Orlovi Rano LETE
Knjiţevni rod: epika Knjiţevna vrsta : roman Autor: Branko Ćopić Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO Vreme radnje: Pred poĉetak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i proleće 1941.) Glavni likovi: Jovanĉe, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Maĉak i Lunja. Sporedni likovi: Poljar Lijan, uĉiteljica, uĉitelj i Nikoletina Bursać Tema: Kako je proticalo nemirno i burno deĉaštvo
Jovanĉetove druţine
Ideja (poruka): (poruka) : Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su slobode i
hrabrosti. Za ove deĉake rekli bismo pre da su orlići , ali u teškim iskušenjima oni su raširili svoja krila i poĉeli rano, nego što se oĉekivalo, oĉ ekivalo, da lete, to jest, postali su pravi orlovi. Prerano suoĉavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (deĉaci) morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: "Mlado ţito, navijaj klasove, preĊe roka došla ti je ţnjetva". Fabula
Roman poĉinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje. ( "Zapuštena, gusta i priliĉno velika šuma, na sat hoda od podnoţja planine" sa obiljem "zapuštenih krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka Jovanĉeta, na samoj ivici gaja. Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca de ca najĉešće boravila. Zaplet nastaje kad poĉetkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi uĉitelj, "zloćud stariji ĉovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada premešten u selo.. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od rakije. Đaci su bili uplašeni i zaţalili selo su za dobrom, leptirastom plavom uĉiteljicom Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši Ċak u razredu, te je za uĉitelja smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznato m sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine uĉionice, uĉitelj je primetio šaputanje i dreknu: "Šta vi tu šapućete, a"? Preplašenom Ċaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reĉi: "Molim, gospodine Paprika, kaţu da se vi zovete gospodin Paprika." Naravno, uĉitelj je besno traţio da se javi "kum", a Jovanĉe je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da naĊe prut. Da ne bi dobio batine, Jovanĉe iskaĉe kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh. U nastavku pisac na s postupno "upoznaje" sa deĉacima ĉlanovima "hajduĉke druţine" koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog uĉitelja Paprike. Druţina se postepeno uvećava: prvo Jovanĉe, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Maĉak... Ĉlanovi druţine polaţu zakletvu na grobu hajduka Jovanĉeta, ĉukundede njihovog voĊe Jovanĉeta. UreĊuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za druţinu i kućicu za kuju Ţuju i ognjište za vatru. Dok ostala deca, koja nisu dobila batine, batine, id u u školu, druţina boravi u logoru, a kad Ċaci poĊu kući i druţina "hajduka" se zajedno sa njima vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila " devojĉica Lunja, koja posle silnih rasprava sa deĉacima postaje ĉlan druţine. Lukavi poljar Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih deĉaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj Ov aj deo romana kipi od komiĉnih situacija kao što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Ţujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Deĉaci su se branili bacanjem kromira na napadaĉe. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje NikoletinaBursać, seoska delija, i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, uĉitelja Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati uĉiteljica Lana. Tako je okonĉana hajduĉija i svi doĉekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Druţina ĉeka proleće. Tu se završava prvi p rvi deo romana. poĉinje vešću koju je uĉiteljica Lana saopštila uĉenicima. Otpoĉeo je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik deĉije druţine Nikoletina Bursać odlazi u rat. "Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbriţno djetinjstvo Ċaĉkog harambaše Jovanĉeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, djeĉaštvo buntovnika, nekadašnjeg voĊe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast ("ustaše") oduzimali su seljacima oruţje, vojniĉku opremu, pljaĉkali ţito i stoku, premlaćivali i muĉili ljude, palili kuće, ubijali nejaĉ. Stara druţina deĉaka se aktivirala. Drugi deo romana
Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o pribliţavanju ustaša selu. Tako su Jovanĉe i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako m u pomogli da se na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obliţnjih uzvišenja Lisine i Golog brda, kao i kurirskim naĉinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak neprijatelja. Stric se jednom izloţio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanĉe i Maĉak spasili su opkoljene Lanu, Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani ĉuvali zaplenjeno oruţje i municiju. Ĉitava Jovanĉetova ĉeta prošla je k urirski kurs. Prokin gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovanĉetova druţina. "Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u
Gaju: oni koji ostanu
ţivi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naloţiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će priĉati o onima koji se nisu vratili. Glavni likovi: Junaci ovog romana uĉenici su ĉetvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice. Jovanče: Harambaša hajdučke druţine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom snagom i radošću i daje mu odvaţnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema svima iz svoje druţine odnosi se briţno i privrţeno. On je i snaga i "mozak" hajdučke druţine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.Stric: Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric er je bio najviši. Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema devojčici Lunji, za koju su svi znali, a su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa ţivotinjama. Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i onda kad na tablu izlazi. U druţini je bio zaduţen za sklapanje stihova: Naš učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika..
Ovdje ţivi hrabra četa harambaše Jovančeta..Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je ovremeno u razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski šešir.Nikolica: Najmlađi u druţini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Ţuju, zbog toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom.Ivan
Popović Vanjka: Njegov otac je bio za vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se
oţenio Ruskinjom. Plavokos je i krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki. Lunja: To je razdragana devojĉica, koja, gde god da doĊe, donosi neku radost i toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost izmeĊu deĉaka i devojĉica i u tome na najbolji naĉin pokazuje da je u mnogo ĉemu iznad deĉaka ( na primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.) Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojĉica, velikih mirnih oĉiju. Striĉeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za djeĉacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u kraĊi lubenica, u potrazi za ptiĉijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj ĉak i kamenjem, ali tiha radoznala djevojĉica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je djeĉaci smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog ţbuna ili šuškajući izlazi iza visokog kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi djeĉacima košulje, ĉarape, kape, prišiva dugmad, brine o svenu. Poljar Lijan: "Krivonog ĉiĉica lisiĉijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se obraća sa kneţe -viteţe. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama i da juri decu s tuĊih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se veĉito sa decom, nije ĉudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava deĉija lukavstva, smicalice i doskoĉice. MeĊutim, nije bio zloĉest, niti surov prema deci. Naprotiv, mnogo je voleo decu i najĉešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlaĉi kroz plot, krije se
tako vešto kao da igra ţmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljat i sam je krao voće, lubenice i krastavc e, a onda je po selu dizao dreku i "traţio lopove". Nikoletina Bursać: To je momak neobiĉno jak koji se zaštitniĉki odnosi prema svoj seoskoj deci. ( Na primer, kada spasava decu- hajduke od fiziĉkih kazni njihovih roditelja posle hvatanja u njihovom logor u. Bio je neţan i osećajan, popustljiv prema deĉijim nestašlucima. MeĊu privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu. Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke ste već ĉitali (Surovo srce, Mitraljezac golubije g srca). Uĉitelj je bio "zloćud stariji ĉovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo iz obliţnje varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuĉe decu i da vreĉi kao jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neoĉekivanog bjekstva kroz prozor, uĉitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i mamuran, podozrivo gledao primerne Ċake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i sve Ċake redom tukao govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je šuma i koze, a ne knjiga.
