti pod lekarskim nadzorom, pa su potrebni pregledi neurologa, psihijatra, porodičnog lekara, internista i gerijatra. Lekar može lečiti telesne bolesti, probleme ponašanja i ujedno odgovoriti na brojna pitanja porodici i okoline. Stimulacija duha i tela Naučnici rade na otkrivanju novih lekova koji će usporiti, zaustaviti ili sprečiti nastajanje Alzheimerove bolesti. U meñuvremenu, osobe bez demencije trebaju održavati svoju memoriju britkom (ispunjavanje ukrštenica, rešavanje rebusa, čitanje). Preporuka je razvijati interesovanja i hobije te biti uključen u različite društvene aktivnosti koje stimulišu duh i telo. "U zdravom telu, zdrav duh", stara je izreka. Preporučuje se ograničena uporaba alkoholnih pića jer alkohol uništava moždane čelije. Mnogim osobama pomažu liste onoga što treba napraviti, zatim korištenje notesa, kalendara i malih papirića za podsetnike. Pamćenje mogu poboljšati i ako nove stvari mentalno povezuju s već poznatima, kao što su poznata imena, pesme ili stihovi. Depresiju, strah ili teskobu preporučuje se lečiti lekovima ili savetom stručnjaka, jer navedene tegobe mogu osobu činiti zaboravnom. U svakom slučaju, važno je prepoznati prve znake demencije kao bolest, a ne kao normalan tok starenja te početi odgovarajuće lečenje. Ova vrsta demencije kao i druge dovode do gubitka fizičkih, mentalnih i psihičkih funkcija, zavisno od toga koji je deo moždanih struktura pogoñen bolešću. Osim progresivnošću, bolest je obležena ireverzibilnošću, demencijom i somatskim komplikacijama, a od osobe do osobe progredira različitom brzinom i intenzitetom. Prosečan period razvoja bolesti jest osam do dvanaest godina (iako to može biti i tri, odnosno dvadeset godina). Razvoj bolesti deli se u tri osnovna stadijuma: rani, srednji i kasni. Granice izmeñu pojedinih stadijuma nisu oštre, kao što su i simptomi individualno vrlo različiti. Simptomi se javljaju na mentalnom, psihičkom i fizičkom nivou, a ñ +eluju na području raspoloženja, emocija i ponašanja Karakter bolesti polako narušava svakodnevni život oboleloga, ali jednako snažno utiče i na život porodice obitelji ili negatelja. Budući da ne postoji mogućnost izlečenja, ono što se može preduzeti jesu rano prepoznavanje bolesti, odlaganje uznapredovalih stadijuma bolesti te prilagoñavanje svakodnevnom životu. Kako bi se ovo ostvarilo, potrebna je dobra informiranost o toku bolesti, o početnim simptomima kao i postojećim mogućnostima nege, brige i usporavanja toka bolesti. Pre svega, svaki stariji čovek mora biti edukovan o svomu problemu. Jednako tako i osobe mlañih dobnih grpa koje žive, neguju ili na bilo koji način brinu o starijim članovima porodice trebale bi imati saznanja o ovoj bolesti, kako radi članova svoje porodice tako i radi sebe samih. Dobra edukacija i prepoznavanje veličine problema (registrovanje bolesti) početak je i osnova rešavanja ovog problema. Osim progresivnosti i kompleksnosti, specifičnost Alzheimerove bolesti jest i sve veća učestalost. Primera radi, u Švedskoj na 9 milona stanovnika, 150.000 155

pacijenata je dementno, a 120.000 ih ima tešku Alzheimerovu bolest. 90.000 pacijenata ima blagi, odnosno srednji oblik Alzheimerove bolesti. Osim problema neprimerenog evidentiranja u sustavu zdravstva i problema nedovoljne informisanost šire javnosti, u Srbiji je prisutna i nedovoljna edukacija pojedinaca, interesne grupe i uže okoline oboleloga. Naime, nepostoji organizovana sistemska edukacija osoba starijih dobnih grupa koje ova bolest uglavnom pogaña. Ovde treba staviti naglasak na potrebu edukacije i informisanja osoba u ranoj starosti – od 65. do 74. godine, kako bi iste na vreme bile upoznate s načinima samoprepoznavanja i prepoznavanja prvih simptoma Alzheimerove bolesti, koja se posebno veže za srednju i duboku starost. Jedan od problema jest i needukovanost osoba srednjeg životnog doba, a to je ona populacija koja uglavnom neguje o starije osobe u porodici i može primetiti prve simptome bolesti, a koja je izrazito zainteresovana za moguća rješenja, pomoći prilagoñavanju svakodnevnom životu kada do bolesti pojavi. S druge pak strane, osim nedovoljnog prepoznavanja bolesti, problem je u neznanju o mogućnostima nege, samopomoći i pomoći u svakodnevnomu životu porodice obolog njenog člana porodice, kao i o aktivnostima koje mogu usporiti bolest. Naime, pomoć porodici u nezi za obolele od Alzheimerove bolesti, izuzetno je važna jer, prema najnovijim istraživanjima, pokazalo se kako je “bourn out” sindrom onih koji pružaju negu obolelima često snažnija indikacija za institucionalizaciju, nego što je sama težina bolesti (10). Neizbežna posledica navedenih problema konačno u jesu neadekvatna nega, prerana hospitalizacija i institucionalizacija bolesnika, brža progresija bolesti te porast gerijatrijske potrošnje zdravstvene i socijalne zaštite. "Vežbanje mozga" - Kao što naše telo, mišići i srce zahtijevaju stalno koriščenje da bi bili u formi, tako i naš mozak moramo vežbom održavati u kondiciji. Preporučuje se što manje gledanje TV emisija, već korištenja mozga za čitanje literature koja zahteva neki umni napor, rešavanje ukrštenica, igranje društvenih igara i sl.. Bolesnik se jednostavno ne sme prepustiti, već se jednako brinuti za mozak kao što se brine za telo. Vežbanje aktivnosti mozga neće pomoći ukoliko se zanemari, na primjer, kontrola nivoa šećera u krvi, visok krvni pritisak, povišeni trigliceridi i holesterol u krvi, ukoliko bolesnik nekontrolisano dobija na težini, puši i slično. Valja shvatiti da je organizam celina. U modernom društvu stresna situacija je teška, pa i nemoguće izbeći, no potrebno je izabrati i pronaći neku aktivnost koja raduje i opušta, bilo šetnja, razgovor, slušanje muzike itd.. Celovita i savesna briga za zdravlje, koja obuhvata poñ ednako telesnu i duševnu aktivnost, najvažnija je u prevenciji bolesti, tako i demencije.

I MUŠKARCI PATE OD OSTEOPOROZE 1. Muška osteoporoza - fenomen u porastu; 2. Lekovi uzrokuju mentalne poremećaje kod starijih?; 3. Ritual u medicini; 4. Demencija nije normalan deo starenja; 5. Najzastupljenije demencije; 6. Uskoro pilule protiv starenja?; 7. Najbolji način za usporavanje procesa starenja je prihvatanje režima ishrane; 8. Bitno je i to šta jedemo; 9. Pogrešno shvatanje; 10. Kada prestaje rast mozga i 11. Nestabilnost i opasnost od padova kod starijih osoba

Dani godinama postaju sve teži, a moj pogled sve tužniji.

Osteoporozu poznajemo kao ozbiljnu bolest koja skoro ekskluzivno napada žene, no ona je postala problem i kod muškaraca. Stoga se u SAD-u, na bazi novih vodiča za zdravlje koje su sastavili stručnjaci s prestižnih univerziteta i muškarci preko 60. godine života preporučuje testiranje kojim će se utvrdili da li imaju li problema s osteoporozom. Njihove preporuke su, po prvi put usmerile svetlost na rizike prema kojima i muškarci mogu razviti ovu bolest koja dovodi do promena na kostima. Kako otkrivaju rezultati dobijeni revizijom 200 različitih studija, do 65. godine života šest od 100 muškaraca pati od osteoporoze, a da toga najčešće uopšte nisu svesni. Muški faktori rizika za razvoj bolesti su u prvom redu pušenje, sedeči način života, niska telesna težina, nedovoljan nivo vitamina D i kalcijuma. Inače osteoporoza zahvata 20 posto žena od 50 godina na više, a rizici se povećavaju posebno u periodu menopauze. 156

Muška osteoporoza - fenomen u porastu Uopšteno je rašireno mišljenje da je osteoporoza, s retkim izuzecima, uglavnom ženski problem. No to se pokazalo pogrešnim utvrñivanjem da na na primer, 3,6 miliona žena koje imaju osteoporozu dolazi 1,1 miliona muškaraca s krhkim kostima. Kod muškaraca gubitak koštane mase s godinama karakteriše stanje koje zaustavlja proces formairanja nove koštane mase, dok je kod žena reć o gubitku konektivnog tkiva. Muška se osteoporoza najčešće klasifikuje kao involutivna (povezana sa starenjem) ili pak kao sekundarna. Sekundarna incidencija oscilira izmeñu 30 i 60 posto slučajeva, zavisno od mesta na kojima su istraživanja izvedeana. Jedno je sigurno, glavni su razlozi za pojavu muške osteoporoze hipogonadizam, konzumiranje alkohola i terapije na bazi steroida kojima se tretiraju kronične plućne bolesti (od bronhijalne astme do opstruktivne bronhopneumopatije). A to za istraživače znači proučavanje novih načina lečenja koji će zameniti navedene lekove ili pak smanjiti njihov štetan uticaj na koštanu masu. Izvor: www.saluteeuropa.it Lekovi uzrokuju mentalne poremećaje kod starijih? Ritual u medicini Prema novijim saznanjima antikolinergijski lekovi mogu dovesti do blagih kognitivnih (mentalnih) poremećaja u starijih ljudi. U pitanju su lekovi koji se koriste u lečenju bolesti kao što je sindrom iritabilnog kolona, urinarna inkontinencija i Parkinsonova bolest, pa je, važno da lekari budu svesni ove opasnosti. U nekim studijama oko 10% ispitanika uzimalo je antikolinergične lekove tokom dužeg vremena. Oni koji su koristili te lekove pokazali su slabije kognitivne sposobnosti u uporeñenju s drugim ispitanicima. Takoñer, 80% korisnika antikolinergičnih lekova pokazivalo je blagu mentalnu demenciju u uporeñenju s 35% drugih ispitanika koji nisu koristili antikolinergćne lekove. Stoga su moguće apsurdne situacije da osobe koje koriste antikolinergične lekove primaju i pro-kolinergične lekove za demenciju koji će poništiti delovanje antikolinergičnih lekova. Ritual u medicini - Postavlja se pitanje - postoji li placebo i zbog čega je odlazak lekaru, te osećaj pacijenta "da se nešto njemu radi" jako značajan za stvarno ozdravljenje. Konačno, jesu li vrači drevnih naroda uspevali lečiti neke bolesti? Prema kliničkom ispitivanju u kojemu je placebo bio suprotstavljen placebu istraživači su došli do zaključka da je uloga rituala izrazito bitna u lečenju. No, moderni medicinski terapijski "ritual" se dobrim delom svodi samo na uzimanje tableta, što na pacijentima ne ostavlja dovoljno jak utisak - više "rituala" doista ima i jači placebo efekat na pacijenta. Stoga nije čudno da se mnoge osobe zaista bolje osećaju nakon raznih alternativnih "tretmana" kiropraktikom, radiestezijom, bioenergijom i sl. "ritualnim" metodama alternativaca, nego nakon uzimanja neke tablete. Proteklih se godina zahuktala debata od postojanju placeba jer je sve više laboratorijskih ispitivanja pokazalo fiziološki odgovor na placebo i to in vitro. Nove kliničke studije pokazuju da placebo ipak postoji. Dok istraživači obično koriste placebo u kliničkim studijama kako bi ispitali efikasnost novih lekova, neke studije su takoñer pokazali da je ono što lekari govore pacijentima o nuspojavama terapije da direktno utiče na doživljaj efekta takve terapije kod pacijenata. Naime, pre početka studije, kako to nalažu pravila, svi su učesnici potpisati saglasnost u kojoj su bile opisane moguće nuspojave - privremene ranice zbog akupunkture te loš zadah iz usta i slabost zbog tableta. Čak 25 onih koji su primali lažnu akupunkturu i 31% onih koji su primali placebo tabletu prijavilo je jake nuspojave iako nije bilo ničega što bi im doista i izazvalo nuspojave.

DEMENCIJA NIJE NORMALAN DEO STARENJA 1. Najzastupljenije demencije, 2. Uskoro pilule protiv starenja?; 3. Bitno je i to šta jedemo; 4. Pogrešno shvatanje; 5. Kad prestaje rast mozga i 6. Nestabilnost i opasnost od padova kod starijih osoba

Mnogo bola i patnje može se izbeći ukoliko starije osobe, njihove porodice te lekari prepoznaju prve simptome demencije kao bolest. Neke se telesne i psihičke promene javljaju sa starenjem. Zaboravnost je jedna od njih. U prošlosti su gubitak pamćenja, kao i zbunjenost smatrani 157

normalnim delom starenja. Danas se, meñutim, mnogi stariji ljudi boje zaboravnosti jer misle da je to prvi znak Alzheimerove bolesti. Osobe sa značajnim promenama pamćenja, ličnosti i ponašanja mogu imati oblik bolesti mozga koji se naziva demencija. Demencija je sindrom (skup simptoma i znakova) koji se javlja u preko 100 različitih bolesti. U nekim od njih demencija je skoro jedini vid ispoljavanja, a u drugima samo jedna u nizu smetnji nervnog sistema, ali i drugih sistema tela. Demenciju izazivaju mnoga stanja, neka od njih su prolazna, neka nisu. Prolazna stanja uzrokovana su dehidracijom, temperaturom, vitaminskim deficotom, nedovoljnom ili nekvalitetnom ishranom, reakcijama na lekove, problemima sa štitnom želdom ili manjim povredama glave. Ova medicinska stanja mogu biti ozbiljna i treba ih lečit što pre. Ponekad starije osobe imaju emocionalne probleme koji se mogu zameniti s demencijom. Osećaji usamljenosti, zabrinutosti ili dosade često se javljaju kod starijih osoba suočenih s penzijom ili smrću partnera, prijatelja ili bliske osobe. Prilagoñavanje na ove promene izaziva zbunjenost i zaboravnost kod nekih osoba. Emocionalni problemi mogu biti olakšani ukoliko postoji podrška bliskih osoba ili profesionalna pomoć medicinskog osoblja. Bez obzira na uzrok, pojavi demencije prethode pretklinički stadijum (postoje samo promene u mozgu bez izraženih tegoba i smetnji) i stadijum blagog kognitivnog oštećenja (bolesnici se najčešće žale na subjektivne smetnje pamćenja, ali nekad i drugih psihičkih funkcija, pri čemu su još očuvane svakodnevne aktivnosti i opšte mentalno funkcionisanje). Granice izmeñu ovih stadija nisu nagle već se sve odvija postepeno i najčešće neupadljivo.

Demencije su prisutne kod oko pet posto osoba starijih od 65 godina, a kod skoro polovine onih sa 85 godina. Meñutim, broj osoba s blagim kognitivnim smetnjama je svakako znatno veći. U svetu se svakih sedam sekundi dijagnostikuje novi slučaj demencije! Mnogo bola i patnje može se izbeći ukoliko starije osobe, njihove porodice i lekar prepoznaju prve znakove demencije kao bolest, a ne kao normalan deo starenja. Najzastupljenije demencije Najzastupljenije demencije su Alzheimerova bolest - izumiranje ćelija kore velikog mozga i taj poremećaj čini više od polovine svih slučajeva demencije; zatim vaskularne demencije zbog smetnji protoka krvi kroz mozak i njegovog oštećenja; demencije sa Levijevim tijelima i frontotemporalne demencije. Ove četiri grupe predstavljaju oko 90-95 procenata svih demencija. Uskoro pilule protiv starenja? Ljudi ce uskoro moći produžiti trajanje života jednostavno uzimanjem pilula protiv starenja, tvrde gerontolozi. Oni ističu kako ce taj dan doći mnogo pre nego što ljudi misle. 'Nije u pitanju hoće li, vec samo kada će'. Neki naučnici vjeruju da se radi o godinama ili najviše deceniju, budući da je u laboratorijima već postignut veliki uspeh na eksperimentalnim životinjama. U časopisu Nature 2003. godine objavljena je studija koja je potvrdila kako resveratrol, sastojak crnog grožda, odnosno vina, znatno utiče na dugovečnost kod nekih jednostavnih organizama poput gljivica. U 2006. rezultati su potvrñeni kod prvih kičmenjaka. Tokom 2004. godine takoñer je otkriveno da se kod miševa koji su podvrgnuti niskokaloričnoj ishrani uključuje gen dugovečnosti SIRT1. Ljudi imaju čak sedam SIRT gena, a veruje se da su i oni povezani s trajanjem života. Nakon objavljivanja rezultata pomenutih studija u SAD-u porasla je prodaja dodataka hrani koji u sebi sadrže resveratrol. Robert Butler, jedan od pionira u proučvanju istraživanju starenja, istaknuo 158

je da je ljudski vek u posljednjem veku produžen za 30 godina, više nego u 5000 godina istorije pre toga. Dodao je kako poslednja istraživanja pokazuju da što pre treba upoznati biologiju starenja jer bi se uskoro 'jednom pilulom moglo učiniti mnogo za različite zdravstvene probleme'. No naglasio je kako postoje i drugi faktori koji utiču na trajanje života poput, telsnih vežbi, društvenog života, smanjenja stresa pa čak i duhovnosti, odnosno osećaja postojanja smisla u životu. Hrana je prvi predslov za dug život Strogi režim ishrane ne daje najbolje rezultate. Načinom ishrane mnogo utiče i na starenje organizma. Ali nije potrebno neprestano se lišavati hrane koju volimo kako bismo usporili proces starenja. Istraživanja pokazuju da se strogim režimom ishrane ljudski život produžava samo tri do pet posto. Mudriji i sretniji način za usporavanje procesa starenja je prihvatanje režima ishrane u kojem ćete konzumirati zdravu hranu i istovremeno uživati. Predstavljamo vam sedam načina na koje to možete uraditi. 1. Birajte organsku hranu - Ako se hranite organskom hranom, to je najbolji način da nivo toksina u svom organizmu svedete na minimum. U uobičajenoj poljoprivrednoj proizvodnji koristi se previše pesticida i raznih metala koji nepovoljno utiču na zdravlje. Namirnice proizvedene na organski način sadrže mnogo viši nivo hranljivih sastojaka, kao što su proteini, vitamin C i mnogi minerali. 2. Unosite antioksidanse - Antioksidansi koji se nalaze u voću, povrću i bilju sprečavaju oštećenja ćelija, što je glavni način da se uspori starenje i organizam ojača, tako da postaje otporniji na srčana oboljenja, rak i dijabetes. 3. Izračunajte unos kalcijuma - I muškarci i žene stariji od 30 godina dnevno gube 0,4 posto koštane mase, a žene prvih pet godina nakon menopauze gube i nekoliko dodatnih procenata. Da biste se zaštitili, morate jesti hranu bogatu ovim mineralom: zeleno povrće, grašak, žitarice, mleko i mlečne proizvode.

4. Čuvajte se prerañene hrane - Prerañena hrana ima mnogo kalorija zbog brašna, masnoća i šećera koji se koriste u njenoj preradi, ali nema i mnogo hranljivih materija. 5. Koristite maslinovo ulje - Od masnoća najbolji su izbor devičansko maslinovo ulje ili nezasićene masti bogate vitaminom E. Dobri izvori masnoće su i bademi, orasi, lan i laneno ulje, kao i riba. 6. Hranite se ribom - Riba, kao hrana bogata proteinima, ima malo kalorija i mnogo osnovnih masnih kiselina koje štite membranu unutar zidova krvnog suda. Omega-3 masne kiseline iz ribe snižava i nivo holesterola u organizmu, jača ligamente i ubrzava moždane procese. 7. Odredite optimalnu težinu - Gojaznost povećava rizik od različitih oboljenja. Unos kalorija zavisi od težine i stepenu fizičke aktivnosti. Ako ste fizički neaktivni, ne biste trebali unositi više od 28 kalorija po kilogramu težine.

Bitno je i to šta jedemo Danas je nesporna činjenica da u hrani postoje materije koje su bitne za očuvanje ispravne funkcije mozga. Doručak: Obrok koji nikako ne treba preskakati. Nauka i naučnici, a i brojni laici odavno su shvatili da je ispravna ishrana osnova i bitna činjenica za opstanak čoveka. U stručnoj literaturi i u popularnim časopisima redovno ćete naći razne savete kako pomoći organizmu da njegovi različiti organi godinama rade kvalitetno i uspešno. Tu su svakodnevni saveti šta učiniti da srce bolje kuca ili da arterije postanu prohodne i funkcionalne, šta da jedemo kako bi nivo masnih materija u krvi i posebno holesterola bio u granicama normale i na nivou. Pogrešno shvatanje Meñutim, malo je tema u vezi s ishranom i njenim odnosom prema stanju mozga i u stručnim i u popularnim časopisima. No, ta situacija nije neočekivana. Pogrešno shvatanje koje je i danas prisutno u nekim medicinskim krugovima je da je moždano-krvna, tzv. hematoencefalna barijera bitna za funkcioniranje mozga. Ta barijera štiti mozak, jer selektivno odreñuje šta je za mozak dobro i potrebno, a šta štetno. Ona, dakle, pažljivo bira sastojke iz hrane, pa sa te tačke gledišta nije bitno šta jedemo. Pojava novih tehnologija u medicini koje su omogućile da se čak prati i kretanje pojedinih elemenata u mozgu, napravila je revoluciju u shvatanju uticaja spoljnjih i unutrašnjih faktora na mozak. Može se slobodno reći da je misterija mozga konačno kapitulirala pred saznanjima s kraja XX i početka XXI veka. Danas je nesporna činjenica da u hrani postoje materije koje su bitne za očuvanje ispravne funkcije mozga. Ove materije pomažu u boljoj koncentraciji, da uskladimo senzo-motorne veštine, da imamo poboljšano pamćenje, ispravnu motivaciju, tj. da mozak u celini bolje i ispravnije "radi". Kada je u pitanju ishrana, postoji posebna 159

specifičnost mozga. Za druge organe nisu bitna jedinjenja i sastojci koji su se našli u zadnjem obroku. S mozgom je, meñutim, drukčije. Sastojci iz zadnjeg obroka bitno utiču na stvaranje hemijskih materija u mozgu, posebno prenosioca informacija, tzv. neurotransmitera. Ovo je osnovna razlika u funkcioniranju mozga i drugih organa. Kada prestaje rast mozga U svemu tome važno je na prvom mestu istači da razvoj mozga počinje u utrobi majke i već kod trudnice treba misliti na pravilnu ishranu. Na taj način mislimo na neroñeno dete i njegov mozak. Druga važna činjenica je da s roñenjem ne prestaje rast mozga. Do sada se smatralo da ovaj "čudesni" organ prestaje rasti po roñenju, tj. da je roñenjem i genetski odreñen kvalitet mozga kada je reć o njegovim potencijalima. Mozak je plastičan organ, tj. menja se tokom života, a u tom menjanju niz faktora igra važnu ulogu. Na prvom mjestu se nalazi ishrana jer, npr. jedna vrsta hrane "prija" mozgu, dok druga može naneti velike štete. Iako je do danas u vezi s ovim pitanjem mozak bio "zaboravljeni organ" našeg tela, vreme je da to bude izmenjeno. Dve preporuke 1. Započnite dan doručkom - mozgu treba energije za izvršenje svih zadataka koje od njega očekujemo! 2. Boravak u prirodi, smanjenje stresa i mešovita

ishrana sa dovoljno voća, povrća, ribe, maslinovog ulja, lecitina, omega 3-masnih kiselina i uz dovoljan unos tečnosti čuvaju mozak za duboku i nenarušenu starost.

Nestabilnost i opasnost od padova kod starijih osoba Na Katoličkom sveučilištu u Italiji provedeno je više studija u saradnji sa Sveučilištem u Perugi i centrima za starije osobe kako bi se utvrdila i testirala nova metodologija za povećanje kontrole motornih funkcija kod starijih osoba. Česti padovi i lomovi ne zavise od nedostatka snage, već o zbog nedostatka ravnoteže, tj. o smanjenoj sposobnosti centralnog nervnog sistema da upravlja sopstvenim telom. Istraživanja su imala cilj da postave metode za jačanje te kontrole, tako da omoguće starijim osobama da se kreću s više sigurnosti i da iziñu iz stanja sedećeg načina života koji još više pogoršava motorne poremećaje. Reć je o rešenju koje invertira danas korišćenje procedure. Danas se pokušava naučiti starije osobe da se bave telesnom aktivnošću, a nova je metodologija usmerena na potenciranje ravnoteže i motorne kontrole kako bi se starijoj osobi omogućilo kretanje. Tretman se bazira na repetitivnim mišićnim vibracijama (rMV), aplikuje se po deset minuta triput na dan, tokom tri dana za redom. U težim slučajevima poboljšanja su bila ista kao da se osoba godinu dana bavila gimnastikom. Istraživanje je, osim toga, imalo i cilj da istraži mogućnost povećanja mišićnih performansi kod osoba koje boluju od osteoporoze. Dokazano je da je mehaničkim stimulansima moguće postiči potenciranje duga trajanja i visoka intenziteta. Opservacije tokom mehaničkih stimulacija, lokalizovanog i niskog intenziteta na pojedine mišićne sektore, pokazale su pozitivne efekte kako po pitanju ravnoteže tako i posturalnih refleksa te podizanju svesti o vlastitim pokretima. Izvor: www.italiaslute.it

BOL „Čoveka duša uvek više boli nego kosti” .

Prema Baconu bol je pridruženi partner u rañanju i razvoju, bolesti i smrti, fenomen čvrsto povezan sa mnogim pitanjima humanog postojanja. Čovek se raña i umire uz osećaj bola, koja je vekovima opterećivala ljudski rod. O bolu govori i stara Armenska poslovica prema kojoj su bogovi bol podarili stenama, ali kad je one nisu mogle podneti dale su je ljudima. Bol je neprijatan individualni osećaj koji je teško definisati. Svatko od nas doživljava je na svoj način. Bol nastaje zbog fizičkog oštećenja tkiva i psihičke reakcije na to oštećenje. Bol je zaštitni mehanizam organizma, jer nas upozorava na to da dolazi ili da je došlo do oštećenja (npr. dodirivanje vrućeg predmeta i refleksno povlačenje ruke) ili nas upozorava na 160

pojavu bolesti u organizmu koju treba lečiti. Prema studiji Svetske Zdravstvene Organizacije, oko 21% svetskog stanovništva pati od nekog oblika bola. Hronična bol je veći problem, svaki peti odrasli stanovnik Evrope pati od hroničnog bola! Odgovor organizma na bolni nadržaj može dovesti do pogoršanja kvaliteta življenja, pogoršanja opšteg stanja, lošijih rezultata lečenja bolesti, i sl. Upravo je zbog toga neobično važno pravovremeno i pravovaljano uklanjanje bola. Osnovu lečenja bola čine lekovi a uz njih se mogu primeniti i druge metode npr. fizikalna terapija, neurohirurški zahvati i psihološki postupci. Cilj primene lekova je uklanjanje ili ublažavanje bola kako bi se poboljšao kvaliteta života. Za to je potrebno izabrati odgovarajući lek za odreñenu vrstu bola te ga pravilno i blagovremeno primeniti. Ako se primena leka odlaže do jačeg razvoja bola, često za posledicu moramo uzeti veću dozu leka. Akutna bol je ona koja nastaje iznenada traje nekoliko sati ili dana. Primer takvog bola su glavobolja, migrena, zubobolja, Lako se prepoznaje i jednostavno se leči. Ako se ova bol ne leči može preči u hroničan bol. Glavobolja je jedan od najčešćih bolnih stanja, češće se javlja kod žena i u 90% slučajeva rezultat je blagog poremećaja zbog emocionalne napetosti ili produženog stezanja mišića glave i vrata zbog nepravilnog položaja vratne kričme. Mogu je izazvati i povišena temperatura, gripa ili stres, PMS, mamurluk, apstinencija od kafe i alkohola, upale uva, ždrela i sinusa, bolesti zubi i desni te neki lekovi. Za efikasno otklanjanje različitih vrsta akutnog bola mogu se koristiti različiti dobro poznati analgetici, tzv. Grupa nestereoidnih antiinflamatornih lekova kao što su acetil salicilna kiselina, ibuprofen i slično. Acetil salicilna kiselina u obliku tableta je efikasan analgetik za ublažavanje glavobolje, njena primena je sigurna jer ne izazivaju navikavanje i dobro se podnosi. Koristi se i kod tzv.“rebound“ glavobolja koje se nastale zbog dugotrajne primenom lekova. Sličan je efekat ibuprofena. Migrena je reña od obične glavobolje i i pogaña do 25% žena i 10% muškaraca. Migrena se prepoznaje po pulsirajućem bolu jedne polovine glave, praćena je mučninom, povraćanjem, osetljivošću na svetlo ili buku. Migrenu izaziva stres i relaksacija nakon stresa, san, trauma, ishrana, atmosferske ili hormonalne promene, a može biti i nasledna. Danas se migrena uspešno leči pomoću više savremenih lekova. Oni su efikasni ublažavaju bola i pridružene simptomatologije, kao što su povraćanje, osetljivost na buku i svetlo. Prema studijama iz 2004 godine objavljenim u medicinskim časopisima koje se bave glavoboljama, ustanovljeno je da aktivna supstanca ibuprofen, u dozi koju sadrže brojne vrste tableta, dražeja ili sirupa efikasno ñ eluje na zaustavljanje migrenoznog napada. Jedan od reñih oblika glavobolje, koji značajno više pogaña muškarce, je tzv. Cluster“ glavobolja, jaka glavobolja u području oka ili slepoočne kosti uz suzenje, crvenilo oka, začepljenost te strane nosa i znojenje na čelu i licu. Izazvana je stresom, temeraturom, preskakanjem obroka i alkoholom. Kod glavobolja praćenih visokom napetošću i psihičkim opterećenjem potrebno je konsultovati lekara ili i psihologa, a mogu se primeniti neke alternativne metode ili fizikalna terapija Neizbežan bol koju je osetila gotovo svaka žena je bol tokom menstruacije. Iozazvan je oslobañanjem prostaglandina u materici, a blokiranjem njihove sinteze bol se uklanja. Upravo na taj način deluju već pomenti analgetici. Menstrualnu bol treba započeti lečiti već 1-2 dana pre očekivane menstruacije. Na taj način u sledećih nekoliko ciklusa bolne menstruacije više neće biti problem. Pri lečenju bolova tokom menstruacije analgretike bi trebalo primenjivati po shemi, svakih 4-6 sati jedna do dve tablete. Takvom primenom menstruacija će biti manje obilna i bez ugrušaka, trajati će kraće nego pre, posledično će sprečiti anemiju jer će se sačuvati više gvožña u organizmu. Bol u krstima je najčešći oblik hronične boli. Velik udeo hroničnih bolova čine neuralgije ili polineuropatije, bolovi kostiju i zglobova, artroza, reumatski bolovi, osteoporoza, karcinomski bol i dr. Hronična bol može nastati zbog nelečenog akutnog bola i može uzrok ozbiljnih fizičkih, psihičkih, kognitivne i psihosocijalne poteškoće. Križobolja i drugih oblika kroničnog bola su veliki javnozdravstveni i socioekonomski problem i zbog ih je trebno lečiti lekovima ili po potrebi operativno kako bi se poboljšao kvalitet života osoba koji pate od ovih bolova. Bolovi u krstima, reumatski bolovi i drugi hronični bolovi uspešno se leče brojnim nestereoidnim analgeticima. Meñu njima najpoznatija je antireumatska grupa lekova. Oni te sem uklanjanja bolova deluju i na zaustavljanje upale koja je popratni simptom ovih stanja. 161

DUŠEVNA BOL Bol je kao i svaka druga emocija, sastavni deo nas i našeg bića. Kako ljubav i tuga i strah, tako i bol. Postoji fizička i duševna bol. Ovde ću govoriti o duševnoj boli. Kako se oseća ova bol - Duševna bol se oseća na različite načine, može se reći da je dobar pokazatelj kada se jednostavno osećamo loše bez nekog posebnog razloga. Sastoji se od mnoštva simptoma, koje nikako ne možemo da povežemo. Neko će je osetiti kao tugu i potištenost koja ne prestaje i stvara sve dublju apatiju i nezainteresovanost, dok će je drugi osećati kao fizičku bol, bol u mišićima, u glavi, kojekakvim probadanjima i slično.Mnogi ljudi se sažive sa tim svojim bolom, smatrajući da je to jedan deo njih. U stvari, oni ni ne razmišljaju o tom stanju, već ga jednostavno uzimaju zdravo za gotovo. Dok neki opet osećaju da nešto nije u redu i stalno pokušavaju da nañu uzrok tog osećaja. Mnogi ljudi u takvom stanju odlaze kod doktora tražeći uzrok svojih problema, prolazeći kroz brojna ispitivanja i većinom dobijajući odgovor da je sve u redu sa njihovim zdravljem. I na trenutak bude bolje ali bol se posle opet javi, sam od sebe i kada se najmanje nadamo. I tako mogu proći godine kroz koje bi osećali različite simptome koji u sustini ni nemaju neki "opipljivi" uzrok. Koji su uzroci boli - Uprkos činjenici da smo posetili nekoliko lekara i došli do zaključka da nam nije ništa, mi se opet loše osećamo. I može se reći da je stvarno teško kada ne znamo šta nam se dešava. Jer kad čovek zna sa čim ima posla onda može i da se bori, ali kada ne zna šta mu se dešava onda je to stvarno težak osećaj. Može se reći da postoji nekoliko mogućih uzroka duševne boli. Ono što je ovde zanimljivo naglasiti su druga dva pojašnjenja koja ćemo ovde navesti. Jedan od uzroka duševne boli može biti bolest ili genetska predodreñenost. Ali u takvim slučajevima liječnik obično može da otkrije uzrok i da eventualno riješi problem boli.Drugi od uzroka te duševne boli smo mi sami. Stvaramo je svojim mislima i razmišljanjima koje su plod naših ubeñenja koje smo stekli kroz život. Ljudi odrasli u siromašnim zemljama se boje gladi, dok se ljudi zapadnog svijeta boje da ostanu bez posla. Znači sredina i mi sami stvaramo naša ubeñenja koja posle kreiraju naše misli. Ako su ta ubeñenja pogrešna onda su i naše misli pogrešne. Pa stoga i proizvode bol.

http://www.vasezdravlje.com/printable/izdanje/clanak/939/

Na ovo se može povezati i da mozak stalno projektuje unutrašnje dijaloge i tako održava kontakt sa stvarnosću i sliku o datoj osobi. Razmišljanje je može se reći neminovan proces i nešto što je skoro nemoguće izbeći. Postoje neki ljudi koji su možda i uspeli izbaciti misli iz glave ali opet su ti ljudi živeli u nekim posebnim okolnostima, recimo manastirima gdje su bili skoro totalno izolovani od spoljnih uticaja. Dok je nama, koji smo dio ove civilizacije, to jako teško učiniti i dovoljno je ako uspemo svesti svoje misli na jedan razuman nivo. A kakve će te misli biti zavisi većinom od naših ubjeñenja. Znači, u ovom slučaju su uzrok ovog duševnog bola su naše misli, koje potiču od naših ubeñenja. Zbog toga je I naglašweno da smo mi sami uzrok tog bola. Treći uzrok koji je isto tako moguć je da ipak postoje neke stvari na ovome svetu koje ne poznajemo, koje su nam strane. Recimo, magnetizam pre mnogo godina nije mogao biti objašnjen , pa je stoga bio smatran kao neko čudo. A koliko samo različitih sila ima ovde oko nas kojih nismo ni svesni a koje opet utiču na nas i naše živote. Mesec utiče na pojavu plime i oseke, pa zašto onda neka druga nebeska tela ili pojave ne bi uticale na nas i naše raspoloženje. Ono što želim reći je da možda baš te neke 162

nepoznate sile utiču na nas i tako nam stvaraju bol.. Sada ovo možda zvuči kao naučna fantastika ali to je nešto što se ne može dokazati ni da nije ni da jeste tačno, pa se stoga ipak može uzeti kao objašnjenje. Ne čuri da se u poslednje vreme u okviru bioprognoze daje pregled magnetnih birua koje učestuvuju u stvaranju raspoloženja kod čoveka. Može se zaključiti da je bol sastavni deo nas i svih živih bića. Mnoge životinje, koje u suštini nemaju svest kao mi, osećaju unutrašnju bol ako bi recimo izgubili mladunče. Tako da je to nešto, može se reći, normalno a ne nenormalno. I besmisleno bi bilo težiti jednom stanju bez bola. Njega bi trebali prihvatiti i shvatiti. Ono što bi trebali i možda mogli učiniti je da je pokušamo svesti na jedan normalan nivo u kome bi i trebala da egzistira. Da odbacimo sve one stvari koje možemo da odbacimo koje će umanjiti tu bol i tako poboljšati jedan opšti osjećaj. Razvoj svesti može uticati na smanjenje mnogih bolova. I onih izazvanih bolestima, genetskom predispozicijom, našim umišljanjem ili nekim silama oko nas. Na kraju krajeva bol nas tera da se razvijamo i radimo na sebi. A možda nam te sile, ako su one uzrok, zato i daju tu bol da bi nas podstakle da radimo na sebi. Jer čovek bez boli većinom ne teži samorazvoju i razvoju svesti, a razvoj svesti je u suštini, kako je jedan mudrac rekao, jedini stvarni smisao života. Možda je tako a možda nije. Neka budućnost pokaže. http://www.putsvijesti.com/tekstovi/233

NESANICA 1.Šta je zapravo nesanica?; 2.Nesanica je tu šta preduzeti; 3. Kako možete sebi pomoći; 4. Prepoznajemo li nesanicu; 5 Dvanest pravila za zdrav san

Ubrajate li se i vi u onu grupu ljudi koje muči problem nesanice? Ako je tako, sigurno se pitate kakve su mogućnosti i šanse da vaše besane noći postanu prošlost, kome se možete obratiti za pomoć, kao i da li možete nešto i sami preduzeti i pomoći sebi. Neke od odgovora naći ćete u sledećem tekstu. Ko je bar jednu noć proveo budan zna da nema nežnije, ali ni mučnije tiranije od nesanice. Istraživanja pokazuju da oko 20% ljudi pati od hronične nesanice, a čak 40% žena i 30% muškaraca ima bar povremeno probleme sa spavanjem. Pri tome, njihove žalbe odnose se, ili na teškoće u vezi sa uspavljivanjem, ili na učestalo buñenje tokom noći i isprekidano spavanje, ili na rano jutanje buñenje uz nemogućnost da se ponovo utone u san (ovo poslednje naročito je karakteristično za starije ljude). 1.1. Šta je zapravo nesanica? U laboratorijama za proučavanje sna ustanovljeni su standardni kriterijumi koji omogućavaju da se precizno odredi koji se od brojnih poremećaja spavanja mogu zaista nazvati nesanicom ili insomnijom. Dakle, pod insomnijom se podrazumeva nemogućnost spavanja tokom noći zbog: produženog vremena uspavljivanja (preko 30 minuta), budnosti tokom noći u trajanju dužem od 30 minuta, redukovane dužine totalnog sna na manje od 6,5 sati. Meñutim, dužina i kvalitet uspavljivanja i spavanja samo su jedan od ukupno triju neophodnih kriterijuma. Drugi uslov je da je uobičajeno dnevno funkcionisanje narušeno, bilo da se javlja umor, pospanost, teškoće u koncentraciji ili povećana iritabilnost tokom dana i pri vršenju svakodnevnih aktivnosti. Treći kriterijum, bez koga nije moguće govoriti o pravoj nesanici, je postojanje i identifikacija uzroka nesanice. Lista mogućih uzroka je dugačka, počev od brojnih organskih bolesti, kao na primer, uroñene srčane mane, hiper i hipotireoidizam, parkinsonova bolest, demencija, nekontrolisana šećerna bolest, povišen krvni pritisak, oboljenje bubrega i jetre, crevni paraziti, razni bolni sindromi i stanja. Mentalna oboljenja takoñe često dovode do insomnije (npr. shizofrenija, opsesivna neuroza, manija, mentalna anoreksija, a pre svih stanja anksioznosti i depresije), ali i brojni psihološki i socijalni problemi koji izazivaju akutna ili hronična stanja stresa. Stil života i odreñene navike koje utiču na san spadaju u takozvane bihejvioralne uzroke nesanice. Na primer, neki ljudi imaju naviku da preko dana "malo odremaju", drugi se bave intenzivnim fizičkim ili psihičkim aktivnostima neposredno pred odlazak u krevet, treći, iako su primetili da im smetaju kofein, 163

nikotin ili alkohol, baš pred spavanje vole da popiju čašicu pića, ili popuše cigaretu. Istini za volju, treba reći da ova sredstva ne utiču poñ ednako i na isti način na sve ljude, tj. dok nekima remete san, na druge u tom smislu uopšte ne utiču negativno. Ali, čak i za one kojima alkohol ne smeta da mirno utonu u san, važno upozorenje je da alkohol utiče na češće buñenje tokom noći, što rezultira redukcijom ukupnog vremena spavanja. I na kraju, ne treba zaboraviti da i aktuelni misaoni tok može štetno uticati na spavanje (npr. prisećanje na neprijatne dogañaje, preispitivanje sopstvenih grešaka i sl.). Jedino i samo ako su zastupljena sva tri kriterijuma može se sa sigurnošću govoriti o nesanici. Drugim rečima, nije dovoljno da se neko požali na teškoće u vezi sa spavanjem, da bi smo odmah zaključili da je reć o insomniji. Bez teškoća u dnevnom funkcionisanju bez odreñenog uzroka, žalbe na poremećeni san verovatno će poticati od pogrešnih uverenja, sudova i zaključaka o spavanju. Takvim osobama nije potrebno lečenje, već je potrebna edukacija i korekcija pogrešnih koncepcija o snu, njegovoj važnosti za ljudski organizam, neophodnoj dužini sna. Kako se odreñuje pojam nesanice? Često se žalimo da nismo ispavani. Nesanica je reč kojom se previše razbacujemo. Stručnjaci uglavnom primenjuju pravilo: 30 – 30: ako vam je potrebno 30 minuta i više da zaspite, ili ste budni 30 minuta i više u toku noći, najmanje tri puta nedeljno, u pitanju je nesanica. Bez obzira koliko malo spavate, ukoliko se zbog svojih noćnih navika ne osećate slabo i neraspoloženo tokom dana, vi nemate nesanicu. Oni koji se teško uspavljuju ili bude, a nemaju nesanicu, pate od poremećaja faze sna. U ovom slučaju ljudi pokušavaju da zaspe u pogrešno vreme. Ovo je češći slučaj kod adolesacenata i studenata koji do kasnih noćnih sati, odnosno ranih jutarnjih, ostaju budni. Ako imate nesanicu tokom 4 ili 5 noći u toku nedelje , a dobro spavate vikendom, opet nije reč o nesanici. Michael L. Perlis sa univerziteta u Njujorku i direktor ustanove za bihevioralnu medicinu sna kaže da ne bismo voleli da spavamo kao bebe jer se one često bude noću. Možda je bolje da spavamo kao adolescenti zato što većina adolescenata spava kao da ne postoji sutra. Rañanje i podizanje dece je faktor broj jedan koji kod žena izaziva nesanicu. Žena nauči da spava oprezno, pa kasnije kad potreba za noćnim buñenjem prestane, ona se i dalje budi na najmanji šum. Nesanica se ponekad javi iznenada, neočekivano. Nešto vam se desi i vi neprespavate celu noć. Većina ljudi doživljava frustraciju i uznemirenost zbog lošeg spavanja. Pokušavaju da nadoknade spavanje: dremaju poslepodne, idu u krevet ranije, duže spavaju sledećeg jutra ili ispiju neko piće pred spavanje. Sve ovo je kontraproduktivno, to samo pogoršava stvari. Odlazak u krevet bez akumulirane potrebe za snom, zurenje u plafon, dodatno uznemirenje zbog iscrpljujućih razmišljanja vodi vas u začarani krug. Pod uticajem zabrinutosti vaš mozak brzo uči. Bez vašeg znanja i saglasnosti spavaća soba postaje okidač za nesanicu. Legnete da se odmorite, a vaš mozak preñe u stanje budnosti. Neka istraživanja su pokazala da su ljudi koji imaju problem da zaspe postali preosetljivi na podsticaje koji se nalaze u spavaćoj sobi. Uspavate se u fotelji ispred televizora, ustanete i odete u spavaću sobu i odjednom ste se rasanili. Na umu vam je milion stvari, medju kojima i računanje koliko vam je još vremena ostalo da spavate da biste bili sposobni za sutrašnji dan. Postoji druga vrsta nesanice, koja nije posledica nedostatka sna, već pogrešne percepcije: vaš mozak misli da ste budni, a vi ustvari spavate. Dok dremate, prenošenje informacija i čulna obrada podataka nisu u funkciji. Nesvesnost spavanja polako prelazi u budnost, tako da se mnogi ne sećaju kad su zaspali. Iz tog razloga se ne sećamo buñenja usred noći, i pored činjenice da se normalno budimo 5 do 10 puta svake noći. Neki ljudi imaju utisak da su budni cele noći, da nisu „ ni oka sklopili“. Meñutim, kada im se uključe monitori koji nadgledaju san, ispostavi se da normalno spavaju. Zaključak je da smo sami sebi najveći neprijatelj kada se radi o nesanici. Svojim ponašanjem mi je još više podstičemo. Sve taktike kojima ljudi pribegavaju posle loše prospavane noći, dremanje ili odlazak u krevet ranije, narušavaju prirodnu sklonost organizma da sam popravi „izgubljenu“ stvar. Nesanicu ćemo najbolje savladati ako ništa ne radimo. Prvi i najbolji pristup nesanici jeste da dozvolimo homeostatu sna da se sam popravi, bez ikakvih pokušaja da nadoknadimo san. Takodje pravilnom upotrebom pilula za spavanje, posle par neprospavanih noći, možemo vratiti prirodni mehanizam sna. 164

1.2. Nesanica je tu šta preduzeti Kada je postavljena dijagnoza nesanice, treba pristupiti njenom otklanjanju, dakle lečenju. U najvećem broju slučajeva biće neophodno obraćanje psihijatru, koji će, u zavisnosti od uzroka nesanice, pre svega, odrediti i najbolje terapijsko sredstvo. On će odrediti da li je potrebno uzeti neki od lekova za nesanicu i kog tipa (sedative, trankilizere ili hipnotike), kao i koliko dugo vremena ga treba uzimati. Možda će preporučiti neku od bihejvioralnih psihoterapijskih tehnika, i uputiti vas zato edukovanom terapeutu. Bihejvioralne tehnike tretmana, bazirane na redukciji anksioznosti i fizioloskog nivoa budnosti organizma, čiji povišeni nivo karaktsriše i ljude koji pate od nesanice, pokazale su se korisnim i u terapiji insomnije. Najčešće je korišćena progresivna mišićna relaksacija, čijom primenom se vreme potrebno za uspavljivanje skraćuje za 50%. Skoro poñ ednaku efikasnost ima i tehnika zvana autogeni trening. Ali za one osobe koje imaju izraženu nesanicu i kojima su potrebni sati i sati da bi zaspaii, ni ovaj procenat poboljšanja nije dovoljan. Zato je razvijen program kontrole stimulusa koji je pokazao najbolje rezultate u poreñenju s drugim nabrojanim tehnikarna, omogućivši onima koji su imali hronični problem sa uspavljivanjem da se uspavljuju u proseku za 25 minuta. Glavni cilj ove tehnike je da vrati krevetu njeguvu osnovnu funkciju mesta koje služi za spavanje i da uspostavi stalni ritam spavanja. Čitav program traje 4 nedeljei sastoji se iz edukacije o svim aspektima u vezi sa spavanjem: posmatranjem sopstvenog ponašanja koje je u vezi sa spavanjem i voñenjem dnevnika, predstavljanje bazičnih pravila higijene spavanja i specifične instrukcije. 1.3. Kako možete sebi pomoći Kao što postoje „pravila" lepog ponašanja, tako postoje i pravila čijim ćete pridržavanjem sebi omogućiti dobar san. Ona spadaju u tzv. higijenu spavanja i mogu se preporučiti i onima koji imaju problema sa spavanjem, kao i onima koji ne znaju kako nesanica izgleda i žele da tako i ostane. Prepoznajemo li nesanicu Vrlo je važno naglasiti i prepoznati nesanicu kao jedan od prvih znakova depresije, anksioznosti, i stresa. Kada se ti poremećaji normaliziraju, normalizira se i poremećaj spavanja. Nesanica može biti i prateći simptom klimakterija, stanja koje se javlja u žena nakon posljednje menstruacije u životu. Jedna od tri odrasle osobe iskusiti će nesanicu barem tokom jedne godine. Lečenje je zapravo otežano s obzirom da je uporaba lekova ograničena na svega 4 nedelje, da bi se izbeglo navikavanje i sindrom uzdržavanja od dugotrajne upotrebe. Nesanica može biti povezana sa teskobom i depresijom. Klinički se manifestuje otežanim uspavljivanjem, slabom kvalitetom sna i ranim jutarnjim buñenjem bez ponovnog spavanja. Takve se osobe ujutro bude neodmorene. Neke prirodne hemijske supstance u organizmu poboljšavaju san, a i hrana koju jedemo može biti važan faktor u kvaliteti sna. Odrasla osoba u proseku spava 6 i pol i 8 sati dnevno. Akutni stres i promene u okolini su najčešći uzroci prolazne nesanice. hronična je nesanica je često povezana sa odreñenim zdravstvenim stanjem, psihijatrijskim problemima kao npr. depresijom ili trajnim psihofizičkim poremećajem. Dvije su odvojene faze sna - nrem i rem faze, a glavni i odgovorni neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu je serotonin. preporuke Hrana bogata ugljenhidratima poboljšat će nastajanje neurotransmitera "serotonina" važne sedativne supstancije u biohemiji mozga. Ograničiti unos kofeina, alkohola i nikotina s obzirom na njihov wefekat učinak spavanje. Mleko je bogat izvor triptofana i nikotinske kiseline koji utiču na pretvaranje triptofana u serotonin te je stoga uzimanje šoljice toplog mleka pre spavanja biohemijski opravdano. Hormon melatonin je odgovoran za tzv. cirkadijalni ritam spavanja, a proizvodnja zavisi od količine dnevnog svetla - započinje pred svitanje, a maksimum je izmeñu 14 i 16 sati. 165

Od biljnih preparata preporučuju su valeriana, kamilica, lipov cvet i odoljen. Ne jedite velike ili teške obroke najmanje tri sata pre spavanja. Brige i probleme zadržite izvan spavaće sobe, sat pre spavanja trebao bi biti opuštajući uz umirujuću muziku i knjigu. Ne spavajte tokom dana, idite na spavanje uvek u uobičajeno vrijeme. Ne vežbajte neposredno pre spavanja. 1.3.1. Dvanest pravila za zdrav san Idite na spavanje samo ako ste zaista pospani. Ali, imajte planirano vreme kada ćete poći na spavanje. Nikada ne koristite krevet za bilo šta drugo osim za spavanje i seks. Krevet nije mesto za čitanje, gledanje TV-a, jedenje, telefoniranje, diskusiju o problemima. Ustajte u isto vreme svakog jutra (bez obzira koliko ste časova odspavali prethodne noći). Ne dremajte preko dana. Par sati pre odlaska na spavanje ne pijte alkoholna pića. Par sati pre spavanja ne konzumirajte kafu i slične napitke. Ne pušite par sati pre odlaska u krevet. Naporne fizičke aktivnosti obavljajte popodne ili rano ujutru. Pre spavanja dovoljna je kratka šetnja. Pre odlaska u krevet postepeno smanjujte nivo svojih aktivnosti: Radite stvari koje deluju umirujuće

relaksirajuće. Pre odlaska na spavanje sprovodite neke rutinske aktivnosti koje će učiniti da se osećate spokojnima i sigurnima (proverite da li su pogašena svetla, zaključana vrata i sl.). Uklonite sve izvore svetla i zvuka koji vas mogu uznemiriti. U sobi za spavanje obezbedite prijatnu temperaturu (ne preko 24°C). Ne idite u krevet ako ste gladni. U tom slučaju nešto lako prezalogajite, ili popijte čašu toplog mleka. Ako i pored primene ovih instrukcija ne možete zaspati u roku od 15 minuta, ustanite, preñite u drugu sobu i zabavite se nekom smirujućom aktivnošću sve dok ne budete pospani. Onda se vratite u krevet. Isti savet važi i ako se probudite usred noći, a ne uspavate se ponovo u roku od 10 minuta. Ako je potrebno, ovo možete ponavljati onoliko puta koliko je to neophodno.

Nesanica i posledice Hronična nesanica dovodi do razdražljivosti, glavobolje, bolova u mišićima. Slabi koncentraciju i mentalno blagostanje, umanjuje sposobnost da se borimo sa problemima i da ih rešavamo, smanjuje vitalnost organizma. Istraživanja dr Perlisa ukazuju da je rizik od ispoljavanja depresije kod osoba koje su dve do tri nedelje patile od nesanice visok. Perlis upravo tvrdi da je jedan od faktora kod depresije nesanica. Njegove longitudinalne studije pokazuju da približno posle pet nedelja nesanice sledi depresija. Meñutim, ono što pobuñuje interesovanja stručnjaka ove oblasti jeste da lečenje nesanice može sprečiti prvu epizodu depresije, ili makar to da depresija ne postane hronična. Koliko smo mi sami odgovorni za pojavu psihopatoloških fenomena, neuroza, ili onih struktuiranih i težih poremećaja, i koliko pripisujemo spoljašnjem faktoru svoju nemoć da sprečimo neželjeno ponašanje? To ćemo saznati kada uočimo sled stvari, kako od jednog običnog problema, zamene aktivnosti vezane za noć i dan, upadamo u vrtlog poremećenog funkcionisanja, neprirodnog režima koji nas vodi vremenom u nesanicu, a potom u depresiju. Kod depresivnih osoba negativnog naboja ima i previše, zato centralni nervni sistem ostaje budan, mentalna hiperaktivnost dovodi do negativnih misli koje ostaju upamćene i čovek ih se teško oslobadja. Upravo jutarnje buñenje kod depresivnih je pokušaj da se čovek prirodnim putem oslobodi negativnog naboja koji je ostao neprerañen u poslednjoj REM fazi. Iz ovog sledi da kognitivnim putem u budnom stanju možemo obraditi negativne informacije i dogañaje i integrisati ih u memoriju dugoročno, čim nam neće u toj meri remetiti svakodnevne životne aktivnosti. Jedan od načina rešavanja specifičnih problema je solving terapija čiji su osnivači D. Zurilla i Goldfried (1971). Pojedinac u ovoj terapiji korak po korak uči strategiju rešavanja problema kao što su gubitak posla, drage osobe, raskid veze, bolest ... U prvom koraku ličnost uči da prepozna svoj problem, da ga izoluje kako bi ga se rešio. U drugom koraku osoba se uči da iznañe što veći broj mogućih rešenja za problem koji ima. U trćem koraku se analiziraju moguća rešenja, uočavaju prednosti i nedostaci svakog pojedinačno i na kraju na osnovu izvršenih analiza, pomažemo ličnosti da se opredeli za najbolje moguće rešenje. Naravno, ovo je samo jedan od načina da naš mozak bude manje aktivan dok spavamo. Neke od načina za bolji san smo već pomenuli. Suština ovog problema jeste da napravimo razliku izmedju noćnog života, nesanice i depresije. Šematski prikazano to može da izgleda ovako: noćni život→ nesanica →depresija.

166

MOŽEMO LI POBEDITI NESANICU

Dobar

san zasigurno je jedna od najvažnijih uzdanica dobrog zdravlja. Dok spavamo, odmaramo se mentalno i fizički. Godine 1910. odrasli čovjek je u prosjeku spavao oko 10 sati, dok danas ljudi spavaju oko 7 sati. Od svih poremećaja sa spavanjem, nesanica je najčešći. Može se definirati kao kronična nemogućnost da se zaspe. Čak oko 50 % svih Amerikanaca iskusili su nesanicu najmanje 5 puta svakog tjedna. Znanstvenici su ustanovili kako je 41% svih nesanica povezano sa stresom ili drugim emocionalnim čimbenicima. Mnogi ljudi pate kao rezultat depresije, anksioznosti, stresa, konzumiranja previše kofeina, kroničnih bolova, menstrualnih ciklusa itd. Prema novijim istraživanjima o spavanju začuñuje činjenica kako je ljudskom tijelu potrebno samo tri sata spavanja noću. Kako bi se očuvale važne životne funkcije tri sata su sasvim dovoljna. (Biti poduzetnik života, Jorg Knoblauch, str. 43.). Napoleonu su primjerice tri do četiri sata noću bila dovoljna, dok je Goethe znao prespavati čak 24 sata. Zanimljivo je istaknuti kako su neka istraživanja pokazala da su oni koji malo spavaju učinkovitiji, više usmjereni na karijeru i sigurniji u sebe. Oni koji dugo spavaju su više introvertni, plahi i nesigurni osobito kad su u pitanju odreñeni problemi. Dok je nekima potrebno par sati sna, drugima treba jedanaest i više. U prosjeku bi ljudi trebali spavati sedam i pol sati. Činjenica je kako se danas mnogi žale na nedostatak sna, što zbog prevelikog opterećenja poslom, što zbog obiteljskih ili zdravstvenih razloga. Autori Inngrid Edelbacher, Karl F. Meier i Irene Zifko u svom djelu Pravilno opuštanje i dobar san (str. 82.) daju osam pravila za dobro spavanje: Idite svaki dan u isto vrijeme na spavanje. Idite isključivo s namjerom da zaista spavate i samo onda kada vam se spava. Ako u roku od 25 minuta još uvijek niste zaspali, ne trudite se zaspati. Ustanite iz kreveta i bavite se s nekakvom umirujućom tjelesnom ili duhovnom aktivnošću: slažite knjige ili albume, čitajte i slično. Pobrinite se za to da spavaća soba služi samo jednoj svrsi, spavanju. Jedenje, pušenje, slušanje radija ili gledanje televizije nema što tražiti u spavaćoj sobi. Jedina tjelesna aktivnost koju spavaća soba dozvoljava je spolni odnos. Ako se kod ponovnog pokušaja usnivanja nije pojavio san, pokušajte ponovno i počnite od točke 3. Dobro je i buditi se uvijek u isto vrijeme. Ustanite iz kreveta odmah nakon što je sat zazvonio, izbjegavajte usnivanje nakon toga iako je katkad zbog umora tome uistinu teško odoljeti. ''Dobro spavanje počinje s buñenjem.'' Izbjegavajte spavanje tijekom dana. Spavanje prije odlaska u postelju u sjedećem položaju ispred televizora vrlo je nepovoljno. http://kontakt.bloger.hr/post/pobijediti-nesanicu/75239.aspx

OSAM NAČINA DA UMANJITE STRES 1. Idite u šetnju; 2. Pozovite prijatelja; 3. Podelite kućna zaduženja; 4. Smanjite kafu; 5. Napravite desetominutnu pauzu; 6.Smejte se! ; 7. Idite na masažu i 8. Upoznajte svoje granice!

Istraživaći

su utvrdili da su svakodnevni stres i nervoza uzrok glavobolja, mišične napetosti, pa čak povećanja i krvnog pritiska. Stres, takode, razara imuni sistem, praveći vas ranjivijim za bolesti. Naveščemo nekoliko lako primenljivih promena u načinu života, koji će smanjiti nivo stresa kojem ste izloženi. Idite u šetnju - Fizičke vežbe pročišćavaju um i vraćaju telo u zdravije stanje. To ne znaći da vam treba nekoliko sati u teretani, jer i desetominutna šetnja

smanjuje nemir. Kada vežbate, telo ispušta betaendorfine, koji neutrališu hormone stresa u vašem telu. S druge strane, pod naletom adrenalina, hormona kojeg

167

telo luči u stresnim situacijama, vaše srce kuca brže, zenice se šire, krvni sudovi se sužavaju, a mišići grčešto su fiziološki odgovori koji pripremaju vaše telo na odbranu. Pozovite prijatelja - Da li ste se ikad upitali zašto stvari izgledaju bolje posle razgovora sa dobrim prijateljem? Ispostavilo se da je prijateljstvo dobro za vaš duh isto koliko i za vaše zdravlje. Istraživači su utvrdili da druženje sa dobrim prijateljima snižava krvni pritisak, smanjuje napetost, pa čak i produžava život! Dajte oduška sebi u razgovoru sa prijateljem i možda je to sve što vam treba da biste se osecali bolje. Kada pokušavate da pomognete prijatelju koji se u svojoj muci osamio, pokušajte da budete jednostavni. Pokažite vašu podršku kroz osmeh, zagrljaj ili poruku koja će preneti koliko brinete. Podelite kućna zaduženja - Pre stotinu godina, na ženi je bilo da se brine o svemu u kući. Na sreću, stvari su se promenile - ili nisu? Zaposlene žene, koje same brinu o kućnim obavezama i ne dobijaju zahvalnost zbog toga, pod stalnim su stresom. Pošto ne dobijate zahvalnost za sve o čemu brinete u kući, drugačija taktika može da pomogne. Najbolji način je da podelite obaveze medu ukućanima, što će celu porodicu uključiti u voñenje domačinstva. Harmonija u porodici je povezana sa tim koliko dobro ukućani mogu da rade zajedno. Čak i mala deca mogu da pomognu, jer će im ta posvećenost pomoći da se osećaju potrebnom. Smanjite kafu - Ispijanje tri do četiri kafe svakog jutra neće vas samo probuditi. Kofein povečava krvni pritisak i povečava lućenje adrenalina. Istraživanjima je utvrñeno da petostruko povečan krvni pritisak povečava rizik od bolesti srca za 21 odsto, i rizik od šloga za 34 odsto. Kada sve funkcioniše kako treba, naš nervni sistem "uključuje" mehanizme koje nas čuvaju od naglih i preteranih odgovora na stresne situacije. Kofein - najraširenija droga na svetu, s druge strane, sprečava prirodne funkcije organizma i ostavlja telo u "potrešenom" stanju, duže nego što je normalno. S obzirom na to da efekti unošenja kofeina traju satima (potrebno je četiri do pet sati da se neutrališe polovina

unetog kofeina), organizam nikad i ne dobije priliku da funkcioniše bez njega. Zamenite kafu sa onom bez kofeina, ili još bolje - počnite da pijete biljne čajeve. Napravite desetominutnu pauzu - Bez obzira da li ste menadžer, domaćica ili hirurg - dajte sebi vremena da se saberete, i već ste puno uradili u borbi protiv stresa. Bez obzira da li se radi o dremanju, tuširanju ili mirnom mestu za čitanje knjige - pomoći će sama usredsredenost na upravo to što ste želeli da radite. Roditeljima sa malom decom se preporućuje da u ovaj plan uključe i najmilije, jer ona vole da učestvuju u svemu što rade i njihove mame i tate. Smejte se! - S osmehom ili provalom glasnog smeha u velikoj meri olakšać te sebi život. Gledajući na smešnu stranu života, skrenučete misli sa date situacije, praveći sebi prostora za borbu protiv stresa. Smeh oslobada beta-endorfine, iste relaksante koji se luče pri fizičkim vežbama, od kojih čete se osečati bolje i poboljšati reakcije imunog sistema. Psiholozi ističu da smeh pomaže u udaljavanju od besa ka pozitivnoj bliskosti sa ljudima iz okoline, dok su dobri društveni kontakti najbitniji za kontrolisanje stresa. Ukoliko imate običaj da sebe shvatate preozbiljno - potražite pomoć. Pozovite prijatelja koji ume da vas nasmeje ili pogledajte dobru komediju Idite na masažu - Terapija masiranjem je od luksuza prerasla u preku potrebu. Kada je telo pod stresom, ramena i vratni mišiči su medu prvima koji će da se "stegnu". Ako su mišiči predugo pod tenzijom, protok krvi je smanjen, što ih čini preosetljivim. Zato je masaža od velike pomoći - izbacuje nagomilanu napetost, povećava stepen pokretljivosti i omogućava lakši protok krvi. Sem toga, masiranjem se oslobadaju beta-endorfini, zbog čega je terapija idealna za mentalni odmor. Upoznajte svoje granice! Ponekad vračanje u stvarnost može da vam razjasni da li sami sebi izazivate nepotrebni stres, bez obzira da li se radi o nerealnim očekivanjima ili utisku da su stvari izmakle kontroli. Budite svesni svojih granica i mogućnosti, i čete nepotrebne glavobolje. izbeći

Saveti za zdrav život: Redovno spavajte 7-8 sati, dnevno budite telesno aktivni najmanje 30 minuta, redovno doručkujte, pijte svakodnevno barem 8 čaša vode, dnevni unos hrane podelite u pet obroka, izbegavajte meñuobroke, masnu, slanu i slatku hranu, svaki dan jedite povrće i voće, održavajte poželjnu telesnu težinu, izbegavajte stresne situacije i naučite savlañivati stres, ne pušite cigarete i alkohol uzimajte umjereno ili ga posve izbegavajte. http://www.zdravlje.hr/clanak.php?id=12448

VEŠTINA RELAKSACIJE U BORBI PROTIV STRESA 1. Primena relaksacionog treninga; 2. Mehanizam dejstva progresivne mišićne relaksacije; 3. Progresivna mišića relaksacija; 4. Vežbe disanja; 5Vežbe dubokog disanja; 6. Važne napomene; 7. Vežba sporog disanja; 8. Abdominalno disanje; 9. Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati

Smatra se da je u danjašnjim uslovim gotovo nemoguće biti van uticaja stresora i stresnih situacija. I pored toga, postoje osobe koje izlaze na kraj sa ovakvim načinom života i kod kojih posledice stresa ne možemo utvrditi ili su minalne. Sa druge strane, značajan je procenat onih koji podležu negativnom uticaju stresa i kod kojih možemo verifikovati somatske i/ili psihološke 168

posledice. Koji će ishod biti, zavisi od nekoliko činioca. Najpre, veoma je važan sam stresor i njegove karakteristike. Takoñe, vežan je i intenzitet i dužina stresne reakcije. Od bitnog značaja je i struktura same ličnosti, pa govorimo o vulnerabilnoj i na stres otpornoj ličnosti. Osim uroñenih karakteristika, bitno je da li osoba ima u svom repertoaru veštine koje joj mogu pomoći u prevladavanju stresnih situacija. Ove veštine se obično stiču tokom života i ono što je veoma važno, mogu se ciljano naučiti. Prema tome, u borbi protiv stresa možemo se usmeriti sa jedne strane na otklanjanje stresa ili, sa druge, na jačanje ličnosti i na neurtalizaciju eventualnih posledica. S obzirom da je veoma teško, a povremeno i nemoguće uticati na pojavu stresora i stresnih situacija, da ih je u većini slučajeva vrlo teško izbeći, u preventivnom ali i terapijskom pristupu ovom problemu, dominantno se oslanjamo na jačanje ličnosti i na osposobljavanje da se sa stresom izbori na adekvatan način. Ako su zdravstvene posledice već prisutne, pored rada na jačanju ličnosti, primenjuju se i specifične psihološke i somatske intervencije. Cilj intervencija je da se neutrališe ili bar ublaži negativno dejstvo stresa. U sklopu preventivnih mera primenjujemo brojne psihoterapijske metode koje uče vulnerabilne osobe veštinama prevladavanja stresa i jačaju odbrambenu sposobnost klijenta. Radi se o veštinama poput onih koje pomažu osobi da povrati (ili stekne) samopouzdanost, da poveća samovrednovanje i veru u sopstvene snage (tz. asetivni trening), da nauči da rešava probleme na najadekvatniji način, da planira korake unapred (tz. “problem solving”), da nauči da planira vreme (a ne da stalno bude u zakašnjenju sa rokovima što podiže tenziju i deluje stresogeno). Jedna od tehnika kojoj daju posebno mesto u prevenciji, ali i tretmanu stresa i posledica stresa je relaksacija. Ona predstavlja efikasnu metodu koju mogu primeniti i zdrave i obolele osobe. Relaksacija doprinosi jačanju otpornosti ličnosti i u isto vreme redukuje nivo stresa i ublažava intenzitet psiholoških i fizioloških korelata stresa. Postoje brojni načini za postizanja stanja relaksacije. U medicini se dominantno koriste dve tehnike i to progresivna mišićna relaksacija (PMR) i autogeni trening. Pored toga, mogu se primeniti joga, meditacija i druge tehnike. Od velike pomoći u terapiji mogu biti i vežbe disanja koje uglavnom deluju na smirenje simptoma povezanih sa hiperaktivnošću simpatičkog nervnog sistema Nabrojane tehnike i još mnoge druge su deo kognitivno-bihejvioralne psihoterapije, koja predstavlja metodu izbora za borbu protiv stresa i njegovih posledica. 1. Primena relaksacionog treninga Brojna istraživanja su potvrdila pozitivno dejstvo relaksacije na smirenje stresnih reakcija. Najveći broj istraživanja je bio usmeren na proučavanje efikasnosti relaksacionog treniga u redukciji fizioloških parametara poput krvnog pritiska, učestalosti srčanog rada, brzine disanja i elektrodermalne provodljivosti. Pokazalo se da je relaksacioni trening uspešan u redukciji i normalizaciji odreñenih somatskih reakcija u organizmu koje su indukovane stresom. Tu se najpre misli na stabilizaciju srčanih funkcija i disanja, opuštanje mišića. Takoñe je potvrñeno pozitivno dejstvo u redukciji anksioznosti, ljutnje, depresivnosti i osećanja umora, kao i subjektivnog doživljaja osobe da je pod stresom. Relaksacioni trening je pokazao efikasnost u terapiji pojedinih psihijatrijskih poremećaja poput paničnog poremećaja, generalizovanog anksioznog poremećaja, fobičnih poremećaja, poremećaja sna, somatizacionog poremećaja i drugih stanja. Istraživanja su pokazala da je relaksacioni trening veoma korisna metoda i kod pacijenata sa odreñenim somatskim tegobama i oboljenjima, poput pacijenata sa glavoboljom, kod obolelih od HIV-a, pojedinih vrsta kancera, sa srčanim oboljenjima, astmom i sl. Posebno su značajni rezultati studija u kojima se nedvosmisleno utvrdilo da relaksacioni trening deluje na opadanje nivoa salivatornog kortizola koga još nazivaju i “hormonom stresa”. Povišene vrednosti kortizola su odgovorne za mnoga neželjena dejstva stresa, a posebno se ističe njegovo negativno dejstvo na imuni sistem. S obzirom na navedene rezultate studija, autori zaključuju da relaksacioni trening indirektno može imati pozitivno dejstvo na imunološke funkcije kod pacijenata, koje takoñe mogu biti poremećene tokom stresne reakcije. Interesantna je i studija u koju su Hewson-Bower i Drummond (1996) pronašli da kod dece nakon relaksacionog treninga raste koncentracija 169

sekretornog imunoglobulina A (sIgA). Do porasta sIgA nije došlo u kontrolnoj grupi mališana. Viši nivoi sIgA su povezani sa povećanom otpornošću prema respiratornim infekcijama. Podaci govore da su mališani sa nižim vrednostima sIgA bili skloniji respiratornim infekcijama. Autori smatraju da primenom relaksacionog treninga kod zdrave i učestalo bolesne dece možemo podići otpornost i prevenirati ova stanja. Dokazano je i da relaksacioni trening utiče na moždanu aktivnost merenu EEG parametrima. Recimo, kod osoba koje imaju smetnje spavanja uglavnom dominiraju brzi beta moždani talasi, koji su znak povišene pobuñenosti (arousala) CNS-a (zbog čega se i javlja nesanica). Nakon primenjene relaksacije, smanjuje se njihova učestalost i raste učestalost teta talasa, koji su karakteristični za fazu uspavljivanja. Ove promene su korelirale sa poboljšanjem insomnije. 2. Mehanizam dejstva progresivne mišićne relaksacije Tehniku progresivne mišićne relaksacije je prvi opisao Dr. Edmund Jacobson (1930) i bazirao je na pretpostavci da mentalna relaksacija prirodno proizilazi iz fizičke relaksacije. S obzirom da nije moguće da u isto vreme budemo i relaksirani i napetih mišića, ideja je da smanjenjem mišićne napetosti indukujemo mentalnu relaksaciju (princip recipročne inhibicije). Proces relaksacije mišića se neminovno postiže, obzirom da se mehanizam bazira na fiziologiji mišića. Uvek kada se mišić kontrahuje, on će težiti da se vrati u relaksirano stanje. Kada se nañe u stanju relaksacije i posledičnog smanjenja elektroneuralne aktivnosti to predstavlja “poruku” koja se prenosi refleksnim lukom do odreñenih centara u CNS. Za jednog od njih (hipotalamus) ovo predstavlja biofeedbeck informaciju nakon čega se aktivira parasimpatikus ne bi li redukovao protok kiseonika kroz relaksirane mišiće (zbog smanjenja potrebe), redukovao rad srca i sl. Porastom aktivnosti parasimpatikusa, kao što je poznato, opada aktivnost simpatikusa čiji je tonus povećan tokom stresnih reakcija. Na taj način dolazi do redukcije fizioloških parametara stresne reakcije, osećanja telesne opuštenosti i mentalne relaksacije. 2.1. Progresivna mišića relaksacija Vežbe relaksacije se uče relativno jednostavno i brzo. Najbolje i najlakše se nauče uz edukovanog terapeuta, ali je moguće i uz pomoć audio kaseta na kojima su snimljene instrukcije. Mogu biti od velike pomoći lekarima (posebno lekarima opšte prakse i psihijatrima) kao pomoćna terapijska metoda u mnogim stanjima. Ono što je važno napomenuti je da se radi o veštini koja se može naučiti, ali da je kao i za svaku drugu veštinu koju smo do sada savladali (poput vožnje bicikle i plivanja), potrebno vreme dok se izvežba i dok ne postane automatizovana radnja. Ako se u tome uspe, onda će se relasacija primenjivati bez većeg razmišljanja o tehnici, što je veoma bitno u stanjima visoke anksioznosti. Važno je istaći da postoji jedan mali procenat osoba koje imaju paradoksalnu reakciju na relaksaciju, odnosno da im relaksacioni trening povećava nivo napetosti i anksioznosti. U prevladavanju ovog problema ponekad je korisno da se postepeno povećava vreme vežbanja relaksacije, ali je ponekad neophodno takve osobe isključiti iz daljeg relaksacionog tretmana. Smatra se da su relaksacione vežbe kontraindikovane kod osoba obolelih od shizofrenije i opsesivno-kompilzivnog poremećaja. Od somatskih bolesnika, relaksaciju sa kontrakcijom mišića ne treba primenjivati kod pacijenata sa izuzetno visokim vrednostima krvnog pritiska. Pre nego što se započne sa vežbama relaksacije daju se opšte instrukcije o izvoñ enju tehnike. 3. Vežbe disanja Vežbe disanja imaju relaksaciono svojstvo koje je po krajnjim efektima, veoma slično relaksacionom treningu. Izvode se veoma lako, ali je kao i za relaksaciju potrebno da se redovno vežbaju kako bi postale automatizovane reakcije. Veoma su korisne kod paničnih ataka i kod osećanja psihomotorne napetosti, ali i za sva stanja praćena anksioznošću. Svaku vežbu treba ponavljati otprilike oko 5 minuta. Bilo bi idealno ako se vežbaju svakodnevno i to, što više puta.

170

4. Budite samopouzdani - lepše ćete se osećati Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuña prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom. Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj Ijudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa Ijudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen. 4. 1. Pa, reći ćete — lako je to reči, ali kako to postići i uraditi. Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem "ne" jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem. Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost. Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvañao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi -u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija. Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih. Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije - da se bolje osećamo. Umesto zaključka o sresu možemo da naglasimo da za borbu protiv stresa preporučuju se šetnje, druženje, fizička aktivnost i provoñenje što više vremena sa dragim osobama, te posvećivanje pažnje hobijima, odnosno svemu onome što nas ispunjava osećanjem zadovoljstva. Savremen način života, posvećenost poslovnim i privatnim obavezama, neosporno ostavljaju sve manje vremena za praktičnu primenu pomenutih saveta lekara. Ako se zna da je stres uzročnik ne samo oboljenja, psihičkih, fizičkih ili psihofizičkih, već negativno može da utiče i na sve iz našeg okruženja (prijatelje, porodicu, posao...), onda se svakako treba boriti i pravovremeno reagovati i na najmanje simptome nepoželjnog stanja. Stres je često uzročnik mnogih bolesti zavisnosti (alkoholizam ili narkomanija…). Ne treba se ustručavati i tražiti pomoć stručnjaka pri pojavi prvih simtoma stresa, niti se libiti da se početni problem terapijski prevaziñe

SINDROM NOĆNOG JEDENJA 1. Umesto grickalica; 2. Vežba pre spavanja i 3. Trikova koji će vam pomoći da prestanete da jedete noču

Tokom

dana osoba ne oseća glad i nema apetit, često čak i preskače obroke, a kako se približava večer, potreba za hranom postaje sve veća: više od trećine dnevnog unosa kalorija konzumira nakon večere ili u kasnim noćnim satima. Jeste li se prepoznali? Prema najnovijim podacima, noćni "proždrljivci" čine čak oko 1,5 posto ukupne populacije. U većini slučajeva reć je o ženama koje su nezadovoljne svojim emotivnim životom ili karijerom ili jednostavno proživljavaju vrlo stresan period u životu. U stručnoj terminologiji taj se problem naziva Night 171

Eating Syndrom ili sindrom noćnog jedenja. Osobe koje pate od ovog poremećaja često pate od nesanice ili učestalih noćnih buñenja (od jednog do tri ili četiri tokom noći). Ništa ih ne može zaustaviti, čak ni činjenica da noće u tuñem domu: uvek će naći načina da doñu do friñidera ili špajza jer hrana je, naročito ugljeni hidrati i skrob, za njih jedino efikasno sredstvo za smirivanje teskobe i uspavljivanje. Stres za organizam Uzroci ovog poremećaja još nisu u potpunosti poznati. Sigurno su za sindrom noćnog jedenja krivi genetski faktori (u 17% slučajeva), ali i faktori okoline, na primer, stres i depresija. Osim toga, kod nekih su primećene i pogrešne navike u ishrani, na primer skloni su preskakati doručak i malo jesti tokom dana. Istraživanja su pokazala da osobe koje preskaču doručak i drastično smanjuju količinu hrane za ručak stvaraju predispoziciju za razvoj ovog poremećaja. Oboleti mogu osobe bilo kojeg starosnog doba, ali žene izmeñu 25 i 40 godina izloženije su riziku od muškaraca. Obolele osobe u početku uspevaju zadržati normalnu telesnu težinu, no s vremenom postaju sve izloženije povećanom riziku od pretilosti. Sindrom noćnog jedenja je bolest koja postoji oduvek, iako je u prošlosti odnos prema hrani bio bitno različit nego što je to danas. Studije i istraživanja koja se odnose na sindrom noćnog jedenja novijeg su datuma, a bolest je prvi definirao američki psihijatar Albert Stukard još 1955. Umesto grickalica Osobe koje pate od ovog poremećaja imaju svoju omiljenu hranu: slane i slatke grickalice i snack zalogaje koji obiluju ugljen hidratima, šećerima i masnoćama. No, treba naglasiti da se ne radi o prejedanju u bukvalnom smislu te reči: obično prilikom svakog noćnog buñenja konzumiraju od 200 do 300 kalorija. No, na duži vremenski period takva navika može dovesti do debljanja. Za lečenje sindroma noćnog jedenja primenjuje se farmakološka terapija na bazi sertralina, koji deluje kao antidepresiv, te na bazi topiramata, antiepileptika koji se pokazao efikasnim u prevenciji noćne gladi. Ali, ne treba zanemariti ni psihološku kognitivnu terapiju, kojom se nastoji delovati na promene navika obolele osobe, s ciljem da osoba počne planirati svoje dnevne obroke te da se navikne jesti i onda kada ne oseća glad. Takoñer, efikasne mogu biti i neke metode za poboljšanje sna te za kontrolu stresa, koji je jedan od glavnih faktora rizika. Vežba pre spavanja Neki stvarno pate od ovog sindroma, a neki samo hodaju po rubu u situacijama kad su pod jakim stresom. U tom slučaju, takvo nezdravo ponašanje moguće je sprečiti nastojeći pravilno rasporediti obroke tokom dana, bez preskakanja, te dajući prednost doručku kao najvažnijem obroku. Kako bi se izbegli noćni napadi gladi, pre odlaska na odmor napravite sledeću vežbu: zatvorenih očiju i duboko dišući ponavljajte u sebi rečenicu "Osećam se sita s onim što sam pojela tokom dana". Ponavljajte vežbu nekoliko večeri uzastopno i nemojte odustajati ako, kad zatvorite oči, počnete zamišljati sendviče ili kekse: večerali ste i ovo što osjećate nije glad, nego iluzija da dodatnom hranom možete smiriti teskobu. Četrnest trikova koji će vam pomoći da prestanete sa noćnim jedenjem 1. Prisilite se da svaki dan pojedete pet obroka! Čak i ako niste gladni, pokušajte tokom dana redovno jesti. Mlekom osigurajte dovoljan unos kalcijuma a u organizam, a suvim voćem magnezija (ova dva minerala imaju opuštajuće ñ elovanje). 2. Večernji obrok neka sadrži belančevine i ugljene hidrate Zahvaljujući toj kombinaciji, proizvodnja inzulina će biti pravilnija i izbeći ćete naglo smanjenje nivoa šećera u krvi, koje izaziva snažan osećaj gladi. Primerice, porcija pirinča s ribom osigurat će sporiju resorpciju šećera u krv, a time i duži osećaj sitosti. 3. Izbegavajte kavu I ne samo kavu: sva pića i napitke koji sadrže kafein, alkohol i ljutu papriku u večernjim satima treba izbegavati jer mogu negativno uticati na san.

4. Danju se više krećite Ako ne odlazite redovno na fitness i ne bavite se nikakvim sportom, potrudite se barem što više hodati. 5. Izvodite vežbe opuštanja Od vežbi disanja do stretchinga, dobrodošlo je sve što pospešuje opuštanje. 6. Izbegavajte prečesto gledanje tv Bolje je čitati knjigu ili slušati muziku jer televizija može izazvati uzbuñenje i probuditi potrebu za jelom. 7. Ne koristiti kompjuter Ako je moguće, nastojte ne koristiti kompjuter nakon večere jer može povećati nervnu napetost. 8. Nemojte ići u krevet ako niste pospani Velika je verovatnost da ćete ubrzo ustati iz kreveta i da će se aktivirati mehanizam koji vas tera na noćno jedenje.

172

9. U kući nemojte držati jako kalorične namirnice Lakše ćete izbeći noćno prejedanje ne budete li imali pri ruci zalihe hrane. 10. Isplanirajte večer u društvu Razgovor, gledanje filma ili odlazak u pozorište u društvu dragih ljudi pomoći će vam da se osećate ispunjenom i zadovoljnom. 11. Pre spavanja popijte čašu vrućeg mleka Želite li pojačati umirujući efekat, možete dodati i komadić čokolade: mleko i čokolada potstiču lučenje serotonina, hormona dobrog raspooženja.

12. Skuvajte sčaj Ako ste ljubitelj čaja, skuvajte neki čaj koji ima umirujuće delovanje, poput kamilice. 13. Udišite odgovarajuće mirise Kako biste izbegli napade gladi, možete upotrebiti prirodna eterična ulja vanilije, jasmina ili ylang-ylanga: dovoljno je udahnuti njihov miris i osećaj gladi će se ublažiti jer miris deluje direktno na odreñene receptore u mozgu. 14. Priuštite masažu. Masaža je odličan način za uspavljivanje, a možete se masirati i sami: izvodite lagane kružne pokrete u području oko pupka, a dlanove ruku prethodno namažite eteričnim uljem.

VODIĆ O AKTIVNOM ZDRAVOM STARENJU

Starost

nije bolest nego normalna fiziološka pojava i sigurna budućnost svakog čoveka zavisna je od genoma starenja i primene pozitivnog zdravstvenog ponašanja tokom starenja: Stalna telesna aktivnost od mladosti do duboke starosti uključuje svakodnevne vežbe disanja i vežbe mišića dna karlice zbog sprečavanja nevoljnog mokrenja. Stalna psihička aktivnost - doživotno učenje i sticanje novih veština i znanja. Pridržavanje pravila zdrave ishrane za starije zavisno od telesnoj aktivnosti: smanjiti unos kalorijske hrane do 1500 kalorija, uzimati povrće i voće, hranu bez zasićenih masnoća, bezmasne mlečne proizvode, ribu, belo meso bez kožice; smanjiti unos soli, belog brašna, belog šećera i belog pirnča; svakodnevno unosit 2 litre nezaslañene tekućine - negazirane vode ili bistre supe, uz obrok najviše 1 dec crnog vina; jesti polagano uz dobro žvakanje, poželjno je hranu pripremati po pravilu lešo i bez zaprške, a izbegavati prženu i pohovanu hranu. Sprečavati debljinu, a naročito pothranjenost u starosti. Nepušenje i nezavisnost od lekovima, alkohola, opijata, crne kafe i drugih sredstava zavisnosti. Stalna radna aktivnost i nakon penzionisanja. Optimistično življenje – smejati se i biti što vedriji; ne kriviti druge za sopstvene neuspehe. Širenje dobrote i ljubavi za porodicu, za mlade i starije oko sebe te za posao koji se obavlja; seksualna aktivnost kao sastavni deo ljubavi ne poznaje starosnu granicu. Izbegavanje usamljenosti i depresije, razvijanje komunikacije, vežbanje prilagoñavanja na stresne dogañaje. Lična higijena i higijena okoline, oralna higijena, redovno održavanje noktiju na rukama i nogama; uklanjanje prepreka, klizavih i mokrih površina u kući i okolini radi sprečavanja padova i povreda. Neprihvatanje predrasuda i neznanja o starenju i starosti kao bolesti, nemoći i zavisnosti od drugih (samo svaka 5 starija osoba zavisna je o tuñe pomoći zbog funkcionalne onesposobljenosti). Pridržavanje upustava lekara i uzimanja lekova pod nadzorom lekara. Prenos umeća, znanja, radnoga i životnog iskustva na mlañe i druge starije. Ako je potrebna pomoć u nezi i pomoći starijima, obratite se svom lekaru porodične medicine koji će vas savetovati te uputiti na usluge gerontološkog centra – izvaninstitucionalne zaštite za starije pri domu za starije osobe: dnevni boravak za starije, zdravstveno, psihološko, socijalno i pravno savetovanje, preventivne zdravstvene mere (merenje krvnog pritiska, šećera u krvi...), programi telesne aktivnosti, fizikalne terapije, rekreacione, kulturno - zabavne i okupacione aktivnosti, osiguranje obroka, pomoći i nege u kući, pomoć za otropedska pomagala i sl. Funkcionalna sposobnost pojedinog 70-godišnjaka može biti toliko očuvana da se ne razlikuje od funkcionalne sposobnosti 55-godišnjaka! Naročito je važno da u okviru delatnosti Gerontološkog centra i razvoj dnevnih boravaka za starije osobe po naseljenim mestima koji su se istakli svojom socijalnom zaštitom starih u ruralnim starijim domaćinstvima.

173

PRAVILA ZA DOBRO STARENJE "Zlo je kada snaga živi bez razuma, ali nije ni dobro kada razum živi bez snage." Maksim Gorki

Govoriti o starenju znači ne samo smanjiti faktore koji ga podstiču, već i razmotriti važnost koju u tom procesu ima kvaliteta života. Starenje je deo biološkog ciklusa na koji utiču genetskokonstitucionalni faktori, faktori koji se povezuju sa stilom života, s individualnim sposobnostima reagovanja na dogañaje i bolesti, ali i spoljni (ambijentalni) faktori poput uticaja ultraljubičastog zračenja, hemijskog zagañenja atmosfere i hrane.

Aktivno, zdravo starenje uključuje prilagoñavanje novim okolnostima i shvatanjima, kao i stalno učenje i otkrivanje prednosti starenja i starosti, [email protected], http://www.vasezdravlje.com/printable/izdanje/clanak/939/

Održati ravnotežu tela, uma, osećaja i duha preduslov je laganog i zdravog starenja. Preterana ishrana, često konzumiranje alkohola, kafe, lekova, pušenje, stres i produljene psihoemotivne traume faktori su koji dovode do proizvodnje slobodnih radikala koji u preteranim količinama utiču na stvaranje čelijskih oštećenja, a to ima reperkusije na imunni, endokrini i neurološki sistem. Meñu elementima koje stručnjaci najčešće preporučuju za usporavanje procesa starenja su i sedeća upustva: ograničavanje unosa kalorija zajedno s uravnoteženom ishranom bogatom vlaknima, kompatibilnom s individualnim i po mogućnosti biološkim terenom, telesna aktivnost može usporiti fenomene povezane s godinama kao što su slabljenje kostiju, smanjivanje obrambene sposobnosti imunološkog sustava i smanjenje kardiovaskularne aktivnosti, preporučuje se praktikovanje tehnika disanja i opuštanja, treba stimulirati kreativne kurseve i aktivnosti - važan je unos antioksidanata poput vitamina C, E, karotenoida, metionina, cisteina, rosveratrola, flavonoida, koenzima Q10, selena, magnezija i DHEA i od pomoći mogu biti i biljke poput ginsenga, eleuterococca, astragala, centelle cordyceps sinensis, ganoderme lucidum, ginkgo bilobe. Izvor: www.italiasalute.it

SEKS NE ZAVRŠAVA U 70. GODINI

Meñu osobama starijima od 69 godina njih 49 posto koje žive s partnerima i osam posto samaca imaju konstantne seksualne odnose. Ovo su rezultati jedne od studija koja je obajavljena u suradnji s Talijanskih društvom za andrologiju i Udruženja porodičnih lekara Italije. Ta je studija analizirala saksualni život 1298 ispitanika oba pola iznad 69 godina života, a pri ispitivanju je značajna činjenica da naglasak nije bio stavljen samo na erektivne funkcije već i na seksualni život u svim njegovim aspektima. Čak 55 posto osoba starijih od 69 godina živi s partnerom, a ostatak (45 posto) su samci. "U trećoj životnoj dobi seksualnost, iako se to donedavna nije smatralo, ne da nije ugašena već je evolvirala i promenila se u odnosu na onu u mlañim godinama", primijetio je Alessandro Palmieri, savetnik Talijanskog društva andrologije, "ovo istraživanje sugerira da je postojanje seksualnih odnosa i seksualnoga života kod starijih osoba u većini slučajeva povezano s prisutnošću/odsutnošću partnera, ili pak partnera s invalideitetom, više nego s brojem godina i potvrñuje da se zdrave osobe starijeg doba ne odriču svoje seksualnosti. 174

Prema istraživanju poznatom pod nazivom Global Study of Sexual Attitudes and Behaviors, izmeñu 70. i 80. godine života, 63 posto muškaraca i 28 posto žena i dalje je seksualno aktivno*. "Na seksualni život osoba trećeg životnog doba utiču faktori koji se specifično stvaraju u njihovim godinama", nastavlja Palmieri, "modifikacije koje se javljaju na fiziološkom nivou zavise od zdravstvenog stanja pojedinca te od faze seksualnog odgovora koja drukčije karakteriše odnos, ali ga ne onemogućuje Promene se vezuju za vreme i način izvoñenja seksualnog čina. Stoga je važno da starije osobe budu svesne prirodnih varijacija seksualnih funkcija jer ignorisanje tih promena može dovesti do preteranih interpretacija koje onda dovode do anksioznosti i straha od neuspeha, a oni mogu postati bazom za erektivne poremećaje. Pritom ne treba zaboraviti da neke tipične bolesti osoba trećeg doba mogu takoñer uticati na seksualnu aktivnost" Izvor: www.italiasalute.it

SEKSUALNE DISFUNKCIJE I ako kod većeg broja starijih osoba očuvan je seksualni nagon, ipak treba naglasti da su i u ovom životnom dobu moguć i poremećaji, kao npr. impotencija. Zbog toga ćemo dati krćaći osvrt koji se odnosi na pomenuti poremećaj. Normalna polna moc muskarca podrazumeva njegovu sposobnost da ima prirodan polni odnos sa seksualnim partnerom i sposobnost da ima decu. Erekcija (ukrucenje) polnog uda moze biti refleksna (drazenjem polnog organa), psihogena (zasluzna su seksualna mastanja) i nocna erekcija koja je podsvesna i koja se razvija potpuno nezavisno od refleksnih i drugih nadrazaja. Postojanje nocne erekcija je vazan dijagnosticki znak u razgranićavanju tipa impotencije. Pored anatomskih komponenti u procesu erekcije ucestvuju i brojne materije koje su poznate pod nazivom neurotransmiteri od kojih su najvazniji za proces erekcije acetilholin,serotonin i prostaglandini. Naravno i polni hormon testosteron ima ogroman znacaj, pre svega u procesu polnog sazrevanja muskarca u razvoju polnih organa i normalnog odvijanja seksualne funkcije. Medjutim testosteron ima mnogo vecu ulogu u razvoju normalnog libida (seksualne zelje) nego u samom procesu erekcije kome moze a i ne mora prethoditi libido.Znajuci ove osnovne osobenosti normalnog funkcionisanja polnog sistema muskarca sasvim je lako govoriti i razumeti i osnovne poremecaje ovog sistema. Impotencija je nemogucnost postizanja erekcije i/ili ejakulacije. Od osnovnih simptoma polne nemoci muskarca najcesci su gubitak libida, nemogucnost postizanja i odrzavanja erekcije, prerana ejakulacija, nemogucnost ejakulacije i nemogucnost dozivljavanja orgazma. Gubitak libida predstavlja gubitak seksualne zelje ciji uzrok moze biti vezan za nedostatak testosterona kao posledica oboljena hipofize ili testisa,psihickih poremecaja kao i primene pojedinih lekova. Manjak ovog hormona se dijagnostikuje merenjem njegove vrednosti u krvi kao i merenjem hormona hipofize koji su zasluzni za produkciju testosterona u testisima. Nepostizanje erekcije (erektilna impotencija) je nesposobnost postizanja cvrste i postojane erekcija.Uzroci su razliciti ali se mogu podeliti na psihogene i organske mada su cesto prisutni i jedni i drugi. Dobra erekcija se moze postici i pomocu aparata koji izaziva nabreknuce penisa pomocu vakuma (poznati VEP). Najpopularniji lek u lecenju erektilne impotencije je Viagra (sildenafil, ili kako je neki zovu vijagra). Veliki uspeh Viagre i zadovoljstvo brojnih muskaraca ovim lekom impotencija) je nesposobnost postizanja cvrste i postojane erekcija.Uzroci su razliciti ali se mogu podeliti na psihogene i organske mada su cesto prisutni i jedni i drugi. ---------------------*Ljudska seksualnost je izražavanje seksualnih osećanja. Na ljudsku seksualnost mogu uticati hormonalne promene tokom razvoja fetusa tokom trudnoće. Neki tvrde da je način ispoljavanja u velikoj meri zavisan od genetičkih predispozicija. Drugi kažu da se ostvaruje tokom ličnih eksperimenata tokom ranog života, pa se na taj način ostvaruju različita zanimanja. Treći stav je da oba faktora igraju zajedničku ulogu. Ljudska seksualnost se, takoñe, može razumeti kao deo društvenog života ljudi, voñen implicitnim pravilima ponašanja i statusa kvo. Stoga se tvrdi da seksualnost utiče na društvene norme, a društvo za uzvrat utiče na način na koji se seksualnost može izraziti. Od kad postoje masovni mediji, seksualnost je još više oblikovala sredine u kojima živimo; sumira se (često u stereotipe), a onda više puta izražava u komercijalizovanim oblicima, kao što su štampa, zvuk i video.

175

Dobra erekcija se moze postici i pomocu aparata koji izaziva nabreknuce penisa pomocu vakuma (poznati VEP). Najpopularniji lek u lecenju erektilne impotencije je Viagra (sildenafil, ili kako je neki zovu vijagra). Veliki uspeh Viagre i zadovoljstvo brojnih muskaraca ovim lekom doveo je do otvorenijeg pristupa poremećajima erekcije i slobodnijem razgovoru o tome. Muške seksualne disfunkcije su pre bile zabranjena tema, lečenje je bilo agresivno i često nedovoljno efikasno te je manje od 10% muskaraca trazilo zbog toga lekarsku pomoc. Danas, kada je Viagra u javnosti i medijima toliko popularizirana, mnogo otvorenije se razgovara o seksualnosti i mnogo vise muskaraca se odlucuje na savetovanje s lekarom kada se pojavi problem potencije. Kao i svi lekovi, i Viagra ima, kako je već navedeno, odreñene nuspojave. Prerana ejakulacija predstavlja jedan od najcescih seksualnih problema koji retko ima organski uzrok (ranije se smatralo da neki lekovi kao i infekcija dovode do prerane ejakulacije) i obicno je povezana sa nelagodnoscu tokom odnosa, preteranim ocekivanjem, emocionalnim poremecajima i strahom da nece biti zadovoljena partnerka. Najcesce se javlja kod adolescenata i uopste kod mlañih muskaraca jer su stariji iskustvom naucili iskontrolisati svoju ejakulaciju. Ako se ovaj poremecaj ne leci prelazi u hronicnu formu. Najbolji nacin jeste ucenje prepoznavanja i kontrolisanja praga orgazma. Nemogucnost ejakulacije moze biti posledica retrogradne ejakulacije, gubitka simpaticke inervacije, smanjenja muskih polnih hormona i primene odreñenih lekova. Muška neplodnost je različita od impotencije. Muškarac koji ne može održati erekciju, može u svakom drugom pogledu biti savršeno normalan i sposoban za oplodnju. Prerana ejakulacija, kada do orgazma dolazi suviše brzo da bi se zadovoljio neki od partnera, razlikuje se od impotencije. Partneri s ovim problemom mogu se obratiti za savet stručnoj osobi. Impotencija je stalna nesposobnost održavanja erekcije dovoljne za seksualni odnos. Sto uzrokuje impotenciju? Tokom proteklih vekova stručno mišljenje o uzrocima impotencije se promijenilo. Opšti stav je bio da je većina uzroka psihološke prirode. Danas istraživači ocjenjuju da je 70-80% slučajeva medicinskog uzroka: ateroskleroza je na prvom mestu, a slijede komplikacije dijabetesa, prostatektomija (hirurško uklanjanje prostate) i lekovi. Mnogi stručnjaci veruju da su negativna emotivna stanja koja nastaju kao popratna pojava ovog stanja, verovatnije više reakcija na iskustvo impotencije nego njezin uzrok. Psihološki problemi češće su uzrokom erektilne disfunkcije u mlañih osoba, dok su kod starijih muškaraca to obično fizički problemi. Budući da toliko puno fizičkih i psiholoških stanja može dovesti do erektilne disfunkcije, muškarci bi trebali smatrati kratkotrajne periode impotencije samo normalnom pojavom poput obične prehlade. (Zapravo, čak i prehlada može izazvati prolaznu impotenciju!).

AAA, GUBIM KOSU! Genetska predispozicija ima centralno mesto u nastanku, ali tačan tip nasleñivanja i mehanizam delovanja cirkulišućih androgena nisu poznati. Pretpostavlja se da je kod muškaraca u pitanju poligeno ili autozomno dominantno nasleñivanje, a kod žena autozomno recesivno. Mehanizam dejstva androgena na dlačni folikul je nejasan. Većina pacijenata je bez endokrinoloških poremećaja. Zapravo, povećana je osetljivost dlačnog folikula na normalne (fiziološke) vrednosti androgena. Skraćen je ciklus rasta dlake te dlaka vremenom postaje sve tanja i kraća i na kraju dlačni folikul prestaje da produkuje dlaku. zanimljivo!!! Muškarci kastrirani pre ili u pubertetu ne razvijaju androgenetsku alopeciju bez obzira na genetsku predispoziciju. Postoje dva tipa androgenetske alopecije zavisno od toga koje regije su zahvaćene. Muški tip se znatno češće ----------------Ljudska seksualnost se razlikuje od polnog identiteta. Polni identitet predstavlja veći niz uloga nego seksualni identitet. Socijalna okolina kojoj je čovek izložen kao dete najčešće može oblikovati pol. Npr. autoritarna ličnost daje malom dečaku da se igra sa kamionom-igračkom, a devojčici lutku. Ljudska psihologija i oblikovanje pola time stvaraju odreñene forme mogućeg ili čak verovatnog seksualnog izražavanja, ali ne predviñaju da će buduće seksualno ponašanje biti 'skladno polu'. Ljudski seksualni izbori se najčešće prave koristeći savremene kulturne norme. Na primer, neko može da odluči da apstinira od seksa pre braka, zato što mu tako nalaže njegova religija. Kod nekih kultura je prihvatljivo da muškarac ima više žena, dok kod drugih, bigamija ili poligamija nailaze na negodovanja

176

javlja kod muškaraca mada se može javiti i kod žena. Može dovesti do potpunog gubitka kose, a počinje produbljivanjem zalistaka. Ženski tip se izuzetno retko javlja kod muškaraca i ne dovodi do kompletne ćelavosti. Ovde nema zalistaka, kosa je proreñena. Vrlo često je prisutna i hiperseboreja, potrebi treba sprovesti i dodatna ispitivanja (serumsko gvožñe). Hormonski status, kod žena sa poremećajem ali je ovde reć o udruženosti jer su oba fenomena androgen zavisna, a ne o uzročnoposledičnoj vezi.!!! Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, porodične anamneze, trihograma. Po menstrualnog ciklusa naročito, hirzutizmom (pojačana maljavost), teškim formama akni, infertilitetom… Više načina za lečenje daje nadu Cilj terapije je zaustaviti progresivno opadanje kose i tako sprečiti pojavu alopecije (ćelavosti), kao i stimulisati novi rast kose finasterid-prvi rezultati terapije postaju vidljivi tek nakon 3 meseca, a rast je evidentan nakon 6 meseci. U slučaju prekida terapije unutar 12 meseci dolazi do gubitka novoizrasle dlake. Preparat mogu upotrebljavati samo muškarci. Od neželjnih efekata treba istaći moguće smanjenje libida i erektilne smetnje, a uz to je i teratogen! Na svu sreću nastali poremećaji su prolazni po prekidu terapije. minoksidil 2% i 5% lokalno nanet dovodi do ponovnog rasta dlake za 4-12 meseci kod 40% muškaraca. ALKOHOLIZAM - samoubistvo na odreñeno vreme Po broju obolelih i umrlih, alkoholizam se u svetu nalazi na trećem mestu, iza kardiovaskularnih i malignih oboljenja. 3-5% ukupne svetske populacije je zavisno od alkohola. To je oko 10-15% punoletnog svetskog stanovništva (10% muškaraca i 3-5% žena). Stvarni broj alkoholičara je registrovani broj puta minimum 5. U SAD-u ima preko 10 miliona alkoholičara (preko 3% ukupnog stanovništva). Do 20% adolescenata, starosti 13-17 godina, zloupotrebljava alkohol. U osmom razredu osnovne škole 5% učenika svakodnevno konzumira alkohol. U Londonu, 2/3 mlañih od 18 godina napilo se više od jednom u poslednjih šest meseci. U Sloveniji, 7% ove kategorije pije svakodnevno, a 60% povremeno. Oko 40% dece proba alkohol pre svoje 13. godine. 75% mladih prvi put proba alkohol u primarnoj porodici. Alkoholizam je kod starih prisutan sa 15%. Od komplikacija alkoholne bolesti umire 13% starih alkoholičara u toku hospitalnog lečenja. "Problem drinkers" ili "excessive drinkers" = problemski, prekomerni potrošači alkohola, ali još uvek nisu alkoholičari (oko 10% punoletne populacije). U bivšoj Jugoslaviji sa 24 miliona stanovnika, bilo je oko l milion alkoholičara (5%). U odnosu na pol, odnos je 1:3, nekada je taj odnos bio 1:8 (više je muškaraca alkoholičara). Jevreji su najčešći konzumenti, ali sa najmanje problema vezanih za alkohol /Schuckit/. U Muslimanskim zemljama skoro da i nema alkoholizma zbog uticaja vere. Po Ledermanu, broj alkoholičara usko je povezan sa srednjom godišnjom potrošnjom alkohola (preračunato u čist alkohol), po glavi stanovnika. To je statističko-epidemiološka teorija. Odvikavanje od alkohola - da li uspeva? Alkohol kao i svaki dobar prevarant najpre namami naivne, nudeći im opuštenost, dobro raspoloženje, daje lažnu snagu i samopouzdanje, a zatim kao i sam ñavo, kao danak uzima čoveku dušu. Igra s alkoholom je opasna, s obzirom, da se ako se jednom uñe u začarani krug zavisnosti od alkohola, teško iz njega samostalno izlazi. Najbolje rešenje je lečenje ove teške bolesti! Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se, ni o kakvoj lošoj nuvici, kako se to često u narodu misli, več o pravoj bolesti koju treba lečiti. Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, i to iza kardiovaskularnih bolesti i tumora. Ako tome dodamo da alkoholicar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često oboli i cela njegova porodica, jasno je da se broj Ijudi kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta. Kako se postaje alkoholičar? - Da li, dok pijete, činite to želeći da postanete alkoholičari? Teško je da će na ovo pitanje bilo ko odgovoriti potvrdno, pa čak i sami alkoholičari. I zaista, ako se u 177

mislima vrate na svoje prve kontakte, sa alkoholom, pa i kasnije, niko od njih niti je želeo, niti je mogao zamisliti da će postati alkoholičar. Verovali su u dobro poznatu zabludu da to njima ne može da se dogodi i da su jači od alkohola. Nažalost potcenili su protivnika! Alkohola stalno povećava ne bi li se po-stigao željeni efekat. Tako, neprimetno, jureći "prijatno raspoloženje", povećavamo količinu unetog alkohola. U jednom trenutku - bez ikakve najave i neosetno, čovek postaje zavistan od alkohola i više ne pije samo iz zadovoljstva, već i zbog toga što mora! Kako znati ko je oboleo od alkoholne bolesti? Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola. Prvi kriterijum je tz. "gubitak kontrole". To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i "fenomen prve čase", s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola. Drugi kriterijum je tzv. "nemogućnost apstinencije". Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. "apstinencijalni sindrom" - veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak

fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem odreñenih lekova za smirenje. Treći kriterijum su tzv. "prekid filma". Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli odreñeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javljaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola. Četvrti kriterijum je tzv. "porast tolerancije" (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 - 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.

Koje su posledice ove bolesti? Ne možemo da negiramo da alkohol u malim količinama izaziva prijatan doživljaj. Meñutim, alkoholičari su osobe koje ne mogu da konlrolišu količinu i način uzimanja alkohola, pa samim tim i da piju u malim dozama. Da mogu, ne bi bili alkoholičari! Osoba koja jednom razvije zavisnost od alkohola, nikada više ne može da povrati izgubljenu kontrolu, odnosno da pije na umeren, društveno dozvoljen način. Veoma često alkoholičari iskreno žele da ispune obećanja data sebi i porodici, bilo da prestanu da piju, bilo da smanje količinu pića. Pokušaju da se odupru alkoholu, meñutim sledi kazna u vidu mučnog apstinencijalnog sindroma. Iz iskustva znaju da ga mogu rešiti uzimanjem alkohola i u tom trenutku sva obećanja i želje da se izvuku gube važnost i jačinu. Važno je samo jedno, a to je da prestane mučno stanje u kome se nalaze. I tako, užitak u alkoholu smeni patnja. I to nije sve! U svakodnevnom životu često čujem izraz “ludilo pijanaca”. Upravo zbog četog pogrešnog shavatanja ovog problema I istom dajemo jedan krači komentar. Ludilo pijanaca Ludilo pijanaca je prolazna duševna poremećenost koja se sreće kod hroničnih alkoholičara, izmeñu 30. i 50. godine, mnogo češće kod muškaraca. Prve smetnje se javljaju, obično, posle šest do deset godina prekomerne ili ravnomerne upotrebe alkoholnih pića - rakije, vina i piva itd. Pored alkohola, odreñenu ulogu igra i sklonost organizma da na alkohol reaguje duševnim poremećajem. Smetnje u duševnom životu nastaju usled teških oštećenja unutrašnjih organa, naročito jetre. Materije koje nastaju u organizmu usled sagorevanja, a koje se normalno razlažu i izlučuju iz organizma, oštećena jetra više nije u stanju da razgradi te one putem krvi kruže kroz organizam, natapajući, naravno, i nervni sistem. Kako su smetnje psihičkog života samo ogledalo opštih 178

poremećaja u organizmu, strada će osnovna, opšta funkcija psihe - svest. Poremećaj svesti se ispoljava oštećenjem orijentacije u prostoru i vremenu - bolesnik ne zna gde se nalazi i bez obzira na mesto i vreme nastavlja sa svojom naučenom svakodnevnom delatnošću: kelner poslužuje nevidljive goste, piše račun i zahvaljuje se za napojnici.... Iste materije koje oštećuju mozak i remete psihički život deluju i na periferne živce. Oštećena funkcija vidnog živca uz istovremeni poremećaj svesti dovodi do pogrešnog opažanja. Bolesnik vidi sitne životinje, miševe, zmije, gamad. Usled oštećenja najfinijih perifernih vlakana živaca koji prenose dodir i bol, oseća kao da gamužu po njemu, a on ih otire sa sebe, gaña te nakazne životinje, gazi ih, gnječi po podu, ili se krije u uglove, pod krevet. Ovako izmenjeno doživljeni svet dovodi do užasnog osećanja straha, tako da bolesnik, gonjen priviñenjima, može skočiti kroz prozor, u reku ... Zapaljenje perifernih živaca dovodi do nesigurnosti ruku, one drhte pri najmanjem pokretu, dok se oštećenje vegetativnog živčanog sistema ispoljava jakim znojenjem. Može li se alkoholizam pobediti? Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izañu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice. Ako ste prepoznali problem kod sebe, ili u svojoj porodici, za pomoć se možete obratiti lekarima i socijalnoj službi Dispanzera za alkoholizam, koji se nalazi na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja Postavljeno:15.01.2007http://www.stetoskop.info/Odvikavanje-od-alkohola-da-li-uspeva-454-c20-content.htm

STRAH 1. Zašto se plašimo uspeha?; 2. Jednake su okolnosti kad je reć o strahu od uspeha; 3. Kako savladati strah od uspeha? i 4. Literatura

Fobije predstavljaju poseban oblik straha koji se vezuje za odreñene objekte, situacije,mjesta ili aktivnosti.Osobe koje doživljavaju fobijski strah,svjesne su da je on nerealan,nelogičan ili čak pretjeran.Rijeć fobija potiče od grčke riječi fobos što znači bjekstvo,užas,panika,strah. Medicinska definicija: Fobija je neurotsko stvaranje simptoma straha različitog stepena od tjeskobe,ustrašenosti pa do panike,povezanog sa različitim predmetima,situacijama,obično bez realne podloge i povoda.Ovaj strah je praćen izbjegavanjem zaplašujućih stimulusa i doživljavanjem straha od mogućih susreta sa njima. Panika je oblik intenzivnog straha od iznenadne opasnosti i često uključuje motoriku koja omogućava bijeg iz opasne situacije.Panika je bitan dio našeg odbrambenog sistema. Meñutim u svakodnevnom životu paničenje je dobilo drugi izvrnuti smisao, pa znači nešto poput plašljivosti, kukavičluka. Kada osoba koja pati od fobije doñe u kontakt, ili zna da će uskoro doći u kontakt sa stvarima i situacijama kojih se boji, ona razvija neke akutne fizičke simptome. Anksioznost se može prezentovati velikim brojem simptoma, a različiti ljudi reaguju različitim simptomima. Simptomi napada panike su: brzo lupanje srca, gubljenje daha, bol u grudima, crvenjenje i znojenje, osećaj bolesti i slabosti, drhtanje ruku ili celog tela, smetenost i suva usta. Iskustvo može biti tako neugodno intenzivno da bolesnik često misli da proživljava akutni srčani udar. Neke osobe osjećaju reakcije svog tijela tako izraženim,ekstremnim i van kontrole da imaju osjećaj da su tek posmatrači cijele situacije, tj.svoje panične reakcije. Da bi postojanje straha ukazivalo na fobičan poremećaj potrebno je da strah ometa svakodnevno funkcionisanje osobe,ili da osoba zbog njega trpi.znači da osoba ne boluje od fobije ukoliko se čitav život bojala npr.zmija,ali joj taj strah nije smetao. Dakle o fobiji se govori onda kad strah stvara poremećaje u ponašanju i onemogućava obavljanje uobičajenih životnih funkcija. Ovde se pominju i pojmovi fobički karakter i fobička odbrana. Fobički karakter se odnosi na ličnost koja izbegava sve situacije koje mogu stvoriti fobiju, a fobička odbrana se odnosi na bilo koje postupke u kojima se izbegavaju fobičke situacije. Najviši odgovorni činilac nastanka fobija je dečiji strah. Neke dečije fobije nestaju na pragu puberteta, ali jedan manji deo može da se prenese i u odraslo doba. 179

Strah od uspeha Izgleda paradoksno da se netko boji uspjeha, no danas se sve češće prepoznaje ta pojava. Štoviše prošlo je desetljeće čak proglašeno dekadom straha od uspjeha. Uobičajenije je govoriti o strahu od neuspjeha (kakorafobija); sada postoji uvjerenje da je i taj strah, zapravo skriveni strah od uspjeha. Strah je emocija, neugodnija od svih drugih osjećaja. Na nju nema navikavanja. Pojavljuje se kao odgovor na opasnost. Najčešća opasnost za čovjeka jest separacija, tj. rastanak. Svaki je uspjeh kreacija, stvaranje nečega novoga, a nema novoga bez razaranja staroga; i eto, pri uspehu se rastajemo s onim što nestaje. Nije reć samo o izostanku susreta s osobama već je reć i o gubitku ideala, samopoštovanja i niza drugih životnih vrednosti. Prirodni odgovor već na pretnju separacijom jest borba li beg. Strah je priprema za te efikasne korake. Rečeno je da je strah najneprijatniji osećaj. Postoji, dakle, imperativ: ukloniti ga, pobediti ili pobeći od opasnosti. Telesne reakcije straha upravo to omogućuju: porastu napetost mišića i krvni pritisak, srce kuca brže i jače, srčane krvnvni sudovi se skupe, disanje je dublje, porastu krvni šećer i zgrušanost krvi, a probava stane. Sve je, znači, spremno za napor. Kada je opasnost prošla, sve se, za nekoliko sekundi, vraća u normalu. Mi reagujemo i na unutrašnju opasnost (razne dileme, osećaj krivice, razočaranje u sebe). No, kako u strahu ne možemo pobeći od sebe, teskoba traje danima, mjesecima, godinama... Teskoba, tj. unutrašnji strah je nepodnošljiv te se psihička osonva straha pretvara u razne oblike psihopatologije (depresija, fobija, opsesija i drugo), a telesna u psihosomatske bolesti (povišen krvni pritisak, čir na želucu i duodenumu, angina pektoris, pa i infarkt, bronijalna astma itd.). Tim razmišljanjima još dodajmo i strah našeg ega, tj. našega Ja; strah je češći kod slaboga, odnosno nezrelog ega. Zašto se plašimo uspeha? Uspeh je ostvarenje naših planova. Da – to je na svesnom nivou. No, uspeh označava i niz novih okolnosti, često neugodnih koje ne poznajemo, a što je još zanimljivije, niti ih želimo upoznati, tako da ostvarenje uspeha donosi susret s opasnostima koje potiskujemo. Strah od uspeha je, dakle, nesvestan. Strah od uspeha je nazvan Ahilovim kompleksom; Ahil je bio neranjiva (osim na peti), lepa i karakterna osoba, no celi život nesrečan. Uspeh je promena, a već i sama promena, bez obzira je li reć o prijatnoj ili neprijatnoj promeni, dovoljan je uzrok strahu. Jednake su okolnosti kad je reć o strahu od uspeha Uspeti znači promeniti svoj status. Uspeh je promena na bolje. No, promena na bolje znači i viši položaj, veću odgovornost te ljubomoru ili čak mržnju dosadašnjih prijatelja. I dok većina svesno teži za uspehom, nesvesno, osećajući opasnost od uspeha, sabotira se konačni uspeh. Neuspeh se režira; osoba samoj sebi podmeće nogu. Svesni deo ega teži k uspehu, pogotovo ako ima osećaj manje vrednosti, no nesvesno želi ostati malo, nedoraslo, neodgovorno dete koje stalno pritiska kočnicu. Tako izazvan neuspeh povećava osećaj manje vrednosti, osoba svesno povećava napor za uspehom, no i nesvesni saboter jače pritisne kočnice i krug se zatvara. Tako se dolazi u vlastiti unutarduševni sukob koji traje i koji se povećava dok god je strah od posledica uspeha nesvestan. Uspeh, o kojemu je ovde reč, ne mora biti samo ostvarenje nekog poslovnog cilja. To su i svakidašnje brige koje nastojimo rešiti. Kako savladati strah od uspeha? Pre svega treba ga prihvatiti kao pratnju svakog koraka kojim se uspinjemo. Zatim treba pronaći opasnosti kojih se plašimo pri postizanju svoga cilja. Zbog toga treba naći vremena za sebe. Deset minuta, pola sata ili sat – ne manje, npr. samo nekoliko sekundi. Ovome poslu trebamo posvetiti pažnju, što znači i vreme. Opušteni, zatvorenih očiju “posmatramo” sebe u okolnostima ostvarenoga cilja. Procenimo pozitivne i negativne posledice uspeha. Važno je “videti” što više detalja. Prepoznat ćemo, osim zadovoljstva zbog uspeha i brojne neprijatne ugodne pojave, koje nas plaše ili, tačnije, koje dovode do stresa. I sada se pripremimo ne samo za slavu i uživanje u uspešnoj delatnosti nego i za susret s popratnim neprijatnostima. Za taj susret osiguravamo pravi antistres program. Nesvesno postaje svesno i samim tim manje plaši. Osim toga, setimo se da je strah naš 180

prvi i najvažniji učitelj; on nas je upozoravao na opasnosti. Osim poznatih postoje i nepoznate posledice uspeha koje se neće pojaviti u našoj vizualizaciji. I na to moramo biti spremni. Razvijajmo sposobnost podnošenja rizika što je takoñer, u većoj ili manjoj meri, stresni doživljaj. Razvijeno samopoštovanje vodit će nas k uspehu bez obzira na rizik i nepoznato. Rečeno je da se Ego plaši iznenañenja i promena. Pa odreknimo se takvoga Ega; odreknimo se Ega kojemu je ostvareni uspeh proteza osobnosti za kompenzaciju osećaja manje vrednosti. Put k uspehu treba postati instrument drugoga, novoga Ega koji veruje u nepoznato koji svojom ljubavi ujedinjuje sve dobre i tzv. loše strane uspeha. Svaki uspeh učini našu osobnost kvalitetnijom. U kvalitetnijoj uspešnoj osobi nalazimo nove dimenzije koje možemo prihvatiti samo ako smo razvili ljubav, tj. toleranciju u sebi. Uspeh u ljubavi nije samo osvojeni partner. On uključuje stvaranje trajnije veze, a možda i porodice. Uspešna seksualna veza ne daruje nam samo seksualno uživanje; mi se u seksualnom odnosu srečemo s posebnim oblikom neverbalne komunikacije koji nas vodi u spoznaju životnog smisla. Jesmo li spremni za pomenute posledice ljubavnih uspeha? Ako nismo, nesvesno ćemo blokirati taj uspeh i osećat ćemo se nesposobnima za ljubavne susrete. Otužno, no korisno za izbegavanje posledica ljubavi za koje nismo spremni. Zrelost za ljubav uključuje poznavanje rezultata jedne veze i spremnost za njihovo prihvaćanje. Nezrelu ljubav njezini rezultati iznenade te tako dolazi do čestih ljubavnih razočaranja. U svakom susretu treba računati da ona druga strana nije, možda, spremna prihvatiti posledice toga susreta te joj treba pomoći da sazre ili računati na mogući rastanak. Slično kao u ruletu. Ko se boji gubitka, neka ne hazardira. I, konačno, život donosi gubitke samom svojom prirodom. I bez odluke za uspešnim životom mi ga živimo s takvom nadom. Ali zdravlje i život prolaze napre kod naših bližnjih, a zatim i nas samih. I u čemu je onda lepota života, uspešnog života?

181

182

VI PROBLEMI SVAKODNEVNOG ŽIVOTA I DRUŠTVO "Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji!" Arthur Schopenhauer

MEðULJUDSKI ODNOSI I KOMUNIKACIJA 1. Kako (kvalitetnije) komunicirati sa svojim detetom? I 2. Literatura

Po svojoj osnovnoj prirodi čovek je društveno biće, te poseduje uroñenu potrebu i sklonost prema povezivanju s drugim ljudima i težnju da pripada grupi i živi u zajednici. Čovek živi i može opstati jedino u zajednici s drugim ljudima; o njih zavisi i zadovolja veliki broja svojih potreba. Upravo to predstavlja glavni motiv zbog kojeg gradimo i ulazimo u odnose te zbog kojeg su nam meñuljudski odnosi toliko važni. Savremena, humanistički orjentisana psihologija meñuljudski odnos smatra kao „odnos dvaju pojedinaca koji podrazumeva postojanje, prihvatanje i poštovanje ukupnog integriteta, te celovitosti sebe i drugoga u odnosu“. Što to konkretno znači? Ukratko, u opisanu vrstu odnosa takoñer ulazimo s namerom ispunjavanja svojih potreba vezanih uz druge ljude. Pritom drugu osobu u odnosu ne smatramo objektom za isključivo zadovoljenje onoga što nama treba, već pritom takoñer nastojimo poštovati njene potrebe, želje i osećaje. Takav odnos i komunikacija unutar njega se, dakle, temelji na saosećanju, poštovanju, uvažavanju i ljudskoj toplini. U odnosu čovek se oseća važan, koristan, kao da tamo pripada; ukoliko to prestane osećati, odnos neminovno upada u teškoće. Npr. 14-godišnjak se može osećati isključen i nevažan ako njegovi roditelji samostalno isplaniraju zajedničko porodično letovanje, bez da su ga pitali za njegovo mišljenje i želje. Ili majka se može osećati nepoštovano ukoliko nitko ne primeti i pohvali trud koji je uložila u pripremu nedeljnog ručka. Čovek živi u stalnom procesu uspostavljanja, trajanja i prekida meñuljudskih odnosa. U tim odnosima on prima i šalje poruke, ponaša se, komunicira. Komunikacija unutar meñuljudskog odnosa povezana je s potrebom čoveka da ostvari kontakt s drugim ljudima i tako dobije orjentaciju o sebi samome i svome ponašanju, kao i emocionalno zadovoljstvo koje se ostvaruje unutar odnosa, te osećaj povezanosti i pripadnosti (prema Ajduković i Hudina, 1996). Kao takva, komunikacija je svakako sastavni deo svakodnevnog života. Uz sam proces komunikacije vezane su brojne predrasude (Novosel, 1991 – prema Ajduković i Hudina, 1996): Komunikacija je nešto što svi znaju i sama je po sebi razumljiva. Svakodnevnost i sveprisutnost komunikacije nisu garancija za njenu „uspešnost“, već se komunikacijske veštine, kao i većina drugih veština, mogu i moraju sistematski usvajati. Komunicira se rečima. Velika većina ljudi smatra da se komunicira isključivo ili u najvećoj meri rečima (verbalno). Ipak, istraživanja pokazuju da se najveći deo procesa komunikacije (prema nekim autorima čak oko 90%!) odvija neverbalnim putem (izrazom lica, pogledom, položajem tela i kretanjem, pokretima, prostornom bliskosti, dodirom, spoljnim izgledom, načinom na koji se izgovaraju reči). Tako se npr. izrazi lica i pokreti rukama smatraju najekspresivnijim i najznačajnijim kanalima neverbalne komunikacije. Ljudima je svojstveno da su manje svesni svoje neverbalne komunikacije nego verbalnog sadržaja svog govora. Komunikaciju je moguće izbeći. Mnogo ljudi veruje da mogu izbeći komunikaciju time da ne razgovaraju, okrenu glavu, odu iz prostorije ili ne iskažu neki svoj stav. No već smo pomenuli da se ne

183

komunicira samo rečima, već i našim celokupnim ponašanjem koje je često rečitije od samog govora. Prema Watzlawicku, nemoguće je da dve osobe ne komuniciraju u situaciji u kojoj se vide, jer npr. i spuštanje pogleda sadrži odreñenu poruku – ne želim nastaviti razgovor s tobom/ne želim započeti razgovor. Dakle, nemoguće je NE komunicirati. Komunikacija je svesna i nameravana aktivnost. Moguće je u potpunosti vladati svojom komunikacijom. Ukoliko prihvatimo značaj neverbalnih znakova u procesu komuniciranja, nećemo se dugo dvoumiti da li u potpunosti moguće vladati svojom komunikacijom. Tako često i neverbalno i verbalno ponašanje nisu pod našom kontrolom. Uza sve to, proces komuniciranja ne odreñuju samo naše namere već i značenje koje primalac naših poruka pridaje verbalnim i neverbalnim znakovima koje smo poslali, bilo da smo ih mi svesni ili ne. Opsežnija komunikacija vodi boljim odnosima i boljem rešavanju problema. Više komuniciranja ne vodi uvek boljim odnosima i efikasnijem rešavanju problema; dapače, ponekad je efekat baš suprotan – nastavak komuniciranja može samo produbiti sukob. Zato je ponekad bolje prekinuti komuniciranje kako bi se uključenim ljudima omogućilo da se „ohlade“. Isto tako, u procesu odlučivanja npr. preopširna komunikacija može pre dovesti do zamagljivanja problema nego do njegovog pojašnjenja. Iako je neophodna za zadovoljavanje potreba čoveka i bivanje meñuljudskom odnosu, komunikacija nije niti jednostavna niti lako razumljiva. U samom procesu komuniciranja mogu se javiti smetnje kojih u svakodnevnom životu nismo uvek svesni, npr. da se u odreñenom trenutku razgovor uvek prekida, da tokom razgovora osećamo napetost, da nas u odreñenom trenutku razgovora zaboli glava ili osećamo „titranje“ u želucu, ili da se u razgovoru uvek ponavljaju iste stvari. Takve doživljaje je nemoguće izbeći i najčešće se javljaju kad imamo osećaj da bi nas razgovor mogao dovesti do nečeg značajnog što u datom trenutku nismo spremni (svesno ili nesvesno) prihvatiti ili odbaciti. Smetnje u komunikaciji mogu biti opasne jer se mogu ponavljati i tako sprečavati ljude u ispunjenju nekih važnih potreba. Rezultat takvih smetnji može biti otuñivanje, stvaranje negativne slike kod jedne ili obe osobe koje su bile uključene u komunikacijski proces. Pored toga, smetnje u komunikaciji mogu imati i pozitivne efekte na razvoj odnosa, ali to se dogaña samo onda kada ih osvestimo, iskoristimo za bolje razumevanje situacije, te zatim prepoznamo one potrebe koje su nezadovoljene, pa čine osnovu i temelj komunikacijskih smetnji. Kako (kvalitetnije) komunicirati sa svojim detetom? Komunikacija bi uvek trebala biti dvosmerna. Ne svodi se samo na to da svom detetu dajete neki savet ili mu govorite nešto, nego i na pažljivo slušanje i prihvatanje emocija deteta. Tzv. reflektivno slušanje je jedan od najefikasnijih načina komuniciranja s decom osnovnoškolskog uzrasta. Prepoznajte, poštujte i priznajte mišljenja i brige svoga deteta, potražite emocionalno značenje koje se često skriva iza reči, identifikujte osećaj i reflektirajte („vratite“) ga detetu. Npr. „Sigurno si bila ljuta kad ti se to dogodilo“. Govor je samo deo komunikacijskog procesa; slušanje je takoñer jedan njegov bitan deo. Zastanite s onim što trenutno radite i posvetite svoju pažnju detetu; uspostavite kontakt očima; ne prekidajte ga brzo i ne upadajte mu u reč; kimajte glavom, „mmmm“- dajte detetu do znanja da ste uvek tu da ga saslušate. Roditelji često padnu u zamku korištenja komunikacije kao glavnog načina za davanje naredbi ili za držanje predika o detetovim nedostacima. Tako se često koriste fraze kao što su „Rekla sam ti da to ne trebaš uraditi“ ili „Trebao si me poslušati“. Kad roditelji koriste svaku priliku kako bi „prisvojili bodove“ ili za optuživanje deteta na ovaj način, deca se počinju osećati nedorasla očekivanjima roditelja. Ukoliko dete oseti da svaki njegov pokušaj komunikacije završava istom roditeljskom predikom, uskoro će se pomiriti s tim da uopšte nema smisla pokušavati komunicirati s roditeljem. Kao i u komunikaciji s odraslim osobama, preporučuje se korištenje tzv. aktivnih „ja“

184

rečenica. Ukratko, „Ja mislim/osećam/hoću/neću/(ne)volim/(ne)trebam“ umesto „Ti si.../kod tebe.../Ti uvek .../Ti nikad ...“. Korištenjem „ja“ rečenica uspostavlja se odnos ravnopravnog dostojanstva, odnosno postoji i poštuje se oba učesnika komunikacijskog procesa. Ukoliko svojem detetu nešto trebate zabraniti ili uskratiti, učinite to na način koji mu dozvoljava njegovo pravo na sopstveno mišljenje, ali objasnite da, dok ne postane starije, postoje neke odluke za koje imate odgovornost doneti za njega. Period osmogodišnje škole je pravo vreme za učenje važnosti poštovanja različitosti meñu ljudima. Objasnite detetu da ne bismo trebali suditi o drugim ljudima jer ne posedujemo sve potrebne činjenice. Pomognite svojem detetu da stvori otvoreni pogled o drugim ljudima i njihovim uverenjima. Razgovarajte sa svojim detetom o tome kako se vi osećate. Npr. „Umorna sam od celog dana na poslu“ ili „Baš se veselim Božićnim parznicima“ potstiče otvorenu komunikaciju o detetovim osećajima. Ipak, ne opterećujte dete sa svojim „odraslim“ problemima, kao što su npr. financije ili ljubavne veze. Ne preporučuje se tražiti emocionalnu podršku od svog deteta. Zapamtite važnost neverbalne komunikacije. Primećujte sitne znake raznih emocija na svom detetu, npr. uzrujanosti ili tuge, pa spomenite „Činiš mi se tužan, želiš li mi ispričati nešto o tome kako se osećaš?“. Potičite svoje dete u korištenju pozitivnog načina opisivanja samog sebe. Npr. „Popravljam se u matematici“ umesto „Propali sam slučaj za matematiku“. ... i sve ostale roditeljski-intuitivne strategije bazirane na stvaranju pozitivne atmosfere i potsticanja komunikacije izmeñu vas i vaše dece. Kada su u pitanja deca, ali i druge životne situacije često se pitamo npr. kada je rec o zaokretima, ima se utisak da okrenemo s jednim ozvanicenim stavom, a osvanemo s drugim- suprotnim, a opet ozvanicenim. Kao da su kosmarni snovi kumovali toj promeni. Kako se ti nagli zaokreti odrazavaju na mentalno zdravlje ljudi? Mnogi su skloni da elasticnost ovdasnjeg javnog mnjenja pripisu vestom medijskom prepariranju drzavne televizije. Ima li tu i nekih dubljih razloga? Postoji li neko plodno tlo da se reaguje ovako, kako se reaguje? Ono sto posebno moze da izluñuje ljude jesu dvostruke kontradiktorne poruke koje su vise pravilo nego izuzetak. Tako se, na primer, salju uopstene pacifisticke poruke koje su, u konkretnom slucaju, ratoborne. Kao dvostruke poruke mozemo shvatiti i mnogoborjna neispunjena obecanja - cinjenicu da se jedno proklamuje, a drugo radi. Jedna poznata psihijatriska skola tvrdi da je slanje dvostrukih zbunjujucih poruka - od jednog roditelja detetu - cest uzrok cak i teskih psihicih poremecaja. Kakve ce biti posledice dvostrukih poruka koje salju nasi "narodni oci", videcemo. Za sada vecina ljudi stiti svoj integritet izgrañujuci mehanizme samoodbrane. Da se ne bi "razludeli", ljudi se povlace, pasiviziraju. Ne treba, medjutim, zaboraviti da ljudi imaju granice prilagodljivosti, da svako ima svoju, vecu ili manju, granicu adaptacije i da ti brzi zaokreti dovode do velikih lomova u ljudskim dusama.

ZNATE LI ŠTO JE ZLOSTAVLJANJE U PORODICI /VEZI? 1. Psihičko zlostavljanje; 2. Psihičke posljedice; 3. Zašto žene ostaju u vezi s nasilnim suprugom ili partnerom?; 4. Jeste li vi izloženi nekom obliku nasilja u porodici; 5. Privrženost žrtve zlostavljaču; 6. Specifičnosti ličnosti zlostavljača; 7. Nasilje nad životinjama; 8. Okrutnost prema životinjama i nasilje u porodici; 9. Okrutnost prema životinjama, okrutnost prema deci; 10. Meñusobno obavještavanje: pristup preko različitih službi; 11. Zlostavljači ne poznaju granice meñu vrstama i 12. Dugačak put nasilja

Nasilje u porodici je niz zlostavljajućih oblika ponašanja koje neka osoba koristi kako bi nad drugom osobom u porodici ili u kući postigla i zadržala moć i kontrolu. Psihičko zlostavljanje su pretnje telesnim povreñivanjem, pretnje ubistvom, pretnje ugrožavanjem lične sigurnosti, pretnje uskraćivanja financijskih sredstava, vreñanje osobe i njenog dostojanstva, vikanje, ponižavanje, ucenjivanje, zastrašivanje, manipulisanje; Psihičke posljedice predstavljaju napetost, nemir, osećaj straha, srama i krivice, gubitak samopouzdanja, depresivnost, 185

anksioznost, napadi panike, poremećaji spavanja, poremećaji ishrane, zloupotreba alkohola i droga, pokušaj suicida, posttraumatski poremećaj… Zašto žene ostaju u vezi s nasilnim suprugom ili partnerom? Često se postavlja pitanje "Zašto žene ostaju s nasilnikom?". Svaka žena ima svoj jedinstveni skup razloga, a dinamika odnosa s partnerom usložnjava i otežava proces napuštanja partnera. Takoñer, u društvu postoji mit da prekidanjem veze s nasilnim suprugom ili partnerom, automatski prestaje i nasilje. Takoñer, iskustva pokazuju da nasilje često ne prestaje napuštanjem zlostavljajućeg partnera. Razlozi ostanka s nasilnim partnerom mogu biti sledeći: osećaji odanosti, ljubavi, sažaljenja, srama…, osećaj odgovornosti za odnos, nada da će nasilje prestati, verovanje da je to normalno (njeni su roditelji, takoñer, imali nasilan odnos), izolacija i nedostatak podrške okoline, depresivnost i osećaj bespomoćnosti, ekonomska zavisnost, strah i nepoverenje prema državnim službama, verska uverenja da se brak mora održati i sl., pretnje zlostavljača što će učiniti sebi ili njoj ili deci ako ona ode, strah zbog pretnji nasilnog partnera da će, ako ga napusti, ostati bez dece ili da će deca izgubiti oca, strah od partnera i uočavanje trenutka napuštanja kao najopasnijeg. Jeste li vi izloženi nekom obliku nasilja u porodici? Sledeća pitanja su sažetak onoga što se u najvećem broju slučajeva dogaña u porodicama gñ e vlada nasilje meñu partnerima. Da li Vas partner verbalno ponižava? Da li u Vama budi osećaj manje vrednosti? Da li Vas vrijeña? Da li Vam stalno predbacuje? Da li se prema Vama ponaša kao prema služavki? Da li se ponaša kao gospodar? Da li Vam nareñuje? Da li Vam preti?. Da li Vas ucenjuje? Da li u Vama ubija samopouzdanje? Da li razbija stvari? Da li Vas neprekidno okrivljuje? Da li ljubomoran? Da li negira da Vas maltretira? Da li se poslije izvinjava i govori Vam da Vas voli? Privrženost žrtve zlostavljaču Privrženost žrtve zlostavljaču tumači se traumatskim vezivanjem, koje u sebi nosi moć koja je u fazi zlostavljanja na strani zlostavljača, ali je u fazi pomirenja na strani žrtve. Faza zlostavljanja dogaña se naizmenično s fazom dobrog odnosa Važan faktor u ponavljanom nasilničkom ponašanju muškarca jest i nekažnjavanje nakon nasilja. Specifičnosti ličnosti zlostavljača Razvoj zlostavljačke ličnosti vezan je za rano doživljavanje zlostavljanja unutar porodice, odnosno uz odrastanje i sazrevanje u okolnostima koje je uključivalo osvetničko, neustavno kažnjavanje, brutalno premlaćivanje, stalnu kritiku usmerenu na osobu u celosti, a ne na pojedinačno ponašanje. Na taj mu se način upućuje stalna kritika da ništa ne vredi. Zlostavljači su bili najčešće fizički zlostavljani u detinjstvu, što pogoduje razvoju osobe sklone nasilnom ponašanju. Zlostavljači često pokazuju poremećaje ličnosti, u čijem se ponašanju ističe slaba kontrola impulsa, antisocijalno ponašanje, nizak prag tolerancije na frustrativne situacije, nedostatak empatije. Najčešće se radi o tzv. graničnoj organizaciji ličnosti, koja je karakteriše intenzivnim i nestabilnim interpersonalnim odnosima, nestabilni doživljaj sebe, jaka ljutnnja i impulzivnost. U zlostavlajača se opisuje i postojanje odreñene psihopatologije: psihoze, alkoholizam i uopšteno abususa ili zavisnost od psihoaktivnih supstanci. Ako poznajete osobu koja je žrtva nasilja u porodici, možete joj pomoći tako da: joj iskažete svoju zabrinutost i razumevanje ponudite joj de ćete je saslušati poštujete njene/njegove izbore ohrabrite je de se obrati stručnjacima koji joj mogu pomoći neka iskustva. Tipican primer: "Stalno mi govori da sma ja kriva i da trebam da se promenim a ja više ne znam sta da menjam. Povlaćim se u sebe, nekontrolisano plaćem i trudim se da spavam, stalno spavam." Zdrav emocionalni partnerski odnos uključuje pregovaranje i korektnost, nepreteće ponašanje, poštovanje, poverenje i podršku, iskrenost i

186

pouzdanost, odgovorno roditeljstvo, deljenje odgovornosti, te ekonomsko partnerstvo. Izjava koja najviše može naljutiti našu decu ujedno ističući: Uvek si isti/ista! Konstanta što zauvek učvršćuje odreñeni tip ponašanja. Uopštava ga. Odstranjuje svaku želju, pa i najmanju, za promenom. Mnogo je izjava što ih izgovaramo vlastitoj deci bez razmišljanja, iz navike, jer nikada nismo zastali i kako bismo proanalizirali poruku koju šaljemo. ■ Jesam li ti rekla! ■ Pogledaj svoga brata... ■ Nikada ne mogu računati na tebe!

■ Zar ne možeš pripaziti? ■ Pokušaj se lepo ponašati

Svaki slučaj je skup mnogo faktora. Kao što je psihopatologija, bolest koja je skrivana i nije lečena. Uz to, porodični problemi se nisu rešavali, nagomilavaju se i, kada doñe „žuta minuta“, sve ispliva. Alkohol je, takoñe, jedan od faktora zbog kojih eskalira nasilje - kaže dr Kecman. Neki autori smatraju da su marginalizacija ovog problema, opšta situacija, ali i leto razlozi povećanja porodičnog nasilja. - Suština svakog nasilja u porodici je opšta nesigurnost, život pod konstantnom tenzijom koja se ispoljava prema slabijim članovima porodice. A to mogu da budu supruge, roditelji i deca. Istraživanja pokazuju da su na meti muškaraca supruga i roditelji, dok žene nasilje iskazuju na muževima i deci. Očevi retko ubijaju decu, a kada se odluče na taj čin, to je iz razloga što žele da naude suprugama. Prema podacima NVO „Incest trauma centar“, u Srbiji svaka četvrta žena doživi fizičko nasilje, a čak 80 odsto žena koje su doživele neku vrstu nasilja nikome se ne obraća za pomoć. Prosečan period od početka nasilja do prijavljivanja iznosi 12 godina i dva meseca. Jedan od razloga što se žene ustručavaju da prijave nasilnike je i sporost sudova. - Prema zakonu, postupak sa elementima nasilja je hitan, a prvo ročište mora se odrediti za najviše osam dana od podnošenja tužbe. Nažalost, zakonodavac nije predvideo rok za okončanje postupka, tako da postupci često traju i po osam meseci

NASILJE NAD ŽIVOTINJAMA 1. Okrutnost prema životinjama i nasilje u porodici; 2. Okrutnost prema životinjama, okrutnost prema deci; 3. Meñusobno obavještavanje: pristup preko različitih službi; 4. Zlostavljači ne poznaju granice meñu vrstama i 5. Dugačak put nasilja

Ljudi koji su nasilni prema životinjama retko se zaustavljaju na tome. Nasilničko ponašanje prema životinjama već dugo je poznato kao indikator opasne psihopatologije koja se ne odnosi samo na životinje. 'Svatko ko je stekao naviku gledanja na život bilo kojeg živog bića kao bezvrednog, u opasnosti je da doñe na ideju da su ljudski životi takoñer bezvrijedni', napisao je humanist dr. Albert Schweitzer. 'Ubice … vrlo često počinju s ubijanjem i mučenjem životinja kad su bili deca', kaže Robert K. Ressler, koji je radio na razvoju profila serijskih ubica za FBI. Istraživanja su uverila sociologe, donosioce zakona i sudove da nasilno ponašanje prema životinjama zaslužuje našu pažnju. Ono može biti prvi znak patološkog nasilja koje dovodi do ljudskih žrtava. Zlostavljanje životinja nije rezultat samo neke sporedne mane u naravi, nego je puno verojatnije simptom dubokog mentalnog poremećaja. Istraživanja u psihologiji i kriminologiji pokazuju da se ljudi koji su okrutni prema životinjama ne zaustavljaju na tome; mnogi od njih postanu okrutni i prema ljudima. U FBI-u je otkriveno da je okrutnost prema životinjama jedna od pokazatelja koja se redovno pojavljuje u zapisima o serijskim nasilnicima i ubicama, a standardni priručnici za dijagnostiku i lečenje psihijatrijskih i emocionalnih poremećaja navode okrutnost prema životinjama kao dijagnostički kriterij za obradu tih poremećaja. Mnoga istraživanja su pokazala je da za ljude koji zlostavljaju životinje postoji pet puta veća verojatnost da će izvršitizločin prema ljudima. Tako većina zatvorenika osuñenih na smrt zbog ubistva, 'vežbala je' je svoje zločine na životinjama.

187

Okrutnost prema životinjama i nasilje u porodici Istraživanja su pokazala da je zlostavljačeva prva žrtva često životinja koja živi u njegovom domaćinstvu, a druga bračni partner ili dete. Često, zlostavljači kontrolišu svoje žrtve, poput npr. bračnog partnera, pomoću prijetnji, mučenja i/ili ubijanja kućnih životinja. Istraživanje 'Nasilje nad ženama', objavljeno u februaru 2000., pokazuje da je od 111 zlostavljanih žena s domaćim životinjama u skloništu u Južnoj Karolini, gotovo polovina izjavila da je njihov raniji ili sadašnji muški partner pretio njihovoj životinji ili je zlostavljao. Istraživanje iz 1995. u skloništima u Wisconsinu gde su smeštene žene zlostavljane u porodici, pokazuje da je 80 posto njihovih zlostavljača bilo nasilno prema njihovim životinjama. Drugo istraživanje iz 1997.godine pokazalo je da su zaposleni u 85 posto najvećih skloništa za zlostavljane žene u 48 država SAD-a primili prijave žena o incidentima zlostavljanja životinja. U sličnom istraživanju gde je koje usporeñeno 101 žena koja je živela s kućnim životinjama u pet skloništa u Utahu, sa 120 žena koje su takoñer živele sa životinjama, ali nisu doživele nasilje u porodici, otkriva skoro 50 postotnu razliku u prijavljenim slučajevima zlostavljanja kućnih životinja.

http://www.watersedgeretrievers.com/html/tuga.html

Okrutnost prema životinjama, okrutnost prema deci Kako je zlostavljanje u porodici usmereno prema slabijima, zlostavljanje životinja i zlostavljanje dece često idu ruku pod ruku. Roditelji koji zanemaruju potrebe životinje ili je zlostavljaju mogu takoñer zlostavljati ili zanemarivati i sopstvenu decu. Iako je zlostavljanje životinje važan pokazatelj zlostavljanja dece, roditelj nije uvek taj koji nanosi zlo životinji. Deca koja zlostavljaju životinje mogu to raditi zato jer su tu lekciju naučili u vlastitom domu; kao i njihovi roditelji, oni na ljutnju ili frustraciju reaguju nasilno. Njihovo nasilje je usmereno na jedino živo biće u porodici koje je ranjivije od njih samih - na životinju. Jedan stručnjak kaže: 'Decu u nasilničkim domovima karakteriše… učestalo sudelovanje u hijerarhijskom zlostavljanju' (sadizmu)*, u kojem ona mogu osakatiti ili ubiti životinju. Zaista, nasilje u vlastitom domu je najčešći razlog za dečju okrutnost prema životinjama. Od 57 porodica u New Jerseyu koje zlostavljaju decu, u 88 posto njih su i životinje u kući bile zlostavljane. Neobjavljena studija Franka Ascionea sa Sveučilišta u Utahu ukazuje na vrlo česti obrazac ---------------------Sadizam je osećanje zadovoljstva usled izazivanja ili zadavanja bola drugima. Kao seksualna devijacija, sadizam je uživanje pri ponižavanju, kažnjavanju i okrutnosti svih vrsta nad nekom osobom, kao i nagon da se na ovaj način doñe do zadovoljstva. U savremenom tumačenju, sadizam ima šire značenje i odnosi se na opšte, a ne isključivo na seksualno zadovoljstvo. Prema Fromu, sadizam je, uz destruktivnost i nekrofiliju, jedan od oblika maligne agresivnosti, seksualnost nije u prvom planu, već je to strast za apsolutnom i neograničenom vlašću nad drugom osobom. http://sr.wikipedia.org/sr

188

prema kojemu deca koja su žrtve nasilja imaju veću verojatnost da postanu zlostavljači životinja. Ascione je otkrio da je prema životinjama okrutno 25,5 posto fizički zlostavljane dece, 13,2 posto seksualno zlostavljane dece te 34 posto i fizički i seksualno zlostavljane dece, dok je samo 4,7 posto dece koja nisu zlostavljana okrutno prema životinjama. Meñusobno obaveštavanje: pristup preko različitih službi Zlostavljanje životinja se često otkrije pre nego zlostavljanje deteta ili zlostavljanje u porodici, jer se tako često dogaña na očigled drugih. Dok skrivaju nasilje koje se vrši nad njima samima, žene često otvoreno govore o zlostavljanju ili zanemarivanju životinje u porodici. Kako se zakoni koji regulišu istragu zlostavljanja životinja i dece razlikuju, tako radnici koji vrše nadzor postupanja sa životinjama često mogu ući u kuću, dok socijalni radnici ne mogu. Radeći zajedno i meñusobno se obaveštavajući, različite službe mogu pomoći jedna drugoj, dobijajući informacije o mogućem zanemarivanju i zlostavljanju. Od baltimorske se policije, koja evidentira slučajeve nasilja u porodici, zahteva da zabeleži prisutnost i stanje kućnih životinja. Policija u Philadelphiji planira održava seminar o meñusobnom obaveštavanju izmeñu različitih službi u novi program obučavanja istražitelja. Koalicija za zlostavljane žene iz New Jerseya radi zajedno sa službom za nadzor postupanja sa životinjama da bi otkrila znakove nasilja u porodici. Na Floridi je predložen zakon koji zahteva od istražitelja za zlostavljanje dece da izvještavaju o okrutnosti nad kućnim životinjama i nadzornike za nadzor postupanja sa životinjama da izveštavaju ako posumnjaju na zlostavljanje dece. Istraživanja koja su pokazala da do 40 posto žena odlaže odlazak na sigurno od svojih zlostavljača zbog brige za svoje životinjske prijatelje, dovela su do saradnje socijalnih službi i vladinih agencija, kako bi se razvili programi koji bi omogućili zbrinjavanje tih životinja. U SAD postoji najmanje 113 takvih programa, koji se već provode ili su u planu. Istraživanje javnog mišljenja koje je u SAD provelo Humanitarno društvo pokazalo je veliku podršku meñusobnom obaveštavanju: više od četiri petine Amerikanaca podržava da učitelji, socijalni radnici, pripadnici službe za dobrobit životinja i izvršioci zakona meñusobno dele informacije o maloletnicima koji zlostavljaju životinje. Četiri petine odraslih Amerikanaca podržava zahtev da socijalni radnici, pripadnici službe za dobrobit životinja i službenici za provoñenje zakona meñusobno dele informacije o slučajevima zlostavljanja životinja, kako bi se pomoglo u identifikaciji mogućeg zlostavljanja dece. Sedamdeset sedam posto sklono je uspostavljanju sistema za praćenje odraslih zlostavljača životinja, kako bi se otkrila i njihova druga moguća nasilnička dela. Nadalje, uključivanjem lokalnih veterinara u meñusobno obaveštavanje, mnogi od njih mogu se pobrinuti za kućne životinje žrtava porodičnog nasilja. Dugačak put nasilja Prečesto se na okrutnost prema životinjama gleda kao na dečju šalu. No, lakomisleno je ignorirati statistike koje pokazuju da deca koja muče životinje mogu doći na opasan put koji može ići samo prema još gorem, ako se takvo ponašanje ne popravi. Studije su pokazale da postoji puno veća verovatnoča da su nasilni i agresivni kriminalci u detinjstvu zlostavljali životinje, nego kriminalci koji se ne smatraju agresivnima. Kanadsko istraživanje provedeno 1999. na 63 osumnjičena za okrutnost prema životinjama – u rasponu od zanemarivanja životinje pa do namernog ubijanja – pokazalo je da je 78 posto njih takoñer bilo optuženo za prestupe koji su uključivali nasilje ili pretnju nasiljem prema ljudima. Istraživanje iz 1997. je pokazalo da je 46 posto kriminalaca osuñeno zbog seksualnih ubistava, pre toga napravilo čin okrutnosti prema životinjama. Anketa meñu psihijatrijskim pacijentima koji su ponavljano mučili pse i mačke otkrila je da svi takoñer imaju visok stepen agresivnosti i prema ljudima. Sva su deca, uključena u ubistva pucanja iz vatrenog oružja u školi poslednjih godina, prvo 'vežbala' na životinjama.

189

PSIHOPATOLOGIJA SILEðIJSTVA Malo pretenciozan naslov, ali nek bude...Znate li kako se ponašaju siledžije? Obrazac ponašanje im je uvijek isti i prepoznatljiv. Kao prvo oni se šepure. Svima pokazuju svoje perje. I čekaju da ih netko pogleda, da samo malo duže održi kontakt očima s njima. To je poticaj za napad. No, ne doñe on samo tako. Siledžije naime nikad ne započmu svañu, ne udare prvi. A ne, oni su ti koji se "samo brane". Nekad čak niti ne "brane" sebe, već nekoga iz svoje okoline ("Šta's to reko maloj?"), koji preuzme ulogu provokatora sukoba, nekad svesno, a nekad i nesvesno. Siledžije uporno provociraju i maltretiraju i čekaju na reakciju druge strane i kad se to napokon dogodi, tek onda siledžije skoče i "pravednički" "brane" nekoga ili nešto, dok zapravo kukavički napadaju, jer jedini cilj je premlaćivanje protivnika, njegova totalna submisija i priznanje "greha". To priznanje žrtve im je potrebno kao još jedan argument za opravdanost njihovog napada. Jer oni drugi uvek na kraju samo "dobiju što su tražili". Od individualnog, do ponašanja država (početak prvog, drugog svetskog rata, vijetnamska intervencija SAD, napad na Irak, naši balvani), uvek ista priča.

http://www.network54.com/Forum/49794/message/1247290770/Re-+obavjest

I uvek su u svojim glavama jedino oni sami neshvaćeni i žrtve urota i bezrazložnih napada. Sami pred sobom siledžije su čisti ko suza. Poznajemo li i prepoznajemo li siledžije oko nas? Koliko smo sami takvi u odnosima s drugima? Malo pretenciozan naslov, ali nek bude... Znate li kako se ponašaju siledžije? Obrazac ponašanje im je uvek isti i prepoznatljiv. Kao prvo oni se šepure. Svima pokazuju svoje perje. I čekaju da ih netko pogleda, da samo malo duže održi kontakt očima s njima. To je poticaj za napad. No, ne doñe on samo tako. Siledžije naime nikad ne zapoćinju svañu, ne udare prvi. A ne, oni su ti koji se "samo brane". Nekad čak niti ne "brane" sebe, već nekoga iz svoje okoline ("Šta's to reko maloj?"), koji preuzme ulogu provokatora sukoba, nekad svjesno, a nekad i nesvjesno. Siledžije uporno provociraju i maltretiraju i čekaju na reakciju druge strane i kad se to napokon dogodi, tek onda siledžije skoče i "pravednički" "brane" nekoga ili nešto, dok zapravo kukavički napadaju, jer jedini cilj je premlaćivanje protivnika, njegova totalna submisija i priznanje "greha". To priznanje žrtve im je potrebno kao još jedan argument za opravdanost njihovog napada. Jer oni drugi uvek na kraju samo "dobiju što su tražili". Od individualnog, do ponašanja država (početak prvog, drugog svetskog rata, vijetnamska intervencija SAD, napad na Irak, naši balvani), uvek ista priča...I uvijek su u svojim glavama jedino oni sami neshvaćeni i žrtve urota i bezrazložnih napada. Sami pred sobom siledžije su čisti ko suza.Poznajemo li i prepoznajemo li siledžije oko nas? Koliko smo sami takvi u odnosima s drugima?

190

PSIHOPATOLGIJA I DUHOVNOST 1 Mentalno zdravlje i duhovnost; 2. Povučena ličnost (aktivno-usamljena mentalna konstitucija); 3. Neadekvatna ličnost (pasivno-zavisna mentalna konstitucija); 4. Histerična ličnost (aktivno-zavisna psihička konstitucija); 5. Narcistička ličnost (pasivno-nezavisna duševna konstitucija); 6. Agresivna ličnost (aktivno-nezavisna psihička konstitucija) i 7. Kompulzivna ličnost (pasivno-neodlučna mentalna konstitucija) „Bog je beskrajna sfera čije se središte svugde, a periferija nigde” Sv. Augustin

1.PSIHOPATOLOGIJA RELIGIJSKIH FENOMENA 1. 1. Traganje za smislom Brojni autori smatraju da naša epoha ima dosta sličnosti sa Isusovom epohom, da smo bogatiji znanjem i vičniji tehnologiji, ali da nismo ni bliži, ni razumniji našim bogovima. Svet prolazi kroz krizu smisla i preispitivanje osnovnih vrednosti, raznolike ideologije su se pokazale šupljima, i razočarani neuspehom materijalizma, odgovore tražimo u duhovnoj sferi. Novi fundamentalizam cveta u hrišćanstvu, u judaizmu, kao i islamu, misticizam doživljava procvat, stižu pozivi na obnavljanje discipline. Propoveda se neminovnost apokalipse, kao i u doba Hrista, krstaških ratova, reformacije protestanata, 1666. god, po kanonu gregorijanskog kalendara (dolazak Antihrista), francuske i ruske revolucije. U mnogim stvarima, svet danas je paralelan sa prošlim vremenima. Period pre Prvog svetskog rata bilo je doba bujnog i ružičastog optimizma. Napredak, kultura i civilizacija postali su religija sama za sebe, pružali su osećaj smisla, svrhe i opravdanja. Rat je uzdrmao tu novu “religiju”. Posle rata došao je period dubokog i gorkog razočaranja, klima koja pogoduje stvaranju novih religija*. I stvorene su: komunizam i fašizam. Komunizam je snabdeo verskim oreolom već u početku Lenjin, kao pragmatičan političar. Postoje indicije da je i Marks delao u istom pravcu. Meñutim, tek je Staljin, kao ñak bogoslovije, uzdigao komunizam u svetu religiju. Lenjinovo telo je bilo balsamovano kao sveti paganski totem, u svakom mestu postojala je njegova bista, članstvo u partiji bilo je povezano sa mistikom. Isto je bilo i kod nas. Tito je nosio oreol sveca, a himna “Druže Tito, mi ti se kunemo” imala je isto značenje kao molitva u crkvi - duševno ispunjenje. Meñutim, komunizam se pokazao psihološki naivnim kao religija u suštastvenim elementima. Smatrao je da se unutrašnje potrebe mogu zadovoljiti punim stomakom i logički doslednom verom. S druge strane, imamo nemački nacizam, vid fašizma najbliži religiji. Sva pisanja o nacizmu su bila logički konzistentna sve do objašnjavanja verskog zanosa masa novom verom i Hitlerom, novim germanskim Bogom. Za razliku od Prvog, Drugi svetski rat je imao smisla, sile dobra i zla su bile izrazito naglašene. Samim tim, Nemačka je povratila Zapadu izgubljen osećaj smisla. Meñutim, pouka nije bila izvučena, značaj psiholoških potreba se i dalje prenebegavao. To nije odmah bilo očigledno, posle rata trajala je izvesno vreme era materijalnog samozadovoljstva. Meñutim hladni rat, ubistva Kenedijevih i M. L. Kinga, droga, avet atomskog i ekološkog uništenja, razni pokreti dovode sve u ravnu “relativnosti”. -------------------*Religija je društvena pojava koja podleže odreñenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takoñe, svaka religija podrazumeva odreñene oblike verskih zajednica, kao i odreñene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u odreñenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).

191

Suočen sa tim, Zapad se okreće na drugu stranu, tražeći uspešnije alternative. Prirode nekih od tih alternativa, kao npr. samoubistvo 900 sledbenika “Hrama naroda” Džima Džonsa, sledbenici Čarlsa Mensona, ili pak Homeinijeva vladavina i ostavština u Iranu, svedoče o beznañu tog traganja. Rast fundamentalizma i na Zapadu je evidentan. Savremeni američki fundamentalizam bazira se na puritanizmu XVII-tog veka, i zasniva se na čudnovato anarhronim postavkama. Možda bi sve ovo izgledalo smešno i trivijalno da fundamentalizam nije uzeo maha. Uprkos tome što je proteklo već dve hiljade godina otkako je “spašen”, svet nije primetno zdravije i čovečnije mesto, a čovek nije primetno odgovorniji i zreliji. Neke odgovore zašto možemo pronaći u teorijskim razmišljanjima Karla Gustava Junga.

Razni religijski simbolihttp://sr.wikipedia.org/sr

1. Arhetipovi kolektivno nesvesnog u religiji Delo K. G. Junga je riznica misli vezana za religiju. Za razliku od Frojda, on religiju i psihoanalizu nije posmatrao kao dva različita i meñusobno isključiva pojma. Religiju Jung definiše kao (5,s.87) “poseban stav svesti koja je izmenjena putem doživljaja numinioznog”. Numiniozno se vezuje za osobinu vidljivog objekta ili “nevidljivog prisustva” koja uslovljava posebnu promenu svesti, i prema njoj se formira vera, poverenje i lojalnost. Sebe Jung nije smatrao pobožnim čovekom. Jung razlikuje tri psihička stupnja: 1. svest; 2. lično nesvesno - sadržaji koji su potisnuti, koji su izgubili intenzitet i dospeli u zaborav i čulni sadržaji koji su dospeli do psihe, ali nisu prodrli do svesti; 3. kolektivno nesvesno - opšte ljudski, čak opšte životinjski i predstavlja zapravo osnovu individualno psihičkog. Dakle, lično nesvesno počiva na jednom dubljem sloju koji je uroñen i naziva kolektivno nesvesno, koje poseduje sadržaje i vidove ponašanja koji su svuda i u svim individuama isti, čineći opštu duševnu osnovu nadlične prirode. Sadržaji lično nesvesnog nazivaju se kompleksi, a kolektivno nesvesnog (ili opšte nesvesvnog) arhetipovi (mit ili bajka). Dok je pojam kompleksa danas opšte prihvaćen i popularan, arhetip je zbog svoje naizgled determisanosti i apriornosti ostao u senci. Meñutim, ma koliko arhetipovi bili večne determinante koje nas odreñuju, svest je ta koja je u kontaktu sa spoljnom stvarnošću i samim tim unosi i promene u ovom odnosu. Dakle, arhetip se može odrediti kao psihičko-genetska tvorevina. Osnovni arhetipovi, bez ulaženja u njihovo objašnjavanje, su: senka, životinja, čarobnjak, anima, animus, majka, dete, kao i neodreñeni broj arhetipova koji prikazuju situaciju. “Prava istorija duha nije sačuvana u učenim knjigama, već u živom, duševnom organizmu svakog pojedinca. “(7, s.120). U čoveku se znači krije dvojstvo: njegovo lično i opšte ljudsko, kao i u živi. Nesvesno je sistem koji nevidljivim i stoga uticajnijim putem odreñuje individualni život, tako da nesvesno nije samo istorijska uslovljenost, već istovremeno raña i stvaralački impuls. Onda kada se uspostavi veza izmeñu arhetipa i svesti istorijski čovek pruža ruku upravo postalom, individualnom čoveku i ovaj je ponovo u vezi sa praiskustvom čovečanstva. Do ovakvog susreta naročito dolazi u kritičnim životnim situacijama, u

192

snovima, vizijama i pri intenzivnom umetničkom stvaranju. “Sve najjače ideje i predstave čovečanstva svode se na arhetipove”. Tek u sadašnjoj epohi došlo se do zaključka da Bogovi ne postoje, i smatralo se da je svršeno sa njima. Meñutim, time nije bila skinuta sa reda njima odgovarajuća psihička funkcija, već je ona potpala nesvesnom, tako da su ljudi “otrovani” pretekom libida, koji svojim kolektivnim sadržajem počinje da vrši snažan uticaj na svest. Kada se ova funkcija nañe u nesvesnom onda ona deluje rušilački i nezadrživo, jer tada individua ili narod prisilno moraju da žive iracionalno i svoj idealizam upotrebljavaju za što je moguće bezočnije uobličavanje bezumlja iracionalnog. Arhetipovi se pojavljuju kao nesvesne projekcije na ličnostima svakodnevne okoline, po pravilu kao nenormalno precenjivanje ili potcenjivanje, kao uzročnici “nesporazuma, svaña, sanjarenja i najrazličitijih ludosti” (6, s.102). Sva surovost u našem civilizovanom svetu potiče od ljudi. Jung objašnjavajući dislociranost individualne psihe i kolektivne psihe zaključuje da je spajanje moguće (da bi “primitivac” bio potiskivan) samo tamo gde postoji još važeća i stoga živa religija, kao što je slučaj u katoličanstvu “što je posebna prednost ovog, kao i njegova najveća opasnost“ (6,s.104). Protestantizam, koji je srušio neke bedeme crkve (misu, ispovest, veći deo liturgije i namesničko značenje sveštenstva) odmah je osetio razorno dejstvo individualnih otkrovenja. Time je osloboñena velika količina energije nesvesnog. Tako se bezlične sile u pojedincu mogu pretvoriti u instrument masovnog ubice, kao što je bio dva puta slučaj sa nemačkim narodom. Protestant je izložen takvoj nezaštićenosti od koje bi prirodnog čoveka podilazila jeza. Time je protestantizam hranljivo tlo za šizme raznih vrsta. Tako se nailazi i na blago Istoka. Evidentno je da su istočnjačke forme na Zapadu u najvećoj meri asimilirane kod protestanata. Od iste “bolesti” stradali su i Bogovi Grčke i Rima, postali su okrnjeni i isprazni za razliku od hrišćanskih simbola. Katolik, koji je okrenuo leña crkvi većinom razvija sklonost ka ateizmu, dok se protestant, ako je to ikako moguće, pridružuje nekom sektaškom pokretu. Celokupno naše iskustvo pokazuje da čovek veoma malo zna o sebi. Postoje problemi koji se jednostavno ne mogu rešiti sopstvenim sredstvima. Političke i verske voñe su i sami nesigurni i bez ličnog osećanja smisla i nude samo lake zamene za smisao. Prihvatanjem egzistencije arhetipova kolektivno nesvesnog moćićemo iz sebe samih da crpimo smisao i na sebe da preuzmemo odgovornost stvaranja ličnog smisla. Što više odluka budemo sami za sebe donosili, to će manje prostora ostati drugima da ih donose umesto nas. I sasvim je svejedno šta svet misli o religioznom iskustvu; onaj ko to iskustvo poseduje, taj poseduje veliku riznicu jedne stvari koja može postati izvorom života, lepote i smisla, i koja je i samom čovečanstvu dala jedan novi sjaj. Mentalno zdravlje i duhovnost Budući da živimo u nesavršenom svetu, rastemo u ne- savršenim uslovima, svi imamo neke poremećaje, nedovršene psihičke strukture, neostvarene mogućnosti i neiskoriščene sposobnosti. Možemo reći da je praktički nemoguće ostvariti savršenu ličnost. Sve ove poremećaje psihologija naziva psihopatologijom svakodnevnog života. Iako ti osećaji ne onemogućuju u potpunosti čovekovu. ------------------Bog je božanstvo u teističkim i deističkim religijama i drugim sistemima verovanja, koje predstavlja bilo jedino božanstvo u monoteizmu, bilo glavno božanstvo u politeizmu. Bog se uglavnom shvata kao natprirodni stvaralac i nadzornik svemira. Teolozi su različitim koncepcijama Boga pripisivali različite osobine. Meñu najčešćima su sveznanje, svemoć, sveprisutnost, savršena dobrota, božanska jednostavnost, zavist, te večna i neophodna egzistencija. Bog je takoñe zamišljan kao bestelesno, lično biće, izvor svih moralnih obaveza i „najveće zamislivo postojanje“.Neke religije, mogu uključivati i antropomorfne osobine Boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati Boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je Bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smatraju da je Bog iznad ljudskog shvatanja moralnosti. http://sr.wikipedia.org/sr

193

U ovom izlaganju želimo uočiti duboku meñuovisnost izmeñu tipa ličnosti i duhovnoga života Posmatrajući odreñenu patologiju ličnosti, možemo rekonstruisati rati psihodinamizam ove patologije i pogledati različitm pimerima iz svakodnevne prakse, na primer, meñu poznatim svecima u kojem poznajemo dominantne crte dotične patološke organizacije ličnosti. Pozitivni zaključak ovih razmišljanja može biti da se iz svakog tipa ličnosti može ostvariti svetost, pa i onda ako u sebi nosi neku patologiju. Naime patološki gledano, ni sveci nisu bili savršeni ljudi, budući da su živeli u istoj egzistencijalnoj situaciji u kojoj živimo i mi. Ali su znali prihvatiti, nositi i ugraditi zov milosti i tu svoju patologiju. Ličnosti ćemo posmatrati kroz veći broj različitih tipova ličnosti. Čistih tipova ljudi nema, već možemo zapravo razmišljati o zamišljenim kategorijama. Nije nam cilj da iznesemo modele u koji se se neki mogu više ili manje prepoznati.

http://www.rijeczivota.hr/novost/article/new-age-duhovnost-povezana-s-losim-mentalnim-zdravljem/?, 29. 10. 2008 Astetična ličnost (pasivno-usamljena duševna konstitucija) Astetične ljude doživljavamo uglavnom kao bezbojne i plašljive osobe, najčešće su zadovoljne u svom zvanju. U pozadini društvenih zbivanja žive i rade neprimetno. Oni su usamljeni, zatvoreni, nekomunikativni naročito prema osobama drugog pola. Pokazuju malo osećaja, ne vole nikoga posebno ali i ne mrze. Ljudi ih malo zanimaju, mogu imati bujnu maštu, istančanu intuiciju. Najčešće su to umetničke duše. Pojam o sebi im je nejasan, ali je zanimljivo da ih to mnogo ne brine: ne bave se previše sobom, uglavnom su zadovoljni samim sobom. Napokon, u meñuljudskim odnosima uočljiva je njihova povučenost: najbolje se osećaju ako ih drugi puste na miru, pa u očima ljudi nisu previše privlačne osobe. Asteničar ima siromašan osećajni potencijal, a to siromaštvo samo još više pojačava time što izbegava situacije koje bi mogle razvijati njegovu osećajnost. Drtaljnija analiza duševnoga sveta astenične osobe otkriva nam nedostatak osnovnog poverenja u ljude: ne želi da se potpuno poveri drugima, da bude intiman, iskazauje svoja osećanja. Povučena ličnost (aktivno-usamljena mentalna konstitucija) Mentalnu strukturu povučene ličnosti možda ćemo najlakše razumeti ako je uporedimo sa asteničnom ličnosti. Obe su, usmaljene, ali ne zbog istih razloga, tj. psihodinamizam njihove samoće nisu jednak. Dok je asteničaru samoća gotovo njegov element, prirodni ambijent u kojem se dobro oseća za povučenu ličnost samoća je teška, bolno iskustvo, ali ne zna sebi pomoći u tome. Plašljivi su i usamljeni, zapravo zatvoreni. Ponekada nam se čini da su hladni i otuñeni. Imaju malo prijatelja, ali ih i oni poznaju površinski. Neretko poseduju natprosećne intelektualne sposobnosti i neobičnu kreativnost, ali se pored svoje genijalnosti u suštini osjećaju nestvarnima. Pojam o sebi kod povučene ličnosti je otuñen, ne prihvata sebe, muči je osećaj manje vrednosti. Meñuljudske odnose karakteriše nepoverenje. Svoj odnos prema drugima živi u stalnome strahu zbog mogućih poniženja i rana. Stoga izbegava ljude. Osnova za nerazumevanja

ponašanja povučene ličnosti može biti spoznaja da je kod nje samoća izraz samoobrane. Teško se upušta u odnose jer se boji za svoje ja. Budući da ima negativnu sliku o sebi, boji se da će i drugi dobiti uvid u njezinu unutrašnju bedu. S druge strane, čezne za priznanjem, za ljudskom blizinom, ali je strah sprečava u ostvarivanju toga. Na taj način živi u zatvorenom, patološkom krugu: samo povećava svoju samoću i time svoju patnju. Neadekvatna ličnost (pasivno-zavisna mentalna konstitucija) Bitna osobina je ne samostalnost i bespomoćna zavisnost od drugih. Ima nedovoljnu potrebu da svoj život veže uz osobu ili osobe kojima pridaje gotovo magične sposobnosti, pa samo u njih ima poverenje. Ako uspe pronaći takvu osobu bit će u svakidašnjem životu relativno dobra. Ali ako ne pronañe ovakvu osobu – podršku koja će je nositi - postaje nesposobna za normalan život. Na svim područjima njenog života nalazi u sebi nepoverenje. Brižno posmatra i prati svaki mig, pokret i najmanju sugestiju osobe – podrške - i iz njih nastoji pročitati uputstva s obzirom na to što treba činiti ili raditi. Dva osnovna problema su osećaj manje vrednosti i bazična nesigurnost. Karakterišu je nježni osećaji i čovečnost. Mišljenjem joj prevladava karakterističan obrambeni mehanizam negacije. U meñuljudskim odnosima preterano je predusretljiva, saglasna, uslužna. Nesigurna je i uvek sumnja u ispravnost svojih postupaka. Ima kompleks manje vrednosti. Teško donosi odluke. Čovek često pati od hroničnog umora. Neretko već ujutro ustaje umorna i iscrpljena i oseća kao da bi mogla prespavati još jednu noć. Inače je prijatna, drugima ne pravi probleme. Histerična ličnost (aktivno-zavisna psihička konstitucija) - Za histeričnu osobu je nepodnošljivo da ona ne bude uvek u pažnje. Zbog toga će žrtvovati sve, ako treba, i svoj dobar glas. Histerična je osoba spolja kao vulkan a iznutra kao santa leda. Osim sebe malo kad voli nekog drugog, a ako voli, onda sa velikom strašću, i to na kratko vreme. Ako ne dobije tu podršku, pretvara se u

194

osvetnicu. U osećajnom svetu je labilna, česti nekontrolirani i dramatični izražaji, nagle promene raspoloženja bez vidljivih uzroka. Ima vrlo visoku predstavu o sebi, smatra se društvenom, privlačnom, šarmantnom, odanom, što nije objektivna slika. Narcistička ličnost (pasivno-nezavisna duševna konstitucija) Govorimo o osobi koja je zaljubljena u samu sebe, sebe smatra najvažnijom, svoj sud stavlja iznad svakoga suda. Doživljavamo je kao sebičnu, oholu, kao osobu koja iskorišćava druge. Za nju je samo po sebi razumljivo da se svi njome bave, da je svi poslužuju, ali ne oseća potrebu da dâ ništa za uzvrat. Uverena je da je ona neka viša vrednost u ovome svetu, te da sve može i da će joj uspeti sve što god zamisli. Lako gubi osećaj za realnost. Nije lako živeti s takvom osobom. Mišljenja drugih ne ceni, sve se okreće samo oko nje, a drugi postoje samo radi toga da joj se dive, ili da služe njezinim planovima. Što se osećanja tiče uvek je u povišenom osećajnom stanju. Optimista je i bezbrižna je premda povremeno upada u depresije. Svi su njezini osećaji okrenuti prema samoj sebi. Poseduje bujnu maštu. Agresivna ličnost (aktivno-nezavisna psihička konstitucija) - To je čovek koji napada sve i svakoga, kojega karakteriše stalna potreba da uvek i svagde ističe i dokazuje svoju superiornost i nezaqvisnost. Nastoji pribrabiti što više vlasti da bi tako onemogućio eventualnu svoju zavisnost od drugih. Najčešće su to hladni, grubi i bezosećajni ljudi. Čini se da upravo uživaju u ponižavanju drugih, u pobedi suparnika, u poniženju slabih, naročito neprijatelja. Svadljivi su, izazovni, katkad izrabljivači i nemilosrdni, bez imalo nežnosti. Ako se i susreću s dobrotom, saosećanjem ili razumevanjem prema slabima, to preziru kao slabost. Najčešći osećaji su im razdražljivost, eksplozivnost, mrzovolja, agresivnost i provokativnost.

Kompulzivna ličnost (pasivno-neodlučna mentalna konstitucija) - Svaki čovek ima pozitivnih i negativnih slika ličnosti. Ambivalentnost znači upravo to: prisutnost dvaju suprotnih motiva. Zbog toga osoba živi u trajnoj komfliktnoj situaciji, čija je posledica teskoba. Ta suprotna osećanja istovremeno pokreću kompulzivnu ličnost. S jedne strane to je agresivnost, a s druge strane potreba za prihvatanjem koja je, čini se, jača, pa je zbog nje žrtvovana najčešće ona prva. Iz takvih ličnosti odražava se vrlo malo životne radosti. Svaki njihov čin, pokret, gesta, odaju duboku napetost i nespontanost. Svoje osećaje ljubomorno čuvaju. To je upravo ono što uočavamo u prvom susretu s takvom osobom: nije slobodna i ne zna se opušteno, spontano i prirodno približiti drugima. Zbog toga su najčešće marljivi i savesni u izvršavanju dužnosti i obveze. Najbolje se osećaju na radnom mestu, gde je sve tačno programirano, pa ako i nije oni će programirati. Tvrdoglavo prijanjanje uz propise neretko služi da se drugi kazne, tj. da kompulzivna ličnost na taj način kamuflirana može živeti svoju agresivnost i neprijateljske osećaje, druge cene i vrednuju po njihovom statusu i funkciji, ali kad on doñe na vlast neretko je krut, okrutan i neprijateljski raspoložen. Sužen je osećajni i misaoni svet. Negativistička ličnost (aktivno-ambivalentna psihička konstitucija) - Ovo je sigurno najčešća patologija svakodnevnog života. Ovakvim osobama ništa nije dobro i ništa nije pravo. U njoj se izmenjuju suprotna raspoloženja bez predviñenih rokova. Kritikuje, mrmlja, svaña se, napada. Agresivne su eksplozije česte, iznenadne i snažne, toliko da iznenade i samu osobu. Odmah zatim upada u suprotno raspoloženje, oseća krivicu, pokajanje. To ne traje dugo i ponavlja se kroz celi život.

Uopšteno možemo reći da je negativizam uve znak odbrane. U porodici roditelji su prema detetu postupali nedosledno: iskazivali su velike ljubavi i nežnosti da bi ga u drugom trenutku za isto ponašanje kažnjavali. Te osobe teško se kontrolišu i vrlo su ranjive.

POLITIČKA PONEROLOGIJA - razmišljanja o prirodi zla prilagoñenog za političke svrhe i osvrt na veliko i malo zlo „Zarazna je i razorna moć laži” I. Andrić

Bez obzira na to ko ste i kojoj etničkoj grupi ili nacionalnosti pripadate, vi ste svakako u nekom momentu svog života osetili na vlastitoj koži dodir ili neumoljivi stisak hladne ruke Zla. Loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, to je činjenica. Što je Zlo? Istorijski, pitanje zla je uvek bilo teološko pitanje. Generacije teologa napisale su čitave biblioteke u pokušaju da opravdaju postojanje jednog Dobrog Boga koji je kreirao nesavršen svet. Kao inspiraciju za ovo poglavlje našao sam u knjizi Andreje Lobaczewski*, koja ovaj fenomen naziva “makrosocijalnim zlom”- zlo toliko veliko da ovladava celim nacijama i društvima u ciklusu koji se uvijek iznova ponavlja od drevnih vremena. Istorija ljudskog roda, ukoliko je sagledamo objektivno, zaista je grozna stvar. Bolest i propadanje sudbina su svih ljudi, kako siromašnih, tako i bogatih, kako slobodnih, tako i robova, kako mladih, tako i starih, kako dobrih, tako i zlih ljudi. Ovo se dešava sa takvom nepredvidljivošću i bez ikakvog očiglednog smisla. Uvek iznova, čovek je gledao kako mu usevi i stoka bivaju uništeni sušom i bolešću. Gledao je kako se oni koje voli muče pod napadom bolesti ili ljudske okrutnosti. Gledao je kako mu se životno delo mrvi pod naletom dogañaja na koje nema nikakvog upliva. Ratovi, glad i boleštine i dalje haraju svetom i nisu

195

ništa manje zastrašujući nego nekada. Sad možda i više. Sve ovo doprinosi osećaju potpune bespomoćnosti protiv onog što Mircea Eliade naziva - Teror Iistorije. Nauka nam je dala mnogo divnih darova, svemirski program, TV, penicilin, laser, sulfa-preparate i sve ostalo što bi naš život trebalo učiniti lagodnijim. Na žalost, naš život i dalje nije uopšte lagodan. Ni na personalnom nivou stvari nisu ništa bolje. Stres i napetost prihvaćeni su kao normalni aspekti života, iako postoje dokazi da je upravo stres odgovoran za smrt velikog broja ljudi. Ljudi danas gutaju nevjerovatne količine pilula i tableta, pilule za spavanje, pilule da bi se probudili, tablete da bi završili odreñeni posao, zatim tablete da bi se opustili. Prosečni stanovnik zemlje troši više para na pilule nego na odeću, hranu, obrazovanje ili bilo koji drugi proizvod odnosno uslugu. Na društvenom nivou, mržnja, zavist, pohlepa i meñuljudske razmirice stalno se uvećavaju. Stopa kriminala raste brže nego populacija. Zajedno sa ratovima, raznim prevratima i političkim čistkama, milioni ljudi širom sveta su bez odgovarajuće hrane i krova nad glavom. Uz sve ovo suše, poplave, glad, bolesti, te ostale prirodne nepogode i dalje uzimaju ogromni danak u životima.

Ponerologija – Lobaczewski http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php?f=9&t=679 april 14, 2006 3:39

U ovom poglavlju zelimo da damo bar neke odgovore na ove probleme, tj. odgovore o zlu našeg sveta. Zamislite, ukoliko to ikako možete, nemati savesti. Niti trunku savesti, nikakve osećaje krivice ili žaljenja, bez obzira šta god da uradite, nikakvog osećaja za dobrobit nepoznatih ljudi, prijatelja, pa čak i članova porodice. Zamislite da vas nikada ne muče osećaji srama, ni jednog trenutka u životu, bez obzira na to koliko ste sebični, leni, štetni za druge ili nemoralni. Zamislite da vam je koncept odgovornosti potpuno nepoznat, osim kao jedan teret kojeg drugi olako prihvataju, kao neke naivne budale. Ukoliko ste sve ovo uspeli zamisliti još dodajte svemu i sposobnost da sakrijete od drugih ljudi činjenicu da se vaša psiha znatno razlikuje od njihove. Budući da svatko jednostavno prihvaća da je savesnost univerzalna pojava meñu ljudskim bićima, sakrivanje vaše prave prirode ne predstavlja gotovo nikakav problem. Nema tih osećaja krivice i sramote koji vas mogu zaustaviti, a drugi vas nikada neće prozvati zbog vaše hladnokrvnosti. Odgovor na ovo pitanje zavisi o toga kakve su vaše želje, budući da svi ljudi nisu isti. Čak i beskrupulozni nisu svi isti. Neki ljudi – bez obzira da li imaju savest ili ne – preferiraju lagodan život rukovoñen inertnošću. Drugi su puni jakih ambicija. Neki ljudi su briljatni i talentirani, neki su ograničeni i tupavi, a velika većina, bez obzira na to da li imaju savest ili ne, nalaze se negde ---------------*Ponerologija se koristi naučnim napretkom koji je ostvaren tokom poslednjih decenija i godina, posebno na oblasti biologije, psihopatologije i kliničke psihologije. Ona pojašnjava neke nepoznate uzročne veze i analizira genezu zla. Prilikom osivanja ove nove discipline, brojni autori su koristio svoja profesionalna iskustva, kao i rezultate svojih istraživanja na tom području http://www.galaksija.Andrew M. Lobaczewski http://www.galaksija.info/forum/viewtopic.php? com/politicka_ponerologija/ponerologija.htm

196

izmeñu ove dve krajnosti. Postoje osobe koje motiviše žeñ za krvlju i osobe koje nemaju takvih apetita.. Ludo i zastrašujuće! I istinito – kod otprilike 4% do 10% populacije. Smatra se da su anorektički poremećaji u uzimanju hrane zastupljeni kod otrpilike 3.5% ljudi i ovo se obično smatra epidemijskim proporcijama. Ipak, kao što vidimo, ova brojka je nešto niža nego stopa zastupljenosti psihopata. Teški poremećaji koji se klasifikuju kao šizofrenija javljaju se kod svega 1% populacije, što je jedna desetina zastupljenosti psihopatije. Centar za kontrolu bolesti u USA smatra da je zastupljenost raka debelog creva “zabrinjavajuće velika”. A zastupljenost ovog oboljenja je 100 puta manja od zastupljenosti antisocijalnog poremećaja ličnosti.. Ovih desetak procenata populacije sisa krv iz naših emotivnih odnosa, naših bankovnih računa, naših postignuća, našeg samopouzdanja, mira na zemlji. Ipak, većina ljudi ne čini ništa zbog ovog poremećaja, ukoliko i čine, onda je ta akcija ograničena na nasilne psihopate, ubojice, serijske ubojice i masovne ubice, ljude koji su očigledno prekršili zakon više puta. Obično ih tada osuñujemo na smrt. Meñutim, obično nismo ni svesni velikog broja nenasilnih socijalnih psihopata meñu nama, ljudi koji nisu očigledni prekršioci zakona i protiv kojih naš zakonski sistem pruža malo zaštite.. Sasvim jednostavno, veza izmeñu ova dva naizgled vrlo različita akta je nedostatak unutrašnjih mehanizama koji nas šamaraju (emotivno govoreći) kad god učinimo nešto što vidimo kao nemoralno, neetično, sebično. Oni koji uopšte nemaju savesti su posebna grupa, bez obzira na to da li su tirani ili samo okrutne socijalne štetočine. Prisustvo ili odsustvo savesti je duboka ljudska podela, verovatno značajnija nego inteligencija, rasa ili pol. Ono što razlikuje sociopata koji živi od rada drugih od sociopata koji povremeno opljačka poneku radnju, ili ono što razlikuje sociopata koji je obični ugnjetavač od onog koji je ubojica, nije ništa drugo nego socijalni status, ambicija, intelekt, krvožednost ili jednostavno splet okolnosti, odnosno, prilika. Ono što razlikuje većinu ovih ljudi od nas je jedna potpuna rupa u njihovoj psihi, tamo gde bi trebala postojati najrazvijenija od svih ljudskih funkcija.” Psihopatija, prvobitno definisana nije ograničena samo na umešanost u ilegalne aktivnosti već obuhvata i takve karakterne osobine kao što su manipulativnost, neiskrenost, egocentričnost i nedostatak krivice. Ove karakteristike naći ćemo ne samo kod kriminalaca nego i kod supružnika, roditelja, šefova, advokata, političara, da nabrojimo samo neke. Psihopatija dakle može biti karakteristika kao ispoljavanje tendencije prema dominaciji i hladnoći. Ttakve individue su sklone ljutnji i iritaciji, te da jako naginju iskoriščavaje drugih. Obično su ovakve osobe arogantne, manipulativne, cinične, egzibicionistički nastrojene, u potrazi za senzacijama, makijavelijanski tipovi, osvetoljubivi i zainteresirani samo za svoju korist. Dok sebi pridaju ljubav i važnost, smatrajući se visoko vrednim, drugima ne pridaju tu istu ljubav i status i vide ih kao nedostojne i bezvredne. Psihopatiju kao karakternu osobinu srećemo ne samo meñu kriminalcima već i meñu uspešnim članovima našeg društva. Izgleda da većina njihovih dela svedoči o neodgovornosti i destruktivnosti, psihopate često imaju veliki broj kvaliteta poželjnih kod normalnih ljudi. Njihovo glatko samopouzdanje funkcioniše kao jedan natprirodni magnet za normalne ljude koji čitaju knjige za jačanje svog samopouzdanja ili traže pomoć psihologa da bi bili sposobni za neopterećenu interakciju s drugim ljudima. Psihopat za razliku od njih, nikad ne pati od neuroza, ne sumnja u sebe, nikad ne oseća duševnu bol i tako liči na ono što “normalni” ljudi žele biti. Ukoliko zaista bilo što oseća, onda su to emocije najpovršnije vrste. U stanju je učiniti što god želi, rukovoñen najobičnijim hirom, zato što ga posledice tog istog čina koje bi ispunile običnog čoveka sramotom, samo-prezirom i neugodnošću, nikada ne muče. Danas neki istraživači vide kriminalnu psihopatiju koja se često smatra anti-socijalnim poremećajem ličnosti, kao jedan ekstrem posebnog tipa ličnosti. Naravno, prevaranti i hoštapleri su uvek postojali ali u prošlosti glavna preokupacija je bila usmerene na identifikaciju neuspešnih a nikad na identifikaciju psihopata. Sada se to promenilo. Sada nam preti super–sofisticirana moderna varalica koja zna što radi, i radi to tako dobro da nitko ni ne primeti. Da, psihopate vole sviet biznisa. Umesto da ubija druge on može postati tajkun koji će ubijati druge kompanije, otpuštati ljude umesto da ih ubija,

197

komadati njihove funkcije umesto njihovih tela. Posledice biznis-kriminaliteta na obične ljude su šokantne. Kriminolog George Bennett kaže: ’Ova vrsta kriminala čini 30% svih slučajeva, više nego bilo koja druga posebna kategorija.’ Psihopate jako dobro prolaze u beskrupuloznim poslovima prodaje jer za njih predstavlja posebno zadovoljstvo izvuči se sa takvim nečim, a nemaju nikakvu savest u vezi sa svojim klijentima’. Naše društvo koje postaje sve više materijalističko, te je „uspeh po bilo koju cenu“, postala krilatica mnogih businessmen-a. Nasuprot tome, studija “ambulantnih psihopata“ ili onog što zovemo „Psihopata iz vašeg dvorišta,“ jedva da je i započeta. Vrlo malo se zna o sub-kriminalnim psihopatama. Neki istraživači smatraju da je važno studirati psihopatiju ne kao patološku kategoriju, nego kao generalnu karakteristiku ličnosti u društvu kao celini. Drugim rečima, psihopatija se sve više priznaje kao manje više različit tip čoveka. Psihopata ne vidi nikakvu grešku u svojoj psihi ili neki razlog za promenu. Ono što je vrlo važno je činjenica da ovakav jak utjecaj dolazi od relativno malog dela čovječanstva. Preostalih 90% ljudskih bića nisu psihopate. A ovih 90 % ljudi dobro znaju da nešto nije u redu! Problem je što jednostavno ne mogu to jasno identifikovati, ne mogu tačno naslutiti o čemu se radi. I zato što to nisu u stanju, oni misle da ne mogu ništa učiniti u vezi s tim, da je to jednostavno tako i da je to možda način kojim bog kažnjava ljude. Ono što se u stvari zaista dogaña to je da psihopate, kao virulentni patogeni organizmi unutar tela, napadaju tamo gde smo najslabiji i celo društvo biva gurnuto u situacije koje neizbežno dovode do tragedije i užasa velikih razmjera. Film Matriks, dodirnuo je mnoge baš zbog toga što daje primer mehanističke klopke u kojoj se ljudi mogu naći zarobljeni, klopke iz koje je nemoguće pobeći, zbog toga jer misle da svatko iz njihove okoline mora biti isti kao i oni – emotivno, spiritualno ili u bilo kojem drugom pogledu. I to samo zato što neko “izgleda kao čovjek“. Ljudska bića su naviknuta smatrati da i druga ljudska bića – u najmanju ruku - nastoje činiti ispravne stvari, “biti dobri, pošteni i pravični”. I tako, vrlo često niti ne zastanemo da bismo se upitali da li je osoba koja je ušla u naš život zaista “dobar čovek”. Kada doñe do sukoba, automatski preuzimamo gore pomenuti ‘legalni argument’ i podrazumevamo da je u bilo kojem konfliktu jedna strana delimično u pravu, na jedan način, kao što je i druga strana djelimično u pravu, na drugi način. Podrazumjevamo da možemo formirati mišljenje koja je strana uglavnom u pravu a koja uglavnom u krivu. Zbog naše naviknutosti na norme ‘legalnog argumenta,’ čim doñe do nekog konflikta, automatski ćemo pretpostaviti da istina leži negdje izmeñu dvije zavañene strane. Sasvim je očigledno da laganje ne čini ništa dobro nevinoj osobi. Koje laži nevina osoba može izgovoriti u tom slučaju? Jedina mogućnost je da prizna da je nešto učinila .S druge strane, za onoga ko je kriv laganje može doneti samo korist. Kada dobar lažov majstorski izvrne istinu, nevina osoba će izgledati jako loše, naručito ukoliko je nevina osoba poštena i priznaje svoje greške. Osnovna pretpostavka da istina leži negde u sredini izmeñu dve zavañene strane, u stvari, uvek daje prednost strani koja laže. Dakle osnovna postavka je da psihopate imaju jasnu prednost nad ljudskim bićima sa razvijenom savešću i osećajima. Izgleda da su savest i osećaji povezani sa apstraktnim konceptima ’budućnosti’ i ’drugih’. Ovde smo želeli da približimo čitaocu potpuniji opis poremećaja ličnosti i ukazati kako ovakve osobe nemaju karakteristike osoba koje obično poznajemo. Trenutne statistike ukazuju da je u svetu znatno više psihološki bolesnih osoba, nego zdravih. Ukoliko uzmete prosečni uzorak osoba u bilo kojem životnom segmentu, nije teško uočiti da znatan broj ljudi ispoljava patološke simptome u većoj ili manjoj mjeri. Tako ni politika nije izuzetak. Meñutim, ova činjenica je užasna zbog toga što patologija kod ljudi koji su na vlasti može imati katastrofalne posledice za sve ljude kojima vladaju. Čini nama se da ovo ima epidemijske razmene. Na Vama je procenite koliko smo u pravu. Ukoliko osoba sa vrlo infektivnom bolesti preko posla dolazi u kontakt sa velikim brojem ljudi, doći će do epidemije. Na isti način, ukoliko je osoba na poziciji političke vlasti psihopata, on ili ona će izazvati epidemiju kod ljudi koji suštinski nisu psihopate.http://www.val.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=537:politika-ponerologija-nauni-studij-oprirodi-zla&catid=16:clanci&Itemid=93

198

ZADATAK MORALNE TEOLOGIJE DANAS 1. Permisivni i hedonistički model života i 2. Moral je u službi dobroga života

U prethodnom poglavlju osvrnuli smo se na pojedine oblike poremećenog ponašanja ili kako se u literaturi često ističe poremeććaje ličnosti. Zbog značaja ove teme I ovde ćemo se na drugačiji način takoñe baviti ovim problemom. Filozofski govoreći, danas se dogaña velik zaokret u razvoju duha i svesti: relativno se apsolutizira; imanentno se odcepljuje od transcendentnog i - slikovito rečeno planete se odvajaju od Sunca. Teološki rečeno: bogovi, stvoreni od ljudske ruke, zauzeli su mesto jedinoga pravog i istinitog Boga Isusa Krista. Teške i katastrofalne posledice takvog razvoja lako je predvideti. Mnoge od njih su već na delu i oblikuju našu stvarnost - privatnu i društvenu, političku i državnu, religioznu i crkvenu. Bila bi sudbinska greška popustiti tom duhu vremena. Crkva i teologija ne smeu to učiniti naprije iz vernosti Božjoj objavi, a onda zbog dobra ljudskog roda i svakoga pojedinog čoveka. Crkva, suprotstavljajući se duhu vremena, ne brani svoja prava nego pravo svakog čoveka na takvo moralno-etičko usmerenje koje mu omogućuje uspešan i srećan život. Mislim da je kod nas rec, pre svega, o moralnoj krizi. Moral koji je za osnovu imao hriscansku civilizaciju vremenom je iscezao. Komunizam nije ponudio nista novo u zamenu, sem, mozda, u svojim pocecima sa svojim revolucionarno-spartanskim vrlo grubim i strogim moralnim normama, koje su, cak, osiromasile dotadasnje civilizacijske norme gradjanskog drustva. Sve je to smatrano burzoaskim i osudjivano. Ubrzo se taj moral pretvorio u hipokriziju. Ostao je prazan prostor. Onda je dosao raspad zemlje, rat, sankcije. Dospeli smo u haos. Prosla zima je bila borba da se prezivi. Sve ono sto nije bilo puko prezivljavanje, postalo je nevazno. Drustveni zivot je potpuno degradiran. Ljudi su na to reagovali, a i danas reaguju, razlicitim negativnim osecanjima. Preplice se apatija iza koje stoji depresivno raspolozenje, gnev, nemoc. Ovoj psihopatologiji svakodnevnog zivota pridruzuju se socijalno patoloske pojave. Zanimljivo je da agresija kao reakcija na jedno takvo stanje nije bila uperena prema onima koji donose odluke, vlasti. Agresivnost se usmeravala na ljude pored sebe -kolege na poslu, trgovce, vozace u gradskom saobracaju, a narocito na clanove porodice koji su bili pri ruci. Agresija se, dakle, pomerila tamo gde je mogla bezopasno da se izlije. Ali, pomirenost sa sudbinom je posledica straha. Represije nisu postedjene ni javne licnosti, pa obican covek poucen takvim primerima, ima osnovanih razloga da se plasi. S pravom se postavlja pitanje kakav je i kakav će biti permisivni i hedonistički model života. Permisivni i hedonistički model života Jedna od bitnih karakteristika razvoja k današnjoj zapadnoj civilizaciji je ona koju sadrži životno načelo da je čoveku podaren život za uživanje odnosno za ostvarivanje bilo koje vrste sreće i zadovoljstva. Gotova sva nastojanja društva i politike imaju to za cilj. Nauka uopšteno i specijalne njne grane - npr. psihologija i medicina sa svim svojim disciplinama - smatraju se sredstvom ostvarivanja srećnog života, života bez patnje, bez problema i nesigurnosti. Ljudima se želi omogućiti gotovo bezgranična sloboda, po mogućnosti sa što manje obaveza i odgovornosti. Stoga nije čudo da se mnoge životne situacije i pojedini načini ponašanja proglašavaju za ljude nepodnošljivima, preteškima. Odatle zahtev da ljude treba osloboditi od njih. Baš na toj tački dolazi do sukoba izmeñu zahteva Božje volje, evanñelja i permisivno-hedonističkog modela života danas. Oni koji nagoveštavaju Božje reči i Božje zapovesti zadaju tim sukobima velike probleme. Ko prizna postojanje objektivnog moralnog reda, taj se neće lako prijateljiti s idejom prilagoñivanja moralnih načela i moralne teologije zahtevima vremena. On se drži ispravnog načela da su ljudi našeg vremena dužni uskladiti svoj način života s moralnim zakonom, a ne obratno. Zadatak moralne teologije sastoji se u tome da ljudima našeg vremena opravda i objasni to načelo; da im argumentovano pokaže da je moralni red pre čoveka i za njegovo dobro.

199

Moralna teologija treba takoñer pokazati da njen cilj nije vladanje nad čovekom nego doprinos uspešnom i humanom životu. Moral je u službi dobroga života Dužnost steći što više znanja o čoveku iz različite perspektive dolazi od činjenice što zahtevi morala vrše duboki uticaj na život čoveka, i to u pozitivnom i negativnom smislu, zavisno od toga kako ih ljudi razumu i kakav stav zauzimaju prema njima. Po svojoj prirodi moral je u službi dobrog života jer pomaže čoveku u traženju usmerenja života, u izboru ciljeva i sredstava. No, pogrešno shvaćen i neadekvatno primenjivan moral može sprečavati uspešni razvoj čoveka prema dobru i sreći, može život čak i razoriti. Da se to ne dogodi, mora moralist imati stalno na umu pameti načela. Prvo načelo kaže da moralni zahtevi moraju po mogućnosti potpuno odgovarati sposobnostima čoveka u horizontu aktualnog stadijuma razvoja. Konkretno: od nikoga se ne može zahtevati da čini njemu nemoguće. Drugo načelo glasi: moralist mora pokazati čoveku put i sredstva pomoću kojih će ostvariti ono što se od njega traži. Bez toga može apstraktni moralni zahtev delovati obeshrabrujuće na čoveka ili ga čak prisiliti na otuñenje od morala. Treće načelo je takoñer vrlo važno za uspešni moralno vaspitanje. Moralist i svaki vaspitać moraju računati s individualnom slobodom i odgovornošću svakoga pojedinog čoveka u stvarima morala i etike. Odgovornost u slobodi ili sloboda vezana na odgovornost spada u one faktore života - koji najjače motiviše čoveka na putu moralnog sazrevanja jer daje čoveku osećaj poverenja i samosvonosti, osećaj i doživljaj da je zapravo on »kovać svoje sreće«. U toj konstelaciji doživljava čovek moralne zahteve kao zahteve svoje a ne tuñe volje. Ostvaruje se autonomija a ne heteronomija. Božju volju, oblikovanu u moralnom zakonu, čovek doživljava kao dar, kao ponudu na putu prema dobrom i srećnom životu, a ne kao prisilu ili čak kao oduzimanje lične slobode. Kako nagoveštavti moral u vreme demokratije i prava čoveka? Kako bi trebalo nagoveštavati moral danas da bi ga ljudi prihvatili i po njemu živeli? Već smo pomenli da je volja za autonomijom - za samosvonošću i samoodlučivanjem - jedna od bitnih crta mentaliteta današnjeg čoveka. To je posledica općešte demokratizacije života i društva, s jedne strane, i nastale svesti o ličnim pravima u obliku ljudskih prava, s druge strane. Mentalitet i svest današnjeg čoveka ne dozvoljavaju da se nareñuje, da se nalaže i zabranjuje s bilo koje strane ili od bilo kojeg autoriteta - uključivši Božji i crkveni - bez prethodnog slobodnog pristanka onih kojima je naredba ili zabrana namenjena. Konkretno rečeno: čovek ne sme vladati nad čovekom bez meñusobne saglasnosti. Demokratija se stoga shvata vladanjem naroda nad samim sobom. O proturečnosti ili čak nemogućnosti te izreke retko ko vodi računa, iako konkretni život i istorijskoiskustvo svedoče o njenoj irealnosti. Lukavi političari su toga sasvim svesni te se stoga ponašaju makijavelistički vršeći svoju vlast i moć tako spretno da narod vrši njihovu volju u uverenju da vrši svoju volju. Glavni pokretači današnje civilizacije vode jako pažljivo i mnogo računa o tom mentalitetu ljudi. Jedva ima još neko područje života gde se otvoreno govori o naredbama i zabranama. ojmove »naredba« i »zabrana« zamenio je pojam »ponude«. Čoveku se nudi nešto, tj. daje mu se na volju da on odluči što će učiniti. Na svim područjima života susrećemo same ponude: vaspitanje, škola, brak, intimna sfera, konzumiranje, sport, putovanja, religija, studije – svgde vlada nuñenje, ponuda, »ako hoćeš; ako ti se dopada«, jer se ništa ne sme nametnuti protiv volje dotičnog. Pre nije bilo tako. Naredbe i zabrane i ukazi bili su na dnevnom redu, i niko nije to smatrao neobičnim ili čak uvredom vlastite ličnosti. To je vredilo i za moralne zapovesti i zabrane. Zašto je današnji čovek postao upravo bolesno preosetljiv na zapovesti i zabrane, na svaki autoritativni nastup ili zahtev, npr. u školi, u Crkvi, u porodici? Sabol J.: Zadaća moralne teologije danas, Glas koncila, Broj iz arhive: 41 (1632), datum izlaska: 9.10.2005. http://www.google.com/firefox?client=firefox-a&rls=org.mozilla:en-US:official

200

DRUŠTVO I SEKTE „Ljudi vole ono što dobro ili što im se čini da je dobro, ali obično pogreše u proceni što je dobro”. Ž.Ž. Ruso

Čovek pored toga što je homo sapines i homo politicus on je iznad svega i homo religious sa uroñenom potrebom za Bogom. Spas od besmisla i rešenje problema, čovek smisao traži u istinskoj pravoj religioznosti. Meñutim, oduvek su postojale grupe ljudi koje su ovu ljudsku potrebu iskorištavali i manipulisali ljudima nudeći im lažne bogove. Danas je sve više takvih grupa. To su totalitarne, religiozne, parareligiozne, guruističke, gnostičke, okultističke, satanističke grupe, koje vešto skrivaju svoje pravo lice, deluju u tajnosti i svojim idejama prožimaju sve sfere čovjekovog života. Sve te grupe objedinjene su zajedničkim nazivom verske sekte. Sekta je izopačeno, iskrivljeno biblijsko hriščanstvo i kao takvo odbacuje istorijsko učenje hriššanske crkve. Ona je, kako kaze Walter Martin “Grupa ljudi okupljenih oko nečijeg tumaćenja Biblije i karakteriše se velikim odstupanjem od pravovernog hriščanstva u vezi sa bitnim doktrinama hrišćanske vere, naročito činjenice da je Bog postao čovek u Isusu Hristu. Kriterijumi odreñivanja destruktivnosti sekti 1. Moć-u čijim se rukama nalazi 2. Voña-autokratski, ili sklon poštovanju svačije lichnosti 3. Unutrašnja struktura-pitanje ograničenja sloboda, pravila obrazovanja,odnos prema

bračnoj zajednici,porodici, okruženju... 4. Finansije-poreklo prihoda, kontrola rashoda... 5. Život vernika-postupci vrbovanja novih članova, način obrazovanja... 6. Frekventnost-slobodno stupanje i napuštanje grupe.

Najveći razlog i zbog kog se sekte šire, jeste to što pružaju prividnu sigurnost i imaju uverljive odgovore na sve što članovi pitaju. Na taj način sekta pruža sigurnost i podršku onima koji su nezadovljni sadašnjim stanjem života. Osim toga, one obraćaju pažnju na osnovne čovekove potrebe; da bude voljen, da se oseća potrebnim, da zna da njegov život ima smisla. Zbog toga, pojedinci koji prolaze kroz krizu identiteta ili imaju emocionalne probleme, često se priklanjaju sektama. One pružaju prividan osećaj prihvaćenosti, daju smisao i cilj životu. Sekte napreduju zbog činjenice da su hrišćani propustili da utiću na svet. Danas mnoge sekte to iskorištavaju, a potrebu i neznanje ljudi i lažima oćaraju članove. Mnoge sekte koriste se paravanom da im je Bog otkrio nešto naročito. Karakteristika mnogih sektanskih grupa je odbacivanje i napadanje pravovernog hrišćanstva. Neke od njih se i predstavljaju kao hrišćanske, kao na primer mormonska crkva, ali njihovo učenje nije u skladu sa Biblijom. Herbert W. Armstrong je izjavio: „Otkrio sam da popularna učenja i praksa nisu zasnovani na Bibliji. Oni potiću iz paganstva”. Ovaj isti autor zaključuje da je neverovatna istina, izvor popularnog verovanja i prakse hrišćanstva da je u velikoj meri paganizam, ljudski razum i običaji, a ne Biblija!” (Marković, T., http://www.znanje.org). Ukratko možemo navesti da je podložnost deluvanju pojednih sekti najvažnije, naročito kada je reč o vrbovanju novih članova. za sekte i ulasku u njih obično se čuju izjave kao što su: „Ja se na to nikada ne bih upecao” ili „Meni se takvo nešto ne bi nikada moglo dogoditi”. Takoñe je rašireno i ubeñenje da samo slabe ili labilne osobe mogu biti ugrožene. U savremenom svetu duhovno zdravlje ljudi je višestruko ugroženo. Toj činjenici doprinose totalitarne i verske sekte, guru pokreti i psiho – organizacije. Zato je neophodno proširiti znanje o sektama kojim je moguće zaštiti pojedinca, porodicu, crkvu i institucije države. Nedovoljno poznavanje delovanja verskih sekti, upravo i stvara pogodno tlo za njihov rast i širenje meñu ljudima. Znata je broj primera pokazuje da je znatiželja mlade ljude uvela u svet sekti, kao i socijalani položaj pojedinca, egzistencijalni problemi, nemogućnost ostvarivanja ambicija ili psihološki sklop ličnosti. Stvarne želje pojedinca podudaraju se sa “ponudama” sekti i to je

201

jedan od uspelijih oblika vrbovanja. Sektašpo neki put počinje obećavanjem sreće, uspeha i spokoja, a završava se u košmaru i užasu, kada članovi sekte postaju bezližne individue maskirane lažnom srećom i samozadovoljstvom. Poseban slučaj su mladi Problem sekti naročito je značajan kada je reč o mladima. Mogućnosti uticaja i izmene koje imaju takve organizacije daleko su veće kod onih koji odrastaju nego kod odraslih, koji raspolažu manjeviše učvršćenim stavovima o životu. Posledice koje ima članstvo mladih u sektama mogu zbog svega toga biti mnogo veće. Po nalazima psihologa, mladi se ne osećaju nesigurnima samo zbog svog tela, već i zbog svoj intelektualnog stanja. Nasuprot krajnosti da neko nije sposoban ni za šta stoji krajnost osećanja precenjene lične vrednosti.

http://www.znanje.org/i/i20/00iv04/00iv0414/00iv0414.htm

U socijalnim okvirima kod mladih postoji nesigurnost o spsobnosti moralnog rasuñivanja, o sposobnosti da se planski i smisleno razmišlja unapred i da se procenjuju posledice postupaka. Ne može se, takoñe, očekivati da mladi uvek imaju kritičku distancu prema novim idejama i ideologijama. U takvim životnim situacijama kod mladih postoji ranjivost koju mogu iskoristiti sekte i slične organizacije. Izolacijom od poznatog okruženja sugeriše se postojanje samostalnosti, a navodno pronalaženje identiteta pomoću novog pogleda na svet izaziva osećanje konačno sam uspeo. Sve ovo može biti zaokruženo različitim pristupima, kao što je, npr., poveravanje odgovornih zadataka i funkcija. Primamljive ponude za mlade mogu biti i odreñeni obredi koji se odnose na intimu, kao što su strogi propisi o uzdržavanju od seksa ili mogućnost potpune slobode u seksualnosti. Tek tokom vremena žrtve postaju svesne da su se organizaciji predale u meri koju nisu same želele, ali tada najčeće nisu u stanju da se sami oslobode iz takve situacije. Prema mišljenju psihologa, sektama su naročito podložni mladi koji: imaju sukobe sa autoritetima, probleme na radnom mestu, u školi ili sa partnerom; pate od strahova, teskobe depresija i psihosomatskih oboljenja; imaju smetnje u razvoju ličnosti, koji se ispoljavaju u zapuštenosti zbog dobrog ili lošeg imovnog

stanja, u ekscentričnosti i spremnosti da se eksperimentiše. Kako se ponazati ako je neko u sekti? Ukoliko se u okruženju nañe osoba koja je pod uticajem sekte, potrebno je delovati brzo i promišljeno. Odlučujući je pri tome stav prema žrtvi (detetu, partneru, roñaku, prijatelju).

Činjenica je da se svetska javnost sve intenzivnije upoznaje sa verskim sektama i posledicama njihovog delovanja. Tome su doprineli dogañaji kao požar koji je izazvao David Kores, voña sekte “Loza davidijanaca” kada je u SAD 19. aprila 1993. godine na ranču Apokalipsa odveo u smrt 85 članova, od kojih su 17-oro bila deca, zatim trovanje nedužnih ljudi 20. mart 1995. godine na tokijskoj željezničkoj 202

stanici, kao i pokušaj trovanja cijanidom u tokijskom metrou 5. jula 1995. od strane satanističke sekte “Aum Sinkrijo” Znanje o.suštini sekte i njihovim metodama delovanja trebalo bi da je dostupno svima. Prvi korak ka edukovanju celokupne populacije, započelo je Ministarstvo prosvete Srbije koje je nastojalo da unese odgovarajući sadržaj u nastavni program i kao takavo povezalo se sa nekoliko fakulteta. Kada se govori o sektama potrebno je pomenuti i okultizam kojim se neke od njih koriste. On se u mnogim zemljama smatra naukom i ne nailazi na osporavanje. Čak je i astrologija, kao “kraljica okultizma” dobila status nauke. Legalizovanje astrologije, kao i raznih oblika magije, gatanja i sl. predstavljaju put ka satanizmu kao krajnjem obliku. Na taj način, i vidovnjaci i transcedentalna meditacija stiću legitimitet. Okultizam donosi svojim propovjednicima moć i novac, čime se odmah vrši atak na moralni integritet ljudi, a reč je o upotrebi izmenjene psihologije i zloupotrebi etike i socijalne psihologije. Neosporna je činjenica da delovanje verskih sekti višestruko ugrožava zdravlje ljudi. Sektašenje je ne samo moralni problem,već ontološki I društveni. Marković T.: Pojam sektet, http://www.znanje.org/i/i20/00iv04/00iv0414/00iv0414.htm pmhttp://www.jungletribe.com/smf/index.php?topic=598.0, 23. Decembar 2005.

PREDRASUDE, OBIČAJI, VEROVANJA I PSIHOPATOLGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA* 1. Predrasude, zabrane i naredbe 2. Skidanje crne magije 2. 1. Postoje koraci delovanja i skidanja magije 2.2. Nakon toga, osoba ne smje više vjerovati u magiju „Pitanje o smislu života je proganjalo čovečanstvo hiljadama godina. Pa da li uopšte postoji neki odgovor na ovo pitanje?”

Brojna transkulturalna i korkuluturalna istraživanja su potvrdila empirijsku hipotezu da postoji značjna razlika u psihopatologiji u pojedinim kulturama. Klasične studije Minkovskog i Mrgarete Mid i druge studije u razlčičitim sosiokulturnim sredinama potvrdjuju ne samo različita ispoljavanja pojedinih psihopatoloških entiteta već i njihovu učestalost. Danas već klasične studije o kolektivnom nesvesnom i arhetipovima K. G. Junga nalaze svoju potvrdu upravo u transkulturalnim studijama. I pored nesporne činjenice da u poslednjim decenijama dolazi do očigledne "osmoze" različitih kultura u procesu globalizacije, ipak u skoro svim sociokulturnim sredinama zapaža se da u svakodnevnom životu postoji niz predrasuda, običaja, verovanja i sl. koji su veoma dugo održavaju i često puta prihvataju se kao jedna vrsta društvenih pravila. U ovom poglavlju nije nam cilj da dajemo detaljnji prikaz različitih verovanja, navika, mitova, legendi, predrasuda, običaja i sl., tzv. tradicionalnih pravila i dr. već da u kraćim crtama ukažemo na njih kako ih nebi "pobrkali" sa psihopatoloških poremećajima u užem smislu reči. Ova oblast je danas interdisciplinarna i njome se bave etnologija, etnopsihologija, transkulturalna psihijatrija i dr. Uzmimo npr. samo brojne predrasude. 1. Predrasude, zabrane i naredbe Nema sumnje da je najlepće živeti bez njih. Medjutim, skoro da je nemoguće naći osobu koja ih nema. Predrasude sigurno postoje. One mogu biti u području nesvesnog (tada znamo da ih imamo), ili blizu svesnog ( drugi nam skreću pažnju na njih). Socijalno sazrevanje se uostalom sastoji pored ostalog u oslobadanju od predrasuda. To naravno nije problem sve dok se lične predrasude poklapaju sa roditeljskim i društvenim predrasudama. Ponekad one postoje u vrlo diskretnoj formi., kao npr. kada nam se omakne nešto poput "Pa nismo mi crnci" ili "On se uvek tako ponaša" i sl. Prema Jspersu um je totalna volja za komunikacijom. Na taj se način postavlja zahtev za radikalnim odvajanjem od svega što je postalo konačno i odredjeno, a time i utvrdjeno. To omogućuje u značajnoj meri "lakoću postojanja" u onome što 203

jesmo, već i lakoću i spremnost za novo, koje odgovara svakom biću i čime se mogu ostvariti susreti sa drugima. Ova se otvorenost prenosi s generacije na generaciju, s porodice na porodicu (Košuta M,1999). Kada Jung govori o kolektivnom nesvesnom kao nagomilanim iskustvima iz naše prošlosti i naših predaka, postavlja se pitanje ša učiniti sa tim "gresima" koji su nam tako preneseni? Pitanje je npr. da li je greh samo predrasuda ili više od toga ? Dans se greh shvata kao nepoštovanje Božijih zapovesti ili bilo kojih upustava, pravila i normi koje su sadržane ne samo u verskim spisima već i u običajnom pravu. Greh smatra da svaki «greh» treba da nosi sa sobom i proradu se može definisati i kao nepoštovanje principa življenja za koja se inače deklerativno zalažemo, npr. poštovanje Opšte dekleracije o ljudskim pravima UN. Nema sumnje da je teško živeti i nositi u sebi sve agresije koje su bile doživljene, a koje nisu npr. analizirane u psihodinamskom smislu. Prema Jungu mi smo prisiljeni na to. Košuta M (Košuta M,1999) koja je vrlo retko završena". Nedostaci adekvatne prorade, analize pojavljuju se kao čutanje, predrasude, mržnja, netrpeljivost, oholost, netolerantnost, bahatost, neumerenost i sl. isto tako sva laganja i prevare, sva ubistva i kradje, sve okrutnosti, sva agresija, svako poništavanje dostojanstva i sav prezir, koji je postojao ili i dalje postoji, ukratko, sva nepoštovanja ljudskih prava koji su uradili naši preci, kao i sve povrede ljudskih prava koje su učinjene prema njima, mogu da postoje danas u nama. Jedna od najtvrdokornijih predrasuda današnjice izražava se kao strah da se neko od "mojih" meša s nekim iz "druge" grupe. Primitivni narodi su drakonski kažnjavali mišljenje. Tako npr. današnji naziv za nešto za što je ranije postojala smrtna kazna jeste mešoviti brak. Predrasude o mešanosti tinjaju i isplivaju na površinu tek kad se javi kriza. Za ovo ima bezbroj primera iz našeg nedavne prošlosti da su se osobe razilazile i pored normalnog braka samo zato što je svako "želeo da ode svojima". Pre toga skoro da večina nije imala priliku, pogotvu ne potrebu da dovede u pitanje svoj odnos. Kod mnogih se iznenada pojavila etička dilema: šta je dobro, a šta zlo? Večina je neočekivano "reagovala na dogadjaje", a da nisu došli do zajedničkog ličnog stava u odnosu na dogadjaj-je. Iz ovoga Košuta (Košuta M,1999) izvlači zaključak: "Da odbojnost prema mišljenju nije predrasuda, nego način kako izbegavati nepotrebno komplikovanje života". Pitaanje je da li je samo priroda htela da bez obzira na napor koji ulažemo, nemožemo pobeći od mišljenja. Verovatno ne ako se ima u vidu više nivoa i načina mišljenja. I pored nesumnjive biološke osonove individualnosti, osnov za nastavak novog života predstavlja pre svega mišljenje. Mnogi smatraju da bez mišljenja nije moguć novi život. Proces mišljenja na biološkom nivo može se relativno lako razumeti u odnosu na psihološki, psihosocijalni i sl. Tako na psihosocijalnom nivou procesu mišljenja može se prići na nekoliko načina, zavisno od glediša koje ima posmatrač. Predrasude u mišljenju variraju u rasponu od -to je problem,do- to je prednost. Ako pristupimo ovom fenomenu po mogućnosti sa što manje predrasuda u svakodnevnom životu kod različitih kultura mogu se pronaći različiti oblici mišljenja. Već navedeni autor (Košuta M,1999) navodi sledeće oblike mišljenja kada se imaju u vidu predrasude: jasno vidljivo mišljenje, mišljenje koje nije jasno vidljivo, privremeno/povremeno mišljenje. Ovo poslednje npr. više zavisi od spoljne sitacije nego unutrašnje dinamike. Mišljenje može biti i doživljaj sagovornika ili pretežno doživljaj okoline. Za ovo ima veliki broj primera iz sociokulturne psihologije. Uzmimo samo za primer mišljenje o homoseksualnim i heteroseksualnim brakovima. Danas se smatra da i u homoseksualnim brakovima partneri nemaju nužno ------------------------------*Predrasudu možemo okarakterisati kao stav koji utiče na osobu, tako da ona sama na povoljan ili nepovoljan način deluje prema drugoj osobi ili pak grupi ljudi.«Za društvenu predrasudu je karakteristično da ljudi na osnovu svog stava prema jednoj kategoriji ljudi zauzimaju konkretne stavove i prema pojedincima bez ikakvog proveravanja da li je takav stav opravdan ili ne» (Supek,1992: 57) Diskriminaciju možemo definisati kao nepravedno postupanje prema pojedincima koji pripadaju odreñenoj društvenoj grupi. Diskriminacija se razlikuje od pojma predrasude jer je ona «stvarna posledica predrasudnih stavova neke osobe izražena u njezinu ponašanju» (Pennington, 1997:109), Petranović K.: PREDRASUDE I SUKOBI http://infoz.ffzg.hr/afric/MetodeII/Arhiva01_02/Peranovic_Ksenija.htm

204

isti polni identitet. Analizirajući dalje sve poznate varijante Košuta (Košuta M,1999 (s pravom konstatuje da se sve više približavamo poznatoj izjavi "Iz mešovitog sam braka, tata mi je muškarac, a majka žena". Više nema dileme da mišljenje u sebi sadrži elemente transgeneracijskog prenošenja upozorenja koje često dovodi do sitacije da jedinka odustaje od odgovornosti i prepušta se grupi. Tako grupa odlučuje šta je ispravno, dobro, a šta nije. To ponekad dovodi do sitacije da ljudi odbijaju žveti u okvrima svojih grupnih identiteta. Ovo često otvara i put prema važnim fenomenima egzistencije: koje je lično mišljenje prema smrti? u kojoj su meri usaglašena opšta osećanja za pravdu i lični osećaj pojedinca? Koliko su pojedinci spremi promeniti stavove? Kakav je sistem vrednosti i koliko je on vremenom promenjiv? Koliko su pojedinci stvarno u mogućnosti da ih menjaju zbog postojećih predrasuda? Upravo zbog predrasuda kod mnogih porodica i danas postoji tendencija da preveniraju mišljenje savetujući mladjim članovima šta je dobro, a šta ne za njih, stimulirajući kod njih potrebu za formom, a ne za suštinom, susretom i sl. Savetovanje na način da se nude gotova najčešće restriktivna rešenja vode poreko iz perioda razvoja kada je strah ( ali ne i briga) bio osnovna komunikacija izmedju dece i roditelja. U pojedinim sociokulturnim sredinama postoji i tzv. politički strah ili izraženija socijalna anksioznost, vanzakonske aktivnosti obaveštajnih služi i dr. Interesantan je strah koji ima i elmenete fobije od peta i 13. u tekućem mesecu. Smatra se da oko 20 miliona ljudi u SAD panično se plaši petka 13. Strah od ovoga praznoverja toliko je raširen da ima i svoj naziv paraskevidekazrijska fobija, štpo je oblik triskaidekafobije, strah od broja 13. Centar za upravljanje stresom i Institut za fobije u Severnoj Karolini procenjuju da privreda svakog petka koji pada l3. u mesecu izgubi 800 do 900 miliona dolara zbog toga što ljudi izbegavaju da tog dana rade posao koji inače rade. Simptomi ovog oblika straha obuhvataju širok spektar stanja, od blage napetosti do pravih napada panike, koji ljude mogu naterati da promene dnevni raspored ili da uopšte ne odu na posao. Strah od petka 13. ukorenjen je je duboko u prošlost i postoji mnogo slučajeva povezanosti davnih nesrečnih dogadjaja sa brojem 13 i petkom. Strah od broja 13 istoričari su doveli u vezu sa davnim norveškim mitom o dvanest bogova koji su priredili večeru u Valhali, na koju je nepozvan upao 13. gost, nestašnik Loki. Loki je naveo slepog boga tame Hodera da pogodi Baldera-boga veselja i zadovoljstva-strelom od bele imele. Balder je umro i cela zemlja zavijena u crno. Bio je to loš, nesrećan dan. Od tog trenutaka broj 13 samtra se kobnim. Prema verovanjima iz vremena starog Rima, veštice su se uvek sastajale u grupama od 12. trinesti učesnik okupljanja bio je djavo. I u Bibliji postoji referenca na nesrećan broj 13; Juda, apostol koji je izdao Hrista, bio je trinesti gost na Tajnoj večeri. Strah od broja 13 snažan je i danas. Više od 80% nebodera u svetu uopšte nema 13. sprat. Mnogi aerodromi nemaju 13 stazu za sletanje aviona. U bolnicama i hotelima često ne postoji soba broj 13. U Firenci kuće koje se nalaze izmeedju brojeva 12 i 14. označene su brojem dvanest i po. Numerolozi broj 12 smatraju „potpunim” brojem: 12 je meseci u godini, 12 znakova zodijaka, 12 bogova na Olimpu, 12 plemena u Izraelu, 12 apostola...Kad se broju 12 doda jedan, narušava se njegova «potpunost» i dobija se nesavršen broj, što upravo može biti razlog dovodjenja broja 13 sa nesrećom. Kad je o petku reč, poznata je činjenica da je Hrist bio razapet upravo na taj dan. Neki tumači Biblije tvrde da je Eva upravo u petak navela Adama da proba zabranjeno voće, a možda je najupečatljivije verovanje da je Kain ubio svog brata Avelja baš u petak13. Narodno predanje takodje nudi rešenje kako se osloboditi od protketstva petaka 13. U 18.veku narodna verovanja samo su još više učvrstila uverenje u kobnost kombinacije petka i broja 13.Mornarima više nije padalo napamet da isplove u petak, a kamoli kada je bio petak 13. Prema legendi, britanska mornarica, u zemlji je da pokaže da je sve to praznoverje, u more je pustila brod H.M.S Friday (Petak). Posada je izabrana u petak, a čak je pronadjen i kapetan Džejms Frajdej (Petak) da joj bude vodja. Ali, kao za inat, brod je tog petka nestao. Tako barem kaže legenda. Zanimljivo, ali slična je bilo i sa svemirskom letilicom Apolo 13.Jedan od tih rešenja je da nesrećna osoba mora da se popne na vrh planine ili visoke zagrade i tamo spali svoje pocepane čarape. Drugo

205

rešenje kaže da je potrebno dubiti na glavi i grickati hrskavicu. („Pu, Pu, Daleko bilo“, «Kurir»,br 1275, 14.4.2007,st.7). U Japanskoj kulturi kao «baksuzan broj» umesto 13 koristise broj 4. U mnogim javnim ustanovama, naročito u hotelima ne nuemriše se 4 sprat, već posle trećeg sprata sledi peti. Ovo je tipičan primer viševekovne predrasude, mita ili legende koja često dovodi do rauličitih oblika straha. Slična su verovanja vezana za br 7, naročito u kolko se oni poklapaju u nekom nizu, npr.7.7.2007. kada pojedinci donose veoma važne životne odluke ili se naprotiv kolebaju u donošenju takvih odluka, zavisno od običaja i verovanja u odredjenoj sociokulturnoj sredini.Sličnih primena u mitološkoj literaturi ima mnogo. Sve to dovodi do razvoja projektovanih naćina komunikacije- "cvetanja" predrasuda. Frankl (Frankl VE, 1981) definiše i predrasudu kao specifično ljudsko u nama kao "Sposobnost imati odnos sa našim biografskim delom, s onim što su nam dali roditelji. Kreirajući taj odnos pronalazimo sebe". Na taj način sposobnost suočavanja sa sopstvenim predrasudama predstavlja univerzalni izazov za ljudsku civilizaciju da počne graditi sasvim novu bazu za buduće odnose. Uočavajući predrasude i razračunavajući se s njima, čovečanstvo se približava idealu radikalnog susreta izmedju dve osobe kao osonva ljudskog iskustva, kao sposobnost suočavanja sa sopstvenim predrasudama jeste univerzalni izazov čovečanstva. Sigurno je da će se ovo imati u vidu kod procene naročito psihodinamskog pristupa psihopatologiji pojedinca ili etničke grupe. I na našem području kroz mnoge obrde i magijske radnje može se sagledati i stav o duševnom zdravlju i njegovog očuvanju. Mnofgima od njih se pripisuje mitska moć ili atribut božanstva (verige, sekire...). Tu su i običaji i obredi u vezi sa radom, proizvodnjom, životom, smrću i drugim svakovrsnim incijativima. Radi se o ogronom i vrlo živopisnom naleñu koje je na različite načine utkano i u današnji život i kulturu naroda na balkanu. Mi ćemo ovde, tek kao ilistraciju i podsticaj na daljnja proučavanja, pomenućemo samo neke. Dodole, lazarica – koledari samo su neke od brojnih povorki koje u različita vremena godine oblaze sela i svojim obrdima pleskom i psemom ciljauu da, magijski, pokrenu jedne ili primire druge sile. Tako u vreme velikih vručina, kada svakki stvor za vodom vapije, dodole svojom ritualnom igrom magijski prizivaju kišu. To su devojke koje odlože uobičajenu odeću i onda se, nega, odenu u speleteno bilje, rastinja, cveče. Predvoñene starijom devojkom ili mladom ženom, sve igrajuči i pevajući, one zastaju pred svakom kućom, „vodom skrope dvorišta i bilje, za dažd mole“. Lazaric, slična povrka lepih devojaka, ukrašenih lišćem vrbe i bujana, idu kroz selo nedelju dana uoči Cveti (Lazareve subote). Igraju i pveju u slavu proleča, plondnosti, vegetacije, obilja, začeća. Koledari, grupa maskiranih mladić, istim tim putem prolaze od Božilča do Bogojavljanja. Magijskim radnjama prizivaju zdravlje ukućana, obilje, napredak doma. Sve jih, i tolike krasavice i malde lepotane, zahvalni domaćin daruje brašnom, plodovima, hranom. Uroci, te magijske čari koje (veruje se) nastaju pogledom zookog, očigledno su izazivali veliki strah. “Urokljive oči seku gore od sablje”. “Više je ljudi otišlo pod zemlju od uroka nego od bolesti”. “Od uroka usevi venu i suše se, životnje malaksavaju I uginu, rojevi pčela odleću iz konice I dave se, poslovi ne napreduju ili se štetom okončavaju”. Stoga, veoma dugi niz običaja, obrda I radnji usmereno je na zaštitu od uroka. Nose se urošnice, (amajlije), krije iza nadimka, preduzimajući obredna čišćenja. Pojavljuju se tu, kao pomoć, I crven konac, nanizani prstenovi, kljun ptice, zub divljeg vepra, krst od tisovine… No izgleda da ipak ta stvar sa očima dolazi iz srca: “U Momčila ablja sa očima, ne boji se nikoga do Boga”. Rusalja je žena u Homolju koja, krajem proleča, uoči Svete Trojice (Duhova), ritualno pada u duboki medijumski trans. Njena duša zalazi”na onu stranu stvari” (I prenosi) buduće dogañaje. O toj prastaroj pojavi pisao je I veliki etnograf Jovan Cvijić (1865 – 1927). Britanski naučnici dolazili su izmeñu dva svetska rata u Homolje, istraživali ovu pojavu, čak su ženama dok su one u transu zabadali igle ispod noktiju. Ni najmanju reakciju nisu uspevali da izazovu. Rusalja tada, nesvesna ma čega, ponekad čupa kosu, kida odeču sa sebe I pokazuje nagost, govori nepoznatim jezikom. Šo kaže, tvrde, po pravilu se ostvarivalo. Važno je da se sve oddigra u prisustvu ljudi I obezbe naročita muzika pomoću koje se žena vrača “na onu stranu”, u svesno stanje. U selu Duboka kraj Kučeva kažu da su žene

206

poslednji put u ovakav trans odistinski padale uoči Drugog svetskog rata. (Neobočna Srbija, dodatak lista “Politika”, 10. augusra 2009, str. 4 - 8, www. Politika. rs http://eydis.fantasyhr.com/index.php?showtopic=4590

PSIHOPATOLOGIJA RATOVANJA "Ne sudi - da ti ne sude." Maksim Gorki

1914. godine, na francuskom zapadnom frontu, od Engleskog kanala pa do švajcarskih Alpi, Božićna noć je bila potpuno mirna. Vojnički rovovi su se protezali do na nekih 70 km od Pariza. Rat je trajao tek 5 meseci a oko 800 hiljada ljudi je već bilo ubijeno ili ranjeno. Svaki vojnik se pitao da li će prvi dan Božića sa sobom doneti još jednu rundu stradanja i ubijanja. Meñutim, nešto čudno se dogodilo: britanski vojnici su istakli iz svojih rovova plakate na kojima je pisalo “Srećan Božić”, i uskoro su se začuli glasni povici i čestitke kako iz njemačkih, tako i britanskih rovova. Negde usred noći, vojnici su počeli izlaziti iz rovova, bez oružja, dok su oficiri obe strane bezuspešno pokušavali da spreče njihove susrete negde na sredini, na području “ničije zemlje”, gde su se ovi upuštali u meñusobnu konverzaciju, pa čak zajedno i pevali neke pesme. Vojnici obe zaraćene strane su meñusobno izmenjivali poklone – većinom slatkiše i cigarte – i Božić je tako prošao mirno na velikom području fronta. Na jednom mestu se čak odigrala i fudbalska utakmica izmeñu vojnika zaraćenih strana u kojoj su Britanci pobedili Njemce sa 3-2. Spontano zatišje se nastavilo i posle Božića jer nakon što su se vratili nazad u rovove, vojnici nisu želeli više da pucaju jedni na druge. Nijedna strana nije želela prva da otvori vatru. Na kraju, visoke komande obeu armija morale su zameniti trupe na toj liniji fronta jer je drugačije bilo nemoguce nastaviti rat a tada je proglašeno i da će se svaka “neformalna konverzacija” s neprijateljskim vojnicima smatrati izdajničkim aktom. [Ova priča je svoevremeno bila objavljena u magazinu Parade, a preneo ju je i W. Bramley u svojoj knjizi the Gods of Eden.] Dakle, na osnovu ovog dogañaja možemo videti kako su vojnici, jednostavno, normalna ljudska bića koja su izmanipulisana od strane psihopata na vlasti, odnosno, patokratije, da ulaze u meñusobne sukobe. Kada su ovi vojnici dobili priliku da se sastanu, i jedni i drugi su videli da protiv sebe imaju ljude koji su isti kao i oni, koji imaju svoje porodice i koji nimalo ne liče na neke “krvožedne životinje”, kako se to obično “neprijatelji” predstavljaju svakom vojniku. Meñutim, patokratija ima efikasne ne metode za manipulaciju normalnih ljudi i to traje već vekovima a trajaće sve dotle dok normalni ljudi ne povećaju nivo svoje svesti do te mere kad će spoznati činjenicu da meñu njima postoji ta manjina, koja nije veća od nekih 6%; individue bez savesti sa opsesijom za kontrolom i vlašću nad drugim ljudskim bićima, koji samo fizički izgledaju kao ljudi, dok istovremeno nemaju ono što normalan čovjek podrazumijeva pod - dušom. I naravno, sve dok normalni ljudi ne preduzmu nešto u vezi s tim, sve do tada, istorija ljudskog stradanja će se neprestano ponavljati. Psihopate nemaju ljudskosti, nemaju ljudskih osećanja a da tragikomedija bude veća, često obrazuju i tzv. “elitu”. Kao dobri glumci i manipulatori po svojoj suštini, daleko su prodorniji od normalnih ljudi u hijerarhijama ljudskog društva. Tako će nas takvi deliti a onda manipulisati u meñusobne sukobe. Takvi će nam i komandovati, kad do tih sukoba doñe. Takvi će nam pretiti i kažnjavati nas ukoliko mi svojom slobodnom voljom odbijemo da učestvujemo u njima. Dokle?! Pa, - sve dok normalni ljudi ne preduzmu nešto u vezi toga. Rat se generalno može definisati kao: psiho-patološka aktivnost ljudskih bića. [Ne postoji rat bez zverstva čoveka nad čovekom (osim možda u filmovima)]. S obzirom da prema nekim procenama meñu ljudskom populacijom ne postoji više od nekih 6% psihopata, postavlja se pitanje kako je onda moguće da celi narodi ratuju jedni protiv drugih, tj. zašto se samo psihopate meñusobno ne tuku?! Odgovor na to pitanje nalazimo u knjizi Politička Ponerologija, A. Lobačevskog: kada u nekoj državi zavlada patokratija, što je prilično čest slučaj, onda ta patološka manjina na neki način uspeva da ‘inficira’ većinu normalnih ljudi svojim “psiho-patološkim materijalom”. Taj proces se naziva ‘transpersonalizacija’ (što je verovatno lepši izraz za ‘psihopatizaciju’). Ta dinamika 207

je lepo opisana u navedenoj knjizi. Tako, ako uzmemo za primer Hitlerovu Njemačku, može se reći da je samo nakon nekoliko godina vladavine patokratije, većina nemačkog naroda bila ‘transpersonalizirana’ do te mere da je poslušno sledila Hitlera koji je bio klasičan psihopata, odnosno, nemačku vladu koja su činili ljudi sličnih individua, procesom tzv. negativne selekcije. Tako su i aktivnosti koje bi se u nekom normalnom ljudskom društvu karakterisale kao zločin protiv čovečanstva, u Njemačkoj bivale pravdane ostvarivanjem životnih interesa nemačkog naroda. Nekolicina onih čija svest, verovatno usled prirodne otpornosti, nije bila ‘psihopatizirana’, dolazila je na udar ne samo patokratije nego i transpersonaliziranih individua iz svoje neposredne okoline, ukoliko su otvoreno pokazivali jedan ljudski i zdravorazumski način razmišljanja. Kod psihopatije, nema – empatije. Tako, ni psihopatiziranom čoveku a kamoli suštinskom psihopati, ne može pasti na pamet da je onaj kome on čini zlo na zahtev svog voñe ili vlade, takoñe ljudsko biće, niti on u većini slučajeva može zamisliti kako se onaj drugi oseća. On će za svoje postupke UVEK imati opravdanje.

http://www.popcorn.hr/recenzije/view/6/

U mirnim vremenima i u društvima koja nisu pod direktnom vlašću patokratije, psihopate se uzdržavaju od otvorenog nasilja i drugih kriminalnih radnji, samo zbog mogućih zakonskih konsekvenci, dok za vreme rata, njima ruke postaju odrešene. [Ovde moramo napomenuti, da za razliku od klasičnih psihopata, tzv. “narcisi” ili osobe koje pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti, nisu skloni nasilju prilikom ostvarenja svojih ciljeva i poriva (“sub-kriminalna psihopatija”), mada imaju većinu ostalih osobina koje su karakteristične za suštinske psihopate. Narcisoidi, će takoñe, otvoreno podržavati patokratiju i aktivno učestvovati u patokratskom sistemu, ukoliko se on uspostavi]. Na Balkanu se dogodila slična stvar, gde su individue sa psiho-patološkim mentalnim sklopom prvo stale na čelo nacionalističkih stranka i nacija, onda se okružili sličnim sebi i lojalnim individuama (‘negativna selekcija’), pa izvršili ‘psihopatizaciju’ naroda - a šta se kasnije dogodilo, to smo imali priliku videti. Kad su sukobi počeli, čak su i psihopate koje su bile donedavno u zatvoru, u mnogo navrata zauzimale komandne pozicije u vojnim i paravojnim formacijama. Oni su prekonoći postajali hrabri rodoljubi, patriote na braniku svoje otažbine i svog naroda. Njih su se bojali i njihovi saborci i pripadnici naroda kojeg su oni “branili,” u mnogim slučajevima čak više nego neprijateljska strana. Dakle, u slučaju izbijanja rata, psihopate koriste šansu, te zauzimaju i komandne pozicije u sklopu militarnih i paramilitarnih snaga. Iz rata obično izlaze sa bogatim “ratnim plenom” ali i kao ratni zločinci, pa čak i “heroji”. Fair-play u ratu ne postoji. On postoji samo u ratnim filmovima, gde su domaćini, naravno, ti za koje se veže čast i poštenje. Transperosnalizovana individua će za svoje aktivno učešće u ratu uvek imati “opravdanje” u skladu sa svojom nacionalnom i relioznom pripadnošću. Naravno, neki će reći: “A šta ako je drugi narod psihopatiziran a naš ne, pa nas napadnu, kao u slučaju nacističke Nemačke”?! Naravno, kad bi se takav slučaj teoretski dogodio, onda je odbrana jedino što se može preporučiti, meñutim, on se 208

teoretski teško može dogoditi, ukoliko je znanje o ovom ‘fenomenu’ dostupno čovečanstvu. Dakle, postoji i - preventiva. To znanje danas jeste dostupno ali nije rašireno, mada ‘neki’ čine sve što je u njihovoj moći da ga zataškaj. Ratna psihologija se uselila i u nase duse, razorila nasu psihicku ravnotezu i ugrozila normalno poimanje zivota. Vise niko ne ocekuje da ce kriminalci biti kaznjeni, posteni se preispituju da li ima smisla da i dalje ostanu takvi... S druge strane, puna su nam usta pravne drzave, demokratije. Kako graditi drzavu na temeljima rasturenih moralnih nacela i vrednosnih sistema? Kako ziveti u miru? Vreme je zaista takvo da se covek, ako se drzi moralnih i gradjanskih normi, oseca kao dinosaurus. Dobrota se smatra slaboscu, a tolerancija - izdajom. Ratnicke figure sa kriminalnim pedigreom su primer za identifikaciju mladima. Po porastu kriminala i njegovom usloznjavanju u nove oblike - mafijaske sprege politicara i krupnih bankara i kradje koje potresaju temelje drzave, po ucestalosti samoubistava, po porastu alkoholizma, cescem obolevanju i povecanoj smrtnosti, porastu kriminala medju maloletnicima i po nizu drugih socijalno-patoloskih pojava, mi smo bolesno drustvo, a rekacije pojedinaca su adekvatan odgovor na situaciju u kojoj se nalazimo. Obican gradjanin se oseca nesigurnim. Pravna sigurnost je mala. Pravne norme se nekad postuju, nekad ne. Nikad se ne zna gde ce grom da udari. Ipak, nisam pesimista. Verujem da ce proces koji je, na zalost, veoma lako ljude uveo u rat, ici brzo i u suprotnom smeru i da nece biti tesko ljude uvesti u mir. Ljudi su zasiceni ratom i taj iscaseni zglob polako ce se vratiti na svoje mesto.

KOJI SU GLOBALNI FAKTORI RIZIKA ZA SAMOUBISTVO? Metju Nok, profesor psihologije sa Harvarda, i Svetska zdravstvena organizacija su sproveli da sada najobimniju studiju u istraživanju suicidalnog ponašanja, u okviru koga su ispitivali faktore rizika za samoubistvo na uzorku stanovništva sedamnaest država. Učestvovalo je 84.850 ispitanika iz Nigerije, Južnoafričke Republike, Kolumbije, Meksika, SAD, Japana, sa Novog Zelanda, iz Kine, Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Španije, Ukrajine, Izraela i Libana. Pokazalo se da su faktori rizika za suicidalne misli, planove i pokušaje konzistentni u mnogim državama, te da su posebno ugrožene osobe sa mentalnim poremećajima, osobe ženskog pola, mlañe, manje obrazovane i one osobe koje nisu u braku. "Naše istraživanje sugeriše da su suicidalne misli i ponašanje češći nego što mislimo, kao i da su ključni faktori rizika za ovakva ponašanja sasvim konzistentni u mnogim državama širom sveta," kaže Nok. Meñu ispitanicima, 9,2% je izjavilo da su ozbiljno razmišljali o samoubistvu, dok je 2,7% priznalo da su nekad u toku svog života pokušali da izvrše samoubistvo. Meñutim, primećene su i razlike izmeñu zemalja u pogledu stope suicidalnih misli i ponašanja. Na primer, stope suicidalnih misli variraju od 3,1%, koliko je zabeleženo u Kini, do 15,9%, koliko je registrovano meñu stanovnicima Novog Zelanda. Ova razlika se možda može objasniti eventualnim različitim kulturnim standardima o prihvatljivosti saopštavanja svojih misli o samoubistvu drugima. Moguće je, dakle, da u zemljama sa nižim registrovanim stopama suicidalne misli naprosto nisu bile prijavljivane. Najjači faktori rizika za suicidalno ponašanje su poremećaji raspoloženja u zemljama sa visokim prihodima, dok su u zemljama sa nižim i srednjim prihodima naročito ugrožene osobe koje imaju poremećaje kontrole impulsa. Depresija se najčešće povezuje sa samoubistvom. Ipak, sa samoubistvom su veoma čvrsto povezani i poremećaji kontrole impulsa, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i anksioznost. Štaviše, pokazalo se da meñu ljudima sa suicidalnim mislima rizik od pokušaja samoubistva nije najjači kod osoba sa afektivnim poremećajem, nego je on upravo najizraženiji kod onih koji zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance i imaju poremećaje kontrole impulsa. Nalazi takoñe govore da je 29% ljudi koji su razmišljali o samoubistvu kasnije i pokušalo samoubistvo, pri čemu su se ti pokušaji uglavnom desili u toku jedne godine od pojave suicidalnih misli. Verovatnoća suicida meñu osobama sa mislima i planom je bila 56%, a kod osoba bez plana samo 15,4%.

209

ZAŠTO SAMOUBISTVO Samoubistvo nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Poneko za samoubicom zažali, poneko zaplače, a čak i oni koji su tvrdi na suze se pitaju ZAŠTO? Veoma je teško pouzdano odgovoriti na pitanje zašto ljudi u jednom času ili više puta tokom života dižu ruku na sebe, zašto i kako odluče da u jednom aktu sebi oduzmu život. Koja je to potreba da se životu okrenu leña? Definitivnog odgovora za sada nema. Sve teorije su istovremeno i pogrešne i ispravne. Zašto se neko ubija samo on to zna. Ali da bi lakše razumjeli neke od uzroka samoubistva koristićemo, u literaturi najčešće navoñenu, Dirkemovu tipologiju suicida, tzv. društvenu tipologiju suicida. Dirkem polazi od toga da uzroci suicida po svom karakteru mogu biti samo društveni. On je razlikovao tri glavna tipa suicida: - Egoistički tip suicida: čovjek je dvostruk, znači da fizičkog čovjeka dopunjuje društveni čovjek. Ako se desi da se društvo raspadne, ako ga ne osjećamo više živim i djelotvornim, ono oko nas, iznad nas i ono što postoji socijalno u nama biće lišeno svake objektivne osnove. Na osnovu te hipoteze Dirkem objašnajva veće stope suicida kod neoženjenih (bez porodice) nego oženjenih, kod protestanata nego kod katolika, veće stope suicida u društvima u raspadu nego u onima koja su socijalno integrisana. - Altruističko samoubistvo: Dok egoističko samoubistvo nastaje kao proizvod pretjerane individualizacije, odvajanje

individue od kolektivnog "JA", dotle je altruističko samoubistvo posljedica prevelike integracije, tj. integracije koja znači da postoji nešto što više vole od sebe samih. U novije vrijeme navode se grupna samoubistva pripadnika nekih vjerskih sekti. - Anomično samoubistvo: Anomija ili stanje deregulacije nastaje onog momenta kada društvo nije sposobno da usmjerava pojedinca i nad njim vrši kontrolu. To se dešava u vrijeme kriza, ekonomskih depresija ili u vrijeme ekonomskog prosperiteta. Anomičnom tipu suicida pripadaju suicidi poslovnih ljudi kao i suicidi ljudi u stanju tzv. "bračne anomije" (razvod braka, udovništvo i sl.)

Pisati o samoubistvu možda nije zahvalan zadatak, ali zatvarati oči pred podatkom da u svijetu dnevno oko 1.000 osoba izvrši samoubistvo (Hjorstjo 1986.) ne treba da nas ostave ravnodušnim. Ko? Kada? Gde? Vrši samoubistvo? Odgovor na ova pitanja bar donekle će nas približiti odgovoru ZAŠTO? Klasifikacija suicida može biti jedna od polaznih osnova za odgovor na ova pitanja. Ovi podaci upućuju na važnost prevencije pokušaja suicida to jest, da što većem broju potencijalnih samoubica bude pružena pravovremena pomoć. Mnogi misle da se samoubistvo može spriječiti ako se potencijalni samoubica na vrijeme prepozna i ako potencijalnih samoubica bude pružena pravovremena pomoć. Mnogi misle da se samoubistvo može spriječiti ako se potencijalni samoubica na vrijeme prepozna i ako mu se pruži pomoć za kojom vapi, jer suicidom se ne rješava problem nego se ostavlja drugima da ga rješavaju. Istraživanja o problemu samoubistva govore sljedeće:Polovina onih koji izvrše samoubistvo nije nikada psihijatrijski tretirano.Polovina onih koji uspjelo ili neuspjelo pokuša suicid su osobe koje pate od različitih oblika depresije. Područja koja imaju visoku stopu suicida mogu se označiti kao suicidološkim prostorima. U takva područja spadaju: Mañarska, Austrija, Danska, Slovenija, Vojvodina. Samoubistvo češće izvršavaju muškarci nego žene, ali prasuicid (pokušaj samoubistva) je češća pojava kod žena. Rizična dob za muškarce je 55 god, a za žene 45 godina života. Starije osobe daleko češće izvršavaju suicid. Svjetska Zdravstvena Organizacija naglašava da samoubistvo u mnogim zemljama postaje gerijatrijski problem. U našoj zemlji od ukupnog broja samoubica 45% su stariji od 60. godina. Ovo su godine u kojima se, zaista, preživljava kriza, ali je veoma krupna greška smatrati da sa šestom decenijom počinje kraj ljudskog života. To je samo doba pune zrelosti, kada može da se posveti posebna pažnja unutrašnoj, duševnoj strani života. Faza života u kojoj se može imati vremena za sve ono što se nije stizalo zbog "životne žurbe". Životne krize, razvojne

210

krize i životni konflikti značajno povećavaju broj samoubistava. Meñutim, krize su neophodne u procesu sazrijevanja ličnosti. Kriza je izazov i šansa. Poistovjećivanje i imitiranje životnog stila uzora i idola može biti uzrok suicida. Migracije stanovništva takoñe povećavaju suicid, jer dolazi do društvene dezorganizacije i gubitka emocionalne podrške.Hronična organska oboljenja kod pojedinaca koji nemaju podršku od bližih i društvene sredine takoñe spadaju u grupu rizičnih. U gradu je broj samoubistava veći nego na selu. Suicidolozi to objašnjavaju otuñenjem, usamljenošću, nepripadanjem koje je više prisutno u gradu. Usamljenost je sve više postala odlika savremenog života. Kalendarski i meteorološki činioci uzimaju se kao indikatori povećanja suicidalnosti. Najčešće se kao godišnja doba navode: proljeće, jesen, kišovito vrijeme, prijepodnevni sati, početak nedelje "nedeljna neuroza". Ovi argumenti imaju i psihološko objašnjenje jer nagomilana nezadovoljstva se ne rješavaju sa dolaskom novog dana, nove nedjelje ili nastankom proljeća. Nezaposlenost kao uzrok samoubistva može se svrstati u grupu anomičnih samoubistava, kada društvo nije sposobno da usmjerava pojedinca.

BRISANJE GRANICE ŽIVOTA I SMRTI Suicid je krajnje složeno, uvjetno rečeno, ponašanje koje odražava suprotne težnje i čiji ishod zavisi od relativne jačine tih težnji i od nepredvidivih činitelja. Veoma je teško pouzdano odgovoriti na pitanje - zašto ljudi u jednom času ili više puta tijekom života dižu ruku na sebe, zašto i kako odluče u jednom aktu sami sebi oduzeti život. Psihijatre zanimaju upravo ti individualni motivi želje za vlastitom smrću, psihodinamska struktura potrebe da se "životu okrenu leña".

Pojam instinkt smrti Freud je smatrao da poriv za samouništenjem predstavlja, u stvari, napad na voljenu osobu s kojom se pojedinac poistovjetio. Prema tome, suicid bi, barem jednim dijelom, imao značenje homicida, akta agresije uperenog protiv druge osobe. Ovom prilikom samo se podsjetimo - a možda i obavijestimo - da je u ranim fazama razvoja psihoanalitičke teorije agresivnost smatrana pervertiranim seksualnim nagonom ili reakcijom na frustraciju. Kasnije, nakon uvoñenja pojma instinkt smrti, Freud je u suicidu vidio oličenje tog instinkta, koji je neka vrsta opozituma drugom osnovnom instinktu: instinktu života, instinktu očuvanja žive materije. Proučavanje suicidalnih fantazama, snova u kojima se pojavljuje motiv suicida, pokazalo je da suicid ne mora uvijek izražavati poriv za uništenjem vlastitog bića u smislu vlastite negacije svog postojanja. Suicid, dinamski gledajući, može odražavati i želju za potvrñivanjem vlastite ličnosti i života uopće; on može biti, jednom riječju, u funkciji afirmacije instinkta života. U fantazijama, naime, suicid je često korišteno sredstvo da se drugi primoraju da, barem poslije naše smrti, izraze svoju ljubav prema nama i tako nas - istina, posthumno - uvjere u našu životnost i značaj. To dvostruko značenje ili dvostruka usmjerenost svake - simbolične ili realne, svjetlom jave obasjane ili u snohvatici naslućene suicidalne tendencije, očigledna je i kada individualni odnos prema suicidu shvatimo kao bitni izraz individualnog odnosa prema smrti. Ne može li se tako samoubilačka želja za smrću shvatiti ne kao želja za samouništenjem, već kao želja za dostizanjem Nirvane, za brisanjem granice izmeñu života i smrti? Pokušaj suicida bi, prema tome, mogao biti pokušaj samonastavljanja, a ne - samouništenja, fantazijsko zadovoljavanje potrebe za besmrtnošću. S druge strane, s obzirom da predstavlja akt ništenja prirodne smrti kao objektivne neminovnosti, suicid, kao 211

voljno, samoizabran put "odlaska s ovoga svijeta", može u subjektivnom prostoru ličnosti imati značenje omnihipotentnosti, trijumfa subjekta nad objektom, slobodne volje nad prirodnom nužnošću. Sažimajući, valja još jednom istaći ovu, s preventivno-terapijske točke gledišta, izuzetno važnu činjenicu: individualni motivi suicida uvijek su dvoznačni - u njima su sadržane i afirmacija, i negacija; i potreba za uništenjem, i potreba za održanjem i očuvanjem; i besprizivna odluka da se ode "ne okrećući se", i očajnički pokušaj apela, poziva u pomoć. Etiopatogeneza suicida Proučavanje suicidnog ponašanja odvija se odavno na dva različita načina, ovisno od toga da li se čin pokazuje kao simptom, odnosno tragični završetak neke individualne sudbine, ili kao jedan od značajnih indikatora patoloških zbivanja u ovom ili onom društvu. U tom drugom slučaju studij će se većinom oslanjati na statističke podatke koji se prikupljaju o općim, demografskim karakteristikama suicidnih pojedinaca neke opsežnije populacije. Ako li pak raspravljamo o samoubojstvu kao individualnom fenomenu, ne možemo a da potanko ne proučimo životni put pojedinog čovjeka, uzimajući u obzir zakonitosti dinamičke psihologije kad hvatamo onu crvenu nit koja se završava tragičnom smrću. Mr. sc. George Salebi, dr. med. http://www.zzjzpgz.hr/nzl/25/suicid.htm

POGRANIČNA PSIHOPATOLOGIJA Malo gde još u Evropi je tako, da u za sat do dva lagane vožnje tim svojim životnim ambijentom možete preći najmanje tri države, dve granice, osam puta pokazivati isprave. Granice tek što nisu popadale, Evropa se uspostavlja, a kada se uspostavi - e, tek onda nas čeka ozbiljan dijalog. „On se gradio da poštuje austrijsku vlast koja mu je dozvoljavala da iskazuje svoje ideale i vodi svoju političku borbu, onako kao što je bio privržen crkvenoj hijerarhiji koja je brinula o njegovom svešteničkom pozivu, njegovi pravi neprijatelji ostajali su Italijani koji su nameravali istom nacionalnom okupljanju u graničnom području, na kojem će uvek pobeda jedne od dveju strana biti na štetu druge”. Ovo je izvod iz najboljega romana Fulvija Tomizze, „Bolji život” (La miglior vita), a prethodna konstatacija o meñuetničkome sukobu i danas je delomićno živa, bar kao psihopatološka oznaka odreñenih nepomirljivih sentimentalista i revanšista. Ali danas je drugo vreme, vreme koje upravo nastaje, vreme stvaranja Evrope kao nad-domovine, vreme koje će ispočetka uspostaviti stvarne prilike kakve su bile u vreme npr- Austougraske ili Otomanske imperije, kada ćemo ponovo svi biti u navedenoj nad-domovini - baš kao nekada u neprežaljenim carevinama. U Umagu i Kopru 1., 2. i 3. juna održavaju se tradicionalni Susreti uz granicu „Tomizza i mi”. Uz proučavanje nasleña Fulvija Tomizze, na ovim susretima raspravlja se, svakako, i neizbežnim interetničkim, pograničnim temama. S tom namerom osnovan je Pogranični forum, na kojem se raspravlja tema iz naslova - Psihopatologija granice. Naravno, bilo bi „bolje” reći pogranična psihopatologija, ali naslov je namerno „pogrešan”. Granica je stvarnost, vrlo konkretna stvarnost. Jednom sam, tako, pošao na put sa starim pasošem i ličnom kartom, nisam prošao granicu. Zatim, jednan sam pasoš fizički uništio od čestih pokazivanja graničnim autoritetima pa sam morao slano platiti drugu, jasno - i MUP mora zaraditi. Kao i jednu ličnu kartku. Konkretnost granice malo ko u Evropi oseća kao mi balkanci, jer poput svih drugih, i mi stalno putujemo, putovati znači poslovati, komunicirati, prodavati i kupovati. Putovati znači živeti, zar ne? Ljudi uglavnom putuju svojim životnim prostorom, tako i mi sa prostora bivše Jugoslavije, ali naš se životni ambijent prostire na prostorima nekoliko država, koje dele naše parcele, kuće, groblja, roñake, ponose i poraze i pobede i patnje i počinjena i pretrpljena zlodela... Rekoh, malo gde još u Evropi je tako, da za sat lagane vožnje tim svojim životnim ambijentom moraš preći tri države, dve granice, osam puta pokazivati isprave, plus povratak; opet tri države, dve granice, osam legitimitisanja

212

(graničari i carinici). So what, reći će neko. Države su države i granice su granice i to treba poštovati. Pa i „poštujemo”. Hoću reći, eto zašto smo mi sa Balkana „drukčiji”, eto zašto smo pluralistični i euroregionalistični i plurilingvistični i multikulturalni. Jer ovde gde si sa životnim potrebama čas u jednom glavnom gradu naših državica, čas u drugom, čas u Zagrebu, Sloveniji, sarajevu, Skoplju, Podgorici itd drukčije se ne može. Pokojni istarski italijanski književnik Fulvio Tomizza, ujedno je hrvatski i slovenski pisac - jer u njegovu obimnom beletrističkom opusu (tridesetak romana i knjiga pripovedaka) brojni su likovi, uz Talijane, Hrvati i Slovenci, rekao bih i u pravilu pozitivni likovi. Stoga, eto, Projekt Tomizza, zamišljen kao locus cooperandi, u čijemu sastavu obnavljamo i razvijamo najpre njegov opus, zatim njegov hodočasnički, bezmalo, heredus jer celoga života dolazio bi „kod nas” na svaki poziv, još radosnije nego u Rim, Beč, Frankfurt ili Oslo, i pripovedao i propovedao convienzu, suživot. Granice tek što nisu popadale, Evropa se uspostavlja, a kada se uspostavi - e, tek onda nas čeka ozbiljan dijalog, o kojemu samo već pre dvadestak godina pisali naše večno koliko i paradigmatično pitanje: Tko smo, što smo i kuda idemo ... Tek „evropeizirani” moći ćemo bez predrasuda potražiti odgovore na ta pitanja.

TOTALNA KRIMINALIZACIJA DRUŠTVA I TERET GLOBALIZACIJE! 1.

Kako (kvalitetnije) komunicirati sa svojim detetom? I 2. Literatura

"Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesrećan je taj da ne zahtevaš da budeš vrlo srećan." Arthur Schopenhauer

Još je bivši režim ustoličio totalnu kriminalizaciju našeg društva kao prateću pojavu raspada bivše Jugoslavije.Jasno je da su režimi promenljivi,a da celu igru vode tajne službe.Tako je nastao i ovaj novi”demokratski” režim, čiji lideri nisu mogli kao opozicija deset godina da sruše despota. Svañali su se svañali,i tek kad je narod “probio na masu”, a dolari finansijera pristizali u džakovima, onda su se ”složili” i tako su uz pomoć naroda došli na vlast. Sada je jasno da je narod bio naivan i verovao da su došle promene. “Demokrate” su samo još više produbile kriminalizaciju društva u kome ima najviše “sitnih kriminalaca”,odnosno običnih grañana koji su ostavši bez posla, bili primorani da se bave sitnim švercom ne bi li tako sebi i porodici obezbedili goli život…preživljavanje! Tako su mnogi pošteni radnici, pa čak i inžinjeri morali teška srca da preñu preko svojih čvrstih moralnih vrednosti i da tako u duši poniženi, jurcaju od buvljaka do buvljaka i da strahuju da će biti uhvaćni… Normalno…kriminlani režimi su to tolerisali,jer su i sami kriminalni i vodili su celu igru! Da to nisu tolerisali došlo bi do velikog haosa u zemlji,jer kako će masa nezaposlenih i onih koji su naglo osiromašili “programiranom” i nezabeleženom hipoerinflacijom u svetu, da zarañuju za hleb..? Ili da ih pustiš da švercuju, ili da pljačkaju…uñeš u prodavnicu i uzmeš šta ti treba. Naravno da je ovaj prvi izbor bolji… Meñutim, u celoj ovoj priči… pravi i jedini kriminalci su naši političari svih stranačkih “boja”!! Oni,u tom sivilu,jednim “migom” zgrću ogromne svote novca putem mita i korupcije, a i zloupotrebom svog položaja pljačkaju i otuñuju narodnu i državnu imovinu, a ceo taj process zovu “privatizacij”…! Normalno, to rade za odreñenu “nadoknadu”, za “poznatog kupca”. Jedan moj prijatelj, vrsni ekonomista, rekao je da što se tiče crnog tržišta… na buvljake i sitan šverc odpada oko 5-6 % ukupnog “prometa”, ostalo je namenjeno samo za “vrhunske igrače” u državnim institucijama i tajkune, male i velike. Sitne poslove su prepustili većini grañana, a za sebe su obezbedili najprofitabilnije: švcerc droge, nafte, cigara, trgovinu sa ljudima, ljudskim organima i šta sve ne… A svakako,… njihov najomiljeniji posao je ”privatizacija”…! U tom “zatvorenom krugu”… naravno da najviše stradaju sitni šverceri, kad milicija reši da im oduzme robu, a režim tako stvara iliuziju da se “nešto radi”, a njihovi “poslovi” ostaju nekažnjeni, jer su ko hobotnica svoje pipke razasuli u svim institucijama, tužilaštvu, sudstvu i mogu mirno da “razrañuju” svoje poslove! Kažu: ”uñeš, izañeš i 213

gotovo…” Imao sam jednog pošternog i časnog prijatelja koji je bio primoran da se bavi sitnim švercom, jer bio je jedini hranioc petočlane porodice, a niko ne radi. No, sudbina mu je bila tragična! Posle 5-6 godina mučenja i ponižavanja i borbe za goli život.. uhvatila ga je policija i oduzela svu robu koju je kupio da bi je preprodao… U toj njegovoj robi bila je sva njegova muka ,“sav život!” Kad mu je milicija oduzela robu, za par sekundi je dobio srčani udar i preminuo na putu do bolnice !! A do bolnice ga je vozila ista ta milicija koja mu je oduzela robu…!? Život ume da piše velike tragedije…!! Pre nego što su mu oduzeli robu, moj prijatelj je molio i kukao da to ne urade, pa čak i od muke zaplakao, pričao mi je jedan naš zajednički prijatelj, svedok tog dogañaja..! Ali ne…! Suze više ne pomažu..!!!

http://www.siol.net/Gospodarstvo/2009/08/Gre_globalizacija_h_koncu.aspx

Postavljanje se pitanje da li je priklanjanje autoritetu pokusaj da se izbegne suocavanje sa vlastitom odgovornoscu zbog saucestvovanja u jednoj politici? Moze li se time objasniti i velika podrska ovdasnjem rezimu u najnovijem naglom zaokretu od ratne ka mirotvornoj opciji? Postoji puno ljudi koji su neostvareni, frustrirani, okolnosti su takve, pocev od nezaposlenosti do rata, koji su skloni da ucestvuju u vrlo fanatizovanim grupama(nekad bandama), u ratu paravojskama koje su nicale na sve strane. Mnogo je takvih mladih ljudi koji bi se najslikovitije mogli okarakterisati recima jednog psihologa : "Ja kao pojedinac osecam se kao crv. U grupi sebi slicnih osecam se kao div". U tim grupama oni zadovoljavaju potrebu za samopostovanjem, narcizmom. U grupi su ti ljudi spremni da urade ono sto nikada kao pojedinci ne bi ucinili. Odgovornost za ono sto urade prenose na grupu kao celinu ili na vodju. To objasnjava i mnoge surovosti u ratu na bivsim jugoslovenskim prostorima.

KOMPJUTERSKA ZAVISNOST –Još jedan problem današnjeg društva Pojava kompjuterske zavisnosti je samo još jedan problem današnjeg društva. Ljudi su od davnina počeli zavisiti od nečega, bio to rad na njivi ili odlaženje na posao, sve su to stvari i delatnosti koji su bile potrebne čoveku da preživi, da se prilagodi. Za čoveka koji iz nekog svog zadovoljstva ide da peca svakoga dana u šest ujutru, kome nije teško da ustane tako rano, koji naprosto to voli da radi, ne može se reći da je opsednut ili zavistan od toga šta radi. Vremenom se stvara navika kod te osobe, koja postepeno može prerasti u zavisnost. Zadovoljstvo može predstavljati i posao kojim se bavite (što bi u suprotnom bilo besmislenobaviti se onim što nevolite). Naprimer: muzičar voli da sluša muziku, ona ga ispunjava, pruža mu nadahnuće i čini ga celim. Isti taj muzičar ne može da se odrekne slušanja muzike, jer je to postalo sastavni deo njegove ličnosti, njegove svakodnevice. Jednom rečju, naviknut je na muziku, zavistan je

214

od nje Naravno, ovo je samo jedan od blažih (i bezazlenijih) primera zavisnosti kod osobe, koja naravno varira u ozbiljnosti i opasnosti, kako po zdravlje, tako i po okolinu. Primera ima mnogo: zavisnost od alkohola, droge, kocke i drugih zala ovoga sveta. Nažalost one jedu živote, kako mladih tako i starih ljudi, a da žalost bude još veća, oni ne samo da sebe uništavaju već i svoju okolinu. Broj osoba koje su zavisne od ove sprave iz dana u dan povećava. Iako mu u današnje vreme pripada važno mesto u nauci i unapreñenju ljudskog života, kompjuter može da izazove i niz neprijatnosti.. Po nekima je otkriće kompjutera najveće otkriće u 20. veku, iako su u tom veku otkriveni i antibiotici koji su mnogim ljudima spasli život, pa se vodi spor izmeñu onih koji se bave tehnologijom i onih koji se bave medicinom, oko toga šta je veće otkriće. -Kompjuter i psihološke posledice kod dece Predugo sedenje deteta za kompjuterom može da izazove njegovu preteranu okrenutost ka samom sebi, da dovede do smetnji u komunikaciji sa okolinom i vršnjacima. Igranje na kompjuteru ne podstiče maštu. Ono, putem video igrica, daje detetu već gotovu priču, gotove igre, pa je dete tako samo pasivni akter u toj igri. Sve vam je unapred napravljeno i vi morate da se prilagodite kompjuterskom programu, da ga sledite. Na taj način dete ne razvija lokomociju (pokrete), nema nikakve improvizacije u toj igri, a baza svake igre su upravo mašta i improvizacija. To znači i supresiju, potiskivanje mašte i kreativnosti i slobode u toj mašti i kreativnosti. -Kompjuter i psihološke posledice kod odraslih Kod ljudi koji su introvertni, povučeni, zatvoreni, koji imaju problem u komunikaciji, kompjuterska komunikacija može da bude dobra samo kao inicijalna kapisla da bi se

komunikacija uspostavila. Meñutim, najčešće se dešava suprotno: i ono malo komunikacije koja se zbivala izmeñu zatvorenih osoba sa njihovom okolinom biva svedeno na minimum ili se potpuno gubi. Jer, takve osobe sada, preko interneta, mogu da imaju sve: da četuju, da imaju internet seks, da putuju, da surfuju, bez ikakve odgovornosti, odnosno bez ikakve mogućnosti da budu razočarane, povreñene, ostavljene, bez ikakve potrebe da proñu kroz ritual izlaska. Jer, svaki ritual izlaska ima odreñene bitne elemente: strepnju, spremanje za izlazak, oblačenje, friziranje, šminkanje, brijanje (u zavisnosti od pola osobe), zatim sledi prvi susret sa odreñenom osobom, pa želja da se uspostavi vizuelni kontakt, pa da se nešto lepo kaže, da se oseti telesna bliskost sa nekim (reč je o blizini i fluidu koji struji izmeñu ljudi), što je sve nabijeno energijom koja je strašno važna i lekovita. Upravo od toga postoji strah.

Kao i u svakoj neurozi, čovek bira prečice, izbegava sve što bi mu moglo doneti nekakvu nelagodnost. Te nelagodnosti u internet komunikaciji nema, to je, u stvari, podražavanje totalno neurotskog tipa komunikacije i opštenja sa svetom i životom. Dok četujete, nemate pojma kako onaj drugi izgleda, o toj osobi ništa ne znate i upuštate se u komunikaciju koja traje onoliko koliko vi hoćete. Onog trenutka kad vi to nećete, možete da se isključite. U realnom životu, u kojem su prisutni ljudi od krvi i mesa, gde su prisutna osećanja, ne možete tako lako da se isključite. Savremeni svet je užasno dinamičan i prepun otuñenja (o kojem su prvi govorili psiholog Erih From i sociolog i filozof Herbert Markuze, šezdesetih godina 20. veka). U tom svetu otuñenja, velikog rada i zauzetosti, komunikacija meñu ljudima je teška i svedena na minimum. I, da bi se pronašla prečica u komunikaciji, kompjuteri su brži, «zgodniji». Ali, na način koji je potpuno pogrešan, jer je nerealan, vrituelan. Stoga je internet zavisnost, zavisnost od nečega što je nestvarno. Ona nije dobra. U tome leži velika zamka kompjuterizacije društva, u smislu kompjuterizacije ljudske komunikacije i psihologije. Email je izvanredan, to je brz način pisanja pisama, ali on ne sme da postane jedina i dominantna komunikacija meñu ljudima. Početkom devedesetih se javila sintagma «internet widow» («internet udovica»). O čemu je, u stvari, reč? Kad se u porodici nabavi kompjuter, muška glava porodice počinje da se bavi njime, upoznaje programe, «visi» na internetu po ceo dan ne obazirući se na porodicu. Supruga je, zbog toga, bila kao «bela udovica», odnosno «internet udovica», jer je muž bio «oženjen kompjuterom» i provodio vreme na internetu.'' Ovo je primer osobe, kojoj je posao testiranje kompjuterskih igara.

215

Bežanje od stvarnosti Mnogi ljudi (uglavnom mladi, starosti do 20-25 godina) koriste računar radi zabave (igranje komjuterskih igara). Istraživanja pokazuju da je prosečno vreme, izgubljeno tokom igranja oko 2 sata, što u suštini nije mnogo, ali treba uzeti u obzir i onaj broj ljudi koji provodi više časova ispred kompjutera. Kroz komjutersku igru, osoba koja je igra, može da se prebaci u virtuelni svet. Ovo funkcioniše na vrlo jednostavan način. Putem čula (vid, sluh) i interakcijom, igra osobi daje kompletan doživljaj realnog života (kod nekih igara totalno suprotno-imaginarno). Daje mu priliku da odluči šta će, kada i kako će da utiče na nju. Već ovde nestaje granica sa stvarnošću. Osoba se uživljava u svoj virtuelni lik, doživljava njegove neuspehe kao svoje i kroz nizove burnih reakcija proslavlja virtuelni uspeh. Igre su konstruisane tako, da sa progresijom raste i težina igre. Ovo zahteva i povećanu okupiranost individue nad igrom, samim tim i više vremena za provoñenje nad njom. Internet zavisnost - zavisnost od interneta liči na svaku drugu bolest zavisnosti!

“Zavisnost od interneta liči na sve druge bolesti zavisnosti!!! Sličnost izmeñu zavisnosti od supstance, i zavisničkog ponašanja u koje spada i “zavisnost od interneta” ogleda se u tome da i jedno i drugo prouzrokuje žudnju, povećavaju toleranciju i izazivaju apstinencijalni sindrom (kod interneta je u blazem obliku) i imaju visok potencijal ka recidivu. Slika zavisnosti od interneta ogleda se u sledećim znacima: -Problemi na poslu i meñuljudskim odnosima -Zapostavljanje prijatelja, porodice i poslovnih ili ličnih obaveza i odgovornosti -Povlačenje "u sebe" kada nije na internetu -Nervoza, razdražljivost kada naglo prekine korištenje interneta -Ostajanje online mnogo duže nego što je to zaista i potrebno -Laganje (minimiziranje ili negiranje) o vremenu provedenom na internetu -Drastično menjanje načina života povezano sa većim trošenjem vremena na internetu, i opštim smanjivanjem fizičke aktivnosti -Zanemarivanje sopstvenog zdravlja -Spavanje je podreñeno potrebama korištenja interneta -Imaju obsesivne misli o internetu -Osećaj da je internet jedini njihov prijatelj -Osećaj da je internet jedino mesto gde se osećaju dobro i

gde se drugi odnose dobro prema njima -O interentu razmišljaju i kad nisu na internetu -Troše puno novca na internet -Favorizuju virtualne prijatelje u odnosu na stvarne -Mnogo manje vremena provode na drugim “ovozemaljskim uživanjima” -Imaju osećaj krivice zbog korištenja interneta -Često lažu prijatelje o vremenu provedenom on line, a često i krijući idu na internet -Ne mogu da kontrolišu vreme koje provode na interenetu ili kompjuteru -Postaju nervozni ako bar jednom dnevno ne provere mail -U toku rada na kompjuteru ne koriste pauze -Ne mogu da budu kritični u vezi svog preteranog korištenja kompjutera i interneta sa napomenom da vreme, samo po sebi nije indikator zavisnosti

Neko ko zbog posla ili edukacije, sate i sate provodi uz kompjuter, ne može se proglasiti zavisnikom. Posledice zavisnosti (postoje kriterijumi za odreñivanje zavisnosti) su velike i teške od zdravstvenih (telesne, psihičke), preko socijalnih, porodičnih, pa do profesionalnih. I pored visokog potencijala za razvijanje zavisnosti, internet je neophodan alat u rukama savremenog čoveka. Zbog toga je neophodna edukacija korisnika kako bi na najbolji mogući način sačuvali svoje zdravlje i bezbrižno koristili blagodeti interneta, ali na jedan racionalan način.”Važno je sačuvati zdrav stil života! - a samim tim i zdravlje. Nažalost osuñeni smo na život u 21. veku. Tehnologija se razvija neviñenom brzinom, mašine zamenjuju ljude na svakom koraku ostavljajući rezultat u vidu broja nezaposlenih koja se graniči sa svetskom tragedijom. Ko zna? Možda će za 15-20 godina sve ovo biti smešno nekom tamo IT stručnjaku. Roboti će šetati ulicama, biti usvajani i vodiće se o njima velika briga, veća nego o nama samima. ''Bićemo svedoci sopstvenog uništenja'' kako veli apokaliptični film Terminator 3. Sami smo krivi za ono što stvorimo. Niko nije kriv, a opet, svi jesu, za mali deo koji preživljavamo. Surovo zvuči, 216

ali da nije sad ovog kompjutera, ovaj rad ne bi ni postojao. Možda ga nikada ne bi ni napisao. Ovako, ostaje za neke buduće ljude, nadam se svesnije i one koji će razumeti sve ovo. *Hranisavljević Vuk 64/2005 Fakultet za Poslovnu Informatiku Univerzitet Singidunum (katedra za sociologiju) Projektni zadatak, Beograd, Decembar 2005. http://209.85.129.132/search?q=cache:7UUGOVEIs3sJ:www.crnarupa.singidunum.ac.yu/ARHIVA/godina%25202005%252 0-%25202006/FPI/Predmet%2520Sociologija%2520-%2520prof.%2520dr%2520Snezana%2520PantelicVujanic/projektni%2520zadaci%2520iz%2520Sociologije/finish/zavisnost%2520od%2520racunara/Kompjuterska%2520zav isnost.doc+POJAVA+PATOLO%C5%A0KOG+KORI%C5%A0%C4%86ENJA&cd=4&hl=en&ct=clnk&client=firefox-a

PSIHOPATOLOGIJA MOBILNE TELEFONIJE Mobilni telefon je postao "lek" za nedostatak osećaj sopstvene vrednosti koji simbolikom odsutnosti ili prisutnosti zvonjave ozbiljno narušava osećaj sigurnosti u sebe i svoje vrednosti. Ljudi koji ne znaju ugasiti mobilni govore da s njima i njihovim identitetom nešto ozbiljno nije u redu Mobilni svakako ne provocira nove patologije, već samo na jasniji iznosi način na svetlo one već postojeće. Što reći: doñete u pozorište - zvoni mobilni, doñeš na misu - opet zvonjava mobilnog. Nema mesta ni dogañaja, od izložbi do prezentacija preko predavanja, da ova prokleta sprava ne remeti dogañaj. Ali, nije kriva tehnika, dakako, krivi su imbecili koji ih zbog patoloških razloga plaše da ugase. Sveprisutna zloupotreba terora mobilnog svedoči o ozbiljnom poremećaju ličnosti koji možemo sažeti u reć infantilizam, a sastoji se od nedostatka autonomije, zrelosti. "Premda mi je mobilni stalno uključen, niko me ne zove, dakle, ja nisam niko i ništa". Ili obrnuto. "Mobilni mi stalno zvoni, ja sam neko i nešto". Oba ponašanja ukazuju da je mobiilni postao "lek" za nedostatak osećaja sopstvene vrednosti koji simbolikom odsutnosti ili prisutnosti zvonjave ozbiljno narušava osećaj sigurnosti u sebe i svoje vrednosti. Ljudi koji ne znaju ugasiti mobilni telefon govore da s njima i njihovim identitetom nešto ozbiljno nije u redu te da su zreli za psihološki (ili psihijatrijski) tretman. Čisti infantilizam, jer im poput deteta nedostaje autonomija, te ako ne čuje u blizini glas majke, dete zapada u teskobu i plać - na isti način reaguju odrasli mobitelomani ako nema glasa sa mobilnog. On je u ovih infantilaca surogat za majku koja svojom prisutnošću/odsutnošću u dece budi sigurnost/teskobu. Pupčana vrpca S druge strane, budući da detinjstvo ne poznaje samo zavisnost od majke nego i iluzorni osećaj svemoći kojim dete kompenzuje zavisnost od odraslih koji mu pomažu da raste, tako je i s mobitelomanima. Naime, mobilni daje infantilni osećaj svemoći, prevlasti i kontrole nad osobama koje su nam važne ili nas interesiraju. Oni omogućuju da u ih svakom trenutku dobijemo, da saznamo gde se nalaze, što rade, s kim se druže. Ako nismo zvani (teskoba), onda zovemo i kontrolišemo kako bismo smirili (teskobu), a zavisnost kompenzujemo osećajem svemoći koji pruža tehnika. U ime "ljubavi", "prijateljstva" ili "posla" pretvaramo se u privatne inspektore tuñih života. Opet, kao i kod prvog slučaja kad smo (ne)zvani, u korenu potrebe za nepotrebnim zvanjem drugih (što radiš, kak' si, samo da te čujem, ili se izmisli neki drugi razlog) stoji ozbiljni nedostatak lične autonomije i sigurnosti, koja vodi do poziva s redovno paranoičnom motivacijom. Sve to što nam se svakodnevno dogaña bilo je dovoljan razlog psihoanalitičaru Lucianu Di Gregoriju da svetu ponudi prvu studiju o toj temi pod naslovom "Psicopatologia del cellulare". Mobilni nije "kriv", on samo otkriva koliko su ljudi nesposobni za distancu, za odsutnost, za samostalnost, pri čemu je on postao perverzno sredstvo koje ima pupčana vrpca u prenatalnom periodu. Mobiteli umesto relikvija I zato smo stalno ukopčani, spojeni, dostupni jer ne znamo ko smo, što želimo, a što ne, izgubljeni na tržištu javnosti i tuñih procena, s nesposobnošću za samoću i autonomni život - u epohi koja veliča vrednosti individualizma i radikalne autonomije koje je moguće naći tek u nadobudnim manifestima (neo)liberalnih iluzija i utopizama, kojih je mobilni najbolji dekonstruktor i raskrinkavač. Proces infantilizacije (Bruckner, Finkielkraut) koji je sukus svih postmodernih patologija ličnosti više nije čutljiva rana, već doslovce "zvoni" na sva zvona. I tako, dok

217

se na Zapadu i kod nas pišu peticije po gradskim kvartovima protiv zvonjave crkvenih zvona koja autonomnim, zrelim i emancipovanim grañanima (deci francuske revolucije) remete san, javni red i mir, zvona mobilnog telefona ni izbliza ne izazivaju takav društveno-politički angažman da bi se pisale peticije, uticalo na zakonsku regulativu. Razumljivo, crkveni zvonici su ipak "relikti prošlosti", nemaju više što reći čoveku koji je sve svoje nade u spasenje i sigurnost stavio u ruke čipova, pri čemu zvonjava (kao ona crkvena nekada) više nema smisao sećanja (teološki - anamneze), već prokletog zaborava sebe i sopstvene dezorentiranosti, praznine i nesigurnosti. I zato mobilni telefon, logično, umesto svetih sličica ili svetačkih relikvija, nosimo neprestano "upaljene" u džepu. Ko zna, možda bi trebalo napisati nova evanñelja prilagoñena eri globalne infantilizacije s lajtmotivom: "Ako ne postanete kao deca, nećete ući u kraljevstvo mobilne telefonanije!" Naučni odbor EU o štetnosti mobilnog telefona za zdravlje Mobiteli vjerojatno ne povećavaju rizik od raka, no posljedice njihove dugotrajne uporabe i utjecaj na djecu tek treba razjasniti, ocijenio je znanstveni odbor EU-a koji proučava nove rizike za zdravlje. Odbor Europske komisije revidirao je svoje mišljenje iz ožujka 2007., uzimajući u obzir rezultate novih istraživanja objavljenih u meñuvremenu. Više od dvije godine poslije, odbor je ocijenio da se još ne zna dovoljno o posljedicama dugotrajna korištenja mobilnih tehnologija (GSM, Wifi). Što se tiče izloženosti poljima radijskih frekvencija koje emitiraju mobiteli, odbor je zaključio da ona "vjerojatno ne povećavaju rizik od raka kod ljudi." Ali kao i 2007., ističe da je znanje o posljedicama dugotrajna korištenja tih tehnologija i dalje slabo, "jer se vrlo malo ljudi koristi mobitelima dulje od 10 godina." "Budući da je izloženost ljudi tim poljima obično kraća od vremena razvoja nekih vrsta raka, dodatna istraživanja potrebna su kako bi se utvrdilo može li mnogo dulja izloženost (puno više od 10 godina) tim telefonima povećati rizik od raka", smatra odbor.

MoH/PlivaZdravlje

Premda nedavna istraživanja "nisu dokazala da polja radijskih frekvencija utječu na ljudsku ili životinjsku reprodukciju i razvoj", odbor ipak ističe da su "informacije o mogućim posljedicama za djecu ograničene". Odbor je razmotrio i rizike od polja niskih frekvencija, koja emitiraju dalekovodi. S obzirom na mali broj novih istraživanja, ostaje pri svojem stajalištu iz ožujka 2007. da su ta polja "potencijalno kancerogena i da bi mogla pridonijeti porastu učestalosti leukemije u djece." "Neke nove epidemiološke studije upozoravaju na moguć porast Alzheimerove bolesti zbog izloženosti tim poljima", navodi odbor, pozivajući na daljnja istraživanja tih polja.17.04.2009 MoH/PlivaZdravljehttp://www.moh.hr/hr/zdravlje-za-sve/arhiva/

Oprezno s mobilnim telefonima Dvadesetak naučnika i kancerologa uputilo je u Parizu poziv na opreznije korišćenje mobilnog telefona, pošto još uvek nema konačne potvrde o njegovoj neškodljivosti za zdravlje, posebno dece.

218

Potpisnici apela meñu kojima su, uz francuske lekere, jedan Talijan, Holanñanin i Amerikanac, daju preporuke kako se zaštititi u očekivanju iscrpnijih istraživanja.

No više novijih istraživanja koja se još moraju proširiti, upozoravaju na mogućnost "slabog" rizika za zdravlje koji je povezan sa čestom uporabom mobilnog kroz duže vremenski period (više od deset godina). Naučnici koji su potpisnici apela kod uporabe mobilnog preporučuju pridržavanje nekoliko pravila: deci do 12 godina ne dozvoliti da ga koriste, osim u izuzetnim slučajevima; tokom razgovora držati mobilni na udaljenosti većoj od jednog metra od tela i uključiti 'spikerfon' ili koristiti hands-free opremu ili slušalicu; što je više moguće izbegavati nošenje relefona u džepu, čak i kad je ugašen. Tekst isto preporučuje da se radije komunicira slanjem SMS-poruka i da se izbegava uporaba telefona na područjima gde je signal slab, kao i pri brzoj vožnji automobilom ili vozom Mnogi stručnjaci u svetu već niz godina upozoravaju na prekomernu uporabu telefona meñu decom, budući da se njihov nervni sistem razvija i zato je osjetljiviji na zračenje telfona. Početkom januara 2008. godine dve francuske organizacije za zaštitu okoline zatražile su od francuskog ministarstva zdravstva da zabrani prodaju mobilnih telefona namenjenih deci. Ministarstvo nije odgovorilo na zahtev, ali je pozvalo roditelje na oprez, uz obrazloženje da se rizik za njihovo zdravlje "ne može potpuno isključiti". Datum: 19.06.2008 I Autor: MoH/Hina, http://www.moh.hr/hr/zdravlje-za-sve/arhiva/

ROBOTIKA KAO NAŠA SUDBINA? 1. Od oduševljenja do razočaranja; 2. Razvoj kompjutera pogoduje razvoju robotike; 3. Industrija zabave prelomna za upotrebu robota i 4. Koliko smo podložni reklamama? „Zabava je sreća onih koji ne mogu da mislie” P.A.K de Bombarše

Njegovo ime je Aibo. Vaša deca će se igrati s njim, a kada se vratite s posla, trčat će vam ususret i mahati repom. No umesto da mu bacite kost ili date kuvane ñigerice, na kraju dana čete ga uključiti u struju. Razlog - Aibo nije pravi pas, već jedan od predvodnika novog trenda malih robota koji vladaju svetskim zabavnim šundom Aibo, Poochi, Tekno, Rocket the Wonder Dog - sve su to veštački kućni ljubimci. Je li to slikovit pokazatelj dehumanizacije i dekadencije zapadnog sveta ili nezadrživog napredovanja robota, koji iz fabričkih hala polako ulaze u naše domove? Od oduševljenja do razočaranja Tokom dvadesetog veka, čovečanstvo je u svom odnosu prema tehnologiji prešlo put koji bi se najlakše mogao opisati spiralom - od početnog neprepoznavanja prešlo se na oduševljenje, nekritičke

219

aklamacije, prema otkrivanju loših strana i razočaranju. Skoro bi se identična priča mogla ispričati za istoriju razvoja robotike. Od nastanka samog pojma, razvoja ideje, preko prerastanja robota u svojevrstan naučni, medijski i socio-psihološki kult, deo velikog zamiranja u osamdesetim, u osvit novih tehnologija. Izuzetan razvoj informatike, komunikacije i biotehnologije, te implikacije koje su imali na naš svakodnevni život, bacile su vesti o robotima na margine percepcije javnosti, u stručne tehnološke časopise i u getoe specijalizovanih naučnih laboratorija. Ograničenja koja su kočila masovnu proizvodnju bila su brojna - neodgovarajući materijali, skupoća komponenti, nedovoljna razvijenost pojedinih delova, a pre svega mala mogučnost obrade podataka na tadašnjem stepenu razvoja kompjtera. Tek je prevladavanjem nekih od ograničenja počeo uspješan pohod robota u industriji, gñ e potvrñuju svoju vrednost sve do danas. No, nove bi tehnologije koje su prvobitno doprinele smanjivanju zanimanja javnosti za robote, mogle biti i glavni pokretać novog talasa zanimanja za njih. "Videt čete u skoroj budućnost puno robota", tvrdi Brian Friedman, direktor specijalizovanog fonda za financiranje robotičke tehnologije "Revolucija koja je konceptualizirana u sedamdesetim i osamdesetim godinama postaje realnost u 2005." Razvoj kompjutera pogoduje razvoju robotike Da to nije tek puka želja pojedinca potvrñuje i nedavno istraživanje UNECE (Komisije UN za Evropu). U njemu se tvrdi da, premda je u čitavom svetu do 1999. godine prodato samo 3000 robota za rad po kućama, predviñanja govore da će do 2003. godine taj broj porasti čak do 290.000. Stručnjaci smatraju da je upravo sada vreme kada je zbri napretka u raznim tehnologijama blizu one kritične mase koja bi mogla dovesti do naglog razvoja robotike. "Skoro eksponencijalan razvoj kompjtera je prelomna tehnološka inovacija koja bi mogla pomoći njihovom razvoju", kaže Shai Abrams iz izraelske kompanije Friendly Robotics. "Broj tranzistora koji je moguće ugraditi na mikroelektronski čip se udvostručava svakih godinu i po, a od kraja osamdesetih do kraja devedesetih procesna moć kompjutera je porasla za hiljadu puta." nMaterijali prostaju sve čvršći i laganiji, a baterije sve trajnije. Za snalaženje i navigaciju roboti trebaju specijalne komponente koje sadrže ultrazvučne ili infracrvene daljinomere, posebne senzore i servomotore. Svi ti ureñaji koji su se nekad eksperimentalno izrañivali u laboratorijima, danas postoje u proizvodnim programima raznih kompanija i ne samo da su daleko dostupniji, nego su i jeftiniji od nekadašnjih. Ekonomska isplativost je takoñer ne najmanje važna stavka kada se razmatra sadašnjost i budućnost robotike. Industrija zabave prelomna za upotrebu robota

Kakva je budućnost robotike i kakav će biti njen uticaj na naše svakodnevne živote? Zasad tržište robota kao kategorije robe široke potrošnje skoro da i ne postoji. No, imena velikih kompanija kao što je Sony ili Honda koje ulažu u razvoj naizgled neisplativih proizvoda dovoljno govore o činjenici da ne mogu dopustiti da ostanu na repu dogañaja. Cinici će cprimijetiti da maleni Aibo robopas svakako nije zastraš ujući početak ulaska robotike u naše kuće,ali.

PSIHOPATOLOGIJA I EKOLOGIJA ŽIVIMO LI U BOLESNOJ ZGRADI? „Čovek je ovladao prirodom, pre nego što je naučio da vlada sobom” A. Švajcer

Bolesna zgrada je ona u kojoj se više od 20% osoba koje borave u njoj žale na zdravstvene smetnje: umor, glavobolju, crvenilo i suzenje očiju, nadražajni kašalj, svrbež kože, manjak

220

koncentracije, depresivno raspoloženje, promenu osjaja mirisa, a svi ti simptomi prestaju kada se napusti zgrada. Simptomi su nespecifični, uobičajeni za različita zdravstvena stanja, a za postavljanje dijagnoze važna je rasprostranjenost simptoma meñu osobama koje borave u odreñenoj zgradi i povezanost s vremenom koje se provodi u njoj. Izvori zagañenosti, nečistoće i okolnosti koje pogoduju nastanku sindroma bolesne zgrade Pre 70-ih godina stambene i poslovne zgrade bile su većinom prirodno provetravane. Potreba štednje energije postakla je, a tehnološki napredak omogućio da se zgrade zatvore za spoljnji dotok svežeg vazduha i obezbede mehaničkim sistemom ventilacije koji je doveo do porasta zagañenja unutrašnjeg, odnosno zatvorenog prostora. U gotovo polovini zgrada nedovoljno provetravanje i loš kvalit vazduha odgovorni su za nastanak zdravstvenih smetnji koje upućuju na SBS (Sick Building Syndrome). Pritom važnu ulogu ima nestručno grañenje i loše održavanje zgrade i nemogućnost nadzora fizičkog okruženja. Suvremeni gradski čovek provodi i do 90% vremena u unutrašnjem prostoru stana, poslovne zgrade ili škole, prevoznog sredstva, zgrade za trgovinu, razonodu ili zavabu, a mala deca, stari ljudi i bolesnici koji su osetljiviji na nečistoću, često i više Kvalite vazduha unutrašnjeg prostora važna je i zbog toga ato što je respiratoerni sistem glavni put ulaza nečistoće u telo, a ljudskom je organizmu na dan potrebno desetak puta više vazduha nego vode i hrane. Izloženi smo sve većem broju otrovnih jedinjenja u vazduhu (više od 700 000 u ljudskom okruženju), ali malo znamo o zaštiti i prevenciji i nismo skloni promeni ponašanja. Štoviše, atmosfera kojoj ne vidimo granice, u uporeñenju sa vazduhom koji nam je tokom dana potreban, stvara osećaj da se u vazduhu mogu ispuštati velike količine štetnih sastojaka. Nažalost, često to i činimo. Izvori kemijskih zagañenja su i grañevinski materijal, boje, lepila, rastvarivači, kozmetika, lekovi, sredstva protiv insekata i sl. Posebno su opasni materijali čijom razgradnjom nastaju respirabilne čestice promera manjeg od 3 mikrona koje dopiru do najdubljih dijelova respiratornog trakta (azbest, staklena, kamena i mineralna vuna, metalna, organska i papirna prašina, pelud). Biološki uzroci zdravstvenih smetnji ili bioaerosoli sićušni su živi organizmi ili njihovi delovi raspršeni u vazduhu: bakterije, virusi, plesni, grinje, gljivice, mikotoksini. Uz kemijske i biološke faktore važna su i nepovoljna fizička svojstva unutrašnjeg okruženja: toplotna neudobnost (zavisi o temperaturi vazduha, relativne vlažnosti i stope protoka vazduha) buka, veštačka osvetljenost (izloženost fluorescentnom svetlu može izazvati smetnje vida zbog bleskanja, a proučavaju se i mogući dugotrajni efekti na kožu), te zračenje. Izloženost elektromagnetskim poljima u porastu je zbog uporabe brojnih vrsta veštačkih izvora elektromagnetskog zračenja, uključujući najsuvremenije elektroničke ureñaje (radar, sateliti, mobilna telefonija) te se govori o "elektromagnetskom zagañenju" okolne, a posebna se pažnja posvećuje nadzoru mogućih štetnih efekata zračenja na reproduktivni sistem, karcinogenezu i nervni sistem. Neudobnost unutrašnjeg prostora može biti posledica narušenog odnosa i broja vrlo reaktivnih negativnih i pozitivnih iona u čovekovu okruženju, odnosno ionizacije vazduha. Izloženost negativnim ionima ima blagotvorni efekat na organizam (npr. uklanjanje umora), a pozitivni ioni mogu izazvat štetne promene u psihološkoj i fiziološkoj aktivnosti i cirkadijurnom ritmu. Generatori negativnih iona imaju ograničenu primenu jer uklanjaju samo čestice odreñenih svojstava. U industrijski razvijenim državama u zdravstveno nepovoljnim zgradama radi više od 50% zaposlenih, a 20 do 30% svih zaposlenih žali se na navedene zdravstvene tegobe. Više se žal administrativni radnici nego rukovodeće osoblje i fizički radnici. To se tumači činjenicom da službenici veći deo radnog dana provode uz radni sto i u istim mikroklimatskim uslovima koji se uglavnom ne kontrolišu jer se takva radna mesta ne smatraju opasnima. Nisu zanemljivi razlozi ni ergonomski nedostaci (oblikovanje proizvodnje, ureñenje radnog mesta i okruženja), rad uz računr, (primena

221

zaštitnih mera) organizacioni propusti i nepovoljne psihosocijalne okolnosti (veliki radni zahtevi, nedovoljana kontrola nad radnim zadacima i radnim uslovima, nedostatak podrške nadreñenih i saradnika, stres na radu). Na zdravstvene tregobe češće se žale žene, koje imaju veći udeo u administrativnim zadacima, a verojatno su osetljivije na utiecaj zagañenja i spremnije se požaliti na tegobe. www.poliklinika-harni.hr

Stres - moderna bolest koja nikoga ne štedi Stres je neizbežan deo života. Proživljavamo ga često, u raznim oblicima i drugačijim intenzitetom, dok smo na poslu, u kući, s prijateljima. Ne svaki stres negativan, a u malim dozama može čak donositi i neke koristi. Ipak, u većim količinama može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme Istraživanja pokazuju da trećina ljudi izmeñu 25 i 44 godina kao glavni uzrok stresa vidi svoj posao. Zanimljivo je da posao uzrokuje stres kod čak 30 posto muškaraca, dok je kod žena taj procenat dvostruko manji. Porodica pak uzrokuje stres kod 29 posto žena i devet posto muškaraca. No i druge životne situace i problemi izazivaju stres, a zovemo ih stresori. Stresori mogu biti

važni životni dogañaji, poput smrti člana Porodice, razvoda, bolesti, trudnoće, penze, ali i kupovine stana ili kuće. I velike životne prekretnice poput završetka školovanja, odlaska na fakultet i promene posla mogu biti uzroci stresa. Osim njih, stres mogu izazvati i telesni podražaji poput buke, jakog svetla, vrućine, skučenog prostora, ali i gužve, posebno one u prometu. Kontakt s bezobraznim, agresivnim, kritičnim ili strogim ljudima za neke ljude takoñer zna biti veoma stresan. Stres mogu uzrokovati i takozvane mentalne zamke poput negativnog razmišljanja, nerealnih očekivanja i previše samokritičnosti. Kod većine ljudi su razmišljanje o kareri i budućnosti uobičajeni izvori stresa.

Stres i posao Stres povezan s poslom je uobičajen, a može vrlo lako postati hroničan, jer posao oduzima velik deo našeg života. Stres smanjuje produktivnost radnika, uzrokuje nesanicu i povrede na poslu, povećava rizik od bolesti, a može voditi u nasilje ili čak u zlostavljanje. Meñu najuobičajene stresore na poslu spadaju osećaj nemoći, nerazumni zahtevi nadreñenih, nedostatak komunikace i sigurnosti za svoje radno mjesto, noćne smene, prekovremeni radni sati, duga poslovna putovanja koja ljude odvajaju od Porodicai. Stresu su izloženi i oni koji misle da visina plaće ne odgovara razini odgovornosti koju imaju, zatim oni koji ne znaju što nadreñeni misle o njihovom radu. Stres još uzrokuju mobbing ili druge vrste zlostavljanja, nerealna očekivanja, negativni osjećaji i stavovi. Osetljivost ljudi na stresore je različita, a tolerancija na stres menja se ovisno o osobi, situaciji, trenutnim životnim prilikama. Čak i neki dogañaji iz djetinjstva mogu utjecati na osjetljivost na stres. Osobe koje su po prirodi agresivne i emocionalno nestabilne imaju predispozice da osjećaju veću količinu stresa od drugih. I geni igraju veliku ulogu. Neki ljudi naslede veću količinu hormona serotonina koji se bori protiv stresa. Oni će lakše podneti stresne situace. Nedostatak vežbanja i držanje deta mogu otežati stresne situace. Stres teže podnose ljudi koji žive u velikim gradovima, žrtve seksualnog, regionalnog, nacionalnog zlostavljanja i diskriminiranja, majke koje rade, razvedeni ili osobe kojima je partner preminuo, povučeni pojedinci... Upravljanje stresom Budući da je stres jedan od važnijih uzročnika raznih bolesti vrlo je važno naučiti kako ga reducirati i kako se s njim nositi. Prvo treba pronaći uzroke stresa, a potom treba pronaći način kako ga se rešiti bez posljedica za zdravlje. Evo nekoliko savjeta. Zdrava deta Uzimajte vitamine grupe B jer su oni jako važni za mozak i pomažu kod deprese. Vitamin C je ključan u borbi protiv stresa. Izbjegavajte

222

alkohol, cigarete, puno soli, steroide i ostale zagañivače koji narušavaju ravnotežu vitamina u telu. Fizička aktivnost Vežbanjem ćete ugrejati organizam, stisnuti mišiće, a odvratit ćete, bar nakratko, pogled od stresne situace. Uravnotežite život Raspodelite svoje zadatke na poslu, ali i kod kuće. Izbegavajte konfliktne kolege, poznanike ili članove šire Porodicai. Organizujte vreme Mislite unapred kako želite provesti svoje vreme, slobodan dan ili vikend. Napravite liste što morate učiniti i odredite prioritete. Pojednostavnite život Velike zadatke i obveze podelite u manje celine. Organizujte svoj dom i radni prostor tako da znate gde šta stoji. Izbacite neke od svojih aktivnosti i naučite podeliti zadatke drugima. Nañite vremena za sebe Važno je brinuti se o sebi. Shvatite ovo kao lečničku naredbu i nemojte se osjećati krivima kada za sebe odvojite pola sata. Spavajte dovoljno Nedostatak sna uzrokovat će mrzovolju, depresiju, teže ćete se boriti protiv bolesti. Ljudi koji spavaju dovoljno lakše se bore sa svakodnevnim stresom. Naučite reći 'ne' i postavite granice Postavite granice i sebi* i drugima i naučite kada treba reći 'ne'. Promenite način razmišljanja Ne očekujte savršenstvo od sebe, ali ni od drugih. Uvidite probleme, ali i mogućnosti. Na stresne situace gledajte kao na priliku koja vam se pruža da se razvijate i menjate se. Budite realni Postavite realne ciljeve na poslu i kod kuće. Kada su očekivanja realna, život se čini lakšim i predvidljivijim. Opustite se Izaberite jogu, pilates, meditaciju ili neku drugu tehniku opuštanja. Zabavite se Pobrinite se da osigurate vreme za zabavu. Proslavite roñendan, otiñite na godišnji. Svakodnevne dogañaje učinite posebnim. Smejte se Čitajte smešne sadržaje, viceve, gledajte humorističke serije. Smejanje opušta, smanjuje stres i poboljšava imunitetni sustav.Podelite brige Zatražite pomoć prijatelja, rodbine i kolega. Izgradite čvrste veze s Porodicai i prijateljima i izbjegavajte nepotrebna natjecanja. Prestanite se truditi biti savršeni. Kada ste pod stresom zapitajte se hoće li to zbog čega ste nervozni biti važno za nekoliko godina. Budite fleksibilni kada dolazi do nekih životnih promjena. Ne živcirajte se zbog stvari koje ne možete promeniti. Treba imati na umu da stres ne normalno stanje te da se treba truditi smanjiti svakodnevnu napetost i brige. (tportal) Zdravlje -----------------------*Poremećaji identiteta i svesti uključuje više različitih poremećaja: Psihičke i fizičke promene su veće nego što se to odražava na doživljaj sebe. Kolika promena utiče na doživljaj diskontinuiteta identiteta - stepen, naglost , zatim kriza identiteta, sdolescencija (ko sam, šta želim da budem, vrednosti, relacije), Životni dogañaji (+/-), nagle promene, gubici, invalidnost pojačana samosvest u krizi - uznemirujuće preokupacije - opsesivne, depresivne, hipohondrijske i depersonalizacija-otuñenost, “kao da nisam ja”, nametanje misli.

NEPRIJATNA EMOCIJA „Šta ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća” I. Anrić

Fiziološki posmatrano, strah kod jedne ljudske jedinke izaziva uzbunu u hipotalamusu koji potom vrši potpunu mobilizaciju organizma, što podrazumeva značajne promene u endokrinom sistemu. Kasnija reakcija organizma može ga učiniti spremnim za opasnost koja preteći nadire, ali i sasvim suprotno, potpuno blokiranim. Ima više definicija straha. Prema Vebsterovom rečniku, strah je neprijatna emocija koja se javlja zbog nadolazeće opasnosti, zla, bola, itd, bez obzira da li je pretnja realna ili umišljena. Većina drugih definicija vrti se takoñe oko tumačenja straha kao osnovnog nagona koji je emocionalni odgovor na realne ili imaginarne opasnosti. No, verovatno najbolji opis ove pojave dao je književnik Hauard Filips Lavkraft (1890-1937), koji je uz Edgara Alana Poa najveći „majstor strave“ u književnosti, u svom poznatom radu „Natprirodna strava u književnosti“ Kako kaže Lavkraft, „najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog“. Strahovi mogu biti potpuno nevezani za tradiciju ili emocionalno uslovljeni kod svakog pojedinca, ali se obično smatra da je ovaj individualni fenomen utopljen u kolektivno. Naime, meñu brojnim fobijama 223

koje ljudi imaju, neke se očigledno češće javljaju – strah od zmija mnogo je više rasprostranjen od straha od cveća. „Nepoznato, a to znači nepredvidljivo, postalo je za naše primitivne pretke jedan strašan i svemoćan izvor blagodeti i nesreća koje su ljudski rod snalazile iz zagonetnih i vanzemaljskih razloga i koje su bez sumnje spadale u one sfere postojanja o kojima ništa ne znamo i kojima ne pripadamo“, smatra Lavkraft i zaključuje da „svi uslovi u kojima se razvijao taj divlji život u svojim prapočecima tako su snažno doprinosili osećanju natprirodnog da uistinu ne bi trebalo da nas čudi revnost sa kojom je čovek svoje nasleñeno suštastvo zasitio religijom i sujeverjem“. ZAJEDNICA KAO IZVOR STRESA 1. Dimenzija porodičnog bremena i 2. Uticaj mentalne bolesti na članove porodice

Mentalna oboljenja koja oštećuju svakodnevno funkcionisanje, kao što su shizofrenija i bolesti raspoloženja, imaju uticaj na živote drugih osoba koje su emocionalno vezane (porodica) ili su s njima u svakodnevnom kontaktu (negovatelji i profesionalci). Članovi porodice poznaju bolesnika pre nastupa bolesti i imaju iskustvo prvih konfuznih stanja, naglih promena raspoloženja bez razumljivih povoda, kao i emocionalnih osvetničkih reakcija i optuživanja za koja okolina ne nalazi razloga u stvarnosti. Za porodice, uticaj mentalno bolesnog člana mnogostruko je odreñen. Porodica očekuje od svakog člana osamostaljenje i prepoznavanje ciljeva u svakodnevnom životu, ali u tom slučaju porodice mora odžalovati neispunjena životna očekivanja i prihvatiti dugoročnost brige i eventualnih različitih stresova povezanih sa specifičnostima mentalnog oboljenja. Takvo stanje utiče na ponašanje porodice unutar zajednice. Porodice trpe zbog nepoštivanja tajnosti podataka u profesionalnim i neprofesionalnim krugovima, a i sami stvaraju stresne situacije zbog potpune neinformirisanosti i predrasuda u vezi s mentalnim bolestima. Mogli bismo reći da je najveći stres zajednica sama po sebi, jer neadekvatno rangira mentalne bolesti u odnosu prema drugim oboljenjima, kao i generalna socijalna stigma koja gura zašitu za tu grupu bolesnika u drugi plan. Dimenzija porodičnog bremena Porodica ima breme svakodnevnog života sa mentalno bolesnim članom, kao i realnih problema koji proizlaze iz poremećenih odnosa. Porodica je izložena stalnom psihološkom distresu uzrokovanom bolešću. Porodične tegobe možemo posmatrati kao subjektivne i objektivne. Objektivno su breme mnogostruki zadaci koje proizlaze iz svakodnevne brige za bolesnika. Primeri su objektivnog svakodnevnog bremena:: 1. restriktivni efekti na karijeru u svakodnevnom životu bolesnika, praćeni stalnom zavisnošću o porodici, kao i nesposobnošću da ispune porodična očekivanja, 2. nesposobnost održavanja kućnih rutinskih obveza, 3. stalno ulaganje vremena, energije u traženju pomoći u centrima za socijalni rad i pregovaranje s drugim legalnim zakonskim institucijama, 4. česti nesporazumi sa zdravstvenim institucijama, 5. zapostavljanje potreba drugih članova porodice, ponekad s dugoročnim psihološkim posledicama, 6. socijalna izolacija porodice i poremećena relacija s spoljnim svetom, 7.teškoće u povremenim potrebama za kriznim intervencijama ili hospitalizacijama, 8. teškoće u pronalaženju adekvatnog smeštaja izvan porodice I 9. financijsko iscrpljivanje porodice uzrokovano mentalnom bolešću člana. Subjektivno breme prošireno je na mnoge emocionalno distresne situacije u vezi s njihovom brigom i osećajem dužnosti prema bolesnom članu. Ne smemo zaboraviti komponente procesa tugovanja za premorbidnom osobom koju su oni voleli. Ujedno, porodice bolesnog člana osećaju stigmatizaciju, frustraciju kada pokušavaju održati neke svakodnevne funkcije bolesnog člana, a bolest očigledno napreduje.

224

Uticaj mentalne bolesti na članove porodice Mnoga istraživanja ukazuju na pojavu teških emocionalnih reakcija kod članova porodice mentalno obolelog člana. Škotska istraživačka grupa za shizofreniju našla je u 75% članova porodice teške emocionalne reakcije kada su se suočili s prvom epizodom shizofrene bolesti lečene u bolničkim uslovima. U Engleskoj su ispitivali posledice koje nastajukodu članova porodice nakon dugog trajanja bolesti. Utvrdili su korelaciju izmeñu skale objektivnog i subjektivnog bremena s anksioznošću, nesanicom i depresijom, što se moglo i klinički verifikovati. U takvim porodicama dolazi do promena životnog ciklusa i relacijskih uloga. Roditelji očekuju da će njihovo dete u adolescenciji pokazivati potrebu za samostalnošću i postepeno preuzeti brigu o samome sebi. Shizofreni bolesnici ostaju da žive unutar porodice i roditelji starenjem osećaju teskobu kome će predati brigu o svom bolesnom članu. Ako se bolest pojavila unutar sekundarne porodice, što znači da je mentalno obolela osoba osnovala svoju porodicu, deca u takvim porodicama zakinuta su za normalnu emocionalnu podršku jer energiju oduzima bolesni član i ujedno ne funkcioniše kao otac/majka. I roditelji, kao i bračni partneri, nañu se u jednom trenutku na prekretnici: živeti svoj život i pokušati iznaći rešenje da ih briga za bolesnog člana u potpunosti ne preplavi.

225

226

VII PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVICE RAVNODUŠNOST - “Duševna bolest nije zarazna, ali ravnodušnost jeste” "Ne budite ravnodušni, ravnodušnost je smrtonosna za ljudsku dušu." Maksim Gorki

Danas je problem ravnošunosti veoma raširen u celom svetu. Mnogi ljudi ostaju ravnodušni na brojne patnje I probleme ne samo pojedinaca već I čitavin naroda ili etničkih zajednica. Nije to samo danak savreme civilizacije već je jedan neobičan problem psihopatologije svakodnevnog života. Mlañe generacije 70-tih I 80.tih godina prošlkog veka masovno su ispoljavale ravnodušnost koja je u velikoj meri srivala jednu potištenost, neraspoloženje I kod velikog broja njih nprepoznatu depresiju. Početkom novog, 21. veka ovaj fenomen je mnogo rašireniji. On se manifestuje u različitim oblicima kao što su zlopuotreba psihoaktivnostih supstanci, česti pojušaji samoubistva, indirerentnost prema patnjama drugih ljudi I sl. Česta je pojava, kad radimo nešto čemu se protivi ono drugo JA u nama, da nam neki unutrašnji glas ne da mira - ne savest više neki unutrašnji glas koji nam nudi drugo rešenje terajući nas na dijalog sa samim sobom... Ako ga slušamo ili se prepustimo razmišljanjima ostaje nam samo da se zapitamo koliko zaista poznajemo sami sebe ?!

Licem k Licuhttp://www.adventistinovisad.org/, 24. 7. 09

Nekako smo naučili promatrati ravnodušnost kao sasvim nepoželjnu osobinu; svaka imalo emotivnija osoba reći će kako su čak i depresija i bijes bolji od ravnodušnosti. No je li zaista tako? Poñimo kao prvo od činjeice da za većinu nas vrijedi: biti živ = doživljavati intenzivne osjećaje.Zapravo je sasvim nevažno, na neki način, jesu li ti osećaji pozitivni ili negativni – telo oseća i traži intenzitet poput droge, bila to euforija, bol ili bes. Reč je o sasvim dokazivoj, fiziološkoj reakciji lučenja hormona, pri čemu je njihova (pukom navikom prihvaćena) kvaliteta manje važna.Pitate li nekoga da bi li radije proveo život u smirenom zadovoljstvu ili adrenalinskim usponima i padovima, većina će zatražiti ovo poslednje; jer koliko god, u teoriji, tvrdili da želimo mir, zapravo niti znamo što taj mir jest, niti smatramo da bismo njime bili zadovoljni. Slika koju mir asocijativno priziva (opet, kod većine) jest – dosada.Pitam se ima li to veze s našim neprestanim poricanjem vrednosti pojmovima poput ravnodušnosti; znamo li uopće što ona jest? Kad kažemo da je loša, zašto to mislimo? Uzmimo primjer koji je naizgled paralelan ovome: je li čaš napola puna ili napola prazna? Može se gotovo izjednačiti s pitanjem: sve je jednako važno ili jednako nevažno.Kada promotrimo posljednju izjavu, je li način na koji smo izrekli istu istinu važan? I je li to uopće ista istina? S psihološkog stajališta, nije – jer čitava razlika leži (naravno) u doživljaju.Kažemo li da je sve jednako važno, osuñujemo se na neprestanu neodlučnost – jer je nemoguće načiniti izbor izmeñu dvije opcije od koje svaka ima jednaku važnost. U tom smilsu, čaša 227

nam je – što se tiče zadovoljstva ostvarenjem – uvijek napola – prazna. Jer uvijek se pitamo bi li ono drugo rješenje *Sinonimi za ravnošnust su: indiferencija (l. indifferentia) ravnodušnost, neosetljivost, hladnokrvnost, nezainteresovanost http://www.vuxi.net/11-10-2008/dusevna-bolest-nije-zarazna-ali-ravnodusnost, f30/razgovor-sa-samim-sobom t1098.htm27.8. 2008,

jestehttp://maska.justgoo.com/psihologija-

bilo bolje... ažemo li, meñutim, da je sve jednako nevažno, svaki rezultat postaje jednako nevažan – jer ni jedan nije lošiji od drugog.U tom smislu, čaša nam je uvijek napola - puna. Jer svaki je rezultat neočekivano iznenañenje.Reći da je sve jednako nevažno znači biti ravnodušan – znači da je sve što činimo jednako, i to u nimalo negativnom smislu. Dapače, takav nas pristup ostavlja slobodnima od očekivanja, pretpostavki i potreba, i čini naše djelovanje lakim i neopterećenim. http://www.index.hr/forum/default.aspx?q=t&idf=8&idt=134144

POREMEĆAJ SEKSUALNE FUNKCIJE „Rana koja se krije teško i sporo zaceljuje” I. Andrić

Nekada se smatralo da o seksualnom odnosu posle 70. godine ne bi trebalo raspravljati. Meñutim, danas je prihvaćen stav da je intimnost veoma važna tokom čitavog života. Promene u seksualnoj želji su česte u odmaklom životnom dobu. Iako se želja za odnosom smanjuje, individualne varijacije su veoma velike. Pre postizanja kompletnog odnosa neophodna je duža predigra i duži period da bi partner doživeo orgazam. Ove promene su normalne konsekvence procesa starenja, ali one same po sebi ne čine da se u seksu manje uživa. Šta znači poremećaj seksualne funkcije? Smanjena seksualna želja Problemi tokom seksualnog odnosa (kao što je impotencija ili bolan odnos) Problemi u seksualnom funkcionisanju, kao što je bolan odnos ili impotencija, obično su posledica nekog drugog poremećaja. Bolan odnos je čest kod žena u menopauzi i posledica je smanjene lumbrikacije (vlaženja) vagine. Impotencija može biti posledica stresa, depresije ili bolesti. Mnogi od ovih poremećaja mogu se lečiti. Potpuno otsustvo seksualne želje veoma je retko, izuzev kod teških bolesti, gubitka bračnog druga ili depresije. Smatra se da je 70% muškaraca starijih od 80 godina impotentno. S druge strane, samo je 20% muškaraca mlañih od 60 godina smanjene seksualne moći. Kod najvećeg broja impotencija je reverzibilna nezavisno od godina starosti. Koliko je ozbiljan poremećaj seksualne funkcije? Smanjenje ili gubitak seksualne želje ili moći ozbiljan je problem samo ako dovodi do smanjenja kvaliteta života Vas ili Vašeg partnera. Meñutim, nema negativnih uticaja na fizičko zdravlje.

SPAVANJE I SANJANJE 1. Poremećaji spavanja; 2. Poremećaji sna, 3. Dijagnoza i liječenje; 4. Koliko nam je potrebno sna?; 5. Tumačenje snova; 6. Snovi i razlike meñu polovima; 7. Neuspeli snovi i 8. Spavanje i smrt

„Potov nije uspeo: ostao je čovek” Arhimed

San nam je preko potreban budući da telo ne može izdržati neprekidnu izloženost 24-satnom naporu. No ono se nikada sasvim ne isključuje. Čak i dok spavamo mozak je vrlo aktivan. Zapravo, prema jednoj teoriji mozak se upravo u snu - kada oseti gotovo ne šalju nikakve podatke reprogramira, a to, očito, postiže tako da se oslobaña svih zastarelih i nepovoljnih informacija. Postoje dva tipa spavanja: non REM (NREM) i REM spavanje. Oba su naznačena s karakterističnim fiziološkim promjenama. NREM čini 75 do 80% ukupnog spavanja kod odraslih. To je tzv. ortodoksno spavanje karakteristično po opadanju metaboličke aktivnosti, krvnog pritiska i broja otkucaja srca. Ortodoksno spavanje možemo dalje podeliti na dve faze: lagan ortodoksan san i dubok ortodoksan san. U lakom ortodoksnom snu telo tokom noći do 40 puta promeni svoj položaj kako bi cirkulacija krvi tekla nesmetano, a mišići ostali pokretni. No u dubokom ortodoksnom snu i mišići i mozak su do krajnosti opušteni. Noću, dok spavamo, obično oko pet puta prelazimo iz 228

ortodoksnog u paradoksalan san. Za paradoksalno spavanje karakteristično je nepravilno disanje i puls, kao i brzo kretanje očiju (REM). REM spavanje sledi nakon svakog ciklusa NREM spavanja. Većina snova pojavljuje se tokom REM faze sna. Moguće je da se navedeno reprogramiranje zbiva upravo tokom takozvanoga paradoksalnog sna (REM). Eksperimentalno je dokazano da spavači mogu vrlo verno opisati svoje snove ako ih probudimo za vreme takvog spavanja. S druge strane, nakon samo pet minuta od REM spavanja, sećanje na ono što smo sanjali je maglovito, a ako proñe deset minuta, ne sećamo se više ničega. Ljudi koji tvrde da ne sanjaju su oni koji se ne bude odmah nakon REM spavanja već ulaze u novu fazu ortodoksnog spavanja. REM spavanje u proseku traje oko 15 do 20 minuta, zatim sledi 60 do 90 minuta ortodoksnog spavanja. Tokom jedne noći snovima pripada čak dva sata spavanja. Spavači koji su eksperimentalno bili lišavani REM spavanja - tako što ih se budilo kad bi ušli u REM fazu - postajali su sve nervozniji, razdražljiviji i agresivniji i teško su se koncentrirali. Neki su imali halucinacije. Posle su to nadoknañivali dodatnim i dužim perioda spavanja. Navedeni dokazi navode nas na zaključak da u mozgu postoji sistem koji regulše ponašanje vezano uz nagone - glad, seksualni nagon, agresivnost - a tokom sna se obično "prazni". Ako se funkcionisanje toga sistema poremeti, do nekontrolisane REM aktivnosti dolazi u budnom stanju. Očigledno je da bismo tome mogli pripisati halucinacije koje su neki ispitanici doživljavali nakon što su bili lišavani sna. Kvaliteta i kvantiteta sna odreñena je vremenom kada se na spavanje, vremenom od odlaska u krvet do usnivanja, brojem i vremenom buñenja tokom sna, vremenom konačnoga jutarnjeg buñenja te učestalošću i trajanjem dnevnog sna. Potrebno je uzeti u obzir hranu te konzumiranje alkohola pre odlaska na spavanje, fizičku ili mentalnu aktivnost, uzimanje ili izostavljanje lekova, kofeina i nikotina te takoñer nivo i vreme fizičke aktivnosti. I organske bolesti (kardiovaskularne, plućne bolesti, Parkinsonova bolest, druge hronične bolesti) te psihički simptomi (depresija, anksioznost, manija i hipomanija) takoñer utiču na kvalitetu sna. Za dobar san potrebna je najpre dobra higijena spavanja, uz izbegavanje faktora koji mogu poremetiti san, a u slučaju teškoća savetuje se racionalna upotreba lekova (hipnotika, sedativa, antidepresiva). Od koristi su i druga sredstva kao što je izloženost svetlosti. Poremećaji spavanja Veliki procenat ljudi žali se na probleme vezane za spavanje. Poremećaj spavanja može može biti uzrok emocionalne promene, teškoće u memorirsanju, lošije motorne sposobnosti, smanjenu efikasnost na poslu, povećanu učestalost udesa u saobračaju. Takoñer može doprineti kardiovaskularnim teškoćama i mortalitetu. Najčešće je reć o nesanicama i spavanju tokom dana. Cirkadijani poremećaj ritma spavanja je desinkronizacija izmeñu unutrašnjeg ritma budnosti i spavanja u okolini. Bolesnici obično imaju nesanicu (insomnia), preteranu pospanost tokom dana ili oboje, što se tipično rešava nakon što se "unutarnji sat" prilagodi. Nesanica je vrlo česta smetnja koja označava teškoće pri usnivanju ili trajanju spavanja, a izazivaju je najraznovrsniji uzroci: fizički, kao što je svrbež ili bol, zatim neodgovarajuća posteljina, teskobnost ili uzrujanost, loša probava, uzbuñenost, konzumiranje čaja ili kafe pre odlaska na spavanje, nedovoljna fizička aktivnost, zagušljiva spavaća soba ili potreba za mokrenjem tokom noći. Pospanost tokom dana označava spavanje tokom dana. Nesanica i pospanost tokom dana nisu poremećaji za sebe nego simptomi poremećaja sna. Poremećaj cirkadijanog ritma može biti rezultat spoljnih promena (smenski rad) ili unutarnjeg poremećaja dnevno/noćnog ritma samog tela (sindrom odloženog usnivanja). Pospanost tokom dana može se pojaviti bilo kada. Epizode spavanja variraju od nekoliko do više njih tokom dana i svaka može trajati od nekoliko minuta do nekoliko sati. Bolesnici privremeno mogu odoleti spavanju, mogu se takoñer lako probuditi kao iz normalnog sna. Spavanje se pojavljuje tokom monotonih radnji (čitanje, gledanje televizije, prisustvovanje sastancima), no može se pojaviti i tokom kompleksih radnji (vožnja, govor, pisanje, jelo). Katapleksija je trenutna slabost mišića ili paraliza bez gubitka svesti koja je postaknuta emocionalnim reakcijama, kao što su veselje, ljutnja, strah, sreća ili, često, iznenañenja. Slabost može biti ograničena na ekstremitete (npr. bolesnici mogu ispustiti štap kada riba zagrize mamac) 229

ili može izazvati nagle padove nakon smejanja ili ljutnje. Ti su napadaji rezultat smanjenja mišićnog tonusa koje se pojavljuje tokom REM faze sna. Katapleksija je prisutna u oko tri četvrtine. Poremećaj spavanja uslovljen spoljnim uticajima menja i druge promene u telu (uključujući telesnu temperaturu, izlučivanje hormona). Uz nesanicu i pospanost, to može izazvati mučninu, slabost, iritabilnost i depresiju. Učestale promene cirkadijanog ritma (učestala duga putovanja, smenski rad) posebno su teški za organizam. Simptomi se povlače nakon nekoliko dana kada se uspostavi ritam. Svetlost najviše odreñuje cirkadijani ritam. Izloženost svetlu (dnevno svetlo ili veštačko svetlo od 5 000 do 10 000 luxa) nakon vremena kada se želi probuditi ubrzava "podešavanje" organizma. Može se probati i s melatoninom. Poremećaj spavanja i nesanica mogu biti vezani uz psihičke smetnje (npr. depresiju) te potrebu prilagoñavanja na novu situaciju - akutni emocionalni stres (emocionalni stres, gubitak posla, hospitalizacija). Simptomi se tipično povlače nakon uklanjanja stresogenih faktora. Nesanica je najčešće kratkotrajna i prolazna. Fizičke promene mogu uticati na san i uzrokovati pospanost tokom dana. Bolesti koje uzrokuju bol ili nelagodnost (artritis, rak, hernija diska), posebno one koje se pogoršavaju s pokretom, uzrokuju prolazne faze noćnog buñenja i loš kvalitet sna. Lečenje se zasniva na lečenju uzroka i smanjenju tegoba primenom npr. analgetika pre spavanja. esanica ili pak pospanost tokom dana mogu biti rezultat hronična uporabe stimulativnih lekova ili nekih drugih sredstava zavisnosti koji deluju na pojedine faze spavanja. Narkolepsiju karakteriše preterana pospanost tokom dana, često s naglim gubitkom tonusa mišića (katapleksija), paralizom spavanja te s hipnagognim fenomenima. Uzrok tog poremećaja nije poznat. Dokazano, postoji genetska predispozicija za navedeni poremećaj pa deca bolesnika s narkolepsijom imaju 40 puta povećan rizik za narkolepsiju. Por toga podudarnost kod blizanaca je niska (25%), što upućuje na faktore vezane za okolinu, a što često utiče na provokativni faktor. Narkolepsija je jednako česta kod pola. Glavni znak je prekomerno spavanje tokom dana, katapleksija, hipnagogne halucinacije i paraliza spavanja. Oko 10% bolesnika ima sva četiri ova poremećaja. Mnogi bolesnici imaju i poremećaj noćnog spavanja. Simptomi se obično pojavljuju kod adolescenata ili mlañih odraslih osoba koji prethodno nisu bili bolesni, iako početak može biti vezan uz neku bolest, stresni dogañaj ili perioda deprivacije spavanja. Kada započne, narkolepsija se proteže tokom celoga života, s time da životni vek nije skraćen. Paraliza spavanja je trenutna nemogućnost pomicanja odmah nakon usnivanja ili nakon buñenja. Ove povremene epizode mogu biti zastrašujuće. Pojavljuje se u oko 1/4 bolesnika, ali isto tako i kod zdrave dece i reñe u zdravih odraslih osoba. Hipnagogni fenomeni su posebno živahne vidne ili slušne halucinacije koje se pojavljuju kada se usniva ili, reñe, odmah nakon buñenja. Teško ih se razlikuje od intenzivnog sna i slični su živahnim snovima koji su karakteristični za REM fazu spavanja. Hipnagogni fenomeni prisutni su u oko 1/3 bolesnika, česti su kod zdrave mlade dece i povremeno se pojavljuju kod zdravih odraslih osoba. Idiopatska hipersomnija je produljenje noćnog sna uz pospanost tokom dana - razlikuje se od narkolepsije prema izostajanju katapleksije, hipnagognih halucinacija i paralize spavanja. Poremećaji sna (hodanje u snu - somnabulizam) smetnja je kojoj je svojstveno da čovek koji hoda u snu zapravo spava, ali izvodi različite mehaničke pokrete kao što su hodanje ili govorenje. Ti pokreti izmiču njegovoj svesnoj kontroli, a kad se probudi, ne seća ih se. Brojne tragedije iz istorije proglašene su bona fide slučajevima somnabulizma, a počinioci nisu kažnjeni, već su podvrgnuti lečenju. Psiholozi smatraju da somnabulizam označava razdvajanje ponašanja od svesti u nastojanju da se razreše sukobi koji se tokom sna pojavljuju u nesvesnim slojevima uma. Psihoterapija može pomoći otkrivanju takvih konflikata i razloga hodanja u snu. Deca su otprilike dvostruko podložnija hodanju u snu od odraslih. Ljuljanje u snu - vrlo je česta smetnja pri spavanju. Ljudi i deca koja se ljuljaju u snu izloženi su fizičkoj opasnosti i povreñivanju. Začudo, ljuljanje ne prekida san već ga zapravo pojačava. Govorenje u snu - manji je problem pri spavanju. Ljudi koji govore u snu plaše se da ne kažu nešto što ne žele, ali ono što izgovaraju obično je sasvim nesuvislo. 230

Noćni strah - označava epizode straha, vriskanja, koje su vezane uz mesečarenje. Češći je kod dece. U odraslih noćni su strahovi često povezani uz mentalne teškoće ili alkoholizam. Noćne more - takoñer su češće kod dece. Pojavljuju se tokom REM faze sna, posebno tokom febriliteta, opšte malaksalosti ili konzumiranja alkohola. Terapija je usmerena na rešavanje psihološkog problema koji je u podlozi. Noćni krampi - bolni grčevi u listu ili mišićima stopala pojavljuju se tokom sna kod inače zdravih ljudi srednje i starije životne dobi. Dijagnoza se postavlja na osonvu kliničke slike i anamneze. Prevencija uključuje rastezanje zahvaćenih mišića tokom nekoliko minuta pre spavanja te takoñer u trenutku pojave grčeva. Primenjivani su brojni lekovi, ali niti jedan nije bio efikasan. Periodični pokreti ekstremiteta i sindrom nemirnih nogu češći su tokom srednjeg i starijeg životnog doba. Mehanizam nastanka smetnji nije jasan, a može biti reči o abnormalnostima u prenosu nadražaja putem odreñenih supstancija u mozgu ili je vezan za prekid uzimanja nekih lekova, s uzimanjem stimulansa, antidepresiva, kod hroničnoga bubrežnog zatajivanja, smanjenom funkcijom jetre, trudnoće, anemije i ostalih poremećaja. Koliko nam je potrebno sna? Iako je nedvosmisleno utvrñeno da nitko ne može beskonačno izdržati bez spavanja, ima ljudi koji sasvim dobro žive premda spavaju samo sat ili dva noću. Ljudima koji malo spavaju obično su svojstvene zajedničke osobine: fizički su zdravi, sportski grañeni, a raznovrstan rad i brojni interesi ispunjavaju im duge sate njihove budnosti. Za razliku od ljudi koje muči nesanica, oni se retko žale na umor. U nekim slučajevima sklonost kratkotrajnom spavanju je nasledna. Činjenica da postoje ljudi kojima je dovoljno sat-dva spavanja upozorava na širok raspon potreba za snom. Uobičajeno je potrebno osam sati sna. No i sami pojedinci, i oni iznad i oni ispod magične brojke od osam sati sna, veoma se razlikuju u potrebama za snom. Još neroñeno dete većinu vremena provodi spavajući, a novoroñenče spava u proseku 16 sati na dan. S godinama potreba za snom postepeno slabi pa sa 10 sati, koliko je potrebno šestogodišnjem detetu, u dobi od 12 godina pada na 9 sati. Odraslom čoveku u proseku je potrebno sedam i po sati sna. Spavanje nam je svima nužno, ali njegova specifična uloga još je uvek je predmet ispitvanja. San nam je možda potreban isključivo zato da bi se mozak reprogramirao. Ili, možda, omogućuje telu da se, poput baterije, opet napuni. Dok spavamo, povećava se proizvodnja hormona rasta i proteina, što će reći da se telo tokom sna servisira i obnavlja. Meñutim, pokušaji merenja različitih psiholoških parametara nisu izneli na videlo niti jedan biohemijski faktor koji bi objasnio spavanje. Sve što pouzdano znamo jest da naš efekat, ako smo lišeni sna, opada. Nekoliko zanimljivosti vezanih uz spavanje i sanjanje Tumačenje snova Prvi psiholog koji je snovima posvetio veliku pažnju bio je Sigmund Freud. Prema njegovu mišljenju, snovi su izraz - ponekad do krajnosti simboličan – motiva, želja neprihvatljivih našoj svesnoj, odgovornoj ličnosti. Jedna od njegovih funkcija je, dakle, oslobañanje potisnutih napetosti. Freud je takoñer smatrao da su snovi, s obzirom na to da za vreme spavanja slabi budnost našeg stražara Superega, naše društvene i moralne svesti, prilika za ispunjenje potisnutih želja. Snovi i razlike meñu polovima Godine 1966. dvojica američkih psihologa, Calvin Hall i Robert van de Castle, razvili su metodu praćenja sadržaja snova i primenili je na ispitivanje snova 100 studenata i 100 studentkinja koledža. Ustanovili su da se radnja ženskih snova obično zbiva u dobro poznatim, zatvorenim prostorima, a muških na nepoznatim mestima, na otvorenom. Muškarci češće sanjaju o grupama ljudi, žene o pojedincima koji su im dobro poznati. U muškim snovima prisutnije je nasilje, seks, fizička aktivnost i uspeh; u ženskim finiji oblici nasilja, više osećaja i verbalnih aktivnosti. Neuspeli snovi Prema Freudu, noćne more su neuspeli snovi. Snevać se budi jer su njegove misli tako zastrašujuće da mora pokrenuti svesne obrambene mehanizme i staviti ih pod kontrolu. Psihološki 231

gledano, noćne se more razlikuju od noćnih strahova. Prve mogu povećati puls snivača s 64 na oko 80 otkucaja u minuti, dok ga druge mogu povećati čak do 150 otkucaja u minuti. Obično se smatra da su noćni strahovi silni napadai teskobe, a češći su u dece nego u odraslih, verojatno stoga jer su oni razvili druge mehanizme hvatanja u koštac s teskobom.

SVET SNOVA „Nemoj se smejati snovima drugih ljudi”

Svi mi nešto sanjamo, ali da bismo saznali što ti snovi znače pomoći će nam sanjarica. Značenjem i tumačenjem snova ljudi se bave od najstarijih vremena. Tumačenje snova je umjetnost razjašnjavanja značenja (ili mogućeg značenja) simboličkog sadržaja snova. Ova umjetnost je veoma stara i spominje se u Starom zavjetu, gdje Josip tumači faraonove snove (sedam debelih i sedam mršavih krava). Isto u Starom zavjetu Danijel je takoñer imao dar tumačenja snova za koje on tvrdi da "Bog s neba okriva svoje tajne". Ljudi u tijeku dana percipiraju stvari kojih nisu svjesni, ali ih se sjete u snu, jer tada su tijelo i duh potpuno opušteni. Zato nam se odgovori na naša pitanja i rješenja za naše probleme pojavljuju upravo tada. Stoga snove ne smijete zanemariti. Zašto ne iskoristiti ono što vam poručuje vaša podsvijest?! Ipak, ponekad snovi nemaju neko duboko značenje. Mogu biti tek neke banalne slike, sjećanja upotpunjena našom maštom. Uopšteno Već smo mnogo puta čuli, vidjeli ili pročitali kako nam trećina života otpada na noćno izležavanje u krevetu, poznatije kao spavanje. A što se točno dogaña u tom periodu nismo ni čuli, ni vidjeli, ni pročitali, vjerojatno zato što se točan odgovor na to pitanje još ne može dati. Mnogi ljudi često izjavljuju da ne sanjaju, no to nije točno. Svi mi sanjamo svake noći, i to po nekoliko puta, točnije, skoro svaki put kada smo u REM fazi, mi sanjamo, a snova se sjećamo jedino ako se probudimo direktno iz REM faze spavanja. 90 % ispitanika je izjavilo u istraživanjima da su sanjali, ako ih se probudilo iz REM faze spavanja, dok buñenje iz nonREM faze nema takve popratne pojave. Isto tako, suprotno čestom mišljenju, snovi ne traju dvije do tri sekunde, neko mogu trajati i do 45 minuta. Zašto uopšte spavamo i sanjamo? Postoje dva odgovora na pitanje zašto spavamo. Jedan kaže da je to prilagoñavanje organizma za očuvanje energije u trenucima dana kada bi inače bili neaktivni. Druga teorija pretpostavlja da se naš organizam tokom spavanja zapravo obnavlja. Zašto sanjamo i što su to uopće snovi? To je pitanje koje jako zanima i stručnjake i laike, a pravog i jednostavnog odgovora na ovo pitanje, nažalost, još uvijek nema. Freud smatra da su snovi zapravo potisnute želje (iz ove pretpostavke proizišle su zapravo mnoge teorije ili proročanstva o tome što znači sanjati odreñenu stvar), a druge teorije govore da su snovi rad mozga na organiziranju svih informacija koje primamo tijekom dana. Općenito se smatra da je REM faza odmaranje mozga i da ima velike veze sa učenjem i pamćenjem, a nonREM faza odmaranje tijela. Tu pretpostavku potvrñuju i istraživanja o tome koliko pojedine faze sna sadrži san odreñenih skupina ljudi – tako male bebe, kao i studenti imaju mnogo veći udio REM spavanja tijekom noći. Ove dvije skupine karakterizira učenje – male bebe uče i upijaju ogromnu količinu informacija i zapravo u prvim godinama života usvoje ogroman broj informacija, dok su studenti skupina koju karakterizira stalno učenje novih informacija. Noćne more Snovi su blagoslov koji smo dobili roñenjem (pa čak i prije njega) ali, u isto vrijeme, slabo iskorišten dar koji smo mi, “civilizirani” ljudi, zaboravili koristiti pa ih najčešće zanemarujemo i gledamo na njih kao na neke čudne slike koje naš mozak svaku noć bez ikakvog logičnog slijeda, nasumično odabere. Mnoge poruke koje dolaze putem snova ljudi brzo pospreme u neku od ladica svoga sjećanja koja se neće otvoriti mjesecima pa i godinama. Svjesno ih zaborave zanemarujući činjenicu da podsvijest pamti i da nas neće ostaviti na miru sve dok ne riješimo neki problem i dok ga ne osvijestimo. 232

A podsvijest je ta u koju ćemo, kao na stari tavan, pospremiti neke davne traume, obrasce koje smo kroz život preuzeli a ne koriste nam u našem razvoju, emocije koje nismo odradili i kojih se čak sramimo ili emocionalne povrede najranije životne dobi i sve ono s čim još nismo spremni suočiti se. Sve to lijepo pospremimo na naš tavan ne shvaćajući da imamo samo privid čiste i uredne kuće, ne shvaćajući da nema napretka sve dok se stare stvari ne raščiste i pobacaju jer će nas pratiti do kraja našeg ovozemaljskog života, pa i dalje. Svjesni dio sebe možemo prevariti ali svoju podsvijest ne. Ona strpljivo čeka i uporno nam šalje znakove, svaki dan, kako u budnom stanju tako i u snovima. Ona ne zaboravlja i uporno nas tjera da je pročistimo, da konačno pogledamo u skrivene stvari i da shvatimo. Podsvijest je najupornija onda kad imamo problem koji stoji na putu našem duhovnom razvoju -tada nam šalje snove koji se ponavljaju, koji sliče jedan drugome a sadrže jednu te istu poruku. Ako tu poruku ne shvatimo, nakon nekog vremena možemo sanjati nešto što se zove noćna mora. Tako nam se dogodi da se probudimo vrišteći, znojni, ubrzanog rada srca - sanjajući san koji je snažno emocionalno nabijen i iz kojeg se budimo imajući osjećaj da se to stvarno dogodilo. Sanjamo da nam netko želi nauditi, u strahu bježimo od nekoga ili nečega, skrivamo se, ne želimo se suočiti ili ne uspijevamo pustiti glas, borimo se s čudovištima kojih se ne bi postidio niti neki horor film, i uglavnom nas preplavljuje strah ili neka druga vrlo neugodna emocija. Noćne more imaju jedan vrlo neugodan prizvuk na nešto negativno i ljudi se trude da ih što prije zaborave, a ustvari, jedina njihova svrha je ta da nam pomognu, da nas razdrmaju, probude iz začaranog kruga bježanja od samoga sebe. Noćne more ne predstavljaju majku koja nas pogladi po kosi i zaželi nam dobro jutro, već oca koji nas savjetuje i pokušava nam pomoči da riješimo problem, a mi ga jednostavno i namjerno ignoriramo i ne čujemo. Onda on zaurla i to samo zato da skrene pažnju na sebe i na savjete koje nam daje da nam pomogne.

http://www.sanjarica.aureldesign.com/

Mnogih noćnih mora ljudi se prisjete te one isplivaju na površinu svijesti tek kad se osoba prihvati rada na sebi i rada na snovima, kad poželi rasti, shvatiti sebe i dalje se razvijati. Noćne more i snovi koji se često ponavljaju su snovi kojima bismo se trebali prvo pozabaviti ako želimo potražiti odgovore i pomoć putem snova, jer takvi snovi govore o srži i izvoru nekog našeg problema. Moj savjet je da ne gledate na takve, emocijama snažno nabijene snove, kao na nešto negativno i uznemiravajuće već kao na blagoslov i pokušaj pomoći na vašem putu unutarnjeg rasta. Zato prije spavanja zamolite za san koji ćete moći lagano protumačiti, izrazite svoju želju za rješavanjem odreñene situacije, problema ili emocije, i najvažnije, recite sami sebi da ste za to spremni. Onog trena kad osvijestite problem, kad poradite na njegovom rješavanju i kada taj problem konačno nestane, noćne more i opetovani snovi se neće više pojavljivati. Moći ćete se posvetiti nekim mnogo ugodnijim stvarima vezanim uz snove, naravno, ako tako poželite. Ključ za tumačenje i rad sa snovima je u vašim rukama i samo ako vi to želite možete ga odmah upotrijebiti.

233

Znacenje i tumacenje snova U psiholoskom kontekstu zanimljivo zvuci podatak da covek za sezdeset godina svoga zivota cak dvadeset godina provede u spavanju, a od toga cetiri godine u sanjanju. Sta zapravo znaci san? Sa stanovista zvanicne nauke san predstavlja slozeni psiholoski fenomen, kao izmenjeno stanje svesti u kome se mesaju svesni i nesvesni sadrzaji; proces u kome se izrazava nase "najdublje ja". A u "Knjizi mudrosti", pise, da je Bog stvorio snove pomocu kojih ljudi mogu da vide buducnost. Dakle, san je mogucnost saznanja jedne druge stvarnosti ili jednog drugog sveta koji nam nije dostupan u budnom stanju. Zato postoji potreba da se tumacenjem snova objasni taj "drugi svet", kao i da se otkrije neki nagovestaj buducnosti ili trag proslosti. http://www.sanjarica.aureldesign.com/ Zanimljiva otkrica - Istrazujuci fenomen snova grupa naucnika je dosla do zanimljivih otkrica. Mnogi ljudi su izbegli smrt zahvaljujuci tome sto su poslusali "tihi glas svog sna". Tako je, recimo, francuska knjizevnica Zan Plejdi izbegla smrt, jer je prethodno sanjala da je pored njenog apartmana eksplodirala bomba. Kada se probudila nakon tog ruznog sna, odmah je poslusala "svoj unutrasnji glas" i napustila svoj apartman. Za otprilike dva sata u stanu pored njenog apartmana bomba je usmrtila troje ljudi. Poruke u snovima nisu samo upozoravajuceg karaktera, vec nagovestavaju i srecne dogadjaje. Neki snovi najavljuju uspeh, bogatstvo, slavu, naucna otkrica, genijalne ideje, nove izume ili resenja, umetnicka dela, cak i mogucnost dobitka na lutriji. Amerikanac Elis Hju je sanjao model sivace masine koju je kasnije konstruisao. Zatim, nobelovac Nils Bor, je u snu otkrio kljuc - resenje tajne atomskog jezgra. Engleski pesnik, Semjuel Kolridz, je u snu video sve stihove svoje poeme "Kublaj Kan". Poznati igrac golfa, Dzek Niklaus, je sanjao novu tehniku udaranja loptice za golf i ta tehnika ga je dovela na sam vrh ovog popularnog sporta. Poznati engeski istrazivac snova dr Kit Harn, smatra da su mnogi od nas sposobni da "pogledaju u buducnost" i da se na osnovu tako dobijene informacije "zastite od neke nevolje". On naglasava da su mnogi ljudi veruju svojim snovima, a najvise onima koji se odnose na putovanja prevoznim sredstvima. Poznata je cinjenica da je desetak ljudi otkazalo putovanje brodom "Titanik", zato sto su sanjali nesrecu na tom brodu. Americki i engleski naucnici su utvrdili interesantnu cinjenicu: u velikim katastrofama vozova i aviona uvek ima manje zrtava, nego sto bi po uobicajenom protokolu putovanja trebalo da ih ima! Da li treba verovati snu ili ne - to je licno nas izbor. Ipak, treba imati na umu i postupak Andjele Lun, dobitnice na njujorskoj lutriji. Ova dama je dobila 750 000 dolara zato sto je u snu "videla" svoje petoro dece sa listicem - potom je na listicu upisala njihove godine! http://www.astrolook.com/teme/tema044.shtml

Ureñaji kojim se mogže registrovati sanjenja, http://www.electropsychology.com/lucidni-snovi.php http://www.electropsychology.com/lucidni-snov

234

UMEĆE UMIRANJA I/LI ŽIVLJENJA?! "Ne možeš pripovedati ljudima ono što sam poričeš." Makim Gorki

Dobro je ponata knjiga umeće ljubavi. Pitamo se da li smo ponekad razmišljali i o umeću umiranja? Pomisao na smrt ljudima starine, čini se, nije bila toliko strana kao modernom čoveku. Stari je čovek živio više u dodiru s prirodom te je i smrt prihvatao kao nešto po sebi "prirodno". Štoviše, razvio je pravu "umetnost umiranja" koja je u nekim kulturama poprimila i ritualna obiležja, te se prenosila s kolena na koleno. Od "umeća umiranja" nerazdvojivo je "umeće življenja". Dekadenca umeća življenja degenerirala je i umeće umiranja u njegovu pravu karikaturu - u eutanaziju. Napredak na raznim područjima nauke, nažalost, kod mnogih je umrtvio ovaj praiskonski čovekov instinkt srećnoga življenja i umiranja. Tako, ljudski um, opterećen teretom svekolikoga znanja, u sebi se toliko zamrsio, te iz dana u dan sve manje uspeva svoj pogled izdignuti naviše, u odvažnosti da dosegne konačnu istinu. Otuda se sve češće susreću sekularizirani pustolovi duha usmereni prema mudrostima drevnih kultura od kojih traže odgovore na večna pitanja. Tibetanska knjiga mrtvih tek je jedna od orentalnih poslastica koja se ponudila da udovolji večnoj čovjekovoj gladi za onostranim, a njena popularnost, i meñu kršćanskim čitaocima, podstiče nas da o njoj napišemo koju reč. Tibetanska knjiga mrtvih po svom sadržaju i ulozi nije ni približno jedinstvena kakvom se u javnosti predstavlja. Uz različite verske i mitološke tradicije formirali su se i različiti pristupi smrti koji su se progresivno razvijali kroz istoriju. Tako su, uz pomenutu "Tibetansku knjigu mrtvih", danas vrlo rasprostranjene i "Egipatska knjiga mrtvih", zatim "Islamska knjiga mrtvih", "Knjiga mrtvih Maya", i druge. Tibetansku knjigu mrtvih je prevedena na skoro sve jezike sveta. "Osloboñenje posredstvom slušanja na meñuprelaznom nivou". Rečeno malo slikovitije, Bardo Thödol se predstavlja kao pravi "turistički vodič" s onu stranu života, a odraz je tibetanske nege za umiruće te predstavlja pravi budistički ritual s ezoterijskim učenjima. U očima pristaša reinkarnacije na Zapadu Bardo Thödol je stekao autoritet sličan Bibliji u kršćanstvu te njime autoritativno potkrepljuju i veru u reinkarnaciju. Dajući Bardo Thödolu naslov Tibetanska knjiga mrtvih, dr. Evans-Wentz je samo napravio dobar komercijalni i misionarski potez, posluživši se ugledom što ga je već uživala čuvena Egipatska knjiga mrtvih. Prema današnjim interpretatorima Bardo Thödol je nezaobilazna knjiga svim živim budistima, kao sredstvo pripreme za smrt, a umirućima je treba čitati kako bi umeli naći put iz jednog tela u drugo, prema shvatanju o reinkarnaciji. Najkraće rečeno Bardo Thödol (kao i Egipatska knjiga mrtvih) predstavlja putokaz mrtvome čoveku tokom njegovog postojanja u Bardu, koje je simbolično opisano kao prelazno stanje u trajanju od četrdeset i devet dana, koliko je potrebno da proñe izmeñu smrti i ponovnog roñenja. Bardo je stanje duha (ili uma) izmeñu dve inkarnacije. Radi ilustracije Bardo-stanje možemo opisati i kao izmenjeno stanje svesti, ili stanje duha izvan stanja normalne svesti. Sve bi to bila, dakle, iskustva ljudskog duha van stanja normalne svesti. Nakon ovog prikaza, moći ćemo lakše razumeti sadržaj Bardo Thödola. Tekst Bardo Thödola počiva na prvoj Buddhinoj "plemenitoj istini", prema kojoj su sve patnje posledica zle karme (djelâ iz prošlih životâ), i podeljen je na tri dela. Prvi deo, nazvan Čikai Bardo, verno opisuje psihološka dogañanja u trenutku smrti kada su mogući najveći uvidi i iluminacije koji umrloga trebaju voditi prema konačnom "osloboñenju". Recimo odmah i to da krajnji cilj, a ujedno i maksimum postignućâ umrle osobe koja treba posredovati Bardo Thödol, jest oslobañanje od kruga rañanja i umiranja u jednom od tri "sveta obličja" (Dharma-Kaja, Nirmana-Kaja, Sambogha-Kaja) čime se postiže stanje "savršenog prosvjtlenja" i "osloboñenja uma", stanje koje se u budizmu naziva nirvanom. Ako pokojnik nije postigao osloboñenje u Čikai Bardu u kojem je to bilo najlakše izvesti, pruža mu se nova mogućnost u Čönjidl Bardu kojemu je posvećen drugi dio Bardo Thödola. Čönjidl Bardo opisuje stanje koje je nastupilo neposredno posle smrti koje, prema tibetanskom verovanju, traje četrdeset i devet dana, odnosno sve do sledeće inkarnacije. To stanje naziva se i "karmička iluzija" zbog pojave iluzija i stravičnih vizija koje postaju to intenzivnije što se svest više udaljava od "oslobañajuće istine" i primiče se fizičkom roñenju. Jedino sredstvo osloboñenja ili bar ublažavanja 235

patnji što ih pokojnik trpi od strane jezivih bića onoga sveta, prema Bardo Thödolu, jest saznanje da ta bića doista ni ne postoje, nego da su ona tek projekcija psihičkih sila koje izlaze iz čakri (energetskih žarišta na čovekovom eteričnom telu) umrloga. Tekst Bardo Thödola recitira lama pored mrtvog tela (ili bar na mestu gdje je telo ležalo) sa ciljem da usmeri pažnju umrloga na svaki strprn obmane i teškoće, kao i na stalno prisutnu mogućnost osloboñenja (od kruga rañanja i umiranja), te da mu pojasni priordu njegovih vizija. Sličan je rital opela u pravoslavnoj crkvi ili misa u zapadnom hrišćanstvu. Smrt i umiranje... Strah od smrti (nekrofobija) Ako postoji neko iskustvo koje povezuje ljude tokom čitave istorije i širom sveta, onda je to smrt. Smrt je nešto sa čime svi moramo da se suočimo – ne postoje ni vežbe, ni dijete, niti tehnike u meditaciji, niti neka suma novca koja nam može pomoći da je izbegnemo. Smrt nas sve izjednačuje.Konačnost smrti, zajedno sa nesigurnošću da li postoji život posle smrti, mnogima donosi strah. To vidimo svuda oko nas dok svim silama pokušavamo da zaustavimo taj proces starenja. Nadamo se da će sledeća pilula, sledeća operacija, ili sledeće genetsko otkriće biti ključ produžetka našeg života. niti neka suma novca koja nam može pomoći da je izbegnemo. Smrt nas sve izjednačuje. Konačnost smrti, zajedno sa nesigurnošću da li postoji život posle smrti, mnogima donosi strah. To vidimo svuda oko nas dok svim silama pokušavamo da zaustavimo taj proces starenja. Strahovi od smrti mogu biti i malo drugačiji, poput onih koji se javljaju kod hipohondrije, gde osobe veruju da su obolele od teške bolesti, od koje se ne umire odmah, nego polagano i u velikom procentu - poput raka, AIDS-a, hemofilije i sl. Njih je teško razuveriti, jer stalno sumljaju da su rezultati medicinskih istraživanja koji nisu pronašli nikakvo telesno oštećenje pogrešni, te menjaju lekare i odlaze na brojna ispitivanja i bolnička lečenja. http://www.imoart.hr/forum/index.php?PHPSESSID=962560ed3ea7c491c4183776171f952e&topic=493.027 Kolovoz 2008, 17:16:43

Razgovori s umirućima Sredinom šezdesetih godina Ameriku je zapljusnuo talas istraživača fenomena "trenutak do smrti", “S onu stranu života”, meñu kojima su se istakli E. K. Ross, R. Moody, S. Grof, K. Ring i drugi koji su ostali fascinirani opisom fenomena koji su pratili umiranje. R. Moody je rezultate svojih istraživanja uporedio s opisima Tibetanske knjige mrtvih te je izveo fascinirajući zaključak: "Ukratko, ako i Tibetanska knjiga mrtvih uključuje mnoge nivoe proživljavanja smrti, koje nitko od mojih ispitanika nije stigao iskusiti, zaista je normalno da postoji jedinstvena sličnost izmeñu ovog antiknog rukopisa i dogañaja koji su mi preneseni od Amerikanaca 20. veka." S istraživačima koji su zaključivali poput Moodya, spremni prihvatiti superiornost tibetanske predaje, Bardo Thödol je bio predestiniran da se izdigne kao paradigmatska knjiga koja sadrži najkompletniju spoznaju o smrti. Tako se Bardo Thödol sve više isticao, ne samo kao upravo znanstveni izvor informacija o fenomenima koji okružuju umiranje, nego je, usput, postao i neosporni autoritet za znanstveno neodržive hipoteze o reinkarnaciji. Od godine 1927. Tibetanska knjiga mrtvih postala je privilegiranim instrumentom kojim se služe lame i njihovi misionari na Zapadu kako bi svojim stavovima i učenjem (posebno o reinkarnaciji) pridobili umove zapadnjaka. Nije li indikativna i misao lame A. Govinde u predgovoru spomenutoj knjizi: "Onaj tko ustrajno prakticira ova učenja trebao bi svaki trenutak svoga života držati posljednjim"?! Na ovoj se misli i P. Coelho nadahnuo za svoj roman Veronika je odlučila umrijeti. Kako je moguće da je ovaj, psnovni hršćanski, stav o životu i smrti u zapadnom hršćanstvu iščeznuo?! Nije li krajnje vreme da se iz prašnjavih samostanskih I manastirskih bibilioteka izvade poznata dela o smrti, poput knjige sv. Alfonsa Liguorija: Priprema za dobru smrt, koje svojom starošću ne zaostaju za Tibetanskom knjigom mrtvih, a svojom mudrošću je neizmerno nadilaze? http://www.ver.hr/arhiv/arhiv/ver2001/Ver11-01/vodenjak.htm

236

DIKATATORI I VOðE NA POSLU (mobing, žrtve i progonitelji) 1. Kad neslana šala preraste u maltretiranje, 2. Zaostala agresija zaboravljenog izvornog sukoba; 3. Klinička slika mobinga i 4. Odgovornost rukovodilaca Zašto su Vam posao i društvene obveze važnije od Vas? Čuvajte sebe i svoju obitelj jer i tako ne možete odgovoriti na sve zahtjeve.

Manganaro

Nerešeni sukobi meñu saradnicima za posledicu obično imaju poremećaj meñ uljudskih odnosa. Na žalost, ne tako retko ovi izvorni sukobi, kojih se kasnije niko više i ne seća, hranjeni zaostalim agresivnim težnjama prema pojedincu kojeg grupa odabere za žrtvu, mogu da prerastu u svojevrstan psihoteror , tzv. mobing , sa veoma ozbiljnim posledicama : zdravstvenim po žrtvu i njenu porodicu i ekonomskim po njenu firmu, ali i ukupno društvo. Procvatu, ali i prevenciji ovog sociomedicinskog problema najviše mogu doprineti rukovodioci radnog procesa. Za savremenog zaposlenog čoveka stres je gotovo deo svakodnevice. Uzroci stresa na radnom mestu su različiti : strah od gubitka posla, premorenost, kratki rokovi, nedostatak podrške nadreñ enih, monotonija radnih zadataka, ali i neki nepovoljni radni uslovi poput bioloških, fizičkih, hemijskih.U našim društvno-ekonomskim uslovima ova lista se svakako može proširiti našim lokalnim opštim nepovoljnim okolnostima. Stresori, odnosno podražaji koji na nas negativno deluju su svuda oko nas, svi smo im manje ili više neprekidno izloženi, oni su takoreći neizbežni, jer niko ne može živeti pod staklenim zvonom, ne sarañ ujući sa drugima i živeći samo prema svojim željama. Upravo saznanje da je stres deo svakodnevice čini da često previñ amo neke specifične uzroke stresa, koji su prilično rašireni, a nisu sasvim neizbežni. Jedan od takvih je tzv. mobbing. http://www.imoart.hr/forum/index.php?PHPSESSID=962560ed3ea7c491c4183776171f952e&topic =493.0 Kad neslana šala preraste u maltretiranje Mobing je naziv za pojavu koja je i u svetu i kod nas prilično česta, a o kojoj se retko razmišlja kao uzročniku stresa odnosno ozbiljnih zdravstvenih, socijalnih i ekonomskih problema. Iako nije nova pojava, njeno razmatranje sa medicinskog stanovišta je skorijeg datuma. I u onim tzv. razvijenim sredinama ( a kamo li na našim prostorima) prečim se smatraju brojni drugi sociomedicinski problemi. Stručnjaci definišu mobing (za koji kod nas nije usvojen adekvatan domaći izraz) kao oblik usmerene proizvodnje stresa, oblik agresivne emocionalne zloupotrebe usmerene proizvodnje stresa, usmereno emocionalno nasilje na ličnost žrtve. Mobing se odvija i izmeñ u nadreñ enog i podreñ enog, ali daleko češće meñ u saradnicima istog nivoa. Žrtva mobinga u radnoj sredini prepoznaje se po tome što ne može doći do reči, stalno je prekidaju u govoru ili ignorišu, kao da ne postoji, razgovor se naglo prekida kada uñ e u prostoriju. Žrtva se isključuje iz društvenog života na poslu („zaboravi“ se pozvati je na proslave, zabave, ignoriše se u pauzama...). Kontrola njene prisutnosti na poslu je veća ili manja nego što je uobičajeno, žrtva se premešta u kancelariju udaljenu od kolega, dobija samo besmislene radne zadatke koji su ispod njenog kvalifikacionog nivoa, zadatke koje ne može rešiti ili dobija stalno nova i nova zaduženja. Uskraćuju joj se važne informacije, stalno se izlaže kritici, optužuje za propuste koji se nisu dogodili, za ono što je napasnik krišom uklonio ili oštetio. Neosnovano se obezvreñ uju rezultati njenog rada. Stalno se prave šale na račun njenog govora, držanja, hoda, izgleda, privatnog života. Šire se neproverene glasine, klevete, pogrde - u pokušaju sramoćenja žrtve uz negativno osvrtanje na njen celokpan život, rad i privatnost. Žrtvi se uskraćuje mogućnost za izvinjenje i objašnjenje. Ponekad se koriste sva moguća sredstva omalovažavanja, do glasnog izderavanja i kritika, pretnji, pismeno i telefonski, a ponekad se dešavaju i seksualna i fizička zlostavljanja. Cilj je psihički potpuno poniziti i uništiti žrtvu, objašnjavaju naše sagovornice.

237

Zaostala agresija zaboravljenog izvornog sukoba Prema nedavnim istraživannjima i analiza mobinga pokazuje da postoji nekoliko faza u razvoju ove pojave. U prvoj fazi, kao njegova najčešća osnova, pojavljuje se nerešen sukob meñ u saradnicima, što za posledicu ima poremećaj meñ uljudskih odnosa. No, izvorni sukob se ubrzo zaboravlja, a zaostale agresivne težnje usmeravaju se prema odabranoj osobi. U drugoj fazi ta potisnuta agresija eskalira u psihoteror. U vrtlogu spletki, poniženja, pretnji, psihičkog zlostavljanja i mučenja, žrtva gubi svoje profesionalno i ljudsko dostojanstvo. Počinje da se oseća, a kasnije stvarno i postaje manje vredan subjekat, koji u svojoj okolini gubi ugled, podršku i pravo glasa. U trećoj fazi, već obeležena i neprekidno zlostavljana osoba, postaje „vreća za udarce“, „dežurni krivac“ za sve neuspehe i propuste kolektiva. Četvrta faza karakteristična je po žrtvinoj očajničkoj borbi za opstanak, i u ovoj fazi se pojavljuje tzv. sindrom izgaranja ( burnout) na poslu, odnosno sindrom hroničnog umora, psihosomatski ili depresivni poremećaj. U petoj fazi, uglavnom nakon višegodišnjeg terorisanja, žrtve oboljevaju od hroničnih bolesti i poremećaja, napuštaju posao, ili posežu za suicidalnim izlazom. Zanimljivo je da dosadašnja istraživanja nisu pokazala da individualne karakteristike ličnosti imaju uzročni značaj za razvoj mobinga. Ono što je zajedničko, jeste da zbog gotovo bezazlenog početka, vrlo sporog i pritajenog razvoja, ni samim žrtvama nije lako da spoznaju da se mobing dogañ a baš njima, nisu svesne početka procesa, niti razloga zbog kojih njihovi nadreñ eni ili kolege prema njima neprijateljski postupaju. S druge strane, za zlostavljače je mobing vrsta izduvnog ventila, kojim u krajnjoj liniji pokrivaju svoju nemoć u jednoj sferi svog života, stvarajući oko sebe grupu u kojoj dokazuju svoju moć i važnost – na račun žrtve. Na taj način zlostavljači sebi osiguravaju nadmoćniji položaj ili uklanjaju onoga koji im stoji na putu ka uspehu. Neretko to čine iz ličnog straha da neće biti cenjeni ili da će i sami postati nečija žrtva – kažu naše sagovornice, objašnjavjući princip mehanizma mobinga.

SINDROM IZGARANJA 1. Stres je istovremeno „krivac“ i za pet miliona nesreća na poslu; 2. Šta je stres ? i 3. Kako prepoznati stres na poslu? Sindrom izgaranja (burnout syndrome) predstavlja stanje telesne, emocionalne i psihičke iscrpljenosti, pojavu depersonalizacije i smanjen lični uspeh u zanimanjima koja uključuju svakodnevni odnos sa ljudima ( lekari, nastavnici, advokati, sudije, novinari, socijalni radnici, sveštena lica...). On je takoñ e čest u svim zanimanjima kod osoba koje su svoj rad započele s puno entuzijazma i očekivanja, sa silnom željom da uspeju, pobede ili pomognu drugim osobama. Izgaranje na poslu obuhvata promene stava prema poslu i promenu ponašanja prema klijentima, progresivni gubitak idealizma, energije i smislenosti vlastitog rada – što se ne dogañ a u slučajevima običnog umora. Ključni elementi u nastanu burnouta su : kontinuirani stres, emocionalni zahtevi posla, velika odgovornost uz nizak nivo kontrole, karakteristike ličnosti. Simptomi su : umor, iscrpljenost, nemogućnost koncentracije, depresija, anksioznost, nesanica, razdražljivost, povećana konzumacija alkohola, lekova, zloupotreba droga. Posledice : smanjeno zadovoljstvo poslom, smanjena efikasnost, učestale greške u radu, menjanje profesionalnih stavova, psihosomatske tegobe, porast absentizma. Svako drugo bolovanje zbog stresa na radu Prema istraživanju Meñunarodne agencije za sigurnost i zaštitu zdravlja na radu (NIOSH, 1996) stres na radnom mestu prisutan je kod 28 posto ili 41,2 miliona zaposlenih u EU. Ovaj problem godišnje uzrokuje gubitak od milion radnih dana, što izraženo u novcu iznosi najmanje 20 milijardi evra. Rezultati istraživanja pokazuju da je 50-60 posto svih izgubljenih radnih dana posledica stresa na radnom mestu. Stres je istovremeno „krivac“ i za pet miliona nesreća na poslu. Kako prepoznati stres na poslu? Na nesreću, stres je kao naš svakodnevni pratilac svojstvo organizacionog života i u velikoj meri je povezan sa izvršenjem poslova i zadataka na radnom mestu, svakodnevnim obavezama, 238

odnosima sa drugim ljudima, kontrolom i vršenjem vlasti, kao i s raznim neplaniranim i nepredviñenim okolnostima sa kojima se tokom života susrećemo. Stres se najčešće posmatra na nekoliko načina, ali uvek kao dogañaj koji za većinu ljudi predstavlja pretnju ili gubitak, reñe izazov. Isto tako, stres se može opisati i kao čovekova reakcija na neki dogañaj koji aktivira talas najčešće intenzivnih, neprijatnih osećanja praćenih karakterističnim telesnim simptomima. Ono što je kod stresa važno jeste upravo subjektivna procena situacije zahvaljujući kojoj neke dogañaje doživljavamo kao više ili manje stresne, odnosno kao krupnu promenu, pretnju, gubitak ili izazov. Takoñe, ono što nekome može biti izuzetno stresna situacija, nekoga drugog može ostaviti skoro ravnodušnim. Kako ćemo reagovati u potencijalno stresnim situacijama zavisi, dakle u najvećoj meri, od nas samih i našeg praga tolerancije na stres. Simptomi stresa mogu biti fizičke ili mentalne prirode. Najčešći fizički znakovi i pratioci stresa su - glavobolja, ubrzan rad ili povremeno lupanje srca, ukočenost u vratu ili ramenima, ubrzano disanje, bolovi u leñima, znojenje, znojni dlanovi, bolovi u želucu ili mučnina. Osim ovih fizičkih znakova ili simptoma, moguće je primetiti i mnoge psihološke, odnosno mentalne simptome stresa koji se odražavaju kako na način našeg razmišljanja, tako i na naše ponašanje ili raspoloženje. Najčešći pratioci ili psihički simptomi stresa su iritiranost i netolerancija u odnosima sa drugima, čak i zbog nebitnih stvari, frustracija, nizak prag tolerancije i vikanje na druge bez nekog značajnijeg razloga, nesigurnost u svoje mogućnosti i sposobnosti, nervoza ili iscrpljenost, nekoncentracija i nemogućnost da se usredsredite na zadatke i dnevne obaveze, prevelika zabrinutost oko manje važnih ili čak i nebitnih stvari, kao i zamišljanje negativnih, zabrinjavajućih ili zastrašujućih scenarija. Najčešći uzroci stresa su: Sam rad, kao i vrsta posla koji obavljamo, strah od gubitka posla ili zaposlenja, premorenost, kratki rokovi, nedostatak podrške nadreñenog, osećaj da ne možemo da upravljamo svojim vremenom niti radnim učinkom, nemogućnost da utičemo na način ili organizaciju rada, osećaj otuñenosti od menadžmenta firme, osećaj preterane eksploatisanosti ili osećaj neiskorišćenosti u vezi sa radnim zadacima, monotonija, kao i brojni fizički, biološki ili hemijski uticaji na radu. Uloga i pozicija koju imamo u kompaniji, jer zapravo što smo više na hijerarhijskoj lestvici, bićemo više u prilici da donosimo važne i krupne odluke, te ćemo, shodno tome, biti izloženi i većem pritisku. Nedovoljno jasno definisani radni zadaci ili rokovi, šta se to očekuje od nas i u kom vremenskom periodu, ili sukob izmeñu ciljeva koje menadžment postavlja pred nas i onoga što mi realno možemo da uradimo u zadatom roku

ŠTO ODMOR ČINI (NE)NEPRIJATNIM 1. I kratak je odmor dobar?, 2. Pogubni radni praznici; 3. Zrnca mudrosti o odmoru i 4. Sindrom godišnjeg odmora Godišnji odmor nikako ne treba propustiti, a kontakt s poslom tokom odmora potrebno je svesti na razumni minimum

Za dobro su zdravlje promene sredine i odmor veoma bitni. Svedoci armije turista u celom svetu uključujući stotine hiljada naših zemljaka kreće na put u potragu za tim blagodatima. Bitno je da se sklonimo od rutine i nañemo u drukčijem okruženju od uobičajenoga, jer ćemo tako oživeti sopstvena osećanja izlažući ih novim potsticajima i iskustvima. Iako vrlo malo ljudi predviña da će im odmor biti neprijatan, postoje stvari koje nepovoljno utiču na njegovu kvalitetu. Čak i industrija turizma naučno proučava godišnje odmore i utvrñuje pojedinosti koje ih čine više ili manje prijantnim. Jedno austrijsko istraživanje, objavljeno 2005., bavilo se aspektom mentalnog blagostanja godišnjih odmora. Nedelja dana nakon povratka s odmora ispitan je 191 radnik, koji je odgovorio na pitanja vezana uz trajanje odmora, prevaljenu razdaljinu, vremensku zonu, klimu, broj obroka, društvene i sportske aktivnosti, poznanstva, zdravstvene tegobe, razmirice i drugo. Takoñer su uzeti u obzir vrsta i težina posla te dob učesnika u istraživanju. Dobrovoljci su zamoljeni da ocene lični osećaj kvaliteta odmora, odnosno iscrpljenosti u uporeñenju sa periodom pre odmora. Neki su od rezultata, objavljenih u reviji Journal Of Travel Medicine, bili neočekivani i naizgled 239

nelogični. Istraživanje je pokazalo da odmor pruža veći osećaj oporavka što je posao mentalno zahtevniji. Na oporavak povoljno deluju i topla klima, dovoljno slobodnog vremena koji putnik ima za sebe i svoje potrebe, količina telesnih aktivnosti, kvaliteta spavanja i upoznavanje novih ljudi. Meñuljudski su se sukobi negativno odrazili na odmorenost, ali u maloj meri (2 posto), a zdravstveni problemi tokom praznika, broj odspavanih sati i broj obroka nisu imali nikakva uticaja. Neočekivano je bilo saznanje da na stepen oporavka od rada ne utiče trajanje praznika kao ni dužina odredišta na koje se putuje. Nekad se verovalo da duži praznici pružaju veći i kompletniji oporavak, jer tada osoba ima više vremena za opuštanje i rekreaciju. I kratak je odmor dobar? Istovremeno, drugo istraživanje poručilo je da je oporavak najveći u prvih sedam dana, tačnije izmeñu trećeg i sedmog dana. Taj podatak u suprotnosti je s uvreženim shvatanjem da je potreban tronedeljni odmor u celini za optimalno okrepljenje od radnih obaveza. Možda je ipak bolje godišnji odmor podeliti na tri do četiri dela od po sedam do deset dana? Postoji, meñutim, i alternativno tumačenje ovog fenomena. "Moguće je da do najvećeg oporavka u prvih sedam dana dolazi samo kad je osoba svesna da joj sledi još dva-tri nedelje dalje od obveza. Ko zna da se mora vratiti u radni ritam već nakon prve nedelje, možda ne bi osetio povoljan efekat godišnjeg odmora", ocenjuje bečki psihijatar George Ivanschitz. Iznenadio je i zaključak da sloboda u izboru dnevnih aktivnosti takoñer nije imala veze s efektima godišnjeg odmora. To znači da odmor može biti jednako dobar ako se odvija prema rasporedu koji odreñuje neko drugi, na primjer turistička agencija ili suputnici, odnosno domaćini. Zaključak je da najbolji efekat ima odmor koji provodimo u toplom podneblju s dragim osobama te ako smo odvojeni od obveza, bavimo se telesnom aktivnošću, upoznajemo nove ljude i imamo dovoljno vremena za svoje potrebe. Pogubni radni praznici Odvojenost od uobičajenih obveza bitan je element okrepljujućih praznika, ali mnogima je vrlo teško "otkvačiti" se od posla čak i kad je kilometrima daleko od radnog mesta. Statistike iz Evropske unije, SAD-a i Kanade pokazuju da više od trećine radnika propušta odmor. U SAD-u je taj procenat poslednjih godina varirao izmeñu 27 i 30 posto, a glavni su razlozi osećaj krivice zbog izostajanja s posla i strah od otkaza zbog isključenosti iz radnog ritma. Evropljani su odgovorniji prema svom zdravlju nego Amerikanci, pa provode duže vreme na odmoru, ali 23 posto Britanaca svake godine odustaju od odmora ili zbog osećaja da će posao krenuti naopako bez njihova prisustva, da će nešto važno propustiti budu li odsutni ili da će im nadreñeni zameriti, iako na odmor imaju pravo. Zrnca mudrosti o odmoru Ići na odmor nije posledica lenosti i neodgovornosti, nego bitna medicinska potreba. Propuštanje odmora šteti i zdravlju i posledično poslovnim interesima. Svake godine poñite na duži odmor u trajanju od barem dve nedelje. Kraći odmori mogu samo zalečiti umor. Boravite u prirodi, jer će vam ona već nakon dva dana izoštriti čula otupela u gradskoj sredini. Nemojte odsedati kod rodbine, jer bi vam to moglo izazvati stres, i pored moguće uštedi. Nemojte se vraćati s odmora samo dan pre povratka na posao ili školu, jer biste tada pretrpeli šok zbog nagle promene okoline i životnog ritma. Ipak, ni odlazak na odmor ne znači poštedu od rada, što se više odnosi na muškarce nego na žene. Trećina muških koji su zaposleni ostaje u kontaktu s poslodavcem ili radi na nekom projektu dok je na odmoru, u uporeñenju s četvrtinom žena. Lekari i psiholozi upozoravaju da oni koji odustaju od godišnjih odmora rizikuju više od onih koji ostaju na raspolaganju poslodavcima celo vreme. Štaviše, propuštanje odmora dugoročno šteti i zdravlju i poslu. "Rad do krajnjih granica može dovesti do ozbiljnih zdravstvene probleme, pa onda i osustovanje s posla zbog bolovanja. Razumljivo je da sezona godišnjih odmora stvara usko grlo u mnogim firmama, ali nekorišćenje odmora nije rešenje te poslodavci moraju osigurati svakom radniku nesmetano punjenje baterija". Nije loše da se javite na posao nekoliko puta nedeljno tokom odmora, ali unapred se pobrinite da ne budete rob nadreñenom ili strankama u vreme kad biste se trebali oporavljati od napora. Zato stručnjaci radnicima preporučuju da dovoljno rano obaveste nadreñene o planiranim terminima za odmor i usklade se s kolegama. Uvežbavanje suradnika tako da može obavljati deo vaših poslova dok vas nema takoñer je dobra zamisao. Klijentima dajte alternativni broj telefona, ostavite odgovarajuću poruku na sekretarici i programirajte automatski odgovor na e-mailu tako da ljudi znaju da ste odsutni i kome se mogu obratiti u tom periodu. Time ćete si pomoći da na povratku ne 240

naiñete na prenatrapn sto dolaznih poruka. Ni nošenje posla sa sobom ne oslobaña od stresa, nego ga samo prenosi na drugu lokaciju. "Mobilni telefoni, dnevnici i prenosivi računari mogu stvoriti elektronski lanac oko vrata radniku na odmoru. Umesto rada, za vreme praznika je poželjnije blagovremeno planiranje i rešavanje obveza unapred te koordinacija sa saradnicima i klijentima", navodi Diana Parducci, psihologinja medicine rada u Milanu. Ako ste, pak, samostalni preduzimač, rezervišite putovanje u periodu mrtve sezone i na vreme obavestite kupce i dobavljače. A ako ste obvezni ispuniti važan rok isporuke, dovršenja projekta ili prezentacije, u tom periodu nije idealno otići na odmor. "Pomerite odmor za dane nakon datuma kad morate obaviti nešto važno na poslu. Kasnije je bolje nego pre". Oni koji odu na odmor i žele u potpunosti rizikovati veze s poslovnim obvezama, osiguravaju se tako što nadreñenima lažu o dostupnosti na destinaciji na kojoj provode praznike. Primjer, kažu da tamo gde idu nema signala mobilne telefonije, priključka za internet i telefona u sobi. Češće na taj način lažu muškarci od žena Sindrom godišnjeg odmora Vraćanje s letnjeg odmora može negativno da utiče na psihičko zdravlje ljudi i izazove "sindrom godišnjeg odmora" koji karakteriše nemir, tuga ili, u pojedinim slučajevima, i depresija, upozorio je španski psihijatar Havijer Kriado. "Sindrom godišnjeg odmora izaziva naglu promenu načina života, realno postoji i posebno se odražava na psihički neuravnotežene ličnosti", ističe španski lekar. Sindrom karakteriše povišena nervoza i čak agresija koja traje dve nedelje posle povratka s odmora, prenose španski mediji. Znaci pojave sindroma su, prema navodima stručnjaka, nespokojstvo, tuga, apatija, razdražljivost, nemogućnost koncentracije, a nekada se pojavljuju i problemi sa snom i želudačne tegobe. Da bi se izbegao "sindrom povratka s godišnjeg odmora", po savetu lekara, treba se vratiti kući s odmora nekoliko dana ranije radi adaptacije, razmišljati samo pozitivno, na primer o predstojećem susretu s prijateljima s kojima radite. Meñutim, ako sindrom ima ozbiljnije simptome, treba potražiti pomoć stručnjaka. Da bi se sačuvalo neprijatnog sindroma, psihijatar madridskog Kliničkog centra dr Lola Moron smatra da je dobro preko godine, u vreme vikenda ili praznika, organizovati kratke izlete. Ona takoñe savetuje da se ne razmišlja o sindromu, "nego da se mirno radi i da se prvih dana rada ne donose važne poslovne odluke".

SAMOPOŠTOVANJE JE ODRAZ SLIKE O SEBI 1. Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena; 2. Teško se mijenja; 3. Mogući ozbiljni psihološki problemi; 4. Prepoznajmo nisko samopoštovanje; 5. Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći i 6. Korisni saveti za potsicanje pozitivnog samopoštovanja dece „Ljudi koji ne mogu videti svet u sebi, još manje mogu videti sebe u svetu.” Nikolaj Velimirović

Sliku o sebi stvaramo celog života. Izmeñu ranog detinjstva i adolescencije deca počinju postavljati pitanja kakva su ona zapravo i razmišljati o sebi, što čine i kako to čine. Postavljajući ta i druga pitanja te tražeći odgovore na njih, deca nastoje bolje razumeti sama sebe. Stvarajući sliku o sebi stvaraju okvir za način doživljavanja sveta oko njih i način komunikacije s njim.Ulaskom u srednje detinjstvo (od 6. do 12. godine) menjaju se osećaji dece prema njima samima. Slika o sebi ----------------„Ono o čemu želim govoriti daleko je dublje i šire od samopoštovanja kao načina ponašanja, pa čak i stava prema sebi. Želim govoriti o osjećaju duboke ispunjenosti iznutra, užitka u vlastitom postojanju, iskustvu koje nije samo ljubav prema sebi, već doživljaj sebe kao izvora ljubavi, kao ljubavi same. Izraz 'ljubav prema sebi' postaje tada nepotreban, racionalni konstrukt. Samopoštovanje je daleko od pravog termina za taj unutarnji osjećaj, no može biti odgovarajući termin za vanjsko ponašanje u svakodnevnom životu koje proizlazi iz tog osjećaja”. Kosjenka Muk: Što je zapravo samopoštovanje? http://www.centar-angel.hr/HR/articles/Sto_je_samopostovanje.php

241

postaje sve složenija i rafiniranija. Počinju shvatati da imaju jedinstvene kvalitete. Kako bi se dobio uvid u razvojne promene slike o sebi, istraživači najčešće traže od dece da odgovore na pitanje: "Tko sam ja". Dok se deca predškolskog uzrasta opisuju u terminima telesnih osobina i situacije u kojoj se nalaze, u školskom dobu deca u opis počinju uključivati i neke manje vidljive karakteristike, poput osećaja, osobina, onoga što vole, različitih sposobnosti i ponašanja. U tom se dobu počinju doživljavati i u terminima grupa kojima pripadaju (npr. razred, sportski klub, grupa vanškolskih aktivnosti). U samoopisima se počinju javljati i elementi usporeñivanja s drugom decom, pa često svoje veštine i talente opisuju u odnosu na prijatelje ili vršnjake. Ulaskom u adolescenciju sve češće koriste apstraktne pojmove kada govore o sebi. Slika o sebi sve se više zasniva na osobinama ličnosti, stavovima, verovanjima, uverenjima i odnosima s drugim ljudima. Pojam o sebi više nije isključiv nego obuhvata nekoliko različitih uloga. Naime, samoopis adolescenata razlikuje se s obzirom na različite situacije i okruženja. Adolescenti se drukčije opisuju i doživljavaju u školi, kod kuće i s prijateljima. U tom dobu pojam o sebi počinje objedinjavati i različite suprotne elemente ili karakteristike. Tako, na primjer, adolescent može opisati sebe kao tihog i povučenog u društvu starijih osoba, ali otvorenog i komunikativnog s prijateljima. Deca školskog uzrasta imaju bolje i dublje razumevanje ne samo toga što jesu nego i svojih vrednosti i sposobnosti. Uključenost u socijalnu okolinu poput škole ili sportskog kluba postiće ih da se usporeñuju s drugom decom i sa slikom onoga što bi želeli biti. Takvo vrednovanje sebe u odnosu na idealnu sliku može im doneti i pozitivne i negativne informacije o njima samima, budući da počinju prepoznavati svoje jake strane i slabosti. Kroz takvo se vrednovanje počinje razvijati samopoštovanje. Samopoštovanje kao odraz sopstvenih i tuñih procena... Samopoštovanje se razvija celog života, ali je srednje detinjstvo period u kojem deca prvi put stvaraju složene procene o tome koliko vrede u odnosu na to ko su i što su. Samopoštovanje se zasniva na proceni stepena u kojem dete zadovoljava razvojne zadatke, na proceni školskog uspeha i uspeha u rešavanju različitih socijalnih problema. Važno je znati da samopoštovanje nije odraz samo sopstvenih procena nego proizlazi i iz reakcija drugih ljudi, naročito osoba koje volimo i koje su nam važne. Ako su deca prihvaćena, poštovana i pohvaljivana za to što jesu i kakva jesu, počet će podednako prihvatati svoje pozitivne i negativne strane te će se kod njih razviti odgovarajuće samopoštovanje*. Meñutim, ako ih roditelji i druge osobe koje su im važne omalovažavaju, vreñaju, okrivljuju i odbacuju, deca će razviti negativne stavove prema sebi te nisko samopoštovanje. Taj proces počinje već u ranom školskom dobu, a povratne informacije o sopstvenoj vrednosti i prihvatanju drugih, naročito vršnjaka, postaju sve važnije približavanjem adolescenciji.

Svako je dete vredno i jedinstveno i ima svoje potencijale koje će moći razviti tek ako se oseća prihvaćeno i voljeno takvo kakvo jest, Prvčić I. i Rister M.: Samopoštovanje je odraz slike o sebi, Vaše zdravlje, Vol. XL, god. 8

Teško se mijenja Jednom kada se formira, samopoštovanje se teško menja. Deca s niskim samopoštovanjem osećaju se neprilagoñeno i boje se da će biti odbačena od njima važnih osoba. Uz to, zbog straha od daljnjeg neuspeha često počinju izbegavati aktivnosti koje su zahtevne ili u kojima možda neće uspeti. Nisko samopoštovanje snažno utiče i na stvaranje prijateljstava i odnosa s vršnjacima. Naime, deca koja 242

ne misle dobro o sebi teško prilaze drugima, ponovno iz straha da će biti odbačena ili ismejana, tumače znakove i poruke iz okoline kao neprijateljske pa ponekad na njih reagiraju i agresijom, što ponovno dovodi do odbacivanja i izolacije od strane grupe vršnjaka. Mogući ozbiljni psihološki problemi Izrazito nisko samopoštovanje često je praćeno ozbiljnim psihološkim problemima. Negativno viñenje sebe, strah od odbacivanja i verovanje da je teško promeniti takav poredak stvari otvara put za depresivnost. Zbog takvih osećanja deca počinju obraćati pažnju upravo na informacije koje potvrñuju takvo viñenje sebe i sveta oko njih, što im otežava percepciju poruka koje su pozitivne i govore dobro o njima. Takav zatvoreni krug može dovesti do ozbiljnije depresije, autodestruktivnog ponašanja, koje se u adolescenciji može manifestovati kroz preterano pijenje, uzimanje droga, uključivanje u opasne aktivnosti (na primjer, preterano brza vožnja na motoru) pa čak i do pokušaja samoubistva. Nisko samopoštovanje snažno se odražava i na akademski uspeh. Deca koja nemaju poverenja u svoje sposobnosti ili ih procenjuju lošima češće očekuju neuspeh ili loš uspeh pa manje uče. Takvo ponašanje predstavlja obranu jer kada bi takva deca više učila, a doživjela neuspeh, to bi ponovno negativno uticalo na njihovu ionako lošu sliku o sebi. U ekstremnim slučajevima izostaje iz škole, ne sudeluje u bilo kakvom obliku nastave ili školskim aktivnostima. Deca koja vide sebe uspešnima u školi motivivisanija su, upornija i spremnija tražiti nove izazovne zadatke i probleme. Prepoznajmo nisko samopoštovanje Deca na najrazličitije načine pokazuju da imaju nisko samopoštovanje. Vrlo često nisu ni svesna da o sebi ne misle baš najbolje, iako osećaju da nešto nije u redu. Uobičajeni znaci koji nas mogu uputiti na to da dete ima problema sa samopoštovanjem su: potreba da neprestano pobeñuje u igrama varanje u igrama, perfekcionizam preterana samokritičnost, preterano hvalisanje davanje slatkiša, novca ili igračaka drugoj deci, kako bi se "potkupila" prijateljstva privlačenje pažnje neodgovarajućim ponašanjem (glupiranje, zadirkivanje, agresivnost) plačljivost povučenost ili sramežljivost preterano

opravdavanje za sve što kaže ili napravi strah od toga da pokuša nešto novo stalno traženje izgovora i opravdanja prebacivanje odgovornosti ili krivice na druge ntisocijalno ponašanje nepoverenje u druge ljude stalna potreba da se udovolji drugima nesposobnost donošenja sopstvenih odluka ili izbora nesposobnost da kaže "neću" ili odbije nešto što ne želi.

Roditelji i odrasli mogu i moraju pomoći Deca s niskim samopoštovanjem često imaju probleme i kod kuće i u školi. Vrlo često imaju toliko nisko mišljenje o sebi da odustaju od aktivnosti bez da uopšte pokušaju jer očekuju da ponovno neće uspeti. Može im se, meñutim, pomoći da promene svoje viñenje sebe i tako im omogućiti daljnji rast i razvoj u atmosferi prihvaćanja samih sebe. Detetov osećaj samopoštovanja i slike o sebi može se ojačati na nekoliko načina, a pritom veliku važnost imaju roditelji, prijatelji i osobe koje su mu važne i koje ceni. Ponekad se to može ostvariti kroz uključivanje deteta u neku aktivnost za koju ima talent ili sposobnosti, kroz konzistentno potsticanje i pohvaljivanje i za male uspehe, primećivanje i ohrabrivanje njegova truda, čak i ako nije uspelo, te kroz potsticanje da samo opaža svoje pozitivne aspekte i napore te se samo pohvaljuje za to. Ne zaboravite da je svako dete vredno i jedinstveno te da ima svoje potencijale koje će moći razviti tek ako se oseća prihvaćeno i voljeno takvo kakvo jest. Korisni saveti za potsicanje pozitivnog samopoštovanja dece Slušajte dete, pokažite mu da ste ga čuli i prihvatite njegove osenja. Ponašajte se prema detetu s poštovanjem. Prihvatite ga takvo kakvo jest. Svi imamo pozitivne i negativne strane. Njegujte pozitivne. Kada ga hvalite, budite specifični, tačno odreñeni. Budite iskreni s njim. Kada kritikujete, takoñer budite specifični. Kritika treba da se odnosi na ponašanje, a ne na ličnost deteta. Na Primjer: "Nije u redu da udariš brata ako ti ne da igračku" umesto "Ti si zločesta.". Izbegavajte rečenice koje počinju s "Ti nikada..." ili "Ti --------------*Samosvest, identitet uključuje samosvest - saznanja o sebi dostupna svesti (svest o sopstvenom doživljavanju), Identitet- jedinstven sklop obeležja ličnosti (svesnih i nesvesnih). Olport i Jasper samosvest definišu kao: merilo našeg

243

postojanja osnov razumevanja ličnosti ili samosvest- mesto gde se sustiču sva doživljavanja u vremenskom toku http://209.85.129.132/search?q=cache:PnRhDham8DkJ:www.fpn.bg.ac.yu/pages/

uvek...". Upotrebljavajte "ja-poruke" umesto "ti-poruka" kada želite reći da nešto ne valja. Na Primjer: "Ja zaista teško podnosim glasnu muziku" umesto "Ti stvaraš takvu buku.". Iako su svakom detetu potrebni doslednost, pravila i kontrola, još mu je potrebniji prostor kako bi moglo naučiti upravljati svojim životom. Dajte mu odgovornost, nezavisnost i slobodu u izborima koje radi. Uključite dete u rešavanje problema i donošenje odluka u stvarima koje se odnose na njegov život. Poštujte osećaje, potrebe, želje, sugestije i pamet deteta. Dopustite mu da sledi svoje interese i da eksperimentiše. Dopustite mu da bude kreativno ili da ne bude kreativno. Zapamtite: vaše je dete sjajno i zadivljujuće u svojoj jedinstvenosti, iako se njegova jedinstvenost uveliko razlikuje od vaše. Budite dobar uzor - imajte dobro mišljenje o sebi. Radite stvari za sebe. Poručite detetu da je dobro ceniti sebe. U redu je osećati zadovoljstvo zbog svojih postignuća. Dobro je ugoditi sebi i priuštiti neko uživanje. Izbegavajte stalno procenjivanje, često ponavljanje "trebao/la bi", "moraš" i nepotrebne savete. Shvatite dete ozbiljno. Prihvatite njegovo mišljenje.

BUDITE REALNIJI 1. Postodmorna depresija-depresija posle godišnjeg odmora; 2. U toku sa zbivanjima; 3. Nemir, tuga...;

3. Lagano „zagrevanje" i 4. Tražite pomoć od kolega ili šefa "Reci mi s kim se družiš, pa ću ti reći tko si. Znam li čime se baviš, tad znam što možeš postati”. Goethe

Ponekad nam se čini da uvek kasnimo, čak i onda kada na sve zakazane sastanke (i poslovne i privatne) stižemo na vreme. Razlozi za takvo osećanje mogu da budu mnogi, ali se obično radi o tome što se osećamo kao da nismo u stanju da ispunimo ni svoja ni tuña očekivanja. Možda je u pitanju samo loš dan, a možda bi trebalo da postavite realnije ciljeve, naročito ako za njihovu finalizaciju treba mnogo vremena i fizičke kondicije. Umesto da radite nekoliko paralelnih poslova istovremeno, ponekad je bolje raditi samo jedan - ali vredan. Pravljenje grandioznih planova jeste lepo. U tim prilikama sve je baš onako kako smo mi zamislili da bude. U realnom životu, stvari obično ne idu tako glatko kako je u našoj mašti izgledalo da će biti. To ne znači da stvari uopšte neće moći da se odvijaju onako kako ste zamislili, već da se realne prepreke pojavljuju same od sebe. Naravno, osnovni pokretać je ono što smo sebi zacrtali kao cilj - lična promocija ili velika zarada, ili nešto treće što čini da se nikad ne osećamo dovoljno zadovoljnim. Šta god da je finalna tačka, trebalo bi da se držite svog početnog uverenja. Ako je stvar već tako postavljena, onda niko neće moći da utiče na vas i da vas odgovori od vaših planova. Da biste se na kraju dana osećali ispunjeno, pokušajte da budete kooperativni, saradljivi i da pristanete na neke uslove koji vam u početku možda neće sasvim odgovarati; nije baš toliko loše biti spreman za promenu prvobitnog plana ili saradnju s kolegama koje vam nisu uvek potaman; naravno, ukoliko vidite da vas to na dugom štapu vodi u pravcu koji vama odgovara. Budite spremni za sve vrste aranžmana, od poslovnih do planiranja zajedničkih putovanja s prijateljima ili voljenom osobom. Nemojte odbijati susrete razmišljajući samo o cilju koji ste postavili. Ponekad tuña pomoć može da bude od neprocenjivog značaja na putu ka pobedi. Postodmorna depresija-depresija posle godišnjeg odmora Većina zaposlenih se posle godišnjeg odmora i povratka svakodnevnim aktivnostima oseća depresivno. Vratili ste se sa godišnjeg odmora preplanuli, sveži i puni novih iskustava. Ulazite u dobro poznatu kancelariju, sedate za svoj sto i krećete u nove radne pobede. Ali, iznenada vas obuzima teskoba, počinjete da se gušite, čežnjivo gledate kroz prozor, a radni dan, koji inače proleti, sada traje i traje i traje... Niste jedini, dogaña se gotovo svima - to je samo uobičajeni šok posle povratka s godišnjeg odmora. Nedostatak motivacije, depresija, anksioznost, stres i nemogućnost koncentracije samo su neki od problema s kojima se zaposleni susreću prilikom povratka na posao. Problem su i očekivanja poslodavaca, koji od svojih radnika zahtevaju 244

maksimalnu radnu koncentraciju i žestok radni tempo od prvog radnog dana nakon godišnjeg odmora. U toku sa zbivanjima Da biste ublažiti šok posle povratka na radno mesto, preporuka je da već tokom odmora budete bar malo u toku sa zbivanjima na poslu. Povremeno pozovite kolege i saznajte šta se dogaña u kancelariji. To će vam pomoći da se psihički pripremite na stres koji vas neminovno čeka po povratku. Dobro bi bilo i da se s mora ili mesta gde ste otišli na odmor vratite nekoliko dana pre nego što bi trebalo da počnete da radite. Preteško je iz opuštene morske atmosfere odmah uskočiti u ubrzan radni tempo, pa svoj organizam na taj način bar donekle pripremite za povratak. Ukoliko vas posle odmora dočekaju sto zatrpan zadacima, hrpa telefonskih i imejl poruka, ne očajavajte jer je to neizbežno. Poslovni treneri u velikim kompanijama takoñe služe i da posavetuju zaposlene kako da što lakše prebrode ovaj neprijatan prelaz. Njihova preporuka je da se na radno mesto posle odmora vratite uzdignute glave i da rešavanju zadataka koji vas čekaju pristupite bez nervoze i prisiljavanja. Ako se osećate očajno i depresivno kada sednete na svoje mesto na poslu, samo se setite da se slično osećaju i ostali zaposleni i da ćete za samo nekoliko dana opet biti oni stari. Nemir, tuga... Da vraćanje s letnjeg odmora može negativno da utiče na psihičko zdravlje ljudi i izazove „sindrom godišnjeg odmora" koji odlikuju nemir, tuga ili, u pojedinim slučajevima, i depresija, potvrñuju i španski psihijatri koji su istraživali ovaj fenomen. - Sindrom godišnjeg odmora izaziva naglu promenu načina života, realno postoji i posebno se odražava na psihički neuravnotežene ličnosti. Sindrom karakterišu povišena nervoza i čak agresija koje traju dve nedelje posle povratka s odmora. Znaci su nespokojstvo, tuga, apatija, razdražljivost, nemogućnost koncentracije, a nekada se pojavljuju i problemi sa snom i želudačne tegobe. Meñutim, ako sindrom ima ozbiljnije simptome, treba potražiti pomoć stručnjaka - kaže španski psihijatar Havijer Krijado. Lagano „zagrevanje" Komplikovane zadatke odložite sa strane. „Zagrevanje" bi trebalo da bude lagano i zato se prvo prihvatite onoga što vam najbolje ide. Zahtevni zadaci biće tu i sledeće nedelje. Nikako nemojte da ostajete prekovremeno da biste u rekordnom roku nadoknadili zaostatak. Jedini rezultat svega toga će verovatno biti taj što ćete se kući vraćati s glavoboljom. Da biste se sačuvali od neprijatnog sindroma, psihijatar madridskog Kliničkog centra dr Lola Moron smatra da je dobro preko godine, u vreme vikenda ili praznika, organizovati kratke izlete. Ona takoñe savetuje da se ne razmišlja o sindromu, „nego da se mirno radi i da se prvih dana rada ne donose važne poslovne odluke". Tražite pomoć od kolega ili šefa Prvih radnih dana posle godišnjeg odmora osećaćete se kao da ste zaboravili da radite svoj posao i trebaće vam više vremena za obavljanje zadataka nego što je uobičajeno. Ono što će vam verovatno otežati situaciju su i obaveze koje su se nakupile u vašem odsustvu.Ukoliko se mučite sa zaostalim obavezama, ne ustručavajte se da zamolite kolege ili šefa za pomoć. Važno je da ste upućeni u tok poslovanja firme i informisani o bilo kakvim promenama koje su se eventualno dogodile dok vas nije bilo.

245

VODIĆ ZA MIRAN ŽIVOT 1. Umirujuća tišina; 2. Uživajte i u gužvi; 3. Pišite; 4. Iskoristite vest; 5. Koračajte nežno; 6. Usredsredite se; 7. Volite svim srcem; 8. Recite da promenama; 9. Ishranom do zdravlja; 10. Muzika za moje uši; 11. Povežite se; 12. Udahnite-izdahnite; 13. Pronañite svoju mantru; 14. Budite zahvalni; 15. Krenite pravim smerom i 16. Počnite s malim stvarima "Što je čovek okusio više gorčine, to žešće čezne za slatkim." Maksim Gorki

Spokoj je ono čemu svi težimo, ali kad nastupi nemir, teško je da se vratimo na pravi put. Odabrali smo za vas nekoliko saveta koji će vam pomoći da okrenete leña stresu...Današnji dan je ono sutra zbog kojeg sam juče brinula, pa ako se ne desi ništa loše, a sve i da se desi, protraćili smo jučerašnji dan zbog nečega što nikako nismo mogla da promenim. Živite u sadašnjosti. Na kraju će sve ispasti dobro. Umirujuća tišina Jedan od najvećih izvora stresa jeste nedostatak vremena. Ipak, deset minuta uvek možete da pronañete. Toliko pokušajte da rezervišete za meditaciju. Ona vas na najbrži način dovodi do višeg nivoa razumevanja i tada stres i nema veliki značaj zbog mira koji ste postigli. Tehnike meditacije stres pretvaraju u snagu. Drugi važan način oslobañanja od stresa jesu životinje. Malo šta može tako da nam podigne raspoloženje posle iscrpljujućeg dana kao oduševljeni pozdrav kućnog ljubimca. Životinje pozitivno deluju na mentalno zdravlje, leče usamljenost i stres, a svojim ponašanjem uče nas kako da posmatramo i slušamo okolinu. Iako iritantno lajanje pasa ili destruktivno grebanje mačaka može da stvori napetost u kući, uz dresuru nestaju mane, a ostaju pozitivni psihološki efekti. Uživajte i u gužvi - Nije lako ostati miran u uzavrelom saobraćajnom špicu, bez obzira na to da li ste vozać ili suvozač. Pokušajte da vreme u koloni iskoristite za vežbanje strpljenja i razumevanja za druge. Dišite polako i duboko i pratite svoj dah. Ako uspete da ostanete opušteni u takvoj gužvi, malo je stresnih si-tuacija koje nećete moći da prevladate. Pišite - Oslobodite se stresa tako da negativne emocije izbacite iz tela pišući. Uzmite olovku u ruke i zapišite misli i dileme koje vas muče. Iskoristite vest - Promenite način na koji doživljavate loše vesti koje dolaze do vas. Ne skrivajte se od činjenica. Apatija i nezainteresovanost mogu da izazovu jednako štete koliko i stres i depresija. Umesto da dignete ruke od svega, iskoristite vest kako biste pronašli deo rešenja odreñenog problema. Pronañite pravi način da se uključite i pomognete onima koji pate. Koračajte nežno - Kad smo pod stresom, hodamo čvrsto, lupajući pri svakom koraku. Zamislite da hodate po cvetu lotosa, nežno i mekano. Na taj način isključićete se iz sveta i za tren oka naći na nekom mirnijem i prijatnijem mestu. Usredsredite se - Umesto da obavljate nekoliko zadataka istovremeno, u odreñeno vreme posvetite se jednom poslu ili jednoj osobi. Kad savladate lepršavost duha i usmerite pažnju, lakše ćete kontrolisati stres.

Volite svim srcem - Orgazmom se postiže oslobañanje ekscesivne bioenergije, uz dodatno emocionalno „oslobañanje“, kao i nezaobilazne negativne posledice blokiranja seksualne energije (Wilhelm Reich). Nežnosti koje partneri razmenjuju pre, za vreme i nakon odnosa, kao i bliski kontakt, dodir kože, potpomažu održavanju povišenog nivoa oksitocina i relaksirajućem efektu fizičke ljubavi. Opuštanje je posledica seksualnog odnosa kojim se potpuno eliminiše nivo svakodnevnog stresa. No, blagotvorno deluje samo u jedinstvu sa pozitivnim emotivnim stanjima. Voleti je antistresno. Užitak i relaksacija u isto vreme. Pogotovo ako dišete zajedno. Recite da promenama - Velik broj žena uspešno se nosi sa hormonalnim promenama uzrokovanim menstrualnim ciklusom dok se ne dogodi neka uznemirujuća stresna situacija koja poremeti njihovu osetljivu ravnotežu. Mnoge žene traže medicinsku i psihološku pomoć zbog tegoba uzrokovanih PMS-om. Kada se na neko vreme stres u njihovom životu smanji, pomoć prestaje da im bude potrebna. Stres može da pogorša valunge u menopauzi i da oteža dodatno hormonalno lečenje. Pro-mena životnih navika poput uvoñenja te-lesne aktivnosti ili posvećivanja više vremena isključivo sebi, može da umanji stres i sve njegove posledice. Ishranom do zdravlja - Stres je biološka reakcija na situaciju u kojoj pritisak postane toliko jak da naše telo s njim više ne može da se nosi. Važno je da uočite prve upozoravajuće znake kako biste delovali pre nego što stres izmakne kontroli. Mnogi ljudi pod stresom, koji je većinom rezultat prezaposlenosti, dobijaju ekceme i lišajeve. Rešenje je u ishrani. Jedite redovno jer stres utiče na nivo šećera u krvi. Tri obroka na dan, od kojih će se svaki sastojati od najmanje 40 odsto proteina, kao i nezaslañeni meñuobroci, održaće nivo šećera stabilnim, a vas napuniti energijom. Muzika za moje uši - Muzika smanjuje stres i depresiju, a podstiče relaksaciju i san. Brzi ritmovi razbuñuju um, čine ga opreznijim i bržim. Spora muzika smiruje i opušta mozak. Ona, takoñe, podstiče nervni sistem da uspori disanje i broj otkucaja srca. Klasična muzika ima mnoge prednosti zbog harmoničnog spoja više instrumenata i zbog toga što ne

246

iritira bubne opne. Pomaže pri varenju jer smanjuje nivo hormona stresa, a neophodni sastojci iz hrane bolje se apsorbuju. Ne zaboravite da mozak stimulišete slušanjem bilo koje vrste muzike. Povežite se - Postavite ljubav i prijateljstvo na prvo mesto. Ugovarajte susrete i sastanke kao što ugovarate termin kod lekara: s odgovornošću i poštovanjem. Bliskost sa dragim osobama može da poboljša rad srca, podstakne izlučivanje hormona oksitocina, ključnog za zbližavanje i osećaj poverenja. Njegovo delovanje smanjuje strah i pomaže u sprečavanju zdravstvenih tegoba izazvanih usamljenošću. Udahnite-izdahnite - Jedan od najbržih i najefikasnijih načina uklanjanja napetosti jeste pravilno disanje. Tehnike poput pranajame preporučljivo je da se izvode dva puta na dan. Vrlo su delotvorne jer brzo i pozitivno utiču na nervni sistem, sma-njuju srčani pritisak i poboljšavaju cirkulaciju. Odreñene tehnike disanja mogu da pomognu u smanjivanju stresa. Disanje je jedina od osnovnih telesnih funkcija koja može svesno da se kontroliše. Svesno duboko disanje uz širenje abdomena, na primer, može da uspori puls. Telo dobija više kiseonika, što um dovodi u bistrije stanje. Posle stresne situacije preporučuje se da duboko udahnete i nastavite lagano i ujednačeno disanje. Sa svakim udisajem osetite kako se stomak kreće i kako se opuštaju stomačni mišići. Isprobajte pranajame! Zatvorite desnu nozdrvu desnim palcem, pa duboko i

lagano dišite na levu, s pauzom od nekoliko sekundi izmeñu udaha i izdaha. Ponovite desetak puta, pa preñite na drugu nozdrvu.Odvojte neko vreme za ćutanje.Obratite pažnju na unutrašnji život i razvijte veru u intuiciju... Pronañite svoju mantru - Zapamtite od tri do pet izreka ili mantri koje će vas vratiti u život kada stvari krenu u lošem smeru. Na primer: „Mogu ja to“ ili „Šta me ne uništi, učiniće me jačim“. Ili zamislite neku lepu sliku koja će vam poslužiti kao utočište u trenucima stresa: pogled s najlepšeg mesta na plaži, stazu u šumi kojom rado šetate ili nešto drugo, vama posebno drago. Budite zahvalni - Teško je da budete zahvalni ako ste pod stresom. Odvojte pet minuta dnevno da biste zahvalili na svim životnim darovima. Počnite sa udahom i izdahom, izvorom svega što je život. Krenite pravim smerom - Napravite popis dogañaja koji su vas tokom dana razveselili i onih koji su vam oduzeli energiju. Tako ćete lakše uočiti kojim putem treba da nastavite. Počnite s malim stvarima - Ne opterećujte se velikim promenama, počnite s malim stvarima. Promenite, na primer, ono što jedete za doručak. I to može da bude početni korak na putu koji će vas voditi do života za kakvim žudite. Kineska poslovica kaže: ako imate neki problem koji nikako ne možete da rešite, onda to možda i nije više vaš problem

PRONAðITE SREĆU NA POSLU Kad ti postave pitanje na koje ne želiš da odgovoriš, nasmeši se i pitaj: "Zasto pitaš?".

Što želimo od svoga posla i života? Što nas čini srećnima i tera da damo sve od sebe? Vekovima su filozofi i naučnici pokušavali dati odgovor na ova pitanja i čini se kako je napokon jedan od njih uspio u tome. Dr. Steven Reiss, profesor na sveučilištu u Ohiou, napisao je „16 osnovnih želja koje motiviraju naše djelovanje i definiraju našu osobnost“. Prema njemu zadovoljstvo i sreća se ne stiču izbegavanjem boli i konstantnim životnim užicima nego osećajem kako živimo sa svrhom. On to naziva „srećom zasovanom na vrednostima“, a kaže kako se ostvaruje zadovoljavanjem naših instinktnih potreba. Sreća nastaje od harmoničnog delovanja svih osećanja koji su dobro organizovani I sjedinjeni u ličnost., a kojoj sva glavna osećanja potpomažu jedna drugu I sva osećanja new moraju nužno da teže ka istim ili blisko srodnim harmoničnim ciljevima. Nakon detaljnog istraživanja u kojem je učestovalo više od 6,000 ljudi definisano je 16 univerzalnih potreba koje će dovesti život na značajniji nivo i dati veću svrhovitost, a što će onda povećati zadovoljstvo i sreću. Iako se izvorni upitnik sastoji od više od 100 izjava ovo je pojednostavljena verzija koja će vam pomoći pronaći sreću u poslovnom svetu.

Pogledajte izjave ispod. One koje vas opisuju označite s „+“, one koje se na vas odnose malo označite s „0“, a one koje se ne donose na vas označite s „-“. 247

1 – Znatiželja. Žedan sam znanja. 2 – Prihvaćanje. Teško se suočavam s kritikama. 3 – Red. Uzrujam se kada stvari nisu na svome mjestu. 4 – Fizička aktivnost. Tjelovježba mi je vrlo važna. 5 – Čast. Visoko sam principijelna i odana osoba. 6 – Moć. Često tražim ulogu voñe. 7 – Neovisnost. U potrazi za srećom oslanjam se na sebe. 8 – Društveni kontakti. Znam da sam zabavna osoba. 9 – Obitelj. Djeca su mi na prvom mjestu. 10 – Status. Impresioniraju me ljudi koji posjeduju skupe stvari.

11 – Idealizam. U usporedbi s drugima vrlo sam socijalno osviješten. 12 – Osveta. Važno mi je da sam „kvit“ s osobama koje me uvrijede. 13 – Romantika. U usporedbi s vršnjacima i kolegama više vremena provodim zavodeći ili u seksu. 14 – Hrana. Volim jesti i često maštam o hrani. 15 – Čuvanje. Mrzim bacati stvari. 16 – Smirenost. Uplaši me kada mi srce ubrzano kuca.

Pogledajte izjave koje ste označili s plus. To su vaši prioriteti i trebali biste ih imati najmanje 6. Sada kada ste shvatili što visoko vrednujete u svome životu, znate na što se trebate usredsrediti kako biste pronašli sreću u poslovnom svetu. Npr. ako imate veliku želju da budete prihvaćeni nemojte birati posao u kojem se mnogo kritikuje i vrednuje osobnost. Ako cenite red, tražite posao koji vam ga može ponuditi. Ako ste znatiželjni, potražite posao na kojem možete zadovoljiti znatiželju. Kako bi pronašli sreću i uživali u životu ljudi trebaju pronaći posao i radno okruženje koje odgovara njihovim unutarnjim potrebama i željama. A ponavljajući stvari koje su vam bitne i koje vam daju značaj iz dana u dan možete biti srečni. zvor: Kate Lorenz, Finding Happiness at Workhttp://www.covermagazin.com/karijera.php?NID=3616

LEKOVITA MOĆ RAZGOVORA 1. Koncepcijske razlike; 2. Što može biti kontraproduktivno?; 3. Budite samopouzdani - lepše ćete se osećat i 4. Kako postati asertivan? Važno je i da poruku koju šaljete, pošaljete onoj osobi kojoj je namenjena, a ne posredno, upućujući je nekoj drugoj osobi

Svaki Cigo svoga konja hvali. Psiholozi, koji nemaju pravo prepisivati farmakoterapiju, drže stranu psihoterapije. Psihijatri (ali ne svi) favoriziraju terapiju lekovima. I farmaceutska industrija previše reklamira psihijatrijske lekove u direktnom kontaktu s lekarima, dok psihoterapija nema tako moćnog "sponzora" koji bi je reklamirao pred lekarskom strukom. Što je delotvornije protiv depresije i anksioznosti - farmakoterapija ili psihoterapija – veoma je teško odgovoriti bez poznavanja konkretnog pacijenta. Zapravo, do tačnog odgovora dolazi se tek metodom pokušaja i greške. Ni psihijatar koji uobičajeno prepisuje lekove ne može biti siguran hoće li prvi prepisani lek, u kojoj dozi i nakon kojeg vremena delovati kod pojedinog pacijenta. Opet, ni psiholog ni psihijatar koji se odluči na psihoterapiju ne mogu znati kako će koji pacijent reagovati na tu vrstu tretmana. Najbolje rezultate u lečenju depresije daje kombinirani tretman lekovima i psihoterapijom, pa bi jednostavna preporuka pacijentima glasila neka vas se leče na oba načina ako vam je takav pristup dostupan, i ukoliko ga sebi možete priušti. Naime, terapija u sklopu zdravstvenog osiguranja često je površna. Ne samo da je pojam po pravilu ograničen na pola sata nego se pred lekarima neprestano menjaju pacijent za pacijentom, čije je životne priče gotovo nemoguće zapamtiti, a kamoli svakom pacijentu davati primenjive i adekvatne savete. Problem može biti i slabiji dan terapeuta, a kod farmakoterapije pacijent u najmanju ruku može biti siguran da je lek uvek isti i da će napraviti svoj "posao" kad uñe u organizam. Stoga je u praksi pouzdanije i pacijentu financijski isplativije u početku se prikloniti farmakoterapiji, a psihoterapiju dodati kasnije zavisno od mogućnosti. Koncepcijske razlike Izmeñu pobornika terapije lekovima i terapije razgovorom postoje i teorijske i koncepcijske razlike. Psihološki orjentirani terapeuti poimaju depresiju i anksioznost kao stanja nastala zato što pacijent ima iskrivljenu predstavu o sebi i životu, zato što nije prihvatio neku životnu okolnost, nije razrešio neki unutarnji konflikt ili nešto radi pogrešno. U mnogim slučajevima nije primenjivo 248

nijedno od navedenih tumačenja. Biološki orjentirani lekari depresiju i anksioznost smatraju posledicom poremećene aktivnosti nervnog sistema, odnosno jake ili slabe nadraženosti odreñenih moždanih centara. Pritom se podrazumeva da spoljnje okolnosti imaju uticaja na moždanu aktivnost, ali kakav će biti njihov efekat na mozak, ne zavisi od volje pojedinca nego od uroñene otpornosti na stres. Napredak u proučavanju mozga sigurno je pokazao da su psihički poremećaji locirani u mozgu, tj. da su konačno jednako telesni kao dijabetes, astma ili visoki pritisak. Stoga je direktna intervencija u mozgu pacijenta potpuno opravdana i razumljiva. To sve ipak ne znači da psihoterapija ne može biti efikasna kod pojedinih pacijenata - štoviše, ona to i jest. Kod blaže i umereno teške depresije prosečna uspešnost kognitivno-bihevioralne (spoznajno-ponašajne) terapije poñ ednaka je efikasnosti kao terapija antidepresivima iz klase selektivnih inhibitora ponovnovnoh preuzimanja serotonina (engl. Skračeenica: SSRIs). Kod težih oblika depresije uočena je veća efikasnost lekova u uporeñenju sa psihoterapijom. Zanimljivo je i to da psihoterapija deluje tek onda kada izazove promene u moždanoj aktivnosti, slične onima koje proizvode lekovi, a koje pacijent prepoznaje kao poboljšano raspoloženje. Do antidepresivnog ili anksiolitičkog efekta psihoterapije najčešće dolazi zahvaljujući samoj interakciji terapeuta i pacijenta, bez obzira na sadržaj komunikacije. Mnogi depresivni ili anksiozni pacijenti bukvalo nemaju s kime pričati o svojim problemima i izjadati se, a pogotovo nemaju od koga čuti reć ohrabrenja, podrške ili barem utehe. Zavisno o profilu pacijenta, psihoterapeut može pomoći i korisnim savetom usmerenim na izbegavanje stresnih situacija ili na strategiju nošenja sa stresnim činiocima koje ne može izbeći. Često od pomoći mogu biti saveti za bolje ophoñenje s okolinom – na primjer, kako od okoline prikriti preveliku osetljivost na odbijanje ili uvredu jer osobe koje su očigledno osetljive okolina češće šikanira i tako im pogoršava stanje. Što može biti kontraproduktivno?

Na žalost, i neki zahvati terapeuta potencijalno su kontraproduktivni. Na Primjer, nije potrebno pacijentu sugerirati da "nema razloga" da bude depresivan ili anksiozan jer to pacijentu zvuči kao da mora pružiti opravdanje za to što je bolestan. Terapeut treba da poñe od činjenice da je pacijentu loše bez obzira na "razloge", baš kao što obolelog od raka pluća treba lečiti bez obzira na to je li bio pušać ili ne. Druga, često pogrešn psihoterapijski stav je da je osoba depresivna zbog toga ato što se previše pažnje posvećuje negativnim aspektima svog života, a zanemaruje pozitivne (npr. "zašto gledate crno - jer da vas je napustila žena, ali vam tako dobro ide slikanje" ili "nije strašno, izgubili ste nogu, ali vam je sluh odličan"). Zatim, depresija ne mora biti posledica pacijentovog pogrešnog poimanja stvarnosti jer je dokazano da pacijent može imati kristalno jasnu predstavu o sebi i okolini, dok s druge strane milioni zdravih ljudi imaju krivu predstavu, ali ne i depresiju. Takoñer je neprimereno pacijentu govoriti da neku stresnu okolnost "mora prihvatiti". Naime, "prihvatiti" je sinonim za "tolerisati", a hoće li nečiji nervni sistem tolerisati neku okolnost, ne zavisi od pacijentove dobre volje niti od terapeutove sugestije. Konačno, ponekad nema svrhe zasnivati terapiju protiv depresije ili anksioznosti na pokušaju menjanja životnih okolnosti, i to iz poznatih razloga: neki pacijenti ne mogu ništa učiniti sa svojim životnim okolnostima (npr. nepokretan je, u zatvoru je, čeka presudu, živi u bedi). Ponekad promena ne može nastupiti na vreme da bi imala lekovit efekat na zdravstveno stanje, a ponekad ni istovremeno izvedena promena nema efekat na zdravlje. Ipak, neki pacijenti izvanredno reaguju na psihoterapiju, pa je šteta samo ga "kljukati" lekovima, a uskratiti mu toplu ljudsku reč. Verojatno postoje podtipovi depresije i anksioznosti koji se lakše leče psihoterapijom, odnosno podvrste koji bolje reagiraju na lekove. Možda su osobe koje su jače prijemčive na pozitivnu sugestiju a priori jači kandidati za psihoterapiju, dok je racionalnijim i trezvenijim osobama u većoj meri indikovana medikamentozna terapija terapija.

Neverbalna komunikacija – govor tela Kada nekom kažeš "Žao mi je", gledaj ga u oci.

249

Proces komunikacije smatra se elementarnim meñu živim bićima, a način na koji se ona ostvaruje smatra se ključnim u razvijanju civilizacijske vrste. Istraživanja pokazuju da se poruka koju prenosimo tokom komunikacije sastoji od verbalnog dela, vizuelne impresije i tona glasa kojim je izgovorena. Prema psihološkim istraživanjima 7 % emocionalnog značenja izrazimo rečima. Oko 38 % prenosimo korišćenjem tona glasa, a 55 % emocionalne poruke komuniciramo neverbalnim znakovima - govorom tela, izrazom lica i sl. što pokazuje da vizuelni deo poruke koju slušalac dobija gledanjem u osobu koja govori najviše ostaje u sećanju. Dakle, verbalnim načinom uglavnom prenosimo informacije, a neverbalnim stavove i emocionalni odnos prema informacijama koje primamo, ili odnos prema osobi sa kojom komuniciramo. Uspešni komunikatori kažu da su veštine neverbalne komunikacije stvar nečije uglañenosti, važni sastojci šarma i društvenog uspeha. Takve osobe ostavljaju sjajan utisak u društvu, vešte su u praćenju sopstvenih izraza emocija i poseduju empatiju, dakle, socijalno su vešte. S obzirom na činjenicu da u govoru tela ili neverbalnoj komunikaciji leži čak 78 % razumevanja govorne poruke, Aristotelova teza “Bolje je jednom nešto videti, nego tri puta o tome pročitati” i te kako se potvrñuje. U prilog tezi je i sam slučaj nadmetanja Niksona i Kenedija 1960. godine gde je utvrñen zapanjujući uticaj neverbalne komunikacije na birače. Razlike u radijskim i TV nastupima kandidata bile su odlučujuće. Kenedi, koji je bio bolji komunikator, imao je izraženiju gestikulaciju, bolji kontakt očima s publikom. I naravno, na kraju je imao bolje rezultate. Dakle, možemo prestati da govorimo, ali je prosto nemoguće da prestanemo da šaljemo neverbalne poruke. Iako ih, kako psiholozi kažu, primamo na nesvesnom nivou, one imaju veliki uticaj na nas, na našu komunikaciju i odnos sa drugima. Neverbalnu komunikaciju čine: kontakt očima, izraz lica, položaj tela, telesni kontakt, pokreti tela – gestovi, kao i lični prostor. Kontakt očima je vrlo važan u svakodnevnoj komunikaciji i smatra se najsnažnijim sredstvom neverbalne komunikacije. Ako uzmemo u obzir da su oči ogledalo duše, shvatamo da nam sam pogled mnogo govori o jednoj osobi. Kontakt očima zadržan samo delić sekunde duže nego što osoba koju ste pogledali smatra prikladnim, može čak da dovede do reakcije ili fizičke agresije, ili, u nekom drugom kontekstu, može da bude shvaćena kao znak seksualne privlačnosti.Važan je i način gledanja: dugotrajno fiksiranje rezervisano je za ljubavnike ili ljute neprijatelje. Raširene zenice, nevoljni refleks koji se javlja bez obzira na količinu svetlosti, pokazuje emocionalno uzbuñenje (sviñanje, laganje). Ako želimo da osoba sa kojom razgovaramo stekne utisak da je slušamo, treba da je gledamo u oči oko tri četvrtine vremena razgovora, pogledima dugim 1-7 sekundi. Često se previše kontakta očima smatra za iskazivanje superiornosti, manjak samopoštovanja, pretnju ili želju za uvredom sagovornika. Meñutim, premalo kontakta očima može se protumačiti kao nedostatak pažnje, nepristojnost, neiskrenost, nepoštovanje ili stidljivost. Prekidanje kontakta očima spuštanjem pogleda tumači se kao signal podreñenosti. Komunikacija će biti najefikasnija ako se ovaj aspekt neverbalne komunikacije koristi onoliko koliko učesnici razgovora smatraju prikladnim za situaciju u kojoj se nalaze. Izraz lica se koristi kao sredstvo za postizanje boljeg razumevanja poruke koju drugi pokušavaju da prenesu. Posmatrači traže različite emocije na različitim delovima lica. Strah se obično traži u očima, kao i tuga. Sreća se vidi na obrazima i u očima. Iznenañenje se pokazuje na čelu, u očima i na pokretima usana. Ljutnja se oslikava na licu. Postoje i mikrotrenutni izrazi lica koji traju samo delić sekunde i teže se uočavaju. Na primer, osoba može da govori da joj je drago što vidi nekoga i možda se čak i smeši, ali svoj pravi stav može otkriti mikrotrenutnim izrazom gañenja. Takvi izrazi lica su isuviše kratki da bi ih većina ljudi zapazila. U proceni nečijeg izraza lica, posebno pri prvom susretu s odreñenom osobom, treba voditi računa o pojavi koja se u psihologiji naziva "halo efekat". Suština te pojave jeste u tome da na temelju jedne osobine, koja nam se sviña ili ne, stvaramo sud o čitavom čoveku. Većinom gledamo spoljašnji izgled osobe, od crta lica do 250

pokvarenih zuba, boje glasa, načina govora, oblačenja… Koristimo i informacije koje smo ranije saznali o nekome, a ne sviñaju nam se, ili odreñena osoba poseduje osobine koje sami nemamo, pa nam odmah postaje simpatična. To, naravno, smanjuje našu objektivnost. Halo efekat je teško izbeći. Možemo ga jedino umanjiti ako se svaki put zapitamo koliko je on delovao na naš sud. Položaj tela - često govori o tome da li su ljudi puni nade ili su depresivni, da li su samouvereni ili stidljivi, dominantni ili pokorni i sl. Oni koji su puni nade, dominantni, samouvereni uglavnom će imati uspravno držanje. Pozitivni stavovi prema drugima su najčešće praćeni naginjanjem napred, posebno kada sedimo. Negativni ili neprijateljski stavovi su signalizirani naginjanjem unazad. Prekrštenim rukama se često može iskazati negativan stav prema drugoj osobi, a labavo držanje ruku pored tela tumači se kao otvorenost i pristupačnost. Telesni kontakt - Prema istraživanjima, dodir je prvo čulo koje se razvija po roñenju i može da uspori društveni, emocionalni pa i fizički razvoj beba ukoliko je od samog početka izostavljen. Stoga, pošto je toliko važan, služi za pojačavanje verbalne poruke. Dodirivanje može da ima veoma moćan efekat na to kako reagujemo na situaciju. Ljudi će radije dodirivati sagovornika kada pružaju neke informacije, savet, kada nareñuju, mole za uslugu, pokušavaju da ubede, izražavaju oduševljenje… a reñe kada ispunjavaju nareñenja, primaju savete, čine nekome uslugu… Istraživanjima je utvrñeno da su ljudi koji dodiruju druge tokom komunikacije bolje prihvaćeni, a okarakterisani su i kao pristupačni, kao ljudi koji pružaju jednu dozu sigurnosti. Ponekad se dodiru prebrzo pripisuju seksualne konotacije i time se gubi ono što ovaj vid neverbalne komunikacije nosi sa sobom. Tokom komunikacije koristimo različite vrste dodira kako bi ohrabrili nekoga, izrazili nežnost ili saosećanje, ili pružili podršku. Jedan od veoma čestih dodira je rukovanje. Ono služi kao pozdrav ili kao potvrda dogovora ili prijateljstva. Prema istraživanjima, mekano rukovanje ostavlja negativan utisak, za razliku od toplog stiska ruke. Različite vrste dodira imaju i različita značenja u zavisnosti od toga kojim delom tela ste dodirnuli drugu osobu, koji deo tela dodirujete, koliko dugo traje dodir, da li postoji ili ne postoji pokret posle dodira, koliko je dodir snažan, da li je neko drugi prisutan, ako jeste ko je to. Tu su i situacija i raspoloženje u trenutku dodira i veza izmeñu učesnika. Jednom rečju, odreñivanje značenja dodira je kompleksno. Takoñe, istraživanja pokazuju da su ljudi koji dodiruju druge dopadljiviji i ostavljaju prijatan utisak. Ne treba misliti da ćemo se automatski dopasti ljudima ako šetamo okolo i dodirujemo ih. Iako je dodir veoma moćno sredstvo neverbalne komunikacije, treba biti obazriv. Najbolje je koristiti ga u svrhu ohrabrivanja, podsticanja ili saosećanja, što se može postići blagim stiskanjem šake ili blagim tapšanjem po ramenu. Treba imati na umu kulturološke razlike kao i razlike u vaspitanju, pa je često mnogo bolje koristiti ostale veštine govora tela i dopustiti da dodir ili telesni kontakt doñe vremenom, što je moguće prirodnije, kako njime ne bismo izazvali ono što ne želimo. Pokrete tela - gestove koristimo da bi naglasili ono o čemu govorimo. Oni treba da dopune reči, da zajedno sa rečima tumače misli i osećanja onog ko govori. Sam govor bez gestova je kao torta bez ukrasa. Najčešće pokazujemo rukama ili klimamo glavom, podižemo obrve i slično. Postoje pokreti koji imaju kulturno odreñeno značenje (V za pobedu, spojeni palac i kažiprst za odlično… ). Pokreti rukama su najčešći gestovi koji se koriste tokom komunikacije. Osim što nam pomažu u komunikaciji, pokreti tela mogu je i ometati ukoliko su neumereni i previše naglašeni jer mogu ukazivati na nervozu i nedostatak samopouzdanja (trljanje dlanova, uvijanje kose, trljanje čela ili glañenje brade). Psiholozi kažu da stav tela može da pokaže samopouzdanje ili nesigurnost. Ukoliko stojite, klaćenje tela sa noge na nogu kao i pogrbljen stav osim što daju sliku nesigurnosti, mogu često delovati i iritirajuće na onog ko vas sluša. Pokreti glavom nisu važni samo dok govorimo već i dok slušamo, jer ako se koriste na pravi način mogu da olakšaju komunikaciju. Oni mogu da se koriste za pokazivanje stavova, kao zamena u govoru u znak podrške onome što je izrečeno ali i da protivureče izrečenom. Kada je glava visoko i možda malo nagnuta unazad, to se tumači kao preziran, gord pa čak i agresivan stav ako ga prate 251

oštar pogled, izvijene usne i neuobičajeno crveno lice. Pognuta glava ukazuje na pokornost, poniznost ili čak depresiju (ako ovo prate faktori kao što je spor, isprekidan i tih govor, kao i izbegavanje kontakta očima). Prema istraživanjima muškarci koriste klimanje glavom da označe da su nekoga videli i prepoznali, dok žene koriste nakretanje glave. Podignute i razmaknute obrve šalju pozitivnije signale nego skupljene. Spuštene i skupljene obrve izražavaju bes, ljutnju, zabrinutost. Lični proctor - Prema istraživanjima postoje četiri zone korišćenja prostora:1. razdaljina od nule do pola metra naziva se intimnom zonom; tada se ljudi dodiruju ili im je lako da dodirnu jedno drugo; 2. druga zona je lična zona i prostire se od pola metra do stodvadeset centimetara. Tu su ljudi u stanju da se rukuju ili su makar na dužinu ruke udaljeni jedni od drugih, 3. treća zona je društvenokonsultacijska zona i prostire se od sto dvadeset centimetara do tri metra. Najčešće se koristi pri svakodnevnim susretima društvenog ili poslovnog tipa; 4. poslednja zona koja se naziva javnom zonom prostire se od tri metra pa naviše. Kada se nañemo sa nekim, nećemo vaditi metar iz torbe kako bismo se uverili da nismo prešli u zonu u kojoj ne bi trebalo da budemo. Ta podela ima za cilj da nam pomogne da znamo šta poručujemo kroz ovaj aspekt neverbalne komunikacije. Istraživanja kažu da su prvih pet minuta najkritičniji period u susretu dvoje ljudi. Tokom tog vremena mi radimo mnogo više od jednostavnog utvrñivanja da li nam se neko sviña ili ne. Sudimo o karakteru, ličnosti, inteligenciji, naravi, ličnim navikama, radnim sposobnostima, prikladnosti za ulogu prijatelja ili partnera i sl. Sve to radimo na osnovu veoma malo informacija o onom drugom, što nam govori o neophodnosti savlañivanja ove veštine. Meñutim, ne smemo da zaboravimo na iskrenost kao veoma važan faktor jer u kombinaciji sa ovladanom veštinom neverbalne komunikacije možemo na pravi način i da upoznamo druge i da predstavimo sebe. Turska poslovica kaze: „Usne neće biti slañe izgovarajući `med, med`.” Stoga ne smemo da zaboravimo da su „srce i sposobnost izražavanja osećanja ono što čini govornika. (Pectus est enim quod disertos facit, et vis mentis.)" Marko Fabije Kvintilijan Tanja IlijazovićPoslovna žena 20. jun 2009. SAMOPOIMANJE "Treba tako živeti kako bi mogao samog sebe poštovati." Maksim Gorki

Samopoimanje* (self–koncept) je psihološki konstrukt koji se može definirati kao „fenomenološka organizacija iskustva individue i ideja u njoj samoj u svim aspektima njezina života“ Unutar humanističkih i društvenih znanosti ovaj konstrukt su spominjali već A. Smith i D. Hume, a u psihologiju ga je uveo William James 1890. godine. James je smatrao da se samopoimanje sastoji od dva aspekta koji djeluju simultano. Jedan aspekt je nazvao „Ja“ (engl. „I“) i odredio ga kao egzistencijalni pojam o sebi, a odnosi se na subjektivni doživljaj postojanja (npr. osjećaj osobnog identiteta, osjećaj sposobnosti da se nešto učini, svijest o postojanju tijekom vremena). Drugi aspekt je nazvao „Mene“ (engl. „Me“), a on se odnosio na empirijski pojam o sebi. James je smatrao da je u tom drugom aspektu sadržano objektivnije razumijevanje nečijih osobnih obilježja (npr. tjelesni izgled, socijalni status, osobine ličnosti, kognitivne sposobnosti i sl.). Ovakvo Jamesovo shvaćanje se može smatrati izvorištem suvremenih dihotomija samopoimanja pri čemu je „Ja“ „self kao proces“ ili „self u akciji“, a „Mene“ „self kao objekt“, odnosno struktura (prema Lacković–Grgin, 1994). Danas veliki broj autora podržava ovu dihotomiju iako ima velikih poteškoća s operacionalizacijom ta dva aspekta. Osim toga James je ukazao i na značaj samoevaluacije, odnosno na neke determinante samopoštovanja. Smatrao je da pojedinac sebe prosuñuje prema visokim standardima kompetencije samo u odreñenim područjima i da upravo ta područja imaju centralni značaj za njegovo samopoštovanje. To znači da superiornost u nečemu neće odmah rezultirati i visokim samopoštovanjem, nego je bitno biti dobar u onim područjima do kojih je pojedincu posebno stalo. Istaknuti teoretičar simboličkog interakcionizma Colley (1912, prema Lacković-Grgin, 1994) je smatrao da osoba izgrañuje pojam o sebi na osnovi toga kako ju vide drugi ljudi. Uveo je pojam „socijalnog ogledala“ koji se odnosi na to da osoba zamišlja kako ju ----252

-----------------------*Autor predaje u Centru za bioetiku na Univerzitetu u Minesoti i na Institutu za napredne studije na Prinstonu, Nju Džersi. Napisao je knjigu "Bolje od dobrog: Američka medicina susreće američki san". Copyright: Project Syndicate Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji i Crnoj Gori. **Identitet ili personalizacija podrazumeva: svest o sopstvenosti doživljaja, subjekat koji doživljava, jedinstvenost doživljaj osobenosti, neponovljivosti, Jednostrukost - jedan u trenutku, Kontinuitet - svest o identitetu - ja sam uvek onaj isti i Granice Ja - drugi svest o sebi nasuprot svesti o drugima http://209.85.129.132/search?q=cache:PnRhDham8DkJ:www.fpn.bg.ac.yu/pages/p_id3/data/identitet.ppt+S

drugi vide (njezin karakter, izgled, sposobnosti i sl.). Upravo o tome kako osoba misli da ju drugi prosuñuju, a ne o vlastitom prosuñivanju sebe ili stvarnim interakcijama s drugima, ovisit će njezino samopoštovanje. Cooliyevo razmišljanje podržava i drugi teoretičar simboličkog interakcionizma – Mead (1934, prema Lacković-Grgin, 1994), ali on još posebno ističe da zamišljanje kako će drugi reagirati na naše ponašanje nas usmjerava na praćenje sebe, pa tako i postajemo svjesni sebe i na taj način počinjemo misliti o sebi kao o objektu. Uz to on smatra da za izgrañivanje samopoimanja nisu jednako važne sve osobe s kojima pojedinac stvara različite interakcije, već su najvažniji tzv. „značajni drugi“. Što se tiče strukture samopoimanja, Mead kaže da postoje dvije dimenzije: tzv. prezentno i iskustveno samopoimanje. Prezentno samopoimanje je dimenzija koja pokazuje kako osoba sebe prikazuje okolnom svijetu. Ta dimenzija je varijabilna i ovisi o tome s kim je pojedinac u interakciji i koju ulogu igra. Iskustveno samopoimanje predstavlja sliku o sebi kako ju sama osoba vrednuje i uključuje osjećaje zadovoljstva ili nezadovoljstva sobom. Ti osjećaji mogu, ali i ne moraju korespondirati s onim kako se osoba prikazuje u komunikaciji s drugima. Ovde se još može pomenuti i Sullivanova interpersonalna teorija koja naglašava da kultura ne utječe direktno na pojedinca, već da to čine ljudi kao prenosioci kulturnih vrijednosti. Sullivan (1953, prema Lacković-Grgin, 1994) smatra da izmeñu pojedinca i prenosilaca kulturnih vrijednosti postoji neprestana cirkularnost. Te cirkularne reakcije potiče osoba, ali je ona ujedno i njima odreñena. Sullivan poput Meada ističe „značajne druge“ koji u djetinjstvu utječu na samopoimanje, a pri tome posebnu važnost pridaje ulozi majčinstva, jer smatra da emocionalno prihvaćanje odnosno neprihvaćanje djeteta od strane majke snažno utječe na razvoj važnih komponenata njegova samopoimanja. U vreme kada su dominirale sociološke teorije Cooleya i Meada, u psihologiji su dominirali biheviorizam i psihoanaliza, a niti jedan niti drugi pravac nisu imali samopoimanje kao predmet istraživanja. Kako bihevioristi subjektivni svijet čovjeka nazivaju „crnom kutijom“ i proučavaju samo vanjsko, opažljivo ponašanje, jasno je da za samopoimanje tu nema mjesta. Unutar psihoanalitičke teorije tek Erikson govori da je ego najvažniji za ljudsko funkcioniranje i smatra da se ego razvoj odvija u kulturalnom kontekstu unutar kojega osoba razvija svoj identitet. Fenomenološki orijentirani autori najviše su doprinijeli tome da je samopoimanje ponovno postalo interesantno za psihologe – istraživače i to posebno humanistički psiholozi od kojih je najistaknutiji bio Carl Rogers. Osnovni pojam u Rogersovoj teoriji predstavlja „self“ kojeg definira kao „...organizirani, dosljedni pojmovni geštalt, sačinjen od opažanja vlastitih osobina, od opažaja odnosa „mene“ i drugih kao i od drugih vidova života i vrijednosti koje se vezuju uz ove opažaje“ (Rogers, 1959; prema Fulgosi, 1987). U svojoj kliničkoj praksi je uvidio koliki značaj samopoimanje ima za pojedinca jer su njegovi klijenti često svoje stavove i probleme izražavali u terminima samopoimanja. S obzirom na to da samopoimanje utječe na značenja koja pojedinac pridaje okolini, njegova funkcija se može ogledati u tome da pojedinac može mijenjati barem interpretaciju dogañaja i okoline, ako već ne može mijenjati njih same. Upravo u tome i jest smisao Rogersove terapije – da pojedincu pomogne percipirati sebe i interpretirati dogañaje na nov način. Ako postoji nesklad izmeñu potreba osobe i iskustva, može doći do poremećaja u ponašanju pojedinca odnosno takva situacija je rizična za zdravlje osobe. On nadalje smatra da samopoimanje utječe na smjer ponašanja i da se ono sastoji od dvije komponente: realnog i idealnog samopoimanja. Realno samopoimanje se sastoji od odgovora na pitanja "Tko sam ja?" i "Što ja mogu?", a idealno samopoimanje se odnosi na to kakva bi osoba željela biti. Ako izmeñu te dvije 253

komponente postoji prevelika diskrepancija, ona će uzrokovati lošu prilagoñenost osobe. Prema tome, zadaci terapije nisu samo smanjenje nesklada izmeñu „selfa“ i iskustva, već i smanjenje diskrepancije izmeñu realnog i idealnog samopoimanja i to tako da se idealni približava realnom. Velik broj istraživanja podržava Rogersovo shvaćanje samopoimanja. Još uspješnijem proučavanju samopoimanja doprinijela je kognitivna psihologija. Ona je prije svega usmjerena na unutarnje procese (kognitivne, ali i afektivne) koji su povezani sa čovjekovim usmjerenim ponašanjem. Na samopoimanje gleda kao na organizirani konceptualni sustav i pokušava objasniti kako je taj sustav nastao, koliko je trajan ili promjenjiv i kako utječe na ljudsko ponašanje. U samim počecima zanimanja za konstrukt samopoimanja većina autora je smatrala da je to jednodimenzionalni konstrukt, kao nekakvo generalizirano iskustvo o sebi. No kako su istraživači počeli proučavati različita područja iskustva o sebi (npr. iskustva o svome tijelu, odnosima s drugima, o akademskim postignućima i sl.), postajala je sve evidentnija multidimenzionalnost samopoimanja. Byrne u svom preglednom radu (prema Lacković – Grgin, 1994) navodi kako danas egzistiraju 4 teorijska shvaćanja o strukturi samopoimanja, a njihove osnovne pretpostavke su slijedeće: 1. Samopoimanje je jednodimenzionalni kostrukt. 2. Samopoimanje je multifacetično i hijerarhijski organizirano.

3. Samopoimanje se sastoji od više meñusobno nezavisnih faktora. 4. Meñu facetama samopoimanja postoje inverzne relacije (kompenzatorni model)

Iako je napravljen jako velik broj istraživanja s ciljem da se utvrde bitne dimenzije ili faktori i relacije meñu njima, nema velike suglasnosti o karakterisikama tih dimenzija, ali je većina autora ipak suglasna u tome da je samopoimanje multifacetično. Još nije sasvim jasno utvrñeno kako se odvija razvoj cjelokupnog samopoimanja. Velik broj teoretičara samopoimanja se usmjerio samo na strukturu navedenog konstrukta, a čak i oni teoretičari koji su se usmjerili na razvoj obično su govorili samo o onim aspektima samopoimanja koje su oni smatrali bitnima u pojedinom periodu života. Nekolicina autora je ipak bila usmjerena na cjeloživotni razvoj i oni su uvelike utjecali na suvremeno shvaćanje razvoja samopoimanja.Danas se smatra da ono nije uroñeno, nego da se tijekom života stječe i razvija, a na taj razvoj utječu kognitivni i afektivni procesi kao i stvarne i / ili zamišljenje interakcije sa značajnim drugima. Na svakom višem stupnju razvoja samopoimanje se kvalitativno razlikuje od onog na nižem stupnju, a sam razvoj se odvija prema nekim od općih načela razvoja. Jedno od načela je načelo diferencijacije i integracije što znači da najprije dolazi do diferenciranja faceta samopoimanja uz paralelni proces njihove integracije u viši nivo globalnog samovrednovanja. Oba principa su potvrñena empirijski (prema Lacković–Grgin, 1994). Većina autora se slaže da do porasta diferencijacije faceta samopoimanja s dobi dolazi zbog sve bogatijih socijalnih uloga, a s porastom kognitivnih sposobnosti mladi sve bolje integriraju ponašajne osobine u svakoj ulozi u apstrakcije o sebi. Razvoj samopoimanja se odvija i po načelu od konkretnog prema apstraktnom što je takoñer potvrñeno empirijski i uglavnom se može reći da se samopoimanje razvija sukladno s intelektualnim razvojem i da slijedi sekvencionalni redosljed po razvojnim nivoima. Ovakve generalizacije ipak treba uzeti s odreñenom rezervom jer je većina studija toga tipa provedena na američkoj populaciji. Izvor: CMC Wiki

PSIHOPATOLOGIJA NARCIZAMA "Ljubav gradi mostove gdje ih nema”. R. H. Delaney

Kao šro smo već videli pema kliničkom dijagnostičkom priručniku, narcizam je obilježje osobnosti koje uključuje “grandiozno shvaćanje sebe, opsesivnu potrebu za obožavanjem i manjak empatije”. Tašti i presigurni u svoju važnost, narcisi se hvale svojim uspjesima, stvarnim ili 254

izmišljenim, i vjeruju za sebe da su jedinstveni. Takvo je stanje duha počelo sedamdesetih godina koje je pisac Tom Wolfe definirao kao “Me decade”, desetljeće kad se sve vrtjelo oko ugañanja sebi i svojim željama, dok je u romanu “Lomača taštine” kroz glavnog junaka koji trguje vrijednosnim papirima prikazao soj ljudi koji sebe doživljavaju kao “gospodare svemira” kojima nitko nije ravan. Osim o moći, o svom utjecaju na druge i još više ovisni o obožavanju, narcisi često sanjaju o slavi. Zato se tako gorljivo prijavljuju u emisije kao što su “Story Supernova”, gdje bar moraju pokazati nekakav talent, ili još više “Big Brother”, gdje ne moraju pokazati ništa osim samih sebe i time doći do slave koja im, prema njihovu dubokom uvjerenju, pripada. U potrazi za publikom pred kojom će se eksponirati narcisi se množe na internetu, svjesni da ondje “svatko može biti slavan meñu petnaestero”, kako je MySpace generacija parafrazirala Warholovih 15 minuta slave. Testirajte svoje dijete, partnera ili sebe i otkrijte tko je od vas najviše narocoidan * Grandiozni osjećaj vlastite važnosti (pretjerano isticanje vlastitih postignuća i talenata ili očekivanje da vam priznaju da ste superiorni čak i bez stvarnih uspjeha) * Fantazije o golemom uspjehu, moći, ljepoti ili idealnoj ljubavi * Uvjerenje da vas mogu razumjeti samo posebni ljudi ili ljudi iznimnog statusa jer ste i sami toliko posebni, jedinstveni

* Zahtijevanje bezgraničnog obožavanja i poštovanja * Nerazumna očekivanja o posebnom tretmanu i udovoljavanju svih zahtjeva bez pogovora * Iskorištavanje drugih osoba za postizanje vlastitih ciljeva * Nedostatak sućuti * Česta zavist ili uvjerenje da vam drugi zavide * Arogantno ponašanje ili stav

Bolna zavisnost o toga kako nas drugi vide Čini se da smo svi mi danas više ili manje narcistični, više ili manje ovisimo o mišljenju drugih ljudi. Dio narcizma je pozitivan, pokreće nas i motivira. Taj pozitivan dio narcizma kaže: “Vidi me! Vidi što mogu!” Zamislite glumce, pjevače, predavače, sve ljude koji staju pred auditorij, svi su oni u nekoj mjeri motivirani potrebom da se pokažu i da drugi vide njihove kvalitete. Narcistički pojedinci su orijentirani na sebe, imaju grandioznu sliku o sebi. No, kvaka narcizma je u tome što su ti ljudi bez pravog osjećaja sebe samih i bolno ovise o slici koju o njima imaju drugi ljudi: njima nije važno što su napravili, nego je važno kakav je to odjek imalo. Ako je povratna informacija pozitivna - ako im plješću, odobravaju ili ih gledaju s ljubavlju - narcisoidne osobe osjećaju se dobro, grandiozno, važno i superiorno. No, ako je povratna informacija kojim slučajem negativna, ako naiñu na kritiku i neodobravanje, to je za njih iznimno bolno pa reagiraju bijesom, očajanjem ili povlačenjem. Narcisi se, tako, stalno klackaju izmeñu osjećaja grandioznosti i osjećaja inferiornosti, a to klackanje ovisi o reakciji okoline. Roditelji koji stalno i nekritički hvale svoje dijete za svaku sitnicu, mogu potaknuti razvoj narcizma kod djeteta. Dijete treba potvrdu svoga unutarnjeg doživljaja i želi da ga roditelje vide, a ne traži neprestanu procjenu onoga što radi. Kada sljedeći put vaše dijete vikne s ljuljačke “Vidi me!”, oduprite se automatskoj rakciji modernog roditelja i nemojte povikati: “Bravo!”. Jedno obično “Vidim te!”, sasvim je dovoljno. Obitelji u kojima je postignuće važnije od toga kako se tko osjeća i kakav je tko pravo su plodno tlo za razvoj narcizma. Kad govorimo o narcizmu, važno je razgraničiti narcizam kao osobinu ličnosti od narcističnog poremećaja ličnosti. Narcistični poremećaj ličnosti iznimno je težak emocionalni poremećaj kojeg je jako teško liječiti čak i dugotrajnom psihoterapijom. Ovaj poremećaj zahvaća samo oko 1% populacije i smatra se trajnim i nefleksibilnim načinom ponašanja i doživljavanja svijeta, a razvija se kao reakcija na teško emocionalno zlostavljanje ili na krajnje nepredvidljiv, nepouzdan način odgoja. (Ana Milčić, psihoterapeutkinja)

NA DUGE STAZE, TUGA JE OTROV "Nesreća je najbolja za spajanje naravi koje su inače sasvim suprotne." Maksim Groki

Poznato je da fizička bolest utiče na duševno stanje čoveka, ali medicina sve više uviña da naša nezdrava duševna stanja, naročito ona koja traju mesecima i godinama, presudno utiču na 255

pojavu nekih fizičkih bolesti. Utvrñeno je da dugotrajno stanje ljutnje i gneva, depresije, straha ili neprestane brige uslovljavaju, u toku kraćeg ili dužeg vremena, odreñene funkcionalne, a potom i organske promene u našem organizmu…Psihički činioci, pa i misaoni procesi, utiču na hormone hipotalamusa i hipofize koji, sa svoje strane, deluju na telesne procese i na taj način mogu da utiču na nastanak brojnih savremenih bolesti. Usled toga proces ozdravljenja, naročito od neke teže hronične bolesti, u velikom stepenu zavisi od ponovnog uspostavljanja naše psihičke ravnoteže. Toksičnost negativnih emocija Negativne emocije su podjednako toksične kao i pušenje i povišene masnoće u slučaju srčanih bolesti.Ljudi izloženi dugim periodima tuge i pesimizma, neprestanoj napetosti i nezadovoljstvu, strahu, cinizmu i sumnjama, dvostruko su podložniji bolestima, pre svega bolestima srca i krvnih sudova, poremećajima imuniteta, astmi, upali zglobova (artritisu), glavoboljama, čiru na želucu i dvanaestopalačnom crevu... Tuga i depresija su povezane sa smanjenim imunitetom i malignim bolestima, a ljutnja sa srčanim infarktom. Za čime ljudi žale? - Subjekt oseća tugu ili žalost u situacijama kada procenjuje da nepovratno gubi nešto što mu je vredno. Izgubljeni objekt za kojim se tuguje uvek je značajan za subjekt i uvek predstavlja neki bitan deo ustrojstva subjektovog sveta. Izgubljeni objekat za kojim se tuguje uvek je neka vrednost. Što je izgubljeni objekat bio značajniji, to se njegov gubitak doživljava sa većom tugom.” (Milivojević Z, „Emocije“) Ljudi uglavnom žale za gubitkom drage osobe, zdravlja, materijalnog dobra, socijalnog statusa, životne šanse i prilike, kućnih ljubimaca Nastali

gubitak prisiljava osobu da reorganizuje svoj život kako bi se ponovo prilagodila novonastaloj situaciji. Ljubav i tuga su dva aspekta jednog istog procesa vezivanja za objekte. depresija. Depresija je uvid subjekta u trajnu nemogućnost prihvatanja realnosti. Izbegavanje tuge i depresije: - Tuga zahteva veliki napor da bismo je se oslobodili. Stoga, ljudi se na različite načine trude da je izbegnu. Ipak, ne treba izbegavati svaku vrstu tuge, jer ona ima i svoju svrhu. Žalost je korisna, jer vodi ka samopreispitivanju i podstiče na nove vrednosti i drugačije aktivnosti. Razbuktala depresija nije ni od kakve koristi. U toku depresije život je paralizovan! Tuga ima svrhu - U ljudskom životu tuga služi da se aktiviraju i preispitaju vrednosni sistemi (životni prioriteti) date osobe, da se “raskinu veze” sa izgubljenim objektom, da se afirmišu preostale društvene veza individue i da se ona prilagodi novim uslovima življenja (jačanje i rast individue). „Tuga postaje abnormalna i nezdrava samo kada ometa proces odricanja i time se prolongira, prerastajući u hroničnu tugu tj. depresiju.“

Skot Pek, "Put kojim se reñe ide"http://www.zdravzivot.com/content/view/487/52/1/1/

SVAKODNEVICA - izvor psiholoških i drugih problema ali i šansa za njihovo prevazilaženje "Ako ti se vlastita svagdašnjica čini bijednom, tada ne optužuj nju nego sebe što nemaš dovoljno snage otkriti njezino bogatstvo." Rilke

Godišnji su odmori, uglavnom, iza nas. Priključili smo se svakodvevnim obvezama. Dopustimo sebi primietiti - i svagdnevne radostima. Opasnost je diliti godinu na vreme uživanja godišnji odmor i vreme patnje - radnih, porodičnih i dih obveza. Ne treba se prepuštati stihiji da nam sada sva očekivanja oboji u sivilo ili čak u crninu. Možda još nismo usmereni na pesimizam. Svkodnevica nas ne boli, ali i ne veseli i mnogi ju doživljavaju kao jednoličnost. Štoviše taj izraz (svakodnevica) ne tako retko zamenjuje doživljaj dosade. A dosada je bolnija od najvećeg straha i najmračnije depresije. Da li smo se i mi priključili toj dosadnoj, jednoličnoj, nezanimljivoj svakodnevici, ili nam ona, ipak, pruža obilje novih susreta, zanimljivosti. Jesmo li srečnici te nas svakodnevica, čak, ispunjava. Ako je pozitivni smer svakodnevnog života i prisutan, koliko će to trajati? Jer sutra je kao i danas, kao i prekosutra i za mesec, za godinu... Zanimljivost posla, porodice i prijateljski odnosi (možda čak i ljubavni!) usrećuju nas - ali reć je o istom prostoru gñ e boravimo i gñ e se krećemo, o istim ljudima koje susrećemo, a isto to može da nas umrtvljuje i da doživljavamo i dosadu koja "kuca na vrata". Je li to normalno? Mnogi kažu da jeste. Ili su nas naše predrasude i 256

navike usmerile prema stavu da je svakodnevica zamorna, ubitačna i ljudska sudbina u ovoj "dolini suza". Pristupajući svkodnevici, ne treba zaobići opštepoznatu činjenicu. Svakodnevica je naš život; tačnije najveći deo vremena koji imamo na raspolaganju pripada upravo svakodnevici. Nažalost, obično živimo od roñendana do roñendana, od Nove godine do Nove godine ili od godišnjeg odmora do sledećg odmora. Sve vreme izmeñu tih "orjentira" zaboravimo ili ne zapamtimo i na kraju se čudimo koliko je vremena već iza nas. Ostareli smo ili su nam deca, odnosno unuci "preko noći" odrasli i sazreli. Potrebno je, stoga, naučiti živeti u većem delu svoga života, u svakodnevici. Svaka čast spontanosti, ali svaki dan u kojemu živimo treba čvrsto zgrabiti, osvestiti i "isisati" iz njega sve što nas raduje. Zašto to ne radimo, a tako je sve to jednostavno? Okruženje u kojemu živimo ne dopušta nam da se probudimo. Živimo u transu celi život, kao u hipnozi. Pritom smo, naizgled, svesni gñ e smo i kako upravljamo svojim postupcima, ali smo robovi nekih normi, ideala, odnosno stalnog goniča robova koji se zove "Moram!". Istrenirani na poslušnost, niskog samopoštovanja, ne usuñujemo se da zastanemom, posmatramo sebe, da se upitamo šta zapravo želimo od života i potražiti odgovor. Ko sam ja da tražim životne puteve, zameraju mi mnogi! Moj životni put odreñuju roditelji, učitelj, direktor, šef, muž, žena, sveštenik, stranački voña..., i tako sam srećan i ponosan kad ispunim bilo koji zadatak koju su mi zadali. Motivacija života jest trčanje za što boljim ispunjenjem želja, koje su neretko i lude ideje, nekoga koji nisam ja. I onda se, na neku godišnjicu ili tokom godišnjeg odmora probudimo i možemo da zaključimo kako sve ovo nema smisla jer je zdravlje najveće bogatstvo u životu i kako moramo učiniti nešto i za sebe. Ali sutradan ili nakon godišnjeg odmora kraće nas vreme još drži ljubav prema sebi, osećamo se snažnima i sebi pripadajućima te neoprezno opet zaplovimo u hipnotički trans svakodnevnice. Takvom procesu kumuje i lenjost, pa i strah da se sledi sopstvena zvezda, lični životni smisao koji celoga života nismo ni našli. Možda nas plaši saznanje sopstvene odreñenosti te se radije prepustimo voñenju tuñih, a ponekad i sopstvenih ideala (koji su, opet tuñi), nametnuti u detinjstvu ili tokom životnoga sazrevanja. I na kraju (života) zaključimo kako je ovaj život "luk i voda" zbog kojega se nije niti isplatilo žieti. Ideale (tuñe) nismo postigli, celi smo se život mučili i bolje da se nismo rodili. Recimo STOP takvom životu. Probudimo se iz transa svakodnevnice. Kako i kada? Najpre tokom godišnjeg odmora. Koji je već prošao, primetit će mnogi. Ali postoji dnevni i nedeljni odmor. Postoji pauza tokom posla. I nemojmo tada ponovo trčati za uobičajenim susretima s poznanicima, za TV programom, dobrom knjigom ili tzv. aktivnim odmorom. Stanimo i pogledajmo sebe. Osvestimo svoje telo, svoje osećaje, svoje misli. Najviše svoje osećanja. Gde sam, što želimo, kuda idemo? Je li ova moja trenutna aktivnost ono što mi odgovara, što ima za mene smisao ili je sve samo obveza, navika, inercija? Za takva je pitanja, nedvosmisleno, potrebna je hrabrost. Nije lako usuditi se pogledati tom svom tzv. bogu u lice i dovesti u pitanje njegovu kompetenciju. Svi to rade, svi slušaju nekoga i trče za idealima, a osim toga ne žele da se zamaraju. Iznad svega, svako pitanje vezano uz sopstveno odreñenje frustrira, štaviše traumatizira i dovodi do stresa. I kako bi stres svakodnevnice bio što manji, ne pitajte kuda idete, neka vas vodi masa, neka vas vodi manja ili veća prisila, a posle ćete se pitati da li baš sve bilo u redu zbog sopsteene osobnenosti na koju ste tako ponosni. A to posle nikada ne doñe ili doñe samo tokom godišnjeg odmora ili ponekad bljesne za Novu godinu, neku godišnjicu i brzo se ugasi. Ponekad se i pobunimo protiv hipnoze, zavoñenja, reklama i sl. No, ne tako retko tada postanemo revolucionari. Opet ne sledimo sebe nego parole kao što su: demokratija, jednakost, pravo..., a sve nam to vešto nameću manipulanti kako bismo verovali da se borimo za sebe, a mi se borimo za njihov položaj. Prepoznajmo tuña i sopstvena zavoñenja koja nas odvode u trans u kojemu provodimo celi svoj život bez sebe. Tako svakodnevnica postaje bezvremenska, bespredmetna i prazna. I tu prazninu mnogi osećaju, psihički bolesnici jače. Prazninu svakodnevnice nesvesno ili namerno sami stvaramo bežeći od sebe jer smo needukovani i nesposobni susresti se sa sobom. Radije se brinemo za tuñe brige. Svakodnevnica je divna. Ali samo kad je naša. Ne dajmo se zavesti od pretnje kako je to egoizam i kako nam život treba prolaziti u radu za druge. Pa i Goethe može pogrešiti i u svom "Faustu" dati naivni zaključak da je smisao i radost života raditi za drugoga. Osim toga Goetheov je 257

Faust naivan i u samoj svojoj suštini. Ko je još video održavanje obećanja dato Mefistu, tj. nečastivom. Autor je pogrešio u isticanju potrebe održati dato obećanje. Možda sebi, ali ne i drugome, pogotovo ne vragu. U tome i jeste tragedija svakodnevnice, što poštujemo svakoga osim sebe. Svakodnevnica je, dakle, divna kad je ona naša, a ne tuña. Osećajući sebe kako plovimo kroz sekunde, minute, sate, svakoga dana živimo dugo, dugo i lepo. Prepoznajemo svoje emocionalne odgovore na svaki šum vetra, na svaku reć našeg sagovornika, na svaku promenu svesti, doživljavamo životnu različitost. A kad osvestimo bol, tugu, nezadovoljstvo, bijes tada prepoznajemo i „čoškastost“ svoje osobe, a tada postaje zanimljivo. Hoćemo li ostati tako prizemni, hoćemo li dopustiti da u nama stanuje neko drugi osim nas. Oterajmo ove čudne podstanare. Jednostavno ponizimo, izrugajmo i odbacimo sve što nam je zasmetalo. Uvažavajmo mi značenje bola i prihvatimo patnju kao učitelja, ali ih ne uzdižimo na oltar nego iskoristimo kao učitelja i potom odbacimo. Jer, ne bismo mogli rasti u seni učitelja koji se raspada u svojoj gluposti. S većom ili manjom opsesivnošću teško će nam biti odbaciti zlo. Razvit ćemo celu nauku o zlu i opet zaploviti u tešku, mučnu i brzajuću svakodnevnicu. Ne dopustimo tako nešto. Poštujmo se, pitajmo sebe, samo sebe. Izaberimo radost, ako je sve dobro, a rast kada drobimo zlo. Tajna je u odluci, izboru, htenju. Poželimo sebi sreću, zaželimo sreću kroz sebe, ne kroz drugoga makar i ne verovali u to, ali recimo sebi. Pogledajmo se i postidimo se kad god odbacimo dobro i prihvatimo zlo. Ponekad će nam i netko drugi, odnosno okolina trebati za doživljaj sebe. I tada se pitajmo, najprije, koliko nas to nešto drugo, taj objekt usrećuje. Ako doživimo suprotno - bol, prihvatimo ga kao učitelja. Sreća s drugim je samo u ljubavi. Ljubav usrećuje, pozlaćuje, rastvara, ljubav menja. No nema ljubavi prema drugome, ako je nema prema sebi samome, tačnije ako ne postoji u nama samima. Voleći sebe, prepuštamo se sebi i tada se gubi onaj naš logični, mazohistički ego. Šta će nam...Nekima će se taj proces činiti nemogućim. Zahvaćeni olujom svakodnevnice mnogi ne nalaze snagu niti vremena da se pogledaju i zavole sebe. Znaju da to nije dobro, ali ne mogu ni sebi pomoći. U buri je doista teško uspravno hodati. Ali bura ipak ponekad zastane - to su odmori, predasi, praznici. I ne tražimo tada nove oluje, nove obveze. Pogledajmo sebe. Ako ništa drugo možda će nas bol usmeriti prema sebi samima. Ne tugujmo nad sobom, ne žalimo za izgubljenim vremenom. Ako nisam do sada, onda ću od sada biti sa sobom. Živeti sa sobom svaki dan. Nisam li srećan, barem sam zanimljiv. A to što ništa ne razumem, nije važno. Jer, što znači razumeti život, dati suvisli odgovor na pitanje filozofa, pa i običnih ljudi: Što je smisao života?Život se živi i ne

Monotonija predstavlja jednolikost kao niz dogadjaja, ili dosada kao subjektivan dozivljaj jednoobraznosti. Dosada na poslu je vazniji faktor za opadanje produktivnosti od umora Primenjena sredstva razonode(muzika na poslu, posebni aranzmani za vreme odmora) nisu dala ocekivane rezultate. Posle potpunog privikavanja na radno mesto i automatskog ovladavanja radnim operacijama, radnici obicno pribegavaju psiholoskom bekstvu, udaljavajuci se u mislima sa radnog mesta u neki drugi psiholoski kontekst. http://www.psihoterapija.rs/monotonija.html Urbana monotonija http://www.hrphotocontest.com/data/media/58/2982.jpg

258

traži se njegov smisao. Uporedimo to, naizgled važno pitanje s jabukom koju držimo pred ustima. Zar je važan njen biohemijski sastav kad je tako mirišljava i ukusna. Jabuku jedemo, a ne analiziramo. Ili još lepši primer. Držimo u zagrljaju nasmejanog voljenog partnera i, gle paradoksa, istražujemo njegove osobine i razvoj u detinjstvu, a možda i škole koje je završio. Partner je u zagrljaju i treba ga ljubiti. Poželimo li ipak znati kakav nam je partner, kakvog je sastava jabuka..., počinje analiza koja traje danima i godinama, pretvarajući se u svakodnevnicu, dosadnu, mučnu, sterilnu i bezizlaznu svakodnevnicu. Nastavilimo da još jedemo ukusnu jabuku i ljubili voljenu osobu bez suvišnih zašto, oplemenit ćemo svakdenevnicu. Život će postati lepši i duži, taman dovoljan za celi naš vek. Učiniti takav "klik" i preći iz transa dosadne svakodnevnice u lepotom osvešćenu svoju svagdašnjost znači ne biti ljen. Lenjost je "bauljati" po svakodnevnici. Nema sumnje da priči o lenjosti No, priči o pripada više prostora.

STREPNJA-TESKOBA 1. Simptomi teskobe:;

2. Opšti fenomeni; 3. Psihološki fenomeni ; 4. Somatski, telesni fenomeni i 5. Poreklo teskobe

Problem strepnje je posato univerzalni problem čovečanstva. Zbog toga ima smilsa da se još jednom u ovom tekstu vratimo ovom pitanju. Teskoba je bolno stanje bespomoćnosti, nezaštićenosti, napetosti, zabrinutosti, očekivanja da će se nešto strašno dogoditi. Teskoba predstavlja reakciju ega na unutarnju instinktnu opasnot koja proizlazi iz ida i spoljnju opasnost, tj. doživljaj od strane ega neke preteće spoljnje situacije. Anksiozna reakcija je pokušaj da se ankioznost i napetost oslobode putem tela. Zbog toga je anksioznost praćena simptomima opterećenja voljne muskulature, povećanom aktivnošću autonomnog nervnog sistema, povećanom manifestacijom pojedinih organa ili pojedinih sistema u organizmu. Simptomi teskobe: Opšti fenomeni Teskobna se manifestuje osećajen neugodnosti, odnosno neprijatnosti unutrašnje afektivne napetosti ili iščekivanjem preteće opasnosti. Praćena je povečanim tonusom muskulature što se ispoljava kroz facijalnu ekspresiju i stav tela teskobne osobe i problemima u opuštanju. Karakterističan je stav anksiozne osobe koja sedi na rubu stola spremna da skoći i reagovati na najmanji šum. Uz napetost muskulature prisutan je tremor ekstremiteta, zenice su proširene, kapci su rašireni ("u strahu su velike oči"), osoba stalno vlaži usne zbog njihove suvoće, krši ruke, trlja lice, gricka nokte, čupa kosu. Psihološki fenomeni Anksioznost ili teskoba je veoma neugodno subjektivno proživljavanje u kojemu čovek nije svestan ni izvora ni objekta svog straha, ona predstavlja anticipaciju nesnosnog stanja preplavljenosti spoljnjim i unutrašnjim silama. Osećaj anksioznosti, paralelno s telesnim smetnjama, obuzima čoveka u celini. Karakterstičan je slobodno lebdeći straho, straho koji preplavljuje osobu, kao da ga potpuno obuzima i da strah lebdi u njemu, a pri tome ne zna odakle strah dolazi i zbog čega se javlja. Strašljivo isčekivanje je vrlo kompleksno subjektivno doživljavanje teskobe, koje je teško precizno opisati. Osobe koje doživljavaju ovaj oblik straha opisuju ga kao osećaj obuzetosti nekom strepnjom da će se dogoditi nešto loše, neka neprijatnost, nesreća, bilo njima, bilo njihovim bližnjima. Strepnja koja se zlosutno nadvija nad njih, ne mogu je se osloboditi niti je odagnati, a izrazito je mučna i neugodna i potpuno ih paralizira. Osećajem opšteg ili difuznog straha koji se takoñe javlja, najbolje se može opisati kao "potpuna preokupiranost strahom". Teskobne osobe opisuju ovo stanje kao osećaj potpune paraliziranosti, bespomoćnosti, obeshrabrenosti, osećajem da ne vladaju situacijom već da se život "dešava mimo njih". Osobe postaju povišeno nesigurne, oprezne i sumnjičave, ne uspevaju se organizovati i zapoćeti živeti osmišljeno, realizirajući neke od svojih životnih ciljeva. Samopoštovanje takvih osoba je vrlo nisko, stalno su spremni da o sebi govore najružnije, a to postaje novi posticaj za strahovanje čime se zatvara začarani krug. Pored ovih opisanih karakteristika javlja se razdražljivost, osećaj da se živi na ivici, preuveličavanje svakodnevnih problema, manje ili više izražena depresivnost, svadljivost, smetnje u interpersonalnim komunikacijama, problemi 259

koncentracije i osećaj kao da je glava prazna, naročito u onim situacijama kada se treba intelektualno angažovati. Za teskobu karakteristični su i različito izraženi poremećaji spavanja: smetnje usnivanja, kontinuiteta i dužine spavanja, anksiozni, uznemiravajući snovi, prekidi toka spavanja ili pak rano jutarnje buñenje. Ovakve osobe navode osećaj unutrašnjeg pritiska, kao da će puči, eksplodirati, kao da im neka kugla ili lopta iznutra pritiska grudi i sl. S druge strane žale se na podrhtavanje delova tela, ili pak celog tela, zatim na sitno treperenje pojedinih grupa mišića, naročito na licu ili očnim kapcima, osećaj bolova u mišićima, motornu uznemirenost i nemoć da se skrase na jednom mestu, laku zamorljivost. Posebno često motorna napetost se ispoljava zategnutošću mišića vrata, potiljka, ramena i grudi koja dovodi do neprijatnih bolnih senzacija kao što su glavobolje, stezanje u grudima, teškoće u disanju. Osnovna karakteristika ovakvih osoba je povišen nivo opreznosti, nestabilnosti, sumnjičavosti i ispitivačkog stava prema svetu u kome žive, ljudima koji ih okružuju i na kraju prema sebi samima.

Scena iz fima A. Hičkoga o strahu, http://www.pep-web.org/document.php?id=psar.002.0121a

Somatski, telesni fenomeni Somatizirana anksioznost je oblik anksioznog reagovanja koji se manifestuje nizom somatskih simptoma u raznim sistemima u organizmu, čija pojava, po pravilu, znatno ublažava doživljavanje anksioznosti ili ih potpuno otklanja. Ovakav tip manifestacija anksioznosti nerazdvojni je pratilac anksioznog načina reagovanja, jer je poznato da su intenzivna doživljavanja anksioznosti uvek praćena i telesnim fiziološko-biohemijskim promenama u organizmu. Somatska ispoljavanja anksioznosti mogu biti generalizovana ili ograničena na pojedine organe i sisteme: kardiovaskularni, respiratorni, gastrointestinalni, urogenitalni, na koži, na čulima itd. www.mef.hr/katedre

PSIHOSOMATIKA – veza unutar coveka “Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jenu” A.P. Čehov

Covek kao sistem sadrži, izmedu ostalog, veze izmedu duše i sopstvenog energetskog tela, unutar duše (izmedu psihe, ima i duha) i vezu duše s univerzalnom (kosmickom) dušom i njenim umom. Istraživaci su na tragu istine o osobinama navedenih veza. Za sada se zna da su fizicka i mentalna stanja povezana, te da razna duševna stanja mogu izazvati odgovarajuce telesne traume. Ta povezanost priznata je i u klasicnoj medicinskoj teoriji. Psihosomatska medicina pokušava da razreši još uvek nepoznat odnos izmedu onoga što se naziva nesvesnom psihom i materije, jer se sve cešce pominje da su psiha i materija zapravo ista pojava, jedna posmatrana iznutra, a druga spolja, kako je govorio još Karl Gustav Jung. Poznato je da su celije u mozgu i imuni sistem opremljeni i osposposobljeni za medusobnu komunikaciju. To su potvrdila istraživanja dr Norman Kozins, što ukazuje da izloženost stresu itekako utice na pad imuniteta i na razvoj bolesti. Ako je covek stabilan u psiho-mentalno-emotivnom smislu, nece pokleknuti bolesti i obrnuto. Malo je, medutim, poznato kako se izazivaju procesi u kojima nastaju psihosomatska oboljenja i na koji 260

nacin se patološka stanja duše, posebno duha, prevode u patološka stanja tela. Najveci problem je što u ovom kauzalnom svetu ljudi neprestano nastoje da otklone posledice i rade na njima i sa njima, a zaboravljaju da iskljucivo posle uklanjanja uzroka trajno nestaje posledica. PSIHOSOMATSKE BOLESTI Psihosomatske bolesti su psihogenog porekla, a njihovi simptomi ispoljavaju se na svim organima menjajuci njihovu ulogu, stvarajuci najprije reverzibilne a zatim i ireverzibilne promene. Psihosomatske bolesti uslovljene su mislima i emocijama. Odredena emocionalna stanja mogu usloviti promene funkcije organa, a telesne promene koje nastaju zbog izazvanih poremecaja funkcija samo su prateci simptomi emocija. Dakle, psihicke traume uticu na telesne promene i mogu da prouzrokuju bolesti razlicitih organa. Poznato je da telesni simptomi cak i kada su nevezani za prepoznata psihosomatska oboljenja mogu biti reakcija na emocije. Na primer, drhtanje zbog straha ili ljutnje, crvenilo zbog stida... Kod psihosomatskih bolesti telesni simptomi mogu biti i posredan rezultat emocija, buduci da emocije nalaze izlaz zaobilaznim i složenim putevima do odgovarajucih organa. Naucnici ce, verovatno, uskoro, znati cime su bile opterecene misli pacijenta, pre nego što je oboleo od odredene bolesti. Za sada se zna da strah od ispita, uslovljen nedovoljnim znanjem, izaziva akutne respirativne infekcije gornjih disajnih puteva (kijavica, kašalj...). Ožalošcenost oboleva srce i cerebro-vaskularni sistem, itd. Proucavanjem licnosti osoba obolelih od psihosomatskih bolesti ustanovljeno je da postoje dva tipa ljudi: 1) s agresivnom psihološkom odbranom, što se ispoljava kroz karakteristice bolesti kao što su migrena, visok pritisak, srcane smetnje, šecernu bolest i reumatske upale zglobova i 2) s pasivnom psihološkom odbranom, što se izražava kroz niz drugacijih oboljenja, kao što su: cir na želucu i/ili na dvanaestopalacnom crevu, hronicni zatvor, ulcerozni kolitis (hronicno zapaljenje debelog creva), bronhijalna astma i trajni umor. Oštecenje navedenih organa nastaje zbog dugotrajnog nadražaja odredenog dela živcanog sistema, koji nije pod uticajem covekove volje (autonomni živcani sistem). Kada se analizuju svi navedeni organi ispostavlja se da covekova psiha utice na sve organe od glave do pete. Dugotrajna prenadraženost vegetativnog nervnog sistema dovodi do oštecenja odgovarajucih, nervima povezanih tkiva i prvih znakova bolesti. Tada je rec o psihosomatskoj bolesti. Uzrok prenadraženosti odredenog dela autonomnog nervnog sistema posledica je odredenih osjecaja, koje covek usvaja od prvih dana života, a koji se mogu p(r)obuditi bilo kada u životu, u odredenoj stresnoj situaciji. Psihosomatske bolesti su, dakle, telesne bolesti, u cijem je nastanku važnu ulogu odigrao psihogeni cinilac. Medutim, nece se kod svake osobe s mentalnim i emocionalnim problemima razviti psihosomatska bolest. To zavisi od niza drugih razloga, kao što su nasledene osobine, stresni momenti u životu, uticaj okoline, mentalitet, porodicna i nacionalna kultura i sl. U vecini slucajeva dugotrajan stres je odgovoran za nastanak psihosomatske bolesti, a kratkotrajan stres, cak i kada je snažan, ne bi trebalo da izazove psihosomatsku bolest. Po svemu sudeci, potrebna dugotrajna prenadraženost autonomnog nervnog sistema da bi došlo do oštecenja organa i pojave simptoma bolesti. Psihoanaliticari smatraju da svaki oboleli organ ima odredenu simboliku, odnosno drugaciju poruku. Za osobe s psihosomatskim bolestima kaže se da imaju teškoce u izražavanju svojih misli i emocija, da retko imaju želje, retko maštaju i da drugacije od ostalih uspostavljaju odnose s drugim ljudima. Kod mnogih osoba se psihicki problemi odražavaju na zdravlje srca. U tim slucajevima pomažu odgovarajuci lekovi, ali, još više kretanje, metode opuštanja i Sitinove metode mislima oblikovanog emocionalno-voljnog samoubedivanja. Zanimljivo je da je astma bolest sistema za disanje koja je najcešce urodena, ali i pojacana psihickim ciniocima, kao što su uzbudenje, napetost i ljutnja. Hipertireoza predstavlja povecanu štitnu žlezdu cesto zbog stresnih situacija. Stresne situacije zakonito pogoršavaju ulcerozni kolitis. Poznato je da su uzroci histerije uvek psihicke prirode, kao i da za njenu pojavu ne postoje nikakav fiziološki razlog. Na tom stavu zasniva se Frojdovski pristup lecenju psihicikih poremecaja, vezan za razlicite oblike neuroza i psihoza. Dakle, patnja duše uvek izaziva bolest tela. Posle brojnih istraživanja lekari i psiholozi su zakljucili da „ljubav i mucnina, iako znacajno razliciti misaono i emocionalno, nastupaju kroz srce – organ koji služi za uspostavljanje i održavanje životnog ritma“. 261

Rec je o organu koji sigurno ima najjacu vezu s emocionalnim životom, ili s preživljavanjem odredenih stresnih situacija. Kada se covek priprema za važan sastanak – srce ubrzano radi, a kada se nalazi u društvu voljene osobe ima osecaj – da ce „srce da iskoci iz grudi“. S druge strane, kada se covek jako uplaši „srce se sledi“, ili „side u pete“. Uostalom, skoro svi organi u ljuskom telu izloženi su „udarcima duše“. Odnosno, „ranjena duša“ najcešce i najsnažnije ugrožava vitelne organe kardiovaskularnog, disajnog i sistema za verenje. Osim toga, cesto su i vidljivi delovi tela izloženi „jakim udarcima duše“, kao na primer koža glave, grudi, leda i ruku. Interesantan je podatak, da slepi ljudi mnogo rede pate od ekcema, psorijaze, osipa i nekih drugih kožnih oboljenja. Zanimljivo je da su žene cešce žrtve razlicitih psihosomatskih oboljenja. Cini se da je osnovni razlog za to što veruju da su uzroci njihove telesne patnje psihološkog porekla, ili prirode. Dok, muškarci manje veruju da su psihicki problemi glavni uzrok za neka oboljenja u njihovom organizmu. Kod njih emocije najcešce imaju „kraci rok dejstva“, takode oni se i brže emotivno „prazne“. Cesta žalba „bole me leda“, ima veoma relativno znacenje, jer je vrlo teško tacno utvrditi da li nekoga stvarno bole leda (covek i ne vidi svoja leda), ili je rec o odrazu psihickog stanja. Medutim, osecanje potištenosti i tuge, nataloženog nezadovoljstva i gneva, kao i apatije uzrokuje bolove u ledima. Bronhije i pluca su pod velikim uticajem spoljašnjih problema. Astmaticari veoma cesto isticu da ih „nešto guši“ ili „pritiska u grudima“. Razlozi su uvek psihološke prirode i emocionalno obojeni. Njih „guše“ odredeni ljudi, situacije i/ili dogadaji. Osobe okrenute sebi imaju velike probleme sa sistemom za varenje. Narocito, one koje imaju porobleme u komunikaciji s okolinom – vecinom boluju od gastritisa, ili cira. Više boluju oni koji „sve primaju k srcu“. I naucna saznanja potvrduju isto, buduci da osobe koje su previše okrenute ka sebi i pri tome ne izražavaju glasno i „bucno“ svoju radost, ili muku, više i cešce boluju. Najcešce kod njih dolazi do smetnji u sistemu za varenje (gasovi u stomaku, tvrda stolica). Medutim, pri lekarskom pregledu kod njih se veoma retko ustanovljavaju hronicna oboljenja. Kada se razmatraju psihosomatske relacije veoma je važna tvrdnja da su oci „ogledalo duše“. Covek mnogo toga može da nauci i da sakrije svojim ponašanjem, izjavama ili izgledom, ali nikada ne može da sakrije „odraz duše u ocima“. Stoga, oni koji se bave isceljivanjem ljudske duše i tela treba da upoznaju veštinu „gledanja u oci“, buduci da se zenice šire ili skupljaju onda kada nam se neko dopada ili ne dopada. Sjaj u ocima uvek odaje psihicko i emocionalno stanje ljudi. Treptaj, konecentracija pogleda, sjaj i toplina pogleda odraz su unutrašnjeg stanja, ali i reakcija na spoljašnji nadražaj, ili na osobu koju posmatramo. Sve se vidi u ocima: psihicko, emocionalno i zdravstveno stanje, raspoloženje, umor... Zato treba dobro zagledati u oci sagovornika i ljudi koje su u okruženju. Cuvena izreka: „U zdravom telu – zdrav duh“, ima uslovno znacenje, jer je duša starija, mocnija i znacajnija od tela, a odakle ona dolazi, gde se nalazi i gde odlazi, to još naucnici ne znaju. Jedino je sigurno covek (kao i životinja, biljka i/ili svako živo bice) prvim udahom udahne i svoju dušu, a poslednjim izdahom je izdahne. www.svetozarradisic.com/http://zelenaapoteka.com/misaona-apoteka/psihosomatika-veza-unutarcoveka.html

DEPRESIJA - NEVIDLJIVI UBICA 1. Gde se dogaña i kako nastaje; 2. Depresija nije u samo posledica spoljnih okolnosti; 3. Stresne okolnosti koje najčešće izazivaju depresiju; 4. Ostali depresogeni faktori; 5. Što trebate znati o depresiji; 6. Kako se oseća depresivna osoba; 7. Samopomoć; 8. depresija i kako s njom živeti; 9. depresija ili umor; 10. Depresija nije samo ženska bolest, 11. depresija zbog jednoličnosti života i 12. Beckov indikator depresije

Kao što smo naveli za anksioznost, isto to bi se moglo reči iza depresiju, jer i ona je sve prisutnija u svakodnevnog životu velikog broja ljudi. I ovaj poremećaj, na sreču najčešći je u vidu psihopatologije svakodnevnog življenja, a samo kod manjeg procenta ona se javlja kao pravi psihijatrijski poremećaj koji zahteva specijalistički pristup dijagnozi i tretmanu.Bez obzira na dužinu tjajanja i težinu poremećaja ovde je često prisutan relativno visoki rizik od pokušaja ili izvršenog samobustva. Zbog svega toga ima simla i u ovom poglavlju se osvrnuti na problem depresije. Nažalost i danas zbog brojnih predrasuda i iskrivljenih informacija osoba obolela od 262

depresije najčešće ne može pojmiti da su njezine tegobe i zdravstveni problem.u ovom poglavlju postavit čemo nekoliko pitanja koja se odnose na depresiju. Prvo pitanje koje nam se postavlja jeste: kako shvatiti depresiju? Problem depresije jedan je od najvećih paradoksa društva i medicine. Stotine miliona ljudi u svetu, a stotine hiljada u Srbiji, trpe od ovog poremećaja, ali u najboljem slučaju jedna trećina potraži lekarsku pomoć, a odgovarajući tretman dobije samo njih 10-20 posto. Depresija je izlečiva, ali privoleti osobu s depresijom (ili samog sebe) na odlazak lekaru , i to još psihijatru, u većini je slučajeva mission impossible. Svako ko ima depresiju trpi brojne i ozbiljne smetnje i svestan je da mu je loše, ali ne shvata prirodu svojih tegoba i ne zna što da radi, a od okoline uglavnom dobija pogrešne savete i neumesne primedbe. Zbog strahovitih predrasuda i iskrivljenih informacija, osoba obolela od depresije najčešće ne može shvatiti da su njene tegobe zdravstveni problem, što je preduslov vjet traženja lekarske pomoći. Stoga čoveku treba objasniti šta depresija jeste, pomoći mu da prepozna depresivne simptome kod sebe ili svojih bližnjih, te ga obavestiti o mogućnostima uklanjanja tegoba. Zadatak u svakom slučaju nije nimalo lak, jer većina termina koji se koriste pri opisivanju ili objašnjavanju depresije ljude odbija od lekara. Prvo, depresija je bolest, i to bolest odreñenih delova mozga i nervnog sistema, ali prosečan čovek teško prihvata pomisao da je bolestan na živce jer mu to automatski (i pogrešno) sugerišeda je sumanut, odnosno lud. Drugo, depresiju nebi trebalo da leče samo psihijatri, koje ljudi opet povezuju s ludilom pa njima idu nerado, skriveno, potajno ili nikako. Treće, kod depresije se primenjuju psihijatrijski lekovi koje mogu prepisati svi lekari, na što ljudi obično reaguju komentarima "lekovi neće rešiti moje objektivne probleme" ili "nisam ja lud da pijem lekove za živce". Činjenica je da je tek manjina svesna kako lekovi ijekovi rešiti ili barem ublažili glavni problem, a to je upravo depresija. Gde se dogaña i kako nastaje Teškoće pri poimanju depresije kao psihičkog poremećaja proizlaze iz nerazumevanja funkcija mozga, najslabije poznatog od svih organa. Pri pomenu mozga prvo nam na pamet padaju pojmovi inteligencije, logično zaključivanje, shvatanje, učenje, pamćenje, snalaženje u prostoru, ali manje je poznato da je mozak i organ emocija i raspoloženja, najvažnijih faktora za kvalitet života pojedinca. Depresija, kao i svako drugo raspoloženje, proizlazi iz rada mozga. Razlike izmeñu moždane aktivnosti kod depresivnih i kod zdravih ljudi uočljive su na snimcima mozga dobijenih putem ureñaja za PET (positron emission tomography, odnosno tomografija pozitronskom emisijom), gde se vidi da je kod depresije, meñu ostalim, smanjena metabolička aktivnost u levom prednjem režnju mozga. Taj i neki drugi delovi mozga naprosto ostaju izvan pogona, do čega dovodi manjak ili višak odreñenih supstanciu mozgu ili smanjen broj nervnih čelija u centrima za raspoloženje. Što je uzrok navedne promene u moždanoj aktivnosti, koje potom dovode do pada raspoloženja? Dogañaju li se same od sebe ili su posledica uticaja spoljnjih okolnosti? Moguće je i jedno i drugo. Najčešće depresiju izazivaju stres ili traume, ali u brojnim slučajevima javlja se i bez spoljnjeg uzroka, po diktatu gena. Depresiju redovno izaziva kombinacija genetskog nasleña i utcaj spoljnjih okolnosti. Ako je genetska predispozicija za depresiju jaka, bolest može nastati i bez stresnih nadražaja, to jest i u normalnim životnim okolnostima. Ako je pak čovek pretrpio vrlo jak ili dugotrajan stres, može oboleti od depresije i ako nema jaku genetsku predispoziciju za nju. Kako stres izaziva duševne poremećaje? Kroz delovanje na mozak. Pretrpimo li stres, u našem se organizmu luče stresni hormoni, štetne supstance s razornim delovanjem na sve organe. Kod ljudi s otpornim nervnim sistemom stresni se hormoni luče reñe, manje i kraće. Kod osetljivijih ljudi luče se češće, jače i duže, a stradaju organi od srca i cirkulatornog sistema, preko želuca i pankreasa do mozga. U mozgu stresni hormoni blokiraju delovanje hormona prijatnosti, zadovoljstva i ubijaju milione moždanih čelija. Ako je time pogoñen centar za raspoloženje, trpet će od pada raspoloženja - depresije. Depresija nije u samo posledica spoljnih okolnosti Jedna od problema s kojim, se suočavaju stručnjaci ili informisani laici kad žele Sgovorniku objasniti što je depresija jest nesposobnost velikog broja ljudi da razlikuju svoje raspoloženje od 263

životnih okolnosti. Iako nema dileme da spoljne okolnosti (stresori) utiču na organizam, depresija je nešto što se zbiva u mozgu, dakle u organizmu. Uporeñenja radi, ako ste se porezali nožem, nož je spoljna okolnost, a posekotina posledica na vašemu telu i sigurno je nećete sanirati bacanjem noža u ñubre nego čišćenjem i previjanjem rane. Stresne okolnosti koje najčešće izazivaju depresiju: gubitak nekoga ili nečeg važnog, npr. voljene osobe ili kućnog ljubimca, samoća, odsustvo prijatelja ili ljubavi teška bolest (sopstvena ili u porodici), poroñaj, teška trudnoća, selidba, drastična promena životnih okolnosti siromaštvo, teški uslovi života, nezaposlenost ili besposlenost, beskućništvo, deložacija Ostali depresogeni faktori: manjak dnevnog svetla smanjeno kretanje nezdrava ishrana, neki lekovi, steroidi, alkohol, droge

pretrpljena katastrofa (npr. potres, požar) pretrpljeno nasilje (npr. silovanje, razbojništvo, otmica) izloženost šikaniranju, zastrašivanju, pretnjama sudski proces ili čekanje presude, zatvor ili čekanje izvršenja presude

Što trebate znati o depresiji - depresija je poremećaj u radu delova mozga zaduženih za raspoloženje - postoji genetska predispozicija obolevanju od depresije - depresija nije ludilo niti sumanutost - depresija nije razmaženost ili umišljeno stanje - depresije se ne možete osloboditi snagom volje ili svesnim naporom Kako se oseća depresivna osoba

-depresija nije stil života -depresija nije posledica načina razmišljanja - ne postoji "neopravdana" ili "bezrazložna" depresija - od depresije možete oboleti i bez životnih stresova - protiv depresije delotvorni su i lijekovi i psihoterapija - što je depresija teža ili dulja, to su lekovi uspešniji od psihoterapije

Osobe koje imaju depresiju svoje stanje nazivaju različito. Mlañi kažu da su "u bedi". Drugi kažu da su "u komi", "u životnoj krizi", da se "osećaju grozno", da je "bolje da ih nema" i slično. Pogledajmo kako se oseća osoba koja ima depresiju Prvo i osnovno što je muči jest potištenost, odnosno duboko sniženo raspoloženje (lat. depressio = potištenost). Osoba pogoñena depresijom je dakle nesrećna, utučena, tužna, ponekada očajna i bespomoćna. Osim što je potištena, pojačano je razdražljiva i osetljiva na stres, prigovore, uvrede, prepreke i druge životne nepogodnosti. Oseća se usamljeno, napušteno, nevoljeno i suvišno. Iako su joj pažnja i društvo potrebni, gužva joj smeta i čini je

anksioznom I nesigurnom, tj. teskobnim. Tipičan depresivac slabije se koncentriše, bezvoljan je, apatičan, trom i usporen, ništa ga ne raduje i ne motivše. Neke posledice depresije usko su prepoznatljive na tj telesnom planu: poremećaj spavanja, apetita i seksualne moći, brže umaranje i iscrpljivanje, bolovi u raznim delovima tela i uopšte nemogućnost ispunjavanja svakodnevnih obveza.

Samopomoć . Lekovima, ili biljnim preparatima, možete dodati vitamine B kompleksa, C, magnezijum, cink, lecitin, Omega-3 masne kiseline i dr. Kod blaže depresije možete sebi pomoći antidepresivnim postupcima: - svakodnevno se kretati i baviti telsnim vežbama ili aktivnostima (dokazano imaju antidepresivan efekat na mozak) - izlagati se sunčevom svetlu, prirodnom antidepresivu - unositi u ishrani više ribe, testenine, čuretine, piletine, integralnog prinča, zobenih pahuljica, svežeg voća i povrća; pijenje i do 10 čaša vode dnevno - smanjiti unos alkohola, kofeina i šećera Ne izbegavajte stručni pristup. Depresija od života čini pakao, iz kojeg se oboleli jako želi izvući, ali u po pravilu ne zna kako to da učini. Neki od postupaka kojima ljudi pribegavaju kako bi bar nakratko podigli raspoloženje uključuju alkohol, duvan, kofein, šećer, droge, kupovinu, kockanje i druge vrste rizika. Sve nabrojano su samo priručne metode "samolečenja" koje su u kod društveno prihvatljivije od odlaska psihijatru i prihvatanja lekarskog tretmana. Pregledom najčešćih simptoma uviñamo da depresija donosi patnju, koja je ponekad toliko jake da oduzima čovjeku volju za životom, terajući ga na samoubisto (suicid). Imate li pet ili više 264

od navedenih simptoma tekom dve ili više nedelja, imate kliničku depresiju. Ako vam simptomi izazivaju patnju ili vas ometaju u obavljanju svakodnevnih poslova, javite se specijalisti za mentalno zdravlje bez obzira na to što neinfmisana okolina o tome misli. Dve osovne vrste antidepresivne terapije su biološka i psihološka. Biološka terapija uključuje direktno delovanje na mozak posredstvom lekova. Oni uklanjaju biohemijske poremećaje u mozgu koji izazivaju depresiju. Moderni antidepresivi vrlo su pouzdani, blagi i lako podnošljivi i delotvorni kod 80-90 posto ljudi koji ih uzimaju strogo prema upustvima (redovno i bez preskakanja). Pazite na razliku: depresija se leči antidepresivima, a ne sredstvima za smirenje, iako i ovi mogu biti korisni u odreñenim fazama lečenja. Psihijatar mora kontrolisati tok lečenja, paziti na neželjene efekte lekova, ispraviti doze i eventualno promeniti lek ili uvesti kombinaciju lekova DEPRESIJA I KAKO S NJOM ŽIVETI Depresija se može nazvati bolešću osećaja. Njena klasifikacija kao mentalne bolesti ne čini je manje stvarnom ili bolnom. To je uobičajena bolest svih vremena od koje oboleva jedan od dvadeset ljudi. Depresija je poremećaj u raspoloženju čije su značajne različiti stepeni tuge, razočarenja, usamljenosti, beznaña, sumnje u samoga sebe i krivice. Ovi osećaji mogu biti vrlo intenzivni i mogu trajati duži vremenski period. Svakodnevne aktivnosti mogu postati otežane, ali pojedinac još uvek može biti u mogućnosti da se nosi se s njima. Ipak, na ovom nivou osećaji bespomoćnosti mogu postati tako intenzivni da se samoubistvo može činiti kao jedino rešenje. Osoba koja prolazi kroz jaku depresiju može doživeti ekstremne promene raspoloženja ili čak želju za potpunim povlačenjem iz svakodnevice i/ili spoljnjeg sveta. Depresije se ne treba sramiti i ona nije znak slabosti. Ona se može lečiti, bilo s lekovima, terapijom i savetovanjem, bilo kombinacijom emocionalnog liječenja (psihoterapijom). Mnogi govore o depresiji, ali malo o tome zaista znaju. Depresija je stanje intenzivne tuge, melanholije i očaja. Čoveka ćemo prepoznati po tome što mu je lice tužno, zabrinuto, potišteno, a osoba je u celini zapuštena. Oči su često prepune suza, ali ukoliko osoba ne plače, to nas ne sme zavarati. Suva depresija je stanje kad bi čovek želo plakati, ali ne može. Osoba je često toliko nesrećna, oseća se beznadežno i potišteno, i baš joj ništa ne može vratiti dobro raspoloženje. Što god da se dogodi, ma koliko bilo lepo i posticajno, depresivna osoba će to interpretirati na tužan i negativan način. Koncentracija i pažnja su snižene, pa je opasno ako depresivna osoba upravlja kolima ili se bavi nekim poslom koji zahteva aktivnu pažnju. Bitno je naglasiti da je klinička depresija izrazito teško stanje beznaña, i treba ga razlikovati od depresivnog raspoloženja. Psihijatri imaju brojne podele na osnovu kojih odreñuju depresiju, a one postoje u cilju što boljeg odreñivanja načina lečenja. Većini ljudi dogoña se barem jedna depresivna epizoda u životu. Njene e su: 1.žalosno raspoloženje 2. neželjena promena telesna težina u smislu debljanja ili mršavljenja 3. gubitak interesovanja za uobičajene aktivnosti 4. spavanje- ili ne može spavati, ili se ne može probuditi

5. usporenost 6. umor i gubitak energije 7. osjećaj bezvrednosti ili krivice 8. smanjena sposobnost koncentracije 9. misli o smrti ili o samoubistvu

Mala depresivna epizoda znači da čovek ima jedan ili više simptoma. Ukoliko ima više od pet simptoma u trajanju od 2 nedelje smatra se da ima veliku depresivnu epozodu. Svako kome budućnost, bez obzira na životne uslove izgleda crna ili ko pokuša dignuti ruku na sebe, treba pomoći. Osećaj tuge, nemoći i bezvrednosti nikako ne treba ignorisati. Osim psihoterapijom, depresija se leči i lekovima koji se nazivaju zantidepresivi. Nije nikakva sramota ići psihijatru i lečiti svoje stanje, jer ako se ne leči, čovek samo pada sve dublje i dublje u ponor, a od tamo ga je teže izvući. Ukoliko imate neke od simptoma opisanih u ovom tekstu, javite se svojem lekaru. On će znati kako i što dalje. Jer, nije ništa tako crno kao što se čini na početku. Život je bitka, a svi je moramo dobiti, svi moramo srećno živeti. www.javno.hr 265

Vrednost koju u sebi sadrži depresija Depresija je fenomen koji u sebi sadrži odreñenu dozu ambivalencije - tvrdi psihoanalitičar D.W. Winnicott - s jedne strane depresija osobu onemogućava u svakodnevnim aktivnostima, no s druge strane, tvrdi on, ona poseduje neku vrednost koja se može iskoristiti. Kako je to moguće, ako znamo da depresivni ljudi pate, da su skloni povreñivanju samih sebe ili okončavanju svojih života? Ovde je prisutan paradoks koji Winnicott ispituje…jer, kako kaže, još je kao student medicine naučio da depresija u sebi sadrži klicu vlastitog izlečenja….Izraz „depresija“ ima popularno i profesionalno psihijatrijsko značenje. Ova su dva značenja veoma liče jedno drugome. Za to postoji i razlog. Afektivno stanje ili poremećaj, depresija, nosi sa sobom hipohondriju i introspekciju; depresivna osoba je stoga svesna toga da se oseća loše i takoñer preterano svesna svog tela –srca, pluća, jetre, kao i reumatičnih bolova. U kontrastu s time, psihijatrijski izraz „hipomanija“, veroatno ekvivalentan psihoanalitičkom izrazu „manična obrana“, implicira to da se depresivno stanje negira, i čini se da nema svojeg ekvivalenta u popularnom rečniku. Pogled koji ovde izlažem predlaže to da depresija poseduje neku vrednost koja se može iskoristiti; no isto tako je savršeno jasno da depresivni ljudi pate, da su podložni povreñivanju samih sebe ili okončavanju svojih života, kao i da nažalost neki od njih ne prežive tu borbu. Ovde je prisutan paradoks koji bi trebalo objasniti. Psihoanalitičari i psihijatri nalaze se u poziciji preuzimanja odgovornosti za ozbiljne slučajeve i u tome bivaju uvučeni u pružanje psihoterapije dok istovremeno nisu ni sami potpuno osloboñeni depresivnih stanja. A budući da je konstruktivan rad jedno od najboljih sredstava za izlazak iz depresije, često se dogaña da koristimo naš posao s depresivnim ljudima (i ostalima) kako bismo se sami nosili s depresijom.

Kao student medicine naučio sam da depresija u sebi sadrži klicu ličnog izlečenja. Ovo je jedna svetla tačka psihopatologije, i upravo kroz nju depresija je povezana s osećajem krice (kapacitetom koji je ujedno i znak zdravog razvoja), kao i s procesom žalovanja. Proces žalovanja naime služi tome da završi neku započetku psihičku fazu (neku fazu života ). Ugražena tendencija za oporavljanjem stoga povezuje depresiju s procesom sazrevanja, s procesom završavanja faze detinjstva, procesom koji (u okruženju koje pomaže) može dovesti do lične zrelosti - zrelosti koja je ujedno i psihičko zdravlje. Psihologija depresije Ne priznaje svatko postojanje psihologije depresije. Za mnoge ljude (uključujući neke psihijatre) vjerovanje da je depresija biokemijski uzrokovana skoro je religiozno. Možete očekivati da ćete naići na jaki otpor ideji da postoji neki nesvjesna pozitivna mentalna organizacija koja daje psihološko značenje raspoloženju. Ali za mene svako raspoloženje i njegove nejasnoće imaju svoje značenje i ovdje ću pokušati opisati neke od onih za koje znam. (Ono što znam bazirano je na onome što sam naučio kroz svoj rad, i u čemu primjenjuem teorije koje su moje vlastitet i koje su takoñer preuzete od nekih drugih psihoanalitičara –Freuda, Melanie Klein i nekih drugih pionira): Često jednostavan slučaj depresije može biti povezan sa psiho-neurozom Kada se sanja neki san, kada se on zapamti, i kada se točno ispriča, već je i to sam pokazatelj toga da sanjač posjeduje kapacitet nošenja s unutarnjim tenzijama koje pripadaju snu. San koji je ovdje bio opisan ukazivao

266

je na jakost ega, i štoviše, sadržaj sna dao je jednostavan prikaz djevojčine unutarnje psihičke stvarnosti. Umesto zaključka želimo da naglasimo da depresija pripada psihopatologiji, ali je veoma ;esto i problem svakodnevnog života. Ona može biti jaka i može osobu onemogućavati u svakodnevnom životu, može čak trajati i cijeli život, a povremeno se pojavljuje i u generalno zdravih pojedinaca. Na normalnom kraju, depresija, koja je univerzalni fenomen, povezana je s procesom žaljenja, i kapacitetom za osjećanje krivnje, i s procesom sazrijevanja. No isto tako redovito, postojanje depresije pretpostavlja jakost ega, i na taj način depresija u sebi sadrži uzlazni potencijal, a depresivna osoba potencijal da se oporavi u području mentalnog zdravlja. D.W. Winnicott, 1963. http://www.psiha.com.hr/?p=61

DEPRESIJA ILI UMOR Ispoljava se sličnim simptomima ali potrebno je znati i uočiti razliku jer depresija je istinska bolest i mora se lečiti Istina je da se prolazni umor i depresija ispoljavaju nekim vrlo sličnim simptomima. Dapače nema karakterističnih simptoma zavisno o kojima bi se moglo brzo i jednosatvno dijagnostikovati depresiju. Podsećamo na neke od znakova koji će vam pomoći da razlikujete blaga i prolazna stanja teskobe od umora i istinske depresije. * Tuga i teskoba, nedostatak interesovanja za aktivnosti koje su nam nekad pričinjale zadovoljstvo (hobi, seks, razgovor s prijateljicom,...). To je jedan od znakova koji će lekaru olakšati dijagnozu. U nekim slučajevima može se javiti napetost i razdražljivost. Prekomerna nervoza, osećaj beskorisnosti i nemoći vrlo su često popraćeni crnim mislima koje u težim sluačjevima dovode do suicidnih misli. * Promene apetita i telesne težine, poremećaj spavanja. U nenkim sluačejvima depresija se više manifestuje telesnim nego psihičkim tegobama. Stoga kod nekih ljudi dolazi do slabljenja apetita, dok će kod drugih posledica biti povećan apetit, odnosno porast telesne težine. Neke će

mučiti nesanica, teško će usnuti i buditi se noću a drugi će stalno osećati pospanost pa čak i ako spavaju deset sati neprekidno. * Raspoloženje se menja. Osećaj krivice i nemoći, nedostatak samopouzdanja O umoru ili profesionalnom zamoru govorimo kad posao koji svakodnevno obavljamo postane izvor zabrinutosti, problema, teskobe,... a tada vrlo lako (i vrlo često) premorenost postaje izvor depresije. Neprepoznavanje tegoba, dakle nemogunćnost razlikovanja simptoma, uzrok je što se depresija u velikom broju slučajeva nepravilno leči a tada može dovesti do brojnih zdravstvenih poremećaja. * Slabljenje sposobnosti koncentracije. Učenje i rad tada postaju otežani, zahtevaju više snage i iscrpljuju, uobičajeni svakodenvni zadaci i poslovi postaju nerešiv problem i teškoća

U lakšim slučajevima Pogrešno je mišljenje da je dovoljno smanjiti uobičajene aktivnosti, smiriti se i odmarati se. Evo saveta koji će vam pomoći da prevladate stanja prolazne, blage depresije i sprečite da se pretvori u istinsku bolest. Ukoliko ne primetite poboljšanje tada je potrebno potražiti lekara. * Rasporedite obaveze - Bolje je obaviti jedan zadatak do kraja, nego više na pola. * Planirajte - A to će vam biti lakše ako utvrdite prioritete: najpre ono što je najvažnije. * Otkrijte što je za vas najvažnije - Pronañite malo vremena, razmislite i utvradite što vam je najvažnije,

što vas najviše raduje. * Naučite reči ne ali ni uz najboljlu volju i uz ogroman trud ne možete sve postiči i u svemu biti uspešni, - ne možete zadovoljiti i porodicu i prijatelje i poslodavca. * Osluškujte svoje telo - Glavobolja, nesigurnost, povlačenje, nedostatak samopouzdanja,... ne javljaju se slučajno. Naučite opažati promene i reagirajte na vreme. sa http://www.vita.revije.hr/

DEPRESIJA - nije samo ženska bolest Muškarci i žene slični su koliko su i različiti. Tako muškarci i žene uglavnom boluju od istih bolesti, no njihove manifestacije često su različite. Različitost "muških"i "ženskih" verzija neke bolesti stvarno dosta je uočljiva kod bolesti vezanih uz hormone, te kod psihičkih bolesti i 267

poremećaja. Uvreženo je mišljenje kako je depresija ženska bolest. Ali istraživanja pokazuju da su muška samoubistva 10 puta češća nego kod žena, a samoubistvo često ukazuju upravo na depresiju. Iz toga je očigledno da muška depresija i nije retka bolest, ali o njoj se malo govori. Stručnjaci, posebno američki, u poslednje se vreme zalažu za značajne promene koje će smanjiti broj neprepoznatih depresija. Kod žena je, u stvari, depresiju lakše uočiti, jer su najčešće plačljive, bezvoljne i izgledaju upravo onako kako depresiju zamišljamo. Kad smo izrazito loše volje, obično govorimo da smo "u deprimirani". Ali, depresija može biti izražena i na sasvim drugačiji način.Ovo zaista dobro pokazuje slučaj čoveka koji je doživeo slom živaca, a pre toga nije bio svestan da se s njim nešto loše dogaña. Objašnjava kako ga je sve nerviralo – kad članovi njegove porodice učine nešto benigno: bučnije zatvore vrata, nešto im ispadne i sl. To je bilo dovoljno da on danima prestane s njima razgovarati. Nije se ljutio, vikao, ali su mu svi njegovi postupci izgledali normalno i cijeli svet oko sebe smatrao je krivim. Kod svakoga mu je je nešto smetalo, loše se osećao i istovremeno nije bio svestan koliko se promenio. Tek dosta vremena kasnije posle sloma počeo je pokazivati jasne znakove depresije. zamišljamo.Upravo preteranu i čestu ljutnju i okrivljavanje drugih danas stručnjaci smatraju specifičnim simptomima muške depresije. Pacijent u depresiji ne mora biti tih, povučen, anksiozan i plašljiv, ne mora ni padati u histeričan plač. To su zablude još iz doba Freuda, zbog kojih se muška depresija relativno retko i dijagnostikuje. Depresivan čovek, naprotiv, može i ne mora pokazivati agresivnost. Ako pokazuje agresiju, može to biti na uobičajen ili na pasivan način: npr. da u sebi zadržava bes i ljutnju, te gotovo ni s kim ne komunicira. Ponekad urla, ponekad je povučen u sebe i plače, ali sve su to samo različiti simptomi sličnog unutrašnjeg osećanja. Iako, naravno, za ovakva stanja ne mora biti kriva depresija, ipak je lako razlikovati izrazito temperamentnu osobu od depresivne osobe. Temperamentna osoba reagovat će intenzivno i kad je vesela i kad je ljuta, ona jednostavno burno reaguje - to je stvar karaktera, dok je kod depresivne osobe to stvar poremećaja psihičkog stanja. Depresivna osoba menja ponašanje, ali na način da najčešće ne pokazuje pozitivne, već negativne emocije. Ponekad to radi burno, a ponekad, poput pacijenta ss početka ovog poglavlja, na prvi pogled uopšte ne reaguje. I nedostatak adekvatne reakcije je nekakva reakcija, ali na žalost, to se ne uočava dovoljno često. Depresivna osoba uglavnom pokazuje samo negativne emocije i gotovo nikada se ne raduje. Depresija je najčešći psihički problem, po pravilu je rešiva medikamentima i/ili psihoterapijom. Većina ljudi u roku nekoliko nedelja od dijagnoze i početka terapije zapaža značajno poboljšanje ili čak potpuni oporavak (u lakšim slučajevima). Na žalost, ako se ne leči, depresija može biti fatalna. U SAD se godišnje zbog depresije ubije 31.000 ljudi, meñu kojima je oko 90% muškaraca. Stručnjaci smatraju kako je upravo neprepoznavanje i izostanak lečenja uzrok tako velikog broja samoubistava muške depresivne populacije.Zaista, bolest koja je izlečiva ne bi smela završavati samoubistvom, a još manje bi smela biti neprepoznata. Na žalost, čak i neki lekari ne prepoznaju mušku depresiju. U našim civilizacijskim prilikama muškarci se često stide da priznaju da su u depresiji, pa i ovim poglavljem želimo proširiti znanja o ovom problemu. Okolina neretko depresiju, kao i većinu psihičkih problema, ne tretira kao bolest već više kao ličnu slabost, ponašajući se kao da je osoba luda ili sama kriva za svoje probleme. I ženi to predstavlja problem, ali muškarcu, koji bi tradicionalno trebao biti čvrst i jak, to je još veći problem. Ako ste vi ili neko vama blizak u depresiji ili vam se čini da bi se moglo raditi o depresiji, svakako potražite pomoć. Ohrabrenje može biti spoznaja da niste usamljeni - depresija je česta bolest današnjice, iako je mnogi skrivaju ili je nisu svesni. Način života u zapadnoj civilizaciji doneo je mnoge specifične bolesti koje druge civilizacije gotovo ne poznaju, a depresija je meñu češćima. Za kraj, onima koji ne pate od kliničke depresije, već od laganih promena raspoloženja vezanih uz godišnje doba ili trenutne probleme koji ih muče – poedite malo čokolade. Čak i neka ozbiljna istraživanja pokazuju da pomaže, no nemojte preterati. Ako nistli ljubitelj čokolade, baš svakoga dana priuštite sebi nešto što vam predstavlja stvarno uživanje. Naravno, sumnjate li na kliničku depresiju, morate se što pre http://mentalno.plivazdravlje.hr/depra/, http://www.plivazdravlje.hr javiti lekaru.www.trigon.hr, http://www.belupo.hr http://www.zdravljeizivot.com/hrv/index.php? , http://www.herbateka.com/

268

DEPRESIJA ZBOG JEDNOLIČNOSTI ŽIVOTA Iskustvo govori – što manje radiš, to će ti teže biti raditi bilo šta. Istovremeno možemo i puno raditi, ali nam dan može godinama ličiti jedan drugome. U takvim situacijama javlja se svojevrsna depresija koju malobrojni znaju prepoznati. Depresivna stanja zimi ili u proleće češća su nego leti, kad su dani lepi i kad ima puno sunca i svetla. U Srbiji je pak velik broj ljudi u situaciji da nema velik izbor u životu, te ih opšta situacija navodi da misle kako su osuñeni na gužvanje u javnom prevozu, na dosadan posao, rintanje kod kuće i večeri uz televizor. Ukratko, jednoga dana shvatit će kako su se prestali radovati. To tupo stanje nastaje postepeno, polako, najčešće godinama i mnogima se ono baš zbog postepenog navikavanja na takav život, čini normalnim. Dakle, danas ne govorimo o kliničkoj slici depresije, zbog koje je neophodno lečenje psihoterapijom i medikamentima, nego o gotovo kolektivnom stanju opšte apatije i bezvoljnosti. Što činiti? Bilo bi licemerno savetovati vam ono što savetuje literatura nastala u bogatim zapadnim zemljama: otputujte barem 2-3 puta godišnje, zabavite se, neka neko drugi za vas hleb i sl. Takve "terapije" istinski pomažu, ali nisu realne u našim uslovima. Ipak, ako znamo da ljudima nedostaje različitosti, smeha i veselja, tada se ponešto i može učiniti. Iako se ljudi sve više zatvaraju u svoja četiri zida, svako ima barem poneku osobu u čijem se društvu sme, s kojom joj je prijatno. Pokušajte učiniti svesne napore u obnavljanju druženja – češće pozivajte prijatelje, i to one koji vas zabavljaju i s kojima vam vreme brzo prolazi, izbegavajte depresivne teme o srpskoj svakodnevici. Izleti u prirodu i kretanje na svežem vazduhu, iako su mnogima "ove sitnice", začuñujuće obnavljaju organizam, a posebno dobro deluju na raspoloženje. Ako ste izgubili naviku čitanja, pokušajte za početak uzeti nešto smešno, možda neku zbirku kratkih duhovitih priča, pa čak i zbirku viceva, sve je dobro za početak. Pokušajte se dosetiti koji hobi bi vas radovao – nekome će to biti slikanje, nekome uzgajanje cveća, nekome kolekcionarstvo... možda se možete učlaniti u klub ljudi sličnih interesovanja, u kojem ćete živnuti. Nije lako davati savete u situaciji kada čoveka obuzme bezvoljnost, ali važno je znati da je ključno učiniti prvi, mali korak koji će vas pokrenuti. Važno je i ne ostati na tom prvom koraku, nego nastaviti koračati u istom pracu. Nije uvek lako, ali je definitivno moguće. Kad vam bude teško, setite se da to činite isključivo zbog sebe – budete li uporni, nakon odreñenog vremena napor koji činite sigurno će otkloniti ružna osećanja koji vas dugo muče. http://www.trigon.hr/

Kako sebe motivisati kad vas uhvati depresija? "Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti... Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.. ". Herman Hesse

Kad vas uhvati letargija i bezvoljnost, čini se nemoguće izaći iz takve situacije. Najlakše je tada prepustiti se dosadi i očaju nadajući se da će proći. Ali na taj se način problemi ne rešavaju. Evo nekoliko predloga koji vas mogu razbuditi kad se osećate nemotivisano i jadno. Stavite dobru muziku - Pojačajte muziku, sasvim sigurno će vam probuditi emocije i uzdrmati energiju. Stavite pesme koje vas podižu, „odvrnite” do daske, pa ćete verojatno i malo zaplesati. Nasmijte se - Smeh je odličan lek za zimski blues, depresiju, očaj. Ne samo da pojačava budnost, već potističe i izlučivanje endorfina. Čitajte nešto smiešno,

gledajte šaljivi video i pustite dobrim osećajima da vas podstaknu na akciju. Tuširajte se i zamislite kako voda ispire sav umor i bezvoljnost - Tuširanje vas može na brzinu oraspoložiti i napuniti energijom. Koristite neki osvežavajući gel za tuširanje, a voda neka vam bude malo hladnija nego inače. Zamislite kako voda i ispire i

269

odnosi vaš umor i bezvoljnost. Izañite na svježi vazduh - Brza šetnja na svežem vazduhu takoñer je odličan način da se napunite pozitivnom energijom. Dok hodajte, koncentrirište se na mišiće i zamišljajte kako vazduh odnosi sva negativna osećanja koji su se nakupili u vama.

da udišete pozitivnu energiju, a da izbacujete letargiju i sve što vas koči. Motivacija je volja da peduzmete nešto i budete produktivni, bilo da se radi o obavljanju poslovnih ili kućnih obveza ili postizanju nekih drugih ciljeva. Odlučite da morate ustati, kretati se i biti aktivni. Taj simboličan napor može biti snažan motivator.

Duboko dišite - Duboki uzdasi i izdasi mogu biti odličan način da se razbudite. Udobno se smestite i nekoliko puta polako udahnite i izdahnite. Zamišljajte 06.03.2009 I Autor: MoH/www.tportal.hr

BECKOV INDIKATOR DEPRESIJE (iz knjige dr. Samuela Pfeifera ''Bodriti slabe'') Ovaj se upitnik sastoji od tvrdnji rasporeñenih u grupe. Pročitajte pažljivo svaku grupu. Zatim u svakom njih odaberite tvrdnje koje najbolje opisuje kako ste se osećali ove nedelje, uključujći i današnji dan! Zaokružite broj tvrdnje koju ste izabrali. Ako vam se prikladnom čini više od jedne tvrdnje, možete zaokružiti više brojeva. U svakom slučaju pročitajte sve rečenice u grupi pre nego što odaberete. A. 0 Ne osećam se tužno. 1 Osećam se tužno. 2 Osećam se tužno cijelo vreme i ne mogu se trgnuti iz toga. 3 Tako sam žalostan ili nesrećan da to više ne mogu podneti. B. 0 Nisam posebno obeshrabren gledanja nabudućnost. 1 Obeshrabren sam gledanjem budućnosti. 2 Osećam da se nemam čemu veseliti. 3 Osećam da je budućnost bezndežna i da se stvari ne mogu popraviti. C. 0 Osećam da sam neuspešna osoba. 1 Osećam se neuspešnimjim od prosečnog čovjeka. 2 Kad sagledam unazad sopstveni život, vidim samo mnogo neuspeha. 3 Kao osoba osećam se kao potpuni promašaj. D. 0 Neke mi stvari i dalje čine zadovoljstvo kao i ranije. 1 Ne uživam više u nekim stvarima kao ranije. 2 Više mi gotovo ništa ne donosi pravo zadovoljstvo. 3 Ništa mi ne može pričiniti zadovoljstvo i sve mi je dosadno. E. 0 Ne osećam se posebno krivim. 1 Dobar deo vremena osećam krivicu. 2 Većinom se osećam krivim. 3 Celo se vreme osećam krivim. F. 0 Ne mislim da sam kažnjen. 1 Osećam da sam možda kažnjen. 2 Očekujem da ću biti kažnjen. 3 Osećam da mi je ovo kazna. G. 0 Nisam razočaran sobom. 1 Razočaran sam sobom. 2 Gadim se sam sebi. 3 Mrzim se. H. 0 Ne osećam se gore nego bilo ko drugi. 1 Kritičan sam prema sebi zbog svojih slabosti ili pogrešaka. 2 Celo vreme se okrivljavam zbog svojih grešaka. 3 Krivim sebe za sve loše što se dogodi. I. 0 Uopšte ne pomišljam na samoubistvo. 1 Pomišljam na samoubistvo, ali ne bih ga počinio.

2 Volio bih se ubiti. 3 Ubio bih se, da imam priliku. J. 0 Ne plačem više nego obično. 1 Sada plačem više nego ranije. 2 Sada stalno plačem. 3 Ranije sam mogao plakati, ali sada više ne mogu plakati čak i kada to želim. K.Više se ljutim nego ikada. 1 Lakše se razljutim nego ranije. 2 Sada se celo vrijeme ljutim. 3 Više me uopće ne ljute stvari koje su me ranije ljutile. L. 0 Nisam izgubio zanimanje za druge ljude. 1 Drugi me ljudi zanimaju manje nego ranije. 2 Uglavnom sam izgubio zanimanje za druge ljude. 3 Izgubio sam svako zanimanje za druge ljude. M. 0 Odluke donosim dobro kao i uvek prije. 1 Odlažem donošenje odluka više nego ranije. 2 Teže mi je donositi odluke nego ranije. 3 Uopšte više ne mogu odlučivati. N. 0 Ne mislim da izgledam gore nego uvek. 1 Bojim se da izgledam staro ili nepoželjno. 2 Osećam da su se u mojem izgledu dogodile promene koje me čine neprivlačnim. 3 Mislim da ružno izgledam. O. 0 Mogu raditi jednako dobro kao i pre. 1 Moram uložiti poseban napor da bih počeo nešto raditi. 2 Moram se vrlo teško terati da bilo što radim. 3 Uopće ne mogu raditi. P.Spavam dobro kao i obično. 1 Ne spavam dobro kao pre. 2 Budim se sat-dva ranije nego obično i teško mi je ponovno zaspati. 3 Budim se nekoliko sati ranije nego pre i više ne mogu zaspati. Q. 0 Ne umaram se više nego obično. 1 Umaram se lakše nego pre. 2 Ako bilo što radim, umorim se.

270

3 Preumoran sam da bih bilo što radio.

1 Brinem zbog fizioloških smetnji kao što su bolovi, ili nervoza želuca, ili zatvor. 2 Vrlo sam zabrinut zbog zdrastvenih problema i teško mi je razmišljati o drugim stvarima. 3 Tako sam zabrinut zbog zdrastvenih problema da više ni o čem drugom ne mogu razmišljati.

R. 0 Nemam slabiji apetit nego obično. 1 Nemam više tako dobar apetit kao pre. 2 Apetit mi je sada mnogo slabiji. 3 Uopće više nemam apetita. S. 0 Nisam mnogo smršavio - ako sam uopšte smršavio. 1 Izgubio sam više od 2 kg. 2 Izgubio sam više od 5 kg. 3 Smršavio sam više od 7 kg.

U. 0 U poslednje vreme nisam primetio da se moje zanimanje za seks promenilo. 1 Seks me zanima manje nego ranije. 2 Jako sam izgubio zanimanje za seks. 3 Potpuno sam izgubio zanimanje za se

T.Zdravlje me ne zabrinjava više nego obično. Zbrajanje : Zbrojite sve brojke ispred zaokruženih rečenica. Najveći mogući rezultat je 63 boda. Prosečni rezultati a) Nema depresije 11 bodova b) Blaga depresija 12-19 bodova c) Umerena depresija 20-26 bodova d) Teška depresija 26 bodova Sledeći će vam dijagram pomoći da klasifujte i vrednuete svoje simptome: Težina depresije Rezultat A Poremećaj raspoloženja B Gubitak nade C Osećaji odbačenosti D Nesposobnost za uživanje E Osećaj krivice F Potreba za kaznom

G Mržnja prema sebi H Samoosuñivanje I Sklonost samoubistvu J Plačljivost K Razdražljivost L Poremećaj u odnosu s drugim ljudima M Neodlučnost N Negativna slika o sebi O Nesposobnost za rad P Poremećaj sna Q Umor R Nedostatak apetita S Mršavljenje T Hipohondrija U Gubitak libida Ukupno

SVAðA: i prilika i opasnost "Sudbina nije stvar slučajnosti, već je stvar izbora; to nije nešto što treba čekati, već nešto što treba postići”. W. Jennings Bryan

Mnogi ljudi svañe i prepirke smatraju znakom slabosti ili znakom propadanja odnosa. Neki ljudi misle da dobar odnos karakteriše odsutnost svaña. Neki svesno izbegavaju svañe i popuštaju drugim ljudima kako bi zadržali iluziju dobrih odnosa. Meñutim, svañe su normalan deo života. Rešavanje nesuglasica u našim odnosima s drugim ljudima vrlo je važan deo života. Manje nesuglasice mogu nam pomoći kao vežba za one ozbiljnije, posebno u bliskim odnosima. Ako je svaña u skladu s nekim jednostavnim pravilima ponašanja, može zapravo na više načina pridoneti kvalitetu i dugovečnosti odnosa. Sve to ne znači da su svañe nešto čemu treba težiti, iako istraživanja ne govore u prilog tome da oni odnosi u kojima ima svaña propadaju. Zapravo, jednako toliko odnosa propada zbog obuzdavanja i poricanja neslaganja koliko i zbog otvorenih sukoba. Neka vas ne zabrinjava ako se ponekad svañate s bliskim ljudima: to nije ono što će odlučiti o stabilnosti i kvalitetu odnosa. O tome odlučuje način na koji se svañate i kako se odnosite prema svañi kad jednom započne.

ZNATE LI SE SVAðATI? Za svañu je potrebno dvoje, a samo jedno da je završi. Španska poslovica

1. Znate li se svañati?; 2. Svañajte se u privatnosti ; 3. Priznajte grešku; 4. Držite se teme; 5. Budite realni ; 6. Izbegavajte napad na osobu ; 7. Budite usmereni na cilj svañe; 8. Dopustite drugoj osobi dostojanstveno povlačenje; 9. Neće nastupiti smak sveta zbog svake stvari koja izazove nesuglasice; 10. Svañe imaju vremensko ograničenje, 11. Ne budite prekritični; 12. Nastojte vežbati zaboravljanje i oproštaj; 13. Potražite

271

stručnu pomoć; 14. Tipovi svañalica; 15. Ubojica karaktera; 16. Uragan, 17. Ekspres – lonac; 18. Izbacivać i 19. Mrgud

Prvo i najvažnije u svakoj svañi je zadržati kontrolu nad sobom. Što to znači? Ako se počnete prejako uzrujavati, vreme je aa stante. Ljuti i uznemireni ništa dobro ne mogu postići. Pitanje koje morate sebi postaviti jest: želite li rešiti problem ili srušiti odnos zlobnim napadima, osvećivanjem i agresijom. Meñuljudski odnosi nisu natecanje u kojem jedan pobeñuje, a drugi gubi. Ako imate takav stav, nikada nećete osetiti zadovoljstvo pobede jer ravnoteža i mir dolaze iz dobrih odnosa, a ne nadmoći jedne osobe nad drugom. Ako tokom svañe osetite prejaku uzrujanost, zatražite prekid i vratite se nakon što ste se smirili i razmislili. Svañajte se u privatnosti - Svañanje pred drugim ljudima ili na javnom mestu treba izbegavati jer smo svi osetljiviji na kritiku ako je ona javna. U toj ćemo situaciji verovatno nastojati pobediti drugu osobu bez obzira na sredstva kojima ćemo se pritom koristiti. Isto tako, roditelji - nikada se ne svañajte pred decom. Lako je izgubiti samokontrolu, a taj će prizor decu emocionalno raniti. Žustre svañe pred decom oblik su zlostavljanja. Priznajte grešku - Ponekad je teško priznati kako smo učinili nešto pogrešno. Često je lakše smisliti razloge zašto smo baš to učinili i braniti se. Bolje je priznati grešku, izviniti se i prebroditi taj trenutak. Druga osoba obično više poštuje izvinjenje nego upornu obranu. Držite se teme - Ne izvlačite staru gorčinu ili druge probleme koji nemaju veze s onim o čemu se razgovara. Postavite granice oko teme kako se ne bi pretvorila u "švedski stol" s kojeg ćemo birati sve ono čime možemo povrediti drugu osobu ili ona nas. Veoma je važno rešavati jednu po jednu stvar koja nas muči. Budite realni - Ne govorite o simptomima nego o uzrocima. Pre svañe razmislite o tome što vas zapravo muči, sredite svoje misli ili ćete izaći iz svañe još nezadovoljniji. Izbegavajte napad na osobu - Ostanite usmereni na temu i ne napadajte drugu osobu. Kada se u svañi ne možete setiti pravih argumenata, može vam se dogoditi napad na osobu i to upravo na njezino najosetljivije područje. Nikada ne smete zaboraviti pravi je cilj svañe rešavanje problema, a ne pobeñivanje bez obzira na sredstva. Progutajte gorke reči i čestitajte sebi na uspehu kako ne biste pretvorili svañu u vreñanje, psovanje ili ironiju kao na primjer: "Tačno, pokazalo se, poznavati tebe uistinu je prava sreća." Budite usmereni na cilj svañe - Razmislite o tome što želite svañom postići. Ako nemate cilj na umu, nećete ni znati da li ste ga postigli ili niste. Dopustite drugoj osobi dostojanstveno povlačenje Važno je kako će svaña završiti. Prepoznajte kada druga osoba pruži maslinovu grančicu (npr. ako se ispriča ili našali). Neće nastupiti smak sveta zbog svake stvari koja izazove nesuglasice - Ne morate se baš svaki put razbesniti kad vam nešto ne odgovara. Dajte sebi malo vremena pre nego što započnete svañu. Razmislite o tome da li je tema vredna pomena. Svañe imaju vremensko ograničenje - Nemojte dopustiti svañe unedogled. Sutra je novi dan i možete

nastaviti razgovor hladne glave i mirnijih živaca. Tako ćete izbeći i jaku uzrujanost zbog koje ćete teško zaspati i upropastiti i sledeći dan. Ne budite prekritični - Nema ništa loše u prigovoru zbog nekih dela ili gledišta - ako je namera tih prigovora poboljšanje odnosa. No ako postanete opsednuti otkrivanjem mana i nedostataka druge osobe, a ne njene vrednosti, tada namera nije poboljšanje odnosa. Ako stalno drugoj osobi govorite "trebala bi..." šaljete joj poruku ne samo da se s njom ne slažete nego joj govorite i da je pogrešila. Morate znati da kritikovanje prelazi u naviku i kada jednom počnete, teško je prestati. Mnogim je ljudima kritika glavni način komunikacije. Prisetite se kada ste poslednji put kritikovali bliske osobe, a kada ste ih pohvalili ili o njima rekli nešto pozitivno. Takoñer, ljudi često na kritiku uzvraćaju kritikom. Na primer druga vam osoba kaže da ste zakasnili. Umesto da saslušate poruku, vi odmah krećete u protunapad: "Ne mogu verovati, kako možeš to reći. Ti nikada ne učiniš ono što kažeš. I kada sam te molila, donesi mi onu knjigu nisi to učinila." Nastojte vežbati zaboravljanje i oproštaj - Nemojte biti kao banka podataka koja bileži greške, propuste i nedostatke drugih ljudi. To će vas učiniti pesimističnima prema životu uopšte. Opraštajte i ostavljajte za sobom gorčinu. Ne zbog drugih ljudi nego zbog sebe. Potražite stručnu pomoć - Ako vidite da su se vaše svañe s drugim ljudima pretvorile u emocionalno ili čak fizičko zlostavljanje, potrebna vam je stručna pomoć. Svaña je normalan, sastavni deo svakog odnosa, ali ona ne sme uključivati: vikanje, psovanje, ponižavanje, nazivanje pogrdnim imenima niti bilo kakav oblik fizičkog nasilja.

272

TIPOVI SVAðALICA Duga svaña znak je da su obe strane u krivu. Voltaire

1. Ubojica karaktera Ako u svañanju odmah napuštate temu svañe i umesto toga napadate osobu s kojom se svañate, to svakako nije dobro. Na primer: "Ne slažem se s time što govoriš, ti si uvek tako sebičan i bezobrazan. Zapravo si ti obični sebičnjak." 2. Uragan Ako se u svañi naljutite tako jako da eksplodirate i toliko ste opasni da iza sebe ostavljate samo pustoš, to će sigurno ubiti odnos s drugom osobom. 3. Ekspres – lonac Ako se počnete svañati i tokom svañe odustanete ("Da, da, dobro, kako god ti hoćeš...") pa onda upakujete gorčinu i izvadite je u sledećoj svañi, bit ćete destruktivni i preterano ćete reagovati jer su se gorčina i bes nagomilale u vama. To otprilike izgleda kao da komarca ubijate puškom. Takva je reakcija potpuno neprimerena, pogotovo gledajući očima komarca, odnosno druge osobe. Zapravo ste ekspres - lonac kojemu je zatvoren ventil jer ste se tokom svañe radije ugrizli za jezik nego primereno i odlučno zauzeli za sebe. Taj nagomilani bes mora na kraju negde izbiti, a kada se to dogodi, vi zvučite kao neko ko je poludeo zbog trivijalne i beznačajne stvari. 4. Izbacivać Ako mislite kako je dobro voditi se onom "Što na umu, to na drum", i kako biste pred bliskim ljudima trebali moći izbaciti sve iz sebe, sve što vam leži na duši, svaki osećaj i misao koji vam padnu na pamet, veroatno nećete postići baš dobre rezultate. Svi smo mi jednom izgovorili nešto što nam se u trenutku uzrujanosti činilo dobrom idejom, ali smo razmislili i shvatili da te misli nismo trebali izgovoriti zbog više razloga - a najmanje zbog toga jer to uopšte ne mislimo. Dobar je osećaj izbaciti bes iz sebe i osećati se nadmoćno, ali od toga nema nikakve koristi i jedino može naneti štetu, ponekad i trajnu. Izbacivanje besa iz sebe ne mora biti samo verbalno. Zalupiti drugoj osobi vrata u lice, proliti joj piće u lice, demonstrativno izleteti van iz prostorije i sl. može biti jednako loša poruka. 5. Mrgud Ako nakon sukoba ne možete prestati mrgoditi na drugu osobu i početi obnavljati odnos, ne postupate ispravno. U stvari, kvalitetno se svañati znači dovesti sebe u ravnotežu i dopustiti drugoj osobi NASILJE PREKO INTERNETA Počinilac skriva ananonimnost, 2. Nasilje na chatu; 3. Kako se na chatu zaštititi od nasilja?; 4. NasIlje na forumu; 5. Kratki saveti deci; 6. Nasilje putem bloga ; 7. Kako sigurno blogirati?; 8. Kako održati privatnost svog bloga?; 9. Kako se na blogu zaštititi od nasilja?; 10 Što mogu učiniti roditelji? i 11. Kratki saveti roditeljima

Meñuvršnjačko nasilje preko interneta, u svetu poznato kao cyberbullying, opšti je pojam za oblik nasilja meñu vršnjacima što obuhvata situacije u kojima su dete ili tinejdžer izloženi napadu drugog deteta, tinejdžera ili grupe dece, preko interneta ili mobilnog telefona. Ono uključuje potsticanje grupne mržnje, napade na privatnost, uznemiravanje, uhoñenje, vreñanje, nesavestan

273

pristup štetnim sadržajima te širenje nasilnih i uvredljivih komentara. Može uključivati slanje okrutnih, zlobnih, katkad i pretećih poruka, kao i kreiranje internet stranica koje sadrže priče, crteže, slike i šale na račun vršnjaka. Takvo se nasilje odnosi i na slanje fotografija svojih kolega nakon čega se od ostalih traži procena po odreñenim karakteristikama: glasanje za osobu koja je, na primjer, najružnija, najnepopularnija ili najdeblja u školi. Internetsko nasilje uključuje i "provaljivanje" u tuñe e - mail adrese te slanje zlobnih i neprijatnih sadržaja drugima. Nasilje na internetu, u svetu poznato kao cyberbullying, opšti je pojam za svaku komunikacijsku aktivnost cyber tehnologijom koja se može smatrati štetnom kako za pojedinca, tako i za opšte dobro. Pod takvim se nasiljem meñu vršnjacima podrazumevaju situacije kad su dete ili tinejdžer izloženi napadu drugog deteta, tinejdžera ili grupe dece, na internetu ili mobilnom telefonu. Odnosno, i počinilac i žrtva su maloletnici. Postoje dve vrste nasilja na internetu: direktan napad i napad preko posrednika. Direktan napad dogaña se kad maloletnika: • šalje uznemirujuće poruke mobilnim telefonom, emejlom ili na chatu • ukrade ili promeni lozinku za e-mail ili nadimak na chatu • objavljuje privatne podatke ili neistine na chatu, blogu ili internetskoj stranici • šalje uznemirujuće slike e-mailom ili SMS-om preko

mobilnog telefona. • postavlja internetske ankete o žrtvi • šalje viruse na e-mail ili moblni • šalje pornografiju i neželjenu poštu na e-mail ili mobilni telefon. • lažno se predstavlja kao drugo dete

Nasiljem preko posrednika smatra se kad počinilac napada žrtvu preko treće osobe, koja toga najčešće nije svesna. Na primer, neko dete dozna za lozinku e-mail adrese drugog deteta ili njegov nadimak na chatu. Tako s njegove e-mail adrese može slati uznemirujuće poruke njegovim prijateljima, ostavljati neprimerene poruke na blogu, chatu ili forumu. Svima se tako čini da je žrtva zapravo ta koja čini loše stvari. Prijatelji će se posvañati s njom, administrator će isključiti njegov nadimak ili e-mail adresu, roditelji će se naljutiti na njega i bit će kažnjen. Oni su posrednici u zlostavljanju, a toga nisu ni svesni. Počinlac skriva anonimnost Meñuvršnjačko nasilje putem interneta uključuje potsticanje grupne mržnje, napade na privatnost, uznemiravanje, uhoñenje, vreñanje, nesavestan pristup štetnim sadržajima te širenje nasilnih i uvredljivih komentara. Može uključivati slanje okrutnih, zlobnih, ponekada i pretećih poruka, kao i kreiranje internetskih stranica koje sadrže priče, crteže, slike i šale na račun vršnjaka. Cyberbullying se najčešće provodi oblicima komunikacije u kojima identitet počinioca može biti skriven. Nedostatak socijalnih i kontekstualnih napomena, kao što su govor tela i ton glasa, može imati mnoštvo efekata: nema opipljive, afektivne povratne informacije o tome je li takvo ponašanje na internetu drugomu prouzrokovalo neku štetu. Anonimnost počinioca nasilja na internetu daje osećaj da nekažnjeno mogu ne poštovati socijalne norme i ograničenja, što dovodi do navedenih rezultira već navedenim ponašanjem.

274

21/May/2009http://piyushkumar.rediffiland.com/iland/piyushkumar.html

NasIlje na chatu Chat je vrlo popularan kod mladih, pa je stoga i privlačan osobama koje ga žele zloupotrebiti. Zloporaba vršnjaka najčešće uključuje preteće ili ucjenjujuće poruke koje jedno dete ili više njih upućuje drugom detetu. U takvim situacijama treba biti oprezan jer nasilnik može biti stvarno opasna osoba. Kako se na chatu zaštititi od nasilja? • Nadimci kojima se deca predstavljaju pri korišćenju ove usluge mogu uveliko uticati na druge - bilo bi dobro birati nadimak koji će decu zaštititi od mogućeg nasilja i koji ga neće potsticati. • Većina chatova sadrži mogućnost zaustavljanja ili zanemarivanja, kojima se zaustavljaju dalje poruke od neželjenih korisnika. Ako je reć o nekome ko je jednostavno dosadan, blokiranje poruka najčešće je dovoljno da se problem zaustavi. No, ako je posredi

osoba koja iznosi stvarne prijetnje, važno je da dete o tome obavesti odraslu osobu u koju ima poverenja. • Kontaktirati administratora koji potom može onemogućiti dolazak poruka od odreñenih "nadimaka", od kojih su pre dolazile neugodne ili nasilne poruke. • Deca nikad ne bi trebala davati svoje pravo ime ili lične podatke na chatu, jer je nemoguće znati govori li druga osoba istinu ili ima loše namere

Nasilje na forumu Od svih oblika komunikacije na internetu, forumi su najčešće i najbolje organizovani. Na njima se nalaze administrator (jedan ili više njih) i moderatori, zaduženi za posebne delove foruma. Oni čitaju sve teme i diskusije te paze da ne bude vreñanja, prijetnji, objavljivanja privatnih podataka i kršenja prava. Na većini foruma postoji mogućnost Obavesti moderatora ispod nečijeg zapisa, tako da se jednim klikom može obavesti moderator o nekomu ko zloupotrebljava forum. Moderator ili administrator će izbrisati taj zapis, upozoriti korisnika ili mu zabraniti daljnji pristup ako se to ponovi Nasilje meñu vršnjacima sve se češće odnosi na nekoliko oblika komunikacije, uključujući zvuk, slike, animacije i fotografije. Cyberbullying najčešće se provodi pomoću komunikacije u kojima identitet počnioca može biti skriven. Nedostatak socijalnih i kontekstualnih napomena, kao što su govor tela i ton glasa, može imati mnoštvo efekata, a nema opipljive, afektivne povratne informacije o tome da li je ponašanje preko interneta prouzrokovalo štetu drugome. Bez fizičkog kontakta s publikom, deca i mladi teže vide i razumeju štetu koju njihove reči mogu naneti. Mnogi stručnjaci ističu kako internet briše društvene kočnice - dopušta deci da govore i čine stvari koje ne bi mogli činiti u interakciji "licem u lice". Deca imaju osećaj da za takvo ponašanje neće snositi odgovornost kao za na primjer javno izrečene reči. To im daje lažan osećaj sigurnosti i moći. Posledice nasilja preko interneta ponekad mogu biti i ozbiljnije od onih prouzrokovanih meñuvršnjačkim nasiljem u stvarnim situacijama. Naime, nasilje preko interneta često ima mnogo 275

širu publiku od one na školskom igralištu ili u razredu. Uz to, na internetu postoji snaga pisane riječi, jer žrtva više puta može pročitati što je nasilnik o njoj napisao, a u verbalnom obliku uvrede se lakše mogu zaboraviti. Pisana reć deluje konkretnije i realnije od izgovorene. Nadalje, vrlo je mala mogućnost za izbegavanje nasilnog ponašanja jer se na internetu može dogoditi bilo kad i bilo gñ e. Kako nasilnik može ostati anoniman, velikom broju dece upravo ta činjenica služi kao potsticaj nasilnom ponašanju, iako u stvarnom svetu vrlo verojatno ne bi bila nasilna. Nasilje putem bloga Nasilje putem blogova naprije se odnosi na "otimanje" blogova drugim ljudima (žrtvama) te njihovo dopunjavanje ličnim osobnim i/ili seksualnim sadržajima. Takvim se oblikom nasilja narušava ugled i ugrožava privatnost druge osobe. Toj vrsti meñuvršnjačkog nasilja posebno su podložna deca koja šalju fotografije i lične podatke kako bi preko interneta pronašli prijatelje. Takvu decu nasilnici zlostavljaju preko njihove lične internet stranice. Naime, komentari koji se dopisuju u blogove kod žrtve izazivaju nemir i stres, a zavisno od jačine, mogu dostići i nivo zlostavljanja. Na primjer, dogaña se da tinejdžer objavi sliku bivše devojke tako da fotomontažom spoji njenu glavu s telom pornoglumice. Neke poruke idu i dalje od zlostavljanja, sadrže čak i pretnje smrću. Šteta učinjena nasiljem preko interneta stvarno može biti velika. Tinejdžeri često zaboravljaju, pogotovo kad je reć o blogovima, da bilo što objavljeno na internetu ima neželjenu publiku, a time i neželjene posledice, koje u ekstremnim slučajevima mogu dovesti i do destruktivnoga ili autodestruktivnog ponašanja. Kako sigurno blogirati? Ako blogirate, uvek postoji mogućnost da neko pronañe vaš blog, a to mogu biti upravo ljudi za koje najmanje želite i očekujete da vas pronañu. Činjenica je da svako može pronaći vaš blog ako je u njemu u bilo kojem obliku spomenut vaš identitet.

Kako održati privatnost svog bloga? Zaštitite blog lozinkom. Ako je netko zna, neka to budu vaši roditelji. Ne navodite u blogu lične i detaljne informacije. Kad pišete o sebi, pišite što uopšte nije. Nemojte navoditi gde živite, gde izlazite i slično, jer svaka lična informacija može otkriti vaš identitet. Ne spominjite u blogu nikakva imena, adrese, brojeve telefona, školu, e - mail adrese i slične informacije. To su upravo informacije koje traže pedofili, stoga ih izbegavajte. U zamenu, možete upotrebljavati nadimak, ali nastojte da on ne podseća na vaše pravo ime.

Ne navodite u blogu ni informacije o bilo kome koga poznajete, kako ne biste mogućeg pedofila informisali da, iako vi niste zainteresovani za "čavrljanje" s njim, vaša prijateljica jest. Ne stavljajte svoje fotografije i fotografije svojih prijatelja u svoj blog. Ne ostavljajte blog otvorenim, a kompjuter bez kontrole, jer bi neko mogao upisati nešto nepoželjno. Ne ogovarajte i ne širite tračeve o svojim prijateljima iz razreda

Kako se na blogu zaštititi od nasilja? 1. Nikad ne dajite lične informacije na internetu, bilo na chatu, blogovima ili ličnim web stranicama, 2. Nikad nikome, osim roditeljima, ne reči svoju lozinku, čak ni prijateljima, 3. Ako ti netko pošalje zlonamernu ili preteću poruku, nemoj odgovoriti. Pokaži je odrasloj osobi kojoj vjeruješ, 4. Nikad ne otvaraj e-mailove koje ti pošalje neko koga ne poznaješ ili neko za koga već znaš da je zlostavljač, 5. Ne stavljaj na internet ništa što ne želiš da vide tvoji prijatelji iz razreda, čak ni u e-mailu, 6. Ne šalji poruke kad si ljut. Pre nego što klikneš "Pošalji" zapitaj se kako bi se ti osjećao da primiš tu poruku, 7. Pomozi deci koju na taj način zlostavljaju tako da ne prikrivaš nasilje i da odmah obavestiš

276

odrasle i 8. I na internetu poštuj pravila ponašanja kao i u svakodnevnom životu. Novo ime za zavisnost od Interneta Konačno je i preterana potreba za informacijama koje se dobijaju preko Interneta kao i nemogućnost dobijanja "instant odgovora" klikom na pretraživače, dobila svoje ime. U pitanju je diskomoguglacija, poremećaj koji je definisao britanski psiholog Dejvid Luis. Prema istraživanju koje je provedeno nad 2000 osoba u Velikoj Britaniji, čak 44 odsto ispitanika ima osećaj zbunjenost i frustracije u trenutcima kada ne može da se konektuje na Internet. Još je frapantniji podatak da čak 76 procenata ispitanih uopšte ne može da živi bez Interneta. "Kada nismo u mogućnosti da se konektujemo na Internet, diskomoguglacija dolazi do izražaja i iznenañujuće je do kakve količine stresa to dovodi. Kod osoba koje doñu u takvu situaciju istovremeno poraste moždana aktivnost i krvni pritisak, a sve kao reakcija na osećaj otuñenosti od Interneta", zaključak je doktora Luisa. Što mogu učiniti roditelji? Nasilja na internetu sve je više, a u okruženju virtualne komunikacije na prvi se pogled čini kako zakon, tehnologija, škole i roditelji mogu učiniti vrlo malo za njegovo suzbijanje. Deci su sve više dostupna moćna tehnička sredstava, a odrasli, nažalost, najčešće nisu svesni opasnosti. Često ne kontrolišu šta deca rade na različitim tehničkim pomagalima (što pišu u porukama, što slikaju mobilnim i sl.) zato što za to ili nemaju vremena ili ne žele narušiti privatnost vlastite dece. Mnogi se roditelji i zbog sopstvenog neznanja i neiskustva u elektronskom području osećaju nesigurnima i nemoćnima pa o tome niti ne razgovaraju sa svojom decom. Osećaju se prilično bespomoćnima, jer ne znaju što treba učiniti. Za razliku od toga, svaki roditelj zna kako naučiti dete da preñe prometnu ulicu. Kad su deca premalena za prepoznavanje opasnosti i nemaju veštine kojima bi sigurno svladali prelazak ulice, čuvamo ih na sigurnim mestima i dopuštamo im približavanje prometnoj ulici samo kad ih odrasla osoba drži za ruku. Govorimo im o opasnostima i učimo ih veštinama nužnima da bi se one izbegle. Ističemo važnost donošenja sigurnih odluka. Postupno im dopuštamo više slobode, ali pazimo na bilo kakvo opasno ponašanje. Ako se dogodi takvo ponašanje, koristimo se njime kao primerom u učenju. Kad su deca dovoljno stara i kad pokažu razumevanje u donošenju ispravnih odluka, dopuštamo im da sama preñu ulicu. Jednaku strategiju možemo upotrebiti kako bismo pomogli deci da na siguran i odgovoran način steknu znanja, veštine i motivaciju vezane uz upotrebu virtualnih oblika komunikacije. Kako bi mladi ljudi stekli nezavisnost u upotrebi interneta, trebaju razviti strategije koje im omogućuju prepoznavanje mogućih opasnosti. Moraju steći praktične veštine kako bi se mogli nositi s opasnim ili zavodljivim situacijama koje internet donosi. Edukacija, razgovor i nadgledanje dece neprocenjivo su važni za razvijanje prikladnog ponašanja. Zapamtite: vaša deca mogu znati više od vas o tehnologiji, ali vi znate više o životu. Dopušteno vam je postaviti pravila i tražiti njihovo poštovanje jer vi ste još uvek roditelj! Kratki saveti roditeljima: - pronañite vremena za decu, nemojte umesto svog društva deci ponuditi kompjuter i internet naučite više o kompjuterima tako da možete razgovarati s decom o njima zanimljivim temama ograničite upotrebu računara na jedan ili dva sata na dan (dobro je uvesti jasna pravila, na primjer nema kompjutera pre škole, pre spavanja, za vreme obroka ili pre nego što je završen domaći zadatak) - razgovarajte s detetom o opasnostima koje vrebaju s interneta i podučite ga da ne daje lične podatke ni

fotografije na internet te da ne dogovara susrete s nepoznatim ljudima. Ako se dete želi susresti s osobom koju je upoznalo preko interneta, tada to mora biti na javnom mestu i u prisudtvu roditelja stavite računar u dnevni boravak, ne u dečju sobu jer tako možete nadgledati decu dok su na internetu i videti koje stranice posećuju - koriste računar kao oruña za učenje i druženje, a ne isključivo za zabavu (npr. igrice) upoznajte njihove internetske prijatelje onoliko koliko poznajete i ostale prijatelje

277

- naglasite svojoj deci kako oni nisu krivi ako su žrtve virtualnog nasilja. Recite da

im nećete zbog toga oduzeti pravo na upotrebu računara - to je glavni razlog zbog koga deca ne govore odraslima kad su žrtve nasilja na internetu.

Ako roditelji doznaju da im je dete žrtva nasilja preko interneta, trebaju eduzeti Sledeće: podučiti dete da ne odgovara na nasilne, preteče ili na bilo kakav način sumnjive poruke ne brisati poruke ili slike, jer mogu poslužiti kao dokaz pokušati otkriti identitet nasilnika kako bi se mogle poduzeti odgovarajuće mere za sprečavanje nasilja kontaktirajte internet provajdera

kontaktiraje školu ako je identitet nasilnika poznat, pokušati kontaktirati njegove roditelje (jer postoji velika verovatnoća da oni ne znaju kako se njihovo dete ponaša) kontaktirati policiju ako poruke preko interneta sadrže pretnje nasiljem, uhoñenje, napastovanje, dečju pornografiju i sl

.

Spoznaja o stepenu vašeg straha odnosno anksioznosti pomoći će vam pri odluci o tome treba li vam profesionalna pomoć ili ćete biti u stanju da rešitre sami uz pomoć različitih tehnika. SINDROM HRONIČNOG UMORA . Uzrok bolesti - Još nije sasvim jasno razjašnjen uzrok ovog poremećaja. Meñutim, postoji nekoliko hipoteza koje pokušavaju objasniti nastanak poremećaja: postinfekcijski mehanizam, imunološki uzrok i depresija. Postinfekcijski sindrom se odnosi uglavnom na stanja koja nastupaju posle virusnih infekcija. Takoñe je uočeno da akutne infekcije mogu ubrzati razvoj hroničnog umora, a kod nekih bolesnika mogu se dokazati po povišenom nivou antitela na pojedine viruse. Imunološka podloga hroničnog umora leži u činjenici da se kod nekih bolesnika mogu dokazati različite anomalije imunološkog sistema. Meñutim, ni jedan poremećaj nije dokazan kod svih obolelih. Činjenica da čak 2/3 bolesnika pokazuje simptome depresije možda ukazuje da je sindrom hronićnog umora psihijatrijski problem. Iako depresija može nastati sekundarno kao odgovor na primarnu bolest, ipak je broj depresija kod hronićnog umora znatno veći nego kod nekih drugih bolesti. Klinička slika - Bolest uglavnom nastupa naglo kod do tada sasvim zdravih osoba. Isto tako, neka bolest može biti okidač za razvijanje sindroma hroničnog umora. Pogoñena osoba navodi osećaj izuzetnog umora. Uz to se javlja konstantno povišena temperatura, bolovi u mišićima i zglobovima, povećani limfni čvorovi. Vremenom simptomi bolesti slabe ili potpuno nestanu, da bi se onda opet javili. Bolesnici navode da preterani stres ili napor mogu brzo prouzrokovati ponovno javljanje simptoma. Bolest može bolesnika potpuno onesposobiti za bilo kakav rad i potpuno ga izolovati iz zajednice uz tada preko potrebnu medicinsku i psihološku pomoć. Ali, bolest može proći i pod znatno lakšom kliničkom slikom kada bolesnici i dalje mogu normalno obavljati životne zadatke. Izvor: Medicina.hr

Na početku umora je stres Oni koji trpe od hroničnog umora ili fibromijalgije u većini slučajeva pre pojave bolesti pretrpeli su snažan stres, poput fizičkog nasilja, nekoga ozbiljnoga gubitka, ili su iskusili depresiju ili anksioznost. Istraživanje provedeno u Leedsu pokazalo je da su osobe koje pate od hroničnog umora imale devet puta veću incidenciju stresnih dogañaja tri meseca pre nastupa bolesti, u uporeñenju sa zdravom populacijom. Zatim, kad su već bili pod nekim oblikom stresa ili su trpeli od depresije ili anksioznosti, ljudima se dogodilo još nešto – saobračajna nesreća, povreda, virusna infekcija, trovanje hranom. Poremećaj koji karakteriše hronični umor bez očiglednog razloga, a praćen je različitim psiho-fizičkim simptomima. Oko dva puta češće su zahvaćene žene nego muškarci ovom bolešću. Bolest se najčešće javlja izmeñu 25-45 godine.

278

Prepoznajte sindrom hroničnog umora - Sindrom hroničnog umora nije nova bolest. U XIX veku izraz neurastenija ili nervna, odnosno živčana iscrpljenost koristio se za opisivanje simptoma sličnih onima koji obeležavaju sindrom hroničnog umora. Umor koji traje više od šest meseci, ometa normalne aktivnosti, a za koji nije utvrñen medicinski uzrok naziva se neobjašnjenim hroničnim umorom. Takav se umor može dalje razvrstati u sindrom hroničnog umora i idiopatski kronični umor. Ako kod pacijenta nisu prisutni svi simptomi potrebni za donošenje dijagnoze sindroma hroničnog umora, postavlja se dijagnoza idiopatskoga hroničnog umora (pojednostavljeno, idiopatski znači da uzrok umora nije poznat). "Ako je telo već nečim načeto, dovoljan je mali dodatni stresni nadražaj da gurne organizam preko ivice i izazove trajni "kvar". Stresni dogañaj aktivira stresne žlezde na potezu hipotalamus-epifiza-nadbubrežne žlezde, što dovodi do rasta nivoa hormona kortizola, koji slabi imunitet i druge životne sisteme te narušava raspoloženje", navodi dr. Monroe. Ekstremno jaka stresna reakcija organizma možda je ključna za nastanak hroničnog umora, ali i depresije. Kad je organizam pod stresom, krhkiji je i slabiji, pa ga svaki sledeći udarac može uvesti u hronično bolesno stanje, kao što su hronični umor, depresija ili oboje. Ipak, ne može se reći da je hronični umor samo telesna manifestacija kliničke depresije. Iako su oboleli od kroničnog umora u velikoj meri depresivni, a oboleli od depresije većinom iscrpljeni, ta su dva stanja ipak različita i nisu nužno istovremena. Moguće je da je sindrom hroničnog umora telesni ekvivalent depresije, odnosno onaj oblik smanjene aktivnosti izvesnih moždanih centara koji pogaña telesnu funkciju više nego psihičku. Ali, dve trećine pogoñenih tim sindromom pati i od umora i od depresije, a antidepresivi pomažu i hronično umornima koji nemaju depresivne simptome. Depresija se dijagnostikuje često Nažalost, ne postoji nikakav simptom karakterističan za ovaj poremećaj koji bi sa sigurnošću dokazivao bolest. Fizikalni pregled i laboratorijski nalazi mogu dokazati tek pojedine segmente globalnog problema. Zato se danas koriste još uvijek neprecizne klasifikacije i kriterijumi koji pokušavaju pomoći u dijagnozi i lečenju ove bolesti. Depresija se prečesto dijagnosticira ljudima koji su jednostavno nesretni, upozorava vodeći australski psihijatar. Profesor Gordon Parker tvrdi da je u praksi prag za kliničku depresiju postavljen prenisko te se tako javlja rizik da se normalna emocionalna stanja tretiraju kao bolest. Prema sadašnjim smjernicama može se zaključiti da svaka peta odrasla osoba u nekoj fazi života pati od depresije. Po riječima prof. Parkera, prečesto dijagnosticiranje depresije je započelo prije oko 25 godina.Tako je, primjerice, njegovo 15-godišnje istraživanje provedeno na skupini od 242 učitelja pokazalo da stanje kod više od tri četvrtine ispitanika odgovara postojećim kriterijima za dijagnozu depresije. Neki stručnjaci vjeruju kako je bolje prečesto dijagnosticirati depresiju i tretirati je nego riskirati da deprimirana osoba ne dobije stručnu pomoć.Neki podaci pokazuju da 10% osoba s teškom depresijom ima povećane izglede da će počiniti samoubojstvo. umor duži od 24 sata nakon svakog napora. Navedeni umor ne sme biti posledica preterana rada ili vežbanja. Umor je vrlo jak, remeti normalno životno funkcioniranje, a ne popušta ni nakon spavanja i odmaranja. Čak i mali napor pogoršava simptome. Tako jak umor javlja se kao upala gornjih disajnih puteva uz povišenu temperaturu, glavobolju, mišićne bolove, upaljeno grlo, bolove u ušima, curenje iz nosa, kašalj, proliv i iscrpljenost. U početku, bolest kojom počinje hronični umor može biti obična kijavica, prehlada ili gripa. Simptomi su dugotrajni. Dok kod običnih upala simptomi prolaze nakon tri do sedam dana, kod sindroma hroničnog umora vraćaju se ili traju mesecima ili godinama. Mnogi pacijenti doživljavaju simptome kao nove napade gripa, pri čemu svaki traje od nekoliko sati do nekoliko nedelja. Dodatni simptomi, koji nisu neophodni za postavljanje dijagnoze sindroma hroničnog umora, uključuju nepodnošenje alkohola, osetljiva creva, suve oči i usta, oslabljen krvotok u rukama i stopalima, smetnje u vidu i bolne menstruacije.

279

Što ako umor ne prestaje? - Zamislite da godinama ne možete raditi više od tri-četiri sata dnevno i da odmah nakon posla morate leći. Ili da osećate prodorni bol poput zubobolje u raznim delovima tela istovremeno, da nemate snage obavljati uobičajene kućne poslove i da vam pored svega popuštaju koncentracija i pamćenje. Tako izgleda život osoba koje pate od sindroma hroničnog umora, kaže dr. Marco Guigliotta, jedan od svjetskih stručnjaka za tu bolest. Ako je hronični umor praćen nizom odreñenih simptoma, govori se o sindromu hroničnog umora. Tipični su prateći simptomi telesna slabost, bolovi, nizak pritisak, nesanica i potištenost. Neki pacijenti imaju i hronično povećanu temperaturu te trnjenje u udovima. "To je ozbiljna bolest, koja može razoriti ljudske živote", kaže Guigliotta, koji je i sam godinama patio od ovog sindroma. Sindrom hroničnog umora ne leči se snagom volje. Premda psihološki faktori nesumnjivo igraju ulogu u nastanku bolesti, to ne znači da je pacijenti mogu oterati voljom ili čarobnim štapičem. Terapija protiv sindroma hroničnog umora uključuje lekove protiv bolova, antidepresive, psihoterapiju i telesne vežbe ili telesnu aktivnost uopšte. Antidepresivi su sredstva za postizanje ravnoteže moždane hemije koja aktiviraju nervni sistem, posredno jačajući imunitet i otpornost na stres. Psihoterapija je važna zbog emocionalne podrške, ali i zbog učenja pozitivnom razmišljanju. Postepeno vežbanje može pomoći pacijentu da se malo-pomalo vrati aktivnostima, poput fizikalne terapije nakon operacije kuka. Pacijenta treba ohrabruje da svaki dan pokušaju hodati nekoliko stotina metara duže, umesto da se naglo iscrpe na dan kad im bude bolje. Ojačajte imunitet i recite stop umoru Osećate se umorno i smetaju vam nagle i česte promene vremena, kojih ovih dana ne nedostaje? Vreme je za jačanje imuniteta. Osim pravilne ishrane, dovoljno sna i vežbanja, pomoći će vam i kretanje na čistom vayduhu. Za početak, veoma je važno važno paziti što unosite u organizam. Naime, loša ishrana najvažniji je razlog slabljenja imuniteta kod zdravih osoba Istraživanja su pokazala da imunološki sistem može biti oslabljen već pri 25-postotnom smanjenju unosa proteina. Kako do toga ne bi došlo, vaša ishrana mora biti obogaćena hranom s visokokvalitetnim proteinima, poput onih koje nalazimo u jajima, ribi, školjkama i divljači. Riba takoñer osigurava i organizmu neophodne, esencijalne masne kiseline omega-3. Nedostatak ovih kiselina u telu veže se uz hronične infekcije i različite autoimune bolesti. Ostali dobri izvori omega-3 kiselina su orasi, zeleno lisnato povrće i laneno seme. Imunitet će poboljšati i jogurt. Naime, probiotici ili ' žive aktivne kulture' koje nalazimo u jogurtu zdrave su bakterije koje drže probavni sistem čistim od mikroba koji izazivaju bolesti. Neka istraživanja su pokazala da dnevni unos probiotika smanjuje trajanje prehlade za dva dana. Od prehlada, umora i slabosti zaštitit će vas i najveći organ na tijelu - koža. Možda ne gledate na kožu kao na organ koji je važan za vaš imunitet, no ona je prva brana od bakterija i virusa. Kako bi bila zdrava i jaka, vaša koža treba dovoljno vitamina A. On igra veliku ulogu u proizvodnji vezivnog tkiva koje je važno za kožu. Najbolji način da svojoj koži osigurate dovoljno vitamina A je da jedete hranu koja sadržava beta karotene koji će se u telu pretvoriti u vitamin A. Uživajte stoga u slatkom krumpiru, šargarepi, dinji, tikvicama. Telo će od bolesti obraniti i krepka supa od piletine s povrćem koja obiluje antioksidantima. Pileća supa poznata je kao domaći lek. Naime, topla supa s arsenalom povrća tera bakterije i viruse i jača imunitet. U supu možete dodati češnjak, luk, šargarepu, papriku, krumpir. To je vitaminska bomba koja će sigurno podstaći vaš imunološki sistem.

280

Za pravilan rad organizma potrebno je unositi dovoljno proteina, selena i cinka koje ćete naći u mesu. Prosečna odrasla osoba treba 40 do 60 grama proteina dnevno. No, hoće li netko oboleti nakon što je u organizam ušla veća količina patogena ne zavisi samo pravilne ishrane, već u celini o stilu života. Tako osobe koje redovno vežbaju reñe obolevaju. Neka istraživanja takoñer su pokazala da redovno vj+ežbanje povećava imunitet za 50 posto. Osim vježbanja, jako je važno i umereno spavati. Naime, ni višak ni manjak sna nisu dobri za organizam. Dovoljno sna povoljno će uticati na organizam i imunitet. Odlazite na spavanje uvek u isto vreme i slušajte svoj organizam. http://www.moh.hr/hr/zdravlje-za-sve/arhiva/

STUACIJA KADA JE U PORODICI DEPRESIVAC Depresija je bolest koja izaziva neke od najtežih patnji koje čovek može iskusiti. Odgovorna je za najveći broj izvršenih suicida i pokušaja suicida (65 - 70 posto) te izrazito umanjuje kvalitet života. Uprkos tegobama, kod vrlo malog procenta obolelih (10 - 30 posto, zavisno od sredine) usledi pravovremena dijagnoza te ispravno i dovoljno dugo lečenje. Jedan od razloga za takav paradoks je vrlo slaba informisanost javnosti o prirodi depresije i mogućim terapijama. Što je sredina kulturno i ekonomski zaostalija, to je neshvatanje depresije raširenije, a time su manja mogućnost da pacijent dobije ispravnu dijagnozu i terapiju. Malo koja bolest nosi toliku stigmu, a privlači toliko malo saosećajnosti kao depresija. Iako porodica i prijatelji moraju depresivnoj osobi pružiti maksimalnu podršku i utehu te voditi računa da redovito uzima prepisanu terapiju, depresivac u većini slučajeva nailazi na nerazumevanje, prekor, podsmeh i izbjegavanje. Da ne dožive diskriminaciju, mnogi depresivci svoje stanje uz napore taje od okoline, što obično podrazumeva i izbegavanje lečnika i propuštanje terapije. Porodični odnosi kod depresivnih poremećaja Svaka osoba, počevši od prvih dana, pa do kraja života, može reagovati ili oboleti od nekog depresivnog poremećaja. Isto tako dobro je poznato kliničarima da nijedan oblik tuge, žalosti, a još više kliničkog oblika depresije, ne može ostati izvan porodičnih odnosa i reagovanja porodice. Na čoveku se najbolje uočava tuga i razočaranost, tako da se kako sitiće Pejović (1997) svesno ili nesvesno prenosi preko poruka ili apela da se dobije ili pruži pomoć. Depresivan čovek suočen sa svojom tugom različitog intenziteta obično se povlaći iz dotadašnjih odnosa, pošto gubi volju i snagu za kontaktima sa drugim osobama. U praksi se sreću mnogobrojni različiti afektivni i emotivni doživljaji i njihovo ninasiranje. Dobro je poznato da nema čoveka koji ne može reagovati depresivno, niti biti doživotno rezistentan na depresivne krize i/ili poremećaje. Klinička iskustva ukazuju da se ne može objektivno kvantifikovati intenzitet nečije tuge, pošto depresivno stanje može

281

momoići racionalno-misaonu sferu i sve oblike kongnitivnih procesa, zatim ovaj poremećaj može se izraziti kroz tzv. somatske ekivalente depresivnog stanja, tzv "plač organa" i često sindrom maskirane depresije. Depresvno stanje može da se izrazi na argaično regresivan način. Depresivan pacijent, bez obzira na poreklo i uzrok takvih poremećaja skoro uvek se suočava sa nekim oblikom nemoći i/ili preispitivanja. Pacijent postaje drugaćiji i sebi i drugima.Bez obzira koliko pacijentu sa ovim sindrom bilo teško ili neprihvatljivo, on ipak često podstiće kod drugih osoba neki oblik sažaljenja. Ovo zavisi pre svega od strukture ličnosti ,shvatanja i verovanja koji su mu gubitci najvažniji. Procenjuje se da se stopa opšte životne prevalencije kreće oko 4%, prevalencija nepsihotičnih, naročito nebipolarnih afektivnih poremećaja iznosi od 3 do 9% i to kod muškaraca od 8 do 12% i žena 20 do 16%. Kada je u pitanju porodica i depresivni poremećaji ovi poremećaji se najčešće pojavljuju kod bračnih parnera koji su u krizi ili kod kojih je došlo do razvoda ili su emocionalno razdvojeni ili žive sami kao udovacudovica.Večina autora se slaže da stabilan brak deluje protektivno delovanje kod pojave depresivnog sindroma i to više kod muškaraca nego žena. Takodje više istraživanja potvrdjuje zapažanje da je depresivno stanje češće kod udatih žena nego kod oženjenih muškaraca na nivou opšte populacije. Isto tako procenjuje se da su manje stope raširenosti depresivnih stanja kod zaposlenih žena nego kod domaćica. Mnogobrojne kliničkoepidemiološke studije i empirijska zapažanja kliničara nedvosmisleno potvrdjuju da pojava depresije u porodici većinom predstavlja njeno ugrožavanje, prvo na nivou patnerskih relacija, a potom i na intraporodičnim relacijama, bez obzira na vrstu geneze, premda one često mogu da se pojave direktno pod uticajem nepovoljnih porodičnih okolnosti. Depresivne reakcije moguti uslovljene patološkom atmosferom porodičnog sistema. Isto tako različiti psihotraumatski dogadjaji i naročito različiti gubitci, pre svega smrt člana porodice dovode do veoma stresogenih reakcija često udruženih pored tuge i sa različitim oblicima depresivnog sindroma. Skoro sve sklale koje mere nepovoljne životne dogadjaje iznose da se najveći stresovi i traume sa depresivnim posledicama odnose na porodične stresove. Nema sumnje da je za svaku porodicu najtežni stresogeni poremećaja smrt člana porodice, naročito naprasna i neočekivana i to mnogo više nego u situacijama gde porodica očekuje fatalan ishod kod neizlečivih bolesti jer je za ovu sitaciju donekle pripremljena.Isto tako veoma loša i to naročito dugotrjana emocionalna atmosfera sa konfliktnim odnosima u porodici može dovesti do depresivnih poremećaja. Treba naglasiti da nisu sve vrste konflikata sa sličnim negativnim posledicama po porodične odnose u porodici. Kod domaćica depresija se može javiti često frustrirajući, jednolični i nedovoljno strukurisani i izolirajući poslovi. Kod pojave depresivnih poremećaja u porodici treba naglasiti da oni mogu biti više uslovljeni intraporodičnim ili vanporodičnim faktorima. Oni se različito procenjuju sa profesionalnog i subjektivnog aspekta i posebno onoga koji ima te afektivne poremećaje. Depresije u jednoj porodici ne moraju uvek da potiću zbog emocionalno poremećene porodice, niti su uslovljeni parnerskim i/ili intraporodičnim problemima. Kako naglašava Pejović (1997) relacije u porodici u stalnoj promenii mogu da zavise od adaptacionih moći jedne porodice, dok individualna depresivna rekacija zavisi od od kapaciteta ličnosti da primi i obradi traumu. Porodica večinom svog člana koji ima depresivni sindrom doživljava kao ugroženu ličnost. U ovim situacijama porodica se uključuje da pomogne svom ugroženom depresivnom članu. Stoga porodica i depresivni poremećaji u njoj može se posmatrati iz individualnog doživljaja pacijenta, kao i povezanosti člana porodice i cele porodice s onim koji je depresivan. Nasuprot paranoidnog sindroma gde postoji mogućnost indikcije i drugih psihodinamskih psihopatološki determinisanih poremećaja, kod depresivnog poremećaja ne postoji

282

mogućnost privreme ili stalne identifikacije s njim u vidu različitih paranoidnih interpretacija sa idejama uticaja i odnosa. Poistovećivanje sa depresivnim pacijentom je drugačije; ono je više empatsko, dok se misaono drugačije procenjuje. O depresivnoj dijadi kod nas je izveštavao Jovanović (Jovanović A.,1995) koji navodi da se kod depresivne dijade uspostavlja specifična relacija u kojoj drugi partner preuzima ulogu onoga koji brine, odgovara na zahteve depresivnog, daje mu podršku i omogućava mu sigurnost. Tako on jednostavno zadovoljava svoje osećanje krivice, i nasuprot racionalnom, on u stvari potkrepljuje depresivno ponašanje svog partnera. U ovakvoj parnerskoj depresivnoj dijadi stvara se pseudozajedništvo i depresivni parner može sve više da produbljuje svoje zahteve, postaje sve zavisniji od drugog partnera, a drugi partner posle izvesnog vremena se "zamara" od uloge "spasioca" i može postepeno da de distancira od ranijeg stila ponašanja, što kod obolelog partnera može da dovede do produbljivanja depresivnosti. Posledice ovih promena mogu da se održavaju i na planu bračnih relacija, postaju prožete konfliktima, jednostranim i/ili obostranim nezadovoljstvom. Bračna kriza može još više da se produbljuje tako da se mogu javiti depresivni simptomi i kod drugog partnera. Oni se naprosto plaše da se osećaju dobro, jer kako istiće Pejović (1997) oni se osećaju loše. Kada su u pitanju porodice sa depresivnim članom, efekat stigme je isti kao i kod porodica sa shizofrenim članom. Redukciju društvenih kontakata nakon oboljevanja partnera potvrñuje čak 71% supružnika, pri čemu ih posećuje ne samo manji broj prijatelja, već i same porodice sa depresivnim članom izbegavaju kontakte sa ljudima i ne govore otvoreno o bolesti (Draganić-Gajić J,2005; Leff J.,2005). Na taj način porodica postaje u sve većoj meri „zatvoreni sistem“ umanjujući mogućnost promena koje bi vodile većem zadovoljstvu čitave porodice, i stigma se održava. STRAH I ZABRINUTOST U problematičnom svijetu, strah i zabrinutost su dva od naših najvećih problema. Vi niste jedini koji ih imaju. Mnogi od nas imaju iste takve probleme. Da li nešto od slijedećeg opisuje vaše osjećaje? Strah od: • • • •

udućnosti - svih loših stvari koje mi se mogu dogoditi sutra, slijedećeg tjedna, slijedeće godine. zla - loše sreće, prokletstva, zlih duhova. bolesti - bolesti koje sada imam, ili koje bih mogao dobiti u budućnosti, kao što je rak. promašaja - na poslu ili fakultetu, u odnosima, s prijateljima - ne postizanja onoga što ja ili drugi očekuju od mene.

• • • •

•

neimanja dovoljno novaca - sada ili u budućnosti. gubitka posla. potrebe za donošenjem važnih odluka. drugih ljudi - ne želim im se previše približiti da ne bi saznali kakav sam zaista i da im se zbog toga ne bih sviñao.da neću pronaći životnog druga. smrti - tog starog neprijatelja Kako se nositi sa strahom

Često se ne suočimo s onim čega se plašimo. Pokušavamo to sakriti u pozadinu naših misli tako da bi možda zaboravili čega se plašimo ili o čemu brinemo. Važno je ustanoviti čega se točno plašimo a i takoñer se pokušati prisjetiti kako je strah započeo. Možda je postojao neki odreñeni dogañaj ili trenutak koji ga je potaknuo. Evo nekoliko ideja koje vam mogu pomoći u sagledavanju problema:

283

Suočavanje - Ponekad kada se suočite s problemom, on više ne izgleda tako velik. Ponekad je strah od neke stvari veći od same stvari! Možda će slijedeći dan problem izgledati manji! Zapamtite, “Danas je ono

sutra o kojem ste brinuli jučer.” Razgovarajte s nekim Ovo uvijek pomaže. Pronañite nekoga kome možete vjerovati. Vjerojatno ćete uvidjeti ta osoba ima slična iskustva i da vam može pomoći.

Razmislite o sebi - Jeste li vi osoba koja brine? Vaš karakter ili obiteljski odgoj je učinio da lako brinete. Ali, naučite mijenjati negativne načine razmišljanja. Postoje dva načina na koja možete vidjeti čašu vode. Negativni način kaže: ”Čaša je napola prazna”. No pozitivan način vidi istu čašu i kaže: “Čaša je napola puna”. U redu, to može biti teško. Ono što mi zapravo trebamo je novi um koji drugačije razmišlja! A to je moguće! Neke razumske ideje • • • • • • •

Ne brini o stvarima na večer ili u krevetu. Pravilno se hrani i vježbaj. Pokušaj se maknuti iz svoje uobičajene okoline - otiñi nekamo drugdje. Uključi se u aktivnosti koje ti ne dopuštaju brinuti. Posebice, čini stvari koje će pomoći drugim ljudima na neki način. Strah i brige će samo rasti ukoliko se s njima ne suočite. Svakako razgovarajte s drugima.

284

Ako strah i brige utječu na vaše zdravlje, ili vode u depresiju, posjetite liječnika. Jesmo li sami? - Mnogi ovi problemi proizilaze iz našeg osjećaja da smo sami u ovome svijetu. Osjećamo da nemamo kontrolu nad našim životom i da smo na milosti i nemilosti mnogih stvari. Ono što nam je potrebno je netko ili nešto veće od svih naših problema i briga. Prijatelj koji može popraviti stvari. Netko kome se možemo obratiti u svako doba. Milijuni ljudi su ustanovili da Bog može biti takva osoba. Nevjerojatna je stvar da bi Bog čitavog svemira mogao biti zainteresiran za malog mene, ali je istinita. Ako prolistate Bibliju, naći ćete da mnogo puta Bog kaže ”ne boj se”. Kada je Isus došao živjeti na ovu zemlju, izgovorio je mnoge riječi mira i utjehe. Štoviše, došao je pokazati način dobijanja novog uma, novog duha, novih načina razmišljanja. I stoga što je On još uvijek živ danas, imamo obećanje da će nam biti pravi prijatelj i pomagač. pomagač.http://www.step.hr/problemi/brige.shtml#vrh_stranice

Kako se nositi s krivicom? Svjetska rekorderka priznaje varku Ffyona Campbell, prva žena koja je obišla svijet hodajući, shvatila je da ne može živjeti s krivnjom. Krivnja ju je skoro dovela do sloma. “Ne mogu ostati zapamćena kao prva žena koja je obišla svijet hodajući kad sam varala”, izjavila je. Za vrijeme jedne etape puta zatrudnjela je, te se, nesposobna da hoda 25 milja na dan, vozila na stražnjem dijelu kamiona, a hodala je samo zadnjih nekoliko milja prije ulaza u gradove. Na koncu, nije mogla živjeti s osjećajem krivnje pa je otišla u ured svog sponzora, Raleigh Internatinala, kako bi priznala. Na vlastiti zahtjev, njezin će ulazak u sljedeću Guinnessovu knjigu rekorda biti otklonjen. Dvije vrste krivice - Osjećaj krivnje je jedan od vrlo snažnih osjećaja. Osjećamo se odgovornima, osjećamo se osuñenima, osjećamo da zaslužujemo kaznu. On nas može učiniti bolesnima, deprimiranima, nesposobnima za odnose s ljudima. To doista zahtjeva da ga se riješimo. Ipak, postoje dvije vrste krivnje – stvarna krivnja i lažna krivnja. Kako možemo uočiti razliku? Kako možemo naučiti nositi se s njima? Lažna krivica - Lažna krivnja podrazumijeva osjećaj odgovornosti za nešto što nismo učinili ili za nešto za što nismo odgovorni. Osjećamo sram a da čak možda točno ne znamo zbog čega se osjećamo loše. To može voditi do depresije, čak do samoubojstva. To može biti mutni osjećaj krivnje, zbog ničeg točno odreñenog. Kako se može pojaviti? Možda smo imali vrlo strogo djetinjstvo. Postojalo je mnogo toga što nam nije bilo dopušteno činiti. Možda smo često bili kažnjavani zbog sitnica. Pretpostavimo, na primjer, da se vrlo teškim grijehom smatralo ne oprati ruke prije jela. Čak i sada, godinama kasnije, možemo se stvarno osjećati krivi i posramljeni ako ne operemo ruke prije jela. Možemo se uvijek osjećati loše i na druge načine. Imamo negativnu sliku o sebi i onome

što možemo postići, te lako okrivljujemo sebe zbog stvari koje idu krivo, ili preuzimamo krivicu od drugih kad to ne zavrijeñuju. Ljudi koji su preživjeli veliku nesreću ili katastrofu u kojoj su drugi poginuli ili se ozlijedili, vrlo često osjećaju krivnju zbog toga jer su preživjeli. To može biti vrlo jak osjećaj. Tužna posljedica emocionalnog, fizičkog, ili seksualnog zlostavljanja djece ili mladih je osjećaj krivnje ili srama zbog tih užasnih radnji nad kojima nisu imali kontrolu

.

Taj osjećaj srama može biti toliko jak da ga gotovo možemo osjećati kao prljavi kaput kojeg imamo na sebi. Doista, on može voditi u želju da se neprestano peremo. Postoji li odgovor na ovu vrstu krivice? Da! Možda će zahtijevati puno vremena da je savladamo. Možda će biti potreban savjet nekog savjetnika ili drugog stručnjaka. Ili će možda biti dovoljan samo razgovor s prijateljem. Što može donijeti izlječenje? Prvo, dozvoljavanje istini da uñe u tvoj život. Netko je rekao (znaš li tko?): “Istina će te osloboditi.” Ti nisi kriv! Kaži to sebi, svaki put kad se osjećaj pojavi! Meñutim, ta ista osoba je takoñer rekla i učinila neke ključne stvari koje mogu donijeti izlječenje – pogledaj dalje na ovoj stranici. Ako smo bili povrijeñeni na ovaj način, ključni 285

dio oporavka i izlječenja je oproštenje – oprostiti osobi koja nas je povrijedila. To može biti vrlo težak i složen put, ali je jedan od ključeva za osloboñenje od zarobljenosti prošlošću. Stvarna krivica - Postoji ono što zovemo stvarnom krivnjom. Posjedujemo izgrañeni unutrašnji sistem – ‘savjest’ – koji nam govori kad činimo nešto krivo. Možemo stvarno biti krivi. Sa stvarnom krivnjom, osjećamo se krivim zbog točno odreñenih stvari. Većina psihijatara i terapeuta drži da je krivnja u korijenu mnogih naših problema. Meñutim, često jedini savjet koji mogu ponuditi je da krivnja nije stvarna te da može biti uklonjena. Drugim riječima, oni se odnose prema stvarnoj krivnji na isti način kao što smo vam predložili da se odnosite prema lažnoj krivnji. Nažalost, to ne djeluje veoma dobro, zato jer, negdje duboko, mi znamo, sasvim ispravno, da smo stvarno krivi. Mi znamo duboko unutra da se nekako za zlo mora platiti. Sva društva imaju sustave pravde i zakone utemeljene na tom uvjerenju. Kad se dogodi neka nesreća ili katastrofa, osjećamo da netko mora biti odgovoran, da netko mora platiti. Može biti teže prihvatiti katastrofu za koju se čini da nema smisla ili uzroka, nego li onu za koju je netko stvarno odgovoran! Postoji li način da se izbriše prošlost? - Da i ne. Kad bismo se samo mogli vratiti, te učiniti stvari drugačije. 'Kad bismo', mislimo. Ali, kako vrijeme prolazi, to nije moguće, mora postojati drugi način. Ako ne možemo popraviti prošlost, za nju treba biti plaćeno. Možemo kazniti sami sebe, uskratiti nešto sebi, čak nas društvo može kazniti, ali se ipak i dalje osjećamo krivi. Kako cijena može biti plaćena? Cena - Možemo nekako osjećati da trebamo kazniti sami sebe. Ipak, u isto vrijeme, želimo pobjeći kazni koju osjećamo da smo zaslužili! Želimo vas ovdje zamoliti da se ne isključite! Jer vam ovdje želimo ukazati da nitko od nas ne čini dovoljno da bi mogao izbrisati prošlost. Ali znamo čovjeka koji može! Želimo ukazati na to da Bog ima odgovor na krivnju. Još jedna stvar - Ako si učinio nešto krivo nekoj drugoj osobi, nikad nećeš imati mir dok se to ne ispravi. Ako je osoba još uvijek živa, zamoli je za oproštenje. Ako si ukrao nešto, priznaj i vrati ukradeno, ili plati novcem u vrijednosti ukradenog. Ako je nemoguće direktno platiti novcem, (na primjer, ako je u pitanju novac uzet od kompanije koja više ne postoji), tada daruj istu količinu novca u dobrotvorne svrhe. Postoji priča o čovjeku koji je pisao poreznom uredu. 'Šaljem ovaj novac koji dugujem, jer nisam mogao spavati noću. Ako još uvijek ne budem mogao spavati, poslat ću vam drugu polovicu.'' http://www.step.hr/problemi/krivnja.shtml ttp://www.step.hr/problemi/moguce-je.sht

SAMOPOUZDANJA I SAMOPOŠTOVANJA NEMA "PO NARUŽBI" 1. Pitanje otpornosti na stres; 2. Kompleks više vrednosti i 3. Zabluda o nasilnicima „Mnogi greše iz straha da ne pogreše” G.E. Lesing

Samopouzdanje i samopoštovanje Koliko su nam puta rekli da su ti osećaji jako važni za naše mentalno zdravlje, koliko puta su nam dali konkretan savet u slučaju da su nam sniženi. A savet glasi otprilike ovako: "Imate li nisko samopouzdanje i samopoštovanje, to vam nije dobro. Stoga, imajte visoko samopouzdanje i samopoštovanje." Neki idu i korak dalje te preporučuju meditaciju, jogu, autosugestiju, sport, borilačke veštine, više seksa, manje seksa, doškolovanje, odevanje po poslednjoj modi ili ostvarivanje životnog uspeha. Recimo, ostvarite li velike životne uspehe, porast će vam samopouzdanje i samopoštovanje*. Mudar i nadasve lako primenjiv savet. Meñutim, niti se samouverenost i samopoštovanje mogu pribaviti po volji, niti bi bilo dobro da svi uvek budu samouvereni. Neki od najgorih ljudi na svetu imali su izrazito visoko samopouzdanje, što im je pomoglo da učine neke od najvećih tragedija čovečanstva u istoriji. Ali, hronično nisko samopouzdanje obično je sastavni deo depresije ili anksioznosti, poremećaja raspoloženja koji se mogu ukloniti samo lečenjem, a ne i pukom odlukom. 286

Pitanje otpornosti na stres Samopouzdanje ili samouverenost prijatan je osećaj sposobnosti ostvarivanja ciljeva, dok je samopoštovanje osećaj visoke lične vrednosti i kvaliteta. Ova se osećanja mogu podudarati sa stvarnošću, ali i odudarati od nje. Nesposoban i zao pojedinac može imati izvanredno visoko samopouzdanje i samopoštovanje, bilo zbog niske inteligencije koja ga sprečava da upoznaq svoje osobine, ili zbog snažnoga nervnog sistema koji ga štiti od neprijatnih osećanja. Naime, čvrst i na stres otporan nervni sistem pogoduje visokom mišljenju o sebi*, nezavisno o stvarnih sposobnosti. Stoga su mnogi izuzetno nekvalitetni ljudi vrlo samouvereni i spremni latiti se i najtežih zadataka, koje će ili upropastiti ili ostvariti na tuñu štetu. Nervni sistem koji je ranjiv i neotporan na stres pogoduje niskom samovrednovanju, opet bez obzira na stvarne sposobnosti. Tako će kvalitetna i sposobna osoba koja pati od depresije ili anksioznosti po pravilu biti niskog samopouzdanja i češće će oklevati nego se dati u akciju. Kompleks više vrednosti Prisutnost kompleksa više vrednosti vidljiva je i na nivou celih društava, poput njemačkog pod nacističkim režimom, ali i modernog američkog. Studija o matematičkim sposobnostima iz 1989. usporedila je studente iz osam država. Američki su završili na poslednjem mjestu, a korejski na prvom. Istraživači su tražili od studenata i da sami sebe ocene koliko su dobri u matematici. Amerikanci su zauzeli prvo, a Koreanci poslednje mesto. U skladu s prevladavajućom individualističkom ideologijom, - koja Amerikancima od malena uliva uverenje da su najbolji i najjači, a u neskladu sa stvarnošću. "Psihološke radionice usmerene na ulivanje samopouzdanja drugima, nezavisno od njihovih sposobnosti i ljudskih kvaliteta, rade neopisivu štetu društvu, jer navode i one koji su nesposobni da počnu verovati u svoje nepostojeće sposobnosti". Pitanja samopouzdanja i samopoštovanja vrlo su relevantna na polju ljubavnih i seksualnih odnosa. Osobe s teškoćama u privlačenju i zadovoljavanju partnera najčešće od okoline, ali i od terapeuta, čuju beskorisne i nerazumne primedbe: "Vi patite od sniženog samopouzdanja i nesigurnosti. Budite samopouzdaniji i sigurniji. Volite sebe". Psihijatar ili psiholog koji na takav način tretira pacijenta trebao bi predati licencu, jer navedne primedbe spajaju neznanje, drskost i nemarno lečenje. Nije dopušteno jednako tretirati pacijenta koji stvarno ima nisku privlačnost, slab libido i smanjenu potenciju te pacijenta koji nije neprivlačan ni seksualno nesposoban, ali ga depresija ili anksioznost ometaju u ljubavnom i seksualnom životu životu. Prvi pacijent ima nisko samopouzdanje i samopoštovanje zbog toga što ispravno prepoznaje svoju seksualnu nepoželjnost i nesposobnost te zna da će opet pretrpeti odbijanje, uvrede ili podsmeh. Njegov problem nije umišljen, nego je zasnovan na realnosti. Savetovati tom pacijentu da "postane samouvereniji" besmisleno je, jer niko razuman i svestan ne može verovati da može postići ono što zna da - ne može postići. Glumljenje samopouzdanja retko ima efekta, jer je okolina u stanju razotkriti simuliranje po sitnim gestovima koje nisu svojstvene samopouzdanju i njušenjem hormona straha čije molekule telo izlučuje u obliku feromona. Napokon, ako bi neko i uspeo odglumiti samopouzdanje i tako nekoga zavarati da mu može pružiti seksualno zadovoljstvo, past će već na prvom ispitu. Takvim je osobama sasvim opravdano preporučiti korekciju estetskih nedostataka kao i pokušati lečiti njihov snižen libido i potenciju. Svakako im je nužno lečiti depresiju ili anksioznost od kojih trpe zbog suočavanja sa seksualnim i društvenim odbijanjem. U drugom slučaju reć je o pacijentu koji nije neprivlačan i koji je pre imao zdrav libido i potenciju, a sada trpi od teskobe i malodušnosti pri udvaranju i u seksualnim situacijama. Takav pacijent primarno pati od depresije i anksioznosti te mu se može pomoći lečenjem tih poremećaja raspoloženja. Ublažavanje depresivno-anksioznih tegoba po pravilu dovodi i do --------------*Aspekti doživljaja sebe uključuju više elemata meñu kojima su najvažniji: 1. opažaj psihičkih i socijalnih svojstava gde spadaju: procena tipa ličnosti kome pripada, sposobnosti, crta, socijalnih karakteristika i materijalna svojstva doživljaj proširenog Ja, zatim socijalni ugled - mesto u društvu, uloga - povezanost sa materijalnim, moralnim i odnos realne i idealne slike o sebi koga čine: poreñenje realnog iskustva sa željenim ciljem, usaglašenost realnosti i mogućnosti, velika distanca - stalan doživljaj neuspeha i mala distanca-bez podsticaja, ispod mogućnosti.

287

normalizacije samopouzdanja i samopoštovanja. Problema sa sniženim seksualnim samopouzdanjem i samopoštovanjem po pravilu nema onaj ko je sebičan i kome nije stalo do zadovoljavanja druge strane, nego samo do ostvarivanja seksualnog odnosa. Zabluda o nasilnicima Što smo naučili... - Samopouzdanje i samopoštovanje ne mogu se povećati snagom volje. - Najviše utiecaja na samopouzdanje i samopoštovanje imaju roditelji, odnosno vaspitači, pretrpljeno nasilje te genetski faktori. - Glumljenje samopouzdanja može zavarati samo retko i nakratko, jer okolina njuši hormone straha, čije molekule u obliku feromona uteču na centralni nervni sistem. - Tuñi prezir, nepoštovanje i odbijanje pogoduju nastanku depresije i anksioznosti, a onda i sniženom samopouzdanju i samopoštovanju. - Osoba s jakim nervnim sistemom i visokim raspoloženjem češće će imati nerealno visoko samopouzdanje i samopoštovanje. - Pojedinac s oslabljenim nervnim sistemom i sniženim raspoloženjem verojatno će imati nerealno nisko samopouzdanje i samopoštovanje. - Za društvo nije povoljno da i ko ima samopouzdanje veće od vlastitih sposobnosti. "Ljudi koji sebe vole, ne pokušavaju povrediti druge ljude", kaže kraljica talk-showa Oprah Winfrey. Mora da nije čula za Hitlera, Staljina, Mao Ce Tunga - masovne ubice s izrazito visokim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Nije čula ni za decu koja provode nasilje nad vršnjacima. Tim podivljalim klincima sigurno nedostaje štošta, ali ne i samopouzdanja. Jedna od tradicionalnih zabluda je da su nasilnici takvi zato što imaju nisko samopouzdanje i samopoštovanje. Istraživanja u kojima su isti pojedinci praćeni duže vreme pokazuju nešto sasvim drugo. Na Primjer, studije koje je proveo psiholog Roy F. Baumeister dovele su do ovih zaključaka: "Nasilnici se ponašaju nasilno baš zato što poseduju nerealno visoko samopouzdanje i samopoštovanje. Mnogi nasilni zločinci opisuju se nadmoćnima, posebnim i elitnim osobama koje zaslužuju povoljniji tretman", poručuje Ulla Lovenkrands, danski psiholog koja 20 godina istražuje psihologiju kriminala. "Članovi uličnih bandi imaju visoko mišljenje o sebi i traže od drugih da ih poštuju. Nasilnici sa školskih igrališta smatraju se nadmoćnima okolini. Nisko samopoštovanje i samopouzdanje nalazimo meñu žrtvama nasilnika, a ne meñu samim nasilnicima." Ublažavanje depresivno-anksioznih tegoba po pravilu dovodi i do normalizacije samopouzdanja i samopoštovanja. Problema sa sniženim seksualnim samopouzdanjem i samopoštovanjem po pravilu nema onaj ko je sebičan i kome nije stalo do zadovoljavanja druge strane, nego samo do ostvarivanja seksualnog odnosa. Zabluda o nasilnicima: Što smo naučili... - Samopouzdanje i samopoštovanje ne mogu se povećati snagom volje. - Najviše utiecaja na samopouzdanje i samopoštovanje imaju roditelji, odnosno vaspitači, pretrpljeno nasilje te genetski faktori. - Glumljenje samopouzdanja može zavarati samo retko i nakratko, jer okolina njuši hormone straha, čije molekule u obliku feromona uteču na centralni nervni sistem. - Tuñi prezir, nepoštovanje i odbijanje pogoduju nastanku depresije i anksioznosti, a onda i sniženom samopouzdanju i samopoštovanju. - Osoba s jakim nervnim sistemom i visokim raspoloženjem češće će imati nerealno visoko samopouzdanje i samopoštovanje. - Pojedinac s oslabljenim nervnim sistemom i sniženim raspoloženjem verojatno će imati nerealno nisko samopouzdanje i samopoštovanje. - Za društvo nije povoljno da i ko ima samopouzdanje veće od vlastitih sposobnosti. "Ljudi koji sebe vole, ne pokušavaju povrediti druge ljude", kaže kraljica talk-showa Oprah Winfrey. Mora da nije čula za Hitlera, Staljina, Mao Ce Tunga - masovne ubice s izrazito visokim samopouzdanjem i samopoštovanjem. Nije čula ni za decu koja provode nasilje nad vršnjacima. Tim podivljalim klincima sigurno nedostaje štošta, ali ne i samopouzdanja. Jedna od tradicionalnih zabluda je da su nasilnici takvi zato što imaju nisko samopouzdanje i samopoštovanje. Istraživanja u kojima su isti pojedinci praćeni duže vreme pokazuju nešto sasvim drugo. Na Primjer, studije koje je proveo psiholog Roy F. Baumeister dovele su do ovih zaključaka: sniženo samopouzdanje i samopoštovanje nisu faktori rizika za kriminal, nasilje (uključujući porodično), drogiranje, opijanje, slab školski uspeh ili rasizam sniženo samopouzdanje i samopoštovanje faktori su rizika za samoubistvo, depresiju, poremećaje ishrane i trpljenje nasilja. "Nasilnici se ponašaju nasilno baš zato što poseduju nerealno visoko samopouzdanje i samopoštovanje. Mnogi nasilni zločinci opisuju se nadmoćnima, posebnim i 288

elitnim osobama koje zaslužuju povoljniji tretman", poručuje Ulla Lovenkrands, danski psiholog koja 20 godina istražuje psihologiju kriminala. "Članovi uličnih bandi imaju visoko mišljenje o sebi i traže od drugih da ih poštuju. Nasilnici sa školskih igrališta smatraju se nadmoćnima okolini. Nisko samopoštovanje i samopouzdanje nalazimo meñu žrtvama nasilnika, a ne meñu samim nasilnicima. "Visoko samopouzdanje i samopoštovanje utvrñeno je, na primjer, kod uspešnih gradskih gangstera, koji se uopšteno osećaju vrlo dobro u svojoj koži. Nije čudo, s obzirom na to da su uspeli u sticanju bogatstva u neprijateljskom i natecateljskom okruženju. Osobe višeg senzibiliteta za tuñe potrebe reñe su samouverene, jer na putu do uspeha moraju uzimati u obzir brojne faktore, primerice tuñe potrebe, kojima se loši ljudi ne moraju baviti. KAKO SE U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU ZALOŽITI ZA SEBE "Samozadovoljan čovejk je izraslina na grudima društva" Maksim Groki

Asertivnost je karakteristika ponašanja koja se očituje u odlučnoj borbi za postizanje cilja i aktivnom zalaganju za svoja prava bez ugrožavanja tuñih prava. Psiholozi vrstavaju asertivnost u sredinu izmeñu pasivnosti i agresivnosti i stoga je smatraju optimalnim načinom reagiranja u ocijalno frustrativnim situacijama. Naučna istraživanja istraživanja pokazala da asertivni pojedinci znatno brže napreduju u poslovnoj karijeri nego njihove jednako stručne neasertivne kolege, pa nije čudo da su vodeće svjetske kompanije uvrstile trening asertivnosti u osnovni edukacijski paket za svoje djelatnike. Treninzima asertivnosti u kompanijama cilj je unapreñenje meñuljudskih odnosa, stvaranje učinkovitije i fleksibilnije komunikacije, te smanjenje stresa. Trening asertivnosti je daleko šire upotrebljiv od konteksta biznisa. On može pomoći svim sramežljivim ljudima i svima koji imaju osjećaj da ih drugi iskorištavaju i da se ne znaju dovoljno dobro izboriti za svoja prava. Asertivno komuniciranje pomaže čovjeku da bude učinkovitiji u zauzimanju za sebe i da razvije kvalitetne odnose s drugim ljudima.Asertivnost je reč koja još nema svoju hrvatsku varijantu, a na engleskom znači upornost, samosvijesnost, zastupanje. Asertivnost znači zastupanje i ostvarivanje vlastitih potreba i interesa na neagresivan način i ne na uštrb drugih osoba. Ovako opisana asertivnost izražava se u različitim situacijama kao što je traženje vlastitih prava, interesa i želja, odbijanje neopravdanih zahtjeva, suprotstavljanje nepravdi i to bez osjećaja straha ili krivnje. Ona je, dakle, koristan oblik ponašanja i osjećanja - asertivna osoba traži i dobiva što želi, a da pritom ne šteti osobama oko sebe. Za razliku od njih, neasertivne osobe, nejasne u izricanju onoga što žele, teško ili nikako ne odbijaju tuñe zahtjeve koji im nisu po volji, smatraju svoje mišljenje manje važnim od tuñeg, sramežljive su, osjećaju se frustrirano, depresivno, niskog su samopoštovanja te reagiraju povlačenjem, neodlučnošću, odustajanjem. Asertivnost se primjećuje od vrlo ranog uzrasta. Asertivnija i socijalno kompetentnija djeca mogu bolje regulirati izražavanje svojih emocija, osobito negativnih, što smanjuje pojavu depresivnih i drugih psihopatoloških reakcija. Nadalje, takva djeca spretnije traže socijalnu podršku od drugih osoba u situacijama kada im je bliske osobe (ponajprije roditelji) ne mogu pružiti. Razlika izmeñu asertivnosti i agresivnosti Glavna je razlika u tome što asertivna osoba ne ostvaruje svoja prava i interese tako što šteti drugim ljudima, dok agresivna osoba upravo to čini. Asertivna osoba shvaća da će uspjeti ostvariti ono što želi i da će biti zadovoljna, ali ne tako što će druge učiniti nezadovoljnima jer i drugi žele ostvariti svoje interese. Agresivnost može izgledati učinkovita, ali samo na kratki rok. Agresivna osoba, za razliku od asertivne osobe, stavlja pred sebe obvezu da pod svaku cijenu mora dobiti ono što želi, da zna stvari bolje od drugih, da je vrednija i pametnija od drugih. Asertivna osoba smatra da svatko ima pravo na svoje mišljenje, da je neslaganje normalna pojava, ali da se stajališta mogu obrazložiti, a ciljevi ostvariti ako smo fleksibilniji. Asertivna osoba ne shvaća stvari osobno, za razliku od agresivne osobe koja je sumnjičava i emocionalno se više uključuje jer smatra da je ono što se dogaña usmjereno baš na nju. Ako ne uspije u onome što je željela, asertivna se osoba osjeća razočarano, tužno, nezadovoljno, a agresivna osoba osjeća ljutnju, 289

neprijateljstvo i okrivljuje druge. Agresivna osoba ponaša se osvetoljubivo, nije sklona kompromisima, viče, prijeti, sklona je manipulacijama, a asertivna osoba stavlja pred sebe ostvarive ciljeve, sklonija je kompromisima, otvorenim izražavanjima stavova i potreba. Razlike izmeñu asertivne i agresivne osobe uočavaju se i u davanju povratnih informacija. Asertivna osoba opisuje konkretno ponašanje na koje ima primjedbu i govori o tome, a ne o osobi općenito. Agresivna osoba osuñuje cijelu osobu, ne govori o konkretnom slučaju, navodi prošle primjere. Asertivna osoba daje prijedloge za rješenje nekog problema, a ne inzistira na utvrñivanju nečije krivnje. Agresivna osoba okrivljuje, proziva i napada. Zapadanjem u ljutnju ne ostavlja prostora tuñim argumentima ili isprikama, te je ta sredina ne može udobrovoljiti, a agresivnost izaziva agresivnost. Asertivna osoba češće daje povratne informacije, i to onda kada želi nešto pohvaliti, dok agresivna osoba reagira samo kad nešto nije u skladu s njezinim očekivanjima. Učenje asertivnosti Baš kao većina ljudskog ponašanja, pogotovo onoga vezanog uz druge ljude, i asertivnost se uči. Od roñenja dijete najprirodnije teži zadovoljenju svojih potreba i to želi odmah i neposredno. S vremenom se potrebe dopunjuju, mijenjaju, a dopunjuju se i mijenjaju načini na koje dijete izražava te potrebe i načini na koje ih zadovoljava. Tu se zbiva proces učenja, tu odreñena kulturna, društvena, pa onda i obiteljska zajednica sudjeluju u odreñivanju što je dobro željeti, kako to ostvariti, što je pristojno, što je agresivno, kako nekoga ne/povrijediti i slično. Tako okolina može sputavati asertivno ponašanje djece, ako se ono pogrešno proglašuje nepoželjnim (agresivnim, sebičnim i sl.), pa djeca mogu usvojiti različite oblike neasertivnog ponašanja (ne postavljanje pitanja, neizražavanje vlastitog mišljenja i zahtjeva i sl.). Tada ga odrasli smatraju poslušnim i dobro ga prihvaćaju. Asertivnost djeteta podrazumijeva isto što i asertivnost odrasle osobe - dakle spremnost da se zauzima za vlastita prava te da jasno i prihvatljivo izrazi svoje želje i potrebe. Pravodobno usvajanje odgovarajućih oblika asertivnoga ponašanja pozitivno utječe na razvoj djetetova samopoštovanja. Pokazalo se da nastavnici smatraju da asertivna djeca imaju bolju sliku o sebi i na bolji način izražavaju svoja znanja i sposobnosti. Asertivna djeca imaju i učinkovitije vještine za suočavanje sa stresom. Trenig asertivnosti Ako je, ipak, proces učenja asertivnosti u djetinjstvu zatajio, šansu za nadoknañivanje odrasli mogu potražiti u treninzima asertivnosti, na kojima se uvježbavaju vještine asertivnosi. Naglasak je na vještini izražavanja svojih zahtjeva, na vještini davanja povratnih informacija, odbijanja neprihvatljivih zahtjeva od drugih itd. Potpuno je neprihvatljivo meñutim očekivati da će osoba koja je sramežljiva i povučena nakon treninga, preko noći, postati uporna, jasna i samosvjesna u svojim istupima za sebe samu. Trening pruža vještine, ali ustupanje mjesta tim vještinama traje puno dulje od samog treninga. Tek kada nakon manjih koraka i uspješnih akcija ljudi shvate da zaista mogu biti asertivni i zadovoljni, bez straha i osjećaja krivnje, oni će biti skloni mijenjati sliku o sebi kao asertivnoj osobi. Kako postati asertivan Asertivno ponašanje, koje mnogi smatraju vještinom, omogućit će vam da se u svakoj situaciji ponašate u skladu sa svojim željama i da pritom izbjegnete svañe. Osjećat ćete se dobro zbog toga što ćete, za promjenu, odbiti nerealne zahtjeve drugih, pri čemu ćete izbjeći rasprave i svañe koje nikom nisu ugodne. Asertivne osobe ponašaju se u skladu s odreñenim pravilima koja su za sva ljudska bića u društvu jednaka. Asertivna osoba svoje misli i stavove izražava jasno, glasno i bez dvoumljenja. Pritom, zahvaljujući načelima asertivne komunikacije, vješto izbjegava sukob. Da bi se osoba uspješno preobrazila u asertivnu osobu nužno je da promijeni mišljenje i odnos prema onima s kojima ima problem u komunikaciji. Nikada ne možemo udovoljiti zahtjevima svih ljudi i nerealno je misliti da će nas svi voljeti i imati lijepo mišljenje o nama ako činimo ono što oni traže od nas. 290

Postoji vjerovanje da oni koji ispunjavaju tuñe želje dobivaju na vrijednosti. Nažalost, upravo je suprotno. Okruženje se takvim osobama obraća upravo zato što zna da ih nikada neće odbiti. Drugim riječima, iskorištavaju ih. Ako svom šefu na poslu nikada ne kažete da su pojedini zahtjevi i zadaci koje od njega dobijte nerealni i nisu dio vaših obveza, neće vas više cijeniti. Ista je situacija u privatnom životu ako svojim ukućanima ne date na znanje da niste samo vi odgovorni za većinu obveza, vaši će najdraži misliti da vam je sve što se dogaña prihvatljivo. Svi oko vas neće imati osjećaj koliko ste opterećeni i dobit ćete još više posla. Da biste takav nepopularan trend o sebi promijenili, nužno je da se pozabavite svojim asertivnim pravima: poštovati sebe; prepoznati svoje osobne potrebe I dopustiti sebi pogreške; promijeniti mišljenje. Osoba koja se ponaša neasertivno daje drugima pravo da budu agresivni prema njoj. Neasertivne osobe ne mogu izbjeći sukob od kojeg strahuju. S druge strane, osobe koje se ponašaju asertivno, ne samo da zadovoljavaju vlastite potrebe već zaobilaze i konflikt. Stoga dobro zapamtite: stalno udovoljavanje drugima je nemoguće, jer zahtjevima, u tom slučaju, nikad neće biti kraja. Korisne asertivne tehnike: "Pokvarena ploča" - Sastoji se u tome da kao "pokvarena ploča" ponavljamo zahtjev. Odbijanje tuñeg zahtjeva - Kada želimo odbiti neki zahtjev, u tome treba biti odlučan. Dovoljno je reći ne, objasniti svoje razloge (vrlo kratko) i zatim ponavljati odlučno: "Ne". Asertivnost uključuje: • • •

izražavanje vlastitog mišljenja izražavanje vlastitih osjećaja naglašavanje posljedica neželjenog ponašanja (ako se ponašanje nastavi tada ...)

•

izražavanje razumijevanja za drugu osobu (razumijem da si opterećen obvezama na poslu... ALI JA tražim da sudjeluješ u obvezama oko djece...)

•

ponavljanje jasnog zahtjeva. Iz svega pomenutog zasigurno ste zaključili da je asertivnost nužna za zdravo funkcioniranje pojedinca i grupe. Asertivno komuniciranje pomaže pojedincu da bude učinkovitiji u zauzimanju za sebe i da razvije kvalitetne odnose s drugim ljudima. Dubravka Šimunović, http://www.zdravzivot.com.hr/index.php?cat=kako_se_u_svakodnevnom_zivotu_zaloziti_za_sebe

GOJAZNOST: BOLEST MODERNOG DRUŠTVA Debljina se može uspešno dijagnostikovati

Još je Hipokrat napisao: "Korpulencija nije samo bolest za sebe, već i pretnja za razvoj ostalih bolesti", što navodi na činjenicu da je već tada pretilost shvaćena kao medicinski poremećaj koji vodi brojnim popratnim bolestima. Danas pretilost ubrajamo u najozbiljnije zdravstvene probleme s kojima se suočava suvremeni svet. Pretilost je poprimila fenomem globalne epidemije, a danas poprima čak i pandemijske razmere - trenutačno se procenjuje da je u svetu milijarda i 700 milijuna debelih osoba, a od toga je već više od 300 milijuna gojaznih. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) procenjuje da će do 2015. godine broj gojaznih porasti na 1 milijardu. Industrijalizacija i moderno doba u kojem živimo jedan je od bitnih razloga koji dovode do prekomerne telesne težine i debljine, ali nedvosmisleno su osnovni uzroci masna, teška i nezdrava hrana uz nedovoljnu telesnu aktivnost. Meñutim, ovo je jednostavna formula koja daje i jednostavno rešenje: znači manje jesti i biti aktivniji. No njezina jednostavnost očito nije u funkciji snažnoga globalnog razvoja celokupnog društva i načina života, jer sve loše navike koje smo usvojili nismo spremni menjati. Normalna telesna težina bitna je za optimalno psihofizičko zdravlje od detinjstva do duboke starosti. Svi znamo da je prekomerna telesna težina ili dijagnosticirana gojaznost pogubna za zdravlje pa ipak je sve više debelih osoba, jer očito je da je telesnu težinu sve teže držati pod kontrolom. Reć je o zdravstvenom, a ne više samo estetskom problemu koji treba pravovremeno dijagnostikovati i primereno lečiti. Što je ITM ili BMI? Pojam debljine često se neprecizno odreñuje, dok je ITM tačan pokazatelj prekomerne telesne težine. Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (WHO), ITM (indeks telesne 291

mase) ili BMI (Body Mass Index) vrednost najčešće je merilo za odreñivanje debljine prema medicinskim kriterijima. Indeks telesne mase može se izračunati uz već gotovu tablicu ili uz pomoć jednostavne formule koja glasi: ITM = kg/m2, (npr.osoba visine 1,72 m i težine 80 kg izračunava ITM ovako: 1,72 x 1,72 = 2,95 te se težina od 80 kg deli s brojem 2,95 = ITM 27,1). Svako povećanje vrednosti ITM-a od 25 do 27 signalizira na alarm i potrebu za poduzimanjem nekih mera kako se osoba ne bi približila nekoj od rizičnih grupa za zdravlje. Važno je da "punije" osobe izračunaju svoj ITM kako bi utvrdile nisu li zapravo već pretile. U tom slučaju odmah treba razgovarati s lekarom o tegobama i posledicama koje prekomerna težina može izazvati te se uključiti u edukativno-zdravstvene programe za smanjenje prekomerne težine. Debljina se može uspešno dijagnostikovati Merenjem obima struka, naročito kada se govori o abdominalnoj ili visceralnoj pretilosti. U novije vreme kriteriji su se poštrili pa se rizičnim smatra i povećan obim struka. Rasporedom masnog tkiva na stomak i kukovima, što se procenjuje podelom mere struka s merom kukova: kod žena s odnosom iznad 0,8 i kod muškaraca s odnosom iznad 1,0 upozorava na povećane rizike za zdravlje. Što je brojka veća, to je i rizik veći. Abdominalna pretilost najveći je fakor smrtnosti od infarkta i ona je šesta po redu u navedenim rezultatima te čini 17% smrtnosti u odnosu prema ostalim rizicima. Procentom masnog tkiva, tj. omerom izmeñu telesne masti i mišića, odnosno procenta telesne masti koje naše telo sadrži prema celokupnoj telesnoj težini. Kod žena telo sadrži 21 do 23% masti, a kod muškaraca 18 do 19%. Taj se procenat menja zavisno od prehrambenih navika, telesnoj aktivnosti, životnoj dobi. Procenat telesne masti takoñer je važno kontrolisati, jer je masno tkivo metabolički manje aktivno od mišićnog. Shvatanje pojma debljine se promenilo u proteklih desetak godina i ljudi napokon postaju svesni da pretilost osim estetskih može imati itekako ozbiljne zdravstvene posledice. Najveći zdravstveni rizik debljine je "smrtonosni kvartet" koji čine: dijabetes (90% nastanka dijabetesa tipa II može se pripisati porastu telesne težine), kardiovaskularne bolesti, hipertenizja, hiperlipidemija. Trbušna (ili abdominalna) pretilost je u porastu, a to je čvrsta veza izmeñu viška kilograma i srčanih bolesti. Danas se ističe da debljina uvećava rizik od infarkta miokarda, kardiovaskularne i opće smrtnosti 4,5 puta. U svijetu od srčanoga i moždanog udara godišnje umire 12 milona, a još 4 miliona od povišenoga krvnog pritiska i bolesti srca. U Srbiji je svaka druga smrt tokom godine posledica bolesti srca i krvnih sudova. Meñutim, začuñujući je podatak da uz sve apele i upozorenja lekara da se smanjenjem prekomerne težine za samo 10% smanjuje rizik od srčanih i ostalih bolesti, to još uvek nije pokretać i signal osobama da nešto učine za svoje zdravlje. Rizici prekomerne težine su i gastroenterološke bolesti, a najčešća komplikacija je masna jetra. Upozorava se na porast komplikacija probavnog trakta te porast malignih bolesti.

292

22/February/2008, http://piyushkumar.rediffiland.com/iland/piyushkumar.html

Smatra da bi debljinu trebalo lečiti pri prvim njenim pojavama i sprečiti nastanak komplikacija jer je upravo lečenje komplikacija vrlo skupo, a u Srbiji imamo dva leka (sibutramin i orlistat) kojima se treba lečiti uzrok, a ne posljedica. Sve veći broj ljudi u kategoriji ekstremne ili morbidne pretilosti kod kojih je lečenje putem lekova (orlistat i sibutramin) uz strogu lekarsku kontrolu te hirurško lečenje definitivno jedini i prihvaćen način lečenja debljine, gde je život takve osobe dramatično ugrožen. Mit i istina o debljini Kao što smo naveli za anksioznost, tako igojaznog predstavlja bolest savreme civilizacije. O gojaznosti smo već govorili u sklopu bulimije nervoze i u još nekim poglavljima. Čini nam se da o ovom ozbiljnom problemu može da se kažu još neke činjenice i zapažanja. Iako su i u davna vremena postojale osobe s povećanom težinom, sadašnje civilizacijske tekovine nam "ugañaju", pa se manje krećemo i obilnije jedemo. Postoje mnogi mitovi o težini, koje može pobiti samo naučna istina: ...težina je estetski problem. Najpre se odnosi na veličinu odeće, to nije bolest jer ne boli... Ljudi su po pravilu neobjektivni. Neke mlade devojke, koje su već premršave i ispijene, teže još manjoj telesnoj težini, a nasuprot tome većina zanemaruje prekomernu težinu. Lekar se ne može zavarati objašnjenjima tipa "teške kosti", ili "tek je godina od poroñaja pa će ovih 10 kg već nekako skinuti". On će pokušati objektivizirati težinu na nekoliko različitih načina. Da li vam je struk preširok? Postoji i drugi način utvrñivanja masti u tkivu, a to je merenje opsega struka....u mojoj porodici svi imaju izraženiji stomak, kao i ja, ali nisam dobio/dobila previše kilograma pa to nije zabrinjavajuće... Visceralne masti, koje se nakupljaju oko struka, naročito su opasne. Te tzv. centralno smeštene masti hormonski su aktivne i odgovorne su za razvoj aterioskleroze, šećerne bolesti, povišenoga krvnog pritiska i drugog. I u osobakod kojih je indeks telesne težine uredan, preširok struk donosi pretnju zdravlju. Preširok struk je onaj čiji je oim veći od 88 cm kod žena, odnosno od 102 cm kod muškaraca. ...stat ću na vagu i utvrditi imam li višak kilograma... Dijagnoza povećane telesne težine ne završava samo s brojem kilograma. Debljina se posmatra u sklopu niza metaboličkih poremećaja, tako da je potrebno proveriti i šećer natašte (ujutro), učiniti test opterećenja glukozom, proceniti masnoće u krvi, mjriti krvni pritisak te oceniti rad štitne žlezde ili drugih žlezda s unutaršnjim lučenjem. Neke mlade adipozne žene imaju sindrom policističnih jajnika i neredovne menstruacije, što im može otežati ili onemogućiti materinstvo. Nije nevažno da li je li u porodici neko imao srčani ili moždani udar, povišeni pritisak ili šećernu bolest, jer porodično nasleñe plus debljina višestruko povećavaju rizik za njihovu pojavu. ...nemam dokazane masnoće, krvni pritisak mi je uredan, vrednost šećera u krvi je normalna, pa što ako imam višak kilogramaa, ja sam zdrava osoba... To je pojednostavljen način gledanja. U periodu kad je osoba mlaña i pokretna, i može uz dijetalne preporuke izvoditi efikasne telesne vežbe, pravo je vreme za početak lečenja debljine. ...sada sam dobio/dobila nekoliko kilograma, ali ću ih skinuti tokom leta... Moguće, ali veća je verojatnost poznatog "jo-jo" efekta, kad se nakon svake dijete težina vrati na početak, a neretko i iznad toga. Plan gubitka telesne težine ne treba odlagati za letne dane, svečane prilike ili početak godine. On treba početi sada, jer će sutra, ili za mesec dana, ili za godinu biti samo teže, a optimalan cilj koji se želi postići bit će manje dostižan. ...dakle, ja sam gojazna, pretila osoba i u tom pogledu trebam nešto preduzeti. Najbolje je posavetovati se s kolegama na poslu i kupiti neki čudotvorni preparat koji obećava nagli gubitak težine za nekoliko nedelja, istu težinu doživotno itd... Ovo potpuno netačno. Ako je, kao što svi znaju, debljina bolest, nju se ne liječi čudotvornim preparatima nego efikasnim lekovima. Debljina poprima razmere epidemije. Prema istraživanju iz 2007., u Srbiji je jedna od pet osoba gojazna. Ako znamo da se s godinama starosti težina povećava, možemo očekivati da će deo 293

osoba koje sada imaju povećanu telesnu težinu, a još nisu gojazne, preći u grupu sa indeksom telesne težine većim od 30. Epidemija debljine za sobom povlači i epidemiju cirkulatornih poremećaja i oboljenja, koje su prema Izvešću Republičkom zavoda za javno zdravlje u 2006. godini i dalje vodeći uzrok smrtnosti. Šećerna bolest tipa 2, koja se obično javlja kod starijih osoba i većinom ne zahteva odmah inzulin, vrlo je retka u osoba s ITM-om ispod 22 kg/m2. Uz to, debljina pospešuje razvoj degenerativnih promena na zglobovima i niz zloćudnih bolesti, poput onih na dojkama, prostati i debelom crevu. Gubitak težine zahteva mnogo truda. Treba ili promeniti navike u ishrani, ili se znojiti vežbajući, ili se najaviti lekaru koji se bavi debljinom i tražiti konsultacije, a najbolje sve zajedno. Konsenzus je da se, uz preporuku za promenu ishrane i fizičke aktivnosti, doda šansa da sami pokušaju smanjiti težinu. Ako to ne dovede do rezultata za nekoliko meseci, prepisuju se lekovi koji su indikovani i registrovani upravo za gubitak težine. Njihova efikasnost potvrñena je mnogim studijama, odobrena od zapadne medicine i predvidljiva. Prvi tip leka deluje preko crevne sluzokože, gde onemogućava apsorpciju masti koje onda ostaju u stolici. Drugi tip leka, kao što je sibutramin, deluje na centar za glad i smanjuje apetit te olakšava pridržavanje dijete. U svakom slučaju, nema čudotvorna preparata koji bi izazvao gubitak težine bez održavanja dijete. Nema leka koji bi povećao mišiću masu i izgarao rezerve masti umesto nas. To jednostavno ne postoji. Postoji samo jedan pravi načinu gubitka težine, a to je onaj medicinski, uz stručnu pomoć i savet. Što pre.

SINDROM MODERNIZACIJE I BLAGOSTANJA Povezanost debljine, gihta i moždane kapi s preteranim uživanjem jela i pića poznata je još od antičkih vremena. Pred oko 50 godina, u medicinskoj literaturi je upozoreno da tzv. "muški" oblik debljine ima znatno povećanu cirkulatornu ugroženost zbog pojave preuranjene aterioskleroze. U početku ovome nije poklonjena naročita pažnja, nego tek pred 15 godina kada je opisan tzv. "sindrom X", čije su karakteristike šećerna bolest, poremećaj metabolizma masti (dislipidemija), povećani krvni pritisak (hipertenzija) i rezistencija na inzulin koja se gotovo uvek javlja u debljini. Za osobe sa sindroma X utvrñena je jako velika ugroženost od srčanog i moždanog udara pa je već 1989. godine opisan tzv. "smrtonosni kvartet". Četiri glavna uzroka smrtonosnog kvarteta su: 1. debljina ili pretilost gornjeg dela tela (muški oblik gojaznosti u obliku jabuke za razliku od ženskog oblika debljine u obliku kruške) 2. nepodnošenje šećera (intolerancija glukoze) 3. povećanje jedne vrste masti - triglicerida (hipertrigliceridemija) 4. povišen krvni pritisak (hipertenzija). Zbog toga što su Evropski lekari već od 1965. godine govorili o metaboličkom sindromu, 1999. godine je uveden naziv "metabolički sindrom X". Od tada se glavnim značenjem metaboličkog sindroma X smatraju debljina, poremećena tolerancija glukoze, hipertenzija, rezistencija na inzulin (koja je vrlo česta kod debljine, ali i u slučaju intolerancije glukoze te u šećernoj bolesti tipa II koja se javlja u starijoj dobi) i dislipidemija. Pod dislipidemijom se podrazumeva povećanje triglicerida (hipertrigliceridemija) i smanjenje tzv. "zaštitnog" ili "dobrog" holesterola, poznatog kao HDL holesterol.

http://www.sadrvan.com/Kolumne/Globalizacija/Globalizacija/

294

Prognoze - epidemije debljine predstoje S obzirom da u SAD-u i mnogim drugim razvijenim zemljama pa tako i kod nas, prema dosadašnjem praćenju i svim prognozama predstoje epidemije debljine, pokušava se prognozirati učestalost metaboličkog sindroma X, uz pušenje najopasnijeg faktora cirkulatorne ugroženosti. Na osnovu rasprostranjenosti šećerne bolesti, od koje je u svetu 1997. godine bolovalo 124 milijuna ljudi, a 2002. godine 160 milijuna, pretpostavlja se da će 2010. godine 221 milijun ljudi bolovati od dijabetesa. Obzirom da je broj osoba s metaboličkim sindromom X bitno veći, možda 23 puta, ne bi bilo teško pretpostaviti da bi 2010. godine u svetu moglo biti oko pola milijarde ljudi s metaboličkim sindromom X, s najvećim povećanjem u Aziji i Africi. Kod australijskih uroñenika je primećeno da već 6 nedelja nakon što su bili izvučeni iz australijske divljine "busha" u gradsku civilizaciju i prestali sa svojim načinom ishrane i fizičkom aktivnošću, dolazi do razvoja sva četiri osnovna poremećaja metaboličkog sindroma X tj. debljine i intolerancije glukoze s hiperinzulinemijom, hipertenzije i dislipidemije. Na svu sreću, svi su se ti nalazi normalizirali već nekoliko meseci po povratku u "bush". Stoga, neki govore o metaboličkom sindromu X kao sindromu blagostanja, modernizacije, "Coca-colonizacije", "westernizacije". Budući da je učestalost metaboličkog sindroma X u SAD-u bila nepoznata, a zbog poznatih opasnosti da osobe s tim sindromom razviju šećernu bolest i srčano-cirkulatorne bolesti te da od njih i ostalih uzroka imaju znatno povećanu smrtnost, u Americi je sproveden tzv. panel lečenja odraslih osoba broj III, na reprezentativnom uzorku od 8 814 osoba starijih od 20 godina, čiji su rezultati objavljeni 2002. godine. Kao kriterijum za postavljanje dijagnoze metaboličkog sindroma X uzeto je da osoba mora imati barem tri ili više od sledećih pet nalaza : 1. abdominalna gojaznost (opseg stomaka veći od 102 cm za muškarce i 88 cm za žene), 2. hipertrigliceridemija (trigliceridi veći od 1.7 mmol/l), 3. nizak HDL holesterol (manji od 1.0 mmol/l za muškarce i manji od 1.3 mmol/l za žene), 4. visok krvni pritisak (veći od 130/85 mm Hg ili upotreba lekova za sniženje pritiska) i 5. visoka glikoza na tašte (viša od 6.1 mmol/l ili upotreba lekova za sniženje šećera u krvi).

ZA BOLAN OSEĆAJ NEPRIPADNOSTI IMA LEKA 1. Nije svaka usamljenost ista; 2. Hronična osamljenost; 3. Usamljenost bez samoće; 4. Usamljenost uz samoću; 5. Kako se boriti protiv usamljenosti; 6. Pogrešni postupci; 7. Kako prepoznati usamljenost; 8. Blaža osamljenost; 9. Teža osamljenost i 10 Hronična usamljenost je oblik depresije "Nesreća je najbolja za spajanje naravi koje su inače sasvim suprotne." Maksim Gorki

Pitanje je da li više usamljenost dovodi do anksioznosti, depresije i gojaznosti ili su ove tegobe posledica usamljenosti i izolacije kod savremenog čovejka. Usamljenost je prava patnja koja često tera na plač, a u težem obliku izaziva želju za smrću ili pokušaj samoubistva. Usamljenost je teška muka, za to svakodobro zna ko ju je iskusio. Danas usmaljenih na svetu ima na stotine miliona, ali mnogi ne razumeju da to stanje nije isto što i samoća, odnosno objektivna okolnost odsutnosti društva, te da se ponekad može otkloniti samo medicinskom intervencijom. Samoća je sama po sebi neutralna, nekima donosi i zadovoljstvo ili prijatnost, premda češće pogoduje nastanku usamljenosti. Usamljenost je, pak, neugodan osećaj i bolno raspoloženje koje ne proizlazi nužno iz odreñenih spoljnih okolnosti. To je patnja koja često tera na plač, a u težem obliku izaziva želju za smrću ili pokušaj samoubistva. Ima načina da se osamljenost ublaži ili otkloni, a što će biti efikasno u konkretnom slučaju zavisi od pojedinca i njegovog tipu usamljenosti. Nije svaka usamljenost ista. Situaciona usamljenost - Najblaža usamljenost izazvana privremenim odvajanjem od bliskih osoba, na primjer zbog ružnog vremena, putovanja, selidbe ili bolesti. Ako uobičajeno ne patite od usamljenosti, nego vas je ona zahvatila samo zato što trenutno ne možete biti blizu dragim

ljudima, vaše stanje nije zdravstveni problem i verojatno će se poboljšati čim se okolnosti promene nabolje. Potraje li odvojenost od voljenih osoba dugo, privremena usamljenost može se pretvoriti u hroničnu, ali ne kod svih ljudi, jer otpornost na samoću kao stresnu okolnost varira od pojedinca do pojedinca.

295

Hronična osamljenost - Od privremene, situaciono usamljenosti znatno je ozbiljniji problem usamljenost koja

postoji bez obzira na spoljnje okolnosti. Dakle i kada osoba ima društvo, ali joj ono ne pomaže da se oseća prijatno, ili kad ne može ostvariti zadovoljavajuće društvene odnose. Simptomi mogu biti jednaki, ali se razlikuje terapija.

Usamljenost bez samoće - Pati li osoba od usamljenosti i pored toga što je okružena ljudima, verojatno ima depresiju, a usamljenost je samo simptom, pa treba pristupiti lečenju depresije. Depresija je bolest nervnog sistema koja izaziva duševan bol, a usamljenost je jedan od najčešćih oblika bola kroz koje se ona ipoljava. Velik procenat svih slučajeva usamljenosti posledica je upravo depresije, koja može i ne mora biti izazvana samoćom. Podvrsta usamljenosti bez samoće jest ona koja se javlja kod osoba koje bližnji (bračni drug, deca i drugi) zapostavljaju, zanemaruju ili šikaniraju

Usamljenost uz samoću - Ako je posredi usamljenost kao posledica nesposobnosti ostvarivanja kvalitetnih meñuljudskih kontakata, osobi treba pomoći da nauči veštinu ophoñenja s ljudima, posebno upoznavanje, izgradnju i očuvanje odnosa, bilo prijateljskih, bilo ljubavnih. To je najreñi uzrok usamljenosti. Retko se susreće osoba koja trpe od hronične usamljenosti samo zato što je nevešta u ophoñenju s ljudima i kojoj bi lekcije iz društvenih veština pribavile prijatelje i izlečile usamljenost. Ako je osoba usamljena zato što i pored nastojanja ne uspeva pronaći prikladno društvo, bilo zato što je izbegavaju, otvoreno odbijaju ili šikaniraju, neće joj pomoći svladavanje socijalnih veština, jer one u ovom slučaju nisu relevantne za usamljenost. Takva osoba zapravo pati od niske otpornosti na stres, odnosno od slabih živaca, a pojačano je ranjiva na stresne podražaje i provokacije. Neki su ljudi po prirodi osetljivi su baš na stresove u društvenim situacijama te stoga češće i snažnije trpe bol kad ih drugi vreñaju, ismevaju, odbijaju ili tračaju. Povreñenost je posledica stresne reakcije u nervnom sistemu i ne može se ukloniti prikrivanjem ili glumom da je sve u redu. Najčešće je usamljenost posledica osetljivosti (ranjivosti) nervnog sistema na društvene uvrede. Takve se osobe ili uzaludno, i pored stalnog trpljenja bola zbog tuñe neobazrivosti, pokušavaju zbližiti se s drugima, ali ih oni uporno "ne žele, ne zarezuju ih" i čak otvoreno odbacuju, ili se nakon nagomilana stresa povlače iz društva, svesne da ih okolina ne prihvata, a da im daljnji pokušaji mogu doneti samo reprizu bola. Kako se boriti protiv usamljenosti Neupućena će osoba nekome ko trpi od usamljenosti najverojatnije dati banalan i nedelotvoran narodni savet: "Idi vani i druži se!", ili još gore: "Počni normalno živeti!". Takva, najčešća reakcija otkriva vrlo rašireno nerazumevanje pojma i suštine usamljenosti. Naime, neko može biti usamljen i ako ima društvo (prijatelje, saradnike, porodicu) pa mu izlaženje i druženje neće doneti nikakvo poboljšanje. S druge strane, usamljena osoba zaista može biti doslovce sama, ali joj pokušaj druženja, odnosno upoznavanja ljudi i društvene interakcije neće pomoći, jer deo ljudi zbog pojačane osetljivosti nema mogućnosti ostvarivanja prisnih društvenih kontakata. U oba navedena slučaja, savet "idi van i druži se" može zvučati čak zlurado i ironično i bešćutno. Što preduzeti kad se osećate usamljenima? Izbegnite zamke preedanja, opijanja ili potrage za uzbuñenjima, jer postoje zaista valjane i delotvorne tehnike i terapije. Pristup tretmanu protiv usamljenosti mora uzeti u obzir konkretne faktore koji su kod pojedinca uzrok. Pogrešni postupci prepuštanje tuzi i potištenosti preedanje ili uzimanje štetnih supstanci potraga za uzbuñenjima i opasnostima

296

KAKO PREPOZNATI SAMOĆU Blaža usmljenost: dosada, bezvoljnost, letargija i nemir Teža osamljenost: potištenost, tuga, žaljenje, očaj, beznañe, plačljivost i osećaj bezvrednosti, napuštenosti, suvišnosti

Prepuštanje usamljenosti, odnosno tuzi, potištenosti i bespomoćnosti isto je što i ne činiti ništa. Takvo pasivno stanje zahvata mnoge usamljenike, a izgledi da će usamljenost proći sama od sebe vrlo su mali, osim kod usamljenosti koja je vezana uz privremenu situaciju. Ako nemate nikakvih drugih rešenja, a dolazi vam plač, slobodno se isplačite, jer se kroz suze rešavate nagomilani stres. Priličan broj ljudi u stanju usamljenosti unosi više hrane, naročito slatkiša (jednostavnih ugljenihh hidrata), jer oni brzo donose porast energije i raspoloženja. No, loše strane uzimanja ovih supstanci ili namirnica sa šećerima znatno su brojnije, od prekomerne težine do ugrožavanja unutarnjih organa. Mnogi otkrivaju da im prija ispijanje alkohola, i tako se leče od raznih duševnih boli, pa i od usamljenosti. Alkohol umrtvljuje moždane centre za duševnu bol, pa se čovek nakratko oseća lakše. Dugoročno, on je jedna od najškodljivih supstanci koje možete uzimati: ne leči, ali izaziva i pogoršava bolesti. Još lošije efekte imaju narkotici, kojima je deo usamljenika takoñer sklon. Neki tipovi usamljenika (i osoba s depresijom uopšteno) osećaju se bolje kad poñu u kupovinu ili se prepuste kockanju, klañenju, brzoj vožnji i drugim ričnim i uzbudljivim aktivnostima. Ispravni postupci 1. Bavljenje korisnim i prijatnim aktivnostima, 2. uspostavljanje ili produbljivanje društvenih kontakata 3. kretanje, vežba,

4. psihološko savetovanje i 5. lekovi s efektom na nervni sistem

Jedna je od mogućnosti koje vam stoje na raspolaganju kreativno korišenje samoće, na primjer, bavljenje stvaralaštvom (slikanjem, pisanjem), sportom, učenjem i nadogradnjom znanja, cvećem, kućnim ljubimcima. Kućni ljubimci u mnogo su se slučajeva pokazali kao izvanredno društvo i efikasan antidepresiv. Izlasci na popularna mesta okupljanja, telefoniranje, SMS-iranje i slanje e-mailova znancima dobri su načini da se prilično brzo napunite društvenom energijom. Ali, što ako nemate ni prijatelja ni poznanika? Postoje mnogi načini uspostavljanja kontakta s ljudima. Šta mislite zašto ljudi masovno učestvuju u internetskim pričaonicama ili servisima poput Iskrice? Nema ničega sramnoga ili nastranog u potrazi za društvom putem Interneta ili oglasa, ali, naravno, uz razumne mere opreza.

http://piyushkumar.rediffiland.com/iland/piyushkumar.html

Redovno kretanje, bilo da je reć o žustrom hodanju, trčanju, vožnji biciklom, plivanju, planinarenju ili aerobiku, već samo po sebi diže raspoloženje, a time i ublažava sve neprijatne osećaje, pa i usamljenost. Pritom uvek postoji mogućnost da ćete nekoga upoznati. Psihološko 297

savetovalište ili psihoterapija ne služi za "luñake", to valjda zna svaka civilizovana osoba. Psihoterapeut vam može pomoći da naučite veštinu upoznavanja i ophoñenja s ljudima, ako se u tome krije vaš problem. Poželjno je u društvu barem malo prikriti preosetljivost i prikazati se samouverenim, a opet ne bahatim. Posredi su fine nijanse, u koje vas može uputiti dobar terapeut. Usamljenost je bolno raspoloženje koje može biti privremeno ili hronično te izazvano spoljnim ili unutaršnjim faktorima. Zavisi Ovisi od predispozicije, pa je moguće biti usamljen i bez stvarne samoće, kao i biti sam, ali ne i usamljen. Hronična je usamljenost zdravstveni problem koji se ponekad može otkloniti samo medicinskom intervencijom. Hronična usamljenost je oblik depresije, nezavisno neovisno od toga da li ste stvarno sami ili imate društvo koje vas ne zadovoljava. Moderni antidepresivi vrlo su efikasni i dobro podnošljivi, a ne stvaraju nikakvu zavisnost. Uzimanje takvih lekova ne znači da ne možete istovremeno raditi na poboljšanju društvenog života ako vam je on nepotpun. Štaviše, uz stabilno dobro raspoloženje koje donose antidepresivi mnogo ćete se lakše nekome svideti, kao što ćete i sami realnije procenjivati ko je za vas pogodno društvo i potencijalni prijatelj ili partner. Ako vam je glavni problem stidljivost (to jest povećana osetljivost u društvu), preporučljive su povremene, manje doze sredstava za smirenje, naravno sve uz nadzor specijalista. Osim sintetskih antidepresiva, u blažim do umerenim depresijama mogu pomoći i gospina trava (hipericin) u sprezi s vitaminom B, omega-3 masnim kiselinama, magnezijumom i cinkom.

KAD DAN ZAMENI NOĆ 1. Faze spavanja; 2. Spavanje u pogrešno vreme; 3. Prekomerno spavanje; 4. Što se dogaña ako ne spavamo; 5. Samopomoć i 6. Mogu li lekovi pomoći?

Spavanje je jedna od aktivnosti koju podrazumevamo kao normalnu. Ipak, poremećaj sna neprijatna je pojava koja nas često prisiljava na odlazak lekaru opšte prakse ili improviziranje sopstvenog lečenja. Problemi sa spavanjem mogu biti posledica pojačana stresa u životu ili neke od ranije prisutne bolesti, ali i varijacije u količini dnevnog svetla mogu izazvati smetnje s usnivanjem, buñenjem i kvalitetom sna. Za razliku od naših pradavnih predaka, koji su živeli na afričkim savanama, na području vrlo malih oscilacija količine dnevnog svetla unutar godine, ljudi su u meñuvremenu naselili i daleki sever i krajnji jug, suočavajući se s radikalnim promenama u duljini dana. Letni mjeseci lipanj, juli i august na našim geografskim širinama donose mnogo dnevnog svetla, jer dan traje gotovo 16 sati (sredinom juna) do 14 sati (krajem augusta). Budući da svetlo suzbija pospanost, leti obično spavamo manje nego zimi. U tamnom delu godine spavamo duže, imamo manje energije i podložniji smo depresiji, jer tama postiče i pospanost i depresiju. Leto je, dakle, vreme za upijanje što više dnevnog svetla radi "punjenja baterija", ali u tom periodu okolnosti poput putovanja i društva vuku nas u neredovnost spavanja. Faze spavanja Normalno se spavanje odvija u nekoliko ciklusa, a svaki se sastoji od pet prepoznatljivih faza: sanjivost, lagani san, dublji san, duboki san i faza brzog micanja očima (REM). U fazi sanjivosti, koja traje pet do deset minuta, moždana se aktivnost smanjuje za 50 posto. Ako se osoba u toj fazi probudi, može imati osećaj da nije spavala. U periodu laganog sna moždana aktivnost oscilira, a mišići se naizmenično opuštaju i zatežu. Kucanje srca se usporava, a temperatura pada. Telo se priprema da uñe dublji san. U sledeće dve faze, dubljeg i dubokog sna, prevladavaju moždani delta talasi, koji su spori. Tokom faze dubokog sna elektromiogram (krivulja koja beleži električnu aktivnost u stimuliranim mišićima) beleži spore talase visoke amplitude. Prve četiri faze zajedno pripadaju non-REM spavanju, jer se u njima ne dogañaju brzi pokreti očiju. Zanimljivo je da se uoči REM spavanja redosled faza ponavlja u obrnutom smeru, tako da nakon četvrte faze opet slede treća i druga, pa san nakon najdublje faze opet postaje plići. U REM fazu spavanja (faza brzog kretanja očima - Rapid Eye Movement) ulazimo za oko 90 do 120 minuta od početka spavanja. Moždana se aktivnost pojačava, slede intenzivni snovi, a većina 298

mišića se parališe. Zbog toga se, za razliku od ostalih faza spavanja, u ovoj ne okrećemo u krevetu. Medicina smatra da je mišićna ukočenost zaštitni mehanizam koji sprečava telo da izvodi pokrete o kojima sanjamo. Spavanje u pogrešno vreme Ponekad moramo biti budni u vreme kad telo traži san, i obrnuto. Ako nam se to dogaña povremeno, brzo se navikavamo. Ali prilagoñavanje je napornija ili čak nemoguća ako je poremećaj ritma spavanja hroničan. Neki poremećen ritam imaju sopstvenom krivuljom, na primjer, zbog slabe organizacije vremena ili čestih izlazaka ili zabava koje se protežu do kasno u noć. Druga su ugrožena grupa ljudi koji rade u promenjivim smenama, bilo da je reć o lekarima, bolničarkama, novinarima, pilotima, stjuardesama i dr.. Osobe s takvim životnim okolnostima često su budne u periodu kad imaju potrebu za spavanjem, a spavaju u vreme kad bi trebali biti budni. Ciklus spavanja može biti i hronično poremećen tako da osoba "zameni dan za noć". Reć je o poremećaju poznatom sindromu pomerene faze spavanja, a obiležava ga kasnije usnivanje, tipično oko tri sata ujutro, i kasnije buñenje, izmeñu 11 i 13 sati. Postoje i drastičniji slučajevi u kojima osoba usniva tek pred jutro, a budi se poslepodne. Ukupan broj odspavanih sati može biti u granicama normale, ali se spavanje u celosti odvija u atipično vreme. Takav ritam nije zdrav jer osoba propušta sunčevo svetlo i prednosti koje ono donosi. Sunčevo je svetlo bitno za brojne fiziološke procese u organizmu, od podsticanja proizvodnje vitamina D, važnog za kosti, do visokog raspoloženja, otpornosti na stres, imuniteta i visokog libida. Prekomerno spavanje Prekomerno spavanje ili hipersomnija naličje je nesanice. Preterana pospanost tokom dana nije zdravstveni problem ako se javlja sporadično, na primjer zbog velikih napora prethodnog dana ili nespavanja. Ali kronična hipersomnija može nastati zbog odreñenih lekova, poremećene (obično oslabljene) funkcije štitne žlezde ili depresije. Atipična depresija izaziva veliku pospanost, zajedno sa žežom za slatkim u popodnevnim i večernjim časovima te osećaj težine u udovima. Iako se po nazivu ne bi reklo, atipična je depresija jednako česta kao i tipična, ali je u psihijatriji nešto kasnije prepoznata pa je zato dobila "rezervno" ime. Što se dogaña ako ne spavamo Najčešći poremećaj sna je nesanica, nemogućnost spavanja tokom cele ili većeg dela noći. Jedna noć bez sna ne utiče mnogo na naše zdravlje. Ali nakon jedne ili više neprospavanih noći osećamo se pospano, umrtvljeno i(li) prenadraženo, teže nam je koncentrisati se i trpimo poremećaje raspoloženja. Iako je jedna neprospavana noć potencijalno povoljna za raspoloženje, zbog čega je to jedna od pomoćnih tehnika za brzo ublažavanje depresije, kronični nedostatak sna deluje nepovoljno na sve funkcije organizma. Naročito je rizično kad neispavane osobe voze, rukuju mašinama ili elektricitetom. Broj poginulih na cestama bio bi mnogo manji kad bi za upravljać sedali samo odmorni i naspavani vozači. Većina uzroka slabog i nedovoljnog sna prilično je očigledna i moguće ih je utvrditi bez poseta lekaru. U njih spadaju neudoban krevet, previsok ili prenizak jastuk, obilan obrok pre spavanja ili glad, uzimanje pića s kofeinom pre spavanja, buka ili previsoka temperatura u prostoriji. Kronična nesanica može imati i ozbiljnijih, dubljih uzroka kao što su anksioznost i depresija, iako neki tipovi depresije povećavaju, a ne smanjuju potrebu i sposobnost spavanja. Anksioznost (teskoba, uznemirenost, zabrinutost, napetost i dr.) gotovo uvek narušava san, jer se osobi po glavi „motaju” negativne misli, kojih se snagom svoje volje ne može rešiti. I tipična depresija ometa san. Po pravilu osoba utone u san, ali se probudi usred noći i potom više ne može da zaspe, ili joj to uspe tek pred jutro. Samopomoć Imate li tegoba s usnivanjem, postoji nekoliko mera koje možete poduzeti kako biste normalizirali spavanje. Najbolje je ići na počinak i buditi se uvek u isto vreme.

To nije lako reči, a mladima ni u koje doba godine jer tu su izlasci i zabave. Možda je stvarno bolje biti

299

prisutan na zabavi, jer biste se u suprotnome sekirali što ste otišli kući, što bi vam zdravlju naškodilo više nego neredovno spavanje. Ali, ako vam je do urednog sna, vredi pravilo: održavati pravilan ritam budnosti i sna! Uredite krevet po svom ukusu. Neka bude optimalno tvrd ili mekan, a jastuk visok koliko vama odgovara. Temperatura prostorije treba biti umerena. Naročito je teško zaspati pri visokoj temperaturi. Svetla trebaju biti utrnuta, a zvukovi smanjeni na minimum. Pre spavanja izbegavajte obilnu, prženu ili masnu hranu te kafu i druga kofeinska pića.

Pre spavanja popijte mlako mleko ili čaj od kamilice, mente ili gospine trave. Ne čitajte i ne gledajte napete ili intelektualno zahtevne sadržaje barem dva sata pre spavanja. Ako vas nešto muči, a navečer ne možete ništa preduzeti, napišite na papir od čega se sastoji problem i odlučite da razmislite o tome sutradan. Ako nikako ne možete zaspati, ustanite i obavite neki ne naročito naporan poslić. Tako ćete umanjiti teskobu i ujedno uvećati izglede da vas uhvati pospanost u narednih 30 do 90 minuta.

Ukolito ne možete savladati nesanicu nesanicu uz tehnike samopomoći, tada je neophodno posetiti lekara, uraditi potrebne preglede, analizirati lekove koje uzimate, uobičajenu ishranu, životni stil i ostalo. Mogu li lekovi pomoći? Iako se tablete za spavanje, koje su istovremeno i lekovi za smirenje, decenijama koriste protiv nesanice, imaju mnogo nedostataka. U početku deluju vrlo efikasno, brzo dovodeći do san, ali se mozak vremenom na njih navikava i zahteva sve veće doze za jednak efekat. Prekid uzimanja sredstava za smirenje izaziva apstinencijalnu krizu čiji su simptomi slični simptomima anksioznosti. Stoga se preporučuje da se uzimaju samo u kriznim periodima, kad osoba nikako drukčije ne može zaspati. Alkohol ima vrlo sličan efekat sredstvima za smirenje, ali je njegov zavisnički potencijal još veći nego kod lekova. Umesto sredstava za smirenje mnogima koristi valerijana u kapima ili pastilama, koju je moguće kombinovati s čajem od mente, kamilice ili gospine trave uoči spavanja. Protiv nesanice mogu pomoći i antidepresivi, konkretno oni koji, uz to što ublažuju depresiju, još i sediraju. To čine drukčijim mehanizmom od sredstava za smirenje te ne izazivaju naviku i zavisnost. Treba ih uzimati dugoročno, a ne prema potrebi, radi brzog usnivanja. Snovi su blago skriveno u našem unutrašnjem psihičkom svijetu. Mogu nam pomoći da riješimo probleme, ukazuju na duboke zaplete i razloge zbog kojih nam nešto ne ide u životu, a snovi nam pomažu i da liječimo stare emocionalne rane. Ponekad čak i ukazuju na mogućnost nekih dešavanja u budućnosti, a mogu i da upozore na probleme ili bolesti čijih znakova još nismo svjesni. Što bolje razumijemo ono što sanjamo, bolje razumijemo sebe. Mnogi ljudi kažu da ne sanjaju, ali to nije tačno. Oni sanjaju svaku noć, samo se ne sjećaju svojih snova. Psihološki eksperimenti pokazuju da su ljudi koji su dovoljno spavali, ali nisu imali faze sanjanja jer su te faze bile u eksperimentu spriječene, počeli da “sanjaju u budnom stanju”, odnosno da haluciniraju. Eksperiment je urañen tako što su ispitanici spavali u specijalnim neuropsihološkim laboratorijama, a eksperimentatori su čekali da ispitanik uñe u takozvanu REM fazu (Rapid Eye Movement) – fazu kada mu se oči pokreću ispod kapaka, što je znak da osoba sanja. Čim bi ispitanik počeo da sanja, lagano bi ga probudili, ali ne potpuno. Ispitanik bi bio samo “izbačen” iz faze sanjanja, ali bi nastavio sa spavanjem. Nakon tri do četiri tako “neprosanjane” noći, ispitanici bi pokazivali ozbiljne znakove psihičkih poremećaja i čak počeli halucinirati po danu, iako su imali najmanje osam sati spavanja svaku noć. Nakon ovih eksperimenata su mnogi istraživači mehanizama sanjanja došli do zaključka da mi ne spavamo da bi se naše tijelo odmorili, jer se tijelo može potpuno oporaviti od fizičkih napora za nekih 25-30 minuta mirnog ležanja. Izgleda da mi spavamo da bismo sanjali. Zašto sanjamo? - Sanjanje ima izuzetno važnu funkciju u našem mentalnom životu. Služi da se “obrade” i srede psihička iskustva i emocionalna zbivanja kroz koja prolazimo, a to je od ogromne važnosti za našu mentalnu ravnotežu. Zato je razumijevanje onog što sanjamo od velike važnosti za naš život. Ipak, nije lako analizirati snove jer oni nam “pričaju” šta se dešava u našoj podsvijesti koristeći ne uvijek jasan, a često i potpuno nerazumljiv jezik simbola i nesvakodnevnih značenja. 300

Uz to, postoji puno predrasuda u narodu o načinu na koji treba tumačiti snove. Tipična “psihološka greška” koja se provlači kroz naše “narodne sanovnike” je u tome da se daju vrlo pojednostavljena tumačenja tipa “ako sanjaš poštara, dobićeš neku vijest”. Greška je u tome što je svaki čovjek individua za sebe, i jedan isti simbol ili slika imaju potpuno različita značenja za različite ljude. O noćnim morama i snovima koji se ponavljaju - Takoñe postoji i predrasuda da ako sanjaš neki grozan san, desiće ti se nešto ružno. No, u praksi se pokazuje da se mi psihički prirodno liječimo kroz ovu mentalnu funkciju sanjanja, i da sanjanje nekih mučnih i teških snova može značiti i put ka ozdravljenju i psihičkom oporavku od nekog emocionalnog problema. Kroz tegoban san smo možda upravo “izbacili komad muke” koja nas je dugo tištila. Slično je i sa noćnim morama koje se često ponavljaju. One su znak da se naša psiha ili ”duša” bori sa nekim teškim emocionalnim doživljajem koji psiha probava da razriješi tako što stalno “vari taj isti komad iskustva”, baš kao i stomak koji kroz pojačano varenje nastoji da savlada neku pokvarenu hranu koju smo progutali. Bez obzira šta je njihov sadržaj, snovi su naši mudri vodiči kroz život i nepogrešivi savjetnici. Zato ih valja naučiti čitati i tumačiti. http://www.zena21.com/arhiva/zena15/sanovnik.htm http://www.zena21.com/arhiva/zena15/sanovnik.htm

ZAROBLJENI U VRTLOGU STRAŠNIH SEĆANJA 1. Stresni čilac u podlozi zbivanja; 2. Individualo preživljavanje i 3. Zamršene niti telesnih, emocionalnih i spoznajnih percepcija

Temeljna osobina poremećaja karakteristični su simptomi koji slede psihološki stresni dogañaj i prevazilaze uobičajeno ljudsko iskustvo Laici su pre stručnjaka prihvatili činjenicu da jaka (psiho)trauma može izazvati odreñene psihičke tegobe koje imaju kvalitetu psihičkog poremećaja. Takav je psihički poremećaj i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) ili sindrom (PTSD), što se javlja kod osoba koje su proživele izuzetan emocionalni ili fizički traumatski doživljaj koji je po karakteru traumatsko zbivanje praktički za svaku normalnu osobu. Taj je pojam našoj stručnoj javnosti postao blizak tek početkom na prostorima bivših juglovenskih republika. Destruktivnost, okrutnost, neljudskost i učesnika ovih, kao i napad na sve suštinske vrednosti ljudske vrste. O tome svedoče brojna nedela protiv pojedinaca, njihova života, telesnog integriteta, morala, dostojanstva, ali i uništavanje svega onoga što dokazuje ljudsko postojanje, rad i trud. PTSP u takvim se situacijama ne javlja samo kod osoba koje su bile direktno pogoñene navedenim dogañajima nego i u onih koji su im svedočili. Stresni čilac u podlozi zbivanja Poremećaj se može javiti u bilo kojom dobu, uključujući i dečji. Prethodna psihopatološka stanja predisponiraju osobu za pojavu PTSP-a, ali se poremećaj može javiti i kod psihički zdravih ljudi kada je intenzitet stresa velik. Osnovna je osobina poremećaja javljanja karakterističnih simptoma koji slede psihološki stresni dogañaj i nadmašuju uobičajeno ljudsko iskustvo (npr. ono što se obično javlja u procesu žalosti, organske bolesti, porodičnih konflikata, gubitka posla i sl.). Stresni faktor treba biti takve prirode da bi ga svaka osoba doživela kao posebno teškog i obično je praćen strahom, užasom i osećajem bespomoćnosti. Najčešće je posredi direktna pretnja nečijem životu ili fizičkom integritetu, neposredna pretnja članovima uže porodice, neočekivano rušenje nečijeg doma ili zajednice, prisustvovanje teškom povreñivanju, smrti ili zlostavljanju druge osobe. Traumu osoba može doživeti pojedinačno (prepad, silovanja) ili u grupi (ratno dogañanje). Stresovi mogu biti prirodnog podrekla (zemljotresi, poplave), mogu se javiti kao slučajna nesreća (saobračajna nesreća, veliki požari, rušenje zgrada), a mogu biti i izazvani ljudskom rukom (bombardovanje, granatiranje, mučenje, ubijanje). Neki stresovi gotovo uvek izazivaju PTSP, npr. mučenje, a neki retko, na primjer prirodne katastrofe. Poremećaj je sigurno po pravilu mnogo teži i dugotrajniji kada je kreiran ljudskom namerom. 301

Individualo preživljavanje Traumatsko se iskustvo proživljava na razne načine. Obično osoba doživljava unutrašnja prisećanja dogañaja i ponavljane, uznemirujuće snove u kojima se ponavlja sadržaj traumatskog dogañaja. Ponekad se mogu pojaviti i tzv. disocijativna stanja koja mogu trajati od nekoliko sekundi do nekoliko dana, tokom kojih osoba proživljava elemente stresnog dogañaja i ponaša se kao da se taj dogañaj upravo dogaña. Simptomi karakteristični za PTSP često se javljaju ili pojačavaju kad je osoba izložena situaciji ili aktivnostima koje liče ili na neki način simbolizuju proživljenu traumu te u njoj izazivaju jaku uznemirenost i nepeijatnost. To podsećanje može biti, doduše, samo simbolične prirode, npr. godišnjica traumatskog dogañaja. Uz preživljavanje dogañaja postoji trajno nastojanje izbegavanja svih nadražaja koji asociraju na dogañaj, a uz to se javlja smanjena reaktivnost na okolna dogañanja što pre traume nije postojalo. Osoba često pokušava intenzivno naprezati kako bi izbegla misli i osećaje vezane uz traumu te situacije i delatnosti koje bi je mogli podsećati na nju. U takvo izbegavanje elemenata koji podsećaju na traumu može se uključiti i psihogena amnezija koja se javlja za važne elemente traumatskog doživljaja. Ubrzo nakon traumatskog dogañaja razvija se smanjenje odgovora prema stvarnom svetu, što se opisuje kao psihička otupelost ili emocionalna anestezija. Osoba se žali na osećaj odvojenosti i udaljenosti od drugih, njoj pre bliskih, te da više ne može ni približno uživati u aktivnostima koje su je prethodno radovale. Osobito su pogoñene aktivnosti koje uključuju nežnost, senzibilnost, intimnost i seksualnost. Javljaju se smetnje kvalitetna usnivanja, prekomerna prenapregnutost, preosetljivost, razdražljivost, probleme u pažnji, koncentraciji i obavljanju posla. Mogu se javiti i agresivne reakcije koje variraju u rasponu od povećane iritabilnosti i straha od mogućega gubitka kontrole nad svojim ponašanjem, pa sve do otvorene i manifestno agresivnog ponašanja. Deca takve traumatske doživljaje mogu iskazivati na svoj način, pa ponekad postati autistična ili odbijati razgovor o traumi, što ne znači da se takvo stanje ne može promeniti u opšte nepijatne snove u kojima se javljaju razna čudovišta ili opasni dogañaji koji prete njima ili drugim ljudima. Takva deca nemaju osećaj da ponovno proživljavaju prošlost, a ponovno proživljavanje traume odigrava se u akciji i scenogafiji kroz ponavljanu igru koja u sadržaju ima elemente traumatskog dogañaja. Javljaju se, kao i kod odraslih, smanjenje aktivnosti i odnosa s realnim svetom realitetom i suženje afekta što deca obično ne mogu iskazati, pa je to važnije praćenje njihova stanja od roditelja ili nastavnika. Jedan od simptoma PTSP-a u dece može biti i bitna promena stava prema budućnosti. Deca mogu izgubiti pozitivan odnos prema onome što ih u budućem životu očekuje, ili se može javiti verovanje kako mogu predvideti buduće dogañaje. Mogući su i telesni simptomi kao što su bolovi u želucu, glavobolje i sl. PTSP često prate simptomi depresije i anksioznosti, ponekad izraženi do te mere da se postavi dijagnoza depresivnog i/ili anksioznog poremećaja. Može se javiti impulzivno ili disocijativno ponašanje što se manifestuje naglom promenom mesta boravka, neobjašnjivim nestankom ili nekom drugom promenom stila života. Mogu se javiti i smetnje što asociraju na organski mentalni poremećaj kao što su oštećenje memorije, koncentracije i emocionalna labilnost. U raniji poglavljima već je bilo reči o posttraumatskom stresnom poremećaju (PTSP) koji se javlja kod osoba koje su proživele emocionalni ili fizički traumatski doživljaj, nakon kojeg slede karakteristični simptomi koji nadmašuju uobičajeno ljudsko iskustvo. Sada ćemo nešto više reći o toku poremećaja i terapijskom pristupu. Zamršene niti telesnih, emocionalnih i saynajnih percepcija Simptomi poremećaja javljaju se vrlo brzo nakon traume, ali mogu se javiti i odloženi, nekoliko meseci ili godina, premda se i tada vrlo rano može uočiti izvesno izbegavajuće ponašanje. Simptomi mogu biti relativno blagi i ne moraju znatnije ometati život, ali mogu biti i vrlo izraženi i bitno narušavati mogućnost realnog funkcioniranja s brojnim štetnim posledicama. Mogu se povući nakon kratkog vremena, ali mogu trajati i godinama. Što je traumatsko zbivanje bilo jače, što je više povezano s ostalim pratećim traumatskim zbivanjima i što duže traje, to je verojatnost pojavljivanja posttraumatskog stresa veća. U tom slučaju razvija se reakcija satkana od zamršenih 302

niti telesnih, emocionalnih i spoznajnih percepcija u konceptu tzv. neispravne prilagoñenosti, te je sasvim poremećen ranijim pojam pojedinca o njegovoj sigurnosti u svetu i okruženju u kojem živi. Oblikuje se trajna struktura straha. Osoba koja je živela u uverenju sigurnosti i zaštite postaje nesigurna, ima osećaj kako je stalno izložena opasnosti i boji se novih traumatskih zbivanja. Kod akutnih slučajeva simptomi se razvijaju u roku šest meseci i traju do šest mjeseci. Većina simptoma spontano nestane. Najčešće je reć o posledicama relativno blagog stresora. Ako poremećaj traje duže od šest meseci, govori se o hroničnom poremećaju čija je prognoza nepovoljnija i može rezultirati težim, pa i trajnim oštećenjima ličnosti. Socijalno funkcioniranje osobe nije uvek u skladu sukladno sa izraženim simptomima. Traumatski doživljaj po pravilu je izvan žrtvine kontrole. Mogu se pojaviti iskrivljeni mehanizmi svladavanja posledica i preuzimanja odgovornosti za sopstveni život. Posledica produbljivanja depresivnih osećaja može biti suicidalno (samoubilačko, autodestruktivno) ponašanje i suicid (samoubistvo), a anksioznost može predstavljati podlogu za razvijanje zavisnostti od alkoholu i droga, što komplikuje tok bolesti. Traumatski dogañaji takoñer mogu poremetiti uobičajen modus fiksiranja za druge ljude. Prvo, dogañaji poput prirodnih katastrofa narušavaju veze unutar porodice i širih zajednica. Drugo, neki su stresori toliko bolni da je razumljivo kako se žrtva želi povući od drugih ljudi i tako izbeći situacije koje podsećaju na dogañaj.

MOŽEMO LI NAUČITI BITI SREĆNI? 1. Svako ima koeficijent sreće; 2. Sreća u levoj strani mozga i 3. Milijardu i po nesrečnih?

„Ljubav nije samo kad osetimo strast prema nekome, već je mnogo više”. "Budite optimisti.", "Mislite pozitivno.", "Ne brinite, budite srećni.", ... bombarduju nas sa svih strana knjižice o psihološkoj samopomoći. A što ako su optimizam, pozitivne misli, samopouzdanje i samopoštovanje samo simptomi sreće, a ne njeni uzroci? Kad bi sreća zavisila od naše volje i odluci, ne bismo bili svi srećni? Nakon religije, filozofije i umetnosti, nauka se pitanjem sreće i nesreće počela baviti relativno nedavno, s obzirom da joj je ranije nedostajalo oruñe za prodiranje u mesto gde sreća i nesreća stanuju - u mozak.

Svako ima koeficijent sreće Ono što je moderna nauka otkrila jest da su dobro i loše raspoloženje oblici moždane aktivnosti te da se svako raña s odreñenim „koeficijentom sreće”. Na svet dolazimo s genetski zadanim raspoloženjem, koje životne okolnosti mogu pomeriti malo gore, malo dole, a koje se nakon odreñenog vremena redovno vraća na unapred zadatu vrednost. Nesrećnik se brzo vraća svojoj potištenosti, a veseljak svojoj vedrini. "Kako ćete se prosečno osećati u narednih 10 godina, zavisi od 80% o vašim gena" - tvrdi molekularni biolog Dean Hammer iz američkog Državnog instituta za rak. Slično misli i biolog David T. Lykken iz Minnesote, koji je genetsku pozadinu raspoloženja utvrdio 1995. istražujući parove jednojajnih či dvojajanih blizanaca. Jednojajni su blizanci genetski "dvojnici", dok se dvojajni blizanci meñusobno razlikuju kao "obična" braća i sestre. Kod genetski različitijih, dvojajčanih blizanaca zabiležene su znatnije razlike u nivoima sreće. Meñutim, kod jednojajanih blizanaca nañeno je samo 2% razlike u stepnu duševnog blagostanja, bez obzira na razlike zanimanja, imovinskog statusa i drugih okolnosti. "Oni koji su radili bolje poslove nisu bili ništa sretnćniji od svojih blizanaca koji su radili u fabrikama. Mnogo je lakše predvideti nečiji nivo 303

sreće na osnovu poznavanja raspoloženja njegovog jednojajnog blizanca, nego na osnovu poznavanja životnih okolnosti." - kaže Lykken. I istraživanje koje je na 6.000 ljudi proveo američki Državni institut za starenje pokazalo je da ljudi tokom godina pretežno zadržavaju jednako raspoloženje. "Utvrdili smo da će ljudi koji su najsrećniji danas, biti najsrećniji i za 10 godina." - tvrdi dr. Robert R. McCrae. Čak i nakon teških životnih trauma, kod većine je ispitanika nestao svaki trag pada raspoloženja unutar godine dana. Sreća u levoj strani mozga Količina sreće u životu pojedinca zavisi o anatomiji i grañi mozga, gustoći živčanih čelija u pojedinim delovima mozga te o količini hormona i neuroprenosnika (neurotransmitera) koji podražuju moždane centre. Te su vrednosti u najvećoj meri zadate genetskim kodom. Neuroprenosnici čija je nestašica najuže povezana s depresijom su serotonin, noradrenalin i dopamin, ali ulogu igraju i druge supstance, poput endorfina, feniletilamina i oksitocina, koje popularno nazivamo "hormonima sreće" S raspoloženjem je presudno povezana otpornost na stres, koja je takoñer u najvećoj meri genetski zadata. Osobe niske tolerancije na stres luče više stresnih hormona, koji uništavaju moždane čelije u kritičnim moždanim strukturama, pogotovo u hipokampusu. Što je čovek manje otporan na stres, to je verojatnije da će biti nesrećan. Zadnjih je godina otkriven smeštaj moždanih centara za dobro i loše raspoloženje. Stručnjaci s Sveučilišta Wisconsin dokazali su da osobe s pretežno dobrim raspoloženjem ("srećni ljudi") imaju jaču nervnu aktivnost u levom prednjem režnju mozga, dok slabije raspoloženi ("nesrećni") ljudi imaju veću aktivnost u desnom prednjem režnju. "Oni s jačim radom leve strane mozga tvrde da doživljavaju više pozitivnih osećaja te da više uživaju u običnim svakodnevnim aktivnostima." - kaže voña istraživačkog tima, dr. Richard Davidson. S druge strane, oni kojima je aktivnija desna strana mozga nervozniji su, uznemireniji i zabrinutiji. Ljudi s najvećom moždanom aktivnošću u desnom prednjem režnju su oni s kliničkom depresijom, to jest oni koji su duboko nesrećni. Razlike u raspoloženju vidljive su već kod dece stare 10 meseci. Deca kojima leva strana mozga "bolje radi" manje i reñe plaču kad ih se odvoji od majke, u uporeñenju s decom kojima je aktivnija desna strana mozga. Hoće li neko u životu biti srećan, optimističan, veseo ili nesrećan, zabrinut i tužan, vidljivo je, dakle, već u pelenama. Geni, priznaju stručnjaci, ne odreñuju stepen sreće sto posto, nego tek izmeñu 50% i 80%. Ostalo zavisi o životnog iskustvima. Ali, i od životnih iskustava, uverljivo najveći uticaj na rad "organa za sreću" zvani mozak imaju ona doživljavanjau detinjstvu. Uslovi u kojima odrasta dete, količina i mera ljubavi i nasilja koje dete primi, do kraja oblikuju nervni sistem, otpornost na stres te kapacitet za doživljavanje prijatnosti i neugodnosti. Milijardu i po nesrečnih? Želite li znati koliko je ljudi u svetu nesrećno, potražite podatke o rasprostranjenosti depresije. Procene govore o 340 milijuna depresivaca, a depresija je medicinski (i neprecizan) naziv za dugotrajni osećaj nesreće. Od nesreće boluju i oni s nekim od brojnih anksioznih poremećaja. Broj nesrećnih tako raste do 450 miliona ljudi. Pridodajmo još 170 milijuna zavisnika od alkohola, 1.1 milijardu pušača, 180 miliona zavisnika od drugih droga - sve te supstance ljudi troše u nastojanju da podignu sniženo raspoloženje. Neki se od navedenih brojeva preklapaju jer isti ljudi ulaze u više grupa, ali nećemo pogrešiti ako zaključimo da je bar milijarda ljudi u svetu u nekoj meri nesrećna. Knjige o psihološkoj samopomoći i psihoterapijske tehnike lepo pokušavaju da nesrećne ljude učini manje nesrećnima. Neki su ljudi po prirodi vrlo prijemčivi na sugestiju pa ih je moguće oraspoložiti lepim rečima i dobrim vestima, čak i ako su one lažne. Vežbe autosugestije i seanse kod psihoterapeuta neće pogoršati ničije duševno zdravlje, ali ima drugih, delotvornijih tretmana protiv nesreće: lekovi i drugi zahvati u nervni sistem. Iako zasad ne postoji savršena terapija protiv depresije i srodnih bolesti, lekovi koji pojačavaju aktivnost nekih neuroprenosnika, moždanih supstanci koje prenose signale izmeñu nervnih čelija, deluju kod 60-80% pacijenata ako se 304

uzimaju redovno i dovoljno dugo. Kod osoba s hroničnom depresijom, "dovoljno dugo" može značiti i doživotno. No, doživotno leečenje znatno je bolje od doživotne nesreće.

SREĆA Uspeh nije ključ do sreće !!! Sreća je put ka uspehu !!! Ukoliko volite ono što radite, bićete uspešni !!! Albert Švajcer (Albert Schweitzer)

U knjizi „Što je sreća“ Desmond Morris pokušao je osim definirati sreću i nabrojati nam osnovne izvore sreće. On kaže kako ljudi često sreću brkaju sa zadovoljstvom ili ugodom, što nije ispravno jer ugoda je dugotrajnije stanje u kojem nam je život dobar i zadovoljni smo, dok je sreća kratki i trenutni osjećaj koji doživljavamo kada nam život iznenada postaje bolji. Sreća nikad ne traje dugo. Ona je intenzivan, ali prolazni osjećaj. Zadovoljstvo nakon sretnog dogañaja može potrajati duže, ali sama sreće je vrlo vremenski ograničena. Desmond Morris u knjizi ističe kako su sretni oni ljudi koji vode kreativne živote pune raznolikosti i s iznova vidljivim ciljevima prema kojima mogu usmjeriti svoje napore. Za razliku od sretnih ljudi veliki broj pojedinaca još uvijek vodi beskrajno dosadne živote, radeći jedan te isti posao po cijele (npr. cjelodnevni rad u poljima), što prema njemu ne može učiniti ljude sretnima. Nakon što je definirao izvore sreće, prema njima je i klasificirao sreću i naveo vrste sreće. Ovo su neke od njih. 1 – Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – Budući da su moderni ciljevi simbolični, nije važno koliko su oni visoki, sve dok je riječ o ciljevima koje smatramo važnima. Svatko bi sebi trebao postaviti realno ostvarive ciljeve i primjerene našim sposobnostima. Postavimo li sebi prevelike ciljeve u odnosu na talente stalno ćemo biti nesretni jer ih nismo u mogućnosti ostvariti. 2 – Kompetitivna sreća – Pobjednik – Ova vrsta sreće izazvana je s postizanjem pobjede. Povezana je s prvom kategorijom, ciljanom srećom, ali se razlikuje u tome što ciljana sreća ovisi o postizanju osobnih ciljeva, a u slučaju kompetitivne sreće pobjeda je uvijek na račun suparnika. 3 – Kooperativna sreća – Pomagač – Uz ukorijenjeni nagon za pobjedom, od pračovjeka smo naslijedili i uroñeni nagon da pomažemo drugima. Takvo stanje sreće karakteristično je za dobročiniteljska djela. 4 – Genetska sreća – Srodnik – Nagon za reprodukcijom samoga sebe toliko je snažan biološki imperativ da uspjeh na tom području donosi trenutke velike sreće. Svaka faza tog procesa od zaljubljivanja, preko vezivanja, rañanja do uspješnog odgoja djeteta stvara valove sreće. Ovo je jedan od najintenzivnijih oblika sreće koju ljudi mogu osjetiti. Ljubav prema partneru ili djetetu nadilazi bilo kakav drugi oblik sreće. 5 – Senzualna sreća – Hedonist – Kada ljude pitamo koji su im trenutci u životu bili sretni, najčešće se spominje užitak u ukusnom obroku ili neki drugi tjelesni užitak. 6 – Misaona sreća – Intelektualac – Ljudski mozak se tijekom evolucije toliko povećao da je sada na razini da može stvoriti osjećaj sreće jednostavni misaonim

igrama sa samim sobom. Te igre mogu biti najjednostavnije kartaške ili kompjutorske igrice, križaljke, šah, do velikih znanstvenih istraživanja. 7 – Ritmična sreća – Plesač - Ovo je posebno intenzivna vrsta sreće povezana s intenzivno ritmičnim aktivnostima. Doživljava se kroz ples, pjevanje, sviranje, aerobik… Gdje god ljudska aktivnost uključuje „udarac“ odnosno ritam, postoji mogućnost da nas on ponese. Dijeliti taj osjećaj s drugima pojačava to iskustvo. Današnja glazba se pojednostavila do te mjere npr. rave, techno ili jednostavna glazba narodnih pjesama, da je od nje ostao samo zaglušujući ritam. Takva glazba ne zahtjeva nikakvu misaonu aktivnost, tada ljudi odbacuju bilo kakvu intelektualnu kontrolu i prepuštaju se ritmu se ritmu, što vodi do intenzivnih trenutaka sreće. 8 – Opasna sreća – Odvažno ponašanje – Namjerno i dobrovoljno biranje rizičnih situacija izvor je sreće pojedincima kojima običan život ne pruža dovoljno intenzivnih trenutaka sreće. Dva najpopularnija oblika takvog ponašanja su kockanje i ekstremni sportovi. Kockanje vodi u opasnost bankovni račun, a ekstremni sportovi tijelo.

9 – Sreća u spokoju – Meditant – Cilj je pronaći unutarnji mir. Meñutim, sreću u trenutcima meditacije samo rijetki ljudi mogu pronaći jer je to za većinu ljudi suviše pasivno. 10 – Posvećena sreća – Vernik – Duboko religiozne osobe tvrde da najveći osjećaj sreće mogu pronaći u pobožnim trenutcima. Ključni element ove sreće je vjera u nauk dotičnih religija.

305

Kako pobediti sebe "Tvrdi previše dugo da si u pravu, i bićeš kriv." Maksim Groki

Često odustajete od ciljeva jer se jednostavno ne uspijevate suzdržati? Na dijeti ste i sve što vidite izgleda slasno? Upravo ste dobili plaću, a glasić u glavi vam uporno govori kako biste mogli svratiti do trgovačkog centra? Jedan od najtežih osjećaja s kojima se suočavamo je iskušenje... Budući da se osobni razvoj uvijek odvije dosta sporo i postupno, dosta je teško prepoznati promjene koju su se odvile u našem životu. Ipak, važno je da redovito osvješćujemo unutarnji rast i nagrañujemo se za mnoge predivne korake koje smo napravili na putu samopoboljšanja. Vrlo često kada završimo s jednim procesom već tražimo nove stvari, pa ne stižemo uživati u uspjehu, ali ako malo bolje razmislite svaki dan biste mogli pronaći razloge za slaviti uspjeh, jer uvijek je vaš trenutni život rezultat prošlih ambicija i uloženog truda. Možda vam se nešto prije nekoliko godina činilo dalekim snom, a sada je realnost?! Zbog toga proslaviti osobni napredak možete i sada. Zaustavite se i čestitajte si na nekom uspjehu. Kako biste se podsjetili na put osobnog razvoja privremeno blokirajte izvanjsku perspektivu i pažljivo promotrite kako je vaš unutarnji život izgledao prije nekoliko godina, a kako sada. Možete i napraviti popis unutarnjih kvaliteta koje sebi možete pridodati u posljednje vrijeme. Vjerojatno ćete shvatiti kako niste ista osoba od ranije i koliko ste postigli. Vaši stavovi, mišljenja i vrijednosti vjerojatno su značajno različiti, a sve to je rezultat uloženog truda i vaše volje za napretkom i učenjem. Zar to ne zaslužuje pohvalu?! Osvješćivanje osobnog uspjeha nije ni tašto ni umišljeno. Unutarnja evolucija je životna činjenica i nešto što zaslužuje da proslavite. Spoznaja da ste mudriji, iskusniji, da stojite čvršće na zemlji nego ranije može vam olakšati put prema naprijed. Osvješćivanjem prethodnog rasta učvršćujete temelje za budući rast i razvoj.

Što nas motiviše?! Što želimo od svoga posla i života? Što nas čini sretnima i tjera da damo sve od sebe? Stoljećima su filozofi i znanstvenici pokušavali dati odgovor na ova pitanja i čini se kako je napokon jedan od njih uspio u tome. Dr. Steven Reiss, profesor na Univerzitetu u Ohiou, napisao je „16 osnovnih želja koje motiviraju naše djelovanje i definiraju našu osobnost“. Prema njemu zadovoljstvo i sreća se ne stječu izbjegavanjem boli i konstantnim životnim užicima nego osjećajem kako živimo sa svrhom. On to naziva „srećom temeljnom na vrijednostima“, a kaže kako se ostvaruje zadovoljavanjem naših instinktnih potreba.

. Nakon detaljnog istraživanja u kojem je sudjelovalo više od 6,000 ljudi definirao je 16 univerzalnih potreba koje će dovesti život na značajniju razinu i dati veću svrhovitost, a što će onda povećati zadovoljstvo i sreću. Iako se izvorni upitnik sastoji od više od 100 izjava ovo je 306

pojednostavljena verzija koja će vam pomoći pronaći sreću u poslovnom svijetu. Pogledajte izjave ispod. One koje vas opisuju označite s „+“, one koje se na vas odnose malo označite s „0“, a one koje se ne donose na vas označite s „-“. 1 – Znatiželja. Žedan sam znanja. 2 – Prihvaćanje. Teško se suočavam s kritikama. 3 – Red. Uzrujam se kada stvari nisu na svome mjestu. 4 – Fizička aktivnost. Tjelovježba mi je vrlo važna. 5 – Čast. Visoko sam principijelna i odana osoba. 6 – Moć. Često tražim ulogu voñe. 7 – Neovisnost. U potrazi za srećom oslanjam se na sebe. 8 – Društveni kontakti. Znam da sam zabavna osoba. 9 – Obitelj. Djeca su mi na prvom mjestu.

10 – Status. Impresioniraju me ljudi koji posjeduju skupe stvari. 11 – Idealizam. U usporedbi s drugima vrlo sam socijalno osviješten. 12 – Osveta. Važno mi je da sam „kvit“ s osobama koje me uvrijede. 13 – Romantika. U usporedbi s vršnjacima i kolegama više vremena provodim zavodeći ili u seksu. 14 – Hrana. Volim jesti i često maštam o hrani. 15 – Čuvanje. Mrzim bacati stvari. 16 – Smirenost. Uplaši me kada mi srce ubrzano kuca.

Pogledajte izjave koje ste označili s plus. To su vaši prioriteti i trebali biste ih imati najmanje 6. Sada kada ste shvatili što visoko vrednujete u svome životu, znate na što se trebate usredotočiti kako biste pronašli sreću u poslovnom svijetu. Npr. Ako imate veliku želju da budete prihvaćeni nemojte birati posao u kojem se mnogo kritizira i vrednuje osobnost. Ako cijenite red, tražite posao koji vam ga može ponuditi. Ako ste znatiželjni, potražite posao na kojem možete zadovoljiti znatiželju. Kako bi pronašli sreću i uživali u životu ljudi trebaju pronaći posao i radno okruženje koje odgovara njihovim unutarnjim potrebama i željama. A ponavljajući stvari koje su vam bitne i koje vam daju značaj iz dana u dan možete biti sretni. Izvor: Kate Lorenz, Finding Happiness at Work

Procvetajte iznutra! U proljeća uvek ponovno pulsira život što se tijekom zimske umrvljenosti krio u beživotnim i golim granama. Cvetanje (bujanje/napredovanje) na psihološkom planu znači doživljavanje ispunjenosti, smislenosti, svrhe u životu, življenja unutar optimalnog ranga ljudskog funkcioniranja. Uključuje samoprihvaćanje, osjećaj rasta i nade, otpornost na teškoće, generativnost, vitalnost, autonomiju, energiju, ugodno, stimulativno stanje unutarnjeg zadovoljstva i pozitivnog uzbuñenja. Prema procjenama, tek oko 20% odraslih osoba napreduje i razvija se. Nasuprot tom je stanje unutarnje praznine, smalaksalosti, klonulosti, nedostatka vitalnosti i užitka, osjećaja zakočenosti…… Ljudi koji se osjećaju klonulo svoj život opisuju kao prazan, kao „rupu» u koju sve dublje tonu, a bez snage da to promijene. Taj bujni život vani možda potakne promišljanje i usporedbu sa osjećajima iznutra – pa nas ili razbudi i donese novi šub energije - ili učini da teška unutarnja stanja izgledaju još nepodnošljivijima. No, nakon (prividne) umrtvljenosti, ustajalosti, pasivnosti, neplodnosti mogu doći periodi cvjetanja. Možemo prevladati stanje krize, izgubljenog smisla, potištenosti, očaja, neostvarenosti ciljeva, krivnje, pesimizma unatoč osjećaju beznaña i bespomoćnosti i nepovjerenja u vlastite snage za promjenu. Kako se priroda mijenja u ciklusima, tako i u ljudskom rastu imamo izmjenjivanje perioda rasta i stagnacije. Imamo snage u sebi iako su možda trenutno prikrivene i uspavane, ili su pred njima prepreke za koje sami ne nalazimo načina da ih sami prevladamo... Nasuprot tom je stanje unutarnje praznine, smalaksalosti, klonulosti, nedostatka vitalnosti i užitka, osjećaja zakočenosti…… Ljudi koji se osjećaju klonulo svoj život opisuju kao prazan, kao „rupu» u koju sve dublje tonu, a bez snage da to promijene. Taj bujni život vani možda potakne promišljanje i usporedbu sa osjećajima iznutra – pa nas ili razbudi i donese novi šub energije - ili učini da teška unutarnja stanja izgledaju još nepodnošljivijima. No, nakon (prividne) umrtvljenosti, ustajalosti, pasivnosti, neplodnosti mogu doći periodi cvjetanja. Možemo prevladati stanje krize, izgubljenog smisla, potištenosti, očaja, neostvarenosti ciljeva, krivnje, pesimizma unatoč osjećaju beznaña i 307

bespomoćnosti i nepovjerenja u vlastite snage za promjenu. Kako se priroda mijenja u ciklusima, tako i u ljudskom rastu imamo izmjenjivanje perioda rasta i stagnacije. Imamo snage u sebi iako su možda trenutno prikrivene i uspavane, ili su pred njima prepreke za koje sami ne nalazimo načina da ih sami prevladamo... Kako procvetati?

Pozitivni afekti – emocije, raspoloženja i stavovi su najznačajniji sastojak u receptu ljudskog bujanja. Oni potiču igru, istraživanja okoline, pristupanje i traženje novih situacija i odnosa, znatiželju, iskušavanje u novima situacijama i kroz njih učenje o sebi i svijetu, te testiranje odreñenih pretpostavki i ideja … To nam omogućava da stvaramo baze znanja o okolini i svijetu koja može koristiti za suočavanje u novim izazovima i periodima teškoća. Pozitivni afekti mogu biti prolazni, no osobni resursi pokrenuti tijekom trenutaka pozitivnosti su trajni. Kako se ovi resursi akumuliraju – oni su rezervoar koji se može iskoristiti za fleksibilnije nošenje s budućim teškoćama i prijetnjama i povećaju šanse za preživljavanje. Tako doživljavanje pozitivnih afekata može zapaliti dinamičke procese sa značajnim posljedicama za rast i otpornost. Dok ugodne emocije proširuju raspon misli i akcija - neugodne emocije sužuju naše ponašajne porive prema specifičnim akcijama koje su bile bitne za očuvanje života (bijeg, borba). Nije dovoljno samo pozitivno niti je previše pozitivnosti korisno za razvoj. Bez prikladne doze negativnosti se naši obrasci ponašanja i razmišljanja stvrdnjavaju

Moramo biti u stanju doživjeti i otrpjeti odreñenu količinu negativnih emocija kao prirodan dio u slijeñenju smislenih aktivnosti u životu i razvijanju. Kad stremimo značajnim životnim ciljevima ili prolazimo važne situacije prirodno doživljavamo tjeskobu i sumnju, neizvjesnost i neodreñenost, prepreke i frustraciju, neuspjehe i razočarenja…Periodi krize nas mogu naučiti nešto o samima sebi, produbiti naše razumijevanje, potaknuti reorganizaciju postojećih resursa, produbljivanje i jačanje snaga, ovladavanje vanjskim okolnostima ili uklanjanje prepreka razvoju u nama samima (neracionalni strahovi i paralizirajuće dileme) …Kako za cvjetanje, osjećaj smisla, rasta trebaju i faze kad se sve umrtvi, zaledi, tako i za napredak trebaju obje vrste iskustava da bismo bili u stanju nositi se sa životom koji nikad ne miruje nego je neprekidno protočan i stavlja na kušnju naše mentalne konstrukcije o svijetu, sebi, drugima, vrijednostima, uspjehu, stvarnosti Naši obrasci ponašanja i reagiranja, mišljenja se moraju biti sposobni reorganizirati i prilagoditi novim iskušenjima i stalno promjenjivim okolnostima življenja, te postati dublji, širi, kompleksniji dovoljno da mogu i taj dio iskustva prihvatiti u sebe. No, ukoliko doživljavamo dominantno negativne emocije, one potiču automatizirane i uobičajene obrasce doživljavanja i reagiranja– npr. povlačenja ili stereotipna, impulzivna reagiranja…. Učestali, dugotrajni negativni afekti mogu iscrpiti naše unutarnje resurse ne dajući priliku da se oni obnove. Istraživanja pokazuju da oni koji bujaju i napreduju doživljavaju i pozitivne i negativne emocije, no u odreñenom optimalnom omjeru - 3:1. Dakle, na 1 negativan dogañaj (neuspjeh, teškoću, problem) doživimo 3 pozitivna (uspjeh, postignuće, ostvaren cilj, nagrada…). Taj omjer 2,9 kao indikator složene dinamike cvjetanja nazivaju Losadina linija. Iako je šifra za razvoj u samom stablu – ipak za proljetno 308

razlistavanje je trebala podrška i okolnih uvjeta, toplina i svjetlost, ali i kiše. Tako i za suočavanje s bolima i otkrivanje radosti razvijanja ponekad trebamo podršku izvana. Psihološko savjetovanje može značajno pomoći u povećanju svjesnosti i jačanju snaga te uklanjanju prepreka razvoju, otkriti što još drži naše gole, suhe grane -nekonstruktivne navike, stavove, irealna očekivanja, kruta ponašanja, nekontrolirane impulse, idealizirane slike…Jačanjem snaga osobe za bolje podnošenje teških perioda, ublažavanjem i korigiranjem slabosti i nekonstruktivnih osobnih obrazaca koje koče i blokiraju te postizanjem uvida i reorganiziranjem svojih želja i uvjerenja osoba može postati protočnija, fleksibilnija i procvjetati iznutra. [email protected] http://www.tesa.hr/cms_view.asp?articleID=49

STANJE ZALJUBLJENOSTI "Najlepši je užitak i najveća radost života osećati da si ljudima potreban i drag." Maksim Gorki

Pre venčanja maštamo o bračnoj sreći: "Biti će nam prelepo. Drugi parovi se svañaju, ali mi nećemo. Mi se volimo." Naravno, nismo skroz naskroz naivni. Razum nam govori da će iskrsnuti različitosti, ali smo uvjereni da ćemo o tim razlikama raspravljati otvoreno. Jedno od nas će uvijek biti spremno na ustupke te ćemo postići sporazum. Kad je čovjek zaljubljen, teško je povjerovati u bilo što drugo. Na svom vrhuncu stanje "zaljubljenosti" je euforično. Jedno s drugim smo emocionalno opsjednuti. Idemo na spavanje razmi-šljajući jedno o drugome. Kad se budimo ta osoba nam je prva u mislima. Žudimo da budemo zajedno. Kad smo zajedno, kao da smo u raju. Kad se držimo za ruke, osjećamo da nam se krv stapa u jednoj žili. Mogli bismo se ljubiti bez kraja kad se ne bi moralo ići u školu ili posao. Grljenje potiče snove o braku i oduševljenje. Navedeni smo na vjerovanje da će prava ljubav potrajati vječno. Uvijek će nas opajati prekrasni osjećaji koje imamo u ovom trenutku. Ništa se ne može ispriječiti izmeñu nas. Ništa ne može nadjačati našu uzajamnu ljubav. Zaljubljeni smo i uhvaćeni u mrežu ljepote i šarma druge osobnosti. Naša ljubav je najljepša stvar koju smo ikada iskusili. Primjećujemo da su neki bračni parovi izgubili taj osjećaj, ali nama se to nikada neće dogoditi. "Možda njihova ljubav nije bila prava", zaključujemo. Nažalost, večnost stanja zaljubljenosti je izmišljotina, a ne činjenica. Po nekim istraživanjima zaključeno je da prosječno stanje zaljubljenosti traje dvije godine, a ako je po srijedi tajna ljubav može potrajati i nešto dulje. Naposlijetku se svi spustimo iz oblaka i ponovno stanemo na zemlju. Oči su nam otvorene pa vidimo nedostatke u drugoj osobi. Otkrivamo da neke od njegovih/njezinih karakternih crta ustvari idu na živce. Njezino ponašanje nas smeta. On je u stanju povrijediti i razbjesniti se, čak možda govoriti grube riječi i kritičke prosudbe. Te sitne karakterne crte, koje smo previdjeli u fazi zaljubljenosti postaju sada velika brda. Prisjećamo se majčinih upozorenja i pitamo se: "Kako sam mogao biti toliko blesav?" Dobro došli u bračnu stvarnost gdje u slivniku uvijek ima dlaka, a zrcalo je umrljano malim bijelim točkama, gdje se svañe vrte oko toga na koju stranu treba staviti rolu WC papira i treba li poklopac školjke biti spušten ili podignut. To je svijet u kojem cipele ne šeću do ormarića, a ladice se na zatvaraju same, gdje kaputi ne vole vješalice, a sokne se u pranju rastežu. U tom svijetu pogled može povrijediti, a riječ satrti. Intimni ljubavnici mogu postati smrtni neprijatelji, a brak bojno polje. Što se dogodilo? jesmo li uistinu imali pravu stvar? Mislim da jesmo. Problem je loša informacija. Loša informacija bila je pomisao da će zaljubljenost potrajati vječno. Kad stanje zaljubljenosti poprimi svoj prirodan tok (setite se da prosečna faza zaljubljenosti traje dve godine), vraćamo se u svet stvarnosti i počinjemo tražiti svoje. On će izražavati svoje želje, ali njegove želje su drukčije od njezinih. On želi seks, a ona je previše umorna. Ona želi posjetiti roditelje, ali on veli: "Ne želim provoditi toliko vremena s tvojom obitelji." On želi 309

sudjelovati u nogometnom turniru, a ona kaže: "Ti više voliš nogomet nego mene." Malo po malo, privid bliskosti se rasplinjuje, a na površ inu izbijaju osebujne želje, osjećaji, razmišljanja i način ponašanja. Dvije su osobe. Njihove misli se nisu stopile, a njihovi osjećaji su se pomiješali samo nakratko u oceanu ljubavi. Sada ih valovi stvarnosti počinju razdvajati. Nisu više zaljubljeni pa se u toj fazi povlače, odvajaju, razvode, te kreću u potragu za novim doživljajem zaljubljenosti, ili pak počinju ozbiljno raditi na tome da nauče voljeti jedno drugo bez euforije opsjednutosti ljubavlju. Dr. Peck zaključuje da stanje zaljubljenosti nije prava ljubav iz tri razloga: 1 .Zaljubljivanje nije čin volje ili svjesnog odabira. Bez obzira koliko se željeli zaljubiti, ne možemo to postići na silu. S druge strane, možda ne tražimo to stanje, a preuzme nas iznenada. Često se zaljubljujemo u neprikladno vrijeme i u nepodobne ljude; Zaljubljivanje nije prava ljubav stoga što je nenaporno. Ma što činili u stanju zaljubljenosti, to zahtijeva vrlo malo discipline ili svjesna napora s naše strane. Dugi, skupi telefonski razgovori koje obavljamo, pokloni koje izmjenjujemo, stvari koje obavljamo nisu vrijedne spomena. Kao što nagonska priroda ptice nalaže izgradnju gnijezda, tako i nas nagonska priroda stanja zljubljenosti tjera da jedno drugome činimo neobične i neprirodne stvari. i Zaljubljena osoba nije istinski zainteresirana za poticanje osobnog razvoja drugog bića. Ako na pameti imamo ikakav cilj, onda je to da skončamo usamljenost i možda uspjeh ovjekovječimo brakom. Stanje zaljubljenosti ne usredotočuje se na naš osobni razvoj niti na razvoj i napredovanje drugog bića. Umjesto toga daje nam osjećaj da smo stigli do cilja i da nam ne treba daljnje napredovanje. Na vrhuncu smo životne sreće i jedina nam je želja da tu i ostanemo. Naša ljubljena se zasigurno ne treba dalje razvijati jer je savršena. Jednostavno se nadamo da će ostati savršena. Stanje zaljubljenosti možemo prepoznati i odrediti kao privremeni emocionalni uzlet, a potom nastavljamo pravu ljubav sa svojim bračnim drugom. Ta vrsta ljubavi jest u suštini emocionalna, ali nije opsjednutost, To je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona uključuje čin volje i zahtijeva disciplinu, ali prepoznaje potrebu za osobnim razvojem. Naša najosnovnija emocionalna potreba nije zaljubljivanje, nego potreba da nas netko voli, da spoznamo ljubav koja proizlazi iz razuma i odabira, a ne nagona. Potrebno mi je da me voli netko tko je odabrao da me voli, koji u meni vidi nešto vrijedno življenja. Takva vrsta ljubavi zahtijeva napor i disciplinu i prepoznaje potrebu za osobnim razvojem. To je odabir da se utroši energija u nastojanju da se pripomogne drugoj osobi znajući da, ako je njegov ili njezin život obogaćen vašim nastojanjem, i vi ćete pronaći osjećaj zadovoljstva - zadovoljstva iskrene ljubavi prema drugome. Tu nije potrebna euforija stanja zaljubljenosti. Ustvari, prava ljubav ne može ni početi dok ne proñe stanje zaljubljenosti. Ovo je dobra vest za bračne parove koji su izgubili svoje zaljubljene osjećaje. Ako je ljubav odabir, onda oni imaju mogućnost voleti i kad se jednom ugasi opsednutost zaljubljenosti, a oni se vrate u svijet stvarnosti. Ta vrsta ljubavi započinje s odreñenim stajalištem - načinom razmišljanja. Ljubav je stajalište koje govori: "Oženjen sam s tobom i odabirem da brinem za tvoju dobrobit." U tom slučaju onaj koji bira da voli, naći će odgovarajuće načine da izrazi svoju odluku. Ako to uspijemo naučiti i odaberemo da to provedemu u djelo, onda će ljubav koju dijelimo biti uzbudljivija negoli bilo što što smo ikada osjetili dok smo bili slijepo zaljubljeni. Gary Chapman 14. rujan 2005 15:01:00 | , http://psihoblog.mojblog.hr/arhiva-9-2005.html

Partnerski odnosi "Oprezno biraj drugove zato što ima ljudi koji su zarazni kao bolest." "Ako sekira ne seče - moše se naoštriti, ali ako te žena neće - ništa ti ne pomaže." Maksim Gorki

310

Partnerski su odnosi za mnoge ljude visoko na ljestvici prioriteta, u žarištu su njihove pozornosti, a ipak ostaju nejasni i nespoznati. Ljudi su rijetko zadovoljni svojim partnerskim odnosima. Očekivanja su obično velika, a kako su ti odnosi složeni, traže mnogo razumijevanja i učenja. Spontanost, koja je svjetlo i vodilja mnogima, pokazuje se nedovoljnom. Iz vlastitog smo iskustva zapazili neke karakteristične faze u mnogim partnerskim odnosima. Te se faze izmjenjuju gotovo pravilno. Njihovo se trajanje može razlikovati, ali su neka osnovna obilježja pojedinih faza stalna. Faza zaljubljenosti - Najkraća i najljepša faza. Ali možda i najnapornija. To je stanje visokoga emocionalnog uzbuñenja i vrlo slabog uvida u stvarne partnerove osobine. Osobu u koju smo zaljubljeni doživljavamo kao posebnu, prekrasnu i često nam je dovoljno da smo samo blizu nje/njega. Emocionalno investiramo mnogo i ništa nam nije teško. Svaki pogled na tu osobu svojevrsna je nagrada. Ako je odnos obostran i konzumiran, napetost polako popušta. Uzbuñenje se smanjuje. Odnos se pomiče iz žarišta, pojavljuju se druge želje i potrebe, u središte dolaze posao, djeca, hobiji. Prva osoba koja u sretnom zaljubljenom paru počinje pokazivati samostalne potrebe prelazi u drugu fazu. Faza "A gdje si TI?" - Za ovu je fazu važno da ljubav ima veliki intenzitet. Samo se, jedna strana para već pomalo zadovoljila, pa bi dio svoga slobodnog vremena, za razliku od partnera, iskoristila za rodbinske, prijateljske, poslovne, pa i neke druge odnose. Naprimjer, nakon faze zaljubljenosti kći se sve više vraća svojoj majci. Strastveni nogometni navijač sve se više vraća svom klubu i tako dalje...To je dramatično razdoblje. Puno je optužaba poput: Ti me više ne voliš. Tebe nikad nema. Želim da Novu godinu proslavimo sami. U toj su fazi optužbe da nema ljubavi obično neopravdane. Riječ je samo o tome da se iz zaljubljenosti, obično jedno prije, a drugo poslije, prelazi u fazu (zrele) ljubavi u kojoj se ne želi provoditi sve vrijeme s voljenom osobom. U toj je fazi bolje izlaziti u društvo i provoditi dio vremena i s prijateljima. Treba, naime, organizirati svoje vrijeme tako da u njemu bude prostora za sve aktivnosti, a ne samo za jednu, kako je to bilo u fazi intenzivne zaljubljenosti. Pritisak koji jedna strana čini ne mireći se s prelaskom u novu fazu i ne prepoznajući taj prijelaz, šteti vezi i ponekad može dovesti do prekida. Strah da će sada sve propasti, nerazuman je. Partnerski odnos može se održati samo tako da se mijenjaju pravila. Ono što je bilo u fazi zaljubljenosti, mijenja se i postaje manje intenzivno. Novi odnos omogućuje partnerima da obavljaju i druge poslove i da njeguju i druge odnose: prijateljske, rodbinske i poslovne. Ako to par shvati i prihvati, ima veću šansu da ostane u odnosu i da ga njeguje. Faza malih svaña - Treća faza znači otrežnjenje za oba člana para. Obično to za oboje nastupa u istom trenutku. U toj se fazi uočavaju mane i nedostaci. Mane se obično uočavaju kod partnera, ali i kod

njegovih prijatelja, rodbine, vide se problemi s njegovim poslom. Te se mane pokušavaju ispraviti. One su povod i uzrok svañama. Zreli ljudi čine meñusobne ustupke kako bi smanjili percepciju mana, kako bi se lakše tolerirali. Neki promijene svoje ponašanje da bi se bolje prilagodili. U slučaju da druga strana primijeti dobru volju za korekcijom i kompenzacijom, može se prijeći u fazu prilagodbe. Ako partneri nisu spremni na ustupke i promjene, prelaze u fazu velikih svaña u kojoj se par muči i pomišlja na potpuni razlaz ili na savjetovalište za partnerske odnose. Faza prilagoñavanja - U ovoj fazi članovi para prihvaćaju onoga drugog "takvim kakav jest", tj. ostvaruju zreo odnos u kojemu se ne pokušava optuživati niti mijenjati drugoga. Mijenja se sebe, a drugoga se tolerira. Potrebe se zadovoljavaju u širem spektru odnosa. Par rado provodi vrijeme s prijateljima, žene se druže sa ženama, a muškarci s muškarcima. Rodbinski se odnosi njeguju i nisu predmet svaña. U ovu fazu netko ulazi izravno iz druge, treće ili četvrte faze, a mnogi iz pete - nakon dobro obavljenog savjetovanja. Faza krize - Mnogi parovi ulaze u krizu. U krizi odnos kao da ne postoji. Par se tjelesno udaljuje. Neki se čak privremeno i sele, a neki se "presele" na posao. Neki se posvete djeci, drugi nañu neki odnos izvan braka da bi ponovno osjetili onu zaljubljenost i ono poštovanje koje su imali u prvoj fazi. Faza krize za mnoge završava rastavom, koja može biti provedena pravno, ili se ostaje u formalnom braku zbog ekonomskih ili religioznih razloga. Ili se misli da se u braku ostaje zbog djece. Poboljšanje nakon krize - Nakon krize neki parovi uspijevaju ući u fazu intenzivnog popravljanja svojih odnosa. Tolerancija se obično povećava. Strah od osamljenosti, sjećanje na devastirajuću krizu, (loša) iskustva s drugima, sve to motivira par da pokuša sačuvati odnos. U toj se fazi par više ne pouzdaje toliko u spontanost, nego pronalazi savjetnike u prijateljskom i rodbinskom krugu. Neki pokušavaju spasiti svoj brak uz pomoć djece, neki uz pomoć grupe ili stručnjaka. Neki počnu učiti o partnerskim odnosima. Nakon krize dogodi se poboljšanje koje nalikuje prvoj fazi pa se nekim parovima nakon ponovljene prve faze ponavljaju i sve ostale, doduše s kraćim trajanjem i s manje intenziteta.

311

Što još djeluje na partnerske odnose a povezano je s fazama:Partnerova dob - Na partnerske odnose djeluje i dob partnera, pa u mlañih partnera faza zaljubljivanja uglavnom traje dulje. Često su i druge faze dulje. Može se dogoditi da mladost partnera poveća intenzitet odnosa. Ovdje, naravno ne mislimo samo na kronološku dob partnera, nego na stvarnu dob, na to kako se osjećaju. Mlañima smatramo ljude koji još nemaju dokraja izgrañene stavove i navike, pa su zbog toga fleksibilniji. Želje i ambicije su im veće, a upućenost na partnera intenzivnija. Stavovi i uvjerenja - Na partnerske odnose bitno utječu stavovi partnera. Ako su partneri uvjereni u trajnost meñusobne veze, pa se tako i ponašaju, skloniji su prihvatiti fazu prilagoñivanja. Često se dogaña da se partnerski odnos prekida, iako su problemi mali i rješivi. Partneri prekidaju odnos u skladu sa svojim stavovima o prekidanju, a ne toliko pod utjecajem težine problema. Ima lošijih partnerskih odnosa koji traju i boljih partnerskih odnosa koji se prekidaju. Prekid ovisi više o stavu nego o kvaliteti. Neki partneri vjeruju da su svañe nepremostive i neoprostive, dok drugi podnose mnogo više i smatraju da su njihove svañe sitnice koje ne ugrožavaju odnos. Ponekad vrlo poremećeni partnerski odnosi traju jer su stavovi i uvjerenja takvi da smatraju važnijim trajnost nego kvalitetu odnosa. Ti partneri ostaju u lošem odnosu, puštaju da taj odnos traje, a nemaju dovoljno znanja, snage pa ni motiva da ga popravljaju. Kao da se energija troši u toleriranju onoga lošeg, a ne u njegovu popravljanju. Pritisak okoline - Na partnerske odnose u svim njihovima fazama djeluje pritisak okoline. Taj pritisak djeluje ponekad u željenom smjeru, a vrlo je često njegov učinak suprotan od onoga koji želi proizvesti netko izvan odnosa svojim pritiskom. Pritisak čine roditelji, prijatelji, djeca. Roditeljima mladih osoba ponekad nije drago što se njihova djeca udaljuju od njih i počinju vlastiti život u novoj obitelji. Roditelji svoj strah od samoće i separacije maskiraju svojim tobožnjim iskustvom koje im omogućuje da vide ono što njihova djeca nisu u stanju shvatiti - partneri njihove djece imaju krupne mane ili čak oni vide da nisu za njih. Prijatelji takoñer često bolje "vide" da partner nije onaj pravi. Ti uvidi, bilo da dolaze zbog trijeznoga

razmišljanja ili zbog posesivnosti, imaju dvojak učinak. Rijetko uvjere, a češće postižu suprotan učinak, zapravo, učvrste ono što su htjeli razoriti. Odrasla se djeca ponekad protive ženidbi svoga obudovjelog oca. Njihova pokojna majka je, tvrde oni, bila krasna žena. Ova druga žena (kojom se njihov otac želi oženiti jer je "pod stare dane poludio"), nije ni sjena njihove majke. Često se dogaña da njihov otac toj drugoj ženi, jer je s njom u prvoj partnerskoj fazi, ili zbog toga što se plaši da, s obzirom na svoje godine, neće uspjeti, posvećuje mnogo više pažnje nego što ju je posvećivao njihovoj majci. Ta dodatna pažnja posebno vrijeña djecu. Iza takvoga dječjeg pritiska krije se često djetinjasta želja da roditelji ostanu i nakon smrti jednog od njih - zajedno. To bi zajedništvo u simboličnom smislu, vjeruju oni, bilo lakše izvedivo kad se otac ne bi ponovno ženio. No pritisak je čest zbog vrlo prozaičnih razloga (odrasla djeca žele sami naslijediti svoga oca).Partnersko iskustvo Na trajanje pojedinih faza u partnerskim odnosima često djeluje i prethodno iskustvo partnera. Prvo partnersko iskustvo obično ima dulje faze. Dvoje se ljudi u sporom druženju postupno usklañuje i njihov se odnos često kvalitetnije razvija. Oni imaju vremena za postupno prilagoñivanje i za naviku na novo prilagoñeno ponašanje.U drugom, a pogotovo u trećem, petom ili desetom odnosu, partneri idu brže iz faze u fazu. Često imaju manje vremena za navikavanje. Ponekad investiraju više, zbog straha od samoće, a ponekad zbog lošega iskustva iz prethodnog odnosa investiraju manje. Mislimo, naravno, na emocionalno investiranje. Partnerski su odnosi opterećeni strahovima da će novi odnos ponoviti stare traume. Ili su partnerski odnosi ohrabreni iluzijom da će i novi odnos biti isto tako vrijedan i uzbudljiv kao i prethodni. Platonska ljubav - Mnogima je prvi partnerski odnos nekonzumirana platonska ljubav. Takav je odnos često trajan jer se partneri nikada ne približe i ne upoznaju. U kasnijim godinama partneri ponekad ponovno ostvaruju neku vrstu platonske veze. Intimni su odnosi u tehničkom smislu gotovo nemogući, pa partneri energiju ulažu u platonsku, netjelesnu vezu. Takvi odnosi znaju biti vrlo nježni i mogu uljepšati treću dob. Mnogi ljudi imaju na početku svoga partnerskog iskustva platonski odnos, ljubav na daljinu, i na kraju svog života ponovno neku vrstu platonskog odnosa koji ne uključuje seksualnost u uobičajenom obliku.

Kao mogući zaključak možemo naglasti da na partnerske odnose djeluje mnogo različitih čimbenika. Sugestibilnije osobe dopuste drugima da im pokvare njihove partnerske odnose, dok tvrdoglavije osobe spriječe druge da im razbiju njihove iluzije. Dubina emocija sakrije, barem neko vrijeme, grubu stvarnost. Svatko ima pravo na svoj partnerski odnos u skladu sa svojim stavovima i uvjerenjima. Svatko ima pravo da bude ludo zaljubljen i da griješi. Svatko ima obvezu da, nakon otrežnjenja, uredi svoj partnerski odnos u skladu sa svojim željama, ali ne i nauštrb želja i stavova onoga drugoga. Kako je takav zahtjev nemoguće dosljedno provesti, ljudi ureñuju svoje 312

odnose odričući se nekih svojih želja. Ako se i jedan i drugi stalno pomalo odriču, radi prilagoñivanja, takav partnerski odnos smatramo zrelim i kvalitetnim. Ako se, meñutim, jedan stalno odriče, a drugi povećava svoje zahtjeve, takav odnos smatramo patologiziranim. U zdravom odnosu obje se strane mijenjaju s obzirom na zahtjeve koji proizlaze iz tog odnosa. U zdravom odnosu i jedna i druga strana i dobiva i gubi. U razumijevanju partnerskih odnosa važno je znati u kojoj je fazi par. Važno je znati jesu li oboje u istoj fazi. Važno je prepoznati fazu, i to znanje već samo po sebi omogućuje da poboljšamo odnose i da se ne plašimo kraja. Neke faze su teške, neke nalikuju na kraj, ali ako postoji razumijevanje i strpljivost, mnogi se odnosi mogu popraviti. Ljudi koji prekidaju odnos u jednoj od njegovih faza i ulaze u drugi odnos, često prolaze u tom drugom odnosu mukotrpno kroz sve one faze kroz koje su prošli i u prvom odnosu. Ljudi koji mijenjaju partnere ponavljaju iste faze s drugim partnerima i zapinju na istim pogreškama.Važno je uskladiti faze u partnerskim odnosima. Nerazumnim zahtjevima često kvarimo odnose i onda kad bismo ih htjeli popraviti. Naravno da osim faza na odnose djeluje i niz drugih stvari. U ovom smo dijelu htjeli samo prikazati jedan od aspekata partnerskih odnosa.Ljubica Uvodić – Vranić http://www.zdravzivot.com.hr/index.php?cat=partnerski_odnosihttp://www.sarajevo-x.com/clanak/080103034

LEKOVITA MOĆ HUMORA 1. Nema humora na silu; 2. Smeh, ali ne i podsmeh; 3. Udelite smešak namrštenom I 4. Klubovi ljubitelja smeha Od svih darova koje je priroda dala ljudima, iskren smijeh zacijelo je pri vrhu. Norman Cousins

Humor je važan činilac u životu svakog pojedinca. Zbog njegovog znčaja i za duševno zdravlje, ovde se još jedamput osvrćemo na humor. "Dan bez smeha izgubljen je dan" - kaže kineska mudrost. Smeh je zarazan, a otkriven je i način na koji se mozak može zaraziti očaravajućim i fascinantnim potsticajima na smeh. Tako je reakcija mozga jača na zvukove smeha, a slabija na zvukove poput povraćanja i vriske. Novija fiziološka istraživanja pokazuju da smeh povoljno deluje na ljudsko zdravlje. Humor, šala, dosetka i vic zaslužuju visoko mesto u terapijskim sredstvima, smatraju lekari. "Dugo živi onaj ko se često smeje!", tvrdi narodna mudrost. Zato negujte dobro raspoloženje, šalu i humor. Izbegavajte nepotrebno nerviranje i ljutnju. Čim osetite krizu ili neraspoloženje koje vedrinu može pretvoriti u ljutnju, iznañite veselu, komičnu i smešnu stranu pojave ili dogañaja. Smeh, dosetka i humor prava su protiteža i najefikasnija preventiva patnji i bolu. Istraživači s Harvard Medical School koji su proučavali vitalnost osoba u zrelim godinama i izglede za dugotrajan život, otkrili su da ljudi s pravim osećajem za humor imaju veliku priliku doživeti duboku starost. Utvrdili su da posedovanje smisla za humor i šalu znatno produžava život, potstiče ljudsku sreću, donosi jače obrambene sposobnosti, oplemenjuje dušu i telo. Prema izveštaju dr. Margery Hutter Silver, naučnica koja je vodila ovaj istraživački projekt, smeh donosi iste rezultate kao i svakodnevna telesna vežba, trčanje ili neke druge fizičke aktivnosti. Dovodi do mentalnog smirenja, opuštanja mišića, dubljeg disanja, poboljšana cirkulacije i aktivnijeg metabolizma. Ipak, najvažniji je psihološki efekat smeha i vedrog raspoloženja na stvaranje tople, prijatne i potsticajne atmosfere u porodici, na radnome mestu i u životnom okružju. U tako opuštenoj, vedroj, prijatnoj atmosferi, produktivnost, radni elan, efekat i kvaliteta rada umnogo su bolji, a meñuljudski odnosi na visokom nivou . Sukobi, krize, nerviranje i loši odnosu u zajednici narušavaju radnu disciplinu, poduzetništvo, stvaralački polet i zanos, a humor, vic i šala podižu ih na viši nivo.

313

http://www.urbanbug.net/magazin/61/smeh-i-humor.html/

Nema humora na silu Pogrešno bi bilo sve zasluge za dobre meñuljudske odnose i visoke radne efekte pripisati samo humoru i vedrom duhu. Oni su značajan, ali ne i najvažniji deo pokretačke snage koja deluje u zajedništvu i interakciji s drugim pozitivnim posticajima i motivacionim faktorima. Anton Semjonović Makarenko govorio je da čoveku nije moguće naučiti kako da postane srećant, ali ga se može vaspitati da se oseća srećnim I zadovoljnim. Sreća, vedro raspoloženje, smisao za humor i dosetku usañuju se ljubavlju, dobrotom, razumevanjem, ličnim uzorom, nikako silom i represijom. Možemo nekoga primorati da radi, ali ne i da uživa u radu, bude radostan, vedar i zadovoljno se smeška. Ilustrovat ćemo to berlinskom šalom: "Izmlatio sam ga kao vola u kupusu, a on sveedno neće da se sme, pa neće!". Mnogo je poslova koji se ne mogu potsticati ni pokretati humorom i šalom. Još više je problema, tegoba, sukoba i kriza koji se ne daju izbeći, pa ni ublažiti vedrinom duha i izvinjenjem. Smeh, vedrina i humor unutrašnje su vrednosti i duboko ukorenjen pogled na svet i život. Oni su dar srca i izviru iz dubine ljudske duše. Duša koja pati ispunjena je gorčinom, pa nema vedrine i nije joj do smeha. Nemoguće je maskom smeška prikriti boli, brige, patnje i probleme. Duboko povreñen, ponižen, očajan, traumatiziran ili teško bolestan čovek, onaj koji je izgubio voljenu osobu, nije raspoložen za šalu. Tu pomažu topla ljudska reč, saosećanje, vedrina duha, staloženost, smirenost i podrška. Veselo raspoloženje i prijatan smešak jačaju veru i želju za ozdravljenje. Smeh, humor, šala i vedrina lekovi su samo za obične svakodnevne brige i probleme koje smo previše uzeli k srcu.

http://www.astrozmaj.com/system/izborposla/zabava/smeh/crtanihumor/crtanihumor.html

Smeh, ali ne i podsmeh Valja razlikovati prirodan i iskren smeh od ironičnog podsmeha i ciničkog ismevanja, koji truju meñuljudske odnose i prijateljske veze te izazivaju raskol u zajednici. Dr. Herbert Lefcourt sa Univerziteta Waterloo iz Ontarija u Kanadi, izveo je eksperiment na grupi pacijenata u različitim stadijumima obolenja. Usporeñivanje ispitanika, zaključeno je da su oni koji su se tokom eksperimenta najviše smejali, zbijali šale, iskazivali vedrinu i radost, imali najveć nivo rasta novonastalih antitela u organizmu. Ta studija dokazuje da smeh i vedrina 314

poboljšavaju imunitet jer postiču telo na povećano stvaranje prirodnih antitela protiv raznih bolesti. Dr. Peter Derks (The College of William and Mary, Virginia) tvrdi da je smejanje vrlo složen proces, a da je smeh naučena reakcija na emocionalne posticaje. Uključen je u mnoge veštine, poput sposobnosti brzog rešavanja problema. Pomaže pri ublažavanju i uklanjanju životnih, socijalnih i meñuljudskih nesporazuma, kriza i sukoba. Ne kaže se bez razloga da su osobe koje poseduju vedrinu, smisao za šalu i humor obično tople i prihvaćene u društvu. Analizirajući uzorke moždanih talasa, naučnik Derks otkrio je da su leva i desna strana mozga mnogo bolje koordinirane kod osoba koje imaju razvijen smisao za humor, šalu i koje se često smeju. Utvrdio je da leva strana beleži ono što je rečeno, a desna prepoznaje ono što je smešno u tom sadržaju. Onaj ko puno ne gleda na crnu stranu života, nego u svemu traži ono što će ga nasmejati, razveseliti, pomoći mu da zaboravi probleme, teškoće, krize i neprijatnosti, a život učini lepšim, veselijim i boljim – srećan je i mentalno zdrav čovek. I u najdelikatnijim situacijama, teškim izazovima i krizi ne pada u depresiju. U stanju je sačuvati spokoj, mir i dostojanstvo, nositi se s problemima, ne reagovati nepromišljeno ni grubo. Kad ga naljute neraspoloženi bračni partner, nestašna deca, agresivni komšija, namrgoñeni kolega, usplahireni šef, obično odgovori nekom šalom, ispriča prikladnu anegdotu, dosetku, vic, nasmeši se pa s vedrim raspoloženjem, radošću i osmehom na licu nastavi posao. Time omekša, razoruža i privoli na popuštanje i najljućeg, goropadnog, uzrujanog i nasilnog muškarca ili ženu. On je uvek razborit, obazriv prema drugima, ima osećaj mere, dobar smisao za ponašanje u društvu, veštinu u socijalnom ophoñenju. Nije ga lako izbaciti iz takta, uvući u sukob. Toj osobi i u vreme oluje svet izgleda vedro. Smisao za humor i umeće smeha poseduju tople, uravnotežene, samosvesne i talentirane osobe koje zrače dobrotom, a duhovitim dosetkama i šalom mame osmeh okoline. Udelite smešak namrštenom "Osmeh je besplatan, a pruža tako mnogo", kaže američka poslovica. Pa ipak, kako kaže Edward W. Reiller: "Neki su ljudi tako umorni da vam ni osmeh ne mogu dati. Dajte im ga zato vi, jer on je najpotrebniji onima koji se više ne znaju ili ne mogu osmehnuti." Uvek čuvajte "punu šaku" smeha u džepu i vidite li nekoga bez osmeha, darujte mu jedan vaš i izmamite mu osmeh na lice! "Da biste nešto učinili, najpre to morate vizualizovati u svome umu", preporučuje Alex Morrison. I ne samo vizualizovati, nego dobro osmisliti i procenti jesu li ti planovi zbir pustih želja ili su ostvarivi. Kad je reć o smehu, valja znati da on sam ne može izlečiti teške bolesti poput raka, ali može pomoći u lečenju, olakšati pacijentu tegobe, vratiti mu optimizam. I to valja ceniti. Lekari koji koriste terapiju smehom za bolesnike u završnoj fazi bolesti otkrili su da oni mnogo bolje podnose bol, verojatno zbog svih navedenih razloga. Osnivać psihoanalize Sigmund Freud takoñer je prepoznao oslobañajući efekat koji ima humor. Na humor je gledao kao na jednu od dobrih odbrana ljudi od patnji. Mnoge klinike prepoznaju pozitivan efekat koji terapija smehom ima na bolesnike te je stvarno primenjuju. Na Primjer, The Big Apple cirkus iz New Yorka šalje klovnove u bolnice od 1986., većinom na dečja odeljenja. U SAD-u postoji Udruženje za terapiju humorom (American Association for Therapeutic Humour), koga čine lekari, medicinske sestre, psihijatri i ostali stručnjaci, a bavi se promocijom lečenja humorom. Klovnovi pozitivno deluju na psihu bolesnika i pomažu im da se lakše suoče i nose sa svojom bolešću i olakšavaju im boravak u bolnici. Korisno napomenuti kako dugotrajni efekti lečenja smehom nisu dovoljno dokumentovani. Ne postoji dugoročna naučna statistika o ovoj temi. Ali, izgleda da dobar smisao za humor može biti koristan u lečenju i olakšanju bolova. Klubovi ljubitelja smeha Dr. Katali u Indiji svako jutro okupi ljude te se 15 - 20 minuta svi zajedno glasno smeju. To ih dobro opusti, napuni emocionalne baterije i pripremi za naporan rad koji ih očekuje tokom dana. "Osmeh se ne može kupiti, isprositi, pozajmiti ili ukrasti, jer mu vrednost daje jedino spontanost i dobrovoljnost ", tvrdi Edward W. Reiller. Pravi osmeh izlazi iz duše, srca i celog ljudskog bića. Ako ti se ne smeje, u početku glumi smeh, pa će ti se povećati želja za smejanjem, savjetuje dr. 315

Katali. U Indiji deluje oko 400 klubova za smeh. Još ih je dvesto u drugim zemljama širom sveta. Smeh je kljuć tolerancije. Analizirajmo priču jednog inžinjera koji je godinu dana proveo na stručnom usavršavanju u Indiji. "Dok sam igrao šah s prijateljem, koji je u vreme boravka u Indiji bio član kluba za smejanje, kroz prozor je uletela lopta, pala na šahovsku tablu i razbacala sve figure po stolu i tepihu. Partija je bila pri kraju, a ishod vrlo neizvestan. Skočio sam kao oparen i počeo vikati na mališane, grditi ih i pretiti im. Prijatelj je uzeo loptu i vratio im je uz grohotan smeh. Mislio sam da je poldeo. "Baš dobar štos", rekao je kroz smeh. Dok sam se nervirao od besa i gnjeva, on je, ne prestajući se smejati, poreñao figure i mrtav-ladan mirno rekao: "Zašto se ljutiš? Dete je u žaru igre ispucalo loptu, pa šta? Igrat ćemo novu partiju". Odgovorio sam mu: "Nisi čovek, nego ledenjak, kad te taj dečji bezobrazluk ne uzbuñuje i još kažeš...u žaru igre!?" Izjurio sam iz kuće da obračunam s malim bezobraznicima. Na sreću, razbežali su se. Tek sam na dvorištu uvideo svoju glupost. Posramio sam se sam pred sobom, vratio se u sobu, ispričao prijatelju, ali sam bio toliko uzbuñen da partiju šaha nisam mogao nastaviti. Od tada svako jutro provodim seansu smeha. Činim to i tokom dana. Danas bez napora kontrolišem svoje ponašanje i reagovanje te se prilično efikasno svladavam u situacijama u kojima sam nekad besnio, urlao, vikao, derao se...". Predlažem čitaocima da koriste smeh kao terapiju. Uveren smo da će se tako osloboditi napetosti, stresa, neprijatnosti i problema s kojima se svakodnevno sureću u životu. Uz to, naučit će kontrolisati svoje ponašanje i reagovanje u napetim i kriznim situacijama. Izbeći će sukobe sa saradnicima, pa ih neće povrediti niti sebi stvarati neprijatnosti Zaključimo mišljenjem Edwarda W. Reillera: "Osmeh traje možda samo jedan trenutak, ali u sećanju može ostati celi život". Zato ga darujmo drugim ljudima i sa zahvalnošću ga prihvatimo.

SMEH – kao efikasan lek Kako sačuvati zdravlje, produljiti ljudski život ili dosegnuti duboku starost - tajna se nalaze u mudro izabranim pravilima života i zdravlja, a ne u ljekarnama!

Tissot 1. Što je smeh? i 2. Humor i njegovo značenje

Svi se ponekad osećamo tužno, povreñeno, namršteno, nezadovoljno, neshvaćeno i otuñeno od sveta, od drugih ljudi, pa i od samih sebe. Neki tada idu u kafić i u alkoholu potraže utehu, drugi se povuku u samoću, treći uključe u veselo društvo, četvrti lutajući ulicom na fasadama čitaju duhovite grafite nepoznatih autora koji im izmame osmeh na licu. Zastanu, ponovno pročitaju i grohotom se nasmeju. U smehu nestaju crna razmišljanja, a dolaze vesele i razigrane misli. Tužno i namršteno lice postaje vedro. Na njihovu licu ni traga tuge. Smeh je zarazan, brzo s jednih usana prelazi na druge i tako se za trenutak sme cela grupa ljudi. Kad se čovek nañe u vrtlogu života koji mu nije naklonjen, kad ga iznerviraju saradnici, deca i prijatelji, umesto da na drugima prazni svoju gorčinu, razboritije je prisetiti se nekog vica, nasmejati se, zaboraviti ljutnju i ispričati šalu onima koji su ga naljutili. Ne treba zaboraviti da je smeh efikasan lek za sve boljke. Smeh je sigurnosni ventil naše duše. Štiti nas, ispušta nagomilanu unutašnju napetost, ne dopušta gnjevu, besu i gorčini da uñu u našu psihu i da je zatruju. Smeh vraća životni optimizam, radost, veru u ljude i bolje sutra. Tko peva, zlo ne misli - kaže naš narod, a ko se smeje, duže živi tvrde naučnici. Pesma, smeh i šala izraz su zdravlja, vedrine i zadovoljstva. Njima osoba iskazuje radost, raspoloženje, sreću i druge pozitivne emocije. Pokazuje da je spremna za veselo druženje, a ne za svañu i sukobe. Osoba vedra duha uvek je nasmejana, zrači srećom i radošću. Gde god ide, pozitivno deluje na okolinu. Osmehom, optimizmom i vedrinom stvara prijatna atmosfera u kojemu se i oni najtmurniji, koje tište brojne nedaće i pritiskaju teški problemi, osećaju prijatnije, bolje i barem nakratko zaborave brige, oslobañaju se napetosti i preuzmu deo njihove razigranosti. Jer, kako kaže Mark Twain: Nema toga ko može odoleti naletu smeha, a Ted Engstrom tvrdi da osmeh donosi osmeh. Smeh je jedina zaraza koja efikasno uleči dušu i telo, ublažava napetost i oslobaña od nagomilanih agresivnih naboja. 316

http://www.urbanbug.net/magazin/61/smeh-i-humor.html/

Što je smeh? Smeh je instinktivna aktivnost, svojstvena samo ljudskim bićima. Manifestuje se posebnim izrazom usana i lica, a praćen je mimikom i glasnim reakcijama na vedar, radostan ili šaljiv izazov. On je odraz našega raspoloženja, zdravlja i sposobnosti uživanja u životu. Smeh od srca izražava našu sreću i radost, uklanja tugu, ružne emocije, osećaj umora, zabrinutost, naglo skreće pažnju s problema na lepe stvari, sprečava neuroze… Smeh nas može usrećiti više od ponosa; vredniji je od novca; bolje umiruje srce od molitve - tvrdi Harriet Rochlin. On je efikasan lek za sve nedaće, krize, probleme i životne teškoće. Freud smatra da smeh oslobaña od agresije, stvara osećaj prijatnosti, dobre volje, vedrine, optimističnosti, veselosti i zdravog raspoloženja. Kako to postići? Vrlo jednostavno. Smejte se što češće i više. I u najtežoj situaciji pronañite vedre strane koje će vas postaći na smeh, oraspoložiti, razveseliti. Niko nije tako bogat ili slavan, da bi ga se mogao odreći; niti toliko siromašan da ga ne bi mogao dati - kaže Edward W. Reiller Neka se osmeh na vašemu licu javi čim ustanete iz postelje i ne dajte mu da pobegne jer će s njime radni dan proći brže, lakše, radosnije i uspešnije. Svoju optimističnost, vedro raspoloženje i osmehe poklonite saradnicima i prijateljima. Time ćete im ulepšati dan. Osmeh gradi sreću u domu, stvara dobro raspoloženje na poslu, znak je prijateljstva. On donosi odmor slabom, radost obeshrabrenom, sunčeve zrake tužnom i najbolji je lek u tuzi - kaže Edward W. Reiller Ako ste neraspoloženi, zabrinuti i tužni zbog neke nelagodnost, neuspeha ili problema, dopustite kolegama, saradnicima i prijateljima da vas nasmeju i pomognu vam opustiti se. Preuzmite njihov optimizam i radost, velikodušno delite s njima sreću i veselje. Uživajte! U svojoj okolini otkrijte zbivanja koja će vas moći razveseliti, opustiti, relaksirati i nasmejati. Neki su ljudi tako umorni da vam ni osmeh ne mogu dati. Dajte im ga zato vi, jer on je najpotrebniji onima koji se više ne znaju ili ne mogu osmehnuti - kaže Edward W. Reiller. Nema veće sreće nego tužnog razveseliti. Izmamiti osmeh osobi koja je neraspoložena, može vedar, veseo i dobronameran čovek koji zrači srećom i humorom.Humor i njegovo značenjePrema Aniću humor je „oblik šaljive ironije, oblikovanje komičnih doživljaja sveta u dosetke, šale, stalne oznake (nadimke) ili tekstove (humoreske itd.)”. Humor je uvod u veru, a osmeh je početak molitve - tvrdi Reinhold Niebuhr. To je sposobnost ljudi da uoče smešnu stranu dogañaja, situacije, postupka, te njihova prilagoñenost i oblikovanje na duhovit način, kreiranje i prenošenje usmenim ili pisanim putem izazivajući radost, vedrinu i osmeh. Postoji i tzv. crni humor koji na smešan način otkriva ružne, mučne i okrutne postupke, stvari i situacije ili, pak, od zdravih dogañaja pravi crni humor. Stručnjaci tvrde da je humor karakterna slika uravnoteženih, samosvesnih, fleksibilnih i tolerantnih osoba, te da ga nije moguće naučiti. On se posjeduje ili ne. Dar je srca, a ne duha. To je unutarnja vrednost, duboko ukorenjen pogled na svet i dogañanja u njemu. No, i osobe bez smisla za stvaranje i interpretiranje humora mogu imati veselu narav, lepo i emotivno snažno uživati, bilo slušanjem ili čitanjem šala, viceva, humoreski i dosetki. Veseli su, nasmejani, uvek spremni za šalu, njihovo srce ispunjeno je radošću. Osmeh ne košta, a pruža tako 317

mnogo! Obogaćuje onoga ko ga primi, a ne osiromašuje onoga tko ga daje - kaže Edward W. Reiller. Humor je oduvek zaokupljao ljude. Dobra komedija, humoristična predstava i satira uvek su punili pozorišta. Još su stari Grci odlazili u pozorišta i uživali u dobrim komedijama koje su s puno duha i veštine izvodili glumci. Slično su činili i stari Rimljani i drugi narodi.

SMEH – ILI HUMOR SU IZDUVNI VENTILI I EFIKASNI LEKOVI 1. Dobar vic - smeh do suza; 2. Škola smeha; 2. A kako to postići?; 3. Psihološka samopomoć ili umeće obmanjivanja i 4. Placebo učinak neodreñenog trajanja

Izmamiti osmeh neraspoloženoj osobi može vedar, veseo i dobroanmeran čovek koji zrači srećom i ima smisla za humor Postoji nekoliko vrsta humora. U narodu, posebno meñu muškarcima, najpopularniji je humor koji se temelji na seksualnim aluzijama. Profinjene i ironične osobe cene humor bez agresivnosti, nasilja, vulgarnosti i dvosmislenih seksualnih konotacija, koji se zasniva na kontradiktornostima i igri rečima. Osobe koje uživaju u malim stvarima, koje su vedre i dobrog raspoloženja, preferiraju lagan, neusiljen i nenasilan humor. Političko-socijalni humor svojstven je ljudima koje zanima politika i politička zbivanja u njihovu užem i širem socijalnom okružju. Cinične osobe uživaju u satiričnom humoru s odreñenom dozom nasilja i sadizma. Većina ljudi voli dobre šale, viceve i doskočice, rado pogledaju komične predstave, duhovitu satiru, a oduševljeni su izvedbama humoristično-zabavnog showa, što ih nasme i čini radosnima. Humor je perceptivni proces, a smeh oblik ponašanja, odgovor na humor. Ovo ponašanje stvara predvidljive fiziološke promene u telu. Kao i nakon drugih vežbanja, vidimo dva stepena odgovora tela: fazu uzbude kad se fiziološki parametri povećavaju te fazu popuštanja, kad se vraćaju u stanje mirovanja ili još niže. Tokom dužeg smeha poveća se frekvencija srca, nekad i iznad 120 otkucaja u minuti, a povećaju se i frekvencija i dubina disanja. Kašljanje i štucanje često nastaju zbog iritacije freničnog živca, što pomaže čišćenju respiratornog sistema. Protok krvi u perifernim krvnim sudovima povećava se zbog vazodilatacije. Aktivne su brojne mišićne grupe dijafragma, trbušni, meñurebreni, respiratorni i mišići lica, ponekada mišići ruku, nogu, leña... Dobar vic - smeh do suza Nema čoveka koji se u životu barem jednom nije od srca nasmejao dobrom vicu, šaljivoj dosetki ili, pak, uživao u duhovitom i briljantnom humoru. Da bi vic bio smešan, da bi se od srca nasmejali, važne su tri osobe: autor, interpretator i slušalac. Zakaže li bilo koji od ta tri faktora, neće biti smeha. Bavljenje humorom vrlo je ozbiljna stvar. Autor mora imati inspiraciju, pronaći temu, smešno i sažeto je oblikovati. To zahteva mnogo inventivnosti, darovitosti i umeća. Vic mora biti kratak, smešan, da pogaña u samu dušu i izazove buru smeha. Da bi kod slušaoca ili čitaoca izazvao smešak ili grohotan smeh, interpretator mora uložiti maksimum napora i umeća, dobro paziti na svaku reć i interpunkciju koje mu mogu dati drugu konotaciju. Koliko puta nas je loše ispričan vic ostavio ravnodušnima, da bi u drugoj interpretaciji „umirali” od smeha. Onaj ko priča može i najbolji vic upropastiti, ali i loš vic ispričati tako nadahnuto i kreativno da sve slušaoce nasmeje do suza. Dakle, vic treba znalački osmisliti i napisati, treba ga znati ispričati tako da kod svih slušalaca izazove smeh. Treba ga znati i slušati, razumeti poruku i doživeti vedru i smešnu stranu. Vedro srce licu daje vedar izraz - kaže engleska izreka. A što je vic i kakav on mora biti? Prema Aniću, vic je „kratak pripovedni oblik s duhovitim iznenañujućim obratom, šaljiva pričica s naglaskom ili neočekivanim smešnim raspletom”. Vic je kratka, mudra, poučna i vesela izreka koja na duhovit i zanimljiv način iskazuje neku misao. On mora biti sadržajno jezgrovit, vrlo kratak, smešan i znalački ispričan. To je veština koju ne posjeduju svi. Dobar vic je uvek zanimljiv i nikad ne zastareva. Kad neko kaže da je čuo vic s bradom, sigurno je rieć o lošem vicu koji je dosadan i u prvom pričanju. Zato ih ne treba deliti na stare i nove, nego na loše i dobre. 318

Škola smeha U Berlinu je 2005. osnovana prva nemačka škola smeha, verojatno i prva škola te vrste u svetu. Stručnjaci polaznike uče različitim vrstama smeha, načinu smejanja i pozitivnim stranama smeha. Učiteljica Susanne Maler kaže kako je najvažnije da se polaznici na nastavi smeju od srca. Smeh je instinktivna reakcija. On odražava naše raspoloženje, zdravlje i našu sposobnost uživanja u životu. Smeh od srca odražava našu sreću, zdravlje i radost. Otklanja tugu, ružne emocije, osećaj umora, zabrinutosti, skreće pažnju s problema na lepe stvari, sprečava nervoze… Najefikasniji je lek za sve nedaće i životne probleme. Freud je smatrao da smeh oslobaña ljude od agresivnosti, stvara osećaj prijatnosti, dobre volje i raspoloženja. A kako to postići? Smejte se što češće i u najtežoj situaciji nañite vedre strane koje će vas postaći na smeh. Neka se osmeh na vašemu licu javi dok ustanete, jer će s njim radni dan proći brže i uspešnije. Vedro raspoloženje i osmehe poklonite saradnicima, prijateljima i time im ulepšajte dan.

Ako ste neraspoloženi, zabrinuti i tužni zbog neke nelagodnosti, neuspeha ili problema, dopustite kolegama i prijateljima da vas nasmeju. Delite radost, sreću i optimizam. U svojoj okolini otkrijte zbivanja koja će vas razveseliti, opustiti i nasmejati. Poznata američka terapeut Annette Goodheart, koja godinama smehom leči različite smetnje i poremećaje (prema Laniadu, 2006.) tvrdi da „kad bismo se mogli smejati kao deca, imali bismo istu srčanu vitalnost”, a drugi stručnjak naglašava da „smeh ne čini dobro samo srcu nego postiče i rast jer deluje na lučenje hormona rasta”. Smeh je topao i blagotvoran, a upravo zato što je tako topao, osmeh je lepši od bilo kojeg cveta na svetu - tvrdi Henryk Wiegeland. Psihološka samopomoć ili umeće obmanjivanja Zbog predrasuda o psihijatrima i psihofarmacima, oboleli se radije okreće postupcima koji uživaju supkulturnu popularnost i ne obiležavaju ga kao bolesnika. Poremećaji raspoloženja, naročito depresija i anksioznost, haraju svuda u svetu. U Srbiji čak malo više nego drugde, i to zbog ratnog i poratnog stresa, nekažnjenog kriminala, neizvesne egzistencije, nejasna položaja zemlje u pogledu priključenja meñunarodnim asocijacijama i drugih okolnosti. Ali, u našoj sredini nedovoljno je poznato da su poremećaji raspoloženja najbolnije i najmučnije zdravstvene smetnje, na koje se odnosi apsolutna većina izvrešnih i pokušanih samoubistava! Glavni problem poremećaja raspoloženja nije njihova nelečivost, jer postoje prilično delotvorni lekovi i prateće tehnike kojima se mogu ublažiti, a ponekada i potpuno ukloniti. Problem je neobaveštenost javnosti u ozbiljnost poremećaja te nepoznavanje njihovih simptoma, uzroka i posledica. Kako očekivati da će osoba potražiti pomoć za "poremećaj raspoloženja" ili da će se okolina saosećajno i humano odnositi prema osobi kojoj je dijagnostikovan takav poremećaj, kad taj izraz u kod nas označava nešto sasvim banalno, verojatno banalnije i od prehlade? Nerazumievanje poremećaja raspoloženja, od kojih su najzastupljeniji depresivni i anksiozni poremećaj, zadržava ove teške i potencijalno fatalne zdravstvene smetnje u "sivoj zoni", podalje od psihijatrijske ordinacije. Ta siva zona na svojoj mračnijoj strani uključuje "samoliečenje" alkoholom, nikotinom, opijatima, opsesivnim šopingom, a kod muškaraca i kockanjem, klañenjem i nasiljem. S druge (nešto svetlije) strane sive zone nalaze se tehnike koje njihovi zagovornici nazivaju tehnikama duhovnog rasta i tehnikama pozitivnog mišljenja, a sve spadaju u grupu psihološkog self-helpa ili samopomoći. Placebo učinak neodreñenog trajanja U našoj sredini, gde vladaju predrasude o psihijatrima kao "doktorima za luñake" i psihofarm acima kao "liekovima za one koji su skrenuli", oboleli se radije okreće postupcima koji uživaju supkulturnu popularnost i ne obiležavaju ga kao bolesnika. Na nesreću, same po sebi, tehnike duhovne i psihološke samopomoći nemaju lekovitih svojstava, a pogotovo ne mogu lečitii ozbiljnije, kliničke stepene depresije i anksioznosti. Dodatni je problem s praksom raznih 319

meditacija i tehnika "duhovnog rasta" u tome što mnogi učitelji od polaznika kurseva traže poštovanje ekskluzivnosti tehnike koju im prenose, odvračajući ih od iskušavanja drugih tretmana, uključujući i psihijatrijski. Neki koji pate od depresije i anksioznosti ne idu na kurseve, nego samostalno uče jednu ili više tehnika samopomoći, pa kod kuće usvajaju mantre ili autosugestivne formule. Tehnike duhovnog rasta i pozitivnog mišljenja deluju isključivo na osnovu placebo efekta, odnosno zahvaljujući pozitivnom očekivanju osobe da će nakon nekog postupka ili leka postići poboljšanje. S obzirom na to da te tehnike nemaju sopstveni mehanizam delovanja, koji bi bio efikasan bez obzira na verovanje ili životne stavove osobe koja ih praktikuje, vremenom placebo efekat popušta, pa se osoba okreće nekoj drugoj tehnici, koja takoñer deluje na principu placeba. Procenjuje se da je oko 30 posto ljudi podložno placebo efektu u statistički bitnoj meri, to jest da im se zdravstveno stanje mjerljivo popravlja iako uzimaju placebo, dakle prividan lek ili tretman. Dakako, i kod tih 30 posto ljudi poboljšanje postoji samo dok ih se drži u uverenju da im se daje pravi lek ili terapija, koja deluje sama od sebe! Kad ih se uputi u to da im je poboljšanje nastupilo samo zahvaljujući veri, poboljšanje nestaje! Korištenje placebo efekta u medicini nije neetično, pod uslovom da se koristi samo kao dodatak pravoj, naučno utemeljenoj terapiji. Svaka lepa reć ili gest lekara, bolničara i medicinske sestre na neki je način mala i dobrodošla doza placeba. No, tretiranje depresije isključivo tehnikama pozitivnog mišljenja ili duhovnog rasta obolelom pruža lažnu nadu, nakon čijeg kolapsa može doći do još dublje depresije, koju će biti teže lečiti i službenim medicinskim sredstvima. Poremećaji raspoloženja, naročito depresija i anksioznost, haraju posvuda u svetu. U Srbiji čak malo više nego drugde, i to zbog ratnog i posleratnog stresa, nekažnjenog kriminala, neizvesne egzistencije, nejasnog položaja zemlje u pogledu priključenja meñunarodnim asocijacijama i drugih okolnosti. No, u našoj sredini nedovoljno je poznato da su poremećaji raspoloženja najbolnije i najmučnije zdravstvene smetnje, na koje se odnosi apsolutna većina izvrenim i pokušanim samoubistvom! Glavni problem poremećaja raspoloženja nije njihova nelečivost, jer postoje prilično efikasni lekovi i prateće tehnike kojima se mogu ublažiti, a ponekada i potpuno ukloniti. Problem je neupućenost javnosti u ozbiljnost poremećaja te nepoznavanje njihovih simptoma, uzroka i posledica. Kako očekivati da će osoba potražiti pomoć za "poremećaj raspoloženja" ili da će se okolina pomoći i humano odnositi prema osobi kojoj je dijagnostikovan takav poremećaj, kad taj izraz kod nas označava nešto sasvim banalno, verojatno banalnije i od prehlade? 4. Konflikt potreba i motiva Potrebe i motivi su deo psihičkog života koji pristiću prvenstveno iz nagonske dimenzije ličnosti. Sve motive, kao i potrebe iz kojih su izvedeni, možemo podeliti na dve grupe. Prvu čine primarni tj. "samonili iz psihe" i i oni koji su postali primarni posle procesa internalizacije. Sekundarne potrebe i motivi čine drugu grupu koja je nastala procesom učenja. Svaki motivi koji se u medjusobnom sukobu moraju da razreše da bi se pretvorili u prilagodjeno ponašanje čiji je osnovni simsao adptacija. osuješenje zadovoljenja potreba i/ili motiva može dovesti do frustracije ili konflikata. Tako u teoriji motivacije govori se o dva tipa razrešenja konflikata čiji je konačni cilj opstanak u dobrobiti. Jedan predstavlja akomodaciju, th. konformizam što znaći da se realizuje onaj motiv koji društvo očekuje ili zahteva. Drugi je asimilacija- nekonformizam. Ličnost u ovoj situaciji prvenstveno uzima u obzir svoj motiv pre svega sa stanovišta lične koristi, ne uvažavajući i /ili uzimajući previše zahteve društva. U tesnoj vezi sa motivima javljaju se različite potrebe, a njihovo osuječenje dovodi do frustracija i konflikata, odnosno sukoba. Konflikt u svojoj suštini predstavlja sukob potreba i/ili zahteva. Nasuprot tome zahevi se sukobljavaju medjusobno u pojedincu, unutar njegovog psihičkog života ili se "lome" na sopstvenim sposobnostima ili se sukobljavaju sa potrbama drugih (Desimirović V.,1997). U stručnoj literaturi se navodi uglavnom četiri tipa konflikata i to: 1. Pojedinac se sukobljava sa samim sobom. Oni se nazivaju i intrapsihičkim konfliktima; 2. Konflikti kao posledica medjusobnog sukoba dva čoveka; 3. Konflikt kao posledica sukoba pojedinca sa grupom i 4. Konflikti kao posledica sukoba dve ili više grupa.. Kada se konflikti analiziju u konteksu porekla zahteva tada se javljaju tri mogućnosti za pojavu konflikta. To su: a) Unutrašnji konflikti u kojia udeo spoljnje sredine ima malo uticaja, ili u 320

koliko su u pitanju spoljni činioci oni su obićno dvano zaboravlje i najčešće su pretočeni u tzv. svojstva ličnosti; b) Drugu varijantu predstavlja konflikt zahteva koji imaju primarno poreko iz spoljnje sredine. i c) Treća mogućnost je kominacija zahteva iz spoljnje sredine i unutrašnje porekla, tj. iz ličnosti. Isto tako konflikti mogu nastati prema poželjnosti sukobljenih zahteva bilo da je reč o sukobu npr. dve potrebe koje su značajne za ličnost, ili dva zahteva koja su nepoželjna od kojih jedan mora da se izabere i sitacija kada su dbro i zlo spojeni kada se moraju oba prihvatiti ili odbaciti. U ovim sitacijama najlakše je rešiv konflikt kada izmedju dva dobra zahteva ličnost mora prihvatiti jedan koji za ličnost ima veći važnost. U kontekstu svakodnevnih problema i konflikata koji su deo svakodnevne psihopatologije življenja mnogo veći problem predstavljau konflikti kada se istovreno mora birati izmedju dva "zla"kada je neizbežno ono manje. Najkoplikovanija konfliktna situacija je ona kada su poželji i nepoželjni zahtevi spojeni u jednu nerazdvojivu celinu. U ovom konteksu takodje, su zanimljivi stavovi o konfliktima u svetlu mnogobrojnih prepreka s kojima se sukobljava savremeni čovek. Zapravo, konflikt uvek govori o nekoj želji čiju relaizaciju, zadovoljenje, ostvarenje, realizaciju ponašanje i sl ličnost želi ali joj se suprostavlja neki drugi zahtev. Takav zahtev objektivno se pretvara u prepreku. I prepreke mogu da budu unutrašnje, intrapsihičke i spoljnje. Medju spoljnje prepreke spadaju brojne sitacije, npr.: fizičke, ekonomske, pravne, taubi i običaji van zakonskih normi. Dobro je poznato da običajno pravo koje nije obuhvačeno može znatno da modifikuje svakodnevni život i odnose medju ljudima. Od tzv. unutrašnji prepreka značajne su pre svega sledeće: intelektualni nivo ličnosti, emocionalne osobne ličnosti naročito temperament i tip i stabilnost najčešćeg raspoloženja, razni ideoafektivni konpleksi, tzv. uklješteni motivi kao i razne predrasude i praznoverice. U kliničkoj praksi sreću se različite posledice konflikata. Tako npr. kad god je jedna želja, odnosno potreba koja stoji iza želje, sprečena u svojoj realizaciji u pretvarnju u ponašanje koje vodi ka željenom cilju kod osobe dovodi do stanja frustracije, osujećenja. Pored mogućeg razočarenja, ovo stanje osoba može da oseća kao napetost, nelagodnost i sl. Pored navedne razočaranosti koja je praćena nekim oblikom depresivnog raspoloženja, frustracije može da prati strah, agresija i dr. Moguća je istovremeno pojava većeg broja navedenih tegoba u različitim odnosima i intenzitetu ispoljavanja. Nema sumnje da je stanje frustracije složen psihički doživljaj i čine ga: napetost- tenzija, subjektivni doživljaj nelagodnosti, jasno doživljena strepnja ili izraziti strah. Na to može da se superponira ljutnja, mržnja i/ili agresija različitog stepena. Nema sumnje da potreba i prepreka koja je sprečila ostvarenje neke potrebe predstavlja zahtev na koji ličnost mora da odgovri, da ih "pomiri" i nadje rešenje koji će ukinuti sukob. Problem predstavlja i činjenica da su zahtevi često medjusobno kontradiktorni, suprostavljeni zbog čega se medjusobno isključuju. Druga značajna posledica konflikta je kada sosptvena agresivnost izaziva osećanje krivice. Sve to može dovesti do opadanja osećanja sigurnosti i samopoštovanja. Postoji mogućnost i samokažnjavanja, samopovredivanja, parasuicidalnog ponašanja ili da se na ova stanja još više komplikuju i da dolazi do pojave različitih neurotskih i/ili depresivnih poremećaja koje ne spadaju u oblast psihopatologije svakodnevnog života. 1. Psihopatološka izolovanost Psihosocijalna izolacija predstavlja sindrom po sebi, premda njena simptomatologija nie specifična. Ona se manifestuje stanjem utučenosti ili agiracije neurotskog tipa. Tiha ili žestoko ispoljena, ona izražava ličnu anomiju pod emocionalnom ili društvenom anomijom. Početak psihosocijalne izolovanosti koji je često olakšan i kidanjem emocionalnih veza i ili društvenih veza. Izolovanost može biti povezan sa sa isključivanjem iz odredjene društvene sredine ( npr. proglašavanje tehnološkim viškom, gubitak posla i sl.), često je nagla i gruba što osobu u tom položaju lišava velikog broja svojih osnovnih repera. Ona ima i obeležja krize koja je predstavlja procesualan, dinamičan momenat, u kome ossoba bezuspešno mobiliše svoje investiranje i svoje odbrane. Psihosocijalna izolovanost može da dovede do popuštanja kontrole ili čak dekompenzacije koja može da bude trenuta, ali i trajna. Ovaj oblik izolovanosti ima oličenje hitne situacije jer često puta predstavlja raskršće normalnog i patološkog. Često puta akutnog ovog 321

stanja zahteva i specifičnu pomoć gde treba uzeti u obzir lične i društvene psihosocijalne faktore. Ova vrsta psihopatoloških stanja danas se više sreću u privatnim strukturama psihijatrjske službe za hitne slučajeve (Samijeliman Ž, 1990).

NAŠE MALE I VELIKE ZAVISNOSTI - KOCKANJE, KUPOVANJE, SEKS, TELEFONIRANJE... 1. Kako nastaje zavisnost; 2. Zavisnost od kocke i šopinga; 3. Zavisnost od seksa; 4. Kako izgleda zavisnički ciklus?; 5. Terapija odvikavanja i 6. Literatura

Kad se pomene zavisnost, obično pomislimo na alkohol, nikotin, opojne droge i analgetike, ali predmeta zavisnosti ima mnogo više. To mogu biti namirnice poput ugljenih hidrata (čokolada i drugi slatkiši), ureñaji (telefon, kompjuter i dr.) i aktivnosti (kupovanje, seks, nasilje i razni oblici riziokavanja). Ukratko, sve što može izazivati prijatnost i zadovoljstvo i što nam može nedostajati kad nam nije na raspolaganju. Nažalost mnogo čega običnom čoveku nije dostpuno. On je koš više u neskladu sa svojom prorodom oprerećen psihologijom potrošačkog društva i agresivnim reklamama koje su zasnovane na globalizmu i potrošačkoj psihologiji. Ljudi su zavisni od onog što im pruža prijatnost kad je prisutno, a bol kad je odsutno. Bez obe komponente, zadovoljstva i bola, nema zavisnosti. Bol o kojoj govorimo zove se apstinencijalna kriza i ona je kljuć shvatanja zavisnosti. Ko je zavisan od kockanja, Interneta, alkohola ili nikotina, ima mogućnost da snagom volje prestati uzimati svoju drogu, ali nema mogućnost izbeći apstinencijalnu krizu! Kad bi to bio u stanju, ne bi uopće bio zavistan. Upravo je u apstinencijalnoj krizi razlika izmeñu zdravih ljudi koji povremeno uplate listić u kladionici i zavisnika, koji to moraju činiti svakodnevno, da bi novom dozom ublažili bol.

http://www.drajzerova.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=57:program-za-patoloko-kockanjezavisnost-od-interneta-i-sl&catid=50:nai-programi-i-usluge&Itemid=18

Kako nastaje zavisnost Kakva osoba uopšte postaje zavisnik? Pre svega, kod svakoga mora postojati barem delić genetske predispozicije koja uslovljava potrebu za jakim stimulusima te nisku toleranciju na neprijatnost kakvu izaziva apstinencija. Mozak zavisnika različit je od onih koji nemaju zavisnost, tj. nisu zavisni, i po strukturi i fiziologiji, utoliko što pod različitim uslovima luče i koriste hormone prijatnosti, iznad svih dopamin. Američka i nemačka istraživanja pokazala su da sve zavisnost, i one koje podrazumevaju uzimanje PAS, i one koje se odnose na aktivnosti poput kupovanja ili kockanja, imaju jednake fiziološke osnove. Dobijanje na kocki, čin kupovanja ili seksualnog odnosa izazivaju biohemijske promene u istim delovima mozga koji su stimlisani kad čovek uzima jake droge. U svakom slučaju, u mozgu dolazi do lučenja većih količina dopamina, moždane tvari koja stvara osećaj zadovoljstva, ali i sudeluje u razvoju zavisnost. Osim toga, mora postojati i barem jedan od sledećih faktora: 322

Teskoba ili depresija, za koju osoba otkriva da može Ovaj faktor je najopasniji i najzastupljeniji. Jak protivzavisnički uutcaj porodice i škole može deo ublažiti uz pomoć neke suspstance ili postupka visok stepen radoznalosti koji osobu tera da proba mladih zaštititi od zavisnosti, ali nije sva mladež nešto što može izazvati zavisnost jednako priemčiva na uticaj starijih i autoriteta. Deo Jak pritisak okoline na osobu, obično vršnjaka, tako da mladih podložniji je uticaju joj se pripadnost grupi uvslovljava činjenjem nečega, na primer pijenjem, pušenjem ili kockanjem. vršnjaka i ne sluša glas onih s kojima se ne može identifikovati.

Zavisnost od kocke i šopinga Neke zavisnosti zasnivaju se na potrošnji novca ili riziku s novcem ili imovinom. Potrošnji novca, kupovini kao drogi, češće pribegavaju žene, ali novija istraživanja pokazuju da su muškarci neznatno manje ugroženi. Navodno je ženama od prvobitne zaednice usañeno skupljanje materijalnih dobara, dok su muškarci više bili okrenuti lovu, kao opasnijoj i riskantnijoj aktivnosti. Stoga muške zavisnosti imaju veze s opasnošću u većoj meri nego ženske. Kockanje u raznim oblicima tipična je manifestacija muške potrebe za neizvesnošću i koketiranjem s opasnošću. Zavisnici od kockanju nisu samo tipovi koji su opsednuti kockanja i kladionicama, nego i mnogi od "hrabrih" preduzetnika i berzanskih špekulanata. Kako kockanje može izazvati zavisnost? Kao i druge adiktivne supstance - kroz uticaj na mozak i centralni nervni sistem. U trenucima kockanja kod zavisnika dolazi do aktivacije centralnog nervnog sistema i snažnih fizioloških promena. Raste nivo hormona stresa i prijatnosti, diže se krvni pritisak, srce ubrzano kuca, a koža postaje nadraženija. Zavisnici od kocke i o bilo kojem drugom obliku rizika ustvari zapravo su zavisni od efekta raznih hormona koji deluju na mozak tokom upražnjavanja zavisnosti. Ako ne postoji mogućnost većeg dobitka i gubitka, zavisnički se mozak ne aktivira u dovoljnoj meri. No, kad je u igri novac ili neka druga znatnija vrednost, dolazi do snažnih elektrohemijskih procesa u mozgu već pri razmišljanju o predstojećem kockarskom činu. Zavisnost od seksa Mada većina ljudi seksualne probleme poistovećuje s nedostatkom seksa, bilo zbog odsustva želje, snižene potencije, neprivlačnosti ili partnerova pomanjkanja interesa, postoji i suprotan problem koji potiče od prevelike seksualne želje i potencije: neizdrživa potreba za seksom! Prosečnoj je osobi teško objasniti da neki ljudi imaju stvarnih problema zbog prevelike potrebe za seksom, a pogotovo malo ko može sažaljevati dotične kad sazna da oni i uspevaju zadovoljavati te svakodnevne potrebe, i to s raznim osobama. Kako može san većine nekima biti problem? Meñutim, izmeñu 5 i 8 posto odraslih ima toliko jak i nekontroliran seksualni nagon da mu podreñuju svu životnu energiju i stoga upadaju u ozbiljne teškoće. U zapadnim je zemljama zavisnost od seksa priznata kao poremećaj srodan zavisnostima od alkohola, drogama, kockanju i sličnim štetnim supstancama i aktivnostima. Takvim ljudima seks nije izraz ljubavi niti prijatna rekreacija, nego nasušna potreba koja im život pretvara u pakao. Neki stručnjaci smatraju da su seksualni zavisnici zapravo zavisnici o ljudima, osobe koje se bez prisnog kontakta osećaju bolno usamljeno, pri čemu im je jedini dovoljno prisan kontakt onaj seksualni. Jasno je da seksualni zavisnici mogu biti samo osobe s izrazito velikim libidom i potencijom, fiziološkim procesima koji ne zavise o čovekovoj volji. Meñutim, mora postojati još neki faktor koji navodi ljude da besomučno traže seksualno zadovoljenje. Psiholozi okrivljuju manjak prisnosti ili stresove, primerice nasilje, u detinjstvu. Moguće je da je kod nekih pojedinaca genetska predispozicija prevladavajuća te da im nije ni potreban kasniji nadržaja kao aktivator zavisnosti. Psiholozi često meñu zavisnosti navode i zavisnost od telefoniranju, naročito mobilnim i komuniciranju putem Interneta. Upotreba mobilnog telefona i Interneta može izazvati novčane probleme korisniku ili osobi koja plaća račune, a može i oduzeti vreme koje bi bilo korisnije upotrebiti u druge svrhe - učenje, rad, sport, ljubav, higijenu. Meñutim, valja znati da telefoni i Internet mnogima pomažu održavati bilo kakve kontakte s ljudima i da bi bez njih mnogi bili 323

tragično usamljeni. Na mobilnom, internetske chatove, komunikatore i servise za upoznavanje upućeni su ljudi koji imaju realnih problema u sticanju i održavanju kontakata u "stvarnom" svetu. Reć je o osobama koje zbog bolesti ne mogu napuštati kuću, zatim onima koje su smanjeno privlačne i napokon onima koje su posebno osetljive pa ne mogu podneti stresove svojstvene komunikaciji uživo. Ljudi koji bez sopstvene krivice trpe odbijanje, podsmeh i uvrede nisu oni "zlobni" ili "nepristojni", nego krhki, ranjivi i najčešće krajnje dobroćudni. Budući da je njihova osetljivost na društveni stres ukorenjena u nervni sistem, preostaje im jedino izbegavati ono što im izaziva bol, a svoje potrebe za druženjem zadovoljavati na daljinu - telekomunikacijama. Kako izgleda zavisnički ciklus? Kakva stanja proživljava zavisna osoba, što je potstiče da posegne za novom dozom svoje droge? Osoba prvo oseća nešto neugodno - teskobu ili depresiju - što se vremenom pojačava. Zatim se osoba seti da joj je dosad u takvim slučajevima pomoglo ako je uzela neku supstancu (alkohol, nikotin, kofein, kokain, šećer itd.) ili nešto učinila (otišla u kupovinu, uplatila listić u kladionici i sl.). Pri pomisli na tu supstancu ili aktivnost, javlja se prijatno iščekivanje, koje već počinje ublažavati neprijatnost. Zatim osoba poseže za svojom drogom - ispija piće, pali cigaretu, kupuje cipele, odlazi u poslovnicu lutrije itd.). Dok provodi svoju zavisničku aktivnost, osobi se psihičko i fizičko stanje popravlja, s tendencijom prema vrhuncu prijatnost. Nažalost, prijatnost brzo popušta i ustupa mesto prvobitnoj neprijatnosti, koja osobu opet tera da posegne za svojom drogom. Kod svih zavisnosti, mozak postepeno razvija toleranciju, pa su potrebne sve veće doze za jednak efekat. Konačno, osoba više ne pije ili kocka da bi uživala, nego da bi se nakratko osećala normalnom.

(ZLO)UPOTREBA PSIHOLOŠKIH PROBLEMA SVAKODNEVICE U IDUSTRIJI REKLAME I MAS MEDIJA- koliko smo manipuslisani i da li smo i mi sami manipulatori Reklame bi prvenstveno trebale biti sredstvo informiranja o odreñenom proizvodu svrha reklame zasigurno nije informiranje nego sto veca prodaja proizvoda. i tu je pocetak i kraj price http://www.roda.hr/forum/viewtopic.php

Nema sumnje da je uticaj reklame i masovnih medija veoma veliki na svet i mentalno zdravlje ljudi. Neki su naši izbori svakodnevni i svakog dana činimo desetine takvih: šta ćemo kuvati za ručak, koji ćemo film gledati, hoćemo li se sresti s nekim... Neki su naši izbori od životne važnosti i činimo ih odreñeni broj u životu: šta studirati, sa kim provesti život, gde raditi.. pri svim ovim biranjima mi smo slobodni do odreñene mere, ali je naš izbor determinisan u svojoj slobodi. Ipak je pitanje da li je to uvek takvo. Mi smo slobodni, u okvirima koji su nam dati. Slobodni u granicama koje su odreñene našim novčanim materijalnih mogućnosti, ali četo puta preku predstavlja dostupnost pojednih proizvoda, uticaj reklama, navika i dr. Ono što interesuje tvorce reklama su subjektivni činioci, ličnost, stavovi, vrednosti, razmišljanje potrošača i oni u svojim obraćanjima deluju na njih. Verujemo stručnjacima i poznatima: ljudi teže da imitiraju uzore oličene u poznatim likovima iz sveta show business-a, pa otuda poznate manekenke, glumci i druge javne ličnosti, spisak je beskonačan. Potrošači, obični smrtnici, očekuju da dobiju deo harizme onih koje oponašaju, čak i ako ne mogu da se u drugim stvarima približe svojim idolima, mogu to kroz konzumaciju (kupovinu) proizvoda koje ovi reklamiraju. Po ugledu na stereotipe kojima težimo: reklame namenjene tzv."jačem polu" često operišu sa stereotipom muške snage i moći koje su potencirane moćnim automobilima, lepoticama koje ih okružuju, te drugim sinonimima muške kompeticije u surovom svetu u kojem se muškarci neprestano bore i dokazuju svoju kompetenciju 324

u novim uslovima.. I dok reklame namenjene muškarcima insistiraju na moći, one namenjene ženama insistiraju na dopadljivosti, seksipilu, zavodljivosti što je ženska verzija moći, odnosno, način njenog ostvarenja. Lepota koju ona dobije putem pravilno odabranog sredstva za negu, kreme ili šampona, omogućiće joj da u životnoj utakmici dobije pobednika, tj. onog koji je korisnik „prave“ toaletne vode posle brijanja i pravog žileta, naravno. Naravno da ovo nije jedini oblik manipulacije. Ima ih veliki broj. Postavlja pitanje da li znamo koliko smo manipulisani i da li sami učestvujemo u tome. Danas se u industriji reklme sve više koriste iskustva i stavoi osocijale psihologije i socijalnog marketinga. Sve ovo čini da je danas malo ravnodušnih, a o posldicama još uvek nema dovoljan broj konzistenih podaataka. Neke od njih ćemo navesti u daljem tekstu ovog poglavlja. Da li senzacionalizam zaista zavreñuje toliku pažnju? Neosporno je da sadržaj regulative i etički principi novinarstva jasno pokazuju da senzacionalizam nije „izum’’ sa našeg prostora, kao i da taj problem nije nepoznat ljudima koji se bave medijima kod nas. Otkuda onda takva ekspanzija senzacionalizma? Razlozi su dvojaki. Čini se, prvo, da je taj fenomen dobio na značaju sa problemima koji prate prelazak kapitala u privatnu svojinu. Iz prethodnog perioda autoritarne vlasti do demokratskog opredeljenja, ali sa još uvek nesigurnom podelom vlasti, kapital menja vlasnika, sa novcem se menja i poslodavac-kao vlasnik medija, pripadnik odreñene ideologije ili privilegovane grupe. Privatizacija medija je, čini se, ponovo unela pometnju i promenila pravila o pravima i obavezama. Upleli smo se u pogrešnu predstavu o slobodnim medijima i moć i novac koje mediji donose. Dakle, zaključujemo, informacija je moć Iako zvuči kao minoran problem, senzacionalizam to nije. Već to, da više puta ponovljena laž postaje istina, ukazuje na značaj onoga što se vidi ili čuje. Da li je dovoljan razlog za objavljivanje i emitovanje pretpostavka ili iskustvoda se ‘’to’’ najbolje prodaje, koliko se formira ukus korisnika, a koliko mu se povlañuje zbog novčane dobiti, teško je naći arbitra. Mase se manipulišu kroz formiranje političkog stava i mišljenja. Savremeno društvo praktično je nezamislivo bez medija, koji su odavno postali sastavni deo svakodnevnice, tako da bi funkcionisanje čoveka današnjeg vremena bilo nezamislivo bez ogromnog priliva informacija koji nude. Pisanje pisama izumrlo. Nekada su ljudi najintenzivnije komunicirali putem žive reči, ili pisama. Telefon je bio izum koji je doneo ukidanje vremenske i prostorne distance u komunikaciju koja nije direktna. Danas se najčešće i sa ljudima iz komšiluka, kao i sa onima koji žive na drugom kontinentu, komunicira putem interneta. Naravno da se ovakav uticaj medija utkao u sam razvojni put ljudi predstavnika novih sajber generacija, tako da su mediji evidentno postali faktor koji učestvuje u formiranju same ličnosti, izbijajući po svom značaju na sam vrh hijerarhijske lestvice, tik pored porodice i vršnjačke grupe. Da se kao i na mnoge druge segmente naših života to odražava i na muško- ženske odnose, kao i na same predstave o sebi koje ljudi formiraju, dokazi su mnogobrojni. Nažalost, ove poruke i dalje obiluju sterotipima i predrasudama, ali uz obogaćenje i dopunu jedne iskrivljene slike realnosti, naročito u zemljama u tranziciji. Mediji nas svakodnevno „bombarduju“ prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za žene i za muskarce i oni kreiraju posebne, prepoznatljive, uglavnom stereotipne slike žena i muskaraca. Stereotipi su pojednostavljene i vrlo često iskrivljene mentalne slike. Savremeno društvo praktično je nezamislivo bez medija, koji su odavno postali sastavni deo naših života. Nažalost, ove poruke i dalje obiluju sterotipima i predrasudama, ali uz obogaćenje i dopunu jedne iskrivljene slike realnosti, naročito u zemljama u tranziciji. Mediji nas svakodnevno „bombarduju“ prikazima muškaraca i žena. Poruke koje mediji šalju različite su za žene i za muskarce i oni kreiraju posebne, prepoznatljive, uglavnom stereotipne slike žena i muskaraca. Stereotipi su pojednostavljene i vrlo često iskrivljene mentalne slike. Javljaju se uz odreñenu polnu grupu i podrazumevaju čitav niz karakteristika, bilo fizičkih, bilo psihičkih, koje tu grupu opisuju i odreñuju. Priroda stereotipa vezanih za muški pol karakteriše pripadnike ovog pola kao agresivnije, bezosećajnije, nezavisnije, objektivnije, dominantnije i aktivnije od pripadnika 325

drugog pola. Žene su pasivnije, pričljivije, nežnije i osećajnije. Ženska meta je -bogat i uspešan muškarac. Što se tiče seksualnosti, mediji je uglavnom eksploatišu. Prisetite se reklama koje gledate na TV i u novinama. Reklame su prepune seksualnih aluzija, jer je seksualnost ono što prodaje proizvod. Uprkos vetrovima emancipacije koji planetom duvaju skoro ceo vek, žene još žive pod tiranijom postojećih shvatanja o standardima ženske lepote i u strahu da mogu biti odbačene i zamenjene lepšim, mlañim i seksualno privlačnijim ženama. Lep izgled žene postaje njena uniforma, bez koje joj se može lako desiti da izgubi radno mesto i bude zanemarena u poslu ili u braku. Privlačno lice i telo ženi mogu osigurati ekonomski oslonac, sigurnost i uspeh u društvu. Obična žena nalazi se u psihološkoj rastrzanosti izmeñu objektivnih uslova i očekivanja okoline. Sa televizijskog ekrana joj se projektuje lik uspešne poslovne žene novog veka, ona u svako doba dana mora besprekorno da izgleda, da nosi modernu garderobu, da je šarmantna i seksi. Sa druge strane, ona mora i besprekorno da kuva, pere veš, podiže decu, održava kuću. Naravno, u realnosti ovo je nemoguće ostvariti, tako da žena počinje da sumnja u sebe i da se pita da li je sve u redu s njom. Kod žene se stvaraju kompleksi i nesigurnost. Ženi se navodno otvaraju vrata za karijeru, ali ako ne zasnuje porodicu do odreñenog roka, okolina je sažaljeva i posmatra kao neadekvatnu ili „neostvarenu”. Porodica je ipak „pravo” merilo njenog „uspeha”. A šta je sa muškarcima? Kako se oni snalaze u ovakvom vrednosnom sistemu i kriterijumima privlačnosti? Lažni moral Posledice koje ovakav medijski trend ima poprilično su velike, ali i jasne. Standardi koje ovakav životni stil nameće povremeno zaista izlaze iz okvira ostvarljivog i dostižnog. Ukoliko jednu opšteprihvaćenu pojavu svetskih razmera pokušamo da preselimo na naše prostore, situacija postaje još gora. Mlada i lepa sa ružnim i bogatim, postao je par našeg doba Sve više dolazi do opšteg fenomena gde devojke izlaze sa starijim, imućnijim muškarcima i kriminalcima. Mladi muškarci, ne shvatajući poziciju u kojoj se žena nalazi, svaljuju krivicu na žrtvu i time samo doprinose lažnom moralu koji opravdava nasilje nad ženom. Ovaj model biva svesno guran kroz popularnu kulturu i medije. Lansiran je stereotip izgleda koji muškarci navodno žele i kome se žena mora prilagoditi da bi bila primećena i prihvaćena. Postoji jasan kalup fizičkog izgleda i odeće na koji se žene ugledaju. Robovanje izgledu je glavna odlika čitave generacije žena. Kroz spotove, reklame i muzičke emisije turbo-folka, stanovništvo je dobijalo poruku šta bi trebalo da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Sve više se nameće turbo-folk stil koji je, kroz medijsku prezentaciju potpuno obeležio medijsku i kulturnu scenu naših prostora poslednje decenije 20. veka, a aktuelno je prisutan i danas. Muško-ženski stil u turbo-folku od muškarca je očekivao da bude opasan, robustan, muževan. Tip muškarca je mačo, koji vozi skupa i brza kola, nosi najnoviji model mobilnog telefona, apo potrebi može da potegne i pištolj. Svemu ovome treba dodati fenomen lažnih idola i raspad morala. sled siromaštva i raspada moralnih normi dolazi do zabrinjavajuće prostituizacije žene u medijima. Ova moda konstantno se plasira na televiziji, i u nedostatku boljeg identifikacionog obrasca u ovim kriznim vremenima sledi je zapanjujuće veliki broj, pre svega mladih, žena, kojima televizija nudi iluziju brzo dostižne slave i statusa..Svemu ovome treba dodati i površni system vrednosti Površni vrednosni sisitem dovodi do stvaranja površnih odnosa, površne komunikacije i nedostatka razumevanja, sve veće otuñenosti i duhovne praznine. Usled neinvestiranja energije u razvijanje intelektualnih, socijalnih i pre svega emotivnih sposobnosti i kapaciteta, i veština potrebnih da one dostignu potrebni nivo, komunikacija postaje nekvalitetna, i distancirana. Upravo tu leži paradoks da se nasuprot opadanja kvaliteta komunikacije povećava njen kvantitet. U savremenom svetu neograničenih mogućnosti kontaktiranja i komunikacije bez ograničenja i prepreka, prostornih i vremenskih, novi modeli donose i nove dileme i nedoumice. Da li telefonska komunikacija, sms poruke, mailovi, chat čine da smo jedni drugima pristupačniji i dostupni u svakom trenutku, ili je to zapravo privid, jedna pseudobliskost koja nikako ne može zameniti pravu, koja bi trebalo neminovno da uključuje i neverbalnu komponenetu? Da li je 326

slučajnost da novi programi za chat podrazumevaju imitaciju života, gde jedni drugima korisnici internet usluga u pauzama kucanja poslovnih sadržaja šalju poljupce, zagrljaje i poklone? Razmenjujemo baš ono što nam nedostaje, čineći to možda suviše olako i ne pridajući značaj koji takvi izlivi osećanja treba da podrazumevaju. Ono što se nameće je da se paralelno razvijaju oblici kvazi komuniciranja i vrednosni sistemi lažnog morala koji plasira potrošačko društvo. Postavlja se pitanje kako će se mlade generacije snalaziti u sve prisutnijem trendu virtuelne stvarnosti i mnogobrojnih mogućnosti koje ne iziskuju ulaganje i investiranje u emotivnom smislu. Emotivni odnosi na ovakav način u najmanju ruku poprimaju drugačiji oblik, ako nije preoštro reći da se razvodnjavaju, gube suštinu i kvalitet. Jedno je svakako sigurno, o krajnjem ishodu bićemo obavešteni putem medija. Koliko smo podložni reklamama? Kako smo postali zavisnici od kupovine i nepresušne potrebe za posedovanjem i pokazivanjem robe i robnih marki? Postavlja se i pitanje da li smo slučajno postali “žrtve” bespoštedne medijske “borbe” sa imiñ, status, karijeru, na privatnost i sl. Takav odnos prema potrošnji, stvaran je tokom proteklih 50 godina, a najvažniju ulogu u ovom zadatku, preko medija imale su komunikacija i psihologija. Istraživanje motiva, o kojima je pisao Pakard (Packard, 1994) razotkrilo je tehnike manipulacije kojima se služe autori reklama i predstavio 8 skrivenih potreba koje se u reklami nude potrošačima uz odreñene proizvode. Istraživanje je, takoñe pokazalo da: 1) potrošači, zapravo, ne znaju šta žele (iako su uvereni da znaju) i da 2) svi na prvo mesto stavljaju svoje želje i potrebe. Ove dve činjenice su psiholozima, sociolozima i stručnjacima za komunikaciju ostavile dosta mogućnosti za kreiranje predstava o idealnom JA, ali i za manipulaciju, tj. zloupotrebu nesvesnih i skrivenih potreba kod potencijalnih kupaca i potrošača. Kako jednu potrebu zameniti drugom, kako materijalna svojstva predstaviti potpuno nematerijalnim i naučiti potrošače da čitaju i konzumiraju komunikološka značenja koja imaju roba i robna marka - deo su psihologije marketinga koji, iz decenije u deceniju, postaje sve važniji u komunikaciji proizvoñača sa potrošačima. Reklama je danas, sve manje deo marketinga, a sve više je kombinacija komunikacije, sociologije i psihologije. To je multidisciplinarna i multimedijalna predstava koja svoje konzumenta nagoni na razne aktivnosti i ponašanja. Potrošači su zadoovoljni i srećni dok kupuju, u stalnoj su potrazi za robom i komunikološkim svojstvima robe, novim identitetima i značenjima koja im se nude u reklami, a koja se opet stalno menjaju kao i moda, podstičući na taj način potrošače da kostantno budu aktivni. http://www.roda.hr/forum/viewtopic.php?t http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=1450-56810814361P&redirect=ft Tatijana Milenković http://www.stetoskop.info/-Zlo-upotreba-psihologije-u-idustriji-reklame-467-c20- content.htmwebsite: www.mmha.org.au, http://www.hrt.hr/index.php?id=48&tx_ttnews%5Btt_news%5D=36579&cHash=7fc3e6a0cf

Atomosfera klasične psihijatrijske bolnice koja se nije bavila umerenim mentalnim poremećaji ili psihopatologijom svakodnevnog života, http://inkontinencija.mojblog.rs/arhiva-7-2008.html

U oblasti mentalnog zdravlja pa i psihopatologija svakodnevnog života jedan od najveći teškoća s kojom se srećemo jeste stigma osoba sa psihičkim problemima. Preda je došlo do promene stava 327

prema psihijatriji Zbog toga mislimo da ima smisla na kraju ovog teksta navesti nekoliko činjenica koji se odnose na problem stigma, tj. Etiketiranja osobe I sa psihopatološkim problemima svakodnevice I naročito samih psihijatrijskih pacijenata, njihovih porodica I sužbi za mentsalno zdravlje u celini.

STIGMA - Predrasude prema psihičkim bolesnicima, što nas čeka u budućnosti u borbi protiv stigme? Stigma znači negativno obilježavanje osobe samo zato što ima dijagnozu psihičke bolesti, a najčešće se to odnosi na shizofreniju. Ona je povezana s predrasudama, tj. negativnim stavovima koji su utemeljeni na pogrešnim činjenicama da se shizofrenija ne može liječiti. Stigma je, u načelu, uzrokovana kombinacijom neznanja i straha, što je podloga stvaranju ukorijenjenih mitova i predrasuda. Gledajući povijesno, shizofrenija je kao bolest ostala za javnost jedno od rijetkih medicinskih područja uz čiji se spomen vezuje osjećaj nelagode, straha, predrasuda i izbjegavajućeg ponašanja. Kombinacija teške psihičke bolesti, diskriminacije i stigmatiziranosti može biti pogubna za psihičke bolesnike i kroz povijest je igrala veliku ulogu u njihovoj emocionalnoj i socijalnoj izoliranosti od drugih ljudi te produbljivanju njihovih patnji. Česta posljedica stigme jest diskriminacija koja spada u tešku povredu osnovnih ljudskih prava. Psihički bolesnici se često i neopravdano doživljavaju kao opasni, nesposobni i neodgovorni što uzrokuje njihovu izolaciju, beskućništvo i ekonomsko propadanje. Time se uvelike smanjuju mogućnosti za normalan život, rad, liječenje, rehabilitaciju i povratak u društvenu zajednicu. Zbog diskriminacije, osoba s psihičkim poteškoćama se često socijalno izolira i osamljuje te se osjeća neshvaćenom. Srećom, postoje pokazatelji kako se diskriminacija smanjuje u pojedinim društvima. Tomu pridonosi tolerancija i razumijevanje koji zamjenjuju predrasude i stigmatizaciju. Takoñer, mediji su ti koji često povezuju psihičke bolesnike i sklonost kriminalnim djelima, iako se dobro zna da ne postoji signifikantna povezanost. No ta se činjenica prešućuje, a sve u cilju poboljšanja marketinške dobiti koja je bazirana na bombastičnosti i pikantnim naslovima. Što nas čeka u budućnosti u borbi protiv stigme? - Prema dosad objavljenim rezultatima istraživanja Svjetske psihijatrijske organizacije poznato je da posljedice stigme i negativnih i diskriminirajućih stavova društvene zajednice prema psihijatrijskim bolesnicima stvaraju značajne poteškoće u liječenju takvih bolesnika, tijeku njihove bolesti i prihvaćanju u društvu. Smanjenje stigmatizacije i negativnog stava prema psihijatrijskim bolesnicima u društvu, neobično je važno. Time se postiže niz značajnih poboljšanja, kao što su bolje prepoznavanje, ranije postavljanje dijagnoze i učinkovitije liječenje psihičkih bolesnika. Smanjuje se broj bolnički liječenih bolesnika i trajanje bolničkog liječenja, a ostvaruje se i ušteda u potrošnji lijekova. Posljedično se osigurava bolje funkcioniranje obitelji bolesnika te brža i kvalitetnija reintegracija psihičkih bolesnika u zajednici. Tako se postiže i ušteda sredstava cjelokupne društvene zajednice i ostvaruje se razvoj suvremenog sustava zaštite mentalnog zdravlja. Uvidjevši veliki značaj ove problematike za razvoj modernog društva, Svetska psihijatrijska organizacija (WPA) 1996. godine pokreće globalni program zaštite oboljelih od shizofrenije i drugih psihičkih bolesti, boreći se protiv stigmatizirajućih stavova i diskriminacije opće društvene zajednice. Na razvoju spomenute ideje svakodnevno rade i uključuje se brojna psihijatrijska društva i udruženja celog sveta. Objavljena su i provedena brojna istraživanja i projekti europskih zemalja (Austrija, Švicarska, Španjolska, Njemačka, Poljska, Slovačka) te zemalja svijeta (Kanada, Indija, Australija, SAD). Revidirane zajedničke i osonvne tačke programa su: poboljšanje znanja u javnosti o psihičkim bolestima, edukacija i podrška obitelji oboljelih, stvaranje meñunarodne mreže centara povezanih zajedničkom odrednicom borbe protiv stigme.

328

POGOVOR DUŠEVNO ZDRAVLJE - Povodom 10. oktobra svetskog dana duševnog zdravlja Kada se pomene fraza „mentalno retardiran“ tada mi pomislimo na nekoliko nama poznatih, nesreĆnih osoba, koje su kliničkom dijagnozom proglašene „mentalno retardiranima“ i to zbog genetskih faktora, nesreće, bolesti ... Ali što je s ostatkom čovečanstva? S nama ostalima? Običnim, prosečnim ljudima čiji mentalni rast – stagnira? Skoro svi mi koristimo samo mali postotak snage našeg uma. Oko 3-10%. Šokantno je što smo zapeli na tom postotku i to već dugi niz godina. Nema mentalnog rasta. Stagniramo. Naš mentalni rast je u retardaciji. I tragedija je što mi to ne znamo. Mentalno smo retardirani, a pojma o tome nemamo. Naravno svi mi volimo misliti kako smo mudri, pametni, inteligentni ... Ali uči li nas iko, od detinjstva pa nadalje, kako se služiti svojim umom ili svi oko nas (škola, roditelji, posao, država, mediji) kažu – „Ma, nemaš ti šta mislit', mi mislimo za tebe ... samo slušaj ... i budi ... srećan“. Naši potencijali jednostavno leže neiskorišteni, profućkani, jer čim vi počnete služiti se svojim umom, odmah vam poruče: „Ma, daj ne pravi se pametan!“

http://ivicaursic.com/index.php?option=com_content&task=view&id=108&Itemid=41

Termin „duševno zdravlje“ je jedan od onih termina koji tera ljude da potraže zaklon. Ljudi žele živeti u iluziji kako sve u potpunosti kontrolišu i to čitavo vreme. Ali stvarnost je, nažalost, drugačija. Jedna od 10 osoba patiti će od neke vrste duševne bolesti toekom svoga života. Straši li vas to? Ne bi trebalo. Odavno ljudi koji pate od duševnog poremećaja na sebi nose stigmu. Zovu ih ludima, luñacima, ludama. Sada se setite kako reagujete na crnu hroniku. Kada netko učini nešto neobjašnjivo nasilno, pa zar vi ne kažete: „Ovaj mora da je lud. Ovaj je za ludnicu. Ovaj je šivan po glavi. Nisu ovome svi doma. Propuva je. Samo bi luñak mogao ...“ Istina je da mi vrlo lako generaliziramo čitav spektar poremećaja duševnog zdravlja i tako sebi ni malo ne činimo uslugu. Ljudi koji imaju primjere takvih ispada normalni su ljudi. Žena koja živi preko puta ulice i koja radi u obližnjoj banci, možda pati od bipolarnog poremećaja, što je nalik manijakalnoj depresiji, ali uz odgovarajući tretman ona živi normalno. Kada čovjek potraži stručnu pomoć to ne znači slabost. Smiješno je ne potražiti pomoć liječnika, jer mislite da to znači da ste ludi. Dijabetičar treba svoj inzulin isto kao što pacijent s bipolarnim poremećajem treba svoj litij. Razgovor s najboljim prijateljem nije medicina. Smetnje traže razgovor s liječnikom. Ljudi koji pate od duševnih problema ranjivi su ljudi. A to smo manje više svi mi. Meñutim ranjivost naše duše, ma koliko to zvučalo apsurdno ili paradoksalno, možda je jedina šansa za ostati duševno zdrav u ovom ludom svijetu. Vi ste netko! Vi ste važna osoba! Jeste li ikada posumnjali u to? Nosim li ja odjeću koja govori nešto o tome tko sam ja? Većina nas nosi. Nosimo odreñenu odjeću kako bismo bili netko ili kako bismo se uklopili s drugima koji su važne osobe. Što je s automobilom kojeg vozim Što je sa stanom, kućom, vikendicom, koju posjedujem? Je li i tu pitanje – biti netko? Kada uñemo u prostoriju prepunu nepoznatih osoba što pokušavamo učiniti? Mi sklapamo veze. Poznanstva. Ljudi će nas pitati o našem poslu, o tome odakle smo. pitati će nas za naše ambicije. Zašto? Odnosi, veze i reputacije, ugled i čast, čine nas važnim osobama u očima drugih. Čovjek danas „luduje“ za dobrim vezama i poznanstvima – bez toga je nitko i ništa. Henri Nouwen piše o napuštanju svog akademskog života kao predavača i autora u kasnim '80-tim. On je tada napisao odreñeni broj knjiga, čuvenih knjiga, ili su bile barem čuvene u odreñenim krugovima („The 329

Wounded Healer“ – „Ranjeni iscjelitelj“, „The Way Of The Heart“ – „Put srca“). On sada radi u službi mentalno poremećenih osoba. Ono što je on otkrio jest da ljudi kojima sada služi uopće nisu impresionirani njegovim diplomama. Oni nisu nikada čitali njegove knjige. Oni nisu impresionirani sa njegovih 20 godina predavanja na sveučilištima Notre Dame, Yale i Harward. Njegov uobičajeni način – bitio netko, biti važna osoba – više nije držao vodu. Lekcija koju je Nouwen naučio bila je – kako je u redu („It's ok!“) što on nije dojmljiv. Naučio je kako mora biti stvaran na potpuno novi način. Je li možda spoznao istinu kako Bog voli ljude novisno o njihovim postignućima? Apsolutno točno! Sva naša postignuća za koja mi mislimo kako dokazuju da smo dosegli neki značaj i ugled teško mogu Boga dojmiti i impresionirati. Kaže Nouwen: „Ovi slomljeni, ranjeni i potpuno skromni ljudi prisilili su me da se odreknem ovog svog JA – onog JA koje je moglo činiti stvari, pokazivati stvari, dokazivati stvari, graditi stvari – i prisililo me vratiti ono svoje obično, jednostavno JA, u kojem sam u potpunosti ranjiv, otvoren i pripravan primati i pružati ljubav, uprkos svemu“. Baš to jednostavno, obično, nenakićeno – ja, opremljeno je za pružanje i primanje prijateljstva. Kada su naši prijatelji u pitanju mi ne trebamo viš nikakve nove pobjede. Možemo se usuditi biti ono što jesmo. Jer oni nas vole – poznavajući nas. No to nikada nije dozvola za naše loše ponašanje. Mi njih volimo i tragamo za onim što je za njih dobro, ali ne moramo skrivati svoje rane, svoje slabosti, svoje nedostatke. Ne postoji ništa što bismo morali dokazivati. Oni mogu govoriti ono što misle i otvoriti svoja srca i pronaći ohrabrenje, pronaći mjesto puno ljubavi kod drugog ranjivog, ali povjerenja vrijednog suputnika. Naš prikriveni strah je da ukoliko izgubimo sav onaj sjaj, svu onu raskoš našeg života, ukoliko mi više nismo manageri, profesori, doktori, inženjeri ili barem koordinatori ili dekorateri interijera ili uspješne osobe koje žive s uzornim obiteljima u uredno posloženim životima – da više ne ćemo biti voljeni. Ukoliko se toga bojimo onda je to zbog toga što nismo dovoljno izvežbani u našoj ranjivosti. Naše jednostavno, golo JA iznenañujući je dar. Prijatelji čuvaju takav dar i daju nam ga za uzvrat – natrag. Ja ne moram biti u pravu, ali čini mi se da je svatko na ovome svijetu nesiguran. Zato držimo svoje oči širom otvorene za prigode kada možemo ohrabriti ljude. Mi danas znamo da je emocionalni stres glavni faktor iza mnogih naših bolesti. Mi takoñer znamo da je glavnina našeg emocionalnog stresa i tjeskobe uzrokovana našim neispovjeñenim – ili kako to psiholozi zovu „potisnutim negativnim emocijama“ – drugim riječima – „Kada ja potiskujem svoje emocije, moj stomak – primi go!“. Značajno isceljenje je na raspolaganju svima nama ako smo spremni slediti principe tjelesnog i duhovnog zdravlja. Kada čovjek nauči biti pošten sa svojim istinskim osećajima i kada je odlučan po pitanju zakopanih osjećaja boli, tuge, ljutnje ... kada slijedimo ove principe. Uz ovakave tekstove kao što je ovaj naš potrebno je ukratko navesti ciljeve i značaj mentalne higijene . Zbog toga ćemo na kraju dati jedan kraći komentar o metalnoj higijeni koja može da predstavlja uvid ili akitivnost u oblasti psihopatologije svakodnevnog života Mentalna higijena* Program mentalne higijene sadrži naročito: brigu za održavanje duševnog zdravlja, prevenciju od duševnih i nervnih oboljenja, upotpunjavanje lečenja i nege duševnih bolesnika, nadzor nad slaboumnim i epileptičarima i njihovo uključivanje u aktivan rad, proučavanje i širenje pouzdanih objašnjenja o svim aktuelnim problemima, a naročito značaju društvenih poremećaja http://ivicaursic.com/index.php?option=com_content&task=view&id=108&Itemid=41 http://www.svetzdravlja.com/Tekst-211-15-Mentalna_higijena.htm *Mentalna higijena je teorijska i primenjena naučna disciplina čiji je prevashodni cilj prevencija, očuvanje i zaštita mentalnog zdravlja. Istražuje individualne i socijalne činioce koji utiču na mentalno zdravlje pojedinaca i grupa kao i načine unapreñenja mentalnog zdravlja u svim sferama ličnog i socijalnog života ljudihttp://sr.wikipedia.org/srel/%D0%9C%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0_%D1%85%D0%B8%D0%B3%D0%B8%D1 %98%D0%B5%D0%BD%D0%B

usled pogrešnog vaspitanja, lošeg porodičnog života, kriminala i uopšte negativnih meñuljudskih odnosa. Ovi zadaci ostvaruju se putem socijalne službe (socijalni radnici, sociolozi) uz sadejstvo 330

medicinsko-pedagoškog savetovališta, kao i obučavanjem stručnog osoblja u staranju i vršenju nadzora, uz pomoć svih društvenih i javnoh službi. Briga o odraslima sastoji se u pomoći i savetovanju u životnim krizama, ili pri pojavi osećanja usamljenosti i nesreće koja često nagoveštava slom duševne ravnoteže, što čoveka može odvesti u alkoholizam, usloviti raspad porodice, dovesti do samoubistva ili do neke druge reakcije. Pojedina telesna oboljenja mogu biti prouzrokovana psihičkim potresima i uzbuñenjima. To su takozvana psihosomatska oboljenja. Mentalna higijena proučava ove faktore, radi na njihovom otklanjanju, bavi se vaspitanjem budućih bračnih drugova i budućih majki, kao i mnogim drugim problemima koji posredno ili neposredno utiču na čovekov život u zajednici. Ako se u svom radu bavite afirmacijom zaštite i unapreñenjem mentalnog zdravlja, onda Vam je ova knjiga od velike koristi. U knjizi možete saznati o istorijatu razvoja mentalne higijene koja je oduvek bila više pokret nego nauka i više praksa nego teorija, a to su postavke o: 1. stalnom, dinamičkom i recipročnom odnosu izmedu čoveka i spoljašnje sredine, 2. neprekidnom, kontinuiranom razvoju čoveka, 3. značaju fizičke i socijalne sredine za razvoj čoveka i 4. značaju kritičnih odnosno kriznih perioda za razvoj čoveka. ("Ja sam ono što naučim da ostvarim", E.Erikson). Kao mogući zaključak na celokupni tekst u ovoj knjzi možemo na kraju da zaključimo da psihološka subdisciplina mentalno zdravlje, ili kako je još često zovu mentalna higijena da se bavi, pre svega, prevencijom i promocijom psihičkog zdravlja. Na veliku žalost stručnjaka iz tzv. pomagačkih zanimanja (psihologa, psihoterapeuta, psihijatara, socijalnih radnika itd.) jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna briga o mentalnom zdravlju – čini se da većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Održavanje redovne dentalne higijene ili barem povremene posete lekaru postali su sasvim prihvaćeni oblici prevencije raznih fizičkih oboljenja, meñutim, mentalna higijena i traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek se smatraju tabuima u našoj sredini. Ovakva vrsta nemara, pa čak i neodgovornosti prema sopstvenom psihičkom zdravlju neretko doprinosi razvoju vrlo neprijatnih posledica, poput različitih oblika psiholoških poremećaja, intenzivne patnje, distresa, psihosomatskih oboljenja, kao što su kardiovaskularne tegobe, čir na želucu, alergije, pa čak i kancer. Nabrojani su samo neki od razloga zbog kojih je od izuzetne važnosti da se na nivou celokupne društvene zajednice posveti veća pažnja prevenciji i promociji mentalnog zdravlja. U ovom tekstu pomenuti su samo neki od mnogobrojnih faktora koji mogu da naruše mentalno zdravlje i samo neke od reakcija koje ukazuju na to da je nečije psihološko funkcionisanje ugroženo. S obzirom na činjenicu da smo svi mi učestalo izloženi barem nekim od opisanih neprijatnih iskustava i imajući u vidu da posledice ponekad mogu da budu čak i tragične, postaje vrlo jasno koliko je prevencija mentalnog zdravlja važna. Prevencija, odnosno zaštita mentalnog zdravlja, najčešće se odreñuje kao zajednička primena psiholoških, medicinskih i socijalnih mera sa ciljem odstranjivanja po zdravlje štetnih činioca iz čovekovog života. Takoñe, od posebnog je značaja da se članovima zajednice omogući što potpuniji razvoj psihičkih potencijala, sposobnosti i veština, kao i da se obezbedi pravovremena i adekvatna pomoć onim članovima zajednice kojima je ona potrebna. http://savetovaliste.nshc.org.yu/mentalno_zdravlje.htm

331

LITERATURA

APA. (1998), DSM-IV - Dijagnostički i statistički priručnik za

Acković-Grgin K. (2000) Stres u djece i adolescenata, Jastrebarsko: Naklada Slap

duševne poremećaje, Naklada Slap, Jastrebarsko. APA. (1999), Mini DSM-IV.Naklada Slap, Jastrebarsko.

Adamović V., Erić Lj., Starčević V.: Neuroze; (urednik) Ljubomir Erić.- /2. dopunjeno i prošireno izd./. - Beograd : Medicinski fakultet, 2002.

Atkinson/Hilgard, Uvod u psihologiju, Naklada SLAP, 2007.Baars et al. (1992).

Adamović V: Emocije i telesne bolesti, Nolit, Beograd,1984.,

BABIĆ, M., HUBIJAR, Z., AJDUKOVIĆ, M. (1999), Agresivnost i hiperaktivnost kao smetnje u ponašanju. Pedagoška akademija, Sarajevo.

Adler A: Individualna psihologija, Matica srpska, Novi Sad, 1986

Bahtijarević-Šiber, F. (1999.) Management ljudskih potencijala. Zagreb: Golden marketing.

Adler A: Poznavanje čoveka, Matica srpsaka, Novi Adler, A.: O nervoznom karakteru, Prosveta, Ajduković M. Utjecaj zlostavljanja i zanemarivanja u obitelji na psihosocijalni razvoj djece. Dijete i druπtvo 2001; 3(12):59-75. AJDUKOVIĆ, M. (1984), Samoiskaz kao izvor podataka o neprihvatljivom ponašanju mladih. Primijenj. psihol. 5 (1-2), Zagreb. Ajduković, M. i Ajduković D. (1996.) Pomoć i samopomoć u skrbi za mentalno zdravlje pomagačima. Zagreb: Društvo za psihološku pomoć. Ajduković, M. i Hudina, B. (1996): Značaj učinkovite komunikacije u radu pomagača. U: Pregrad, J. (ur): „Stres, trauma, oporavak – udžbenik programa Osnove psihosocijalne traume i oporavka“. Društvo za psihološku pomoć, Zagreb. Akien LR: Psychological Testing and Assessment / Boston: Allyn and Bacon, 2000.

Prof. dr Jasna Bajraktarević , Psihološka priprema sportista zašto psihologija sporta? http://www.bhtrening.com/index.php?option=com_docman &task=doc_download&gid=62&Itemid=47. BARKIĆ, J. (2004),Panični poremećaj i depresija. Soc. psihijatrija 32 (4), Zagreb. SPIELBERGER, C. (1986),Stres i tjeskoba. Globus, Zagreb. Barkley, R.A. (1998). Attention deficit hyperactivity disorder. The Guilford Press, New York/London.Baron J.: Thinking and Deciding, 3rd ed. - Cambridge : Cambridge Bassarath L: Conuduct disorder. A biopsychosocial review, Can J Psychiatry, 46:609-16, 2001., Basson, R. (2000) The female sexual response revisited. J. Society Obstetrics and Gynaecology of Canada, 22, 383-387. Batson C: Adults Emotional Reaction to the Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika (str. 23-50; 192200; 223-241).

AKRAP, L., ZAREVSKI, Z. (2006),Usporedba psihičkih profla pacijentica s poremećajima hranjenja (anoreksija i bulimija).U: Pačić-Turk, Lj. (ur.) Sažeci-CD - 1. hrvatski kongres primijenjene psihologije, str. 80, Hrvatska psihološka komora, Zagreb.

Berñajev, N.: Duh i realnost, Krišćanska sadašnjost,Zagreb, 1985.,

Al-Issa I: Culture and Psychopathology, University Park, 1982.,

Berger J.: Psihološki potporni sistem : model bazičnih oslonaca ličnosti /Beograd: Centar za primenjenu psihologiju, 2002.

Alvin G. Burstein and Michael Bertenthal, M.A. A Note on Everyday Psychopathology and Narcissism, (1986). Psychoanalytic Psychology, 3:269-276 Ambrosi-Randić N. (2004) Razvoj poremećaja hranjenja, Jastrebarsko: Naklada Slap. American Psychiatric Association (1980, 1987, 1994). Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 3rd, 3rd-revised, and 4th editions. Washington, DC: APA. Anić N: Dečija psihopatologija, u: Berger J, Biro M i Hrnjica S.(redaktori): Klinička psihologija, naučna knjiga,Beograd, 1990, 151-169., APA. (1997), DSM-IV - Priručnik za diferencijalno dijagnosticiranje, Naklada Slap, Jatrebarsko.

Berger J, Biro M, Hrnjica S: Klinička psihologija, Naučna knjiga, Beograd, 1990.,

Berger, J.: Normalnost i mogućnost njenog Berger, Josip, Psihodijagnostika, Nolit, Beograd, 1980 BILAĆ, S. (1996), Relacije skupa kognitivnih varijabli s nekim aspektima neprilagodenosti kod dijece. U: LackovićBiro, M. Samoubistvo- psihologija i psihopatologija, Nolit, Beograd Bloom, J. (2007, October). Lecture. Presented at New School University, New York, New York. Bojanin S., Milačić I, Selaković M.: Autizam, Beograd: Zavet, 1997.

332

Bowlby J: Attchament and Los, Vol. III (Los: Sandness and Depression), Penquin Books, Ltd, Harmondsworth, 1981. Bratković D. (2003), «Kvaliteta življenja osoba s mentalnom retardacijom», Naš prijatelj vol. 30 br. 1/2; str. 5-22. Brewin,C.R.(1988). Cognitive Foundation of Clinical Psychology. Hove: Lawrence Erlbaum Associates (str. 5054; 65-69; 109-128).

homeostasis. JAMA 1992; 267 (9): 1244-1252. Compas BE. Gotlib IH: Introduction to Clinical Psychology, Compas, Ian H. Gotlib. - Boston : McGraw Hill, 2002. Consulting Editor Ćosić I. Povezanost zlostavljanja u djetinjstvu i nekih aspekata psihičkog funkcioniranja adolescenata (diplomski rad). Zagreb: Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet, Zagreb

Briere J, Berliner L, Bulkley JA, Jenny C, Reid T. The apsac handbook on child maltreatment, Thousand Oaks, Sage Publication, 1996.

Crisp, A. H., Anorexia Nervosa: Let me be., New York, Grune & Stratton, 1

BUD ANOVAC, A. (1997), Behavior disorders and Eycencks` personality dimensions in adolescents. Croatian Medical Journal, 38, 1, .

ČUTURIĆ, N., URLI, A. (1980), Utjecaj društvenih i obiteljskih činilaca na pojavu tikova u djece, Primijenj. psihol. 1 (2-3), 199-203, .

BUMBER, Ž., KERESTEŠ, G., SLAVIČEK, M. (2005), Depresivnost kod školske dijece u odnosu na darovitost, školski uspjeh, spol i dob. Suvremena psihologija 8 (1), 722, .( depresivnost, darovitost, školski uspjeh, osnovnoškolska d eca, spol )

Ivančić, T.: Hagiomedicina - duhovna medicina- Priručnik, Teovizija, Zagreb, 1996., drugo prerañeno i dopunjeno izdanje

Bujko M. et al: Dobar i siguran seksualni život ; /autor projekta Erić, Lj.), Beograd, 1998., Buljan Flander G, Kocijan-Hercigonja D. Zlostavljanje i zanemarivanje djece. Zagreb: Mark M. usluge, 2003. Buljan Flander G. Uloga privrženosti i nekih odrednica ličnosti u zlostavljanju djece: proπirenje Bowlbyeve teorije. Zagreb: Odsjek za psihologijiu Filozofskog fakulteta, 200 Burstein, A.G., Bertenthal, M. (1986). A Note on Everyday Psychopathology and Narcissism. Psychoanal. Psychol., 3:269-276. http://www.pep web.org/document.php? Butterworths Co Publishers Ltd, London-Boston, 1976, 332333., Buzov I.: Krize žalovanja, u: Jakovljević M, Kulenović M i Jakupčević M: Krizna stanja, Klinika- konzultacijeintervencije, Medicinski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 1986, 97-101., Buzov I: Psihoanaliza žalovanja, Jugoslovenska medicinska naklada, Zagreb, 1989., Carlson, R.C. Fundamentals of abnormal psychology and modernlife. Boston [etc.] : Allyn and Bacon, cop. 2002. CASSANO, G. (2002), Izbavi me od mračnog zla - što je depresija i kako se liječi? Naklada Slap, Jastrebarsko. ŽIVČIĆ, I. (1993), Depresivnost u detinjstvu i adolescenciji. Godišnjak Zavoda za psihologiju br. 2, Rijeka. Cave S: Classification and Diagnosis of Psychological Abnormality , Hove : Routledge, 2002. Čavić T.: O izbeglištvu : psihosocijalni aspekti , Beograd : Zadužbina Andrejević, 2001.

Smederevac S.: Govor i ličnost ili govor ličnosti, Beograd:Zadužbina Andrejević, 2002. Chrousos G, Gold P. The concepts of stress and stress system disorders: overwiev of physical and behavioral

CVITKOVIĆ, D. (2008), Separacijska anskioznost kod dece s teškoćama učenja.U: Vulić-Prtorić, A., Ćubela Adorić, V., Proroković, A., Sorić, I., Valerjev, P. (ur.) Sažetci radova 16. Dani psihologije, str. 46, Zadar. CVITKOVIĆ, D., WAGNER JAKAB, A. (2006), Ispitna anksioznost kod dijece i mladih s teškoćama učenja. Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja, 42, 2, 113120, . Davids A: Issues in Abnormal Child Psychology, Brooks/Cole Publishing Company, Monerey, california, 1973., Davis Ronald D., Braun Eldon M. (2001.): Dar disleksije, Zagreb, Alinea. Davison G.C., Neale J.M. (1999) Emocionalni poremećaji i poremećaji ponašanja u djetinjstvu i adolescenciji, u knjizi Psihologija abnormalnog doživaljavanja i ponašanja, Jastrebarsko: Naklada Slap, str. 491-525. Djačenko OM., Lavrenteja TV.: Psihički razvoj predškolske dece, Donaldson M: Um deteta,, Zavod za udžbenike, Beograd, 1988., Duran M.: Dijete i igra ,3. izd. - Jastrebarsko : Naklada Slap, 2003. ðurić-Jočić D: Psihopatologija, u: Janković N I Jovanović A: Praktikum psihodijagnostičke metode, Narodna knjiga I Medicinski fakultet Beograd, 2003,24-33., Elkin D, Lee E, Sorrell et al: Cross-culture Issues in Psychiatry, in: Elkin D (ed): Introduction to Clinical Psychiatry, 1st ed., lange medical Books, McGriw-Hill, 1999, 266-281., Elks ML: On the genesis of anorexia nervosa - a feminist perspective. Medical Hypotheses 1994; 42(3):180-2. Erić Lj., Ćurčić V: Adolescencija, identitet-psihopatologijapsihoterapija, Žarko Arbulj, Beograd, 1977., Erić Lj.: Socijalna fobija /1. izd./. - Beograd: Medicinski fakultet, 1998.

333

Erić Lj.: Strah od smrti ,/1. izd./. - Niš Prosveta, 2001.

Galić – Jušić Ines (2004.), Djeca s teškoćama u učenju, Lekenik, Ostvarenje.

Erić Lj: Agorafobija, Beograd : Medicinski fakultet, 1998

Gelfand DM, Hartman DP: Child behavior analysis and therapy, Pergamon Press, New York, 1975.,

Erić LJ: Poremećaji identiteta, Psihijatrija danas, Beograd, 15:3-4, 1984.,

Gere:Alternative/Punk,Style: Alternative Experimental, Indie Rock Label: Instinct Records / Virtual

Erić Lj: Seksualne disfunkcije, Beograd : Medicinski fakultet, 1993

Gieldd JN: Bipolar disorder and attention/deficthyperactivity disorder in children and adolescents, J Clin Psychiatry, 61 (suppl. 9), 31-34, 2000.,

Ljubomir Erić (ur.):.Psihoterapija - /2. dopunjeno i prošireno izd./. - Beograd : Medicinski fakultet, 2002. Erikson E: Omladina, kriza, identifikacija, Pobjeda, Titograd,1976., ESSAU, C.A., CONRADT, J. (2006),Agresivnost u d ece i mladeži, Naklada Slap, Jastrebarsko. Eysenck H.J.: Neuroticism, In: Krass S (Ed):Encyclopaedic Handbook of Medical Psychology, 2002. Eysenck HJ: The Structure of Huma Personality, Methuen Co, LTD, London, 1970., Federn P: Narcizam u sklopu Ja, psihologija Ja, Nolit, Beograd, 1987., Fenihel O: Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1961., Fergusson DM, Horwood LJ. Exposure to interparental violence in childhood and psychosocial adjustment in young adulthood. Child abuse & Neglect 1998; 22(5):339-57. First M.B., Frances A., Pincus H.A. (1997) DSM-IV priručnik za diferencijalnu dijagnostiku, Jastrebarsko: Naklada Slap. Fletcher G.: The New Science of Intimate Relationships, Oxford , 2002., FOLNEGOVIĆ ŠMALC, V. (ur.) (1999),MKB-10 Klasifikacija mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja klinički opisi i dijagnostičke smjernice. Medicinska naklada, Zagreb. Freud A. (2002) Uvod u tehniku dječje psihoanalize, Jastrebarsko: Naklada Slap

Gillberg C: Asperger syndrome and high-funcioning autism, Br. J psychiatry, 172-200-9,1998., Gilvarry E: Substance abuse in young pepole, J Child Psychol Psychiaty, 41:55-80, 2000., Glas Koncila, broj 31 (1623), 31.7.2005. Glaser J.: Opća psihopatologija krivično pravo. Zagreb Narodne novine, 1963. Glasser W.: Psihijatrija može biti opasna za vaše mentalno zdravlje, (biblioteka: Psihologija) http://www.alinea.hr/biblioteka-psihologija.html GLIGORA, H. (2002),Psihologija i odnosi s javnošću. Knjiga sažetaka - 10. god.konf.hrv.psihologa, Plitvice. http://www.roda.hr/forum/viewtopic.php?t Goldstein G, Herson M: Handbook of Psychological Assessment, Peramon press, New York, 1984., Goleman, D. (1997). Emotional Intelligence – Why it can matter more than IQ. Bantam Books, New York. Goleman, Daniel: Emocionalna inteligencija, Mozaik knjiga, Zagreb, 2000. Golubović GZ, Lakić A., Osnovi forenzičke psihologije i psihopatologije; urednik Goran Z. Golubović. - Bor : Zdravstveni centar, 2002. Gordon, Catharine M.; Laufer, MR (2005). "Chapter 4: Physiology of puberty", in Emans SJH, Goldstein DP, Laufer, MR, eds.: Pediatric and Adolescent Gynecology, 5th ed., Philadelphia: Lippincott, Williams 155. ISBN 0781744938.http://www.kockanje.info/zbornik/17.asp Goodman R and Scott S: Child Psychiatry, Blackwell Sicence Ltd, Oxford, 1997.,

Frojd S: Psihopatologija svakodnevnog života, Sabrana dela I-VIII, treće izdanje, Matica Srpska, 1973, 57-338.,

Greg V: Ljudsko pamćenje, Nolit, Beograd, 1980

From E: Anatomija ljudske desktruktivnossti, naprijed, Zagreb, 1984, str.45.

Gregurek R i sur. Suradna i konzultativna psihijatrija. Školska knjiga. Zagreb. 2006.

Frost, J. A., Emery M.J. (1995.): Academic Interventions for Dyslexic Children with Phonological Core Deficit, Handout for teacher. Communique, 23(6).

Gregurek R, Jokić-Begić N. Psihodinamski aspekti Grgin, K. (ur.) Sažetci radova - 10. Dani psihologije, Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet u Zadru, str. 10, .

Fulgosi A.: Psihologija ličnosti : teorije i istraživanja, 6. izd.,Zagreb : Školska knjiga, 1997.

BOBIĆ, Ž. (1982), Prilog istraživanju fobija kod dijece predškolske dobi, Primijenj. psihol. 3 (1-4), Zagreb.

Fulgosi, Ante: Psihologija ličnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1987.

Gregurek, R., Varda, R., ðanić, S.: Psihodinamska teorija stresa. Medix 40-45, 2001

GAJER-PIACUN, D. (1985), Psihički poremećaji dijece i omladine. Zavod grada Zagreba za socijalni rad, Zagreb.

334

Guillaume, Paul: Psihologija, Pedagoško-književni zbor, Zagreb, 1958. Hal, S.,Lindzey, G.: Teorije ličnosti, Nolit, Beograd, 1983., Halgin, R. P. & Kraus Whitbourne, S. (1994): Abnormal psychology – The human experience of psychological disorders. Brown & Benchmark. Hamilton M: Psychopathology, In: Krauss S (Ed by): Encyclopaedia Handbook od Medical Psychology, LondonBoston: Butterworths Co Publishers Ltd, 1976, 427-428., Hans Juergen Eysenck. Upotreba i zloupotreba psihologije, Naprijeda (bibilioteka Psihoa), Zagreb, 1980., HAUTZINGER, M. (2002),Depresija.Naklada Slap, Jastrebarsko. HOLLANDER, E., SIMEON, D. (2006), Anksiozni poremećaj.Naklada Slap, Jastrebarsko. Havelka N: Socijalna percepcija, Zavod za udžbenike, Beograd, 1992., Helzer JE, Robinson LN, Mcevay L.: Post-traumatic Stress Disorder in the General population, Finding from the Epideimiology Catchment area Survey, New Eng. J. Med.,1987,1:317:1650., HERCIGONJA, D. (2000), Doprinos razumijevanju hiperaktivnosti s poremećajem pažnje (ADHD poremećaj), Sažetci radova - XII. Dani psihologije., Zadar. KILLEN, K. (2001),Izdani: Zlostavljana dijeca su odgovornost svih nas. Društvo za psihološku pomoć, Zagreb. Hiperaktivno dijete (2005). Poliklinika za zaštitu dece grada Zagreba, Zagreb. Hoffman ML.: Empatija i moralni razvoj značaj za brigu i pravdu; s Hol K, Lindzi G: Teorije ličnosti, Nolit, Beograd, 1983., Holis M and Keegan (Eds by): 101 Poems Against War (Paperback) Hornaj K: Neurotična ličnost našeg doba, Pobjeda,Titograd, 1987., Hornej K: Neurotična ličnost našeg doba, Pobjeda, Titograd, 1987., Horvat L.: Predškolsko vaspitanje i intelektualni razvoj / Ludvik Horvat ; /prevod Mojca Vinter/. - /1. izd/. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,1986. Hotujac, Lj. Psihijatrija. Zagreb : Medicinska naklada, 2006. Hrnjica S: Životni ciklus, u:Berger J, Biro M. I Hrnica S(redaktori): Klinička psihologija (Individualna i socijalna), Naučna knjiga,Beograd, 1990, 109-132., Hrnjica S: Zrela ličnost, Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Beograd,1986., Hsu LK, Lee S: Is weight phobia always necessary for a diagnosis of anorexia nervosa? American Journal of

Psychiatry 1993; 150(10):1466-71. http://209.85.129.132/search?q=cache:7UUGOVEIs3sJ:ww w.crnarupa.singidunum.ac.yu//PredmetVujanic/projektni%2 520zadaci%2520iz%2520Sociologije/finish/zavisnost%2520 od%2520racunara/Kompjuterska 0zavisnost.doc http://en.wikipedia.org/wiki/Emotional_intelligence http://europa.eu.int/comm/employment_social/h&s/publicat/ stress_en.htm http://pegasus.cc.ucf.edu/~gjacinto/6123.htm http://www.crimelibrary.com/serial_killers/notorious/tick/ps ych_6.html http://www.psychopath-research.com/whatis_psycho_1.html http://www.hss.caltech.edu/~mcafee/Bin/sb.html http://www.uow.edu.au/arts/sts/bmartin/dissent/documents/h ealth/sociopathy.html http://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Psychopathology http://en.wikipedia.org http://en.wikipedia.org http://science.jrank.org/pages/10911/Psychology-PsychiatryPsychiatric-Diagnosis-From-Psychosis-PsychopathologyEveryday-Life.html http://sr.wikipedia.org/sr http://www.eurekalert.org http://www.loc.gov/exhibits/freud/ex/67a.htmlhttp://www.m ojdoktor.hr/default.aspx?page=183http://www.mojdoktor.hr/ default.aspx?page=183&article=1623 http://www.mathos.hr/~vkurjanc/Stres.ppt., http://www.mediametar.hr http://www.mycity.rs/Zdravlje/Trening-zamozak.htmlhttp://www.smithsrisca.demon.co.uk/speecherrors.html http://www.nakladaslap.com/PDF/Kulturna%20antropologij sadrzaj.pdf. http://www.naturalfamilyonline.com/5-ap/46-emotionalintelligence.htm http://www.psihologija.ims.hr/ http://www.psiholoskikrugovi.com/psihoterapijaadolescenata.html http://www.sabor.hr/default.asp?gl http://www.seminarskirad.com/prikaz.php?id=8200 http://www.suite101.com/article.cfm/supplementing_school/ 86954/2 http://www.tminus10.com/children/health/articles/anorexia.h tm http://eating.ucdavis.edu/eatdis/anorex/anorex_char/andsm.h tml http://www.acadeatdis.org/ http://www.lifestages.com/health/anorexia.html http://www.mentalhealth.com http://www.raderpro.com/eating.htm http://www.anred.com http://www.geocities.com/HotSprings/5395/anorexia.htm http://www.raderpro.com/symptoms.htm http://www2.interscience.wiley.com/ Hurrell, J.J. i McLaney M. (1988.) Exposure to job stress – a new psychometric instrument. ICD-10, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1992 . Ilić I., Kastratović Ž., Šaula-Marojević B.:Poremećaji raspoloženja kod malih, Institut za psihijatriju KCS, Beograd, 2004, http://docs.google.com/gview? Ilioli, A. i Gilioli, R. (2000.) Cattivi capi, cattivi colleghi. Milano: Mondadori. Ivanović D: Knjiga - "Da li sam ja normalan? šta to znači biti ok?", "Metaphysica" , Beograd

335

Ivić I: Predstave o detetu i detinjstvu, Psihologija, 3:2735,1984.,

Juul, Jesper (2006): Ovo sam ja! Tko si ti? O bliskosti, poštovanju i granicama izmeñu odraslih i djece. Naklada Pelago, Zagreb.

Jacobson E: The Self and the object World, International University press, New York, 1964.,

Kaliččanin P.: Psihijatrija. 3, Posebne teme ,Beograd: Elit-Medica :Draslar, 2002.

Jacoby L. L., & Kelley, C. M. (1992). A process-dissociation framework for investigating unconscious influences: Freudian slips, projective tests, subliminal perception and signal detection theory. Current Directions in Psychological Science, 1, 174–179.

Kapara Žan V., ðernove D.: Ličnost : determinante, dinamika i potencijali , s engleskog prevela Tatjana Šešum. - Beograd : Dereta, 2003.

Jakovljević, M.(ur.) (1995): Psihijatrija za studente stručnih zdravstvenih studija. Jakša Z. Psihološki teror na radnom mjestu kao zdravstveni problem. Mobbing u zdravstvu. Liječničke novine 2004; 32:23-25. Janjetović D: Samopoštovanje, lokus kontrole i prosocijalna orjentacija adolescenata, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1997.,

Kaplan, I.H., Sadock, J.B.: Synopsis of Psychiatry, Williams and Wilkins, Baltimore, etc., 1991. sedmo izdanje Kaplan HI, Harold I: Kaplan and Sadock´s Comprenhensive Tekstbook of Psychiatry ( 2 Vol set), Willkinson & Willkins, Baltimore, 2004., Karlović, Vranić, Gabelica. Incidencija zlostavljanja u djetinjstvu na uzorku studenata zagrebaËkih fakulteta. Suvremena psihologija 2002; 5:53-68. Kastratović, Ž.: Adolescentna kriza, Psihijatrija danas, Beograd, 1986.,

Jankov B: Psihologija samosvesti, Kultura, Beograd, 1987., Jaspers K: Opšta psihopatologija, Savremena administracija i Prosveta, Beograd, 1978., Jeffry JM: Theories of Personality : Contemporary Approaches to the Science of Personality - New York: John Wiley & Sons, 2002. Jerotić V.: Čovek i njegov identitet , Beograd : Ars Libri; Banja Luka : Besjeda, 2002.

Katica Lacković- Grgin, Stres u djece i adolescenata, Naklada SLAP, 2000. Kazdin AE: Treatments for aggressive and antisocial children, Child Adolesc Psych Clins N America, 9:841-58, 2000., Kecmanović D.: Individualni ili društveni poremećaj ,/1. izd./. - Niš

Jerotić V: Neuroza kao šansa, BIGZ, Beograd, 1978.,

Kecmanović D: Upotreba duševnog bolesnika, Prosveta, Bibilioteka današnji svet, Beograd, 1986.

Jerotić, V.: Hrišćanstvo I psihološki problemi čoveka, Beogradski fakultet SPC, Beograd, 1997.,

Kecmanović D.: Psihijatrija u kritičnom ogledalu, Službeni glasnik, Beograd, 2007.,

Jerotić, V.: Psihološko i religiozno biće čoveka, Beseda, Novi Sad,, 1996.,

Keegan P and Bell A: The Psychopathology of Everyday Life (Penguin Modern Classics) by Kirmater LJ, Young A, Hayton BC: The cultural context of anxaety disorders, Psychiatr Clin N Am, 18, 3: 503, 1995.,

Jesper, J. (2007). Znatu reći „ne“ mirne savjesti. Naklada Pelago, Zagreb.

Klain E. Psihološka medicina. Golden Marketing. Zagreb. Jevremović P: Telesna shema, telesno Ja, Self, Psihodinamska razvojna psihologija, Plato, Beograd, 1998, John G. Watkins and Helen H. Watkins Ego States: Theory and Therapy, New York ; London : W. W. Norton and Company, 1997. Jokić-Begić, N., Kostelić-Martić, A. i Nemčić-Moro, I. (2003.) «Mobbing – moralna zlostavljanja na radnom mjestu». Socijalna psihijatrija. 31(1), 25-32. Jung GK.: O psihologiji nesvesnog, Odabrana dela , Matica Srpska Novi Sad, 1971., Jung KG: Arhetipovi i razvoj ličnosti, (prevod), Prosveta, Beograd, 2006., Jung KG: Duh i život: Matica srpska, Novi Sad, 1971. Juul, J. (2006): Vaše kompetentno dijete – Prema novim temeljnim vrijednostima obitelji. Naklada Pelago, Zagreb

Klajn H: Predgovor u knjizi F.: Psihopatologija svakodnevnog života, treće izdanje, Matica Srpska, Novi Sad, 1973, 6-56., Klein M: The Psycho-Analysis of Children, Delta Book, New York, 1976., KLEPSCH, R., WILCKEN, S. (2005), Prisilne radnje, prisilne misli.Naklada Slap, Jastrebarsko. Kocijan-Hercigonja D. i drugi (2000), Mentalna retardacija. Biološke osnove, klasifikacija i mentalno-zdravstveni problemi, Slap, Jastrebarsko. Kocijan-Hercigonja, D., Buljan-Flander, G. i Vučković, D. (2004). Hiperaktivno dijete – uznemireni roditelji i odgajatelji. Naklada Slap, Jastrebarsko. Kohut H: Analiza sebstva, Naprijed, Zagreb, 1990., Koić V i ðorñević I.:patološko kockanje http://jMCAJ:lmhs.snz.hr/datastore/downloads-

336

Koić E, Filaković P, Mužinić L, Matek M, Vondraček S. Mobbing. Rad i sigurnost 2003; 7(1): 1-20. Koić E. Mobbing, tokenizam i seksualno zlostavljanje žena. Kruh i ruže 2005; 26: 46-53. Koić E. Udruga za pomoć i edukaciju žrtava mobbinga: Zagreb, 2005. Kolesarić V., Krizmanić M., Petz B.: Uvod u psihologiju : suvremena znanstvena i primijenjena psihologija, Grafički zavod Hrvatske, Zagre, 1991., Koliko je mobbing prepoznat i prisutan u Hrvatskoj. Mojposao-net. Tržište rada. Zagreb, 2005. URL: http://www.moj-posao.net Kompier, M. (1999.) The psychosocial work enviroment and health – What we know and where should we go? Scan J. Work Environ Health, 28 (1)., Kon IS: Dete i kultura /prevod Marija Marković i Branislav Marković/. Kondić K., Levkov Lj., Prvih deset godina, Savez društava psihologa Srbije, 1994. Kondić K: Povezanost dečijih neurotičnih smetnji sa strukturom ličnosti, odnosno patologijom roditelja, Psihološka istraživanja 3, Institut za psihologiju, Beograd, Kondić K: Psihologija Ja ( Psihoanalitička razvojna psihologija), Nolit, Beograd, 1986., Korkman, M.& Peltomaa, A.K. (1993.): Kostelić-Martić A. Mobbing: psihičko maltretiranje na radnome mjestu (kako prepoznati mobbing, kako se obraniti i kako ga spriječiti). Zagreb: Školska knjiga, 2005. KOZJAK MIKIĆ, Z., PERINOVIĆ, E. (2006), Kognitivne strategije suočavanja usmjerene na problem i somatizacija u adolescenciji. U: Jelčić, J., KOZJAK MIKIĆ, Z., PERINOVIĆ, E. (2008), Suočavanje i psihosomatski simptomi u adolescenciji. Suvremena psihologija 11, 1, 41-53, . KRANŽELIĆ TAVRA, V., LEBEDINA-MANZONI, M. (2003), Doživljaj odrastanja kao moguća zaštita u razvoju poremećaja u ponašanju, Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja, 39, 1, 33-48, . Kramar M: Psihoterapija smetnji i poremećaja, u: Tadić N i sar: Psihoanalitička psihoterapija dece i mladih, Nauka KMD, Beograd, 2004, 289-295., Kreč K i Kračfild R: Elementi psihologije, Naučna knjiga, Beograd, 1980., Kupek E, Pavlović D: S onu stranu ogledala: Genetički pristup razvoju znanja o sebi, Psihologija, 1-2:150-163.1988, Kupiers E and Bebbington P: Living with Mental Illnes (A Book for Relatives and Friends), 2th ed, A Conndor Book Souvenir Press (E &A), Ltd, 1997 Lacković-Grgin, Katica (2006): Psihologija adolescencije. Naklada Slap, Jastrebarsko

Leposavić LJ, Nikolić-Balkovski G, Barišić-Rojnić J i Milovanović S: Šta je to shizofrenija (Priručnik za porodicu) Beograd, 2000 Lené R: Depresija- bolest današnice, Bibilioteka popularne psihologije, (prevod sa nemačkog Balažević Snežana), Zagrb, 1982., Laka-Monzen M.L I Azoren Ž.M: Psihopatologija, u: Poro A: Enciklopedija psihijatrije, Nolit, Beograd, 1990, 531532., Lamovec T: Emocije i odbrambeni mehanizmi, Ljiljana Tralaja, Beograd, 1997., Lamovec T: Emocije i odbrambeni mehanizmi, Ljiljana Trlaja, Beograd, 1997., LEBEDINA-MANZONI, M., MAGLICA, T. (2004), Suicid adolescenta. Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja, 40, 1, 139-148, . NAGLIĆ, N. (1981), Situacijsko-reaktivna stanja kao izraz teškoća u adaptaciji s polaskom u prvi razred osnovne škole. Primijenj. psihol. 2 (1-3), 70-76, . NOVOSEL, M. (1965), Uzroci neprilagodenim ponašanjima. Naše zdravlje, 9, 417-421, . PAVER, D., TEODOROVIĆ, B. (1984), Spoznajni razvoh umjereno, teže i teško mentalno retardirane djece. Rezimei radova - 8. kongres psihologa Jugoslavije. Društvo psihologa Crne Gore, Titograd. POKRAJAC-BULIAN, A., AMBROSI-RANDIĆ, N., MUSTAPIĆ, J. (2002), Spolna orijentacija, nezadovojstvo tijelom i navike hranjenja u osnovnoškolskoj dobi. Medicina, 38, 85-86, . LENNE, R. (1982), Depresija - bolest današnjice. Vijesnik, Zagreb. LESJAK, B., VUGER-KOVAČIĆ, D. (2002),Panični poremećaj i mehanizmi obrane. U: Gruden, V., Mindoljević, A. (ur.) 19. hrvatski psihoterapijski seminar "Psihoterapija danas i sutra" - Knjiga sažetaka, str. 38, Zagreb. LUDERER, H.J. (2006),Shizofrenija - naučiti nositi se s bolešću. Naklada Slap, Jastrebarsko. MILES, T.R., MILES, E. (2004), Disleksija - sto godina disleksije. Naklada Slap, Jastrebarsko. Liberman R: Psychopathologie de l`enfant psychosomatique, PUF, Paris, 1987., Lok Džon: Ogled o ljudskom raumu, Kultura Beograd, 1962., Lopez MA, Heffer RW. Self-concept and social competence of university student victims of childhood physical abuse. Child Abuse & Neglect 1998; 22(3):183-95. LUKIĆ, Mihajlo Pravna medicina / Mihajlo Lukić, Samuilo Pejaković, Josif Vesel. Luković Z D.:Verske Sekte - Prirucnik za samoodbranu http://www.4shared.com

337

Macmillan; Ellison, C. (2000) Women's Sexualities: Generations of women share intimate secrets of sexual selfacceptance. Oakland, CA: New Harbinger. [6] WHO Technical Report, series Nr. 572, 1975.

Milon T: Modern Psychopathology, saunders Company, Philadelphia, 1969., Missile K III: The Psychopathology Of Everyday Life, Date Released: January 21, 2003,

Maher B: Introduction to Research in Psychopathology, McGGraw –Hill, 1970.,

Mitić-Ranñelović Lj: Umeće zajedništva i odvajanja , /1. izd./. - Niš : Prosveta, 1999.

Mahoney M: Abnormal psychology, Harper Row, San Francisco, 1980.,

Mizes JS: Validity of the mizes anorectic cognitions scale: a comparison between anorectics, bulimics, and psychiatric controls. Addictive Behaviors 1992; 17(3):283-9.

Manduz S, Keštan A.: Kako pomoći deci da uče: prilozi kognitivnom programu; (prevod Lidija Dmitrijev). - /1. izd./. - Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000.

MKB-10 šiframa / stručni urednik hrvatskog izdanja Vera Folnegović-Šmalc.

Marić J: Klinička psihijatrija, Megraf, Beograd, 2005.,

Montessori M.: Dijete : tajna djetinjstva, prevela Iva Novak/. - Zagreb : Akademija za razvojnu rehabilitaciju; Jastrebarsko : Naklada Slap,2003.

Marković T..: Pojam sekteti, http://www.znanje.org Masov A: Motivacija i ličnost, Nolit, Beograd, 1982., Mašović S. (1995), «Obitelj – najčešći oblik zaštite starih osoba», Naš prijatelj vol. 22 br. 3/4; str. 4-19. Matejić-ðurić Z.: Otisak duše : grafologija u zamkama psihologije svakodnevnog života, Beograd : autor, 2002. Matić V., Psihopatologija detinjstva i mladosti, SDPS, 1980. Matić,V.: Normalno i patološko u razvojnom dobu, Psihijatrija danas, Beograd, 1977., Maxmen, JS: Essential Psychopathology,W.W. Norton & Company, New York, London,1986., McCrea, C. W., Summerfield, A. B., Rosen, B., Body image: A selected review of existing measurement techniques, 1981. Mechanic D: Medical Sociology: a Selective View, 2nd ed., Free press, New York, 1978., Mechanic D: The concept of illness behavior, J chrn. Dis. 15:189-194, 1961., Media Metar – Nezavisni istraživački centar za istraživanje medija, javnog mnijenja i tržišta. Zagreb, Menninger K: The Vital balance: the Life Process in Mental health and Illness, Viking press, New York, 1963., Mikloš Biro, Willi Butollo. – Minhen :Klinička psihologija /: Katedra za kliničku psihologiju Ludwig Maximilians Universitat ; Novi Sad : Futura publikacije, 2003. Mikuš Lj, Klapčić B. Vještačenje duševnih Miličević S: Self. koncept studenata koji se obraćaju psihologu zbog poremećaja prilagodjavanja, Magistarska teza, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2006.

Moore S, Rosenthal D and Mitchell A.: Youth, AIDS and Sexually Transmitted Diseses, London ; New York: Routledge, 1996. Moris D: Otkrivanje čoveka kroz gestove i ponašanje, Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd, , 24-50, 1977 Motley, M. T. (1985). Slips of the tongue. Scientific American, 253, 116-127 Muačević V: Opća psihopatologija, u: Munačević V i sar: Psihijatrija, Medicinska naklada, Zagreb, 1995, 115-130., Munjiza M i sar. Prvi intervju u kliničkoj praksi, Elitmedica, Beograd, 2007., Munjiza M. Nege u gerijatriji, Panevropski Aperion Univerzitet, Banja Luka, 2008., Munjiza M: Fuga za bajamama od Dinare do Avale (Autobiografija o spoznaji sebe i duše psihijatrij), Elitmedica, Beograd, 2009., Munjiza M: Nega u psihijatriji, Panevropski Aperion Univerzitet, Banja Luka, 2008., Munjiza M: Psihijatrija na pragu 21. veka, Panevropski Aperion Univeryitet, Banja Luka, 2008., Munjiza M: Uvod u kliničku psihopatologiju (Od simptoma do dijagnoze u psihijatriji), Elit-medica, Beograd, 2009., Munjiza M: Vulnerabilna ličnost i afektivni poremećaji, u: Munjiza M: Afektivne psihoze u urbanoj sredini, Treće dopunjeno i prošireno izdanje, Kultura, Beograd, 1991. Munjiza M i sar.:Shizofrenija Vodič za pacijente i članove porodice, Institut za mentalno zdravlje i Jansen Cilag Beograd, 2006 MunjizaM.(1996): Anksiozno–depresivni sindrom. YUSAFARM Beograd, 1996. II+48

Milivojević Z: Emocije, Prometej, Novi Sad, 1999.,

MunjizaM.(2002)::Psihosocijalneposledicepsihijatrijskihporemećaja, u: Kaličanin, P:.( urednik) :Psihijatrija-prevencija, Medicinskifakultet,Beograd,220267

Miller, D.: Adolescense: psychology, psychopathology and psychotherapy,, Aronson, New York, 1974.,

Murphy HBM: Socio-cultural variation in symptomatology, incidence and course of illness, in: Shepherd M and

338

Musek J: Ja kao pokretačka snaga, Psihologija, 19:4597,1986., Mustajbegović J. Zdrave organizacije – hrvatska iskustva. U: Mustajbegović J. ur. Zdrave organizacije ili kako promicati zdravlje na radnom mjestu.

Panić V.: Rečnik psihologije umetničkog stvaralaštva Beograd Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1998.: Pantić D.:Psihologija reklame - kako da ti kažem da me kupiš, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, 2008, br. 13-14, str. 361-368, http://scindeks.nb.rs

MUSTAPIĆ, J., FRANČIŠKOVIĆ, T. (2004), Istraživanje mobbinga u KBC Rijeka.Sažetci radova - 14. Dani psihologije, Zadar.

Purić-Pejaković Lj, Dunjić JD:: Samoubistvo adolescenata, Beograd, Zebra, 1996.

NIKIĆ, M. (1995), Samoubojstvo, Obnovljeni život, 50, 2, 185-199

Vid Pečjak: Psihologija treće životne dobi, Zagrb, prosvjeta, 2001

Myslobodsky, M.S. (1997) Mythomanias: The Nature of deception and self-deception. New Jersey: Lawrence Erlbaum Assosiates Publishers. (23-127; 181-200).

Peck D, Whitlow D.: Teorije ličnosti, Nolit, Beograd, 1978.,

Namie, G.i Namie, R., (1999.) Bullyproof yourself at work. California: DoubleDoc Press. NASTOVIĆ, Ivan Psihopatologija ega : Egopsihologija psihičkih poremećaja, De;ije novine, Gornji Milanovac, 1989 National Institute for mental health: Anxaety Disorders for Professionals, htp://208.231.11.108/ nimh/resource/index .htm Nenadović MM: Pervazivni razvojni poremećaji, u: Milovanović D i Dejanović-Djukić S: Odabrana poglavlja iz psihijatrije, Žeks”, Beograd-Kragujevac, 2000, 38-80., Nešić V.: Muzika, čovek i društvo : socijalno-psihološki pristup - /1. izd./. - Niš : Prosveta, 2003. Nietzel, M.T. Uvod u kliničku psihologiju. Jastrebarsko : Naklada Slap, 2002. Nikolić S, Klain E, Vidović V: Osnove medicinske psihologije, Medicinski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 1990.,

Pejović M: Normalnost u psihijatriji, Medicinski fakultet Univerziteta U Beogradu, 2003., Pejović, M.: Porodica i psihopatologija, Savremena administracija, Beograd, 1997., Pernar M. ur. Psiholog i zajednica. Mobbing. Sažeci radova. Prvi hrvatski interdisciplinarni simpozij o mobbingu. Društvo psihologa Primorsko-goranske županije Rijeka: Opatija, 2005. Pervin LA.: Peronality, John Wiley and Sons, New York, 1970., Petz B.: Uvod u psihologiju : psihologija za nepsihologe / Boris Petz. – Jastrebarsko : Naklada Slap, 2001. Petz, B., (ur.) (1992). Psihologijski rječnik. Prosvjeta, Zagreb. Piazza, E. i N., Rolins N.: Anoreksija Nervosa: Controversial Aspects of Therapy. Comprehensive Psychiatry, VOL. 21, NO. 3, May/June 1980. Pijaže Ž: Poreklo saznanja, Nolit Beograd, 1983.,

NIKOLIĆ, S. (1992), Mentalni poremećaji djece i omladine, 1, 2, 3, Školska knjiga, Zagreb.

PILIĆ, D. (1998), Samoubojstva, oproštajna pisma. Marijan Express, Zagreb.

NIKOLIĆ, S. (1991)Poremetnje ponašanja uzrokovane psihološkim razlozima.Školska knjiga, Zagreb.

POKRAJAC-BULIAN, A., KUKIĆ, M., TKALČIĆ, M., ŠTIMAC, D. (2007), Psihološke karakteristike pretilih osoba kao čimbenici (ne)uspješnosti liječenja pretilosti intragastričnim balonom.U: Lopižić, J. (ur.) Knjiga sažetaka - 15. god.kon.hrv.psihologa, str. 27, Cavtat.

NJEGOVAN, M., BOŽAC, A. (2006),Sindrom zlostavljane žene. u: Jelčić, J., Lopižić, J., Lugović, G., Sušanj, Z. (ur.) Ljudski potencijali kroz životni vijek. Knjiga sažetaka 14.god.konf.hrvatskih psihologa, Hrvatsko psihološko društvo i Društvo psihologa Šibenik, str. 53, Šibenik/Vodice. Nikolić, Staniša: Svijet dečje psihe, Prosvjeta, Zagreb, 1985. Olport G.: Sklop i razvoj ličnosti, Kultura, Beograd, 1969., RIBIĆ, K. (1974), Prilog upoznavanju problema disleksije. Revija za psihologiju 4 (1), Zagreb.

Piz Alan & Barbara: Definitivni vodič kroz govor tela, Mana i Mańana, Beograd, 2005 POKRAJAC-BULIAN, A., ŠAJINA, Š., TKALČIĆ, M., KUKIĆ, M. (2007), Perfekcionizam, svijest o sebi, negativni afekt i izbjegavanje kao odrednice prejedanja. : Lopižić, J. (ur.) Knjiga sažetaka - 15. god.kon.hrv. psihologa, str. 28, Cavtat. Pope V.: Srpski mitološki rečnik, Beograd, 1970.,

Opačić G: Ličnost u socijalnom ogledalu, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1995., Panić V., Jovanović M, Panić B.: Ljubomora : od izazova do zločina /2. dopunjeno izd. - Beograd : Elit Medica, 2002.

Popović B, Miočinović Lj: Moralne vrednosti dece i mladih i njihov razvoj, Prosveta, Beograd, 1977., Popović-Deušić S: Problemi mentalnog zdravlja dece i adolescenata, Institut za mentalno zdrvlje, Beograd, 1999.,

339

Poro A: Fenomenološka psihopatologija, u: Poro A: Enciklopedija psihijatrije, Nolit, Beograd, 1990,160-161.,

Snaith P: Anhedonia: A neglected symptom of psychopathology, Psychol Med 23:957, 1993.,

Pregrad, J. (2006): Odgovornost i odnos u organizaciji. U: Poljak, N. i Šehić-Relić, L. (ur): „Sukob@org upravljanje sukobom u organizaciji“. Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek Press Clippings. Udruga za pomoć i edukaciju žrtava mobbinga: Zagreb, 2005. URL://http://www.mobbing.hr

Snowling Margaret, Stackhouse Joy (1996.): Dyslexia, Speech and Language, A Practitioners Handbook, Singular Publishing.

Pretty Woman : integrale marketing komunikacije 1975-1995 / Dragan Sakan. - Beograd : News Moment, 1996.

Snyder,C.R., Forsyth, D.R.(1990) Handbook of Social and Clinical Psychology: The Health Perspective. New York: Pergamon Press (str. 267-282). Sobal J.: Zadać morale teologije danas (3), Glas koncila, Zagreb, Broj iz arhive: 40 (1631), datum izlaska: 2.10.2005 I br 38 (1630), 2005.

Prošev, Igor: Popularna psihijatrija, Pro-in, Čakovec, 1994. Radonjić S: Opšta psihologija. 2 : sa dodatkom ,Beograd : Savez siholoških društava, Beograd, 1989

Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti: Program za patološko kockanje, zavisnost od interneta i sl. http://www.drajzerova.org.rs

Radošević-Vidaček, B. (2002.) Stres na poslu. Medix – specijalizirani medicinski dvomjesečnik, 44; 96-98.

Sroufe A, Rutter M: The Domanin of Development Psychopathology, London, 1992.,

Randy JL., Buss MD.: Personality Psychology : Domains of Knowledge about Human Nature, 1et ed./ Boston: McGraw Hill, 2002.

Stanković B.: Novi morbiditet mladih, Centar za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka, Beograd, BIBLID 0038-982X(2002): 1-4 p.53-76

Rastam M, Gillberg C: The family background in anorexia nervosa: a population-based study. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry 1991; 30(2):283-9. . Rodžers K: Kako postati ličnost, Nolit, Beograd, 1985.,

Steiner H, Smith C, Rosenkranz RT, Litt I: The early care and feeding of anorexics. Child Psychiatry & Human Development 1991; 21(3):163-7.

Ross AO: Psychological Disorders of Children, Mc Grae Hill Book Company, New York, 1974., Rot N.: Psihologija ličnosti, Saznanje, Beograd, 1982., Russell RD: An introduction to psychopathologa, Oxford University Press, Oxford, 1984., Rutter M., Hersov L.: Child Psychiatry, Modern Approaches, Blackwell Scinetif, 1977., Sapolsky R. Stress, the aging brain, and the mechanisms of neuron death. Cambridge, Mass., MIT Press, 1992.

Sargent C, Johnson T: Medical Antropology, Praeger, 1996., Sauter, S. i Murphy, L. (1999.) Stress at work. DHHS (NIOSH) Publication No.99-101. Cincinnati: NIOSH. Scan J. Work Environ Health; 14 (1),27-29. Scharfetter C.: General Psychopathology, Cambridge University Press, 1980., Schwartz S, Johnson JH: Psychopathology of Childnood, Pergamon Press, Oxford, 1985., Sims A: Symptoms in the Mind: A Introduction to Descriptive Psychopathology, 2nd ed., Bailliere Tindall, London, 1988.,

Steinhausen HC, Seidel R: Outcome in adolescent eating disorders. International Journal of Eating Disorders 1993; 14(4):487-96. Stevanović PB., Ivić I.: Inteligencija i njen razvoj / Borislav P. Stevanović ; priredio Ivan Ivić./1. izd./. Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2000. Strasmeier W., «Stres kod učitelja koji rade s ñ ecom koja imaju mentalni hendikep», Defektologija vol. 29 br. 2; str. 101-109. Sue, D. Understanding abnormal behavior. 7th ed. Boston: New York : Houghton Mifflin, cop. 2003. 14. Handbook of personology and psychopathology / edited by Stephen Štajnberger I, Ćizmić S.: Psihologija i savremena tehnika, Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.

Štajner-Popovic T.: Psihologija ja i psihopatologija detinjstva i mladosti danas, Psihologija, 1991, vol 24, br 1-2:52-56 Tadić N: Psihijatrija detinjstva i mladosti, treće dopunjeno izdanje, Naučna knjiga, Beograd, 1989., TADINAC BABIĆ, M., KOTRULJA, L. (2001), Psihološke posljedice akni, Soc. psihijatrija 29 (1), Zagreb. Tamer Dž: Saznajni razvoj, Nolit Beograd,1979.,

Smiljanić V: Psihologija starenja, Nolit, Beograd, 1981.,

Tatosjan A I Azoron Ž.M: Fenomenologija, u: Poro A: Enciklopedija psihijatrije, Nolit, Beograd, 1990, 160-161.,

Smith, D.J. Speech Errors, Speech Production Models, and Speech Pathology, (2003), Online. Internet. http://www.smithsrisca.demon.co.uk/speech-errors.html

Tiefer, L. (1991) Historical, scientific, clinical and feminist criticisms of "the Human Sexual Response Cycle" model. Annual Review of Sex Research, 2, 1-23;

340

Tomić M: Psihologija agresivnosti, Engrami, Beograd, 69, 2003.,

Vulić-Prtorić A. (2001) Razvojna psihopatologija: normalan razvoj koji je krenuo krivim putem, Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru, 40 (17), 161-186.

Tošić M.: Ljubav i bol, Niš : Prosveta, 2003. Touyz S. W., Beumont P. J. V., Collins J. K., McCabe M., Jupp J., Body Shape Perception and its Disturbance in Anorexia Nervosa, British Journal of Psychiatry, 1984., 144, 167-171 Tyrer P., Steinberg D.: Models for Mental Disorderconteptual Models in Psychiatry, Wiley: Chicester, 1987., URČINOV, Ž. (2002), Depresivnost u dječjoj dobi u odnosu na kvalitetu obiteljskih relacija. U: Sažetci radova - 13. Dani psihologije, Sorić, I.(ur.), str. 86, Zadar. URLI, A. (1979),Tikovi. u: Odabrana poglavlja iz kliničke psihologije. Društvo psihologa SR Hrvatske., Zagreb. //http://www.mobbing.hr Vallaint GE: Adaptation to Life: How the Best and Brightest Came of Age, Little Brown, Boston, 1977., Valon A: Proces socijalizacije kod dece, Zavod za udžbenike, Beograd, 1986., VANCAŠ, M. (1996), Teškoće čitanja = teškoće učenja? U: Lacković-Grgin, K. (ur.) Sažetci radova - 10. Dani psihologije, Odsjek za psihologiju, Filozofski fakultet u Zadru, str. 44, . Vesel J.: Medicinska psihologija sa psihopatologijom, VI ponovljeno izdanje, Viša medicinska škola, Beograd, 1987., Vigotski L: Mišljenje i govor, Nolit, Beograd, 1977., Vindanović I i Kolar D.: Mentalna higijena, Beograd, 2003., Vlajković J: Teorija i praksa mentalne hifijene, savez društava psihologa Srbije, Beograd, 1989., Vlajković J: Životne krize i njihovo prevazilaženje, Nolit, Beograd, 1992., Votson P.: Psihologija rata /preveli D. Baščarević... et al./. - Beograd : Vojna akademija, Uprava za školstvo i obuku, 2002. Vrančić, I. (1998.) Zdravstvena psihologija i posao. U: Havelka, M., (ur.); Zdravstvena psihologija. Jastrebarsko: Naklada Slap. Vujić D.: Menadžment ljudskih resursa i kvalitet : ljudi ključ kvaliteta i uspeha 2. izd. -Beograd: Centar za primenjenu psihologiju, 2003. Vujić FV.:Medicinska psihologija i opšta psihopatologija, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb, 1956., Vukosavljević-Gvozden T: Empatija i slika o sebi, Institut za psihologiju, 2002., VULIĆ-PRTORIĆ, A. (2001), Suočavanje sa stresom i depresivnost u djece i adolescenata, Suvremena psihologija, 4 (1-2), 25-39, (suočavanje se stresom (coping), depresija, djeca, adolescenti)

Vulić-Prtorić A. (2003) Depresivnost u djece i adolescenata, Jastrebarsko: Naklada Slap VULIĆ-PRTORIĆ, A. (2003),Depresivnost u djece i adolescenata, Naklada Slap, Jastrebarsko. Disability, Abstracts, p. 84, Zagreb. ŠPRAJC-BILEN, M., GRGIĆ-JANDRIĆ, D. (1987),Ispitivanje nekih dimenzija ličnosti d ece sa psihosomatskom bolesti (bronhalna astma), Zbornik sažetaka VULIĆ-PRTORIĆ, A., MACUKA, I. (2006), Depresivnost i psihosomatski simptomi u detinjstvu i adolescenciji. U: Pačić-Turk, Lj. (ur.) Sažeci-CD - 1. hrvatski kongres primijenjene psihologije, str. 88, Hrvatska psihološka komora, Zagreb. Wagner Jakob A., Cvitković D, Hojanić R. (2006), «Neke značajke odnosa sestara/braće i osoba s posebnim potrebama», Hrvatska revija za rehabilitacijska istraživanja vol. 42 br. 1; str. 77-8 Weiner, C.: Developmental Psychopathology, MC, Graw Hill, New York,1994., Wenar, Ch. Razvojna psihopatologija i psihijatrija : od dojenačke dobi do adolescencije. Jastrebarsko : Naklada Slap, 2002 Wolff S: The Concept of Personality in Childhood, Yurnal of Child Psychology and psychiatry, 25, 1:5-13, 1984., Worden WJ.:Savjetovanje i terapija u tugovanju - Priručnik za stručnjake u području zaštite mentalnog zdravlja, Naklada Slap, Jaterbarsko, 2005 WOODWARD, L.J., FERGUSSON, D.M. (1999), Razvojna psihopatologija i psihijatrija.Naklada Slap, Jastrebarsko, Yule W: Posttraumatic stress disorder in the general population and in children, J Clin Psychiat, 62, suppl.17):2328,2001. Zdravković J.: Tumačenje neuroza: lečenje i samopomoć, 3. izd. - Niš : Prosveta, 2003. Zazzo R: Poreklo čovekove osećajnosti, Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Beograd,1974 ZOLI, S., Zdravković J.: Tumačenje neuroza: lečenje i samopomoć, 3. izd. - Niš : Prosveta, 2003.

Zdravkovic J.: Veština vladanja sobom, Niš, 2004 Zec N.: Osnovi medicinske psihologije i psihopatologije, Zavod za izdavnje udžbenika I Svijetlost, Sarajevo, l968., ŽUŽUL, M. (1989),Agresivno ponašanje: psihologijska analiza. Radna zajednica RK SSOH, Zagreb.

341

Psychology & Psychiatry ebooks sub-categories * • Psychology & Psychiatry Profession - General (5) • Psychology Psychiatry General & Other (18) • Psychotherapy - General (136) • Applied Psychology (25) • Art & Music Therapy (6) • Assessment & Testing (41) • Behavior Therapy (8) • Case Studies (4) • Cognitive Therapy (7) • Creative Ability (8) • Developmental - Adulthood & Aging (4) • Developmental - Child & Adol. (70)

• Developmental Psychology (42) • Education & Training (26) • Emotions (41) • Experimental Psychology (7) • Forensic Psychology (50) • Group Psychology (2) • History (25) • Human Sexuality (88) • Hypnotism (12) • Interpersonal Relations (43) • Mental Health (39) • Mental Illness (68) • Movements - General (17) • Movements - Psychoanalysis (34) • Neuropsychology (80) • Personality (68)

• Physiological Psychology (18) • Practice Management (29) • Psychology - Clinical (102) • Psychology - Cognitive (69) • Psychology - Organizational (51) • Psychology - Social (80) • Psychopathology (128) • Psychotherapy - Child & Adolescent (43) • Psychotherapy - Counseling (30) • Reference (20) • Research & Methodology (25) • Statistics (14) • Suicide (7)

http://www.diesel-ebooks.com/cgi-bin/category/PSY000000/Psychology-Psychiatry-ebooks.html www.diesel-ebooks.com/.../Psychology-Psychiatry-ebooks.html http://www.diesel-ebooks.com/cgibin/category/PSY000000/Psychology-Psychiatry-ebooks.html www.diesel-ebooks.com/.../PsychologyPsychiatry-ebooks.html

342

Za zanju klapnu 10 jednostavnih koraka za očuvanje mentalnog zdravlja Pod stresom ste, nervozni, zabrinuti ili uplašeni. Ponekad se mnogi od nas tako osećaju. Može Vam se činiti da iz situacije u kojoj se nalazite nema izlaza. Izgubili ste dragu osobu... Vaša veza je u krizi... Izgubili ste posao... oniženi ste ili zlostavljani... dbačeni ste zbog bolesti... Vaš glas se ne čuje zato što ste suviše mladi, suviše stari ili jednostavno različiti... 1. Prihvatite sebe onakvim kakvi ste - Nasa uverenja, poreklo, kultura, religija, pol i životno iskustvo čini nas onakvim kakvi smo. Svako ima pravo da bude poštovan, uključujući i Vas. 2. Razgovarajte o tome - Većina ljudi se oseća otuñenim i preopterećenim svojim problemima. Ponekad, pomaže ako o tome razgovarate i podelite svoja osecanja sa nekim. 3. Družite se sa prijateljima (negujte prijateljstva) - Ne morate uvek da budete jaki i da se sami borite. Prijatelji su važni, posebno u teškim vremenima. Negujte prijateljstvo. 4. Uključite se u zajednicu - Upoznavanje novih ljudi i uključivanje u zajednicu može da učini mnogo – i za vas i za druge. 5. Budite aktivni - Redovno vežbanje može da pomogne ako ste depresivni ili nervozni. To vam takoñe daje više energije. Pronañite nešto u čemu uživate: sport, plivanje, šetnja, ples ili vožnja bicikla. 6. Umereno uzimajte alkohol - Ukoliko problem rešavate uzimanjem alkohola samo ćete stvari učiniti jos gorim. Najbolje je da u alkoholu budete umereni. Ne opijajte se! Ako imate problem sa alkoholom obratite se lekaru. 7. Naučite nešto novo - Bilo da je to zadovoljstvo, prijateljstvo ili prilika za promenu posla - povećaće vaše samopouzdanje. 8. Učinite nesto kreativno - Bavljenje kreativnim aktivnostima pomaže ako ste nervozni ili u depresiji. To vam pomaže da povratite poljuljano samopouzdanje. Muzika, pisanje, čitanje poezije, slikanje/crtanje ili kuvanje - pronañite nešto u čemu uživate. 9. Opustite se - Pronañite vreme samo za sebe. Uključite u vaš dan stvari koje vas ispunjavaju: čitanje, slušanje muzike, sviranje ili meditacija - sve u čemu uživate i što vas relaksira. 10. Obratite se za pomoć - Znajte da je svakome ponekad potrebna pomoć. Nije sramota tražiti pomoć, čak i ako vam je neprijatno zbog toga. Obratite se prijateljima, roditeljima, lekaru .... Nastavite da koračate... Korišćen je materijal Svetske asocijacije za mentalno zdravlje (Health Education Authority). http://savetovaliste.nshc.org.yu/ocuvanje_mentalnog_zdravlja.htm

343

Poslednja strana korice VAŽNIJE kNJIGE I POGLAVLJA U KNJIGAMA ANTONIJEVIĆ M., MUNJIZA M. (1972): Stanje vanbolničke neuropsihijatrijske službe u Beogradu. U: Socijalna psihijatrija, ured. Morić-Petrović S., Publikacije Zavoda za mentalno zdravlje, Beograd; str. 120-124. MUNJIZA M. (1982): Afektivne psihoze u urbanoj sredini. Savremena administracija, Beograd, XVI. 181. 1982 MUNJIZA M. (1984): Afektivne psihoze u urbanoj sredini, II dopunjeno izdanje sa predgovorom prof. Michela Sheperda, London, Naučna knjiga, Beograd, XVII+242 MUNJIZA M. (ur.): Klasifikacija psihijatrijskih poremećaja, Psihijatrija danas, supll. 1, Beograd, 1993., MUNJIZA M. (1989): Socijalna patologija i psihijatrija. u: Psihijatrija, ured. Morić-Petrović S., II izdanje, Medicinska knjiga Beograd, 234-24 MUNJIZA M. (1990): Specifičnosti kliničko-epidemioloških istraživanja hroničnih nezaraznih bolesti. u: ured: Vukotić M., Nedeljković S., Mujović V. i sar.: Hronična masovna oboljenja, Medicinski fakultet, Beograd, 3.10 1990 MUNJIZA M. (1991): Afektivne psihoze u urbanoj sredini, III dopunjeno izdanje sa predgovorom Prof Normana Sartoriusa, GIO "Kultura" Beograd, XXIV 262 MUNJIZA M. (2002): Psihoso–cijalne posledice psihijatrijskih poremećaja, u: Kaličanin , P:.( ur) : Psihijatrija- prevencija, Medicinski fakultet, Beograd, 220-267, MUNJIZA M (2001): Socijalno-patološke pojave i klinička psihijatrija, u: Kaličanin, P. (urednik): Psihijatrija- Etiologija., Medicinski fakultet, Beograd, 267-280, 2001 MUNJIZA M. (2005) :Akutne i hronične psihoze u Primarnoj zdravstvenoj zaštiti, Elit–Medica, Beograd, MUNJIZA M: Delirijum i akutno konfuzno stanje u psihijatriji, neurologiji I somatskoj medicini, Ellit–medica, Beograd, 2006 MUNJIZA M. i sar. (2007): Prvi intervju u kliničkoj praksi, Elit–medica, Beograd, 2007 MUNJIZA M i sar.:(2008): Psihijatrija na pragu 21. veka Panevropski univerzitet Aperion Banja Luka MUNJIZA M (2008): Osnovi kliničke psihopatologije za zdravstvene radnike, Panevropski univerzitet Aperion, Banja Luka, 1-448 MUNJIZA M. (2009): Uvod u kliničku psihopatologiju (Od simptoma do dijagnoze u psihijatriji), ELIT–MEDICA Beograd, XXIV+ 704 MUNJIZA M. (2008) : Zdravstvena nega u psihijatriji, Panevropski univerzitet Aperion, Banja Luka MUNJIZA M. (2008): Nega u gerijatriji, Panevropski univerzitet Aperion Banja Luka MUNJIZA M.(2009) :Fuge za bajamama (autobiografija o spoznaji sebe i duše psihijatrije), Elit-medica, Beograd, 2009 344