Problem unijacenja i kroatizacije Srba Slavko Gavrilovic

CJIABKO ГАВРИЛОВИЋ

ПРОБЛЕМ УНИЈАЋЕЊА И КРОАТИЗАЦИЈЕ СРБА

реверавање и однарођавање Срба у католичким државама, Млетачкој републици, Угарској иХабсбуршкој монархији, лежало је у основи њихове политике према том "шизматичком" .рароду. Верске и државне власти чиниле су све да православне Србе преведу у "јединоспасавајућу” римокатоличку веру будући да је према декларацији о унији односно сједињењу цркава усвојеној у Фиренци 1439. године утврђено да"Света, Римска црква чврсто вјерује, да нико, који не припада католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе и за његове анђеле, ако се пред смрт не обрате к тој Цркви".1 Подигавши своје, православне манастире Крупу, Крку и Драговић у средњој и северној Далмацији још у току X IV и X V века, Срби су се насељавали и устаљивали око њих и стварали средишта свог духовног и националног опстанка далеко од матичне земље с којом никад нису прекидали везу јер су остали у склопу Пећке патријаршије, у православљу, а преко миграционих струја од истока ка западу и у саставу свог, српског етноса као највећег на просторима јужно од Саве и Дунава. Српско становништво у Боки Которској и Далмацији нашло се у саставу Млетачке републике, чија је влада високо ценила његове ратничке способности али је више волела да оно буде под духовном јурисдикцијом филаделфијског митрополита у Венецији него под Пећком патријар-

П

111

шијом која је била у оквиру Отоманског царства. Но, Република светог Марка била је католичка држава под јаким утицајем свог клера и Папске курије, због чега је према Србима водила променљиву па и противречну политику.2 Заправо, Срби у Далмацији нашли су се у две непријатељске државе - Млетачкој републици и Турском царству. После освајања Босне, Турци су чешће продирали у северну Далмацију па су, тако, 1480. опљачкали и српски манастир Драговић а 1498. опустошили су Книн и његову околину, Обровац, Скрадин и друга места. Срби су им свуда пружали отпор а Хрвати су избегли на јадранска острва тако да су простране области у залеђу приморских градова остале пусте, односно без католичког становништва, због чега су, у првом реду Книн и Книнска крајина, од Римске курије проглашени за "Partes infidelium" (неверничке земње) а то је значило да ће потом то бити" Terramissionis", у којој ће фрањевци спроводити акцију око покатоличавања Срба насељених у њој пре и после рата 1498-1503. Већ тада је Задарски каптол устао против православне вере и обреда на том подручју а фрањевци су 1548. од турске Порте издејствовали ферман којим су добили слободу акције на њеном делу Далмације, па су у највећој мери то и користили нападајући православне као "отпаднике и кривовернике" (шизматике) односно као "заблуделе овчице" које је требало "вратити" у крило римске цркве, обећаваћући им чак и олакшање терета и дажбина од Турака који се њиховој прозелитској делат-

СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ

ности нису противилиуколико јс нису и с одобравањем пратили. У време Кандијског рата (1645-1669), који је Млетачка република водила против Турске, она је из војних и политичких разлога излазила у сусрет српским досељсницима, док су католички бискугш у Далмацији "колико из верских толико и материјалних разлога" били задојени мржњом према њима. Бискупи су тврдили да је "густина српских насеља" у срсдљој и северној Далмацији угрозила тамошљи католички живаљ, да се Срби протшзе давању црквене десетине и других даџбина Католичкој цркви, због чега их је прско мисионара, путем најтежих оптужби и лажи, као и подстицањем католичког становништва против њих, требало сузбити, обесправити, покатоличити и однародиги. У том погледу у другој половини X V II века посебно се истакао задарски надбискуп Теодосије, који је према њима био суров и безобзиран, бацајући српске калуђерс у задарску кулу и чинећи све да би Србе покатоличио.4 Рђаво стање Срба у средњој и северној Далмацији поткрај X V II века и даље се погоршавало нарочито због превераваи>а у њиховој средини, које су вршили босански фрањевци, а и стога што је царшрадски патријарх настојао да их отргне од Пећке патријаршије и да он поставл>а православне епископе у тим крајевима.5 Међутим, број Срба у њима знатно се увећао у време новог рата с Турцима тако да их је папски викар Никола Бианковић 1692. године само око Задра ценио на око 6.000, а у осам села око Скрадина на 1.500 душа, а придолазиле су и нове групе. Њихово духовно одредиште био је манастир св. Арханђсла код Скрадина (30 калуђера, 30 манастирскихђакаи2служитеља!). Њ ихје, позамисли Бианковића и задарског надбискупа Виктора, требало покатоличити, и то претходним протеривањем калуђера, забраном подизања православних цркава (Земуник) и писањем српског катихизиса у духу учења Католичке цркве. Католичким прозелитима на руку је ишла и тежња учења Републике да њени поданици буду једне вере (католичке, наравно),6 што је 1686. године резултирало у наредби далматинског провидура да православни свешгени-

ци морају зависити од католичких бискупа. Но, суочен с повсћањем српске популације на свом подручју, генерални провидур Данило Долфин, десет шдина касније, дао је Србима у Шибенику слободу вероисповести, ш тоје 1702. проширено и на целу Далмацију. Али, провидур Јустин Рива, окгобра 1705. поновојеправославносвештенсгво потчинио католичким бискупима и, ускоро затим, утицао на владу у Млецима да се декларише како се на подручју Републике неће трпети друга вера осим римокатоличке.8 Будући да су се Срби, предвођени калуђерима Крке и Крупе, јако узбунили због таквог става владе, нови провидур Вићенцо Вендрамин препоручио је да се према њима поведе попустљивија политика па да се не само дозволи слобода вероисловости него да се и признају мешовити бракови у које су са Србима доста радо ступале католичке девојке.9 Притисак на владу у Млецима појачан је од 1713. шдине кад је за надбискупа у Задру дошао "загрижени католик" Вићентије Змајевић који је захтевао да се православном епископу, Стефану Љубибратићу забрани канонска визитација (обилазак парохија и верника) по шибеничкој и скрадинској дијецези, као и да се забрани подизање српске цркве у Скрадину. Иако је генерални провидур Алвизо Моћениго препоручивао да се ЈБубибратићу не ускрати визитација пошто је српско становн ш и тјзо у Котарима, Буковици, Книнској крајини и Косову пољу у апсолутној већнни, ипак је 1729. године дошло до тако несносног стања да је српски епископ напустио Далмацију и прешао у Лику, под аустријску управу.10 Уклањањем егшскопа Љубибратића, католички клер није остварио жељени циљ пошто су се далматински Срби окупили око бенковачког пароха Симеона Кончаревића и на својој скупштини у Бенковцу 1731. недвосмислено изјавили да српски народ "нема ништа заједничког с Римском црквом, да не признаје никакву власт римокатоличких бискупа (...), да се не покорава одлукама Тридентинског црквеног сабора" (о унији) и да жели свог, српског епископа.1 И док је влада и даље била неодлучна па се час саглашавала а час одустајала од

112

ПРОБЛЕМ УНИЈАЋЕЊ А И КРОАТИЗАЦИЈЕ СРБА

сагласности у погледу српског епископа у Далмацији, католички бискупи били су све агрссивнији а нарочито Змајевићев наследник на челу Задарске епископије, учени Матија Караман, који је, пре доласка у Задар, боравио у Русији, где је требало да припрема терен за унију. Године 1739. и 1741. он је ма словенском, срнском језику саставио "ћирилски алфабетар" и католички мисал а 1744. још један спис против православних у Далмацији.12 Караман је полазио од чиљенице да православних Срба има мнош у Лици и Крбави, затим око Шибеника, Скрадииа, Задра и другде, да их је у ншбеничкој дијецези колико и католика а у скрадинској и више него католика. Да би се ти Срби покатоличили и однародили, Караман је прсдлагао да се из њихових цркава уклоне све књиге које они добијају из Русије и замене ћирилским књигама које би штампала Конгрегација за пропагаццу вере у Риму као и да се отвараљем "илирског семинара" у Задру припреми свештенички подмладак који ће православне превести на унију односно на католичанство.13 Успису из 1750. године Караман је уверавао Сињорију у Млецима да је свако попуштање Србима штетно за Републику па им не треба дозволити постављаље сопственог епископа док, у исто време, католичким бискупима треба омогућити да приликом канонских визитација поставЛ)ају православне свештенике и тим их вежу за Католичку цркву.14 Међутим, кад је млетачка влада у јесен 1750. донела одлуку у корист католичких бискупа, Срби су се 1751. године окупили на Косову пољу и сами изабрали свог епископа у личности дотадашњег протојереја Симеона Кончаревића, urro је био њихов изазов и ачади и бискупима, који су се оглушили о вољу народа, иа су прогонили епископа Кончаревића све док се он није склонио у Лику (1753), одакле је, затим (1762) отшнао у Русију, у којој је остао све до своје смрти 1770. године. Иако су, тако, остали без свог властитог епископа, Срби не клонуше, него исте, 1753. године, преко Скрадињана, поново од дужда у Венецији затражише да их ослободи јурисдикције католичких бискупа, у чему их подржи провидур Франческо Гримани, али без успеха, јер се Сињорија

113

ипак приклонила супротном захтеву надбискупа Карамана и папе.16 Шест година касније, 1759. године, далматински Срби

Ц Р К В Л С В Е Т О Г Н И К О Л Е У Ш К А Р А М А ИЗ 1848, у обнови 1987. године

поново су се обратили дужду истичући да су радије снремни "сваку муку поднијети и свој живот положити, него ли свој отачански закон (веру) и обичаје под ноге ставиги". 17 Подршку су затражили и од карловачког митрополига Павла Ненадовића а затим и од Русије, чија се дипломатија 1762. заузела за њих код млетачке владе, али све узалуд, јер је влада и даље била неодлучна а бискупи неуморни у вршењу притиска на њу на пггету православних. Тако је потрајало све до пада Млетачке републике 1797. године и доласка Француза, који су показали велики степен верске толеранције. Православни Срби добили су свог епископа у личности Венедикта Краљевића.19 С прикључењем Далмације Хабзбуршкој монархији после 1813, односно после Бечког конгреса 1815. године, положај Срба у њој поново се погоршао а католички бискупи продужили су рад на

CJIABKO ГАВРИЛОВИЋ

њиховом унијаћењу и покатоличавању (а преко тога и однарођавању) привукавши на своју страну и самог епископа Краљевића, што ће довести до народног огорчења и атентата на њега, после чега је он 1821. 20 побегао из Далмације. У току следећих деценија акгивност католичког клера ради натурања уније православним Србима није престајала поготово стога што су бискупи имали велику подршку од аустријских царских намесника у Далмацији, Томашића и Лилијенберга, односно од Бечког двора и Римске курије. Ипак, српски народ у Далмацији под епископима Јосифом Рајачићем, Пантелејмоном Живковићем и Јеротијем Мутибарићем, уз помоћ карловачких митрополита, налазио је снаге да се одупре свим притисцима и успео да очува и своју народност све до царевог патента од 4. марта 1849, којим је призната верска равноправност православних с другим законитим вероисповестима у Хабзбуршкој монархији, укључив Далмацију и Боку Которску.21 Папском настојању да се истребе "шизматици” приклонио се и Хрватски сталешки сабор. Сабор је у време католичке противреформације у X V I веку донео посебне законске одредбе (1548,1550. 1563) којима је био циљ да се Троједна краљевина одржи као искључиво католичка земл>а и да се у њој не толерише друга вера и црква осим римокатоличке Иако су се те одлуке односиле на протестанте, оне су ускоро свом снагом удариле по православним Србима у Варажцинском и Карловачком генералату као и у Славонији и Срему. Кад је реч о Вараждинском генералату, треба рећи да су се Срби у њега масовно доселили у време аустро-турског рата 1593-1606. са сшјим народним старешинама и свештенством. Цео простор до Лудбрега, Копривнице, Вараждина, Крижеваца и Иванића постао је нова Рашка (Rascia) у оквиру аустријске војне границе X V II века Срби су постали "предзиђе хришћанства" Antemurale Christianitati, што није порицала ни сама Римска курија ни њени кардинали.' Духовно средиште тог дела српског народа постао је манастир Марча, близу Иванића, који је после његовог пресел>ења из турског дела Славоније, подигао српскоправославни егшскоп Симеон Вретања.

Тек што су се сместили око Марче, католичко свештенство са загребачким бискупом Петром Домитровићем на челу почело је вршити притисак на Србе да би их привело у крило своје цркве "изван које нема спасења" за хришћанске душе. Стицајем околности, епископ Вретања дошао је у толикој мери под утицај иванићког жупника Мартина Дубравића, пореклом Србина, који се као "ватрени католик (...) дао на посао да православне у својој околини (...) преведе на унију, да је и сам прихватио "католичку истину и веру"; надвојвода Фердинанд (касније цар!) пошао је коракдаље паје марта 1611. епископу Вретањи упутио наређење "да настоји искоренити верске заблуде Влаха и Рашана" у својој дијецези. То је, уосталом, било у духу препоруке папе Павла V како би се Вретања и њешви Срби "још више распалили у љубави према католичкој религији и правој вери v славу божју и узношење свете цркве". Потврђујући га за марчанског епископа, папа је Вретањидозволио да у цркви задржи словенски језик, православне обреде и стари календар. Чак ни његова веза с Пећком патријаршијом није прекинута одмах него тек касније кад је он "пред крај живота, већ у дубокојстарости, добро запливао струјом уније". Ипак, ствари нису текле према тим замислима јер су се Вретањини наследници на епископској столици у манастиру Марчи више приклањали пећким патријарсима него римској цркви. То важи првенствено за епископе Максима и Гаврила Предојевића. Њихов рођак Василије Предојевић за потврду свог духовног чина обратио се Риму а његов наследник Сава Станиславић све време колебао се између Пећи и Рима, тражећи потврду и од једне и од друге стране. Слично би се могло рећи и за Гаврила Мијакића, који је за епископа посвећен од православног архиепископа у Молдавији а за потврду ишао и папи у Рим али се истакао као бранилац православља.29 Покатоличавањем Срба требало је уништити не само српску националну индивидуалност него и аутономију зајамчену царским привилегијама30 а то би, с временом, довело и до њиховог подвргавања црквеној, бискупској десетини од урода и

114


прихода и отворило пут цихоиом ирстварању од слободних војника у феудалнс

збаци православног марчанског владику Максима Предојевића и постави владику

подложнике - кмстовс.

"римскс всрс" а гспералима у Војној кра-

ПОДРУЧЈЕ ЈУРИ СДИ КЦ И ЈЕ П Е Ћ К Е ПЛТРИ ЈАРШ И ЈЕ С РЕД И Н О М X VII В Е КА 1. - граница Османлијског Царства и хришћапских држава; 2. - границе јурисдикционог подручја Пећке nampujapuiuje; 3. - грапице вазалних кнежевшш; 4. - седишта епископија

Загребачки бискуии у X V II веку такмичшш су се у писаљу елабората о унијаћењу и католичењу "шизматичких Влаха", како су погрдно називали православне Србе. Тако је бискуп Бенедикт Випковић 1640. године предлагао да Римска курија

јини да се нареди да "настоје око тога да сједињење (унију) унапреде, а попо(вима) и калуђер(има) urro из Турске долазе и пук варају, да овамо прелазити забране". Винковић се залагао да се у Загребу "за свећенике сједињене цркве" отворе школе и семениигге као и да се за унијаћење Срба

115


употреби и сила, а да Двор новцем награђује оне који буду "бољи и приврженији римској цркви”. Он је навео пример "како су сљедбеници източне цркве у Истри, Пишки и на Красу, затим у сењској бискупији, у Личу, Драги и Винодолу прешли на римску вјеру, којој су сада највјернији привржници". Напустивши своју стару веру, они се више нису називали Србима ("Власима") него Хрватима.32 Винковић је препоручивао да се у Марчу постави епископкатолик који зна "влашки" језик и ћириличко писмо, као и церемоније православног обреда, а то би могао да буде загребачки каноник Рафаило Леваковић, добро познат и цару и папи као писац расправе "О уништењу шизме и сједињењу шизматика са римском црквом". Што се тиче бискупа Петра Петретића, он је око 1660. године саставио спис "Историја о Власима у Границама Краљевине Славоније", који је послао цару Леополду и доказујући "како сувишно бијаше утемељити особиту бискупију за Србље, и примати у царство заједно с народом калуђере и попове њихове, као највећу запријеку (ширењу) уније". За поунијаћене Србе, свештенике би требало доводити из Пољске и Русије (Украјине!) пошто знају и ћирилско писмо и "илирски" језик.34У том смислу говорила су и друга "повјесна дјела" овог католичког прелата.35 Оцењујући Петретића као бискупа, познати хрватски историчар у X IX веку Иван Кукуљевић Сакцински закључио је следеће: "Главна задаћа свега његова живота ... бијаше Унија сљедбениках източне вјере са западном црквом. У том послу показа се (он) неуморним, радећи приватно и јавно на саборих угарских и хрватских на корист своје цркве, те дотјера тако далеко, да се православни, станујући у вараждинској и крижевачкој Крајини и жупанији, њему сасвим покорише, дочим (будући да) је и наименовање њихових владиках једино од њега зависило. ... Могла би се о том веома обширна разправа написати, али неби управо изпало на част вишјега хрватскога свећенства, од којих бјеше вјерозаконска мржња силно подпаљивана у земљи, те се тадашња хлепња за прозелитизмом, може једино изпричати (оправдати), што хрватски главари римске цркве, од римске про-

паганде непрестано потицани бијаху на што већу певност у послу сједињења (унијаћења)." Бољи коментар ни данас није потребан! Загребачки бискупи чинили су све да изазову расцеп између марчанских епископа и народа, а искориштена је и неуспела завера Зринских и Франкопана против цара Леополда I, да због наводне везе с њима (о, Боже!), као непоуздан буде опгужен марчански српски епископ Гаврило Мијакић, који је 1670. збачен с положаја и одведен у вечито сужањство,37 а на његово место у Марчу од тада довођени су епископи верни унији и загребачким бискупима, будући да су и долазили из њиховог језуитског семеништа.38 Настојање тих владика да међу Србима прошире унију изазивало је отпор калуђера и крајшпника па је 1672. године дошло до побуне која је угушена војном силом: 14 калуђера осуђено је на вечно сужањство на малтешким галијама а њихову судбину поделио је и шуман манастира Гомирја у Плашкој епархији. Међутим, отпор народа и калуђера према унији гшје престао па су унијатске владике, у страху од њих, више боравиле у Загребу него у Марчи, односно морале су се притајити и скпивати своју зависност од бискупа и riana. То се показало нарочиго кадје 1692-1693. уХрватску дошао патријарх Арсеније III Чарнојевић, а затим и све до краја Ракоцијевог устанка (1703-1711), у време кад су Срби-крајишници Бечком двору били потребни у борби против Мађара.4 Притисак унијата на православље у Вараждинском генералату и у Банској крајини (Банији ) поново је појачан после Ракоцијевог устанка, кад је на столицу у Марчи доведен владика Рафаило Марковић, који је преко 15 година прогонио православно свештенство, калуђере и народ, кршећи све моралне норме, вршећи општу саблазан, пљачкајући вернике, глобећи их и деморалишући их. Стога је 1715. године дошло до нове народне побуне а потом до представке цару у којој су народни прваци изјавили да неће трпети унијатског владику нити ће примити калуђере које он рукоположио, додајући на крају: "Остаћемо код онога, што нам у тој ствари одреди наш митрополит и постојано ћемо држати

116


наш стари обред (веру), у коме су стари нашиумрли." 1 Иако је и сам био врло наклоњен унијаћењу Срба, Дворски ратни савет у Грацу, коме су у то време била потчињена оба генералата (Карловачки и Вараждински), озбиљно је схватио народне тужбе, јер су крајишници учествовали у рату против Турака, па јеујесен 1716. године прекорио владику Марковића, додајућида, иакотреба радити на ширењу римокатоличке вере, то треба изводити пажљиво и опрезно, а не путем насшм које доводи до народних буна.42 Ипак, Марковић је продужио с насилничким поступцима тим више што је крајшпкој депутацији која је била у Бечу саопштен царев став да поред унијатског владике не може бити швора о православном епископу у Марчи. Због свега тога v народу је дошло до великог незадовољства и немира, нарочито 1726-1727. године, нашто је војна власт одговорила кажњавањем народних вођа и протеривањем из Вараждинског генералата најзначајнијег између њих, протопопа Николе Поповића.43 Али, ни тим казнама отпор народа није престао јер су га сад повели калуђери манастира Лепавине, упорно износећи захтев за постављање православног, неунијатског епископа у том Генералату. Тај захтев подржао је београдско-карловачки мигрополиг као и Српски народноцрквени сабор, па је Бечки двор одлучио да у Генералат упути комисију да истражи спорове и утврди да ли је народ наклоњен унији и колико заправо има унијата под марчанским владиком Григоријем Вучинићем. Налаз комисије био је поражавајући, јер су крајишници једнодушно изјавили да су одани православној вери, а не наметнутој им унији. После тога ни Двору није преостало друго него да августа 1734, тешка срца, пристане на постављање православног епископа у Вараждинском генералатуу личности Симеона Филиповића. Био је то тежак пораз епископа Вучинића и загребачког бискупа, његовог заштитника, али не и потпуна победа православних, јер је манастир Марча остао у рукама малобројних унијатских калуђера.44

R E P U B L I K A H R V A T S K A ZAVOD ZA ZASTITU SPONENIKA KULTURE V A R A 2 D I N KLASA: 612-08/93-01/05 URBROJ: 360-19-01-93-2 VaraZdin, 20.01.1993.

Predmet: E k le p lo z ija u p aroh.crkvi S v .A p o s t.M ib o v ila i O avrila u V e lik o j MuCni, opčina K op rivn ica - iz v je fita j Na te m elju o b a v ije s t i P o lic ije k e e ta o ic e K o p r iv nica od dana 12.01.1993. godine-o e k e p lo z iji u p a r o h ija lnoj c r t v i Sv. A p o e to la M ih ovila i O avrila u V e lik o j Mućni k on zervatori ovog Zavoda ви dana 26.01.1993. god. i z a S l i na teren kako b i ee u tv r d ila i dokuaentirala n a eta la S te ta . Hakon p regleda c rk v e ustan ovljena eu s lije d e ć a o d te ć e n ja : 1. 2 podne p loC e, na povieenoa dijelu n e p o s r e d n o ispred i k o n o B t a s e (ispred srednjib vratnica) , i z radene od bojenog ce o e n t a d i m . 30*30 c m - direktno oflteCenje u p r o mjeru od 15 cm n a m j e e t u gdje je bila postavljena b o m b a (e k e p lo z iv ), 2 .ik o n o 8 tas izraden od dzveta i oelik an (1 9 0 4 .) - oetećen j e u d o n jo j zo n i između l i je v ih i deenih v r a t nica. Ofltećenja eu n a eta la posredno djelovanjem k rh o tin a boebe k o je su n a C in ile duboke ureze un ietivfli os lik a n u p o v rein u ,a li i osnovsu podlogu (drvO).Osim to ga , ukrasni d ije lo v i e re d n jih v ra tn ic a (k oje j e naCela c z v o tiC in a ) eu takoder o t p a li u e lije d d jelovan ja e k e p lo z ije . Pregledcas ik on ostasa j e utvrdeno da j e sama a r h ite k tu r a јов u dobron e ta n ju (zd ravo i Cvrsto drvo ) , no. ikone, k oje su v je r o ja t n o o s lik a n e na drvenim podlogama l o f l i j e k v a lite te , j e naCela c iv o t ie in a pa se na mjestima ru ta ji^ 3. 2 r a s v je tn a t i j e l a ispred ikonostaea iz r a d e na od lije v a n o g m etala sa staklenim ukrasima - z a d o b ili eu manja o flte ć e n ja (e lo m lje n i krak i ukrasi ) 4. Popucala su eva

stak la prozorskih o t v o r a .

Ha tem elju p re g le d a aog k o n s t a tir a li smo da n a eta le s t e t e пебе u t je c a t i na d a ljn je propadanje objekta i n je g ov og in veata ra, tako da nieu potrebne hitne in t e r v e n c ije na z a S titi. Obnovu crk ve i n jen og in ven tara , vezano uz redovno o d r -

Ц РК В А СВЕТОГ ГЕОРГИЈА У В А РА Ж Д И Н У ИЗ 1848, спимак 1995. године; Извештај Завода за заштиту споменика културе у Вараждину о минирању цркве Ce. архангела Михаила у Великој Мучни из 1740,

117


После смрти Вучинића, на предлог загребачког бискупа Јурја Бранјуга, папа је за епископа у Марчи поставио унијата Силвестра Ивановића с циљем да међу православним постепено уведе "праву веру". Међутим, и овог пута, због масовног отпора народа, настојања унијатског епископа била су узалудна.45 Нова царска комисија, упућена у Генералат, морала је констатовати да, осим тројице калуђера, у Марчи нема других унијата; ипак крајем 1738. у Бечу је донета одлука да се Марча одузме од православних, што је ове толико огорчило да су крајем јуна 1739. сами запалили свој манастир, уверени да су унијатски калуђери оскрнавили њихову верску и националну светињу.46 Узалуд је Српски народноцрквени сабор 1749. године молио да се Марча препусти православнима; из Беча је Србима одговорено да се више не усуде да се Двору обраћају ради обнове марчанске епископије.47 Царица Марија Терезија вршила је дирекган притисак на митрополита Павла Ненадовића да се Срби одрекну Марче а у Илирској дворској депутацији, под утицајем високог католичког клера, израђен је 1753. елаборат о спровођењу уније, чему је требало прићи врло опрезно како не би дошло до побуне међу Србима.48 Рад на унијаћењу православних Срба у Вараждинском генералату поверен је његовом команданту генералу Бенвенутију Пегачију, који је од њих затражио да за свог новог епископа признају унијату Гаврила Палковића, а кад су они то одбили, он је с војском дошао у Марчу, на силу је одузео од њих и предао унијатима, претећи губитком главе свакоме ко се томе успротиви.49 Више српских цркава Петачи је затворио, православне свештенике злостављао и протеривао, а митрополитовом изасланику запретио да ће и свештенике и њега побацати у тамницу.50 Петачијеве претње убрзо су стигле поједине свештенике, калуђере и крајишнике, од којих је више њих кажњено "трчањем кроз шибе" поред 300 војника па су добили и до 3.000 удараца. Те и друге недаће, као и ограничавање крајишких права у оквиру новог уређења Војне границе, довеле су почетком 1755. до велике "Северинске буне" и до заједничког захтева пра-

вославних и католичких крајишника да се унија, као трећа вера, силом не натура јер то доводи до неслоге и немира, због чега Марчу треба предати Србима чији ггреци су је и подигли као свој, православни манастир.51 Али, ни овог пута тај захтев не само да није испуњен него је Двор српске војне и црквене старешине приморао да се, и формално, заувек одрекну Марче, која је, затим, предата католичком монашком реду пијариста.5 Тако је окончана борба за Марчу, дуга један и по век, као борба за верски и национални опстанак Срба у Вараждинском генералату, па и шире у Хрватској и Славонији. Одстрањивањем унијата из Марче није, ипак, сасвим отклоњен њихов притисак на православне Србе, јер је 1777. шдине у непосредној близини Вараждинског генералата, у слободном краљевском граду Крижевцима створена унијатска епископија с агилним Василијем Божичковићем на челу. Поред поседа у Хрватској, тој епископији додељен је земљишни посед чаку Срему (Шидско властелинство) како би јој се омогућило да v њему ради на искорењивању "шизме".5 За Србе јужно од Саве, на подручју Карловачког генералата (Лика, Крбава, Приморје, Кордун), опасност у погледу унијаћења долазила је од сењских бискупа и појединих царских официра вишег ранга.55 У време док су већи делови тих области били под влашћу Т урака, оне су у црквеном погледу потпадале под Дабробосанску православну митрополију у Сарајеву. Кад су, пак, Лика, Крбава, Банијаутоку Бечког рата 1683-1699. освојене од Турака и ушле у састав Хабзбуршке монархије, с народом на њену страну прешао је и дабробосански митрополит Аганасије Љубојевић, који је одмах наишао на противљење сењског бискупа Себастијана Главинића и личког архиђакона Марка Месића, који су новодобијене области п о т ч и н и јш Сењској бискупији, тврдећи да сво тамошње становништво, без обзира на веру, треба да буде њихово духовно стадо, што је значило да православни део народа треба да буде покатоличен. У Лику, Крбаву и Приморску крајину, у којима су православни Срби чинили већину становништва, бискуп је упу-

118


тио своје мисионаре, док је митрополиту Љубојевићу забранио да се насели у Лику пошто сви Срби јужно од Саве треба, наводно, да признају не њега него марчанског унијатског владику.56 Настојањем патријарха Арсенија 1114aрнојевића, цар Леополд I српске народноцрквене привилегије из 1690-1691. проширио је и на Србе у Хрватској, чиме је факгички створено Карловачко владичанство, које је обухватило православне у Карловачком генералату и у Банској крајини. Но, то није сметало новом сењском бискупу Мартину Брајковићу и "архиђакону" Месићу да, не бирајући средства, отпочну с насилним покатоличавањем и прогонима Срба из Лике и Крбаве.57 Што се тиче владике Љубојевића, он је тек 1706, кад је цар Јосиф I потврдио српске привилегије, признат за епископа Лике, Крбаве и Зринског поља; седиште му је било у манастиру Комоговини, који је он подигао после пресељења из Босне.58 Да би спровео унијаћење, бискуп Брајковић најпре је предложио да српским свештеницима који приме унију буду дате посебне повластице,59 а затим је 1703. у 17 тачака изложио свој предлог о католичењу православних Срба на подручју његове бискупије. Полазећи од тога да у једној хришћанској дијецези не могу биги двојица епископа, Брајковић је захтевао да га "шизматички владика" призна за свог законитог старешину, а у супротном да му забрани улазак у њу. Предлагао је да сви "влашки" свештеници само пред њим полажу заклетву и да их он потврђује у звању, да подлежу његовом, бискупском суду а да они који би ширили "шизматичко учење" буду затварани и лишавани земљишта и свих благодети као и да православни верници буду приморани на давање црквене (бискупске) десетине. Брајковићсе залагао за подизање семинара у Сењу у који би били примани "влашки синови" преко којих би се вршило унијаћење Срба, док је од коморског чиновништва у Лици и Крбави очекивао да приликом поделе земљишта, одређивања плата и других погодности предност даје католицима како би се на "шизматике" утицало да због тих користи пожеле да пређу на католицизам. Најзад, тражио је да се царским официрима у Гра-

ници нареди да му у послу око унијаћења Срба пружају сву потребну помоћ.6 После слома Ракоцијевог устанка 1711. борба око покатоличавања Срба ушла је у нову етапу, с тим што је бискупска страна могла рачунати с највећом подршком војних кругова с генералом Јосифом Рабатом на челу. У Багу, на Приморју, подигнут је самостан из кога су се фратри размилели по Лици и Крбави; добро плаћени од Конгрегације за пропаганду вере у Риму, они су свим жаром прионули на преверавање православних Срба. Унијатски владика из Марче, уз помоћ војне власти, најпре је наметнут Србима у Банији, а затим је доведен и у Лику, иако су они одбијали да га признају за свог духовног пастира. Већ на почетку свог бискупата у Сењу, Адам Раткај је Србе у Лици и Крбави приморао да му дају десетину од урода, а у току канонске визитације, коју је лично обавио 1713-1714. године, успео је да многе Србе преведе на католичанство. Постала је пракса да се православним епископима забрањује обилазак њихових дијецеза па чак и то да, уместо њих, свештенике поставља генерал Рабата. А он је 1729. писао Дворском ратном савету "да треба радити на унији али опрезно и деликатно, те сваком згодном приликом наместити по кога унијатског свештеника, и тако све полако и тихо свуда увести унију".63 Али, опасност за Србе као православне поданике средином X V III века запретила је и од стране хрватских сталежа, односно њиховог сталешког Сабора, у коме су истим "језуитским духом" били задојени и племићи и клер. Године 1741. тај Сабор потужио се царици да је у Троједној краљевини католицизам угрожен од православља (!) и замолио да буду укинуте "шизматичке" епископије, а духовна јурисдикција над православнима да буде предата унијатском марчанском владици као и да буду укинуте српске народноцрквене привилегије, увелико штетне за католичку веру. На то је уследио низ мера против православних у Троједници, у којој се неће трпети друга вера осим католичке као ни јурисдикција карловачког мигрополита над свештенством у Вараждинском и Карловачком генералату.

119


Пошто због рата с Пруском и Француском, у коме су Срби-граничари веома били потребни Аустрији, није дошло до спровођења у живот поменутих одлука, хрватски сталежи и бискупи поновили су свој напад на Србе у току заседања Угарског сабора 1751. године, тврдећи да "шизматички" епископи подижу своје цркве а народ одвраћају од уније, па је стога потребно да ти епископи из Плашког, Костајнице и Пакраца буду протерани, а у Троједној краљевини да се не трпи друга вера осим римокатоличке. Но, овог пута, из дубљих државно-политичких разлога, а посебно због односа с Русијом као савезником, царица Марија Терезија одбила је те милитантне захтеве сталежа. На заседању Угарског сабора 1764, представници Троједне краљевине поново су затражили забрану православне вероисповести, подизања српских цркава и школа, као и одузимање манастира од Митрополије, па затим, потчињавање православног свештенства световној власти и судству. Поред тога, захтевали су да се Србима не додељује племство, као и да буду укинуте српске народноцрквене привилегије, Илирска дворска депутација и Вараждински генералат, а све у циљу да Срби-граничари буду претворени у феудалне кметове и поданике хрватских жупанија. На срећу Срба-"шизматика", због сукоба Двора и угарских сталежа, и овај напад на њих остао је без жељеног учинка.66 Иако је царица Марија Терезија одбила поменуте фронталне нападе хрватских сталежа на Србе, њихову цркву и привилегије, она није искрено мислила на обустављање унијаћења, него је радила на његовом ширењу. Од свих Хабзбурговаца она је "показала највише дволичности према Србима: док је властитим потврдама привилегија (...) Србима јавно зајемчавала слободу вероисповести, дотле је опет с друге стране тајно настојавала - како је лично писала папи Пију V I - да свету унију (међу Србима) на сваки начин помогне, а оне који су у њој остали. да свим могућим средствима утврди". Царичине замисли о унијаћењу Срба у дело су безобзирно спроводили унијатскокатолички бискупи и генерали, а посебно језуитски васпитаник генерал Бенвенуто

Петачи у Карловачком генералату. Он је, на све начине понижавао, угњетавао, прогонио и кажњавао српске свештенике, отежавао и спречавао поправке и зидање српских цркава и то на начин и у обиму који су превазилазили чак и царичина очекивања. Заједно с унијатским владикама, Гаврилом Палковићем и Василијем Божичковићем, он је највише допринео унијаћењу Срба у Жумберку. Реч је о најистуренијој српско-православној етничкој оази на западу, која је средином X V III века бројала око 4.000 душа, што у оно доба и није била занемарљиво мноштво. На те Србе католички бискупи рано су бацили око у намери да их поунијате, покатоличе и денационализују - најпре школовањем младића у језуитским школама, а затим и применом грубог насиља.69 Користећи изненадну смрт двојице православних свештеника у Жумберку 1750. године, владика Палковић на њихово место довео је унијатске попове, али их је приказао као православне, што код неуког света и није наишло на отпор пошто је он веровао да остаје у свом дотадашњем "закону". Но, кад је народ дозиао да су из Жумберка протерани шмирски калуђери и да су му, преваром, натурени унијатски свештеници, он се окренуо од њих и почео обраћати православним поповима у суседним крајевима, што је генерал Петачи забранио и дотичне попове прогонио из тог краја. На то су се Жумберчани потужили плашком епископу Данилу Јакшићу наводећи да се од њих, као православних, тражи да признају папу иако они "ни живи ни мртви" не желе да одступе од своје цркве и вере.71 Али, Петачи и Божичковић нису мировали него од царшде затражише да се епископу Јакшићу забрани долазак у Жумберак а већ поунијаћеним појсдинцима да се спречи повратак у православље, односно, кад су у пигању свештеници, да буду протерани из Генералата.72 Најзад, 1760-их година учињен је одлучујући корак ка унијаћењу Срба у Жумберку. Епископу Јакшићу и православним свештеншдима забрањен је улазак у Жумберак, а Двор је обасут лажима и клеветама против њих. Марта месеца 1761. године, кад је батаљон жумберачких Срба-грагшчара на путу за Карловац стигао у село

120


Прибић, тадашњи посед унијатске бискупије, тамошљи унијати и викар њиховог владике Палковића, нахранивши их и поднапивши, подметнули су им на потпис текст, односно као неписменс потписали су њихова имена исподтекста, који је гласио: "Ми дол>е потписани присижемо у име своје и у имс својијех породица, да хоћемо живити и мријети по старом грчком обреду, а у правој католичкој вјери, под римскијем папом и да не ћемо никада ни признавати ни држати другијех владика ни свештеника, него садашњега господина бискупа Божичковића, и њешве праве с Римском Црквом сједињење нашљеднике, и од њега посташБене нам свепггепике". На изјаву били су потписани и граничари који су били на маршу далеко од свог завичаја као и они у пруском заробљеништву, старци, удовице и они Срби који су били кметови у Крањској, тако да је списак свих, лажно потписаних, био импозантан. Над оним граничарима, пак, који су, као православни, остали код својих кућа, извршен је пригисак од њихових официра да се приклоне унији. Тако су неукост и неписменост, односно поверење крајишника злоупотребљени у циљу њиховог преверавања у католицизам.73 Епископ Данило Јакшић и митрополит Павле Ненадовић покушавали су да пред царицом прикажу све нечасне поступке генерала Петачија и владике Божичковића, алиузалуд. Штавише, 1769. године епископу Јакшићу уручен је царичин декрет са строгим укором и наређењем "да сс не усуди и да не покуша, под претњом тешке казне која ће за то слиједити, ни он ни његови насљедници, ову ствар у горе реченом жумберачком окружју на ниједан начин покретати, нити искати игда више духовну власт и одлазак тамо, нити слати тамо свештенике свога закона".74 У току времена, као што је познато, поунијаћени жумберачки Срби похрваћени су, мада је и до наших дана било, па и сад има, појединаца који се не одричу свог српског порекла и који би се вратили у своју колевку - у православље и Српство. Иако после смрти епископа Данила Јакшића није успео да добије и поунијати његову, Плашку епархију, владика Божичковић доживео је да 1777. види укидање

121

српског манастира Комоговине у Банији, једног од центара отпора према унији и месту окупљања крајишника у борби за очување њихових повластица. Упитан за м и ш л ј Сњ о о томе, хрватски бан Фрањо I l a дажди слагао је царици, да сам српски народ нс жали за манастиром и још додао да он лично сматра да Комоговшгу треба сасвим срушити, да би се заувек искоренило сећање на њу. 5 Унијатски владика Божичковић имао је "заслуга" и за избацивање Срба -светитеља из православног црквенонародног календара. Он је уверавао Бечки двор да би Срби

С А Б О РН А Ц РК В А СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У НОВОЈ ГР А Д И Ш К И ИЗ 1738, обиовљена 1824 u 188.5, Иконостас из 1814. године, сшшак пре рушења 1991. годипе

"помињући своје краљеве, деспоте и јерархе одржавали будну свест о својој славној прошлости, која ствара жељу за сличном будућношћу". Стога је жестоко ударио на владаре - светитеље из династије Немањића и тиме допринео денационализацији српског календара.7 После укидања језуитског реда, а затим и смрти Марије Терезије (1780) као и Пат-


ента о верекој толеранцији цара Јосифа II из 1781. године, настојање да православни Срби буду поунијаћени и покатоличени видно је ослабило, мада су унијатски епископи ипак користили сваку повољну прилику да покоју "шизматичку овчицу" преведу у своје стадо. У томе су их, и даље помагали царски официри у Војној ipaници. Тако је 1782-1783. у Вараждинском генералату, само у протопопијатима Нарту и Плавшинци на унију преведено 305 лица. Кад је пакрачки епископ Јосиф Јовановић Шакабента од надлежних протојереја затражио објашњење у вези с тим, одговорено му је да се највећи број Срба-крајишника поунијатио да би им војне власти одобриле деобу кућних задруга, односно излазак из њих, да би се неки ослободили војне службе а неки били поштеђени издржавања казне због крађе или других преступа, као и неисплаћених дугова, затим и због већег оптерећења православних него унијата и католика рабогом и стражарском службом, због грубог присиљавања на унију, због жеље родитеља да им власти децу ослободе од похађања школе, због одобравања четвртог брака од стране унијатске цркве итд. Речју, све што је било недозвољено и кажњиво војне и црквене католичко-унијатске власти дозвољавале су само да би кућне старешине привукле к себи, а оне су, потом, приморавале чланове својих задруга да се, милом или силом, изјасне за унију. Међутим, кадсутизаблуделиизаведени верници дошли у додир с епископом Шакабентом, многи између њих изјавили су: "Преварисмо се и предадосмо се, а кад видесмо даје (кодунијата -С . Г.) другачија церемонија, онда наше срце окаменило се и почесмо се кајати и плакати дан и ноћ, и обричемо се да никада нећемо бити унијати: волимо мртви бити, него наших отаца закон (веру) да погубимо." Али, прозелитске католичке црквене и војне власти, и поред Патента о толеранцији, нису о томе хтеле ни да чују, па је тешко рећи колико се од поунијаћених Срба у тим протопопијатима и изван њих вратило православљу, а колико их је остало у унији и изгубило се из редова своје цркве и нације.77 У то време, 1783, владика Божичковић, преко једног пропалог и задуженог српског сликара

и неких крајишких официра, покушао је да разбије редове православних у Вараждинском генералату, али је био онемогућен одлучним антиунијатским држањем већине Срба-официра у њему.7 Покушаја унијаћења Срба било је и у првој половини X IX века у Лици и Мославини ("Гаћешина" и "Дишничка унија"),79 али и много више оног "тихог" отпадања од православља које историјски извори изричито не помињу, а које јетолико допринело смањивању броја православних Срба у Хрватској и Славонији, од којих су остала само њихова презимена, топоними и црквишта. Гледано са становиигга политике Хабзбуршке монархије, унијаћење је представљало "самоједан обликасимилаторске акције засноване на верској основи". Оно је било "опробани метод у борби против националне отпорности и духовне самосталности српскогнарода (...) будући да је Монархија радила на томе да од српског народа створи (...) најпре једну natio unita, а онда национално и духовно безличну и анемичну "natio austriaca". Јасно и агресивно те циљеве формулисао је примас Угарске, кардинал Леополд Колонић (пореклом Хрват), десна рука цара Леополда I, кад је записао: "Ја ћу од угарских народа (мислећи на Мађаре-калвинисте и православне Србе) да начиним робље, затим просјаке и најзад добре католике. Sic ratio status exposcit". 0 Недуго после протеривања Турака из Угарске, њен Црквени сталеж обавестио је цара Л еополда како с е труди да све "шизматике" приведе унији с Римском столицом.81 Изгледало је да ће просторно растурено и збуњено православно становништво постати лак плен уније, поготово што су се њој приклонила и нека војна и нека свештена лица из својих себичних побуда. Такво лице у Срему био је Лонгин Рајић, који је заједно са сремским католичким бискупом Фрањом Јанијем и војним командантима радио на унијаћењу својих сународника, па је већ марта 1688. године од стране цара Леополда био именован за сремског унијатског владику.82 Још већу активност у унијаћењу и католичењу Срба показао је печујски бискуп Матија Раданај, под скутом кардинала Колонића, а у дру-

122


штву језуита с којима је у својој дијецези покатоличио 44 села и вароига са око 15.000 oi * душа. Под удар су дошли Мађари-протестанти, Срби-православни и Турци-мухамеданци; ови последњи појединачно су покатоличени у Мађарској, а масовно у Лици, посебно у Перушићу, где су, затим, постали жестоки непријател>и Срба.84 Знајући да је унијаћење по вољи владару, њега су желели да изведу и Раданајеви супарници, генерал Гаврило Веки и коморски комесар Тулијо Миљо, у чијим је рукама у то време била сва власт у Барањи.85 У току 1689. они су покупили српске свештенике и неке печујске грађане и предали их језуитским мисионарима да их поуче догмама Католичке цркве и припреме за преверавање. Да би пунијатили Србе, који су се у највећој множини налазили између Дунава и Драве, Веки, Миљо, бискуп Јани и коморски саветник Мелмек су из манастира Ораховице у Славонији у Печуј довели игумана Јова Рајића, брата поменутог владике Лонгина, с групом калуђера, затим игумана манастира Грабовца, више попова и народних првака из Славоније, Барање, жупаније Толна и Столног Београда, да би крајем јануара 1690. године, на свечан начин, сви они, у своје име и у име народа тих места и крајева прихватили унију с Католичком црквом. Положили су заклетву да ће веровати у све што учи Католичка црква и признавати римског папу као правог намесника Христа и апостола Павла, као и да од те вере ни по цену смрти неће одступити. Због остварене "Печујске уније", Јово Рајић именован је за владику у крајевима које је она захватила. Пошто је његов брат Лонгин већ био на положају унијатског владике у Срему и у Вараждинском и Карловачком генералату и пошто је у Лици и на Банији у току био снажан пригисак, које је на Србе вршио загребачки и сењски бискуп, изгледало је да ће унијаћење и покатоличавање Срба бити успешно приведено крају. Међутим, ствари су се битно измениле преласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у Угарску и његовим боравком у Барањи и Славонији. Већи део поунијаћених Срба одрекао се уније и вратио православљу.88 Ипак, без поузданог одговора остаје питање колико је поуни-

јаћених Срба остало у новој вери; чињеница је да су "неке, исувише усамл>ене православне парохије у загорским (хеђхатским) крајевима барањске и толнанске жупаније ишчезле, да им се једва нађе и помена".89 Да ли је тако било и у поунијаћеном делу Славоније, тешко је рећи, али изразито српска презимена код многих католика између Драве и Саве упућују на закључак да је тамо тада, пре или после, покатоличен можда и немали број православних Срба, тако да се у извесном броју службених извора крајем X V II века католици у Славонији називају Србима (Расцианима, Рацима) а православни Срби Власима. Због отпора према унији патријарх Чарнојевић је изазвао према себи неизмерну мржњу свемоћног кардинала Колонића, који га је све до смрти 1706. оптуживао, клеветао, омаловажавао, прогонио и настојао да му јурисдикцију ограничи само на Сентандреју, да му ускрати десетину и друге приходе, да га лиши поседа и уклони из средине њешвог, српског народа а посебно из централне Славоније и Барање.90 За Колонића патријарх је био "син самог ђавола" а православни Срби "ђаволови следбеници".9 Православним Србима у Угарској а нарочито у Барањи живот су загорчавали не само бискупи и језуити него и градски магистрати и цехови, који су били под њиховим снажним утицајем. У том погледу предњачио је град Печуј као седиште бискупа Раданаја, који је Србе приказивао као разбојнике и утицао на фађане да се изјасне за њихово протеривање из града.92 Томе се приклонио и суд Барањске жупаније, који је 1693. одлучио да се "збогтврдокорне шизме (...) као шугаве овце, православни Срби протерају из града Печуја и његовог предграђа" а црква да им се одузме.93 Ипак, војне власти узеле су Србе у заштиту па су се они, како-тако све до 1720. одржали у Печују. Но, тада је нови бискуп, Вилхелм Франц Неселроде од тамошњег српског епископа Никанора Мелентијевића затражио да прихвати унију, а кад је овај то одбио, бискуп (иначе и спахија над Печујем) све оне Србе који нису напустили православље протерао је из града и предграђа, а њихову цркву претворио у кожар-

123


ску радионицу.94 Под таквим пригиском део печујских Срба приклонио се унији а поставши унијати "напустише свој источни обред" да би "душом и телом (постали) ванредно одани приврженици свете римокатоличке Цркве". Једантамошњиканоник, који је био сведоктрвдесетошдишњеготпора Срба према унији, у виду епигафа, записао је: "Колико муке беше, од српскога ово католичко племе створити" (Tantae molis erat, е Rasciana hoc Catholicam condere gentem !)95 Из свега реченог исувгапе је јасно колико је српски народ од Далмације до Барање (и шире) вековима био изложен притиску католичких црквених и политичких,

државних власти, да се одрекне своје православне вероисповести, цркве и своје народности, да се поунијати и покатоличи а, преко тога, најчешће, похрвати, да би похрваћен, постајао најљући нспријатељ верске и етничке средине из којих је потекао. Народ се, истина, вековима борио с том опасношћу и у свом језгру се и очувао, али су знатни њешви делови отпали, нарочито у градским срединама и на рубним подручјима српског етноса, па тиме, у највећој мери, треба објаснити тако очигледно "умаленије лутајућег национа". А све ове појаве трају до данашњег дана и као да им нема краја.

НАПОМЕНЕ 1. Радослав Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909, 19-20.

7. Nikodim Milaš, Documenta spectantia historiam Dalm atiae et Istriae a X V usgue ad X IX saeculum, I aerae 1894,63-64,76-78.

2. Јован Радонић, Римска курија и јужнославенске земље од X V I до X IX века, Београд, С А Н , 1950, 174, 176, 203.

8. J. Радонић, нав. дело, 588-589. 9. Исто, 589.

3. Н ик оди м М илаш , Православна Далмација, Н ови Сад 1901, 164-170, 178-179.

10. N. Milaš, Documenta, 107-111, 115-123, 132143; Ј.Радонић, нав. дело, 590-592, 605.

4. Радонић, нав. дело, 194-195, 197, 199, 208209.

11. N. M ilaš, Documenta, 209-211.

5. Н. М илаш , Православна Далмација, 217—219; Ј. Радонић, нав. дело, 411^412. Према Кончаревићевом Летопи су "страдања, која морадоше православни да претрпе од Латинског свепггенства, а посебно од фратара" у крају око Цетине и у Ш и бен и к у и у околини била су тежа "од оних, која су имали да од Турака претрпе". Око 1690. "неколико је хиљада православних Срба ... отргнуто од православља"; према католичком историчару Ф арлатију, тада је "много шизматичких М орлака" (С рба!) преведено у католичку веру а према фрањевачким хроникама фратри" су чак 25.000 Срба обратили "у католичко јединство и на послуш ност narie". Оне који су се томе опирали, шиканирали су и уз пом оћ млетачких власти и цркве им одузимали (исто, 217-219; Ј.Радонић, нав. дело, 411^412)

12. Ј. Радонић, нав, дело, 607, 611-613. 13. N. Milaš, Documenta, 249-256; Ј, Радонић, нав, дело, 608. 14. N. Milaš, Documenta, 397. 15. Н. М илаш , Православна Далмација, 398-402. 16. Ј. Радонић, нав. дело, 614-616. 17. N. Milaš, Documenta, 372. 18. Н. М илаш, Православна Далмација, 429-433. Ј. Радонић, нав. дело, 617. 19. Н. М илаш , Православна Далмација, 451^196.

6. Ј. Радонић, нав. дело, 435—438, 587.

20. И сто, 498-542.

124

ПРОБЛЕМ УНИЈАЋЕЊ А И КРОАТИЗАЦИЈЕ СРБА 21. Исто, 550-595; Ђ о к о Слијсичевић, Стевап Стратимировић, Београд 1936, passim.

42. Franz Vaničed,Spec.ialgeschichte der M ilita rgrenze, W ien 1875, knj.I, 383.

22. Р. Грујић, Лнологија, 23,

43. Д. Кашић, Omnop марчанскојуиији, 31—36.

23. Алекса Ивић, Сеоба Срба у Хрватску и Славонију, Сремски Карловци 1909, 16-30.

44. И сго, 38-49.

24. Marko Jačov, L e missioni cattoliche nei Rcilcani durante la guerra di Candia 1649-1669, vol. I, citata del Vaticano, Biblioteca apostolica Vaticana, 1992, 29,31,33.

45. Радослав Грујић, Пакрачка епархија, Н ови Сад 1930. 82; И сто, Лропаст манастира Марче, Загреб 1908, 12-13. 46. Р. Грујић, Пропастмаи. Марче, 15; Д, Каишћ, Omnop марч. унији, 56-60.

25. J. Радонић, нав. дело, 44. 47. Д. Кашић, Omnop марч. унији, 63-64, 73. 26. Исто, 49-50. 48. Ј. Радонић, Римска курија, 624. 27. Janko Simrak, D e relationibus Slavorum m eridionalium cum Sancta Rom ana Sede A p ostolica s a e c u lis X V IIe tX V III, Zagreb 1926, 32. 28. J, Радонић, пав. дело, 52, 66. 29. Исто, 72, 77, 220-228. 30. П оближ е о том: Алекса Ивић, Из ucmopuje хрватско-славонских Срба током X V II века, Vjesnik Hrv.-slav. dalm.Zemaljskog arkiva, sv. X V III, Zagreb 1916, 91—94, 95—105; P. Грујић, Апологија, 69-73. 31. Ivan K u k u ljević Sakcinski, K n již e v n ici u Hrvatah ... u p r v o j p olovin i X V I I vieka,A rkiv za povjestnicu jugoslavensku,knj. IX , Zagrcb 1868, 283-285.

49. Д. Кашић, Отпор марч. унији, 77-80. 50. Исто, 80-85, 51. Fr.Vaničed, nav. delo, II, 44-58; Ljudevit Ivančan, Buna Varaždinskog gen eralata 1755, Vjesnik Ilrv.-slav. dalm. Zem aljskog arkiva 1902, 1903; Ferdo Culinović, Seljačke btme u Hrvatskoj, Zagrcb 1961, 113-117. 52. P. Грујић, Пакрачка епархија, 103-104. 53. Д. Кашић, Omnop марч. унији, 90-91. 54. Славко Гавриловић, Ш ид и Ш идско властелинство 1699-1849, Матица српска, Нови Сад 1958, 1-104. 55. И ван Иванић, Буњевци и Ш окци у Б ачкој,Барањи иЛици, Београд 1899, 125, 127.

32. J. Šimrak, D e relaiionibus, 88-89; J. Радонић, нав. дело, 72.

56. М, Грбић, Карловачко владичанство, I, 234243.

33. I. K. Sakcinski, nav. delo, 310. 34. Isto, 323. 35. Isto, 325. 36. Isto, 313-314. 37. М анојло Грбић, Карловачко владичапство, Топуско 1990 (репринт издање) кн,. I, 194-213; Алекса Ивић, Марчанска епископија, Браство 20, Београд 1926, 63-70. 38. М. Грбић, нав. дело, 214-217. 39. Душан Кашић, Отпор марчанскојупији, Београд 1986, 21-23. 40. М . Грбић, нав. дело, 230-233; Д. Кашић, нав. дело, 23-29. 41. Јован Радонић, Прилози за историју Срба у Угарској у X V I, X V II и X V III веку, Нови Сад 1909, 241; Д. Кашић, нав. дело, 29-31.

125

57. Исто, 243-251. П рем аИ . Иванићу "нарочито многе православне Буњевце и Србе покатоличио је поп М арко М есић који је силом уклањао и онај мали број православних свештеника и у њихове парохије слао католичке попове (...). Из једног извештаја види се да су капуцински калуђери покатоличили 400 православних (...). У католичким изворима налазимо о тим радњама ове податке: на проповед и катахизацију долазили су у манастир (у Кањиж и, у Л и ц и ) и шизматици и сваке године би се м ного њ их повратило у крило свете матере цркве (католичке). Тада су покатоличене чувене српске породице у Лици Рукавине, Дошени, Старчевићи (преци ВеЈшко-Хрвата А н т е и Давида Старчевића), Радошевићи и др, но од којих породица има и данас и православних и католика. Тим путем су, сем ових, преш леукатоли чанствои м ногедруге старе српске породице, те су им сад потомци највећи Хрвати, али их народ и данас зове "вла-

СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ сима". Т о име најбољ е казује, да су им преци били праиославни Срби" (И . Иванић, нав. дело, 127).

X V III века, Зборник С А Н У о Србима у Хрватској, кљ. III, Бсоград 1994. 78. Лрхип С Л Н У , Београд, 9212.

58. М. Грбић, нав. дело, 256, 271.

79. М. Грбић, Карлов. владичанство, I I , 276-334;

59. М арко Јачов, Списи Тајног ватикаиског архива ХУ1-ХУ111 века, Београд, С Л Н У , 1983, 176,

Д, Каишћ, Срби и православље у Славонији и сје-

60. Hofkammerarcliiv, W ien, H ofjinanz Ungarn, r. N o 430, N ovem ber 1703, fol. 363-366.

80. Р ајко ВесеЈгиновић, Арсеније I I I Црнојевић у историји и кпмжевности, Београд, С А Н , 1949, 32-33.

61. M. Грбић, Карловачко владичанство, I, 274.

вернојХрватској, Загреб 1967, 96-97.

62. M anojlo Sladović, Povesti biskupijah senjske i modruške il i krbavske, Trst 1856, 309-3 L1.

81. Славко Галриловић, И зворио Србима у Угарској с краја X V I I и почетком X V III века, књ, II, Београд, С Л Н У , 1990, 30-31.

63. M . Грбић, нав. дело, 300; Radoslav Lopašić, K arlova c, Zagreb 1879, 164.

82. Јопан Том ић, Срби у Великој сеоби, Београд 1990, репринт издање, с. 46.

64 J. H. Scbwicker, P olitich e Geschichte der Serben in Ungarn, Budapest 1880, 79-80.

83. Владислап Пандуровић, Из прошлости баpa\bCKux Срба, Осијек 1923, 18-19.

65. M. Грбић, нав. дело, II, 25-27,

84. Radoslav Lopašić, Spomenici Hrvatske krajine, knj.II .

66. Ј. Н. Schwicker, nav. delo, 229-235; M. Грбић, нав. дело II, 44-53. 67. М ита Костић, Царски духовници пропагатори уније међу Србима, Ср. Карлонци 1992, 6-7.

85. Стеван М ихалџић, Барања од најстаријих времена до данас, Београд 1991, репринт издање 260-262. 86. С. Гавриловић, Извори о Србима, II, 52-53.

68. М. Грбић, нав. дело, II, 29-30.

87. В. Пандуровић, Из прошлости барањ. Срба, 20-26; Ст. М ихалџић, Бара/ш, 262-274.

69. И сто, 96-102,

88. В. Пандуровић, Из прошлости барањ. Срба, 27-29; Ст. М ихалџић, Барања, 279-288.

70. И сто, 103-110. 71 Исто, 110-114.

89. В, Пандуровић, нав, дело, 29-30.

72. И сто, 115-118.

90. Р. Весслиновић, Арсеније III, 32-40.

73. И сто, 118-134.

91. Исто, 44—45; С. Гавриловић, Извори о Србима, II, 356-360, 519-520.

74. Исто, 134-151. 75. Славко Гавриловић, Грађа за историју Војне еранице у X V I I I веку, кн>. I: Банска крајина 16901783, Београд, С А Н У , 1989, 661; Душан Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, Београд, С А Н У , 1971, 291-313.

92. Р, Всселиповић, нав. дело, 46; С. Гавриловић, Извори о Србима, II, 103-104, 119-120, 340-343, 397-399, 426. 93. В. Пандуроиић, Збирка историјских докумената из прошлости баражких Срба X V I I и X V I I I века, Споменик С К Л , L X X X IV , Београд 1936, 64-65.

76. М ита Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор код Срба у Угарској у X V III веку, Београд, С К А , 1932, 131-151.

94. И сто, 56, 79. 95. В. Пандуропић, Из прошлости барањ. Срба,

77. Поближе: Слободан М илеуснић, Два извјештаја оунијиу Вараждинском генералату поткрај

66 - 68 .

126

Problem unijacenja i kroatizacije Srba Slavko Gavrilovic

Recommend Documents