GI GOTJE - ORLOVI I LAVOVI Istorija balkanskih monarhija (1817-1974) Prevela sa francuskog Vera Roglić Jezički konsultant Zlata Muradbegović PAIDEIA, 2002. Naslov originala: Guy Gauthier Les Aigles at les Lions Histoire des monarchies balkaniques © Editions France-Empire, 1996.
Elektronsko izdanje: "Srboljub75" Leta Gospodnjeg 2015.
SADRŽAJ:
1. KRVAVA KRUNA SRBIJE (1817-1918)
2. KRUNISANI ORLOVI CRNE GORE
3. KRALjEVINA JUGOSLAVIJA U OPASNOSTI OD MRŽNjE (1918-1945)
4. HRVATSKA FANTOMSKA KRALjEVINA (1941)
5. KRALjEVINA GRCKA PO HIRU BOGOVA (1832-1974)
6. RUMUNSKA ČELIČNA KRUNA (1859-1947)
7. RUŽE I TRNjE BUGARSKOG PRESTOLA (1879-1946)
8. KRUNISANI FES ALBANIJE (1913-1946)
9. SADAŠNjOST I BUDUĆNOST BALKANSKIH MONARHIJA
Bibliografija Opšta dela
1. KRVAVA KRUNA SRBIJE (1817-1918) Od Kosova gavranovi ne prestaju da lete iznad umornih konja bez konjanika. " Dobrica Ćosić Na Vidovdan, 28. juna 1389. sultan Murat I potukao je srpsku vojsku na Kosovu polju (polju kosova), nedaleko od Skoplja. Sultan uopšte nije imao koristi od svoje pobede, jer ga je pod njegovim šatorom ubio srpski vitez Miloš Obilić. Ali sultanov naslednik Bajazit osvetio se naredivši da se odrubi glava knezu Lazaru, srpskom poglavaru, ispred Muratovog leša. Srpsko carstvo, koje je uspostavio car Dušan pedeset godina ranije, polako se potčinjavalo Turcima, koji su međutim svoje osvajanje završili tek jedan vek posle Kosova, dočepavši se konačno Beograda, ili Belog Grada, 1521. Srpski glavni grad, koji je postao "Bedem hrišćanstva", bio je prvi put napadnut i zakratko okupiran 1459, pod Muhamedom II, osvajačem Konstantinopolja, ali je tek Sulejman II uspeo da ga stavi pod vlast Visoke Porte. Nije suvišno navesti ovu hronologiju događaja, utoliko što ona podseća da, suprotno od prihvaćenih mišljenja, muhamedanska invazija nije zapljusnula Evropu posle proboja konstantinopoljske kapije 1453, već je vizantijsko carstvo bilo pod delimičnom opsadom dosta pre pada Drugog Rima i krenulo je nizbrdo na Balkanu. Uostalom, srpski primer jasno pokazuje da do invazije nije došlo "brzinom konja u kasu", već da je bio potreban jedan vek ili više da ona dostigne obale Dunava. Dakle, hrišćanski narodi su bili potčinjeni tek posle snažnog otpora. Ova duga i.surova borba označiće zauvek balkanski mentalitet, koji će u očima zapadnih zemalja trajno ostati kao posebno okrutan. Iako turska okupacija nije bila sasvim bezbedna ni za same osvajače, jer su ih srpski ustanici, sa smelošću urođenom svome narodu, neprekidno uznemiravali, borba za oslobođenje je tek početkom XIX veka mogla da slavi pobede nad Otomanskim carstvom, čije je mrtvilo očigledno pokazivalo da ono više ne veruje u svoju dobru sudbinu. Francuska revolucija i Napoleonova epopeja izazvali su u celoj Evropi, a posebno na balkanskom poluostrvu, dva potresa koja su podstakla hrišćanske narode podjarmljene od XIV i XV veka i ohrabrili ih da povrate svoju slobodu. Ideje iz 1789. i shvatanja cara Napoleona o emancipaciji naroda stigle su do Balkana utoliko lakše što je posle pobede kod Austerlica Francuska i sama postala jedna od balkanskih sila, aneksijom Dalmacije, otrgnute kao i Furlanija i Istra od Habzburškog carstva. Recimo jasnije, kako bi se to današnjim rečnikom reklo, da se francuska vlast time proširila na sadašnje hrvatsko primorje i jedan deo Slovenije. Posle pada Napoleonovog carstva, dva francuska maršala, Sult, dalmatinski vojvoda, i Marmon, dubrovački vojvoda, ostali su zahvaljujući svojim blistavim zvanjima jedini svedoci francuske balkanske avanture. Koristeći neslogu u turskim okupatorskim trupama, jedan od prvih vođa srpskog otpora, Đorđe Petrović, bivši podoficir u austrijskoj vojsci a po zanimanju trgovac svinjama, okupio je oko sebe vojsku odmetnika i seljaka i potukao sultanove trupe na Mišaru 1806. Nešto kasnije pobunjenici su oslobodili Beograd. Srbi su bili uvereni da će im, zbog njihove pripadnosti slovenskom i pravoslavnom svetu, Rusija Aleksandra I priteći u pomoć na vojnom i diplomatskom polju kako bi definitivno savladali Turke i oterali ih sa svih teritorija koje su istorijski pripadale Srbiji. Ali car, jedan od pobeđenih kod Austerlica, zabrinut zbog Napoleonovih ambicija, uznemiren zbog francuskih
pobeda kod Fridlanda i Ejloa, a potom i direktnom Napoleonovom pretnjom 1812, potpisao je prvi Bukureštanski sporazum sa sultanom. Ovaj je ustupio Rusiji deo rumunske Besarabije i prihvatio da da izvesnu autonomiju Srbiji u zamenu za izričito obećanje da ruska armija neće intervenisati na Balkanu. Prepušten samom sebi, Đorđe Petrović, koji je postao Karađorđe, ili Crni Đorđe, nadimak koji je, čini se, dugovao boji svoje kose, pokušao je da stvori srpsku državu koja bi imala svoju vojsku i narodnu skupštinu. Međutim, svesni diplomatske i vojne izolacije svoga neprijatelja, Turci su obnovili ofanzivu. Karađorđe je 1813. pobeđen i izbegao je u Austriju. Beograd je ponovo okupiran, dok je Karađorđevo bekstvo ostavilo slobodan prostor jednoj drugoj velikoj ličnosti srpskog otpora, odgajivaču svinja pod imenom Miloš Obrenović.
Rat odgajivača svinja I dok više nijedan ozbiljan istoričar danas ne prihvata onu priču koju je izmislio Dante, prema kojoj Kapeti potiču od nekog pariskog mesara, naprotiv, niko ne može osporiti da obe dinastije koje su se borile za vlast u Srbiji tokom celog XIX veka potiču od odgajivača svinja. Podvucimo u vezi s tim da je profesija odgajivača svinja bila veoma cenjena na hrišćanskom Balkanu. Pošto su muslimani prezirali ovu životinju, svinjetina je postala osnovna hrana balkanskog stanovništva, i istovremeno je, na izvestan način, za one koji su je koristili u ishrani predstavljala s ponosom isticano obeležje pripadnosti kulturi i veri. Koristeći se gubitkom poverenja u Karađorđa do koga je došlo nakon njegovog bekstva, Miloš Obrenović, manje briljantan vojnik ali veštiji političar, srećno je popunio prazninu koju je odredilo proviđenje. Daleko od toga da se sa Turcima direktno sukobi, Miloš se sa njima nagodio, laskao im, izazvao kod njih takvo poverenje da su mu 1817. dozvolili da sebi pripiše titulu "kneza Srbije". Odgajivač svinja koji je postao knez nije propustio da ugrabi izuzetnu korist kakvu mu je pružalo ubistvo njegovog protivnika Karađorđa po njegovom tajnom povratku u Srbiju, i učvrsti uticaj koji je smatrao konačnim. Pošto je 1820. god. dobio od Visoke Porte zvučan naziv "kneza Srba beogradskog pašaluka", Miloš je postao autokratski suveren Srbije, iako je zemlja teorijski još uvek bila u vazalnom odnosu prema sultanu. Ali ubistvo Karađorđa 1817, ubistvo koje su žrtvine pristalice bez jasnog dokaza pripisivale Milošu, koji je imao, istina, lošu ideju da pošalje nesrećnikovu glavu u Carigrad, bilo je u osnovi zaprepašćujućeg dinastijskog rata koji će krvaviti Srbiju sve do 1903. godine. Od tada su tradicionalni neprijatelji Turci stavljeni u drugi plan, a građanski srpskosrpski rat između pristalica Obrenovića i Karađorđevića zatrovao je postojanje nesrećne Srbije koja se ponovo rađala posle pet vekova muslimanske okupacije. Vođen neprekidno mišlju kako da onemogući svaku budućnost Karađorđevim potomcima, Miloš, "ovaj seljački Luj XI" kako ga je nazvao istoričar Ernst Deni, nije hteo da pomogne Grcima koji su i sami želeli da se oslobode turskog jarma. Kao nagradu za ovu malu odvratnu neutralnost, sultan je carskim fermanom 1830. dodelio nasledno pravo na vlast u Srbiji porodici Obrenović. Tako je bez slave, bez junaštva, ali sa lukavstvom koje zadivljuje, ukoliko ne nagna na osudu, Miloš postao Miloš Obrenović I, i postigao svoj cilj.
Povratak Karađorđevića Koristeći surovi autoritet Miloš je, uprkos nekim tekovinama: borbi protiv razbojništva, poboljšanju puteva, razvoju školstva i trgovine - izazvao protiv sebe gnev Srba potpuno srazmeran poverenju koje je sultan ukazivao ovom "hrišćanskom paši". Dok ga je crkva, za čije je oslobođenje od konstantinopoljske patrijaršije bio zaslužan, podržala, opozicija je učvršćivala svoje redove. Bahatost sa kojom se knez odnosio prema Skupštini i neprestane jadikovke kojima su velike porodice spopadale cara Nikolaja I, na kraju su izazvale intervenciju "velikog ruskog brata" koji je, u saglasnosti sa sultanom, nametnuo Milošu ustav 1837. Videvši da ministri, koje je morao da prihvati, i naročito novi Senat, predstavljaju kočnice njegovom despotizmu, knez je pokušao da ih se oslobodi podstičući narodne manifestacije u svoju korist. Ipak, bilo zbog zamora, ili verovatnije što su mu car i sultan pretili da će ga svrgnuti, Miloš je abdicirao 1839. godine u korist svoga sina Milana, koji je, pošto je postao Milan Obrenović II, umro od tuberkuloze nekoliko nedelja kasnije. Senat je tada naimenovao za naslednika Mihajla Obrenovića III, drugog Miloševog sina, koji je imao šesnaest godina. Da bi se ovde dobro razumeo predmet razmatranja, važno je zabeležiti da se redosled kneževa Obrenovića određivao polazeći od prezimena, a ne od imena. Tako je Mihajlo, koji je po logici stvari trebalo da dođe na presto pod imenom Mihajlo I, postao Mihajlo Obrenović III, jer je zapravo bio treći Obrenović koji je vladao. Činjenica da je Mihajlo bio maloletan išla je na ruku Karađorđevom sinu Aleksandru, koji je 1842, posle progonstva vladajućeg kneza od strane njegovih podanika, stao na presto Srbije. On je na to mesto pozvan više, treba to reći, zbog ljubavi koju je narod gajio prema njegovom ocu, nego zbog njegovih vlastitih političkih sposobnosti.
Miloševa osveta Postavši srpski knez pre nego što je imao vremena da shvati šta mu se događa, kako su to tvrdili pakosni savremenici, bezbojni Aleksandar I bio je daleko od umešnosti i autoriteta starog lisca kakav je bio Miloš. Turci su to vrlo brzo shvatili i sultan mu je dodelio samo doživotnu vladavinu. Aleksandar, nedovoljno odvažan, zadovoljio se time i pokazao čak izvesnu zahvalnost sultanu. Da li je ova zahvalnost išla, kao što su tvrdili njegovi protivnici, do stavljanja fesa na glavu? Teško je rešiti ovo sporno istorijsko pitanje. Izvesno je međutim da je želja da ne pokvari sultanovo raspoloženje navela Aleksandra da proglasi neutralnost u vreme rata na Krimu, i da su tu neutralnost Rusi i srpski patrioti shvatili kao izdaju. Da bismo upotpunili ovu negativnu sliku, ukažimo da su Aleksandra, suviše potčinjenog Turcima prema mišljenju njegovih sunarodnika, takođe optuživali da se ne trepnuvši podvrgavao volji Austrije, koja ga je, uostalom, prezirala. Anegdota austrijskog konzula u Beogradu prema kojoj je dunuo dim svoje cigare knezu u lice, možda samo budalasta priča, imala je, razglašena u narodu, veće rušilačko dejstvo od izgubljene bitke. Ono što se ne može poreci jeste da je Aleksandar za vreme revolucije 1848. poslao srpske trupe austrijskom caru kako bi savladao mađarsku pobunu, i da je ova podrška Habzburgovcima mogla samo da potvrdi tezu o njegovoj vezanosti za njihovu politiku.
Dok je Aleksandar delovao u Beogradu na rušenju svoga ugleda, Miloš je u izgnanstvu u Parizu preispitivao svoj gnev. Iako potpuno nepismen, stari odgajivač svinja je bio besprekorno obavešten o onome što se događalo u Srbiji, u Rusiji i u Konstantinopolju. Zapravo, on je primoravao svoje ađutante da mu čitaju sve evropske novine, i kada bi neki članak privukao njegovu pažnju, on ga je iz opreznosti davao nekoj drugoj osobi da mu ga ponovo pročita. Miloš je brzo shvatio da je motiv zbog kojeg su ga Rusija i tursko carstvo isključili sa položaja, tj. njegov despotizam, bio samo izgovor. Informacije koje je dobijao iz cele Evrope i knjige koje je davao da mu se čitaju osvetljavale su mu dovoljno "liberalizam" Nikolaja I ili nekog Abdula Medžida. Klatno istorije vratilo se tako sasvim prirodno ka Obrenovićima, i Aleksandar I, pozvan da abdicira od strane Komiteta narodnog spasa, koji je u Beogradu preuzeo vlast 1858, odmah je pobegao i bedno se sklonio u turski garnizon glavnog grada pre nego što će krenuti u izgnanstvo. Po povratku u Beograd u januaru 1859, Miloš, koji ništa nije naučio, i ništa nije zaboravio, ponovo je postao prirodni despot što je uvek i bio, ali despot spreman da zadovolji ponos naroda revoltiranog Aleksandrovom prekomernom potčinjenošću Porti. Miloš je stavio do znanja Turcima da preuzima svoja prava naslednog suverena, ne mogavši se ni na koji način zadovoljiti nekom doživotnom krunom. Druga Miloševa vladavina bila je labuđi pev. Iznuren, knez se ugasio nekoliko meseci posle svoga povratka na presto, ostavljajući vlast svome sinu Mihajlu, onome koji je zakratko vladao između 1839. i 1842. Sultan je prihvatio kao svršen čin ovo preuzimanje vlasti, i od tada nasledni princip Obrenovića nije više dovođen u pitanje.
Mihajlo Veliki Novi knez, poučen sa osamnaest godina izgnanstva i obrazovan u zapadnjačkom duhu, bio je suveren velikih kvaliteta. Učen, pod uticajem dela Vuka Karadžića, obnovitelja srpskog jezika, Mihajlo je pokazao dve ambicije: prisajediniti u jednu državu sve krajeve naseljene Srbima, tj. Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, i uvesti Srbiju u savremeno doba opsežnim reformama. Na to se nadovezivala želja da se kneževina definitivno oslobodi otomanske vlasti. Mihajlo je sve svoje napore usmerio na vojsku, neophodno sredstvo za ostvarenje njegovih nacionalističkih planova. Naviknuti više na gerilsku nego na klasičnu borbu, srpski vojnici koje su obučavali francuski instruktori ubrzo su postali disciplinovana vojska, uvežbana na evropski način, uredno opremljena modernom opremom koja je dolazila direktno od Krezoa, iz fabrika u Sent Etjenu ili Atelrou. Mihajlove ambicije uzbunile su Turke, koji su snažno reagovali. Godine 1862, posle antiturskih demonstracija izazvanih stradanjem jednog srpskog dečaka u toku okršaja između hrišćana i muslimana, turski gamizon je bombardovao Beograd. Ovaj ozbiljan incident, pravi casus belli, uznemirio je velike sile koje su, na inicijativu Francuske, okupile svoje predstavnike u Konstantinopolju radi pregovora o povlačenju preostalih turskih garnizona sa srpske teritorije. Sultan je najpre prihvatio da povuče garnizon iz Beograda, zatim i sve druge trupe rasejane na teritoriji kneževine, a za uzvrat, Mihajlo je jednostavno obećao da će istaći tursku zastavu pored srpske na svim javnim zgradama.
I pored uspeha u svojoj politici nacionalne nezavisnosti i modernizacije zemlje, knez je imao mnoge protivnike u unutrašnjosti zemlje gde su Karađorđevići i Obrenovići nastavljali sa svojom bratoubilačkom borbom. Ovaj prikriveni građanski rat bio je uzrok smrti suverena. Mihajla Obrenovića III ubili su, 1868, nepoznati ljudi u Topčiderskom parku u Košutnjaku, u blizini glavnog grada. Tada se tvrdilo da je knez bio žrtva zavere koju je skovala Austrija uz saučesništvo pristalica Karađorđevića. Prema ovom mišljenju, ambicije koje je gajio Mihajlo da stvori Veliku Srbiju pripajajući Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, uznemirile su Beč i izazvale njegovo uklanjanje. Pošto je umro bez potomstva, Skupština je za naslednika izabrala njegovog rođaka Milana. Hitno vraćen u zemlju iz gimnazije Luj Veliki u kojoj je učio srednju školu, knez Milan, star četrnaest godina, postao je u Beogradu Milan Obrenović IV.
Hod ka nezavisnosti Odgajen u Parizu, Milan Obrenović IV koga je u prvo vreme njegove vladavine zastupao Namesnički savet pod predsedništvom liberala Jovana Ristića, osećao je nostalgiju za Francuskom i njenim glavnim gradom. Malo sklon vladavini i poštovanju svoje rođene zemlje koju je smatrao posebno primitivnom, Milan je često bežao iz Beograda i vraćao se u Pariz, gde je primećeno da se prerano odaje raskalašnom životu, u celini posvećenom igri i razvratu. Ako je ovo ponašanje moralno sramotilo dinastiju Obrenovića, ono je za uzvrat, ostavljajući odrešene ruke prosvećenim ljudima u Beogradu kao što je bio Ristić, omogućilo demokratizaciju srpskog političkog života uvođenjem opšteg prava glasa za muškarce, jedne ravnomernije fiskalne reforme i, najzad, boljeg narodnog zastupništva u Skupštini. Bosna i Hercegovina digle su se 1875. na oružje protiv Turaka. Strahujući da će Austrougarska, koja je već okupirala Hrvatsku i Sloveniju, ugrabiti i ove dve pokrajine nastanjene islamiziranim Srbima, Ristić je gurnuo kneza Milana u rat protiv Turaka kako bi doveo Srbiju u povoljan položaj. Oklevanja kneza koji je više voleo pariska zadovoljstva nego strogi život glavnokomandujućeg u ratu, nestala su na predlog cara Aleksandra II da se srpska vojska stavi pod komandu jednog od najboljih vojnika ruske armije: generala Černajeva. Bez sumnje nezadovoljni što ih ne predvodi njihov sunarodnik, Srbi su dozvolili da ih Turci potuku i 1876. zauzmu njihovu zemlju, da bi je zatim napustili posle diplomatske intervencije cara. Ne mogavši se podičiti svojim vojničkim poduhvatom i veoma nezahvalni Rusima, Srbi nisu hteli da učestvuju u ruskoturskom ratu 1877, koji je omogućio Rumuniji, ruskoj saveznici, da iznudi svoju vlastitu nezavisnost od sultana. Na Berlinskom kongresu 1878. velike sile su proklamovale nezavisnost Srbije, ali da ne bi uvredile Beč, ovlastile su Austrougarsku da uspostavi neku vrstu protektorata nad Bosnom i Hercegovinom. Zadovoljni što im je najzad priznata nezavisnost, Srbi su ipak bili uvređeni kada su saznali da će austrijska vojska okupirati dve pokrajine koje su oni priželjkivali i koje bi im omogućile pristup Jadranskom moru. Prilično odsutan u toku ovih odlučujućih događaja za budućnost svoje zemlje, Milan se ipak, sledeći u tome primer koji mu je pružio rumunski Karol I prethodne godine, proglasio 1882. godine kraljem Srbije, nazvavši se Milanom I umesto Milanom Obrenovićem IV.
Kraljevsko zvanje dalo je monarhu krila i apetite, pa je odlučio da vlada sam, da privremeno ukine ustav, i da se ubuduće otarasi svake parlamentarne kontrole. Kraljev državni udar iz 1883. u kojem je žrtva bila naročito radikalna partija, uglavnom sastavljena od liberala, izazvao je krvave nerede i potpuno nepravedne političke procese koji su potrajali više godina. Pošto je objavio rat Bugarskoj 1885. zbog pripajanja Rumelije, čime je površina bugarske teritorije udvostručena, Milan je bio potučen uprkos stalnoj vojsci od 25000 ljudi. Ovaj poraz, potvrđen Drugim bukureštanskim sporazumom, povećao je nepopularnost kralja koji je, povrh toga, bio upetljan i u privatne razmirice. Želeći da se razvede od svoje supruge, Natalije Keško, veoma dostojanstvene i cenjene Rumunke, rođake čuvene porodice kneževa Gika (Ghika), Milan se suočio sa nepopustljivošču srpske crkve koja je odbila da dozvoli razvod. Postupivši tada kao engleski kralj Henri VIII, Milan I se sam razveo, završavajući tako uništavanje svoga ugleda. Ipak svestan svega, izbegao je građanski rat u svojoj zemlji abdicirajući 1889. u korist svoga sina Aleksandra. Srbija je istina skupo platila njegovu abdikaciju rentom od 2 000 000 franaka u zlatu koju je prihvatila da plati svrgnutom kralju. Milan je ubrzo krenuo put Pariza, gde je nastavio sa lakim životom kome je toliko bio sklon.
Kraj Obrenovića Kralju u dvanaestoj godini, Aleksandru I Obrenoviću, koga ne treba poistovetiti sa knezom Aleksandrom I Karađorđevićem (1842. do 1859), pomagao je, kao i njegovom ocu u prvim godinama njegove vladavine, Namesnički savet kojim je predsedavao nezaobilazni Ristić. Međutim, odvažno ne sačekavši potreban broj godina, Aleksandar I je, idući stopama svoga roditelja, primenio 1893, u svojoj šesnaestoj godini, zakon o državnom udaru koji mu je omogućio da, prilikom banketa u kraljevom dvoru, uhapsi namesnike i ministre, da se proglasi punoletnim i da suspenduje ustav. Sve je ovo u stvari pripremio bivši kralj Milan koji je, pošto je tajno došao iz izgnanstva, uticao na svoga sina klipana. Da bi zahvalio bivšem suverenu na dragocenim savetima, Aleksandar je svoga oca proizveo u šefa paralelne policije, koja je koristeći saradnju u vojsci i administraciji, potpomogla uspostavljanje jednog despotskog režima. Zaogrćući ove tužne okolnosti svojim kraljevskim plaštom, Aleksandar I se, u svojevrsnom nadmetanju u provokacijama, razišao sa nacionalističkim partijama i vladao uz pomoć ljudi naklonjenih Austrougarskoj, kao što je to bio Hristić. Najzad, kao vrhunac svega, Aleksandar se izvrgao ruglu oženivši se Dragom Mašin, dvorskom damom svoje majke, kraljice Natalije, koja je živela u izgnanstvu u Bijaricu. Draga Mašin, koja prethodi jednoj drugoj balkanskoj ličnosti istoga tipa iz tridesetih godina, dvoličnoj Magdi Lopesku, ljubavnici rumunskog kralja Karola II, bila se razvela od jednog srpskog oficira, i uživala je više nego sumnjiv glas. Aleksandrova ženidba Dragom samo je mržnji dodala prezir, i kraljevski par je od tada bio potpuno odvojen od zemlje. Kao plod vojne zavere, kralj i kraljica su 10. juna 1903. ubijeni u svojim odajama u Starom dvoru u Beogradu, a njihova tela užasno unakažena mecima bačena su kroz prozor.
Jedan od vođa zavere nije bio niko drugi do bivši Dragin muž , koji joj se tako na svoj način osvetio i u isto vreme oslobodio Srbiju kraljevskog para koji je svojim javnim i privatnim ponašanjem kaljao zemlju. Dvostruko ubistvo u Beogradu, uprkos veoma lošem Aleksandrovom ugledu, zaprepastilo je civilizovanu Evropu. Zvanično obaveštenje, sročeno na sledeći način: "Kralj, u nastupu gneva ili ludila, ubio je svoja dva ađutanta, pa kraljicu, a potom izvršio samoubistvo", nikoga nije prevarilo i uskoro je stranoj štampi bilo dozvoljeno da i sama konstatuje tragove drame. Pošto se događaj zbio i uzbuđenje prestalo, posmatrači su zaključili da je neminovno bilo ako ne krvoproliće, a ono bar nasilno uklanjanje razvratnog kralja sklonog alkoholu, koji je u Srbiji uspostavio režim terora. Francuski novinar Gistav Baben je tada napisao: "Nekada su nas učili da uvažavamo herojska ubistva i manje opravdana od ovoga. Ovo je u suštini patriotsko ubistvo. Da ne govorimo o zločinima koji su se pripremali na dvoru. Srbija je bila u agoniji, Srbija bi bila osuđena, kao i osuđenici na smrt čiji su spiskovi nađeni u kraljevim hartijama, da nije došlo do ovoga do čega je upravo došlo." Kada je vest o ubistvu u Beogradu stigla u Bijaric, kraljica majka Natalija otišla je u kaluđerice Trećeg reda da bi se, do svoje smrti 1934, molila za dušu svoga sina.
Konačna pobeda Karađorđevića Nema izveštaja ni o kakvom dokazu da su Karađorđevići bili upleteni u zaveru koja je dovela do smrti poslednjeg Obrenovića. Ali su se opet, kao što je to bio slučaj u trenutku Karađorđevog ubistva 1817, pojavile sumnje. U stvari, Aleksandrov nestanak je definitivno ostavljao otvoreno polje Karađorđevićima, koji su se, u ličnosti Petra I koga je Skupština jednoglasno naimenovala pet dana nakon beogradske tragedije, vratili na srpski presto posle odsustvovanja od četrdeset četiri godine. Petar I, koji je, bez sumnje da bi se dalo vremena javnosti da zaboravi užase iz 1903, bio krunisan tek u septembru 1904. u crkvi Svetog Mihajla u Beogradu, nije bio nepoznat Francuzima. Bivši učenik škole u Sen Siru, učestvovao je 1870. u odbrani od pruske invazije, a njegovo herojsko držanje u borbi kod Vilerseksela dočekano je jednodušnim čestitkama. Ranjen i zarobljen, pobegao je da bi se pridružio trupama na Loari, a na frontu je odlikovan Legijom časti. Inteligentan, obrazovan, strasno zainteresovan za istoriju i filozofiju, živeći dugo u izgnanstvu u Ženevi gde je usvojio miran način života švajcarskog naroda i proveo veliki deo svoga vremena u prevođenju Slobode Stjuarta Mila, Petar je za svoju zemlju imao poglede jednog zapadnjaka. Da bi izbrisao užas koji je ubistvo njegovog prethodnika izazvalo u svetu, on se trudio da, polazeći od ustava i uz pomoć ministra radikala Pašića, pruži uzornu sliku Srbije. Pojednostavljujući protokol, poštujući parlament, pomažući časne izbore, reorganizujući javne finansije koje je Aleksandar prezadužio i posvećujući svu svoju pažnju obrazovanju i trgovini, on je neosporno bio prvi srpski suveren koji je odlučno i sa uverenjem primenio demokratska pravila parlamentarizma. Dok su se svi njegovi prethodnici služili ustavom u lične svrhe, Petar I, častan čovek i savestan monarh, nastojao je da mu služi. Francuska, njegova druga otadžbina, nije ostala nema na njegov poziv kada je želeo da oslobodi Srbiju od ekonomskog tutorstva Austrougarske. Pariz je dao pozajmice Kraljevim
Srbiji, velikodušno ju je naoružao, čak je i kupio veliki deo njene proizvodnje stoke, živine i voća kada je 1905. Austrougarska pokušala da uguši privredu zemlje zatvarajuci svoje granice. S druge strane, preuzimajući velikosrpske ideje Mihajla Obrenovića III, Petar I je razmatrao mogućnost da Srbija u odnosu na balkanske Slovene odigra ulogu kakvu je imao Pijemont u italijanskom ujedinjenju pola veka ranije. Položaj Bosne i Hercegovine, koju je Austrougarska naprosto anektirala 1908, posebno ga je zaokupljao. Kao svi Srbi nacionalisti pre njega, on je osuđivao zatvaranje Srbije u njene granice omeđene kopnom, i sanjao otvaranje ka Jadranskom moru. U tom cilju, Petar je potpomogao širenje Srbije prema Kosovu i Albaniji koji su se početkom XX veka još uvek nalazili pod turskom dominacijom. Što se tiče Crne Gore, naseljene Slovenima, njegov brak sa princezom Zorkom Petrović Njegoš, kojom se oženio 1883, mogao je biti, barem kako je on mislio, opravdanje za buduće pripajanje male države koja je imala divnu prednost: posedovanje zone od 100 km na obali Jadranskog mora.
Balkanski ratovi Ubrzani raspad Otomanskog carstva u prvoj deceniji XX veka povećao je apetite svih balkanskih nacija koje su od početka XX veka stekle svoju samostalnost, a zatim i nezavisnost. Tri turske pokrajine: Albanija, Trakija i Makedonija, predstavljale su divan i privlačan teritorijalni kolač koji su Srbi, Crnogorci i Bugari sve više priželjkivali. Balkanske države su se udružile 1912. i, uprkos pozivima velikih sila na mir, tajno ohrabrivane od Rusije koja je, sa svoje strane, bacala oko na Konstantinopolj, oborile su se na evropske Turke. Pošto su se ujedinili u "odbrambeni" savez, Srbi i Bugari, a ovi poslednji su već bili saveznici i sa Grcima, uputili su prvog oktobra 1912. ultimatum sultanu zahtevajući samostalnost Makedonije. Razdražena bez sumnje izazivačkim napadom male Crne Gore 8. oktobra, Turska je odgovorila objavom opšteg rata. Srpska vojska, pod komandom princa prestolonaslednika Aleksandra, drugog sina Petra I, razbila je 24. oktobra 1912. Turke kod Kumanova. Bugari, sa svoje strane, odneli su pobede u bitkama kod Kir Kilise 24, a kod Lile Burgasa 29. oktobra. Grci, ne želeći da zaostanu za njima, zauzeli su Solun. Velike sile su pokušale da posreduju, ali su balkanski saveznici i dalje ostali zbijenih redova. Pošto su Crnogorci držali pod opsadom Skadar, Grci Janjinu, Srbi Drač, Bugari Jedrene, Turska je delimično popustila na diplomatskom planu dajući autonomiju Albaniji. Odbijajući međutim nečastan mir, ona je nastavila borbu na terenu. Loše je prošla jer, u proleće 1913, pobeda balkanskih naroda bila je potpuna. Velike sile su ponovo intervenisale. One su potvrdile pobede, ali su nametnule nezavisnost Albanije. Srbija, uskraćena za pokrajinu koju je priželjkivala, okrenula se tada prema Makedoniji koju je htela, posle jednog tajnog sporazuma sa Grčkom, da prisvoji na štetu Bugara. Ovo nadmetanje za podelu Makedonije bilo je uzrok Drugog balkanskog rata, u kojem su u julu 1913. Srbija i Grčka, kojima se pridružila i Rumunija, porazile Bugarsku. Treći bukureštanski sporazum dodelio je Grčkoj 34 600 kvadratnih kilometara bivše otomanske Makedonije, dok je Srbija od nje dobila 26 700 kvadratnih kilometara, a Bugarska samo 6 800 kvadratnih kilometara. Rumunija je kao cenu za svoju kasnu intervenciju i kao dar za svoje
odustajanje od prava koja je mogla imati na Kucovlahe, makedonsko stanovništvo rumunskog porekla, anektirala tvrđavu Silistriju na Dunavu i južni deo Dobrudže. Balkanski ratovi su se dakle završili uspehom Srbije i podigli su ugled dinastije zbog istaknute uloge koju je za vreme sukoba imao princ Aleksandar, naslednik prestola, koji se svojim ljudskim i vojničkim kvalitetima pokazao kao dostojan naslednik osnivača svoje loze. Rođen na Cetinju, u glavnom gradu Crne Gore, 17. decembra 1888, Aleksandar, sin Petra Karađorđevića i Zorke od Crne Gore. bio je drugi sin Karađorđevića koji je pretendovao na presto Srbije. Ovo drugo mesto, posle starijeg brata Đorđa, nije mu dakle namenjivalo vladarski položaj u slučaju da njegova porodica, u sudbinskom zaokretu, bude ponovo pozvana na presto u Beogradu. Ovaj nepredviđeni događaj desio se, kao što znamo, 10. juna 1903. Mladi princ Aleksandar, tada u školi za mlade plemiće u Sankt Peterburgu, posetio je toga dana jedan ruski manastir, gde je u polumraku čelom udario u kandilo iz koga se ulje prosulo po njegovoj glavi. Ovo slučajno miropomazanje činilo se kao predznak svima onima koji su verovali u nagoveštaje Proviđenja. Zaista, pošto je postao kralj Srbije, Petar, zabrinut za mentalnu uravnoteženost svog starijeg sina koji je od detinjstva pokazivao znake neumerenosti, odlučio je da naslednik prestola bude njegov mladi sin kada je štampa osudila princa Đorđa da je u nastupu ludila ubio svoga sobara Kolarovića. Na princa prestolonaslednika, naglasimo to ipak, nije se rado gledalo u Ke d'Orseju jer je 1908, u trenutku kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, imao ratoboran stav protivan volji francuskih diplomata koji su želeli povlačenje. Bilo kako bilo, udaljen od nasledstva 1909, Đorđe je živeo u svojoj anonimnosti sve do svoje smrti 1972. Što se tiče princa Aleksandra, on je na beogradskom univerzitetu, a zatim kao i njegov otac u Sen Siru, stekao obrazovanje budućeg kralja. Vojna obdarenost koju je pokazao za vreme balkanskih ratova obezbedila mu je poštovanje vojske i odanost naroda. Pobednik kod Kumanova, Skoplja, Prilepa, Bitolja i Drača, Aleksandar je stekao sigurno mesto u panteonu slave Srbije još za života svoga oca, a da međutim nije zasenio starog kralja koga je od prerane smrti svoje majke voleo više od svega na svetu. Siguran zbog ovog primernog sina u budućnost Kraljevine Srbije koja je, zahvaljujući Aleksandrovim pobedama, znatno proširila svoju teritoriju, Petar I je odlučio 11. juna 1914. da napusti vlast i povuče se u središte stare Srbije, u Vranjsku Banju kraj Morave. Ovaj kralj, toliko voljen jer je najzad doneo demokratiju Srbiji, nije abdicirao. Nacija je odbila ovakvo povlačenje smatrajući ga preteranim, i princ Aleksandar je postao regent kraljevine. Ubistvo nadvojvode prestolonaslednika Franca Ferdinanda od Austrije-Este u Sarajevu, uvući će, sedamnaest dana kasnije, najpre Srbiju, zatim Evropu, i najzad svet, u najsmrtonosniju buru Istorije.
Atentat u Sarajevu Srbija treba da bude ili turska ili austrijska"'izrekao je jednoga dana knez Meternih formulaciju grubu i nimalo diplomatsku, ali začuđujuće iskrenu. Ceo austrosrpski sukob u njoj je sadržan. Austrija je od obnove srpske nacije osećala duboku odbojnost prema ovoj maloj zemlji. Razlog je za to trostruk: najpre, Srbija, slovenska
i pravoslavna država, činila joj se, ako možemo sebi da dozvolimo da prihvatimo današnji termin, kao satelit Rusije na Balkanu, posmatrački satelit koji je brzo mogao da se pretvori u raketu za napad opasan po balkanske granice austrougarskog carstva. Ova analiza nije bila pogrešna, a etničko, versko i kulturno srpskorusko bratstvo kojim su stalno mahali panslavisti iz Beograda i Sankt Peterburga nije moglo biti shvaćeno drugačije nego kao provokacija, pogodna da postane stvarna pretnja; zatim, postojao je rizik da će Srbija, kao nezavisna južnoslovenska nacija, privući južne Slovene koji su još bili pod austrougarskim starateljstvom, tj. Hrvate i Slovence; najzad, ratoborni karakter srpskog naroda, njegova vekovna i legitimna želja da obezbedi svojoj zemlji izlaz na Jadransko more, izazivali su bojazan da bi moglo doći do austrosrpskog suparništva oko posedovanja Bosne i Hercegovine. Ova strahovanja postala su opravdana, uostalom, i austrijski protektorat nad ovim slovenskomuslimanskim pokrajinama od 1878, kao i naročito samovoljna aneksija 1908, predstavljali su za Srbiju opravdane povode za sukob, koji je ruska diplomatija, uz savete Francuske, morala teška srca stišavati. Sarajevski atentat bio je izgovor koji je Austrija pronašla da bi definitivno svela svoje račune sa Srbijom. Izvlačeći zaključak iz činjenice da su Gavrilović i Princip, ubice nadvojvode prestolonaslednika i njegove žene, vojvotkinje od Hoenberga, bili Srbi iz Bosne, Beč je zvanično osudio Beograd da je izdao nalog za zločin. Preteranim zahtevima u neprihvatljivom ultimatumu, Austrougarska je podigla međunarodnu napetost do opšteg usijanja. Nepotrebno je ovde podsećati na detaljno odvijanje događaja koji su od 28. juna 1914. do 1. avgusta 1914. strovalili Evropu u krvavi sukob. Navedimo prosto, da bismo se još jedanput setili na kome je odgovornost za izbijanje sukoba, mišljenje jednog od šefova balkanskih država koji je bio najrazboritiji u to doba, rumunskog kralja Karola I koji je, iako je pripadao dinastiji Hoencolerna i bio saveznik Austrije od 1883, pisao u svom ličnom dnevniku veoma optužujuće reči o ratoborcima iz Beča: "Znam da vlada Srbije nema ništa sa atentatom; nije ustanovljeno da je atentat pripreman u Beogradu".
Austrijska agresija Grof Bertold, ministar inostranih poslova Austrougarske, nezadovoljan odbijanjem Srba da prihvate da austrijski islednici zamene srpsku policiju i pravosuđe na teritoriji Srbije, uputio je Beogradu 28. jula 1914. telegram sledeće sadržine: "Pošto kraljevska vlada Srbije nije odgovorila na zadovoljavajući način na prethodno dostavljenu notu, carska i kraljevska vlada je prisiljena da se sama pobrine za zaštitu svojih prava i interesa i da u tu svrhu pribegne sili". Ova objava rata po međunarodnom propisu prethodila je samo nekoliko sati početku granatiranja po beogradskoj artiljeriji iz austrijskih baterija raspoređenih na levoj obali Dunava i Save. Regent Aleksandar odmah je uputio poziv srpskoj vojsci: "Vojnici, nema na svetu svetijeg zadatka od zadatka da se brani svoje ognjište, starci i nejaki. Nadajući se dakle u milost proviđenja i u naše pravo, koračajmo napred uvereni da čemo doći do pobede koja će ukrasiti naše zastave novom slavom", i stavio se na čelo trupa kao što je to činio u vreme balkanskih ratova. Sa svoje strane, odbijajući povlačenje u neaktivnost, stari kralj Petar, koji je imao 70 godina, napustio je svoje odmaralište otpuštajući lekare koji su mu zabranjivali da krene. "Reč više ne pripada lekarima, već tobdžijama", uzviknuo je on, i uzjahujući svoga konja otišao da obodri trupe.
Austrijanci, koji su mislili da će sa malom Srbijom završiti bez po muke, bili su pobeđeni u borbi na Ceru, 19. avgusta 1914. Ipak, u jesen, pregrupisavši svoje snage da bi se osvetili za pretrpljenu sramotu, krenuli su u novu ofanzivu koja se, uprkos žestokom otporu Srba, završila zauzimanjem Beograda 2. decembra. Ne priznajući poraz, kralj Petar se stavio na čelo svojih voj nika i sam ispalio metak na prvoj linij i. Herojstvo starog čoveka i divan primer koji je pružio njegov sin, bez prestanka boraveći u rovovima, povratili su nadu Srbima i oni su 10. decembra 1914. odneli na Rudniku pobedu nad neprijateljem i oslobodili glavni grad. Zadivljeni ovim uspehom, francuski saveznici Srbije klicali su od radosti. Vlada Republike poslala je generala Poa u Beograd da odlikuje princa Aleksandra ratnom medaljom.
Stradanje Srbije Posle nekoliko meseci relativnog zatišja, vojne operacije su ponovo otpočele. Austrijanci, koji su uvek želeli da bace malu Srbiju na kolena, bez sumnje bi stradali da u oktobru 1915. nisu dobili gotovo neočekivanu podršku bugarskog kralja Ferdinanda I koji je, posle beskonačnog oklevanja, prešao u tabor centralnih carevina. Od tada je Srbiju napadala sa severa austrijska vojska, a sa juga, u Makedoniji, bugarska vojska koja je, pošto je upravo stupila u rat, bila u svoj svojoj snazi i posedovala moderno oružje prispelo direktno iz Krupovih fabrika. Potučena od premoćnog agresora, srpska vojska se povukla. Austrijanci su opkolili Beograd 9. oktobra 1915, a Bugari su se 30. oktobra dočepali Skoplja. Potpuno sama zbog nemogućnosti savezničke vojske iz Soluna da joj priskoči u pomoć, srpska vojska pod Aleksandrovom komandom povukla se preko Albanije. Strašne zime 1915 -1916. Srbija je bila u agoniji, a njeni poslednji branioci su se vukli po snegu albanskih planina. U očajanju, Petar I je uzviknuo: "Starost mi je iščupala mač iz ruku. Ja, koji sam vaš kralj, nemam više snage da se stavim na čelo svoje vojske. Neću preživeti poraz." Prebacili su ga odatle protiv njegove volje. Pošto vojska nije više imala kola koja su se mogla koristiti, stavili su ga na jednu zapregu koju su vukli volovi. Njegov stari ministar radikal Pašić verno ga je, jašući magare, pratio prilikom njegovog povlačenja. Izbegavši u Drač, princ Aleksandar je poslao ovu poruku Remonu Poenkareu: "Srbije više nema, ali njena vojska i dalje postoji. Spremni smo da nastavimo borbu na francuskom tlu." Posle propasti njihove kraljevine, Karađorđevići nisu zaboravljali svoju drugu otadžbinu, Francusku, a njihov princ, kao što je to učinio i njegov otac 1870, bio je potpuno spreman da tamo nastavi rat protiv zajedničkog neprijatelja.
Vaskrsnuće Srbije U stvari, ostaci srpske vojske nisu nastavili borbu u Francuskoj, već u redovima savezničke solunske vojske koja je u međuvremenu postala Istočna vojska. Srpske trupe su omogućile pojačanje jednog kontingenta koji je general Saraj smatrao nedovoljnim da pritekne u pomoć Srbiji 1915, zatim Rumuniji 1916. U leto 1918. godine, nakon reorganizacije koju je izvršio general Gijoma, komandu nad Istočnom vojskom, koja je bila višenacionalna i pouzdana samo zahvaljujući francuskim i srpskim trupama, preuzeo je Franše d'Epere. Ovaj general je bio uveren da će jednom snažnom ofanzivom potisnuti bugarsku vojsku koja je držala Trakiju i Makedoniju. On je zatim mislio da oslobodi Srbiju i Rumuniju, a potom da nastavi svoje napredovanje prema
Mađarskoj. Iako je ovaj grandiozni plan zabrinjavao Klemansoa, koji je po svaku cenu hteo da dobije rat na zapadnom frontu, Franše d'Epere je dobio zeleno svetlo da započne ofanzivu koju je želeo. Francuskosrpske trupe napale su Bugare 15. septembra 1918. Šok je bio tako snažan da su četrnaest dana kasnije, 29. septembra, Bugari položili oružje, a kralj Ferdinand je abdicirao. Ovaj munjeviti uspeh omogućio je Franšeu d'Epereu, baš onako kako je i predvideo, da u naletu oslobodi Srbiju u oktobru, zatim Rumuniju u novembru. Ali Klemanso ga je prisilio da uspori zalet svoje vojske, koja je prirodno trebalo da nastupa protiv Mađarske, i Franše d'Epere je uvideo da je uskraćen u svojoj konačnoj pobedi. U stvari, najpre je, kao što je to želeo Klemanso, potpisao primirje u Retondu 11. novembra 1918, zatim na istoku 13. novembra. Srpski princ Aleksandar, koji je došao sa Krfa, gde se u egzilu nalazila srpska kraljevska vlada, da svojski pomogne Franše d'Epereu u Solunu, imao je čast da učestvuje u velikoj ofanzivi u jesen 1918. i da oslobodi svoju zemlju na čelu francuskosrpskih trupa. Njegova vitka prilika, odenuta u sivi šinjel, ukrašena jedino francuskom vojnom medaljom, sa dvogledom na grudima, postala je isto toliko slavna kao Napoleonova prilika u dugačkom redengotu i sa malim šeširom. Aleksandar je stigao u Beograd 1. novembra 1918. Srbija je bila vaskrsla, ali 400 000 njenih sinova položili su svoj život da bi omogućili ovo vaskrsnuće. Petar I, kao i njegov prethodnik Mihajlo Obrenović III u XIX veku, sanjao je da ujedini oko Srbije sve južnoslovenske narode. To je bilo zato da bi se sprečilo ostvarenje austrougarskog plana o uništenju Srbije. Od trenutka Savezničke pobede nad Austrougarskom, bilo je prirodno da napaćena Srbija, nepokorna i najzad pobednička Srbija, izvuče korist iz rata koji je umalo nije izbrisao sa karte Evrope. Međutim, i nasuprot onome što se često misli i često priča na kraju ovog XX veka da bi se nanela šteta srpskom narodu, ujedinjenje južnih Slovena oko Srbije nije bilo rezultat neke mutne francuskosrpske zavere, već izraz stvarne želje potlačenih slovenskih naroda ili, pak, posledica toga što više nisu mogli da podnose austrougarsko tutorstvo. Još od 1905. Hrvat Ante Trumbić, gradonačelnik Splita, pokrenuo je manifestacije za ujedinjenje Hrvata, Slovenaca i Srba. Šef narodne hrvatske partije u egzilu, Trumbić je otišao da se nađe sa srpskom kraljevskom vladom koja je i sama bila u egzilu na Krfu posle poraza 1915. U saglasnosti sa Srbinom Pašićem, Petrovim i Aleksandrovim ministrom, napravio je plan o zajedničkoj otadžbini južnih Slovena. Krfska deklaracija iz juna 1917. predviđala je stvaranje jedinstvene i demokratske države pod vladavinom Karađorđevića. Sa svoje strane Slovenci, prema onome što je govorio njihov vođa, opat Korošec, izražavali su istu želju za vreme jednog kongresa u Ljubljani. Najzad, u oktobru 1918, dok je austrougarsko carstvo bilo u potpunom raspadanju i dok je car Karlo I, naslednik Franca Jozefa, uzalud pokušavao da spase ono što se spasti moglo obećavajući autonomiju svim narodima Habzburškog carstva u okviru federacije, u Zagrebu se održavao kongres južnih Slovena koji je objedinjavao hrvatske, slovenačke, dalmatinske, bosanske i hercegovačke delegate. Ovaj kongres je prihvatio rezoluciju o ujedinjenju sa Srbijom i predao je princu Aleksandru, srpskom regentu, koji je 1. decembra 1918. prihvatio da se povinuje želji koju su ispoljili delegati u Zagrebu. Nekoliko nedelja ranije, 13. novembra, skupština kraljevine Crne Gore, razočarana dvoličnim stavom kralja Nikole I za vreme rata, sama je izglasala svrgavanje svoje nacionalne dinastije, Petrovića Njegoša, i odlučila o pripajanju zemlje Srbiji. Činjenica da je srpski princ Aleksandar bio po svojoj majci, Zorki iz Crne Gore, unuk Nikole I, svrgnutog kralja, da je bio rođen na Cetinju, glavnom gradu Crne Gore, i da je jedan deo svoga detinjstva proveo pored babe i dede sa majčine strane, sigurno je olakšala odluku crnogorskih
poslanika. Tome se može dodati i podsećanje, prikladno prilikama, da je prvi poznati Karađorđev predak, Jovan, crnogorskog porekla. Tako je kraljevina Srbija, posle kraljevine Crne Gore, i sama nestala da bi se utopila u jednu širu državnu celinu, koja je dobila ime "Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca", pre nego što je postala "Kraljevina Jugoslavija". 1929. Protekao je jedan vek otkako se odgaj ivač svinja Miloš Obrenović proglasio srpskim knezom 1817. Jedan vek u toku kojeg se san o jugoslovenskom jedinstvu polako razvijao u glavama pre nego što se otelovio u Evropi u ruševinama, nad propašću dva drevna carstva koja su, u Beču kao i u Konstantinopolju, verovala da će večito zadržati, u ime Boga ili u ime Alaha, silu i istinu. Velike savezničke sile, Francuska, a posebno Sjedinjene Države, nisu ništa nametnule, i samo su sankcionisale ovo "pravo naroda da raspolažu sami sobom" koje je ustanovila Francuska revolucija krajem XVIII veka, a zatim car Napoleon III sredinom XIX veka, kao sveto načelo međunarodne demokratske zajednice.
2. KRUNISANI ORLOVI CRNE GORE (1852-1918)(1941) Posle srpskog poraza na Kosovu 1389, a zatim laganog širenja otomanske invazije do konačnog zauzimanja Beograda početkom XVI veka, veliki broj srpskih boraca otpora izbegao je u oblast Crne Gore, na jugu Srbije. Ovu oblast Dinarskih Alpa, sa talasastim reljefom, sa impresivnim vrhovima i neprohodnim klisurama, naselili su Sloveni, kao uostalom i Srbiju, počev od VI veka. Još i danas je teško razlikovati njenu vlastitu istoriju od istorije Srbije, barem kad je reč o srednjovekovnom periodu u kojem su, kako znamo, postojale dve srpske države: Raška, koja gotovo odgovara sadašnjoj Srbiji, i Zeta, tj. Crna Gora. Ali počev od otomanske invazije, stvari su postale jasnije. Zabrinuti za sudbinu svoje braće po poreklu u Srbiji, Crnogorci su zatražili podršku od presvetle Venecijanske republike protiv Turaka, a zaštita venecijanske flote omogućila je malom narodu da spase svoju nezavisnost do samog kraja XV veka. Imajući to u vidu, a i zbog same fizičke konfiguracije zemlje, otomanska vladavina ovde je bila sasvim teorijska. Sultan se mudro zadovoljio načelnom vlašću nad planinskim zonama koje bi, uostalom, bio sasvim nesposoban da potčini silom - toliko se plašio da bi crnogorski dobrovoljci, kao što su to bili legendarni orlovi, kidisali na njegovu vojsku. Tako je pravna vazalnost, tj. gotovo stvarna autonomija, bila sudbina Crne Gore do početka XIX veka. Druga osobenost ove zemlje bila je u tome što su Turci ovde ostavili vladavinu pravoslavnim vladikama koji su, sa strica na sinovca, izvršavali istinsku vlast, imajući pored sebe civilnog upravnika koji je teorijski zastupao sultana. Ove vladike su regrutovane iz porodice izvesnog Njegoša, koji je živeo u XVI veku, a počeli su da se pojavljuju u istoriji početkom XIX veka. U to vreme se, u stvari, posebno istakao vladika Petar Petrović Njegoš, koji je, kao saveznik cara Aleksandra I, oštro postupao sa Napoleonovim vojnicima koji su lutali po njegovoj zemlji. Jedino su mladi iz Garde imali pravo na milost, jer su ih, zbog njihove bujne brade, Crnogorci smatrali popovima. Prvi slavni predstavnik Njegoša bio je u stvari Petar II Petrović, pesnik i delikatan političar koji je, na vlasti od 1830. do 1851, prihvatio patriotskiji i nacionalističkiji stav od svojih prethodnika, otvoreno podržavajući ustanak Slovena u Hercegovini i Albaniji. Odlučivši da se oslobodi turskog jarma, što su Srbi bili preduzeli od 1804, Petar II, koji je već bio u svoju korist ukinuo civilnu upravu, umro je prerano da bi mogao ostvariti svoj plan.
Uspostavljanje kneževine Njegov sinovac Danilo koji ga je nasledio, a koji nije pripadao sveštenstvu, rešio je 1852, uz podršku Rusije, da se proglasi za svetovnog kneza Crne Gore. Taj nasilni ustavni prevrat nije se dopao sultanu, koji je uputio vojsku da pokori pretencioznog Danila. Na sultanovu nesreću, Crnogorci su se suprotstavili surovim otporom i turski ekspedicioni korpus je bio pobeđen. Imajući ubuduće gotovo apsolutnu vlast unutar zemlje, i umiren u pogledu spoljne situacije koliko vojnim porazom Turaka toliko i carevom očinskom podrškom, Danilo je
modernizovao kneževinu sa autoritetom koji nije trpeo suprotstavljanje. Razbojništvo i krvna osveta među plemenima bili su zabranjeni, obnarodovan je građanski zakonik po francuskom modelu. Ali Turci, koji su u glavu uvrteli ideju da izbrišu sa karte ovu novu hrišćansku monarhiju Balkana, pokušali su još jedanput. Dogodi im se zlo, jer je u Grahovu, 1858, knez Mirko Petrović Njegoš, Danilov brat, razbio 20 000 sultanovih ljudi. Ovaj poraz, koji je imao velikog odjeka, delovao je tako što je dao ideju susednim Hercegovcima koji su, da bi još više ražestili sultana, ustali protiv Visoke porte. Ipak, uprkos ovim uspesima, Danilo I nije mogao da ostvari svoju veliku težnju koja se sastojala u tome da se stavi na čelo svih južnih Slovena. U stvari, ubijen je 1860, a da se još ne zna ko je podstakao ovo ubistvo koje je u Kotoru izvršio jedan crnogorski izbeglica. Nasledio ga je sinovac Nikola I koji je, kao i Milan od Srbije, još uvek bio gimnazijalac u gimnaziji Luj Veliki. Novi princ je bio maloletan, pa je njegov otac Mirko, veliki vojvoda od Grahova, obavljao dužnost namesnika. Van Crne Gore, stvari se nisu sređivale. Sve tvrdoglaviji, sultan, ponižen prethodnim porazima i ljut što vidi kako Crnogorci snabdevaju oružjem pobunjene Hercegovce, poslao je 1863. generala Omerpašu na čelu vojske od 60 000 vojnika da ukroti Crnu Goru. Ovoga puta, svesni da bi se pešadijska borba ponovo svršila nepovoljno po njih, Turci su promenili taktiku i uložili sve svoje snage u artiljeriju. I zaista, plan je uspeo, jer uprkos žestokom četvoromesečnom otporu iz svojih orlovskih gnezda, Crnogorci su popustili pod lavinom granata kojima ih je obilato darivala brdska artiljerija otomanske vojske i, u nekoj vrsti poslednje bitke za čast, koncentrisali su se oko Cetinja, svoga glavnog grada, da bi tu umrli sa oružjem u ruci. Izuzetan otpor crnogorskog naroda podstakao je Velike sile da intervenišu kako bi od Turaka zahtevale blaže uslove za mir od onih koje je sultan Abdul -Aziz želeo da nametne zemlji. Osetivši da ih podržava međunarodna zajednica, Crnogorci na vrhuncu sreće što su blokirali tursku ofanzivu protiv Cetinja, pregovarali su gotovo sa pozicija sile onda kada je tri četvrtine njihove zemlje bilo okupirano. Tako su odbili da prihvate uslove za mir koji su se odnosili na prisustvo turskih garnizona na njihovoj teritoriji, i niko nije mogao na njih da utiče da promene mišljenje. Nekoliko godina kasnije, 1875, pod vlašću Nikole I koji je u međuvremenu postao punoletan, nepopravljivi Crnogorci pružili su vojnu pomoć Bosni koja se i sama podigla protiv Turaka. Novi rat je zapalio Balkan. Nikola I stupio je u savez sa srpskim kraljem Milanom Obrenovićem IV, svojim školskim drugom iz gimnazije Luj Veliki, ali su Srbi bili potučeni. Tradicionalna zaštitnica pravoslavnih Slovena, Rusija je sprečila nepopravljivo i, pošto se uverila u neutralnost Austrougarske. sama je objavila rat Turskoj 1877. Ruskorumunska vojska savladala je sultanove trupe, a Sanstefanski sporazum. i zatim Berlinski kongres 1878, doneli su najzad priznanje nezavisnosti Crne Gore. Pošto sreća nikad ne dolazi sama, Crnogorci su kao nadoknadu za ratnu štetu dobili luku Bar. Neumoran radnik, oslobođen spoljnih briga, Nikola I je, preuzimajući i produbljujući Danilove reforme, reorganizovao crnogorsku državu na administrativnom i pravnom planu. Međutim, njegovo autoritativno ponašanje koje se odlikovalo odbij anjem da sazove parlament koji je, kao i u Srbiji, nosio ime Skupština, doprinelo je da postane veoma neomiljen. Na evropskim univerzitetima i u fabrikama po Sjedinjenim Državama, Crnogorci su snažno protestovali protiv kneževih diktatorskih i patrijarhalnih postupaka. Pred ovim
nezadovoljstvom Nikola, koji se brinuo da sačuva spoljašnjost, bar prema inostranstvu, širokogrudo je svome narodu 1905. dao ustav, koji je imao tu osobitost što je praktično koncentrisao svu vlast u monarhovim rukama. Ova istinska provokacija još više je ohladila osećanja naroda prema dinastiji. Upravo je na dinastičkom planu Nikola I postigao sjajan uspeh. Potekao iz porodice ne baš cenjene u Goti, i pošto se i sam vezao za Milenu Vuković, ženu kako skromnog tako i neuglednog roda, uspeo je ipak da veoma pristojno uda svojih pet kćeri. Njegovom najstarijom kćerkom Zorkom oženio se 1883. Petar Karađorđević, koji je 1903. postao kralj Srbije Petar I; njegova najmlađa kćerka Milica preudala se 1889. za velikog ruskog vojvodu Petra; treća, Anastazija, prvi put se udala 1889. za vojvodu Đorđa od Lihtenberga, a potom 1907, po drugi put, za velikog ruskog vojvodu Nikolaja; peta kćerka, Ana, postala je 1897. žena princa Franca Jozefa od Batenberga. Četvrta Nikolina kćerka, princeza Jelena, bila je namerno zaobiđena u ovom nabrajanju, da bi se sjaj njenog braka jače istakao. Stvarno, Jelena se 1896. udala za princa Viktora Emanuela Savojskog, sina italijanskog kralja Umberta I, koji će i sam postati italijanski kralj pod imenom Viktor Emanuel III, 1900. godine posle ubistva Umberta I u Monci. Istina je da je ovaj poslednji brak izazvao brojne zlonamerne komentare i u to doba bio smatran za nepriličan. U očima skeptika, jedino su hegemonistički pogledi kraljevine Italije na malu Crnu Goru mogli opravdati brak savojske kuće, jedne od najblistavijih evropskih dinastija, sa porodicom koja je izašla iz istorijske tame tek od prve polovine XIX veka.
Zaista kraljevski rođendanski poklon Da bi dostojno proslavio pedesetu godišnjicu stupanja na presto, Nikola je 1910, preko Skupštine sa kojom se ponašao dosta komotno, sebi dodelio titulu kralja. Ovo visoko zvanje ga je najzad stavilo u isti položaj koji su imali njegov srpski i italijanski zet, kao i svi balkanski suvereni, ali zasmejalo je celu Evropu koja se, posebno u pariskim pozorištima, podsmevala balkanskim kraljićima načinivši od njih nezaobilazne likove nekih vodvilja. Obuzet svojom novom krunom kojoj se, izvesno je, jedini on nije rugao, Nikola je započeo da se upušta u veliku balkansku politiku koju mu je nametalo, kako mu se činilo, njegovo nedavno dodeljeno dostojanstvo. Imitirajući svoga zeta Viktora Emanuela u ratu protiv Turaka u Africi, a možda čak i rukovođen njime, Nikola je počeo da vitla svojom sabljom uz nos sultanu, i nije bio poslednji koji je podigao pritisak u ovoj oblasti. Uostalom, odigrao je onoga koji pali vatru tako dobro, da je on i započeo prvi balkanski rat, 8. oktobra 1912. Rat koji, da kažemo usput, kao da je Božje proviđenje poslalo italijanskom kralju kome je Turska, ne budući previše željna da se bori na dva fronta i da rasipa svoje trupe po Africi i istočnoj Evropi, ponudila mir i oblast Tripolitaniju. Crnogorci, hrabri vojnici, slavno su učestvovali u dva balkanska sukoba 1912. i 1913. Njihovi vojnički uspesi, kao na primer opsada i kapitulacija Skadra, omogućili su Nikoli da unapred uzme svoj deo od poslednjih evropskih ostataka Otomanskog carstva i da mu Treći bukureštanski sporazum potvrdi odgovarajuća teritorijalna proširenja prema Albaniji i Kosovu. Opijen onim što je smatrao ličnom pobedom u uglavnom regionalnom i veoma ograničenom ratu u kojem je, uprkos svemu, igrao samo drugorazrednu ulogu naspram značajnijih saveznika kao što su bile Srbija, Grčka ili Bugarska, crnogorski kralj je, kako ce se pokazati, imao manje sreće, i naročito manje nadahnuća, u vreme rata 1914-1918.
Nikola popušta Nikola, koji je kao mladić pisao pesme i drame veličajući rađanje velike jugoslovenske nacije, nije se slagao sa svojim zetom, Petrom I od Srbije, plašeći se da mu ovaj svojim istovetnim težnjama ka stvaranju zajednice južnih Slovena ne omete njegove vlastite težnje i budućnost njegove mlade dinastije. Ova težnja ga je navela da uda dve svoje kćeri za članove ruske carske porodice kako bi zadobio naklonost cara Aleksandra III, koji ga je uostalom nazivao "jedinim istinskim prijateljem Rusije", što, uistinu, nije bilo veoma ljubazno prema kralju Srbije. Međutim, izvan Rusije, o ličnosti crnogorskog kralja Nikole I dosta se raspravljalo. Posebno je njegova sklonost prema intrigama doprinela da ga bugarski kralj Ferdinand nazove "starom bitangom", a Francuzu Remonu Poenkareu sviđalo se da kaže kako je Nikola ,,pun provalija kao Crna Gora". Uostalom, sumnje o podmitljivosti su ga stalno pritiskivale, a istoričar Moris Bomon nije oklevao da napiše: "Njegova politika, daleko od toga da bude ispravna, naročito je dobro razumevala jezik novca". Dakle, ova će se ličnost puna protivrečnosti suočiti na čelu Crne Gore sa Prvim svetskim ratom. Čini se da je od početka sukoba, u avgustu 1914, postojalo ono što se stidljivo može nazvati razlikom u naravima između kralja Nikole i crnogorskog naroda. Zaneseni i žestoki u borbi, Crnogorci koji su, podsetimo na to, deo srpskog naroda, raspalili su se za stvar Srbije. Mnogo rezervisaniji Nikola, koji je dobro predosećao da bi pobeda Srbije i dinastije Karađorđevića potpisala, stvaranjem jugoslovenske države, smrtnu presudu njegovoj maloj kraljevini, više je voleo da izdaleka zauzme stav iščekivanja. Bez pakosnog preterivanja, možemo reći da su objektivno crnogorski kralj Nikola i austrijski vladar Franc Jozef bili na istoj muci: pojava velike Srbije koja bi, obuhvativši Crnu Goru, privukla sebi sve Slovene Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, potčinjene dvostrukoj monarhiji. Crna Gora je u potpunosti sledila sudbinu Srbije, deleći njene uspehe i njena iskušenja. Zapravo, zbog udaljenosti od austrougarske granice, njena teritorija nije bila pogođena srpskom nedaćom pre prvih nedelja 1916. U tom trenutku Austrijanci, razdraženi srpskocrnogorskim vojnim savezom, odlučuju da osvoje Crnu Goru kao što su bili osvojili Srbiju. U februaru 1916, u borbi kod Mojkovca, crnogorske trupe je porazio neprijatelj koji nije štedeo ni ljudi ni opreme da bi izašao na kraj sa malom kraljevinom. Usplahiren zbog ove propasti, kralj Nikola je pokušao da pregovara o separatnom miru sa Austrougarskom. Njegov cilj je bio da odvoji sudbinu svoje zemlje od sudbine Srbije koja je, praktično, bila izbrisana sa karte od kraja 1915. Ovaj monarhov stav su strogo osudili crnogorski rodoljubi koji su u tome, uostalom sasvim ispravno, videli čin izdaje u odnosu na južne Slovene. Prestavši tada da preduzima nezgodne inicijative, Nikola se ukrcao na brod u Kotoru da bi utekao kod svoga zeta italijanskog kralja. Stari kralj nije više nikada video Crnu Goru. Posle Italije, pošto je sklopljen mir, on je prebegao u Francusku. Najpre u Merinjak, blizu Bordoa, zatim na rt Antiba. Iz svog izbeglištva on je svečano osudio crnogorsku Skupštinu koja ga je 1. decembra 1918. svrgnula sa njegovog prestola, proklamovala pad njegove dinastije i izglasala ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom pod žezlom Karađorđevića. Nikola, koga su podržavali neki nacionalisti, tvrdio je da je glasanje u parlamentu bilo krivotvoreno prisustvom srpskih trupa na Cetinju. To je značilo vrlo brzo zaboraviti svoju vlastitu odgovornost za propast monarhije, svoje dvolično ponašanje u odnosu na Srbiju, a naročito grešku koju je predstavljao pokušaj separatnog mira.
S druge strane, ako je vičući na srpsko nasilje iz decembra 1918. Nikola želeo, pre svega, da sačuva budućnost svoje dinastije, on nije uviđao - možemo se bar nadati - da izmišlja dokaze za svoga zeta Viktora Emanuela III od Italije. dokaze koje će fašistička vlada Rima znati jednog dana da iskoristi protiv Jugoslavije. Crnogorski kralj Nikola I, "jedna od najživopisnijih figura balkanske istorije", kako ga je ocenila štampa, umro je u izgnanstvu u Lizeronima, svojoj vili na rtu Antiba 1. marta 1921. Kraljica Milena, koja ga je pratila u njegovom izgnanstvu, sledila ga je i u smrt 1923. Ni njegovi zetovi, italijanski kralj Viktor Emanuel i srpski kralj Petar, ni njegov unuk jugoslovenski princ regent Aleksandar, nisu prisustvovali njegovoj sahrani. Oko njegovog kovčega bile su samo velike ruske vojvode za koje je bio vezao svoju porodicu. Pošto su nadživeli svet koji je nestao, oni su bili u povorci na sahrani poslednjeg suverena kraljevine koja bi se mogla lako okvalifikovati kao opereta kad legendarno junaštvo njenog malog naroda ne bi zasluživalo najveće poštovanje.
Kratkotrajni povratak monarhije U proleće 1941, pošto je Hitler raskomadao Jugoslaviju, kraljevina Crna Gora je ponovo rekonstruisana pod italijanskim protektoratom. Musolini je ponudio presto crnogorskom knezu Mihajlu, sinu princa Mirka, drugog sina Nikole I, i princeze Natalije Konstantinović. Knez, demokrata po ubeđenju, odbio je da igra ulogu marionete, odustao je od ljubaznog Dučeovog predloga. Ovu drskost je platio intemiranjem u Nemačku za sve vreme rata. Italija je bila prinuđena da sama upravlja kraljevinom Crnom Gorom koja je, zbog odsutnosti pretendenta Petrovića Njegoša, morala da za vreme konačne pobede Osovine pozove princa iz Savojske kuće, naslednika prava crnogorske dinastije preko italijanske kraljice Jelene, supruge Viktora Emanuela III i kćerke Nikole I.
3. KRALjEVINA JUGOSLAVIJA U OPASNOSTI OD MRŽNjE (1918 - 1945) „Čini mi se da sam rođen zamazan krvlju." Milovan Đilas Odobrenje koje je dao srpski regent Aleksandar za ujedinjenje južnoslovenskih naroda 1. decembra 1918, a zatim potvrda ovog ujedinjenja koju je dala beogradska Skupština u martu 1919, doveli su do osnivanja jedne nove države u istočnoj Evropi. Naziv izabran za ovaj novi entitet: "Kraljevma Srba, Hrvata i Slovenaca", činilo se da je značio kako u glavama njenih pokretača nova država nije izbrisala osobenosti tako ujedinjenih nacija. U stvari, od samog je početka postojala ogromna nesuglasica južnih Slovena oko pitanja same prirode države koju su upravo osnovali. Za Srbe, ratne pobednike i prve istorijske borce za jugoslovensko jedinstvo, to je pre svega značilo ustanovljenje Velike Srbije, dok za Hrvate i Slovence Kraljevina SHS nije trebalo da bude pokušaj stvaranja jedinstvene nacije, već slobodno udruživanje ravnopravnih naroda. Sukobila su se, dakle, dva potpuno suprotna shvatanja, shvatanje centralista i shvatanje federalista. Ukažimo na to da, ako je centralistička i hegemonistička vizija Srba bila preterana, ni federalistička vizija Hrvata i Slovenaca, koja je takođe sadržavala mogućnost da zajednicu napuste u svakom trenutku u kojem bi došlo do neslaganja, nije bila posebno realna. Bilo bi to kao stupiti u brak uslovljavajući da će svako imati zasebnu sobu i otići kući u slučaju nepodudaranja naravi. Ovu viziju "apsolutne liberalnosti" u političkim institucijama već je osudio veliki broj demokratskih nacija, a i same Sjedinjene Američke Države su odbacile ovo shvatanje u trenutku otcepljenja južnih država. Uostalom, u tom slučaju bi se moglo postaviti pitanje da li je bilo neumesno da se jugoslovenske članice uopšte opredele za stupanje u državnu zajednicu, kada bi jednostavan diplomatski sporazum ili ekonomska zajednica bili dovoljni. Na ovaj osnovni nesporazum nadovezala su se istorijska, sociološka i kulturna razmimoilaženja koja nisu bila neznatna. Iako Srbi, Hrvati i Slovenci potiču od istih slovenskih plemena, nastanjenih u ovoj oblasti Balkana od VI veka, njihov istorijski razvoj se od tog vremena znatno razlikovao. Hrvati i Slovenci bili su podvrgnuti uticaju Zapada, koji im je doneo katolicizam i latinično pismo, dok su Srbi i narodi koji su iz njih proizašli, tj. Crnogorci, Bosanci i Hercegovci, pre otomanske invazije stalno zavisili od vizantijskog carstva, od koga su primili pravoslavlje i ćiriličko pismo. Dakle, drama nove kraljevine iz 1918. bila je u tome što se našla na spoju dveju civilizacija i što je bila sazdana u zoni kulturne pukotine, sličnoj pukotini u zemljinoj kori, koja bi u svakom trenutku mogla da izazove potres velikih razmera. Ako se uz to još primeti da su Srbi bili uglavnom seljački i planinski narod, dok su Hrvati i Slovenci pored svojeg seljaštva imali i aristokratiju, na kojoj je trag ostavila austrougarska dominacija, i imućnu dobrostojeću i kulturnu buržoaziju, moci ćemo objektivno da zaključimo da je brak južnih Slovena bio neravnopravan, i da je kao svaki neravnopravan brak rizikovao da se, pod prvim tegobama ugašenih strasti, raspadne u gnusnim svađama. Monarhija je sigurno mogla u ovoj nezgodnoj situaciji da odigra ulogu izmiritelja i ujedinitelja - to je uostalom bila i jasno izražena želja princa regenta Aleksandra -ali njoj je nedostajala ozbiljna podrška izvan Srbije i Crne Gore. Hrvati i Slovenci koji su upoznali
luksuz austrijskougarskog carstva - luksuz koji je, ne zaboravimo to ipak, poslužio da se pre 1914. zabašure preteranosti svuda prisutne zastarele uprave, sklone cepidlačenju, izobičajene i pune nadmenosti - odmah su prezreli srpsku dinastiju seljačkog porekla i kratkoveke istorije. I ne samo to, neki od njih, kao Hrvat Stjepan Radic, istakli su odmah i otvoreno republikanske ideje. Sigurno ne zbog iskrenog republikanskog duha, već zbog prezira prema Karađorđevićima i u želji da destabilizuju državu. Ovaj uvredljiv stav nije mogao, naravno, da ne uvredi Srbe, budući da su ovi od rata obožavali starog kralja Petra I i njegovog sina Aleksandra, koje su svi smatrali - recimo to, i širom sveta - za nacionalne heroje.
Prve pukotine Vlada koju je naimenovao Aleksandar 1918. godine bila je ujedinjena vlada kojom je upravljao srpski radikal Stojan Protić. Predsedniku Saveta pomagali su Slovenac Korošec, katolički sveštenik svoga staleža, i Hrvat Ante Trumbić, bivši predsednik splitske opštine, ubeđeni pristalica ujedinjenja bar od 1905, koji je u julu 1917. potpisao krfsku deklaraciju sa Nikolom Radićem. Trumbić je držao portfelj inostranih poslova, značajan položaj, a bio je u isto vreme i delegat na Konferenciji za mir. Sporazum ovih obrazovanih ljudi omogućio je da za nekoliko meseci u vladi započnu, pod rukovođenjem regenta, velikog upravitelja i velikog vojnika, obuhvatne reforme koje su podarile novoj državi uspešnu građansku i vojnu administraciju, čak i ako su neki ekstremni Hrvati naslađujući se ponavljali: "Srbima položaji, a nama porezi" - preterana i naivna formula koja je ubrzo postala parola separatista. Regent Aleksandar je takođe podstakao reformu u poljoprivredi i versku reformu, koje su, jedna ukidajući velika imanja, druga uspostavljajući jednakost tri religije: pravoslavne, katoličke i muslimanske, i oduzimajući tako pravoslavnoj crkvi status državne religije - uspostavile društvo sa više demokratije. Nažalost, potreba da se kraljevini podari novi ustav prouzrokovala je svađe koje su se bližile građanskom ratu. Centralisti i federalisti, od kojih su neki u suštini bili istinski hrvatski ili slovenački separatisti, sukobili su se nečuvenom žestinom. Stjepan Radić, šef hrvatske seljačke stranke, bio je u više navrata u zatvoru zbog podstrekivanja izgreda protiv vlade. Izbili su neredi u celoj zemlji, dodatno podsticani od strane nedavno stvorene komunističke partije koja je, iako delimično sačinjena od hrvatskih vojnika koji su počeli da dezertiraju iz austrougarske vojske još od 1917, propovedala stvaranje sovjetske republike u Jugoslaviji. Tako su, bar u onome što se odnosi na jačanje jedinstvenog karaktera zemlje, velikosrpski monarhisti i komunisti zapravo bili saveznici, iako su, naravno, njihova filozofija i njihove metode bile potpuno suprotne, a komunistička partija je bila i ogorčeni protivnik monarhije. Ova često ustanička atmosfera nije, međutim, sprečila vladu da nastavi svoj zadatak i da za kraj 1920. godine sazove ustavotvornu skupštinu kako bi rešila ustavno pitanje. Posle isto toliko burnih koliko i jalovih rasprava, izglasan je centralistički ustav. dakle blizak srpskim stavovima. Ovaj ustav uspostavljao je parlamentarnu monarhiju u kojoj je zakonodavnu vlast držao jedan dom i u kojoj je kralj posedovao vrhovnu arbitražu, što mu je omogućavalo ne samo da raspusti parlament, nego i da vrši, u izuzetnim prilikama, punu ličnu vlast. U glasanju za ovaj ustav većina hrvatskih delegata nije, uostalom, učestvovala. On je nazvan "Vidovdanskim ustavom", jer je ugledao dana 28. juna 1921. Tako se, posle kosovske bitke 1389. i sarajevskog atentata 1914, i treći istorijski "Sveti Vid" upisao u anale južnih Slovena.
Zahvaljujući uzornom stavu dinastije za vreme Velikog rata, Saveznici, a posebno Francuzi, pokazali su prilikom pripremanja mirovnih sporazuma blagonaklonost prema Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao i rumunska kraljica Marija, i srpski princ Aleksandar je često išao u Pariz za vreme Mirovne konferencije da bi direktno razgovarao sa šefovima savezničkih država i vlada i podržao svoga ministra Trumbića koji je branio interese zemlje. Uostalom, u kuloarima Rica princ regent je u više navrata sreo rumunsku kraljevsku porodicu i tada se, bez sumnje, u glavi ovog tvrdokornog neženje rodila ideja o vezi sa rumunskom princezom. Mirovni ugovori su, uprkos opiranju Italije koja je nerado gledala kako Srbija doseže do Jadranskog mora, ozvaničili ujedinjenje južnih Slovena oko srpske kraljevine. Ugovorom iz Sen Žermena od 10. septembra 1919, Austrija je prepustila Sloveniju, dok je ugovor iz Trijanona od 4. juna 1920. primoravao Mađarsku da ustupi Hrvatsku. Posredovanjem Francuske, koja je bila zabrinuta što se dve njene saveznice, kraljevina Rumunija i Kraljevina SHS, strašno prepiru oko posedovanja temišvarskog Banata, oblasti koja je odavno bila pod mađarskim starateljstvom ali koju su nastanjivali Rumuni i Srbi, ova teritorija je podeljena između Bukurešta i Beograda. Rumuniji je pripao Temišvar, koji je od tada postao Temisoara, dok su Srbi, zahvaljujući južnom delu Banata koji im je bio dodeljen, ubuduće mogli uspešno da obezbede zaštitu svoga glavnog grada. Najzad, ugovor iz Neija od 27. marta 1919, hronološki prvi ali o kojem se u stvari diskutovalo sa najmanje oštrine, omogućio je Kraljevini SHS da ispravi svoje granice sa Bugarskom u Makedoniji, gde su strateški interesi Beograda bili zadovoljeni. Jedina senka na tabli mirovnih ugovora bila je za Kraljevinu SHS italijanska aneksija Istre, Trsta i nekolicine dalmatinskih ostrva. Ovu aneksiju su Saveznici obećali Italijanima 1915. kako bi ih ubedili da pristupe taboru Antante, sto su oni stvarno i učinili. Uprkos činjenici da su ove oblasti većinom bile nastanjene Slovenima, Beograd je morao prihvatiti da ih ustupi Rapalskim ugovorom od 12. novembra 1920. Na taj način, jedna saveznička država "drugorazrednog značaja", prema klasifikaciji koju su prihvatili organizatori Mirovne konferencije, trebalo je da se pokori pred zahtevima nekog "Velikog" ko je, sa Francuskom, Engleskom i Sjedinjenim Državama, zasedao u Savetu četvorice. Ova stvar je takođe, i naročito, pokazala da je italijanskosrpsko suparništvo oko posedovanja leve jadranske obale ostajalo uvek živo i zasigurno daleko od toga da se smiri. Posledica Rapalskog ugovora unutar zemlje bila je ostavka šefa beogradske diplomatije, Trumbića, koji je, poreklom iz Dalmacije, bio bez sumnje osetljiviji od drugih na pretnje italijanske hegemonije.
Smrt Petra I U avgustu 1921, Aleksandar, koji je boravio u Parizu, ozbiljno se razboleo. U istom trenutku, dinastiju je pogodila jedna druga tragedija: smrt starog kralja Petra, koji se, sa sedamdeset osam godina, iznemogao zbog teških ratnih nevolja, ugasio 16. avgusta. Nepokretan u Parizu, Aleksandar nije mogao da se nađe uz oca na samrti i da poslednji put zagrli ovog čoveka koga je, i ako se ostave po strani krvne veze, duboko obožavao. Iz Francuske princ je dao na znanje da želi, iz poštovanja prema onima koji nisu Srbi u njegovoj kraljevini, da vlada pod imenom Aleksandra I, kralja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, radije nego pod imenom Aleksandra II od Srbije. U XIX veku su pruski kraljevi, koji su postali carevi Nemačke, i kraljevi Pijemonta, koji su postali kraljevi Italije, više voleli da zadrže svoje prusko i pijemontsko obeležavanje brojem. Novi kralj Aleksandar I nije
prisustvovao dirljivoj i veličanstvenoj sahrani svoga oca, ali je, čim se malo oporavio od bolesti, pojurio u Staru Srbiju u mauzolej u Topoli da bi poljubio zemlju u kojoj je Petar I sahranjen. Možda je francuski novinar i istoričar For-Bige najbolje opisao čoveka koji je stupio na presto u avgustu 1921: "Moralno to je postojan čovek. Nekoliko puta je rečeno da je bio grub. To nije tačno. Bio je vođa, i pred nezahvalnim zadatkom nije prihvatao da se diskutuje o njegovim naređenjima. Ali pre nego što bi doneo odluku tražio je najbolji savet, slušao je stručnjake, prihvatao sve sugestije. Nije se, uostalom, moglo ni zamisliti da mu se ne pokorava. Jer je bio dobar, i jer je neosporno imao onaj lični magnetizam koji uliva poštovanje. Kad god mu se ukazala prilika, i kada je bio kadar da izgovori reč koja je mogla ganuti, da učini ljubazan ili uljudan gest, nikada nije propustio da to učini. Spontano, sa nekom vrstom automatizma srca kojim je osvajao simpatije." Kraljevina Aleksandra I imala je neprijatelje izvan svojih granica. Ne govoreći o italijanskom suparništvu, trebalo je računati i na potencijalnu opasnost koju su za budućnost predstavljali veliki gubitnici - pobeđeni - u ratu centralne i istočne Evrope: Mađarska i Bugarska. Mirovni ugovori otrgli su od Mađarske hrvatske i južnobanatske provincije; Austriji, Sloveniju; Bugarskoj značajne teritorije u Makedoniji. Ako je Austrija brzo prihvatila miroljubivu spoljnu politiku, Mađarska i Bugarska su, naprotiv, stalno ponavljale svoje žaljenje što su lišene nezanemarljivih delova svojih bivših teritorija. Isključivo u ove dve zemlje istrajavao je čuveni "osvetnički duh", jedini sposoban da ospori granice koje su Versajski ugovor i njegovi aneksi odredili na Balkanu. Da bi se zaštitila od Mađarske, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca stupila je u savez sa čehoslovačkom na osnovu Beogradske konvencije iz aprila 1920. Česima je, pošto su i sami nasledili deo Slovačke koji je pre 1914. bio pod vlašću Mađarske, bilo u interesu da sklapanjem jednog saveza s boka osiguraju primirivanje Mađarske. U dva navrata tokom 1921, u martu i oktobru, bivši austrougarski car Karlo I, može biti po nepromišljenom savetu Aristida Brijana koji je, mada socijalista, uvek ispoljavao izvesnu naklonost prema monarhijama, i koji je smatrao, uostalom uz izvesnu osnovanost, da bi obnavljanje podunavske Evrope pod vlašću Habzburga moglo sprečiti osvajanje ove strateške regije kontinenta od strane Nemačke ili boljševika, pokušao je da obnovi Mađarsku. Karlo je naivno verovao da će mu se Mađarska, koja je zadržala monarhistički režim, bez muke predati. On nije računao na ambicije regenta, admirala Mihalja Hortija, koji je u Budimpešti bio smislio kraljevstvo po svojoj meri i koji nije mislio da ustupi mesto svom bivšem suverenu. Horti je tako vešto manevrisao dok je Karlo bio na mađarskoj teritoriji, da je uspeo da izazove strah Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, uverenih da bivši car želi da, počev od Budimpešte, uspostavi staro austrougarsko carstvo. Ovo strahovanje je ojačalo savez između Praga i Beograda i potpomoglo novi savez, između Beograda i Bukurešta. Rumuni u stvari nisu želeli da Habzburgovci, ponovo vraćeni na vlast, uzmognu polagati pravo na rumunsku oblast Transilvaniju, koja je, vekovima pod austrougarskim tutorstvom, bila povraćena 1918. Tako je u centralnoj i istočnoj Evropi bio stvoren "trostruki savez", a ova diplomatska i vojna kombinacija, koja je uskoro ponela ime Male Antante, omogućila je neutralizaciju Mađarske. Staviše, pošto su Rumunija i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bile susedi Bugarske, mogle su podjednako da odgovore i na svaku agresiju Sofije. Tako je nesrećni car Karlo, čiji je plan bio samo da, posle ponovnog preuzimanja svog mađarskog prestola, zaključi diplomatske i ekonomske sporazume sa svim
državama iz te oblasti, postao začetnik jačanja veza između zemalja centralne i istočne Evrope koje su izašle kao pobednice iz rata. Savez Srba, Hrvata i Slovenaca sa Rumunijom bio je poseban i po tome što je istovremeno spojio i dve dinastije. U stvari, rumunska kraljica Marija, mnogovoljena unuka engleske kraljice Viktorije, pošto je nasledila od svoje uvažene bake smisao za sklapanje brakova, došla je na zamisao da oženi neoženjenog kralja južnih Slovena svojom drugom kćerkom, princezom Marijom, zvanom "Minjon" jer je rođena u Goti dok je njena majka prisustvovala predstavi dela Ambroaza Tomasa. Za vreme mirovne konferencije kraljica je bila očarana Aleksandrovom ozbiljnošću i time što je, kao i ona, bio odani saveznik Francuza. Ova dinastička veza koju je, uostalom, blagoslovio i Ke d'Orse, omogućavala je da se ojača blok istočnih naroda naklonjenih Francuskoj i da se izbrišu neprijatne svađe Beograda i Bukurešta oko podele temišvarskog Banata, kojoj se rumunska vlada protivila. Aleksandar I, svestan da bi produženje celibata, pa, dakle, i odsustvo direktnog potomstva, predstavljalo kraj delu Karađorđevića, a možda čak i savezu južnih Slovena, prihvatio je plan lepe i voljene Misi, i zvanično zatražio Minjoninu ruku. Napomenimo ipak da je Aleksandar, dok je bio u školi za mlade plemiće u Sankt Peterburgu, u svom dečačkom dobu, bio smrtno i ludo zaljubljen u veliku vojvotkinju Olgu, stariju kćerku Nikolaja II. Ova mladalačka ljubav, koju su ruska revolucija i pokolj u Jekaterinburgu sprečili da se ostvari, bila je za princa ne samo uzrok melanholije koja se kod njega često primećivala, nego i privrženosti neoženjenosti opasnoj po budućnost dinastije. Podsetimo takođe, jer se na to zaboravljalo, da je predsednik republike Francuske, Remon Poenkare, ma koliko da je bio ubeđeni republikanac, pomišljao da ojača prijateljstvo Francuske i Kraljevine SHS hrabreći venčanje francuske princeze Fransoaze Orleanske, ćerke vojvode od Giza i sestre tadašnjeg pariskog grofa, sa princom Aleksandrom. Ovaj plan je morao da propadne uglavnom iz religioznih razloga. Na Božić 1921. Aleksandar I se verio u zamku Sinaja, rezidenciji rumunskih kraljeva na Karpatima, sa princezom Marijom Hoencolern-Sigmaringen. Sledećeg proleća princezu je na srpskorumunskoj granici dočekao princ Pavle, kraljev brat od strica, i ona je otputovala uz Dunav na beloj jahti do Beograda, gde je u junu priređena kraljevska svadba. Francuzi, najveći republikanci, pozdravili su ovo venčanje kao odistinski porodični događaj. Minjonin dolazak u Beograd promenio je donekle tmuran ambijent dvora kojem je do tada pečat davala ličnost neoženjenog kralja, potpuno obuzetog svojim obavezama. Lepa i nasmejana kao njena majka, od koje je nasledila sklonost za bašte i cveće, a od svog oca, Ferdinanda I od Rumunije, smisao za jednostavnost, nova kraljica je, umesto prostog beogradskog dvora, radije odabrala vilu na Dedinju, u blizini glavnog grada, da u njoj savije toplo i nežno porodično gnezdo, gde je mogao da se opusti kralj koji je od svoje zrelosti znao samo za rat i političke svađe. Gnezdo se, uostalom, brzo namnožilo jer je Minjon, dobra rotkinja kao Misi i Viktorija, podarila Aleksandru tri predivna mala dečaka: Petra 1923, Tomislava 1928. i Andreju 1929. Dinastija Karađorđevića bila se tako učvrstila i, na neki način, opravdala na monarhističkom planu, uz pomoć uticajnog doprinosa Saks-Koburg-Gota i Hoencolernove krvi, koja je od njih načinila saveznike brojnih evropskih vladajućih porodica, posebno engleske kraljevske porodice. Uostalom, krštenju princa Petra u Beogradu prisustvovali su vojvoda i vojvotkinja od Jorka, budući Džordž VI i engleska kraljica Elizabeta, označivši time pristupanje Karađorđevića jednom višem rangu evropskih Gota.
Kraljevina u nedaćama Aleksandru je bila veoma potrebna nežnost porodičnog ognjišta da bi se suočio sa gotovo neprekidnom krizom unutar zemlje. Pošto je loše prihvaćen, ustav iz 1921. nije mogao da funkcioniše na zadovoljavajući način. Vlade koje su na njemu zasnivale svoju zakonitost potresane su ćudima pobuna i parlamentarnim sukobima. U periodu od deset godina, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je 23 kabineta i upotrebila sve svoje političko osoblje. Pašić, Davidović, Protić, Vesnić, Pribićević pokušali su, jedan za drugim, rešenja koja su se pokazala neuspešna i kratkoga veka. Da bi se još pojačala ova klima bezvlašća, u staroj kraljevini Srbiji ponovo je započelo i veoma se proširilo nizanje političkih ubistava. Bio je ubijen ministar unutrašnjih poslova Drašković, a pošto je atentat bio pripisan komunistima, komunistička partija je bila zabranjena. Godine 1928. Hrvata Radića, koji je više puta hapšen, zatim bio pristalica monarhije, i najzad ponovo širio protivrečne ideje koje su se kretale od nezavisnosti Hrvatske, Slovenije i Makedonije do stvaranja federacije po ugledu na sovjetske republike, ubio je jedan crnogorski poslanik revolverskim hicem usred skupštinskog zasedanja. Ovaj incident dostojan žaljenja, koji je, istina, okončao karijeru jednog pravog profesionalnog buntovnika čiji bi politički preokreti zasluživali pažljivo proučavanje u smislu unutrašnjeg ili stranog potkupljivanja, podstakao je hrvatske poslanike da napuste ono što će se ubuduće zvati "krvava skupština". S druge strane, smrt - ovog puta prirodna - starog državnika radikala Pašića, 1926. godine, lišila je kralj evinu ličnosti koja bi, iako u suviše poodmaklim godinama da bi postigla preokret, mogla možda po poslednji put pokušati da spase demokratiju iz bezizlazne situacije. Od juna 1928, zemlja je utonula u potpuno bezvlašće. Vlada je bila potpuno nemoćna da se suprotstavi uličnim neredima i parlamentarnoj opoziciji koja je koristila verbalno nasilje i sistematsku zakonodavnu blokadu. Postojao je, dakle, jedan jedini izlaz da bi se država spasla od propasti: diktatura. Nju je sigurno mogao zavesti bilo koji nacionalistički general, kao što se to već događalo u Evropi, ili se pak mogla otelotvoriti u nekom tobožnjem harizmatičnom vođi, ali Beograd nije bio ni Varšava, ni Lisabon, ni Madrid, ni Atina, ni Rim. Ovde je sam kralj postao privremeni diktator. U stvari, 6. januara 1929. Aleksandar je ukinuo ustav, raspustio parlament i preuzeo civilnu i vojnu vlast. Da bi okončao delo i označio početak nove ere, promenio je i ime zemlje. Ubuduće će Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca biti "Jugoslavija".
Kraljeva diktatura Opasnost od centralizovanja vlasti u rukama monarha sastoji se naravno u tome da se on pretvori u predmet ili, još bolje, metu svih nezadovoljstava. To se dogodilo Aleksandru I, iako je kralj preduzeo mere predostrožnosti da brzo naimenuje predsednika Vlade u ličnosti lojalnog generala Živkovića. Ova mera nije nikoga prevarila. Sam Aleksandar, i jedino on, smatran je odgovornim za suspenziju građanskih prava i prekoračenja koja je načinila država u vanrednom stanju. Možemo se ipak zapitati o postojanju demokratije pre kraljeve diktature, u zemlji na koju su se istinski saboteri ustremili da je unište svim sredstvima, ne znajući tačno kako bi je mogli zameniti. Još ozbiljnije je bilo to, ako se tako može reći, što je samo ime koje je kralj izabrao za zemlju naslućivalo neprijateljima države želju za brisanjem regionalnih osobenosti kako bi se u jednu naciju stopile stare oblasti nove Jugoslavije. Naročito je ovaj deo problema navukao na kralja mržnju hrvatskih separatista. Radić, ubijen 1928, dobio je naslednika u ličnosti
Mačeka, ekstremiste kao što je bio i on, i hapšenog u više navrata kao i on, što je doprinelo da isto tako stekne slavu mučenika režima. Hrvatski separatisti su oduvek održavali, u svakom slučaju od Musolinijevog dolaska na vlast u Rimu 1922. godine, tajne veze sa Italijom. Sam kralj Viktor Emanuel III, u svojstvu zeta bivšeg crnogorskog kralja Nikole I, mislio je ponekad na ovu nestalu kraljevinu na koju bi njegovi naslednici, potekli od Petrovića Njegoša preko kraljice Jelene, mogli jednog dana polagati pravo. Jasno je da su u ovom kontekstu destabilizacija, a zatim raspadanje kraljevine Jugoslavije, ulazili u ekspanzionistički plan italijanske dominacije na Balkanu, a fašisti su imali najveći interes da pomognu separatistima svih vrsta u borbi protiv režima u Beogradu. Pred ovom opasnošću o kojoj su ga francuske tajne službe obavestile, Aleksandar je 1927. godine pribegao čvrstom savezu između Pariza i Beograda, savezu koji je postao, počev od 1929, ugaoni kamen spoljne politike Jugoslavije. Francuskojugoslovenski savez uvrstio se u širi splet saveza koji su već predstavljali francuskopoljski savez iz 1921, francuskočehoslovački savez iz 1924. i francuskorumunski savez iz 1926. godine. U to vreme, podvucimo to, Francuska je bila ponosna na svoje istočne saveznike i bezrezervno ih je podržavala protiv starih neprijatelja iz velikog rata, a takođe i protiv fašističke Italije, koja je stalno nastojala da se sa njom nadmeće u ovoj važnoj strateškoj oblasti balkanske Evrope. Aleksandar I, pošto je svojoj zemlji podario novi ustav 1931, ustav kojim je kraljevina preuređena u devet oblasti, ili banovina, imenovanih, po ugledu na francuske departmane, prema imenima reka koje su kroz njih proticale, stavio je naglasak na svoje diplomatske aktivnosti, udvostručavajući Malu antantu koja je već objedinjavala Jugoslaviju, Čehoslovačku i Rumuniju, Balkanskom antantom koja je bila plod razgovora sa njegovim tastom Karolom II, koji je došao na istu ideju. Balkanska antanta obuhvatala je Jugoslaviju, Rumuniju, Tursku i Grčku. Ova poslednja zemlja, iako republika od 1924. godine, imala je jaku monarhističku opoziciju koja je zahtevala povratak na presto Đorđa II, takođe pašenoga Aleksandra I od Jugoslavije preko njegove žene Elizabete od Rumunije. Od tada je Bugarska, saveznica po dinastičkoj liniji iz 1930. sa italijanskom kraljevskom kućom preko ženidbe Borisa III princezom Đovanom Savojskom, ćerkom Viktora Emanuela III, bila izolovana na Balkanu, a fašistička Italija gotovo potpuno odbačena iz tog dela evropskog kontinenta. Francuska je, zahvaljujući svojim malim balkanskim saveznicima od 1914-1918, ostala gospodarica geografske karte u ovoj oblasti. Razumećemo da je, iz tih razloga, jugoslovenski kralj Aleksandar bio za Pariz saveznik sa izvesnom težinom, koga je trebalo podržati bez rezerve i bez razmišljanja, naročito ne baveći se unutrašnjim svađama u zemlji koja je, uprkos naporima Karađorđevića oko ujedinjenja i pomirenja, ostala bure baruta. Fašistička Italija je nastojala da se osveti Aleksandru i Francuskoj oslanjajući se na hrvatske separatiste koji su, grupisani u višemanje tajne terorističke organizacije, želeli da oslobode tobože ugnjetavanu Hrvatsku. Hrvatski teroristi, poznatiji pod imenom ustaša, organizovali su zavere od kojih je najuspešnija trebalo da dosegne i ličnost samog kralja. Da bi to postigao, ustaški poglavnik pod imenom Ante Pavelić, prijatelj Musolinija i pod njegovom zaštitom, nastojao je da poveže Aleksandrove neprijatelje. Približio se makedonskoj separatističkoj organizaciji VMRO, tj. Unutrašnjoj makedonskoj revolucionarnoj organizaciji, za koju se tvrdi da su je finansirali tajni italijanski i bugarski fondovi. Bugarskoj su, kao što je poznato, Bukureštanskim ugovorom iz 1913, zatim Ugovorom iz Nejia iz 1919, znatno umanjene teritorijalne pretenzije na Makedoniju.
Međutim, Aleksandrova preterana diplomatska aktivnost prisilila je teroriste da ubrzaju događaje. U stvari, jugoslovenski kralj, svestan da izolacija Bugarske na Balkanu predstavlja opasnost po bezbednost regiona i sredstvo da fašistička Italija uzburka poluostrvo, rešio je da pokuša približavanje sa Sofijom. Pre nego što je otišao u zvaničnu posetu Francuskoj, u oktobaru 1934, boravio je u Bugarskoj od 27. do 30. septembra. Protivno svakom očekivanju, prijem na koji je naišao kod Bugara i njihovog suverena bio je izuzetno topao. Aleksandar se, istina, potrudio da ga prati njegova žena, koja je preko svoje majke, rumunske kraljice Marije, po rođenju Saks-Koburg-Gota, bila bliska rođaka Borisa III. Bugarski kralj je, sa svoje strane, takođe doprineo otopljavanju bugarskojugoslovenskih odnosa zabranjujući VMRO na svojoj teritoriji i naređujući da se oduzme njeno naoružanje. Više je nego verovatno da je normalizacija odnosa između dve zemlje, izazivajući tako poremećaj planova italijanskih fašista i hrvatskih terorista, doprinela potpisivanju smrtne presude za kralja Aleksandra. Jugoslovenski kraljevski par Aleksandar i Marija napustio je Beograd 4. oktobra 1934, kako bi se u Zeleniki ukrcali na brod kontratorpiljer Dubrovnik koji je trebalo da ih odvede u Marselj. Pošto je more bilo izuzetno loše, kraljica Marija, koja se plašila da neće moći da podnese putovanje morem, tražila je od kralja da odloži ukrcavanje. Brižan da se ne pokaže neljubazan prema Francuzima neočekivano odgađajući svoj put, i u isto vreme da udovolji želji supruge koju je obožavao, Aleksandar, čija su uljudnost i nežnost bile poznate, odlučio je da ništa ne menja u svojim ličnim planovima, ali je kraljici dozvolio da se vrati u Beograd i da zatim u Francusku doputuje železnicom. Ovo nepredviđeno nevreme kasnije je dobilo sudbinsko obeležje.
Marseljska drama Aleksandar je bio srećan što putuje u Francusku. Ova državna poseta koju je nametnuo razvoj političke situacije na Balkanu za njega je predstavljala i prijatno putovanje koje mu je omogućavalo da obnovi stara prijateljstva. Kada je francuski otpravnik poslova u Beogradu, M. Knobel, došao da ga pozdravi prilikom njegovog polaska, on je sa njim razmenio sledeće reči koje odlično objašnjavaju ove srdačne odnose: - U ime francuske vlade zahvaljujem vašem veličanstvu na počasti koju čini mojoj zemlji i želim mu divno putovanje. Ekselencijo, odlazim sa radošću u Francusku u kojoj imam brojne prijatelje. -
Poznajem ih najmanje četrdeset dva miliona, sire.
Diplomatine reči nisu bile izgovorene iz puke ljubaznosti, već su izražavale realnost koja je poticala iz doba kada se srpski princ regent, pobeđen od vojski centralnih carevina, ponudio da dođe i bori se sa ostatkom svojih trupa na francuskom frontu. Jedna francuska eskadra sastavljena od krstarice Kolber, krstarice Diken, tri torpiljera, tri kontratorpiljera i dvanaest podmornica, krenula je 8. oktobra u susret Dubrovniku da bi ga pratila do Marselja. Ministar mornarice Pijetri bio je na Kolberu i popeo se na kraljevski brod da bi monarhu uručio pozdrave Francuske. Na Keju Belgijanaca u Marselju, Luj Bartu, ministar inostranih poslova, dočekao je kralja prilikom njegovog iskrcavanja 9. oktobra u 16 časova. Preživeli Francuzi iz Istočne armije predstavljali su počasnu oružanu pratnju i Aleksandar je sa ovim starim borcima
razmenio nekoliko prijateljskih reči. Zatim se zvanična svita, kralj je bio u automobilu sa Lujom Bartuom i generalom Zoržom, uputila prema spomeniku poginulima na Istoku idući Ulicom Kanbjer. Odjedanput, na uglu parka kod Berze, neka osoba, gurajući se kroz službu reda, pojurila je prema kraljevom automobilu, popela se na papučicu i ispalila više metaka. Aleksandar je smesta klonuo smrtno ranjen. I Bartu je bio pogođen u ruku, a general Zorž u grudi. Pre nego što je služba reda imala vremena da interveniše i uhapsi ubicu, potpukovnik Piole, koji je jahao pored vrata kraljevog automobila, udario je nekoliko puta ubicu sabljom i ozbiljno ga ranio. Kako je, međutim, nastavio da se žesti i da preti svojim oružjem, jedan policajac ga je dotukao. Bio je to jedan makedonski terorista bugarskog porekla, Vlado Černozemski, alijas Petrus Kalemen, koji je bio u službi hrvatskih ustaša i njihovog šefa Ante Pavelića. Jugoslovenski kralj Aleksandar izdahnuo je 9. oktobra 1934, u 17 časova, u kabinetu marseljskog prefekta gde je bio prenet. Pola sata kasnije, i Luj Bartu je umro u bolnici Otel Dje posle snažnog krvarenja izazvanog izvlačenjem metka. Iako je izazvao manje posledica nego atentat u Sarajevu dvadeset godina ranije, atentat u Marselju pogodio je javno mnjenje koje je u njemu videlo strašnu sudbinu što se ustremila na Balkan. Pitanje koje se odmah postavljalo bilo je da li ce Jugoslavija, koja je na neki način bila stvorena posle ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda, nadživeti atentat na Aleksandra I. Na to pitanje hrvatski teroristi su unapred odgovorili da su uvereni da će smrt kralja osnivača Jugoslavije neizbežno povući za sobom slom njegovog političkog dela. Pošto najgore nije uvek izvesno, njih je srećom demantovala istorija.
Kralj u jedanaestoj godini Od početka školske godine oktobra 1934. mladi princ prestolonaslednik Jugoslavije ozbiljno je učio u svom engleskom koledžu u Sareju, tačnije u Sendrojdu. Opraštajući se od njega nekoliko nedelja ranije, njegov otac mu je rekao: "Ovih poslednjih godina bio sam prinuđen da raspustim parlament i da prihvatim odgovornosti koje nisu u saglasnosti sa mojom prirodom, jer je jedinstvo zemlje bilo u pitanju. Ali ja to sada ne želim. Ako razvoj političke situacije bude krenuo dobrim pravcem, čemu se nadam, mi ćemo uskoro kod nas imati parlamentarnu demokratiju koja se može uporediti sa parlamentarnim demokratijama u Engleskoj i Skandinaviji, Zbog toga te šaljem u Englesku da tamo učiš." Ove reči su za Petra II ostale politički testament velikog kralja, koji je isto tako bio i pažljiv otac. Nijedan diplomata ni ministar jugoslovenske vlade nije došao po novog kralja u Englesku, već njegova baba po majci, rumunska kraljica Marija koja se tada nalazila u Londonu kako bi obezbedila promociju prvog toma svojih memoara koji su bili upravo izašli iz štampe. Ostavivši svoga izdavača, kraljica je otišla u Sendrojd, pozdravila je svoga unuka nazvavši ga kraljem i odvela ga u Pariz gde je njegova majka došla da ga sačeka. U stvari, dok su se posmrtni ostaci Aleksandra I vraćali u otadžbinu Jugoslaviju brodom Dubrovnik koji je pratila eskadra francuskih torpiljera sa zastavom na pola koplja, kraljica je direktno doputovala u Pariz da se sretne sa svojim sinom koji je došao iz Londona. U francuskom glavnom gradu ona je primila saučešće od predsednika republike Albera Lebrena, predsednika Saveta Gastona Dumerga i od svih ministara vlade. Pogođeni što se ova drama dogodila na njihovoj teritoriji, Francuzi su se osećali veoma neprijatno pred jugoslovenskom kraljicom. Ipak, kao što je primetila njena majka, rumunska kraljica Marija: "Minjonina kraljevska krv se pokazala u ovim strašnim okolnostima. Ona se držala veoma dostojanstveno, puna razumevanja za očajanje i poniženje predsednika Lebrena."
Praćen dvema kraljicama, Petar II se vratio u Beograd specijalnim vozom preko švajcarske i Austrije. Na stanici u Ljubljani dočekala ga je delegacija vlade i Skupštine koja se pridružila njegovoj tužnoj pratnji na putu prema glavnom gradu. Po prispeću u Beograd. rumunska kraljica Marija bila je zaprepašćena saznavši da je kraljevskim testamentom namesništvo Petra II bilo povereno ne njenoj kćerki, udovici suverena, već Savetu kojem je predsedavao jugoslovenski knez Pavle, Aleksandrov brat od strica. Knez Pavle, bivši student sa Oksforda, otmen i ljubitelj lepe umetnosti, uostalom osnivač muzeja modernog slikarstva u Beogradu, bio je sin srpskog kneza Arsena, brata Petra I, i kneginje Aurore Demidove iz San Donata. Dobro poznata pariska ličnost, srpski knez Arsen služio je u Legiji stranaca i imao za sobom laskavu reputaciju pustolova. Može izgledati iznenađujuće da je Aleksandar isključio iz namesništva ženu koju je obožavao. O toj stvari su pravljene mnoge procene i došlo se do zaključka da je odluka pokojnog monarha imala cilj da udalji iz jugoslovenske politike rumunsku kraljicu majku, čija su harizma i ličnost mogli da utiču na njenu kćerku. Nije, bez sumnje. nemoguće da je Aleksandar u ovom pitanju bio pod uticajem svog rumunskog šuraka Karola II, koji je oduvek jasno i glasno govorio da je njegova majka ambiciozna žena i žena koja pravi spletke. Od kralja koji je sam dezertirao usred rata, povredio uspomenu na svoga oca, beskrupulozno zbacio svoga sina s prestola i rumunsku monarhiju predstavio u najmanju ruku u nezgodnom svetlu, nije bilo nimalo lepo da uputi ovakvu kritiku. Da li je Aleksandar na nju bio osetljiv i da li ga je brinula moguća povodljivost supruge koja je, stvarno, sačuvala prema svojoj majci, "Kraljici Sunca", divljenje i bezgraničnu ljubav? Pretpostavka je verovatno prihvatljiva, ali nikada nije potvrđena privatnim ili zvaničnim arhivama. Za uzvrat, objektivnost nas prisiljava da primetimo da direktna vladavina žena nije bila u tradiciji srpske monarhije, a kad god su igrale ulogu u privatnom životu vladara, žene su uvek predstavljale izvor teškoća za njih. Od inteligentne kraljice Natalije koja se oslanjala na sveštenstvo i na javno mnjenje da bi se suprotstavila razvodu koji je njen muž Milan I želeo da joj nametne - i koja je možda imala u glavi da protera kralja i da se dočepa namesništva, do kraljice Drage koja je, po rečima njenih neprijatelja, sipala tajanstvene napitke u pića Aleksandra I Obrenovića da bi bolje držala ovoga kralja pod okriljem kako telesnim tako i političkim, reputacija srpskih vladarki bila je često krajnje sporna. U tome, bez sumnje pre nego u tobožnjem nepoverenju zeta prema tašti -pri čemu uostalom ništa ne potvrđuje da je ona želela da igra bilo kakvu političku ulogu u Jugoslaviji, kojom je bilo još teže upravljati nego Rumunijom - treba tražiti pravi razlog za dolazak kneza Pavla na čelo kraljevskog namesništva u oktobru 1934. Jugosloveni su svome kralju priredili veličanstvenu sahranu. Tragična smrt u četrdeset šestoj godini vladara koga su stalno i snažno napadali separatisti sa svih strana, kritikovali bez uzdržavanja za državni udar iz 1929. koji je, međutim, bio odgovor na nužnost da se izbegne prerani raspad zemlje, izazvala je snažno uzbuđenje ne samo kod Srba, već i u srcu svih iskrenih Jugoslovena. Za trenutak je ovo kolektivno uzbuđenje, pojačano još krhkim likom mladog kralja koji je bio tek dečak, ublažilo stranačke mržnje. Samo za trenutak, nažalost, jer tek što je Aleksandar bio sahranjen, svađe su ponovo otpočele, uprkos želji za pomirenjem i saradnjom koju je jasno izrazio knez namesnik, čija se dotadašnja nezainteresovanost za političke stvari morala pokazati kao zalog za nepristrasnost.
Neugodno namesništvo Po ugledu na Rumuniju, koja je posle smrti kralja Ferdinanda I i za vreme vladavine Mihajla I, od 1927. do 1930, imala namesništvo kolektivnog tipa, jugoslovensko namesništvo bilo je povereno trojici ljudi: knezu Pavlu, Ivi Petroviću, banu Savske banovine, i Radenku Stankoviću, senatoru i ministru za javno obrazovanje. Ovaj sistem, koji se pokazao kobnim u Bukureštu, bio je dakle prenet u Beograd i izazvao iste neprilike. Ipak, dok je u Rumuniji beznačajni princ Nikola bio nesposoban da se nametne dvojici svojih konamesnika, u Jugoslaviji je knez Pavle, ozbiljniji, merodavniji i zreliji, jer je imao četrdeset i jednu godinu, uspeo da postane snažan čovek u izvršnoj vlasti. Tako snažan, uostalom, da su vrlo brzo dvojica kolega nestala bez traga i glasa iz istorije, i uprkos činjenici što je namesništvo zvanično bilo kolektivni organ, postalo je kneževo namesništvo. Od tada, kao što je bio slučaj i sa Aleksandrom od 1929, Pavle se našao na prvoj liniji napada i kritika koje je izazivala vladina politika. Vrlo brzo je igra u kabinetima ponovo započela. Hrvatska opozicija, uprkos bruci oko ubistva bivšeg kralja - bruci o kojoj je trebalo ćutati izvesno vreme - nije se stišala, i čak je tvrdila da bi zarad oslobođenja od "srpskog jarma" Hrvatska prihvatila nemački protektorat. U Zagrebu se znalo da je Adolf Hitler, kancelar Rajha od 1933. i firer nemačkog naroda od smrti maršala Hindenburga 1934, pohlepno i sa apetitom gledao Austriju, geografski ne mnogo udaljenu od Hrvatske, koja je i sama bila austrougarska provincija do 1918. Pošto se Jeftićeva vlada pokazala nesposobnom da gospodari unutrašnjom situacijom, knez namesnik je, posle zakonodavnih izbora iz 1935, pozvao srpskog ekonomistu Milana Stojadinovića, bivšeg bankara i karakternog čoveka. Očaran vladajućim poretkom u Rimu i Berlinu, predsednik Vlade, već po prirodi sklon autoritarizmu, uspostavio je neku vrstu vanredne vlade za koju je jemčio knez. Želeći da malo popusti hrvatskoj strani, Stojadinović je pokušao da pregovara sa papom o konkordatu koji bi zadovoljio katolike, posebno u oblasti nastave. Odjedanput je ova inicijativa izazvala gnev srpskih pravoslavaca. Došlo je do pobune u Beogradu i pravoslavna crkva je zapretila da ce ekskomunicirati poslanike i članove vlade ukoliko bi konkordat prošao. Stojadinović se morao prikloniti i povuci svoj plan iz jula 1935, što je, naravno, razdražilo Hrvate i Slovence katoličke veroispovesti. Sputavan unutar zemlje, gde je upravljao samo odlukama sa zakonskom snagom, Stojadinović je bio slobodniji i aktivniji u spoljnoj politici. Učvrstio je jugoslovenskobugarske odnose čije je odmrzavanje počelo još za vreme vladavine Aleksandra I, i potpisao je čak i jedan ugovor o prijateljstvu sa Italijom u martu 1937. Ako se ima na umu da se na fašističku Italiju sumnjalo da je umešana u ubistvo u Marselju, i da je ona dala jak povod za ove sumnje odbijajući da izruči hrvatskog teroristu Antu Pavelića, koji se kao priznati saučesnik u ovom atentatu sklonio u Rimu, vidi se put kojim je jugoslovenska diplomatija prošla za samo tri godine. S obzirom na to, ugovor potpisan sa grofom Ćanom 1937, kao i sporazum potpisan sa Nemačkom u oktobru 1938. da bi se potpomogla jugoslovenskonemačka trgovinska razmena, označavali su zabrinjavajuće skretanje Jugoslavije prema totalitarnim državama. Sto se tiče kneza Pavla. on je u ime mladog kralja bio jemac ovakvog razvoja događaja koji je, nažalost, delom postao nužan i zbog slabosti zapadnih demokratija.
Namesnik kome se vlast sve više dopadala, sve manje je podnosio svoga predsednika Vlade Stojadinovića, koji je poneki put imao neprijatnu sklonost da ga smatra za zanemarljivu stavku. Koristeći relativni neuspeh vlade na zakonodavnim izborima u decembru 1938, Pavle je udaljio Stojadinovića koji je postao dosadan i zamenio ga beznačajnim Dragišom Cvetkovićem, koji ce prema njemu pokazati više poslušnosti. Što je bilo još ozbiljnije, u vladu je na mesto ministra inostranih poslova ušao Cincar -Marković, do tada predstavnik kraljevine u poslanstvu u Berlinu. Veoma uključen u berlinske krugove, Cincar-Marković je osećao izvesne simpatije kako prema Trećem rajhu, tako i prema Joahimu fon Ribentropu, sjajnom šefu Hitlerove diplomatije. Novi vladin tim mogao je samo da pojača pojavu zavisnosti Jugoslavije od Nemačke i Italije. U ovom stadijumu, treba bez sumnje osvetliti ličnost namesnika. Knez Pavle, ta činjenica se teško može osporiti, prikrivao je, i čak uveliko potpomagao, približavanje Jugoslavije totalitarnim državama. Da li treba reći da je osećao za režime ovih zemalja bolesne simpatije? Ova optužba podignuta protiv njega za vreme i posle Drugog svetskog rata zaslužuje da bude potanko objašnjena. U stvari, knez, kao uostalom i svi vladari i državnici Balkana iz perioda 1936-1939, posmatrao je uspon vojne i diplomatske moći Nemačke u isto vreme kada je dolazilo do povlačenja zapadnih demokratija iz regiona. Francuska i Engleska su i same, uostalom, bile potpuno svesne sopstvenog odsustva želje za intervencijom, ili prosto za otporom totalitarnom hegemonizmu. Polazeći od ove konstatacije, knez Pavle mogao je samo da pokuša da se vešto izvuče i ublaži napade na svoju zemlju, svestan da mu nikakva ozbiljna pomoć neće doći iz Pariza i Londona, dok se germansko-italijanska opasnost približavala poput more. Napomenućemo, tim povodom, da je Francuska podstakla jugoslovenskoitalijanski ugovor iz 1937, jer je želela da se u četiri oka pronađe mogućnost za rešenje nerešenih pitanja između dve zemlje i da jugoslovenskonemački sporazum iz oktobra 1938. bude gotovo neposredan odgovor Jugoslavije na povlačenje demokratija u Minhenu u septembru 1938. Počev od ovog trenutka, knez Pavle je, kao i većina naših istočnih saveznika, shvatio spremnost Pariza i Londona da se predaju, i iz toga je izvukao neizbežne posledice. Znajući, uostalom, da bi prazninu koju bi ostavile Francuska i Engleska u istočnoj Evropi mogla popuniti, u slučaju nemoći Nemačke, samo staljinistička Rusija, odmerio je koliko bi moglo ostati vremena za manevar balkanskih država. Ne dakle iz želje, već zbog nužnosti, namesnik Jugoslavije sledio je političku liniju koja ga je jednog dana morala dovesti do propasti. Namesništvo, treba mu odati i to priznanje, nije tako loše uspelo na unutrašnjem planu. Tako je knez Pavle, primetivši da se hrvatska opozicija kojom je upravljao Maček nije mogla umanjiti na osnovu ustava i da je osetno napredovala u vreme raznih zakonodavnih izbora, pružio ruku lideru te opozicije, obećavajući mu preuređenje ustava iz 1931. Maček je prihvatio Pavlov predlog i seo za pregovarački sto. Ova saradnja je dovela do kompromisa u vezi s hrvatskim pitanjem. Stvorena je hrvatska banovina koja je obuhvatala ne samo istorijsku Hrvatsku, već i deo Bosne i Hercegovine. Ova oblast dobila je veoma široku autonomiju u upravljanju, s tim što je Beograd sebi zadržao spoljnu politiku, narodnu odbranu i finansije. Jugoslovenskog kralja u Zagrebu je predstavljao ban, a ovaj je pored sebe imao hrvatsku skupštinu, biranu opštim pravom glasa. Zadovoljan postignutim rezultatima, Maček je ušao u Cvetkovićevu vladu kao potpredsednik Vlade. Nema sumnje da je pritisak spoljnih pretnji po Jugoslaviju umnogome doprineo tom duhu pomirenja koji je prožeo namesnika i šefa hrvatske opozicije i omogućio im da dođu do
časnog sporazuma koji je mogao da posluži kao osnova preuređenoj i bolje uravnoteženoj kraljevini Jugoslaviji. Nažalost, ovaj zakasneli uspeh Jugoslovena u svojim okvirima nestaće sa Drugim svetskim ratom.
Firerov ultimatum Čelični nemačkoitalijanski pakt iz maja 1939. i nemačkoruski pakt iz 1939. bili su dva kraka istih klešta, čiji je zadatak bio da zderu kožu istočnoj Evropi. Na Jugoslaviju su u ovoj stvari najviše gledali u smislu u kojem je Hitler uvek tvrdio da je ona samo veštačka država koja je izašla iz zamagljenih mozgova versajskih opunomoćenika. Ovo firerovo mišljenje koje je nažalost odnelo prevagu krajem XX veka - učinilo je da se nad ovom zemljom nadvije težak Damoklov mač, dok je, u isto vreme, Musolini preneo rat na Balkan napadom na kraljevinu Grčku u oktobru 1940. Duče se upustio u ovaj poduhvat, smeliji nego što je to on zamišljao, da bi doprineo pobedama čiji broj njegov kolega iz Berlina nije prestajao da povećava u Evropi. Italijanskogrčki rat nije predstavljao zabavan posao za italijansku vojsku. Grci su se branili kao lavovi i odbili su italijanske osvajače do Albanije. Krajem 1940. i početkom 1941. italijanske trupe opkoljene u Albaniji morale su i same da izdrže opsadu hrabre grčke vojske, i misao o predaji počela je da se pronosi po glavnom štabu. U tom trenutku je intervenisao Hitler. Zabrinut da njegov italijanski saveznik ne postane smešan, firer je rešio da mu krene u pomoć. Međutim, pošto je put prema Albaniji prolazio kroz Jugoslaviju, bilo je neophodno dobiti od namesnika Pavla dozvolu za prolazak nemačke vojske preko njegove teritorije. U februaru 1941. Hitler je zahtevao da mu Beograd odmah da ovu dozvolu. Uvek pun finoće, on je naveo da će u slučaju odbijanja Jugoslavija biti jasno i jednostavno izbrisana sa karte. Suprotno od onoga što se često tvrdilo, Pavle se nije požurio da zadovolji kancelarove želje. Naprotiv, on je pouzdano znao da njegov narod - bar što se tiče Srba - ne bi prihvatio da nemački vojnik stane svojom čizmom na tlo otadžbine. Osim toga, kako je i sam bio oženjen grčkom kneginjom Olgom, nećakom kralja Konstantina I, bilo mu je odvratno da podrži agresiju Nemačke protiv male hrabre vojske svoga prijatelja po rođačkoj liniji, grčkog kralja Đorđa II. Ljut zbog ovog oklevanja, firer je pozvao namesnika u Berhtesgaden 5. marta 1941. Izložen pretnjama, nesrećni knez - koji je u ovom određenom trenutku morao zažaliti što je zbog politike napustio umetnost - bio je utučen verbalnim nasiljem svoga sagovornika. Osetljiv i otmen čovek, Pavle je bio nemoćan da pruži otpor i napustio je vučju jazbinu na klecavim nogama. Po povratku u Beograd, dao je mandat Cvetkovićevoj vladi da angažuje Jugoslaviju na strani sila Osovine. To je ostvareno 25. marta 1941, savez kraljevine sa Hitlerovom Nemačkom potvrđen je Bečkim paktom.
Petar II na kormilu države Čim se u Beogradu saznalo za vest o Bečkom paktu, 27. marta 1941, narod se pobunio. Uz pokliče: "Živeo kralj! Dole Nemci!", pobunjeni narod je išao prema kraljevom dvoru dok ih je srpski patrijarh opominjao izjavljujući: "Ako treba da živimo, živimo u slobodi; ako treba da umremo, umrimo za slobodu!" U vojsci je nepokornost bila dnevna zapovest. Na inicijativu generala Dušana Simovića, državnim udarom je najuren namesnik i proglašeno punoletstvo Petra II, koji je imao
samo sedamnaest godina. Ovu revoluciju dvora koja je bila veličanstveni čin otpora ohrabrile su engleske tajne službe, po naređenju Čerčila koji je najzad shvatio da su demokratske zemlje ostavile balkanske države bez odbrane. General de Gol je 30. marta 1941. pozdravio beogradsku revoluciju ovim rečima upućenim generalu Simoviću: ,,U trenutku kada je jugoslovenski narod, pod vođstvom svoga mladog kralja i pod vašim visokim rukovodstvom, sa ponosom upravo potvrdio svoju odlučnost da brani svoju čast i svoju nezavisnost, upućujem sa bojnog polja u Eritreji, u ime svih Francuza, svoje iskreno divljenje vašoj ekselenciji i žarko prijateljstvo jugoslovenskom narodu. Francuski narod, uprkos ćutanju vlade potčinjene kontroli neprijatelja, revnosno oživljava slavne uspomene koje ga vezuju za Jugoslaviju, i nadam se više nego ikada u pobedu slobode." Uzdržljivije, Čerčil je sa svoje strane izjavio: "Jugoslavija je opet pronašla svoju dušu". Hitlerov bes dostigao je vrhunac. On je odložio invaziju na sovjetsku Rusiju i rešio da bez odlaganja pregazi Jugoslaviju. Nemačke trupe prešle su jugoslovensku granicu 6. aprila 1941, dok su eskadrile bombardera pretvorile Beograd u polje ruševina. Opšte nespokojstvo pred tako snažnom i iznenadnom reakcijom, kao i podela jugoslovenske vojske, u kojoj su se hrvatski sastavni delovi pokazali očigledno manje odlučnima od Srba da se bore protiv invazije, doveli su do toga da za neodložno organizovanje otpora nije bilo vremena. Jugoslavija je pobeđena 18. aprila, a i Grčka je takođe položila oružje. Engleska, koja je vodila borbe sa Italijanima i Nemcima u Tripolitaniji, nije mogla da interveniše, izuzev nešto trupa koje je poslala da se bore na grčkom tlu. Petar II je avionom pobegao u Jerusalim, a zatim je odatle produžio za Kairo i London. U Engleskoj su ga toplo primili Čerčil i njegov kum kralj Džordž VI. Njegova stvarna vladavina trajala je tri nedelje, ali njegova politička aktivnost nije prestala. Uz njegovu podršku, sastavljena je kraljevska jugoslovenska vlada u izbeglištvu u Kairu, pod pokroviteljstvom britanske vojske.
Komadanje Jugoslavije Hitler je održao reč. U njegovoj glavi, Jugoslavija stvorena Versajskim ugovorom trebalo je sa njim i da nestane. Da bi doprineo razbijanju jugoslovenske vojske, on je od 10. aprila 1941. proglasio nezavisnost Hrvatske. Što se tiče Srbije, ona je bila vojno okupirana. Da ne bi povredio balkanske ambicije svoga saučesnika iz Rima, firer je pristao da se Crna Gora vrati u svoje granice iz 1914. i da se u njoj ponovo uspostavi monarhija pod italijanskim protektoratom. Iako je Hrvatska proglašena nezavisnom pod vlašću fašiste Ante Pavelića, koji je posredstvom svojih fanatičnih pristalica ubio kralja Aleksandra I, ona je takođe morala da uđe u zonu pod italijanskim uticajem. Tu je trebalo ponovo uspostaviti monarhiju, a krunu ponuditi jednom princu iz italijanske kraljevske porodice. Leva obala Dunava pripojena je Mađarskoj, istočni deo Makedonije Bugarskoj, a Banat, kao i Srbija, ostali su pod nemačkom vojnom upravom. Najzad, Bosna i Hercegovina bile su dodeljene Hrvatskoj, a Slovenija pripojena Rajhu. Kako nije bila u potpunosti zadovoljna protektoratom nad Crnom Gorom i dolaskom jednog princa iz savojske kuće na presto Hrvatske, Italija je tražila i dobila još i pripajanje jednog dela dalmatinske obale, kao i nekoliko ostrva na Jadranu. Tako je kraljevina Jugoslavija zapravo prestala da postoji. Pravno, ona je preživljavala u Londonu i Kairu, oko svoga mladog kralja i svoje vlade u izbeglištvu.
Razjedinjeni otpor Kažemo da se istorija ponavlja, i to se veoma često potvrdilo. Tako će se na teritoriji raskomadane Jugoslavije sa uznemiravajućom sličnošću ponoviti bratoubilačke svađe koje su, početkom XIX veka, sukobile borce otpora otomanskim osvajačima. U to doba obrazovane su dve grupe: jednom je rukovodio Karađorđe; drugom, Miloš Obrenović. Ovo suparništvo iskrvavilo je Srbiju tokom celog veka i odložilo konačno oslobađanje zemlje. Na isti način, počev od 1941. osnovana su dva pokreta otpora. Jedan koji se potčinjavao zakonitom kralju i kojim je rukovodio pukovnik Draža Mihajlović; drugi sastavljen od partizana komunista kojima je komandovao izvesni Josip Broz. Poreklom Hrvat, Josip Broz, koji se 1914. borio u redovima austrogarske vojske, dezertirao je da bi se predao Rusima na frontu u Galiciji. U znak zahvalnosti za ovu izdaju, Rusi, koji su postali boljševici, preobratili su u svoju revolucionarnu doktrinu ovog inteligentnog i ambicioznog dezertera koji nije tražio ništa drugo već samo da im se dopadne. Kao komunista, Broz je bez sumnje proučio istoriju južnih Slovena i shvatio da hrabrošću, smelošću i lukavstvom jedan prekaljeni karakter može uspeti isto tako dobro kao Karađorđe ili Miloš. Bilo je dovoljno da znalački izabere svoj tabor, da bude spreman da ponovo dođe do svoje slobode, najzad da stekne vlast. Stvarno, ako vrednost Josipa Broza ne bi objektivno mogla biti osporena, opet se ne bi moglo ni poreći da njegov patriotizam nije bio sasvim nepristrasan. Pukovnik Mihajlović, sa svoje strane, nije imao nikakvu ličnu ambiciju. Veran svome kralju i svojoj zemlji, on je pre svega bio patriota. On je, uostalom, prvi organizovao oslobodilačku borbu. Počev od meseca maja 1941. njegovi borci, četnici, krenuli su u napad. Naizmenično su vršili sabotaže i napade na okupatorske trupe. Širom cele teritorije Stare Srbije, svoje zemlje, četnici, regrutovani uglavnom od vojnog i administrativnog kadra stare kraljevine, i naročito srpskog porekla, razvili su krvavu gerilu koja je povukla za sobom surove nemačke odmazde. Komunisti Josipa Broza otpočeli su borbu za oslobođenje tek u julu 1941, tj. posle upada Hitlerove Nemačke u SSSR Broz, veran pobornik Kominterne, pozvao je tada Jugoslovene u borbu protiv okupatora. Pošto je postao "Tito", vođa komunističke borbe otpora bio je aktivan borac, hrabar i odličan taktičar. Autoritativan, mrzeo je nagodbe i ustupke, izdavao se javno za jedinog verodostojnog rukovodioca narodnooslobodilačkog pokreta -ponešto prebrzo zaboravljajući da je svoju akciju započeo tek posle 22. juna 1941 - i odbio da prizna bilo čiju vlast iznad svoje. Čak i ne spominjući kralja, gordo ga ignorišući, niti jugoslovensku vladu u izbeglištvu koja ga uopšte nije interesovala, pokazao je dosta brzo, iako pre svega pred svojim ruskim gospodarima, sklonost ka nezavisnosti u odnosu na Moskvu. Ovaj stav je očarao Čerčila, a izuzetno razdražio Staljina, koji je, ne zavaravajući se, shvatio da njegov bivši opunomoćenik ubuduće igra na svoju ličnu kartu. Bilo kako bilo, Tito je vodio partizanski rat koji je impresionirao ceo svet svojom uspešnošću. Sami Englezi, koji su međutim prihvatili u Londonu Petra II kao šefa države i koji su 6. septembra 1941, za kraljev osamnaesti rođendan organizovali službu zahvalnosti Bogu u katedrali Svetog Pavla, morali su se saglasiti da je na terenu u Jugoslaviji Tito taj koji vodi glavnu reč. Ovo mišljenje se potvrdilo tokom cele 1942, dok su u London stizale glasine koje su ukazivale da je bilo više sporazuma četničkih boraca otpora sa okupatorskim trupama. Posebno se tvrdilo da su zbog mržnje prema komunistima Mihajlovićevi ljudi prodavali Nemcima Titove partizane. Osnovane ili ne, u svakom slučaju naizgled verodostojne, ove optužbe, dodate uspesima koje je Tito postigao na vojnom planu, uništile su
reputaciju kraljevih boraca za oslobođenje. Šestog juna 1943. britanski glavni štab doneo je strogi sud o četnicima: "Očigledno je, prema obaveštenjima kojima raspolaže ministarstvo rata, da su se četnici nepopravljivo kompromitovali svojim odnosima sa Osovinom u Hercegovini i Crnoj Gori. U toku nedavnih borbi u ovoj poslednjoj oblasti, dobro organizovani partizani su, pre nego četnici, zaustavili snage Osovine."
Engleska napušta kralja U ovom grubom stavu ima nečega što liči na onu izreku: ,,Ko želi da udavi svoga psa, optužuje ga za besnilo". Da su kraljeve pristalice počinile neke greške, da su njihove metode u borbi imale umerene uspehe, da su neki od njih bili kolaboracionisti, teško je osporiti. Da li je zbog toga trebalo osuditi u celini ceo oslobodilački pokret Draže Mihajlovića, i da li je zaista bilo neophodno da se Titovi partizani predstave kao borci za slobodu potpuno čistih ruku? To u svakom slučaju nije bilo Staljinovo mišljenje, i on se na Konferenciji u Teheranu održanoj u novembru i decembru 1943. pokazao veoma ljut na pohvale zapadnih saveznika upućene Titu. On je išao čak dotle, a to je bio vrhunac, da podseti Engleze i Amerikance kako u Jugoslaviji postoji jedan drugi pokret otpora, sa kojim je sovjetska vlada mislila da očuva veze. Naglasimo tim povodom, kao što je to uostalom učinio i istoričar Džon Lukač, da se Staljin u suštini nije suprotstavljao balkanskim monarhijama. Tako je od 1940. pokazao da je raspoložen da pruži svoju ličnu zaštitu jugoslovenskoj i bugarskoj monarhiji, da zabrani lokalnim komunističkim partijama svaku propagandu protiv kralja, ukoliko namesnik Pavle i kralj Boris III makar malo pristanu da se, u slučaju sukoba sa Nemačkom, stave na stranu SSSR-a. Nije, naprotiv, nemoguće da je razvoj stava zapadnih zemalja, a naročito Engleza, u odnosu na Tita, upravo određen nezavisnošću koju je on pokazivao u odnosu na Moskvu. U svakom slučaju, Englezi nisu mogli časno pretendovati da u isto vreme podrže Petra II i Tita, jer je Tito krajem novembra 1943. lišio kraljevsku vladu u izbeglištvu svake vlasti na jugoslovenskoj teritoriji i formalno zabranio kralju da se vrati u svoju zemlju. Ako je Titova nepomirljivost -ohrabrena preteranom predusretljivošću Čerčila i Ruzvelta -imala ikakvo preimućstvo, onda je to bila njena nedvosmislenost, koja je primoravala svakoga da preuzme svoju odgovornost. Stivenson, britanski ambasador pri jugoslovenskoj vladi u Kairu, uputio je 25. decembra 1943. telegram svom ministarstvu inostranih poslova: "Naša politika treba da se zasniva na tri nova činioca: partizani će biti gospodari Jugoslavije. Oni za nas imaju takvu vojničku vrednost da ih treba potpuno podržati, podređujući političke vojnim motivima. Krajnje je sumnjivo da li još možemo smatrati monarhiju za činioca sposobnog da ujedini Jugoslaviju." Jasno je da je, od tog trenutka, jugoslovenska monarhija bila osuđena, iako se Čerčil pretvarao da tumači Stivensonovo mišljenje kao napad usmeren jedino protiv pukovnika Mihajlovića, koga je kralj unapredio u generala, što je još uvek imalo neveliku težinu pred činom "maršala" u koji je Tito proizveo sebe. Naivno, po savetu Engleza, mladi Petar II napustio je svog starog četnika, zacelo kasno, ostavljajući tako slobodno polje Titu koji je uživao bezuslovnu podršku zapadnih saveznika. Albion je pokazao svoju neiskrenost ostavljajući kralju Jugoslavije prividni status šefa države. Tako je 20. marta 1944, tri meseca posle Stivensonovog ubitačnog telegrama, engleski kralj Džordž VI, u društvu sa svim evropskim vladarima u izbeglištvu u Londonu,
prisustvovao ženidbi Petra II grčkom princezom Aleksandrom, kćerkom pokojnog kralja Helena Aleksandra I. Štaviše, Džordž VI je bio mladoženjin kum i mladom paru je za medeni mesec stavio na raspolaganje zamak Saningdejl blizu Vindzorskog zamka. Ova izuzetna pažnja učinila je da se jugoslovenski kralj dovede u zabludu o sudbini koju su saveznici namenili njegovom prestolu i da se uspava budnost onih koji su mu bili verni.
Zamka se zatvara Na čelu nacionalnog komiteta za oslobođenje Tito je ostao gospodar na terenu, uz otvorenu podršku saveznika, uprkos Staljinovom tvrdoglavom protivljenju. Sa pozicije sile bilo mu je moguće da prihvati mekši stav u odnosu na kraljevsku vladu u izbeglištvu, stav koji je podsticao Čerčil, budući u neprilici zbog stvarnog, ako ne i zvaničnog napuštanja Petra II. Predsednik kraljevske vlade, Ivan Šubašić, susreo se tako u više navrata sa maršalom, sa kojim je u avgustu 1944. potpisao sporazum o nastavku borbe za oslobođenje zemlje, kao i odgađanju regulisanja pitanja kralja do vremena konačnog mira. Ovaj sporazum nije obavezao Tita ni na šta, a omogućio mu je da saveznike dovede u zabludu da je on čovek otvoren i spreman da pruži ruku svojim večitim protivnicima. Naprotiv, odgađanje da se reši pitanje kralja bilo je zamka za kraljeve pristalice, jer je podrazumevalo protivustavno proglašenje države, budući da je po svom uređenju Jugoslavij a neprekidno bila monarhij a od 1918, a Srbija čak od 1817. Kraljev odlazak u proleće 1941. nije bio posledica demokratski izražene narodne volje, već volje strane invazije kojoj se monarhija nije mogla potčiniti. Od tada, nametnuvši u avgustu 1944. Subašiću ideju da bi o pitanju kralja trebalo da se razgovara, i da će to biti učinjeno na kraju rata, Tito, koji je sve karte držao u svojim rukama, računajući i vojnu silu na terenu, igrao je na dobijenu kartu. Prešavši u sferu sovjetskog uticaja preko sporazuma u Jalti iz februara 1945, Jugoslavija, u kojoj je Crvena armija bila prisutna od kraja 1944, pala je potpuno u ruke Titovih partizana. Tito je vrlo lukavo, a da ne uvredi Čerčila kome je toliko dugovao, obrazovao 7. marta 1945. privremenu vladu u kojoj je roajalisti Šubašiću poverio portfelj ministra inostranih poslova. Osim toga, prihvatio je da u Beogradu budu prisutna dva kraljeva predstavnika, kojima je nametnuo da se saglase sa principom demokratske i federalne Jugoslavije. Sve političke vođe u izgnanstvu shvatile su da će se zamka zatvoriti oko njih i odbili su da priznaju privremenu vladu koja je, u stvari, za Tita bila samo demokratski alibi koji mu je omogućavao da uspostavi svoju diktaturu. Ova kamuflaža mogla je uostalom da prevari samo one koji su to zaista želeli, jer od meseca maja 1944. specijalna policija je gonila sve protivnike komunističke partije, a 25. avgusta 1945. sloboda štampe je strogo propisana jednom uredbom, u smislu koji se može zamisliti. Postepeno, od proleća do jeseni 1945, svi ključni sektori zemlje postali su državna svojina, a Jugoslavija je postala model spore ali uspešne sovjetizacije. Tako je u vreme kada je Tito odlučio da organizuje opšte izbore 11. novembra 1945, stara kraljevina Karađorđevića praktično već bila socijalistička republika. U Londonu, Petar II je sasvim shvatio situaciju. Odbio je da potvrdi komediju koja se upravo odigravala u Beogradu i koja je mogla da obmane samo naivne zapadne zemlje. Kralj je dakle opozvao predstavnike pri privremenoj vladi, i uzdržao se od učestvovanja u nameštenoj kampanji. Pošto je opozicija bila zauzdana u samoj Jugoslaviji, komunisti su dobili 90% glasova. Jednim potezom, 29. novembra 1945, ustavotvorna skupština proglasila je republiku i svrgavanje Karađorđevića.
Opunomoćenik Kominterne koji je postao maršal, bio je ubuduće pobednik na celoj liniji i mogao je mimo da radi stvarajući kraljevinu po svojoj meri. Uz zadivljujuće manevrisanje između Čerčila, Ruzvelta i Staljina, on je bez po muke završio sa mladim kraljem koga su saveznici izdali u ime jednog užasnog političkog realizma. U julu 1946, neosetljiv na pozive za milost koji su dolazili iz celog sveta, Tito je dao da se osudi na smrt i strelja stari general Mihajlović. On se nadao da će tako definitivno izbrisati u srcu i pamćenju ljudi uspomenu na lojalnog vojnika koji je, za Boga, Otadžbinu i Kralja, bio istinski otac jugoslovenske oslobodilačke borbe.
4. HRVATSKA FANTOMSKA KRALjEVINA (1941) Dok se u proleće 1941. u Jugoslaviji sa najužasnijom surovošću odvijala nemačka agresija, fašistička Italija, koja se do tada mešala u poslove kraljevine Jugoslavije samo tajno, dajući finansijsku i moralnu podršku Pavelićevim teroristima, poželela je svoj deo plena. Zaboravljajući brzo da je nemačka intervencija bila posledica neuspeha njegovih trupa u Grčkoj i Albaniji, Musolini je, isprsivši se kada je Jugoslavija pala a da Italijani ni u čemu nisu vojno doprineli ovom porazu, zatražio još krvave komade mesa kraljevine Karađorđevića. Komadanje Jugoslavije - cepkanje bi uostalom bilo bolja reč - omogućilo je Italijanima da bez truda dobiju Kranjsku oblast sa Ljubljanom, veći deo dalmatinske obale sa lukama Zadar i Split, i izvestan broj strateških ostrva na Jadranskom moru.
Fašizam i krune Tražeći još veću korist, zaduživši svojevremeno saučesnika u ubistvu Aleksandra I, koga je spasao od gromova francuske i jugoslovenske pravde sa nečuvenom drskošću i odsustvom svakog smisla za moral, Musolini je nametnuo Anti Paveliću, koji je zahvaljujući invaziji postao šef Nezavisne Države Hrvatske, sporazum o tesnoj saradnji. Pavelić i njegove ustaše nisu mogli da učine ništa manje nego da prihvate ovu diplomatsku i vojnu kaznu za svoje saučesništvo sa Rimom, koji u slučaju odbijanja sigurno ne bi oklevao da javno istakne jasne dokaze o umešanosti hrvatskih terorista u marseljsku dramu. Uostalom, i ne govoreći čak o uceni, pošto je Italija bila prva koja je priznala nezavisnost Hrvatske 16. aprila 1941 neelegantan postupak, sa ciljem da se zaobiđe Hitler, koji je takođe osećao prijateljstvo prema Paveliću i nastojao da izrazi brigu o njemu - bilo je logično da se nova država stavi pod staratelj stvo Dučea. Samo je Musolini, ma koliko bio diktator, imao kralja. A mali Viktor Emanuel III, kralj koji je bio niko i ništa u fašističkoj Italiji od 1922, nije uopšte želeo da ostane u senci svog gorostasnog predsednika vlade. Pošto je kralj još uvek nešto predstavljao u Italiji u to vreme, Musolini je sačuvao instituciju monarhije da ne bi sebi, pored svih drugih, natovario na leđa aristokratiju, deo vojske i običan, roajalistički raspoložen narod. Od tada, ako nije vladao Italijom, Viktor Emanuel III zahtevao je simbolične naknade koje mu je Duče davao, u potpunosti zadovoljavajući njegovu taštinu frustriranog monarha. Tako je on postao car Etiopije, zatim, videćemo, kralj Albanije, najzad, zahvaljujući cepanju Jugoslavije, zaštitnik vaspostavljene kraljevine Crne Gore. Možda baš zato što bi Hrvatska izgledala višak za jednu tako malu glavu koja se savijala pod toliko kruna, Musolini je izmislio, a Pavelić prihvatio, da od nezavisne Hrvatske načini kraljevinu, a da ovaj novi presto ponudi ne kralju Italije, već njegovom bratu od strica, vojvodi od Spoleta, bratu vojvode od Aoste. Takođe je sasvim verovatno da je Viktor Emanuel III potvrdio ovu oštroumnu kombinaciju koja je, zbog surovih običaja hrvatskih fašista, mogla biti kobna za kneza mlađe savojske grane. Ova mlađa grana, poznatija pod imenom Savoja-Aosta, uvek je zaista davala uspešne kneževe, srčane ljude i vatrene katolike, koje je jedan ne beznačajan deo italijanskog javnog mnjenja smatrao - i smatra uostalom još i danas, krajem ovog XX veka - za sposobnije i dostojnije da nose krunu nego prinčevi starije grane.
Tomislav Kratki ili Veliki Srećni izabranik - ako se možemo tako izraziti - za hrvatski presto bio je dakle Emon od Savoje-Aoste, spoletski vojvoda, sin Emanuela Filibera, vojvode od Aoste, i vojvotkinje rođene kao kneginja Jelena Orleanska. Princ koji je objedinjavao sve kvalitete Savoje-Aoste i Burbona-Orleana - bio je po svojoj majci potomak Luja Filipa I - sigurno zaslužujući mesto bolje od hrvatske krune, ali sa onim smislom za dužnost koji je nadahnjivao njegov rod, prihvatio je otrovni poklon koji mu se nudio. Princ Emon je 18. maja 1941. postao tako "Tomislav II, po milosti Božijoj, kralj Hrvatske, princ Bosne i Hercegovine, dalmatinski, tuzlanski i zemunski vojvoda". Ova ponešto visokoparna titula ima, međutim, istorijski interes da pokaže kako su Hrvati, kao cenu svoga prijateljstva sa silama Osovine, dobili da pripoje svojoj novoj državi Bosnu i Hercegovinu, divan poklon koji im je pružen, dve oblasti koje nikad ranije nisu pripadale Hrvatskoj. Tomislav II, čije tako brzo prispeće Pavelić sigurno nije želeo, nadajući se možda da bi se on čak zadovoljio prostom titulom na papiru, ukrcao se u Trstu na jednu podmornicu i isplovio u Zadru, na dalmatinskoj obali. Novi kralj je želeo - i to je bilo ponajmanje - da se sam osvedoči o stanju u svojoj kraljevini. Treba verovati da je ovaj inteligentni monarh vrlo brzo shvatio odakle se vraća, jer se pet dana posle svoga iskrcavanja ponovo ukrcao u podmornicu i definitivno nestao sa horizonta kraljevine u koju nikada više nije kročio. Šta se dakle dogodilo? Zaista nešto vrlo jednostavno. Stupivši u razne kontakte u Zadru, Tomislav II je shvatio da su njime i njegovim kraljevskim plaštom hteli da se posluže kako bi prikrili grozote fašističkog i rasističkog režima koji je Pavelić upravo uspostavljao u Hrvatskoj. U stvari, nasilno čišćenje nehrvatskog stanovništva i primoravanje pravoslavnih na preobraćanje u katolicizam, predstavljalo je tada glavne pravce delovanja vlade zagrebačkih fašista. Užasnut, savesni Tomislav je poverovao da može da se nada pomoći katoličke crkve ne bi li vratio ustaše običajima koji bi bili bliži Jevanđelju. I tu je takođe morao da ustukne, utvrdivši da je veliki deo katoličkog sveštenstva išao za Pavelićem. Moguće je da veliki broj katolika nije zaista imao izbora, ali to ne čini manje značaj nom činjenicu da je potpuno odsustvo njihovog suprotstavljanja bilo nalik na stvarno saučesništvo. Kralj Tomislav II vratio se dakle u Italiju i, ne odrekavši se nikada svojih prava, vratio se povučenom životu, sa najvećom željom, sigurno, da ga više nikad ne napušta. Godinu dana kasnije sudbina je, međutim, ponovo zakucala na njegova vrata. U stvari, tragična smrt u zarobljeništvu njegovog starijeg brata, vojvode od Aoste, komandanta italijanske vojske u istočnoj Africi i cenjenog protivnika Engleza, učinila je da postane poglavar svoje Kuće i, prema tome, poglavar mlađe grane italijanske dinastije. Ako munjevita vladavina vojvode od Spoleta nad Hrvatskom Tomislav Kratki, ipak priznajmo da bi ime Tomislav Veliki isto princu koji je više voleo da se odrekne vladavine u uslovima koje okalja svoje ime i grb svoje porodice užasnim sramoćenjem. Ovaj istoriji, i zato ga treba ovde istaći.
potpuno opravdava ime tako odgovaralo ovome smo videli, pre nego da primer je dosta redak u
5. KRALjEVINA GRČKA PO HIRU BOGOVA (1832-1974) Lepa Helado! Tužni deliću iščezle veličine! Besmrtna, iako te više nema; iako si propala. Ko će stati na čelo tvoje rasejane dece? Ko će te osloboditi robovanja na koje si suviše navikla? Lord Bajron: Čajld Harold Za razliku od Srbije, u kojoj su otomanska osvajanja započela krajem XIV veka, Grčka je do pada Konstantinopolja ostala vizantijska zemlja, izuzev nekoliko ostrva u Egejskom moru, naročito Krita, koja su bila u posedu Venecije. Dakle, 1453. godina je označila istinski početak muslimanskog osvajanja koje je, postepeno, kako suvozemnim tako i pomorskim putem, pomalo otkidalo grčku teritoriju. Početkom XVI veka, cela Grčka je bila u rukama sultana koji, međutim, nije mogao da otera Venecijance sa Krita. Tek su 1669. vojnici Presvetle republike položili oružje, posle opsade Kandije koja je trajala dvadeset dve godine. Turci, tolerantniji nego što se uopšte može zamisliti, poštovali su pravoslavnu veru koja se propovedala u zemlji, kao što su, uostalom, poštovali i Konstantinopoljski patrijarhat, čije je sedište i pre i posle osvajanja bilo u kvartu Fanar, u dnu Zlatnog roga. Tako su se Grci za vreme otomanske vladavine okupili oko pravoslavne crkve kako bi sačuvali svoj verski i nacionalni identitet. To je bilo utoliko lakše što je sveštenstvo strogo upravljalo građanskim staležom a bilo potčinjeno vlasti patrijarha, čija je funkcija bila, izvan čisto verskih pitanja, da čuva poštovanje ličnog statusa hrišćana. Patrijarh, kome je pomagao Sveti sinod, bio je direktni sagovornik reis-efendije, sultanovog upravnika zaduženog za odnose sa kaurima, tj. sa nemuslimanima. Ako, osim toga, primetimo da su Grci u svojoj okupiranoj zemlji praktično imali trgovački monopol na kopnu i moru, i da sa u nekim oblastima, u Moreji na primer, hrišćanske zajednice imale nezavisnu upravu, možemo reći da je turska okupacija morala biti veoma podnošljiva, i da su stvari na taj način mogle trajati još više vekova. Tako bi i bilo da se nije dogodila Francuska revolucija, koja će, ovde kao i na drugim mestima, probuditi uspavane narode i zaraziti ih virusom oslobođenja. Tako je krajem XVIII veka tesalijski patriota Riga komponovao nacionalnu pesmu koja je počinjala ovim rečima: "Napred sinovi helenski, stigao je trenutak slave". Zbog ove pesme, koja je smatrana subverzivnom, njenog autora su iz Austrije u koju je bio izbegao predali sultanu, a on je naredio da ga utope 1798. Međutim, Rigino pogubljenje nije izazvalo nikakav ustanak. Republikanska osećanja koja su izrazili prvi grčki patrioti nisu baš uspokojavala pravoslavno sveštenstvo, koje je držalo narod u svojim rukama i nije želelo da bude lišeno vlasti. Od tada događaji nisu uznapredovali, iako je helenizam bio ojačan nestankom Venecijanske republike i stvaranjem uz pomoć Francuske na Jonskim ostrvima, starom venecijanskom posedu, Republike Sedam ostrva, začetka nezavisne Grčke.
Napoleonov pad i engleska okupacija Jonskih ostrva označili su kraj slobodoumnog pokreta, ili bar njegovo dovođenje u privremenu učmalost. Uostalom, u Evropi koja je, posle trideset godina revolucionarne bure, težila miru i redu, buntovne ideje o slobodi i oslobađanju nisu više imale pravo građanstva. Tako su, iz straha da će kontinent ponovo zapasti u trzavice, hrišcanski vladari Evrope, ujedinjeni u Sveti savez, spasli Otomansko carstvo i produžili njegovu vladavinu nad hrišćanskim narodima Ballcana. Oni su to učinili sasvim mirne savesti, nalazeći na neki način opravdanje u strašnom mišljenju koje je o Grcima iskazao Šatobrijan 1807: "Plašim se da Grci nece biti tako skoro raspoloženi da raskinu svoje lance. Kad se budu otarasili tiranije koja ih ugnjetava, oni se ni za trenutak neće osloboditi traga svojih okova. Ne samo što su bili smrvljeni pod teretom despotizma, oni vec dve hiljade godina postoje kao zastareo i ponižen narod." Činjenica je da započinjanje rata za nezavisnost Grčke nije u osnovi imalo želju Grka da ustanu protiv sultana, već sukob koji je suprotstavio Visoku portu Alipaši, upravniku Janjine, koji je upravIjao Epirom. Musliman albanskog porekla, Alipaša je bio sebi izgradio neku vrstu male kraljevine, odakle je nameravao da uspostavi diplomatske veze sa evropskim državama. Ova drskost je uzbunila sultana Mehmeda II. Jedna vojna ekspedicija dobila je zadatak da uništi bezočnog pašu i donese njegovu glavu u Konstantinopolj. Da li je duhove raspalila bojazan da će tom prilikom otomanska vojska nad celom Grčkom učvrstiti upravu, posebno labavu od sredine XVIII veka? Verovatno je tako. U svakom slučaju, bilo zbog nacionalnog osećanja ili manipulacije neke spoljne sile -sve Velike sile interesovale su se za budućnost Otomanskog carstva na izmaku i potajno sanjale da između sebe podele plen - ulazak sultanovih trupa na sever Grčke izazvao je 1821. ustanak u Moreji, tj. na Peloponezu, u oblasti koja je uostalom dosta udaljena od Epira i koja nije imala razloga da strahuje od kaznene ekspedicije zadužene da uništi oholog pašu iz Janjine. Dva čoveka su stala na čelo ustanka: otac German, episkop iz Patrasa, i Teodor Kolokotronis, vođa jedne bande pljačkaša koji su postali borci za oslobođenje. Borci pod njihovim zapovedništvom, znatno ojačani velikim brojem patriota, ujedinili su se i zauzeli Tripolis, glavni grad Moreje. Bilo je poubijano osam hiljada Turaka, muškaraca, žena i dece. To je bio početak istinskog rata za istrebljenje između hrišćana i muslimana. Uskoro su se pobunile sve oblasti Grčke, od Tesalije do Krita, što je prisililo sultana da uzvrati sa najvećom surovošću. Čim je početkom 1822. skupština koja se sastala u Epidaurusu proglasila nezavisnost i naimenovala predsednika privremene vlade, Aleksandra Mavrokordata, Grka iz Rumunije, kaznena vojska dojurila je iz Konstantinopolja, prešla granice Grčke i pojačala ekspedicioni korpus koji je bio poslat u Epir protiv Alipaše. Tako je, posle pet godina nemilosrdne borbe u toku koje se krvoprolicima odgovaralo na krvoprolica, ustanak bio ugušen najpre u Tesaliji, zatim u Moreji, i najzad na ostrvima. Na Hiosu je 1822. godine 25 000 hrišćana bilo umoreno, a 40 000 zarobljeno. Krvoprolice na Hiosu, o čemu je Delakroa naslikao čuveno platno, imalo je ogroman odjek u Evropi i primoralo je Velike sile da se pozabave sudbinom Grčke. Ipak, načela Svetog saveza zabranjivala su pomaganje ustaničkih pokreta protiv svake legitimne vlasti, bilo kakva da je, i kako su zapadne sile strahovale od ambicija cara Aleksandra I, koji je preko svojih opunomoćenika Ipsilantija i Kapodistrije pokušavao da sredi pitanje nezavisnosti Grčke, Evropa je ostala u iščekivanju. Na Kongresu u Veroni, u decembru 1822, bilo je prihvaćeno načelo neintervenisanja. Ministar inostranih poslova Francuske, koji nije bio niko drugi do veliki legitimista Šatobrijan, nije mario za grčko pitanje i više mu je bilo stalo da od Saveznika izvuče saglasnost za intervenciju Francuske u Španiji, da bi vratio Ferdinanda VII na presto sa kojeg su ga oterali republikanci.
Neizvesna kraljevina Bez obzira na inertnost evropskih država, dah oduševljenja prožeo je evropske intelektualce, koji su, od Bajrona do Viktora Igoa preko Kazimira Delavinja ili bavarskog kralja Ludviga I, slavili heroizam grčkog naroda. Bavarski kralj proširio je uostalom svoju ljubav prema Grčkoj tako što je malopomalo pretvorio, i po cenu znatnih finansijskih ulaganja, svoj glavni grad Minhen u Novu Atinu. S druge strane, dobrovoljci su pohrlili iz cele Evrope zbog podrške grčkoj stvari, i mada je Bajronova smrt u Misolongiji 1823. još svima u sećanju, malo ljudi zna da je jedan Francuz, general Fabvije, pružio veličanstven otpor Turcima zatvorivši se u zidine Akropolja sa šačicom boraca. Ova atmosfera je na kraju uticala na vlade, koje nisu mogle večito ostati neosetljive na gibanja javnog mnjenja. Pad Misolongija, zatim Atine 1827, pojačao je još više pritisak na državne kancelarije koje su u Parizu, Londonu, Beču i u Sankt Peterburgu počele ozbiljno da se pitaju kako da se reši grčko pitanje. Za cara Nikolaja I, koji je nasledio svog brata Aleksandra, sudbina Grčke bila je neodvojiva od sudbine Rusije, zaštitnice pravoslavnih hrišćana i buduće gospodarice - bar je to ona priželjkivala -Konstantinopolja i Moreuza. Francuski kralj Karlo X, sa svoje strane, pošto je odbio da se opredeli, zbog čega su ga liberali snažno napali iako je, uostalom, njegov stav bio u saglasnosti sa tradicionalnim prijateljstvom koje je od Fransoa I postojalo između monarhije Kapeta i Visoke porte, promenio je svoj stav i znatno ga pomerio u korist grčkih ustanika. Suočen sa unutrašnjom opozicijom koja je neprestano bivala sve veća, kralj je, u stvari, smatrao da bi francuska vojna intervencija u Grčkoj mogla da odvrati zemlju od stranačkih svađa i povrati izvestan ugled dinastiji. Što se Engleza tiče, stvari su bile još određenije. Britanski kabinet, rešen da sputa careve ambicije u vezi sa Konstantinopoljem i Balkanom, i nimalo sklon da zaostane za Francuzima u ovoj strateškoj oblasti istočnog Sredozemlja, smislio je samostalnu i monarhističku Grčku, čiji bi suveren bar teorijski ostao sultanov vazal. Uhodeci jedna drugu, Velike sile, da bi se što više međusobno neutralisale, rešile su da deluju zajedno. Tako je u odgovor na pad Atine jedna engleskofrancuskoruska eskadra pod komandom admirala Rinjija uništila deo turske flote u Navarinu 28. oktobra 1827. Ovaj događaj, doživljen kao nova bitka kod Lepanta, znatno je ojačao ugled Karla X. Pariz je sinuo, a liberalna opozicija je pozdravila pobedu koja je u njihovim očima iskupila kraljevu politiku iščekivanja i izbrisala neprijatan utisak koji je ostavila reakcionarna intervencija u Španiji. Karlo X, srećan zbog ovog uspeha i, u suštini, olakšavši svoju hrišćansku savest pošto je godinama bio rastrzan između poštovanja tradicionalnog prijateljstva sa Turcima i želje da vidi oslobađanje Grka, ubrzao je svoje napredovanje. Poslao je u Moreju 1828. jednu vojnu misiju pod komandom maršala Mezona da oslobodi tu oblast. Ova inicijativa, koja je razdražila Engleze, na kraju se završila definitivnim proterivanjem Turaka sa Peloponeza i stvaranjem začetka grčke države sa Nauplionom kao privremenim glavnim gradom. Još i danas, spomenik koji su zahvalni Grci podigli oslobodiocima iz Francuske uzdiže se iznad luke u Nauplionu, a ispred njega prolaze Francuzi ravnodušni na ovaj ipak slavan događaj iz svoje istorije. Dok se maršal Mezon ulogorio u Moreji i nastojao da organizuje sasvim novu grčku vojsku, suparništva u okviru oslobodilačkog pokreta dovela su na vlast Jovana Kapodistriju, carevog opunomocenika. Pošto je postao predsednik privremene vlade, odlikovao se diktatorskim stavom koji je nagoveštavao lošu buducnost slobodne Grčke.
Što se Engleske tiče, situacija krajem 1828. bila je prosto neprihvatljiva, jer je pretila da uništi britanski uticaj u korist Francuske i Rusije. Od tada su se diplomatske konferencije ubrzano održavale jedna za drugom u Londonu od 1829. do 1830. Prevagu je odneo engleski plan o autonomnoj Grčkoj kojom bi vladao hrišćanski princ potčinjen sultanu. Ovo rešenje je imalo ogroman uspeh u isključivanju cara iz grčke stvari, ali uopšte nije moglo da zadovolji Grke kojima nije bilo nimalo stalo da čak i teorijski ostanu turski vazali. Trebalo je, dakle, ponovo pregledati papire na jednoj i na drugoj strani, i 3. februara 1830. Sile su prihvatile protokol o stvaranju grčke države, na ograničenoj teritoriji, ali koja uživa potpunu nezavisnost. Jedan evropski princ biće pozvan da vlada na čelu ove nove države.
Evropa u potrazi za kraljem Kapodistrija se pretvarao da potvrđuje zaključke Londonskog protokola jer su dobili jemstvo cara koji je bio supotpisnik, ali je upotrebio sva sredstva kako bi produžio svoju diktaturu. Tako, kada su Francuska i Engleska mislile da su našle dobrog kandidata za presto u ličnosti princa Leopolda od Saks-Koburg-Gote, udovca posle smrti princeze naslednice Sarlote od Engleske, plan je propao. Princ, čini se preplašen izveštajima koji su mu dostavljeni o unutrašnjoj situaciji u Grčkoj, koju su Kapodistrijini izaslanici opisali kao anarhičnu, brzo je odustao. Istina, njegova odbojnost je bila pojačana i time što ga je princeza Lujza od Orleana, kćerka Luja Filipa, odbila kad je zatražio njenu ruku, u nadi da će uz nju dobiti i krunu. Ovo nije prošlo bez unutrašnjih posledica u Francuskoj, gde je kralj Karlo X žučno zamerio svome bratiću vojvodi od Orleana da je upropastio grčki plan. Istina je to da Karlo nije hteo da žrtvuje svoju kćerku, već kćerku svoga brata od strica, a da je taj brat od strica bio nekim unutrašnjim sponama vezan za svoju decu. Posle neuspeha s Leopoldom Evropa je ostala zbunjena. Vlade su mesecima isticale druga imena, dok se diktator Naupliona podsmevao smatrajuci da to ne može biti niko drugi do on. Jednog trenutka se čak mislilo na kandidaturu vojvode od Rajhštata, sina Napoleona I, koji je sa osamnaest godina bio stalno zatvoren u svom zlatnom zatvoru u Senbrunu. Obavešten o tome, mladi princ je iskazao oduševljenje, a njegov deda, Franc I od Austrije, dozvolio bi bez sumnje da ga ubede da kancelar Meternih nije na taj plan stavio svoj izričiti veto. Meternih, u stvari, nije mogao bez izvesne zebnje da zamisli orlića oslobođenog iz svoga kaveza kako leti od kupole do kupole, od ruševina Partenona do obala Bosfora. To bi bila ponovljena avantura Napoleona I na istoku, koja bi ponovo ugrozila mir u Evropi. Manje vatren od romantičnog Napoleona II, vojvoda od Nemura, drugi sin Luja Filipa Orleanskog koji je postao francuski kralj u avgustu 1830. posle proterivanja starije grane Burbona, bio je takođe predviđen. Dotični mladi princ bio je izabran za belgijskog kralja, ali da ne bi uvredio Englesku, Luj Filip je odbio ovu ponudu i prihvatio stupanje na belgijski presto Leopolda od Saks-Koburg-Gote, starog kandidata za grčku krunu, kome se očigledno više dopala sumornost flamanskog neba od jarkog grčkog sunca. Istina je da je Leopold na kraju dobio ruku Lujze od Orleana i da je na taj način belgijska dinastija ostala blisko vezana za francusku kucu. Sve ovo, naravno, nije dovelo na presto mladog vojvodu od Nemura koji je, proteran iz Belgije, bio kasnije proteran i iz Grčke shodno ovom nepisanom sporazumu Sila koje su se moralno obavezale da ne potpomažu kandidaturu članova svojih vladajućih porodica.
Ova kraljevska komedija trajala je gotovo dve godine. Najzad, u martu 1832, izbor bavarskog princa Otona prihvatili su svi. Bavarska dinastija bila je dovoljno čuvena da bi pretendovala na novu krunu, i skromne snage da ne uplaši velike narode. Bilo je vreme da se to privede kraju, jer je u oktobru 1831. Kapodistrija bio ubijen, što je, kako se i može zamisliti, gurnulo Grčku u strašan haos. Princ Oton od Vitelsbaha, sa svojih sedamnaest godina, koji nije ništa drugo tražio sem da mirno živi u svojoj rodnoj Bavarskoj, bio je tako katapultiran na grčki presto koji u tom trenutku nisu mnogo priželjkivali ljudi brižni za svoju političku budućnost. Oton je dugovao ovu počast, ako se tako može reci, samo znamenitosti svoga oca kralja Ludviga I, zaljubljenika u antičku Grčku pre nego što se zaljubio u lepu Lolu Montez, i koji je zbog ove strasti koja ga je obuzela bio pretvorio Minhen u glavni grad neoklasične imitacije.
Oton I i poslednji Da žrtvovanje lepog bavarskog mladića grčkom Minotauru ne bi ispalo neuljudno, sačekali su da Oton proslavi svoj osamaesti rođendan da bi ga poslali u njegovu novu kraljevinu. On je u nju prispeo tačno 6. februara 1833. i iskrcao se u Nauplionu, koji je još uvek bio glavni grad Grčke. Kralj nije došao sam. Kao poklon uz srećni događaj, Sile su odobrile zemlji pozajmicu od šezdeset miliona franaka u zlatu i nešto su proširile severne granice kraljevstva. Sam Oton imao je pratnju bavarskog štaba u kompletnom sastavu i jednu trupu od 3.500 ljudi. Vladavina je dakle počela nekom vrstom strane invazije, čija je jedina posledica bila to što je ostavila nezgodan utisak na nekoliko danguba koji su došli da dočekaju svoga kralja. Doista, smatrajući da Grci ne mogu da vladaju sami sobom, Oton I i njegov savet bavarskog namesništva kojim je predsedavao grof fon Armansperg - jer su, iz opreznosti, mladom kralju nametnuli namesništvo do dvadesete godine - uspostavili su tipično nemačku građansku i vojnu upravu. Pošto većina visokih činovnika i viših oficira nisu znali ni jednu jedinu reč modernog grčkog, koji je zaista težak jezik, na ovu upravu odsečenu od naroda opravdano se gledalo kao na izraz strane okupacije. Uostalom, stari grčki borci iz borbe za nezavisnost nisu prestali da glasno i snažno viču da su lišeni plodova svoje pobede i da je pravoslavna Grčka žrtva diplomatske prevare koja je dovela do zamene otomanske vlasti vladavinom germanske katoličke oligarhije. Kritika nije bila potpuno neosnovana, čak iako opunomoćenici Rusije nisu odustajali od proširenja svojih pretenzija. Za nekoliko godina Grčka, sa lošom finansijskom upravom, podvrgnuta pljački u izvesnom broju oblasti, najzad žrtva nesloge članova namesničkog saveta, krenula je nizbrdo. U ovoj nesrećnoj situaciji Oton I, koji je upravo navršio dvadeset godina, rešio je 1835. da uzdrma duhove simboličnim gestom premeštanja svog glavnog grada iz Naupliona u Atinu. Postupak je bio dobar, ali nedovoljan. Grci su želeli više. Kralj se tada odvojio od svojih bavarskih ministara i u vladu je pozvao grčke političare. Ova revolucija bila je, međutim, ublažena čudnom kraljevom odlukom da u svom okruženju zadrži bavarsku kliku koja je doprinela odvajanju monarha od svoga naroda. Što se Otona tiče, nije izgledalo da on iskreno želi da se pretvori od nemačkog princa, kakav je bio od rođenja, u grčkog kralja srcem i dušom.
Ipak, nije sve bilo loše tokom prvih godina Otonove lične vladavine. Osim činjenice što je Atina neosporno postala glavni grad kraljevine, kralj je stvorio žandarmeriju, administrativnu organizaciju sa upravnikom i zamenikom upravnika, državni savet, univerzitet u Atini koji je postao žarište modernog helenizma, nacionalnu banku da bi pokušao da malo dovede u red stalno prezadužene finansije zemlje. Ove reforme mogle su omogućiti da se utemelji snažna država, da nije bilo unutrašnjih razmirica i neprestane spoljne intervencije. Svaka velika sila imala je po jednu grčku političku partiju u svojoj službi i, njenim posredstvom, uticala na tok događaja i delatnost vlade u svoju korist. Rusija je podržavala pravoslavnu partiju kojoj je pripadao Kapodistrija i koja se uglavnom regrutovala u Moreji; Francuska je finansirala Koletisovu partiju koja je gospodarila centralnom Grčkom; najzad, Engleska je podržavala Mavrokordatovu partiju, čiji se uticaj prostirao na grčka ostrva. Počev od 1840. ove tri partije, do tada međusobno sukobljene, počele su da se objedinjuju kao opozicija kralju. Pravoslavna partija zahtevala je promenu dinastije i dovođenje na presto princa njene veroispovesti; frankofilska i anglofilska partija, znatno liberalnije, želele su da nametnu kralju ustav. Stvari bi možda i ostale na tome, da 1843. Engleska i Rusija nisu iznenada zahtevale da im se odmah isplate kamate na zajam koji su Sile tako velikodušno dale Grčkoj u vreme Otonovog dolaska na presto. Pošto nije bio u stanju da vrati pozajmicu ili da plati tražene kamate, kralj je morao da raspusti svoje bavarske trupe. To je upravo bilo ono čemu su se nadali grčki vojni šefovi, koji su potajno pleli zaveru. Četrnaestog septembra 1843. prvi vojni državni udar u modernoj Grčkoj prisilio je kralja da poveri vladu vođi ruske partije, Andreasu Metaksasu, i da obeća liberalan ustav. Ova dva uslova nametnuta suverenu pokazivala su nedvosmisleno da su politički program puča izradile tri partije koje su predstavljale opoziciju dinastiji. U martu 1844. Grčka je dobila ustav koji je predviđao uspostavljanje vlade i dvodomnog parlamenta, koji će sačinjavati dom poslanika biranih na tri godine opštim pravom glasa i senat koji imenuje kralj. Oton se pošteno potčinio ovom novom institucionalnom pravilu, ali on je bio toliko izolovan da se možemo pitati da li je uopšte imao ikakvog stvamog izbora. Da bi sve bilo još gore, grčka dinastija nije imala naslednika. Oton se 1836. oženio princezom Amelijom od Oldenburga, ali u ovom braku nije bilo dece. Niti ih je, uostalom, ikada i moglo biti. Opasno je pokušati objasniti sterilnost tako nesrećnu za osnivača dinastije. Prema nekim, možda zlonamemim glasinama, Oton je prema ženama osećao istu ravnodušnost kao njegov bratanac, Ludvig II bavarski. Bilo kako bilo, treba se složiti da je to za krunu bila nesreca. Kralj bez naslednika, i dakle bez budućnosti, nije mogao ostaviti dubljeg traga u istoriji Grčke. Njegovi neprijatelji su iskoristili ovu slabost bez ikakvih obzira. Oton je nastojao međutim, za vreme Krimskog rata, da pronađe put do srca svoga naroda svrstavajući se na stranu Rusije. Kraljeva zamisao bila je da bi u slučaju turskog poraza do koga bi doveo ruskogrčki savez, njegova zemlja mogla osloboditi i pripojiti oblasti Tesalije, Epira, Makedonije, Trakije i Krita, koje su još uvek bile pod sultanovom okupacijom. Međutim, kako su se ove ambicije opirale namerama Francuske i Engleske, koje nisu želele komadanje Otomanskog carstva - ni u kom slučaju komadanje koje bi stavilo Konstantinopolj pod rusku kontrolu - Oton se sukobio sa ove dve sile. U maju 1854. francuske trupe su se iskrcale u Pireju, dok je engleska flota blokirala luku. Nije to prvi put da se nešto slično dogodilo, jer vec 1850. flota njegovog milostivog veličanstva je intervenisala u Pireju da se osveti za sramotu što ju je za Ujedinjeno kraljevstvo, po mišljenju njegove vlade, predstavljalo rušenje kuce i skladišta jednog portugalskog jevrejina, Pacifika, koji je takođe bio britanski građanin. Ove kolonijalne metode izražavale su prezir Velikih sila za narode
drugog reda, sa kojima se, iako su evropski i hrišćanski, nije postupalo ništa bolje nego sa narodima bilo koje afričke ili azijske zemlje. Francuzi i Englezi nametnuli su Otonu vladu čiji je šef bio Aleksandar Mavrokordato i čija je politika bila u večoj saglasnosti sa njihovim pogledima. Ovo kraljevo uzmicanje nametnuto prisustvom stranih baj oneta, upropastilo je njegov ugled. Pošto je Rusija bila pobeđena u Krimskom ratu, javno mnjenje je zamerilo Otonu nedostatak lirabrosti protiv Francuza i Engleza. Tako je on, kako se govorilo, dozvolio da mu izmakne prilika da proširi kraljevinu oslobađanjem iredentističkih oblasti. Kritika je bez sumnje bila olaka, naročito od naroda i političara koji nisu naročito voleli svoga kralja, ali ona je delovala, uprkos onome što je u njoj bilo duboko nepravedno. Nikada Oton nije mogao da zadobije iznova poštovanje svojih građana, a Kongres u Parizu 1856. koji je poboljšao položaj nekih balkanskih država kao što su Rumunija i Srbija, ostavivši po strani Grčku, pokazao je pred očima svih neminovan poraz jedne vladavine. Od tada je Otonov put stalno vodio u propast. Samo je još 1857. ispoljio autoritet time što je nametnuo kabinet kojim je rukovodio Miaulis, čovek njegovog poverenja. Ova vlada trajala je gotovo pet godina zahvaljujući, naročito, izbornoj prevari. Sve više usamljen, večito napadan unutar zemlje, napušten od Francuske i Engleske koje mu nisu oprostile njegov proruski stav 1854, Oton I, potpuno oslabio, bio je uklonjen vojnim državnim udarom 10. oktobra 1862. Ne pokazujući ni najmanju želju za otporom, napustio je svoju kraljevinu na nekoj engleskoj korveti, noseći sa sobom, kako kažu, krunu. Anegdota je možda tačna utoliko što je Oton odbio da abdicira. To je bio poslednji znak ponosa prvog kralja Grčke, čiji se život završio pet godina kasnije u njegovoj rodnoj Bavarskoj a da on nikad nije zažalio, bar naizgled, za prestolom na kojem je ipak bio trideset godina. Pošto nije ostavio naslednika, sa Otonom se završila prva kraljevska kuća moderne Grčke.
Viking na Olimpu Tek što se završio Otonov pad, M. Bure, francuski ministarposlanik u Atini, poručio je Parizu: "Oko pitanja nasleđa biće dosta posla. Bavarska dinastija je odbačena. Kome treba da pripadne grčka kruna? Švedska nema nikoga, Danska još manje, Nemačka je obavijena odbojnošću koja postoji prema Bavarskoj, vidim samo Belgiju ili Italiju." Naš diplomata je tako napravio dosta dobru analizu, ali loše predviđanje. Kao 1830-1832, više kandidata je bilo uzeto u obzir. Vojvoda od Lihtenberga, rođak cara Aleksandra II, bio je isključen kao i princ Alfred, vojvoda od Edinburga, drugi sin kraljice Viktorije, u duhu one iste moralne obaveze koja je 1831. sprečila vojvodu od Nemura da dođe na grčki presto. Slučaj engleskog princa Alfreda bio je utoliko ozbiljniji što su o njemu Grci odlučivali plebiscitom. U stvari, od 245.000 glasača, Grci su mu dali 230.000 glasova. Ipak je istina da je glasanje u izvesnoj meri bilo sračunato, jer su Grci mislili da će pošto izaberu sina kraljice Viktorije biti nagrađeni tako što će njihovoj zemlji biti ustupljena Jonska ostrva, koja su bila engleska kolonija od 1815. S obzirom na to, princ Alfred nije sasvim izašao iz istorije Balkana i dinastičke istorije Grčke, budući da je njegova kćerka Marija postala rumunska kraljica, kao i da se njegova unuka, Elizabeta od Rumunije, udala za grčkog kralja Đorđa II, a unuk Karol od Rumunije oženio njegovom sestrom Helenom. Izbor novog monarha zaustavio se 1863. na imenu princa Vilhelma od Šlezvig-HolštajnZonderburg-Gliksburga koji je, što se iz njegovog imena ne vidi, bio i danski princ, drugi sin prestolonaslednika Kristijana, bratić kralja Frederika VII i princeze Lujze od Hesen-Kasela.
Vilhelm, rođen 1845, imao je, dakle, osamnaest godina i pripremao se za karijeru u kraljevskoj danskoj mornarici. Nije mu se uopšte svideo poklon koji su mu nudili i on ga je odbio, uz podršku svog oca koji, znajući za neugodnosti kralja Otona, nije želeo da se njegov sin suoči sa istim teškočama. Bez obzira na loš karakter starog kralja Fridriha VII, za njega je izbor Velikih sila i Grčke predstavljao čast učinjenu njegovoj kući. Danski kralj pozvao je prestolonaslednika Kristijana i odlučno mu je izjavio: "Ako ne odobrite svome sinu da prihvati ovaj presto, narediću da vas streljaju!" U nemogućnosti da pruži otpor tako jakom razlogu, Kristijan se poklonio i dao do znanja svome sinu da se nece suprotstaviti odluci koju on bude doneo. Fridrih VII je takođe pozvao Vilhelma, koga je uvek trebalo moliti, i dao mu tačno jedan sat za razmišljanje. Po isteku tako kratkog roka, mladi princ je prihvatio kraljevu volju i pomirio se s tim da napusti uniformu oficira danske mornarice kako bi na glavu stavio nepostojanu grčku krunu. Autoritet Fridriha VII bilo je utoliko opasnije osporiti što je princ prestolonaslednik Kristijan bio samo njegov rođak, i uvek se moglo strahovati da neki hir starog kralja ne izmeni redosled u nasleđu danskog prestola. Stvari su se dogodile upravo tačno na vreme, jer je Vilhelm zvanično postao kralj Grčke 31. oktobra 1863, a njegov otac je nasledio Frederika VII 15. novembra iste godine pod imenom Kristijan IH. Tako je u Kopenhagenu stara dinastija Oldenburg, na prestolu od 1448, bez trzavica ustupila mesto dinastiji Slezvig-Holštajn-Zonderburg-Gliksburg, jednostavnije nazvanoj dinastija Gliksburg. Plav, veoma visokog stasa, Vilhelm od Danske je bio pravi skandinavski tip. Pošto je teško mogao da liči na Grka, uložio je napor da se odomaći promenivši svoje suviše germansko ime u ime Đorđe, mnogo više pravoslavno. Tako je Vilhelm, još uvek tako plav i tako visok, postao grčki Đorđe I, ali je međutim zadržao svoju protestantsku veru. Vladavina Đorđa I počela je sa dobrim izgledima jer je Engleska, zadovoljna ovim monarhom - koji je, srećnim slučajem, bio brat danske princeze Aleksandre, supruge princa od Velsa, budućeg Edvarda VII - poklonila Grčkoj svoju lepu koloniju, Jonska ostrva, sa njihovim čarobnim biserom Krfom. Ovaj potez je posebno lepo primio grčki narod koji je, živeći od 1830. u teritorijalno maloj kraljevini, želeo veći prostor. Od tada, ako je Albion izgubio jednu koloniju - kap vode u svome prostranom carstvu -on je zadobio simpatije Grka i zahvalnost nove dinastije. Dolazak Đorđa I na presto nije, međutim, izazvao nikakvo čudo na unutrašnjem planu. Politička endemska kriza koja je besnela poslednjih godina Otonove vladavine, pogoršala se do te mere da su poslanici, strahujuci za svoju bezbednost, zasedali u parlamentu sa pištoljima i noževima za pojasom. Oni se sigurno nisu plašili svoga novog kralja, već neke vrste osvete koja se ustalila u okviru političkih partija. Mislilo se da ce se ova anarhična situacija popraviti tradicionalnim čudotvomim lekom demokratija: izradom novog ustava. On je ugledao dana 1864. i, ukidajući dva doma koja su radila pod prethodnom vladavinom, uspostavio je jednu jedinu skupštinu biranu opštim pravom glasa na četiri godine. Proglašena je i sloboda štampe, što ce kod naroda koji je bio na glasu po smislu za dijalektiku i polemiku, dovesti do izgreda koji se mogu zamisliti. Za kralja Đorđa novina je bila u tome što je njegova titula izmenjena. Ubuduće, on nije više bio "kralj Grčke", vec "kralj Helena", naziv nadahnut Julskom monarhijom i prihvacen u Belgiji. Naravno, novi ustav nije promenio doslovno ništa u političkom životu Grčke. Vlade su smenjivale jedna drugu vrtoglavim tempom i kraljevina je imala šesnaest kabineta za osamnaest meseci, od 1865. do 1866, što bi mogao da bude istorijski rekord. Da bi još
dopunila atmosferu koja je vladala, svaka ministarska ekipa opozivala je visoke funkcionere koji im nisu bili po cudi, izazivajući tako administrativnu dezorganizaciju zemlje. Podsetivši se na loš primer svoga prethodnika, Đorđe I nije nimalo nastojao da nametne svoje viđenje stvari jednom tako nemirnom narodu i, držeći se rezervisano, što je uostalom veoma svojstveno Skandinavcima, zadovoljio se da mirno posmatra razvoj događaja. Od tada, vladajuci, ali ne upravljajuci, bio je veoma primeran monarh, ali ipak malo na odstojanju za jednu Grčku, čiju je preteranu grozničavost u suštini morao osuđivati, i koja je bila tako daleko od njegovog vlastitog temperamenta čoveka sa severa. Zato se on potpuno posvetio svome porodičnom životu koji je za njega, uz nemešanje u politiku, predstavljao potpunu sreću. Prefinjeni diplomata uprkos svemu, i znajući da se kod Engleske dobro pokazao" učinio je korak prema Rusiji oženivši se 1867. velikom vojvotkinjom Olgom, kćerkom velikog vojvode Konstantina i nečakom cara Aleksandra II. Veza grčkog monarha protestantske veroispovesti sa pravoslavnom ruskom princezom predstavljala je odličnu inicijativu, ne samo zato što je zadovoljila cara, isto toliko zanteresovanog za balkanske stvari kao što su bili i njegovi preci, već podjednako i zbog toga što je trebalo da omogući postepeno pretvaranje strane dinastije u nacionalnu dinastiju, prelaskom u veru koju je ispovedala ogromna većina grčkog naroda. Kraljevski bračni par imao je sedmoro dece, koja su dolazila ovim redom: princ Konstantin rođen 1868; princ Đorđe 1869; princeza Aleksandra 1870; princ Nikola 1872; princeza Marija 1876; princ Andreas 1882 - Andreas će biti otac vojvode od Edinburga, supruga engleske kraljice Elizabete II; najzad princ Kristof 1888. Princ Konstantin, prestolonaslednik, nosio je ime diadohos, što na grčkom ima isto značenje kao dofen na francuskom, i divnu titulu vojvode od Sparte, koju ni podrugljivi Ofenbah ne bi porekao. Ova velika porodica, koja je zahtevala brižljivo staranje, učinila je od kralja veoma zauzetog čoveka. Izuzet iz vladanja Grčkom po svojoj ličnoj volji, Đorđe je upravljao svojim sinovima i kćerima sa autoritetom koji se ponekad graničio sa despotizmom. Uz to, njegova protestantska strogost - strogost veoma ublažena, kažu, za vreme njegovih nestašluka u Francuskoj - držala je njegove najbliže u pomalo krutoj atmosferi ko -ju pobožnost i dobra dela kraljice Olge, neprestano zauzete svojim popovima i bolesnicima njene bolnice, nisu uspevala da ublaže. Bez sumnje ćemo pomisliti da su Grci, između kralja koji se ni u šta nije mešao na političkom planu i kraljice koja je bežala od zvaničnih obaveza, stekli jednu veoma čudnu kraljevsku porodicu. Ipak, nasuprot svim očekivanjima, ovaj skroman stil života se očigledno dopao, jer su Đorđe i Olga veoma dugo vladali a da nisu izazvali ni najmanju dinastičku opoziciju. Istina je takođe da je kralj svojom fizičkom pojavom, kao i pomalo uznositom rezervisanošcu, imponovao svima i da je njegov stav davao grčkoj demokratiji otmenost koja je naročito nedostajala na drugim mestima.
Sputana kraljevina Kada je 1830. nastala, Grčka se prostirala na površini od 47 600 kvadratnih kilometara, a njen narod je brojao 752 000 duša. Ova zemlja, koja se mogla okvalifikovati kao enklava u Otomanskom carstvu, bila je u stvari daleko od toga da objedini sve teritorije i stanov -ništvo helenskog porekla. Od tada će nacionalne težnje nove kraljevine večito smerati ka nekom ekspanzionizmu koji je, u balkanskom kontekstu toga doba, mogao samo da zabrine Velike sile.
Tako je svaki put kada je želela da u svoju korist promeni granice nasleđene iz rata za nezavisnost, Grčka nailazila na prepreke u Parizu, Londonu ili Beču. Teskoća je uvek bila ista: Evropa se plašila da bi suviše brzo komadanje Otomanskog carstva moglo strahovito ići u korist Rusiji i učiniti je gospodaricom Konstantinopolja i Moreuza. U stvari, jedini put kada je Grčka dobila neosporno teritorijalno proširenje, bilo je u vreme kada je Engleska ustupila Jonska ostrva 1864, prilikom stupanja Đorđa I na presto. Kasnije nije postojalo ništa tome slično. Krit, koji je još uvek bio pod turskom okupacijom, pobunio se 1866. Obrazovan je ustanički komitet koji je od Visoke porte zahtevao da učini značajne ustupke. Pošto je sultan sa visine odbio da popusti pod narodnim pritiskom, opšta pobuna zahvatila je ostrvo i stanovnici Krita su jednostrano proglasili ujedinjenje sa maticom Grčkom. Pojačanja su dojurila iz Konstantinopolja da bi savladala pobunu. Ustanovljavanje reda je bilo tako okrutno da je 60 000 žitelja Krita pobeglo sa ostrva krećući se ka Pireju. Atmosfera je bila posebno usplamtela u Atini, gde je javno mnjenje tražilo vojnu intervenciju, dok su se dobrovoljci i naoružanje kretali prema Kritu da bi pružili pomoc borcima. Svi Grci su se ujedinili u ovoj velikoj patriotskoj stvari, a Đorđe I, smatrajući da na ovom terenu može da izađe iz svoje uobičajene rezervisanosti, stao je hrabro na stranu svoje zemlje kod Velikih sila i dopustio da se intervencionistička osecanja razvijaju kod naroda. Bio je to pogrešan korak, jer je od sultana, kao i od evropskih državnih kancelarija, stiglo strogo upozorenje. Pobuna na Kritu bila je osuđena u tom trenutku i, doista, Turci nametnuše ponovo svoju vlast na ostrvu. Pod pritiskom Engleza i Francuza, oni su ipak morali da prihvate izvesno predstavništvo hrišćanskog stanovništva i priznaju grčki kao zvanični jezik Krita. Neuspeh kritskog ustanka izazvao je nezadovoljstvo Grka, koji su svoje oštro negodovanje izrazili napadajući strance i njihove interese u svojoj zemlji. Preduzeća su samovoljno konfiskovana, a naoružane bande su čak i evropske diplomate uzimale za taoce. U vreme krize 1877-1878, Grčka je pokušala da se priključi rusko rumunskom savezu koji se borio protiv Turske, ali su je Zapadne sile ponovo u tome sprečile. Ovoga puta je, međutim, nije sprečavalo samo diplomatsko upozorenje, kao što je to bio slučaj 1866, ili vojna intervencija kao 1854, već odbijanje Velikih sila da joj odobre pozajmicu za njeno naoružanje. Pošto je finansijska situacija zemlje bila katastrofalna praktično od sticanja nezavisnosti, kako zbog hronične nestabilnosti vlade tako i zbog visoke cene modernizacije zemlje koju je otomanska vladavina tokom vekova ostavila bez infrastrukture, Grčkoj je bilo nemoguće da finansira rat izvan zemlje. Rezultat ovog odustajanja bilo je da je Berlinski kongres 1878, sazvan da diplomatski likvidira rusko -turski sukob, bio isto tako jalov za Grčku kao i Pariski kongres 1856. Grci nisu imali nikakvu korist u teritorijalnom pogledu, ali su Velike sile, strahujući za stabilnost zemlje, obećale izvesno posredovanje u slučaju neuspeha bilateralnih pregovora između Atine i Konstantinopolja o eventualnom ispravljanju granica. Pošto ovi pregovori nisu imali nikakvog stvarnog uspeha zbog tvrdoglavosti Turaka i preteranih zahteva Grka, 1881. je održana jedna međunarodna konferencija koja je delimično zadovoljila Grčku, pomerajući na sever granicu Tesalije. Kraljevina je tako postala bogatija za 36 000 dodatnih stanovnika. Kralj Đorđe svakako nije imao ličnog udela u ovim skromnim, ali stvarnim uspesima. Ali kao štićenik Engleske i zet princa od Velsa, sin Kristijana IX od Danske čije je potomstvo počelo da naseljava veliki broj evropskih dvorova bio je u mogućnosti da posreduje, tim uspešnije što je u tom postupao s krajnjom opreznošću. Osim toga, težak raniji slučaj kralja Otona čiji je ugled u narodu uništen zato što su ga Velike sile sprečile da učestvuje u
Krimskom ratu, podstakao je britansku vladu da deluje oprezno i umereno da ne bi ugrozila buđućnost grčke monarhije. Bilo kako bilo, javno mnjenje nije bilo zadovoljno ograničenim teritorijama dobijenim 1881, i uporna ljutnja na zapadne sile trajala je dugo u Atini. Nije došlo do stvaranja velike Grčke, daleko od toga, ali njena izgradnja je ostajala cilj koji je trebalo dostići i jedina stvar koja je na kraju omogućavala da se ujedini narod po prirodi toliko podeljen. Na unutrašnjem planu situacija se nije nimalo pobolj šala. Stanje stalnih nemira je i dalje traj alo, kao i nered u javnim finansijama. Dok je kralj ostajao rezervisan i sve češće nestajao da bi putovao u inostranstvo, naročito u Francusku, u Pariz zbog svog zadovoljstva i u Eks le Ben zbog svog reumatizma, dva čoveka, obojica obdareni ali ne i podjednake vrednosti, Harilaos Trikupis i Teodor Delijanis, podelili su vlast u Atini. Od 1882. do 1898, oni su u jednakim vremenskim razmacima nasleđivali jedan drugog na čelu vlade. Trikupis je, ostavljajuci privremeno po strani nacionalističke snove, prionuo da radi na razvoju celokupne teritorije, preduzimajući velike radove od kojih je najspektakularniji bio, bez svake sumnje, prosecanje Korintskog kanala koje je izvodila jedna francuska kompanija. Produžio je takođe i železničku mrežu i radio na isušivanju bara kako bi se borio protiv malarije. Želeći da povrati poverenje stranih zemalja, pozvao je na konkurs francuske, britanske i nemačke stručnjake koji su mu iz svih oblasti, a posebno iz oblasti finansija, darežljivo davali višemanje mudre savete, kao što je na primer povećanje poreza, večiti lek za vlade bez mašte. Zbog ovog trnovitog pitanja, uostalom, Trikupisa je u više navrata oborio sa vlasti njegov konkurent Delijanis. Najzad je, 1889. godine, zalaganjem Trikupisovog kabineta Grčka zadobila lep dinastički i diplomatski uspeh u vidu ženidbe dijadoha Konstantina, prestolonaslednika, pruskom princezom Sofijom, sestrom cara Vilhelma II. Ovaj brak starijeg sina Đorđa I znatno je povecao međunarodni prestiž kraljevine Grčke, iako je izazvao škrgutanje zubima kod frankofilskih Grka. Delijanis nije bio tako inteligentan kao Trikupis. ali je bio uspešan, šarmer i obdaren divnim govorničkim talentom. Njegova demagoška politika se svodila na to da sistematski kleveće svog protivnika i uvek zauzima stav suprotan njegovom. Čak je zamerio Trikupisu da je potčinjen stranim silama i optužio ga za izdaju. Ova preterivanja zatrovala su grčki politički život, koji je inače i suviše težio nekontrolisanoj razuzdanosti. Na spoljnom planu se Delijanis, pristalica ispada, ponovo bacio u ultranacionalističke teme, staro dobro sredstvo, i ovoga puta da bi se zaboravilo jedno nesrećno upravljanje. U ovoj atmosferi izbila je nova kritska afera. Počev od 1866. sultan je malo-pomalo poništavao sve darežljive ustupke učinjene Krićanima. Najmračnije ugnjetavanje ponovo je zavladalo na ostrvu, a stalne žalbe hrišcana priticale su u kancelarije vlada. Velike sile bile su prisiljene da intervenišu i nametnule su Abdul-Hamidu II naimenovanje jednog hrišćanskog upravnika u Kaneji. Sultan se povinovao 1895, ali, bez sumnje po naredbi otomanskih činovnika, kritski muslimani su se pobunili i izvršili veliki broj atentata protiv hrišćana. Izbio je nemilosrdan rat koji je primorao evropske diplomate na ostrvu da zatraže od svojih vlada da pošalju vojne brodove kako bi zaštitili svoje državljane. U Atini je javno mnjenje bilo naelektrisano i zahtevalo je intervenciju. Kralja Đorđa su kočile Francuska, Engleska i Nemačka. Međutim, koliko god su Francuska i Engleska pokušavale da stišaju sultana, Berlin se pokazao znatno naklonjeniji Turcima. U stvari, Vilhelm II se izjasnio kao prijatelj i zaštitnik Otomanskog carstva bez ikakvog obzira prema Grčkoj, zemlji u kojoj su, međutim, njegova sestra Sofija i zet Konstantin bili naslednici prestola. Neprijateljski kajzerov postupak nije sprečio grčki narod da glasno traži njegovu
podršku Krićanima i da zahteva vojnu intervenciju, pojačavajući ovaj zahtev u januaru 1897. kada je javno mnjenje saznalo za paljenje Kaneje i pokolj na hiljade hrišćana. Ometan Velikim silama, Đorđe I zvanično se nije makao, ali je ipak načinio simboličan gest poslavši u kritske vode jednu flotilu torpiljera helenske kraljevske mornarice pod komandom svoga drugog sina, princa Đorđa, lično. Kralj je ovlastio i pukovnika Vasosa, zapovednika svoje garde, da u ličnom svojstvu stane sa jednom trupom dobrovoljaca na stranu pobunjenika. Strasti su bile tako raspaljene da je grčki narod otvoreno sanjao o velikom ratu za oslobođenje koji bi omogućio da se oslobodi ne samo Krit, već još i sve teritorije pod otomanskom vlašću kao što su Epir, Makedonija ili Trakija. Velike sile su, još jedanput, htele da umire duhove. Nezgoda je bila u tome što su ovu želju za smirivanjem, dostojnu samu po sebi, Grci protumačili kao objektivnu podršku Turcima. Đorđe I dobio je ultimatum kojim mu je naloženo da opozove svoje torpiljere i zapovednika svoje garde. Njega su takođe obavestili da će red na Kritu ponovo uspostaviti međunarodna vojna sila. G nev javnog mnjenja bio je tako snažan da je kralj, svestan da bi kretanje u smeru suprotnom od osećanja njegovog naroda bilo za monarhiju samoubilačko, odlučio da se sa Grčkom upusti u rat protiv Otomanskog carstva. Prestolonaslednik Konstantin, da bi simbolično označio jedinstvo dinastije i naroda u ovoj velikoj patriotskoj stvari, preuzeo je komandu nad vojskom. Uprkos vici Velikih sila, Konstantin je 10. aprila 1897. prešao sa svojim trupama granicu Tesalije i ušao na otomansku teritoriju. Rat je trajao tri nedelje. Pod komandom sjajnog generala Edhempaše, Turci su posle nekoliko manjih uspeha porazili grčku vojsku, iako je bila vođena velikim pobudama. Turci pobedu nipošto nisu dugovali svojoj vojničkoj veštini, već činjenici da su, pored brojne nadmoći, posedovali prvoklasno naoružanje, naročito moderna artiljerijska sredstva pristigla direktno iz Krupovih fabrika. Osim toga, veliki broj nemačkih instruktora obilato je davao Turcima taktičke savete koji su se pokazali posebno uspešnima. Pomoć koju su Nemci pružili tradicionalnim neprijateljima Grka imala je dinastička protivdejstva, pošto je atinski narod prezirao nesrećnu princezu naslednicu Sofiju, smatrajući je odgovornom za vojne nedaće. Međutim, princeza nije baš mnogo volela svoga brata kajzera. Vilhelm II joj je neprestano prigovarao što se preobratila u pravoslavlje i nije sebi nikada uskraćivao pravo da se ruga otadžbini koju je prihvatila. Tako je on jednog dana javno izjavio: "Ima tako malo vode u Atini da ako bi mi moja sestra ponudila jednu čašu, ona se više ne bi mogla okupati". Sofija je, uostalom, veoma ličila na svoju majku, caricu Viktoriju, stariju kćerku engleske kraljice, i njena narav je više bila britanska nego nemačka. Uvrede koje su joj bile upućene mučile su je. Ionako stidljiva i po prirodi rezervisana, ona se ubuduće zatvorila u intimnost kraljevske porodice, malo je izlazila i izbegavala je zvanične manifestacije. Nepravedno su ovaj stav pripisali preziru, dok je očigledno bila reč o povređenoj osetljivosti. Tako se, nažalost, stiče loš glas. Grčki poraz bio je potvrđen Konstantinopoljskim ugovorom od 4. decembra 1897. Sultan Abdul-Hamid, koga su podržali Nemci i Austrougari, zahtevao je da mu Grčka ustupi Tesaliju. Intervencija Francuza i Engleza omogućila je, međutim, da se grčki teritorijalni gubici ograniče na nekoliko sela severne Tesalije. Uz to, Grčka je mo -rala da isplati Otomanskom carstvu odštetu od 100 miliona franaka u zlatu, preteranu sumu koja je još više opteretila budžet i slabu privredu. Kritsko pitanje je takođe bilo rešeno. Ostrvo koje je jednostrano bilo proklamovalo svoje pripajanje kraljevini Grčkoj 6. februara 1897, bilo je lišeno nezavisnosti kojoj je težilo i koja je kasnije mogla omogućiti institucionalno ujedinjenje sa maticom otadžbinom. Njemu su prosto dodelili režim samouprave pod kontrolom Velikih sila. Ovo nezakonito rešenje očigledno nije moglo da zadovolji Atinu, ali
međunarodna odluka je bila bolje prihvaćena kada se saznalo da će prvi visoki komesar samostalnog Krita biti niko drugi već sam princ Đorđe. Naimenovanje grčkog princa Đorđa za visokog komesara predstavljalo je melem na rane zemlji koja je bila ne samo vojnički pobeđena, već i stavljena pod međunarodno finansijsko starateljstvo posredstvom Komisije za helenske finansije, koja je helensko imala samo u imenu, jer je bila sastavljena isključivo od predstavnika Velikih sila. Princ Đorđe je dočekan na Kritu ,,kao neki arhanđeo", kaže nam veliki Nikola Kazanski. Od njega se očekivalo da uspostavi red i mir na ostrvu stradalniku, a ta nada je bila s pravom utemeljena na glasu o hrabrosti i lojalnosti koji je uživao, pošto je u celom svetu bio proslavljen jer je u Tokiju spasao od atentata carevića Nikolaja, budućeg Nikolaja II. U stvari, visoki komesar, iako grčki princ kraljevske krvi i sin vladajućeg kralja Helena, odigrao je po svim pravilima časti i savesti igru oko autonomije koju su nametnule Velike sile. Nastojao je da održi savršenu ravnotežu između hrišćana i muslimana i da previje rane zadobijene u višegodišnjem građanskom i verskom ratu koji su vodile krićanske zajednice. Naravno, ova objektivnost mu je doneia antipatije ultranacionalista koji su želeli najbrže moguće ujedinjenje ostrva sa Grčkom. Ovi ekstremisti, u ovom slučaju veći roajalisti od kraljevog vlastitog sina, našli su svoga pevca u ličnosti talentovanog demagoga poreklom sa Krita: Elefteriosa Venizelosa. Venizelos je bio jedna od najmarkantnijih političkih figura Grčke XX veka. Sin nekog torbara iz Murnijesa, otišao je na studije u Atinu i odatle se vratio sa doktoratom prava. Daleko od toga da se posveti pravnoj karijeri, on je po povratku na Krit započeo karijeru buntovnika i čak vođe bande, boreći se nemilosrdno protiv turskih okupatora. Bez sumnje je veliki rumunski političar Joan Bratijanu najbolje opisao tu ličnost ocenjujuči je kao "avanturistu", avanturistu spremnog na sve da bi preuzeo vlast najpre na Kritu, a zatim u Atini. Venizelos je dakle odmah postao glavni protivnik visokog komesara. Zahtevao je bez odlaganja pripajanje ostrva matici otadžbini, ne brinući se ni najmanje za međunarodne instance i njihove odluke. Princ Đorđe imao je isti ideal ujedinjenja helenskih zemalja. Ipak, on je više voleo da se drži civilizovanijih oblika akcije, sa više poštovanja za volju Velikih sila. Između Venizelosa i njega nije, dakle, postojala razlika u cilju koji je trebalo dostići, već potpuna nesuglasica u metodama koje je trebalo koristiti da bi se do njega došlo. Postojalo je takođe - zašto to poricati? - i pitanje naravi i vaspitanja koje je stvaralo duboki jaz između dva čoveka. Borba je trajala sedam godina. Venizelos nije poštedeo princa uvreda, smatrajući ga za "turskog pašu" i "moskovsko visočanstvo", iako su ove dve kvalifikacije bile protivrečne. Još gore, podstičući na ostrvu gotovo stalan nered i podržavajući grupe buntovnika zavedenih njegovim rečima i njegovom demagogijom, učinio je nemogućim život otmenog visokog komesara. Iznuren, Đorđe će reći: "Postoje samo tri čoveka koje su primorali da borave na nekom ostrvu u ovako neprijatnim uslovima: Napoleon, Drajfus i Ja". Princ je odustao 1906. Napustio je Krit i političke poslove koji su mu dojadili, i povukao se u ispunjen privatni život u društvu princeze Marije Bonaparta koja će, naredne godine, postati njegova zakonita supruga. Pošto je ostao sam na žalu posle Đorđevog odlaska, Venizelos je nastavio svoju ultranacionalističku delatnost. Njegova preterivanja izazvala su novu vojnu intervenciju velikih sila 1909. i gurnula ostrvo u haos. Situacijom se nije moglo upravljati i Velike sile su na kraju napustile ostrvo i povukle se na vrhovima prstiju. Već kao
šef kritske vlade, Venizelos je bio izabran za poslanika u Atini, gde se unutrašnja situacija bila znatno pogoršala od kada je 1904. ubijen Delijanis. Pred zbunjenim monarhom, kome su se u narodu rugali i smatrali ga za "bulevarskog kralja" zbog njegovih čestih privatnih putovanja u Pariz, grčka demokratija je išla iz jednog u drugi proglas protiv vlade. Ali pošto sablja nije ništa rešila, vojnici su 1910. uputili poziv Venizelosu Kricaninu. Pošto se pred unutrašnjim nemirima bio povukao u svoju rezidenciju na Krfu, Đorđe I se vratio u Atinu da bi 17. oktobra 1910. naimenovao Venizelosa za predsednika Vlade. Za Grčku je to bio početak istinske lične diktature, a za Krit, uprkos prividnom poštovanju režima autonomije koji su nametnule Velike sile, stvarno pripajanje kraljevini. Reorganizujući unutrašnjost zemlje, Venizelos nije, ipak, izgubio iz vida svoj plan o stvaranju Velike Grčke, u kojem je pitanje Krita predstavljalo početak. Godine 1912, uz blagoslov Rusije, on je sklopio savez Grčke sa Srbijom, Crnom Gorom i Bugarskom, da bi isterao Turke sa njihovih poslednjih poseda u Evropi. Ponovo na čelu vojske, prestolonaslednik Konstantin, sveteći se zbog poraza iz 1897, potisnuo je Turke u severnu Tesaliju, ušao u Makedoniju i uputio se ka Solunu, gradu koji je zauzeo da bi ga pripojio kraljevini. Okrenuvši se prema zapadu, Konstantin je pružio ruku Srbima, oslobodio Epir i opkolio Janjinu. Uspeh je bio potpun za grčku vojsku čije su trupe zauzele Makedoniju i Epir, dok se helenska mornarica dočepala egejskih ostrva Hiosa, Samosa i Lezbosa. Londonski sporazum od 30. maja 1913. potvrdio je poraz Otomanske imperije i teritorijalno proširenje Grčke, koja je od 1830. praktično utrostručila svoju površinu.
Umorstvo u Solunu Zaprepašćeni svet saznao je 18. marta 1913. za atentat koji je u Solunu, tek oslobođenom od Turaka, koštao života kralja Đorđa I. Dok se šetao u osvojenom gradu u društvu jednog jedinog ađutanta, Đorđa je napao mentalno neuravnoteženi učitelj po imenu Skinas, koji je iz blizine ispalio na njega metak iz revolvera i oborio ga. Kralj je imao šezdeset i osam godina i pripremao se da kroz nekoliko meseci proslavi pedesetu godišnjicu svoje vladavine. Svaka smrt je besmislena, ali ova je, bez priznatog ili razumljivog povoda, bila posebno besmislena. Pokošen u trenutku krajnje pobede, Đorđe I nije mogao da pobere poslednje lovorike najduže i, sve u svemu, najveće vladavine grčke monarhije. Došavši na presto 1863, on je tada izjavio u uzbudljivom govoru prilikom ustoličenja: "Moja snaga je u ljubavi moga naroda. Od Grčke ću učiniti model za balkanske kraljevine." Da li je u tome uspeo? Sigurno nije, ako se posmatra stalni nered u grčkom političkom životu, koji se on nije potrudio da otkloni. Sve u svemu, ovo dobrovoljno uzdržavanje odgovaralo je, priznajmo to, i stilu skandinavskih monarhija od kojih je on potekao. Đorđe je vladao u nemirnoj Grčkoj kao što bi vladao u mirnoj Danskoj. Nije sigurno da je ova metoda bila potpuno loša. Dužina vladavine - rekord na Balkanu -potvrđuje u svakom slučaju da su se Grci potpuno prilagodili ovom sistemu vladanja. Uostalom, treba se i podsetiti da je Đorđe I došao posle jednog kralja čije je nespretno mešanje direktno dovelo do revolucije i do promene dinastije. S obzirom na to, stil kojeg se Đorđe I pridržavao tokom pola veka treba da bude posmatran u svetlosti ovog teškog prethodnog slučaja. A uspeh kralja Đorđa je bio sjajan u oblasti nacionalnog ujedinjenja. Njegova učtivost, njegova smotrenost, njegova umešnost, pravili su čuda kod evropskih vlada i njegovih kolega u kraljevanju. U više navrata Grčka je izbegla opasan povratak u prethodno stanje u koje su
je dovodile Velike sile, zahvaljujući tome što je u Atini prestolovao monarh veoma cenjen u Evropi zbog svoje lične staloženosti i osobito poštovan zbog svojih prvorazrednih dinastičkih veza. Podsetimo da je, preko svoje sestre Aleksandre, Đorđe bio zet engleskog kralja Edvarda VII, a preko svoje sestre Dagmar, koja je postala carica Marija Fjodorovna, zet cara Aleksandra III. Možemo reći šta hoćemo, to pomaže da se prekorače teške prepreke, naročito ukoliko smo malo cenjena demokratija, kao što je to bila grčka demokratija u XIX i početkom XX veka. Đorđe I i kraljica Olga bili su takođe i primeran bračni par. Ne znamo da li je kralj zaista "voleo zadovoljstva", kao što se tvrdilo, ah izvesno je da njegove ludorije, ukoliko ih je pravio, nisu nikada išle na štetu ugleda i prestiža dinastije. Sa svojom suprugom imao je decu koja su sva zasnovala ono što se uobičajeno naziva "lepim brakovima": princ prestolonaslednik Konstantin oženio se pruskom princezom Sofijom; princ Đorđe princezom Marijom Bonaparta, kćerkom princa Rolanda; princeza Aleksandra udala se za velikog ruskog vojvodu Pavla; princ Nikola oženio se velikom ruskom vojvotkinjom Jelenom; princeza Marija udala se za velikog ruskog vojvodu Mihajla; princ Andreas oženio se princezom Alisom od Batenberga; najzad princ Kristof oženio se princezom Fransoazom od Orleana, kćerkom vojvode od Giza, pretendenta na francuski presto. Ovo nizanje titula i kruna dovoljno pokazuje da je kraljevska porodica Grčke, ako i nije bila najčuvenija u Evropi, znala međutim da veoma dostojanstveno drži do svoga ranga. Ironija sudbine je htela da Đorđe I bude ubijen kada je mislio da abdicira, na svoj zlatni jubilej u oktobru 1913, da bi se, kako je govorio, "malo u starosti odmorio". Surova sudbina ga je prestigla, ali dala mu je ipak utehu da vidi ostvarenu Veliku Grčku.
Novi Konstantin "Kada Konstantin bude ponovo vladao, Sveta Sofija će postati hrišćanska." Ovo staro proročanstvo istočne Evrope, koje izričito upućuje na poslednjeg suverena Vizantijskog carstva, odvažnog Konstantina XI Dragaša Paleologa, koga su Turci ubili 1453, proširilo se po grčkom narodu kada su u martu 1913. stariji sin Đorđa I Konstantin, i njegova supruga Sofija, stupili na presto. Sticaj nacionalnih prilika, tj. ostvarenje helenskog ujedinjenja, bio je, istina, posebno povoljan, u ovoj gotovo mističnoj klimi ponovnog osvajanja Konstantinopolja i proterivanja Turaka sa evropskog kontinenta. Nove grčke granice u Trakiji bile su manje od trista kilometara udaljene od zidova antičke Vizantije, Drugog Rima, svetog grada Justinijana i Teodore. Bilo je tu, zaista, povoda da se sanja, i omogući i drugima da sanjaju, a novi kralj Helena podstakao je najluđe nade, uzimajući u isto vreme ime Konstantina I i Konstantina HII da bi označio da se uvrstio u dinastički kontinuitet Vizantijskog carstva. Činjenica da je Konstantin, princ prestolonaslednik, bio pobednik nad Turcima 1912. i da se sjajno i hrabro držao na čelu svoje vojske, još je dopunjavala sjaj novog monarha koji je, doista, mogao da ponudi ništa manje nego najslavnije perspektive istorijskoj sudbini grčkog naroda. U stvari, prvi meseci vladavine Konstantina I bili su srećni u onoj meri u kojoj je Grčka ponovo ušla u rat i pobedila. Bila je reč u ovom slučaju o Drugom balkanskom ratu, koji su započeli Bugari u junu 1913, i u kojem su se hrišćanski balkanski narodi sukobili ne sa Turcima, već između sebe, zbog jednog nesrećnog pitanja, teritorijalne podele Makedonije, stare otomanske oblasti. Srpsko-grčko-rumunski savez pobedio je Bugarsku, i ona je morala da prihvati klauzule Trećeg bukureštanskog sporazuma, koji je zaokružio grčke posede u
Makedoniji i Trakiji i pomerio grčke granice malo više prema istoku. Bugarska je ipak sačuvala pristup Egejskom moru, a ova teritorijalna razjedinjenost predstavljala je ozbiljnu prepreku napredovanju Grka prema Konstantinopolju i Moreuzima. Međutim, uprkos neospornim vojnim i diplomatskim uspesima 1913. godine, jedan čovek je loše prihvatao novoga kralja. U stvari, svemogući predsednik Vlade Venizelos nerado je gledao ovoga Konstantina I koji je sanjao da se kruniše u Svetoj Sofiji u Konstantinopolju, gde bi se ponovo vijorila hrišćanska zastava. U takvom sklopu okolnosti, šta bi bilo sa malim Krićaninom, i kakvo bi mesto mogao sačuvati pored vasileusa Konstantina HII, za koga bi tada on bez sumnje bio zanemarljiva pojava? Venizelos je takođe znao, jer je to bilo opštepoznato, da mu Konstantin. manje popustljiv od svoga oca. nije oprostio uvrede upućene njegovom bratu, princu Đorđu, u vreme Visokog komesarijata na Kritu. Najzad, i naročito, za razliku od prethodnog kralja koji se starao, kao dobar skandinavski monarh što je i bio, da se ne meša u unutrašnju politiku, Konstantin I, koji je rođen na grčkoj teritoriji, odgajen u Grčkoj, i nosio najviše vojne odgovornosti kraljevine, nije hteo da bude - nije mogao da bude -običan reprezentativni suveren kakav je pedeset godina bio Đorđe I. Sve ove pojedinosti su doprinele da se Venizelos, koji nije hteo ni da prepusti ni da deli vlast koju je obavljao na diktatorski način, povezujući uostalom stvarne sposobnosti upravljača sa demagogijom vrednom prezira i sa najsramnijom izbornom korupcijom, vrlo brzo podigao protiv kralja. U Atini su postojala dva čoveka na vrhu vlasti koji su, mrzeći se, nemilice gledali jedan na drugoga, spremni da međusobno nasrnu i da se rastrgnu. Međunarodni događaji će uskoro pružiti priliku za grozan obračun između predsednika Vlade i njegovog kralja.
Osporavani kralj U vreme započinjanja prvog svetskog sukoba, u avgustu 1914, kralj Konstantin je odlučio, proglašavajući neutralnost Grčke, da zaštiti svoju kraljevinu od evropskog građanskog rata. Imajući u vidu da je grčki narod podneo tri rata za manje od dvadeset godina: 1897, 1912. i 1913, i da su ti ratovi, iako su bili uspešni na nacionalnom planu - bar dva poslednja, imali za posledicu smrt hiljada ljudi i opasno opteretili budžet zemlje, kralj je smatrao da je pametnije da se uzdrži od takve odluke. To je uostalom i stav koji su bili zauzeli i svi njegovi skandinavski rođaci: danski kralj Kristijan X, norveški Hakon VII i švedski Gustav V, kao i njegovi balkanski susedi: bugarski kralj Ferdinand I i rumunski kralj Karol I. U ovoj oblasti su u rat stupile jedino Srbija, koju je Austrougarska napala, i Turska, naravno, koja je, zahvalna Nemačkoj na stalnoj podršci koju joj je pružala od 1890, izabrala tabor Centralnih carevina. Osim diplomatskih, Konstantin je morao da premišlja i o čisto dinastičkim razlozima. Bratic ruskog cara Nikolaja II i engleskog kralja Džordža V, koji su se sa Francuskom borili protiv Nemačke, bio je isto tako i zet Vilhelma II. Dok su ga njegovi unutrašnji i spoljni neprijatelji uvek podržavali, kralj Helena nije prema kajzeru osećao nikakvu posebnu simpatiju. S jedne strane, u stvari, kajzer nije nikada poštedeo svoju sestru i zeta sumnjivih i uvredljivih šala na račun Grčke, koja je po njegovom mišljenju bila zaostala i prezira vredna zemlja; s druge strane, i što je još ozbiljnije, kajzer je verno podržavao Otomansko carstvo, koje je, naoružavano i savetovano iz Berlina, bilo u prilici da za nekoliko godina produži njegove muke. Uostalom, sultan je 1897. zahvaljujući Krupovoj artiljeriji i nemačkim instruktorima uspeo da nanese žestok poraz grčkoj vojsci pod Konstantinovom komandom, poraz koji je, naravno, ostao bolna uspomena u svesti prestolonaslednika koji je postao kralj. Tako je iz Konstantinove germanofilije izvučena pouka na kojoj su, da budemo sasvim
otvoreni, zasnovane političke manipulacije sa ciljem da se kralj diskredituje kako u očima svoga naroda, tako i u očima Saveznika. Taktika koju je Venizelos primenio da bi pokušao da se reši kralja i u Atini uspostavi republiku po svojoj meri, oslonila se, dakle, na ovu tobožnju suverenovu germanofiliju koju su neki saveznici, naročito Francuzi, uzeli zdravo za gotovo. Istina je da su Venizelosa smatrali za iskrenog republikanca i za frankofila, koji je bio i slobodni mason, i da su mu sve ove osobine obilato išle u prilog u krugu francuskih političkih ličnosti Treće republike. Pored predsednika vlade tako privlačnog za Pariz, i tako uslužnog za francuske interese u Grčkoj, Konstantin, kajzerov zet - jer, doista, želelo se videti samo to - i drugi suveren dinastije koja se uvek oslanjala na podršku Engleske, nije mogao da pretegne. Sukob između kralja i predsednika Vlade započeo je kada je ovaj u martu 1915. predložio Saveznicima da im uputi jednu diviziju grčke vojske kao podršku na frontu na Dardanelima. Pošto kralj, zapovednik vojske, nije bio konsultovan u vezi sa ovom inicijativom prema kojoj je Grčka trebalo da napusti neutralnost i stupi u rat, opozvao je Venizelosa koji je, uvređen, podneo ostavku. Ovaj prvi sudar pokrenuo je u Francuskoj kampanju klevetanja kralja koga su ismevali objavljujući njegove fotografije u društvu Vilhelma II i u uniformi nemačkog feldmaršala. Izbegnuto je, naravno, da se francuskoj javnosti podvuče da su ova, potpuno autentična, dokumenta uveliko prethodila ratu i da su snimana prilikom vojnih manevara nemačke vojske na koje je kajzer, pretenciozniji od svih, pozvao evropske suverene kako bi ih opčinio svojom superiomošću. U činjenici što je Konstantin nosio uniformu nemačkog feldmaršala nije bilo ničega sumnjivog ili kompromitujućeg, pošto je Vilhelm proizveo u taj čin sve monarhe sa kojima je bio u rodu, od engleskog kralja Džordža V, preko Karola I od Rumunije, do ruskog cara Nikolaja II. Ljubitelj uniformi, car je očekivao da mu korisnici uzvrate, te da tako obogati svoju ličnu garderobu. Destabilizacija kralja je otpočela, i mogla je jedino da se nastavi sa Venizelosovim povratkom na vlast u avgustu 1915. Ubuduće stvari su za Francusku bile jasne: čovek koga je u Atini trebalo podržati je onaj koji je mogao da izvuče Grčku iz neutralnosti, dakle predsednik Vlade; čovek koga je trebalo srušiti je bio onaj koji je tvrdoglavo držao zemlju izvan rata, dakle kralj. Posle poraza kod Dardanela, pojavilo se 1916. pitanje Soluna. Pošto je krajem 1915. Bugarska ušla u rat na strani Nemačke, izolacija Srbije postala je dramatična. S druge strane, pošto je Turska bila u taboru Centralnih carevina, a pošto se Rumunija još nije bila odlučila da izabere tabor Antante, Saveznici su bili pod pretnjom da izgube svoj uticaj na celom Balkanskom poluostrvu. Analiza ove zabrinjavajuće situacije dovela je do stvaranja Istočne armije, koja je imala zadatak da pomogne Srbiji. Venizelos je odmah ponudio da se ova vojska stacionira u Solunu. na grčkoj teritoriji. Pošto Konstantin ni ovog puta nije bio obavešten, pokazao je sasvim razumljivo nezadovoljstvo i oterao je Venizelosa. Od tada pa nadalje između njih dvojice je nastao otvoreni rat. Narod se opredelio i izdelio na dva tabora: roajaliste i venizeliste, s tim što su ove poslednje čvrsto podržavali Francuzi. Međutim, Konstantin je na kraju prihvatio kao svršen čin vojsku utaborenu kod Soluna i nije ništa uradio sa vojne tačke gledišta kako bi sprečio da se ona tu stacionira. Uprkos tom pomirljivom stavu, bio je lično uvređen kad je video kako su Francuzi raširenih ruku dočekali Venizelosa u Solunu, gde je obrazovao "nacionalnu" vladu, koja pravno nije bila ništa drugo do nezakonita vlada. Reč "nacionalna" podrazumevala je da vlada u Atini to nije, i da je kralj pod stranim uticajem. Ovaj maskirani građanski rat među Grcima zatrovao je atmosferu u taboru Saveznika. Ako je zvanična Francuska, izuzev časnog Aristida Brijana,
bez rezerve podržavala Venizelosa, Engleska, tradicionalna zaštitnica grčke monarhije, nije uopšte uvažavala način na koji su se stvari odvijale. U Francuskoj je, dakle, jedini Aristid Brijan, republikanac po ubeđenju i neosporni socijalista, razumeo igru u koju je Venizelos nastojao da uvuče našu politiku. Predsednik vlade i ministar inostranih poslova, on se trudio da održi kontakt sa Atinom i kraljem, dok je u Solunu general Saraj, koji je, iako nije bio slobodni mason kao Venizelos, bio, međutim, pod zaštitom loža, pritiskao Pariz da napusti Konstantina i pomogne uspostavljanje republike u Grčkoj. Brijanovo poštenje i skrupule smetali su kamarili koja je htela da svrgne kralja, pa je zato žestoko i gnusno napadnut. Nastojali su da ukaljaju njegov ugled tvrdeći da njegova blagonaklonost u odnosu na grčku monarhiju proističe iz veza koje je imao sa princezom Marijom Bonaparta, suprugom grčkog princa Đorđa, bivšeg visokog komesara na Kritu. U toj meri napadan, Brijan se hrabro branio, izjavivši na jednoj sednici vlade: "Znam da se tvrdi da su me moje veze sa grčkim princom Đor -đem i kraljevskom porodicom zaslepile i paralisale. Znam da se tim insinuacijama dodaju čak i grozne klevete. Pošto ratno stanje podiže takve duhove do takvih visina. pošto ima ljudi koji skupljaju portfelje po blatu, pozivam ih neka odmah zagaze sa mnom!"
Francuska svrgava svoga kralja U Solunu, general Saraj, više političar nego strateg, čovek svih tajnih klika, neprestano je napadao Brijana i zahtevao da se Konstantinu onemogući da štetno deluje, poistovećujući tako legitimnog suverena neutralne sile sa dokazanim neprijateljem Istočne armije. Saraj je pokušao da uveri saveznike kako kralj Helena samo čeka pogodan trenutak da bi zabo nož u leđa logoru u Solunu i pružio ruku Bugarima. To što je kralj pokazao dobru volju demilitarizujući severnu Tesaliju, bio je slučaj koji je Saraj prećutao da bi što bolje obavio svoje nedelo. Dvostruko nedelo, uostalom, u njegovoj aktivi krajem 1916, pošto je general Istočne armij e, u isto vreme kada se pomamio da se bori protiv Konstantina, ostavio rumunsku vojsku, našeg saveznika od meseca avgusta, da je pregaze nemačka, austrougarska i bugarska voj -ska, ne ulažuci mnogo napora da bi je podržao. Rumunija je u to vreme bila monarhija, moglo bi se poverovati da je Saraj osećao posebnu antipatiju prema kraljevstvima, bila ona naši saveznici ili ne. Za žaljenje je, unatrag gledajući, što svoj besomučni republikanizam nije iskoristio da oslabi bugarsku monarhiju, našeg otvorenog neprijatelja. Verovatno je bugarska vojska, sastavljena od prekaljenih trupa, unosila strah u ovog generala političara i salonskog lava, koji je u to doba dobio zasluženi nadimak "Solunski Bizen". Krajem decembra 1916. general Žofr, šef francuskog glavnog štaba i Sarajev ogorčeni neprijatelj, bio je uklonjen zbog vojnog sloma Rumunije za koji je Saraj, međutim, bio jedan od najodgovornijih. U proleće 1917, i predsednik vlade Aristid Brijan, takođe Sarajev neprijatelj, podneo je ostavku. Put je bio, dakle, potpuno slobodan za zapovednika Istočne armije i njegovog saučesnika Venizelosa. U junu 1917, Francuz Šarl Žonar, visoki saveznički komesar u Grčkoj, predao je neprihvatljiv ultimatum kralju Konstantinu. U suštini je bila reč o tome da se kraljevina Grčka i njen suveren stave pod staralaštvo Antante do kraja rata. Predsednik grčkog Saveta, Zaimis, dugo je razgovarao sa kraljem. Dvanaestog juna 1917. zakonita grčka vlada uručila je Žonaru svoj odgovor: Grčka prihvata da se povinuje ultimatumu Saveznika, ali kralj više voli da se povuče sa prestolonaslednikom Đorđem, svojim prirodnim naslednikom, da bi ustupio mesto svome mlađem sinu, princu Aleksandru.
Tako se, u poslednjem trenutku, i bez sumnje po savetu Engleske, Konstantin povukao, ali je sačuvao budućnost monarhije. Ukrcao se sa svojom porodicom na jednu francusku krstaricu koja ga je odvela u Italiju, a odatle je otišao u izgnanstvo u Švajcarsku. Grčka kriza se dakle završila kraljevim neuspehom, ali Venizelos, unekoliko zatečen, ipak nije dobio republiku. A šta su na sve to rekli Grci? Njih niko ništa nije pitao. Francuska štampa je napisala da je "stanovništvo prihvatilo događaje u najvećem miru". Istina je da su ovaj mir delimično obezbeđivale francuske trupe iskrcane u Pireju. Istoričar Pjer Renuven dao je, pedeset godina kasnije, umesno mišljenje koje može da posluži kao zaključak ovoj bednoj stvari: ,,Od kada su Francuska i Velika Britanija odlučile da stvore bojno polje za balkanske operacije i da na grčkoj teritoriji uspostave baze za snabdevanje svojih trupa, namerile su da naprave dobar posao od grčke neutralnosti i da nametnu vladavinu državnika koji im je nudio željene garantije. Osećanja grčkog stanovništva nisu u ovim računicama igrala nikakvu značaj nu ulogu.
Kraj grčke neutralnosti Vrativši se na vlast u Atini posle odlaska Konstantina I, Venizelos je, uprkos svojim republikanskim osećanjima, morao prihvatiti da bude drugi u svojoj zemlji, posle novog kralja Aleksandra I. Protokolarno drugi naravno, ali u stvari jedini istinski šef izvršne vlasti. Aleksandar I, koji je imao jedva dvadeset četiri godine i bio samo mlađi sin prethodnog monarha - što znači da nije bio pripremljen za presto - vladao je a da nije upravljao u nacionalnim i međunarodnim posebno nestalnim, komplikovanim i opasnim okolnostima. Pošto se oslobodio tereta koji je predstavljao bivši kralj Konstantin, prvo što je Venizelos učinio bilo je da objavi rat Nemačkoj. što je, složićemo se u tome, moralo mnogo manje uplašiti kajzera nego objava rata Sjedinjenih Država. Pristupanjem Grčke Antanti nije se u stvari mnogo promenilo, ako se izuzme to što je nekoliko desetina hiljada grčkih vojnika došlo da pojača efektive Istočne armije i da stavi akcenat na kosmopolitski karakter ove sile kojom je bilo nemoguće zapovedati i koja je, stacionirana u Solunu, postala neka vrsta novog Vavilona. U stvari, pošto je nesposobnog i intrigama sklonog Saraja 1918. najzad zamenio general Gijom, a zatim dinamični general Franše d'Epere, Istočna armija je u septembru stupila u akciju, oslanjajući se u suštini jedino na francusko-srpski korpus, zahvaljujući kojem najpre potiskuje Bugare, a potom oslobađa Srbiju i Rumuniju. Grčki kontingenti, osim nekoliko simboličnih odreda, više su voleli, po savetu Engleza, da ostanu u Trakiji, odakle će krenuti na Konstantinopolj. Bilo kako bilo, treba priznati da je diplomatski preokret koji je Venizelos izveo juna 1917. omogućio Grčkoj da stoji među pobednicima u novembru 1918, i da proširi svoju teritoriju na štetu Bugarske. Zbilja, 1919, Sporazumom u Neiju, Grčka je pripojila bugarsku Trakiju sa obalskom zonom koju je ova zemlja posedovala na Egejskom moru. Ubuduće, Bugarska će imati samo jedan izlaz na more, i to na Crno more, a njena sredozemna luka Dedeagač bila je prekrštena i dobila ime Aleksandropolis u čast grčkog kralja Aleksandra I. Grčka je dobila i nekoliko dodatnih ostrva, koja su pre rata pripadala Turskoj, naročito simbolični Hios, već zauzet 1912, i čuvenu Mitilenu koja je, buduci u blizini turskih obala, mogla jednog dana omogućiti Grčkoj da uhvati koren u Maloj Aziji.
Kralj u pritvoru Što se tiče mladog kralja Aleksandra I, njega je praktično protivzakonito uhapsio njegov svemogući predsednik Vlade. Nemajući poverenja,Venizelos mu je zabranio svaki kontakt sa kraljevskom porodicom u izgnanstvu u Lucernu, kao, uostalom, i sa političkim i vojnim krugovima. U stvari, podmukli Venizelos želeo je potpuno da izoluje kralja pre nego što ga ukloni u korist "svoje" republike. Što je monarh duže u zatvoru, manje će nereda njegov nestanak izazvati u narodu koji je većinom ostao veran Konstantinovoj uspomeni. Kraljeva izolacija umnogome je doprinela da mu se dogodi avantura sa jednom od retkih mladih žena iz njegove neposredne okoline: Aspazijom Manos. kćerkom ordonansa kralja Konstantina. Ova idila se završila ženidbom 1919, ženidbom koju je Venizelos podstakao, jer pošto je bila dinastički neinteresantna, mogla je oslabiti monarhiju. Iako je veza bila potpuno legalna, mlada supruga nije nosila titulu kraljice, vec je zvanično ostala "gospođa Manos". Na stranu dinastički ugled, Aspazija Manos bila je jedna od najlepših žena u Atini, a za Aleksandra I bila je najdivnija od svih supruga. Ona je neosporno omogućila mladom suverenu da izdrži mučno unutrašnje izgnanstvo koje mu je bilo nametnuto. Aleksandar, koji na osnovu zakona o nasleđu ne bi nikada mogao da dođe na presto, jer je bio mlađi sin kralja čiji je stariji sin bio živ, vladao je kratko. Umro je 25. oktobra 1920. od posledica ujeda jedne majmunice iz zoološkog vrta Tatoi u blizini kraljevske rezidencije kod Atine. Kralj je imao dvadeset sedam godina. Ostavio je mladu ženu u drugom stanju. Ona je 1921. na svet donela devojčicu kojoj su dali ime Aleksandra, u spomen na njenog oca. Dete je, za razliku od svoje majke, dobilo titulu princeze i kraljevskog visočanstva. Dvadeset tri godine kasnije, posthumno rođena kćerka grčkog kralja Aleksandra I udala se za jugoslovenskog kralja Petra II. Njena majka, gospođa Manos, nije potpuno nestala sa kraljevske scene. Po povratku kralja Konstantina, i ona je dobila titulu grčke princeze, zahvaljujući milostivoj i savesnoj kraljici Sofiji.
Konstantin se smeje, Venizelos plače Preuranjena smrt Aleksandra I izazvala je preneraženost u grčkom političkom svetu i nemir kod samog predsednika Vlade. Dinastička situacija je bila blokirana jer je kralj bio umro bez dece, a kraljevska porodica u okviru koje je trebalo birati naslednika bila je u izgnanstvu. Princ Pavle, treći Konstantinov sin, koga je diskretno nagovarala atinska vlada, dao je sa svoje strane na znanje da bi mogao da prihvati krunu samo ukoliko bi grčki narod, pitan da slobodno izrazi svoje mišljenje, zvanično odbio njegovog oca i starijeg brata. Svakako, ostajao je još slučaj gospođe Manos koja je nosila Aleksandrovo dete, ali njena trudnoća je trebalo da se završi pet meseci kasnije i bilo bi potrebno da se njeno dete proglasi suverenom, što nije bilo predviđeno u vreme ženidbe 1919. U ovim okolnostima, prilično neuobičajenim u jednoj monarhiji, Venizelos je mogao da prekorači Rubikon i proglasi republiku. On to nije učinio. Ovakvo uzdržavanje u ovom trenutku iznenadilo je prijatelje i nosioce strane podrške, koji nijednog trenutka nisu mogli da zamisle da bi se revnosni revolucionar mogao preobratiti u roajalistu, pa makar i mlakog. To je značilo loše poznavati stvarnu unutrašnju situaciju Grčke, koja samom Venizelosu nije mogla biti nepoznata. S pravom ili ne, Grci su ogromnom većinom bili ostali monarhisti i to bi osećanje, jednom kad savezničke vojske ne budu više štitile predsednika Vlade, sprečilo uspostavljanje republike u zemlji. U svakom slučaju, mirno uspostavljanje, zakonskim putem, trebalo je potpuno isključiti. Kako je Venizelos svoj ugled u inostranstvu gradio na svojoj demokratskoj iskrenosti, nije mogao, zbog opasnosti da ce mu spasti maska, da prisiljava narod. Dakle,
doneo je najmudriju odluku i naimenovao admirala Pavla Konduriotisa za namesnika kraljevine. Ogromna korist od namesništva je u tome što ostavlja širom otvorena vrata prema budućnosti, naročito ako je namesnik vojno lice i ako mu se vešto stavi do znanja da bi za njega uspostavljanje kraljevine predstavljalo kraj političke karijere pune obecanja. Sve je bilo dobro isplanirano. Čak isuviše dobro. Od 1917. Venizelos se, uz podršku Saveznika, veoma čuvao da ne potraži mišljenje naroda o političkoj situaciji. U novembru 1920. trebalo je i to učiniti, demokratija je primoravala na to. Rezultat je bio nepovratan: šest od deset grčkih birača glasalo je protiv predsednika Vlade i roajalisti su se snažno vratili u parlament. Brzo su organizovali plebiscit o Konstantinovom povratku. Narod je izrazio svoju volju 5. decembra 1920. i Grci su potvrdili sa 99% glasova želju za povratkom bivšeg kralja.
Pozdrav Cezaru Konstantinu I Tako je posle hiljadu dana izgnanstva Konstantin I ponovo došao na svoj presto. Pošto je putovao na krstarici Averofod Venecije do Korinta, kralj, kome je prethodila njegova porodica, došao je u Atinu vozom. U glavnom gradu je 19. decembra 1920. priređen tri -jumfalan doček. Ulice, ukrašene vencima cveća, iskićene su zastavama i transparentima sa rečima dobrodošlice. Natpis koji se najčešće pojavljivao bio je: "Pozdrav Cezaru Konstantinu!", što je po svoj prilici značilo da Grci nisu pozdravljali samo Konstantina I, kralja Helena. već i budućeg Konstantinopoljskog vasileusa, čoveka koji bi trebalo da vrati Svetu Sofiju hrišćanskoj veroispovesti. Uzbuđenog narodnim dočekom prepunim neopisivog oduševljenja koje ga je iznenadilo, Konstantina je na peronu železničke stanice dočekao gradonačelnik Atine M. Cokas, koji je izrekao tako patetičan pozdravni govor da je zaslužio mesto u antologiji svoje vrste: "Tvoj narod, Gospodaru", izjavio je on po ovom čudnom običaju Grka da kažu ti svojim suverenima, "nije prestao u toku nacionalne tame, koja je trajala više od tri godine, da od svojih suza pravi dijamante kojima je ispisivao veliki današnji datum. Imao je samo jednu reč na usnama: 'On dolazi!' Tvoj narod ti ne nudi svečano ključeve tvoga glavnog grada. On ti nudi svoje vlastito srce, u kojem je čuvao neosvojive ključeve ljubavi i poverenja nacije kojoj si uvek pripadao, ti, Konstantine, slavni strateže i obožavani vođo." Nakon što su u crkvi zahvalili Bogu, kralj i kraljica su otišli u kraljevsku palatu. Konstantin se sa balkona obratio narodu okupljenom na Ustavnom trgu i svečano obećao, da bi umirio venizeliste i demokrate zabrinute zbog tolike narodne radosti, da će poštovati ustavnu povelju i parlamentarni režim, što je, na kraju, najmanje od svega. Pokazujući takođe da je odlično shvatio poruku ispisanu na parolama i titulu Cezara kojom su ga pozdravljali, on je potvrdio da će Grčka ići prema ispunjenju svoje nacionalne sudbine i da ce Heleni nastaviti svoje vekovno civilizatorsko delo. Treba jasno razumeti da je kao ideal postavljeno obnavljanje Vizantijskog carstva. Usred svih svečanosti koje su označile novo Konstantinovo krunisanje, zbio se jedan smešan događaj, koji je uzbudio duhove više nego zvanični govori. U jednom trenutku, stari predsednik vlade Ralis, ubeđeni monarhista, hteo je da klekne pred kraljicom majkom Olgom, udovicom Đorđa I, koja se takođe vratila iz izgnanstva pošto je u poslednjem trenutku uspela da umakne boljševicima. koji su u Petrogradu poklali njenu porodicu. Uprkos kraljičinom protivljenju. Ralis je kleknuo... i nije mogao da se podigne. Olga, bar isto toliko stara kao i on, i sama se sagla da bi mu pomogla da stane na noge i svako je mogao videti ovo dvoje starih i slavnih kako kleče jedno ispred drugoga i liju vrele suze zagrlivši se. Ova slika, ma koliko
bila zabavna, izrazila je na najpotresniji način vrstu osećajnosti kojom su Grci tada bili vezani za svoju dinastiju.
Uspostavljanje starog poretka uz pretnje oružjem Konstantin je poštovao svečana obećanja koja je dao grčkom narodu 19. decembra 1920. Na unutrašnjem planu, držao se ustavnog zakonodavstva i prihvatio rezervisanost koja mu je naročito nedostajala u toku njegove prve vladavine. Istina je da je Venizelosov odlazak potpuno promenio političku klimu, i da je dobrovoljno izgnanstvo velikog republikanskog lidera u Pariz uklonilo za neko vreme opasnost od novog suživota, i dakle od novih sukobljavanja između dva čoveka koji su, budući obojica jake ličnosti, bili osuđeni da se suprotstave jedan drugome. Oslobođen straha da će parlament ili vlada osporiti njegov legitimitet, kralj se potpuno posvetio spoljnoj politici, ili tačnije, oslanjajuci se na Venizelosove teritorijalne tekovine u Trakiji, ponovo se vratio starom grčkom snu o ponovnom osvajanju Konstantinopolja. Pošto je Otomansko carstvo bilo pobeđeno 1918, Engleska je, oslobođena ruske konkurencije na Balkanu, odlučila da preko Grčke kontroliše Moreuze. Po.što je grčka monarhija od svoga početka bila stalno pod zaštitom britanske vlade. i pošto su Englezi oprezno ostali po strani od vojnog udara Francuza protiv Konstantina 1917, bilo je sasvim normalno da Grčka od uspostavljanja starog poretka postane pomoćnik Foreign Officea u istočnoj Evropi. Kontrolišući Moreuze, Englezi su želeli da zaštite pristup svojim arapskim kolonijama na Srednjem istoku, pa čak i više od toga, da zaštite od spoljašnje po -hlepe put koji je vodio ka ogromnom carstvu Indije. Grci su, za ono malo Konstantinopolja koji im j e ostavljen i evropske teritorije Turske, bili spremni da podupru britanske ambicije. Već u vreme svečanosti iz decembra 1920. francuski novinari iznenađeno su konstatovali da je Atina doista bila iskićena grčkim zastavama, ali i iznenađujućim brojem engleskih. Engleska zastava u Atini nije simbolisala samo zahvalnost helenskog naroda zbog uzdržavanja Velike Britanije 1917, kao što se to moglo opravdano misliti, vec je isto tako označavala da će ubuduće postojati jedna istinska zajednica diplomatskih interesa koja je isključivala Francuze, krive što su bili Venizelosovi saučesnici. Grčkoturski rat imao je svoje korene u činjenici da je jedan turski nacionalistički oficir po imenu Mustafa Kemalpaša odbio sporazum iz Sevra, koji je u avgustu 1920. odredio da će Grčkoj pripasti cela istočna Trakija, tj. evropska Turska izuzev Konstantinopolja, i da će moći izaći na azijsku obalu, u oblasti Smirne. Grci su se upustili u ovaj rat koji im je ponudio Kemalpaša nadajući se da će, pošto budu porazili Turke, izaći na Bosfor i zauzeti zapadni deo Anadolije. Na njihovu nesreću, turska vojska koju je reorganizovao Kemal nije imala više ništa zajedničko sa nemotivisanim trupama kojima je loše komandovao poslednji sultan, Mehmed VI. Sedmog januara 1921. Grke je, u Ineni u Anadoliji, potukao general Ismet paša, koji će, za uspomenu na tu pobedu, jednog dana postati Ismet Ineni. Ipak, daleko od toga da uzmakne, grčka vojska u kojoj je, na čelu HII divizije, služio kraljev brat, grčki princ Andrej, preuredila je svoje snage uz finansijsku i logističku pomoć Engleza i krenula u snažne ofanzive u pravcu Ankare, glavnog grada Mustafe Kemala. Grci su stigli do reke Sakarije, na sto kilometara od Ankare, u avgustu 1921, ali su se Turci, osećajući opasnost koja im predstoji i boreći se za opstanak svoje nacije, suprotstavili i u poslednjem jurišu zaustavili grčku vojsku, sprečavajući je tako da još napreduje prema njihovom glavnom gradu. Počev od septembra 1921, Grci su postepeno počeli da odstupaju. U avgustu 1922. Konstantinova vojska je, posle uznemiravanja koje je trajalo mesecima, doživela svoj Vaterlo u Afion -Karahisaru i pobegla prema Smirni, koje se Mustafa Kemal dočepao u septembru. Desetine hiljada grčkih vojnika je bilo iskasapljeno, a
njihova krv je okupala obale te Male Azije od koje su želeli da načine istureni bastion helenizma. Konstantinov san se tako tragično završio i Konstantinopolj je ostao u rukama Turaka. Dok su, posle burne razmene mišljenja između Pariza i Londona, Francuzi i Englezi prihvatili Kemalovu pobedu i ponudili mu da zadrži Malu Aziju, istočnu Trakiju obećanu 1920. Grcima, i Konstantinopolj, Grci šokirani vojnim porazom i rušenjem svojih najluđih nacionalističkih nada, ustali su protiv poraženog kralja. Pod zapovedništvom pukovnika Gontasa, pukovnika Plastirasa i majora Fokasa izvršen je 26. septembra 1922. državni udar. Trupe vraćene iz Male Azije u domovinu iskrcale su se na rtu Sunion i krenule na Atinu. Obavešten o tome kralj Konstantin, i sam duboko obeshrabren događajima u Smirni, odbio je da pruži otpor, iako je to od njega neprestano tražio general Konstantinopulos. Abdicirao je 27. ujutru, u korist svoga starijeg sina, prestolonaslednika Đorđa, koji je postao Đorđe II. Konstantin I i kraljica Sofija ukrcali su se u Pireju na parobrod Patris koji ih je odveo u izgnanstvo u Palermo. Tako se završila druga vladavina čoveka koji je imao težnje ka obnavljanju Vizantijskog carstva, ali koje su bogovi, pošto su bili odlučno protiv, odbili da usliše. Manje od četiri meseca posle početka svog novog izbeglištva, prevremeno istrošen iskušenjima izuzetno nemirnog života, Konstantin se ugasio 11. januara 1923. u Palermu u pedeset petoj godini, kao žrtva moždane kapi.
Senka koju je nosio Venizelos Ako je supruga kralja Aleksandra I, Aspazija Manos, bila nižeg roda, naprotiv njegov stariji brat Đorđe II se, 27. februara 1921, briljantno oženio po drugi put, rumunskom princezom Elizabetom, drugim detetom Ferdinanda I i kraljice Marije od Rumunije. Rumunska kraljica, koja je bila najvernija i najhrabrija saveznica Francuske za vreme Prvog svetskog rata, uveliko je doprinela Konstantinovom povratku u decembru 1920. ugovorivsi dvostruki brak, između svoga starijeg sina, rumunskog prestolonaslednika Karola i grčke princeze Helene, Konstantinove kćeri, i između prestolonaslednika Đorđa i svoje kćeri Elizabete. U stvari, podrška koju je kraljica Marij a dala kralju Helena u izgnanstvu u Lucernu, veliki krst Legije časti i ratni krst 1914-1918, ublažili su predrasude koje su Francuzi imali u odnosu na Konstantina. Uostalom, verovatno je, takođe, da je u ovoj stvari rumunska kraljica, Engleskinja po rođenju, delovala potpuno sporazumno sa Foreign Officeom koji je, shodno tradicionalnoj engleskoj politici prema grčkoj monarhiji od 1863, podržavao Konstantinove roaj aliste protiv venizelista. Rođen 1890, Đorđe II imao je dakle trideset dve godine u trenutku stupanja na presto. Vojnik po obrazovanju, veoma je malo poznavao politički život, a izgnanstvo u kojem je bio sa svojim ocem od 1917. do 1920. nije ga predodredilo za otvoren i pomirljiv stav prema dinastičkoj opoziciji grupisanoj oko vernih pristalica Venizelosa, koji je i sam bio u izgnanstvu od uspostavljanja starog poretka 1920. Od Konstantinove abdikacije, vojna hunta koja se dočepala vlasti u Atini obrazovala je revolucionarnu vladu u koju je, osim pukovnika Gonatasa, pukovnika Plastirasa i majora Fokasa, bio ušao pukovnik Protosingelos. Ova gospoda su odmah pozvala Venizelosa, koji je letovao u Dovilu. Bivši predsednik vlade, koji je u svom nimalo neprijatnom izgnanstvu očekivao samo pogodnu priliku da se vrati u zemlju, odgovorio je bez odlaganja zaputivši se u London 28. septembra. Znajući da se ključevi vlasti u Atini nalaze u rukama Engleza, otišao je dakle, veoma pametno, da od Albiona zatraži svoje postavljenje. Verovatno
je da mu britanski kabinet, koji ga je uvek smatrao dvoličnom osobom. nije dao pristanak, jer je po povratku u Francusku zatražio hitan razgovor sa predsednikom Vlade Remonom Poenkareom. Poenkare, koji ga nije voleo kao ni Englezi, i koji je, pripremajući zauzimanje Rura, imao druga posla, morao je da ga upozori da ne pokušava ništa što bi moglo da poremeti situaciju na Balkanu. Na kraju, sa svih strana odbijen, Venizelos je odustao od povratka u Atinu. Njegov neuspeh je verovatno bio prouzrokovan - to je barem najverovatnij a pretpostavka -protivljenjem Engleza da se destabilizuje grčka monarhija koja je, od ženidbe Đorđa II Elizabetom od Rumunije. rođakom engleskog kralja po njenoj majci, kraljici Mariji, ojačala svoje veze sa dinastijom Vindzora. Venizelosa, potisnutog u drugorazrednu ulogu, u Atini je predstavljao pukovnik Nikolas Plastiras, koji je postao vođa hunte i koji je u stvari imao vlast. Plastiras, venizelista - koga će Čerčil kasnije zlobno nazvati plaster arse (plastična stražnjica) -i Đorđe II morali su živeti zajedno u odvratnoj atmosferi. Među republikancima odnose je još više zatrovalo primirje u Mudaniji, potpisano u oktobru 1922, koje je potvrdilo Konstantinov vojni poraz od Turaka, a među roajalistima, pak, prevremena smrt bivšeg kralja u januaru 1923, smrt koja je, nesumnjivo sa razlogom, pripisivana stalnim nepravdama i uvredama koje je nesrećni monarh trpeo od 1914. Grčka je bila podeljena na dva nepomirljiva tabora: jedan kojim je upravljao Đorđe II iz kraljevske palate, i drugi kojim je upravljao Plastiras iz palate Revolucije. Svako pomirenje je postalo nemoguće pošto je Plastiras naredio da se pogubi bivši predsednik Vlade, roajalista Dimitrios Gunaris. Nezgodno je sa vojnicima što, kada jedanput preuzmu vlast, vraćanje vlasti im predstavlja groznu muku. Upravo to se dogodilo u Grčkoj 1923. Plastiras, venizelista kakav je bio, ostao je vođa hunte, a Venizelos je ostao u izbeglištvu u Francuskoj. Štaviše, u tom trenutku je atmosfera bila posebno mučna zbog teških pregovora oko definitivnog ugovora o miru sa Turskom koji su se održavali u Lozani. Čim su bile poznate, odredbe Lozanskog ugovora, potpisanog 24. jula 1923, koji je potvrđivao proterivanje Grčke iz Male Azije i istočne Trakije, izazvale su antimonarhističke demonstracije u Atini. Đorđe II bio je na neki način proglašen odgovornim za vojni poraz svoga oca. Videvši ozbiljnost situacije. jedan roajalistički general, Joanis Metaksas, pokušao je državni udar u avgustu 1923. Slom ovog pokušaja, za koji nije ustanovljeno da je bio rukovođen iz kraljeve palate, povećao je izolaciju Đorđa II i poslužio kao izgovor Plastirasu da pokrene postupak abolicije monarhije. Izbori su bili najavljeni za kraj godine, dok su kialj i kraljica Elizabeta, sve češće izloženi pretnjama u glavnom gradu koji se nalazio u rukama antidinastičke opozicije, otpočeli niz boravaka u inostranstvu, posebno u Bukureštu, gde su im kralj Ferdinand i kraljica Marija ukazivali toplo gostoprimstvo. Na zakonodavnim izborima 16. decembra 1923. pobedili su venizelisti, koji su dobili dve stotine mesta u parlamentu, dok je sto dvadeset ostalo roajalistima. Plastiras, u saglasnosti sa Venizelosom koji se najzad vratio iz izgnanstva, saopštio je kralju da ce pitanje monarhije postaviti na plebiscitu. Đorđe II, nemajuci iluzija o objektivnosti institucionalne debate u zemlji kojom dominiraju antimonarhističke organizacije i ne sumnjajući da će se iz demagoških razloga debata odnositi na odgovomost za Ugovor iz Lozane, smatrao je da će plebiscit biti falsifikovan i povukao se. Ne abdicirajući, poverio je namesništvo nad kraljevinom admiralu Pavlu Konduriotisu i, 19. decembra 1923, ukrcao se sa kraljicom Elizabetom na parobrod Dafni usidren u Pireju. Uprkos opreznosti koju su suvereni želeli, velika gomila sveta došla je da ih pozdravi. Hiljade belih maramica je mahalo dok su brodovi helenske flote ispaljivali počasne plotune. U 16h i 30, Dafni je isplovila za luku Konstanca u Rumuniji.
Grčki parlament je 25. marta 1924, pre savetovanja sa narodom, izglasao aboliciju monarhije. Plebiscit je 13. aprila potvrdio republički oblik države sa 70% glasova. Umesto jednog kralja, Grčka je sebi priuštila više stotina koji su vladali u parlamentu i u vladi, i koštali su je beskrajno skuplje od svih vladarskih plata kraljevske porodice počev od 1863. Ubrzo posle pobede, republikanci su se sukobili međusobno. Sam Venizelos, koji je ponovo postao predsednik Vlade u januaru 1924, morao je da podnese ostavku u februaru. Admiral Pavle Konduriotis zamenio je svoju titulu namesnika za titulu predsednika Republike i vladao je u jednom trenutku sa Aleksandrom Papanastasiom, drugim rečima, Venizelosovim protivnikom neumoljivijim od Konstantina I i Đorđa II zajedno. Sve je to potrajalo izvesno vreme. Tačno dvanaest godina, u toku kojih su se kroz istoriju ove republike provlačili brojni krvavi događaji.
Jadi izgnanstva Dok je novi režim, sređujuci političke račune vojnim državnim udarima, pretvarao Grčku u bananarepubliku južnoameričkog tipa, kralj Đorđe II i kraljica Elizabeta našli su pribežište u Rumuniji. Bili su gosti sjajnog princa Stirbeja, savetnika kralja Ferdinanda i upravnika dobara krune, koji im je na raspolaganje stavio svoj zamak u Bi -ftei. Kraljevska porodica, vlada i rumunsko društvo su ih nežno pazili u toku celog njihovog boravka i nastojali su da im izgnanstvo učine podnošljivijim. Rumunija ih je uzimala u odbranu na diplomatskom planu, udaljila se od republikanske Grčke da bi se približila Turskoj Mustafe Kemala. Kralj Ferdinand i kraljica Marija, sa svoje strane, neprestano su ponavljali svojim stranim sagovornicima ono što su go -vorili svome prijatelju maršalu Fošu u jesen 1923, tj. da je Đorđe II hrabar čovek i da ni u čemu nije odgovoran za političke ili vojne greške svoga oca kralja Konstantina. Uprkos toj zvaničnoj i privatnoj podršci, helenski kraljevski par se postepeno međusobno udaljavao. Nisu imali dece da bi ih zbližavala, a nepodudarnost naravi supružnika, pojačana teškoćama u izgnanstvu, podrivala je brak koji je svojevremeno bio pun obećanja za grčku i rumunsku dinastiju. Rumunska kraljica Marija podržala je svoga zeta protiv ćudljive Elizabete koju je kralj Ferdinand, ostareo i teško bolestan, nežno voleo. Jednog dana je trebalo učiniti kraj ovome. Đorđe II napustio je Rumuniju da bi se nastanio u Londonu, u hotelu Braun, kao obična privatna ličnost. Ovaj mladi monarh skromnih sklonosti, prerano izveden iz zabluda, bez iluzija o vlasti i surovim političkim igrama, prihvatio je povučen ali dostojanstven način života, razgaljen s vremena na vreme pozivima iz Vindzora, Sandringema ili Balmorala. Elizabetu je viđao samo povremeno. Uprkos nastojanjima i pokušajima rumunske kraljice Marije koja je toliko želela ovu vezu, brak je okončan razvodom 1935. Bivši kralj Helena ostao je tako sam i bez potomstva čak i u trenutku u kojem se situacija u Atini odvijala u njegovu korist.
Iz hotela u palatu Čari republike su se brzo istrošile u Grčkoj. Izuzev jednog kratkog perioda od četiri godine, od 1928. do 1932, tokom kojeg je Venizelos, pošto je još jedanput došao na vlast, mudro vladao zem-Ijom, parlamentarna anarhija i proglasi protiv vlade smenjivali su se pred zbunjenim i uskoro sumnjičavim pogledima grčkog naroda koji ubuduce nije više ni u šta verovao. Pošto i najbolje stvari imaju svoj kraj, i pošto su se poslednjih godina ubrzanim tempom smenjivali atentati - posebno protiv Venizelosa, ustanak flote, pokušaj Plastirasovog puča i Caldarisova privremena diktatura, u martu 1935. vlasti se dočepao jedan general po
imenu Kondilis. Ni bolji ni gori od ostalih, ovaj general, očigledno manje ambiciozan od izvesnih svojih prethodnika sa oznakama vojnih činova, izneo je originalnu ideju -"Sve se menja, sve se kreće", sa zadovoljstvom je govorila rumunska kraljica Marija - da bi uspostavljanje monarhije moglo uticati na ozdravljenje unutrašnje situacije u Grčkoj. Rečeno, učinjeno. Kondilis je, možda ne preduzimajući sve osnovne mere predostrožnosti, dekretom ukinuo republiku i organizovao plebiscit. Trećeg novembra 1935, 98% grčkih glasača dalo je pristanak za povratak bivšeg kralja Đorđa. Prihvatajući čak da su rezultati izbora bili malo i falsifikovani - što se nažalost čini izvesnim u Grčkoj, bilo da se glasa za republiku ili za monarhiju - ovo tajno glasanje je uprkos svemu bilo izraz ogromnog zamora celog naroda pred opštim neredom. Čim su rezultati bili poznati u Londonu, Đorđe II, koga niko nije pitao za mišljenje, shvatio je da uskoro treba da napusti udobnu hotelsku sobu kako bi se ponovo uselio u prostrane apartmane kraljevske palate u Atini. Nije sigurno da ga je ova vest očarala, ali on je najzad bio kralj, a kralj pripada svome narodu. Oduševljenje koje ga je u Grčkoj dočekalo u novembru 1935. moglo se u svakom pogledu uporediti sa oduševljenjem sa kojim je dočekan njegov otac Konstantin u decembru 1920. Posle dvanaest godina rasula u vladi i parlamentu, računalo se da ce kralj uspostaviti izvesno demokratsko dostojanstvo i spasti državu od bankrotstva. U tom svetlu, uostalom, Đorđeve veze sa engleskim slobodnim masonstvom i članovima Sitija mogle su izazvati neke nade. Na nesreću, situacija nije bila jednostavna, a Grčka je bila podeljena na brojne nepomirljive frakcije. Republikanci i monarhisti, isto toliko svađalice jedni kao i drugi, neprestano su se sukobljavali, zaboravljajući interese naroda i sanjajući samo o ostvarenju svojih ličnih ambicija. U ovim okolnostima u kojima su, u osnovi, pošteni i nezainteresovani bili samo kralj i narod, bilo je potrebno da monarh improvizuje iz sebe diktatora da bi uspravio pramac i spasao brod od nesreće. Đorđe II, suviše svestan da je uplitanje kraljevske ličnosti u unutrašnje stvari zemlje stvorilo teškoće njegovom ocu, prihvatio je neopredeljenost svoga dede Đorđa I. Pošto je ipak proglasio liberalni ustav i saglasio se sa opštom amnestijom za sve zločine i prestupe koje su počinili političari pod republikom, on se držao po strani, posmatrajuci događaje sa britanskom flegmatičnošću koju je prirodno posedovao, ali koju je londonsko izgnanstvo još više pojačalo. Očigledno, stvari su loše krenule. Anarhija se nastavljala, a parlamentarni neuspeh sprečio je uspostavljanje toliko željenog zdravog demokratskog života. U ovim uslovima, konstatujući odsustvo većine u parlamentu posle zakonodavnih izbora u januaru 1936, i videvši da ne može biti uslišena njegova želja za formiranjem kabineta nacionalnog jedinstva, kralj se na kraju rešio da, u aprilu 1936, poveri privremenu vlast generalu Joanisu Metaksasu, onome koji je 1923. pokušao da obori venizelističkog pukovnika Plastirasa. U avgustu 1936. Metaksas, karakteran čovek kome nisu nedostajale sposobnosti, uspostavio je u Atini autoritarni režim kakav je, po njegovom mišljenju, jedino bio sposoban da uspostavi red. Đorđa II, koga je levičarska opozicija optužila da je saučesnik ovog državnog udara, general je doista držao po strani od ovih stvari. Krajem leta 1936, dok je letovao u svojoj palati na Krfu, Đorđe II je primio engleskog kralja Edvarda VIII, koji je u svojim memoarima opisao helenskog suverena nekoliko nedelja posle uspostavljanja Metaksasove diktature: ,,U Londonu je Đorđe provodio miran i tih život u hotelu Braun. On je tu odavao utisak srecnog čoveka, ali prilikom ponovnog viđenja u njegovoj otadžbini, učinilo mi se da je razočaran. Kad sam ga upitao, kao kralj kralja, kako se izvlači iz neprilika, odgovorio mi je tužno da se
uopšte iz njih ne izvlači. Po svom povratku, Grke je našao podeljene u bezbroj frakcija i klika. Ako bi pokušao da se jednoj približi, kod drugih je to uvek izazivalo sumnju. On je dakle odustao od toga da se viđa bilo s kim. Diktator Metaksas je došao da ga primora da raspusti parlament i da proglasi ratni zakon. 'Kralj sam samo po imenu', rekao mi je Đorđe, 'mogao bih sasvim i da se vratim u hotel Braun'." Diktatura generala Metaksasa trajala je do početka Drugog svetskog rata. Dok su kralja sveli na strogo reprezentativnu ulogu, gvozdena pesnica njegovog šefa vlade uzdigla je grčki narod i omogućila mu da pet godina živi u unutrašnjem miru. Zacelo, represija čiji su predmet bili krajnja levica i komunisti nije mogla a da ne uvredi demokrate, ali teroristički stav koji su zauzeli ovi opozicionari opravdavao je u očima državne vlasti strogost i brz odgovor policije i sudova. Bilo kako bilo, neosporno je da su Grci platili ovih pet godina "građanskog mira" zatvaranjem usta parlamentu i ukidanjem brojnih javnih sloboda.
Grčki David protiv italijanskog Golijata General Metaksas bio je obožavalac Nemačke. Nekadašnji student Vojne akademije u Berlinu, on je, pod prvom Konstantinovom vladavinom, i dok je bio na položaju šefa generalštaba, hvalio, a zatim i čvrsto podržavao politiku kraljeve neutralnosti. Kao brojni ljudi njegove generacije, bio je odnegovan sa uspomenom na francuski vojni slom 1870, a nemačka vojska mu se činila nepobedivom. Poraz iz 1918. nije umanjio ovo poštovanje, a Hitlerovo uzdizanje Rajha još je dopunilo ovo osećanje, ovoga puta, istina, sa nijansom straha. Čim je došao na vlast, bilo da bi laskao Hitleru, bilo zato što je smatrao Nemce za ozbiljne i sposobne ljude u oblasti ekonomije, poverio je stručnjacima Rajha popravljanje finansijske situacije u zemlji. Ova odluka se nije dopala velikom anglofilu Đorđu II i povecala je kraljevu rezervisanost prema generalu. Na nesreću po Grke, Hitler je samo prezirao balkanske države, smatrajući da su drugorazrednog značaja i dakle jedino namenjene da služe interesima Osovine. U tom duhu, jedini značajni odnosi po njegovom mišljenju bili su nemačkoitalijanski odnosi, i bio je raspoložen da zadovolji ambicije koje je njegov rimski pobratim imao na Balkanu. Musolini se tako dočepao Albanije u aprilu 1939. i od onda je slao trupe za trupama da bi skršio otpor malog planinskog naroda. Grčka, susedna zemlja Albanije, držala se u opreznom iščekivanju da ne bi uvredila totalitarne države. Ova neutralnost nije bila uzvraćena, jer su Italijani, pod izgovorom da je grčka teritorija služila kao neutralno tlo albanskim borcima otpora i da britanska flota raspolaže pomorskim bazama u Grčkoj, uputili ultimatum vladi u Atini 28. oktobra 1940. kako bi joj naredili da im ustupi strateške položaje. Musolini, koji je tražio konfrontaciju, bio je uveren da ce u slučaju odbijanja sa Grčkom završiti bez po muke i da ce ona biti brzo poražena, kao što je bila Abisinija nekoliko godina ranije. Metaksas, koji je imao hrabrosti i časti, odgovorio je negativno na ultimatum i uputio poziv narodu: "Heleni, stisnimo pesnice i uzdignimo duh!" Ove reči su imale velikog odjeka jer, za manje od četiri meseca, mala kraljevska helenska vojska nanela je žestok poraz snažnoj i modernoj italijanskoj vojsci koja je bila osvojila sever zemlje. Grci su sebi čak dozvolili i luksuz da, pošto su odbili Italijane, prodru kao pobednici i oslobodioci na albansku teritoriju. Musolini je, preneražen i posramljen, pozvao u pomoc svoga nemačkog saveznika koji je, da bi ga zadovoljio i prokrčio prolaz prema Grčkoj, razorio nesrećnu kraljevinu Jugoslaviju.
Zigfrid na Akropolju Firerova vojska nije bila što i Dučeova vojska. Uprkos svojoj hrabrosti, grčke trupe, iscrpljene višemesečnim ratom sa Italijanima, nisu mogle da izdrže ovaj novi udar. General Metaksas s pravom je bio uveren u nepobedivost Nemaca. Grci su bili pobeđeni, i nacistička zastava se zavijorila na Akropolju 27. aprila 1941. Sam Metaksas je izbegao ovo poniženje jer je u januaru 1941. umro od srčanog udara. Njegov naslednik na mestu predsednika vlade. Aleksandar Koricis, bivši guverner Helenske banke, ubio se 18. aprila 1941. kada je saznao da su Nemci probili grčki front. Pošto je ostao sam, kralj Đorđe II, odbijajući kapitulaciju, napustio je državu maticu da bi se smestio na Kritu, gde su britanske trupe vec bile zauzele pozicije. Ali Hitler, zabrinut što se Krit pretvorio u bazu otpora, upustio se u jednu širu vazduhoplovnu operaciju protiv ostrva. Grci i njihovi engleski saveznici bili su prinuđeni da se povuku, a kralj je otišao u izgnanstvo u Kairo sa onim što je ostalo od njegove vlade. Grčka je za vreme okupacije spoznala iste unutrašnje razmirice koje su iskrvavile jugoslovensku borbu otpora i sprečile je da uspešno deluje. Dve grupe su se sukobile: demokratska helenska vojska (EDES) naklonjena kralju i demokratiji, i vojska Nacionalnog fronta za oslobođenje (ELAS), sa komunističkim težnjama. Ova formacija je, uostalom, ušla u patriotsku borbu otpora tek od jula 1941, tj. tek posle napada Hitlerove Nemačke na Sovjetski Savez. Za to vreme, Đorđe II, izbegavši u London, pokušavao je da pomiri suprotstavljene frakcije i upoznao je generala De Gola sa svojim neuspehom u tome. U stvari, kralj nije uspeo jer naspram sebe nije imao naročito obdarenog sagovornika. Komunistički borci otpora nisu našli svoga Tita i ovaj nedostatak, za žaljenje sa tačke gledišta pregovora, ubrzo je postao adut za kralja i demokratsku vladu u izgnanstvu. Đorđe II, jedini zakoniti predstavnik grčke države, koga su Englezi verno podržavali i nisu ga napustili kao jugoslovenskog kralja Petra II, dao je lik borbi za oslobođenje zemlje. Njegov stav je uostalom bio tako primeran da je on komunistima iz ELAS-a, kako im ruke ne bi bile vezane, ponudio ministarska mesta u vladi u izbeglištvu - koja su oni odbili - i predložio im je, sa izvesnim dostojanstvom, da se na presto ne vrati u trenutku oslobođenja teritorije, vec posle narodnog referenduma koji bi potvrdio njegov povratak.
Druga vladavina Đorđa II Posle sloma Sila osovine nemačka vojska se povukla iz Grčke. Grčka vlada se iz izbeglištva u Londonu vratila u Atinu 18. oktobra 1944. Zemlja je najzad bila oslobođena, ali jedna druga opasnost se pojavila na horizontu: preuzimanje vlasti od strane komunističkih ustanika. Staljin je zbilja želeo da ostvari veliki potez na Balkanu. Znao je da ce mu zapadni saveznici na kraju ustupiti kontrolu nad Rumunijom, Bugarskom, Albanijom i Jugoslavijom, i nije shvatao da bi Grčka mogla da mu izmakne. On nije računao na to da je Čerčila pekla savest jer je napustio jugoslovensku monarhiju, te se odlučio da grčku monarhiju spase. Ako je britanski premijer tako reagovao, bilo je to bez sumnje zato što je bio monarhista po ubeđenju, ali i zbog strateških razloga. Englezi -ma nije moglo biti nepoznato da bi komunistička Grčka bila istureni bastion SSSR-a na istočnom Sredozemnom moru i da bi od tada direktna i stalna pretnja lebdela nad njihovim kolonijalnim carstvom, koje se prostiralo od Malte do Indije, prelazeći preko Kipra, Sueckog
kanala i Srednjeg istoka. Cerčil nije oklevao. Usred grčkog građanskog rata, stigao je avionom u Atinu 25. decembra 1944. i sazvao sve šefove stranaka, čak i komuniste, koji nisu mogli da odbiju poziv čoveka koji je, i pored svega, uvek bio veliki Staljinov saveznik. Britanski premijer je tada nametnuo prestanak neprijateljstava i naimenovanje atinskog arhiepiskopa Damaskinosa u svojstvu namesnika kraljevine dok se referendumom ne reši institucionalno pitanje. Čerčilova poseta nije, međutim, prekinula građanski rat na terenu. On je nastavljen 1945. i 1946. sa surovošću ništa manjom od one tokom španskog rata iz 19361939. Štrajkovi i komunističke demonstracije poremetili su i normalan rad javnih vlasti i odveli arhiepiskopa Damaskinosa u London, gde se sreo sa Đorđem II da bi odredio datum referenduma. Na referendumu 1. septembra 1946, 70% Grka glasalo je za ponovni dolazak kralja. Povratak Đorđa II nije ništa promenio, a građanski rat je nastavio da besni. Engleska zaista nije želela da prepusti Grčku komunistima, i podržala je zakoniti režim koji je odneo neosporne pobede na terenu, i generala Aleksandra Papagosa, pobednika nad Italijanima u Albaniji, koji je od aprila 1941, zajedno sa kraljem, bio pristalica otpora. Staljin je osudio mesanje Engleske u Grčkoj i, sa izuzetnom drskošću, izjavio da ovo mešanje u potpunosti opravdava, u naknadu za to, prisustvo Crvene armije u Istočnoj Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Jugoslaviji. Ipak, u ovoj poslednjoj zemlji je Tito, koji je igrao na svoju ličnu kartu, brzo učinio kraj prijateljskom prisustvu sovjetske vojske. Britanska politika u odnosu na Grčku bila je izmenjena padom Čerčila i dolaskom laburista na vlast. U februaru 1947. Klement Atli saopštio je predsedniku Sjedinjenih Država Hariju Trumanu da Engleska ne može više, u finansijskom smislu, da podržava zakoniti režim u Grčkoj. Hrabro i odlučno Truman je odmah rešio da će je Amerika zameniti. Od tada, materijalna podrška Sjedinjenih Država zamenila je podršku nemocnih Engleza. U međuvremenu, kralj Đorđe II umro je 1. aprila 1947, sa svega pedeset sedam godina. Kao i njegovog oca kralja Konstantina, Đorđa je iscrpela Grčka koja ga nije štedela ni strašnih događaja ni muka. Pošto nije imao potomstva sa svojom bivšom suprugom Elizabetom od Rumunije, Đorđe je ostavio presto svome bratu Pavlu, trećem Konstantinovom sinu, koji je postao helenski kralj Pavle I. Pavle se 1938. oženio princezom Frederikom od Brunsvik-Luneburga, koja mu je rodila troje dece: princezu Sofiju, princa Konstantina i princezu Irenu. Princ Konstantin, rođen 1940, postao je prestolonaslednik i vojvoda od Sparte, kao što je to bio njegov deda Konstantin I pre njega. U novembru 1947. jedan drugi važan dinastički događaj stavio je helensku kraljevsku porodicu na posebno istaknuto mesto: ženidba grčkog princa Filipa, Andreasovog sina i unuka Đorđa I, princezom naslednicom prestola Elizabetom od Engleske, starijom kćerkom kralja Džordža VI. To što se ova sjajna veza dveju kraljevskih porodica dogodila iste godine kada se britanska vlada oslobodila obaveza u vezi sa grčkom politikom, dovoljno dokazuje koliko je povest helenske monarhije, u svom krivudavom toku, bila potčinjena nestalnosti istorije i preokretima neprekidnim koliko i nepredvidljivim.
Pavle i Frederika Vojna i finansijska pomoć Sjedinjenih Država, kao i obdarenost generala Papagosa, na kraju su pobedili komunistički ustanak kojim je unazad nekoliko meseci rukovodio izvesni general Markos, protivnik ponešto zakasneo i manje briljantan od Tita. U avgustu 1949. vladine snage pod komandom generala Cakalotosa definitivno su porazile komuniste u bici na planinama Gramos, i tako učvrstile presto Pavla I. Moglo se poverovati da su se grčke demokrate, oparene perspektivom preokreta njihove zemlje u zonu uticaja SSSR-a, popravile i odustale od svojih jalovih igara. Ova nada je bila uzaludna. Posleratna Grčka, Grčka demokratska i pobednička, ponovo je utonula u nestabilnost vlade, svađu partija i lične obračune, uprkos kraljevim naporima da potpomogne pristojan parlamentarni život. General Papagos, koga je Pavle I naimenovao za maršala, podneo je ostavku na dužnost u vojsci da bi izrazio negodovanje zbog ove žalosne političke situacije. Ovo spektakularno povlačenje načinilo je od njega neku vrstu "grčkog De Gola", čoveka kome bi kralj, u slučaju opste nesreće, mogao da se obrati. To se uostalom i dogodilo posle zakonodavnih izbora iz novembra 1952, na kojima je desnica dobila jaku većinu. Pavle I zadužio je tada maršala, koji je hteo da vlada iznad partija, da obrazuje novi kabinet. Uživajući veliku popularnost kod javnog mnjenja koje nije više imalo poverenja u tradicionalne političke organizacije, i imajući podršku monarha, Papagos je pametno vladao zemljom koja je, zahva-Ijujuci njemu, krenula značajnom uzlaznom linijom na ekonomskom planu. Američka finansijska pomoćje tu, bez sumnje, mnogo značila, ali i poverenje koje je nova vlada umela ponovo da ulije u narod. Zahvalan Sjedinjenim Državama na njihovoj finansijskoj podršci, maršal se složio da Grčka uđe u NATO i ustupio vojne baze američkoj vojsci. On se takođe približio i Titovoj Jugoslaviji, koja se bila udaljila od Moskve. Nažalost po Grčku, Papagos je umro u oktobru 1955, a zamenio ga je Konstantin Karamanlis koji je nastavio njegovo delo nemajući, naravno, njegovu harizmu ni njegove sposobnosti. Vlada se morala suočiti sa događajima na Kipru, koji je tada bio britanska kolonija, gde su se grčke zajednice, koje su želele pripajanje matici otadžbini, žestoko sukobile sa stanovništvom turskog porekla. Osumnjičena da je pogoršala stvari u ovom poslu koji je čudno podsećao na kritsko pitanje iz prethodnog veka, Grčka je uočila da je Engleska hladna prema njoj. Ciriški sporazumi iz februara 1959. uspeli su da postignu uspostavljanje samo relativnog mira na ostrvu koje je ubuduće postalo nezavisno od Londona, pod vlašću arhiepiskopa Makariosa. Karamanlis, sposoban državnik i opasan taktičar, vladao je Grčkom osam godina, tj. do 1963. Ovaj period je bio period stabilizacije koji je omogućio zadovoljavajuće delovanje ustavne monarhije. Pavle I, koga je njegov šef vlade poštovao, praktično se nije uplitao u javne stvari do šezdesetih godina. Ovu rezervisanost je lo.še protumačio ambiciozni i autoritativni Karamanlis, koji je, verujući da ima posla sa beznačajnim monarhom, uvredio kralja u više navrata i često iz beznačajnih razloga. Ne želeci da se predsednik Vlade pretvori u upravnika dvora, Pavle I, umoran od suviše ličnog karaktera u načinu Karamanlisove vladavine, razmišljao je da potpomogne smenu u prilog Unije centra kojom je predsedavao Georgios Papandreu, najvatreniji neprijatelj predsednika Vlade. Obavešten o ovim osećanjima, Karamanlis je, umesto da ublaži svoj stav, stavio ovu kraljevu promenu na dušu kraljice Frederike koju je mrzeo, a koja mu sa svoje strane nije ostajala dužna. Njegovo zlopamcenje je išlo do te mere da jednog dana nije oklevao da se javno obrati gospodarici upucujući joj na veoma neučtiv način sledeće reči: ,,Vi se, Gospođo, bavite vašim loncima ako ne želite da izgubite vaš presto!" Očigledno zaslepljen dugotrajnim
ostajanjem na vlasti, Karamanlis je bio izgubio glavu i na uvredljiv način pokazao kako je malo uvažavanja imao prema kraljevoj porodici. Podvucimo - i u tome nema ni najmanjeg paradoksa - da Karamanlis nikada nije javno propovedao republikanizam. Njegov stav je, dakle, pre bio reakcija gordog čoveka koji je verovao da je nezamenljiv i koji nije mogao da podnese da njegov suveren ijednog trenutka može pomisliti da se lisi njegovih usluga. Bilo kako bilo, kraljica mu nije oprostila -da li se tome treba čuditi'? - i utoliko je manje bila spremna da oprosti što je upravo postigla značajan dinastički uspeh koji je još ojačao ugled helenske monarhije. U stvari, 14. aprila 1962. starija kćerka grčkih suverena, princeza Sofija, venčala se u Atini, najpre u pravoslavnoj sabornoj crkvi Blagovesti, zatim u katoličkoj katedrali Svetoga Denija, sa burbonskim princem Huanom Karlosom, sinom barselonskog grofa i unuka poslednjeg španskog kralja Alfonsa HIII. Dvoje mladih su se sreli za vreme krstarenja na brodu Agamemnon koje je organizovala Frederika. Ona je potpomogla nežnu ljubav koja se pojavila, kako zbog toga što su španski princ i njena kćerka predstavljali savršen par, tako i iz razloga visoke politike. Pametne glave pre svega, Frederika je proračunala da mladi princ može jednog dana predstavljati značajnu partiju. Ako Huan Karlos nije bio ništa 1962, imao je velike nade za budućnost. General Franko, španski diktator, uspostavio je 1947. monarhiju, samo u principu, tj. proglašavajući se namesnikom - titula koja je doista očarala vojnike - a da ipak nije izabrao kralja. Kako mu je grof Barselone, zakoniti naslednik prestola, izgledao suviše slobodouman, Franko je rešio, uz njegovu saglasnost, da mu uzme starijeg sina, princa Huana Karlosa, kako bi mladog princa vaspitao po svom nahođenju. Huan Karlos je tako rastao u senci diktatora, a da mu ovaj nikada nije jasno otkrio sta će biti njegova sudbina. Da li je Frederika bila bolje obavestena i da li je stigla direktno do pouzdanih izvora u Madridu? To je veoma moguće. U svakom slučaju, pre svih stručnjaka za međunarodnu politiku, ona je predvidela da će Huan Karlos postati zvanični Frankov naslednik, i zatim kralj Šlanije - što će se stvarno i desiti 1969, odnosno 1975. Stupanje njene kćerke Sofije na španski presto bilo je mogućnost koja je svakako laskala samoljublju ove žene snažnog karaktera. Napadan sa svih strana zbog svog autoritarizma, Karamanlis, koji više nije uživao poverenje dvora, posrnuo je u maju 1963, posle ubistva poslanika krajnje levice Lambrakisa. Ova afera, prema kojoj je načinjen slavni film Koste Gavrasa, izazvala je tako živu uznemirenost u zemlji zbog toga što je u atentat, kako se pretpostavljalo, bila upletena policija, pa se predsednik Vlade povukao. U novembru 1963, posle jednog perioda tranzicije, Pavle I pozvao je u vladu Georgiosa Papandreua, lidera Unije centra. On je odneo pobedu na zakonodavnim izborima u februaru 1964. sa 53% glasova. Uvređen, ponosni Karamanlis svojevoljno je otišao u izgnanstvo u Pariz. Pavle I nije bio u prilici da dugo sarađuje sa Georgiosom Papandreuom. Šestog marta 1964. ugasio se, u šezdeset i trećoj godini, od raka na želucu. Njegov sin, prestolonaslednik Konstantin, stupio je tada na presto pod imenom Konstantin II ili Konstantin HIII, da bi ispoštovao vizantijsku titulaturu. Grci su obožavali ovog mladog princa, lepog dvadesetčetvorogodišnjeg mladića i sportistu visokog ranga kome je zlatna medalja na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. u kategoriji jedrenja možda davala još veći oreol od njegovog kraljevskog porekla.
Blistava zora nove vladavine U nedostatku političkog iskustva, Konstantin II, čije obrazovanje Pavle I nije imao vremena da dovrši, držao se u početku svoje vladavine ustavnih okvira, što je moglo samo da
zadovolji Georgiosa Papandreua, dovoljno pametnog da bi vladao štedeći u isto vreme osetljivost dvora. Kralj i predsednik Vlade imali su, uostalom, te 1964, svaki sa svoje strane, glavne ciljeve koji se nisu mogli suprotstavljati jedni drugima. Papandreu je želeo da izbriše tragove osmogodišnje Karamanlisove vladavine smelim unutrašnjim reformama i nezavisnijom politikom u odnosu na inostranstvo; Konstantin, sa svoje strane, da bi i kruna podelila izvesnu težinu i da bi osigurao dugotrajnost monarhije, tražio je suprugu u evropskoj Goti. Daleko od dinastičkih kombinacija, mladi i lepi kralj prepustio je svom srcu da progovori, a njegov izbor je pao na skandinavsku princezu: Anu Mariju od Danske, kćerku kralja Frederika IH i kraljice Ingrid, rođene kao švedska princeza. Osamnaestogodišnja Ana Marija je bila ljubimica i najlepša kcerka danskih suverena. Osim toga, ona je bila u srodstvu sa Konstantinom, jer su oboje poticali direktno od danskog kralja Kristijana IH. Ova veza nije mogla da izazove kritike ni u monarhističkom ni u demokratskom pogledu, jer kraljevina Danska nije bila samo jedna od najstarijih u Evropi, več je oduvek bila i kraljevina gde su sa najviše srece, barem tokom jednog veka, u zajedničkom životu opstajali demokratski režim i kraljevi prerogativi. Kralj Konstantin oženio se princezom Anom Marijom u Atini 18. septembra 1964, uz narodno veselje koje nije viđeno u Grčkoj od ponovnog dolaska Konstantina I na vlast 1920. ili Đorđa II 1935. Mladi ljudi su imali rodoslov, slavu i lepotu, a grčki narod, osetljiviji možda od drugih na ta svojstva, bio je zahvalan svome olimpijskom šampionu i maloj princezi koja je izašla pravo iz Andersenove bajke, što su mu pomogli da za jedan trenutak sanja i da ode daleko, veoma daleko od najprizemnijih političkih svađa, opšte korupcije i sumnjivih poslova. Otadžbina omladine, Grčka je bila blistava toga dana i sreća običnog sveta na Plaki nije ni u čemu bila manja od radosti evropskog plemstva koje se guralo u salonima palate Tatoi. Nova skandinavska kraljica bila je već osvojila srca svojih mediteranskih građana izjav-Ijujući: "Nisam nikada sanjala da ću se udati za kralja. Htela sam prosto da budem srecna žena sa svojim mužem. Da, odavno volim Konstantina i želim da nam bude dato da proživimo nekoliko godina kao sav svet."
Žrtvovani kralj Sunce nije dugo sijalo iznad kraljevine i političkog života, ponovo se vratio njegov nestabilan tok. Posle nekoliko meseci normalnog stanja, Georgiosa Papandreua su počeli snažno osporavati kako u redovima opozicije, tako i u samoj Uniji centra, njegovoj vlastitoj partiji. Iskrsli su sukobi između predsednika Vlade i njegovog ministra finansija, Konstantina Micotakisa, u pitanjima ekonomske politike, a Papandreu je bio snažno napadnut zbog njegovog sina Andreasa, vođe krajnje levice koju su osumnjičili da sarađuje sa ASPIDA-om, tajnom organizacijom revolucionarnih oficira. Kriza je tinjala u toku prve polovine 1965. Izbila je u julu, posle odbijanja kralja Konstantina da potvrdi smenu ministra odbrane, a da poslove toga ministarstva preuzme sam predsednik Vlade. Više je nego verovatno da se kralj plašio kobnog uticaja porodice Papandreu, a naročito Andreasa, na vojsku, a i glavni štab ga je obavestio o riziku da ASPIDA loše utiče na instituciju vojske. U svakom slučaju, Papandreu, u sukobu sa kraljevskom palatom i povodom naimenovanja nekih generala, iskoristio je ovaj izgovor da bi podneo ostavku. Tada je započeo kampanju lične opozicije kralju, uprkos rezervisanosti velikog broja članova parlamenta iz njegove partije, zbog toga što monarh nije bio prestupio svoje ustavne prerogative.
Konstantin II pozvao je na čelo kabineta centrističkog šefa Stefanosa Stefanopulosa, koji je vladao petnaest meseci sa parlamentarnom večinom od samo četiri glasa. U decembru 1966. Nacionalna radikalna unija, bivša Karamanlisova partija, povukla je svoju podršku Stefanopulosu, što je odmah izazvalo pad vlade. Tada je kralj naimenovao prelazni kabinet pod rukovodstvom Jovana Paraskevopulosa, koji je trajao do marta 1967, a zatim ga je zamenila vlada Panajotisa Kanelopulosa. Raspuštanje parlamenta i prevremeni zakonodavni izbori bili su jedini izlaz. Svestan da nema drugog izlaza, kralj je potpisao dekret o raspuštanju, koji mu je podneo njegov šef vlade, i odredio datum izbora za 28. maj 1967. Atinu je 21. aprila 1967. probudila zlokobna buka motora i gusenica blindiranih kola. Pod izgovorom sprečavanja puča krajnje levice, pukovnik Georgios Papandopulos, pukovnik Stefanos Patakos i pukovnik Nikolas Makarezos organizovali su državni udar da bi prekinuli ustavni postupak. Sef vlade Kanelopulos, šef opozicije Papandreu, i stotine političkih rukovodilaca bili su uhapšeni i deportovani na ostrva. Stavljen pred svršen čin, kralj Konstantin, primetivši da se narod nije ni pomakao, pokušao je da spase čast imenujući savetnika Kasacionog suda, Konstantina Koliasa, na čelo ministarstva, zatim se povukao u palatu Tatoi, na nekoliko kilometara od Atine. Kralj je mislio da će se stvari srediti same po sebi, a da će se autori proglasa protiv vlade, bilo narodnim otporom, bilo intervencijom lojalnih elemenata u vojsci, na kraju vratiti u svoje kasarne. Njegova nada bila je uzaludna. Zemlja se nije podigla na ustanak, a diktatura je dobila prećutnu podršku Sjedinjenih Država, čije je poverenje uživao pukovnik Papadopulos, bivši saradnik CIA-e. Pošto je ukinula javne slobode, hunta je, da bi učvrstila svoj autoritet, pristupila čišćenju vojske, sudstva, univerziteta i svih javnih funkcija. Pošto su visoka naimenovanja bila u kraljevoj nadležnosti, bilo je očigledno da se nece moći zadugo izbeći sukob između suverena i nove ekipe na vlasti. Konstantin je, uz podršku svog predsednika Vlade Koliasa, pokušao državni protivudar 13. decembra 1967. Uputio je preko radija poziv narodu, tražeci od njega da mu pomogne u uspostavljanju demokratije, a uputio je i poziv za podršku lojalnim oficirima vojske. Bio je to poraz. Zbog nedovoljne snage predajnika iz kraljeve palate, kraljev govor se praktično nije ni čuo, a u kasarnama su oficiri verni kralju pohapšeni pre nego što su bilo šta pokušali. Dobro obavešteni diktatori nisu imali poverenja u kralja već izvesno vreme i sprečili su njegov potez. Sutradan posle neuspelog ustanka, Konstantin i cela njegova kraljevska porodica - kralj i kraljica imali su dvoje sasvim male dece: princezu Aleksiju i princa Pavla izbegli su u Italiju i smestili se u Rimu. U Atini, general Georgios Zoitakis bio je naimenovan za namesnika kraljevine, a pukovnik Papadopulos je sebe postavio za predsednika vlade.
Čudni gospodin Karamanlis Grčka vojna diktatura bila je ubuduće solidno učvršćena. Teorijski, monarhija se održala do 1973. Kralj Konstantin II, izbegavši posle Rima u London, kao i njegov stric Đorđe II, ostao je legitimni suveren Helena i njegov je portret ukrašavao sva javna zdanja, a njegov lik se nalazio na monetama. Ova fikcija je trajala do jula 1973, kada je Papadopulos, posle jedne pobune mornara za koju je okrivio kralja, proglasio republiku, koju je potvrdio referendum čiji je način osporavan na međunarodnom planu. I samog pukovnika Papadopulosa oborio je jedan general u decembru 1973, a zlokobna komedija se završila u julu 1974. definitivnim padom diktature posle događaja na Kipru.
Konstantin Karamanlis, u izgnanstvu u Parizu od 1963, pozvan je u Atinu gde je stigao 23. jula 1974, kao pobednik. Obrazovao je vladu nacionalnog jedinstva zaduženu da uspostavi demokratiju, a u novembru 1974, posle zakonodavnih izbora, dobio je 54,7 % glasova. Ostalo je, međutim. da se reši pitanje kralja. U toku svoje političke karijere Karamanlis se nikada nije izjasnio za republiku. Bez sumnje, incidenti sa kraljem Pavlom I i kraljicom Frederikom su na njemu ostavili traga, ali je reč bila više o teškoćama u odnosima nego o institucionalnim teškoćama, i svako je mislio da će posle strašnih iskušenja u diktaturi Grci demokrate preci preko ličnih uvreda i zađevica iz prošlosti. Pri tom se nije računalo na Karamanlisovu mržnju; iako ništa nije mogao da zameri kralju na političkom planu, on mu nije oprostio što je sin svoje majke, kraljice Frederike, od koje je dinastička opozicija pravila neku vrstu Marije Antoanete žedne krvi grčkih patriota. To što se kraljica majka u to vreme bila potpuno povukla iz političkog života i nalazila se u jednom budističkom manastiru u Indiji, nije sprečilo da njeno ime bude preko svake mere korišćeno u kampanji za referendum na kraju koje je narod trebalo da se izjasni, 8. decembra 1974, o institucionalnom obliku demokratske Grčke. Datum koji je izabran za referendum, manje od mesec dana posle zakonodavnih izbora, jasno je pokazao da Karamanlis nije želeo da ostavi Grcima vremena da odahnu i da u spokojstvu biraju oblik vladavine. Naravno, kralj nije bio ovlašcen da se vrati u Grčku, a kraljeve pristalice su bile ismevane plakatima na kojima se video portret kraljice Frederike sa sloganom: "Pažnja, dolazim!" Karamanlis je znao šta radi kada je kralju zabranio pristup na grčku teritoriju. On zaista nijednog trenutka nije sumnjao da bi samo prisustvo u Atini mladog kraljevskog para sa troje divne dece - princ Nikola je bio rođen u izgnanstvu - podiglo oduševljenje naroda čija se Ijubav za kralja u izgnanstvu nije bila ugasila. Siguran u rezultat koji je želeo da postigne, demokrata Karamanlis je izjavio novinarima tri nedelje pre referenduma: "Kralj nema nikakve šanse". Imao je pravo. Osmog decembra 1974. republika je pobedila sa 69% glasova. Tako je po prvi put u istoriji jedna monarhija bila kažnjena što je odbila da sarađuje sa fašizmom.
6. RUMUNSKA ČELIČNA KRUNA (1859-1947) "Kada se pokolj završio, kada su vuk i mišar oglodali kosti, ognjeno sunce veselo raspršuje ubistvena isparenja i bojno polje uskoro ponovo postaje zeleno. Posle dugog tapkanja u mestu Turci i Rusi su te tako videli kako se ponovo rađaš, o Trajanova nacijo, kao svetla zvezda koja ishodi iz crnog pomračenja sa mladim poletom petnaestogodišnjih devojaka. I latinski koreni u tvom srebrnom jeziku prepoznali su čast koja se u tvojoj krvi nalazi"
Frederik Mistral Od Cezara do sultana Rumunija, ili Dakija, koju su u najstarije antičko doba naselili Dačani, indoevropski narod koji se neprekidno selio između Krima i Germanije, bila je u I veku naše ere suparnica Rimu. Prelazeći Dunav, neustrašivi konjanici Borebiste, zatim Decibala, rukujući spretno mačem, kopljem i lukom, sejali su strah i trepet u rimskoj koloniji Meziji, sadašnjoj Bugarskoj. Umoran od žalbi seljaka, car Trajan je opremio vojnu ekspediciju koja je trebalo da, u nekoj vrsti novog galskog rata, pokori Dačane. Početkom II veka, pošto je na Dunavu izgradio kameni most čiji se ostaci još uvek vide, Trajan silni bacio se svojim legijama na Dakiju. Posle pet godina surovog rata koji je između 101. i 106. opustošio zemlju, Rim je trijumfovao nad nepristupačnim narodom. Da ne bi pretrpeo sudbinu Versinžetoriksa, Decibal se ubio, a ostatak trupa je pobegao u nepristupačne Karpate. Na osvojenoj teritoriji Trajan je naselio vojne kolonije koje su obezbedile definitivno uspostavljanje mira. Varvarske najezde, počev od III-IV veka, jurnule su na rimsko carstvo, napadajući najpre, naravno, periferne kolonije kao što je Dakija, koja je pod carskom upravom bila postala Dacia Felih ili "Srecna Dakija", što dovoljno govori o uspehu osvajanja i rimske koloni -zacije. Pošto ju je napustio Rim, i sam ugrožen na zapadu, Dakiju su osvojili Goti, zatim Vizigoti, Avari, Tatari i Huni, užasni rušitelji koji su razorili zemlju. I pored svega, kao u onoj rumunskoj poslovici koja kaže da ,,vode protiču ali stene ostaju", plemena nastala od crnomanjastih rimskih legionara i plavokosih kćerki dačkih konjanika opstala su i posle više decenija u kojima su se smenjivali talasi najezda, često dopirući do Grčke. U nauci su ih nazvali dačkorimskim plemenima, što u našim glavama neizbežno upucuje na galoromanska plemena, etnički oslonac Francuske. Niko tačno ne zna u koje vreme je Dakija postala Rumunija ili Romanija, jedina teritorija starog Rimskog carstva koja dakle nosi ime svojih slavnih osnivača. Možda u tome treba videti prosto klasifikaciju koju su nametnuli Vizantinci da bi razlikovali, bar na kulturnom planu, Dako-Rimljane, latinskog porekla, od Grka koji su činili dominantnu rasu Vizantijskog carstva. U stvari, oslobodivši se za neko vreme od najezda, Rumunija je dospela pod vizantijsku vlast. Uticaj Vizantije naročito se ogledao u preobraćanju Rumuna u pravoslavnu veru posle rascepa 1054. Tako su, jedini latinski narod pravoslavne vere, Rumuni nazivali svoju decu - i tako ih uostalom još uvek nazivaju - Virgilije, Kajus ili Trajan, a počeli su da rađaju i Aleksandra, Nikolu i Konstantina. Dve kulture su postojale jedna pored druge u Rumuniji, ali su Rumuni, suprotno od drugih naroda na Balkanu, sačuvali latinično pismo.
U XIII veku uspostavljene su istočno od Karpata samostalne kneževine Vlaška i Moldavija, dok su oblast koja se nalazi zapadno od Karpata, istinsko srce romanske Dakije, koja je nosila ime Transilvanija, pokorili mađarski osvajači. Azijskog porekla, oni su se naselili u centralnoj Evropi krajem IX veka, pod imenom Ugara, i gospodarili ovom oblašću do 1918. Tako je Rumunija bila podeljena na dva dela, koja su do XX veka sledila različite istorijske tokove. Suočena sa turskom opasnošću kao i svi hrišćanski narodi na Balkanu, Rumunija je videla kako se otomanska najezda snažno razvija od kraja XIV veka. Otpor Rumuna bio je žestok, i vlaški kneževi, kao što su Mirča Stari ili Vlad III Cepeš, nisu ni najmanje zaostajali po hrabrosti i izdržljivosti iza moldavskih kneževa od kojih je najslavniji, Stevan Veliki, bio nazvan "Atleta hrišćanstva". Usamljeni, Rumuni su, međutim, morali da popuste. Vlaška je pala pod otomansku vlast 1476. a Moldavija je pretrpela istu sudbinu 1538. Potčinjeni mađarskom jamiu na zapadu, a turskom na istoku, Rumuni više nisu vladali svojom sudbinom sve do XIX veka, ako se izuzme vrlo čudnovato i vrlo kratko nacionalno ujedinjenje koje je ostvario vlaški knez Mihajlo Neustrašivi 1599-1601. Pod vlašću sultana, Vlaška i Moldavija izgubile su diplomatsku, vojnu i ekonomsku nezavisnost, ali su sačuvale svoju versku slobodu. Sto je još bolje, Visoka porta im je dodelila izvestan oblik unutrašnje samouprave, okončane time da su kneževinama upravljali hrišćanski kneževi koje su birali njihovi velikaši, ali koji su dobij ali odobrenje od sultana. Poređenja radi, mađarska vlast je u Transilvaniji bila bez okolišanja mnogo grublja i, uprkos ulozi koju su Rumuni izvanredno igrali u ovoj oblasti, nikada rumunska nacija u Transilvaniji nije bila priznata kao takva. Naprotiv, uprkos etničkim problemima između Mađara i Latina, razlika u veri, katolička kod Mađara a pravoslavna kod Rumuna, još više je pogoršala unutrašnje sukobe.
Patriotski duhovni preporod Relativni liberalizam Turaka prema kneževinama u vazalskom odnosu nije sprečio Rumune da sanjaju o svom oslobođenju. Ma koliko bila kratka, avantura Mihajla Neustrašivog ostavila je traga u glavama i ohrabrila nade najodvažnijih. Početkom XVIII veka knez Moldavije Dimitrije Kantemir pokušao je da se oslobodi sultanove vlasti savezništvom sa Petrom Velikim. Bio je pobeđen 1711. i morao je da pobegne u Rusiju dok je njegov vlaški sused, knez Stevan Kantakuzen, i sam kovao zaveru i tajno pregovarao sa Austrijom. Visoka porta je snažno reagovala odlukom da ubuduće sama imenuje kneževe, koji osim toga ne bi više bili rumunskog porekla. Počev od log trenutka, kneževe, ili gospodare, birao je isključivo sultan u velikim grčkim porodicama iz kvarta Fanar u Konstantinopolju. Od tada je ova istorijska epoha u Rumuniji bila poznata pod imenom "fanariotska epoha". Učvršćivanje otomanske vlasti, stalni ratovi između Rusije i Turske oko posedovanja Moreuza, najzad francuska revolucija, potpomogli su preporod nacionalnog osećanja. U Bukureštu, glavnom gradu Vlaške, i u Jašiju, glavnom gradu Moldavije, obrazovani su revolucionarni komiteti koji su se obratili Napoleonu I za direktnu podršku. Imperator, koga su njegovi konzularni predstavnici obavestili o izvanrednoj frankofiliji Moldavaca i Vlaha, i svestan da oblast ušca Dunava predstavlja značajan strateški interes. bez sumnje je predvideo neki ambiciozan plan. U stvari, poslao je u kneževine oficira svog glavnog štaba, kapetana Obera, kako bi mu on doneo izvestan broj statističkih informacija o ovom delu kontinenta. Na nesreću, pretrpan drugim brigama, Napoleon nije istrajao, i više je voleo da u Tilsitu prepusti istočnu Evropu ruskom uticaju.
Aleksandar I je, zaista, preuzeo buktinju. Sanjajući kao njegova baka Katarina II da se dočepa Konstantinopolja i Balkana, stupio je u rat sa sultanom. Pobedio je, i podmuklo se zadovoljio time da Prvim bukureštanskim sporazumom iz 1812. pripoji deo rumunske oblasti Moldavije. Rumuni, opareni, shvatili su da mogu da računaju samo na sebe same i, 1821, pod rukovodstvom Todora Vladimireskua, digli su se protiv Turaka i protiv velikih posednika koje je narod smatrao za njihove saučesnike. Turci su slomili ovu pobunu utoliko lakše što joj, uprkos obećanju ruskih faktora, car nije priskočio u pomoć. Naslednik Aleksandra I, njegov brat Nikolaj I, više je intervenisao. On je sultanu nametnuo, Konvencijom u Akermanu 1826, ruskoturski suverenitet nad rumunskim kneževinama. Dve godine kasnije, zbacivši masku, vojno je okupirao Moldaviju i Vlašku. Revolucionami neredi su se u toku tog perioda proširili u rumunskim oblastima. Brojni intelektualci koji su živeli u Parizu obrazovali su tu rumunski revolucionarni kružok kome su, uostalom, pristupili Lamartin, Mišle i Edgar Kine. Zahvaljujući brojnim listovima koje su inspirisali pariski Rumuni, ali koji su se tajno pojavljivali u Moldaviji i u Vlaškoj, ideja o ujedinjenoj moldavskovlaškoj državi, nezavisnoj od Rusa i Turaka, širila se u svim klasama rumunskog društva. Godine 1848, februarska pariska revolucija proširila se u Bukureštu i Jašiju u intervalu od nekoliko nedelja. Obrazovali su se revolucionami komiteti i zahtevali od gospodara ustupke u pogledu ličnih i političkih sloboda. Ruske i turske trupe su, međutim, bez ikakvih obzira učinile kraj ovom novom pokušaju za oslobođenje.
Rumuni u potrazi za zaštitnikom Još uvek pod vlašću Turaka, ali pod strogim nadzorom ruskih suseda koji su, povremeno u sukobu sa sultanom, koristili ove prilike da bi malo vise gricnuli teritoriju kneževina. Rumuni su mogli da utonu u očajanje. To bi, istina, bilo suprotno vitalnosti njihove rase, a naročito ovoj izuzetnoj sudbini koja im je kroz vekove nedaća omogućila da prežive. Počev od 1848. ovaj hrabri narod je imao sreće da sretne drugog Trajana u svojoj istoriji u liku princa Luja Napoleona Bonaparte. Pošto je bio izabran za predsednika Druge francuske republike, princ, žive inteligencije i plodne mašte, bio je začetnik težnje da bude u svetu pokretač načela prava naroda da raspolažu sami sobom. Dve evropske nacije, Italija i Rumunija, poslužiće kao laboratorije za ispitivanje ove plemenite ideje knezu predsedniku, koji je 1852. postao Imperator Napoleon III. Ako svi Francuzi pamte glavnu ulogu koju je Napoleon III odigrao u prilog italijanskog ujedinjenja, naprotiv, njegov lični doprinos ujedinjenju Rumunije je zaboravljen. Međutim, imperator, kome nije smetalo papsko pitanje u tom poslu, u njega je u punoj meri uložio svoju sposobnost. Uznemiravan brojnim rumunskim iseljenicima u Parizu, od kojih su najčuveniji bili Joan Bratijanu i pukovnik Kuza, Napoleon, za čije se divne ideje koji put strahovalo da se ne izgube u dimu njegovih engleskih cigareta, prihvatio je rumunski plan, pošto je u svom kabinetu u palati Tiljeri razmotao kartu istočne Evrope. Odmerio je strateški položaj rumunskih kneževina, koje su na istoku imale pod svojom kontrolom ušće Dunava i mogle direktno da ugroze Odesu i Krim, a na zapadu, sa vrhova Karpata, predstavljale takođe opasnost za posede Habsburgovaca u Transilvaniji. Osim toga, imperatoru nije bilo nepoznato da su kneževine Moldavija i Vlaška bile nastanjene Latinima i da su ovi Latini u velikoj većini bili frankofili, čak i frankofoni u vladujućim staležima. Od tada se u imperatorovoj glavi pojavila zamisao o "Istočnoj Francuskoj", tj. ujedinjenoj i slobodnoj Rumuniji koja bi, vezana za Pariz zajedničkim diplomatskim, vojnim, ekonomskim i kulturnim interesima, bila privilegovani partner francuske politike na istoku. Krimski rat 1854-1855. pružio
je neočekivanu priliku da se imperatorov plan srećno dovede do kraja. Posle jedne nove rusko-turske svađe. ovog puta zbog svetih mesta u Palestini, car Nikolaj I, prema već dobro ustaljenoj ruskoj navici, osvojio je Moldaviju. Sultan je pozvao u pomoć Velike sile i one su izdale naređenje caru da se povuče iz rumunske kneževine. Tvrdoglavi Nikolaj odbio je ultimatum i tako izazvao međunarodni sukob. Francuska i Engleska, boreći se rame uz rame prvi put posle krstaških ratova, žestoko su porazile Ruse na Krimu. Nikolaj I je zbog toga od tuge umro, a nasledio ga je njegov sin Aleksandar II.
Od Modene do Bukurešta: skica jednog prinčevskog sna Pre nego što je Krimski rat bio završen, Napoleon III je, preko barona Burkenea, svoga predstavnika na Bečkoj konferenciji u martu 1855, otvorio karte pred zaprepašćenom Evropom i predložio ujedinjenje kneževina Moldavije i Vlaške. Jo.š nije bilo reči o stvaranju nezavisne države - ta reč nije bila upotrebljena da se ne uvredi sultan - već da se potpomogne pojava rumunske autonomne države koja bi na svom čelu imala nekog evropskog princa. Lukavi Napoleon III je, da bi zadobio blagonaklonost Austrije, sugerisao da buduća kneževska kruna Moldavije i Vlaske bude ponuđena jednom Habsburgovcu, modenskom vojvodi Francu V, malom italijanskom suverenu koji se oženio bavarskom princezom Aldegondom. Turci su, videći da se kroz ovu podmuklu zamku nazire rumunska nezavisnost, odbili francuski predlog koji, uostalom, nije imao više uspeha ni kod Austrijanaca. Franc Jozef, koji nije bio glup, slutio je da bi, ukoliko bi se Moldavija i Vlaška ujedinile da bi obrazovale samostalnu državu, ova država jednog dana došla dotle da zatraži pripajanje rumunske oblasti Transilvanije, koja je tada, pod upravom Mađarske, bila u posedu Habsburgovaca. Imperator Austrije ipak nije znao da je suprotstavivši se Napoleonu III pomogao budućoj Rumuniji da izbegne veliku političku nesreću u onoj meri u kojoj je njegov rođak, Franc V od Modene. bio mračni tirančic koji je voleo da tvrdi kako više voli da bude običan kaplar u Rusiji nego da vlada ustavnom državom. Ovaj, uostalom, malo simpatičan čovek bio je sin modenskog Franca IV, antiliberalnog monarha koga je Stendal opisao u Pavmskom kartuzijanskom manastiru u liku parmskog vojvode Ranisa-Ernesta IV. Francuski imperator, svestan, bez sumnje, da njegov izbor nije bio najzgodniji i da ga je možda izmanipulisao Kavur iz Pijemonta koji je, želeci da ostvari italijansko jedinstvo, nastojao da se reši svih malih prinčeva koji su vladali na poluostrvu, uzdržao se za jedno vreme da ponovo spomene pitanje neizvesnog rumunskog prestola. Za uzvrat, insistirao je kod Velikih sila da se ostvari ujedinjenje rumunskih kneževina, i poverio je ovu stvar Pariskom kongresu februara 1856. On je tada uspeo da postigne samo da se okonča rusko uplitanje u upravljanje kneževinama i da car vrati deo Moldavije koji je Rusija bila pripojila sebi. Imperator je 1857. posetio Ozborn, da bi razgovarao sa kraljicom Viktorijom i da bi od nje potražio podršku u rumunskoj stvari. Ohrabren, vratio se u Pariz i sazvao međunarodnu konferenciju u maju 1858. Diskusije su dovele do Pariske konvencije, koja je u avgustu iste godine odlučila da ubuduće kneževina Moldavija i kneževina Vlaška obrazuju "Ujedinjene Kneževine".
Pozdrav jednom neočekivanom preokretu Uprkos svom novom nazivu, rumunske kneževine nisu obrazovale jedinstvenu državu, već dve države čije su zajedničke institucije bile ograničene na Kasacioni sud i Zakonodavnu komisiju. Bio je to napredak, ali nedovoljan napredak za Rumune od kojih se tražilo - bar teorijski - da ostanu pod otomanskom vlašću, a naročito da izaberu dva kneza koji bi vladali dvema kneževinama. Ipak, oštroumnost Moldavaca i Vlaha i spletke Viktora Plasa, opunomoćenika Napoleona III u Bukureštu, omogućiće da se ova teškoća zaobiđe. Izbor kneževa bio je određen za početak 1859. Pristalice ujedinjenja, koje je potajno potpomagala Francuska, odlučile su se da podrže dvostruku kandidaturu pukovnika Aleksandrua Kuze, moldavskog ministra rata. Bivsi sudija i bivši prefekt, pukovnik, star 38 godina, bio je poznat po svojim slobodoumnim idejama i svojim vezama sa slobodnom masonerijom. Ziveci najčešće povučen na svome imanju u Galacu, ovaj Lamartinov i Kineov prijatelj nije u stvari bio kandidat ni za šta. Svestan da njegove napredne i antiklerikalne ideje mogu od njega samo da odvoje velike posednike i pravoslavno sveštenstvo, on je više voleo, odustajući od političke aktivnosti, da se po -sveti svojoj zemlji, svojim psima, lovu i ženama. Nakon što su ga delegati koji su bili za ujedinjenje svejedno molili, doputovavši u Galac po hladnoći i snegu, on je odbio predlog da bude kandidat izjavljujući: "Posle moga izbora moj prvi korak bio bi da seljaku vratim njegovu zemlju i da iz manastira izbacim kaluđere pohotljivce, pošto bih prethodno sva imanja koja su pokrali narodu pretvorio u svetovna." Ovaj govor, pa makar bio i pomalo izazivački, nije uticao na one koji su ga molili i koji su još jedanput pokušali, insistirajući da Napoleon III podržava njegovu kandidaturu. Pošto je ponovio da teži samo svome miru, Kuza, zamoren, i bez sumnje pokoleban ličnim Lamartinovim pismom, na kraju je popustio: "Imate moju kandidaturu, ali neću ići da prosim glas ma od koga. Sebi, međutim, ostavljam pravo da se povučem ukoliko budem izabran samo u jednoj od dve kneževine." Izaslanici pristalica ujedinjenja, odahnuvši, nisu gubili ni jednu minutu. Raspršili su se po kneževinama. i u Bukureštu kao i u Jašiju organizovali aktivnu i oduševljenu kampanju za kandidata koji se sam držao po strani od svih tajnih pogađanja i svih nezakonitih skupova koji su potresali zemlju. Rezultat je bio na visini njihovih očekivanja, jer je 17. januara 1859. izborna skupština Jašija jednoglasno dovela Kuzu na presto Moldavije. Nedelju dana kasnije, 24. januara 1859, odigrao se istovetan scenario u Bukureštu, gde ga je izborna skupština takođe izabrala na presto Vlaške. Stavljen pred svršen čin, pukovnik je prihvatio da obavlja dužnost koju su mu kneževine upravo poverile, i izlazeci iz svoje povučenosti ušao na velika vrata u Istoriju pod imenom Aleksandru Joan I.
Večna zahvalnost Napoleon III ubedio je cara i sultana da prihvate dvostruki izbor Aleksandrua Joana u Moldaviji i Vlaškoj. Ovaj obrt izveden veštom prevarom razljutio je Ruse i Turke, ali čvrsta i stalna podrška francuskog imperatora, koju je sa svoje strane trajno garantovala svojom neutralnošću kraljica Viktorija, savladala je protivničke stavove i sprečila svaku odmazdu protiv kneževina. Napoleon je sazvao konferenciju u Parizu 1859. kako bi se razmatrala buducnost rumunskih zemalja i potpomoglo njihovo definitivno ujedinjenje. Na Konferenciji u Konstantinopolju novembra 1861, ambasadori Velikih sila prihvatili su spajanje kneževina u jednu državu, koja je nekoliko nedelja kasnije dobila zvanično ime Rumunija.
Aleksandru Joan I pokazao je primernu zahvalnost Napoleonu III i Francuskoj. Okružio se francuskim savetnicima kao što su Baligo de Bein i Viktor Plas, i poverio stručnjacima kao što su Fransoa de Kudre, Truson ili Beše zadatak da organizuju finansije nove države. Znajući da se francuski imperator interesuje za sve tehničke novine, zatražio je od inženjera Fukoa da preuzme brigu oko istraživanja nafte, dok su se drugi inženjeri, Kolinjan i Dimon, posvetili telegrafu i železnici. Kao kruna na sve ovo, došla je jedna značajna francuska vojna misija pod komandom potpukovnika Lamija, da bi obezbedila kadrove za stvaranje mlade rumunske vojske. U aprilu 1861.Viktor Plas pisao je iz Bukurešta: "Sve što se ovde bude radilo organizovaće naši Ijudi, na našem jeziku, po našim načelima. I ako još uspem da tu uvedem, pored naših zakona, naš sistem mera, to će biti Francuska u malom koju cu stvoriti u ovom delu Evrope." U Rumuniji je, dakle, ako se pozovemo na ovaj tekst, u toku bilo ostvarenje imperijalnog plana o "istočnoj Francuskoj", i divno je napredovalo, zahvaljujući dobroj volji, lojalnosti i vernosti vladajuceg kneza. Knez nije, međutim, zaboravljao da je rumunska oblast Transilvanija još ostala pod austrijskom vlašću i da do potpunog ujedinjenja naroda neće doci sve dok se ova anahrona situacija bude nastavljala. Zbog toga je on mislio da, za vreme italijanskog rata 1859. u kojem su se Francuska i Pijemont suprotstavili Austriji, i Rumuniju uključi u ovaj sukob. Na nesreću, užasnut krvavom bitkom kod Solferina. Napoleon III je brzo zaključio primirje sa Francom Jozefom, što mu je donelo gnev italijanskih patriota. Prenebregava se, ipak, da je prevremeno primirje kod Vilafranke, koje je odgodilo italijansko ujedinjenje, takođe imalo i teške posledice po rumunsko ujedinjenje, osuđeno da ostane nepotpuno bez povratka Transilvanije matici otadžbini. Aleksandru Joan nije međutim zbog toga bio ljut na Napoleona, jer 1863, u vreme zahlađenja francuskoruskih odnosa povodom Poljske, nije oklevao da mu ponudi pomoć od dvadeset pet hiljada rumunskih vojnika u slučaju sukoba. Priznajmo da je retko u toku svoje istorije Francuska našla tako privrženog i predusretljivog prijatelja.
Crveni knez Na prestolu je Aleksandru Joan I ostao veran ubeđenjima pukovnika Kuze, tj. svojim sopstvenim. Susrećući seljake žrtve nepravdi koje su im činili veliki posednici, on im je ovako govorio: "Idite i kažite ljudima u svom selu da je tamo gde je vlastelin pljunuo suveren zemlje ostavio poljubac, brišući tako svaku sramotu". Pukovnik slobodni mason postao je "crveni knez", čije će napredne političke i društvene ideje potresati celu mladu Rumuniju tokom sedam godina. U prvim godinama njegove vladavine ustanovljene su javne institucije zajedničke Moldaviji i Vlaškoj. Te godine bile su posvećene organizaciji političkog života koji je knez želeo što je moguće više da približi zapadnom modelu, a posebno - što i nije čudo? -francuskom modelu Drugog carstva. Odlično je odigrao ustavnu igru koja mu je bila određena, do onoga dana kada je shvatio da su konzervativci odlučili da blokiraju suštinske reforme koje su mu bile prirasle za srce: opšte pravo glasa, podela zemlje i oduzimanje dobara sveštenstvu. Do 1863. veliki posednici, koji su činili osnovu konzervativne partije, zadržali su stav očekivanja zbog ogromne popularnosti monarha koji nije oklevao da ode i na licu mesta proveri, pod plaštom anonimnosti, stvarnu primenu odluka koje je donela njegova vlada. Osim toga, podrška koju je Napoleon III ukazivao režimu mogla je samo da podstakne na najvecu opreznost ljude koji su uvek smatrali Francusku kao silu zaštitnicu i koji su,
uostalom, živeći jedan deo godine u svojim pariskim hotelima, mogli bez preterivanja da budu okvalifikovani kao "Franko -Rumuni". Ipak, kada je knez otpočeo poljoprivrednu reformu, ratne sekire su bile iskopane. Nimalo začuđen zbog ove snažne opozicije koju je uostalom predosećao, Aleksandru Joan izbacio je konzervativce iz vlasti i na njihovo mesto naimenovao liberala Mihajla Kogalničeanua. Nova vlada, koju zaista treba nazvati revolucionarnom, lukavo je napala naj pre sveštenstvo, čij i su zemljišni posedi bili ogromni a koje su priželjkivali i sami veliki svetovni posednici. U decembru 1863. knez se odlučio na pretvaranje crkvenih dobara u svetovna. Ne videći u tome opasnost, ili pre nadajući se da ce iskoristiti nesreću crkve prisvajajući deo njene zemlje, konzervativna skupština potvrdila je refonnu koja je, naravno, izazvala gnev pravoslavaca i konstantinopoljskog patrijarha. Kao odgovor na žestoke kritike crkvenih vlasti, knez, kao neki istočnjački Henrik VIII, proglasio je samostalnost rumunske crkve, koja je ubuduce zavisila od Konstantinopolja samo u pitanjima dogme. Predsednik Vlade je zatim predstavio, početkom 1864, opšti plan poljoprivredne reforme, koji je sada imao u vidu sve velike zemljišne posede u zemlji. Podela zemlje i ukidanje kuluka bili su stavljeni na dnevni red skupštine, koja je izglasala pokretanje nepoverenja vladi. Kogalničeanu je podneo ostavku knezu, koji je nije prihvatio. On je 14. maja 1864. odgovorio raspuštanjem skupštinskog doma i stavio na plebiscit ustavnu reformu kojoj je bio cilj da poveća ovlašćenja šefa države i proširi pravo glasa. Očigledno se tu Aleksandru Joan inspirisao državnim udarom koji je izvršio Luj Napoleon pre nešto više od deset godina, 2. decembra 1851. Plebiscit je bio povoljan po kneza. Sa 682 000 za, 1 300 protiv i 70 000 uzdržanih, on je pobedio. Dekretom je 26. avgusta 1864. proglasio poljoprivrednu reformu do koje mu je bilo toliko stalo. Kuluk je bio ukinut, a pet stotina hiljada seoskih porodica mogle su za minimalnu sumu da otkupe više od dva miliona hektara otetih od velikih posednika. Aleksandru Joan je tada svečano objavio svome narodu: "Kuluci su zauvek ukinuti, a od danas vi ste slobodni vlasnici zemlje na kojoj obavljate svoj težak rad. Počev od danas, vi imate otadžbinu koju treba da volite i branite." Veliki posednici su, iako je trebalo da prime nadoknadu od same države, smatrali da je taj lek gorak i učinili su sve kako bi blokirali reformu. U Rumuniji su seljacima ustupili najneplodniju zemlju, a u inostranstvu su započeli kampanju ogovaranja protiv svoga monarha. Kao vrhunac nesreće, Aleksandru Joan se posvađao sa Kogalničeanuom i liberalima zbog mera preduzetih protiv slobode štampe, i naročito zbog njegovog privatnog života koji je bio daleko od toga da bude uzoran. Iako je bio u zakonitom braku sa Helenom Roseti, knez, ženskaroš, bio je krajnje nestalan i morao je stalno da zbrinjava rodbinu svojih ljubavnica. Ovo stanje stvari dovodilo je do duboko neprijatnih povlašćivanja rođaka u naprednom režimu koji je nastojao da prekine sa istočnjačkim običajima stare vizantijske Rumunije. Povrh toga, i što je još ozbiljnije, knez nije imao zakonito dete. Zbog toga, da bi nadoknadio nedostatak naslednika prestola, odlučio je 1865. da usvoji vanbračnog sina koga mu je bila podarila njegova ljubavnica, kneginja Marija Obrenovic, šurnjaja srpskog Miloša Obrenovića I. Ova afera je prouzrokovala velike nerede, ne samo medu konzervativcima i iskrenim pravoslavcima, več i među liberalima, koji su se sa zebnjom pitali ko će doći posle Aleksandrua Joana i kako će ubuduće moći da budu sačuvane velike reforme njegove vladavine. Tako se u jednoj odvratnoj atmosferi razvijala opozicija suverenom knezu.
Pad jednog orla "Nadahnut svojom posebnom blagonaklonošću izražavam iskrene želje za napredak Rumunije učvršćenju i njenom razvoju svaki put kada mi Napoleon III Aleksandru Joanu u decembru 1863. promenio.
prema vašoj zemlji i prema vama lično, i biću srećan da doprinesem njenom to okolnosti budu dozvolile", pisao je Dve godine kasnije, imperatorov ton se
Upleten u meksičku aferu, u lošim odnosima sa Italijom, zabrinut zbog ambicija Pruske, Napoleon III 1865. nije više davao Rumuniji prvenstvo. Uostalom, on je imao ministra inostranih poslova, Eduarda Druina de Lisa, koji je, bez sumnje pod uticajem pariske rumunske aristokratije, sve više ispoljavao neprijateljski stav prema režimu u Bukureštu. U francuskom glavnom gradu, konzervativna štampa ponavljala je žestoke kritike koje su veliki posednici, rumunsko sveštenstvo i svi oni koji su odbijali reforme ili nisu prihvatali njihov besomučan tok, izgovarali protiv Aleksandrua Joana, koga su slikali kao neku vrstu diktatora ludog i pohotljivog, koji mladu državu vodi u propast. Svestan podrivačke aktivnosti koja se vodi protiv njega, i upozoren od svoga ministra u Parizu Joana Alesandrua koji ga je izveštavao o klevetama Druina de Lisa i javljao mu o zlovolji Napoleona III, knez je direktno pisao imperatoru u oktobru 1865. da bi ga obavestio o svojim teškoćama i tražio njegovu podršku. On je takođe izjavio da je spreman da odustane od prestola ako bi ova odluka mogla da sredi francusko-rumunske odnose. Napoleon, kukavički, nije odgovorio ovom čoveku koji se nalazio u beznadežnom položaju i koji mu je, međutim, nudio, u zamenu za njegovu podršku, vojni savez sa Rumunijom u slučaju evropskog rata. Aleksandru Joan je shvatio da je za njega sve završeno i, napušten od zaštitnika prema kojem je uvek izražavao veliko poštovanje i bezgranično divljenje, nije pružio otpor pred napadom svojih koalicionih neprijatelja. U noći 23. februara 1866, izbila je zavera u Bukureštu. Palata je bila opkoljena, monarhova soba obijena, a Aleksandru Joan, pod pretnjom oružja - ali da li je to zaista bilo potrebno? - potpisao je svoju ostavku. U rano jutro, krenuo je na put izgnanstva koji ga je odveo u Beč, zatim u Firencu, najzad u Hajdelberg, gde je i umro 1873. Vladavina crvenog kneza trajala je tačno sedam godina, cifra sa osobitom simbolikom za slobodnog masona, što je on bio. U toku ove kneževe sedmogodišnjice ostvareno je jedinstvo istočne Rumunije, poljoprivredna reforma, i proglašena izborna reforma, reorganizovane vojska i javne funkcije, obnovljeno pravosuđe na osnovama Napoleonovog zakonika, ustanovljeni Državni savet i Državno računsko veće po francuskom modelu, najzad uvedeno obavezno besplatno osnovno školovanje. U narodu je ostala živa uspomena na kneza žrtvu "čudovišne koalicije", prema formulaciji toga doba. Uspomena tako živa to -kom godina i generacija, da je sto tri godine kasnije, kada se rumunski narod u decembru 1989. podigao protiv strasne diktature, na prvoj metalnoj novčanici kovanoj u slobodnoj Rumuniji bio je lik Aleksandrua Joana.
Rumunija između dva kneza Rumunski parlamentarci su naimenovali privremenu vladu i, u čudnoj žurbi, izabrali novog suverena. Brzina sa kojom je obavljena procedura izbora monarhističkog naslednika, ako joj je cilj bio da iznenadi sultana koji nije bio prihvatio ujedinjenje rumunskih oblasti sem u ličnosti Aleksandrua Joana, pruža takođe mogućnost za pretpostavku da su se pobedonosni zaverenici plašili narodnog ustanka u korist svrgnutog kneza. Da bi sprečila svaki povratak na
staro, skupština u Bukureštu je jednoglasno ponudila krunu belgijskom princu Filipu, grofu Flandrije, mlađem bratu kralja Leopolda II, i čak ga je proglasila za Filipa I od Rumunije. Nema sumnje da je izbor stranog princa uglavnom diktirala želja da se suzbije lokalni nepotizam koji je besneo pod prethodnom vladavinom. A izbor belgijskog princa je teže odgonetnuti. Verovatno je, međutim, da su više rumunske klase imale povoljan utisak o dinastiji Saks-Koburg-Gota, koja je dva puta u toku XIX veka dala Evropi sjajne ličnosti kao što su bili princ suprug Albert od Velike Britanije, suprug kraljice Viktorije, i belgijski kralj Leopold I, i jedan i drugi savršeni uzori liberalnih prinčeva. Bilo kako bilo, rumunski Filip I nije nikada vladao. Rumunska delegacija koja je došla u Brisel da mu saopšti želju bukureštanske skupštine bila je odbijena, uljudno ali definitivno. I ovde postoji neka tajna oko obrazloženja flandrijskog grofa. Pošto porodica Saks-Koburg nije nikada odbila presto - izuzev, istina, Leopolda I koji je, pre nego što je izabran za kralja Belgije, odustao od grčkog prestola na koji je prihvatao da dođe samo sa kćerkom Luja Filipa -složićemo se da je princ Filip morao imati razloge visokog značaja da bi opravdao svoju odluku. Najopštije prihvacena teza je da je Napoleon III uložio svoj veto. U stvari, Filip od Belgije je po svojoj majci, Lujzi Orleanskoj, jedan od unuka Luja Filipa I, a Napoleon, bez sumnje, nije hteo da ide na ruku bratiću pariskog grofa, koji je i sam bio unuk Luja Filipa, pogotovu što je bio i šef orleanske opozicije Drugom carstvu. Ljuta zbog odbijanja grofa od Flandrije, rumunska delegacija koju je predvodio Joan Bratijanu, jedan od glavnih zaverenika 23. februara, došla je tada u Tiljeri da bi se dogovorila sa francuskim imperatorom. Ovaj korak, koji može samo da potvrdi lično uplitanje Napoleona III u ovoj stvari, završio se predlogom jednog novog kandidata: princa Karla od HoencolernSigmaringena. Rođen 1839, Karlo od Hoencolern-Sigmaringena bio je sin princa Šarla Antoana i princeze Žozefine od Bade. Iako je pripadao starijoj i katoličkoj lozi Hoencolerna, imao je francuske krvi po očevoj babi, Antoaneti Mira, nećaki napuljskog kralja Joakima Napo -leona I, i po svojoj babi po majci Stefaniji od Boarnea, nećaki carice Žozefine i usvojene kćerke Napoleona I. Ova francuska krv, u srodstvu sa krvlju porodice Bonaparta, iako dalekom, objašnjava, bez ikakve sumnje, odobrenje koje je Napoleon III dao ovom princu. Osim toga, pošto mala istorija nije nikad mnogo udaljena od velike, nije nekorisno podsetiti da je stara prijateljica i verna poverenica francuskog imperatora Hortenzija Kornu bila guvernanta dece princa Hoencolern-Sigmaringena i, po tom osnovu, bila je najpogodnija da hvali vrednosti mladog Karla. Budući da je tako, ovaj izbor nemačkog kandidata, vrlo poštovanog bratića kralja Pruske Vilhelma I, bio je opasan za Francusku kao i za Evropu, koja je, u Beču kao i u Sankt Peterburgu, izrazila najveću rezervisanost. Napoleon je branio svoga pulena koji je, otišavši da zamoli za savet od kancelara Bizmarka, dobio odgovor: "Zašto ne pokusali i doći do nekog iskustva? Ako uspete, tim bolje po vas! Ako pretrpite neuspeh, vratićete nam se sa interesantnim uspomenama...." Evropa se pokorila pred željom imperatora Francuske i Karl od Hoencolern-Sigmaringena, oficir Druge regimente pruskih konjanika, postao je zvanični naslednik rumunskog Aleksandrua Joana. Belgijski princ Filip, što se njega tiče, oženio se sledeće godine princezom Marijom Hoencolern-Sigmaringen, Karlovom sestrom i ostao, po toj vezi, dosta blizak prestolu na koji umalo što nije došao.
Karol I Veliki U aprilu 1866. Karlo je na plebiscitu u Rumuniji dobio 686 000 glasova protiv samo 224. Glasanje je bilo ograničeno i samo ugledni i obrazovani ljudi mogli su da učestvuju u njemu. Običan narod i seljaci, brižljivo držani po strani od glasačkih kutija, nisu mogli da izraze svoj stav, i od tada je novoj dinastiji značajno nedostajala narodna baza. Rekli bismo da je to bio slučaj i sa Aleksandruom Joanom, ali su njega kad je 1859. izabran, zbog njegovog rumunskog porekla i političke prošlosti, svi odreda poznavali i poštovali. Dvadeset drugog maja 1866, Karlo je postao Karol I od Rumunije, i Velike sile su ga, pod pritiskom Napoleona III, priznale. Sam sultan Abdul-Aziz dao je saglasnost za postavljenje novog kneza, što je bila sasvim formalna procedura kojoj je cilj bio da zadrži fikciju vlasti Visoke porte. Kao veoma mudar mladi čovek, Karol I je prihvatio ustav manje autoritaran od ustava prethodne vlasti, i koji se držao orleanističkog modela. Konzervativci su nastojali da budu oprezni prema svakom institucionalnom skretanju. Knez, šef izvršne vlasti i vojske, birao je predsednika vlade iz većinskih partija u parlamentu i potvrđivao zakone koje je izglasao dvodomni parlament biran od birača koji su plaćali izborni cenzus. Ipak, posto nije imao narav reprezentativnog monarha, Karol je vodio računa da u predsedništvo Saveta postavi samo ljude na čiju je lojalnost mogao računati i koji su odustajali od prava da zadiru u oblast koju je on zadržao za sebe, tj. vojske i diplomatije. Naravno, njegov prvi šef vlade bio je liberal Joan Bratijanu, onaj isti koji ga je, uz pomoć Napoleona III, doveo na presto. Ako se Rumuni nisu žalili na svoj izbor, naprotiv, nije bilo isto i sa Francuzima, koji su videli kako se Rumunija preorijentiše prema Pruskoj. Savetnici, inženjeri, vojnici i francuski trgovci postepeno su zamenjivani Nemcima, uz veliku ljutnju Napoleona III koji je uzviknuo: "Ako Karlu odgovara da zaboravi da sam ga ja priznao, neka se baci u naručje Prusima i Rusiji! Kakvog značaja mislite da bi to moglo imati? Napustiću ga, to je sve!" Ali Drugo carstvo je bilo na izmaku i, uprkos svojim pismima punim poštovanja prema imperatoru, Karol se udaljavao od Francuske od koje se, kako je on osećao, sve više distancirala Bizmarkova Pruska. Išao je do kraja svoje logike za vreme francuskopruskog rata 1870. - koji je uostalom izazvala kandidatura njegovog brata Leopolda Hoencolern-Sigmaringena za presto u Španiji -dajući podršku svome rođaku Vilhelmu I, kome je pisao: "Moja osećanja će uvek biti tamo gde se vijori crno-bela zastava, a sa dalekog istoka naša srca će se rado udružiti sa radosnim uzvicima koji su dočekali Vaše Veličanstvo u glavnom gradu. Neka Bog štiti vašu hrabru vojsku!" Na njegovu nesreću, Rumuni nisu delili njegovo oduševljenje za Pruse. U martu 1871. oni su organizovali ogromne profrancuske manifestacije u Bukureštu i zahtevali abdikaciju Karola I i uspostavljanje republike kako bi kaznili odbijanje svoga suverena da pruži pomoć pobeđenoj i osvojenoj Francuskoj. Knez je to dobro zapamtio i čuvao se, oprezno, da ne iskazuje javno svoje divljenje pruskoj vojsci. U januaru 1873, kada je Napoleon III umro u Čizlharstu u Engleskoj, održano je opelo u svim rumunskim crkvama, a bukureštanski parlament je uputio carici Evgeniji i careviću poruku saučešća u kojoj se izričito pozivao na istaknutu ulogu koju je odigrao svrgnuti imperator, čija je plemenitost prema rumunskom narodu bila za ugled. Ako je Karol I bio veliki, on to, očigledno, nije bio zbog svoje nezahvalnosti prema Francuskoj, vec što je strasno i istrajno radio da od Rumunije napravi prvu državu na Balkanu. Sa osobitom profesionalnom savešću, žrtvovao je ceo svoj život da izgradi modernu naciju, i stavio je u službu zemlje koja ga je usvojila svoje vojničke kvalitete strogosti, organizovanosti i nekoristoljubivosti. Pod njegovom vladavinom je Rumunija najzad stekla
nezavisnost, oslobađajući se definitivno otomanskog tutorstva koje, iako je od 1859. bilo samo formalno, nije time bilo manje uvredljivo za nacionalno samoljublje. Karol I je iskoristio ruskoturski rat iz 1877. da bi ostvario ovu patriotsku težnju. Stupio je u savez sa Rusijom, prihvatio prolazak ruskih trupa preko svoje teritorije, gde je uz velike počasti primio cara Aleksandra II i, uzimajući u svoje ruke komandu nad rumunskom vojskom, postigao nezanemarljive vojne uspehe. Zahvaljujući naročito njegovim trupama, Rusi su uspeli da se dočepaju Plevne posle teške opsade i da nateraju otomansku vojsku na kapitulaciju. U julu 1878. Berlinski kongres je zvanično priznao nezavisnost Rumunije, koju je sam Karol bio jednostrano proglasio 1877, u trenutku objave rata sultanu. Da bi još pojačao prestiž zemlje, Karol je podigao kneževinu Rumuniju na nivo kraljevine i stavio na svoje čelo čeličnu krunu izlivenu od turskog topa zarobljenog u Plevni.
Kralj bez potomstva Zaista nesrecnom sudbinom prvi rumunski monarsi, ni Karol kao ni njegov prethodnik, nisu imali potomstva. Oženivši se 1869. princezom Elizabetom od Vida, Nemicom iz rajnske Pruske, Karol je s njom imao samo jednu kćerku, princezu Mariju, rođenu 1870, koja je umrla od tifusne groznice 1874. Dinastičko pitanje je tada bilo rešeno usvajanjem naslednika. Ovo usvojenje je, međutim, bilo više u skladu sa pravilima morala i pristojnosti od usvojenja koje je obavio Aleksandru Joan, jer je bio izabran najpre princ Vilhelm HoencolernSigmaringen, stariji sin Karolovog brata, princa Leopolda, nesuđenog kralja Šlanije iz 1870. Vilhelm je, međutim odbio ponudu svoga strica i Karol se morao zadovoljiti drugim Leopoldovim sinom, princom Ferdinandom. Stidljiv i povučen,veoma vezan za svoje roditelje, princ Ferdinand, rođen 1865, imao je dakle šesnaest godina kada je kralj Rumunije odlučio da ga učini svojim naslednikom. Ovom zahtevu snažno se opirala portugalska princeza Antonija, mladićeva majka, koja nije želela da se odvoji od sina jer je poznavala njegovu blagu i nejaku narav. Osim toga, Antonija je sa zebnjom zamišljala sudbinu koja je očekivala njenog dečaka u zemlji još uvek malo poznatoj u Evropi, i pod krutim nadzorom njenog devera, očito lišenog svake osećajnosti. Ličnost Karola I, krutog čoveka za koga je postojala jedino dužnost prema državi, očigledno nije bila tako sačinjena da bi ulila sigurnost brižnoj majci jednog slabašnog mladića, koji je strasno voleo muziku i botaniku. Ipak je pobedio smisao za dužnost kod Hoencolern-Sigmaringena i Leopold, bilo zato što nije mogao da zamisli da još jedanput odbije svoga brata, bilo zato što mu je perspektiva dolaska jednog od njegovih sinova na rumunski presto ličila na uzdarje od njegove vlastite sudbine, prihvatio je da žrtvuje Ferdinanda. Otetog od svoje porodice - jer ovde zaista treba govoriti o otimanju - Ferdinanda je Karol proglasio naslednikom prestola, a rumunski parlament glasanjem potvrdio ovaj status. Od svog dolaska u Rumuniju 1886, kada je imao dvadeset i jednu godinu, Ferdinand je pretrpeo strogu dresuru. Ovaj nežni Hoencolern, zaljubljenik u poljsko cveće, morao je da postane vojnik i konjanik da bi se dopao svome stricu, iako su njega samog veoma malo privlačile vojne stvari, a naročito ne konji koji su ga, osećajući pomanjkanje njegove sigurnosti, sa zadovoljstvom izbacivali iz sedla usred zvaničnih svečanosti. Kralj Karol je želeo da Ferdinanda izgradi po svome liku, lomeći njegovu ličnost, ali u tome poduhvatu nije imao uspeha. Drhteci od straha pred svojim strašnim stricem, sinovac je večito ostao onaj stidljivi mladić od Sigmaringena, koji je od dvorske raskoši i spoljnih oznaka kraljevske vlasti više voleo radnu ili sanjalačku samoću, shodno svojoj naravi romantičnog Nemca. Na nesreću.
usled neljudskog vaspitavanja kome je nedostajalo razumevanje i Ijubav, Ferdinand je počeo da muca, što je još pojačalo njegovu nelagodnost pred svetom i njegovo gnušanje prema predstavljanju.
Najveća umetnica među suverenkama Do 1893. rumunska kraljevska porodica bila je svedena na tri ličnosti: jednog kralja autoritarnog. hladnog i bez veselosti; jednog prestolonaslednika kome je ulivalo strah i najmanje nabiranje obrva svemoćnog monarha; najzad jednu osetljivu i obrazovanu kraljicu, koja se, da bi se borila protiv ugnjetačke atmosfere u kraljevskoj palati u Bukureštu ili u zamku Sinaja- rumunskom Balmoralu na Karpatima - okružila intelektualcima i umetnicima i sama postala pesnikinja i pisac sa izvesnim renomeom u stilu s kraja XIX veka. Elizabeta od Vida ili od Rumunije, poznatija po književnom pseudonimu Karmen Silva, bila je žena zapostavljena od prezaposlenog muža, koji je, uostalom, kao dobar Nemac svoga vremena od supruge tražio samo da čuva svoje ognjište i da mu rađa decu. Što se dece tiče, tu je došlo do neuspeha, kao sto je poznato, pošto mala Marija, koja je umrla u četvrtoj godini, nije imala ni brata ni sestru. Ova tragedija, jer je to zaista bila tragedija. pojačala je Karolovo povlačenje u sebe, dok je Elizabeta u pisanju našla nekakvu naknadu za povređeno materinstvo i promašen bračni život. Nekoliko kraljičinih stihova izražavaju bolje nego mnoge rečenice neizbrisivi bol zbog smrti male Marije:
Koliko puta ja, avaj, gledam tvoja zatvorena vrata. Koliko puta sebi kažem: ona će se odškrinuti... Videću, kao nekad, svoju rumenu devojčicu Kako prema meni, laganim skokovima, igrajući pritrčava. Čak i kad bi to bila samo njena sen! Jedna senka brza i Prolazna koja za mene ne bi marila, Kakvim nemirom bi se moje srce, uvek u krvarenju i sumorno, O moj dragi anđele, tvojim izgledom ispunilo!"
Suprotno od onoga što bi se moglo misliti, Karol i Elizabeta, ma koliko bili različiti i strani jedno drugome, nisu zbog toga manje predstavljali kraljevski par koji je uspešno radio za prestiž i veličinu Rumunije. Ostavljajući politiku svome mužu, Elizabeta, koja se za nju zainteresovala zaista samo jedanput, u trenutku stvaranja kneževine Albanije 1913, sva se posvetila svetu umetnosti i književnosti, a od Rumunije je stvorila obaveznu stazu za ono što je Evropa znala kao najbolje u ovoj oblasti. Tako su zahvaljujući njoj Frederik Mistral, Pjer Loti ili Sara Bernar došli u Bukurešt, doprinoseći time postizanju međunarodnog renomea za "Mali Pariz Balkana", kako se tada govorilo. Posle Bukurešta, kraljica je primala sve
umetnike i ljude od pera u zamku Sinaja i svako je, u ovom čarobnom i tajanstvenom dekoru Kaipata, razgovarao sa ovom jedinstvenom domaćicom, razmenjujući sa njom poslednje pariske intrige i najzanimljivije kritike o najskorije objavljenim knjigama ili poslednjim pozorišnim ostvarenjima. Puna dobrote, Elizabeta je uvek priskakala u pomoć nekom nepravedno napadnutom piscu, uzvikujuci pred zabavljenim auditorijumom: ,,I mene su umeli da izvižde, pa sam na kraju ipak uspela da se probijem!" Cinjenica je da je Francuska akademija nagradila kraljicu za njena pesnička dela. Naročito je prijateljstvo između kraljice i Pjera Lotija privuklo svetsku pažnju. Svesrdno primljen u zamku Sinaja 1887, Pjer Loti, čijeg je Ribolovca sa Islanda kraljica prevela na nemački, bio je iskreni Elizabetin prijatelj. Vezani uzajamnim divljenjem i zajedničkom osetljivošću, rumunska kraljica i francuski pisac činili su živopisan književni par u kojem je Elizabetino materinsko i zaštitničko osećanje odgovaralo nespokojstvima i krhkosti čoveka koji je bio mlađi od nje i koga je nastojala da svojom književnošću naslika kao ličnost jake volje i muževnu. Ovo prijateljstvo je došlo do konkretnog izražaja kada je na rumunskom dvoru izbio skandal Vakaresku. Prestolonaslednik Ferdinand, kome je uskraćivana nežnost, zaljubio se, zapravo, jednog dana u Helenu Vakaresku, devojku iz pratnje kraljice Elizabete. Talentovana književnica koja je pisala na francuskom, i sama laureat Francuske akademije za svoje pesme. imala je lepotu o kojoj se sve do naših dana sporilo, ali stvarnu inteligenciju. Očaran njenim snažnim karakterom, slabašni Ferdinand želeo je da se njome oženi, dok je kraljica Elizabeta, nepopravljiva sanjalica, nevešto skrivala svojom blagom zaštitom ovu idilu koja je tek bila na pomolu. Kada je afera stigla do ušiju Karola I, iskrsla je drama. Besan na prestolonaslednikovu sklonost da se zaljubljuje u dvorkinje, i na suprugu koja je sa velikom lakoumnošću potpomagala osećanja dve mlade osobe, kralj je rasturio lepi plan, udaljio Helenu Vakaresku sa dvora, i jadnu Elizabetu poslao u izgnanstvo u Veneciju. Dok su Ferdinanda mučili vojnim kulucima koji je trebalo da ga, kako se smatralo, nateraju da zaboravi svoju "obećanu" devojku, rumunska kraljica sklonila se u hotel Danijeli u kojem je mogla da mašta o slomljenoj ljubavi Žorž Sandove i Misea. Loti nije napustio svoju kraljevsku prijateljicu. On je u više navrata dolazio u Veneciju da sa njom priča, javno joj pravio društvo, Karolovim špijunima u brk, i uzeo je na kraju u zastitu objavljujući roman pod naslovom Prognanica u kome je, naravno, Elizabeta bila glavna junakinja. Sva ova galama pojačala je kraljevu ljutnju, i jedno diplomatsko predstavništvo prisililo je našeg marinskog oficira, pisca i kavaljera na veću rezervisanost.
Misi Upozoren aferom Vakaresku, Karol I je rešio da prestolonaslednika što pre oženi kako bi dinastički kontinuitet bio obezbeđen jednom vezom dostojnom poštovanja, koja ne bi izazivala smeh Evrope na štetu rumunske monarhije. Obavestio je u poverenju svoga rođaka Vilhelma II, cara Nemačke od 1888, i zamolio ga da nađe odgovarajuću partiju za Ferdinanda. Ako je Nemačka želela da zadrži, po rečima Vilhelma I, "jednog Hoencolerna na izvorištu Dunava, a drugog na njegovom ušću", trebalo je po svaku cenu, a kajzer je bio svestan toga, omogućiti da prestolonaslednik Rumunije zasnuje lozu. Vilhelm II bacio je oko na svoju rođaku, mladu i divnu Mariju iz Velike Britanije, kćerku vojvode od Edinburga, unuku kraljice Viktorije koja ju je nežno zvala "Misi". Rođena 1875, Marija je, kao i svi britanski prinčevi i princeze, bila nemačkog porekla kako preko Hanoverovih, dinastije kojoj je pripadala kraljica Viktorija, tako i preko Saks-
Koburga, porodice njenog dede, princa supruga Alberta. Vilhelm II, koji nikada nije propuštao priliku da stavlja na muke i vređa kraljicu Viktoriju, svoju babu, jer je i sam bio stariji sin jedne od kraljičinih kćerki, odlučio je da njegova rođaka Misi, koju je engleska kraljevska porodica htela da uda za vojvodu od Jorka, budućeg Džordža V, bude supruga rumunskog Ferdinanda. Kajzer je mogao da donese tu važnu odluku u onoj meri u kojoj je princezin otac, vojvoda od Edinburga, bio naslednik nemačkog vojvodstva Saks-Koburg-Gota i tako se našao zavisan od Vilhelma II. Ovaj posao se obavljao brzo da ne bi uzbunio Vindzor. Vojvotkinja od Edinburga, Marijina majka, germanskoruskog porekla, bila je kajzerova saučesnica jer je, kao i on, mrzela Engleze. Mlada šesnaestogodišnja princeza, nezrela i lišena saveta svoga oca i svoje babe, upala je u bračnu zamku koja joj je bila nameštena. Rekla je ,,da" Ferdinandu, sa više nežnosti nego sa istinskom ljubavlju za stidljivog čoveka kakav je bio; bila je verena krajem 1892. i udata u januaru 1893. u zamku Sigmaringen. Kraljica Viktorija, vojvoda od Edinburga, galski princ, budući Edvard VII, i njegov sin vojvoda od Jorka, durili su se na svečanosti i obilno plakali, što je zasmejavalo Vilhelma. Ova veza je bila diplomatski uspeh kratkog daha za kajzera koga će buduća rumunska kraljica Marija podsetiti jednog dana da nikada nije prestala da bude engleska princeza. Naprotiv, za rumunsku monarhiju ova ženidba je bila neočekivana sreća da se pridruže prvim redovima evropskih monarhija zbog tesnih veza nove princeze naslednice sa svim prestižnim dinastijama starog kontinenta. Ako su Karol I i njegov bratić Ferdinand bili daleki kajzerovi rođaci, Marija je takođe bila rođaka Vilhelma II, potom budućeg engleskog kralja Džordža V i, preko svoje majke, koja je bila velika ruska vojvotkinja, budućeg cara Nikolaja II. Osim toga, sa strane Saks-Koburga, pored engleskih rođačkih veza ona je u uskom srodstvu bila i sa kraljem Leopoldom II i njegovim nećakom, budućim Albertom I od Belgije, kao i sa bugarskim princom Ferdinandom I koji će se proizvesti u kralja 1908. Princeza je, dakle, donela u miraz neuporedivi prestiž rumunskoj monarhiji suviše mladoj da bi bila ugledna. Isto toliko svojevoljna i sjajna koliko je njen muž bio nesiguran, princeza je, osnaživši svoj karakter neprestanim sučeljavanjima sa netolerantnim Karolom I koji uopšte nije cenio suviše emancipovane mlade žene, postala prva žena kraljevine. Uprkos privatnom životu koji je bio nedovoljno blistav pored onoga koga je ona obešenjački zvala "Nando", kako bi imitirala svoju svekrvu Portugalku Antoniju za koju je Ferdinand uvek bio mali "Ferdinando", ona je ispunila dinastičke dužnosti dajući rumunskoj kraljevini šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Budućnost rumunske krune bila je tako osigurana zahvaljujući njoj, a stari Karol I, zahvalan, na kraju se predao pred ovom engleskom princezom koju, u dubini svoje duše, nije bio daleko od toga da smatra jedinim solidnim elementom kraljevske porodice.
Beskonačna vladavina Zvanična Rumunija je 1906. slavila četrdesetogodišnjicu stupanja na presto Karola I. Za vreme ove več duge vladavine, institucije su se učvrstile i svako je u njima našao svoje mesto. Kralj je imenovao predsednike Veća koji su poticali iz parlamentarne većine i očuvao netaknutom za sebe rezervisanu diplomatsku i vojnu oblast. U parlamentu, koji je funkcionisao na dvopartijskom sistemu na anglosaksonski način, smenjivale su se liberalne ili konzervativne većine, koje su sve jednodušno poštovale ličnost kralja i donosile zakone sa jednom značajnom slobodom izraza. Ponekad, međutim, govornička neumerenost i partijske strasti - večita mana latinskih naroda -remetile su demokratski život, ali starateljsko prisustvo monarha, vrhovnog gospodara, garantovalo je dugovekost sistema.
Za ovih četrdeset godina Rumunija je i na ekonomskom planu značajno napredovala. Putevi, železničke pruge, rečni i pomorski transport su se skladno razvijali. Poljoprivreda se modernizovala, a rumunska industrija nafte postala je druga u Evropi posle ruske. Bukurešt je pretvoren u modernu metropolu zahvaljujući francuskim arhitektima Gotrou, Galeronu. Baliju, koji su ga obogatili velelepnim zvaničnim građevinama čiju lepotu ni Pariz iz vremena Treće republike ne bi mogao osporiti. Francuski arhitekti, pod zaštitom kraljice Elizabete, odigrali su istu ulogu u ulepšavanju Bukurešta kao što su to učinili i Nemac Kince i Danac Hansen u ulepšavanju Atine pod vladavinom Otona I. Nažalost, ako je mudri Karol I veoma pristojno upravljao Rumunijom, gajeći prema njoj ljubav nemačkog plemića koji želi da brižljivo istakne vrednost svoga poseda, naprotiv mnogo manje pažnje je posvetio samim Rumunima. Posećujuci samo više klase, koje su oterale Aleksandrua Joana, tj. zemljišnu vlastelu i visoku buržoaziju čiji je najčuveniji predstavnik bila porodica Bratijanu, on nije poznavao nikoga drugog, ili gotovo nikoga, od sedam miliona stanovnika koji su naseljavali njegovu kraljevinu, a posebno seljake, koji su međutim predstavljali stub nacije. Gotovo napušteni od državnog udara 1866, rumunski seljaci, koji su živeli u veoma jadnim uslovima i koji su se nadali poboljšanju svoje sudbine, bedne pod prethodnom vladavinom, bunili su se u više navrata. Godine 1888. izbila je prva seljačka buna u Moldaviji, koja je izazvala intervenciju vojske. Devetnaest godina kasnije, u prolece 1907, celu kraljevinu je potresao istinski ustanak koji zamalo nije odneo monarhiju. Karol je spasao svoj presto samo po cenu okrutne represije protiv pobunjenih seljaka koji su se spremali da opkole glavni grad, pošto je kralj pružio ruku proletarijatu čiji su uslovi života, posebno u rudnicima, bili užasni. Bar deset hiljada pobunjenika je bilo poubijano, a desetine sela uništeno topovima. Verovatno je da je broj žrtava bio, u stvari, blizu petnaest hiljada, ali nikakav dokaz se nikada o tome neće moći ispostaviti, jer su državne arhive bile uništene. Dramatični događaji iz 1907, do kojih je došlo jedva nekoliko meseci posle jubileja 1906, uzdrmali su kralja koga su počeli osporavti. Na diplomatskom planu, stvari su se takođe pogoršale. Počev od 1883, i sledeći nagli pad koji je započeo 1866, Karol je vezao Rumuniju za Austrougarsku i Nemačku i potpisao rumunskoaustrijski tajni sporazum. Međutim, austromađarski savez prisilio je zemlju da odustane od pripajanja rumunske oblasti Transilvanije, koja je od poravnanja iz 1867. predstavljala deo kraljevine Mađarske. Ovo napuštanje velikog sna o nacionalnom jedinstvu ogorčilo je opoziciju, koja je krivicu svalila direktno na kralja. Karol uostalom nije imao sreće sa svojim austrijskim saveznikom, jer ne samo što je Franc Jozef odbio da interveniše u mađarskim poslovima, ostavljajući tako Mađare da vrše nad rumunskim stanovništvom u Transilvaniji skandalozan politički i kulturni pritisak, nego je i zabranio rumunskom kralju da se meša u balkanske poslove, posebno u pitanje Makedonije oko koga je, međutim, Bukurešt imao šta da kaže, pošto je u ovoj oblasti postojala i manjina rumunskog porekla: Kucovlasi. U trenutku aneksije Bosne i Hercegovine 1908, Austrija je ponovo pokazala da ima malo obzira prema svojim rumunskim saveznicima potpomažući, da bi neutralisala Srbiju sa kojom je Rumunija imala dobre odnose, kneževinu Bugarsku koja je, naprotiv, zabrinjavala Rumune zbog svojih teritorijalnih ambicija. Uostalom, uz podršku Franca Jozefa bugarski knez Ferdinand podigao je svoju zemlju na nivo kraljevine, stavljajući je tako u isti položaj sa Rumunijom. Opozicija spoljnoj politici koju je vodio Karol I pojačala se kada je 1912. Austrija sprečila Rumuniju da učestvuje u Prvom balkanskom ratu, što ju je onemogućilo da polaže svoja prava na Makedoniju. Svestan da njegovi germanski saveznici ne haju za njega, i ne vodeći ubuduće nimalo računa o mišljenju Beča i Berlina, Karol je uvukao kraljevinu u Drugi balkanski rat 1913, i tako omogućio svojoj zemlji da u vreme Trećeg bukureštanskog sporazuma otrgne od Bugarske tvrđavu Silistriju i južnu Dobrudžu.
Ferdinand Verni i Marija Velika Počev od tragične pobune 1907. i bosanskohercegovačke krize 1908. rumunska kraljevska porodica bila je sve više podeljena. Ako je prestolonaslednik Ferdinand vodio računa da se ni na koji način ne suprotstavi svome stricu od koga je još uvek mnogo strahovao, na -protiv, njegova žena Marija, kako zbog svojih shvatanja koja su išla u prilog demokratizaciji zemlje, tako i zbog svojih proengleskih i proruskih osećanja, pojavljivala se u očima nove generacije kao ličnost monarhije najpogodnija da potpomogne dolazak nove ere. Izbijanje Prvog svetskog rata u avgustu 1914. konačno je odvojilo kralja Karola od njegovog naroda. Želeći da se bori na strani Nemačke, shodno uostalom tajnom sporazumu iz 1883. koji ga je vezivao za Centralne imperije, Karol I se našao u potpunoj protivurečnosti sa princezom Marijom i ogromnom većinom rumunskog naroda koji je težio da se ponovo pridruži francuskom i engleskom taboru. Kao i 1871, demonstracije prožete neprijateljstvom održane su protiv kralja u Bukureštu, gde je svet pevao Marseljezu pod zidovima kraljevske palate mašući francuskim zastavama. Da ne bi doveo starog kralja u neugodan položaj i prisilio ga na abdikaciju, Krunski savet je, znajuci da suveren boluje od raka i da su njegovi dani izbrojani, odlučio da proglasi neutralnost Rumunije. Jedanaestog oktobra 1914. Karol I, čiju je bolest neosporno pogoršalo osećanje da nije ispunio svoj zadatak nemačkog oficira i princa Hoencolerna, umro je u zamku Sinaja u sedamdeset petoj godini. Na prestolu ga je odmah zamenio njegov sinovac Ferdinand I. Iako je kralj Ferdinand, iz poštovanja prema uspomeni na svoga strica, i zato što je i sam bio nemački oficir, želeo da zadrži neutralnost, njegova žena Marija otvoreno je zastupala mišljenje koje je išlo u prilog intervenciji. Veoma bliska ruskom caru Nikolaju II i engleskom kralju Džordžu V, svojim najdražim rođacima, i zaljubljenica u Francusku osecanje koje je stekla kod svoga rođaka, veoma naklonjenog Parizu, Edvarda VII - Marija se opredelila za priklanjanje Rumunije na stranu Antante. Ipak, predsednik Vlade Jon Bratijanu, sin onoga koji je 1866. doveo na presto Karola I uz blagoslov Napoleona III, stišao je patriotski žar i ljubav prema Antanti lepe gospodarice. On je uspeo da je uveri da su Velike sile po prirodi sebične, i da bi bilo dobro pre nego što im se pristupi da se dobiju zvanična obećanja o proširenju teritorije. Bratijanu je želeo Transilvaniju. Bukovinu i austrougarski Banat i, ukoliko je moguće, povracaj oblasti Besarabije koju su Rusi nepravedno pripojili delom 1812. a zatim potpuno 1878. Pošto Nikolaj II nije bio spreman, čak ni zbog lepih očiju svoje drage rođake Misi, da odustane od Besarabije, i nije želeo da žrtvuje ni prava Srba na Banat, pregovori sa Saveznicima bili su beskonačni. Najzad, u julu 1916, kada je Francuskoj, da bi olakšala front na Verdenu, bilo apsolutno potrebno otvaranje drugog fronta na istoku Evrope, Saveznici su prihvatili sve rumunske teritorijalne zahteve, izuzev Besarabije. Na dan pravoslavne Svete Marije, i dakle kraljičinog praznika, 28. avgusta 1916, rumunske armije su prešle Kaipate i prodrle u Transilvaniju pošto je Bukurešt objavio rat Austrougarskoj. Da bi poštedela kralja, vlada je izbegla da objavi rat Nemačkoj, sa kojom uostalom Rumunija nije ni imala nikakav teritorijalni spor. Rumuni su bili pobednici u Transilvaniji i potisnuli su austrougarske trupe na više od sto kilometara. Nažalost, besan što je zemlja kojom vlada jedan suveren od Hoencolerna izabrala tabor njegovih protivnika, Vilhelm II je odlučio da smrvi Rumuniju svim vojnim sredstvima kojima je raspolagao, ne oklevajući čak ni da povuče trupe sa Verdena da bi ih poslao na rumunski front. Kako bi sve
ovo ovenčala, Bugarska, koja je želela da povrati teritorije izgubljene 1913, napala je Rumuniju na Dunavu, a da čak nij e imala ni toliko pristojnosti da j oj zvanično objavi rat. Ruska carska vojska, bilo zbog antipatije prema Rumunima, bilo zato što su u Rumuniji počele da besne pobune i anarhija, pružila je samo beznačajnu pomoć rumunskoj vojsci koju su sa zapada napale Austrija i Nemačka, a sa juga Bugarska. Uprkos grdnjama i pretnjama generala Zofra, koji je shvatio da je ruski stav ravan potpunom nepružanju pomoći, Rusi su ostavili Rumune da se bore praktično sami, i čak su skrenuli jedan veliki deo naoružanja koje su Francuska i Engleska poslale Bukureštu preko ruske teritorije, što je bio jedini mogući pristup za Saveznike u tom trenutku. Uplašeni za položaj rumunske vojske koja je, brojčano mnogo slabija nego protivničke vojske i mnogo lošije opremljena, odstupala na svim frontovima uprkos ogorčenom otporu iz planine u planinu, od reke do reke, general Žofr i predsednik Vlade Aristid Brijan koji je bio jedan od začetnika plana o rumunskoj intervenciji, poverili su misiju vojne pomoci generalu Anriju Bertelou, pomoćniku i prijatelju šefa glavnog štaba francuske vojske. Stigavši u Bukurešt sa dve hiljade oficira čija je dužnost bila da kadrovima obezbede rumunsku vojsku, general Bertelo je, koristeci poverenje kralja Ferdinanda i kraljice Marij e, povratio borbeni duh rumunskim vojnicima koji su počeli da popuštaju pod udarcima udruženih neprijatelja. Uprkos ovoj moralnoj i tehničkoj podršci, koja nije ništa promenila u teškom pitanju brojnog stanja i materijala, Rumunija je, posle četiri meseca neravnopravne borbe, bila u položaju da bude pobeđena. U decembru 1916. Bukurešt su opkolile trupe maršala Falkenhajna, posle ubistvenog bombardovanja iz vazduha, a Rumuni su se, pod vođstvom svoga kralja i svoje kraljice, povukli u Moldaviju, prepu.štajuči ostatak zemlje neprijatelju pošto su zapalili naftne bušotine i uništili rezerve pogonskog goriva. Ferdinand, veran saveznicima uprkos svom nemačkom poreklu, i Marija, uverena da ce Francuska i Engleska na kraju pobediti centralne carevine, odbili su kapitulaciju i započeli s pružanjem otpora iz Moldavije uz pomoć generala Berteloa. Posle njegove reorganizacije u vojsci, rumunske trupe su, u sporazumu sa ruskom vojskom, ponovo otpočele borbu u julu i avgustu 1917, odnoseći divne pobede u Marasti i Marasesti. Na nesreću, Rusija je postepeno utonula u boljševizam i pacifizam. Novembra 1917, Lenjin je osvojio vlast u Petrogradu i započeo pregovore o miru sa Nemačkom. Brestlitovski mir podstakao je rumunske rukovodioce da krenu istim putem. Klemanso im je to izričito zabranio, dok su im Englezi i Italijani davali suprotne savete. Maja 1918, protiv volje kraljice Marije koja je prekomerno uzdizala otpor i više volela izgnanstvo od kapitulacije, rumunska kolaboracionistička vlada potpisala je Četvrti bukureštanski sporazum sa Centralnim carevinama. Rumunija je tako zvanično prekinula svoje veze sa Saveznicima i postala zemlja potpuno potčinjena nemačkom privrednom imperijalizmu. Ipak, po savetu svoje žene, kralj Ferdinand se uzdržao od ratifikacije Bukureštanskog sporazuma, uprkos pritiscima koje su na njega vršili kolaboracionisti i okupatori. Strogost ovog sporazuma imala je ogroman odjek u svetu. Pošto su, međutim, Nemci izjavili da ovaj sporazum nije ništa u odnosu na onaj koji su pripremali za poraženu Francusku, Klemanso, Lojd Džordž i američki predsednik Vilson shvatili su da nikakav kompromis nije ubuduce moguć sa neprijateljem, i udvostručili su svoje vojne napore.
Međutim, pobeda se ocrtavala ne na zapadnom frontu, vec na Balkanu. General Franše d'Epere, pošto je stao na čelo Istočne armije u avgustu 1918, obrazovao je snage sposobne da izbace Centralna carstva iz ovog dela Evrope. Započeo je svoju ofanzivu u septembru 1918. i, vrlo brzo, operacije su bile ovenčane uspehom. Krajem septembra, Bugarska je položila oružje, zatim su u oktobru i novembru Srbija i Rumunija, koje su bile pocepale Bukureštanski sporazum i ponovo započele borbu, bile oslobođene. Prvog decembra 1918, u Bukureštu, kralj Ferdinand, kraljica Marija i general Bertelo bili su na čelu parade koja je slavila pobedu. Kraljica Marija je na svojoj uni -formi ponosno nosila ratni krst koji joj je dodelio Klemanso.
Od stare kraljevine do Velike Rumunije Ako je rat bio surov za napuštenu, pobeđenu, osvojenu, okupiranu i namučenu Rumuniju, šest stotina hiljada mrtvih civila i vojnika nisu bili uzaludni. Žrtve i patnje ove male savezničke nacije ganule su opunomocenike mira koji su, sporazumima u Sen Zermenu i Neiju 1919, zatim sporazumom u Trijanonu 1920, odobrili Rumunima gotovo sve njihove teritorijalne zahteve iz 1916. Tako su Austrija i Mađarska morale da ustupe Rumuniji oblasti Transilvaniju i Bukovinu, dok je Banat bio podeljen između Rumunije i Srbije. Ovu podelu, koju sporazumi iz 1916. nisu bili predvideli, Rumuni su osporili, ali im je, kao neku vrstu nadoknade, Pariska konvencija iz 1920. priznala posedovanje Besarabije, koja im nije bila obecana 1916. pošto je tada pripadala Ruskom carstvu. Najzad, sa Bugarskom je Rumunija uspostavila granice iz 1913, obuhvatajući Silistriju i južnu Dobrudžu. Na taj način je ostvareno ujedinjenje oblasti koje su rumunski patrioti želeli od sredine XIX veka. Kralj Ferdinand I i kraljica Marija uspostavili su Veliku Rumuniju Mihajla Hrabrog za kojom su tugovala sva rumunska srca. Nova država je gotovo udvostručila svoju površinu i svoje stanovništvo: u odnosu na 130 000 kvadratnih kilometara i sedam miliona stanovnika iz 1914, ona je 1920. imala 290 000 kvadratnih kilometara i šesnaest miliona stanovnika. Povećanje je bilo ogromno, bez sumnje jedno od najznačajnijih posle rata, ali je u sebi nosilo klice razdora, jer je narumunskoj teritoriji uspostavilo značajne manjine, čiji je broj procenjen na više od četiri miliona lica. Svečano krunisani u Alba Juliji 15. oktobra 1922. monarsi su se obavezali da, uz pomoć političkih ličnosti koje su se isticale u prvom planu, kao što su bili Jon Bratijanu mlađi, Take Jonesku, Nikolas Titulesku ili Aleksandru Vajda-Voevod, načine od Velike Rumunije istinsku modernu državu. Kralj je 1923. proglasio novi ustav, koji je u život nacije doneo opšte pravo glasa i poljoprivrednu reformu, stare snove Aleksandrua Joana. Kralj Ferdinand i kraljica Marija pretvorili su se u trgovačke putnike svoje zemlje. Godine 1924. njihovo putovanje kroz zapadnu Evropu omogućilo im je ne samo da učvrste veze sa starim saveznicima iz Prvog svetskog rata, već i da upute poziv stranim ulagačima da učine unosnim rumunska ekonomska bogatstva. Oduševljenje i dobru volju suverena smirila je liberalna vlada Bratijanuova, koja je prihvatila saradnju sa stranim kapitalom, ali nije želela da izvori nacionalne baštine, posebno nafte, budu skrenuti na drugu stranu, ili da ih prosto kontrolišu velike francuske, engleske ili američke kompanije. Između 1918. i 1927. Velika Rumunija doživela je svoje zlatno doba. Nemački uticaj od pre 1914. ustupio je mesto dvostrukom francuskobritanskom uticaju, koji se delio na sasvim odeljene zone. Engleska je imala pretežan položaj u oblasti privrede, naročito u naftnoj oblasti, dok je Francuska usmerila svoj napor u oblasti diplomatije i odbrane. U okviru Male Antante, ustanovljene od 1921. sa Čehoslovačkom i Jugoslavijom, Rumunija je postala
ugaoni kamen bloka francuskih saveznika u istočnoj Evropi. Rumunskopoljski savez, ostvaren putovanjem kralja Ferdinanda i kraljice Marije u Varšavu, i putovanjem maršala Pilsudskog u Sinaju, izgledali su takođe u očima francuskih vojnika, starog maršala Foša i mladog kapetana De Gola, kao garancija Zapadu protiv boljševičke pretnje. Na ovom planu Rumuni su se uostalom sjajno dokazali isterujuci boljševike Bele Kuna iz Mađarske 1919. Ovaj uspeh im je doneo naziv "spasilaca Civilizacije" u zapadnoj štampi, ali je od njih trajno odvratio komuniste iz celog sveta. Rumunska monarhija bila je u to doba monarhija koju su bogovi blagoslovili. Pobednica u ratu koji ju je mogao izbrisati kao i tolike druge evropske monarhije, ona se održala i ojačala zahvaljujući dinastičkim savezima po volji kraljice Marije. Misi, "Kraljica sunca", delila je u stvari sa svojom babom Viktorijom smisao za bračne kombinacije. Emancipovana žena, avangardna gospodarica koja nije oklevala da posecuje kosmopolite ili da koketira sa francuskim socijalistima, ona je ipak smatrala da se sjaj neke dinastije ceni s obzirom na uspešne brakove koje je mogla zaključiti. Mariji od Rumunije uspeo je 1921. jedan divan "dvostruki brak", zbog čega su bledeli od ljubomore drugi dvorovi Evrope. Ona je oženila svog starijeg sina, prestolonaslednika Karola, princezom Helenom, kćerkom grčkog kralja Konstantina I, a svoju kcerku Elizabetu, rođenu 1894, udala je za prestolonaslednika Đorđa, starijeg Konstantinovog sina i budućeg grčkog kralja Đorđa II. Godinu dana kasnije, 1922, njena druga kći, Marija, rođena 1900, udala se za jugoslovenskog kralja Aleksandra, jednog od najvemijih francuskih saveznika na Balkanu. Ove veze su još pojačale prestiž Rumunije i povećale na međunarodnim konferencijama i u Društvu naroda težinu rumunskih diplomata koji su, od Takea Joneskua i Jona Duke, preko Nikole Tituleskua ili Helene Vakaresku, bivše "verenice" kralja Ferdinanda, nosili na četiri strane sveta glas svoje zemlje.
Crv u jabuci Odavno se zna da se tarpejska stena nalazi blizu Kapitola u Rimu, a da tarpejska stena rumunske monarhije nije bio niko drugi do prestolonaslednik Karol. Prvo dete Ferdinanda i Marije, princ Karol je od svoga rođenja bio predmet najvećih briga i pažnje osnivača dinastije koji su, posmatrajući ovog malog snažnog dečaka, nemirnog i koji put surovog, sanjali da će u njemu imati dostojnijeg naslednika nego što je to bio suviše povučeni Ferdinand. Uz Karola I koji ga je obožavao, i majku koja ga je preterano mazila, toliko želeći da joj oprosti njena odsustva, njen osecaj za slobodu i ljubav prema politici koja ju je obuzimala, vaspitanje mladog princa nije bilo besprekorno. Kad se zamomčio, ispoljavao je sklonost da nameće svoju volju porodici, i svojoj vlastitoj majci, koju je sumnjičio za ljubavne avanture i naročito za vezu sa zagonetnim knezom Stirbejem. Verovatno da bi se oslobodila dosadnog mladog čoveka koji je prema njoj imao više nego dvosmislen stav, Marija je 1914. razmotrila da ga oženi velikom vojvotkinjom Olgom, kćerkom Nikolaja II. Plan je propao i, pošto je izbio rat, princ se, bez sumnje da bi se pokazao dostojnim svoje majke u koju je bio potajno zaljubljen, poneo kao odličan oficir pešadijskog korpusa alpskih strelaca. Učestvovao je u onome što se, složićemo se, može nazvati "pravim ratom" do separatnog Bukureštanskog mira u prolece 1918, a od tada je sve krenulo naopako. Dok je njegova zemlja trpela poraze i okupaciju, dok je njegov otac kralj Ferdinand oštroumno manevrisao saradnicima germanofilima da bi spasao svoju krunu, i dok je njegova majka kraljica Marija održavala tajne kontakte sa zapadnim Saveznicima, prestolonaslednik
Karol dezertirao je iz svoje jedinice. On se u stvari bio zaljubio u zanosnu Joanu Lambrinu, kćerku jednog oficira rumunske vojske, i sebi uvrteo u glavu da se njome oženi. Znajući da bi se njegovi roditelji suprotstavili neravnopravnom braku koji bi mogao samo da diskredituje monarhiju u očima kolaboracionista i da izazove opšte negodovanje u zemlji u kojoj se, od vladavine Aleksandrua Joana i njegovog preteranog povlašcivanja rođaka, smatralo da članovi vladajuće porodice treba da budu stranog porekla da bi garantovali neutralnost krune. Karol je odveo devojku u Odesu, u Rusiju koja je bila u punom revolucionarnom metežu, i oženio se njome u avgustu 1918. Predsednik kolaboracionističke vlade, Aleksandru Margiloman, izjavio je tada kralju Ferdinandu: "Prestolonaslednik ne veruje u monarhiju" - primedba koja je sadržavala najpodmuklije pretnje kraljevskoj porodici. Pobeda 1918. spasla je rumunsku dinastiju. Ferdinand i Marija. posle beskonačnih nagvaždanja i nezamislivih pogađanja sa svojim starijim sinom koji je tvrdio da ce se u Rumuniju vratiti samo sa svojom ženom, na kraju su postigli da se begunac vrati. Bio je stavljen u strogi zatvor u jedan manastir - poštovanje vojnog zakonika zahtevalo bi preki sud i osudu na smrt zbog dezertiranja sa fronta - a njegovu ženidbu, neustavnu po više osnova, poništilo je rumunsko pravosuđe zbog "nedostatka zakonitog oglašavanja". Princ se vratio na svoje mesto, dok je nesrecna Joana Lambrinu napustila scenu sa ugodnom rentom i malim sinom kojeg joj je Karol napravio. Mir kraljevske porodice kratko je trajao. Prestolonaslednika su sumnjičili da je nastojao da tajho obnovi odnose sa Joanom Lambrinu. dok je on u stvari imao mnoštvo nedoličnih avantura na najsumnjivijim mestima glavnog grada. U ovakvoj situaciji, kralj i kraljica su odlučili da ga ožene i pokušaju da ga konačno postave na svoje mesto. Tako je u martu 1921. došlo do ženidbe lepom grčkom princezom Helenom. Niko ne može reci da li su dvoje mladih gajili jedno prema drugome iskrena osećanja. Sigurno je samo da su predstavljali lep par. i da se dinastički njihovoj vezi ništa nije moglo zameriti. U oktobru 1921. princeza Helena donela je na svet dečaka, koga su krstili Mihajlo zbog uspomene na Mihajla Hrabrog, osnivača prve Velike Rumunije u istoriji. Od tada više nije bilo poroda kod mladog prinčevskog para, što može voditi pretpostavci da brak nije funkcionisao na harmoničan način. U svakom slučaju, spoljašnjost je bila zataškavana gotovo do 1923. Zatim su se proširile nove glasine o privatnom Karolovom životu. Izgleda da je princ zaista sve češce i sve otvorenije zapostavljao svoju mladu ženu i svog sinčića. Ubuduce se čak govorilo ne više o ljubavnicama, već samo o jednoj, što je uistinu zabrinjavalo još više, samo na drugačiji način. Skandal je javno izbio u novembru 1925. Karol, koji je predstavljao rumunsku kraljevsku porodicu na sahrani engleske kraljice Aleksandre, udovice Edvarda VII, poslao je u Bukurešt telegram kojim je izjavio svojim roditeljima da se u zemlju neće vratiti bez svoje ljubavnice Helene Lupesku, kcerke nekog jevrejskog trgovca iz Besarabije i razvedene supruge nekog rumunskog oficira koga je ona obilato varala. Ferdinand, Marija i predsednik Vlade Bratijanu, ljuti zbog ponavljanja događaja od 1918-1919, razbesneli su se i odbili Karolov ultimatum. Sto se njih tiče, princ je trebalo da se vrati u Rumuniju i preuzme svoje obaveze prestolonaslednika i oca porodice. Karol se, izbegavši sa Helenom Lupesku u Pariz, zatim u Veneciju i Milano, naočigled svih paparaca toga doba, uzjogunio. Predlagao je apsurdna rešenja, na primer da se javno mnjenje uveri da je umro udavivši se u nekom italijanskom jezeru, zatim je, videci da ove budalaštine ne mogu nikoga da ubede, svečano odustao, pismeno i u dva navrata, od svojih dinastičkih prava u korist svoga sina, malog princa Mihajla. To nije bilo prvi put da je Karol tako postupao, pošto je za vreme prve krize, 1918-1919, takođe poslao svojim roditeljima odricanje od prestola shodno zakonu. Ovog
puta, zamoreni zahtevima svoga sina i duboko uvređeni njegovom željom da otera svoju ženu i da zvanično živi sa svojom ljubavnicom, Ferdinand i Marija su se pomirili sa tim da ga isključe sa prestola. Posle saobraznog mišljenja Krunskog saveta, rumunski parlament je 4. januara 1926. proglasio gubitak prava na krunu prestolonaslednika Karola, koji je sa svoje strane širio gnusne klevete o svom ocu i majci, prikazujući oca kao "starog pijanicu", a majku kao ,,pro -stitutku". Kralj Ferdinand, bolestan od raka, nije se nikada oporavio od ovih teških događaja. Bolest se nepopravljivo pogoršala i on je umro u julu 1927, pošto je od njega ostala samo senka, bacivši poslednji pogled na požutelu fotografiju prestolonaslednika sa plavim kovrdžama koji je tada ulivao nade dinastiji. Kraljica Marija, uvidevši da je njeno životno delo uništeno, otputovala je na neko vreme u Sjedinjene Države, gde joj je priređen trijumfalan doček koji joj je pomogao da nakratko zaboravi brige majke i suverenke.
Monarhija s nožem u srcu U saglasnosti sa aktom o gubitku prava na krunu od 4. januara 1926, naslednik Ferdinanda I bio je princ Mihajlo I, star šest godina. Proglašen kraljem 20. jula 1927. Mihajlo I, koga je napustio otac ali koga su podržavale dve hrabre žene: njegova majka, princeza Helena, i njegova baba, kraljica udovica Marija. vladao je uz pomoć Namesničkog veća za sve vreme do svog punoletstva. Uz odstupanje od ustava, namesništvo je bilo sačinjeno od tri ličnosti i podeljeno između princa Nikolasa, kraljevog strica, pravoslavnog patrijarha Mirona Kristea, i predsednika Kasacionog suda, Georga Buzdugana. Ovaj sistem, kao i svi kolektivni sistemi, nije funkcionisao. Nesposobno da uspešno deluje, namesništvo se suočilo sa velikim unutrašnjim problemima. U stvari, Bratijanuovu liberalnu vladu snažno je napala nacionalseljačka opozicija, koja je, pored njegovog autoritarizma, zamerala predsedniku Vlade što je dozvolio liberalima da se dočepaju svih ključnih mesta u državi, te da su se zaverili sa kraljicom udovicom Marijom da udalje princa Karola od prestola. Uvređen zbog druge optužbe, koja je bila očigledna nepravda jer je on učinio sve kako bi ubedio Karola da je njegovo ponašanje ubitačno za monarhiju, Jon Bratijanu, koji je bolovao od potkožne upale grla, i zanemarivao pravovremeno lečenje, umro je u novembru 1927. Rumunija je tako u roku od četiri meseca izgubila kralja beskrajne mudrosti i velike dobrote, i šefa vlade čije su sposobnosti uveliko nadoknađivale lične nedostatke kao što su preterani autoritet i osećanje nepogrešivosti, zajedničke svima onima koji u svojim rukama dugo drže uzde vlasti. Smrt Ferdinanda I i Bratijanua ostavila je otvoreno polje bivšem prestolonasledniku Karolu, koji je, videvši unutrašnje teškoće Rumunije, nastojao da pogorša stvari dajući do znanja da njegovo odricanje od prestola nije bilo dobrovoljno dato, i da je on spreman, kršeći time svoju reč i svoja obećanja, da se vrati u Rumuniju kako bi se stavio u službu zemlje. Karol se vešto oslonio na nacionalseljačku opoziciju Julija Manijua i na nekoliko ambicioznih oficira poput generala Alesandrua Avereskua, odlučnog protivnika Francuske i Musolinijevog prijatelja, kako bi destabilizovao rumunsku državu. Pošto je liberalna partija izgubila na izborima, namesništvo bilo nesposobno da deluje, a kraljica Marija odbijala, iz straha od svog starijeg sina, da stvari uzme u svoje ruke uz podršku oficira lojalista kao što je bio Konstantin Prezan, presto mladog kralja Mihajla je bio zaista ugrožen. U proleće 1930, nacionalseljaci koji su došli na vlast, izluđeni velikom ekonomskom krizom iz 1929.
koju su bili nesposobni da obuzdaju, potpisali su pakt sa Đavolom. Četvrtog juna 1930, pošto je nadmudrio budnost Francuza, princ Karol je napustio svoje izgnanstvo u zamku Belem i odleteo sa aerodroma Burže za komandama aviona kojim je sam pilotirao. Posle sletanja u Minhenu, ponovo je uzleteo za Bukurešt, gde je sleteo 6. juna. Dočekao ga je njegov brat, namesnik Nikolas, zatim, uz klicanje, narod razočaran političarima, koji je u njemu video spasioca koga šalje Proviđenje, sposobnog da oporavi zemlju. Karol, uz saradnju predsednika vlade Julija Manijua kojem je obećao da će najuriti svoju ljubavnicu i nastaviti zajednički život sa princezom Helenom, skinuo je sa prestola svoga sina Mihajla I, i bio je proglašen za kralja Rumunije pod imenom Karol II. Čineći to, Karol se ponašao više kao avanturista nego kao knez brižan da očuva budućnost svoje dinastije. Zrtvovao je zakonitost svojim ličnim ambicijama, i uneo je u rumunsku monarhiju smrtonosan virus. Veliki Bratijanu je, u julu 1927, nekoliko meseci pre svoje smrti, upozorio princa u izgnanstvu, do čega mu je bilo veoma stalo, pišuci mu: "Nasledne monarhije imaju temelje koji se ne mogu menjati a da se ne dovede u opasnost samo njihovo postojanje". Još jedanput je najznačajniji državnik koga je Rumunija imala u XX veku predosetio strašan događaj koji će se oboriti na krunu Rumunije.
Najosporavanija vladavina u istoriji Vladavina Karola II bila je, i bice jo.š zadugo, jedna od onih kojima se u istoriji najvise zameralo. Bez sumnje, Karol II nije od svoga konja učinio konzula; nije, bez sumnje, niti dao da se spali Bukurešt da bi svirao liru na ruševinama glavnog grada u dimu; ali je možda učinio više, mnogo više. Okaljavši ugled i uspomenu na oca koji je bio laički svetac, gajeći prema svojoj majci poremećena osećanja, javno izvrgavši ruglu svoju zakonitu suprugu i lišivši nasleđa svoga sina jedinca, uništio je ugled rumunske monarhije. Branioci Karola II - ima ih malo, ali ih treba čuti - reći će da su to lične kraljeve mane, neosporne, stalno ponavljane protiv suverena, ali da je on na javnom planu bio sposoban čovek. Primedba zaslužuje da se na njoj zadržimo. Dakle, na javnom planu zabeležićemo da je Karol došao na vlast uprkos tome što se triput svečano odrekao prestola; da se povezao, u cilju sklapanja mirovnih ugovora, sa protivnicima, posebno sa lordom Rotermerom koji je, kao i Musolini, smatrao da je Madarska bila nepravedno prikracena Trijanononskim sporazumom, koji je bio suviše povoljan za Rumuniju; da je, najzad, sramno lagao naivnog Julija Manijua, šefa nacionalseljačke partije, kome je bio obecao - prema onome što ce Maniju kasnije tvrditi - da će po svome povratku u Rumuniju tražiti samo namesništvo u ime svoga sina Mihajla i, naročito, da ce nastaviti normalne odnose sa svojom ženom Helenom od Grčke. U stvari, kao što znamo, Karol je svrgao Mihajla I sa prestola i, posle izvesnog vremena koje se ne može nazvati pristojnim, zvanično je nastavio zajednički život sa Helenom Lupesku. Princeza Helena, zamorena ismevanjem od 1925, zatražila je razvod i, svesna da joj se muž nece vratiti, izbegla je u Svajcarsku, zadržavajući pravo da povremeno posećuje svoga sina Mihajla. Može se bez sumnje primetiti da ove poslednje činjenice proizlaze iz privatnog, a ne iz javnog života suverenovog, ali nijedna monarhija ne može da skriva od javnosti tako ozbiljne okolnosti kao sto je razvod i pretvaranje ljubavnice u kraljicu. Karol II težio je ličnoj vlasti. Njegova podmukla strategija završila se međusobnim podbunjivanjem rumunskih političkih partija i izazivanjem nepremostivih rascepa među njima. Trebalo je dokazati javnom mnjenju da su tradicionalne demokratske organizacije nesposobne da vladaju. Obmanuo je čoveka koji mu je poverovao na reč, i Julije Maniju stupio je u opoziciju proklevsi kralja. Kralj je tražio od svoje majke, koja je uvek bila u dobrim odnosima sa liberalima, da potpomogne njegovo zbližavanje s Jonom Dukom,
Bratijanuovim sledbenikom i šefom liberalne opozicije. Marija, isto toliko naivna u ovoj prilici kao što je Maniju bio u drugima, pala je u zamku. Odmah je zamolila Duku da napusti opoziciju i da sarađuje sa kraljem. Istina, Karol II imao je samo jednu misao: da se posluži Dukom, čija je snažna ličnost bila poznata, da bi razbio fašistički pokret Gvozdene garde koji je počeo opasno da se iskazuje u zemlji. Krajem godine 1933, Jon Duka prihvatio je predsedništvo u Savetu i preduzeo prisilne mere protiv legionara Gvozdene garde, čiji je pokret raspušten. Dvadeset devetog decembra 1933, pošto je opasni posao završen, Duku je neko tajanstveno ubio na peronu železničke stanice u Sinaji dok se vraćao od kralja sa kojim je imao jedan razgovor. Pošto su službe bezbednosti u dobar čas umanjene, a železnička stanica Sinaja utonula u mrak zbog kvara struje koji je odredilo Proviđenje, ubistvo je moglo da se odigra bez smetnji. Kraljica Marija osumnjičila je svoga sina da je stajao iza ovog tužnog događaja, ali je Karol bacio odgovornost na Gvozdenu gardu. I zaista, trojici ubica bliskih fašističkom pokretu bilo je suđeno i osuđeni su na doživotni zatvor. Ipak, pošto je državno tužilaštvo naglo napustilo optužbu protiv vođe Gvozdene garde, kapetana Kornelijua Kodreanua, i njegovog saučesnika, kneza Joana Kantakuzena, ova stvar je ostala krajnje nejasna. Posle Dukine smrti, Karol II je za predsednika Vlade doveo doktora Angeleskua, koga je otpustio bez jasnog razloga nedelju dana kasnije. Tada je izabrao Georga Tatareskua, koji je bio član liberalne partije, ali ne i njen vođa. Ovaj manevar je prekinuo jedinstvo partije čija je večina želela, prema ustavnim običajima, da šef vlade bude njen predsednik, Konstantin Bratijanu. Kao i godinu dana ranije, početkom 1933, kada je takođe posejao razdor u središtu nacionalseljačke partije da bi izolovao Julija Manijua, kralj se ponovo našao sam naspram potpuno razdrobljene parlamentarne opozicije. Ova metoda je bila tako efikasna da izbori 1937. nisu izdvojili nikakvu većinu. Videvši, međutim, da fašisti jačaju svoje pozicije u zemlji, Karol je pozvao jednog ekstremistu sa desnice, Oktavijana Gogu, u predsedništvo Saveta. Ovaj pokušaj nije uspeo, pred opstrukcijom poslaničkog doma koji, demokratski u svojoj ogromnoj većini, nije prihvatio pretnju koju je predstavljao novi kabinet. Praznina je ubuduće bila tako potpuna da je kralj mogao da dođe do svoga cilja. Osamnestog januara 1938. on je raspustio parlament, proglasio opsadno stanje, i 30. februara obnarodovao novi ustav, koji mu je davao izuzetna prava i koji je ukidao političke partije. Francuska štampa ovako je izvestila o ovom nasilnom udaru: "Kralj Karol II vladaće, ubuduće, sa diktatorskom snagom gotovo isto tako velikom kao što je Dučeova snaga u Italiji, ili Firerova u Nemačkoj. Još jedna diktatura rođena je u Evropi." Kraljica udovica Marija, izolovanaod 1930. i izložena svakojakim uvredama, pod stalnim nadzorom špijuna svoga sina, ispustila je dušu 18. jula 1938. Demokrata po uverenju, ona je sa očajanjem gledala opasan put na koji je Karol uputio monarhiju. Obaranje Mihajla I, ubistvo Jona Duke, ukidanje ustava koji je obnarodovao kralj Ferdinand 1923, predstavljali su put golgote stare suverenke. Njen nestanak je značio da je Velika Rumunija bila osuđena.
Kraj jednog avanturiste Diktatora Karola II odmah je ugrozio kapetan Korneliju Kodreanu, koji je, na čelu Gvozdene garde, takođe težio ka vrhovnoj vlasti. Pošto nije mogao sa njim da se sporazume, Karol je naredio da ga uhapse sa više njegovih pomoćnika, nameravajući da mu sudi za subverzivne aktivnosti. Tridesetog novembra 1938, posle tobožnjeg pokušaja bekstva, Kodreanu je bio ubijen. Osumnjičen, kralj je uzviknuo: ,,Kako bih mogao tako postupiti, ja koji nikad ni o čemu nisam obavešten!"
Opis vladavine Karola II bio bi nepotpun kada bismo propustili da podsetimo na uporne glasine o njegovim unosnim poslovima na bazi špekulacija koje su stalno teretile monarha. Srebroljubac, Karol je u vreme svojih odricanja od prestola 1925. zahtevao od Krune značajnu finansijsku rentu. Pošto je preuzeo vlast 1930, tražio je od parlamenta da mu retroaktivno isplati njegovu vladarsku platu počev od jula 1927, od dana smrti njegovog oca kralja Ferdinanda. Bilo je tvrdnji da od 1930. do 1940. u Rumuniji nije zaključen nijedan značajan sporazum o nafti ili oružju a da kralj i oni koji su uz njega figurirali nisu izvukli profit za sebe. Ako su neke od ovih optužbi zasnovane, kao što je ona o monarhovoj nagodbi sa industrijskom grupom Malaksa, drugi teški dokazi se bez sumnje još uvek nalaze u rumunskim tajnim arhivama i predstavljaju strašan Damoklov mač koji tereti monarhiju. Najstrašnije u ovoj stvari je to što ogromno bogatstvo koje je Karol II nagomilao velikim delom na nepošten način, nikada nije vraćeno. Njegova zakonita porodica i rumunski narod nikada nisu do -bili ni prebijen lej od ovog izvora bogatstva. Treba li tvrditi da je sve bilo negativno, nemoralno i za osudu u vladavini Karola II? Ne sasvim. Kralj Rumunije, razvratna osoba ali osobite inteligencije, bio je prvi balkanski suveren koji je shvatio nesposobnost, slabost i podlost Francuske i Engleske pred opasnošću od Hitlera. Polazeci od te konstatacije, pokušao je da organizuje balkan -ske države kako bi im omogućio da izbegnu svetsku katastrofu koja je bila na pomolu. Balkanski sporazum iz 1934. bio je velikim delom njegova zasluga, kao i neuspeli pokušaji približavanja sa Mađarskom i Bugarskom koje su osporavale mirovne sporazume iz 1918 -1920. Pošto je održavao tesne veze sa svojim zetovima, jugoslovenskim kraljem Aleksandrom I i grčkim Đorđem II, zatim sa namesnikom Pavlom, staraocem svoga sestrica, jugoslovenskog kralja Petra II, on je u jednom trenutku bio arbitar ove oblasti u Evropi. Ali njegovo polje delovanja je bilo usko, i njegov odvratan renome nije mu mogao dozvoliti da zaista dugo sačuva ovu ulogu. Njegova diplomatska aktivnost svedena je na nulu kada su Hitlerova Nemačka i Staljinova Rusija, kojima se on poigravao jednom protiv druge, stupile u savez u avgustu 1939. Pošto nije uspeo da uspostavi "Blok neutralnih", Karol se našao sam nasuprot Nemaca i Rusa. Staljin je zatražio Besarabiju i Bukovinu, koje je vojno okupirao u junu 1940, dok je Hitler nametnuo Rumuniji pakt o petroleju rezervišući tri miliona tona rumunske nafte godišnje za Rajh. Najzad, u julu 1940, Hitler je, da bi zadovoljio svoga prijatelja regenta Hortija, tražio ispravljanje Klemansoove linije, tj. Rumunsko-mađarske granice. Bečkom arbitražom -nemojmo se zavarati ovom licemernom formulacijom - Rumunija je morala da ustupi fašističkoj Mađarskoj 43 500 kvadratnih kilometara oblasti Transilvanije. Ne želeći da zaostanu, Bugari su tražili natrag južnu Dobrudžu. To im je bilo dato u septembru 1940. i Rumuni su morali hitno da vrate u otadžbinu srce kraljice Marije koje je počivalo u Balčoku, staroj kraljičinoj vili na Crnom moru, koja će ubuduće pripadati Bugarskoj. Potpuno savladan događajima i konačno ocrnjen u očima javnog mnjenja, Karol II bio je primoran da preda vlast generalu Jonu Antoneskuu, cenjenom oficiru koji mu se često suprotstavljao i koji je u tadašnjim prilikama imao tu ogromnu prednost što ga je Hitler veoma poštovao. Šestog septembra 1940, u sporazumu sa Nemcima, Antonesku je oterao Karola sa prestola, obećavajući mu ipak da će sačuvati instituciju monarhije. Svrgnuti kralj nije zvanično abdicirao, ali je imao dozvolu da napusti zemlju sa svojim blagom i svojom ljubavnicom. Kraljevski voz, napunjen slikama neprocenjive vrednosti, retkim nameštajem, skupocenim tepisima i srebrninom, napali su le gionari Gvozdene garde koji su pucali na sramni konvoj. Hitler je odbio da primi Karola na nemačku teritoriju, zbog gospođe Lupesku koja je bila Jevrejka. Stoga je izbegao u Portugaliju, gde je srećno živeo do svoje smrti 1953, dokazujuči tako svetu da se zločin koji put i isplati.
Povratak na presto Mihajla I General Antonesku održao je svoje obecanje i vratio na presto princa Mihajla, koji je tada imao devetnaest godina. Situacija je bila užasna. Velika Rumunija Ferdinanda i Marije doživela je svoj kraj; rumunska privreda je bila pod vlašću Rajha, a general Antonesku, koji je postao "Vođa", vršio je diktatorsku vlast na koju Mihajlo I nije imao nikakvog uticaja. Kralj, uz koga je bila njegova majka, kraljica Helena, koja je došla iz izgnanstva, bio je potpuno usamljen. Vođa je od Rumunije načinio "Legionarsku nacionalnu državu" u kojoj je Gvozdena garda Horija Sime, Kodreanuovog naslednika, postala "Legionarski pokret", koji je igrao gotovo istu ulogu kao i falangistički "Movimiento" u frankističkoj Spaniji. Antonesku je učinio da Rumunija pristupi Trojnom paktu i odobrio 1941. jednoj nemačkoj vojnoj misiji od 20 000 ljudi da uđe u zemlju sa svim blindiranim i motorizovanim oruđima. Nemci su okupirali strateške tačke i okružili rumunsku vojsku, koja je ubuduće takođe bila pod njihovim tutorstvom. Kralj je ponekad, na zahtev Vođe, izlazio iz svojih palata da bi predvodio vojne svečanosti u kojima je Vermaht imao sve značajnije mesto. Tako značajno, uostalom, da je omogućilo Antoneskuu da se reši dosadne Gvozdene garde kada je Horija Sima hteo da se suprotstavi Vođi da bi ga zamenio. U junu 1941, u trenutku operacije Barbarosa, Antonesku je objavio rat SSSR -u, kako bi ponovo osvojio Besarabiju i Bukovinu koje je Staljin oteo u junu 1940. Njegov postupak je bio dostojan hvale, ali njegov domet je na kraju prevazišao želje rumunskih patriota. U stvari, pošto su dve oblasti bile ponovo osvojene u toku leta 1941, i pošto je kralj izrazio diktatoru svoje zadovoljstvo imenujuci ga za maršala, Antonesku je odlučio da ide dalje i da sa svojim trupama pređe reku Dnjestar, koju je generacija 1918. međutim smatrala prirodnom granicom Velike Rumunije. Pošto je tako rumunska vojska postala pomoćnik nemačke vojske, učestvovala je u invaziji na SSSR uprkos masovnim ostavkama više stotina oficira koji su tako spasli čast Rumunije. Zauzimanje Odese koje je koštalo života 70 000 ljudi iz III i IV rumunske armije, dovelo je dotle da je Engleska objavila rat Rumuniji. Da bi zahvalio Antoneskuu na njegovoj dragocenoj pomoći, Hitler ga je ovlastio da upravlja levom obalom Dnjestra, teritorijom koja se prostirala do reke Bug i uključivala Odesu. Ova oblast je dobila ime Transnistrija, pošto je Dnjestar na rumunskom nazivan Nistru. Maršal je prihvatio ovaj poklon, žaleci što je njegov prijatelj Firer odbio da dođe na arbitražu u Beč koja bi omogućila Rumuniji da ponovo dode u posed cele Transilvanije. Zapravo, ako je Transilvanija istorijski bila rumunska zemlja, Transnistrija nikada nije predstavljala deo nacionalne teritorije. Pod nemačkim pritiskom, Vođa je uveo antisemitsko zakonodavstvo koje je, kao i u Francuskoj pod režimom u Višiju, moralo da ima za posledicu isključenje Jevreja iz nekih profesija i eksproprijaciju svih trgovinskih i industrijskih preduzeca koja su posedovali u Rumuniji. Što je još potresnije, došlo je do progona, posebno u Besarabiji i Bukovini, i mnogi Jevreji su bili deportovani u Transnistriju. Na ovaj mračni period Rumunije podsetio se Virgil Georgiju u Dvadeset petom času, a istoričari treba da se podsete na njega kako bi izbegli da buduće generacije budu odgajane, kao u drugim delovima Evrope, u nepoštovanju sećanja, što je u stvari izraz kolektivne griže savesti.
Presto nije ništa drugo do prazna fotelja Od jeseni 1940. do leta 1944. Mihajlo I je bio nepostojeći kralj. Doista, zbivanja toga vremena nam koji put pokazuju, krišom, lepog mladog čoveka utegnutog u besprekornu uniformu, kako predsedava ovoj ili onoj zvaničnoj manifestaciji. Ali pogled mladog lepog čoveka je prazan. Potpuno prazan. U njemu se čita - ako se tu išta može pročitati - samo dosada i zamor tamo gde bi se želelo malo one vatre koja je davala život oku jednog Karola I ili oku Marije od Rumunije. Ako je Mihajlo vladao a da nije upravljao, što je sve u svemu opšta pojava kad je ustavni monarh u pitanju, nije zabranjeno tvrditi i da je on četiri godine doista bio vladar samo na poštanskim markama i novčanicama, na kojima je njegov lik podsećao Rumune da imaju kralja. Ova upražnjenost prestola je dosta retka u Istoriji i ne odgovara čak ni, kako se ponekad tvrdilo, najdramatičnijim periodima vladavine Ferdinanda I. Kralj Ferdinand, pošto su ga Saveznici napustili a Rusi izdali, prinuđen da prihvati kolaboracionističku vladu i načelo separatnog mira sa Centralnim imperijama u proleće 1918, znao je da sačuva nezanemarljiv deo svojih prerogativa. Zadržao se na prestolu uprkos pritisku germanofila, tajno je dao do znanja saveznicima da su njegovo i kraljičino srce na njihovoj strani, čvrsto se odupro da nemačke trupe ne budu prebačene sa rumunskog na francuski front, najzad odbio je da potvrdi Bukureštanski sporazum, koji bez kraljeve ratifikacije nije imao nikakvu pravnu vrednost. Ništa od toga ne nalazimo u prvim godinama ponovnog dolaska na presto Mihajla I. Dok su njegov ujak, grčki kralj Đorđe II. i njegov brat od tetke, Petar II od Jugoslavije - ovaj poslednji dve godine mlađi od njega - rukovodili demokratskim vladama u izbeglištvu; dok je njegov dalji rođak Saks-Koburg, bugarski Boris III, prihvatajući savez sa Nemačkom, tvrdoglavo odbijao da se pridruži Hitlerovom krstaškom ratu protiv SSSR-a, Mihajlo I je ozakonio svojim prisustvom na prestolu, kao i susretom sa Hitlerom u Berlinu u novembru 1941, pretvaranje svoje kraljevine u fašističku državu, nemačko tutorstvo, vojnu saradnju sa Rajhom, antisemitske zakone, i sve užase koji nisu mogli biti zaboravljeni ni za četrdeset pet godina Staljinovog totalitarizma. Ipak, ako smo spremni da nađemo brojna opravdanja za monarha između njegovih devetnaest i dvadeset tri godine, bez političkog iskustva, psihološki uništenog bračnom neslogom njegovih roditelja, smrvljenog ličnošcu oca kome se u suštini morao diviti, osećajući u isto vreme prema njemu odbojnost koju jedan dečko oseca prema čoveku koji muči njegovu majku, opet, šta treba da kažemo za ravnodušnost demokratskih ustanova? Šta su radili, između septembra 1940. i proleća 1944, liberali Konstantina Bratijanua, nacionalseljaci Julija Manijua i socijalisti Titela Petreskua? Dok su se u Londonu patrioti organizovali oko ambasadora Tilea i admirala Dumitreskua, i osnivali Rumunski nacionalni komitet, da li su oni na bilo koji način pokušali da se suprotstave kolaboracionističkoj politici u koju je Vođa uvlačio Rumuniju? Zapadni istoričar se tu našao pred "crnom rupom", čije će istraživanje jednog dana omogućiti samo arhive. Mišljenje koje, međutim, imamo pravo da iznesemo, sastoji se u tome da su političke partije, koje je Karol II zavadio i diskreditovao prema jednom savršeno smišljenom planu, odahnule kada je njihov dželat pobegao iz Rumunije septembra 1940. Dolazak generala Antoneskua na vlast učinio im se kao "božansko iznenađenje", i na upražnjenom mestu koje je ostavio Karol II general je, uprkos svojim preteranim simpatijama prema Hitlerovoj Nemačkoj, u njihovim očima izgledao kao oslobodilac kojeg je dovelo proviđenje. Na svom suđenju 1946. Antonesku ce uostalom viknuti pred svojim sudijama: "1940. bio sam izraz protesta cele zemlje protiv zloupotreba Karola II". Ove reči izražavaju istinu. Uživajući odjedanput simpatije
demokratskih partija, Vođa ih je iskoristio da bi sledio samoubilački put koji je izabrao. Niko mu se istinski nije suprotstavio, izuzev antifašističkih boraca otpora koji su delovali izolovano ili u malim grupama, i komunista počev od juna 1941. Staviše, znao je da pridobije blagonaklonost svih patriota vraćanjem Besarabije i Bukovine. Bili su mu zahvalni što je od ruskog medveda povratio oteto. Bez sumnje, reci ćemo, ovaj stav je bio razumljiv u onoj meri u kojoj je Staljin, 1940, bio prvi agresor na Veliku Rumuniju, koja je međutim od 1918. nastojala da ostane u dobrim odnosima sa svojim snažnim susedom. Međutim, ovo opravdanje je suviše naivno da bi takvo uverenje preovladalo. Kako stvarno zaboraviti da ako je Staljin osvojio rumunske oblasti Besarabiju i Bukovinu u junu 1940, to je bilo zato što su ove aneksije bile dogovorene između Moskve i Berlina i potvrđene nemačkosovjetskim paktom avgusta 1939? Kako, osim toga, zaboraviti da je počev od 15. jula 1940. sam Hitler postavio pitanje Transilvanije, a zatim nametnuo ustupanje fašističkoj Mađarskoj jednog značajnog dela ove rumunske oblasti? Posle ponovnog osvajanja teritorija koje su oteli Rusi, Rumunija je, pošto ju je na isti način Hitler lišio nekih teritorija, morala ostati tu gde je i proglasiti svoju neutralnost. To je sasvim i bilo osećanje demokratske opozicije, o čemu naravno Antonesku uopšte nije vodio računa. Zašto opozicija nije od tog trenutka potpuno prekinula sve veze sa diktatorom da bi obrazovala slobodnu vladu u Londonu ili na drugom mestu, i da bi u isto vreme osudila savez sa Hitlerom, prisustvo nemačkih trupa na svojoj teritoriji i antisemitske zakone koji su predstavljali sramotu za rumunsku naciju, upravo je neshvatljivo.
Rumunija menja tabor Antisovjetski krstaški rat odveo je rumunsku vojsku u Odesu, u Sevastopolj i u Staljingrad. Poginulo je 147 000 rumunskih vojnika, a još 180 000 je zarobljeno, u ratu koji je služio samo interesima Velikog Rajha i ni u čemu se nije odnosio na Rumuniju. Vinston Čerčil, drug iz detinjstva sa kraljicom Marijom, mali nemirni dečak koga je zabavljalo da na plaži Ozborn ruši zamkove od peska male Misi, nije nikada oprostio Rumunima loš izbor koji su načinili. Engleska je objavila rat Rumuniji krajem 1941. godine, kada je shvatila da se rumunska vojska uplela u rat koji više nije bio njen, i saveznička avijacija je bombardovala Bukurešt i naftna polja u Ploeštiju. Za to vreme, III i IV rumunska armija, pošto su doprinele sjajnom nemačkom napredovanju u Rusiji, počele su da se povlače čim je Rajh izgubio bitku za Staljingrad. U toku cele 1943. godine, tj. dok je to povlačenje trajalo, demokratske partije, zvanično raspuštene, ali koje su u stvari nastavljale svoje potajno delovanje prihvatajući da njihove vođe održavaju kontakte sa diktatorom - najzad! - su se pitale šta ce se desiti sa njihovom zemljom u slučaju Hitlerovog poraza. U to vreme, komunisti su vodili otvorenu borbu protiv Vođe i pojav-Ijivali se kao jedini borci otpora protiv fašizma. U proleće 1944, kada se sovjetska vojska opasno približavala rumunskim granicama, demokratske partije su na kraju, posle dugog razmišljanja, poslale u Kairo, možda uostalom uz saglasnost samog maršala Antoneskua, tajnog emisara sa zadatkom da stupi u kontakt sa Saveznicima i proceni njihovo mišljenje u odnosu na Rumuniju. Ovaj emisar nije bio niko drugi do misteriozni knez Barbo Stirbej, koga su zvali i "Crni Princ", čovek koji je početkom veka obezbedio političko obrazovanje kraljice Marije i za koga je Karol II čvrsto verovao da je bio Ijubavnik njegove majke.
Saveznike nije bilo lako shvatiti. Staljin, vojnički govoreci, tako blizu cilja, podigao je ponudu i zahtevao kao cenu za separatni mir da Rumunija, pored plaćanja ogromne ratne štete, definitivno odustane od Besarabije i Bukovine. Čerčil sa svoje strane nije ništa učinio da bi pomogao Rumuniji. Ostavio je Rumune da se sporazumeju sa Sovjetima, smatrajući da ga se ta stvar mnogo ne tiče. Britanski lav je bio tvrdoglav, i bez sumnje vec rešen da prepusti rumunskog orla ruskom medvedu. Uplašeni što su se našli potpuno u zamci, i pošto više nisu imali kraljicu Mariju koja bi šarmirala Saveznike svojom inteligencijom, svojim kristalnim smehom i svojim modroljubičastim očima, Rumuni su odlučili da sami povedu računa o svojoj kući. Demokratske partije su se približile komunistima i formirale u junu 1944. Demokratski nacionalni blok, koji je uz blagoslov kralja - i samog razbuđenog iz njegovog dugog sna -trebalo da ukloni Antoneskua i raskine savez sa Nemačkom. Bilo je potrebno da sovjetska vojska prodre na rumunsku teritoriju i započne okupaciju Moldavije, ugrozivši staru istorijsku prestonicu Jaši, da bi najzad moglo doci do državnog udara. Dvadeset trećeg avgusta 1944. Mihajlo I održao je govor preko radija: ,,U ovom posebno teškom času naše istorije, odlučio sam, u apsolutnoj saglasnosti sa svojim narodom, da postoji samo jedan način da se naša zemlja spase od propasti: odustati od našeg saveza sa silama Osovine i odmah prestati sa ratom protiv Saveznika". To je značilo, pomalo naivno rečeno, da se Rumunija prevarila 1941. i da ubuduće nema pravo na izbor svoga tabora. Rusi su to jedva dočekali. Njihove trupe su 31. avgusta 1944. opkolile Bukurešt i sve glavne gradove kraljevine. Dvanaestog septembra 1944. zvanično je potpisano primirje između Rumunije i SSSR-a. Rumunska vojska, ubuduće saveznik Sovjeta, doprinela je da se hitlerovci isteraju iz zemlje. Još bolje, pošto je Rumunija bila ,,otvorena zemlja" za ruska blindirana oruđa, Staljin je rešio da ih uputi na kraljevinu Bugarsku, koja je osvojena i okupirana. Da bi zahvalio kralju Mihajlu na njegovoj kasnoj ali efikasnoj saradnji, Mali Otac Naroda dodelio mu je sovjetski orden pobede.
Između Scile i Haribde U oktobru 1944. održana je Moskovska konferencija o budućnosti oslobođene Evrope. Za vreme pregovora o Balkanu, Čerčil je, želeći da se spase beskonačnih diskusija, naškrabao jedan mali tekst Staljinu. Napisao je: "Grčka: 90% Ujedinjenom Kraljevstvu; Rumunija: 90% Sovjetskom Savezu". Staljin se saglasio. Čerčil je tako definitivno odlučio da spase grčku herojsku monarhiju na štetu rumunske monarhije čija je uloga u toku svetskog rata - u najmanju ruku - bila dvolična. Mihajlo I je pokušao da vlada u zemlji u kojoj su prisustvo sovjetske vojske i snaga komunističkih organizacija činili život teškim za demokratske partije kompromitovane tokom četiri godine kolaboracije, prećutne ili ne, sa Antoneskuovim režimom. Kraljevske vlade nacionalnog jedinstva generala Sanateskua, zatim generala Radeskua, morale su da ustupe mesto progresističkoj vladi Petrua Groze, vođe Fronta zemljoradnika, u martu 1945. Budući da je ova vlada bila otvoreno naklonjena komunistima, Mihajlo I, novi "Gospodin veto", odbio je da potvrdi njene dekrete. To je bio "kraljev štrajk" avgusta 1945. Kralj se nadao da ce njegovo delovanje biti zamenjeno podrškom slobodnih zemalja Zapada, ali njihova podrška bila je ograničena i bez dejstva nasuprot ličnom mešanju u rumunske stvari
strašnog Andreja Višinskog, Molotovljevog pomoćnika. Bilo je uostalom suviše kasno. Zupčanik je zahvatio šaku, a zatim i celu ruku. U junu 1946. suđeno je maršalu Antoneskuu. On se hrabro branio i uputio je svojim tužiocima ove reči: "Izgubio sam partiju, ali da sam je dobio, moja bi statua danas stajala u svim rumunskim gradovima". Tražio je da bude osuđen na smrt, tvrdeći da bi odbio svaku milost, i zahtev mu je uslišen. Kralj mu nije umanjio kaznu, tvrdeći da ga je u tome sprečila vlada. Mihajlovi protivnici tvrdiće da je, pošto je pravo na milost kraljev prerogativ, suveren mogao da deluje onako kako je sam mislio. Maršal je bio ubijen bez odlaganja, i ova smrt je omogućila da brojne ličnosti kompromitovane između 1940. i 1944. ne budu uznemiravane. Isto ce biti rečeno posle ubistva jednog drugog diktatora, ovoga puta komunističkog, u decembru 1989. U jesen 1946. održani su parlamentarni izbori. Bili su ,,slobodni" koliko su mogli biti svi izbori održani u to doba u ovom delu Evrope i pod ovim okolnostima. Leve "demokratske" partije, sa komunistima na čelu, dobile su 79,80 % glasova i 376 mesta od 414. Nekoliko demokrata koji su još sarađivali sa komunistima, kao i članovi Tatareskuove liberalne grupe, bili su postepeno uklonjeni u toku 1947. godine. U julu 1947. nacionalseljačka partija Julija Manijua bila je raspuštena, a samom Manijuu bilo je suđeno. Tako se oko kralja stvarala praznina. Mihajlo I, posle "kraljevog štrajka" u leto 1945, zaista je pokušao da pruži otpor sve vecem jačanju komunista i njihovih saveznika, ali zapretili su mu da ce ga skinuti sa prestola i zameniti njegovim rođakom, nadvojvodom Stefanom od Habsburg-Toskane, sinom rumunske princeze Ileane. koja je bila peto dete kralja Ferdinanda i kraljice Marije. Da bi uplašili kralja, Grozina vlada je uvela mladog čoveka u Vojnu akademiju u Bukureštu u novembru 1945. i okružila ga predusretljivošću. Mihajlo je ćutao, i njegovi odnosi sa vladom su se poboljšali. Predsednik vlade je čak viđan, u fraku, sa celom svojom komunističkom ekipom, ili ekipom krajnje levice, kako večera u kraljevoj palati i kako dobija monarhistička odlikovanja dok je kralj predsedavao otvaranju jednog parlamenta koji je proistekao iz lažnih izbora. Nekoliko dana pre nego što će kralj otputovati u London da bi 8. novembra 1947. prisustvovao udaji princeze prestolonaslednice Elizabete za grčkog princa Filipa, predstavnik rumunske komunističke partije mu je poželeo, povodom njegovog rođendana i pravoslavnog dana Svetog Mihajla koji se slavio u isto vreme, ,,dug život i srećnu vladavinu u toku koje ce se starati o ostvarenju demokratskih reformi". Po povratku iz Londona, možda i zato što je bio neoprezan i najavio svoju veridbu sa princezom Anom od Burbon-Parme, njegova vlada ga je hladno primila. Komunistički ministri su možda nerado pomišljali na svoju eventualnu ulogu u nošenju šlepa mladine haljine i, to bi mogao biti logički redosled stvari, obredu krštenja budućeg prestolonaslednika. Bilo kako bilo, oni su se okrenuli prema Staljinu, koji ih je, kroz šalu, ostavio da sami reše to pitanje. Uz ohrabrenje Ane Pauker, la pasionarije rumunske komunističke partije, Petru Groza zatražio je od kralja da abdicira i da se povuče u zapadnu Evropu ili Sjedinjene Države u zamenu za značajnu vladarsku platu. Mihajlo I je 30. decembra 1947. potpisao svoju abdikaciju i krenuo za Švajcarsku, sa 500.000 švajcarskih franaka na ime putnih troškova koje mu je dala vlada ili, tačnije, unapred isplatila za likvidaciju dobara Krune. Čim je stigao u Švajcarsku, kralj je tvrdio da mu je abdikacija iznuđena pod pretnjom pogubljenja više studenata desnice koji su se nalazili u zatvorima u Bukureštu. Neki danas osporavaju ovo tumačenje činjenica i tvrde da je sa tadašnjom vladom pregovarano o abdikaciji, posebno o finansijskim pitanjima.
Ni jedno ni drugo tumačenje nimalo ne menja činjenicu da je odlazak kralja Mihajla predstavljao kraj nemačke dinastije koja je došla na presto Rumunije zahvaljujući hiru jednog francuskog imperatora osamdeset i jednu godinu ranije.
7. RUŽE I TRNjE BUGARSKOG PRESTOLA (1879-1946) Mnogo vekova pre nego što su Turci osvojili Konstantinopolj i pre nego što je srušeno Vizantijsko carstvo, Bugarska, koju su naselili slavizirani Tatari počev od V veka, bila je utemeljena kao nacionalna država i ušla u sukob sa istočnorimskim carevima. Prvu bugarsku državu ustanovio je car Boris I, u IH veku, a dostigla je svoj vrhunac u vreme njegovog sina cara Simeuna I. Na snažnu i borbenu bugarsku državu loše su gledali Vizantijci, koji su u njoj videli opasnog protivnika na Balkanu. Imperatori Nikifor Foka i Jovan Cimickije su na kraju urazumili ambicioznu Bugarsku krajem X veka i sveli rang cara Borisa II na rang prostog carskog velikodostojnika. Nepopravljivi Bugari pobunili su se početkom XI veka, ali ih je porazio imperator Vasilije II, koga su od tada zvali Bugarohton, tj. "Ubojica Bugara". Jednu drugu bugarsku državu koju je, usled slabljenja Vizantijskog carstva, osnovala u Trnovu u HII veku dinastija Asenida uništili su Srbi 1330. Tako je, kada su Turci pobedili Srbiju na Kosovu 1389, sa njom nestala i Bugarska. Bugari, koji su geografski blizu Konstantinopolja, trpeli su surovi turski jaram. Pošto nisu imali ni srpske ni crnogorske planine, ni Dunav ni Karpate da bi zakočili invaziju, i pošto su uostalom manje žustri i manje okretni po naravi od Grka, bili su potčinjeni strogoj okupaciji. Veliki njihov broj je pod prisilom primio islam, a desetine hiljada mladih ljudi silom je uzeto u vojnike, i morali su da nose uniforme janičara. Samo ime Bugarske je bilo ukinuto i zamenjeno imenom Rumelija, što znači "zemlja kaura" ili hrišćana. Surovost Turaka prema Bugarima navodi nas na pretpostavku da su sultani, odlično obavešteni o nezgodama vizantijskih careva, želeli da poraze jedan narod suviše sklon da podigne glavu. Ni pravoslavna crkva nije više podržala bugarsku kulturu, crkva koju su Turci tolerisali i koja je nametnula grčki jezik svim vernicima zemlje, svodeći tako bugarski na jezik drugog reda koji se govorio u perifernim oblastima. U vreme ovih vekova mračnjaštva, jedino su rodoljubivi odmetnici, zvani hajduci, sačuvali buktinju borbe za slobodu napadajući trupe ili usamljene turske činovnike u zemlji. Sredinom XVHI veka, jedan vođa boraca za slobodu, zvani Pasvanoglu, ustanovio je čak svoj feud u oblasti Vidina i hteo je da se ophodi sa sultanom kao sa sebi ravnim. Mehmed I poslao je vojsku od sto hiljada ljudi da bi učinio kraj ovom zametku nacionalne države. Za razliku od drugih balkanskih nacija, okupirana Bugarska, ili pre Rumelija, nije osetila odjeke Francuske revolucije ili gromoglasnih Napoleonovih vojnih pohoda. Ona je, dakle, ostala po strani od nemira koji su počeli da potresaju Srbiju, Grčku, ili Moldaviju i Vlašku, i pritiskali ih da se oslobode otomanskog jarma. Istina je i da, nasuprot ljudima ovih narodnosti, Bugari nisu još imali sasvim jasnu svest o svom istorijskom identitetu. Rastrzani između Turaka koji su ih ugnjetavali i naroda pod uticajem Helena koji su ih prezirali, ili su u svakom slučaju prezirali njihovu kulturu, oni su zaboravili svoje korene. Tek krajem HUŠ veka, tačnije 1762, jedan kaluđer sa Svete Gore, Pajsije, napisao je na bugarskom jeziku Istoriju naroda, careva i bugarskih svetaca koja je predstavljala zvuk zvona, u kulturnom pogledu, za buđenje nacije. Ali je ovo buđenje bilo sporo zbog viševekovne umrtvljenosti. Početkom XIX veka episkop Sofronije počeo je da drži svoje propovedi na bugarskom, i 1806. je objavio knjigu memoara na ovom jeziku. Godine 1835. otvorena je prva bugarska škola u Gabrovu, a 1839. radila je u Solunu štamparija koja je koristila bugarsko pismo. Pet godina kasnije,
zahvaljujući istoj takvoj štampariji smeštenoj u Rumeliji, ugledale su dana prve novine na bugarskom jeziku. Političko buđenje bilo je još sporije. Rusija, napredujući u moldavskovlaškim oblastima, otkrila je bugarski narod čije su zajednice bile brojne na teritoriji sadašnje Rumunije. Zauzimajući čak i jedan deo Rumelije 1838. prilikom jednog od bezbrojnih ruskoturskih ratova, Rusi su bili iznenađeni sličnošću između Bugara i svoga vlastitog naroda u oblasti jezika i vere. Ovim uočavanjem kulturnog identiteta koje je najavilo dominaciju panslavizma krajem XIX veka, započelo je strateško razmišljanje vezano za geografski položaj bugarske teritorije, moguću polaznu bazu za ponovno rusko kopneno osvajanje Konstantinopolja. Ruski poraz na Krimu 1855. ubrzao je proces imperijalističkog strateškog sazrevanja careva u ovoj oblasti Balkana. Pod zaštitom Aleksandra II u Odesi je ustanovljen bugarski komitet koji je radio na jačanju nacionalnog bugarskog osećanja i njegovoj integraciji u planove Rusije. Jedna verska svađa pružila je Rusima priliku da intervenišu u Rumeliji. Bugari, svesni kulturnog ugnjetavanja koje je njihov narod trpeo od grčkog sveštenstva, želeli su da uskoro imaju autokefalnu nacionalnu pravoslavnu crkvu, tj. nezavisnu od konstantinopoljskog patrijarhata. Patrijarh je odbio ovaj zahtev, koji je car podsticao. Sultan Abdul-Aziz I, umoran od svađa među hrišćanima, i naročito ne želeći da pruži caru novi motiv za intervenciju, dozvolio je 1870. stvaranje bugarske pravoslavne crkve. Za Ruse je to bio ogroman diplomatski uspeh, a za Bugare kamen temeljac za izgradnju nacionalne države. Počev od 1875, ustanak južnih Slovena u Bosni i Hercegovini uzdrmao je Otomansko carstvo. Godinu dana kasnije, Bugari, koje su pripremili Rusi, pobunili su se protiv Visoke porte. Turci su reagovali s nečuvenom žestinom. Izgovarajući se da ne mogu da se obračunaju sa Bugarima regulamim trupama, koje su stvarno u velikom broju bile blokirane u Bosni, oni su na teritoriju Rumelije pustili svoje plaćenike, bande razbojnika pod imenom bašibozuci. Ovi nisu imali milosti. Prema nekim izvorima, bilo je uništeno šezdeset osam do sto sela i pobijeno je 12 000 do 40 000 ljudi. Sultan Abdul-Hamid II zaradio je zbog ovih užasa nezavidan naziv "Crvenog sultana", a slika bugarskih trudnih žena sa rasporenim trbusima potresla je civilizovano javno mnjenje.
Uskrsnuće Bugarske Car Aleksandar II nije mogao da ne reaguje na ova krvoprolića i uzbuđenje međunarodne zajednice. Želeći da bude zaštitnik pravoslavnih hrišćana - lep izgovor za intervenciju na Balkanu koju će Staljin ponoviti u svoju korist u jedva ublaženom obliku sredinom XX veka objavio je sultanu rat 1877. Pošto je zaključio savez sa rumunskim princom Karolom I, čija je zemlja i sama bila nezavisna od Porte od 1856, on je uputio jednu ruskorumunsku vojsku protiv Otomanskog carstva koje je bilo napadnuto suvozemnim putem. Rat se završio uspehom i, u decembru 1877. tvrđava Plevna, jedan od ključeva turskog odbrambenog sistema, pala je u ruke ruskorumunskih saveznika. Pošto su ruske trupe nastavile svoj hod prema Konstantinopolju čije su blistave kupole već bile na vidiku, kupole o kojima je toliko sanjala njihova carica Katarina II, Velike sile su, zabrinute da če Moreuzi pasti u ruke caru, reagovale. One su nametnule prekid neprijateljstava i Aleksandar II, strahujuci da će se cela Evropa dići protiv ambicija Rusije, potpisala je Sanstefanski mir sa sultanom u martu 1878. Iz ovog mira Bugari su izvukli veliku korist, pošto su se Turci složili sa stvaranjem Velike Bugarske koja se pružala od Dunava do
Egejskog mora i od Makedonije do Crnog Mora. To je bila pozamašna država, terirorijalno najveca na Balkanu, i predstavljala je glavnu rusku figuru na balkanskoj šahovskoj tabli, jer su ubuduće, posredstvom Velike Bugarske, Rusi imali pristup Istočnom Sredozemnom moru. Ova perspektiva je u to doba, podsetimo na to, predstavljala m&ru za Englesku, koja je želela da zaštiti Suecki kanal i put prema Indiji. Velike sile su odlučile da Sanstefanski mir bude potvrđen međunarodnom konferencijom. To je bila jedna od tačaka dnevnog reda Berlinskog kongresa, koji je započeo rad u junu 1878. Velike sile su smanjile careve zahteve i odbile da podrže stvaranje Velike Bugarske. Makedonija i Trakija vracene su Turskoj, dok je čisto bugarska teritorija bila podeljena na dva dela: na severu, Bugarska sa Sofijom kao glavnim gradom postala je autonomna država pod nominalnim sizerenstvom sultana; na jugu, Rumelija je ostala otomanska oblast. Ove odredbe, očigledno, nisu nikoga mogle zadovoljiti. Car je bio uvređen, a Bugari, čija je teritorija proizvoljno podeljena, odmah su shvatili ponovno ujedinjenje kao nacionalni cilj svoje spoljne politike. U Berlinu je bilo predviđeno da ce Bugarska, kao i Rumunija 1856, imati jednog hrišćanskog kneza koji bi dobio saglasnost Porte. Izbor ovog kneza, može se zamisliti, uzbudio je kancelarije vlada koje su, pošto nisu postigle saglasnost, u očekivanju kneza prepustile na kraju da Bugarskom upravlja jedna ruskobugarska komisija. Na rezultat se nije dugo čekalo, i knez Dolgorukov, ruski izaslanik, uz podršku trupa svoje zemlje vladao je Bugarskom kao istinski suvereni gospodar. Znajući šta duguju Rusiji, Bugari su to prihvatili kao svršen čin. Ova situacija se nije dopala Velikim silama utoliko što je išla u korist Rusa u ovoj novoj zemlji, što je Berlinski Kongres upravo želeo da izbegne. Osim toga, u samoj Bugarskoj se razvilo jedno nacionalno osećanje koje je, prihvatajući savez i zaštitu "velikog ruskog brata", odbacivalo da u zamenu stavi zemlju pod tutorstvo. Posle jednog viševekovnog sna, bugarski narod je spoznao svoj nacionalni ponos i svoju ljubav ka nezavisnosti. Nacionalna skupština izglasala je u Trnovu 1879. liberalni ustav koji je predviđao jedan dom biran opštim pravom glasa. Ustavotvorci, realisti, ipak su jasno naveli da će jedino Ijudi koji znaju da čitaju i pišu moći da učestvuju u savetovanjima u vezi sa izborima. Pošto je 80% stanovništva bilo nepismeno, to je značajno smanjilo domet opšteg prava glasa. U Trnovu je takođe bilo odlučeno da se ubrza izbor kneza suverena da bi se skratila "vladavina" Dolgorukova, koji se sam nije žurio da napusti tako unosno mesto. Bilo je predviđeno više kandidata, među kojima i danski princ Valdemar, sin danskog kralja Kristijana IH i brat grčkog kralja Đorđa I. Ali Rusi, pošto su zaključili tajni sporazum sa Pruskom, uticali su na Bugare da prihvate kandidaturu nemačkog oficira, princa Aleksandra od Batenberga, koji je takođe bio rođak carice Marije Aleksandrovne, rođene HesenDarmštat, supruge Aleksandra II. Dakle, izabran je bio ovaj kandidat, možda i uz pomoč carevog novca koji je omogucio da se potkupi nekoliko savesti.
Vojničina s krunom na glavi Izbor je bio grozan. Strogi oficir, bez političkog obrazovanja, stvarno antiliberalnog mišljenja, znajući da ga podržavaju ruski vojnici i činovnici na službi u Bugarskoj, sukobio se, već od svog dolaska na presto, sa narodnim predstavništvom. Sukobi sa sofijskim parlamentom, Sobranjem, bili su brojni i doveli su do raspuštanja skupštinskog doma krajem
1879. Bugari, tvrdoglavi, uputili su 1880. u parlament istu liberalnu većinu koja je zagorčala život ličnoj i reakcionarnoj prinčevoj vladi. Godina 1880. prošla je dakle u unutrašnjim političkim sukobima, dok je oko stvaranja moderne države trebalo da se pozabave sve pametne glave koje su se brinule za javno dobro. Stvari su se toliko pogoršale da je u aprilu 1881. knez Aleksandar I, užasnut ubistvom svoga rođaka cara Aleksandra II koje se dogodilo petnaest dana ranije u Sankt Peterburgu, i plašeći se da bi i on mogao doživeti istu sudbinu, organizovao državni udar. Iskazujući meru svog patriotizma, knez je obrazovao konzervativnu vladu pod upravom... dva ruska generala! General Soboljev i general Kaulbars vladali su dakle zemljom u jednoj pregrejanoj političkoj klimi u kojoj je bio nemoguc bilo kakav uspon privrede u kneževini. I same javne službe radile su samo uz pomoć sistema vojne zaplene. U parlamentu, svi poslanici su se ujedinili protiv vlade generala koja nije znala da pridobije domaće političare. U septembru 1883, posle jedne posebno burne parlamentarne sednice, ruski generali podneli su svoju ostavku vičuci Bugarima: ,,Vi ste samo svinje, gadovi i lažljivci!" Aleksandar I, da bi spasao svoju krunu, pristupio je brzoj obnovi i obratio se jednoj koalicionoj liberalno konzervativnoj vladi. Da bi se oprao pred javnim mnjenjem, tvrdio je da nije on pripremio državni udar u aprilu 1881, već da se to dogodilo na izričiti zahtev cara Aleksandra III, otkriće na koje je od besa poskočio osvetoljubivi ruski autokrata. Neko vreme knez se, oparen svojim unutrašnjim neugodnostima, i zabrinut zbog ljutnje cara koji se zakleo da će ga uništiti, mudro pridržavao svoje ustavne uloge. Ostavio je vlade da vladaju i parlament da donosi zakone, što je uostalom bilo u prirodi stvari. Učinio se sav smeran i činilo se da takav želi i da ostane. Pri tom, avaj, nije računao na ironiju sudbine.
Rumelija spremna za borbu Od 1878, Rumelija, koja danas predstavlja južnu Bugarsku, ostala je voljom Velikih sila otomanska oblast. Ovakva situacija nije, naravno, zadovoljavala njeno stanovništvo, koje je sanjalo o pripajanju kneževini Bugarskoj. Međutim, oblik tim snovima dao je sultan, pomirljiv jer je bio oslabljen. Naimenovao je na pet godina jednog hrišćanskog upravnika u Rumeliji, Grka Vogoridesa, iliti Alekopašu, i nije se ljutio što se ovaj upravnik okružio činovnicima bugarskog porekla. Rezultat je bio odličan, jer se Rumelija zahvaljujući Alekopaši našla pod uspešnom upravom, sto puta boljom od one koju je Bugarska poznavala u tom trenutku. Drugi upravnik, ovog puta Bugarin, Kresnović, zvani Gavril -paša, zamenio je prethodnog 1883. Od tada se situacija vrlo brzo razvijala i, u septembru 1885, posle jedne neverovatne zavere, jedan bugarski oficir, major Panica, svrgnuo je upravnika i proglasio ujedinjenje Rumelije i Bugarske. Ovaj prevrat razljutio je Velike sile, ubrajajući tu i Rusiju. Car, koji nije više hteo da čuje za bugarskog kneza Aleksandra, žestoko se suprotstavio ujedinjenju dve zemlje. To je značilo prihvatanje politike sasvim suprotne onoj koju je Rusija sledila od 1878. i koju je, uistinu, rukovodila briga Aleksandra III da po svaku cenu spreči Aleksandra bugarskog da postane snažniji nego što je bio. Evropske diplomate, po svojoj navici, organizovali su konferenciju da bi rešili pitanje. Ovog puta ih je, međutim, iznenadio knez Aleksandar, koji se, shvativši da u ovoj prilici može da pozlati svoj grb u očima bugarskog javnog mnjenja, jednostrano proglasio "Knezom severne i južne Bugarske". Zapenušen od besa, car je naredio
svim Rusima, civilima i vojnicima, da bez odlaganja napuste bugarsku teritoriju. Ovo vraćanje istom merom - u njegovoj glavi to je bila jedna od mera - bugarski nacionalisti su pozdravili kao istinsko oslobođenje, a nepristojni povici radosti koji su u Sofiji pozdravili odlazak ruskih trupa čuli su se do obala Neve. Aleksandar III pokušao je da kazni bugarskog kneza posredstvom Srbije. Ruska diplomatija je stavila do znanja Srbima da ne mogu da prihvate teritorijalno proširenje Bugarske a da ne traže neku nadoknadu. Srpski kralj Milan I, koji je hteo da dostojno proslavi svoju sasvim novu kraljevsku krunu, krenuo je u avanturu i objavio rat Bugarskoj. Snašlo ga je zlo. Posle srpskih uspeha koji su velikim delom bili posledica iznenađenja, Bugari su se pribrali. Knez Aleksandar I, zaista bolji vojnik nego političar, preuzeo je sa svom sposobnošću komandu nad vojskom. U novembru 1885. odneo je pobedu kod Slivnice i odbacio Srbe do njihove zemlje. Rat je koštao života 12 000 ljudi i završio se nepotpunim mirom, potvrđenim u februaru 1886. Drugim bukureštanskim sporazumom. Srbija nije ništa izgubila, ali se niko više nije usudio da ospori ujedinjenje Bugarske i Rumelije. Knez Aleksandar vratio se u Sofiju kao pobednik, ali ova pobeda je još više podstakla ljutnju Rusije. Dok je knez, uprkos suprotstavljanju Velikih sila, svečano proglašavao ujedinjenje Bugara, zemlja se podelila na dva tabora: radikale i liberale. Radikali su podržavali načelo nacionalne nezavisnosti i odbijali svako strano mešanje, dok su liberali, koje je podržavala Rusija, želeli da sačuvaju povlašćene veze sa Sankt Peterburgom. Šef liberalne partije, Zankov, koji je i sam bio placeni ruski agitator, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da bi doveo do nestabilnosti kneza i legalne vlade koja je tada bila u rukama radikala. Neprijateljstvu koje su objavili liberali pristupila je i protivvladina opozicija u vojsci i hrišćanskom sveštenstvu. Avgusta 1886. ovo udruživanje proruskih ekstremista završilo se vojnim državnim udarom koji su podržali oficiri specijalnih rodova vojske i đaci vojne škole u Sofiji. Aleksandar I, izvučen iz svog kreveta, sa revolverom na slepoočnici, bio je primoran da prihvati svršen čin i da ode u inostranstvo. Pošto su ga pučisti doveli na vlast, Zankov je u proglasu narodu osudio antislovenski stav svrgnutog kneza. Ipak je državni udar pretrpeo neuspeh. Zabrinuti zbog rusofilskih proglasa novih rukovodilaca, bugarski nacionalisti su se pobunili i organizovali kontrarevoluciju. Njihov šef Stefan Stambulov pozvao je Aleksandra I, koji se vratio iz svog kratkog izgnanstva. Ali car nije želeo da ostane na tome. On je bio spreman da prihvati bugarsku kontrarevoluciju i njene rukovodioce, ali apsolutno više nije hteo da čuje za Aleksandra koji je doista postao njegova paranoična fiksacija. Od tada je ostalo samo jedno rešenje da bi se izašlo iz ćorsokaka, i knez se na abdikaciju rešio u septembru 1886. Izgnan po drugi put, i ovog puta definitivno, bugarski knez Aleksandar I izgradio je drugu karijeru pod imenom grofaFon Hartenaua. Postavši general austro -ugarske vojske, umro je 1893, više godina pošto je njegova ženidba jednom pevačicom napravila nešto buke u Goti. Aleksandar je ostavio samo jednog sina, kome je dao ime Asen kao uspomenu na dinastiju Asenida koja je vladala Bugarskom u srednjem veku. Ovo ime, izabrano s namerom, omogućuje nam da pretpostavimo da je Aleksandar gajio nadu u srećan povratak. Sudbina je ovde ponovo bila surova. Grof Asen fon Hartenau, njegov sin, umro je bez potomstva.
Klementina Mediči Posle odlaska Aleksandra I Bugarskom je, u svojstvu namesnika, vladao Stefan Stambulov. Mali, neobrazovan, autoritativan i surov, bio je međutim prvi dragoceni državnik moderne Bugarske. Vladajuci zemljom gvozdenom pesnicom, držao je u isto vreme Rusiju na odstojanju dostojnom poštovanja odbijajući svako mešanje spolja u stvari Bugarske. Kada mu je car Aleksandar III uputio generala Kaulbarsa da bi ga upozorio na red, Stambulov ga je, bez ikakvih obzira, vratio njegovom gospodaru. To je značilo prekid diplomatskih odnosa. Da bi se osvetio, car je ponovo pravio smetnje pri izboru za bugarski presto nesrećnog danskog princa Valdemara - uvek se pitamo šta mu je on mogao skriviti -koji je međutim sakupio većinu glasova u sofijskom parlamentu. Pošto se više nije mogao mešati u poslove Bugarske, car je ipak želeo da buduči bugarski knez bude po njegovom nahođenju, što očigledno nije bio slučaj s princom Valdemarom, koji je, da bi bilo još čudnije, bio njegov rođak. Uz ometanje Rusije izbor monarha bio je delikatan. On međutim nije ometao rad vlade koja je, uz podršku nacionalističke većine u Sobranju, nastavljala svoje korisno delo na nacionalnoj obnovi. Stambulov je zadužio jednu parlamentarnu komisiju da obigra Evropu u potrazi za knezom, ali izaslanici, čije je patriotsko samoljublje bilo uvređeno, morali su zaključiti da se kandidati nisu otimali za to mesto. Plašeci se, bez sumnje, sudbine Aleksandra I, i ne želeći da igraju ulogu žrtvenog jagnjeta između ruskog čekića i bugarskog nakovnja, evropski prinčevi su učtivo odbili ponudu i nastavili sa ugodnim životom u Spau ili Marijenbadu. Na sreću, postojala je u evropskim kraljevskim porodicama jedna princeza puna ambicije za svoga poslednjeg potomka. Ova princeza, Klementina od Saks-Koburg-Gote, bila je u stvari jedna od kćerki kralja Luja Filipa I i kraljice Marije Amelije od Burbona i Sicilije. Klementina se udala 1843. u Sen Kluu za princa Avgusta od Saks -Koburg-Gote i za pet godina rodila mu četvoro dece. Trinaest godina kasnije, začudo, rodila je malog deČaka sa veoma dugim nosom, za razliku od njegovog oca čiji je nos bio veoma mali. Ovaj mali dečko koga je Klementina naravno najviše volela, dobio je ime Ferdinand u sećanje na nesrecnog Ferdinanda Filipa, vojvodu od Orleana i francuskog kraljevica, Klementininog starijeg brata, nastradalog u jednom glupom nesrećnom sličaju 1840. Princeza, koja je imala smisla za intrige kao njen otac Luj Filip i njen deda Filip Pravedni -osobina koja joj je na dvorovima donela nadimak "Klementina Mediči", nastojala je svim sredstvima da njen dragi Ferdi, koji je izrastao u stidljivog i osetljivog mladog čoveka, postane vladajuči suveren. Nije bilo druge nego da se Bugarska parlamentarna komisija i princeza Klementina oko ovog pitanja zbliže i slože, što se i dogodilo. Da ne bi ražalostio majku koju je obožavao, Ferdinand je pristao, i 7. jula 1887, posle povoljnog glasanja u Sobranju, postao je knez Bugarske.
Ferdinand Prefinjeni Prilično ružan zbog preterano istaknutog nosa, ali lepog dostojanstvenog držanja i divnih svetloplavih očiju nasleđenih od Orleanaca, Ferdinand je imao dvadeset šest godina u trenutku dolaska na bugarski presto. Inteligentan, veoma obrazovan, ljubitelj parfema, lepog cveća i takođe, kažu, lepih dečaka. knez je vec u neku ruku posedovao svojstva koja se rado pripisuju nekom vizantijskom imperatoru u propadanju ili nekom orijentalnom paši. Ma koliko iznenađujuće moglo izgledati, on je svoju ulogu primio k srcu i, da bi se svome narodu dopao i da bi ga razumeo, odmah je počeo učiti bugarski jezik. Uz pomoć svoje majke, koja ga je pratila u Sofiju i koja je bila njegov istinski savetnik, knez je ubrzo postigao ugled kod svojih podanika. Činjenica da je car odbio da ga prizna mogla je samo još malo više da naljuti
bugarske patriote. Ovi su uostalom bili polaskani što su za monarha imali čoveka u srodstvu sa engleskim i belgijskim dvorom, pošto su suvereni ovih zemalja, princ suprug Albert i kralj Leopold I, bili njegovi rođaci. Sa strane orleanske porodice, on je takođe bio u srodstvu sa španskim, portugalskim i brazilskim dvorovima i, sasvim očigledno sa Kućom Francuske, koju je tada predstavljao grof Pariza u izgnanstvu u Engleskoj. Za jednog bugarskog kneza to nije bilo tako loše, a podmukli Stambulov je unapred maštao šta bi te sjajne dinastičke veze mogle doneti njegovoj zemlji, suviše novoj u jednoj tako staroj Evropi. Obuzet mislima da postane dobar Bugarin, Ferdinand je uostalom ostavio Stambulova da vlada po svojoj volji, što je moglo samo da podstakne blagonaklone odnose koje su ova dva čoveka održavala. Istina je i da je strogost režima koji je uspostavio predsednik Vlade znatno ublažila svojom dobrotom i milosrđem princeza Klementina, uvek spremna da se zauzme za jednu ili za drugu Stambulovljevu žrtvu, i od tada se popularnost monarhije povecala. Zammljivo je opaziti da je ovakav slučaj u istoriji veoma redak i da je, s izuzetkom možda Blanše Kastiljske, uloga nekorektnih majki mladih suverena neprestano bila predmet kritike. Dakle, u ovom slučaju je Klementina, postigavši ono što je priželjkivala za sina koga je najviše volela, sve učinila kako bi omogućila knezu da ga njegovi podanici brzo prihvate, a i sama je prihvatila jasno probugarski stav - još jedan znak nasledne umešnosti orleanske porodice - zbog čega su je svi zavoleli. Ali dinastija vredi samo ukoliko je sigurna. Klementina, kao dobra majka, razborita majka, a takođe i oprezna majka, bez sumnje, ako se pomisli na glasine koje su kružile o posebnim Ferdinandovim seksualnim sklonostima, raspitivala se da nađe suprugu koja bi odgovarala njenom sinu. Našla je, i dobro je našla, u ličnosti veoma sklonoj katoličkoj veri i veoma pobožnoj, princezi Mariji Lujzi od Burbona i Parme, nećaki francuske kraljice Marije Amelije i čukununuci Karla X. Nova bugarska kneginja koju je Ferdinand, zaista poslušan sin, bez teškoća prihvatio, donela je takođe bugarskoj monarhiji dobru francusku krv koja je trebalo da od njene dinastije, bez obzira na to kako se zvala, načini najfrancuskiju dinastiju Balkana krajem XIX i početkom XX veka. Sklopivši brak 1893, Ferdinand i Marija Lujza imali su četvoro dece: princa Borisa, rođenog 1894; princa Kirila, rođenog 1895; princezu Evdoksiju, rođenu 1898; najzad princezu Nadeždu, rođenu 1899. Kada se rodio najstariji Boris, knez od Trnova, Ferdinand je želeo da ga krsti u pravoslavnoj veri da bi bolje odomacio dinastiju. Papa Leon se tome suprotstavio i našao je odlučnog saveznika u Mariji Lujzi, koja je svome suprugu izjavila da bi bilo bolje prihvatiti abdikaciju nego takvo krštenje. Pri tom nije računala na princezu Klementinu, koja je sa svoje strane smatrala da ovaj postupak ima politički domet presudnog značaja, i da treba zanemariti papski veto. Ferdinand je zanemario papin veto i bio ekskomuniciran - isti neugodan događaj snašao je, iz istih razloga, prestolonaslednika Rumunije - ali mali Boris je postao pravoslavac. Izuzev ove ozbiljne ali prolazne krize, princeza Marija Lujza bila je poslušna kneginja i nije se bavila politikom. Jedino polje njenog interesovanja bila je katolička vera, i sa te tačke gledišta ona je apsolutno odbila svoju integraciju u Bugarsku. Nije uostalom sigurno da se ona i najmanje osecala Bugarkom, smatrajući bez sumnje da ova kruna predstavlja nešto sasvim malo u odnosu na krune sa sasvim drugačijim ugledom koje su nekad nosili njeni preci Burboni. Marija Lujza umrla je 1899. od posledica porođaja prilikom rođenja četvrtog deteta, princeze Nadežde.
Pad Stambulova Kako se Ferdinand uvodio u poslove, sve manje je podnosio svemoc svoga predsednika Vlade koji je, zbog svojih stvarnih sposobnosti u upravljanju i politici, dobio nadimak "bugarski Bizmark". Teškoća je bila u tome što je ovaj Bizmark postajao sve autoritativniji i što je zemlja, pateći od toga autokratizma koji se bez ustezanja oslanjao na uspešnu policiju i represivne sudove privržene vladi, počela da podiže glavu. Sklapane su zavere koje su, iako brzo osujećivane i ugušivane u krvi, ugrožavale predsednika vlade i, indirektno, samoga kneza. Članovi opozicije susreli su se tada sa Ferdinandom i lako ga uverili da bi bilo kobno po monarhiju da svoju sudbinu veže za sudbinu Stambulova. Knez koji je, poput kakvog suverena iz doba renesanse, gajio naklonost za zavere i urote, shvatio je poruku koju su mu dostavili i radio je na propasti šefa svoje vlade. Na takvom putu su ga ohrabrile i ruske diplomate, za koje je preterani nacionalista Stambulov bio nesnosan čovek. Ferdinand, zlopamtilo po prirodi, setio se u pravi čas da je zbog Stambulova car odbio da prizna njegov dolazak na presto Bugarske, a da ne bi naljutili naprasitog Aleksandra III, izvestan broj sila postupio je na isti način. Ova situacija je uostalom bila u osnovi sukoba između Ferdinanda od Bugarske i njegovog ro -đaka vojvode od Omala. Kada su se dva čoveka srela na jednom pariskom bulevaru, vojvoda od Omala, čiji je vid bio malo oslabio, nije pozdravio svoga necaka. Ljut, Ferdinand mu je na to skrenuo pažnju isto veče. Omal je tada odgovorio u neuporedivom francuskom duhu, danas nepovratno izgubljenom: ,,Ja sam kao Evropa, ja te ne priznajem" (što takođe znači i: ja te ne prepoznajem - prim. prev.). U maju 1894. Ferdinand je zahvalio Stambulovu i vlast poverio konzervativnoj vladi u kojoj je svoje mesto našao veliki rusofil Zankov, koji je u avgustu 1886. organizovao puč protiv Aleksandra I. Stambulov, koji nije umeo da gubi, napao je suverena u štampi, što mu monarh nije oprostio. Pošto je zemljom vladao gvozdenom rukom, svrgnutom državniku oduzeta su njegova dobra, a on je ostavljen bez odbrane pred narodnim gnevom, dok knez nije ništa uradio da taj gnev odvrati. Pod nerazjašnjenim okolnostima, Stambulov je 15. jula 1895. napadnut u jednoj ulici u Sofiji i smrtno ranjen udarcem sablje. Tvrdilo se da ovaj atentat nije bio stran Ferdinandu i da ga je on čak naručio. Stvamost je bez sumnje bila manje crna, ali je izvesno da je od trenutka kada zaštita više nije bila obezbeđena političaru tako snažno osporavanom, drama bila neizbežna u jednoj novoj zemlji u kojoj su stranačke strasti dostizale najviši stupanj. U svakom slučaju, Ferdinand nije izgovorio ni reč sažaljenja u vreme tragičnog nestanka onoga koji je, međutim, potpomogao njegov izbor 1887. i čiji je žestok rad u toku osam godina omogućio izgradnju moderne države. Kao nekim čudom, pad, a zatim i smrt Stambulova doveli su do otopljenja ruskobugarskih odnosa. Nikolaj II, koji je 1894. nasledio na prestolu svoga oca Aleksandra III, pristupio je zvaničnom priznavanju Ferdinanda, koji je, iz zahvalnosti, zamolio cara da bude kum njegovom sinu Borisu. Ruske delegacije krenule su put Sofije, gde je Ferdinand svečano otkrio na Trgu Parlamenta statuu cara Aleksandra II koji je pomogao procvat bugarske nacije 1878. Bugarska je tako ponovo postala glavna figura ruske strategije na balkanskoj šahovskoj tabli.
Lisac i motka za balansiranje Ako se zadovoljio da lojalno igra ustavnu ulogu, dosta skromnu, uostalom, kada se nije tražila kneževa arbitraža, Ferdinand se umesto toga potpuno posvetio spoljnoj politici.
Izvrstan psiholog, nemajući nikakvih iluzija o ljudskoj prirodi, obožavao je tajne pregovore i skrivena pogađanja koja su mu omogućavala da istakne sve svoje urođene sposobnosti nagovaranja i uveravanja, prepredenosti i lukavstva. Ove crte će od njega, kneza zapadnog porekla, načiniti tipičan primer balkanskog suverena podmuklog i prepredenog. Ferdinand je odlično shvatio da bi Bugarsku, po svom geografskom položaju u srcu Balkana, za saveznicu mogle priželjkivati dve velike sile koje su se pri kraju XIX veka nadmetale u ovoj oblasti: Austrougarska i Rusija. Ova korist, i perspektive koje je nudila, otvarale su neograničeno polje delovanja za ličnu kneževu diplomatiju. Tako se od pada Stambulova do prve decenije XX veka Bugarska stalno kolebala između Beča i Sankt Peterburga kako bi najzad stigla do cilja koji je njen suveren sebi bio postavio: potpuna nezavisnost i kraljevina U stvari, bugarska kneževina bila je od 1878. samoupravna, ali ne i nezavisna država. U praksi je to značilo da je sultan iz Konstantinopolja i dalje sizeren bugarskog kneza, koji je, ne odajući mu počast u srednjevekovnom smislu reči, morao ipak da poštuje ne samo protokolarni sultanov rang, već i da ima obzira prema željama Visoke porte o raznovrsnim pitanjima, kao što je administrativni status Rumelije u okviru kneževine, ili pitanje osetljivih odnosa između bugarske pravoslavne crkve i konstantinopoljskog patrijarhata. Ako je istina da je od 1878. sultan uvek na kraju izlazio u susret težnjama bugarskih nacionalista, nije manje značajno da je ovaj status potčinjenosti, ma koliko teorijski u stvari bio, morao biti psihološki teško podnošljiv za narod sa razvijenim patriotizmom. Knez je dakle igrao na austroruski antagonizam kako bi se oslobodio tutorstva Porte. Austrija i Rusija, koje su svaka za sebe želele smrt Otomanskog carstva da bi prisvojile plen, neutralisale su jedna drugu i to se završavalo nepromenjenim stanjem koje očigledno nije bilo po Ferdinandovoj želji i koje mu nije odgovaralo. U više navrata je video kako se austrijski imperator i ruski car sastaju da bi, odmeravajući svoje snage, sporazumno odlučili da ništa ne menjaju u balkanskim prilikama. Tako je 1896-1897. deoba bogate otomanske Makedonije bila odgođena uz veliku ljutnju Bugara, Srba i Grka, koji su svi sanjali da od nje prisvoje jedan deo. Odmeravajući težinu Austrije i Rusije, Ferdinand, koji se od 1895. užasno udvarao caru, shvatio je početkom XX veka da balkanske ambicije Franca Jozefa nude njegovoj zemlji interesantne perspektive, dok se Rusija, upetljana u ruskojapanski rat i zabrinjavajuće revolucionarne nemire, privremeno oslobađala obaveza u evropskim poslovima. Bez ikakvih skrupula, knez je prešao na drugu stranu i, bacivši u koš istorije ruskobugarsko prijateljstvo, tajno se približio Beču. Prefinjeni Ferdinand postao je tako "Ferdinand Lisac", ili još bolje, "Foksi Ferdi" kako ga je zlobno zvala njegova rođaka Marija od Rumunije.
Bosna za kraljevstvo Da bi dostojno proslavio šezdesetu godišnjicu slavne vladavine Franca Jozefa, austrijski ministar Alojz Leksa fon Erental rešio je 1908. da svome suverenu učini jedan neobičan ali kvalitetan poklon, nudeci Habsburškoj carevini novu teritoriju. Izbor predusretljivog ministra odnosio se na oblast Bosnu i Hercegovinu, zvanično tursku, ali koja je. na osnovu međunarodnog sporazuma, bila pod austrijskim mandatom od 1878. Erental je odlučio, a da o tome nikoga nije pitao, da jednostavno anektira ovu teritoriju koju je takođe zahtevala Srbija iz istorijskih i strateških razloga. To je bilo prvo diplomatsko nasilje koje je
potreslo staru Evropu početkom XX veka. Srbija je izvršila mobilizaciju i pozvala u pomoć Rusiju, svoju prirodnu zaštitnicu. Austrija je zamolila i dobila podršku Nemačke koja, međutim, nije čak bila ni unapred obaveštena o aneksiji. Car Nikolaj II bio je spreman da uđe u rat, što bi mu omogućilo, mislio je on, da ublaži poraz iz rusko -japanskog rata 1905, ali njegovi francuski saveznici su ga odgovorili. Francuska je u stvari smatrala da nije vojno spremna, a neki od njenih rukovodilaca nisu odbijali mogućnost sporazuma sa Vilhelmom II o Alzasu i Loreni, isto kao i o Maroku. Mutni snovi koji će dovesti do onoga što je poznato. Ovo odustajanje dovelo je do povlačenja Rusije i omogucilo Nemačkoj, koja ni sama nije bila na vrhuncu svoje ofanzivne moći, da dopuni svoje naoružanje. Bugarska je bila blisko uvučena u stvar Bosne i Hercegovine. Da bi uspela u svom poduhvatu, Austrougarskoj je bio potreban siguran saveznik na Balkanu da neutrališe Srbiju u slučaju opšteg sukoba. Bugarsku je dakle izabrao Beč da odigra ovu ulogu. Posle jednog tajnog razgovora sa Francom Jozefom nekoliko dana pre aneksije, Ferdinand je prihvatio da bude drugi austrijski nož, da bi mu u zamenu za njegove dobre i lojalne usluge dozvolili, ma kako to malo bilo, da postane kralj i da prekine svoju vezanost za Portu. Obecanje je pravovremeno održano. Petog oktobra 1908, u stvari u istom trenutku kada je u Beču Franc Jozef svečanim proglasom stavio do znanja svojim narodima da ubuduće carevina poseduje jednu oblast više i da on proširuje prava svoga suvereniteta na Bosnu i Hercegovinu, u Sofiji je Ferdinand pripisao sebi kraljevsku titulu i prekinuo svoje odnose sa Konstantinopoljem od kojeg je ubuduće, kako je izjavio, postao nezavisan. Postajući kralj, lisac se proizveo u lava. Kralj - ili pre car kako je rado govorio, razdražujući tako, svesno ili ne, ruske uši -Ferdinand I od bugarske ušao je trijumfalno u svoj dobri grad Sofiju 12. oktobra 1908. Veličanstvena vojna svečanost odvijala se pred oduševljemm narodom, a general Kutinšev, vojni upravnik glavnog grada, pročitao je vojsci tekst deklaracije o nezavisnosti. Mitropolit je otpevao Te Deum u toku jedne grandiozne religiozne svečanosti na otvorenom na kojoj je predstavljen novi kralj. Da bi ostavio još veći utisak, Ferdinand je, u pratnji glavnog štaba i visokih dostojanstvenika zemlje, svečano posetio Trnovo i ruševine starog dvora suverena asenida Petra I i Asena I, koji su vladali krajem HII i početkom HIII veka u srednjovekovnoj Bugarskoj.
Iznenadni preokret Ferdinand je vrlo brzo shvatio da mu cela ova stvar može pomutiti simpatije Rusije, uvređene što je umesto njoj prednost dao savezu sa Austrijom. Novi kralj je takođe strahovao da car Nikolaj II, sledeći primer svoga oca Aleksandra III, direktno ne naškodi intere -sima bugarske dinastije. Uspomena na grubo uklanjanje njegovog neposrednog prethodnika, Aleksandra I od Batenberga, opsedala je misli Ferdinandu, koji je pouzdano znao da Austrija, pošto je ispunila svoje obaveze prema njemu, neće ici izvan toga i da sigurno neće intervenisati da bi ga zadržala na prestolu u slučaju nekog snažnog udara. Posto je pristupio ovoj brzoj i umesnoj analizi situacije, Ferdinand je odlučio da dobije oproštaj od cara i čekao je priliku da preduzme inicijativu u tom smislu. Sudbina mu je još jedanput pritekla u pomoć, pošto je početkom 1909. stric Nikolaja II, veliki vojvoda Vladimir Aleksandrovič, iznenada umro. Ferdinand, koji nije bio ni u kakvoj rodbinskoj niti prijateljskoj vezi sa slavnim pokojnikom, po -žurio je na njegovu sahranu ostavljajući sve poslove. Tako je izvanredno odigrao komediju očajanja da je Nikolaj II, čovek naivnog srca,
bio zbunjen tolikim bolom i zaboravio svoju nedavnu ljutnju. On je zagrlio neutešnog Bugarina i prešao preko njegovih prethodnih grešaka. Foksi Ferdi se likujuci vratio u Sofiju, ne propuštajuci da u prolazu pozdravi svoga suseda, rumunskog kralja Karola I koga je Rusija želela da odvoji od Austrije i Nemačke. Rumuni, koji su se Bugara čuvali kao kuge, primili su u Bukureštu Ferdinanda veoma učtivo. On je očarao sve svoje sagovornike. Marija od Rumunije, u to vreme supruga prestolonaslednika Ferdinanda, skicirala je prilikom ove posete divan portret svoga rođaka Saks-Koburga: "Francuska krv koja teče u njegovim venama načinila je od njega neuporedivog govornika. Njegovi brzi duhoviti odgovori bili su sjajni, njegova ironija lagana, neponovljiva, i uvek u pravom trenutku. Posmatrački duh, rafiniran, jedak, često se prepuštao uživanju da se podsmeva samom sebi, šaleći se na račun svog fizičkog izgleda, svog temperamenta, onoga što mu se dopada, što najviše voli, što mu je odbojno, i to je omogućavalo beskonačna duhovita ćaskanja i dopuštalo mu da se obilato razmeče svojim zajedljivim šalama." Iako i sam duboko razočaran bahatim stavom Austrije koja, u trenutku aneksije Bosne i Hercegovine, nije smatrala da treba da ga obavesti o svojim namerama, Karol I, lojalan saveznik Franca Jozefa, obavestio je Beč o poseti i o razgovoru s Ferdinandom od Bugarske. Izgleda da se izveštaj nije dopao Hofburgu, pošto je Franc Jozef odlučio da uskrati bugarskom caru orden Zlatnog runa koji mu je, međutim, bio obećao. Ferdinand je bio uvređen: "Uskraćuje mi se Zlatno runo posle dvadeset i jedne godine vladavine, vladavine koja sigurno nije bila laka, jer ja nisam od onih koji su rođeni sa krunom vezanom za pupčanu vrpcu". Istina je da su njegovi stalni zaokreti, istinska diplomatska uvijanja, bila razdražujuca i davala postupcima kralja Ferdinanda nestalan karakter koji je bilo teško odgonetnuti u inostranstvu. Ali ipak treba priznati da je ova diplomatija, koja se može osuditi sa moralne tačke gledišta, bila stvarno uspešna u onoj meri u kojoj je Bugarska, bez po muke, i sačuvavši prijateljstvo nepoverljive Rusije, stekla nezavisnost kojoj se cela nacija nadala trideset godina.
Poraženi polumesec Rusija je, zbog Ferdinandovog preokreta 1909, ostala gospodarica balkanskog prostora. Ona je ubuduće mogla računati na savezništvo Srba i Crnogoraca, na neutralnost Rumunije, na grčku naklonost i na obnovljeno prijateljstvo Bugarske. Jaka zbog ove povoljne situacije, carska diplomatija, mučena svojim neuspehom iz 1908, posle bosanskohercegovačke krize, tiho je snovala svoju osvetu. Sergej Sazonov, ministar inostranih poslova Nikolaja II, radio je na tome da pomiri i ujedini sve hrišćanske države Balkana da bi ih ustremio protiv Otomanskog carstva i oteo mu poslednje oblasti koje je još posedovalo u Evropi, a koje su se prostirale između Jadranskog i Mramornog mora. Tačnije, u pitanju su bile Albanija, Makedonija i Trakija. Ove teritorije predstavljale su uostalom neku vrstu granice koja je odvajala Grčku od Crne Gore, Srbije i Bugarske. Pod uticajem Rusa, vladari ovih zemalja bili su očarani idejom o balkanskom vojnom savezu koji bi im omogućio da definitivno isteraju Turke sa kontinenta. Srbija i Crna Gora bacile su oko na severnu Makedoniju i Albaniju; Grčka je sanjala da pripoji južnu Makedoniju i luku u Solunu; Bugarska se najzad takođe interesovala za istočnu Makedoniju i za Trakiju, teritoriju koja je uostalom bila dodeljena Velikoj Bugarskoj Sanstefanskim ugovorom iz 1878, kasnije poništenim na Berlinskom kongresu. Očigledno je da su na pomolu bile značajne teškoće u vezi sa Makedonijom, oblascu za koju su se otimale tri države, a izvođenje njene podele bi bilo veoma osetljivo.
Prećutkujući svoja neslaganja, hrišcanski narodi Balkana ujedinili su se, u oktobru 1912, i ušli u rat protiv Otomanske imperije, a mala Crna Gora je prethodno i u nevreme vec bila započela borbu sa Turcima. To je bio Prvi balkanski rat, koji je, na šta se već zaboravilo, poslužio kao proba Velikim silama, kada se ima u vidu da su Tursku naoružali Nemci, dok su Srbiju i Grčku noružali Francuzi, a Bugarsku Rusija. Nije dakle preterano reci da se odigrao istinski dvoboj izmedu fabrika Krezoovog Šnajdera i Krupovih fabrika u Esenu, tokom oktobra i novembra 1912. kada su kopnene trupe otomanske vojske pretrpele poraz u Kir Kilisu, Kumanovu i Solunu. Posle pada Jedrena u martu 1913. Turci, koji su pokušali da produže rat, morali su se pokoriti. Preliminarni sporazumi o miru potpisani su u Londonu u maju i potvrdili su gubitak svih otomanskih teritorija u Evropi, izuzev, ipak, istočne Trakije i Konstantinopolja.
Osporavano nasledstvo Naslednici gotovo svih balkanskih poseda Otomanskog carstva, pobednici iz 1913, doživeli su iste neugodnosti i razočarenja kakva poneki put izazivaju svađe oko nasledstva u najboljim porodicama. Grci i Bugari sukobili su se oko zauzimanja Trakije i obale Egejskog mora. Što se Srba i Crnogoraca tiče, razočarani odlukom Velikih sila da od Albanije stvore suverenu državu, krenuli su na Makedoniju prema kojoj su iskazali preterane pretenzije naspram Grka i Bugara. Sve je to raspaljivalo duhove tokom više nedelja, i ponovo se začuo topot čizama uprkos očajničkim naporima Rusa da očuvaju Balkansku antantu. Sa svoje strane, Ferdinand od Bugarske, opijen trijumfom svoga oružja, nije bio raspoložen za ustupke. Osim toga, pošto su se istočne granice njegove zemlje ubuduce nalazile na oko sto pedeset kilometara od Konstantinopolja, on je smislio plan da se dočepa stare Vizantije kako bi se krunisao carskom krunom, Rusima i Grcima u brk. Pošto je bugarska spoljna politika, čiji je on glavni tvorac bio, od 1908. bila stalno krunisana uspesima, kralja je obuzela megalomanija koja je bila uzrok agresivnog stava prema sopstvenim saveznicima. Po.što se oslobodio svoga predsednika Vlade Gečova, koji je bio možda suviše sklon da prihvati kompromisna rešenja, on ga je zamenio Danevim, koji uopšte nije bio u toku sa događajima. Koristeći nedostatak iskustva svoje vlade, Ferdinand ju je zaobišao i pletuci mračne spletke sa svojim glavnim štabom dao je zeleno svetlo generalu Savovu da bugarska vojska, bez prethodne najave rata, preduhitri napadom Srbe u Makedoniji i Grke u oblasti Soluna. Bugarska agresija izvršena u noći između 28. i 29. juna 1913. predstavljala je početak Drugog balkanskog rata, ali nije donela očekivane rezultate svome pokretaču. Suprotno od onoga što je bugarski kralj bio predvideo. njegovu vojsku su zaustavili, kako Srbi tako i Grci, posle nekoliko dana kolebanja zbog posledica iznenađenja. Trebalo se povlačiti u samom trenutku kada je i Rumunija ušla u rat protiv Bugarske da bi osvojila tvrđavu Silistriju na Dunavu i proširila svoj izlaz na crnomorsku obalu. Da bi krunisali sve ovo, Turci, videvši katastrofalnu situaciju Bugara, ponovo su zauzeli Jedrene. Bugarska vojna arogancija i potpuni nedostatak realizma kralja Ferdinanda doveli su u roku od mesec dana zemlju do neumoljivog poraza na svim frontovima. Pobedena Bugarska zatražila je primirje 28. jula 1913. Mir je potvrđen 10. avgusta Trećim bukureštanskim sporazumom, koji je severnu i centralnu Makedoniju dodelio Srbiji, srednju Makedoniju i jedan deo Trakije Grčkoj, južnu Dobrudžu i tvrđavu Silistriju
Rumuniji. Bugarska je ipak zadržala izlaz na Egejsko more sa priobalnom zonom od sto kilometara i lukom Aleksandropolj (Dedegač). Poraz je za sobom povukao i pad Danevljevog kabineta, koji je odmah zamenio kabinet Radoslavova, dok je sam Ferdinand spasao svoju krunu. Odbijajuci da prizna svoje greške, prebacio je odgovornost za poraz na svoj glavni štab tvrdeći da je rumunska intervencija do koje je došlo, iako veoma kasno, predstavljala udarac nožem u leđa, sprečivši bugarsku vojsku da sredi situaciju. Bilo je to preterano utoliko što je u trenutku rumunske intervencije borba već bila završena. Ako je rumunska intervencija, svedena u stvari na jedan vojni egzercir, imala dejstvo pustošenja, to je uglavnom bilo na psihološkom planu, jer je pokazala Bugarima, posebno njihovim borcima, da je njihova zemlja potpuno izdvojena na Balkanu. Antirumunska karopanja se toliko raširila u Bugarskoj da je kraljica Eleonora, rođena kao princeza od Rojsa, druga supruga Ferdinanda I od 1909, izjavila onima koji su želeli da je čuju: "Kad bismo uistinu ponovo zaratili sa Rumunijom, bila bih u stanju da se sama upregnem i vučem jedan top".
Lisac bez njuha Zavađen sa Francom Jozefom od afere sa Zlatnim runom, u hladnim odnosima sa Vilhelmom II koji ga je, u šali, dobro odalamio po stražnjici kada se u Brunsviku nagnuo kroz jedan prozor, Ferdinand je u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, potpuno logično, morao da se pridruži savezničkom taboru. Saveznici su, posebno Francuzi, mnogo insistirali, u Parizu kao i u Sofiji, a koji put i sa izvesnim nedostatkom takta, na Ferdinandovom francuskom poreklu, buduci da je njegov deda po majci, kako je poznato, bio niko drugi do Luj Filip I. Francuski zvaničnici iz Treće republike nešto su brzo zaboravili da je revolucija 1848. proterala Luja Filipa, a da su njegovi potomci 1886. bili prognani sa francuske teritorije. Istina je, međutim, da je republikanska Francuska dobila u ovom pokušaju podršku orleanskih prinčeva, koji su i direktno i diskretno intervenisali kod svog bugarskog rođaka u pokušaju da ga ubede da izabere pravi tabor. Ferdinand je, po svom običaju, vrdao. Pregovarajući i sa jednima i sa drugima, on je i jedne i druge uveravao u svoju dobronamernost i dobru volju. Dugo su Englezi verovali da će se Bugarska na kraju angažovati na strani Antante i tražili su od rumunske kraljice Marije, Engleskinje po rođenju, da se zauzme u tom cilju i potpo -mogne rumunskobugarsko približavanje. Da bi opravdao svoje odugovlačenje bugarski kralj je, zapravo, tvrdio da strahuje od neprijateljskih reakcija Rumuna, za koje se takođe nije znalo na koju će stranu na kraju prevagnuti. U stvari Saveznici nisu videli da se Ferdinandovo razmišljanje zasniva na želji za osvetom i ambiciji. Cela volja za osvetom sadržavala se u želji da se izbrišu posledice kobne po Bugarsku koje su proisticale iz Trećeg bukureštanskog sporazuma. Sa te tačke gledišta, i ne govoreći o Rumuniji za koju se moglo misliti da će se pridružiti Antanti u manjeviše kratkom roku, Bugari su mogli samo da konstatuju da su se njihovi srpski i crnogorski protivnici iz 1913. nalazili u avgustu 1914. u savezničkom taboru. Prepreka za pridruživanje njihove zemlje ovom istom taboru je bila dakle velika. Ali pored te želje za osvetom, postojala je i velika lična Ferdinandova ambicija. Odavno je, u stvari, bugarski kralj želeo da obnovi Vizantijsko carstvo i stavi na glavu konstantinopoljsku krunu. Dakle, ovu ambiciju, ovaj pomalo sulud san, mogla je osujetiti samo Rusija koja je takođe polagala pravo na posedovanje Konstantinopolja i kontrolu nad Moreuzima. Kada su u martu 1915. francuskobritanski saveznici dali podršku ruskim zahtevima za Konstantinopoljem u slučaju pobede, Ferdinand je teško podneo ovaj potez. Tako, pošto
je pokušao da sazna da li su Englezi bili iskreni i ozbiljno mislili da Rusima daju u posed grad koji su, međutim, tokom celog XIX veka nastojali da sačuvaju od njihovih kandži, bugarski kralj, koji bez sumnje nije u vezi s tim dobio dovoljna ohrabrenja, odlučio je da se okrene prema Centralnim imperijama. One mu, bez sumnje, nisu mogle obećati Konstantinopolj, pošto se Otomansko carstvo borilo na njihovoj strani, ali su mu bar mogle obezbediti da Bugarska pripoji sav srpski deo Makedonije i čak, pod pretpostavkom da Grčka i Rumunija izaberu tabor Antante, Bugarska bi mogla da povrati granice iz Sanstefanskog sporazuma, tj. granice Velike Bugarske. U trenutku poraza iz jula 1913, kralj Ferdinand je rekao svojim trupama: "Savijte vaše slavne zastave u očekivanju boljih dana". Bugarska je 14. oktobra 1915. ponovo razvila svoje zastave i objavila rat Srbiji. Ferdinand I, posle godinu i po dana oklevanja, najzad je izabrao svoj tabor: pogrešan.
Oproštaj nenadmašnog glumca Vec napadnuta sa severa od austrougarske vojske, nesrecna Srbija, oslabljena groznim ratom koji je trajao mesecima, morala se braniti od napada koji su Bugari preduzeli na njenoj južnoj granici, u Makedoniji. Francuzi, koji su bili stacionirani u Solunu, pokušali su da intervenišu, ali vojska onoga koga je saveznička štampa ubuduće zvala "Ferdinand Lukavi" naterala ih je da se povuku. Prepuštena svojoj sudbini, Srbija je bila potučena u jednom paklenom obruču, a ostaci njenih trupa, pod vođstvom kralja Petra i princa Aleksandra, izbegli su na Krf posle jednog apokaliptičnog egzodusa kroz albanske planine. Srpski poraz bacio je ljagu na bugarskog kralja, koga su od tada Saveznici smatrali čovekom koga treba ubiti, po istom osnovu kao i Vilhelma II. Ferdinand, malo osetljiv na mržnju koju je izazivao i opštu osudu svojih rođaka Saks-Koburg-Gota koji su se, od engleskog Džordža V do belgijskog Alberta I, borili u suprotnom taboru, išao je još dalje u saradnji sa Centralnim imperijama prihvatajući da bugarska vojska, ojačana nemačkim trupama, bude stavljena pod komandu pruskog maršala Avgusta fon Makenzena. Ova čudna odluka, istinska vojna abdikacija, imala je tragičan ishod, jer je u jesen 1916. omogućila poraz Rumunije, koja je stupila u rat na strani Saveznika u avgustu isle godine. Učestvujući aktivno u invaziji na Rumuniju, koju je, uostalom, Bugarska napala bez prethodne objave rata, Ferdinand nije mogao ne znati da čini nepravdu jednom drugom članu porodice SaksKoburga, svojoj rumunskoj rodaki Mariji. Krajnje neobično, sve se dakle u ovo vreme odigravalo kao da je kralj Bugarske želeo da poruši mostove sa svojim rođacima kako bi se još više izložio sramoti sa nemačkim carem koga nije voleo, i austrijskim carem koji je prema njemu imao tako malo poštovanja. Mogli bismo se zapitati da li je Ferdinand bio sasvim svestan svojih dela, i nije li on, prepuštajuci u stvari građansku i vojnu vlast drugima, postao neka vrsta marionete u rukama jednog Makenzena i nemačke misije zadužene da ga drži pod strogim nadzorom. Ova pretpostavka je prihvatljiva ako se obrati pažnja na to da se Ferdinand, koji je međutim voleo paradu i ratne osvete, vrlo malo pojavljivao u vreme ozbiljnih događaja 19151916. Osim uručivanja zastava ili odlikovanja, izgleda da nije direktno intervenisao u vođenju vojnih operacija. U tom stavu bi se takođe mogla videti nova lukava računica koja bi mu omogućila da u slučaju poraza Centralnih imperij a prebaci odgovornost na političkovojnu kliku vezanu za Nemce. Bilo kako bilo, agresija na Srbiju 1915. i na Rumuniju 1916, koje mu se stavljaju na teret, bile su logična posledica revanšističkog duha iz Drugog balkanskog rata, duha čijem je širenju u javnom mnjenju i vojsci lično doprineo.
Uostalom, ovo gledište je prevagnulo kod Saveznika kada je Istočna armija pod komandom Franšea d'Eperea najzad započela snažnu ofanzivu protiv Bugara u septembu 1918. Posle otpora koji je trajao deset dana, bugarsku vojsku su potisnule francuskosrpske snage koje su zauzele Soko i Dobropolje, i prodrle na bugarsku teritoriju. Vlada iz Sofije zatražila je primirje, koje je potpisano 28. septembra. Znajuci da ne može da očekuje ništa dobro od strane pobednika, Ferdinand je više voleo da preduhitri sve i onemogući besramno svrgavanje odustajući od krune 3. oktobra 1918. u korist svoga starijeg sina, princa Borisa, generalmajora u bugarskoj vojsci, koji je tako postao bugarski kralj Boris III. Ferdinand je izjavio svome sinu: "Ubuduce sam vaš podanik, ali ostajem otac Vašeg Veličanstva", zatim se obratio svome narodu tvrdeci da je abdikacijom želeo da pruži primer žrtvovanja. Napustio je Sofiju i povukao se u Nemačku, u Koburg, a što je čudno, Bugari su ga na odlasku ispratili duboko uzbuđeni. Pored nekoliko boljševiziranih pukova koji su želeli da proglase republiku, ogromna većina naroda gledala je na svoga bivšeg suverena kao na žrtvu nepravedne sudbine. Na kraju krajeva, uspeo je da ode u velikom stilu. Saveznici, koji su mislili da će se naci pred starim kraljem opterećenim svakojakim nedelima, sreli su mladog princa nevinog kao jagnje. Opsena je bila odlična, i može se smatrati poslednjom šalom talentovanog glumca. Dobivši ime Boris u znak secanja na bugarske srednjovekovne kneževe Borisa I i Borisa II, koji su vladali u IH i X veku, kralj Boris III imao je dvadeset i četiri godine u vreme abdikacije svoga oca. Mladost je njega lično zaštitila od osvete Saveznika koji nisu tražili ukidanje monarhije, ali to nije spaslo Bugarsku da ne plati veliku odštetu zbog poraza. Sporazumom u Neiju iz septembra 1919. znatno su svedene granice zemlje, a Grčka je dobila u posed priobalje Egejskog mora. Bugarska ubuduce nije više bila mediteranska zemlja, i morala se zadovoljiti da sa svojom flotom plovi po Cmom moru. Ovo sakaćenje je bez sumnje najteže primilo javno mnjenje, jer su se ovim oduzimanjem teritorije završili snovi o hegemoniji na Balkanu. Sto se tiče Srbije i Rumunije, one su se našle u svojim granicama iz 1913, još i proširenim u Makedoniji i u Dobrudži u nadoknadu za bugarsku agresiju iz 1915. i 1916. Zemlja je morala da raspusti jedan deo voj ske i da plati veliku ratnu odštetu, posebno Rumuniji, zbog toga što su Bugari učestvovali u bezočnoj krađi rumunskih ekonomskih bogatstava 1916-1918. Strogost Sporazuma iz Neija izazvala je značajne teškoce. Povećane su fiskalne obaveze narodu koji, ma šta se govorilo, nije na sebi osetio rat kao što su ga osetili srpski ili rumunski narod. Izbila su nezadovoljstva, povećana još povređenim samoljubljem usled smanjenja zemlje u odnosu na njene balkanske susede, Kraljevinu SHS i Veliku Rumuniju koje su postale glavne regionalne sile. U ovim okolnostima opšteg nezadovoljstva, na vlast su 1919. došli agrarna partija i njen šef Aleksandar Stambuliski. Harizmatični vođa snažnog bugarskog seljačkog sveta, Stambuliski je bio hrabar čovek, naprednih ideja, a fizički je izgledao kao neki vašarski Herkul. On se bio suprotstavio ulasku Bugarske urat 1915, a 1918. je bio jedanod retkih koji su tražili Ferdinandovu abdikaciju. On je dakle preuzeo uzde vlade, upravljajući kao diktator zemljom koja se nalazila u šoku posle poraza, i vec su ga polako zaokupljale misli o osveti. Kao što je njegov otac Ferdinand učinio sa Stambulovom u početku svoje vladavine, Boris III, neiskusan i neprestano strahujući da mu se ne stavi na teret odgovornost monarhije za poraz 1918, mudro se povukao pred svojim predsednikom Vlade. Stambuliski je bio zahvalan kralju za ovu rezervisanost. Nije napao dinastiju, i sasvim se posvetio zadatku da Bugarsku potpuno postavi na noge. Obavljeni posao je uostalom bio za primer. Na unutrašnjem planu red je održavan gvozdenom pesnicom, koja je razbila i aktivnu komunističku partiju i njene vec započete snove o uključenju Bugarske u "Savez Slovenskih Seljačkih Država" pod kontrolom Moskve. Bili su doneti agrarni zakoni povoljni za mala gospodarstva, a proletarijat
je dobio garantije za obavezno zaposlenje. Na spoljnom planu, ućutkavši revanšiste, Stambuliski je nastojao da pridobije poverenje Saveznika i svojih balkanskih suseda ne osporavajuci odredbe Ugovora iz Neija. Održavao je korektne i lojalne odnose sa Rumunijom i Kraljevinom SHS, idući čak dotle da je snažno suzbijao bugarske ekstremiste u Makedoniji, koji su, nepropisno prelazeći granicu, odlazili da vrše atentate na jugoslovenskoj teritoriji. "Zelena diktatura". kako se tada govorilo, pogodovala je Bugarskoj, ali nepomirljivi autokratizam njenog šefa nije na kraju mogao da ne izazove srdžbu i mržnju.
Državni udar i tragedija Udaljene sa vlasti, buržoazija i vojska bile su veoma zabrinute. Najpre držeci se kao i kralj u opreznoj rezervisanosti, dopustile su Stambuliskom da vlada po svojoj volji zemljom koja bi bez njega utonula u boljševizam. Zatim, kako je vreme prolazilo, a naročito kako je bauk revolucije odagnan, one su dolazile na ideju da reaguju. Začudo, u tom su nastojanju postale stvarne saveznice komunističke partije koju je predsednik Vlade neprestano proganjao, zaklinjući se da je više neće biti. U junu 1923. zavera desnice koja se oslanjala na elemente vojske skinula je Stambuliskog sa vlasti. Pošto su pobunjeni pukovi bili opkolili Sofiju, šef vlade nije mogao da se odupre i bio je uhapšen. Pučisti, kojima je upravljao Aleksandar Cankov, bili su nemilosrdni. Stambuliski, uhapšen kao običan razbojnik, bio je mučen i streljan pošto je prethodno morao da iskopa svoj grob. Povreda demokratije bila je krajnje ozbiljna, ali je kralj, međutim, to dopustio. Ako nije imao načina da se odupre državnom udaru, što je verovatno. mogao je bar da se zauzme i spase život čoveku koji je sprečio propast monarhije 1918. Ovo pogrešno uzdržavanje svalilo se na kralja. Ubuduće stavljen na nišan članova agrarne partije koji su mu zamerali na pasivnosti pred državnim udarom. i naročito u trenutku onoga što zaista treba nazvati ubistvom njihovog šefa, a napadnut i od strane komunista koji su ga optuživali da je četiri godine sarađivao sa Stambuliskim, Boris III se našao u izuzetno nesigurnoj poziciji. Period između 1923. i 1925. bio je jedan od najburnijih u bugarskoj istoriji. Komunisti su pokušali da destabilizuju zemlju organizujuci atentate i komandoske operacije kojima su čak, ponekad, cilj bile i kasarne. Cankovljeva vlada je uzvratila uspostavljajuci istinski beli teror u toku kojeg su sve javne slobode bile izvrgnute ruglu, teror koji je, kako se tvrdi, odneo više od 20 000 žrtava. Za vreme uskršnje nedelje 1925. komunisti su se oborili direktno na monarhovu ličnost. Njegova kola su 14. aprila mitraljirali partizani u jednom planinskom klancu. Pošto je pravim čudom spasao život, Boris III je ponovo bio meta terorista 16. aprila 1925. u Sofiji. Za vreme pogrebnog opela u crkvi Svete nedelje u znak sećanja na ubijenog ministra, eksplodirala je bomba na nekoliko metara od kraljeve stolice. I ovde je Boris pravim čudom pošteđen, ali 128 osoba je tu našlo smrt. Ove dve tragedije još više su podstakle suverena da ostane u iščekivanju. Držeći se oprezno po strani umesto da pokuša da poveže niti nacionalnog jedinstva, dozvolio je da se situacija pogorša i da Bugarska utone u pakleni krug atentata i represija a da očigledno nije učinio ništa da bi potpomogao pomirenje suprotstavljenih struja. Ovo oklevanje umalo što nije uništilo monarhiju. Godine 1929. jedna grupa mladih oficira i intelektualaca, pod rukovodstvom kapetana Velčeva, ustanovila je Zveno, tj. "Savez", organizaciju koja je otvoreno potpomagala stvaranje napredne i autoritarne republike u Bugarskoj, koja je, u suštini, mogla biti nešto nalik na diktaturu Stambuliskog umanjenu za kraljevinu.
Krunisani profesor Da bismo pokušali da objasnimo ponašanje Borisa III, nije izlišno opisati ličnost čoveka koji je do sada ili bio klevetan zbog tobožnje podmuklosti, ili ismevan zbog detinjaste sklonosti - po kojoj je uostalom bio na svog oca - da sam vozi lokomotivu bugarske železničke kompanije. Istoričar Rene Ristelhiber je bez sumnje dao jedan od najboljih portreta kralja Borisa, kao što je kraljica Marija u svoje vreme prikazala Ferdinanda I: "Kraljeva sitna, vitka prilika delovala je gipko i okretno. Duguljastog lica, upalih slepoočnica i ispupčenog čela, prerano je oćelavio. Osim povijenog burbonskog nosa, upečatljive su bile sitne sivozelene oči koje su davale živost njegovom bledom licu. Veoma žive, one su neprestano nešto tražile. Plašljiv pogled, govorilo se, jer se nikada ni na čemu nije zaustavljao. Pogled u svakom slučaju pun duha i finoće, dok su usta sa tankim usnama, istaknuta kratkim brkovima, isticala podsmešljivost. Njegova narav sačinjena od spretnosti i istančanosti odgovarala je ovoj pojavi. Bio je nagomilao enciklopedijska znanja od botanike do mehanike, da i ne spominjemo ona koja su uobičajena za državnika, niti njegov čudnovat poliglotski dar. "Brižan za svoju popularnost, voleo je da se dopadne i da na posetioce ostavi utisak svoje retke privlačnosti. U suštini dosta zagonetna i vrlo složena ličnost." Zaljubljenik u fiziku i prirodne nauke, bugarski kralj Boris stekao je počasni doktorat univerziteta u Sofiji, Berlinu, Rimu, Varšavi, što je velika retkost među evropskim monarsima početkom XX veka. Od tada, iako je bio kapetan bugarske vojske 1912-1913, diplomirao u Vojnoj školi u Sofiji, bio vojni ataše u glavnom štabu generala Ludendorfa 1914, najzad postao generalmajor 1918, ipak uprkos svemu intelektualna, gotovo profesorska strana dominira kod ovog primernog vojnika. Ovaj karakter ga je, bez sumnje, predodređivao da više voli učenje i istraživanje od političke delatnosti. Ako se tome doda osecanje manje vrednosti u odnosu na oca, posebnog i izuzetnog, i preterana i nostalgična ljubav prema majci punoj pažnje koja je umrla kada je on imao samo pet godina, raspolagaćemo jednom lepezom psiholoških elemenata koji omogućavaju da se shvati oklevanje bugarskog kralja između 1923. i 1930. Suviše rano lišen ljubavi svoje majke, princeze Marije Lujze, prilično udaljen od vizantijskih sklonosti svoga oca, nikada ne postavši blizak sa svojom maćehom, kraljicom Eleonorom, mladi Boris, po prirodi stidljiv, zatvorio se u studioznu samoću koja, naravno, nije mogla biti bez dubokog uticaja na prve godine njegove vladavine.
Boris izlazi iz svoje učmalosti Izgleda da je ženidba zaista preobrazila bugarskog kralja. Lišen majčine nežnosti i dobronamernog autoriteta babe kao što je bila Klementina Orleanska, Boris III je nadoknadio nedostatak ovih žena u svom ličnom životu oženivši se u Asiziju, u Italiji, 25. oktobra 1930, princezom Dovanom Savojskom, trećom kćerkom kralja Viktora Emanuela III. U trideset i šestoj godini, kralj neženja, stidljiv i rezervisan, oženio se mladom ženom od dvadeset i dve godine, lepom, otmenom i veoma obrazovanom, kojoj je to bio drugi brak. Ovaj brak, čiji je jedan od posrednika bio papski izaslanik u Bugarskoj Anđelo Ronkali, budući papa Jovan XXIII, bio je očigledno najpre diplomatski akt, u onoj meri u kojoj je omogucavao Musolinijevoj Italiji da se učvrsti u jednoj balkanskoj monarhiji i da se tako suprotstavi francuskom uticaju na dvorove u Beogradu i Bukureštu. Ali bio je to i brak iz ljubavi, jer je princeza Dovana smesta stekla za svoga supruga osečanje ljubavi i divljenja. Boris svakako nije imao ništa od lepote i sjaja nekog neodoljivog princa, ali posedovao je ozbiljnost koja je ulivala poverenje, istovremeno sa dubokom krhkošću koja nije
mogla da ne dirne osecajnu ženu. Venčanju, održanom u Sofiji, prisustvovao je bivši kralj Ferdinand, ostareo i hrom, koji je za ovu priliku doputovao iz svog egzila u Koburgu, a brak je, uprkos zvaničnim Borisovim obećanjima monsinjoru Ronkaliju, sklopljen prema pravoslavnom obredu. Ako je papa Pije XI zbog toga bio ljut, događaj je ipak doprineo da bugarska monarhija povrati izvestan sjaj, koji joj je od poraza 1918. posebno nedostajao. Ova ženidba je takođe omogućila bugarskom kralju, umirenom prisustvom postojane i divne žene pored sebe, da najzad postane suveren pažljiviji prema sudbini svoje zemlje i, naročito, uključeniji u upravljanj e državom. To je zaista bilo potrebno ovoj državi, koja je od pada Stambuliskog bila svedok brzog smenjivanja višemanje autoritarnih vlada, višemanje fašistoidnih, koje su, od Cankova do Lijapčeva, morale da se suprotstavljaju revolucionarnom ustanku Mihajlova u Makedoniji 1928, zatim, naročito počev od 1929, velikoj ekonomskoj krizi. Kralj Boris je 1931. reagovao na anarhične okolnosti potpomažući pojavu Narodnog bloka Aleksandra Malinova koji je, pregrupisavši demokrate, liberale, radikale i agrarnu partiju, došao na vlast. Nova ekipa je pokušala da ekonomski stabilizuje Bugarsku, istovremeno obezbeđujući zemlji ponovno uspostavljanje gotovo pristojnog demokratskog života. Nažalost, suviše široka koalicija se na kraju raspala, i pokušaj koji je ulivao toliko nade završio se ličnim sukobima i partijskim svađama. Boris III je 19. maja 1934. ohrabrio državni udar da bi oborio vladu u tranziciji nesposobnu da se suprotstavi unutrašnjoj situaciji. Suspendovao je ustav i, oslanjajuci se privremeno na socijalnonarodni pokret Cankova, na Zveno i na jedan deo vojske, direktno je uticao na državne poslove, nad kojima je upravu poverio Simonu Georgi -jevu. Tokom cele 1935. godine kralj je radio na uklanjanju ministara bliskih Zvenu, i dakle osumnjičenih da pripadaju republikancima, dok su se kao predsednici Saveta smenjivali Plačko Zlatev, Andrej Točev i Georgij Kosejvanov. Ovaj poslednji predstavljao je dobar izbor. Staložen čovek, obdaren postojanim zdravim razumom i temeljnim poznavanjem međunarodnih poslova, Kosejvanov je, ne suprotstavljajući se nikada kralju, vladao zemljom mudro i uspešno. Uostalom, tako mudro i uspešno da je Boris III u prolece 1938. smatrao da unutrašnja situacija omogućuje uspostavljanje ustava. Ipak, u znaku evropske klime tridesetih godina u kojoj je živeo, ni Borisa, koji je inače bio ušao u poslove, nije zadovoljila strogo ustavna uloga. Nastavio je da pritiska politiku zemlje, dok su izbori bili stalno lažirani uz nesnosno policijsko i vojno prisustvo.
Senka fašizma Posle kraljeva ženidbe 1930. bugarska monarhija dospela je pod italijanski uticaj. U to doba Italija je živela pod fašističkom čizmom. a kralja Viktora Emanuela III sveo je svuda prisutni predsednik vlade Benito Musolini na puku marionetu. Duče je želeo ženidbu bugarskog kralja italijanskom princezom da bi na Balkanu stekao savezničku zemlju, kako zato da bi potpomogao italijanske ambicije u ovoj oblasti Evrope, tako i da bi se suprotstavio francuskom uticaju na Jugoslaviju i Rumuniju i engleskom na Grčku. U ovim prilikama vlada u Sofiji verno je pratila spoljnu politiku Rima, a Boris III nije učinio ništa da bi sprečio ovaj pravac. Tako je on odbio predlog koji mu je 1933. uputio jugoslovenski kralj Aleksandar I da pristupi Maloj antanti, jer je ova diplomatska struktura bila suviše bliska Ke d'Orseju. a 1934. je odbio da se pridruži Balkanskoj antanti koja je objedinjavala veliki broj država iz tog regiona i koja je bila u stanju da omoguci Bugarskoj, da je ona u nju bila uključena, da pruži otpor imperijalizmu totalitarnih režima Nemačke i Italije. Zauzimajući ovaj izolacionistički
stav prema svojim balkanskim susedima, Bugarska je pokazala svetu da još nije prihvatila poraz iz 1918. i Sporazum iz Neija, i omogućila je Nemcima i Italijanima, koji su koristili podelu na Balkanu, da slobodno intervenišu sa pozicije arbitra upravo u trenutku kada su se Francuska i Engleska oslobodile obaveza u ovom delu kontinenta. Počev od trenutka kada je Boris III sam direktno intervenisao u državnim poslovima 1934-1935, odgovornost za neuspeh pokušaja približavanja sa svojim susedima mogla je da se pripiše samo njemu. Bez sumnje, može se reći da je u julu 1938. potpisan jedan pakt o nenapadanju između Balkanske antante i Bugarske, ali možemo se zapitati o iskrenosti Bugara, koji su, na kraju, zahvaljujući ovom paktu, mogli da se ponovo naoružaju, uprkos odredbama Sporazuma u Nejiu. Ako se ovome doda da je Nemačka, od Hitlerovog dolaska za kancelara 1933, ponovo uspostavila svoj uticaj u Bugarskoj i čak uspela da kontroliše spoljnu trgovinu zemlje krajem tridesetih godina, razumećemo da je kialj Boris, bez sumnje uz podršku svoga javnog mnjenja, polako odvlačio Bugarsku u sistem zavisnosti od Berlina i Rima, tj. u smrtnu zamku. Još je i danas veoma teško reći da li je kralj delovao u zavisnosti od plana dogovorenog sa totalitarnim državama da bi jednog dana ponovo uspostavio Veliku Bugarsku ili je, priklanjajući se lukavoj politici svoga oca, očijukao sa svima, nastojeći da izvuče korist iz svih diplomatskih situacija. Susrevši engleskog kralja Edvarda VIII u leto 1936, dao mu je ovu čudnu izjavu kojom nastoji da zamuti vodu: "Moja žena, kraljica Đovana, je italofil, moji ministri su germanofili, moj narod je rusofil, a ja sam neutralan". Složičemo se da je ovaj pojam neutralnosti bio zaista nejasan u međunarodnoj klimi toga doba i da je dvoličan položaj Bugarske, sasvim istovetan položaju koji je zauzeo Ferdinand I u vremenu od 1914. do 1915, jedino mogao da dovede pod sumnju iskrenost kralja Borisa.
Zaplet Drugi svetski rat, koji je izbio u septembru 1939, zatekao je stvarno Bugarsku kao neutralnu. Ali ova neutralnost je bila ozbiljno uzdrmana kada je kralj u februaru 1940. otpustio mudrog i opreznog Kosejvanova da bi ga zamenio germanofilom Bogdanom Filovim. U prolece 1940. Drugi francuski biro tajno je poslao u Sofiju pariskog grofa da ispita prave kraljeve namere. Ovaj korak je bio potpuno istovetan sa korakom koji je Treca republika pokušala kod Ferdinanda I preko orleanskog princa početkom Prvog svetskog rata. Pariski grof, rođak Borisa III po zajedničkom pretku, kralju Luju Filipu I, našao je da je bugarski glavni grad potpuno u mreži agenata nemačke ambasade. U toku privatnih razgovora u kraljevskoj palati, kralj mu je poverio da ne voli Nemce ali da je pod strogim njihovim nadzorom, i da je prisiljen da prihvati njihovu volju. Ovo razmišljanje ne može, ni ovde, a da ne podseti na stav Ferdinanda I, koji uopšte nije voleo Vilhelma II, ali se na kraju ipak borio na njegovoj strani. U svakom slučaju, čudna neutralnost Bugarske bila je korisna za zemlju, jer u septembru 1940, pod "prijateljskim" Hitlerovim pritiskom, Rumunija je morala da joj ustupi južnu Dobrudžu, koju je stekla 1913, izgubila 1918. i ponovo vratila 1919. Ovo ustupanje, uz teorijski "slobodan" pristanak Rumunije, bio je jedan od uzroka pada kralja Karola II. Bugarska neutralnost se tako pokazala u svojoj istinskoj prirodi, koja je u stvari bila prerušeni savez sa Rajhom. Boris III je, bez sumnje, naslutio opasnost jer je u novembru 1940, u poseti Berlinu, odbio da pristupi Trojnom paktu, ali prilično je čudno da je ovo pristupanje na kraju potpisao Filov 1. marta 1941. u Beču i da je kralj, tom prilikom, odlikovan Velikim krstom reda Nemačkog orla. Tako je Nemačka ponovo našla usred Balkana ovu vojnostratešku platfonnu koju je iskoristila od 1915. do 1918. Uostalom, polazeći sa ove pozicije HII nemačka armija Fon Lista mogla je potpuno bezbedno udariti na Jugoslaviju, a zatim na
Grčku, dok su avioni Luftvafea, stacionirani na bugarskim aerodromima, učestvovali u bombardovanju Beograda. Kraljevina Bugarska dobila je nagradu za ovu saradnju sa Trećim rajhom. Hitler joj je zahvalio dajući joj kao plen delove pobeđene Grčke i Jugoslavije, tj. Makedoniju i Trakiju. Ubuduće je Velika Bugarska uspostavljena pod zaštitom Hitlerovih legija.
Zamka se zatvara oko kralja U junu 1941. nemačka agresija na SSSR proširila je nemire u Bugarskoj. Bugarski narod nikad nije zaboravio istorijske veze sa Rusijom, koja je u XIX veku uveliko doprinela njihovom oslobađanju od turskog gospodarstva. Uz to, bugarska komunistička partija, veoma aktivna, koja je zatvorila oči na nemačkobugarski savez zbog pakta Molotov-Ribentrop iz 1939, probudila se da bi pozvala na otpor protiv Rajha. Kralj Boris i njegov predsednik Vlade Filov našli su se u osetljivom položaju. Boris je odbio da objavi rat SSSR-u kao što mu je to tražio Hitler, ali za uzvrat je morao prihvatiti da potpiše pakt pro -tiv Kominforma i da u svojoj zemlji primeni antisemitske mere. U decembru 1941. bugarska vlada, na firerovu izričitu naredbu, načinila je novi korak objavljujuci rat Engleskoj i Sjedinjenim Državama. U toku cele 1942. u Sofiji se održala privremena ravnoteža između Nemačke, vojno svuda prisutne u zemlji, i SSSR-a čiji su diplomatski predstavnici nadgledali i najmanje poteze Borisa i Filova. Lj javnom mnjenju došlo je do izvesnih potresa u vreme iskrcavanja saveznika u Severnoj Africi, a naročito u trenutku bitke kod Staljingrada. Veličanstven ruski otpor, zatim pobede, pozdravio je veliki broj Bugara. Sabotaže su bivale sve brojnije, a dve veoma odgovorne ličnosti u vojsci, saradnici Nemaca, general Lukov i pukovnik Pantev, bili su u jednom atentatu smrtno ranjeni. Osecajući da se situacija brzo razvija u prilog Saveznika. kralj je preduzeo da uspostavi tajne kon -takte sa američkim diplomatama koji su se nalazili na dužnosti u Konstatinopolju. Ova afera stigla je do ušiju Hitleru, koji je pozvao Borisa u Berhtezgaden. Kralj nije hteo ni da čuje, ali na treću opomenu morao se pokoriti. Niko ne zna šta se dogodilo u Firerovom orlovskom gnezdu 14. avgusta 1943. Sastanak je bez sumnje bio veoma žestok, jer je Hitler, koji je umeo da bude šarmantan do izvesne mere kada je želeo da očara nekog sagovornika, bio spreman i na nekontrolisan bes kada je osećao da mu se neko suprotstavlja ili krij e istinu od njega. Treba samo videti stanje transa koji ga je obuzimao u vreme njegovih javnih govora da bi se moglo zamisliti kako je to moglo izgledati privatno licem u lice sa neposlušnim sagovornikom. Boris je verovatno morao da se suoči sa ovom vrstom histeričnog besa kada je počeo da okoliša ili kada mu je Hitler izneo pred oči dokaz njegovih tajnih kontakata sa Amerikancima. Bilo kako bilo, jedan potpuno utučen čovek izašao je posle ovog zagonetnog i potresnog razgovora da bi se vratio u Bugarsku. Hitler je naredio da ga avionom vrate u Sofiju, gde je umro četrnaest dana kasnije. Smrt Borisa III je još uvek nerasvetljena zagonetka. Tvrdilo se da je kralj podlegao u avionu koji ga je vraćao u zemlju, da su ga otrovale tajne nemačke službe koje su uduvale toksični gas u njegovu masku sa kiseonikom. Tvrdilo se takođe da je umro više dana posle svog povratka iz Berhtezgadena od tromboze leve srčane arterije, od obostranog zapaljenja pluća i moždane kapi. Ova verzija datih činjenica, to treba podvući, zvanična je verzija, koju je dala Filovljeva vlada. Najzad, prema još nekim drugim izvorima. nemački pilot je izme -đu
Berhtezgadena i Sofije vozio kralja na veoma velikoj nadmorskoj visini, koja je izazvala srčanu slabost, a zatim nešto kasnije i smrt. Ono što je danas izvesno je da kralj nije umro u avionu ili odmah posle prizemljenja, već otprilike dve nedelje posle svog povratka. Sutradan po dolasku u Bugarsku, otišao je u svoju letnju rezidenciju u Carskoj Bistrici gde je krenuo da se penje na planinski vrh Misala. Vrativši se u Sofiju, u kraljevsku palatu, 23. avgusta 1943. popodne, osetio je jake bolove i poverio se svojim najbližima: "Nikad se nisam ovako loše osećao. Da li je moguće da su mi ti ljudi dali neki otrov sa odloženim dejstvom?" Izmučen od povracanja, ubrzo je zapao u agoniju i izdahnuo 28. avgusta. Kraljica Đovana, koja je znala da je susret u Berhstezgadenu bio "strašan", bila je uvek uverena da njen muž nije umro prirodnom smrću. Imao je četrdeset devet godina, savršeni sportista, uvek izvanrednog zdravlja, Boris nije mogao, po mišljenju svoje porodice, da nestane tako surovo. Ovo mišljenje može se uvažiti, ali može mu se i prigovoriti da od 1918. nevolje nisu štedele suverena koji je, možda prevremeno istrošen, lako mogao biti dokrajčen stresom pretrpljenim prilikom susreta sa Hitlerom ili zbog pretnji koje su mu upućene. U svakom slučaju, ako se prihvati verzija o ubistvu, valja priznati da ona nije nepristrasna u toj meri da bi opravdala Borisa III u očima potomstva. U stvari, njegovo fizičko uklanjanje od strane Nemaca moglo bi se tada objasniti samo otporom kojim se on mogao suprotstaviti Hitleru, ili odbij anjem koje je mogao ponoviti, na primer, da angažuje bugarsku vojsku u ratu protiv SSSR-a. Opelo Borisa III održano je 5. septembra 1943. u sabornoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog u Sofiji. Uzbuđenje naroda bilo je ogromno, a vlada je izjavila da je kralj umro za otadžbinu i sa željom da do kraja ispuni svoju vojničku dužnost - lepe reči, ali koje nas uistinu uopšte ne obaveštavaju o uzrocima smrti. Monarhovo telo je zatim preneto specijalnim vozom u manastir u Rili gde je obavljena sahrana. Iz svoga braka sa kraljicom Đovanom Boris je imao dvoje dece: princezu Mariju Lujzu, rođenu 1933, i princa Simeona, rođenog 1937, koji je ime dobio u čast Simeona Velikog, kralja Bugarske u X veku. Ovaj mali dečko od šest godina nasledio je svoga oca u avgustu 1943. pod imenom Simeona II. Pošto u stvari nije mogao da vlada, bio je stavljen pod namesništvo svoga rođaka, bugarskog kneza Kirila, drugog sina Ferdinanda I, zatim Filova, predsednika Vlade, i generala Mikova, ministra rata. Na ideju o ovom sistemu kolektivnog namesništva, najgoreg mogučeg u monarhiji, prethodno se došlo u Rumuniji 1927. i Jugoslaviji 1934. Posebno nesrecno rumunsko iskustvo ne čini se da je razuverilo Bugare koji su poštovali ustav. U svakom slučaju Hitler je morao smatrati da je ovaj sistem loš, pošto je izrazio želju, tako bar tvrdi novinar Arno Šafanjon, da sam bude tutor mladom kralju. Pred ovim preteranim zahtevom krvoloka iz Berhtezgadena, kraIjica Đovana se uplašila i pobegla sa svojom decom, da bi se u Bugarsku vratila tek posle raspada nemačkog saveza. Ako je ova stvar tačna, treba priznati da ona povlači za sobom izvestan broj pitanja. Da li je bila reč o nekom aktivnom Hitlerovom kajanju, kojem je cilj bio da nadoknadi nestanak kralja Borisa za koji se osečao odgovornim, ili, običnije rečeno, usvajajuci ovog mladog princa Saks-Koburga koji je tada bio najdivniji mali dečko na svetu, nije li on tražio nekakvu zamenu za očinstvo? Podsetimo samo da su posle Drugog svetskog rata dva diktatora, Salazar u Portugalu i Franko u Spaniji, postupili na isti način u odnosu na jednog kraljevića. Ako Salazar nije do kraja sproveo svoju nameru sa princom Duarteom de Bragansom, naprotiv Franko je od princa Huana Karlosa de Burbona načinio svoga naslednika pošto ga je istrgnuo od njegove porodice i strogo nadgledao njegovo vaspitanje.
Vladavina - ako se tako može reći - Simeona II bila je u celini sastavni deo perioda postepenog propadanja Rajha i stalnog napredovanja Crvene armije. Namesnički savet ostao je veran nemačkom savezu, dok su komunistički partizani, ohrabreni sovjetskim vojnim uspesima, umnogostručili terorističke akcije unutar zemlje. Istinski šef namesništva bio je Bogdan Filov koji je, zapovedajući bez muke knezu Kirilu koji nije imao nikakvu sklonost za javne poslove, nastojao da se potvrdi pred Nemcima. čije su se trupe ponašale u Bugarskoj kao okupaciona vojska. Filov. istrošen i izvrgnut neprilici. na kraju je podneo ostavku, a zamenio ga je Bogilov dok se Crvena armija približavala rumunskim granicama. Bogilov je i sam pao, a novu vladu je obrazovao Bagrjanov, u neopisivoj žurbi. Pošto je Rumunija ubuduće bila gotovo potpuno opkoljena Sovjetima koji su, počev od avgusta 1944, postali saveznici kralja Mihajla, Bagrjanov je, pred neizbežnom opasnošću, zahtevao povlačenje nemačke vojske sa bugarske teritorije i započeo pregovore sa Englezima i Amerikancima. Bilo je suviše kasno. Drugog septembra 1944. Konstantin Muravjev, naslednik Bagrjanova koji se kratko održao, želeo je da objavi rat Nemačkoj. U tome ga je sprečio njegov ministar rata Ivan Marinov, koji je bio sovjetski agent. Cilj ovog manevra bio je da se Bugarska spreči da, pridružujuči se na kraju saveznicima pobednika nad Nemačkom, umakne okupaciji Crvene armije. SSSR je 5. septembra uputio ultimatum Bugarskoj, koja je, međutim, uvek odbijala Hitleru slanje kontingenata na Istočni front, i povredio je granice zemlje. Kimon Georgijev, lider narodnog fronta koji se fomiirao oko Zvena, potpisao je 11. septembra 1944. primirje sa Sovjetskim Savezom. Ubuduće je Bugarska, koju je Crvena armija okupirala sa 200.000 ljudi, sledila sudbinu svojih suseda u istočnoj Evropi, izuzev Grčke koju je iznenadnom odlučnošću spasao Čerčil. Vlada Georgijevljeve levice, iako nije bila komunistička, olakšala je Sovjetima iskorisćavanje zemlje i doprinela, svojom saradnjom ili svojom naivnošću, gušenju demokratije. Drugog febaruara 1945. trojica namesnika, koji su bili uhapšeni u septembru 1944, ubijeni su zbog kolaboracije. Ako su Filov i Mikov platili cenu za izgubljenu partiju, nesrecni knez Kiril, koji ni od koga ništa nije tražio i koji je obavljao namesništvo jer nije mogao drugačije, bio je žrtva antimonarhističke mržnje koja se bila proširila u bugarskoj krajnjoj levici. Namesnici su bili prvi na dugačkoj listi streljanih koja je u 1946. dostigla 17.000 žrtava. Amerikanci su se zabrinuli zbog ove situacije i usledila je nji -hova reakcija. Zahtevali su da na celoj bugarskoj teritoriji budu organizovani slobodni izbori. Bila je to. naravno, detinjasta želja. Patriotski front Georgijeva dobio je 85% glasova u novembru 1945. Iako su nekomunisti još bili u većini, njihova ideološka vitalnost i njihova borbenost nisu se mogli uporediti sa ideološkom vitalnošću i borbenošću komunističkih partizana koje su podržavali dobro razvijeni sindikati i svuda prisutna Crvena armija. Georgijev je 8. septembra 1946. organizovao izborno izjašnjavanje o institucijama. Komunistički istoričari mogli su najozbiljnije da napišu: "Opozicija se nije usudila da se izjasni u korist odbrane monarhije". I stvarno, republika je dobila 92,7% glasova. Ovaj broj je naravno smešan, jer ako su Bugari imali da zamere monarhiji loš diplomatski i vojnički izbor 1915. kao i 1941, ipak ćemo se složiti da im je savez sa Nemačkom oba puta omogućio da ponovo uspostave Veliku Bugarsku iz Sanstefanskog sporazuma, stari san ogromne većine bugarskog naroda. Kraljica majka Đovana i mali kralj Simeon II, koji su se bili vratili u Bugarsku pošto je nestala opasnost od Hitlera, napustili su zemlju definitivno. Oni su se nastanili u Egiptu, gde je od svoje abdikacije živeo italijanski kralj Viktor Emanuel III, deda po majci Simeona II. U oktobru 1946. bili su u Bugarskoj organizovani novi zakonodavni izbori. Ovoga puta je komunistička partija dobila apsolutnu većinu.
8. KRUNISANI FES ALBANIJE (1913-1946) Albanija, južni deo antičke Ilirije, nastanjena Grcima, a zatim Rimljamma, bila je uključena u Istočno carstvo posle podele Rimskog carstva u IV veku. Planinska i teško pristupačna zemlja, bila je nastanjena u dalekoj prošlosti jednom verovatno indoevropskom rasom koju je Ptolemej nazvao Albanoi. Ova rasa je obrazovala etničku okosnicu jedne zemlje koju je njen reljef činio krajnje neprohodnom i za koju se od tada nisu zaista interesovali kolonizatori bilo kojeg porekla, sem za pomorsku stranu gde su luke u strmim obalama nudile siguran zaklon za trgovačke brodove koji su plovili uz obalu Jadranskog mora. Bugarska i srednjovekovna Srbija pokušavale su počev od IH veka da se domognu ove teritorije, i stvarno su je i posedovale, jedna pa druga, za neko vreme, oduzimajući je tako od direktne vizantijske vlasti. I ovde je u pitanju bio jedan veoma prolazan trenutak Istorije, pošto su u XIV veku otomanski osvajači počeli da nadiru u velikom broju. Srpsko carstvo, kojem je Albanija bila pripojena, bilo je pobedeno, a i albanskoj teritoriji je pretilo osvajanje. To se zaista i dogodilo u prvo vreme, ali sredinom XV veka albanski oficir pod imenom Đurađ Kastriot, koji je služio u otomanskoj vojsci pod imenom Iskander Bej, stao je na čelo oslobodilačke borbe. Pobedio je trupe Murata II i Mehmeda II, a zahvalni Albanci su ga 1444. proglasili za kneza. Ostavši nepobeđen, Iskander Bej, u nacionalnoj tradiciji Skenderbeg, umro je 1468. a da nije bilo vođe njegovih sposobnosti koji bi ga mogao zameniti na čelu zemlje. Od tada su Turci ponovo nastavili svoje napredovanje, i 1480. potpuno osvojili Albaniju, izuzev jednog dela albanske obale koja je ostala pod kontrolom Presvetle Republike Venecije, pošto je prethodno bila pod kontrolom anžujskih napuljskih prinčeva. Albanija, turska kolonija, sledila je sudbinu Crne Gore, sa kojom je uostalom neobično slična na fizičkom planu. Zemlja teško prohodnih planina, zavisila je od Visoke porte iako su njene pase, koristeći udaljenost i nepristupačnost svoje teritorije, postale praktično autonomne. To nije sprečilo Albance da se masovno preobrate u islam, čin dovoljno redak na Balkanu, izuzev bosanskog primera. da bi ga trebalo podvući. Da li su ova preobraćanja bila dobrovoljna ili prisilna? To je pitanje na koje je nemoguće odgovoriti. Istaknimo jednostavno da, pošto su podneli grčku kolonizaciju, rimsku kolonizaciju, hrišcanstvo Donje Carevine, vizantijsko pravoslavlje sa svojim grčkim posebnostima, bugarskim ili srpskim, i venecijanski katolicizam, Albanci su možda imali neko opravdanje što nisu bili naročito sigurni oko svoje nacionalne vere. U Albaniji nije dakle postojao pokret za emancipaciju zasnovan na pravoslavlju, kao što je to bio slučaj u vecini drugih balkanskih zemalja u kojima je religija ostala, u toku vekovne otomanske dominacije, kulturno i nacionalno žarište hrišćanskih zemalja preplavljenih Turcima. Jedine želje za autonomijom došle su od lokalnih paša, kao što su bili Skender u XVIII veku, ili pak čuveni upravnik Janjine Ali, koji je, ustajući protiv sultana početkom XIX veka, podstakao rat za nezavisnost Grčke. Ovi pokušaji lične inicijative zavrsavali su se neuspesima, pošto je masa naroda iz religioznih pobuda bila protiv toga da se odbaci vlast sultana, koji je bio i kalif Islama. Tako je tokom celog XIX veka, dok su balkanske države jedna za drugom sticale međunarodno priznanje pošto su povratile svoju slobodu, Albanija ostala otomanska oblast.
Osim toga, njen neobičan geografski položaj činio je od nje teritoriju priželjkivanu manje od drugih oblasti koje su još uvek bile u zavisnosti od Porte: Makedonije i Trakije. Ipak, mlada kraljevina Srbija, u potrazi još od sticanja nezavisnosti za pristupom moru koji bi joj omogućio da se politički oslobodi i da ekonomski odahne, počela se na kraju interesovati za Albaniju. Kada je Austrougarska zatvorila Srbiji put ka Jadranu preuzimajući upravu nad Bosnom i Hercegovinom 1878. a zatim i pripojivši je 1908, situacija je bila potpuno blokirana. a Srbi objektivno nisu imali drugih izgleda sem da maštaju o prisvajanju Albanije. Prvi balkanski rat, iz 1912, koji je izričito težio da izbaci Tursku iz njenih poslednjih evropskih oblasti, trebalo je prema zamisli njegovih pokretača da dovede do podele Makedonije između Srba, Grka i Bugara, do podele Trakije između Grka i Bugara, najzad do podele Albanije uglavnom između Srba i Crnogoraca, s tim što su Grci ipak sebi rezervisali oblast Janjine. Stvari su se sa Trakijom i Makedonijom dogodile kao što je i bilo predviđeno, mada su teškoće oko podele dovele balkanske države do vojnog sukoba 1913. Što se Albanije tiče, naprotiv, jedno zrno peska dovelo je do potpunog neuspeha. Ovo zrno peska bacila je u točkove Austrougarska, koja ni po koju cenu nije želela da vidi Srbiju kako pripajanjem Albanije stiče pristup Jadranu -večita obuzetost koja je dostizala koji put do paranoične pomahnitalosti kod austrijskih diplomata i vojnika. Ovaj stav je uostalom čudnovato razdraživao kajzera Vilhelma II, koji je medutim bio saveznik Franca Jozefa i koji je jednog dana hladno izjavio svojim bečkim sagovornicima ,,da se nikad neće složiti da žrtvuje nemačke vojnike da bi spasao jedno stado albanskih koza". Tvrdoglavi, Austrijanci su na Londonskoj konferenciji, koja je 1912-1913. pokušala da stabilizuje situaciju na Balkanu, stavili svoj veto na pripajanje Albanije Srbiji i Crnoj Gori. Uprkos podršci cara Nikolaja II koji je osuđivao gušenje Srbije, crnogorska vojska morala je da napusti opsadu Skadra, a srpska vojska bila je primorana da napusti severnu Albaniju koju je bila okupirala. Velike sile, stajući na austrijsku stranu, izvršile su pritisak na Srbe i Crnogorce, blokirajući svojim brodovima obale Albanije i Crne Gore. Crnogorski kralj Nikola I upravo je bio postigao kapitulaciju Skadra koju je već potpisao Esadpaša, i bio je uvređen, a mržnja Austrijanaca prema Srbima porasla je za jedan stepen. U oktobru 1913. Velike sile su odlučile da Albanija bude nezavisna zemlja i odredile su njene granice. Jedino je Grčka, zahvaljujući britanskoj podršci, mogla da se okoristi prilikama pripajajući pašaluk Janjinu koji je priželjkivala. Pošto je stvorena Albanija, privremena vlada sastavljena od bivših garađanskih i vojnih turskih činovnika smestila se u Valonu pod kontrolom jedne međunarodne komisije. Ovo stavljanje pod strano tutorstvo, poznato u albanskoj istoriji kao ksenokratija, bacalo je loše svetlo na stvarnu nezavisnost zemlje. Po -što su Velike sile odlučile da je novoj državi potreban suveren, bio je zadužen poslanik, Surojbeg, da obiđe evropske dvorove kako bi u nekom gnezdu otkrio retku pticu koja bi pristala da vlada u tako siromašnoj zemlji, u kojoj su staništa lokalne vlastele izgledala kao trošni kucerci u očima zapadnjaka. Surojbeg obavestio je eventualne kandidate o zahtevanim kriterijumima za izbor budućeg monarha: "Knez treba da poznaje metode vladanja u ustavnim monarhijama. On treba da ima jednostavne navike i da ume da se ophodi. Može mu se dati samo skromna vladarska plata. Sto se vere tiče, mi bismo voleli, a da u tome nismo čvrsto određeni, da on bude protestantske vere. Najzad bismo želeli da on poseduje izvestan imetak." Ako uslov o imetku može da izazove smešak, za albansku državu je on imao prevashodan značaj, jer ona nije mogla, barem ne odmah, da snosi troškove luksuza. Divićemo se takođe širini duha ovih muslimana koji traže hrišćanskog kneza, i to ako je moguće protestanta. Detalj nije neinteresantan, jer su muslimani uvek smatrali protestante kao manje revnosne od katolika i pravoslavaca, za koje je osim toga postojala opasnost da budu pod uticajem pape ili cara. Moguće je takođe videti u tome izraz simpatije prema
protestantizmu nemačkog kajzera Vilhelma II, koji je od svog dolaska na presto koketirao sa Turcima uz veliku ljutnju hrišcanskih kneževa Balkana, i čak se često prikazivao i kao zaštitnik islama.
Politika Vida Konačno su se albanski izaslanici i Velike sile složili da na presto dode jedan pruski oficir dodeljen glavnom štabu carske vojske, princ Vilhelm od Vida. Potpuno nepoznat, iako potomak starog rodoslovnog stabla koje zauzima dobro mesto u almanahu Gote, Vilhelm je imao trideset sedam godina. Visok, brkat i krajnje otmen, do tada je revnosnije posećivao trkališta od vladinih kancelarija. Kruna koja mu je dodeljena nije dakle bila posledica toga što je on bio poznat, vec rezultat dinastičke operacije koju je vodila njegova tetka, rumunska kraljica Elizabeta, rođena kao princeza od Vida. Elizabeta je obožavala svoga nećaka i svoju nećaku Sofiju od Šenburg-Valdenburga koja je bila jedna od njenih najomiljenijih. Ona se zauzela da mladi bračni par dode na jedan evropski presto, a albanska nezavisnost je došla u dobar čas da bi omogućila ostvarenje ove želje. Velike sile su su priključile ovom planu. U stvari, Vilhelm II i Franc Jozef uvredili su svoga starog saveznika, rumunskog kralja Karola I, ne uzimajući zaozbiljno njegova upozorenja u vreme balkanskih ratova od 1912. i 1913, i od tada su očajnički pokušavali da poprave svoju nepromišljenost. Pošto ga je njegova žena nagovorila da odustane od podrške princu Albertu Giki, koji je takođe bio uzet u obzir, Karol I je predložio Vilhelmovu kandidaturu ne verujući mnogo u uspeh, i bio je iznenađen što su taj predlog svi prihvatili. Vilhelm, da ne uvredi nikoga, i da bi zadovoljio svoju ženu koja je sanjala o kruni, prihvatio je albanski presto. Istoričar Moris Bomon napisace duhovito o tom događaju: "Velike sile su bile izabrale Vilhelma od Vida zato što je pripadao porodici rumunske kraljice Elizabete, pesnikinje Karmen Silve, čiji je očaravajući opis dao Pjer Loti, opis koji se uopšte nije slagao s primedbama diplomata koji su je predstavljali kao jednu divnu osobu, ali za koju bi bilo bolje da se ne bavi politikom". U Parizu je vest o Vilhelmovom unapređenju inspirisala šansonjere, koji su ismevali "politiku Vida" što su je Velike sile vodile u Albaniji. U stvari, nije bila reč o "praznoj" politici, već o preobilju kontradiktornih spoljnih interesa.
Klimavi presto Vilhelm I, albanski knez - jer kad je osnovana to je bila kneževina, a ne kraljevina -napustio je Trst u pratnji svoje žene, na brodu koji su pratili italijanski i austrijski ratni brodovi, i iskrcao se u Draču 7. marta 1914. Pošto su ga lepo dočekale ugledne ličnosti u fesu i fraku, princ se smestio u jednu staru venecijansku palatu gde je lična garda koju su obezbedile i platile Velike sile osiguravala njegovu zaštitu. On je naimenovao Tirhampašu za predsednika Vlade i tako se činilo da je ustanovio istinski ustavni režim. Nažalost, medeni mesec između monarha -koji nije znao ni jednu jedinu albansku reč - i njegovog naroda trajao je samo nekoliko dana. Albancima je ubrzo zasmetalo prisustvo stranih savetnika i vojnika oko kneza. Ovaj nedo -statak taktičnosti, koji ne može a da ne podseti na taj isti nedostatak taktičnosti grčkog Otona I osamdeset godina ranije, protumačen je kao provokacija i bio uzrok nesporazuma koji su Velike sile podstakle. U stvari. Italijani, sumnjajući da su Austrijanci obmanuli princa i da žele da se dočepaju Albanije, nisu oklevali da šire pakosne glasine kod muslimanskog stanovništva.
Veoma je uostalom verovatno da je po nagovoru Italije albanski general Esad Toptani -paša, koji se proslavio u vreme crnogorske opsade Skadra i koji je, čini se, sam želeo albanski presto, utuvio u glavu stav nacionalističke opozicije i prekinuo odnose sa knezom. Vilhelm, koga su pogrešno posavetovali Austrijanci, reagovao je naglo naređujući da se Esadpaša uhapsi, a zatim protera u maju 1914. Naravno, ovo nasilje podiglo je napetost i Esadove pristalice, koje su se sada ponašale kao pobunjenici protiv centralne vlasti, vojno su porazili kneževu gardu i krenuli na Drač. Vilhelm I, uzmičući pred panikom, izbegao je na italijanskom ratnom brodu Misurata, koji mu je vlada u Rimu ljubazno stavila na raspolaganje. Verovatno je da su Italijani imali zadnju misao da vrate princa u Trst, u nadi da više neće zakoračiti u Albaniju. Naslućujući možda zamku, ili možda potajno obavešten o italijanskim namerama, Vilhelm se nije makao iz albanskih teritorijalnih voda, gde je čekao da se situacija razbistri. I stvarno, situacija se smirila, a pobunjenici su položili oružje pošto je na intervenciju italijanskog konzula knez odlučio da odustane od stranih vojnika i savetnika koji su ga okruživali. Vilhelm I ponovo se iskrcao u Draču u junu 1914, i ovog puta je ostavio Albance da se među sobom sporazumeju ne mešajuci se više u poslove u kojima, uostalom, ništa nije razumevao. U stvari, austrijski i italijanski uticaji sprečavali su novu državu da sledi povezan pravac, a i jedni i drugi, kako u Beču tako i u Rimu, proračunavali su šanse koje su imali da od Albanije načine protektorat. Ako je Italija igrala na muslimansku kartu, dakle lokalnu i nacionalnu, Austrija nije odustajala od namere da se posredstvom kneza uključi u život zemlje. Njena karta je ipak bila loša, jer je Vilhelm, sveden na žalosnu ulogu unutrašnjeg izgnanika i zatvoren u svojoj palati u Draču, bio zaista nesposoban da učini bilo šta. Američki profesor Sloun pisao je u to doba: "Albaniju možemo tretirati taman onako kako nam je zgodno da sa njom zbijamo šalu". Nažalost, on nije pogrešio. Sala je prekinuta jer je izbio Prvi svetski rat. Vilhelmu I, u zahladnelim odnosima sa Austrijom jer nije želeo da objavi rat Srbiji i Crnoj Gori - što je od njega bilo veoma časno ukinuta je vladarska plata koju su uglavnom obezbeđivali Beč i Berlin. Kad više nije imao sredstava za život, i pošto je video da ne može više ništa da učini za nesrećnu zemlju koja ga je prihvatila, rastrzanu između suparničkih stranaka kojima se manipulisalo iz inostranstva, napustio je Albaniju definitivno, i po svoj prilici bez žaljenja, u mesecu septembru 1914. da bi izbegao u Rumuniju. Sa sobom je poveo svoju ženu, princezu Sofiju, i nihovog sinčica, prestolonaslednika Karla Viktora, starog godinu dana, kumče Karola I. Vidovi su tako tiho izašli iz albanske istorije, da se u nju više nikad ne vrate. Jedino je almanah Gota, stavljajući uz njihova imena titule "nekadašnji knez Albanije" i "nekadašnji prestolonaslednik Albanije", dugo zadržao uspomenu na njihovu kratkotrajnu krunu.
Od jednog Toptanija do drugog Odlazak Vilhelma I ostavio je slobodno polje generalu Esadu Toptanipaši. Uz podršku Italije on se dočepao vlasti i uspostavio diktaturu koja je garantovala interese njegovih stranih zaštitnika. Italijanska mornarica i vojska zauzele su jadransku obalu i neuralgične tačke zemlje. načinivši tako od albanske teritorije, i po drugi put od antičkog doba, pravu rimsku koloniju. Ipak, pošto su velike nacije po prirodi nezahvalne, Italijani su, da bi obezbedili blagonaklonost svojih balkanskih suseda, predložili Srbima i Grcima da
raskomadaju i podele Albaniju. Ovaj lepi plan koji je za vreme rata čuvan u tajnosti da ne bi Esadpaši učinio život nemogućim, osujetili su Saveznici na Mirovnoj konferenciji. Veoma privržen principu prava naroda da raspolažu sami sobom, Amerikanac Vudrou Vilson nije prihvatio da se razmatra brisanje Albanije sa karte Evrope kako bi se zadovoljili spoljni apetiti. Italijani, koji su želeli da posle raspada austrougarske carevine steknu značajne teritorije u Istri, Sloveniji i primorskoj Hrvatskoj. smatrali su da je opreznije da ne insistiraju. Albanija je dakle ostala nezavisna, i italijanska vojska je napustila zemlju, zadržavajuci samo ostrvo Saseno koje je imalo zaista dobar strateški položaj na ulazu u valonski zaliv. Odlazak Italijana lišio je Esadpašu svake podrške. Izbio je narodni ustanak i general diktator bio je ubijen u Draču 1920. Zamenio ga je Državni savet, sastavljen od četiri namesnika, koji je obavljao izvršnu vlast. Reč "namesnik" dovoljno govori da je Albanija uvek smatrana za monarhiju. Pošto zemlja nije imala nikoga na čelu, i pošto je stanovništvo bilo podeljeno kako po uspomenama na italijansku okupaciju tako i po verskim svađama - iako su imali veoma veliku većinu, muslimani nisu međutim bili jedina zajednica u zemlji - politička nestabilnost graničila se sa anarhijom i još je povećala bedu nacije čije je siromaštvo bilo nezamislivo. U tim okolnostima italijanska vlada, oslanjajući se na industrijsko i trgovačko prisustvo u kome nisu imali konkurenciju i koje je pružalo nekakav privid ekonomskog života u Albaniji, započela je manipulacije sa ciljem da nametne zemlji svoju vojnu i diplomatsku vlast. U istom trenutku pojavila se u Albaniji jedna nova ličnost: mladi ambiciozni general po imenu Ahmed Zogu. Ahmed je bio sin Kemalpaše Zogua, upravnika Matije, i Sadije Toptani, Esadpašine rođake. Mladić inteligentan i obrazovan, učio je u gimnaziji Galata Saraj u Konstantinopolju, a za vreme Velikog rata borio se u redovima austrijske vojske. Podrška njegove porodice, jedne od najstarijih u Albaniji pošto je poticala od izvesnog Zogua, velikog zapovednika oblasti Seli-Mati u XV veku, i podrška pristalica Esadpaše koje su jo.š bile brojne u vojsci, omogućile su mu da dođe na položaj predsednika vlade 1922, u dvadeset sedmoj godini, nakon što se nekoliko nedelja nalazio na dužnosti ministra unutrašnjih poslova. Ipak se Ahmed Zogu našao u sukobu sa jednim od namesnika, monsinjorom Fan Noli -jem, skadarskim biskupom, koji je, budući italijanskog porekla. strahovao od ovog mladog čoveka koji je izgledao kao gladan vuk i na čiju se službu u austrougarskoj vojsci loše gledalo u Rimu. Noli je pripremio državni udar i isterao Zogua, koji je našao pribežiste u Jugoslaviji. Kralj Aleksandar I, koji je s pravom sumnjao na italijansku mahinaciju u albanskom državnom udaru, i koji je i sam od 1918. bio u stalnom supamištvu sa Rimom oko podele zona uticaja na Jadranu, odobrio je svoju zaštitu izbeglici. Zahvaljujuci beograd -skom novcu i diplomatskoj podršci koja je neutralisala Francusku i sve balkanske države koje su bile saveznice Jugoslavije, Ahmed Zogu je uspeo da se u Albaniju vrati silom, u maju 1924. Trijumfujući, on je i sam isterao Nolija i druge namesnike sa vlasti, i odlučio da izmeni ustav. Pošto je oblik republikanskog režima bio prihvaćen, Zogu je, 21. januara 1925, u svojoj tridesetoj godini, bio izabran na sedam godina za predsednika Republike Albanije.
Albanija za krunu Mladi predsednik je uspostavio diktaturu i vladao bez ograničenja. Inteligentan, brzo je shvatio da njegov opstanak na vlasti ne zavisi, bar na duži rok, od Jugoslavije upletene u sopstvene unutrašnje poteškoće, već od uvek budne Italije. Pošto se ona uostalom bila predala jednom diktatoru u oktobru 1922, preostalo joj je jedino da se jednog dana složi sa mladim i odlučnim albanskim predsednikom, pa makar on izražavao i izvesno nepoštovanje prema italijanskim interesima. Zogu je dakle bez preteranih skrupula napustio savez sa Jugoslavijom
i okrenuo se prema fašističkoj Italiji, prema kojoj je konačno, postepenim približavanjem, dospeo u položaj zavisnosti. U novembru 1926, zatim u aprilu 1927, Tirana i Rim su pdpisali dva sporazuma o savezu koji su, na vojnom i dipiomatskom planu, doslovno blokirali Albaniju. Osim toga, pošto je Italija 1925. podigla na 50% svoje učešce u albanskoj Nacionalnoj banci, razumećemo da je bez po muke ponovo uspostavljen italijanski protektorat nad ovom zemljom. Istoričar Roj Mekgregor Hasti, podsecajući na ovaj Masolinijev uspeh, reći če: "Italija je raspolagala, na taj način, mostobranom koji bi mogla iskoristiti ukoliko bi se Jugoslavija i Francuska ponašale nepromišljeno". Umiren prisustvom svog velikog italijanskog prijatelja i zaštitnika, predsednik Ahmed Zogu, preuzimajući tako neprekinuti Esadpašin san, ubrzo je težio za krunom. Zaboravljajući potpuno jadnog Vilhelma I u izgnanstvu u Nojvidu, predsednik je odlučio da uspostavi monarhiju u svoju korist. Ipak, da bi raskid sa prethodnom dinastijom bio radikalniji, on je radije izabrao kraljevsku nego kneževsku titulu. Sazvao je ustavotvornu skupštinu 25. avgusta 1928. da bi pristupio izmeni republikanskog ustava koji je sam dao da se izglasa nekoliko godina ranije. Bez opozicije, skupština je odlučila uspostavljanje monarhije u korist predsednika Republike koji je bio pozvan da preuzme titulu "kralja Albanaca". Ne dopuštajući da ga dvaput mole, Ahmed Zogu položio je ustavnu zakletvu 1. septembra 1928. i došao na presto Albanije pod imenom Zogu I. Musolini je toplo čestitao novom kralju, dok je Društvo naroda zabeležilo u Ženevi protest grupe albanskih republikanaca koji su optužili Zogua da je povredio ustav, kao i protest Vilhelma Vida, koji je dozvolio sebi da podseti visoku međunarodnu instancu da je na presto Albanije došao željom Velikih sila i da nikada nije odustao od svojih prava. Može se zaista zamisliti da ovi protesti nisu nikoga ganuli i da se Zogu I, koji je sasvim bio odlučio da se na prestolu održi, veoma brzo zauzeo da učvrsti svoj položaj i svoju sasvim svežu dinastiju. Bila je to, uostalom, krupna reč, jer je monarh bio neženja. Svestan kolika je ovo slabost za jedno kraljevstvo, krenuo je u potragu za suprugom, i sa sebi svojstvenim nadahnućem, zatražio je ruku savojske princeze Dovane, kcerke italijanskog kralja Viktora Emanuela III, one čak koja je, uz blagoslov Musolinija i monsinjora Ronkalija, trebalo da se 1930. uda za bugarskog kralja Borisa III. Neozbiljan kakav je bio, Viktor Emanuel je ipak odbio ovu preteranu pretenziju, smatrajuči, bez sumnje s pravom, da je malo previse videti jednu katoličku princezu iz čuvene savojske kuće kako postaje žena muslimanskog suverena čiji su preci bili plemenske poglavice. Osuđen da izvesno vreme ostane neoženjen, Zogu I se posvetio modernizaciji svoje zemlje, koju je sprovodio, to se podrazumeva, zahvaljujući finansijskoj pomoći blagonaklone Italije čiji su vojnici, inženjeri i industrijalci preplavili Albaniju. Sa jedne tačke gledišta, i pod pretpostavkom da se gušenju demokratije i nečuvenom razvoju korupcije ne pridaje značaj, za satelitsku albansku državu to je bio period napretka koji je istinski izvukao zemlju iz srednjeg veka, da bi se bar donekle približila savremenoj Evropi XX veka.
U lavljim kandžama Zogu I nije shvatao da će jednog dana morati da vrati kamatu na dug koji je ugovorio kod svog velikog italijanskog saveznika. Sav pod uticajem svog monarhističkog sna, nije hteo da vidi da je njegova bofl kruna imala neznatnu težinu na evropskoj šahovskoj tabli, gde su se
nadmetali, pred očima demokratija paralizovanih zbog njihove podlosti, Firer Velike Nemačke i Duče Velike Italije. Kraljevina Albanija nije ovde smatrana ni za šta, a to će joj se ubrzo i pokazati. Deset godina posle njegovog dolaska na presto, 27. aprila 1938, kralj Zogu oženio se lepom mađarskom groficom Žeraldinom Aponji od Nađ-Aponjija, kojoj je to bio drugi brak. Iako nije bila kraljevske krvi, mlada žena pripadala je velikoj mađarskoj porodici koja je dala više komornika dvoru Franca Jozefa. Ovaj brak sa jednom Mađaricom -Mađarska admirala Hortija predstavljala je tada zaštićeno lovište Musolinijeve Italije - dobio je pristanak od Dučea, koji je ovlastio svoga zeta, grofa Galeaca Cana koji je tada bio njegov ministar inostranih poslova, da ga predstavlja u Tirani i da kralju bude svedok. Ne želeci da ostane dužan, Hitler je ponudio kraljevskom paru jedan divan mercedes kojim su se Zogu i Žeraldina prvi put povezli na svoj svadbeni put. Sve je dakle bilo kako se samo poželeti može u najboIjem od albanskih svetova, ali što se tiče sveta, ukratko, on je stajao mnogo lošije. Musolini, bez obzira na simpatije koje je gajio za Hitlera, nije mogao da prihvati - u svakom slučaju prihvatao je sve teže - da je Nemačka porasla zahvaljujući novim teritorijama u Evropi, od Austrije do Memela preko Sudeta, dok je Italija ostajala u svojim versajskim granicama. Uvređen zbog ove nepravde, rešio je da tome učini kraj. Nije dugo tražio svoj plen: na manje od sto kilometara od italijanskih obala, Albanija mu se nudila. Odlučio je da je se dočepa da bi odgovorio na ulazak Nemaca u Prag. Na veliki petak 7. aprila 1939, deset dana pošto je kraljica Zeraldina rodila naslednika, princa Leku, italijanska mornarica i značajne Dučeove amfibijske trupe opkolile su malu kraljevinu. Albanci, naviknuti da vide italijanske uniforme, nisu praktično pružili nikakav otpor. Kralj Zogu i njegova porodica izbegli su u Grčku preko planina, dok su zapadni saveznici dopustili da se ovaj zločin privede kraju a da nisu reagovali. Kada ga je Forin ofis zapitao o stavu koji treba zauzeti u ovoj prilici, britanski ministar u Draču, ser Endrju Rajan, sastavio je nepovoljan izveštaj o Zoguu I ocenjujući ga, naročito, kao "istočnog diplomatu starog kova", drugim rečima kao čoveka zbog koga ne bi trebalo razmatrati svađu sa Italijanima. Englezi su svejedno, bez sumnje da bi pokazali kako imaju srca, prihvatili da prime kralja Albanije u Londonu ponudivši, istina, ovo gostoprimstvo tek pošto im je grčki kralj Đorđe II jasno stavio do znanja da ne želi ovog nezgodnog gosta. Zadovoljan svojim postupkom, a naročito odsustvom medunarodnih reakcija, Duče je ponudio krunu Albanije svome malom kralju, Viktoru Emanuelu III, koji je već bio imperator Etiopije po milosti istog Musolinija. Kralj Italije, koji nije shvatio ovu igru, na kraju ce i sam postati naprosto vojvoda od Savoje.
Kraljevina Albanije od Crnog ka Crvenom Iako je albanska nacionalna skupština proglasila njegovo stupanje na presto, Viktor Emanuel nije išao na krunisanje u Tiranu. On je u Albaniju poslao svoga predstavnika za vicekralja, što je 1939. bio Frančesko Dakomoni, zatim 1943. general Parijani. Grof Cano, što se njega tiče, zaboravivši da je bio svedok na venčanju bivšeg kralja Zogua 1938, pokušao je da ustanovi jednu albansku kolaboracionu vladu. Italijanska vojska je potpuno okupirala zemlju, ali je počev od nemačke invazije na SSSR u junu 1941, naišla na snažan otpor komunističkih partizana kojima je rukovodio izvesni Enver Hodža.
Front za nacionalno oslobođenje Albanije bio je tako efikasan da su Italijani - koje su Grci početkom 1941. potisnuli i potukli u samoj Albaniji - morali da traže pomoc od Nemaca. Italijansku okupaciju je 1943. zamenila nemačka, propraćena strahotama. Komunisti i hitlerovci nadmetali su se u svirepostima dok je bivši kralj Zogu, u izbeglištvu u Londonu, a zatim u Kairu, bio potpuno nesposoban, nasuprot jugoslovenskom Petru II ili grčkom Đorđu II, da okupi dovoljno pristalica kako bi sastavio kraljevski oslobodilački pokret na albanskom tlu. Ovaj neuspeh bio je očigledan znak odsustva stvarnog monarhističkog osećanja, neizbežne posledice malo uvažavane vladavine. Posle oslobođenja komunisti, jedini organizovani borci za oslobođenje, nisu imali nikakvih teškoća da se nametnu. U novembru 1944. Enver Hodža je preuzeo vlast i nije je više ispuštao do 1985. Na izborima u decembru 1945. Demokratski front dobio je 93% glasova. Pošto je to bio jedini pokret koji je predložio kandidate, to je uveliko olakšalo prebrojavanje glasova. Drugog januara 1946. monarhija je bila i zvanično ukinuta. Ipak se može smatrati da je ona to u stvari bila počev od italijanske invazije u aprilu 1939. Na Sinaji, u Rumuniji već zaraženoj komunistima, Vilhem Vid, drugim rečima albanski Vilhelm I, polako se ugasio 18. aprila 1945. Možda operetski suveren, ali koga je u svoje vreme međunarodna zajednica priznala kao šefa države, poživeo je dovoljno dugo da bi video tragičnu sudbinu jedne srednjovekovne i divlje države koju je, u vreme svoje lude mladosti, sanjao da pretvori u mimu kneževinu sličnu nekoj nemačkoj kneževini na obalama Rajne.
9. SADAŠNjOST I BUDUĆNOST BALKANSKIH MONARHIJA Izuzev grčke monarhije koja je nestala tek sedamdesetih godina, podlegavši pod udarcima pukovničkog režima pre nego što je dokrajčena jednim referendumom suviše brzim a da ne bi dospeo pod sumnje, sve balkanske monarhije su se srušile krajem Drugog svetskog rata. Gvozdena zavesa koja je pala na istočnu Evropu potisnula je u zaborav ove dinastije koje su, katkad uspešno, a često uz velike gubitke, ipak doprinele da se u XIX veku ponovo pojave države koje je hrišćanska Evropa bila prepustila otomanskoj vlasti od XV veka. Posle pada berlinskog zida 1989, pošto je istorija sustigla sadašnjicu, javno mnjenje se ponovo zainteresovalo za te kraljeve i kraljice što su, u svoje vreme, bili na prvim stranicama novina koje su naše babe i dede čitali sa uživanjem. Odjedanput, krajem ovog veka, svet je počeo da sanja krune, dijademe, velike lente, odličja velikodostojnika i krinoline, kao da bi ovo uskrsnuće prošlosti moglo da izbrise polovinu veka staljinizma, koja, upoređena sa pet vekova otomanske okupacije, predstavlja period na svoj način svirepiji od svih onih koje je Balkan upoznao u toku svoje burne istorije. Za razliku od Turaka koji su, nasuprot opštem mišljenju, često poštovali veru i običaj e potlačenih hrišćanskih naroda, Sovjeti su pokušali da unište uspomene i dušu balkanskih zemalja sredstvima na koja je nekorisno podsećati, jer ih danas svi poznajemo. Krajem XX veka, uz veliku sreću nalik na božanski dar, duh je na kraju trijumfovao nad materijom, i oslobođeni narodi, povrativši dah koji su suzdržavali od 1945, ponovo su počeli da žive i da se nadaju. Za brojne Balkance, duhovni preporod njihovih zemalja prati pokušaj obnove prošlosti koja, nedovoljno poznata jer je dugo negirana, izgleda kao da predstavlja blistavu buducnost. Da li stare vladajuće dinastije mogu još u ovim okolnostima da odigraju kakvu ulogu? To je pitanje na koje sada treba odgovoriti sa izvesnom subjektivnošću koju pošteni istoričar ne može poricati kad se treba pozivati na buducnost, a ne više na prošlost.
Kraljevina Jugoslavija Jugoslovensku monarhiju, koju je Engleska napustila, zamenila je u Beogradu od 1945. do 1980. diktatura jednog čoveka koji je, lukavstvom i inteligencijom, znao da izigra medunarodne protivrečnosti da bi postavio i učvrstio isključivu vlast. Istinski suvereni orijentalni gospodar, maršal Tito, odbijajući svaki kontakt sa kraljem Petrom II, sam se nametnuo kao monarh autokrata u toku trideset pet godina pre nego sto je prepustio mesto ne jednom nasledniku već, iz krajnje oholosti tiranina koji se smatrao nezamenljivim, jednoj kolektivnoj upravi. Pošto su kolektivne uprave u republici isto tako nesrecne kao i kolektivna namesništva u nekoj monarhiji, rezultat je bio, kao što je poznato, porazan. Jugoslavija, obuzeta starim separatističkim demonima koje su, uostalom, podsticale evropske države igrajuci jednu nezdravu i mutnu igru, bez harizmatičnog vođe ili neosporavanog monarha koji bi spasao njeno nacionalno jedinstvo, postala je užasno bojno polje koje su nam televizijski ekrani svako veče godinama prikazivali. Pošto je nasledstvo Karađorđevića tako rastureno, dužnost je ubuduće svake nezavisne državne zajednice južnih Slovena da za sebe izgradi, čemu se nadamo, iako još nismo suviše uvereni u to, demokratiju i socijalnu pravdu.
Karađorđevići, koje danas predstavlja princ Aleksandar, sin i legitimni naslednik Petra II, sačuvali su u Srbiji neobičan ugled. Princa u njegovoj zemlji dočeka dirljivo oduševljenje kud god da krene. Stoga neke obuzima san o obnavljanju kraljevine koja bi ponovo pozlatila grb Srbije, čiji je ugled ovih poslednjih godina, najblaže rečeno, narušen. Ne držeći nikome stranu u svađi koja nas se ne tiče. može se primetiti da bi, u ovim posebnim okolnostima i u ovom periodu istorije herojske Srbije, ustavna monarhija bila sredstvo kao i bilo koje drugo, a svakako ne najlošije, da se uspostavi istinska demokratija.
Kraljevina Crna Gora Narod Crne Gore je hrabar narod koji zaslužuje poštovanje međunarodne zajednice. S obzirom na to, Crnogorci su pokazali, od 1914. do 1918, da dele - i da žele da dele - sudbinu srpskog naroda iz kojeg su, uostalom. istorijski proizašli. Taj stav je 1918. bio uzrok, podsetimo to, svrgnuća Nikole I, jedinog kralja dinastije Petrovica Njegosa do današnjih dana. Osim toga, pozivati se na pretpostavku o obnavljanju monarhije u Crnoj Gori, zemlji koja sa Srbijom čini republiku Jugoslaviju, značilo bi prihvatiti da Srbija još jedanput bude lišena pristupa Jadranskom moru, situacija koja je, znamo, nekada imala najkobnije posledice. Najzad, niko ne može zaboraviti da je Aleksandar I Karađorđević, drugi jugoslovenski kralj, i sam bio Crnogorac po rođenju i pripadao podjednako i toj naciji po svojoj majci, princezi Zorki, kćerki crnogorskog kralja Nikole I. Kako bi se, u ovim uslovima, moglo ra -zmatrati razdvajanje dva naroda čije su poreklo i interesi tako tesno povezani?
Kraljevina Hrvatska Kraljevina Hrvatska bila je veštačka tvorevina fašističke Italije. Toliko veštačka, uostalom, da je Tomislav II odbio da vlada iako javno nije odustao od prestola. Naslednik prvog i poslednjeg hrvatskog kralja je sada njegov sin, vojvoda Amede III od Aoste, poglavar mlađe grane italijanske dinastije i bivši zet grofa od Pariza. Ne vidimo da je ovaj princ, otmen eovek, mislio da iskoristi svoja prava na ubuduće nezavisnu Hrvatsku. Ne čini se isto tako da se neko u Zagrebu seća da je nekada postojao kralj Hrvatske. Istina, to bi značilo podsetiti hrvatski narod da su njegovi politički rukovodioci iz tog vremena bili toliko odvratni i dostojni prezira da jedan hrišćanski princ nije mogao da se osramoti prihvatajući presto koji su oni podržavali.
Kraljevina Grčka U izgnanstvu od 1967, pošto je pokušao da se suprotstavi gomili fašističkih pukovnika koje je podržavala CIA, kralj Konstantin II čeka u svojoj londonskoj rezidenciji da ga grčki narod pozove. Ovaj hrabri čovek, kojim se bez razloga poigrala sudbina, zajedno sa tobožnjim republikancima koji su se na brzu ruku pojavili kao branioci javnih sloboda a da
nikad ništa uspešno i ozbiljno nisu učinili protiv diktature, odlično poznaje istoriju svoje zemlje, i nije mu dakle nepoznato da od 1920. jezičak na vagi stalno u Atini balansira između republike i monarhije. Grčka kraljevska porodica odolela je iskušenjima izgnanstva kada se moglo strahovati da će se rasturiti kao što se to desilo Đorđu II i Elizabeti od Rumunije. Još bolje, prekrasna AnaMarija od Danske, najlepša princeza šezdesetih godina, podarila je kralju divnu decu koja su usledila posle dvoje prvih, rođenih na tlu grčke otadžbine. Po -novni oporavak dinastije bi jednog dana obezbedio princ Pavle, prestolonaslednik i vojvoda od Sparte, koji se 1995. oženio iz ljubavi bogatom američkom građankom, lupivši divnu ćušku po nosu CIA-i, koja je 1967. potpomogla neprijatelje njegovog oca sa oficirskim činovima. Srećan u braku, zadovoljan kao glava porodice, kralj Konstantin trideset godina pati što ne može da stane na tle svoje otadžbine. Jedanput je dobio dozvolu da uđe u zemlju da bi prisustvovao sahrani svoje majke, kraljice Frederike, čija osporavana ličnost sigurno nije zasluživala onu satanizaciju koju su sprovodili krajnja levica i neki ambiciozni ljudi desnice za koje je mladi kralj, pod zaštitom svoje majke, predstavljao prepreku na putu prema vrhovnoj vlasti. Od 1967. monarh je pretrpeo sva moguća i zamisliva poniženja od neuglednih vlada zabrinutih zbog postojane popularnosti onoga koga su Grci iz milošte zvali "Tino". Odvratna debata o kraljevoj imovini posebno je doprinela stvaranju ne baš sjajne slike o grčkoj republici, a biće zaista potrebno da se jednog dana atinska vlada najzad reši da u tišini i pravedno re.ši ove svađe nedostojne velikog naroda. Grci su želeli kralja 1832, 1863, 1920, 1935 i 1946. Više su voleli republiku 1924. i 1974. Ko može danas da tvrdi da je ova izuzetna institucionalna utakmica završena i da je njen kraj definitivno odsviran? Sigurno, niko.
Kraljevina Rumunija Slobodna Rumunija ima, počev od 1989, izvesne teškoće da se ekonomski uzdigne i da inostranstvu pokaže sliku koju bi želela da stvori, sliku demokratske države koja je raskinula sve veze sa boljševizmom. Znalački izvedena propaganda na Zapadu koja u vezi s Rumunijom prikazuje samo neokomuniste, Čaušeskuove nostalgičare, maloletne delinkvente i sirotišta puna bedne ili debilne dece, ruši iz dana u dan ugled ove zemlje. Od tada, uz pomoć nostalgije za starom monarhijom, javno mnjenje je počelo da se nada da bi uspostavljanje monarhije, kao nekim čarobnim štapićem, ponovo dovelo zemlju na put njene nekadašnje veličine. Poglavar rumunske dinastije je još uvek Mihajlo I, koji je vladao od 1927. do 1930, zatim od 1940. do 1947. Kralj, koji ima sedamdeset pet godina, želi da se vrati u svoju zemlju i da preuzme svoje ustavne prerogative. Njega bi u tome sprečili, kažu nam mediji, loši ljudi koji smišljaju planove o ponovnom dolasku komunista na vlast. Ponovno uspostavljanje kraljevine u Rumuniji nailazi u stvari na više prepreka. Najpre, kralj je 1947. abdicirao priznajući svečano da institucija monarhije nije više prilagođena razvoju zemlje. Izvesno je, on ponovo tvrdi da mu je odricanje od prestola bilo iznuđeno, ali
ovu verziju činjenica danas sve više osporavaju u republikanskom taboru. Zatim, i što je još ozbiljnije, kralj nema naslednika ili, tačnije, ima samo žensko potomstvo. Dakle, u duhu ustavnih zakona rumunske monarhije, "kruna prelazi sa muške na mušku glavu a preko prvorođenog u potomstvu Ferdinanda I, kćerke i njihovo potomstvo bile su zauvek isključene". Tako bi, u slučaju suverenovog nestanka, rumunska kruna trebalo da pripadne nekom nepoznatom nemačkom princu, potomku Vilhelma Hoencolem -Sigmaringena, brata rumunskog kralja Ferdinanda I, koji nikada nije smatran za člana rumunske dinastije. Priznajmo, ova perspektiva ne bi odgovarala evropskim zemaljama, koje smatraju da je nemački uticaj na Balkanu na kraju ovog XX veka dovoljno jak da ga ne bi trebalo još pojačavati. Najzad, treba se objektivno saglasiti da ako je rumunska monarhija imala veliki prestiž pod Karolom I i pod Ferdinandom I, s tim što je ova poslednja vla -davina bila nadahnuta blistavom ličnošću kraljice Marije, naprotiv, stvari su počev od 1930. vrlo loše krenule. Vladavina Karola II je bila za žaljenje po mnogo čemu, a druga vladavina Mihajla I se obrukala čudnom zajednicom sa fašizmom i hitlerizmom pre nego sto se upustila u zaprepašćujuću koegzistenciju sa komunistima i njihovim odanim pristalicama. Na rumunskom je narodu da napravi svoj izbor, jasno sagledavajući stvari i potpuno svestan svoje prošlosti. Putevi koji vode ka demokratiji prošli su, istina, kroz zemlje Ferdinanda I Lojalnog i Marije Velike koji su ih osnažili i ulepšali. Da li će oni sutra iznova prolaziti kroz zemlje ponovo uspostavljene monarhije? Jedino će budućnost dati odgovor na to, no podvucimo da prioritet danas treba manje dati promeni institucija u Rumuniji nego učvršćivanju demokratije potpomaganjem ekonomskog uspona zemlje.
Kraljevina Bugarska Bugarska monarhija je pojava koja najviše iznenađuje na kraju ovog XX veka. U stvari, dok se dinastija Saks-Koburg-Gota u dva navrata ozbiljno prevarila u svojim diplomatskim i strateškim opredeljenjima, i dok je ovaj loš izbor od Bugarske načinio jedinu državu Balkana koja se od 1914. stalno nalazila u taboru pobeđenih, kraljevska porodica sa Simeonom II na čelu još uvek uživa veliku popularnost u zemlji. Čovek koji se bavi međunarodnim poslovima, nastanjen u Šlaniji, pedesetdevetogodišnji kralj Simeon II oženjen je španskom aristokratkinjom Margaritom Gomez Asebo, koja mu je podarila više dece. Najstariji, Kardam, princ od Trnova, gajiće jednog dana nadu dinastije. Počev od 1989, kralj je dao do znanja da je, ne želeci da se uplice u unutrašnje stvari Bugarske da bi potpomogao promenu režima, spreman da pomogne svojoj zemlji na sve moguce načine na koje mu bude bilo ukazano. Njegove priznate sposobnosti rukovodioca naprednog i uspešnog preduzeca mogu naravno samo da očaraju jednu zemlju koja se, kao i tolike druge u Istočnoj Evropi, bori sa teško prebrodivim ekonomskim nedaćama. Ovaj stav i ova slika su bez sumnje doprineli trijumfalnom uspehu posete bivšeg suverena Sofiji u maju 1996. Priča se, a to je bez sumnje i tačno, da bugarske političke ličnosti svih pravaca često putuju u Madrid da bi se tajno posavetovale sa kraljem i razgovarale sa njim o budučnosti zemlje. Ako je to tako, ova uloga "tajnog savetnika" bila bi začudo slična onoj koju je odigrao grof od Pariza, francuski rođak kralja Simeona, pod IV i V Republikom. U onoj meri u kojoj ekonomija ima prevagu nad politikom naših dana, naročito na Balkanu, moglo bi se dogoditi da će bugarska monarhija za svoju budućnost imati da zahvali
posebnim sposobnostima koje u ovoj oblasti odlikuju njenog poglavara. Ali se isto tako može dogoditi da kralj Simeon izabere drugačiji put, a ne povratak na presto. Neki orleanski prinčevi, i sam pariski grof, sanjali su u jednom trenutku da demokratski dođu do mesta predsednika republike. Ovaj orleanistički korak ne bi predstavljao iznenađenje ukoliko bi tako postupio kralj Bugarske, direktni potomak Luja Filipa I, koji je od njega nasledio značajnu lakocu prilagođavanja prilikama.
Kraljevina Albanija Kraljevina Albanija, ako se saberu vladavine Vilhelma I i Zogua I, trajala je jedva dvanaest godina. Ovaj vremenski period je uistinu suviše kratak da bi se monarhističko osećanje moglo razviti u jednoj zemlji. Uostalom, vladavina Vilhelma I protekla je u znaku međunarodnih sukoba čija je žrtva bio nesrećni monarh, a kralj Zogu I bio je pod snažnim uticajem - ova reč je nedovoljno jaka -Musolinija, koji ga je, pošto mu je pomogao da kao general Zogu dođe na presto Albanije, isterao kao običnog slugu da bi ponudio njegovu krunu kralju Italije. Stoga, govoriti o nekoj monarhističkoj alternativi u Albaniji predstavlja neverovatnu stvar, ili šalu. Da bismo se podsetili, podvucimo da je glava albanske dinastije princ Leka, jedini sin Zogua I. Ova krasna ličnost nije primljena u Albaniji 1993, pošto se pojavila na granici sa pasošem na ime "Njegovo veličanstvo Leka I, Kralj Albanije". Može se zaključiti da su albanski carinici ili surovi republikanci, ili im posebno nedostaje smisao za humor.
Bibliografija Opšta dela Beaumont Maurice, L'Europe de 1900 a 1914, Sirey, 1966. Bern Stephane, La monarchie dans tous ses etats, Balland, 1992. Castellan Georges, Histoire des Balkans, Fayard, 1991. Chaffanjon Arnaud, Histoire des familles royales, Ramsay, 1980. Churchill Winston, La Seconde Guerre mondiale, Plon, 1948-1954. Cosseron Serge et Faverjon Philippe, L'Europe de 1815 a nos jours, La Manufacture, 1991. De Gaulle Charles, Memoires de Guerre, Plon, 1954-1959. Duroselle Jean-Baptiste, Histoire diplomatique de 1919 a nos jours, Dalloz, 1971. Henri, Comte de Paris, Memoires d'exil et de combats, Atelier Marcel Jullian, 1979. Iorga Nicolas, Histoire des Etats balkaniques, Gamber, 1925. Kohn Hans, Le Panslavisme, Payot, 1963. Louda Jiri et McLagan Michael, Les dinasties d'Europe, Bordas,1984. Lukacs John, La derniere guerre europeenne, Fazard, 1977. McGregor-Hastie Roy, Le jour du lion, vie et mort de l'Italie mussolinienne 1922-1945, Albin Michel, 1965. Puy De Clinchamps Philippe du, Les grandes dynasties, Presses Universitaires de France, 1965. Renouvin Pierre, Histoire des relations internationales de 1815 a 1945, Hachette, 1958-1969. Ristelhuber Rene, Histoire des peuples balkaniques, Fayard, 1950, Seignobos Ch., Histoire politique de l'Europe contemporaine, Armand Colin, 1914. Valynseele Jean, Les pretendants aux trones d'Europe, 1967. Windsor duc de, Histoire d'un roi, Presses de la Cite,1972.
Dela po zemljama:
Albanija
Jarray G.L., Les Albanais, Alcan, 1920. Mousset A., Les Albanais devant l'Europe, Delagrave, 1930. Pollo S. et Puto A., Histoire de l'Albanie, Horvath, 1974. Puto Arben, L'independance albanaise et la diplomatie des Grandes Puissances, Editions Nentori, Tirana, 1982.
Bugarska
Castellan Georges et Tadorov Nicolaj, La Bulgarie. Presse Universitaires de France, 1976. Dujcev Ivan, Velkov Velizan, Mitev Iono et Panavotov Lubomir, Histoire de la Bulgarie, Horvath, 1977. Gentizon P, Le drame bulgare, Payot, 1924. Georges-Desbons, La Bulgarie apres le Traite de Neuilly, Librairie des Sciences Politiques et Sociales, Paris, 1930. Lamouche L., La Bulgarie, Rieder, 1923. Madol Hans-Roger, Ferdinand de Bulgarie ou le reve de Byzance, Plon, 1933.
Grčka
Contogeorgis Georges, Histoire de la Grece, Hatier, 1992. Cosmin S. P, Dossiers secrets de la Triple Entente: Grece 19141922, Nouvelles EditionsLatines, 1969.
Granaki Mimica, Grece, Seuil, 1977. Melas Georges, L'exroi Constantin, Payot, 1921. Svoronos Nicolas, Histoire de la Grece moderne, Presse Universitaire de France, 1972. Tsoucalas Constantin, La Grece de Tindependance aux colonels, Maspero, 1970. Vacalopulos Apostolos, Histoire de la Grece moderne, Horvath,1975. Rumunija Cars Guy des, Les rois de coeurs, Robert Laffont, 1965. Castellan Georges, Histoire de la Roumanie, Presses Universitaire de France, 1984. Frank Nicolette, La Roumanie dans Tengrenage, Elsevier, 1977. Gauthier Guy, Missy reine de Roumanie, France Empire, 1994. Hohenzollern Paul de, Carol II, roi de Roumanie, Denoel, 1990. Louyot Michel, Roumanie, Seuil, 1973. Marie de Roumanie, Histoire de ma vie, Plon, 1937-1938. Michel de Roumanie, Le regne inacheve, Michel Lafon, 1992. Miron Constantin, Daicoviciu Constantin, Pascu Stefan, Histoire de la Roumanie des origines a nos jours, Horvath, 1970. Prost Henri, Destin de la Roumanie, Berger-Levrault, 1954. Seton-Watson R. W., Histoire des Roumains, Presses Universitaires de France, 1937.
Jugoslavija
Domenach Jean-Marie et Pontault Alain, Yougoslavie, Seuil, 1960. Faure-Biguet J. N., Le roi Alexandre de Yougoslavie, Plon 1936. Garde Paul, Vie et mort de la Yougoslavie, Fayard, 1992. Mousset A., Le royaume des Serbe, Croates et Slovenes, Editions Bossard, 1926. Vos Marsel de, Histoire de la Yougoslavie, Presses Universitaires de France, 1965.
Časopisi
L'Almanach de Gotha, 1854-1916. LTllustration, 1903-1943. Pointdevue, 1989-1995. L'Express, 1967-1975 (articles sur la Grece). Le Point, 1972-1975 (articles sur la Grece).
