ПРИРУЧНИК ЗА ПРАВИЛНО КОМБИНОВАЊЕ ХРАНЕ од Херберта М. Шелтона
Аутора књига: ПОСТ МОЖЕ ДА ВАМ СПАСЕ ЖИВОТ ПОСТИТИ РАДИ ОБНОВЉЕЊА ЖИВОТА НАУКА И ФИНА УМЕТНОСТ ПОСТА ЗДРАВЉЕ ЗА МИЛИОНЕ ЉУДИ ОЗДРАВИТИ ЗДРАВЉЕ ЗА СВЕ УВОД У ПРИРОДНУ ХИГИЈЕНУ СИФИЛИС: ВУКОДЛАК МЕДИЦИНЕ ЖИВЕТИ ДУЖЕ ВЕЖБАЊЕ БОЉА ИСХРАНА Итд, итд.
1982 ПРВО ПОПРАВЉЕНО ИЗДАЊЕ – ИЗДАЊЕ – 1982 ПОПРАВЉЕНА ИЗДАЊА: 1984, 1986, 1989, 1992, 1994, 1997 РЕИЗДАНО 31 ПУТ ИЗМЕЂУ 1951 И 1979
УВОД
Пре неколико година седео сам с групом људи у кући једног пријатеља и гледао телевизијски програм. У једној реклами приказана је чинија са житарицама. Пред нашим очима рекламер је напунио чинију популарним намирницама за доручак. У све то, истоварио је две пуне пунцате кашичице белог шећера. Преко овога нарезао је банану и бацио преко смесе коју је начинио, шаку сувог грожђа. Коначно, преко целог бућкуриша прелио је поприличну количину млека или крема, које је свакако било пастеризовано. Док је демонстрирао припремање доручка, доручка, све време је из њега излазила ватрена бујица речи не би ли убедио телевизијску публику да је мешавина намирница које је смешао подједнако укусна и хранљива. Кад је завршио, једна од младих жена из групе рече: Кад ја поједем овакав оброк обавезно добијем горушицу.” На ово ја приметих: Ти и још неколико милиона људи. Ниједан пробавни систем познат човеку није предвиђен да свари овакав оброк.” Ниједна животиња у природи никада не једе овакв у насумичну мешавину неспојивих намирница. Не говори добро о људској интелигенцији чињеница да милиони људи, жена и деце настављају да једу овакве оброке дан за даном и да након тога узимају лекове да би ублажили нелагоду која долази после оваквог оброка. Милиони долара троше се сваког дана за средства која ублажују киселину и за друге дроге за олакшавање стомачних болова који су скоро неизбежни после оваквог оброка. Да именујемо неколико популарних средстава, средстава , од којих већина садржи соду бикарбону, а то су : Alka-Seltzer, Tums, Bellans, Pepto-Bismol, Rolaids, Di-Gel, (код нас чувени Ранисан на пример) итд. Као додатак овим надрилековима, многи користе стару добру соду бикарбону. Други користе средства против затвора. Док сва ова средства и сама за себе стварају невоље, обезбеђују неразумнима привремено олакшање од неприлика које их сналазе због немогућности варења. Упркос свим непотребним патњама које милиони трпе свакодневно, и силним издацима за ублаживач који им је потребан, и даље је много оних који покушавају да оцрне труд да се уклоне све њихове патње једноставним процесом исхране правилно комбинованим оброцима . Стара изрека каже: Дођи и види. види .” Оно што ми говоримо о правилном комбиновању хране је таквог карактера да обичан човек или жена, жена, када се у то упуте, могу то да постигну. Није потребна скупа лабораторија за тестирање већ то можемо спроводити код куће, куће , једноставним планом исхране правилно комбинованим оброцима према правилима која су садржана у мојим књигама, и приметити резултате. Добијени резултати се онда могу упоредити са резултатима претходног насумичног насумичног уношења хране. хране.
1
Недавно, један од мојих дистрибутера примио је писмо од једне жене из Пенсилваније којој је продао примерак моје књиге Приручник за правилно комбиновање хране. хране . Послао ми је копију тог писма. Овде дајем битне делове тог писма: Писање обожавалачких писама није једна од мојих многих лоших навика, али ово је више од писма обожаваоца. То је писмо поштовања, благодарности и хвале. Како је срећан за мене био дан кад сам примила ваше брошуре и поручила књижицу Приручник за правилно комбиновање хране Херберта М. Шелтона. Годинама сам патила од слабог варења, гасова, надимања и правих нелагода и болова. Сада покушавам да правилно комбинујем храну и слабо варење и нелагодност су нестали. Нема више гасова, надимања и којекаквих средстава за ублаживање киселине. Зашто још много људи не проба овај једноставан метод? Сигурна сам да је то зато што нису чули за то. то.” Примио сам бројна писма попут овог. Многи су са мном лично говорили и сведочили исто. Огроман број људи тврдио је да су осетили олакшање после првог правилно комбинованог оброка. Скоро ми је један човек причао о свом искуству да се цела његова породица ослободила својих невоља после оброка чим су почели да правилно комбинују храну. Такође су увидели да могу без пилула. Многи су ми рекли да су њихове такозване алергије на одређена јела престале откако су научили да правилно комбинују храну. храну. Човеков пробавни систем по природи није предвиђен да вари сложене оброке. Оброке од седам јела и ручкови од двадесетједног јела није имала на уму природа када је дизајнирала људски пробавни тракт. Човек који седне за сто претрпан огромним бројем различитих врста намирница и једе све од супе до ораха сигурно ће патити од лошег варења. Ако створи навику да једе сложене оброке и да не води рачуна о својим ензимским ограничењима, као што је то уобичајено, његове стомачне невоље постаће хроничне. По свој прилици ће носити кутијицу са својим пилулама где год да пође. Наравно да обичај да се носи кутијица са пилулама у заџепку или у ташни подржавају произвођачи пилула. Изгледа да је важније да неко има при руци средство за привидно ублаживање болова него да научи да једе разумно и да тако избегне видну потребу за ублаживањем. Можда је важније обогатити произвођаче ових дрога чак и по цену нечијег здравља. Како је ова књига написана за све читаоце а не само за вегетаријанце, јеловници овде садржани укључују оброке за комбиновану дијету као и за вегетаријанце. Ово није урађено компромиса ради, нити као прећутно напуштање вегетаријанства већ као средство да се изађе у сусрет свим читаоцима. Од стране медицинских извора, као и од оних који похађају курсеве у другим школама такозваног лечења, од похађача курсева из Алопатије, било је одређених примедби у вези са праксом избегавања одређених комбинација хране и примењивања других. Све ове примедбе су засноване на претпоставци да је људски желудац опремљен да лако и ефикасно вари било какве комбинације хране, шта год бисмо унели у њега. Врло мало пажње ће бити поклоњено оваквим примедбама пошто чињенице предочене у овој малој књизи садрже издашан одговор на те примедбе.
2
Више од шездесет година проведених у храњењу и бризи за младе и старе, здраве и болесне, мушкарце и жене, богате и сиромашне, образоване и незналице, од којих више од педесет година проведених у институционалној пракси, ово последње ми свакако даје за право да са извесним степеном ауторитета говорим о овој теми. Провео сам више од шездесет година у проучавању дијететике и у бризи о исхрани много хиљада људи. Интелигентном читаоцу износим мишљење да ми овакво искуство даје бољу квалификацију да говорим о теми која чини текст ове књиге него некоме ко је исто толико провео преписујући пилуле болеснима. Мало оних који се баве лекарском праксом проучавају правилну исхрану, ис храну, а још мање њих широко примењује знања о томе у лечењу својих пацијената. Уобичајен савет који дају својим пацијентима је да једу шта им прија. Ова књига не тврди да ће било који програм исхране, нити било који програм правилног комбиновања, излечити болест. Ја не верујем у лекове. Тврдим и спреман сам то да докажем, да у свим случајевима болести где нису настала оштећења органа сувише велика да би се ткиво могло обновити, ако се узроци болести отклоне, силе и процеси живота ће заједно са нормалним животним материјама, обновити здравље и донети исцељење. А храна је само једна од ових нормалних животних животних материја. материја. Неопходна основа у раду Хигијеничара је настојање да се ономе ко је у потрази за здрављем осигура пуна помоћ Хигијенских средстава у свој својој издашности, јер само тако он може имати поштену шансу за опоравак. Интелигентан читалац неће имати тешкоће да схвати да је Хигијенска нега једина рационална и радикална нега која је икада била представљена болеснима. болеснима. Доћи ће време када ће сви облици болести бити лечени” на широкој и неуништивој основи Хигијенских принципа. Када се прави принцип открије, он се не примењује само на једну или две болести, нити на једну врсту болести, него на све болести. Исти суштински принципи ће се применити на читав низ болести. Чак и у оним случајевима када вреди употреба хирургије, Хигијенска нега се треба увек користити као подлога операцији. о перацији. Зашто да обраћамо пажњу на комбинације хране које једемо? Зашто да не комбинујемо нашу храну не разликујући и да не једемо насумице? Зашто да обраћамо пажњу на овакве ствари? Да ли животиње примењују правила за комбиновање хране? Одговори на ова питања су једноставни. Почнимо с последњим питањем. Животиње једу врло једноставне оброке и врло мало комбинују. Свакако да животиња месождер не узима угљене хидрате заједно са протеинима. Не узима киселине заједно с протеинима. Јелен који пасе у шуми врло мало комбинује своју храну. Веверица, која једе орахе, појешће свој оброк од ораха и неће узети ништа друго уз ово. Примећено је да птице једу инсекте у једном делу дана, а семенке у другом. Ниједна животиња у природном стању нема мноштво различитих намирница распростртих пред собом за време оброка као што цивилизовани човек има. Примитивни човек није имао овакво мноштво намирница у свом оброку. Он је такође јео једноставно, као и животиње.
3
Као што ће се видети касније, ензими човековог система за варење имају нарочите, јасно одређене границе деловања, и кад једемо тако да превазилазимо ова ограничења, дешавају нам се невоље са варењем. Правилно комбиновање хране је просто разуман начин да се испоштују ензимска ограничења нашег организма. Правилно комбинујемо храну и не једемо насумично и без разлике јер тако чинећи осигуравамо боље и ефикасније варење наше хране. Ми ништа не добијамо из хране коју не сваримо. Јести и дозволити да нам се храна поквари у пробавном тракту значи расипати храну. Још горе, јер кварење хране у нашем стомаку доводи до стварања отрова који су штетни. Правилно комбиновање хране, дакле, не само што обезбеђује бољу исхрану као резултат бољег варења наше хране, хране, него нас штити и од тровања. Огроман број алергија на храну нестају у потпуности када такозване алергичне особе науче да своју храну узимају у комбинацијама које се могу сварити. Оно од чега они пате није алергија, као што се то сада представља, већ лоше варење. Алергија је термин који се везује за тровање протеинима. Одсуство варења доводи до тровања услед труљења, што је исто облик протеинског тровања. Нормално варење доноси хранљиве састојке а не отрове у крвоток. Потпуно сварени протеини нису отровне супстанце. Са знањем заснованим на широком искуству, дакле, нудим ову књигу интелигентном читаоцу са надом да ће искористити до максимума информације које ће му она дати, да би могао да ужива у бољем здрављу и у дужем и богатијем животу. Ономе који сумња кажем само ово: Пробај и увери се. Истинита је реч да је осуђивање без испитивања препрека сваком знању. Не одсецајте себе од даљег сазнавања и од бољег здравља, осуђујући пре него што поштено испробате једноставна правила која су вам представљена у овој књижици.
КЛАСИФИКОВАНЕ НАМИРНИЦЕ први део
Храна је она материја која се може сјединити са, и постати део ћелија и течности нашег тела. Некорисне материје, као што су дроге, све су отровне. Да би била права храна, супстанца коју једемо не сме да садржи некорисне или штетне састојке. На пример дуван, који је биљка, садржи протеине, угљене хидрате, минерале, витамине и воду. Као такав, требало би да је храна. Али, као додатак овим састојцима, дуван такође садржи знатну количину отрова, од којих је један међу међ у најопаснијим које наука познаје. Дуван, стога, није храна. Намирнице које добијамо из баште или из продавница хране, или у сировом стању, састоје се од воде и неколицине органских састојака познатих као протеини, угљени хидрати (шећери, скробови, пентосани), масти (уља), минералне соли и витамини. Обично ове намирнице садрже мање или више неискористивог или несварљивог материјала – отпада. – отпада. Намирнице, Намирнице, како их добијамо из баште или из воћњака или какве купујемо у продавницама хране, хране , су сирова хранљива материја. Оне знатно
4
варирају по карактеру и квалитету, па их отуда, да би нам било лакше, делимо према њиховој садржини и пореклу. Подела која следи ће помоћи читаоцу у личном комбиновању.
ПРОТЕИНИ
Протеинска храна је она која садржи висок проценат протеина у свом саставу. Главне међу овима с у следеће: Ораси Све житарице Суви пасуљ Суви грашак
Соја Кикирики Све врсте меса (осим масних) Сир
Маслине Авокадо Млеко (мало протеина)
СКРОБОВИ
Угљени хидрати су скробови и шећери. Ове сам расподелио на три засебне групе у следећој класификацији – скробови, шећери, сирупи, и слатко воће. СКРОБОВИ Све житарице Суви пасуљ (осим соје) Суви грашак Кромпир (све врсте) Лешници Кикирики Хабард тиква * Банана бундева* Бундева Корење Каладијума Јерусалимске артичоке УМЕРЕНО СКРОБАСТЕ Карфиол Репе Шаргарепе Рутабага (бела ротква) видети на нету Туровет
СИРУПИ И ШЕЋЕРИ Смеђи шећер Бели шећер Млечни шећер Јаворов сируп Сируп шећерне трске Мед СЛАТКО ВОЋЕ Банана Урме Смокве Суво грожђе Томсон и мускат грожђе Сува шљива Јапанска јабука Манго Черимоја Папаја Вишња Крушка сушена на сунцу
* разне врсте тикава и бундева које се могу наћи и на нашим пијацама
МАСТИ Масти су све масти и уља као што следи: Маслиново уље Бутер Сојино уље Павлака Сунцокретово уље Уља од ораха
Масно месо Свињска маст Уље од семена памука
5
Сусамово уље Замене за бутер Пекани
Уље кукуруза Лој Већина ораха
Авокадо
КИСЕЛО ВОЋЕ Већина киселина које користимо у исхрани су кисело воће. Главне међу њима су: Поморанџе Парадајз Кисело грожђе Грејпфрут Лимун Кисела бресква Ананас Лимес Кисела шљива Нар Кисела јабука СРЕДЊЕ КИСЕЛО ВОЋЕ Средње кисело воће је ово: Свежа смоква Слатка бресква Боровница Крушка Слатка јабука Слатка шљива Слатка вишња Кајсија НЕСКРОБАСТО И ЗЕЛЕНО ПОВРЋЕ У ову поделу спада сво сочно поврће без обзира на боју, било зелено, црвено, жуто, бело итд. Главно је:
Зелена салата Целер Ендивија (франсуска) Цикорија Купус Карфиол Броколи Прокељ Раштан Спанаћ Блитва Окра Краставац Кисељак Аспарагус
Cowslip (видети на интернету) Кинески купус Власац
Равен
Слачица Зеље Бела репа Кељ Дивизма
Млади лук Празилук Бели лук Цукини тиквице Escarole (врста зелене салате Ендивија, видети на интернету)** Изданци цвекле (зелен) Изданци беле репе (зелен) Изданци бамбуса Brocolli de Rappe (врста броколија) Маслачак
Уљана репица Зелени кукуруз Патлиџан Келераба Cardoon (врста артичоке) Ротквице Першун
Грбач, Поточарка Црни лук
Слатки бибер
** разне врсте зелене салате које се могу наћи на нашим пијацама
Бостан*** *** разне врсте лубеница и диња које се могу наћи на нашим пијацама
6
ВАРЕЊЕ ХРАНЕ други део
Храна коју једемо садржи сирове хранљиве састојке. Као протеине, угљене хидрате и масти, ове састојке наше тело не може искористити. Прво морају проћи кроз процес разлагања, прераде, прилагођавања, (тачније речено, кроз серију процеса) којима је дато име варење. Мада је овај процес варења делом механички, као приликом жвакања, гутања и мешања хране, физиологија варења је у ствари проучавање хемијских промена кроз које храна пролази на свом путу кроз цревни канал. За оно што нам је за сада потребно нећемо обраћати пажњу на варење које се одвија у цревима, него ћемо се концентрисати на варење које се одвија у устима и у желуцу. Промене кроз које храна пролази у процесима варења последица су деловања групе посредника познатих под именом ензими или неоргански ферменти. Услед чињенице да су услови у којима ови ферменти могу да делују веома оштро зацртани, неопходно је обратити пажњу на једноставна правила исправног комбиновања хране која су пажљиво израђена на основу хемије варења. Дуг и стрпљив труд од стране физиолога из многих делова света донео је на светлост дана гомилу чињеница које се тичу ензимских ограничености, али, нажалост, ти исти физиолози су покушали да забашуре важност ових открића и да нам дају нестварне разлоге због којих би требало да наставимо да једемо и пијемо насумице. Они су одбацили сваки напор да спроведу у праксу огромно животно знање које им је њихов неуморни труд донео. Природни Хигијеничари тако не раде. Ми стремимо ка томе да наш живот буде заснован на принципима биологије и физиологије. Да размотримо најпре ензиме уопштено пре него што пређемо на проучавање ензима уста и желуца. Појам ензим бисмо могли прикладно објаснити као физиолошки катализатор. Недавно је хемија отрила да супстанце које се не могу нормално комбиновати када дођу у контакт једна са другом, могу да се комбинују помоћу треће супстанце која се дода у комбинацију. Ова трећа супстанца ни на који начин не улази у комбинацију, нити реагује са друге две, већ само њено присуство изгледа да доводи до комбинације и реакције. Оваква супстанца је названа катализатор – процес је назван катализа. Биљке и животиње производе растворљиве каталитичке супстанце, осетљиве по природи и веома слабо отпорне на топлоту, које користе у многим процесима разлагања састојака и стварања нових. Ове супстанце назване су ензими. Познати су многи ензими, сви, како изгледа, протеинског су карактера. Они који нас овде занимају су они који учествују у варењу хране. Ови су укључени у разлагање сложених хранљивих састојака на простије делове које крв може да прихвати и које ћелије нашег тела могу да искористе у производњи супстанце за изградњу нових ћелија. Како деловање ензима приликом варења хране јако подсећа на процес ферментације, ове супстанце су раније сматране ферментима. Међутим, процес ферментације се догађа под дејством органских фермената – бактерија. Производи ферментације нису идентични са производима ензимског разлагања хране и нису подобни као хранљиве материје. Напротив, отровни су. Труљење –
7
– производ бактеријског деловања, такође доводи до стварања отрова, неких веома опасних, а не хранљивих састојака. Сваки ензим има своје посебно деловање. Делује само на једну врсту хранљивих састојака. Ензими који делују на угљене хидрате не делују и не могу деловати на протеине, нити на соли, нити на масти. Штавише, још су специфичнији у свом деловању. На пример, приликом деловања на међусобно сличне супстанце, као што су дисахариди (сложени шећери), ензим који делује на малтозу не може да делује на лактозу. Сваки шећер тражи деловање свог посебног ензима. Физиолог Хауел каже нам да нема ни једног доказа да било који ензим може да изазове више од једне врсте ферментације. Ово нарочито деловање ензима је од велике важности пошто има разних фаза у варењу хране, од којих свака захтева деловање посебног ензима, а различити ензими могу да делују на себи својствен начин само ако је ензим који је задужен за претходну фазу варења добро урадио свој посао. Ако пепсин, на пример, није претворио протеине у пептоне, ензими који претварају пептоне у амино-киселине неће моћи да делују на протеине. Супстанца на коју ензим делује назива се супстрат. Тако је скроб супстрат ензима птијалина. Доктор Н. Филип Норман, раније наставник гастро ентерологије на Њујоркшкој Поликлиничкој Медицинској Школи и Болници у Њујорку, каже: У области изучавања деловања различитих ензима, запањујућа је тврдња Емила Фишера да мора постојати посебан кључ за сваку браву. Фермент је овде брава а његов супстрат је кључ, и ако кључ тачно не одговара брави, реакција је немогућа. Овако видећи ствари, није ли очигледно да је мешање различитих типова угљених хидрата, масти и протеина у истом оброку изузетно штетно по дигестивне ћелије? Ако је тако, будући да је истина да једна врста ћелија може да производи сличне, али не исте браве, логично је веровати да овакво мешање напреже физиолошке функције ових ћелија до крајњих граница.” Фишер, који је био истакнути физиолог, наглашавао је да је посебност различитих ензима у вези са структуром супстанци на које делују. Сваки ензим је очигледно прилагођен или се уклапа у тачно одређену структуру.” Варење започиње у устима. Сва храна се разлаже на мање делове процесом жвакања и обилно се натапа пљувачком. Што се тиче хемијског дела варења, само варење скробова почиње у устима. Пљувачка, која је у нормалним околностима алкална течност, садржи ензим који се зове птијалин, и који делује на скробове, разлажући ове на малтозу, сложени шећер, на који даље делује у цревима ензим малтаза, и претвара га у прости шећер декстрозу. Деловање птијалина на скроб има припремно дејство пошто малтаза не може да делује на скроб. Амилаза, ензим панкреаса који разлаже скробове, сматра се да делује на скробове у многоме као птијалин, тако да скроб који побегне варењу у устима и желуцу може се разложити на малтозу и акроодекстрин под условом, наравно, да се не деси ферментација пре него што стигне до црева. Птијалин уништава блага киселина као и јака базна реакција. Може да делује само у базној средини која не сме бити јако базна. Ова ограниченост ензима истиче нам битност начина на који мешамо наше скробове са другом храном, јер ако их мешамо са храном која је кисела или која доводи до
8
излучивања киселине у желудац, деловање птијалина се прекида. Више о овоме сазнаћемо касније. У желуцу, желудачни сокови варирају у распону од скоро неутралних у реакцији до јако киселих, у зависности коју храну једемо. У желуцу делују два ензима – пепсин, који делује на протеине и липаза која незнатно делује на масти. Нас овде занима пепсин. Пепсин је способан да започне варење свих врста протеина. Ово је важно јер изгледа да је то једини ензим који има овакву моћ. Различити ензими за разлагање протеина делују на различите фазе варења протеина. Могуће је да ниједан од њих не може деловати на фазу која претходи фази за коју је сваки од њих посебно прилагођен. На пример ерепсин, који је откривен у цревном соку и у панкреасном соку, не реагује на сложене протеине, већ само на пептиде и полипептиде, које даље разлаже на амино-киселине. Без претходног деловања пепсина у разлагању протеина на пептиде, ерепсин неће деловати на протеинску храну. Пепсин делује само у јако киселој средини и бива уништен у базној средини. Ниска температура, као када пијемо ледена пића, успорава и чак прекида дејство пепсина. Алкохол убрзава дејство пепсина. Баш као што виђење хране, њен мирис или сама помисао на храну може довести до излучивања пљувачке, влажења уста, тако ови исти фактори могу изазвати излучивање желудачног сока, влажење стомачне дупље. Укус хране, међутим, најважнији је код појаве лучења пљувачке. Физиолог Карлсон, није успео у понављаним покушајима да изазове појаву желудачног сока код својих испитаника, тако што им је давао да жваћу различите супстанце или тако што им је трљао нервне завршетке у устима супстанцама које нису храна. Другим речима нема излучивања пљувачке када супстанце унете у организам нису сварљиве. Тело сасвим посебно реагује и, како ћемо видети касније, различито реагује на различите врсте намирница. У својим експериментима приликом проучавања условног рефлекса”, Павлов је приметио да није неопходно да уносимо храну у уста да би почело лучење желудачног сока. Просто мамљење пса укусном храном ће то учинити. Открио је да ће чак и звуци везани за неку другу делатност, а који се дешавају у време храњења, изазвати излучивање. Неопходно је да посветимо неколико одељака кратком проучавању способности нашег тела да прилагоди своје лучење различитим врстама хране коју узимамо. Касније, ћемо такође рећи и о границама ове моћи. Меклеодова Физиологија у Модерној Медицини каже: Павловљева посматрања реакције стомака паса на месо, хлеб и млеко често су цитирана. Интересантна су јер доказују да деловање стомачног механизма за излучивање није без икакве везе са оним што треба да се свари.” Ова прилагодљивост је израз чињенице да су стомачни сокови производ лучења отприлике пет милиона микроскопских жлезда смештених у зиду желуца, од којих различите жлезде луче различите делове желудачног сока. Различите количине и пропорције разних елемената који чине састав желудачног сока, дају сок раличитог карактера, прилагођен варењу разних врста хране. Отуд сок може бити скоро неутралан у реакцији, може бити благо кисео или јако кисео. Може садржавати мање или више пепсина према потреби.
9
Такође, битан је и временски чинилац. Карактер сока може бити различит у разним фазама варења, у зависности од захтева које поставља одређена храна. Слична прилагодљивост пљувачке различитој храни и захтевима варења такође је примећена. На пример, благе киселине изазивају обилно лучење пљувачке, док благе базе не изазивају лучење пљувачке. Непријатне и штетне супстанце такође изазивају лучење пљувачке, у овом случају да би се спрао шкодљив садржај. Физиолози су приметили да је са најмање две врсте жлезда које делују у устима могућ знатан број варијација везано за карактер мешавине која се на крају излучи. Одличан пример ове способности тела да модификује и прилагођава своје излучевине различитим захтевима различитих врста хране видимо код пса. Хранимо га месом и појавиће се излучевина густе лепљиве пљувачке, углавном из подјезичних жлезда. Хранимо га сувим и млевеним месом и појавиће се веома обилна и воденаста излучевина коју луче доушне жлезде. Слузава излучевина која се излучи на месо служи да подмаже залогај хране и тако олакша гутање. Ретка, воденаста излучевина излучена преко сувог праха, спира прах из уста. Тако видимо да је врста сока која се излучи одређена сврхом којој треба да послужи. Као што је раније примећено, птијалин не реагује на шећер. Када једемо шећер, пљувачка се обилно излучује, али не садржи у себи птијалин. Ако једемо натопљене скробове, пљувачка се не излучује. Птијалин се не излучује на месо и на масноће. Ови докази прилагођавања су само неки од многих. Изгледа да је шира могућност прилагођавања код стомачног него код пљувачног излучивања. Ове чињенице нису без значаја за оног ко жели да почне да се храни на начин који обезбеђује најефикасније варење, мада је обичај физиолога да прелазе преко ових чињеница и да им умањују значај. Имаћемо прилике да се враћамо на ове ствари детаљније у следећим поглављима. Има разлога да верујемо да је човек, као ниже животиње некада инстиктивно избегавао погрешне комбинације хране, и има трагова те старе инстинктивне праксе још увек. Али упаливши бакље интелекта над рушевинама инстинкта, човек је приморан да тражи излаз у збуњујућој збрци сила и прилика будаластим методом покушаја и погрешака. Барем је овако све док не добије довољно знања и власти над доказаним принципима што ће му омогућити да управља собом у светлости тих принципа и знања. Уместо да се не осврћемо на огромну масу тешко стеченог физиолошког знања о варењу наше хране, или да прелазимо преко тога као што је то пракса професионалних физиолога, потребно нам је, као интелигентним бићима, да потпуно и исправно искористимо то знање. Ако нас физиологија варења може водити навици да се хранимо тако да обезбедимо боље варење и отуд бољу исхрањеност, само би лудак могао да занемари њену изузетну важност за нас, како у здрављу тако и у болести.
10
ИСПРАВНЕ И ПОГРЕШНЕ КОМБИНАЦИЈЕ трећи део
Да би нам постало потпуно јасно које комбинације превазилазе моћи наших ензима неопходно је да размотримо могуће комбинације једну по једну, и да кратко продискутујемо о овима у њиховој вези са чињеницама које смо научили о варењу у претходном поглављу. Ово ће се показати интересантним и поучним интелигентном читаоцу. КИСЕЛИНА-СКРОБ КОМБИНАЦИЈЕ
У последњем поглављу смо научили да ће блага киселина уништити птијалин из пљувачке. Са уништењем птијалина варење скробова мора бити заустављено. Физиолог Стајлс каже: Ако је храна на почетку јако кисела, тешко је видети како уопште може доћи до хидролизе (ензимског варења скробова) помоћу пљувачке. Ипак ми упорно једемо кисело воће пре житарица које доручкујемо и не примећујемо лоше ефекте. Скроб који побегне варењу у овој фази биће сварен панкреасним соком и резултат може бити потпуно задовољавајући. Ипак је разумно претпоставити да што већи посао буде урадила пљувачка, лакши ће задатак остати осталим лучењима и већа ће бити могућност употпуњења овог задатка.” Oксална киселина разређена у делу 1 напрема 10000 потпуно зауставља дејство птијалина. Само једна или две кашичице сирћета довољне су да потпуно обуставе варење које обавља пљувачка. Киселине парадајза, бобица, поморанџи, грејпфрута, лимуна, лимеса, ананаса, киселих јабука, и осталог киселог воћа довољне су да униште птијалин из пљувачке и обуставе варење скробова. Очигледно не схватајући зашто, др Перси Хоув са Харварда каже: Многи људи који не могу да једу поморанџе уз свој оброк имаће користи од њих ако их једу петнаест до тридесет минута пре свог оброка.” Сви физиолози се слажу да киселине, чак и благе киселине, уништавају птијалин. Ако и док се не покаже да пљувачка може да вари скробове без присуства птијалина, наставићемо да инсистирамо да су кисело -скробне комбинације несварљиве. Разметљиве тврдње људи који никада нису озбиљно проучавали људску исхрану да су било које комбинације намирница које волите у реду, засноване су на незнању или на предрасуди и израз су затуцаности. Наше правило, дакле, нека буде: Једимо киселине и скробове у одвојеним оброцима. ПРОТЕИН-СКРОБ КОМБИНАЦИЈЕ
Читенден нам је показао да је слободна хлороводонична киселина у мери од само 0.003 процента довољна да прекине разлагање скробова (амилолитичким) деловањем птијалина, а даље и најмање повећање киселости не само што прекида деловање птијалина него и уништава овај ензим. У свом Уџбенику за Физиологију Хауел каже о желудачној липази ова липаза је сместа уништена киселошћу од 0.2 процента хлороводоничне киселине, тако да ако је желудачно варење од функционалне важности, њено деловање, као и
11
деловање птијалина, мора бити ограничено на рану фазу варења, пре него што стомачни садржај дође до своје нормалне киселости .” (Курзив ауторов). Нас овде не занима уништење липазе хлороводоничном киселином у желуцу већ уништење птијалина истом. Физиолог Стајлс каже: Киселина која је веома корисна приликом желудачног варења, непожељна је приликом варења пљувачком.” Он каже о пепсину: моћ да се варе протеини се показује само у киселој средини, и трајно се губи у изразито базној средини. Услови који дозвољавају деловање пепсина на варење, према томе, тачно су они који искључују деловање пљувачке.” Он тврди да је пљувачни ензим птијалин изузетно осетљив на киселину. Уколико је стомачни сок изразито кисео, тврди се да варење пљувачком не може да се настави у желуцу.” Желудачни сок уништава птијалин и зауставља варење скробова. Ако је ово истина, како уопште да сваримо скробове које једемо? Одговор на ово питање лежи у моћи нашег система за варење да прилагоди своје лучење захтевима посебне хране, под условом, наравно, да испоштујемо ограничења овог прилагодљивог механизма. Др Ричард С. Кебот са Харварда, који нити подржава нити се бори против било каквих посебних метода комбиновања хране пише: Када једемо угљене хидрате наш стомак лучи одговарајући сок другачијег садржаја од оног који се лучи приликом варења протеина. Ово је одговор нашег желуца на посебне захтеве одређене хране. Ово је један од многобројних примера избора , или интелигентног руковођења појединих делова нашег тела за које се обично мисли да су без свести, без душе или без могућности избора.” Ево тајне: Желудац излучује другачију врсту сока када једемо скробасту храну од оне коју излучује када једемо протеинску. Павлов је показао да свака врста хране тражи посебну активност жлезда за варење; да снага сока за варење зависи од квалитета хране која треба да се свари; да различите врсте хране захтевају специјалне измене у активности жлезда које луче сок за варење; најјачи сок се излучује кад је то највише потребно. Када једемо хлеб, мало хлороводоничне киселине се излучује у желудац. Сок који се излучи на хлеб је скоро неутралан у реакцији. Када се свари скроб хлеба, излучује се много хлороводоничне киселине да би се сварио протеин хлеба. Ова два процеса не одигравају се истовремено ефикасно. Напротив, излучивања су до у минут подешена, и по карактеру и по времену, према различитим потребама сложене хранљиве супстанце. Овде лежи одговор онима који приговарају правилном комбиновању хране јер природа комбинује различите хранљиве супстанце у истој врсти храни.” Велика је разлика између варења једне намирнице, колико год да је она сложена, и варења мешавине различитих намирница. Једној врсти хране која је протеинско-скробна комбинација наше тело ће лако прилагодити своје сокове, и по јачини и по времену излучивања. Али ако једемо две различите врсте хране са различитим, чак супротним захтевима варења, ова прецизна прилагодљивост наших сокова овим захтевима постаје немогућа. Ако се хлеб и месо једу заједно, уместо скоро неутралног стомачног сока који се излучи током прва два сата
12
варења, јако кисео сок ће се излучити одмах и варење скробова ће скоро тренутно бити прекинуто. Никада не треба изгубити из вида да физиолошки, први кораци у варењу скробова и протеина започињу у супротним срединама – скроб захтева базну средину, протеин захтева киселу средину за варење. О овоме В. Х. Мотрам, професор физиологије на Универзитету у Лондону, каже у својој Физиологији да када храна у стомаку дође у контакт са желудачним соком, варење помоћу пљувачке престаје да буде могуће. Он каже: Сада желудачни сок вари протеине док пљувачка вари скробове. Дакле је очигледно да месни део оброка треба да дође прво а скробни други – као што је наравно и по инстинкту чест случај. Месо претходи пудингу, као најекономичнија процедура.” Мотрам ово објашњава рекавши: Мешање хране и натапање желудачним соком се одиграва у најудаљенијем делу желуца... Али храна у мирном делу желуца је још увек под дејством пљувачке, док храна у покретљивом делу долази у додир са киселим желудачним соком и дејство пљувачке је онемогућено.” Ово једноставно значи да ако прво једете свој протеин, а после свој скроб, да ће се протеин варити у доњем делу желуца док ће се скроб варити у горњем делу. Ако претпоставимо да постоји било каква линија разграничења између две врсте хране у стомаку, као што његов предлог захтева, и даље је истина да људи уопште узев, нити по инстинкту нити другачије, не једу своје протеине и скробове на овакав начин. Можда је у Енглеској обичај да се прво једе месо а пудинг на крају, као што сличну праксу имамо ми у Америци тако што дезерт узимамо на крају оброка, али највероватније је да ћемо као и у Енглеској јести заједно скробове и протеине. Кад год просечан човек или жена једу месо, или јаја, или сир, он или она ће уз те протеине узети и хлеб. Хот -дог, сендвичи са шунком, хамбургери, тост и јаја, шунка на ражаном хлебу, и сличне комбинације протеина и скробова представљају уобичајену праксу. Тако једући, протеини и скробови су темељно помешани у оба дела дела желуца. Хауел даје сличну изјаву: Питање од практичне важности је колико дуго деловање пљувачке има дејство на скробасту храну под нормалним условима. Процес жвакања у устима темељито меша храну са пљувачком, или би требало да буде тако, али се залогај прогута сувише брзо да би се ензиму дозволило да заврши свој посао. У желуцу, сок је довољно кисео да уништи птијалин и, тако се раније мислило, да деловање пљувачке бива одмах прекинуто са уласком хране у желудац, и да је обично од незнатне вредности у процесу варења. Каснија сазнања нам показују супротно, да се храна може задржати у горњем делу желуца сат или више недирнута киселином. Имамо разлога да верујемо да се варење пљувачком може наставити у желуцу до битне мере.” Очигледно је да се варење пљувачком у желуцу може наставити до битне мере само у малом делу хране коју једемо, под претпоставком да се једу уобичајене насумичне мешавине хлеба и меса, хлеба и јаја, хлеба и сира, хлеба и других протеина, или кромпира и протеина. Када неко једе хамбургер или хот дог, тај не једе прво месо па онда хлеб. Једе све то заједно, заједно све сажваће и
13
прогута. Желудац нема механизам за раздвајање ових темељно помешаних супстанци нити да их расподели у засебне делове своје дупље. Мешање хране на овај начин није виђено нигде у природи – животиње једу једну врсту хране у оброку. Карнивори свакако не мешају скробове и протеине. Птице једу инсекте у једном делу дана а семенке у другом. Овако би било најбоље и за човека јер Мотрамов предлог свакако не може да нам да идеалне резултате. На основу физиолошких чињеница које су овде изложене, предлажемо наше друго правило за комбиновање хране. Једимо протеине и угљене хидрате у одвојеним оброцима. Овим се мисли да житарице, хлеб, кромпире и осталу скробасту храну треба да једемо одвојено од меса, јаја, сира, ораха и друге протеинске хране. ПРОТЕИН-ПРОТЕИН КОМБИНАЦИЈЕ
Два протеина различитог карактера и различитог састава, и због других и другачијих особина ове хране траже различита прилагођавања дигестивних излучевина и другачије временско прилагођавање да би били ефикасно сварени. На пример, најјачи сок се излучује на млеко у последњем сату варења, а на месо у првом сату. Зар овај временски чинилац није ни од какве важности? У својој исхрани ми имамо обичај да игноришемо ове чињенице и наши физиолози не придају овоме никакву важност. Јаја примају најјачу концентрацију желудачног сока у различито време од оног у које сок примају месо или млеко. Није још касно да се присетимо штете која је причињавана туберкулозним болесницима тако што су храњени одвратном комбинацијом јаја и млека. Може се приметити у прошлости да су се ортодоксни Јевреји уздржавали да узимају месо и млеко у истом оброку. Ствар је у томе да је процес варења тако обликован да може да изађе у сусрет захтевима варења сваког протеина посебице, и да је немогуће да се обликује тако да може да изађе у сусрет потребама варења два различита протеина у истом оброку. Ово не значи да две врсте меса не могу да се једу заједно, или да две различите врсте ораха не можемо јести у исто време; али то свакако значи да такве протеинске комбинације какве су месо и јаја, месо и ораси, месо и сир, јаја и млеко, јаја и ораси, сир и ораси, млеко и ораси, итд, не бисмо требали да узимамо. Један протеин у оброку ће засигурно обезбедити већу ефикасност варења. Наше правило, дакле, биће: Једимо само један концентрисани протеин у оброку. Примедба је уложена против овог правила и она гласи: различити протеини се јако разликују по свом садржају амино -киселина и потребе тела за овима су тако велике да се мора узимати више од једног протеина да бисмо осигурали довољну количину амино -киселина. Али како већина људи једе више од једног оброка дневно, и пошто у скоро свему што једемо има протеина, ова примедба не стоји. Не морамо узимати све своје протеине у једном оброку.
14
КИСЕЛИНА-ПРОТЕИН КОМБИНАЦИЈЕ
Активност разлагања (варења) сложених протеинских супстанци на простије супстанце, која се одиграва у стомаку и која чини први корак у варењу протеина, свршава се дејством ензима пепсина. Пепсин делује само у киселој средини; његово дејство прекидају базе. Садржај желудачног сока варира од скоро неутралног до јако киселог, у зависности какву храну унесемо у стомак. Када једемо протеине стомачни сок је кисео јер мора да припреми оговарајућу средину за дејство пепсина. Пошто пепсин делује само у киселој средини, погрешно се претпоставља да ће узимање киселина уз оброк помоћи варење протеина. У ствари десиће се супротно, ове киселине ће спречити излучивање желудачног сока и тако омести варење протеина. Кисели лекови и киселине из воћа деморалишу желудачно варење или уништавајући пепсин, или спречавајући његово излучивање. Желудачни сок се не излучује у присуству киселине у устима и у желуцу. Чувени руски физиолог Павлов позитивно је демонстрирао деморалишући утицај киселина на варење – како воћних киселина тако и киселих производа ферментације. Кисело воће, спречавајући излучивање желудачног сока – неометано излучивање које је посебно потребно код варења протеина – озбиљно онемогућава варење протеина и резултира труљењем. Нормалан желудац излучује сву киселину потребну пепсину у варењу разумне количине протеина. Ненормалан желудац може да излучује превише киселине (хиперацидитет) или недовољно киселине (хипоацидитет). У оба случаја уношење киселина уз протеине неће побољшати варење. Како пепсин није активан осим у присуству хлороводоничне киселине (не могу да нађем ниједан доказ да друге киселине активирају овај ензим), прекомерна киселост желуца спречава његово дејство. Превише киселине уништава пепсин. Засновано на овим једноставним чињеницама из физиологије варења наше правило треба да буде: Једимо протеине и киселине у одвојеним оброцима. Када узмемо у обзир сам процес варења протеина у желуцу и спутавајуће ефекте деловања киселина на излучивање желудачног сока, схватамо погрешност узимања сока од грејпфрута или сока од парадајза уз месо, као што саветују такозвани дијететичари, и погрешност мућкања јаја у сок од поморанџе да би се направио пеп-коктел” који препоручују други псеудо -дијететичари. Лимунов сок, винско сирће или друге киселине које се додају у салате , или у преливе за салате, унети са протеинским оброком, озбиљно ометају излучивање хлороводоничне киселине а тако и варење протеина. Мада ораси и сир узети с киселим воћем не чине идеалну комбинацију, можемо направити изузетак од горе објашњеног правила у случају ове две врсте намирница. Ораси и сир, пошто садрже знатну количину уља и масти, скоро да су једини изузеци од правила да се труљење јавља када мешамо киселине с протеинима. Ораци и сир се не распадају тако брзо као што се распадају друге
15
протеинске намирнице ако се одмах не сваре. Даље, киселине не одлажу варење ораха и сира јер ове две врсте намирница садрже довољно масти да обуставе лучење стомачних сокова дуже него што то чине киселине. МАСТИ-ПРОТЕИНИ КОМБИНАЦИЈЕ
Меклеодова Физиологија у Модерној Медицини каже: Показало се да масти врше ометајући утицај на излучивање желудачне киселине... присуство уља у стомаку одлаже излучивање желудачног сока на долазећи оброк који би иначе био брзо сварен.” Ето важне физиолошке истине, чија се пуна важност ретко схвата. Већина људи и жена који пишу о правилном комбиновању хране занемарују чињеницу да масти ометају излучивање жел удачних сокова. Присуство масти у храни смањује апетитске сокове који се излучују у желудац, смањују количину хемијских излучевина”, смањују рад желудачних жлезда, снижавају количину пепсина и хлороводоничне киселине у желудачном соку и могу да смање стомачну енергичност и за педесет процената. Овакав ометајући ефекат може да траје два или више сати. Ово значи да када једемо протеине, не треба да уносимо масти у истом оброку. Другим речима храну као што је крем, бутер, уља разних врста, моцу, масно месо, итд, не би требало узимати у истом оброку са орасима, сиром, јајима, месом. Треба истаћи у вези са овим, да оним врстама хране које у себи нормално садрже масти, као што су ораси или сир или млеко, треба дуже времена да се сваре него протеинској храни која у себи не садржи масти. Тако, наше четврто правило је: Јести масти и протеине у одвојеним оброцима. Добро је знати да обиље зеленог поврћа, особито некуваног, обрнуто делује на ометајући ефекат који масти имају, па ако неко неким случајем мора да једе у истом оброку масти и протеине, може помоћи варење тако што ће узети обиље зеленог поврћа уз такав оброк. ШЕЋЕР-ПРОТЕИН КОМБИНАЦИЈЕ
Сви шећери – комерцијални шећери, сирупи, слатко воће, мед итд, – имају отежавајући ефекат на излучивање желудачног сока и на покретљивост стомака. Ова чињеница објашњава важност опомена које мајке упућују деци да не једу слаткише пре ручка јер ће им то покварити апетит. Шећери узети у истом оброку с протеинима ометају варење протеина. Шећери не подлежу варењу ни у устима нити у стомаку. Они се варе у цревима. Ако их узимамо саме, не задржавају се дуго у желуцу већ су брзо послати у црева. Ако их једемо с другом храном, било протеинском, било скробном, бивају дуже задржани у желуцу чекајући да се друга храна свари. Тако чекајући да се протеини или скробови сваре, они подлежу ферментацији. На основу ових простих чињеница о варењу, наше правило је: Једимо шећере и протеине у одвојеним оброцима.
16
ШЕЋЕР-СКРОБ КОМБИНАЦИЈЕ
Варење скроба нормално почиње у устима и наставља се неко време у желуцу. Шећери се не варе ни у устима нити у желуцу, већ само у танком цреву. Када су узети сами, шећери брзо буду ниспослани из желуца у црева. Када су узети с другом храном, бивају задржани у стомаку за неко време, чекајући да се та друга храна свари. Пошто су склони да ферментишу врло брзо у условима топлоте и влажности у стомаку, овакав начин исхране скоро да гарантује киселу ферментацију. Желеи, џемови, воћни бутери, комерцијални шећери (бели, смеђи, од репе, од трске, млечни), мед, меласе, сирупи, итд, додати у колаче, хлеб, тестенине, житарице, кромпир итд, изазивају ферментацију. Уобичајена појава да милиони људи који једу житарице са шећером за доручак и пате од горушице и подригивања после тога, била би забавна да није тако трагична. Слатко воће са скробовима такође завршава с ферментацијом. Хлебови који садрже урме , суво грожђе, смокве итд, тако популарни код посетилаца продавница здраве хране” су дијететске грозоте. У многим крајевима се мисли да се ово може избећи ако се мед узме уместо шећера, али није тако. Мед с врућим колачима, сируп с врућим колачима, итд, скоро сигурно ће ферментисати. Мноштво је разлога који нам говоре да присуство шећера са скробовима засигурно смета варењу скробова. Када унесемо шећер у уста пљувачка се обилно лучи али у њој нема птијалина, јер птијалин не реагује на шећере. Ако је скроб замаскиран шећером, медом, сирупом, желеима, џемовима, итд, ово ће спречити прилагођавање пљувачке варењу скробова. Мало или нимало птијалина ће бити излучено и скроб се неће сварити. Мајор Реџиналд Ф. Е. Остин, М. Б., Р. А. М. Ц., М. Р. Ц. С., Л. Р. Ц. П., каже: намирнице које су саме по себи целовите или су целовите у комбинацији с једним намирницама, често се не слажу са неким другим намирницама. На пример, хлеб и путер узети заједно не изазивају непријатност, али ако је шећер или џем или мармелада додата, невоље ће уследити. Зато што ће шећер прво бити унет, а претварање скробова у шећере ће каснити. Мешање скробова са шећерима изазива ферментацију и све пропратне невоље.” На овим чињеницама заснивамо правило: Једимо скробове и шећере у одвојеним оброцима. ЈЕДЕЊЕ БОСТАНА
Мноштво људи се жали да им не прија бостан. Неки од њих желећи да се покажу образованијим објашњавају да су алергични на бостан. Хранио сам стотине оваквих људи бостаном и нашао да немају никаквих проблема с бостаном, и да је њихова тобожња алергија ништа друго до плод маште. Бостан је тако целовита храна и тако се лако вари да је може сварити и најслабији систем за варење.
17
Али невоља, па и озбиљна патња, заиста често долази после једења бостана. Зашто? Бостан се не вари у желуцу. Оно мало варења које му је потребно се догађа у цревима. Ако се једе на исправан начин, не задржава се у желуцу више од неколико минута и онда одлази у црева. Али ако се једе са другом храном која захтева дужи боравак у желуцу, ради варења било под дејством пљувачке или под дејством желудачног сока, бива задржан у стомаку. Пошто се разлаже врло брзо када се отвори и држи на топлом, изазива гасове и непријатност у комбинацији са већином друге хране. Извесна особа ми је рекла да сваки пут кад једе бостан има озбиљан бол у стомаку, да се надима гасом, да пати на разне друге начине. Истиче да му је бостан увек сметао, да никад није могао да га једе. Храним ову особу обиљем бостана и он нити има гасове, нити бол, нити непријатности. Како ово постижем? Храним га бостаном самим. Дато му је колико хоће бостана – оброк само од бостана. Одједном он открива да му бостан прија, да није алергичан на бостан. Из ових чињеница извлачимо правило: Бостан једимо сам. Ово значи да лубенице, диње, Канталупе и све друге врсте бостана треба узимати саме. Не треба их узимати између оброка већ као оброк у време оброка. Добро је имати оброк само од бостана. Хранио сам људе бостаном са свежим воћем и нисам видео разлог да се не узимају заједно, ако неко жели. МЛЕКО УЗИМАЈ САМО
Правило је у природи да млади сваке врсте своје млеко узимају само. Заиста, у свом раном добу, млади сисари не узимају никакву другу храну осим млека. Онда долази време када једу млеко и другу храну, али у одвојеним оброцима. Коначно долази време када су одбијени од сисе и од тада никад више не узимају млеко. Млеко је храна за младе. Нема потребе за њим када прође период сисања. Млечна индустрија и медицинска професија нас уче да нам је потребно четврт литре млека дневно док год смо живи – не треба никад да се одвикнемо од сисања и треба да останемо одојчад целог живота. Ово је комерцијални програм и не изражава стварну људску потреб у. Захваљујући садржају протеина и масти (крема), млеко се тешко комбинује с било којом храном. Прилично добро се слаже са киселкастим воћем. Прво што се дешава када дође у стомак је коагулација – стварање угрушака. Ови угрушци се формирају око других делића хране, тако спречавајући да желудачни сок допре до њих. Ово спречава варење друге хране све док се млечни угрушци не сваре. Наше правило за млеко је: Узимај млеко само ил и га уопште не узимај. Када хранимо малу децу, можемо им дати воћни оброк па, после пола сата, може се дати млеко. Млеко не треба давати са воћем осим са киселим воћем. Правоверни Јеврејин веома добро планира оброк када одбија да једе
18
млеко с месом. Али узимати млеко са житарицама или с другим скробовима једнако је непримерено. ДЕЗЕРТИ
Дезерти који се једу на крају оброка, обично када се онај који једе већ најео, најчешће када је већ појео више него што му је потребно су: колачи, пите, пудинзи, сладолед, компот, итд, и лоше се комбинују скоро са сваким делом оброка. Они нису корисни и не препоручујемо их. У вези с њима требало би да имамо само једно правило: Оканимо се дезерта (Desert the Desserts). Др Тилден је саветовао да ако неко мора да поједе парче пите, нека једе питу и велику порцију свеже салате од поврћа и ништа више с тим, и нека пропусти следећи оброк. Др Харви В. Вајли једном је приметио да је хранљива вредност пите несумњива; само још треба да се свари.” Сигурно је да се не вари добро ако се једе уз уобичајени оброк. Исто се може рећи и за остале дезерте. Хладни дезерти, као што је сладолед, додају још једну сметњу процесу варења – хладноћу. НОРМАЛНО ВАРЕЊЕ четврти део
У свом Приручнику за Физиологију Хауел каже: У дебелом цреву труљење протеина стална је и нормална појава.” И још : Увидевши да је ферментација под дејством бактерија нормалан процес у цревима, појавило се питање да ли је овај процес на било који начин неопходан нормалном процесу варења и исхране.” После прилично дуге дискусије о овом питању и освртања на експерименте који су изведени, он не долази ни до каквог закључка него мисли да изледа мудро да се прихвати конзервативан став да иако присуство бактерија не доноси никакву добробит, организам се прилагодио овој ситуацији и неутралише штетно дејство бактерија.” Он истиче да бактерије које изазивају труљење разлажу протеине на амино-киселине, али да се не заустављају ту. Оне уништавају амино-киселине и дају нам као завршне продукте своје активности такве отрове као што су индол, скатол, фенол, фенилпропионску и фенилсирћетну киселину, масне киселине, угљен-диоксид, хидроген, марширајући гас, водоник-сулфид, итд. Он додаје да се многи од ових отрова избацују кроз столицу а да се други делимично упијају и избацују кроз мокраћу.” Најзад он каже: Има доказа да друге мање-више отровне супстанце које припадају групи амина настају даљом акцијом бактерија на амино-киселине у молекулу протеина.” Не изгледа логично претпоставка да је овакав процес формирања отрова, било нормалан, било неопходан у процесу варења. Изгледа ми да су Хауел и други физиолози просто погрешно прихватили уобичајену, или скоро универзалну појаву, барем је универзална у цивилизованом животу, као нормалну појаву. Нису се зауставили и запитали се зашто се ферментација и труљење догађају у дигестивном тракту. Шта изазива ову појаву? Да је она извор тровања, они признају. Хауел иде дотле да каже: Добро је познато да прекомерна бактеријска активност може изазвати стомачне невоље, као што је
19
пролив, или чак довести до озбиљнијих сметњи у општем процесу исхране захваљујући формацијама отровних продуката, као што су амини.” Није објаснио шта подразумева под “прекомерном бактеријском активношћу”. Небројено пута сам указивао на безумност прихватања пуких конвенција као нормалних појава. Пука чињеница да је протеинско труљење скоро универзална појава у цревима цивилизованог човека је сама за себе недовољна да такав феномен прогласи за нормалан. Најпре је потребно поставити и одговорити на питање: Зашто је протеинско труљење тако уобичајено? Такође је добро питање да ли има неке користи од тога. Да ли се труљење и ферментација који су толико уобичајени дешавају услед преједања, услед уношења ненормалних протеина, услед једења погрешних комбинација хране, услед једења под физичким и емоционалним стањима (умор, рад, брига, страх, узнемиреност, бол, грозница, упале, итд.) која обустављају или отежавају варење? Да ли је то резултат поремећеног варења због било ког разлога? Морамо ли увек узимати здраво за готово да је садашњи начин исхране цивилизованог човека нормалан? Зашто морамо да прихватимо као нормално оно што видимо гледајући расу болесних и раслабљених бића? Покварена столица, ретка столица, тврда столица, шљункаста столица, много смрдљивог гаса, колитис, хемороиди, крварење у столици, потреба за тоалет папиром, и све друге сличне ствари које прате данашњи начин живота, лансиране су у орбиту нормалног тврдњом да је труљење нормална појава у људским цревима. Тврди се да је све нормално. То што има животиња у чијим цревима нема протеинског труљења, да има људи и жена чије навике у исхрани и живљењу дају столицу без мириса и нимало гасова, да промена навика доноси и промену резултата – ове чињенице не значе ништа физиолозима који су одани заглупљујућем аксиому да само оно што је уобичајено треба узимати за чињеницу. Хауел прихвата као нормално опште распрострањено стање затрованости људских црева и потпуно игнорише узроке који производе и одржавају ово стање тровања. Крвоток треба да добија из дигестивног тракта воду, амино -киселине, масне киселине, глицерол, моносахариде, минерале и витамине. Не треба да добија алкохол, отрове од труљења сирћетне киселине, леукомаине, водоник сулфид, итд. Хранљиви материјал, не отрове, треба да добијамо из дигестивног тракта. Кад се варе скробови и сложени шећери они се разлажу на просте шећере зване моносахариди, који су употребљиве супстанце – хранљиве материје. Када скробови и шећери подлегну ферментацији, разлажу се на угљен -диоксид, сирћетну киселину, алкохол и воду, које супстанце, изузевши воду, јесу неупотребљиве супстанце – отрови. Када се варе протеини, разлажу се на амино-киселине, које су употребљиве супстанце – храна. Када протеини труле, разлажу се на разне трулежне отрове и леукомаине, који су неупотребљиве супстанце – отрови. Тако је и са свим другим чиниоцима исхране, ензимско варење хране припрема је за употребу од стране нашег тела; бактеријско разлагање хране онеспособљава је да буде искориштена за исхрану. Први
20
процес нам даје хранљиве састојке као крајњи производ; други процес нам даје отрове. Шта нам значи да унесемо по теорији потребну дневну количину калорија само да би та храна сатрулила и ферментисала у дигестивном тракту? Храна која се овако поквари не доноси нам калорије. Шта смо добили тиме што смо унели довољну количину протеина само да би нам сатрулили у гастро интестиналном каналу? Овако онеспособљени протеини неће нам дати потребне амино-киселине. Шта добијамо једући храну богату витаминима само да би ова сатрулила у желуцу и цревима? Какву хранљиву вредност имамо од хране богате минералима ако ови сатруле у алвиналном каналу (дебелом цреву)? Храна овако неподесна за нас неће нам донети потребне минерале. Угљени хидрати који ферментишу у дигестивном тракту претварају се у алкохол и сирћетну киселину, не у моносахариде. Масти које ужегну у стомаку и цревима неће нам дати масне киселине и глицерол. Да бисмо извукли највише из хране коју једемо, она мора бити сварена; не сме да сатрули. Дискутујући о фенолу, индолу, скатолу, Хауел истиче да се фенол (карболичка киселина), пошто је абсорбована, делимично комбинује са сумпорном киселином, формирајући етерични сулфат, или фенолсулфонску киселину, и избацује се у урину у овој форми: Тако је такође са кресолом,” додаје он. Индол и скатол, пошто су апсорбовани, оксидацијом прелазе у индоксил и скатоксил, после чега се комбинују са сумпорном киселином, као фенол, и избацују се кроз мокраћу као индоксил–сумпорна киселина и скатоксил-сумпорна киселина. Ови отрови су одавно пронађени у мокраћи и њихова количина у урину се узима као индекс за степен труљења које се догађа у цревима. Да тело може да успостави толеранцију на ове отрове као што постаје толерантно на друге отрове којим га обично пунимо, то је сигурно, али је врхунац лудости претпоставити да се организам прилагодио у таквим условима да би неутралисао” ове продукте бактеријског деловања. Сигурно да су непријатност која долази од нагомилавања гасова у стомаку, непријатан дах који долази од гастро-интестиналне ферментације и труљења, покварен и непријатан мирис столице и избачених гасова, подједнако непожељни као и отрови. Да је могуће имати чист и сладак дах, бити слободан од притиска гаса и имати столицу без мириса, требало би да свако зна. Изгледа ми да уместо да претпостављамо да је нека од уобичајених појава нормална, можда чак и неопходна, било би мудро узети у обзир узроке ове појаве и одредити јесте ли или није нормална. Ако је могуће избећи непријатне резултате ферментације и труљења, ако је могуће избећи тровање које их прати, ако је могуће одстранити из тела терет оксидације и избацивања ових продуката бактеријског деловања, било би изванредно пожељно да то и урадимо. Ако се признаје да прекомерна бактеријска активност” може да изазове пролив и чак озбиљне сметње исхрани, шта можемо да очекујемо онда од дуге и сталне бактеријске активности која није прекомерна”? Рекао бих да је ово веома умесно питање. Било шта што умањује дигестивну моћ, било шта што успорава процес варења, било шта што привремено обуставља процес варења довешће до бактеријске активности. Такве ствари као што су преједање (једење преко
21
ензимских могућности), једење када смо уморни, једење непосредно пред почетак посла, једење кад нам је хладно или претопло, кад смо под грозницом, у болу, када је присутна озбиљна упала, када нисмо гладни, када смо забринути , узнемирени, уплашени, љути, итд. – једење под свим овим и сличним околностима довешће до бактеријског разлагања поједене хране. Употреба зачина, сирћета, алкохола, и других супстанци које ремете варење, довешће до истог. Ако пажљиво анализирамо начин исхране већине цивилизованих људи, можемо лако пронаћи 101 разлог зашто је гастро-интестинална ферментација и труљење скоро универзална појава, па нећемо претпостављати да су ови процеси нормални, можда и неопходни. Узрока неефикасности и престанка варења има мали милион. Један од најуобичајенијих узрока неефикасног варења, који је највише заступљен у овој земљи, јесте једење погрешних комбинација хране. Скоро универзална пракса игнорисања наших ензимских могућности и једење збрда– здола, одговорна је за већи део проблема неварења од кога скоро свако пати мање-више стално. Доказ за ово лежи у чињеници да ако исправно комбинујемо, проблеми са варењем престају. Ова се изјава не сме погрешно разумети. Правилно комбинована исхрана само ће побољшати а не и прекинути проблеме с варењем, ако су они узроковани и другим узроцима. Ако је забринутост, на пример, значајан чинилац у овоме, мора се престати с бригом пре него што се варење нормализује. Али треба знати да ће брига уз погрешне комбинације хране донети веће зло него брига уз правилно комбиновану храну. Рекс Бич, који је некад копао злато на Аљасци, писао је о копачима: Јели смо пуно хлеба с прашком за пециво, недокуван пасуљ и масну свињетину. Нисмо ни завршили с јелом а ова храна је почела да нас мучи. Прави зов дивљине није било завијање вукова, нити манијачки смех Арктичког гњурца, или крик парења лосова; било је то подригивање копача .” Наши физиолози, игноришући начин исхране који је одговоран за ово подригивање копача, њихову стомачну надувеност и муку, происходеће гастро-интестинално распадање, покварену столицу и много смрдљивог гаса, сматрали би нормалним. Ако копач не би имао Ранисан да ублажи муку, увек би могао да гурне прст у грло и изазове повраћање, ако би му била неподношљива. Затвор, смењујући пролив, нормална је појава при оваквој исхрани. Милиони долара годишње се троше за дроге којима се само привремено олакшава мука која долази од распадања хране у желуцу и цревима. Супстанце за неутрализацију киселости, за упијање гасова, за ублажавање болова, чак и за ублажавање главобоље која долази услед стомачне надражености, користе се на товаре. Друге супстанце, као што је пепсин, користе се да помогну варењу. Уместо да ово сматрају нормалним, Хигијеничари ово сматрају екстремно ненормалним стањем ствари. Лакоћа и пријатност, не бол и мучнина, знаци су здравља. Нормално варење не прате никакви знаци или симптоми болести. КАКО ДА УЗИМАМО СВОЈЕ ПРОТЕИНЕ пети део
И Господ рече Мојсију, говорећи: Чух вику синова Израиљевих: овако им кажи, говорећи „Навече ћете јести меса, а ујутру ћете се наситити хлеба.‟” И
22
Мојсије рече...„Господ је казао да ће вам вечером давати меса да једете, а ујутру хлеба до ситости.‟” Овако су зановетања синова Израиљевих у пустињи довела до тога да се у древној књизи остави траг о начину исхране, који мада изгубљен за нас током времена, данас је оживљен на физиолошкој основи – јести угљене хидрате и протеине у одвојеним оброцима. С овим у вези занимљиво је поменути да је др Тилден изнео мишљење да треба да прође 12 сати између протеинског и скробног оброка. Горе поменути текст ништа не говори о томе шта се јело уз месо, али у упутству о јелу за празник Пасхе истакнуто је да се уз пасхално јагње једе обиље зелених биљака. Зелено поврће се најбоље комбинује с протеинским намирницама. Научили смо да је најбоље јести угљене хидрате и протеине у одвојеним оброцима. Процеси варења ових двају врста намирница су толико различити да се ни у ком степену сварљивости не могу одвијати на истом месту у исто време. Ово је у толикој мери супротно популарној пракси да захтева подробно објашњење. Варење је физиолошки процес у ком тело мења своје деловање зависно од много чинилаца и према карактеру намирница које треба да рашчлани на подесне материје. Изузетна чињеница је истакнута што се тиче рада дигестивних жлезда: наиме, дигестивни тракт може да мења своје течности и ензиме прилагођавајући се карактеру поједене хране. Следеће речи су цитиране из другог издања (1961) Приручника за Медицинску Физиологију Артура Гајтона, стандардни текст: ...у неким деловима гастро-интестиналног тракта чак и типови ензима или других састојака сока за варење варирају у зависности од типа присутне хране.” Можда је Павлов најјаче истакао ову способност дигестивног тракта да прилагођава своје течности и ензиме према типовима поједене хране, мада је неко знање о овоме постојало и пре његових истраживања. Чињеница је опште позната данашњим физиолозима иако ни Павлов, нити било који други физиолог, није никада покушао да је примени у свакодневном животу. Заиста, физиологију изгледа треба да сматрамо чистом науком”, а не оном која има практичну примену у свакодневном животу људи. Варијације у ензимским и другим састојцима дигестивног сока у присуству различитих намирница, представљају напор да се дигестивни сокови прилагоде захтевима варења различитих врста хране. Ове варијације обухватају варијације у алкалности и киселости (пХ вредност) излучевина, варијације у концентрацији ензима, времену излучивања, итд., у оспособљавању ових излучевина да се носе с различитим врстама хране. Прилагођавање сокова и њиховог ензимског садржаја карактеру поједене хране могуће је, међутим, само када храна није тако различита да сокови и време потребни за варење долазе у неслагање једно с другим. Ове варијације у кисело-базном карактеру излучевина, концентрацији ензима и времену излучивања имају смисла само када је одређена храна узета сама, или је узета с намирницама које не ометају процес потребан за в арење одређене хране.
23
Ова способност органа за варење да прилагођавају своје сокове захтевима хране објашњава нам како лако могу да се носе с храном као што је кромпир, житарица или махунарка, што је све протеинско -скробна комбинација, под условом да кромпир, житарицу или махунарку једемо саме, или с храном која не онемогућава прилагођавање сокова храни. Кромпир с месом или са сиром, месо с хлебом, у оба сл учаја протеинско-скробна комбинација, не варе се са истим успехом из разлога што се сокови не могу прилагодити захтевима двеју врста хране тако опречног карактера. Једна је ствар јести једну врсту хране, колико год сложену по природи; потпуно је друга ствар јести две врсте хране супротног” карактера. Дигестивни сокови се лако могу прилагодити једној храни, као што су житарице које су протеинско-скробна комбинација, али се не могу добро прилагодити двема врстама хране, као што су хлеб и сир. Како је то истинито, као што је др Тилден имао обичај да каже, да природа никада није створила сендвич. Требало би да буде очигледно да је људски дигестивни тракт прилагођен варењу природних комбинација хране, али сигурно не варењу насумичних и збрканих мешавина које једе цивилизовани човек данас. Природне комбинације траже мали напор дигестивног тракта. Паклене муке долазе од мешања неускладивих намирница за Божићну вечеру, на Дан Захвалности: пита с месом, коктели (чак и безалкохолни), пунч, пасте, хлеб и друге супстанце што се једу на црквеним фештама. Овакве баханалије често завршавају трулежним тровањем, дифтеријом, богињама итд. Насумична и збркана исхрана уобичајена код просечне особе за његов или њен оброк, искључује могућност да било која могућа варијација у карактеру дигестивног сока излученог на оброк ефикасно одради варење. Због овог разлога препоручујемо такве комбинације хране које су најмање спорне у процесу варења – да бисмо поштовали своја ензимска ограничења. У својим Принципима Биохемије (1959), стандардни текст, Вајт, Хендлер, Смит и Стетен кажу: Улога коју игра пљувачка код потпуних сисара несигурна је услед различитих трајања контакта ензима и супстрата. Мешање залогаја хране са киселим желудачним соком несумњиво омета дејство пљувачне амилазе пошто је тај ензим неактиван на ниским пХ вредностима. Само код индивидуа са мањком желудачне киселине може се претпоставити да ће се варење под дејством пљувачке наставити у желуцу.” Овде описана чињеница: наиме да хлороводонична киселина из желудачног сока зауставља или стварно уништава ензим пљувачке птијалин, добро је позната физиолозима и физиолошким хемичарима, али они обично прелазе преко тога уместо да отворено признају, као и горе поменути аутори, да варење пљувачком ускоро престаје када храна доспе у желудац. Артур К. Андерсон, у својим Основама Физиолошке Хемије (1961), након што је признао ову чињеницу, покушава да избегне очигледне последице овога тиме што каже да пошто пљувачни ензим делује док пХ вредност не дође до 4.0, евидентно је да знатно дејство овог ензима може да се одигра док се киселост не развије у толикој мери да га онеспособи, ...Процењено је да дејство пљувачне амилазе може да се одвија и до тридесет минута пошто је залогај прогутан...”
24
У лабораторији поновљени Андерсонови тестови, уз коришћење стандардног пХ метра, нису показали апсолутно никакву активност птијалина при пХ 4.0 и само незнатну активност при пХ 5.0. Из ове чињенице закључио бих да је деловање амилазе у желуцу оспорено раније него што Андерсон мисли. Тестови су показали да хлороводонична киселина додата храни зауставља дејство птијалина за 60 секунди. Киселост желудачног сока је чинилац који треба узети у обзир не просто док кисели сок полако продире у залогај већ чим смо прогутали први залогај хране. У издању из 1961 Физиолошких Основа Медицинске Праксе физиолози Бест и Тејлор кажу: Ензим пљувачке захтева за своју активност базну, неутралну или благо киселу средину; отуда се мисли да ће киселији желудачни сок спречити, или ускоро обуставити варење пљувачком. Показало се, међутим, да последњи део оброка који се састоји углавном од угљених хидрата, може остати у фундусу желуца, заштићен за неко време од дејства желудачног сока, слојем хране претходно унетим... Из овог разлога, вероватно је да се у том периоду под повољним околностима у знатној мери може одиграти варење угљених хидрата.” Несвесна самообмана ових физиолога види се на први поглед. Угљени хидрат који се мање-више редовно једе на крају оброка је дезерт, и ово је обично шећер који не тражи активност птијалина. Људи обично не једу протеине на почетку оброка а скробове на крају. Једу их заједно, као на пример хлеб и месо у хамбургеру. Месо и хлеб, хлеб и јаја, месо и кромпир или месо и грашак, уобичајене су комбинације. Ако је физиолог задовољан варењем скробова у знатној мери” у горњем делу желуца, док скроб у осталом делу стомака није сварен, претпостављам да ће бити задовољан мањкавим варењем које се дешава када једемо овакве мешавине, али за човека или жену који хоће ефикасно варење, овакве мешавине не долазе у обзир. Андерсонова изјава да скробови који се не сваре ни у устима нити у желуцу ензимом пљувачке, свариће се у цревима ензимом панкреаса”, у противречју је са чињеницом огромне количине несвареног скроба који је нађен у столици оних који мешају протеине са угљеним хидратима. Јако кисео желудачни сок се излучује да би се сварила протеинска храна, али ако се једе скроб без протеина, желудачни сок може бити или базни, неутралан или благо кисео. Чак ако скроб садржи протеин, као што је случај ако са кромпирима, зрневљем и махунаркама, излучивање киселог сока је временски одређено тако да се излучује тек када је завршено варење пљувачком. Ако бисмо јели протеине и угљене хидрате у засебним оброцима, по древном правилу, уживали бисмо у бољем варењу, а тако и у бољем здрављу. С обзиром на то да се сви физиолози слажу, да карактер излученог желудачног сока одговара карактеру хране коју треба сварити и да свака храна тражи сопствену модификацију желудачног сока, јасно је као дан да мешање више врста намирница у истом оброку прилично смањује ефикасност варења. Једноставни оброци биће лакше сварени а тиме и здравији.
25
Конвенционалне навике у исхрани крше сва правила комбиновања изнета у претходним поглављима, и пошто већина људи успе да поживи бар неколико година и да ужива” у својим боловима и мукама и у својим честим болештинама, неколицина њих је вољна да иоле интелигентно размисли о својим навикама у исхрани. Већина обично тврди када се правилно комбиновање спомене, да они једу све поменуте неправилне комбинације и да им то ништа не шкоди. Живот и смрт, здравље и болест су за њих ствар пуке случајности. Нажалост, у овоме их подржавају њихови медицински саветодавци. Више од шездесет година проведених у храњењу здравих и болесних, слабих и јаких, старих и младих, показало ми је да промену ка правилно комбинованим оброцима прати тренутно побољшање здравља као последица олакшавања терета који органи за варење имају да носе, тако осигуравајући боље варење, бољу исхрану и мање тровања. Знам да овакве оброке прати мање ферментације и мање труљења, мање гасова и неугодности. Не верујем да оваква искуства вреде много ако се не могу објаснити правилним принципима, али објаснио сам их на претходним страницама, тако да веома вреде. Правила комбиновања хране овде дата, здраво су укорењена у физиологији, темељно испробана искуством, и завређују више од насумичног погледа. За велики број случајева годишњег масакра дечијих крајника заслужна је стална ферментација у њиховом дигестивном тракту која следи после њиховог уобичајеног једења меса и хлеба, житарица и шећера, колача и воћа, итд. Док родитељи не науче како да хране своју децу поштујући ензимска ограничења и док не престану да их хране такозваним избалансираним оброцима” сада у моди, деца ће им патити не само од прехлада и тонзиларних проблема, већ и од гастритиса (слабог варења), пролива, затвора, грознице, различитих дечијих болести, полиомиелитиса и сличног. Уобичајене комбинације су хлеб и месо – хот-дог, сендвичи, хамбургери, шунка на ражаном хлебу, и слично – хлеб и јаја, хлеб и сир, кромпир с месом, кромпир с јајима (јаја у салати од кромпира, на пример), житарице с јајима (обично за доручак), итд. Нити је обичај да се једу прво протеини па онда угљени хидрати. Ове намирнице се једу заједно и убацују у стомак на најпроизвољнији начин. Уобичајено је јести за доручак најпре житарице (с млеком или кремом и шећером), и онда јаја с тостом. Ако погледамо обичан доручак, по узору на већину Американаца, не треба да нас изненађује да је увек праћен неварењем и гутањем Бромо-Селцера, Алка-Селцера, Белана, Тама, Соде бикарбоне, Ранисана, итд., одмах потом. Оброци италијанског порекла чија популарност расте у овој земљи су шпагете са лоптама од меса, шпагете и сир, шпагете и равиоли. Шпагете се обично служе са сосом од парадајза и белим хлебом. Мала сецкана салата уз то садржи маслиново уље, сирће и пуно соли. Други преливи често се служе уз салату. Бели хлеб се обично служи уз ове одвратне мешавине. У мањим местима служи се олеомаргарин. Пиво или вино се често служи уз овакав оброк. Радио спикер говори јадним жртвама оваквих нефизиолошких навика да када пате од киселине” треба да узму неки од популарних ублаживача – ником
26
никада не пада на памет да такво ублаживање гарантује наставак лоших навика и осигурава каснији настанак озбиљних невоља. Велики храст из малог жира израсте” каже стара пословица, али у патологији овај принцип не препознају они који мисле да нешто знају. Пошто се, физиолошки, први корак у варењу скробова и први корак у варењу протеина одигравају у супротним срединама – скробови захтевају алкалну средину, протеини киселу средину – ове две врсте хране не би требало да једемо у истом оброку. Физиолозима је добро познато да несварени скробови упијају пепсин. Пошто је то тако, неминовно је да ће једење скробова заједно са протеинима успорити варење протеина. Тврди се да тестови показују да успоравање није велико, само 4-6 минута, што није много. Имамо разлога да верујемо да су ови резултати погрешни. Јер ако су једини резултати оваквих комбинација хране 4-6 минута успорено варење протеина, не би било толико несварених протеина нађено у столици оних који тако комбинују. Убеђен сам да су сметње у варењу протеина много веће него што ти тестови показују. Они који се противе напорима да се оброци правилно комбинују покушавају да усмеравају пажњу само на протеине, и користећи резултате тестова као основу свом противљењу правилу да се не мешају протеини с угљеним хидратима, намерно избегавају да говоре о ометању варења скробова које настаје после овако мешаних оброка. Раније смо научили да није мудро јести више од једне врсте протеина у једном оброку. Ово је истина не само зато што се тако компликује и омета процес варења, већ зато што то води прекомерном уношењу протеина, преједању протеинима. Влада тренд пренаглашавања потребе за протеинима и охрабрује се прекомерно уношење ових намирница. Желео бих да упозорим против ове лудости и да истакнем да је то враћање заблудама од пре пола века. Дијететске обмане заиста се догађају циклично. Толико различити по карактеру су посебни сокови излучени на сваку посебну врсту хране да Павлов говори о млечном соку”, хлебном соку” и месном соку”. Два протеина различитог карактера и различитог састава захтевају различите типове сокова за варење и ови сокови, различите снаге и карактера излучују се у желудац у различито време у току процеса варења. Кизин, један од Павловљевих сарадника, показао је да одговор желудачних жлезда није ограничен на јачину сока, него се протеже на учесталост његовог тока, и такође, на његову целокупну количину.” Карактер поједене хране не одређује само дигестивну моћ сока који се излучује, него и његову целокупну киселост – киселост је највиша после меса, најнижа после хлеба. Такође је чудесна прилагодљивост сока везано за време: најјачи сок се излучује првог сата варења меса, у трећем сату варења хлеба, у последњем сату варења млека. Услед чињенице да свака посебна врста хране одређује тачну учесталост излучивања и проузрокује карактеристична ограничења у различитим јачинама сокова, намирнице које захтевају изразите разлике што се тиче сока за варење, као што су на пример хлеб и месо, свакако не би требало јести у истом оброку. Павлов је показао да се пет пута више пепсина излучи на хлеб него на млеко које садржи количину протеина једнаку оној коју садржи хлеб, док азот из меса
27
захтева више пепсина него што је то случај с млеком. Ове различите врсте хране добиле су различите количине дигестивног сока према разликама у сварљивости. Упоређујући подједнаку тежину, месо захтева највише а млеко најмање сока за варење, али упоређујући подједнаку количину азота, хлеб захтева највише, а месо најмање сока. Све ове чињенице добро су познате физиолозима али они никада нису покушали да их практично примене. Заиста, када уопште пристану да дискутују о овим чињеницама у вези са практичним проблемима живота (исхрана), прелазе преко ових чињеница и проналазе климаве разлоге зашто би пракса насумичног узимања хране која је скоро свуда у моди требало да се настави. Склони су да све чешће злокобне резултате оваквог несмотреног начина исхране сматрају нормалним, како смо показали у претходном поглављу. Услед отежавајућих утицаја киселина, шећера и масти на излучивање желудачних сокова, није мудро јести ове намирнице с протеинима. Размотримо редом ове комбинације. Отежавајући утицај масти (путер, павлака, кајмак, уља, олеомаргарин, итд.) на излучивање желудачног сока, што обуставља варење протеина на два или више сати, говори нам да није разумно узимати масти уз протеине. Присуство масти код масног меса, код прженог меса и пржених јаја, у млеку, орасима и сличној храни је вероватан разлог што се ова храна вари дуже него немасно печено месо, кувана или барена јаја. Масне врсте меса и пржено месо посебно ће изазвати проблеме при варењу. Дакле, правило би требало да буде : Не јести било какве масти уз протеине. Отежавајући утицај масти на излучивање желудачног сока може се ублажити уношењем издашне количине зеленог поврћа, посебно некуваног. Некуван купус посебно је делотворан у овоме. Због овог разлога, боље је јести зелено поврће са сиром или с орасима него јести кисело воће са овима, иако ни ово последње није посебно лоше. Шећери, отежавајући и излучивање сокова и покретљивост желуца, ометају варење протеина. У исто време, шећери, који не захтевају варење ни у устима нити у желуцу, задржавају се у желуцу чекајући да се заврши варење протеина, подлежући док чекају ферментацији. Протеине не би требало јести у истом оброку са шећерима било какве врсте. Експерименти др Филипа Нормана су показали да узимање крема са шећером после оброка одлаже варење и по неколико сати. Киселине било које врсте отежавају излучивање сока за варење. Тако ометају и варење протеина. Изузетак су сир, ораси и авокадо. Пошто ове намирнице садрже крем и уље који отежавају излучивање сока у оној мери и онолико дуго колико и киселине, не представља посебан проблем ако су киселине узете у истом оброку с њима. Храна која се најбоље комбинује с протеинима свих врста су нескробасто и сочно поврће. Спанаћ, блитва, кељ, изданци репе, изданци слачице, свежа зелена боранија, окра, ... све свеже меке тикве, осим Хабард тикве, црни лук,
28
целер, зелена салата, краставац, радич, кисељак, крстовник (поточарка), першун, ендивија, маслачак, уљана репица, прокељ, ... броколи, изданци бамбуса и слична нескробаста храна. Следеће намирнице се слабо комбинују с протеинима: репе, бела репа, бундеве, шаргарепа, туровет, карфиол, келераба, рутабага, пасуљ, грашак, Јерусалимске артичоке, кромпир, укључујући сладак кромпир. Ове намирнице, пошто су прилично скробасте боље је јести уз скробни оброк. Пасуљ и грашак, пошто су протеинско-скробна комбинација сами по себи, боље је јести као скробове него као протеине, комбинујући их са зеленим поврћем, не мешајући их нити са протеинима нити са скробовима. Кромпир је сам по себи сувише скробаст да би био само део скробног оброка. Следећи јеловници представљају правилно комбиноване протеинске оброке. Предлажем да се протеински оброк једе увече. Киселине и уља и надеви с уљем не би требало да се узимају с протеинима. Количина хране треба да буде по индивидуалном захтеву. Салата од поврћа Зелена тиква Спанаћ Ораси
Салата од поврћа Кељ глатких листова Жута тиква Авокадо
Салата од поврћа Спанаћ Зелена тиква Сремски сир
Салата од поврћа Блитва Аспарагус Ораси
Салата од поврћа Зелен од слачице Млада боранија Авокадо
Салата од поврћа Цвеклино лишће Млади грашак Сремски сир
Салата од поврћа Аспарагус Жута тиква Ораси
Салата од поврћа Зелен од репе Млади грашак Авокадо
Салата од поврћа Цвеклино лишће Млади грашак Сремски сир
Салата од поврћа Броколи Свеж кукуруз Ораси
Салата од поврћа Жута бундева Купус Сунцокретово семе
Салата од поврћа Спанаћ Купус Сир од невареног млека
Салата од поврћа Окра Спанаћ Ораси
Салата од поврћа Спанаћ Броколи Сунцокретово семе
Салата од поврћа Печени патлиџан Блитва Јаја
Салата од поврћа Блитва Жута тиква Ораси
Салата од поврћа Блитва Окра Сремски сир
Салата од поврћа Спанаћ Жута тиква Јаја
Салата од поврћа Цвеклино лишће
Салата од поврћа Окра
Салата од поврћа Зелен од репе
29
Боранија Ораси
Жута тиква Сремски сир
Боранија Јаја
Салата од поврћа Блитва Жута тиква Јагњећи одресци
Салата од поврћа Блитва Жута тиква Авокадо
Салата од поврћа Окра Црвени купус Авокадо
Салата од поврћа Зелена тиква Кељ Сир од невареног млека
Салата од поврћа Бели купус Спанаћ Ораси
Салата од поврћа Аспарагус Купаста артичока Авокадо
Салата од поврћа Зелен од репе Окра Сунцокретово семе
Салата од поврћа Броколи Млади грашак Ораси
Салата од поврћа Жута тиква Блитва Авокадо
Салата од поврћа Кељ Боранија Сунцокретово семе
Салата од поврћа Парени лук Блитва Сир од невареног млека
Салата од поврћа Печени патлиџан Кељ Авокадо
Салата од поврћа Печени патлиџан Блитва Изданци соје
Салата од поврћа Зелена тиква Зелен од репе Печена говедина
Салата од поврћа Жута тиква Зелен слачице Пекани
Салата од поврћа Аспарагус Млади грашак Ораси
Салата од поврћа Црвени купус Спанаћ Сремски сир
Салата од поврћа Боранија Окра Печено јагње
Салата од поврћа Окра Зелен од репе Сунцокретово семе
Салата од поврћа Аспарагус Броколи Јаја
Салата од поврћа Прокељ Кељ Ораси
КАКО ЈЕСТИ СКРОБОВЕ шести део
Један аутор рече: Немојте служити више од две врсте хране богате шећером или угљеним хидратима у истом оброку. Када служите хлеб и кромпир, већ вам је истекла дозвола за скробове. Оброк који садржи грашак, хлеб, кромпире, шећер, колач и после вечере бомбоне, требало би да садржи још и капсуле Витамина Б комплекса, соду бикарбону, (не ону коју сте већ ставили на поврће), а такође и обраћање најближем специјалисти за артритис и друге дегенеративне болести.”
30
Више од седамдесет година правило је у Хигијенским круговима да се узима само један скроб у оброку и да се не уноси никаква слатка храна са скробовима. Шећери, сирупи, мед, колачи, бомбоне, итд. са скробовима, били су табу. Ми не говоримо онима који нам дођу по савет: ако ове једете са скробовима, умите и дозу бикарбоне соде с тим. Говоримо им да избегавају ферментацију која је скоро неизбежна после оваквих оброка. У Хигијенским круговима сматра се врхунцем лудости узети отров а затим узети противотров. Сматрамо да је најбоље не узети отров. Шећер са скробовима значи ферментацију. Значи киселину у стомаку. Значи непријатност. Они који су зависници праксе једења меда и који су подлегли популарној заблуди да је мед природни шећер” и да се може јести неразмишљајући, треба да знају да се ово правило да се не узимају шећери са скробовима односи такође и на мед. Мед или сируп са житарицама, мед или шећер да засладите своје колаче – ове комбинације вапе за ферментацијом. Бели шећер, смеђи шећер, сирови” шећер, имитација смеђег шећера (то је бели шећер обојен у браон), црна меласа или други сирупи унети са скробовима изазваће ферментацију. Сода ће неутралисати резултирајућу киселину али неће зауставити ферментацију. Више од шездесет година пракса је у Хигијенским круговима да се узима велика сирова салата од поврћа (без кромпира и друге киселе хране) са скробним оброком. Салата је врло велика, мерено по уобичајеним стандардима и састављена од свежег некуваног поврћа. Оваква салата носи обиље витамина и минерала. Витамини у овом поврћу су изворни састојци а не хемичарске имитације правих ствари. Никаква исто-тако-добра замена за витамине није задовољавала Хигијеничаре. Узимамо праве састојке или ништа. Једење капсула је комерцијални програм и припада дрога-фетишизму. Витамини допуњују једни друге. Нама су потребни не само витамини Б комплекса него сви витамини. Велика салата од сировог поврћа даје нам неколико познатих витамина и можда и оне који постоје а нису још откривени. Витамини не само што сарађују међусобно у процесу исхране, већ сарађују и са минералима у телу. Ове нам даје салата од поврћа. Узимање витаминских препарата који су комбиновани с калцијумом или с гвожђем неће послужити сврси. Ови минерали су у неупотребљивој форми. Нема бољег извора хранљивих састојака од биљног царства – лабораторије и хемичари још нису успели да замесе прихватљиву храну. Хигијеничари саветују не више од једног скроба у оброку, не зато што што би се десио неки конфликт приликом варења већ зато би што узимање два или више скробаста састојка у оброку скоро сигурно довело до преједања скробовима. Сматрамо да је најбоље, а ово је посебно истинито кад је исхрана болесних у питању, да се ограничи унос скробова на један скробни састојак по оброку. Људи са необичном моћи самоконтроле могу себи дозволити два скробаста састојка у оброку, али ове су особе тако ретке па би правило требало да буде: један скроб у оброку. Исти аутор каже: Било да једете хамбургер у хамбургерници или филе мињон у луксузном хотелу – једете протеин. Било да једете печене колаче за
31
вечеру или фламбиране палачинке на неком сплаву – једете угљене хидрате. И било да једете олеомаргарин из сиротињске кухиње, или куглице од бутера у Кафеу де Лукс – једете масти. Ово је велика тројка; четврти део хране је баласт. У свакој храни ће преовладавати једна од ових супстанци. Неке високо рафинисане намирнице, као што је шећер, имаће само једну од ових, али – уопштено говорећи свака храна садржи све три супстанце – што чини Хеј дијету илузорном.” Није тачно да је четврти део хране баласт, јер баласт није храна, и није тачно да у свакој храни преовлађује један или други од ова четири састојка хране”. Младе, нежне, растуће биљке имају врло мало баластних материја, њихова целулоза је практично потпуно сварљива. Вредне су највише због свог витаминског и минералног садржаја. Његова велика четво рка” не узима у обзир минерале који су у храни, којих има у изобиљу у многим намирницама, док их има врло мало у неким другим. Неко би могао лако да закључи читајући горњи цитат да је било који протеин једнако добар као и сваки други, да је једна маст добра колико и друга, да је било која комбинација хране, као што је хамбургер или филе мињон , подједнако добра као и било која друга, и да се храна може припремати на било који начин. Аутор цитираног текста није крив што се држи таквог става, али његова изјава се може лако навести читаоца да поверује да је било каква дијета довољно добра. Оно о чему бих волео да продискутујем је чињеница да, уопштено говорећи, већина намирница садржи угљене хидрате, масти, протеине и баласт и да ово чини забрану протеинско -скробних комбинација помало неприхватљивом.” Желим да направим разлику између природних комбинација хране и уобичајеног насумичног комбиновања. Човеков пробавни тракт је прилагођен варењу природних комбинација али сигурно није прилагођен варењу насумичних и неподобних комбинација које се једу у цивилизованом свету данас. Природне комбинације представљају малу потешкоћу пробавном систему; али једна је ствар јести једну намирницу, колико год да је сложена по природи; сасвим је друга ствар јести две намирнице супротног карактера.” Сокови за варење могу бити добро прилагођени варењу једне намирнице, на пример житарица које су протеинско-скробна комбинација по свом саставу; не могу да се добро прилагоде двама врстама хране, као што су хлеб и сир. Тилден је често говорио да природа никада није направила сендвич. Треба да нам представља аксиом чињеница да је наш систем за варење прилагођен варењу природних комбинација и да неприродне комбинације врло тешко подноси. Модеран цивилизовани начин исхране је толико померен од ичега што можемо да видимо било где у природи или међу такозваним примитивним народима, да је немогуће и размишљати о њему као о нормалном начину исхране. Забрана је за тог аутора помало неприхватљива” само зато јер није обратио довољно пажње на процес варења. Истина је да Природа ствара такве комбинације. Истина је да ове природне комбинације стварају врло мало потешкоћа приликом варења. Али, ово је чињеница коју сви правоверни
32
дијететичари превиђају, тело је способно да прилагоди своје сокове за варење и што се тиче јачине киселине, концентрације ензима и времена излучивања, захтевима конкретне намирнице коју вари, док овакво прецизно прилагођавање сокова храни није могуће када се унесу две различите намирнице. Физиолог Кенон је демонстрирао да ако се скроб добро помеша са пљувачком, наставиће да се вари у желуцу још скоро два сата. Ово свакако не може бити тако ако се протеини једу заједно са скробовима, јер у овом случају желудачне жлезде ће натопити храну киселим желудачним соком и тако брзо окончати варење пљувачком у желуцу. Он каже да је сврха пљувачке да започне процес варења скробова. Ето зашто би”, додаје он, требало да темељито жваћете хлеб, житарице и другу скробасту храну; ето зашто не бисте смели да пијете воду уз залогај. Мада вода за време оброка није забрањена – потребна нам је да помогне телу приликом хемије варења – не сме се дозволити да слаби деловање пљувачке на скробове у устима.” Варење скробова започиње у устима, или би тако требало да буде, али залогај остаје у устима толико кратко да се врло мало варења одигра у устима. Варење пљувачком у устима може и хоће да се настави у желуцу још дуго ако постоје потребни услови за то. Једење киселина или протеина уз скроб ће омести или чак потпуно зауставити варење скроба. Пијење воде уз оброк ће ослабити дејство пљувачке у желуцу а такође у устима, и није истина да је потребно пити воду за време оброка да би вода помогла варењу. Најбоље би било пити воду десет до петнаест минута пре оброка. Ако се пије уз оброк, разређује желудачне сокове и врло брзо пролази кроз стомак односећи сокове и њихове ензиме. Следећи јеловници садрже правилно комбиноване скробне оброке. Предложили смо да скробни оброк буде око подне. Скробове треба јести суве и треба их темељито сажвакати и натопити пљувачком пре гутања. Киселине у салати не треба јести са скробним оброком. Предлажемо већу салату увече са протеинима и мању у подне са скробовима. Количина хране: индивидуално. Салата од поврћа Зелен од репе Жута тиква Кестење
Салата од поврћа Спанаћ Црвени купус Печено корење каладијума
Салата од поврћа Цвеклино лишће Окра Смеђи пиринач
Салата од поврћа Спанаћ Боранија Кокосов орах
Салата од поврћа Боранија Печени патлиџан Парено корење каладијума
Салата од поврћа Цвеклино лишће Аспарагус Смеђи пиринач
Салата од поврћа Боранија Умецана рутабага Бели кромпир
Салата од поврћа Зелениш од репе Окра Јерусалимске артичоке
Салата од поврћа Раштан Свеж кукуруз Смеђи пиринач
Салата од поврћа
Салата од поврћа
Салата од поврћа
33
Спанаћ Репе Бели кромпир
Кељ Окра Јерусалимске артичоке
Цвеклино лишће Карфиол Печена тиква
Салата од поврћа Боранија Репе Слатки кромпир
Салата од поврћа Спанаћ Репе Јерусалимске артичоке
Салата од поврћа Млади грашак Окра Печена тиква
Салата од поврћа Аспарагус Бела тиква Јам
Салата од поврћа Окра Боранија Јерусалимске артичоке
Салата од поврћа Зелениш од репе Броколи Кикирики
Салата од поврћа Цвеклино лишће Карфиол Слатки кромпир
Салата од поврћа Спанаћ Купус Кестење
Салата од поврћа Млади грашак Шаргарепе Паштрњак
Салата од поврћа Аспарагус Окра Кикирики
Салата од поврћа Блитва Грашак Тиква
Салата од поврћа Блитва Боранија Кикирики
Салата од поврћа Окра Цвеклино лишће Хлеб од целог зрна
Салата од поврћа Боранија Броколи Тиква
Салата од поврћа Спанаћ Зелена боранија Смеђи пиринач
Салата од поврћа Жута боранија Кељ Бели кромпир
Салата од поврћа Спанаћ Купус Печена тиква
Салата од поврћа Блитва Окра Смеђи пиринач
Салата од поврћа Боранија Жута тиква Бели кромпир
Салата од поврћа Цвеклино лишће Жута тиква Бели кромпир
Салата од поврћа Блитва Аспарагус Печени пасуљ
Салата од поврћа Окра Прокељ Бели кромпир
Салата од поврћа Кељ Окра Смеђи пиринач
Салата од поврћа Блитва Жута тиква Печено корење каладијума
Салата од поврћа Боранија Купус Слатки кромпир
Салата од поврћа Спанаћ Зелена боранија Кикирики
Салата од поврћа Окра Цвеклино лишће Парено корење каладијума
34
ЈЕДЕЊЕ ВОЋА седми део
Вилијам Хенри Портер, М. Д., Каже у својој књизи Јести и Живети Дуго, да је једење воћа једна од најштетнијих и прекора најдостојнијих дијетеских заблуда.” Али признаје да је једење воћа као засебан оброк, без мешања са осталом храном у реду. Без сумње, ако би се позабавио темом правилног комбиновања, прогласио би то погубном лудошћу. Др Перси Хоув са Харварда приметио је да људи који нису хтели да једу поморанџе уз оброк, могли су да их једу саме без проблема. Др Дјуи, познат по учењу о посту, строго се супротстављао једењу воћа, истичући да омета варење. Ниједан од ових људи није знао ништа о комбиновању хране. Само су приметили да једење воћа са другом храном изазива прилично непријатности па су отуда окривили не другу храну него воће. У ствари, нема више разлога да окривимо воће него да окривимо осталу храну с којом смо воће јели . Човек, архетип врсте сисара Херотерија, треба да развије навику једења плодова која је прикладна његовој анатомији, и од које се он прилично удаљио током времена, без сумње као последица својих лутања после напуштања свог еденског дома у топлијим крајевима. Његов осећај за укус, будући да је то израз његових органских потреба, свакако мора да учествује у његовој болести и у његовом здрављу, и укус који сада захтева месо уступиће место много финијем разумевању и вредновању укуса многобројних врста воћа, поврћа и ораха, у њиховим разноврсним уметничким комбинацијама које пријају исто толико оку и носу, колико и језику. Воће спада међу најфиније и најбоље намирнице. Ништа нам не доноси толико уживања у јелу као богата, сочна јабука, слатка, добро зрела банана, пажљиво одабран путераст, кремаст, нежан авокадо, или здрава окрепљујућа доброта слатког грожђа што греје срце. Права гурманска срећа долази од брескве доведене до тачке савршене зрелости. Воће је заиста ризница очаравајућег укуса, изврсна радост једења. Са својом раскошном мешавином ретких укуса, чаробних арома, оку пријатних боја, воће увек позива на оброк с ужитком. Воће је више него само ужитак за око, нос и уста – оно је мајсторска мешавина чистих, богатих, стварних хранљивих елемената. Неколицина врста је богата протеинима – авокадо и маслине – али обилује шећерима од којих нам полази вода на уста; одлична је мешавина разних киселина, пуно је минерала и витамина. Заједно с орасима (који су ботанички такође класификовани као воће) и зеленим поврћем, воће чини заиста адекватну исхрану, ова храна чини идеалну исхрану нормалне фругиворне (која се храни плодовима) животиње: човека. Једење воћа нам доноси много истинског задовољства. Мајка Природа обдарила је воће укусима баш у оној мери да нам донесе највећи ужитак при јелу. У потпуности задовољава наш укус. Имамо сваки разлог да једемо ову храну којом нас Мајка Природа мами да уживамо у јелу, и коју је обдарила с толико чисте, богате, целовите хранљивости.
35
Ништа нам не може дати толико укусне и свепрожимајуће среће и задовољства од оброка од сочног воћа. Такав оброк је увек позив на уживање. Воћни оброк неће створити непријатности које се дешавају ако се воће узима с другом храном. Овакав оброк неће ослабити варење. Учиниће вам добро. Освежавајући је и исхрањује. Изврсно задовољство док једемо тако природно добар оброк, дивно осећање пријатности после јела, стварно, изворно задовољство које нам пружа, далеко превазилази оно које нам даје друга храна. И ово је идеалан начин да једете ваше воће. Једите га у воћном оброку. Киселине из воћа не иду добро ни с протеинима ни са скробовима, уље из авокада не комбинује се добро с протеинима. Зашто да ризикујемо проблеме с варењем једући воће с месом, јајима, хлебом, итд...? Воће врло мало или нимало подлеже варењу у устима, по правилу брзо буде послато у црева где се захтева мало варења. Јести га с другом храном која захтева варење одређено време у стомаку, значи задржавати га да чека у желуцу да се заврши варење те друге хране. Следи бактеријско разлагање. Раније смо ово питање размотрили у вези са бостаном који је такође воће. Воће не треба јести између оброка. Јести га између оброка значи унети га у желудац док је он још увек заузет варењем претходног оброка. Невоље ће сигурно настати. Наше правило, од кога ће нам бити добро да не одступамо: Једимо воће у воћном оброку. Навика да се пију велике количине воћних сокова између оброка – лимунада, сок од поморанџе, од грејпфрута, од парадајза, од папаје – одговорна је за велики део невоља које доживљавају они који мисле да се здраво хране. Ова пракса, оживљена током последњих неколико година, била је веома у моди у Хигијенским круговима шездесет до осамдесет година раније, и проблеми с варењем које је изазивала учинили су да многи одустану од промене исхране и да се врате свом месу. Дозволите да се сетим искуства др Роберта Волтера у вези с навиком пијења сокова, како он то бележи у својој књизи Прецизна Наука о Здрављу. Он каже да је као последицу лечења (прво медицинског а затим хидропатског) коме се подвргао да би повратио здравље, имао халапљиву потребу за храном” и као последица иритације желуца развио се у гурмана кога никаква количина хране не може да задовољи”. Он додаје: Моје патње од жеђи су увек биле огромне, али нисам волео воду, па научен о врхунском квалитету воћа, није ми никад било доста расхлађујућих сокова који су ферментисали у мом желуцу стварајући и потпомажући баш исту ону грозницу коју су само привремено ублаживали, што ме је све држало у грозници нервозне глади којој друге патње нису биле ни прићи.” Ово искуство је довело доктора до тога да се одрекне вегетаријанства и да се врати једењу меса. Једењем у било ком часу дана (јер пијење сокова је једење), развио је нервозу коју је погрешно схватио као глад. Покушај да се неуроза задовољи једењем је као да гасимо ватру бензином. Они који мешају изиритираност црева с глађу и који настављају да смирују” своју глад” употребом узрока иритације добиће од злог горе. Окретање од вегетаријанства
36
спасило је др Волтера не зато што је вегетаријанство погрешно већ зато што је почео да једе по један оброк дневно и престао да усисава воћне сокове између оброка. Нема тако добре дијете а да неће бити покварена навиком пијења воћних сокова, и нема толико лоше дијете а да је ова пракса неће учинити још гором. А ово је истина, не зато што су сокови лоши, јер они су одлични, већ зато што је њихова употреба на такав начин омела варење. Многе погрешке које се данас чине од стране такозваних дијететичара могле би се избећи да су упознати са историјом реформе исхране. Сва њихова открића” су направљена и испробана одавно и за неке од ових које су сада на врхунцу популарности установљено је да су била погрешна и била су одбачена. Мада зелено поврће чини идеалну комбинацију с орасима, и кисело воће и ораси чине лепу комбинацију и могу се јести у истом оброку. Ово се наравно односи на протеинске орахе а не на скробасте, као што су кокосов орах, лешници, жиреви итд. Слатко воће и ораси чине комбинацију коју посебно треба избегавати, упркос изврсном укусу ове комбинације. Авокадо, који садржи више протеина од млека, не би требало комбиновати с другим протеинима. Пошто су богати мастима они такође отежавају варење других протеина. Не смета да их комбинујемо с киселим воћем. Најбоље је да их не једемо са слатким воћем. Нити их треба комбинов ати с орасима. У многим четвртима се тврди да папаја учествује у варењу протеина и подстрекавају нас да због тога једемо папају с протеинима. Јести овакву комбинацију није мудро и ако је истина, као што се тврди, да папаја садржи ензим којим се варе протеини, то је додатни разлог да је не једемо с протеинима. Употреба помагача варењу” несумњиво слаби моћ варења трагаоца за здрављем. Ако је његово варење поремећено, разуман поступак би био да се уклони узрок или узроци поремећаја варења и да се онда омогући систему за варење довољно одмора да би се обновио и опоравио. Када сам болеснике хранио воћем, открио сам да је боље давати слатко воће и јако кисело воће у одвојеним оброцима. Дакле, не служим датуле, смокве или банане са поморанџама или с грејпфрутом, или с ананасом. Јести шећер, мед или друге слаткише с грејпфрутом посебно је непожељно. Ако је ваш грејпфрут горак или јако опор, набавите себи природан врхунски грејпфрут из ниже Рио Гранде Долине у Тексасу. Следећи јеловници садрже правилно комбиновано воће и саветујемо да се воћни оброк једе за доручак. Не додајите шећер воћу. Свако сезонско воће може бити коришћено. Количина: по индивидуалној склоности. Поморанџе Грејпфрут
Свеже смокве Брескве Кајсије
Манго Вишње Кајсије
Поморанџе Ананас
Трешње Кајсије
Трешње Брескве
37
Шљиве
Нектарине
Грејпфрут Јабуке
Банане Крушке Грожђе
Бобичасто воће са павлаком (без шећера)
Манго Трешње Кајсије
Банане Јапанске јабуке Урме
Јабуке Грожђе Урме Чаша невареног млека
Папаја Јапанске јабуке
Урме Јабуке Крушка
Банане Крушка Смокве Чаша невареног млека
Јабуке Грожђе Смокве
Као варијација, врло укусан оброк може бити направљен од воћне салате и протеина као што следи: Велика воћна салата сачињена од: грејпфрута, поморанџе, јабука, ананаса, зелене салате, целера, четири унце планинског сира или четири унце ораха или веће количине авокада. У пролеће, укусна салата може се спремити од сезонског воћа: бресква, шљива, кајсија, вишња, нектарина, зелена салата, целер. Слатко воће – банане, суво грожђе, урме, суве шљиве итд. – не треба стављати у салату када намеравамо да једемо протеин уз њу. САЛАТА НА ДАН осми део
Велика сирова салата од поврћа уз сваки оброк је један од најважнијих елемената исхране. За предупређење болести боља је од било које вакцине или серума икад измишљених. Једење салате, бар у овој земљи, је новина и води своје порекло од оних које су називали проповедницима здраве исхране. Додавање одговарајуће салате оброку увек побољшава хранљиву вредност оброка. На почетку века кување је било много сиромашније и дијета простија – месо, хлеб и кромпир или пасуљ три пута дневно уз споредна јела као што су колачи, пите итд., што би било довољан оброк за вепра од 600 фунти, све збркано заједно у најодвратнијим комбинацијама. То је била ера када су месо, хлеб и кромпир уз такве додатке као што су бутер, крем, мајонез, шећер и
38
слатки дезерти били најуобичајенији ослонац људима. Свеже воће и поврће ретко се јело. У то време медицинска професија је била ужаснута при помисли да неко једе некувано воће или поврће. На њима има микроба! Бацили тифуса се налазе на свом некуваном поврћу.” Али под вођством особењака”, помодара” и надрилекара”, људи су почели да једу сирову храну, и откако је свежа храна дошла, микроби су нестали. Није се догодио никакав тифус од једења хране пуне микроба. Данас чак и најбактериофобичнији физијатри једу ову храну некувану. Једина храна коју одбијају да једу термички нестерилисану (јер такође садржи тифоидне и туберкулозне микробе) је млеко . Мада је популарна исхрана префињенија од некадашње, људи се још увек преједају. Мало су олакшали својим желуцима и цревима, али су оптеретили јетру, панкреас и жлезде с унутрашњим лучењем. Данас људи једу много више сировог (некуваног) воћа и поврћа. Зелена салата, краставац, целер, јабуке, јагоде, цитрусно воће, итд., узгаја се у огромним количинама и шаље вагонима у све делове земље. Вагони зелене салате се гаје тамо где су се некад гурала ручна колица. До поодмаклих година ауторовог живота, медицинска професија саветовала је да се не једе сирово воће и поврће због микроба које су носили. Тек пошто је откривено да су сирово воће и поврће најбољи извори витамина (а ово откриће је дошло тек пошто је професија приморана да призна да је људима бивало боље на дијетама са некуваним воћем и поврћем), догодило се да су они престали да упозоравају на микробима натоварено некувано воће и поврће. Заиста, и даље видимо исто упозорење ако одемо у Мексико, Индију, Кину и другде. Природа ствара своје твари у стању физиолошке равнотеже, и када једемо наше намирнице онакве какве их она производи, оне не представљају извор невоља. Али ако извадимо делове њених производа, као када је шећер извађен из шећерне репе или из шећерне трске, или бело брашно из жита, тада једемо вештачке производе који су неуравнотежени и мањкави у многим неопходним хранљивим састојцима. Лек за овакво стање ствари је да једемо целе, то јест, необрађене, нерафинисане и некуване намирнице узгајане на плодној земљи. Салата од некуваног, нескробастог поврћа треба да прати сваки протеински и сваки скробни оброк. Уобичајена пракса једења салате од морских рачића, од кромпира и сличних салата, није задовољавајућа. Овакви оброци се заиста не могу назвати салатом. Салата треба да се састоји од таквих намирница као што су зелена салата, целер, краставци, зелени и црвени бибер (нељуте врсте бибера), купус, парадајз и друго нескробасто поврће. Ове намирнице треба служити свеже и без соли, сирћета, маслиновог уља, мајонеза или других прелива. Парадајз треба да уђе у салату само када се једу протеини а не када једемо скробове. Црни лук, бели лук, поточарку, радич и друго горко биље не препоручујем нити да се ставља у салату нити да се једе.
39
Да бисмо се довољно опскрбили минералима и витаминима, велика салата, као што је горе предложено требало би да прати сваки протеински и сваки скробни оброк. Уобичајена салата која се састоји од два увела листића зелене салате и комадића полузрелог парадајза са одозго наренданом ротквицом или укисељеним маслинама и супеном кашиком масног, смрдљивог прелива, не само да је нецеловита, него не задовољава потребе за минералима и витаминима једног канаринца. Салата треба да буде део оброка у ком ћемо највише уживати, и биће то само ако изаберемо одговарајући материјал за њу. Сковао сам слоган салата на дан, горушица гуд бај.” Ово је, међутим, тачно, само ако је изабрана права врста салате. Салата од рачића, од кромпира, од јаја, или преливена уљем или сирћетом, не може постићи сврху коју салата треба да постигне. Реч салата долази од латинске речи која значи со, и наше поврће за салату обилан је извор минералних соли у њиховом најприхватљивијем облику . Нема ничега у нашој исхрани што би могло да буде замена зеленом поврћу. Веома је важно да оне буду унете ако не потпуно, а оно у највећој мери у сировом, некуваном стању. Углавном, зелено лишће биљака је наш најбогатији извор органских соли (минерала), богат је извор витамина, извор је мале количине високо вредних протеина, и најбољи је извор хлорофила који ће вам освежити дах и тело и есенцијалан је састојак у исхрани животиња. Салате нису толико важне у дијети онога ко живи углавном на некуваној храни и чија се дијета састоји углавном од воћа и поврћа. Онај ко једе углавном месо и житарице, махунарке и другу скробасту и високо протеинску храну, има хитну потребу за једном или две велике салате дневно. Један британски аутор каже да пре двеста или триста година наши месождерски преци, ако су били довољно богати да могу да ждеру месо, јели су оброке од по петнаест јела без и помена воћа, од патке до пилета, од ћурке до фазана, па рибу и месо после тога, док не почну да дахћу а често и умру од преједања и срчане капи. Нека индијанска племена која живе углавном на месу, презирали су воће и поврће као женску храну, а ловци Азије и Африке, мада само неколицина њих, не брину много о воћу.” Узети салату уз овакве оброке је као узети противотров после тровања. Од великог броја врста зеленог поврћа које се обично једе у овој земљи следећа није потпуна листа, али садржи довољан број да бисмо показали разноврсност намирница које једемо: спанаћ, кељ, блитва, зелен од репе, цвеклино лишће, купус, броколи, окра, зелена боранија, свежи грашак, шпаргла, раштан, зелена салата, целер, Кинески купус, Бок Чој, итд... Сво ово поврће је укусно у сировом стању и корисно га је додати у салату. Има неколико врста зелене салате које се могу користити, често по две или три врсте у исто време. У неким деловима земље прокељ (код нас свуда) и жутеница и друго зелено поврће се могу наћи. Краставац чини изврстан додатак салати и може се јести цео. Разноврсност салата које се могу спремити је огромна и једна или више варијација доступне су нам током целе године. Заиста, веома је важно имати
40
неку свежу зелену храну сваког дана а не само повремено. Добро је имати велику салату и не шкртарити код овог дела оброка. Салате које се служе у већини домова, ресторана, кафетерија, хотела и других места где се једе обично су толико мале да би адекватно задовољиле потребе особе која је једе. Велика салата увек треба да буде правило. Многи људи ми се жале да не могу да поједу толико баластне” хране. Др Келог истакао је пре много година да је овај такозвани баласт” (влакна), боље назвати маса”. Чињеница је да мала количина несвариве целулозе у овој храни није груба”. Напротив, врло је мека и пуна је воде. С друге стране, ако провучемо велику салату кроз соковник и сву воду одстранимо из ње, сместа ћемо уочити да је количина масе у ономе што изгледа као велика салата, само мала грудва. Повици да салате садрже превише баласта нису засновани на чињеницама. Када се поврће и воће исецка на кришке, на мале комадиће, самеље, измрви, или другачије распарча на комадиће, тако да кисеоник из ваздуха допре до њих, много од хранљиве вредности се изгуби кроз оксидацију. Што се дуже оставе да стоје након што се овако распарчају, већи је губитак хранљиве вредности. Губитак одређених витамина кроз оксидацију је веома велик. Оваква пракса се може дозволити само ако хранимо особе без зуба које не могу да сажваћу целу намирницу. Тада се храна треба узети непосредно пошто се спреми да би се обезбедио минимум губитка хранљиве вредности кроз оксидацију. Надеви за салате нису неподударни са самим салатама, али су неподударни с варењем остале хране. Киселине које се користе у преливима сметају варење и скробова и протеина. Уља додата у салату сметају варењу протеина. Било да је крем сладак или кисео, његово додавање у салату ометаће варење протеина. Шећер додат у прелив за салату спречиће варење протеина. Тако, премда нема озбиљног разлога зашто уље или крем да не стављамо у салату ако једемо скробни оброк, не треба их додавати салати ако једемо протеински оброк. Лимунов сок и сирће не треба додавати ни у један оброк. Не смета да се лимунов сок или уље или обоје дода салати када салату једемо саму, као што ми често волимо да радимо, или да , као што се често дешава, салату и кувано зелено поврће једемо као оброк. Киселина из парадајза омета варење и протеина и скробова. Стога, било би мудро изоставити парадајз из салате када се било која од ових намирница једе. У случају сира, ораха и авокада, који сво троје садрже уља која задржавају варење дуже него што то чини киселина из парадајза, нема разлога зашто парадајз не бисмо смели да једемо уз ове три протеинске намирнице. Када ове три намирнице једемо, можда не би било лоше ако бисмо додали лимунов сок или уље на салату која иде пре оваквог оброка. Са другим протеинима, поштујмо правило, и једимо киселине и протеине у одвојеним оброцима. На крају крајева, више волим просту салату без додатака, начињену од целих биљака без уобичајеног сецкања и цепкања. Радије него да исецкате парадајз на кришке, ставите га у средину посуде и градите салату око њега, ради уметничког ефекта. Витамин Ц брзо се уништи оксидацијом када га исецкамо на кришке. Исто тако брз губитак Ц витамина се дешава зеленој салати када је исецкамо на ситне комаде. Служимо листове зелене салате целе. Ако је зелена
41
салата у главици, исецимо је на пола или на четвртине и тако је једимо. Велика количина зелене салате треба да буде у салати. Ако додајемо краставце салати служимо их целе ако су мали, или пресечене на пола ако су велики. Мањи краставци су укуснији и нису горки. Стабљику целера служимо целу, радије него да је сецкамо. Шаргарепе не би требало рендати. Салате је најбоље правити једноставне. Салате начињене од пола туцета или туце састојака далеко су од идеалне. Три или четири састојка салате сасвим је довољно. Зелена салата, парадајз и целер чине идеалну салату. Ако овоме хоћете да додате мало першуна или комад црвене бабуре због боје и укуса, може и то. Целер, зелена салата и краставац чине одличну салату. Зелена салата, млада, нежна окра и спанаћ творе укусну и задовољавајућу салату. Купус, парадајз и млад, свеж грашак такође чине укусну и довољну салату. У ствари, скоро да нема краја разноврсности комбинација салата које можемо направити, а свака обилује минералима и витаминима који су нам потребни. Од животног је значаја да деца која расту имају дневну салату. Заиста, салата је важнија детету које расте него одраслима, иако је веома важна и одраслима. Деца треба рано да почну да једу своју салату да би развили склоност да је једу и да би наставили да је једу читавог живота. Видећемо да је ово далеко више задовољавајуће у исхрани деце него било који препарат који се може наћи по апотекама, као што су рибље уље, концентрати витамина и минерала итд. Ове салате су много прихватљивији извори калцијума него што је то млеко, а ово је још тачније сада када се не може добити ништа боље од пастеризованог млека. Није никада претерано упозорити да пастеризација мења калцијум из млека тако да више не може користити деци. Да завршим ово поглавље рекавши да нема замене за зелено поврће у нашој исхрани. ЈЕЛОВНИК ЗА ЈЕДНУ НЕДЕЉУ девети део
Сви јеловници дати у овој књизи, служе само као водичи читаоцу да му помогну у разумевању принципа комбиновања хране и да га оспособе да направи своје сопствене јеловнике. Ја мислим да је много важније да неко уме да направи свој јеловник него да има направљен јеловник за три оброка дневно сваки дан у години. Особа која разуме комбиновање хране и која је способна да уреди свој сопствени јеловник никада није на губитку, ко год био. Он ће измислити оброк од хране која му је при руци. Није свака храна увек доступна у свим деловима земље. Храна која је у једном делу земље доступна у одређено доба, у другом делу земље је доступна у друго време. Доступност хране зависи од доба године, климе, надморске висине земљишта и уређености тржишта. Човек који зна како да комбинује своје оброке искористиће храну која му је при руци и припремиће оброк. Човек који зависи од готове књиге с јеловницима и не зна како да искомбинује свој оброк, може открити да одређена намирница поменута у јеловнику није тада доступна – и биће осујећен. Оно што тада обично учини је да иде линијом мањег отпора и да једе насумично. Ако сте у кући свога пријатеља или рођака, ваша књига с рецептима вам неће бити ни од какве користи; али ако знате да комбинујете
42
своју храну, често ћете моћи да изаберете од онога што се нађе пред вама и да поједете добро комбинован оброк. Научите принципе комбиновања хране да бисте их могли применити у било којој ситуацији у којој се нађете. Дете ће пратити редослед јеловника; интелигентан одрастао човек би требало да научи принципе и да уме да их примењује. Кад једном ово научите, и увежбате кроз неко време, то ће вам постати навика и нећете трошити много времена на то. А најважније, немојте да постанете залуђени овим стварима. Поједите свој оброк и заборавите га. Пустите своје пријатеље да једу свој оброк и немојте им давати савете из здраве исхране за обедом. Следећи двонедељни јеловници су сачињени да прикажу правилан начин комбиновања хране у различита годишња доба. Јеловник за прву недељу покрива намирнице досупне у пролеће и у лето. За другу недељу покрива намирнице доступне у јесен и у зиму. Ово користите просто као упутство и научите да правите своје сопствене јеловнике. ЈЕЛОВНИК ЗА ПРОЛЕЋЕ И ЛЕТО
ДОРУЧАК
РУЧАК НЕДЕЉА Салата од поврћа Блитва Жута тиква Кромпири
Салата од поврћа Боранија Окра Ораси
ПОНЕДЕЉАК Салата од поврћа Цвеклино лишће Шаргарепе Печени пасуљ
Салата од поврћа Спанаћ Купус Сремски сир
УТОРАК Салата од поврћа Окра Зелена тиква Јерусалимске артичоке
Салата од поврћа Броколи Свеж кукуруз Авокадо
Бобичасто воће с павлаком (без шећера)
СРЕДА Салата од поврћа Карфиол Окра Смеђи пиринач
Салата од поврћа Зелена тиква Зелен од репе Јагњећи одресци
Нектарине Кајсије Шљиве
ЧЕТВРТАК Салата од поврћа Зелени купус Шаргарепе Слатки кромпир
Салата од поврћа Цвеклино лишће Боранија Ораси
Лубеница
Брескве Вишње Кајсије
Канталупе диња
ВЕЧЕРА
43
Лубеница
Банане Трешње Чаша киселог млека
ПЕТАК Салата од поврћа Печени патлиџан Блитва Хлеб од целог зрна
Салата од поврћа Жута тиква Спанаћ Јаја
СУБОТА Салата од поврћа Зелена боранија Окра Бели кромпир
Салата од поврћа Кељ Броколи Сојини изданци
ЈЕЛОВНИК ЗА ЈЕСЕН И ЗИМУ
ДОРУЧАК
РУЧАК НЕДЕЉА Салата од поврћа Кинески купус Шпаргла Печено корење каладијума
Салата од поврћа Спанаћ Жута тиква Печени пасуљ
Јапанске јабуке Крушка Грожђе
ПОНЕДЕЉАК Салата од поврћа Кељ Карфиол Јам
Салата од поврћа Прокељ Боранија Пекани
Јабуке Грожђе Суве смокве
УТОРАК Салата од поврћа Зелен од репе Окра Смеђи пиринач
Салата од поврћа Кељ Жута тиква Авокадо
СРЕДА Салата од поврћа Броколи Боранија Бели кромпир
Салата од поврћа Окра Спанаћ Пињоле
ЧЕТВРТАК Салата од поврћа Шаргарепе Спанаћ Парено корење каладијума
Салата од поврћа Блитва Жута тиква Сир од невареног млека
Грожђе Банане Урме
Крушке Јапанске јабуке Банана Чаша невареног млека
Папаја Поморанџа
ВЕЧЕРА
44
ПЕТАК
Јапанске јабуке Грожђе Урме
Салата од поврћа Зелена тиква Паштрњак Хлеб од целог зрна
Салата од поврћа Црвени купус Боранија Сунцокретово семе
СУБОТА Грејпфрут
Салата од поврћа Свежи грашак Кељ Кокосов орах
Салата од поврћа Спанаћ Парени лук Јагњећи одресци
НЕДЕЉА
Медна роса (диња)
Салата од поврћа Боранија Супа од поврћа Јам
Салата од поврћа Печени патлиџан Кељ Јаја
ИЗЛЕЧИТИ НЕПРОБАВУ десети део
Није могуће пренагласити важност доброг варења. Од успешности процеса варења зависи припремање сирових састојака хране; према томе, од доброга варења зависи, веома великим делом, добростање тела. Не може бити добре исхране без доброг варења. Најбоља храна неће нам дати оно најбоље од себе ако процес варења не успе да је припреми тако да наше тело може да је искористи. Не можемо се ослонити на лоше варење да нас опскрби материјалима којима ћемо изградити и одржавати добру крв; ткива ће бити недовољно исхрањена, опште здравље ће се умањити и тело ће пропадати. Од огромне је важности запамтити да нормалан процес стварања крви зависи од првог корака у припремању састојака од којих се ствара крв у дигестивном тракту. Добро варење, дакле, значи много нормалнију размену материја кроз цело тело. Побољшано варење доводи до општег побољшања свих животних функција. Многе су и огромне добробити што нам долазе од побољшања варења. Непробава је претеча, не узрок, многих од човекових најозбиљнијих болести. Али сваки поремећај неке функције постаје секундарни извор узрока, и тровање и изгладњивање које долази од лошег варења додатни су разлог патње. Ови су придодати првим узроцима човекове патње. Када је непробава спречена, здравље је сачувано; када је излечена, здравље се обнавља.
45
Читав низ непријатности и симптома прати погоршавање функције варења: гасови, горушице, осећај непријатности који се претвара у бол у стомаку, бесане и неосвежавајуће ноћи, бео језик изјутра, одсуство жеље за храном, затвор, смрдљива столица, нервоза итд. Ово ни у ком случају није исцрпан каталог симптома који прате непробаву. Ако се сетимо ненормалне количине соде бикарбоне, Магнезијумског млека, Алка-Селцера, Бромо-Селцера, Тама, Белана, угља, Ранисана и других дрога које свакодневно користе Американци (и Срби) да би се ослободили невоље која долази од киселе ферментације и гасова у пробавном систему што је све последица лошег варења, можемо одмах закључити да као народ патимо од непробаве. Непријатности после јела су толико уобичајене да нико , како изгледа, не зна ништа више да учини него да патнику да пар минута или пар сати предаха од невоље. Тужан је то коментар на много рекламирану науку” медицине, да не може да уради ништа трајно или конструктивно за побољшање најпростије функционалности варења. Поред дрога употребљених да привремено одложе непријатности, много је помагача варењу” у употреби. Пепсин је можда један од најпознатијих. Неко време сматрало се да жвакање жвакаће гуме помаже варењу. Ови помагачи варењу” сви до једног су превара. Они нимало не помажу варењу. Они ни на који начин не побољшавају нити увећавају функционалну снагу органа за варење и не отклањају било који од узрока поремећаја варења. Напротив, продужена употреба једног од њих или свих заједно, без изузетка, даље квари дигестивну моћ. Употреба помагала варењу” и средстава за ублаживање” непријатности одвлачи пажњу корисника истих од правог решења проблема и спречава их да увиде истину о своме здрављу и болести, и како могу своје здравље обновити. Не престаје да ме зачуђује да се човечанство тако дуго ослања на овакве ствари које увек изневере. Очекивало би се да чак и будала научи непрестано понављајући иста искуства. Гледиште често изражавано од стране медицинских аутора и очигледно подржавано од стране целе професије је, да ако две намирнице могу бити сварене одвојено, могу бити сварене и заједно. Овај принцип проширују на читав јеловник: ако је било који артикал хране на тржишту сварљив засебно, сварљив је и ако се једе у оброцима од по двадесетједно јело, од супе до ораха. На неки начин ово је тачно, иначе би они који тако једу помрли од недостатка хране. Уместо да помру, они опстају, многи од њих чак се и гоје на конвенционалној дијети са својим насумичним комбинацијама. Варење , међутим, није ефикасно, као што показују гасови, киселина, непријатности, непријатан мирис столице и присуство велике количине несварене хране у столици. Бар половина хране коју поједе већина људи, избаци се несварена напоље. Уобичајено је мишљење да се храна може унети у дигестивни тракт на најпроизвиљнији и најнасумичнији начин, у било којој комбинацији и у било којој количини, и да ће све то бити сварено ефикасно. Ово гледиште није
46
засновано на физиологији, већ на опредељености медицинских професионалаца да не узнемиравају уобичајене навике људи. Сваки студент физиологије је добро свестан да ензими за варење имају нарочита, прецизно дефинисана ограничења, и да се различити сокови луче да би сварили различите врсте хранљивих материја. Ова ограничења требало би да поштујемо у својим навикама у јелу. Чињеница је да милиони Американаца једу на насумичан и произвољан начин који медицинска професија одобрава, и да пате од непробаве после сваког оброка. Милиони профита годишње направе се од продаје Алка -Селцера, Белана, Ролаида, Пепто-Бисмола, Лакто-Бисмадина и сличних дрога које преписују физијатри, док се многи ослањају на пекарску соду да ублаже муке, не значе ништа. Или, можда, док је медицинска професија задовољна, варење је добро. Или, да ли то напросто значи да ако опскрбимо људе једноставним средствима за избегавање свих ових невоља, да ће то смањити профите и таксе? На замерку на штетност навике узимања млека са месом, они истичу да људи по правилу кувају млеко са одређеним меснатим намирницама, као шо су крабе, остриге итд., и не умиру од тровања. Идеја овде изнесена је да ако се нешто уобичајено ради, самим тим је и добро. Сматра се да људи никад у целој историји нису усвојили ниједну штетну навику а да су наставили да је упражњавају. Једино што је разумно је да човек једе, пије и пуши и да не обраћа пажњу на своје здравље док га не изгуби, а да онда оде до лекара по пилулу или убод у руку. Ако су људи навикли да једу месо и млеко у истом оброку, овај обичај не треба прекидати без обзира колико очигледних доказа имамо да је та пракса штетна. Да људи који насумично једу могу да науче да комбинују своју храну по правилима заснованим на физиологији варења и да избегну непробаву, лошу столицу, гасове и неприлике које прате уобичајену исхрану, чињеница је коју сваки сумњичавац може да открије ако само поштено покуша. Сваки медицинар то може да открије само ако проба. То што се медицинари праве да су научници и да су се венчали с научним методом, док одбијају да тестирају ову ствар, само показује њихове предрасуде и затуцаност. Они одбацују научни метод када постоји разлог да ће резултати теста узнемирити обичаје људи и праксу професије. Тестови би могли да покажу да нису у праву. Свако ко проучава навике у исхрани човечанства добро зна да су данашње навике у исхрани савремених Американаца скорашње и да насумично трпање свакаквих врста хране заједно у стомак није била пракса људи прошлих времена. Што даље идемо у прошлост у проучавању човекових навика у исхрани то су оне све једноставније. Такође, знамо из данашњег искуства да једноставни оброци доносе боље варење. Када погледамо на исхрану животиња испод нас, видимо крајњу једноставност. Углавном, чињеница је да једу само једну врсту хране за оброк. Вероватно би било немогуће наговорити мајмуна, на пример, да поједе вечеру од седам јела, још мање вероватно вечеру од двадесетједног јела. Сусрећемо се данас са две пратеће чињенице које су изгледа повезане једна с другом као узрок и последица. Као прву чињеницу имамо насумично и
47
произвољно мешање великог броја намирница у једном истом оброку. Као другу чињеницу имамо скоро универзалан проблем немогућности варења коју прати узимање средстава за ублаживање непријатности. Сада, ако се може показати да се једноставнији оброци лакше варе и да ретко изазивају сметње при варењу, док су компликовани оброци који се уобичајено једу увек праћени непробавом, суочени смо са чињеницама које не смемо занемаривати. Стара изрека каже: доказ да је пудинг сладак је што га поједемо у сласт”. Предложио бих својим читаоцима да је доказ вредности правилног комбиновања у једењу комбинација сагласних са правилима које смо формулисали. Ако овакви оброци прекину проблеме с варењем, тада је ова пракса вреднија него што њени непријатељи желе да признају. Свакако су комбинације хране које не изазивају проблеме с варењем пријатније од насумичног једења које се завршава непробавом. Свакако је боље добро сварити храну него узимати средства за ублаживање непријатности која такође ометају варење. Та средства пружају привремено олакшање од непријатности од лошег варења, али охрабрују управо онај стил исхране који и доводи до непробаве, поред других зала које доноси. Нико није толико слеп као онај који може да види а неће”, стара је изрека. Интелигентни људи који затварају очи пред физиолошким чињеницама и оним из искуства с правилним комбиновањем које је засновано на чињеници варења, не само да заслепљују себе, већ себи гарантују много непотребних непријатности и патње. Сваком интелигентном читаоцу ове књиге је очигледно да је радикално другачији приступ овој ствари потребан ако хоћемо да успешно поправимо варење. Не добијамо ништа осим додатне болести тиме што ћемо богатити произвођаче и дистрибутере лекова. Они праве милионе на супстанцама које само додају патњама јадних заведених жртава дрога -фетишизма. Природна Хигијена пружа људима истинско избављење од њихових патњи и робовања древним заблудама. Добро варење је нормална појава, и када се непробава догоди то значи да су животне силе умањене, обично захваљујући понашању саме особе која од непробаве пати. Пошто одамо дужно признање утицају неповољне средине , највећи део патњи мушкараца и жена морамо приписати злом и, ма како тога били несвесни, систематском удаљавању од органских закона у општем начину живота. Стање здравља може се постићи само уз дужан обзир на све законе живота у свим својим комбинацијама. Колико ефикаснији је процес варења када је храна узета у мирном и неузнемиреном стању духа, у поређењу са одвијањем овог процеса када је храна узета у стању менталне узнемирености, без обзира како изазване! И колико је процес варења под утицајем и вођством саме особе у смислу одмора или рада! Одмор после јела је неопходан за добро варење. Ниједан човек не може добро сварити своју храну ако је само напола сажваће и ако скаче од свог стола за ручавање и трчи на посао као пас пуштен с ланца.
48
Када се живи оваквим темпом, као што је то чест случај у већим градовима и кад се све, укључујући и једење, ради ненормалном брзином, када вилице не могу довољно брзо да сажваћу храну и гута се напола сажвакано, када онај који једе жури да се што пре врати на посао без икаквог одмора ни ума нити тела, и тако из дана у дан и из године у годину, све док животне силе не посустану и Немезис побеснеле Природе не дође по своје. Ничија способност да буде роб на галији није неограничена, али варира у зависности од конституције различитих индивидуа. Јачи ће издржати дуже од свог слабијег брата али пре или касније и најробуснији подлећи ће исцрпљујућим ефектима таквог живота. Било кроз потребу или кроз изобиље, кроз расипање или претеривање било које врсте, када човекова конституција постане поремећена и виталност угрожена, један од првих симптома животне угрожености је раслабљеност дигестивних моћи. Потребно је да само тренутак размотримо многе утицаје који сигурно слабе животност тела да би смо схватили да је свако у цивилизованом друштву мање или више енервисан (у стању умањене нервне енергије). Можемо грубо поделити ове утицаје на грехе чињења и грехе нечињења. Греси нечињења су потомци непознавања закона живота, или намерног занемаривања истих, или обоје. Греси чињења су они где закони живота не само да су намерно занемарени већ где су с одлуком и намером кршени у потрази за послом или за задовољством. Исти енервишући утицаји се могу можда поделити на оне који су наметнути човечанству од стране неопходности и животних борби (социо економским окружењем над којим он као индивидуа нема утицаја), и на оне споредне или решиве. Зла беде и сиромаштва сиротиње изазвана су расипништвом и енервишућим луксузирањем богатих. Шпекулације, коцка и узбуђења сваке врсте највише исцрпљују нервни систем. Како год и одакле год долазиле, да ли од неизбежне преморености менталног или физичког радника, или из самоубиственог самоугађања монденских људи, или из комбинације оба ова широка фактора, резултат је исти. Намерним кршењем закона живота, или тачније, уобичајеним угађањем енервишућим активностима, лагано истицање животних енергија резултира у све већем енервисању тела – стању умањене нервне енергије која није увек препозната на почетку и на чије симптоме се нерадо обазиремо – али једнако сигурном у свом ходу надоле као покренута лавина. Резултат је изнуреност и деградација читавог човека. Кад год урођене снаге ослабе кроз понављано кршење закона живота, не само да рад система за излучивање увелико ослаби, што доводи до токсемије (стања затрованости услед задржавања телесног отпада), већ и моћ варења и упијања ослабе тако да је исхрањивање организма умањено сразмерно степену раслабљености организма. Непробава следи са лаганим изгладњивањем онога који пати. Код овако раслабљене особе никаква промена начина исхране не може довести до поправљања здравља све док сви узроци опште енервације нису уклоњени и довољно одмора осигурано да би тело могло да поврати своје
49
функције. Требало би да је очигледно да ако се дигестивна и асимилативна моћ не подигне, сви напори да се онај који је у потрази за здрављем опорави било каквим програмом исхране, показаће се одбаченим и бескорисним. Још је узалудније покушавати да обновимо моћ варења коришћењем лекова – тоника, астрингената, облога, минералних киселина, препарата од гвожђа итд. – јер ови само још више ремете већ поремећен организам и доприносе раслабљености органа за варење. Заменити један извор енервације другим није разумно. Прибећи одмору, док с друге стране узимамо читаву серију средстава за ублажавање – купке, масаже, електро-терапију, паковања, иригацију црева, клистирање итд. – значи оманути у постизању доброг здравља. Запамтите да када научите да живите сагласно животним законима, заувек ћете се ослободити муке од узалудног напора да уништите неминовне последице својих сопствених грешака. Само када научимо да живимо у границама физиолошког и биолошког закона, моћи ћемо да претворимо у песму радости тај јецај бола и јадиковку очаја што се диже са земље данас. Интелигентна особа, видевши велики број такозваних болести што долазе од ове оронулости животних функција, и увидевши да су све до једне израсле из уобичајеног кршења закона живота, схватиће одмах да први корак у обнављању живота мора бити надокнађивање безусловним повратком једноставности и савршеном потчињавању законима који су тако упорно кршени. Трагалац за здрављем, требало би да је очигледно, мора се довести до тог потпуно здравог начина живота из ког , једино и потпуно, знамо да има наде да успемо да повратимо изворно здравље. Зар је могуће и замислити да се према трагаоцу за здрављем поступи другачије? Можемо ли и да замислимо да трагалац за здрављем, држећи се чврсто свог начина живота, истих навика које су довеле до пораста његове патње, оздрави уз помоћ лекова, серума, вакцина, или хирургијом? Просто, то је немогуће, осим ако, наравно, не бацимо своју физиологију и заједно с њом свој здрав разум, у канту за ђубре. Јасно је да пре свега другог, нервни систем трагаоца за здрављем, пошто је оронуо од преморености, претераног угађања себи, стимулације (иритације), и претеривања у многим и различитим стварима, мора да се одмори. Сходно томе, наредили бисмо му потпуни престанак свих менталних и телесних активности и обавеза које исцрпљују његове изворе енергије. Ово је безусловни услов опоравка. Јасно је да пре свега, енервисана индивидуа мора да се одмори и ово мора да буде и ментални и физички одмор. Физиолошка важност менталног одмора за вршење функција варења, од чијег здравог извршавања, као што је претходно утврђено, зависе витални резултати, објашњава главни значај који придајемо принципима нервног одмора. Ментални одмор је најбоље осигуран променом сцена јурења за бизнисом или задовољствима у затрованој атмосфери градова са њиховом непрестаном буком и хуком, ужитком повлачења у мир неког сликовитог предела који обилује пријатним и разноликим призорима, с поветарцем здравља
50
који се игра око трагаоца за здрављем од јутра до мрака, где се може одморити у природи и грејати се на њеном здравом сунцу. Ови ставови откривају да, на дуже стазе, лекови не дају одговор на проблем. Напротив, проблеми свакодневно постају све гори док прибегавамо лековима и све већим и већим дозама, или честим променама лекова. Ово прогресивно кварење рада организма није само због поремећујућег дејства лекова већ такође и због занемаривања првобитних узрока поремећаја што прибегавање лековима само погоршава. Безнадежно је мислити о лечењу болести док истрајавамо у узроцима који су до болести и довели. Две стазе” живота су подједнако отворене свима. Једна води у здравље, снагу, срећу и дужи живот. Крунише нас чашћу и даје нам богатији, пунији, изобилнији живот. Друга води у болест, слабост, несрећу, превремену смрт, сигурно као што се бачени камен враћа на земљу. Крунише нас срамотом и даје нам бол и испразан живот. Којим путем ћете ви кренути? Избор је ваш; нико други не може изабрати за вас. Закон и ред не гледају ко је ко и свако ће бити награђен или кажњен према ономе како живи. Расипате ли се или трошите ли време и новац на ненормалан апетит? Какве су вам навике? Јесу ли законите (физиолошке) и такве од којих неко добро може да дође? Препуштате ли се коцки или перверзијама? Јесте ли сигурни да је ваш начин живота – ваше менталне и физичке активности – у сагласју са законима живота? Увек имајте на уму да правилна употреба тела и ума обезбеђује човеку најбољи развој и врхунску срећу. Нити можемо приступити проблему који је пред нама на било који начин једнострано. Имамо посла са стањем ствари које је израсло из разноликог мноштва наследних фактора и може се поправити само ако темељно размотримо сваки од ових основних узрочних фактора. Није довољно забранити једну енервишућу навику. Све морају бити заустављене одједном и морамо одустати од њих убудуће, ако желимо да прави успех крунише наше напоре. Баш као што је први корак у обнављању радне моћи расабљеног организма прекидање свих раслабљујућих навика, тако је други корак у обнављању моћи енервисаног организма разумно коришћење комбинованих материјала и утицаја који чине Хигијенски Систем. Када су сви узроци раслабљености уклоњени, одмор, сан, исправна исхрана, вежбање, свеж ваздух, чиста вода, сунце и здрави ментални и морални утицаји есенцијални су за обнову целовитости структуре и ефикасности ф ункције. Када је једном, помоћу Хигијенских начела, тело ослобођено свог товара отрова, његова нервна енергија је враћена у своје нормално стање. Избацивање отпада је поново установљено и моћ варења и упијања хране обновљена, и тада долази до постепеног повратка здравља. Док ово није учињено, најбоље дијете неће и не могу дати тражене резултате. Колико је трагалаца за здрављем потонуло у гробове, у хроничним или акутним болестима, у сред најстрожијих правила у исхрани, тако показујући неделотворност дијете у очувању болесних и њиховом опоравку када су одсечени од серије прикладних Хигијенских материјала и утицаја.
51
Хигијенски фактори нису од велике важности у локалном лечењу али имају највећу или једину вредност у својој добробити целом организму. Тако, док храна нема вредност ако је узимамо локално, њена вредност када је узимамо целим телом је несумњива. Дакле, незаменљива основа рада Хигијеничара мора бити прегнуће да обезбедимо трагаоцу за здрављем пуну добробит свих Хигијенских средстава, у свом њиховом обиљу, јер само тако може имати поштену шансу за опоравак. Овако схваћена, фраза Природна Хигијена добија прави значај; нова је, запањујућа, жестока, изврсна. Неопходно је нагласити да сама храна, важна како у здрављу тако и у болести, није довољна било да би обновила или очувала здравље. Само у својој физиолошкој повезаности са водом, вежбањем, одмором, сном, и другим елементима Хигијенског Система показује се њена права вредност. Довољно је да истакнемо да је од ових комбинованих елемената који вишеструко доприносе исцељујућим процесима тела, а сваки је есенцијалан у овим процесима, немогуће дати превагу било ком од њих над неким другим, због једноставне чињенице да је сваки од њих незаменљив, и да се здравље обнавља помоћу Хигијенског Система – не помоћу једног од његових фактора, већ кроз комбиновану исцељујућу употребу свих њих. Не може се претерати у инсистирању, као на научној чињеници, да су сви горе поменути Хигијенски фактори, у својим неограниченим комбинацијама и хармоничном прилагођавању физиолошким потребама живог организма, ти који чине материјал и фина средства која користи организам у обнављању здравља. Природна или Хигијенска нега болесних, сачињена од толико много заједничких и међусобно зависних фактора, не може бити одговорна за промашаје који прате ненаучну и потпуно једнострану примену једног или два Хигијенска елемента од стране незналица и неискусних. Физиолошки одмор – пост – вредан је за све форме поремећаја здравља, али у случају непробаве сигурно је средство одмора премореног система за варење. Када постимо, практично сви телесни органи смање своју делатност и тако се одмарају. Изузетак су органи за избацивање отпада и ови настављају свој рад: дакле, за време поста телу је омогућено да се ослободи нагомиланог товара отровног отпада. Комбинација менталног, физичког и физиолошког одмора чини идеално средство да се убрза избацивање. Посту не треба прибегавати код куће, где постоје разноразна расејавања, узнемиравања и одговорности, и где пријатељи и родбина улажу приговоре против поста. Најбоље је да се то уради у Хигијенској установи под надзором искусног Хигијеничара. У Хигијенској установи, трагалац за здрављем је, и физички и ментално, у позицији која чини релативно лаким не само пост већ и разбијање лоших навика. Овде је, такође, место у ком ће моћи да гаји и утврди добре навике. Заиста, увек је најбоље за трагаоца за здрављем да остане у институцији све док нове навике не постану у тој мери део њега да ће моћи да настави да живи с њима без већих тешкоћа и кад се врати кући. Ово је јако важно за наставак напретка у здрављу и за очување здравља када је поново задобијено.
52
