Nastanak političkog kod Grka - Kristijan Majer

Kristijan Majer

NASTANAK POLITIČKOG KOD GRKA Sa nemačkog preveo Slobodan DAMNJANOVIĆ

A

lbatros

Plus

IP „ALBATROS PLUS“, Beograd, 2010.

SADRŽAJ

P R E D G O V O R .....................................................................................................7 U V O D .....................

11

A. POJAM POLITIČKOG O D P O L IT IC O S -a D O M O D E R N O G P O JM A PO LITIČ K O G . K RA TA K P R E G L E D ...........................................

27

PO L IT IČ K O K O D GRKA. PR E G LE D I P R O B L E M ....................... 41

B. PREDISTORIJA I NASTANAK GRČKE DEMOKRATIJE N A ST A N A K T E Ž N JE KA I Z O N O M I J I ............................................. 51 a. Pojava prilike za težnju ka političkom poretku zasnovanom na širokim slojevim a s ta n o v n iš tv a .....................57 b. D ruštvena istorija političkog m išljenja kao pokretača p r o m e n a ..........................

69

K L IST EN I IN ST IT U C IO N A L IZ A C IJA G RA Đ A N SK O G PR ISU ST V A U ATINI ............................................. 89 a. Polazna tačka i m etod istraživanja............................................... 91 b. Stari p o r e d a k ......................................................................................94 c. K listenov novi p o r e d a k .................................................................101 d. A ntička i m oderna tum ačenja nam era r e f o r m i..................... 103

e. A tički dem os u doba K listenovih r e f o r m i............................... 109 f.

P roblem reform i ............................................................................. 119

g. R eform e kao sredstvo g rađanskog p ris u s tv a .......................... 125 h. D alji ciljevi reform e ......................................................................132 ESH ILO V E E U M E N ID E I N A ST A JA N JE PO L IT IČ K O G . . . . 139 a. Situacija oko 458. p re n.e.; politizovanje poretka u p o l i s u ..................................................... 140 b. M ogućnost izricanja političkih stavova u tra g e d iji.............. 149 c. S truktura i tem e O re s tije ...............................................................153 d. E um enide kao dokaz ranog političkog m išlje n ja................... 170 e. A tički građani 458. i E um enide ................................................205 f.

Rezim e: političko znanje E u m e n id a ........................................ 209

g. Teološka politika E shilovih E um enida u tradiciji političkog m išljenja G r k a ................. ..................... 214 h. K ulm inacija i prekretnica u istoriji političke m i s l i ............ 233 PO L IT IČ K I ID E N T IT E T A TIN JA N A 1 D E L O V A N JE PER IK L O V SK E D E M O K R A T IJE ........................237 C

POLITIČKO I VREME. OPAŽANJE I SHVATANJE POLITIČKOG SVETA GRKA I PROMENA U NJEMU P R O M E N A SVETA D R U ŠT V E N O -PO L IT IČ K IH PO JM O V A U V V E K U PRE N O V E E R E ......................................... 265 PR O C ES I D O G A Đ A J U G R Č K O J IST O R IO G R A FIJI U V V E K U PRE N O V E E R E ................................................................... 313 N A ST A N A K IS T O R IJE ............................................................................. 347 a. H erodotova I s t o r i j a ........................................................................ 354 b. H erodotova Istorija i „povest” .....................................................393 c. Uslovi m ogućnosti za nastanak grčke is to r ije ......................406 A N T IČ K I E K V IV A L E N T P O JM A N A PR ETK A : SVEST P E T O G VEKA O U M E Š N O S T I............................................. 419 a. N ovovekovni pojam n a p r e t k a .................................................... 423 b. „Treći pojam “ svesti o auxesisu .............................................. 428 c. D okazi postojanja antičke svesti o a u x e s is u ........................ 431 d. Svest o ljudskoj u m e š n o s ti......................................................... 452 e. N astanak svesti o u m e š n o s ti....................................................... 467 REG ISTA R

483

PREDGOVOR

U

ovoj knjizi sabrano je nekoliko članaka koji su delom već objavljeni na drugom mestu. Ovi članci su tematski usko pove zani. Nažalost, određeno preklapanje sadržaja nije se moglo izbeći. Neki članci su temeljnije prerađeni od drugih. Na njih, isto kao i na mesta njihovog izdanja, upućuje spisak koji se nalazi na kraju knjige. Cilj ovih radova, kao i obimni istorijski i sistematski kon tekst u kom se nalaze izloženi su u uvodu. Pošto je pitanje o to me šta treba odrediti kao političko vrlo složeno, i pošto pojava koju treba shvatiti kao političko kod Grka nije kao takva nikada u potpunosti obrađivana, ona je morala biti dodatno proučena. Zbog toga je odeljak koji je prvobitno trebalo da bude deo uvo da, posle detaljnijeg raspravljanja o pojmu političkog, dobio za sebnu glavu. Osim toga, na kraju uvoda ukratko su izložene teorijske pretpostavke čitavog rada. U glavnom delu prvo se obrađuje nastajanje političkog kod Grka, zajedno sa najvažnijim fazama tog nastajanja, a zatim se ispituju posebni načini na koje su Grci sticali svest o svom poli

Kristijan Majer tičkom svetu i promenama u njemu. Istorijsko istraživanje, pre ma Jakobu Burkhartu1 mora biti u stanju da „privremeno napu sti saznajne ciljeve jer ono samo jeste saznanje". U tom smislu meni je u ovoj studiji bilo važno da shvatim posebnost Grka. Posebnost neke strane kulture ne može se shvatiti ako se ne uspostavi distanca prema drugim, a pre svega prema sopstvenoj kulturi. I to se mora eksplicitno uraditi. Stoga se ovde ne radi sa mo o tome da razvijemo sopstvene kategorije preko kojih ćemo uspeti da posebno shvatimo kao posebno, u kontekstu opšteg. Ako ne obratimo pažnju na posebne namere, mi se izlažemo - kao kod svakog istorijskog rada - opasnosti da sopstvenu stvarnost vidimo na drugi način. To je u relativno velikoj meri slučaj tamo gde se radi o Grcima i o političkom koje su oni stvo rili. Osim toga, mislim da će savremene rasprave o političkom (i ne samo o njemu) imati znatne koristi ako se bolje shvate grč ka iskustva i dostignuća iz ove oblasti. I to se ne odnosi samo na Aristotela, jer on nam koliko otvara, toliko i zatvara pogled na Grke arhajskog i klasičnog perioda. Čak i ako Grci ne mogu vi še da posluže kao klasičan obrazac, njihova shvatanja su u sta nju da u mnogo čemu deluju kao sredstva orijentacije. Jedna od namera ove knjige jeste da se ta shvatanja ponovo uključe u sa vremene rasprave. To je utoliko potrebnije što se čini da nauka o starom dobu, u današnjoj Nemačkoj, sve više gubi od svog pređašnjeg ugleda; pri čemu izuzeci potvrđuju pravilo. Pošto je tema ovih studija izuzetno obimna, nije jasno da li se pod uslovima koji danas vladaju u nemačkim duhovnim naukama, ona uopšte može obraditi na prikladan način. Zato sam od12 1 Jacob Burckhardt, Weltgeschichtliche Betrachtmgen, hsg. R. Stadelmann. Tubingen 1942. S. 41. 2 Gospođi Elke Štajn Helkeskamp zahvaljujem na pomoći prilikom korektu re ovog spisa.

NASTANAK POLITIČKOG KOD GRKA

9

srca zahvalan Zigfridu Unseldu što mi je pružio priliku da svoje dosadašnje radove objavim u jednoj knjizi. Ministar za nauku pokrajine Severna Rajna-Vestfalija omo gućio m ije da zimski semestar školske 1976/77. posvetim svom radu. Najzad, želim da se zahvalim na uslovima koje mi je pru žio Institute for Advanced Study, iz Prinstona, i jedinstvenoj at mosferi u kojoj sam u proleće 1979. godine pisao rad o Eumenidama i mogao još jednom da razmislim o celini tog rada. Disku sije koje sam vodio sa svojim bazelskim studentima i slušaocima predavanja, na različite načine pozitivno su uticale na moj rad. Niderbahem kraj Bona, septembar 1979.

UVOD Dolazi vreme kada ćemo drukčije Misliti o politici Niče*li

O v a knjiga usmerena je, pre svega, što nadam se neće biti suviše monotono, na dva pitanja: kako se desilo da u grčkoj civilizaciji, za razliku od civilizacija koje su postojale pre ili uporedo sa njom, na stane demokratija? I kakva je priroda političkog kod Grka? Staje to od njega napravilo istaknuti vitalni element grčkog društva, element koji je oblikovao to društvo, ali je i ono njega takođe oblikovalo. Nije lako shvatiti kako je narod, koji ništa nije znao o mogućno sti demokratije, mogao da stvori demokratski sistem vladavine. To ne može biti sasvim razumljivo. Ili su Grci izuzetak od pravila koje vlada naprednim civilizacijama. Jer, ma šta rekli u njihovu korist, ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su Grci od samog početka bi li „obdareniji44od drugih naroda. Objašnjenje ne može ležati ni u po sebnom karakteru njihove kulture, jer je ona posledica procesa koji je stvorio povoljne uslove za demokratiju. Postoji uzajamna poveza nost između ovog procesa i razvoja demokratije, u kojoj ono prvo stvara neophodne uslove za drugo, koje opet, sa svoje strane, stvara uslove za njega. Prve demokratije u svetskoj istoriji mogle su da nastanu samo ako su građani živeli zajedno kao građani, i ako je ovaj način života

12

Kristijan Majer

,,politički“ postao centralna osobina građanskog života Ovo je zavi silo od raznih preduslova i imalo razne posledice. Rezultat je bio je dinstvena pozicija Grka u svetu, pozicija u kojoj su građani imali do tada nepoznatu kontrolu nad uslovima svog života Ovo je uključi valo specifičnu formu socijalnog identiteta, poseban način doživlja vanja vremena, specijalan odnos između stabilnosti i promene, po seban način sticanja iskustva, opažanja i razumevanja ljudskih mo gućnosti, istorije, društva i promene; i najzad, poseban oblik poet skog, teološkog, filozofskog i naučnog pristupa, kao i mnogo drugih stvari za koje znamo - ili možda još ne znamo - da su bile poveza ne sa tim. Čak i u takvim sferama kao što su vajarstvo i arhitektura, politika je snažno delovala na grčku kulturu. Ono što ovde nastojimo da shvatimo kao „političko14jeste okruženje u kojem se razvio svet grčkih polisa i prošao kroz ono što je nesumnjivo njegovo najvažni je iskustvo. To je nešto znatno obuhvatnije od demokratije, u kojoj je on dostigao svoj vrhunac. Razvijajući političko, Grci su postali uzan put kojim je čitava svetska istorija morala da prođe, dok nije stigla do modernog evrop skog stanja. Koji su uslovi doveli do pojave grčkog društva? Ili, da kažemo drukčije, da li je grčka istorija, zajedno sa mestom koje ima u svetskoj istoriji, bila neizbežna posledica ranijeg razvoja, ili je njen razvoj nešto nezavisno? Na ovo pitanje moramo odgovoriti ako ho ćemo da dođemo do nečeg dubljeg od površnog istorijskog razume vanja naše situacije. Sada je trenutak da razvijemo jednu specifično istorijsku kon cepciju dugoročnih procesa, različitu od preovlađujućeg evolucionističkog pogleda na istoriju. Jer, jedinstven karakter grčkog kulturnog razvoja izgleda da opovrgava one hipoteze prema kojima se društve ni razvoj odvija u skladu sa jednim pravilnim opštim obrascem. U svakom slučaju, pojavu političkog među Grcima ne možemo obja sniti pozivanjem na opštepoznatu i dobro potvrđenu ljudsku sposob nost za stvaranje naprednih civilizacija. Osim toga, ono se mora striktno razlikovati od pojave onoga što se olako naziva prve „drža-


13

ve“. U pitanju je, dakle, čitav program „istorije kao društvene nauke“. Takva procena uloge Grka u istoriji prirodno pretpostavlja da se shvata važnost političkog, kako po sebi, tako i u kontekstu u kojem se može pojaviti. Nasuprot ovom shvatanju, poslednjih decenija se pojavila tendencija (iz najrazličitijih razloga i uprkos obilju dokaza za suprotno), da se umanjuje uloga političkog i da se ono proglasi za nešto sasvim funkcionalno. Na jedan paradoksalan, mada ne i be smislen način (mogli bismo možda reći na ,,kataparadoksalan“ na čin),1 Nemačka se poslednjih godina suočila sa progresivnom atro fijom smisla za političko, dok je istovremeno došlo do politizacije mnogih oblasti života koje su ranije bile apolitičke. Rezultat ovih kratkoročnih preokreta našeg doba jeste nastajanje jednog stava re zignacije koji daje novi smisao tezi Propovednika da „nema ničeg novog pod Suncem“. Na taj način, političko može postati puka funk cija ekonomskog. Gledano iz ovog ugla, grčko društvo se može shvatiti kao jedno od „antičkih klasnih društava“, nastalih između Persije i Italije to kom prvog milenijuma pre naše ere,12 kao da sposobnost da se sagle da celina poretka bez pokušaja da se on stavi pod kontrolu - ili da se poistoveti sa nekim ljudskim ili božanskim vladarom - nije nešto potpuno novo. Kao da pojava alternative između stanja u kojem sa mo vladari odlučuju o stvarima zajednice i stanja u kojem su u to uključeni i oni kojima se vlada - bez obzira na to da li građani stvar no imaju pravo odlučivanja - nije nešto što u svetskoj istoriji nema presedan. I ako prihvatimo da se pojedinačni tokovi razvoja mogu razvi jati kao autonomni procesi, sumnjam da se pojava političkog kao ta1 Za ovo videti: C. Meier, „Handeln und Aushalten", u Imago Linguae. Festschrift F. Paepcke (Munich 1976), 359. 2 Ovo je stav H. G. Kippenberg (ed.), Seminar: Die Entstehung der antiken Klassengesellschaft (Frankfurt, 1977). Videti od istog autora, Zeitschriftfü r Politik 25 (1978), 5 n. 20, 13 n. 46; R. Rilineger, Historische Zeitschrift 228 (1979), 387 ff.

14

Kristijan Majer

kvog može objasniti samo istorijskim uslovima.3 Ovde se bavimo razvojem koji pokreće kontingentni sticaj brojnih različitih snaga pod specifičnim okolnostima. Ovo je tačno u meri u kojoj nam izvo ri omogućavaju svaki zaključak i ukoliko imamo bilo kakvo sazna nje - ili smo u stanju da izvedemo razumne dedukcije - o istorijskim vezama. U ovom pogledu čak i začuđujuća pojava da se veliki ,,događaji“ dešavaju istovremeno na različitim mestima u „osovinskom dobu414 samo povećava zagonetku pred kojom se nalazimo - da po novimo ono što smo već rekli - naime, da se političko pojavljuje sa mo kod Grka Ali, šta je p o 1 i t i č k o? Šta je ono uopšte i kakav oblik je do bilo kod Grka? U vezi sa raširenom i izuzetno kontroverznom ras pravom oko ovog pitanja, treba istaći d aje pomalo riskantno tvrditi kako je političko grčki pojam. Istina, politika i političko su reči grč kog porekla Međutim, apstraktan termin političko (das Politische, Le politique, The political) vrlo je moderan i toliko ispunjen moder nim značenjem daje u sadašnjem stanju stvari politički razumno, ali nije naučno opravdano, da grčki pojam uvedemo bez ikakve ograde. Značenja koja je reč političko dobila tokom vremena, ne samo da su različita nego su u određenoj meri i međusobno suprotna. Pr vobitno, ovaj termin se odnosio na polis, koji je identičan sa zajedni com građana i posebnim ustavom; kasnije se on povezuje sa drža vom, u smislu monarhije. „Političko'4delovanje u početku se shvata u pozitivnom smislu kao delovanje u opštem interesu; njegova su protnost jeste postupanje zasnovano na sebičnim interesima Kasni je se ovaj izraz shvatao više u tehničkom smislu, pa je čak dobio i određenu pejorativnu konotaciju, u smislu lukav, prepreden, podmu kao. Konačno, više se nije povezivao samo sa državom. Prateći sve 3 Vidi: H. Liibe, Geschichtsbegriff und Geschichtsinteresse (Basel/Stuttgart 1977), 35 ff 4 K. Jaspers, Vont Ursprung und Zeil der Geschichte (München 1949); Cf. B. Nelson, Der Ursprung der Moderne. Vergleichende Studien zum Zivilisationsprozess (Frankfurt 1977), esp, x. Ff.


15

veću socijalizaciju države (to jest sve veću politizaciju društva), on je nedavno proširio svoje značenje tako da obuhvata najrazličitije elemente u svetu, koji se sve brže politizuje. Ovu fazu predstavlja po kušaj Karla Šmita da redefiniše „pojam političkog".5 Zbog činjeni ce d aje suštinski deo Šmitove definicije političkog pravljenje razli ke između prijatelja i neprijatelja, nastale su dodatne suprotnosti pre ma grčkom značenju ove reči, u kojem se podrazumeva prevazilaženje takve suprotnosti i ograničenje vlasti. Međutim, u janusovskoj situaciji za koju je Karl Šmit pokušao da napravi teorijski okvir, ovo merilo predstavlja samo onaj deo nje govog uvida koji se povezuje sa državom. Ma šta rekli o ovoj temi, važno je da zapazimo daje Šmit pružio podsticaj za radikalnu redefiniciju, ako ne i za otkrivanje značenja političkog u savremenom svetu. Koristeći ovu ideju, što moramo da učinimo u sadašnjoj situ aciji, nalazimo daje političko zapravo jedan jedinstven i univerzalan fenomen; različita značenja ovoga prideva, kao i suprotnosti između tih značenja, samo odražavaju različite oblike koje je političko ima lo na raznim stepenima istorije i označavaju različite aspekte celine. Ovde se nalazi specifična teorijska i praktična vrednost pojma Ovo ne smemo da zanemarimo tako što ćemo političko i politiku tretira ti kao manje-više sinonimne izraze.6 Ako treba političko da shvati mo kao opštu pojavu koja postoji, kako u prošlosti tako i u sadašnjo sti, onda mu ne smemo pripisati zbir svih značenja sadržanih u ovom pridevu, niti neki element zajednički tim značenjima, a još manje smemo da jedno značenje postavimo iznad svih ostalih. Velika za sluga termina političko leži u činjenici daje on u stanju, u skladu sa suštinskim vidom modernog značenja ove reči, da uhvati nešto što nije istovetno sa mnogostrukošću značenja pripisanih recimapolitič5 C. Schmitt, Der Bergriff des Politischen (rev. ed. Berlin, 1963), H. Meier, Carla Schmitt, Leo Strauss und „Der Bergriff des Politischen. " Zu einem Dialog unter Abwesenden (Stuttgart 1988). 6 Za raspravu o ovoj temi videti značajnu knjigu D. Stemberger, Drei Wurzeln der Politik (Frankfurt 1978).

Kristijan Müjer

16

ko ip o litik a . P o litičk o o z n a č a v a „ p o lje p o v e z iv a n ja i r a z d v a ja n ja " .78 N aim e, p o lje ili e le m e n t u k o je m se u s p o s ta v lja p o re d a k n a o sn o v u k o je g lju d i žive u za je d n ic i, i p o k o je m se ra z lik u ju o d d ru g ih . U isto v rem e , to je i p o lje u k o je m se d o n o se o d lu k e o p o re tk u i, k a o i o d r u gim p ita n jim a o d z a je d n ič k o g interesa, p o lje u k o je m p o sto ji b o rb a z a p o lo ž a je n a k o jim a se d o n o si ta v rs ta o dluka. U te o riji p o litič k o g , m o g u ć e j e sh v atiti ra z n e sp e c ifič n e n a č in e p o v e z iv a n ja i r a z d v a ja n ja , u sp o sta v iti o sn o v u za u p o re đ iv a n je i u k lo p iti ih u širu te o riju so c ija ln e stru k tu re. Z a je d n o sa p ra v o m sv ih g ra đ a n a d e m o k ra ts k ih g r a d o v a -d r ž a v a G rč k e d a u č e s tv u ju u ja v n im p o slo v im a, p o sto ji i p r o š ire n je o b la sti p o litič k o g o d lu č iv a n ja k o je s a č in ja v a c e n ta r v la sti i p o s e b a n n a č in p r a v lje n ja ra z lik e iz m e đ u u n u tr a š n je g i sp o lja šn je g . O v o z n a č i d a su g ra đ a n i „ p o litiz o v a n i", a ta p o litiz a c ija o d re đ u je m e s to p o litič k o g u g rč k o m živo tu : b a r u k la s ič n o m p e rio d u , p o litik a j e g o to v o is k lju č iv o o b u h v a ta la o d n o se iz m e đu g ra đ a n a k a o g ra đ a n a i o d n o s iz m e đ u ra z lič itih g ra d o v a -d rž a v a , d o k j e sv a k a p ro m e n a u velikoj m e ri b ila isto v e tn a sa p o litič k im p o k retim a. P o litičk i p o r e d a k i p o litik a (k ao o b la st u k o jo j se o n sv e sn o o b lik u je ), n a taj n a č in su g o to v o u p o tp u n o s ti iz d v o je n i iz „ s a m o d e la tn o g " m e h a n iz m a p r o c e s a (autom atonf i o d u tic a ja d ru g ih s fe ra živ o ta. R e z u lta tje b io g o to v o id e ala n m o d e l p o litič k o g : p o litič k i d o g a đ a j i p o litič k i u slo v i p o d v r g a v a ju se v o lji u č e s n ik a i sv e g a što p r a ti n jih o v u in te ra k c iju . U slo v i p o litič k o g ž iv o ta p o s ta ju z a v isn i od g rađ a n a. U o v o m sm islu , p o litič k o n ije sa m o v a ž n a sfe ra d elatn o sti, v eć i c e n tra ln i e le m e n t ž iv o ta g rč k o g d ru š tv a u o p šte , a a tin sk o g p o sebno.

7 Videti: E. -W. Bockenforde u članku iz 1969, objavljenom u Kirchlicher Auftrag undpolitische Entscheidung (Freiburg 1973), i koji sa odobravanjem na vodi C. Schmitt, Politische Théologie //(Berlin, 1978), 12 f. 8 Ovo je dobro objašnjeno u objašnjenju Solonovog zakona o stasisu koje se nalazi u. A tinskom ustavu, delu koje se obično pripisuje Aristotelu. Up.: Glava 5, na pomena 180.


17

N ije n e o p h o d n o d a se sa d a z a d r ž a v a m o n a ra z lic i iz m e đ u g rč k ih u s lo v a i s ta n ja sa p o č e tk a n o v o g v ek a , u k o m e j e m o n a rh im a o m o n o p o l n a v la s t i d o n o š e n je p o litič k ih o d lu k a . O v u m o n o p o liz a c iju m o ć i p r a tilo j e p r o š ir e n je o b la sti k r a lje v s k e v la sti, k o ja j e o b u h v a ta la d rž a v n u o rg a n iz a c iju , d ru š tv e n e i e k o n o m sk e p o slo v e , p a č a k i - n a o s n o v u iu s re fo rm a tio n is - v e rs k e stvari. Sa d ru g e s tr a ne, o d re đ e n e m o ć n e sn a g e i d a lje su o s ta le iz v a n d rž a v e - n a p r v o m m e s tu crk v a , a n a d ru g o m d ru štv o . G ra n ic e iz m e đ u d rž a v e i o n o g što se n a la z i iz v a n n je , j a s n o su p o v u č e n e . Ip ak , u isto v re m e o v a d if e r e n c ija c ija j e d o v e la d o n o v ih p ro c e s a . O sim p o litič k ih p o k re ta , n a sc e n u su stu p ili i d ru g i o b lic i d e lo v a n ja , k a o što j e raz v o j u o b la sti n a u k e , te h n o lo g ije , k u ltu re , d ru š tv a , e k o n o m ije i sv e g a što z a v isi o d n jih . Č a k i k r a je m X V III v e k a , k a d a su g ra đ a n i - n a t e m e lju iu s re vo lu tio n is - d o b ili p ra v o u č e š ć a u p o litič k im p o s lo v i m a , p o litik a je iz v rš ila u tic a j sa m o n a j e d a n d e o o s tv a re n ih p r o m e na. V a ž n ije o d p o k u š a ja p o litiz o v a n ja - k o je se m a n if e s to v a lo u k o r iš ć e n ju iz r a z a građanin,

k a o o b lik a m e đ u s o b n o g o b r a ć a n ja u

F ra n c u sk o j r e v o lu c iji (i k a s n ije u r a z u m e v a n ju p o litič k e je d in ic e k a o p r o c e s a in te g ra c ije ), b ilo j e „ te m p o r a liz o v a n je " d r u š tv e n o g sv eta. P o litik a m o ž e d a o d r e đ u je n a š u s u d b in u , što sm o u o v o m v ek u i te k a k o o se tili, ali n a d u ž i ro k , n ju o d r e đ u ju p r o c e s i p ro m e n e , k o ji n a s ta ju n a o s n o v u b e s k o n a č n e a k u m u la c ije ra z lič itih p o d s tic a ja . D a n a s p o s to ji, d o sa d a n e v iđ e n , j a z iz m e đ u k r a tk o r o č n ih p o je d in a č n ih d o g a đ a ja (n a jo p a s n ije i č e s to n a jn a s iln ije v rs te ) i d u g o r o č n ih p r o c e s a p ro m e n a . O v o d a n a s p o s ta je o č ig le d n o n a n o v n ač in : p ro b le m i n a s ta ju n e sa m o z b o g p r o m e n a - i n jih o v e sve v e ć e b rz in e - v eć i z b o g p ro m e n je n e stru k tu re p o litič k o g , u k lju č u ju ć i n o v i p o lo ž a j k o ji o n o z a u z im a u n a š e m svetu , i u lo g u k o ju im a p r e m a z a d a c im a k o ji se m o r a ju o b a viti. U X IX i d o b ro m d elu X X v ek a, v ideli sm o d a ra z n i p ro c e s i p r o m e n a te k u u je d n o m p ra v c u - u k o ris t p rv o b u rž o a z ije a o n d a p r o le ta rijata . D an a s, m e đ u tim , sve v iše o s e ć a m o d a se o n i k re ć u u s u p ro t n im p ra v c im a , o d k o jih g o to v o n ik o n e m a koristi. T a m o g d e je n e k a -

Kristijan Majer

18

da postojao progres, sad imamo pokušaje kompenzacije sve negativnijih posledica progresa,9 Valter Benjamin postavlja pitanje da li su revolucije stvarno „lokomotive svetske istorije“ ili pre „pokušaj čovečanstva da povuče kočnicu za slučaj opasnosti“.101Pažnja se sve više usmerava na vanredno stanje. Zato je rečeno kako ovim proce sima ne treba omogućiti da sve odluče, već treba osigurati da sada šnja delatnost postane odlučujuća.11 Pred političko delovanje posta vljaju se zahtevi koji se do sada nisu postavljali: ono treba da otkla nja realna ograničenja individualne slobode, to jest da se suprotsta vlja manjim - i većim - procesima promena, koje u okolnostima na šeg doba nastaju kao rezultat nenameravanih bočnih posledica naših postupaka. Političko postaje totalno}2 Gotovo je sve predmet poli tičkog odlučivanja - čak i odluka o tome šta se izuzima od njega. Sve ovo preti da proguta ljudsku prirodu i svet u kome čovek živi (bar u modemom obliku „preliminarnog odlučivanja14, čime pojedi9 Liibbe, Geschichtsbegriff, 326. 10 W. Benjamin, Gesammelte Schriften I. 3 (Frankfurt, 1974), 1232. Za de taljnu raspravu o Banjaminovoj filozofiji istorije („Über den Begriff der Geschi chte“), videti, G. Kaiser, Benjamin, Adomo. Zwei Studien ((Frankfurt 1974), i od 'istogmtov&NeueAntithesen eines Germanisten. (Kronberg 1976), 99 ff. Benjaminovo naglašavanje trenutka sadašnjosti, prekida i kontinuiteta, nasilnog osvajanja mogućnosti slobode, odlučivanja i prilike, metafore „iskakanja11 iz kontinuiteta, „skoka11, „tigrovskog skoka11, „praskoka11 i „zastupanje11 vremena, razjašnjavaju jednu stvar: da delovanje, istinsko „vandredno stanje11 može doneti spas živima i mrtvima. Progres je, naprotiv, oluja koja duva iz raja, i „anđela istorije protiv nje gove volje tera u budućnost, kojoj on okreće leđa, dok ispred njega gomile ruševi na dostižu nebo11. „Zlokobna vera u progres i servilno pokoravanje aparatu koji le ži van naše kontrole11 (sa verom u mase) samo su različiti vidovi jedne te iste stva ri. Oni „kvare11jer nas podvrgavaju tom procesu i čine mekušcima11. „Političko dete sveta11 na taj način je okovano u mišljenje procesa (i događaja) i prinuđeno da zanemari sadašnjost. Ove teze nalaze se u Gesammelte Schriften 1.2, 69 Iff. Teza 17 a (1.3, 123 I) takođe je od posebne važnosti. 11 Erih Auerbah, Mimesis. Prikazivanje stvarnosti u zapadno-evropskoj knji ževnosti, Beograd, 1978. 12 C. Schmitt, Politische Théologie (2d ed. Miinchen/Leipzig, 1934), 7 i dalje.


19

načne odluke utiču na celinu).13 U isto vreme, povezivanje i razdva janje su u toj meri promenjeni da sve više dolazi do difuzije moći; sa jedne strane oblasti učešća i obim političkog delovanja sve se više proširuju, a sa druge, slabe izvori političkog autoriteta, bar tamo gde se radi o ograničenim procedurama. Potestates indirectae postaju ta ko jake, međuzavisnost tako složena, a moć toliko difuzna da se po stavlja pitanje nije li sve ono što se dešava u sferi političkog pre re zultat nenameravanih bočnih posledica, nego rezultat istinskih odlu ka.14 U svim ovim procesima važno mesto zauzima circulus viciosus, prema kome preterano očekivanje od politike - koje koren ima u pretenzijama modernog doba - dovodi do razočaranja, a onda do još većih očekivanja (zajedno sa zahtevom za napuštanje politike): u staroj Grčkoj sfera zajedničkog odvajala se od kontrole samomotivacionih procesa i stavljala pod kontrolu političke akcije. Danas su, naprotiv, političko delovanje prevladali procesi koji se nalaze u osno vi našeg identiteta. Kako ovo deluje u pojedinostima, ovde nećemo objašnjavati. Nas ne zanima sadašnja situacija sa njenim strepnjama i očekivanji ma, mada te stvari izoštravaju naše opažanje teme. Postoje doba ka da se političko spajanje i razdvajanje prepliću na tako složene nači ne da stvaraju podele čak i unutar samih pojedinaca, doba u kojima se osećamo nemoćnim pred onim što se dešava oko nas. Ovaj osećaj, koji treba, bar delom, pripisati rascepu između velikih nada po-134 13 O drugom aspektu „preliminarnog odlučivanja" (koji se može nazvati „podsticanje" procesa) koji često predstavlja jedini način pokretanja procesa koji će dovesti do odluka, videti: C. Meier, u K.-G. Faber i C. Meier (eds), Historische Prozesse (München 1978), 16 Cf. H. Kisindžer piše u New York Times 14 March 1979: „Činjenica je da se nalazimo u beskonačnom procesu u kome svako rešenje spoljnopolitičke zagonetke predstavlja uvod u novi problem." 14 Ovo se ne odnosi na redovni „proces donošenja odluka", već na probleme koje sa sobom nose nemogućnost ili teškoće pri donošenju odluka, do čega dolazi usled beskonačne uzajamne zavisnosti (recipročnosti i multipolamosti) svih odno sa. Videti, Elias, Was ist Soziologie? (München 1970), 70 ff, 100 f.

20

Kristijan Majer

loženih u političko delovanje i onoga što to delovanje pruža, traži od nas da prilagodimo svoj nivo očekivanja. Postoje doba kada se čini da plodonosna veza između zastupanja interesa i rešavanja struktur nih problema u okviru istog stranačkog sistema (karakterističnog svojstva modernog vremena) više nije tako sigurna, kada je neizvesno u kom stepenu se uslovi našeg života - pod pretpostavkom da imamo razlog da budemo njima nezadovoljni - mogu uneti u arenu političkih kontroverzi. U takvim dobima, značenje političkog - pri roda i mesto koje ono zauzima - postaje jasnije. U svakom slučaju, možemo sumnjati da je odnos između političkih kontroverzi i mo gućnosti promene prešao određenu kritičnu granicu ili da će on to uskoro učiniti; modema rasprava o nemogućnosti upravljanja našim društvom, predstavlja najjasniji pokazatelj ove sumnje. S obzirom na ovu situaciju, izgleda verovatno da novi pojam političkog može da pruži i novu orijentaciju. Ukoliko se grčki oblik političkog - sagledan u svetlosti ovog modernog pojma - može posmatrati gotovo kao idealan tip, on može da obavi važnu, mada nu žno ograničenu funkciju. Kada se političko po sebi odvoji od države (u skladu sa konti nuitetom i diskontinuitetom modernih tradicija), kada nisu samo od luke postale kritične, već i sama mogućnost donošenja političkih od luka o onom što nam se nameće kao zadatak, kada je u pitanju naš identitet,15 onda postajemo sposobni za novo viđenje specifičnosti Grka i njihovih dostignuća, za novo viđenje političkog koje su oni stvorili (u suštinskom smislu ove reči - građana koji zajedno žive u slobodi), civilizacije koju oni predstavljaju, jedine političke civiliza cije među civilizacijama za koje znamo, i samim tim i pozicije koju oni zauzimaju u svetskoj istoriji. Ovo je kompleks problema koje ćemo obrađivati - naravno, na nepotpun i donekle fragmentaran način. Pri tome imamo određenu teorijsku i metodološku polaznu tačku. Pošto ovo možda nije samoočigledno, napravićemo kratak pregled tog stanovišta. 15 Videti: Marquard i K. Steirle (eds), Identitat (München 1979).


21

Moramo poći od činjenice da se svet grčkog polisa, sagledan u celini, suštinski razlikuje od našeg sveta, da nam je stran16 i daje sa stavljen od specifične kombinacije najrazličitijih faktora. Naravno, mnogo toga nam je blisko; mnoge pojave liče ili su istovetne sa od govarajućim pojavama našeg doba. Kad to ne bilo tako, mi ne bismo mogli da shvatimo taj svet. Ipak, uzet kao celina, on je vrlo različit.17 Ova specifična kombinacija faktora ne može se izvesti direktno iz izvora. Svi eseji iz ove knjige zasnovani su na proučavanju izvora i delom se samo na to i ograničavaju. Ipak, ono što nas zanima, Gr cima je uglavnom bilo nepoznato, i ne može se naći u izvorima koji često nisu ništa drugo do indikatori. Ali, da li su oni stvarno indika tori i ako jesu onda čega, - to su pitanja na koja ti izvori ne mogu da ti direktan odgovor. Odgovori se dakle mogu samo indirektno izve sti iz zapisanih predanja; oni mogu da ukažu na međusobne odnose između raznih datosti (činjenica, institucija, načina mišljenja, stanja, itd) koji se mogu izvesti iz izvora na razne načine. Mnoge od ovih datosti već su naučno osvetljene; druge će postati jasne tokom ovog istraživanja. U svakom slučaju, moj glavni zadatak jeste postizanje adekvat nog razumevanja pojedinačnih međusobnih odnosa; ovo uključuje uspostavljanje kategorija koje će nam pomoći, prvo, da identifikujemo i registmjemo te međusobne odnose, a onda da ih povežemo jed ne sa drugim. Pošto se ovi međusobni odnosi, odnosi između razli čitih faktora i različitih oblasti, menjaju od društva do društva, i po što počivaju na promenljivim preduslovima, nijedna modema teori 16 Videti: D. Jâhnig, Weltgeschichte: Kmst-Geschichte. Zum Verhàltnis Vergangenheitserkenntnis und Vemnderung (Cologne 1975), 83 ff, 87 ff. 102 f. 17 Ovde se razlikujem od: S. C. Humphreys, Antropology and the Greeks (London, 1978). Hamfris s pravom tvrdi da treba obnoviti antropološki pristup an tičkom svetu. Ali, u kontekstu pokušaja prevladavanja izolacije istraživanja klasi ke moramo nastojati da jasnije ispitamo (i uopšte i u detaljima) klasični period. Mi treba da ga iznova sagledamo, u kontekstu svetske istorije, a ne da ga lišimo nje govih specifičnih osobina (opasnost prisutna u Hamfrijevom izuzetno zanimljivom pristupu).

22

Kristijan Majer

ja ne može biti osnova za istraživanje. Teorijske komponente mog is traživanja su pre svega pojedinačni elementi koji mogu da doprine su razumevanju sveukupne strukture. Naravno, moje istraživanje u isto vreme nastoji da izgradi teoriju ovog perioda kao celine, teoriju u okviru koje se elementi mogu dovesti u međusobni odnos. Takva teorija može da pruži osnovu za poređenje sa drugim periodima. Ovo, međutim, nije moj neposredni cilj. Istorijski tekstovi mogu se izložiti običnim jezikom;18 on treba da bude činjenički i što je moguće bliži onom što obeležava svaku istoriju, to jest ljudskom postupanju i kontekstima u kojima se ono odvija i postaje delotvomo. U bavljenju udaljenim epohama, ovaj svakodnevni jezik mora da sadrži određene points de repère, odre đene pojmove koji će usmeriti pažnju čitalaca i ukazati na distinkci je i komplekse koji bi se na drugi način mogli otkriti samo kroz naj detaljnije ispitivanje. (Na ovaj način svakodnevni jezik se obogaću je i prilagođava istorijskim ciljevima.) Istoričar ne može da radi a da ne zaroni u takvo istraživanje, ali povremeno mora i da izroni iz nje ga, jer on treba da posreduje između objekta svog istraživanja i do ba u kome živi. Za ostvarenje ovog cilja potrebni su mu određeni pojmovi, i teorije koje će povezati i sjediniti te pojmove tako da pru žaju eksplicitne i dosledne pojmovne sisteme. Ovo je samo deo - ali suštinski deo - istoričarevog zadatka. Ovde se bavimo stvarima koje su do sada slabo privlačile pa žnju, a za koje je doba u kome živimo izoštrilo našu sposobnost opa žanja. Nezavisno od strukture i mesta političkog, mi moramo razmo triti i takva pitanja kao što su specifični konteksti postupanja, odno si između njih, promena i vreme, građansko prisustvo i razni oblici društvene pripadnosti i identiteta. Moramo da napravimo razliku iz među različitih vrsta istorijskih promena, odnosa između događaja i promene, između politike i procesa, između promena i opažanja pro mena i između različitog opažanja ljudske sposobnosti da postigne značajno poboljšanje svog stanja. Posebno zanimljiv i važan pro-

18 K.- G. Faber, Théorie der Geschichtswissenschaft (München 1971), 147 ff.


23

blem jeste problem koji postavljaju pojmovni svetovi različitih peri oda Moguće je da se u predistoriji demokratije izdvoji „društvena istorija političke misli" pa da se onda pokuša rekonstrukcija grčkog iskustva ,,politizacije“. Nepotrebno je reći da pretpostavka o postojanju specifične ve ze između raznih faktora i raznih oblasti ne podrazumeva da svakom sektom društva treba pripisati posebnu istorijsku tendenciju. Naža lost, nisam na vreme uspeo da dovršim svoju studiju demokratije i dopunim je studijom o ekonomiji i robovima u klasičnoj Atini, pa da i to uključim u ovu knjigu. To delo bi razjasnilo da, u uslovima radi kalne demokratije, politizovanje najširih slojeva društva i do tada ne viđeno uključivanje običnog čoveka u praktičnu politiku ide mku pod mku sa otklanjanjem ekonomskih motiva iz mišljenja siroma šnih pojedinaca. Zadovoljenje kućnih potreba u velikoj meri preneto je sa ekonomske na političku sfem. Suprotnost koju su Platon i Ari stotel zapazili između političke i ekonomske delatnosti, u krajnjoj li niji odražava osnovne uslove života grčkog grada-države: da se po litičko mora potvrditi pred ekonomskim motivima u užem smislu te reci. Međutim, ono što se ovde izlaže, u svakom slučaju je ponešto fragmentarno. To je do nekog stepena neizbežno, jer posebna svoj stva nekog doba neizbežno prevazilaze svaku teoriju.

OD POLITICOS -a DO MODERNOG POJMA POLITIČKOG. KRATAK PREGLED

L v e č političko Grci su koristili da označe ono što pripada polisu. Polis se u specifičnom smislu odnosi na grad koji je bio istovetan sa gradskom zajednicom, jer ga je utemeljavala i konstituisala či tava ova zajednica. Polis je pored kuće bio jedina značajna veza iz među građana. Sve druge pripadnosti u velikoj meri odnosile su se na grad (na primer zajednice kulta) ili su imale mali značaj izvan privatne sfere (na primer, ekonomski odnosi).1 Za Grke, dakle, su protnost „političkom41 bila je „privatno41, „lično44, „sebično44. „Po litičko44 znači isto što i „zajedničko44 (koynos, xynos) i upućuje na ono što se tiče svakog pojedinca. Grci su povezivali ovu reč - u njenom specifičnom značenju - sa polisom slobodnih i jednakih ljudi; ona označava suprotnost „despotskom44, zapravo suprotnost svakom obliku vladavine u kojem manjina gospodari nad veći nom. Na taj način proširivanje oligarhije znači učiniti je 'političkijom'. Tukidid termin političko koristi da označi pravi oblik ustava, 1 grupa.

Ili su, konačno, težili da se izjednače sa polisom, poput određenih političkih

28

Kristijan Majer

zasnovanog na jednakosti.2 „Politička14 vladavina, prema Aristote lu, jeste vladavina slobodnih i jednakih ljudi. Ona je povezivana sa posebnim oblikom vlasti i posebnim oblikom vršenja te vlasti.3 U onom što mi nazivamo politička vladavina, dakle, Grci prave razli ku između ustavno regulisane sfere političkog poretka i neregulisane sfere koja se poklapa sa polisom, sfere u kojoj se stvari ne sređuju politički i u kojoj preovlađuje ili može da preovlada tiranija. Odnosi između različitih polisa nisu bili politički u grčkom smislu.Političko delovanje jeste ispravno delovanje u okviru polisa.4 Na ovaj način, Grci su život i delovanje polisa mogli da sagledaju sa određene dis tance, ali ne i iz perspektive normi uspostavljenih u drugoj oblasti ži vota. U moderno doba, naprotiv, država se obavezno definiše u odno su na moćne i relativno nezavisne rivalske snage ili potestates indirectae, kao što su crkva, društvo i privreda Reč politički odnosi se pre svega na državu koja je izgrađena sa ciljem da obuzdava suprot stavljene strane, tokom verskih ratova. U ovom kontekstu država je jednostavno entitet posebne vrste, entitet među ostalim entitetima. U 2 Aristotel Politika 305 b; uporedi 1237 b l2 (politikos se povezuje sa demotikos i koinos), 1293 a4I, 1298a39. Tukidid 8.89.3; cf. 3 828. Aristotel, Politika 1255 b l6; cf. 1252a7, 1254b2, 1277аЗЗ i b9, 132 a 27 (protiv tadašnjeg stava: „shvatanje kako je svaka vlast autokratska nije ispravno"), 1333a5. Uporedi: Pla ton Država. 303 c. 3 Aristotel Politika, 1255 b 20, 1277 b 7 (cf 1254b3) 1259M), 1295b 21 (cf. 1296 a 29). Ovo je najverovatnije slučaj sa dobrim oblikom demokratije politeiom (uporedi: C. Meier „Demokratie" u W. Conze, R. Kosellek, i O. Brunner (eds), Geschichtliche Gnmdbegriffe I (Stuttgart 1972), 831). U Aristotelovo doba ona je bila u opasnosti. (1296 a 40): „Sad je postao običaj među građanima u državama da ne teže jednakosti, nego da hoće da vladaju, ili da se pokoravaju." Uporedi: Demostenes, 10.4. Samo deo građana želi „ ne da vlada ili da se pokorava, već da kao građani žive u slobodi i pravdi sa sebi jednakim". Videti: glava 7, ove knjige, i C. Meier, „Macht und Gewalt", Geschichtliche Grundbegiiffe III (Stuttgart 1982), 820, ff. ' 4 Isokrates, Paneg)>ricus 79, 151. Demosten 9.48, 10.74, 18.3, 25.74; Aristo tel, Atinski ustav 14.3, 16.2, Uporedi: Politika 1259 bi, 1324a 37.


29

početku, ona je oličena u monarhu, i u sebi nema ničeg - u moder nom smislu -političkog (to svakako nije njeno jedino značenje), ko je omogućuje pravljenje razlike između država sa različitim ustavi ma.5 U svom specifičnom smislu, reč upućuje na poseban način delovanja čije se osobine mogu jasno utvrditi, u svetlosti zahteva hrišćanskog otkrivenja i na temelju prevashodno „tehničkih" mogućno sti, ostvarenih u modernoj državi. Ove osobine prvi je opisao Makijaveli, a primenjivali su - i istovremeno osuđivali (to je deo vladanja) - njegovi protivnici. Takva delatnost se koncentrisala u relativno ma lom i ekskluzivnom krugu političara. Zbog toga nju nisu ograniča vale određene obaveze. Postojanje moćnih spoljašnjih snaga kao što je crkva a kasnije i društvo, duboko svesnih svojih moralnih vrednosti, poslužilo je drugima da se distanciraju od politike. Stoga se pridev politički izjednačavao sa pridevima „lukav", ,,vešt“, „podmu kao", „neiskren". „Jedno biti, drugo izgledati, jedno govoriti, drugo misliti, sve hvaliti, sve trpeti, uvek se pretvarati, uvek dopadati, okretati se kako vetar duva, i zlu i dobru na usluzi biti, sve činiti i sve izmišljati, i samo na svoju korist misliti; ko se ovim želi baviti, političarom će se nazvati." U svom opštem i moralno neutralnom smislu, politika se, da se poslužimo recima Fridriha Velikog, može definisati kao „nauka o 5 Videti: V. Sellin, ,,Politik“ u: W. Conze, R. Koselleck i O. Brunner (eds), Geschichtliche Grundbegriffe IV (Stuttgart, 1978), 789 ff. Uporedi: D. Stenberger, Macchiavellis „Principe" und der Begriffdes Politishen (Wiesbaden 1974); ibid, Drei Wurzeln derPolitik (Frankfurt, 1978), 24 ff. Uporedi: Bien, Die Gmndlegung der politischen Philosophie bei Aristoteles (Freiburg) 1973), 212 ff.

Kristijan Majer

30

postupanju koje koristi prikladna sredstva u skladu sa svojim interesima“.67Grci su takođe upražnjavali ovu vrstu nauke. Oni su je zva li politike techne ili arete.1 Ali su entiteti na koje se ona odnosila ipak bili različiti: za Grke to je bila zajednica građana, dok je na početku modernog doba to bila država koja je u velikoj meri bila odvojena od društva. U skladu sa tim, postoje različiti načini njenog sagledavanja (iznutra ili spolja), različiti stepeni distanciranja, različiti stepeni očekivanja. Kao državna delatnost, politika je od početka novog veka ozna čavala sve što je država u stanju da uradi. Stoga postupamo dosledno kad ovu reč koristimo u izrazima „Hitlerova rasna politika44 ili „Staljinova politika kolektivizacije sela44.8 Ono što je u tome rđavo, jeste samo postupanje; to što ga tako nazivamo označava njegovu funkciju. Političko delovanje možemo razlikovati od rata, ali i rat možemo shvatiti kao politiku, nastavljenu drugim sredstvima. Kao što je granica između rata i ne-rata postala zastarela, zastarela je i granica između rata i politike. Oblast politike se može jasno odrediti onda kada je razgraniči mo od crkve i društva. Inicijativa u oblasti politike najvećim delom leži u državi; srž moći, zbijena u centru, čvrsto je institucionalizovana, pa je pristup do nje ograničen i podvrgnut kontroli. Odnosi sa drugim oblastima uglavnom se regulišu administrativnim sredstvi ma9 i podređeni su politici. Država ima „monopol nad političkim44.10 6 „Testament Politique11 (1752) u: Politische Korrespondenz. Ergdnzungsband: D iepolitischen Testamente, ed. G. B. Volz (Berlin, 1920), 27. 7 Uporedi, na primenTukidid I, 138. 8 Uporedi: Schmitt „Inter pacem et bellum nihil medium", Zeitschrift der Akademie fu r deutsches Recht (1939), 593 ff; i Positioner and Begriffe (Hamburg 1940), 244 ff; i Der Begriff des Politischen (rev. ed Berlin 1963), 12 (The concept o f the political, G. Schwab (New Brunswick, N. J. 1976). 9 Videti: H. Maier, Die altere deutsche Stoats - und Verwaltungslehre. Polizeiwissenschaft (Norma 1966). 10 Schmitt, Begriff des Politischen, 23; Politische Théologie II (Berlin, 1970), 24 f.


31

Međutim, na značenje reci političko uticala je ,,temporalizacija“ pojmovnog sveta koja se razvijala oko 1800. Ono stoje odredilo nje nu kasniju istoriju, nesumnjivo je bila radikalna promena u položaju države, koja je počela sa rastom pluralizma u XIX veku, i politizovanjem novih oblasti života. Jedino kad jedinstvo države ugroze ne ke druge snage, može se napraviti razlika između „političkog" i „dr žavnog", a izraz politički onda gubi svoju jednoznačnu vezu sa dr žavom. U ovoj situaciji teorijski je moguće da, ako usvojimo radika lan i beskompromisan pristup problemima sa kojima se suočavamo, sa jedne strane, političke jedinice jasnije definišemo (i tako napravi mo razliku između njih i sve većeg broja političkih subjekata), a sa druge, političko prepoznamo i shvatimo kao jedinstveno i obuhvatno polje delovanja. Na ovom mestu, Šmitov pojam političkog postaje relevantan. Šmit je poznat po svojoj tezi da se merilo političkog sastoji u moguć nosti pravljenja razlike između prijatelja i neprijatelja. U skladu sa ovom tezom jeste i njegovo zapažanje da političko nije neka „odre đena oblast, već samo stepen intenziteta, povezivanja ih razdvajanja među ljudima, čiji motivi mogu biti verski, nacionalni, ekonomski ili neke druge vrste".11 Karl Šmit nikada nije tvrdio da je dao osnovnu definiciju kako političkog, tako ni politike. Njega je zanimalo samo uspostavljanje merila. On je jasno ukazao na teorijski korak koji je preduzeo.111213Me đutim, ja bih hteo da ograničim njegovu tezu i kažem da se njegov kriterijum ne primenjuje na političko uopšte, već na političku jedini cu. Termin političko primenjuje se na ona ljudska udruženja koja imaju potencijal da prave razliku između prijatelja i neprijatelja u okviru političke oblasti, koja, drugim recima, mogu da budu partie béligerante.Ovd osnovna definicija traži merilo za razlikovanje poli tičkog odnosa prijatelj-neprijatelj od ostalih odnosa. Prema Šmitu, 11 Schmitt, Begriffdes Politischen 38. 12 Ibid, 26 ff. 13 Ibid, 37 ff

Kristijan Majer

32

neprijatelj jeste „skup ljudi koji bar potencijalno - to jest u okolno stima koje se mogu pojaviti - može doći u sukob sa nekom drugom grupom ljudi“.14 U moderno doba, skupovi ljudi o kojima je reč, je su države. S obzirom na jasnu distinkciju između rata i mira koji mo gu postojati između država, termin sukob je jednoznačan. U jednom času, dakle, protivnici na političkom polju bile su dr žave, ali danas možemo reći da se termin političko primenjuje na od luke o tome koje prijatelj a ko neprijatelj, odluke koje donose ili dr žave ili neke druge snage sposobne da uđu u sukob sa njima. Druge distinkcije prijatelj-neprijatelj politički nisu od interesa, mada njiho ve posledice mogu da dođu pod kompetenciju državnih vlasti, kao što su policija ili sudovi. Uopšte - to jest iz perspektive svetske istorije - drugi protivnici u oblasti političkog su one autokefalne jedini ce u kojima su (grubo rečeno) spojeni vrhovna zakonodavna vlast i ius belli (verovatno najsigurnije merilo takve vlasti);15 u ranim dru štvima ovo mogu biti porodični savezi, klanovi, gradovi-države, ili neke druge jedinice. Šmitova definicija, samo uz ovo ograničenje, može važiti i za druge periode a ne samo za modemu državu.16 Da li se može tvrditi kako političko nema sopstvenu oblast, to je pre svega pitanje definicije. U svakom slučaju, politički odnosi su u određenoj meri nezavisni;17 u osnovi postupaka nalaze se politički motivi (bez obzira na prirodu krajnjeg motiva). Važno je da shvati mo daje oblast politike otvorena za najrazličitije probleme iz drugih oblasti; u principu, ona ih može sve obuhvatiti, politizovati i uvući u proces povezivanja i razdvajanja. Čak i ako se navodno nepolitičke teme rešavaju političkim sredstvima. Način na koji se ovo dešava razlikuje se od perioda do perioda.18 14 Ibid, 29 15 Ibid 48. 16 Ibid, 9 ff. 17 Vidi J. Julliard u J. Le Goff i P. Nora, Faire de l ’histoire II (Paris 1974), 232. 18 Schmitt, Politische Théologie (2d, ed München /Leipzig 1934), 7.


33

Šmitova definicija političkog je teorijska; ona ne može da se osporava sa stranačkih pozicija kao što neki čine ukazujući na egzi stencijalne premise njegovog mišljenja.19 Ona se odnosi na očigled no stanje stvari i u sebi sadrži analitički potencijal koji se pokazao kao izuzetno plodonosan u mnogim kontekstima Dobar primer pru žaju oni periodi političke istorije u kojima dolazi do promene oblika političkog udruživanja i razdvajanja: takav period predstavlja i doba u kome je došlo do stvaranja polisa, koji je tek kasnije postao glav na politička jedinica; pre toga imali smo period u kome su se savezi tirana i relativno nezavisnih vlastelinskih porodica, obuhvatajući brojne gradove, borili sa polisom oko toga koje prijatelj, a ko nepri jatelj.20 Samo protivnici (ili možda neprijatelji?) Karla Šmita proširuju njegov „pojam političkog" tako da on implikuje tezu po kojoj politi ka znači sukob ili polarizaciju između prijatelja i neprijatelja Onda se ono što je on shvatao kao krajnju mogućnost pogrešno predsta vlja kao opšte pravilo; teorijska definicija političkog pogrešno se predstavlja kao praktična norma politike. S obzirom na spoljnu po litiku, ovaj pokušaj propada na Šmitovom jasnom pojmu neprijate lja, preuzetom iz perioda ograničenog rata.21 (Čak je i tada ona bila zastarela, s obzirom na ideološku polarizaciju toga doba i tendenci ju da se neprijatelji identifikuju na ideološkim osnovama; ovo, naj zad, dokazuje d aje ona teorijska.) U unutrašnjim stvarima ne može 19 Vidi važan ali ne uvek i konkretan prikaz: L. Strauss (1932) obj. u Hobbes' politishe Wissenschaft (Neuwied 1965), 161 ff. H. Meier, Carl Schmitt, Leo Stra uss, i „ Der Begriffdes Politischen “. Zu einem Dialog unter Abwesenden (Stuttgart 1988). 20 A. Heuss, Antike andAbendland 2 (1946) 38 ff, 53 ff, obj, u F. Gschnitzer (ed), Griechische Staatskunde (Darmstadt, 1969), 36f, Vid. glavu 3. 21 Schmitt, Begriffdes Politischen 12, 28 ff, isto, Théorie des Partizanen (Ber lin, 1963), 92. Za opštu raspravu o Šmitovom pojmu neprijatelja videti: H. Laufer, Das Kriterium des politischen Handelns. Eine Studie zur Freund-Feind-Doktrin von Carl Schmitt a u f der Gmndlage der aristotelischen Theorie der Politik ( München, 1961); K.- M. Kodalle, Politik als Macht und Mythos (Stuttgart, 1973), 25 ff. 1

34

Kristijan Majer

biti neprijatelja ako se politička jedinica definiše onako kako to čini Karl Smit, jer „suština političke jedinice sastoji se u isključivanju ta kvih ekstremnih suprotnosti u okviru te jedinice“.22 Tačno je da je pojedinačni intenzitet političkih suprotnosti na veo Smita da zaključi da „što je konkretna opozicija više politička, to se više približava krajnjoj tački, podeli na prijatelje i neprijatelje“.23 „Političko" se ovde poistovećuje sa „egzistencijalnim" i „in tenzivnim". Ovde se putevi razdvajaju.24 Mislim daje pogrešno od baciti sve druge dimenzije ovog pojma u toj meti da postane mogu će pojam političkog ograničiti samo na jednu dimenziju. Takođe je pogrešno, u stvarima unutrašnje politike, priznati samo jedan sekun darni „pojam političkog".25 Ovo ne dolazi u obzir, posebno posle ne stajanja jasne podele između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Naravno, ova zapažanja se mogu razumeti i raspraviti samo u okviru šireg kontek sta Smitove totalne teorije, ali bi nas to odvelo suviše daleko. Ovde se pre svega bavimo posebnim uvidom, za koji mislim da je od ključne važnosti za definisanje političkog kao celine, i prema kome treba da zauzmeno teorijski a ne politički stav.26 22 Schmitt, Begriffdes Politischen (1933 ed), II. Videti anegdotu o Temistoklu, kod Plutarha, Aristid, 2.5. (različito se priča: u Temistokle 5.6; obe u Moralia 807 A-B). 23 Schmitt, Begriffdes Politischen, 30. 24 To nije pitanje o varijanti značenja, već o srži onoga što se shvata kao po litičko. Vidi: Smitova formulacija „Politička jedinica... označava ...najintenzivniji stepen jedinstva, koji pravi najoštriju razliku između prijatelja i neprijatelja11. Ovo je „najviše jedinstvo, ne zbog svog svemoćnog diktata ili nivelisanja jedinstva, već zato što odlučuje pa može da suprotstavljene grupacije, koje postoje unutar njega, spreči da između sebe razviju ekstremno neprijateljstvo (na primer, „građanski rat“; sa ovim se možemo složiti). -Schmitt: „Inter pacem et bellum...Hamburg 1940. 25 Schmitt, Begriff des Politischen 30.

j

26 O ovome je u: H. Lübbe Théorie und Entscheidung (Freiburg, 1971), reče no sve što treba reći. 1 1


35

Mislim na osnovnu koncepciju političkog kao određenog „polja delovanja“ koje potencijalno prožima čitav život. U pokušaju da definišemo političko, moramo usmeriti pažnju na čitavo polje, a ne sa mo na neke njegove delove - na primer na političke jedinice. Ovde moramo napraviti jasnu razliku između političkog (politisch),politike (Politik) i političkog (Politischen) kao imenice. Pridev politički i imenica političko ne znače istu stvar na različitim nivoima apstrakcije. Gramatički, političko kao imenica predstavlja primer supstantivizovanja prideva, na osnovu čega se u grčkom „nešto opšte može postulirati kao nešto određeno41,27 kao što se dešava sa poj mom lepog ili pravednog. Ali, postoji jedna logička razlika. Pridevi lep i pravedan označavaju isti kvalitet bez obzira na to čemu se pri pisuju. Grci su samo nastojali da ove kvalitete definišu kroz ispitiva nje lepog ili pravednog, kao kvalitete inherentne stvarima, opisanim kao lepe ili pravedne. Pridev politički znači sasvim različite stvari, koje pripadaju različitim dimenzijama, zavisno od imenica koje kvalifikuju - jedinica ili poretka, grupa, pitanja, procesa, sukoba, načina postupanja ili načina opažanja. Ponekad on opisuje stvari koje se od nose na državu kao celinu, a drugi put stvari koje određuju neki po seban interes; ponekad opisuje kontroverzne stvari, a ponekad pre predenost i lukavstvo.28 Neka od ovih značenja se mogu supstantivizovati, kao kad, na primer, govorimo o „političkom11 u smislu ne čijeg političkog pogleda na svet. Međutim, na taj način mi ne poga đamo ni celinu, pa čak ni centralni element širokog spektra značenja ove reči. Termin političko (kao imenica) ne može stoga da označi su štinski element u svim značenjima prideva politički.29 On se može 27 B. Snell, Die Entdeckimg des Geistes (4-to izdanje, Gottingen 1975), 205. Ova se reč pojavljuje u supstantivizovanom obliku, ali samo kao oznaka za zajed nicu građana. (Herodot, 7. 103 I), Tukidid, 8.93. 3. Uporedi: Xenophont, Helenica 5.3.25, 4.4.19). U pluralu* ona se koristi da označi političke događaje. 28 Stemberger, Drei Wwzeln, 19 f t 29 Ovde nije posredi davanje određenog značaja pridevu „politički"; pri čemu mislimo da smo saznali ono što definišemo i da smo dobili kategoriju koja se neo čekivano pokazuje kao stvar. Postoje dva različita načina da izađemo iz ove teškoće:

Kristijan Majer

36

odnositi na ono što im je svima zajedničko samo ako se shvati kao konačna ravan, kao polje ili element u kome se - rečeno na opšti na čin - pojedinci i grupe na specifičan način odnose jedni prema dru gima. Karl Šmit s pravom koristi pojam „polje odnosa i napetosti“.30 Zbog decentralizacije, ono što je ranije bilo koncentrisano u državi, postepeno je raspodeljeno na niz snaga i odnosa, pa pojam politič kog, u smislu imenice, nastoji da opravda ovo stanje stvari na način na koji odgovarajuće savremene tvorevine - „moralne i religiozne vrste“ - nastoje da opravdaju komplementarne pojave u drugim obla stima. Shvaćeno kao celina, političko se na ovaj način karakteriše kao „određeni stepen intenziteta spajanja i razdvajanja41.31 U svom eks tremnom obliku (koji i ne mora obavezno da bude i najpolitičkiji), ono uključuje razvrstavanje na prijatelje i neprijatelje. U isto vreme, važno je da imamo na umu da različiti oblici međusobnih suprotno sti mogu da postoje u okviru obuhvatnog prijateljstva ili solidarnosti. Političko je tako element u kome političke jedinice deluju jedna na drugu i u kome različite snage političkim delovanjem stiču ili na stoje da steknu direktnu vlast nad njima. Sve snage koje deluju na ovaj način su ipso facto političke, bez obzira na to da li je to ono što one žele, odnosno pristaju da budu - sve dok, nameravajući da bu du političke, one ne pretrpe neuspeh u pokušaju da utiču na druge či njih ne treba mešati niti dozvoliti da se međusobno kontaminiraju: prvi je da eksplicitno defmišemo šta političko jeste ili treba da bude; ovakve definicije mogu bi ti oštre i precizne, ali se upravo zbog toga pokazuju kao neadekvatne kad se suo čimo sa onim što se naziva političko. Biće mnogo takvih definicija ove vrste; jedi ni spor do koga one mogu da dovedu, odnosiće se na korisnost. Drugi način je da nađemo pojam koji će obuhvatiti sve što ovaj termin izražava. Onda bismo mogli da raspravljamo da li smo ispravno definisali “političko" u odnosu na ono što se opisuje tim izrazom, odnosno, da li smo pravilno odredili sadržaj pojma. Ali, onda bismo imali samo predmet koji se može jasno definisati,'ne ono što političko treba da bude već ono što se u mnoštvu značenja misli pod političkim. 30 Schmitt, Politische Théologie II, 25 f. 31 Ibid., Schmitt, Begriffdes Politischen 27, 38.


37

nioce u polju, pa ili ostaju bez dejstva ili potpadaju pod jurisdikciju policije ili sudova.32 Prihvatajući neke pozicije, a boreći se protiv drugih, one deluju politički, pa tako i sporna pitanja takođe postaju politička. One na taj način između sebe stvaraju političko polje, ko je nužno stupa u interakciju sa drugim poljima, sve do nivoa svetske politike. Delotvorna kombinacija ovih snaga stiče ograničenu neza visnost: u okviru ove kombinacije snaga, faktori ne-političke moći se ne potvrđuju direktno, već samo indirektno, u meri u kojoj se mogu preneti u sferu političkog. Sad smo dostigli stanje stvari u kome je sveobuhvatni politički element, nekada jasno strukturisan, sa oštrom podelom između dr žava, između unutrašnjih i spoljašnjih poslova, izmešan sa mno štvom delotvomih snaga koje nisu države i čije delovanje nije ogra ničeno na prostor unutar pojedinačnih država;33 one uključuju nad nacionalne organizacije. U ovoj prelaznoj situaciji političko se može shvatiti samo kao sveobuhvatni element koji smo upravo opisali. Ovaj element se defmiše uglavnom preko političkih jedinica. Jer u njima leže konačne odluke (bez obzira na to kako su donete, ko ih je doneo i koliko su bile delotvome). Volja da se postigne neki poli tički cilj mora se usmeriti na političke jedinice. Ostale snage samo se preko njih mogu nazvati političkim. Aristotel nije mogao govoriti o polju delovanja ove vrste, polju čije granice određuje obim politizovanih tema i grupa iz najrazličitijih sfera delovanja. Razlog za ovo nalazi se u činjenici da se politič ko, kako su ga Grci shvatali, nije bavilo problemima i mišljenjima koji dolaze iz drugih oblasti, već se isključivo usmeravalo na zajed nicu građana kao takvu. Sa druge strane, takva polja delovanja po stoje i na drugim mestima, pa i kod samih G rka Ova elementarna 32 Ništa ne govori više o sadašnjem značenju reci političko od činjenice da neke grupe, na primer teroristi, za sebe tvrde da nisu kriminalne već „političke" , dok druge - za šta ne treba navoditi primere - sebe opisuju kao ne-političke (i po neke ovo koriste kao sredstvo osvajanja političke vlasti). 33 Julliard, u Le Goff and Nora, Faire de L'Histoire Ii, 243 ff.

38

Kristijan Majer

koncepcija političkog omogućuje nam da razvijemo teoriju koja će obuhvatiti najrazličitije manifestacije ovog polja, nastale tokom svetske istorije; one će omogućiti da ih upoređujemo. Takva teorija nam istovremeno može pružiti polazište za jedan novi i savremeni oblik političke istorije, naime, istorije političkog, koja treba da obuhvati sve, od detaljnog ispitivanja ograničenih razvoja, do opšte istorije sveta.34 U okviru horizonta onog stoje Rajnhart Kozelek nazvao „uslovi moguće istorije“, koji smo ovde razradili, mi se - da pomenemo samo neke stvari - bavimo načinom na koji ljudi politički žive zajed no, i načinom na koji se taj život čuva; bavimo se raspodelom i sri canjem moći, oblastima koje su politizovane i koje su - u okviru po stojećih strukturnih mogućnosti - i danas dostupne civilizaciji. Ba vimo se mogućim tipičnim suprotnostima i kontekstom političkog delovanja (različitim oblicima učešća, različitim oblicima vršenja vlasti i postizanja ciljeva), spajanjem političkog sa drugim oblastima, bavimo se odnosima između politike i „autonomnih procesa“, izme đu zadataka koje treba obaviti (hitni problemi za koje se očekuje rešenje i koji će, ako ostanu nerešeni, imati dalekosežne posledice) i mogućnostima donošenja odluka.35 Bavimo se mestom političkog u društvu i u okviru procesa promena kroz koje društvo prolazi. Iza niza ovih relativno apstraktnih kategorija skriva se mnoštvo problema povezanih sa razumevanjem političkog, onakvog kakvo se pokazuje u različitim trenucima istorije. Ovi problemi su povezani sa ustavima (svih vrsta), i ustavnom stvarnošću. Ako se ova pitanja po stave dovoljno široko i realno, ona će - u okviru političke nauke dovesti do čitavog niza zahteva; pošto pravilno razumevanje politič ke stvarnosti uvek implikuje potrebu za posebnim merama zaštite i 34 Ibid., C. Meier, „Der Alltag des Historikers und die historische Theorie", u Н,- M. Baumgartner i J. Rüsen (eds.) Seminar: Geschichte und Theorie. Umrisse einer Historik (Frankfurt 1976), 44 ff). 35 Ovaj odnos mi se čini važnijim od drugog, videti: C. Meier, Res Publica Amissa (1966; reprint Frankfurt 1980). 159 f


39

poboljšanja ustavnog i zakonskog stanja, za osiguranjem mira, za povećavanjem sposobnosti političkih centara da deluju i donose od luke, za unaprađenjem integracije itd. Bilo koji ciljevi mogu biti uključeni. Međutim, verovatno više nije moguće da se u pojam po litičkog i politike unosi ona vrsta normativnog sadržaja koja je to kom istorije unošena u značenje termina politikos, politike techne, episteme, i arete. Pojam političkog kao posebnog polja delovanja je osnova za ono što sledi. Na ovom mestu moramo se zadovoljiti samo opštom odredbom tog pojma. Međutim, biće teško da se sa problemima ko ji stoje pred nama izborimo uz pomoć tako ograničenog prostora. Ono što sledi treba shvatiti kao prilog rešavanju jednog, još nedo voljno shvaćenog, problema.

POLITIČKO KOD GRKA. PREGLED I PROBLEM

G j ove knjige jeste razumevanje nekih suštinskih osobina na stanka političkog u Grčkoj, to jest, specifičnog obrasca ove vrste delovanja tokom klasičnog perioda, posebno u atinskoj demokratiji. Sa postepenim dobijanjem prava građanskih slojeva - koji su konačno dobili većinu - da učestvuju u političkom životu, ovo polje delovanja je prošlo kroz radikalnu transformaciju, i konačno dospelo na su protan pol onoga što se u ranim civilizacijama smatralo sferom „роlitičke“ delatnosti (u opštem značenju te reči). U njemu su sada za jedno delovali vladari i oni kojima se vlada. Iz perspektive svetske istorije ovo je značilo veliki napredak u politizovanju. Sama srž političkog poretka prvi put je postala politič ka tema, naime, pitanje ko treba da vlada - kralj, plemstvo, narod? Drugim recima, treba li da oni kojima se vlada (koji više nisu puki „podanici44),1 u političkim poslovima imaju odlučujuću reč ili ne? 1 Videti: D. Stemberger, Ich wünschte ein Bürger zu sein (Frankfurt, 1967), 67 (uporedi, 54 f, 5 7 ,9 3 ff) .

42

Kristijan Majer

Tada su mogli da se donose ustavi i da se ustavno osiguravaju prava i slobode nižih i srednjih slojeva društva Od društvenog po retka se ne samo odvojio već se i konstituisao nasuprot njemu pose ban politički poredak u kome su građani međusobno sarađivali kao građani. U ovom veštački stvorenom poretku nastali su sasvim raz ličiti odnosi između članova: svi su imali jednaka prava, a vrhovna vlast je pripadala građanskoj većini (uz pomoć onih plemića koji su prešli u njenu službu). Na temelju određenih uslova, koji potiču iz davnih vremena, problemi polisa {polis) prebačeni su u političku sferu, gde su građa ni delovali kao građani (politai). Polis je postao istovetan sa svojim građanima; izraz za zajednicu građana (politeia) počeo je da ozna čava pravedan ustav; upravo je ova upotreba termina odredila nor mativno značenje rečipolitičko (politikos), koja znači „polisu primereno“. Ovo gotovo totalno usmerenje na polis odredilo je, između ostalog, Aristotelovo shvatanje politike, omogućilo mu da kaže kako je ona nauka o najvišem dobru koje ljudi mogu svojim delovanjem postići, pa stoga i „najvažnija i najsuštastvenija od svih nauka“.2 Sa stanovišta kako pojedinca tako i zajednice uopšte, ovako shvaćena politika bavi se celinom. Politička pripadnost građanina, to jest njegova pripadnost poli su, u toj meri je postala važna da je kao opšta pripadnost bila iznad svih ostalih pripadnosti, i daje proizvela jedan, u svetskoj istoriji je dinstven, identitet koji se razvio u nižim i srednjim slojevima dru štva; ovo važi pre svega za Atinu, ali i za druga mesta.3 Mada meteci i robovi - kao uostalom i žene - nisu imali politička prava, ipak su oni koji su se aktivno bavili politikom, u velikoj meri bili istovetni sa onima koji su pasivno učestvovali u njoj. 2 Aristotel, Nikomahova etika 1094 a 26 ff; Politika, 1282 b 14 ff. Cf. 1252аЗ. Videti, glava 8. 3 Videti: C. Meier i P. Veyne, Kannten die Gnechen die Demokratie? (Berlin, 1988), 48ff.


43

To znači da je jedinstvo polisa moralo biti utemeljeno u zajed nici kao celini - a ne samo u nekom apstraktnom smislu. Građani su konstituisali realno jezgro grada, izvor vlasti koju su vršili, kojom su određivali ponašanje članova polisa, uključujući i plemstvo. Nije bi lo moguće da nešto poput države uspostavi centralizovanu vlast, ili državne institucije odvojene od društva. Ovo snažno poistovećivanje polisa sa svojim građanima, pret postavljalo je visok stepen solidarnosti, a ona je mogla da se ukore ni samo u opštem građanskom interesu, koji je pravazilazio sve po jedinačne interese. Ovaj opšti interes je postao tako moćan da su građani na ovom novom planu građanske pripadnosti određivali po litiku isto onoliko koliko je i ta politika određivala njihovo ponaša nje. Drugi interesi bili su relativno zanemarivani, ili bar u velikoj meri isključivani iz politike. Građani su se politizovali, pa nisu prema tome mogli da politizuju svoje domaće interese. Političkim odluka ma obuhvatani su samo opšte snabdevanje životnim namirnicama i raspodela određenih nameta. Ovom je odgovarao poseban oblik udruživanja i razdvajanja, raspodela i načina sticanja moći. Na prvom mestu, kretanje ka izonomiji i demokratiji dokrajčilo je - ili bar oslabilo - specifičnu podelu na prijatelja i neprijatelja, koja je postojala unutar plemstva, podelu koja je mogla da dovede do žestokih sukoba kako u polisu tako i izvan njega Protiv ovih podela široki slojevi građana izgradili su i učvrstili opšti interes zajednice kao celine. Pošto su politička prava dobila prvorazredni značaj, postalo je moguće da se, donekle izne nađujuće, uspostavi relativno jasna i ukorenjena podela na demokratiju i oligarhiju, mada se ona ispoljila tek sredinom V veka p.n.e. Pre ma Platonu, bogati i siromašni često, kao dva grada, žive jedni po red drugih, u okviru istih gradskih zidina.4 Ovo je preterivanje, koje pokazuje kako je i u njegovo doba političko mišljenje sa velikim pre tenzijama moglo da se zasniva na izuzecima, i moglo da ne bude pravedno prema opštem pravilu. Ipak je tačno da je zbog odsustva 4 Platon, Država, 422 e.

44

Kristijan Majer

sveobuhvatnih institucionalnih garancija, unutrašnje jedinstvo često bivalo vrlo nestabilno, unutrašnja opozicija često bivala povezana sa spoljašnjim protivnicima - naročito između Atine i Sparte - i da su proterivanja i građanski ratovi bili nešto uobičajeno. Postojala je po dudarnost između centralnog položaja građana i odsustva samostal ne države. Političko polje bilo je vrlo široko, s obzirom na broj učesnika u njemu, i vrlo ograničeno, s obzirom na teme kojima se bavilo, pa je zbog toga u sebi krilo mogućnost opasnih napetosti. Njemu su nedo stajali brojni modemi izumi, pomoću kojih se nakupljena energija prenosi na ne-političke aktivnosti, ali koji istovremeno mogu da od nose opterete dodatnom težinom - mada obično pod kišobranom dr žave.5 Političko je bilo oblast bremenita aktivnošću, ali oblast koja ni je pripadala društvu u modemom smislu te reči - jer u modernim društvima razne oblasti života postoje pored ili čak protiv državnih vlasti - već zajednici građana koja je sebe poistovećivala sa drža vom. Političko je na taj način bilo u centru opažljive promene, a po sebno u centm opažene promene. Jedina promena koja se mogla opaziti odnosila se na zbir političkih postupaka i događaja, pošto je sve izvan politike u suštini bilo ili statično ili se vrlo sporo menjalo, i to na bolje. Građansko, odnosno u grčkom smislu političko, prisustvo, koje ide ruku pod ruku sa političkim identitetom, time u sebi sadrži dva značenja: građansko prisustvo, u meri u kojoj su građani u stanju da 5 Videti: F. Jonas, Die Institutionenelehre Arnold Gehlens (Tübingen, 1966), 30: „Moderno društvo se suštinski razlikuje od antičkog polisa: ono se ne može shvatiti preko polisa - što je na primer Monteskje jasno uviđao - niti je patos poli sa spojiv sa funkcionisanjem građanskog društva. Modema društva nisu politička na način na koji su to bili grčki ili italijanski gradovi-države. Pokušaj da se u poli tici pronađe element koji objedinjuje modeme države vodi u teror, što pokazuje francuska revolucija. Naše države ne konstituiše ni zajednička politička volja, ni za jednička vera, već treći element koji se prvi put pokazao u delima engleskih eko nomista XVIII veka.“


45

potvrde svoju volju kroz učešće u političkim poslovima; građanska sadašnjost, u meri u kojoj su oni imali posebno iskustvo sadašnjeg vremena. Sadašnjost za njih nije bila uska granica između prošlog i budućeg vremena; oni su je doživljavali kao široku i ispunjenu „tra ku sadašnjosti". Preovladavale su posebne konstelacije, kako unutar društvenih zbivanja, tako i unutar načina opažanja. Stvar koja nije bila predmet veće pažnje - pa je stoga još zanimljivija - jeste pitanje o vrsti dešavanja sa kojim se društvo suočavalo pri pogledu na ono što se zbiva u njemu i izvan njega, i način na koji se uključivalo u to. Ovde se ne bavimo totalitetom zbivanja, već samo onim događajima koji su prevazilazili svakodnevni život i dovodili do opažljivih promena u po stojećim stanjima, događajima koji ne samo što su bili od opšteg in teresa, već su i uticali na ljudski život, nezavisno od uključenosti lju di u njih. Govorimo o opštevažećem iskustvu koje se ljudima deša va i reakciji do koje ono dovodi. Za Grke, takvi događaji mogli su da se u velikoj meri izjednače sa politikom i ratom. I oni su ih na taj na čin i opažali. Ali, to je značilo i sledeće: zbivanja tog doba (i pre sve ga način na koji se opažaju), u suštini su rezultat slobodnog politič kog delovanja i njegovih kontingentnih posledica, kao i odluka donetih tokom tog delovanja. Političko delovanje je bilo centralni fak tor. Ono se sastojalo od niza kretanja političkih subjekata u svetu, ko ji je kao celina opažan kao nepromenljiv. Stoga je svako - posebno istaknuti članovi društva - ali u izu zetno velikom stepenu i čitave zajednice, a u Atini čak i obični ljudi - sticao određeni značaj u odnosu na zbivanja u svetu, sposobnost da utiče na tok događaja, što je danas teško zamisliti. Oni su nepo sredno, konkretno i egzistencijalno učestvovali u donošenju i sprovođenju odluka, a mogli su i da se identifikuju sa tvorcima tih odlu ka, i to ne samo na jedan apstraktan način. Sve što se događalo, bilo je u određenom stepenu po meri građana. Oni su bili bliski događa jima i upleteni u njih. Ti događaji odigravali su se među njima, uglavnom kao posledica odluka koje su sami doneli. Gotovo da se može reći da su građani bili manje pod uticajem događaja nego po-

46

Kristijan Majer

stupaka drugih. Oni po svoj prilici nisu imali kontrolu nad onim što se dešava: samo su moćni Atinjani i njihov državnik Perikle imali re alnu kontrolu, bar za izvesno vreme. Život je bio ispunjen događaji ma. Ljudi su trpe! i poraze; ne samo pojedinci, već su i čitavi grado vi mogli prestati da postoje. Bila su to relativno opasna vremena.6 Ali, to je bilo neizbežno u svetu u kome je sve određeno političkim delovanjem. Zato Grci zauzimaju posebnu političku poziciju u sve tu. Ova pozicija je dijametralno suprotna stanju u kome su ljudi pre pušteni na milost i nemilost procesa, u kome ih ti procesi savladava ju, u kome moraju da pribegavaju složenim identifikacijama sa ra znim pokretima - što je slučaj u novom veku pa čak i u najnovijem dobu - ako hoće da sačuvaju osećaj pripadnosti, ako svoj identitet uzdižu iznad fragmentacije i izolacije koje ih pogađaju i integrišu u širu celinu. Malo Grka V veka je imalo „potrebu za fatalizmom“ o kojoj piše O. Markar. 7 Ovu poziciju koju su Grci zauzimali u svetu V veka, pratila je izoštrena svest o ljudskim sposobnostima, koja je, kako se čini, bila posebno izražena u Atini, gradu na koji se ugledao ostatak grčkog sveta. U najrazličitijim sferama zapažane su velike mogućnosti za delovanje i stvaranje. Ipak, ova zapažanja su ostala aditivna; ona se nisu generalizovala i sjedinila u opažaju velikog sveobuhvatnog pro cesa u kome je promena postala nezavisna od onih koji je izazivaju. Postojala je jako izražena svest o sposobnostima i dostignućima po jedinaca - o velikom broju pojedinaca - ali ne i svest o struji u kojoj se sve neumitno kreće napred, i postaje funkcija vremena. 6 Zbog činjenice da su se u hoplitskoj vojsci čitave zajednice borile jedna pro tiv druge, neka izuzetno krvava bitka mogla je čitav grad da opustoši za mnogo go dina. U Argu je jednom prilikom bilo neophodno da se pribegne i robovima, radi jačanja građanstva, dok ne stasa nova generacija (Herodot, 6, 83); kad grad pretrpi poraz svi se muškarci ubijaju, a žene i deca prodaju u ropstvo. 7 O. Marquard, ,,Komrensation“. Überlegungen zu einer Verlaufsfigur geschichtlicher Prozesse", u K.-G. Faber i C. Meier (eds), Historsche Prozesse (München 1978), 332.


47

Poseban karakter političkog, kao centralni element grčkog živo ta, imao je mnoge i različite efekte, koji su se širili u najrazličitije oblasti života i koji su tim oblastima davali oblik. Njegov uticaj mo že se videti u književnosti i umetnosti, filozofiji i veri. Zapažamo ga u svim pitanjima - i mnogim odgovorima - rođenim u iskustvu kroz koje su Grci prolazili dok su kontemplirali svoju novostečenu slobo du. Od posebnog interesa je visok stepen tolerancije prema kontingentnosti, koji je bio osnovni element njihove istoriografije. Tragaju ći za totalnim značenjem onoga što im se događalo, oni su ispoljavali istraživačku skromnost. U tom pogledu na njih su povoljno delovale nepromenljive okolnosti koje vladaju u svetu izvan politike. Sve što se dešavalo, oni su doživljavali kao rezultat dejstva prepo znatljivih sila. Grci nisu mogli sebe da dožive - ni kao celinu ni u okviru svojih gradova-država - kao „svet za sebe“, niti su imali po trebu da ono što im se događa kao biću u metafizičkom smislu te re ci, skroje prema svojoj meri. Ovo se poklapalo i sa njihovim shvatanjem neprijatelja. Svoje neprijatelje, i Grke i ne-Grke, oni nisu doži vljavali kao inferiorna bića; smatrali su ih sebi ravnim i to su, bez oklevanja, javno i govorili. Prizivanje pomoći bogova protiv neprija telja nije unosilo neku značajnu religioznu komponentu u borbu, jer se i neprijatelj molio ponekad drugim, a ponekad istim bogovima. Na taj način, Grcima je nedostajao veliki deo institucionalnog i ideološkog arsenala, kojim se ljudi štite od opažaja stvarnosti, od ozbiljnog pristupa toj stvarnosti i njenog uticaja na njih. Njihovu otvorenost pratio je visok stepen izloženosti; njihovu svest o va žnosti delovanja pratilo je iskustvo strepnje, koja ide uz donošenje odluka; slobodu rođenu iz samopouzdanja pratilo je i shvatanje o veličini ljudskog stradanja. Možda nigde, u čitavoj istoriografiji, nije stavljan toliki naglasak na stradanje i patnju (algea, pathemata) učesnika.8 Tako su Grci bili svesni ne samo ljudskih čudovišnih mogućnosti, već i njihove strašne prirode. „Ljudskost u njenoj ra njivosti i izloženosti opasnostima, ljudskost sa svim svojim probles Vidi H. Strasburger, Homer und die griechische Geschichtsschreibung (He idelberg, 1972), 23f, 33 ff.

48

Kristijan Majer

mima“9 ali i sa svojim radostima i veličinom, doživljavana je na je dan istovremeno nov i uznemiravajući način. Sve je ovo nastalo i dobilo definitivan oblik u situaciji u kojoj je u velikoj meri dominirala pojava političkog (u svom specifično grčkom obliku, povezanom sa polisom). Grčka civilizacija je, stoga, jedina po litička civilizacija u čitavoj svetskoj istoiiji. To što je političko zauzi malo tako centralnu i dominantnu poziciju (koja se nije ograničavala na pojedine centre, niti svodila na funkciju vremena i društva, nije zna čilo samo novi početak, već je takođe značilo i kretanje u jednom je dinstvenom i neponovljivom pravcu.101Novo polazište pripada istoriji: ovaj poseban pravac zanimljiv je u kontekstu teorije politike. Prilikom opisivanja karakterističnih osobina grčke civilizacije, obično se pominje pojam ,,klasični“ - model za mnoge čija privlačnost leži u svemu što je postignuto, doživljeno i predstavljeno u okviru uskih granica sveta polisa, u vidu dostignuća, intelektualne radoznalosti, ljudske ve ličine i samerljivost sa događajima; ono je konačno i tačka orijentaci je. U grčkim gradskim državama ostvareno je veliko približavanje iz među aktivnog i pasivnog učešća u politici, veliko približavanje izme đu subjekta i objekta Ovo približavanje je dovelo do onog što se zove totalna politika: politika je postala dominantan element u životu zajed nice (ali ne i element dominacije i mogućeg totalnog raspolaganja). Mada je ovo jedinstveno i neponovljivo, istovremeni razvitak politič kog i ljudskog ipak je zanimljiv za naše doba, u kome političkom sa jedne strane preti opasnost od stapanja sa autonomnim procesima, a sa druge se otvara nova strašna dimenzija u obhku legalne svetske revo lucije1k Time se otvaraju novi problemi koji vode iskušenju potpunog povlačenja iz politike. 9 O duhu Delfijskog proročišta već prisutnom kod Homera, videti: W. Schadewaldt, DerAujbau der Ilias (Frankfurt 1975), 8. O veličini videti: K. Reinhardt, Von Worken und Formen (Godesberg 1948), 22 f. 10 Videti Štembergov prikaz delà Hane Arent: „Die versunkene Stadt", Mer kur 30 (1976) 935 ff. 11 Videti: C. Schmitt, „Die legale Weltrevolution. Politischer Mehrwert als Pràmie auf juristische Legalitât und Superlegalitat", Der Stoat 17 (1978)321ff.

NASTANAK TEŽNJE KA IZONOMIJI

G™

nisu imali Grke pa da se sa njima takmiče. Oni, dakle, nisu znali za mogućnost demokratske vladavine pre nego što su je sami stvorili. Ali, ako ljudi treba da imaju pravo glasa, u tome kako se nji ma upravlja, i ako čak u svoje ruke uzmu vlast, oni moraju na neki način razviti ciljeve i pretenzije koji će konačno dovesti do ovih te kovina Moraju naći puteve i sredstva - to jest moraju stvoriti insti tucije koje će političko učešće učiniti mogućim, odnosno zamislivim. Poznavanje javnih poslova, i težnja za učešćem, moraju se tako čvrsto ukorenih u kompleks zajedničkih interesa i stavova, da se re lativno malo zanimanje za politiku, koje ispoljavaju mnogi građani, mora povećati, kako bi, prevazilazeći podele među njima, ono po stalo njihovo glavno interesovanje. Uzurpator uglavnom zna šta ho će i jednostavno traga za moći i prilikom da realizuje svoje ciljeve, ali tamo gde se radi o velikoj masi ljudi, neophodno je da se na ra nom stepenu političkog razvoja, prvo probudi a onda ojača i ovekoveči predstava da se oni mogu izboriti za značajan položaj u zajed nici. Mora da nastane nova politička uloga, a ne samo da novi igrač preuzme staru ulogu. Ovo zahteva društveno razmišljanje sasvim različite i apstraktne vrste. Najzad, pošto je prva demokratija u svet-

52

Kristijan Majer

skoj istoriji mogla da nastane uglavnom kao neposredna demokratija, među građanima je morala da se formira spremnost za ozbiljno angažovanje, a to znači ništa manje do transformaciju društvenog identiteta. Za sve ovo potrebno je vreme. Ono što je moglo da se ostvari samo u budućnosti, moralo je stalno da se anticipira u sadašnjosti. Ovaj segment istorije dovodi nas do starog Vikovog problema: ljudi su jedini tvorci ovog poretka, pa ipak u najmanju ruku većina njih, zbog ograničenosti svog razu ma, neshvatanja pravih namera i velike sebičnosti, nije u stanju da shvati ono što su sami stvorili. Vikovo rešenje problema - da ljudi ma upravlja božansko proviđenje - nama ne deluje dovoljno ubedljivo. Pa kako su onda Grci došli do demokratije? Pokušavamo ovde da na temelju onoga što se može napabirčiti iz oskudnih dostupnih izvora, rekonstruišemo onu fazu predistorije demokratije u kojoj se pojavila težnja ka izonomiji, ka onom razvojnom koraku u političkoj evoluciji koji je prethodio stvarnoj demokratiji u kojoj su široki slo jevi društva zadobili delotvomu vlast u borbi sa vladajućim plem stvom. Izonomija se ostvarila u Atini krajem VI veka pre nove ere, sa Klistenovim reformama; na drugim mestima to je moglo i ranije da se dogodi. Ispitivati pojavu težnje ka izonomiji znači ispitivati istorijski proces. Stoga, moramo pokušati da pokažemo konkretne međuod nose između postupaka koji su konstituisali ovaj proces u specifič nim situacijama (koje su se reprodukovale u ovim postupcima u raz ličitim oblicima). Na takav tok razvoja (koji je na nekom stepenu prerastao u auto nomni proces, mada ovo nećemo dalje razrađivati),1 upućuju brojni zaključci koji se mogu izvesti delom iz samih izvora, a delom iz poređenja između polazne i završne tačke ove posebne faze istorije. 1 Videti: C. Meier u K.- G. Faber i C. Meier (eds), Historische Prozesse (Mu nich 1978), 221 ff. Za novije razmatranje teme koja se obrađuje u ovoj glavi vide ti: C. Meier, „Die Griechen. Die politische Revolution der Weltgeschichte", Saeculum 33(1982) 133 ff


53

Možemo, dakle, biti sasvim sigurni - što ćemo i dokazati - da nam dobro poznati ishod ove faze, naime izonomija, fragmentarni dokazi koji se daju izvesti iz zabeleženih činjenica i ono što se može izvesti iz izvora dozvoljavaju da izvučemo određene zaključke o procesu koji je doveo do nje. U svakom slučaju, nameravamo da pružimo istorijsko objašnjenje ovog razvoja. Anticipirajući svoju tezu, može mo reći d aje ovaj razvoj, koji je došao posle dugog perioda borbe, suštinski doprineo „društvenoj istoiji političke misli“ koja je u svoje vreme uticala na najrazličitije oblasti grčkog života, stvarajući pokret koji je konačno doveo do izonomije i koji je odredio njen pravac. Mnogi faktori koji su do tada smatrani uzrocima procesa koji je doveo do demokratije u stvari nisu ništa drugo do preduslovi koji su ili omogućili ovaj proces ili sami bili njegov rezultat. Ovo je, u sva kom slučaju, najviše što možemo da utvrdimo. Tačno je da je geo grafija egejskog regiona podstakla razvoj brojnih nezavisnih gradova-država, ali je tačno i da ona ne bi bila u stanju da spreči nastanak većih političkih jedinica. Izgleda daje u mikensko doba ovaj region bio sasvim drukčije organizovan, naime u mnogo veća kraljevstva. Ako je Sparta mogla da vlada velikim oblastima Mesenije, sa one strane Tajgeta, dok su carstva poput onog Polikratovog bila kratkog veka, a veće političke jedinice koje su predlagali Tales iz Mileta i Bijant iz Prijene2 nisu imale izgleda da se ostvare, onda geografski raz lozi svakako nisu bili odlučujući. Odlučujući nije bio ni čitav kompleks crta koje se pripisuju grč kom ,,karakteru“, niti nas on dovodi bliže objašnjenju onoga šta se zapravo dogodilo. Iako su stanovnici grčkih gradova-država bili pro žeti izuzetno jakim, isključivim i žilavim osećanjem solidarnosti, mi nemamo načina da saznamo u kojoj meri je ono bilo uzrok a u kojoj posledica procesa koji razmatramo. Čak i ako pretpostavimo daje na samom početku ovog procesa (oko 800. pre nove ere) polis doživlja van kao neka vrsta proširene porodice, treba da se upitamo da li je ova koncepcija bila dovoljno jaka da postane odlučujući faktor u tom 2 Herodot I. 170.

Kristijan Majer

54

procesu, nezavisan od specifične konfiguracije i specifičnog toka potonje istorije. Nikako ne možemo odbaciti ideju da ono što treba da se objasni nije to što su takva svojstva bila prisutna od početka, već to da su ona stvarno opstala, suprotno svakoj verovatnoći. Isto važi i za zadržavanje originalnih formi „prvobitne demokratije“3 kao što su skupštine zajednice, uspomene na nekadašnju jednakost,4 si stem zakupa zemlje i određeni oblici pobožnosti i „teologije41. Mo žda je manje čudno što su takve stvari postojale na početku nego što su opstale i nastavile da se razvijaju zajedno sa razvojem grčke kul ture. Možda ovo i nije toliko pokretačka snaga pomenute težnje ko liko nusproizvod izrazito idiosinkratičkog kulturnog razvoja Naj zad, opšte pravilo kaže da se napredne civilizacije pojavljuju sa raz vojem moćnih monarhija, koje radikalno transformišu čitavo društvo i ostavljaju svoj pečat na njemu. U svakom slučaju, bilo bi pogrešno izjednačavati puko zadržavanje arhajskih osobina sa njihovom žila vošću i potencijalom za razvoj. Tvrditi da ove i slične grčke osobine predstavljaju stvarne uzro ke težnje ka izonomiji, znači navući na sebe opasnost od teškoća, po vezanih sa pitanjem šta je prvo - kokoška ili jaje. Ako, sa druge stra ne, treba da prihvatimo gradualistički pristup5 onda možemo pretpo staviti da na ranom stepenu postoji začetak pileta i modikum jajeta, i da će od takvog malog početka - uz pretpostavku da se težnja na 3 Za ovaj pojam (i mogući nastanak te pojave u staroj Mesopotamiji) videti: T. Jacobsen, H. Frankfort, H. A. Frankfort, J. A. Wilson i T. Jacobsen, Before Phi losophy. The Intellectual Adventure o f Ancient Man. An Essay on Speculative Tho ught in the Ancient Near East (Harmondsworth 1949). 141 ff O koheziji koja se zasniva na kultu, videti: W. Burkert, „Opfertypen und antike Gesellschaftsstruktur“, i G. Stephenson, Der Religionswandel unserer Zeit im Spiegel der Religionswissenschaft (Dannstadt 1976), 184 ff; ibidem, Griechische Religion der archaischen und klassischen Epoche (Stuttgart 1977), 382 ff. Videti, C. Meier Die Welt der Geschichte und die Provinz des Historikers (Berlin, 1989). 4 Videti: M. I. Finley, The World o f Odysseus (Harmondsworth) 1962), 33, 89 ff, 105 ff; B. Borecki, i Geras: Studies Presented to G. Thomson (Prague 1963), 60. 5 Videti: Faber i Meier, Historische Prozesse, 51 ff.


55

stavlja u istom pravcu - krajnji ishod biti potpuno razvijena kokoš i potpuno razvijeno jaje. Mi ne znamo kada je ovaj proces počeo. Niti je cilj ovih zapa žanja da poreknemo da je narod koji je početkom I milenijuma pre nove ere nastao iz raznih plemena i zajednica, kako starosedelačkih tako i doseljeničkih, mogao da ima određene karakteristike koje su konačno dovele do razvoja izonomije. Neke od ovih karakteristika nesumnjivo su doneli doseljenici iz svog starog zavičaja; druge su mogle da se pojave u uslovima migracije, treće za vreme perioda su koba i navikavanja na zajednički život u egejskom regionu, posle uništavanja ranije kulture. O ovom pitanju teško je, ako ne i nemo guće izreći bilo kakvu ubedljivu tvrdnju. Mi čak ne znamo ni u kom stepenu se suočavamo sa pojavom specifičnih i distinktivnih crta. Moguće je čak da je u ovim malim zajednicama koje su živele skromnim životom bez događanja, zahvaćenim pokretom arhajskog perioda, ono što ih izdvaja upravo bila činjenica daje tako malo stva ri dobilo oblik, da je tako mnogo još bilo otvoreno za razvoj - da je njihova situacija, da se izrazimo jezikom modeme evolucionističke teorije, bila situacija „evolutivne otvorenosti".6 Sasvim je jasno daje Homer sačuvao neka vrlo stara shvatanja koja su delom poticala iz mikenskog doba, ali su se razlikovala od shvatanja „prvobitnih za jednica uopšte".7 Homerov jezik, takođe, pokazuje određene poseb nosti, koje karakterišu Grke potonjih vremena Ali, mnoge od osobi na koje kao da ukazuju na potonji period, po svoj prilici su nastale tokom VIII veka, kada je započelo doba revolucionarne promene ko jom se ovde bavimo.8 Isto važi i za umetnost. 6 Videti : Н,- K. Erben, Die Entwicklung der Lebewesen. Spielregeln der Evo lution (München/Zürich 1975). 7 Tvrdi se u: W. F. Otto Die Gotter Griechenlands, 3. Aufl Frankfurt 1947. Isto shvatanje nalazi se u: H. Loyd-Jones, The Justice o f Zeus (Berkeley 1971), 169 n.45. 8 Videti: na primer, F. Gschnitzer „Politische Leidenschaft im homerischen Epos", u: H. Gorgemanns i E.A. Schmidt, Studien zum antiken Epos (Meisenheim 1976), I ff, W. Schadewaldt u DerAufbau der Ilias Strukuturen und Konzeptionen

56

Kristijan Majer

Bilo bi dobro da, suočeni sa ovim teškoćama, sve grčke „кагакteristike“ nastale oko 800. godine pre nove ere, shvatimo kao nepo znanice - ili kompleks nepoznanica. Ma kakva da su njihova priro da i njihova obeležja, mi iz njih ne možemo izvesti težnju ka demokratiji. Čak i ako se u tami tih vremena, sa retkim pisanim tragovi ma, mogu jasno razlikovati neki elementi, mi još nemamo pravo da iz poznatih posledica na osnovu ekstrapolacije, zaključimo da su ovi elementi uzroci. Sami po sebi oni nisu mogli da pokrenu ovaj pro ces i odrede njegov potonji pravac: izonomija koja se konačno poja vila mogla je da nastane samo u okviru promenljivih okolnosti, koje su ljude navele da u određenim vremenima deluju na određeni na čin. Naš sadašnji cilj jeste da skiciramo proces u okviru koga je na stala težnja ka izonomiji. Ovo se može učiniti samo u opštim crta ma. Mnogo toga o ovom procesu ostaje nepoznato - a ne samo tačno određena uloga koju je u njemu imao splet grčkih „osobina" pri sutnih od samog početka. Ipak, možemo da grubo utvrdimo okolno sti pod kojima su Grci ušli u period kretanja u VIII veku, period pra ćen krizom koja je uzdrmala nasleđeni poredak, teškoće sa kojima (Frankfurt, 1975), 91 ff; piše: „Stare uspomene na onu pređistorijsku eru, spojene sa samopouzdanjem koje smelo gleda u budućnost, stvorile su situaciju koja je bi la izuzetno povoljna za poeziju". Uspomene na veliku prošlost prožimale su pred stave iz svakodnevnog života i njegovih sukoba, stvarajući sliku opuštenog seo skog sveta, koji je u isto vreme bio i svet javnog delovanja. Državni poslovi su do nekle dobili izgled seoskih svađa. Videti: Cf, H. Strasburger, „Der soziologische Aspekt der homerischen Epen", Gymnasium 60, (1953), 97 ff; ibidem., Homer und die Geschichtsschreibung (Heidelberg 1972), 22 o „potencijalnoj stvarnosti eposa“. Već u Odiseji mi nalazimo tragove nove vere u pravdu, raširene u srednjim i nižim klasama, vere za koju Hesiodovo delo sa početka sedmog veka pruža najočigledniji dokaz. Dobar deo karaktera i dejstva epova određenje činjenicom da su oni sastavljeni pre svega u duhu ovog izuzetno ranog doba, koje je istovremeno bi lo duboko svesno moći i izloženosti čoveka i koje je uzelo slobodu da ponovo uob liči staru epsku tradiciju. Na ovaj način ta poezija odigrala je ulogu u nastajanju osnovnih uslova važnih za oblikovanje grčkog karaktera Za oprezno datiranje ovih epova videti: Lesky „Homeros", RE Suppl. X I (1967) ,7.


57

su se suočavali i postepenu izgradnju snaga koje su konačno dovele do izonomije - pri čemu niko nije bio svestan šta se zapravo dešava. Ispitujući ovaj proces, moramo da obratimo posebnu pažnju na način na koji se političko pojavilo u grčkom društvu. Drugim reci ma, moramo se upitati kako su Grci krenuli ovim jedinstvenim prav cem. Zato ovaj proces moramo da sagledamo u njegovoj celovitosti i dovršenosti u okolnostima nastalim posle dorske migracije, to jest oko 800. godine. U ovom kontekstu ti drugi ,,uzroci“ demokratije koji se tako često pominju, ali koji su se kristalisali tek tokom ovog procesa, u najboljem slučaju mogu se videti kao posebna koncentra cija impulsa, koji su u isto vreme proizvod procesa i deo njegove po kretačke snage. Ovo se odnosi, na primer, na Delfijsku religiju, na moć grčkog verovanja u pravdu, na hoplitsku falangu, i na mnogo to ga što se jasno izdvaja iz opšte tame. Jedna od najznačajnijih činjenica o poreklu grčkog društva jeste da monarhija u njemu nije imala neku značajnu ulogu. Stoga, proce su koji opisujemo nedostaje dominantna politička snaga koju nalazi mo na drugim mestima. Međutim, ovo takođe znači da cilj razvoja novog političkog poretka može da se postigne samo u poznijoj fazi razvitka i uz pomoć novih i različitih snaga. Pre svega, mora da se pojavi negativan preduslov, na temelju koga novi poredak može da dobije oblik.

a. Pojava prilike za težnju ka političkom poretku zasnovanom na širokim slojevima stanovništva U poznom IX i VIII veku, Grci koji su do tada živeli u sasvim primitivnim uslovima sa neznatnim društvenim raslojavanjem, izne nada su ušli u period kretanja i promena. Dok je uspon drugih civi lizacija bio motivisan prisustvom ili izgradnjom centralne političke vlasti, ovi elementi su bili odsutni u Grčkoj. Prvobitni podsticaj bio je izuzetno nepolitički; takva je bila i rana faza intenzivne društvene i kulturne promene.

Kristijan Majer

58

Egejski region bio je politički vakuum u kome su Grci vodili mi ran život, bez događaja, živeći u slabo povezanim političkim jedini cama, malim i uglavnom nezavisnim zajednicama, u kojima nije po stojala velika koncentracija moći u rukama vladara,9 niti značajnije ekonomske i društvene razlike između plemića - ma kako shvatali ovaj izraz - i seljaka. Važna osobina života Grka sastojala se u tome da su oni od naj ranijih vremena bili pomorski narod i da su mnogi od njih imali bro dove. Podsticaj za ovo bio je kako u međusobnoj blizini ostrva tako i u njihovoj blizini kopnu, čiji je veliki deo bio neprohodan. Stoga ne iznenađuje što su Grci jedrili izvan Egejskog mora i rano došli u do dir sa istočnim civilizacijama.10 Oblast grčkog naseljavanja proteza la se sve do Kipra. Ovo je dovelo do neobične kombinacije udalje nosti i blizine: Grci su imali lak pristup blagu, ambicijama i iskustvu civilizacija Srednjeg i Bliskog istoka, a pri tom nisu bili izloženi po litičkom uticaju tog delà sveta. Sve do VI veka nijedno istočno car stvo nije se zanimalo za ovaj region. Stoga nije bilo spoljašnjeg pri tiska na Grke, da ujedine svoju moć, da izgrade velika carstva i raz viju jaku unutrašnju vlast - drugim recima, da drušvo podvrgnu cen tralnoj političkoj kontroli i tako odrede njegovu strukturu i religiozni i duhovni život. Umesto toga Grci su bili aktivni na moru. Ova aktivnost na pr vom mestu bila je usmerena na trgovinu i sa istokom i sa zapadom. Iako sami nisu imali mnogo da ponude u zamenu za blaga istoka, oni su mogli da sa zapada donose sirovine, koje su bile potrebne istoku. Stepen u kome su oni kao trgovci snabdevali Feničane, nedavno je postao predmet rasprave,11 ali mi se ovde ne možemo upuštati u de 9 Ovo se najbolje vidi u Homerovim epovima. Videti: Finley, The World o f Odysseus, 96ff; A. Heuss, Antike undAbendland 2 ((1946) 40 ff; objavljeno u: F. Gschnitzer, Griechische Staatskunde (Darmstadt 1969), 36 ff; F. Schachermeyer, Forschungen zur griechischen und rômischen Geschichte (Vienna 1974), 32. 10 Videti: C. W. Starr, The Economic and Social Growth o f Early Greece, 800-500 B. C. (New York 1977), 56 ff. ' 11 Ibid., 61 f


59

talje. Uporedo sa trgovinom razvijalo se i gusarenje,12 a Grci su pu tovali svuda okolo. Krajnji ishod ovog bila je kolonizacija koja je do vela do premeštanja stanovništva, u meri koja se teško može preceniti. Podsticaj za ovo došao je od geografije: širok obim za naselja vanje duž mediteranskih obala pružio je Grcima idealnu priliku da reše svoje unutrašnje probleme. Ne znamo šta je podstaklo ovu ekstenzivnu aktivnost među ra nim Grcima. Povoljna geografska situacija samo je pružila nužne uslove. Osobine poput duha pustolovine i želje za bogatstvom ne moraju da postoje od samog početka (osim kod malobrojnih pojedi naca), i mogu biti ne samo proizvod već i preduslov kretanja koje je verovatno podstakao slučajan sticaj okolnosti, a onda pojačali pono vljeni uspesi, koji su ohrabrili dalju aktivnost. Loše žetve, nedosta tak hrane i druge slučajnosti mogle su da postanu dodatni motivi. Stoga, iako ovaj duh preduzetništva ne možemo videti kao karakte ristiku Grka, on se mogao razviti zajedno sa proširenjem oblasti nji hovog delovanja i sve većim uspesima; a mogao je i da se razvije pod njihovim uticajem. Pri svemu tome, takav poduhvat dobija izuzetan podsticaj onda kada ponudi izlaz iz teškoća, izazvanih prenaseljenošću.13 Tada se interes trgovaca, kojima trebaju važna trgovačka uporišta, na neki 12 H.A. Ormerod, Piracy in the Ancient World (Liverpool 1924). 13 Činjenicu da je prenaseljenost postajala sve veća, smatram nepobitnom čak i ako ona nije bila jedini razlog iz koga su mnogi Grci napuštali svoj zavičaj. Videti: N. Coldstream, The Formation o f the Greek Polis (Rheinisch-Wesfalische Akademie, Düsseldorfj 1984), 9 f Starovi razlozi (Economic and Social Growth, 41 jf), nisu preterano ubedljivi. Analogija sa klasičnom Atinom ne uzima u obzir ogromne gubitke nastale tokom rata. Hesiodov savet nije uvek trebalo poslušati; fluktuacije u veličini stanovništva ne mogu se isključiti. Na prvom mestu, nismo u stanju da do kraja objasnimo kretanje stanovništva u pravcu kolonija. Osim toga, deluje dosta dubiozno da je kolonizacija stvarno bila „рге proizvod napretka nego siromaštva" (C. A. Roebuck). Meni se čini da su na nju istovremeno delovali i si romaštvo i napredak (koji se povećao sa kolonizacijom). Videti i: E. Ruschenbusch, Untersuchungen zur Geschichte des athenischen Strafrechts (Koln/Graz, 1968), 41.

Kristijan Majer

60

način poklapa sa interesima njihovih zemljaka koji nemaju zemlju. Ova veza nije neposredno očigledna, ali kad je već uspostavljena iz bilo kojih razloga - ona je dovela do osnivanja brojnih kolonija, počev od 750. g. p.n.e. Postojali su i drugi lekovi za prenaseljenost, ali su oni bili manje jasni ili se prosto nisu primenjivali. Ma kakve prilike imali na istoku ili kod kuće, najamnici i ljudi sa telmičkim i trgovačkim veštinama,14 one su bile manje privlačne od izgleda za sticanje zemlje i punih građanskih prava u novoosnovanim grčkim kolonijama. Osim toga, nije postojala realna prilika da se porast sta novništva iskoristi za koncentraciju političke moći i teritorijalna osvajanja neposrednog susedstva. Nesumnjivo, tu i tamo su postoja li takvi pokušaji, ali su u celini kraljevi bili suviše slabi (i suviše si romašni), a kada je kolonizacija stvorila izlaz - a sa njom (da na tre nutak anticipiramo ishod) izuzetnu difuziju moći - ova alternativa je prestala da postoji. Samo je Sparta bila uspešna u osvajanju novih zemalja, ali je ona izuzetak koji potvrđuje pravilo.15 Za predistoriju izonomije, ključnu važnost imala je činjenica da je veliki broj ljudi bio uključen u trgovinu, gusarenje i kolonizaciju. U ovo je bilo uključeno mnogo gradova i mnogo pojedinaca, poro dica i grupa (od kojih nisu sve pripadale plemstvu), da su uvećano bogatstvo, moć i prestiž bili široko raspodeljeni16 pa stoga nisu mo gli biti stavljeni pod monopol kraljeva, a nije ih mogla iskoristiti ni šačica velikaša za širenje sopstvene moći. Ova kombinacija prvobit nih, i uglavnom neizdiferenciranih uslova kod kuće i visokog stepena pomorske pokretljivosti, dovela je do stvaranja velikih mogućno sti za jake i preduzimljive ljude čiju snagu nije ograničavalo ni prvo bitno agrarno društvo, niti ju je iskorišćavala neka centralna politič14 Starr, Economic and Social Growth, 49 f. 15 P. Spahn, Mittelschicht und Polisbildung ("Frankfurt/Bern/Las Vegas 1977), 84 ff. U određenom smislu Arg predstavlja izuzetak. 16 Heuss, Antike undAbendland 2 61946), 41 ff, 54. Videti, H. Schaefer, Pro bleme derAlten Geschichte (Gottingen, 1963), 362 ff, esp, 377 f; autor precenjuje moć monarhije kao i V. Ehrenberg, Der Staat der Griechen, Züruch/Stuttgart 1965), 46 ff, 191 ff.


61

ka vlast. Slobodu koju su imali pojačale su i učvrstile prekomorske aktivnosti, a monarhije koje su postojale na početku kolonijalne ere, ubrzo su otklonjene sa istorijske scene. Ostavljajući ove detalje po strani, možemo reći da sve što se da zapaziti ili zaključiti o počecima ove intenzivne faze u razvoju grč ke civilizacije, navodi na zaključak da su oni bili obeleženi slabošću centralne političke vlasti, na prvom mestu kraljevske vlasti. Postoja li su veliki prostori za poduhvate i sloboda za ostvarivanje velike že lje za saznanjem, ogromno širenje horizonta i izuzetan rast saznanja, resursa i mogućnosti za delovanje. Sve ovo prigrabio je i koristio re lativno veći broj ljudi širom ćele Grčke. Ovaj veliki pokret ne samo što je povećao socijalnu diferencija ciju i porast saznanja i mogućnosti, već je takođe i ovekovečio po četnu raspodelu moći i resursa, kako unutar polisa, tako i širom polipolitičkog grčkog sveta. Učvršćivanje ove široke raspodele moći bilo je od velikog zna čaja za potonji tok grčke istorije, jer je znatno olakšalo bavljenje po litikom. Pritisak viška stanovništva premestio se izvan polisa, a ener gija se usmerila na širi svet. Brojni nepolitički ideali pustili su koren, a oblikovana je panhelenska javnost.17 Pobede u atletskim takmiče njima (jedna od oblasti u kojima se javnost manifestovala), bogat stvo, dobar život i lepota, visoko su vrednovani isto kao i politički uspesi i ratnička slava. Otvoreni su brojni putevi kojima se mogla ste ći slava izvan polisa i političkog života. Hans Šefer pokušao je da sve ovo sažeto izrazi opisom Grka kao naroda koji se ujedinio u društve nom životu.18 Ove okolnosti, udružene sa klimatskim i geografskim uslovima, i drugim faktorima (osim odsustva spoljašnjih pretnji), uslovile su uglavnom nepolitički karakter grčkog razvoja u njegovim ranim i odlučujućim fazama. Ipak, upravo su ove okolnosti stvorile 17 Heuss, Antike undAbendland2 61946), 37 f, 41ff, 44,48 ff. Uporedi: Scha efer, Probleme 238 ff. O onome što sledi ovde, videti : H. Strasburger „Der Einzelne und die Gemeinschaft im Denken der Griechen", Historische Zeitschrift 177 (1954), 227 ff. 18 Schaefer, Probleme 298.

62

Kristijan Majer

osnovu za pojavu političkog među Grcima. Jer, ono je moglo da se ostvari samo u situaciji u kojoj je postojeća politička vlast dugo bila nemoćna da se izbori sa krizom, kojoj su Grci bili sve izloženiji.19 Velike prilike stvorile su isto tako velike zahteve, a zbog manjeg stepena socijalne diferencijacije ovi zahtevi su dolazili iz vrlo širokih slojeva stanovništvu - posebno, mada ne i isključivo, od plemstva. Ovo je često dovodilo do dugova, eksploatacije i dužničkog rop stva,20 ali i do novih, često riskantnih poduhvata. Velike mogućnosti za sticanje dobitka i visok rizik neuspeha morali su dovesti do suštin skog raslojavanja, kako među plemstvom tako i izvan njega.21 Moć i bogatstvo počeli su da se sabiraju u relativno uskom krugu sve moćnijih porodica, mada je u Grčkoj, kao celini, to uvek bio vrlo ve lik krug. Moralo je takođe biti i dosta porodica koje su zbog pono vljenih neuspeha zaostale iza uspešnih porodica i na taj način posta le dodatni izvor nemira i nezadovoljstva. Tokom vremena, mnogi ljudi koji su ostali bez svojih imanja bili su prinuđeni da decu proda ju u ropstvo, a konačno da prodaju i sebe same. Tradicionalni odno si između plemića i seljaka bili su potkopani. Nastale su duboke podele koje su dovele do nemira, pobuna i građanskog rata. Zbog veli kog iseljavanja u kolonije i visokog stepena opšte pokretljivosti, ve ze među pojedincima su pokidane ili su oslabljene i relativizovane. 19 Mnogi pokušaji političkih reformi koje su plemići pokušali da sprovedu, Vidi: Heuss, Antike und Abendland 2(1946), 41, 43; Schaefer, (Probleme, 311, 389; i Ehrenberg, Der Staat der Griechen) nisu bili u stanju da se nose sa velikim teškoćama nastalim u uzavrelim gradovima. 20 Videti; J. Hasebroek, Griechische Wirtschafts- und Gesellschaftsgeschichte bis zur Perserzeit (Tübingen 1931), 158 ff; E. Will, „La Grèce archaique", u: Deuxsicme conférence international d'histoire économique (Den Haag 1965), 41 ff. Ne znam nijednu obuhvatnu analizu krize koja je prikupila i procenila sve materi jale (uključujući brojne indikacije sadržane u pesništvu onog doba). U svakom slu čaju, kriza je izašla izvan ekonomske sfere. 21 Uz to dolaze i strukturalne promene, rezultat nejednake veličine porodica i dodele zemlje. Videti: S. C. Humphreys, Anthropology and the Greeks (London 1978), 162 f


63

Prilike i teškoće, dobici i gubici doveli su istovremeno do stvaranja svesti o velikoj moći i velikoj nemoći.22 U ovakvoj situaciji bilo je gotovo neizbežno da pojedini ambici ozni političari iskoriste priliku da se dokopaju vlasti u polisu koriste ći podršku nezadovoljnika i onih koji su teško živeli. Od sredine VII veka pre n.e. u raznim gradovima stalno na vlasti srećemo tirane. Za nimljivo je zapaziti da ove tiranije nisu nikad trajale duže od tri ge neracije - obično kraće - i da uprkos moći koju su mogle da priku pe, nisu uspele da ostave dublji trag na društvo polisa, niti da svoju moć prošire izvan njegovih granica.23 Posmatrano iz komparativnog ugla, može se reći da pokušaj oblikovanja grčkog društva preko mo narhijske vladavine - ako je uopšte i bilo takvih pokušaja - nije ni kad donosio uspeh. Takva centralna vlast bila je suviše slaba, a opo zicione snage suviše jake. Ovde se srećemo sa dva aspekta iste situ acije - sa relativno širokom raspodelom moći u okviru i između gradova-država i relativno slabim zanimanjem za polis, koje su pokazi vali plemići, a konačno i tirani.24 Jer, teško se može prihvatiti da je 22 Ovo drugo potvrđuju ondašnji izvori i arhajsko pesništvo. (Vidi H. Frankel, Dichtung und Philosophie des friihen Griechntums, 610, takođe i Wege und For meri frühgriechischen Denkers (3 ed, Munich 1968), 23 ff; prvo se potvrđuje sa mo povremeno mada se može izvesti iz načina ljudskog postupanja i iz zapažanja o prolaznosti ljudske veličine. Videti: Heuss, Antike undAbendland 2 (1 946), 58 ff; „Kad čovek posle sloma starih oblika postane svestan mogućnosti koje se pred njim otvaraju, on mora da u isto vreme postane svestan neizvesnosti kojoj je izlo žen i uprkos svojoj snazi, slabosti svog bića videti: Starr, Economic and Social Growth 171 f. O istoj ambivalenciji u petom veku, videti: J. De Romilly „Thucydi de et l'idée du progres", Annali della Scuola normale superiore di Pisa. Lettere, storia e fdosofia, ser. 2 (1966), 158. 23 Videti: H. Berye, Die Tyrannis bei den Griechen (München 1967). Za ob jašnjenje širenja tiranije videti: E. Ruschenbusch, Untersuchungen zu Staat und Po litik in Griechenland vom 7-4 Jh.v.Chr. (Bamberg 1978), 18 ff. 24 C. Meier, Gnomon 41 (1969) 353 f; isto, Entstehung des Begriffs DemoÆrat/e(Frankfurt 1970), 32 n. 20. H. W. Pleket u Talanta I (1970), 140, ne shvata problem. Kad govorimo o odsustvu „nadličnih ciljeva", onda se ne radi o pitanju da li tirani često donose dobre rezultate, već pre o tome da li su oni u stanju da in stitucionalnim sredstvima pojačaju svoju vlast. Videti; D. Lanza U tiranno e ii suo pubblico (Turin 1977), 163 ff.

64

Kristijan Majer

neuspeh tiranije kao institucije bio rezultat slučajnog sticaja grešaka. Uzurpatori su monopolisali samo aristokratske mogućnosti; njihova vladavina obuhvatala je samo preraspodelu moći u okviru plem stva25 U mnogim slučajevima otkriveni su oblici metodičnog postu panja; ponekad su pravljeni razumni ustupci srednjim i nižim klasa ma, čija se ekonomska situacija na taj način učvršćivala,26 i koje su dobijale pravnu sigurnost. Na mnogim mestima, dakle, ekonomski aspekt krize je ili otklonjen ili znatno ublažen. U Atini, verska politi ka Pizistratida predstavljala je važan doprinos integraciji seljaka, pa samim tim i razvoju društva polisa. U ovom smislu predistorija demokratije teško se može zamisliti bez njih. Ipak, nezavisno od posledica, koje su izazvali u ekonomiji i društvu, tirani su uglavnom pro pustili da ostave pečat na zajednicama - za razliku od apsolutistič kih monarhija novog veka, koje su izvršile dubok i trajan uticaj na modemu državu. Slabost tiranije mogla je delom poticati od ubeđenja da postoji pravedan politički poredak koji isključuje autokratiju. U svakom slu čaju, ovo ubeđenje je dodatno povećavalo patnje pretrpljene pod ti ranijom, koja g aje onda još više pojačavala. Ipak, ma kakvi bili od nosi između ova dva elementa, ovde će biti dovoljno da utvrdimo da tiranija u celini nije ništa učinila da promeni veliku difuziju moći. 25 Heuss, Antike und Abendland 2(( 1946), 45 f;,up. Forest Wege zur Hellenischen Demokratie (München, 1966), 104, dobro opisuje alternativu kad tvrdi da su iskazi tipa „tiranija u grčkoj je nastala zbog nezadovoljstva aristokratskom vla davinom" lažni „ako njima mislimo kako su ljudi jedni drugima na pijaci govorili „mrzim aristokratsku upravu" kao što bi danas mogli da kažu „mrzim kapitali zam". Oni su pre govorili „mrzim pripadnike porodica a, b, ili c, koji vladaju, na vodeći kao razlog ne to što su oni aristokrati, već to što su uradili x-u ili y-nu. U svakoj državi omrznuti su različiti ljudi, a i razlozi iz kojih se mrze takođe su raz ličiti. Isto tako su različiti političari koji koriste tu mržnju, a različiti su i metodi ko jim a se pri tom koriste." 26 Materijal se nalazi u: Berve, Die Timnnis 765 ff; Za Atinu Vidi: A. French, The Growth o f the Athenian Economy (London, 1964), 30 ff, 44 ff, 56. Videti: Schachermeyer, Forschungen, 205 ff.


65

Nove monarhije nisu bile u stanju da pronađu političko rešenje za postojeće teškoće. U onoj meri u kojoj su tirani pronalazili nove načine za unapre đivanje agrikulture i trgovine - isto kao i religije i kulture - oni su doprinosili jačanju grčkog života kao celine, prvo u samoj Grčkoj, a onda i u kolonijama. Došlo je do brojnih međusobno povezanih pro mena, od kojih je najvažnija bila uvođenje hoplitske falange. To je bio novi oblik naoružavanja i taktike, ali takođe i novo sredstvo za uključivanje srednjih slojeva u vojnu službu. To je ojačalo položaj ovog sloja društva, i možda imalo udela u uzurpaciji vlasti koju su preduzeli prvi tirani.2728Ovoj vojničkoj inovaciji obično se pripisuje posebna zasluga kao faktoru u predistoriji demokratije. Ovo mišlje nje opravdano je ukoliko samo nabrajamo takve faktore, ali se stvar komplikuje kad obratimo pažnju na široku skalu međusobnih odno sa u istorijskom procesu između 800. i 500. godine. Ono što je uslovilo ovaj ,,faktor“ bila je opet preovlađujuća situacija sa velikom di fuzijom moći, relativno malom socijalnom diferencijacijom i neveli kom koncentracijom finansijskih resursa najednom mestu. Tu verovatno nije bilo dovoljno novca za angažovanje plaćenika. Ma koliko da su tirani imali novca na raspolaganju, to nije bilo dovoljno za vo đenje opsežnih vojnih akcija; tiranije nisu bile dovoljno raširene i ja ke da bi mogle da se liše građanskog poreza. Na duži rok, dakle, ova situacija je podsticala uspon širih slojeva građanstva. Veza između političkih prava i vojne obaveze nije bila tako ja ka kako se to obično tvrdi kad se pođe od Aristotelove teze, prema kojoj postoji veza između pomorske službe, koju su obavljali atinski teti i njihovog uticaja na politički život. U ovom slučaju veza iz 27 Kaže J. Salmon u: „Political Hoplites?" Journal o f Hellenic Studies, 71 (1977), 84 ff. Videti: Pleket, Talanta (1970), 19 ff, Salmon navodi najnoviju litera turu i pravi neke važne distinkcije u pogledu političke uloge hoplitske službe, rele vantna su i zapažanja u: Starr: Economic and Social Growth, 33, 127, 178 ff, po sebno njegova kritika teze o postojanju hoplitske klase. 28 Videti: A. RaubitSchek, „Meeresnahe Volksherrschaft". Wiener Studien 71 (1958), 112ff. ' J

66

Kristijan Majer

među političkog i vojnog brzo je uspostavljena, ali ono stoje važilo za ovaj slučaj nije moralo da važi i za ranije slučajeve. Tokom V ve ka, narodno učešće u politici bilo je institucionalizovano, a teti su morali da ojačaju svoje postojeće pozicije. Osim toga, oni su za krat ko vreme pružili značajan doprinos izuzetno velikom uspehu Atine. Svoju moć dugovali su direktnoj i opipljivoj važnosti koju su imali za grad. Uloga hoplita, naprotiv, bila je mnogo ograničenija, jer je njiho va služba bila mnogo manje tražena. Stepen u kome su uspevali da ovu svoju ulogu iskoriste u političkoj sferi zavisio je jednim delom od njihovog ekonomskog i društvenog položaja, a delom od određe nih institucionalnih uslova, koji su za uzvrat pretpostavljali nastanak shvatanja po kome široki slojevi stanovništva treba da dobiju veću ulogu u političkim poslovima. Ovde se suočavamo sa nizom problema. Ono što najčešće slu šamo o seljacima arhajskog perioda -perioda od sredine VII pa do kraja VI veka - jeste da su živeli u nemaštini, bili u dugovima i če sto gubili imanja i slobodu. Zato motiv teškog života nije nužno mo rao da se podudari sa političkim prilikama nastalim na osnovu voj ne službe. Sa druge strane, ljudi regrutovani u hoplitsku službu mo gli su da zapadnu u još veće ekonomske teškoće. Konačno, moglo je biti i takvih doba u kojima su se interesi uspešnijih seljaka poklapa li sa interesima onih koji su imali manje sreće - doba u kojima su i jedni i drugi bili nezadovoljni vladavinom plemstva. Naravno, takođe je moguće da su se oni povremeno priključivali plemićima u bor bi protiv pobunjenih siromašnih slojeva; najzad, često su morali da procenjuju kako je razumno da se drže dalje od politike. Može se pretpostaviti da su se uslovi znamo razlikovali od mesta do mesta i od doba do doba, na načine koji nama nisu poznati. Stoga je teško videti kakav efekat je hoplitska služba mogla da ima na konačan po litički uspon seljaka Ona je možda služila da osigura da široko raspodeljena moć povremeno bude koncentrisana i na taj način pogor ša krizu. Sa druge strane, sve veći vojni značaj seljaka doneo im je prve uspehe u borbi za bolju zaštitu svojih prava (i verovatno njiho


67

vog ekonomskog položaja, naročito kroz delovanje tirana).29 Možda se upravo zbog ove nove vojne situacije - i onoga što su hopliti ka snije postigli - hoplitska služba povezivala sa sve većom snagom ko ja je zatim direktno, mada ne i svesno, vodila u pravcu izonomije. Mi smo ponovo prinuđeni da mnoge detalje ostavimo po strani. Prihvatajući opšte shvatanje o velikom procesu promena koje su se dešavale u grčkom svetu tokom perioda od 150 do 200 godina posle 800-te, mi nalazimo mnoge faktore koji su doveli do rasta resursa, znanja i prilika za delovanje; ovi faktori su uzrdmali tradicionalni po redak i doprineli stvaranju ozbiljne krize. Čak i one mere koje su preduzimane da reše krizu, često su sadržavale elemente koji su slu žili njenom povećanju - kroz borbu za moć između plemića, tirana i pobunjenih seljaka - zato što niko nije imao snage da uspostavi no vi i legitimni poredak. Možemo pretpostaviti da su posledice mno gih poboljšanja, nastalih zahvaljujući trgovini, novim pronalascima i investicijama, možda čak i širenju vere u pravdu,30 za pojedine poli se ipak bile donekle ambivalentne. Sa produžetkom krize, nastala je opasnost da društveni i politič ki poredak bude tako duboko uzdrman da dovede do narušavanja homogenosti saznanja. Očekivanja od delovanja širila su se i među sobno sudarala, kako unutar plemstva tako i između plemića i obič nih građana. Stari poredak počivao je na tradicionalnom spoju oče kivanja, ispunjavanju tih očekivanja, i dodatnih očekivanja;31 ova očekivanja su bila kanalisana i ograničavala su delovanje ali su tra dicionalni odnosi sad bili suštinski uzdrmani. Plemići - bar u nekim uzburkanim područjima - više nisu osećali obavezu prema određe nim očekivanjima, koja su se pojavljivala čak i u okviru njihovih re29 Mada je borba za pravnu sigurnost bila uspešna, izonomija se mogla posti ći i bez nje, kao što se desilo u Rimu. 30 Videti: Humphrey, Anthropology 216 f. 31 Videti: Luhmann, Rechtssoziologie (Reinbek bei Hamburg 1972), 33 ff, 51 f, 64 ff.

68

Kristijan Majer

dova.32 Stoga je na duži rok većina stanovnika prestala da podržava postojeći poredak. U mnogim polisima političko mišljenje je, zahvaljujući ovom stanju, osvojilo novi prostor i sumnjajući u legitimnost statusa kvo ostvarilo napredak; takođe je došlo, tokom dužeg procesa, do stvara nja zajedničkih ciljeva sa seljacima, kao i sa siromašnim plemstvom, a u nekim slučajevima i sa predstavnicima trgovačkog sveta. Takvo mišljenje konačno je dovelo do razvoja nove snage, koja je mogla da u ovim zajednicama izvrši jak uticaj. Sto se tiče uloge grčkih seljaka u ovoj ranoj fazi, treba se setiti primedbe Maksa Vebera: „Seljaci postaju 'glupi' samo tamo gde su potlačeni, i gde se suočavaju sa birokratijom ili urbanom mašinom velike države, odnosno tamo gde su pretvoreni u robo ve zemljoposednika.“33 Činjenica da se ove stvari nisu događa le u Grčkoj ovog doba, ili bar ne masovno, delom objašnjava za što je „integracija seljaka kao punopravnih članova u političku zajednicu41u krajnjoj liniji bila uspešna, i zašto su oni imali glav nu ulogu u tom procesu.34 I ovde se, naravno, moramo čuvati pretpostavke o postojanju jednostavne uzročne veze između skupova faktora koji se uzajamno uslovljavaju. M islim d aje pot puno pogrešno tvrditi kako je izuzimanje seljaka od plaćanja po reza bilo preduslov njihovog političkog uspona.35 To je, bar u jednakoj meri, bila posledica uslova pod kojima se ostvarivao pomenuti uspon. Jer, čim je ovo izuzimanje postalo važno - u odnosu prema prvobitnom stanju - ono je došlo pod udar tirana. Seljaci su tek posle propasti tiranije bili oslobođeni dažbina. 32 Spahn, Mittelschicht undPolisbildung 32. Ova knjiga sadrži neka zanimlji va zapažanja o izloženom služeći se pojmom pistis (koji upoređuje sa rimskim fides). 33 M. Weber, Das antike Judentum, Tubingen 1920. 34 M. I. Finley, The Ancient Economy (London 1973), 96. 35 Ibid, 95.


69

Ovo je bila posledica vrlo složenih okolnosti i snaga oblikovanih u njima. Sada moramo da pokažemo kako su ovi uslovi doveli do kristalizacije nove vrste promene.

b. Društvena istorija političkog mišljenja kao pokretača promena Ekspanzija Grka u širi mediteranski prostor, osnivanje kolonija, duboke promene koje su se svuda odigravale, i problemi građanskog života - zajedničkog života u starim i novoosnovanim gradovima morali su biti praćeni rastom intelektualnih veština, znanja i isku stva. Osnivanje kolonija zahtevalo je da se velika količina duhovne snage posveti pitanju uspostavljanja adekvatne građanske organiza cije. Čak i kada je cilj bio samo podražavanje tradicionalnog poret ka matičnog grada, bilo je nužno ne samo prenošenje običaja koji su tamo vladali, već isto tako i njihovo prilagođavanje novim okolnosti ma. Sve ovo moralo je da se uradi daleko od otadžbine u kojoj bi sta riji građani svakako bili u stanju da daju savet kako da se resi posta vljeni zadatak. Potreba za pronalaženjem opštih formulacija za pro pise, skrojene za pojedinačne slučajeve, dovela je do novih uvida u temeljne uslove građanskog života. Postojalo je i mnogo drugih pro blema koje je trebalo rešavati, posebno kad se razvila svest da se ne ke stvari mogu i treba da urede bolje nego što je to bilo kod kuće. Na mnogim mestima, srednje i niže klase bunile su se protiv po stojećih zakona, zasnovanih na usmenoj tradiciji, zakona koje su is ključivo plemići sprovodili. Ove klase tražile su postavljanje zakono davca koji neće samo formulisati i zapisivati zakone nego će biti u stanju da odredi šta je pravo a šta nije; iznoseći takve zahteve, oni su se oslanjali na postojanje šire intelektualne ekspertize, od koje su sad tražili da pruži rešenja za gomilu problema. Mnogi pokušaji, hvata nja u koštac sa društvenom krizom, na neki način su pretpostavljali postojanje - i podsticali razvoj - intelektualnog pokreta koji se pro stirao širom Grčke i izvan nje, koji je mogao da prikupi i razmeni is kustva i uvide i da smisli, proven i razvije odgovarajuće načine re-

70

Kristijan Majer

šavanja tekućih teškoća, često kroz stvaranje novih institucija U ta kvim poduhvatima, otprilike na isti način postupali su i tirani i kataristeresi, koje su razne građanske zajednice naimenovale da stvari „postave na pravo mesto“.36 Rešenja do kojih se dolazilo umnogo me su ličila na pravila mudrosti koja je tad vladala na istoku.37 U to doba morala je postojati živa razmena ideja koja nije bila ograniče na samo na Grčku. Grčka politička misao razvijala se upravo iz takvih početaka. To nikako nije bilo dostignuće intelektualne elite ili istaknutih pojedina ca Istina, ona se koncentrisala u jednom intelektualnom ambijentu koji se prostirao širom Grčke i duže vreme svoj centar imao u Delfima, ali je snagu dugovala stalnoj interakciji sa realnim svetom; nje ni uvidi su tokom vremena uklopljeni u mišljenje i težnje širokih slo jeva stanovništva. Stvarnost je bila suviše blizu da bi se mogli stva rati veliki i koherentni sistemi mišljenja Ljudi su morali da se pro bijaju napred, da se čvrsto drže jedne stvari, i da nova iskustva stiču tokom tog procesa. Stečeno razumevanje i napravljeni planovi bili su usko povezani sa specifičnim situacijama. Teško d aje bilo moguće biti makar jedan korak ispred stvarnosti. Na ovaj način politička mi sao, politika i stvarnost života u polisu - uvidi manjine i saznanje i aspiracije mnogih - uticali su jedni na druge i međusobno se unapre đivali. Ovo mišljenje bilo je usko isprepletano sa političkom i dru štvenom stvarnošću. Ono je u velikoj meri predstavljalo širok i ano niman proces, odeljak društvene istorije, intelektualni napredak čita vog društva. Svoje postojanje dugovalo je dubokim korenima, mada su istaknuti pojedinci, poput Solona i drugih pripadnika takozvanih Sedam mudraca, imali poseban udeo u njemu. 36 Ovo je pokušaj prevoda reći katarister („onaj koji stvari dovodi u red“); za pozadinu ove institucije videti: Heuss, Antike unciAbendland 2 (1946), 60 f; Scha efer, Probleme 286 ff; takođe i narednu raspravu o pojavi „treće pozicije" u politič koj misli. 37 F. Domseiff, Philologies 89 (1934), 397ff, Les sagesses du proche-orient ancient. Coloque de Strasbourg 17-19 mai; 1962 (Paris, 1963); G. von Rad, Weisheit in Israel, Neukirchen 1970.


71

Na ovom ranom stepenu razvoj političke misli treba pripisivati visokom stepenu nezavisnosti ljudi koji su se njoj posvetili, njenom obimu, javnom načinu na koji se upražnjavala i činjenici daje dava la odgovore na mnoga pitanja. U uslovima difuzne raspodele vlasti, grčka inteligencija i podsticaji koje je stvarala, nisu mogli biti koncentrisani u kraljevskim dvorcima ili svešteničkoj hijerarhiji. Nije postojala „kasta koja bi u isto vreme bila autoritativan čuvar sazna nja i vere i vlasnik mišljenja... Nije postojala ni posebna klasa biro kratskih porodica, ni 'obrazovanje' koje je delilo društvo. Ljudi koji su po opštem mišljenju smatrani mudrim, dolazili su iz najrazličitijih sredina“.38 Tako je na do tada neviđen način (osim izvesnih pa ralela u Izrailju) politički poredak, isto kao i bogovi i svet, postao predmet privatnog zanimanja. Ipak, upravo zbog nezavisnosti ovog mišljenja, postojala je po sebna potreba za njim. Ako nije bilo političkog autoriteta sposobnog da reši postojeću krizu, ljudi su morali da traže izlaz iz kritičnih situ acija okrećući se ,,mudracima“, koji su na taj način postali značajna snaga u Grčkoj, zauzimajući posrednički položaj između sukobljenih strana. Oni su bili izvor pritiska usmerenog na rešavanje krize. Način na koji se ovo dešavalo može se rekonstruisati u obrisi ma. Glavnu ulogu imalo je Delfijsko proročište.39 U eri kolonizaci je, Delfi su postali važno skladište informacija i ideja.40 Od proročišta su traženi saveti i to ne samo od Pitije već i od Delfijskih sveštenika i plemića. 38 J. Burkhart, Povest grčke kulture (Novi Sad-Podgorica 1992), 280; 269 f, 339 ff; Frankfort, Before Philosophy 250 f; J.-P. Vemant, Les origines de la pensee grecque (Paris, 1969) 46 ff. 39 O onom što sledi, videti: H. Berve, Gestaltende Krâfte der Antike (München 1949), 9 ff; isto, Gnomen 28 fl 956), 174 ff; H. W. Parke, A History o f the Delphic Oracle (1939); M. P. Nilsson, Geschichte der griechischen Religion I (3 ed, Munich, 1967), 625 ff; Schaefer, Probleme, 250 f; 290 f, 367 f; W. G. For rest, Historia 6 (\ 957), 160 ff 40 J. Burckhardt, Weltgeschichtliche Betrachtungen, ed. R. Stadelmann (Tübingen 1949). Kad govori o Atini, autor često koristi izraz „mesto razmene".

72

Kristijan Majer

Izgleda daje ovo proročište dobilo prednost nad ostalim sličnim mestima u Grčkoj - ili je učvrstilo već postojeću prednost - preko davanja pametnih saveta tokom perioda kolonizacije41 i tako steklo bogatstvo zahvaljujući kolonistima, čiji su izaslanici u Delfe donosi li bezbrojne dragocene darove. Međutim, još važnija je bila činjeni ca da su Delfi od svojih posetilaca dobijali podatke, koje su zatim mogli da koriste u slučaju drugih kolonija - usmeravajući ih na no va mesta, ukazujući im na opasnosti i preporučujući im nove meto de, različite oblike organizovanja i tome slično. Delfi nisu bili samo izvor tajanstvenih proročanstava već i veliki trezor saznanja i isku stva,42 pa su tokom vremena postali centar iz koga se širila određe na vrsta „politike41. Ovaj razvoj imao je praktične reperkusije po či tav grčki život. Proročište je funkcionisalo, naravno, samo kao centar jedne ši re intelektualne aktivnosti. Znamo daje imalo bliske veze sa Sedmo ricom mudraca, koji su bili najslavniji predstavnici savremenog inte lektualnog kretanja. Kada neko mesto stekne takav ugled i postane izvor saznanja u svetu, sastavljenom od brojnih polisa, ljudi prirodno u velikom bro ju odlaze u njega da traže informaciju i savet - posebno, što je bila opšta praksa, da proročište pitaju za savet prilikom osnivanja kolo nije.43 Kad god se to dešavalo, Delfi su sticali saznanje o novim pro blemima; proročica je onda mogla da ispita sledećeg posetioca, da izvuče dodatne informacije i moguće rešenje problema. Informacije4123 41 Ovih proročišta nije bilo toliko koliko se kasnije mislilo. Potreba da se uspeh pojača korišćenjem osveštanog autoriteta navela je mnoge rane kolonije da osnivaju proročišta i da uspostavljaju odnose između njih i Delfa. Ipak, bilo je mnogo primera dobrih saveta, dobijenih u Delfima, koji su potvrđivali vodeću ulo gu ovog proročišta. 42 Slično stanovište nalazi se i u: J. Burkhart, Povest grčke kulture, Novi SadPodgorica 1992. 43 Nilsson, Geschichte der griechischen Religion 637ff; H.H. Rohrbach, Kolonie und Orakel (Heidelberg, diss, 1960); Forest, Historia 6 (\951) i 73 f


73

su mogle da se razmenjuju, što je dovelo do intenzivnijeg proučava nja problema i življe razmene sugerisanih rešenja. Grci su bili rasuti širom sveta, od Španije do Male Azije, od Afrike do seveme obale Crnog mora, mada ih je najviše bilo oko Egejskog mora i na Siciliji; ipak, oni su imali malo važnih centara. S obzirom na ovu situaciju, saznanje i stručnost koncentrisani u Delfima, odgovarali su jednoj univerzalnoj potrebi; štaviše, saznanje je ra slo srazmemo potrebama, a potrebe srazmemo saznanju. Stoga su Delfi postali neka vrsta intelektualne menjačnice, koja se širila i iz van same Grčke.44 Na ovaj način Delfi su postajali sve važniji centar u polipolitičkom sistemu Grka, centar kome je bilo u velikom interesu da daje prikladne savete na religiozna i političko-društvena pitanja (verovatno je samo mali deo saveta bio u formi proroštva). Ovo je bila osno va ugleda i napredovanja Delfa. Delfi su, kao što znamo, sami sebi dali ovu ulogu; oni ne samo što su postali centar za rasprave o mno gim temama već su u velikoj meri određivali pravac kojim je raspra va trebalo da se kreće. U isto vreme, preovlađujuće okolnosti omogućile su da se ova politička menjačnica ne pretvori u centar političke moći, već da osta ne intelektualni centar sa velikim religioznim autoritetom, centar či ja je funkcija ograničena na posedovanje i pružanje saveta (što zna či da su se od njega očekivala sve veća i veća intelektualna dostig nuća). Ova koncentracija intelektualne aktivnosti tražila je sve više i vi še. Mnoge teškoće nastale usled opšte krize - sukoba, gladi, građan skih ratova - naterale su Grke da se sve više okreću Delfima. Rezul tat je bio neizbežan: intelektualna ponuda rasla je u skladu sa opštom 44 Bilo bi zanimljivo saznati u kojoj meri su „međunarodne" igre u Olimpiji, Istmu, Delfima i Nemeji svoj značaj izvodile iz činjenice da su bile prilika za su srete posetilaca iz čitavog grčkog sveta. Ova funkcija igara nesumnjivo je izaziva la veliko interesovanje i doprinosila njihovoj popularnosti. U svakom slučaju, u raz mišljanju plemstva postojala je veza između vrednosti sporta i značaja penhelenske publike.

74

Kristijan Majer

potražnjom. Pojedinačne situacije pružale su povod za zahteve za naimenovanjem zakonodavaca, a onda i zahteve za postavljanjem kataristeresa, i pomiritelja, koji su u teškim situacijama pozivani kao neutralna strana, zbog svoje mudrosti i poznavanja stvari, i dobijali zadatak da pravedno rese nastale probleme. Mada su to bili iznuđe ni saveti, oni su svakako svedočili o poverenju koje su u politici uži vali ,,muđraci“. Nastala je čitava škola koja se bavila invencijom, proveravanjem i razvojem mogućih institucija. Neke od njenih suge stija za rešavanje političkih, ekonomskih, društvenih ili verskih pro blema pokazale su se kao uspešne. Ovo se nije događalo baš u sva kom slučaju, ali se dogodilo u mnogim od njih; najzad, nije ni posto jala alternativa za nade polagane u političko mišljenje. Zadovoljenje određenih potreba stvaralo je nove potrebe a očekivanja su se širila čitavom zemljom. Pritisak ovih očekivanja stvorio je, kako u Deffima tako i u ši rem krugu mislilaca, od kojih su mnogi bili povezani sa proročištem, jak podstrek za razmišljanje o mnogim problemima koji su mučili grčki politički svet. Jer, ono što je važilo za Delfe, važilo je i mutatis mutandis za čitavu struju političkog mišljenja u arhajskom periodu, svakako u vreme Solona a možda i ranije, dakle, od sredine VII pa do kraja VI veka. Ljudi su se svuda suočavali sa sličnim problemi ma. Očigledan rezultat s obzirom na malo rastojanje između polisa, bila je razmena iskustva između ljudi, koji su učili jedni od drugih, i gradili međusobne veze. Stvorene su određene uloge, a oni koji su ih igrali dobijali su na grade u vidu materijalnih i nematerijalnih dobara, opšteg poštovanja, i svesti da obavljaju jedan izuzetno koristan posao. Na taj način, po javili su se čvrsti interesi koji su davali suštinski podsticaj za razvoj ove političke misli. Tokom vremena politička misao se institucionalizovala. Uspo stavljena je „treća pozicija“, a oni koji su je zauzimali imali su zada tak da identifikuju sve probleme, i ulože sve svoje intelektualne mo ći da te probleme reše. Međutim, pojedini članovi ovog kruga mogli su da deluju i razmišljaju nezavisno od bilo koje pojedinačne moći.


75

Ono stoje ovde bilo važno jeste stručnost, znanje i inventivnost, spo jeni sa dubokim uvidom u povezanost različitih pojava, i u ono što se doživljavalo kao božanski poredak sveta i polisa.45 Intelektualni pokret u kome se sve ovo povezivalo, uspostavio se kao nezavisna sila, usred mnoštva očekivanja i očekivanja od očekivanja. Ovo je stvaralo stabilnost i samopouzdanje u kome je ovaj pokret imao ko rene. Kad se ovo dogodilo, mišljenje je moralo biti nadahnuto i stimulisano, kako svojim uspesima, tako i iskustvom zala koja je trebalo ispraviti, a ponekad i sopstvenim greškama. Ovaj pokret obuhvatao je najrazličitije elemente. U određenom pogledu mišljenje tirana razvijalo se uporedo sa mišljenjem njihovih protivnika; jedan od tirana čak je ubrojan u Sedam mudraca. Neki od ciljeva ovog pokreta - kao što su poboljšanje ekonomske struk ture, snabdevanja hranom i prihoda, ukidanje nezaposlenosti i stva ranje pravne sigurnosti - bili su i ciljevi mudrosti sa istoka. Među tim, tokom vremena, pojavili su se i politički problemi.Došlo je do postepenog jačanja one struje u pokretu koja je htela da stvori polis u kome neće vladati nijedan pojedinac. Preduslov za ovo, naime in telektualna pozicija koja se ne poklapa ni sa jednim moćnim intere som, već sa opštim interesom, bio je razvoj samih polisa, mada on još nije došao do pune snage i mada je, s obzirom na iskustvo sva kodnevnog života još bio donekle akademski; ovo je stvorilo zastup nike polisa kao celine, pre nego što se pojavila bilo koja sila koja ga je podržavala. Na taj način, stvorena je težišna tačka oko koje su mo gli da se kristališu solidarnost i uvid širih slojeva građanstva i da se pojavi politička volja da polis postane njihovo vlasništvo. Novi pore dak polisa, zasnovan na širokim slojevima stanovništva, anticipiran je korak po korak zahvaljujući intelektualnom pokretu, usmerenom na promenu sveta. 45 Vidi Schaefer, Probleme 250 f, 286 ff; Heuss Antike und Abendland 2 (1946), 60 f.

76

Kristijan Majer

U tadašnjem društvu razvilo se i ojačalo novo stanovište, otva rajući i konsolidujući novu perspektivu koja je znatno doprinela po litičkoj diferencijaciji proširujući obim zamislivih mogućnosti i sta vljajući tačku na jednodimenzionalne preokupacije. Različiti intere si - interesi za osvajanje vlasti i sprečavanje samovoljne vladavine, interesi plemića i onih kojima se vlada, a koji su bili potencijalni iz vor opasnosti - sreli su se i spojili u multidimenzionalnom shvatanju interesa zajednice u celini, u kojoj se svaka partikulama snaga doži vljavala kao deo celine. Ova treća pozicija poklapala se sa onom vrstom političke i filo zofske misli koja je postojeći poredak u kosmosu i polisu mogla da sagleda kao nešto suviše obuhvatno da bi mogao biti u vlasti samo jedne moći.46 Bila je to vrsta apstraktnog mišljenja sposobnog da se odvoji od stvarnosti, i da nasluti opštiji obrazac i dominantnu pravil nost. Upravo je ovo bilo potrebno s obzirom na veliku difuziju mo ći i teška iskustva koja su se pojavila tokom krize arhajskog perioda. Jakob Burkhart zapaža da Grci „deluju originalno, spontano i da su spremni da deluju i onda kad su svi ostali prožeti manje ili više du hom ravnodušnosti".47 Ostaje činjenica da se oni nisu mogli drukči je odnositi prema akutnim problemima grčkog života. Oni su prosto morali da se oslone na svoju sposobnost slobodnog mišljenja, jer su neuobičajeno bili slobodni od veza, neuobičajeno izloženi i duboko uzdrmam fragmentacijom svog nekada homogenog shvatanja pra vednog poretka. U ovim uslovima razvilo se delfijsko učenje o ljudskim granica ma i slabostima, učenje sažeto izraženo u nalogu da čovek treba da sazna samoga sebe, da bude zadovoljan sopstvenom sudbinom i da se ograniči na „nade smrtnika". Ovo opažanje ljudskog stanja koje se usmerava na ljudske potrebe i probleme, i koje čoveka upućuje na njega samog, bilo je tako radikalno da su se posledice teško mogle 46 Videti: razliku koju Veman pravi (Origines 210), između transcendentalne moći i transcendentalnog ili imanentnog poretka. 47 J. Burkhart, Povest grčke kulture I.


77

izbeći. Trebalo je pronaći umerene i delotvome lekove za teškoće i pojedinaca i polisa. „Moramo tragati za onim što se dopada bogovi ma, da koristimo ljudski razum, saznajemo ono što leži pred nama sopstvenu sudbinu. Dušo moja, nemoj težiti večnom životu. Iskori sti ono na šta možeš uticati." Volfgang Šadevald navodi ovo mesto iz Pindarove poezije da ilustruje uticaj delfijske teologije.48 Sve jače je bilo ubeđenje da ne treba padati u očajanje pred mno gim problemima tadašnjeg života, jer se uvek nešto može učiniti na njihovom rešavanju. Primer za ovu pojavu jeste učenje o očišćenju, koje je razbilo magiju najrazličitijih procena49 uključujući i politički život. Pojavio se zanimljiv „religiozni realizam" koji je iza postojećih okolnosti otkrivao pravedan poredak (eunomiju), jedan u suštini nepromenljiv poredak koji se poklapa sa voljom bogova. Prema Solonu,5051građane treba kriviti za sve bolesti doba, jer se pravedan pore dak može uspostaviti, budući da su bogovi naklonjeni gradu. Radi po lisa kao celine, mora se raskinuti krug hibrisa i kazne za njega. Jasno, ono što je Solona ohrabrivalo u ovom optimizmu bio je uvid u brojne kauzalne veze, imanentne društvu, koje su dovodile do zemaljskih nevolja, nevolja koje su njegovi savremenici doživljavali kao božansku kaznu, i za koje je on, baš zato što su bile prepozna48 Pindar, Pythia 3.59 ff. W. Schadewaldt, Der Gott von Delphi und die Humanitatsidee (Frankrurt, 1975), 7 ff. Videti: Heuss, Antike und Abendland 2 ((1946), 60, gde se govori o „sekularnoj politici" proročišta. Videti: H. Arendt, Vi ta activa (Stuttgart, 1960), 190 f, 227. Sophocles, ff, 590 (Pearson); Demokrit B 191 (Predsokratovci II-c.161 II, 81 ff)\ Aristotel Nikomahova etika 1177 b31 ff i nadalje; P. Aubenque, La prudence chez Aristote (Paris 1963), 167. B. Snell, u Die Entdeckung des Geistes (4. izdanje, Gottingen 1975) 214. Ovo upućuje na Plato na, za koga je dobro cilj koji se nalazi sa one strane sadašnjeg mogućeg. 49 E. R. Dodds, The Greek and the Irrational (Berkeley, 1951), 28 ff, 64 ff; G. Valstos, Classical Philology 42 (1946), 76. Praksa očišćenja došla je sa istoka, videti: W. Burkert, „Die orientalisierende Epoche in der griechischen Religion und Literaturi1, Sitzungsberichte der Heidelberger Akademie (1948), 57 ff. 50 K. Meier,Nastanak... 51 F. Soimsen, Hesiod andAischylos (Ithaca 1949), 223 f.

78

Kristijan Majer

tljive, verovao da može da utiče na njih. Ovde je vera u pravdu do lazila zajedno sa svešću o velikim mogućnostima za saznanje i delovanje. Solonova vizija eunomije bila je izvedena iz savremenog sta nja. Samovoljno postupanje plemića, izumi koje su koristili za eks ploataciju drugih, nevolje koje su trpeli seljaci - sve ono što je sadr žavalo pretnju pobunom - sve to nije bilo pravedno. Sa druge strane pravedni poredak nije ležao samo u budućnosti: on je bio nešto što treba ponovo uspostaviti. Ključevi ideala mogli su se naći u postoje ćoj stvarnosti, čak i onda kad je taj ideal bio udaljen. On mora biti dostižan, jer je takva volja bogova. Realan problem jeste način na koji se politička misao poveziva la sa interesima širokih slojeva političkog tela. Kako je moguće da se njegovi politički zahtevi uopšte uzmu u obzir, opravdavaju i unapre đuju? Kako znatan broj političkih mislilaca može da podrži onaj sloj društva koji se duže vreme nije smatrao za regularan i moćan faktor u politici? Kako su mogli da postignu uspeh kad su žrtve teškog ži vota imale sasvim druge preokupacije, bile mučene neposrednijim i akutnim potrebama i strepnjama? Kako je taj sloj onda kada su se stabilizovali njegovi ekonomski uslovi prihvatio da se angažuje poli tički, u toj meri daje prihvatio vodeću ulogu u onome što je postalo prethodnica neposredne demokratije? Tačno je da su široki slojevi stanovništva s vremena na vreme zahtevali postavljanje zakonodavaca i kataristeresa, koji su se zala gali za poboljšanje njihove situacije, ali u postojećem kontekstu to nije mnogo značilo. Aktuelna pitanja odnosila su se na ekonomske nevolje i stvaranje pravne sigurnosti. Na stepen nezadovoljstva uka zivala je pojava povremenih zahteva za preraspodelu zemlje (isomoina). Politički poredak takođe je bio pogođen, ali samo na negativan način, jer su nemire, izgleda, podsticali plemići željni vlasti, koji su hteli da sruše tiraniju.52 Nemamo razloga da verujemo kako se de52 Videti: Solon, 23. 19 ff; Berve Die Tyrannis 769 (j.Neuverteilung des Bodens"). Osim ovoga, postojao je i program poništavanja dugova. Videti: Will, „La Grèce archaique, 72 f; za političke posledice koje su, po opštem sudu, bile samo ne gativne.


79

mokratija mogla pojaviti u ovo doba, oko 600. g. p.n.e. U svakom slučaju, ništa ne znamo o primeni programa preraspodele zemlje.5253 Međutim, tokom vremena, pojavila se posebna struja političkog mišljenja koja je težila uspostavljanju pravednog netiranskog poret ka. Čak i tamo gde je pokušana reforma, moralo je postepeno na osnovu iskustva biti jasno kako ni oligarhije ni tiranije nisu u stanju da dugoročno kontrolišu krizu. Na prvom mestu, one nisu mogle da reše taj zadatak jer su koristile teške uslove, koji su pogodili mnoge građane i podsticali ih na pobunu. Istina, neki tirani su, često iz oči gledno sebičnih razloga, težili da poprave ove uslove, ali sve što su postizali bilo je privremeno: njihov način delovanja i priroda vlada vine, u velikoj meri su bili određeni karakterom i situacijom u kojoj su se zatekli. Zbog toga je Solon smatrao poželjnim da širi krug građana do bije politička prava, osim već postojećeg minimalnog prava na uče šće u radu narodnih skupština. U određenoj meri, trebalo je da se ovi slojevi politički oslanjaju sami na sebe. Ovo je moglo da se postigne njegovom novom deobom cenzusa, uslovom da oštećena strana mo že svakog izvesti na sud, i možda i stvaranjem Saveta, biranog na godinu dana. Radi ovog cilja, on se pozivao na odgovornost građa na prema polisu, odgovornost koja je mogla da se realizuje, bar u iz uzetnim slučajevima, i u okviru postojećih institucija; osim toga, uveo je svoje zakone o stasisu54 i druge mere. Njegove pesme svedoče o nastojanju da podstakne šire razumevanje političkih stvari. Mi ne znamo koliki je bio obim kruga u kome je Solon želeo da pod stakne i olakša veće angažovanje u politici.55 Jasno je, međutim, da 52 Videti: Solon, 23. 19 ff; Berve Die Tyrannis 769 („Neuverteilung des Bodens"). Osim ovoga, postojao je i program poništavanja dugova. Videti: Will, „La Grèce archaique, 72 f; za političke posledice koje su, po opštem sudu, bile samo negativne. 53 Ovo je svakako tačno za arhajski period. U to doba ono se svodilo na pita nje konfiskacije svojine protivnika (Berve, Die Tyrannis 768). 54 Videti: Chapter 5, note 180, i dalje. 55 Videti: Spahn, Mittelschicht und Polisbildung.

80

Kristijan Majer

se politička rasprava odvijala u okviru šire javnosti. Sam Solon svoj program je izneo pred građane. Naravno, ništa od ovoga nije stvori lo spremnost za redovan politički angažman, i Atina je kasnije pala pod tiraniju, koju većina građana očigledno nije mnogo osuđivala. U raznim gradovima, međutim, konačno se pojavila želja i spremnost za delotvomim političkim učešćem; ona se pojavila među klasom zemljoposednika koja se ne može precizno definisati,56 a možda i među manje bogatim trgovcima. Ovo je jasno iz brojnih re formi sprovedenih u VI veku, uključujući uspostavljanje saveta bi ranih na godinu dana i novih sudova, možda i naimenovanje „opozi cionih magistrata41, reorganizacijufila na lokalnoj osnovi, i konačno pred kraj tog veka, Klistenov veliki plan za institucionalizaciju „gra đanskog prisustva11, kroz jednu sveobuhvatnu i složenu reformu. Ne ke „demokratske pobune11koje su se dogodile u istom periodu, ili ra nije, takođe možda ukazuju na pokušaj proširenja političke baze po lisa.57 56 Politički značaj seljaka u grčkim zajednicama ovog perioda bio je sasvim izuzetan zahvaljujući vezi koja postoji između građanske pripadnosti i posedovanja zemlje. U nekim polisima ova veza se pojavila sa naseljavanjem na zemlji, po sle dorske migracije, i uticala na mišljenje drugih polisa Svako k o je pripadao po lisu, bio je posednik zemlje; onaj ko nije bio član polisa, nije mogao da ima zemlju (D. Asheri, Historia, 12). Ovo znači da su samo vlasnici zemlje mogli da pripada ju polisu. Ovaj poslednji princip, posle Solona, u Atini je često kršen (Plutarch, So lon 24.4); ipak, ostaje tačno da su oni koji se bave trgovinom, u zajednici kao celini, uživali mali ugled (J. Hasebrok, Staat und Handel-Tubingen 1928), uprkos svo joj brojnosti i bogatstvu nekih od njih. To nije bilo dovoljno da se trgovina i trgov ci izjednače sa posedovanjem zemlje i onima koji su živeli od nje. Gradovi-države su bili uglavnom agrarni. Ovo je bila osnova solidarnosti koja je postojala među ši rokim slojevima stanovništva, pa prema tome i osnova njihovog politizovanja. 57 Ovu temu nije potrebno detaljno istraživati, posle svega što je poslednjih godina utvrđeno o Atini, ne postoji potreba za novim ispitivanjem paralelnih pro mena u drugim gradovima, na primer, Korintu, Argu, Egini, Megari, Hiosu, i jon skim gradovima. Najveći deo relevantnog materijala nalazi se u: G. Busolt i H. Swoboda, Griechische Stmtskunde II (Munich 1926). Studija H.-D. Cimermana „Frühe Ansàtze zur Demokratie in den griechischen Poleis", Kilo 57 (1975), naža lost, ima malo da ponudi.


81

Iza ovih promena, po svoj prilici, stajao je pokret koji se proši rio na većinu oblasti Grčke. U jednom trenutku ljudi su morali da shvate kako istinsko i trajno poboljšanje građanskog poretka nije moguće, posebno ne u važnijim gradovima, ukoliko široki slojevi građanstva ne dobiju političku ulogu. Moćna kombinacija verovanja u pravdu, i prilika za saznavanje i delovanje podstakla je aspiracije koje se nisu mogle lako zadovoljiti; ovo je tokom vremena dovelo do određene svesti o zloupotrebama koje su se dešavale u aristokrat skim režimima i tiranijama. Zbog toga su ekonomska stabilizacija i poboljšanje pravne sigurnosti samo doveli do novih problema: oni su podstakli zahteve za političko učešće i tako se spojili sa postojećim teškoćama, nastalim zbog činjenice da su neki plemići građansko ne zadovoljstvo koristili kao političko oružje protiv sopstvene klase ili onih tiranskih režima koji su zbog osećaja nesigurnosti postajali sve suroviji. U određenom trenutku moralo je postati sasvim jasno da sve dok plemići budu određivali politiku, neće prestati samovoljna vladavina, stranačke borbe i uzurpacije, i da će ovo stanje stvari či tavoj zajednici naneti ozbiljne štete. Došlo je do obrtanja postojećih vrednosti, u korist jedne etike usmerene na dobro polisa. Nastali su novi kriterijumi: mudrost i pravednost počele su da se smatraju gla vini vrlinama, a ovo shvatanje se poklopilo sa narodnim traženjem zakona i pravde (dike).58 58 Dogodilo se istinsko „prevrednovanje vrednosti". Vredan zapažanja jeste i snažni naglasak na vrlinama usmerenim na polis. Ovde su vrline u velikoj meri bi le u suprotnosti sa aristokratskim vrlinama, poput hrabrosti (Tirtej, fr., 9, Diehl), pravednosti (Fokilid, fr., 10; Teognid 145 ff) i mudrosti (Ksenofan fr., 2), da nave demo samo eksplicitne tvrdnje (treba pomenuti čitav kompleks eunomije i drugih struja, nastalih u pripremnoj fazi koja je dovela do pojave „građanske" odnosno „političke" etike). Videti:1W. Jaeger, „Tyrtaios über die wahre Arete" „ Sitzungsberichte der Preussischen Akademie (1932); isto, Paideia (Novi Sad, 1990), videti i A. W. H. Adkins Moral Values and Political Behaviour in Ancient Greece (London, 1972), 35 ff; G. Steinkopf, Untersuchungen zur Geschichte des Ruhms bei den Griechen (Halle diss, 1937), 42 f, 49 f O dike kao popularnoj paroli u: V. Ehren berg, Die Rechtsidee im frühen Griechentum (Leipcig, 1921), 135.

i I

82

Kristijan Majer

Mnoge zajednice nastojale su da ponašanje moćnih plemića sta ve pod kontrolu, jer su se gradovi smatrali odgovornim za postupke svojih građana. Ovaj stav mogao je da dobije religioznu formu pre ko ideje, širene u „kulturi krivice“, da se zbog zlodela pojedinaca može okriviti čitav grad, koji onda mora da ispašta zbog njih. To je takođe moglo dobiti i oblik pretnje: grad će biti pozvan na odgovor nost od strane drugih gradova zbog zlodela koja su počinili njegovi građani.59 Neobuzdano ponašanje moćnih plemića nije se više mo glo tolerisati. Širi krug građana morao je da pokaže veći interes i da dobije sredstva za sprečavanje takvog ponašanja. Pošto se ovaj cilj u isto vreme poklapao sa opštim interesom po lisa, politička misao se sve više usmeravala na zadatak da građansko nezadovoljstvo pretvori u političke zahteve. Određenu ulogu u ovom procesu imalo je iskustvo prema kome oni koji se zalažu za narodnu stvar, obično teže tiraniji. Ovo je bila važna posledica sloma socijal ne homogenosti, kao što je pokazano poređenjem sa sukobom stale ža u Rimu.60 Imajući u vidu velike razlike u moći i obrazovanju, ni kako nije bilo lako pronaći zastupnike političkih interesa građana, ta ko da su u većini slučajeva sami građani morali da zastupaju svoju stvar. Sve veći broj građana morao je ne samo da bude ubeđen u svo ju odgovornost za sudbinu grada, već i da se osposobi da prihvati ne posrednu i delotvomu ulogu u politici. U ovom cilju određeni sloje vi političke inteligencije stupili su u savez sa širokim slojevima gra đana ne bi li podstakli tendenciju ka širem učešću u okviru polisa. Određene činjenice moramo imati na umu. Proces ove vrste sasta vljen je od akumulacije podstreka koji ne moraju uvek da dolaze od istih lica. Njega su mogle da unapređuju različite grupe, pa čak i delovanja koja su u početku bila usmerena protiv njega, ali su se ko načno okrenula u njegovu korist. Građani Atine, na primer, bili su u 59 Doods, The Greek and the Irrational; Heuss, Antike und Abendland 2. (1946), 52 f t 60 C. Meier, „Die politsche Identitat der Griechen"' i O. Marquard i K. Stierle, Identitat ('München, 1979), 374 f, 381 f t


83

stanju da Solona dovedu na vlast, a onda da, pokretani istovetnim očekivanjima, padnu pod Pizistratovu tiraniju. U međuvremenu, ona vrsta političke misli koja se zalagala za netiransku eunomiju, bila je u stanju da se proširi i na druga mesta i da konačno pridobije Atinjane, onda kada su izgubili sve iluzije o tiraniji i kada su se nje oslo bodili. Ovaj gubitak iluzija pružio je novi podsticaj za proces koji su možda u isto vreme unapređivali mnogi Grci, žitelji gradova koji ni su bili demokratski. Osim toga, posle bezbrojnih pokušaja, u različitim gradovimadržavama razvijen je mehanizam postepene promene radi rešavanja sličnih, ali ne i identičnih problema. Moglo se isprobati ovo ili ono rešenje, a efekte te probe pažljivo zapisati. Neka rešenja su jedno stavno kopirana, a neka usvajana uz određene izmene. Jedna stvar je vodila drugoj, a kad se pojavio interes za političku participaciju, ovaj proces je dobio dodatni impuls, sa činjenicom da su neki plemići, u želji da se dodvore narodu, bili prisiljeni da tom narodu ponude i po litička prava, a ne samo ekonomsko ili neko drugo poboljšanje.61 S obzirom na nestabilne odnose snaga, ovo se moralo često dešavati. U ovom kontekstu, uloga hoplita išla je u korist izonomije. Površan pogled koji smo bacili na istoriju Atine u doba Klistena otkriva, sjedne strane, takvo usavršavanje u institucionalnom mi šljenju, a sa druge, takvu spremnost širokih slojeva atičkih građana i seljaka za ozbiljno angažovanje u političkim stvarima da smo pri nuđeni da pretpostavimo postojanje jedne duge pripremne faze,62 naime, društvene istorije političke misli koja se ne može ograničiti samo na Atinu. Tačno je da je solonska tradicija živela u Atini, na primer, u shvatanju građanske odgovornosti za grad; ali čak ni ovu ideju ne treba ograničavati samo na Atinu. Tako je postavljen temelj, posle stabilizovanja ekonomske situ acije, za opšti zaokret u strukturi interesa. Kao što je Hjum zapazio, 61 J. Martin, ,Уоп Kleisthenes zu Ephialtes“, Chiron 4 (1974), 5 ff. 62 But i C. Meier, i P. Veyne, Kannten die Griechen die Demokmtie? (Berlin, 1988), 67 ff.

84

Kristijan Majer

„iako ljude uglavnom vode interesi, ipak su i ti interesi i ljudske stva ri uopšte, u celini vođeni mnenjima“. Takođe, možemo citirati Maksa Vebera, koji zapaža da čak i kad se ljudi direktno rukovode svo jim interesima, „pogledi na svet kao rezultat ideja u mnogim sluča jevima postavljaju čvome tačke i tako određuju trasu duž koje dina mika interesa pokreće voz našeg verovanja“.63 Građani postaju znatno svesniji svojih političkih interesa, a njih učvršćuje činjenica da su posredi zajednički interesi. Povrh svega, rođena je i nova vrsta uvida. Prigovarajući Atinjanima, Solon kaže: „Svaki od vas sledi lisičiji trag, ali zajedno slabo razumevate stvari“ (8.5f). Sada se poja vljuje zajedničko shvatanje - sud koji sve obavezuje, maksima po stupanja, osnovne linije sporazumevanja i komunikacije među gra đanima Ovo je stvorilo okvir za nastajanje i razvoj zajedničkog in teresa, koji na taj način dobija snagu i mogućnost ostvarivanja. Promenjeni obrazac interesa doveo je do politizovanja širih slo jeva društva; ljudi sebe sve više doživljavaju kao građane koji su svesni zajedničkih interesa, i koje pokreće osećaj građanske solidar nosti, osećaj utemeljen na suštinskoj jednakosti. Verska politika tira na svakako je u svemu ovom imala udela - bar u Atini - jer je stvo rila veći stepen građanske kohezije. Relativno apstraktna priroda zajedničkog interesa, koji leži u osnovi solidarnosti, ukazuje na inovativnu moć političke misli. Sa druge strane, činjenica da veliki broj građana, uključenih u politiku, sebe vidi kao građane, i da se oslanjaju jedni na druge kao na građa ne, stvorila je novu oblast javnog ugleda i poštovanja, interesa i tak mičenja, oblast u kojoj je bilo sasvim prirodno da se rizikuje u ovom 63 D. Hume, Essays, Moral, Political and Literary, ed. T.H. Green i T.H. Gose (1875), 125; M. Weber, „Die Wirtschaflsethik der Weltreligion" u Gesammelte Aufsâtze zur Religionsgeschichte I (Tubingen, 1920), 252. Aristotel piše (Politika 1261 b 34 ): „Ljudi se najviše staraju o onome što je njihovo, a o onome što je za jedničko manje, odnosno samo toliko koliko se to tiče svakog pojedinca.11Ovo pri pada drugom kontekstu, ali odlično izražava činjenicu da zajednički interes, da bi bio delotvoran, mora da se tiče i pojedinca, da ima mesto među stvarima koje su mu važne.


85

novom javnom domenu; opšta pripadnost polisu prvi put je dobila prednost pred porodičnom pripadnošću i ličnim prijateljskim odno sno neprijateljskim odnosima koji su do tada preovladavali među plemstvom, koje je davalo društveni ton. U društvu sastavljenom uglavnom od seljaka, ekonomski inte resi nisu nužno glavni - osim u pojedinačnim slučajevima - kada se zadovolje osnovne životne potrebe, i od tog trenutka oni teže da osta nu u pozadini. Zanatlije i trgovci imali su mali značaj u poređenju sa zemljoposednicima i seljacima. Prvobitno odsustvo socijalnog dife renciranja pretvorilo se u čvrst politički identitet. Možemo reći da su Grci, pošto nisu bili bourgeois, bili u stanju da postanu citoyens. Ova formulacija bar jednu činjenicu izražava korektno: pošto su sricali sve više ugleda i prefinjenosti, Grci su preuzimali vrednosti koje su vladale među plemstvom, javni ugled i čast. Srednji i niži sta leži u grčkim gradovima uglavnom su pripadali agrarnom društvu na koje trgovina nije imala veliki uticaj, pa stoga nisu imali drugi iz bor do da prihvate ove vrednosti.64 U najboljem slučaju, oni su mo gli da izmene aristokratski ideal dovodeći ga u vezu sa polisom, ko ji je sve više postajao njihov. Ali, da bi to mogli da učine, oni su mo rali da se stvarno podrede idealu, tako što su se još više posvećivali politici. Ovo je bio početak fundamentalnog restrukturiranja dru štvenih pripadnosti. U istoriji identiteta otvoreno je novo poglavlje, učinjen je odlučujući korak u politizovanju života polisa. Na ovom mestu izonomija je postala stvarnost. Ipak, izonomije koje su nastajale krajem VI veka - možda na nekim mestima i rani je - započinjale su kao široke oligarhije ili u najboljem slučaju kao vladavina hoplita, kako je to kasnije shvatio Aristotel.65 Nije pozna to kada je termin izonomija prvi put upotrebljen, ali je u svom ra nom, mada ne nužno i prvobitnom smislu, on verovatno uključivao 64 Ovom temom donekle se bavi: 1. Pearson, Popular Ethics in Ancient Gre ece (Stanford, 1962); i A. W. Adkins, Merit and Responsibility (Oxford 1960). Pomenuta tema zahteva obuhvatno i široko socio-istorijsko istraživanje. 65 Politika 1297b24.

86

Kristijan Majer

suprotnost prema tiraniji i ograničenoj oligarhiji66 i koristio se da označi nove ustave, koji su nastajali na različitim mestima. Mi ne znamo koliki krug građana je bio u stanju da pod ovim ustavima igra značajnu ulogu u politici. Jedino možemo zaključiti daje taj krug obuhvatao više ljudi, nego krug vodećih plemića koji su ranije imali is ključivu kontrolu u stvarima politike. U svakom slučaju, morale su postojati značajne regionalne varijacije. U početku Atina, izgleda, nije imala vodeću ulogu u ovom pro cesu. Ka izonomiji uputila se u doba Klistena, ali je to učinila na svoj način. Postoje imala posebno veliku teritoriju i brojno stanovništvo, njoj su bile potrebne posebne institucionalne mere, a bilo je nužno i da se postupa sa neuobičajenom temeljitošću, jer su određene grupe, pre svega plemići i njihovi štićenici, bile u prilici da kontrolišu toko ve dešavanja. Stoga je bilo posebno teško da se u Atini pojedini gra đani pokrenu protiv plemstva i izraze opštu volju. Tražena je jedna radikalna ustavna promena - reformafila. Ovo svakako nije bio raz log iz koga su izonomija i angažman povezan sa njom bili tako čvr sto ukorenjeni u Atini. Ono što se dogodilo u Atini, moglo je onda da ima suštinski uticaj u drugim delovima Grčke. U ovom smislu Klistenova Atina je mogla da odigra važnu ulogu u istoriji izonomije, ali ne postoji način da saznamo da li je to tako i bilo. U svakom slučaju, moramo imati na umu da je sledeći korak koji je vodio u demokratiju - kakva se kasnije razvila u Atini, sa uključivanjem tetesa i demokratizacijom atinskog ustava posle Persijskih ratova - bio toliko mnogo određen tekućim događajima daje veliko pitanje da li bi isti rezultat bio postignut i da nije bilo iznenad nog napada Persijanaca i grčke pobede nad njima, pobede koja je, mada je mnogo dugovala izonomiji, ipak bila neočekivana. Grci su, dakle, konačno došli do izonomije uz pomoć onog što je uglavnom predstavljalo jedan „slepi proces“. Bez obzira na po sebne osobine koje su stari Grci mogli da poseduju, možemo reći da 66 Videti: glava 7, K. Raaflaub, Die Entdeckung der Freiheit (München 1985), 115 ff.


87

je ovaj proces započeo kada su oni ušli u period kretanja oko 800. godine p.n.e. U ovom periodu, moć je bila široko rasprostrta - činje nica koja razlikuje grčku civilizaciju od prethodnih, i onih koje nisu zavisile od nje; ovu difuziju moći potonje monarhije nisu mogle da promene. Kao rezultat toga, kriza koja je pratila početak brzih pro mena u grčkom životu toliko je uzdrmala razne gradske zajednice da se nije mogla popraviti ekonomskom konsolidacijom. Kriza je dove la do sloma homogenosti društvenog saznanja; političke posledice na taj način bile su u velikoj nesrazmeri sa uzrocima. Od samog po četka jedno široko, nezavisno i javno kretanje političkog mišljenja odigralo je vrlo važnu ulogu; ovo kretanje nastavilo se punom sna gom, i postalo vrlo uticajan autoritet, koji je odgovarao na raširenu potrebu zauzimajući treću poziciju, i pružajući institucionalnu osno vu za zanimanje za polis, kao celinu. Ono je konačno kanalisalo ne zadovoljstvo i neprijateljstvo građana prema novim političkim cilje vima. Posle sloma društvene homogenosti, ovo je moglo značiti sa mo sigurnost da se široki slojevi stanovništva opredeljuju za polis i teže da dobiju stalan i delotvoran uticaj u političkim poslovima. Ovaj proces, koji je svoje jedinstvo dobio na osnovu svesnog i pojačanog napora seljaštva (jer uglavnom su seljaci bili uključeni) da osigura poboljšanje svoje situacije, i iznad svega pravdu, bio je u stanju da iskoristi verske, društvene, vojne i ekonomske uslove i da ih stavi u svoju službu. Cilj izonomije oblikovao se postepeno, a kada je ovo postignuto, proces je - verovatno - završen pre nego što se, pod sa svim novim okolnostima, nastavio u smeru demokratije.

KLISTEN I INSTITUCIONALIZACIJA GRAĐANSKOG PRISUSTVA U ATINI

O s n o v n i problem atinskih građana pred kraj VI veka bio je kako da osiguraju da njihova kolektivna volja bude predstavljena u centru polisa - drugim recima, kako da uspostave „građansko prisustvo11 (présence civique).1 Imamo razloga da zaključimo kako je u ovom periodu među širokim slojevima stanovništva u mnogim delovima Grčke sve više rastao zahtev za političko učešće. I izvan Atine uči njeno je mnogo da se ovom zahtevu udovolji. U samoj Atini, koja je bila najveća od svih grčkih gradova-država, i po teritoriji i po broju stanovnika, ovaj problem dobio je poseban oblik. Ima više razloga iz kojih je prva demokratija u istoriji sveta mo gla da nastane samo kao neposredna demokratija Grci nisu ništa znali o mogućnosti uključivanja velikih delova stanovništva u politi ku pre nego što su tako nešto sami ostvarili, a ovo je - zajedno sa drugim faktorima, kao što su veličina političkih jedinica, priroda po 1 Ova glava je izmenjena verzija članka napisanog za institut rimskog prava pri pariškom univerzitetu i predatog još 10 III 1972. S obzirom na složenu i done kle nepoznatu prirodu teme, činilo se pogodnim da on zadrži karakter istraživanja za koje prethodna glava služi kao uvod.

90

Kristijan Majer

litičkih tema i slom društvene homogenosti tokom arhajskog perio da - zahtevalo da se same zajednice ozbiljno uključe u političke po slove, ako su želele da ponesu njihov teret. Da bi to uradile, one su morale da se promene. Morale su da ot kriju novu solidarnost i daje postave na čvrste temelje; morale su da stvore novu sferu zajedničkog života, u kojoj građani deluju kao gra đani. Građani su zato morali da svoju pažnju usredsrede na ovu za jedničku sposobnost koju su do tada zanemarivali; svoj odnos prema gradu oni su u svesti morali da stave na prvo mesto. Pošto su sebe prvobitno doživljavali kao suštinski različite, sada su sebe morali da vide kao slične, kao međusobno jednake pojedince, koji za sebe tra že jednaka prava, ma šta to u praksi značilo. Društvo je moralo da stvori novi identitet. Ovde je neophodno da dodamo da u izonomijama koje su konstituisale praoblike, odnosno rane oblike demokratije, takva politizacija nije obuhvatala i niže slojeve društva. Da se stvori politički identitet i građansko prisustvo, u kome on može da se izrazi, mora se zadovoljiti veliki broj institucionalnih preduslova. Oblast upravljanja političkim poretkom morala je da se suštinski proširi. Prvi put u istoriji, postalo je moguće da se politički oblik odvoji od društvenog poretka i da dobije visok stepen nezavi snosti. Novi ustav pružao je moć Čitavoj klasi građana koji kao poje dinci nisu bili u stanju da ospore položaj plemstva. Na taj način su oni, mada u socijalnom smuslu i dalje inferiorni, mogli da više kla se nadvladaju na političkom planu - ili bar da ih drže u šahu. Novo upravljanje političkim poretkom, nove institucije i novi politički identitet - to su bile tri dimenzije, u kojima se Atina transformisala u doba Klistena. Mi ne znamo kako i u kom stepenu su Atinjani postali svesni ove promene. Ali, jedna stvar im je sigurno morala biti jasna. Dobar deo političkog tela zahtevao je da redovno i efikasno učestvuje u poslovima polisa; morali su da se pronađu na čini da se izrazi opšta volja građana. Predstavljanje volje građana, odnosno volje većine građana, u prvom redu predstavlja problem koji se redovno pojavljivao, među Grcima, Rimljanima, a zatim i u velikom broju istorijskih situacija, sve do najnovijeg doba. U nekoliko važnih pogleda, međutim, pozi-


91

čija Grka bila je jedistvena, jer su mogućnosti, teškoće i zahtevi nji hove situacije bili različiti od sličnih stvari na drugom mestu. Tek kad shvatimo ovaj problem, odnosno poseban način na ko ji je on postavljen u Atini, možemo da shvatimo veliku reformu uz pomoć koje je Klisten ostvario izonomiju. Čini mi se da dosadašnja istraživanja koja su donela važne rezultate u pogledu sadržaja refor mi i uslova njenog ostvarivanja2 nisu u potpunosti shvatila centralni problem sa kojim se suočavao Klisten i koji je pokušavao da reši, bez obzira na koji način mu je pristupao i kakav lični interes je nalazio u njegovom rešavanju. U nekim suštinskim aspektima, ovo istraživa nje u velikoj meri određuju modeme pretpostavke; stoga je ono pro pustilo da do kraja shvati osnovu reforme.

a. Polazna tačka i metod istraživanja Teškoća sa kojom se srećemo u razumevanju Klistenovih re formi leži najpre u činjenici da nije lako povezati poznati sadržaj njegovog rada sa njegovim posledicama. Herodot kaže d aje Kli2 Najnovija iscrpna studija je: P. Léveque and P. Vidal-Naquet, Clisthčne l ’A thénien (Paris, 1964). Ovo odlično delo doprinelo je“povezivanju velike refor me sa rađanjem filosofske misli". Geometrijsko mišljenje ukazuje na odsustvo predrasuda kod Klistena i ukazuje na važne osobine njegovih uverenja. Ali, Klisten nije bio teoretičar kao što kaže M. Finley, TheAncienc Greeks (London, 1963), 70. Konkretan problem sa kojim se Klisten suočio i razlog njegovog uspeha ne mogu se izvesti iz strukture njegovog mišljenja. Pitanje koje postavlja Veman (P. Vemant, Annales 20, 1965), kako je bilo moguće izgraditi polis u kome je mnoštvo moglo da postane jedno, i opšte - ima samo periferni značaj. Klisten je imao druge brige. Jedinstvo grada postajalo je zanimljivo samo kad se pojavljivala opasnost da nesta ne. Samo kao indirektna posledica druge vrste napora, čiji je cilj bio osiguranje pravde i mogućnosti učešća širokih slojeva u politici. Videti: M. Ostwald, Nomos and the Beginnings o f the Athenian Democraty (Oxford) 1969). Pregled relevant ne literature nalazi se u: E. Will; Le monde grec et l'Orient (Paris, 1972), 63 f Vi deti takođe i: J. Martin, ,Уоп Kleisthenes zu Ephialtes" Chiron 4 (1974), 5 ff: za sistem dema i plemena, zasnovan na arheološkim i epigrafskim dokazima, videti: G. R. Stanton, Chiron 14 (1984), I ff C. Meier, Gnomon 58, (1986), 504 ff.

92

Kristijan Majer

sten ,,u Atini uspostavio file i demokratiju“ (6. 131.1). Da li će mo u potpunosti prihvatiti ovo tvrđenje, stvar je definicije. Sve što znamo ukazuje na to da je pojam demokratije bio nepoznat Klistenu i njegovim savremenicima. Stoga, njegova namera nije mogla da bude uspostavljanje demokratije.3 Danas postoji sklo nost da se ustav koji je stvoren u to vreme označi manje anakro nističkim pojmom izonomije. U svakom slučaju, izgleda izvesno da su promene koje je Klisten uveo bile duboke i da su njegove reforme označile odlučujući korak u smeru delotvornog i redov nog učešća širokih slojeva atinskog stanovništva u političkim po slovima; i da su one u tom smislu bile korak u pravcu demokra tije. Ali, kako je reforma fila, zajedno možda sa uspostavljanjem novog saveta, proizvela ovu posledicu? Sve što pouzdano znamo o Klistenu jeste, prvo, d aje građane Atike podelio u nove „izbor ne jedinice“ i d aje tim jedinicama dodelio izvesne administrativ ne funkcije, od kojih su neke bile nove; i drugo, da je stvorio Savet 500, u kome su nove izborne jedinice bile proporcionalno za stupljene. Ovo može da bude doprinos reformi Saveta 400 koji je uspostavio Solon.4 Klistenov Savet u svakom slučaju imao je savetodavnu ulogu u Narodnoj skupštini (probouleusis); ne postoji dokaz d aje on imao neku drugu funkciju. Savet je obnavljan sva ke godine i postojao je uporedo sa starim plemićkim savetom na Areopagu, savetom u kome su arhonti, najmoćniji i najiskusniji političari Atine, bili doživotni članovi. Ne postoje podaci o odno sima između ova dva saveta. Mi ne znamo koje je druge institu cije Klisten možda uveo, niti znamo da li je neobičan način na 3 C. Meier, Entstehung des Begriffs Demokratie (Frankfurt 1970), 36 ff, 44 ff. 4 C. Hignett,A. History o f Athenian Constitution (Oxford 1952), 92 ff; J. Day i M. Chambers, Aristotle's History o f Athenian Democracy (Berkley 1962), 200 ff. O istoricitetu Saveta 400 videti: P. Cloche, Revue des etudes grecques 37 (1924), 10 ff; H.T.Wade-Gery, Essay in Greek History (Oxford, 1958), 145 ff; P.J. Rhodes, The Atheninan Boule (Oxford 1972), 208 ff.


93

koji se Savet 500 kasnije konstituisao i fimkcionisao, sezao do Klistena.5 Teško je videti kako reforma administrativne strukture zajedni ce i stvaranje -ili rekonstitucija - savetodavnog tela, koje se nalazilo u konkurentskim odnosima sa stavim savetom plemića - mogu biti toliko značajne da pruže neophodne uslove za pojavu demokratije. Pre nego što raspravimo ovo pitanje, treba da sebi razjasnimo ciljeve našeg istraživanja. Izvori nam govore o političkim sukobima koji su prethodili Klistenovim reformama o temama rasprave i o to me šta se kasnije dogodilo. Oni pružaju određeno objašnjenje Klistenovih namera, mada one nisu bile zasnovane na tradiciji, pa mi ni smo obavezni da ih prihvatimo. Dok se bavimo izvorima, ne smemo im dopustiti da upravljaju našim pitanjima i razumevanjem situaci je. Mi se bavimo delovanjem reforme, u meri u kojoj možemo da utvrdimo njegov sadržaj, na konkretne probleme sa kojima se Klisten suočio i koje je nastojao da resi. Ovo znači da moramo poseb nu pažnju posvetiti položaju atinskog demosa i opštim ciljevima on dašnje političke misli. Odvojeno ispitivanje ovih delova može nam, u najboljem slučaju, doneti izvesne detalje. Samo obuhvatan pristup omogućiće nam da shvatimo smisao Klistenovih reformi. Čim kre nemo izvan jednostavne rekonstrukcije ondašnjih institucija, mi više nemamo pravo da izričemo stavove bez poznavanja situacije u kojoj su one bile uspostavljene. Ono što se njima htelo postići, postaje ja sno tek posle ispitivanja uslova koje su te institucije trebale da prevaziđu. Važno je da naglasimo ovu tačku pošto je dosadašnje istraživa nje uglavnom zanemarivalo konkretnu situaciju u kojoj je Klisten delovao, i više se bavilo idejom koja je bila u osnovi reformi nego ak5 Na primer, Institut Pritaneja i „političkog kalendara" (Vidi: Rodes, Athenian Boule, 17 ff, 209ff; 225 ff;); za drukčije shvatanje videti: Leveque i Vidal-Nake, Clisthene lAthenien, 22 ff; videti takođe i: Platon, Gorgija 516 d-e do 489, i dru ge pasuse koje Rodz navodi: 17 f; Will, Le monde gi-ec 72. Za ostrakizam R. Wer ner, Athenaeum, 36, 1958, 48ff; D. Kienast, Historische Zeitschrift 200 (1965) 282

94

Kristijan Majer

tuelnom situacijom u kojoj su te reforme sprovođene i bez koje se ne bi mogle zamisliti. Postoje dva aspekta ovog problema: na prvom mestu moramo da razmotrimo opoziciju sa kojom je Klisten morao da se suoči, a na drugom, zatečene institucije koje je trebalo promeniti. Tumačenju Klistenovih dostignuća prići ću iz konkretne situaci je. Ma kakvi bili krajnji motivi za ove reforme, oni su u krajnjoj lini ji nevažni. Oni, naravno, nisu bili ni samo „filantropski44odnosno ,,filopolitički44. Potpuno je jasno d aje on, kada je pridobio narod, težio ličnoj moći i moći svoje porodice. Ipak, njegovi interesi morali su delom biti istovetni, ili bar paralelni, sa interesima građana na koje se pozivao. Ovde nas zanima ovo preklapanje interesa. Ali, prvo moramo da se zapitamo u čemu se sastoji glavno do stignuće Klistenove reforme fila? Zbog čega je podela atinskog po litičkog tela bila tako važna d aje postala centralno svojstvo značaj ne trasformacije političkog poretka?

b. Stari poredak Podela zajednice kakva je postojala pre Klistenovih reformi, može se rekonstruisati otprilike na sledeći način. Građani Atike bili su podeljeni na četiri file (plemena), od kojih je svaka bila podeljena na nekoliko fratrija (bratstava), koje su opet obuhvatale više klanova (gene), i zajednica kulta (thiasoi).6 Građanin je na taj način pripadao ne samo svojoj neposrednoj porodici već i klanu ili zajednici kulta, a preko nje fratriji, zatim preko fratrije /ili, a preko nje konačno gra đanskoj zajedinici uopšte. Ukratko, u okviru polisa, postojale su potpodele na tri različita nivoa u kojima su učestvovali svi građani. Dru6 Hignett, Athenian Constitution, 50ff; K. Lette, RE X X (1941), 747 ff, 994 ff. O opštoj potrebi podele zajednice, videti: Aristotel Politika 1264 аб ff Videti i F. Pourriot, Recherches sur la nature du genos. Etude d'histoire sociale athénien ne (Lille/Paris 1976); D. Roussel, Tribu et cite. Etudes sur les groupes sociaux dans les cites grecques aux époques archaïque et classique (Paris 1976).


95

gi slobodni žitelji bili su izvan ovog sistema; zato oni nisu bili gra đani Atine (ili su u ranom periodu uživali samo ograničenu pripadnostj.Kako je došlo do ovakve podele građanskog tela, ne samo u Atini već i na drugim mestima, to nas ovde ne zanima. U većini slu čajeva, pojedinačne grupe zasnovane su na srodničkim i porodičnim vezama, poreklu ili geografskoj pripadnosti (što znači da su druge grupe morale da se organizuju na isti način). Kasnije su posrednički nivoi često veštački stvarani. Očigledno, ova vrsta podele i njena si stematska organizacija bile su pod uticajem ne samo potreba pojedi načnih grupa, nastalih u dalekoj prošlosti, već i pod uticajem razvi jenih potreba zajednice kao celine. Nije lako shvatiti zbog čega je bilo neophodno da se stanovni štvo grčkih zajednica, koje su ionako bile male, podeli na manje je dinice. Možemo pretpostaviti daje takav sistem izmišljen radi prak tičnih funkcija On je korišćen za dodelu prava i obaveza, uključuju ći vojnu regrutaciju7 pošto je vojska bila organizovana na plemen skoj osnovi.8 Obrnuto, građanin je mogao svoje interese da ostvaru je u zejeđnici kao celini, uz pomoć članova onih grupa kojima je pri padao. Važnija funkcija ovog sistema sastojala se u tome što je on građanima pružao zaštitu, status i osećaj pripadnosti - pripadnosti nekoj vrsti porodice - kako u neposrednoj sferi njegovog svakodnev nog života tako i u okviru šire zajednice. Ovo treba shvatiti u sasvim konkretnom smislu: svako ko je imao status aphretora - to jest ko nije pripadao nijednoj ff atriji9 - bio je izvan zajednice i nije imao ni kakva prava. Postojala je i vrlo duga tradicija prema kojoj ubistvo člana zajednice, koji iza sebe nije ostavio srodnike, moraju da osve te članovi ffatrije, izabrani između plemića.10 U doba u kome su 7 Videti: K. Latte, Kleine Schriften (München 1968), 294 ff: 304 f. 8 Homer, Ilijada 362f. Videti: Tirtej ff., I 51; Latte, RE X X (1941), 747, 1006. 9 Ilijada, 9.63; Latte, RE X X (1941), 747; G. de Sanctis, Atthis (2d, Rome 1964), 45. Up, Kritski apetairos : de Sanctis, 42. 10 Inspirationes Graecae I, 115.1.13 ff Videti: Demosthenes, 43.57. Latte, RE X X f l 941), 1006.Uporedi, Homer Odiseja 15.272.ff; G. Glotz, la solidarité de la famille (Paris, 1904), 31 ff; Hignett, Athenian Constitution 58. Uopšte: Latte Kle ine Schriften 259.

Kristijan Majer

96

otvoreni sukobi i svađe bili vrlo rašireni, i kada se nije mogla očeki vati adekvatna pravda od strane centralnih organa polisa, članovi ovih manjih grupa morali su da se oslanjaju jedni na druge; poseb no su obični građani morali da se oslanjaju na moćne plemiće koji su pripadali njihovoj fratriji. Porodični tip veza koji se ovde negovao pokazivao se pre svega u činjenici da su razne potpodele zajednice, posebno podele na fratrije - koje su verovatno bile najznačajnije bile zajednice kulta, koje prinose iste žrtve i iste žrtvene životinje.11 Grci su učešće u zajedničkom bogosluženju i prinošenju žrtava videli kao osnovu bliskih uzajamnih veza.12 Kada se čovek ženi, on svoju nevestu predstavlja drugim članovima fratrije, na posebnoj svečanosti. Kada mu se rodi sin, on ga svečano njima predstavlja, da bi ga oni primili u svoj krug, kad postane punoletan.13 Pripadnost fratriji uključivala je dobijanje atičkog državljanstva u njegovom naj starijem obliku: građanin Atike mogao je biti samo član neke fratri je.1415Fratrija je stoga bila sfera u kojoj su se građani susretali kao jav ne ličnosti, i isto tako autoritet koji je davao legitimitet najvažnijim događajima iz njihovog privatnog života. Postoje dobri razlozi za te zu da su u jedno vreme „bratstva" nastojala da žive u međusobnoj 11 M. P. Nilsson, Geschichte der griechischen Religion (3d, Munich 1967), 708 ff; de Sanctis, Atthis, 45; G. Busolt, i H. Swoboda, Griechische Staatskunde II (Munich 1926), 958 ff; Latte RE X X (1941) 753 . 12 Platon, Zakoni 708 d, e; Aristotel Politika 1280b37. Videti: Fistel de Kulanž, Antička di-žava (Beograd, 1956); V. Ehrenberg Aristophanes und das Volk von A then (Zurich 1968), 218; W. Burkert, Griechichte Religion der archaischen und klassischen Epoche (Sttutgart 1977), 382 ff. Aristotel u Nikomahovoj etici (1 161dl3), govori o prijateljstvu između članova file. Pizistratovo ustanovljenje dr žavnih kultova, izgleda d aje bilo usmereno protiv ove solidarnosti. 13 Busolt i Swoboda, Griechische Staatskunde II, 241; Latte REXX (1941), 749 f, 751 ff; H.J. Wolff, „Die Grundlagen des griechischen Eherechts" u E. Berneker Zur griechischen Rechtsgeschichte (Darmstadt 1968), 622 f. 14 G. Glotz, Histoire grecque I (Paris, 1926), 393; „Fratrije su izdavale potvr du o rođenju deteta i time dokaz njegovog legitimiteta - tako d aje fratrija posred nik između klana i grada, u isto vreme bila garant i prava na nasleđe i građanskih prava." 15 Aristotel, Politika 1309 alO. Videti: 1305a 32.


97

blizini i da su njihovi centri i oltari bili smešteni tamo gde je bio koncentrisan veliki broj njihovih članova.16 U svakom slučaju, u fratriji je svako poznavao svakog, svako je imao svoje mesto, a zajednica kulta imala je praktičnu funkciju (u stvari, polis kao celina shvatan je kao faktor koji konstituiše zajednicu kulta). Ono što važi za ffatrije, u određenom stepenu važi i za podele iznad i ispod njih. U različitim stepenima ove podele grade „okruženje“ u kome građanin vodi život. Preko njih on ostvaruje različite oblike pripadnosti, od kojih su neki neposredni a neki opšti. Tek pre ko njih, on je pripadao zajednici polisa. One su garantovale da on ne će biti izolovan. Ovo je posebno bilo važno u polisu kakav je bio Atina, koji je bio izuzetno veliki i brojan. Aristotel najednom mestu go vori o starim podelama i potpodelama atičke zajednice kao o synetheiai kai proteron, „običajnim i porodičnim vezama“.17 Takve veze u okviru raznih grupa mogu da koegzistiraju u skla du sa razlikama i suprotnostima. Mi ne znamo u kom stepenu je ovo važilo i za Atinu. Ipak je jasno da su, mada su podele unutar zajed nice mogle da dovedu do sukoba, one mogle da posluže kao protivteža postojećim sukobima. Poštujući određene razlike i suprotnosti, one su mogle da ostvare maksimalan stepen jedinstva u okviru poli sa. Pre kraja VI veka, reforma fila po ovim linijama izvedena je u Kireni.18 Sve razlike i suprotnosti koje su postojale između grupa, mo rale su da se shvate kao nužna dopuna solidarnosti koja je postojala 16 Z aphmtriai i gene videti: Hignett, Athenian Constitution, 57 ff, 64, Zaphylai, videti: G. W. Botsford, The Development o f the Athenian Constitution (New York 1893), 102 ff; Kienast, 274 ff Najbolja zapažanja nalaze se u de Sanctis, atthis 54 f . 17 Politika, 1319b26. 18 Herodot, 4. 161 (up. Ostwald, Nomos and Beginnings, 164 f. Ali, Aristotel (Politika, 1319 b 22), ne može da ukaže na Demonaksa i širi istorijski kontekst. H. Schafer, Probleme derAlten Geschichte (Gottingen 1963), 222-252, 249. Ipak, Šefer nije shvatio da je ovo stvarno bila novina, mada je Uvedena u relativno konzer vativnom duhu. O raznim namerama koje su bile iza reforme fila, videti: G.W. For rest, annual o f the British Scool o f Athens 55 (1960) 172.

98

Kristijan Majer

unutar njih.19 Ovde moramo da istaknemo kako se te grupe građa na - za razliku, recimo, od srednjovekovnih gildi - nisu međusobno razlikovale po različitim ekonomskim ili socijalnim interesima. One su bile zajednice kulta, u osnovi međusobno slične - mada su se raz likovale po veličini (ovde možemo zanemariti klasne razlike između klanova i thiasoi). One su pružale okvir u kome su se mogli ispoljiti bliski odnosi koji su postojali u prvobitno homogenom i uglavnom poljoprivrednom društvu. Međutim, unutar ove homogenosti postojala je glavna razlika, razlika između visokih i niskih, plemića i običnih ljudi. Plemićke po rodice su kontrolisale ove grupe, a ostali njihovi pripadnici višestru ko su zavisili od njih.20 Plemstvo je davalo poglavare i sveštenike, a njima su pripadali i najvažniji kultovi; isto tako, u mnogim slučaje vima njima su pripadali i oltari na kojima su obični članovi grupe pri nosili žrtve.21 Samo su plemići mogli delotvomo da deluju u korist običnih članova i da štite njihove interese. Obični članovi bili su pod zaštitom plemića, a ove veze posebno su bile jake i sistematske u okviru pojedinačnih grupa. 19 Mogle su da se pokažu kao plodonosne. Uporedi: Homer Ilijada 2. 362. O potonjem peridu, Glotz, Histoire grecque 1,472. Arisophanes, Birds 1403f. Xenop hon, Hieron 9.5. 20 Videti: M.I. Finley, Politics in the Ancient World (Cambridge 1983), 42 ff. O ovoj knjizi videti: Meier, Gnomon 58 (1986), 496 ff. 21 Hignett, Athenian constitution 61 f; Glotz, Histoire grecque /, 392; A. Andrewes, Journal Helenic Studies 81 (1961), 7 f Philobasileus je uvek bio član po rodice. U W. G. Forrest, The Emergence o f Greek Democracy (London 1966), 55 ff; nalazi se plastičan opis: „Život običnog čoveka oko 800. godine pre n.e. bio je vrlo skučen. Po pravilu, on se bavio poljoprivredom...U blizini njegovog imanja u bogatijem delu doline nalazilo se veliko imanje, gospodarski dvor u kome je živeo čovek koji je gospodario njegovim životom, kao da je njegov rob. Ovaj čovek bio je kmet, šef policije, sudija, službenik zadužen za regrutacije, sveštenik i još čitav niz drugih stvari. Onima koji nisu bili u njegovoj milosti, loše se pisalo. Ako je pomenuti grčki seljak ikad dolazio u dodir sa 'državom', tamo je zaticao istog boga tog suseda, u ulozi sudije, generala, magistrata ili senatorari.


99

Svakako, stvarni odnosi između plemića i običnih ljudi zavi sili su od klasnih odnosa koji su vladali u zajednici kao celini. Ne ma nikakve sumnje da su ovi odnosi često bili obeleženi patrijar halnom strogošću. Međutim, u poznom VII i ranom VI veku, Atinu je pogodila duboka društvena kriza koja je uzdrmala i po brkala tradicionalne društvene odnose nastale tokom arhajskog perioda; kriza je ugrozila veze koje su postojale u okviru različi tih grupa u gradu. Nevolje koje su trpeli prezaduženi seljaci če sto su bile rezultat pritiska plemstva iz njihovih grupa.2223A kada je početkom VI veka nemoćni bes seljaštva prešao u otvorenu po bunu, odnosi u okviru grupa dospeli su do tačke pucanja. Konač no, Pizistratova tiranija - pod kojom su seljaci iskoristili dobronamemost vladara i koja je u određenom stepenu ograničila moć plemića i vratila pređašnje slobode - nije mogla a da ne pogodi „običajne i porodične veze“ .24 Ipak, ovo nije nužno značilo da su stare veze i tradicionalna dominacija plemića unutar fratrija po stale manje delotvorne. One su bez sumnje oslabile - tako da se u vremenima nevolje na njih nije moglo oslanjati,25 ali su, kako se čini, u celini opstale kao tradicionalna osobina grčkog života, kao ustanovljena „mreža puteva", kojima su, da tako kažemo, građani putovali kroz život. Plemići su zadržali svoju opštepriznatu intelektualnu i ekonomsku superiornost sve do duboko u V vek; oni su i dalje bili „plemeniti" (esthlos) i dalje „narodne vo đe" (hegemones tou demou). Ovde bi možda trebalo napraviti razliku između pravila i iz uzetka. U izuzetnim prilikama građani su mogli da kritikuju plemstvo i da preduzimaju mere protiv njega - u Skupštini, na 22 Hignett, Athenian constitution 84 f 23 Ibid., 87f Tamo mora d aje došlo do ustanka. Solon je predstavio precizan program svoje socijalne politike (fr. 23. 18 D. 5 a men gar eipasyn theoisin enysa). 24 H. Berve, Die Tyrannis bei den Greichen / (München 1976), 51 ff, 74 ff. 25 Za razliku od njihovog ponašanja za vreme Kolonovog pokušaja uzurpaci je vlasti, između 636. i 624.

Kristijan Majer

100

primer. To su činili onda kada im je uspelo da ih Solon postavlja za kataristere,26 ili onda kada su odlučili da postanu Pizistratova telesna garda.27 Ali, u normalnim političkim okolnostima oni nisu bili slobodni građani koji donose slobodne odluke, već su pre bili sledbenici plemića, koji prilikom prinošenja žrtava stoje u drugom redu i koji sačinjavaju privatnu pratnju vodećih poro dica u zajednici kulta. Na taj način ove porodice su i dalje zadr žale svoju vlast. Ovo se konačno pokazalo kada se grad oslobo dio tiranije i kada su izbili sukobi između neprijateljskih plemić kih grupa, koje su, svaka za sebe, imale podršku pripadnika ni žih slojeva.28 Jednu od ovih struja vodio je Klisten, i ništa ne ukazuje na to da je on bio nezadovoljan starom klanskom strukturom. Tek kada je, prema Herodotu, zapao u nevolje, on je potražio pomoć od širokih slojeva naroda29 i pokrenuo ih protiv plemstva; tek tada je obnarodovao svoj plan za sprovođenje reformi. 26 P. Spahn, Mittelschicht und Polisbildung (Frankfurt/Bem/Las Vegas 1977), 121 fF. Izraz katarister - koji se pojavljuje u najstarijim izvorima (Herodot, 4.161.2; 5,23), pored izraza euthynter- izgleda da se tačno poklapa sa arhajskim načinom mišljenja. Videti: Solon, 3.32; 36; 39; 24.19. On znači „onaj koji tačno meri“. Aristotelov termin aisymnetes je verovatno oznaka za službenika. Videti: F. Gschnitzer u Lexikon derAlten Welt (Zürich, 1965), 85. 27 Herodot, 1.59.4. Aristotel Atinski ustav 14.1 f. C. Mosse,u L Antiquité clas sique 33 (1964) 401 fF. (dalje se navodi kao Mosse) nedavno je ubedljivo dokazao da se takozvani arhontski kompromis iz 580 /79, stvarno desio. Možemo dodati da je on bio deo jedne neobične i privremene situacije, u kojoj je podela nižih klasa prema pozivu koji se obavlja, služila kao opravdanje za rešenje pariteta. Moguće je da su tada neki seljaci i rukotvorci izbili u prvi plan, i to se može shvatiti kao po kušaj izjednačenja sa arhontima. Kao što pokazuje zahtev za isomoiria u tom peri odu su postojale mnoge mogućnosti, ali ne i mogućnost da su oni doneli trajno re šenje koje je težilo ka demokratiji. 28 Herodot, 5.66, 69; Schaefer, Probleme 139, I; 358; Oswald, Nomos and Beginnings, 143. O Sukobu Klistena i Isagore, videti: Schaefer, 137 f; R. Sealy , Historia 9 (1960) 172. 29 Herodot, 5.66.2; R. Atinski ustav, 20.1.


101

c. Klistenov novi poredak Klisten nije nameravao da uništi postojeću strukturu. On je tu strukturu ostavio istom,30 ali je istovremeno u potpunosti rekonstituisao file, prenoseći na nove file najvažnije funkcije starih i dodajući im još neke.31 Novi poredak zasnivao se na demama, malim lokal nim zajednicama koje su se po pravilu sastojale od jednog sela ili ma njeg grada. Sela sa manjim brojem stanovnika povezivala su se sa drugim selima i formirala demu; sama Atina bila je podeljena na vi še dema, a grad Brauron na dve; na taj način Atika je podeljena po čisto geografskoj osnovi na otprilike 139 jedinica, od kojih je svaka imala od 100 do 1200 odraslih muških glava32 U ruralnim oblastima, političko organizovanje dema delom je prilagođeno postojećim institucijama.33 One su imale sopstvene slu žbenike, sveštenike i lokalne skupštine, sa određenim zadacima.34 Jedan od zadataka bio je i pravljanje spiska svih žitelja sa punim gra đanskim pravom, u koji su ulazili i demotesi stariji od 19 godina.35 30 Atinski ustav, 21.6; Hignett, Athenian Constitution 143. 31 Herodot, 5.69. 2; Atinski ustav, 21. Videti notes 33-36 i 41. 32 Herodot, 5.69.2. Videti: B. Haussoullier, u Deremberg- Saglio (ed), Dictionaire de l'antiquie II (1892), 89ff. O brojevima videti: Polemon u Strabo 9.1.16: 174. za različito mišljenje videti: I S. Traill, „The Political Organization of Attika: A. Study of the Demes, Trittyes and Phylai and Their Representation in the Athe nian Council", Hesperia Suppl (14 (1975) 75 ff. Različito mišljenje nalazi se u Walker, The Cambridge Ancient History III (Cambridge 1930), 143. Leveque and Vidal-Naquet, Clisthene lAthénien, 13, 4:100. O veličini dema videti: A. W. Gom me, The Population o f Athens in the Fifth and Fourth Centuries B.C. (Oxford 1933), 54 ff. (Nisam siguran d aje Halimos imao više predstavnika u Savetu nego što je imao pravo; 85 do 90 demotesa bili su donja granica deme sa tri predstavni ka u Savetu. Ovo bi davalo tri predstavnika na prošek od loo (80-120), ili 110 (90 130) članova. To bi značilo daje Leontina imala između 1700 i 1800 građana. Ovo bu svakako bilo moguće ako je ona pripala manjim filama). 33 Atinski ustav, 21.5; Hignett, Athenian Constitution 136. 34 Videti: napomenu 109. 35 De sanctis, Atthis, 339: Hignett, Athenian Constitution 136.

102

Kristijan Majer

Posebno važna funkcija bila je slanje određenog broja predstavnika, srazmemog veličini deme, u Savet 500.36 Klisten je smislio zanimljiv način grupisanja dema u Ше. Atiku je podelio na tri oblasti - grad Atinu i njegovu okolinu (uključujući i luke), ostatak priobalja i zaleđe. U svakoj oblasti deme je podelio na 10 grupa, poznatih pod imenom tritije, obraćajući pažnju na susedske veze i geografsko jedinstvo.37 Ovo je dalo 30 grupa dema; od njih je Klisten sačinio 10 fila, spajajući po tri grupe dema (izabranih žrebom), po jednu demu iz svake oblasti.38 Svaka fila imala je svog heroja, u svojstvu „plemenskog pretka11, koga je Delfijsko proročište izabralo od 100 ponuđenih imena. Detalji ove strukture ovde nas ne zanimaju. Osnovni princip je jasan. Svaka fila treba da bude presek sve tri oblasti, tako daje sva ki region zastupljen u svakoj lili. Obrnuto, nijedna fila nije mogla da zastupa partikulame lokalne interese; svaka je trebalo da predstavlja destinu ukupne zajednice i morala da bude što više homogena. Čla nove svake file nije trebalo da povezuje ništa osim njihove zajednič ke građanske pripadnosti, koja je trebalo da bude osnova solidarno sti među njima; na ovoj osnovi trebalo je da se oni takmiče39 i da po kušaju da budu bolji od drugih. Reforma fila na taj način imala je dva glavna elementa: organi zacija zajednice građana bila je utemeljena na demama, a file su bi le veštačke konstrukcije koje obuhvataju mešavinu najrazličitijih de36 Atinski ustav 62 .1. J.A.O.Larsen Representative Government in Greek and Roman History (Berkeley 1955), 5 ff; ibid., Classical Philology 57 (1962) 104 fff; Rhodes, Athenian Boule, 8 ff; 12 f Up. Aristotel, Politika 1298b21. 37Atinski ustav, 21.4; de Sanctis Atthis, 341 f; C.W.J. Eliot, Coastal Demes o f Athica (Toronto, 1962), 136ff. Videti takođe zapažanja u: D.M. Lewis- Gnomon 35 (1963) 723 ff. 38Atinski ustav, 21.4. Videti takođe Oswald, Nomos and Beginnings, 154 n.2. uporedi napomena 118 i dalje. 39 Videti napomenu 19. Možemo pretpostaviti d a je u to vreme solidarnost mogla da se ukoreni u zajedničkoj političkoj volji velikog broja građana.


103

lova zajednice.40 Kao što su deme preuzele mnoge funkcije ffatrija, tako su i nove file preuzele većinu funkcija starih fila, kao što su, na primer, regrutacija i ubiranje poreza.41 Svaka fila slala je poslanike u Savet 500; ovi poslanici birani su u demama, srazmemo njihovoj ve ličini.42 Šta je Klisten hteo da postigne ovim reformama?

d. Antička i moderna tumačenja namera reformi Na ovo pitanje naši izvori nude tri odgovora, mada ni jedan od njih nije utemeljen na neposrednoj tradiciji. Sva tri polaze od zapa žanja da je najistaknutija osobina reformi bila ,,mešanje“ građana, mada se cilj ovog mešanja različito tumači. Autor Atinskog ustava tvrdi daje Klisten hteo da reorganizacijom fila omogući da novi čla novi uđu na spisak građana.43 U Aristotelovoj Politici, međutim, sto ji da je on time hteo da razbije synetheiai kai proteron, „običajne i porodične veze“ (1319B 19ff). Plutarh piše (Perikle 3.2) d aje Klistenov ustav „svojom zadivljujućom mešavinom svih elemenata garantovao slogu i dobrobit zajednice“. U osnovi ovo je drugi način da se kaže ista stvar mada na određeniji i obuhvatniji način: cilj refor mi bio je postizanje jednoobraznosti kroz eliminisanje partikulamih grupacija. Na prvi pogled sva tri objašnjenja deluju prihvatljivo; mo demi istoričari prihvataju ih, pojedinačno ili u kombinaciji i sa razli čitim naglascima. Pristup novih građana možda je najmanje važan razlog za refor mu fila. Mnogi useljenici iz drugih delova Grčke živeli su u Atini, po40 Walker, Cambridge Ancient History III, 144: D. W. Bradeen, Transactions ofthe American Philological Associoation 86 (1955), 22 ff ( ubuduće se navodi kao Bradeen). 41 Glotz, Histoire grecque I, 472 (Videti: Herodot, 6. III. I); Latte, RE (1941), 1006; de Sanctis, Atthis, 344 f. 42 Atinski ustav, 21.3. 43 Ibid., 21.4; Hignett, Atinski ustav, 139 f; Aristotel, Politika 1275b34 f; D. Kagan, Historia 12 (1963), 41 ff.

Kristijan Majer

104

sebno od Solonovog vremena.44 Klisten se izgleda postarao da oni dobiju državljanstvo. Ovo je ojačalo njegov uticaj u Skupštini45 ma da se ne zna u kojoj meri. Ipak se pitamo da lije taj cilj bio dovoljan razlog da se restrukturira čitav politički sistem. Mogući prigovori ovom shvatanju uvukli bi nas u detaljno objašnjavanje, što nije namera ove knjige.46 U svakom slučaju, mislimo da ovo nije pravi mo tiv reforme. Uništenje „običajnih i porodičnih veza“, sa svoje strane, čini se kao ubeđljiviji motiv, posebno zbog toga što se Klisten suočavao sa otporom većine članova plemićkog sloja. Hans Šefer, na primer, pi še da se reforma fila može objasniti samo Klistenovim ,,naporom“ da svoje takmace izbaci iz igre, uništavanjem temelja aristokratske moći, temelja koji se ranije smatrao neprikosnovenim i u koji niko nije dirao.47 Gistav Gloc to još jasnije kaže: „Članovi velikih poro dica koji su do tada živeli u plemenskim grupama, okruženi svojim podanicima, sada su bili pomešani sa širokim slojevima naroda, ra sutim u čitavom sistemu izbornih tela, zasnovanom na geografiji“.48 Da dodamo, detalji Klistenovog novog poretka, često su ispitivani i 44 Plutarh, Solon 24.4. Uporedi: Atinski ustav, 13.5. Hignett, Athenian Con stitution 112. 45 Hignett, Athenian Constitution 132 ff; A. Heuss,Propylaen Weltgeschichte III (Berlin 1962), 188; Kagan, Historia 12 (1963),46.Leveque i Vidal-Naquet, Clisthene lAthenien, 43 ff. 46 Pripadnost ff atriji ostala je preduslov za građanska prava. Teško je videti na koji način su stari mesni principi ili novi princip mešanja stanovništva, mogli da podstiču primanje novih građana, ako su oni imali više šansi da se potvrde u no vim zajednicama i ako je razlika između novih i starih građana postala nejasna i zatamnjena (kao što se tvrdi u: J-Hasebroek, Griechische Wirtschafts- und Gesellschaftsgeschichte Tiibingen, 1931, 198) - razlog treba tražiti u tome što su dru gi bili odavno integrisani a takva se integracija nije mogla sprovesti u korist prvih. Objašnjenje ponuđeno u Athenaion Politeia samo je dokaz koliko je njegov autor slabo shvatio reformu. Videti: Forrest, Emergence o f Greek Democracy 194 f. 47 Schaefer, Probleme 139 f. 48 Glotz, Histoire grecque I, 474 .


105

opšti zaključak jeste daje on hteo da razbije lokalne veze utemelje ne na verskim kultovima, na kojima su plemićke porodice zasnivale svoju moć. Naravno, sva ova zapažanja podložna su raznim obja šnjenjima.49 Ipak, pre svega postavljamo pitanje kako je bilo moguće u od sustvu bilo kakve policijske vlasti i bez izazivanja nemira50 da se unište tradicionalne verske veze i pripadnosti, pod pretpostavkom da su još bile jake - jednostavno putem administrativne reorganizacije. Ono što je Klisten hteo da postigne nije bilo ostvarivanje plana za preseljenje, ni stvarno mešanje stanovništva, već jednostavno admi nistrativna reorganizacija političkog tela. Naravno, moguće je tu i ta mo da su u demama aristokratski uticaji bili mali ili da ih nije ni bi lo ili da su se uzajamno potirali; ipak, moramo razmotriti mogućnost da su stare veze utemeljene na zavisnosti - ako su još imale neku snagu - mogle da se nastave i pod novim ustavom. Jer, ako su poje dinačni građani bili zavisni od vođa svojih fratrija, tu zavisnost nije mogla da prosto promeni činjenica da te vođe sad pripadaju drugim demama. I pored svih promena u administrativnim jedinicama, sta re veze su verovatno i dalje delovale u Skupštini ili tamo gde je bila potrebna podrška.51 Ovo mora daje imalo uticaj na odnos snaga u okviru novih podgrupa. Međutim, ma koliko bile jake veze unutar 49 Videti napomenu 118 i prateći tekst. 50 Sve što se zna jeste da su posle pobede nad Kleomenom pogubljene ili proterane mnoge Isagorine pristalice (Herodot, 5.72.4 ili Athenaion Politeia 28.2). Ovo nije stoga bila prvobitna namera. Tome je mogao doprineti uspeh u reforma ma, ali se ovo pitanje u literaturi nije razmatralo. 51 Atinska skupština, za razliku od Rimske, nije bila podeljena na podjedinice. Videti: Busolt and Swoboda, Griechische Staataskunde Д 994 f. Sa druge stra ne, dokazi izneti u: E. Ruschenbusch, Athenische Innenpolitik im.5. Jahrhundert V. Christ (Bamberg, 1979), 50 n.20. sasvim su neubedljivi. Videti takođe: oprezan komentar u: K. Kouroniotes and H.A. Thompson, Hesperia I (1932), 104 f. Nema nagoveštaja o pritiscima grupa u okviru fila. Pre će biti da su plemići nastojali da iznude njihovu podršku. Reforma je upravo ovome htela da stane na put. Videti da lju raspravu.

106

Kristijan Majer

ovih podgrupa, puka preraspodela nije mogla biti istinska protivteža realno postojećoj zavisnosti. Ako su, prema tome, stare veze - pa da kle i stare plemićke frakcije - još bile jake, na koji način je trebalo sprečavati da one i dalje deluju i posle određenih pregrupisavanja? Kada Hans Šefer tvrdi kako je Klisten uništio temelje aristokratske moći koji su smatram neprikosnovenim i koje niko nije dirao, ne pretpostavlja li time da se atičkim društvom moglo manipulisati u meri koja je nezamisliva u državama antičkog sveta, neposredno ukorenjenim u građanskim zajednicama? I zašto bi Klisten dozvolio da stari poredak postoji uporedo sa novim? Da lije on bio suviše jak da bi se mogao tek tako ukloniti? Ilije izgubio svaki značaj? Ili mu je možda i dalje koristio? Obrnuto, ako pretpostavimo da su tradicionalne veze izgubile dobar deo svoje snage, onda se moramo zapitati šta je uopšte bio cilj reforme file. Bliže ispitivanje, dakle, pokazuje da ovo objašnjenje vodi u ćor-sokak. Ono je možda i istinito u određenoj meri, ali u obliku u kome se obično zastupa nije ubedljivo. Postoji suviše veliki jaz između Klistenovih mera i njihovog navodnog efekta; odnosno, bar neke veze nedostaju. Povrh svega, glavno pitanje i nije stvarno postavljeno, na ime, kakvo je bilo tadašnje stanje atičke zajednice? Dok ne dobijemo odgovor na ovo pitanje ne možemo reći da li je bilo moguće i da li je imalo smisla uništiti vezu između plemića i njihovih sledbenika52 Ja sno, situacija nije bila sagledana u dovoljno konkretnim izrazima Ako razmotrimo treće objašnjenje, dolazimo do istog zaključka, naime da je Klisten unutar zajednice građana nastojao da stvori jedoobraznost. Ovo na prvi pogled takođe deluje prihvatljivo, poseb no ako imamo u vidu činjenicu da je zemlja bila uzdrmana, čak pocepana, žestokim sukobima između raznih struja.53 Mogli bismo 52 Noviji izuzetak je: Oswald, Nomos and Beginnings, 147 ff 53 Ovo je pouzdano utvrđeno za period pre Pizistratove tiranije (Herodot, 1.59.3,61.2;) uporedi,Hft'n,s/a ustav 13.4; R.J. Hopper, Annual o f the British School o f Athens 56 (1961), 189 ff; u buduće se navodi kao Hopper).


107

stoga reći da su u tradicionalnim fflama preovladavali interesi odre đenih porodica, a možda i određenih društvenih grupa.54 Naravno, ne postoji ništa što ukazuje na to da je obrazovanje ovih struja bilo na neki način povezano sa administrativnom podelom zajednice,55 ali radi boljeg objašnjenja, uvek tako nešto možemo da pretpostavi mo. Možemo reći daje u veštački konstituisanim novim fflama, čiji građani nisu imali ništa zajedničko osim atinskog državljanstva, do šlo do pojave nove solidarnosti koja je dovela do slabljenja partikulamih interesa i jačanja građanskog elementa. Ipak, sve ovo pretpostavlja da su građani hteli da se uključe u nove jedinice i da te jedinice ispune novim značenjem. Međutim, upravo iz ovog razloga moramo se upitati u kojoj meri su novi obli ci društvene kohezije (ako su novi oblici stvarno proizvodili takvu koheziju) bili u stanju da zamene oblike koji su ranije postojali. Sa mo stvaranje nove organizacije nije dovoljno da proizvede solidar54 Ovo shvatanje zastupa se u: Sealey Historia 9 (I960), 155 ff; i Kienast, 174 f. 55 U okviru plemstva postojalo je dinastičko gmpisanje. Vodeće porodice živele su u različitim oblastima gde su verovatno imale svoje sledbenike. (Uporedi: napomena 16). Huper greši kad razmatra samo veze koje su postojale unutar plem stva. U određenoj meri oni su koristili društvene razlike. Međutim, ovo ne znači da su postojale trajne religiozne razlike u interesima koje su uticale na politiku kao celinu. Grupe su se uglavnom zasnivale na ličnim vezama. Pre tiranije ovo je dovelo, slučajno ili ne, do tripartitnog a kasnije i do bipolamog grupisanja; u oba slučaja, Alkmenidi su imali ključnu ulogu (uporedi Mosse 410, ff.). Ništa ne ukazuje na ve zu između četiri file i tri frakcije (up. Bradeen 23 ff). Tripartitno grupisanje frakci ja zavisilo je od starog poretka fila i frakcija, samo ukoliko je mogućnost vođenja politike, utemeljene na aristokratskim stavovima, zavisilo od kontrole plemića nad svojim sledbenicima i slabost drugih delova društva, čije ponašanje se zasnivalo na drugačijim merilima. Klistenove reforme su ugrožavale ovu politiku kao i sve osta le aristokratske grupe. Modemi istraživači uglavnom ne zapažaju posebna svojstva Aristotelove Politike (up. A. Neuss, Antike und Abandland 2(1946) 50 n. 15; u F. Gschnitzer (ed), Griechische Staatskunde (Darmstadt 1969). Stoga Hoper (207 f), zajedno sa prljavom vodom izbacuje i dete kad pribežište traži u Salamini. Osim toga, postoji i delimičan propust da se proceni ograničenost ondašnjih mogućno sti, zbog politike koja je štitila ekonomske interese pojedinih grupa.

108

Kristijan Majer

nost i jednoobraznost. Puko restrukturiranje može biti delotvomo ako stvori oblik koji daje izraz i snagu već postojećoj volji. Da li je takva volja i postojala? Ako nije, nije li onda bilo potrebno izvesno vreme da nove jedinice proizvedu „običajne i porodične veze“? Da li je Klisten imao dovoljno vremena na raspolaganju? On na kraju krajeva nije bio ministar nekog moćnog monarha koji može da pra vi dugoročne planove, koji je u stanju da gleda u budućnost i deluje u skladu sa tim,56 već plemić upućen samo na sebe, čovek čiji je glavni zadatak bio da se potvrdi u unutrašnjim borbama, i čiji su pla novi morali odmah da budu ubedljivi i delotvomi. Slične primedbe mogle bi se uputiti i drugim tumačenjima ne posrednih ciljeva reforme fila. Kad R. L. Vejd-Džeri i H. Šefer pišu kako je Klisten stvorio sekularnu sferu političkog života, paralelnu sa religioznom sferom,57 ili kad P. Levek i P. Vidal-Nake tvrde daje nameravao da uspostavi temps civique i espace civique, koji su odgo varali geometrijskom mišljenju tog doba,58 mi se pitamo da li su uslovi u atičkoj zajednici mogli da omoguće Klistenu da takve kon cepcije ugradi u stvarnost. Druga tumačenja koja se usmeravaju na povećanje značaja dema, kao malih oblasti građanskog života, i ko ja u isto vreme zanemaruju sve ostale organizacione složenosti, sva 56 U ovom stepenu možemo se složiti sa H. van Efenterom (Revue des etu des grecques 89 (1976) 2 fi. Naravno, ne treba da trezvenost u pristupu doteramo do tačke u kojoj nastanak izonomije postaje nerazumljiv. 57 Schaefer, Probleme 139; Wade-Gery, Essays 150f. (Ključni dokaz protiv „sekularne države" i protiv opšteg odvajanja verske od političke sfere, predstavlja uvođenje institucije heroja; videti: Atinski ustav, 21 6). Lévequet i Vidal-Naquet u knjizi Clistène lA thénienl:i, zato s pravom govore o „stvaranju autentično politič ke religije paralelne sa tradicionalnim kultovima". 58 Léveque i Vidal -Naquet, Clistène I Athénien 13 ff. O „temps civique" vi di napomenu 5. Ne možemo adekvatno govoriti o „espace civique" osim na teme lju primene geometrije na mapu antike (što ni u kom slučaju ne treba precenjivati). Takvo shvatanje ima smisla samo ako je ovaj ispunjen građanima. Ono za sobom povlači određene pretpostavke povezane sa načinom mišljenja ljudi, sa njihovim te žnjama, ekonomskom situacijom, načinima komunikacije itd.


109

kako su neadekvatna.59 S obzirom na to d aje bio jedan član Saveta na svakih 60 građana, i da su se ti poslanici menjali, onda je u Atini morao postojati znatan broj ljudi koji su se bavili politikom; zapra vo, njih je moralo biti više nago samih članova Saveta. Ma koliko ova tvrđenja zvučala razumno, pravi značaj tih zapažanja postaje jasan samo u okviru šireg konteksta. Ne možemo jednostavno pretposta viti kako je Klisten raspolagao najpovoljnijim uslovima za realizaci ju svojih planova. Stoga nam se čini da navedena tumačenja nisu u stanju da na zadovoljavajući način objasne pomenutu reformu. Neka vode u ćor-sokak, sva su neizvesna, a ni jedno od njih nije dovoljno konkretno, jer se sva usmeravaju na Klistenove namere a zanemaruju najvital nije od svih pitanja: kakvo je bilo stanje zajednice građana i šta su građani Atike želeli 508. godine p.n.e. kada je Klisten zamislio svoj program? Šta znamo o konkretnoj situaciji i zadatku sa kojim se Kli sten suočavao?

e. Atički demos u doba Klistenovih reformi Herodot nam kaže daje posle proterivanja tiranina, Klisten pretrpeo poraz u borbi sa Isagorom, i da se posle tog poraza obratio naro du (demos), a tek onda zagospodario Atinom.60 Sva je prilika daje ta da i izneo predlog za svoje reforme.61 U svakom slučaju, izgleda daje većina građana bila naklonjena njegovim planovima Njegovi protivni ci pribegli su sredstvu često korišćenom među arhajskim plemstvom; potražili su pomoć sa strane, od spartanskog kralja Kleomena.62 Kli59 Videti: E. Will, Revue historique 262 (1979), 436 ff. 60 Herodot, 5.66, 69. Videti: Atinski ustav 20 I. 61 Hronološki detalji od kojih nijedan nije pouzdan, ovde nisu relevantni. O ovoj tački videti: E Schachermeyer, Forschungen und Betrachtungen zur griechischen undrômischen Geschichte (Vienna 1974), 60 ff; Wade-Gery, Essays 135 ff; H. W. Pleket, Talanta I (4969) 56 ff. 62 Herodot, 5.70. Videti: Atinski ustav, 20.3;

110

Kristijan Majer

sten je pobegao, a većina njegovih pristalica i prijatelja (kažu da je bilo oko 700 porodica) proterana je. Pobednici su pristupili promeni ustava, u nameri da uspostave jedan strogo oligarhijski režim. Tre balo je da polis bude pod kontrolom 300 građana63 Ostali bi verovatno imali mala ili nikakva politička prava U tom cilju predloženo je raspuštanje Saveta (Herodot nam, nažalost, ne kaže na koji Savet misli). Savet se pobunio protiv ovog poteza i u gradu je došlo do ne mira; Kleomen i njegovi atinski saveznici bili su prinuđeni da se po vuku na Akropolj i da se tamo utvrde. Našavši se pod opsadom sta novništva, oni su se posle dva dana predali i složili da napuste zemlju bez daljeg otpora; posle toga izbeglice su se vratile u Atinu.64 Reakcija Saveta i građana bila je neočekivana. Niko se nije na dao takvom obrtu događaja. Kleomen, Isagora i njihovi sledbenici su izgleda smatrali da će ovaj udar lako moći da izvedu: inače, Kleo men ne bi došao sa tako malim kontingentom,65 a Isagora bi se bar donekle pripremio za sukob sa svojim protivnicima. Mislim da se iz ovih događaja mogu izvesti sledeći zaključci. K listen je raspolagao tvrdim jezgrom sledbenika i prijatelja. Verovatno je uživao i snažnu podršku ostatka građana. Isagora se nadao da će se, posle proterivanja ovog tvrdog jezgra, građani pokoriti oligarhiji. Zato je mislio da se većina Atinjana može držati pod kontrolom. Do ovog zaključka on je, po svoj prilici, došao polazeći od tradicionalnog aristokratskog mišljenja (i kratkovidosti), koje nije bilo u stanju da pretpostavi ka ko će građani uspeti da nađu način da izbegnu aristokratsku vlada vinu, i onda kad ih niko ne bude „potpaljivao44. Ono što se do tada dešavalo, davalo mu je dobre razloge da poveruje u svoju procenu. 63 Tukidiđ, 1.126.12. O Klistenovim pristalicama videti: F. Jacoby, Atthis (Ox ford 1949), 366 n.77; Schachermeyr, Forschungen 67, 223 ff; 64 Herodot, 5.72. Videti: Atinski ustav, 20.3. Boule teško može biti Areopag, ali može da bude Savet 400. Videti: Glotz, Histoire grecque I, 468 n. 203. Kienast, 271 i 273 zastupa drukčije shvatanje (videti: napomena 67). 65 Herodot, 5.72.1 (ou sun megale reiri); Atinski ustav 20.3. Jasno, ovo je bio kraljev privatni poduhvat (Vidi: Herodot, 5.76); čak i u tom slučaju on je mogao više da postigne; vid; Heuss, Antike undAbendland 2 (1946) 50 f.


111

Međutim, on se očigledno bojao da njegova buduća vladavina neće biti lišena problema; inače ne bi pokušao da promeni ustav.66 Ali, ako je prva reakcija naroda navela Isagoru da poveruje ka ko su njegove procene na mestu, potonje protivljenje Saveta i naro da došlo je kao potpuno iznenađenje: ono je bilo nešto sasvim novo, nešto sa čim niko nije mogao da računa. Ono što je u celoj stvari bi lo još čudnije, jeste daje do odlučujućeg otpora građana došlo u od sustvu njihovih vođa i njihovih najtvrđih pristalica. Drugim recima, otpor je došao od samih građana koji ranije nisu imali nikakvu istak nutu ulogu u državnim poslovima. Jednostavno rečeno, od običnih građana, a ne od političara.67 Bio je to spontan ustanak širokih razmera, onakav kakav samo narodni ustanak može da bude. Neke okolnosti mogle su u tim događajima da odigraju određenu ulogu. Ljudi koji su u početku Klistenu pružali slabu podršku, uvredili su se zbog mešanja spartanskog kralja i ugrožavanja svojih političkih prava; oni su iznenada shvatili koliko je važno da se ukine stari ari stokratski način vladavine. Bilo kako bilo, mi ovde imamo izraz opo zicije aristokratskim krugovima koji su do tada vladali, izraz osećaja nezavisnosti, nespojivog sa nastavkom starog aristokratskog rešenja. Podele su se produbile. Između suprotstavljenih strana ustalilo se nepoverenje, i niko nije verovao da se i dalje može živeti na stari način: ravnoteža je morala da se poremeti ili u korist plemstva, ili u korist naroda. U širokim slojevima građanstva postojalo je raspolo ženje koje je Klisten mogao da iskoristi, nezadovoljstvo koje je sa mo trebalo podstaći u određenom smeru. 66 Herodot, 5.72,1. Atinski ustav, 20.3. 67 Ovo bi takođe važilo za Savet 400, ako je on uopšte postojao. U tom slu čaju, članstvo u tom savetu verovatno je bilo nespojivo sa članstvom u Areopagu. Na taj način članovi Saveta su bili potisnuti na periferiju politike, čak i kada su pri padali plemstvu. U ovim krugovima mogao se pojaviti otpor prema tradicionalnoj praksi vodećih plemića. U njima su bili prirodne vođe narodne pobune. Ma kakav bio njihov raniji politički stav, nova situacija stvara nova opredeljenja. (Kienast, 271, smatra daje Savet bio sastavljen od Isagorinih pristalica.)

112

Kristijan Majer

Ovde moramo napraviti precizniji sociološki opis situacije. Isagora je verovatno na svojoj strani imao najmoćnije plemićke porodice, a one su morale uživati i neku podršku u narodu, po sebno u svojim fratrijama. Većina Klistenovih pristalica nesum njivo je dolazila iz najrazličitijih slojeva društva, kako iz grad ske tako i iz seoske sredine. Njihove redove pojačali su useljeni ci koji su nedavno dobili atinsko državljanstvo i žitelji čija su građanska prava bila sporna. Moramo pretpostaviti da je jezgro pokreta bilo sastavljeno od pripadnika srednjeg sloja, naime, se ljaka i nižeg plemstva.68 Jer, neki detalji reforme pokazuju ne dvosmisleno d aje Klisten morao da se osloni na one slojeve sta novništva koji su imali određen stepen prosperiteta, i bili u sta nju da prihvate građanske dužnosti. Možda su u to doba čak i ni že klase bile zainteresovane za politiku, mada za to nemamo do kaz. Iz svega ovog može se zaključiti da stare veze i običaji, ma da su opstali sve do Klistenovog doba, nisu više imali realnu snagu. Stara društvena struktura bila je znatno oslabljena u vreme Kleomenove intervencije, ako ne i ranije. Morala je, dakle, postojati spremnost, ako ne i jaka želja i odlučnost jednog delà Atinjana da se promene postojeći odnosi snaga, i suštinski pove ća uloga običnih građana u poslovima polisa. Klistenove refor me morale su delovati kao prikladno sredstvo za ostvarenje ovog cilja. Kao parola ovih slojeva, malo kasnije pojavila se, naime, izonomija. Da li je ova parola poticala od samog Klistena, ili ne - izvori su u tom pogledu nejasni - ona je svakako bila priklad 68 Ovo shvatanje dele: De Sanctis, Atthis 374, 358; i E. Meyer, Geschichte desAltertums (3 ed. Darmstadt, 1954), 746 £ Zahvaljujući tiraniji, ovi široki sloje vi stanovništva poboljšali su svoj ekonomski položaj (A. E. Raubitschek, Dedica tion from the athenian Acropolis (Cambridge, Mass, 1949), 455 ff; Schachermeyer, Forschungen, 205 ff). O uključenosti zanatlija, videti: Mosse, 408. Činjenicu da ov de imamo posla sa seljačkom demokratijom, prvi je shvatio Maks Veber: M. We ber, Privreda i društvo, Beograd 1973.


113

na oznaka za cilj ka kome su bili usmereni njegovi napori.69 Zahtevi građana još nisu obuhvatali vlast.70 Građani su izonomiju shvatali pre na jedan konkretan način, kao nešto što se odnosi na njihovo učešće u upravljanju sopstvenom sudbinom.71 Ovo uče šće je sada preraspodeljeno: građani su sebe počeli da doživljavaju kao jednake (homooioi),72 pa su zato mogli da zatraže i isa (jedna ko učešće) u polisu. Da se poslužimo formulacijom iz tog doba: vlast nad gradom morala je da se postavi u sredinu (es to meson) građa na. Kao što Levek i Vidal-Nake kažu,73 „uspostaviti izonomiju, zna či postaviti arche es to meson Postavlja se pitanje u kojoj meri se ovo mora doslovno shvatiti, to jest, da vladanje gradom treba da iz ruku manjine pređe u ruke većine.74 Međutim, široki slojevi građan stva težili su ka istinskom učešću u vladanju gradom. 69 V. Ehrenberg, Polis und Imperium ('Zurich 1965), 132. O sadržaju videti: G. Vlastos, American Journal o f Philology 74 fl 953), 352, 361 (dalje se navodi kao Vlastos). 70 Glava 7. 71 C. Meier i P. Veyne, Kannten die Griechen die Demokratie? (Berlin, 1988), 67 ff. Videti: Herodot, 5.78; Latte, Kleine Schriften 294jf. Ovo tumačenje „ikonomije“ nema ničeg zajedničkog sa pokušajima da se ova reč etimološki izvede iz nemein ili nomos. Videti: V. Ehrenberg, RE Suppl. VII (1940) 293 ff; Vlastos, 348 ff. Mislim daje potpuno izvesno d aje izonomija direktno povezana sa recima obrazo vanim sa - nomia. U smislu u kome su se tad razumevale a ne u etimološkom smi slu. Videti: P. Frei, Museum Helveticus 38 (1981) 205 ff; izraz eunomia koji je oči gledno izveden iz nomos, shvatan je u značenju „dobro uređena" država. Vidi: Ehrenberg, Polis und imperium 152 f; C. Meier, Discordia Concors. Festschrift E. Bonjour (Basel, 1968), 6; vid. Pindar, Pitia 5. 66 f. Izonomija modifikuje ovaj po jam idealnog poretka, dodavanjem oznake za jednakost. Jednakost uvek pretposta vlja određen oblik raspodele bez obzira na to da lije uključen i stari smisao glago la nemein (raspodeliti). Kasnije, do izražaja je došla druga semantička komponenta reci nemein (vladati, upravljati). Herodot 1.59.6; 5.29.2.71.2, 92.1; Eshil, Okovani Prometej 526; Sofokle, Kralj Edip 201, 237; Ajant, 1016; Pindar, Olimpijska 13.27. 72 Herodot, 3.142.3. 73 Leveque i Vidal-Naquet, Clisthene lAthenian, 32. Videti: Bakhilid, Ditirambi 15.53 ff; Vdi: glava 7, napomena 26 i dalje. 74 Ovo shvatanje zastupa: M. Detienne, Annales, 20 (1965), 452 ff.

114

Kristijan Majer

Preduslov za takvo učešće bila je nova koncepcija polisa i poli tike, koja se razvila tokom VI veka.75 Tradicionalna aristokratska vlast je pretrpela neuspeh. Tiranija nije uspela da pridobije znatan broj Grka - ili bar ne za dugo. Pokazalo se da je vrlo teško da se upravlja na stari način. Sa druge strane, široki slojevi populacije sve su više bili osetljivi na nepravdu, eksploataciju i bezakonje. Izuzetne prilike koje su se Grcima ukazale tokom perioda kolonizacije, stvo rile su velika očekivanja i zahteve. U ovom periodu počelo je da se razvija političko mišljenje.76 Narod je počeo da shvata postojeći po redak, da rekonstruiše norme na kojima on počiva, i da traži idealan uslov kao merilo za političke sudove. Pojavila se ideja da su građani odgovorni za sudbinu svog grada; ova ideja počela je postepeno da se širi.77789Na početku, oni su morali da se oslanjaju na pomoć kataristera, da bi im oni našli rešenja za izlazak iz najtežih kriza, ali su ka snije, zahvaljujući novim iskustvima i saznanjima, stekli poverenje u sopstvene sposobnosti. Pizistratova tiranija u Atinu je donela konso lidaciju ekonomskog stanja, a široke mase građana dobile su odre đenu meru pravne sigurnosti. Oni su sad želeli da se zaštite od obnove tiranije i oligarhijskog bezakonja, da steknu pravo da osiguraju pravedno i adekvatno upra vljanje polisom. Više im nije bio potreban „čovek sa specijalnim da rovima"; ono što im je trebalo bila je situacija u kojoj je „grad pro bleme rešavao kroz normalno fiinkcionisanje svojih institucija". Najzad, prvi put u istoriji Atine, građani su uvideli da osnovne reforme građanskog poretka nisu samo smisaone već i dostižne, to 75 Nadam se da ću u budućnosti ovu temu obraditi detaljnije. 76 Videti: privremeno Meier, Nastanak, 15 ff; zatim, „Die Griechen. Die politische Revolution der Weltgeschichte“, Saeculnm 33 (1982) 133 ff 77 Meier, Nastanak... 78 Vidi: napomena 26. O vlasti koju je demos povremeno mogao da poseduje, videti: Solon, Elegije 8. II. 79 Vernant, Annales 20 (1965), 577; Wade-Gery, Essays 142 ff; Ostfald, Nomos and Beginnings, 158; Videti; Weber, Privreda i društvo 782f .


115

jest pristupačne opštoj volji. Prošlo je vreme kad se tražio superioran um da kaže staje pravedan poredak, i da taj poredak otkrije u posto jećim uslovima, i ostvari ga samo pomoću svog autoriteta. Postalo je moguće da se novi poredak stvara na temelju slobodne odluke širo kih slojeva naroda. Ali, mada su oni bili ubeđeni kako samo obna vljaju vremenom osveštane zakone (videti, na primer: Herodot 3. 80.5p), oni su ipak tradicionalni poredak izmenili na odlučujućem mestu, naime, tamo gde se radilo o međusobnim odnosima građana. Problem se više nije nalazio u strukturi društva: u pitanju je bio po litički poredak. Takvo mišljenje stvorilo je nova merila. Plemići su posmatrani u drukčijem svetlu. Odavno su postojale sumnje u njihovu prirodnu superiornost.80 U Sparti, građani su već počeli sebe da doživljavaju kao jednake (homoioi) - ma šta to značilo.81 Sada je temeljna razli ka između plemića i običnih ljudi izgubila legitimitet. Pre svega, sad je postalo moguće da se iz jednakosti izvuku političke posledice. Ovo je omogućilo građanima da proglase ne samo svoju jednakost pred zakonom,82 već i političku jednakost svih građana, a to je pre svega značilo jednakost srednje klase i plemstva. Ovo je bio pravi sa držaj izonomije. Zahtev za jednakost nije značio da građani više nisu državnu službu, vojnu komandu i diplomatske misije poveravali uglavnom članovima plemićkih porodica. U vremenu koje je došlo, plemići su zahvaljujući svojim intelektualnim i duševnim atributima, imali znatnu prednost pred ostalima, tako da je sve do V veka, pa dakle i u periodu koji obrađujemo, bilo gotovo nezamislivo da se državni položaj i javne funkcije povere nekom drugom. Ipak, ako je ovaj 80 Videti: Solon, fr. 23.21; W. Donlan, Historia 22 (1973), 145 ff 81 Spahn, Mittelschicht und Polisbildung 98 ff 82 Ovo je formalno postojalo do Solonovog doba. (Videti: fr. 24,18-20); Pizistrat nije pokušao da to primeni (Tukidid: 6.54.6; Atinski ustav, 16.18). U ovom smislu zahtev za jednakost pred zakonom nije bio ništa novo. Da se sve svelo na njega, reforma fila bi bila nerazumljiva.

116

Kristijan Majer

aspekt jednakosti bio odsutan, važno je da se naglasi drugi aspekt: svi građani su smatrani podobnim da sude o tome šta je u interesu zajednice, pa su prema tome svi bili odgovorni. Njihova težnja ka jednakosti stoga se odnosila na želju, ako ne i zahtev, za delotvomijim učešćem, za kontrolom zajednice, bar u svim važnim stvarima, bez obzira na mogući obim te kontrole. U ovom periodu uspostavljena je tesna veza između jednakosti i pravde, veza koja je ostala vitalan element u pojmu izonomije.83 Jednakost se smatrala suštinskom osobinom svakog pravednog po retka.84 Međutim, glavno svojstvo i prvobitni cilj ove jednakosti bio je „novi tip učešća demosa u fimkcionisanju institucija4'.85 Ovo uče šće predstavljalo je praktičnu vezu između jednakosti i očuvanja pravde. Ali, ako je veliki broj atičkih građana tražio jednakost i delotvoran udeo u vlasti, ako su bili neprijateljski raspoloženi prema plem stvu, zašto je onda bila potrebna tako složena reforma fila? Šta je sprečavalo građane da iskažu svoju volju u skupštini? Šta ih je spre čavalo da na rukovodeća mesta biraju plemiće koji će poštovati nji hovu volju? Zašto Areopag nije ukinut? Zašto vlast nije preraspodeljena između službenika Saveta i Skupštine? Zbog čega glavna vlast nije data Solonovom Savetu Ша (ako je on uopšte i postojao)? Zašto nije konstituisan novi Savet od postojećih fila? Jer, široko zasnovana narodna volja mogla je da se potvrdi i u starim filama, a izbori odr žavani jednom godišnje omogućili bi da narod sačuva svoj uticaj u Savetu. Ili se odnosi snaga još nisu odlučujuće promenili u korist građanstva uopšte? Da lije ravnoteža između naroda i plemstva još bila nestabilna? 83 O dodatnim preduslovima, vidi: R. Herzel, Themis, Dike ud Verwandtes (Leipzig, 1907), 228 ff. 84 H. Schaefer, Staatsform und Politik (Leipzig, 1932), 106. 85 Leveque i Vidal-Naquet, Chlistène lAthénien, 45. Ostwald u Nomos and Beginnings, 153, precenjuje funkciju parole ,,Izonomija“ jer nije shvatio d a je ti ranija na kraju postala represivna i d a je postala nepoželjna čim se narod našao u položaju da sam obezbeđuje zakon.


117

Ne znamo u kojoj bi meri bili mogući preraspodela vlasti i ogra ničenje prava Areopaga u ovom periodu. Međuim, Klisten i njegove pristalice očigledno nisu smatrali da mogu svoje ciljeve postići ta kvim sredstvima, dakle, tradicionalnim ustavnim sredstvima. Oni su nastojali da te ciljeve ostvare sasvim drugim putem, putem koji na ma izgleda pomalo neobičan. Ubrzo ćemo razmotriti razloge za ovo. U ovom kontekstu možemo samo da zapazimo sledeće: ma kakvi bi li trenutni odnosi snaga, volja i vlast naroda, u postojećim okolnosti ma, mogla je doći do izraza samo u izuzetnim slučajevima. Samo se u izuzetnim slučajevima vodila rasprava o pitanjima koja se tiču či tave zajednice građana i koja mogu da pokrenu široke slojeve dru štva. Kada se radilo o svakodnevnim poslovima, solidarnost je nesta jala, a jačao je uticaj tradicije, stare infrastrukture uzajamnih odno sa, predstavništva i moći. U ograničenoj sferi svakodnevnog života, superiornost plemstva obavezno je dolazila do izražaja. Prag iznad koga po pravilu dolazi do izuzetaka, prag tolerancije iznad koga je narod bio u stanju da preduzme usklađenu akciju, bio je relativno vi sok. Kao što smo rekli, Atina je bila neuobičajeno velika i brojna. Osim Lakonije, koja je u svakom pogledu bila izuzetak, ona je bila gotovo dva puta veća od najvećeg grada-države.86 Imala je od 25000 do 30000 odraslih muškaraca.87 Rastojanje između udaljenijih mesta i same Atine iznosilo je oko 70km, dakle dobar dan putovanja u jednom pravcu. Zato građani iz ovih udaljenih mesta nisu mogli da učestvuju u radu Skupštine a da ne prespavaju bar dve noći u gradu. Udaljenost između nekih graničnih mesta, bila je još veća. Očigled86 Atinska oblast je obuhvatala otprilike 2.550 kvadratnih km. (bez Oroposa), sledeći po veličini bio je Arg, sa otprilike 1.400 kvadratnih km. Videti: Busolt i Swoboda, Griechische Staatskunde II, 163 f. Za noviju raspravu o veličini, stanov ništvu i broju polisa, videti: E. Ruschenbusch, Untersuchungen zu Staat und Politik in Griechenland vom 7-4. Jahrhundert v. Chr (Bamberg, 1978), 3 ff. 87 V. Ehrenberg, Der Staat der Griechen (Zürich/Stuttgart 1965), 38 . Herodot, (5.97.2.), broj stanovnika procenjuje se na 30 000 u 500. godini. Videti: Tukidid, 1.80.3.

118

Kristijan Majer

no da običan građanin - mada to ne važi i za plemiće sa većim stepenom pokretljivosti - nije imao pravu priliku za česte kontakte i ja čanje solidarnosti. Od običnih građana, samo su oni koji su živeli u gradu i njegovoj neposrednoj okolini bili u prilici da vrše neki delotvoran uticaj. Što se tiče žitelja na selu, kojih je bilo više od 2/3 sta novništva,8889 svaki njihov značajniji uticaj poticao je od dobro organizovanih manjina, naime, od plemićkog okruženja, koje je bilo sklo no ostvarivanju partikulamih interesa. Vrata su stoga bila širom otvorena za privatne mahinacije i uticaj aristokratskih klika, za sva đe, podele i sukobe između aristokratskih struja. To je moglo dove sti do ponovne pojave bezakonja i eksploatacije. Obnavljanje starih navika u borbi između Klistena i Isagore obnovilo je sećanje na ne kadašnje stanje stvari. Naša analiza antičke zajednice dovodi do prvog zaključka: sta re veze između plemića i njihovih sledbenika suštinski su oslabile, a opstale su samo zato što nije bilo boljeg rešenja. Njihovo uništenje bilo je i nepotrebno i nemoguće - nepotrebno u izuzetnim situacija ma, a nemoguće uopšte. Umesto toga, one su učinjene površnim: bi lo je neophodno da se osigura da se građani ne vrate starim vezama u svakodnevnim poslovima. Problem je dakle bio kako stvoriti delotvoran sistem u kome će građani i u budućnosti biti u stanju da se ponašaju jedni sa drugima kao jednaki, a ne kao sledbenici plemića, sistem u kome su odnosi snaga bili promenjeni, kako u opštim tako i u posebnim oblastima. Da bi se oslobodili stare zavisnosti, građani su morali stvoriti nove oblike organizovanja, oblike u kojima bi mo gli da potvrde svoju slobodu. Kad se ovo postiglo, stari sistem fila, koji je bio suštinski oslabljen, mogao je da se bez problema -možda 88 I u kasnijoj fazi smatralo se uspehom ako zasedanju skupštine prisustvuje petina građana (6000 građana je konstituisalo demos plethyon; videti, Busolt and Swoboda, Gtiechische Staatskunde I I 1987). Videti: Aristotel, Politika 1319a30, 131 b9. Međutim, videti: Ehrenberg Aristophanes 92f. 89 Gomme, Population o f Athènes 37,66: oko šestina grada, jedva trećina Klistenovog okruga Asty. Za kraj V veka videti: Thucydides 2. 14.2. 15.1, 16.1; Gom me, 47.


119

čak i na korist - zadrži. Zato, ako je Klisten želeo da narod ostvari veće učešće u političkim poslovima - a sve upućuje daje to stvarno bila njegova namera - njemu nije bilo toliko važno da uništi ono što je zatekao, već pre da uspostavi nešto novo. On je pre svega morao da izmisli nešto što može da postoji uporedo sa starim sistemom i da ga konačno zameni. Ono što je stvarno bilo važno, bio je pozitivan deo njegovih reformi; negativan deo predstavljao je automatski po bočnu posledicu.90 Po Napoleonovim recima, „uništavamo samo ono što zamenjujemo“. Sažeto kazano, kada je tiranin oboren sa vlasti, i kada se poja vila mogućnost obnavljanja frakcijskih borbi među plemstvom, u za jednici građana pojavila se nova solidarnost; ova solidarnost je bila duboko ukorenjena u društvenoj istoriji političke misli. Ovo je bilo nešto na čemu je Klisten mogao da gradi. Međutim, snaga ove soli darnosti bila je prolazna. Da bi postala trajna, morala je da se institucionalizuje. Aristotel tvrdi da su široki slojevi naroda u prošlosti bi li potčinjeni, između ostalog i zato što su imali „slabu organizaciju i unutrašnju vezu“ (kata ten syntaxin phauloi).91 Da li je to bio onaj element koji je Klisten morao da stvori? Zbog čega je morao da reorganizuje čitavu zajednicu građana da bi ona mogla uspešnije da učestvuje u politici?

f. Problem reformi Postojali su različiti načini da se osigura redovno učešće u poli tici širokih narodnih slojeva, bez obzira na stepene njihovog učešća, i težnje i krajnje motive građana. Postojala je Skupština. Čitav niz odluka mogao je da se prene se u njenu nadležnost, mada je to, naravno, pretpostavljalo preciznu 90 Ovo shvatanje nalazi se u: V. Ehrenberg, Neugründer des Staates (Mün chen, 1925), 93. 91 Aristotel, Politika 1297b28

Kristijan Majer

120

definiciju nadležnosti. Uticaj demosa mogao je da se ojača zahtevom da se Skupština sastaje bar jednom u određenom periodu. Velika udaljenost nekih poslanika büa je nerešiv problem. Iz ovog i drugih razloga postojala je opasnost da u Skupštini zavladaju moćni velika ši i njihovi sledbenici. Zato su morali da se ostvare dodatni uslovi da bi zajednica postala istinska snaga u Skupštini. U slučajevima u kojima je ovo telo imalo ograničene mogućno sti za dejstvo, narod je morao da ima svoje predstavnike. Oni su mo gli da ojačaju sposobnost Skupštine za delovanje, preko održavanja prethodnih rasprava o skupštinskim temama, davanja informacija i iznošenja predloga.92 Savet je mogao da se bira svake godine, a mo gla je i da se poveća kontrola nad njegovim sastavom. Prema Aristo telu, Savet je bio najdemokratskiji organ u onim zajednicama u ko jima Skupština nije mogla često da se saziva.93 Izborno telo koje je delegiralo članove Saveta moglo je da se organizuje na takav način da se oni biraju iz relativno širokih krugova stanovništva i da na taj način adekvatnije zastupaju njegove interese. Moglo je, na primer, da se donese pravilo koje sprečava da isti čovek bude biran dve ili više godina zaredom; moglo je da se traži da oni budu birani žrebom. Ovim bi se osiguralo da Savet ne bude sastavljen od pojedinih ,,funkcionera“ ili najmoćnijih i najambicioznijih političara, već iz ši rokog sprektra običnih građana; na taj način osiguralo bi se postoja nje čvršće veze između predstavnika i onih koje predstavljaju. Me đutim, onda se pojavljivao problem smanjene snage Saveta. U Periklovo doba ovo je potpuno išlo u korist demokratije, jer mu je oteža valo da zaobilazi Skupštinu.94 U Klistenovo vreme, međutim, glav ni cilj bio je uspostavljanje protivteže Areopagu i aristokratskim funkcionerima, kao i osiguranje prava naroda u odnosu na njih. Da bi se to postiglo, morao je da postoji jak Savet, sastavljen od veštih i 92 Videti: delà navedem u glavi 6, napomena 48. 93 Aristotel Politika 1317b30 ff; 1299b32 i 38 ff, 1323a9. 94 J.W. Headlam, Election by Lot at Athens (2 d, ed, Cambridge 1933), 26 32,41-56.


121

iskusnih ljudi. Jer moć Saveta nije mogla da se zasniva samo na od ređivanju oblasti nadležnosti, čak i kad bi to bilo izvodljivo. U svakom slučaju, sastav Saveta predstavljao je specifično grč ki problem. Između plemstva i ostatka naroda postojale su velike razlike u obrazovanju, iskustvu, bogatstvu i društvenim vezama. Vo deći atinski plemići, bivši arhonti, sedefi su u Areopagu. Ne bi se po klapalo sa namerama Klistena i njegovih pristalica da ovi isti ljudi budu i članovi Saveta 500.95 Zato je bilo neophodno osloniti se na one plemiće koji su do tada bili manje uključeni u politiku i na bo gate pojedince iz naroda koji su imali vremena za vršenje javnih du žnosti.96 Ako je Klistenova glavna briga bila osiguranje prava naro da da brani svoje vitalne interese, onda su ovi ljudi, mada možda in feriorni u odnosu na vodeće članove plemićkog staleža, bili sasvim podobni da učine sve što je potrebno da se ograniči politički uticaj velikaša, a pre svega njihovo samovoljno vladanje i to preko organizovanja opozicije i uspostavljanja određenog stepena kontrole ono ga što se dešavalo u zajednici. Relni problem bio je u tome što je „na rodni savet“97 na duži rok mogao biti delotvoran samo uz podršku narodne moći - interesa i volje naroda - i što je trebalo da, ako se pojavi takva potreba, potvrdi pomenutu moć. Treći zahtev, prema tome, odnosio se na politizovanje naroda. Za ovo je na prvom mestu bio potreban određen stepen političkog 95 Otuda treba da pretpostavimo daje članstvo u Areopagu isključivalo član stvo u Savetu 500. 96 Osim toga, mnogi članovi Saveta mogli su da na konju doputuju u Atinu; o ovome videti; H.A. Thomson, Hesperia 6 (1937) 42. Za moguće ograničenje te žnje za mestom u Savetu i biranje žrebom, videti; Rhodes, Athenian boule 2 i 4 ff; Dostupni brojevi ne mogu biti preterano veliki, na ovo ukazuju razmatranja nasta la na osnovu Starovih zapažanja. Videti: C. W. Starr, The Economic and Social Growth o f Early Greece, 800-500. 97 Ovo se odnosi na savete čiji su članovi predstavljah file, i koji su bili u ri valskim odnosima sa starim savetima. Kao što je poznato, ovaj izraz se pojavljuje samo na povelji Hiosa: Meggis i D. Lewis, A Selection o f Greek Historical Inscrip tions (Oxford 1965), no. 8 C2f, 5f. Vidi napomenu 122.

122

Kristijan Majer

znanja i političkog interesa, a takođe i smisao za političku odgo vornost, što je sve moglo postojati u Atini toga doba. Dodatni zahtev bio je da građani budu oslobođeni obaveza prema plem stvu, i da široki slojevi naroda u važnim poslovima budu u stanju da donose pravilne procene i razvijaju usklađenu političku volju. Zato je bilo potrebno da se stvore uslovi za široko učešće u poli tici. Politika je morala da bude uneta u živote građana. Nije bilo dovoljno da oni raspolažu neophodnim informacijama i opštim pregledom poslova u polisu; morali su biti u stanju da srazmerno uloženim naporima delotvomo deluju na stvari. A pre svega, morala je da se uspostavi komunikacija između različitih delova zajednice. Morala su postojati mesta za sastanke, razmenu ideja, institucije koje bi stvarale veze među građaima. Nije bilo dovolj no samo „dovesti građane u polis“: oni su morali da „tamo dođu“ na poseban način. U čitavom polisu moralo je doći do promene odnosa snaga, koji je trenutno išao u prilog plemstvu. Ne samo što je politika morala da konačno postane stvar građana, već su i stvari građana morale postati sadržaj politike. Sadržaj politike morao je da se promeni. Kada je kriza arhajskog perioda prevaziđena, politika (ona kva kako se shvatala u antičkom svetu), suštinski se bavila inte resima građana kao građana. Ono što je bilo važno, jeste sticanje kontrole nad političkim događajima i unošenje politike u domo ve građana, njeno pretvaranje u temu dnevnih rasprava, novi ele ment u životu zajednice. Najveći broj pitanja koja su doticala gra đane u njihovom kućnom, ekonomskom ili profesionalnom živo tu bila su izuzeta iz političkog odlučivanja Stoga političko uče šće nije u većoj meri bilo obojeno ličnim interesima. Gotovo da bismo mogli reći d a je sadržaj mnogih političkih odluka bio ma nje važan za interese građana nego njihovo učešće u donošenju takvih odluka. Sama činjenica da su bili građani dovela ih je u specijalnu sferu koju su stvorili svojim uzajamnim delovanjem. Ovo je dovelo - prvo u srednjim slojevima društva - do pojave


123

političkog identiteta: pripadnost građanina polisu, postala je va žnija od bilo koje pripadnosti.98 Zato se pojavio imperativ da građani Atike na tri načina ostva ruju svoje prisustvo u Atini: neposredno u Skupštini, posredno pre ko Saveta i metaforički - u smislu da pokažu interesovanje za teku će političke događaje, i da savet na taj način bude prisutan u zajed nici građana i u oblikovanju zajedničke volje, da se ostvari njihov međusobni uticaj. Ovlašćenja raznih ustavnih organa bila su od dru gorazrednog značaja. Problem reformi bio je stoga stvaranje građan skog prisustva koje će uključiti stoje moguće više građana. Ovaj problem se pojavio među Grcima, posebno u Atini, uglav nom zato što je homogenost saznanja, a samim tim i pouzdanost očekivanja, bila ozbiljno ugrožena tokom velike krize arhajskog pe rioda. Na domet delovanja više je uticala ova homogenost saznanja a manje zakonske odredbe. Kada je ona izgubljena, nisu se mogli ob noviti ni monarhijski ni aristokratski oblik vladavine. Čak i danas po stoji loša praćena problema do kojih je dovelo pomenuto stanje stva ri. Ipak, ako ne krenemo od tih problema, nećemo biti u stanju da shvatimo specijalnu prirodu situacije koja je vladala u Grčkoj tog do- , ba. Ono što je ostvareno može se pokazati i preko poređenja sa sta njem u Rimu. Rimska republika je ostvarila neke rudimentarne obli ke građanskog prisustva - relativno malo zasedanja Skupštine i re lativno malo funkcija dodeljenih komitiama99 i stalno predstavljanje preko narodnih tribuna.100 Što se tiče ostalog, ,,normalno“ fimkcionisanje brojnih veza i konvencija garantovalo je zadovoljavajuće sta bilne odnose između plemstva i ostalih građana. Postojalo je preplitanje konvencionalne mudrosti, pouzdanih očekivanja i - poput ne ke vrste vatrogasne čete - narodnih tribuna i komitia. Sve se ovo podrazumevalo. U Grčkoj je, naprotiv, bilo sve manje stvari koje su 98 Vidi početak glave 6. 99 Vidi: O Republici 2.56; C. Meier, Res Publica Amissa (3ed. Frankfurt, 1988), 116 ff. 100 T, Mommsen, Rômisches Staatsrecht II .1 (3 ed. Leipzig 1887) 291 f.

124

Kristijan Majer

se podrazumevale. Tu i tamo, narod je mogao imati pojedinačne predstavnike, slične narodnim tribunima;101 ipak, uzeto u celini, grč ko iskustvo je ukazivalo na to da uspešne narodne vođe obično na kraju uspostave tiraniju. Posle raspada društvene homogenosti, pri like za ovako nešto suviše su bile privlačne s obzirom na opštu ne stabilnost toga doba Osim toga, bezakonito ponašanje plemstva u Grčkoj je izazvalo veće nerede nego u Rimu, za šta su postojali i objektivni i subjektivni razlozi. Zato je uticajni intelektualni pokret, o kome je već bilo reči, mogao da, na kraju, za krizu pronađe samo jedno rešenje: odgovornost za polis treba da se prenese na čitavu za jednicu. U Grčkoj, pravi protivnici plemstva nisu mogli da budu po jedinačni funkcioneri ili uspešne vođe naroda, već sam narod. Stoga je bilo neophodno stvoriti šire građansko prisustvo, sa pregledom svega što se dešava u zajednici. Bilo je potrebno da u većoj meri ne go na drugim mestima, širi slojevi građana budu na neki način pri sutni, doslovno svaki dan, da bi nadgledali vođenje državnih poslo va, a ako treba i intervenisali.102 Uspostavljanje građanskog prisu stva u ovom obimu bilo je stvar od posebnog značaja u Grčkoj; po lis je tako radikalno morao da se transformiše da se moglo govoriti čak i o njegovom ,,rekonstituisanju“. Ovo je bio jedini način da se 101 Nije, međutim, poznat nijedan primer. Drukčije stanovište se nalazi u Hasebroek, Griechische Wirschafts-und Gesellschaftsgeschichte, 212 ff. Neku funkciju magistrata opozicije obavljali su spartanski efori (videti: Busolt i Swoboda, Griechische Staatskunde II, 683 ff) i Molossian prostatai (vid. H. Schaefer, RE Supl, IX (1962) 1288J). Ali to je značilo, bar u početku, da oni za stupaju interese plemstva protiv kralja. 102 Za neka zapažanja povodom problema građanskog prisustva u Rimu, vidi: C. M eier His/orische Zeitschrift 213 (1971) 398 f ; gde se rimski uslovi porede sa stanjem modernog doba. U Rimu je ovaj problem izgledao sasvim različito, budući da je građansko prisustvo bilo koncentrisano u mnogo užim krugovima - među senatorima i narodnim tribunima (ukoliko i oni nisu bili se natori). Širi krugovi građana stupali su na scenu samo povremeno i u promenljivom stepenu, posebno posle značajnog proširenja obima rimskog državljan stva.


125

stvori građanski poredak koji bi prihvatili i oni krugovi bez čije po drške se nije moglo, to jest najširi slojevi stanovništa. Sa ovim problemima na umu, možemo doći do jasnog razumevanja svih značajnih osobina reforme fila.

g. Reforme kao sredstvo građanskog prisustva Koliko znamo, Klisten nije nimalo promenio ovlašćenja Skup štine, mada je mogao da naredi da se ona redovno saziva, i da pravo sazivanja poveri Savetu 500.103 On je uspostavio čvrstu vezu izme đu Saveta i zajednice, prvo, povećavajući broj njegovih članova i, drugo, reformišući file, od kojih je posle njegovih reformi svaka sla la po 50 predstavnika u Savet. Ove predstavnike davale su deme, u skladu sa svojom veličinom.104 Na svakih 50 punoletnih muškaraca birao se jedan član Saveta; zato su čak i sela srednje veličine davala tri ili četiri člana Saveta. Ovi ljudi putovali su u Atinu, na zasedanje Saveta, a onda se vraćali u svoje deme.105 Što se tiče načina izbora, Klisten je možda uveo razne oblike izbora žrebom, i doneo druge mere da osigura da se isti ljudi ne biraju svake godine.106 103 Hignett, Athenian Constitution 155; de Sanctis, Atthis 352; up. Busolt i Swoboda, Grieshische Staatskunde II, 9P2.Različit stav imaju Hignett 150, i Rho des Athenian boule, 21n.4. . 104 Videti: Klistenov „Novi poredak" u ovoj knjizi. 105 Određene promene pojavile su se kasnije, postoje pripadnost demi bila nasledna i nezavisna od mesta boravka. Videti: Gomme, Population o f Athens, 39 ff: ovde se verovatno precenjuje stepen pokretljivosti. Ali, ako je ovo bila Klistenova namera (A. Aymard, Peuples et civilisation Paris 1950, 590, tvrdi suprotno), on da se opšte pravilo verovatno nije mnogo promenilo. 106 Članovi Saveta kasnije su birani žrebom (Atinski ustav 43.2; Rhodes, A t henian boule 6fi. Niko nije mogao da bude član saveta više od dva puta (Atinski ustav, 62.3, Vidi: Hignett, Athenian Constitution 227f i 231; Rhodes, 3f i 242 f). Pravilo po kome su se troškovi plaćali ne može da potiče iz Klistenovog doba, ali prvo pravilo može. Najzad, on je mogao da donese propise koji bi išli u tom prav cu (na primer, klerosis ek prokriton; videti: Atinski ustav 43 .2 ; videti: Busolt i

126

Kristijan Majer

Čitava atička zajednica na ovaj način bila je idealno predstavlje na u Atini. U isto vreme, politička volja oblikovana u Atini dopirala je do svake deme. Savet je na taj način postao mesto na kome se razmenjuju mišljenja i procene, i dobio je važnu ulogu u povezivanju različitih delova zajednice. Znamo da je kasnije atinski ustav propisivao da članovi Saveta iz različitih fila dobiju mesto u Pritaneju, tokom jedne desetine go dine, i da se na tom mestu smenjuju. Ako je ova mera doneta u do ba Klistena, građani su čak i u to doba morali biti gotovo idealno predstavljeni. Teškoća povezana sa putovanjem do Atine, i relativno mali broj građana koji su duže vreme mogli da provode u Savetu, ukazuju na to daje to sezalo do Klistena Ovo je dalo dodatni razlog za organizaciju fila, od kojih svaka obuhvata desetinu građana. Ra širena solidarnost između građana davala je pritanima njihov repre zentativni karakter.107 Jedan od važnijih ciljeva reforme fila bio je stvaranje neophod ne osnove za oblikovanje političke volje naroda, kojoj se onda, kako direktno tako i indirektno, mogao dati smisaoni izraz. Činjenica da se zajednica građana sada organizovala na temelju dema, značila je da građanska pripadnost već sadrži određene demokratske implika cije. Svako je mogao da dobije opšti pregled stanja na lokalnom ni Swoboda, Griechische Staatskunde II, 882; Headlam, Election by Lot, 187 f ï 196 f; Will, Le monde grec, 68 . U Eritreji je postojalo pravilo prema kome niko nije mogao da bude član Saveta više odjedanput i za period od četiri godine; vidi: Lar sen, Rrepresentative Government 12 f). 107 Rhodes, Atheniean boule, 16 ff; Will, Le monde grec, 67 f; Bradeen, 27 f. Nove file nisu bile samo sredstvo za pretvaranje pritaneja u reprezentativno telo jer se desetina od ukupnog broja građana mogla dobiti i žrebom. Naravno, sve ja če veze između članova fila mogle su da olakšaju saradnju i obavljanje takvih za dataka. Ovo je nesumnjivo bilo u skladu sa grčkim običajem da se za ove i druge stvari pribegava filama (Larsen, 12f). Ovo rešenjeje sasvim očigledno. Ipak, Vil za uzima preterano restriktivno stanovište kad reformu svodi samo na Savet 500. Kao što smo pokazali, ovaj savet je trebalo da se ugradi u zajednicu građana, i u neza visnost građana u odnosu prema plemstvu. Ovo je zahtevalo obimnije promene. Videti: Meier i Veyne, Kannten die Griechen die Demokratie? 78 ff.


\21

vou i da zna šta se događa. Pojedinac je mogao da se istakne, a preterano velikom uticaju šačice plemića mogla je da se suprotstavi vo lja građana. Osim toga, postojale su stalne susedske veze: određena solidarnost postojala je u okviru dema, koje su bile u rivalskim od nosima sa jedinicama tradicionalnog poretka.108 Ovu solidarnost sa da je pojačavala činjenica da su deme dobile još nekoliko funkcija i da su njihovi zvaničnici postavljani na demokratski način.109 Javni život sela ili manjeg grada postao je deo opšteg javnog života.110 Zbog toga je pojedinačni građanin politički bio manje izolovan, ma nje zavisan od članova plemićkog sloja, i mogao je da na ravnoprav noj osnovi rešava sve lokalne probleme. U isto vreme, društvena gru pa u okviru koje je živeo i imao određeni ugled, postala je osnova njegovog političkog postojanja. Ovde se nalaze počeci tzv. gmss-roots democracy,111 to jest demokratije običnih ljudi. Teško se može preceniti važnost koju su ove stvari imale za žitelje Atike.112 Osim toga, posebno je bila značajna činjenica da je svako u de mama, preko Saveta, imao pristup političkom životu Atine. Pojedi nac je na taj način imao priliku da unapređuje sopstvene interese bez pomoći plemstva. Ovu priliku dobijao je kroz članstvo u Savetu, kroz lično poznanstvo sa njegovim članovima, i posebno kroz posre dovanje tritija i lila. Vredno je pomena da su lile pomagale pojedin cima u sudovima. Ovu funkciju nekada su obavljale stare gradske skupštine.113 Pojedinac je na taj način postao nezavisniji. Uticaj ko108 Latte, Kleine Schriften, 254jf. Za potonji period videti Glotz i Cohen, Hi stoire grecque II, 236ff; Ehrenberg, Aristophanes, 219 ff. 109 B. Haussoullier, La vie municipale enAttique (Paris, 1884); Busolt i Swoboda, Griechische Staatskunde II, 964 ff; Headlam, Election by Lot, 167; R. J. Hop per, The Basis o f the Athenian Democracy (Sheffield, 1957), 14 f 110 Na moguće značenje ovog ukazuje Aristotel, Politika 13o9aII. 111 T. Tarkiainen, Die athenische Demokratie (Zurich, 1966), 299. 112 J. G. Droysen Kleine Schriften zur alten Geschichte I (Leipzig 1893), 373 ff; Oswald, Nomos and Beginnings 152 . 113 Latte, Kleine Schriften 267.

Kristijan Majer

128

ji su plemići i dalje imali u pojedinim demama mogao je da se neu tralise u okviru tritija i fila. Plemić koji je želeo da bude poštovan morao je da održava dobre odnose sa svojim sugrađanima114 Mo gao je i da stupi u njihovu službu. Ovo je dovelo do promene odno sa u okviru dema, bez obzira na stepen ličnog uticaja Zato je, bar na ovom stepenu, velika zavisnost građana od plemića bila pre izuzetak nego pravilo; u svakom slučaju, mnogi građani oslobodili su se bli skih veza koje su ih ranije spajale sa plemstvom. Na taj način, ple mići su sve više gubili kontrolu nad pojedinačnim građanima, dok je snaga građanstva kao celine sve više rasla. Zahvaljujući principu „mešanja" stanovništva, nova organizaci ja fila bila je u stanju da značajno doprinese integraciji zajednice. Ne zna se tačno kada su nove veze i nova solidarnost počeli da se raz vijaju u filama, kao rezultat, na primer, zajedničke vojne službe, i po trebe za saradnjom u sricanju prava i obaveza.115 Ali, to i nije mno go važno. Drugi oblik solidarnosti već je postojao u širim slojevima zajednice, i na toj osnovi bilo je moguće da tritije i file obavljaju svo je važne posredničke funkcije. Usled velikog broja problema koje je trebalo rešavati tokom uspostavljanja novog poretka, među građani ma širom Atike znatno su se proširila poznanstva i kontakti. Tome su kasnije dodavane i nove veze i novi kontakti. Jednostavno rečeno, to izgleda ovako: dok građani tritije A sarađuju sa građanima tritije A2 i A3, u različitim delovima zemlje, njihovi susedi iz tritija BI i C l mogu biti u kontaktu sa građanima tritija B2 i ВЗ, C2 i СЗ koje su takođe smeštene u različitim oblastima. Kontakti suseda iz A2 i A3 idu dakle u drugom pravcu. Na taj način čitava mreža uzajamnih veza prekrivala je ćelu zemlju, a tokom vremena postajala je sve gu šća. 114 Videti: Plutarh, Kimon, 10.2; Ehrenberg, Aristophanes, 220. Ovde se ra di o stepenu uvažavanja sugrađana. Finli u knjizi Politics in the Ancient World, 45 f sa pravom ističe da su određeni odnosi pokrovitelj -štićenik uvek postojali. Ali, oni su imali razvoj koji njegov preterani materijalizam nije u stanju da objasni. 115 Videti: Glotz i Cohen, Histoire grecque II, 241 f.


129

Najznačajnije povećanje broja ličnih veza došlo je usled zajed ničkog članstva u Savetu 500, i usled saradnje u različitim oblastima politike. Različiti aspekti Klistenovih reformi na taj način su poslužili stvaranju, u srednjim slojevima društva, što je plemstvo odavno ima lo, ličnih veza unutar vodećih krugova, što je u novom kontekstu značilo širok krug onih koji će u budućnosti pružati praktične garan cije za delotvomo učešće širokih slojeva građana u političkom živo tu. Ova jednostavna i praktična shvatanja modernim istraživačima retko padaju na um; oni imaju sklonost da zauzimaju preveliku dis tancu prema ovoj temi. Ipak, nema sumnje da široki slojevi (sasta vljeni uglavnom od seljaka), nastanjeni u relativno velikim gradovima-državama, ako hoće da vode zajedničku politiku, moraju imati ne samo zajedničke ciljeve, već i međusobne kontakte.116 U suprot nom slučaju, mogli bi samo da uzmu učešće u kratkotrajnim ustancima ili da pružaju podršku narodnim vođama, što bi neminovno do velo do toga da politika ostane u rukama profesionalnih političara. Na osnovu postojeće solidarnosti, saradnja između velikog bro ja ljudi koji su ranije bili stranci neizbežno dovodi do toga da oni deluju u svojstvu koje je bilo manje važno i koga gotovo da nisu bili ni svesni, naime u svojstvu građana. Jer, oni su se povezali kao građa ni, kao građani su sklopili međusobna poznanstva i istakli zahteve koje imaju jedni prema drugima. Na taj način zajednička politička volja dobija trajnost i snagu koja se ispoljava u konkretnom obliku i ima koren u zajedničkom političkom identitetu. Ono što je tada stvo reno ne može se adekvatno objasniti tezom prema kojoj je velikom broju građana iznenada palo na pamet - ili su odjednom osetili du žnost - da se uključe u politiku. Takvo stanje stvari može nastati - i ovekovečiti se - samo ako delatnost koju ono podrazumeva donosi poseban i trajan ugled, to jest ako se institucionalizuje u uzajamna očekivanja, koja kada se ostvare, dovode do novih očekivanja. Samo 116 Videti: Platon, Zakoni, 738 d-e, 77]d-e (sa različitog stanovišta); Aristo tel, Politika, 1319a30, 1326bl4 (up. 1305a32); Tukidid 8.66.3 (o teškoćama koje su postojale još čitav vek); Aristotel, Politika 131 a40; 1313b4.

130

Kristijan Majer

na ovaj način može se stvarati i održavati neophodan društveni dinamizam. Vitalni korak u ovom pravcu napravljen je u Klistenovo doba. Ono stoje dovelo do toga može se kasnije rekonstruisati.117 Na osnovu analize atičkog demosa zaključili smo da Klisten ni je hteo da negira ili uništi stari poredak, već daje njegova namera bi la da uspostavi nešto novo. Ovaj zaključak možemo potkrepiti prak tičnim razmatranjima, pod uslovom da smo spremni da do kraja sa gledamo dati problem. Njegov cilj nije bio toliko uklanjanje starih oblika moći, već pre očuvanje postojeće i spontane solidarnosti; ra di toga, zajednica građana je morala da se izmeša. Činjenica da je Klisten u različite tritije podelio oblasti čije je žitelje povezivao za jednički kult, ne znači d aje on hteo da uništi njihove „organske veze“. Kako je to postigao bez podizanja zidova?118 U najboljem slu 117 A. Gehlen u: Urmench und Spatkultur (2d ed. Frankfiirt/Bonn 1964), 60, tvrdi: „Nije moguće promeniti ponašanje društva samo kroz predavanje ili propa giranje 'vrednosti'. Zato se moraju uvesti odgovarajuće institucije. Ako određene norme treba da se izdvoje i potvrde kao vredne, mora postojati veliki stepen stal nih neposrednih uzajamnih kontakata. Videti: glava 6 napomena 12. 118 Neka tvrđenja u modernoj literaturi stvaraju utisak d a je Klisten, u stva ri, ponovo naseljavao građane ili podizao gradske zidove između njih. Na primer, D. Lewis Historia 12 (I963) 30 ff; Leveque et Vidal -Naquet, Clisthen lAthenien 18 fgde se koristi izraz „détruire le contexte géographique11). O Probalintosu vi deti: Eliot Coastal Demes, 144; isto Phoenix 22 (1968) II ff. Klisten je nastojao da stvori geografski koherentne teorije. Ipak, one nisu smele da budu suviše veli ke. Ovo je daleko najjasnija pretpostavka i najpogodnija da objasni podelu koju je on usvojio. Zato je odvajanje Probalintosa od Tetrapolisa svakako bilo neophodno (i nije pokretalo nijedno političko pitanje). Sa druge strane, pada u oči da ona ni je - kao Halimus - priključena susednoj, već jednoj udaljenoj tritiji. Ali, za ovo se ne može navesti nijedan politički razlog. Naravno, suviše malo znamo o Atici ovog doba da bismo mogli izvući neki precizan zaključak. Ne raspolažemo apso lutnim ciframa: broj građana potvrđivan tokom više vekova iz pojedinačnih dema, nije statistički jasan, niti relevantan u toj meri da omogućuje bilo kakvu ekstrapolaciju. Broj članova saveta koji su iz određenih dema slati u Atinu, ne govo ri nam mnogo jer se proporcionalno predstavništvo primenjivalo samo unutar fi la, a ne unutar zajednice kao celine. Videti: Eliot, Phoenix 7. O onom što sledi, vi deti: Traill, „Political Organization o f Attica11, 99 ff. Up. u napomeni br. 2. Primer istinskog preseljavanja, radi uništenja demokratije, pruža ono što se dogodilo u Mantineji 386. g.p.n.e. Videti: Finley, Politics in the Ancient World 42.


131

čaju mogao je da im kao protivtežu postavi nove i konkurentske ve ze. On ih je po svoj prilici svesno koristio jer mu je to omogućavalo da još čvršće uspostavi mrežu udruženja. Jer, čak i da su se i „obi čajne i porodične veze“ u određenoj rneri morale promeniti, kada su srednji slojevi društva zadobili moć i solidarnost, odluka da se do zvoli opstanak starog poretka fila, posebno odluka da fratrije i dalje prihvataju novorođenu decu i da ih uvode u zajednicu, više je poma gala nego što je sprečavala ostvarivanje Klistenovih planova. Naša analiza tako vodi do teze da se Klistenove reforme mora ju shvatiti na konkretniji i temeljniji način nego što je to ranije bio slučaj. Reforme su imale za cilj da širi slojevi žitelja Atike budu sa mostalniji, bolje upoznati jedni sa drugima i da trajno steknu veću moć. Ovo se najbolje izražava u zahtevu da im se mora obezbediti političko prisustvo u Atini. Ovo je ključna tačka u pogledu konkret nog dejstva reformi, odnosa snaga u okviru polisa, i oblikovanja po litičke volje. Samo je na taj način moć čitavog građanskog tela mo gla da se koncentriše na jednom mestu i da se stalno obnavlja i usmerava u željenom pravcu, kroz povezivanje svih delova zajedni ce sa centralnim sedištem vlasti. Samo se ovim putem moglo trajno uspostaviti delotvomo učešće u radu zajednice i kontrola nad njom. Teza po kojoj je Klisten Atinu postavio u „komandnu poziciju" čini mi se pogrešna.119 Atina je oduvek imala tu poziciju, mada je ona bi la izmenjena mnogim partikulamim uticajima. Pre se može reći da je pristup rukovodećim položajima sada suštinski proširen: u njih je pristizala veća moć a iz njih se širio veći uticaj. Vladanje i potčinjavanje bližili su se jedno drugom. Bez ovog restrukturiranja zajednice građana ne bi imalo smisla menjati ovlašćenja ustavnih organa. Ono što je prvo trebalo prome niti, nije bio ustav već zajednica. Problemi povezani sa pokušajem da se širi slojevi građanstva uvedu u politiku razlikuju se od problema koji su morali da se rešavaju u revolucionarnom periodu modeme istorije. U stvari, nije jasno da li se može zamisliti precizna preraspo1,9 Ovo je stanovište icnjige Leveque et Vidal-Naquet, Clisthèn l'Anthénien, 16 f

132

Kristijan Majer

delà ovlašćenja; to bi verovatno prevazilazilo intelektualne moći do ba. Povrh svega, verovatno je bilo jasno da poslovi najvećim delom moraju ostati u rukama onih koji su već na položaju - pripadnika vi še klase120 - i u Areopagu.121 U početku dakle, Savet 500 delovao je kao opozicija.122 On je morao da se izjasni onda kada su prava i in teresi zajednice bili u pitanju, a posebno kada je Skupština morala da se uključi. Položaj koji je građansko telo kao celina zauzimalo u uza jamnom delovanju ustavnih organa, nije zavisio toliko od vrste nad ležnosti Saveta, koliko od učestalosti njegovih zasedanja, i ovlašće nja koja je imao. U čitavoj stvari, najznačajnija bila je zajednica gra đana; Skupština i Savet imali su smisla samo ukoliko su bili njeni or gani. Sad moramo razmisliti u kom stepenu je reforma fila bila usmerena na postizanje drugih ciljeva. Šta se može reći o drugim namerama koje modemi istraživači pripisuju Klistenu?

h. Dalji ciljevi reforme Klistenovi lični motivi za reformu fila nisu zabeleženi. Među tim, nema sumnje d aje hteo da nađe novi način osvajanja političke 120 Hignett, Athenian Constitution 156. 121 Videti: glava 5, napomena 7. Rhodes, Athenian Boule, 162, 200, 202 f. 122 Ovo uključuje funkciju održavanja prethodne rasprave. Teza po kojoj je ovo bila jedina značajna funkcija saveta 500 (Rhodes, Athenian boule, 209), slabo obraća pažnju na ustavnu situaciju, naime, na odsustvo ravnoteže između različitih organa i potrebu redovonog uvida u ono što se dođaga u Atini. Nadzor skupštine u to vreme nije bio neophodan. O ograničenoj ulozi Saveta 500, videti: Martin, ,Уоп Kleisthenes zu Ephialtes" 23. Postojala su dva saveta na Hiosu (vidi: napomena 97), i Argu (Tukidid, 5.47; M. Werrle, Untersuchungen zur Verfassungsgeschichte von Argos im 5. Jahrhundert (Erlangen diss, 1964), 56 f ) . Moguća koegzistencija dva saveta u Efesu tumači se sličnom situacijom (Dittenberger, Sylloge Inscriptionum Graecarum (3d ed), no 353; videti: Strabo 14.1.21. D. Van Berchem ,,La gerousie d'Ephese", Museum Helveticum 37 (1980), 25 ff; ukazuje na to d aje Savet mogao biti ustanovljen zajedno sa reformom fila i readmisijom građana od strane Aristarha. Moguće je d aje on započeo kao „Savet fila“ i organ opozicije.


133

moći. Radio je ono što su radili mnogi plemići pre njega, koji su hteli da narod privuku na svoju stranu i tako dobiju snagu za borbu pro tiv većine u svojoj klasi. Međutim, on je jasno shvatao daje za tako nešto potrebno da ljudima, osim ekonomske koristi, ponudi i politič ke reforme, kojima će garantovati da on ne teži uspostavljanju tira nije, već novim oblicima saradnje sa građanima, čiji će status ove re forme znatno popraviti. Zato su njegovi interesi uglavnom bili iden tični ili bar paralelni sa onom strujom atinske zajednice građana ko ja je tražila izonomiju. U skladu sa tim on je pridobio narod na svoju stranu. Prema Herodotu (5.66.2), on se borio da njegovi sledbenici dobiju više slobo de, nezavisnosti i moći nego što je to u prošlosti ikom pošlo za ru kom. Njegova veličina sastoji se u tome što je znao kako da iskoristi i usmeri želje i aspiracije građana, kako da svoje planove vešto pri lagodi postojećim uslovima, i napravi nacrte za jednu smelu i racio nalnu reorganizaciju zajednice građana,123 imajući pri tome svest o realnoj situaciji. U tome leži njegova veličina. Tu se nije radilo o pre tvaranju teorije u praksu, već o vođenju jedne prevashodno praktič ne politike. Ovo je pretpostavljalo visok stepen otvorenosti za insti tucionalno mišljenje i postojeću stvarnost. Bilo je prirodno da sam Klisten stekne veliko poštovanje. Činjenica da je njegova porodica ostala po strani, verovatno je doprinela da se on, budući daje pripad nik plemstva, posmatra sa manje predrasuda.124 Klisten je možda smatrao za normalno da vođenje zajednice i dalje ostane u rukama plemića. Najviše čemu je težio bila je prome na naglaska u strukturi moći, promena pravila igre. Vlast se više ni je mogla osvojiti i zadržati sredstvima koja su plemići tradicionalno koristili oslanjajući se na svoje pristalice, već se zadobijala snagom ubeđivanja i ličnim dostignućima, korišćenjem novih oblika građan123 Hignett, Athenian Constitution 142; Branden, 30; Ehrenberg, Polis und Imperium, 283; Schaefer, Probleme 102, 136, 139; Will, Le monde grec, 75f. 124 Mosse, 412 f.

Kristijan Majer

134

ske saradnje. Na taj način, institucionalizovana je stvarnost u kojoj su već postojali zahtevi i sposobnosti velikog broja građana. U isto vreme, to je otvorilo vrata za slobodniju upotrebu politike.125 Mi ne znamo tačno kako je Klisten zamišljao buduću ulogu demosa. Moramo prihvatiti daje u početku nameravao da ojača njegov status u okviru postojećih institucija i da mu omogući da se potvrdi kao celina. Neke druge posledice koje se pripisuju Klistenu - ukoliko se mogu ozbiljno uzeti u obzir - samo su različiti aspekti iste temeljne promene. Čini mi se da se one mogu shvatiti u konkretnim uslovima, samo na osnovu ovde izložene rekonstrukcije i da su postale mo guće samo posle uspešnog uspostavljanja građanskog prisustva. Među njima se nalazi novi položaj u kome se našao običan građa nin. Učešće u politici više se nije ograničavalo samo na više klase, već je svakome bilo pristupačno; u praksi ovo je značilo da se uče šće proširilo na srednje slojeve društva. Politika je sad od širokog kruga građana tražila da razmišljaju, planiraju i deluju. Postojećim vezama, utemeljenim na porodičnom životu, radu, prijateljstvu, susedskom druženju, ekonomskim odnosima i verskoj pripadnosti, dodato je i uključivanje u novostvoreni život polisa. Sa druge strane, građani su sve više shvatani kao građani, a ne samo kao žitelji gra dova, odnosno sela, kao plemići, seljaci, zanatlije, članovi lokalnih zajednica i tome slično.126 Najvažnija sada je postala osobina po ko joj su svi bili međusobno jednaki.127 Jer, cilj nije bio društvena jed 125 Sličan stav zastupa i Martin, ,Уоп Kleisthenes zu Ephialtes", 18. O (ogra ničenom) produžavanju stare aristokratske politike videti: W. R. Connor, The New Politicians ofFifth-Century Athens (Princeton 1971 ), 53 ff Konor tačno otkriva va žnost aristokratskog mišljenja i aristokratskih veza i zaključuje pomalo naglo (i ne obraćajući pažnju na druge faktore demokratije) da su aristokratske struje i dalje imale centralnu ulogu u politici. On je očigledno nesvestan problema tumačenja an tičkog političkog grupisanja (Meier, Res publica Amissa, XXXIIff; C. Meier, Intro duction a l'anthropologie politique de l'antiquité classique (Paris, 1984) 45 ff). 126 Branden, 25.Videti: Latte, Kleine Schriften 260, 264 f; Schaefer, Proble me 390. 127 Ventant, Annales 20 (1965) 591.


135

nakost, već samo politička ili ,,građanska“ jednakost, koja se sticala pripadnošću polisu. Biti građanin (polites), sada je dobilo novi smisao, koji se izvo dio iz polisa. U isto vreme, i polis je postao deo građana. Prema to me, osnovno svojstvo građana koje je postalo dominantno na duži rok, odnosilo se na prihvatanje zakona i poretka; u njega nisu ulazi li učešće u aristokratskim svađama, potvrda sopstvene moći, kodeks ponašanja utemeljen na dihotomiji prijatelj-neprijatelj.128 Zanimljivo i karakteristično za antičke uslove jeste i to što, prema jednodušnom svedočenju svih izvora, u okviru demosa nisu postojale sukobljene struje, već samo suprotnosti između demosa i plemića, odnosno bo gataša, ili suprotnosti između različitih grupa u okviru više klase.129 Arhajski obrasci ponašanja utemeljeni na ličnim vezama, na odnosi ma između prijatelja i neprijatelja, nisu nikada mogli da se potvrde među širokim slojevima građana, sem u slučajevima kad su bili usmereni izvan grada; da su mogli, onda bi polis zbio redove i delovao na „arhajski način“.130 Nije postojao nijedan preduslov koji bi omogućio stvaranje političkih grupacija nalik na modeme grupacije. Međutim, činjenica da su merila koja vladaju u izonomiji i demokratiji, uglavnom bila merila građanskog tela, pokazuje daje polis često mogao da postigne stabilnost samo kao seoska zajednica, da neop hodnu garanciju jedinstva i pravde samo seljaštvo može da pruži. U ovom smislu, izommija je bila sredstvo uspostavljanja starog zakona. Kada su prve demokratije osnivane, nije postojala moguć128 Nameravam da na drugom mestu izložim temeljno istraživanje političke gramatike tog perioda. Kateristeresi Parosa u Miletu pokušali su da slične proble me reše predajući grad na upravu onima koji nisu bili umešani u svađe (Herodot, 5.28; slična ideja se nalazi kod Isokrata 7.24). Njihova imovina je bila u dobrom stanju, dok je imovina drugih bila zapuštena ili opustošena. Videti : Fokilid, 12: polla mesoisin arista. Mesos thelo en polei einai, gde mesos treba shvatiti ne u socio loškom već u političkom smislu „neutralnog, neuključenog". 129 Herodot, 3.82.3 f; Aristotel, Politics 1302a8. 130 Schaefer, Probleme 297; H. Strasburger, Historische Zeitschrift 177 (1954) 238 f. Videti: Eshil Eumenide 984 ff.

Kristijan Majer

136

nost za uspostavljanje jednakosti i slobode u okviru postojećeg po retka; jednakost je morala da se stvara, zajedno sa zakonom i poret kom. To je bila posledica široke raspodele moći, karakteristične za ranija doba; to je takođe bila glavna osobina koja grčke zajednice razlikuje od modeme države.131 Činjenica da je ovo dovelo do ujednačavanja građana, za šta se često kaže daje bio glavni Klistenov cilj, sada se može jasno i kon kretno shvatiti. Ali, nasuprot preovlađujućem shvatanju, ovo ujedna čavanje manje je rezultat prevladavanja suprotnosti zasnovanih na geografiji, a više posledica pojave jakog interesovanja za političke posledice regularne političke volje, ukorenjene u zajednici građana. Ovo ujednačavanje nije bilo Klistenovo delo: on je samo obezbedio dalji opstanak solidarnosti koju je zatekao. U ovoj solidarnosti nje gove nove file mogle su da otkriju već postojeće jedinstvo; sve što je trebalo učiniti, bilo je obnavljanje i učvršćivanje tog jedinstva. Klisten je tako uneo suštinske promene u različite sfere: u sferu ustavne istorije, stvaranjem određenih institucija; u sfem političkog mišljenja i delovanja, stvaranjem glavnih oblasti građanskog poret ka, podložnih odlukama širokih slojeva, i konačno, u sferu identite ta, transformisanjem obrasca pripadnosti u okviru političkog tela. Ova poslednja promena predstavlja značajan korak u istoriji identi teta. Da se sve ovo moglo desiti tako brzo, treba pripisati činjenici da je on već zatekao pripremljeno tlo; sve što je trebalo da učini, bilo je da onom što je zatekao pruži institucionalni izraz. Ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri su Klistenove reforme uti cale na razvoj demokratije. Kao što smo već rekli,132 posebni pro blemi koje je donelo stvaranje građanskog prisustva u Atini - i Kli stenovo ingeniozno rešenje - mogli su da stvore izuzetno jak i žilav 131 M. Kriele, Einfiihmng in die Staatslehre (Reinbek bei Hamburg 1975), svoj uvod u političke nauke zasniva na trostepenom progresu: prvi stepen je „mir, država", drugi „sloboda, ustavna država" i treći „pravda, demokratska ustavna dr žava". 132 Videti: glava 3.


137

oblik političkog identiteta. Ipak, za snažan zaokret ka demokratiji u Atini V veka odlučujuća je bila pobeda nad Persijancima i njene posledice na ranu istoriju Delskog saveza. Ali, kao što zapaža i Herodot, kad su Atinjani ostvarivali izonomiju, svako je smatrao da radi u svoju korist.133134Zato su, neposredno posle reforme, Atinjani posti gli velike vojne uspehe u svom neposrednom susedstvu. Postoji mnogo pokazatelja da odluku da se povede rat protiv Persijanaca, ja čanje vojne moći koje je usledilo i intelektualni manevarski prostor koji je Temistokle ostvario da bi izgradio flotu, treba smatrati rezul tatom Klistenovih reformi. Atinjani su bili odlučni da brane svoju izonomiju i na taj način izonomija je postala preduslov za demokratiju. Iz toga proizlazi daje realni problem reformi bio uspostavljanje građanskog prisustva. Ovo je bilo suviše temeljno pitanje da bi se moglo rešiti apstraktnim pojmovima potonjeg perioda. Na jednom mestu, Aristotel pravi aluziju na njega,135 ali ga to nije previše zani malo. U osnovi, Klistenovo rešenje mu je moralo delovati jasno; za taje njegovo tumačenje ostalo marginalno. Stoga se i danas može re ći daje pravi problem reforme bio činjenica daje teško uvideti šta je u tome bilo problematično.

133 Herodot: 5.78. Praktična jednakost iskazana kroz učešće u opštim poslo vima manifestuje se kao učešće u materijalnom profitu, u višku vrednosti zajedni ce (od carina, rudnika itd.) koji se raspodeljuje između građana. Videti: K. Latte, „Kollektivbesitz und Staatsschatz in Griechenland“ u Kleine Schriften 294 ff. 134 H. van Effenterre, Revue des etudes grecques 89 (1986) 2f, obraća pažnju na neke vojne posledice Klistenovih reformi; bilo bi, međutim, pogrešno pretposta viti da su one njen glavni cilj. 135 Videti napomenu 91.

ESHILOVE EUMENIDE I NASTAJANJE POLITIČKOG Carolo Schmidt tou politikou investigori illustri (Karlu Šmitu, uvaženom istraživaču političkog)

S v a k a prava predaja na prvi pogled je dosadna, jer nam je da leka i strana. Ona izražava shvatanja i interese svog doba i ne ide nam u susret... Za običnog, poluobrazovanog čoveka, celokupna poezija (osim one sa porukom)... je nerazumljiva i dosadna.111 Ovaj sud Jakoba Burkharta može objasniti zbog čega je politička poruka Eumenida izazvala relativno malo interesovanja.12 Ipak, ovaj komad zauzima posebno i značajno mesto u istoriji grčke političke misli, jer je njena možda najznačajnija pojava u V veku p.n.e. Ona je izrazila političko u istom trenutku kada se pojavilo u Atini; to je učinila na način koji je bio potpuno adekvatan ovoj 1 J. Burckhardt, Weltgeschictliche Betrachtungen, Tubingen, 1949. 2 Videti: K. J. Dover, Journal o f Hellenic Studies 77 (1957), 230 ff, E. R. Dodds, Proceedings Cambridge Philological Society 186 (1960), 19 ff; isto, The ancient Concept o f Progress and Other Essays (Oxford 1973), 45 ff; S. J. Luije, Bibliotheca Classica Orientalia 5 ( 1960) 295 ; A. J. Podlecki, The Political Backround o f Aeschylean Tragedy (Ann Arbor 1966); A. Leskiy, Die tragische Dichtung der Hellenen (Gottingen 1972), 133. Videti. Meier, Diepolitische Kunst der griechischen Tragôdie (München 1988), 117 ff.

Kristijan Majer

140

temi i koji je i danas relevantan. Ovo, međutim, postaje jasno tek onda kada se razmotre politički problemi nastali u situaciji koju obrađuje ovaj komad, situaciji koja je preovladavala u Atini oko 458. g.p.n.e. ili, opštije, u periodu u kome je među Grcima nasta jalo političko. Ovo usmeravanje na vremenski ograničenu i „na prvi pogled dosadnu“ dimenziju Eumenida ne odvraća od mnogih drugih vi dova po kojima komad, shvaćen u kontekstu trilogije kojoj pripa da, deluje neposredno i bezvremeno, kako to samo klasično delo može da čini.34 Algernon Svinbam je Orestiju nazvao „možda najvećim dostignućem ljudskog duha“ . Ali, ako pročitamo sve tri drame, videćemo da je u njima političko centralni aspekt, i da imamo razloge da tvrdimo kako Orestija svoju ozbiljnost i veli činu duguje političkoj temi. Iskustvo tog doba bilo je odlučujuće, značajno i podsticajno za pojavu političkog.

a. Situacija oko 458. pre n.e.; politizovanje poretka u polisu Kada je Orestija napisana i prvu put izvedena, u proleće 458. g.p.n.e., Atina je bila pod utiskom jednog događaja, naime, uki danja političke vlasti Areopaga, izvršenog 562/61.56Ovo telo već je bilo izgubilo svoj karakter čisto aristokratskog saveta, ali su 3 Videti: Dodds, Ancient Concept o f Progress, 62 n.4. Mogli bi smo da pomenemo Bahofenovo čuveno tumačenje: J- J. Bachofen, Gesammelte Werke II (Ba sel 148) 174 ff. 4 Citirano iz, G. Murray, Aechylus the Creator o f Tragedy (Oxford 1940), 179; i u: A. Lesky, Geschichte der griechischen Literatur (3 izd. Bern, 1971, 295). 5 Vreme izvođenja određuje se prema izvođenju Agamemnona, za vreme arhonta Filokala u drugoj godini osamnaeste olimpijade. 6 E. Badian, Antichthon 5 /1971), 27 f. E. Ruschenbusch, Athenische Innenpolitik im 5. Jahrhundert v. Christ /Bamberg, 1979), ne nudi detaljnu kritiku (54 n. 23).


141

njegovi članovi i dalje bili najiskusniji i najuticajniji političari u gradu. Jasno je, s obzirom na intenzivnu aktivnost koja se odvi jala u oblasti rata i spoljnih poslova, posle Persijskih ratova, d aje Areopag još imao važnu ulogu.7 Kimon, vodeći državnik i voj skovođa, iz perioda pre 462/61, oslanjao se na njegovu podršku. Izgleda da se Areopag zalagao za politiku koja se odlikovala pre svega oklevanjem da se nastavi sa širenjem atinske moći, i že ljom da se održe dobri odnosi sa Spartom. U unutrašnjim poslo vima Areopag je takođe imao značajan uticaj; imao je pravo da sudije poziva na odgovornost. Na taj način on je bio suštinska snaga u atinskoj politici.8 7 Aristotel, Atinski ustav, 23.1; 25.1. Njegova teza je verovatno tačna, ali se čini da potcenjuje ulogu koju je Areopag imao od Klistenovog vremena i 480. g.p.n.e. Stoga je prinuđen da pribegne jednom nategnutom objašnjenju velike vlasti koju je ovo telo imalo do 462. U stvari, stari savet je verovatno zadržao vlast i posle Klistena. (Atinski ustav po svoj prilici nije dovoljno po uzdan svedok; značajniji su zaključci koji se mogu izvesti iz čitave strukture ustava.) Svakako, važnost Areopaga je porasla za vreme ratova posle 480. g. p.n.e. delom zato što je Kimon zauzimao vrlo važan položaj: uspesi koje je po stigao doneli su mu veliku slavu, ne samo kod demosa, a njegova moć se iz jednačila sa moći Areopaga. 8 Ovo potvrđuju njegova pravosudna ovlašćenja i donekle opšte formu lacije (Up. C. Hignett, A History>o f the Athenian Constitution to the E nd o f the Fifth Century B.C. (Oxford 1952), 198 ff; Martin, „Fon Kleisthenes zu Ephialtes“ 29 ff; Ruschenbusch, Athenische Innenpolitik 58, Isti; Historia 15 (1965) 373 f; njegova ovlašćenja nisu mogla biti samo pravosudna.Njegova navodna uloga čuvara ustava je više odjek kasnije teorije nego stvarnost ra nog petog veka. U periodu kojim se bavimo, uticaj ovog tela koje je u sebe ve rovatno i dalje uključivalo najmoćnije plemiće, teško se može proceniti na osnovu njegovih nominalnih ovlašćenja a svakako ne na osnovu prava da „dr ži pridike“ (Martin, 33). Njegova faktička superiornost u vladanju, iskustvo i znanje, morali su mu dati suštinsku kontrolu nad građanskim pitanjima. C. Meier, „Der Umbruch zur Demokratie in Athen (462/61 v.Ch)“, u R. Herzog i R. Kosellech (eds), Epochenschwelle und Epochenbewusstsein (München 1987), 353 ff; isto, Die politische Kunst, 93 ff.

142

Kristijan Majer

Onda je 462/61. grupa političara predvođena Efijaltom, ubedila Skupštinu da zabrani Areopagu da se mesa u politiku, i da mu odobri samo nekoliko sudskih funkcija u slučajevima ubistva.9 Ovi „reformatori" nesumnjivo su bili okrenuti spoljnim po slovima i želeli su da nastave otvorenu ekspanzionističku politi ku, bez obzira na odnose sa Spartom (i verovatno protiv Sparte). Areopag im je stajao na putu pa je stoga morao da bude eliminisan kao politički organ.10 Ali, ma koliko Efijalt bio pod uticajem ovih neposrednih ciljeva, pristalice Areopaga svakako su otvore no rekli da skupštinska odluka predstavlja ozbiljno kršenje starih prava, osveštanih tradicijom i praotačkim redom.11 Na suštinske implikacije po atinski ustav sigurno su ukazivali i oni koji su se suprotstavljali promeni. Ukidanje vlasti Areopaga promenilo je čitav politički horizont. Skupština se otresla važnog rivala. Plutarh piše daje Efijalt građani ma toliko napunio čašu slobode da su se oni napili.12 Novi ljudi, no vi metodi i novi politički ciljevi izbili su na površinu, a sa njima i pri lika za nove bezobzirnosti. Potezi protiv Sparte i izgradnja Dugog zida do Pireja, trebalo je da osposobe grad da vodi onu vrstu politi9 Izvori navedeni u F. Hill Sources fo r Greek H istory between the Per sian and Peloponesian Wars.R. Meiggs i A. Andrews (rev, ed. Oxford 1951), 350; najnovije u: R. Sealey, „Ephialtes" u Essays in Greek Politiks (New York 1967), 42 ff; M artin, „Von Kleisthenes zu Ephialtes", 29 ff; 10 M artin, „Von Kliesthenes zu Ephialtes" 36 ff. Ruschenbusch, Athenische Innenpolitik, 61 ff, svakako ima pravo kad kaže da su političke raspra ve, vođene u petom veku, bile ideologizovane u tradiciji četvrtog veka, ali nje gova alternativa -„ideologija ili pragm atizam " - nije pravedna prema ovoj po javi. Ma kakve ciljeve imali političari, nije moguće odbaciti tezu po kojoj se jedan od ovih ciljeva odnosio na slabljenje statusa plemića i Areopaga, i po većanje uticaja demosa ( iz bilo kojih razloga) i po kojoj su oni zbog pitanja vlasti i relevantnih institucija bili u stanju da razlike u vezi sa ustavom vide na sasvim drugi način. (Uporedi: Meier, D ie politische Kunst lOSjf.) 11 Ovo se branilo vremenskim razlogom koji je isticao vrednost starine. Istraživači modernog doba pokazuju sklonost da previde ovaj aspekt pitanja. 12 Plutarh, Perikle 7.8. sa aluzijom na Platonovu Državu 562 c-d.


143

ke sile koja je bila u sukobu sa grčkom tradicijom.13 Najniži slojevi društva u najvećoj meri su se potvrđivali u Skupštini. Otvorenje put za novu vrstu politike, utemeljenu samo na Skupštini i Savetu 500.14 Skupština se takoreći emancipovala. Politički krov koji je Areopag obezbeđivao iznenada se obrušio; preduzet je odlučujući prodor u ši ri svet. Možemo pretpostaviti daje oduzimanje političke moći Areopagu bilo događaj sa posledicama dalekosežnijim od Klistenove refor me fila. Ova reforma građanima je dala novu moć i uticaj, u okviru postojećeg poretka, omogućila im da deluju kao zvanična opozicija i da se brane od Areopaga i državnih službenika, da ograniče moć plemstva i da ga nateraju da obrati veću pažnju na želje naroda. Ona 13 Za izgradnju velikog zida i zaveru protiv nje, videti: Hill, Sources 350f . Pre ovoga došla je pretnja da će se Spartanci umešati u stvari Delskog saveza. Za to ne treba samo Atinu kriviti zbog povećanja napetosti. Priroda ove politike mo žda se može ilustrovati primedbom koju Tukidid pripisuje Temistoklu, i koja je iz rečena o prvim zidinama izgrađenim posle Persijskih ratova. On je stavio veliki na glasak na Atinski gnome, koji se odnosi na pravo grada da slobodno donosi odgo varajuće odluke i da se pri tom ne pokorava tradicionalnom načinu postupanja i tradicionalnim autoritetima. Buduće generacije će znati, kaže on, da je Atina mo gla da prepozna (diagnoskein) i svoju i korist uopšte. Ovo pokazuje daje Atina pri hvatila sasvim novi način političkog delovanja, koji je svoju vrednost pokazao u Salamini, u smeloj odluci da se Atina napusti i građani ukrcaju na brodove. To je bi lo hrabro odstupanje od tradicionalnog načina postupanja, i od opšte saglasnosti (na kojoj je Sparta posebno insistirala) da se poštuju tradicionalna pravila ratova nja. To je nova sposobnost za hladnokrvnu analizu koja ide do srži stvari i koja je prikladna datoj situaciji, vrsti delovanja koje se manje oslanja na tradiciju, a više na sud pojedinca. Ovo je pratila i nova vrsta politike. Ovu intelektualnu smelost dobro izražava savet koji je Hekatej dao Jonjanima o tome kako mogu da pobede Persijance (Herodot 5.36.3). Ovde vidimo kako nastanak prilike za preuzimanje kontro le nad unutrašnjim poretkom grada prati nastajanje novih mogućnosti za planira nje i delovanje na spoljnopolitičkom planu. Zahvaljujući pobedi nad Persijancima ove su mogućnosti delovale kao neograničene. 14 Za novi ekspanzionizam spoljne politike i rat koji je započeo videti: Will, Le monde grec et l'orient /(Paris, 1972), 150 ff - to se poklapalo sa interesima tetesa i povezano je sa povećanjem njihovog uticaja u državi.

Kristijan Majer

144

je promenila pravila igre, ali je plemstvo i dalje ostalo viša vladajuća klasa.15 Sada je, međutim, plemstvo izgubilo svoju vodeću pozi ciju. Dok su ranije reforme stvarale jaču opoziciju, ova poslednja je razbila postojeći sistem vladavine. Ona je predstavljala daleko du blju promenu, i sigurno je imala mnogo više protivnika. Oni čiji su interesi ozbiljno bili dovedeni u pitanje bili su, u krajnjoj liniji, moć na manjina Bilo je pokušaja opozivanja novog zakona. Efijalt je ubi jen, a Atinom se širio strah da će doći do građanskog rata i da neki plemići sklapaju zaveru sa Spartom da zbace demokratiju.16 Ovo je pozadina Eumenida. Činjenica da je Eshil tako iskreno preklinjao Atinjane da očuvaju slogu i pravedni poredak, pokazuje da pitanja i sukobi, pokrenuti oduzimanjem vlasti Areopagu, nikako nisu nesta li sa scene posle 458. g.p.n.e. Iza neposrednih komplikacija morala je postojati uznemirujuća svest da su sam polis i njegov poredak dovedeni u pitanje. Prvi put u Grčkoj - i svetskoj - istoriji građanski poredak je u celini bio predat građanima u ruke: on je postao predmet sporova, pa prema tome i po litička tema. Prvi put u istoriji ljudi su se suočili sa jasnom alternati vom, najtežom mogućom alternativom u okviru zajednice građana (ako zanemarimo postojanje ne-građana i stranaca): treba li oni, koji ma se vlada, to jest oni koji nisu profesionalno angažovani u politič kom životu, da dobiju odlučujući uticaj na građanske poslove, i to i de jure i de facto ; ili to ipak nije potrebno? To više nije bilo pitanje da li treba ili ne treba da postoji neka vrsta javnog poretka, ili pitanje ko treba da vlada (monarh ili aristokratija); to nije bilo pitanje načina na koji treba da se vlada i pitanje precizne strukture vlasti.17 Pitanje 15 Videti: glava 4. 16 Plutarh Kimon, 15.3.; Tukidid L107.4 f; Plutarh , Kimon, 17.4 f, Pendes 10.1. ff (457. p.n.e., ali je ovo verovatno bilo starije; vidi, Eshil, Eumenide 858 ff, 976 ff. Efijaltovo ubistvo verovatno se desilo pre 458.). Videti: F. Wilamowitz, Aristoteles undAthen (Berlin, 1893), 342). 17 Videti: F. Schachermeyer, D iefrühe Klassikder Griechen (Stuttgart 1966), 146.


145

je bilo: s obzirom na to da postoje ustavi koji se suštinski razlikuju, koji od njih treba izabrati? Treba li vlast da bude u rukama plemića ili naroda? Treba li oni kojima se vlada da dobiju odlučujući udeo u upravljanju polisom? Razlika između vladara i onih kojima se vlada na taj način postala je stvar političkog izbora. Po pitanju javnog po retka pojavile su se institucionalne alternative. Osim toga, prvi put se pojavila svest da postoji i tako nešto kao što je politički poredak u užem smislu te reči; najjasniji pokazatelj ovoga bilo je otkriće da uređenje može da se defmiše prema tome da li vlada jedan, manjina ili narod. Možda se u to vreme ili neposredno posle njega, pojavio i ustavni pojam ,,demokratije“. Ovaj razvoj može se razumeti kao ,,politizovanje“ građanskog poretka ili - da kažemo preciznije - kao dovršenje procesa politizacije; on se dakle mogao shvatiti kao stepen na kome narod iznenada postaje svestan ovog procesa. Ovo je pre svega tačno u modemom smislu reči političko. Građanski poredak se potpuno potčinjava po litici. Ovo je centralni uvid Eumenida. Međutim, to je tačno i na na čin koji se poklapa sa antičkim smislom ovog pojma. Jer, poredak koji je sad postao moguć, uključuje odlučujući korak ka uspostavlja nju polisa kao entiteta koji stoji iznad svih pojedinačnih snaga - ka ostvarenju ideala pravde koji je bio „politički" u grčkom smislu te re či, naime, koji se „odnosio na polis", ka obuzdavanju samovoljnog delovanja i ograničavanju vlasti.1819 Ovo se takođe jasno izražava u Eumenidama. Konačno, demokratija (budući samo oblik vladavine koji nudi institucionalnu alternativu za tradicionalne oblike vladanja) mora da bude neposredna demokratija,20 preduslov da se građani politizuju, da postanu građani (politai), u antičkom političkom smi18 Videti: C. Meier, Entstehung des Begriffs Demokratie (Frankfurt 1970), 226 ff. U doba Klistena ova pitanja su samo delimično rešena; u meri u kojoj mo žemo da sudimo, problem ko treba da vlada - plemstvo ili demos - još se nija po stavljao. 19 Vidi: Glava 7. 20 Vidi: Glava 3.

Kristijan Majer

146

slu ove reci. Ovo je bilo nešto što Eshil nije mogao da shvati: s jed ne strane, to je bilo suviše očigledno, mada je prelaz bio nejasan, a sa druge suviše novo. Još u doba Klistena, Atinjani su sebe doživljavali uglavnom kao građane. Ipak, u početku su verovatno nastavili da misle u pojmovi ma interakcije sa Areopagom, koji sudeluje u raspravama o građan skim poslovima, i često u donošenju odluka, ali uvek unutar okvira tradicionalnog poretka, u kome se pravi razlika između vladara i onih kojima se vlada Štaviše, bio je uključen samo ograničen broj građana. Ali, sada je sva moć prešla u ruke Skupštine i Saveta 500 i njihovih organa. Zbog toga se politički život sad odvijao u znatno ve ćem stepenu među samim građanima, u srednjim slojevima građan stva pa čak i među nižim staležima, čiji su članovi na taj način mo rali da postanu građani u jednom novom i radikalnom smislu. Ovo je posebno tačno za najnižu klasu tetesa koji su, za razliku od selja ka, tradicionalno smatrani beznačajnom klasom, i čiji je status kao građana u potpunosti zavisio od službe koju su obavljali za grad. Stoga je na ovom nivou društva došlo do najpotpunije politizacije. Kada je Areopag izgubio svoju moć, politika je, u do tada nevi đenom stepenu, postala briga građana, i obrnuto, briga građana po stala je predmet politike. To jest, građani ne samo što su određivali politiku, već je istovremeno i politika određivala ponašanje građana, na novom nivou zajedničkog javnog života. Građanska kohezija po stala je tako velika, da je pripadnost građana polisu dobila prednost pred svim drugim pripadnostima i ličnim interesima. Među svojim sugrađanima Atinjanin je na prvom mestu bio građanin. Ovo se po klapalo sa jednom osobinom života Atinjana, koja je poticala iz Klistenovog doba, naime sa odvajanjem političkog od društvenog poret ka. Socijalne razlike su ostale netaknute, ali je protiv njih usposta vljen veštački poredak u kome su preovladavali sasvim drugi odno si, u kome su svi imali jednaka prava, a istinsku vlast je držala veći na.21 Prema tome, sada je postojao politički poredak u strogom smi slu te reči, poredak u kome su se građani jedni prema drugima od21

Vidi: Glava 6.


147

nosili kao prema građanima. U ovom smislu, politika je postala cen tralni element atinskog života. U mnogim vidovima, politizacija građanskog poretka uključiva la je riskantni ulazak u širi svet u kome čovek više nije bio zaštićen, u kome se izlagao novim egzistencijalnim opasnostima. To je uključi valo novi skup stavova, izvedenih iz relativne slabosti primarnih in stitucija22 To je dovelo do nove otvorenosti, ali je posledica ove otvo renosti bila specijalna vrsta izloženosti. Ljudi su dobili šire područje za delovanje, ali su se u isto vreme suočili sa ogromnom teškoćom donošenja odluka Gurnuti sami na sebe, oni su postali svesni pune mere ljudske patnje. Ponos zbog čovekovih ogromnih sposobnosti pratila je svest o grozoti (deinon) njegove prirode.23 Čak se i neprija telj doživljavao izuzetno ozbiljno u čisto političkim i vojnim termini ma: neprijatelj je jednostavno bio drugo biće, koje ugrožava njihovo postojanje, on ni na koji način nije bio ideološki diskvalifikovan.24 A 22 Videti: K. Majer, Nastanak političkog kod Grka. 23 Vidi: Sofoklov čuveni hor u Antigeni 332ff, koji ima zanimljivu vezu sa Eshilovim Pokajnicama 585 ff. 24 Počev od Homera i Herodota, grčki opisi rata ističu se po svom poštenju pema neprijateljima (čak i ženskim neprijateljima, Amazonkama), koje doživljava ju kao sebi ravne. Ovo je primećeno ali o tome, koliko znam, još nema studije (knji ga Ion Contiades ,,Echthros “ kai „polemios“ eis ten synchronon politiken theorian kai ten Helleniken aechaioteta (Athenes 1969), bavi se samo upotrebom reci, pre svega razlikom između echthros i polemios). Ovaj stav prema neprijatelju, po mom mišljenju, jeste značajan pokazatelj posebnog „mesta u svetu“ koje je pripadalo Gr cima. On je blisko povezan sa činjenicom da gradovi-države nisu sebe smatrali sve tom za sebe (uprkos tendencijama u tom pravcu; vidi: C. Meier, Arethusa 20 (1987), 49 ff). Oni su se suočavali sa kosmosom koji je bio veći od bilo koje moći i nisu posedovali ideologiju koja bi ih sprečila da otvoreno priznaju ozbiljnost političke stvar nosti. Razlika između grčkog i istočnjačkog shvatanja neprijatelja postaje sasvim ja sna ako uporedimo asirske frizove sa metopama iz base u britanskom muzeju u Lon donu. Nisam mogao da pronađem nijednog mrtvog - čak ni ranjenog - Asirca, već samo ogroman broj poraženih neprijatelja (uglavnom nižeg rasta). Za Grke, napro tiv, prijatelj i neprijatelj u suštini su jednaki, pobeda i poraz podjednako raspoređe ni. Za zanimljivu obradu ove teme u vezi sa starim Izrailjem, videti: Lothar Perlitt, „Israel und die V51ker“ u G. Liedke (ed), Frieden-Bibel-Kirche (Stuttgart/München) 17ff; naročito 38 ff.

Kristijan Majer

148

sa svim ovim išao je poseban oblik relevantne promene. Događaji su u do tada neviđenom stepenu bili u srazmeri sa ljudskim delovanjem; to jest, pojedinac je u odnosu na događaje stekao veličinu i značaj koji su bili jedinstveni u ljudskoj istoriji. Grci su zauzimali specifično „politički" položaj u svetu, pre svega u Atini, ali takođe i na drugim mestima u stepenu koji nije lako proceniti. Da bi došli do ovog političkog odredišta, Grci su morali da na prave dug put, tokom koga je politička misao morala da odigra po sebno značajnu ulogu, najpre u vrlo primitivnom obliku; oni su mo rali da se probijaju korak po korak, u jednom široko zasnovanom procesu. Stepen u kome su tokom ovog putovanja Grci morali da se oslobode tradicije, može se jasno uvideti kad razmotrimo dva glav na koraka koja je politička misao morala da napravi u svom napre dovanju ka demokratiji. Prvi, koji je napravljen u Solonovo doba, doveo je do ranog pojma ustava. Ovo je zahtevalo definisanje poret ka polisa. Ta definicija je, kao što se zna, bila izražena u konzerva tivnim pojmovima, ali je pružila sredstva za pravljenje razlike izme đu statusa kvo i ideala iz koga je on izveden. Ideal, ili bar obris ide ala, otkrivenje i napravljen je prvi korak, sa oslobođenjem političke misli od vezanosti za neposrednu stvarnost. Ali, ovaj ideal je mogao da razvije neophodnu snagu samo ako predstavlja izvorni i od bogo va naloženi građanski poredak, u odnosu na koji je sve ipso facto bi lo neautentično.2526 Ako je ovaj proces morao da se nastavi i trebalo konačno da se pojavi demokratski sistem, demos je morao da se potvrdi u odnosu na plemstvo i da izgradi sasvim različit poredak u odnosu na njega. Ovo je zahtevalo dodatni korak, naime napuštanje shvatanja da bi zatečeni poredak mogao da bude jedini pravedan poredak. To je do velo do toga da građani dobiju kontrolu nad uređenjem kao celinom. Ovaj korak u Atini je napravljen onda kada je Areopag bio lišen vla sti. Ma kakvi motivi da se nalaze iza ovog poteza, i ma koliko da su 25 Videti: glave 2 i 8. 26 Videti: Majer, Nastanak... 19 ff.


149

oni koji su ga povukli bili nesvesni onoga što zapravo čine, on je do veo do iznenadnog obmšavanja starog poretka. Ovo je svima bilo vi dljivo; izgledi su bili uzbudljivi ali i alarmantni. Sada je stvarno us postavljena vladavina naroda.27 Na ovoj tački, u jedan odlučujući događaj sabrale su se mnoge struje političkog života Nama je teško da procenimo prirodu ovog iskustva, njegovu eg zistencijalnu dubinu i eksplozivnost. Teško možemo zamisliti fascinaciju sa kojom su Grci posmatrali mogućnosti koje su se pojavile na novom političkom horizontu, mogućnosti koje su bili spremni da osvoje zajedno sa svim pitanjima i neizvesnostima koje su nosile sa sobom. Sve ovo odrazilo se u grčkoj kulturi klasičnog perioda i na njoj ostavilo neizbrisiv pečat. Ali, najsnažniji izraz političkog u V veku p.n.e., verovatno se nalazi u Eumenidama. Ipak, pre nego što od redimo političku važnost Eshilovog delà, moramo razjasniti prirodu političkih stavova koje nalazimo u tragediji.

b. Mogućnost izricanja političkih stavova u tragediji Tragedija teško može da bude sredstvo za izricanje stavova o stvarima dnevne politike. Njena politička uloga nalazi se na dubljem nivou. Atičko pozorište bilo je deo svečanosti u čast boga Dionisa,28 a tragedije koje su se u njemu izvodile, morale su da poštuju odre đena formalna pravila Svake godine izvođena su tri komada (zajed no sa satirskom igrom) trojice autora. Ova tri autora birao je Archon eponymos, između tri kandidata kojima je „odobren hor“, koji su prethodno podneli svoje komade. Ne znamo da li je samo on dono sio odluku, i ne znamo kojim merilima se pri tom služio. Ovaj arhont 27 Pluton, Kimon, 15.1. ab-atos demokratia. Ovo važi u okviru alternative demos/oligoi. 28 O ovom videti: A. Pickard-Cambridge, The Dramatic Festivals o f Athens (2d. Ed. Oxford 1968), posebno 58 f, 67, 84 ff, 95 ff, 263ff; videti takođe i W. Jeger Paideia , Novi Sad, 1991.

Kristijan Majer

150

morao je da izabere tri horega, da obezbede hor za svakog auto ra, Oni su bili vrlo ambiciozni. Novac se nije štedeo, pravljene su velike pripreme; najzad, postojala je i nagrada. Pobednika je bi rao žiri sastavljen od 10 građana izabranih žrebom, iz svake file po jedan, na osnovu spiska koji je davao Savet 500. Ovo je garantovalo da će žiri biti nepristrasan, ali je obezbeđivalo i to da nagradu neće dodeljivati stručnjaci, a svakako ne pristalice odre đenih shvatanja. Štaviše, članovi žirija samo su u ograničenom stepenu mogli da zanemare aplauz ili odobravanje publike.29 Ovi komadi izazivali su veliko zanimanje kako među Atinjanima ta ko i među posetiocima. Ova publika brojala je oko 15 000 ili ne što više.3031Kada je Perikle uveo subvencije za komade, njegov cilj je bio da olakša prisustvo siromašnih slojeva. Zanimanje širokih masa u svakom slučaju bilo je značajno. Sve ovo znači da pesnici nisu mogli da se opredeljuju prema tekućim političkim pitanjima. Samo izuzetno i uz veliki oprez mogli su da rizikuju tako nešto - pod uslovom da ozbiljnost pi tanja dozvoljava kršenje pravila. Eumenide se mogu shvatiti kao takva vrsta izuzetka.32 Međutim, ovo nikako nije bio najvažniji aspekt komada. Pitanje pesnikovog političkog stava33 bilo je uglavnom manje važno; pored ostalog i zato što je teško utvrditi 29 Platon piše (Gorgia 502b-c) da tragedije teže da se dopadnu gledalištu. Videti: V. Erenberg, Aristophanes unddas VolkvonAthen (Zürich/Stuttgart 1968), 35. Procedura glasanja porotnika je zanimljiva. Videti: Pickard- Cambridge, Dramatic Festivals 95 ff; J. Ferguson, A. Companion to Greek Tragedy (Austin, 1972), 24; Meier, Die politische Kunst, 66 f£ 30 Bilo je između 30 000 i 40 000 odraslih muškaraca. Međutim, i žene i dečaci su takođe imali pravo da prisustvuju; takođe je povremeno bilo i stranaca. Vi di: Ehrenberg, Aristophanes 24, 395 n. 52. 31 Novac je korišćen da bi i siromašni mogli da prisustvuju a da ne plate ulaznicu.Nije jasno na koji način se to kompenzovalo. Videti: Pickard-Cambridge Dra matic Festivals, 265 ff. 32 U sačuvanim komadima Eshil obično nije toliko aktuelan. 33 O Eshilu videti: Podlecki, Political Background.


151

šta su njegova lična shvatanja a šta shvatanja njegovih likova, od nosno hora. Sa druge strane, moguće je, i često sasvim prirodno, da pesnik pravi aluzije na savremene probleme. Znamo za mnoge primere. U Eumenidama nalazimo ukazivanja na sporazum sa Argom, na uklju čenost Atine u Egipatski ustanak, i u Halkidiki, na njene aspiracije prema skamandrijskoj ravni. Sporazum sa Argom bio je toliko važan za spoljnu politiku Atine da njegova mitska transformacija može da znači kako autor podržava taj sporazum, mada ne obavezno i novu politiku u celini.3 435 Međutim, otvorena izražavanja političkih stavova bila su retka. Po pravilu, takve aluzije nisu bile ništa više od odjeka onoga što se u to vreme govorilo. Treća mogućnost bila je znatno važnija za političke iskaze. Oni su mogli da se odnose na oblast u kojoj je pesnik u stanju, što se i očekuje od njega, da sebi dozvoli veću slobodu, oblast političkih raz mišljanja koja prevazilazi faktičke struje, i koja se odnosi na polis i politički život uopšte. Pesnik je mogao da određeni mit tumači na nov i suštinski politički način, polazeći od političkog iskustva, i raz mišljanja o savremenim političkim problemima. Mit se tada mogao koristiti kao sredstvo za izlaganje ovih problema; oni su ponekad mogli da budu centralni za delo, a ponekad da imaju samo periferni značaj. Mit je mogao da ilustruje nove političke probleme, uvide, is kustva. Tragedija je mogla da odslikava određene vidove tekućeg političkog mišljenja; radeći tako, ona je ispunjavala svoju obrazovnu funkciju,36 stvarajući svest o dostignućima polisa ili o njegovim pro blemima, odnosno razmišljajući o prirodi politike koju je prikaziva34 290 f. 397ff, 670 ff, 772 ff. Videti: Luije; J. H. Quincey, Classical Qaurterly 14 (1964) 191; Dodds, Ancient Concept o f Progress, 47. 35 Videti dalje u ovoj glavi. O razlici između referenci na unutrašnju i spolj nu politiku, videti: Luije. Jasan nagoveštaj podrške Temistoklu nalazi se u Persijancima (Videti: Podlecki, Political Background, 8 fl). 36 Aristofan, Žabe, 1009 f, 1054 ff Up. Pausanija, 1.3.2. o posledicama ovog učenja.

Kristijan Majer

152

la uglavnom na jedan neutralan način; mogla je takođe da sadrži i određene opšte opomene. Kada je identitet društva uglavnom politički, onda politički problemi dobijaju poseban egzistencijalni karakter. Do tada ne viđene političke promene koje su se događale u Atini, iskorak u širi svet, demokratski oblik vladavine, doveli su do niza vrlo te ških i suštinskih problema orijentacije. Ovi problemi izražavali su se u atičkoj tragediji, u meri koja nije dovoljno ocenjena. Re alan politički sadržaj tragedije, njena poruka zajednici, pripada li su oblasti političke misli, koja je prevazilazila trenutne podele. U to doba nije postojala jasna podela između poezije i mi šljenja.37 Tragedija je dolazila do najširih slojeva publike, omo gućujući da se duga tradicija političke misli nastavi i u doba atinske demokratije. Tragički pesnici su bili pod jakim uticajem „Treće pozicije44, u kojoj se ovog puta grčka politička misao institucionalizovala.38 Ovo je dovelo do značajnog realizma, ali je bez sumnje sprečavalo pristrasan stav.39 Naravno, u ovoj tradi ciji sve je još bilo na vrlo primitivnom stepenu. Političko se iz nenađujuće naglo pojavilo. Iza određenih stanja mogle su da se opaze određene norme i naslute pojedinačne potrebe. Ali, ljudi nisu imali opštu svest o punim implikacijama svojih praktičkih ciljeva - sve dok se iznenada nije pojavila demokratija. Čak i ta 37 Videti: Jeger Paideia I, 317. 38 Vidi: glavu 3 i raspravu u toj glavi. j9 Videti dalje u ovoj glavi. Jeger (.Paideiaj verovatno pomalo prenaglašava suprotnost između izvođenja tragedije i svakodnevnog života. O političkim struja ma, videti: W. R. Connor, The New Politicians o f Fifth-CenturyAthens (Princeton 1971). Konor ne sagledava sve probleme vezane za ovu temu. Videti: C. Meier, „Der Alltag des Historkers und die historische Theorie" u H.M. Baumgartner i J. Riisen (eds), Seminar: Geschichte und Theorie. Umrisse einer Historik (Frankfurt 1976), 39 ff. Važno je da shvatimo da su struje u antičko doba u velikoj meri zavi sile od aktuelnih tema i da su se menjale u skladu sa njima; neslaganja oko osnov nih principa ustava, bila su retka. Za izvore, videti: Ruschenbusch, Athenische Innenpolitik, 3 ff. Ova tema zahteva dalje istraživanje.


153

da nisu bile očigledne sve implikacije demokratije po novi pore dak. Zbog toga su ljudi utoliko više bili svesni veličine onoga što se dogodilo. Eshil je pokušao da izgradi nove pojmove, pomoću kojih bi mogao da izrazi novo iskustvo, i uspostavi ravnotežu.

c. Struktura i teme Orestije Eumenide su poslednji deo Orestije, trilogije koja se bavi Klitemnestrinim ubistvom Agamemnona {Agamemnon), osvetom nje govog sina Oresta {Pokojnice) i Orestovim konačnim oslobađanjem. Ovde je obrađena istorija jedne porodice. Prava tema ove porodične istorije, međutim, jeste lanac osveta koje se nadovezuju jedna na drugu,40 lanac koji svoj vrhunac dosti že u Orestovoj aporiji. Ova aporija sastoji se u činjenici da on oca može osvetiti samo tako što će ubiti majku. Dva prava nalaze se u sukobu: gora dilema teško da se može i zamisliti.41 Kako čovek tre ba da postupi u ovoj situaciji? Eshil pitanje ostavlja otvorenim. Od luku nije doneo Orest, već Apolon: dužnost osvete najvažnija je du žnost.42 Stari zakon osvete mora bezuslovno da se sluša; u protiv nom, Orest mora očekivati tešku kaznu. Međutim, šta će se dogodi ti sa njim ako ubije majku? Prema Apolonu, biće očišćen od svake krivice.43 Ipak, može li ubistvo da prođe nekažnjeno? Zar se zakon osvete neće bezuslovno primenjivati i na samog Oresta? 40 Agamemnon 1090 ff; 1502f, 1582 ff; Pokojnice 1065 ff; Eumenide 175 ff; Videti: Grossmann, Promethie und Orestie. Attischer Geist in der attischen Tragodie (Heidelberg 1970), 219. Klitemnestrin zločin tako postaje jedan u dugom nizu zločina. 41 Pokojnice 461, Agamemnon 1560 f, 1283: „Stavljanje završnog kamena na bezumna nedela ove kuće“ (Loeb). 42 Pokojnice 269 ff; 940 f, 1030 ff; Eumenide 465 ff (up. Agamemnon 1560 f). Orest prirodno prihvata presudu. 43 Pokojnice 1030 ff.

154

Kristijan Majer

Apolon kaže da neće, ali Erinije, duhovi osvete, besno izjavlju ju da zakon mora da se primeni.44 One su na sebe uzele zadatak da osvete Klitemnestru, jer nije ostao nijedan čovek koji bi to mogao da uradi.45 Ovo dovodi do rasprave između Apolona i Erinija. I sami bogovi su se podelili: Zevs i njegova dinastija ulaze u sukob sa Erinijama, koje su ranije bile njegove pomoćnice u očuvanju zakona46 Eshil ovo predstavlja kao borbu između mlađe i starije generacije bogova. Za Grke, Zevsova dinastija bila je relativno nova, jer je na vlast došla posle Uranove i Kronosove dinastije. Erinije, međutim, pripadaju starijem sloju: Eshil ih prikazuje kao kćeri noći.47 One su strašne, zlokobne i neumoljive; one su prvobitne sile, dok novi bogo vi predstavljaju humaniji i prosvećeniji režim, bar u Eumenidama. Sukob božanskih sila samo se površno dotiče Oresta. Obe stra ne ovoj stvari pristupaju na tako suštinski način da se postavlja pita nje: šta je zakon? Drugim recima, koji - ili preciznije rečeno, čiji za kon - treba da se primenjuje: novi zakon Zevsa i njegove dinastije ili stari zakon Erinija? Od odgovora na ovo pitanje zavisi hoće li Orest biti osuđen ili oslobođen. Ova rasprava i konačno rešenje predsta vljaju glavnu temu Eumenida. Erinije progone Oresta. Mada ga je Apolon ritualno očistio od krivice, one i dalje žestoko insistiraju na zakonu da se ubica majke 44 Eumenide, 64, 88, 219 f, 232 f Pokojnice, 1030 up. Napomenu 104. 45 Videti: M.P. Nilsson, Geschichte der griechischen Religion I (3d ed. Mu nich 1967), 101. 46 Videti: ibid, 100 ff; K. Reinnhardt Aischylos als Régisseur und Théologie (Bern 1949), 149; F. Solmsen, Hesiod and Aischylos (Ithaca 1949), 186 f, 189 f; H. Loyd-Jones, The Justice o f Zeus (Berkeley 1971), 63 f; Lesky D ie tragische Dichtung, 132 f. Apolon je zapretio Orestu da će ga Erinije proganjati ako ne kazni maj ku, i na taj način ne osveti očevu smrt (Pokojnice). Ovde nema ni govora o očišće nju. Hor zahteva od Mojri, polusestara Erinija (Eumenide), da podrže čin osvete. Onda Erinije, prema horu, navode Oresta da počini ubistvo, pokoravajući se želji Dike (Pokojnice). 47 Eumenide 69, 321, 416, 745, 845, 1024, videti: Solmsen Hesiod and Ais chylos 178f f Oštrina ovog kontrasta nije uobičajena. 183 ff; videti: 155.


155

kazni. Za ovo možemo naći ,,teološko“ tumačenje, i pretpostaviti da je u V veku u Atini stari ritual očišćenja izgubio svoju prvobitnu uverljivost.48 Ovo se može videti i u kontekstu drame: ako su bogo vi podeljeni, onda čin očišćenja koji je izvršila jedna strana, ne mo že da obavezuje drugu. Ova objašnjanja se uzajamno ne isključuju.49 U svakom slučaju, ograničena delotvomost očišćenja predstavlja su štinski deo dramskog sukoba. Orest je nateran na dug period lutanja. Za njega je ovo dokaz daje delotvomo očišćen od krivice, jer se ni šta nije dogodilo onima sa kojima je bio povezan (235, 297, 444). 48 W. Burkerg, Griechische Religion der archaischen und klassischen Epoche (Stuttgart, 1977), 376. 49 Ovde postoje mnoge nedoslednosti. Vidi: Lesky, Die tragische Dichtung, 132; ibid, Hermes 66 (1931) 209 ff. Dodds, Ancient concept o f Progress 50 f, sma tra da se uloga očišćenja „namemo umanjuje". Meni se ipak čini da se ovde slika faktička situacija: Atina je ubeđena, ali Erinije i dalje ostaju pri svom stavu. Vide ti: Reinhardt Aischylos 161 f Stepen u kome Eshil veruje u vrednost očišćenja ni je mnogo važan. Vidi: G. Thomson Aischylos and Athens A Study in the Social Ori gins o f Drama (London 1941), 260 i 272; ibid, The Oresteia o f Aischylos I (2d ed, Amsterdam/Prague 1966), 45 f, 56. Tomson problem očišćenja sagledava u kon tekstu velike sheme društvenog razvoja; Erinije zastupaju plemenski poredak i princip odmazde, Apolon aristokratiju i očišćenje, Atena demokratiju i sud sa po rotom. Ovo nije tačno. Prvo, Eshil nije bio istoričar a pre svega nije bio zastupnik istorijskog materijalizma; drugo, čak i pod pretpostavkom da je pravio takvu istorijsku distinkciju, on nije bio u obavezi da Areopag povezuje sa aristokratijom; na trećem mestu Atena je pristalica očišćenja, mada shvata da to neće otkloniti teško će sa Erinijama. Takva istorijska diferencijacija stvara više problema nego što ih rešava (vidi napomenu 113). Eshilova čitava konstrukcija može se shvatiti samo ako prihvatimo da je za njega odnos između starog i novog nezavisan od bilo koje ap solutne hronologije i sukcesivnih faza društvenog razvoja, tj. ako pretpostavimo da se on zadovoljava povlačenjem paralela između starog i novog, ne pokušavajući da ih precizno upoređuje. Zato se sa jedne strane, smena božanskih dinastija poklapa sa smenom starog i novog u pesnikovo doba, dok se istovremeno stari Areopag po vezuje sa novim sudskim procedurama. Konačno, kada je reč o njihovim koncep cijama zakona, Apolon pripada novom poretku, isto kao i Atena. U stvari, on je strasnije okrenut novinama nego boginja pomirenja. O dinastičkom jedinstvu vidi: H.D. F. Kitto, Greek Tragedy (3d ed. London, 1961), 89 n.52. Up. Meier, „Der Umbruch zur Demokratie" 366 ff.

156

Kristijan Majer

Ipak, Erinije nastavljaju da ga progone. Konačno, poslušavši Apolonov nalog, on odlazi u Atinu, sa ciljem da ga boginja Atena spase. Ovo znači da se slučaj mora resiti. Boginja se obraća sudu: presudu mora da donese Areopag (st.480-481). U sceni suđenja, Erinije izla žu svoj zahtev; Orest se brani, a brani ga i Apolon (st.573-4). Areo pag ga konačno oslobađa krivice (709). Posle toga Erinije ga više ne proganjaju. Ali, sad vreba nova opasnost:50 duhovi osvete prete da će kazniti Atinu zbog presude ko ju smatraju ismevanjem pravde. Tokom dugog dijaloga, boginja naj zad uspeva da ih umilostivi. U zamenu nudi im stalan dom i kultno poštovanje u Atini, u kojoj će ubuduće biti odgovorni za očuvanje zakona, koji grad u ratu vodi iz uspeha u uspeh. Erinije se preobra žavaju u dobra božanstva - Eumenide, ,,dobronameme“. Tako se us postavlja nov, pravedan i sveobuhvatan poredak kako u okviru poli sa tako i među bogovima. U ovoj tregediji Eshil je u velikoj meri izmenio i proširio tradi cionalni mit, ne toliko što ga je povezao sa Atinom, već time što je od Areopaga napravio sredstvo prekidanja drevnog lanca osveta ko je prate jedna drugu, prokletstvo koje leži na kućama Atreja. Pona šanje na sudu, oslobađanje Oresta, umirivanje Erinija, njihovo prihvatanje u Atini, i verovatno njihova identifikacija sa Eumenidama, sve je to pesnikovo delo.51 Čini se daje u legendu o Atini neposred no ugrađena značajna politička poruka. Ono što Eshil opisuje u Orestiji predstavlja veliki napredak u istoriji civilizacije: osveta se zamenjuje zakonom koji vlada u poli 50 Za ovaj problem videti; R. Specht, Innovation und Folgelast (Stuttgart/Bad Carmstat 1972). 51 Videti: Lesky, Die tragische Dichtung, 109f, 132 f; za različito shvatanje videti Wilamowitz, Aristoteles undAthen 333 f. Tomson (Orestia I, 57), i Rajnhart (Aischylos 154 ff) takođe smatraju d aje Eshil Erinije pretvorio u Eumenide. Na su protan stav ukazuje reljef iz Arga koji navodi Nilson u: Griechische Religion 1101 (tabla 51.2). Tomson ispituje mogućnost orfičkih ili pitagorejskih prethodnika. U svakom slučaju, mitski arhetip se verovatno bavio samo sudbinama velikaških po rodica, dok Eshil u centar svog interesovanja postavlja grad, opasnost od građan skog rata i moguće puteve otklanjanja ove opasnosti.


157

su,52 individualno delovanje građanskom pripadnošću, a na mesto samovolje pojedinca ili porodične loze, stapa vrhovna vlast grada. Ovde se ne radi ni o čemu manjem nego o uspostavljanju polisa kao entiteta koji nadmašuje sve pojedinačne snage.53 Ovo je temeljni aspekt trilogije. I stvarno, u poslednjem činu Eumenida radnja se ba vi isključivo Atinom i novouspostavljenim građanskim poretkom u njoj. Prekidanje zlokobnog lanca osveta, ovde se pojavljuje kao deo niza događaja koji takođe uključuje bogove, pa samim tim postaje i promena univerzalnog poretka. Posebno je zanimljiva činjenica da ova promena nije posledica zamena jedne vrste bogova drugom, već pojave napukline u već utvrđenom Zevsovom autoriteta: „nova stranka11 odnosi pobedu a zatim se sa onima koji su izgubili postiže pomirenje. Ovo viđenje nastanka novog građanskog poretka svakako je po vezano sa događajem u čijoj senci je i nastalo, naime, sa ukidanjem vlasti Areopaga. Upravo ovaj događaj čitav građanski poredak izne nada, i to prvi put, stavio je u ruke građana. Suočeni smo sa pitanjem na koji način je problem koji su postavljali politički sukobi i revolu cija u građanskom poretku, naslikan u Eumenidama, odnosno kako se on odrazio i ovaplotio u ovoj drami. 52 Agamemnon 754, 1560 (Zevsov zakon); Pokojnice 306 (posledica pravde i konačno Zevsa), 400 ff. 53 Vid, Solmsen, Hesiod andAischylos 216. Rajnhart (Aechylosj sugeriše da je ustanovljenje kulta Eumenida značajnije od uspostavljanja Areopaga. Ali, ovo drugo je prikazano na takav način da je jasno da ga treba politički shvatiti. Nezavi sno od ovog, Rajnhartovo rezonovanje je teško prihvatiti. Loyd-Jones u The Justi ce od Zeus sumnja d aje prelazak sa osvete na vladavinu zakona istinska tema. Ali, ovo su lažne alternative. Lojd-Džons se usredsređuje na nadležnosti i sled istorijskih događaja ( pri tom potcenjuje stepen promena do kojih mogu da dovedu istorijski događaji; on stoga ne uviđa ono što se događa u komadu, to jest, pun obim sukoba koji proizlazi iz zahteva za osvetom. Postizanje suštinski nove odluke, ko ja omogućuje moć polisa i novo stanje koje proizlazi iz kompromisa. Prema Rajnhartu, ovo je sve više simbolične nego istorij ske prirode. Ne možemo odbaciti du boke promene koje Eshil izlaže samo pozivanjem na nepromenljivost načela grčke teologije.

158

Kristijan Majer

Naravno, politička dimenzija se ne može razmatrati izolovano. U tadašnjoj Atini dejstvo politike bilo je toliko važno i preovlađujuće da se revolucija, ostvarena 462/61, nije mogla izraziti samo kroz uske političke pojmove. Ljudi su odavno, a posebno od Solonovog doba, uviđali da postoji poklapanje između poretka u polisu i poret ka sveta.54 Promena shvatanja o jednom dovodila je do novih pred stava u drugom. U skladu sa tim, kad se suoče sa takvim političkim promenama, misaoniji među građanima morali su da iznova razmi sle o univerzalnom poretku. Takvi izuzetni događaji zahtevali su du boko promišljanje svega, uključujući i odnose među bogovima. Sto ga, mada se naše tumačenje usmerava na političku konfiguraciju, ono ne srne da zanemari univerzalni poredak, sa kojim je ova konfi guracija blisko povezana. Ovo nas navodi da pitamo, prvo, kako se politička konfiguraci ja Eumenida uklapa u širi kontekst trilogije. Kakvu ulogu ima sukob između bogova unutar ćele Orestijéï Drugim recima, može li se on uklopiti u širu istorijsku perspektivu, koja se možda otkriva u trilo giji kao celini, i ako može, kako? Kako je u kontekstu drame napra vljen odlučujući korak od primitivnog sistema osvete i svađe, do sta bilnosti polisa? Da li je moguće, kao što se često tvrdi, da iza Orestije leži neka vrsta filozofije istorije, odnosno teologije istorije, za koju Eumenide pružaju ključ? Ovo pre svega postavlja pitanje o Zevsovoj ulozi: da lije on u sebi doživeo razvoj, odnosno promenu, i ako jeste, može li se to shvatiti kao napredak?55 Hipoteza otprilike izgleda ovako: u Agamemnonu Zevs se poistovećuje sa različitim oblicima odmazde, posebno sa osvetom Troji i Klitemnestrinom Agamemnonu. U svakom slučaju, pravedna kazna 54 Up. najnovija zapažanja u: U. Hôlscher, „Das existentielle Motiv der frühgriecheshen Philosophie" u F. Hoerman (ed), Pmbata-Probanda (Munich 1974), 58 ff O Solonu videti: Solmsen Hesiod andAischylos 117. O Anaksimanderu vidi: H. Frankel Dichtung und Philosophie des friihen Griechentum, München 1962. 55 Ovo shvatanje usvaja Kito, Form and Meaning in Drama (London 1956), 71 ff; videti takođe i: Ferguson, Companion 110.


159

donosi krivicu njegovim smrtnim pomagačima, zbog koje oni mora ju da ispaštaju. Svi ovi događaji deluju vrlo sporno. Trojanski rat, u kome je tako mnogo ljudi izgubilo život zbog jedne neveme žene i potrebe da se kazni njen zavodnik, izložen je javnoj kritici građana Arga.56 Ali, Zevsov zakon koji traži da svako ko deluje mora da pati (pathein ton erxanta) neumoljivo se primenjuje. Sramota dovodi do sramote, udarac do udarca, ubistvo do ubistva. Iz ovog razloga kaže se za Zevsa da je „uzročnik svega“ (panaitios) i „onaj koji sve čini“ (panergetesj. U skladu sa ovom tradicijom, Dike, boginja pravde, i Erinije, koje isto vraćaju istim, pojavljuju se kao njegovi pomagači.57 Kad kasnije, u Eumenidama, Zevs odbacuje zakon osvete, sklo ni smo da pretpostavimo kako je on prošao kroz unutrašnji razvoj. Treba ovde pomenuti da u Okovanom Prometeju Eshil sasvim jasno pokazuje da Zevs prolazi kroz razvoj od tiranske surovosti i neumerenosti uzurpatora do mudrosti i umerenosti koje osiguravaju uni verzalnu pravdu.58 Pojam razvoja odbacuje se zato što se suprotsta56 Agamemnon 62, 438, 687, 799, 714, 821, 1455 i takođe 347. Ovi stihovi su zanimljivi jer otkrivaju određen skepticizam u pogledu mišljenja da rat nastaje iz želje za bogatstvom. Vrednost borbe se dovodi u pitanje. Vidi: Eshil Pribeglice 476. Videti: B. Daube, Zu den Rechtsproblemen in Aischylos' Agamemnon (Zürich/Leipzig 1938), 136 f; Kitto, Form and Meaning 21. (O poistovećivanju Zevsa sa osvetom vidi: Agamemnon 62, 326, 367, 369, 526, 582, 704, 748, 813, 1563. Pokojnice 313. 57 Agamemnon 1560 Pokojnice 306, 400, Agamemnon 1485; up. 176. Vidi: Kitto, Greek Tregedy, 70 ff. O Erinijama vidi napomenu 46. Naravno, Zevs želi sa mo da kazni kršenje zakona i gostoprimstva. Apolon, sa druge strane, kažnjava iz ličnih razloga, Kasandra mora da umre jer je prezrela njegovu ljubav {Agamemnon 1080). 58 Videti: Grosseman, Promethie und Orestie 74 ff; Solmsen Hesiod and Ais chylos 124 ff, 205, 217; Lesky, Die tragische Dichtung, 142 f. U Prometeju ideja sricanja mudrosti kroz patnju izričito se povezuje sa Zevsom. Ovo, naravno, može biti pristrasan sud Titana. Međutim, i De Romili je možda u pravu kad kaže: ,,U Eshilovom svetu vreme ima tako važnu ulogu da on mora da se udubljuje u razvoj i istoriju bogova da bi shvatio suštinu pravde". Time in Greek Tragedy (Ithaca 1968), 68. Vidi: Meier, Diepolitische Kunst 168 ff

160

Kristijan Majer

vlja grčkom shvatanju bogova. Kaže se da kod Eshila bogovi samo pokazuju različita lica; u određeno vreme postaju vidljivi neki aspek ti a drugi ostaju skriveni. Oni se mogu sagledati iz različitih uglova, ali ovo ne znači da se bogovi razvijaju.59 Zanimljivo je, međutim, da se razni aspekti bogova u Okovanom Prometeju i „donekle različito“ u Orestiji pojavljuju u određenom redu, naime, da suroviji i pri mitivniji zamenjuje čovečniji i civilizovaniji aspekt - aspekt, da tako kažemo, koji se poklapa sa razvojem polisa. Kao što Džon Ferguson tvrdi, Zevs se u Orestiji „politizuje" i od „Zevsa kseniosa“ (koji su rovo kažnjava kršenje gostoprimstva) pretvara se u „Zevsa agoraiosa“ (koji voli miroljubive kompromise).60 Prelaz od samostalnog tra ženja pravde na jurisdikciju polisa, paralelan je na neki način sa poslednjom fazom pojave kulture kako su to zamišljali savremenici. Učenje o nastanku kulture igra važnu ulogu u Eshilovom mišljenju; on ga izražava u religioznim pojmovima.61 Otuda izgleda verovatno da nova svest o nastanku polisa ima paralelu u pretpostavci preobra žaja (mada ne „razvoja") Zevsovog načina vladavine. On koji je bio uzurpator, konačno donosi stabilnost (koja se pripisuje njemu, mada može da bude i kompromis sa silama koje su ranije vladale, pre ne go neki aspekt njegove prirode).62 Izgleda da se ovo može videti u Okovanom Prometeju. U Orestiji, sa druge strane, određene pretpo stavke o istoričnosti svake vladavine, mogu delovati zajedno sa dru59 Reinhardt, Aischylos 69 ff W. Kraus, Gnomon 23 (1951) 23; Schachermeyer, Friihe Klassik 166. Up.Heraklit, fr.67, Loyd-Jones, The Justice o f Zeus 95 ff; J.-R Vemant, Myth et société en Grece ancienne (Paris 1974), 110. Iako je po grešno učitavati u Eshilove ideje moderno shvatanje razvoja, Grci su bili u stanju da prave razliku između starog i novog režima. 60 Agamemnon 61 I, 362, 704, 748, Up. 525, 973; Eumenide 973. 61 Schachenneyer, Friihe Klassik, 173 f; Romilly; „Thucydide et l'idee de pro gres", Annali della Scuola normale superiore di Piša. Letere, storia e fdosofia, ser. 2 (1966) 144 ff; Dodds, Ancient Concept o f Progress,6. 62 Treća i verovatno najstarija interpretacija nalazi se u Oxy>rhynchus Papyri XX, 2256.9a (=ff. 282 Lloyd -M m es 530 Mette) prema kojoj je Zevsova vladavi na od samog početka bila pravedna jer se branio od napada svog oca Krona.


161

gim pretpostavkama koje uključuju paralelu između zemaljske i ne beske vladavine.6364Ako su paralelni, ovi oblici vladavine to mogu bi ti samo privremeno; ovde se nalazimo tek u početnoj fazi pitanja ko je svoj zaključak dobija u Okovanom Prometeju.M Ako je Zevs ne kada bio mlad, onda je i njegova vladavina takođe bila mlada, a u svetu V veka p.n.e. bilo je malo garancija za pretpostavku d aje ona bila savršena od samog početka. Kao što se zna, kad je dostigla sa vršenstvo, ona je morala da bude trajna i nepromenljiva 65 Naravno, Eshil nigde ne tvrdi da novi Zevsov stav ispoljen u Eumenidama treba pripisati tome što se on „razvio11 ili dostigao „zrelost11; ne treba ga pripisati ni promeni svesti ili novom razumevanju stvari. Nigde se ne kaže daje Zevs prošao kroz unutrašnji pre obražaj, ili da ima dve strane ličnosti. Ako pratimo osnovne obrise radnje, otkrivamo da se promena usmerenja dešava u dve faze. 63 O drugim trilogijama: Solmsen, Hesiod and Aischylos, 172 ff (on ipak ni je uspeo da istakne poseban karakter Pmmeteja). 64 Doslednost sa kojom trilogija o Prometeju prikazuje preobražaj Zevsove vladavine - spojena sa stilskim osobinama - ukazuje na to d aje ona napisana po sle Orestije. Najzad, deluje izuzetno drsko opisivanje prema kome je Zevs u počet ku mladi i tiranski vođa i na taj način pretpostavljanje da bogovi prolaze kroz dug proces učenja koji se poklapa sa postepenom politizacijom polisa. U Orestiji Eshil ne može ili neće da se uputi u tom pravcu. Odatle istorijski neutemeljen iznenadan obrt u ovozemaljskim stvarima. Ovo rešenje koje ne umanjuje veličinu ovog delà, očigledno predstavlja ranu fazu u Eshilovom razmišljanju o pravdi i njenoj ovoze maljskoj dimenziji. Vidi: Solmsen, Hesiod and Aischylos 167, 189 (sa bibliografi jom), 172 f. (Upadljivu razliku između trilogija i drugih komada - koji nisu mogli biti napisani mnogo ranije - možda treba pripisati ne samo pokušaju usaglašavanja sa Hesiodovom Teogonijom, već i političkom iskustvu iz 462/1 koja mu daje ovu aktuelnost. Po mom mišljenju, upravo dokazi koje Solmsen koristi sugerišu da je Prometej napisan posle Orestije. Vidi: ibid, 155) - Videti: Dodds, Ancient Concept o f Progress, 37; Schachermeyer, Friche Klassik, 165. Za pitanja autentičnosti vide ti: Lesky, Die tragische Dichtung 141 ff; M. Griffith, The Authenticity o f Promet heus Bound (Cambridge, 1977). 65 Reinhardt u Aichylos 69, zauzima suprotno stanovište. Ali, čak i ako je tačno ono što se tvrdi o grčkoj religioznosti uopšte, ona ne postavlja granice onom što se može zamisliti u vremenima tako radikalnih promena.

Kristijan Majer

162

U prvoj fazi Apolon, odgovarajući Orestu, kaže da se on mora osvetiti, ali i da će svakako biti oslobođen od krivice koju osvetom bude navukao na sebe. Erinije ga zato nazivaju „uzročnikom materoubistva“. U Eumenidama Apolon izričito kaže da njegov nalog potiče od Zevsa.66 Stoga, izgleda d aje Zevs odgovoran što je Orest bio prinuđen da izvrši najgroznije delo, zato što je poslušao nalog da ubije majku i tako osveti oca. Mlađi bogovi dosledno primenjuju sta ri zakon. Da li su oni želeli ovaj vrhunac osvete da bi mogli da uni šte njen zlokobni mehanizam? Izgleda da jesu, mada se to nigde iz ričito ne tvrdi. Ali, ako su to želeli, oni su postigli uspeh samo zato što su branitelji drevnog zakona smatrali sebe obaveznim da izvrše stari nalog. Jer, Erinije sad preduzimaju drugi korak, prihvatajući na sebe da osvete Klitemnestru. One verovatno nemaju drugi izbor do da osve ćujući njeno ubistvo, deluju u duhu sledbeništva i pristrasnosti, jer nju nisu proganjali zato što je ubila Agamemnona (219, 604). Izgle da da ovo dokazuje kako one nisu ispunjavale samo svoju obavezu, već su materoubistvo doživele kao nešto mnogo ozbiljnije od ženi nog ubistva muža. Za ovu novu jednostranost Erinija izričito se tvr di (st.7-20) daje razlog iz koga je i Apolon takođe jednostran u od brani Oresta. Stiče se utisak da nije bilo otpora Erinija, očišćenje Orestovo bi dovršilo čitavu stvar. Zbog njega dolazi do razvoja su koba, koji dovodi do nastanka suštinski novog zakona. Radnja komada na taj način prikazuje situaciju ekstremne krize, koja dovodi do novih kriza, i konačno do revolucije.67 Upravo se na ovaj način zbivaju stvari u politici: prvo dolazi do sukoba, a kad se su protstavljene strane polarizuju, onda je važnije ne samo da jedna dru goj osporavaju zauzetu poziciju, već dovode u pitanje i samu osnovu na kojoj su nekada postojale jedna kraj druge. Dolazi do lanca reak66 Eumenide,6 \4 ff, 713, 797 d; Pokojnice 558 f. 67 Ono što mi zapažamo jeste suštinska logika zapleta i karaktera - uprkos nekim nedoslednostima - a ne, kao što tvrdi Grosman (Promethie und Orestie) „ar haično ređanje sasvim različitih značenja, koja se pripisuju Erinijama“ .


163

čija, u kome se udarac smenjuje udarcem, i koji se pojačava dok ko načno ne dođe do inovacije. Stari lanac reakcija se nastavlja, mada sad u obliku suprotnosti između starog i novog. Eshil je svakako znao da suštinska promena ne dovodi do kraja politike; ona je samo menja, a često i pogoršava Moramo se upitati da li promena u Zevsovom sta vu proizlazi jednostavno iz nove situacije, ili ima dublje poreklo. Prema Kitou68 Zevs se uključuje jer je vladavina Egista i Klitemnestre ukinula zakoniti poredak polisa Nalog dat Orestu da osve ti svoga oca, treba razumeti politički. Arg mora da se oslobodi. Či njenica da se Zevs okreće protiv Erinija, na taj način jeste posledica ove politike, i prenošenja problema u Atinu. Ovo je tačno ukoliko se Eshil trudi da pokaže kako je Arg ljuto pogođen ubistvom Agamemnona. Iz prvog delà trilogije jasno se vi di da je njegova vladavina bila zakonita i dobra. Uprkos žalbama zbog Trojanskog rata i kraljevog ponašanja u ulozi komandanta flo te i vojske, te stvari nisu narod bacile u ropstvo.69 Vladavina njego vih ubica, naprotiv, postaje neizdržljiva za čitavu lozu i ceo grad, što saznajemo ne samo od argoskih staraca u Agamemnonu, već i od trojanskih robinja, koje obrazuju hor u Pokajnicama.70 Ovo je jak razlog da se Orest osveti: sloboda i zakonitost moraju se ponovo us postaviti.71 Ovde donekle dolazi do promene teme: Atrejeva loza sve više se povezuje sa sudbinom Arga. U skladu sa tim sve se manje pominje Agamemnonova krivica a sve više njegova veličina i praved nost, kao i strašan način na koji je izgubio život.72 U Agamemnonu 68 Kitto, Greek Tragedy 91. 69 Agamemnon 844, 938, 951, 1452, 1489, 1513, (up. Klitemnestra i Egist, 883, 1617, 1636). 70 Agamemnon 1355, 1365, 1633, 1409, 1424, 1615, i 904 f. 71 Pokojnice, 302, 863, 973, 1046. Vidi: Daube, Rechtsprobleme, Kitto, Form and Meaning, 56. 12 Pokojnice , Žrtvovanje Ifigenije, koje ima tako značajnu ulogu u Agamem nonu i Pokajnicama, pominje se samo jednom. Klitemnestra samo jednom i to uopšteno, pominje svoj zločin. Videti: Kitto, Form and Meaning, 39.

164

Kristijan Majer

bogovi kao čuvari zakona bili su upleteni u lanac osveta, koji zapo činje u prošlosti i nastavlja se u budućnosti, ali u Pokajnicama oni u više navrata pozivaju samo na jednu stvar: da Orest uspešno sprove de svoju osvetu.73 U vezi sa ovim može se dosta reći o Kitoovom tu mačenju. Ono ovozemaljske promene na prihvatljiv i kreativan na čin povezuje sa Zevsovom voljom i iz komada izvodi zanimljivu koncepciju istorije polisa Ipak, jednu stvar moramo dodati: Eshil je izuzetno uzdržan u nagoveštavanju takvih ideja. Pitanje zašto je sud bina grada postala toliko važna za Zevsa, ostaje potpuno otvoreno. Kito, kao što se zna, proširuje ovu vezu.74 On smatra da se to kom trilogije u Zevsu može zapaziti preobražaj paralelan sa progre som koji se pojavljuje na ljudskom planu, tako da to dvoje grade je dan proces na dva nivoa. U Agamemnonu kaže se daje Zevs morao da ustanovi zakon po kome ljudi uče kroz patnju (pathei mathos). Sećanje na prošla stradanja ne miruje u ljudskim srcima, tako da oni i mimo svoje volje stiču mudrost i razboritost (sophronein). Bogovi im ukazuju surovu milost (charis biaios).75 Prema Kitou, Eshil na ovaj način slika zakon osvete i gradi put za njegovo ukidanje. Ovo zapažanje je prihvatljivo mada ne objašnjava zašto je Zevs pokrenuo niz takvih događaja. Mi stvarno možemo da vidimo odre đeni ,,progres“ u protagonistima iz Arga. Agamemnon ništa nije na učio. Klitemnestra posle izvršenog zločina stiče izvesno znanje. Orest i Elektra koji u početku ne žude za osvetom, stiču znanje čak i pre svog čina, mada ih to znanje ne oslobađa nužnosti materoubistva.76 Istinski dramski zaplet rađa se tek iz sukoba između bogova i intervencije Atene, koja svoju mudrost duguje Zevsu (856). 73 Solmsen, Hesiod andAischylos, 192 f 74 Kitto, Form and Meaning, 71 ff. 75 Agamemnon. Reinhardt u: Aischylos 20 ff, tvrdi: „svaki grčki bog, kao ovaploćenje posebnog načina postojanja, zahteva od ljudi da se ponašaju u skladu sa njegovom božanskom prirodom. Zato Zevs od ljudi traži mudrost". 76 Kitto, Form and Meaning, 39, 46,f, 83; Dodds, Ancient Concept o f Pro gress, 6o f .


165

I ovde postoje nagoveštaji da su ovozemaljski događaji sagleda ni iz istorijske perspektive. Mudrost Atene predstavlja mudrost nje nog grada. Ovo se ne tvrdi eksplicitno, s obzirom na mitsku situaci ju, ali drama oscilira između mitske situacije i stvarnosti koja je po stojala 458. g.p.n.e. Eumenide se mole da Atinjani, kao poverenici device Atene, tokom vremena steknu mudrost (sophronein en chronoi)11 Ovaj „proces učenja“ koji još leži u budućnosti, morao je da se prilagodi u intervalu između mitske prošlosti i političke sadašnjo sti. Ovaj proces, međutim, dešava se izvan komada, što i mora, jer obuhvata dug period. Ovo postaje jasno iz upadljive suprotnosti iz među ovog i drugih načina stvaranja „umerenog i razložnog mišljenja“. Na kraju Agamemnona Klitemnestra i Egist u dva maha prete argivskim starcima i kažu im da se moraju pokoriti njihovoj tiraniji; ako to ne učine, onda će ih urazumiti sila, lanci i glad. Reč koju Eshil ovde koristi jeste sophrosyne.78 Atinjani, međutim, nemaju potre be da ih takvi tirani uče pameti. Građani će sami učiti u slobodi, od nosno tokom vremena. Atena koja se ovde pojavljuje kao vladarka (slobodne) zajednice, pruža im priliku da tako i urade.77879 Prava sophrosyne, međutim, stiče se tek postepeno. Kaže se da je i čovek i polis stiču „pod prinudom41(hypostenei, 521), što, narav no, može značiti da ovu vrlinu stiču kroz stradanja tokom svoje istorije; ipak, u svakom slučaju - a ovo se odnosi na period oko 458. g.p.n.e. - oni je stiču kroz prisustvo takvih autoriteta kao što su Eumenide i Areopag, koji deluju kao „čuvari njihovog razuma11.80 77 Dodds, Ancient Concept o f Progress, 53, 61 ff. Up. Romilly, Time in Gre ek Tragedy 69. 78 Agamemnon 1425, 1620, vidi i: Prometej 983, 1012, 1035. 79 Dodds, Ancient Concept o f Progress, 46 f. Treba uporediti sa onim mestom u Eumenidama 550, gde se kaže: „K oje čestit s voljom a ne silom/ bez napretka neće biti.“ 80 Ovo tumačenje nastaje iz konteksta pasusa. O paraleli između Erinija i Areopaga raspravlja se na drugom mestu u ovoj glavi. Za pojam ,,intema!izovanja“ vi di: Pokojnice, Eumenide, 69 1, i Tomsonove komentare za Orestiju.

Kristijan Majer

166

Eshil je možda smatrao da su 458. g.p.n.e. Atinjani bili sposob niji da ovo shvate nego što su to bili ranije. Ovo bi predstavljalo zna čajno poboljšanje (što se može povezati sa pojavom svesti o ljudskim sposobnostima). To, naravno, ne bi bio deo opšteg progresivnog kre tanja Naprotiv, ono jasno postavlja ograničenja političkim snagama koje teže napred,81 kao što se u Okovanom Prometeju postavljaju ograničenja Zevsovim težnjama U ovom smislu to predstavlja neku vrstu progresa, ali samo u ovom smislu. Da budemo precizniji: napre dak u vremenu sastoji se u sposobnosti ljudi da, kao pojedinci i kao zajednica, te probleme prevaziđu politički, ali oni ne doprinose uni verzalnom poboljšanju, koje bi taj napredak omogućilo s obzirom na ono što stremi napred, što je mlađe ali ne i obavezno bolje. Ipak, nije moguće odlučiti da li se ovo - zajedno sa dugoročnim procesom ko ji mu je prethodio - poklapa samo sa Zevsovom voljom, ili takođe i sa pramenom u njegovoj prirodi. Stoga moramo reći da opšta struktura Orestije odražava pobolj šanje u istoriji ljudske civilizacije, da su ona praćena promenama u Zevsovoj politici, ali i da ostaje nejasno da li je ova promena nastala zbog toga što je on postao zreliji i mudriji. To bi se takođe moglo shvatiti i kao nastavak stare politike pod novim okolnostima. U Okovanom Prometeju, situacija se menja Ovde, kao što je već rečeno, pramena u pravedan poredak ne dolazi sa Zevsovom vladavi nom, kao što je slučaj kod Hesioda. Naprotiv, Eshil izvodi izuzetno smeo zaključak daje ona rezultat preobražaja Zevsa i njegove vlada vine, nastao tokom vremena U početku je Zevsova dinastija bila nova i mlada a ljudi vremenom shvataju šta to može da znači; tek kasnije ona stiče trajnost i savršenstvo, koji je razlikuju od ostalih režima U Orestiji, sa druge strane, promena u Zevsovoj vladavini shva ćena je kao pojedinačan istorijski događaj.82 Ovde Eshil, za razliku od Hesioda i svog Okovanog Prometeja, smatra da se ovaj proces od81 Što Eshil doživljava kao težnju ka anarhiji. 82 Nasilna revolucija koja je na vlast dovela Zevsovu dinastiju u komadu se gotovo i ne pominje. Stare sile predstavljene su samo preko Erinija, koje same pri zivaju Mojre.


167

igrava samo u ljudskoj istoriji ( u vreme Trojanskog rata), ne i u ista nji božanskih dinastija. Zevsova dinastija nije mlada kao u Okova nom Prometeju; ona je samo mlađa od one dinastije koja je vladala pre nje. Niz osveta koje se zbivaju u Argu dovodi samo do ponovnog uspostavljanja zakonite vladavine. To je zato što iz sukoba između bogova nastaje novi poredak polisa u Atini. Ukratko, tema je politi ka.83 Pitanje dugoročnih istorijskih procesa, na kojima počiva politi ka, ostaje u pozadini. Međutim, sukob se delom odigrava kao borba između muškog i ženskog. Ovo je dovelo do teza po kojima se Orestija može tumačiti ne samo pojmovima filozofije istanje već i antropologije. Tvrdi se ka ko Eshil prikazuje prelaz iz matrijarhalnog u patrijarhalno društvo. Klitemnestra ovaploćuje polnu nezavisnost žene i njenu (pre mušku) težnju za dominacijom; Atena, Zevsova ćerka koja je rođena bez maj ke, simbolizuje stari san muškaraca da mogu rađati sopstvenu decu; dok Erinije, kao (možda!) ćerke Noći, rođene (možda!) bez oca, pred stavljaju upravo suprotnu stvar.84 Glavna poruka Orestije prema no vijim tumačenjima, jeste da žena treba da prihvati obavezu braka, pa tim i mušku dominaciju kao nešto nužno, prirodno i pravedno.85 83 Prometej je takođe prožet politikom i političkim iskustvom koje dominira prvim planom (up. Reinhardt, Aischylos 42 ff), ali je trilogija postavljena u širi vre menski okvir (Prometej 94). 84 F.I.Zeitlin, „The Dynamics of Misogyny: Myth and Myth-making in the Oresteia“, Arethusa II (1927), 168 f U antici su mišljenja bila podeljena oko toga da li su deca noći imala i oca: up. G. Ramnoux, La nuit et les enfants de la nuit dans la tradition grecque (Paris, 1959), Eshilov stavo o ovome nije jasan. Treba za paziti da on često ljude identifikuje kao decu svojih majki. (Na primer u Agamemnonu, videti: Zeitlin, 154; Choephoroi 813 f)- Da lije ovo prećutno pobijanje Apolonovog dokaza za opštu raspravu o Erinijama kao kćerima noći. Videti: Solmsen, Hesiod and Aischylos 178 ff. 85 Zeitlin, „Dynamics11 149 f, posebno 153. Up. 150: „Ako se Eshil bavi iz gradnjom sveta, kamen temeljac njegove arhitekture jeste kontrola žena“, kad Cajtlin piše: „Glavna tema Orestije jeste pravda11, ovo mora značiti da se pravda uglav nom sastoji u potčinjenosti žena. U vezi sa tim treba pomenuti mesto iz Pokajnica, 596, gde se vidi da glavna tema nije težnja žene da vlada, već thelykrates aperotos eros (ljubav bez ljubavi koja vlada ženama).

Kristijan Majer

168

Ova tumačenja su na neki način zanimljiva. Međutim, nije jasno ko liko nam govore o Eshilu (kao različitom od starog i odavno zabo ravljenog značenja mitova koje je on obnovio).86 Ne postoji razlog iz koga bi on znao šta modema etnološka istraživanja i strukturali stička teorija mogu da otkriju o rođenju Atene. Štaviše, prelaz od matrijarhalnog ka patrijarhalnom društvu ne može biti tema delà, jer se nigde ne pominje. Hijerarhijski poredak sa Zevsom na čelu i Erinijama kao njegovim sluškinjama, postoji ne samo na kraju već i na početku. Apolon čak preti da će poslati Erinije na Oresta ukoliko on ne ubije Klitemnestru.87 Slično, vladavina Atrida već je uspostavlje na na početku. Klitemnestrina osveta samo je privremeno prekida, baš kao što sukob između Apolona i Erinija prekida već uspostavlje ni božanski poredak. I ako novi poredak u Atini i svetu predstavlja progres, to nije progres koji se odvija na liniji muško-žensko. Istina, u komadu ostaju delovi u kojima se govori o sudbonosnoj ulozi strašnih žena. Kad Klitemnestra ugrozi čitav poredak, hor no sača žrtvi levanica ovo povezuje sa različitim slučajevima ženske ne zavisnosti, željom za dominacijom, surovošću i nezasitom žudnjom. Međutim, ovo ne znači da je Eshil nužno bio upućen u feminističke aspiracije. On je jednostavno mogao da preuzme stare mitske kon cepcije o pobedi muške nad ženskom dominacijom, To bi onda u najboljem slučaju mogle da budu i istorijske aluzije. Otuda sve što možemo reći sa izvesnošću jeste da drame sli kaju veliki korak, napravljen od svađe i oslanjanja na samog sebe, ka polisu. U ovom stepenu Orestija se bavi, darom pravde, kao što se pozniji Okovani Prometej bavi „darom razuma“ .88 Sve izvan toga - da li na primer Eshil na neki način pokušava da prošlost i budućnost Atine ili pojavu demokratije smesti u istorijski kontekst - može u najboljem slučaju da bude tumačenje Eumenida. Što se 86 Ovo pokreće opšte pitanje da li imamo pravo kad tvrdimo da se Eshil za nimao za ranu istoriju i imao znanje o tome. O ovom pitanju videti: Kitto, Form and Meaning, 55, 58. 87 Up napomenu 46. 88 Dodds, Ancient Concept or Progress, 6, 43 £


169

tiče trilogije kao celine, jedina stvar koja je jasna jeste usmeravanje na politički sukob kao na izolovan događaj. U vezi sa ovim, centralna uloga pripisuje se podeli između muškarca i žene, koja se snažno naglašava u određenim delovima prvog čina Eumenida. Jedino pitanje koje se postavlja jeste: kakav je njen značaj u ovom komadu? Da li je pominjanje grozota stra šnih žena nešto više od generalizacije Klitemnestrinog čina? I pre svega: da lije Eshil hteo da predstavi sukob između muškog i žen skog kao takav, ili osnovna prirodna razlika polova, koja jednu po lovinu čovečanstva razdvaja od druge, predstavlja nešto opštije? S obzirom na činjenicu da problem odnosa muškarca prema ženi ni je bio problem koji je mnogo zanimao Grke,89 nije mnogo verovatno da on gradi centralnu temu komada. U svakom slučaju, iz miče nam smisao drame kad pokušamo daje merimo feministič kim aršinom, jer to znači odbacivanje najvećeg delà njenog boga tog sadržaja. To znači učitati u nju teme koje su ili bile aktuelne mnogo ranije, ili su postale aktuelne tek posle dve i po hiljade go dina.90 Sa druge strane, podela između polova - zajedno sa dru gim dubokim podelama - jeste pogodna za predstavljanje nečeg što je stvarno zanimalo Eshila: istorije egzistencijalnog sukoba i njegovog razrešenja u pravednom i političkom poretku. Ovo nas dovodi do stvarne teme: sukob u Eumenidama i njegovo razrešenje kao izraz političkog mišljenja. 89 Sad bih donekle promenio pristup tom pitanju: videti: Meier, Die politische Kunst, 152. 90 Ovim ne poričemo da je sa pojavom demokratije uloga žena postala mno go ograničenija od uloge muškaraca - koja se u isto vreme značajno povećala kao što je razvoj grčke slobode znatno olakšao status robova. (Ovo naravno ne zna či da su žene bile svedene na status robova. Prilikom raspravljanja o ovim pitanji ma, neophodno je da se čuvamo svakog mogućeg nerazumevanja. Mi se bavimo samo poklapanjem različitih nusproizvoda nastanka grčke građanske slobode.) Sa druge strane, malo je verovatno d aje Eshil stvarno mislio d aje „potčinjenost žena neophodan uslov demokratije", kao što tvrdi Tomson u knjizi Aischylos and At hens, 269. Ovaj uslov se u to doba verovatno smatrao nevažnim.

Kristijan Majer

170

d. Eumenide kao dokaz ranog političkog mišljenja Čitav nacrt Eumenida oblikuje političko mišljenje. Njegova do minantna tema jeste sukob između Olimpljana i Erinija i njihovo ko načno pomirenje. U prvom delu komada, Eshil ovaj sukob shvata kao konfrontaciju između dve suštinski različite koncepcije zakona91 Po laznu tačku predstavlja tradicionalni mit prema kome je jedna dina stija bogova smenila prethodnu dinastiju.92 Erinije pripadaju starijem poretku, koji je pobedila Zevsova dinastija Zanimljivo je, međutim, da Eshil izbijanje sukoba postavlja u doba Zevsove vladavine. Novi režim, prema tome, više nije mlad, mada je mlađi od sila koje je pobedio i zbacio. Upravo zbog toga što se dosledno primenjuju stari za kon i stara pravila, dolazi trenutak kada je ovaj režim prisiljen da pro glasi i uspostavi novi zakon. Ovaj neobičan zaplet verovatno je nužan u kontekstu drame. Ako u Argu treba da se uspostave sloboda i za konitost, onda Agamemnonove ubice moraju da se uklone. Ako je Zevs naklonjen polisu, to znači da je obavezan da prihvati zakon osvete. Ali, da li je ovo jedini razlog zapleta? Da li bi se on takođe mogao odnositi na probleme povezane sa suprotnošću između starog i novog? Najzad, to odražava deo atinske istorije. Poput Olimpljana i Erinija, razne snage u Atini nekada su živele u miru pod vladavinom detnosa (što je 463. g.p.n.e. konačno i priznato).93 Kada je sukob za vršen i nova politička snaga demosa odnela pobedu, građanski život je ponovo bio uspostavljen - ili je trebalo da bude uspostavljen u no vom obliku, baš kao što je bio uspostavljen između bogova kojima je vladao Zevs. U ovom stepenu Eumenide izgleda da tačno odražava ju odnos između starog i novog u Atini - tako tačno da se pitamo da li je faktor koji je ubrzao promenu u komadu, naime radikalna prime91 Eumenide, 210-224, 490-727, 778, 808, videti. Solmsen, Hesiod andAischvlos 183; Grossemam, Promethie und Orestie, 219. 92 Schachermeyr, Frühe Klassik, 164. 93 Ovo se vidi u Eshilovim Piibeglicama. Ta ideja se ranije pojavila kod Pindara (ali možda samo kao aristokratski sud).


171

na starih pravila od strane novih snaga, imao paralelu u Atini - mo žda u beskompromisnoj strogosti sa kojom su nosioci novina hteli da reše sukobe koji su se pojavili u gradu, stoje dovelo do otpora plem stva i konačnog razvlašćenja Areopaga.94 Međutim, ne možemo zna ti da lije postojala politička poenta u ovom paradoksalnom zapletu, u kome nove sile postupaju u skladu sa starim pravilima. D aje postoja la, ona bi bila samo jedna banalna aluzija - što se često dešava u po etskim bavljenjima političkim temama - na blisku uzajamnu vezu iz među političkog i božanskog poretka. U svakom slučaju, u prvom delu tragedije Eshil stvara rascep unutar božanskog poretka, tradicionalno shvaćenog, kao jedinstve nog i povezanog.95 Zevsova dinastija okreće se protiv onih na čiju po moć je ranije morala da se oslanja Od razlike u starosti raznih božan skih sila - koja nije ostavila traga u svesti mnogih savremenih Grka96 - Eshil pravi značajnu suprotnost. Ono što je novo u njegovoj obradi teme, jeste priznanje da stare sile imaju legitimna prava koja ni na ko ji način nisu a priori obezvređena. Erinije sa najvećom žestinom in sistiraju na ovim pravima.97 Njima se suprotstavljaju Apolon i Atena, koji predstavljaju nova prava Zevsove dinastije. Apolon se za njih bo ri samouvereno, ubeđen u svoju pobedu. Atena se povremeno pozi va na moć svoga oca, mada teži pomirenju a ne pobedi.98 Eshil sli94 Možda se misli na zakonski postupak pokrenut protiv Kimona (Atinski ustav 26.2) i drugih članova Areopaga u vezi sa sporom oko slanja kontingenta u Spartu, ili zbog nekih drugih stvari o kojima ne znamo ništa. 95 Reinhardt, Aischylos 149 f; Solmsen, Hesiod andAischylos 178 ff. 183 ff. Ostaje činjenica da on ostaje jedinstven i pored početnog spora između starih i no vih sila. 96 Solmsen, Hesiod and Aischylos, 184 f Protiv Thomson: Oresteia. 97 Solmsen, Hesiod andAeshylus 183 f. Snaga njihovih zahteva odražava se u ishodu glasanja. 98 Thomson, Oresteia I. 50. Solmsen, (HesiodandAischylos, 184 n.31.) pro pušta da ovde napravi jasnu razliku između Atene i Apolona. Morala je postojati solidarnost jer su oni zastupnici Zevsovog zakona, ali su oni ipak bili prinuđeni da zauzmu vrlo različite pozicije (ukoliko se radi o ciljevima i korišćenim metoda ma). Videti dalju raspravu.

172

Kristijan Majer

ka sukob između ovih strana u najoštrijim bojama On posebno poka zuje kako Apolon i Erinije u međusobnom sukobu zauzimaju stav kraj nje jedostranosti" i čineći to, uvodi u dramu najrazličitije kontraste. Stari zakon, budući utemeljen u najdaljoj prošlosti, jeste nešto što već postoji. Novi zakon je posledica najnovije božanske odluke; on je Zevsova tvorevina U Eumenidama, izrazi nov i mlad nigde se ne koriste kao ponosne parole koje označavaju mlade bogove, već samo kao prekori koje tim bogovima upućuju Erinije.99100 Istina, Ate na jednom pominje svoju mladost, ali ona to čini iz skromnosti, po kazujući tako poštovanje prema starosti (847). Argument u korist starosti, na taj način101 nije izgubio svoju snagu. Otuda mladi bogo vi nikada ne tvrde da imaju novi zakon. To pominju samo Erinije, prigovarajući mladim bogovima što su uništili stari zakon.102 Olimpljani, naprotiv, navode praktične argumente u korist novih principa 99 Reinhardt, Aischylus 149 ff; Kitto, Form and Meaning 58 f; Solmsen, He siod andAischylos 190 f (Solmsen, međutim, propušta da iznese faktor savremenog iskustva koji je Eshila naveo da Hesiodove ideje razvije na tako radikalan na čin). 100 Eumenide, 150, 162, 490, 731, 778, 808, 172, 838, 848. 101 Videti: glavu 8. 102 Eumenide, 808; možda i 490, mada su ovde sporni i tekst i njegov smi sao. Ako je sačuvani tekst ispravan, Erinije kažu da su „nove institucije*1koje je Atena upravo uspostavila, sada (to jest u slučaju oslobađajuće presude) u opasno sti da budu oborene. Dover, (Journal o f Hellenic studies 77 (1957) i Lloyd-Johnes u The Justice o f Zeus, 92), brane ovaj način čitanja, ali je tekst najverovatnije oštećen. Jer kao što Tomson u svom komentaru kaže (a podržava ga Solmsen, Hesiod andAischylos 183, n. 25), „Na ovom stepenu Furije smatraju da će, ako stari zakoni budu srušeni, nastupiti krajnje bezakonje". Doverovom shvatanju može se prigovoriti da za Erinije oslobađajuća presuda znači da sa njom pada svaki zakon, i d a je ograničavanje njihovih reći na novi zakon, sasvim prirodno. Osim toga, izraz thesmos svakako se ne odnosi samo na novi zakon: Erinije ga koriste da označe svoju tradicionalnu funkciju. Tačno je da su duhovi osvete pri stali da se pokore Ateninom sudu, posebno kad im je ukazala poštovanje, ali je u međuvremenu boginja odbila da sama izrekne presudu i uspostavila je ljudski sud, koji Erinije nisu htele da podrže. Konačno, u kontekstu Doverovog tumače nja reč пуп je teška i besmislena jer bi morala da napravi vrlo preciznu


173

zakona i novih oblika pravde. Ovo ne može da bude mnogo različi to, mutatis mutandis, od onoga što se događalo u političkom živo tu.103 Stari zakon sa svojim neumoljivim naglašavanjem kazne strog je i strašan.104 On ne pruža izglede za otklanjanje kletve koja leži na kući Atreja i obavezuje Oresta da osveti oca, ubijajući majku. Posledica je beskrajan lanac zločina i kazne - ili zločina i osvete. Erinije čine sve što mogu da obezbede primenu ovog zakona doživljavaju ći je kao svoj osnovni zadatak. One insistiraju na zakletvi za koju su kao drevne boginje zakletve odgovorne; ova zakletva postaje cen tralna tačka i simbol njihove tužbe.105 To se može iskoristiti za usta novljenje činjenice ubistva, koje je sve što njih zanima i koje Orest ne poriče.106 Atena, sa druge strane, ističe daje to quaestio juris : pi tanje koje ona postavlja jeste da li je Orestov čin pravedan ili nije (426,468). Da bi odgovorio na ovo pitanje, sud treba da proceni sve činjenice ovog slučaja.107 Ipak, samo postojanje takve institucije kao razliku između opasnosti koja ugrožava novi zakon i njegovog skorašnjeg ustano vljenja. On je stavljen na probu čak i pre nego stoje u potpunosti ustanovljen. Sto ga se reč sada ne odnosi na neki poseban trenutak. Ako se ovo mesto poveže sa starim zakonom, pojavljuje se sasvim drugi smisao. Ova reč se onda odnosi na ve liku odluku u istoriji zakona (i čovečanstva) po kojoj je sada sve dovedeno u pita nje. 103 Videti: glava 8. 104 Pokojnice 400, Eumenide, 75, 175, 225, 230, 246, 267, 299, 358, 383. 105 Eumenide, 425, 432 (sa Kitto, Form and Meaning, 62); ali Apolon tvrdi kako je brak svetiji od zakletve i ističe kako zakletva nije ni Zevsu važnija. Sa dru ge strane, zakletve su izuzetno važne za zakon; u komadu se nalaze i dva mesta, koja upućuju na zakletvu članova Areopaga. Ono što važi za zakon važi i za Pejto: ona je sredstvo koje se može upotrebiti za najrazličitije ciljeve. O Erinijama kao bo ginjama zakletve videti: Thomson, Orestia I, 56 f (sa pretpostavkom da one prema tome progone i potomke krivokletnika). 106 Eumenide, 462 ff, 588. Arhajsku osobinu ponašanja Erinija sačinjava nji hovo isticanje „časti u službi11. Na suprotnoj strani koja je u tom pogledu velikodu šnija, nema ničeg što odgovara ovom njihovom svojstvu. 107 Eumenide, Pokojnice. O čovečnom karakteru Ateninih sudova videti: Grosseman 242 ff.

174

Kristijan Majer

što je sud ugrožava stari zakon (490). Oslobađajući Oresta, on jed nom zauvek prekida lanac osveta (779, 808). Novi zakon je liberal niji od starog: pod određenim okolnostima, on čak može da dozvoli i oslobađajuću meru za ubistvo. To Orestu nudi priliku da izađe iz aporije u koju su ga uvukli zahtevi starog zakona Paralelno sa Ateninim osnivanjem suda, teče uvođenje racionalne sudske procedure u Atini, oko 458. g.p.n.e., što je dodatni dokaz velikog potencijala ljudske sposobnosti rasuđivanja.108 Komad sadrži aluzije i na ovo. Eshil spaja vrlo stara i vrlo nova dostignuća sa ciljem da, što je mo guće jače, istakne suprotnost između starog i novog. Zakon Olimpljana jeste nov u tri pogleda: po svom sadržaju, po činjenici da ne ke probleme podvrgava sudskom postupku i po načinu na koji se do kazi izlažu. Najednom mestu Atena prigovara Erinijama recima: ,yi više volite da vas zovu pravednim nego da pravedno postupate". No va i istinska pravda povezana sa polisom i njegovim institucijama treba da zameni staru.109 Orestova dilema po kojoj on mora ili da oca ostavi neosvećenog ili da ubije majku, razmatra se u Eumenidama. Kad dođe do suko ba, tema koju raspravljaju sukobljene strane nije opšte pitanje zako na osvete, ili pravo žrtve da bude osvećena, već razlika između raz ličitih zahteva. Apolon tvrdi da se ubistvo Klitemnestre radikalno razlikuje od ubistva Agamemnona. Agamemnon je bio kralj pobednik, koji je zaklan, ne na bojnom polju, već izdajnički u svom kupa tilu. Takvo ubistvo ne može se porediti sa ubistvom jedne „monstru ozne žene".110 Za Erinije, međutim, najgnusniji zločin jeste zločin materoubistva (st.205;602). Prema njima, pitanje se može suziti na relativan status oca (ili muža) ili majke (640). Apolon im odgovara, dokazujući daje obaveza braka na prvom mestu, a Erinije ističu pri oritet krvnog srodstva (st.207). Na taj način obe stranke se opredeljuju, za mušku ili žensku stranu, jedna za brak, druga za krvnu ve 108 F. Solmsen, Antiphon-Studien (Peipzig 1931), 47 ff. 109 Solmsen, Hesiod andAischylos 223f . 110 Eumenide, 625, Pokojnice 345. Grossmann, Promethie und Orestie, 225.


175

zu.111 Otuda Erinije na početku sukoba ističu da one traže osvetu sa mo za majku, a ne, kao u ostatku Orestije i na drugim mestima grč ke tradicije - za sve koji su ubijeni.11213Obrnuto, Apolon tvrdi da maj ka nema mnogo veze sa svojim detetom, pošto je ona samo čuvar muškog semena tokom kratke faze njegovog razvoja. Tačno je da se ovo poklapa sa teorijom koja se pojavila u to doba, ali nije nimalo si gurno daje Eshil tu teoriju podržavao. U svakom slučaju, publika je takvo shvatanje morala smatrati čudovišnim. Po recima Karla Rajnharta, to je ekstremni argument čiji cilj je da šokira nepripremljenog gledaoca. 111 Ovo mora da se razjasni i razjašnjeno je. Videti: Reinhardt, Aischylos 147 ff. Zastupanje od strane Erinija, detaljno je sagledano: Vidi: 340, gde saznajemo da ubica ni posle smrti nije bezbedan od njih, mada je Klitemnestra bila bezbedna (603). 112 Reinhardt, Aischyos 147 (Vid. Eumenide, 336, 421); Lesley, Die tragische Dichtung, 132 f; Solmsen, Hesiod and Aischylos 181 f. Za tekstualnu tradiciju vi di: Thomson, Orestiea I, 56f. Vidi: napomena 46. 113 658 ff. Vidi, Orestove sumnje, 606. Vidi: Reinhardt, Aischylos 148. Kitto, Form and Meaning, 58ff, 66: „Ako hoćemo da dokažemo kako je gore ako se ubi je muž nego majka, ili vice versa, moramo da pribegnemo apsurdnim dokazima. Eshil nije imao interesa da brani matrijarhalni tribalizam. Ovi dokazi za njega ima ju čisto dramsku vrednost. Oni mu omogućavaju da sukobljene strane prikaže kao potpuno jednostrane i nepomirljive. Videti: A. Lebeck, The Orestieia: A Study in Language and Structure (Cambridge . Mass 1971), 124 ff; R. Schottlander, DasAltertum 16 (1970) 150f. Tomson zauzima drugačiji stav, u Aischylos and Athens, 269 ff; i u njegovom komentaru na 657 ff, (Vidi: Solmsen, Hesiod undAischylos, 192 n.57). Za pesnikova sopstvena shvatanja videti: Pokojnice 4217. (Vidi: Tomsonov komentari komentaru: P. Groeneboom, Aischylos'Choephoroi. MetInleiding, critische Noten en Commentar (Groningen 1949). Kada se prevede doslovno, ovaj izraz znači ,,neublaživi“ duh od majke. To dakle može da znači kako majka ne mo že ublažiti Elektru. Međutim, moguće je i alternativno tumačenje po kome Elektra svoj neublaživi duh ima od majke. U svakom slučaju, Eshil na taj način rizikuje da ga pogrešno shvate ako podrazumevaju da on veruje u nasleđivanje od majke. Vi deti takođe i: 140 [Agamemnon 727, 771. O mogućoj političkoj pozadini ovih do kaza videti: Schachermeyr, Friihe Klassik 145 f; Luije, 297. O poreklu teorije vi deti: E. Lesky, „Die Zeugungs- und Vererbungslehren der Antike1', Ahhandlungen Akademie Mainz, Geistes-und Sozialwissenschaftliche Klasse 19 (1950) 1278; A. Peretti, Parola delpassato II (1956) 241 ff; Zeitlin „Dinamics11 180 n.22.

176

Kristijan Majer

Kontrast između mladog i starog, između novog i starog zako na - dovodi se na taj način u vezu sa suprotnošću između muškarca i žene, između obaveze braka i krvnih v eza11415Međutim, pošto raz log koji se poziva na životno doba, može davati prednost samo onom što je staro, simetrija se može uspostaviti samo pozivanjem na su protnost između polova i između različitih veza među ljudima Ovo svakoj strani omogućuje da zastupa svoj slučaj. Suprotnosti na koje se usmeravaju dokazi pripadaju najprirodnijoj i najelementamijoj vr sti. Štaviše, oni su već sadržani u mitu o Agamemnonu, Klitemnestri i Orestu. I mada se institucija braka ne može povezati sa stvaranjem polisa, ona je ipak ljudska tvorevina, pa stoga usmerena da bude an titeza prirodne i preegzistentne veze krvi.1,5 Na taj način je jasno ka ko Eshil treba da sukobljene strane natera da se usmere na suprot nost između polova i između različitih ljudskih odnosa. Rasprava se vodi sa arhajskom žestinom, mada nije tipična za stvarne odnose arhajskog doba, koje obično određuju lična razmatranja. Situacija ekstremnog sukoba ne može se uspešnije obrađivati ne go kroz njen prikaz kao borbe između polova, između dve polovine čovečanstva, koje mada različite, ne mogu jedna bez druge. Iz ovog razloga, raspravu ne možemo shvatiti suviše doslovno, niti delove ko ji se njom bave možemo shvatiti kao ključ čitavog delà. Da se Eshil stvarno bavio suprotnošću između muškog i ženskog, on bi postupio donekle nedosledno. Jer, ono što on predstavlja u drami, nije neki ele mentarni sukob ili suprotnost, već privremeno sučeljavanje.116 Ma 114 Poklapanje starog sa ženskim slaže se sa nekim pogledima tog doba. Ono se pojavljuje u Aristofanovim Eklesijazusama. 115 Kitto, Form and Meaning 56 f, govori o samoj građi civilizovanog društva. 116 Na ovo pre svega ukazuje činjenica da Erinije postaju jednostrane i pristrasne samo privremeno (kad se sukobe sa Apolonom). Ranije su služile Zevsa i druge bogove. U sudu se pokazuju kao nadmoćne u odnosu na boga iz Delta. Ovo je nad moć koju pokazuje starost kad se suoči sa plahovitom mladošću. (Kitto, Form and Meaning, 67). Većina članova Areopaga (sastavljenog isključivo od muškaraca) smatra da su one u pravu. Jedino se Atena izjašnjava protiv njih - a onda se sa njima miri. Ovo je način na koji se odvijao i rešavao stari sukob između muškog i ženskog.


177

šta on stvarno mislio o odnosima između polova, faktička grupisanja u drami su u osnovi simbolička: njemu su bila potrebna dva ele mentarna slučaja koja njihovi advokati mogu zastupati na nečuveno pristrasan način. Rezultat je izuzetno zanimljiv zaplet. Odluka u ko rist muške strane znači trijumf novog zakona; ipak, ona kao daje pu ki nusproizvod (baš kao što je pobeda demokratije 462/61. bila mo žda samo nusproizvod borbe protiv Sparte). Novi zakon, kako ga predstavlja Apolon, nije stvar legaliteta, već više strane koja ga za stupa. U njemu trijumfuje pravo muškaraca a ne pravo zasnovano na jačim razlozima. Obe strane zauzimaju izrazito jednostran stav prema Orestovom ubistvu majke, koje sagledavaju na jedan jasan, jednostavan i pristrasan način (st.7-20, 426). Nijedna strana u svom stavu ne vidi ništa problematično, pa problem upravo i leži u tome. To je razlog što nema rešenja i što sve toliko podseća na politiku. Tok događaja ne određuje promena i postupanje usmereno na nju, već pobeda jedne strane nad drugom, koja onda dovodi do pro mené. Upravo je ovo predmet naše pažnje. Eshil uvodi dodatnu suprotnost - između Grka i varvara. Pona šanje Erinija je strašno; one izvode jezivu magijsku igru i tako su gnusne i divlje da se gotovo ne mogu gledati. Pričalo se daje Eshilov hor tako neobično i grozno izgledao da su neke žene za vreme predstave pobacile, a neke se porodile pre vrem ena117 Apolon kaže da su Erinije sramota za bogove, i da treba da se priključe varvarim a On tvrdi kako su one strane i Grcima i Zevsovom svetu (186). Naziva ih silama tame, a svoj delfijski svet pri tom prikazuje kao svet jasnoće i svetlosti.118 117 Eumenide, 46 ff; 68 ff, 192; Ferguson, Companion 103. 118 Kitto, Form and Meaning, 54; Nilson, Geschichte der griechischen Reli gion I, 529 ff. Up. Agamemnon 522, 1646; Pokojnice 808 ff; Eumenide 52,72, 352, 379, 386, 395, 417 (665?), 745 f. Na ovaj način Apolon odbija da ukaže čast Erinijama (72, 17). Kao što je poznato, one su pre toga dovele u pitanje njegovo pro ročko ovlašćenje (710-11). O varvarskom, vidi: Agamemnon 919.

Kristijan Majer

178

Apolon i Erinije očigledno predstavljaju brojne suprotnosti - iz među muškarca i žene, svetlosti i tame, Grka i varvara, novog i sta rog zakona, Olimpljana i prvobitnih sila. Da li osim ovih postoje još neke suprotnosti119 o tome može samo da se nagađa Ono što se u drami pokazuje kao odlučujuće, jeste ektremna pristrasnost obe strane. Ovo treba pripisati činjenici da se ovde ne radi o tome koje će, već čije će pravo odneti pobedu. Ono što je važno ni je čija je stvar pravedna, već koje veštiji u zastupanju, k o je u stanju da upotrebi najubedljivije dokaze. Upravo kroz ovo sučeljavanje dva stanovišta, oba podjednako jednostrana, nastaje novi zakon, koji ko načno razbija mehanizam povezanih osveta, i garantuje da će ubistvo koje je počinio Orest biti poslednje u tom lancu. Sukob je tako dubok da uništava samu osnovu na kojoj je bilo moguće njihovo za jedničko postojanje. Ipak, Apolon izgleda nije svestan ovog stanja. Na površini - i u svesti pamičara - važna je samo pobeda sopstvene stvari. Suštinska tema, sukob oko pravnog poretka, ostaje u poza dini. Samo su Erinije u stanju da to izraze, jer samo one imaju pred nost argumenta starosti. Možemo pretpostaviti da su se u političkom životu stvari vodile upravo na ovaj način. Konačno, dok je sud glasao o njihovim zahtevima, Eshil prika zuje Apolona i Erinije kako prete jedni drugima i kako obećavaju nagradu.120 Ukratko, ova rasprava je „remek-delo pristrasnosti i nepravde".121 S obzirom na ekstremne stavove koje zastupaju dve 119 Videti: Zeitlin, „Dynamics" 171 £ 120 667, 711,719. Videti: Lebeck Orestia 135 (o zabrani da u Areopagu govo re o irelevantnim stvarima): Reinhardt, Aischylos 146. Treba zapaziti i izrazito pristrasno shvatanje kome Apolon pribegava da bi se oslobodio pritiska neprijatnih dokaza: 720-1 i slično 227-8. 121 F. Grfflparzer, Samtliche IVerke ed. A. Sauer, XVI, 67. O daljim problemi ma (uključujući teološke probleme) scene na sudu, videti: Solmsen, Hesiod and Ais chylos 194 f; on piše daje za „Eshila tipično da, mada njegova tragedija ima korene u oblasti prvobitnih verskih uverenja...konačno rešenje traži u jasnijoj i istovremeno hladnijoj atmosferi građanskih institucija i uz pomoć dijalektičkog razmišljanja osim ako to nije konačno rešenje komada". Važni dokazi nalaze se takođe u: K. Schneider, H. Hommel (ed), Wege zu Aischylos II (Darmstadt 1974), 319 ff.


179

strane, svaka od njih mora istovremeno i biti i ne biti u pravu. Oči gledno, obe se ponašaju kao političke struje. Od Homera smo naučili da takvo ponašanje nije nepoznato ni bogovima, koji su često hitri da zauzmu neku stranu, ili u sopstvenoj stvari, ili u stvari onih koje štite u ratu i nevoljama - mada, naravno, ne sa argumentima i ne pred sudom. Možda bi trebalo govoriti o raz likama u stavu pre nego o svesnoj jednostranosti. Upada u oči da čak i otmeni Apolon na ovaj način zauzima stranu. Ovo je donekle alar mantno, pošto je u to uključena i borba između dva pravna poretka Najvažnije od svega jeste što rasprava jasno upućuje na učenje po kome svaki novi režim mora biti vrlo pristrasan i mora zagovarati sa movoljno postupanje. Učenje ovde nije prikazano tako upečatljivo kao u Okovanom Prometeju ali se čini da komad uključuje u sebe izvesna iskustva o načinu ponašanja novog režima - verovatno novog režima demosa, odnosno režima Efijalta i njegovih pristalica. (Da li ovde možda postoji aluzija na Kimonov ostrakizam, ostrakizam čoveka koji je bio sposoban i uživao široko poštovanje, koji je bio dr žavnik i general?) U svakom slučaju, ono sa čim se ovde suočava mo, jeste dubok uvid u prirodu političkog sukoba, posebno tamo gde on uključuje zakonski poredak. Prema Eshilu, dakle, ne postoji samo jedan zakon, u odnosu na koji je svako tvrđenje koje mu protivreči ipso facto pogrešno i nepra vedno. Čini se da on zauzima neutralnu poziciju iz koje svaki od uče snika rasprave izgleda pristrasan, jer mada brani stvar, izuzetno va žnu za društvo, on ipak propušta da prizna i stvari koje su takođe va žne.122 Ovo alternativne koncepcije zakona čini suštinski različitim. Zato ćemo pokazati koliko je teško napraviti izbor između njih. U ovom sučeljavanju između dva pravna poretka, i između sta rog i novog, publika je morala da zapazi aluziju na tadašnju suprot nost između dva politička poretka, a možda i suprotnost između 122 1954), 186.

Kitto, u La notion du divin. Entretien Fondation Hardt I (Vandoeuvre

Kristijan Majer

180

plemstva i naroda. Da se radi o namemoj aluziji postaje jasno tokom komada. Ono što se sasvim jasno shvata i što se ovde pokazuje, jeste pot puno politizovanje poretka polisa, koji se unosi u polje političkog delovanja i raspolaganja. Više ne postoji samo jedan pravni poredak nasleđen iz prošlosti, koji su bogovi osveštali, kome se ustavno uređe nje ovog ili onog grada u manjoj ili većoj meri može približiti. To vi še nije pitanje pronalaženja sopstvenog mesta u nasleđenom poret ku. Zajednice građana sada su slobodne da izaberu između različi tih ustava. Neki pojedinac može da veruje kako je ovaj ili onaj ustav jedini pravi ustav; on može da postulira novi ideal poretka, što Eshil kasnije i čini u komadu. Ipak, ono što je stvarno važno jeste činjeni ca da je građanski poredak kao celina zavisan od građana, pa stoga podložan kontroverziji. Stara podela između vladavine plemića i vla davine tirana, uključivala je samo različite raspodele vlasti unutar vi še klase; to je bio samo jedan element unutar celovite strukture, ko ja bi se mogla smatrati za poredak polisa. Za široku masu naroda, ova raspodela vlasti nije bila ni od kakvog značaja. Ono što im je bi lo važno, jeste kako se njima vlada, a to je isključivo zavisilo od lič nosti vladara. Građanski poredak kao takav nije mogao biti stvar raspravljanja sve dok „poredak" nije izgrađen u jednom ograničenijem smislu -kao politička organizacija, kao odnos između građana kao građana - i dok pitanje načina upravljanja gradom nije postalo zavisno od njegovih institucija. To nije bilo moguće dok demos nije stekao pravo da odlučuje o gradskim poslovima, to jest dok se nije pojavila izonomija. Čak i onda je narod, izgleda, bio zadovoljan sa mo da unosi izvesne promene u sistem, kao što je Klistenova refor ma fila. Sama izonomija, shvatala se ne kao oblik vladavine, već kao uspostavljanje pravednog poretka - ideal kome je kasnije dodat po jam jednakosti.123 Sve do 472. g.p.n.e. u Persijancima Eshil je mogao da pruži sa mo negativan odgovor na pitanje: „Ко vlada Atinom?" Njegov od123 Glava 7 i Meier, Entstehung 26 ff.


181

govor bio je: „nisu roblje nikome i nikom nisu podložni" (st. 242). On zatim u Pribeglicama (napisanim verovatno 463,124 godinu da na pre obaranja Areopaga), ponosito veliča vladavinu demosa. Kao što se zna, on je opisivao stanje koje je vladalo u Argu, ali se aluzija odnosi jednako, ako ne i isključivo, na Atinu. Shvatanje da pod no vim ustavom vlast stvarno pripada narodu, izgleda daje bilo relativ no novijeg datuma. Alternativa za vladavinu naroda, međutim, jeste apsolutistička monarhija; druga mogućnost je ograničena oligarhija. Onda se 462/61. pojavila nova suprotnost unutar postojećeg okvira izonomije, naime suprotnost između oblika vladavine u kome vlast pripada plemstvu, i oblika vladavine zasnovanog na narodu; iz među onog što je kasnije nazvano demokratija (u užem smislu) i onog što je nazvano oligarhija (u širem smislu)125 ili, kao što Eshil ukazuje, između relativno slobodne demokratije i demokratije pod vrgnute određenim ograničenjima. To više nije bila stvar manje ili vi še vemog predstavljanja celine zajednice građana, jer je ona sada su protstavljala dve moćne grupe; plemstvo i njihove pristalice sa jed ne, i narod sa druge strane. Koja će od ovih grupa pobediti, to je po stalo stvar svesnog odlučivanja, dakle stvar političkog razmimoilaženja.126 Možda je ova duboka podela unutar grada, shvatanje o jed nom pravnom poretku učinila zastarelim i teško održivim. Ono što je nekad bilo deo socijalne mudrosti, sada je postalo stvar ličnog ubeđenja. Pojedinci i grupe mogli su i dalje smatrati daje neki oblik vladavine jedini legitimni poredak, ali sada su bili uključeni u suko bljena mišljenja i rivalske interese - mada je Eshil na kraju odbio da ovo prihvati. 124 Lesky Die tragische Dichtung 78 ff 125 Vidi: glava 7. Na početku se ove suprotnosti nakratko pojavljuju; kasnije se konceptualizuju. 126 Samo se sa ove tačke može tvrditi d aje svaki poredak zasnovan na odlu ci a ne na normi; Vidi: C. Schmitt, Politische Théologie (2 ed. München/Leipzig 1934), 16.

Kristijan Majer

182

Po svoj prilici, ovaj suštinski rascep u političkom telu učinio je mogućim i smisaonim prikaz Erinija i Olimpljana, starog i novog po retka, kao uzajamno suprotstavljene, jer je pojam takve podele bio u suprotnosti sa tradicionalnim religioznim idejama, Ono što se ovde odražava, jeste iskustvo novih antagonizama koji su sada prožimali čitav građanski poredak. Intenzitet ovog iskustva i stepen njegovog dovođenja do različi tih vrsta ćor-sokaka ima pandan u razrešenju dramskog sukoba ko ji savršeno odražava tešku situaciju u Atini. Svaka strana je sprem na da konačnu odluku prepusti Ateni; ovo je prihvatljivo i za Apolo na, jer je ona član Zevsove dinastije, a prihvatljivo je i za Erinije jer im je ukazala dužno poštovanje.127 Svaka strana ubeđena je u pra vednost svoje stvari. Atena izjavljuje kako je ta stvar suviše teška da se prepusti nekom pojedinačnom smrtniku, i da bi bilo neprikladno da ona bude uključena u suđenje slučaju ubistva. Ona, stoga, stvar predaje sudu, Areopagu, koji tada osniva (470). Činjenica d aje Atena osnovala sud, pravnom sistemu polisa, a posebno Areopagu, daje božanski autoritet. Kao što Fridrih Zolmsen piše, to pokazuje da su „građanski putevi sprovođenja pravde vredni da postanu simboli i pojavni oblici božanske vladavine41. Ovo pru ža Arhimedovu tačku sa koje se može ukinuti kletva osvete koja se sama sobom hrani.128 Ako je Areopag nadležan da odlučuje o toj stvari, on odluku mo ra doneti glasanjem. Problem donošenja odluka, u to doba, privlačio je veliku pažnju, što se posebno vidi u Eshilovim ranim dramama.129 127 Eumenide 435. Kitto Form and Meaning, 62 f. 128 Solmsen H esiodandA echylus2\b, 221. Vidi: Reinhardt, Aischylos 160f, koji tvrdi da „prema Eshilu oslobodilački faktor11(progresa u jurisdikciji polisa) le ži u činjenici d aje zakonita jurisdikcija čoveka nad čovekom, božanska institucija, koja nije stvorena radi ljudskih ciljeva11. 129 O ovom i onom što sledi, videti : B, Snell, „Aischylos und das Handeln im Drama11, Philologus, Suppl. 2 0 .1 ( 1928); Lesky, Die tragische Dichtung, 166f. Ono što je najvažnije, međutim, jeste javno prikazivanje takvih situacija odlučivanja. Vi deti: T. Hôlscher, Griechische Historienbilder 5. und 4. Jahrhunderts vor Christus (Wurzburg 1973), 205 ff.


183

U njima, međutim, odluke donose pojedinci, kao kad, na primer, kralj Pelazgo u Pribeglicama mora da bira između dužnosti prihvatanja onih koji traže utočište i straha od njihovih progonitelja. Istina, stvar se posle toga iznosi pred narod koji jednodušno i bez oklevanja donosi odluku. U Eumenidama, međutim, odluku donosi kolek tivno telo130jer nijedan pojedinac nije kvalifikovan da odlučuje. Štaviše, stvar otežava činjenica da se odluka odnosi na pravni poredak; ovo je nekada bilo stvar istine i laži, ali sada se o tome odlučuje gla sanjem. Ono što je zanimljivo jeste način na koji odluku donosi ve ći broj ljudi. Ono što se stvarno događa nije samo izuzetno, već je i apsurd no. Ne samo da nema jednodušnosti, nego je rezultat glasanja nerešen. Atena je izjavila da će u slučaju nerešenog rezultata Orest biti oslobođen. A li, rezultat je nerešen samo zato što je ona glasala za oslobađajuću presudu.131 Odluka usmerena protiv starog zakona, na taj način doneta je ne samo na temelju manjeg broja glasova, već protiv većine članova Areopaga. Ovo je uznemirujući zaplet. Nema objektivne odluke, nema većine, a nema čak ni nerešenog ishoda među Areopagitima. Tako je doneta odluka koja se tiče pravnog po130 Izrazito realističan (mada neubedljiv) proces donošenja odluka sa više uključenih ličnosti, nalazi se u Agamemnonu 1347. On se odnosi na stari problem, koji nastaje kad moramo odmah nešto da preduzmemo protiv trenutne uzurpacije, a ipak osećamo obavezu da tražimo razjašnjenje. 131 Eumenide 711-753, 795; Kitto, Form and Meaning, 65 ff. Često se pori calo d aje nerešen rezultat posledica Ateninog mešanja. U antici se smatralo d aje nerešen rezultat nastao posle glasanja smrtnih sudija pa je posle toga glas boginje calculus Minervae, stvorio većinu u Orestovu korist (dodat je nerešenom glasanju koje je pretvorio u glasanje u korist optuženog). Ipak, tekst nas ne ostavlja u nedo umici, i u pogledu ispravnosti navedenog tumačenja. Videti: Lesky, Die tragische Dichtung, 130 n. 95. Ova odluka ima pandan u Agamemnovoj arogantnoj primedbi d a je odluka bogova protiv Troje bila jednodušna (Agamemnon, 813): ovo sasvimjasno ukazuje na jednoznačnu prirodu lanca osveta, do koga dolazi kad bogo vi donesu odluku o kazni. (Mada, po pravilu, među njima postoje podele isto kao i među smrtnicima.) Takva izvesnost nije moguća, ako se suprotstavljeni zahtevi posmatraju iz ugla treće pozicije, koja odmerava ove zahteve i kida lanac osveta (Aga memnon, 1560-65); vidi: Pokojnice 416.

184

Kristijan Majer

retka! Nama je nemoguće da shvatimo tadašnji značaj takvog zaple ta. Ma kakva bila funkcija ovog rezultata u drami - nerešen ishod oslobađa Oresta ne donoseći sramotu Erinijama, koje će kasnije mo rati da se umiruju132 - i ma koliko on delovao razumno, s obzirom na prirodu ovog slučaja, odluka je ipak značajna sama po sebi: ona znači da se svi problemi i teškoće, nastali u novoj političkoj situaci ji, u kojoj su građani stekli kontrolu nad pravnim poretkom (i, što je još važnije, nad poretkom polisa), svesno stavljaju pred građane, na jedan onespokojavajući način. Neodlučnost koju normalno nalazimo u pojedincu sada se uvećala i proširila među građane, a rezultat je gotovo savršena ravnoteža, i to ne argumenata već broja. Možda je ovaj zaplet, u kome je odluka u korist novog poretka doneta uprkos protivljenju većine članova Areopaga, povezan sa či njenicom d aje odluka o oduzimanju ovlašćenja Areopagu doneta u odsustvu jedinice od 4 000 hoplita - što može značiti d aje nju donela manjina od onih koji su bili dužni da prisustvuju Skupštini.133 Činjenica da broj glasova nije postigao apsolutnu većinu ne treba da nas suviše uznemiri: u kontekstu drame nerešen ishod je sve što se traži za Orestovo oslobađanje. Ako je ovo tumačenje ispravno, mi se 132 795, Vidi: Dodds, Ancient Concept o f Progress, 59. Dods ipak suviše usko posmatra tu stvar iz ugla unutrašnje strukture delà Pošto priroda ishoda kasnije pruža osnov za pomirenje, on postaje gotovo uteha - u kontekstu nada i ideala za koje se Eshil zalaže. 133 Plutarh, Kimon 16.9 f. O brojevima vidi: Aristophanes, Lysistrata 1143, zajedno sa sholiom uz taj pasus, videti takođe Hill, Sources o f Greek History 37 (sa neispravnim datiranjem). Kimonovo odsustvo prilikom glasanja potvrđuje i Plu tarh: „kad je ponovo otišao u ratni pohod" (15.2). Da se ovo odnosi na pohod pro tiv Sparte, ukazuje i Tukidid 1.102.4 (up. Diodor, 11.64.2 f) i sada je opšteprihvaćeno; up. Will, Le monde grec 146, 150. Može se posumnjati d aje odsustvo 4000 hoplita bilo tako ključno za Efijaltov uspeh - pre nego za Kimonov uspeh i njego vu Pirovu pobedu po pitanju slanja atičkog kontingenta koji su Spartanci onda po slali kući. S obzirom na broj, ako je 6000 građana (od ukupno 35 000) bilo prisut no, onda je skupština bila dobro posećena. Vidi:Hignett, Athenian Constitution 153, 216, 236.


185

onda i dalje nalazimo pred pitanjem kako da odlučujući glas boginje (icalculus Minervae) shvatimo u kontekstu komada. Moramo se upitati da li je Atenin glas bio samo neki manje va žan faktor koji preokreće ishod, ili on ukazuje na to da je Zevsova dinastija osveštala konačnu odluku, koja ide u prilog novog poretka. Izvesna je samo jedna stvar: Atenina odluka je pristrasna, jer ona iz ričito tvrdi daje, pošto nikad nije imala majku, u obavezi da drži mu šku stranu - što znači d aje u obavezi da podrži novi poredak, pa ti me i Oresta. Ovo je jedina situacija u drami u kojoj se boginja tako jasno opredeljuje i - kao što Rajnhard zapaža - na takav način da go tovo nadmašuje Apolonovu pristrasnost.134 Jasno je, dakle, d aje za Eshila Atenin odlučujući glas prosto deo procesa donošenja odluka. On ne može biti uzet kao garancija ispravnosti odluke i nepogreši vosti njenog suda Međutim, ma koliko bila nečuvena ova odluka Areopaga, u ko joj je Calculus Minervae pomerio ravnotežu u jednom smeru, sud koji je ona ustanovila otvorio je ogromne mogućnosti. On može da bez problema funkcioniše kao vrhovni sud u slučajevima koji se hit no moraju rešavati.135 Slučaj u pitanju, gledan politički, jeste svađa unutar plemstva. Takve svađe bile su jedna od najvećih opasnosti za grčke zajednice u arhajskom periodu. Orestovo oslobađanje jeste pobeda polisa kao celine nad partikularističkim snagama, koje su pre tile da ga pocepaju - pobeda pravde nad odmazdom, slobode odlu čivanja nad upadanjem u začarani krug osveta. Ono što se ovde nalazi jeste in nuce „ decizionistički“ uvid koji se rađa iz radikalnog razmišljanja o kontroverznom zakonu iz 462/61. Eshilov prikaz glasanja u Areopagu jeste smeo poduhvat ko134 734 ff: videti: Reinhardt, Aischylos, 148. Kitto, Form and Meaning 85, ima drukčije tumačenje: „Ona je glasala za muškarca, jer nije imala majku, što zna či da, mada ona u potpunosti shvata razloge Erinija, ona takođe shvata d aje auto ritet društvenog poretka logički prioritet". 135 Eumenide, 433, 468, 482 (u kontekstu govora koji počinje stihom 470), 612. Vidi: Solmsen, Hesiod and Aeshylus, 206, o načinu na koji Eshil razvija ove mogućnosti.

186

Kristijan Majer

ji pokazuje njegovu svest o tome da se u donošenju političkih odlu ka mora napraviti razlika između valjanosti i istine. Ma koliko raz log koji pojedinca navodi da glasa na određen način bio razuman, konačna odluka leži u rukama većine; a ta odluka obavezujuća je čak i ako iza sebe nema neki jak razlog. Po Eshilovom shvatanju, čak ni Zevsova kći ne može da garantuje ispravnost neke pojedinačne pre sude: ona takođe može biti pristrasna Najviše što boginja može da uradi jeste da pokuša da kasnije ovu, nesumnjivo pristrasnu, presu du uklopi u obuhvatni ,,istinski“ poredak: Herman Libe ovaj uvid s pravom smatra preduslovom svakog liberalnog poretka.136 Uspostavljanje Areopaga i odluka koju on donosi, može se shvatiti kao slika velikog civilizacijskog potencijala polisa: Atina u Eumenidama ne samo što stoji iznad kletve koja lebdi nad pojedinač nom lozom (kao što Teba stoji nad prokletstvom Edipove dece): ona može da prekine tu kletvu pre nego što kletva sve uništi.137 Ali ovaj civilizacijski potencijal prate novi ozbiljni problemi koji prete gradu. Uprkos valjanosti takve odluke, koja počiva na pravnom poret ku, ona ne mora da obavezno donese opšte prihvatanje; ona se mo že oboriti, posebno ako je doneta sa malom većinom glasova. Osim toga, njene posledice mogu biti dalekosežne, i ugroziti čitav grad. Ovo nas dovodi do sledeće teme u drami. Sad vreba nova opasnost. Orest je oslobođen i zahvalno odlazi, ali Erinije koje su „srušene u prah“ 138 prete da će Atinu kazniti zbog presude koju je donela; to je namera koju su unapred obnarodovale. 136 H. Lübbe, „Dezisionisimus. Zur Geschichte der politischen Theorie der Entscheidung“, u A. Müller, Gesellschaftliche Entscheidungsvorgànge (Basel 1977), 33 ff; Theorie und Entscheidung. Studien zum Wissenschaftspolitik (Zürich 1977). 77 ff Što se tiče problema odlučivanja i njegove intelektualne predistorije, treba obratiti pažnju na: C. H. Schmitt, Gesetz und Urteil. Eine Untersuchung zum Problem der Rechtspraxis (2d, Munhen 1969). 137 Solmsen, Hesiod andAischylos, 173, 218. 138 Zanimljivo je zapaziti ponavljanje slike „rušenja u prah", 150, 731, 779,

809.


187

Sad su resile da šire otrov i kugu, i Eshil naširoko priča o pustoši ko ju njihov bes može da napravi i moćima kojima raspolažu. Pošto su u Atini pretrpele poraz, one se okreću protiv grada. Sad kada je sukob sa Olimpljanima narastao do tačke gde je ostala samo alternativa između njihovog zakona i zakona njihovih protivnika, po ražene Erinije prete gradu; do sada su bile protiv Oresta, a sada po staju i neprijatelji Atine. Ovde se ponovo srećemo sa političkom pa ralelom.139 Scenu kojom je do tada dominirala suprotnost između Oresta i Apolona, sa jedne, i Erinija sa druge strane, sada zamenjuje sce na kojom gospodari suprotnost između duhova osvete i grada, za jedno sa njegovom boginjom Atenom, koja traži pomirenje a ne rat. Mada ima moć da munjom zaštiti svoj grad, boginja ipak okleva da pribegne tom sredstvu (826), jer je sklona kompromisu, odnosno političkom rešenju. Ona Erinijama nudi povoljno razrešenje situacije. One će u Atini dobiti dom i postaće predmet kul ta; nijedna kuća neće moći da napreduje protiv njihove volje. Za uzvrat, one će se pokoravati Zevsu, što znači da će prihvatiti nje gov poredak i zakon. S obzirom na ponudu, njihove pretnje gradu postaju nezakonite (on dikaios, 888 ). To znači da postoji dužnost da se sačuva mir: kada se ponudi razuman kompromis, pretnja si lom postaje kršenje pravde. Ipak, Erinije nije lako pridobiti. Boginja to pokušava iz četiri pu ta. Tri puta duhovi osvete uz besno ftktanje odbacuju njene predloge. Tek posle četvrtog pokušaja pristaju da započnu pregovore. Ate na uspeva samo zahvaljujući strpljenju i upotrebi svoje moći ubeđivanja. Dva puta se poziva na Peito, personifikaciju ubeđivanja.140 Konačno pita: ,yidite li kako dobra volja dobroj reči ume stazu na139 Vidi: napomenu 16. 140 Eumenide, 885, 970. Tomson, Oresteia I, 50, 65 f; II 321; Grossmann, Promethie und Orestie 138. Pejto (Vidi: Isokrat 15.254). Cesto se prikazuje kako služi različitim ciljevima: Agamemnon 106, 385; Pokojnice 726. Ona začarava re cima: Agamemnon 886,900; up: 81 ; Voigt, REXIS 204. Vidi: Solmsen, Hesiod and Aischylos 176 f. Up. Meier Politik undAnmut (Berlin, 1985).

Kristijan Majer

188

ći?“141 Ono što se ovde vidi, jeste svesno napravljen kontrast izme đu arhajske rasprave koju vode Erinije i Apolon, u kojoj one zahtevaju potvrdu svoje vlasti i poštovanja, i miroljubivog pomirenja i pobedničke snage reci,142 koje Grci doživljavaju kao antitezu nasi lju.143 Sumnja u „manipulisanje“ još se nije pojavila144 Uspešno ubeđivanje donosioca miroljubivog rešenja problema, političkog re šenja, bolje je u svakom slučaju od rešenja postignutog silom. Preduslov za ovo jeste da se građani shvate ozbiljno u svom građanskom prisustvu. Ovo je bio suštinski element u grčkoj politici. Prema Ateni, uspeh boginje Peito predstavlja pobedu Zevsa, kao božanskog pokrovitelja Agore. „АГ ih savlada Dive, štit besede; oko dobra kad se nadmećemo, mi pobedni odnećemo venac.“ 145 Agora, koja građanima obezbeđuje mesto i priliku da jedni sa drugi ma govore i postupaju kao sa građanima (to jest politički), ovde je prikazana kao Zevsova tvorevina; politički sukob predstavlja se kao agathon eris koji dovodi do kompromisa. Pomirenje sa opasnim poraženim protivnicima ne samo što dono si mir, već takođe gradu garantuje trajnu sreću, pošto će Erinije, oba vljajući svoju novu dužnost, biti u stanju da obezbede unutrašnji red. Prihvatajući ovaj zadatak, one postaju Eumenide (,,dobronameme“). Jasno je da se Eumenide poistovećuju sa božanstvima koja nastanjuju jednu pećinu u blizini Areopaga i koja se poštuju kao semnije.146 U 141 Eumenide, 988. Vidi: Pindar, Olimpijska I 110. O nalaženju puta, videti 82. 142 Vidi: Ferguson, Companion 105. 143 Vidi: C. Meier, Geschichtliche Grundbegtijfe III (Stuttgart 1982), 823 n.24; Aischylos fr. 282 (Lloyd- Johnes u Loeb=Mette 530). 144 Najraniji primer takve sumnje nalazi se u Sokratovoj primedbi u Platono vom Protagori koja se odnosi na obrazovanje mladih (310 a, posebno 314 a-b). 145 Eumenide, 973. Vidi: Pribeglice, 623. 146 Eumenide, 1041. Up. 384, 805, 838, 885, 871, 1007, 1023, 1037; Pausanija: I. 29.2. Oni koje je Areopag oslobodio, treba da im prinose žrtve. Vidi: Thom son, Oresteia I, 56 f Što se tiče pitanja da li je izjednačavanje Erinija sa Semnijama, eshilovsko, vidi: napomenu 51.


189

dugoj himni na kraju drame, hor priziva Eumenide da donesu prav du i napredak. Tako je stari zakon transformisan i uklopljen u polis. O ovom tu mačenju dosta se raspravljalo.147 Neki su tvrdili da su, čak i posle pomirenja, Erinije ostale ono što su oduvek i bile, naime pomoćnice Zevsa i Dike, boginje pravde. Čak i pred kraj drame (930), one i da lje ističu svoje pravo da kažnjavaju ubistvo i kršenje nepisanih zako na. Sa druge strane, dobrobit koju mogu da donesu gradu već se pominje u stasimonu pre započinjanja sudskog procesa (517); one se, štaviše, opisuju izrazima koje Atena u svom govoru gotovo doslov ce ponavlja prilikom zasedanja Areopaga (690). Ova zapažanja su ispravna, ali moramo paziti da iz njih ne izvedemo pogrešne zaključ ke. Ključno pitanje nije kakvu vlast imaju Erinije /Eumenide, već ka ko su se promenili odnosi između dramatis personae. Jer, upravo ovi odnosi određuju način na koji one sprovode svoju vlast. Eshil je na pravio zaplet koji ne samo što je izuzetno smeo, već je krajnje jasan u svim elementima. Na početku Erinije su, kao i njihov protivnik Apolon, potpuno jednostrane. One su surove, užasne, neumoljive i krvožedne.148149Kao takve one trpe neuspeh u svom ponašanju na su du čak i ako im - prema Ateni - ovo ne donosi sramotu. Kad su pri stale na pomirenje, one prestaju da budu neprijatelji grada i postaju njegovi prijatelji, sluge Zevsove vlasti. Ovo znači da one sad dobijaju sasvim novu poziciju. To takođe znači da se njihova delatnost menja jer počinju da govore sasvim različitim tonom. Njihovo svetilište uspostavljeno je u Atini, a časti (timai) } 49 koje ga prate, dala im je Atena. One su iznenađene kad čuju kolika će biti njihova vlast (st.88, 932). Osigurana im je časna uloga u novom i promenjenom Zevso147 Lloyd-Johnes, The Justice o f Zeus 93 f. Solmsen, Hesiod and Aischylos, 201, zauzima suprotno stanovište. Odbacivanje preobražaja u Zevsu, zasnovano je na primedbi da se time moderan pojam razvoja prenosi u klasično doba. Ovo je delom opravdano, ali nije lako napraviti razliku između antičkih i modernih pojmo v a Vidi: glava 8. 148 Vidi: 313, gde nalazimo samo negativnu formulaciju šta se događa onom ko nije počinio zločin. 149 Eumenide, 796, 824, 833, 854, 868, 890, 894, 930, 992.

190

Kristijan Majer

vom režimu; pod ovim režimom i gradu Atini dodeljuje se drukčiji položaj, na koji će se ubuduće usmeravati njihova delatnost.150 Ne pominje se nijedna funkcija izvan Atine, u čemu vidimo gotovo na ivnu egocentričnost.151 Ova promena konfiguracije odlučujuća je u okviru drame. Po sle nje Eumenide nisu iste kao pre, mada to nije razultat nekog ma gijskog preobražaja,152 već njihov donekle nagli izbor153 nove uloge koja im je ponuđena: ova uloga se mora sagledati u celosti: one će i dalje kažnjavati ubistvo i nasilne zločine; u stvari, to treba da bude suštinski deo njihove blagotvorne delatonosti.154 Stare sile su ostale ono što su bile i ranije. One ne smeju da se menjaju. Čak se ni nji hov zastrašujući izgled nije mnogo promenio. Sa druge strane, pona šaju se različito: pošto su prihvatile novi poredak, one ne mogu da ostanu surove i neumoljive kao što su do tada bile.155 U svakom slučaju, naglasak se sada stavlja na pozitivni aspekt njihove delatnosti: ako u gradu vlada pravda, onda će napredovati polja, drveće i stada, kuće i rudnici.156 Čak je i brak, za koji one 150 D. Kaufmann- Bühler , Begriff und Funktion der Dike in den Tragôdien desAischylos (Heidelberg diss. 1951), 102 ff. 151 Vidi: iakođe tvrđenje o jedinstvenosti Atine, 853. 152 Ovo shvatanje zastupa: Reinhardt, Aischylos, 71 f, 143. 153 Solmsen, Hesiod and Aischylos, 149 n. 116. 154 Vidi: 502 ( o tome šta bi se desilo ako bi one prestale da obavljaju svoj za datak. Različito i ne preterano ubedljivo shvatanje zastupa Podlecki (Political Bac kground 79). 155 Ne slažući se sa: Lloyd —Johnes, The Justice o f Zeus, 94. U ovom kontek stu je irelevantno što Ilijada sa jedne strane sadrži primere svađa koje kraljevi rešavaju, i što atinski krivični zakon, sa druge strane, sadrži u sebi neke tragove sta rinskog shvatanja osvete: Eshil ne tvrdi kako je period pre 458. g.p.n.e bio period osveta, posle koga je došao period građanskog sudstva. On više nastoji da ukaže na pojedinačnu suprotnost i čineći tako, spaja mnoge elemente koji su bili razdvo jeni u vremenu. Vidi: Kitto, Form and Meaning 86. 156 Solmsen, Hesiod and Aischylos 201 f. Ovo je nastavak arhajske ideje, Vi di: Homer, Ilijad 16.386 ff, Odyssey 19. 108 ff; Hesiod Works and Days 225 ff. Vi di: G. Vlastos, Classical Philology 41 (1946) 65 ff.


191

prema Apolonu - nisu marile (213), sada stavljen pod njihovu zašti tu (835). Atena, za koju one nekad nisu bile ni ljudska ni božanska bića (st.408-10) sada se njihovoj predvodnici obraća kao boginji (st.7, 922-3).157 „Udes im službu poverio, svom da ljudskom upra vljaju srećom“ (st.23-4). Ovaj stih jasno pokazuje da oblast delovanja Erinija ne treba ograničavati - kao kod žena - samo na domaće poslove; ona treba da obuhvata i odnose između kuća, dakle čitav grad.158 Nadgledajući kuće, one će ubuduće sprečavati osvetu i sva đe. Konačno, slučajeve ubistva od sada će razmatrati u sudu (678-9, 700), kome Eshil pripisuje funkcije slične onima koje obavljaju Eumenide, sudu koji je, oslobađajući Oresta, prekinuo ciklus osveta (808). Atena je blagonaklona prema gradu, Zevs takođe, a vreme nom će i sophrosyne prići građanima. Ovo je, dakle, Atina novog po retka. Ovde Erinije/Eumenide moraju takođe da promene svoju pri rodu. Kao što Peito može ljude da ubedi da čine dobra ili loša delà; kao što se zakletva može pojaviti čas u pozitivnom čas u negativnom svetlu; kao što rat može biti besmislen u jednom a koristan u dru gom trenutku; kao što sophrosyne može značiti potčinjavanje tirani ji, ali takođe i prosvećenu vladavinu polisa159 - tako i delatnost Eri nija /Eumenida može biti strašna ili blagotvorna (u određenoj meri i jedno i drugo), zavisno od okolnosti. Prema tome, one iste sile koje su nekada širile svađe, sada mogu da obezbede unutrašnji mir. 157 Mada su sami rekli da se moraju držati po strani od besmrtnika (350, 356). Apolon je izjavio da njih svi mrze i da ih ne poštuju ni mladi ni stari bogovi (645, 721). 158 Solmsen, Hesiod andAischylos 203. Up. H.J.Wolff, „Die Grundlagen des grieschichen Eherecht", u Bemeker Zur grieschischen Rechtsgeschichte (Darm stadt, 1968), 624. Različito shvatanje nalazimo u Eshilovoj Sedmorici protiv Tebe 200 (kuća je jedino mesto za žene). 159 Napomene 105 i 140. Eshil je prvi napravio razliku između zdravog i ne zdravog straha; Vidi: J. De Romilly, La crainte et l'angoisse dans le theatre d'Eschyle (Paris 1958), 107 ff. Videti takođe i razliku između dve vrste rasprave: Agamemnon 698, 1461; Eumenide, 975.

192

Kristijan Majer

Ipak, kako da objasnimo činjenicu da Erinije već u stasimonu, dok sud još zaseda (st.488-91), govore o dobru koje mogu da donesu? One prvo u tamnim bojama slikaju ono što će se dogo diti ako one prestanu da kažnjavaju zlodela. Opominju protiv uzaludnog i budalastog (ili, kako bismo mogli reći, naivnog i slepog) oslanjanja na nepouzdane lekove, koji ne traže dovoljno po štovanja. Ovo je jasan odjek zebnje koju je izazvalo oduzimanje vlasti od Areopaga. One sad izjavljuju da će strašno (to deinon) koje one same personifikuju, doneti dobrobit. Bez strašnog nema pravde (517). Ovo dovodi do tvrđenja kako život nigde ne treba ostaviti bez vlasti, ali ga ne treba ni silom potčiniti; osim toga, dovodi do njihove pohvale sredine (to meson).160 Na taj način one zauzimaju istu poziciju kao Atena (st.692), poziciju između dve krajnosti. Konačno, one ističu prednosti sredine: odjek sta rog učenja o nečasno stečenom imanju koje ne donosi sreću; one u didaktičkoj formi govore o delovanju Dike, koja istovremeno i kažnjava i nagrađuje. Zapaženo je da je drugi stasymon uglavnom upućen slušaocima.161 Čini se da Erinije, koje su iznenada postale svesne da su lju di u Atini slobodni i da se njima ne vlada silom, sad hoće da nagla se važnost strašnog, u meri u kojoj ono predstavlja protivotrov za preteranu slobodu. Ovo se može objasniti tezom po kojoj se one osećaju sigurne u svojoj vlasti, kad pokažu kako pretnja strašnim mora stalno biti prisutna. U svakom slučaju, moramo dodati da ovde kao i u svom prvom odgovoru Ateni (st.330-4, 350, 356-10, 423), Erini je svoju ulogu opisuju na opšti način, a ovo je njeno pravo značenje (st.515, 527). O njima možemo misliti da menjaju svoj karakter, ali samo u meri u kojoj su nakratko napustile ekstremnu jednostranost, kojom se bore protiv isto tako jednostranog Apolona. Ovo trenutno menjanje pozicije označava tačku sa koje Atena kasnije može zapo četi svoj pokušaj izmirenja. Moglo bi se čak reći da se one pokazu160 One se zalažu protiv hybris-a i dyssebeia -a, sasvim u duhu Zevsa; videti: Solmsen, Hesiod andAischylos 198 f. 161 Dodds, Ancient Concept o f Progress, 50.


193

ju daleko umerenijim od silovitog Apolona.162 Ali ovo nam ne obja šnjava do kraja funkciju ovog delà u komadu. Za Eshila, ovo veliča nje umerenosti bilo je toliko važno d aje odlučio da ga uvede na ra nom stepenu, kao učenje koje hor izriče najavljujući Atenin uvodni govor i završne himne. Ovo je jedini slučaj kad on iste reči stavlja u usta različitih karaktera.163 Grad ne srne biti bez vlasti, ali se njim ne može ni silom upravljati. Ove reči ne bi imale potrebno dejstvo da nisu izgovorene tek pošto su Atena i Erinije postigle dogovor. Ovu ideju moraju prihvatiti obe strane. To ne menja činjenicu da ovde postoji realna promena pozicije u komadu, promena koja može biti samo rezultat pomirenja.164 Ovo tumačenje potkrepljuje se i Ateninim zanimljivim zaokre tom u suprotnom pravcu tokom poslednjeg delà komada, u kome se ona pokazuje kao stroža i od Erinija165 Ovo takođe ne treba objašnja vati zahtevima zapleta To je deo političke poruke upućene gledalištu. Potreba za strogošću je lajt-motiv koji se ponavlja tokom delà, poli tički moto koji prožima čitavu orkestraciju. Novi režim Olimpljana, posle pomirenja sa Erinijama, gubi svoj jednostran i pristrasan karak ter. Zevs zadržava svoju ulogu, mada se ona menja posle zaključiva nja časnog saveza sa poraženim protivnicama. Za održavanje zakona i pravde, potrebna je pomoć ovih sila, koje su u početku bile naterane u opoziciju zbog žestokog antagonizma između dve strane. Iz ugla te me kasnijeg Okovanog Prometeja, možemo dodati daje tokom vre mena Zevsov poredak postigao trajnost.166 Eshil ulaže veliki napor da 162 Kitto, Form and Meaning, 63 f 163 Solmsen, Hesiod andAischylos 198 n.72. 164 Ibid; na 200. strani on nudi drukčije tumačenje, po kome publika mora da se pripremi za pomirenje, ali se meni čini da se svaka takva priprema adekvatno postiže kroz ono što sledi. 165 Thomson, Aischylos and Athens, 275. 166 Pindar, Pitija, 4. 291. Vidi: Kraus, Gnomon 23 (1951), 20 f; Ferguson, Companion 78 £ O jednostranosti božanske vladavine, vidi: p. 163, zajedno sa Tomsonovim komentarom Agamemnona 1026 f. Sada, međutim, Eumenide Zevsa nazivaju „svemoćnim" (pankrates 910).

Kristijan Majer

194

odgovori na pitanje kako novi poredak, prvobitno uspostavljen na „partijskoj41 bazi, može da postane trajan. Povezujući iskustvo iz 462/61. g. p.n.e. sa učenjem o smeni božanskih dinastija, on razmišlja o osnovi na kojoj počiva Zevsova vladavina U Eumenidama on dola zi do preliminarnog odgovora: nova vladavina stekla je trajnost zato što je postala sveobuhvatna što se ponaša umereno i što pokazuje po štovanje prema starom. Kao i uvek u grčkom mišljenju, uspostavlja se čvrsta veza između ovozemaljskog i božanskog uređenja Boginje zadužene za kaznu, uklopljene su (ili iznova ukloplje ne) u Zevsov poredak kao što Areopag i plemstvo treba da se uklo pe (ili ponovo uklope) u novi poredak grada Značajno upozorenje da grad ne sme da ostane bez vlasti ali da se njim ne srne ni vladati silom (ni anarchon ni despotoumenon), upućuje na moguće krajno sti tiranije i odsustva svake vlasti. Ono što leži između ovih krajno sti - čak i ako Eshil to ne može videti na ovaj način - jeste „političko“ vladanje, oblik vladavine prikladan polisu.167168Erinije dodaju da bog daje snagu (kratosj to jest nadmoć, uspeh i pobedu - svim obli cima sredine (to meson).168 Pošto je vladavina (kratein) demosa „demokratija" - upravo priznata, ovo implikuje da kratos ne treba da bude u širokoj masi demosa. Reč anarchon podseća na anarhični bes naroda (Demothrous anarchia), koji se pominje u Agamemnonu (883). Ali, pasus kojim se bavimo odeven je u vrlo opšte izraze; kad Atena postane preciznija, ona ne pominje sredinu. Ovo može da jed nostavno ukaže na uzdržanost sa njene strane, ali smisao pasusa je jasan; kao što Atena kaže (698), strašno (deinon) mora postojati (685-6, 693).169 U svom uvodnom govoru ona izričito pominje sa 167 Vidi: glava 7 i Meier, „Macht und Gewalt“, 825, 829. 168 5 30 f: panti meso to kratos theos opasen, all'alla d'esphoreuei. 169 Up. Romilly, la crainte et l'angoisse; Grosseman Promethie und Orestie, 45 f O atribuciji fragmenta o Sizifu ipak videti: A. Dihle, Hermes 105 (1977), 28 ff. Bilo bi zanimljivo uspostaviti vezu između ove ideje i predsokratovskog shvatanja ravnoteže između suprotnosti. Videti napomene 184 i 211. C. Meier, u S. N. Eisenstadt, The Origins and Diversity o f Axial Age Civilizataion (New York 1968), 87; J.-P. Vemant, Mythe eetpensee, 2 tom (Paris, 1971) I, 8.


195

mo funkciju suda; ipak, ovo izgleda da proizlazi iz oprezne uzdržanosti. Jer, pomirenje vlasti i slobode pretpostavlja da Areopag treba da ima više vlasti od čisto sudske funkcije, da treba da deluje kao protivotrov unutar novouspostavljene demokratije - ako ne u spoljnoj politici, a ono bar u vođenju opštegrađanskih poslova.170 Čini mi se da će svako nepristrasno čitanje komada doći do ovog tumečenja i da se ono ni u kom slučaju ne može zaobići.171 Takvi pokušaji su, naravno, suvišni, jer ono čemu teže može se postići i na druge nači ne. Njihov cilj je da istaknu kako ovaj komad ne ukazuje na pesnikovo odbacivanje Efijalta i njegovih reformi - jer bi to značilo smeštanje poruke Eumenida na ravan tekuće stranačke politike, kojoj ona očigledno ne pripada. Eshil se bavi mnogo opštijom temom, na ime, poretkom i jedinstvom unutar novoustanovljenog okvira. Mo žda bismo pre mogli reći kako Eshil, mada polazi od nove političke stvarnosti, tu stvarnost meri onim što vidi kao ispravno i neophod no, naime univerzalnim poretkom, i kako on stvarnost u kojoj živi predstavlja kao neodvojiv deo kosmičkog poretka. Mogli bismo re ći da su ideje koje se tako poletno zastupaju i ovde i u kasnijim fa zama drame, usmerene na postizanje nove sinteze koja će prevazići postojeće antiteze. Prevedene na politički jezik, one nisu dodatni zahtev za opozivanje reforme iz 452. g., već pre zalaganje da se iz nova razmisli o ulozi plemstva i Areopaga, organa preko koga je ono vršilo svoj uticaj. Nemoguće je utvrditi kako je Eshil to izrazio u praktičnim pojmovima - pod pretpostavkom da je to uradio - pre svega i zato što suviše malo znamo o Efijaltovim reformama i ovlašćenjima koja je Areopag izgubio zbog njih. Čak nije jasno ni u kom stepenu se sudske funkcije ovog tela mogu odvojiti od njegovih po 170 Vidi: Lloyd-Johnes The Justice o f Zeus, 94; Dodds, Ancient Concept o f Progress, 48 ff. 171 Ovo tumačenje ne možemo izbeći ni usvajanjem shvatanja izloženog u: Wilamowitz, Aristoteles undAthen, 332 ff. Ovo shvatanje uz neke razlike dele i Solmsen, Hesiod andAischylos 210 i Lesky Die tragische Dichtung, 143 - za njih Areopag predstavlja jednostavno zakoniti sud. Pohvala upućena ovom telu može se odnositi samo na njegove delatnosti kao celinu.

Kristijan Majer

196

litičkih funkcija. U svakom slučaju, Eshil je nastojao da shvati uslove i zahteve političkog poretka u okviru perspektive koja je istovre meno i politička i religiozna; takvo razumevanje za njega je bilo mnogo važnije od bilo koje institucionalne posledice koja bi se mo gla izvući i iz njih.172 Štaviše, komad ne bi mogao da izrazi takve in stitucionalne posledice, već samo opšta znanja. Ne treba da pokuša vamo da iz drame izvučemo više informacija nego što ona može da pruži: stoga ne treba da tragamo za pesnikovim konkretnim politič kim shvatanjima a da nam promaknu njegovi ključni stavovi izreče ni na apstraktnijem planu političke misli. Ovo važi takođe i zajedno od najzagonetnijih mesta drame - onaj deo uvodnog govora u kome Atena izjavljuje kako će poštovanje građana (sebas aston) i strah (phobos), koji ga prati, ubuduće imati svoje mesto na Areopagu, i da će se i dan i noć boriti protiv nepravde, pod uslovom da sami građa ni zakone ne otruju nekom gadnom „zarazom41. „Ко mutljagom bi stru vodu zamuti, napitka čista on se neće napiti44 (st.689-690). Na ovom mestu, tekst nije jednoznačan, ali je iz konteksta jasno da ta kvo trovanje pretpostavlja izvesno smanjivanje spasonosne moći Areopaga, da izaziva strah i poštovanje. Ne znamo da li je ovo kriti ka Efijaltovog zakona i upozorenje protiv uvođenja još takvih zako na.173 Čak ni pesnikovi savremenici nisu mogli biti sigurni. Ipak, mada je ovaj mig ostao nejasan, on je poslužio svom cilju: opomena protiv promena, koju izriče umerena boginja, bila je dovoljna da ostavi jak utisak. S obzirom na izrazitu paralelu između Erinija i Areopaga,174ja sno je da se ovde radi o odnosu između klasa u atinskom društvu. I u ovozemaljskim poslovima važno je da se mirimo sa svojim pora 172 U ovom stepenu Solmsen u Hesiod andAischylos 210 izgleda da ima pra vo. Videti takođe: Gnomon 31 (1959) 472 f; Dodds, Ancient Concept o f Progress, 61 j f Wilamowitz, Aristoteles undAthen, 314. 173 Vidi: Luije, 269 f; Dodds, Ancient Concept o f Progress, 48 f; Dover, Jo urnal o f Hellenic Studies, 77 (1957) 232. O ovom tekstu vidi Tomsonov komentar. 174 Vidi: i 706 sa 948.


197

ženim protivnicima; inače se javlja opasnost od građanskog rata. Ta ko bi i Erinije, da sa njima nije postignuto pomirenje, širile kugu i za raze. Eshil upozorava Atinu na ovu opasnost,175 čak i da Erinije ni su izrekle takvu pretnju. Da li je ovo izjednačavanje Erinija i plem stva? Da li pominjanje njihovog besa može značiti da plemići mogu da budu izazvani na borbu (st.858)? U svakom slučaju, opomene su bile aktuelne i svima jasne. Ne možemo pogrešiti u pogledu onoga što pesnik hoće da kaže. Poraženi treba da prihvati poraz, a pobednik treba da mu dodeli funkciju u novom poretku koja je delom slič na funkciji obavljanoj u starom poretku. Sve ovo ukazuje na nove probleme rođene iz činjenice da gra đani sad čitav politički poredak imaju u svojim rukama; jer sada se sva politička prava izvode iz zajednice kao celine. Ovo je bilo nešto novo. Solon je plemiće doživljavao kao prirodne vođe.176 Čak je i Klisten hteo samo da ojača status građana, da ih učini nezavisnim od plemića. Sada je sama uloga plemstva dovedena u pitanje. Eshil, imajući obuhvatno viđenje društva polisa, pruža novo opravdanje za ovu ulogu, naglašavajući neophodnost deinona. Na ovom mestu paralela između mita i stvarnosti kao da po staje problematična. Jer, svađe koje treba prevazići u mitu, u stvarnosti znače očuvanje plemstva. Treba li vuku dati da čuva ovce? Odgovarajući na ovo moramo prvo reći da se arhajska svađa u drami razvila ujed an izuzetno jednostran i potencijalno opasan antagonizam, između starog i novog. Upravo taj antago175 Eumenide 858; vid. 976. U 860 Eshil koristi sliku borbe petlova, popular nog atinskog sporta. Vidi: K. Schneider, RE VII ( 1912), 2210 ff Erinije će podbosti ljude da se biju kao što ljudi podbadaju petlove. Zanimljivo je da pored mnogih pretnji kojima se služe (780, 810; up, 477), one ne prete građanskim ratom. Dods nije u pravu kad tvrdi d aje Eshil ove stihove dodao kasnije. Vidi: Pribeglice 661; gde je, kao što se zna, ova formulacija ograničenija. Ova ideja poznata je još od So tona (Elegije 3). Takve želje su verovatno bile deo ritualne molitve u Atini (Solmsen, Hessiod andAischylos 213). 176 Za ovo se ne mogu dati precizni razlozi. To se pojavljuje iz formulacija sadržanih u njegovim pesmama i iz onoga što se može izvesti iz pojma eunomije.

198

Kristijan Majer

nizam predstavlja istinski problem u atinskom delu komada. Drugo, moramo zapaziti da su plemići imali malo prilike za svađanje u decenijama pre 462., tako d aje ovaj problem jedva i po stojao, bar u svom arhajskom obliku. Stoga svađu ne smemo tu mačiti suviše doslovno. Ona se stopila sa novim deobama i stvo rila opšti uslov za stasis. Eshil je možda smatrao da, unutar ovog okvira, mogućnost građanskog rata, koji bi započelo plemstvo, ne predstavlja veću opasnost od rigidnog odbijanja demosa da prihvati kompromis. U ovom smislu, staro možda nije gore od novog. Konačno, moramo reći d a je potpuni paralelizam u dram skoj konstrukciji nemoguće postići ako se institucija koja je 462/1. bila izuzetno stara, iznova uspostavlja u komadu. Na taj način, pojavom novog dok istovremeno korespondira sa starim moćima, Areopag ima dva aspekta - poput same Atene koja no vom pomaže da pobedi, a onda dovodi do pomirenja sa starim i najzad prihvata strožu ulogu. Činjenica je da kad se prevaziđu ekstremno pristrasni stavovi, prosta dihotomija na staro i novo postaje zastarela. Scenom dominiraju drugi problemi, koje po stavlja ukupna konfiguracija savremenih snaga. One moraju da se iznova svrstaju, a to svrstavanje stvara novu situaciju u kojoj su stare sile različite od onog što su bile ranije. Postignuti kompromis doveo je do nestajanja žestoke jedno strane i gotovo nepomirljive pristrasnosti na koju naizlazimo u prvoj polovini komada. On je takođe otklonio opasne posledice sudske presude. Čitav sukob koji je politički poredak izložio suprotstavljenim shvatanjima i stranačkim interesima, na taj način čudesno je prenet u novo i sveobuhvatno jedinstvo, u novi pojam pravednog poretka u okviru koga će polis moći da napreduje. Uspostavljanje ovog novog obuhvatnog poretka na bazi kompromisa, Eshil pripisuje Ateninoj phronein, - njenom uvidu i rasuđivanju ili, kako Drojzen to prevodi, njenoj „snazi mišljenja“ . Eshil u njena usta stavlja zapažanje da su Erinije starije, pa prema tome i mudrije (sophoterai) od nje. „АГ Div ni meni lošu pamet ne dade“ (st.844). Phronesis mlade boginje nije nadokna


199

da za nadmoćnu mudrost Erinija, koja se izvodi iz njihove staro sti i iskustva; ona je dovoljno mudra da ove stare sile uklopi u novi poredak. Posle jednostrane presude, Atenina phronesis u igru takore ći uvodi božansku istinu: ova se sastoji u kompromisu koji sva kom garantuje njegovo mesto u polisu. Eshila verovatno treba razumeti na ovaj način. On očekuje da će Atinjani, kao poverenici ove boginje, tokom vremena izgraditi u sebi odmereno ra suđivanje (sophrosynej. Mi ćemo sad pokušati da otkrijemo po litičke, verske i filozofske korene ove ideje kompromisa kao osnove pravednog poretka. Sad ne treba da se zadržavamo na sa držaju phronesisa. Prvo moramo da u kontekstu ove političke in terpretacije raspravljamo o posebno zanimljivom obrtu u frazi. Novi odnosi između klasa proizašli su iz novih oblika pove zivanja i razdvajanja, novog razvrstavanja na prijatelje i neprija telje. Ovaj uvid pojavljuje se iz molitvi koje izgovaraju Eumenide, posle zahteva Atene da ne dođe do građanskog rata - „već nek spolja besni rat“ (st.858). Eumenide se mole da građanski rat (stasis) nikada ne boravi unutar grada i da se krv građana ne proliva u svađama u kojima se ljudi svete jedni drugima, ubija jući jedni druge i nanoseći gradu katastrofu.177 One se mole da „ljudi jedni drugima pričinjavaju radost u duhu opšteg prijatelj stva, koje voli opšte stvari", i da mogu biti složni i u mržnji. Ovo je lek „za mnoge bolesti koje vladaju među smrtnicima".178 Na ovo Atena odgovara, još jednom izražavajući svoju radost zbog 177 976 ff. U gramatičkom smislu, ovu rečenicu je teško razmrsiti, ali to na sreću ovde i nije važno. Prevod se ograničava na ono što je suštinsko u kontekstu (zanemarujući fascinantnu sliku „praha koji pije crnu krv građana"). Ono što je va žnije jeste paralela između uzajamnih ubistava (.Agamemnon, 1576), i uzajamnog pružanja radosti, koje se pominje posle dva stiha. 178 Ovo je jasno ukazivanje na građanski rat i krvave svađe. Ujedinjenje po lisa znači izlečenje od tih bolesti.

200

Kristijan Majer

pomirenja, započinjući recima koje smo već navodili: „Vidite li kako dobra volja dobroj reci ume stazu naći“. , Na taj način ovde imamo prijateljstvo (philia) unutar grada, i ujedinjeno neprijateljstvo usmereno izvan njega.179 Međusobna ubistva (poinai antiphonoi) treba da se zamene uzajamnim šire njem radosti (anti didonai). Neprijateljstvo ne treba da bude usmereno ka unutra, nego ka spolja, u duhu solidarnosti. Ovde treba da nastane nova, na polisu izgrađena razlika, između nepri jatelja i prijatelja, obrt u odnosu prijatelj-neprijatelj. Na ovaj na čin, polis će postići jedinstvo. Ovde se prvi put srećemo sa zahtevom da među građanima pre vlada prijateljstvo. Prijateljstvo je nekada bilo stvar međusobnih od nosa, posebno u okviru plemstva. U arhajskom periodu, razlikovanje prijatelja od neprijatelja bilo je od ključne važnosti za odnose među plemićima, jer ako hoćemo da sebi obezbedimo nečiju pomoć i za štitu i da obezbedimo svoja prava i vlast, moramo da utvrdimo ko su nam prijatelji a ko neprijatelji i da delujemo u skladu sa tim. Na osnovu ovog zaleđa, vrlo je teško za polis da potvrdi svoj opšti inte179 Platon je kasnije na opšti način formulisao analognu razliku između pri jatelja i neprijatelja, govoreći da su Grci „ро prirodi prijatelji" (kao drugovi i rođa ci), dok su varvari, pošto su stranci i pripadnici tuđih rasa, „ро prirodi neprijatelji". Mada ovo nije isključivalo rat između Grka, ono je ipak takav rat ograničavalo. Platon je stoga pravio razliku između Polemosa, rata protiv varvara, i stasisa, gra đanskog rata između samih Grka, Država 469. Vidi: Meneksen 245 c. Kontijades, međutim, greši kad tvrdi da razlika između polemosa i stasisa odgovara razlici iz među echtrosa i polemiosa. Odnos između poslednja dva pojma je nejasan. Njiho va semantička polja se delimično poklapaju. Navešćemo samo četiri primera: polemios koji označava unutrašnju političku suprotnost: Agamemnon 608 ; Jamblih (H. Dils, Predsokratovci-Fragmenti); Platon, Država 422e; echtros kao protivnik u ratu: Platon, Timaj, 18 a: polemios se uglavnom odnosi na vojnički otpor. Ethros je opštiji. Samo echtros se odnosi na opšti pojam neprijateljstva (echtra). Osim to ga, neprijateljstvo kao uzrok rata, distinkcija između prijatelja i neprijatelja u spoljnim poslovima, izražava se kao echtrys (vidi napomenu 182). Tamo gde istoričari i govornici koriste polemios ono zamenjuje eschtros u značenju neposrednog voj ničkog otpora. Za poklapanje semantičkih polja videti Tukididovo korišćenje ovih izraza (contiades echtros kai polemos, 197).


201

res.180 Kada je Klisten stvorio čvrstu institucionalnu osnovu za gra đansku solidarnost, nastala je nova situacija u kojoj je čitava zajed nica mogla da postane prepreka za preterane ambicije plemića. Ka snije su smišljena razna institucionalna sredstva da se ograniči delatnost aristokratskih grupacija. Pa ipak, plemići su i dalje mislili u poj movima prijateljstva i neprijateljstva.181 Eshil se usmerio upravo na ovu situaciju. Godine 478. p.n.e izraz „imati istog prijatelja i neprijatelja“, verovatno nastao u svetu aristokratskih frakcija, primenjivao se na atinski pomorski savez.182 Sada se on primenjuje na grad. Ovome je prethodilo, u pokretu Klistenovih reformi, stvaranje širo180 Solonov zakon o stasisu predstavlja zanimljiv pokušaj uključivanja svih građana protiv sukobljenih struja u slučaju građanskog rata. Onaj ko odbije da se priključi postaje atimos, to jest lišen zaštite građanskog zakona. Videti: Atinski ustav, 8.5; Plutarh, Solon 20 . I. Videti: P. Spahn, Mittelschicht und Polsbildung (Frankfurt /Bem/Las Vegas 1977), 153, uključujući verovatnoću d aje zakon pra vi. O političkom problemu vid. Spahn, 136 ff i dalje. O njegovim posledicama Vi di: Cicero: AdAtticum 10.1.2.; In verrem, 2.1.34. Namera je bila da se većina gra đana pretvori u protivnika manjine, uključene u međusobne sporove i svađe. To je bila zanimljiva institucija, mada osuđena na neuspeh. Prema Atinskom ustavu, So lon je uvideo da su neki građani ravnodušni prema onom što se događa i stvari pre puštaju njihovom toku (agapein to automaton); ne postoji bolji izraz želje da se ovi procesi zamene politikom. (Videti: Solon Elegije, 3.) 181 Connor, The New Politicians, 42 ff. Kao dodatak pasusima koje Konor na vodi, up: Homer, Odiseja 6.184 f; Arhiloh u Oxyrhynchus Papyri XXII, 2310.14 f; Teognid 869 ff; Sapfo, fr. 5 (Lobel-Page); Pindar, Pythia 2.83 f; Nemea 10.78; Gorgija, B Iia.25 (farg. Predsokratici II, 294); Platon, Država 332d; Plutarh, Temistokle 5.6. Videti takođe M.J. O'Brien The Socratic Paradoxes and the Greek Mind (Chapel Hill 1967). 182 Atinski ustav, 23.5. O različitim vrstama povezivanja. Vidi: G.E.M.de Ste. Croix, The Origins o f the Peloponnesian War (London, 1972), 298 ff Zahvaljuju ći otkriću ugovora iz vremena oko 500. g.p.n.e. ova formula je već potvrđena u sa vezu koji je stvorila Sparta (u Peloponeskoj ligi); ovde to označava jednostrano angažovanje savezničkog grada u skladu sa spartanskim određivanjem prijatelja. Vi di: W. Peek, „Ein neuer spartanischer Staatsvertrag", Abhandlungen der sachsischen Akademie, Leipzig, Philologisch-historische Klasse 65.3 (1974): F. Gschnitzer, Ein neuer spartanischer Staatsvertrag und die Verfassung des Peloponnesischen Bundes (Meisenheim 1978), 26, 35 ff.

202

Kristijan Majer

ke građanske solidarnosti. Ova solidarnost pružala je bazu za razli čite pokušaje osiguranja učešća u građanskim poslovima; a i sama je dobijala snagu od takvog učešća. Nije, međutim, jasno da li se ona shvatala kao prijateljstvo. U svakom slučaju, novina u Eshilovoj zamisli jeste stav da čla novi različitih klasa treba da se ujedine u prijateljstvu. Taj stav po stao je aktuelan tek kada se grad suočio sa opasnošću od građanskog rata, nastalom zbog borbe za prevlast nad političkim poretkom. U kom stepenu mogu da unutar takvog prijateljstva postoje razlike, ostaje otvoreno pitanje, mada je jasno da deinon ne može delovati ta mo gde nema nikakvih problema. Sa pojavom alternative u kojoj ne ma nikakvog ograničenja, to jest preterane slobode - ma šta to zna čilo - postalo je neizbežno da se u program sažet u recima „niti bez vlasti, niti pod prisilnom vlašću“ uključe izvesne unutrašnje razli ke.183 Ipak, prijateljstvo mora da obuhvati celinu. Takvo prijateljstvo moguće je samo ako postoji dovoljna soli darnost da se postojeće frakcije drže u šahu. Ovo, ma koliko to delovalo neobično, pretpostavlja postojanje zajedničkog neprijateljstva usmerenog na spoljašnji svet. Ipak, to nije bilo sve. Kad se Eumenide iznenade zbog stepena buduće vlasti (mada su ranije tvrdile kako opstanak zakona u svetu zavisi od njih), njihovo iznenađenje podrazumeva neizbežan rast moći grada nad njegovim građanima Jasno je da se ovde naglašava veza između vlasti nad građanskim poret kom i vlasti nad privatnim domovima, kao i odnos zaštite i poslušno sti. Novi zakon polisa može samo na ovaj način da odnese pobedu. Ali, ako ova težnja treba da ima realan sadržaj, moć polisa mo ra da se ukoreni u jakoj građanskoj solidarnosti. Jer, nije bilo jake dr žavne moći one vrste koja postoji u moderno doba i koja je prvobit no bila koncentrisana u rukama monarha i njegovog državnog apa183 Pitanje načina na koji je ovo predstavljeno pojavilo se s obzirom na „revnovanje za dobro" (Agathon, ,,Eris“ 974 f.). Međutim, to je verovatno trebalo da se primenjuje prilikom neke privremene krize (kao što se Solon oslanjao na odgo vornost građana dok ne dođe „ispravljač pogrešnih".


203

rata. Neodređenost izraza koinophiles dianoia - ljubav usmerena na celinu (koinon) i uzajamno prijateljstvo unutar zajednice - prikladno ilustruje činjenicu da grad kao celina svoje korene ima u građanstvu. Ideja prijateljstva među građanima mogla je da se spoji sa jakim osećanjem za porodičnu zajednicu, sa unutrašnjom solidamošću, za jedničkim srcem, zajedničkom žrtvom i tome sličnim stvarima, što je već preneto na polis.184 Ipak, u okviru ove proširene građanske porodice i dalje mogu postojati ozbiljniji razdori, a pojam građan skog prijateljstva lako može da ostane samo apstraktan ideal. Zbog ovoga je bilo tako značajno da se ono čvrsto poveže sa za jedničkim neprijateljstvom prema spoljašnjem svetu. Eshil uviđa po trebu stvaranja nove vrste prijateljstva i neprijateljstva, kojom će se učvrstiti nova građanska solidarnost. Praktična situacija pružala je priliku da se ovo postigne, jer posle razvlašćenja Areopaga, Atina je povela jednu izrazito ekstenzivnu politiku osvajanja (ili je bar nasto jala da proširi svoju moć). Sad vidimo zašto Eshil stavlja toliki naglasak na savez između Atine i Arga Dok se u Agamemnonu rat sagledava u negativnom svetlu, ovde se pokazuje i njegova blagotvorna funkcija.185 On bar nije vođen radi neke žene. U tom smislu Eshil se - iz bilo kojih raz loga -stavlja na stranu bilo kojih zastupnika promene.186 Ali, ovo je neophodna dopuna njegovog sasvim suprotnog pristupa unutrašnjoj politici. Sledeće godine i Kimon će zastupati slično stanovište.187 184 Burkert, Griechische Religion 382 ff; videti: Wolff, „Die Grundlagen des griechichen Eherechts", 624 ff, 631. 185 913 ff. Vidi: napomena 56. Slično Eshil ff. 281 (Lloyd-Johnes u Loeb). Patnje koje rat donosi vojnicima i onima koje zahvati svojim dejstvom, ipak su ta ko živo opisane u Agamemnonu 428 i 555, da se ne može reći kako su negativni aspekti rata odsutni. Videti: Daube, Rechtsprobleme, 135. 186 Atinska politika širenja i osvajanja kasnije je nazvana neoteropoiia (Tukidid, 1.102.3.). Sama činjenica d aje ona bila element nemira znači da su je savremenici doživeli kao novinu. 187 Plutarh, Kimon, 17.6. Ovo se odnosi na predstojeću bitku.

204

Kristijan Majer

Međutim, Eshil, nezavisno od ovoga, kroz povezivanje prija teljstva i neprijateljstva dotiče jednu važnu osobinu antičkog po lisa: činjenica d aje on bio neposredno ukorenjen u zajednici kao celini, znači da su građani u velikoj meri bili samo i prosto gra đani. Polis i njegovi politai bili su upućeni jedni na druge. Zbog toga je bilo malo prostora za razvoj brojnih aktivnosti mimo po litike koje modema država pruža svim svojim građanima i čak ih podstiče da se njima posvete. Po Marksovim recima, „politička država kao takva bila je istinski i isključivi sadržaj njihovih živo ta i želja“.188 Stoga su moćne energije bile koncentrisane u poli tičkoj sferi, posebno u polisu velikom i abicioznom poput Atine. Naravno, bilo je sasvim moguće da građani žive zajedno bez spoljašnjih neprijatelja. Ali je ipak bilo jasno da je postizanje opštijeg prijateljstva usko povezano sa opštijim neprijateljstvom, daje to nerazdvojni deo udruživanja i razdvajanja ili - da se posluži mo Empedoklovim recima - neikos-a i philia-c.189 U ovom kon tekstu može se obrazovati jasan pojam o neprijatelju. Molitve Eumenida stoga ne izražavaju samo pobožne nade, već i jasno shvatanje stvarnosti. Od nove građanske slobode oče kivalo se da uradi ono što je neophodno: pošto se neprijateljstu nije moglo dozvoliti da besni u okviru grada, ono je moralo biti usmereno izvan njega. Prema Eshilu, unutrašnje prijateljstvo i spoljašnje neprijatelj stvo poklopilo se sa podelom rada koju je Atena predložila: dok će se Eumenide brinuti za očuvanje zakona i napretka u okviru grada, ona će se usmeriti izvan njega i Atinjanima donositi pobedu (st.903-905). 188 K. Marx i F. Engels, Sabrana delà (Prosveta) 1.2. (Beograd 1982), 34. 189 Empedokle B 16, 17, 22, 26, 30, 35, 36, 59, 109 (Predsokmtovci I), i ob jašnjenje njegovog učenja. Videti: W.K.C.Gurhrie, A. History o f Greek Philosophy II (Cambridge, 1965), 152 ff. Odnos između pojmova prijatelja i neprijatelja sa jed ne strane, i predsokratsko učenje o suprotnostima sa druge, koliko znam, još niko nije ispitivao (videti: bibliografiju u napomeni 211).


205

Ovde, dakle, nailazimo na anticipaciju pojma koinonia poli tike, mada ne i na sam taj izraz. Međutim, ma koliko da se kasni je govorilo o potrebi prijateljstva između građana i između razli čitih delova grada,190 ono stoje ovde izloženo, sa onim stepenom realizma koji su Grci retko uspevali da dostignu, jeste čitav niz problema izazvanih novim načinima udruživanja i razdvajanja, koncentracije, odnosno difuzije vlasti, i pravljenjem razlike iz među prijatelja i neprijatelja. Čak i ako Eumenide konačno sklapaju dobar i harmoničan kompromis u okviru perspektive, usmerene isključivo na Atinu, one i dalje imaju svest o ogromnim i nepredvidljivim problemi ma koji su pratili revolucionarnu promenu ka demokratiji. Na ovaj način one artikulišu deo jedinstvenog i neponovljivog isku stva grada. Nikad više neće Grci biti tako duboko svesni šta za pravni i politički poredak znači da bude u rukama građana. Ova situacija nije imala presedan, iskustvo je bilo sasvim novo; kasni je će se oni navikavati na njega.191

e. Atički građani 458. i Eumenide Možemo se upitati koliko je ova politička koncepcija bila transparentna i shvatljiva za Atinjane iz 458. godine. Postojalo je živo zanimanje za tragediju, ali, naravno, ovo više može imati ve ze sa načinom izvođenja nego sa sadržajem komada. Ipak, ne bi bilo moguće da se tragediji pripiše funkcija „obrazovanja odra slih" da ona nije bila shvatljiva većini gledalaca. Pošto je trebalo dobiti nagradu, i pošto je odobravanje publike imalo važan udeo 190 Na primer, Aristotel, Politika 1262b7, 1263a30, 1295b23; Nikomahova etika 1161 a 10 ff, 1167b2 ff, i dalje. 191 Važan izuzetak je razgovor između Perikla i Alkibijada u: Ksenofont Uspomene o Sokratu 1.2.40. Uostalom, pretpostavljalo se postojanje slobodnog od lučivanja i pokušavalo pronalaženje merila za njega i njegovo usmeravanje u is pravnom pravcu.

206

Kristijan Majer

u njenoj dodeli, pesnici su prilikom sastavljanja svojih komada morali voditi računa o publici. Stoga, tragedije koje su došle do nas pokazuju ono što je publika htela da prihvati. Istina, samo najbolja delà su sačuvana, a odluka koje će od njih biti sačuvano ležala je na stručnjacima. Ipak, ma koliko da su se komadi razli kovali između sebe po kvalitetu, ona koja su sačuvana nisu verovatno bila razumljivija od onih koja su izgubljena. Jedna stvar mi se čini posebno značajna. Znamo iz različitih perioda istorije da, ako je čitavo društvo snažno opredeljeno za određenu stvar, onda čak i „mali čovek“ može da razvije visok stepen shvatanja i preduzimljivosti. Imamo jasna svedočanstva da su se mnogi građani Atike zanimali za retoriku i da su stalno tražili da čuju nešto novo. Ovo podrazumeva da su takođe bili sposobni za razumevanje i procenu problema retorike.192 Široki slojevi Atinjana stoga nisu morali biti posebno „obrazovani", ili „intelektualno usinèrent" (poput današnjih poklonika pozorišta) da bi pokazali veliko zanimanje i značajno razumevanje.193 Da bi stvorila ovaj efekat, tragedija je prosto morala da zauzme različi to mesto u njihovim životima. Međutim, možemo pretpostaviti da je to i činila. Dionisove svečanosti bile su jedan od najvažni jih događaja godine. Mitske teme bile su relativno bliske,194 a ra zni pesnici obrađivali su ih na različite načine. Atinjani koji su živeli 458. godine p.n.e. bili su svedoci razvoja tragedije; oni su sa njom takoreći odrastali i bili su u stanju da o njoj sa poznavanjem razgovaraju (najzad, oni su živeli u kulturi u kojoj nije bilo mno go zabave, pa su morali da se usredsrede na ono malo zanimlji vih stvari, oslanjajući se uglavnom na izgovorenu reč i uživajući u raspravama). Prema tome, možemo zaključiti d a je većina lju 192 Tukidid, 3.38. 193 Ehrenberg, Aristophanes 283 ff, posebno 286. 194 Videti: Antifan fr. 191; Ferguson, Companion 24. Opštije u Jeger, Paideia. Vidi: Plutarh, Nikija 29.2.


207

di bila u stanju da posredno ili neposredno shvati većinu onog što su gledali na pozornici. Ovo se nije odnosilo samo na političke stavove izrečene u ko madima, građani Atine godinama su se angažovali u političkom raz mišljanju, delovanju i donošenju odluka.195 Politika je bila relativno konkretna delatnost koja se obavljala među građanima i pred njiho vim očima. Ma šta da se dešavalo, to je u velikoj meri bilo po meri građana. Oni su svakako bili svesni načina na koji politički sistem deluje i osetljivi za sve što pripada politici. Upravo je politički sadr žaj komada bio ono što ih privlači i okupira njihovu pažnju. Verovatno su učitavali političko značenje u mnogo toga što se i drukčije moglo shvatiti.196 Štaviše, njihov politički identitet zahtevao je čvr stu vezu između politike i religije. Sve ovo moralo je važiti i u godi nama koje su došle posle reformi iz 462/61. Naravno, mi nemamo evidenciju o stepenu u kome su građani Atike bili uključeni u poli tičku situaciju tokom ovih godina, ali je većina glasala za oduzi manje ovlašćenja Areopagu, pa takav korak nije mogao proći sa svim nezapaženo. Ipak, postojao je i značajan otpor ovoj meri; primedbe nisu nestale a mnogi koji su ovu odluku podržali zbog ciljeva spoljne politike, kasnije su mogli da promene stav. U sva kom slučaju, postoji dobar razlog za uverenje da su promenjene okolnosti stvorile raširen osećaj d a je potrebna nova orijentacija; ovo je vodilo pronalaženju načina za usklađivanje novih politič kih uslova sa tradicionalnim znanjem o bogovima i ljudima i do 195 Radi anticipacije primedbe koja se često upućuje, mora se dodati da se ovo nije primenjivalo na sve građane. Možda se nije primenjivalo ni na polovinu od njih, ali se primenjivalo na relativno veliki broj; ovo znači daje postojao jedan preovlađujući interes koji se manje ili više ticao svih građana, i koji se teško mogao meriti sa nekim drugim. Povrh toga, postojala su odgovarajuća očekivanja čije je ispunjenje rađalo nova očekivanja. 196 Ehrenberg, Aristophanes 32 f. Vidi: takođe primedbe K. Šmita povodom analognog slučaja „zajedničke javnosti" u Šekspirovom pozorištu i o greškama ko je proizlaze iz modernog pristupa. C. Schmitt, Hamlet oder Hekuba (Düsseldorf, 1956), 33 f.

208

Kristijan Majer

punu božanskog sa ljudskim poretkom. Ovo je Eshil pokušao da Atinjanima pokaže kroz Orestiju. On se usmerio na političku si tuaciju u Atini. Ipak, teško se može zamisliti da bi on mogao da stvori tako suptilnu, obuhvatnu, detaljnu i aktuelnu analizu da mnoge od ideja izrečenih u komadu nisu već bile široko raspro stranjene. 1 gde bi mogle dobiti takvu aktuelnost ako ne u raspra vama vođenim u širokim krugovima građana? Sad se moramo upitati, u kom stepenu je ovo bilo povezano sa istorijskim razumevanjem. Na kakav je odjek naišla Eshilova teza o neophodno sti nadmoći u snazi meson-a, jeste pitanje na koje ne možemo da odgovorimo. Naravno, može se zapaziti d a je ovaj zahtev nagovešten već u prva dva delà trilogije. Kad Klitemnestra prima Agamemnona, ona mu objašnjava zbog čega je Orest odsutan: ona g a je poslala od kuće zbog neizvesnosti u pogledu ishoda Trojanskog rata i zbog toga što „može puk da ustane i veće za se privoli, jer voli svet da palu slavu još jedared udari“.197 Ove reči nemaju funkci ju u komadu. One su nepogrešiva aluzija na ono što se dešavalo u Kimonovom odsustvu. Reči su ipak karakteristične za kraljicu koja će ubrzo postati zločinka i tiranin. Posle ubistva Agamem nona hor grdi Egista, i preti mu kletvom naroda. On mu jetko od govara: „Zar tako ti odozdo, s klupe veslarske da zboriš meni ko ji brodom upravljam?11 (st. 1637-38). Ovo je izraz aristokratske oholosti i prezira prema onoj klasi koja je zadobila političku moć 462/61. godine. Ove reči dvoje zločinačkih tirana očigledno su usmerene na zahtev za politička prava od strane najsiromašnijeg sloja atinskih građana. U širem kontekstu onoga što je rečeno o Atini, ovi redovi svoju protivtežu nalaze u stihovima kojima Eumenide govore o vitalnoj ulozi Areopaga. Ova ravnoteža nije 197 Agamemnon 883. Značenje je jasno: „oboriti". Vidi: Dodds, Ancient Con cept o f Progress, 46. Možda postoje slične aluzije na Kimona, u izuzetnom opisu Agamemnona, kao komandanta vojske i flote (Pokojnice, 723, Eumenide, 637). Kao što smo rekli, ova slika komandanta preovlađuje kod Pokojnica.


209

posebno upadljiva, jer su njena dva delà udaljena jedan od dru gog, ali ona dokazuje shvatanje da se poželjna sredina ustupa takođe i tetesima, kojima zapravo i pripada.

f. Rezime: političko znanje Eumenida Ono što Eshil politički obrađuje u Eumenidama i na neki način shvata, jeste sledeće: 1. Prevazilaženje svađe koja se sama sobom hrani ili, opštije re čeno, opasnih političkih sukoba, uz pomoć novog pravnog i građanskog poretka. Ovaj poredak zavisi od građana i posta vljen je između njih. Iz toga proizlazi: 2. Nastanak temeljne suprotnosti velikog stepena jednostrano sti koja obuhvata praktično čitav politički poredak. Ovo do vodi do: 3. Novih problema u donošenju odluka o centralnim pitanjima, koja su ranije bila podložna merilu istine. Ovo takođe znači: 4. Uspostavljanje nove vlasti polisa nad privatnim kućama. Ujedinjeni polis stiče preimućstvo nad svim pojedinačnim snagama. To takođe uključuje: 5. Prebacivanje dihotomije prijatelj-neprijatelj iz unutrašnjosti grada, van njega. I najzad: 6. Potrebu za pomirenjem i miroljubivim kompromisom izme đu svih postojećih sila u okviru sveobuhvatnog poretka (ko ji Eshil pronalazi i između mitoloških sila različitog porekla). Ovo shvatanje izraženo u formi mita, izlaže: Kako lanac povezanih osveta dostiže vrhunac u Orestovoj aporiji; Kako su zbog ovoga različite božanske sile došle u međusobni sukob; Kako je suprotnost među njima dostigla toliki stepen pristrasnosti da se pretvorila u suštinski sukob između novog i starog;

210

Kristijan Majer

Kako je aporija onda razrešena uz pomoć presude, veličanstve ne po svojoj apsurdnosti - ali samo po cenu da doneta odluka ne mo že njene protivnike ni da ubedi ni da obaveže d aje poštuju; Kako je zbog toga poražena strana spolja zapretila gradu, pa se sukob pretvorio u izbor između rata i građanskog rata; Kako je konačno samo rešenje, kojim je označena pobeda no vog zakona, uklopljeno u primemi Zevsov poredak koji je, mada nov, svoju pravednost pokazao obuhvatanjem starog (i na taj način saču vavši element strašnog, ojačao svoju moć) - i kako je ovo nesumnjivo prenošenje kompleksa akutnih politič kih problema u mit o bogovima, mita o političkom - u mitološko razrešenje problema zajedničkog života u političkom poretku, koji je doveden u pitanje. U okviru ovog mita, arhajska prošlost je blisko povezana sa sadašnjošću i budućnošću 458. g.p.me. Mit je precizno lokalizovan, pošto grad Atina ima u njemu cen tralnu ulogu, kako aktivnu tako i pasivnu. Ono što se dešava izme đu natprirodnih sila, ma koliko da je opšte, drži se unutar granica: kompromis se odnosi na Atinu u kojoj građani udružuju snage pro tiv neprijatelja s one strane njenih granica. Na ovom mestu, delovanje na mitološkom planu povezano je sa sadašnjošću i budućnošću, onakvim kakve su doživljavane godine 458. p.n.e: Atena će obezbediti pobede svom gradu. Eshil je na taj način stvorio mit o polisu. Građanima teško daje moglo biti pruženo adekvatnije objašnje nje načina na koji politički poredak prelazi sa stanja u kome se po stojeći uslovi automatski reprodukuju, u svim važnim svojstvima, na stanje u kome se on podvrgava donošenju političkih odluka.198 Eshil se služi najosnovnijim kategorijama: sukob i odluka, unu trašnje i spoljašnje, prijatelj i neprijatelj i - pre svega - pomirenje i kompromis. Ovo oslikava dubinu promene, sasvim novu osnovu za donošenje odluka i iznad svega činjenicu da se na ovoj tački suprot stavljene snage nalaze u osetljivoj ravnoteži i da preti izbijanje gra198 stasisu.

Kao što se u Atinskom ustavu tvrdi d a je to bio cilj Solonovog zakona o


211

danskog rata. Egistencijalni problemi toliko teško pritiskaju za jednicu da pozivaju na promišljanje i ponovno razvrstavanje po litičkih snaga. Nikako ne može biti slučajno što Eshil u svojoj „analizi" u prvi plan stavlja kategorije koje koristi Karl Šmit kad razmišlja o opasnostima sa kojima se suočava modema država. U oba slučaja, postojao je veliki rast politizovanja; u političkom ži votu pojavile su se suštinski nove grupacije, teme i dimenzije. I u oba slučaja promena je bila tako oštra i sveobuhvatna da se mo gla shvatiti u elementarnim terminima. Zbog same prirode ove si tuacije, polis nije mogao biti shvaćen kao entitet po sebi, već sa mo u kontekstu neposredne političke situacije, unutrašnje i spoljašnje. Sasvim je jasno zašto je Eshil ove stvari sagledavao iz ove perspektive, jer su unutrašnji sukobi u gradu proizašli iz njego vih spoljašnjih uspeha i doveli do pojačanog delovanja u inostranstvu.199 Štaviše, ono što je Eshil očekivao ostvarilo se u svim važnim elementima. Spoljašnja politika Atine i ratovi koje je grad vodio, odigrah su odlučujuću ulogu u stvaranju kompromisa unutar za jednice građana, čak i bez bilo kakvog jačanja vlasti Areopaga. Ovaj preduslov za stabilnost najradikalnije grčke demokratije, Aristotel nije uočio u svojoj suviše usko zasnovanoj političkoj te oriji (tako da se njegove teze o ekstremnoj demokratiji pokazuju netačne u odnosu na sam grad iz koga su izvedene - na štetu či tave teorije).200 Suviše velika blizina stvarnosti naterala je Eshila da pravi kompromise i pomirenja između osnovih ciljeva unutrašnjeg po litičkog delovanja. Ne postoji drugi put za osiguranje unutrašnjeg mira. Potrebno je da u ovom kontekstu sagledamo zahtev za meson-om. i „političkim" oblikom vladavine kakav kasnije nalazi199 Vidi: Dodds, Ancient Concept o f Progress, 62. 200 Yideti: Nippel, Mischverfassungstheorie und Verfassungsrealitat in Antike undfriiher Neuzeit (Stuttgart, 1980).

Kristijan Majer

212

mo kod Aristotela.201 Ovaj postulat deluje donekle utopijski, s obzi rom na realistički prikaz sukobljenih političkih snaga U kojoj meri on predstavlja izraz očajničke nade? O tom pitanju ćemo sada ras pravljati. U svakom slučaju, Eshil je izgleda našao zanimljiv način spajanja analize i postulata. Postulat jednog pravednog poretka zasnovanog na kompromisu izvodi se iz normativnog grčkog pojma o onom što priliči polisu.202 Ipak, Eshil se u svojoj analizi približava modernom pojmu političkog koji se pre svega bavi konkretnom situacijom, obuhvata i unutrašnju i spoljnu politiku, i obraća pažnju na jednostrane pozicije i donošenje odluka. Sa mo na ovaj način može Eshil da shvati čitav novi kontekst udru živanja i razdvajanja - promena koja je za njega tako revolucio narna da se, paradoksalno, povećanje moći demokratskog polisa u unutrašnjim poslovima može shvatiti kao moć Areopaga, ali pod uslovom da ovo telo zauzme svoje mesto u novoj političkoj jedinici, koja za pandan ima Zevsov poredak. Međutim, Eshil ne razvija svoje kategorije da bi postigao su štinsko razumevanje političkog (u svakom smislu te reči), ili onog što bi u njegovo doba moglo da odgovara političkom. On ih koristi da protumači postojeću situaciju koja predstavlja izuzetan razvoj koji se događa u izuzetnom gradu Atini. Mit o Eumenidama ne bavi se političkim životom kao takvim, već poslednjim či nom politizovanja u kome se sam poredak polisa podvrgava po litici. On se odnosi na novu situaciju, i posledice koje proizlaze iz nje. Ono što se ovde izlaže, jeste shvatanje onoga što priliči po lisu. Suštinska priroda preostalih kategorija slaže se sa aktuelnom obradom mita u jednoj izuzetnoj situaciji. 201 Aristotel, Politika, 1255b20, 1277b9; videti: 1254b2, 1259bl, 1325a28. U vezi sa ovim zanimljiv je Eshilov fr. 381 (Nauck=209, Loeb); „Tamo gde moć i pravo idu ruku pod ruku, od njih ništa ne može biti jače". 202 Videti početak druge glave.


213

Sad se pojavljuje više pitanja. Stavljanje jednog uz drugo ekstremne pristrasnosti i pomirenja, suštinski različitih koncep cija političkog poretka na jednoj, i postuliranje samo jednog pra vednog poretka na drugoj strani pokreće pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta. Šta je od ovo dvoje pretežnije? Kako Eshil istorijski shvata novo polazište? U kojoj meri on shvata činjenicu da je prekretnica stvarno prekretnica? Ovo pokreće pitanje odnosa između činjeničke analize i postu lata, pa dakle, u određenom smislu, odnosa između dva „pojma političkog“ (da upotrebimo naše termine). U meri u kojoj se bavimo mitom, moramo se upitati kako treba shvatiti mitološki obrazac po litičkog kompromisa. Da li je on samo metafora, rezultat želja ili se izvodi iz religiozne vere koja mitu daje snagu i izvesnost? Šta je iz vor Eshilovog poverenja u blagotvorni uticaj bogova? Nama se čini da je on spajao ekstremno realističku analizu sa utopijskim zahtevom (koji se može zadovoljiti samo zahvaljujući uspesima spoljne politike). Ali, možda je ovo pogrešno. Ova pitanja ćemo obrađivati unutar šireg konteksta političke misli koja pruža opštiju osnovu za Eshilove zaključke. Samo pre ko ove osnove moguće je da se rekonstruiše i razume shvatanje polisa i politike, koje je oblikovalo njegovo mišljenje. Ovu tezu potvrđuju ne samo određeni delovi drame, na koje se moramo osloniti, već pre svega činjenica da se bavimo ranim, prvobitnim i nedovoljno izraženim razumevanjem problema. Tek ako smo svesni ove teškoće možemo kao čitaoci Platona i Aristotela i kao deca doba koje obiluje teorijama, da shvatimo suštinske osobine ovog razumevanja. (Niti je jasno da smo, suočeni sa problemima sopstvenog doba, na manje prvobitnom stepenu političkog mi šljenja nego što su bili Grci, kad su se suočili sa stvaranjem poli sa.) Možda bi trebalo da ove pokazatelje shvatimo kao konstituente celine. U isto vreme, prinuđeni smo da se upitamo u kojoj meri Eshilove Eumenide otelovljuju elemente političkog mišlje nja koje je u to doba bilo novo. Možemo li da u ovom komadu do kučimo prekretnicu u istoriji političke misli, koja odgovara pre kretnici nastaloj u političkoj istoriji u 462/61. godini?

214

Kristijan Majer

g. Teološka politika Eshilovih Eumenida u tradiciji političkog mišljenja Grka Eshilov pojam polisa i političkog izveden je iz teološke politike, što predstavlja zanimljiv pandan političkoj teologiji modernog do ba.203 On se posebno odnosio na poslove polisa; u sebi takođe sadr ži spekulacije o volji bogova i ima važnu ulogu u takvim spekulaci jama. Eshil je smatrao daje pravi poredak u polisu božanskog pore kla, jer Zevs uvekpobedu (kratos) daruje sredini (meson), koja se na lazi između anarhije i tiranije, što će Aristotel kasnije nazvati politi ke arche („politička vlast“ ili „politički oblik vladavine14). To je podrazumevalo neku vrstu političke saradnje plemstva i naroda, što je bilo preduslov politički ograničene vlasti i delotvomog pravnog po retka Veoma slični pojmovi mogu se naći i u Solonovim pesmama (5.24). Međutim, situacija se promenila od Solonovog doba. Za nje ga, plemstvo je bilo prirodno vodstvo, ali je to vodstvo u međuvre menu uklonjeno, pa se u najboljem slučaju moglo zalagati za njego vu obnovu. Eshilovo zalaganje za zlatnu sredinu, može se razumeti samo kao plod jedne specifične tradicije političkog mišljenja, koja se kod Grka razvila u arhajskom periodu. Budući da se ona poklapala sa iz uzetnom prirodom tog razvoja, koji je svoj vrhunac dostigao u de203 Vidi: C. Schmitt, Politische Théologie und Politische Théologie II (Berlin, 1970). Cilj obrnute formulacije „Teološke politike" jeste da naglasi či njenicu da grčki politički pojmovi nisu sekularizovani teološki pojmovi, već da u recipročnim odnosima između politike i teologije, prvo pokazuje težnju za primatom. Po svoj prilici, teološki pojmovi su mogli biti delotvorni kao što su to u moderno doba samo onda kada su antički politički pojmovi ( u ovom slu čaju posebno rimski) uključeni u teologiju. O razvoju političke religije videti: Varona, koga Avgustin navodi u D e civitate D ei 6.4: ovo se, međutim, može odnositi samo na kultove. Što se tiče teologije kao celine, procesualno proži manje političkog i religioznog se pogrešno shvata, posebno kad se radi o teo logiji apstraktnog božanstva među Grcima.


215

mokratiji, to je bio jedan specifičan intelektualni pokret, kome do sa da nije posvećena adekvatna pažnja.204 S obzirom na postojanje mnoštva gradova-država, i na odsustvo snažnog monarhističkog i svešteničkog autoriteta, ova tradicija poli tičkog mišljenja zauzela je „treću poziciju“ između suprotstavljenih sila i obezbedila institucionalni fokus za široke interese iznete u predlozima za rešavanje određenih problema, a kasnije u koncepci jama pravnog poretka koje su podsticale očekivanja i očekivanja od očekivanja;205 na taj način ona je služila konsolidovanju ovog intere sa, koji je mogao doneti materijalnu nagradu onima koji su se stara li o njemu. Sa takve polazne tačke, politički mislioci mogli su da za stupaju polis kao celinu u vreme kad on još nije imao dovoljno pri stalica za svoju stvar. Oni su mogli da zamisle institucije, otkriju ve ze, formulišu zahteve i najzad da anticipiraju ulogu koju će postepe no preuzeti širi slojevi političkog tela Zauzimajući relativno neutralnu poziciju - u stvari, poziciju ne moći - politički mislioci su, u najboljem slučaju, mogli da se suprot stave samo najopasnijim krajnostima - prekomemoj upotrebi sile, teškim nevoljama, ekstremnom bogatstvu i siromaštvu - posreduju ći između stranaka, pošto nije bilo drugog načina za rešavanje mno gobrojnih kriza i sukoba njihovog vremena. Obično su morali da sta nu na stranu obespravljenih i računaju na njihovu podršku. U takvim okolnostima javila se ideja kako je potrebno u izvesnoj meri dozvo liti učešće širih slojeva građanstva, jer se njihova prava ne mogu drukčije osigurati od onoga što, zbog stalne pretnje pobunom, ugro žava unutrašnji mir i poredak. 204 Vidi: glavu 3. Od mnogih struja u ranoj grčkoj političkoj misli, nas ovde zanima samo onaj pravac u kome se konačno koncentrisala njena stvarna dinami ka. Moramo računati sa bezbrojnim varijacijama. Lične sklonosti, iskušenja, utisci kao i političke pozicije mogu da dovedu do mnogih različitih puteva. Istinska sna ga ovog mišljenja ipak nastaje u srednjoj poziciji, koja se konačno institucionalizovala (sa kojom se kasnije povezao srednji sloj demosa). 205 Za ovaj pojam i njegov sadržaj videti: N. Luhmann, Rechtssoziologie (Reinbek bei Hamburg, 1972), 33 ff, 51 f, 64 ff.

216

Kristijan Majer

Ovo delovanje imalo je za pretpostavku pojmove o pravednom poretku, koji su služili kao polazna tačka političkim misliocima, a kasnije i širim krugovima građanstva. Možemo da vidimo kako su ti pojmovi nastali, kako su u njima teologija i politika postale blisko povezane, preko proučavanja Solonovih spisa za čiju se misao, po svoj prilici, može pretpostaviti da predstavlja prilično široku i, u kraj njoj liniji, uspešnu struju političkog mišljenja206 Solon je identifikovao mehanizam čije je delovanje izazvalo krizu koja je unesrećila Atinu njegovog doba: ova kriza bila je logična posledica načina na koji su vođeni poslovi polisa, a ne, kao što se do tada mislilo, božija kazna Ona je bila rezultat procesa u kome su različiti uzroci - eks ploatacija, oskudica i opasnost od pobune seljaka - mogli da izazo vu građanski rat i tiraniju. Ovaj realistički uvid naveo je Solona da pretpostavi kako iza nepodnošljivog statusa quo leže obrisi praved nog poretka, koji ne sadrži ni jedan od tih uzroka. On je pošao od ubeđenja daje pravedan poredak samo onaj koji su bogovi sankcionisali. Ako je status quo nesaglasan sa tim pravednim poretkom, on da su ljudi krivi. Uprkos tome, oni mogu da izbegnu posledice pro cesa koji neizbežno vodi u katastrofu, ako u posleđnjem trenutku ot klone njegove uzroke uz pomoć kataristem („onaj koji uspostavlja red“). Razmišljajući na konzervativan i suštinski realističan način, So lon je otkrio pravedan poredak oličen u boginji Eunomiji: pravedan poredak jeste idealan obrazac koji se nalazi s one strane statusa kvo. Sve različite sile imaju svoje mesto u njemu, a sukob između oprav danih težnji nije moguć. Solonova delatnost kao političkog katari stem manje je bila usmerena na postizanje kompromisa, a više na pravičnu raspodelu prava. U odnosu na zaleđe sve većih mogućnosti, sadržanih u njego vom dobu, prepoznavanje božanskog poretka, koji kažnjava u skla du sa saznatljivim zakonima, vodilo je širenju vere u pravdu, spoje 206 O onom što sledi, videti: K. Majer, Nastanak političkog...(početak prve glave).


217

nu sa novim poverenjem u čovekovu sposobnost shvatanja i postu panja. Opšta vera u pravdu bila je pojačana ubeđenjem daje mogu će otkriti mehanizam božanske pravde na zemlji; na taj način, ona je obezbedila čvrst osnov za pojam eunomije. Mada su zakoni koje je otkrio Solon bili strogi, njihovo otkriće bilo je dobrodošlo, jer je omogućilo ljudima da zaustave procese koje bi inače stavili u pogon. Ovo može izgledati paradoksalno. Prepoznati političku povezanost u to doba je značilo shvatiti tendencije ili procese čiji ishod je bio prak tično neizbežan; sa druge strane, bilo je moguće, u momentu velike opasnosti, ubediti druge u potrebu da se interveniše, a postojala je potencijalna većina, koja bi takvu intervenciju odobrila. U tom po gledu, uvođenje takvih strogih zakona pojačalo je čovekovu sposob nost postupanja. Ljudi su počeli da veruju da su bogovi naklonjeni gradu. Bogovi nisu samo pravedni već i milostivi, jer su građanima pružili priliku da u poslednjem trenutku izbegnu nesreću, koju su sa mi napravili. To je bilo nešto što nije bilo dato pojedincima i njiho vim porodicama. Različiti zakoni primenjivani su na polis. Na njega se sad gledalo kao na nešto što uživa posebnu božansku naklo nost.207 Zajednički život grada imao je privilegovan položaj. Solon je tako otkrio novu dimenziju pravde, direktno povezanu sa polisom. Ovo je bilo povezano sa njegovim poverenjem u ljudsku sposobnost shvatanja i postupanja, što je stvorilo jedan čvrst realizam ili, da bu demo precizniji, jednu u religiji ukorenjenu veru u stvarnost. Bilo je predodređeno da milost bogova izgleda veća jer je znanje bilo najve ća moć političkih mislilaca - pored ostalog i zato što se povezalo sa moćnim interesima srednjih i nižih slojeva društva. Širi okvir ovog intelektualnog pokreta oblikovala je jedna inte resantna karakteristika grčke teologije,208 određena pre svega poli 207 Ovo postaje jasno kad se uporede prva i treća elegija.Vidi: Vlastos, Clas sical Philology 41 (1946), 75 ff (mada ne mogu da prihvatim autorov zaključak). 208 videti: W. Jaeger, Die Théologie derfriihen griechischen Denker (Darm stadt 1964), posebno 17. O onom što sledi, videti: J. Burkhart, Povest kulture, No vi Sad, Podgorica 1992, 280 i 296.

218

Kristijan Majer

tičkom situacijom arhajskog perioda. Naime, tada nije postojao jak kraljevski ili sveštenički autoritet koji bi bio u stanju da delovanje bo žanskih sila uverljivo poveže sa sobom. Šta god kraljevi i tirani tvr dili o svojim odnosima sa višim silama, oni su morali da se bore sa široko rasprostranjenom verom u pravdu, koju je u ta nemirna vre mena209 određivala opšta predstava Zevsa; i sa uverenjima svojih protivnika - pre svega vodećih političkih mislilaca210 - d aje autokratija pogrešan oblik vladavine. Politeistički i polipolitički svet Gr ka ostao je tako najvećim delom imun na monarhističke pretenzije i uplitanje sveštenstva. Grčki svet je ostao otvoren i prijemčiv za onu vrstu mišljenja koje se, u krajnjoj liniji, odnosi na celinu - veću od bilo kog pojedi načnog entiteta, i zavisnu od ravnoteže interesa svojih delova - i onaj pojam pravde koji nikada nije isključivo vezan za neku ovozemalj sku vlast. U početku se mislilo da tu pravdu deli otac bogova. Kasni je je zamišljana kao univerzalan zakon, jer čitav svet mora biti pod vlašću jednog najvišeg zakona. Budući da bogovi nisu izvan sveta, i oni moraju biti potčinjeni tom opštem zakonu.211 Ukoliko je Zevsu pripisivana osobita odgovornost u pogledu zakona, trebalo je da on ili garantuje njegovo izvršenje ili da bude simbol univerzalnog poret ka. Poslovima polisa moglo je prema tome da se upravlja božan skom pravdom samo ako je ona ostvarena u polisu kao celini; nju ni je mogao da predstavlja nijedan pojedinac. Na taj način trebalo je da se pravedan poredak ispolji u apstraktnim odnosima, u međusobnom 209 E. R. Dodds, The Greek and the Irrational (Berkeley 1966), 28 ff, 64 ff. 210 Vidi: na primer Solon, Elegije, 8, 9, 10, 23. Moralo je postojati i suprot no, na primer Pitakovo stanovište, ali mi ne znamo da lije njegov pravi cilj bio da vanje legitimiteta tiraniji kao obliku vladavine ili samo privremeno opravdanje ti ranskog režima. 211 Jeger, Paideia I, 26; H. Frakfort, H.A.Frankfort, J.A. Wilson, i T. Jakob sen, Berfore Philosophy (Harmondsworth 1949), 251 ff; Guthrie, Historie o f Gre ek Philosophy II, I, 26 ff, 67 ff, 76 ff, 140 ff, 244 ff, 345 f; J-P. Vemant, Les origi nes de la pensee grecque (Paris, 1969), 119 ff; Burkert, Griechische Religion 452 ff; Vid, takođe glavu 3.


219

dejstvu različitih sila u polisu. Da bi imala smisla, trebalo je da ovo zemaljska stvarnost bude transparentna.212 To je pre svega važilo za politiku, gde se učinak božanske kazne prepoznavao u zemaljskim procesima. Ovo verovanje podržavali su česti usponi i padovi moć nih velikaša i njihovih porodica.213 Tako je i Zevsova pravda zauzi mala takoreći „treću poziciju“: njeno delovanje uvek je bilo moguće posmatrati sa distance, jer je polipolitički svet u kome su Grci živeli podsticao posmatrački stav; a gledište širokih masa, koje nisu bile aktivno uključene, počelo je da se povezuje sa trećom pozicijom, ko ju je politička misao usvojila. Nije bilo dovoljno osmišljavati sopstvenu sudbinu.214 Trebalo je takođe obratiti pažnju na opšti zakon koji je uticao podjednako i na velike i na male; on je bio u toj meri sveobuhvatan, a često i spor, d aje vera u njega bila otporna na sko ro svako razočaranje.215 To je vodilo postulatu kako je moguće otkriti smisao u svemu što se dešava u svetu, ideji o svetu kao ,,kosmosu“ (ova reč prvobit no je označavala „poredak", a potom svet), i značajnim filozofskim spekulacijama koje su u raznovrsnosti i promenljivosti zemaljskih stvari videle delovanje jednog nepromenljivog božanskog zakona. Erinije su bile odgovorne ne samo za sprovođenje zakona na zemlji već - kako je to Heraklit rekao - i „za to da sunce ne prekorači svo je mere".216 212 Jeger, Paideia \ 30. Isto važi i za političke poslove u Solonovim spisima: Vi di: Jaeger, „Eunomia", Sitzungsberichte der Preussischen Akademie ("1926), 69 ff 213 O ovom videti: H. Frankel, Dichtung undPhilosophie desfrühen Griechentums (2d, Minhen 1962), 150, 160, 267 ff, 479 f, 540 f, 570. Vidi: Eumenide 650 f, zajedno sa Tomsonovim komentarom. Uopšte, malo se poklanjalo pažnje funkciji ovog shvatanja za jačanje ove vere u pravdu među širim slojevima društva 214 Vidi: Meier, Arethusa 20 (1987) 49 ff. 2,5 Vidi: Solon, Elegije I; Bruno Snell, Die Entdeckung des Geistes (4-to izda nje Gottingen 1975), 67 f 216 Heraklit, ff. 94. Vid. Homer, Ilijada 19.418. O svetu kao kosmosu videti: Guthrie History o f Greek Philosophy II, 110 f, 131 n.I, 208 f, 246 ff; Jeger, Paideia I.

Kristijan Majer

220

Tako su kosmološko i političko mišljenje imali osnov u istom korenu,217218razvijajući se u dve linije, i podupirući jedno drugo. U svemu tome, značajnu ulogu odigrala je i teološka spe kulacija, delujući sa neutralne pozicije, koja nije bila povezana ni sa jednim autoritetom, sa univerzalističkim pretenzijama. Teološka politika koja je tražila dokaz delovanja božanske pravde u praktičnom svetu polisa, i nastojala da dođe do postu lata pravednog građanskog poretka, bila je verovatno i dalje zna čajna sila u Eshilovo doba. Verovalo se da bogovi dele pravdu. Pojam celine uključivao je u sebe brigu za obespravljene (koji bi se inače mogli pobuniti). Posle Klistenovih reformi, alternativa tradicionalnom poretku ostvarila se u Atini. Široki slojevi sta novništva - oni koje je Aristotel opisao kao ljude „koji uvek te že pravdi i jednakosti11218 - izborili su pravo na političko učešće. Štetu su prertrpeli samo pojedinci, naime zbačeni tirani i plemi ći koji nisu mogli da se prilagode novim pravilima igre. Vera u mogućnost pravednog poretka bila je pojačana. Potvrđena je pobedom nad Persijancima, koju su Grci doživeli kao dokaz bo žanske pravde.219 Kasniji atinski uspesi bili su dokaz d a je grad uživao naklonost bogova. Tako i u Eumenidama i u Solonovim delima nalazimo shvatanje da su bogovi odgovorni za pravedan poredak u gradu, ko ji može pokvariti samo delovanje građana.220 Takođe, nalazimo shvatanje daje božanska pravda neumoljiva. Za Eshila, polis - Arg ili Atina - ima privilegovan položaj. Njegovu 217 Ovo ću dokazati u svojoj sledećoj knjizi DieAnfànge despolitischen Denkens. O posebnom aspektu problema koji nas ovde zanima, videti pre svega G. Vlastos, „Equality and Justice in Early Greek Cosmologies11, Classical Philology 42 (1947) 156 ff. 218 Aristotel, Politika 1318b4. 219 Vidi: Eshil, Persijanci ; i Herodot, /storija; Lloyd-Johnes, The Justice o f Zeus, 88 f . 220 Solmsen, Hesiod and Aischylos 117 n. 51.


221

pravednost garantuju njegove institucije.221 Velika vera u ljudsku moć saznanja i postupanja izražena je ukazivanjem na racionalnu proceduru procenjivanja dokaza; u isto vreme, ona se ispoljavala i u drugim aspektima sve veće svesti o ljudskim sposobnostima, ko je su za Eshila bile od velikog značaja Jedan od najimpresivnijih delova u Agamemnonu jeste detaljan opis sporazumevanja signalnim vatrama, koje je donelo vest o pobedi iz Troje u Arg; to je bez sumnje i ponosna aluzija na jedno strateško dostignuće Delskog sa veza.222 Pohvala moći ubeđivanja, Zevsa Agoraiosa, a iznad svega „moći mišljenja“ boginje Atene, zajedno sa ubeđenjem da bi Atinjani mogli da steknu sophrosyne, ukazuje na istu stvar. Moć mi šljenja koju je Atena primila od Zevsa, jasno je suprotstavljena sta rom znanju Erinija, zasnovanom na iskustvu. Čak i kad na to ne ukazuje nova Eshilova terminologija (sophos i phronein), iz kontek sta je jasno da on aludira na nove oblike mišljenja. Ovo živo, jasno mišljenje V veka počelo je da dolazi do punog izražaja u onom mi šljenju koje se oslobodilo tradicije, i koje se, oslanjajući se na sopstvenu sposobnost, usudilo da uđe u srž stvari i rekonstituiše - ili bar ponovo promisli - celinu poretka polisa.223 Phronein je mo221 Ibid, 220, 222 f. Videti: Herodot 3.80.6. i G. Vlastos, American Journal o f Philology 74 (1953), 358 f. 222 Agamemnon 281 ff. Vidi: W. Riepl, Nachrichtenwesen des Altertums (Leipzig/Berlin 1913), 50 ff, gde su navedeni raniji primeri (na primer Herodot, 7. 183.1, 9.3.1). Takva obimna organizacija je izgleda bila nova za Grke. Ko bi, osim Atinjana iz vremena Delskog saveza, bio u stanju da stvari organizuje na takav na čin ili da odredi pitanja na koja vatre daju odgovor. Novinu ovog metoda potvrđu je i skepticizam staraca po pitanju pouzdanosti znakova (475, 489, 590). Ako je znak u Agamemnonu došao iz Troje - kao Atena u Eumenidama - to može da uka zuje na neki savremeni događaj (videti literaturu iz napomene 34). Polibije je ka snije, navodeći načine prenošenja vesti, ilustrovao visok stepen ondašnje tehničke stručnosti (10. 43 ff, 47.12). To se takođe navodi kao jedan od Gorgijinih izuma (Predsokratovci, fragmenti). 223 Vidi Napomenu 13 i glavu 8. Takođe: Holschter, Griechische Historienbilder; slično Sofokle Antigena 726. Za opštu raspravu o ovoj temi videti: Romilly Time in Greek Tragedy, 143 ff.

222

Kristijan Majer

gao takođe da označi i tehnički aspekt ljudske inteligencije, aspekt koji je primenom metodskih postupaka omogućavao po stizanje uspeha.224 Eshil to nije shvatio samo u tom smislu. Za njega je phronein pre svega označavalo sposobnost shvatanja sveobuhvatnog božanskog poretka. Ipak, ono je imalo i praktične posledice. Saznanje podstiče čoveka na delovanje. Božanski pore dak, koji obuhvata celinu, bio je izvor mudrog postupanja, što je išlo u prilog kompromisu i pomirenju. Phronesis je, kaže se, najveći dar koji je čovek mogao dobiti.225 Po svemu sudeći, za Eshila je takav uvid i dalje bio povezan sa mnoštvom novih mogućnosti, „tehničkih saznanja“ i postupanja, kao manifestacija istovremeno i teorijske i praktične intelektualne sposobnosti.226 224 Demokrit, B2 (Predsokratovci II), Atena kao phronesis . Phronein znači tačno izračunati, ispravno govoriti i raditi ono što je neophodno. B 119: phronesis kao procenjivački razum koji je u stanju da se takmiči sa srećom. Up. Euripid, Pribeglice 216 (phronesis koja može biti moćnija od boga; s obzirom na svakodnevnu upotrebu, ova formulacija se graniči sa paradoksalnim ali samo ako se phronesis ši ri u oblast metodičkog saznanja, usmerenog na kontrolisanje okolnosti). Platon, Alkibijad I, 125a; Lahet 192d- 193. Periklova phronesis je morala u sebe uključivati značajan element političke veštine (Aristotel, Nikomahova etika, 1141 bi 5; Tukidid 1.139; 2.65). Vidi; P. Aubenque, La prudence chez Aristote (Paris 1963), 54, 56). 225 Agamemnon 927; 175; Heraklit fr. 112; Sofokle, Antigona 1347. Vidi: B. Gladigow, „Aischylos und Heraklit“ U H. Hommel Wege zuAischylos I (Darmstadt 1974), 321 f: ,,U religiji koja ne poznaje negativne demonske sile, teodiceja se mo že baviti samo suprotnošću između istinskog božanskog poretka, i poretka stvore nog ograničenim ljudskim razumom." Vidi i: Dodds Ancient Concept o f Progress 59ffi ' 226 O tadašnjem smislu phronein i phronesis videti: Aubenque, la prudence chez Aristote 23 f, 53 f f , 56 ff (Perikla su smatrali uzorom phronesisa) 155 ff O ve zi između saznanja i njegovog dejstva na postupanje videti: Jaeger, Theology 131 ff. (Jegerove primedbe se odnose na Heraklita ali važe i za Eshila: Vidi: Gladigow, „Aischylos und Heraklit" 322 f). Videti takođe Schachermeyer Frühe Klassik 160 i literaturu koju navodi O'Brien, Socrates Paradoxes 23 f (mislim da su O'Brajenove rezerve opravdane, mada se ne odnose na Eshila). Phronein obuhvata kompromis praćen smislom za granicu i ravnotežu (Aubenque 156 ff). Vidi: sličnu antitezu u Okovanom Prometeju, 1011 : sophisma koja na ovom mestu označava jednostranost i lukavstvo (O'Brien 38), suprotstavljena je phronein.


223

Povezujući sophrosine Atinjana sa boginjom Atenom, on je na šao novu potvrdu - u dugotrajnom procesu patnje - za Solonovo uverenje da ruka boginje čuva grad. Solon je nagovestio i verovanje da do preokreta nabolje, do prevazilaženja štetnih procesa, dolazi u bezizlaznim situacijama. Upravo se u tom trenutku Zevs, prema Eshilu, okreće polisu, podrazumevajući da znanje (i sećanje na „prošle patnje“) može biti delotvomo upravo u takvim situacijama; znanje na koje su se politički mislioci već dugo oslanjali, čiju su moć institucionalizovali i u kojoj se ispoljavala blagonaklonost bogova Ipak, postoji jedna razlika Solon je verovao da će takvo znanje biti delotvomo prostim širenjem njegovih učenja;227 u njegovo vreme bilo je dovoljno - ili je samo tako izgledalo - postaviti kataristera, pa da se vrati red u gradske poslove. Nasuprot tome, Eshil je sma trao da čitava zajednica treba da poseduje potrebno znanje. Zbog to ga je smatrao važnim učenje o postupnom unapređivanju ljudskih sposobnosti. Videli smo kako učenje o nastanku kulture vrhunac može dosti ći i u teološkom kontekstu - po svemu sudeći, u vezi sa učenjem o „dvostrukoj uzročnosti“ - prema kojoj se ljudski i božanski uzroci odvijaju paralelno.228 Takođe smo videli kako se navika posmatranja kulture posredstvom istorijskog procesa, može proširiti i na po stepeni nastanak sophrosine u polisu. Dmga ukazivanja odnosila su se uglavnom na formiranje polisa ili na povećavanje njegove moći i veličine.229 Budući da su građani imali do tada neviđenu moć, jasno je da se morala osigurati njihova umerenost i razboritost koje se raz227 Solon, Elegije 3. I ff, 30 : „Moj razum me obavezuje da ovome naučim Atinjane“. 228 Vidi: Kitto, Form and Meaning, 79 ff; takođe La notion du divin 169 ff; C. Meier, u H.R.Juass, Die nicht mehr schonen Künste (München 1968) 91 ff Uče nje o nastanku kulture ne treba shvatiti u značenju da je kultura isključivo ljudsko delo. (Vidi: takođe Jeger, Paideia 1-50 ff; i nedavno objavljenu knjigu Dihl Hermes 105 (1977), protiv preteranog naglašavanja ateizma petog veka). Vidi: glava 8 na pomena 108. 229 Vidi: glava 8, napomena 60. i spisak literature.

Kristijan Majer

224

vijaju tokom vremena.230 U početku, najsigurniji put za to bila je vera u bogove i njihovu blagonaklonost prema gradu. Zahtevi za građanskom vrlinom nisu bili tako veliki kao kasnije kod Pla tona i Aristotela.231 Štaviše, moglo se verovati d a je proces raz voja doveo do stanja prosvećenosti, koja je kasnije -utopistički - zamišljana kao rezultat vaspitanja malog broja. Vera u postojan rast umerenog razumevanja, dostignutog uz pomoć boginje Atene, u Eumenidama, praćena je prizvukom upornog preklinjanja. Da je bilo drukčije, opasnost od građan skog rata ne bi bila tako ozbiljna. Uprkos svemu, bilo je jakih razloga za nadu. Veličinu phronesisa dokazuje umerenost boginje. Poredak je postao sveobuhvatan onda kada su pobednici pobeđenima dodelili počasno mesto i odgovarajuće funkcije u poretku. Na taj način, suprotnost starog i novog razrešena je u sinhroniji stabil ne celine. Eshil pruža novo opravdanje, u novim okolnostima, Solonovog verskog realizma. Za Solona je aktuelna stvarnost bila pola zna osnova pravednog poretka; uzimajući sve postojeće snage u obzir, on je pri tom uvek pravio razliku između pravednog po retka i statusa kvo. Pravednost je sad zahtevala da i thetesi budu uključeni kao klasa; Eshil je isto tako verovao da je potrebno uključiti i plemstvo. Po svemu sudeći, ako na stvari ne gledamo površno, i dalje je bilo teško zamisliti polis bez ijednog vodećeg organa koji bi suštinski bio aristokratskog karaktera.232 Očeki vanja nije bilo moguće postaviti suviše daleko od onog što je empirijski ostvarivo; nije se moglo očekivati da će nastati nešto sasvim novo. S obzirom na tradicionalnu teološku politiku, koja je stajala u pozadini, mora da je bilo mnogo onih koji nisu bili 230 Protagorin mit (Platon Protagora 320 C) predstavlja kasniju fazu razvoja ove ideje. Vidi: glavu 8.

231 Aristotel, Politika 1279a39. 232 Klisten je na scenu uveo nove snage, a Efijalt je postojeće snage lišio nji hovog političkog organa.


225

spremni da prihvate sasvim novu, kratističku alternativu demokratiji i oligarhiji.233 Božanski posredovan poredak, postuliran sa treće pozicije, na osnovi tadašnje realnosti (koja je postala razumljivija i lakša za kon trolu), mogao se zamisliti i ostvariti samo u uslovima političkog kompromisa, u duhu meson-a. Politička misao nije mogla obećati poboljšanje bez oslanjanja na date činjenice i bez temeljne pažnje posvećene svim postojećim snagama. Štaviše, svako poboljšanje u sebi nužno sadrži stvaranje poretka, koji je u skladu sa voljom bogo va, koji je uvek pravedan i utemeljen u realnosti. Ova statična kon cepcija pravednog poretka nadživela je doba teološke politike. Jer, s obzirom na suštinski statične uslove života - pre nego što je pojam progresa otkriven ili čak bio moguć - principi pravednog poretka mogli su se zamisliti samo statički. Sa dubljim uvidom on bi se vre menom mogao bolje razumeti; mogao bi se definisati apstraktnijim terminima - uistinu bi morao - ali nikad nije morao biti fundamen talno izmenjen. Plemstvo nije moglo biti ,,preneto“ u njega.234 Su štinski nije bilo moguće preći prag ,,ovremenjivanja“ i „progresa11. U toj meri još je bilo dobrih razloga za uverenje kako bog „dodeljuje pobedu umerenosti u svakom obliku11. Ova fraza nije značila kako je nemoguće predočiti veliku razno vrsnost promena - ili, pre, tako veliki broj individualnih promena. Ovo postaje jasno kad u obzir uzmemo i nastavak rečenice: „Ali dru ge sposobnosti usmerava na mudar način11.235 Princip koji večno va ži, na taj način ograničava se kontingentnom promenom: iskustvo promene ugrađeno je u pojam nepromenljivog. To ostavlja mesto mnoštvu varijacija u detaljima, ali onemogućava relativizaciju ključ nih oblasti. Ovde možemo zapaziti interesantna razmimoilaženja iz među Eshila i Pindara. U pesmi koju je Pindar napisao desetak godi 233 Vidi: glava 8. 234 O paraleli sa ovim na božanskom planu, videti: Reinhardt, Aichylos 74 f. 235 AU’alla d ’ephoreuei Smit prevodi „bog umerenosti daje pobedu a ostale darove usmerava ka mudrosti “ (Loeb).

226

Kristijan Majer

na ranije, nalazimo prvu potvrdu učenja da postoje tri tipa ustava: „Tiranija, vladavina neodgovorne gradske rulje, i vladavina mudraca“. Pesnik zatim dodaje kako nije moguće suprotstavljati se bogu, koji daje snagu čas jednima čas drugima.236 Ako pesnik ukazuje na, kao što se čini, pramenu vladara prema ustavu, onda sledi da je to jedina promena koju on zamišlja. Nasuprot tome, Eshil naglašava normu koja prevazilazi svaku pramenu i vlada u skladu sa božan skom voljom. Iz toga sledi kako kratos ne treba da se oslanja ni na jedan pojedinačan autoritet, već na sredinu. Bez sumnje, treba doda ti da se to, na kraju krajeva, stalno dešava, mada uvek pod drugim uslovima, što je osigurano božanskom pravdom. Sve što odgovara ovoj normi „treba da se shvati kao normalno“ čak i kada se nepre stano dovodi u pitanje. Celinu polisa treba da kontroliše norma, to jest obični ljudi a ne neki od njegovih delova - kao što je bilo uobi čajeno u to vreme. Postulat sredine na taj način suprotstavlja se no voj krajnosti prekomeme demokratije. Tako se još jednom zemaljski i nebeski poredak mogu uzajam no povezati pod okriljem tradicionalnih religioznih stavova, uprkos dubokim podelama koje prožimaju celinu. Realistička analiza i po stulat kompromisa mogli bi se približiti u ambijentu političkog rea lizma, oblikovanog religijom. Pošto je grad prošao kroz mnoge pro mené, veru u predestinirani poredak trebalo je formulisati u apstrakt nijim terminima. U središtu tog verovanja bio je ideal kompromisa koji svakom daje ono što mu pripada, odnosno što je nužno u okvi ra celine. To je put prevladavanja razdora koji je mogao da dovede do građanskog rata. To je bilo političko rešenje koje su polisu nalo žili bogovi. Pojam sredine koji je kasnije tražen u sociološkim termi nima ili u pojmu mešovitog ustava, ovde poslednji put srećemo u sta rom horizontu teološke politike. Ako su taj umereni i obuhvatni uvid podarili bogovi, trebalo ga je takođe primeniti na mit. Sada je postalo moguće novo shvatanje priče o Orestu. Eshil je video mit u političkim terminima, što je bilo 236 Pindar, Pitia 2.87f.


227

neizbežno u neposrednoj stvarnosti 458. g.p.n.e. On je tu stvarnost uklopio u svoju viziju sveta bogova, protumačenog u svetlosti pro mena u svetu polisa. Istovremeno je zamislio novo kao nešto staro ili, preciznije, kao nešto što je postojalo ranije, i na taj način otkrio božanski model za probleme svog doba237 Novo razumevanje nije postignuto prosto pravljenjem poželj nog mitskog modela, već teološkim promišljanjem mita oblikovanog političkim iskustvom. Prepoznavanje krajnje pristrasnosti dovelo je do pitanja o onom što je neprolazno, čak i u odnosu na Zevsovu vla davinu. Rešivši ovo pitanje preko kompromisa, utemeljenog na on dašnjoj stvarnosti, Eshil je našao kontinuitet otporan na svaku radi kalnu promenu - i istinski ga razumeo. On nije mogao da preokret atičke demokratije shvati kao preokret. On je pramenu neutralizovao tako što je u apstraktnijim pojmovima zamislio nepromenljivi pore dak. Ipak, Eumenidama dominira dugoročna istorijska perspektiva. Svest o kontinuitetu pojačana je pretpostavkom da će patnja vreme- . nom voditi ka odmerenom procenjivanju. Koliko god Eshil prihvatao optimističku vremensku perspektivu, sadržanu u učenju o kul turnom razvitku, to nije značilo da je spremno prihvatao sve što je novo i okrenuto budućnosti. Sredina je takođe trebalo da stoji izme đu starog i novog. Mudrost boginje Atene trebalo je da prevagne nad onima koji su skloni novotarijama U ovom kontekstu zanimljiva razlika između Atene i Apolona, kako u ponašanju tako i u intelek tualnim moćima, postaje razumljiva i značajna. Moć mišljenja pripi sana je samo boginji - ne i bogu, ratobornom poborniku principa ko ji rađa novi zakon. Ovaj kontrast nije slučajan. Nema smisla tražiti objašnjenje ukazivanjem na moguće rival stvo između atinske i delfijske religioznosti ili pretpostavljati da je Apolon kritikovan zbog proroštva u Persijskim ratovima (koje je bi lo nepovoljno po Atinu i opovrgnuto kasnijim događajima). D aje bi lo kritike, ona bi bila usmerena u drugom pravcu. Upadljivo je to što 237 Dodds, Ancient Concept o f Progress, 52.

228

Kristijan Majer

je Apolon bio prijatelj ljudi.238 Neke od njegovih karakteristika ne razlikuju se od Prometejevih, kada se ovaj bori za ljudsku stvar, a protiv drukčijeg protivnika, naime Zevsa.239 Apolon je, kao i Prometej, plahovit, pristrasan i sklon preterivanju. Nije moguće videti gde je takva predstava o Apolonu nastala, niti kako je mogla da posluži usmeravanju kritike na Delfe, čije se proročanstvo u drami ne poja vljuje u nepovoljnoj svetlosti (st.614-615, 793-795). Može biti daje Eshil težio kontrastu prema pogledima političara, povezanih sa Efijaltom. Na strasno i plahovito ponašanje Apolona, i iznad svega Prometeja, može se gledati kao na odraz duha Atine, njene mladalačke neustrašivosti, njene nesmotrene odvažnosti (tolmeron), zbog čega su Spartanci posle Mesenijskog rata, Atinjane vratili kući.240 Ako je tako, portret Apolona predstavljao je kritiku onih koji su tada vlada li Atinom.241 Međutim, nas ovde zanimaju odnosi između dramskih ličnosti. Oba elementa - novi i radikalno progresivni s jedne, i prosvećeni i pomirljivi s druge strane - trebalo je smestiti u dramu, a ta nužnost prirodno je odredila podelu uloga U mitu Apolon je bio Orestov saveznik, dok su Atena i njen grad stajali između suprotstavljenih stranaka. Sličnu konfiguraciju nalazimo i u Okovanom Prometeju, mada su ovde uloge zamenjene: ličnost zaslužna za veliki rast ljudskih spo sobnosti, pripada staroj dinastiji. Njemu su suprotstavljeni tiranski uzurpatori nove dinastije. Ako imamo u vidu situaciju u Orestiji, mo že nam biti čudno što su u Okovanom Prometeju nove snage tako ne umoljivo protiv civilizatorske moći otkrića. Upravo to, samo po se 238 Eumenide, 171 Vidi: Grossman Promethie und Orestie 250 ff 239 Okovani Prometej 28. Prometej, kao što se zna, ide znatno dalje. Vidi: nje govu authadia 79, 1011, 1034, 1037. 240 Tukidid I. 102, 3. (Slično Plutarh, Kimon 17.3). Vidi: 1.70. 3, 74.2, 4, 90.1, 144.4; 2.43.1; 6.33.4. O ,,smelosti“ u umetnosti i u drugim sferama, vidi: T. Holscher, Jahrbuch des deutschen Archdologischen Instituts 89 (1974) 100 f 241 O prikazu Apolona vidi: Kitto, Greek Tragedy 89. isto: Form and Meaning 55.


229

bi, pokazuje da Eshil nije pripisivao nikakvu posebnu vrednost sta rom ili novom kao takvom; novo nije uvek bilo sinhronizovano na taj način da uključuje progres. Ono što je značajno u oba delà jeste jed nostranost suprotstavljenih strana i način na koji su one naposletku pomirene sa totalnim poretkom; u tom poretku novo može da se po tvrdi, ali je neumerenost sa kojom ono to čini u mnogome lišena svo je moći.242 Prema Karlu Rajnhartu, suprotstavljene uloge podeljene su među dramskim ličnostima na način „određen prirodom mita i idejom koju on otelotvoruje ili mu je nametnuta14.243 Unutar ta kvog okvira bogovi se mogu tretirati prilično slobodno, u skladu sa potrebama dramske strukture. Apolon i Atena, Zevs i Prornetej predstavljaju vremenske stavove u drami. Jedina konstanta je konačan ishod, sveobuhvatan poredak koji je Zevs ustanovio u svoje ime. Tako pobedu novog zakona, na mitološkom Areopagu (što se može uporediti sa ovozemaljskim trijumfom demokratije 462/1), možemo u potpunosti pripisati pristrasnim stavovima koji su vlada li na Olimpu. Ključno je da je sa poraženima postignuto izmirenje i da je uspostavljena sveobuhvatna politička zajednica. U tome leži Zevsov trijumf. Ono što je važno jeste celina u kojoj je sve ostalo re lativno. To je ono što garantuje postojanost. U Orestiji, koja počinje sa Agamemnonom, nalazimo težnju ka konačnom ishodu i iluziju, koja se stalno ponavlja, da je on dostig nut.244 Cilj je konačno dostignut, bar privremeno, mada se nove na de mogu projektovati i preko njega. Pomenuto je da Eshilova kon cepcija Zevsa podseća na Heraklitovu. Kad Eshil govori: „Dive, Di242 Možda je posebno značenje u konstrukciji Prometeja u tome što u onome što je novo postoji nešto titansko, neumereno i elementarno, dok je glavna osobina olimpljanske dinastije njena umerenost. Vidi: Jeger Paideia i. 243 Kraus, Gnomon 23 ( 1051 ) 69 ff (mada ne mogu da prihvatim sve što pro izlazi iz ovog zapažanja). 244 Kitto, Form and Meaning 14, 36.

230

Kristijan Majer

ve, mili Г ti se tim imenom da te zovem",245 prisećamo se Heraklitovih reci: „Jedno, koje je jedino mudro neće i hoće da se nazove Zevs“ (fr.32). Kao što Valter Kraus piše: „То nije ono što ljudi nazi vaju svojim bogom, već ono što osećaju kad ga imenuju."246 „Bog je dan i noć, zima i leto, sitost i glad", piše Heraklit (fr 67). Slično piše i Eshil: „ Zevs je vazduh, Zevs je zemlja, Zevs je nebo. Zevs su sve stvari i ono što leži iza njih". Zevs ima dva aspekta od kojih čovek vidi samo jedan zato što konstruiše za sebe lažnu, jednostranu, „privatnu" sliku o njemu.247 U stvarnosti oba aspekta su vidljiva. Po stoji bar jedna razlika: u Orestiji Zevsov režim trpi promene, a u Okovanom Prometeju (što je važnije) on nije istovremeno i star i nov, već prvo jedno pa onda drugo. Ipak, smela perspektiva ove drame prema kojoj vlast Zevsa postepeno postaje umerena i pravedna, po svemu sudeći nije ništa više nego literarno sredstvo za spajanje isku stva promene sa verom u pravedan i trajan poredak: promena pripa da ili davnoj prošlosti, vremenski udaljenoj epohi, ili je prekid kon tinuiteta.248 To znači daje promena slučajna. Kasnije se suočavamo i sa analognim gledištem kod Herodota. Onoliko koliko možemo da kažemo, njegova sposobnost da prati sled događaja koji obuhvata mnoštvo generacija i u sebi sadrži mno ge pokretače istorije, povezana je sa ubeđenjem da svim onim što se 245 Agamemnon 160. Značenje ovih reči kod Eshila ni u kom slučaju nije ograničeno na ono što je formula ranije izražavala. (O tome vidi: Frankelov komen tar ovog mesta: vidi takođe: Lloyd-Johnes, The Justice o f Zeus 85 f). 246 U pogovoru izdanja Gefesselten Prometeus (Stuttgart 1965), p. 46. 247 Eshil fr. 105. Mette (70 Nauck 34, Loeb). Vidi: Pribeglice 92, 1057; He raklit, ff. 2. 89, 102, 113; Gladigow „Aischylos und Heraklit" 325 ff. O Heraklitu vidi: H. Frankel, Wege und Formen friihgriechischen Denkens (München 1968), 237 ff. ' , 248 Prema knjizi J. De Romilly „Time in Greek Tragedy, 31 i 35. Tragedija se pojavila onda kada su Grci postali svesni vremena i problema povezanih sa njim. „Ipak, ona je nastala onda kada je ova svest bila još sveža, i raširena među naro dom, koji nije dopuštao vremenu da bude večno i sveobuhvatno kretanje, za koje modemi autori vole da kažu kako ih je uhvatilo."


231

događa upravlja jedan osnovni zakon. Taj zakon osigurava da poli tički svet kao celina ostane konstantan: nijedna sila ne vlada svuda i zauvek; ko god se uzdigne osuđen je da padne. Ovo uverenje, bez sumnje, uslovilo je Herodotovu istoriografsku veštinu, ali je istovre meno bilo uslovljeno tom veštinom. Ovo uzajamno uslovljavanje, zajedno sa pratećom nepristrasnošću u njegovom pristupu istoriji,249 bilo je vitalni faktor u nastanku istoriografije. Vreme je dimenzija u kojoj se nepromenljivost stalno potvrđuje usred promene: kao što se smenjuju dan i noć, leto i zima, tako se smenjuju periodi dominaci je i potčinjenosti.250 Ova metaforička izvesnost stvara toleranciju prema kontingenciji, što je omogućilo da se istorijski događaj i sekvence događaja posmatraju realistički. Eshil je takođe imao jasnu predstavu o dubljim frakcijskim podelama svoga doba. To je zbog toga što one ne samo da nisu protivrečile imperativu sredine, već su uistinu obezbeđivale nove argu mente u prilog ovom imperativu. Činjenica da je Eshil imao jasno shvatanje političkog (u modemom smislu)251 bila je posledica vere u pravedan poredak, vere zasnovane na religijskom realizmu. Politička sinteza suprotnosti u polisu, i filozofska sinteza suprot nosti u kosmosu bile su na taj način sparene sintezom istorijske pro mene u pojmu nepromenljivog poretka koji se ispoljavao u besko načnim pojedinačnim promenama. Sve ovo je bilo podređeno vlasti jedne ideje - ideje savršenog i sveobuhvatnog zakona koji nije bio koncentrisan ni u jednom posebnom autoritetu, već se ostvarivao preko svih autoriteta. U odsustvu primarnih institucija i jake monar 249 Vidi: K.Majer, Nastanak političkog...(treća glava). 250

videti: Vlastos, „ E q u a lity and Justice", 156 ff,

251 Naravno, jasnost odnosa u okviru grčkog društva snažno usredsređenog na političko, davala je ovim pozicijama njihov odlučujući karakter: plemstvo ili uži va priznanje unutar društva, ili se doživljava kao spoljašnja opasnost. Ono se nije moglo lako odvratiti od svojih ciljeva, niti se - bezjake države - moglo lako drža ti pod kontrolom. Ako mu politički poredak stoji na raspolaganju, onda postoji ja sna suprotnost i čvrsta problematika novog uređenja zajedničkog života (koja je u Atini rešena na osnovu njenih slobodnih spoljnopolitičkih uspeha).

232

Kristijan Majer

hističke vlasti, taje ideja davala Grcima orijentaciju i izvesnost, ko je su im bile potrebne, osposobivši ih da zamisle poredak koji posto ji iznad svih autoriteta. Posledica je bila razvoj nomologije, koja je utrla put demokratiji. Ono što se tada pojavilo bilo je od neizmemog značaja za svetsku istoriju; to je bila moć rasuđivanja koja je mogla da shvati celinu poretka a da pri tom ne teži da njim zavlada; moć koja je mogla da se posveti problemima potlačenih ili pobeđenih u interesu celine (bar zbog toga što bi se oni mogli pokazati opasnim). Ovaj ideal po svim svojim suštinskim odlikama odgovarao je stvarnosti. Bilo je malo dugoročnih promena - daleko manje nego što je potrebno da bismo ih prepoznali kao takve (ako zanemarimo učenje o nastanku kulture, koje se u svakom slučaju odnosilo na pro šlost). Štaviše, univerzalna koncentracija energije i interesa na poli tičko, bila je prepreka razvoju u drugim oblastima života, rastu „ргоcesualnog dinamizma“ u njima. Ishod nije bio nova fluidnost u pri likama i karakterima, već pre nova čvrstina. Zavisnost od procesa bi la je, kako se čini, prevaziđena. Društvo je preuzelo kontrolu građan skog poretka i uvelo ga ,,među“ građane.252 Politički identitet je dobio oblik. Politika je postala briga gra đana, a brige građana postale su politika. Problemi zajednica gra đana preneti su u oblast u kojoj su se građani susretali i međusob no raspravljali kao građani. Nije bilo obimnih promena kakve smo viđali u moderno doba - nije bilo „progresa", niko nije tvr dio da su budućnost unapred zamislile neke grupe u tadašnjem društvu (kao što smo upoznali kod različitih filozofa istorije);253 nije bilo podele između crkve i države ili države i društva, koja bi mogla stvoriti zahteve i očekivanja i omogućiti ideju potpuno različitog poretka, poretka bez presedana u prethodnom iskustvu. 252 Vemant, Les origines, 42, 99, 125. Videti poglavlje 6, napomenu 25. 253 O ovom pitanju videti: H. Lubbe, Geschichtsbegiiff und Geschichtsinteresse (Basel, 1977), 287.


233

To je značilo da građani nisu bili u stanju da politizuju one inte rese koji su pripadali sasvim drugim oblastima. Nije bilo bezbrojnih nada ili mogućnosti olakšanja, koja su nastajala u nekim drugim oblastima, i bila u stanju da političke sukobe pogoršaju (ako su neke grupe potčinjene u ime budućnosti), ili ih ublaže (ako bi neke grupe digle ruke od ostvarenja svojih ciljeva i nade položile u buduće izmi renje). Nije bilo ničeg nalik na modemu državu, koja je sposobna da potvrdi svoj autoritet u mnogo stvari izvan političke sfere. Stoga ni je bilo ni iluzije o budućem kraju politike. Umesto toga, građani su politizovali sami sebe. Ono što opaža mo, nije društvo angažovano u politici da bi ostvarilo ciljeve koji pri padaju dmgim oblastima, već zajednica građana koja potvrđuje svoj identitet kao politička jedinica. Politička sfera tako postaje preobimna celina ispunjena izuzetnom energijom koja nema značajnu kon kurenciju sa kojom bi se nadmetala. S jedne strane, sadržaj politike bio je ograničen, a sa dmge, bilo je moguće, prvi put u svetskoj istoriji, da politika obuhvati ceo politički poredak. Trenutak u kome je to dostignuto, omogućuje konkretnu situaciju u Orestiji.

h. Kulminacija i prekretnica u istoriji političke misli Orestija označava kulminaciju arhajskog političkog mišljenja, kulminaciju koja ne bi bila dostižna da takvo mišljenje svoju snagu nije dobilo iz „modeme svesti“ o ljudskim moćima. One takođe obeležavaju i prekretnicu. Centar političke moći prvi put je bio predmet ispitivanja. Pa ipak, kompromis između suprotstavljenih snaga mo gao je biti uspostavljen samo političkim sredstvima, pošto nije bilo načina da se smanji napetost van političke sfere. Kompromis je tre balo tražiti u srednjem kursu, uključivanjem svih partija Pobeda je trebalo da pripadne polisu kao celini; drugim recima, trebalo je da dođe do pomirenja koje je inicirao pobednik (u drami predstavljen mudrom Zevsovom ćerkom). Istovremeno, morao je da postoji novi oblik udruživanja i razdvajanja. Postojala je nada daje moguće vaspitati suprotstavljene sile tako da prihvate srednji put, da se uključe

234

Kristijan Majer

u novu, obuhvatnu koncepciju polisa. Ali, pitanje promene njihove prirode ili njihovo odbacivanje kao zastarelih, nije postojalo. Staro je, onakvo kakvo jeste, trebalo prilagoditi novom poretku. S obzirom na tadašnju situaciju, u kojoj je čitav građanski poredak bio politizovan, ovo je neizbežno vodilo konzervativizmu, koji je, pri svemu tome, u velikoj meri bio realističan i naklonjen političkom rešenju.254 Sa druge strane, politički problemi klasičnog perioda bili su pre poznati u svim suštinskim pojedinostima: pat pozicije kao rezultat preterano pristrasnih stavova, odluke koje su bile na granici apsurda, sklonost novih snaga da nastave delovanje u skladu sa starim pravi lima (što je za rezultat imalo prenošenje starih jednostranih stavova u nove sukobe); proizvoljan i nesistematski način na koji su prome ne sprovedene. Ljudi su već shvatili kako je teško donositi sudove i orijentisati se u odnosu na novi horizont političkih mogućnosti (ali ne i u odnosu na politiku kao takvu, koja se uglavnom odnosila na poredak polisa). Postoji dobar razlog da verujemo kako prelaz u demokratiju, u Atici, niko nije sagledao bolje od Eshila. U najmanju ruku, ne posedujemo neki drugi dokument koji pokazuje tako jasno razumevanje onoga što se dešava. Momenat je bio povoljan. Tek oko 460. g.p.n.e. borba za vladavinu gradom mogla je da bude shvaćena kao borba starog i novog (mada nije tako započela). Raniji sukobi nisu vođeni oko vlasti,255 a kasniji nisu bili usmereni na razliku između starog i 254 Bilo bi pogrešno reći daje od tog časa grčka politička misao postala kon zervativna. Istina, do tada uspešna tendencija proširenja političkih prava na srednje i niže slojeve društva došla je do zastoja: sve što je u tom pravcu bilo moguće br zo se ostvarivalo. Buduća rešenja je trebalo tražiti u drugom pravcu. Ali, ovo bi moglo da bude konzervativan razvoj samo ako bi se stvari kretale u okviru dimen zije plemstvo protiv demosa, to jest, ako bi se ova dimenzija izjednačila sa istorijom. Međutim, ovo se nije dogodilo (mada se povremeno činilo da se to događa u raspravi oko patrios politeia). 255 Čini mi se da se ova temporalna suprotnost može zamisliti samo ako se dve fundamentalno različite ustavne mogućnosti jedna drugoj svesno suprotstave. Ovo razlikuje datu situaciju od situacije sa kojom se suočio Klisten.


235

novog (osim kada bi obe strane prizivale patrios politeia). Verovatno je samo u takvom trenutku bilo moguće da, kada je nomistički deter minizam ustuknuo pred kratističkim sklonostima, jasno opažanje te podele u političkoj zajednici proizvede jasnu ocenu promene koja se dešavala. U drami, kretanje od ,,procesualnog“ ka „političkom11 izražava se ne samo prelazom iz stanja neprijateljstava, koja sama sebe ovekovečuju, u stanja formalnih sporova pred zakonom, već i dramskim tumačenjem smene božanskih dinastija, kao sukoba koji se odnose na politički poredak.256 Eumenide konačno najavljuju „novi odnos između čoveka i boga11. Čovek je ostavljen da se služi sopstvenim sredstvima; on gleda sopstvenim očima, sudi prema sopstvenoj svetlosti; ne može više da se, kao Orest, slepo oslanja na naloge božan stva, već mora sam da odlučuje kako će postupati.257258To je nezavi snost, nastala sa pojavom političkog i ostvarena pre svega politizacijom. „А ipak bila je to boginja koja je čoveka stavila u poziciju slo bode i opasnosti.11258 To ukazuje na činjenicu daje - što je Eshil uzi mao zdravo za gotovo, mada to nama nije neposredno jasno - pore klo demokratije u teološkoj politici. Ono što Eshil nije razumeo, je ste da se takva politika približava svom kraju. Politički poredak sta vljen je na raspolaganje građanima sa kojima se sve više poistovećivao; sve što se dešavalo u gradu bilo je po meri građana. Neprolaznost polisa za koju se Eshil nadao d aje ustanovljena, u budućnosti biće praćena neprolaznim prisustvom građana. Prema Valteru Benjaminu, predmet grčke tragedije je mit;259 u tom pogledu ona se razlikuje od barokne tragedije, čiji je predmet istorija. Dramske ličnosti duguju svoj tragičan položaj ne statusu (apsolutnoj monarhiji), već mestu koje zauzimaju među antičkim he rojima. U baroku interesovanje za delatnost suverena, za „veštinu 256 Solmsen, Hesiod and Aischylos, 154 f. 257 Reinhardt, Aischylos 161. 258 Ibid. 259 Gesammelte Schriften I (Frankfurt 1974). 243 ff.

236

Kristijan Majer

vladanja" (što možemo da poistovetimo sa modemom politikom) odgovara ideji suverena kao predstavnika istorije. Eshilova tragedi ja, s druge strane, zainteresovana je za poredak koji postoji između i iznad delova celine - drugim recima, za političko u grčkom smislu. Istorija kao da nema predstavnika - ako to nije „Zevs, ma ko on bio". Kombinacija herojskog mita sa teološkim spekulacijama o smeni božanskih dinastija, takva je da čak i promena dobija svoje mesto unutar statične sheme stvari. Tako je predmet grčke tragedije mit; tema barokne tragedije je istorija; u prvom slučaju protagonisti su antički heroji, u drugom suvereni prinčevi. Grčka tragedija bavi se politikom u grčkom smislu, barokna „veštinom vladanja" - poli tikom u modemom smislu. Ovo poređenje vodi daljem kontrastu: s jedne strane imamo grčke pojmove polisa i kosmosa, a sa druge mo deme pojmove države i monoteizma; s jedne strane teološku politi ku, a sa dmge političku teologiju. Ovakvom bogatstvu značenja Eshilova tragedija duguje svoju centralnu ulogu u atičkoj demokratiji, pružajući „integralni izraz re ligijskim, metafizičkim, političkim i privrednim tendencijama svog doba, izraz koji se ne može ograničiti ni na jedno od ovih područ ja".260 Osim toga, priznanje političkog suštinski zavisi od određene političke situacije.

260 Ovo je zanimljiv program (ibid, 886). Za svoju koncepciju on nam kaže da je napravljena pod uticajem Alojza Rigla i savremenih eksperimenata Karla Smita, koji je u svojoj analizi političkih struktura pokušao da integriše pojave koje se, izgleda, mogu izolovati samo u posebnim oblastima. Vidi: ibid, 887. Ovde se gotovo uopšte ne pominju privredne tendencije. Razlog tome leži u činjenici da su one - u skladu sa grčkim uslovima - sadržane u političkom. Zadovoljenje materi jalnih potreba bilo je, bar u Atini, stvar politike, a ne samo privrede.

POLITIČKI IDENTITET ATINJANA I DELOVANJE PERIKLOVSKE DEMOKRATIJE

„I

kako državna uprava nije usredsređena u rukama malog bro ja, nego u rukama većine, zove se naša vladavina narodna vlada (demokratija)“ (2.37.1). Tako je, prema Tukididu, Perikle definisao Atinski ustav u Nadgrobnoj besedi. Nešto kasnije, ocenjujući Perikla, on piše: „Bila je to po imenu narodna vlada, a uistinu vlast prvog čoveka“ (2.65.9). Oba tvrđenja su istinita, a razlika među njima nije u tome što je jedno teorijsko, a drugo se odnosi na stvarnost. Pre će biti da je Periklovo vodstvo bilo u skladu sa vo ljom naroda, koji je suštinski učestvovao u političkim poslovima. Ono počiva na činjenici da je on stvorio, unapredio i olakšao to učešće. Njegovo vodstvo bilo je strogo ograničeno političkim okvirima, pri čemu je Perikle dobro pazio da ostane u pozadini.1 To je nesumnjivo bilo suštinski važno za njegovu moć. Kao što je njegova moć bila rezultat radikalizacije demokratije, tako je i uslov njenog očuvanja bio to što je Perikle ostavio demokratske ustanove, da najvećim delom deluju samostalno. 1 Plutarh, Perikle 7. 5 ff.

238

Kristijan Majer

Politički pravac koji je on uspostavio mogao se poistovetiti sa interesom građana u celini, sa njihovim dugoročnim interesom za moć i veličinu Atine. Kao što je poznato, ponekad se njihovo shvatanje tog interesa razlikovalo od njegovog, pa su nastajali sukobi u kojima je prvi čovek morao da potvrdi svoj autoritet. Ne možemo u potpunosti odbaciti sumnju da je garantovanje suštinskog učešća i postavljanje „malog čoveka“ na različite položaje (čiji je broj smi šljeno povećavan), u članstvo Saveta i narodne sudove, delom smi šljeno da se stvori lažni utisak: ako bi se građani osećali kao tvorci politike, Periklu bi svakako bilo lakše da upravlja U svakom sluča ju, kada je pojedinac u velikoj meri nadmoćan, demokratija mu pru ža dobre izglede da zauzme istaknut položaj.2 Pored toga, ako bi se interesi prvog čoveka u velikoj meri pokla pali sa interesima naroda, i ako bi srednji i naročito niži slojevi tre balo da odigraju snažnu i praktičnu ulogu u politici, takve okolnosti bi u velikoj meri osigurale vladavinu većine. Moramo dati kratko ob jašnjenje kako je to postignuto. Prvo, moramo povezati brojne fakto re spojene sa pojmom političkog identiteta. Atičku demokratiju u V veku oblikovala je i održavala posebna struktura pripadnosti, koje su u velikoj meri određivale opažanje, volju i potrebe građana. Moramo ukratko razmotriti funkcionisanje atičke demokratije i pokušati da razumemo u kojoj meri i u kojim oblastima su široki društveni kru govi mogli da političkim delovanjem ostvare svoje interese. Identitet nije ograničen samo na pojedince; on isto tako postoji i u društvima,3 predstavljajući takoreći nukleus koji na socijalnom planu nastoji da obezbedi da društvo ostane vemo sebi. On stvara 2 Pre Perikla Kimon je godinama bio na istom položaju, mada u manje razvi jenom obliku demokratije i uglavnom zahvaljujući svojim uspesima u ratu i spoljnoj politici. O problemima i okolnostima vezanim za njegov pad videti u ovoj knji zi situaciju oko 458. g.p.n.e. Prema Tukididu, 2.65. stvari su se posle Perikla promenile. 3 Videti skicu u: O. Marquard and K. Stride, Identitât (München 1979), 385 ff (sa bibliografijom), u ovom članku se međutim pravi mala razlika između vre mena i prostora.


239

autonomne procese, u kojma se određeni stavovi očekivanja i vrednosti reprodukuju i konsoljduju u budućim očekivanjima, tako da postaju nezavisni od izvornih motiva koji su ih izazvali. Na taj način se institucionalizuje centar moći, koji ne samo da prevazilazi sva lič na mišljenja i osećanja obaveze, već ih de facto proizvodi i ovekovečuje. „Mi jedini onoga koji ne želi da se mesa u državne poslove“, kaže Perikle u Nadgrobnoj besedi, „ne zovemo prijateljem mira, ne go čeljadetom od koga nema koristi“ (2.40.2). To je trebalo da opi še specijalne uslove u tadašnjoj Atini ali i da istovremeno jasno uka že na društveni pritisak kome su bili izloženi atinski građani, pritisak koji je kasnije intemalizovan da bi se obezbedilo njihovo učešće u politici. Identitet društva ukorenjen je u različitim aspektima stvarnosti. On zavisi od različitih načina na koje se njegovi članovi „međusob no povezuju, podstiču i podržavaju jedni druge u traganju za zajed ničkim ciljevima^.4 U tome su im široke mogućnosti i podsticaje pružali politika grada i vojni poduhvati. Ovde je važno pomenuti kako identitet društva može da obu hvati različite vrste pripadnosti. Njegovi članovi svoju pripadnost ne izvode samo iz društva kao celine, već i iz različitih krugova kojima pripadaju - užih kao što su dom, porodica ili susedstvo, i širih - za jednička religiozna uverenja i filozofski stavovi ili povezanost posredstvom uloge u procesu rada ili privrženost nekoj političkoj ideologiji. U pluralističkom društvu5 to može da vodi mnoštvu pri padnosti zasnovanih na klasi, religiji i partiji, a one mogu biti obu hvaćene nacionalnim identitetom. Identitet Atinjana bio je određen činjenicom da je jedina značaj na pripadnost koja je prevazilazila uske veze doma i susedstva, bila 4 E.H.Erikson, Dimensions o f a New Identity (New York 1974), 36. 5 E.H.Schmitt, Positionen und Begiife (Hamburg 1940), 134, 136, 138. Za nimljiv problem predstavlja istorija društvenog identiteta u „doba neutralizovanja i depolitizovanja" sa njegovim koracima od jedne do druge centralne oblasti (C.Schmitt, Der Begriff des Politischen 1963, Berlin).

240

Kristijan Majer

njihova politička pripadnost, to jest pripadnost polisu. Tako je bilo još od vremena kada je Klisten institucionalizovao solidarnost, koja je ujedinila široke slojeve građanstva. Međutim, u njegovo vreme krug onih koji su mogli imati jak osećaj pripadnosti, bio je mnogo uži; bilo je mnogo manje stvari koje su se ticale politike, pa je samim tim i politička aktivnost bila ograničenija nego posle Persijskih rato va, a naročito posle reformi Efijalta i Perikla. Svakako je istina da je identitet Atinjana počivao na zajednič kim verskim obredima,6 ali su i ti obredi bili politizovani, pošto je re ligija bila stvar polisa. Niži delovi države, mada i sami verske zajed nice, bili su pre i iznad svega delovi polisa. To je naročito važilo za one koje je stvorio Klisten. File su na primer bile određene da služe interesima grada kao celine, stvarajući čvršće veze solidarnosti, što je pogodovalo optimalnom ostvarivanju građanske pripadnosti. Staviše, nikakva značajna solidarnost nije mogla da nastane iz zajednič kog rada. Tako je politička pripadnost građana bila imuna na konku renciju drugih pripadnosti, bar u pogledu velikog broja ljudi (kod plemstva, slika je bila nešto drukčija). Socijalni identitet polisa bio je tako potpuno i isključivo politički, pa s pravom možemo govoriti o političkom identitetu. Važno je naglasiti da ovaj zaključak ne proizlazi iz idealizovane slike atičkog društva. Nemamo nikakog razloga da verujemo kako su Atinjani bili naročito moralni, nesebični ili vredni podražavanja. Niti imamo potrebe da pretpostavljamo kako su u njihovim životima 6 Fistel de Kulanž, Antička država, Beograd, 1956, sa pravom zapaža, mada uz nešto preterivanja, da je ovo jedan od temelja antičkog oblika pripadnosti, uzjamne izolacije polisa i drugih osobina antičkog doba, koje nam se čine tako neo bične. Ali, ovi temelji sačinjavaju integralni deo političkog života i menjaju se za jedno sa njim. Oni prema tome ne mogu da objasne ni ovaj korak ka demokratiji, niti poseban karakter grčkog političkog identiteta. Religija i politika se ne mogu razdvojiti. Ipak, naglasak se stavlja na političko. Videti: J. Burkhart Povest grčke kulture 2, Novi Sad, 1992. V. Ehrenberg Der Staat der Griechen (Zurich /Stutgart 1965 , 17. W. Burkert, Griechische Religion der archaischen und klassischen Epoche (Stuttgart 1977), 382 ff.


241

dominirali homerovska epika, hramovi ili verske svečanosti više ne go hleb i rad: mora se pretpostaviti da su prošli kroz velike nedaće i ugnjetavanja u prvobitnom periodu i da su njihova interesovanja bi la izuzetno uprošćena; bez ove pretpostavke nikakvo razumevanje nije moguće. Ipak, desilo se da su u posebnim okolnostima rane grč ke istorije, široki slojevi stanovništva dobili priliku da izlaz iz mno gih teškoća nađu političkim sredstvima Tek kada su bili spremni da svoje zajedničke probleme prenesu u političku sferu, oni su zaista us peli da potpuno prevaziđu krizu prvobitnog perioda. Ne može se po reći da su uspeh u tome i d aje to imalo ogromne posledice po svetsku istoriju, takve da samo modemi politički teoretičari pokušavaju da potcene taj uspeh. Niti se može poreći da je njihovo ponašanje kao građana bilo isto toliko „ljudsko, suviše ljudsko“ kao kod svih ostalih, mada je, naravno, bilo diktirano mogućnostima i ograniče njima, povezanim sa njihovim posebnim institucijama. Identitet Atinjana samo je delimično oblikovan ,,vrednostima“. On je najvećim delom bio rezultat određene društvene i političke konfiguracije, koja je ostavila prostor za delovanje političkog mišlje nja. On je nastavio da razvija svoje vrednosti, ali je, kao što smo re kli, oblikovan faktorima širokog spektra, zavisno od aktuelne situa cije, koja je u datom trenutku određivala glavne interese, stoje bilo rezultat opažanja tih interesa kroz koje se politički identitet Atinjana stalno obnavljao.7 Da bi se izbegli nesporazumi, ovde treba dodati daje ovaj poli tički identitet naročito bio izražen među najširim masama, i daje obuhvatao mnoštvo pripadnika atinskog društva, ali nikako sve. Mogu će je daje većina imala samo površan interes za politiku, ali joj je re lativno veliki broj bio dovoljno posvećen i imao dovoljno snage da odredi karakter celine. Među njima, bilo je plemstvo i većina dobro 7 Opravdani prigovori strogo vrednosnom pristupu nalaze se u: S.C. Humphreys, Anthropology and the Greeks (London, 1978), 74, 157 f, 201; ipak, kao što sam ranije pokazao, rešenje ovih problema ne bih tražio u predloženom metodu.

242

Kristijan Majer

stojećih građana, koji su primenjivali politička odnosno građanska merila i sami određivali svoje ciljeve. Ovde se pozivamo na pojam identiteta da bismo pokušali da shvatimo jedno gotovo začuđujuće stanje stvari. Kako je relativno velik broj građana posvetio toliko vremena, razmišljanja i energije politici, uvek delujući složno, bez naglašenog potvrđivanja svoje in dividualnosti?8 Mogu se nagovestiti brojni motivi: motivi pravne si gurnosti ili prestiž koji prati učestvovanje u javnim poslovima (pre težno motiv plemstva). Na praktičnom nivou učešče u politici olak šano je naknadom troškova Štaviše, politički život u Atini V veka nudio je mnoštvo izvora ličnog potvrđivanja: uspehe, plen, posedovanje zemlje, uvažavanje malog čoveka, doživljaje, ponos zbog veli čine, lepote i slave grada, život u centru političke i trgovinske delatnosti, poštovanje koje je neko kao zvaničnik, član Saveta, Narodne skupštine ili Narodnog suda uživao među Atinjanima, ili kao Atinjanin među ostalim Grcima9 Međutim, dnevnice - jedina stalna ma terijalna dobit od bavljenja politikom, ne računajući platu za vojnu službu - nisu bile dovolje da od politike stvore unosnu delatnost.10 Pre kraja V veka, nije bilo nikakvih nadoknada za učešće u radu brojnih skupština.11 Štaviše, domaćinske brige, kao što su ekonom 8 Vidi: J.-P. Vemant, Myth etepensee chez les Grecs II (Paris 1971), 28 f 9 Najznačajnije potvrde ovoga nalaze se u Periklovim govorima kod Tukidida i u Aristofanovim komedijama, posebno u Zoljama i Pticama, Vidi: K. Rein hardt, Tradition und Geist (Gottingen 1960), 261 = Von Werken und Formen (Bad Godesberg 1948), 291. 10 A. H. M. Jones, Athenian Democracy (Oxford 1966), 17,f, 46 f, 80 ff. Ipak, morali bismo da razmotrimo da li su dnevnice, mada manje od onoga što bi zaradili na poslu, za neke građane ipak bile dovoljne: posebno ako imamo u vidu d aje politika imala određenu draž, i da su ti ljudi mogli zaposliti žene i decu (Aristotel, Politika 1323a5). Politika se slaže sa načinom života koji nije op terećen materijalnim troškovima. Vidi: P. von der Mull, Ausgewahlte Schriften (Basel, 1975), 525 f. ' 11 Za izvore videti: C. Hignett, A History o f the Athenian Constitution (Ox ford 1957), 396 f.


243

ski problemi zanatlija ili trgovaca, nisu bile stvar politike. Za pojedin ca politika je postajala pitanje od ekonomskog interesa samo u vre menima oskudice ili kada su se delili javni prihodi i zemlja. Ne ulazeći u detalje, možemo reći daje iznenađujuće veliki broj Atinjana u velikoj meri zanemario interese domaćinstva kako bi od igrao svoju ulogu građanina. Kakvi god drugi motivi bili ponuđeni, oni ne mogu objasniti zašto je toliko mnogo građana bilo spremno da se angažuje u takvoj vrsti delatnosti; istinsko objašnjenje mora upućivati na centar moći, u kome su takvi motivi, zajedno sa ostalim faktorima, bili institucionalizovani,12 naime u političkom identitetu. Za mnoge građane, privrženost politici u koju su ušli iz posebnih razloga, verovatno se pokazala toliko neodoljiva i smisaona daje po litika postala način njihovog života. Oni su otkrili svoj identitet u po litici i našli ,,samoostvarenje“ u političkom delovanju.13 Ovo je bilo usko povezano sa činjenicom da su za Grke „ljudi bili polis“.14 Grad je bio utemeljen u svojim građanima, a ne u auto nomnom državnom aparatu. Građani su konstituisali državu. Otuda je zadatak da poduče jedni druge kao i buduće generacije o idealu polisa, bio u ,,središtu“. Drugim recima, zavisio je u mnogo čemu od njihove neposredne saradnje. Nije bez razloga to što je kasnija poli tička teorija svaki ustav povezivala sa naročitim tipom ličnosti i lič12 O ovom procesu videti: A. Gehlen, Studien zur Anthropologie und Soziologie (Neuwied/Berlin 1963), 196 ff, isto Urmench und Spâtkultur (Frankfurt /Bonn 1964), 74; C. Meier u K.-G. Faber i C. Meier Historische Prozesse (München 1978), 30 ff 13 Za relevantnu aristotelovsku teoriju, videti: J. Ritter, Metaphysik und Politik (Frankfurt 1969), 57 ff, 71 ff. ” 14 Tukidid, 7.77. 7. Ova često citirana primedba znači nešto sasvim drugo. Grad, to su ljudi a ne zidine i brodovi. Nikija nije mogao misliti na razlikovanje lju di od države jer on nije imao koncepciju države. Ipak, ovaj stav u potpunosti izra žava karakter polisa, koji je istovetan sa svojim građanima, ali samo u vezi sa na šim načinom govora i mišljenja. Vidi: Aristotel, Politika, 1274b41 ; vidi: Ritter, M e taphysik und Politik 9 3 f

244

Kristijan Majer

nim vrlinama - tako je značajan bio uticaj ustava, posebno u demokratiji.15 Moramo se još jednom prisetiti početne situacije, onakve kakva je bila u Klistenovo doba. Različiti interesi nastali zbog potreba i bri ga običnih građana, i usmereni na zajednicu kao celinu, mogu se sto piti u moćan zajednički interes samo u okvirima običnih građana. Solidarnost onih koji su se uključili u politiku da bi osigurali pravdu i poredak, nije mogla da proizađe iz njihovih neposrednih interesa; ona je morala da bude rezultat opšteg interesa čitave zajednice. Sa mo tako je opšti građanski interes mogao dobiti snagu. To je znači lo daje ogromna većina članova polisa, koji su se međusobno pozna vali kao susedi, seljaci, zanatlije ili pripadnici istog verskog kulta, se be ponovo otkrila kao građane16 i počela da deluje i sarađuje na no vom nivou sa novim uzajamnim poštovanjem i novim uzajamnim očekivanjima. Svakako da oni nisu postali ravnodušni prema svojim porodicama, prihodima, posedima i poslovima. U životima i razmi šljanju onih koji nisu profesionalni političari, politika je samo jedna od oblasti interesovanj^ i neizbežno ima podređenu ulogu. Ipak, za mnoge Atinjane, ta podređena uloga postala je glavna uloga izvan doma i porodice, jedina značajna uloga koju su imali čak i kad se njen značaj menjao u odnosu na pozornicu na kojoj se odigravala u lokalnoj zajednici ili polisu kao celini. Dakle, za mnoge ambicio zne i uticajne članove atinskog društva, građanska pripadnost je po 15 Kad Burkhart (Povest grčke kulture I), „želju onih koji ne vladaju da steknu puno učešće u ovoj državi“ objašnjava pozivajući se na njenu neograničenu moć; ova moć, obrnuto, nastaje iz iste težnje, mada, naravno, u posebnim okolno stima koje su u petom veku stvorile atinska vojna i spoljna politika 16 Ovaj proces ima daleke sličnosti sa Francuskom revolucijom, uz razliku da je ona brzo prošla i da Grci nisu jedni drugima morali da se obraćaju sa „građani ne". Ipak, kaže se d aje Klisten doveo do promena u ličnim imenima. Uveo je od ređenu vrstu politizovanja (Aristotel, Atinski ustav 21.4): uz ime pojedinca nije išlo (uglavnom iz praktičnih razloga) ime oca, već ime deme , to jest pojedinačne obla sti kojoj je taj pojedinac pripadao i na čijem se spisku nalazio. (Ukazivanje na pa ralelu između antičke građanske pripadnosti i korišćenja izraza „građanin" dugu jem Ž. Starobinskom.)


245

stala najvažnija; postala je izazov da posvete značajan deo vremena, razmišljanja i aktivnosti „političkim" poslovima. Učešće u politici izmenilo je njihove živote. A to je vodilo uzajamnom poverenju. Izonomija i demokratija postavljale su zahteve građanima koji su se mogli ispuniti samo trasformacijom socijalnog identiteta. Politička forma grada-države - „političkog" u grčkom smislu - nije se mogla dobiti po nižoj ceni. Ono što se desilo u manjem obimu i sa nižim intenzitetom u Klistenovo vreme, bilo je u suštini daleko veće od sveobuhvatne gra đanske aktivnosti koja se pojavila u godinama posle Persijskih rato va. Između društvenog i političkog poretka nastao je jaz.17 Dok je društvo, sa svim svojim nejednakostima ostalo u suštini nepromenjeno, pored njega je nastala, osigurana svojim institucijama, nova po litička sfera u kojoj su svi bili jednaki. Istina je da su u politici posto jali važni aspekti u kojima su se lične nejednakosti i dalje osećale. Međutim, one su u velikoj meri bile uravnotežene činjenicom da su se srednji slojevi društva (a kasnije i niži) povezivali kako bi svoj te ret stavili na političke terazije, ustanovljavajući tako nova merila i stavljajući plemstvo u svoju službu. To je moralo biti praćeno sna žnom grupnom svešću, specijalnom svešću o pripadnosti masi gra đanstva. Obični ljudi su, kao stalež, dobili značajan uticaj, što je ima lo za rezultat da lična nadmoć pojedinačnih plemića više nije imala istu težinu. Svest o političkoj jednakosti18 bila je utoliko jača zato što niko nije mogao računati na druge oblike jednakosti, ali i zbog prestiža koji se tradicionalno povezivao sa uključivanjem u javni delokrug, na koji se odnosila svest o jednakosti. Aristokratski sistem vrednosti 17 Tačnije rečeno, država i društvo se nisu razlikovali i povezivali sa različi tim slojevima. Kasnije su postali dva različita entiteta među kojima nema podudar nosti. Plemići i obični građani (kao članovi solidarnih grupa) nisu na političkom planu imali onu težinu koju su imali na društvenom. Ovo je dovelo do nestajanja zavisnosti, utemeljene na prevashodno društvenim vezama. 18 Ovo se posebno jasno vidi u Aristofanovim Zoljama 403,429 (izgovoreno pred narodom Atike); Tukidid, 2.37.1.Vidi: Vemant, Mythe etpensee.

Kristijan Majer

246

koji je davao veliki značaj javnoj službi, i dalje je bio na vrhu; iako je demos stvorio nove političke norme koje su bile različite od prak se plemstva, on - za razliku od buržoazije novog doba - nije bio u stanju da stvori jednu suštinski različitu etiku.19 U osnovi, svakoje prihvatao isti sistem vrednosti, koji je u najvećoj meri diktirala aristokratija (i Homerovi epovi), i koji je delimično izmenjen pod uticajem novih narodnih merila. Tako se nije pojavila potpuno nova al ternativa plemstvu. Demos je, osvojivši javnu sferu, preuzeo određe ne aristokratske ideale. Biti građanin, postalo je izvor ponosa, nečeg suprotnog monotonoj svakodnevici privatnog života Zbog toga je u kasnijoj demokratiji tetesa i „majstor krpa“20 bio prvo građanin a posle krpa. To pokazuje suštinski značaj grčkog odvajanja domaćinstva od polisa. Hana Arent govori o „provali koju su stari trebali da svakodnevno prelaze, da bi prevazišli usku oblast domaćinstva i 'uzdigli se' do političke sfere“. Ovde je građanin bio među sebi jednakim.21 To je bila oblast slobode. Carstvo nužnosti (ananke) posmatrano je sa dozom prezira zato što je bilo nužno.22 Perikle je, prema Tukididu, kasnije naglašavao da se treba baviti i do maćim poslovima, možda baš zato što su oni u sve većoj meri zane marivani.23 Atički demos, bez sumnje, bio je vredan. Građani nisu 19 O ovome videti raspravu u: L. Pearson Popular Ethics in Ancient Greece (Stanford 1962); A. W. Adkins, Moral Values and Responsibility (Oxford 1960). Čitava stvar traži obuhvatnije sociološko-istorijsko istraživanje. 20 O ovom pitanju raspravlja se u: A. Heuss, Propylaen Weltgeschichte III (Berlin 1962), 275 f. 21 H. Arendt, Vita aktiva (Stuttgart 1960, 34). 22 Ibid., „Pošto je ljuta potreba da se opstane naterala čoveka da radi, izvr snost je poslednja stvar koja se od njega mogla očekivati.“ 23 Tukidid. Vidi: Aristofan, Oblakinje 53, 316, 334; Plut, 903 ff i dalje. O onom što sledi, vidi: V. Ehrenberg, Aristophanes und das Volk vonAthen (Zürich /Stuttgart 1968), 169, 339 f. Jones, Athénien Democracy; M. I. Finly, The ancient economy (London, 1973), 61 ff (Ksenofont, Uspomene o Sokratu 3.7.5 f, 4.2.37; Jones 109). Ovde moramo napraviti razliku između perioda, mesta i klasa. Materi ja zahteva nov i celovit pristup. Vidi: na primer, visoko poštovanje koje u Eshilovim tragedijama Orest i Elektra uživaju. Plutarh, Kimon, II. Jamlihov Anonim 7.3.-5


247

sebi mogli da dopuste prezir prema radu, koji ćemo kasnije naći u bogatim krugovima (izražen, na primer, kod Aristotela), ali on nije izazvao nikakvo posebno poštovanje, pa tako nije bio ni izvor pono sa Teško da bi njima palo na pamet da neku preokupaciju vezanu za rad, povežu sa sferom politike. Tetesi, koji su svoj viši status dugo vali vojnoj službi, bili su verovatno nespremni za tako nešto, a izu zetno su bili ponosni na svoj građanski identitet.24 U skladu sa tim, dobar deo poslova obavljali su ne-građani i robovi. Postojala je jasna linija razgraničenja između rada i politike, između domaćinstva i po lisa. Tako su građanske pripadnosti ostale jedine značajne izvan do maćinstva. Ovde, u velikoj meri, leži eksplikativni potencijal pojma identiteta. Politički identitet bio je u najčistijem obliku ostvaren u Atini V veka. Mnogi građani dobar deo svog života proveli su vršeći svoje dužnosti kao građani i vojnici. To je bilo moguće samo zato što su u Atini veliki deo privredne delatnosti obavljali meteci i robovi, i zato što su oni obezbeđivali privrednu osnovu, sposobnu da održi takvu vrstu građanskog života.25 (Predsokratovci II); Platon, Država 565a; Aristotel, Politika 1318b 13 ff (takođe 1292b27), 1308b32 ff, 1320a27 f i 35 ff, 1320b8).Videti i J. Hasebroek, Griechische Wirtschafts-und Gesellschaftsgeschichte (Tubingen 1931), 265 ff; i done kle različito shvatanje S. Lauffer, „Die Bedeutung des Standesunterschiedes im klassischen Athen“, Historische Zeitschrift 185 (1958) 497 ff (mada Daufer preterano pojednostavljuje odnos između rada i društvenog statusa). Vidi: Vemant Myth etpensee II, 5 ff, 16 ff, (sa starijom literaturom). 24 Drugo je pitanje kako se pojedinac praktično odnosio prema ovom. Bilo je moguće da se uradi nešto, čiji će rezultati imati veliku vrednost, pa da to ipak, zbog određenih socijalnih prepreka ne prodre u javnost. 25 Videti: Hasebroek, Griechische Wirtschafts-und Gesellschaftsgeschichte, Jones, Athenian Democracy 6 f; on ukazuje na to d aje čak i posle propasti atičke imperije i dalje bilo novca za dnevnice. Ipak, što i on sam kaže, u petom veku je mnogo više građana živelo od politike i vojne službe nego što je to bio slučaj i IV veku. Osnova za ovo (i za Periklov program izgradnje koji je delom trebalo da obezbedi posao za neobično veliki broj građana koji su otpušteni iz vojne službe) bili su prihodi grada. Vidi: Plutarh, Kimon, II, Tukidid 6. 24.3. O prihodu dobijenom od oporezivanja stranaca nastanjenih u Atini vidi: Lauffer „Bedeutung" 511.

248

Kristijan Majer

Pojam političkog identiteta izgleda pogodan da odredi položaj koji je građanstvo zauzimalo unutar ondašnje strukture pripadnosti. Identitet nije, kao što je poznato, nešto što može da opstane i da se potvrdi, nasuprot svim interesima, potrebama i zahtevima, ali je te meljan, značajan i središnji element prirode kako pojedinca tako i društva u celini. On je u stanju da razvije određen otpor čak i prema interesima i potrebama, kao i da, u izvesnoj meri, odredi njihov zna čaj. Politika je toliko bila način života da nije mogla da postane sred stvo za neki cilj, niti da služi intresima drugih oblasti života. Finli ni je u pravu kad kaže kako je većina građana politička prava doživela kao sredstvo za postizanje ne-političkih ciljeva.26 Primenjujući jed nostavnu i prikladnu distinkciju Maksa Vebera,27 možemo reći da su Atinjani, kao homines politici, bili manje zainteresovani za privred ne potrebe i nedaće nego mi kao homines oeconomici. Oni nisu ušli u politiku spolja da bi, da tako kažem, unapredili svoje vanpolitičke interese. Imali su sasvim različite prioritete, jer s obzirom na struk turu pripadnosti čiji je centar gravitacije politički, privredni poslovi bili su drukčije uklopljeni u čitav kompleks onoga što se smatralo va žnim. To se sasvim jasno vidi već iz same činjenice da osnovne ma terijalne potrebe nisu građane periklovske Atine iz političke oterale u privrednu oblast, tj. oblast domaćinstva. U jednom ograničenom, mada ne i nevažnom smislu, „sistem potreba“ može se politizovati kako je to već Karl Marks utvrdio.28 U vezi s tim, važno je napomenuti daje stara povezanost izme đu građanstva i zemljoposednika izgleda odgovarala bliskoj poveza 26 M. i. Finley, Talanta 7 (1976), 8. Vidi: isto Politics in the Ancient World (Cambridge 1983), 97; C. Meier, Gnomos 58 (1986), 504 ff. 27 M. Weber, Economy and Society G. Roth i C. Wittich (Berkeley 1978), 1346 ff. 28 K. Marks i F. Engles, Sabrana delà, Beograd 1976. K. Marks, Rani rado vi, Zagreb 1989. O pojmu „uklapanja" vidi: K. Polanyi Great Trasformation (Bo ston 1957). Videti: W.G. Forrest Yale Classical Studies 24 (1975), 37 ff.


249

nosti građanske vrline, praktične političke delatnosti i, kao izraz to ga, prava na nadoknadu za obavljanje javnih funkcija.29 Zato su građani sebe videli isključivo kao građane i nisu mogli da formiraju političke grupe za pritisak. To je odredilo sadržaj poli tike, koja se ticala samo građana kao građana, samog grada, odnosa na političkom planu i odnosa između različitih gradova-država. To je ono stoje odredilo unutrašnju i spoljašnju politiku kao i mnogobroj ne ratove. To je takođe odredilo i osnovne pojmove demokratije, od nosno slobodu i jednakost, koje su, i jedna i druga, shvatane isklju čivo u političkom smislu. Tek u kasnijem periodu, sa Sicilije dolazi zahtev da sloboda traži jednakost zemljoposeda Jednakost je uopšte značila samo jednakost političkih prava i ništa više; ali to je, kao što smo rekli, već bilo mnogo. Sloboda je pre svega shvatana kao slobo da jednakih, budući da je takva sloboda bila zajamčena samo onda kada su ti jednaki bili uključeni u građansko ponašanje;30jer nije bi lo „prava na slobodu“ kakvo daje „modema država“ a garantuju spe cijalni organi. Sloboda da se „živi prema vlastitom izboru“ išla je preko toga i kosila se sa društvenim životom. Demokratske ustanove bile su precizno skrojene prema politič koj zajednici, koja je istinski bila istovetna sa polisom. Centralni or gan ovog uređenja31 bila je skupština. Ona se sastajala onoliko često koliko je to bilo moguće i potrebno, a od nje se očekivalo da odluči o onoliko stvari koliko je to takođe moguće i potrebno. Ipak, o ne kim stvarima trebalo je unapred razmišljati. Zatim, očekivalo se da nadzor nad izvršavanjem skupštinskih odluka sprovodi što je mogu će više građana; ali nije bilo moguće da to svi čine. Zbog toga je tre29 Humphreys, Anthropology 147; on govori o „državnoj plati kao temelju op stanka i simbolu političkog identiteta". 30 Burkhart, Povest grčke kulture I, 206. O Sirakuzi vidi: Plutarh, Dion 37.5. Videti i A. Fuks, Classical Quarterly 18 (4968), 218 ff. O onom što sledi, videti, C. Meier „Freiheit" u W. Conze, R. Kosollek i O. Brunner Geschichtliche Grundbegriffe II (Stuttgart 1976), 427 f. 31 Upečatljivu skicu pruža M. Gelzer, Kleine Schriften III (Wiesbaden 1964), 13 ff.

250

Kristijan Majer

balo uključiti Savet 500, koji je bio relativno veliko telo. Kao sred stvo osiguranja, on treba da ima što je moguće manji broj sopstvenih ovlašćenja, a njegovi članovi ne mogu biti najuticajniji ili najisku sniji ljudi koji bi mogli da zasene ostale i da monopolizuju politiku; oni su birani kockom, bar od sredine V veka;32 građanima je ispla ćivana dnevnica tako da su svi mogli da učestvuju u radu,33 a posto jao je i propis da niko više od dva puta ne može da bude biran u taj savet. Savet 500 obnavljao se jednom godišnje, što je značilo da će u jednoj generaciji najmanje 7 500 građana biti njegov član, a to je bilo otprilike između petine i četvrtine svih građana ukupno. Tako je Savet bio nešto više od nasumice izabranog komiteta političke zajed nice kao celine. Desetina članova saveta, takozvani pritani (pritaneis), morali su stalno da budu prisutni na trgu, a neki su morali tu čak i da spavaju.34 Ovo je samo jedna ilustracija konkretnog značenja, u smislu u kome se „građansko prisustvo11 shvatalo. Ostali komiteti građana bili su porotni sudovi koji su takođe imali veliko članstvo i često donosili političke odluke. Kao što je Karl Rajnhart rekao, gra đanstvo Atine „ро svom pojmu11bila je supstancija čiji je svaki deo, uzet nasumice, pokazivao isti karakter i sastav koji ima i celina kao takva11.35 I ovaj rezultat se postizao žrebom. Položaji su bili strogo odgovorni, popunjavani su delom izborima a delom žrebom. Oni ko ji su zahtevali usko stručno znanje (a u nekim slučajevima i bogat stvo), na primer, vojni i finansijski položaji, bili su izborni, i na taj način podvrgnuti kontroli male grupe političkih eksperata. Osim njih, postojalo je mnoštvo nižih položaja, koji su popunjavani žre bom. Njih je zauzimao veliki broj ljudi, čije su nadležnosti često bi32 O posledicama videti: J. W. Headlam, Election by Lot at Athens (2d, Ox ford 1931), 26 ff i 41 ff; Hignett, Athenian Constitution 232 ff. 33 Jones Athenian Democracy 4 f i 105. Za različito shvatanje, videti: P.J. Rhodes, The Athenian Boule (Oxsford 1972), I ff 34 G. Busolt, i H. Swoboda, Griechsche Staatskunde II (München 1926), 1028 ff; Hignett, Athenian Constitution 237. 35 Reinhardt, Tradition und Geist 256 (=Von Werken und Forrnen, 286 f).


251

le blisko povezane. Oni su stvarali prostor za česte političke aktivno sti različite vrste. Rotacija položaja bila je toliko učestala da se mo že reći kako su građani naizmenično vladali i bivali podanici.3536 Euripid je u tome video suštinsku karakteristiku demokratije: „Demos menjajući se, vlada godinu za godinom". Ovakav pojam upravljanja ili vlasti, treba shatiti u sasvim određenom smislu, jer su vladari i oni kojima se vlada, bili međusobno jednaki.3738 U čuvenoj ustavnoj raspravi o kojoj je izvestio Herodot, u pri log demokratije kaže se kako „ona popunjava položaje žrebom, shvata odgovornost vlasti i sve odluke donosi većinom" (3.80.6). Njen zagovornik preporučuje uvođenje demokratije „zato što je ve ćina celina". ,yećina“ ovde znači najveći broj, odnosno većinu ljudi. Argument u prilog demokratije oslanja se tako na princip prema ko me je većina valjan predstavnik celine. Ovo je najvažnija posledica izvedena iz onoga što je u to vreme bilo poznato kao stavljanje vla sti usred naroda. Euripid jednom prilikom kaže da je moć „роdruštvljena" (dedemeutai kmtos). U ovom demokratskom poretku svi građani su imali jednako učešće i delovali samostalno. I ovo tre ba shvatiti u vrlo određenom smislu. U demokratiji svi građani su bi li sopstveni gospodari (autokratores).3S Ograničenje vladavine postignute na takav način, najjasnije se ilustruje razlikovanjem između vlasti stečene u okviru jednakosti za kona, i vlasti vođene nekontrolisanom težnjom za prestižom.39 Prva se može nazvati „politička" vlast, u grčkom smislu te reči. 35 Reinhardt, Tradition und Geist 256 (=Von Werken und Formen, 286 f). 36 Pseudo-Ksenofont, Athenaion Politeia 1.3 ff; Hignett, Athenian Constitu tion , 221 ff, 224. N ajednom mestu (,Politika 1308bl4), Aristotel piše da u držav noj upravi služba treba da traje šest meseci. 37 Euripid, Pribeglice 406 ff, Feničanke 543 ff. Aristotel, Politika 1317b2, 14, 19 (tako 1274b40, 1277a27, bl2, 1283b42, 1288al2), Vemant Myth etpensee. 38 Herodot 3.80, 142.3; 4.161.3; 7.174.1; Euripid, Kiklop 119; Herodot 5.78; „О okolini “ 16, 23 (Corpus Hippocratum); K. Latte, Kleine Schriften (München 1968), 294 ff Tukidid 3.62.4; 4.63.2; 64. 39 Glava 7, napomena 59.

252

Kristijan Majer

Može se pitati kako je takva demokratija stvarno fimkcionisala, kako su određivani politički ciljevi i kakva je bila stvarna uloga obič nih građana u politici. Da lije demokratski ustav stvarno osiguravao odlučujući uticaj najširim slojevima i mogao uspešno da afirmiše njihove interese? Kako na sve ovo treba gledati sa praktične strane? Kako se to slaže, na primer, sa činjenicom da su, sve do Peloponeskog rata svi vodeći političari pripadah plemstvu, pa je čak i posle ovog rata njihov broj bio velik? Bar jedna stvar se može sa sigurnošću reći: očigledno je da se vodilo računa o tome da relativno veliki broj građana učestvuje u va žnim političkim poslovima i odlučivanju, kroz široku primenu izbo ra kockom,40 posredstvom godišnje smene članova Saveta 500, i kroz najznačajniju ulogu Skupštine, koja je često sazivana. Teže je razumeti kako je bilo moguće pokrenuti tako veliki broj ljudi. U sva kom slučaju, nećemo pogrešiti ako kažemo daje glavna kvalifikaci ja za pristup tim centrima odlučivanja bila sposobnost izlaganja uverenja u javnom govoru i u raspravama. Lični autoritet i govornička veština bili su od ključnog značaja. Na taj način ostalo je malo pro stora za obrazovanje aristokratskih frakcija sa njihovim specifičnim oblikom organizacije moći. Ipak, nije moguće potpuno odbaciti nji hovo postojanje. Političari koji su pripadali plemstvu verovatno su podržavali jedni druge, a značajni velikaši oslanjali su se, bez sum nje, na krugove prijatelja i ulazili u saveze sa njima.41 Štaviše, u ra noj demokratiji aristokratske norme i krajnji ciljevi i dalje su se do 40 Vidi: Aristotel Politika 1305a33. 41 Krugove prijatelja i plemićke ciljeve ispitivao je: W.R. Connor, The New Politicians o f Fifth Century Athens (Princeton 1971); na taj način on ističe jedno zanemareno svojstvo. Kad pređe na izvođenje zaključaka koji se odnose na celinu politike on često pravi greške jer zanemaruje određene teorijske premise svojih tvr đenja. Videti: C. Meier „Der Alltag des Historikers und die historische Theorie", u H.M. Baumgartner i J. Rusen, Seminar: Geschichte und Theorie. Umrisse einer Flistorik (Frankfurt 1976), 40 ff. Naredna izvođenja su pokušaj da se to ispravi. Vi di: A.F. Bentley The Process o f Government (Chicago, 1908), 412 i 419; on pravi razliku između „vodstva na planu diskusije" i „vodstva na planu organizacije".


253

bro držali. Uprkos svemu tome, kakvu god da je moć plemstvo posedovalo, ona je bila relativno beznačajna. U celini plemićke pratnje više nisu značile mnogo, jer su građani prekinuli svoje veze sa plem stvom. Ako su takve veze još bile ostale, one su bile od drugorazred nog značaja, i privremenog karaktera, odnoseći se na pitanja koja su se uglavnom ticala pojedinaca i malih grupa.42 Grupa političara po vremeno bi uspevala da, mobilišući svoje pristalice i revnosno vode ći kampanju, utiče na sastav i odluke skupštine, ili čak Saveta 500.43 To je bila odlika načina na koji su u to vreme - i u klasičnom svetu uopšte - stranačke podele bile određene tekućim pitanjima Stoga, ovakve situacije nisu mogle da budu pravilo ili da duže traju. Frak cije nisu mogle da postanu konstitutivni činioci političkog odlučiva nja ili da razreše međusobne sukobe. Ostrakizam je verovatno obeshrabrivao formiranje frakcija, ta ko što bi preterano jake političare mogao da prinudi na izgnanstvo od 10 godina.44 Istina je da je u najvećem broju slučajeva za koje znamo ostrakizam korišćen da se odluči između dva političara koja su se nadmetala za dominaciju. Jedan od njih morao je da ode; ve rovatno slabiji, ali ko je slabiji, to je zavisilo od naklonosti naroda. Sasvim je moguće - a u ranom periodu čak i verovatno - daje to vo dilo padu političara čija je moć počivala na spoljašnjim sredstvima kao što su plemićka pratnja i lični uticaj. U svakom slučaju, ostraki zam je, po pravilu, postavljao trajna ograničenja za korišćenje takvih izvora moći. Međutim, ako je moć samo marginalno zavisila od frakcijske pripadnosti i pratnje, to nije značilo da se ona konstantno priklanja onome koje bio u stanju da utiče na skupštinu. To je pre, kao što smo rekli, bila mogućnost da se stekne autoritet kod naroda. U izvesnom 42 Vidi: Aristotel, Politika 1284a20, b27, 1293a30, 1295bl4; Connor, The New Politicians, 3ff, 35 ff. 43 Na primer, Plutarh, Perikle II, Nikija II, Alkibijad 13. 44 Hignett, Athenian Constitution, 159 ff, 164 ff, 185 f Za nove nalaze videti: R. Thomsen, The Origin o f Ostracism: A Synthesis (Copenhagen 1972).

254

Kristijan Majer

smislu, demokratija je omogućavala da jake ličnosti dođu do izraža ja. Sporni slučajevi rešavani su ostrakizmom. Ipak, nije uvek posto jao neko ko spremno čeka iza kulisa i ima dovoljno autoriteta da vo di narod. Tukidid je zabeležio da je posle Periklove smrti nekoliko ljudi uzaludno pokušavalo da se domogne mesta koje je on zauzi mao,45 pokušavajući da jedni druge nadmaše u borbi za naklonost naroda Prema tome, verovatno je većina odluka skupštine doneta na osnovu argumenata i kontraargumenata i suda velikog broja građa na. Istina je da nikad nije bilo prisutno više od malog delà građana. Kvorum koji je ustanovljen za neka pitanja bio je 6000, dakle ne vi še od petine onih koji su imali pravo da budu prisutni.46 Bilo je da kle prostora za manipulaciju. Sigurno je da su dnevni red i alternati ve, predstavljane članovima skupštine, u velikoj meri formulisali po litičari. Mnogi građani koji su glasali, često nisu bili u poziciji da pre cizno znaju o čemu je reč, šta je neka odluka značila i kakve su nje ne posledice. Ipak, bilo bi pogrešno potceniti merodavnost građana Atike.47 Štaviše, svi delovi teritorije bili su, bar u Savetu, optimalno predstavljèni; a Savet je odlučivao o redosledu poslova i unapred je odlučivao o svim pitanjima.48 45 Tukidid: 2.65.10 ff. Oni se nalaze među „novim političarima" o kojima Konor raspravlja u drugom delu ove knjige. 46 Busolt i Swoboda, Griechische Staatskunde II, 987. 47 Za koristan korektiv videti: M. I. Finley , Democracy Ancient and M odem (London 1973). (Međutim, u potrazi za savremenom paralelom, Finli ozbiljno za nemaruje specifičan karakter antičkog sveta, koji snažno naglašava, s obzirom na privredu. Vidi: The ancient Economy 21 ff.) Nezavisno od ovoga, na atičku demokratiju su povoljno uticali spoljašnji uslovi zahvaljujući pre svega velikoj moći Atine. Kod Aristofana nalazimo reci koje se navode kao stara izreka: „Sve što nera zumno zaključimo i preokrenemo, na kraju se ipak okrene u našu korist" (Eklesijazuse 474 l).Ovo se ipak, izgleda, odnosi pre svega na posebnu situaciju. 48 Jones, Athenian Democracy III ff; A. Andrewes, Probouleusis (Oxford 1954); R. Delaix (Probouleusis at Athens: A Study o f Political Decision-Making (Berkeley 1973).


255

Iznad svega, zahvaljujući pre svega atinskoj demokratiji, pod ručje političkih mogućnosti i alternativa oblikovalo se na nekoliko nivoa, a unutar tog polja bilo je lako videti staje korisno a šta štetno po Atinu ( i široku masu građana, koji su odlučivali u slučajevima u kojima je postojala sumnja). Imamo svedočanstvo Pseudo-Ksenofonta, jednog od najoštrijih i najoštoumnijih kritičara atinske demokratije, da se tačno znalo šta predstoji i kako da se preduzme odgo varajuća akcija. Alternative su bile relativno konkretne - suprotsta vljanje Persiji a zatim Sparti, kontrola Delskog saveza, i uspostavlja nje neophodnih uslova za takvu kontrolu. Ovde, kao i u unutrašnjoj politici, na dnevnom redu bili su jasni i opipljivi interesi demosa kao celine i relativno velikog delà njegovih članova. Kontrola saveznika grada, zajedno sa prisustvom i ekstenzivnom upotrebom mornarice, bila je od koristi najnižim klasama, a izgleda da ni seljaci, u celini, nisu drukčije gledali na prestiž grada. Tako je nastao jasan referent ni okvir, a u odnosu na njega procenjivani su svi podneti planovi. Bi lo je mnogo važnije da se izloži opšta stvar i politika u širokim crta ma nego da obični građani u svakom pojedinom slučaju znaju šta je na dnevnom redu. Polazeći od ove tačke, moguće je rekonstruisati osnove atinske politike i način na koji je ona formulisana. Herodot i Aristotel skreću pažnju na jedan aspekt po kome se demokratija razlikuje od oligarhije: u demokratiji ne postoje stranač ke, odnosno frakcijske podele, budući da je demos politički jedin stven.4950 Ovo zapažanje odnosilo se uopšte na Atinu V veka - u po zitivnom smislu kada se radilo o pitanjima od centralnog interesa, a u negativnom u meri u kojoj su institucionalno uređenje i podela vla sti onemogućili frakcije da steknu presudnu ulogu u središtu politi ke. Nasuprot tome, u oligarhiji, formiranje frakcija bilo je normalna 49 Videti: Nippel, Mischverfassungstheorie und Verfassungsrealitat in Antike undfrüher Neuzeit (Stuttgart 1980). 50 Herodot, 3.82.4. Aristotel, Politika 1302a8. Videti: Tukidid 8.89.3. Videti: Meier i Veyne Kannten die Griechen die Demokratie? 78f .

256

Kristijan Majer

pojava koja je vodila periodičnim opasnostima, u situaciji kad pora žena strana mobilise demos za svoju stvar.51 Kao rezultat harmonije koja je vladala u demokratiji, plemstvo i bogataši bili su neizbežno u manjim, ako su njihovi interesi bili u neskladu sa interesima demosa. To je postepeno dovelo do sumnje u demokratsku jednakost, prema kojoj su pojedinačni građani jednaki, ali „bogataši" i „siromasi" nisu.52 Pravljene su distinkcije između različitih vrsta jednakosti (što je vodilo idejama o mešovitom ustavu, a kasnije i do teorije o aritmetičkoj i geometrijskoj jednakosti).53 Plemstvo i bogataši mogli su da ostvare svoje specifične interese obaranjem demokratije i ograničavanjem građanskih prava.54 To, međutim, nije bio cilj kome se uvek moglo težiti, tako da su, po pra vilu, interesi plemstva i bogataša bili ograničavani. Ipak, pojedini članovi ovih klasa imali su dobre izglede da ostvare svoje interese. Pošto je Atina bila svetska sila, ona je plemstyu nudila izuzetne iz glede za bogaćenje, sricanje ugleda i afirmaciju u politici, diplomatiji, i vojnoj službi. Za one koji su imali političke ambicije, takve mo gućnosti bile su znatno pretežnije od prepreka sa kojima su se suo čavali u demokratskim pravilima igre. Kao što svedoči Pseudo-Ksenofont - do početka Peloponeskog rata bilo je malo primedbi na atinski ustav. Ako bi se javile sumnje u to šta su osnovni interesi naroda na lagali u datoj situaciji, ili o osobitim aspektima manje-više važnih problema koje je trebalo rešiti, o tome se moglo raspravljati u Skup štini. Odgovori su bili takoreći u glasačkoj kutiji. U njoj je mnoglo biti mnoštvo različitih predloga i oštrih razlika između aristokratskih političara. 51 Herodot, 3.82. 3. Aristotel, Politika 1302a8, 1303b 17 ff, 1305a37 ff. 52 Vidi: Tukidid 4.86.4; takođe Aristotel, Politika 129Љ30 ff i 1297b24; Tukidid, 6.18.6. 39 .If. 53 Glava 7, napomena 115. 54 Na primer u Atini, 411. godine.


257

Prema tome, bilo je nesporno i vitalno važno da se na politič kom planu osnovne karakteristike politike podvrgnu volji naroda a sporne stvari rese glasanjem u Skupštini. Specifična struktura pri padnosti obezbeđivala je da se građansko društvo identifikuje sa po litičkim poretkom, i politikom koju je on prihvatao; postojala je bli skost između onih koji donose političke odluke i onih na koje se te odluke odnose; građani su bili privrženi različitim stvarima, i mogli su iznova da iznose svoja gledišta kad god dođe do nove situacije (umesto da glasaju jednom u nekoliko godina). U ovom okviru jed naka prava bila su garantovana i u privatnoj i u javnoj sferi. U Euripidovoj tragediji Pribeglice, Tezej objašnjava narodu Atike da u demokratiji čak i siromašan čovek ima jednak udeo u vlasti. On se poziva na zakone koji garantuju prava za sve, pravo običnog čoveka da dobije spor protiv uglednog protivnika, pravo da govori u skupštini i pokrene postupak u njoj. Na kraju on pita: „Gde postoji veća sloboda od slobode u ovom gradu?“55 Preduslov političke slobode ove vrste jeste da sve što je izvan političke sfere bude izuzeto od političke kontrole. Privreda i društvo, vaspitanje i religija, bili su prosto dati: o njima se nije moglo odluči vati, pa nisu mogli da postanu razlog za formiranje frakcija. A te frakcije najvećim delom ostale su nepromenjene. Stoga su sve gene ralno relevantne promene, odnosno promene važne za svakog zapo slenog, bile političke prirode. Svaka promena koja je bila shvaćena kao politička, nastala je iz političkog delovanja i njegovih posledica. Upravo u politici su nastajali najvažniji događaji koji su privlačili najveću pažnju; politika je bila izvor promena - a promena je uvek bila u suštini politička. Istorija događaja i istorija politike, u pogledu osnovnih osobina, praktično su se podudarale. Što god da se desilo bilo je određeno političkim delovanjem ili slučajnošću. Građanskoj prisutnosti u gradu odgovarala je naročita prisut nost u vremenu. Dok u modernoj istoriji specijalizacija u sinhroniji ide ruku pod ruku sa specijalizacijom u dijahroniji (istovremenost 55 Euripid, Pribeglice 429 ff.

258

Kristijan Majer

neistovremenosti), Grčka V veka nije bila upoznata ni sa jednim ni sa drugim. Politički identitet u kome ,,građanska“ pripadnost nije imala konkurenciju, isključivao je svaku relativizaciju političkog u širem kontekstu, svaku relativizaciju građana u vremenu. Politika ni je mogla biti fimkcionalizovana i tako postati sredstvo za neki cilj, kao što je to danas moguće56 - gde cilj može biti da svi postanemo ono što bi neki voleli da budemo, na primer novi ljudi. Građani Atine hteli su pre svega da budu građani,57 da budu takvi kakvi jesu, i da rade za sebe same. Pošto su politizovali sebe, nisu mogli da politizuju svoje ne-političke interese. Pored polisa, praktično ništa drugo nije postojalo, osim domaćinstva.58 Grci tako nisu ništa znali o društvu i o državi u smislu u kome mi razumevamo ove pojmove: sjedne strane postoji država, poseban entitet sa velikim potencijalom za delovanje i promene, koje nadmašuju granice političkog; sa druge strane, društvo, koje je u početku država gurnula u drugi plan, i pretvorila u niz posebnih delatnosti iz najrazličitijih oblasti, postalo je u moderno doba izvor velikog sveo buhvatnog procesa promena, uspevši najzad da pomoću dodatne politizacije socijalnih pitanja državu podredi sebi.59 56 Arendt, Vita activa, Stutgart 1960, 173. D. Stemberger, Drei Wurzeln der Politik (Frankfurt 1978). 57 Ovo krajem V veka počinje da se menja, videti: Humphreys Anthropology, 252 f. ' 58 Aristotel, Politika 1255M6; 1261 a l 7, 29. Ovo je pokazala Hana Arent u svojoj knjizi Vita activa. U vezi sa ovim posebno je lepo Praksagorino obećanje izneto u Aristofanovim Eklesijazusama 637 f. da ona želi da „grad pretvori u jednu jedinu kuću tako što će se sve ostale porušiti". Podjednako komično, mada bez namere da takva bude, zvuči izjava koju je u Rostoku 1934. dao lokalni gaulajter Hilderbrand. On je naime rekao da će nova vlast značajno popraviti uslove stanova nja, tako što će širom zemlje izgraditi „kuće radosti" (ovo je svedočenje osobe ko ja je učestvovala na javnom skupu na kome su studenti morali da prisustvuju; na ovom mestu studenti su snažno aplaudirali). O modemom mešanju kuće i polisa u različitom, totalitarnom kontekstu, vidi: R. Aron, Fortschritt ohne Ende? Gütersloh 1970, 128. 59 Vidi: R. Koselleck, Kritik undKrise (Freiburg 1958).


259

Nasuprot tome, polis je postao identičan sa građanskim dru štvom, ili na grčkom politeia.60 Pošto je ustav po svojoj prirodi iz jednačen sa građanskim društvom, politeia je počela da označava i polis i građansko društvo, tako da se ova dva značenja nisu mogla odvojiti.61 Građansko društvo izjednačeno je sa ustavom na način na koji ni do tada ni posle toga nije bilo poistovećeno. Stoga je Aristo tel mogao da, sa svom ozbiljnošću, postavi pitanje da li polis ostaje isti ako se njegova politeia promeni, recimo iz demokratije u aristokratiju.62 Njegov zaključak je da ne može, zato što politeia nije sa mo ustav države (koji se kao pravna ličnost nije promenio) već gra đansko društvo, a promena u njemu znači da je jedna zajednica zamenjena drugom. Takođe, nije postojao nacionalni identitet koji se razvio u mo dema vremena obuhvatajući i bogate i siromašne, i pružajući kom penzaciju za brojne nejednakosti. Istina, postojao je snažan osećaj kohezije, koji je ujedinjavao i one gore i one dole, pogotovo u Atini, i osećaj ponosa zbog pripadnosti najistaknutijem gradu. Takav ose ćaj pripadanja je u jednoj ili drugoj formi svakako sadržan u svakom političkom identitetu. Specifična razlika između antičkog i moder nog sveta sastoji se u načinu na koji takav osećaj pripadnosti nasta je. On može doći iz praktičnog iskustva građanstva, iz toga što ste građanin sa pravom glasa, ili se izvodi iz apstraktne identifikacije sa uzvišenim idejama i simbolima. Sjedne strane, on može biti koncentrisan u građanima, sa druge strane građani mogu biti apsorbovani u nacionalni identitet. To može dati smisao svakodnevnom životu, ili bar biti zamena za njega. Pitanje kad počinjemo da osećamo potre bu za ,,smislom“ jeste pitanje stepena u kome sebe poistovećujemo 60 Ehrenberg, D er Staat der Griechen Ziirich/Stuttgart 1965, 107 f. Ali videti i C. Meier, Gnomon 41 (1969) 374 f. 61 Vîdeti: C. Meier, Entstehung des Begriffs Demokratie Frankfurt 1970, 49 îî.

'

62 Aristotel, Politika 1276al7, b4.

260

Kristijan Majer

sa celinom koju smo sami stvorili ili sa božanskim planom, nacional nom sudbinom ili nečim sličnim.63 Prema tome, postoji samo površna sličnost između socijalnog identiteta periklovske Atine i modernog nacionalnog identiteta. Ono što je stvorilo tako snažnu koheziju različitih klasa u Atini, bili su moć i potencijal grada i privlačnost koju je on razvio - delom i na račun ostatka Grčke. Atina je bila nešto izuzetno. To je bila, i u IV veku, uprkos kritikama na njen račun i uprkos grandioznim preten zijama političke teorije, pretenzijama koje su neke navele da prona laze greške demokratske prakse.64 Grad koji je, izgleda, Aristotelu služio kao model ekstremne demokratije, samo delimično potvrđuje njegovu tezu o pristrasnoj pri rodi ustava. Zato se njegova teza u velikoj meri čini teorijska. Atinski ustav može se razumeti samo ako se posveti dužna pažnja sadr žaju politike grada, a pre svega njegovoj spoljnoj politici. Ipak, Aristotelova definicija ostaje korektna, ako u demokratiji „slobodni i siromašni, koji obrazuju većinu, poseduju vlast“ i vrše je u skladu sa svojim ciljevima.65 Naravno, u gradu sa potencijalom Atine, to retko prati onaj stepen pristrasnosti - na štetu bogatih - ka ko to implikuje definicija. I bogati i siromašni, i plemstvo i obični građani, bili su politički jednaki, a to je imalo važne praktične posledice. 63 O čitavom kompleksu nacionalnog identiteta, zanimljivi primeri nalaze se u: O. Vossler, D er Nationalgedanke von Rousseau bis Ranke (Leipzig 1937). Broj ni postulati koji se odnose na ,,celinu“, tvrđenja poput onog „uvek teži ka celini, a ako ne možeš sam da postaneš celina, priključi se celini i budi njen deo“, tvrđenja koja se pojavljuju od Rusoa i Šilera, do Hegela, Rankea i Hofmana fon Falerslabena, primer su kompenzatome funkcije nacionalnog. Problematika identiteta u istoriji zaslužuje detaljnije istraživanje i komparativni pristup. U vezi sa ovim je od po sebnog interesa Eriksonova knjiga navedena u napomeni br.4. 64 O ovom i onom što sledi, videti: Nippel, Mischverfassungstheorie und Verfassungsrealitât in Antike friiher Neuzeit, Stuttgart, 1980. 65 Aristotel, Politika 1290bl7; Vidi: 1279b8 i 1317b8. Prethodnici ovog shvatanja u petom veku su: Pseudo-Ksenofont i autor Atinskog ustava.


261

Obim takve politike može nam izgledati vrlo uzan, pa možemo da zamislimo kako je politička jednakost nešto nevažno. Ako posmatramo samo brojke, možemo pasti u iskušenje da atinsku kraj nju demokratiju nazovemo oligarhijom, pošto je broj slobodnih i jed nakih koji su uživali sva prava bio manji od broja meteka, robova i žena Ali, to bi značilo da se primenjuju modema merila. U društvu koje je imalo politički identitet, politička prava bila su u centru va žnosti, i u tom smislu su plemstvo, bogataši i obrazovani - naročito izvan Atine i naročito ako su na stvar gledali iz teorijskog ugla - mo gli da se osećaju osujećenim, i da ustav smatraju nepravednim, zato što ih tera da svoja politička prava i počasti dele sa sirotinjom. Ali, ta prava i počasti imali su isti značaj i za siromašne. Osim toga, ono što je od odlučujućeg značaja za svetsku istoriju, jeste činjenica daje zajednica građana prvi put postala živi entitet u kome su ljudi, ma kar samo kao građani, živeli pod vlašću najvećeg broja - onih nad kojima se vlada, bez obzira na položaj, imovinsko stanje ili obrazo vanje.

PROMENA SVETA DRUŠTVENO-POLITIČKIH POJMOVA U V VEKU PRE NOVE ERE Viktori Pešl féliciter emerito

P o s to je epohe1 u kojima se menja celokupan sadržaj pojmova na društveno-političkom polju: centralni pojmovi se iznova stvaraju. Važni nasleđeni pojmovi iz osnova menjaju svoje značenje ili izlaze iz upotrebe. Čitav pojmovni svet se stavlja pod nova znamenja, dobija nove funkcije - i potom opet ostaje, pri svakoj pojedinačnoj promeni, duže ili kraće vreme nepromenjen. O jednoj od ovih epoha mnogo se govori u poslednje vreme; reč je o razdoblju koje je Rajnhart Kozelek nazvao ,Sattelzeifc („period se dla“, razdoblje između 1750. i 1850.). Promena pojmovnog sveta koja se u to vreme odigrala može se, u skladu sa - suštinski potvrđenom Kozelekovom hipotezom, svesti na nekoliko zajedničkih imenitelja2

1 Prerađen i proširen rukopis jednog članka koji je najpre objavljen u Arhivu za pojmovnu istoriju 21, 1977, 7-41, a potom - prvi put prerađen - u: R. Koselleck (izd.), Historische Semantik und Begriffsgeschichte, Stuttgart, 1979, str. 193-227. 2 Einleitung zu den Geschichtlichen Grundbegriffen I. Stuttgart 1972. od XIV Begriffsgeschichte und Sozialgeschichte. U: Koselleck, Vergangene Zukunft. Zur Se mantik geschichtlicher Zeiten. Frankfurt 1979.107 ff. - „Erfahrungsraum“ und „Erwar tungshorizont“ - zwei historische Kategorien. Isto, od str. 349. Ferner Artt. Fortschritt und Geschichte u: Geschichtliche Grundbegriffe 2. Stuttgart 1975. 363 ff. 625 ff.

266

Kristijan Majer

Mesto pojmovnog u društvu i vremenu se menja. Značenjski sa držaji važnih pojmova se ovremenjuju (ili su unapred „smešteni u vreme“); pojmovni svet se tako puni momentima očekivanja, pojmo vi fungiraju kao ciljni i integracioni pojmovi. Ostvarenje onog što se pod njima shvata tek predstoji - ako je ono uopšte dostižno. Tako se umanjuje ili gubi održivost iskustva tih pojmova, postiže se jedan vi ši stupanj apstrakcije onog datog, tačnije: svega onog što je u sada šnjosti i prošlosti bilo u iskustvu i što može da se iskusi. Otuda pro izlazi opsežna mogućnost ideologizacije pojmova. Ovo je, opet, sa mo jedna strana procesa, koji se, s druge strane, sastoji u tome da pojmovi dobijaju novu funkciju u političkoj borbi: oni služe tome da se staleški razdeljene mase svrstaju pod novim parolama? Pojmovi su utoliko ne samo indikatori već u velikoj meri i faktori promene. Time se proširuje, „demokratizuje“ krug učesnika u društveno-političkom jeziku pojmova, društvene barijere u primeni pojmova pada ju. Pojmovi se traže sa različitih strana, postaju predmetom raspra va, njihova upotreba postaje stranačka. Glavnu stvar, ono što je zapravo novina ove promene društveno-političkog sveta pojmova, Kozelek vidi u regenerisanju istorijsko-fdozofskih nacrta budućnosti i njihovih pojmova u političku stra tegiju i njihovo verbalno upravljanje. Odnos pojma prema pojmlje nom izvrće se i rasteže u koristjezičkih anticipacija koje treba da deluju kao karakteristične za budućnost? Između područja iskustva i horizonta očekivanja zjapi veliki jaz, zasniva se nova stvarnost jedne obuhvatne, usmerene promene, i to ne samo u pojmovnom svetu. Sa raznih se strana, dakle, dolazi do toga da je istorija pojmova u raz doblju Sattelzeit bila posve centralna nit istorijskog procesa. Kozelek je ovu promenu pojmova formulisao kao „ovremenjivanje“. U toj se kategoriji naročita vrsta apstrakcije, funkcija, kao ciljni pojmovi, kao faktori grupisanja, te momenti očekivanja i sve 3 Koselleck, Vergangene Zukunft, str. 374 4 Uvod XVIII. Begriffe werden zur Instanz: H. Günther u: R. Koselleck (kao u napomeni 1 ), str. 111-112.


267

što s tim stoji u vezi, mogu svesti na jedan zajednički imenitelj. Po činje tada novo doba. Kozelek nastoji da ovo novo doba odredi uz pomoć kategorija „iskustvo“ i „očekivanje“. On piše da se novo do ba može shvatiti kao novo vreme, otkako su se očekivanja sve više udaljavala od svih dotad stečenih iskustava, odnosno odvojila od onoga što su sva dotadašnja iskustva nudila,5 Kako bi se omogućila tačnija razlikovanja između ovremenjivanja i drugih vidova promene pojmovnog sveta, druge kategorije se čine indikativnim: ovremenjivanje ukazuje na jedan novi modus sve koliko relevantnog procesa promene. Možemo - kako bismo ostali samo pri gruboj tezi - okarakterisati istorijsko opažanje epoha time sa kakvim sve za opštost njihovog sveta relevantnim promenama one računaju, i na koji se način ova opštost shvata. Tačnije rečeno, pitamo se koliko se daleko računa sa promenama opštih odnosa, ko ji je referentni subjekat tih promena i u kojim sektorima se one od vijaju. U tom pogledu, postoje značajne razlike između različitih epoha. U vezi s tim bi se javio problem, u kojim se to konstelacija ma delanja javljaju ove promene. Moglo bi se, kao treće, postaviti pi tanje o vidu sudelovanja u istoriji, zainteresovanosti za nju i unutra šnjoj zavisnosti od nje. Na osnovu ovih kategorija, ovremenjivanje se može shvatiti ne samo kao obuhvatna promena svih životnih prilika čovečanstva, da leko iznad svih dotad stečenih iskustava, već istovremeno kao izdejstvovano u konstelaciji delanja široko uvreženog autonomnogproce sa.6 „Objektivnost“ ovog procesa - sigurnost koja se ogleda u poj movnom svetu i sa kojom se on očekuje - proizlazi iz toga što su nje govi podsticaji nezamislivo široko rasprostranjeni u najrazličitijim oblastima tadašnjeg društva: on ne bi bio napredak u smislu tog poj ma, kada se ne bi odvijao preko svih proizvodnih radionica i trgo 5 Vergangene Zukunft, str. 359, 364. Uporedi str. 369. >Neuzeit<. Zur Seman tik moderner Bewegungsbegriffe. Isto, str. 300 ff. 6 Vidi moj uvod u tom Historische Prozesse, izd. K.G. Faber/ Ch. Meier, München 1978, od str. 28.

Kristijan Majer

268

vačkih puteva, učenjačkih radnih soba, slušaonica i učionica, redak cija i čitalaca, pozorišta i publike, roditelja i vaspitača, društava i dr žava. Jer drukčije on ne može dovesti do šireg uvećanja blagostanja, prosvećenosti, morala i prava. Tako se promena javlja objektivirana, stupa naspram onih koji je izazivaju gotovo kao nešto što se odvija izvan njih i bez njih, kao veliki samotvoreni, uz to još i samopospešujući7 pokret „vremena“. Tako, kao suštinsko obeležje, u ovremenjivanje spada i to da tada nastaju pojmovi koje istorijsko vreme sâmo artikuliše, poput refleksivno shvaćenog >razvitka<‘\ beskraj nog >napretka<, mpsolutne istorije<...>revolucije<, koji se svi skupa odlikuju vremenskim određenjima koja u snop povezuju procesualne smisaone sadržaje i iskustva.8 Ova zapažanja u vezi s periodom 1750-1850. nameću pitanje o ostalim promenama društveno-političkog sveta pojmova A ne treba biti klasični istoričar da bi pri tome pomislio prvenstveno na V vek pre nove ere, onu drugu istorijsku epohu u kojoj su narodne mase izdejstvovale da se domognu merodavnog udela u političkoj vlasti i trajno ga institucionalizuju; u kojoj se dogodio onaj drugi (sofistički) prosvetiteljski pokret (premda je, u ovom slučaju, on usledio po sle nastanka demokratije). Tokom V veka odigrala se promena sve ta pojmova, koja je po brzini, dubini i posledičnosti najbliža promeni koja se odigrala u razdoblju Sattelzeit, premda u razmerama zao staje za ovom. Da li se i za promenu u ovom ranom periodu može naći zajed nički imenitelj, na osnovu kojeg se mogu razumeti njen pravac i, istovremeno, način na koji je izvedena? Postoje li zajednička obeležja i u tadašnjoj istoriji različitih pojmova? I dalje: u kojoj meri može da se u promeni sveta pojmova sagleda celokupnost društveno-političkih promena u V stoleću? Pitanja preko kojih je Rajnhart Kozelek obezbedio parametre za promenu u razdoblju Sattelzeit, uglavnom 7 Koselleck, Vergangene Zukunft, str. 368. Art. Fortschritt, str. 400 i dalje 8 Koselleck, Einleitung XVII


269

su u dovoljnoj meri formalna da posluže kao polazište i za V vek. Kasnije će se tim pitanjima priključiti i neka druga. U proučavanju društveno-političkih pojmova V veka pre nove ere pre svega treba krenuti od različitih ustavnih pojmova To su, na prvom mestu, „demokratija“, „oligarhija“, „monarhija“ i „tiranija“, dalje, „aristokratija“; uz to još „eunomija“, i „izonomija“, potom politeia (u onom smislu u kojem se kasnije javlja kao res publica) i dynasteia. Osim toga, važne uloge igraju i pojmovi kao što su „slo boda“ i ,jednakost“, „zakon“ i „pravo“, „građanin“ i „zajednica gra đana“ (što ujedno znači i „ustav“ - politeia). Usput treba navesti i nekoliko drugih pojmova, kao što je pojam „baštinjenog ustava“, po jam „sloge“, pojam „mešavine“ i pojam „vladavine“ i „moći“. Pita nja o pojmovima koji i sami označavaju promenu mogu zasad da ostanu otvorena. Promena pojmova u V veku najbolje se vidi u novom shvatanju pojma državnog uređenja. Centralni ustavni pojam u VI veku bila je „eunomija“9: od bogova utvrđen, pravi poredak koji se ispoljava u društvenoj i privrednoj strukturi, u odgovarajućim političkim institu cijama i u vladavini etičkih načela. Tačnije rečeno: onomad je vlada lo uverenje da je takav jedan pravi poredak postojao. On se mogao ili se nije mogao ostvariti u gradovima. U skladu s tim, govorilo se o eunomiji i disnomiji. Ovaj poredak se, naravno, mogao i modifikovati. Međutim, nije postojao nijedan u osnovi drugačiji pozitivan po redak osim ovog. Eunomija i disnomija su bili ustavni pojmovi samo u veoma opštem smislu te reči, naime u onoj meri u kojoj je trebalo da označe dobro ili loše stanje grada. To što se ovo stanje shvatalo kao takav obuhvatan sklop uslova, bilo je u skladu sa problematikom tog doba. Izjave u pogledu polisa kao celine teško da su se mogle da vati na drugačiji način. Način podele moći u plemstvu na primer bilo daje vladao ceo jedan sloj ili kakav tiranin - bilo je tada samo jedno između ostalih pitanja. Ono je za mnoge plemiće bilo central 9 Ch. Meier, Entstehung des Begriffs Demokratie, Frankfurt 1970. str. 15 i dalje, 26 i dalje. Ovo pitanje će se potom dalje razvijati, uporedi nap. 10.

270

Kristijan Majer

no, no za opšti sud o nekom ustavu verovatno nije mnogo zavisilo od njega. Taj sud (koji je, čini se, bio opšteprihvaćen u grupi političkih mislilaca u čitavoj Grčkoj)10 upravlja se prema brojnim problemima koji su u ono vreme bili aktuelni. Imao je u vidu celokupno stanje po lisa, a to je značilo: brojne faktore koji se nisu mogli svesti na način raspodele moći u plemstvu. I oblik vladavine i sudstva nije bio na prosto jedna od tih funkcija. Sigurno su mnogi politički mislioci iz principijelnih razloga bili protiv tiranije. To još dugo nije značilo da su se od podele vlasti ustavna uređenja, u kojem god smislu: prilike u polisima, mogla u osnovi razlikovati. Koncept eunomije bio je veliko otkriće. Apstrahovanjem slike pravog, bogomdanog uređenja iz nezadovoljavajućeg statusa kvo, dobijem je vodeće načelo za ponovno uspostavljanje poretka u po lisu, a ujedno i uverenje da je takvo ponovno uspostavljanje mogu će. Upravo stoga što je cilj bio konzervativno koncipiran, prethodno određen, moglo je slobodno otpočeti sasvim novo delanje: raspola ganje nekolicine muškaraca nadmoćnog uma i apsolutne moći nad poretkom u polisu.11 10 O ovom i dalje u tekstu, bliže u mom radu koji će, nadam se, uskoro biti objavljen Die Anfänge des politischen Denkens bei den Griechen. Uporedi gore, od str. 70. 11 Uporedi sa: Solon Entstehung des Begriffs Demokratie, od str. 15. Pored osnovnog problema, iz koje se vremenske perspektive sprovode najdelotvomije promene, treba ukratko primetiti: Stradalnici i nezadovoljni u to doba su bili selja ci - zaduženi, lišeni svojine i pod pretnjom od ropstva. Njima je bilo stalo do po novnog uspostavljanja njihovih ranijih prava. U širem smislu, to se moglo podve sti pod program ponovnog uspostavljanja starog dobrog poretka. Legitimnost ovih zahteva može se, dakle, najbolje postići u okviru „konzervativnog“ koncepta. Osim toga, sve predstave o poretku koje su vladale u to vreme nalazile su se u procesu mnogostruke međusobne afirmacije između kosmičkih i političkih gledišta (primer za to su relacije između Solonovog i Anaksimandrovog mišljenja). 1 ovde se napre dovalo (up. napom. 46), ali po svesti u smislu rastuće spoznaje svagda nepromenljivog poretka. U tome je usledilo apstrahovanje onog datog, koje je potom sve vi še oslobađalo delanje. Up. opš. napom. 10.


271

Međutim, postojalo je mnoštvo problema kojima se moralo po zabaviti: teškim položajem širokih narodnih masa i njegovim uzro cima, poljuljanim poverenjem između plemstva i naroda, nadmoćnošću plemstva, širokom diskrepancijom između izuzetnih moguć nosti za delovanje moćnih gospodara i slabih institucionalnih okvi ra; bio je to ogroman problem, zaustaviti nepravde i žučne fakcijske borbe plemića, bez mogućnosti osnivanja instancija koje bi bile ka dre da za to jamče; bogomdani poredak se nije mogao izgraditi na suprot svih u to vreme moćnih sila, takoreći sa neke „treće pozicije“ (za koju nije postojao moćan nosilac). Samo je možda u izuzetnim slučajevima uspevalo da se prilike unutar građanske zajednice di rektnim pristupom dovedu u red.12 Uglavnom bi se sve na kraju sve lo na tiraniju, koja je krizu najpre potiskivala, a potom često i ukla njala njene ekonomske uzroke. Ovakvom konsolidacijom je nastao uslov mogućnosti za demokratiju. Jer tek tada se interesovanje gra đana moglo usredsrediti na sferu politike. Ovo je, pak, bio neposre dan uslov za to da narod zadobije merodavnu ulogu u polisu. Sa vla davinom naroda otvorila se alternativa između različitih oblika ustavnog uređenja. Ishod se ogleda u istoriji pojmova. Novo shvatanje državnog poretka u V veku određuje se sa sta novišta demokratije i najbolje se izražava u samom pojmu demokratia. Od šezdesetih godina V veka postoje pouzdano datirana svedočanstva o tome da su se uređenja zajednice razlikovala prema kriterijumu vladavine.13 Eshil je u jednoj tragediji, izvedenoj pred atičkim 12 Jedini izuzetak vredan navođenja potvrđuje pravilo; to je novi poredak u Sparti. Vidi P. Spahn, Mittelschicht und Polisbildung. Frankfurt/Bem/Las Vegas 1977, od str. 87. 13 Uporedi Art. Demokratie, U: Gesch. Grundbegr. 1. str. 821 i dalje. Prvo Pindar, Pyth. 2, od st. 86. O tome i Ch. Meier, Drei Bemerkungen zur Vor- und Frühgeschichte des Begriffs Demokratie. U: Discordia Concors. Festschrift E. Bo njour, Basel 1968. str. 11-12. Pindar razlikuje tri oblika nomosa, tiraniju, kada vla da neprosvećena svetina i kada mudraci upravljaju gradom. Vlast, dakle, odlu čuje o obliku uređenja. Nomos, kao pojam za uređenje pojedinačnog grada i kod

272

Kristijan Majer

narodom verovatno 463. godine pre nove ere, aludirao na ovo, pono sno govoreći kako ovde vlada narod.14 Verovatno je ta samosvest u ono vreme bila relativno nova ili je, u najmanju ruku, tek odskora po čela da biva moćna i rasprostranjena. Oskudnost dostupnih izvora sprečava nas da isključimo testi monia e silentio. Međutim, postoje argumenti koji govore u prilog takvom kasnom datiranju pojma demokratije. Jer mora daje bilo ve oma teško spoznati takvo što poput vladavine naroda u okviru jed nog načina mišljenja koji je prvenstveno bio orijentisan na nomos i prava u jednom u celini baštinjenom poretku. Grci, na kraju krajeva, nisu imali Grke iza sebe od kojih bi mogli da nauče d aje tako nešto Heraklita B 44.114. Odatle bi se moglo predložiti prenošenje na tipove uređenja, ali ono nije sprovedeno; podatak o tome kod Pindara ostaje usamljen. - Da bi se izbegli mogući nesporazumi, treba primetiti da su reči monarchia i tyranms posvedočene još u VI veku (isto, 9), jedan pojam kojim se želi označiti „vladavina malo brojnih“ sreće se još kod Homera (Ilijada 2,204), samo što se ta reč tamo, u hori zontu monarhije, zove vladavinom mnogih (polykoiraniç). Međutim, pod njom se najpre podrazumeva samo vid podele vlasti između plemića, a ne tip uređenja. Uporedi iznad u tekstu. 14 Pribeglice 604. 699 (O datiranju A. J. Podlecki, The Political Background of Aeschylean Tragedy. Ann Arbor 1966. 42 f.). Za sebe uzev, ova mesta ne mogu da posvedoče da je u to vreme vladavina već posmatrana kao karakterističan ele ment celokupnog uređenja. No, ovo bi trebalo tako razumeti, s obzirom na navede no mesto kod Pindara. - Drugo tumačenje ovog mesta kod R. Sealey, The Origins o f Demokratia. U: California Studies in Classical Antiquity 6. 1973. od str. 253. Či ni mi se da članak sadrži nekoliko veoma značajnih zapažanja, ali da u tendenciji skreće s puta. Baš kada se razradi stranačka upotreba političkih termina, treba da se razmisli o tome da oni za jednu stranu mogu da zvuče i pozitivno: kako da na rod u Atini negativno shvati sopstvenu vladavinu? Čak i ako se, naravno, istim re cima označi odlučujuća uloga većine u oligarhiji i demokratiji, ona može i u jednoj i u drugoj da bude sasvim različita i da se razume. Grci ne prave terminološku raz liku između vlasti, moći i vladavine, niti između njihovih različitih oblika. Te raz like oni su shvatili kao izdvojene razlike između vlastodržaca, institucija i načina implementacije moći (up. dole str. 298-299.). Uostalom, promene u značenju izonomije, demokratije i oligarhije (v. napom. 62a) autor ne uzima u obzir, a specifič nosti gemeralizovanog naziva za političke fakcije potpuno pogrešno razumeva - ne bi li se odvratila pažnja od petitiones principii u tolikim tumačenjima.


273

moguće. Veliki pomak se odigrao kada su demosu (narodnoj skup štini, odnosno svetini koja se u njoj okupljala) dodeljeni arché ili kràtos (ârchein ili krateîn), to jest, funkcije ili pozicije koje su do tada pripadale isključivo pojedincima. Pri tom je otežavajuća okol nost bila to što je politika još dugo ostala - sve do u pozno V stoleće - u rukama plemića: najpre su se promenila samo pravila igre, široki sloj građanstva je dobio veći značaj u odnosu na plemiće i počeo da ih čini zavisnim od sebe. Nije, dakle, nikakva slučajnost što se uređenje koje je počivalo na širokim narodnim masama shvatalo isprva kao isonomia (krajem VI ili početkom V veka). Projektovano je obeležje jednakosti, tj. jednakosti političkih prava građana, u stari ideal eunomije.15 To znači, nanovo su odredili od nos između građana kao građana a time i građanska prava u okvi ru postojećeg poretka. Pitanje ko tamo vlada nije se moglo, pretpo stavljam, tako lako postaviti. Rana terminologija za demokratiju i svaki od njenih prvobitnih oblika (pored isonomia demos, isegoria i isokratia) isto tako jasno svedoči o tome da se ona našla određe na najpre samo putem uvođenja novih elemenata u nasleđeno ure đenje.16 Pojam „izonomija“ bio je usmeren protiv samovolje tirana (a možda istovremeno i protiv nevelikih vladajućih plemićkih klika), a ne protiv plemića (koji i dalje zauzimaju položaje, dakle vladaju) uopšte. U prilog tome govori i to što je ovaj pojam još dugo fungirao kao standard prema kojem su se merila državna uređenja.17 Jer bio je to očito odjek prvobitnog shvatanja jednakosti kao praved nosti i jemstva za isključenje samovolje. U onoj meri u kojoj je izo nomija ostajala modifikacija starog ideala eunomije, verovatno se 15 Uporedi H. Schaefer, Staatsform und Politik. Leipzig 1932. 106. C. Meier (kao u napomeni 9) 36 ff Drei Bemerkungen 10 f. O sadržaju G. Vlastos u Ame ričkom filološkom žurnalu 74, 1953, 352. 361. 16 C. Meier (kao u napomeni 9) 38 ff. O izokratiji pod napom. 39 17 G. Vlastos, Isonomia politike. U: J. Mau/E. G. Schmidt (izd.), Isonomia. Berlin 1964. 9. V Ehrenberg, RE Suppl. 7, 297. Schaefer, Probleme der Alten Geschichte. Göttingen 1963. 152

274

Kristijan Majer

još nalazila u horizontu Jednog Nomosa, nomističkog mišljenja.18 Kako je jednakost, pak, na mnogim mestima snosila posledice za strukturu vlasti, izonomija je isto tako prelazila u nove pojmove dr žavnog uređenja: protivnici su mogli da raskrinkaju „poredak zasno van na jednakosti“ kao vladavinu neprosvećene svetine, narod je mogao svesno da bude ponosan na sopstvenu vladavinu.19 Time je došlo do saznanja jedne sasvim nove činjenice: i narod je mogao da ima vlast. Tako su vremenom pojmovi koji označavaju državno ure đenje, demokratia, oligarchia i razumevanje pojma monarchia od nosno tyranms postali mogući oblici ustavnog uređenja. Možda se može raspravljati o tome da li prvo javljanje ovih ter mina već neizostavno signalizira spoznaju da se pod njima podrazumevaju tri različita oblika državnog uređenja. Odgovor bi zavisio od toga da li su i koliko Grci u to vreme imali ili razvili jedan opšti po jam državnog uređenja na koji bi se mogli odnositi ovi termini. To se ne može zaključiti. Pretpostavlja se, doduše, da su verovatno već imali pojmove kiismos i kâtharsis}9&ali nije nam poznato da li su ti pojmovi bili dovoljno razvijeni da bi se u okviru njih mogla razumeti promena u shvatanju državnog uređenja. Novi pojmovi svakako ukazuju na to da su prema kriterijumu vladavine počeli da prave suštinske, odsudne razlike između oblika uređenja polisa. U najmanju ruku su ubrzo morali da saznaju i to da je pitanje vladavine odlučujuće obeležje državnog uređenja. Ovde se, otuda, očituje jedan dvostruki proces makar u svojim rezultatima: s jedne strane se ono što u neodređenom smislu možemo nazvati dr žavnim uređenjem, naime, ono što čini uređenje polisa, sada usredsređuje na političko, tačnije rečeno: na političku organizaciju zajed18 O ovom pojmu uporedi Drei Bemerkungen 14 ff! Entstehung 35 f. Pod prim. 491, 145. Bliža objašnjenja i izvođenja u prvom poglavlju napom. 10 nave dene knjige. 19 Art. Demokratie (kao u napomeni 13) 823 f. (sa Pindarom, Pitijska oda 2, 87. Drei Bemerkungen 12). 19a O svedočanstvima u napom. 62


275

niče i odnos između građana kao građana I ovde je izonomija čini la prelaz, time što je u njoj već bila naglašena politička situacija. S druge strane se, opet, državno uređenje, u ovom ograničenom smi slu, stavlja na raspolaganje građanima (prema konstelacijama moći). Ovu pramenu suštinski određuju demokratija i proces njenog na stanka. Jer u demokratiji je sfera politike postala zanimljiva širokim slojevima na sasvim nov način. Onoga časa kada su oni mogli da u okviru nje i sami donose odluke, to je za njih značilo odsudnu razli ku, bilo da su to zaista činili ili nisu. Upravo se iz tog razloga posta vilo u načelu novo pitanje političkog uređenja i za njihove protivni ke, i to u teoriji i praksi. Suočena sa nastupajućim demokratijama, plemićka vlast je morala, ako je želela da se održi, da se na nov na čin institucionalno konstituiše.20 Za ovaj njen ekstremni oblik kori sti se, u prvoj fazi njegove povesti, pojam oligarchia. Istina, isprva se nije činilo da oligarhije igraju veliku ulogu u svesti dolazećih demokratija. Zanimljivo je da se novi državni pore dak sve do u pozni period Peloponeskog rata tako jednostrano su protstavljao tiraniji, kao da se sve svodilo na dihotomiju između ova dva ustrojstva.21 U tome se možda ispoljava problem legitimizovanja narodne vladavine: ona se najubedljivije ostvarivala ako je tiran ska samovolja bila alternativa. Čini se, međutim, da se demokratija nije jasno razlikovala od mnogih oblika one vladavine koju možemo nazvati umerenom oligarhijom, već da se ova, sa svoje strane, mno go više shvatala kao demokratija. Bilo koji vid učešća narodnih ma sa u politici ili činjenica da vladajući slojevi nisu mogli da se identifikuju sa uskim aristokratskim krugom, mogli su da stvore utisak da se radi o demokratiji ili da su prelazi na demokratiju glatki. Odakle tačno u okviru društvenih slojeva potiče teza o (demokratskoj) jed 20 Uporedi oligarhijske planove reformi u Atini u vezi sa „izonomijom“ koju je zasnovao ili predložio Küsten (Herodot 5, 72). 21 Drei Bemerkungen 13. Entstehung (kao u nap. 9) 40 f. Mogle bi se doda ti brojne političke aluzije u Eshilovom Prometeju, Podlecki (kao u napom. 14) 115 ff. Uporedi Aristotel, Politika 1297b 24 sa gor. str. 300 f. Herodot 5, 92a 1: Sparta, Korint, Atina kao izokratije.

276

Kristijan Majer

nakosti, prvobitno nije bilo utvrđeno ni na koji način. Čak su i vladajuće manjine, pod uslovom da nisu bile suviše uske, želele da ubedljivo prikažu kako primenjuju princip jednakosti u izonomiji. Uostalom, još je oko 430. godine bilo poteškoća u predočavanju atinskom plem stvu da ono nije u stanju da ponovo uspostavi svoju vladavinu blagim modifikacijama atinske demokratije koja je u međuvremenu već po stala ozbiljno radikalna.22 Pojam demokratije tako najpre obuhvata relativno širok spektar državnih uređenja I pored toga je, još od vre mena oligarhije, u rano vreme, mi ga datiramo oko 470. godine, odr žavano trojako državno uređenje. Ono se ponovo sreće u Herodotovoj raspravi o državnom uređenju, gde se pod oligarhijom očigledno podrazumeva vladavina uskog plemićkog kruga23 U Herodotovoj raspravi o ustavu veoma se jasno iskazuje da demokratiji pripada slobodno raspolaganje političkim uređenjem: Kad vlada narod, za službu će biti kockom biran i biće odgovoran za svoj posao, a sve odluke iznosiće pred skupštinu (3,80,6): narodne mase mogu da zadobiju delotvoran glas u zajednici samo posredstvom se kundarnih institucija, a pre svega: i da ga trajno zadrže. Prvi put u svetskoj istoriji se javlja i shvatanje daje ustav stvar institucija Savla davanje problema u polisu, koje jedva daje uspevalo i u starini, ili je podrazumevalo najšira nastojanja u različitim oblastima i iziskivalo dugotrajno i strpljivo delovanje, kao i postepenu promenu, ovim je postalo moguće kroz autoritativnu intervenciju vladajućeg faktora u polisu. U raspravi o ustavu demokratija se preporučuje recima: en gar to polio eni ta panta. Prva lapidarna rečenica se prevodila na više na čina. Najočigledniji, zapravo doslovan prevod nisam nigde našao; a on glasi: U većini je sadržana celina. Većina pri tom podrazumeva „veliki broj“, dakle većinu plëthosa. Prethodna, na taj način obrazlo žena rečenica zagovara da se monarhije treba odreći, a izdići narod 22 To je bio povod za Pseudo-Ksenofontovu raspravu Politika uAtini 23 Herodot 3, 81. Pindar, Pitija 2, 88; uporedi 10, 71 f; Olimpija 9,29. O to me Drei Bemerkungen 12, gde treba navesti Heraklita B 104: hoi polloi haksoi holigoi d'agathoi.


277

ne mase (to plethos aeksein). Ovo obrazloženje odnosi se na princip većine koji važi u zajednici.24 Ovaj princip predstavlja najvažniju in stitucionalnu posledicu onoga što je na taj način izraženo na početku votuma: stvari (ta pragmata) treba staviti u sredinu (es mesori) naro d a 25 Time se posredno kaže da građani treba da raspolažu svojim uređenjem. Pri tom se pretpostavljalo da će „očinsko pravo“ biti oko snica njihovog delanja Pokazuje se sledeće: umesto širokih ustavnih pojmova koji obuhvataju privredno, društveno, etičko i političko, uz to su i religioznometafizički utemeljeni, javili su se u V veku drugi pojmovi koji su fokusirani na javni poredak, na odnos između građana kao građana (polîtai), tj. u smislu novovekovnih i modernih razlikovanja: na sferu politike. Ova sfera je zadobila samostalan položaj unutar celokupne društvene strukture. Trebalo je uzeti u obzir rešavanje čitavog niza spoljnopolitičkih pitanja, naročito privrednu konsolidaciju; sad se pa žnja usmerava na zajednički život građana kao građana, na garantovanje građanskih prava i narodnog glasa, kao i na političku jednakost. Na ovaj način se iskristalisala nova ravan između građana, u kojoj su se ubuduće međusobno sretali, razumevali, uzimali, tražili, na kojoj su bili jedni s drugima.26 Na ovoj ravni vladao je veštački, nametnut 24 O pojmu plethos u smislu celine. Drei Bemerkungen 25 ff. Naravno da princip većine važi i u oligarhiji; ovde se nije mislilo na to. 25 Uporedi J.P. Vemant, Les Origines de la Pensee Grecque. Paris 1969. 42. 99. 125. Mythe et Pensee chez les Grecs 1. Paris 1971. 185 ff. P. Leveque/P. VidalNaquet, Clisthene l’Athenien. Paris 1964. M.etienne u: Annales 20, 1965, 425 ff. Treba obratiti pažnju da se u ovim važnim radovima sve stvari shvataju suviše ap straktno, a premalo istorijski, nedostaje svest o razlikovanju između nomističke i kratističke epohe. Odista se široko barata grčkim pojmovima, a osetan je nedosta tak konsekventno provedenog pojmovnoistorijskog ispitivanja. O centralnoj pro blematici Klistenove reforme uporedi pokušaj da se ovi pojmovi konkretno objasne na osnovu adekvatnih kategorija, o. S. 129 ff. 26 Za ovo i sledeće vidi moj članak: Die politische Identität der Griechen. U: O. Marquard/K. H. Stierle (izd.), Identität. München 1979. 371 ff. Isto i gore na str. 248 ff. O nastanku javne oblasti, u kojoj su Atinjani, nezavisno od svog porekla i imanja, važili za građane, upor. Schaefer (kao u napomeni 179) 139.

278

Kristijan Majer

poredak koji se jasno razlikovao od društvenog i koji je našao upo rište u vlastitim institucijama. Zahvaljujući njima, ljudi koji su, kao pojedinci, bili mah i bez moći, mogli su da udruženim snagama afirmišu svoju moć. Ona je stupila u žižu života polisa27 (nakon što je politika prethodno bila samo stvar malih krugova, a većina građana joj bila praktično samo podvrgnuta). Čim je problem polisa dospeo na ovu ravan, postao je stvar sekundarnih institucija. Ustav u ovom užem smislu mogao je da se institucionalizuje. U demokratijama su nastanak centralne političke ravni i raspo laganje državnim institucijama dve strane iste stvari: nove instituci je su mogle da se izgrade samo na postojećoj solidarnosti građana i njihovoj spremnosti na političko angažovanje. Građanska solidar nost i spremnost mogle su da postanu trajne i delotvome samo u se kundarnim institucijama Ali kako su ova politička uređenja ostvari vana u demokratijama (u različitoj razmeri), i druga državna uređe nja su postavljena na sasvim nove osnove. Promena u shvatanju državnog uređenja ukazuje na razgranatost i snažnu izgrađenost sfere političkog. Tendencija ove promene je - tako bih želeo da formulišem tezu - p o l i t i z a c i j a . Ovaj ter min sobom donosi nekolike poteškoće, koje se još od starih Grka na laze u sklopu istorije razumevanja i poimanja „političkog“. Iz tog razloga, ali i da bi se ovo razjasnilo, moramo bliže rastumačiti ovaj pojam. Pod politizacijom treba razumeti prelazak na poimanje jed nog društvenog sveta koji se izgradio između građana kao građana, i utoliko postao politički. Politička ravan između građana koja se tada izgradila iziskiva la je izuzetno ulaganje snage i vremena28 Grčke demokratije su mo gle nastati samo kao neposredne demokratije.29 Ono „državno“ ure 27 N. Luman govori o funkcionalnoj prednosti, Soziologische Aufklärung 1. 2. izdanje, Kein 1971. 226 f Up. Njegov članak: Identitätsgebrauch in selbstsubsti tutiven Ordnungen, besonders Gesellschaften. U: Identität 315 ff. 28 Uporedi J. Burkhart, Povest grčke kulture I, 206. O posebnoj problematici „građanske prisutnosti“ gore na str. 91 ff. 29 Uporedi C. Meier, Entstehung und Besonderheit der griechischen Demo kratie. U: Zeitschrift für Politik 25, 1978, 18 ff.


279

đenje koje su stvorile bilo je građanska stvar u nikad potom pono vljenoj meri. Neko je ranije bio pre svega plemić, seljak ili zanatlija, član kultne zajednice, pater familias i rođak, gospodar ili sluga, sta novnik grada ili sela, i samo u jednom ograničenom smislu i građa nin sa određenim političkim i vojnim pravima i obavezama, a sada je svojstvo građanina toliko dobilo na značaju i tako je ozbiljno shva ćeno, da se bukvalno može govoriti o promeni pripadnosti unutar društvene strukture. Tako je nastao specifično grčki, politički, iden titet tih građana. Institucionalizovala su se očekivanja prema građa nima da se angažuju „građanski“, dakle u grčkom smislu „politički“. Taj identitet nije imao nikakvu značajnu konkurenciju, kao, na pri mer, u pripadnosti onim grupama koje su mogle da se razviju iz za jedničke privredne orijentacije, poziva, položaja u procesu rada, re ligije i ostalog, dakle, iz onoga što je u novom veku, poput crkve ili društva, bilo suprotstavljeno državi, a danas se, eventualno, sekun darno politizuje i postaje predmet politike. Takvih interesa ili nije bi lo, ili nisu bili kadri da obrazuju značajne grupacije. Upuštajući se u politički život, široke građanske mase su sma trane prvenstveno suvlasnicima polisa; a polis su konstituisali iz ono ga u čemu su u suštinskim crtama bili solidarni, tj. iz onih prvobitno posrednih (sporednih) zanimanja za red i pravednost, koja su tokom nastajanja polisa postala centralni opšti interes. Upravo je to nepo stojanje moćnih državnih instanci, koje je omogućilo stvaranje preduslova za demokratiju kod Grka, s druge strane zahtevalo - kad je trebalo iznova izgraditi polis - da iz zajedničkog interesa svih gra đana izraste solidarnost koja se konačno učvrstila kao identitet. U tom smislu će se polis i stanovnici polisa i ubuduće međusobno uslovljavati. Ako su građani pri tom i išli za ekonomskim interesima, ti interesi su se javili usled toga što su građani, kao suvlasnici polisa, brinuli o svom izdržavanju, hteli da dobijaju dnevnice za svoj poli tički angažman i da učestvuju u prihodima polisa; ovi interesi nisu, dakle, proizlazili iz ekonomskog položaja i privredne delatnosti, ko ji bi za građane bili ono primarno.293 29a Pribavljanje sredstava za život u Atini se odvijalo samo delimično u pri vrednoj, uglavnom u političkoj sferi. Uporedi i K. Marks, Rani radovi.

280

Kristijan Majer

Tako je politika za prilično veliki broj građana postala u prilič no velikoj meri sadržaj života, svojevrstan interes (a nisu oni svoje prvobitno ne-političke interese učinili njenim sadržajem). Polis se kao međugrađanska sfera jasno odvojio od kuće, a politika od „car stva nužnosti“ (anankaia). U tom je smislu teklo i politizovanje celokupnog društva, koje se ogleda u istoriji pojmova, a naročito, ali ne isključivo, u demokra tijama. Moglo bi se, u antičkom smislu reči, govoriti i o „građanizaciji“ grada i svega što gradu pripada - pod uslovom da time ne na stanu još veći nesporazumi. Druga strana istog procesa je činjenica d aje polis postao moćan u odnosu na file i njihove zahteve. Eshil je to prikazao u Orestiji, u „politizovanju“ Zevsa. „Politizacija“ ovde ima sasvim precizno značenje: označava centralnu tendenciju jedne promene, u kojoj je politika postala ele ment života građana koji su u glasanju (i odlučivanju), u obavljanju javnih funkcija, u opažanju i primeni javnog reda, pronašli svoj dru štveni identitet; u kojoj se političko izdvojilo kao samostalna sfera, i to ne kao sfera onog društva koje bi, i jeste, pretpostavilo sopstvene interese državnim, nego kao sfera onih građana koji se sa političkim potpuno identifikuju; u kojoj su ustavi (u političkom smislu reči) mo gli da stoje na raspolaganju građanima. Ova politizacija se odigrala u izonomijama i demokratijama u svom sasvim specifičnom znače nju, i u isti mah odredila novi oblik poimanja društveno-političkog sveta u celini. Kakvih je tu bilo implikacija, pojasniću uskoro u okvi ru obrade drugih pojmova i, najzad, na nekim značajnim odlikama ondašnje percepcije društvenog zbivanja i promene uopšte. Pre svega, treba reći još koju reč o terminu „politizacija“: Ten dencija ka poimanju sveta koji se konstituisao između građana kao građana, a koju ovaj termin označava, specifična je za Grke.30 Ona 30 Ovom poimanju prethodi prevrednovanje vrlina, koje se u izvesnom smi slu može shvatiti i kao politizacija: u drevnoj lirici, ideali hrabrosti, mudrosti, pra vednosti odnose se na polis (up. članak 16, 55 citiran u napom. 29). Ovde je, pak, reč o pukom misaonom i pojmovnom usmerenju na grad umesto na područje po jedinca i file.


281

svakako ima opšte značenje koje može da se upotrebi na idealno-tipičan način: tendencija ka sopstvenom političkom uređenju koje će biti uslovno izdvojeno iz celokupnog sklopa društvenih odnosa, obliku uređenja u novovekovnom smislu, tj. tendencija ka zadobijanju uprave nad ustavnim poretkom uopšte. U tom smislu, „politizacija“ može označavati potproces promene u društvu i pojmovima tokom razdoblja Sattelzeit. Ponegde se či ni da je ova politizacija prilično usko povezana sa specifičnim značenjem grčkog pojma „gradanizacija“ : u vreme Francuske revolucije, na primer, jedni druge nisu samo smatrali građanima, već su se tako i oslovljavali. No, za vreme revolucije se ne ra d i . Ovde je tako bio izuzetak ono što je kod Grka postalo, u izvesnoj meri, pravilo, i globalno gledano, politizacija je prevaziđena u ovremenjavanju (u svakom značenju te reči). 32 Kozelek koristi taj termin ne da bi označio preobražaj dru štvene stvarnosti koji se ogleda u tim pojmovima, nego jedan aspekt upotrebe tih pojmova, a koja se menjala tokom razdoblja Sattelzeit, naime, da označi unutarstranačke podele koje su sve više uzimale maha. Teškoće koje prouzrokuje mnogoznačnost ovog termina ne mogu se zaobići. On je suštinski važan za pro učavanje Starih Grka. Pri tom, ne može da bude na odmet ako se, s obzirom na višestruku upotrebu ovog termina danas, poreklu te grčke reči - i samoj stvari koju ona označava - ponovo prida veći značaj. Politizacija se, uostalom, ogleda i u starim pojmovima za oblik državnog uređenja. Oni opstaju, postaju perspektivni, kao što su bili i u ono vreme, čak se u zanosu koriste kao slogani. Va že za zajedničke standarde, prema kojima se mogu porediti usta vi i političke namere. Verovatno ih je upravo to učinilo značaj 31 D. Sternberger u: Merkur 30, 1976, 944 32 Vidi R. Kose!leck, Art. Demokratie. U: Geschichtliche Grundbegriffe I, 848

ff.

282

Kristijan Majer

nim u propagandnom smislu. Međutim, oni se pri tom odnose na nove oblike ustava.33 Veoma jasno je izražena ista tendencija u pojmovima koji ozna čavaju slobodu i jednakost. Jednakost u polisu se, u staro doba, koli ko možemo da pretpostavimo, pojavila pre svega kao stav o istovetnosti građana.34 Reč koja je označavala ovu istovetnost bila je hćmoios. Nasuprot tome, u V veku su u središtu pojam isos i njego ve izvedenice.35 Hćmoios kao i isos imaju zajedničko semantičko polje u značenju „isto“ i „slično“. Hćmoios, pak, cilja više na kvali tativnu istovetnost, odnosno sličnost, označava nešto što se apsolut no jednako može podeliti, npr. udeo u nekom plenu. Ono što je ka rakteristično za upotrebu obe ove reči je teza koju prenosi Herodot, a prema kojoj građanima, koji su hćmoioi, ne treba da se vlada već da im se dozvoli isonomia,36 Kad Herodot za građane kaže da su hćmoioi, to znači da treba da se, i pored svih razlika, oni shvate kao jednaki u svojstvu građa na. Time bi se odvojili od ostalih. U ovom stavu se, međutim, nala33 To naročito lepo predočava Pseudo-Ksenofont 1,8 za eunomiju; upor. M. Ostwald, Nomos and the Beginnings of the Athenian Democracy. Oxford 1969. 83 f. O daljem životu starih pojmova državnog uređenja, isto, 62 ff; G. Grossmann, Politische Schlagwörter aus der Zeit des Peloponnesisehen Krieges. Diss. Basel 1945. 30 ff. Slično i sophrosyne postaje politički pojam (isto, 85 f.), aidos i dike (upor. Hesiod, Erga 192 f Tyrtaios 9,39 f.) u Protagorinom mitu postaju nužna vr lina svih građana (Platon, Prot. 322c uporedi u. S. 455), u isti mah se demokratizuju i dobijaju zakonitu funkciju. Ovi i mnogi drugi pojmovi nisu još dovoljno is traženi. Otkrivanje, koliko je i za antiku plodonosno pojmovnoistorijsko ispitivanje kao deo istorijske nauke, nauka o starom veku još zadržava za sebe. 34 Neposredna svedočenja za ovo ne postoje. Treba ipak prihvatiti da su već u 6. veku Spartanci imali sliku o sebi kao o hômoioi. Ehrenberg, Polis und Impe rium. Stuttgart 1965. 218 f O tome Spahn (kao u napomeni 12) 101 f. 35 Isôtës se prvi put sreće kod Euripida (Feničanke. 536. 542). Za isos i hômoios up. Aristotel, Metafizika 1021a II. Kateg. 6 a 26. R. Hirzel, Themis, Di ke und Verwandtes. Leipzig 1907. 251 ff. 421 ff C. W. M?ller, Gleiches zu Gleic hem. Wiesbaden 1965. 165,42. 36 Herodot 3, 142, 3. Up. Arist. Politika 1308 a l l .


283

zio i unutrašnji zahtev za relativizovanjem postojećih društvenih i ekonomskih razlika, kao i razlika u pogledu obrazovanja i vlasti. Mi slilo se na jednakost u pogledu vojne obaveze, na izvesne političke konsekvence. Mogao se podići zahtev za preraspodelom zemlje na jednake delove (isomoiria).37 Sve se de facto uglavnom svodilo na modifikacije unutar jednog staleški uređenog društva, čak i u Spar ti, gde se nasilno zahtevala jednakost u vaspitanju i životu - a politi ku su, i pored toga, i dalje određivali kraljevi i plemstvo. Narodna skupština se tu nije mnogo pitala. Gregori Vlastos je o tome napisao, njeni članovi, premda istog društvenog staleža, nisu bili političkijed nakii38 Politička jednakost je postala efektivna tek kad je građanstvo raskrstilo sa plemstvom i preuzelo na sebe upravljanje polisom; ka da se potpuno oslobodilo takvog društvenog poretka, kako bi, nasu prot tome, osnovalo sferu politike sa drugačijim odnosima moći, tj. tek od kraja VI veka. A tek i jedino u političkoj jednakosti su građa ni mogli da, zahtevajući da budu jednaki (hömoioi), makar u izvesnom pogledu to i postanu. Jednakost koja se potom iskristalisala u izonomiji, kao i u srod nim oblicima isokratia i isëgoria,39 suštinski se odnosila na ono što 37 Solon 23, 21 D. Upor. Vlastos (kao u napomeni 3) 356 ff. Ovaj zahtev se javio tek neko vreme nakon što je Solon počeo da upućuje svoje opomene, (up. So lon 25, 1-3). O njemu £ Will, la Grèce Archaique. U: Deuxième Conférence Inter nationale d ’Historie Économique. Den Haag 1965. 72 f. 38 Vlastos 351 : Its members, though social >peers< (hômoioi) were notpoliti cal equals. Ehrenberg, Polis 172 f Najnovije Spahn 101 ff. 39 O pojmu isëgoria Herodot 5,78. Uporedi Euripid, Pribeglice 438 ff. Eupolis Frag. 291 (Kock). Demosten 21,124. Ps.-Dem. 60,28. Isokratia (Herodot 5, 92 a 1) mi se čini naročito zanimljivom: ukazuje na jednaku raspodelu moći: Ona se zamišljala kao raspodeljena na sve, kao što je u demokratiji zamišljeno (iako se i ovde implicira suvlašće svih). Ove dve predstave se dopunjuju. Možda je lakše bi lo koncipirati izokratiju nego demokratiju. Uostalom, i u némein je (što je sigurno pripadalo i izonomiji) sadržano „upravljanje”, „vladanje“, up. gornju napom. 117, 68. Kasnije se, kao konkurentan pojam izegoriji, javlja pojam slobode govora (Parrhësia), v. Demokrit B 21. Euripid, Ion 672. Hipolit 421. Demosten Frag. 21 (Sauppe). Platon, Država 557 b. I Aristofan, Žabe 952.

Kristijan Majer

284

je građanima dodeljeno: udeo u državi i političkim pravima (ko ji je bio u osnovi isti kao udeo u kakvom plenu).40 Bila je to jed nakost in politicis i jedino in politicis. Umnogome, ona je osta la samo zahtev: jer nadmoć plemića u pogledu obrazovanja, uticaja, nastupa, ostala je, naravno, očuvana. No i pored toga nisu bile pogrešne česte tvrdnje da su u demokratiji svi mogli da ima ju jednako. Euripid pušta svog Tezeja da pred atičkim narodom izričito ustvrdi da i siromah u demokratiji jednako ima (ho penes ehon ison).41 On mu daje da ukaže na pisane zakone kao ga rancije jednakog prava, na šansu običnog čoveka da izvojuje pobedu nad pripadnikom više klase pred sudom, na slobodno, jed nako pravo na reč i potraživanje, i da konačno upita, šta je više jednako do ovo za jedan grad?42 Nije bila posredi jednakost pojedinaca i njihove moći, već efektivna jednakost prava u privatnoj i javnoj sferi, koja su zagarantovana. I jednakost u pogledu prava glasa,43 pristupa ugled nim javnim funkcijama,44 prava na reč i potraživanje, važila je čak i onda kada su građani - u pogledu primene te jednakosti morali u mnogim stvarima da stoje iza ugledne gospode. Može se čak reći d aje ta jednakost značila još i više, tim pre što su gra đani shvatili koliko su moćni i poštovani, imajući u vidu raniju nejednakost u odnosu na uglednu gospodu, koja je smatrana pri40 Vlastos 352. Hirzel 248. K. Latte, Kollektivbesitz und Staatsschatz in Gri echenland (Nachr. Gött. Akad. 1946/47) 64 ff. 41 Pribeglice 408. 42 Isto, 429 ff Ti touton est isaiteron polei; Up. Feničanke 538 ff. Tukidid 2 ,3 7 ,1. Lisija 2,56. Demosten 24,59. 51,11. Platon, Država 557 a. O problematici ove jednakosti up. nešto niže u ovom tekstu. O zakonima kao garancijama jedna kosti: Tukidid 2,37,1. Demosten 21, 188. Eshin 1,5. 43 Up. Euripid, Pribeglice 353 (isôpsëphos). Imenica je posvedočena tek za vreme monarhije. 44 Ps.-Ksenofont 1,2. Službe se, između ostalog, nazivaju i timai (upor. G. Gottlieb, Timuchen. SB Heidelberg 1967. 10 f.). Isotimia tek kod Strabona 8,4,4.


285

rodnom.45 I staje pojedincu možda izmicalo, to je narod kao celina imao. Kad Euripidov Tezej kaže: Narod vlada naizmenično godinu za godinom ,46 onda to treba shvatiti sasvim konkretno: to či ne t i ,jednaki građani“. Pri svemu ovome, najzad, treba uzeti u ob zir da je jednakost političkih prava u pogledu političkog identiteta društva učinila građane jednakim u njihovoj glavnoj sferi. Na taj na čin, Atinjani su, premda su u „društvenom“ pogledu bili mnogo ma nje jednaki nego Spartanci, došli do jednakosti u za sebe presudnom smislu. Ovo nije bilo nezamislivo, utoliko pre što se u jednom oligar hijskom pamfletu iz vremena oko 430. godine kaže da u Atini siro masi i demos imaju čak i više od plemstva i bogataša. Jer u mnogom pogledu plemići nisu imali nikakvu priliku da dođu do izražaja.47 Jednakost je bila utoliko važnija što su je Grci više povezivali sa pravednošću. To je in politicis imalo svoj osnov u tome što Grci kako navodi Jakob Burkhart - nikad nisu znali da građansku jedna kost povezu sa političkom nejednakošću. Siromah je morao da glasa kako bi se zaštitio od nepravde i da bude sudija i magistrat.48 S dru ge strane, pojam jednakosti je bio tesno povezan sa pojmom istovetnosti (homćmoia).49 Kako se, međutim, jednakost u takvoj meri preusmerila ka poli tičkom i mogla da se ostvaruje u institucijama, isto se dogodilo sa pojmom slobode (eleutheria), koji je sad usko povezivan sa jednako45 Up. Aristofan, Zolje 548 ff (i 508 ff. 575. 627. 638). F. Schachermeyr, Perikles. Stuttgart 1969. 63. S druge strane: Tukidid 2,37,1 46 Pribeglice 406 ff. Ova predstava je preneta i u medicinu i na kosmos (Fe ničanke 543 ff. Empedokle B 17, 27 (Predsokr. 1,317). F. Dilmmler, Kl. Sehr. 1, Leipzig 1901. 164 ff. Vlastos, Equality and Justice in Early Greek Cosmologies. U : Classical Philology 42, 1947, 156 ff J. de Romilly, Time in Greek Tragedy. Ithaca/New York 1968. 90 ff. 47 Ps.-Ksenofont 1,2. Up. Aristotel, Politika 1317 b 8. o. S. 267. 48 Up. Ehrenberg RE Suppl. 7, 298 ff Burckhardt (kao u napomeni 28). 49 W. K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy 3, Cambridge 1969. 148

ff.

286

Kristijan Majer

šću.50 Ta imenica se prvi put sreće kod Pindara. Pridev se u antičko vreme najpre odnosio na bračno stanje neoženjenog čoveka ili neu date žene. Iskustva koja su imali sa dužničkim ropstvom seljaka, zaplenom njihove zemlje i tiranijom, proširila su značenje ove reči. Glavni smisao pojma „sloboda“ prepoznat je u eunomiji.51 Ovaj koncept je doživeo dalje proširenje kad su Grci, u odnosu na Persijance, postali svesni slobode kao obeležja svojeg bića i uzroka svoje pobede. Ali i pored svega toga, ostali su u okvirima nasleđenog pra va. Slično kao rimska libertas, i sloboda je isprva prilično konkret no vezana za potpuno određene uslove i prava.52 Tu slobodu su gra đanima garantovali vlastodršci. To se izmenilo kada se sloboda povezala sa jednakošću. U izonomijama, odnosno demokratijama, jednakost je pružala zaštitu od samovolje i tiranije, bila dakle garancija slobode. Sa jednakošću gra đana, istovremeno se javila sasvim nova vrsta slobode: da se dela i, naročito, sudeluje u političkim odlukama, a vremenom i da svako ži vi po svojoj volji. Gradje slobodan, narod vlada, kaže se kod Euripida.53 Sloboda se tako ostvarivala u vladavini naroda. Od tog doba postoji slaganje o tome daje sloboda (pored jednakosti) glavno obeležje demokratije. Svojim povezivanjem sa jednakošću, sloboda se izdvaja iz hori zonta nomističkog mišljenja, u kojem su se mogla naći samo kon 50 O ovom i sied. Up. Art. Freiheit in Gesch. Grundbegr. 2 ,426 ff. K. Raaflaub priprema jednu monografiju o istoriji pojma slobode. Up. Zatim: Raaflaub, Zum griechischen Freiheitsbegriff. U: E. Ch. Welskopf (Hsg.), Politische und soziale Gruppen- und Typenbegriffe im Alten Griechenland und ihr Nachleben bis in die modernen Sprachen. Berlin 1979. 51 Up. Schaefer (kao u napomeni 17) 313. Solon vidi postulat slobode čak i u boginji zemlje Gei (24,2 ff). 52 J. Bleiken je pojmu libertas, u svojoj veoma važnoj studiji Staatliche Ord nung und Freiheit in der römischen Republik. Kallmünz 1972, suprotstavio naža lost samo moderan, a ne i grčki pojam slobode. Time je sebi uskratio da ga, u okvi ru mogućnosti i granica antike, preciznije profilira. 33 Euripid, Pribeglice 405. Up. 352 f. 438; Ps.-Ksenofont 1,8.


287

kretna prava unutar nasleđenog poretka: prekidanjem sa baštinjenim običajem, ovaj pojam je postao dovoljno apstraktan da obuhvati slo bodu građana in politicis (a zatim i u njihovom privatnom životu). Nije ni dokazano niti isključeno d aje sloboda bila politički zahtev i prema tiraninu. Bilo kako bilo, ovaj pojam se u V veku odlučno okreće u pravcu politizacije, tako što označava, isprva ne samo u ne gativnom smislu, slobodu od tuđinske vlasti, nego i u pozitivnom smislu, za sve prvenstveno politički status i prvenstveno političke mogućnosti;54 sloboda se, uz to, mogla osigurati samo u političkoj sferi, ali je tu postala puko institucionalno pitanje (sve dok lična slo boda da se živi prema sopstvenim željama nije snažnije prodrla u pr vi plan). Naročit uticaj politizacije može se zapaziti u koncepciji moći.55 Nailazimo u V veku na shvatanje da se stari problem samovoljnog vladanja može prevladati u izonomijama, odnosno demokratijama. Vlast seponarodila, kaže se kod Euripida.56 Institucionalno uslovljena smena vlastodržaca i onih koji nisu na vlasti najbolja je garancija za očuvanje moći. Tukidid, kao i Anonim Jamblihov, kritikuju vla davinu kojoj se teži iz želje za moći i počastima. Suprotna slika je moć koja se odnosi na zakon i pravo.57 Ona je očito politička, uređe na prema polisu. Kasnije, Aristotel suprotstavlja politike arche (po 541 ovo je razlog što je za Aristotela demokratska jednakost bila određena slo bodom, pri čemu je samo u slobodi (dakle, ne u bogatstvu i poreklu) pronašao njen kriterijum (v. Gesch. Grundbegr. 1,832. 2,429). Time što je pojam građanina utvr dio na političkim pravima koja se razlikuju u zavisnosti od oblika ustava (Politika 1275 a 22.1275 b 18), bilo mu je svakako nemoguće i da odredi demokratsku jed nakost naprosto preko građanskog prava, u smislu građanske pripadnosti u opštem smislu reči (što bi imalo najviše smisla, budući da su meteci isto bili slobodni, a ni su učestvovali u demokratiji). 55 O ovom i sied. up. Art. Macht und Gewalt. U: Gesch. Grundbegr. 3. 56 Kiklopi 119 57 Anonymus Jamblichi 6 (Predsokr. 400 ff). Tukidid 3,82,8. Up. 2,65,8. 6,39,1 f. Aristotel, Politika 1284 a 20. Nasuprot tome, Platon, Gorgija 483 c ff. Slič na shvatanja još kod Eshila u Eumenidama.

288

Kristijan Majer

litička vlast/ moć/ vladavina - Grci tu ne prave razliku) pojmu despotela.5S Pomoću pojma politikos, koji se odnosi na celokupno građanstvo i osnovnu jednakost građana, uspeva da se označi novi oblik „vlasti, koja nije vladavina“.59 Promena se, međutim, nije od razila na same termine za moć. Do pojma moći koja bi bila odvoje na od ljudi i situacija Grci nisu došli ni u V ni u IV veku. Nisu umeli da sa spoljne strane sagledaju političko. Nisu znali da se uzdrže od izuzetno velikih razlika u primeni moći. Otuda nisu bili ni kadri da odvoje moć od posledica po vlastiti subjekt. U fazi kasnijoj od svih dosad obrađenih promena sveta pojmo va javlja se novi, naročito važan pojam za državno uređenje, polit da. Izveden je od polîtes, starog termina za pripadanje polisu, to jest gra du, odnosno njegovom punopravnom stanovništvu (za razliku od meteka i robova). U poslednjoj knjizi kod Herodota (9,34,1) prvi put se sreće politela, kao termin za građansko pravo.60 Iz toga donekle sledi da taj pojam označava građane, i „građanstvo“, javni život. Po teškoće nam zadaje to što je osim toga poprimio i značenje „držav no uređenje“, i to u početku (a često i kasnije), tako da se može pre vesti i kao „zajednica građana“ i kao „ustav“. Prvo svedočanstvo, u kom se nazire ovo značenje, datira iz vremena oko 430. godine.61 Pri tom je postojao dovoljan broj termina za institucionalni poredak u gradovima, kao što su katâstasis, kosmos, pa čak i taxis, koji su osta 58 Politika 1252 a 7 ff. 1255 b 16 ff. 1261 a 10 ff. 1277 a 29 ff 1295 b 25 ff. 59 Upor. Entstehung und Besonderheit (kao u napomeni 29) 2. 60 O ovome, nadamo se, uskoro u štampi Basler Dissertation od H. Reinau, Die Entstehung des Bürgerbegriffs (upor. o tezi Schweizerische Zeitschrift für Geschichtswissenschaft 24, 1974, 783 f.). 61 Najranija svedočanstva: Pseudoksen. 3,1. Antifon, Metast. Frag. 2. Tukidid 1,18,1. 115,2. 2,36,4. 37,1. 4,76,5. 126,2. 6,17,2. 7,55,2. 8,53,3. 89,2. Izraz pâtiios politeia se javlja još u Peloponeskom ratu, Trazimah B 1 (Predsokratovci 2,324). U značenju „građanstvo“, oblik građanskog (zajedničkog) života Tukidid 1,68,1. 2,16,2. 5,68,2. Različiti naslovi knjiga peri politeias su dati tek u IV veku (upor. E. Nachmanson, Der griechische Buchtitel. Goeteborg 1941).


289

li i dalje u upotrebi (tek su kod Platona i Aristotela došli u drugi plan).62 Razlog za stvaranje i primenu ovog novog ustavnog pojma mo že se konačno tražiti samo u spoznaji da institucionalni poredak ni je toliko odlučivao o obliku gradskog uređenja, koliko sama struktu ra i diferencijacija građana Ovo saznanje se odigralo u vreme kada je prvi konstituent pojma „demokratija“, dëmos, počeo da biva pro blematičan.62®Iz pojmovno-istorijskog ugla, ovo se vidi u značajnoj promeni ustavne terminologije, o kojoj svedoči i Aristotel (Politika, 1297 b 24). Širok krug državnih uređenja, koja su se prvobitno, u vreme preovlađujućeg ukidanja „tiranije“, nazivala „izonomijama“ ili „demokratijama“, negde oko 430. godine se raspodelio u demo kratije i oligarhije u svaki put novom smislu reči. Oligarchia je sve dotad bila posvedočena samo za uske oligarhijske krugove, a sada se koristi i za državna uređenja čiji su nosioci dovoljna većina ili bar značajna manjina građana. Tukidid, recimo, govori o oligarchia isünomos 63 Ubuduće, odlučna opozicija demokratiji ne nalazi se vi še u tiraniji, nego u oligarhiji. Istovremeno se javlja problem bližeg 62 Upor. Entstehung (kao u napomeni 9) 50,44. H. Diller, Der vorphilosop hische Gebrauch von kosmos i Kosmein. Festschr. Snell. München 1956. 47 ff 62a Uporedi gore napom. 105a. U ovom kontekstu se vidi oprez s kojim je Tu kidid (2,37,1.65,9) zasnovao pojam demokratije, G. P. Landmann u: Museum Helveticum 31, 1974, 80. To je istovremeno sub specie aetemitatis rečeno, upućeno celokupnoj grčkoj javnosti; ne kazuje ništa o tome kako su atinske mase razumele ovaj pojam. Upor. gor. napom. 14. Možda je ovakav vid tumačenja tipičan tek za ovo vreme, s obzirom na oživljavanje intelektualnih rasprava i zaoštravanja politič kih antagonizama ('Connor, kao u napomeni 107). 63 Isto, 54 f. Tukidid 3,62,3 sa 4,78,3, gde su očito oligarchia isônomos i demokratia podvedene pod jedan nadnaslov isonomia i suprotstavljene pojmu dynasteia. Vlastos (kao u napomeni 17) 13 ff. (kod njega nije jasno zašto on insi stira na prev'odu „demokratska oligarhija“. Isônomos ovde ipak premošćuje pro blem koji je nastao nakon pomeranja granice između demokratije i oligarhije). Slič no sa nadnaslovom dêmos: Tukidid 6,89,4; protiv toga iz drugog ugla 6,60,1.0 no vom relativnom značenju hoi oligoi 'p l Burckhardt (kao u napomeni 28) 1,247.

290

Kristijan Majer

određenja ustava, što vodi višestrukoj diferencijaciji dotadašnje ter minologije. Ne možemo sada podrobno razmatrati kako je uopšte došlo do ove diferencijacije i kako su spoljnopolitičke i unutrašnjopolitičke suprotnosti i njihov međusobni odnos doprineli tome. Standard za demokratiju se ubuduće postavlja od vremena atinske tetedemokratije. Uviđa se, u Atini i drngde, da se državna uređenja najefikasnije menjaju proširivanjem ili sužavanjem kruga političkih punomoćni ka, odnosno tako što se određena politička prava učine zavisnim od cenzusa i drugih uslova.64 Upravo na taj način odlučujuće ustavno pitanje postaje - ko je građanin. Od tog vremena je postalo veoma problematično proceniti i raspodeliti politička prava: građansko pra vo se uvek bitno shvatalo kao pravo na učešće u političkim funkci jama, i upravo zbog toga je bilo sporno. Sledeći ovu idejnu nit, mo žemo zaključiti da ustav nije samo pitanje institucija, već može biti snažno određen sociološkom prirodom zajednice. Tako je, na primer, još za vreme Peloponeskog rata došlo do uvažavanja „srednjaka“ (,mésoi).65 Na ovom mestu je kompetencija Grka za osnivanje insti tucija došla do svoje granice. Nasukala se na sociološke datosti i to je delovalo bolnije tim pre što se opazilo kako su demokratije više struko podbacile. Mi, međutim, ne znamo u kojoj su meri ljudi u V veku bili svesni ove granice. Bilo je brojnih pokušaja da se novim in stitucionalnim naporima zasnuje „središnji državni poredak“ ili čak ponovo uspostavi pâtrios politeia.66 Tu onda, takoreći, samo dola 64 Uporedi za Atinu G. de Ste. Croix u: Historia 5, 1956, 1 ff. Vlastos (kao u napomeni 17) 20,6. Za posle 404. god.: Lisija 26,2. 12,35. Isokrat 7,67. 65 Euripid, Pribeglice 238 ff Up. Orestija 917 ff. R. Goossens, La Républi que des Paysans. U: Revue Internationale des Droits de l’Antiquité 3, Sér. 4, 1950, 551 ff. Grossmann (kao u napomeni 33) 12 ff. Setimo se velike uloge koju su mésoi imali u Aristotelovoj teoriji ustava. Kod Aristotela se javlja i uverenje da su oni retko jaki i da državna uređenja uopšte daleko više zavise od društvene strukture (Po litika 1293 a 41. 1296 a 22. 37. 1318 b 6 ff.). 66 Uporedi M. I .Finley, The Ancestral Constitution: The Use and Abuse of History. London 1975. 34 ff. W. Nippel, Misch Verfassungstheorie und Verfas sungsrealität in Antike und früher Neuzeit. Stuttgart 1980.


291

zi do preorijentacije, institucionalne mogućnosti se mnogo više uvažavaju nego dotad. Međutim, ne možemo ovde dalje pratiti ove, na duži rok relativno nevažne promene u načinu shvatanja. U svakom slučaju, treba da bude jasno da je u pojmu polite ia tendencija politizacije doživela svoju kulminaciju. U njemu je dostignuta jednakost između polisa i zajednice. U njemu je „po litička zajednica“ svedena na shvatanje, i ogleda se u njemu, da se i njome može institucionalno upravljati. Otuda sigurno ne iz nenađuje da je ovaj pojam kao opšti ustavni pojam potisnuo u stranu sve dotad dominantne pojmove koji su isprva označavali „uređenje“ i „poredak“. Ako se čitaju kasniji tekstovi političke misli, naročito Aristotelova Politika, tad postaje sasvim jasno da se značenje pojma politeia najčešće nalazi na sredini između „građanstva“ i „ustava“, čime ovaj pojam očigledno kazuje bitno više od tih starih termina za poredak.67 Pojam politeia se kod Aristotela koristi u različitim značenji ma. U formalnom smislu, on stoji za „ustav“ uopšte; sreće se, međutim, i ograničen na četiri oblika nemonarhijske vladavine ili na još uži krug od tri dobra poretka, koji doduše uključuje mo narhiju. Najzad, označava i dobar oblik demokratije. Ovaj pojam sadrži normativnu komponentu, ne samo u značenju „zajednice građana“, već i u značenju „zakonitog poretka“.68 Kad je prvo bitno skovan, pojam politeia se odnosio na demokratije, bilo da ih označi kao polis svih građana, bilo da ih koncipira kao demokratiju, koja i dalje nije davala jednaka prava najnižim građani ma, već samo onima koji „zaslužuju“ da imaju građanska prava. Dvoznačnost pojma politës koja se kolebala između „građanina“ 67 Entstehung (kao u napomeni 9) 64

ff.

68 Isto, 59 f. U prilog ovome govori i veza između politikos i onoga što polis treba da bude (pri čemu je politikos dodatno određen pojmom isos). Ona nužno proizlazi iz toga što politikos stoji za sve građane. Up. npr. Tukidid 3,82,8. 8,89,3. Demosten 9,48. 10, 74. Isokrat, Panegirik 79.151. Aristotel, Politika 1254 b 4. 1273 b 12. 1298 a 39. 1305 b 10. Atinska država 14,3. 16,2. Razno: J. Ritter, Me taphysik und Politik. Frankfurt 1969. 71 ff.

Kristijan Majer

292

i „aktivnog građanina“69 učinila je pojampoliteia izuzetno proble matičnim ali i zgodnim za upotrebu. Demokrate su ovaj pojam uvek koristile da označe svoj poredak.70 Kada su ga teorija IV veka ali i retorička praksa u V veku ograničile na dobar oblik demokratije, oči gledno zato što se mislilo da će u ovom obliku vladavine svi građa ni moći da dođu do izražaja, to je pretpostavljalo određene mešovite oblike vladavine. Aristotel govori o mešavini demokratije i oligar hije, koja je tako dobra da se može smatrati i jednim i drugim.71 U osnovi ove misli nalazi se problematika vezana za pojam jednakosti (ti problemi se od poslednje trećine V veka sve više šire), kao i za srodan pojam totaliteta, po kojem svi treba da budu jednaki. Svoje vrsne formulacije kod Tukidida i Aristotela ukazuju na to da je jed nakost građana izigrana u korist jednakosti delova polisa: kada su, usled novih sukoba, plemići i bogataši nužno došli u nezavidan po ložaj, nije više moglo biti govora o jednakosti.72 Protiv takvog stanja se moglo domisliti dosta toga; čini se da je najdelotvomije bilo ono rešenje po kom su mésoi, hopliti, kao idealni građani, dobili stvarnu moć. 69 Isto, 62,72. Isokrat 4, 105: Razlika između phisei politaseinai i nomo tes politeias (metechein). Ova dva stava se međusobno ne isključuju: neko može biti phisei a i nomo, i konačno samo nomo građanin. Politeia kao aktivno građansko pravo još kod Tukidida 8,76,5. Isokrat 16,17. U celini upor. Ehrenberg, Der Staat der Griechen. Zürich 1965. 50 f. 70 Gesch. Grundbegr. 1, 828 sa 830,69. 71 Isto, 831 f. Misli se, pre svega, na hoplite. 72 Nar. Tukidid 6,39,1 f : Protiv tvrdnje da demokratija nije ison, njen zago vornik iznosi tezu da su bogataši, razumni i svetina u njoj kai kata mere kai ksimpanta... isomoirein. Demos je označavao čitavu zajednicu. Slična tvrdnja d aje na rod celina (6,18,6). Aristotel, Politika 1291 b 30 ff. (što gotovo podseća na tradici onalni ustav Akantinjana, koji je učinio većinu robljem nekolicine ili manjinu ro bovima mnošh’a, Tukidid 4,86,4. Uporedi i Aristotel, Politika 1297 b 24). O tome A. Raubold, Untersuchungen zur politischen Sprache der Demokraten bei den älteren attischen Rednern. Diss München 1971. 46 ff. Kao dodatak: Gesch. Grund begr. 1,828.


293

Odatle bi pojam politeia proizašao u posebnom značenju. Ovi svi zahtevi su, može se pretpostaviti, misaono sadržani u pojmu politeia. On je postao najpodesniji čim su se demos i demokratia su zili u svojim značenjima. Ovo takođe pokazuje njegov centralni po ložaj i naročito visok stepen koji je u njemu dostigla politizacija. Otprilike u isto vreme kao i politeia, za uske oligarhijske krugo ve je počeo da se koristi i pojam koji je proizašao iz jednakosti izme đu političkih opunomoćenika, dakle onih na vlasti, i polisa dynasteia, doslovno „moćništvo“ (od dynâstës).73 Zajedno sa starijim pojmom basileia dobijeno je trojstvo. Platon je kasnije govorio o pojmu stasiöteia, čime je hteo da kaže da su polisi ve ćinom bili samo „stranačke grupice“, budući da je u njima vla dao samo jedan deo nad ostalima.74 I u tome se vidi da se radi o posledicama politizacije. U istom smeru ide, konačno, i tendencija ka promeni pravnih pojmova, u vezi s kojom ćemo pomenuti samo najzanimljiviju nit: istoriju pojma „nomos“. Pojam nômos je, izgleda, prvobitno75 zna čio kako „važeće propise“, „način ponašanja“ i „način življenja“, ta ko i u širem smislu „životni“ ili (veoma uopšteno shvaćeno) „pravni poredak“. Hesiod, kod koga se ova reč prvi put sreće, već je pozna je u oba ova značenja, a možda i u širokom semantičkom rasponu, od pojedinačnog običaja do opšteg poretka.76 Ova reč zadržava i na dalje svoj široki značenjski spektar (uostalom, sve do današnjeg da na i kroz sve svoje različite preporode). Jedinstvena crta u ovim zna 73 Najranije posvedočenje (još u opštem značenju vladavine) Sofokle, Edip tiranin 593 (pre 425. god.). Zatim, Andokid 2,27. Lisija 2,18, kao i Tukidid 3,62,3. 4,78,2. 126,2.6,38,3. 74 Zakoni 832 c. Basileia je zabeležena od Heraklita (B 52). 75 Etimologija ovde mora izostati, o tome F. Quaß, Nomos und Psephisma. München 1971. 14,83; ali i C. Schmitt, Nomos der Erde. Köln 1950. 36 ff. Verfas sungsrechtliche Aufsätze. Berlin 1958. 489 ff 76 J. de Romilly, la Loi dans la Pensee Grecque. Paris 1971. 23 f.

Kristijan Majer

294

čenjima je daje nomos ono što važi u jednoj grupi živih stvorova ili nešto važeće?1 Ta reč očito proizlazi iz sveta objektivnih činjenica, upravo iz stvarnih prilika, premda je dozvoljavala određena, sve uobičajenija, razlikovanja između bitka i trebanja. To ju je učinilo obuhvatnijom od zahtevnog pravnog pojma dikë?8 pa je ujedno i mnogo pogodni ja da označi kako pojedinačno tako i opšte u jednom poretku, i upra vo se na taj način nudi, čini se, da se u opštem pojmovno obuhvati obavezujući poredak složene sfere života unutar polisa. Tako su iz pojma „nomos“ nastali i prvi ustavni pojmovi „eunomija“ i „disnomija“; da bi se opisale prilike u kojima je nomos dobro ili loše ostva ren. Pri tom je „nomos“ pravo u najopštijem značenju, moral, običaj, tradicija u jednom. U njemu su sadržani i zakoni, tako što su posta vljeni na isti stupanj sa tradicijom. No, oni su prvobitno činili samo jedan njegov mali deo. Slično kao eunomija, i nomos je personifikovan kao božanstvo, verovatno u orfičkom krugu. Pindar peva o: Nomos ho panton basiieus thanaton te kai athanaton. (Zakon, vladar svih stvari, kako smrtnih tako i besmrtnih.) Heraklit govori o božanskom nomosu (theios nomos), iz kojeg se hrane svi ljudski nômoi. Grad je morao da se pridržava svog nomosa upravo zbog zapovedne i sveobuhvatne moći ovog božanskog poretka.79 77 E Heinimann, Nomos und Physis. Basel 1945. 65. 78 Hesiod u pojmu dikë vidi ono što karakteriše čovekov nomos (Erga 276 ff.). To samo potvrđuje koliko je nomos široko korišćen. Up. Heinimann 61 ff. 79 Pindar Frag. 169. Heraklit B 1 1 4 .0 tome Heinimann 65 f. (protiv Rajnharta). De Romilly 62 ff.


295

U ovoj izreci se prvi put, oko 500. godine pre nove ere, spomi nje nomos polisa i postavlja paralelno sa ksinon panton, opštim, tj. sa onim što je stvar naroda (kao suprotnim od onog što je stvar tira nina). Time se najavljuje nešto novo: sjedne strane, ono važeće se u različitim gradovima različito očituje kroz posebne razvitke tih gra dova, naročito kroz raznovrsnost zakona {thesmoi). Svest o tome će se pojačati time što su ljudi počeli da se zanimaju za nomose drugih naroda. S druge strane, pravni poredak izonomnih gradova sad dobija na značaju, što na dugi rok uslovljava svojevrsnu promenu zna čenja pojma nomos. U okviru širokog polja značenja se, u toku V veka, iskristalisao potpuno nov smisao: nomos postaje pojam zakona. To se nije moglo odigrati - kako se u novije vreme tvrdi80- jednim voljnim aktom atinskog građanstva u Klistenovo doba. Inače bi to značilo da je u Atini toga doba vladala istinska novovekovna svest, za čije postoja nje nemamo ni najmanjeg uporišta. Pre će biti daje ovo novo znače nje izraslo u toku jednog postupnog procesa, verovatno sredinom tog veka.81 Taj put je otprilike izgledao ovako: u Atini, kao i u dru gim gradovima, nailazi se, naime, u zakonskim napisima, na naroči ta mesta gde se istovetan zakon, sjedne strane, u formalnom smislu označava kao odluka zakonodavnog tela (psëphisma, hâdos, théthmion), a s druge strane, po svom sadržaju, kao nômos ili nömion,82 80 Ostwald (kao u napomeni 33) 160.1 E. Ruschenbusch u delu Gnomon 43, 1971, 415. H. W. Pieket u: Mnemosyne 25, 1970, 457. Quaß 17 f. Dalje: Histo rische Zeitschrift 218, 1974, 372 ff! 81 Bez opovrgavanja mogućnosti da se može čuti kako trava raste, ne treba sumnjati ni u to da je prvo posvedočenje značenja „zakon“ Antigonino pozivanje na nepisane zakone. To je bilo 441. g. p.n.e. Za dalja posv. up. Oswald 43 ff. De Romilly 13 ff. - Sasvim drugo pitanje obrađuje Vlastos (poput prim. 15) 349, 40, naizgled, ne znajući: d aje nomos zapravo već pre kraja 6. veka ujedno obuhvatao i pisane zakone {thesmoi). To je sasvim sigurno tako, ali znači samo da su oni pri padali pravu u opštem smislu. Ovde je reč o tome da je nomos istovremeno obu hvatao i značenje „zakon“. 82 Quaß 18 f. 29; upor. 13.

Kristijan Majer

296

Ovo se može razjasniti samo ako se pretpostavi da je nomos ovde upotrebljen u značenju prava koje važi nezavisno od svog izvora, u smislu „propisa“ ili „naredbe“. Kad se kasnije kaže da nomos nala že šta treba činiti i šta je nužno da se dozvoli,83 onda se to može primeniti kako na „moral“ i „običaj“, tako i na „zakon“. Ovde očigled no nije napravljena razlika između pisanih i nepisanih pravila pona šanja Ono što bi narod odlučio, ovaploćeno je neposredno u celokupnosti nomosa. Ako pođemo od izvornog značenja reči, deluje mi da se nomos neizbežno u ovom smislu prvobitno odnosio upravo na takve zako ne koji su uređivali šta treba činiti i šta je nužno dopustiti.84 Potom se njegovo značenje proširilo i na opšte zakone.85 Vremenom je, naime, došlo do toga da su nomosi sve više bili zakoni.,Važeće“ je pre svega značilo napisano, od naroda odlučeno. U tome se otišlo toliko daleko da su se ostali običaji tome morali na glašeno suprotstaviti kao âgraphoi nômoi (kao što je postojala inici jativa da se zakonima pojedinih gradova suprotstavi ta koina ton hellenon nomima).86 Ili su se sve one stvari koje su svojim značenjem ranije pokrivali nomoi označavale kao nomoi kai ethe, ili si. Tako je „nomos“ postao pojam za zakon, premda je njegovo šire značenje zadržano, pojačavajući obavezujuću snagu tih zakona. Nakon što su stvari koje je određivala postepeno postajale predmetom zakonodav 83 Ksenofont, Uspomene o Sokratu 1,2, 42. 4,4,13. 84 Iz ovog razloga je isto tako sasvim neverovatno da je u Klistenovo doba odlučeno da se zakoni nazovu nômoi. Jer se upravo tada radilo samo o pitanjima organizacije: dakle o psephismata za uspostavljanje eunomije ili izonomije, već prema tome kako se tada razumevao ovaj pojam. 85 Up. Quaß 28 f 34 ff. H. J. Wolff, „Normenkontrolle“ und Gesetzesbegriff in der attischen Demokratie. SB Heidelberg 1970. 39 prim. Bez obzira na ovo utvr đeno značenje ostaje, naravno, daje tek 430. godine na osnovu tada uvedenog po stupka nomotezije bilo moguće jednoznačno zakonski razgraničiti nômoi i psephismata. Up. i F Gschnitzer u Anzeiger für die Altertumswissenschaft. 28, 1975, 206 ff. 86 De Romilly 24 ff. - Grossmann (kao u napomeni 33) 86 f.


297

stva, ova reč je sa svojim suštinskim značenjskim opsegom prešla od materijalnog u formalno.87 Pri svemu tome je istorija demokratije igrala posebnu ulogu. Gr ci su se ponosili time što kod njih vlada nomos.88 I dok je narod u ti ranijama i uskim oligarhijama zavisio od dobre volje moćnika, izonomije su bile određene institucijama, a nomos je bio opšti, nikakav moćnik nije mogao njime raspolagati.89 Ovakvo određenje koje se moglo ostvariti i korišćenjem nomoi u starom značenju,90 postepe no je u demokratiji uznapredovalo do toga da su „pisani zakoni“ po stali garancija pravne sigurnosti i slobode i glavno obeležje ovog ob lika državnog uređenja.91 Uslov za to je bio da i sfera „onoga što se može normirati“ bude uređena zakonima. Na taj način se istovremeno javila i mogućnost samovoljnog od lučivanja,92 i to verovatno nije bio samo povod za institucionalne protivmere,93 već istovremeno i za isticanje suprotnosti između nômoi i psëphismata. S druge strane, usled tolike raspoloživosti nomosa nastao je problem da se izgradi jedan neraspoloživi protivpojam, a usled toga i iz drugih razloga, problemi nastali u vezi sa poj movima nomos i physis su se rasplamsali. 87 Ovim se ne kaže d aje nomos stupio na mesto thesmôs. Thesmoi su posvedočeni samo za Drakona i Solona (Quaß 11 f.). U V stoleću su se mogli javljati naizmenično samo sa psephismata. 88 Herodot 7, 104, 4. Up. Heinimann 29 ff. 89 D e Romilly 1. 20 ff Naroč. Herodot 3,80. Demosten 6,25. 21, 188. 24,75 ff Eshin 1,4. 3,5f. Eshil, Prometej 187. Euripid, Pribeglice 432. Anonim Jamblihov 7,15. 90 Herodot 3,80. 91 Najpre Euripid, Pribeglice 433. Up. Isokrat 7,40. O tome na mestima kao gore u napomeni 89. 92 Naročito upečatljiv u svakom pogledu lep i informativan dijalog između Perikla i Alkibijada kod Ksenofonta, Uspomene o Sokratu 1,2, 40 ff.; up. isto 4,4,14. 93 Up. H. J. W olff{kao u napomeni 85)

Kristijan Majer

298

Nije moguće da se raspoloživost odnosa koju je signalizirala promena pojma nomos bliže odredi, niti da se daju formulacije koje bi mogle da prenesu njene razmere u današnji okvir zakonske revo lucije. Moramo se zadovoljiti ukazivanjem na to da čitav društveni i ekonomski poredak nije, doduše, mogao postati objektom političkog delovanja, ali da su, ipak, u ograničenom okviru tog doba bila mo gućna i preduzimana veoma duboka zadiranja u životne prilike broj nih građana94 Nije uzalud ova epoha ispunjena brojnim prevratima, sukobima koji su podsećali na građanske ratove, proterivanjima i se obama ogromnog broja ljudi. Proishodi da se upravo na proučavanju pojma nomos može shvatiti tesna povezanost ili, bolje, celina opaženih tendencija prome ne sveta pojmova u to doba: kada reč koja sama po sebi baš ništa ne govori o nekom zaključku ili nekoj odluci najednom postane termin za „zakon“,95 onda nam to govori daje sfera „nomosa“ postala pred metom političke odluke. Značenje ovoga se razjašnjava ako se setimo daje rimska reč mos mogla da istisne lex u funkciji termina ko ji označava zakon.96 Samo tamo gde je nomistička osnova za ustav i pravo bila izob ličena, „nomos“ je mogao da postane pojam za zakon, i otuda da od jednog pojma za nešto prethodno defmisano, koje je samo trebalo dopuniti statutima, postane pojam za zakonsku odluku.97 Upravo ovim dovođenjem u pitanje nasleđenog poretka putem novih ustava postalo je mogućno, kao i nužno, da građanstvo kao zakonodavni or gan postane stvarni izvor nomosa. Tako je pravo postalo pitanje in 94 O tome npr. H. Schaefer (kao u napomeni 17) 394 f. 95 De Romilly 23. 96 O lex i mos J. Bleichen, Lex Publica. Berlin 1975. O tome Ch. Meier u: Savigny Zeitschrift für Rechtsgeschichte. Romanist. Abt. 95, 1978, 378 ff. 97 Kao takav je prevođen sasvim drugačijim latinskim pojmom lex. O tome C. Schmitt, Aufsätze (kao u napomeni 75) 427. 502: Samo što jadnom Ciceronu ni je ništa drugo preostalo do da prevede reč upravo u onom smislu koji je - nipošto isključivo, ali suštinski - imala u V veku.


299

stitucija; i u pogledu samovoljnog zakonodavstva, tako što su sada tome suprotstavljena institucionalna sredstva vladavine prava (Ari stotel).98 U sferi politike sve je u tolikoj meri bilo uređeno nomosima da se mogla izdati naredba: Nepisani zakon ne treba vlasti da primenjuju ni u jednoj jedinoj prilici." Koliko možemo da zapazimo promenu u najvažnijim pojmovi ma u toku V veka, čini se da se naša teza potvrđuje: ustav, pravo, moć, jednakost, sloboda, građanstvo, shvataju se kao politički pro blemi (u užem i širem smislu te reči), i upravo time i upravo u tome raspoloživi da se njima operiše. Sve ono što ovi pojmovi podrazumevaju proishodi iz meteža religioznih, društvenih, ekonomskih i etič kih prilika, usredsređuje se na političko i zamišlja kao podložno promeni i stvorivo prema čovečjem konceptu. Time nastaje suženje pojmovnosti ustava, jednakosti, slobode i prava, i, ujedno, ogromno proširenje sfere delovanja. Ustavi u užem smislu mogu institucional no da se uspostave. Ako je to posredi, problem se može rešiti. Ova promena se može sagledati u proučavanju istorije pojmova, ona, pak, nije sama sadržana u obrađivanim pojmovima. Može odmah da se postavi pitanje, kako ili koliko je ona shvaćena i u kojoj meri njenoj jedinstvenoj tendenciji odgovara celina opšte promene. „Politizacija“ je za svet pojmova V veka očigledno ono što je „ovremenjivanje“ za svet pojmova u razdoblju Sattelzeit: imenitelj pod koji se može podvesti celina. A ona je verovatno još čistija (bu dući da se, pored temporalizacije, u važnim pojmovima razdoblja Sattelzeit takođe odigrala politizacija). Treba sada da se upitamo šta to znači i kako se politizacija i temporalizacija kategorijalno mogu dovesti u vezu. O ovome se najpre još moraju, polazeći od Kozelekovih kategorija, rastumačiti nekolike specifičnosti antičke promene sveta pojmova. 98 Politika 1286 a 8 ff. 1287 a 19 ff. 1292 a 4 ff. 1293 a 20 ff. Pre toga Anti fon 3,1,1; up. H. Kleinknecht u Theol. Wörterbuch zum N.T. 4, 1024. 99 Andokid 1,85. WolfflO f.

300

Kristijan Majer

Pojmovi su se ponajviše obrazovali otprilike u isto vreme kao i stvar koju je trebalo da označe. Sa pojmom „eunomija“ je bio nešto drugačiji slučaj: trebalo je da on formuliše vazda dobar oblik uređe nja polisa i nastojao je da obuhvati ono što je iza statusa kvo trebalo da leži kao norma, ali je u ono vreme kad se javio očigledno imao funkciju ciljnog pojma (kao, uostalom, i dike)?9* istina, za shvatljivije ciljeve i za one koji nisu morali da označe nešto novo. Stoga naj češće taj pojam nije označavao ono što je podrazumevao. Isto tako, mora da je zahtev za izonomijom u bilo kom obliku bio očekivan; drugačije ne bi bila stvorena široka solidarnost koja je uslovila Klistenove reforme.100 Svakako je pitanje da li je pojam i sam proiza šao iz Klistenovog ustava, kojem je tako dobro odgovarao, ili se bar javio u isto vreme. Stvaranje kratističkih ustavnih termina, međutim, i sve dalje promene u shvatanju slobode, jednakosti i prava su, po svemu sudeći, usledile na osnovu iskustva nove stvarnosti. Može se reći da je pojam demokratije sudelovao u nastanku same demokra tije, ili je nastao istovremeno s njom, samo u onoj meri u kojoj vla davina naroda može to da postane tek kada se kao takva i shvati. Jer bi se, bar u izonomijama, onog trenutka kad se prepozna cilj demo kratije, on mogao i ostvariti. Nakon što su, naime, narodne mase već stekle odlučujuća građanska prava, za tako nešto nije mogla da ne dostaje većina. Protivnici su ovome mogli stati na put samo pod uslovom da narod nije znao koliku moć je imao i kako je mogao da je ovekoveči kao sopstvenu vladavinu. Budući daje nastanak demo kratije, kao što je rečeno, bio polazište novog poimanja ustava iz aspekta vladavine, za „oligarhiju“ i „monarhiju“ važi to isto, a na drugi način i za „slobodu“, Jednakost“ i „pravo“. U novim pojmo vima je svagda, dakle, u suštinskim crtama već postojeće ali novo stanje stvari prepoznato, dovedeno do svesti, formulisano i time bit no ojačano. U najmanju ruku, narod s tim povezuje ponositu svest o • vlastitoj vladavini, zahtev za njenim očuvanjem i primenom. U Ko99a Ehrenberg, Die Rechtsidee im frühen Griechentum. Leipzig 1921, 135. loo у 1(јј pogibije Klisten i institucionalizacija.


301

zelekovoj terminologiji,101 ovi pojmovi se otuda pre shvataju kao oni koji registruju iskustvo nego kao oni koji ga pokreću. Drugačije sto ji stvar sa rečenicama i formulisanim shvatanjima koja tim rečenica ma prethode. Ovo u potpunosti važi i za nove ustavne pojmove koji počivaju na jednakosti. Nijedan pojam ne cilja preko i izvan okvira sadašnjice. Svi ovi pojmovi zapravo ostaju veoma konkretni i utemeljeni u empirijskom. Ono što je obuhvaćeno pojmom odigrava se i ovaploćuje upravo među građanima. Stepen apstrahovanja je mali. Ustavni pojmovi, istina, apstrahuju princip određene vladavine, a potom i sa svim drugi, princip identiteta građanstva i polisa iz mnoštva fakto ra.102 Ali oni na taj način ostaju uvek vezani za sadašnjost i opiplji ve činjenice. Jednoj vladavini sigurno pripada sfera delovanja domi nantnog faktora: celokupna sfera politike, i u vezi s tim, mnoga, pret hodno sama po sebi razumljiva, aristokratska prava su joj stavljena na raspolaganje.103 Ali ona ima svoju granicu u društvenom i eko nomskom poretku, čak i kad posredno utiče na njega. Tek pozne koncepcije ustavne teorije prestaju da shvataju pojmove kao prirod ne, već ih iznova zasnivaju polazeći od političkog. Oni otuda ciljaju i daleko izvan stvarnosti i praktično nikad ne zažive. Jednom rečju: pojmovi su bili toliko apstraktni koliko su to dozvoljavali i iziskivali stranačke fakcije, suprotnosti, dakle, svi predmeti rasprava i sve zna nje tog doba koje je počivalo upravo na njima. Drugim recima: ova apstrakcija je imala toliko područje delovanja koliko joj je to davao politički domen, politička alternativa. Bila je to ona alternativa koja je najtemeljitija i koja se može postaviti u odnosu između građana kao građana: da li, naime, treba da vlada plemstvo ili narod, da li po danici de jure et de facto treba merodavno da sudeluju u političkim odlukama. Šta je u ovom prečniku stvoreno među građanima kao 101 Koselleck, Vergangene Zukunft (kao u napomeni 2) 370 f. 102 O ovom postignuću up. Ch. Meier (kao u napomeni 9) 10f. 103 Ovo se lepo vidi na Eshilovim Eumenidama (pre svega u poređenju sa So tonom).

302

Kristijan Majer

građanima, staje bilo sporno ili staje trebalo proizvesti, u to su mo gli pojmovno da prodru politički pojmovi V veka na osnovu trajnih principa. Time se oslobađaju zatočeništva svim brojnim nasleđenim prirodnim datostima, i vezanosti za jednoznačnost onoga površin skog i za mnoštvo njegovih pojava. Nisu ipak mogli da se oslobode svagda prisutnih vanpolitičkih prilika i neposredno uz njih datih mo gućnosti i granica, a naročito ne osnovnih činjenica društvenog ra slojavanja, obrazovnih prilika i privredne strukture. Pojmovi ostaju potpuno usredsređeni na političko i u njemu zarobljeni. Time je zacrtano da Grci u svom obrazovanju termina nisu bili u stanju ni da apstrahuju od delovanja pojedinca i građana. Nisu bi li u položaju da subjektivizuju pojmove u operativne veličine (kao što mi to činimo sa „moći“ ili „istorijom“, „demokratijom“ ili „kapi talizmom“).1033 Nije, očigledno, bilo ni spremnosti ni izazova za onaj poseban oblik nestvamosti društveno-političkih pojmova koji može nastati tek kada se u većoj meri iskusi autonomna sila velikih nadličnih procesa.103b Ovo kod Grka nije bio slučaj. Povremeni izu zeci potvrđuju pravilo.103c Za to je bilo malo inicijative, jer, s jedne strane, takvi procesi u polisima nisu ni iz daleka bili toliko moćni kao u modernim društvima, a s druge strane, razdaljina je bila suviše ma la da bi se u delovanju konkretnih subjekata i iza njega moglo videti delovanje sila koje se sadrže u apstraktnim pojmovima. Ovde se afirmisala ta upletenost u političko, njoj je odgovarala neobična samerljivost zbivanja prema pojedincu i prema građanima.103*1 U taj isti odnos uslovljavajuće/uslovljeno spada verovatno i izostanak temporalizacije. Jer pomena vredno subjektivizovanje sveta pojmo va izgleda daje povezano sa ovremenjivanjem. Svakako mnogo go vori u prilog hipotezi da saznanje autonomnih procesa - ukoliko se ШЗа Up. E.Auerbah, Mimesis, Nolit, Beograd, 1968. str. 43-44. 103b C. Meier (kao u napomeni 6) 19 ff. 103c Subjektivizacija pojma rata kod Tukidida 1,122,1. 3,82,2. Kao ekstrem na mogućnost: shvatanje monarhije kao korumpirane sile, Herodot 3,80,3. I03d Vidi niže str. 328-330, 475-477.


303

ne iscrpi u pojedinačnim opažanjima, već treba da postane domi nantno iskustvo - pretpostavlja prevazilaženje jednog praga, upravo onog iz kojeg proizlazi ovremenjivanje. Drugačije je sa personifika cijama pojmova koje susrećemo u arhajsko doba (kao što je personi fikacija eunomije).103e Ovi pojmovi se kreću u još potpuno nomističkom okviru, odnose se na mnogo šta više od političkog poretka u užem smislu reči, nisu još stvarno subjektivizovani pojmovi već pre subjekti koji su istovremeno pojmovi, ili tačnije: u onoj meri u kojoj oni to postanu, gube svoju subjektivnost. U skladu sa ovim je bilo i to da pojmovi V veka nisu otvarali ni kakva nova očekivanja za budućnost. Prvenstveno su se odnosili na postignuto. Čak i tamo gde je demokratija bila dalje razvijana, kao u Atini pod Periklom, mogućnost za tako nešto nije bila prepoznata dugo pre ostvarenja. Tek je, vremenom, iz iskustva brojnih poboljša nja proizašla pretpostavka da se mogu iznaći još bolje institucije, istina, ne nužno u smislu demokratizacije, već samo uopšteno u smi slu rastućeg saznanja i u smislu mogućnosti političkog oblikova nja.104 Najsavremenije zvuči kad Teramen kod Ksenofonta na kraju veka govori o ljudima za koje demokratija nije lepa i dobra {kali), sve dok robovi i oni koji toliko oskudevaju da bi za jednu drahmu izda li grad, ne uzmu u njoj učešća.105 Nije jasno da li su to oni izveli iz pojma „demokratija“. U svakom slučaju, ne treba na osnovu ovoga zaključiti da su računali sa tendencijom demokratizacije. Imali su sa mo mišljenje o demokratiji i ono, dopola, nije predstavljalo nikakvu novinu, jer su siromasi u Atini u njoj odavno učestvovali; a otpola, što se robova tiče, oni ni u sadašnjosti ni u budućnosti nisu pomišlja l03e Solon, Elegija 3. O problematici nastanka (kao u napomeni 9) 17 ff. Nar. 22 f. Ostwald (kao u napomeni 33) 63 ff. 71 ff. 104 Up. Hipodamova uprava: Aristotel, Politika 1268 b 22 ff 105 Ksenofont, Helenika 2,3,48. U pogledu robova, Ksenofont je ovde možda (ali ne Teramen), grubo govoreći, aludirao na planove kao što je onaj posvedočen kod Aristotela, At. Pol. 40,2. Up. i Aristofan, Žabe 693 f. Neki sofisti su u principu govorili o jednakosti svih ljudi, uključujući robove, ali nije poznato da su odatle iz vukli političke konsekvence.

Kristijan Majer

304

li na neku realizaciju; iz naroda se, pogotovo, morao podići otpor. Ali i da su ovi - sigurno malobrojni - ljudi ozbiljno mislili, takvo proši renje demokratije bi za njih bilo pitanje vlasti i institucija (koje su mogle da rade na uključivanju robova u stvari od javnog značaja), a ne problem tog vremena. Naravno da su različiti pojmovi bili ideološki obojeni i da su kao takvi osporavani u svom sadržaju. Aristokratia, recimo, u kojoj se iz ražavao zahtev oligarhije; i politeia i politës, isto tako konstituent dêmos u dëmokratia. Naročito snažni su bili vodeći pojmovi koji su formulisali ideale i koji su posedovali izuzetno veliku moć ubeđivan ja :,jednakost“ pre svega, koja je imala prizvuk pravednosti, tako da se, izgleda, već u Peloponeskom ratu javila tendencija ka novom pojmu jednakosti koji je bio konkurentan sa demokratskim, a zatim se, u IV veku, razlikovala aritmetička od geometrijske jednakosti.1053 U skladu s tim, „izonomija“ je bila efikasan slogan.106 Možemo podsetiti i na idealističke pojmove homônoia i philia, ili na nastoja nja potkraj Peloponeskog rata da se novi ideal patrijarhalne države (pdtriospoliteia) ispuni različitim sadržajima, i konačno, na tako opšte pojmove kao što je pojam dikaion, da i ne govorimo o drugim, naročito spoljnopolitičkim pojmovima.107 Ovaj vid stranačkog zapol05a Sumnja u demokratsku jednakost krajem V veka (prema kojoj su samo pojedinačni građani međusobno bili jednaki, ali ne i „bogati“ sa „siromašnima“): Tukidid 4,86,4 (o tome Aristotel, Politika 1291 b 30). 6,18,6; 39,1 f. (o tome na str. 479, napom. 115). - Platon, Nomoi 757. Aristotel, Politika 1301 b 2 6 ff. Up. 1282b 18 ff. 1301 a 27 ff. 1303b 3 ff. 1307a 26 ff. 1318a 4 ff. Nikomahova etika 1131 a 22 ff. 1158b 31 ff. 106 Herodot 3,80,6. Tukidid 3,82,8. 107 Up. npr. H. Kramer, Quid valeat homônoia in litteris Graecis. Diss. Gött. 1915. J. de Romilly, Vocabulaire et Propaganda ou les Premiers Emplois du Mot deôideâ. U: Mélanges P. Chantraine. Paris 1972. 199 ff. A. Moulakis, Homonoia. München 1973. B. Keil, EIPHNH. SB Leipzig 68, 1916. 4 ff. A. Fuks, The Ance stral Consitution. 2. Aufl. West Port 1971. Finley. Nippel (kao u napomeni 66). Da lje o tome Grossmann (kao u napomeni 33). Nešto o tome i Raubold (kao u na pomeni 72). W. R. Connor, The New Politicians of Fifth-Century Athens. Prin ceton 1971. 99 ff. Čitava ova materija bi morala da se jednom obradi obuhvatno


305

sedanja pojmova je nešto što je potpuno razumljivo.108 Važno je sa mo da se ideološki sadržaj ciljnih pojmova odnosio na datosti koje se mogu načelno iskusiti, a ne na nekakvu drugačiju budućnost, ko ja je mogla da se sadrži u pojmovima ili da se iz njih izvodi. Vremen ski faktor, naime, nije bio sadržan u ovim ideologijama. Pàtrios politeia je čak izrazito ciljao na ponovno uspostavljanje ranijih obli ka državnog uređenja. Pojmovi su, otuda, tim pre indikatori, a ne faktori promene. Polje iskustva i horizont očekivanja su tako, kratko rečeno, skoro potpuno zastrti. U doba pre nove ere postojao je izvestan suvišak očekivanja, ili bolje, potraživanja, čak izgleda da se u poznoj sredini V veka iz iskustva nekolikih uspeha ekstrapoliralo očekivanje napretka. Ali ono nije ciljalo daleko izvan okvira onog datog. Možemo da navedemo izjave koje, pojedinačno uzete, zvuče sasvim drugačije. U Sofoklovom Ajantu se govori o dugom, nemerIjivom vremenu i kaže: sve se može očekivati (ouk esti aelpton houden).109 Ali to se odnosi samo na ponašanje i sudbinu pojedinačnih ljudi, na nepredvidljivost buduće promene, a ne na nemogućnost uporedivosti budućeg vremena. Kad Atinjane nazivaju „novotarima“ (,neoteropoioi), time se, pre svega, misli da oni uvek započinju nešto i temeljno sa istorijskih stanovišta, pri čemu bi trebalo istražiti svet pojmova odre đenih razdoblja u potpunosti (zajedno sa funkcijama pojmova, njihovim međusob nim odnosima, problematikom upadljivog javljanja nekih pojmova i nepostojanja nekih drugih (koliko se to može razaznati), zajedno sa nepromenljivošću i prame nom, političkim perspektivama itd., i to sve na pozadini politike i državnog uređe nja tog doba). 108 Zanimljivo je jedino šta je bilo sporno a šta nije. Odatle proizlazi raspon suprotnosti i, verovatno, modifikovani prežitak i opstanak starih ideala, na koje su se odnosile nove datosti. 109 646 ff. Reč je o Ajantovom „govoru obmane“, ali ovde je Ajant utoliko više morao da se pozove na opšta iskustva (kao što ih je imalo Sofoklovo vreme). Ne osporava se sasvim da je iskustvo potresa i prevrata tog doba ušlo u ovu for mulaciju (sadržaj iskaza nadmašuje kontekst). I onda iskaz ostaje u okviru kon teksta „slučaja promene“ . Kao u polla ta deina Antigone, novo iskustvo se formuliše i razumeva kao nešto bezvremeno: u njemu nema očekivanja drugačije bu dućnosti.

306

Kristijan Majer

novo u spoljnopolitičkoj sferi, menjaju položaj svog grada, a na taj način i sam „interpolitički sistem“.110 Istovremeno se naglašava i da oni stalno pronalaze nešto novo i na taj način doprinose promeni uslova moći i života: ovde leži (kao pri očekivanju napretka putem institucionalne reforme) jedan suvišak očekivanja, ali i on je srazmemo mali.111 Sa stanovišta novije istorije, pitamo se kako je pod takvim uslovima uopšte moglo da dođe do demokratije. Ovo pitanje se može i uopštiti: o kakvoj vrsti promene se tada radilo? Već se tad postavlja lo pitanje da li je tendenciji celovite promene pojmovnog sveta od govarala celovitost društveno-političke promene. Osim toga, i dalje je otvoreno pitanje da li se, i u kojoj meri, u to vreme shvatala pro mena kao takva. Sa ovim kompleksom pitanja zadiremo daleko iz van naše teme u celokupne prilike. Njime, usled toga, treba da se po zabavimo strogo koncentrisano i ponajviše preko teza. Kao grčki pojam za promenu treba navesti pre svega metabolé, što onda ujedno postaje i termin za ustavni prevrat. „Metabole“ je u političkom delovanju relevantan termin za više ili manje svesno pro uzrokovanu promenu, koja se u pogledu državnog poretka odražava u novim odnosima moći i institucijama, a nije neprelazna promena. Pored toga stoji kmêsis za „pokret“, „smenljivost“ i „potres“.112 U istoriji koja je nastajala u to doba radi se o érga i pmgmata, a to pr venstveno znači: dela i radnje. Iz ugla istorije pojmova je zanimljivo da oba ova termina označavaju međusobno izukrštano gomilanje radnji koje čine jedan događaj. U širokom smislu se govori o genömena. Istorija se bavi delovanjem na političkoj sceni i promenama koje proishode iz takvog delovanja. Ovde se nalazila promena koja 110 Tukidid l,70f 6, 18,6 f. Up. dole na str. 440-441, 461-463. 111 Niže na str. 419 ff. 1,2 Up. H. Ryffel, Metabolipoliteion. Bern 1949. A. Heuß u: Historische Ze itschrift 216, 1973, 4 ff H. Strasburger, Die Wesensbestimmung der Geschichte durch die antike Geschichtsschreibung. Wiesbaden 1966. Uporedi i Demosten 9,47.


307

je relevantna za opštost i koja se tiče celine.113 Verovatno nisu samo ličnost pesnika ili zakoni tragedije uslovili da najznačajnije promi šljanje o najvažnijem stadijumu u borbi između starog i novog, ka ko nam je preneto, ove promene shvata u skladu sa obrascem borbe između božanskih dinastija (Eshilove Eumenide, 458. god. p.n.e.).114 Mnogo opštije je opažen krajnje intenzivan politički kon flikt, potres koji ga je pratio, pa čak i specifičnost novog državnog poretka, ali ne i sama promena Zapaženi su, istina, obimniji procesi koji su izrastali iz šireg osnova, kao što su uvećavanje znanja, sposobnosti i materijalnih sredstava ili povećavanje političkih konstelacija moći i veličina, ali ova zapažanja su, celovito posmatrano, pre stajala na margini i za njih ne postoji jedan pojam.115 Promena koja se na takav način od vila je bila suviše slaba da bi mogla da, tako rasuta na velikoj povr šini, pređe prag koji je stajao naspram njenog opažanja Otuda se ni je mogla stvoriti svest o procesualnoj dinamici, ni o pojmu napretka i istorije. Svakako je postojala izvesna svest o mogućnosti ljudi da zna čajno poboljšaju svoje životne prilike. Ona je bila raširena među teh ničarima (u najširem smislu reči), među umetnicima, sofistima i po litičarima Bila je to u suštini svest o moći, naime, svest o sposobno sti, naročito pripadnika ovih krugova, da uvek stvaraju nešto novo, nove metode u najrazličitijim oblastima Izvedena je iz pojma téchnë, koji se pojavio u V veku i označavao sposobnost da se pri menom adekvatne metodike mnogo toga uradi u najrazličitijim sfe ram a S ovim je u vezi i nada u institucionalno poboljšanje. Ova svest o moći je u nauci o postanku kulture imala istorijsku dimenziju, ali je u suštini imala na umu moć samu, a ne njeno uvećanje. Usredsre113 Gesch. Grundbegr. 2, 595 ff. O tome //. Arendt, Fragwürdige Traditions bestände im politischen Denken der Gegenwart. Frankfurt 1957. 54 f. 83 f. 114 Gore na str. 160-163. Treba uporediti i raspravu o prevratu kod bogova u Prometeju, koja je u isto vreme nastala. 115 Gesch. Grundbegr. 2,353 f. na str. 459 ff.

Kristijan Majer

308

dila se tako na delanje i one koji delaju, a samo usput primetila pro ces koji je iz toga proizašao. U skladu s tim su i očekivanja budućih poboljšanja bila relativno m ala116 Ovaj vid opažanja je uslovljen načinom promene, merodavnim za predistoriju i za nastanak demokratije.117 Pretpostavke demokratije su stvorene tokom jedne duge krize, određene time što ni monarhijske instance ni plemstvo nisu mogli da na zado voljavajući način reše brojne probleme koji su se nametali zajed ničkom životu u državi. U to doba se na području cele Grčke obrazovao širok krug političkih mislilaca, koji je dugo gradio tre ću poziciju između sukobljenih strana, jedan interes za polis u celini, a kontemplacijom i iznalaženjem institucija pokušavao da izađe na kraj s krizom. Njegova razmišljanja su se postepeno po vezala sa interesima narodnih masa u pogledu zaštite od aristo kratske samovolje i poboljšanja životnih prilika. Njihovo nezado voljstvo je prevedeno u zahtev za određenim pravima koja se ti ču glasanja, donošenja odluka i nadzora, odakle je konačno proizašla vladavina naroda. Tako je nastala alternativa koja je dala jedinstvenost ovom procesu od doba stare ere naovamo. Ona je, koliko možemo da ustanovimo, ciljala samo na izonomiju. Dalji razvoj u demokrat sko uređenje se, ipak, u suštinskim crtama odigrao tek i eventu alno na osnovu uslova koji su vladali posle grčko-persijskog ra ta. Tek u to vreme počinje (ne računajući izonomiju) i stvarna promena pojmovnog sveta. Tek u ovom stadijumu se u celovitoj tendenciji politizovanja pojmova pokazuje promena u pravcu de mokratije. Ali ova istorijska diferencijacija ovde nije važna, ovde se govori o načinu na koji su Grci opažali i shvatali promene. Pojedinačne korake na ovom putu načinili su ponajviše ple mići, koji su želeli da uz pomoć naroda nadjačaju pripadnike 116 Up. dole na str. 419 117 Up. o tome prim. 10. Entstehung und Besonderheit (kao u napomeni 29) 8 ff. 11 ff.


309

svog staleža.118 Međutim, oni pri tom nisu mogli da na duže sta ze (posle konsolidacije privrednih prilika za vreme VI veka) prido biju narod materijalnim sredstvima, već samo političkim pravima U tom procesu, u kojem se na konstantnoj izgradnji pozicije na roda (koja je dostignuta u izonomijama) povremeno odslikava jasna motorika, niko nije znao kuda se tačno ide. Bili su u stanju da idu sa mo korak po korak, i da tek ponešto predvide. To je proizvelo rela tivno snažan potisak, naročito pri učešću velikog broja polisa, koji su se, gusto zbijeni jedan uz drugi, nalazili u živom pokretu. Međutim, nikako nije mogla da izraste ideja o tome da se na rodne mase polako prosvećuju, obrazuju i pripreme za koncept slo bode i jednakosti, koji je već postojao u njihovoj predstavi kao cilj. Na tome je ostalo i u V veku. Ako bi se otkrile nove mogućnosti, na primer demokratski efekat parola javnih službi, mogle su se odmah sprovesti u delo. Njihova korist je bila dosežna, bila je u skladu sa, po pravilu, opipljivim interesima. Ni očekivanje sad nije moglo dobiti više do tek neznatnu prednost nad iskustvom, jer se tako lako dalo ostvariti (čim se moglo zamisliti), jer gaje iskustvo uvek jednako pri stizalo. Dugo je bilo moguće da se novim planiranjem i novim delanjem zatvore jazovi koji su se otvarali između iskustva i očekivanja Tek otprilike u poslednjoj trećini veka, kad se iscrpla alternativa na roda, očekivanja su sve više premašivala iskustvo.119 No, i tada su to bila očekivanja jednog malog sloja da se preduzme akcija, a ne oče kivanja kakvog procesa, a njihov vrhunac se dogodio u istom onom procesu u kojem se inteligencija odvojila od naroda: ostatak se tako izgubio u teoriji. 118 J. Martin u: Chiron 4,1974, 5 f f , koji previđa daje ovo moglo da vodi ta kvom ishodu samo kad je u narodu bila uticajna naročita, doduše, pre šlepa, nika ko dalekosežna snaga koja se u isti mah tiskala u pravcu jačeg učešća u politici. 119 Up. B. Snell, Dichtung und Gesellschaft. Hamburg 1965. 165. 174. Zani mljivi, npr. Zahtevi koji se artikulišu u eleutherios (Gesch. Grundbegr. 2, 429. Grossmann, Promethie und Orestie. Heidelberg 1970. 178 ff).

310

Kristijan Majer

Na taj način se proces pripreme koji se u stvarnosti odigravao nije mogao svesno ili naknadno opaziti. Tim pre su se saznale - ko načno dostignute - mogućnosti pre svega institucionalnog kreativ nog delanja i mišljenja. Beskrajno dugo se razmišljalo o problemi ma, konačno su se iznašla upotrebljiva rešenja; u krugu političkih mislilaca, stručnjaka, ali na neki način najviše u građanskim krugo vima, u kojima su živeli i na koje su se odnosili. Tada se može obja sniti da se u svesti razvila sposobnost za delanje, i to u nezamislivim razmerama, pa je nastankom političke alternative i izuzetnim inten ziviranjem života utrla sebi put. Kad se kod Herodota u raspravi o ustavu objašnjava da su u demokratiji poštovani nômaia patria, sti če se utisak da svest o promenljivom karakteru demokratije uopšte nije bila tako velika ili je bila samo prolazna, i nije išla dalje od ostva renja ovog starog, konzervativnog cilja. Još nešto treba dodati: Budući da se proces demokratizacije slio u politički identitet, odnosno da se u njemu ostvario (a potom se is crpljenjem spoljnopolitičke sfere delovanja posle ratova s Persijancima i amalgamisao), upio je sile koje je u velikoj meri lansirao u po litički život, kao i u opažanje neočekivanih mogućnosti i problema koji su se odatle brzo izvodili. Delanje i sposobnost za delanje su otu da iz mnogih razloga morali da stoje u prvom planu opažanja i poi manja tadašnjeg zbivanja. Društveno-politički svet pojmova, koji promenu ovog stoleća naznačava u svojoj promeni, ali ne shvata promenu samu već samo njene rezultate, tačno odgovara ovoj konstelaciji dešavanja. Pojmovi su tu pre svega imali funkciju orijentacije. Oni nisu mogli da obra zuju glavnu nit zbivanja. Odakle su stvoreni, ne može se videti. Ali mala je verovatnoća da mnogi ovi pojmovi potiču iz sofistike. Verovatno su nastali tamo gde je nastala i stvarnost koju su pokušavali da obuhvate: u zajedni ci građana, odnosno u krugu onih koji su njima upravljali i intenziv nije razmišljali o polisu i politici. Sofisti su bili među njima, ali je, za pravo, njihov doprinos jeziku i mišljenju Grka više u tome što su na pravili jaz između obrazovanih ljudi i svetine, kakav nije postojao ra


311

nije. Jer kad se kod Grka odvijala „demokratizacija“ pojmovnog je zika, ona se, sve do kraja V veka, sastojala u tome što je proširenje socijalnog kruga učesnika u njoj išlo ruku pod ruku sa politizovanjem sadržaja U ovim delatnim konstelacijama promene - da izrazimo ovo, naposletku, kroz teze - može se kategorijalno razložiti odnos izme đu politizacije i temporalizacije. Razdoblje Sattelzeit je računalo sa promenom u određenim sektorima, koja se odnosila na celokupno čovečanstvo i, pre svega, tekla procesualnije. Intencionalno delanje (u pogledu svojih ciljeva) takoreći se samo priključilo ovom proce su: on je načinjen pre svega iz sume nebrojeno mnogo dešavanja i promena; on se sadržao u njihovom gomilanju. Svet je bio u potpu nosti određen usmerenim kretanjem. Tome je odgovarala temporalizacija pojmova, sa svim onim što je u njoj sadržano. Grci su, opet, računali samo sa političkim promenama u polisima, između njih, i izvesnim uvećanjem ljudske sposobnosti za delanje u grčkom svetu u celini. Oblik ove promene je bio određen političkim delanjem, a još i više saznavanjem, otkrivanjem, stvaranjem novih mogućnosti u jednom krugu „sposobnih“ koji je zahvatao celu Grčku, ali je bio re lativno mali. Čovekov svet je u celini viđen kao statičan.120 Tome je odgovaralo politizovanje pojmovnog sveta. Politizacija je, kao glavna tendencija promene, isključivala temporalizaciju. Nasuprot tome, temporalizacija je u potpunosti sadrža la politizaciju. Ali ova je pri tom mogla da obrazuje samo jedan sek tor promene među ostalima. Nije dobila pravo prvenstva. Političko je najpre moralo, tamo gde se državi suprotstavljalo moćno društvo (ili se s njom sekundarno amalgamisalo), a to znači: u vreme rapidne sveobuhvatne promene, da bude nešto iz osnova drugačije nego što je bilo u statičnim vanpolitičkim prilikama antike. Ono je, sve do u pojedinosti, bilo zaraženo opštim procesnim zbivanjem, njemu izlo 120 Up. dole na str. 354 ff. O nemenjanju i promeni: na str. 431 ff Tukidid je to drugačije video (1,2 ff.), ali i kod njega okvir u principu ostaje statičan.

312

Kristijan Majer

ženo i primorano na uvek nova prilagođavanja. Ono se sve više mo glo shvatiti kao puko funkcionalno. U vezi s pitanjem o opšterelevantnoj promeni i delatnim konste lacijama u okviru nje javlja se, naime, suprotnost između politizacije i temporalizacije. Radi se o dva u osnovi različita oblika ispunje nja istorije, koja su se pojavila u odgovarajućim pojmovnim svetovima (i ukazala im na jedno, uvek različito, mesto u zbivanju). S tim je povezano i to daje u antici bilo svesno i problematično više dela nje nego menjanje, čovekovo umenje više nego promena; što se po tom ispoljilo u čitavoj kulturi. U vezi s ovim je i to da su se u antici od politike i institucija i in politicis mogla očekivati strukturna po boljšanja, dok ih mi pre očekujemo od vremena i u svim oblastima života, pod uslovom da to činimo. Iz kategorije konstelacija delanja tako proizlazi da se specifičan oblik promene u V veku pre nove ere može zapaziti na promeni poj mova, a i na tome što sami pojmovi zaostaju za zbivanjem. Kod pro mena koje se odigravaju velikom brzinom ovo samo pokazuje da stvari ostaju en meso, u samoj sredini među građanima, da se radnje ne gomilaju u veće procese koji se mogu opaziti. U istoj sredini je ostalo i mišljenje. To je bilo uslov da se shvati politički svet u kom se živelo, a ne kretanje istorije. Samo u meri u kojoj se u tom svetu širio raspon političkih suprotnosti (najviše su se odnosile na građan ski ustav), širile su se i moguća odstojanja između različitih mišlje nja, i distance prema stvarnosti (dok Sokrat i Platon nisu iznašli no ve dimenzije).

PROCES I DOGAĐAJ U GRČKOJ ISTORIOGRAFIJI U V VEKU PRE NOVE ERE

U

okviru problematike „procesa i događaja" pokazuje se po sebno interesovanje za klasičnu grčku istoriografiju. Da pređemo odm ah na teze koje ćemo kasnije razviti: Prvo, klasično grčko pi sanje istorije kao istorije događaja je pretpostavljalo rane forme jednog prvenstveno procesualnog načina posmatranja, a potom ih je potisnulo u stranu. To se može primetiti u Herodotovom delu. Drugo, konstituisanje istorije događaja je u povesti istorijskih na uka bilo izuzetno veliki napredak. Sa stanovišta današnjice, odno sno sa stanovišta istorijske nauke koja je snažno usmerena na procesualno, to deluje zapanjujuće i teško razumljivo. Zbog toga je kontemplacija grčke istorije pogodna da se rasvetle granice i im plikacije kategorije procesa. Treće, klasična istorija, pored tradici onalnih, takođe sadrži i izvesne novorazvijene forme procesual nog načina posmatranja, koji je, kako se čini, izveden iz nauke o nastanku kulture. To su preteče „konjekturalne istorije” XVIII ve ka nove ere, koje se kao takve jedva još razmatraju. Četvrto, u V veku pre nove ere nalazimo jednu posebno zanimljivu vezu izm e đu istorije i stvarnosti. M oglo bi se takođe reći: između promene

314

Kristijan Majer

i opažanja te promene, ili, takođe: između konstelacija postupaka, povezivanja tih postupaka i ostalog živog sveta. Kao događaj ovde treba da se razum e ono povezivanje postu paka, u kojem se postupci različitih subjekata na kontingentan na čin prepliću. Posredi je „događajno posm atranje“ dalekosežnih procesa ako se njihov tok suštinski shvata s obzirom na kontingentna povezivanja postupaka i međusobne odnose tih postupaka. „Procesualno posm atranje“ mora, s druge strane, ovde najpre ne gativno da se odredi kao shvatanje koje tok takvih procesa posmatra u suštini nezavisno od postupaka i događaja (bez obzira na to što oni prilikom pokretanja ,,procesa“ mogu da igraju neku ulo gu). Ovo određenje ima smisla u pogledu na jedno doba (pre Gr ka) koje još ne poznaje misaono rekonstruisanje dugoročnih pro cesa u njihovoj događajnosti; sledstveno tome, ono još ne može ni da pojmi onaj teško shvatljiv ili potpuno neshvatljiv broj impulsa koji danas, izgleda, odlikuje opštu predstavu o procesu. Ovi pro cesi se uvek odnose na jedan jedini referentni subjekt,1 odnosno na pojedince, file i političke jedinice. Posle otkrića istorije doga đaja, današnji opšti pojam m ože da shvati nešto od naše teme sa mo uzimajući u obzir izvesne delove u Tukididu. Grčka istorija, nastala sa pojavom Herodotovog delà, odliko vala se time što je dugoročnije tokove, koji su zahvatali čitave ge neracije, shvatala kao m ultisubjekatsku istoriju događaja, pokuša vala da događaje razume, pripovedala ih i tu pripovest objavljiva la.2 Njen cilj nije nikako isključivo bio razum evanje ovih tokova, već često i očuvanje vesti o delima i spomena vrednim događaji ma, ili književno svedočenje o kakvom zanimljivom predmetu. Ali svaki put se radilo o delima veoma različitih subjekata, i ona

1 O ovom pojmu koji je skovao V. D. Štempel: Stempel in: R. Koselleck/W.D. Stempel, Geschichte - Ereignis und Erzâhlung . München 1973. 329. H. Lübbe, Geschichtsbegriff und Geschichtsinteresse. Basel 1977. 75 ff. 2 Uporedi Nastanak istorije str. 347 ff!


315

su nastajala u kontingentnoj vezi, i bar su ona intelektualno zna čajna delà bitno imala za cilj da shvate dugoročnije tokove na osnovu rekonstruisanja i pripovedanja dužih nizova kontingentnih zbivanja. Pod većim brojem subjekata se ne misli samo na veći broj delatnih ličnosti, nego i na veći broj tih ličnosti na koje se od nosi istorija („referentne subjekte11). Jer se Grci, po pravilu, nisu bavili samo jednom političkom jedinicom ,3 a ponajmanje su raču nali s jednom jedinicom istorije. Šta to znači i kako se tumači, postaviće se ubrzo kao pitanje. Ovde treba pre svega da se prikaže pandan u odnosu na koji se grčka istorija uzdigla: jer tako nešto nisu poznavale visoke kulture Prednje Azije. Jedino u Izraelu na lazimo nešto što možemo uporediti.4 Javno predstavljeno postupanje je bilo, na primer, u Egiptu, M esopotamiji i kod Hetita rezervisano gotovo isključivo za kra ljeve. A kraljevi su bili ti koji bi o tome izveštavali. Donekle su i visoki službenici mogli da saopšte pokolenjima o svojim postig nućima, ali oni su se pri tom predstavljali kao pomoćnici kraljeva. Ovo dolazi do izražaja - i verovatno govori o ne sasvim čvrstoj monarhijskoj strukturi - kada hetitski kralj u objavljenim napisi ma priznaje d a je „događajno11, odnosno uz istovremene pretnje sa više strana, zapao u ozbiljne nevolje, iz kojih se, međutim, potom spasao svojim podvizima.5

3 Gde je bilo reci o Jstoriji’ jednog grada, grad je davao samo okvir pripove danja, u kojem su potom postupci i događaji između više subjekata bili deo sadr žaja. 4 Problem kineske istoriografije ostaje pri tom otvoren, budući da mi nije do voljno poznat. 5 E. Otto, Geschichtsbild und Geschichtsschreibung in Àgypten. U: Die Welt des Orients 3.3. Gottingen 1966, 161 ff. E. Hornung, Geschichte als Fest. Darm stadt 1966. Einfuhrung in die Àgyptologie. Darmstadt 1967.49.124-125. Planung und Realitât im alten Àgypten. U: Saeculum 22, 1977, 48ff. L. Bull, Ancient Egypt. U: The Idea of History in the Ancient Near East. Izdavač R. C. Dentan. New Haven/London 1955. E. A. Speiser, Ancient Mesopotamia. Isto. 35-37. H. Gese,

316

Kristijan Majer

M ora da su bar određeni krugovi prilično tačno znali kakav je uistinu bio odnos prem a politici i vođenju rata. Nijedna spletka ni je m ogla da se zasnuje, nijedan vojni pohod, nijedna diplomatska misija, nijedan komplikovan proces donošenja odluka da se oceni i shvati, nijedna istraga da se izvrši, ako nije bilo m oguće rekonstruisati događajne multisubjekatske veze izm eđu dešavanja. Ni unutar širih slojeva stanovništva sigurno se nisu sva zbivanja shvatala kao posledica delovanja kralja ili uticaja kakvog božan stva. U užem krugu onih koji su bili upoznati sa događanjima ni je, naizgled, bilo inicijative da se ta saznanja podele sa drugima, a ni tu ni u narodu izgleda da nije postojao nikakav interes ili bilo kakva mogućnost za to da se duži tokovi pripovedaju, u pisanom obliku sačuvaju i razum eju kao posledice kontingentnog zbivanja. Jeste beskrajno mnogo toga zabeleženo, ali se pri tom ostalo slepo usredsređeno na gomilu pojedinosti, prevashodno na delà kra ljeva, izgradnju kultnih zdanja, velike proslave, pobede nad nepri jateljim a i ritualni lov, nivo Nila posle plavljenja, itd.*6 Verovatno nije uopšte lako za nekog da razum e dugoročnije tokove kao ni zove kontingentnih događaja, odnosno kao zbivanje u kojem se on ne podrazum eva i koje njemu nije namenjeno. To verovatno izi skuje izuzetne sposobnosti za određeno apstrahovanje, m ožda i za određenu diferencijaciju uloga u jednom društvu.7

Geschichtliches Denken im Alten Orient und im Alten Testament. U: Zeitschrift ftir Théologie und Kirche 55, 1958, 127ff. A Kammenhuber, Die hethitische Geschichtsschreibung. U: Saeculum 9, 1958, 136-138. H. Schmôkel, Kulturgeschichte des alten Orient. Stuttgart 1961. 335-336, 339-340. Uporedi za Izrailj: J. Kegler, Politisches Geschehen und theologisches Verstehen in der frühen israelitischen Kônigszeit. Stuttgart 1977. 14-17. 6 Hornung, Geschichte 21. G. von Rod, Der Anfang der Geschichtsschrei bung im alten Israel. In: Archiv fur Kulturgeschichte 32, 1944, 2, 1 1 N. Elias, Über den Prozess der Zivilisation I 2, izdanje Bem/München 1969. LVIII. Was ist Soziologie? München 1970. 61. Uporediti i Plutarhovo viđe nje, Nikija 23,4.


317

Dokle god je postojala potreba za ražurnevanjem dugotrajni jih zbivanja, ona se u prednjoazijskim visokim kulturama (osim u Izrailju) zadovoljavala ,,samoodnosnim“ smisaonim konstrukcija ma, što bi značilo, određenim tumačenjima, prem a kojima je aktuelno zbivanje na neki način bilo pripisano dotičnoj političkoj je dinici, a ona ga i sama prisvojila, ili joj ga je već nekako viša in stanca namenila. Tome pripada i shvatanje po kojem su se u Egip tu neprestano zametali haos i anarhija, nasuprot čemu bi kralj po tom iznova uspostavio kosmički poredak. D ruga varijanta ovog osnovnog obrasca tum ačenja istorijske kontingencije je mesopotam sko shvatanje da su drastični događaji posledica (uglavnom kultnih) ogrešenja kraljeva; ili da su pojedinačna božanstva odre đenim kraljevima ukazala posebnu naklonost. Dalje objašnjenje je smena srećnih i nesrećnih razdoblja, na koju se u M esopotamiji, ali - prem a svedočenju Herodotovom - očigledno i u Egiptu ra čunalo (i koja se, uostalom, mutatis mutandis sreće i u Kini).8 Sveukupno, sumiranje kontingentnih načina sudaranja različitih sila u okviru političkih jedinica i u njihovoj spoljnoj istoriji na du že staze se ili ne opaža, ili tumači izvan toga. Moglo bi se reći: po red kraljevih postupaka, pratili su se pre svega i procesi, odnosno događajni tokovi, široko rasprostranjeni i dalekosežni. Bar jedan vid kategorije procesa određuje opažanje dužih deonica vremena, i događajnost pri tom ne igra nikakvu ulogu. Svaki od ovih pro cesa je imao po jednog jedinog referentnog subjekta, pa i u M eso potamiji.

8 E. Otto, Wesen und Wandel der âgyptischen Kultur. Berlin/Heidelberg/New York 1969. 66. Homung, Geschichte 29. Gese 127-129. H.-G. Güterbock, Die historische Tradition und ihre literarische Gestaltung bei den Babyloniem und Hethitem. In: Zeitschrift fïir Assyriologie N.F. 8, 1964,2. 13. 15.34.36. 75. P. J. Opitz, Chinesisches Altertum und konfuzianische Klassik. München 1968. 26-27. 29-30. 76. W. Bauer, China und die Hoffnung auf Glück. München 1971. 110-111. Zur zyklischen Auffassung im deuteronomistischen Geschichtsverstàndnis: Kegler, 253.

318

Kristijan Majer

U pisanoj zaostavštini izrailjskog naroda nalazimo jednu pot puno drugačiju sliku: bar poneki izveštaj o teškim unutrašnjim okršajim a i stalne vesti o spoljnim borbam a sa susedim a i imperijam a, a ove vesti su takve da prenose u celini kontingentne načine sudara tih sila. Verovatno je ovde u rano doba, najkasnije od osni vanja kraljevstva, postojalo neko neobično interesovanje za vojne i političke događaje i tokove. Prošlost je sazdala izuzetno važan izvor saznanja. To se ogledalo u bogatom predanju. M eđutim, ni tu nije m ogao da se uoči pokušaj da se dugotrajnija zbivanja rekonstm išu, ispričaju ili shvate kao sled kontingentnih događaja. Koliko nam je poznato predanje iz Svetog pisma, imamo svu da posla sa teološkom istoriografijom.9 Grčkoj istoriografiji je najbliža pripovest o prestolonasledniku Davidu, koja je očigledno napisana u Solomonovo doba. Eduard M ajer ju je nazvao pravim pisanjem istorije, kakvu su Grci tek na vrhuncu svog razvitka u V veku dostigli: Tok sveta i nemezis koji se sopstvenom krivicom od igrava u lančanju događaja prikazani su potpuno objektivno. Ali kada piše da bi svaka pom isao na natprirodno vođenje ovde bila teško razumljiva, onda on previđa glavne delove teksta. Gerhard fon Rad je, naime, pokazao da se tu priča jedan sled događaja, u kom j e imanentno uzročni lanac potpuno stisnut; tako stisnut da ljudsko oko ne nalazi više nikakav otvor, kroz koji bi B og mogao da interveniše. M eđutim, mišljenje autora o poslednjoj delotvornoj moći u istoriji time j o š nismo utvrdili. Jer bilo je neopaženo, kako istorija pokazuje, ali Bog je na sve delovao, sve konce držao u rukama, a njegovo delovanje j e obuhvatalo velike političke do gađaje, kao i skiivene odluke srca. Cela oblast čovekova j e polje delovanja božjeg proviđenja. Ovo shvatanje o „concursus divi-

9 G. von Rad, Theologische Geschichtsschreibung im Alten Testament. U: Theologische Zeitschrift 4, 1948, 161 ff. Novija literatura i izvesna modifikacija kod Keglera. Potom F Hesse, Zur Profanitât der Geschichte Israels. U: Zeitschrift für Théologie und Kirche 71, 1974, 262ff.


319

nus “je ono što j e našem istoričaru omogućilo da bude pravičan u prikazivanju celokupne ljudske stvarnosti. Jer božje delovanje ovde se ne doživljava kao čudesno i sporadično kao u starim „sve tim ratovima prirodnom oku j e ono skriveno, ali j e ipak mnogo potpunije i više kontinuirano shvaćeno. Njegovo težište nalazi se s one strane starih sakralnih institucija, sasvim u profanom .10 Ovde ne možemo da se pozabavimo različitim dimenzijama čudesnog postignuća ovog istoriografskog i književnog remekdela. U suštini, dosta toga u ovom delu podseća na Herodota i Tukidida, a ponegde je ono u poređenju s obojicom Grka potpuno su periorno. U onome pak što nas zanima, ono zaostaje za njima. Ovo delo je, doduše, uspelo da uhvati i prikaže kontingentnost jednog značajnog sleda događaja (i više nego što se obično misli za ori jentalne dvorske dnevnike). Ali time se vremenski okvir ograni čava na svega nekoliko godina, tema se sužava, a pre svega, re konstrukcija događaja u njihovoj kontingentnosti nije istinski medijum njegovog razumevanja. Drukčije rečeno: autor se ovoj kon tingentnosti ne pogvrgava u potpunosti. Sledeći je, on je ujedno i suspenduje. Jer ono što on prevashodno u njoj traži i nalazi jesu uporišta za delovanje Boga. Kontingentnost se, dakle, ukida, pre-

10 E. Meyer, Geschichte des Altertums 2,2. 2. izd. Stuttgart 1907, 285-286. L. Rost, Die Überlieferung von der Throraiachfolge Davids. 1926. V. Rad (vidi na pomenu 6) 12-14. posebno 34. 35. 39-40. Da bi ijedno i drugo moglo da bude pri kazano - ljudi ne padaju na nivo marioneta, a upućivanje na Boga nije baš potpu no neozbiljno, odnosno, da se od čitaoca tivži ova napetost, koja postoji u svim ži vim religijama - to j e autorski i teološki podvig, čijoj se zrelosti i unutrašnjoj sigur nosti ne može dovoljno diviti. Isto, str. 40. Čini mi se da rezultati ovog rada nisu prevaziđeni Keglerovom interpretacijom. Korektura: E. Würthwein, Die Erzâhlung von der Thronfolge Davids. Theologische oder politische Geschichtsschreibung, Zürich 1974, daje ipak snažne argumente za to da su mesta koja ukazuju na concursus divinus naknadno ubačena. Ako je to tačno, ovde se originalno radilo o či sto političkoj istoriji, u kojoj se kritika događaja izjasnila prilično slobodno. U skla du s tim, gorepomenuta razlaganja morala bi biti više modifikovana.

Kristijan Majer

320

vladava i očuvava (u trostrukom smislu) u - na sasvim nov način shvaćenom - postupanju Jahvea sa svojim narodom. Istoričareva koncepcija sukcesije na prestolu m ora da je tada bila revolucionarna. Duhovno je pripadala ambijentu jedne „ргоsvetiteljske epohe“.n Politički ju je sigurno uslovio Solomonov interes za legitimitet; u pogledu m nogostrane i široko rasprostra njene vesti o pokrenutim ali ne i radosnim događajima koji su se upravo zbili, u pogledu sumnjičenja i glasina koji su morali oda tle proizići. Bilo kako bilo, svela se u suštini na potvrđivanje kra ljeve vlasti. Ako joj je ovo i bila namera, ovaj relativno tačan i neulepšan prikaz događaja, koji, ipak, na odlučujućim m estim a raskriva volju Jahveovu, m ora d a je bio najbolje, istorijski i teološki najzahtevnije ostvarenje1112. Istorijski prikazi u Starom zavetu koji sežu u dalje vreme sa drže daleko manje događaja i nizova događaja koji se shvataju multisubjekatski. Oni m nogo više, u suštini, prikazuju delà i po stupke kraljeva (ništa manje u pogledu obožavanja Jahvea i dru gih božanstava), kao i razne borbe sa tuđinskim silama. Pravo interesovanje je bilo uvek usmereno na postupanje Jahvea sa svojim narodom. U osnovi je ležala predstava o svem oćnom Bogu. Kod Am osa se kaže: D esi li se kakva nesreća u gradu, a da j e Jahve nije izazvao? Gerhard fon Rad o tome piše: Stari Izrailj može da zahvali svojoj naročitoj veri u Boga što j e p u k i sled pojedinačnih događaja uopšte mogao da vidi i razume kao istoriju... Težište do gađanja se uopšte ne nalazi na ovozemaljskoj sceni; ni narodi, ni kraljevi, ni slavni heroji nisu, zapravo, oni koji delaju; i samim tim, na kraju krajeva, nisu ni predm et prikazivanja. A li ipak se sve

11 Isto, str. 41-42. 12 Bila bi se tražila ta volja na prelomnim tačkama zbivanja da bi se konačan uspeh Solomonov odatle razumeo i obrazložio. Uporediti o Natanovom proročan stvu takođe M. Noth, Geschichte Israels. 5. izd. Gottingen 1963. 183.5. O opštim problemima V. Rad (vidi napomenu 6) 30-31. M. Burrows, Ancient Israel. U: The Idea of History (vidi napomenu 5) 109.


321

imanentno dešavanje prati sa izuzetnim zanimanjem i najvišim unutarnjim učešćem, j e r j e upravo to polje uticaja božjeg delanja... Izrailj j e isklesao sebi sliku istorije koja se izgradila isklju čivo iz sleda činjenica koji j e B og označio za spas Izrailja. U Izrailju je, dakle, bilo istorije samo ukoliko i dokle j e sa njim išao B ogn . Ostvarenje saveza izm eđu Izrailja i njegovog Boga nije bi lo jednokratan događaj, već istorijski proces (u najširem smislu reci).1314 Time se otvara jedno nezamislivo bogato, slojevito, široko ophođenje prem a ,,istoriji“, koje kod proroka ujedno obuhvata do gađaje čiji su oni svedoci, u neverovatnoj budnosti pri osluškivanju velikih istorijskih kretanja i prom ena njihove sadašnjosti,15 Ovaj egzistencijalni značaj, ovu centralnu moć, ovu širinu nije u G rka ni izdaleka dostiglo interesovanje za istoriju, kao ni sećanje.16 M eđutim , sa m ogućnostim a su postavljeni i pravci i grani ce ovog interesovanja. Od kakvog je značaja to za našu temu: i uz sav interes za kontingentnost (bitno dat zajedno sa teologijom, sa obećanjem i save zom, verovatno i sa društveno-političkim odnosim a moći i spoljnom situacijom), nije postojala m ogućnost da se trajnija zbivanja shvate i razum eju kao m ultisubjekatska istorija događaja. Svako opažanje kontingentnosti je ukinuto u istoriji Izrailja sa njegovim Bogom. Koliko god su uzim ali u obzir delà ostale „svetske istorije “, 17 toliko su i njihov udeo u dešavanju povezivali sa samima

13 Amos 3,6 V. Rad 5-6. Die Botschaft der Propheten. 2. izd. Mimchen/Hamburg 1970. 81 14 Gese (vidi napomenu 5) 142. Hronike kraljeva Judeje i Izrailja, koje nam nisu dostupne, na koje se u deuteronomijskoj Knjizi kraljeva više puta upućuje, oči gledno javni anali carstva (V. Rad, Theologische Geschichtsschreibung 163-164)teško da su sadržale nešto više od delà (gebürôt) kraljeva. 15 V. Rad, Botschaft 87. ] 16 A. Momigliano, Time ih Ancient Historiography. U: History and Theory, Dodatna sveska 6, 1966, str. 18-20.

322

Kristijan Majer

sobom: i m oćna carstva Asiraca, Vavilonjana i Persijanaca posta la su izvršitelji Jahveove volje prem a svom narodu.1718 Izraelićani su, dakle, bili kadri da potpuno drugačije uključe spoljnu istoriju u svoje shvatanje događaja, za razliku od ostalih prednjoazijskih visokih kultura (i da na kraju čak konstituišu jedno jedinstvo istorije koja bi poticala od Jahvea),19 ali pored svih teško dokučivih, ogrom nih razlika,20 ostajali su zarobljeni u svojim horizontima pošto su sve ono što se dešavalo puštali da se dešava radi njih sa m ih i razumevali ga polazeći od svog sopstvenog načina postupa nja; u okviru božanskog plana istorije. Istorija im je - m ora se ta ko reći - u pogledu zahteva izraslih iz obećanja i saveza, bila su više bitna da bi mogli da se podvrgnu istorijskoj događajnosti. U prednjoazijskim kulturama se zajednička crta vladajućih koncepcija o dugotrajnijim istorijskim zbivanjima vidi u tome što je cilj bio da se u njima utvrdi unutrašnji, datoj političkoj jedinici primeren, globalni smisao, bilo to u jednom više procesualnom shvatanju (kao aktuelni, dalekosežni tokovi koji nisu uslovljeni postupcima i događajima), bilo u formi „ukinute kontingentnosti“ .21

17 Genesis 10. Amos 9, 7 i Burrows 113-114. 18 Meyer, Geschichte des Altertums 4, I. Stuttgart 1954. 175-176. V Rad, Botschaft 75-77, 87-89. H. W. Wolf, das Geschichtsverstândnis der Alttestamentlichen Prophétie. U: Gesammelte Studien zurn Alten Testament. München 1964. 289 ff. F Huber, Jahwe,-Juda und die anderen Milker beim Propheten Jesaja. Berlin/Heidelberg/New York 1976. 19 W. Pannenberg, Erfordert die Einheit der Geschichte ein Subjekt? U: Koselleck/Stempel (vidi napomenu 1) 485ff. 20 Ovde je Panenberg (isto) u pravu. Mora se ostati pri samoodnosnosti, čak i ako ona - što se može priznati - ima potpuno drugačiji karakter. Uporedi takođe Koselleck, isto, str. 217 21 Ovde su postavljena, prirodno, kao i svuda, brojna pitanja. Kao interesant na nova perspektiva mi deluje Arnold Gehlen, Moiral und Hypermoral. Eine pluralistische Ethik. Frankfurt/Bonn 1969. 57. 1


323

Kod Grka najpre, u VII veku, nalazimo jednu veličanstvenu koncepciju istorije, preuzetu sa Istoka - Hesiodovo učenje o raz dobljima. U smenjivanju četiri razdoblja samo se epoha koja se ne uklapa u orijentalnu shemu, a u svesti G rka zauzima centralno mesto - epoha mitskih junaka, našla na pretposlednjem mestu, kao zasebno razdoblje.22 Kod Hesioda se, dakle, očevidno radilo o tome da sopstvenu sadašnjost ,,istorijski“ uredi. Ovaj model je, po merilima vrem ena u kojem je sazdan, i po sektoralnom opsegu u kom je prihvaćena prom ena (sva razdoblja su se razdvojila), bio sveobuhvatan. Potekao je, u krajnje opštem značenju reči, iz procesualnog načina posm atranja.23 G rčka istorija je, nasuprot tome, bila m nogo ograničenija u pogledu svog predm eta i zahteva. Ali u ovom ograničavanju stvo rila je nešto novo, što ne bi trebalo da se potceni. Najzad, radi se o tome da se ova istorija, s jedne strane, zadovoljila time što seri je događaja nisu imale neki dublji smisao, ali da je, s druge stra ne, time izvojevala tako plodnu priliku da ih rekonstruiše u njiho voj kontingentnosti, naime, da umno u njih prodre. Sad bi se da lekosežni planovi, akcije, događaji, mogli utkati u jed a n samoodrživ kontekst. Politička delovanja sada nisu morala više da se svo de na kultne ili m oralne propuste ili široka smisaona izvođenja. Prazan prostor između delovanja i prihvaćenih uzroka, između is kustava kratkoročnog doživljavanja politike i shvatanja čitavih to kova, zatvorio se na novoustanovljenoj političkoj ravni. Čak i du ži lanci događaja postali su predm et empirije. Bilo je m oguće razum eti ih ako bi se pošlo od delujućih sila i njihovog kontingent-

22 Hesiod, Erga 106-108. Neki od najvažnijih radova su odštampani u: He siod. izd. E. Heitsch. Darmstadt 1966. O tome J.E Vernant, Mythe et Pensee chez les Grecs I. Paris 1971. 13-15. E.R. Dodds, The Ancient Concept of Progress. Ox ford 1973. 3-4. 23 Slično i Erga 225ff gde jurisdikcija prinčeva uzrokuje krajnje sveobuhvat ni kompleks dešavanja, pa i u samoj prirodi, koji u sebi - takav kakav je ovde pri hvaćen - nije više određen delovanjima i događajima, odnosno, ovde može samo još da nagradi ili kazni. Slično, Homer, Ilijada 16, 384ff Odiseja 19, 108ff. Micha 3, 9ff. Amos 4, 6ff. (sa značajnom razlikom, jer je ovde ceo narod kriv za kaznu).

324

Kristijan Majer

nog sudaranja, odnosno ako bi bili neposredno dovedeni u vezu sa ljudskim delovanjem. Ograničavanje na događajnost bilo je otuda povezano sa sticanjem neverovatnog saznanja, koje je očigledno proizišlo iz nove pozicije u svetu. Herodotova Istorija je nastala iz veoma širokog interesovanja.24 Dokle god se koncentrisala na politiku i vođenje rata, bilo joj je izra zito stalo do očuvanja posebno znamenitih delà i događaja. Pored to ga, vidno se bavila i pitanjima kako je došlo do osnivanja Persijskog carstva, do Grčko-persijskog rata i zadivljujuće pobede Grka.25 Pri tom, Herodotu nisu bila dovoljna popularna religiozna i etička, poli tička, vojna i geografska objašnjenja Njegovo pitanje o uzrocima persijskog poraza još nije bilo iscrpljeno ukazivanjem na Kserksovu oholost ili na stav bogova da ne treba jedan da vlada celim svetom, ili na moralnu nadmoćnost G rka On je mnogo više tražio odgovor u sa mom toku u kojem se događaj odigravao i u kojem su se spomenuti faktori morali manifestovati, pod uslovom da su bih delotvomi.26 Zanimljivo je, pri tom, videti na koje se još različite načine izna laze tragovi smisaonih konstrukcija koje se odnose na određeni refe rentni subjekt. Samo, sada su to veoma različiti, uopšte uzev strani re ferentni subjekti: sposobnost da se spolja i u tolikom broju sagledaju i javno prikažu, obeležje je Herodotove koncepcije.263 Ovim je ona i dalje, ah ujedno i nije više, zarobljenica starih obrazaca.

24 J. Cobet, Herodots Exkurse und die Frage der Einheit seines Werkes. Wi esbaden 1971. Takođe H. Erbse, Tradition und Form im Werke Herodots. U: Gymnasium 68, 1961,239ff 25 Praefatio. O tome u glavi Nastanak istorije, str. 357 ff. 26 Vidi odeljak Herodotova Istorija u poglavlju Nastanak istorije, str. 365. 26a Odgovarajuće shvatanje nepoznatog usuda srećemo i kod Eshilovih Persijanaca: Kserksov poraz se tumači njegovom ohološću. Nikakvo nipodaštavanje neprijatelja, nikakvo slavljenje sopstvenih sposobnosti (iako se one s ponosom pri kazuju), štaviše jedan skoro objektivan prikaz ogrešenja persijskog kralja zajedno sa kaznom koja je usledila od bogova. A. Dihle, Griechische Literaturgeschichte. Stuttgart 1967. 145. Time je samoodnosnost razbijena, ali ne i razumevanje istori je kao istorije pojedinačnih referentnih subjekata.


325

Poznato je d a je lidijski kralj Krez izgubio svoje carstvo zato što je njegovoj dinastiji bilo dodeljeno da vlada samo pet genera cija - a zatim je morala da ispašta za uzurpaciju svog osnivača Gi ga. Na više m esta se primećuje da se čoveku njegova nesreća mo ra desiti (na osnovu božje volje ili određenih zakonitosti koje vla daju u njegovom životu). Često kroz neku priču prosine shvatanje da nakon uspona obavezno m ora da sledi pad.27 Posebno očigle dan prim er je paralelnost starih smisaonih konstrukcija i đogađajnog načina shvatanja poraza, koji su Grci iz Kirene naneli egipat skom kralju Apriji. H erodot o tom porazu izveštava na dva mesta. Jednom (u vezi sa istorijom Kirene), poraz svodi na vojne razlo ge, a drugi put (u egipatskoj istoriji) na to d a je trebalo da i Aprija zlo p r o đ e 2* Mogli bi se navesti još mnogi slični primeri. Takve smisaone konstrukcije H erodot je pronašao u izveštajim a svojih očevidaca. Pošto se čini da je to ujedno odgovaralo i njegovom načinu mišljenja, tu i tamo će one poteći i od njega.29 Za stvaranje njegove Istorije imale su veliki značaj. Izgleda da su pripadale Herodotovom „nomološkom znanju“.30 Uz pom oć njih, on je mogao da razum e čitav niz dešavanja i tokova, potvrdila su m u se brojna opažanja tradicionalnih verovanja i u njima je bar

27 Vidi dole od str. 382. A. Lesky, Geschichte der griechischen Literatur. 3. izd. Bem/München 1971. 368. O. Regenbogen, Herodot und sein Werk. U: Herodot. Eine Auswahl aus der neueren Forschung. izd. W. Marg, 2. izd. Darmstadt 1965. 90ff. Uporediti tumačenje persijskog poraza u Eshilovim Persijancima 739 ffi: Sil no blago moje, trudom sticano, strah me, biće plenom onom ko ga prvi dohvati. 28 Herodot 4, 159, 6. 2, 161, 4. Verovatno je kraljevo „samopouzdanje11 (2, 169,2 uporedi W. Marg, Selbstsicherheit bei Herodot. U: Herodot 290 ff.) bilo raz log da se pretpostavi neizbežnost njegove kazne. 29 Na primer, onda kada treba da se rastumače potpuno apsurdne i, za Herodotovo shvatanje, sasvim neobične i sudbonosne radnje (na primer 1,8,2: motiv Kandaula) 30 U njima je jedino dešavanje pronašlo svoje priključenje... nadređenom nor mativu, nečem opštem, koje pojedinačnom tek daje smisao! Regenbogen (vidi na pomenu 27) 92.

Kristijan Majer

326

delimično našao poredak. Značaj ovoga m ože da se izmeri samo ako se shvati koliko je ogrom an korak H erodot načinio stvara njem svoje Istorije. Ali koliko god mi zapažamo u njegovom delu raznovrsna ukrštanja činjeničnih i m etačinjeničnih uzroka, odlu čujuće je da on nije ostao na tome. Kao prvo, u njegovim mnogim pripovedanjima - na primer, u velikom odlomku o Jonskom ustanku - on se delimično ili potpuno odrekao smisaonih pretpo stavki (ovde m u očigledno nisu bile prenete). Kao drugo, one mu, u m nogim drugim slučajevima, nisu bile dovoljne, m ožda čak uvek kada je više znao. N isu ga poštedele izveštaja o činjeničnom toku. Rekonstrukcija skupa događaja je za njega imala vrednost za sebe. Kao treće i najhitnije, H erodot je ukinuo pojedinačne kvaziprocesualne samoodnosne niti (,,životi“ individua, dinastija, car stava) u opštosti jednog krajnje kontingentnog, višesubjekatskog konteksta radnji, događaja i tokova, koji je m ogao da bude shva ćen i učinjen aktuelnim samo u rekonstruisanom pripovedanju. Kako je nastalo Persijsko carstvo, kako su Sparta i Atina postale moćne, kako su krajnje lični motivi i skupovi m otiva doveli do Jonskog ustanka i kako je nova unutrašnjopolitička situacija om o gućila učešće Atine u tom ustanku; ili, kako su potpuno lične in tervencije pojedinaca i vojne operacije dovodile do bitaka i pobeda - sve je to, grubo rečeno, bilo, na kraju krajeva, slučajno, a H e rodot je m ogao to sve da shvati samo iz pojedinačnih postupaka i zapleta.31 Da bi H erodot koncipirao jednu istoriju, morali su da se ispu ne različiti uslovi. Doživljaj Grčko-persijskih ratova i čudnovatost grčke pobede m ora da su bili tem a za razmišljanje. Vremenska distanca od čitave jedne generacije m ora d a je omogućila bolje sa gledavanje celine. Jonska nauka sa svojim snažnim porivom za empirijskim sakupljanjem podataka i relativno strogim merilima čuvanja znanja predstavila je m noge detalje kao važne, a s druge

31 Vidi poglavlje Nastanak istorije, od str. 391.


327

strane sprečila da se iznosi ono čega nije bilo.32 To je doprinelo te žnji da se ono interesantno33 u tokovima koji su bili predm et ba vljenja obimno prikaže, a istovremeno je dovelo do toga d a je Herodot relativno vem o nastojao da se drži empirijskog nalaza, od nosno onoga o čemu su ga njegovi očevici izveštavali. U tom smi slu, smisaone pretpostavke u celini treba posm atrati pre kao svedočenja nego kao posebna tumačenja.34 M eđutim, jonska nauka sa svojim izraženim interesovanjem za podatke susrela se sa opštijom empirijskom pažnjom izraženom u shvatanju starih misli laca, prem a kojem se u ovozemaljskom zbivanju moglo opaziti iz vršenje božje pravednosti. Kod H erodota se, dakle, vera u smisao zbivanja povezuje sa izvesnošću da će se ovaj smisao, tokom tih zbivanja, barem delimično odgonetnuti, i sa metodičkim, kritič kim negovanjem jonske istorije. M otivisanost da se velika delà i podvizi otrgnu zaboravu pružila je dodatan povod da se isto tako brižljivo prikažu pojedinosti radnji i događaja. Polipolitički35 svet Grka i perspektiva Grka iz Male Azije, koji je, ostavši bez domovine, m nogo proputovao, omogućili su H erodotu da sagleda veliki broj tokova, a pogotovo kad je posredi jedan događaj, koji je, čini se, pre imao smisla u kontekstu tu đe, persijske istorije, nego u kontekstu sopstvene.36 Otuda se on

32 Lesky 253 ff. sa daljom literaturom. Bitno za Herodotov naučni postupak. H. Erbse, Zur Geschichtsbetrachtung des Thukydides. U: Thukydides, izd. H. Herter. Darmstadt 1968. 594ff. 33 Nećemo se ovde baviti kriterijumima koje je pri tom imao. I pored krajnje obuhvatne Herodotove pažnje, teško je odgonetnuti ih. On je bez sumnje, iako ne mnogo konsekventno, napravio izbor iz svog znanja, uporediti H.-A. Weber, Herodots Verstàndnis von Historié. Untersuchungen zur Méthodologie und Argumentationsweise Herodots. Bem/Frankfurt/München 1967. 115-117. 34 Vidi odeljak Herodotova Istorija u poglavlju Nastanak istorije, od str. 375. 35 Koji se sastoji od (izuzetno) velikog broja tesno zbijenih, autokefalnih gra dova. 36 Uporediti i tumačenje u Eshilovim Persijancima.

328

Kristijan Majer

nije m ogao zadovoljiti istorijom koja se odnosila na jednog jed i nog subjekta. Tako je i bilo razumljivo da će pogled usmeriti na celinu s onu stranu svih pojedinačnih političkih jedinica. U okviru ove zamašne celine postaje razum ljiva i sasvim nova grčka prak sa da se sa neprijateljem pravično postupa. Okolnosti koje su nastale sa novim konstelacijama političkog delovanja u V veku činile su se naročito bitnim .37 K ada je Herodotova istorija događaja literarnim konstituisanjem jedne politič ke ravni zatvorila jaz izm eđu područja kratkoročnog iskustva po litike i shvatanja dugotrajnih zbivanja, onda je to, verovatno, podrazum evalo da se upravo ova ravan tada i u stvarnosti izgradi m e đu Grcim a kao nešto sasvim novo. Grci su tokom burnih decenija V veka bili u neobičnoj meri izloženi politici i ratovanju. Trebalo je doneti m nogo važnih odlu ka, učilo se o razvojnim tokovima dešavanja, i pre svega: time su se bavili neverovatno široki krugovi. Jer je u m nogim grčkim gra dovima bilo demokratija (ili njenih prethodnica - izonomija), od nosno, široke građanske m ase su učestvovale u političkim prom i šljanjima i odlukama. Jedinstvena mešavina sudelovanja u politici i distance prem a njoj, koju je vlast uključila usled žustrog zalaga nja onih koji nisu učestvovali u njoj, sigurno je podsticala silna razmišljanja o političkim postupcim a i političkim događajima. Rodio se sasvim nov smisao za delanje i događanje. Istovremeno je nastanak izonomije i demokratije vodio ka jednoj iz temelja novoj orijentaciji m eđu Grcima. Jer prve dem o kratije svetske istorije mogle su da se obrazuju samo kao direkt ne dem okratije.38 Ovo je, opet, podrazum evalo preobražaj gra đanstva, koji je toliko duboko zasekao da je m ogao da se pojmi

37 O tome i sledećem u odeljku Uslovi mogućnosti za nastanak grčke istori je, od str. 406. 38 Uporedi Ch. Meier, Entstehung und Besonderheit der griechischen Demokratie. U: Zeitschrift fiir Politik 25, 1978, 17ff. O tome dalje Ch. Meier. Die politische Identitat der Griechen. U: O. Marquard/K. Stierle, Identitât, München 1978. 389ff.


329

samo kao promena društvenog identiteta. Nastao je „politički identitet14, naročito u Atini, ali u manjoj m eri i na drugim mestima. To je značilo da se građanstvo na neponovljiv način u svetskoj istoriji angažovalo kao građanstvo i d a je politika postala njegova centralna oblast života i interesovanja. Problematika zajednice je nakon duge krize transponovana u političko, i suštinski sagledana u odnosu građana kao građana, gde se ponajviše i rešavala. U skladu s tim, ova problem atika je u neverovatnoj meri zaokuplja la građane. Oni su bili uronjeni u upravo time konstituisan svet vojnog i političkog delovanja. Ono što je za zajednicu bilo važno postalo je predm etom politike, a time je ono što je bilo predm et politike postalo glavno za zajednicu. U skladu s tim je bila i istorija događaja. Ona je beležila najvažnije pokrete i promene koji su u očim a savremenika bili najznačajniji. M eđutim, ako su promene političkih konfiguracija doživlja vane kao najznačajnije, onda promena nije m ogla da bude previ še centralna kategorija. U skladu s tim, uz potrebu da se razum eju tokovi, naglašeno je u prvom planu stajalo interesovanje za de là i događaje. Prema današnjem shvatanju, događaji naročito do bij aj u smisao i značaj time što ih treba razum eti kao delove pro cesa, a u ono vreme je njihov značaj ležao u njima samima. Nijed na uzročna veza nije imala od događaja odvojen i nezavisan tubitak, čiji manje ili više slučajan, manje ili više adekvatan izraz j e su i sam i ti događaji. Svaki čin i svaki događaj u antici sadržavao j e i pokazivao i svoje „opštije značenje“ u granicama svog takobitka. Događaji se nisu dali funkcionalizovati u procesim a menjanja.39 Delanje i događanje je u celini bilo značajnije nego menjanje, odnosno promena. Tako je to odgovaralo posebnoj „prisutnosti11 celokupnog tadašnjeg života: politički identitet veoma mnogo ko-

39 H. Arendt, Fragewürdige Traditionsbestànde im politischen Denken der Gegenwart. Frankfurt 1957. 50. 69. 83. 114. Uporedi R. Aron, Dimensions de la Conscience Flistorique. Paris 1961. 180.

330

Kristijan Majer

risti i u istoj meri zahteva fizičko i mentalno prisustvo građana. Ostavlja malo m esta za diferenciranje, dakle dopušta građanima da se u velikoj meri neposredno sudaraju jedni s drugima. Time pak uslovljava da su oni snažno ukorenjeni u sadašnjosti. Ona je krajnje konkretna i nabijena - bar sve dok je intenzivna. Tako na staje jedan svet koji je dat u ruke onih koji delaju.40 Iz toga sledi da razum evanje događanja nije bilo toliko jako opterećeno potrebam a za smislom, kao, recimo, kod Izraelićana. Osim toga, bar je Grčko-persijski rat, koji je zaokupljao pažnju oca istorije, bio pozitivan za Grke. Izvojevali su „toleranciju pre m a kontingentnosti“, koja je potrebna da bi se istorija shvatila kao kontingentan multisubjekatski tok. I pored toga, Grci se nisu oslobodili razm išljanja o dubljem smislu ljudskog delanja i trpljenja. Čini se da je sam Herodot u svom delu obradio određeno iskustvo promene ili, još bolje, sum nju u promene. Jer koliko god je nova situacija m eđu Grcim a bila nadaleko, a naročito u uticajnoj Atini, shvaćena sa stanovišta novootvorenih mogućnosti delanja, toliko su malo stara religiozna i m etafizička shvatanja ljudske sudbine m ogla da naprosto presta nu da važe, pa se tako i u staro i u novije vrem e postavljalo pita nje da li u tom događanju vlada neki poredak. Herodotov odgovor je bio u saglasju sa jednim grčkim ubeđenjem za kojim se često poseže: pri svakoj promeni političkih konfiguracija, i baš usled ovih promena, svet ostaje u celosti isti. Danas vladaju jedni, sutra drugi. To se menja. Ali vodi se računa o tome da nikada nijedna

40 Tu je delimično uzor bio Homer. Uporedi H. Strasburger, Homer und die Geschichtsschreibung. SB H eidelberger Akademie 1972. H. Freyer, Weltgeschichte Europas. 2. izd. Stuttgart 1954. 209. piše, način života Ho merovog plemstva se kretao u sve samim epskim situacijama. Ovde se sve polaže na ono što marljivi građanin zove slučajem, naim e na uspeh u oruža nom sukobu, i u svakom m omentu podrhtava vaga na kojoj se odmeravaju snage. Ovde postoji sjajna neponovljivost trijumfa, ali takođe i neposredan p a d u sramotu i smrt, kada su, kako Homerovi heroji to često dožive, sam i bogovi protiv jednog.


331

moć ne vlada trajno i nikad nad svima ostalima.41 Ovo shvatanje je odgovaralo starim, i u drevno doba u više navrata stečenim is kustvim a o naizmeničnom ređanju uspona i padova, o zavisti bo gova, i si. Ono se Herodotovom vremenski i prostorno udaljenom pogledu činilo da se svuda potvrđuje. Najvažniju potvrdu ovog shvatanja je predstavljao poraz Persijanaca. Čini se d a je ovaj naj značajniji, i u istoriji grčkog sveta, koliko nam je poznato, dubo ko doživljen događaj tog vremena, ovom shvatanju služio kao ar gum ent za to da sve ostane po starom. U takvom nepromenjenom okviru odigrali su se brojni „točkovi sreće“, u kojima su se, pre m a starom shvatanju, kretali životi ljudi i ljudskih tvorevina.42 Ovo shvatanje je pogodovalo oslobađanju jedne događajnoistorijske koncepcije. Time što je celinu sveta uklonilo iz konteksta vre mena,43 rasteretilo je njenu percepciju i stvorilo pretpostavku za to da se mnogi pojedinačni pokreti relativno slobodno za sebe shvate. Istovremeno je omogućilo da se u njima vidi izvesna pra vilnost44 (koja se uvidela čim su se životi velikih pojedinaca i ži voti dinastija i carstava stali posmatrati u paraleli i sa određene distance). I pored toga što neko nije bio pristalica ovih arhaičnih viđe nja, računao je ipak u V veku sa značajnom nepromenljivošću opštih spoljnopolitičkih prilika. Promene, koje su se tada odigrale, mogle su da se prepoznaju očito samo na rudim entarnom nivou a ne u svom kontekstu. Prem da toliko znatne, očigledno nisu bile

41 H. R. Immerwahr, Form and Thought in Herodotus. Cleveland 1966. str. 306 ff. 42 Herodot I, 207, 2, uporedi 15.4. 43 Uostalom, jedan sličan događaj (raskid veze polisa i prirode) bio je pretpo stavka za nastanak distance prema postojećem ustrojstvu polisa, i time za upozna vanje političkih prilika koje su u predistoriji grčke demokratije igrale veliku ulogu. Up. Ch. Meyer, Entstehung des Begriffs Demokratie. Frankfurt 1970. 19ff 44 W Jaeger, Paideia I, 4. izd. Berlin 959. 174-175 H. Frankel, Dichtung und Philosophie des friihen Griechentums. 2. izd., München 1962. 604. 610-611.

332

Kristijan Majer

dovoljno velike da prevaziđu prag koji je bio protivan njihovoj percepciji.45 Ovo je bilo posebno uslovljeno kako načinom apercepcije koji je bio određen političkim identitetom, tako i preovlađujućim jednostranim interesom za politička kretanja i ubeđenjem da se sve dešavanje odvija u sredini među građanim a46, od nosno u opipljivoj prisutnosti. Ako je H erodot bio pristalica arhaičnih shvatanja, onda je verovatno stajao u jednoj izvesnoj opoziciji prem a novoj samosvesti Grka, posebno Atinjana, koja se sredinom tog stoleća izgradila, i u okviru istoriografije u Tukididovom delu doživela poraz. Izm e đu H erodota i Tukidida postoji više značajnih razlika. Upravo se u ovome ogleda u kakvom je rasponu ova epoha živela i mislila.4748 Ali ujedno su se time ispoljile i opšte osnovne karakteristike, m o gućnosti i granice V veka. Tukidid ne kaže, kao Herodot, da mu je nam era bila da bilo šta rastumači. On samo izlaže tem u i metodu, i, kao svoju nameru, navodi: onima koji budu hteli da poznaju suštu istinu onoga što se dogodilo i, kad se prem a toku ljudskih stvari opet bude ima lo takvo ili slično nešto dogoditi, da to smatraju korisno, njima će moje delo biti d o v o ljn o g S te strane se radi o učenju o politici, i izgleda d a je osobito mislio na to, budući da mu je odm ah počet kom Peloponeskog rata sazrela nam era da ovaj rat i opiše. Što je više, pak, tok rata protivrečio njegovim očekivanjima, m ora da su ga ujedno pokretale i druge teme. Ali to nije promenilo m etodu ni pravac njegovog pristupa. Kod Tukidida su sve smisaone konstrukcije i pretpostavke ra dikalno suzbijene.49 Njegov istorijski izveštaj je strogo ograničen

45 Uporedi poglavlje Antički ekvivalent pojma napretka. 46 Uporedi Herodot 3, 80, 2. 142,3. 47 Uporedi H. Strasburger, Die Entdeckung der politischen Geschichte durch Thukydides. U: Thukydides (vidi napomenu 32) str. 412ff. 48 Tukidid I, 22,4. (Prevod dr Miloš N. Đurić) 49 Uporedi K. Reinhardt, Thukydides und Macchiavelli. U: Vermachtnis der Antike. Gottingen 1960. 184-186.


333

na čovekovo planiranje i delanje koje se m ože empirijski utvrditi, i događaje i tokove koji iz toga proishode. Ono što se računa is ključivo su politička i vojna dešavanja, kao i datosti koje su njima obuhvaćene, kao na prim er finansijska sredstva, tehnička isku stva, geografski uslovi, određene osobine opšteljudske prirode, kao i specifičnosti koje ona u određenim situacijama kod određe nih naroda pretpostavlja. Tome su, recimo, pripadali posebna di namika, silna hrabrost i neverovatna očekivanja Atinjana. U Tukididovom shvatanju su izmešane antropološka i društvenoistorijska teorija. Naime, sjedne strane, on računa s time da ljudska priroda u suštini ostaje ista: što bi značilo da je malo osnovnih poriva koji ljude konačno određuju.50 S druge strane pak, on prihvata znatne razlike u ljudskom delanju, na različitim stupnjevima kulture, u različitim narodim a (Atina i Sparta), pod različitim okolnostima (rat i mir, razuzdana i brižljivo čuvana vlast), i u različitim ulogam a (vladaoci i potčinjeni, i to u različi tim oblicima vladavine).51 Ne samo ljudska priroda već i određe ne zakonitosti različitih društava, okolnosti i uloga, nameću uče snicima određene načine delanja i ponašanja. Time se povećava m ogućnost političke kalkulacije. Građani tako mogu bolje razumeti događaje, a kao političari bolje planirati sopstvenu politiku.52

50 W. Mûri, Beitrag zum Verstândnis des Thukydides. U: Thukydides (vidi napom. 32) str. 135ff. 51 Tukidid I, 2 ff.- H. Gundert, Athen und Sparta in den Reden des Thukydi des. U: Thukydides (vidi napomenu 32) 114 ff.- Tukidid 3, 82 (tamo § 8 o jedin stvenoj prirodi razuzdane vlasti, uporedi 2, 65, 8.6, 39, 1. Anonymus Jamblichi. Fragmente der Vorsokratiker 2,400-401., 6)- Tukidid 5, 84-86.1, 75,4. 7 6 ,1. 77,5 6. 2, 64, 5.3, 37, 2.; uporedi H, Herter, Freiheit und Gebundenheit des Staatsmannes bei Thukydides. U: Thudkydides (vidi napomenu 32) 260ff. Regenbogen isto. 48 ff. K. V. Fritz, Die griechische Geschichtssehreibung I, 2. Berlin 1967. 249-250. 535. 52 U ovom kontekstu, saznanje o prisili (koja je podstakla mnoge nevesele do gađaje) s tehničkog stanovišta može i vrlo pozitivno da se oceni. Uporedi Meier, Entstehung des Begriffs Demokratie 20.

334

Kristijan Majer

M ogu se i čitavi kompleksi dešavanja, čitavi ratovi planirati tako da određeni ishod postane verovatan ili čak siguran. To se u sva kom slučaju zbilo sa Periklovim ratnim planom 431. godine, koji je, prem a Tukididu, bio toliko dobar da je ne samo dobrano pre mašio doseg svih zamislivih slučajnih događaja (uključujući i ku gu), već i prevladao niz kapitalnih grešaka atinskih političara.53 Tukidid je, izgleda, bio pod dubokim utiskom ove vrhunske manifestacije tadašnje sposobnosti za pravljenje političke strate gije. Ona je dugoročno usmerila njegov način mišljenja. Nije jasno u kojoj meri je on bio svestan Periklove izuzetne situacije:54 u po gledu izuzetnih sredstava i m ogućnosti kojima je tada, kako sam pokazuje,55 Atina raspolagala. I Perikle i Tukidid su bili opčinjeni u ono vrem e m oćnom i novom „svešću o um ešnosti“, koja je predstavljala ekvivalent na šoj ideji napretka.56 Postignuti su izvanredni uspesi u najrazličitijim oblastima umetnosti, tehnike, retorike, vaspitanja, vojske i po litike, i otkriveno je da se brojni problemi uopšte ili suštinski bo lje savladavaju nego dotad metodički adekvatnim postupanjem. Ova iskustva su se uopštila u znatan ponos na mogućnosti ljud skog delanja i postupanja uopšte. Tukidid nije m ogao da se osloni na pobede i bogatstva, sjaj i obuhvatnu kulturnu „visoku formu" Atine kao grada. Vladalo je uverenje da i politika m ože bolje da se vodi i da neko uz pom oć retorike može bolje da se afirmiše. Vladalo je mišljenje da slučaj ili ne postoji ili da se, uz dobru ra-

53 Tukidid I, 140-142. 2, 65. Up. Erbse (vidi napomenu 32) 614-615. 54 Za opšte razumevanje Tukidida je važno da on razmišlja krajnje iz aspek ta izuzetka (iz aspekta rata, Perikla, Atine). Pri tom on, dakako, ne previđa pravilo (uporedi samo izjave o različitim vidovima moći: 2,65,8. 3, 82,8.6, 39, L). Ne srne se uzeti njegov pristup suviše direktno (uporedi npr. W K. C. Guthrie, A History of Greek Philosophy 3. Cambridge 1969. 88-90. Ova dobro potkrepljena kritika uobi čajenih tumačenja stanovišta Platonovog Trasimaha važi i za neka shvatanja o Tu kididu). 55 1, 140-142. 2,13.60-62. 56 Uporedi prve stranice u poglavlju Antički ekvivalent pojma napretka.


335

čunicu, može zanemariti.57 Za merilo m ogućnosti uzimani su ve liki „stručnjaci44, „znalci44, kakav je bio, na primer, Perikle. Ovo shvatanje je bilo dijametralno suprotno Herodotovom. Jer čini se, kao sto je već rečeno, da se on baš protiv njega nameračio i u svojoj Istoriji tražio uverenje za to da su stvari ostale po starom (prem da se on sam veoma m nogo interesovao za manife stacije nove „umešnosti44).58 Tim pre je značajnije što se Tukididova istoriografija u segmentim a o kojima je ovde reč ne razliku je m nogo od Herodotove. Periklova strategija je m ogla da učini da kontingentnost u od ređenoj meri postane zanemarljiva, što se u svakom slučaju ticalo konačnog ishoda rata. To, m eđutim, nije umanjilo interesovanje za pojedinačna delovanja i događaje. Tukidid zapravo uporno nasto ji da ih prikaže kao tačne. M nogo više nego Herodot, on najviše polaže upravo na razjašnjavanje kontingentnosti u susretu različi tih tokova radnje. Ovo se posebno vidi na mestima gde opširno pretresa planove vojnih zapovednika pred bitku, koji potom u sa moj bici neretko propadaju.59 Pored toga, m eđutim , upravo je s tim grčkim shvatanjem „istorije44, toliko zainteresovanim za preduzimanje akcije, zaveštano razumevanje tokova samo kao vojnih i političkih istorija doga đaja. Kod Tukidida se to formalno već vidi u tome što se u prika zu toka događaja usteže od svake opšte izjave o odnosima moći i dubljim okolnostima koje dovode do uspeha ili neuspeha, a onda ih um eće u govore ili - izuzetno retko - u sopstvene komentare. Kako deluju opšte strukturne pretpostavke, odaje se samo u opštem, u zbiru, iz daleke perspektive; ne u pojedinačnom. Pojedi načno pak m ora da bude predstavljeno u svoj svojoj metodičkoj strogosti; iz njega se sastavlja opšte.

57 Uporedi poglavlje Antički ekvivalent pojma napretka, str. 439. 58 L. Edelstein, The Idea of Progress in Classical Antiquity. Baltimore 1967. 32-34 59 R. Aron, Thucydide et le Récit Historique (vidi napomenu 39) 147 ff. 161

336

Kristi]an Majer

Nadm oćnost i silna dinamika, zanos i volja za pobedu Atine, m udra prim ena talenta, koja je svojstvena ovom gradu,60 kod Tukidida su samo „ustrajni činioci41, koji neprekidno zadiru u prilike i m oraju takoreći da kubure sa statističkom verovatnoćom. S tim u vezi, iz udaljene perspektive razaznale su se konstelacije koje su rat između Sparte i Atine predstavile kao nužan.61 I pored toga, tokom većanja m eđu Spartancima, kako ga Tukidid opisuje, nije bilo dogovoreno da se Sparta povinuje ovoj nužnosti. Na kraju su veliku strategiju razorili upravo događaji kao što su Periklova smrt i razm irice izm eđu političara koje su usledile i koje Tukidid očito nije dalje svodio na strukturne karakteristike. Tukidid, otuda, ni u kom slučaju nije shvatao Peloponeski rat procesualno. I pored svih objektivnih uslova koje raskriva, to dešavanje je za njega bilo pre svega subjektivno i kontingentno.62 Čak i valjanost ratne strategije u biti figurira kao svedočanstvo o Periklu kao političaru.63 U najboljem slučaju, procesualno su po vezane određene, relativno kratkoročne niti ratnog zbivanja.64 Uprkos tome što je trajao 27 godina, Peloponeski rat nije ni kako bio događaj koji je zahvatao generacije. Otuda bi se procesualni način posm atranja m ogao najpre očekivati na oba ona mesta na koja se Tukidid oslanja pri obrađivanju vrem enski obuhvatnijih događaja, preciznije, u arheologiji i u pentekontaetiji.

60 Uporedi Gundert (vidi napomenu 51). Sparta je svoje talente proćerdala. 61 To je tema pentekontaetije („period od pedeset godina"; Tukidid je prvi put u svojoj Istoriji Peloponeskog rata upotrebio ovaj termin kako bi označio period od poraza Persijanaca kod Plateje 480. g. p. n. e. do početka Peloponeskog rata 431. g. p. n. e.,prim. previ), I, 88-90 62 Uporedi I, 122, 1: Rat ne stupa po određenim propisima, nego sam od se be mnogo toga lukavo smišlja prema slučajnim prilikama. (Prema prevodu Stjepa na Telara u: Tukidid, Povijest Peloponeskog rata, Matica hrvatska, Zagreb, 1957.) 63 Predstavljena je u vezi sa uvažavanjem njegove državničke veličine (2, 65). 64 Na primer 3, 82. Ili takmičenje u iznalascima 4, 26. 7, 62. 6 5 .1 za Spartu može da se nađe nakon opsade Sfakterije, a za Atinu nakon sicilijanskog poraza, jedna određena veza između neuspeha, potučenosti i poraza.


337

Ovim bi trebalo da se dokaže kako je moć Atine toliko nara sla da je naposletku postala pretnja za Spartu. U tom smislu, m i saono se rekonstruiše postepeni razvoj jedne tendencije. M eđu tim, u samom prikazu, Tukidid samo pripoveda najvažnije doga đaje jedan za drugim. D rugi je slučaj s arheologijom, koja se na samom početku, van istorijskog izveštaja, uvodi kao argum ent.65 Ovde se dokazu je d a je Peloponeski rat bio najveći. Za to je Tukididu bilo potreb no da sagleda istoriju koja m u je prethodila. Ali tu naprosto nije bilo dovoljno pitati za ratove. U z to, izvori su pružali suviše malo podataka o tom vremenu. Stoga je Tukidid pokušavao da rekon struiše tadašnje prilike. A ovo g a je - verovatno pod uticajem uče nja o nastanku kulture, koja su u njegovo vrem e bila znatno raši rena, odnosno pod uticajem načina m išljenja koji je u njim a vla dao - dovelo do istorijskog prikaza. O n prikazuje jedan proces u kojem bezbroj impulsa ide u istom smeru. Implicitno pretposta vlja da je ljudskom društvu imanentna sklonost ka uvećavanju sopstvenih sredstava, zarad postizanja viška, usavršavanja tehni ka, te usled toga, i zarad veće akumulacije moći, izgradnje flote, itd. Ova tendencija može da deluje samo ako su ljudi trajno nasta njeni na nekom m estu i donekle obezbeđeni od neprestanih napa da, ratnih sukoba i građanskih ratova. Za nastanak ovih preduslova je bio važan jedan događaj: kritski kralj Minoj je očistio more od gusara; to se u Tukididovom prikazu javlja kao polazna tačka procesa, od koje više nije bio moguć povratak na staro. Time su unapređeni pomorski saobraćaj, trgovina, zanatstvo, izgradnja gradova, bogatstvo i zasnivanje zavisnih odnosa, dakle stvaranje moći. Tukidid u prikazivanju događaja nije m nogo detaljan. On se često zadovoljava navođenjem podataka za svoj nadređeni argu ment. Ovakvoj procesualnoj koncepciji odgovara svođenje onog nepromenljivog na ljudsku prirodu (phÿsis). Ona je, dakako, bila

651, 2-17. Uporedi J. de Romilly, Thucydide et l’Idée de Progrès. U: Annali della Scuola Normale Superiore di Pisa. Ser. 2, 1966, 143 ff. Erbse (vidi napome nu 32) 599 ff, 606 ff.

338

Kristijan Majer

m oguća samo u Atini, u kojoj se, s obzirom na izvanrednu moć i vladavinu ovoga grada, kulturna istorija, kao istorija uvećavanja odnosa moći i veličina, m ogla s njom dovesti u vezu; dokle god su trajali uspesi. N a to ukazuje i usredsređenost posm atranja na stvarni faktor atinske m oći - flotu. Ovde, kao i u tadašnjim učenjima o nastanku kulture uopšte, na lazimo blizak ekvivalent konjekturalnoj istoriji XVIII veka. Nedosta tak i nužda (kreia, imbecillitas) važe i tamo i ovde za pokretačke motive.66 Za razliku od Vika i škotske socijalne filozofije, u antici ni je zabeleženo takvo odstojanje između pretpostavljenih namera uče snika i ishoda. Grci su, poređenja radi, sveobuhvatno računali sa že ljom i sposobnošću ljudi da poboljšaju svoj položaj i da pri tom raz vijaju uvek nove i adekvatnije metode, i to - a to je najhitnije - upra vo i u pogledu institucija zajedničkog političkog života. Upravo su se iz saznanja V veka da građani mogu da raspolažu celokupnim po litičkim uređenjem hranile tadašnje visoke procene o ljudskoj moći, odnosno svesnoj moći koja je u prilici da ostvari upravo ono što že li. Ovde se, verovatno, nalazio centar tadašnje svesti o umešnosti.67 Učenje o nastanku kulture je iz toga izvuklo istorijsku konsekvencu. Zato što se za iste one sposobnosti koje su zapazili na sebi samima pretpostavljalo da su postojale, u nešto manjoj meri, i u prošlosti. Od samog vrhunca grčke ,,prosvećenosti“ ojačavana je stara tendencija da se sve institucije, pa čak i sva nepisana pravila svedu68 na pojedi

66 Romilly 154-156 H. Medick, Naturzustand und Naturgeschichte der bürgerlichen Gesellschaft. Gôttingen 1973. 52-54. F. A von Hayek, Freiburger Studien. Tübingen 1969. 156. 238-240 67 Dole na str. 489-491 68 H. J Wolff, Norrnenkontrolle und Gesetzbegriff in der attischen Demokratie (SB Heidelberger Akademie 1970) 70, A. Ferguson, Abhandlung über die Geschichte der bürgerlichen Gesellschaft. 2. izd. Jena 1923. pripisujemo pla nu ono, što može da se spozna samo kroz iskustvo, što ni jedna ljudska mudrost ne može da predvidi. Uporedi v. Hayek 97-99. Na ovim ovde upućenim vezama mo ra da se traži uzrok za to, d aje Grcima bila dostupna samo alternativa između pri rodnih i veštačkih institucija (isto, 67, 131).


339

načne začetnike. U tome se ispoljava vidno jača elitistička crta ova kvog razmišljanja, uopšte jedna posebno visoka praćena ljudi. Tako je Grcima ostalo neraskriveno saznanje napretka iz sporednih poja va, iz privatnih poroka kao javnih prednosti, iz ustanova koje doista jesu rezultat čovekovog delanja, ali ne i ostvarenje bilo kakvog čovekovog plana.69 Iz istih razloga su, najzad, učenju o nastanku kulture bili znatno važniji pronalasci nego proces njihovog umnožavanja. Neophodnost istorijskog posm atranja proistekla je iz toga što je kultura - ako je ona ljudskih ruku delo - m orala da nastaje korak po korak i što se razdaljina izm eđu kulture i primitivnih početnih stanja nikako drugačije nije m ogla premostiti. Iz toga teško da bi se pojavilo oštro oko koje bi opazilo promene. Jer se učenje o na stanku kulture zadovoljavalo rekonstruisanjem osnovnih uslova za nastanak civilizacije do osnivanja polisa. M ost do sadašnjosti je izgradila samo Tukididova arheologija, sa ograničenim brojem postavljenih pitanja. M ogu se s izvesnom sigurnošću razlikovati dve forme svesti o značajnom poboljšanju uslova ljudskog m išljenja i delanja: je d na je minimalna, ona u suštini samo utvrđuje umešnost ljudi i ne posredne posledice koje nastaju iz sumiranja te umešnosti; druga je maksimalna, i za nju se manifestacije ove umešnosti toliko sil no m eđusobno uslovljavaju i pokreću, um nožavaju i potenciraju da ona m ože da zapazi sasvim autonomni, obuhvatan proces pro mene. Ova druga bi pripadala novovekovnom, ona prva helen skom dobu. Promena se ovde odvaja od svojih izazivača i daleko ih prevazilazi. Odstojanje između ljudi i događaja je izuzetno ve liko (povećava se delom i usled hrišćanskog razum evanja Boga). Percepcija gravitira ka promeni. Tamo u suštini ostaje pri opaža nju same umešnosti, čije se uvećavanje zapravo razume kao do-

69 Ferguson, An Essay on the History of Civic Society. Edinburgh 1767. 187. Establishments which are indeed the result o f human action, but not the execution o f any human design.

340

Kristijan Majer

datak. Odlučujuće je majstorstvo koje je u slučaju Perikla dovelo do toga da on deluje dovoljno um ešno da savlada kontingentnost jednog vojnopolitičkog događaja, kao što je rat sa Spartom. Izgle da da je takva svest o um ešnosti dovela do potcenjivanja prom e né. Ona se kosi sa osećajem prepuštenosti na milost i nemilost anonim nim procesim a.69a Naprotiv, pripada svetu, koji je stavljen u ruke delatnika, u svesnu nagodbu izm eđu njih. Sa političkim identitetom je mišljenje i bivanje postalo merodavno, i u velikoj meri određeno svesnim postupanjem koje se kretalo unutar zamašnih okvira delovanja, m ereći se prem a umešnima. Prema tome, čovek se u specifičnoj samosvesti vrem ena shvatao najviše kao delatnik (ili kao deo sagledivih delatnih subjekata, na prim er za jednice građana). U ovo se zgodno uklapalo i to što se u napretku ogledala sposobnost za delanje i proizvodnju, a to znači za veću mobilnost u svetu.70 Grci su tako bili očigledno potpuno nespo sobni da sebe i druge u daljim kontekstim a funkcionalizuju i razumeju kao medijatore dalekosežnih procesa.

69a E. Auerbah, Mimesis. Prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti, Nolit, Beograd, 1968. str. 43, naziva to jednom osobenošću antičkog shvatanja zbiva nja, čije postavljanje pitanja nije ni u duhovnom ni u materijalnom pogledu razvojnoistorijsko, već moralističko. Ovo bi bilo najuže povezano sa opštim shvatanjem, koje se ispoljava u stilskom odvajanju tragično-problematičnog od realizma; i je d no i drugo se zasniva na aristokratskoj bojazni od onoga što se odigrava u dubini. (Prevod: Milan Tabaković). Naznačeni kontekst otvara jedan izuzetno zanimljiv problem. Stvari su ipak nešto komplikovanije. U svakom slučaju je tačno zapažen otpor protiv prepuštenosti na milost i nemilost procesima i protiv opažanja tih pro cesa (učenje o nastanku kulture kao izuzetak potvrđuje pravilo, kulminirajući u svesti o umešnosti). Tome odgovara da je dobar ustav uvek shvaćen kao statičan. Ovaj otpor se utoliko pre može nazvati aristokratskim, pod uslovom da politički identitet atičkog građanstva zapravo sadrži jaku aristokratsku komponentu. U nje mu se ogleda neponovljiva svetskoistorijska konstelacija delovanja, koja se primećuje i u tragediji (updredi Poetika 8, 1976, 439-440): grubo govoreći, za klasično vreme, pobeda politike nad procesom. Razlike u odnosu na komediju ne bi mi u ovom kontekstu bile jasne. 70 Uporedi poglavlje Antički ekvivalent pojma napretka, str. 452 ff


341

Na ovom m estu m ora da se stane sa sumarnim objašnjenjima. N a čemu se ona zasnivaju i šta im je namera, m ože se razložiti sa mo u veoma širokom kontekstu: trebalo bi razm otriti grčku antro pologiju, pogotovo klasičnog doba, njoj odgovarajuću, naročitu vrstu m eđuljudskih odnosa, i u najvećoj meri jedinstvenost ove ,,političke“ zajednice sa njenom posebnom formom identiteta; ali i specifično grčko posredovanje i bliskost izm eđu delovanja i ži vota pojedinca (kao i građanstva) i doživljenog zbivanja uopšte, tu posebnu vezanost za empirijsko, koja iz toga proishodi,71 spe cifično doživljavanje i shvatanje vremena, te obuhvatnu grčku pri sutnost. Tek je u jednom tako velikom, duže vreme ,,slepom“ pro cesu, kao što je proces stvaranja grčke demokratije, m ožda nasta la svest o pre svega visokim m ogućnostima onih koji su uveli naj važnije institucije. Pretpostavljam da veza između ovih i drugih karakteristika u svojoj jedinstvenosti najpre može da se pojmi i shvati u teoriji spe cifičnih konstelacija delovanja ove epohe. Opažanju procesa stajale su, dakle, svojevrsne prepreke na putu, a procesualni odnosi nisu bili, sa svoje strane, dovoljno jaki da prekorače taj prag. Tako pored dodatnih procesa u nastanku kulture i porasta ekonomsko-političkih odnosa veličine kod Grka klasičnog doba, nalazimo da su samo kratkoročni procesi bili shvaćeni i prikaza ni. Najpoznatiji prim er potiče iz Herodotove rasprave o ustavu, u kojoj se navodi da odnosi u oligarhiji i demokratiji nužno proiz vode pojedinačne moćnike, te tako vode u monarhiju.72

71 Vidi u poglavlju Promena sveta društveno-političkih pojmova u V veku p. n. e. na str. 301-302 o ograničenosti grčke moći apstrahovanja (koja je polazila sa mo od datog do principa koji leži u osnovi, a nije preko datog stremila ka nečem drugom, budućem. Ono što se drugačije razumeva kao buduće, to su pojedinosti. Ako suštinsko poboljšanje treba da zahvali ljudskom delovanju, na primer kraljevima-filozofima, ne misli se na procesualne promene, već na svesne ustanove). 72 Herodot 3, 82.

342

Kristijan Majer

Otprilike 150 godina pre toga, Solon je konstruisao jedan procesualni ustavnoistorijski tok, u kojem je, preko niza međufaza, društvene neprilike povezao sa građanskim ratom i uspostavlja njem tiranije. Time je prvi put uzrok nesreće jednog grada izve den iz društveno imanentnih uzročno-posledičnih odnosa.73 Ni u jednom ni u drugom slučaju nije dat naknadni istorijski izveštaj, već jedan iskustveni kontekst koji om ogućuje predviđa nje na osnovu prethodno datih činjenica. Solon je ukazivanjem na neumitni tok uspeo da još pre same tačke, u kojoj ova neumitnost izvire, podstakne svoje savremenike da krenu drugim putem. Prognoze takve vrste, uključujući kratkoročne procese, bile su pretpostavke za nastanak demokratije. Tukidid je zatim u okviru patologije opisao takmičenje u iz nalaženju uvek novih načina smišljenih napada i nečuvenih čino va osvete tokom Peloponeskog rata, zatim proces institucionalizovanja novog jezika, novih (loših) običaja i novih merila vrednosti unutar širokog kruga političkih delatnika. Takođe i sam način na koji se, prilikom opsada, ijed n a i druga strana međusobno nadm e ću u smišljanju uvek novih tehnika, ima crte jednog procesualnog toka.74 Ali da ne idemo u detalje. Sve u svemu, grčka istorija je zauvek ostala povelja o politič kom i vojnom delovanju i samodogađanju u vrem enskom sledu.75 Pod ,,istorijom“ se otuda podrazum evalo zbivanje na pozornici, i to u okvirima prošlog vremena. Stručnjaci u istoriji su bili politi čari i vojnici, kao i pisci, pod uslovom da su je mogli prikazati u nekom od književnih rodova.76 Nije se radilo o razum evanju ne-

73 W. Jaeger, Solons Eunomie (SB PreuBische Akademie 1926) 69 ff. 74 Tukidid 3, 82. 4, 26. Jako lep primer iz kasnije istoriografije: Tacit, Histo rije 1, 7, 2: et inviso semel principi seu bene seu male facta parem invidiam adferebant („I jedanput omraženom vladaru bilo dobri bilo zli postupci donašahu jedna ku mržnju“. Korišćen prevod: Josip Miklić) 75 H. Strasburger, Die Wesensbestimmung der Geschichte durch die antike Geschichtsschreibung. Wiesbaden 1966. 76 F. Wehrii, Die Geschichtsschreibung im Lichte der antiken Théorie. U: Eumusia. Festgabe fur Ernst Howald. Erlenbach 1947. 54 ff.


343

ke druge vrste prošlosti (ili sadašnjosti, u njihovoj perspektivi), već o m isaonom rekonstruisanju političkih i vojnih događanja u prošlosti. Zbog toga događaji nisu mogli da se razum eju kao funkcije nekog dubljeg odnosa.76a Herodotovo opšte interesovanje za orijentaciju je daleko prevazišlo te okvire. Drukčije rečeno: predm et istorije nije bio - kao u m odem om pojm u istorije - uslovljen promenom. Postoje, naravno, politički tokovi koji podležu stalnim prom enam a konfiguracija između po litičkih subjekata. U toj meri se, prirodno, i grčka istorija uvek ba vila promenom. Samo, kao ciljana prom ena strukture u najrazličitijim oblastima, ta je prom ena u najboljem slučaju uključena kao posledica ili kao uslov vojno-političkog događanja. Ona se, dakle, ne podvodi pod istoriju i ne shvata se kao povest. Stoji na nekom potpuno drugom listu. Grcim a nikada nije pošlo za rukom da različite promene u vrem enu konsekventno i u toj meri međusobno povežu da bi im bilo m oguće da stvore sveobuhvatnu predstavu o istoriji. Ponegde se pak dogodi, kao kod Platona na primer, da se ustav i muzika, ili kod Aristotela, demografija i istorija ustava, dovedu u m eđu sobnu vezu.77 Ali to su usamljeni komentari i pre svega: nastali u korelaciji s drugim predm etnim oblastima. Različite sfere objek tivnog i naučnog interesa, koje su tada nastale, imale su potpuno istorijsku dimenziju. Poznata nam je ,,istorija“ filozofije predoče na u Aristotelovoj M etafizici u IV veku, kao i Platonova i Aristo telova istorija društvenih pretpostavki za ređanje državnih poreda ka. Bilo je - koliko možemo da saznamo iz Aristotelove Poetike interesovanja za književnu istoriju, ali ljudi su se više bavili istorijom tehnike, pronalazaka, medicine, itd.78 Ali to nije bila istori ja {historié), to mi tek od nastanka istorije svrstavamo u istoriju.

76a Aron (kao u napomeni 39) 180. 77 Ch. Meier, članak Geschichte. U: Geschichtliche Grundbegriffe 2. Stutt gart 1975. 604. 78 K. Thraede, Lob des Erfinders. U: Rheinisches Museum 105, 1962, 160 ff.

Kristijan Majer

344

Ako su pri tom posm atrane veze sa drugim oblastima (na primer, ekonomske pretpostavke za nastanak filozofije),79 odatle još ne nastaje obuhvatna veza u vremenu. Kada su učenja o nastanku kulture i, recimo, Platon u Zako nima, konstruisali razvoj téchnai, imali su u suštini u vidu jedan sukcesivan niz. Isto važi za cikličnu smenu državnih uređenja u Platonovoj Državi. Premda su opažene očigledne razlike u stanjim a i procesim a nastanka, nije bilo tvrdnje o istovremenosti istovremenih, niti o neistovremenosti istovremenih; u najboljem slučaju, bilo je nekih zapažanja koja tumačim o uz pom oć ovih kategorija.80 Takođe ni je bilo određivanja m esta sadašnjosti u sveukupno promenljivim vrem enskim tokovima, je r nije bilo ni apstrakcije vremena, koja potiče iz spajanja različitih tokova i istovremenosti. Bilo je samo m nogo kretanja političkih subjekata u svetu koji je, od stvaranja osnovnih uslova za civilizaciju, shvaćen kao nepromenljiv. Verovatno se može reći da se sa političkom jednakošću ovog društva, koje podrazum eva jednu tako snažnu prisutnost u sada šnjosti, ne slaže nikakvo ovremenjivanje;81 konstelacije delovanja u klasičnom polisu su isključile fimkcionalizaciju u okviru istorije (kao s to je politička jednakost sprečila funkcionalizovanje poli tike iz drugih sfera). Time su opažanju široko ukorenjenih proce sa postavljene uske granice. U najrazličitijim aspektima, za svoje postignuće Grci imaju da zahvale svojoj skromnosti. Tako je delfijsko učenje o slabosti i krhkosti ljudi uz devizu „promišljaj smrtno“ presudno doprinelo tome da se ovozemaljski politički prostor delovanja otkrije i ispuni u svim svojim m ogućnostima. Tako je na ovom prostoru zahtev za smislenošću zbivanja bio ograničen, i to zbivanje je usled toga moglo, pod uslovom da je bilo političko i

79 Aristotel, Metafizika 981b 20ff. 80 Na primer R. Koselleck, Zur historisch-politischen Semantik asymmetrischer Gegenbegriffe. U: Vergangene Zukunft. Frankfurt 1979. str. 222-223 81 Uporedi gore na str. 310-312.


345

vojno, da se u svojoj kontingentnosti iskustveno rekonstruiše. Ni je bila potrebna moralizatorska religija ... kao saznajni organ za velike događaje.'62 Istorija nije bila toliko bitna da bi se morala razum eti procesualno ili bar u formi ukinute kontingentnosti. Tek u IV veku u njoj je nastupila delimična promena. Novo doba je probilo ovo ograničenje. Uvelo je i procese u područje iskustva. Tok sveta je u njemu postao predm et filozofije istorije. Ujedno je time pronašlo nove oblike prevazilaženja kon tingentnosti. Zbunjujuće je, kaže Hana Arent, kako se izuzetno br zo i skoro bezprelaza razočaranje generacije koja je doživela raz vitak u periodu od 1789. do 1815. godine pretvorilo u osećaj p o niznog divljenja p red moći istorije. Gde jo š onda, u srećnim dani ma prosvetiteljstva, ništa nije delovalo da stoji između čoveka i njegove slobode delanja do despotske moći monarha, a sada se najednom pojavila neizmerno moćnija moć, koja se prem a ljudi ma ophodila kako jo j se htelo i pred kojom nije bilo spasa, je r su p red njom i pobuna i beg zakazali. M oć istorije i istorijske nužno sti obrela se na političkoj sceni, gde j e istog trena sve i svakoga opčinila.8283 Antičko shvatanje politike i novovekovno shvatanje istorije stoje od tada u m nogim aspektima - koliko god da se to poricalo - u međusobnoj suprotnosti.84 Bilo bi zanimljivo da ovo detaljnije razložimo i da tako predstojeće posmatranje eksplicitno uvedemo u neki aktuelni kontekst.

82 Gehlen (vidi napomenu 21) 57ff. Nije potreba za teodikejom! 83 fiber die Revolution, München 1968. 63. 84 Uporedi Arendt (vidi napomenu 39) 101 f t 112 ff. Über die Revolution. München 1968, 70-71

NASTANAK ISTORIJE

I s to r ija i demokratija su kod Grka nastale otprilike u isto vreme, sredinom V veka pre nove ere. Kada se to na taj način utvrđuje, prave se dve pretpostavke. Prvenstveno se nastanak demokratije objedinjuje s nastankom p o j m a demokratije. Time se ne poriče da su najkasnije od Klistenova delovanja, dakle, od oko 510. go dine, u Atini ostvareni oblici narodnog učestvovanja u politici, ko ji se prepoznaju kao demokratski i koji su već Herodotove savremenike podstakli da Klistena nazovu tvorcem atinske dem okrati je. Treba prvo reći da ima smisla da se tek onda računa s demokratijom kad postoji i njen pojam, a to znači od rane sredine V ve ka.1 Upravo se obrnuto ophodi sa drugom pretpostavkom iz uvod ne rečenice. Jer se u njoj pod istorijom podrazum eva Herodotovo delo, a to znači, nastanak istorije se u njoj dobrano, čitavo stoleće verovatno, stavlja ispred trenutka u kojem je ovaj pojam počeo da

1 Up. o tome Ch. Meier, Entstehung des Begriffs ,,Demokratie“. Frankfurt 1970. 36 ff.

348

Kristijan Majer

obuhvata ono što se ovde pod njim podrazum eva.la Ono što je Herodot, naime, sredinom V veka koncipirao i napisao u neke nared ne dve decenije, nije se zvalo istorija. Na to se nadovezuje i činje nica da se to po mnogo čemu razlikuje od onog što je u to vreme pisao Tukidid (što se isto tako nije zvalo istorija), a naročito od onoga što mi danas pod tim podrazumevamo. Herodotovo delo ne samo da je u mnogom pogledu zaostajalo za kasnijom istorijom nego ju je, s druge strane, i dobrano prevazišlo. Ovo delo treba razum eti samo kao jedan specifičan oblik istorije.2 Istovremeno je samo retko i nikad s dobrim razlozim a osporavano to što Herodota s pravom nazivaju ocem istorije.3 Sa njim svakako počinje pot puno novo interesovanje za prošlost, koje se jasno izdvaja od sve ga prethodnog, jedno, u isti mah, novo interesovanje za „istorijskc" procese i, u skladu s tim, jedna sasvim nova m etoda istraži vanja istorije. On je raskrio jedno novo polje čovekovog interesovanja i načinio ga predm etom književnosti, i u tom smislu: konstituisao. Upravo se na to misli kad se kaže „nastanak istorije". Upravo je to bio - slično kao sa nastankom pojm a demokmtija važan istorijski događaj koji u kontekstu onog doba zauzima zna čajno mesto. Činjenica da je pojam istorija naknadno dobio zna čenje „istorijskog prikazivanja", u najboljem slučaju je književnoistorijski ili književnoteorijski događaj, koji nam ovde dalje nije od važnosti. H erodot poznaje historié sam o u opštem značenju kao is traživanje, ispitivanje, postavljanje pitanja i, u posebnom zna

la Ch. Meier, Art. Geschichte. U: Geschichtliche Grundbegriffe, izd. O. BrunneriW. Conze/R. Koselleck, Bd. 2. Stuttgart 1975. 595 ff. 2 J. Cobet, Herodots Exkurse und die Frage der Einheit seines Werkes. Wies baden 1971. 185 f. - Ovde se izričito ukazuje na zanimljivu Kelnsku disertaciju u čije rezultate ovde sada ne možemo ulaziti: H. A. Weber, Herodots Verstândnis von Historié. Untersuchungen zur Méthodologie und Argumentationsweise Herodots. Bern 1976. 3 Prema Ciceronu, de legibus 1,5. O tome Cobet.


349

čenju, kao ispitivanje svedoka.4 K ada on m eđu različitim nazi vim a za ispitivanje i raspitivanje bira ovaj pojam kako bi njim e već na sam om početku svog delà ujedno označio i nadređeni pojam , verovatno je pri tom e igralo važnu ulogu to što, prilikom istraživanja prošlosti, ispitivanje svedoka zauzim a glavno mesto. U tom sm islu, bilo bi naročito sm isleno i razum ljivo da je ova reč, pored načina istraživanja okrenutog prošlosti, istovre m eno označavala i pripovedanje koje prikazuje ono prošlo, kao što ćem o razum eti prvi put u Aristotelovoj Poetici,5 Problem nastanka istorije ima veze sa izgradnjom novog (kasnije bliže označenog) ,,istorijskog“ načina da se pita i od govara i da se prošlost učini tem om obim nog prikazivanja. Ovaj način se opaža u H erodotovom delu. Ovo delo nas zbog toga, m eđutim , ne intrigira samo po sebi, m noge njegove važne crte se zanem aruju. Kako je, dakle, nastala istorija? Da lije otprilike istovrem e no stvaranje pojm a ,,dem okratija“ slučajno ili postoji genealo ška povezanost izm eđu istorije i dem okratije? Da li je m oguće da se sa procesim a koji su vodili punoj izgradnji dem okratije probudila i nova vrsta interesovanja za prošlost, potpuno nova potreba za proučavanjem prošlih događaja i njihovih povezano sti? Otprilike u isto vrem e sa istorijom i demokratijom nastala je i vrsta „svesti o napretku“, svesti da se u savladavanju najrazličitijih problema u umetnosti i nauci, vojsci i javnom životu, retori ci, politici i m nogim drugim stvarima dostiglo stanje koje nadila zi sve što je dotad bilo moguće. Ovo se naročito manifestovalo u neverovatno velikim uspesim a Atinjana, u m etodama političkog i vojnog planiranja koje su primenjivali, kao i u sve većim konste lacijama moći i veličina. Celokupna civilizacija je shvaćena kao

4 2,99,1. 118,1. 119,3. B. Snell, Die Ausdrücke fur den Begriff des Wissens in der vorplatonischen Philosophie. Berlin 1924. 59 f 5 1451 b 3. 6. 1459a 21. Up. o tome Cobet.

Kristijan Majer

350

delo čoveka, njena istorija je ušla u učenja o postanku kulture, a ona su za savremenike igrala važnu ulogu.6 Konačno se, u delimično posvedočenom predanju ovog doba, pronalaze i uočljive indikacije za to da su ljudi tada postali svesni svojevrsnog kon flikta izm eđu starog i novog.7 D a li je onda m oguće da se upravo u V veku kod G rka izgradilo novo područje iskustva, pošto se či nilo da se u to vreme otvorila neka nova vrem enska dimenzija ili da se postojeća vrem enska dimenzija na nov način raskrila? D a li je m oguće d a je tadašnja generacija zauzela sasvim drugačiji stav o vremenu, stekla sasvim novo iskustvo vremena; da se tada ovaplotila nova otvorenost za vreme i m ožda čak nova izloženost vre menu, a time i potreba za orijentacijom u vremenu? Da li je m o guće da istorija svoj nastanak duguje naročito ovim novim uslovim a ne samo demokratije, već i nove vrste svesti o napretku? Posle površnog ali i posle detaljnog čitanja H erodota može se staviti prim edba da je ovo pitanje nerazumno. Kod Herodota ne m a ni traga takvoj svesti. I zar ne bi trebalo da očekujemo da je H erodot m akar malo više pažnje posvetio unutrašnjopolitičkim promenama, koje su u to vreme tako temeljno preobrazile grčki svet, kada bi bilo normalno da ga je nastanak demokratije pogo dio dublje i u specifičnom smislu? Zar se ne svodi m nogo toga što primećujemo na Herodotu upravo na tu njegovu m nogo dublju ukorenjenost u starom dobu nego što je u to vreme bila u odluču jućim krugovima? Ovo i srodna pitanja zapravo zadaju mnogo poteškoća. M o žemo navesti samo ovo kao odgovor: Pitanje o odnosu istorije i demokratije je ovde podjednako značajno kao i pitanje o sinhronijskim uslovima nastanka istorije. Ono se tradicionalno zanem a ruje. Preovlađujući način posm atranja je već dugo bitno dijahronijski: razrađuju se književne forme, elementi epskog stila, epski

6 L. Edelstein, The Idea of Progress in Classical Antiquity. Baltimore 1967. 21 f O. S. 350 ff. na str. 459 ff 7 Up. Eshilove Eumenide, posebno 490. 778. 808.


351

pogledi i ideali, naučne metode i principi, filozofski i religiozni koncepti prethodnog vremena, na koje je H erodot mogao da se nadoveže, i sigurno se i nadovezivao. U pozadini ovog duhovnoistorijskog načina posm atranja stoji izvesnost određenih opštih osnovnih uslova grčkog bića, kao sto je slobodan, otvoren, relativ no neuslovljavajući grčki pogled na svet i pristup u ovladavanju svetom. Time se ujedno nailazi na različite, bitno političke prilike stare grčke istorije (u kojima se, opet, na raznovrstan način sumi raju geografski, socijalni, ekonomski, spoljnopolitički, religiozni i drugi faktori). Ako se, prem a viđenju Am olda Gelena, čovek bit no razlikuje od životinje po tome što je siromašan instinktima i ti me upućen na institucije, Grci se, u poređenju sa pripadnicima primitivnih kultura i pripadnicima „hidrauličkih visokih kultura11, m ogu razum eti kao relativno siromašni u pogledu (primarnih) in stitucija i upućeni na slobodno mišljenje, a to ni najmanje nije za snovano u političkim uslovima. M eđutim, pri takvoj vrsti dijahronijskog posmatranja, veza između ovih opštih preduslova i na stanka istorije nužno je više ili manje labava. U suštini, ovde se ra di o duhovnim tradicijama, u koje se može svrstati Herodot. Sinhronijski posmatrano, uglavnom postaje važan samo rat s Persijancima, kao polazni doživljaj i spoljašnji povod istorijskog interesovanja, i eventualno još politički i duhovni intenzitet Atine u Periklovo doba, kao podsticaj.8 Otuda se ovde postavlja pitanje ne bi li takav jedan začuđuju ći događaj kao što je nastanak istorije m orao da bude jače, m no go elementamije i egzistencijalnije, ukorenjen u sinhronijskom. Nije li trebalo da H erodot i njegovi savremenici budu mnogo du-

8 Nije potrebno navoditi obimnu literaturu o ovoj temi. Relevantni su, pre sve ga: E. Schwarz, u: Antike 4, 1928, 14 ff. W. Schadewaldt, isto 10, 1934, 144 ff. H. Stmsburger, Homer und die Geschichtsschreibung. SSB Heidelberger Akademie 1972. Ostala literatura o Herodotu: Cobet. Primamo sinhronijski pristup sledi F. Châtelet, La Naissance de l’Historie. Paris 1962. Ova knjiga mi se čini veoma va žna kao korektiv, ali u celini operiše suviše neodređenim pojmovima i podelama. Ch. W. Starr, The Awakening of the Greek Historical Spirit. New York 1968.

352

Kristijan Majer

bije nego što se dosad verovalo uvučeni u uslove svoje situacije, kao pokretači i trpioci jednog politički uslovljenog procesa sveo buhvatnog prevrata, jednog dubokog pom eranja merila (pred ko jim su m orali da delom stoje potpuno bespomoćni), jedne za m no ge bukvalno egzistencijalne krize, koja bi, kao i m nogo šta drugo, omogućila, preporučila, odredila, m ožda čak nametnula i jedno istorijsko pitanje, i time tek stvorila polazište iz kojeg su one duhovnoistorijske pretpostavke u istorijskom smislu mogle da se na čine plodnim. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo da istražimo specifičnost herodotovske istorije. Da bismo pak nju prepoznali, mo ramo da krenemo manje-više elementarno i naročito da se uzdržimo od svih mogućih, za nas prirodnih, pretpostavki. Stoga treba da umesto u okviru odnosa u antičko-zapadnjačkoj kulturi utvrdimo Herodotovu posebnost, koliko možemo, na pozadini kultura koje su joj prethodile i njihovih istoriografskih i opšteduhovnih mogućnosti. Ovo je nužno i s obzirom na dalju problematiku ranih oblika istori je-

^ Jer se problem nastanka istorije bitno sastoji i u tome zašto je ona nastala kod Grka a ne negde drugde, bar ne u nekom srodnom obliku. Time se otvara problem opštijih uslovnih odnosa istoriograf skih i istorioloških oblika i interesovanja. Nepogrešivo su one razli čite u svim nama poznatim društvima i kulturama i tesno su poveza ne sa određenim strukturnim specifičnostima ovih kultura. Ova kon statacija se potvrđuje, a problem koji ona sadrži se proširuje, ako se zapazi da je u većini društava i kultura postavljen određeni okvir mogućnosti i granica istoriografije (u najširem smislu reči), koji ne prestano, možda stolećima, zadržava svoje važenje i upravo u tome odgovara čitavom nizu drugih strukturnih specifičnosti. M ora da su nekakvi činioci - nakon što su jednom bili stvoreni - u toj meri bili uporni da su mogli da trajno jem če za okvir istorijskog interesova nja. Ovaj okvir je u klasičnoantičkom, a potom naročito u zapadnom području, relativno široko rastegnut. Ali time se ne govori da i nama


353

nije - kao antici - dodeljena određena kombinacija mogućnosti i granica. Postavlja se pitanje, čime je to uslovljen ovaj okvir, naročito pi tanje da li postoje određene kategorije uz pomoć kojih se globalno, za različite društvene oblike i kulturne krugove, može pobliže ozna čiti ovde predstavljena problematika. Kako je moguće da brojne ra nije kulture, izuzev Kine, Izrailja i Grka, uz sve moguće interesovanje i svu moguću sposobnost za sećanje i očuvanje prošlosti, nisu proizvele iole značajnu istoriju? Kako je moguće da egipatski, mesopotamski i astečki vid zanimanja za istoriju i shvatanja vremena pokazuju toliko mnogo zajedničkih crta a da se opet toliko među so bom razlikuju? Kako je moguće da su Kinezi, Izraelićani i Grci, sva ki narod na svoj način, bili kadri da proizvedu zahtevnu istoriografiju? Da li je jednom to zanimanje za filozofiju, jednom vera, jednom sloboda, što vodi izgrađenim oblicima istorije? Jesu li u sva tri slu čaja to određene potrebe za usmerenjem koje su na taj način posto jale samo u ovim trima kulturama i nigde ili jedva gde drugde, na ko jim a se temeljila ova izgradnja istorije, a onda ju je svaka odvela u posebnom pravcu? Ukratko, koje su dublje okolnosti bile na delu i čime su one omogućile a čime ograničile istoriografiju? Odgovaranje na ova pitanja je još više otežano time što se u nji ma ujedno dotičemo i problema u kojim sve odnosima stoje duhov ni proizvodi sa društvenim prilikama u kojima su se javili. Pri tom, „društvo14 ne treba shvatiti suviše materijalno i nije potrebno da se bilo kakav određeni model tog odnosa, koji je možda najednom mestu, čak i samo prividno, dokazan, prenosi na ostale. S obzirom na čitavu zbrku problema i problemskih krugova ko jih se ponovo dotičemo, sprečeni smo da en passant uđemo u teorij sko posmatranje. Stoga m ora biti dovoljno da se samo kratko definiše okvir u kojem se kreće ispitivanje sledećih tumačenja. Čini se da je vreme da se preduzme obimnije komparativno posmatranje različitih oblika u kojima u različitim kulturama i društvima stoje u međusobnoj vezi istorijska pitanja, načini posmatranja, interesovanja, sa problemima, perspektivama i potrebama, sa određenim vido-

Kristijan Majer

354

vima delanja, promene, očekivanja i sa određenim strukturnim spe cifičnostima društva. Pri tom je moguće da jedno takvo, u većoj meri komparativno, istraživanje naiđe na određene strukturne karakte ristike društva koje još nisu ni uočene a kamoli shvaćene kao takve. Tako obimno formulisanim pitanjima se možemo smisleno baviti sa mo u većem, interdisciplinarno strukturiranom društvu. Naredno posmatranje treba razumeti kao pokušaj da se u okviru njegovog po sebnog ispitivanja ujedno dođe i do nekolikih konstatacija koje se mogu primeniti i u naznačenim, daljim kontekstima. Ono je, naža lost, sastavljeno bez poznavanja kineske istoriografije, što je utoliko veća šteta budući da su, kao što se pokazuje u političkom mišljenju,9 najranije na vanevropskom području upravo u drevnoj Kini u istoriografiji pronađene stvarne paralele sa grčkom kulturom. Bogata li teratura o istoriografskom aspektu Starog zaveta mogla je da uđe u pripremne radove za ovu studiju. Što se tiče svedočenja o fenomeni ma prednjoazijskih i egipatske kulture treba imati u vidu da su ona po pravilu uzeta iz knjiga i članaka koji ne daju nužno odgovore na ona pitanja koja su im ovde postavljena.

a. Herodotova Istorija10 Ako hoćemo da odredim o posebnost herodotovske istorije, ako uopšte hoćemo da sledimo pitanje nastanka i posebnosti grč ke istorije, m oram o da se oslobodim o svega onog što insinuira

9 Up. o tome W. Bauer, China und die Hoffnung auf Glück. München 1971. 10 U daljem tekstu se odustaje od pojedinačnih svedočanstava i ukazivanja na moderno istraživanje. Rezultati mnogih radova su svesrdno korišćeni; ne treba za nemariti u kojoj meri su oni, u celini i pojedinačno, omogućili i odredili moje razumevanje Herodota. Naročito značajni su mi bili prikazi O. Regenbogen, Herodot und sein Werk, štampani kod W. Marg, Herodot. Eine Auswahl aus der modemen Forschung. Darmstadt 1965. 57 ff. Nove knjige H. Immenvahr, Form and Thought in Herodotus. Phil. Monographs XXIII. Cleveland 1966 i Cobet (kao napomena 2). Navodi iz Herodota su dati neposredno u tekstu u zagradama.


355

m oderan pojam istorije. Sve što se obuhvata tim pojmom, u veo ma malom delu spada u grčki pojam istorije. Povedeni širinom tog pojma, mi lako povezujemo stvari koje Grci uopšte nisu svrstava li zajedno, i koje često nikada nisu ni postojale kod Grka. Tada se lako dogodi da se za ono što danas ulazi u ovaj pojam smatra da načelno i nužno ide jedno s drugim. To, m eđutim , vodi tome da se i za antiku u pojavama koje danas ulaze u sklop „istorije14 već sig nalizira istorija, prem da one uopšte ne spadaju u antičku istoriju. Sa stanovišta m odernog pojm a istorije, H esiodova kosm ogonija postaje naročito važna. N astanak istorije, m eđutim , po staje m oguć tek kad se potpuno zanem are takve kolektivne predstave, jo š skoro sasvim prikovane za orijent. Nam a se čini i dalje važnom ona „istorijska dim enzija44 koju su Grci m orali da opaze prilikom susreta sa orijentalnim kulturam a.11 M eđu tim , i to se shvata u sm islu m odernog pojm a istorije. G rčka istorija, opet, u svom nastanku m nogo više pretpostavlja m o gućnost razm atranja jednog srednjoročnog zbivanja. Takođe se pitam o u kojoj se m eri o pojm u „istorijske svesti44 (ne uzim aju ći u obzir njegovu višeznačnost i neraskrivenost) m ože bilo šta doznati iz grčke istorije.12 Antička istorija otuda ne srne da se shvati naprosto kao predstupanj modernog, već m ora da se razum e kao poseban, svojevr stan način opažanja, poim anja a m ožda i pogrešnog razumevanja prošlosti, tokova, političkih dešavanja, istorijskih procesa, itd. U pogledu m nogih elemenata m odernog pojm a istorije, ona ne samo da ne predstavlja nikakav napredak u poređenju s ranijim kultura ma, već pre korak unazad. Novi stupanj u svetskoj istoriji ona do stiže time što je na određen način, sensible-profane (kako je to

11 A. Dihle, Griechische Literaturgeschichte. Stuttgart 1967. 122. 12 O tome B. Snell, Die Entstehung des geschichtlichen Bewusstseins. U: Die Entdeckung des Geistes. 4. izd. Gottingen 1975. 139 ff., koji polazeći od moder nog pojma suviše toga stavlja u jedan koš. Mnogo opreznije i uz zanimljiva zapa žanja P. Steinmetz, Das Erwachen des geschichtlichen Bewusstseins in der Polis. U: Politeia und Respublica. Wiesbaden 1969. 52 ff.

356

Kristijan Majer

tačno izrazio Fransoa Šatle),13 naime, ne u potpunosti ali osetno, u okviru profanog od mnoštva delatnika i njihovih m otiva kao i od onog, uvek posebnog, susreta politički aktivnih sila, rekonstruisala i pokušala da razum e veće istorijske tokove. Time je ona konstituisala takoreći srednjoročno polje ,,istorije“, naime, učinila ga razumljivim, rasvetlila, podigla u svest. Konstitucija ovog polja, istina, nije odm ah našla izraz u jednom pojmu. Sadržaj istorija se u množini shvata i označava kao genàmena, érga, pmgmata, pm xeis ili (u posebnom slučaju kod Tukidida) i nekad u jednini kao pôlemos.14 Tek Polibije ima poseban term in za to, naime historia, tako što ovu reč prvi put prenosi sa m etode i pripovesti na njihov predmet. Ali, on pod istorijom podrazum eva svetsku istoriju Ri ma, u koju su ušle pojedinačne istorije, sporddesprakseis prethod nog doba.15 Tek u ovom trenutku, tek kad se pogleda unazad, ove

13 Naissance 40. Ovaj iskaz se odnosi na Herodota. Up. i M. I. Finely, Myth, Memory and History. U: History and Theory 3, 1965, 300. H. Strasburger, Herodot und das perikleische Athen. U: Marg, Herodot (vidi napom. 10) 579 naglašava tradicionalno grčko kod Herodota, kad piše: Njegov istorijski način gledanja j e je d nak grčkom, u svom načinu zreo odn. odgovara toj stvarnosti a nije manjkavi stu panj detinjstva naše. 14 Tukididov prvi red glasi: TukididAtinjanin napisao je (ksinengrapse) rat iz među Peloponešana iAtinjana. 15 1,3, 3 f.: hoion ei somatoeide simbainei ginesthai ten historian Pre toga: sporadas einai sinebaine tas tes oikoumenes prakseis. Zanimljivo je da termin his toria sa pripovesti na zbivanje prelazi na taj način što označava kompaktnu celinu, u kojoj se prepliću različita dešavanja i niti dešavanja; drugačije: što preuzima oznaku „zbivanja" u jednini, a nasuprot tome izrazi za ono što se zbilo (u okviru koji važi za Polibijev iskaz) ostaju načelno u množini ili se pak mogu pluralizovati. Ovo singularizovanje „istorije" je bilo moguće u antici samo u pogledu spoljašnje strukture mediteranskog sveta na području rimske vladavine. Ona ne može (ili može samo izdaleka) da se uporedi sa novovekovnom Singularisierung der Geschichte (R. Koselleck, u: H. R. Jaus, Die nicht mehr schônen Künste. München 1968. 578 f), koja polazi od jednine čovekove istorije i traži je u ustavu, društvu i kulturi. Historia u jednini i dalje zavisi od svog konkretnog nosioca (Rima), a ne osamostaljuje se, već ostaje delo delatnika i tihé, ne postaje proces (u kom vlada sopstvena dinamika), ona ostaje parcijalna (ne u pogledu broja učesnika, ali u po-


357

istorije, ove radnje i veze između tih radnji deluju „pojedinačno". Ova pojedinačnost i njoj odgovarajuća m nožina delatnih i interak tivnih subjekata bile su konstitutivne za nastanak istorije i tek od ove istorije mogla se izvesti istorija u jednini. Treba pitati u čemu se, onda, sastojalo ono odlučno i karakteristično novo u istorijskoj postavci Herodotovoj. Herodot je u prvoj rečenici svog Uvoda naveo tri namere s kojima je napisao svoju knjigu. Ovo je pregled istorije (historia)

Herodota Halikarnašanina, kojije napisan radi toga da se vreme nom ne bi umanjio značaj onoga što je čovečanstvo stvorilo {ta genômena anthrôpori),*16 te da velika i divna delà {érga megâla te kai thomastâ), i ona koja su stvorili Heleni, kao i ona koja su stvo rili varvari, ne bi bila zaboravljena, a najzad, pored ostalog, i za to da bi objasnio zašto je {di ’hen aitiari) između Helena i varva ra dolazilo do ratova. Na prvi pogled - kad se prevaziđu m noge prepreke teške re čenične konstrukcije - primećuje se pluralitet ciljeva, među koji ma se prva dva jasno razlikuju od trećeg, a manje jasno jedan od drugog. Ovaj paralelizam različitih ciljeva je karakterističan za či tavo delo. A ovde se i vidi da je to bilo namerno i da je Herodot toga bio svestan. U obe prve tačke reč je o zbiru različitih predmeta, sveukup no prošlih, i utoliko „istorijskih", ili m akar prolaznih, koji, m eđu tim, ne spadaju neizostavno u kontinuitet „vremenskog niza“, i ni je im potreban nikakav „istorijski" kontinuitet. Erga i genômena za sebe nisu delovi nekog ukupnog zbivanja ili jednog istorijskog procesa, već su pre usamljena pojedinačna delà, činovi, događaji,

gledu tog perioda za koji važi, i dimenzija u kojima se odvija za antičko shvatanje, naime, kao čisto politička istorija, dodeljena delatnicima i događajima, utoliko (mogavši da zanemari sve ostale promene) jednog „političkog sveta". Up. C. Meier, Art. Geschichte, 599. 605. f. 16 To je i ono stoje urađeno i ono što se dogodilo.

358

Kristijan Majer

a i prakse. Oni se kod H erodota često javljaju u obliku priča. M no ge od njih imaju funkciju ekskursa,17 i tako prekidaju kontinuitet. Šta tačno H erodot podrazum eva pod genômena i érga, teško da m ožem o da kažemo. M eđutim , sa popriličnom sigurnošću mo žemo da zaključimo da velika i divljenja vredna delà nisu samo ratni činovi, već i druga delà, prvenstveno delà arhitekture.173 To su naročito značajna postignuća ostvarena, po pravilu, od strane velikih pojedinaca ili pak uz njihovu inicijativu i vodstvo.18 Sa istom sigurnošću se m ože reći da je H erodot razlikovao ova érga od genômena es anthropon, m akar samo u smislu d a je hteo da ih posebno izdvoji iz njihovog reda. Šta je tačno pod tim podrazumevao, m ože se samo približno opisati. Čini se da se svuda radi o anonimnim procesima, da se žive pojedinačni događaji, ali i institucionalizovane forme tih događaja, kao što su običaji i poreci, forme. Ovim izrazom su obuhvaćeni geografski i etnografski opi si, čiji se zbir, doduše, ne bi m ogao nazvati kulturnom i s t o r i j o m 19, ali vrlo verovatno kulturnim prilikama. Pojmovi érga, kao i genômena, podležu opasnosti da se nji m a niko ne bavi ili da čak budu zaboravljeni. Herodotov cilj je da ih očuva i veliča. Drugačije od oba prva cilja, treći cilj se odnosi na nešto u jed nini: uzrok ili krivicu zbog rata između G rka i varvara. Uzrok i

17 Ovo s obzirom na njihovu neposrednu blizinu, a ne nužno na ćelo delo. O problematici ekskursa Cobet (kao napom. 2). I7a Up. Schwartz (kao napom. 8) 20,1. H. Arendt, Vita Activa. Stuttgart 1960. 320,20. Naglašavanje arhitektonskih delà sreće se stalno i na Orijentu. 18 O tome H. Immerwahr, Ergon: History as a Monument in Herodotus and Thucydides. U: American Journal of Philology 81, 1960, 261 ff. 19 H. Strasburger, Die Wesensbestimmung der Geschichte durch die antike Geschichtsschreibung. Wiesbaden 1966. 16 f. u ovom kontekstu govori o istoriji čovečanstva i stvarnosti, Cobet 183 to u ovom kontekstu približnije naziva naukom o stvarnosti. U pogledu celokupnog kompleksa kulture u smislu naše kulturne istorije nedostaje istorijska komponenta. Sve dok ga Herodotova historia uključuje, ona nije istorijska u kasnijem smislu reci.


359

krivica se pri tom teško mogu razdvojiti.20 Formulacija je naroči to uska, jer je u Herodotovom prikazu reč ne samo o aide ovoga rata, već i o pobedi G rka u tom ratu. Verovatno je H erodot dao ta ko zaoštrenu formulaciju s obzirom na tem u koja se neposredno nadovezuje, tumačenja o nastanku suprotnosti, ovog puta ne iz m eđu G rka i varvara, nego izm eđu Istoka i Zapada. Treće ciljno određenje je formulisano kao pitanje, ono zapra vo sadrži (ako se shvati dovoljno široko) intelektualni problem ko ji je zaokupljao Herodota i sa kojim nije jednostavno izašao na kraj. M eđutim, on je ovo pitanje postavio i razum eo toliko komplikovano, da nije moglo na njega da se odgovori utvrđivanjem pojedinačnih uzroka rata ili opisivanjem izvršenja odluka. H ero dot očigledno nije mogao da nađe zadovoljavajuće i u zadovolja vajućoj meti sigurne opšte odgovore. Otuda je došao na ideju da potraži odgovor ,,istorijski“, u vremenskom nizu, u kronološki razdeljenom prikazivanju. Zbog toga Herodotov prikaz zadobija svoju dispoziciju, bliže rečeno, opšti okvir dispozicije, na osnovu ovog pitanja. Taj okvir se sastoji u tome što se najpre opisuje, počev od lidijskog kralja Kreza, preko persijskog cara K ira sve do Danja, sve veći konglomerat moći istočno od Egeja, pa zatim rat s Persijancima, kao iznošenje suprotnosti između Istoka i Zapada. D u gački opisi stranih kultura, kao što su egipatska ili skitska, pozicionirani su tačno tamo gde dotični narodi i stupaju na istorijsku scenu Persijskog carstva. Istorija Sparte i Atine u VI veku se na lazi u određenom izboru, u po dva delà, na m estim a gde ovi gra dovi od oko 550. do 500. igraju neku ulogu u vezi sa istorijom Kreza i Jonskog ustanka.20a To što dispozicija prvo uzim a istoriju istočnih carstava kao nit vodilju, objašnjava se otuda što su,

20 Regenbogen (kao napom. 10) 106 ff. H. Immenvehr Aspects of Historical Causation in Herodotus. U: Transactions and Proceedings of the American Philo logical Association 87, 1956, 256 ff. 277 ff. 20a Weber (vidi napomenu 2) 115 ff.

Kristijan Majer

360

prem a Herodotu, istočne monarhije i njihov poriv za ekspanzijom glavni uzročnici i krivci za Grčko-persijski rat. M eđutim, nije m nogo jaka obaveznost konteksta koji je povezan sa pitanjem o uzroku i krivici (aide). Ovaj kontekst je zapravo veom a labavo po vezan i dopušta da brojne vesti, koje s njim stoje u labavoj ili sa mo posrednoj vezi, imaju relativnu samostalnost.21 Stoga bi bilo previše da se kaže da je H erodotovo delo do bilo svoju jedninu pitanjem o aide, je r bi tada m nogobrojni pri kazi koji se ne priklanjaju ovoj jednini, ili to čine samo uslovno, ili sam o na osnovu naročito suptilnog tum ačenja, om etali tu jedninu. O nda ne bism o izašli iz začaranog kruga u kojem bi se, na osnovu m odernog (ili Tukididovog) m erila istorijskog kon teksta, veliki delovi H erodotove Istorije ispostavljali kao neistorijski ili, obrnuto, kao istorijski, naime, istoriji pripadajući. O d takvog m erila se m ora odlučno odustati, ako se posm atra H erodot. S druge strane, ipak se m oraju naći nekakve jasne od rednice koje dozvoljavaju da se, sa strane suptilnih i najviše in dividualnih opisa H erodotovih specifičnosti, daju opštije, u te m atski obim nijim diskusijam a prim enljive izjave o njegovoj

Istoriji. Treba poći od konstatacije: Herodot ne želi da piše ,,istoriju“ - on podjednako malo kao bilo ko drugi u njegovo vreme zna šta je to zapravo, a to ne znači samo da su njemu i njegovim savremenicima nedostajali reč ili pojam. Pre će biti d a je sama ta stvar još nedovoljno bila izronila iz širokog kruga čovekovog iskustva da bi bila donekle jasno omeđena, i nije bila još dovoljno promišljena i shvaćena da bi bila donekle sigurna u sebe. Pre Herodota su, u najboljem slučaju, pisali hronike ili sastavljali niz komentara, pri ča ili anegdota u okviru perioda neke dinastije ili nekog grada (pri čemu grad ili carstvo nisu toliko činili supstrat jednog istorijskog toka koliko okvir u kojem su se sukcesivno odigravale te priče). Herodotova tem a je, m eđutim , bila bitno šira. Nije jasno kako bi

21 O tome Im m enm hr (vidi napomenu 10) i Cobet.


361

se ona, u svojoj raznovrsnosti, mogla bolje opisati nego idući od elemenata i od presudnog pitanja. Otuda je njegov Prooimion sa svim merodavan. Uvod tačno pogađa srž već u konciznoj formulaciji naslova: Pregled istorije Herodota Halikarnašanina. Ovde se, zapravo, m anifestuju povesti, određene potpuno subjektivnim isečkom interesovanja jednog čoveka. Ovaj isečak interesovanja je, kao što će se ispostaviti, tesno povezan sa ondašnjom situacijom, i verovatno se može zamisliti samo dok istorija još nije postojala kao objektivno izdvojen rod, već je označavala široko područje na ko jem je konstituisano uže područje istorije, i u tom smislu je nepo novljiv i jedinstven. Navođenje imena autora u prvom redu je odlika grčke proze uopšte. Ovde se javlja u istoriografiji (i inače) slobodna individua sa svojim delom, a dvorski službenici ili sveštenici se ne kriju iza fasade bezlične, službene istorije. Povezivanje ovog imena kod Herodota sa jednim tako formalnim naslovom u isti mah pokazu je da ovde još ne postoji određen rod, a ni jasan predm et koji tre ba imenovati (kao potom kod Tukidida). Jednina delà se, zapravo, sastoji samo u tome što je ono izveštaj jednog čoveka zasnovan na istraživanju. Time istovremeno postaje evidentna jedinstvenost duhovne pustolovine, kojoj je Herodot bio izložen i o kojoj pripoveda. Ovo svojstvo istraživačkog izveštaja ne srne prenebregnuti punoću i šarenilo i osetnu radost pripovedanja. Istraživanje uopšte ne m ora da bude samo bledo i trezveno. A prem a Herodotovom shvatanju, koje tek treba da rastumačimo, ono to nikako i ne m o že da bude. Interesovanja pak na kojima se temeljilo njegovo is traživanje, jesu relativno široka, ali se pružaju u određenom prav cu. Priroda i mit se sasvim isključuju. Stvarno interesovanje je da ga prvo imenujemo sasvim uopšteno - s jedne strane etnogra fija (i delimično geografija), a s druge strane, to su različiti proce si, sudbina ljudi (nikako samo političara), dinastija, gradova, car stava, konačno i veliki raskol između Istoka i Zapada. Herodot cr

362

Kristijan Majer

ta, prema Šadevaltu22, panoramu ljudskog u svim njegovim oblicima i stupnjevima, ili, kako je to Justus Kobet23 izrazio: on traga empirij ski za onim stvarima koje čine čovekov svet. Pri tom, treba samo uslovno reći da i određena interesovanja, koja se teško definišu i verovatno zavise od izvorne situacije, određuju pravac njegove pažnje. Kako žive različiti narodi, kakvo im je uređenje, kako izlaze na kraj s poteškoćama sa kojima su suočeni, to se sve skupa sa pitanjem o njihovim sudbinama, o procesima u kojima stiču moć, postaju poda nici, dolaze u dodir s drugim narodima, povezuje ujedan pokušaj da se informišemo o ljudima i njihovoj sudbini na ovom svetu, u meri u kojoj to izvori dozvoljavaju. Raskol između Istoka i Zapada je sa mo najveći proces u ovom kontekstu, proces koji će, kao što će se pokazati, najsnažnije dovesti u pitanje svetski poredak, a onda ga po tom ponovo potvrditi. Našom reči ,,istorija“ zaprečujemo pristup ovom delu. Ako se ovde i nalazi mnogo ,,istorijskog“, to nije zato što je Herodot hteo da donese zaključke o značenju prošlosti, već zato što je prostor u kojem je mogao da se orijentiše, naročito obuhvatao i prošlost i zato što su to bili i procesi koji su ga zanimali sami po se bi, kao i zbog funkcije koju su imali u predistoriji grčko-persijskih ratova. Ali sama tema je obimnija. Kobet kaže da se Herodotova istorija prikazuje kao nauka o stvarnosti koja se odnosi na čoveka.24 To je pokušaj da se informišemo o životu, delanju i sudbini ljudi i njihovih političkih tvorevina. Za ovaj krug interesovanja nije posto jao pojam, a nema ga ni danas. On se samo može nazvati herodotovskim. Tako je on, kao što smo već naznačili, u skladu sa svojom jedinstvenošću. Otuda ima smisla što je Herodot izabrao tako forma lan naslov koji se odnosi na metodu. Inače je mogao da nazove svo je delo logos, kako je u daljem tekstu i učinio.25 To je značilo izve-

22 U Marg (vidi napom. 10) 189. 23 Vidi napom. 2. u poglavlju Klisten i institucionalizacija. 24 Vidi pogl. Eshilove Eumenide. 25 1,5,3. 95,1. 2,123,1. 4,30,1. 7,152,3. 171,1. Na drugim mestima ta reč označava pojedine delove Herodotovog delà.


363

štaj ili pripovest. Ali on je očigledno želeo da naglasi metodički ka rakter svoje istorije. Koliko je ova forma istraživačkog izveštaja bila nova, ne zna se tačno. Različiti geografski i etnografski predm eti Herodotovi bili su još pre njega ušli u književnost, prvenstveno u fragm enti m a Périodes Hekateja iz Mileta. Geografske literature bilo je, m e đutim, i u M esopotamiji, izražena interesovanja za geografiju su kod Persijanaca posvedočena, a kod Feničana se pretpostavljaju.2627 Pri tom će etnografija bar delimično biti uključena. Interesovanje za velika delà bilo je isto tako staro i dostupno u bilo kojoj for mi.263 Samo što su se u starim istočnjačkim monarhijama oni ko ji delaju, a to znači monarsi i, delom, visoki činovnici, u principu sami brinuli za predanje, a oni koji su došli kasnije samo su obna vljali i prenosili dalje to predanje. U Izrailju su se politički, kultur ni i vojni podvizi (geburot) našli u hronici judejskih careva (vidi npr. Prva knjiga o carevima 15,23: A ostala sva djela Asina i sva

junaštva njegova, i što je god činio i koje je gradove sagradio, ni je li sve zapisano u dnevniku careva Judinijeh).21 Herodot u tom pogledu samo Grcima nadoknađuje ono što je na Istoku davno po stignuto: jer m eđu Grcim a je vest o podvizima istorijskih ličnosti sve do tog vremena bila prepuštena nasumičnosti usmenog predanja, a time i opasnosti od zaborava koju je Herodot višestruko is kusio i predočio u Uvodu. Ep je za predm et imao bogove i daleke junake. Delà, bitke, pustolovine, lukavstva, građevine, ustanove i blistavi život velikana iz mlađe prošlosti nisu bili predm et književ nosti, a to su, u najboljem slučaju, postali kod prvih logografa u

26 H. Schmôkel, Kulturgeschichte des alten Orients. Stuttgart 1961. 186 ff. J O. Thompson, History of Ancient Geography. Cambridge 1948. 4 ff Za Feničane se sa posrednom sigurnošću može prihvatiti tabela naroda, Genesis 10. Interesova nja Persijanaca za geografiju su na više mesta posvedočena kod Herodota. 26a Strasburger (vidi napom. 19) 25 f. 27 O tome G. von Rad, Theologische Geschichtsschreibung im Alten Testa ment. U: Theologische Zeitschrift.

Kristijan Majer

364

okviru njihovih gradskih ,,istorija“ . Pri tom, može biti d a je viso ki standard hom erovskog epa stajao na putu sastavljanju hronika.27a U svakom slučaju, odluka da se érga mlađe prošlosti otrg ne zaboravu predstavljala je značajan iskorak izvan epa, i pored toga što su se hroničari prilikom prikazivanja služili i epskim for m am a i bili uslovljeni epskim idealima (pored uloge koju je igrao Hom er u obrazovanju Grka, nijedna od te dve stvari nije m ogla da izostane). Načinio se i veliki iskorak (bar g a je napravio Herodot) izvan istočnjačkih kultura, tako što su se opisivali zanimljivi ljudi iz najrazličitijih staleža, čija su delà, sudbine i način života sm a trani uzdizanja vrednim. Kao u politici, tako su i u istoriji Grka staleške razlike bile manje važne. Ali ako m ožda nije sasvim jasno u kojoj se m eri Herodot u navedenim pitanjima bitno izdvajao od svojih prethodnika, svaka ko je novo to što na pitanje o Grčko-persijskom ratu on daje istorijski odgovor u književnom prikazivanju. Samo pitanje o tome zašto su se Grci i varvari sukobili, postavljano je na više mesta. To bi moglo da se shvati čak i da im Herodot nije preneo neke persijske odgovore.28 Događaji su bili toliko uzbudljivi i dalekosežni da Grci, a i mnogi Persijanci i drugi, nisu mogli da pređu preko njih bez postavljanja pitanja. Ipak niko nije na ta pitanja odgovo rio kao H erodot (zajedno sa onim Grcima koji su delili njegovo stanovište). Sam Herodot ipak nije mogao da zna koliko je dalek iskorak iz svega dotadašnjeg bio to što je čitavu sumu događaja doveo u ogroman kontekst koji zahvata ćele generacije, i kao pri vatni građanin objavio ishod za široku publiku.283 Stoga u Uvodu ne m ože ništa da stoji o tome kakav je odgo vor dao. On ionako pruža samo prvi prilaz delu, time što sadrži naslov i opis opšteg ciljnog određenja. Na to šta je, u pojedinosti-

27a Stmsburger (kao napom. 8) 36 f. 28 1, 1-5. Up. H. Immenvahr (kao napom. 10) 81. 28a Up. Hegel, Die Vernunft in der Geschichte. 5. izdanje, (izdavač J. Hoffmeister). Hamburg 1955. 4.


365

ma, bila Herodotova tema, zašto se on toliko zanim a za uzrok i krivicu (aitie) za rat s Persijancima, kako želi da pristupi ovom problemu, koja pitanja, interesovanja i pretpostavke se iza toga skrivaju, ovde se ne daje odgovor. A ovaj prvi odeljak nikako nam ne m ože kazati o tome koliko ga je zaista snažno zaokupljalo pi tanje o aitie i na koji način je on hteo i m ogao da ga resi. Ovde ostaje otvoreno i to koliko su bili prisutni m anje svesni ili manje spomena vredni razlozi i pokretači. Za sve ovo i, pre svega, za od ređivanje Herodotovog postignuća ostajemo upućeni na samo delo. Prilikom ovog razm atranja treba se osloboditi pitanja o nedo stacima i ublažavaj ućim okolnostima. H erodotu ne treba pristupa ti sa neskrom nošću onoga koji se temelji na dugoj, bogatoj tradi ciji. Ono o čemu se ra d ije da se prepoznaju Herodotov problem i okolnosti u kojima ga je on resio. Prividne nedostatke treba pre svega posmatrati kao specifičnosti. Treba da budemo otvoreni za mogućnost da m ožda ono što uočimo kao nedostatak ne samo da nije nedostatak, već je pre uspeh, prvenstveno uslov za mogućnost nastanka istorije. Jesu li m ožda mnogi „nedostaci" ili pak činioci čiji su oni izraz, zapravo omogućavanja istorije? Herodotovo postignuće, ono što je zapravo novo u njegovoj postavci, a to znači i najvažnije specifično svojstvo njegovog de là, jeste konstituisanje istorijske forme kauzaliteta. Upravo na taj način je on tragao za odgovorom na pitanje koje dominira celim njegovim delom, a to je pitanje o nastanku konflikta između Isto ka i Zapada. U ono vreme je bilo, kao što smo rekli, m nogo raznovrsnih objašnjenja za izbijanje Grčko-persijskog rata i za pobedu Grka. Herodot i sam spominje mitska izvođenja suprotnosti između Azije i Evrope, npr. o otmici lje, Evrope, Elelene i Trojanskom ra tu. On tako daleko u prošlosti nailazi na odgovore koji zahvataju unazad čitava stoleća i koji nisu imali veze sa okolnostima koje su dovele do grčko-persijskih ratova, ali su m nogim savremenicima očigledno bili zadovoljavajući. Osim toga, bilo je vremenski bli-

Kristijan Majer

366

skih objašnjenja, koja su se tesno naslanjala na neposredne ranije događaje, na prim er na Jonski ustanak i povredu Persijskog car stva od strane Atine i Eretrije ili na želju Persijskog carstva za ši renjem. Ni sa jedne strane se ne dolazi do istorije, već negde do m itskih pretpostavki, negde do političke analize uzroka rata ili i do određenog svaljivanja krivice na pojedinačne aktere, bilo da su to političari, države ili carstva. Herodotov put, put na koji je Herodot prvi stupio, opet je treći: Herodot kaže da želi da počne od onog o kojem zna da je prvi (među Azijcima) počeo da čini ne pravedna delà protiv Grka, od lidijskog cara Kreza. On ne ostaje, dakle, kod neposrednih uzroka rata, ali se ni ne gubi u mitskoj predistoriji. On ne nudi naprosto uzroke, već predistoriju tri nara štaja, predistoriju koja vrem enski nadilazi čak i istoriju Persijskog carstva. U osnovi, on zadire daleko u prošlost, a njegova tem a je široko shvaćena poput mitološke teme: radi se o Aziji i Evropi, o konfliktu između azijskih vladara i Grka. Samo ga njegova m eto da pri tom ograničava.2815 Slično se ponaša i sa razlozim a za pobedu Grka: daje brojna verska, etička, geografska, politička, vojna tum ačenja koja su m o gla da se iznose svako za sebe ili u kombinaciji.*29 Zevs nije želeo da jedan pojedinac vlada Azijom i Evropom. Bog vetra Borej je uništio persijsku flotu jer je imao poseban odnos sa Atinjanima. Grci su bili nadmoćniji od Persijanaca svojom smelošću i nomosom koji je kod njih vladao. O grom na moć Persijanaca nije mogla da se razvije u prilikama grčke zemlje i grčkog mora. Sva ova i druga tum ačenja imala su preim ućstvo „ubedljivosti" (koliko god da je ova ubedljivost bila diskutabilna). H erodot ih je poznavao i spominjao u različitim kontekstima. U najm anju ru k u je svako od njih smatrao vrednim promišljanja. No, ona mu očigledno nisu bi la dovoljna, delimično mu nisu bila ni dovoljno sigurna. On je na-

28b B. Shimron u: Eranos 71, 1973, 45 ff. 29 Ch. Meier u: Die ilicht mehr schônen Kiinste (kao napom. 15) 99 ff. za ne ka posvedočenja.


367

posletku ostavio otvoreno pitanje šta su bili uzroci pobede i kako su se mogući uzroci pobede međusobno odnosili. On tako opisuje nastanak, događaje iz bliže i dalje prošlosti i tok rata. Pojedinačno svakako nije došao do drugačijih odgovora nego njegovi savremenici, ali uopšteno je uspeo da stvori određen odnos između ovih odgovora, tačnije: da prevaziđe ove odgovore zajedno sa brojnim drugim činjenicama u jednom širem kontek stu. A tako nešto se očigledno nikad ranije nije dogodilo. Ne smemo odstraniti formulacije, na koje Herodot povrem e no svodi bitne činioce zbivanja. Kada Kserks u ratnom savetu ob javljuje odluku da se krene u rat, on se prvenstveno poziva na je dan persijski nomos: Kao što čujem od naših starijih, mi nismo ni

kad sedeli skrštenih ruku otkako smo preuzeli vodstvo od Međana...već nas je bog tako vodio (7,8). U skladu s ovim, mogli bi smo neku neminovnu tendenciju da smatram o uzrokom rata, a sam rat nužnim izdankom persijskog imperijalizma. Za Herodota, ova rečenica, m eđutim , predstavlja samo jedan od m nogih m o tiva. Tome se pridružuje i motiv osvete Atinjanima, naime, za nji hovo učešće u Jonskom ustanku i za M araton. Treća stvar o kojoj Kserks govori jeste upletenost u kojoj su se Persijanci i Grci našli, iz koje proizlazi neizbežna prinuda da se delà: Jer dobro znam da

oni neće mirovati ako mi budemo mirovali, nego će rado napasti na našu zemlju, a to možemo zaključiti po onome što su nam već učinili kad su upali u Aziju i zapalili Sard. Ni nama ni njima nije moguće da se povučemo, nego nam obojima ostaje ili da napadnemo ili da budemo napadnuti, ili da ovo sve potpadne pod vlast Helena ili ono pod vlast Persijanaca. Kod tolikog neprijateljstva, naime, nema drugog izlaza (7,11). Mogli bismo pomisliti da su ovi motivi bili dovoljni. Ali on da saznajemo da se K serks - usled Artabanovog upozorenja - iz nenada predomislio, tako da ga tek čuveni snovi vraćaju prvobit noj nameri. Ovakav vid motivisanja se opet može tumačiti na vi še različitih načina. M ožem o pomisliti da je Herodot isprva bio sasvim zadovoljan kad je pronašao i jednu natprirodnu m otivaci

368

Kristijan Majer

ju (moramo se pomiriti s tim da se ova tvrdnja urušava na m no gim drugim mestim a na kojim nije naveo takvu jednu motivaciju). M ožemo pomisliti i da je ovde trebalo opisati slab karakter kralja Kserksa. Sigurno je da ovi snovi, prem a H erodotu (7,12,1), spa daju u inventar izvora: njih mu saopštavaju Persijanci. Sigurno ih je video i kao božiju intervenciju, kao apdte theou30. Kako god bi lo, čak i ako je u volji bogova, koja se u njima ili iza njih m ože (s obzirom na najočiglednije modalitete tog procesa, skoro sa sigur nošću) naslutiti, Herodot video razlog za izbijanje rata s Persijancima, ovo ipak nije učinilo izlišnim tačan prikaz ovozemaljskih događanja i u njihovoj prvoj etapi. Herodotu je bilo važno i to k a k o je Kserks doneo odluku, k a k o je tumačio situaciju u ovoze maljskom kontekstu i k a k o je onda tek san doveo do toga da se desi ono što je sudbina odredila (7,17,2). Njem u je važan razvoj ni tok stvari. Pri tom, treba uzeti u obzir d a je ta situacija u kojoj se dono si odluka kod Herodota um etnuta u najraznovrsnije istorijske kontekste. U ustvrđenom persijskom nom osu samo se sumira ten dencija koja se pokazuje u delu persijske istorije od Kira naova mo, pri čemu je, prem a Herodotovom prikazivanju, ona mogla da se drugačije iznese u različitim trenucima. Tek od Kserksa se, iz gleda, to na taj način predstavlja - a potom dokazuje u porazu kod Salamine, da ova tendencija nikako nije trebalo da vodi dalje. S druge strane, iz veoma nasumičnih, veoma snažno lično određe nih konstelacija i poriva proizašli su Jonski ustanak, kao i odluka kod M aratona, kako je prikazuje Herodot. To što je Atina uzela učešće u ustanku, desilo se, prem a Herodotu, zahvaljujući ubeđivačkoj veštini jonskog vojskovođe Aristagore. H erodot o tome beleži sledeće: Izgleda, naime, da je lakše prevariti mnogo ljudi ne

go jednog, jer jedinog Spartanca Kleomena nije bio u stanju da prevari, dokje to lako učinio sa trideset hiljada Atinjana (5,97,2). Ali to da je u Atini narodna skupština odlučila da je Atini bilo to зо Up. Regenbogen (kao u napom. 10) 99.


369

liko važno što se Aristagora njim a obratio za pom oć, bio je, opet, samo rezultat čitave povesti prikazane kod Herodota, o rušenju ti ranije i priprem am a za to, Klistenovom svrgavanju, njegovom obraćanju narodu, njegovoj reformi, kao i o raznim pojedinačnim događajima koji su dozvolili da dođe do toga da se ova reforma, uprkos svim nastojanjima, ipak ne vrati u prethodno stanje. Istorija Jonskog ustanka je, opet, tesno povezana sa istorijom skitskog vojnog pohoda, tako da se s te strane ponovo ukazuje na druge segmente persijske istorije. I slično kao i tu, i kod Herodota se ne prestano zapada u najkontingentnije kontekste. Tako bi se moglo, na primer, reći i za faktore, za koje se čini da objašnjavaju pobedu Grka, kako su i oni kod H erodota ukinuti u jednom komplikovanom kontekstu najrazličitijih uzroka i uticaja. Koliko god je H erodot m ožda verovao u to d a je svako dešavanje u biti - od bogova ili ljudi - uslovljeno dubljim razlozim a,31 to mu nije bilo dovoljno. Suviše često su ti razlozi parcijalni, u principu je veza izm eđu pojedinačnih prirodnih dešavanja i opštih, posebno natprirodnih uzroka nedovoljno poznata ili sasvim nepoznata. Ta veza odavde ka tam o je, u celini uzev, pokidana. Ovo je sigurno bilo nužno, čim je tako veliki kompleks zbivanja toliko m nogo prikazivan do u pojedinosti. Tu je moralo da dođe do relativnog osamostaljivanja ovozemaljske ravni. Otuda se istorijsko prikazivanje sastojalo u tome da razvoj događaja preslika u odnosu na cilj tumačenja. Pitanje koje treba postaviti nije se toli ko ticalo onog zašto , koliko onog kako, ili, bolje rečeno: pitanje o krivici za rat s Persijancima je moralo da se preinači u: kako je do šlo do ovog rata. U suštini se H erodot ovim dokazao kao istoričar: putevi ka bogovima, mitskim ili etičkim uzrocim a ili ka odluci cara Kserksa, i ostalim pojedinačnim radnjam a i odlukama, bili su mu zaprečeni ili nedovoljni. On je i dalje bio otpućivan natrag, i tamo, i amo. Tako je otkrio m režu događaja najširih razmera, u kojima je

31 V. Die nicht mehr schonen Ktinste, 92 ff.

370

Kristijan Majer

sudelovao praktično ceo ondašnji svet. Kako je došlo do Grčkopersijskog rata, „to se m ože samo istorijski objasniti41, da bismo u modernoj svesti izrazili na kojoj se to ideji temeljio Herodotov po stupak. Ovde je samo postojalo rekonstruisanje i shvatanje istoiijskih tokova, jedna istorijska forma najzamršenijih, isključivo par cijalno i u sebi ograničenih kauzaliteta, odnosno, jedno približno razum evanje u okviru širokog spektra delovanja. Tu se otvaraju različita pitanja. M ožda bi neko voleo da sazna šta je to tako zadivljujuće u ovoj koncepciji; dalje, kako je ona na stala i kako se odnosi prem a koncepcijama koje su joj prethodile. Najpre, ipak, treba krenuti za pitanjem: kako bliže shvatiti ovaj istorijski kauzalitet, kako ga razložiti na određene konstituente, ako ni zbog čega drugog, onda da bi se moglo razjasniti šta je nji me postignuto. Posebnost ovog istorijskog kauzaliteta, ovog traganja za razumevanjem događaja i lanaca događaja u rekonstruisanju njiho vog toka i događaja koji su im prethodili je pre svega uslovljeno Herodotovim proširivanjem m ultisubjekatskog načina posmatranja u dužem rasponu vrem ena koji zahvata bar tri generacije. Odavno je poznato da su tokovi određeni zajedničkim delovanjem m nogih različitih subjekata koji su različito orijentisani. Ne bi m ogla da se razum e nikakva intriga, nikakva odluka doneta posle dugog sukoba m išljenja i interesa, nikakva m eđunarodna konste lacija, nikakav veći diplomatski poduhvat i nikakav značajan voj ni pohod, a da se pri tom ne uzme u obzir m ultisubjektivnost do gađaja. Ne m ože se prihvatiti ni da orijentalne kulture nisu razumevale politička i vojna dešavanja. I o njim a se, verovatno, izveštavalo i pripovedalo - što nije m oralo da spreči da se te teme u književnosti prikažu sasvim drugačije.32 Odgovarajući prikaz je d nog segmenta ovog rata daje i Hom er u Ilijadi, pri čem u treba na pom enuti da se on u svom prikazivanju ne priklanja nijednoj stra

32 Prema egipatskoj noveli o kraljevima, up. £ Hornung, Einfuhrung in die Àgyptologie. Darmstadt 1967. 49


371

ni, već se neutralno postavlja prem a obem a stranama. M eđutim, kod svih ovih događaja radilo se o kratkim razdobljima, o vrem en skim jedinicam a kakvog vojnog pohoda, kakvog rata, nekolikogodišnje politike, u kojima su udeli različitih važnih subjekata obič no bili shvatljivi i donekle sagledivi; i za koje je, ujedno, iz praktič nih razloga, savetovano da se ti događaji naknadno prouče kako bi se odvagao uspeh prem a neuspehu, radi kasnijeg napretka. Nešto sasvim drugačije je pregled jednog dužeg segmenta ne kog toka, m ožda već tam o gde je reč o razdoblju jedne generaci je, a sasvim sigurno gde segment tog toka nadilazi vreme čiji je čovek svesno svedok. A to je naročito tako onda kad taj segment toka treba da bude shvaćen, kao kod Herodota, u jednoj širini, na ime, ne samo kao zbivanje sa jednom lokalnom zajednicom ili u njoj, ili u uskoj konstelaciji malog broja lokalnih zajednica, ili sa njima, već kao zbivanje u m noštvu i sa mnoštvom ljudi, zajedni ca i carstava, od Sicilije skoro do Indije, od južne Rusije do Etio pije. U ovom obimu sastaviti delà i njihove posledice u jednu celinu (m akar to naizgled i jako malo nadilazilo sumu svojih delova), konstituisati jedan kontekst zbivanja i dati o njemu literarni izveštaj (a ne, ako se uopšte ode tako daleko, brže-bolje pribegavati delima pojedinačnih kraljeva ili bogova ili jednog jedinog Boga ili se, pak, ograničavati na određene opšte promene prilika i konste lacija, koje bi se zatim svrstale otprilike u je d a n niz epoha ), to je nešto temeljno i potpuno novo, to m ora biti jedno sasvim čudesno postignuće. Jer, sa m ogućim (!) izuzetkom Kine, u izvanantičkim zapadnim kulturam a ne nalazim o ništa što bi se s tim moglo ni iz daleka uporediti. Sve ono što nude druge kulture ne m ože se primeniti i usmereno je samo na razum evanje nekakvih događaja kompilacijom brojnih događajnih tokova, različitih po m estu i vremenu i m eđu sobno ograničenih. Egipat i M esopotam ija nam nude samo duga čak niz kraljeva i hronike njihovih postignuća. Malo je drugačije u Hetita. U njih se nekada - za razliku od drugih naroda - deša valo da jedna politička konstelacija bude shvaćena i prikazana

372

Kristijan Majer

multisubjektivno u hronici jednog kralja, ali se u tom prikazu ne ide tragom njenih prethodnica. Ona je data samo kao zadatak ko ji zatim rešava hetitski kralj, ujedno kao pozadina od koje još bli stavije odskaču njegova postignuća.33 Sa njom se predanjem pre nosi delić politike budućih pokolenja, a ne delić istorije koji je ispitivalački podvrgnut istorijskom istraživanju sa stanovišta dana šnjice. Najviše se grčkom istorijskom kauzalitetu približila izrael ska istoriografija, prvenstveno u istoriji Davida i Solomona. Ali ti su, kad se bolje pogleda, pre dvorski dnevnici koji se, u literarno velikoj formi - obrađuju i predstavljaju, a zapravo se radi o vre menski ograničenim dešavanjim a između m alog broja osoba.34 Svi prikazi koji vremenski sežu dalje u prošlost nisu, m eđutim , usmereni na razum evanje jednog niza tokova koji se prepliću, već na istoriju Jahvea i njegovog naroda, u kojoj se drugi narodi m o gu pojavljivati, ali najčešće samo na margini, kao žrtve Jahveove ili kao oruđe Jahveovo.35 Ovo pitanje je bitno usmereno na Jahveova otkrovenja, njegove kazne i njegova obećanja, na tumačenje zbivanja prem a njegovoj volji. Ako u Knjizi o carevima i stoji više od toga, opet ništa ne go vori u prilog tome da je ona, osim po obimu i diferenciranosti (ni

33 Up. Anitta-Text i Bilingue Chattusilis L, u: Schmokel (kao u nap. 26) 335ff 339ff. O tome prilog H. Otten, isto, 327ff kao i A. Kammenhuber u: Saeculum 9, 1958, 136ff., koja ukazuje na specifičnost hetitske istoriografije u poređenju sa ostalim kulturama Prednje Azije. U kojoj meri se izrazom istorijski smisao poga đa ono pravo, nije mi poznato. Kad bi reč istorijski bila zabranjena ili efikasno ograničena na diskusiju o mišljenju i shvatanju ranih kultura, možda bi se izrodio svrsishodniji zahtev za iznalaženjem novog izraza - kako ovde, tako i inače. Up. i H. Gese u: Zeitschrift fur Théologie und Kirche 55, 1958, 138. 34 M. Noth, Geschichte Israels. 5. izd. Gottingen 1963. 202. M. Burrows, An cient Israel. U: R. C. Dentan, The Idea of History in the Ancient Near East. 3. izd. New Haven/London 1966. 110. 331 ff. 35 G. von Rad (kao u nap. 27) 161 ff. Burrows 111 ff. A. Alt, Die Deutung der Weltgeschichte im Alten Testament. U: Grundfragen der Geschichte des Volkes Israel. München 1970. 440-442. H Gese 140-142.


373

jedno ni drugo ne treba potceniti), bitno izašla iz okvira pukih za pisa o podvizima orijentalnih monarha. Ako Herodotovo delo na ovaj način predstavlja nešto sasvim novo, pitamo se da li je i potreba, usled koje je ono napisano, bila tako neobična. Ovo pitanje se odnosi na dublje razloge za nasta nak istorije kod Grka. Ono, otuda, može još malo da pričeka. Posredije, pre svega, stav d a je Herodota očito uslovio zahtev za razumevanjem, dalekosežan, koji se nije zadovoljavao očiglednim konstrukcijama ili verskim sadržajima. Treba, pre svega, ukazati na probijanje uske autocentričnosti ranijih kultura, koje su svoju sreću i nesreću mogle da shvate sa mo u okviru sopstvene istorije, bilo iz spasenja njihovih kraljeva ili izostanka tog spasenja, bilo iz neminovne smene srećnih i nesrećnih vremena,36 bilo iz kazne za klanjanje tuđim idolima, bilo - kao u kineskoj teoriji o m andatu neba - iz nužne serije procva ta i raspada dinastija37 ili - kao takođe u Kini - iz nizanja staronovo-staro-novoga, koje treba da prikaže nužan konsekutivni sled podjednako vrednih, u moralnom smislu neutralnih stanja.38 Ove kulture su tumačile svoju sudbinu kao da su stajale u centru sveta (što, uostalom, pored veličine i izdvojenosti njihovih carstava, i nije skroz pogrešno). One se ponašaju kao da se sve vr ti samo oko njih. Pri tom se razmirice sa drugim državama ili unu trašnje prilike ne opažaju, osim kao simptomi nečeg što je jednom narodu nametnuto. Svakako je izuzetak činio Izrailj, u čijem pisa nju istorije nije ostavljeno ni najmanje m esta kontingentnosti. Ona jeste bila u okviru knjiga Septuaginte, koje su do nas došle, prak

36 H. Gese 133. H.-G. Güterbock, Die historische Tradition und ihre literarische Gestaltung bei den Babyloniern und Hethitem. U: Zeitschrift fur Assyriologie. N.F. 8, 1934, 13. 15. 34. 36. 65. 75. Up. 2,15 o predstavi da kraljevstvo prela zi iz jednog u drugi grad. 37 Vidi npr. P. J. Opiti, Chinesisches Altertum und konfuzianische Klassik. München 1968. 26ff. 29ff. 76. W. Bauer (vidi nap. 9) str. 110 ff 38 Bauer, str. 111.

Kristijan Majer

374

tično ukinuta u volji Boga. M ožda su druge, zaboravljene knjige bile otvorenije za nju. Toj sprem nosti za shvatanje kontingencije, odgovarala je, sjedne strane, naročita izloženost jevrejskih carsta va izm eđu velikih sila u Prednjoj Aziji, a sa druge strane, odgova rali su joj raznolikosti mišljenja i unutrašnji konflikti, koji nisu bi li skrivani od javnosti, i koji se, u različitim situacijama, nisu ni čuvali od objavljivanja.39 M ožda postoji ceteris paribus naizmenična veza između stepena ograđivanja jednog društva od otvore nog iznošenja konflikata i ,,publikovanja“ poteškoća i razlika, s jedne strane, i njene otvorenosti za opažanje kontingencije, s dru ge. Ali ovde to m ora ostati nerešeno. Sve u svemu, verovatno m o žemo ustvrditi (pored izvesnih modifikacija za Izrailj39a), d a je tek kod Grka, naročito kod Herodota, nastala sposobnost opažanja i prikazivanja dužih tokova zbivanja između većeg broja načelno po prirodi sličnih političkih subjekata. Tome je odgovaralo i novo, specifično grčko, objektivno shvatanje neprijatelja.3915 Poput srećnih i nesrećnih perioda u M esopotam aca su i Arhilohovo i Pindarovo shvatanje o neprestanoj smeni dobre i zle sud bine.40 I Herodot poznaje tumačenje sudbine koje se javlja u okvi ru pojedinačnih referentnih subjekata403 i imanentno je životopisu pojedinca, dinastije ili carstva (i pogotovo ga je često sretao kod svojih očevidaca).

39 A. H. J. Gunneweg, Geschichte Israels bis Bar Kochba. 3. Aufl. Stuttgart 1979. 84. M. Weber, Gesammelte Aufsâtze zur Religionssoziologie 3. Tübingen 1921. 208-209. 39a Up. o tome W. Pannenberg, u: R. Koselleck/W.-D. Stempel, Geschichte Ereignis und Erzâhlung. München 1973. 485-486. Koselleck isto. 217. 39b O tome gore na str. 135. 40 Arhiloh 7. 67a (Diehl). O tome W. Jaeger, Paideia 1. 4. izd. Berlin 1959. 174 f Pindar 2. Olimpijske ode. H. Frankel, Dichtung und Philosophie des frühen Griechentums. München 1962. 604. 610-611. 40a O ovom terminu vidi napomenu 1 u poglavlju Proces i događaj u grčkoj istoriografiji.


375

Ali, ijedno i drugo je kod Herodota isprekidano ili ukinuto u većim kontekstima, a konstatovanje smene njemu je samo sred stvo i mogućnost, a nikad izvesnost i kraj njegovog poimanja istorijskih tokova. Ona se odnosi na deo, a ne na celinu. Mnogi oblici egocentričnog tumačenja se ukidaju u kontekstu koji postoji izm e đu njih i daleko ih nadilazi, ili u skupu takvih konteksta. Ako je pak poduhvat Herodotov bio tako specifičan, toliko nadilazio poznate m ogućnosti, normalan način posmatranja, m no ga stoleća visokih kultura, tim e se, naravno, ne kazuje da je ovaj iskorak ka grčkoj istoriji bio jedino i isključivo postignuće H ero dota Halikarnašanina. Neko će staviti prim edbu da takav jedan ne pada s neba. Ovde bi svoje mesto imalo pitanje o intelektualnim predstupnjevima (koji su, uglavnom, skriveni pod velom predanja). Ovo pitanje se sad može zanemariti, pogotovo što na ovom mestu nije reč o Herodotovoj originalnosti. Dalje će neko, protestujući, upitati u kojoj je meri Herodotu zaista pošlo za rukom multisubjektivno viđenje istorije i u kojoj meri je on toga bio svestan. Nije li mnoštvo raz ličitih pojedinačnih subjekata kod H erodota više uslovljeno pluralitetom njegovih namera, naročito nam erom da se očuvaju i veli čaju erga i genômenal Ne predstavlja li taj pluralitet, posmatran sa stanovišta tukididovskih i modernih zahteva za jedninom, čak jednu istoriografsku neveštost? I nije li povezivanje različitih niti radnje i zbivanja kod H erodota često labavo, asocijativno, u sva kom slučaju takvo da se ne može tvrditi da je on shvatao kako su stvari jedna s drugom bile povezane iznad i izvan svake kontingencije? Zar nije H erodot neprestano, umesto političkih i vojnih fakata, prikazivao snove, proročanstva, božje intervencije kao uzroke i objašnjenja zbivanja? U Krezovoj odluci da se krene u rat s Persijancima, kao i u Kserksovoj odluci da krene u rat protiv G r ka, spomenuti su, istina, politički motivi, ali su potom sasvim po tisnuti u drugi plan religiozno-metafizičkim procesima i m otiva cijom. I ne shvataju li se čak i sudbine čitavih naroda suviše često kao lične sudbine jednog vladara ili jedne dinastije?

Kristijan Majer

376

S obzirom na ove i slične prigovore, može se pre svega još jednom ukazati na to da Herodot, koliko god se gubio u pojedi načnom, sporednom i zanem arivao uzročne veze, ipak polazi u celini od m ultisubjektivnosti događaja i time prvi put konstituiše životni, delatni i sudbinski kontekst, koji je prostorno široko ras pet, a vremenski obuhvata generacije. Osim toga, osnovane izja ve o njegovom postignuću i njegovim nesavršenostima m ogu se davati tek onda kad se shvate njegove metode i pretpostavke nje gove istorije. Čini mi se d a je Herodotova m etoda suštinski određena kom binacijom dvaju činilaca koji se m eđusobno drže u stalnoj napeto sti: s jedne strane, naučne strogosti, posebno verodostojnosti, a s druge, izvesnih smisaonih pretpostavki pojedinačno i u celini, ko je svagda prožim aju delo, ali u kojima se delo ne gubi. Herodotova naučna strogost se sadržala u izvesnim principi m a postupanja sa izvorima. Najvažniji princip je bio to što je on samo izveštavao o onome do čega je došao u svom empirijskom istraživanju, tj. putem autopsije, ispitivanja svedoka i s tim pove zanog kritičkog promišljanja. Drugi princip je bio to što je on, kad bi došlo do toga, bar ukratko ukazivao na svoje svedoke, kako bi bilo jasno otkuda mu vesti i kako ih treba, u datoj prilici, oceniti. On je za njih m ogao samo uslovno da jem či, on je to znao i izvla čio iz toga zaključak. Najvažniji zadatak video je u sakupljanju i očuvanju predanja, da pripoveda ono što se pripoveda (légein là legômena). Pre nosio je ono što mu je kazivano. To se ne odnosi samo na izbor sa držaja. On je beskrajno m nogo toga pripovedao, ali se u duktusu svog prikazivanja usredsredio na teme koje su u njegovoj koncep ciji, u pogledu onoga što je želeo da objasni, bile važne.40b Pro gram légein là legômena m nogo se više ticao izbora u pogledu ve rodostojnosti. Sigurno da H erodot nije bio sasvim nekritičan: šta je sve izostavio, ne znamo.*41 Ali on pripoveda, u slučaju sumnje,

40b O tome pre svega Weber (vidi napom. 2), 91 ff 41 Up. Immerwahr (kao u napom. 10), 28.


377

ipak radije previše no premalo. On sam kaže da ne veruje u sve o čemu piše. Ako i nije bio poverljiv prem a ljudima, onda je bar bio otvoren za mnoštvo mogućnosti. Čovekov svet i zbivanja u njemu bili su mu suviše šarenoliki, raznovrsni, puni iznenađenja, da bi on sa svojom kritikom prilika čiji je svedok bio, m ogao brzo da reaguje. Ta otvorenost u pogledu činjeničnog bila je, verovatno, upra vo i uslov njegove istorijske empirije. D a je bio kritičniji, mnogo toga bi m u promaklo, a s obzirom na svoju, i geografski, nezam i slivo široko rasprostranjenu oblast interesovanja, od silnog prei spitivanja samo bi malo toga mogao da opazi. S druge strane, H erodot je pak povukao usku granicu utoliko što u svojoj hronici nije izašao izvan okvira legomena i onog što je iz toga neposredno proizlazilo. Jedva d a je nešto dodao. Čvrsto se držao stvari koje je mogao da sagleda i iskusi, bila su to stanja, radnje i pretrpljene sudbine, kao i događajni tokovi sazdani od delanja i stradanja različitih subjekata. U tome su, delom, bila sadr žana i božja proviđenja, poput proročanstava ili veoma neobičnih datosti, koje su drugi već protumačili kao božanska uplitanja. To je bilo ono što mu je bilo pripovedano. U delo su ušli i motivi uče snika, o kojima je Herodot od drugih saznavao, a delimično i nji hova sopstvena svedočenja o tim motivima, ili pozadini motiva koji su delovali očigledno. Kad bi njegovi podaci o nekom doga đaju bili protivrečni, rado je uporedno nudio različite verzije.42 Sve što bi prevazilazilo okvire ovog delanja i stradanja, stanja i „manifestne” božje volje, bilo je žrtvovano njegovim strogim „istorijskim” principima. Nije povezivao stvari koje nisu bile oči gledne. Ako često daje i spoljna, asocijativna povezivanja,423 on da to sigurno nije zato što mu nikakva bolja ne padaju na pamet, nego zato što nije hteo da daje ono što sam nema i nije se odluči-

42 Npr. 1,8,2. 2,161,3. 9,109,2. Up. 6,135,2. 42a O tome Frankel, Wege und Formen frühgriechischen Denkens. München 1968. 86. F. Jacoby u: RE Suppl. 2 (1913) 380 ff. W. Schmid/O. Stâhlin, Geschichte der griechischen Literatur 1,2. München 1934. 604-605.

Kristijan Majer

378

vao za određene uzroke niti za krajnje uzroke dešavanja, kod ko jih bi istorijsko preispitivanje praktično našlo svoj kraj. Takav kraj je znao da usledi samo kad bi izvori presahnuli, te ga ostavljali bez građe. Ono što H erodot piše, pozivajući se na svedočenja, o du bljim uzrocima, dubljem smislu zbivanja, velikim delom je, s nje gove strane, izveštaj; izveštaj, naime, o proročanstvima, prepričavanje (ali ne nužno i preuzimanje) shvatanja Atinjana, po kojem je bog oluje Borej razbio persijsku flotu na planini Atos, ili, opet, pripovesti o snu koji je naposletku doveo do Kserksove odluke o stupanju u rat. Naravno da H erodot nije u sve to verovao. Ali on isto tako nije želeo da bilo šta naprosto isključi. On je i tu otvoren. Tamo gde daje vlastite sudove - a to nije suviše često - oni su, uglavnom, veoma duboko zasnovani na činjenicama. Tako, na pri mer, kada izjavljuje da je klistenovski ustav u Atini pretpostavka za buduće spoljnopolitičke uspehe ovog grada.43 Najpoznatiji slu čaj u ovom kontekstu je izjava o udelu Atine u pobedi nad Persijancim a, koji je kao vojnopolitička analiza neprobojan i neranjiv, i najbolje svedoči o Herodotovoj sposobnosti argumentacije i u ovim stvarima.44 Ostala tum ačenja je Herodot, verovatno u izmi šljenim dijalozima, stavio u usta drugima, pa tako u razgovoru So tona sa Krezom, u razgovorim a Kserksovim sa stricem Artabanom ili sa bivšim spartanskim kraljem Dem aratom , koji je našao utočište na njegovom dvoru. Tu nalazimo svedočenja o zavisti i nestalnosti bogova (1,32), o tome d a j e čovek u svemu prepušten sudbini i slučaju (1,32), da zavisi od okolnosti a da im nije gospo dar (7,49,3), kao i svedočenja o odvažnosti G rka i njenim dubljim razlozima, o poteškoći velike vojske i velike flote da deluju u sku čenim prilikama grčke teritorije, i m nogo toga drugog. Herodot je

43 5,78. 44 7,139. O tome H. Kleinknecht, Herodot und Athen. U: Marg (kao u nap. 10) 541 ff. Die nicht mehr schônen Kiinste (kao u nap. 29) 97-99. Dalji sudovi: 6.123.2. O pitanju božanskog gneva: 7,137,1-2. (dva poglavlja pre 7,139!). 7.133.2. 8,129,3. 6,72; 84,3. 9,64.


379

pri tom verovatno prepričavao i sažimao ponajviše ideje koje je zatekao u svom okruženju. Postupak, m eđutim , koji Herodot ovde raskriva, u potpunosti je Tukididov: da se dublja, sažeta tumačenja iznesu u govorima, tj. da se jasno odvoji ravan pripovedanja od ravni tumačenja, i da se formalno zadrži diskrepancija između činjenica i opštijih iskaza. N ijedno od ovih tumačenja nije obavezujuće. Naročito se kod Herodota, po pravilu, zadržava mnoštvo mogućnosti tumačenja, a ni šta manje od toga uvek ostaje otvoreno kako su se to međusobno odnosili slučaj, čovekov doprinos i božja intervencija. Herodot i u pogledu ovoga ostaje pri tome da postavi različitosti jednu pored druge i da ih prevaziđe u sveukupnosti svog pripovedanja. Ako je Herodotov opis činjeničnog toka naročito šarenolik i sadržajan, ovo je umnogome posledica njegove naučne metode i verodostojnosti. Raznovrsnost sadržaja i značenja pre svedoči o njegovoj otvorenosti4546nego o religioznoj vezanosti ili čak zarobljenosti. Ovo se potvrđuje time što su delovi njegovog delà u kojima opi suje Darijev vojni pohod na Skite ili Jonski ustanak, skoro potpu no oslobođeni m etafizičkih ili religioznih tumačenja ili značenja. Herodotu su o ovim događajima očigledno govorili „prosvećeni” sv e d o ci. Ova relativno stroga uzdržanost Herodotova mora da ima ne ke veze sa tradicijom grčke geografije i etnografije. Odavno se planiralo (pre svega, ali nikako isključivo u Joniji) da se na jedno mesto prikupi velika gomila činjenica. Ovde je delovalo strastve

no interesovanje za sve novo, nepoznato i upečatljivo, ujedno i etiološkiporiv ne samo za znanjem nego i za razumevanjemč^ Po stojala je želja da se svet veoma dobro upozna, do u pojedinosti. I pri tome je trebalo utvrditi važne činjenice. Činjenična pojedinost je već sama po sebi bila zanimljiva. Dosta toga govori u prilog to me d a je ovde važio jedan vid pozitivizma. Još pre Herodota je u

45 Regenbogen (vidi nap. 10) 71. Immei'wahr (vidi nap. 20), str. 276. 46 Regenbogen, str. 63.

380

Kristijan Majer

geografskoj literaturi m nogo polagano na pouzdanost iskaza i na vođenje izvora na kojima je taj iskaz počivao.463 Koji su dublji in teresi i povodi stajali iza toga, ne m ože se ispitati. Najzad, sigur no ima veze sa relativno m alim brojem institucija u Grka, što je, opet, prouzrokovalo drugačiju potrebu za usm erenjem i istovre m eno drugačiju slobodu usmerenja, naročito u poređenju sa m no go sputanijim čovekom orijentalne kulture. U svakom slučaju, u određenim mestim a Grčke u poznom VI i u V veku vladala je in telektualna klima, u kojoj je usrdno priželjkivan svaki vid prošire nja horizonta putem sigurnog znanja. Od tog doba se postavljaju određeni kritički zahtevi. Pri tom, kritičko utvrđivanje činjenica je delimično (kod Hekateja, na prim er) bilo dopunjeno konstruktiv nim racionalizmom. Iskustvo i filozofija su bili povezani i kod Anaksimandra. Herodot se tome protivio.466 Nije bio sklon nika kvim konstrukcijama i usled toga je m ožda još više zaoštrio zahteve prem a kritičkoj empiriji. Sasvim je druga stvar to što je on pri tom apercipirao činjenice na sasvim određen način. Ovo „pozitivističko” shvatanje istorije, koje je, pre svega, okrenuto posvedočenim činjenicama i njihovom pohranjivanju, jo š je, očigledno, daleko od Tukididovog zahteva za detaljnom re konstrukcijom istorijskog toka prem a uzrocim a i posledicama, uz koriŠćenje dobro promišljene metode, a naročito političkih i voj nih iskustava, kao i svih očevidaca i svakog svedočenja. Tukidid opisuje događaje čiji je svedok bio, za koje su svuda jo š postojala sveža, višestrana svedočanstva, koji su se odigrali na ograniče nom prostoru i u potpunosti m eđu grčkim svetom, i on piše svestan toga da je opseg m ogućnosti čovekovog delanja, kao i poli tičkih i vojnih konstelacija, u principu ograničen i predvidiv. O da tle je proisticala sigurnost njegovog prosuđivanja. Ako Herodot nije otišao dalje od prepričavanja izjava očevidaca, i služio se sa

46a Tako već kod Homera, up. Stmsburger (vidi nap. 8), str. 21-22. 46b E. Meyer, Forschungen zur Alten Geschichte 2. Halle 1899, str. 252-253, 263 ff. Weber (vidi napomenu 2) str. 25ff.


381

mo „istorijskim” postupkom, a nije ni rekonstruisao ni prosuđivao na politički i vojni način, možemo sa sigurnošću reći d a je to uslovljeno - osim drugačijom prirodom njegovog predm eta - i druga čijim interesovanjem i sposobnostima, većom otvorenošću, skep som prema svem racionalističkom konstruisanju i kalkulacijama, kao i manjom vojnom i političkom stručnošću. M eđutim, ovde se m oramo veoma odlučno distancirati od naše nasleđene neumerenosti. A to znači da treba da se pitamo nije li Herodotov postupak, sa svim prednostim a i manama, približno odgovarao problematici njegovog poduhvata, pronalasku „istorijske istorije” i njegovoj ulozi začetnika ovog roda. Jesu li i priče, kako ih je Herodot sa znavao od očevidaca, zajedno sa izvesnim tumačenjima, koja su u pripovedanju već prešla u činjenični inventar pripovedanog, bile m ožda baš u skladu sa njegovim zahtevima za razumevanjem? Da li je onda njegova m etoda bila prikladna da iznese na videlo sve ono za čime je on tragao? Da li bi on, da je želeo nešto drugačije i više, m ožda propustio da napiše Istorijul Kakve god da je zahteve Istorija postavljala Herodotu, sam poduhvat ne bi imao smisla upravo u svom istorijskom postavlja nju pitanja da je zabeležio tek paralelni i sukcesivni sled brojnih događaja i procesa. Ako je ikako trebalo da ovi događaji i proce si daju odgovor na Herodotova pitanja, morali su, u najmanju ru ku, da „budu tačni”. M orali su na neki način biti razumljivi, oda vati nekakav smisao. U suprotnom, nastala bi puka suma hronika ili faktografska salata, ali ne i delo herodotovske zahtevnosti i ko herentnosti. Da bi se razumela, zbivanja su morala da na neki na čin budu u skladu sa određenim iskustvima, da se javljaju po ne kom redu. Još će se razm atrati u kojoj bi se meri iz neke druge du hovne prirode mogli da rekonstruišu takvi procesi i veze između tih procesa, ako ne iz Herodotove. Za sada je reč samo o Herodotovom načinu rešenja ovog problema. Tu izlazi na videlo drugi (i, kako se sad čini, komplementar ni) činilac, pored verodostojnosti, a to su Herodotove smisaone pretpostavke, kako bi to Maks Veber rekao: njegovo nomološko

382

Kristijan Majer

znanje. Često je dokazivano d a je zbivanje kod njega uvek stavlje no pod religiozno-metafizičko znamenje i da se rasvetljavalo i razum evalo iz religiozno-metafizičkog ugla. Ono što nam se u tome čini metafizičkim, m ožda je za Herodota bilo naprosto vrsta iskustva. Oto fon Regenbogen je rekao47 da religiozno-metafizički pogled na svet i čoveka, sreću i nesreću, sudbinu i slučaj, kod Herodota nosi opšte i pojedinačno. To ne m ože da se ospori, tim pre što je ovaj pogled najdublje odredio i dakako omogućio Herodotovu Istoriju. Da li je on uistinu sve izneo, to je druga stvar. Na više m esta u Herodotovom delu nailazi m o na odnos između prestupa i njime prouzrokovane (a m ožda tek na nekom pretku izvršene) kazne.48 Smena procvata i pada, pravilnost u svrgavanju onih koji su se popeli suviše visoko, točak ljudske sreće se okreće (kiklos ton anthropeionpregmaton, 1,207, 2), za Herodota se uvek iznova potvrđuje i m ože da se posm atra kao osnovno pravilo istorijskih tokova. Bogovi su zavidni, ne žele da jedan bude suviše m oćan ili da uobrazi da je suviše srećan. Otuda im i nije nam era da jedan jedini čovek vlada celim sve tom.49 Izvestan dokaz za način na koji je predstavljen odnos uspona i pada pruža i u više navrata izneto zapažanje da kraljevi posle svojih uspeha kreću u nova osvajanja i pri tome, u datim okolno stima, često dospevaju do svoje granice, a često i do svoje propa sti.50 Na osoben način je H erodot nadalje isticao da jednostavni, krotki i miroljubivi narodi nanose poraze onim carstvima koja su u civilizacijskom smislu nadmoćnija i (m ožda upravo zato) više sklona da ih napadnu.51 Opet, u drugim slučajevima, smisao osta-

47 Vidi napomenu 10. str. 90. 48 Up. gornju napomenu 44. 49 8,109,3. Up. Regenbogen 100 ff. Za Herodotovo interesovanje za smenu srećnih i nesrećnih razdoblja i: H. Immenvahr (kao u nap. 10) 76. 189-190. 50 Cobet (kao u nap. 2) 164. 166. Up. Herodot 4,1,1. 1,66,1.4,81,2. 51 Cobet 104-105. 111-112. 172-173.


383

je nedokučiv. Nejasno je zašto je - prema nekom proročanstvu Egipat morao da preživi teških 160 godina ili zašto je Kandaulu bilo suđeno da ga zadesi nesreća.52 Ili ostaju nerazjašnjene poje dinosti: zašto, na primer, kazna za ubistvo glasnika nije izvršena nad onima koji su se zbog toga predali persijskom kralju, nego nad njihovim sinovima.53 Ali upravo zbog toga što je tako neja sno, i zato što ta, da kažemo, slučajna činjenica da oba sina onog Spartanca ginu najednom kasnijem izaslaničkom putovanju zahteva objašnjenje, H erodot na ovom mestu govori o jednoj naroči toj božanskoj intervenciji. A slično čini i kad određene radnje uopšte ne razume. Tada on, kao što čini u slučaju Kambisa, za ključuje d a je počinilac bio jedan veliki luđak,54 ili, kao u slučaju Kandaula, da m u je bilo suđeno da ga zadesi nesreća. Ono što se u prvom slučaju shvata psihološki, statično, u drugom se shvata tako što se svodi na viši usud kao pokretača lanca zbivanja. Sva ova tumačenja ili odgovaraju opštem iskustvu, ili su rezultat Herodotovog istraživanja (kad nisu samo nagađanja). Ali dok god je ovde istraživanje na delu, ono je istorijsko (na primer, da ispita proročanstva), a ne teološko. Herodot ne pita kao teolog, nego kao čovek koji, s jedne strane, veruje u to da se bogovi m nogostruko upliću u čovekov život, a s druge strane, zna da se njihova namera često ne može opaziti, ali kojem njegovo shvatanje istorije i verodostojnosti svakako zabranjuje da iznosi pretpostavke o božan skim nam eram a i da pokušava da tumači zbivanja polazeći od se be. Drugih izvora, osim očevidaca, nije imao. Više od njih on ne može ni da dade. Kad zaključuje da je Kandaulu bilo suđeno da ga zadesi nesreća, on usklađuje njegove postupke i njegovu sud binu sa svojim zahtevom za smislenošću, ali taj zahtev mu ne da-

52 2,133,3. 1,8,2. Drugačije je sa Aprijom, koji je isto trebalo da zlo prođe (2,161,3). Tu je ,,samopouzdanost“ mogla da otkrije razlog; vidi W. Marg, „Selbstsicherheit" bei Herodot. U: Marg (kao u nap. 10) 290. Cobet 164. 53 7,137. 54 3,38,1.

384

Kristijan Majer

je povoda za teorijske pretpostavke o dubljim razlozim a koji su u pozadini takvog razvoja događaja. Herodot, dakle, očigledno nije imao potrebu za teodikejom, ili, ako je imao takvu potrebu, uspešno ju je potisnuo. Eduard M ajer je Herodota uporedio sa Sofoklom: njihova vera je bila u stanju da se smelo suoči sa činjeni

cama života i da prihvati bogove kakvi jesu. Obojica imaju hra brosti da priznaju da i onaj najneviniji, usled volje bogova, mora da istrpi najviše, a bogovi i pored toga ostaju svemoćni i milosti vi. O n govori o jednom stanovištu koje pokušava da sasvim otvo reno priznate činjenice ujedini sa dubljom... skrušenošću,55 Time se ne želi reći d a je Herodot bio dublje pod uticajem atičke trage dije. M noga od njegovih načelnih shvatanja o kiklos ton anthropeion pregmaton sigurno se, u m nogo većoj meri, poklapaju sa tada još duboko uvreženim arhaičnim shvatanjima. Ne treba pak potceniti značenje koje su ove dublje, iz vere ili životne m udrosti proizašle, smisaone pretpostavke imale za nasta nak Herodotove Istorije. U Herodotovo vreme bio je naročit pro blem da se utvrdi sa koje strane su uslovljeni istorijski tokovi. Ovaj vid istorijskog razum evanja ne treba pom ešati sa sposobno šću političkog ili vojnog planiranja i delovanja. Ta sposobnost je već u Herodotovo doba kod G rka bila dosta razvijena. Na osnovu prim era (na prim er Hekatejev savet uoči Jonskog ustanka)56, m o gu se shvatiti strateški planovi velikih razm era koji su, u najmanju ruku, uključivali čitavu Aziju. Ali pravljenje jedne takve jedno strane strategije, koliko god da uračuna raznih momenata, nešto je sasvim drugačije od naknadnog ispitivanja različitih uzroka i posledica, iz kojih se potom sastavi zbivanje u sledu uzastopnih su sreta različitih strana, odnosno subjekata. Nem a sumnje da su m e

55 Prema poglavlju o Herodotu u njegovoj (storiji starog veka, izd. Marg, 122 ff 56 Herodot, 5,36. Prikaz se ograničava na indicije. Ako se odatle rekonstruiše plan, proizlazi uz veliku verovatnoću da je Hekatej planirao obuhvatnu kopne nu i pomorsku strategiju, koja je želela da na impozantan način iskoristi prednosti jake flote i slabe tačke persijske vlasti.


385

đu Grcim a već postojala različita saznanja o tome. M ora da su proučavali tokove bitaka, kako bi ubuduće izbegli greške i primenom novih taktika osigurali veće uspehe. Ali ako je u rekonstruisanju pojedinih događaja, na prim er neke bitke, i dalje bilo prazni na koje su davale prostora pripovedačim a na tržnici i kraj logor skih vatri da pretpostave intervenciju viših sila, neizm em o teže je bilo rekonstruisati raznovrsna dešavanja koja su vremenski obuhvatala silne godine i naknadno ispitati uzroke i posledice. Ovde je zjapila sigurno jedna još m nogo veća praznina između detalja izvesnih, naročito vidljivih pojedinosti i opštih smisaonih pretpo stavki. I jedne i druge su nužno pravljene na osnovu postojećih potreba. Možemo, naime, sjedne strane, pretpostaviti opštu potre bu za sećanjem, ponovnim oživljavanjem, prepričavanjem, veliča njem i proučavanjem pojedinačnih događaja i, možda, konteksta u kojima su se ti događaji odigrali, na prim er konteksta jedne bit ke, ili pak dešavanja koja su dovela do svrgavanja tirana u Atini, ili sporova u vezi s Klistenom. To je jasno. S druge strane, treba da računam o s jednom opštom potrebom za razumevanjem smi sla i dubljeg razloga uočljivih, neočekivanih, znamenitih događajnih celina, poput Grčko-persijskog rata ili povesti o usponu i pa du kakve dinastije. I to je jasno. Jer ko tako nešto doživi ili za to čuje, pogotovo onaj ko bude na bilo koji način pogođen kakvim većim zbivanjem, vrlo lako pada u iskušenje da o tome pravi sopstvene spekulacije. Tačno prikazivanje obuhvatnih događaj nih tokova i veza iz m eđu njih ima, opet, istorijski interes. To nije potrebno nijednom vojskovođi ili političaru koji želi da izbegne greške, to nije potreb no ni učesniku u tom događaju koji želi da se seti, to nije potreb no ni kad bism o hteli da značajne procese i događaje uklopimo u neku sliku o svetu. Obuhvatna rekonstrukcija istorijskih konteksta sadrži sasvim drugačiji zahtev, a pogotovo onda kad se pojavljuje u književnom obliku. Koliko god se H erodot nadovezivao na raz ličite, tu i tam o načinjene refleksije, toliko je problematičan bio i ovaj poduhvat. Kako je neko mogao da iz bezbroj relevantnih mo-

386

Kristijan Majer

m enata sažimanjem i apstrahovanjem izoluje važne faktore i da ih dovede u vezu uz pomoć opštih iskustvenih pravila koja su mu garantovala važnost upravo tih faktora? U takvoj situaciji je za H erodota bilo veoma značajno što se u pripovedanju njegovih očevidaca, i u načinu na koji je prihvatao činjenice i razum evao ih, dakle, i u tome kako m u je izgledalo da m u se činjenice nude, toliko mnogo toga priklanjalo određenim pretpostavkam a smisla ili obrascim a smisla.51*57 Kad se, poput H e rodota (i m nogih njegovih savremenika), ostajalo ukorenjeno u arhajskom dobu, to je pružalo proveru sa stanovišta važećih merila,58 kakva se nije mogla dobiti iz političkih i vojnih uzročno-posledičnih veza. One su, u pojedinačnom slučaju, umele da budu prepoznatljive i ubedljive, u celini gledano, pak, nisu bile kadre da odgonetnu smisao većeg zbivanja (a k tome još jednog tako teško shvatljivog kao što je grčka pobeda nad Persijancima). Upravo ta mo, dakle, gde je postojao naročit povod za istorijske teme, još je takav kauzalitet blago istican. Činjenica da se mnoge priče m eđusobno potvrđuju pri tom igra veliku ulogu. Herodot je proizveo raznovrsne neobične veze izm eđu paralelnih procesa. Poredbene relacije sa sličnim razvoj nim tipovima često su mu važnije od veza u okviru određenog prostorno-vrednosnog konteksta. Tako se m ože utvrditi konstruk

51 O tim pričama Immerwahr (kao u nap. 20) 276: Danas je karakteristično za svedoka da prilikom izlaganja činjenice on iijedno ima i mišljenje o njoj, i otu da je moderna distinkcija između diplomatske činjenice i njene analize Herodotu strana. Kao što tradicija odražava događaje (ta genomena), na isti način logos od ražava tradiciju. Otuda, izvesni aspekti u pisanju istorije —poput međusobnog p o vezivanja događaja uzročnim vezama - za Herodota predstavljaju deo samih do gađaja, i on uspeva da održi fikciju da j e on samo puki pripovedač objektivne či njenice. 58 Regenbogen (kao u nap. 10), str. 92, formuliše veoma tačno proces koji se nalazi u osnovi, kad govori o priključenju pojedinačnog događaja jednom nadre đenom normativu, nečem opštem, koje tek pojedinačnom daje smisao (i potvrdu). U ovome opštem Herodot pronalazi svoje pouzdanje o pojedinačnom - ako je mo guće.


387

tivna analogija u sudbini pet velikih istočnjačkih vladara, kao i u sudbini Polikratovoj. Prvi uspesi su vodili u samopouzdanje, koje

čini da on zaboravi svoju ljudsku uslovljenost, čak i da prečuje sećanje na nju, i uvećavali u isti mah neutaživu potrebu za još, ko ja mu nikad neće dozvoliti spokoj, tako da na kraju m ora da usledi protivudar.59 H erodot ne misli da su ove pravilnosti naprosto prirodno uslovljene. Razlozi koji su ih prouzrokovali nisu mu sasvim jasni. U suštini, za njega su to „dublje veze” . No, budući da on skoro uvek shvata samo jedan njihov deo, prirodna kauzalnost kod nje ga ne ostaje neizbežno samo u odlomcima, nego tako nastaje i nje gov osobiti način prikazivanja, u kojem opis manje ide za tim da prikaže sve prirodne povezanosti, a više da prikaže karakteristike koje se čine da upućuju na one dublje veze. Karl Rajnhart je zato za Herodotovu Istoriju skovao term in simptomatska istoriografija.60 Henri Imervar nudi dobar prim er kad piše da se kod Tukidida stiče utisak da se neposredno prisustvuje vojnim odlukama: čovekovo delo i bit rata zbivaju se u isto vreme. Kod Herodota, opet, bitke se prikazuju više kao statične slike, od kojih svaka de

bija svoje značenje tek u odnosu na dalji moralni ili religiozni idejni kompleks.61 Ova tvrdnja sigurno nije u potpunosti tačna, ali ona imenuje na m nogim m estim a delotvomu tendenciju. Koliko god je H erodot znao da izrekne ispravne sudove o uslovima i uzrocim a političkog i vojnog toka, istovremeno je na više m esta u svom opisu težio da akcente razm esti tako kao da tu i dalje radi u dubljem sloju uslovljen ili čak kobni udes koji se u suštini m ože zapaziti na značajnim form ama izraza samih aktera. Radnje i svedočenja se tada uvode kao karakteristike tih aktera, umesto za-

59 Cobet 136. 140. 159 ff. 164 ff. 60 Herodot. Priče o Persijancima. U: Marg (kao u nap. 10) 368. 61 Kod Marg 499. Uporedi Form and Thought (kao u napomeni 10) str. 69. 238-240. 304.

388

Kristijan Majer

ključnostifaktičkog služi kao jemstvo...očiglednost ljudskih karak teristika.,62 Ovaj vid prikazivanja odgovara, s druge strane, neravnoteži izm eđu prirodnih i natprirodnih uzroka i izm eđu predodređenosti i slobode, koja je opipljiva u ćelom Herodotovom delu. Oto Regenbogen je ukazao na to da za H erodota istorijsko-

pragmatična misao, kao autarkična i autonomna, nije bila sasvim izvodljiva. On ne uspeva da se tek tako izvuče iz složenije motivacijske celine, kao ni Anaksimandrov evolucioniprincip iz svog metafizičko-etičkog okruženja. On se javlja tesno povezan sa metafi zičkim uverenjima o sudbini i slučaju, o zavisti bogova i menjanju ljudskih stvari. Tek u njima Herodotovo „ istorijsko ” mišljenje mo že da nađe spokoj,63 Nepostojanje razlučenja izm eđu činjenične i m etačinjenične uzročnosti nije odvratila H erodota od toga da se na daljim mestima svog delà zadovolji posvedočenim činjenicama, prem da ih je, često veoma neuspelo, uzročno povezivao. Ali da bi m u se, ipak, pojasnio bar nekakav smisao zbivanja, bilo mu je potrebno da zbi vanje na pojedinim m estim a deluje u skladu sa njegovim smisaonim pretpostavkama. Na taj način mu je njegova Istorija postala znatno rasterećena i verovatno tek tada moguća, naime, s jedne strane je bila isplativa, a s druge, pregledna, tačna, i vesto napisa na. Verovatno je bilo nužno da Istorija prilikom svog nastanka bude toliko snažno oslonjena na nasleđene izvesnosti. S tim u ve zi, zanimljiva je paralelnost izm eđu nastanka Istorije i nastanka 62 Reinhardt, str. 174. 63 107. Up. 101 : Zakon smene veličine i tonuća, moći i propasti: mogli bismo ga nazvati zakonom istorije. Ali za Herodota ova kategorija jo š se nije, kao za Tukidida, otcepila iz bogatije i obuhvalnije motivske celine. Za njega je to zakon istorijskog iskustva, a ujedno i religiozni, metafizički zakon. Up. K. Latte, u: Marg (vi di napomenu 10) 124. Za paralelu G. von Rad, Weisheit in Israel. Neukirchen-Vluyn 1970, 87 ff.


389

političkog mišljenja.64 Začetnikom političkog mišljenja u Grčkoj sm atra se Solon. Solonova presudna zasluga (u kojoj su na nama nepoznat način mogle da kulminiraju ideje raznih savremenika) sastoji se u zasnivanju jednog, u kontekstu u kom je nastao shva tljivog i dobrog poretka u polisu, u spoznaji određenih društveno imanentnih uzročno-posledičnih veza, kao i u postulatu građan ske odgovornosti. Ovo mišljenje je bilo u suštini određeno nasleđem. Solon je pošao od utvrđenog prava, našao je svoj ideal pro mišljajući ono dato prem a tome kakav je pravi poredak primenjen u njemu. Da istaknemo poentu: on nije konstruisao, nego rekonstruisao kako treba da izgleda stvarnost, formulišući normativne činioce, koji su bili u osnovi zatečene stvarnosti i u njoj potpuno zatrpani. Pri tom je on razum eo ovu stvarnost kakva treba da bu de, kao delo božanstva Eunomije i društveno imanentnih principa razvojnog toka, koje je otkrio, kao delo boginje Dike. Prirodno i natprirodno zbivanje i kod njega se preplitalo i činilo jednu u se bi prepletenu celinu. Izvesnost tačnosti svojih saznanja Solon je dobio na osnovu njihovog poklapanja sa sadržajima tradicional nog verovanja. Za početke istorije, kao i za političko mišljenje Gr ka, treba da se istakne da Grci nisu imali Grke pred sobom kao uzor i da su tako podlegali naročitim, sa stanovišta ćele kasnije istorije teško shvatljivim okolnostima. Otuda verovatno postoji dobar razlog što je prva koncepcija većih istorij skih tokova ili ve za između njih, kao i prava koncepcija političkog uređenja, pre svega bila poduprta onim što je bilo najsnažnije u nasleđenim shvatanjima. Shvatiti šire logičke veze značilo je pre svega formulisati ili predstaviti ono što se samo po sebi razum evalo ili ono što je tome ležalo u osnovi. Promena, novina, bezuslovna racionalnost

64 Dalje o tome Ch. M eier (Entstehung des Begriffs ,,Demokratie“), 9 ff. 15 ff Tamošnja tumačenja pate od toga što mi prilikom pisanja nisu bile poznate izvesne orijentalne paralele i moguće pretpostavke koncepcije eunomije, pogotovo egipatske predstave o M a’at. Otuda bi se još oštrije mogla razraditi specifičnost Solonove postavke. Ali to na ovom mestu nije od značaja.

Kristijan Majer

390

počele su najpre u pojedinačnom. Tek kada se kvantitet promene i kvantitet racionalnog poimanja iznenada prom etnuo u kvalitet, nastupilo je vreme većih, slobodnijih racionalnih konstrukcija. N i su se preduzimala dva koraka odjednom. Tako je bar bilo u poli tičkom mišljenju, a tako je bilo u istoriji, i to teško da je sasvim slučajno. Novina ovog početka se sadržala u tome što su se formulisale nesvesne pretpostavke, što se ono tradicionalno shvatalo du blje i obuhvatnije na osnovu tradicionalnih shvatanja, i što se sa razumljivim stanovištima radilo sistematičnije i u širem kontek stu. Ako je tačna pretpostavka o izvesnoj nužnosti koja stoji u osnovi ovakvog toka stvari, teško da je bilo verovatno da su kon cepcija jednog većeg, generacijskog, m ultisubjekatskog ansambla tokova, kao i neprekidno razum evanje uzročnosti ovih tokova bi li postignuti u jednom jedinom koraku. Jedan H erodot je prvo m o rao da stvori onu formu koju je potom jedan Tukidid bio kadar da probije. U tom smislu bi Herodotovi arhajski načini apercepcije, koji su u V veku pre nove ere već bili pomalo staromodni, imali veoma značajnu funkciju za nastanak Istorije. Tada bi Herodot postao otac istorije upravo zato što nije m nogo mislio na vojni i politički način,65 tačnije: jer njime nije gospodarilo političko i voj no interesovanje i mišljenje. Ništa, m eđutim, ne bi bilo gore nego da dozvolimo da nas religiozno-metafizička pozadina kod Herodota navede da pomislimo da celina njegovog delà, celokupnost tokova, relativizuje sve smisaone pretpostavke i sum am a tum ače nja.653 Ove pretpostavke i tum ačenja su mu važna sredstva, ali u njima se ne isrpljuje njegovo delo. Dalji odeljci njegovog prikaza ih ne sadrže. Čak i kad H erodot misli (a pušta nekog od svojih li kova da izrazi to mišljenje) da bogovi ne žele da jedan čovek vla da Azijom i Evropom, time se, istina, iskazuje za njega najznačaj niji rezultat grčko-persijskih ratova, ali to ne čini izlišnim sam pri

Uporedi npr. Regenbogen 95. 65a Immenvahr kod Marg 515 ff. naglašava razliku koja u ovoj tački postoji između Herodota i Eshila.


391

kaz toka događaja, kao ni izvođenje brojnih - mnogo površnijih ili m nogo dubljih - razloga za te događaje. D a se radilo samo o tom krajnjem ishodu, Herodotu bi bilo m nogo jednostavnije. Ne treba ni da se stvori utisak d a je specifičnost herodotovske istorije prvenstveno bila uslovljena Herodotovim spregnućem zbi vanja u potpuno religiozno-metafizičke okvire. Herodotova jedin stvenost je mnogo više određena time što je jedan istorijski prikaz, upravo uz pom oć takvih religiozno-metafizičkih objašnjenja, uopšte učinio mogućim. U suštini je, dakle, prvenstveno ravnoteža ta koja se u Herodotovom delu iznedrila između smisaonih pretpostavki i zahteva njegove Istorije. Način na koji se pri tom u potpunosti ukidaju sve pojedinosti, m ože se zapaziti u svim stvarima. Egipatskog kralja Aprija svrgavaju zbog poraza protiv G rka iz Kirene. O tome se u egipatskom logosu kaže: Najzad je trebalo da i on zlo prođe, a šta

je prouzrokovalo tu njegovu nepriliku, o tome ću opširnije pričati teku libijskoj istoriji (2, 161, 4). Ovde se ispoljava delovanje zle kobi. Kasnije se najednom mestu, opet, kaže: Pošto Egipćani do tad nisu imali prilike da se ogledaju sa Helenima, oni ih potcene i budu tako potučeni, da ih se samo mali broj vratio u Egipat (4, 159, 6). Iz sasvim prostih, potpuno razumljivih razloga, jednu voj sku savladava druga. Herodot očito nije uvideo protivrečnost iz m eđu prvog i drugog objašnjenja. Po prvom, zbivanje se odvija u okviru smisaone celine priče o Apriju, a po drugom, ono proizla zi iz vrste susreta sa neprijateljskom silom. Na veoma sličan na čin je i propast lidijskog kralja Kreza uslovljena, s jedne strane, granicom kojom su više sile kaznile njegovu dinastiju, a s druge Persijancima. I kako drugačije da bude sa svim tim mnogim, po sve kontingentnim obrtim a koji su doveli do pobede Grka nad Per sijancima, u svom odnosu prema jedinoj mogućoj božjoj volji, ko ja je, opet, mogla da ima posla samo s jednom stranom, samo sa jednim čovekom - persijskim kraljem Kserksom. Odlučujuće je da se sve smisaone jedinice ređanjem jedne uz drugu na kraju prevladavaju, odlučujuće je da na kraju ostaje ne

392

Kristijan Majer

razjašnjen način na koji sve ima veze jedno s drugim. Odlučujuće je da zbivanje, kako ga H erodot prikazuje, po svojoj širini daleko prevazilazi ono pojedinačno. Kad Herodot kaže da sreća i veličanstvenost ljudi i njihovih zajednica nisu postojane - je r od onih ko

ji su pre bili veliki, mnogi su postali mali, a koji su u moje vreme veliki, mali su bili pre toga - kada govori o cikličnom ponavljanju u ljudskim stvarima, ovo se tiče samo pojedinih ljudi, pojedinih dinastija, gradova ili carstava, a nikada celog zbivanja, kako ga Herodot prikazuje, koje, po svojoj širini, obuhvata čitavu svetsku istoriju. Ovo zbivanje obično obuhvata više tokova, odigrava se na vi še pozornica, a čak i kad se sažme u jedno veliko događanje, kao što su grčko-persijski ratovi, uvek je to rezultanta bezbrojnih uticaja i uzroka. Veliki i mali subjekti, dublji razlozi, zle kobi i uspesi prepliću se u njemu na jedva dokučiv način. Slučajnosti takođe imaju svoju ulogu, kao prilikom oslobađanja Atine od tiranina,66 što je ujedno i jedna od pretpostavki m oći Atine, a tim e i grčke pobede nad Persijancima. Polemarh Kalimah, čija je odluka da se uđe u bitku kod M aratona, prem a recima Miltijada, a kako H ero dot prenosi, od najvećeg značaja za slobodu Grčke, bila - kao što H erodot sam ističe, a nije u skladu s istorijskom istinom - odre đena sudbinom .67 Izostanak sudbine ne treba da se shvati napro sto kao delo slučaja, nego m ože da govori o božanskoj intervenci ji. S druge strane, intelektualni učinak Temistoklov na više m esta ima presudnu ulogu, i, posebno, odluka Atinjana da se suprotsta ve Persijancima. Ovu odluku H erodot je smatrao izvanrednim po stignućem, a pogotovo što su Atinjani bili potpuno sami, i imali protiv sebe i proročište.68 Kao dublji uzroci pobede navode se

66 5, 65, 1 f. Slučaj (sintihia) da su Spartanci mogli da otmu decu Pizistratida. Inače bi morali da se bez uspeha povuku. Up. i Immenvahr (kao u napomeni

20). 67 6,109 ft; 68 Up. gornju napomenu 44. Temistokle: 8, 124.


393

grčka „vrlina” (areté), a kao njene pretpostavke siromaštvo grčke zemlje.69 I atinski ustav i na pozitivan i na negativan način igra značajnu ulogu.70 Određene slučajnosti, kao kad oluje i prolomi oblaka unište veliki broj persijskih lađa, ponegde se izričito nazi vaju božanskom intervencijom, a ponegde H erodot pravi njihov uzrok ne otkriva.71 Pored svega ovog, H erodot veruje u to - i pu šta da se to vidi - da nam era bogova nije da persijsko carstvo stu pi preko egejske granice. Ali, nije potrebno da se zasebno i u nji hovom prepletu predstavlja čitav niz različitih momenata. Neka ostane otvoreno u kojoj meri je Herodotu bilo jasno da je opšte u njegovom delu u sebi prevazišlo i relativizovalo sve po jedinačno. Kako god bilo, novo područje koje je Herodot stvorio, a to je područje raznolikog srednjoročnog zbivanja (koje izrasta iz dodira, preseka i sažimanja najrazličitijih tokova zbivanja), nasta lo je tako što je nanizao sva znamenita érga i genômena i u vezi s time išao za pitanjem o aide u sukobu između Istoka i Zapada.

b. Herodotova Istorija i „povest” Sad se pitamo: kakva je slika vremenske dimenzije čovekovog sveta nastala u Herodotovom delu. H erodot ne poznaje neki veliki tok koji bi obuhvatio stoleća, u najm anju ruku, kao ni neka kav sled razdoblja u kojem bi se odigravala sudbina celog čovečanstva ili bar onog delà čovečanstva koji je on uzeo kao temu, i u kojem bi čovek m ogao da odredi svoje mesto u vremenu. Tako nešto je svojstveno orijentalnim kulturama, od kojih se svaka u tom pogledu rado uzim ala za celinu sveta, ili pak Hesiodu, koji je bio tako duboko uslovljen Istokom. U drugom smislu, ono je, s jedne strane, svojstveno Tukididu, odnosno njegovoj arheologiji, u

69 Die nicht mehr schônen Kiinste (kao u nap. 29) 99 ff 70 5,78. 97,2. 71 Die nicht mehr schônen Kiinste 96. 100,16.

394

Kristijan Majer

kojoj je dat pregled šestvekovne grčke istorije sa gledišta sve ve ćih konstelacija moći i veličina, a opet na drugačiji način u odno su na Platona i Aristotela, kao i na Polibija i delove rimske, a ka snije, prvenstveno, hrišćanske istoriografije. Ako je Herodot pro pustio da prikaže kakve velike tokove (ili cikluse) i sledove doga đaja, to je zbog toga što za njih nije našao svedoke, a istovreme no bio izuzetno sumnjičav prem a svim velikim m isaonim kon strukcijama. Iz toga dalje sledi da on i pored m noštva i raznoliko sti svojih subjekata nije m ogao da pronađe nijednog, bilo in con crete ili in abstracto, čija bi istorija m ogla da predstavi ovaj veli ki tok. Pre svega, m eđutim , tada bi prikazivanje takvog velikog vrem enskog toka ili vrem enskog sleda bilo u suprotnosti sa nje govim shvatanjem o svetskim kretanjima. Jer slika „istorije”, koju prikazuje u svom delu, ne poznaje slučajno samo brojne vrem enski i prostorno ograničene događajne tokove. Oni mogu, doduše, da se dodiruju i neko izvesno vreme prožim aju, tako što se na Istoku sve ulije u jedinicu Persijskog carstva, a ono tada zapadne u sukob sa Grcima; ali u tom sukobu se odlučuje da svetom ne treba da vlada jedan čovek; da se osta je kod mnoštva političkih jedinica, čak i ako se Persijsko carstvo ne uništi ili rasparča, već samo sasvim ograniči na zapadu i pre ma zapadu. U razdoblju koje opisuje Herodot, a ono je između 550. i 480. g. p. n. e., desile su se tesno naredane, važne promene u istoriji sveta. Na Istoku se obrazovalo carstvo koje je izmenilo tradicio nalni koncept moći. U Grčkoj se ustoličila vlast Sparte i Atine. O t krivene su potpuno nove dimenzije moći i politike. Nastaju predoblici i rani oblici demokratije. H erodot jeste pripovedao o svim tim činjenicama, ali nijednom rečju ne ukazuje na to da se tu za pravo odigrala dublja prom ena u grčkom svetu, štaviše u celoj oblasti istočnog Sredozemlja. On nije svestan specifičnih uslova koji su sada i tek sada omogućili demokratije (ili ako jeste, nije smatrao da je značajno da to spomene). Pojava demokratije za njega predstavlja događaj koji se odigrao u atinskoj istoriji oko


395

510. g. p. n. e., i ona je za njega važna u ovim okvirima kako bi otud bolje razum evao delove tadašnje istorije, a o tome koliko je ona nešto sasvim novo i izraz dotad nepoznatih uslova, on ne ras pravlja. On, štaviše, vidi samo najzanimljivije pojedince, dinastije, gradove, narode, carstva, njihove sudbine i promene konstelacija u njim a i m eđu njima (tu spada i Klistenova ustavna reforma). Odatle su se otvarali odgovori na njegova pitanja. Ali on ne vidi, a sigurno ni ne veruje u to da se zajedno sa događajima koje pri kazuje promenio i svet, i to nepovratno (pa m akar se to odnosilo samo na nekoliko generacija). Po svemu sudeći, on čak smatra sasvim suprotno - da se svet u ovo doba još nije promenio, nego da se stara mudrost, koja na nemačkom glasi: Drveće ne raste na nebu, potvrdila u Kserksovom porazu. Kserks je smatrao da Persijsko carstvo m ora da se uvećava. Ako pokorimo Grke, onda ćemo postići da se Persija graniči sa Zevsovim nebom (7,8).72 Upravo se to pokazalo kao pogrešno. Ne znamo je li za Herodota već ovo bio zametak za us pon i pad Persijskog carstva. M eđutim, njegovo uverenje da ljud ska sreća i veličanstvenost nisu postojane, da postoji ciklično kre tanje u svim ljudskim stvarima, važilo je i dalje i moralo se na du že staze sigurno i potvrditi na slučaju Persijskog carstva.73 Znači li to sad da se za Herodota ništa novo na ovom svetu ne zbiva? Kakav je to pojam sveta, vremena, promene, koji se vidlji vo izražava u njegovom delu? Koje stvari tu ostaju iste, a koje se menjaju? Po kom se merilu odlučuje da li se svet menja ili ostaje isti? Ista ostaju dva osnovna uslova: da su svem čovekovom stre m ljenju postavljene granice, koje ne smeju da se pređu, s jedne strane, a s druge, da je zbivanje u svetu određeno time što uvek

72 Misleći da bi, u protivnom, Grci osvojili Aziju (7,11,2), Kserks svakako računa s takvom jednom promenom. 73 Immerwahr (kao u napomeni 10) 306 ff.

396

Kristijan Majer

mali broj ljudi, gradova i naroda, više ili m anje teže m oći i im a ju sreće, a da onda prožive peripetiju, te stradavaju ili izgube značaj. K ada su Skiti zvali svoje susede u pom oć zato što je nadirala persijska vojska, neki od njih su im odgovorili: ...vi ste

bez nas upali u njihovu zemlju i tamo ste dotle vladali dok vam je bog to dozvolio; a sad, kad je bog na njihovoj strani, hoće Persijanci da vam vrate milo za drago (4, 119). Šta se ovde od igralo izm eđu dva naroda - a u stvarnosti se ne odigrava - ka rakteristično je za ćelo zbivanje: uvek samo nekolicina srećna, poseduje vlast i dobra, a ostali su nesrećni, u služničkom polo žaju i sirom aštvu; drugi neki, opet, žive za sebe, ne vladaju ni nad kim i niko nad njim a ne vlada, manje ili više dobro stoje, a sve se to neprestano m enja. U osnovi se uvek iznova događa isto. I to je očigledno veom a značajno. No, istovrem eno postoje uvek i drugi ljudi, uvek i drugi na rodi koji u tom e sudeluju. A kakvi su oni, kakvo im je uređenje, kako se štite, šta pokreću i šta trpe, to se svuda ponajviše razli kuje. I budući da se pre svega o tome govori, da ovo ne stoji sa mo u prvom planu, već dom inira ćelom slikom, kod H erodota se neprekidno zbiva nešto novo, nešto zanimljivo, nešto drugo (zbi va - u značenju „odvija se”, a za čitaoca - u značenju „prolazi”). Pri tome se verovatno m ora napraviti razlika izm eđu dva različita interesa ili kom pleksa tih interesa u pogledu (u našem značenju reči) istorijskog zbivanja kod Herodota. Za njega, posredi su „životi” {vitae) pojedinaca, dinastija, carstava, od kojih se sve troje shvataju prem a slici čoveka i njegovih rodova, s je d ne strane, a s druge, događaji i prvenstveno veze izm eđu tih do gađaja koji čine predistoriju i istoriju G rčko-persijskog rata. Taj interes je sasvim egzistencijalno okrenut suštini čovekovog ži vota, problem u njegove sreće, njegovoj odbrani, postavljenim mu granicam a, i svaku pojedinačnu stvar uzim a izolovano, za sebe. On je, opet, pre svega politički, usm eren na snalaženje u


397

složenom kontekstu zbivanja, u koje se upredaju različite „bio grafije” . ^ H erodotu je lako da sagleda celinu tih „života” s obzirom na to da figura „života” određuje H erodotov interes i način posm atranja, da se u vrem e koje on sagledava svuda odvija veom a brz preokret (sva carstva i dinastije istočno od Egejskog m ora po staju žrtve Persijanaca), i da ovo ponovo najbolje odgovara pra vilnostim a izvedenim iz m udrosti svakodnevnog života. Odatle proizlazi svojevrsna distanca sa koje se on odnosi prem a svojim subjektima, svojevrsno relativizovanje njihovih ži vota u pogledu smrti. Perspektiva je tako odabrana da se na ne kim m estim a kraj m ože saznati bar u naznakam a. Tek kad se ima u vidu kraj, može da se prosuđuje o celini.74 To, m eđutim , zna či da se svi m ogući napretci, koji se ostvare unutar određenog okvira, u okviru istorije jednog carstva na prim er, verovatno i pojavljuju kao rezultat i izvor različitih delovanja, ali u isti mah i kao ništavni s obzirom na kraj. Pored razum evanja celine kao m reže raznih delovanja, uvek stoji i razum evanje pojedinačnog, kao puta koji vodi od početka do kraja, grubo rečeno: od nule do nule. M eđutim, baš stoga što H erodot toliko insistira na pojedi načnom, a celina nastaje tek i samo iz konfiguracije pojedinač nih veličina i njihovih prom ena, taj dom inantni prelaz je ovde to liko snažan. O tuda H erodot isključuje opažanje dugoročnijih procesa promena. Usponi i padovi se odigravaju suviše brzo i suviše žestoko i određuju Herodotov horizont u prevelikoj meri da bi se m ogla opaziti bilo kakva usm erenost zbivanja. To bi sigurno bilo m o guće samo u pogledu stalnog uspona jednog carstva (poput uspona Rimskog carstva, koji je kasnije prikazao Polibije), ili u pogledu dugoročnijih poboljšanja čovekovih uslova života na

74 Herodot 1,32,9. Reinhardt (kao u napomeni 60) 324.

398

Kristijan Majer

osnovu određenih nagonskih sila, na primer, napretka u sazna njim a i otkrićim a, u m aterijalnim sredstvima, itd. (kakav je tada Tukidid m ogao da opazi).75 D a se otkrije ovo poslednje bilo je izvodljivo i u H erodotovo vrem e, ali H erodot nije verovao u ta kve napretke. Jedino sa čim je računao jeste d a je u izvesnim razm eram a m oguće gomilanje znanja i drugih dobara. Tako on na jednom m estu govori kako su Egipćani koji žive u izgrađenom delu zemlje najviše od svih naroda vežbali svoje pam ćenje i kako

znaju bolje svoju istoriju od svih ljudi koje sam ikada upoznao (2,77, l) .75a Takva gomilanja dobara bilo koje vrste ne mogu, u celini uzev, nikako imati učinak, tvrdi Herodot, osim u onom duhov-

75 Zaslužuje, međutim, da se posebno naglasi da se takve konstatacije o stmktumim promenama u antičkoj istoriji donose po pravilu izvučene iz stvarnog istorijskog konteksta. Tukididova arheologija - koju bismo mogli, u izvesnom smi slu, nazvati „strukturnom istorijom” - uvedena je samo kao argument. Ostale srod ne izjave navode se u govorima. Polibijeva učenja o ustavu bliža su Istoriji (uporedi A. Momigliano - Time in Ancient Histiriography. U: Quarto contributo alla Storia degli Studi Classici 1969. 28). Najvažnije struktumoistorijske izjave o grčkoj ustavnoj istoriji ne stoje u nekoj istoriografiji, nego u Aristotelovoj Politici (1286 b 8 ff. 1297 b 16 ff.). Struktumoistorijska interesovanja nalazimo više kod antičkih filozofa (učenja o nastanku kulture, Platonovi Zakoni., knjiga III, Aristotel) nego kod istoričara. Ukratko, možemo zaključiti daje istorija vezana za određeno shvatanje proverljivih radnji. Ona uspeva da uhvati promene strukturalne prirode, sve dok se mogu shvatiti u samim postupcima (nekog zakonodavca, na primer). Kad se u poslednje vreme govorilo o temps des dieux i temps des hommes (P. Vidal-Naquet u: Revue de l’Histoire des Religions 157, 1960, 55 ff.) i o historical and phi losophical time {Ch. G. Starr u: History and Theory, Beiheft 6. 24 ff), morala bi da se, sa stanovišta modernog pojma istorije, za antiku razlikuje „istorija istoriča ra” i „istorija filozofa”, a modema istorijska nauka bi se sagledala po metodama i oblastima interesovanja - Uporedi Th. Boman, Das hebrâische Denken im Vergleich mit dem griechischen, 5. izd. Gottingen 1968. 146 ff. 75a Uporedi 1, 60, 3. Tamo su Helene još od starine (ех palaiteron) razliko vali od varvara po tome što su lukaviji i gluposti manje skloni. Tamo se, naime, ra di o svojstvima koja nisu postala istorijska, bar ne u razmerama u kojima Herodot misli.


399

nom. Jer što je neko moćniji, to je bliži svome padu. Sve što se stekne, opet se gubi, sve što se izgradi, opet propada. O tome da kasniji narodi ili kasnija carstva od svojih prethodnika preuzim a ju baštinu i da bi na taj način čovečanstvo moglo da se postepeno penje sve više, od naroda do naroda ili od carstva do carstva, ne ma nijedne reci. Sve što čitamo kod Herodota u suprotnosti je sa takvim uverenjem. Otuda svet u potpunosti ostaje uvek isti, koliko god ljudi i na rodi radili i trpeli razne stvari. U tom smislu se možemo odvažiti da izreknemo paradoksalnu tvrdnju da je H erodot Istoriju pisao da bi se - pogotovo na porazu Persijanaca - uverio da istorija (u smislu velikih usmerenih procesa promene, naime) ne postoji. Ovu nepromenljivost, u svoj celokupnosti, H erodot je zapazio i u životinjskom svetu, u kom ga vidi kao mudru božansku promisao, po kojoj se sve plašljive životinje koje ljudi jedu jako razmnožava ju, da ih ne bi nestalo, a sve divlje i opasne se malo množe (3, 108,1).76 Samo što se upravo u svetu ljudi stalno menjaju uloge. Setimo se samo sličnih filozofskih shvatanja Anaksimandra i Empedokla.763 U osnovi leži nazor po kojem je celina uvek mnogo veća od svake političke jedinice. Opšte verovanje u jednakost i za konitost posreduje između činjenica u prostoru i vremenu. Kako su prednosti i nedostaci zemalja i naroda jednako razdeljeni u prostoru,76b tako se moć u vremenu, doduše ne baš jednako, deli, ali se bar na duže vreme sprečavaju teške nejednakosti. Svuda, u prirodi i u čovekovom svetu, važe slični zakoni. Herodot poznaje, kako vidimo, s jedne strane izvesne propise i granice koji večito ostaju isti, a s druge, pojedinačne veličine istorijskog života koje se shvataju u stalnoj promeni. Prvenstveno

76 Immenvahr (kao u napomeni 10) 311-313. Up. 199. 76a Anaksimandar A l. BI (Fragmenti Predsokratovaca 1,81 ff.). Empedokle B 17,29 (isto 317). 26 (isto 322-323). Up. Euripid Feničanke 541-543. G. Vlastos u: Classical Philology 42, 1947, 159 ff 76b F. Heinimann, Nomos und Physis. Basel 1945. 23-24. 32.

400

Kristijan Majer

se u ovoj napetosti između nepromenljivosti i promene kreće nje gova Istorija. Između njih je spori proces promene svetskoistorijske konstelacije, doduše, prim enjen i prikazan kroz stvaranje i po raz Persijskog carstva, ali Herodot na tome opaža samo prom enu konfiguracije na svetskoj pozornici (koja, opet, brzo može da ustupi mesto sasvim novim konfiguracijama), a ne i dugoročnu strukturnu prom enu koja dozvoljava da nam ovaj proces bude va žan prolazni stadijum, važan stupanj u svetskoj istoriji. On nije bio kadar da svoje veličine funkcionalizuje, čak ni s obzirom na proces koji čini njegovu temu. Kakve su mu sve pretpostavke za to nedostajale, još ne m ože da se vidi. Vreme je kod Herodota, s jedne strane, dimenzija u kojoj se odvija nepravilno pravilna smena uspona i pada različitih veličina. Pri tome se kao u kakvom pozorištu odigrava m alo izm eđu ovih, malo izm eđu onih, sama pozornica ostaje nepromenjena, samo se u ovoj igri svaki put iznova menjaju kulise. Pored ovog, postoji drugi aspekt vremena, poput aspekta mere koja je određena sva kom pojedincu, svakoj dinastiji, svakom carstvu. Loksije dozvo

ljava da vas četiri Arkesilaja i četiri Bata vladate u Kireni za vre me osam pokolenja. On vam savetuje da ni ne pokušate duže da vladate (4, 163, 2) - kaže se u jednom Pitijinom proročanstvu. Ove predstave o vrem enu tačno odgovaraju m ultisubjektivnosti toka Herodotovog prikaza. U celini uzev, ne m ože se ništa drugo, u Herodotovom smislu, reći o vrem enu nego ono sto je Sofokle iz rekao: Samo bogovi ne stare i ne umiru, ove druge urušava sve moguće vreme (ta d ’alla sinheipanth ’hopankrates hronoš)?1 Ja sno je da pri ovakvom načinu posm atranja ne m ože da postoji in dividualnost pojedinaca, naroda i carstava. Bilo bi zanimljivo da se uporedi ovaj pojam vrem ena i pro mene, polazeći, ovoga puta, od drugih, posebno od prethodnih 7

77 Edip na Kolonu 607 ff S tim u vezi, morao bi se imati u vidu važan čla nak: H. Frankel, Die Zeitauffassung in der friihgriechischen Literatur. U: Wege (kao u napomeni 42a) 1-3., ali to bi zahtevalo duže razlaganje.


401

kultura. Budući da se time nećem o baviti na ovom mestu, daćem o bar neke smem ice koje bi m ogle da rasvetle specifičnost Herodotovog postignuća. Za Stari Egipat treba da se pretpostavi ne samo nepromenljivost događajnog okvira, nego i okvira celokupnog po retka zbivanja. Drugim recima, ljudi i narodi nisu samo sabijeni u određene okvire, unutar kojih su se potom mogli razvijati slobod no i na veoma različite načine, nego su spregnuti u je d a n potpuno nepromenljiv poredak. Istina, prom ena i promenljivost nisu m o gle da se predvide. Ali one ovde nisu u celini predstavljale pravi lo, već odstupanje o d pravila, bile su najuže i sa svih strana ogra ničene i nikako se nisu opažale. Sigfrid M orenc je kazao da „istorija“ m ože da se prevede na egipatski, izm eđu ostalog, pom oću irw, „onoga što (uvek iznova) treba da se radi“ , zato što se istorij-

sko delanje u Starom Egiptu odvija u skladu sa normama koje iz vršitelja obavezuju na ceremonijalno ponavljanje,7879M orenc pod istorijskim delanjem očigledno podrazum eva političko ili vojno javno delanje, u smislu popularnog, ali potpuno besmislenog br kanja izm eđu ,,političkog“ i ,,istorijskog“ , koje nam je očito još ta da nametnulo da stvaranje politike i stvaranje istorije sasvim po grešno smatram o jednim te istim (isto kao što naši državnici ne prestano pokušavaju da um esto u močvari sadašnjosti žive u škol skim udžbenicim a budućnosti, proglašavajući jednodnevnu politi ku za „časove istorije“ ili za „istorijske događaje“). Erik Hom ung pokušava da za egipatsko i astečko shvatanje istorije smisli for mulaciju: istorija kao svečanost (ili ritual), pri čemu „istorija” m o žda nije pravi izraz ).19 U svakom slučaju, presudno je to što se u zbivanju pre svega naglašava izvršenje propisanih radnji. Onda tu jedan kralj može da se predstavi kao pobednik nad nekim naro dom, koji je već nestao sa političke scene. H om ung o tome piše:

Prema našim metilima, u takvim prikazima, kao i u odgovaraju78 Prestige-Wirtschaft im alter) Àgypten. SB. Akad. München 1969. 11,13. 79 Rasprava ovog naslova objavljena je u Darmštatu 1966. Uporedi i: H. Frankfort, Before Philosophy. Harmondsworth 1949. 22. 34 ff.

402

Kristijan Majer

čim izjavama u tekstovima, nalazila bi se falsifikovana istorija; za Egipćane i oni pripadaju Maatu, istini i valjanosti svetskog poret ka; u njegovom pogledu na svet, nužne stvari se mogu dogoditi i u napisu i u prikazu, u magičnoj stvarnosti slike i reči. Maat zahteva da kralj uništi neprijatelje Egipta; stvarnost u kojoj on to či ni uključuje i kult svetišta.80 Stvarno i ritualno izvršenje utoliko deluju izjednačeni. Zna se već šta će se dogoditi, a onda se to, do nekle izvesno, i dogodi, tako što se život prikloni najužim form a ma, a ostalo uradi apercepcija. Kralj postaje stvaran ponavljanjem arhetipskih procesa. Kako bi to M irča Elijade rekao, stvarnost se zadobija ponavljanjem ili sudelovanjem.8182Samo ponavljanje daje događajima stvarnost. Odstupanje od arhetipova nem a ili pak ima samo osrednji vid stvarnosti. Pri tom su predviđene izvesne varijante u okviru ovog nepromenljivog poretka, izvesna pravilna promena, na kojoj se pak sa gledava i naglašava ne specifičnost onoga što se menja, negojednovrsnost ponovnog nastupanja promene i njenih oblika. Nem a slobodnog područja delovanja za specifičnost varijante, već nasu prot tome, ona nestaje u ustaljenom šablonu razvojnog obrasca. Vreme pred stupanje novog kralja na vlast je na prim er nužno vrem e haosa (isfet). Kralj zatim ponovo uspostavlja kosmički pore dak kakav je bio prvog dana. Kraljevstvo samo ispunjava krug ko

ji se u svakom jednovlašću nanovo priključuje: stupanje na presto = ponavljanje stvaranja, praznovanje Sedovog jubileja = obnova vladavine, smrt = kraj, koji sobom nosi novi početak. Ovom je ci kličnom toku podređena istorija događaja.82 U ovom toku ne po stoji promena, nego samo odstupanje i ponovno uspostavljanje.

80 Hornung 18. Uporedi: E. Otto, Die biographischen Inschriften der âgyptischen Spâtzeit. 1954. 2: .. .jedna unutrašnja napetost između objektivne činjenič ne istoričnosti i subjektivne stvarnosti, kao što je Egipćanin vidi i mora da vidi. 81 Kosmos und Geschichte. Reinbeck 1966. 77. 82 E. Otto, Wesen und Wandel der àgyptischen Kultur. Berlin/Heiđelberg/New York 1969. 66


403

Vreme - . . . troši sve postojeće, savršenstvo se oblači, sile razara nja i raspadanja prete nekoć stvorenom poretku. I bogovi i ljudi pozvani su da odagnaju sive oblake i opasnost. Ijedni i drugi sto je ujedinjeni u borbi koja nema kraja; njen cilj je isti kao cilj istorije - da se svetu povrati savršenstvo, koje je posedovao u trenut ku svoga stvaranja. Jedan deo ove borbe odigrava se kao bezvre meni mit u svetu bogova; jedan drugi je ostvaren na zemlji, on je kult, on je svečanost, on je istorija.83 Samo na jednom m estu ima prostora za opažanje izvesnih promena: kralj ne m ora sasvim da uđe u ulogu izvršitelja historij skog r i t u a l a To se na duži rok ne bi slagalo sa samoosećanjem vladara. Na taj način postaje moguće, i sa svoje strane ritualizovano, da kraljevi ostvaruju svoju individualnost u naročitim pot hvatima i zadužbinama. Oni tada m nogo polažu na izuzetno ispu njenje svoje uloge: Ja sam granice proširio dalje na ju g od mojih

očeva. Postigao sam više no što mi je ostavljeno u amanet. Šta mi srce naloži, to moja ruka izvede, kaže Senusret III.84 Osim toga, navodi se uveravanje, d a je neke stvari uradio prvi, a i izvesne zadužbine za sve buduće vreme. Ali uz sve to se samo unutar jed nog sasvim neprom enljivog poretka etabliralo nekoliko novih de là i postiglo nekoliko naročitih uspeha. S obzirom na poredak, prostor za kraljevo delovanje ne postoji. A pri tom je kralj jedini koji, strogo govoreći, delà u Egiptu. Službenici i sveštenici delaju samo po nalogu kralja i otuda su nepotrebni za zvanične napise i prikaze; u njihovim autobiografijama u prvom planu stoji odnos prem a kralju i ispunjavanje kraljevih naloga. Egipatska slika istorije, otuda, u svojoj kultnoj dram i poznaje, grubo rečeno, samo dvojicu protagonista: kralja i „neprijatelje".85 Neprijatelji se, pri tom, na sličan način shvataju samo negativno, kao ogrešenje o

83 Hornung, str. 29. 84 Otto, str. 66. tip. Hornung, Politische Planung und Realitàt im aiten Àgypten. U: Saeculum 22, 1971, 48-50 85 Hornung (kao u napomeni 79) 22.

404

Kristijan Majer

normu. Poredak je, stoga, sveobuhvatan, ne m ože se sagledati sa spoljne strane. Šta god da se preduzim a od promena, nestaje iza zahteva da se isti poredak i dalje izvršava i svaki put iznova uspo stavlja. M esopotam ijska slika istorije se, i pored svih razlika u odno su na egipatsku, suštinski od nje ne razlikuje.86*Izrailjska, nasu prot tome, baš kao i Herodotova, poznaje sumu različitih događa ja i zbivanja. Oni se uvek samo relativizuju s obzirom na plan ko ji Jahve pokušava da ostvari sa svojim narodom i na njemu. Prika zane promene se nalaze, bar što se tiče procesa izgradnje m onar hije ili razm irica sa Asirijom, načelno na istoj ravni sa onima ko je H erodot zapaža. Najvažnija razlika je u tom e što se prikaz usredsređuje na istoriju Izrailja, dok H erodot im a paralelno bez broj važnijih i manje važnih subjekata. Izrailjska istorija pak pro riče uz mnoge prom ene koje se delimično i sistem atizuju u unu trašnjem odnosu izm eđu greha i kazne,86a ali baš zbog toga što druge narode m ože da uključi samo s obzirom na sebe samu, ne ume da predstavi onako celovitu sliku stalne prom ene u konfigu racijam a kakvu nalazimo kod Herodota. Ne može se m nogo zaključiti iz ovih nekoliko primedbi. No, m ožda se na ovom m estu m ože izreći jedna pretpostavka koja bi se, istina, mogla obrazložiti samo u širem okviru. S jedne strane, upada u oči da relativno strogo institucionalizovanje hidrauličkih kultura nastupa sa strogim ustrojstvom čak i predstava o vrem e nu. S druge strane, razvijaju se slobodnija, m anje obavezujuća shvatanja vremena i otvorenost za velike razlike u istorijskom to ku kod naroda koji su u svom političkom poretku srazm em o m no go manje znali za autoritet, obavezanost i strogo očekivanje ulo ga. M ožda tako nastaje prilika za osvešćivanje istorijskih događa ja i preokreta samo u kulturam a sa manje čvrstom institucionali

86 Za neke bitne aspekte, uporedi: H Gese (kao u napomeni 33). 8ба O tome i K. Koch, Gibt es ein Vergeltungsdogma im Alten Testament? U: Zeitschrift fiir Théologie und Kirche 52, 1955, 1-3.


405

zacijom. Ovde se m oram o ograditi u pogledu toga da bi ova tema mogla da se posvedoči posebno na slučaju Kine, i pre svega: d a je izraz „čvrsto institucionalizovanje” veom a neodređen, s obzirom na to da na polju poređenja i obostranog svrgavanja sistema i nji ma svojstvenih oblika institucionalizovanja, kao i načina njihove odvojenosti i totaliteta, još ne postoje radovi, a kamoli pojmovi.88 M ožda se ipak može reći d a je čovek „hidrauličkih kultura” u jav nom poretku, kao i u vremenu, medijatizovan, naime da se u izvesnim bitnim pogledim a pre m ože razum eti samo kao deo celi ne. Ova celina je skroz-naskroz prethodno stvorena i utvrđena, te tako dozvoljava slobodan prostor za opažanje događaja i prom e na samo u privatnom. Ovaj uski horizont se u Izrailju i kod Grka probija na različit način. Kao utvrđen i neprom enljiv ne shvata se više sadržaj, nego samo okvir zbivanja. U nutar ovog okvira oslo bađa se m ogućnost za istorijska opažanja. Da ostavimo specifič nosti Izrailja po strani: čovek se kod Grka, kako u političkom po retku tako i u vremenu, sm ešta u okvir izvesnih propisa i granica. Čim ljudi nauče da prepoznaju i cene multisubjektivnost, doći će vreme za suštinsku dim enziju u kojoj se odigravaju najrazličitije stvari. Ona je (da usput napomenemo, s obzirom na beskrajne ra spre) kod Herodota ponajviše linearna, naime, zamišljena kako protiče od prošlosti u budućnost bez bližeg određivanja. U ciklič nom toku ili u smeni uspona i pada kreću se samo pojedinačni ži votopisi.883 Celokupno vrem e bi se, u skladu s tim, moglo zam i

88 Nažalost, čak i značajan, umnogome kapitalan rad K. Wittfogel, Die orientalische Despotie. Kôln/Berlin 1962, dobrim delom zapostavlja ovde navedene pro bleme, jer suviše polazi od modeme protivslike, tako da se dva, tako mnogo razli čita, društvena sistema kao što su „električne" kulture i feudalizam, u njemu stapa ju u jedno. Nejasnoće u pogledu terminologije i veoma diskutabilna razlikovanja i grupisanja takođe odlikuju radove B. Moorea. 88a O tome uopšteno za antiku Momigliano (kao u napomeni 75). J. De Romilly, Time in Greek Tragedy. Ithaca/New York 1968. 90. F. Vittinghoff, Zum geschichtlichen Selbsverstândnis der Spâtantike. U: Historische Zeitschrift 198, 1964, 529-531.

406

Kristijan Majer

sliti samo ako bi se pripisalo nekom velikom subjektu, drugim re cima: ako bi se shvatilo kao vrem e sveta ili čovečanstva. N a taj način, upravo m ultisubjektivnost određuje ,,slobodu“ herodotovskog vremena. Ako se, s druge strane, pomisli na to koliko smo, od ,,temporalizacije“ istorije naovamo, ponovo zarobljeni u jed n o vreme, jednu vrem ensku struju, koja ne samo da svima nam a po stavlja granice, nego u znatnoj meri nama i dominira, kao i na to koliko je, delom, ovo vrem e na svojstven način ukorenjeno u hrišćanskim i srednjovekovnim okovima vremena, tada bismo, s te strane, došli do toga da za grčku starinu pretpostavimo svojevrsnu m eđufazu koju bi bilo prim amljivo odrediti i koja bi se, kad bismo hteli jednom rečju da opišemo njenu prirodu, m ožda - s obzirom na gorepretpostavljenu vezu izm eđu javnog poretka i vrem ena m ogla nazvati „političko vrem e“ Reč je o vrem enu koje nije usklađeno ni sa jednom jedinicom ili kakvim velikim procesom promene, i u kojem, štaviše, postoji opšterelevantno zbivanje sa mo iz prom ena konfiguracija izm eđu polisa i izm eđu građana ipolîtai), iz politike u opštem značenju reči. Na to se, opet, usredsređuje razumevanje vrem ena ukoliko se ne odnosi na pojedinač ne sudbine ili veoma postepena, dugoročna poboljšanja - ali ona ne vode procesualnom shvatanju, već svesti o moći ovladavanja stvarima, pogotovo in politicis. Ovim zapažanjima su u najboljem slučaju samo naznačene izvesne slobodne pretpostavke za nastanak istorije. Nije još odgo voreno kako je došlo do toga da ih Herodot iskoristi na navedeni način. Stoga, za kraj treba da se postavi pitanje s početka, o uslovima mogućnosti za nastanak istorije.

c. Uslovi mogućnosti za nastanak grčke istorije U kategoriju ovih uslova može se smestiti mnogo toga. Ovde se radi isključivo o podsticajima, izazovima, koji su mogli da podstaknu i verovatno i jesu podstakli Herodota da se u potpunosti preda ovom novotarskom poduhvatu. Tema ovde dakle ne treba


407

da bude koji su duhovni preduslovi, sa stanovišta eposa, religije i svakodnevne mudrosti, sa stanovišta jonske nauke ili jezika, Herodotu omogućili da napiše istorijsku knjigu i pri tome ga možda i odredili, već šta g a je ponukalo da na osnovi ovih preduslova po stavlja svoja pitanja i da na njih u istorijskom smislu odgovori. O prvom pokretačkom momentu ne m oram o da utrošimo mnogo reci. To je bio Grčko-persijski rat sa svim svojim posledicama. Sudar celokupnog istočnog sveta sa Grcim a i pobeda koju je nekoliko grčkih kontingenata izvojevalo nad ogrom nim persijskim snagama bili su nešto neverovatno, i to kako za generaciju koja je tek stasavala, a kojoj je i sam H erodot pripadao, tako i za one koji su rat doživeli kao odrasli i u njem u se borili, kao na pri m er Eshil, koji je ovaj problem u svojim Persijancima A ll. godi ne pre nove ere stavio na pozornicu. Koliko god da su događaji sledećih decenija, osnivanje Atinskog pom orskog saveza, dalji poduhvati protiv Persijanaca, velike ustavne prom ene u Atini i na brojnim drugim mestima, suprotnosti koje su se polako razvijale između Atine i Sparte kao i duhovni pokret ovih decenija, za savremenike bili uzbudljivi i intenzivni, sećanje na ovaj događaj, razmišljanje o tome još duže vreme bilo je živo. Kako je došlo do ove borbe? Kako je postala m oguća grčka pobeda? Šta su značili ovi događaji? Bezbrojne verzije su mogle da budu raširene o to me (nailazimo na njihov odjek i kod Herodota), bezbrojni zaključ ci su mogli da budu izvučeni iz toga. Što su mišljenja i ocene bi li raznolikiji, to je bilo više materijala za razgovor o tome. No, kao što već rekosmo, za ovaj problem mogli su da se pronađu najrazličitiji odgovori. Kako je došlo upravo do istorijskog odgovora? Grčko-persijski rat m ože eventualno da pruži odgovor utoliko što je izobilje velikih delà, učinjenih u njemu, i događaja sadržanih u njemu, moglo da pozove na povezani prikaz, kako zbog slave, ta ko i zbog sećanja. Za to, međutim, nije bilo potrebno da se u vre menskom smislu požuri ispred ratnih dešavanja. Za istorijsko gledište se, osim toga, mogu navesti drugi m o menti: jedan koji u opštem smislu ima veze sa karakterom grčke

408

Kristijan Majer

državnosti u uslovima posle Grčko-persijskog rata, ije d a n drugi, koji je dat sa duhovnim posledicam a novog tem poralnog modusa ovog veka. Postoji, naime, izvesna verovatnoća da se u tom vre menu probudila nova potreba za orijentacijom, prožeta m nogim intenzivnim pitanjima. Ova potreba nije mogla da bude ograniče na samo na Herodota, već se on, zajedno sa tom potrebom , kretao u širem krugu koji se rasprostirao ćelom Grčkom. Ova potreba je proizišla iz toga što je u izonom nim ustavima, u kojima je nosilac bio širi sloj građana, a zbog jedne intenzivne političke problem a tike, određene brojnim internacionalnim zapletima, moralo da na stane novo i šire razum evanje za političke relacije, za političko delanje i gubitke, za kontingenciju i za konstelacije. Treba u svakom slučaju naglasiti da se ovde suočavamo sa povezivanjem tri razli čita faktora. Prvo, sa još m ladom problem atikom izonomnih preddemokratskih i ranodem okratskih ustava, drugo, sa problem ati kom nove politike visokog stila koja je tek započinjala svoj razvoj, tj. velikih spoljnopolitičkih relacija, i treće, sa opštom problem ati kom ,,polipolitičkog“ sistema na veoma malom prostoru. Ako je politiku trebalo da pokreće širi građanski sloj, to je pretpostavljalo novu vrstu orijentacije i racionalnosti. U manjem krugu stručnjaka sporazum evanje se odvija na drugačiji način. Razna pitanja se rešavaju na osnovu tam o važeće uvežbanosti i is kustva, a da opšti preduslovi uopšte ne m oraju da budu pomenuti. M nogo toga se podrazum eva. Jednostavne procene o korisno sti mogu često da nadomeste principijelne rasprave. Sasvim je drugačija situacija kada veći krug građana, koji u najvećem broju slučajeva m ogu samo usput da se bave politikom, treba da jem če za politiku, da razum eju politiku, da razgovaraju o politici. Za to moraju da budu formulisani m nogi preduslovi koji su se do tog trenutka podrazumevali, m noge jednostavne pretpostavke m oraju da se obrazlože, mnoge prakse m oraju obimnim posm atranjem da dobiju svoju čvrstu osnovu. Šta god da važi za širi krug onih koji ne sudeluju u politici i koliko god da se, na kraju krajeva, radilo uz pom oć nagovaranja i emocija, funkcionisanje izonom nog siste


409

m a prem a unutra i prem a spolja pretpostavlja opštije razumevanje politike i na neki način i izvesnu porciju teorije. Za nastanak izonomije u opštem smislu morali su da se pređu različiti stadijumi političkog mišljenja.73 Za potvrđivanje izonomije iznutra i prem a spolja ovaj proces političkog mišljenja je m orao da bude nasta vljen. Ovo je bilo posebno važno u situaciji nakon Grčko-persijskog rata. Grčki polisi su se pre toga retko bavili spoljnom politikom. Bilo je bezbrojnih aktivnosti preko njihovih granica, ali one su če sto bile nepolitičkog karaktera i odnosile su se, ukoliko jesu bile političke, najčešće na veze između m alog broja gradova, bile su punktualno koncipirane i nisu bile povezane sa velikom zam rše nom igrom moći i odm eravanja snaga. Ove aktivnosti su po pra vilu polazile od pojedinačnih plemića koji su imali dobru i prak tičnu sliku o onome šta žele i kako to da ostvare. Sada su svi ovi polisi odjednom, skoro preko noći, bili upleteni u politička zbiva nja. U području Egejskog m ora i celokupnom istočnom Sredoze m lju nastalo je spoljnopolitičko polje zategnutosti, kakvo nikada pre toga nije postojalo u Grčkoj. Između Atine i Persije, Sparte, Korinta i drugih gradova nastali su zategnuti odnosi takvih razm era da su i najmanji polisi iznenada bili u nužnoj situaciji da se snalaze u tom velikom okviru. Da li će pristupiti pomorskom sa vezu, da li će ostati u njemu, da li će učestvovati u otpadničkim pokretima, u kolikoj meri će biti pogođeni ovim ili onim, ponekad i stotinama kilometara udaljenim događajem, ova i bezbrojna dru ga pitanja morali su - po mogućstvu pravovremeno - da kalkulišu, ukoliko nisu želeli da budu puki objekti ovih velikih zbivanja. Za nas jedva da su zamislivi problemi sa kojima su se oni pri to me suočavali. Nastala je potpuno nova vrsta politike, potpuno nova vrsta delanja, koja se pre svega manifestovala u sistematičnom stremlje nju Atine ka moći i bila nošena verovatno nesvesnim, a kasnije i

73 Uporedi C. Meier (kao u napomeni 1) str. 23-24

410

Kristijan Majer

svesnim zahtevom da se ostvari nešto potpuno novo. Takvim is kustvima probuđena potreba za orijentacijom se, doduše, u prvom planu odnosi na situaciju, u kojoj se čovek nalazi. No, razm išlja nja koja od toga polaze, sa sobom ipak donose izvesnu obuku za političko razmatranje, za razumevanje političkih relacija u opštem smislu. Ako je na osnovu novog i pojačanog interesovanja za po litičke relacije potrebno snalaženje u nekoj političkoj situaciji, na m eće se samo od sebe korišćenje materijala za upoređivanje. Sve ovo, kao i pitanje kako je uopšte nastala nova situacija i šta sopstveni svet zapravo razdvaja od onog ranijeg, m oralo je sa izvesnom verovatnoćom da probudi interesovanje za predistoriju Grčko-persijskog rata. Pri tome je značajnu ulogu igralo i to što je ši roko učešće u politici, to jest učešće ljudi koji nisu bili za to specijalizovani, podsticalo na to da se političko dešavanje istovreme no vidi iz perspektive spoljnog posmatrača. Ovde je nastala spe cijalna kombinacija blizine i daljine. Tome se kao treći faktor pridružila činjenica da su političke jedinice u Grčkoj bile male, s jedne strane su bile u bliskim odno sima, a s druge često u teškim suprotnostima. Uprkos tome je i ov de isprva postojalo autocentrično razumevanje sopstvene sudbine. Onako kako kraljevi dele pravdu, tako funkcioniše i grad, i to ne samo iznutra, već i u pogledu žetve i plodnosti stoke, kako se ka že kod Hesioda (a time se on priključuje shvatanju koje je uobiča jeno na Istoku). Loše žetve u nizu od nekoliko godina uvek se iz nova povezuju sa kultnim ogrešenjima, osram oćenjem zemlje i drugim unutrašnjim uzrocim a istorije jednog grada. Najkasnije od Solona ljudi rade na tome da ovakav način razm išljanja prevaziđu u jeku novog političkog mišljenja, razdvaja se dešavanje u prirodi od političkog dešavanja, sa jedne strane se odgovornost za prirod na zbivanja pripisuje prirodnim uzrocima, a odgovornost za poli tička zbivanja političkim uzrocim a.893 Osim toga je takođe bilo neminovno da sasvim logičan pogled preko granica vremenom

89a Isto, str. 19-20


411

nepogrešivo dovede do prevazilaženja ove vrste solipsizma. N a ravno d a je čoveku teško m oguće da shvati šta to uopšte znači ka da smisao i uzroke za sopstvenu sudbinu više ne traži bezuslovno u sopstvenim prom ašajim a i dostignućima, niti više bezuslovno unutar istorije sopstvenog grada, kao da suštinski ima posla samo sa samim sobom i božanstvom, kao da svi ostali u najboljem slu čaju samo figuriraju u jednom procesu koji se odigrava između njega samog i božanstva. Norbert Elijas je jednom uputio na neverovatnu sposobnost apstrakcije koja je bila potrebna za prevazilaženje geocentričnog mišljenja. U društvu razvijena, individual

no naučena, povećana kontrola afekta, a pre svega i u povećanoj meri samoaktivna kontrola afekta je bila potrebna, pojačano su zdržavanje spontanog osećanja ljudi, da je sve ono što doživlja vaju, a posebno sve ono što se odnosi na njih, namenjeno njima samima, da je to takođe izraz neke namere, nekog određenja, ne ke svrhe koji se odnose na njih same, na ljude koji nešto doživlja vaju i na koje se ti događaji odnose. Da bi se prirodno dešavanje u misaonom smislu obradilo kao kontekst koji podleže sopstve nim zakonima, koji se odvija bez namere, bez svrhe i bez određe nja, čisto mehanički ili kauzalno, potreban je novi stupanj samodistanciranja.90 Slična problem atika proizlazi u slučaju prevazila ženja načina mišljenja koje je usmereno na polis, u korist razum evanja jednog ,,polipolitičkog“ sistema.903 Unutrašnji preduslovi grčke istorije V veka i, kako se ovde može videti, opštije datosti u pogledu malenosti i bliskog susedstva grčkih polisa se dakle su sreću da bi ovde omogućili nove, apstraktnije forme mišljenja ko je prevazilaze autocentričnost političkih jedinica. Iz političke problematike, uslovljene susretom ova tri faktora, proizlazi, dakle, nova potreba za orijentacijom, kao i novi smisao

90

Über den Prozess der Zivilisation 1.2 izd. Bem/Mimchen 1969. LVIII f

90a Za sasvim konkretan aspekt problema orijentacije koji rezultira iz toga K. von Fritz, Die griechische Geschichtsschreibung 1: Von den Aniangen bis Thukydides. Berlin 1967. str. 24.

Kristijan Majer

412

političkih prilika koji se više ne m ože tek tako regulisati uz pomoć sumarnih objašnjenja. Kito jednom prilikom govori o strasti pre ma postavljanju beskorisnih pitanja, koja se m ože prim etiti kod Grka. Verovatno je m eđutim d a je ono što je za druge m ožda bilo „beskorisnog još bolje rečeno: akademsko - za Grke bilo nužno. M ala porcija teorije i mala porcija apstrakcije potrebne su za sporazum evanje o politici i političkim relacijama u širem građan skom krugu. Verovatno je da su ovi građani u sebi nosili potrebu za orijentacijom i u nešto daljoj prošlosti čijim su posledicam a bi li tako vidljivo izloženi. Iz svega toga je proizišla bar jedna pola zna tačka za Herodota. Problematika rata s Persijancima i problem atika izonomnih ustava u polipolitičkom sistemu novostvorene politike u doba po sle završetka grčko-persijskih ratova, m ožda su samo omogućile i u isti mah pozvale na jedno istorijsko promišljanje i postavljanje pitanja. Direktna provokacija istorijskom posm atranju one vrste, koja postoji kod Herodota, bila je povezana sa trećim pokretačkim m o mentom, naime sa svojevrsnim novim konstelacijama delanja,90b drugačije rečeno sa prelaskom sa nomističke na kratističku epohu Grčke. Problematika načina razvoja i problem atika pojmova nomističkog i kratističkog na ovom mestu ne m ogu da budu detalj no obrađene. Nekolika upućivanja m oraće da budu dovoljna. Izrazi ,,nomistički“ i ,,kratistički“ stvoreni su oslanjanjem na pojam ustava kod Grka.91 Nomistički polazi od reči nomos, od či jeg pojma se stvara ustavna terminologija arhajskog vremena (eunomija, izonomija, disnomija, itd.). Kratistički dolazi od kratos, od reči koja se unutar ustavne terminologije prvi put pojavlju je u demokratiji. Ovo obeležje demokratije označava tačku u ko joj se vladavina jednog delà građanstva smatra kao suštinski od-

90b O tome Ch. Meier u: K.-G. Faber/Ch. Meier, Historische Prozesse, München 1978.25 ff. Vidi niže na str. 473-476. 91 Uporedi na str. 474, napomena 152.


413

ređujuća za ustav, nakon što su ranije utvrđena obeležja prava bi la smatrana odlučujućim. Vladavina pri tome ne znači vođenje i upravljanje unutar jednog ustava, već njegovu prožim ajuću prim enu od strane jednog nosioca ustava. U činjenici te primene sa stoji se novina ove epohe. Nomistička epoha je obeležena zadatim pravom, pravom i političkim osnovnim poretkom koji u celosti nisu stavljeni na ras polaganje ljudima i koje su svi Grci na isti način smatrali obavezujućim. Ljudi mogu da ga prekrše, poredak može da bude loš, onda se on sm atra odstupanjem od dobrog poretka. Sa druge stra ne se poredak može pojedinačno menjati, ali se onda radi o nado gradnji ili izmeni, o modifikaciji, a ne o povezanom nacrtu koji slobodno raspolaže elementima, ne o novom konstruktu. Tokom ove nomističke epohe bilo je tiranije, bilo je pre svega uspona ši rih slojeva i na kraju njihovog uspeha u obliku izvesne kontrole nad celokupnim društvom, bilo je izonomije. Sa izonomijom započinje prelazak na kratističku epohu. Ispr va su ljudi mislili samo da m odifikuju nasleđeni ideal eunomije i dobrog ostvarenja utrđenog prava, i to tako što su građansku je d nakost (onako kako ju je razum eo srednji sloj seljaka) projektovali u ono što je već postojalo, očigledno da bi u toj modifikaciji ostvarili eunomiju. Kasnije su, međutim, primetili da ovaj ustav ne ostvaruje toliko jednakosti koliko to u krajnjem efektu čini vla davina demosa. Pošto su to primetili i pošto je demos počeo na potpuno nov način da koristi svoje mogućnosti, ovaj ustav je po stao drugačiji. Prelazak na demokratski sistem donosi, ukoliko je uspešan, sa sobom duboke promene. Celokupni poredak se tada menja i prilagođava vladavini demosa. Ova promena znači da se odjednom celokupni ustav stavlja na raspolaganje generaciji koja živi u tom dobu. Ona se u Atini i na drugim mestima u najkraćem periodu u najvećoj meri preobražava. Nije slučajno što neposred no nakon toga nastaje prvi teorijski nacrt ustava i društva. Ako je Solon i poštovao dotadašnja tradicionalna prava staleža, ako je pri utvrđivanju prava i polazio od porekla, to jest od njegovog istin

414

Kristijan Majer

skog razloga, sada se politička pozicija svakog staleža i svakog pojedinca utvrđuje na osnovu celine polisa. Svako pravo m ora da se dokaže pred sadašnjim potrebama, zahtevima i shvatanjima. Svako pravo se principijelno m ože staviti pod znak pitanja. Su protnost izm eđu starog i novog se svesno doživljava. Istovremeno se na najrazličitijim područjim a sakupila suma saznanja, svest percipira da saznanjem može i m ora da savlada sve bitne probleme. Veoma dobri simptomi za to su pojava retori ke i racionalnog dokaznog postupka pred sudom,92 kao i daleko rašireno mišljenje da se čak i sa slučajem može izaći na kraj. Pre više često je, kaže se, slučaj korišćen kao neubedljiv izgovor za manjkavu procenu.93 Istovremeno se pojavljuju prve koncepcije napretka. One vode istovremeno do novog tum ačenja prošlosti koja je za nas našla svoj izraz u Tukididovoj arheologiji. Sredinom V veka, dakle, ljudi na nekim m estim a - to se m o ra naglasiti - grčkog sveta, pre svega u Atini, rade na tome da na sasvim nov način postanu gospodari svoje sudbine i da ovladaju svojim svetom. Pojavljuju se nove forme nade, očekivanja, kreta nja u vremenu. To u predanju retko upada u oči. Jedini razlog to me je što je naše predanje o tom vrem enu relativno oskudno i je d nostrano i što najčešće, u kasnijim vremenima, više nije znalo šta se zapravo događalo. Iz ovakvog novog stava se naravno ne može direktno izvesti Herodotovo istorijsko delo. Ovaj stav ipak stoji u velikoj suprot nosti sa onim što pronalazimo kod Herodota. Ovde se na svim m estim a prelaze granice, ovde se manje-više neuvijeno tvrdi da m oć ljudi m ože da bude neverovatno velika.94 Ipak, time je za Herodota i za sve one koji su mislili kao on, moralo da se postavi pitanje da li su sve dosadašnje predstave za ista pogrešne, da li će sada zaista sve biti drugačije nego što je bi

92 F. Solmsen, Antiphon-Studien. Berlin 1931. 47 ff. 92 Vidi poglavlje Antički efo’ivalent ideje napretka, str. 439-440. 94 Sofokle, Antigona 332 ff O tome na str. 441 ff.


415

lo ranije. Pitanje doduše nije moglo da glasi: da li je postignut no vi stupanj istorije, jer bi to pretpostavilo da već postoji razumevanje istorije kao procesa koji je prošao različite stupnjeve. Ipak je m orao da se pojavi problem orijentacije u odnosu na ljudske m o gućnosti i procese u celokupnom smislu. Ili je staro shvatanje bi lo ispravno ili ono novo. Odgovor koji je H erodot pružio na ova pitanja, poznat je i ra nije već citiran. Postoji ciklični tok u ljudskim stvarima, sreća i veličanstvenost ljudi nisu postojane. To je bio odgovor koji kao da je proizlazio iz posm atranja sudbine bezbrojnih ljudi, dinastija i carstava. Upravo su dešavanja protekle decenije na Istoku i Zapa du bila posebno bogata usponim a i padovima političkih jedinica. Pošto se naizgled računalo sa poretkom koji prožim a celokupni svet, iz toga je takođe proizišla paralelizacija izm eđu ličnih i po litičkih sudbina. To ni u kom slučaju nije isključivalo da je i H e rodot posedovao izraženo interesovanje za pojedinačne izume i tehnike. On čak usrdno pripoveda o tome.94a No, ostajao je skep tičan tam o gde se iz takvih iskustava uopštavala svest o neverovatnoj umešnosti i gde se to takođe odnosilo na politiku. Ukratko, čini mi se da se na ovom mestu nalazi pitanje na ko je herodotovski način posm atranja i pisanja istorije upravo daje odgovor. Herodotovi ciljevi su raznoliki. Zahtevi istorije prožim a ju celinu i određuju je. Ne dovodi se, m eđutim, u sumnju d a je po sebna Herodotova pažnja, kao i mnogih njegovih svedoka, usmerena na dublji smisao ljudskih procesa i da je u njima pronalazio potvrdu svog shvatanja ljudi i suštine sveta ljudi. Da to formulišemo na ovaj način: nije se samo Tukidid konfrontirao sa svojim prethodnikom Herodotom , već i Herodot sa Tukididom, tačnije bi se moralo reći: sa shvatanjem ljudske moći, promene i napretka sa kojim se susrećemo kod Tukidida (iako ne sasvim celovito95). Ci-

94a Dole na str. 464. Napomena 126. 95 Uporedi K. Reinhardt, Thukydides und Macchiavelli. U: Vermachtnis der Antike. Gottingen 1960. 184-186

416

Kristijan Majer

ni mi se da ovde leži stvarna polazna tačka, najdublje i najnužni je, egzistencijalno pitanje na koje je odgovorilo Herodotovo istorijsko delo. Naravno da su se i na tvrdnje o umešnosti iz V veka mogli na ći različiti odgovori. M ogli su se dokazati unutrašnje protivrečnosti, ograničenja, greške u političkoj i vojnoj analizi. Novatori su, naravno, mogli da budu proglašeni za fantaste i utopiste, kako bi smo to formulisali jezikom našeg vremena. No, pošto su njihovi uspesi bili frapantni i pošto se, na kraju krajeva, radilo o pogledu na svet koji su oni doveli u pitanje, ipak se nametalo „istraživanje41 i predočavanje „istorijskog11materijala, na osnovu koga se ova opšta m udrost m ogla na najbolji način obrazložiti i dokazati. Utoli ko se ovde posebno nametao istorijski odgovor. Grčka istorija spada, dakle, u okvir prve, našoj istoriji poznate oštre rasprave između porekla i jednog, iz sadašnjosti koncipiranog načina mišljenja, delanja i uspostavljanja poretka, a nastala je od starog, od naoko prevaziđenog, nastala je u opoziciji prem a vladajućoj struji. To što Herodot premalo ulazi u unutarpolitičke, ustav ne promene iz prethodnog vremena i u već najavljene promene u političkom mišljenju i očekivanjima, u ovom kontekstu zapravo ni je važno. Šta god d a je tome bilo uzrok, svakako nije pripadalo nje govoj temi. On nije želeo da sastavi političku analizu, disputaciju ni ti pamflet. Za sve to jedva da bi bio sposoban. Stara shvatanja o usponu i padu, o oholosti i odmazdi su najbolje mogla da se verifikuju u posmatranju istorijskih procesa. Ovo posmatranje je po mnogo čemu moglo da ostane sumarno. Izračunavanje pojedinač nih veza između uzroka i posledica nije bilo stvar Herodota. On je pre svega istovremeno verovao u dublje uzroke i to je moralo da ga sačuva od pretpostavke da unutar zemaljskih veza može u potpuno sti da stigne iza svih relacija. Bilo je ionako vidljivo koju vrstu sud bine su imali ljudi i političke tvorevine. To je proizlazilo iz istorijske rekonstrukcije, koja je uostalom u svom strogom naučnom shvatanju morala da odustane od toga da previše direktno upućuje na to. M ože se dakle reći: Upravo zbog toga što je Herodot bio ta-


417

ko apolitičan, mogao je da postane istoričar. Kao političar, bar kao političar koji bi bio upućen u stanje stvari svoga vremena, ne samo da bi očajavao zbog takvog plana, nego bi se verovatno okrenuo potpuno drugačijem načinu posmatranja. Nije dakle slučajnost što su istorija i dem okratija nastale isto vremeno. U izonomnim ustavima G rka nastala je nova potreba za orijentacijom. Ova potreba je još i pojačana zbog posebnog poli tičkog položaja nakon persijskih ratova. Politička iskustva i poli tičko mišljenje doveli su do novog shvatanja političkih relacija. Kratkoročna, autocentrična tumačenja smisla dešavanja, koja su u stešnjenosti polipolitičkog grčkog sveta ionako bila komplikovana, postala su u V veku definitivno zastarela (ili su potonula u du blje slojeve). Ovo, kao i problem rata s Persijancima i grčke pobede u tom ratu, predstavljali su važne preduslove za nastanak istorije. Oni verovatno nisu bili jedini motivi da ljudi odluče da jedan svežanj procesa koji obuhvataju više generacija rekonstruišu ,,istorijski“, u m ultisubjektivnom posm atranju, da bi time konstituisali srednjoročni prostor dešavanja koji se sastojao od sume de là, događaja i procesa (u kojem natprirodne sile, doduše, na poje dinačnom planu m ogu m nogo toga da učine, a u celini su mogle samo da postavljaju granice; u kojem nisu „bile zadužene" za smisao te celine). Kao važan podsticaj za to treba navesti jedan egzistencijalni interes koji je proizišao iz toga sto je u V veku sta ro posmatranje sveta bilo dovedeno u pitanje nekom vrstom „sve sti o napretku". Odatle je moglo da krene novo interesovanje za procese i istoriju i predistoriju Grčko-persijskog rata. Čini se da je ovde promena, iz koje je nastala demokratija, postala neposred ni uzrok istorije. Svakako da je ona to m ogla da učini samo na osnovu navedenih političkih okolnosti (koje su takođe bile bitno određene pojavom dem okratije),96 kao i na osnovu određenih du-

96 Nasuprot communis opinio ja bih uticaj Atine na nastanak istorije (uporedi M. J. Finiey, vidi napomenu 13. str. 300: The new impulse came from the cla ssical polis, and in particular the Athenian polis, which fo r the first time, at least

418

Kristijan Majer

hovnih preduslova, naposletku i zahteva jonske istorije koji je predstavljao potrebnu protivtežu starim form ama razumevanja. Prvu istoriju piše (ne jedan pobeđeni, ali) jedan koji je (ne putem demokratije, ali putem posledica nakon persijskog rata) stavljen pod znak pitanja. Pošto je velika promena, pre svega u Atini, sve dotadašnje stavila pod znak pitanja, pošto se toliko toga radilo na nov način, pošto su prom ene sada veoma brzo i u neverovatno tesnom nizu naprosto lovile jedna drugu, m orao je da se nametne potpuno no vi doživljaj zaboravljanja i polaganog napuštanja nasleđenih dato sti. Svet se za tadašnje okolnosti menjao do te m ere brzo da su inače ne toliko promenljivi ljudi postali sami od sebe ,,istorijski“ . Shodno tome je dobrim delom iz velike promene koja je nastupi la tih godina proizišao podsticaj da se sačuva sve ono što je od ljudske ruke nastalo i da se širi povest o velikim delima. A pitanje o Grčko-persijskom ratu stajalo je iznad svega, kao pitanje o ve likom događaju koji je prethodio ovom vremenu, kao odlučujuća provera ispravnosti tradicionalnih shvatanja.

western history, introduced politics as a human activity and then elevated it to the mostfundamental social activity) video samo na posredan način: Atina je nudila izvesne preduslove, ali Atinjani su bili previše zaokupljeni sami sobom, previše za neseni svojom slavom, da bi bilo verovatno da će se sa njihove strane, iz njihovog mišljenja, inicirati kvalitetno istorijsko razmatranje. Bilo je verovatnije daje Istorija tada nastala protiv Atine (i mislim da mesta kao kod Herodota 1, 5, 3-5. treba razumeti kao odbranu od načina razmišljanja i posmatranja koji je Atina nameta la). Važno za Herodota je upravo to što on jeste uslovljen polisom, ali je u stanju da posmatra polis sa spoljne strane. Tipično atinski deluje mi, nasuprot tome, na čin posmatranja u Tukididovoj arheologiji. Uporedi gore Proces i događaj...

ANTIČKI EKVIVALENT POJMA NAPRETKA: SVEST PETOG VEKA O UMEŠNOSTI

D u g o je predmet spora bio da lije antički svet poznavao pojam progresa.1 Na ovo pitanje davani su različiti odgovori, od odluč nog potvrđivanja do isto tako odlučnog poricanja. Mišljenje se ko lebalo, težeći čas potvrdnom čas odričnom odgovoru.2 Danas pre1 Ovo poglavlje je prerađena verzija mog inauguralnog predavanja održanog na Univerzitetu u Bazelu 23. maja 1975. godine. Predavanje je kasnije održano na univerzitetima u Bilefeldu, Minhenu, Marburgu, Tel Avivu. Ono mnogo duguje di skusijama održanim na Seminaru za antičku istoriju u Bazelu. Posvetio sam ga svojim prijateljima u Bazelu u znak zahvalnosti i uspomene na onaj period u mo joj karijeri u kome su podučavanja i istraživanja antičke istorije u velikoj meri ima la uzajamno plodan uticaj. Iscrpni razgovori sa T. Jelšerom, omogućili su mi da ne ka pitanja formulišem preciznije i nađem neke odgovore (vidi napomenu 2). Izvo đenja i dokazivanja su sažeta. Nije bilo uvek moguće baviti se pitanjem da li kla sični citati uvek predstavljaju mišljenja autora (na primer u tragediji i komediji). 2 Pregled relevantnih istraživanja i najbolji pregled onoga što je sadržano u iz vorima daje L. Edelstein The Idea o f Progress in Classical Antiquity (Baltimore, 1967). O istom predmetu raspravlja sa dodatnom literaturom E. R. Dodds, Jour nal o f the H istory o fld e a s 29 (1968) 453 ff. Videti takođe S. Lauffer, „Der antike Fortschrittsgedanke“, Actes du X iem e Congres international de Philosophie 12

420

Kristijan Majer

ovlađuje prva tendencija. Došlo je takođe i do neospornog napret ka u istraživanjima ovog pitanja. Poslednjih godina pojavile su se neke oprezne studije, ali su se i najoprezniji istraživači složili sa pretpostavkom d aje neki pojam progresa postojao i u V veku pre nove ere. Mi ćemo se baviti petim vekom, mada treba razmotriti i početak četvrtog. Značajna raznolikost mišljenja u velikoj meri jeste rezultat kategorija u osnovi argumenata, koji polaze od različitog shvatanja napretka. Zaista nezadovoljavajuća karakteristika ove raspra ve je to što su učesnici skloni da primenjuju vrlo široka shvatanja onoga što bi trebalo da konstituiše pojam napretka.3 To je samo je dan primer metodskog postupka zajedničkog i drugim oblastima istraživanja: često se sa puno entuzijazma upuštamo u pitanja ka (1953) 37 ff; idem, „Die Lehre des Thukydides von der Zunahme geschichtlicher Größenverhältnisse“ u Spengler-Studien. Festgabe M. Schroter (München 1965), 177 ff. Novije studije su: J. D. Romilly, „Thucydide et l'Idée de Progrès“, Annali della Scuola Normale Superiore d i Pisa. Lettere, storia efilosofia, ser. 2 ( 1966) 143 ff; E. R. Dodds, The Ä ncient Concept o f Progress a n d O ther Essays (Oxford 1973); C. Meier, „Fortschritt in der Antike“, u W. Conze, R. Koselleck i O. Brun ner, Geschichtliche Grundbegriffe //(Stuttgart, 1975), 353 f f Vidi takođe A. Momigliano, „Time in Ancient Historiography“, H istory a n d Theory Suppl. 6 (1966) repr. In Quatro contributo alla storia degli Studi Classici (Rome 1969); T. Flölscher, D ie N ike der M essenier und N aupaktier in Olympia. K unst und Geschichte im späten 5. Jahrhundert vor Christus, Jahrbücher des Deutschen Archäologischen In stituts 89 (1974) 70 ff. D o sličnih zaključaka istovremeno je došao i W. Den Boer „Progress in the Greece o f Thucydides“, Mededelingen der Koninlijke Nederlanse Akademie 1977. Vidi takođe R. Müller, „Die Konzeption des Fortschritts in der A n tik e “, Sitzungsberichte Akademie der D D R (Berlin 1983). 3 Slava za to pripada studiji K. Traede „Fortschritt“, u Reallexikon ß r A ntike und Christentum VIII (1972), 141 ff, koja razmatra svaku pojavu bilo koje reči ko ja se može prevesti našom rečju napredak, kao svedočanstva klasične „ideje pro gresa“ (tako da možemo sebe smatrati srećnim zato što nijedno pismo koje su na pisale mlade majke nije do nas dospelo iz antičkih vremena). Prema ovom gledi štu, napretkom se smatra ako dođe do uvećanja bogatstva korumpiranih političara, uvećanja dobrobiti grada pod vlašću tiranina ili posle zaključenja mira - čak ako nema nikakvog poboljšanja.


421

rakteristična za naše doba, da bismo ih potom projektovali u uda ljene epohe, tražeći u njima ekvivalentne pojave. Ovakva proce dura često se pokazuje kao plodna, čak i neophodna; ipak, uvek postoji mogućnost da se oštrice modernih pojmova istupe; što su oni više prilagođeni specifičnim modernim okolnostima, veći su izgledi da se to desi. Da bismo to izbegli, moja rasprava polazi od sledećih opštih postulata. Danas svaka rasprava o onom što se može nazvati antičkom idejom napretka, pretpostavlja precizno znanje i eksplicitno izla ganje modernog pojma progresa. Svi mi posedujemo specifično moderna shvatanja o sadržaju ovog pojma, pa sve što pripisujemo antičkom svetu mora da bude jasno razgraničeno od modernih shvatanja. Međutim, kada imamo u vidu tako moderan pojam, verovatno će poređenje sa njegovim navodnim ekvivalentom uticati na našu negativnu ocenu antičkog sveta, koji u većoj ili manjoj meri, u ovom ili onom pogledu zaostaje za modernim svetom. Ipak, po stavlja se pitanje da li je to pravi način da se izloži istina o antič kom svetu. Ova ideja vodi našem drugom postulatu. Razmatraju ći ono što bi se moglo nazvati antičkom idejom napretka, ne tre ba da suprotstavljamo antičke pojmove modernim, već treba da pokušamo da dođemo do trećeg pojma koji će nam omogućiti da razumemo specijalne i distinktivne crte antičkih pojmova. Ovde se susrećemo sa problemom teorijske prirode. U poslednjim decenijama o njemu se raspravljalo, pre svega u kontek stu države. U oblasti antičke istorije, moguće je navesti nedavne diskusije o privredi i društvenom raslojavanju.4 U svakoj obradi v a žn ih problema treba da se, po mom mišljenju, oslanjamo na ta 4 Videti: M. I. Finley, The A ncient Economy (London, 1973); E. Will, A nna les 9 (1954) 7 f; C. Humphreys, Antm pology and the Greeks (London 1978). Za kratak pregled videti M. Austin i P. Vidal-Naquet, E conomies et sœ itetes en Grè ce ancienne (Paris, 1972), 11 ff. Vidi i važnu studiju P. Veyne, L e pain et le cirque (Paris, 1976).

422

Kristijan Majer

kve treće pojmove i to unutar jedne istorijske teorije, jer će nam bez takve teorije uspeh izmaći. U sadašnjem slučaju to znači razviti pojam koji pruža mini malne uslove za postavljanje pitanja šta je u antičko doba moglo da odgovara modemom pojmu progresa. Pojam napretka i njego vi antički ekvivalenti izgledaće kao različiti oblici istog opšteg pojma; taj pojam mora sadržati najvažnije dimenzije u kojima na še pitanje treba da se kreće. U početku, međutim, takvi opšti pojmovi se odnose na poje dinačne elemente - u ovom slučaju na svest o poboljšanju, pa ni je prikladno da se tretiraju izolovano. Njihova značenja i verovatne funkcije javljaju se u kontekstu određenog pojedinačnog peri oda. To vodi mom trećem postulatu. Ono što se može nazvati antičkim idejama progresa treba da se eksplicitno sagleda u kontekstu svoga doba. Istorijski periodi razlikuju se pre svega po tome što u svakom od njih pojedinačni činioci i oblasti života stoje međusobno u specifičnim odnosima. Postoje velike razlike, na primer, u značaju koji se pripisuje, u ra zličitim periodima, privrednoj delatnosti ili religiji u okvirima opšte strukture prilika. To takođe važi i za obim ljudskog delanja kao i za specifične korelacije u kojima se ono javlja, što je presudno za određivanje stabilnosti i promene. Specifični oblici istorijskih promena u velikoj meri se razlikuju od perioda do perioda; isto važi i za odnos između promene i svesti o promeni. Pojam istorijska promena upotrebljavam namerno, zato što je pojam sociolo ške promene u sociologiji preuzak i u velikoj meri vezan za mo derno doba, pa ne može da obuhvati pojave o kojima raspravlja mo: treba da izbegavamo rizik od prevelikog uplitanja u područje sociološke terminologije. To znači da ne smemo prosto preneti paradigmu o celipi na šeg doba u neko drugo doba, a potom utvrđivati prisustvo različi tih detalja na prividno istim mestima. Takođe, moramo da izgra dimo teorije pojedinačnih perioda, to jest, teorije o načinima na


423

koje su važni elementi i procesi povezani, kako međusobno tako i sa opštom strukturom prilika. Mislim da se najvažniji teorijski zadatak svakodnevnog živo ta istoričara sastoji, sjedne strane, u ustanovljavanju trećeg pojma za svaki univerzalno važan element, kompleks i pokret (uključu jući i antropologiju) i, s druge strane, u izgradnji teorija priklad nih različitim dobima. To je posebno nužno u antičkoj istoriji, a koristiće ne samo toj disciplini već i istorijskoj teoriji uopšte. Ka da se zalažemo za neobične ili nepopularne stvari, dobro je isko ristiti podršku klasičnih autora: dana 14. oktobra 1797. godine, Gete je pisao Šileru: „Ovom prilikom može se još jednom naučiti da iskustvo, da bi bilo potpuno, mora da sadrži teoriju. Utoliko smo sigurniji da ćemo se susresti u jednoj centralnoj tački, pošto prilazimo problemu sa toliko mnogo strana.“5 U sadašnjem okviru to znači da antičku svest o poboljšanju treba sagledati u osobitom kontekstu elemenata, kompleksa i po kreta sa kojima je neposredno povezana; drugim recima, moramo raditi na teoriji petog veka. To je, dakle, okruženje teze koju želim da izložim.

a. Novovekovni pojam napretka Značenje novovekovnog pojma napretka ja bih - oslanjajući se dobrim delom na Kozelekovu istoriju ovog pojma6 - form ulisao na sledeći način. Ovaj pojam jeste destilacija velikog broja pretpostavki o na pretku koje su bile u opticaju oko 1800. godine. One su se odno 5 Preuzeto iz Correspondence between Schiller and Goethe from 1974 to 1805, videti, C. Meier, „Der Altag des Historikers und die historische Theorie“, u H. M. Baumgartner i J. Russen Seminar: Geschichte und Theorie. Umrisse einer H istorik (Frankfurt 1976), 36 ff. 6 R. Koselleck, „Fortschritt“, u: Gonze, Koselleck i Bruner, Geschichtliche Grundbegriffe Ц 371 ff; videti: idem, „Geschichte“, ibid, 647 ff.

424

Kristijan Majer

sile na raznovrstan niz poboljšanja (u pluralu) u mnoštvu različi tih oblasti. Opšti pojam progresa ne samo što ih je sve obuhvatio već ih je podigao na viši nivo apstrakcije. Tako on nije samo isti cao napredak ovog ili onog u ovom ili onom pogledu, već progres uopšte. Prema ovom pojmu, čitavo čovečanstvo, a osobito njego vi „progresivni delovi“, uključeno je u opšti napredak i kreće se ne samo u pogledu znanja, tehnike, privredne delatnosti, prosperi teta, već i u pogledu prosvećenosti, prava, civilizacije, jednakosti i slobode - prema novom čoveku, što smo, na jedan neobičan na čin, predodređeni da postanemo. Samo zahvaljujući svojoj obu hvatnosti, međuzavisnosti i jednoobraznosti pravca, ovaj pokret može da se oceni pozitivno. Kad kažemo jedoobraznog pravca, onda time mislimo na grupisanje ideala u kojima nove društvene klase u svetskoj istoriji - buržoazija a kasnije i proletarijat - nala ze samoostvarenje, kao alternativu onome što su zatekli i vide se be kao istinske predstavnike čovečanstva. Kada bi istorijskom kretanju nedostajala takva jednoobraznost pravca, individualni slučajevi progresa izgledali bi ambivalentno - tako ambivalentno kao što, u najvećoj meri, danas izgledaju nama. Prema ovakvom shvatanju, kretanje čovečanstva unapred je tako moćno, obdareno takvom unutrašnjom dinamikom, i tako prevazilazi sve individualne subjekte da može - zapravo mora da se shvati kao objektivna sila. Ono izgleda kao autonoman pro ces:7 sasvim nezavisno od intencija i zbivanja na političkoj sceni, ono je predodređeno da preovlada svuda: u tišini istraživačkih ka bineta, u laboratorijama, seminarima, akademijama, dnevnim so bama i školskim slušaonicama, u diskusijama, među urednicima i čitaocima, na pozornici i u auditorij umu, između roditelja i dece i na kraju u načinu proizvodnje i trgovine - ukratko, u marljivosti i napredovanju, prosvećenosti i uglađenosti. To istovremeno znači da je način promene koju ovaj pojam nagoveštava procesualne 7 Videti C. Meier, „Fragen und Thesen zu einer Theorie historischer Proze sse“, u K. G. Faber i C. Meier Historische Prozesse (München 1978) 28 ff.


425

prirode. U suštini, promena se zbiva - bar prema pojmu - u obli ku autodinamičkih procesa. Onima koje pokreće na delovanje ona se pokazuje kao nešto spoljašnje. Mada mi činimo to kretanje, ipak „vreme“, odnosno „istoriju“ doživljavamo kao nešto spolja šnje.8 Kvantitet promene pretvorio se u njen kvalitet. Društvo se, u jednom suštinskom pogledu, ispoljava, odnosno doživljava sebe kao „istoriju“ (sve dok se stvari razvijaju na taj način, to jest dok društvo ne počne sebe da doživljava kao zbir međusobno suprot nih slučajnih procesa, odnosno kao rezultat sile prilika). Novovekovni pojam progresa svodi se tako na sud o istoriji, naime, na tvrđenje da je celokupna istorija progres. On odražava nešto sasvim novo; iskustvo promene koju je nova klasa evropske i severnoameričke buržoazije doživela kao nešto što se odnosi ne samo na nju i njen društveni položaj, već i na svet kao celinu. Pro mena je bila tako sveobuhvatna, tako intenzivna i tako nagla d aje stvorila potpuno nove oblike istorije: ne samo akteri na političkoj sceni, već su i kultura i društvo takođe imali istoriju. Istorija je sa gledana kao veliki proces promene. U ranijim epohama ljudi te ško da su bili svesni toga, a ni promena nije bila takva da su mo gli imati takvu svest o njoj. Iako verovatno postoji podudarnost između načina na koji društvo trpi promene i načina na koji ih sagledavamo mi, moramo imati u vidu da ta veza nije uvek bliska. Čini se da postoje prago vi i - kako ovostrane tako i onostrane - gravitacije opažanja. (Što je povezano s tim u kojoj meri, odnosno u kojim društvenim kru govima se opaža i doživljava promena.) Gravitacije opažanja ne teže tako lako ka tački, gde promena postaje upadljiva osobina sveta. Tek u osamnaestom veku opažanje sveta je gravitiralo prema promeni. Ljudi su počeli da shvataju sebe i svet istorijski. Istorija 8 J. Burckhardt, Historische Fragmente (Stuttgart/Berlin 1942), 200. „Rado bismo hteli da upoznamo talas koji nas tera okeanom, ali smo mi sami taj talas“. Videti takođe ibid, 207 , 250.

426

Kristijan Majer

je tako mogla da bude shvaćena kao jedinstvo, kao istorija čove čanstva, kao tok koji se kao takav kreće ka boljem svetu, a prosvećena zapadna buržoazija videla je sebe kao avangardu istorije. U takvoj perspektivi, prošlost, sadašnjost i budućnost raspoređe ne su na jednoj liniji: istorija se sastoji, pre svega, u velikom pro cesu promene, koji je vodio do sadašnjosti i još dalje od nje; na taj način istorija se poistovećuje sa ovim procesom promene. Pošto napredak vodi nečem sasvim novom, otvara se veliki jaz između prostora iskustva i horizonta očekivanja.9 Ma koliko da očekivanja proizlaze iz iskustva, ona su uvek usmerena ka pot puno različitom horizontu. To znači da je pojam napretka mogao da postane pribežište ideologije. Otuda je pojam beskrajnog kre tanja čovečanstva uvek bio podložan zaposedanju - što za rezul tat ima činjenicu da se oni koji veruju da su apsolutno u pravu su očavaju sa onima koji na njih gledaju kao da bezuslovno greše.10 Međutim, ako se istorija posmatra kao proces, to znači da pojam napretka nije samo pokazatelj već istovremeno činilac; on daje dodatni impuls istorijskom kretanju (mada ostaje otvoreno pitanje da lije ono što je učinjeno u ime progresa saglasno njegovom poj mu). U doba temeljne i sveprožimajuće promene, taj pojam je dao orijentaciju ogromnom broju ljudi. On im je obezbedio smisao ži vota: nepodnošljivi osećaji nestalnosti, nestabilnosti i kontingentnosti transformisani su u osećaj progresa.11 M odemi pojam pro gresa obavio je tako glavne funkcije prostirući se na brojna poistovećivanja sa kretanjem koje je označavao. Njegova funkcija 9 Vidi R. Koselleck, ,E rfahrungsraum und Erw artungshorizont" u: Vergan gene Zukunft. Zur Sem antik geschichtlicher Zeiten, Frankfurt 1979. 10 O. Marquard, Schwierigkeiten mit der Geschichtsphilosophie (Frankfurt 1973) 18 f Uporedi R. Koselleck Vergangene Zukunft, 159 ff. 11 Vidi H. Lubbe, Fortschritt als Orientierungsproblem (Freiburg 1975); isto, G eschichtsbegiiff und Geschichtsinteresse (Basel, 1977), 254 ff; M. Weber, Wis senschaftslehre (3. izd. Tübingen 1968), 33 n. 2.


A ll

osiguranja identiteta je neobično važna. Gete je prepoznao psiho loški mehanizam na delu kada je napisao u svojim Maksimama i refleksijama: „Čovek prezire sve ono što misli da nije njegovo delo; zbog toga je stranački duh toliko revnostan. Svaki glupak mi sli kako je deo onog najboljeg, a svaka ništarija postaje nešto.“ 12 Moramo samo verovati u to (i dozvoliti da i drugi poveruju). Pod takvim pritiskom, progres počinje da smatra kako je „znatno veći nego što stvarno jeste“.13 Mislim d aje ovo jedini način da se opiše moderan pojam na pretka. On je karakterističan za naše moderno vreme. Kao i mno go toga, proletarijat gaje preuzeo od buržoazije. Sasvim je prirod no što je moguće izložiti mnogo različitih gledišta o suštini na pretka. Svako može imati svoje gledište. Moguće je čak i pitanje da li uopšte postoji tako nešto kao što je progres. Ono što ovaj po jam implikuje, može biti vrlo pogrešno - bar za mnoge periode istorije. Ali, kada je jednom dat smisaoni sadržaj koji smo upravo opisali, on postaje pojam sa sopstvenim nepogrešivim identite tom.14 Od tada nikakva progresija ka nečem lošem ne može biti napredak. Istina je da je moguće odmeravati pojam u odnosu na doslovno značenje izraza „ići napred“ ili „napredovati“. Međutim, kako god defmisali progres - ili čak porekli njegovo postojanje više ne postoji način da se ovaj pojam zaobiđe. Ovde smo govori li o pojmu napretka samo u njegovom opštem smislu. 12 Heinimann izd. br. 659 (von Loeper 868). Iz toga sledi da opažanje m oć nih procesualnih nizova predstavlja trajni potencijal za obnavljanje ideje napretka jer oni teško da mogu da potraju. Poboljšanja u jednoj ili drugoj oblasti moraju da posluže oživljavanju samog pojma. 13 Nestroy, D er Schützling u: Gesammelte Werke, O. Roinmel (Vienna 1949) IV 695; „Progres je kao novootkrivena zemlja - sa kolonijalnim sistemom koji cveta na obali, ali sa unutrašnjošću koja je i dalje pustinja, stepa ili prerija. Sve u sve mu, on izgleda mnogo veći nego što u stvarnosti jeste.“ 14 O ovom postupku vidi R. Koselleck Geschichtliche Grundbegriffe I (Stutt gart 1972); XXII isto, Vergangene Zukunft

428

Kristijan Majer

b. „Treći pojam“ svesti o auxesisu Ako hoćemo da imamo opštiji pojam napretka, koji se može primeniti na druge periode istorije, onda ga moramo izgraditi sami za sebe. Kada to činimo, treba da budemo potpuno svesni onoga što se traži. Napredak u smislu u kome smo ga razmatrali, očigledno je ob lik opšte promene koja je važna za čitavo društvo i kulturu. Takva promena očigledno se zbiva u suštinski važnim oblastima života ili, da budemo precizniji, u opštim uslovima koji su suštinski za ljudsko delovanje, dostignuća i načine življenja. Dakle, ako treba da nađemo ekvivalent progresa u drugim periodima, moramo da pretpostavimo kako je postojao široko zasnovan proces poboljšanja osnovnih uslova života. I u to je morao biti uključen širi krug ljudi. Ništa manje od toga ne bi bilo dovoljno. Ne bi bilo dovoljno da ljudi tako nešto sami pretpostavljaju. Niti je to samo pitanje pobolj šanja. Ovo poboljšanje ne srne da obuhvati samo jednu oblast života ili jednu državu, pa čak ni samo moć jedne države (takva poboljša nja mogu se, u najboljem slučaju, shvatiti kao pokazatelji). Ima smi sla posmatrati, do određene granice, ovu ili onu rekonstrukciju istorijskog razvoja - na primer, jednog literarnog žanra ili grane sazna nja - kao „paradigmu ideje progresa“.15 Ali to nije ono što nas ovde zanima. Pod opšterelevantnom pramenom mislimo na vrlo značajan napredak u ljudskom položaju u celini, kao i u mogućnostima ljud skog delanja. Drugo je pitanje da li to uključuje celo čovečanstvo ili samo jednu kulturu; isto važi i za stepen u kome se svest o napretku projektuje u budućnost. Hteo bih da tu vrstu svesti o napretku nazovem „svest o аихеs i s grčka reč auxesis, koja se može uzeti kao ekvivalent za napre dak ili „progres“,16 nije toliko teorijski opterećena, tako da možemo 15 Vidi M. Fuhrmann, Einführung in die antike Dichtungstheorie (Darmstadt 1973), 12. 16 Vidi Edelstein, Idea o f Progress, 92 n.79. Umesto auxesis može se svaka ko upotrebiti i uobičajeni termin epidosis, međutim, to ne bi bilo sasvim prikladno imajući u vidu njegovu upotrebu u filozofiji i potonju istoriju značenja.


429

odrediti uslove pod kojima ćemo je upotrebljavati za naše potrebe. Svest o aivcesisu bila bi takoreći opšti pojam kome su podređeni i grčki i modemi pojmovi napretka. Ova svest ne mora da predstavlja najvažniji način na koji neko doba shvata opštu relevantnu promenu. Ona se može takmičiti sa drugim shvatanjima; može i da zaostaje za njima. Međutim, ne srne da bude protivrečnosti između različitih shvatanja - bar ne u onoj meri u kojoj suprotstavljeni termini igraju dominantnu ulogu. Bavimo se ovim pitanjem u kontekstu problema koji se nije postavljao na ovaj način. Da li u pojedinačnim periodima postoje specifične vrste opšterelevantnih promena? I, da li postoje odgo varajući načini opažanja promene? Savremenici mogu imati mi šljenja koja se u mnogo čemu razlikuju. Ipak, da bi govor o razli čitim načinima opažanja promena specifičnim za neku epohu imao smisla, mora biti moguće da se, bar na nekim nivoima, opa ža jedinstveno shvatanje promene ili dominacija izvesnih načina opažanja. Upravo u okviru tih načina opažanja mora da se prila godi svest o auxesisu. Na ovom mestu javljaju se mnoga pitanja: o referentnim no siocima, o perspektivi, pokretačima (i njihovim konstelacijama) i brzini promena: o tome kako se one opažaju; i konačno, o inter akciji svih tih faktora. Ovde ne možemo raspravljati o svim tim pitanjima. Ipak treba napraviti jednu važnu distinkciju. Način promene određen je konstelacijama postupanja iz kojih proizlazi, to jest, konstelacijama koje, neposredno ili posredno, dovode do promena.17Ako se bavimo značajnim poboljšanjem opštih uslova živo ta, odmah postaje jasno da ono mora biti rezultat sposobnosti i do stignuća mnogih pojedinaca - koliko god im u prilog išle politič ke i privredne okolnosti i pozitivan stav političkih instanci. Može mo se pitati u kojoj meri promena prevazilazi one koji su je iza zvali i, odvajajući se od njih, postaje nezavisna. Grubo govoreći, 17 Videti C. Meier, Fragen und Thesen.

430

Kristijan Majer

postoje dve mogućnosti. Prva je d aje zbir podsticaja koji stoje iza nje toliko veliki, a napredak u različitim oblastima toliko međuza visan, da proces promene dobij a sopstvenu dinamiku, tako da do lazi do iznenadnog „zaokreta“ ukupnog zbira pokretačkih sila ka autonomnom kretanju. Kako dolazi do takvog zaokreta, teorijski je teško izraziti, 18ali se njegov rezultat može opisati: u celoj struk turi jedna stvar pokreće drugu; sve se umnožava ili podiže na vi ši stepen; sve je zahvaćeno strujom koja proizvodi svoje kretanje; čak i najveća dostignuća su zahvaćena tom strujom i relativizovana. Kada do toga dođe, čitava struktura obuhvaćena je promenom. Tome odgovaraju „ovremenjeni“ pojmovi, koji postaju subjektiv ne, delotvorne veličine. Sa druge strane, moguće je da se različiti podsticaji spajaju samo do određenog stepena ili samo u posebnim oblastima. Oni se mogu uzajamno oplođavati, a opšta svest o napretku može da podstakne sve moguće napore. Ipak, uzeto u celini, podsticaji deluju paralelno; najviše što može da se desi, jeste da se novi prona lasci, uvidi i mogućnosti dodaju postojećim. Nije sve podložno kretanju. Njemu su podložni samo umešnost, dostignuća i uspesi pojedinaca, možda mnoštva pojedinaca, ali ne i struja koja sve no si sa sobom. U takvoj situaciji, strukture u kojima živimo mogu ostati nepromenjene, ili bar tako može izgledati. Promena se do gađa samo u izvesnim delovima socijalnog sveta. Političko-socijalni pojmovi nisu ni temporalizovani ni subjektivizovani, već ostaju najvećim delom deskriptivni. Tako je moguće razlikovati dva načina promena pod nazivom auxesis. Prvi način sadrži minimum promena - zbir poboljšanja u smislu povećavanja mogućnosti. Drugi obuhvata mnogo više autodinamičku promenu, čiji su elementi u velikoj meri međuza visni. Opažanje promene bi se takođe razlikovalo. U prvom sluča ju imamo svest o procesu promene, što može da relativizuje svest iS O osobitoj formi procesa koji predstavlja jedna institucija videti A. Gehlen, Studien zur Antropologie und Soziologie (Neuwied/Berlin 1963), 197.


431

0 individualnoj moći. Gravitacija opažanja može da učini ostalo. Ovo nije mesto za dalju razradu razlike između dve vrste prome ne:19 u onome što će uslediti dokazaćemo da je ova distinkcija opravdana. Konstelacije postupanja su, naravno, bile uklopljene u šire društvene odnose, uključujući i one koji određuju pripadnost i identitet. Polazeći od toga, moguće je odrediti koje su osnovne ka rakteristike am esisa zajedničke sa savremenim oblicima prome ne i njenog opažanja.

c. Dokazi postojanja antičke svesti o auxesisu Pravi pojam progresa koji sadrži mnoštvo različitih iskustava 1očekivanja poboljšanja, nije bio poznat antičkom svetu. Reči ko je je moguće prevesti našom rečju progres upotrebljavane su čisto deskriptivno da označe „rast“, „uvećanje“ ili „napredak“ nečega u nekom pogledu - ali ne nužno na bolje.20 Uprkos svemu, posto ji upečatljivo svedočanstvo iz petog i ranog četvrtog veka, koje dozvoljava da pretpostavimo svest o auxesisu. Oko 390. u Atini je izvedena komedija sa prilično savreme nim karakteristikama. Reč je o Aristofanovoj komediji Žene u na rodnoj skupštini (Eklesijazuse). U njoj su Atinjanke skovale zaveru. Isplanirale su da rano ujutro, obučene u mušku odeću, uđu u Skupštinu, i preuzmu grad pošto su, po njihovom mišljenju, mu škarci bili loši vladari; korumpirani su, donose besmislene odluke a zadovoljavaju se samo ako stalno uspostavljaju nešto novo. S druge strane, žene su se potvrdile u vođenju svog domaćinstva. I, 19 M ože se, na primer, postaviti pitanje koliko, u posebnim oblastima života, neko može ili mora da bude uključen u promenu u nekim slučajevima (ili alterna tivno ne mora) i u kojoj meri specifične aktivnosti, načini življenja, različiti oblici očekivanja i socijalnih identiteta treba da budu pripisani jednom ili drugom tipu. 20 Videti: Koselleck, Fortschritt, 353 f; Dodds, A ncient Concept o f Progress; 1f; Reči ovde nisu više interesantne.

432

Kristijan Majer

pre svega, one sve rade onako kako se oduvek radilo. Peru vunu na stari način; kolače prave kao nekad; muževe kinje - kao nekad; obožavaoce zadržavaju - kao nekad. Sve ovo dokazuje da će nji hova politika biti bolja od one koju vode muškarci.21 Prvi čin komada prikazuje kako osvajaju vlast. Jedna od njih predlaže da grad bude predat ženama, što zaverenice jednodušno prihvataju. Predlog je usvojen. Međutim, svedok od koga ovo saznaje mo je muškarac. Kako nije bio svestan zavere, mogao je da objasni rezoluciju skupštine samo recima: „Kako izgleda, to je bilo nešto što se nikad nije dogodilo pre toga ni u jednom gradu.“ Činjenica d aje neka stvar nova, govori u prilog toj stvari.22 Tako misle muškarci. Žene hora odjednom savetuju svoju predvodnicu da učini ne što što nikada pre toga nije učinjeno. Ali ovde, izgleda, uloge od ređuju ponašanje. Teško da će žene, koje tvrde kako će, zbog svo je sklonosti tradiciji, gradom upravljati bolje od muškaraca, uspe ti da izbegnu vođenje muške politike. Jer su već počele da smišlja ju nove stvari. Predvodnica takođe ima plan. Ali ona se koleba jer iako je plan koristan, ona se plaši da će auditorijum biti protiv no votarija i dati prednost pridržavanju svete tradicije (ovo je, po svoj prilici, zamišljeno kao kompliment). Suprug joj odgovara da ne treba da strepi od novina zato što „napredak, novotarije i omalo važavanje tradicije, ovde važe za jedinu pravu mudrost“. Na to predvodnica predlaže da sva svojina bude zajednička, da bude ap solutna jednakost u uslovima života, i čak da svaka žena pripada svima.23 Kako sve to fimkcioniše prikazano je u drugom činu ko 21 Aristofan, E klesijazuse (Žene u skupštini), lff; 137 ff, 206 ff, 214 f f Teško je odrediti gde leži granica između „oduvek“ i „sada“. Meni se čini da se prvo ne odnosi - kao kod Kratina fr. 238 (Kock) - na zlatno doba; ako bi se odnosilo, ne bi bilo toliko priče o poslu (vidi Romilly, „Thucydide et l'Idee du progres, 189). Sličnija upotreba nalazi se u Žabama, 977. 22 Aristofan, Eklesijazuse (Žene u skupštini), 376 ff, 430 ff, 455ff. Samo se muškarci sa sela ne slažu. Oni su, takođe vezani za staro (276 ff). 23 Ibid., 577 ff. Dalje primere daje Edelstein Idea o f Progress, 38.


433

medije, sa svežim realizmom i šarmom. Ovo je jedna od najupe čatljivijih satira o mešavini logike i bezumlja, tipičnoj za komuni zam; jedino što Aristofan još nije znao za funkcionere. Međutim, u to se ovde ne možemo upuštati. Zanimljivo je da se u ovoj komediji upotrebljavaju temporalni argumenti o vrednosti novog. Kada se nešto preporučuje, nije dovoljno kazati d aje ono korisno. Naprotiv, to se može zanemari ti. Ono što je odlučujuće jeste d a je stvar nova. Uvoditi novo, za to što je novo, to je temporalna argumentacija. Postoji i suprotno: sačuvati staro zato što je staro. Takva argumentacija je besmisle na, osim ako izazove snažna osećanja i podstakne više saglasnosti nego nesaglasnosti. Društvo može sadržavati grupe koje daju prednost starom, kao i grupe koje daju prednost novom (kao što su atinske žene, za razliku od muškaraca, ujedinjene u poštovanju starog). Temporalna argumentacija ne uspeva ako društvo u celini ne poštuje samo ono što je novo ili ono što je staro. Ako temporalnu argumentaciju treba prihvatiti kao valjanu, mora da se pretpostavi kako je novo, odnosno staro, ispravno; teret dokaziva nja je na onima koji se protive takvoj pretpostavci.24 Ako pretpostavimo da je Aristofan opisivao život u antičkoj demokratiji, to bi značilo da su u to vreme temporalni argumenti u prilog novom bili prihvaćeni u političkom životu Atine. Poseb na ironija zamene uloga u kojoj pristalice tradicije iznenada posta ju pristalice novotarija kao da ukazuje na modernu konfuziju po litike i reforme (koja danas izgleda da garantuje kako nas svaka pojava političkog na sceni iznenađuje). Ako bismo mogli ovako da protumačimo Aristofanovo svedočanstvo, to bi predstavljalo nedvosmislenu i značajnu indiciju da su Atinjani mislili u pojmo vima napretka. Međutim, retkost je da većina jedne zajednice 24 Antičku raspravu na jtemu da lije dobro ili loše menjati tradicionalne za kone, potvrđuje Aristotel, Politika, 1268b 26 ff. Ali ona se ne bavi argumentacijom. Sasvim je drugo pitanje da lif teret dokazivanja treba da bude na onima koji su za pramenu (dobre razloge tome u prilog daje R. Speamann, Wort und Wahrheit 24 (1969)463 ff: H. Lübbe, Wolfenbiitteler Studien zu r Aufklärung 1 (1974) 18 f).

434

Kristijan Majer

smatra d aje novo dobro samo zato što je novo. To je zamislivo sa mo ako su očekivanja napretka tako jaka da prevazilaze uobičaje nu inerciju, koja daje prednost tradiciji. Novo kao takvo ima vrednost samo ako se veruje da će se sve što je dobro uvek zamenjivati nečim još boljim; drugim recima, ako se veruje u „kategorič ki komparativ“.25 Takvo tumačenje Aristofana našlo bi potporu u Tukididu, gde Kleon naziva Atinjane douloi ton aiei atopon, hyperotai de ton eithoton (robovima onoga za šta se nije čulo, što se može preve sti: ludi za novim i puni prezira za uobičajeno).26 To se, uglav nom, odnosilo na činjenicu d a je Skupština, u to vreme, nameravala da promeni jednu spoljnopolitičku odluku. Ali, izgleda d aje opšta formulacija upućivala na onu stranu neposredne situacije. Isto važi i za Kleonovu napomenu kako Atinjani uvek popravlja ju zakone zato što zamišljaju da su oni bolji nego zakoni.27 Ko načno, pisac komedija Platon kaže da kada bi neko bio izvan gra da tri meseca, ne bi više u njemu mogao da se snađe. Ovo se isto tako (prema Sekstu Empiriku, koji navodi ovaj odlomak) odnosi na brzinu kojom su zakoni menjani, i trebalo bi da bude još jedan pokazatelj gledišta prema kome promena znači napredak28 - ma da većina slušalaca kojima je šala bila upućena nije morala da pri hvati to mišljenje. Ali mogu li se ovi odlomci tumačiti kao da ukazuju na opštu sklonost ka novom, čak i u politici? Po pravilu, reči koje označa vaju novine imale su izrazito pejorativno značenje kako u Grčkoj 25 Koliko ja znam, izraz je skovao Kristijan Morgenštem u svojoj pesmi „Die Nähe“. Zatim je 1975. u D üsseldorfer Komm ödchen primenjen na današnje nesalomivo očekivanje beskrajnog poboljšanja. 26 Tukidid, 3.38.5, 7. Rečenica se nastavlja „ali oni ne razmišljaju dovoljno čak ni o onome što im je pred očima“. ј 27 Ibid., 3.37. 3 f.

'

'“y Q

^

/б Platon (komediograf), fr. 220 (Kock). Sredinom veka, s druge strane i Herodot (3,80,5 f) i Protagora, (u Platon 326 d), kada hvale demokratiju govore o sta rim zakonima i običajima. O problemu zakonodavstva vidi glavu 7.


435

tako i u antičkom svetu uopšte. Unositi novo značilo je izazvati nered, postaviti stvari na glavu, „to nikako nije pozitivan oblik promene“. „Novo“ ne bi prošlo kao parola... „Novo“ je reč koju su upotrebljavali konzervativni kritičari. „Novo“ je skoro isto kao i „nečuveno“. Može da se prihvati, ali nije vredno hvale. Napro tiv, stvar se opovrgava time što je nova. Čak i sofistika teži da se legitimiše time što je nešto staro (Platonov Protagora)“, piše Karl Rajnhart.29 U vezi sa tim, poučna je rasprava između starih i no vih bogova u Eshilovim Eumenidama (napisane oko 460. godine p.n.e.): samo stari bogovi govore o „novim zakonima“ i nalaze da su oni nešto nečuveno.30 Mladi bogovi ne vide novinu svog zako na, niti shvatanja zakona kao nešto stoje za preporuku; zato oni o tome ćute i iznose različite argumente i zahteve. A mladi bogovi pripadaju Zevsovoj dinastiji. S druge strane, imamo obimno svedočanstvo (baš iz petog veka), koje naglašava vrednost novog na izrazito pozitivan način: građani Atine verovatno su istinski uživali slušajući nešto novo nove govore, novu argumentaciju, nove načine izražavanja (čak i kada nisu gajili simpatije prema onima koji se njima služe). „Za ista, uvek se trudim da nešto novo govorim“, govorio je, kako je zabeleženo, Hipija sa Elisa, i pri tom nije imao u vidu samo atinsku publiku.31 Aristofan u Oblakinjama s prezirom govori o oče kivanjima vezanim za sve što je novo kao i prema težnji da se „no vo donosi“.32 Pesnici su pridavali veliki značaj pisanju nečeg no29 K. Reinhardt, Aischylos als Regisseur u n d Theologe (Bern, 1949), 158. Vi di, B.A. van Groningen, In the Grip o f the Post (1953). Vidi napomenu 129 dole. 30 Eshil, Eumenide, 162 f, 171 f, 393 ff, 693f, 727 f, 731, 808 f, 848 ff, 881 ff, Vidi D e Romilly Time in G reek Tragedy (Ithaca 1968), 149 f. 31 Navedeno u Ksenofont, Uspomene o Sokratu, Beograd, 1964 str. 111. Vi deti, Aristofan Ptice 255 ff, Zolje 527, Oblakinje 1031 ff; Euripid, Kiklop 250 f. 32 Oblakinje 479 f, 889 ff. (na primer, 869, 935 ff, 943 f), 1031 ff, 1369 ff, 1369 f, 1397 f, 1421 ff, Za staro, s druge strane videti 398, 821, 915, 929, 961 ff, 985ff, 1356 ff, 1468, i nije najvažnije ali je ipak važno 547. Videti Ptice 255 ff; Edelstein Idea o f Progress, 37 f.

436

Kristijan Majer

vog.33 Oni su to očito činili i u sedmom i šestom veku. M eđu tim, dok su to nekada bile varijacije u okviru ustaljenih žanrova - u smislu Platonovog razlikovanja - novine kojima se paradira lo zasnivale su se na korišćenju slobode koja je prevazilazila sva dotadašnja ograničenja.34 Šta je to značilo u vajarstvu, detaljno je pokazao Tonio Hešler: nasleđeni modeli su prevaziđeni, a ka ko će biti predstavljena ljudska forma u potpunosti je ostavljeno slobodi umetnika da odluči. „Pojavile su se alternative ne samo u pogledu detalja već i čitave konstrukcije figure, to jest, razli čite mogućnosti spajanja pojedinačnih delova i njihovog povezi vanja u celinu.“ Dela koja su tada stvorena bila su individualna do neponovljivosti i mogla su se, u najboljem slučaju, samo ko pirati. Trebalo je da svaki umetnik, u velikoj meri, napravi lični izbor . Govorilo se da Zeuksid stalno stvara nešto novo, čudno i neobično - mora d a je na to bio ponosan, kao Parasije na svoju tvrdnju d a je dostigao granice umetnosti.35 Ono što se ovde hvali kao novo, suštinski se odvaja od sta rog ili tradicionalnog. Vajari su ismevali svakog ko bi pokušao da izvaja skulpturu na stari način. Slično se mislilo i o starim filozofima.36 Pre svega, više niko nije sebe povezivao sa prete čama u zajedničkoj oblasti;37 već je sad postalo moguće da se nova dostignuća postave iznad svih prethodnih. M eđu izjava ma koje su došle do nas, ohološću se ističe izjava muzičara Timoteja (iz kasnog petog veka) koji kaže: „Ja ne pevam stare melodije; moje su mnogo bolje; M ladi Zevs sada vlada: Kro33 Aristofan, Oblakinje 547. Zolje 1536, videti Žabe 971 ff 34 B. Snell, D ichtung u n d G esellschaft (Hamburg 1956), 127 f Videti, Platon, D ržava 424 b, c; vidi Zakoni 700 d ff, takođe i 656 b,e. 35 Hölscher, D ie N ike der M essenier, 95 f, 98 f f 36 Platon, H ipija Veći 282 a. 37 Eutidemov napis na vazi („Eiitidem me je naslikao, što Eufronije nikada ne bi mogao“) koji navodi Hölscher „Die Nike der Messenier“, 102, naravno ne mo že da posluži kao primer, pošto su umetnici bili savremenici.


437

nos je zbačen.“38 Kao i u Eumenidama, smatra se da sadašnje doba odgovara dolasku nove dinastije Zevsa. Ovde se susreće mo sa nedvosmislenom i jednostranom afirmacijom novog, što nagoveštava pozitivnu svest o modernom. To bi bilo nezamisli vo da nije praćeno velikim i rasprostranjenim ponosom već postignutim napretkom, i da opažanja poboljšanja u različitim oblastima nisu bila sjedinjena sa svešću o univerzalnom na pretku. To je upravo ono što nagoveštava Sokrat, kada u delu Hipija Veći kaže da su technai uopšte (dakle, sposobnost da se stvarima pristupi metodično i sistematično) postigle značajan napredak;39 - kada, na primer, lekari misle da celokupno prethodno znanje može da se odbaci i da se može izgraditi sasvim nova medicinska nauka. Autor rasprave O antičkoj medicini suprotstavlja se ta kvom gledištu, mada se čitava njegova primedba sastoji u tome da treba graditi na osnovama starog; tada će i ono što još nije otkri veno u dugotrajnom razvoju medicine uskoro izaći na svetlost da na.40 Sofisti su isticali da su ovladali novim oblikom vaspitanja, nadmoćnim svim ostalim oblicima, i obećavali su veći uspeh u učenju vrline.41 Poplava udžbenika koji su počeli da se javljaju u 38 Timotheus fr. 7 (Diehl), Persae 219 ff. Vidi Edelstein Idea o f Progress, 35 f, vidi Pherecrates, fr 144 B (Kock); P. Maas R E VI A, 1331 ff; Ksenofont Kiropedija 1.6.38. ff. 39 Hipija veći 281 b. (Videti Hipija Veći, Platon: Dijalozi, Beograd 1982, str. 191)Vidi Gorgija 448c. (Platon, Protagora, Gorgija, Beograd, 1968), Vidi F. Hei nimann M useum Helveticum 18 (1961) 105 ff 40 O antičkoj medicini 2,12 (Corpus Hippocraticum), videti: Edelstein Idea o f Progress 38; H. Herter, M aia 15 (1963), 464 ff. O određivanju vremena nastan ka rasprave vidi M. J. O'Brien The Socratic Paradoxes a n d the Greek M ind (Chapel Hill, 1967), 65 f. _ 41 Platon, Protagora, 31 c-319 a, 3(23 c ff; Aristofan Oblakinje 479 f. Vidi W. K. C. Guthrie A H istory o f Greek Philosophy III (Cambridge 1969), 25, 38 f, 250 ff; O'Brien Socratic Paradoxes 76 ff.

438

Kristijan Majer

skoro svim oblastima ukazuje na to da su Grci bili svesni velikih mogućnosti da ovladaju svim vrstama naučnih i tehničkih pro blema (u najširem značenju tih reči).42 Ovo je važilo za nasta nak racionalnog sudskog postupka saslušanja svedočanstva, što je predstavljalo veliki napredak u ljudskim sposobnostima i sa velikim ponosom zabeleženo.43 Toliko su veliki koraci učinjeni u retorici da je postalo moguće „goru stvar prikazati boljom“ ! Ako su se ljudi tako mogli hvalisati, koliko mora da su cenili tehnički aspekt takve veštine!44 Metodska stručnost je napredo vala u svim oblastima. O brazovanije počeo da se odvaja od lai ka.45 Prema Demokritu, politička techne je najveća od svih veština. Sokrat je političku veštinu nazvao najlepšom arete i najve ćom techne. Ona je oličena u državnicima kao što je Perikle. Mladi ljudi su mislili da se politička veština uči iz knjiga. Eshil je, bez sumnje, aludirao na techne i arete kada je Ateninu phronesis - dobijenu od Zevsa - suprotstavio mudrosti i iskustvu starijih bogova: to je duhovna moć koja može da izgladi preteće 42 Ksenofont, Uspomene o Sokratu, 4. 2. 8 ff; Vidi: A. Dihle Griechische Li teraturgeschichte (Stuttgart 1967), 202 ff; Guthrie H istory o f Greek Philosophy III, 44 ff; A. Lesky, Geschichte der griechischen Literatur (3. izdanje, Bern, 1971), 544 ff , O'Brien, Socratic Paradoxes 66 f; G. Gruben, D ie Tempel der Griechen (2d, ed, München 1976), 172, 174. 43 Eshil, Eumenide, 428 ff, 619 ff, Vidi F. Solmsen, Antiphon-Studien (Leip zig 1931), 47 ff 44 Protagora, ff. 6b (Predsokratovci, fragment 246). O retorici uopšte, vidi Platon, Gorgija, 452d. „To što je zaista najveće dobro, Sokrate, i što onima koji ga imaju daje slobodu i ujedno vlast nad ostalima“; 452e; 457a, b; Teetet 167c, 172c (Platon, Fileb i Teetet, Zagreb, 1979) (za dobro polisa); Phaedrus 268a (Platon, Ijon, Gozba, Fedar, Beograd, 1970); Gorgija, A. 25, B. 11,8 (Predsokratovci, frag ment II, 277, 290); Trazimah, B.6 (ibid, 325). Vidi Burkhart, Povest grčke kulture IV (Basel, 1957), 246 f 45 Vidi Hölscher, „Die Nike der Messenier“, 105 ff; k. Thraede, Rheinisches M useum 105 (1962 ), 159.


439

sukobe starog i novog u gradu. Činjenica da techne ne može da se shvati prosto kao nešto „tehničko“ jeste neizbežan deo ciljeva grčke političke misli: ona implikuje poimanje celine. Veliki značaj političke stručnosti, kao i činjenica da se ona po klapa sa predmetom drugih stručnih znanja, navele su Sokra ta da posumnja u demokratiju. Protagora zastupa suprotno gledište. On uči kako je Zevs svakoga obdario političkom tec hne ili arete - izrazi variraju. Oni obuhvataju veštinu političa ra da pravilno upravlja gradom ili svojstva dobrog građanina - pravednost, uzajamno poštovanje i m udrost - koja u grad donose red i prijateljstvo. Na taj način su dve prividno odvo jene stvari, ujedinjene u Protagorinom shvatanju političke veštine. Politika je, suštinski, veština koja obuhvata sve aspekte zajedničkog života građana. Ljudi su vrlo dobro znali da se ta ko nešto ne podrazum eva; ona je dostignuće civilizacije, a to je pripisano širokom razum evanju techne. Pošto je ona važni ja od svih veština, bilo je nužno da u dem okratiji bude najra sprostranjenija.46 Jedna od najvažnijih manifestacija svesti o novootkrivenim mogućnostima jeste, čini mi se, tvrđenje da slučajnost ne 46 Demokrit, fr. 157 (Predsokratovci II, strana 170); Ksenofont Uspomene o Sokratu 4.2.8.ff. Eshil, Eumenide, 319a, e; 322b ff. (Aidos je približno prevedena sa „uzajamno razumevanje“. Guthrie (H istory o f Greek Philosophy III, 66, parafra zira 325a) ... kvalitet koji kombinuje grubo osećanje stida, umerenosti i poštova nje“). U 321 d, javlja se kao sinonim za sophia. Vidi Theaetetus 167c. Slično Anonim Jamblihov 6.1.7. (Predsokratovci II, str. 362); Euripid Pribeglice 433ff; Vidi O'Brien Socratic Paradoxes, 57, 67 f. Videti: diskusija kasnije u ovom poglavlju. Aristotel vidi kasnije Phronesis Perikla kao kombinaciju zanatske veštine za detalj no znanje o onome staje dobro za grad (Nikomahova etika 1140a 24 ff, b8; 1141b 14ff). Platon je napravio interesantnu razliku između političke i tiranske techne {Država, 276e, Beograd, 1969). Postoji značajan kontrast sa Italijanskom renesan som. Vidi C. Schmitt, D ie D iktatur (3. izd. Berlin, 1964), 8ff, 14f Vidi takođe J. Reinhardt, „Thukydidis und Macchiavelli“ u Vermächtnis der Antike ft. izd. Göt tingen 1966), 184 ff,

Kristijan Majer

440

postoji - slučaj je izgovor ljudi, koji su rđavo planirali - odno sno, dobro planiranje omogućava proračun slučajnosti i njeno konačno neutralizovanje.47 Sofokle kaže da čovek poseduje metodičke sposobnosti koje prevazilaze sva očekivanja (technas hyper elp id )4^ Tako, prema Tukididu, Korinćani, prigovarajući „staro modnom načinu života i mišljenja“ (archiotropa epitidemata) Spartanaca, kažu: „Nužno je da novo (doslovno: ono što je na stalo kasnije) sačuva prednost, kao i u svim tehničkim veštinama.“ Smisao toga jeste da se dovedu u pitanje „nepromenljivi običaji i zakoni“ Spartanaca (akineta i nomina). Moć novoga tako, kao technai, obuhvata celokupan čovekov odnos prema svetu i institucijama zajedničkog života 49 Kao što je poznato, govor koji sadrži ove reči uglavnom se odnosio na nadmoć Atine. Bez sumnje, vojna veština, osobito u pomorskom ratova nju, igrala je u tome značajnu ulogu pošto je „organizacija mornarice stvar tehnike kao i sve ostalo“ .50 Ljudi su baš na vojnom planu postali svesni novih mogućnosti.51 Ali, bogato iskustvo (polyperia) Atinjana, vodilo je daleko preko toga. Či njenica da su oni stalno povećavali svoju zalihu metoda i teh 47 O. Regenbogen, u H. Herter Thukydides (Darmstadt, 1968), 51, 56 f; W. Muri, ibid 139 ff; C. Meier, u H. R. Jauss D ie nicht m ehr schönen Künste (München, 1968), 108 f. Vidi takođe Herodot, 8.60. Plutarh, Perikle, 4.6. V. Ehren berg, Sophocles und Perikies (München, 1956), 116f; Trazimah, (Predsokratovci II, 302) i Platon Gorgija, 448c; Aristotel Metafizika 981a 3ff, Beograd, 1971. Vi di F. Heinimann M useum H elveticum 18 (1961), 108 f. 48 Sofokle, Antigona, 365. 49 1.70 f. Vidi Edelstein, Idea o f Progress, 31 n.22. Ksenofont Kirupedija 1.6.38. Vidi Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 171. Mišljenje Korinćana slaže se u velikoj meri sa Tukididovim; vidi 8.96.5, 6.18.36.3. S druge strane, po stoji značajna razlika između njegovog i Periklovog objašnjenja (2.35 ff). 50 Tukidid 1.142.9 51 Romilly , „Thucydide et l'idee du progres“, 167 ff.


441

nika (epitechnesis) poticala je iz njihove svestranosti i otvore nosti; to je, prema Korinćanima, bilo moguće samo ako ljudi nisu, kao Spartanci, vezani za staro. Zbog toga su oni naglaša vali nadmoć novog, što je išlo daleko izvan oblasti technai. Ovo svedočanstvo je, kao što je poznato, izolovano i veoma uopšteno, ali ipak pokazuje da je bilo nečeg što fascinira u atinskoj neoteropeia (doslovno: „pomami za novim“) i tolmeron (odvažnosti), što stalno dovodi do poremećaja i novih situ acija. U tome leži njihova često ispoljavana i zabrinjavajuća „briljantnost“ (lamprotes).52 Na kraju treba pomenuti d a je Hipodam, u svom planu ide alnog polisa, ustanovio nagradu za one koji su mogli da pred lože institucionalne inovacije.53 Ako razmotrimo raspoloživa svedočanstva, vidimo da se u petom veku na novo gledalo kao na nešto pozitivno, čak i u po litici, i d a je postojala rasprostranjena svest o napretku u razli čitim oblastima. Najveličanstveniji opis onoga što su ljudi petog veka bili sposobni da učine (i verovali da mogu), nalazi se u čuvenoj horskoj pesmi Polla ta deina u Sofoklovoj Antigeni: „Mnogo ima silnih stvari, ali nema ničeg silnijeg od čoveka. Preko si njeg mora, on ide praćen južnim vetrom, pod valima šum

52 Thucydides 1.70, 102.3. O atinskoj odvažnosti vidi takođe važan od lomak u Periklovom govoru 2.40.3, i takođe 7.21.3, 28.3. Vidi Hölscher, „Die N ike der M essenier“, 100 f; G. Grossmann, Politische Sch la g w ö rter aus der Z eit des P eloponnesischen K rieges (Basel, 1945), 117. Plutarh, K im on, 17.3. piše kako su se u borbi sa h elotim a Spartanci plašili tolm a i lam protes Atinjana, i poslali ih kući krišom hos neoteristas. O tome vidi Tukidid, 1.102.3, 2.64.5, 7.31.6, 75.6. Vidi Euripid, P ribeglice 902, gde se lam pros povezuje sa deinos. Isto tako i Demokrit, fr 157. O „promeni svih uslova“ među Grci ma uopšte kao podsticaju za razmišljanje. Vidi C orpus H ippocratum (spis o svetu koji nas okružuje). 53 Aristotel, Politika, 1268 a 6ff; 8 (Beograd, 1970),

442

Kristijan Majer

nim“ .54 Ranije su postojali opisi nevolja, mukotrpnog rada i opasnosti kojima su bili izloženi moreplovci; sada se prikazu je kako čovek uspešno kroz njih prolazi.55 Posle toga dolazi oda poljoprivredi, lovu, izgradnji kuća, a na kraju dolaze reči: „I govoru i kao vetar brzoj misli i državnom poretku, dosetio se taj pronalazač svih puteva, i kako će se braniti od m raza zla druga pod nebom vedrim, i od pljuska nemile kiše. Nikad ne ide u budućnost bespomoćno. Samo spasenja od ljutog naručja smrti neće sebi izbajati. A smislio je lek za neodoljive bolesti.“ Ovaj hor se često navodi kao svedočanstvo za tadašnje shvatanje „napretka“ . On zaista sadrži najobuhvatnije i najkoherentnije objašnjenje različitih manifestacija ljudske umešnosti koje su obuhvaćene izrazom „silina“ . Naposletku se kaže već navedenim recima - da čovek poseduje technai koje prevazilaze sva očekivanja. Ipak, ovo izlaganje označava i granice onoga što označa vamo rečju „napredak“, je r ovo tvrđenje ima i svoju dopunu: „Kao mudrost neku nad nadom i strahom, on ima stvaralačku moć i jedared hodi ka zlu, drugi put ka dobru“ . Covekove sa vršene veštine ne prati i moralni progres. One samo povećava ju obim delanja, mada u izuzetnom stepenu. Naredni hor nam saopštava da čovek ostaje potčinjen bogovima i da se zavara va nadom.56 54 3 32 f f Euripid, H ipolit 916 ff, Pribeglice 195 ff (uz A. Lesky D ie tragi sche D ichtung der Hellenen (3. izdanje Göttingen 1972) 360). O deinon vidi Gut hrie, H istory o f Greek Philosoph)’ III, 32, f; vidi Eshil, E um enide 517, 698; Pokoj nice, 585; Tukidid, 6.36.3; Euripid, Hipolit, 921. Gorgija osobine techneeis, deines i porim os povezuje sa sophia B l la. 21, (Predsokratovci II, c.271). Vidi Aristotel Nikomahova etika 1144a 23f, 1152a 11, Vidi G. Bomkamm, M ensch und Gott in der A ntike (Bremen 1950), 15. 55 Vidi rano svedočanstvo u Hesiod, Delà i dank, Solon,, Elegije 1.43. ff. 56 Sofokle, Antigona, 604 ff. Dodds, A ncient Concept o f Progress , 8


443

Takođe je upadljivo da Sofokle govori samo o čovekovoj sposobnosti, a ne i o njenom uvećavanju tokom vremena, samo o čovekovoj čudesnoj prirodi, a ne o njenom napretku. Sofokle tako izriče antropološki, a ne istorijski sud. On svakako nagoveštava napredak, na šta ukazuje činjenica da su ljudske spo sobnosti iznad svih očekivanja. Treba obratiti pažnju i na gla golska vremena u odlomku; on je u potpunosti izložen u sada šnjem i prošlom vremenu, osim iskaza da čovek neće pobeći od smrti: samo je ovde upotrebljen futur. Jasno je da je Sofo kle predviđao poboljšanja,57 ali mu vremenska dimenzija nije bila važna. Nameće se pitanje kako su u prošlosti i budućnosti - i prome ne koje donosi vreme - predstavljeni iz ugla svesti o napretku. Ksenofan piše, verovatno oko 500. godine pre Hrista: „Sve tajne bogovi nisu od iskona dali, nego su sami ljudi, s vremenom traže ći, otkrivali boljitak“.58 To postavlja na glavu do tada vladajuće shvatanje istorije (ako se ono može nazvati istorijom): na početku nije bilo zlatnog doba, već su postojali samo nemaština i oskudi ca. A pojava civilizacije nije bila samo rezultat dara bogova, već suštinski ljudske inteligencije i napora. U ovom procesu ljudska i božanska sila delovale su zajednički: nikad jedna nije isključivala drugu.59 Ova ideja kasnije je razrađena u učenju iz V veka, koje se odnosi na nastanak civilizacije, prema kome su ljudi najpre živeli kao životinje - i gore nego životinje, pošto su bili goli i neza štićeni i izolovani. Tada su otkrili kako da nabave hranu, odeću i zaklon. Pripitomili su životinje, pronašli lekove protiv bolesti, na učili da plove, stvorili jezik, naučili se brojanju, pisanju, muzici, gatanju i predviđanju, stvorili religiju i zakone: naučili da stvore 57 Vid. Romilly „Tucydide et l'dee du progres“, 179. 58 Ksenofan, B. 18 (Predsokratovci I, str. 133). Detaljniji prikaz dao je Edel stein Idea o f Pm gress 3ff; 1Off. 59 Vidi A. Dihle H erm es 105 (1977), 38 ff; O Protagorinom mitu vidi E. Will, Le M onde Grec et l'Orient I (Paris, 1972), 482 f

444

Kristijan Majer

grad i da zajednički žive u njemu.60 Na kraju su čak i bogovi shva ćeni kao ljudski izumi.61 Nastanak civilizacije rekonstruisan je kao istorija. Ovo je prevazilazilo znanja o istorijskim i etničkim razlikama, iz zaključka d aje čovek u početku živeo u „oskudici“ i iz iskustva o tadašnjim dostignućima:62 ovo shvatanje nastalo je na pozadini sumnje u po stojanje zlatnog doba u kome su ljudi posedovali sve dobre stvari i sumnje u božansko poreklo civilizacije. Mit nije dao adekvatno 60 Nas ovde ne zanimaju detalji ovih učenja ili njihova istorija Jedan inspirativan prikaz, sa dodatnom literaturom Romilly „Thucydides et l'idee du progess“ 4 ff; vidi i Edelstein Idea ofprogress 21 ff; Dodds, A ncient Concept o f Progress, 4 ff. U Arhelaju vidi F. Heinimann, N om os und Physis (Basel 1945), III ff. Zanimlji vo je da se istakne bliskost sa odgovarajućim učenjima u modernoj misli e.g. u Sa muel Puffendorf, vidi H. Medick, N aturzustand und Naturgeschichte der bürger lichen Gesellschaft (Göttingen 1973), 52 ff; ključni pojam Im becilliatas odgovara chreia; vidi Romilly, 154 ff; vidi Herodot 7. 102; O'Brien, Socrates Paradoxes, 64 ff. Grčka učenja su „istorijske pretpostavke“, ali nemaju dugoročne posledice. Pri rodno Grci nisu bili svesni široke praznine između pretpostavljenih namera onih koji su bili u pitanju i rezultata, što je hranilo spekulaciju Vika i Skota. Oni još uvek, više od četiri veka pre Hristovog rođenja, nisu mogli da stvore tako loše mišljenje o razumu individua i njihovoj želji da unaprede opšte uslove. Oni su prišli proble mu više sa tehničke strane i videli rezultate kao plodove delanja koje je imalo za cilj da ih stvori. Zbog toga nisu bili svesni složenih uzgrednih efekata, ili „privatnih po roka i javnih vrlina“, uređenje koje je bilo „rezultat ljudskog delovanja ali ne i iz vršenja bilo kog ljudskog plana“. Vidi F. A. von Hayek, Freiburger Studien (Tübin gen, 1969), 97ff. Zbog toga su posvetili više pažnje individualnim pronalazačima nego procesu kao celini. 61 Kritija (?) B 25 (Predsokratovci 1, str. 350). Pripisivanje ovog fragmenta Kritiji je problematično; više razloga ima da se veruje daje Euripiđ autor Sizifa', vi di Dihle, H erm es 105 (1977), 38 f f Vidi i Prodik, B5 {Predsokratovci II, 317); P. Vidal-Naquet, Revue de l'histoire des religions 157 (1960) 66. 62 Edelstein, Idea o f Progress, 11 ff; Dodds, A ncient Concept o f Progress, 4 ff; Treba reći da se razmere ljudskih sposobnosti mogu oceniti samo ako se shva ti početna ljudska nemaština (vidi Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 154 ff). Slično je i delfijsko učenje o ljudskoj slabosti i ograničenosti dala suštinski do prinos otkriću neizmemog potencijala mišljenja što je konačno dovelo do demokratije.


445

objašnjenje (a nije bilo verskog autoriteta koji ga je mogao razvi ti). Ako je civilizacija čovekovo delo, onda je morala nastajati ko rak po korak. Tako je dimenzija vremena postala nužna. Dobrih sto godina kasnije, komediograf Filemon je istakao široko zasnovane uzroke procesa, tezom po kojoj nas je technai naučilo vreme a ne učite lji.63 Može se pokazati da su učenja o nastanku civilizacije zauzi mala važno mesto u tadašnjoj svesti.64 Njihovo postojanje često se potvrđuje u relativno bogatim izvorima o petom veku, dok za verovanje u stari mit o zlatnom dobu ne možemo naći nijedno svedočanstvo; po svemu sudeći, on je bio predmet šale. Ipak, koliko je moguće videti, ova učenja odnosila su se samo na osnovne uslove civilizacije ( i očito više na sama otkrića nego na proces koji je doveo do njih).65 Istina, Eshil je izgleda računao sa rastom razbo ritosti u Atini koji je trajao sve do njegovih dana. Postojao je tako đe i živ interes za pronalaske, možda su čak postojali zbornici po dataka o pronalascima i pronalazačima. Ipak, koliko nam je po znato, takvo interesovanje (i slična interesovanja i mišljenja koja su mogla postojati) nije vodilo opštem učenju o daljoj promeni koja vodi ka savremenom stanju. Ljude su više zanimali detalji, unapređenja u posebnim oblastima, nego njihovo povezivanje u neku vrstu istorije kulture.66 63 Philemon, fr 56 (Kock), Vidi Guthrie, History o f Greek Philosophy III, 82. Dužina obuhvaćenog vremena naglašena je na drugom mestu takođe: D e vetere m edicina Moschion fr6 (Nauck). 64 O ovome ili onome što sledi vidi Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 146, 189. Za nešto drugačije gledište vidi Edelstein Idea o f Progress, 25, 4 2 f 49 f f . 65 O Protagori, vidi Herter, Maia 15 (1963) 470 ff; uopštenije Romilly „Thucydide et l'idee du progres“, 148; isto Time in Greek Tragedy, 31 n.35. 66 A. Kleingünther ff r o t o s H euretes", „Philologus Suppl. 26 (1933); k. Thraede, „Erfinder II“, u Reallexikon fü r A ntike und Christentum V (19629 1191 ff. O konstantnom progresu u medicini vidi D e vetere medicina 2. Lauffer „Der antike Fortschrittsgedanke “ 39, govori o istoriji kulture; to ini se čini preteranim.

446

Kristijan Majer

Samo je Tukidid pokušao da premosti jaz između osnovnih uslova civilizacije i svog doba. Kada dotakne pitanje o načinu raz vitka političke vlasti, on gradi nešto što se može nazvati istorijom Grčke od perioda migracija sve do njegovih dana. On prati dosledan proces razvoja čija logika počiva na prećutnoj pretpostavci da ljudska marljivost i inventivnost, ako im je data potpuna sloboda, uvek vode uvećanju dobara i veština i tako naposletku većoj kon centraciji vlasti.67 U svakom slučaju, tako je bilo kod Grka. Bilo je neophodno da se, bar u nekim vidovima, prevlada prvobitna ne sigurnost.68 U nastavku svoje istorije, Tukidid više puta ističe da nova iskustva i stručna znanja uvek nastaju kao rezultat zahteva ekspanzionističke politike i problema ratovanja - grubo rečeno, prema modelu izazova i odgovora. To je značajno doprinelo uspo nu Atine. Međutim, primeri iz ondašnjeg doba svode se na sasvim skromna poboljšanja.69 Takvo stanje stvari navelo je Alkibijada da pretpostavi potrebu za daljom ekspanzijom i osvajanjem Sici lije, a ako je moguće i Kartagine. On je tvrdio d a je nužno osigu rati da grad nastavi sa napretkom; inače će, sa neizbežnim opada njem veštine, učenosti i stručnosti u svim oblastima, i sam da se istroši i ostari. Ako bi polis ostao veran svojim običajima i tradi cijama (tois parousi ethesi kai nomos) - što je u slučaju Atine zna čilo dinamizam (opet vidimo kako se novo pokazuje kao staro), „onda bi nastavio da stiče nova iskustva“.70 Ova argumentacija se 67 Za Atinu u kasnijem stadijumu vidi Isokrat 8.20. Vidi 140,4. 103. Diodor, 11. 72. 68 Tukidid, 1.2. ff. Vid, Romilly „Thucydide et l'idee du progres“, nap, 160; Lauffer, „Die Lehre des Thucydides“, 184 f. 69 Vidi Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 167 ff. O iskustvu Atine vi di Tukidid, 1.71. 3; 2. 11. 1, 84.3, 85.2, 87.2 ff; 89.3, 72 3. 70 Tukidid, 6.18.6 f. Vidi Euripid Pribeglice 323 ff. O ekspanziji do Kartagi ne: Tukidid 6. 15, 2. Vidi Aristofan Vitezovi 1303; Plutarh, Perikle, 20.4. Nikija 12.1. Alkibijad 17.3. Isto gledište je u osnovi meljanskog dijaloga (Tukidid, 5.85 ff); oni se moraju širiti ili izgubiti ono što već poseduju. Samo u tom smislu neutral nost ostrva Mel može biti dokaz njihove slabosti. Alkibijad u izvesnoj meri preu zima jedan stari argument. Vidi Eshil Eumenide, 984 ff. Vidi i Herodot 7.8 a l.


447

može uzeti kao obrazac modernog načina mišljenja: onaj koji ne napreduje, taj zaostaje. Ipak, prema Tukididu, rast moći i znanja nije nužno praćen moralnim napretkom. Ovde treba povući jednu razliku. S jedne strane, on nalazi da sve ukazuje na to kako priroda ostaje nepromenljiva71 (a priroda je glavna pokretačka sila u čoveku). S dru ge strane, mogu da postoje velike razlike u istorijskim i socijalnim prilikama, pa stoga i u načinu na koji ljudska priroda planira i deluje.72 U davna vremena, na primer, ljudi nisu otkrili samo eko nomske resurse, političku i vojnu veštinu, već su, takođe, našli i način da civilizuju zajedničku prirodu.73 To je jedan od osnovnih uslova kulture polisa koja se manifestuje - kako Tukidid nagoveštava - u ograničavanju vlasti unutar samih poleis.14 Kao što se zna, ljudska priroda se neprestano potvrđuje u odnosima između poleis, osobito u ratu, koji „vaspitava ljude za silu“.75 Tada se ona nalazi pod takvim pritiskom da njeni osnovni nagoni, strah i želja za moći i prestižom, više nisu osujećeni. To je ono što stvarno za nima Tukidida, pošto se njegovo mišljenje zasniva na izuzecima. 71 Tukidid, 1.22.4, 3.82.2. (gde se kao što se zna nalaze reči „utoliko ukoliko ljudska priroda ostaje konstantna“). Za precizniji iskaz vidi 1.72.2 f, 3.45.4, 5.105.2. Vidi 1.75.3,2.65.7, 3.82.8,4.61.4. O toj temi vidi C. Meier M acht und Ge walt u: W. Gonze. R. Koselleck i O. Brunner, Geschichtliche Grundbegriffe III (Stuttgart 19829, 826. ' 72 Vidi npr. opis razlike između Atine i Sparte. Vidi H. Grundert,u Heter Thucydides 114 ff 73 Tukidid, 1.5 ff. 74 Tukidid, 3.82.2. Vidi 8 o izuzetnoj prirodi arche he d ia pleonaxian ka ip h ilotimian. Vidi takođe Anonim Jamblihov (Predsokratovci II, c. 359 1); Tukidid, 2.65.8, 6.39.1 f. 75 Tukidid, 3. 82.2. Sudeći prema načinu na koji je to izloženo, Tukidid nije video te uslove kao deo neprekidne promene, već kao prekid mirnog života (ili bar bez rata sadašnjih razmera). Drugačije gledište ima Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 177 f.

448

Kristijan Majer

Za Tukidida, dakle, stalnost ljudske prirode ne isključuje na predak u civilizovanom ponašanju. Čak i da je pretpostavljao da je do takvih promena dolazilo u davnoj prošlosti, mnogi vidovi civilizovanog ponašanja, dostignuti u njegovo doba, delovali su mu nestalno (utoliko više što je čovek postajao sve civilizovaniji). Otuda je prava promena, koja se produžila do Peloponeskog rata, bila, kako je on video, ograničena na uvećanje znanja i moći. Ve ličina rata, određena ovim uvećanjem, sastojala se iznad svega u veličini ljudskih patnji koje je izazvao.76 Možda smo jedino mi, koji možemo da sagledamo stvar u horizontu modernog pojma napretka, u položaju da vidimo kako je utvrđivanje konstantnosti ljudske prirode moglo da govori protiv smisla auxesis. Prema Tukididu, s druge strane, to utvrđivanje označava va žan korak napred jer pretpostavlja premisu i centralno načelo uče nja koje je od istorije stvorila ktema es aiei: postalo je moguće rekonstruisati i razumeti prošle događaje i iz njih izvući pouke za budućnost i tako otvoriti novu oblast za saznanje i delanje (nesum njivo za izdržljivost).77 Mnogo toga sugeriše da je Tukididov krajnji realizam bio protivteža drugim shvatanjima, koja je on smatrao zabludama.78 Možda je imao na umu opštu sklonost da se prema stvarima zau zme dobrodušan stav. Možda se suprotstavljao pedagoškom opti mizmu sofista. I mada su sofisti imali različita mišljenja o moguć nosti moralnog usavršavanja ljudi, to ne znači daje bilo ko od njih video opšti napredak u ljudskom ponašanju. Istina je d a je Protagora, prema Platonu, tvrdio kako zakoni, sudovi i međusobno vas76 Tukidid, 1.23. Vidi, Lauffer, D ie Lehre des Thucydides, 191 ; vidi Herodot, 6.98. Na sličan način P. Valeri 1929. godine u svom govoru o Prvom svetskom ra tu u okviru svog Propos su r le progres: „ L'etendue, la duree, l'intensite et metne l'atrocite de cette guerre repondirent a l'ordre de grandeur de temps de paix (Re gards sur le mond actuel, Paris 1945, 148). 77 Romilly, „Thucydide et l'idee du progres“, 165 f! 78 Ono što Gatri, H istory o f G reek Philosoph)’ 111, 88 ff, govori o Trazimahu jednako se odnosi i na Tukidida.


449

pitanje građana stalno doprinose političkoj vrlini i gradovima; ali da bi to ilustrovao, naveo je razliku između savremene Atine i di vljaka koji su se pojavili na sceni antičke komedije. Verovatno je aludirao na osnovne uslove civilizacije, uspostavljene sa osniva njem prvih gradova. Kako je do toga došlo, o tome nam on ne go vori.79 Mada u suštini govori o demokratiji, ništa nam ne saopštava o specifičnom napretku ka demokratiji ili poboljšanju koje tre ba pripisati demokratiji. Sve što je imao u vidu jeste bolje obrazo vanje, koje solisti pružaju deci bogatih građana. Tako su mislili i mnogi drugi, ali nijedan sofist nije računao sa opštim poboljša njem normi ponašanja.80 Nije jasno u kojoj meri su se njihovi po gledi na osnovne ljudske motive razlikovali od Tukiđidovih. De mokrit je možda rekao da vaspitanje stvara prirodu tako što menja ljudska bića,81 ali koliko te druge prirode može biti stvoreno, i u koliko ljudskih bića, ostaje otvoreno pitanje. Perikle i njegov prijatelj Damon muzičar su možda mislili kako mogu izvršiti vaspitni uticaj na ljude Atike.82 Međutim, pošto je to proizlazilo iz sa svim nove koncepcije politike, taj uticaj bi pre svega značio dej79 Platon Protagora, 323cff, 325 bff, 326cff, 327cff. Opisujući pojavu civili zacije, Protagora koristi mitski oblik: predispozicije za političku vrlinu i umetnost dolaze od Zevsa. To svakako, ne treba shvatiti doslovno (Guthrie, H isto iy qf'Greek Philosophy III, 64 ff), ali je to ipak značajno po tome što izbegava teškoću rekonstruisanja onoga što se stvarno desilo. Nije neophodno ovde raspravljati o pro blemu koliko vemo Platon reprodukuje ovo mišljenje - ili čak Protagorino delo. O tom pitanju vidi Dodds, A ncient C oncept o f Progress, 9 f . 80 Platon, Protagora, 326c; 328a,b. Vidi J. Martin, Saeculum 27 (1967) 145 ff. Protagora tvrdi kako je umetnost vaspitanja stara, ali da to niko ranije nije pri znavao (316 d ff); međutim, to je rečeno da bi se omalovažile pretenzije sofista. 81 Demokrit, ВЗЗ (Predsokratovci II, s 159) vid F. Lammli H omo Faber: Tri umph Schuld, Verhängnis (Basel, 1968), 63 f. Za opšti pristup vidi Nomos und Physis 101. 82 F. Schachermeyer, Forschungen und Betrachtungen zu r griechischen und römischen Geschichte (Vienna, 1974), 199 ff. Vidi Aristofan Žabe, 1009, 1054 ff, o tragediji kao sredstvu vaspitanja odraslih. U izvesnom smislu to se može posmatrati kao razlog za subvencije pozorištu.

450

Kristijan Majer

stvo novih mogućnosti saznanja i delovanja dostupnih pojedinci ma, a ne bi bio trajan proces poboljšanja. (Čak i u kasnijim skica ma idealnih ustava, univerzalni napredak je zamišljan prosto kao stvar intuicija i vodstva.)83 Peti vek ne pruža više dokaza o istorijskom razmatranju pita nja unapređenja savremenih uslova. Pada u oči kako ne postoji svedočanstvo koje nagoveštava da je pojava demokratije shvaće na kao deo opšteg napretka.84 Mnogi ljudi su svakako morali shvatiti da bolje žive zahvaljujući demokratiji i njenom praobliku izonomiji. Ali, toga nigde nema u sačuvanim izvorima koji govo re samo o prednostima demokratije u odnosu na druge oblike vla davine.85 Kod Eshila možemo bar primetiti svest o preokretu koji je doveo do novog uređenja. U dve velike trilogije on se bavi us postavljanjem pravde na zemlji (osobito u Atini) i među bogovi ma.86 On promenu doživljava kao sukob starog i novog režima, i zauzima izuzetno jasan stav: staro se mora pomiriti sa novim i ko liko je to moguće, uklopiti u njega.87 On upozorava na preteranu demokratiju. Grad ne srne da bude bez vlasti, ali ni pod vlašću ti ranije. Samouvereno mišljenje po kome će Atinjani napredovati u sophrosyne, u opreznom i umerenom mišljenju, uslovljeno je stra

83 Edelstein Idea o f Progress, 30. Vidi Koselleck Fortschritt 357. 84 Aristotel kasnije preistoriju demokratije sagledava u okviru sveobuhvatne promene {Politika 1286 b 17ff; 1297b 22 ff). 85 Najraniji primer je Herodotov 3.80. Vidi C. Meier u: Discordia Concors. Festschrift E. Bonjour (Basel, 1968), 13; idem, E ntstehung des Begriffs D em okra tie (Frankfurt 1970), 40 ff, 49 ff, 54 f. 86 Dodds, A ncient Concept o f Progress, 6 .4 3 f (Međutim, ako je postojala na da za spajanje moći i prava, Eshil ju je umanjio velikom merom skepticizma. Nje gova dela imaju opominjući prizvuk.) Vidi G. Grossmann, Promethie u n d Orestie (Heidelberg, 1970), 85 ff, 216 ff. 87 C. Meier, D er Umbruch zu r D em okratie in Athen (462/6l.g.p.n.e.) u: R. Herzog und R. Koselleck, Epochenschwelle und Epochenbewusstsein (München 1987) 366 ff.


451

hom.88 Naglasak je stavljen na poboljšanje koje je donela demokratija, ali i na opasnosti koje iz nje proizlaze. Nova moć (i moć novog) uključuje potrebu za kompromisom. Teško je videti šta se mislilo o dužini trajanja napretka. Često se čulo kako je zenit već dostignut. Umetnici su tvrdili, kao što smo pomenuli, da su dostigli granice umetnosti; prema ovom tu mačenju, Timant je to čak direktno izrazio u svojoj skulpturi žr tvovanja Ifigenije. On kaže da je povećavao intenzitet bola od fi gure do figure; samo je poslednja figura, sam Agamemnon pokri ven velom. Dakle, u pretposlednjoj figuri dostignut je vrhunac u predstavljanju bola.89 S druge strane - ako pođemo od Tukididove premise - uve ćanje dobara i saznanja predodređeno je da se nastavi, uprkos to me što je zaustavljeno Peloponeskim ratom i činjenici da je moć Atine suštinski umanjena, ako ne i uništena.90 Osim toga, nisu sa mo u raspravi o antičkoj medicini predviđena nova napredovanja. Heremon je, na primer, pisao da nema ničega u ljudskim stvarima što neće naposletku biti pronađeno upornim traganjem.91 Izgleda da to jasno ukazuje na budućnost. Slične zaključke možemo izve sti i kada je u pitanju znanje. Demokrit je tvrdio „da više voli da 88 Eumenide, 526 ff, 696 f (ideju iznose na vrlo sličan način i Erinije i Atena. Erinije se izražavaju na neobično umeren način), 1000 (sa 521). Vidi Dodds Allai ent C oncept o f Progress, 53 , 61 ; Romilly Time in Greek Tragedy 69. Sophrosyne se ponavlja kod Protagore (Platon, 325 a), pored dikaiosyne kao univerzalne vrli ne. 89 Hölscher D ie N ike der M essenier, 95 f; vidi 108; Edelstein Idea o f Pro gress, 26 ff, posebno 20. 90 Perikle govori o tome; Tukidid 2.64.3. Gornja tvrdnja je ispravna prema Läufern, uprkos ubedljivim primedbama u Romilly, „Thucydide et l'idee du pro gres“, 179 f f Dalje uvećanje implikuje upotreba reči „uvek“ u 1.71.3. 91 Fr. 21 (Nauck). On stavlja primedbu u usta jednom od svojih karaktera. Sa svim različito mišljenje nalazi se u fr 2. Videti Alexix, fr. 30 (Kock). Slični pogle di o „progresu“ naučnih i tehničkih sposobnosti postali su uobičajeni u četvrtom veku. Vidi Koselleck, Fortschritt, 358f; Edelstein, Idea o f Progres, 51 ff.

Kristijan Majer

452

nađe objašnjenje uzroka, nego da dobije Persijsko carstvo“.92 A Antifonovo hvalisanje da „preko metoda postajemo gospodari u onome u čemu nas je priroda savladala“93 bez sumnje podrazumeva kontinuirano ovladavanje svetom. To je ono što možemo razabrati u svesti o auxesis petoga veka. Slika koja se pojavila sastavljena je iz brojnih izolovanih frag menata. Izgleda da zadovoljava minimalne uslove koje smo usta novili: postojala je značajna svest o poboljšanju u važnim oblasti ma života. Ona je bila koncentrisana kod „stručnjaka“. Uprkos to me, istovremeno je imala širok odjek94 kao što vidimo iz svedočanstva sadržanog u tragediji i komediji. Možemo se zadovoljiti ovim nalazima. Da bismo bolje utvr dili njihove granice i šta nam govore, moramo da ih uporedimo sa drugima. Na primer, bilo bi prirodno da ih uporedimo sa moder nim pojmom progresa. To je relativno lak postupak mada se retko primenjivao.

d. Svest o ljudskoj umešnosti U petom veku pre nove ere nije postojao pojam progresa. Opažanje napretka bilo je povezano sa mnogim poboljšanjima u različitim oblastima života. Iskustva o poboljšanjima bila su di rektna (kao u slučaju prvobitnog doba) ili rekonstruisana na osno vu iskustva. Ovde se bavimo napretkom izvesnih stvari u izvesnim aspektima. Ako bi se ta zapažanja generalizovala, ona bi se spojila tako da stvore svest o velikim mogućnostima za metodič ko delanje: svest daje - kada je u pitanju prošlost - civilizacija čovekovo delo i rezultat istorijskog procesa i - u pogledu sadašnjo 92 Demokrit, B 118 (Predsokratovci II, c 163). 93 Antifont, fr. 4 (Nauck), u Aristotel, M ehanika 847a20f. Vidi Platon, Gor gija 448 c; Aristotel Politika 1258b36; kasnije Polibije 9.2.5. 94 Vidi i K. Reinhardt, Von Werken und Formen (Bad Godesberg, 1948).


453

sti - svest o specijalnom nivou dostignuća. Ova generalizacija ukazuje na tačku kojoj teže različita zapažanja, na granicu koja te ško da se može prevazići. Samo nekoliko manifestacija umešnosti prešlo je preko onoga što se može empirijski opažati. Mi se suštinski bavimo usavršavanjem tehničke umešnosti u grčkom smislu reči techne - stručnim obavljanjem poslova u ta kvim oblastima kao što su umetnost, zanati, brodogradnja i poslo vi vaspitanja.95 To su bila prava poboljšanja. Svest o takvim po boljšanjima bila je koncentrisana u ovim „tehničarima“ (a ne u građanskoj javnosti). Svakako, posledice toga osetile su se na širem planu: u proši renju obima ustavnih i pravnih poboljšanja; u političkom planira nju, ratovanju i brodarstvu, i u brzom rastu materijalnih resursa. Međutim, to nije navelo nikoga da pretpostavi kako se radi o ne kom opštem procesu napretka, u koji je uključeno čitavo čovečanstvo. Pre svega, isključeni su i neki suštinski sektori. U oblasti opšteg morala i znanja, kao i u društvenim i ekonomskim uslovima nije se očekivao nikakav napredak96; ako je neko o tome uopšte razmišljao, onda je mislio na poboljšanja u pojedinačnim polisi ma, o rezultatu dobre državne organizacije ili zakonodavstva drugim recima, o rezultatu institucionalne stručnosti - ili ratu i osvajanju.97 To su, najvećim delom - mada to nisu shvatali svi učesnici - bili nestabilni i reverzibilni dobici, a ne ishod regular nih, objektivnih tendencija. 95 Vidi napomenu 102. 96 To ostaje istina. Kada je Aristotel govorio (Politika 1332a28 ff), da svako treba da bude poučavan u vrlini mislio je na vrlo ograničen krug građana (vidi 1329a). U širem krugu najveći su izgledi da će vojničke veštine biti rasprostranje ne (1279a39). 97 Tako je u kasnijoj istorijskoj refleksiji „progres“ koji se desio u petom veku pripisan pobedi nad Persijancima (Diodor 12.1.ff; Aristotel, Politika 1341a 28 ff). Vidi napomena 67, Isokrat 3.32 i dr.

454

Kristijan Majer

Samouverenost stručnjaka podsticali su pre svega standardi ko je su sami dostigli. Tako su oni mogli da tvrde kako su dostignute gra nice umetnosti ili da savršenstvo u naukama samo što nije dostignu to.98 Mi ovde, ukoliko se misli na vremensku dimenziju stvari, ima mo posla sa svešću o sopstvenoj umešnosti, a ne sa napretkom po se bi. Ona se odnosi na povećani stepen umešnosti (što se pokazuje pre ko upoređenja sa prošlim stanjem), a ne na proces povećanja ume šnosti tokom vremena.99 Ovde se radi - da naglasimo - pre o progre sivnom ovladavanju svetom, nego o napretku koji ovladava svetom. Nije se postavljalo pitanje shvatanja istorije kao progresa, čak ni kao procesa koji je obuhvatao promene. Toliko se ovde može reći, mada ćemo uskoro morati da postavimo pitanje kakav je značaj pripisivan smislu aiaesis u tadašnjem opažanju opšte relativne promene. Mnoge antičke predstave postaju jasne kada se uporede sa mo dernim pojmom progresa U odnosu na modeme predstave, one deluju vrlo oskudno. Nedostaje čak i oblast u koju spada pojam napret ka: filozofija istorije. Nije se očekivala nikakva promena u strukturi društva Povezivanje različitih vidova napretka u jedinstvenu celinu bilo je usmereno na ispoljavanje visokog nivoa ljudske umešnosti. Ono se nije odnosilo na čovečanstvo kao celinu. A pre svega, vremen ska dimenzija antičkih pojmova teško daje uopšte postojala. Kao što je poznato, očekivanje budućih poboljšanja u velikoj meri bilo je od sutno. Njihovo odsustvo jeste posledica jedne istaknute i karakteri stične osobine ovih antičkih pojmova: svest o ljudskoj umešnosti od nosila se na sposobnost stručnjaka Ono što se u modemom istraživa nju naziva „predstava progresa“ (oznaka koja na prvi pogled može iz gledati prikladno) odlikuje se određenom statičnošću unutar relativ no široke oblasti sadašnjosti. Antički pojmovi razlikuju se, tako, od modernog pojma progre sa u svakom pogledu osim u pogledu osnovne činjenice da se odno 98 D e vetere medicina 2. Herter, M aia 15 (1963), 481, napominje kako se „predmet saznanja ne razvlači u beskonačnost“. U četvrtom veku razvijena su mnoga gledišta Vidi Edelstein, Idea o f progress, 57 ff, 188 f f (o Aristotelu). 99 Vidi Antiphon, ff. 4 (Nauck), u Aristotel M ehanika 847a 20 f.


455

se na suštinsko unapređenje uslova ljudskog života i postupanja Ta osnovna činjenica je veoma značajna za svetsku istoriju: ona se verovatno ne može naći nigde osim u modemom dobu i klasičnim vreme nima Međutim, postavlja se pitanje da li nam to daje za pravo da go vorimo o antičkoj ideji „progresa“. Nije li to stavljanje akcenta na po grešno mesto? Nije Н to stavljanje ovih ideja u pogrešan kontekst potpuno nezavisno od činjenice da takva formulacija nameće moder ne asocijacije? Ova teškoća može da se izbegne uz pomoć trećeg pojma kao što je pojam koji smo na početku skicirali. Ako antičke pojmove na ovaj način oslobodimo asocijacija sa njihovim modernim kopijama i ispi tamo konstelacije postupanja koje se ovde ispoljavaju, jasno će se po javiti njihov pozitivni aspekt; antički fenomen kojim se ovde bavimo jeste, suštinski, svest o umešnosti i stručnosti. To znači da su ljudi po stali svesni velikih mogućnosti delovanja proizvodnje i stvaralaštva Međutim, kada razmotrimo oblasti i intenzitet inovacija, videćemo da su mogućnosti suviše uske da bi se slile u jednu sveobuhvatnu i autodinamičku promenu i omogućile da se svest o njima razvije u svest o napretku. Reč umešnost upotrebljavamo ovde u nedostatku boljeg izra za, da bismo pokrili semantičko polje kojim dominiraju grčki ter mini techne i sophia. 100 Od Eshila i Pindara101 techne je opšti ter min za veliki deo onoga što smo podelili na umetnost, nauku, za nate i tako dalje, i za onaj deo polja koji označava veštine ili struč100 Reč sophos upotrebio je Aristofan u Oblakinjama, 520. Osobito dobra karakterizacija sposobnosti nalazi se u karikaturi u Platonovom spisu Hipija Veći 282b ff. Umetnost se posmatra kao dostignuće: Hölscher, D ie Nike der M essenier, 102; Edelstein, Idea o f Progress, 49. O različitim aspektima pitanja, videti intere santne primedbe J. Burckhardt, Weltgeschichtliche Betrachtungen (Tübingen, 1949), 122; „Kultura uslovljena građanskim dužnostima u svakom slučaju naklo njenija je umenjima nego saznanju koje počiva na spokojnom prikupljanju.“ Burk hart takođe ističe „umenje“ u: Povest grčke kulture I, 12. 101 Eshil, Okovani Prom etej 477, 506; Pindar Olimpijska 1. 50 ff; 13, 16 f; Pitijska, 1.41 f. Vidi Snell, D ichtung und Gesellschaft, 128. Reč se nalazi već kod Homera i Hesioda.

Kristijan Majer

456

nosti - to jest umešnosti. Naglasak je stavljen - možda ne od mah ali ipak vrlo brzo - na aspekt tehničkog, racionalnog i kontrolisanog metoda. Sofisti su takođe razvili teoriju o techne. 102 Taj pojam je zauzeo centralni položaj u opštoj svesti epohe. Verovalo se da čovek pomoću techne može da stekne kontrolu nad stvarima. U obrazovanju pojma u svesti o metodičkoj sposobno sti (koja prevazilazi ograničenja struke) nalazi se istinski nov element, koji karakteriše čoveka i svet u petom veku. Činjenica da je umešnost prepoznata u toliko mnogo oblasti i da je posta la stvar stručnjaka, omogućila je razvoj opšte svesti o umešno sti. Drugi termin koji nalazimo u upotrebi u istom značenju kao techne jeste episteme, koji označava „znanje“ i „umešnost“, oso bito kada su u pitanju zanatske veštine. To je znanje koje ovla dava svime što uzme u ruke, i koje razume kako se stvari prave. Nailazimo i na term inphronesis, u značenju metodičke stručno sti koja prevazilazi sve teškoće. Kod Euripida možemo pročitati u jednom odlomku da bi phronesis u želji da određuje uslove ljudskog života i pređe granice koje su čoveku nametnute, htela da bude jača od samog boga. Tako je svest o umešnosti u svoj domen privukla sve termine kojima se označava saznanje. Phro nesis predstavlja vrhunac one vrste znanja, koja prema grčkom shvatanju, proizvodi prikladno delovanje.103 Techne i episteme takođe su vrlo bliske arete u opštem, ap straktnom smislu te reci.104 I arete je postala stvar techne bu 102 Heinimann M useum H elveticum 18 (1961), 105 ff. Technai su defmisane činjenicom da su „korisne, da unapređuju, pa čak i čuvaju ljudski život,..svaka ima svoj poseban cilj i u stanju je da ga dostigne“. 103 Euripid, Pribeglice 216. Snell, Philologische Untersuchungen, 29, 83 ff; isto Entdeckung des Geistes (4. izd. Göttingen 1975), 174. (To uklanja teškoće ko je postavlja Guthrie, H istory o f Greek Philosophy III, 66 n.1 ). O'Brien, Socratic Pa radoxes, 23 ff. 104 Vidi Guthrie H istoiy o f Greek Philosophy III, 252 f.


457

dući da su sofisti tvrdili kako se vrlina može naučiti. Prema Protagori i ostalima, techne i arete su važnije od svega u zajednič kom životu građana. Tako se oba termina upotrebljavaju za označavanje različitih aspekata političke umešnosti da se upra vlja gradom, radi ostvarivanja uticaja, ali se upotrebljavaju i za vrline pravednosti, uzajamnog poštovanja i promišljenog uvi da.105 Naravno, koncentracija svega znanja u velikom pojmu tec hne nije univerzalno preovladala. Kada Euripid kaže da bi phronesis htela da bude jača od boga, sama njegova upotreba reči ukazuje na paradoksalnu prirodu iskaza. Jer se, čak i u nje govo vreme, phronesis u velikoj meri upotrebljavala da označi posebnu vrstu saznanja - saznanje o čovekovim ograničenjima i potrebi za samokontrolom. Osim toga, uskoro je otkriveno ka ko technai nekada mogu biti upotrebljene u nekontrolisanom ostvarivanju ličnih interesa; to je vodilo razvoju novog pojma phronesis106 (koji je i dalje, u petom veku, bio povezan sa svešću o umešnosti na dubljem nivou). Ova svest o ljudskoj umešnosti povlačila je za sobom odre đene posledice za opažanje i one su takođe izvedene. Međutim, način na koji je to činjeno jasno pokazuje da su to bili sekun darni i ograničeni efekti svesti o umešnosti: ljudi su prepozna li njene direktne i očigledne posledice, ali su u najvećoj meri nastavili da se pridržavaju iskustva.107 Bila je potrebna hipote za o sveobuhvatnom procesu kulturne evolucije da bi se premo stio jaz između prvobitnih uslova života i civilizacije. Činjenica da se ovo učenje zaustavilo na osnivanju polisa i stvaranju 105 Vidi napomenu 46. 106 Vidi glavu 5, napomenu 226, vidi Euripid, Hipolit 916 ff. Vidi O'Brien, Socratic Paradoxes, 22 ff, 57 f. 107 Vidi Lauffer D er antike Fortschrittsgedanke, 41; Edelstein Idea o f Pro gress, 27 ff

458

Kristijan Majer

osnovnih uslova civilizacije, pokazuje da je ono suštinski bilo zainteresovano samo za poreklo stvari, a ne i za promenu kao takvu.108 Kao što je poznato, Tukididova arheologija se prostire do njegovog doba. Ali, to je određeno pitanjem da li je tadašnji rat bio najveći od svih koji su se ikada vodili. Arheologija je su štinski izložena i konstruisana kao jedan argument.109 Ona teži da 108 Vidi Dodds A ncient C oncept o f Progress, 5. Ovo je sasvim jasno u Protagorinom mitu. U pitanju je jaz koji postoji između sadašnjeg stanja civilizacije i prvobitnih uslova (koji ovde čak nije ni premošćen; 327c). To vodi zaključku da je u pitanju bilo „dugo vreme“, vidi, Romilly „Thucydide et l'idee du progres“ 147,149; Platon Zakoni 676a f; 678 b i dalje. Iz istog razloga svest o ogromnim dostignućima ljudske civilizacije često ne ide dalje od njihovog katalogiziranja i pripisivanja Prometeju (vidi J. Ferguson A Companion to G reek Tragedy, Austin 1972, 120 f), ili Palamedu. To nije ništa novo, bar kada su izolovani pronalasci u pitanju: vidi Kleingünther, Philologus Suppl. 26 (1933); O'Brien, Socratic Para doxes 58 ff, Ono što je verovatno novo bila je kompilacija dugačke liste pronala zaka, ili bar široki interes na koji oni ukazuju; ljudi su postajali svesni mnogih ra zličitih elemenata koji su činili civilizaciju i počeli su da misle kako su ih sticali tokom vremena. Drugo je pitanje jesu li oni verovali kako su ti pronalasci čovekovo delo - uz pomoć bogova ili bez nje - ili proizvod božanskog cilja. Ukazu jući na Eshila, čiji Okovani Prom etej sadrži dugačak spisak tih elemenata, Dods je sigurno u pravu kada kaže (7): „Verovanje kako čovekova dostignuća nisu sa svim njegova, već su rezultat božanskog cilja, za Eshila je ...osnovni religijski po stulat.“ (vidi napomenu 59.) Pitanje kako su ona stečena (vidi Reinhardt Aischylos 50 f.) m oglo bi biti važno iz različitih razloga, ali bi se moglo, takođe, zane mariti. Vidi Romilly Time in G reek Tragedy, 31. 109 Pažljivo tumačenje otkriva da se tok misli uvek zaustavlja u onom J o š ne“ ranijeg perioda - da bi se pokazalo kako je sadašnji rat najveći od svih do sadašnjih. To je upotpunjeno pominjanjem svega što , jo š “ treba da se razvije: čak i ovde glavni interes više se ne odnosi na teškoće napretka nego na sam na predak - uprkos tome što su sile koje teraju čoveka da stiče sposobnost i moć uzete zdravo za gotovo, a s vremena na vreme dominiraju slikom. (Interesantno je pomenuti kako se to dešava kada Tukidid opisuje mir, mada u svom aktuelnom objašnjenju događaja teži da naglasi izazov koji proizlazi iz nemira.) Za Tukidida, naravno, načini i putevi kojima dolazi do povećanja zanimljivi su sami po se bi: vidi Lauffer, D ie Lehre des Thukydides, 187; Romilly, Thucydide et l'idee du progres, 159 ff.


459

popuni međuprostor između prvobitnog stanja i savremenog doba povremeno ukazujući na posredne stadijume.110 Tamo gde nije bilo potrebe da se preispituju ili rekonstruišu dugi vremenski razmaci - delom zbog blizine prošlosti, ali u sva kom slučaju i zbog sadašnjosti i budućnosti, tamo ne postoji svest o promeni u opštim uslovima, već samo svest o umešnosti poje dinca. To svakako podrazumeva neki napredak: jer teško je posta ti svestan ljudskog potencijala za delovanje i stvaranje ako se sa mi ne uključimo i pokušamo da nadmašimo druge. To se često de šavalo u malim razmerama, kada na primer oni koji opsedaju i oni koji su opsedani pronalaze nove načine da nadmudre jedni druge; ili kada produženo ratovanje na moru vodi stalno novim iskustvi ma.111 To se događalo i u velikim razmerama: onda kada je pokušavano ne samo da se projektuju novi oblici vladavine nego i sa ma društva, da se prevaziđe slučajnost i stvori najsmelije umetničko delo, da se predstavi let u skulpturi velikih razmera. Tako je bi lo moguće zamisliti nove uvide i pronalaske do kojih će doći u bu dućnosti. Međutim, mada je čovek možda bio svestan povećanja ljudske sposobnosti, iluzija konačnosti lako nastaje, to jest nasta je snažno izraženo mišljenje d a je dostignut vrhunac u svemu što se može postići.112 Tako je suštinski isto iskustvo navelo ljude da 110 Isto važi na drugi način kada Protagora opisuje vaspitanje građana u po litičkoj vrlini kao širok proces koji na različite načine ostvaruju roditelji, sugrađa ni, i polis kao institucija (Platon, 324b ff, 327a ff). Ono šta se misli nije proces pro mene, već onaj proces koji stalno reprodukuje iste okolnosti. Uprkos tome, taj uvid je sasvim neuobičajen za ovaj period. Ipak, do njega mora doći čim počne da se is tražuje opšte učešće građana koje ide do moralnih preduslova Postajemo svesni jednog iskustva koje je toliko očigledno da izmiče pažnji: baš kao što se svi građa ni uče da govore (327e), isto tako se uče i političkoj vrlini. 111 Npr. Tukidid, 4.26. Vidi Aristotel, Politika 1331a 12ff: 7.62,65; 3.82. 3 ff. Isto mora da važi i za napredak u izgradnji i sklapanju brodova, uzimajući u obzir veliki broj zadataka koje treba izvršiti, visok nivo stručnosti, visok nivo konkuren cije kao i veliki broj meteka koji su dolazili u Atinu iz svih delova Grčke. Vidi Edel stein, Idea o f Progress, 98 ff. (koji preteruje u pogledu razmera te delatnosti). 112 Edelstein, Idea o f Progress, 6. Hölscher, Die Nike der Messenier, 108.

460

Kristijan Majer

zapaze iskrsavanje i neizmeran rast ljudske umešnosti, i rekonstruišu sveobuhvatnu promenu prošlosti, da postanu svesni viso kog nivoa svoje sposobnosti u sadašnjosti i, konačno, da pretpo stave da će biti manje progresa u budućnosti.113 Drugim recima, sadržaj grčke svesti o umešnosti bio je rast a ne promena. On je bio ograničen na iskustvo stručnjaka i ono što se moglo direktno zaključiti iz njega. Jasno je da nije mogao da prekorači prag koji vodi opažanju sveobuhvatne promene u sada šnjosti i budućnosti. (Nema sumnje d aje jedan od razloga bio i to što količina promena nije bila dovoljna: to je pitanje koje ćemo uskoro razmotriti.) Imajući u vidu naizgled nepromenljivu struk turu društva, nove mogućnosti su verovatno bile još impresivnije .114 Bilo kako bilo, sve ukazuje na zaključak da se mi ovde ba vimo minimalnom svešću o auxesisu. To svakako objašnjava za što su o ljudskoj umešnosti izrečene tako velike reči, a opažena ta ko mala promena. Tako vidimo snagu i slabost grčke svesti o auxesisu i istovremeno njenu koncentraciju u užim krugovima. 113 Edelstein, Idea o f Progress 34: „Takav progres shvatao se kao dodava nje“. To se odnosi na peti vek uopšte. 114 One se ne mogu relativizovati tako što bi se merile u odnosu na ciljeve po stavljene s one strane sadašnjosti (osobito ako se ne bi mogla vršiti poređenja - kao što mogu danas - sa ranijim kulturama, smatranim vrednim podražavanja. Istina je, naravno, da su ideali vremenom postali viši, upravo zahvaljujući svesti o spo sobnosti; vidi Snell, D ichtung und Gesellschaft, 165, 174; Grossmann, Promethie und Orestie 178 ff. Može se razmišljati o zahtevima koje je Sokrat postavio poli tičkoj techne, o Platonovom Sedm om pism u (324 ff.) o velikim očekivanjima po vezanim sa pojmom slobode (vidi C. Meier, Freiheit, u Conze, Koselleck i Brun ner, Geschichtliche Grundbegriffe I I 429 i dalje). Mnoga dostignuća pokazala su se problematičnim, na primer u oblasti ustava: vidi Dodds, A ncient Concept o f Pro gress, 13. Ovo je postalo opipljivije, što su se potraživanja uvećavala. Ali to su bi li simptomi krize u opštoj svesti o sposobnosti (koje je trebalo da iscele još ambi ciozniji pojmovi sposobnosti - Platonov ustavni poredak, na primer). Međutim, čak ni tada se nije pribegavalo očekivanjima čije je ostvarenje ležalo u budućnosti: to je sprečeno granicom o kojoj je bilo reči.


461

Počinjemo da shvatamo kako su, unutar konteksta o umešno sti, čak i nove mogućnosti samopotvrđivanja, obmane vojne takti ke i diplomatskih računica, mogle da budu centralni elementi u antičkoj formi svesti o auxesisu, mada to, istinu govoreći, nisu bi le karakteristike koje se mogu povezati sa modernim pojmom progresa. U tom pogledu slika se može suštinski uvećati. Jedno od najupečatljivijih svedočanstava o antičkoj svesti bio je Periklov ponos zbog toga što je Atina za devet meseci pobedila najistaknu tije i najmoćnije Jonjane, ostrvo Samos, dok je Agamemnonu tre balo deset godina da osvoji varvarski grad Troju.115 Značaj toga možemo da razumemo samo ako se setimo da su Homerovi hero ji do tada bili nedostižni uzori. Homerova fraza „mi koji smo smrtni“ (hoioi пуп brotoi eisi), koja je nekada imala prizvuk re zignacije, mogla je sada da bude shvaćena u pozitivnom smislu: ljudi su prevazišli heroje prošlosti.116 Osim toga, Perikle je bio pr vi koji je koristio opsadne mašine,117 što je bio napredak iste vr ste. Kasnije nailazimo na isti preokret u odnosu između starog i novog u Tukididovoj arheologiji.118 U svemu tome građanima uspešne Atine pripadalo je poseb no mesto. Tukidid je pisao da su u svemu što su oni planirali, na 115 Plutarh, Perikle 28.7 f (prema Ionu sa Hiosa). Videti Lauffer, „Die Lehre des Thukydides“, 186 n. O opasnosti koja preti od Samosa vidi 8.76.4. O značaju koji je Perikle pripisivao Homeru i nadmašivanju velikih starih vremena vidi i 2.41.4. (i Romilly, „Thucydide et l'dee du progres“ 183). Istina je d aje Ibik već u šestom veku poredio Polikrata sa Homerovim herojima; međutim, Polikrat je bio izuzetno snažna figura i njega su smatrali ravnim starim herojima: fr. 3 (Dihle); Snell, D ichtung und Gesellschaft 119 ff. 116 Ilijada 1.271; 5.304; 12. 383, 449; 20, 287. Odiseja 8. 222. Vidi H. Frankel, „D ichtung und Philosophie des frü h en Griechentums (München 1962), 38 f. I]7 Diodor, 12.28.3. Vidi 46.2. Plutarh, Perikle 21 A. Vidi takođe Diodor, 14.42. 1. f 118 K. Reinhardt, Vermächtnis der Antike (2. izd. Göttingen 1960), 189 f; La uffer, Die Lehre des Thukydides 177; Romilly, Thucydide et l'idee du progres. 160.

462

Kristijan Majer

da i posedovanje bili jedno. Sve što su očekivali, gledali su kao da je već njihovo i bili bi gorko razočarani ako ga ne bi stekli.119 „Šta je to što Atinjani ne mogu?“, pita se lik u komediji Eupolisa. A u Aristofanovoj komediji Eklesijazuse (oko 390. godine), citira se navodno tradicionalna izreka: „Ono što smo bez razumevanja za ključili i preokrenuli, na kraju se pretvorilo u našu korist.“ 120 Za ista, stvari su uvek imale najbolji ishod za Atinjane, tako da ni glu pave odluke antičkog demosa nisu mogle a da ne budu ispravlje ne novim okolnostima (što, naravno, nije dokaz sposobnosti). Euripid stav građanstva koje stalno teži da dobije više nego što ima, suprotstavlja punoći bogom datih dostignuća civilizacije“ i ocenjuje ga kao najobesnije prekoračenje mere. Pri tom on svoju pohvalu upućuje dostignućima srednjih slojeva polisa. Dok boga ti i siromašni - i mladi, takođe - podležu nezadovoljstvu i pokre ću nerede i rat, jednostavni građani se trude da očuvaju grad i nje gov poredak. Ovo je jasno usmereno protiv manije Atinjana za no vinama (neoteropoiia).121 1,9 1.70 f. Posebno 70.7. Vidi 3.38.3 ff; 4.55.2, 65 4; 5.84 ff, 6.9.3; 7.34.7. Euripid, Pribeglice 323 ff. U Aristofanovim Pticam a (414. g.p.n.e.) dva Atinjanina su se pretvorila u ptice zato što im je grad dosadio. Čim se to desilo, jedan od njih je predložio stvaranje carstva: kao što Reinhardt, Vermächtnis der A ntike 307 f, ka že, „duh odvažne aktivnosti tako svojstven Atici, da u ovim likovima slavi svoje najuzvišenije trijumfe“. Vidi Aristofan, Vitezovi 1087. 120 Eupolis fr. 217 (Kock); Aristofan, E klesijazuse 473 ff: Oblakinje (423. g. p.n.e.) 587 ff. Ovde to još nije postala izreka, već izraz nedavnog uvida: zato što su Atinjani, izbavivši Kleona, imali više sreće nego pameti (vidi ibid 186, sa aluzijom na uspešnu bitku kod Sfakterije; Thucydides 4.27 ff, posebno 39.3 f). Ne može se odbaciti pretpostavka da „izreka“ vodi poreklo iz ovog događaja O mogćnostima koje su bile otvorene Atini, vidi Thucydides 2.38. 121 Euripid, Pribeglice 195 ff, 238 ff. Slično Demokrit B. Drugi slučajevi po vlačenja paralela između doba i društvenih grupa nalaze se kod Tukidida 6. 18.6 (sa 12.2) 38.5.-39.1. O tome videti značajne ali verovatno preterane primedbe W. G. Forrest, Yale Classical Studies 24 (1975), 37 ff: Romilly, Thucydid et l'idee du progres, 167 ff; isto Wiener Studien (1976). O neoteropoiia vidi napomenu 52.


463

Mada spoljašnji uspesi grada (eupragia) ne bi imali mesta u modemom pojmu progresa, oni bi mogli da se shvate kao simp tomi svesti o ljudskoj umešnosti. Pobeda nad Persijancima, kojoj je odlučujući doprinos dala Temistoklova jasna i tačna procena si tuacije (kao i neke neobične, ali potpuno ispravne odluke Atinjana), na iznenađujući način je pokazala šta se može postići politič kom i vojnom računicom.122 Perikle je zahvaljujući dugom nizu uspeha mogao da postane uzor „mudrog i oštroumnog“ (phronimos) političara. Prema Tukididu, njegov ratni plan protiv Sparte bio je tako savršen d aje bio otporan na svaku slučajnost (uključu jući i kugu) ili na niz krupnih grešaka atičkih političara.123 Takvo razmišljanje bilo je sasvim u skladu sa svešću o umešnosti: ali ona je mogla da se identifikuje sa Periklom (ili gradom koji je imao na raspolaganju tako velika sredstva i mogućnosti). U svakom sluča ju, značajan podsticaj ovoj svesti dala je dinamika koja se javljala u svim oblastima života u Atini; možda je ona samo tu i mogla da bude generalizovana. A upravo je u Atini dobila najveći odjek, jer je morala uključivati, bar jedno vreme, male ljude koji su rukova li veslima.124 Čak je i Tukidid u početku morao biti impresioniran mogućnostima koje su bile dostupne Periklovoj Atini. Ako je, na suprot tome, Herodot naginjao tradicionalnom gledištu d a je stal na promena pravilo u ljudskim poslovima,125 njegov skepticizam odnosio se ne samo na atinski optimizam, već i na pretenzije ume122 Formulisao kratko ali verovatno ех eventu Tukidid 1,91. 4 .f Vidi, takođe Herodot, 7, 139; H. Kleinknecht H erm es 75 (1949) 241 ff. (preštampano u W. Marg Herodot (Darmstadt, 1965), 541 ff); Meier u Jauss, D ie nicht m ehr schönen Künste 98 f. 123 Aristotel, Nikomahova etika 1140a24 ff, b8, 1141b 14 Tukidid 1.140, ff, 2.65. način na koji Tukidid krivi političare koji su došli posle Perikla za poraz, ra zumljivo je samo ako je računao sa izuzetnim mogućnostima političke umešnosti. 124 Zahvaljujući osobito uspesima u spoljnoj politici koji su doneli određene koristi svima: vidi na primer Pseudo-Xenophon Athenaian Politeia 1 ff. Vidi i Re inhardt Von Werken und Formen 291. Eshil Eumenide. 853 f, 915. 125 Herodot, 1,5, 3 f. 207,2.

464

Kristijan Majer

šnosti uopšte,126 čiji je simptom upravo taj optimizam. Imajući u vidu nadmoćnost Atine, sa svom njenom dinamikom i imunošću na slučajnost, nije čudno što je opšti smisao auxesis nestao sa po razom Atine u Peloponeskom ratu.127 Mi ne znamo koliko je bila široko rasprostranjena svest o ljudskoj umešnosti ili u kojoj meri se ona suprotstavljala skeptici zmu ili direktnom odbacivanju. Postojale su, naravno, mnoge sumnje o kojima se svedočanstvo može naći ne samo kod Herodota, već i kod Sofokla u Antigoni i Caru Edipu (i u mnogim dru gim tragedijama), a ništa manje u Tukididovom poređenju Nad grobne besede sa opisom kuge. Nema sumnje da se mišljenje če sto kolebalo (kao i istorija modernog pojma progresa). Ljudi su takođe znali da su određeni gubici u stanju da neutrališu pojavu novog.128 To je mnoge uznemiravalo. Uprkos svemu tome, bar u nekim oblastima - a u Atini dok je bila na vrhuncu - imamo do kaze koji ukazuju na postojanje neobičnih mogućnosti. Stoga su, 126 Sam Herodot je bio istinski zainteresovan za pronalaske (vidi Edelstein Idea o f Progress, 32 ff; Kleingünther, Philologus Suppl, 26 (1993), 46 ff; Lauffer, „Der antike Fortschrittsgedanke“, 39, ali su mu sve neodmerene tvrdnje, bilo teh ničke bilo političke prirode, izgledale bez sumnje kao obest (hybris). Vidi Euripid, Pribeglice 216 f f Vidi O'Brien Socratic Paradoxes 70 ff. 127 To je istina uprkos činjenici da pad Atine nije logički isključivao uvećanje moći Polisa-, Vidi Lauffer, „Die Lehre des Thucydides“, 181, n. 10. U četvrtom veku Isokrat je smatrao da Atina ima kulturnu misiju (4.25 ff; 34 ff, 43 ff; vidi 103; Diodor 13.26.3). To je značilo daje ovo pravilo imalo opravdanje slično onom ko je su tražili u okvirima modernog shvatanja progresa, oni koji su polagali pravo da pomažu drugima u procesu napretka. Nema, međutim, traga takvoj ideji u petom veku. U tom periodu kulturni procvat Atine i uzročni kvalitet njenih zakona u naj boljem slučaju bili su povezani sa njenim političkim i vojnim dostignućima, kao dodatno svedočanstvo o njenoj moći, veličini i sposobnosti. (Vidi Tukidid, 2.36 ff.) 128 Eshil u Porphyry, de abstinentia 2 .1 8 . Vidi Hölscher, Die Nike der Messenier, 103 f Timotheus Persae 219 f f Edelstein Idea o f progres, 35 f Lesky Geschichte der griechischen Literatur 476. Vidi Aubenque, La prudence chez Aristote (Paris 1963). O'Brien, Socratic Paradoxes, 70 ff Reinhardt, Vermächtnis der Antike, 184 ff, 2 12ff (o Tukididu i Makijaveliju).


465

verovatno, postojala različita stanovišta, posebno u pogledu gra nica ljudske umešnosti, i možemo pretpostaviti kako su bila naj rasprostranjenija tamo gde su se pretenzije umešnosti širile i na politiku. U svakom slučaju, nije verovatno da su građani Atine ikada bili zavedeni temporalnim argumentima o novom. Ne postoji ni šta što bi nagoveštavalo da je skeptički stav prema novotarijama, stav koji pokazuje pejorativna upotreba reči neoterizein (inovira ti),129 ikada bio delotvomo prevladan. Ne računajući Eklesijazu se, nema dokaza d aje novina ikada bila načelo neke političke plat forme. Slušamo samo kako su građani Atike uvek želeli da im bu de ponuđeno nešto novo. Ali, pomodarstvo ne treba brkati sa žud njom za novim. Ne treba ni da zaključujemo, polazeći od ponosa umetnika zbog svojih dela i opšteg poštovanja novih tehnika, da će, kada je u pitanju vladavina polisom, masa građana očekivati da se, u slučaju postojanja sumnje, prednost da onome što je no vo. Najviše što možemo da kažemo jeste da su možda postojale faze u Periklovoj demokratiji kada su uvedena mnoga poboljša nja, što je izazivalo prekomerna očekivanja (inače su verovatno je dino stručnjaci kao Hipodam pripisivali pozitivnu vrednost poli tičkim novinama kao takvim). Tridesetih godina petog veka, taj trend je prekinut.130 Otprilike od 411. mogao se stvoriti izvestan politički kapital od „državnog uređenja predaka“. Čak je i sofist Hipija, mada uveren d a je njegovo doba superiornije u odnosu na druga, govorio „imam običaj da te naše stare prethodnike slavim pre i više od ovih današnjih, pošto se čuvam zavisti živih, a pla šim gneva umrlih“.131 Izgleda tako da se Aristofan samo podsme129 Na primer Thukidid 1.58.1,102.3. 115.2; 3.75.5; 4.108.3. Vidi takođe Eshil, Persijanci 782. Herodot, 5.19.2. Demokrit, B191 (Predsokratovci II, c 175). 130 F. Schachermeyer, Perikies (Stuttgart 1969), 188 ff 201 f. 131 A. Fuks, The A ncestral Constitution (London, 1953); M. I. Finley The Use a nd A buse o fH isto ry (London 1975), 34 ff. Vidi i Platon, Hipija Veći 282a. Vidi Protagora 31d.e. Tukidid 2. 35.2.

466

Kristijan Majer

vao izvesnim novinama, prikazujući ih kao novotarije uvedene ra di njih samih.132 U svakom slučaju, Eklesijazuse teško da sadrže nešto od spe cifičnog vokabulara promene. Odeća u kojoj novo paradira, pre pripada pomodarstvu. Aristofan, na primer, govori o tome da se „novo čini, novo govori i u silnoj ljubavi prema drukčijem stalno novo stvara“.133 Izgleda d a je pomama za novim, za promenom postojećeg stanja, simptom te mode, koju čini želja da se pobegne od svakodnevne rutine. Ona je usmerena protiv dosade, a ne protiv tradicije. Tako se ona slaže sa Kleonovom primedbom o Atinjanima i, uostalom, sa još mnogo drugih stvari. Kada smo jednom postali svesni ovih suptilnih razlika, može mo da ocenimo ceo rečnik novina i inovacija u ostatku grčke lite rature: koliko god bili u iskušenju da učitamo u nju pojmove pro mene, moramo se uzdržati od toga. Ona se primarno odnosi na nove umešnosti, na kontinuirani rast134 mogućnosti, a samo se kundarno, ako se uopšte i odnosi - na promenu. Kao što je pozna to, u tragediji je sposobnost da se izazove promena, prikazana kao nešto što, pre svega, u velikoj meri pojačava problem delanja.135 132 U pitanju je verovatno povećanje troškova za rad u Skupštini (Eklesijazu se 185 ff, 282f, 292, 300 ff, 392; P lut 329). J. Beloch, D ie attische Politik seit Pe rikies 61884), 120 f. Mada to ne dokazuje ništa, interesantno je pomenuti u vezi sa tim da, u pogledu inovacija, Aristotel priznaje samo ograničenu sličnost između oblasti telinika i politike (Politika 1268b22-1269a28). Vidi Platon, Zakoni 797c. O Aristofanovoj publici vidi T. Geizer, R E Suppl, X II (1971), 1535 ff. 133 Eklesijazuse, 220, 338, 456 f, 578 ff, 586 f. 134 Karakteristično Tukidid piše ta epigignomena. Ksenofont govori o apheuriskein B 18; vidi napomenu 58. Valja primetiti nagomilavanje složenica sa epi kod Tukidida 1.70.2. (što je sigurno internacionalnog karaktera, kao složenice sa pro u 3. 38.6), 3.82.3. 135 B. Snell, Aischylos und das H andel im D rama, Philologus Suppl, 20 (1928) 12 ff; isto Philologus 85 (1930) 141 ff, isto D ichtung und Gesellschaft, 147ff, 170f, isto D ie Entdeckung des Geistes, 103 f f Vidi Meier Poetica 8 (1976) 439 f. '


467

Kad Dods na kraju svoje izvrsne i razborite rasprave o rele vantnim odlomcima napominje d aje „ideju progresa... široko pri hvatio veći deo obrazovane publike“, onda je to ili suviše malo ili netačno. Reč je samo o ekvivalentu ove misli.136

e. Nastanak svesti o umešnosti Kako je nastala svest o ljudskoj umešnosti? Koje mesto je za uzimala u kontekstu doba u kome je nastala? Kako je promena opažana? U kojim konstelacijama je delovanje dovodilo do stalne promene? I kakav je bio odnos između promene i opažanja pro mene? Ovde možemo da ponudimo samo kratke i hipotetičke odgo vore na postavljena pitanja. Ako je V vek inovaciju i napredak shvatao kao umešnost i delovanje, pre nego kao pramenu, to je bi lo u skladu sa drugim ondašnjim načinima opažanja, odnosno neopažanja promene. Istoriografija koja je tada nastala - u meri u kojoj se bavila promenom - suštinski se odnosila na političku delatnost i politič ke događaje. Ono što se pri tom menjalo, bile su konstelacije iz među subjekata koje se, u malom, pokazuju u nekoj bici ili ratu, a u velikom, u postepenom usponu Atine. Ako su neka, danas izgu bljena dela opisivala unutrašnju istoriju pojedinačnih polisa, ona su verovatno bila usmerena na političku delatnost i političke doga đaje; to je za uzvrat, između ostalog, dovodilo i do promene ure đenja. 136 Dodds, A ncient C oncept o f Progress 24. Bilo bi zanimljivo (mada se ta tema ovde ne može pratiti), iako modemi istraživači stalno ulaze u iste teškoće i protivrečnosti, dozvoljavajući da ih otkrića o antičkom svetu uvuku u oblast m o dernog poimanja progresa, koliko god on bio uopšteno shvaćen. Vidi na primer ša roliku zbirku ispravnih i neispravnih zapažanja u Romilly „Thucydide et l'idee du progres“, 159, 173 ff, 175 ff. Verujem d aje to moguće izbeći, kao što sam ja po kušao ovde, preciznom teorijski zasnovanom analizom.

468

Kristijan Majer

Za Herodota, svet je u najvećoj meri bio nepromenljiv: kod njega nalazimo samo uspone i padove pojedinaca, gradova, dina stija i imperija, i saznajemo kako su vodeće sile smenjivale jedna drugu. Ono stoje ovde bilo suštinski novo, jeste Herodotova umešnost da dugoročna zbivanja shvati kao multisubjektivno događa nje, ispunjeno kontingentnim zbivanjima. Bilo je to ogromno do stignuće jer su se do tada takva zbivanja shvatala izolovano i u smislu nekog sudbinskog događaja. Gledano iz takve perspektive, celina date jedinice se shvatala u promeni. Svet je shvatan kao ne promenljiv, što je omogućilo opažanje promena u političkim kon stelacijama.137 Tukidid je stavljao veći naglasak na relativno sta bilne i izračunljive konstelacije moći; za njega je u prvom planu stajao Periklov ratni plan, koji je ostavljao utisak otpornosti na sve preokrete, i koji je volju jednog polisa nametao svemu što se ši rom Grčke dešavalo tokom jednog dosta dugog perioda. Tukidid je takođe smatrao da su nastali sasvim novi finansijski odnosi i odnosi moći, i da je u toku intelektualni i tehnički napredak. M e đutim - izuzimajući arheologiju - on najviše piše o političkoj delatnosti i političkim događajima, o promenama do kojih oni dovo de u pogledu odnosa snaga kako unutar polisa tako i između njih (promenama koje su svakako imale vanpolitičke pretpostavke i posledice). Uzeta u celini, njegova razmatranja ograničena su, s jedne strane, na političke događaje, a sa druge, na povećanu umešnost za političko delovanje (umešnost koja nije mnogo promenila karakter događaja). Ovome je odgovaralo shvatanje vremena koje je nastalo u V veku pre n.e. Ljudi su dosta razmišljali o vremenu, i došli do ve oma različitih zaključaka. Od posebnog značaja je razvoj osećaja za vreme, razvijan od Eshila, preko Sofokla, pa do Euripida. Pomenućemo samo najvažnije sudove, koji su u izvesnoj meri među sobno protivrečni. Vreme se personifikuje, njemu se pripisuje sva ko moguće dejstvo: ono mnogo toga osvetljava, uči nas mnogim 137 Vidi Meier Nastanak.


469

stvarima i proizvodi pravednost. Vreme je svemoguće, ono je uzrok stalne promene: u vremenu može se desiti bilo šta, i ništa se ne može predvideti. Vremenom vlada slučaj, što Heraklit poredi sa detetom koje se igra kamenčićima.138 Ipak, u mnoštvu razli čitih shvatanja, ono što se vidi jeste promena ili razmena unutar i između subjekata - pojedinaca ili grupa - a u pogledu ostalog, u najboljem slučaju otkriće novih uvida; nikad se ne vidi i proces koji teče u određenom pravcu i menja položaj čoveka, odnosno proces u kome se ljudska bića shvataju kao deca promenljivog vremena. Vreme ne utiče na društveni svet kao celinu. Dakle, osim malog broja novih uvida, vreme donosi samo konstantnu promenu konstelacija unutar postojećih društvenih odnosa, a ne i preoblikovanje samih tih odnosa. Vreme je dimenzija ispunjena bezbrojnim događajima, u jednom suštinski nepromenljivom sve tu (upravo zahvaljujući promenama koje se neprestano dešavaju u njemu). Ovakvo shvatanje sveta određeno je strukturom dru štva.139 Do istog zaključka dolazimo i drugim putem, naime posmatrajući svet političko-socijalnih pojmova. U njemu su izraženi re zultati najtemeljnijih promena, dakle menjanje sveta polisa pod dejstvom demokratije, ali nije izražena i promena po sebi. Na nju ukazuju samo promene unutar samih pojmova.140 Dakle, uprkos svemu što se dešavalo, teško da je bilo ikakve svesti o promeni, osim one koja se odnosi na pojedince i grupe, koji su dominirah političkom scenom. Nije postojala svest o ne kom jedinstvenom smislu događanja. Opažanje se usmeravalo na 138 Romilly Time in G reek Tragedy; Heraklitov fragment naveden u B52 (Predsokratovci I, 154). Vidi Thraede „ Fortschritt“, 146; Guthrie H istory o f Gre ek Philosophy III, 82. 139 Vidi Meier, Nastanak 419n.79. Rotacija vladaoca i podanika je takođe ka rakteristična za demokratiju, gde jednakost među građanima odgovara takođe jed nakosti u vremenu. O „socijalnoj konstrukciji stvarnosti“ vidi R Berger and T. Luckmann, The Social Construction o f Reality (Garden City, N.Y. 1966). 140 Vidi početak glave 7.

Kristijan Majer

470

delovanje i obuhvatalo je događaje i promenljive odnose. Prateća pojava ovog opažanja bio je stav koji je i na opipljive promene gle dao kao na odraz ljudske sposobnosti saznanja, delatnosti i stva ranja - povećane mnogostranosti i dostignuća u jednom suštinski statičnom svetu. Prema tome, izgleda d aje važno što glavno raz mišljanje o najvažnijem stadijumu u sukobu starog i novog, dato u Eshilovim Eumenidama, ovaj sukob shvata kao sukob između božanskih dinastija. Ono što je ovde prisutno, verovatno je pre svega razaranje tradicije i pojava novih elemenata, tamo gde je došlo do promene. Kao što smo rekli, atička tragedija uopšte go vori o problemima koji nastaju zbog postojanja novih prilika za delatnost, prilika za promene, posmatrajući te prilike kao ono što dovodi do problema delovanja i donošenja odluka.141 To se vero vatno može uopštiti: promena se razume kao delovanje i proble mi promene ostaju vezani za delovanje. Kad govori o modemom svetu, Johan Nestroj zapaža da progres u njemu izgleda veći nego što u stvari jeste. Nismo li možda, kad razmišljamo o starom sve tu, suočeni sa suprotnim fenomenom: da je stvarni napredak bio veći nego što je izgledao? Kakva se promena desila u stvarnosti? Iz perspektive svetske istorije, prelazak na demokratiju predsta vlja revoluciju. Zašto Grci nisu mogli da ovu ogromnu transfor maciju dožive onakvom kakva ona stvarno i jeste?142 Izložimo sažeto našu tezu: svest o ljudskoj umešnosti odgo varala je upravo onom što je moglo da se opazi kao poboljšanje u velikom procesu promene - u skladu sa tadašnjom moći opažanja i predmetom koji se opaža. Ako je opažanje kasnilo za promenom, to nije bio rezultat intelektualnih nedostataka Grka ili neke njiho ve posebne preokupacije (istorijom događaja, na primer); njihova perspektiva bila je logičan ishod oblika tadašnje istorijske prome ne, odnosno konstelacija koje su do te promene dovele. 141 Snell, Die Entdeckung des Geistes 106. 142 Meier, Umbruch zur Demokratie.


471

Ovo postaje sasvim jasno kada se u obzir uzme centralni deo procesa, naime preistorija i pojava demokratije.143 Modema uče nost obratila je izuzetno malo pažnje na pitanje kako je bilo mo guće da se demokratija - ili politika uopšte - pojavi u Grčkoj. Ove rezultate istorijske promene modemi istraživači uzimaju kao sa morazumljive, kao što su činili i sami Grci (osim što je kod Grka ova pojava bila povezana sa socijalnim tumačenjem stvarnosti). Kako je demokratija, „vladavina naroda“, mogla da nastane među ljudima koji nisu imali Grke kao uzor, pa dakle ni svest o moguć nosti takvog oblika vladavine? Morala je da postoji neka anticipa cija onoga što će doći. Jer, ljudi su morali nekako da se organizuju, a to je podrazumevalo svest o određenim ciljevima. Institucio nalne mogućnosti morale su da budu pripremljene. Ali, odakle su one došle? Ovde se suočavamo sa istorijski zanimljivim procesom u ko me se društvena sila, nastala u ekstremnoj oskudici i nezadovolj stvu, težeći poboljšanju uslova života, kreće zajedno sa razvojem rane političke misli. Politička misao živela je i dostigla procvat u svom kontaktu sa stvarnošću, zahvaljujući tome što je naišla na ši roko prihvatanje. U toku duge krize, u kojoj se pokazalo d aje ne moguće stvoriti trajan i legitiman poredak zasnovan na monarhi ji, pojavila se treća sila, i zauzela mesto između sukobljenih stra na. Ta treća sila, sa centrom u Delfima, koja je imala predstavni ke širom Grčke, sastojala se od ljudi koji su interes polisa kao celine doživljavali kao svoj sopstveni interes. Unutar tog kruga, po stepeno i uz minimalne anticipacije onoga što će biti, ostvareni su politički uvidi i pronađene institucije, što je na kraju dovelo do po mirenja sukobljenih strana i postupnog uzdizanja i uključivanja srednjih a kasnije i nižih slojeva, u krug u kome se donose politič ke odluke. Na taj način, nezadovoljstvo se pretvorilo u političke zahteve. Korak po korak, široki slojevi građanstva određivali su 143 Ovde sledi zaključak koji ću, nadam se, bolje dokazati u narednoj knjizi, čiji je naslov D ie A nfänge des politischen D enkens bei den Griechen.

Kristijan Majer

472

nove ciljeve sve dok, naposletku, nisu u društvenoj zajednici ste kli odlučujuću moć. Kao što smo rekli, anticipacije su bile minimalne; očekivanja nisu mogla da steknu prednost pred iskustvom. Zbog toga nije bi lo moguće postavljati dugoročne ciljeve, za koje su građani bili spremni da se bore tokom dužeg perioda. To se nije smatralo mo gućim, čak ni u dalekoj budućnosti. Sa druge strane, široke mase nije trebalo oslobađati od moćnih tradicionalnih shvatanja. Bilo je važno da se određeni ciljevi ostvaruju onako kako su zamišljeni, i da planovi za uvođenje institucija budu sprovođeni onako kako su zamišljeni; a obavljanje takvih stvari zavisilo je samo od ljudskih uverenja i stepena raspoložive moći. Sve ovo, neposrednim delovanjem postigli su određeni pojedinci, koji su bili u stanju da za svoje ciljeve pridobiju zajednicu kao celinu.144 Zbog toga je bilo teško razabrati stvarne promene koje su se zbivale u srednjim i ni žim slojevima društva. Tako je iskustvo o mogućnostima izgleda lo još veće kada su one konačno ostvarene - iznad svega o mo gućnostima mišljenja i postupanja, koje su vodile stvaranju novih institucija. Formulišimo to u opštijim pojmovima: najupadljivija osobina ovog procesa jeste sposobnost za delovanje, koju su posedovali stručnjaci.145 Uzgred rečeno, čini se da se ovde nalazi jedna veoma važna poenta koja govori u prilog političkom mišlje nju: legitimnost njegovih postulata leži uvek u sopstvenim uvidi ma, a ne u nekoj ideji o narodu, istoriji i vremenu. U skladu s tim, teško se mogu praviti razlike zasnovane na kategorijama „oligar hije“ i „demokratije“. Na kraju, oblici vladavine postaju stvar drugostepenih insti tucija i na taj način cilj neposredne i svesne političke delatnosti. Građani su postali gospodari sopstvenog poretka. U raspravi o dr žavnom uređenju, koju prenosi Herodot, možemo da osetimo po 144 Vidi početak glave 4. 145 U vezi s tim vidi pripisivanje tehničkih dostignuća individualnim prona lazačima (vidi Kleingünther, P hilologus Suppl, 26 (1933).


411

nosnu svest, prvu u svetskoj istoriji, da je ostvarenje prava insti tucionalni, pa prema tome i rešiv problem.146 Stare institucije i odnosi među staležima stavljeni su narodu na raspolaganje. Obim mišljenja, delatnosti i odlučivanja u velikoj meri je proširen. Otvo rene su fundamentalne alternative. Izgleda da su Grci, u takvim okolnostima, prešli granicu iza koje su mogli da opaze izuzetne prilike koje ljudima stoje na raspolaganju. Oni su već doživeli upečatljiva ispoljavanja ljudske umešno sti u arhajskom periodu. Plovidba morem i kolonizacija, na pri mer, zavisile su od brojnih uvida i pronalazaka, od planiranja ve likih razmera i od organizacionih podviga. Tiranija je često zavi sila od novih načina metodičkog postupanja, i predstavljala je eks tremni oblik ljudske vlasti. Obim ljudskih poduhvata uvećan je u velikoj meri dostignućima zakonodavaca i kataristeresa („onih koji ispravljaju stvari“), kao i mnogih socijalnih, društvenih i eko nomskih institucija, uvedenih u ovom periodu; to nije moglo da prođe nezapaženo.147 Pronalaženi su smeli projekti, koji su prevazilazili granice mogućeg.148 Istovremeno možemo da zapazimo značajan napredak u vojnoj taktici i umetničkoj veštini.149 Među tim, mnoga od tih dostignuća ili su bila delo izuzetnih ličnosti, po put kataristeresa,150 ili su uglavnom bila namenjena koristi poje dinaca, poput tirana; ona su često pogoršavala političke sukobe, i praksu vladara činila još nepodnošljivi]'om, povećavajući tako 146 Tukidid, 3.80.6. Vidi G. Vlastos, American Journal ofP hilology 74 (1953) 358. Bila je to svest širokih slojeva građanstva, koji su dobili vlast, koji su ostvari li građanski poredak i zajednici otvorili nove mogućnosti: O'Brien Socratic Para doxes. 70. 147 Vidi sigurnost sa kojom Solon u Elegijama govori o dobroti bogova, koja se jasno otkriva u njegovim novim uvidima. 148 Vidi Herodot 1.170,5.36. 149 Edelstein, Idea o f Progress, II ff; Kleingünther, Philologus Supll, 26 (1933) 21 ff; vidi U. Hölscher Griechische Historienbilder des 5. und 4. Jahrhun dert vor Christus (Würzburg 1973), 35 ff, 200. 150 p Vemant, Annales, 20 (1965) 577.

474

Kristijan Mdjer

osećaj nesposobnosti. Pokušaji da se uvede red često su vodili ra zočaranju. Štaviše, protivljenje Delfa svakom preterivanju, zebnja i skromnost velikih delova stanovništva zakočili su pun razvoj svesti o ljudskoj umešnosti.151 Odlučujući faktor, međutim, bio je u tome što su ljudi i dalje živeli u okruženju „nomističke“ tradici je.152 U svakom slučaju, činjenica da nikakva ideja o napretku ni je potvrđena, ne može biti rezultat neadekvatnosti izvora. Peti vek je međutim svedok ne samo pojave alternativnih ob lika vladavine, već i novih oblasti koje su se otvarale za druge vr ste ljudskih aktivnosti. Likovne umetnosti su se oslobodile autori teta tradicionalnih formi. Umetnici su sad bili slobodni da određu ju ne samo detalje, već i ukupnu strukturu prikazanih figura.153 Tragedije su se bavile teškoćama koje prate donošenje odluka. U spoljnoj politici otkrivene su do tada neslućene prostome i vre menske dimenzije planiranja i delovanja.154 Značajna je takođe i pojava racionalne sudske procedure, koja je započela sa ambicio znim zahtevima i istovremeno sudijama ostavila slobodan prostor za donošenje odluka. Sve je to praćeno inovacijama u tehničkim 151 Vidi H. Breve, „Das delphische Orakel“ u Gestaltende Kräfte der A ntike (München 1949), 9 ff. M.P. Nillson, Geschichte der griechischen Religion I (3. izd. München 1967), 625 ff; E. Dodds, The Greek and the Irrational (Berkeley/Los A n geles, 1951), 43 ff, 64 ff. 152 U. Hölscher, Griechische Historienbilder 205 f, isto „Die Nike der M es senier“, 98 ff, naročito 101, 142. Preciznije opravdanje distinkcije između nomi stičke i kratističke osnove ustava i mišljenja, nalaze se u: Meier, D ie A n ß n g e des politischen Denkens. O pratećim problemima kritike izvora vidi; P. Spahn, M ittel schicht und Polisbildung (Frankfiirt/Bern/Las Vegas 1977), 15 ff. 153 U. Hölscher „Die Nike der Messenier“ 99, 103, U arhitekturi stvari dobijaju nešto drugačiji tok. Radikalni preokret ranog klasicizma teško da se može opa ziti, ali slične promene dešavaju se generaciji docnije. Vidi G. Gruben, D ie Tempel der Griechen (1 izd. München 1976), 120 f, 164 ff, 184 ff, 226 f Gruben opisuje Iktina kao „avangardistu bez premca“; teško je oceniti stepen u kome „političke građevine“ u Atini (sve verovatno izgrađene posle 460.), predstavljaju inovacije. 154 C. Meier, D ie politische K unst der griechischen Tragödie (München 1988).


475

veštinama i zanatstvu. Sofistika je sa svoje strane preuzela i sna žno unapredila taj pokret. Izgleda da ovaj period svedoči o stvaranju fundamentalno no ve osnove mišljenja i postupanja, zbog čega bi ga, gledano iz ugla političkog mišljenja, trebalo nazvati „kratističkim“. Kao što su dr žavna uređenja tada postala funkcija vladavine (kratos), tako je, u vrlo širokom smislu, sve stavljeno u ruke onih koji su posedovali umešnost. Izgledalo je da su do tada nevidljive veze iznenada po kidane. Teško je utvrditi kako se to dešavalo u različitim oblasti ma. Možemo da pretpostavimo d aje glavni faktor bio slom nomističkog horizonta, uslovljen vladavinom demosa (i njenih praoblika). Postojale su tesne i trajne veze između načina na koji su opa žana unapređenja u najranovrsnijim oblastima. Staviše, izgledalo je da se sve desilo zadivljujućom brzinom, u svega nekoliko bur nih decenija - posebno u Atini. Ljudi su se iznenada našli u sa svim novoj i iznenađujućoj situaciji. Tradicionalna pravila i shva tanja su otkazala, odnosno nisu zadovoljavala najsmelije duhove. Oni su morali da se, u rešavanju problema, oslanjaju na sopstvene snage. Tačnije rečeno, oni su morali i mogli da se, stvarajući sopstvena dela i birajući između raznih alternativa, oslanjaju na sopstvene snage, i pri tom zaboravljaju ono što su nasledili od svo jih predaka. Gravitacija opažanja se promenila.155 Osim toga, al ternative su bile toliko jasne, a novootkriveno područje delatnosti toliko široko da su vodeći duhovi - i ne samo oni - postali svesniji onoga što je u domenu ljudskih dostignuća. Ljudi su postali sve sni novih mogućnosti tako što su ih ostvarivali. Mnogo toga po stignuto je odjednom, a mnogo u intervalima koji su se brzo smenjivali. Ljudi su bili fascinirani novim perspektivama koje su se otvarale pred njihovim očima. Čini se da je ovo najbolji način da se objasni kako je nastala svest o umešnosti.156 155 Vidi glavu 5, napomenu 13. 156 Vidi Hölscher „Die Nike der Messenier“, 91. Retko čujemo o dugu pre ma pretečama, mada se jedan izuzetak nalazi u D e vetera medicina. Tukidid 2.36.

476

Kristijan Majer

Činjenicu da iz ovoga nije nastalo opažanje jedne sveobu hvatne promene treba objašnjavati konstelacijama postupanja ko je su dovele do promena, i istovremeno odredile svest o njima. Mada su ljudi bili svesni kapaciteta opažanja i delovanja, koji su posedovali mnogi pojedinci, i mada se takva svest javila pre sve ga kod najistaknutijih među njima, upravo je to bilo dovoljno da spreči svako uočavanje procesa koji je bio u toku. Sa druge stra ne, ono što je suštinski bilo novo u polisu, utemeljenom u politič koj zajednici, jeste činjenica da su vlast {arche), poslovi (pragmata) i odluke (bouleumata) uneti usred (meson) građanstva.157 Građani koji su dugo bili potčinjeni samovoljnoj vladavini plem stva i izloženi društveno-ekonomskim pritiscima, mogli su najzad da sami rešavaju probleme; ovo se u prvom redu odnosilo na Atinu, ali u manjem stepenu i na mnoge druge gradove-države. U ovome se nalazi sama suština političkog: poslovi grada nalaze se u rukama građana. Mnogo toga što se dešavalo u polisu bilo je predmet javne rasprave. I bilo je javno izvršavano; u svakom slu čaju, sve što se dešavalo u unutrašnjim i spoljnim poslovima gra da zasnivalo se na postupcima subjekata koji su se mogli identifikovati. Ako je kontingencija igrala neku ulogu u tome, ona je na stala iz sukoba između ovih subjekata. Drugi oblici promene - ekonomski, socijalni i vaspitni - bili su relativno slabi. Glavna prepreka oceni takvih promena jeste na čin opažanja koji je pratio preovlađujući oblik društvenog identi teta. Za svet politike bilo je karakteristično i to da su velike gru pacije političke zajednice bile direktno i intenzivno uključene u politiku. Prva demokratija u svetskoj istoriji mogla je da bude sa mo neposredna demokratija. To je značilo d aje u polisima nastao novi identitet - politički identitet158 zasnovan na snažnoj solidar 157 To su živopisni izrazi koje koristi Herodot (3.82.2, 6.142.3). 158 Vidi C. Meier, „Die politische Identität der Griechen“ u: O. Marquand and K. H. Stierle Identität (München 1979), 371 ff; C. Meier and P. Veyne, Kannten die Griechen die Demokratie? (Berlin 1988). Ovo je praćeno novim kvalitetom, ili „onim što nazivamo 'razvoj'“ (Hölscher „Die Nike der Messenier“, 104).


A li

nosti, jedinoj moćnoj i univerzalnoj solidarnosti koja je postojala u to vreme, i koja je obuhvatala uzajamno prihvatanje, razumevanje i očekivanje. Ono što je u polisu bilo samorazumljivo jeste či njenica da su građani sebe videli kao građane. Ako se politički identitet koji preovladava u nekom društvu svodi samo na ovu vr stu pripadnosti, onda on u tom društvu nema sebi ravnog takma ca. On je nužno, naročito jak, naročito konkretan i zatvoren, i do pušta samo manji stepen socijalne diferencijacije; ako ona poku ša da se razvije u većoj meri, on je relativizuje i potiskuje. Stoga je svaki podsticaj ka ekonomskoj ili društvenoj promeni unutar zajednice sprečavan, jer su građani pre svega i iznad svega bili građani. U svetu polisa to je značilo da politička delatnost pojedi naca i zajednica zauzima centralno mesto i da predstavlja središte celokupnog opažanja. Osim toga, građani su se stalno suočavali sa novim odlukama, odlukama koje su uglavnom sami donosili. Sve što se dešavalo posmatrano je sa stanovišta svesnog političkog delovanja i njegovog uticaja na političke događaje. Sva ostala po boljšanja u drugim oblastima života shvatana su kao povećavanje mogućnosti delovanja pa samim tim i korisna za politiku. (Ona su često pripisivana ratu i politici.) Uz političko, određenom snagom ovog identiteta, ide i novi položaj čoveka u vremenu ili, metaforički rečeno, novi položaj u struji dešavanja kako u stvarnosti tako i u opažanju te stvarnosti. U okviru teorije o istorijskim vremenima, može se reći d aj e na stalo jedno „političko vreme“.159 Kada su ljudi toliko zauzeti delovanjem, i kada je oblast mogućnosti ograničena na političke su protnosti, onda je teško u sebi videti neku promenu. To je poveza no sa shvatanjem sveta kao jedne statične strukture. Sveobuhvatna promena postaje opažljiva samo kroz proces transformacije koji utiče na ekonomske, društvene i vaspitne uslove, i koji u sebi sadrži visok stepen međuzavisnosti, proces koji je 159 Vidi glavu 7.

Kristijan Majer

478

iskusilo građanstvo novog doba. Čak ni danas nije lako opaziti proces promene ako smo i sami uključeni u delovanje. Pram e nu u koju smo i sami uključeni najpre ćemo opaziti ako se poistovetimo sa napretkom, ali se takvo poistovećivanje zasniva na sasvim modernim pretpostavkama. Ako u antičkom svetu sve vodi usredsređivanju opažanja na radnje i događaje, a proces se priziva samo da se premosti jaz između sadašnjosti i prošlosti, onda se svest o ljudskoj ume šnosti i svest o ljudskoj istoriji (oblik u kome se opaža relevant na pramena), međusobno dopunjuju. Dalju dopunu predstavlja politizovanje društveno-političkih pojmova u V veku, politizovanje koje je isključilo ovremenjivanje.160 Uostalom, značajno dostignuće predstavlja i opažanje pro mene u oblasti politike; ovo opažanje zahteva visok stepen tole rancije na kontingenciju i otvorenost prema novim oblastima is kustva. Uporedo sa tim, nastao je novi oblik vezanosti za isku stvo, posebna konkretnost mišljenja, posebna bliskost sa stvar nošću. Bez obzira na snagu svoje sposobnosti za apstrakciju, Grci nikada nisu apstrahovali iz sadašnjosti u budućnost. Pod ručje pojmova koje su upotrebljavali nikada nije išlo dalje od postojećih političkih suprotnosti. Pošto je sve bilo određeno (ili je silom prilika tako izgle dalo) svesnim postupanjem , očekivanja su ostala ograničena. Nije postojala misao o nekoj apstraktnoj veličini kao što je m oderna država od koje se mnogo očekuje; čak i danas građa ni znaju da je to njihova država i ništa više od tog. Nije bilo misli o apstraktnoj sili procesa u kome se spaja beskonačno mnoštvo podsticaja (posebno sporednih efekata nam eravanih postupaka), koji dovode do nepredvidljivih rezultata. Nije b i lo misli o subjektivizaciji pojmova i njihovom pretvaranju u delatne sile. Nije bilo ni traga od m odernog društvenog iden 160 Vidi glavu 7.


479

titeta koji postojeće nevolje nadoknađuje očekivanjem opšteg poboljšanja.161 Zato, opšta svet o umešnosti nije mogla da preživi period u kom je nastala - naročito u oblasti politike. Krajem V veka, odno sno sa završetkom Peloponeskog rata, ona se istrošila. Ona se ta da povukla u sferu akademskih spekulacija, gde se posle izvesnog vremena verovanje u progres pojačalo.162 U velikim nacrtima društvenih uređenja, posebno u Platonovoj viziji, nalazimo snažnu veru u moć saznanja i u praktičnu moć oblikovanja polisa, veću od vere koja je postojala u V veku. Bila je to vera koja je opravdanje nalazila u svesti o ljudskoj umešnosti, vera koja se nije opravda vala kroz poistovećivanje sa višim silama - sa Bogom ili istorijom, narodom ili proletarijatom. Na taj način, znanje i vrlina po stali su dovoljno opravdanje za sticanje vlasti. Čovek je bio gospo dar sveta i nije ispred sebe zaticao ni svemoćnog Boga ni silu ne kog procesa. Tragajući za temeljima, on nije morao da ide tako daleko. Pobeda koju je, preuzimajući kontrolu nad oblikom vlada vine, slavila politička umešnost, bila je tolika da su njene ambici je silno porasle. Zbog toga je svaki oblik vladavine, a pre svega demokratski, smatran nedovoljno dobrim. Rešenje se tražilo u po litičkoj teoriji. U to doba, Aristotel je tvrdio kako je na području politike sve već otkriveno.163 Svest o umešnosti postaje tako ekvivalent moderne ideje pro gresa, mada ne i funkcionalni ekvivalent. Ona je pre svega registrovala dostignuća, a svoj ponos gradila je na već ostvarenim mo gućnostima; ali nije pružala osnov za snalaženje u svetu. Ona ni 161 Čitav ovaj kompleks je još suštinski neistražen; svako istraživanje moraće da se oslanja na teoriju identiteta. Neke od relevantnih problema razmatra Marquard, Schwierigkeiten m it der Geschichtsphilosophie, 73 ff, druge E. Erikson, D i m ensions o f a N ew Identity (New York 1974). Erikson razmatra potpuno drugači je identitete koji su nastali u Americi i vezani su velikim đelom za inicijativu poje dinaca i društvenih grupa. 162 Vidi Koselleck, Fortschritt 358 ff (sa daljom literaturom). 163 Aristotel, Politika 1264аЗ.

480

Kristijan Majer

je izricala sudove o svom dobu. Na taj načinje postalo moguće da najrazličitije promene, kako na gore tako i na bolje, postoje jedne kraj drugih bez ikakvih protivrečnosti.164 U skladu s tim, posto jala su samo rudimentarna zapažanja o istovremenosti neistovremenog. 165 Ukratko, ovde se pokazuje veza između: 1. Političke delatnosti kao centralnog faktora istorijske pro mene; 2. Svesti o ljudskoj umešnosti; 3. Političkog identiteta (kao snažnog i konkretnog oblika društvenog identiteta ostvarenog među građanima); 4. Povezanosti mišljenja i iskustva; 5. Jednog neznatnijeg opažanja promene. U novom dobu tome odgovara: 1. Proces kao centralni oblik istorijske promene (u odnosu na koji je političko nešto sporedno, zasnovano na proce su);166 2. Svest o napretku; 3. Delom nacionalni, a delom temporalni identitet (pod temporalnim identitetom mislim na izraženi klasni identitet nižih klasa), koji treba da premosti velike razlike i prazni ne između iskustva i očekivanja; 164 To se nalazi kod Sofokla i Tukidida i kasnije kod Platona, u Platon, Zako ni, 676 a, 679 b; Demosten 9.47 ff. Vidi Dodsov prikaz Edelstein Journal o f the History ofldeas, 29 (1968) 454. A. Dihle, Gnomon 41 (1969), 435f. 165 Vidi Koselleck Futures Past, 168 f. Ali kada se prvobitni ljudi navode kao svedočanstvo o tome kako su Grci nekad živeli, to ne vodi zaključku da su oni na predovali kao Grci, i da će jednom dostići isti, visoki, stepen razvoja. 166 To je povezano sa „depersonalizacijom i dezindividualizacijom modernih zbivanja“, ističe R. Aron u D im ensions de la conscience historique (Paris, 1961), 182 ff. Pojam procesa ostaje čak i ako se „progres ograniči na naučno i tehničko i mehaničko polje; delatnost ostaje u još uže definisanoj sferi ‘ostvarivog’. To osta vlja ‘svest o stručnosti’ koja je u najboljem slučaju ograničena na neke oblasti, po stoje element delanja u političkoj sferi suviše slab“.


481

4. Apstrahovanje iz sadašnjosti u korist projektovanog oče kivanja; 5. Donekle preterano opažanje promene. Možemo da pretpostavimo da se mogu razviti dve vrste sve sti o auxesisu-, jedna koja se odnosi na umešnost relativno malog broja subjekata, umešnost tematski ograničenu i usmerenu na oblasti saznanja i postupanja kao i na političko; i druga, koja ob uhvata društvene i moralne odnose, i koja teži jednom široko za snovanom procesu. Ovde leži ključna razlika između antike i mo dernog sveta. Međutim, mogu li se oni upoređivati? Naravno, promena u staroj Grčkoj bila je ograničenog obima, i vezana za određene oblasti. M odema promena je tako velika da nam se svet pokazuje kao istorija, napredak kao nešto objektivno, kretanje beskonačnog mnoštva postaje znak vremena, a društvena struktu ra postaje vremenita struktura. U antici su ljudi tragali za poret kom koji odgovara onom što oni stvarno jesu; mi stremimo ka onome što hoćemo da postanemo - novi ljudi, novo društvo. An tička očekivanja su bila mala, a naša su velika. Zbog toga naša ra zočaranja stalno zahtevaju kompenzaciju. U antici su ljudi, kao što ističe Hana Arent, razvili teoriju politike, a mi smo stvorili fi lozofiju istorije.167 Tamo gde je antika empirička, mi dajemo prednost apstrakciji i ideologiji. Dok za antiku društveno uređenje znači zajednicu građana (politeia), Karl Marks je tražio da „pro gres bude princip društvenog uređenja i da pravi nosilac uređenja, narod, bude njegov princip“.168 Građansko društvo sa jedne, a progres sa druge strane; tamo politika, a ovde društvena promena istorije. Nas ponovo hvata nestrpljenje, pa očekujemo da politika učini sve - da promeni društvo. Tada nastaje opasnost da će sve postati suviše lako. „А gospodar neočekivanih stvari ide putem dobra i zla.“ Ukratko: u onim vidovima u kojima tu stvar ovde posmatramo, kao i u nekim drùgim, od V veka pre naše ere do da 167 H. Arendt, Betw een Past a n d Future (London, 1961) 76 ff, 85. 168 K. Marks i F. Engels, Odabrana delà, Kultura, Beograd 1952.

482

Kristijan Majer

nas, mnogo se promenilo, ali je ipak i mnogo toga ostalo isto. Taj period je istovremeno i blizak i dalek. Razlog za to leži, da nave demo reči Uva Helšera,169 u činjenici da se on nalazi u našem naj bližem inostranstvu. A to traži teoriju koja će učiniti „da ćemo se susresti u jednoj centralnoj tački, pošto prilazimo problemu sa to liko mnogo strana“.

169 U. Hölscher, D ie Chance des U nbehagens (Göttingen, 1965), 81.

Nastanak političkog kod Grka - Kristijan Majer

Recommend Documents