Na Raskrscu Epoha - Ema Miljkovic

Ема Миљковић Бојанић НА РАСКРШЋУ ЕПОХА

Библиотека СТУДИЈЕ

Главни и одговорни уредник

Проф. др Бојана Димитријевић

Књигу препоручују:

Проф. др Дарко Танасковић Проф. др Љиљана Чолић Проф. др Дејан Микавица

Ема Миљковић Бојанић

НА РАСКРШЋУ ЕПОХА Студије из историје српског народа под османском влашћу

Филозофски факултет у Нишу 2013.

Сва ауторска права задржана. Забрањује се свако неовлашћено умножавање, фотокопирање или репродукција делова текста

SADRŽAJ

На раскршћу епоха

Реч аутора

Суочити се са својим радовима са почетка научног пута може бити веома захтеванстицала и одговоран Како су године од мицале, време пролазило, су сепосао. нова сазнања, отварали нови погледи, ширили видици. Научна мисао је -сазревала, мења ла се визура, проговарало је искуство. Стога, када је донета одлука да се збирка -студија објавље них у периоду 1991–2011. године појави као целовита моногра фија, и пружи на увид стручној, али и широј читалачкој публици, истовремено, јавила се недоумица да ли унети извесне промене у објављене радове, са жељом да прате научно- сазревање истра живача, као и новија научна достигнућа, или их- објавити у неиз мењеном облику, уз ризик да би понека изнета констатација, став или закључак у савременом тренутку били другачије формули сани. - да радове обја Пажљивим промишљањем, аутор се одлучио ви у неизмењеном облику. Чињеница да су настале на првора зредним историјским изворима, чини ове студије стабилним у научном смислу и после протока година. Иако су протекле две деценије биле веома плодотворне када је страна историографија у питању, домаћа османистика је релативно споро напредовала. Чињеница је да је у овом периоду објављен већи број квалитетних радова посвећених историји срп ског народа под османском влашћу него што је то - био случај у ра нијим временима, али је и даље пристуно одсуство организованог изучавања овог периода националне историје. Још увек се није приступило систематском истраживању и објављивању докуме ната који се чувају у турским архивима, превасходно онима у Ис танбулу и Анкари. Није, такође, довољно сазрела ни свест да је османистика за српску историографију национална дисциплина. Монографија На раскршћу епоха. Студије из историје српског народа под османском влашћу (друга половина 15. и-прва по ловина 16. века) могла би да носи још један поднаслов Студије –

7


из дефтерологије , јер су османске пописне књиге – дефтери (тер

1 мин дефтерологија уводи у науку амерички османиста Х. Ловри) основна врста извора коришћена током истраживачког поступка. Желим да искористим и ову прилику да изразим своју неизмерну захвалност др Душанки Бојанић (1927–2004), дугогодишњем на учном саветнику Историјског института, која ме је увела у тајне

османских пописних књига и упутила насрпског понекад мукотрпан, али -народа плодоносан пут истраживања историје подосман ском влашћу. Први део монографије На раскршћу епоха носи наслов-„Из вори и методологија“. У оквиру ове целине, објављују се они радови који објашњавају суштину и значај османских пописних књига, методологију њихове обраде, могућности, али и огра ничења у коришћењу ове врло специфичне врсте извора. Иако је примарни критеријум за одабир радова који ће ући у састав ове монографије био њихова недоступност широј читалачкој 2 у првом делу књиге нашли су своје место чланци који публици, јој, по том критеријуму, не припадају. Студије насловљене „Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску демогра фију: могућности истраживања, тачност показатеља и методо лошке недоумице “, „О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака “ и „ На раскршћу две епохе: континуитет друштвене структуре у Браничеву у 15. веку “ су релативно лако достпуне, с обзиром да су објављене у добро познатим научнимИсторијски часописима ( часописи Теме). Ипак, уврштене су у монографију, -јер предста вљају неопходан увод за разумевање радова који следе. Посебно треба истаћи студију „На раскршћу две епохе: континуитет друш - у оквирима ау твене структуре у Браничеву у 15. веку“, насталу торове плодоносне сарадње са мр Александром Крстићем, истра живачем сарадником Историјског института, која има, на неки 1

Вид. нпр.: H. W. Lowry, Studies in Defterology, Ottoman Society in the Fifteenth and Sixteenth Centuries, Analecta Isisiana: Ottoman and Turkish Studies 4, Gеorgias Press & The Isis Press (2011). 2

Већина радова који су ушли у састав ове монографије објављени су у зборни цима радова са научних скупова, до којих није увек једноставно доћи.

8

На раскршћу епоха 3 начин, карактер програмског У тој чланка. студији наглашен је континуитет друштвеног уређења у првој и другој половини 15. века, где је као преломни тренутак узет пад Смедерева, престо нице српског деспота, 20. јуна 1459. године. Промене друштвене структуре текле су много спорије него што је то био случај са политичким променама, тако да је 15. век у сфери друштвених

односа више век континуитета, него дисконтинуитета. случајно што био је управо наслов ове студије био инспирација иНије за наслов целе монографије. Други део насловљен „Од вароши до шехера“ - садржи члан ке посвећене проблему прерастања српских градских насеља у градове оријенталног типа, као и питању настанка нових град ских насеља на овим просторима, док трећи део монографије под насловом „Насеља и становништво“ садржи студије првенствено из области историјске географије и историјске- демографије. Се - српском етнич оска насеља била су доминантан тип насеља на ком простору током османске владавине, те им је стога посвећена дужна истраживачка пажња. Сеоска насеља, у свим областима не кадашње српске државе које су ушле у састав Османског царства, задржала су традиционалне, патријархалне друштвене односе и културу, што је свакако било и последица политике османских власти која се у унутрашње уређење живота сеоске заједнице није мешала, све док су поданици били лојални - и правовреме но извршавали своје фискалне обавезе. Стога на селу долази до процеса који Ј. Цвијић назива „етнографском регресијом“, тј. до конзервације старијих културних образаца, за које се може утвр дити, на основу антропогеографских истраживања које је Цвијић спровео, да кроз читав период 16–19. века нису били изложени већим променама. Османско царство доноси у југоисточну Европу нови поре дак, нову административну управу и нову веру,- али ипак не бри ше у корену све старе затечене друштвене односе и институције, већ их делимично прихвата и прилагођава свом - државном моде лу. Као резултат те синтезе настаје нови цивилизацијско-култур 3

Желим да изразим своју захвалност колеги Александру Крстићу што је дао сагласност да се овај заједнички рад објави у оквирима монографије која је пред читаоцима.

9


ни круг, чије се присуство и данас осећа у већини друштава на Балкану, а који се дефинише као „оријентално културно наслеђе”. Књига која је пред читаоцима има за циљ да допринесе објективном сагледавању османске управе на Балкану и тиме до принесе прихватању компоненти оријенталне културе и цивили зације у културној синтези балканских народа, без предрасуда и олако изречених ставова. Само научна елаборација, утемељена - емотивних примарним историјским изворима, без уношења судона ва, може да утре пут и рационализацији прошлости и тиме отвори могућности оптимистичније будућности. Ауторка

10

ИЗВОРИ И МЕТОДОЛОГИЈА


Османске пописне књиге дефтери као извори за историјску демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке недоумице

Историјска демографија је наука која проучава квантитатив не параметре величине и структуре становништва у прошлости, чинилаца промена броја становника (наталитет, - морталитет, миг рација) као и фактора који на њих утичу. У свом најширем смислу, историјска демографија се бави кретањима броја становника од праисторије до -најновијих време на, с тим што се извори за сваку појединачну епоху битно разли кују једни од других, те није могуће за сва историјска раздобља 1 применити идентичне методолошке принципе. Ова научна дисциплина је од средине 20. века веома раз вијена западнојнауци Европи, Северној Америци и нарочито Русији, док је уу домаћој започела убрзани напредак у последњим деценијама прошлог века, првенствено се ослањајући на пописе становништва који се у Србији воде од 1834. године, док су за раније периоде, највећим делом, извори фрагментарно сачувани и недовољно експлицитни за историјско демографска истражи 2 вања. Изузетак од наведеног представљају османске пописне књиге – дефтери, који су драгоцен извор за проучавање историј ско-демографских кретања за све области Османског царства за које су сачувани. Најбољи пример могућности израде историјско-демографс ке студије на основу дефтера представља пројекат академика Ми лоша Мацуре, чији су резултати објављени 2002. године у студији „Насеља и становништво области Бранковића“,- где је интердис 1

Детаљније вид.: T. H. Hollingsworth, Historical Demography, Ithaca NY, Cornell University Press 1969. 2

Детаљније о методологији вид.: Г. Војковић, Ј.Становништво Срећковић, Браничевског округа у 19. веку, Браничево у историји Србије, Пожаревац / Беогрд 2008, 263–264.

13


циплинарним приступом тим историчара, демографа, социолога, археолога и географа настојао да расветли све могуће аспекте кретања становништва у корелацији са њиховим насељима. Иако свако има пропуста, од којих је методолошки најозбиљнији тај што су процене вршене само на основу једног пописа, дакле у хорионталној равни, без вертикално-хронолошке компоненте, ова студија пионирски подухват у домаћој науци и доно си многепредставља корисне резултате и3 закључке. У савременој српској историографији, нарочито у домену друштвене историје, па тиме и историјске демографије, за пода цима из дефтера посежу и медиевисти. У уводој студији књиге М. Динића Српске земље у средњем 4веку , С. Ћирковић указује на значај османских пописних књига као извора за - историјску гео графију српских земаља у средњем веку; овакав приступ у својим радовима примењују и Д. Ковачевић-Којић, M. Благојевић, С. 5 Мишић, Ђ. Тошић, Ј. Мргић. Појам дефтер je реч грчког порекла, а у турском језику има више значења, па речник Redhouse6, који спада у најбоље- речни ке са тог говорног подручја, бележи следећа значења: свеска, бе лежница, рачун, попис, регистар. У овом дефтер раду термин коришћен је само у оном значењу које је имао у оквирима османске администрације, дакле реч је о дефтерима – пописним књигама на којима је та администрација почивала. О дефтерима као изворима писали су многи османисти. Међутим, сваки нови дефтер отвара нова питања и мења или до3

М. Мацура, Насеља и становништво Области Бранковића, 1455. године, Београд 2001. 4

Српске земље у средњем ,веку Београд 1978, стр. 28. Вид. нпр.: Д. Ковачевић-Којић, О средњовјековном тргу на мјесту данашњег Сарајева, Зборник Филозофског факултета XI–1, Споменица Јорја Тадића (1970), 353–362; М. Благојевић, Жупа Моравица и земља Моравице, Свети Ахилије у Ариљу: историја, уметност, Београд 2002, 17–20; С. Мишић, Насељеност Полимља у средњем веку, Милешевски записи 6 (2005) 63–79; Ј. Мргић, Северна Босна 13–16. век, Београд 2008. Потпуну библиографију ових радова вид.: Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево у XV веку. Историјско-географска студија, Пожаревац 2007, 261–276. 5 М. Динић,

6

Türkce-Ingilizce Redhouse sőzlűgű, Redhouse Yayinevi, Istanbul 1988.

14


пуњује знања о овој врсти извора за анализу османског друштва, његових структура, економског положаја становништва, а наро чито су драгоцени за разматрање територија одрђене области, ти пова насеља и демографских кретања. Османске пописне књиге пружају увид у поделу земље на хасове, зеамете и тимаре, дају демографску и социјалну слику друштва, наводе - фискалне обаве зе, али пружају и податке бројних значајних - других питања. Посебно је важноза даразумевање су у њима садржани резултати по 7 писа становништва које је Порта редовно спроводила. У историографији није коначно решено питање учесталости пописа одређеног подручја. Неки османисти сматрају, вероватно 8 се поводећи за Лутфи-пашином Асаф-намом да су пописи спро вођени сваких 30–40 година. Новија истраживања показују да су ти пописи ипак спровођени чешће. Неке области, по правилу крајишта, чија се територија ширила или смањивала, пописивани су и чешће. Има примера да је размак између два пописа износио четири, пет или шест година, и то управо у смедеревском, босан ском и херцеговачком санџаку. Пописи су обавезно спровођени приликом смене султана без обзира колико је времена протекло - могла је да ути од претходног пописа. На учесталост пописивања че и промена броја и распореда тимара. Има случајева да су спро вођени само парцијални пописи, само за новоосвојену област, а да том приликом није пописиван 9цео санџак. Приликом спровођења сваког пописа, Порта је образовала посебно тело које су сачињавали емин (пописник) и катиб (пи сар). Емин и катиб су по правилу били угледни,- поверљиви, до бро образовани чиновници, блиски Порти, што је била гаранција поузданости пописа. Султан није дозвољавао да му промакне ни најситнији детаљ. Попис је морао да садржи све-податке о вилаје ту, раји, одлукама врховне власти које су се односиле на рају, при роди прихода од пореза, о приходима са тимара, броју огњишта, О османским пописним књигама детаљ није:OЕ. Миљковић, значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака, Историјски часопис XLIX, Београд 2002, 123–138. Ова студија 7

објављује се у оквиру монографије која је пред читаоцима. 8

Lüt-paşa, Asaf-name, Hazirlayan Doc. Dr. Ahmet Ugur, Ankara 1982, 27.

9

Encyclopédie d`Islam, Tome II, Paris 1965, Daftar, 83.

15


броју становника ослобођеног од фискалних обавеза, стању ва куфа, мулкова, о аваризу, као и све појединости о евентуалном 10 непоштовању закона код убирања пореза. Детаљни пописи садрже податке о старешинама кућа у на сељу. У домаћинствима где није било одрасле мушке главе као старешина домаћинства пописиване су удовице. - Такође су посеб но пописивани су изаједничке одредбе о-фискалне старима, сакати ма, ћопавима... самци, Затим а сууношене уписиване обавезе насеља у натури или новцу, збир прихода, све мезре, манастири, вакуфи, мулкови, прелази, ловишта, шуме које припадају селу 11 или су део тимара. Насеља су пописивана тако што је најпре- уписивана од редница о врсти насеља – шехер, варош, касаба, кале, хисар, махала, село, мезра, затим име насеља, његов евентуални статус и да ли има право на држање трга и панађура. Приликом пописа - па удовичка до одређеног насеља најпре су пописивана потпуна, маћинства. Попис села се увек завршавао табелом пореских оба веза, у којој је била дата врста обавезе, мера и износ у акчама, уколико се радило о новчаној12дажбини. Потпуније податке о оновременом становништву пописа них области Османског царства, османске пописне књиге не могу пружити не само зато што је основна пописна јединица била кућа, тј. домаћинство, а не човек, појединац, већ и зато што су ван оквира интересовања пописивача остале жене, као и све друге категорије становништва које су биле ослобођење плаћања даж 13 бина, а у неким случајевима и читава градска насеља. 10

Вид. упутство за спровођење пописа:Berat D. Bojanić, sa uputstvima za popis Smederevskog sandžaka 1489–1491, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 97. 11 Е. Миљковић, Опширни дефтер Смедеревског санџака из 1476. ,године Историјски часопис XXXVIII, Београд 1991, 34–35. 12

Исто.

13

Дет аљније о примени дефтера у истраживачком процесу: Studies H. W. Lowry, in Defterology, Ottoman Society in the Fifteenth and Sixteenth Cenutries, The ISIS Press, Istanbul 1992, 3–19; Ö. Oktay, Population changes in ottoman Anatolia during the 16th and 17th centuries: the “demographic crisis” reconsidered , International Journal of Middle East Studies (2004), 183–205.

16


Ипак, значај ових извора за демографске студије не сме се ни потценити, јер су они за сада једини пут да - се макар при ближно одреди број становништва појединих области, његова етничка структура, као и миграциона кретања.- Наметнута логи ком коришћених извора, кућа, односно домаћинство као целина представља полазну основу свих проучавања становништва на 14

српском етничкомпроцене простору у поменутом временском Демографске броја становника одређенераздобљу. области за средњовековни период није могуће правити, јер у изворима не постоје подаци о броју становника или домаћинстава. Османски пописни дефтери, са друге стране, пружају могућности за истра живања ове врсте, али уз ипак велика ограничења. Врло је тешко проценити број становника по селима. У историјској демографији постоје различита схватања о величини домаћинстава у средњем веку: док неки истраживачи рачунају да је породица просечно 15 други сматрају да је тај број износио око 5 имала 3,5 чланова, 16 глава по кући. Постоје мишљења да је у нашим крајевима под османском влашћу овај број већи, чак и двоструко. Тако, на при мер, Д. Бојанић множи потпуна домаћинства са 8, удовичка са 4, 17 и њиховом збиру додаје број неожењених. Чини се да је коефи цијент 5 ипак реалнији и прихватљивији за наше прилике, док би 18 за удовичке куће он износио 2,5. Удовичка домаћинства пописивана су посебно из фискал них разлога, пошто је породица на чијем се челу- налазио мушка рац плаћала 25 акчи харача, а удовичка кућа свега 6 акчи. Број 14

Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године, 165–471.

15

J. C Rassel, Population in Europe 500–1500, The Fontana Economic History of Europe, vol. 1, sec. 1, London 1969. 16

T. H. Hollingsworth, Historical Demography, 326–327.

17

Историја Ниша I, Ниш 1983, 108 (Д. Бојанић); М. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987, 12. 18

О. Зиројевић, , Лесковачки Лесковац и његова нахија од 1455. дo 1683. године зборник 23 (1983) 215; М. Васић–О. Зиројевић, А. Стојановски, Попис Нишког Споменик 131, Београд 1992, 98; М. Рашевић, кадилука из 1498. године , Демографске прилике и становништво, Насеља и становништво Области Бранковића 1455. године, Београд 2001, 425–430, залаже се за коефицијенте 4.4 за потпуна и 2.5 за удовичка домаћинства.

17


удовица које се јављају у раним османским пописима српских об ласти релативно је низак, и сасвим је извесно да је њихов стварни број морао бити виши. Оне су вероватно живеле-у оквиру проши рених породица, те се у пописима не јављају самостално. Такође се може претпоставити да су тешки услови живота утицали да удовице склапају и други брак. Више је него очигледно, на осно 19 ву пописних података, дапородице. је жена сама веома тешко и вероватно нерадо опстајала на челу Још теже и несигурније је процењивати укупан број станов ника неке области, не само зато што не постоје- прецизни крите ријуми за одређивање просечне величине породице, него и зато што се у дефтерима, и у случајевима да су у целини сачувани, често не уписује све становништво. То важи првенствено за разне повлашћене групе исламског, али и хришћанског становништва, јер су дефтери превасходно израђивани у фискалне сврхе. Приближни бројеви житеља одређених области које доносе поједини аутори морају се зато узети са великом резервом, али они ипак омогућавају да се уоче неке тенденције кретања - величине стано вништва. Изучавање етничких и демографских кретања становништва на целини српског етничког простора, додатно је отежанo услед немогућности да се тачно процени број муслиманског станов ништва. С обзиром да су муслимани били ослобођени највећег дела пореских дажбина, пописима није обухваћена њихова укуп на популација. Ипак, због специфичног процеса исламизације, у сеоским насељима поименично су убележене муслиманске старе шине домаћинстава, који су по правилу конвертити. Такође, у домену историјске демографије, веома значајно питање је проучавање антропонимије и етничке припадности на основу дефтера. Антропонимија је једна од оних научних дис циплина за коју дефтери представљају изворе првог реда. Ова тврдња добија још већи смисао ако се има у виду чињеница да у ћирилским средњовековним документима нема довољно оно

19

Тенденција склапања другог брака код удовица у периоду средњег века на Западу била је веома изражена, па је чак сениор имао право да удовици одабере другог мужа. Georges Duby, Robert Mandrou, Histoire de la civilisation francaise, Moyen age XVI siecle, Paris 1958, 133. e

18


мастичких података, да би са сигурношћу могла - да се реконстру ише антропонимијска слика у српским областима, те ту празнину може да попуни само грађа коју садрже османски пописи. У ономастичким студијама дуго је присутно-питање поузда ности овакве врсте закључака на основу пописа, уопште. Више о методолошком приступу присутном - у ономастич ким расправама на основу повеља писао је Г. Острогорски. Он је анализирао национални састав становништва Серске области на основу византијских практика. На основу ових извора стиче се увид у националну структуру становништва, али - се не стиче та чна слика заступљености Словена и Грка у националном саставу - име сасвим из становништва. Наиме, онај ко је носио словенско весно је и био Словен, док онај ко је носио грчко име није морао 20 да буде Грк, већ само припадник грчко-хришћанске цркве. На овај проблем осврће се и С. Ћирковић пишући да, иако је процес славизације код Албанаца и Влаха био дуготрајан, те је њихово прихватање словенских имена последица овог процеса, у науци је било присутно олако закључивање да - у употреби име на нема реда и доследности, те да се на основу ономастикона не 21 може закључивати о пореклу и народности. Када је реч о дефтерима, сигурно је да су сви - житељи срп ских земаља које су ушле у састав Османског царства, а који су имали српска властита имена били Срби, а одсуство турских на родних имена говори о томе да је на овом простору у другој половини 15. и првој половини 16. века није било досељеника турског порекла. Они становници који су носили карактеристична мусли манска, тј. арапска имена били су преверници. Изузетак су само муслимани у муслиманским џематима и тврђавским посадама. Проучавањем грађе коју садржи детаљни попис Области Бранковића из 1455. године, на пример, дошло се до податка да су имена српско-словенског и српско-хришћанског порекла чинила 95.88% од укупног броја имена овог пописа, што непосредно све дочи о српској етничкој структури села која су средином 15. века улазила у састав те области. 20

Г. Острогорски, Серска област после Душанове смрти , Београд 1965, 171.

21

С. Ћирковић, Албанци у огледалу јужнословенских извора, /У:/ Зборник радова „Илири и Албанци“, Београд 1988, 341–361.

19


Иако специфични, и по својој намени, и по садржини, ос мански пописи омогућили су, дакле, да се боље расветле важни аспекти историјске демографије појединих јужнословенских на рода и учине помаци у њиховом проучавању. II

Без обзира на значај дефтера као примарних историјских извора, слободно се може рећи да рад на критичком издавању ове врсте извора није пратио њихову све већу научну примену и методолошку потребу да се ови извори учине доступнијим ши рем кругу заинтересованих научника, не само историчара, већ и лингвиста, етнолога, социолога. Број дефтера који су у целини објављени у неком од научних центара бивше СФРЈ може се на - грађе објављи бројати на прсте (и то буквално!!!). Део дефтерске ван је парцијално, али ни та листа није много дугачка, иако се досадашњи напори истраживача у овој области не смеју ни у ком случају потценити. Међу најзначајније корпусе пописа појединих јужносло венских области објављених у целини спадају - пописи Обла сти Топлице и Дубочице (1444), Крајишта Иса-бега Исхаковића (1455), Области Бранковића (1455), Области Браничево (1467), Босанског санџака (1468/69), Херцеговачког санџака (1476/77), Скадарског санџака (1485), Нишког кадилука (1498), Зворничког 22 санџака (1519. и 1533)... 22

A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Sarajevo 1985; A. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1469–69. godine, Mostar 2007; М. Васић, О. Зиројевић, А. Стојановски, Попис нишког кадилука из 1498. године, Споменик САНУ CXXXI, Одељење историјских наука 7, Београд 1992; О. Зиројевић, И. Ерен, Попис области Крушевца, Топлице и Дубочице у време прве владавине Мехмеда II (1444–1446), Врањски Гласник 4, Врање 1968, 377–416; Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine, priredili H. Hadžibegić, A. Handžić i E. Kovačević, Sarajevo 1972; S. Pulaha, Defteri i regjistrimit të sanxahut të Shkodrës i vitit 1485 I, Tiranë 1974; M. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987; Опширен пописен Турски документи за историјата на македонскиот ,народ дефтер № 4 (1467–1468; година), ред. М; Соколоски – А. Стојановски, Скопје 1971; A. Handžić, Dva prva popisa Zvorničkog sandžaka (iz 1519. i 1533. godine), Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, Gradja, Knjiga XXVI, Odjeljenje

20


Иако фрагментарно објављивање пописних књига није увек методолошки оправдано, поједина таква издања више су него драгоцена за проучавање постављених комплексних питања из домена историјске демографије. То се пре свега односи на по писе Београда и околине настале у периоду 1476–1560. године, појединих нахија (Бихор, Призрен, Хоџа), неких- области Запад не Србије 1476–1560 (мада код издања нисунасеља довољно јасно прецизирани критеријуми поовог којима су нека ушла у овај 23 избор, а друга не), фрагмената пописа Видинског санџака, итд. Када је методологија издавања османске грађе, у конкретном случају османских дефтера у питању , средином деветe деценије прош лог века одржана су два саветовања у Београду и Сарајеву која су се 24 бавила тим питањем. На састанку у Београду донети - су и одређе ни закључци, који су и данас мериторни, али који се на жалост ретко 25 примењују. Проблем, поред недостатка истраживача оспособљених društvenih nauka, knjiga 22, Sarajevo 1986, 199–205; H. Šabanović, Krajište Isabega Ishakovića. Zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo 1964. 23 прир., Ахмед Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије С. Аличић, књ. I–III, Чачак 1985; Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ.I , св. I, Турски катастарски пописи Београда и околине 1475–1566, Београд 1964; Д. Бојанић, Фрагменти збирног пописа Видинског санџака из

1466, Мешовита грађа (Miscellanea) II (1973). 24

Детаљније о овим састанцима вид.: Е. Османске Миљковић, пописне књиге као извор за историју српског народа под османском влашћу (О постојећим , Бањалучки новембарски критичким издањима и планираним пројектима )

сусрети „Наука и образовање“, Филозофски факултет у Бањалуци, Научни скупови, књ. 6, том I, Бањалука 2006, 269–281. 25

Када су османске пописне књиге у питању, на саветовању у Београду априла 1986. усвојена су следећа правила која треба следити приликом објављивања критичког издања: Свако издање дефтера треба да садржи превод текста на један од југословенских језика, са идентификацијом појмова, личних имена и топонима, као и историјским коментарима који би расветљавали нове чињенице; факсимил оригинала штампан на таквом техничком нивоу да буде потпуно употребљив; предговор, који би садржавао порекло извора, дипломатички опис оригинала, историјат извора, обавезан кључ за упот ребу извора, текстолошке принципе издања, као и ранија издања и раније шире интерпретације извора; регистре, и то регистар географских назива, регистар лица с јавном функцијом и регистар термина. О овоме детаљније: Pitanja savremene orijentalistike u Jugoslaviji, Metodi objavljivanja orijentalnih izvora (1), Prilozi za orijentalnu lologiju 37 (1987), Sarajevo 1988, 277–279.

21


за тај рад, представљају и материјалне могућности које не допуштају увек да се сви постављени принципи испоштују. - Компромиси су по некад неопходни, само се мора водити рачуна о томе да они не смеју да наруше научну употребљивост извора који се публикује. При томе још увек није у потпуности прихваћено мишљење да је неопходно штампати и факсимиле, што свакако у великој -мери повећава трош кове објављивања. Иакоизвор свакако постоје случајеви када се, уколико је то једини начин да се одређени презентира научнојипублици, може начинити такав компромис и објавити издање дефтера без фак симила, већи је број оних докумената чије би објављивање без фак симила оригинала довело до историографских- странпутица и број них погрешнихзакључака који би могли бити изведени. Истичући овај проблем имам у виду оне пописне дефтере, где је у случајевима пристрасног приступа истраживача могуће завести кориснике. На име, када се попис објављује без фак симила истражива чи су лишени могућности да одређена читања и интерпретације провере и оформе сопствено мишљење о неким евентуалним спорним питањима. Многе турске графије, нарочито када нису убележене дијакритичке тачк е што је често случај, могу да се читају на различите начине. Тако албански историчар Селим Пуљаха, приликом објављивања дефтерског мате ријала, чита словенско име Ђура као Ђон, иако је на основу факсимила очигледно да је реч о имену Ђура, које је убележено на исти начин као и у другим пописима који се односе 26на српске земље. Још један такав пример је и издање „Сумарног пописа санџа ка Босна из 1469/69. године“, где у уводу његов приређивач Ахмед Аличић наводи:„Оно што јеособито важно, дефтер нас поучава да један народ. Чак дефтер ни Влахе не издаваја, јер их у Босни постоји службено зову раја, без обзира што ми знамо да је њихово етничко поријекло и социјални статус другачији. Значи да су се асимилирали у Босни, иако су они у суштини, још увијек полуномади. Дефтер нам нуди вјерску структуру у Босни и очит о је да је она била крстјанска (по каснијем народном називу богумилска) и кршћанска, католичка. Нема исказа о католицима и православцима. Заправо у ово вријеме православља у Босни није ни било(подвукао “ А.27А.). 26

Вид. нпр: Defteri i regyistrimit te sanhakut te Shkodres i Vitit 1485 /paragitja, hurja, transliterimi, perkthimi dhe komentet nga Selami Pulaha, Tirana 1974, I, II. 27

A. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna, XXIV.

22


Овакви децидирани закључци, тешко да се могу доносити искључиво на основу дефтерских података, а што нарочито важи за наведено издање, јер је у питању сумарни попис (где се бележи само име насеља и број кућа у њему), а не детаљни (где се бележе и имена свих старешина домаћинстава). Уосталом, и сам А. Али чић у уводу издања опширног пописа Херцеговачког санџака из 1476/77. године, објављеног године, не износи таконе оштре тврдње, већ наводи: „Што 1985. се тиче осталих конфесија може се рећи са сигурношћу која је преовладавала. Очито је да је било и 28 крстјана и православних и католика.“ III

У српској историографији критичка издања- османских попис них књига су ретка; за разлику од суседних земаља које готово све имају институте за оријентална истраживања, таква институција код нас није формално организована и не по стоји осмишљена науча поли тика у овој грани, па се напори истраживача углавном своде на личне могућности и интересовања. Стога, чини се да сами истраживачи мо рају имати у виду одређене приоритете када се опредељују за критичка издања османске грађе у целини, не само пописних дефтера. Имајући у виду незадовољавајућа средства која се издвајају за научне пројекте, као и недовољан број обучених истражива ча, неопходно је фокусирати се на објављивање оних докумената који ће допринети расветљавању неких до сада - нерешених пи тања историје српског народа који је живео у оквирима Осман ског царства. Примарни критеријум дакле сазнајна мора бити вредностдокумента за чије се објављивање опредељујемо. Ово 29 правило се пре свега односи на који дефтере, иако готово -непре сушна ризница драгоцених података за разноврсна истраживања, немају сви исти значај за развој историографије. Сами пописни дефтери не пружају могућности израде потуп но поузданих квантитативних студија, било да- је у питању исто 28

A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, VIII.

29

Вид. детаљније: H.W. Lowry, Studies in Defterology,11.

23


ријска демографија, топонимија, топографија, фискална политика или пољопривредна производња. Даби се неко од ових питања сагледало у потпуности, неопходно је допунити дефтере изворима другог карактера па и друге провенијенције. У првом реду мора се водити рачуна да ли је за одређену област Царства сачувана канун нама, која садржи елаборацију података из дефтера, и без које је готово немогуће ставити поменуте податке у концепт друштвених - садржајне збивања истраживаног периода. Такође веома су и ва куфнаме, као и разне друге врсте пописа: харачки дефтери, дефте ри за овчарину и т. сл. Кад год је то могуће, идеално је извршити допуну података на основу наративних извора,- хроника и путопи са, као и укрстити податке из османских извора- са подацима српс ке, аустријске, млетачке или неке друге провенијенције. Одличан пример таквог споја историјских извора различите провенијенције представља рад С. Мишића „Насељеност Полимља 30 , који је укрстивши податке из Дечанских хрисо у средњем веку“ вуља насталих у периоду 1330–1345. године и османских пописа Херцеговачког и Скадарског санџака, да би реконструисао стање насељености и демографске трендове у Полимљу у средњем веку. Иако ретко за наше прилике, идеално је, како је већ истак 31 нуто, када критичко издање прате и факсимили, јер се тада одређени наводи приређивача могу проверити,- исправити, оспо рити. Такође, за историјско-демографска истраживања веома је значајно да су сачувана барем два, а било би идеално три дефтера у низу, јер је једино тако могуће пратити трендове и осцилације у кретању становништва. Остаје нада да ће године пред нама донети помаке на плану историјске демографије и у домаћој историографији, као и да ће се коначно озбиљно приступити послу објављивања критичких издања оних пописних дефтера који су најрелевантнији за истра живања историје српског народа у 15. и 16. веку. 30

Милешевски записи 6 (2005), 63–79.

31

Од поменутих издања факсимили прате само попис Области Браничева из 1467. године и Нишког кадилука из 1498. године. Одређена издања опремљена су арабичном транслитерацијом (Крајиште Иса-бега, Област Бранковића, Скадарски санџак) али и ту су могуће субјективне интерпретације приређивача.

24


О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака

Међу релативно тешко доступним архивалијама османске провенијенције, дефтери – османске пописне књиге, предста вљају један од основних и најзначајнијих историјских извора, по себно важних за проучавање историје народа и- земаља над који ма се простирала власт Османског царства. Настала превасходно због потребе обезбеђења установљеног начина функционисања османске државе, за коју је прикупљање пореза- и намета од ста новништва освојених територија био један од основних извора државних прихода, ова врста архивских докумената по много чему је специфична. Њихов превасходно фискални карактер чини их битно у односу на историјске изворе политичке или војнеразличитим природе, али богатством и разноврсношћу садржаја они пружају обиље података неопходних за разумевање различи тих аспеката друштвеног живота становиштва на територији под османском влашћу. Управо због значаја њиховог садржаја, дефтери предста вљају примарно полазиште савремене домаће- и европске исто риографије у проучавању османског периода историје српског и других народа. Целовита обрада друштвене историје земаља које су биле под влашћу османске државе, како на европском тако и на азијском делу турске империје, до нивоа који - савремени сте пен развоја османистике подразумева, скоро да је незамислива без извора ове врсте. И док су средином 20. века - први резулта ти у коришћењу турских пописних књига при проучавању исто рије српског народа дочекивани са наглашеном научном пажњом, и изазивали приличну радозналост јавности, данас се, будући у много широј употреби, њихово коришћење сматра природном ис траживачком фазом савремене науке. Оно што -и поред тога, мож да у много наглашенијем виду, прати савремене истраживаче овог периода историје јесте свест да, ма колико значајни, досадашњи

25


резултати у коришћењу извора ове врсте представљају само мале делове огромног мозаика који почива на још увек несагледивом богатству архивске грађе. Према садашњем нивоу знања, оно је таквих размера да ни неколико наредних генерација неће бити у стању да заокружи иницијалну истраживачку фазу када су у пи тању турски извори који се односе на српски народ и његову ви шевековну под османском Пракса историју вођења пописних књигавлашћу. била је један од темељних принципа функционисања османске државе. Њоме су биле обух ваћене све области Османског царства, а такође је и методологија пописивања била готово јединствена. У пописне књиге уношени су практично сви релевантни подаци из оновременог друштвеног живота. За области за које су прављене, оне су садржале прецизне информације о типовима насеља (сеоска, градска, мезре), повр шинама обрадивог земљишта, природним богатствима, каракте ру становништва, имовном стању, врсти делатности којом су се бавили, брачном стању, и даље до броја грла стоке, броја кошни ца, речних млинова итд. Говорећи савременим речником турске пописне књиге су скенирале стање на терену, пре свега, у оквиру основних административних јединица – нахија,- што пружа мо гућност да се у тој равни разуме целина друштвених процеса у време сачињавања пописа. С друге стране, пошто су пописи вр шени у правилним временским циклусима упоређивање података из дефтера по појединим пописним годинама пружа могућност да се по вертикали, зависно од броја сачуваних дефтера, прате промене које су се дешавале у појединим областима. С обзиром на такав њихов карактер, готово је сувишно говорити колики је њихов значај за проучавање историје српског народа под осман ском влашћу. Дефтери могу бити полазна тачка и за истраживања правне и друштвене историје српског народа у последњим деценијама постојања независне српске државе. Тако на пример, оскудност података и сазнања о власима Деспотовине још- више истиче зна чај првих сачуваних османских кануна за влахе, убележених на почетку њиховог пописа. Ако се има у виду континуитет влашког уређења и законодавства, онда први, најранији турски текстови, пописи и прописи, садрже, у већој или мањој мери, стање и про -

26


писе из доба Деспотовине. Стога, чини се да се слободно може рећи да је вредност најранијих турских пописа двострука: они одражавају стање у двема епохама и двама друштвеним уређењи 32 ма. Иако специфични, и по својој намени, и по садржини, ос мански пописи су омогућили да се боље расветле важни аспекти историјеу појединих јужнословенских народа и -земаља и учине помаци њиховом проучавању. Њихово увођење у савремену ју гословенску науку започето је истраживањима- и радовима Бра нислава Ђурђева, затим Хазима Шабановића, Недима Филипо 33 вића, Душанке Бојанић, Милана Васића, Олге Зиројевић. 32

Детаљније о најранијим османским законским прописима- за влахе Смедерев ског санџака, вид.: Д. Бојанић, Власи у северној Србији и њихови npeu кануни, Историјски часопис XVIII, Београд 1971, 255–270. 33

Вид. нпр.: Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку , Јадар у прошлости, Лозница 1985, 77–191; Иста,Крупањ и Рађевинау XVI и XVII веку, Рађевина у прошло сти, Београд 1986, 131–185; Иста, Huш до великог рата 1683. године, Исто knežinama Bakića pod turskom рија Ниша I, Ниш Istorijskog 1983, 107–169; М. Bosne Vasić, iОHercegovine Godišnjak društva IX, 1957, Sarajevo vlašću, 1958, 221–239; Isti, Socijalna struktura jugoslovenskih zemalja pod osmanskom vlašću do kraja XVII vijeka, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine XXXVII, Sarajevo 1986, 65–82; Исти,Становништво крушевач ког санцака Крушевац кроз векове,- Круше и његова друштвена структура у XVI вијеку , вац 1972, 49–73; B. Djurdjev,О naseljavanju Vlaha stočara u sjevemu Srbiju u drugoj polovini XV veka, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine XXXV, Sarajevo 1984, 9–35; Исти,Хришћани спахије у северној Срби ји у XV веку,

Годишњак Друштва историчара БИХ IV, Сарајево 1952, 165–169; О. Zirojević,

Grad Kulič, Vojnoistorijski glasnik 3, Београд 1967, 233–246. Иста, Крагујевац гласник 1, Београд 1971, 73–79; Иста, do 1718. годинеИсторијски , Манастири у светлу турских по писа, Саопштења XXXXI, 1988/89, 231–237; Иста, Цариградски друм од Београда до Софије (14 59–1683), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 31–97; Иста, Цариградски друм од Београда до БудиУжички ма у XVI и XVII веку, Нови Сад 1976; Иста, Ужице до 1683. године , зборник 2, Титово Ужице 1973, 41–47; N. Filipović, Islamizacija vla ha u Bosni i Hercegovini u XV i XVI vijeku, Radovi ANUBIH knj. LXXIII, Odjeljenje društvenih nauka, knj. 22, Sarajevo 1983, 139–149; Х. Шабановић, O организације турске ynpaвe y Србији y XV u XVI вијеку, Историски гласник 34, Београд 1955, 59–78; Исти, Период турске влада вине до краја XVI века, Краљево и околина, - Бео град 1966, 167–193; Исти , Управна подјела југословенских земаља под турском , Годишњак Историског друштва владавином до Карловачког мира 1699. године Босне и Херцеговине IV, Сарајево 1952, 171–204.

27


Мада праћено бројним тешкоћама, због релативно слабе сређености, а и отворености турских архива, истраживања ради прикупљања ове врсте извора настављена су и касније, тако да се данас код османиста са простора бивше Југославије налази рела тивно богата колекција те врсте докумената. Захваљујући разуме вању старијих колега неретко и истраживачи на почетку научне 34

каријере долазе у прилику да се користедефтера документима ове врсте. Проучавањем поменутих пописних Смедеревског санџака, могуће је понудити одговоре на низ питања из друштве не историје ове области, као што су: одређивање - граница Смеде ревског санџака у изучаваном периоду, облик админстративног уређења, типологија насеља, демографска, етничка и миграциона кретања становништва, односи на земљи, подела на друштвене групе и њихов статус, порески систем, основни-показатељи при вредних активности, као и, иако свакако не детаљно, сагледавање битних карактеристика верских односа. Сем тога дефтери својим садржајем нуде, иако штуре, ипак мериторне одговоре на питања која су до сада у - науци само спора - ниво научне ела дично изучавана и због тога нису имала адекватан борације. У ред таквих можемо убројити, на пример, проучавање проблема сеоских атара, структуре породице, здравственог стања становништва, и сл. Међутим, иако сами по себи, сасвим извесно, не пружају потпуну слику друштва једне области, било да је реч о Смедеревског санџаку, или некој другој провинцији Царства, они јесу свакако изванредна полазна основа за утврђивање основних чињеничних поставки, и проблемско формулисање питања која у даљем истраживачком поступку треба објаснити. Циљ овог рада је да, уза сву њихову специфичност, укаже на велики научни значај ове врсте извора, али и да истакне да се - османског пери потпунији одговори на посматране проблеме из ода историје могу дати само уз истовремено коришћење и других доступних извора домаће или стране провенијенције, односно 34

Благодарећи несебичности др Душанке Бојанић и ми смо били у прилици да се упознамо са садржајем османских пописних књига које се односе на Смедеревски санџак, насталих у периоду од 1476. до 1560. године. Њихово изучавање пружило нам је прилику да стекнемо суд о вишеструкој важности ове врсте извора, као посебног типа историјске грађе османске провенијенције .

28


смештањем података који дефтери нуде у шири - контекст оства рених резултата наше и иностране науке. Такав приступ никако не може умањити објективно велики научни значај османских пописних књига као историјских извора, већ напротив пружити прилику да њихова стварна научна вредност на прави начин буде искоришћена и вреднована. I

Оно што је можда најважније питање, на које османске по писне књиге Смедеревског санџака могу да пруже одговор јесте питање друшвене структуре, односно поделе становништва на друштвене групе. Наиме, анализа ових извора -експлицитно дока зује тврдњу да су Османлије српски народ у Смедеревском санџаку делили у две основне друштвене групе: рају и влахе, те да је назив влах искључиво одредница за припадност друштвеној групи Срба – сточара, која је уживала пореске олакшице у замену за вршење војне службе, а никако ознака за посебну етничку припадност. Иако је ова чињеница истакнута у послератним историограф ским радовима посвећеним друштвеној историји српског народа под османском влашћу, насталим на тлу некадашње Југославије, у европској историографији се још увек могу уочити и другачије ин 35 Овом приликом то питање неће бити терпретације овог проблема. шире елаборирано, јер по свом значају заслужује посебну студију, већ га помињемо као једно од веома крупних питања, које је на осно 36 ву дефтерске грађе могуће разрешити у потпуности. Такође, илустративан пример великог значаја османских пописних књига је питање изучавања административно-тери торијалног уређења, којим су биле обухваћене земље и области које су улазиле у састав Османског царства, чему ћемо посветити дубљу пажњу у наредном излагању. 35

Вид. нпр.: Историја Османског Царства, пр. Р. Мантран, Београд 2002, 156. 36

Вид. радове Бранислава Ћурђева, Душанке Бојанић, Милана Васића, Олге Зиројевић, да поменемо само најистакнутије представнике модерне српске османистичке школе.

29


Први непосредни извор о административно-територијалној подели Смедеревског санџака представља детаљни попис из 1476. године. У његов састав улазиле су области: Кучево, Лепеница, Не кудим, Левач, Љубостиња, Јагодина, Лугомир, Островица, Маглич, Ужице, Осат, Рујно, Морава, Раваница, Ресава, Лучица, Омољ, Звижд, Ждрело, Пек, Шубин, Кушлат, Гостиље. Смедеревски -истоку, санџак граничио саБосанским Видинскимсанџаком санџакомна најугу Крушевача ким санџаком на се југу, и југозападу, северну границу према Угарској чинила је река Дунав од Голупца на истоку до Гроцке на западу, и даље преко падина Космаја, укљу чујући Качер, преко Сувобора, Маљена и Црне Горе избијајући на Дрину. На левој страни Дрине, ова област обухватала је подручје од 37 Сребренице до Зворника (области Шубин, Кушлат и Осат). Граница између Босанског и Смедеревског- санџака на јуж ној страни ишла је десним поречјем Ђетиње, западном Моравом, укључујући и ток Ибра и Моравицe, избијајући више Трстеника, идући даље на Западну Мораву до њеног ушћа у Велику Мораву. Нахије Осат, Рујно и Морава (дакле у западном делу Сме деревског санџака) биле су насељене искључиво становништвом - Лугомир, Неку које је уживало влашки статус, док је у нахијама дим, Шубин и Кушлат живела земљорадничка раја. У осталим 38 нахијама живели су и власи и раја. Убикацијом насеља уписаних у овом дефтеру могуће је прецизно одредити границе области Кучева, што представља још 39 увек отворено питање у нашој историографији. На основу пода така из пописа, очигледно је да се ова нахија, a то- значи и средњо вековна област, налазила јужно од Дунава и Смедерева, омеђе на током Велике Мораве на источној страни. Од планине Космај 37

Поименични дефтер Смедеревског санџака, Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devltet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi (= BBA), Tapu tahrir defterleri (= TTD) No. 16 (1476). 38

Исто.

39

О проблему утврђивања тачног положаја области Кучево детаљније вид.: Г. Томовић, Жупа Морава и нахија Морава, /У:/ Рудо Поље, Карановац, Краљево, (од првих помена до Првог светског рата), Београд-Краљево 2000, 36. Вид.: Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 46–47.

30


протезала се гранична линија између области Кучева и Jleпенице: село Неменикуће било је у Кучеву, а Кошарна, Стојник, Орашац и - Уколико је Же Врбица код Аранђеловца припадали су Лепеници. лезник код Београда, пописан као царски хас са селом Рудишта исти онај рудник који је био познат Дубровчанима као Железник у Кучеву, границе Кучева према подручју Рудника и Рудничкој -планинског Морави спуштале би се нешто ниже ка југу, до вођа преко Стубичког врха, Вагана и Букуље, који деле воде раз реке 40 Љиг и његове притоке Качера, и реке Киселе воде и Пештана. Међутим, иако је овај попис из 1476. године веома детаљан, на основу њега ипак није могуће прецизно одредити границе свих нахија које су улазиле у састав Смедеревског санџака. Наиме, два десет година по оснивању Смедеревског санџака, подела његове територије на нахије још није била довољно чврста. Нахије попут Маглича, Љубостиње, Левча, Лугомира, Кушлата, убележене су не само као нахије, већ и као истоимени зеамети. Та појава није присутна у каснијим пописима. Међутим, иако су - ти зеамети но сили имена појединих области, као што показује пример зеамета Лугомир, он се састојао од села која нису припадала само нахији Лугомир, већ и нахијама Кучево, Јагодина и Некудим. Узрок томе би се морао тражити у чињеници да је Смедеревски санџак у том периоду представљао изузетно значајно крајиште, те да је за ос манску администрацију била много важнија подела на војничка лена, која је обезбеђивала довољан број припадника спахијске 41 коњице, него чврста административна подела на нахије. Детаљним проучавањем података које пружа овај први са чувани попис Смедеревског санџака може се закључити да је сам термин нахијакао одредница за административну -област делимич но споран. Наиме, за поједине области пописивач прецизира да су то биле нахије (Осат, Рујно, Морава, Лепеница, Кучево, Островица, Маглич, Шубин, Кушлат), али само на почетку одређеног делапопи са (нпр. изричито се наводи „нахија Сивриџе Хисар (Островица)“), док се за неке друге области не наводи изричито да су биле нахије, иако су села уписана у њима, као у једној широј области, као што 40

BBA, TTD 16 (1476); Г. Томовић, нав. дело , 37.

41

Исто.

31


је био случај са Јагодином на пример. Исто тако, за одређена села се помиње да су у Раљи или у Жабару, међутим, мало је вероватно претпоставити да су Раља и Жабаре представљали посебне нахије, већ је ту само прецизније одређен положај села, у односу на веће насеље. Има случајева, као што је Зворник, на пример, да је уписан 42 само као зеамет, али не и као нахија. Дакле, наведене области се пре могу посматрати географске, а не као административне целине. Уосталом, потврдукао таквом закључку даје прим ер области Браничева, која је у дефтеру убележена као нахија, иако се и сама састојала из седам мањих области (Лучица, Ресава, Раваница, Омољ, Звижд, Пек и Ждрело). Статус области које су улазиле у њен састав није одређен, па се тако само напомиње да се неко село налази у (подвукла Е. М.) једној од тих области. Међутим, код пописа војнука и за поменуте области изричито се наводи да су имале статус нахије. Анализом података који поменути попис пружа о тимарској ор ганизацији у Смедеревскомсанџаку, могуће је потврд ити констатацију, већ изнету у ранијим историографским радовима, да институција ти мара не подразумева терит оријалну целовитост, јер су у састав тимара појединих спахија често улазила села која су била доста удаљена једна од других и између којих су се налазила насеља која су сачињавала делове тимара других спахија, већ да је тимар одређиван по висини прихода која су припадала сваком поједином спахији за службу коју је 43 вршио. Тако је, на пример, у попису области Браничева из 1467. го дине убележен тимар извесног Хамзе сина Догановог , који се састојао од села Свиње и Крушевица, које су се налазиле у области Ждрела, и села Сладинце, које и данас постоји44у области Пека. Посебан проблем представља и разграничење кадилука, уп равне јединице на чијем се челу налазио кадија, а који је обухватао 45 територију једне или више Иако нахија. је у границама- Смеде 42

Зеамет је у тимарском систему представљао лено с приходом од 20.000 до 99.999 акчи. 43

ВВА, TTD 16 (1476).

44

M. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987, (= Stojaković, Braničevski), 112–114; BBA, TTD 16 (1476). 45

Територија коју je обухватао један кадилук зависила је од броја муслиманског становништва у тој области. Постојали су санџаци са само једним кадилуком. Територија кадилука, односно територијална надлежност једног кадије није се

32


ревског санџака током читаве друге половине 15. и прве половине 16. века живело релативно мало муслиманског живља, на његовој територији седамдесетих година 15. века постојало је седам кади лука, и то: Браничево, Брвеник, Голубац, Островица, Смедерево, Сребреница и Зворник. Узрок томе је вероватно изузетно важан стратешки положај Смедеревског санџака као крајишта, и тиме његов битни великиу значај у оквирима Царства. Да су кадилуци били веома административној подели Смедеревског санџака, сведочи чињеница да је уз њихов назив увек уписивано и то да је реч управо о тој управној јединици, те није могло доћи до забуне да се, евентуално, ради о истоименој нахији. Тако је, на пример, увек наглашавано када је у питању кадилук Островица, док је за нахију то учињено само на почетку дела пописа који се односи на села у тој области, а даља припадност нахији одређивала се осман ским терминима der (у) иtabi’ (припада), који су коришћени готово „хасови као синоними. Исто тако, читав део пописа насловљен је санџакбега у кадилуку Смедереводок “, је прво село које - је ула 46 зило у састав тог хаса убележено само као село Ливађе у Кучеву. Пописом није увек прецизирано која област- припада ком ка дилуку, те се стога тачне границе кадилука не могу утврдити. За неке области, као што су Левач, Некудим, Кучево, - Јагодина, Лепе ница, Љубостиња изричито се напомиње да су били део смедерев ског кадилука, као и за нахију Рујан да је улазила у саст ав кадилука Брвеник, док за већину других нахија такав податак не постоји. Исто тако има и примера као што је нахија Морава, да је један део села која су се налазила на њеној територији улазио у састав кади 47 лука Брвеник, а други део у састав кадилука Островица. Код влашког становништва, које је било пописано по кне жинама, релативно је чест случај да су села исте кнежине улазиле у састав два кадилука. Тако је кнежина кнеза Степана Пријанића морала поклапати са границама санџака, него je могла да прелази преко тих граница и да обухвата нахије другог санџака. Тако је, на пример, Земунска нахија која је припадала Сремском санџаку, у судско-административном погледу припадала Београдском кадилуку. Вид.: Х. Шабановић, Турски извори за исшорију Београда, Рјечник термина. 46

ВВА, TTD 16 (1476).

47

Исто.

33


обухватала села у Кушлату, у кадилуку Сребреница, као и у на 48 хији Рујно, у кадилуку Брвеник. Подацима о нахији Железник из 1516. године прецизира се северна граница Смедеревског санџака. Наиме, ова област се у периоду 1476–1516. године приближила Београду, те је у њен састав улазило и Барајево, Парцане, Гунцат, села која ће бити укључена у вилајет Београд 1640/41. године. Те године је први пут као део Смедеревског санџака била уписана и нахија Ниш. Као део Смедеревског санџака у дефтеру из 1516. године први пут се помиње и нахија Ваљево (само село Шатоња- насељено вла сима, и манастир у близини села Градац). To би, дакле, значило да се Смедеревски санџак 1516. године, делио на следеће нахије: Смедерево, Островица, Рудник, Железник, Левач, Сокол, Кучево, Некудим, Јагодина, Лепеница, Љубостиња, Маглич, Ужице, По жега, Браничево, Ваљево и Ниш. Иако се Браничево изричито помиње као нахија, оно се ипак даље делило на друге нахије, али различите од оних уписаних 1476. године. У овом попису као нахије Браничева помињу се Храм, Тополовник, Ресава и Омољ. Док би се за- Храм и Топо ловник могло евентуално претпоставити да нису имали статус нахије, већ само шире географске области, јер се нигде изричито не спомињу под називом нахија, него су само поједина села упи сана да припадају (осм. tabi’) Храму или Тополовнику (нпр. село Костолац припада Храму, подвукла – Е. М. Б.), Ресава се изри чито помиње као нахија. Постојала је и нахија Омољ, али је она била насељена искључиво војнуцима. Проблем је и неразјашњено питање да ли су заиста постојале нахије Смедерево и Пожега, или само кадилуци, са седиштима у та два градска насеља? Наиме, ова места се у извору изричито спомињу као кадилуци, али су нека села уписана као њихов део без икакве ознаке, на исти на чин као што је то учињено са Храмом или Тополовником. Тако на пример за село Милошевац убележеноприпада је само да је Смедереву, те се заиста не може са сигурношћу тврдити да ли се 49 ту мисли на нахију или кадилук. 48

Исто.

49

Опширни дефтер Смедеревског санџака – Defter-i mufassal-i Liva-i Semendere al-mahrusa, BBA , TTD 1007 (1516).

34


Да су границе нахија у оквирима Смедеревског санџака биле променљиве, показује пример области Лугомир, који је био 1476. засебна нахија, a 1516. се помиње као део Левча, као и Лу 50 чица која се помиње као део Ресаве. Од двадесетих година 16. века поједини санџаци, па и Сме деревски, пописују се првенствено по нахијама, без приказане де таљне на хасове, зеамете и тимаре, па је -на основу дефтера из 1528. поделе и 1560. године могуће прецизније установити тачне тери торије појединих нахија Смедеревског санџака. To је и показатељ 51 да се административна подела до тог времена усталила. Први нама доступни дефтер Смедеревског -санџака након ос вајања Београда је детаљни попис ове области из 1528. године. Тада су у Смедеревском санџаку биле уписане нахије: - Ломница, Желе зник, Прилеп, Рудник, Морава, Колубара, Лепеница, У жице, Ваље во, Осат, Сокол и Београд. Поред ширења територијеСмедеревског санџака услед освајања Београда и читаве Мачве, што је улазило у састав нахија Колубара, Ваљево, Прилеп и Београд, највећу проме ну у односу на 1516. годину представља оснивање нахије Ломница, која је обухватала све централне делове Смедеревског санџака (ра није области Кучево, Некудим, Левач52и Јагодина). Још један пример питања на која дефтери уопште, а у конкретном случају Смедеревског санџака, могу - да пруже детаљ не и врло конкретне одговоре је проблем типологије сеоских на сеља. На основу расположивих извора за Смедеревски санџак она се може обрадити веома темељно и са различитих аспеката (броја становника, њиховог занимања и евентуалног специјалног стату са). Подела на поједине типове насеља своди се на то да се утврди - постојала чита да ли су села била сточарска или ратарска, или су ва насеља која су вршила службе од посебног значаја за државу, 50

Исто .

51

Почетком владавине султана Сулејмана Законодавца (1520–1566) извршена је знатна реформа у систему састављања општих дефтера. По тој реформи се у детаљне пописе уписивало становништво и феудални приходи као и раније, али се при дефинитивном редиговању тих пописа није истовремено вршила и расподела феудалних прихода. Детаљније вид.: Х. Шабановић, Турски извори за XXII. историју Београда , 52

BBA.TTD 16 (1476).

35


као што су пре свега рударска, а затим и дербенџијска, улачка, со коларска села и сл. Такође је и географски положај, првенствено чињеница да ли су се налазила на неком важном путном правцу или не, као и њихова економска снага (да ли се у селу одржавао 53 пазар или панађур) утицали на тип насеља. У вези са овим питањем, неопходно је истаћи један од кри теријума типологије сеоских насеља, укоји се јошисториографији, увек веома ретко примењује и у европској, а нарочито домаћој а који може да пружи веома садржајне одговоре при истраживању проблема међусобне зависности географског положаја насеља, ње гове структуре и развоја. Наиме, у новијим историографским радо вима присутан је критеријум утврђивања типа насеља по надмор ској висини на којој се насеље налазило. Надморска висина је значајан фактор у одређивању типа насеља, услед међусобне зависно сти при родних ресурса и људских потенцијала. Поменути фактори одређују карактер привредне делатности коју је могуће вршити у насељу, a свакако утичу и на формирање одређеног друштвеног односно кул туролошког модела насеља и његових54карактеристика. Анализа утврђивања типа насеља по надморској висини у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века рађена је на примеру области Браничева, која не само да представља целину за себе, како је то више пута наглашено, већ садржи разнородне географске одлике краја: плодне равнице по ред великих река, као што су Морава и Дунав, валовите пределе, као и високе планинске масиве у области Хомоља. 53

Иако се у коришћеним изворима за трг користи bazar турска , то је реч свакако идентичан термин са термином трг који се јавља у средњовековним дубровачким, латинским и ћирилским изворима. У оним изворима који се односе на средњовековну Босну, на пример, под тргом се подразумевало најпре место на коме се повремено тргује, затим сталан трг и најзад насеље које се око сталног трга формира. Вид.: Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља Сарајево 1978, 135. средњовјкеовне босанске државе , 54

Приликом анализе насеља у Смедеревском санџаку током друге половине 15. и прве половине 16. века, примењен је методолошки приступ који је користила бугарска историчарка и османиста Цветана Георгиева, у свом раду: La structure de l`habitat bulgare au XVIe–XVIIe siècle, Etudes Balkaniques, Academie Bulgare des Sciences, Institut de l`Etudes Balkaniques, 1–2, Soa 1998, 144–154.

36


Релативно високи проценат убицираних насеља у овој об ласти (77.86%) омогућио је истоветан проценат прецизности у разврставању насеља по надморској висини. Анализа је вршена 55 компаративно на основу пописа из 1467. и 1476. године. У оба пописа више од 90 % насеља налазило се на надморској висини 0–300 метара (1467: 92.7 % или 228 насеља; 1476: 91 % или 262 насеља). надморској висини 300–500 метара налазило се 1467. године 17, а На на висини 500–700 метара свега једно насеље (Поникве у Хомољу). Готово истоветна ситуација забележена је и у попису из 1476. године, када је на надморској висини 300–500 метара било 25 насеља, а на висини 500–700 метара, без обзира на интензивну л в аш ку колонизацију из области Барче, Требиња, Никшића, Ст арог Влаха 56 и средњег Подриња, и даље је остало само насеље Поникве. Дакле, већ седамдесетих година 15. века очигледна је тен - и њиховог вези денција седентаризације влашког становништва, вања за земљу. Они су у тим немирним временима били неоп ходни као војничка снага, како за даља освајања, тако и за одр жавање већ заузетих територија, али њихово сточарско занимање ту свакако није било превасходно. Наиме, влашки статус им је одобраван као повластица ради насељавања пустих, a стратешки значајних области, али већ од тог времена они почињу и да се баве земљорадњом, како ради одржавања сопствене егзистенције, тако и услед потреба централне власти, којој је било неопходно да одржи добру обрађеност земље и висок проценат приноса, ради исхране бројне војске, која је у том периоду била- у готово непрес 57 таним ратним дејствима.

55

М. Stojaković, Braničevski, 7–305; BBA, TTD 16 (1476).

56

Исто .

57

Изузетно детаљан приказ насељавања становништва са влашким статусом у северној Србији, чији наводи се у потпуности слажу са закључцима на која упућују сазнања о размештају насеља по надморској висини, изнет је у раду: B. Đurđev, O naseljavanju Vlaha stočara u sjevernu Srbiju u drugoj polovini XV veka , Godišnjak društva istoričara Bosne i Hercegovine,godina XXXV, Sarajevo 1984, 9–35.

37

Ема Миљковић Бојанић II

Као што можемо говорити о појавама и проблемима за које дефтери – османске пописне књиге представљају изузетно богате и садржајне изворе проучавања, такође постоје и питања на која ова врста грађе не може да понуди целовите одговоре. - за Тако наније пример, основуизвршити расположиве грађе Смедеревс ки санџак билона могуће потпунија истраживања верских односа у Смедеревском санџаку у другој половини 15. и првој половини 16. века. Ова врста извора као и друга доступна грађа, не дозвољавају расветљавање бројних питања и проблема - живота, па ће де везаних за административну регулативу верског таљнија обрада ове теме бити могућа тек након обављања ширих истраживања у турским архивима. Од питања која припадају ширем кругу питања из те обла сти, на основу доступне дефтерске грађе, било-је могуће рекон струисати број и распрострањеност православног свештенства по насељима Смедеревског санџака, као и статус монаштва. Монаси су спадали у повлашћени слој становништва, и у највећем броју случајева били су ослобођени плаћања харача, као и многих других ванредних намета у дужим- временским раз 58 добљима све до краја ХVII Увека. Смедеревском санџаку има примера да су калуђери били ослобођени плаћања испенџе, као што је то био случај са 30 калуђера манастира Љубостиња, извес но одмах након османског освајања Србије. Међутим, већ у по пису из 1476. године број калуђера смањен је на 9, и наређено је 59 да плаћају пуни износ испенџе. Таква промена у повластицама калуђера долази управо у време када се погоршава положај вели 60 ких и утицајних српских православних манастира. Положај парохијалног свештенства, бар колико се може закључити на основу расположиве грађе, у фискалном погледу се није разликовао од статуса обичне раје. Иако се у пописима среће 58

А. Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству XV–XVII век Бео,град 2000, 12. 59

ВВА, TTD 16 (1476).

60

Р. Тричковић, Глас CCCXX, Одељење Српска црква средином XVII века , историјских наука, књ. 2, Београд 1980, 74–77.

38


одредница non, она је очигледно имала само сталешки, али ника ко не и правни значај. Heсеможе са сигурношћу тврдити ни да се у пописима консеквентно бележе сви попови, али с обзиром на чињеницу да њихово уписивање није спорадична појава, већ да се јављају у пописима у знатном броју, може се претпоставити и да је највећи део њих убележен. Сигурно је да је поп имао одређени углед селу, те Иначе, је вероватно то разлог што их иполитике, пописи бележе са томуознаком. са становишта фискалне што је првенствено сврха дефтера, нема разлога за њихово посебно оз начавање. Примера ради, наведимо да је само у- Браничевској об ласти, према попису из 1467. године, уписано 57 свештених лица, који су вршили верску службу на простору који је обухватао 5.250 кућа. Попови се редовно појављују у пописима већих насеља, са више од 30 кућа, као и у пазарним местима где их, као у Лучици и Семихову има и по двојица. Област Браничева тада се састојала из седам области, те се може запазити да је највише свештеника било у области Лучице, а најмање у областима -Хомоља и Звиж да. Један поп је, на пример, уписан и у селу Јасиковица у Ждре лу, које је насељено власима, a други је уписан у оквиру пописа муселема тврђаве Ресава, који су тај статус добили тиме што су предали тврђаву. Неки поп Филип убележен је у селу Тополовник такође као муселем, што значи да није плаћао рајинске дажбине. За њега је у белешци напоменуто да је под тим условом пребегао 61 из Угарске. Међутим, констатовањем броја уписаног свештенства и ста вљањем тог броја у релацију са величином, статусом и значајем насеља, исцрпљују се подаци о свештенству Смедеревског санџа ка које је могуће сазнати на основу пописних књига ове области. Да би се омогућила сложенија анализа овог питања, неопходно је посегнути и за другом врстом грађе. Тако, на основу сачуваног митрополитског берата из 1582. године, сазнаје се да је сваки поп, - да свом митро без обзира на број села која је држао, био дужан политу даје по дванаест акчи годишње, колико су били дужни да дају и од цркава које су држали. Иако је берат из каснијег периода 61

M. Stojaković, Braničevski; Б. Храбак, „Бројност свештенства и манастира и организованост цркве у Србији од 1470. до 1570. Богородица године“, У: Чачак, 1993, 127. градачка у историји српског народа

39


у односу на онај на који се односе наша истраживања, помињемо га, јер је ова одредба преузета из српског средњовековног права, те је сигурно важила и у деценијама које су претходиле издавању берата. Евентуалне разлике могле су да постоје-у износу „попови не“, како се иначе ова дажбина зове, али извесно је да одступања нису била велика. Из истог извора сазнаје каноникон се да, је и -- 16. тј. дажбина коју су сва православна домаћинства навека, тлу митро полије давала митрополиту осамдесетих година изно сила две акче. На помисао каноникон да није могао бити мањи ни у ранијем периоду, наводи податак да је истовремено када је од кућа православних домаћина на подручју Пећке патријаршије убирано по две, на подручјима која су спадала под јурисдикцију Цариградске патријаршије убирано је по шест акчи, дакле чак три пута више. Иначе, поповина и каноникон давани- су у истом изно 62 су и патријарху. Без дефтера Црквене канцеларије готово је- немогуће изврши ти поделу Српске православне цркве на митрополије и епископи је након пада под османску власт. С обзиром на то да су до краја 15. века на територији која је ушла у састав Смедеревског санџака деловале Градачка, Браничевско-смедеревска -и Сребреничка мит рополија, а да се Османлије нису мешале у унутрашње уређење српске цркве, основано се може претпоставити да је таква црквена организација опстала и након 1459. године, иако је то период оштре борбе Српске православне цркве за опстанак у63 новим условима. Неоспорно је и постојање Нишке митрополије, о к ојој уопште нема вести од пада Ниша под османску власт 1428. до 1528/30. године, када се на одлукама Охридског синода у вези с буном Павла Смеде ревца налази и потпис нишког митрополита Матеја. Није известан ни датум обнављања митрополије Београдско-сремске у оквирима 62

Д. Бојанић, В. Бошков, „Султанске повеље из манастира Хиландара“,

Хиландарски зборник 8, Београд 1991, 172. Ова претпоставка се може потврдити

и на основу много касније насталог, али непроцењиво значајног, регистра свих православних цркава у Османском царству, тј. дефтера патријаршија са свим њиховим епископијама, који је вођен ради књижења државних доходака од православних црквених организација и садржи податке од 1640 до 1655. Р. Тричковић, Српска црква61–164. , 63

М. Јанковић, Епископије и митрополије српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 198.

40


Османског царства, већ остаје дилема да ли је то учињено одмах након освајања Београда, или нешто касније. Наведимо још само да на основу дефтерских података није могуће не само расветлити, већ ни поставити питање већ поме нуте буне Павла Смедеревца из 1528. године, што је догађај од кључног значаја за историју Српске православне цркве у првој -Пећке половини 16. века, Срећом, тј. до званичног обнављања шије 1557. године. о овом догађају сачувани супатријар српски 64 извори, које је објавио Петар Костић. Још једно питања из домена верских односа - које се на ос - али не и детаљ нову података из дефтера може само поставити, но анализирати и шире елаборирати, свакако је веома значајно питање исламизације. Наиме, на основу расположивих дефтера Смедеревског санџака могуће је утврдити тачан - број муслиман ског становништва које је живело у границама ове области, али - локално станов не и узроке који су наводили, односно одвраћали ништво од примања вере нових господара српских земаља.

*** Након свега наведеног, чини се да је сувишно наглашава ти колико су османске пописне књиге – дефтери – драгоцене, не само за историчаре, већ и за истраживаче који се баве историјом уметности, етнологијом, историјском географијом, ономастиком и другим сродним дисциплинама. Међутим, до систематизоване и поуздане синтезе историје неке области у одређеном периоду може се доћи само проучавањем низа од најмање три пописне књиге. Како је већ истакнуто, за Смедеревски санџак сачувани су детаљни пописи из 1476, 1516, 1528, 1536. и 1560. године, као и сумарни попис из 1525. године. Критичко издање- ових пописа је дан је од крупних задатака који ће се убрзо реализовати у оквиру 64

П. Костић, Документи о буни смедеревског епископа Павла против Споменик LVI, потчињења Пећке nampujapuiuje архиепископији Охридској ,

1922, 34 (прев. Ћ. Слијепчевић, Историја српске православне цркве I, Диселдорф 1978).

41


пројекта Историјског института, посвећеног издавању најзначај нијих докумената за историју српског народа. Реализација пројеката ће бити започета критичким издањем најстаријег сачуваног пописа Смедеревског санџака из 1476. го дине, након чега ће уследити и издања осталих релевантих извора ове врсте, доступних нашим истраживачима. Подразумева се да овомипослу треба приступити са максималном научном озбиљно шћу уз усвајање свих принципа до којих је савремена европска наука дошла, када је реч о објављивању ове специфичне врсте извора. У сваком случају објављивање ових извора унапредиће проучавање историје Смедеревског санџака и свакако допринети укупној бољој изучености историје српског народа у наведеном периоду.

42


Становништво Косова и Метохије под османском влашћу: дефтери као извор за проучавање историјске демографије

Проучавање демографских кретања становништва у срп ским земљама под османском влашћу представља једно од кључ них питања наше прошлости, које још увек није - научно елабо рирано на одговарајући начин. Уопште, истраживања из области историјске демографије у домаћој науци нису заступљена у оној мери у којој би то њихов значај, не само за сагледавање прошло сти, већ и за перцепцију садашњости и размишљања о будућ ности, захтевао. Такво стање изучености историјско-демограф ских параметара, када је период под османском влашћу у питању, проузрокован је у првом реду недостатком адекватних извора, који би послужили као основа за извођење релевантних закљу 65 чака. Међу релативно тешко доступним архивалијама османске провeниjенције, дефтери – османске пописне књиге, предста вљају један од основних и најзначајнијих историјских извора по себно важних за проучавање демографских кретања у земљама над којима се простирала власт Османског царства. Значај ових извора утицао је на рађање идеје да се на основу османског пописа Области Бранковића изх 1455. -године, објавље ног 1972. године, у издању Оријенталног института у Сарајеву, 65

У овом раду, историјска демографија схваћена је у ширем смислу од Пресат/ Вилсонове дефиниције по којој је ова наука „само примена техника демографских анализа на историјски изворни материјал“. Полазећи од Крецеровог мишљења изнетог 1997. године, да се „на традиционална питања којима се баве демографи не може одговорити само на основу квантитативног материјала и статистичких анализа“, мишљења смо да се демографске промене могу схватити само ако се сагледају у ширем историјском контексту, и уз коришћење наративних извора као допуне квантитативним. ДетаљнијеThe вид.: R. Presat, Dictionary of Demography, edited by C. Wilson, Oxfor 1985; D. Kertzer, Qualitative and quantitative approaches to historical demography, Population and Development Review 23 (4), 1997, 839–846.

43


изврше разнородне анализе, у првом реду демографске природе, и донесу одређени закључци о стању насељености у овој српској регији непосредно по успостављању пуне османске власти у њој. Не занемарујући аргументе оних који су заступали стано виште да садржај османских пописних књига не - представља адек ватан материјал за статистичке, тј. демографске - анализе, али сма трајући да се тај недостатак може Мацура превазићи коришћењем исправ не методологије, академик Милош са сарадницима је 1989. године почео да ради на осмишљавању пројекта - са радним насло вом „Насеља и становништво Области66Бранковића“. Резултати до којих се дошло потврдили су исправност одлу ке да се приступи овом послу. Иако би се свакако могле прихва тити примедбе о делимичној неадекватности коришћеног извора (Област Бранковића пописана у дефтеру није једнака Области под управом Вука Бранковића у годинама које су претходиле осман ском освајању јужног дела српских земаља, с једне, и непотпу ност дефтерских података, с друге стране, с обзиром да је овим пописом обухваћено само становништо са статусом раје, док су друге друштвене групе, које нису имале истоветан фискални ста тус изостављене), данас располажемо подацима о становништву регије у чије је састав улазило око 80% територије данашњег Косова. Након минуциозне обраде овог извора са сигурношћу је ус тановљено да је: - Област Бранковића 1455. године насељавало 14.639 потпуних и 504 удовичких породица, затим - 1770. самач 67 ких домаћинстава, као и 33 калуђера; - Прихватајући знања о средњовековним популацијама до којих је дошла демографска наука у свету, а имајући у виду структуру османског пописа, као и хипотезе о општим друштвеним условима у којима се развијало становништво Области, за прорачун броја становника

66

Резултати рада на овом пројекту објављени су као посебно издање. Вид. М. Мацура, Област Бранковића 1455. године , Београд 2002Област (= Бранковића ). 67

, 431. Област Бранковића

44


узет је индекс 684.40, те се укупан број становника обла 69 сти средином 15. века процењује на 67.500. Овај процењени број становника је свакако испод реалног броја становника Области, с обзиром да фискални попис који је био примарни извор не познаје категорију „сталног становништва”, већ је изостављен један број лица, који - нису били по рески обвезници, као иод онизначаја са пореским у замену заосманске државе. вршење службе заолакшицама функционисање Иако ограничавајућа, ова чињеница ипак не може суштински да доведе у питање резултат до кога се дошло. Цитирани резултати, веома прецизни и драгоцени и на са дашњем степену изучености, добили би свој прави значај тек ако би се сместили у контекст демографских кретања како у деце нијама које су претходиле, тако и у онима које су уследиле након коначног пада Области Бранковића под османску власт и њеног 70 уношења у фискални регистар 1455. године.

68

Индекс од 4.40 чланова по кући може се сматрати умерено ниском вредношћу. У домаћој историографији, у већини османистичких радова који су се бавили проценама броја становништва појединих области на основу османских пописних књига, узиман је индекс 6, па чак и 8 чланова по домаћинству. Међутим, како се већина европских истраживача, како медијевиста, тако и османиста слаже да је просечна величина домаћинства у развијеном средњем веку износила између 4 и 5 чланова, прихваћен је поменути индекс од 4.40 чланова, уз уважавање свих разлика у мишљењу и сложености постављеног задатка. 69 Област Бранковића , 431. У зависности од износа коришћеног индекса броја чланова по кући, у историографској литератури о Косову, могу се срести и нешто другачије процене укупног броја становника Области Бранковића. Тако нпр. О. Зиројевић, а затим и Д. Батаковић, користећи њене резултате, наводе цифру од 75.000туђинске становника ове регије средином 15. века. Уп.: О. Зиројевић, „Први векови власти“, У:и Метохија , Београд Косово у српској историји 1989, 47–113 (= O. Зиројевић, Први векови); D. Bataković, The Kosovo Chronicles, electrоnic edition, part 1b, page 1. http://www.snd-us.com/history/dusan/kc_part1b. htm, верзија преузета 5. марта 2006 (= D. Bataković, The Kosovo Chronicles). 70 Поред тога што је студија базирана на низу дефтера аналитичка, а не искључиво дескриптивна, изучавање низа од најмање три дефтера омогућава истраживачима да се много већим нивоом прецизности дођу до одређених закључака. Читава села, делови града, градови, па и читаве области нестају од пописа до пописа, а узрок томе је могуће открити само ако се консултује низ од најмање два до три узастопна пописа.

45


Убележени антропонимички фонд (24.795 личних имена) у овом извору омогућио је доношење поузданих- закључака о ет ничкој структури пописаног становништва у Области. Најбројнију етничку групу у Области Бранковића 1455. године чинили су припадници српског народа, којих је судећи према личним именима, било 95.88% укупног становништва ове 71

регије. Албанско становништво чинило је 0.26% укупног стано вништва области, а посебно је убележено и 16 бугарских (0.09%), 72 три грчка и једно хрватско домаћинство. Готово је занемарљив проценат личних имена чије порекло није било- могуће утврди ти (1.56%), док је одређени број имена романског (1.90%), грчког (0.25%), германског (0.07%), мађарског (0.05%), келтског (0.02%), 73 персијског (0.02%) и арапског порекла (0.004%). И само летимичан поглед на етничку структуру станов ништва Области Бранковића дозвољава изношење констатације да је у читавој области било мало албанских имена, тј. да ју је на сељавао мали проценат албанског становништва. У нахији Долци 74 међу другоспоменутим именима било је чак 0.90% албанских имена, док их је међу именима синова 1455. године било свега 0.10%. Иако тумачење ове појаве остаје у домену претпоставки, логичним звучи размишљање Милице Грковић да - су се након ос манског заузимања ове области Албанци теже -решавали на миг рације из свог етничког центра, у првом реду у страху од измење75 них политичких и друштвених околности. 71

, стр. 619. О овоме вид. и: М. Радовановић, Област Бранковића Етнички и , Београд 2004, 215–222. демографски процеси на Косову и Метохији 72

Исто, 452.

73

И међу становништвом чије је име страног порекла било је етничких Срба.

Тако је насељавали нпр. име Оливер средином 15. века веома се популарно код Срба који су Област Бранковића. Овобило име среће и у деценијама које следе на подручју Смедеревског санџака. Детаљније вид.: , Област Бранковића 683. Е. Миљковић Бојанић, Смедеревски санџак 1476–1560. Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 214–215. 74

Како средином 15. века презимена нису постојала, детерминацију личног имена старешине домаћинства чине имена њихових очева, браће, као и неких других сродника (стричеви, тастови...), која су у антропонимијским анализама коришћена као другоспоменута имена. 75

, 683. Област Бранковића

46


Анализа мреже топонима у Области Бранковића потврђује резултате добијене анализом антропонимије. Попис из 1455. године обухватио је 692 рајинска насеља у Области Бранковића, од којих 483 (70%) носи имена српског тј. словенског порекла, 98 (14%) насеља именована је спојем словенских и несловенских језичких делова, док се за имена 85 (12.2%) насеља није могло 76

утврдити Осим порекло. етничке структуре становништва Области Бранко вића, анализа личних имена, као и имена насеља, показује да је простор који је у време српске државе био насељен српским становништвом остао етнички ненарушен, а подударност имена средином 15. века, одсуство нових корена и истоветност суфи кса у поређењу са српским именима у ранијем периоду сведочи о привржености српског народа традицији, чак и у веома тешким временима, каква је несумњиво била прва половина 15. века, не само за Област Бранковића, већ за читав простор данашњег Ко 77 сова и Метохије. Иако сумарни, те мање захвалан за разнородне анализе де мографске природе, подаци пописа Вучитрнског санџака, у чији је састав улазила накадашња Област Бранковића, из 1487. године показују да се за тридесет година колико је прошло између два пописа етничка ситуација у овој области готово - уопште није из менила, те да је крајем девете деценије 15. века ту живело 16.729 хришћанских (од тога 412 у Приштини и Вучитрну) према 177 муслиманских домаћинстава, од којих 94 у Приштини, а свега 83 78 у руралним областима. Становништво са карактеристичним албанским именима јавља се у већем броју тек на ободу данашње Метохије, тј. у областима западно и јужно од Ђаковице. Детаљније ономастичке анализе показује да се већ од средине XIV па све до краја 15. века појединачне албанске насеобине настају између активних или на темељима опустелих српских насеља, напуштених пред турском најездом. Користећи новонастале околности, лако покретљиви 76

Исто, 684.

77

Исто, 682–683.

78

О. Зиројевић, Први векови, 47–113.

47


албански сточари заузели су запустелу земљу и основали своја насеља, која у наведеном периоду нису била ни велика ни густо насељена.79 Увид у пописе санџака Вучитрн с краја 16. века показује да је и у том периоду српски народ најбројнија етничка скупина на Косову, док је број несрпског становништва, углавног албанског порекла, више једног века након разматраног Бранковића из од 1455. године био занемарљив. Мање - пописа групе Области Алба наца пописане су крајем 16. века у појединим градовима и рудар ским центрима, док их у косовским селима готово и да нема, а када су и убележени реч је о појединачним домаћинствима, а не о етничким целинама, што је речит доказ како о- етничкој стабил ности ове области читавих 150 година након дефинитивног пада под османску власт, тако и о неприхватљивости - тврдњи поједи них албанских историчара о континуираном присуству Албанаца 80 у овој регији још од периода раног средњег века. Анализа ономастичких података пописа Скадарскогсанџака из 1582/83. године показује распоред српског и албанског станов ништва у овој провинцији Царства, која је обухватала делове да нашње Метохије, Црне Горе и северне Албаније. Област западно од реке Бојане, између Скадарског језера и Јадранског мора на сељавало је изразито мешано српско и албанско становништво. Међутим, у нахијама Забојана и Крајина, на пример, где су Алба - словенска име нци били најбројније становништво, преовлађују на насеља. Дефтерске маргиналије, истичући код појединих села да се „њихово становништво разбежало“ perakende olup( ), као и да се „од пре десет година насељавају поново“, упућују на закљу чак да су се Албанци, код којих је исламизација већ била узела маха, у овим крајевима насељавали на запустелим земљиштима одбегле српске81 раје. У деветој деценији 16. века у Скадарском санџаку Срби су 79

Исто.

80

М. Васић, „Етнички односи у југословенско-албанском граничном подручју према пописном дефтеру санџака Скадар из 1582/83. године“, /У:/ Исламизација на Балканском полуострву , Источно Сарајево 2005, 60–61 (= М. Васић, Етнички односи ). 81

Исто, 54.

48


били већинско становништво у нахијама Шестан, Мрко, затим у нахијама у Зети (Бјелопавлићи, Вражегрмци, Побори), као и у нахијама Подгорица и Жабљак. Иако је превладавала српска ет ничка компонента, међу становништвом нахије-Куча било је дос та Албанаца, који су чинили већину становништва Климента и Хота. Албанци су били већинско становништво и у нахијама које суСрба се простирале источно од реке и нахије. Скадарског језера, док је било само у Скадру и у неким селимаБојане скадарске Међутим, сачувани топоними у равничарским просторима ис точно од Скадарског језера, као што су Злогора, Брезје, Грнчар, Подгор, Космач, Пољичани, Попине, недвосмислено упућују на некадашње присуство словенско-српског елемента на терито рији данашње северне Албаније. Као и у пределима западно од Скадарског језера, и овде маргиналије сведоче о расељавању и поновном насељавању појединих села. Релативно често помени баштина у попису нахије Скадар такође сведоче о некадашњем 82 значајнијем броју српског становништва у селима око Скадра. Албанско становништво чинило је већину Dušmen у нахији Ili, али такође уз присуство словенских топонима, попут Варош Драгош, Селиште, Градиште, и сл., док су нахије горњег и средњег Полимља, Плав, Зла Река, Будимља и Коморан насељена искљу 83 чиво српским становништвом, а убележен је и већи број попова. Српско становништво крајем 16. века чинило је етничку већину Метохије, где се албански живаљ среће само у тридесетак 84 села од 235 укупно уписаних у нахији Пећ. Демографска и етничка кретања становништва у облас тима од којих су османске власти формирале Скадарски санџак постају јаснија када се сагледа пример нахије Altun Ili, области у данашњем граничном простору између Србије и Црне Горе и Албаније, на јужним и југоисточним падинама и- огранцима Про клетија.85 82

Исто, 54–55.

83

Исто, 55–56.

84

Исто, 56.

85

Детаљније о овој области вид.: Г. Томовић, „Алтин у XIV и XV веку“, /У :/ Зборник радова Становништво словенског поријекла у Албанији , Титоград 1991, 153–166.

49


Становиштво ове области у средњем веку, -према истражи вању М. Грковић и М. Пешикана, изузев у селу Греви, било је српско, да би крајем 15. века дошло до првих промена у етничком саставу насеља ове области, када се у подручју од Ђаковиће до Белог Дрима формира зона албанских насеља. У време настанка пописа Скадарског санџака осамдесетих година 16. века, Срби још увек чинили већинскопроцес становништ во области Алтина, али су је очигледан континуирани промене њеног етничког састава. То је време када на српском етничком простору почињу да се јављају прве организоване побуне против османске управе, које још увек снажна и организована централна власт успева да угуши, али уз велику примену репресије и кажња вања становништва. Управо то се догодило са селом Лужане, у нахији Алтин, где је приликом пописа писар забележио: „Пошто је поменуто село одметничко, по Високој (султанској) заповијести је опустошено. Неки од његове раје су побијени, а неки прет - се свега 6 осо ворени у робове. Према садашњем попису нашло ба“. Сва лица досељена у ово насеље имају карактеристична, 86 албанска имена. Сачувани српски записи из тог периода сведоче о стра дањима народа у оним областима у којима се насељава оснаже ни албански исламизовани елемент. Тако је 1574. године остало забележено: „У љето 7083. султану Селиму наста султан Амурад декембра 5. дан. Велики Зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадру од Иван-беговића, потур чени Бушатлије, у Призрену Синан-пашића Ротуловића, у Ђа кову од Елас-пашића; две хиљаде христијана около ове вароши 87 исекоше“. У Призрену и његовој околини, по подацима пописа из 1591. године, српско становништо је још увек веома бројно, мада се осећа све снажније присуство Албанаца, док дефтер санџака Дукађин из исте године за нахије Гора и Опоље показује да је највећи број становника Горе био из редова српског народа, те да процес исламизације у тој области тек почиње да хвата корене, 86

М. Васић, Етнички односи, 59.

87

Љ. Стојанови ћ, и натписи, I2, 219. Записи

50


док је у селима Опоља доминирало албанско, муслиманско ста 88 новништво. Уопште, етничка граница између Срба и Албанаца до краја 17. века поклапа се са данашњом границом између Србије иЦрне Горе и Албаније на целој њеној дужини од Јадранског мора до Преспанског језера, без обзира на разумљиво присуство и једног -- закључак, и другог народа обе стране границе.података Овакав сен у првом реду са на основу дефтерских потврђују доне и из вештаји папских визитатора, на основу којих се јасно уочава да се етничка гранична линија између Срба и Албанаца протеже уз реке Црни и Бели Дрим.89 Управо тада, у последњој деценији 17. века почиње снажан талас колонизације албанских племена на територију данашњег Косова и Метохије; најозбиљнију последицу преломног догађаја у историји Срба, Велике Сеобе 1690. године, представљају тур булентне демографске промене које у том периоду настају на те риторији јужне српске покрајине.90 Када су се Срби током 1690. године, предвођени патријар - турске одмаз хом Арсенијем III Црнојевићем, у страху од сурове де због подршке аустријској војсци, која је након - успешне офан зиве током које је стигла до Призрена и Скопља била принуђена на повлачење, упутили ка северу, најпре у правцу Београда, а затим и преко Саве и Дунава, у Хабзбуршку монархију, њихова села на Косову и Метохији остала су пуста, а плодна земља за пуштена и необрађена. Припадници албанских племена који су до тада настањивали сурове планинске пределе северне Албаније постигли су компромис са османским властима,- те добили дозво лу за насељавање на напуштеним огњиштима у- руралним обла стима, као и у рударским насељима Косова и Метохије. Прили ком насељавања, албански католички елеменат је у великој мери примио ислам, те задобио све повластице које је такав чин могао да проузрокује. У великом броју су ступили у редове османске 88

М. Васић, Етнички односи, 60.

89

М. Васић, , 61. D. Batakovic, The Kosovo Chronicles, part 1b Етнички односи (htm.), 3. 90 G. R. Jansen, Albanians and Serbs in Kosovo. An Abbreviated History, Colorado State University, http://lamar.colostate.edu/kosovohistory/htm.

51


војске и администрације, стекавши тиме право да задрже заузето земљиште и примењујући принцип силе на преосталом српском 91 становништву које је остало верно вери својих предака. Урушавање тимарског и јаничарског система, тј. основних принципа на којима је почивала османска држава у 15. и 16. веку, које собом доноси 17. век, погодовало је и олакшало албанску ко лонизацију племена, Косова и Метохије. Доласком припадника номадских локалне паше и бегови, који су албанских углавном били албанског порекла, добили су снажне племенске војске које су им гарантовале опстанак на положају и у временима устанака и побуна и омогућивале им да, супротно одредбама закона, пре несу положај својим наследницима. Устаљивању- албанских коло нија на Косову и Метохији допринели су и католички мисионари, који су све своје напоре усмерили на подривање значаја Пећке патријаршије, а не на очување албанске католичке заједнице на 92 овим просторима. Процес исељавања српског и насељавања- албанског ста новништва на територији Косова и Метохије наставио се током читавог 18. века. Немирна времена, проузрокована у првом реду трима аустро-турским ратовима (1716–1718), (1737–1739) и (1788–1791), као и руско-турским ратом (1768–1774), олакшала су ширење анархије и безакоња како на Косову и Метохији, тако и на читавој територији Србије. Пљачке, убиства, силовања, чији су починитељи били Албанци стављени ван закона, били су сва кодневна појава. Злочини које су чиниле ове албанске банде били су толико учестали, да су се и локални муслимани жалили Порти, 93 тражећи од султана заштиту. У таквим околностима један број Срба на Косову и Мето хији, у циљу заштите живота и основне егзистенције, решава се да промени веру, и прихвати ислам, схватавши тај чин као нужно зло и надајући се да ће доћи дан када ће моћи да- се врате у право славље. Првих неколико генерација исламизованих Срба, живећи 91

Р. Тричковић, „Устанци, сеобе и страдања у 18. Косово веку“, и Метохија У:

у српској историји, 149–169. 92

Исто.

93

Исто.

52


у тој нади, очувало је свој језик и обичаје, нарочито слављење славе. Али након неколико генерација, услед притиска снажног албанског окружења, поједине српске исламизоване породице прибегле су потпуној промени националног идентитета, те при хватају албански начин облачења, као и албански језик, а српски језик и традиција задржали су се само у уском породичном окружењу. Крајем 18. века, је примило становништво Горе, планинске области кодислам Призрена, али суиони успели да очувају 94 свој језик, као и да се одупру процесу албанизације. Поједине српске породице са Косова и Метохије прешле су на ислам средином 19. века, током Кримског рата, опет у поку шају да сачувају живот и имовину, мада је у том периоду поново присутан велики миграциони талас, када су читаве фамилије, а понекад и читава насеља бежала у правцу Србије или Црне Горе, 95 тражећи мирнији живот и сигурност. *** Резултати османских пописних дефтера за- Област Бранко вића, тј. санџак Вучитрн, Скадар и Дукађин из друге половине 15. и 16. века, смештени у контекст општих политичких прилика и историјских збивања у Османском царству, представљају један од најдрагоценијих извора за проучавање демографских кретања становништва Косова и Метохије током прва два века османске власти. Иако због свог превасходно фискалног карактера не дозвоља вају апсолутну процену броја становника, као и утврђивање стопе наталитета и морталитета у овој регији, дефтери су драгоцени за проучавање трендова раста или опадања броја становника који су имали статус раје, а захваљујући прворазредним ономатолошким подацима које пружају, представљају примарно- полазиште за ис траживања етничке структуре, као и етничких промена с којима се суочава становништво Косова и Метохије од времена Косовске битке до Велике сеобе Срба 1690. године. Након тог периода, с 94

Исто.

95

D. Bataković, The Kosovo Chronicles, part 1b (htm.), 9.

53


обзиром на време нереда и безакоња које је завладало читавим Османским царством, што је условило и пропусте - у вођењу адми нистрације, па и пописних књига, методолошки је императив да се посегне за изворима друге врсте, како османске, тако и стране провенијенције (царске заповести, кадијски сиџили, извештаји папских визитатора, записи и натписи). Иако допуштају мање статистичких уопштавања, и ови којичврсти још увек нису доо вољно истражени, омогућавају даизвори, се донесу закључци насилно измењеној етничкој структури Косова и Метохије, почев од 18. века, када се учвршћује албанска мрежа насеља у области која је у средњем веку и првим вековима османске власти била насељена већинским српским становништвом.

54


На раскршћу две епохе: континуитет друштвене структуре у Браничеву у 15. веку

Османско српских земаља, започето још Маричке биткеосвајање 1371. године, добило је свој пуни -замах већнакон у пр вим годинама друге владавине султана Мехмеда II (1451–1481). Падом Новог Брда 1455, а затим и престонице Смедерева 1459. године српска држава је нестала са историјске позорнице, а њена целокупна територија ушла је у састав Османског царства. Политичке импликације ових освајања су очигледне и де таљно обрађене у досадашњој литератури, те њих није потребно посебно разматрати. Међутим, промене у структури друштвених односа текле су много спорије, па се у том смислу друга поло вина 15. века у историји српског народа под османском влашћу пре може епохомвека. континуитета него потпуног раскида са сликом из назвати прве половине Уједно, то је и разлог што се османски документи настали у другој половини 15. века могу у великој мери искористити за расветљавање одређених питања из друштвене историје српског народа у последњим деценијама постојања независне државе. Описани методолошки приступ присутан је- већ више деце нија у српској модерној медијевистици, где су подаци из раних ос манских пописа углавном коришћени за убицирање и одређивање граница појединих локалитета и области, али и за утврђивање мреже насеља и демографских показатеља у појединим регијама у 15. веку. С друге стране, иако започето у појединим радовима и студијама, на маргинама наше историографије остало је питање континуитета институција српског друштва у предосманском и раном османском периоду.96 Овај рад има за циљ да укаже на оне токове, - односе и поја ве у српском друштву који су били својствени читавом 15. веку. 96

Д. Бојанић, „О српској баштини и соћу у турским законима“, Историјски часопис20 (1973), 157–180; ista, „Jedan rani kanun za vlahe Smederevskog sandžaka“, Vesnik Vojnog muzeja11–12 (1960), 146–160.

55


Овакав приступ отвара бројне методолошке проблеме, јер управо због недостатка средњовековних извора често -није могуће поре дити стање пре и после османског освајања, па самим тим ни са сигурношћу утврдити где континуитет постоји, а- где га нема. Ода бир области Браничева за огледни пример био је зато условљен постојањем сачуване прворазредне, али разнородне историјске 97деценијама постојања грађе српске (повеље настале улетописи, последњим и ос- и натписи) независне државе, родослови, записи манске провенијенције (детаљни пописи из 1467. и 1476. године, који су настали у кратком временском раздобљу, - те пружају мо 98 гућност компарације података). Друго значајно ограничење оваквог приступа свакако да произилази из специфичности османских пописих књига, који будући да су настали из фискалних разлога не- морају обухвати ти целину појединих насеља, тј. нахија, као и постојање читавих група становништва које су уживале одређене пореске олакшице и као такве нису биле субјекат пописа. Иако значајне, ове истра живачке препреке нису несавладиве, нарочито- када постоји мо гућност компарације података из најмање два пописа у низу, као и њихово укрштање са другим врстама историјских извора. Посебност Браничева током читавог 15. века подвлачи чињеница да је ова област у том периоду готово непрестано била поприште ратних сукоба између Угарске и Османског царства у борби за превласт јужно од Дунава. Период мирнијег живота, али дефинитивно у границама Османског царства,- искусиће Брани чево тек након склапања мира изнеђу две ривалске државе 1503. године, од када почиње и живља економска, у -првом реду трго вачка делатност дуж граничне линије која се простирала током 99 Дунава. земља Браничево до краја 13. столећа Средњовековна обје дињена је у управном погледу са земљом Кучево, али су оне као

97

Извори за историју Браничева у позном средњем веку наведени су у: Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 261–264. 98

М. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987; Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi (= ВВА),Tapu tahrir defteri (= TTD), 16 (1476). 99

Исто, 13–28.

56


посебне географске области наставиле да постоје до краја средњег 100 века. Браничево је након османског заузимања ове области, по новоусвојеној админинистративној поделивилајет представљало или субашилук , који се даље делио на седам нахија: Лучица, Пек, 101 Хомоље, Звижд, Ждрело, Ресава и Раваница Упоређи (1467). вањем и суочавањем података из српских средњовековних изво 102

ра, првенствено Раваничке повеље, са онима из првих дефтера, може се закључити да се Браничевски субашилук територијал но највећим делом поклапао са средњовековним Браничевом, простирући се од Дунава на северу до долине Ресаве на југу, и од Велике Мораве на западу до Кучајских и Хомољских планина на истоку. Једино остаје отворено питање односа јужне границе средњовековног Браничева према јужној граници истоименог вилајета, будући да је долина Раванице у позном средњем веку припадала Петрусу, а након османског освајања Браничевском 103 субашилуку. Могло се такође утврдити да од седам нахија овог вилајета њих три: Пек, Звижд и Хомоље и именом и обимом у потпуности одговарају старим српским жупама, док је нахија Лучица на следник жупе Браничево. Постојање османске нахије са именом Ждрело, у време када је знаменити средњовековни град Ждре ло био разрушен и ван функције, чини вероватном претпоставку да је тај град био центар жупе која се простирала око средњег власти, војно-административне тока реке Млаве, или средиште јединице из времена деспота. Нахија Раваница формирана је на простору пређашњег заокруженог комплекса Раваничког власте линства, који се налазио у околини манастира. Иако се границе 100

А. Крстић, „Кучево и Железник у светлу османских дефтера“, Историјски часопис(= ИЧ) 49 (2002) 139–61; исти, „Први османски дефтери као извор за историјску географију средњовековногБраничевски Браничева“, гласник (= БГ)

3–4 (2006) 95–113; С. Мишић, „Територијална организација Браничева (12-15. век)“, Браничево кроз војну и културну историју Србије I–3, Пожаревац 2006, 11–17; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 13, 27–28. 101

М. Stojaković, Braničevski tefter; BBA TTD 16 (1476).

102

А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара: текст, коментари, снимци, Београд 2003, 52–55, 91–95, 109–114. 103

Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 13–28.

57


манастирског поседа и нахије Раваница разликују, једна таква заокружена управна целина, која је постојала скоро осамдесет година, могла је да послужи за формирање поменуте османске административне јединице. Територијално-управна организација на простору Браничева променила се већ почетком 16. столећа, и није више одговарала оној познатој из 104 средњег века. I

Иако су извори за истраживање друштвене структуре на подручју Браничева у средњем веку врло оскудни, сасвим је си гурно да је она била иста као и у другим крајевима српске држа ве. То је, уосталом, структура која је, уз државне и регионалне разлике, и промене које током времена настају, карактеристична за феудално друштво средњег века у читавој Европи. Последњи период постојања средњовековне српске државе, под влашћу дес пота, карактерише, поред основне поделе на „војнике, духовнике и работнике“ и почетак настајања грађанског слоја. С друге стране, социјални састав становништва Браничева у првом веку османске власти одликује различитост друштвених категорија, слојева и група становништва, са прецизно издифе ренцираним пореским обавезама. Најопштија подела друштва у аскери на рају, примењива је, свака читавом Османском царству ко, и на становништво Браничева, с тим што применом ове поделе свакако није завршена друштвена диференцијација становништва ове регије. Друштвена структура становништва- Браничева усло вљена је чињеницом да је ова област улазила- у састав Смеде ревског санџака, који је до освајања Будима (1541) и Темишвара (1552) имао статус крајишта, те је и подела на друштвене групе 105 била сложенија. О световној властели из последњих деценија 14. и прве по ловине 15. века са територије Браничева, или тачније о онима који 104 105

Исто.

Детаљније о сличностима и разликама у друштвеној структури у српској средњовековној држави и Османском царствуOd вид.: H. Inalčik, Stefana Dušana do Osmanskog carstva, POF III–IV, Sarajevo 1953, 23–55.

58


су на том подручју имали своје поседе, постоје само фрагментар ни и крајње оскудни подаци. Кнез Лазар је након - победе над Рас тислалићима и запоседања Браничева 1379. године свакако делио поседе себи оданој властели. Вероватно је тако стекао поседе у Браничеву и потоњи монах Доротеј, оснивач манастира Дренче. Од овог времена, ако не и раније, за Ждрело су -везани Десисла лићи и Кувети. Њихово присуство на томСтефана простору наставилове се - Лазаревића до половине 15. столећа. У време деспота лики челник Радич држао је 11 села у Браничеву, углавном у крају између Дунава и доњих токова Млаве и Пека. Та- села је овом ве лможи, који је живот завршио као смерни светогорски монах, потврдио и Ђурађ Бранковић. Како је велики војвода Радослав Михаљевић подигао своју задужбину у Радешину у Ресави, може се закључити да је у том крају имао и своје баштинске поседе. Поред баштина, властела је од владара добијала - и проније, а је дина за коју знамо је она ризничара Радослава106из 1457. године. Упадљиво је да се сви, иначе малобројни примери, односе на крупну властелу, док о многобројнијем ситном -племству са под ручја Браничева данас немамо података. Чини се да међу бројним хришћанима спахијама са малим тимарима у Браничеву, у првим деценијама по завођењу османске власти, треба у највећем броју видети управо негдашње српске ситне феудалце. Ако се не рачунају тимари посадника тврђаве Ресава, који су сви у рукама муслимана, бивши српски феудалци су 1467. го дине у овој области држали 64, додуше ситна тимара, а Турци су држали њих 33. Ако се посматра укупан број тимара, у рукама хришћана било је 52% свих тимара у 107 Браничеву. 106

А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 180–181; Љ. Стојановић, Стари

српски хрисовуљи, акти, биографије, летопици, типици, поменици, записи и др., Споменик СКА 3 (1890) 3–4; M. Lascaris, Actes serbes de Vatopédi, Byzantinoslavica 6 (1935–1936) 183–184; Љ. Стојановић, Стари српски записи , Београд 1902, 77, бр. 244; Д. Мадас – А.Надгробне Гајић, плоче и и натписи 1 гробови цркве Богородице Пречисте у комплексу Ждрела у Горњачкој клисури, Саопштења 15 (1983) 228–240; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 29–30, 55–

56, 82−85, 223, са релевантном литературом. 107

M. Stojaković, Braničevski tefter, 94-251; BBA TTD 16 (1476); Б. Ђурђев, Хришћани спахије, 166–167; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак (1476– Београд 2004, 73–74. 1560). Земља. Насеља. Становништво ,

59


Од свих спахија Срба највеће тимаре држала су три брата, синови извесног Радана: Вукосав, Војин и Јован. -Вукосављев ти мар, чији приход је процењен на 10.138 акчи, састојао се 1467. године од пет села и две мезре. Тимар његовог брата Војина обух ватао је приходе од 4 села, две мезре и два манастира, укупно 7.000 акчи, док је трећи брат Јован држао два села и две мезре (2.487 акчи). Поред тога, ВукосавМирјево. и Војин су као тимаре читлук држали мезру Стануловац и манастир Мање исте годи не уживали су и Вукосављев син Димитар и Војинов син Ђура (250, односно 880 акчи). Деценију касније, Вукосављев тимар прешао је у руке његовог сина Радована, с тимвишто су му као „ шак“ одузета два села (Доња Субска и Керлевци у Раваници), од којих је начињен посебан тимар. Поред Радована, тимар је 1476. године држао и трећи Вукосављев син Лека (укупно 4 села). У време овог пописа бивши Војинов тимар предат је на коришћење његовом млађем брату Јовану, док је поменути читлук, сада као тимар, уписан Војиновом сину, који се такође звао Јован. Дакле, у османској војној служби током седме и осме деценије 15. века било је чак осам чланова, припадника две генерације ове српске 108 породице. За десет година број тимара у поседу хришћана спахија опао је за 10%, па они 1476. године држе 42% свих тимара. У попису из 1476. године унете су две белешке о хришћанским спахијама које су изгубиле тај статус и постале раја. Тројица су изгубили право на тимар јер нису поседовали берат, а испред имена 47 хришћана који су изгубили статус спахија стоји следећа белешка: „Неки не верници овог тимара су старе спахије, те су поседовали тимаре, а већина су синови или рођаци тимарника. Пошто нису задовољи ли у служби, подведени су под тимар. До сада нису давали ушуре, већ су служили санџак-беговима. Њихови ушури сада су уписани 109 приближно.“ Српске породице које су живеле у Браничеву у статусу раје имале су право да поседују наследни земљишни посед, који се називао баштина. Средњовековни српски појам - баштине је у ос 108

M. Stojaković, Braničevski tefter, 164–175; BBA TTD 16 (1476).

109

BBA TTD 16 (1476).

60


манском правном систему измењен под утицајем схватања да је власник земље султан, а баштиник овлашћени корисник. Душанов законик предвиђа да зависни земљорадници који поседују башти ну, могу слободно да располажу својим њивама и виноградима, под условом да увек буде „работника“ на том поседу. -У супротном, гос 110 подар села био је властан да одузме необр ађену Под ба -баштину. штином, османскомпољопривреди систему земљишних подразумевала се земљаунамењена која сеодноса, налазила изван окућја и која се није могла отуђити, па се користила из генерације у генера цију. Господар тимара надзирао је прелазак баштина из руку једног корисника у руке другог. Наследник баштине је био искључиво син. У случају смрти корисника баштине, ако би иза умрлог остао само малолетан син, који није био у стању да обрађује земљу, спахија је имао право да ту баштину додели другоме, али - само док наслед ник не постане способан за обраду земље. Ако умрли није имао синове већ само браћу, баштине су потпадале под тапију. Браћа су морала да плате онолику таксу колику одреде непристрасни људи, а не господар земље. У случају да браћа не пристану на процењени износ, господар земље је имао право да земљу да на коришћење било ком страном лицу. Поседник баштине имао је право да се те земље одрекне и у том случају спахија је могао да је додели другом уз тапију. Такође је сам поседник могао да заложи земљу за новац, у ком случају спахијина дужност је била да не дозволи да после намирења дуга дође до спора, јер је онај код кога је земља била, био дужан да је врати старом власнику. Земљу која би дуже од три године остала необрађена, без оправданог разлога, спахија је имао 111 право да одузме кориснику и да додели другоме уз тапију. Величина баштине зависила је од квалитета земље, па је она износила, како прецизирају одредбе канун-наме из 1560. године 70–80 дунама врло добре, 80 до 120 дунума земље средњег или 112 120 до 130 дунума земље лошег квалитета. 110

Законик цара Стефана Душана, 135–136, чл. 1 74; М. Благојевић, „Меропси и отроци - баштиници и посадници у Грбаљском рукопису Душановог законика“, Глас САНУ 396, Одељење историјских наука 12 (2004) 26, 32–33. 111

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку , 111.

112

Дунумје површинска мера за земљиште. Један дунум је2 износио 910 m Детаљније: Хазим Шабановић, , регистар Турски извори за историју Београда

61


Корисници су имали одређене обавезе којима - су надокнађи вали коришћење баштина. Те обавезе су се састојале од натурал них и новчаних дажбина, које су увек биле истог износа и које су замењивале некадашње радне и натуралне обавезе. Баштина у 113 поседу муслимана називала се чифт. Власи, слободни сељаци сто чари, представљају другу осно вну -било друштвену групу која он османских освајања формирала у срп ском друштву . Влаха јесе нанак тер иторији Браничева местимично и у средњем веку, о чему сведочи топонимија: два- браничевска Влаш ка Дола, један у нахији Пек и један у нахији Лучица забележени су 1467. године. Исте године у нахији Лучица постојало је и село Вла 114 Власи сточари су као посебна друштвена шинци и мезра Влашица. група зависног становништва у средњовековној Србији имали своје тачно утврђене обавезе, и били су организовани у катуне на челу са 115 кнезовима и примићурима. Власи су давали „велики“ десетак од стоке и, чешће, „мали“ десетак, односно по две овце годишње, од тога једну са јагњетом. Поред тога, власи војници морали су својим господарима да дају готове тканине, чувају коње - и обављају транс - али нам садржи порт. У ратно време, они су обављали војну службу, на ове обавезе није довољно позната. Очигледно је, међутим, да су управо ту организацију преузеле Османлије за 116 своје вој не потребе. под баштина; Душанка Бојанић, Јадар у XV и XVI веку, 82. 113

Д. Бојанић, , 111. нав. дело

114

M. Stojaković, Braničevski tefter, 137, 163, 203, 217, 243.

115

О власима детаљније видети: С. Новаковић, Село,Народ и земља у старој српској држави, приредио С. Ћирковић, Београд 2002, 29–53, 192; К. Јиречек, Историја Срба II, Београд 1988, 96–98; 165; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави Београд , 1996, 108–114; М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина , Српске земљеу средњем веку, Беогард 1978, 305–330; М. Филиповић, Структура и организација средњовековних катуна, Симпозијум о средњовековном катуну, Сарајево 1963, 45–112; Д. Ковачевић, Симпозијум, Средњовековни катун по дубровачким изворима , 121–139; М. Благојевић, Закон светога Симеона и светога Саве, Сава Немањић – Свети Сава, историја и предање, Београд 1979; 144–157; Историја српског народа(= ИСН) I, Београд 1981, 381–383 (М. Благојевић); С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996, 173–185. 116

ИСН 1, 381–383 (М. Благојевић); исти, Закон светога Симеона и светога Саве, 144–157.

62


Ступивши колективно у турски феудални -систем и укљу чивши се у његову војну организацију, власи су задржали своју самоуправу са кнезовима и примићурима, што је био подстицај да прихвате османску колонизациону политику. - Влашко станов ништво је као накнаду за вршење војне службе уживало велике пореске олакшице, а такође је било и значајан колонизаторски елемент, те стогапосебним и веома важно за турску државу.по Њихов статус био је регулисан законским прописима, којима су они били дужни да дају од сваке куће један златник (филурију) и две овце (једна с јагњегом и ован). Од катуна, који је у Браничеву бројао 20 кућа, узимао се један шатор, котур сира, три конопца Власиован. су били орга и шест улара, мешина масла и један низовани по принципу једна кућа – једна филурија – један човек за војни поход заманица ( ), а такође је постојала и обавеза звана петница, где је на сваких пет кућа по један мушкарац одлазио у 117 војничку службу санџакбегу. У првој фази процеса колонизације влаха у Браничеву, која је трајала током шездесетих и седамдесетих година 15. века, насељавали су их погранични турски господари -у напуштена на сеља на својим територијама. Тако је браничевски субаша Алибег Михалоглу до 1467. године влахе населио у 5 села свога хаса у Звижду, једном у Ресави и у 6 села свога читлука у Ждрелу. Ускоро је, међутим, дошло до промене у колонизационој поли тици. Већ у време следећег пописа, 1476. године, власи су на сељавани на царском хасу, па су и дажбине које- су давали припа дале султану. То указује да је насељавање опустошених области постало један од приоритета државне политике, и да су правци 118 сеоба влаха били дефинисани превасходно војним циљевима. Седамдесетих година 15. века велике влашке групе селиле су се и 117

D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 12–13, 15–16, 27, 30, 33; Д. БојанићЛукач, Власи у северној Србији и њихови први кануни, ИЧ 18 (1971) 255–268; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459–1683, Београд 1974, 170–176; B. Đurđev, O naseljavanju Vlaha- stočara u sjevernu Srbiju u drugoj polovini 15. vijeka, Godišnjak društva istoričara BIH 35 (1984) 9–34; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак , 229–233. 118

M. Stojaković, Braničevski tefter, 46–47, 86–93; BBA TTD 16 (1476); Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 47–50.

63


унутар граница Смедеревског санџака, из области Лепенице, из ложене угарским упадима са севера, у област Браничева, која је иако гранична, ипак делом била изван главних- путева коришће них од угарске и турске војске. Уз попис влаха области Лепенице 1476. године, убележено је: „Већина влаха ове нахије дигли су се са својих места и настанили се у Браничеву, по равници, зато што су били изложени гажењу од непријатеља“. Власи зато тада нису колонизовали пограничне, подунавске делове Браничева: насеље ни су претежно у Звижду (8 села), Хомољу (10 села), Ждрелу (25 села), Ресави (30 села) и Раваници (7 села), док су- у нахији Лу чица уписани само у три села. У нахији Пек влаха у ово време 119 уопште није ни било. Власи се у Смедеревски санџак досељавају-из области Сје нице, Требиња, Никшића, али су се главне влашке масе у ратарс ке области санџака населиле из његових планинских предела – 120 Старог Влаха и Подриња. Последња четвртина 15. века је још увек време пуне покретљивости влаха. Османске власти, судећи према упутству за попис влаха из 1489–91. године, покушавају да их организују по територијалном принципу.- Влашка органи зација није у себе укључивала само влахе досељене из њихових матичних области, већ и све оно становништво -које се насељава ло под једним кнезом или примићуром, односно- оно које је доби ло влашки статус. Тако влашка организација постепено обухвата село и трансформише се временом у кнежинску самоуправу раје 121 у Смедеревском санџаку. Процес славизације и србизације Влаха који је текао током средњег века претворио је ову староседелачку етничку групу у со 122 Велики број цијалну категорију још у време немањићке државе. Браничево, 48. ; Е. Миљковић, А. Крстић, Д. Бојанић сматра да су власи из бивше области Николе Алтомановића организовани као крајиште у Србији још у време деспота Стефана, да су га потом преузели Турци, те да њихови кануни за смедеревске влахе представљају рецепцију и редакцију деспотовог закона: Turski zakoni, 140; уп. иVlasi u 15. i 16. vijeku, Referati, saopštenja i diskusije sa simpozijuma održanog u Sarajevu od 13–16. 11. 1973, Radovi ANUBIH 73, Sarajevo 1983, 156–157. 119 BBA TTD 16 (1476) 120

121

D. Bojanić, Turski zakoni, 93–96; B. Đurđev, O naseljavanju Vlaha, 13, 29–31.

122

ИСН 1, 381–382 (М. Благојевић).

64


имена влаха која се срећу у пописима и која су готово искључиво словенска, односно српска (хришћанских имена има око 18%, а јављају се у својим српским облицима) потврђују ову чињеницу. Да је основни језик влаха у Смедеревском санџаку и Браничев ском вилајету био српски, види се не само на основу ових имена, већ и на основу разгранатих словенских суфикса и префикса за 123

њихово грађење. Сасвим је извесно да су услови живота у Смедеревском санџаку били много повољнији за становништво - које је ужива ло влашки статус. У Смедеревском санџаку нису - постојала зим ска и летња станишта, као што је то био случај у Херцеговачком санџаку одакле су поједине групе дошле, већ су власи живели у селима као и земљорадници, а разлика између њих је била у начи ну привређивања и плаћању дажбина. Ипак, та промена у начину живота влаха условљена различитим типовима насеља у којима су живели у Херцеговачком санџаку и оних у којима су насељени у Смедеревском санџаку суштински није била тако велика, јер су и зимовишта која су насељавали на простору старе Херцеговине, како је утврдио С. Мишић, била стална насеља, смештена у жуп - и сталним гра ским пределима, са тачно утврђеним положајима ницама. Према истраживању овог аутора, и летња испасишта ка туна била су прецизно одређена, а може се претпоставити и да је власима била одређена и путања којом су се кретали од зимских ка летњим испашама. Прихвативши ове аргументоване закључке, мора се напустити раније устаљено мишљење о полуномадском 124 сточарењу влаха. Посебну категорију становништва представљали су војну ци, хришћани – слободни сељаци – баштиници, -који су за оба вљање војничке службе били награђени уживањем слободне ба штине и припадношћу војном сталежу. Војнуци су били лаки ок лопници, који су у службу и војне походе ишли на- коњу, наоружа 123

M. Stojaković, Braničevski tefter, 46–47, 86–93; BBA TTD 16 (1476); BBA TTD 1007 (1516); Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, , Београд 1964, 33–112; Е. св. 1, Турски катастарски пописи Београда и околине Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 213–215, , где се детаљно разматрају методолошки проблеми коришћења антропонимије за етничке анализе. 124

С. Мишић, Хумска земља, 185.

65


ни копљем, штитом и оклопом. Увек су носили искључиво црна одела. У српској средњовековној држави постојала је друштвена војника група , док су у турски систем војнуци уведени у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата II, 125 непосредно након Маричке Војнука битке. је током 15. и 16. века било на читавом простору Балканског полуострва, а у Брани чевскојзначајну областиграничарску у другој половини века, војнуци су обављали веома службу15.на крајишту. До рада Бранислава Ђурђева о војнуцима, у историографији су постојале две супротне, и како је накнадно утврђено нетачне тезе о пореклу и распрострањености војнука. 126 Јиречек, Хамер, а ослањајући се на њих и млађи бугарски историчари тврдили су да је институција војнука везана искључиво за Бугарску. Ову тезу је чак прихватио и Стојан Новаковић,127 те и он пише да у нашим 128 крајевима војнука није било. С друге стране, Ћиро Трухелка, који је проучавао турске изворе, тврдио је да је установа војнука босанског порекла, те их везује искључиво за Босну. Радом на из ворној турској грађи, пре свега пописним дефтерима балканских земаља насталих у првим вековима турске доминације на овим просторима, Ђурђев је установио да је установа -војнука била рас прострањена по читавом Балкану, а да су војнуци у Смедеревском санџаку имали веома важну улогу. И даља истраживања наших османиста (O. Зиројевић, М. Васић, Д. Бојанић) само потврђују Ђурђевов став и демантују раније написе који ограничавају уста 129 нову војнука само на Бугарску или Босну. За разлику од влаха – војника, који су плаћали филурију без обзира да ли су одлазили у војни поход или не, војнуци су били ослобођени свих рајинских дажбина, укључујући и харач. Они су 125

О војнуцима Турско војно уређење у Србији Б. Ђурђев, , 77; О. Зиројевић, , 162. K. Jireček, Cesty po Bulharsku, Prag 1888, 251–154; J. Hammer, Der osmanishcen Reichs Staatsverfassung und Staatsverwaltung etc , Wien 1815, I, 57, 407, 413–414, 432. 126

127

С. Новаковић, Српска баштина у старијим турским изворима , Београд 1892, 18–20; Исти,Турско царство пред српски устанак , Београд 1906, 149. 128

Ć. Truhelka, Historička podloga agrarnog pitanja u Bosni, Glasnik Zemaljskog Muzeja XXVILL (1915), 150–154. 129

66

Б. Ђурђев, О војнуцима , 75–137.


били обавезни да плаћају копљарину, младарину, глобе за ситније прекршаје, таксу на увоз бачви са вином и овчарину, ако су имали преко 100 оваца. Војнуци су били организовани у копља, која су сачињавала један војнук и најмање два, а највише седам јамака – заменика, и они су наизменично одлазили у поход. Најниже војнучке старешине били су лагатори, који су се бирали из редова са мих војнука, што значи да су били хришћани, а више старешине били су им черибаше, сераскери и врховни заповедник – војнучки санџакбег, преузети из турске војне организачије, - и они су по пра вилу били муслимани. Али-Чауш из Софије, у својој расправи о тимарској организацији у Османском царству наводи да су бегови 130 и черибаше војнучког реда уживали слободне зеамете и тимаре. У Пеку је 1476. године постојала бројна војнучка организа ција, због његовог важног положаја за одбрану читаве покрајине Браничево. У Пеку се налази и тврђава Голубац, чији је значај за одбрану био огроман. II

Османска освајања српских земаља прекинула су развој како домаћег грађанског слоја, тако и дотадашњи економски и урбани развој градских насеља. Стари градови и њихова урбана структура често су разарани, а градско становништво је у великој мери страдало, било одведено или се расуло, па је замењивано новим. Један број старих утврђења добио је турске војне посаде, у којима су у почетку значајни удео имали и Срби као мартолоси или припадници других помоћних војних и полувојних редова. Завођењем османске власти градска насеља су постепено, али неумитно добијала оријентални карактер. Свако утврђено ме сто имало је своје подграђе, које је у зависности од величине и верског састава становништва имало статус вароши, касабе или шехера. Централна османска власт чинила је све да у градове привуче што већи број муслиманских становника, па поред ин фраструктуре која је ово досељавање подстицала, муслимани су 130

Детаљније о војнучкој организацији: Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски

, 242–249. санџак

67


за живот у градовима додатно стимулисани значајним пореским олакшицама – ослобађањем од свих „шеријатских канунских“ и државних пореза. У насељима у којима је касаба изграђивана на основама средњовековне хришћанске вароши, те вароши су као хришћанске махале постајале периферни део новог оријенталног града. Исламизацијом њених становника, хришћанска варош вре 131 меном се свеса више смањивала. Овај процес био је нешто спорији у варошима јачом економском подлогом. Стари град Браничево, на ушћу Млаве у Дунав, који је још 1437. године, према оцени Дубровчана, важио за- врло богату ва рош, потом је страдао, па је у другој половини 15. века имао статус села. Разорен је, како је речено, и град Ждрело у Горњачкој клисури. Голубац је због стратешки важног положаја на дунав ској граници и под Османлијама задржао велики војни значај. Подграђе у Голупцу са тргом постојало је још од друге половине 15. века, али није познато да ли датира из ранијег периода. Након изградње тврђаве у Храму (Раму) на обали Дунава 1483. године, ово село је до друге деценије 16. столећа прерасло у варош, у којој - регулисаним по се такође одржавао пазар са правилима трговине себном канун-намом. Утврђени манастир Ресава добио је одмах по освајању 1458. године османску војну посаду, а до почетка 16. века у његовој близини развила се варош, која се - у другој полови 132 ни истог столећа називала и касабом. За разлику од градова, војних и управних центара, где је до лазак освајача доносио некада нагле, а некад постепене, али неу митне промене, тргови у Браничеву као локална економска сре дишта задржавају у знатно већој мери континуитет у развоју. Из сачуваних извора зна се да су у Браничеву у позном средњем веку статус трга имала насеља Суботица и Кисељево на обали Дунава, Кула на реци Витовници и Шетоње на Млави на улазу у Горњачку клисуру. Извесно је да из средњег века потичу и тргови Госпођин

131 132

Е. Миљковић-Бојанић, , 116–126. Смедеревски санџак

Ј. Радонић, Дубровачка акта и повеље I–1, Београд 1934, 392–393; M. Stojaković, Braničevski tefter, 79–80, 84–85, 252–256; BBA TTD 16 (1476); BBA TTD 1007 (1516); D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz 15. i 16. veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 22–23; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 75–85.

68


це у Хомољу и Суботица у Ресави. У другој половини 15. века тр гови (пазари) убележени су у селима Суботица и Орашје у нахији Ресава, Кула, Старци (потом Жабари) и Ждрело у нахији Ждрело, Лучица и Тополовник у нахији Лучица и Госпођинце у нахији Хо моље. Могуће је да су тргови у Лучици, Орашју и Старцима (код Жабара) такође постојали и пре доласка Османлија, јер су наведе на налазило насеља лежала на важним путним правцима. Даод је Деспотовца, Орашје, које се на истоименом потесу североисточно у окуци реке Ресаве, западно од манастира Манасије, било трг и 133 пре доласка Османлија – указује управо близина манастира. На основу османских пописних књига види се да су се ови тргови од околних села више разликовали величином и више струко већим приходима феудалног господара, него занимањима становништва. У пописима је убележен мањи број - занатлија у не ким трговима, али их има и у другим селима. Православни свеш теници су редовна појава у трговима, што сведочи о постојању цркви у овим насељима. Прве муслиманске заједнице, поред утврђених градова, настају у ово време једино- још у већим тр говима (Ждрело, Тополовник). Сеоска насеља била су од неког трга удаљена највише од пет до 18 километара, односно од једног до четири сата хода. Једном тргу гравитирало је 20 до 35 села, односно око 2.000 до 4.000 становника. Имајући у виду да су и у другим жупским крајевима у српским земљама током средњег века села од градова и тргова, као управних и- економских сре дишта, била удаљена до двадесетак километара, - што је омогућа вало сталну и свакодневну комуникацију и привредне везе града 134 или трга са аграрним залеђем, може се закључити да -је конти нуитет у трајању браничевских тргова условљен непромењеним економским потребама становништва. 133

А. Крстић, Средњовековни тргови и османски пазари у Браничеву – Србија, историја, књижевност, уметност, континуитет и променеМоравска ,

Зборник радова са међународног научног скупа, Крушевац 2007, 95–113; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 86–88, 167–168. 134

М. Благојевић, Град и жупа – међе градског друштва, Социјална структура српских градских насеља (12–18. век), Смедерево – Београд 1992, 74; Ј. МргићРадојчић, Доњи Краји. Крајина средњовековне Босне, Београд 2002, 172, 294– 295.

69


Као и на целини српског етничког простора, - села су пред стављала доминантан тип насељених места у- Браничеву. Раза рања која су пратила османски продор у српске земље изазивала су крупне демографске промене и страдање насеља и станов ништва. Поређењем податка о насељима из времена кнеза Лазара и деспота са онима из првих османских пописних - дефтера из дру ге половине 15. века, може се утврдити да је половина познатих средњовековних браничевских села потпуно остала без својих житеља током османског покоравања Србије. Планском попула ционом политиком, османске власти су наредних деценија успеле да у значајној мери поново населе ово важно -погранично под ручје, па је обновљен и један број запустелих средњовековних насеља. Ипак, једна трећина села забележених у изворима из друге половине 14. и првих деценија 15. столећа на територији коју је обухватао потоњи Браничевски субашилук, остала је напуштена 135 и 1476. године, а многа од њих никада више нису заживела. Сачувани средњовековни извори за подручје - Браничева ско ро да не пружају могућности за проучавање привредне активности. Тиме је значај раних османских дефтера још и већи, пошто они осликавају не само привредну структуру друге половине 15. столећа, већи и економику претходног раздобља. С обзиром на већ истакнуту чињеницу да су основу демографских и социјал них кретања у Браничеву чинила сеоска насеља и становништво, сеоска привреда представљала је доминантну привредну грану, ослањајући се у првом реду на пољопривреду, али су се у њеном оквиру одвијали и одређени облици занатства и- трговине, као се кундарних делатности. Од пољопривредних култура највише су се гајиле житарице: пшеница, јечам, раж, просо, зоб. Османски пописни дефтери омогућавају да се стекне релативно прецизна слика о сразмерној заступљености појединих ратарских култура у укупној производњи, будући да се за свако село- пописују количи не житарица које су узимане на име спахијског десетка (ушура). - житарица нај На основу тога, може се приметити да је од свих више узгајана пшеница. На ову културу отпада око 54% укупне 135

А. Крстић, Османско продирање и демографске промене у Браничеву (1389–1459), Браничево кроз војну и културну историју Србије III, у штампи; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 43–54.

70


ратарске производње на територији читавог Браничевског субашилука. Пописи бележе и млинове, па су тако хаса - воденице уписа не у 31 браничевском селу, и имале су 43 камена, док су рајинске воденице радиле у 87 насеља и на једној мезри, и састојале су се 136 од 112 каменова (жрвњева). Од осталих култура, поред узгајања воћа и поврћа, углавном за сопствене потребе, у нешто већем гајена је винова лоза. Виноградарство је у Браничеву ималообиму дугу традицију, а директно је посведочено од времена кнеза Лазара. Пописима су забележени виногради у готово свим браничевским селима, док је произ водња вина изнад просека била у нахијама Раваница и Лучица. Подаци које османски дефтери пружају о сточарству нису тако потпуни. На основу њих није могуће установити број крупне стоке, будући да она није била опорезована, овчаринаупи док - је сивана у посебне дефтере, па за сада није могуће - стећи ни оријен тациону представу о броју ситне рогате стоке, које је морало бити много. Ни о живинарству нема података, али се на основу дажбине на свиње, које су припадале тимарнику, може одредити број свиња за свако насеље. На основу тога, може се израчунати да је у брани чевским селима 1476. године просечно било 4.4 свиње по домаћин ству. Пчеларство, којим се бавило готово свако село у Браничеву, свакако је спадало у релативно развијене пољопривредне гране. Дажбине од кошница улазиле су у састав спахијских прихода и наплаћиване су о светом Илији, по правилу у новцу, што такође 137 показује одржавање ранијих обичаја под османском влашћу. Риба је била веома важан састојак у свакодневној исхрани ста новништва због дугих периода постова током године, а како је мо наштву било забрањено конзумирање меса, манастири су нарочито настојали да осигурају редовно снабдевање овом врсто м намирница. Вир више Кнез Лазар поклонио је манастиру Ждрело 1379. године „ Пореча и Гребен“, а Раваници 1381. године „Вир Госпођинна “ Ду 138 наву. Седамдесетих година 15. века приходи од- улова рибе забе 136

M. Stojaković, Braničevski tefter; BBA TTD 16 (1476); Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 229–237. 137

Исто.

138

А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 28–32, 54.

71


лежени су у 16 села на територији Браничева, која су се налазила поред Дунава, Мораве, Млаве, Пека, односно мртваја, бара и језе ра. На основу кануна за тврђаву Голубац из 1516. године сазнајемо да се у Дунаву ловила моруна, деверика и сом,- које се поименич но помињу, као и друге врсте речне рибе. О корићшењу појединих погодних места за риболов у дугим временским периодима сведочи пример мезре Радулов луг у атару Шетоња, узакчи. коју је године убележен приход од риболова у износу од 100 На1476. потесу Ра долуг северно од Шетоња, недалеко од Млаве, пронађени су остаци праисторијског насеља. Међу налазима на локалитету је и 12 тегова 139 од печене земље, који су билиокачени на рибарске мреже. III

Српска православна црква, као духовна, али - и једина нацио нална институција која је успела да се одржи након османског зау зимања српских земаља, у Браничеву је, као и на другим деловима српског етничког простора представљала најснажнију брану таласу исламизације. Живот обичног човека на селу одвијао се у устаље ним оквирима, успостављеним током претходних векова. Утицај османске државе и исламске цивилизације на српском селу био је у ово време ограничен, о чему сведочи и практично занемарљива исламизација међу сеоским становништвом. Попис из 1467. године не бележи у Браничеву ни једног новог муслимана musliman-i (тур. nev), већ су исламске вероисповести само дошљаци из других дело ва Османског царства – спахије и посада у тврђавама, док попис из 1476. године региструје два џемата муслимана у пазарним местима Тополовнику (18 кућа) иЖдрелу (42 куће). Поред њих, убележена су - што на процење 33 преверника – мухтедија у 19 браничевских села, 140 них 43.000–58.000 хиљада становника, износи мање од 1 промила. 139

M. Stojaković, Braničevski tefter; BBA TTD 16 (1476); D. Bojanić, Turski zakoni, 21; Д. Јацановић – Ј. Живковић, Археолошке „белешке“ Николе Крстића, Viminacium 11 (2000) 142; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 229–237. 140

Е. Миљковић-Бојанић, Прилог проучавању почетака исламизације у Браничеву 1467–1476. године, Зборник Матице српске за историју (= ЗМСИ) 47–48 (1993) 125–132; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 53–54.

72


Сачувани подаци о црквама и манастирима активним у овом периоду, указују како на значај Браничевске митрополије у поз ном средњем веку, тако и на живу активност појединих манастира и након пада под османску власт. Пописи из друге половине 15. столећа бележе 17 манастира на подручју Браничевског вилаје та, од којих су свакако најзначајнији били владарске задужбине, -гробне цркве кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана – Ра ваница и Ресава. Иако лишени највећег дела својих огромних по седа, ова два манастира су након успостављања османске власти била у повољнијем положају од осталих монашких заједница у Браничеву, јер су њихови монаси уживали тимаре, уз обавезу вршења војне службе. Међутим, даља судбина ових светилишта била је различита: док је Раваница опстала као манастир задржав ши свој, од 1477. године знатно смањени тимар до пред крај 16. века, манастир „Светодухна“ у тврђави Ресава- претворен је из 141 Иста судбина задесила је и међу 1467. и 1476. године у магацин. манастир Светог Николе у Ждрелу, који је између - два пописа пре 142 ображен у резиденцију санџакбега Али-бега Осим Михалоглуа. манастира Ждрела (Горњака), који је највероватније идентичан са 143 манастиром Ваведење у попису из 1467. и једног године,који 144 се налазио код Голупца, остали убележени браничевски мана стири (Миријево, Захова, Златарић, Раван, Гориље, Духовник, Свети Степан у Ждрелу, Свети Јован, Свети Степан, Идин, Свети Никола и Пречисте Ваведење у Ресави) нису познати из писаних средњовековних извора. О њиховој најранијој, средњовековној прошлости тако, уз резултате археолошко-архитектонских истра 141

О. Зиројевић, ЗМСИ 50 (1994) Турске вести о Раваници до краја 16. ,века 99–110; Е. Миљковић-Бојанић, исто; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 218– 220, 223–226. 142 Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 216–218. 143

M. Stojaković, Braničevski tefter, 93, чита га Равање; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 209–211. 144

У Голупцу је 1476. године пописана и махала Манастир са 10 кућа. Од становника те махале, тројица су била монаси, један син монаха и један свештеник. Изгледа да је у питању манастир Ваведење , “ приблиз „града Голупца који помиње Инок из Далше: Љ. Стојановић, Записи и натписи 1, 78–84; Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 80, 205.

73


живања, сведоче управо први сачувани османски - дефтери из дру 145 ге половине 15. века. Османским пописним дефтерима били су обухваћени само они манастири који су имали земљишне поседе, пошто су они представљали пореске обвезнике. Како парохијске цркве нису имале имања, нису подлегале опорезивању, те их стога турски пописивачисвештеници нису ни уносили Пописивани парохијски који усудефтере. имали своја имања ису, одмеђутим, њих жи вели као и други сељаци, па се тако посредно може утврдити број и положај сеоских цркава. Положај парохијалног свештенства, бар колико се може закључити на основу расположиве грађе, у фискалном погледу није се разликовао од статуса обичне раје. Иако се у пописима среће одредница поп, она је очигледно имала само сталешки, али никако не и правни значај. Не може се са сигурношћу тврдити ни да се у пописима консеквентно бележе сви попови, али с обзиром на чињеницу да њихово уписивање није спорадична појава, већ да се јављају у пописима у знатном броју, може- се претпостави ти и да је највећи део њих убележен. Сигурно је да је поп имао одређени углед у селу, те је вероватно то разлог што их и пописи бележе са том ознаком. Иначе, са становишта фискалне политике, што је првенствено сврха дефтера, нема разлога - за њихово посеб но означавање. Тако је у Браничеву, према попису из 1467. године, уписано 57 духовних лица, који су вршили духовничку службу за 5.250 кућа. Попови су редовна појава у већим насељима са преко 30 кућа, као и у пазарним местима. У селима Лучици и Самочеви, на пример, има их по двојица. Може се запазити да је највише свештеника било у нахији Лучица, а најмање у Хомољу и Звижду. Поп је, на пример, уписан и у селу Јашиковица у Ждрелу, које је насељено власима, а један поп уписан је и у оквиру пописа муселема тврђаве Ресава, који су тај статус добили тиме што су предали тврђаву. Неки поп Филип убележен је у селу Тополовник такође као муселем, што значи да није плаћао рајинске дажбине. За њега је у белешци напоменуто да је под тим условом пребегао 145

О средњовековним црквама и манастирима у Браничеву -детаљно: Е. Миљко вић, А. Крстић, Браничево, 205–228.

74


из Угарске. Готово непромењен је број свештених лица у попису Браничева из 1476. године. Ипак, иако у апсолутним бројевима нема промене, у реалним се уочава тренд опадања броја свеште ника, с обзиром на чињеницу да је број кућа порастао на 6.536, или 24.5%. Такав пораст броја становника није праћен и порастом броја свештених лица. Неки попови помињу се у оба пописа, а било је случајева је калуђер вршио дужности свештеника. држали када су тимаре, а неки су убележени - и међу вој Неки попови 146 нуцима. *

На основу изложеног материјала, мишљења смо да се може истаћи да 1459. година, иако свакако преломна у-перспективи по литичке историје српског народа, у сфери друштвених односа не - на нашим прос представља крупну прекретницу, те да се 15. век торима може сматрати историјском целином. Прихватање овакве хипотезе пружа објашњење појаве да је већина -српског народа го тово све до пада Београда под османску власт 1521. године, нову управу доживљавала као привремену и била чврсто уверена да ће врло брзо повратити државну самосталност. Слом Краљевине Угарске на Мохачу 1526. године силовито је распршио и последња надања у том правцу, а почетак кризе у Османском царству, чији се први знаци уочавају већ након смрти Сулејмана Законодавца под Сигетом 1566. године, представља и прекретницу у уређењу друштвених односа на читавој територији од Атлантског до Ин дијског океана, коју је Царство на врхунцу своје моћи заузимало. Са економском кризом и децентрализацијом државне управе, за почиње време анархије у османском феудализму, која ће потоње векове османске владавине у српским земљама учинити једним од најтежих периода његове историје.

146

M. Stojaković, Braničevski tefter; BBA TTD 16 (1476); Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево, 203–205.

75

ОД ВАРОШИ ДО ШЕХЕРА


Пад Смедерева и оснивање Смедеревског санџака

Почетакједруге владавине фебруар 1451) са султана Мехмеда из II наступио склапањем низа(18. уговора о миру изасланицима Србије, Венеције, Влашке, са Хиоса, Лезбоса, Родоса, као и са Ђено вљанима из Галате. Мехмед је, априла 1451. године, Константину XI потврдио одредбе мира који су потписали њихови претходници, а за Орхана који је боравио у Цариграду договорена је годишња рента од 300.000 акчи. Сви ти потези, ипак, нису били у функцији одржавања status-а quo у југоисточној Европи, већ неопходан предуслов за реша вање ситуације у Анадолији, где су избиле побуне у областима Кара мана, а затим и Ментешеа, Ајдина, Гермијана. Одлучном акцијом за веден је мир у Анадолији, и млади султан могао је да се у потпуности 147

посвети сна: Цариграда. - ступања на пре Циљ испуњењу је остварендинастичког две године нак он освајању Мехмедовог сто. Тa победа није представљала само војно и- стратешко достиг нуће, већ је тиме омогућено и преиспитивање односа Порте са ев ропским ривалима, као и решавање ситуације на Балкану и излазак 148 на Дунав. Деспотовина Србија, која је стајала између Османлија и Угара, била је један од главних Мехмедових ратних циљева на Бал кану. Акција започета још у пролеће 1454, завршена је 20. јуна 1459. године заузимањем престонице Смедерева. Вест о паду Смедерева на Западу дочекана је са готово истим запрепашћењем и страхом као 149 што је то изазвао и пад Цариграда шест година раније. Детаљније о личности Мехмеда II и његовој владавини вид.: Ф. Бабингер, Мехмед Освајач и његово доба , Београд 1974; Р. Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 93–123. 148 Венецији је, у замену за плаћање трибута, одобрена царина од 2% од вредности робе, као и упућивање баила у османску престоницу, док су Ђенови, одобрене сличне трговинске повластице, уз исте услове, али за област Крима и неких егејских острва. J. StanfordThe Shaw, history of the Ottoman Empire and Modern Turkey, Cambridge University Press, 1977, 57. 147

149

Р. Мантран, Историја Османског царства, 95, 96, 105; Ф. Бабингер, Мехмед

Освајач, 141.

79


Тиме се целокупна територија деспотовине - Србије наш ла у оквирима Османског царства. По административној подели коју су завеле Османлије, све њене некадашњe области ушле су у састав Софијског, Ћустендилског, Вучитрнског, Призренског, Дукађинског, Скадарског, Крушевачког, Видинског, Босанског и највећим делом Смедеревског санџака. I

Смедеревски санџак основан je непосредно по заузимању саме тврђаве Смедерево и заузимао је највећи део територије раније Деспотовине, чинећи на тај начин граничну област према Kраљевини Угарској. У другој половини 15. и током првих деценија 16. века, Смедеревски санџак имао је статус граничног санџака, изузетно значајног за даље продоре Османлија ка севе ру и западу. Тај простор je истовремено представљао поприште честих османско-угарских сукоба и био жртва150угарских упадa. У управно-административном смислу, Смедеревски санџакје представљао једну од бројних провинцијаОсманског царства; као и остали санџаци у европском делу Османског царства од свог оснивања до 1541. године припадао је Румелијском беглербеглу ку, као једином беглербеглуку у тзв. Европској Турској. Кад је ос нован Будимски ејалет, њему су поред новооснованих области у Угарској припојени и неки санџаци Румелијског ејалета, а међу 151 њима и Смедеревски. У првим годинама свог постојања Смедеревски санџак се простирао углавном на оне делове бивше српске Деспотовине 150 О овоме детаљније: О. Зиројевић, Смедеревски санџак-бег Али-бег Михалоглу, Зборник МС за историју 3 (1971), 9–27; D. Dinić-Knežević, Sremski , Brankovići, Istraživanja 4 (1975), 5–47; С. Ћирковић, О деспоту Вуку Гргуревићу

Зборник МС за ликовне уметности 6 (1970), 280–290; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак 1476–1560, Земља. Насеља. Становништво, Београд 2004, 42–44; К. Митровић, Вук Гргуревић између Мехмеда II и Матије Корвина (1458– Иста, 1465), Браничевски гласник 2 (2003), 19–33;Пет писама деспота Вука Гргуревића, Браничевски гласник 3/4 (2006), 63–83. 151

Хазим Шабановић, О организације турске управе у Србији у XV и XVI, вијеку Историски гласник 3–4, Београд 63. 1955,

80


који су уговором између деспота Ђурђа Бранковића и султана Мехмеда II остали под влашћу деспота, све док- и оне нису из 152 губљене у борбама 1458/59. године. Ова првобитна територија Смедеревског санџака била је подељена на нахије: Брвеник (који је освојен 1455. године), Јагодина, Кучево, Лепеница, Левач, Маглич, Љубостиња, Некудим, Островица, Раља, Рудник и Сокол. Нешто касније су Османлије заузеле северни део на левој страникада Дрине, са Зворником и Сребреницом и Подриња тај део бивше Деспотовине припојен је Смедеревском санџаку, у чијем је саставу остао све до оснивања посебног Зворничког санџака, који се у изворима први пут помиње 1483. године. Смедеревском санџаку је у периоду између 1467. и 1476. године припојена и област Браничева, која је била организована као - посебан субаши лук или вилајет. Делила се на седам нахија, и то: Звижд, Ждрело, Лучица, Омољ, Пек, Раваница 153 и Ресава. Први непосредни извор о административно-територијал ној подели ове области представља детаљни -попис Смедерев 154 ског санџака из 1476. године, када се он састојао од области: Гостиље, Звижд, Ждрело, Јагодина, Кучево, Кушлат, Левач, Љу бостиња, Лугомир, Лепеница, Лучица, Маглич, Морава, Некудим, Омољ, Осат, Островица, Пек, Рујно, Раваница, Ресава, Ужице, Шубин. Граничио се са Видинским санџаком на- истоку, Круше вачким санџаком на југу, Босанским санџаком на - југу и југозапа ду, а северну границу према Угарској представљала је река Дунав 152 Реч је о уговору који је деспот Ђурађ склопио са Мехмедом II 1456. године, након неуспешног покушаја стварања савеза против Османлија са Угарском и Аустријом. По одредбама овог мировног уговора, деспот је препустио султану читав јужни део државе, изузев крајева северне Србије од Крушевца и западне Мораве, за које је сносио вазалне обавезе. Детаљније вид.: Историја српског народа (=ИСН) II, Београд 1994, 299 (М. Спремић, Ј. Калић). 153

Х. Шабановић, О организације турске управе , 61–62.

154

Извесно је да Смедеревски санџак био и пописан одмах након оснивања 1459. године, али тај први попис није сачуван. Имајући у виду уобичајен ритам пописа у том периоду (не више од 10 година), могуће је да је и Смедеревски санџак поново пописан када и област Браничева 1467, док је први расположив попис из 1476. године, који је у великој мери коришћен у историографији. Детаљније о пописима Смедеревског санџака вид.: Е. Миљковић-Бојанић, , 31–35. Смедеревски санџак

81


од Голупца на истоку до Гроцке на западу, и даље преко падина Космаја, укључујући Качер, преко Сувобора, Маљена и Црне 155 Горе избијајући на Дрину. На левој страни Дрине, ова област обухватала је подручје од Сребренице до Зворника (области са нахијама Шубин, Кушлат и Осат). Граница између Босанског и Смедеревског санџака на јужној страни ишла је десним поречјем Ђетиње, западном Моравом, укључујући токЗападну Ибра и Моравице, избијајући више Трстеника, идући даљеина Мораву до 156 њеног ушћа у Велику Мораву. Иако је попис из 1476. године веома детаљан и садржајан, на основу њега ипак није могуће прецизно одредити границе свих нахија које су улазиле у састав Смедеревског санџака. Наиме, два десет година по оснивању Смедеревског санџака, подела његове територије на нахије још није била довољно чврста. Нахије попут Маглича, Љубостиње, Левча, Лугомира, Кушлата, убележене су и као нахије, али и као истоимени зеамети, што је појаве која се не јавља у каснијим пописима. Међутим, иако су - ти зеамети но сили имена појединих области, као што показује пример зеамета Лугомир, он се састојао од села која нису припадала само нахији Лугомир, већ и нахијама Кучево, Јагодина и Некудим. Узрок томе би се морао тражити у чињеници да је Смедеревски санџак у том периоду представљао изузетно значајно крајиште, те да је за ос манску администрацију била много важнија подела на војничка лена, која је обезбеђивала довољан број припадника спахијске 157 коњице, него чврста административна подела на нахије. II

Већ раније је истакнут положај Смедеревског- санџака као гра ничне територије према краљевини Угарској. Смедеревски санџак имао је веома важно место у глобалним политичким плановима 155

Ваљевска Црна Гора.

156

Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi (= ВВА). Tapu tahrir defteri (= TTD), 16 (1476). 157

82

Исто .


централне османске власти, услед чега је ова област, за разлику од провинција које су се налазиле у унутрашњости- Царства, била ор ганизована као гранични, крајишки санџак, што пре свега значи да су у османски државни систем уведене веће или мање групе Срба у својству припадника војних или полувојних редова, који су обез беђивали довољан број војника за одбрану граница и одржавање унутрашњег реда и мира, у замену за одређене реске олакшице, што је свакако зависило од природе службе која- веће или мање по се врши (власи, војнуци, мартолоси, дербенџије, - стражари). По реске олакшице уживало је и становништво које је обављало војне и занатске делатности у тврђавама, као што су тобџије, туфекџије, зенберекџије, дрводеље, зидари, ковачи, стралари, лукари, штита ри, катранџије, зифтчије и калафтаџије, клесари, соколари и јастре158 бари. Како је на крајиштима административна и -војна власт скон центрисана у личности самог крајишника, тј. санџак-бега, који је имао велика овлашћења, водило се рачуна да на челу Смедеревског санџака буду постављене истакнуте војсковође и високи османски достојанственици, каошто се водило рачуна и о саставу гарнизона 159 у утврђеним местима. На челу Смедеревског санџака у периоду друге половине 15. и прве половине 16. века обично су се налазили припадници ис 160 такнутих крајишких, ратничких породица. Први смедеревски санџак-бег био је Мехмед-бег Минетовић (Минет-оглу), који се на том положају налазио од 1459. до 1463. године, као и поново 1464. године. Један од најзначајнијих смеде ревских бегова свакако је био чувени акинџијски командант Али-бег Михаљевић, који се на положају смедеревског- санџак-бега нала 158

Детаљаније о наведеним групама: Е. Миљковић-Бојанић, , Смедеревски санџак 219–268. 159

У другој половини 15. века у Смедеревском санџаку постојала су следеће утврђења: Голубац, Зворник, Кулич, Маглич, ОстровицаSivrice на Руднику (тур. Hisar), Рам (или Храм), Ресава, Смедерево, Соко, Ужице. Детаљније вид.: О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459–1683 , Београд 1974, 112–150; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревски санџак , 126–151. 160

За детаљан преглед свих санџак-бегова Смедеревског санџака 1459–1598. године, вид.: О. Зиројевић, , 261–263. Турско војно уређење

83


зио у више наврата: 1463–1464; 1467–1472; 1475–1479; 1481–1486; 1492–1494. и последњи пут 1498–1499. године. Запамћен по својој - дубок траг у ис храбрости и неустрашивости, Али-бег је оставио торији српског народа, као и османско-угарских односа током друге половине 15. века. Овом истакнутом крајишнику је чак посвећен и 161 надахнути спев из пера песника Сузи Челебије из Призрена. држава је, још у својој анадолској фази, била организо ванаОсманска у уџеве, тј. војна крајишта, којима у је била остварена максимална концентрација војне и управне власти, која се огледала кроз више слој но поседовање тимара, као и кроз сутанову феудалних штићеника, ро бова, везаних за личност крајишког старешине. За време Мехмеда II уништени су остаци старог структурног комплекса тимарског поседа у војним крајиштима, као и система феудалних штићеника везаних за личност крајишника. Типичан пример крајишта старог типа уочава се у попису Скопског крајишта из 1455. године, где се Иса-бег јавља на горњем степену поседовања, а на другом степену чланови његове породице или његови феудални штићеници код- двостепеног типа по седа, док се тростепеног типа поседа на првом месту јавља Иса-бег, на другом месту његови крупни штићеници који заузимају положај субаше и сл., док су на најнижем степену обични штићеници Исабега. Убрзо након пописа из 1455. године Мехмед II је срушио такав стари системфеудалних штићеника, и од Скопск ог крајишта начинио област која се уклапала у опште поставке тимарског система заснова 162 Класичан пример тог крајишта новог типа ног на миријској земљи. поред Босанског санџака, свакако представља и Смедеревски санџак, у чијој се тимарској организацији не назиру ни трагови организације 163 крајишта старог типа. У Смедеревском санџаку током друге половине 15. и прве по ловине 16. века, хас је уживао смедеревски санџак-бег, а такође од ређени приходи од овог санџака улазили су у састав султановог хаса. 161

Опширније о Али-бегу вид.: О. Зиројевић, Смедеревски санџак-бег Али-бег

Михалоглу, 9–27. 162

Уређење земљишних односа у време владавине Мехмеда Освајача биће детаљније обрађено у сегменту овог рада који се бави популационом политиком. 163

Детаљније о крајишту старог типа и успостављању новог типа крајишта: N. Filipović, Napomene o islamizaciji u Bosni i Hercegovini u XV vijeku , Godišnjak ANUBIH VII, Centar za balkanološka ispitivanja knj. 5, Sarajevo 1970, 144–145.

84


Султанови приходи од Смедеревског санџака су се састојали у првом реду од рударства, затим од влашке филурије и харача који је плаћала раја, од царине пристаништа у Смедереву, таксе на приведене и ослобођене робове; за падишаха су се узимале и две акче од рибе уловљене у Дунаву, по једна акча од сваке вреће жита која је долазила на ускладиштење у Смедерево и од сваког комада соли, а по три аспре од коња за веру“, који су, по падишаховом наређењу, вршили упад„бораца на непријатељску територију. Поред тога, падишах је имао и приход од оних села Смедеревског санџака која 164 су била додељена његовом хасу. Дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године недостаје неколико почетних листова, и то баш оних где је био пописан хас падишаха у овом санџаку. На основу онога што -је сачувано закљу чујемо да су приходи од рудника и тргова Рудник и Железник били додељени владару. Укупан приход од Рудника износио је 58.245 акчи, а од Железника, заједно са селом Рудиште -које му је припада 165 ло 6.330 акчи. Седамдесетих година 15. века у оквиру хаса смедеревског санџак-бега било је 127 села, са близу 2.500 кућа и приходом од готово 400.000 акчи. Исте године санџак-бег је примио 6.000 акчи 166 прихода на име плена мартолоса, као и од њихове бадухаве. У Смедеревском санџаку 1476. године постојало је 10 зеаме Љубостиња та, од којих је највећи приход доносио зеамет (60.798 акчи), као и укупно 176 тимара, од тога чак 90 у области Браниче ва. Висина прихода са тимара, износила је од 200 до близу 20.000 акчи. Од 80 тимара колико их је било у Смедеревском санџаку, без Браничевске области 1476. године, њих 8 (10%) доносило је приход већи од 10.000 акчи. Највећи је био тимар- извесног Мех 164

D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblasti, Beograd 1974, 17, 35, 39, 49; BBA, TTD 16 (1476), 1007 (1516), 978 (1528), 316 (1560). 165

приредио Турски катастарски пописи неких подручја западне , Србије Ахмед С. Аличић, књ. I, Чачак 1985, 23–26; Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св. 1, Турски катастарски пописи Београда и околине 1476–1560, Београд 1964, 5–7; А. Крстић, Кучево и Железник у светлу османских дефтера, Историјски часопис (= ИЧ) 49 (2002), 139–161. 166

Исто .

85


меда из Трапезунта, који је обухватао 16 села (14 насељених и 2 пуста) са 218 кућа и 6 удовица у областима Левач, Некудим и Лепеница и доносио годишњи приход од 19.542 акче. Једини спа хија-хришћанин, чији је тимар ушао у ову групу био је Малуга, врховни кнез влаха, чији је тимар доносио приход од 10.246 акчи. Овај тимар налазио се у области Островице, обухватао је Чачак и још Малугином пет села и две мезре у областима Кучево, Левач и Островица. На тимару живело је 157 пуних породица и 4 удович 167 ка домаћинства. Да је систем одбране крајишта био постављен на широкој основи сведочи и велики број тимара који су доносили релативно ниске приходе. Тако је највише смедеревских спахија, њих чак 33 (нешто више од 40%) уживало тимаре чији приход није прелазио 2.000 акчи (од тога 9 са приходом мањим од 1.000 акчи), док је 26 тимарника уживало приход између 2.000 и 4.000 акчи (нешто више од 30%), док је свега њих 13 располагало проиходом који је улазио 168 у широк дијапазон од 5.000 до 10.000 акчи (16%). У једну од специфичности крајишта свакако спада и велики број Срба хришћана укључених у османски војни систем у својству спахија. Њихов број је у Смедеревском санџаку у другој половини 15. века износио око 50% у односу на укупан број тимарника, али су они већином притежавали тимаре који су доносили веома ниске 169 приходе.

167

BBA, TTD 16 (1476).

168

Исто.

169 У области Бранковића, на пример, од уписаних 177 тимара, 25 су били у

поседу хришћана, али од тих 25 хришћана спахија само су деветорица притежавала тимар у вредности 2–6.000 акчи. Тројица су убележени као стари тимарници, а двојица су били лагатори војнука. Остaлих 16 тимара су представљали ситне поседе, испод 1.000 акчи, а сваки од тих тимара уживали су заједно 2–5 тимарника. Види: Oblast Brankovića. Opširni katastarski popis iz 1455. godine , priredili Hamid Hadžibegić, Adem Handžić i Ešref Kovačević, Sarajevo 1972. О хришћанима спахијама у Смедеревском санџаку детаљније вид.: Е. Миљковић, , Моравска Хришћани спахије у Смедеревском санџаку у другој половини 15. века Србија. Историја-култура-уметност, Крушевац 2007, 85–90.

86

На раскршћу епоха III

Популациона политика представљала је један од кључних елемената друштвеног и државног уређења османских погранич них области. Централна власт је веома водила рачуна да територија Смедеревског санџака у другој половини 15. и првој половини 16. века буде добро настањена, да што веће површине земље буду об рађене, као и да положај раје буде сношљив, у циљу спречавања великих таласа сеоба у Угарску и приморске градове. Један од најзначајнијих сегмената тако постављене попула ционе политике је свакако пореска политика, и директно с њом у вези уређење односа на земљи. Ф. Бабингер настојећи да једном речју сажме тридесег година друге владавине Мехмеда II, истиче да 170 „рат постаје циљ живота и право занимање османског друштва“. За такву агресивну спољну политику билоје неопходно обезбедити економску подлогу, без сувишног фискалног оптерећења станов 171 ништва пре свега у пограничним областима. Стога се приступа радикалној реформи земљишних односа, која се у првом реду своди на укидање категорија мулка и вакуфа, и претварања те земље у миријску, што је био предуслов да се приходи са ње - доделе тимар 172 ницима.На тај начин, био је обезбеђен неопходан број припа дника спахијске коњице, али и осигуран висок степен обрађености земље, са које је приход распоређен на хасове,173зеамете и тимаре. Ратна разарања, страдања, одвођење у робље, затим глад и болести које су пратиле готово непрекидна ратна дејства у гра 170

Ф. Бабингер, Мехмед Освајач¸ 365.

171

У овом периоду чак ни износ харача није био једнак за све султанове

поданике, па су они који су живели на крајиштима, као нпр. у Смедеревском санџаку, плаћали умањен износ ове основне рајинске дажбије. Детаљније вид.: H. Hadžibegić, Glavarina u osmanskoj državi, Sarajevo 1966, 47–60; Е. Миљковић, , 222. Смедеревски санџак 172

N. Beldiceanu, Recherches sur la reforme fonciere de Mehmed II, Acta Historica 4 (1965), 27–39. 173

Сеоска насеља у Смедеревском санџаку 1476. године припадала су хасовима султана и смедеревског санџак-бега, зеаметима и тимарима смедеревских спахија, као и тимарима посадника тврђава Островица и Ресава, а село Доње Сење је чинило тимар калуђера манастира Раваница. BBA, TTD 16 (1476).

87


ничној области Смедеревског санџака, изазивали су масовне миграције становништва. Стратегија разарања непријатељске земље коју је примењивала османска, а потом и угарска страна суштински је утицала на животе и судбину читавих популација. Одвођење великих група становништва са овог простора, било је готово редовна појава. Иако се део миграција одигравао слобод ном вољом становништва, део ујепрвом свакако биосеизазван страхом од репресалија освајачких војски, османске реду. Тако у пограничним крајевима Подунавља и Посавине, и са једне и са друге стране границе, становништво током прве половине 15. и првих деценија 16. века измењало 174 више пута. Размере девастације територије бивше Деспотовине могуће је пратити само за оне области за које постоје подаци који се односе на прву половину 15. века. Тако, на пример,-може се поузда но утврдити да је током османског освајања Србије чак половина браничевских села остала је без својих175становника. На нивоу целог Смедеревског санџака, према подацима по писа из 1476. године, утврђено је да је 40% села имало до 10 кућа, 27% између 10 и 20 кућа, 17% села 20–30 кућа, а преко 30 кућа 176 На- извору. било је у 16% сеоских насеља убележених у том пуштено је било 66 села, што у релацији са 397 насељених места 177 изности 17%. - османске вла У циљу насељавања депопулисаних области, сти седемдесетих година 15. века прибегавају -масовној колони зацији влашког, сточарског становништва из западних крајева српског етничког простора на територију Смедеревског санџака. 174

А. Крстић, Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и Угарске у 15. и , ИЧ 52, Београд 2005, 167–168. првој трећини 16. века 175

Од 163 посведечена средњовековна сеоска насеља у Браничеву, у попису ове области из 1467. године 82 су убележена са статусом села, 23 као мезре, док 58 уопште није унето у дефтер. Детаљније вид.: Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево у 15. веку. Историјско-географска студија, Пожаревац 2007, 45. 176

BBA, TTD 16 (1476). О ст ању насељености области Кучева видети: А. Крстић,

, Смедеревски Смедеревски крај у другој половини 15. и почетком 16. века зборник 2 (2008), 45–72. 177

Детаљније о привремено и трајно запусталим насељима у Смедеревском санџаку: Е. Миљковић-Бојанић, , 173–180. Смедеревски санџак

88


Нахије Морава, Осат и Рујно (дакле у западном делу Смедерев ског санџака) биле су насељене искључиво становништвом које је уживало влашки статус, док је у областима Кушлат, Лугомир, Не кудим и Шубин живела земљорадничка раја. У осталим нахијама живели су и власи 178 и раја. Ступивши колективно у турски феудални -систем и укљу чивши се у његову војну организацију, власи османску су- задржали своју самоуправу, што је био подстицај да прихвате колониза циону политику. У првој фази овог процеса, која је трајала током шездесетих и седамдесетих година 15. века, њих су насељавали погранични турски господари у напуштена насеља на својим те риторијама. Тако је браничевски субаша Али-бег Михалоглу до 1467. године влахе населио у 5 села свога хаса у Звижду, једном у Ресави и у 6 села свога читлука179 у Ждрелу. Ускоро је, међутим, дошло до промене у колонизационој политици. Већ у време следећег пописа, 1476. године, власи су насељавани на царском хасу, па су и дажбине које су давали при падале султану. То указује да је насељавање опустошених области постало један од приоритета државне политике, и да су правци 180 сеоба влаха били дефинисани превасходно војним циљевима. У сачуваним изворима има и података о додељивању од ређених пореских олакшица оном, ипак веома малобројном, делу српског становништва које се одлучивало за прелазак са угарс ке на османску територију. Тако је у дефтеру из 1467. године за тројицу Срба из Тополовника, од којих је један био и свештеник, наведено да муселеми су (ослобођени дажбина) који су- под усло вом да не дају рајинске дажбине дошли из Угарске и ступили у службу. У истом попису, за 30 Срба мартолоса наведено је да су 178

BBA, TTD 16 (1476)S.

179

M. Stojaković, Braničevski tefter, 46–47, 86–93; Д. Бојанић-Лукач, Власи у , ИЧ 18 (1971) 256; B. Đurđev,O naseljavanju северној Србији и њихови први кануни Vlaha - stočara u sjevernu Srbiju u drugoj polovini 15. vijeka , Godišnjak društva istoričara BIH 35 (1984) 18–19, 22; А. Крстић, Читлук Али-бега Михалоглуа у (2002) Влахе су на своје поседе насељавали Ждрелу, Браничевски гласник 1, 41.

и беглербег Румелије, те заими Лепенице, Левча и Маглича: BBA TTD 16 (1476). 180

BBA TTD 16 (1476); B. Đurđev, O naseljavanju Vlaha, 24–25; Е. МиљковићБојанић, Смедеревски санџак , 216, 229.

89


странци који су племићког порекла или су дошли под заклетвом, те да обављају службу као и други хришћани спахије. И девет година касније, у попису се изричито каже: „Мартолоси Брани чева нису никоме раја. Већина је дошла позивом са друге стране. Зато што чувају обалу и врше мартолоску службу, не дају харач, испенџу и рајинске ресуме, међутим ако сеју тимарникову земљу 181

дајуИстовремено, ушур“. део српског становништва из Смедеревског санџака потражио је уточиште у краљевини Угарској, што је и 182 забележено уз попис појединих насеља ове Након области. пов лачења угарске војске под заповедништво Павла Кањижија 1480. године, Угри су повели са собом целокупно становништво (са свеукупном имовином) најмање 150 села и населили их на својој територији. Иако није могуће прецизно проценити број станов 183 ника који је одведен приликом овог угарског продора ка југу, несумњиво је валидан закључак С. Ћирковића да је то морало да 184 изазове велике демографске промене на обе стране границе. *** Пад Смедерева под власт османског султана, што је као последицу имало нестанак Деспотовине Србије-са политичке кар те тада познатог света, представља догађај у прошлости српског народа који се може сматрати историјском вододелницом две епо 181

M. Stojaković, Braničevski defter, Beograd 1987, 79, 259; BBA TTD 16 (1476); Е. Миљковић-Бојанић, 217–218, 251. Смедеревски санџак , 182

Код некихјекучевских и браничевских (Селце, Гложани) 1476. забележено да су „неверници побегли села на другу обалу“. BBA, TTD 16 године (1476); Е. Миљковић, А. Крстић, Браничево у 15. веку, 46. 183

Данашњи истраживачи су опрезни у прихватању оцене самог краља Матије Корвина да је приликом угарских продора 1480–1481. године одведено око 100.000 људи. Детаљније вид.: А. Крстић, , 51, са прегледом Смедеревски крај литературе. 184

ИСН 2, 433–434. С. Ћирковић, Сеобе српског народа у краљевину Угарску у српског народа од 14. до 20. века, Зборник радова посвећен 14. и 15. векуСеосбе , тристагодишњици сеобе Срба, Београд 1990, 37–46.

90


хе. Иако поједине друштвене институције које -су постојале у срп ској средњовековној држави опстају, јер их Османлије укључују у свој управни систем, они ипак са собом доносе квалитетно нови административно-војни поредак, заснован на туркменском, визан тијском и абасидском државотворном наслеђу, -који је превасход но одређен војном и конфесионалном (исламском) компонентом. Основу те новине чинии Селџучком тимарски систем, је- иако имао пред развој у Абасидском халифату султанату, и узкоји велике сличности у организацији са византијском пронијом, у свом пуном облику представља оригинални османски институт. Становници некадашње српске Деспотовине, у новонасталим околностима, принуђени су да се прилагоде новом систему или да евентуално спас потраже уУгарској или приморским градовима. За становништво Смедеревског санџака стабилнија времена настају након освајања Београда 1521. и нарочито битке на Мохачу 1526. године, када ова област губи статус крајишког санџака, и улази у период релативног мира све до османско-аустријских „ратова за Србију“ који се воде од краја 17. и кроз читав 18. век.

91


Путопис и историјски извор – Београд у 16. веку

У савременој историографији посвећеној Османском царству, нарочито његовом класичном периоду (до 1600. године) присутне су две, не само различите, већи и међусобно супростављене групе гледишта. Једну чине преовлађујуће оцене турске историографије, као и ставови неких научника на Западу који настоје да Османско царство прикажу као идеални модел мултикултуралне и мултиет ничке државе у модерном смислу тог појма. Њима - су сасв им супро тстављени доминирајући ставови европске историографске мисли, који веома критички оцењујудржавни поредак и начин управљања Османлија, мада њихови погледи често нису лишени стереотипа, 185 а понекад се заснивају и на ненаучним предрасудама о Истоку. -- у којима се чу виду пребогате архиве, вају Имајући милиониудокумената који османске још увек чекају истраживаче, поје дини научници сматрају да су извори османске провенијенције више него довољни зауспепшо и објективно сагледавање, како политичке, тако и друштвене, привредне и културне историје Ос 186 манског царства. Међутим, у прилог тезе да то представља вео ма редукован методолошки приступ говори чиљеница да, и поред тога што Османско царство у периоду 14–16. века себе дефинише као „државу која потчињава невернике“, тј. која осваја територије хришћанских држава, оно (царство) истовремено одржава и блиске контакте са млетачким трговцима, балканском властелом, па чак и 185

Вид.: М. Тодорова, Имагинарни Балкан, Београд 1999; Е. Скопетеа, , Историјски часопис XX 18 (1991), 131–144; S. Оријентализам и Балкан Faroqhi, Approaching Ottoman history An Introduction to the Sources, Cambridge University Press 1999. 186

Сураја Фароки упозорава да су за извесна питања из прошлости Османског царства, сами османски извори не само драгоцени и незаобилазни, већ и једини релевантни. To се пре свега односи на питања из домена друштвене и привредне историје (тимарски систем, порески систем, пољопривредна производња, правила унутрашње трговине). S. Faroqhi, Ottoman history, 110. Approaching

92


члановима владарских кућа на Западу. Због тога- је за целовито изу чавање његове прошлости потребно и критичко коришћење извора европске провенијенције, што представља крупан научни изазов за сваког истраживача историје Османског царства. У сваком слу чају, зависно од предмета истраживања и доступне архивске грађе, коришћење извора једне и друге врсте (источне - и западне прове нијенције) представља пожељан, мада не и увек прин цип научног рада. Могло би се констатовати да -сеостварљив ниједан значајан проблем из историје Османског царства не може ваљано научно елаборирати уколико није примењен наведени -методолошки прин 187 цип који готово да има императиван карактер. У другој половини 16. века Османско царство- било је на врхун цу своје моћи. Његова доминантнапозиција уоновременом поретку европских држава није се заснивала само на ефикасности државне организације и великом богатству земље, већ и на чињеници да по снази и величини државе сличне њему на Западу готово да није било. Османско царство се појавило на међународној сцени, у тренутку када је Западна Европа, иако обузета ренесансом, услед политичких и верских подела била слаба да се супротстави експанзионистичким плановима Османлија. Тога су биле свесне и поједине истакнуте лич ности оновремене европске политичке сцене. Уверен у велику снагу непријатеља и живо заинтересован да покаже мудрост политике свог господара, амбасадорФердинанда Хабзбуршк ог код султана, Отофон Бузбек, овако је описао моћ османске државе: „Су лејман од нас ужива страхопоштовање које уливају његови успеси, као и успеси његових претходника. [...] Он се налази на челу војске опремљене захваљујући изворима бројних краљевина. Сваки од три континента који се налазе на нашој хемисферидаје допринос нашем уништењу. Као удар грома, он удара, ломи и уништава све ш то му се188нађе на путу.“ 187

Ово, y првом реду, важи за разматрање питања из области друштвене историје. Један од изврсних примера примене наведеног методолошког приступа представља рад Ђурђице Петровић која је, пишући о свакодневном животу у српским градовима у првој половини 16. века, користила не само османске пописнe књиге и западне путописце, већ и документа из дубровачког архива. Вид.: Đ. Petrović, Das Altagsleben in den serbischen Stadten in der ersten Halfte des 16. Jahrhunderts, Zeitschrift fur Balkanologie, Band 27/2 (1991), 157–169. 188

L’histoire de ГEmpire Ottoman, Paris 1989, 161. O личности и путовању Охира фон Бузбека, детаљније вид.: J. Novaković-Lopušina, Srbi i jugoistočna

93


Османско царство се потврдило као највећа светска сила, a период владавине Сулејмана Величанственог (1520–1566) један је - не само на поли од најсветлијих периода османске цивилизације тичком плану, већ и на пољу уметности, науке и књижевности. У том погледу се може говорити о класичном периоду османске ис торије. У њему доминира дворска култура, али је видљив и лични -- сукултурних утицај као мецене и директног инспир атора про цеса у султана друштвеном животу. Европски путописци се одушевља вали раскошима званичних церемонија где су блистале драгоцене тканине, драго камење и изузетна коњичка опрема. Они су у том 189 нагомиланом богатству видели изузетност „Великог Турчина“. Описујући османску војну моћ, западни посматрачи најви ше подвлаче оно чиме се по њима објашњавала- турска непобеди вост у коју су били уверени – њихове војне јединице. Те трупе су се одликовале чврстом дисциплином, као и запањујућом способ искори ношћу да брзо, у потпуном реду и уз војничку вештину сте своју бројчану премоћ. Истицали су и личну -скромност бо раца, изузетну чистоћу логора, што су били квалитети који су, по њима, недостајали војскама у ондашњој Европи, које су, како их описују ондашњи путописци, биле арогантне, свадљиве, огрезле 190 у пијанство и игре на срећу, нечасне и непромишљене. Ипак, мора се водити рачуна о чиљеници да - су западни пос матрачи имали склоност ка идеализовању ефикасности османског војног система, а нарочито падишаха. свемоћи Тако је очевидац по пут Жана Шесноа писао: „Када поменути Велики Турчин пожели да крене у неки поход, он само има да нареди беглербего поменутим вимада се у одређено време са својим људима нађу на одређеном; месту, и они су одмах спремни, јер се не усуђују ни за живу главу да закасне ни пола191дана.“ To говори о значају исказа непосредних сведока, који је чес то незаменљив за разумевање целине збивања. Наиме, ма колико да архивска документа произашла из рада државних органа имају Evropa u nizozemskim izvorima do 1918. godine, Beograd 1999, 30–34. 189

L’Histoire de l’Empire Ottoman, 161.

190

Нав. дело, 204–205.

191

Исто, 205.

94


прворазредан значај за разумевање догађаја из-прошлости, и лич ним белешкама савременика такође припада веома важно место. Без међусобног прожимања ове две врсте извора не може се доћи до потпуне историјске слике прошлости. Посебан значај у том погледу припада путописној литератури. Ради успешне критичке процене дела европских путописа ца неопходно је понекад установитии разлог њиховог боравка Османском царству , као и друштвени политички положај писца.у Такође је од великог значаја и дужина боравка одређеног путника у Царству, што је свакако повезано са разлогом његове посете. Без детаљне биографије аутора путописа није могуће сагледатиправи значај његовог192дела. Имајући у виду не само добре стране ове врсте извора, већ и ограничења (субјективност, површност, недовољно познавање - историјског из друштвених прилика) коришћења путописа као вора, овај рад има за циљ да комбинујући путописе и историјске изворе првог реда прикаже прве деценије живота Београда у Ос манском царству. Пад Београда под османску власт септембра- 1521. године је дан је од кључних догађаја који помињу готово-сви европски пу тописци и хроничари који су прошли кроз Београд или који дају преглед историјских догађаја у 16. веку. Међутим, већина њих се задовољава тиме да у дужим или краћим цртама - опише сам до гађај, али се, чак ни између редова, не наилази на страх од ширења „турске опасности“ или саосећање са хришћанском браћом због губитка овог града који је представљао важно стратешко место за даље продоре ка северу и западу. Вероватно да је узрок те појаве двојак: с једне стране, на то је утицала већ поменута занесеност европских путописаца сјајем и редом у Османском царству, али узрок тој појави пре свега треба тражити у поменутим великим поделама које су тада биле присутне на западноевропској исто ријској сцени, те земље западне Европе, а у првом реду Фран193 цуска, траже уточиште у отварању према Османском царству. 192

S. Faroqhi, Approaching Ottoman History, 111.

193

Детаљније о односу Француске и Турске у 16. и 17. веку вид.: Р. Самарџић, Београд и Србија у делима француских савременика XVI–XVII век, Београд 1961,19–32.

95


Тако се витез Жак де Бурбон, ратник и писац, - син и бскупа гра да Лијежа, у свом Велика делу и чудесна и веома свирепа опсада племенитог града Родоса осврће и на Сулејманов поход на Београд. У неколико кратких али садржајних реченица он наглашава значај овог догађаја, али док је за њега опсада Родоса била „велика, чудесна, cвирепа“ никакви атрибути нису додељени опсади Београда, за коју наводи: „И пошто је тукао идва ме сеца, или oтпpил толик о, због - ике помањкања ратнега муниције намирница, они који бејаху у граду пре дадоше га десетог дана септембра хиљаду петcтo двадесет и пpвe“. Чињеница да је Жак Бурбон повезао осман ско освајање Београда и опсаду Родоса није нимало случајна, исто као што се може разумети и зашто наводи да су се браниоци Београда предали 10. септембра када се тај чин одиграо 29. августа. Наиме, одмах - по заузимању Бе ограда, султан Сулејман Величанствени послао је великом мештру витезова Јовановаца на Родосу Вилије де Лил-Адаму писмо у коме га је опоменуо да га сматра својим пријатељем и братом и да зато није ред да буде последњи који ће му честитати освајање „значајне тврђаве Београда, који смо освојили пошто смо ставили под мач cee оне који су се усудили да нам се. супроставе“ Вилије де Лил-Адам одмах је обавестио о овом писму француског краља Франсоа I ре чима: „[...] Султан је послао овамо једног свог гласоношу с писмом написаним у Београду. 10. прошлог одатле месеца , дакле[Жаку де Бурбоиу 10. септембар као дан заузимања Београда] којим нас је, тобоже као пријатељ, известио о освајању Београда, Шапца и Зему на, као и о томе да је све оне које је затекао у тим местима посекао. Султан још каже да му се предало још пет утврђених места која је попалио и порушио, а њихово становништво упутио као робље у Цариград...“ Велики мештар је сматрао да писмо, иако је написано у пријатељском тону, значи у ствари претњу и да треба мислити на одбрану Родоса. Извеено је да је Жак де Бурбон знао за наводе овога писма, а тиме и за детаље сурове опсаде Београда и прогона који је уследио након предаје хришћанских бранилаца, - али о томе у њсго 194 вом делу нема чак ни наговештаја. А у дневнику Сулејмановог похода на Београд читамо: „Београдски неверници беху обукли једног муртатина у исломско 194

96

Исто , 111.


руво и упутили га с писмом краљу. Кад је ноћу изашао, устопице за њим изашао је и један имућан и угледан неверник, па даде ознаке поменутог муртатина. Брзо га азапи ухватише и на диван приведоше. Ставише га на тешке муке. Касније- га у граду, на ви дик невериицима, набише на колац, а поменутом - имућиом невер нику обукоше кафтан и он извести: ’У граду је хране и барута за топове 195 потрошенo. Већина ихје рањена и многи су неверпици поумирали‘.“ Више детаља о паду Београда под османску власт пружа Мишел Бодје (1598–1645) у свом делу Инвентар турске историje, објављеном у Паризу 1631. године. Бодје је, свакако, био претеча француског ерудитизма који је разноврсним знањем и широким интересовањем омогућио постављање виших критеријума у ис ториографији. И код Бодјеа се лако уочава наклоност ка Осман лијама и нарочито Сулејману Величанственом, њиховом Soliman Magnique, како су га звали, готово једином османском владару који је заузео важно место у свим, како оновременим, тако и са временим историјским прегледима. Наиме, Бодје сматра да је Сулејман од Угара искрено тражио савез и пријатељство, те да се „дотле понизио да је сам тражио угареко пријатељство, и то у њиховој земљи. Али уместо да му пише одговоре“, даље Бодје, „Угри супротно међународном праву задржаше- његове послани ке. Тиме су га присилили да се ослони на право увређеног и крене 196 на Угарску с војском“. Да ли је стварно Сулејман био присиљен на поход који није желео или су његови мотиви били нешто другачији? Наиме, за разлику од свог оца Селима I, који је све подредио борби на живот и смрт против сафавидског шаха Исмаила, Сулејман и његови сарадници су проценили да се треба окренути, по - њима, природ нијим противницима: неверницима у Европи. За време владавине Селима I на граници с Угарском дешавали су се- мањи инциден ти. Када је Сулејман сазнао да се краљ Лајош II -недолично опхо дио према османском амбасадору, послатом у Буду да обавести о његовом ступању на престо, учинило му се да је куцнуо прави 195

Г. Шкриванић, Г. Елезовић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, Београд 1956, 63. 196

Р. Самарџић, Београд и Србијау делима француских саеременика, 149.

97


час. У суштини, султану је био потребан casus belli да би повео своју војску у истински свети рат који ће војсци-повратити само поуздање, као и вољу за ратовањем, захваљујући отетом плену. Циљ – угарска граница, није откривен све док Сулејман није на пустио Истанбул 18. маја 1521. После неколико недеља вођења ратних операција, Београд и још неколико утврђења у околини пали сунапод власт учвршћујући напотај - начин њихову позицију десној обали Османлија; Дунава и отворивши им за наредне 197 ходе средњи ток реке и долину Саве. Оновремени путописци радо су описивали- изузетан поло жај Београда на две реке, а значајни редови посвећени су и стано вништву Београда, његовој бројности и етничкој структури. Тако је анонимни писац оставио запис о путовању француског посланика Луја де Еа, барона де Корманена, по Турској 1621. и 1626. године, у коме се наводи: „Овај град, не рачунајући тврђаву, данас је већином настањен хришћанима, који су присталице грчке цркве и којих има у много већем броју него Турака. Ипак, овде може бити осам стотина католика који дају свете сакременте редовници 198 св. Франа.“ Ови подаци донекле изазивају чуђење, јер подаци детаљног пописа становништва Београда из 1560. године, које је османска администрација спроводила из фискалних разлога, и који су били веома прецизни, пружају другачију слику. Наиме, град Београд се - је тако у по у периоду 1536–1560. године све више развијао, па пису из 1560. године убележено чак 16 муслиманских махала, од којих су се три налазиле у оквирима београдске тврђаве, а једна у тврђави Долма. Махале биле су различите по величини, па је тако у махали „часне џамије његовог величанства цара“ било 8, у ма хали Зејнудин-аге 55, у махали џамије Ферхад-паше 59, у махали Хаџи Велије 8, у махали џамије Мехмед-паше, сина Јахја-паше 54, у махали Алаудина Петревије 10, у махали Хаџи Хасана 11, у махали Ферхад-ћехаје 67, у махали Ахмед-аге 27, у махали Скала 7, у махали Хаџи Мустафе 19, у махали Ускуби Хаџи Мустафе 16 (ова махала није пописана у целини), у махали Хаџи Хасан-аге 197

L’histoire de L’ Empire Ottoman, 146—147.

198

Р. Самарџић, Београд и Србијау делима француских савременика, 165.

98


5, у „новој махали Бајрам-бегова месџида“ 15, у махали „часне џамије његовог величанства цара у градској тврђави“ 22 и у маха ли Бајезид-башина месџида 12 кућа, што све укупно износи 365 199 муслиманска домаћинства. Хришћанско становништво Београда живело је, како саз најемо на основу истог пописа из 1560. године у- 11 махала: Тр жиште кућа), Степана (13 кућа), РадкићаЖивка (9 кућа, од(12 којих су Милоша две кућесина нових муслимана-преверника), сина Ђурице (9 кућа), Црква (5 кућа), Николе сина Рајина (3 куће), Вукашина сина Димитрија (5 кућа), Радосава сина Рахоја - и махала Ка (4 куће), Врачар (21 кућа), Табачка махала (13 кућа) ра-Јована сина Радоње (15 кућа). Укупан број хришћана Београда, који су били обично цивилно становништво, без одређене службе у тврђави износио је дакле у шестој деценији 16. века 109 кућа, што је више него три пута мање у односу на број муслиманског cтановништва.200 Такође изненађује да се у поменутом запису нигде не по миље јеврејско становништво Београда, чијих је - шест кућа убе лежено у попису из 1560. године. Да је Јевреја у Београду заиста било потврђују записи Рајмонда Лубенауа, који -је боравио у Бео граду и Србији 1587. године, те који наводи за Београд: „у њему станују Турци, Јевреји, Грчи, Дубровчани, Далматинци, Хрвати, Италијани и свакојаке нације. Читав град је пун - дућанчића, ка равансараја и лепих џамија и турских цркава, као и разноврсних хришћанских цркава и јеврејских201синагога“. Оно у чему су путописци као непосредни сведоци једног времена и начина живота незаменљиви, су оне стране њихових дела које се односе на свакодневни живот становништва и оби чаје, јер су то питања на која историјски извори првог реда у највећем броју случајева не могу да пруже одговоре. Тако већина 199

Defter-i mufassal-i Liva-i Semendire, Istanbul, Turkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devltet Arşivleri Genel Müdürlügü, Osmanli Arşivi, Tapu tahrir defterleri No. 316 (1560); Х. Шабановић, Турски извори за ucmopujy Београда, Катастарски 437–460. пописи Београда и околне , 200

Нав. извор.

201

О. Зиројевић, Рајнхолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године, Годишњак града Београда XIII, Београд 1966, 49–63.

99


путописаца сведочи о томе како се у Београду -једе изврсна, а је фтинариба, и уопште како хране има у изобиљу- по ниским цена ма, те како се пије добро вино. То су наводи који оживљавају већ помињане податке из османских пописних књига, на основу којих сазнајемо које су се културе гајиле у околини Београда, па чак и цену за неке од њих, али тек допуњена подацима из путописа, та сазнања се смештају у прави контекст. Овај рад представља покушај суочавања путописа који го воре о Београду под османском влашћу и доступних историјских извора првог реда. Одлучили смо се за наведене примере у жељи да истакнемо како такво суочавање може да се врши на пољима политичке, друштвене, као и историје свакодневног живота. Само критичким коришћењем разнородне грађе, може - да се стекне пра ва слика о појединим проблемима, те да се дају потпуни одговори о збивањима у минулим вековима.

100


Градска насеља Kапије Поморавља од пада под османску власт до избијања Првог српског устанка

Након што успева да оствари сан своје династије освајањем Цариграда 1453. године, султан Мехмед II Освајач (1451–1481), креће наредне 1454. године пут Србије. Иако су Османлије тада заузеле велики део српске Деспотовине, морали су да се повуку услед муњевите хришћанске реакције: удружена српско-угарска војска, под вођством Јанка Хуњадија, продрла је све до Крушевца, а Турци доживљавају пораз. Међутим, амбициозни султан није дуго чекао. Већ у рано пролеће 1455. године Србија је поново у центру његових освајач ких планова. Под налетом Османлија пада Ново -Брдо, а убрзо за тим и Крушевац. Турци отварају османска капију Поморавља, чиме у овој области започиње вишевековна власт. По османској административној подели, област од Ћуприје до Алексинца припала је највећим делом Крушевачком санџаку (осн. 1455. године). Освајањем Смедерева и оснивањем Смедеревског санџака 1459. године као крајишног подручја, капија Поморавља - стога највећим де постаје унутрашња област Османског царства, те лом поштеђена драматичних турско-угарскихсукоба који се у север ној Србији, све до Јагодине и Трстеника одвијају у другој половини 15. века. Њен изузетан гео-стратешски значај опредељен је чињени цом да је тим правцем ишла тра са Цариградског друма, најзна чајније - Период релатив саобраћајнице у југоисточнојЕвропи тог периода. но мирног живота становништво ове области искусиће током 16. и 17. века, док ће висок степен страдања и разарања становништво, као и насеља ове области проживљавати током читавог 18. века, када се дуж целог тока Велике и Јужне Мораве воде крвави турскоаустријски ратови „за Србију“. Стога ће се у овом - раду развој град ских насеља капије Поморавља пратити у два временска интервала: од пада под османску власт до избијања Великогбечког рата (1683. године) и од Великог бечког рата до Првог српског устанка.

101

Ема Миљковић Бојанић I

На територији капије Поморавља, као уосталом и на целини српског етничког простора, током османске власти, постојала су два основна типа насеља: градска и сеоска. Иако су сеоска насеља била преовлађујући тип, и по бројности и по привредном значају (пољопривреда била основна привредна грана), предмет саопштења бићејеградска насеља, чији је развој, у првом редуовог као утврђених места на главној путној саобраћајници Царства, Ца риградском друму, у великој мери определио исход поменутих ратних дешавања током 18. века, и тиме поставио предуслове за избијања српске револуције 1804. године. Званична османска администрација делила је сва градска насеља на утврђена и отворена места. Утврђена места била су паланка, кале и хисар, а отворена варош, касаба или шехер, који су могли бити самостални, или су, пак, били подграђа утврђених места.202 Упадљиво је да се на читавој траси Цариградског друма у долини Велике и делимично Јужне Мораве није развио ниједан шехер. Само летимичан поглед на карту утврђених- места на тери торији Србије у периоду 1459–1683. године, као и ишчитавање записа страних путника који су прошли кроз -Поморавље, до пушта закључак да је уз Мораву постојао мали број утврђења. Ова појава може се објаснити двојако: најпре, освојивши једну земљу, Османлије су прво рушиле јаке утврђене градова, да би спречиле потенцијалног непријатеља да се њима користи (нпр. Кулич), а задржавали су само оне најзначајније, без којих нису могли да организују своју концепцију одбране новоо својене обла сти; осим тога, османски концепт одбране почивао је на укључи - у одбрану тери вању великог броја локалног хришћанског живља торије, чиме је реално била смањена потреба за великим бројем утврђења. Једнако зачуђени као и због релативно малог броја утврђе них градова, страни путници који су током 16, а посебно током 17. века крстарили кроз српске земље и тако често -бивали у Помора 202

Детаљније о османским утврђењима на територији Србије вид.: О. Зиројевић,

, Београд 1974, 105–158. Турско војно уређење у Србији 1459–1683

102


вљу, запажају велики број паланки, мањих утврђења изграђених од дрвета, земље и другог слабијег материјала, опасаног ровом и облепљеног оградом од брвана. Турци су прибегавали изградњи оваквог економичног типа утврђења у Поморављу, почев од краја 16. века, у првом реду ради заштите од хајдучије. У овој обла сти највећи број паланки био је изграђен дуж трасе Цариградског друма. тога што субрзином, се могла брзо изградити, оважаљења утврђења и напустити. У су се Поред могла истом и без много паланкама је по правилу боравила посада са заповедницима, а око њих су се обично стварале мале чаршије, које у случају паланки у сливу Велике и Јужне Мораве нису прерасле203у већа насеља. У области која се назива Капијом Поморавља, за време ос манске власти, постојале су следеће паланке: Ћуприја, Параћин, Ражањ и Алексинац. Алексинац се у османским изворима први пут спомиње у попису Крушевачког санџака из 1516. године, и тада је у њему било 82 домаћистава, 14 неожењених, 6 удовица и 5 муслимана, који су давали 10.835 акчи на име прихода. У наредним деценија ма број становника Алексинца је значајно опао,- те је седамде сетих година 16. века у овом насељу живела 21 хришћанска, тј. српска породица, и 4 муслиманске. Међутим, постојање хамама у овом месту, на који пажњу скреће путописац Р. Лубенау, који је овим правцем пропутовао 1587. године упућује на закључак о 204 Описујући ово - ку присуству угледнијих Турака у Алексинцу. патило, он наводи да је оно било лепо, а да је његово снабдевање водом било решено на оригиналан начин: река која је протицала иза села терала је један точак на чијим су обема странама биле ведрице, које су преносиле воду и сипале је у један олук, те се тако вода спроводила до 205 купатила. Паланка је Алексинцу изграђена је током прве половине 17. века. Први је спомиње Француз Кикле који је Цариградским 203

О паланки детаљније: O. Zirojević, Palanka, Vojno-istorijski glasnik 1, Beograd 1970, 263–273. 204

О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије (1459–1683), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 165. 205

О. Зиројевић, Цариградски друм, 165; О. Zirojevć, Reynold Lubenau o Beogradu i Srbiji 1587. godine, Godišnjak grada Beograda XIII, Beograd 1966, 57.

103


друмом путовао 1658. године. Детаљнији опис овог утврђења оставио је чувени турски путописац Евлија Челебија, који је ту боравио 1660. године, на путу из Једрена у Београд. За палан ку Алексинац, Елија наводи да „опсег ове паланке износи осам стотина корака. Ту има градски заповједник (диздар), стотину војника градске посаде, више ханова, војничких кућа, складиште 206

муниције (џебхане) итрг више шахи-топова“. Средњовековни Параћин сачувао је свој трговачки ипро метни значај и након османског заузимања Поморавља. У првом сачуваном попису Крушевачког санџака из 1516. године уписан је приход од панађура, док су у месту живеле 22 хришћанске и 1 муслиманска породица. Вероватно да је положај овог насеља на Цариградском друму условио његов урбани развој, па је већ тридесетих година 16. века ово насеље имало статус касабе. На већину путника који су прошли Цариградским друмом у другој 207 половини 16. века, Параћин је оставио утисак лепе варошице. Утврђење паланачког типа, спаљено током Великог бечког рата 1695. године, подигнуто је на самом почетку 17. века, у периоду пре 1628. године. Када је шездесетих година 17. века у њему боравио Евлија Челебија, посаду у Параћину чинили су диздар и четрдесет војника. Евлија даље наводи да ту „свако вече свира војна музика, а ноћни чувари чувају стражу на смјену, јер је то ва 208 жан град на царском друму који је легло хајдука и разбојника“. Ражањ, село које је услед свог положаја на Цариградском друму још у 16. веку имало дербенџијски статус, због сталне опас ности од хајдука, прераста у паланку крајем 16. века. Утврђење се у овом месту први пут спомиње 1594–95. године, али је највероватније изгорело, јер османски извори помињу изградњу паланке и новог хана 1598–99. године. Још 1696. године, у Ражњу је постојало утврђење паланачког типа, када је писац француског дневника о походу Мустафе II забележио да је Ражањ „паланка

206

Evlija Čelebi, Putopis. Odlomci o jugoslovenskim zemljama, priredio H. Šabanović, Sarajejvo 1979, 64. 207

О. Зиројевић, Цариградски друм, 158.

208

Evlija Čelebi, Putopis, 66.

104

На раскршћу епоха 209 утврђена малим палисадима“. Данашњи положај Ражња датира 210 из 1837. године, када је насеље премештено због куге. Четрдесетих година 17. века на месту српског средњовековног насеља Равног, Турци ће саградити Морава Паланку, касније названу Ћуприја. Наиме, село Равно убележено- је у попису ви лајета Браничево из 1467. године, и тада је у њему било 33 куће

и 1 удовичко домаћинство. Десет година касније, када је читава област Браничева припојена Смедеревском санџаку ово насеље са 41 кућом и 2 удовице ушло је у састав царског хаса. Тада је уз њега први пут уписан и државни приход од прелаза на Морави. У наредне четири деценије ово насеље бележи знатан демографски пад, те је 1516. године у њему убележено свега -6 кућа раје. Си туација није битно измењена ни до краја века, када је у Равном живело 11 породица и 3 самца, када је одређено- да његовим ста новницима помоћ за чување брода на Морави пруже и становни ци два суседна211 села. Паланка код Равног се први пут помиње 1628. године, али се о тачном времену њеног настанка готово ништа не може сазнати. Највероватнијом се чини претпоставка да је изграђена током Ду гог рата (1593–1606), као мера заштите Цариградског друма услед избијања устанка у Банату (1594) и појачаног степена хајдучије. Након изградње моста на Морави (1658) паланка на овом месту постаје неопходна и ради очувања његове безбедности. Француски путник А. Пуле стигао је до прелаза на Морави у време док се мост још градио. „Ту се подизао мост - од дрвета“, оп исује Пуле, „да би се олакшао прелазак војсци која је требало да оде у Београд да би наставила за Ердељ. Оно што - је било начиње но као дрвени скелет, у дужини од готово две трећине, изгледало 209

И. Божић, године, Грађа Француски дневник о походу Мустафе II 1696. Историјског института САНУ 8, Београд 1956, 184; О.Цариградски Зиројевић, друм, 162. 210

О. Зиројевић, Цариградски друм, 162.

211

Детаљније о Равном: О. Зиројевић, Цариградски друм, 143–144, Р. Тричковић, , Зборник радова „Бој Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка

на Иванковцу 1805. године“, Српска академија наука и уметност, Скупштина општине Ћуприја, Посебна издања књига DXXII, Одељење историјских наука књ. 6, Београд 1979, 116–119.

105


је тако савршено подигнуто како ја никада, ни на једном месту где 212 сам био, нисам видео.“ Занимљиво је да турски путник Евлија Челебија не дели Пулеово одушевљење мостом преко Мораве, већ је напротив прошавши њиме две године касније (1660) по желео да се нађе неки добротвор који би „овај мост уредио“, јер је он, како је забележио стигао у Јагодину „прешавши с муком и 213

напором преко овог дрвеног У наредним година мост моста“. је бивао у све лошијем стању, па тако аустријско посланство, у чијем је саставу био и енглески краљевки лекар – др Браун, које је 1669. године Цариградским друмом ишло ка Тесалији, није прешло код Јагодине на источну обалу Мораве, већ је идући на југ прешло Западну Мораву код села Чифлика насупрот Јагодини, а одатле у Крушевац, наста вљајући даље преко Прокупља, Врања214и Куманова. Паланка код Равног сама по себи није била подстицај за раз вој значајнијег хришћанског и муслиманског цивилног насеља, вароши или касабе, јер су она постојала у непосредној близини, у 215 Параћину и Јагодини. Поред набројаних паланки, убрзано су се развијала и она сеоска насеља која су била смештена дуж трасе Цариградског друма, услед наглашеног значаја тог путног правца. У тим на сељима очигледан је и пораст броја муслиманског становништва, што је наравно, проузроковало и изградњу инфраструктуре својс твене муслиманским насељима (џамија, хан, каравансарај и сл.). Као седиште нахије и кадилука, у области -капије Помора вља, веома се развило село Бован, у коме пописи - бележе мусли манско становништво, а постојали су и објекти исламске архитек туре. Међутим, Бован се ипак не развија у веће градско насеље, тако да је током читавог периода османске управе у Поморављу задржао статус села. 212

Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, XVI–XVII век, Београд 1961, 170, 184. 213

Evlija Čelebi, Putopis, 66–67.

214

С. Новаковић, Белешке доктора Брауна из српских земаља од године 1669, Споменик СКА, IX, Београд 1891, 38. 215

Р. Тричковић, , 120–121. Ћуприја и средње Поморавље

106

На раскршћу епоха II

Дешавања на територији капије Поморавља од аустријског освајања Београда септембра 1688. године до поновног турског заузимања Београда октобра 1690. године су, према оценама ис торичара тог периода српске историје, бројнија и значајнија него у два претходна века османске управе у српским земљама. Два пута ће у том релативно кратком раздобљу освајачке војс ке, најпре аустријска, а затим османска прећи кроз Поморавље, па лећи села, пљачкајући и убијајући народ, уништавајући цркве. Одбацивши Турке под Бечом, аустријска војска је 1684. године кренула у контранапад, освајајући Угарску, а затим и Славонију и Срем. Септембра 1688. године Аустријанци су ос војили Београд, преносећи терет рата на Србију. Из Београда, аустријска војска се ка југу креће у три правца,- низ Дунав, за падном Србијом од Шапца према Ужицу и Цариградским дру мом кроз Поморавље. Поражена османска војска, у расулу и осветничком бесу због тешког пораза, сејала је -страх по Помо рављу, остављајући за собом згаришта и смрт. Повлачећи се од Београда према Нишу, Турци су спалили низ насеља и убили око 216 1200 Срба. И док се султан Сулејман II није мирио са поразом и зано сио плановима о заузимању Београда, Аустријанци планирају да заузму Ниш и Никопоље. Главнина царске војске била је скон центрисана између Смедерева и Смедеревске Паланке. Замисао аустријске команде била је да војска кроз два дубока клина про дре кроз непријатељску територију: уз Мораву и Нишаву према Софији, и уз Мораву до Косова Поља, а затим ка Јадранском мору. Поморавље је постало позорница огорчених сукоба две војске. У жељи да што лакше и брже савладају Мораву, Аустријанци су поседовали 50 понтона на колима. Крајем августа 1689. године, Турци су тешко поражени на Морави, код села Грабовца, а одмах затим и код Баточине. Аустријски фелдмаршал, принц Лудвиг Ба денски 16. септембра креће из Јагодине, прелази Мораву, да би преко Параћина и Алексинца 22. септембра стигао под Ниш, који осваја након два дана. Аустријанци незадрживо напредују према 216

Г. Станојевић, , Београд 1976, 102. Србија у време Бечког рата

107


југу и југоистоку. Енеј Силвије Пиколомини допире до Скопља, 217 које осваја октобра 1689. године. Ипак, срећа на бојном пољу се окреће, Турци успевају да консолидују своје редове и да оснаже државне- финансије. Поче тком 1690. године, наносе пораз Аустријанцима код Качаника, што представља увод у њихову контраофанзиву према северу, у којој ће још једанпут тешко страдати српско становништво најпре Косова, а затим и Поморавља. У жељи да спречи катастрофу, аустријски цар - Леополд I ус пева да наговори Лудвига Баденског да поново преузме команду над војском. Он стиже у Београд августа 1690, и -одмах затим са зива саветовање генерала у Јагодини. Аустријанци повлаче по саде са југа Србије (Лесковац, Прокупље). Ниш пада под ударом силовите османске војске. Турке више ништа не задржава да на јуриш крену ка Београду.218 Пад Београда у турске руке 8. октобра 1690. године био је најтежи морални пораз Аустријанаца у овом рату. Султан се тријумфално вратио у Цариград, у уверењу да новостеченом сна 219 гом и поуздањем може повратити Ипак, у Угарску. догађаји који су уследили показали су да Османско царство више никада неће повратити снагу и моћ коју је имало до 1683. године. Велики бечки рат је и даље беснео, али Аустрија више није имала снаге да предузме офанзиву јужно од Саве и Дунава, па се ратовање пренело на Бачку, Срем и Славонију. Ипак, све до склапања Карловачког мира 1699. године територија Поморавља је представљала „други фронт“ у позадини турске војске. Српске чете у Угарској повезале су се са хајдуцима у Србији, ратујући против заједничког непријатеља – Турака. У Цариграду се се препричавале језиве приче о хајдуцима у Србији- и њиховим зло делима, је један савременик записао: „Овде се стално говори српскимпа разбојницима, који у кланцима, на путу - ка Београду, нао 220 падају Турке, спуштајући се из планина, а понекад их и убијају“. 217

Историја српског народа књ. III/1 (Р. Веселиновић), Београд 1993, 516 (= ИСН). 218

Г. Станојевић, , Београд 1976, 181–182. Србија у време Бечког рата

219

Исто.

220

Г. Станојевић, , 208. Србија у време Бечког рата

108


Завршетком Великог Бечког Рата Карловачким миром скло пљеним 1699. године, Османско царство губи све-територији пре ко Саве и Дунава, осим Темишварског Баната. Од тог тренутка суштински почиње међународна подела Османског царства, која ће учинити крај османској владавини у Европи, Азији, и Африци. Ипак, Карловачки мир био је само почетак дугачког и озбиљног --народом урушавања на Босфору“, како су западни савремени ци називали„болесника Османско царство. Пред српским у капи ји Поморавља, и шире на читавом српском етничком простору стајала су нова искушења. Новоуспостављеном османскомадминистративном поделом из 1687. године као гранична покрајина основан је- Београдски па шалук, чији је средишњи део чинио Смедеревски санџак, али је овај јединствени систем одбране обухватао и градове и паланке који су по административној подели спадали у друге санџаке, као што је био случај са Лесковцем, Параћином, Ражњем, Алексин 221 Од почетка 18. века Алексинац постаје и се цом и Крушевцом. диште нахије и кадилука. Изузетан значај придаван је обезбеђивању безбедности на Цариградском друму, на коме су се налазила утврђења Авала, Хи сарџик (Гроцка), Колари, Хасан-пашина паланка, - Баточина, Јаго дина, Параћин, Ражањ, Алексинац и Ниш. Прелаз-и мост на Мора ви обезбеђивале су чак две паланке: на београдској страни са 150 222 У том циљу велика пажња и на нишкој страни са 65 посадника. је поклоњена поправкама на тврђавама и паланкама оштећеним током ратних дејстава, па се одмах 1702. године- приступило из градњи нишке тврђаве, која је требало да буде- утврђена по угле ду на Београд, а поправљане су и паланке у Ћуприји, Параћину, 223 Ражњу и Алексинцу. Период мира трајао је краће од двадесет година. Нови ратни сукоб избио је 1716. и трајао до 1718. године. Овог пута, Аустријанци нису ратовали јужно од Саве и Дунава, па је капија Поморавља остала ван директних ратних дејстава, али је скла 221

O. Zirojević, Srbija pod turskom vlašću (1459–1804), Novi Pazar 1995, 108–109.

222

ИСН, IV/1 (Р. Самарџић), 8.

223

Исто, 14.

109


пање Пожаревачког мира 1718. године донело велике промене у организацији власти у тој области. Наиме, по одредбама овог мировног уговора, који представља дотадашњи највећи успех Аустрије у њеним тежњама да успостави своју власт над балкан ским народима, аустријско-османска граница ишла је од Карпата, реком Олтом до Дунава, затим уз Дунав до Тимока, па уз ову реку - па је до Зајечара, одакле је у југозападном правцу преко планина сти зала на Мораву код Ћићевца, захватала Сталаћ, уз Западну Мораву ишла нешто западније од Чачка, који је припао Аустрији. 224 Велики део Поморавља нашао се под аустријском Гра- влашћу. нична линија пружала се између Ражња и Параћина, од Самањца развођем Шупељачке и Крежбиначке реке, преко Шупељачке реке изнад њеног ушћа у Мораву близу Ћићевца, па затим Моравом до села Сталаћа, обухватајући и град Сталаћ - на Јужној Мора ви. Паланке Ражањ и Алексинац постају тиме утврђења на самој 225 граници Османског царства према Хабзбуршкој монархији. Одмах након аустријског освајања Београда 1717. године, Турци су почели да уређују нови серхат у Нишу. За разлику од пређашњег модела београдског крајишта, заповедник Ниша био је само командант града, али не и намесник посебно уређење граничне покрајине. Та шира овлашћење припадала су румелијском беглербегу, који је у новонасталим условима био дужан да стално 226 борави у Нишу. Период аустријске управе у северној Србији и средњем Поморављу (1718–1739) представља прекид у историји турске власти над српским народом. Срби су аустријску власт дочекали - много тога по са пуно ентузијазма и уверења да ће она донети зитивног и допринети обнови српске националне државе. Ипак, показало се да тај оптимизам српског народа није имао великог основа. Српски народ, разочаран, није узео велико учешће у рату 1737–1739. године. Аустријска војска границу између Параћина и Ражња прелази 19. јула 1737. године, само дан након званичне 224

ИСН, IV/1 (Р. Веселиновић), 111.

225

Р. Тричковић, Ћуприја и средње Поморавље , 139.

226

ИСН, IV/1 (Р. Самарџић), 89–90.

110


објаве рата. Ниш је пао за непуних десет дана, 28. јула. Ипак, осокољени због аустријског пораза под Бањом Луком, Турци крећу свом силином и на фронту у Србији. У три месеца Порта је повратила изгубљене области, а народ поново креће да се пов лачи ка северу. Пре истека 1737. године Аустријанци губе Видин, Ниш, Крушевац, Смедерево... Ток рата се преноси на север. На конБеограда битке коди Гроцке, јула одредбе 1739. године, Аустријанци се по повлаче из прихватају Београдског мира коме су Аустријанци изгубили све оне територије у Србији, Малој Влаш кој и Босни, које су стекли 1718. године. Читава капија Помора вља је поново под Турцима. Следе једнако тешке године за српско становништво на простору капије Поморавља... Финансијска криза - у Царству про узрокује све теже облике злоупотреба над рајом, све више јањи чара отима сеоске баштине, постављајући се у положај чифлуксахибије, земља је пуста и недовољно обрађена. И српска црква дошла је под удар државног терора, па је 1766. године укинута Пећка патријаршија. - од најзначај У овом периоду Ћуприја се развила у једно нијих турских војних упоришта на читавој траси пута од Ниша 227 ка Београду. Осамдесетих година 18. века двојица аустријских оба вештајних официра прокрстарили су целом источном и средњом Србијом, прикупљајући податке од стратешког значаја за рат који је Аустрија планирала да започне на Балкану. Ћуприја је у том тренутку била паланка на десној обали Мораве, са деведесет турских и двадесет српских кућа, са две џамије, четири кафане, седам ханова и исто толико пекара. Унутар паланка било је из грађено земљано утврђење четрвртастог облика, с малим грудо бранима, по сто педесет корачаја у дужини и ширини. Паланка је имала три топа. У опису се осврћу и на нови мост на Морави, који је био од дрвета, али добро направљен, постављен на дванаест непомичних понтона, дуг три стотине осамнаест и широк четрнаест 228 корачаја. 227

Р. Тричковић, Ћуприја и средње Поморавље , 146.

228

Исто, 146–147.

111


Мир склопљен у Београду 1739. потрајао је педесет година. Године 1788. аустријске трупе поново планирају - да заузму Бео град, што им не полази за руком, те настоје да му пресеку везе са Нишом и Босном, не би ли тако остварили свој циљ. Убрзо након избијања рата, у Србију са аустријске територије прелази богати српски трговац Коча Анђелковић, који побуњени народ успева од организује устанички покрет, коме стаје је читав овај рату добио име Кочина Крајина. Коча сâм и његови до-на чело. По њему бровољци у почетку постижу велике успехе у -борби против Ту рака: заузимају Пожаревац и Крагујевац и пресецају снабдевање Београда, а затим у Багрданском теснацу наносе тежак пораз ос манској војсци. Ипак, успеси нису трајали дуго. Аустријска војска није офанзивно нападала непријатеља, а сем тога Коча је дошао у сукоб и са својим људима који су га оптуживали за грамзивост и самовољу. Расположење за борбу је опадало. Користећи збуњеност међу Србима, Турци су им упутили позив на покорност и враћање у своја насеља. Из Цариграда је чакупућен ферман „за истребљење и искорењивање побуњене српске раје“, а као таоци приведени су 229 кнезови из Јагодине, Параћина, Ражња, Крушевца и Алексинца. Пошто се ситуација у Поморављу све више погоршава ла (слаб изглед за ратним пленом, отежано снабдевање, незадо вољство одређеног дела људства), Коча се са 150 својих људи укључује у Банатски фрајкор, али Турци свом силином ударају на Банат. Коча је заробљен и код Текије набијен на колац. Године 1788/89. ратовало се и у северозападној Србији и Шумадији. На територију Србије прешао је фрајкор Михаила Михаљевића, а учешћа у рату узеле су и мање групе устаника, предвођене свештеним лицима, које су ратовале на територији од Мораве до Дрине. Ратовали су и хајдуци, међу којима и Карађорђе - Алексинца, Но Петровић. Његова чета продрла је до Крушевца, вог Пазара, Сјенице и Вишеграда. Уопште, највећи терет овог рата понели су српски фрајкори који током 1789. године ослобађају Пожаревац, Ћуприју, Јагодину, Параћин, Карановац и Кру шевац, у коме је очишћена и црква кнеза Лазара, која је Турцима служила за смештај коња. 229

ИСН, IV/1 (С. Гавриловић), 368–369.

112


Почетком 1790. године Турци су наставили да окупљају своју војску. Продором до Алексинца зауставља се наступање Михаљевићевог фрајкора у оквиру аустријске војске у Србији. Турци крећу у јак напад. Аустријанци прихватају мир, који је склопљен августа 1791. године у бугарском граду Свиштову, по принципу status-а quo, при чему је Аустрија напустила Србију. Срби суостављајући се осетили разочарано Аустрија је жртвовала Србију, Србима или идаиздато. се покоре Турцима, или да се преселе у њене земље. Упркос несрећном завршетку, овај рат оставио је много позитивних последица на даљи историјски развитак српског на рода, не само у Поморављу. На чело српског народа избиле су значајне личности из редова оборкнезова, свештеника и трговаца, рађају се обриси српског националног програма, а кроз ратовање фрајкора и четовање хајдука стечена су неопходна војна искуства за завршну борбу ослобођења од Турака. Постало је очигледно да је сарадња Срба са обе стране Саве и Дунава неопходан предуслов за коначно ослобађање 230 од Турака. Петнаест година касније, иста генерација која је узела учешћа у последњем аустријско-турском рату понела је добрим делом терет организације устанка. Како је записао Вук Ст. Ка раџић, „од Кочине крајине буна у Србији почетак свој има“.

230

Исто, 400–401.

113


Караван-сарај у Пљевљима: трговачка станица на дубровачком друму

Већина тргова и градова који су на српском- етничком прос тору постојали током вишевековне османске владавине предста вљала је тржишта локалног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној околини, као и тр жишта за трговину артиклима који се нису производили на срп ском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као што је со, на пример. У градским насељима широм српског етничког простора одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе неког свеца. Пљевља у наведеном периоду, међутим, највише због свог географског положаја, превазилазе значај локалног трга и потребе снабдевања како становника самог града, тако и околних села. Добро је позната чињеница да су Пљевља била једно од места на Дубровачком путу, који је водио од Дубровника до Софије,-идаље за Констан - и млетачки трго тинопољ. На овом путном правцу су е с дубровачки вци сретали већ од тридесетих година 15. века. Поред овог свакако најзначајнијег пута, Пљевља су била станица и- на путевима неш то мањег, али ипак важног трговачког значаја, via Drineкао што су (ређе се јавља у изворима via Bosne као ), који је од Требиња, преко - уз Ћехотину по Билеће, Гацка, Чемерног, Тјентишта и Фоче, ишао ред Пљеваља или Дрином до Лима, док се други путни правац (via Jezera viaизворишта Anagasti) одвајао или код Требиња, те ијепреко прекоТаре Никшића водио до Пиве, онда у Језера, избијао на

Лим. Са Приморја је до Пљеваља допирао и пут који је водио преко Рисна, Риђана, Грахова, Оногошта и Дробњака. Веома значајан био је и путни правац који је од Сарајева преко Праче, Горажде, Чајнича и Пљеваља, ишаодаље ка Пријепољу, Сјеници и231Новој Вароши. 231

Историја Црне Горе, књ. III, том 1, Титоград 1975, 9–10. Б. Храбак, Прошлост Пљеваља по дубровачком документима до почетка XVII столећа, Историски

записи, година VIII, књ. XI, 5.

114


Записи о копненом путу који је водио из Дубровника у Цари град, и који су страна посланства често користила, остали су и у бе лешкама путописаца који су крст арили југоисточном Европом током 16. века. Описујући овај пут, путописци помињу Пљевља као стани 232 цу на том путу, али само место не побуђујењихову већу пажњу. Тако, француски путописци Жан Шено 1547. и Жак Гасо 1548. године у први план истичу тешку, планинску - трасу Дубро вачког пута. Гасо чак истиче да је то „најнесрећнији пут којим сам 233 икада путовао.“ Шеснаести век, сматра европска историографија, је век до 234 минације копненог саобраћаја. На Дубровачком путу, као и на путевима кроз Босну, коњи, како јахаћи, тако и теглећи, су готово једино превозно средство. Путну мрежу Османског царства, која углавном није зао стајала за путевима у Европи 16. и 17. века чине „калдрмисане стазе широке три стопе, за коњаника, а са сваке стране трагови 235 Разумљиво стада и пешака удесетостручују ширину ове стазе“. је да су на таквим путевима кола и кочије веома ретки. Оно у чему се сви путописци слажу, описујући пут између Пљеваља и Фоче, то је да је прелаз преко планине Ковач веома те жак. На основу бележака које су ови путници оставили очигледно је да су готово сви ипак користили управо тај пут који је ишао преко планине Ковач, а не пут долином Ћехотине, како - се то обично сма тра. Од бројних путописаца који су прошли овим путем (К. Шепер, Б. Рамберти, П. Лескалопије, Ф. Дифрен-Кане, К. Зен, П.онтарини) К само Катарин Зен и Филип Дифрен-Кане спомињу да су путовали преко Чајнича. Пут од Пљеваља ка Пријепољу није био предмет веће 236 пажње путописаца. Да би осигурали сигурно и безбедно путовање, сами ос 232

Детаљније вид.: С. Рудић, Пљеваљски крај у путописима XVI века, Гласник Завичајног музеја у Пљевљима, књ. 2, Пљевља 2001, 130–131. 233

Р. Самарџић, Београд и Србија у делима француских савременика, Београд 1961, 112–115. 234

F. Brodel, Mediteran i meditaranski svet u doba Filipa II, tom I, Beograd / Podgorica 2001, 275. 235

F. Brodel, nav. delo, 274–275.

236

С. Рудић, , 134. нав. дело

115


мански султани градили су дуж путева посебну врсту прихва тилишта, сличну систему имарета на коме су подизани градови оријенталног типа, с тим што су у њима главни објекти били гос 237 тионица, караван-сарај, и када је то било потребно, мост. Геостратешки положај Пљеваља, као и његов већ наглашен политичко-административни значај за време османске власти, резултира чињеницом да су Пљевља, већпривредни од половине 15. века, Херцеговачког почела да бележе успон као центар санџака. Колики су значај Османлије придавале Пљевљима као трго вачком центру, показује податак убележен у попису из 1477. годи не, где је од 9.160 акчи прихода, колико су укупно износиле дажби не које је био дужан да плаћа овај трг, чак једна трећина, односно 238 3.100 акчи био је износ који је плаћан на име тржне таксе. Током времена та врсте прихода се увећавала и усложњава ла, па се у пописима с краја 16. века јављају три врсте дажбина везаних за царину и трговину239на пазару. Као и у свим значајним пазарним местима, и у Пљевљима се гради значајна муслиманска трговачка инфраструктура: чаршија са дућанима, пазар, магацини за смештај робе, -ханови, караван сараји, хамам. Изузетно је уочљив развој пљеваљске чаршије, у оквиру које су од средине 16. до краја 17. века изграђена два 240 каравансараја, ханови и бројни дућани. Наиме, крстарећи Османским царством, трговци, као и дру ги путници намерници су коначиште могли добити у караван сарајима, хановима или завијама и манастирима, смештеним у већим и мањим насељима дуж значајнијих путних праваца. Ова коначишта су некад грађена у формираним насељима, а у неким 241 случајевима се насеље развијало око тих грађевина. 237

Х. Иналџик, , Београд 1974, 208. Османско царство. Класично доба 1300–1600

238

A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Sarajevo 1985, 166.

239

Укупна копнена царина bac-i siyah ( ), тржна такса bac-i( bazar) и царина названа bac-i hamr. Историја Црне Горе III–1, 568. 240

Исто, 567–568.

241

Тако је, на пример, настао град Узунћуприја, недалеко од Једрена. Наиме, Мурат II је најпре изградио мост преко реке Ергене, а затим уз њега хан, џамију

116


Најраспрострањенији тип коначишта у читавом Османском царству, па стога и у српским земљама били су каравансараји и ханови. У историографији још увек није у потпуности разрешено питање да ли постоји или не разлика између ова - два типа кона чишта. И каравансараји и ханови представљају објекте за смештај путника, неку врсту „угоститељских објеката“ на друмовима и у градовима. У нашим крајевима у 16.док веку сепериодима сва кона чишта називају каравансарајима, је углавном у каснијим 242 у употреби само терминНа хан. 158. км пута од Сарајева до Пљеваља око 1900. године, не рачунајући ова два града, било је 243 43 хана. Каравансараји су монументалније грађевине од ханова, јер и медресу, чији су расходи покривани од прихода једне бозаџинице, хамама и више дућана. У околини хана населио је туркменске номаде чија је дужност била да чувају и одржавају мост, зашта су они уживали одређене пореске олакшице. На другој обали населио је регрутоване из редова сеоског јаје, војнике становништва, те се временом број становника ове насеобине повећавао, да би 1456. године бројао 431 кућу. Детаљније вид.: Х. нав. Иналџик, дело , 208–209. Покушавајући да тачно дефинише хан и каравансарај и разлику међу њима, Х. Шабановић истиче да су каравансараји подизани првенствено на главним друмовима, и то „искључиво за привремено склониште и преноћиште путника без икаквог комфора, док су ханови уз то служили и за дужи боравак“ (Х. Шабановић, , Годишњак града Београда, Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. године XVII, 1970, 32). А. Бејтић и Х. Крешевљаковић своде ову на разлику да питање плаћеног или бесплатног смештаја, те се тако сматра да су каравансараји само обична бесплатна коначишта која су градили поједини добротвори, доксу ханови нешто налик на гостионице које су држала приватна лица, и укојима се плаћало за смештај и храну. Детаљније вид.: A. Bejtić, Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini,POF III–IV, 1953, 269–273; H. Kreševljaković,Hanovi i karavansaraji u Bosni i Hercegovini, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Djela VIII, Odjeljenje istorisko-loloških nauka, 7, Sarajevo 1957, 29–30, Иако је у основи прихвата, О. 242

Зиројевић заступа мишљења да и од ове поделе постоје бројна одступања, те да се не може апсолутно прихватити, те истиче да је реч о једном типу коначишта, које пролази кроз одређене етапе развоја.Цариградски (О. Зиројевић, друм од Београда до Софије (1459–1683), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 52). Слично мишљење износи и Д. Ђурић Замоло ( Beograd kao orijentalna , Beograd 1977, 80–81). Белешке путописаца које се varoš od Turcima 1521–1867 односе на Пљевља и околину готово без икаквог двоумљења наводе на став да су се термини каравансарај и хан користили паралелно, те да између ова два типа коначишта није било суштинске разлике. 243

H. Kreševljaković, nav. delo, 101.

117


су грађене у време врхунца моћи Османског царства, што се сва како огледало и на пољу архитектуре. Каравансараји су обично били грађени од камена и покреве ни оловом, бакром или опеком. Основа зграде била је правоугаона, са атријумом у средини. Посматран издалека, каравансарај је ли чио на тврђаву са кулама и потпорним зидовима. Највећа пажња на фасади поклањана је улазним вратима, која су по правилу била 244 велика, са шиљатим луком и богатом пластичном декорацијом. Путујући у пролеће 1574. године кроз Херцеговину, Француз Пјер Лескалопје описао је каравансараје следећим речима: „Кара вансараји су склоништа где отседају и богати и сиромашни зато што немају ништа боље. То су као велике шупе: светлост, уместо кроз - само кровом пок прозоре, улази на отворе; немају тавана, него су ривене. Унутра, свуда уоколо су узвишења, висока две и по стопе, широка седам стопа, на која се пењу људи да би лежали одвојени од коња; ови су везани уз господара за гвоздене алке причвршћене на узвишењима, тако да свако види свог коња поред себе и ставља му храну на узвишење... Изнад ових уздигнутих места, свуда уоколо на зидовима су куке, где свако веша своје ствари без бојазни да ће било шта изгубити, јер ујутру каравансарајџија, тј. домаћин не отвара вра 245 та док све не обиђе и сваког не упита да није шта изгубио.“ Описујући изглед хана, на основу путописних бележака из 16. и 17. века, Х. Крешевљаковић наводи да је ханска зграда „била слич на великој стаји“. По њему, ханови су били приземне зграде, право угаоне основе и зидова висине 2–2.5 метара, од дрвета, камена или ћерпича са кровом на четири воде покривеним шиндром, а врата су довољно висока да кроз њих може да прође246коњ под товаром. Очигледно упознат са проблемима око смештаја на путеви ма у Царству, Француз Пуле је 1658. године у Сарајеву набавио неку врсту не покретног чадора, који описује речима: „Та справа бјеше никревета дужа ниили виша од мене. Она се састојаше од четири коца, у којих доњи крај бијаше окован, - а горњи пробу шен. У средини бијаше колут причвршћен гвозденим обручем, на који бијаше сашивено платно чврсто попут цвилиха, али лакше од 244

D. Djurić-Zamolo, nav. delo, 80.

245

Р. Самарџић, нав. дело , 133–134.

246

H. Kreševljaković, nav. delo, 17.

118


њега. Позабив та четири коца у земљи кревет је био готов, а да се не сруши, бјеше се приковало на њих с великим чавлима четири мале пријечке. Ја ударих још једну мотку уздуж као што се чини 247 на чадору, да вода може слободно отицати.“ Странци који су одседали у Пљевљима углавном се не жале на услове смештаја, али је на основу њихових бележака готово немогуће установити да ли су постојали и хан и каравансарај, или различити путописци различито називају један исти објекат. Филип Дифрен Кане, описујући своје путовање српским земљама 1573. године, наводи: „Стигосмо у Ташлиџе, лепу варо шицу између планина, а ипак на равном земљишту... Због писама које је Светли Господар примио из Цариграда, овде се задржасмо један дан у великом и мрачном хану, покривен оловом, који је са248 градио Мехмед-пашин син.“ Међутим, пишући Катарини Медичи такође из Пљеваља, Дифрен-Кане наводи: „Ово писмо добио сам данас у овдашњем - типа кона каравансарају“249, не уочивши разлику између ова два чишта. Делимичну сумњу у његове наводе баца - саопштени по датак да је поменути хан задужбина сина Мехмед-паше Соколо вића. Наиме, Мехмед-паша је имао два сина, Гази Хасан-пашу и Ибрахим-пашу, који су имали висока звања у османској хијерар хији, али се нигде у њиховим биографијама не- помињу задуж бине у Пљевљима. Највероватнијом се чини претпоставка да је Дифрен-Кане погрешио, и да је пљеваљски хан, кад и остале своје 250 задужбине у овом месту саградио Хусеин-паша Бољанић. Жан Палерн Форезјен пролази кроз Пљевља 1582. године, 251 и описује их као лепу варошицу где има базара и каравансарај. Каравансарај у Пљевљима помиње и Лефевр у извештају са 252 свог путовања кроз ове крајеве 1611. године. 247

В. Јелавић, „Доживљаји Француза Poullet-a на путу кроз Дубровник и Босну (године 1658)“, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, XX (1908), 62. 248

Р. Самарџић, , 128. нав. дело

249

Исто, 627.

250

Уп. H. Kreševljaković,nav. delo, 57; Р. Самарџић, , 627–28. нав. дело

251

Р. Самарџић, нав. дело , 139.

252

Исто, 157.

119


Пун лепих речи за Пљевља, гласовити путописац Евлија Че лебија сматра као веома битно да наведе да су- у граду 1664. го дине, поред две медресе, три мектеба, две текије, Хасан-пашиног имарета (јавне кухиње) и хамама, постојала и „три преноћишта 253 (хан), велика као безистан у облику тврђаве“. И док су трговци проводили дане, тј. тачније речено ноћи, у пљеваљском каравансарају, склапајући ту и нове послове, поједини странци, које је пут од Дубровника донеке Цариграда водио преко Херцеговине, па и преко Пљеваља, коначиште су добијали и у манастиру Милешеви, светињи са чијим су значајем и они били добро упознати. Тако, већ поменути Француз Пјер Лескалопје, Парижанин, који је на пут по Османском царству кренуо да види и доживи необичан, страни, потпуно другачији свет, боравио је у манастиру Милешева, где су им монаси, како је записао – „дали да једемо чорбе са уљем и празилуком, мало рибе и црног хлеба“.254 *** Имајући у виду значај трговачких активности које су се одвијале у Пљевљима, са сигурношћу се може -рећи да је пље ваљски каравансарај био значајна трговачка станица на Дубро вачком друму. Најбројнији и најзначајнији трговци у овим краје вима, Дубровчани, који су караванима пролазили кроз Пљевља и краће се у њима задржавали, било је и оних дубровачких тр говаца, који су се ту неко време задржавали и пословали. Ипак, мора се нагласити да су и поред значајног присуства Дубровчана у пљеваљској трговини, њени главни носиоци били домаћи људи, међу којима су се нарочито истицали варошки кнезови. Стога, са пуним уверењем се може рећи да Пљевља у 16. - градова и тр и 17. веку, за разлику од већине других српских гова под османском влашћу, превазилазе значај локалног трга и представљају како значајан трговачки центар, тако и транзитну трговачку станицу према Дубровнику и градовима у Боки. 253

Evlija Čelebija, Putopis, Odlomci o jugoslovenskim zemljama, Preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1979, 398. 254

Р. Самарџић, , 51, 135. нав. дело

120


Ниш и нишки крај у 18. веку

Велики бечки рат (1683–1699) представља преломну тачку у историји Османског царства. Окончан Карловачким миром, којим Османско царство изгубило већину својих ериторија т преко Саве и Ду је нава, осим Темишварског Баната и доњег Срема, овај сукоб великих размера недвосмислено је показао да султанова ордија више не представља респектабилну силу каква је била током 16. века и најавио крај 255 османске доминације на европским Ипак, територијама. проћи ће цео век пре него што су ослободилачки покрети- балканских народа по чели да дају озбиљније резултате, као неопходну претпоставку најпре за аутономију, а затим и пуну независност држава југоисточне Европе. Након пораза Османлија под Бечом 1683. и губитка Буди ма 1686. године, усред снажне аустријске офанзиве према југу, Порта 1687. доноси одлуку о оснивању Београдског пашалука, са намером да се боље административно уреде и чвршће утврде области које су и даље биле под непосредном османском контро лом. Београдски пашалук обухватао је Сремски и Смедеревски санџак са нахијом Ниш, поједине градове и паланке Крушевачког санџака (Параћин, Ражањ, Алексинац и Крушевац), који је припа дао румелијског беглербеглуку, као и град Шабац, који се налазио у Зворничком санџаку, тј. Босанском пашалуку, чиме се стварао јединствен систем одбране крајишта са центром у Београду.256 Београдској благајни придружени су и приходи од харача, овчарине и мукате у Крушевачком санџаку, као и државни - приходи оства 257 ривани у Пиротском кадилуку. 255

О Србији у Великом бечком рату детаљније вид.:Србија Г. Станојевић, у

, Београд 1976. време Бечког рата 256

Београдски пашалук још увек није адекватно обрађен у нашој историографији. Најзначајније дело на ту тему је докторска дисертација Р. Тричковић (Београдски пашалук, 1687–1739, I–II, Београд 1977), у рукопису, која је основно полазиште за сваког истрживача који се подухвати ове теме. Такође вид.: Историја српског народа(= ИСН) IV/1, Београд 1993, 7–19 (Р. Самарџић); О. Зиројевић, Србија , Београд 2007, 198–199. под турском влашћу 1459–1804 257 Р. Тричковић, Крушевачки санџакбегови у 18. веку, Крушевац кроз векове,

121


Након склапања Карловачког мира 1699. године Београдски пашалук уређен је као гранична покрајина у којој мухафиз добија права беглербега. До 1710. године Срем је био организован као посебан санџак, када је претворен у царски хас чији су приходи додељени беорадском гарнизону, и прелази у непосредну надлеж 258 ност београдског мухафиза. У статус оквируграда, војногкале. поретка Београдског пашалука, Ниш је је имао Нишки гарнизон у том периоду бројао око 300 јерлија, што је у рангу са снагом гарнизона у тврђавама у унутрашњости пашалука, као што су нпр. Смедерево и Ужице, а представља релативно мали број чланова посаде у односу на састав београдске тврђаве (која је бројала 5.000–6.000 војника), као и у односу на утврђења на сремској страни, - Шабац и Ку пиник, у којима је било смештено 300–500 војника. Дакле иако Ниш, у периоду до Пожаревачког мира нема изразито погранични карактер, Османлије ипак почетком 18. века уочавају потребу да се нишка тврђава ојача и учврсти као „предњи бедем Дунава“, о чему је издат и хатихумајун 1702. године. Међутим, услед побуна које у Цариграду и Београду избијају наредне године, што доводи 259 до смене на османском престолу, тај пројекат није остварен. Један од највећих проблема са којима се Порта суочава у овом периоду је неповољна демографска слика - северне и цен тралне Србије, као последица ратних разарања 1683–1699, а која је била све драстичнија идући ка јужним границама Београдског пашалука. Поуздано је утврђено да је у том периоду број харач 260 ких обвезника у Београдском пашалуку смањен чак 8 пута. Тако су у читавом нишком кадилуку 1710. године забележе на свега 644 српска харачка домаћинства, од којих је 120 поро дица живело у самом граду Нишу, а остали у селима подручног Крушевац 1972, 81. После повратка Београда под османску власт 1739. године, Крушевачки санџак додељен је у арпалук београдским везирима, али је изузев у периоду 1742–1746. увек имао свог санџакбега. Вид. такође: ИСН IV/1, 8–9 (Р. Самарџић). 258

ИСН IV/1, 7 (Р. Самарџић).

259

Историја Ниша I (= ИН), Ниш 1983, 208 (Р. Тричковић).

260

О. Зиројевић, Србија под турском влашћу 1459–1804 , Београд 2007, 168.

122

На раскршћу епоха 261 кадилука. Централна власт настоји стимулативном пореском политиком да оживи ове области, што изазива незадовољства на месника околних санџака, чија раја почиње да бежи и да тражи 262 уточиште на територији Београдског пашалука. Без обзира на несређене унутрашње прилике, охрабрени успе хом у сукобу са Русијом на Пруту 1711. године, Османлије се већ сре

диномКарловачког друге деценије 18. упуштају века, непуних двадесет година након скла пања мира, у нови ратни- сукоб са Аустријом, који је потврдио премоћ аустријске војске у односу на своје османске ривале. По одредбама мировног споразума склопљеног у Пожаревцу 1718. године, а по принципу uti possidetis, Аустрији је припао- цео Ба нат с Темишваром, доњи Срем, северна Србија -са Београдом до за падне Мораве, подручје од реке Дрине до ушћа Тимока у Дунав, узак појас уз Саву с Бијељином, као и Мала Влашка (некадашњи северин 263 ски Банат) до реке Алуте, што ствара потребу за новим променама у административном уређењу Османског царства, - где сада улогу глав них одбрамбених граничних центара преузимају Ниш и Видин. На територији која је остала од Београдског, али са бит 264 но различитим моделом организовања, још током 1717. године ствара се Нишки пашалук, у чији састав улазе делови Смедерев ског санџака који остају под османском влашћу, тј. Соколска, Ужичка, Пожешка и Нишка нахија. Мухафиз Ниша био је само командант града, а не и „намесник нарочито уређене граничне покрајине с највећим могућим ингеренцијама какви су били вези ри у Београду“, већ су та шира овлашћена била и даље остављена 265 у надлежности румелијског беглербега. За првог мухафиза Ниша након Пожаревачког мира наиме нован је Мехмед-паша Нишанџија, пређашњи велики везир, да би 261

ИН I, 210 (Р. Тричковић). У периоду 1704–1715. број харачких листича у Београдском пашалуку попео се са 18.000 на 25.500 хиљада. О. Зиројевић, нав. дело , 203. 262 263

ИСН IV/1, 111 (Р. Веселиновић).

264

Београдски пашалук био је уређен по узору на Будимски, а Нишки на Бендер и Хотин. Након склапања Београдског мира 1739. године, модел Нишког пашалука ће бити преузет за Адакале, град на Великом острву на Дунаву, између београдског и видинског серхата. ИСН, IV/1, 89 (Р. Самарџић). 265

Р. Тричковић, Београдски пашалук I, 384–385.

123


1719. године био замењен Абдулах-пашом Мухсинзадеом, руме лијским беглербегом, који својој титули придодаје и титулу муха физа Ниша, у који се тада сели и седиште Румелије. Нови муха физ са собом доноси и ферман о оживљавању радова на нишкој тврђави, који су били потребни не само ради јачања фортифика ције, већ и да би се запослио велики вишак војника који се пову 266

као Сведочанство у Ниш након губитка територија. о томесеверних оставио је и Герард Корнелије Дриш, који је у саставу бечког посланства које је имало задатак да на Порту однесе Пожаревачки мировни уговор, прошао кроз Ниш 1719. и 1720. године. У запису који се односи на 1720. годину, он бележи: „У Нишу смо нашли сад, некаквих 1000 нових спахија, који су дошли овде да зидају град и зато се је сад овде оскудевало у сточној храни, тако, да смо морали да шиљемо -наше људе у кол на села, за по неколико сати далеко од Ниша, да купе и да донесу 267 храну за нашу стоку.“ Завршетак основних радова на тврђави прослављен је 1723. године, постављањем плоче изнад Стамбол-капије, док су се даљи радови наставили и наредне две деценије, када је тврђава добила изглед који има и данас. У периоду 1717–1737. године развио се и град, који се након тога готово није мењао до ослобођења од 268 османске власти 1878. године. Утврђивање града, као и прилив сеоског становништва у Ниш током читавог 18. века проузроковало је и ширење вароши, која се до 1718. године састојала од две муслиманске махале и Српске вароши. Са пребацивањем ингеренција - серхата из Бе ограда у Ниш, у граду се рапидно повећава број муслиманског становништва, што проузрокује и потребу за новим урбанистич ким решењима. Убрзано се граде нови дућани, а главна чаршија пребацује се на леву обалу Нишаве, граде се нове и обнављају урушене џамије. Истовремено, Српска варош измештена је изван варошког плота, чији је правац простирања одређен положајем 266

ИН I, 214 (Р. Тричковић).

267

К.С. Протић, Путовање кроз Србију 1719. и 1720. године, Отаџбина, Београд 1889, књ. XXII, св. 85, 72. 268

ИН I, 248–251, 252–256 (Р. Тричковић).

124


нове цркве Св. Николе на брегу под Горицом 1722. године. Ова црква је недуго затим, већ 1737. године, након повратка Ниша у руке Османлија, претворена у победничку џамију.269 Иако је владавина Ахмеда III (1703–1730), а нарочито његовог великог везира Невшехирли Дамад Ибрахим-паше обележена изра 270 зито реформистичким и модернистичкимна тенденцијама, основу сачуване грађе османске провенијенције, као и путописних белешки странаца који двадесетих и тридесетих година 18. века пролазе кроз Ниш, чини се да се тај талас промена у најистуренијој европској про винцији Царства није ниосетио. Мери Вортли Монтегју , супруга ен глеског посланика Едварда Вортлија путује у Ца риград 1717.године, и у својим писмима износи своје импресије и запажања о местима кроз које пролази и људима које среће. У писму велшкој кнегињи Каролини, написаном у Једрену 1. априла 1717. године, она говори о тешком положају становништва Србије и описује једну епизоду која се догодила у Нишу: „После седмодневног путовања стигли смо у Ниш... Ваздух је одличан, а тло тако плодно, да постоји готово невероватно изобиље... Али, потлачени становници готово уопште не учествују у благодети тог изобиља... Несрећници који су нам, уз обећану кирију, дали двадесет кола од Београда довде, морали су сви да се врате, а да и ништа није исплаћено, мада су – без икакве одштете – неки њихови коњи били повређени, а други угинули. Ови јадници опколили су кућу и на најјаднији начин чупали косу и браду. Ипак нису добили ништа сем271удараца...“ Већ помињани Г. Корнелије Дриш записао је у свој дневник 1719. године: „Овде смо нашли једног Нишлију, Србина, који је био дуго време код нас у ропству... Он нам је причао чудо од зу лума које чине Турци и јаничари Србима у Нишу. Краду, отимају, бију и убијају, те никоме није сигурно ни чељаде- у кући, ни име 272 так, нити он сам.“ 269

ИН I, 256–261 (Р. Тричковић).

270

О Невшехирли Дамад Ибрахим-паши детаљније: Историја Османског царства, прир. Р. Мантран, Београд 2002, 328–330. 271

З. Левентал, Британски путници у нашим крајевима XV–XIX века, Г. Милановац 1989, 192. 272

К. С. Протић, нав. дело , књ. XIX, св. 84, 630.

125


Овај период на територији Нишког пашалука карактеришу велике побуне јањичара, незадовољних у првом - реду својим ма теријалним положајем, као и непрестани сукоби нишких јерлија и царских трупа. Двадесетих година 18. века број јањичара смеште них у Нишу (5.220) био је готово троструко већи у односу на број јерлија (око 2.000). У наредном периоду, гарнизони почињу да се формирају у оближњим паланкама (Лесковац, Бања), па бројијерлија пред избијање новог рата саКуршумлија, Аустријом 1737. године износи око 4.400 војника, који су се издржавали од прихода фискалног система, постављеног на ширем подручју од 273 Крушевца до Пирота. Као позитиван ефекат реформи Дамад Ибрахим-паше тре 274 ба истаћи уређену и осмишљену пореску као политику, и њено прилагођавање приликама на крајишту, па су за - рају Нишког па шалука, као што је то раније био случај са београдским серхатом, проглашене одређене стимулативне мере, у циљу подстицања на сељавања на његову територију. Иако су у првом - реду биле усме рене ка некадашњим османским поданицима који су сада живели на територији Аустрије, нове мере Порте су у много већем обиму подстакле унутрашње процесе сеоба, јер је српска раја из оних делова Царства у којима је процес читлучења и угњетавања био огромних размера, потражила уточиште у овој- граничној обла сти, у којој су услови за живот ипак били275 сношљивији. У овом периоду, уочава се и привредни развој Ниша, који постаје најзначајнија станица транзитне трговине између Осман ског царства и Аустрије. Нишки ђумрук обухватао је Крушевац и Ужице, тако да је у његову надлежност улазио и трговачки пут Са рајево–Видин. Иако османске власти повремено настоје да огра ниче обим трговинске размене са северним суседом, заплашене негативним утицајем меркантилизма, комерцијални послови су се углавном одвијали без прекида, што се у самом граду Нишу 273

ИН I, 217 (Р. Тричковић); Иста, Лесковац у 18. веку (1683–18 04), Лесковачки зборник XI (1971), 5–24. 274

Овом реформом уводи се нови порез , као стална врста имдад -и хазарије мирнодобске помоћи провинцијским намесницима. Детаљније вид.: Р. Тричковић, Крушевачки санџакбегови, 82. 275

ИСН IV–1, 99–100 (Р. Самарџић).

126


огледало отварањем нове ђумрукане, као и бројних објеката за 276 смештај трговаца и њихове робе, попут дућана, ханова, магаза. У лето 1737. године, Аустрија започиње нови -рат са Осман ским царством. Први циљ аустријске војске био је Ниш који се предао 28. јула. Тада је у граду боравио и Ф. Шметау, аустријски генерал, аутор „Тајних мемоара мађарског рата 1737, 1738. и 1739. године“, је у Нишу боравио после његове и записаокоји следеће редове: „Градубзо нишки зидан је одкапитулације камена и имао је лагумиране гласије за одбрану са минама. На левој страни Нишаве, била је, одмах на реци, турска варош, која - је била ограђе на утврђењем од земље, које је служило мосту на Нишави као 277 мостовско утврђење.“ Недуго затим османска војска се релативно брзо опоравила од првог удара, и већ у јесен те исте године повратила ово стра тешки и војно значајно утврђење. Рат је окончан Београдским миром, склопљеним 1739. године, граница Османског царства по ново је избила на Саву и Дунав, Порта је обновила Београдски, а укинула Нишки пашалук, али је нишка благајна и даље посебно књижена у оквиру веће београдске канцаларије. Из ње је 1766. - продата у мали године издвојен приход од нишке царине, која је 278 кану уз 50 гроша закупнине. Као највећа тврђава у саставу обновљеног -Београдског паша лука, Ниш већ 1739. године добија посебан статус, који се одржава све до краја 18. века. Иако, дакле, Ниш више није имао статус изрази то пограничног утврђења, Порта је била свесна аспирацијаустрије, А како према Нишу, тако и према Видину, израженим и током прегово ра приликом склапања Пожаревачког мира. Стога је Ниш имао веома значајно место у стратешким и одбрамбеним плановима османских султана у периоду од Београдског до Свиштовског мира, као и у по следњим годинама 18. и првим годинама 19. века. Београдски везир имао је у Нишу свог мутеселима, службе ника који је управљао у његово име и за његов рачун наплаћивао 276


277

К. Протић, Одломци из историје Београда од 1711–1739 , Годишњица Николе Чупића, Београд 1886, књ. VIII, 171. 278


127


дажбине са територије под његовом надлежношћу, која се покла 279 пала са облашћу под јурисдикцијом нишког кадије. Иако задржава свој значај као трговачки центар, Ниш се то ком друге половине 18. века може окарактерисати као првенстве но јаничарски град. Наиме, и после враћања јерлија у Београд, у Нишу је остао гарнизон од 336 коњаника и 400 пешака, чији се бројбројао временом смањивао. На смотри 1790. године нишки низон је 492, а 1793. године 597 војника. У --истом перигар оду, у овој тврђави било је око 1.500 припадника царских трупа. Јаничари су били ти који су давали тон и војном и привредном и друштвеном животу града. Међутим, како централна благајна више није могла да обезбеди њихово редовно финансирање, у својим настојањима да себи обезбеде што бољу егзистенцију, они почињу да се мешају у трговачке и занатлијске послове, али и да претварају читава села у280читлуке. Стога не изненађује што два највећа проблема са којим се централна власт суочава у овом периоду, како у Нишком кадилуку, тако и на читавој територији Београдског пашалука,представљају, с једне стране, јаничарске побуне и сукоби између царских трупа и јерлија, који су повремено прерастали у отворене уличне борбе, као што је то био случају Нипу почетком 281 1759. и, сгодине, друге стране, процес читлучења, који све више узима маха. Ни једној ни другој појави,разорној за стабилност државе,Порта нема ни снаге ни могућности да се довољно енергично супротстави. У прве две деценије након Београдског мира нишке спахије покрећу поступке пред Царским диваном против оних који су им одузели земљу чије су приходе легитимно уживали. Последњи сачувани ферман про 282 тив читлучења на нишкој мукати издат је 1777. године. Већ на почеткуизбијања Кримске кризе (1783), Порта поново почиње да упућује мухафизе и у Ниш. После аустријске објаве рата 279

Исто, 224–225.

280

Исто, 226.

281

Исто, 228.

282

Исто, 231. Готово истоветна ситуацијија је и у Поморављу и Крушевачком крају. Вид.: Р. Тричковић, , 149–151; иста, Ћуприја и средње Поморавље Крушевачки санџакбегови, 86–89.

128


Османском царству 9. фебруара 1788. године, а нарочито после ус 283 пеха Коче Анђелковића и његових сабораца да у пролеће 1788. године код Багрдана пресеку артерију европског дела Османског царства, путни правац Београд–Ниш, Ниш постаје - централно упо риште османске војске, којој је, у овој фази рата, превасходни циљ био поновно успостављање комуникације са Београдом, а када је то остварено и сама одбрана престонице Пашалука. Након склапања Свиштовског мира 1791. године, који није донео територијалне промене између две зараћене стране, султан Селим III уочава неопходност промена у Царству, - са којима запо чиње, и то нимало случајно, управо на територији Београдског обело пашалука.284 Хатишерифом од 4. децембра 1793. године дањује се програм реформи, али само за територију Смедеревског санџака са Шапцем, а без Крушевачког санџака и Ниша. Већ од лета 1793. године Портини службеници у Нишу шаљу захтеве да се Ниш, чија је царина после Свиштовског мира поново припоје на београдској канцаларији, у потпуности одвоји од Београда. У Ниш је упућен мухафиз, али до формалног одвајања није до 285 шло. Међутим, изузимање Ниша из реформских захвата Селим III свакако је имало негативан утицај на положај српске раје, а дугорочније гледано и на (не)успех устаничких- настојања на те риторији нишке нахије. У освит 19. века Ниш представља центар борбе против по буњеника и крџалија, у њиховим настојањима да преузму Београд у своје руке. Током готово читавог периода Устанка 1804–1813. године нишка област је поприште српско-турског - ратовања. Упра во за 1809. године биле су везане велике наде српског народа овог краја за коначно ослобођење од османске власти. Зараћене стране започеле су Чегарску битку! 283

Детаљније вид.: Д. Пантелић, Кочина крајина, Београд 1930; Р. Тричковић, , Бој на Иванковцу 1805. Ћуприја и средње Поморавље до Првог српског устанка године, Београд 1979, 153–159. 284

Детаљније вид.: Д. Пантелић, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791–1794, Београд 1927; Исти, Београдски пашалук пред први српски устанак (1794–1804), Београд 1949; ИСН IV–1, 329–342 (Р. Самарџић); Историја народа Југославије, књ. II 1284–1285 (В. Чубриловић). 285


129


Град Бихор као османско утврђење (неке недоумице из османске прошлости Бихора)

Десетак километара северно од Берана, изнад села Био че, на месту где се Лим састаје са својом притоком Љешницом, налази се локалитет Градина, са рушевинама утврђеног града Бихора. Смештено на надморској висини од око 1.000 метара, ово утврђење доминирало је великим делом лимске долине, од Тивранске клисуре на југу до Куманичке клисуре на северу. Бихор је био утврђење на значајној саобраћајници која је долином Лима спајала Будимље, Бијело Поље и Бихор с путевима у Плаву на једној и Сјеницом и Новим Пазаром на другој страни.286 О прошлости града Бихора, како у српском средњем веку, - први пут тако ису под османском влашћу мало се изворима зна. Досадашња истражи вања показала да се у историјским помиње 1450. године (у једном документу из дубровачког архива, где се наводиin„loco vocato Bihor“), свега пет година пре пада - под ос 287 манску власт. О прошлости овога града након пада под османску власт пи сали су, у оквиру ширих тематских целина, Олга-Зиројевић и Ми 288 лан Васић. Оба аутора Бихор помињу узгредно, наводећи само неколико основних података о њему. Дакле, прошлост утврђења 286

Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974, 68.

Градови и утврђења у Црној Гори, Археолошки П. Мијовић, M. Ковачевић, институт, Посебна издања књ. 13, Београд 1975, 97–98. 287 288

О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459–1683 , Београд 1974, 118; Иста, Кроз бихорску нахију 1571, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића XIV, Пријепоље 1991, 173–190; PopisIsta, džizje kadiluka Bihor iz 1644/45. godine, Rožajski zbornik 11, Rožaje 2002, 89–99; М. Васић, Градови Црне Горе под турском влашћу, У: Насеља на Балканском полуострву од XVI до XVIII вијека, Академија наука и умјетности Републике Српске, Радови, Књига II, Одјељење друштвених наука, Књига 12, Источно Сарајево 2005, 85, 89, 102, 105, 116, 123, 130, 134, 139, 159, 161, 163, 169, 170, 192, 195, 203, 209.

130


као османске војне испоставе није била предмет систематских проучавања, па су сва досадашња знања о овој теми фрагментар на. Узрок томе свакако није незаинтересованост истраживача за прошлост Бихора, већ недостатак оригиналне архивске грађе, која би допринела расветљавању одређених питања и недоумица постојећих око прошлости овог утврђења. -власт деловима Град и област Бихор пала је Мехмеда под османску 1455. го дине, у време опсежне кампање II у јужним српске деспотовине, падом Области Бранковића - у чијем се саста 289 ву налазио. Међутим, први до сада познати подаци о утврђењу Бихор сежу у трећу деценију 16. века, када је овај град био један од два утврђена места у оквирима призренског санџака. Међутим, ако се има у виду чињеница да је призренски санџак основан након 1459. године, морало би се претпоставити да је у првим годинама османске власти Бихор припадао некој другој административној јединици Царства. Године 1488/89. године у састав Призренског санџака улазили су следећи вилајети: Брвеник, Бихор, Комодин (Коморани, з. од Приштине), Плав, Суво Грло и Власи Призрена. Почетком 16. века Призрен и Бихор били су у саставу Скадарског санџака, да би, како је већ напоменуто, 30-тих година 16. века поново у изворима био забележен призренски санџак, и у њему 290 утврђење Бихор. Није познато да ли је Бихор одмах након османског заузи мања имао војну функцију у оквирима турског војног уређења или је пак био напуштен, а затим обновљен и прилагођен ново 291 насталим условима. Важно је нагласити да Бихор, чини се, није имао функцију у оквирима Крајишта Иса-бега Исхаковића, које је обухватало области Звечана, Јелеча, Сјенице и Раса, чији је попис 292 из 1455. године објављен и коришћен у историографији. Тај по 289

М. Динић, , У: Српске земље у средњем веку, Београд Област Бранковића 1978, 176. 290

О. Зиројевић, Турско војно уређење , 94.

291

М. Васић, нав. дело , 130. О. Зиројевић, Турско војно уређење 118. ,

292

Krajište Isa-bega Ishakovića, Zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Uvod,

turski tekst, prevod i komentari H. Šabanović, Sarajevo 1964, 3–116.

131


датак ишао би у прилог горе изнетој претпоставци да је постојао дисконтинуитет у деловању овог утврђења. Неспорно је да је тврђава Бихор, како сазнајемо из детаљног пописа Призренског санџака насталог у периоду 1521–1530. го дине, у то време имало своју посаду коју су сачињавали диздар, 293 ћехаја, топџија, имам, као и 21 мустахфиз. подацима пописа 1530. године, ра (24По мустахфиза) уживала је осамиззаједничких тимара,посада који су- града Бихо обухватали двадесет села у нахији Бихор и два- села ван те на хије. Диздар Касим уживао је приход од 7.060 акчи, као део једног 294 већег тимара, који су сачињавала села Затон Четр и Добродол. десетих година 16. века посада је бројала 226 људи, укључујући и диздара, имама, ћехају и топџију, била је опремљена са четири топа, док је у складиштима била похрањена одређена количина житарица (пшеница и295 просо). У другој половини 16. века, села која су улазила у састав ти мара посадника тврђаве Бихор додељена су царском хасу , па је при ликом убирања прихода у прелазном периоду долазило до спорова између хаских емина и посаде Бихора. Сачувана је жалба чланова бихорске посаде из 1566. године упућена Високој Порти, у којој се наводи да је емин узео приходе од појединих села и у време када су та села била у саставу њихових тимара. Стога је бихорском кадији наређено да детаљно испита наводе ове жалбе, - као и да се незако 296 нито узети приходи врате онима којима припадају. Значајну допуну писаним изворима представљају мате ријални остаци утврђења, на основу којих је могуће делимично реконструисати изглед града. На терену се могу идентификовати остаци три куле и цистерне за воду. На северозападном зиду јасно се уочава касније ојачавање постојећег зида, што недвосмислено сведочи о одређеним преправкама које су вршене на овој тврђави. Имајући у виду праксу коју су Османлије спроводиле у освоје - својим потреба ним земљама, да постојећа утврђења прилагоде 293

O. Зиројевић, Турско војно уређење , 118.

294

M. Васић, нав. дело , 139.

295

О. Зиројевић, Турско војно уређење , 118, 287–288.

296

М. Васић, нав. дело139–140. ,

132


ма, чини се оправданим изношење претпоставке да се поменута ојачања могу датовати у другу половину 15. века, - у време учвр 297 шћивања турске власти у горњем Полимљу. Уз тврђаву Бихор постојало е ј подграђе, што -представља и да нашњи назив села, чије су куће расуте испод рушевина утврђења. У атару села Подграђе сачувани су и остаци старог гробља, као и 298 црквина топоним , што сведочи о континуитету насеља. Град Бихор био је и седиште истоименеовог нахије и кадилука. У доступним писаним изворима нема података о станов ништву у месту Бихор, те се све тврдње о демографским и етнич ким кретањима могу извести само посредно. Наиме, податак да је 299 тај трг у другој половини 16. века прерастао упућује у касабу на закључак да је становништво континуирано расло, а истовремено 300 и да се мењала етничка структура. Наиме, како је Бихор имао муслиманску посаду, он је у првим деценијама османске власти почео да се развија као муслиманско насеље. Уз саму тврђаву, као чланови посаде, смештени су Турци – војници, док се у подграђу уз српско становништво, временом све више насељавају и Турци, као чиновници у администрацији и судству, припадници улеме, трговци, занатлије. Домаће становништво у граду и околини било је захваћено таласом исламизације, чији се интензитет појачава у другој половини 16. века. Поред Срба и Турака, у Бихору је живео 301 и џемат Цигана-муслимана. Посредни подаци о процесу исламизације у- селима бихор ског кадилука садржани су у два детаљна пописа ове области из

297

У оквиру теренских истраживања током рада на пројекту „На светим водама Лима“, екипа у саставу, С. Мишић, Е. Миљковић, П. Лутовац, А. Фостиков и С. Пушица, обишла је 12. септембра 2006. године рушевине града Бихора. Прелиминарни резултати са тог истраживања публиковани су у овом раду. 298 М. Васић, нав. дело134. , 299

Исто, 116.

300

Касаба је назив за отворено градско насеља које је морало имати своје границе, одређену територију, а од јавних објеката најмање једну џамију, мектеб, а евентуално и хамам, каравансарај или хан, као и чаршију. Детаљније: Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда , књ. I, св. I, Турски катастарски пописи Београда и околине 1475–1566, Београд 1964, XVI–XVII. 301

М. Васић, нав. дело , 123, 130, 134.

133


1571. и 1641. године. Седамдесетих година 16. века - кадилук Би хор чинило је 142 села и 8 мезри, са укупно 1960 кућа, 777 не - 24 куће хајма ожењених, 6 удовица, 158 влашких домаћинстава, на – номада, и 7 кућа ешкинџија и соколара, што уз фактор 5 чини укупно 12658 становника. Муслимани (1106 лица) јављају се у 54 насеља, а да се углавном ради о преверницима сведочи белешка писаракојим да поједини муслимани притежавају баштине (сељачки посед је располагала хришћанска раја). Много је мањи број уписаних чифлука (сељачки посед којим је располагала мусли манска раја), док је број оних који су убележени-као бенаци гото во занемарљив (свега 302 7 лица). Седамдесет година касније уочава се опадање броја хришћан ског (српског) становништва у бихорском кадилуку. У попису џизје (харача) кадилука Бихор из 1644/45. године у 170 села, убележено је свега 313 хришћанских домаћинстава. Иако овај број свакако није апсолутан, јер се ради о специфичној врсти извора у који су убележени они мушки поданици Царства, који су били хришћани, пунолетни, способни за рад, и при томе ни по једном основу нису стекли право на ослобођење од џизје (вршење -службе у корист др жаве). Мора се водити рачуна и о чињеници да се границе нахије и кадилука нису увек нужно поклапале, а још увек - није разрешено пи тање да ли се ради о стварном броју хришћанских кућа или је појам 303 џизја-хане пореска јединица. Ипак, без обзира на све недоумице и ограде у вези са природомизвора, очигледно је да - јекрајем 16. и по четком 17. века започео процес појачане исламизације у бихорском кадилуку, који је довео до убрзане промене етничке структуре ове области. Значајне промене у етничкој структури опажају се након завршетка Великог бечког рата и склапања Карловачког мира (1699. године), када Османско царство губи највећи део својих територија преко Саве и Дунава. Муслиманско становништво из Славоније и Угарске се највећим делом иселило у оне области које су опстале у саставу Царства, те се тада део њих насељава и у области Бихора. Не располажемо прецизним подацима о времену изградње џамије у Бихору. О њеном постојању сведочи податак да су њени 302

О. Зиројевић, Кроз бихорску нахију 1571, 175.

303 О. Zirojević,Popis džizje kase Bihor iz 1644/45. godine, 90–91.

134


чиновници у попису из 1530. године пописани заједно с војници 304 ма бихорске тврђаве. Главна трговачка седишта у горњем Полимљу већ од првих деценија османске власти имали су тргови Будимља и Бихор, као и суседни Никољ Пазар. Током деценија, обим трговине на бихор ском тргу опада, и преноси се у Никољ Пазар, који се налазио на 305

погоднијем месту. Као и у прометном неким другим градским насељима -на српском ет ничком простору (Пљевља, нпр.), поред трговине и занатства, градско становништво Бихора бавило се и пољопривредом. Ста новници Бихора, као уосталом и становници Будимља и Бихора, производили су житарице и бавили су се306сточарством. Као ис пасишта за стоку становника тргова Бихора и Будимља помињу 307 се јајлаци Мокра Гора и Велика Гора. Горе наведени подаци представљају збир досадашњих знања о Бихору као османском утврђењу. Свакако недовољно, али ипак чини се подстицајно за нова истраживања. Стога се враћамо на констатацију изречену и на почетку овог саопштења: многе недоу мице моћи ће да буду разрешене тек након систематког и опсежног изучавања грађе из османских архива Истанбула и Анкаре.

304

М. Васић, нав. дело203. ,

305

Исто, 170.

306

Сточарством се бавио и део грађана Колашина, Никшића, Бијелог Поља, Гусиња. Детаљније: М. Васић, нав. дело , 159. 307

Исто, 161.

135

НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВО


Насеље Рудо Поље у Смедеревском санџаку од 1476. до 1572. године

Tериторија Деспотовине пада Смедерева 1459.припао годи је не ушла је у састав Османскогпосле царства. Највећи њен део Смедеревском, а неке рубне области Крушевачком, Призренском, Вучитрнском и Видинском 308 санџаку. - 15. века припада Влашко насеље Рудо Поље у другој половини ло је кадилуку Брвеник, нахија Островица, Смедеревски санџак. На примеру Рудог Поља могу се, донекле, уочити и неке појаве и односи 309 у српском друштву друге половине 15. и прве половине 16. века. На правни статус становништва Рудог Поља у ово време највише је утицало то што је Смедеревски санџак био значајно крајиште на стално немирној граници са Угарском. Турцима је

ради тога и одговарало да га повластице добро(влашка населе и права да, узукључе правне економске ),одговарајуће тамо шње становништво у турски одбрамбени систем због обезбеђења границе. Становништво са привилегованим влашким статусом представљало је посебну друштвену групу у турском феудалном друштву и значајан колонизациони елемент, пошто је имало изу зетно важну улогу у насељавању и привредном- оживљавању оп 310 устошених крајева у целој југоисточној Европи. 308

Детаљније о територији Смедеревског санџакавидети у студији „Пад Смедерева и оснивање Смедеревског санџака“, објављеној у оквиру ове монографије. 309

Коришћени необјављени опширни дефтер Смедеревског санџака из 1476.

године чува се у Архиву председништва владе у Истанбулу Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devltet Arşivleri Genel Müdürlüǧü, Osmanlı Arşivi (= BBA), Tapu tahrir defterleri (= TTD) No. 16 (1476). Насеље Рудо Поље уписано је на страни 95. Делове овог пописа који се односе на Западну Србију објавио је Ахмед Аличић (Турски катастарски пописи неких подручја Западне Србије у XV и XVI веку, књ. I–III , Чачак 1985). Превод пописа насеља Рудо Поље налази се у књ. I, на страни 181. O попису Смедеревског санџака из 1476. године вид.: Е. Миљковић, Опширни попис Смедеревског санџака из 1476. ,године Историјски часопис XXXVIII, Београд 1992, 31–42. 310

Опширније о влашким правима вид.: Д. Бојанић-Лукач, Власи у северној

139


Турске власти су већ у 15. веку увиделе да је популациона политика важан део државне политике, те су власима намениле важну улогу у насељавању и одбрани североисточних делова Цар 311 ства. Они су као сточари, заразлику од земљорадника, били лако покретљиви и мање зависни од земље, што не значи да се нису ба вилии земљорадњом. Обично су имали велике породице и могли су увек да известан број млађих људи дају за војничку службу. На територији бивше деспотовине, опустошеној ратовима и са стал но немирном границом према Угарској, није било услова за мирно бављење земљорадњом, па је та земља коју је требало бранити и привредно оживети насељавана великим групама сточара са југа, којима су признаване влашке повластице. Сточари су, пошто нису везани за земљу, били знатно прилагодљивији новим условима и животу на новим стаништима, а и спремни на нагодбу са новим господаром. Они су, у замену за задржавање повластица средњове ковних сточарских катуна, служили Турцима као војници и бил и су главни ослонац за одбрануграница Османског царства према Угар ској. За Турке, који су продрли у наше земље да би ту дуго остали 312 и владали, биле су веома важне ове групе неплаћених војника. Организовани у дружине Власи су живели по селима на тзв. влашкој земљи коју , су добијали за насељавање и одбрану. Влаш ка села нису припадала тимару. Њихови становници су живели на оним земљиштима која су улазила у састав султанског хаса. У ка нуну за смедеревске влахе из 1476. године записано је да, иако је Србији u њихови први кануни , Историјски часопис ХVIII, Београд 1971, 255–

269. Закони и законски прописи који се односе на права и обавезе влашког становништва објављeни су у књизи:, Turski D. Bojanić zakoni i zakonski propisi za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 177. Под популационом политиком се подразумевају настојања државе да социјалиим, економским и правним мерама утиче на величину, састав и размештај становништва неке области: Вид.: D. Breznik, Demograja: analiza, metodi i modeli, Beograd 1988, 54. 311

312

Важно je истаћи, због могућих погрешних интерпретација, да под термином влаха подразумевамо искључиво друштвену групу Срба – сточара, која је током друге половине 15. и прве половиае 16. века имала повлашћени друштвени статус у Смедеревском санџаку, а никако посебну етничку заједницу, пошто су изворни турски документи недвосмислени: у њима су власи искључиво социјална категорија у оквиру српског националног ентитета.

140


смедеревски санџак-бег остао врховни старешина влаха, дажбине које су они давали сливале су се, као део султановог хаса, у државну благајну. Санџак-бег је уживао приход од новчаних казни, глоба за мање прекршаје, пошто је био одговоран за одржавање реда и по ретка међу људима. Власи су испуњавали уговорене војне обавезе, а заузврат су били ослобођени свих дажбина везаних за земљорадњу и рајински статус. канун-наме из 1476. регулишу влашка права и Одредбе обавезе. Првим чланом одређено је да године прецизно смедеревски власи од сваке куће дају по 45 акчи за једну филурију (што је била реална вредност млетачког дуката - седамдесетих годи на 15. века) и по 15 акчи као цену за овна. Катун кога је чинило 50 влашких домаћинстава давао је чергу, два овна, два круга сира, два конопца и три улара. Ова колективна дажбина била је процењена на 150 акчи, па је свако домаћинство морало да издвоји три акче, што је све заједно износило 63 акче, које су Власи доносили о Божићу, а - процењена вред о Ђурђевдану су давали 20 акчи, на колико је била ност овце са јагњетом. На ове новчане обавезе још треба додати и плаћање глобе за ситне преступе, која је износила 5 акчи а уживао ју је санџак-бег. Закон је даље предвиђао да на пет кућа један одлази у војну службу, а катун је давао и слугу (овакомо обавеза се звала рица) за санџак-бега. Овај канун, за разлику од оних из нешто кас нијег периода, не помиње обавезу заманицзвану а (окупљање војске у време ратног похода, по принципу један човек од куће). У њему се, даље, наводе влашка илаћају права: не младарину и овчарину , ослобођени су бројних работа од којих су неке- постојале и у вре ме Деспотовине (ношење катрана, лучи и дасака, чување тврђава, зидања кућа санџак-бегу, кошење ливаде, доношење дрва). Затим, примићуру се без кривице не може одузимати примићурска служба. И остали закони за влахе донети до 1528. године, регулишу готово истоветна права и обавезе влашког становништва. У многима се на глашава да власи, поред других дажбина од којих су ослобођени, не плаћају харач, испенџу313и ушуре. Становништво са влашким статусом у Смедеревском санџа ку у другој половини 15. века живело је у нахијама: Осат, Руј но, Морава, Сивриџе Хисар (Островица), Љубостиња, Маглич, 313

D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi,13, 27–35.

141


Левач, Лепеница, Ресава, Јагодина, Кучево, Раваница, Ждрело, Омољ, Звижд и Лучица. Њихов врховни кнез Малога, Николин син, уживао је тимар у Смедеревскомсанџаку; у- нахији Острови ца (6 села, 2 мезре, 107 домаћинстава и 4 удовице) у вредности од 314 10.000 акчи. Село Рудо Поље по попису из 1476. године било је насељено само које је уживало влашке повластице. Припа дало је становништвом кадилуку Брвеник, у нахији Островица и било је део кне -жине (23 села, са 275 кућа, 255 придодатих чланова домаћинста ва, 9 теклича и 3 удовице) Шобата, Карановог сина. Кнез је имао 10 ратаја и 20 примићура, а Рудо Поље, највеће насеље у кнежини са 26 домаћиистава, 26 придодатих чланова домаћинстава и 1 те кличем, било је под његовом непосредном управом. Просечно је насеље у кнежини имало 12 до 15 домова, са приближно толико придодатих чланова домаћинстава. Насеља у кнежини кнеза Шобата, Карановог сина:315 Кнез

Примићур

Шобат, Каранов Син

Село

Кућа

РудоПоље Новак,Вуковсин Божидар Крнул

26

Скапаница Опница

26 9

8

4 4

Димитрије, Рахачев Љубенићи син

12

9

Вук Пајсијевић

19

16

Лисовићи

Марко,Чигутковсин

Миленићи

4

Каран,Брајановсин Паштран Степан,Радичевсин Кореница Потерица Радич, Богданов син

Одискал + мезра Лађане

314

BBA, TTD 16 (1476), f. 233–234.

315

Исто.

142

Табије

4

4 13

3 15

13 24

15 23

Удовице

Теклич

На раскршћу епоха Радич, Јованишов Син

Сирце

Ђурађ,Брајановсин Радич, Бадрић

21

Тулац

21 14

Касиловац

16

15

Минуша 17 Божидар, Јованов син Бачвине 7

22

6

3

Хватој, Оливеров син

7

10

Вирево

РадкоКраводић Радић,Селаковсин Бранко,Рахобчевсин Томаш,Брајковсин Иван, Братанов син 20

4

Хљебићи Ћилино Свињица Крастевица Прибино 23

1

6

Петрово Вукосав, Радичев син Поље Брајан, Вукашинов Кростовац син

Укупно

9

1

4 6 21 6 3

4 19 6 3

15

12

275

253

1 1

4

Рудо Поље је, према попису влаха Смедеревског санџака из 1528. године, било део кнежине кнеза Радивоја, Вукачевог сина, а припадало је кадилуку Пожега, у нахији Морава. Под кнежевом управом било је: 21 село, са 199 кућа, 564 придодатих чланова домаћинстава, 14 ратаја и 4 удовице. У састав његове кнежине ушла су и села Рудо Поље, Лисовац и Милетићи- из раније кне жине кнеза Шобата. Већина села која су 1476. године била део Шобатове кнежине, 1528. године није уписана. У Рудом Пољу је уписано 21 влашко домаћинство и чак 58 придодатих чланова до маћинстава. Овакво повећавање породица повезано је са осман ском легислативом која је регулисала влашки је подимни дукат – филурија , плаћан по кући, без обзира на бројстатус, a пo којој чланова домаћинства, а не по глави, као што је плаћала раја. To се види из одредбе о власима из 1536. године: „Колико год да је било влашког света у једној кући, наиме ако је у једној кући био један човек, или два човека, или три, или четири, или пет и више људи, давао је као филуријска кућа годишње деведесет и три аспре.“ To је омогућило демографску експанзију становништва, чак и у ратним временима. У тој чињеници треба тражити објашњење зашто

143


је северна Србија после неколико деценија влашког статуса, без обзира на пустошења, страдања и заразе, имала- довољно станов ника да из ње крену миграциони токови ка новим крајиштима, ка 316 северу и западу. У Смедеревском санџаку укинут је влашки:- статус триде сетих година 16. века, а влашко становништво је, према кануну, - чије свих „уписано под харач“, што је подразумевало плаћање рајин ских дажбина, одређених законским прописима, су одредбе од 1476. до 1572. године биле истоветне. Рајетин је - на име сала рије од баштине давао пола лукна пшенице и пола лукна јечма, а од свих производа издвајао је десетину. На сваких 390 медри вина давао је, као саларију, једну медру. Од баштине су се давале у време вршидбе две акче ресума за повртњак, - у време косид бе – кола сена и сетве – кола дрва. Од заклане свиње тимарнику је припадала акча. Влашка домаћинства нису била у стању да на име саларије предају прописаних пола лукна јечма и пола лукна пшенице по баштини, што су тимарници изричито захтевали од сваког ожењеног домаћина, па је законодавац био принуђен да им укине ту обавезу и да им одобри да плаћају само десетину (ушур). Нови услови живота и нове дажбине приморали су влахе Смедеревског санџака да крену ка новим крајиштима, где су им признаване њихове повластице. Бројне скупине влаха су, у другој половини 16. века, прешле на територију Хабзбуршке монархије, која је настојала да их придобије на своју страну прихватањем - укидања влаш свих права која су имали у Османском царству пре ког статуса. Сасвим је извесно да се и део влаха- Рудог Поља исе лио из Смедеревског санџака у потрази за повољнијим условима 317 живота и привређивања. Насеље Рудо Поље (јавља се и друго име места – Карановац) према подацима из пописа Смедеревског санџака из 1540. године, - за рад неспо имало је: 17 кућа, 4 неожењена мушкарца и једног соб - баштина. На пр ног старешину домаћинства. У селу је уписано 10 вом месту забележен је примићур – поп Радосав, Дабиживов син, али се не може установити за колико је села био - одговоран. При 316

BBA, TTD 978 (1536); D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi,13, 27–35.

317

D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi,40–42.

144


мићур и за рад неспособни домаћин били џспенџе су ослобођени , док су је остале старешине домаћинства плаћале 25 акчи по глави. 318 Дажбине које је село давало износиле су укупно 2.184 акче. У селу је, тридесет година касније, живела 21 породица са баштином, давала је дажбине у износу од 3.447 акчи, што значи да је свако домаћинство у просеку морало да издвоји 165 акчи и јошколико износ харача. Било укупне је то осетно повећање у односу на 93 акче су износиле дажбине влашког домаћинства. Пораст становништва за 25% за време од 30 година резултат је природног прираштаја, али и прилагођавања становништва Рудог 319 Поља новим условима живота. Везивањем за земљу земљорадња је добила на значају што не значи да је опао значај сточарства. Развијено- сточарство је, на име, предуслов за развој пољопривреде , јер се површина обрадивог земљишта могла повећати сразмерно порасту грла крупне стоке, посебно волова.

У другој половини века у овом насељу гајени- су пшеница, је чам, раж, зоб, просо, конопља, лук, купус, бостан. Становништво се бавило виноградарством и пчеларстгвом. 318

А. Аличић, Турски катастарски пописи , књ. III, 505.

319

Исто, 393.

145


Пољопривредна производња, без обзира на поменути пораст броја домаћинстава, није расла; у Рудом Пољу од 1540. до 1570. године чак је опадала. Тако је село 1542. године на име дажбина давало: 20 лукана пшенице, 12 лукана јечма, 10 лукана зоби и 8 лукана проса, док је 1572. године давало: 12 лукана пшенице, 5,5 лукана јечма, 9 лукана зоби и 5,5 лукана проса. Пошто је законом детаљно одређена вредност лукана у окама, може сеАко приближно -селу. израчунати обим производње житарица у овом прихва тимо процену да је број лукана житарица уписан - у дефтер пред стављао једну седмину укупне производње, Рудо Поље је 1542. године производило око: 15 тона пшенице, 7 тона јечма, 11 тона зоби и 7 тона проса. Просечна производња по домаћинству била је 0,7 тона пшенице, 0,3 тоне јечма, 0,5 тона зоби и 0,3 тоне проса.

Тридесет година касније ово насеље је производило: 25 тона пшенице, 15 тона јечма, 12 тона зоби и 10 тона проса. По истом прорачуну, просечна производња по домаћинству била би: 1,5 тона пшенице, 0,9 тона јечма, 0,7 тона зоби и 0,6 тона проса. Ови подаци се, ипак, морају прихватити са резервом пошто је могуће да је писар, из фискалних разлога, у дефтер уписивао више изно се од реалних. Треба имати у виду да је у насељу- које је до триде сетих година 16. века уживало влашке повластице и интензивно

146


се бавило сточарством морао постојати већи број грла стоке него у насељима која су од пада под турску власт имала рајински ста тус, због чега им је било лакше да обраде веће -земљишне повр шине. Такође се може претпоставити и да су се овде задржале многољудније породице као остатак некадашње влашке дружи не, јер је од укидања влашког статуса протекло свега неколико 320 деценија, што је кратко време да би нестали сви облици ранијег начина живота. Пораст обавеза становништва Рудог Поља,- исказан у акча ма, указује на повећано фискално оптерећивање становништва, али без обзира на показатеље номиналног повећања тих обавеза, тешко је одредити колико је то повећање у стварности оптерећи вало становништво. У другој половини 16. века почиње висока инфлација у Османском царству. Акча је од 1476. до 1590. године 321 у односу на дукат девалвирала Велики 120%. пад вредности ос манског кованог новца утицао је на пораст цена пољопривредних производа, па је на пример, лукно пшенице 1476. године коштало 9 акчи, a 1572. године чак 72 акче, што представља раст од 800%.

320

А. Аличић, , 393, 505. Прерачунавање вредности ушура и саларије нав. дело преузето је од Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVI веку, Јадар у прошлости, Лозница 1985, 100. 321

Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда. Катастарски пописи Београда и околине 1476–1560, књ. I, Београд 1964, регистар, под: акча.

147


Сама девалвација акче, односно појава инфлације, није једи ни узрок оваквом скоку цена пшенице и других пољопривредних производа, јер је инфлаторна стопа била знатно нижа, од пораста цена пољопривредних производа. Ова појава највећим је делом последица конјуктуре – због бројних и дуготрајних ратова за вла давине Сулејмана Величанственог, на тржишту је била повећана - цена. потражња житарица, што и довело допораста Не би треба ло искључити и утицај, на је пример, револуције цена у Европи у 16. веку, која је, без обзира на привредну затвореност Османског цар 322 ства, имала извесног утицаја и на цене на турским тржиштима. Рудо Поље се развијало слично као и остала влашка насеља у Смедеревском санџаку у другој половини и током 16. века. Док је Смедеревски санџак представљао крајиште према Угарској одакле је претила сталнаратна опасност, домаћем становништву су признаване бројне повластице да се не би осипало и да би се укључило у систем одбране. Влашко становништво је живело у кнежинама, где су кнезу били подређени примићури, а примићурима старешина домаћинства, који је одговарао за издржавање и поштовање реда и закона у оквиру својих дружина. Кнезовима је поверено скупљање филурије, а такође су водили рачуна о насељености у својим кнежинама. За то су на грађивани ослобађањем од филурије, а некима од њих су додељивани и тимари. Њихове кнежине, због номадског на чина живота, нису биле компактне географске целине. Кнезови и примићури нису изгубили свој значај ни након укидања влашких повластица и након крупних промена у правном положају становништва које је у ранијем периоду уживало те повластице. л Гавни задатак им је и даље бил о прикупљање дажбина које је раја плаћала и одржавање насељености села; зато су и у новим условима добијали повластице: нису -плаћали харач, испе нџу, нити су давали друге рајетинске дажбине, а за вршење службе 323 награђивани су додељивањем баштине. 322

А. Аличић, . Вид. такође: BBA, TTD 16 (1476); BBA, TTD 1007 нав. дело (1516); BBA, TTD 1011 (1560). 323

Закон о примићурима и кнезовима Смедеревског санџака из 1536. године је недвосмислен: „Примићури који постоје у Смедеревском санџаку били су опроштени и ослобођени у време када су се узимали влашки ресуми; они су имали и нешто помоћних ратаја. Касније, када су власи уписани под харач, и ратаји су уведени под харач; њима (примићурима) биле су дате у руке часне

148


Са преласком на седелачки начин живота у другој половини 16. века почињу да се назиру обриси територијализације некада шњих влашких кнежина. Иако би на први поглед могло да се учини да су ове народне старешине биле искључиво у служби завојевача, они су ипак били спона између народа и турског - господара, шти тећи на тај начин становништво од непосредне управе Турака. Они су играли важнународа, улогу ипошто у очувању културног иден титета српског их јенациона већиналног била-ипривржена српској православној цркви, па су неки кнезови били и ктитори православ них цркава и манастира. Кнезови и примићури -као народне старе шине излазе на историјску сцену српског народа у периоду када готово у потпуности нестаје старо племство; они су тада зачетак 324 нове српске елите, која ће имати зна чајну улогу у 18. веку. Анализирани фрагменти из фискалних књига – турских дефтера о Рудом Пољу, најпре влашком па потом земљораднич ком насељу Смедеревског санџака, садрже податке о развоју : становништва производњи, и о броју кућа и порезима. Без њих не бисмо готово ништа знали о овом насељу које континуирано постоји од средњег века па до наших дана. Уосталом, и данас се када је реч о сеоским насељима пописује само број кућа, станов ника и пореских обавеза. заповести да су они лично, њихови синови и њихове баштине опроштени и ослобођени да не дају харач и испенџу, да помажу харачлијама и еминима који дођу ради скупљања државног иметка. Неки од кнезова имају тимаре, а и кнезују. Али ако кнезови којима је као надокнада за кнезовску службу одређено понешто мало тимара, буду смењени, опет им се може дати на кнезовање, а не даје се само тимар. Са кнезовским бератом не постаје се тимарник. Кнезови поменутог санџака јамче за примићуре; они помажи приликом убирања харача и државног иметка, као и у другим службама. Када санџак-бег иде у војни поход, заједно са њим одлазе у поход.“ ЦитираноTurski по: D. Bojanić, zakoni i zakonski propisi, Zakon o primićurima i knezovima Smederevskog sandžaka, Opširni defter Smederevskog sandžaka iz 1536. godine, 45–47. 324

О проблему кнежина под турском влашћу, вид.: Б. Ђурђев, О кнезовима Историјски часопис 1–2, Београд 1949, 3–37; M. Vasić, под турском управом , O knežinama Bakića pod turskom vlašću, Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine IX, Sarajevo 1957, 221–239; М. Васић, Кнежине и кнезови тимарлије у Зворничком санџаку у XVI вијеку, Годишњак Историјског друштва БиX X, 1949–1959, Сарајево 1959, 247–257.

149


Пљевља и нахија Кукањ у другој половини 15. века

У свом продору на североисток Балканског- полуострва, Ос - Стефана и ње манлије су, у периоду 1465–1470. године, од херцега гових синова одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета који је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470. године, од освојене територије у Херцеговини, осно ван је посебан херцеговачки санџак, односно вилајет, како се наво 325 ди у изворима османске провенијенције. Све до 1572. године седиште овог санџака налазило се у Фочи, - године, што ука када је премештено у Пљевља, где је остал о до 1833. зује на велики значај Пљеваља као трговачког и административног центра током дуготрајне владавинеОсманлија326наовом подручју. Како су Османлије у свим новосовојеним областима одмах уводиле тимарски систем, који је био основ за функционисање др жаве, и новоосвојене области у Херцеговини су у периоду 1465– 1468. године биле издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима војног слоја – аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком простору од -дубровачке грани це до горње Неретве, Устиколине, Пљеваља и Лима, започео је нов начин живота, регулисан по нормама централизоване војничке др жаве, какво је било Османско Царство у другој половини 15. века. Нови владари на Балкану донели су са собом и нови управно-адми нистративни и војни поредак, што је свакако проузроковало и про мене у дотадашњој организацији феудалног уређења, тј. односа на земљи. сусистем дошлиуправе у наше почивао крајеве са намером да ту дуго гос подаре Турци и читав је на тој основној максими – што лакше и што дуже владати освојеним подручјима. Османски феудализам се разликовао од европског, али су прагматични Турци у њега инкорпорирали поједина решења и искуства која су затица ли у новоосвојеним областима, а која су одговарала њиховом циљу . 325

H. Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, 45.

326

Исто, 47.

150


У Османском Царству постојале су три категорије влас 327 ништва над земљом: државна, харачка и ушријска Влас земља. ништво над земљом није било униформно уређено у свим деловима Царства, чиме су се поштовале специфичности појединих области. Земља у Херцеговачком санџаку, и уопште на - Балкану, припада ла је категорији државне – миријске земље, што значи да је сва 328 земља изван насељених места била власништво османске државе, односно владара, који је ту државу персонификовао. По грубој подели, земљишни поседи били су- сврставани у ти маре, зеамете и хасове, у зависности од прихода који су доносили. - за личности. Го Хас је био везан за положај, а тимари и зеамети дишњи приход тимара износио је највише 19.999, зеамета 20.000– 100.000, а приход хаса преко 100.000 акчи. Нахија Кукањ, чија су Пљевља била центар,- основана је не посредно по паду тог дела старе Херцеговине под османску власт. У турским изворима први пут се помиње у сумарном попису бо 329 санског санџака, завршеном 1469.По године. војно-политичкој подели, ова нахија припадала је сераскерлуку (војној команди) се раскера Сенкура, коју су још чиниле нахије Сокол, Милешево, Самобор, Дубштица, Бохорић и Кава, а у судско-административном погледу кадилуку 330 Дрина. Иначе, ова нахија је добила име по срп ском средњовековном утврђеном граду Кукњу, који је био познат 331 као летња резиденција Косача.

327

Власници харачке земље давали су харач за земљу у два основна облика, као харач одсеком и обавезан харач, али држава није имал а право врховне сопствености над том земљом и њени сопственици могли су њоме слободно да располажу, да је продају, остављају наслединцима, не обрађују и сл., док је ушријска земља она, коју су Османлије, освојивши је, разделили својим борцима или другим муслиманима. Они су давали само ушур од житарица, ито сиротињи, док га државаније никоме одређивала као приход. Таква категорија уживања земље постојала је у Хиџазу и карактеристична је за Арабијско полуострво у целини. (Дефиниције преузете од D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevksu, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, под: харачка земља и ушријска земља). 328

D. Bojanić, Turski zakoni, под: миријска земља.

329

Istanbul, Belediye Kütüphanesi, Cevdet Yazmalari, No. 0 76. Издање: A. Aličić,

, Mostar 2008. Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine 330

H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 137.

331

Опширније о Кукуњу: М. Српске Динић,земље у средњем, веку Београд 1978,

151


Први херцеговачки санџак-бег, Хамза-бег, притежавао је хас, који је у целини доносио приход од 300.587 акчи. У нахији Кукањ, овом хасу су припадала насеља Пљевља, Г. Шумани, Грево, Супра тина, Избршне, Корогул, Седлари, Белошевина,- Радојин Дол, До бри Дол, Црнче и Бжиње. Приход Хамза-бега од ове нахије износио је 18.238 акчи.332 Насеље Пљевља Шумани Г. Грево Супратина Избишне Корогул Седлари Белошевина Радојин Дол Добри Дол Црнча Бжиње Укупно:

Бројкућа(1469.г.)Приход (1469. г.) 72 6000 5 506 12 1284 3 150 3 150 3 150 4 207 10 1448 5 300 6 6 7 117 10.195

Број кућа Приход (1477. г.) (1477. г.) 101 9160 10 837 30 2495 4 473 5 399 3 637 6 669 12 1354 5 665 577 422 550 195 18.238

Табела 1: Део хаса санџак-бега у нахији Кукањ Највећи приход доносио му је сам трг Пљевља (1469. - 6.000, 1476. - 9.160 акчи), који је 1469. године имао 72 куће, и -23 неожење на мушкарца, а већ 1476. године 101 кућу и 12 самаца. Османска управа планирала је да на месту овог трга подигне шехер(муслимански град), па су од војнука Радослава и Радивоја одузете 23 парцеле земље, за које су у замену добили 25 парцела у 333 атару села Супратна и беглука Брезир. Нису познати разлози због којих се у првом- тренутку одус тало од ове намере, али се и у документима из прве половине 16. 200, 244, 250. 332

A. Aličić,Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Sarajevo 1985, 165–171. Када је први пут уписан 1469. године, приход санџак-бега од нахије Кукањ износио је 10.195 акчи. 333

A. Aličić,nav. delo, 167.

152


века Пљевља наводе као трг. Међутим, становништво Пљеваља је континурано расло током читавог 16. века, па је тако 1516. године у овом месту било 150, а 1570. године чак 195 домаћинстава, када је и први пут уписано као334касаба. Становништво нахије Кукањ се делило у две - основне друш твене групе влахе – сточаре, и земљорадничку рају. Поред ових, у нахији Кукањ било је војнука и занатлија, који су имали специјалан статус, због важности службе коју су обављали. Власи Кукња (178 домаћинстава и 26 неожењених мушкара ца) били су подељени у 6 џемата, неједнаке величине. Највећи је био џемат Прибисава, Владисавовог сина, који је бројао 40 домова - сина, са 19 до и 14 самаца, а најмањи џемат Витомира Ивковог 335 маћинстава и 2 самца. На жалост, и поред прецизних дефтерских података, тешко је утврдити тачан број становника са влашким статусом у нахији Кукањ, јер не располажемо подацима о просечној величини влаш ког домаћинства. Оно што је сасвим извесно, то- је да број 6–8 чла нова домаћинства, што представља просек за рајинску породицу у овом периоду не важи и за влашке породице, које су, услед режима плаћања пореза – филурије по кући, а не по глави становника биле многољудније. Џемат Цветко, Новаков син Брајко,Милићевсин Гојак, Радохнин син Иваниш, Цветков син Витомир, Ивков син Прибисав,Владисављевсин Укупнодомаћинстава:

Бројдомаћинс. 27 28 33 31 19 40 178

Бројсамаца 3 3 4 2 14 26

Табела 2: Џемати влаха нахијеКукањ Џемати Цветка, Брајка, Гојака и Витомира зимовали су у мес тима: Гомијона, Каменско, Варине и Вранац, а летовали у мести ма: Љубишна, Коњска, Поља, Обзир, Љешница, Хранац и Засаде. 334

М. Васић, „Градови под турском влашћу“, Историја Црне /У:/ Горе, III/1, 527.

335

A. Aličić,Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovine, 31–35.

153


Џемат Драгића, Бранисављевог сина зимовао је- у местима: Брези на, Љутић, Скокуће и Лука, а летовао у местима: Опарде, Пољет и Рељи, док је џемат Прибисава, Владисављевог сина зимовао у местима: Црквица и Мијоковина, а летовао 336 у месту Варине. Власи организовани у дружине, живели су по селима на тзв. влашкој земљи , коју су добијали за насељавање и одбрану. Влашка села нису припадала тимару.уЊихови становници живели на оним земљиштима која су улазила састав царског хаса. Власи су испуња вали уговорене војне обавезе, а заузврат су били ослобођени свих дажбина везаних за земљорадњу и рајински статус. Одредбама кануннаме из 1477. године прецизно су регулисана влашка права и обавезе. Они су били дужни да од сваке куће, једном годишње, на Ђурђевдан, дају 1 златник, 1 овцу са јагњетом (или њену противвредност у новцу, која је износила 12 акчи) и 1 овна (или15 акчи). Сваких 50 кућа је било у обавези да даје 2 овна (или 60 акчи) и 1 шатор (или 100 акчи). У вре ме војног похода, сваких 10 кућа морало је да опреми и дâ1 коњаника под оружјем и на коњу, да учествује у том походу. Заузврат, били су ослобођени свих других намета које337је плаћала раја. Раја нахије Кукањ живела је у селимакоја су улазила у састав царског хаса, тимара спахија и тимара посадника - тврђава Милеше во и Самабор. Укупан број становника ове нахије износио је крајем седме деценије 15. века између 2700 и 3500 глава, док је тај број само неколика година касније биоготово два и по- путавећи – по по пису из 1475. године у овој нахији живело је између 8000 и 10.000 хиљада становника. Просечан износ који је свако - домаћинство мо рало да издвоји на име пореских обавеза износио је 735 акчи 1469, 338 а 614 акчи 1475. године. Положај раје битно се разликовао од положаја становништва са влашким статусом. Основна новчана обавеза наметнута раји била је џизја или339харач и њеним се плаћањем признавала врховна 336

Исто, 34–35.

337

Kanun o vlasima hercegovačkog sandžaka iz 1477. godine,Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovčcki, zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sandžak, prir. B. Djurdjev, N. Filipović, H. Hadžibegić, M.Mujić i H. Šabanović, Sarajevo 1957,12. 338

У прилогу овог рада дата је табела свих насеља нахије Кукањ, у које је унет број становника и приход по селима. 339

У коришћеним документима термини џизја и харач су употребљени као

154


власт османског владара. У нашим земљама, ова - дажбина се нази 340 вала царском главницом, јер се убирала и припадала „од главе“ је лично владару, за разлику од спенџе која је припадала спахији. Џизју је сваке године плаћао сваки здрав и за рад способан Србин, који није обављао војну или помоћну војну службу, због које би био ослобођен плаћања џизје. Ослобођење од џизје стицало се посебном одлуком владаразакону, и тим се стицао статус аскера (војништва). По османском свичином поданици који су плаћали џизју, која је представљала и начин искупљења- хришћанског ста новништва за пасивну улогу у муслиманском друштву, имали су статус заштићених поданика зимија. Џизја – је обавезивала - на по 341 даничку покорност и понашање у складу са рајинским статусом. У литератури се обично наводи да је минимум џизје износио 342 око једног дуката, међутим, њен тачан износ је доста- тешко утвр дити услед недостатка прецизних података. Мора се водити рачуна синоними за означавање пореза – главарине. Поред овог значења, термин харач може да подразумева и порез на земљу. Када се успостави, такав порез морао је да плаћа поседник те земље био он хришћанин или муслиман. Међутим, обавеза плаћања џизје би била отписана примањем ислама. Хришћанске баштине су по правилу биле оптерећење харачем, и њен статус није могао бити измењен механичким преласком у посед муслимана, све док не би био извршен нови попис и одлука ревидирана. Вид.: H.Glavarina Hadžibegić, u Osmanskoj državi, Orijentalni institut u Sarajevu, Posebna izdanja IV, Sarajevo 1966, 2–3. 340

Иако се џизја другачије називала baş г лаварином vergisi, што–указује на то да је њу плаћао сваки пунолетни и за рад способни мушкарац, и од овог правила је било одступања, те се у европским деловима Царства, џизја убирала по домаћинству. О томе недвосмислено сведоче најстарији обрачунски дефт ери о прикупљеној џизји с краја 15. века. Вероватно је и то био један од уступака становништву које је живело на крајиштима, да би се обезбедила насељеност територије. Доказ тој тврдњи је и царска заповест из новембра 1567. године, којом се наређује темишварском беглербегу да скрене пажњу беговима, кадијама и забитима на пристаништима да убудуће не дозвољавају прелаз на ту страну раји Смедерева, Крушевца и Рудника, а да од оних који су прешли узму харач по глави. Наиме, у време пописа Темишвара било је наређено да се тај порез узима с куће на кућу, што је због задружног начина живота, за рају било много повољније.Та пракса је била на снази до краја 17. века, када је у целом Османском Царству заведен јединствен систем личног пореза. Вид.: H. Hadžibegić, nav. delo, 63–64. 341

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, 96–97; H. Hadžibegić, nav. delo, 2–39.

342

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, 96–97. 155


и о чињеници да износ џизје није био једнак у свим деловима Цар ства, при чему се водило рачуна о еконо мским, али и друштвеним и 343 политичким приликама у појединим Тај областима. износ је био различит и за поједине нахије у оквиру Херцеговачког санџака. На основу једног пописа харачких обвезника с краја 15. века, сазнајем о 344 да је становништво нахије Кукањ плаћало 43 акче на име харача. Испенџу –домаћинстава спахијску главницу све старешине хришћанских широмплаћале Балкана,су као замену за више радних тлака, на шта их је обавезивао њихов зависни положај према непосредном господару земље. Од ове обавезе изузимали су се крајње сиромашни, слепи,хроми и сакати, а удовице које су у наче лу биле лошег материјалног стања, давале су умањени износ испе 345 нџе. Међутим, по попису из 1475. године, у нахији- Кукањ, испе нџу је плаћало само становништво које је живело у селима која су улазила у састав царског хаса, док је она раја која- је живела на тима рима спахија и посадника тврђава Милешево и Самабор те обавезе била ослобођена. Документа не пружају никакво објашњење за ову веома ретку појаву за ондашње прилике. Може-се само претпоста вити да је та мера била у функција одржавања стања насељености појединих области, наиме да је османска власт ослобађањем од 343

Д. Бојанић, , 96–97; H. Hadžibegić, nav. delo. 43–51. нав. дело Х. Хаџибегић износи мишљење да је један од основних фактори при одређивању висине џизје била финансијска ситуација и потребе државе за војску и сталне војне операције. Док је држава напредовала и финансијски јачала освајањем нових подручја, оптерећење раје је могло бити сразмерно мање. Али, већ у другој половини 16. века, почело је слабљење финанскијих потенцијала Османског царства, па и државе у целини. Узимајући у обзир шири историјски контекст, Х. Хаџибегић предлаже следећу периодизацију повећања износа џизје: а) нормално повећање џизје успостављања држа ве до године; б) нагло повећање џизје збогод опадања вредности новца од1577. 1577. до 1690. године, у односу на златник; ц) извесна стабилизација у погледу вредности новца и висине џизје од 1690. до 1804. године и д) нагло повећање џизје, уско повезано са сталним опадањем вредности новца од 1804. до 1855. године, у односу на поједине врсте златног новца који је био у промету. 344

H. Hadžibegić, nav. delo, 54.

345

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, 98.

156

На раскршћу епоха 346 плаћања испенџе , покушавала да задржи рају у њиховим селима. С обзиром да су у састав царског хаса увек улазила најплоднија земљишта, логичном се чини претпоставка да је становништву које је живело у таквим селима било лакше да подносе терет пореских обавеза, него становништву које је живело на тимарима спахија и посадника тврђава. На жалост, не може се прецизно утврдити када

је мерагодине ослобађања од испенџетво ступила на снагу, али сеплаћало чини да јеову дажбину, јер 1469. становниш нахије Кукањ су приходи од села, како се види у попису из те године, виши од оних из 1475. године, иако је у периоду 1469–1475. број становни ка континуирано растао. Како је попис из 1469. године сумарни, у њему није убележена структура дажбина, те смо у немогућност и да ову претпоставку потврдимо или одбацимо на -основу расположи вих извора. На основу одредаба кануна из друге половине 15 . века, који се односе на српске земље, познато је да је мусл иманско становништво ресм-и чифт које се бавило земљорадњом плаћало тзв. , чија је -ви сина зависила од величине земљишног поседа, који је обрађивала једна породица. У историографији је прихваћено мишљење да је ова дажбина у ствари новчани вид и обрачун седмодневне работе земљорадника и његове запреге волова, која је постојала још у пре 347 досманско време. У нахији Кукањ 1475. године било је свега 13муслимана, који су плаћали различите износе на име личног пореза. Наиме, неки су били потпуно ослобођени овог намета, неки су плаћали 6 а неки 9 акчи, без икаквог појашњења о узроцима ових знатних разлика. Мало је вероватно да се оне могу објаснити различитом величином земљишног поседа који је уживала свака муслиманска породица појединачно, јер је доста њих било у потпуности- ослобођено поре за. Вероватнијом се чини претпоставка да је и ово била још једна у низу мера које су Османлије чиниле да наведу хришћанско станов ништво да „добровољно“ прими ислам. Раја, хришћанска и муслиманска, која је живела на тимарима, зеаметима и хасовима накоје је била издељена нахија Кукањ, поред 346

Износ испенџе био је 25 акчи.

347

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, 97. Опширније о овоме вид.: H. Inalcik, , Belleten, XXIII, Ankara 1959, 575–581, 602–608. Osmanlilard'da Raiyyet Rusumu

157


обавезних дажбина у новцу (харач, спенџа), имала је и обавезу да вања дажбина од приноса са земље. Основне земљорадничке даж бине биле су десетина и саларија. Десетина је представљала чист десети део летине, а саларија додатну нешеријатску дажбину на житарице, која је најчешће износила једну четрдесетину, али је тај износ могао да буде и једна тридесетина и једна тридесеттрећина 348

приноса. Становништво нахије Кукањ јечам, просо, зоб, бостан, боб, лан, црни грах.гајило Воће је пшеницу, гајило само стано вништво села Бушње. Пчеларство и свињогојство су били веома распрострањени, а у селу Кукањ постојао је рибњак. У другој половини 15. и првој половини 16. века у Херцего вачком санџаку у целини, а тиме и у нахији Кукањ, као и у већини других области Царства, натурална рента била -је доминантни об лик давања земљорадничких дажбина. Натурална рента је свакако више погодовала сељаку, јер је после подмиривања обавеза према спахији, могао слободно да располаже са вишком, за подмиривање сопствених потреба, као и за продају на слободном тржишту. Он је био у могућности да бира време када ће изнети свој производ на трг, као и коју ће количину продати. Преласком на новчану ренту, сељак постаје директно завистан од тржишта, а- с обзиром на чиње ницу да је био дужан да увек у исто одређено време предаје свој део дажбина спахији, није више био у прилици да сам одреди моменат када ће понудити своју робу на продају . Сам произвођач је, у таквим приликама, сносио и ризик неродне године и пропадања усева због атмосферских прилика. Неки научници сматрају да је баш прелазак са натуралне на новчану ренту, услед директне - зависности сеља ка од тржишта и феудалца, значио крај имобилности земљишног 349 поседа, и далекосежније гледано, крај установе миријске земље. Поред земљорадничких дажбина, становништво нахије Ку нијабет кањ било је оптерећено порезом звани , који је представљао глобу за различите прекршаје. Османско царство је политиком давања повлашћеног статуса и олакшавањем фискалних обавеза, уводило у свој војни систем до 348

Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку, 99.

349

H. Филиповић, „Поглед на османски феудализам (са посебним освртом на аграрне односе)“, Годишњак историског друштва Босне и Херцеговине IV, Сарајево 1952, 41–43.

158


маће хришћанско становништво, које је као неплаћена војска пред стављало главни ослонац одбране запоседнутих крајева. Иако би се на први поглед могло учинити да је држава трпела губитке, јер ти слојеви становништва нису плаћали главарину, као ни друге бројне порезе које је раја морала да плаћа, она је на овај- начин обезбеђива ла довољно становништва да насели и оживи пусте пределе који су улазили састав Царства, а остваривана је и бројних уштеда,гарнизона с обзиром на да није билоу високих трошкова око одржавања стално немирним крајиштима. За дуготрајне османске владавине на нашим просторима, у српским земљама су постојале бројне категорије тзв. „повлашће 350 У нахији Кукањ, у другој половини 15. века ног становништва“. забележени су само војнуци, хришћани – слободни сељаци – баш тиници, који су за обављање војничке службе били награђени ужи вањем слободне баштине и припадношћу војном сталежу. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службу и војне походе ишли на коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом. Увек су носили ис 351 кључиво црна одела. Ред војнука постојао је у српској средњо вековној држави, а у турски систем преузет је у-време реформи бе 350

Иако су пореске обавезе које су имале ове „повлашћене“ категорије биле знатно умањене у односу на намете које је плаћала обична раја, мишљења смо да њихов положај није био нимало лагодан, с обзиром на тешкоће у служби са којима су се сретали и са одговорношћу коју су на себе преузимали. Тако је, на пример, у канун-нами за видински санџак из времена Мурата III недвосмислено речено да дербенџије за сигурност путника одговарају „својим главама и имањем“, те је сасвим извесно да се они не могу сматрати посебно привилегованом групом. Ипак, намети које је морала да плаћа обична раја представљали су неиздржив терет, те су стога читава насеља прихватала посебна задужења и одговорност и грчевито су се борили да такав статус задрже. Можда би стога било упутније ове групе називати становништвом са посебним статусом, а не „повлашћеним“ групама, јер термин „повлашћен“ указује на далеко лагоднији услове живота и привређивања него што га је водила било која друштвена група српског становништва у Османском Царству у другој половини 15. и првој половини 16. века. 351

Када је и било покушаја од стране неких војнукада промене „униформу“, једним документом из 1580. године изричито је наређено „да се војнуци убудће “. M. Vasić, Martolosi u jugoslovenskim облаче у црнину, како су се облачили идосада zemljama pod turskom vladavinom, Akademija nauka i umjetnosti Bosne iHercegovine, Djela knjiga XXIX, Odeljenje istorijsko-loloških nauka, knjiga 17,69.

159


глербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата I, непосредно 352 након Маричке битке. Војнуци су регрутовани из редова домаћег хришћанског становништва, ситног племства и влаха-сточара. За разлику од влаха – војника, који су плаћали филурију без обзира да ли су одлазили у војни поход или не, војнуци су били ос лобођени од свих рајинских дажбина, укључујући и харач. Они су били обавезни дана плаћају копљарину, младарину, глобе прекршаје, таксу увоз бачви са вином и овчарину, ако за су ситније имали преко 100 оваца. Копљарина је износила 16 акчи, распоређена на цело копље, а онај који иде у поход плаћао је додатних 6 акчи, које је уживала царска ризница. Војнуци су обрађивали тзв. „војнучку voynuk yeri), односно поседивали су баштине са којих земљу“ (тур. нису давали десетину, нити друге порезе, а закон је предвиђао да т а земља мора да буде плодна. У нахији Кукањ нису убележени војнуци који- су активно слу жили, већ само војнучка резерва – 55 кућа у 15 села. У замену за вршење службе у тврђави, повластице су уживале и разне занатлије. Тако је у попису из 1469. године у селу Поток уписано 9 ковача и тесара, ослобођених рајинских дажбина, међу тим, у попису из 1475. године они нису забележени, што вероватно 353 значи да су били преведени у статус обичне раје. Повластице су, мада готово читав век касније, добили и сви становници Пљеваља, и хришћани и муслимани,- захваљујући анга жовању Хусеин-паше Бољанића код султана. У дефтеру из 1570. го дине убележено је да „сви они који станују у тој касаби, након што они између њих који се баве земљорадњом плате посједнику земље ушур на земљу коју сију и жању – ослобођени су и опроштени свих 354 обавеза, диванских намета, пореза и џерахорлука...“. Истовремено са тим што је испословао повластице за стано вништво Пљеваља, Хусеин-паша Бољанић добио је од султана до зволу за подизање задужбина, те је подигао џамију, каравансарај, 352

Б. Ђурђев,војнуцима О (са освртом на развојтурског феудализма и босанског агалука), Гласник земаљског музеја , Сарaјево 1947, 77; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Београд 1984, 162. 353

A. Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna , 125; A. Aličić, Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, 439–550. 354

М. Васић, Градови под турском влашћу, 551.

160


имарет и неке друге објекте. Овим обимним грађевинским радови ма измењен је изглед Пљеваља, који је од српског средњовековног трга почео да прераста у град оријенталног карактера. Јављају се и промене у етничкој структури становништва, у- касабу се досеља вало све више странаца, који су заузимали положаје у администра цији, судству, трговини или занатским еснафима. Подстицана је и исламизација домаћег становништва, које до 30-тих година 16. века готово да уопште није било. Овим таласом нису била захваћена само Пљевља, већ и насеља у околини. Тим процесом, као и исеља вањем дела хришћанског становништва током 16. века у великој мери измењена је верска структура становништва овог краја. Табела 3: Села у нахији Кукањ 1469. и 1475. године Насеље

Број кућа Самци Приход Број кућа Самци Приход (1469) (1469) (1469) (1477) (1477) (1477)

Збљево 21 Грабови Кал 8 8 Г. Лохућа Безница Црна Брда Кукањ 13 Лађани 3 Просоје Кнезрика 10 Страхов Дол 9 Г. Поросје 8 355 Поросје Г. Ивозица Г. Брвеница 7 Безавница 5 Вратца 3 Брекиње 356 Дубац 19 357 Маторчина 8 Трпиње 13 Честина 4

2049 741 585

2 2

33 20 15

5

5

5 3

13 4 6

21 6 29 1393 15 450 28 1068 16 13

3

868 150

4

1338 498 150 1250 750 750 341

894 469 242

2

273 314 585 186 1547 794 1259 589 664 280 2382 1414 99

5 3 10

10

11

5 2 10 6 4 9 4

7

3

39

8

26

8

3

1

16 28

4 11

5

5 37

7

8

4

475 475 241 278 395

355

У селу су уписана и два муслимана. У селу су уписана и три муслимана. 357 У селу је уписан и један муслиман. 356

161

Ема Миљковић Бојанић Петине Градац (део) Височка Пауче Бабина Брда Ужасно Тикаво

26 13 6 4 пусто 3 9

358

9 6

5 2

925 350

5 4

2

225 580

Рабитље 4 Рутница Котовише Мрчево 7 Д. Поросје 7 Градац (део) Поток 13 Глишница Илијаш 10 Класица 5 Крушево Лукар Поток 7 Засеље 4

2

359

360

386 770

11 7

774 3 2

650 280

1

520 320

3

1542

4

738 407

4

1310

363

358

Пусто

8

2 298

25 20 85 13

819 3 4

841 781

4

86650 200 25.715

2 232

702 354 258 200

4 2

7

311

1

4 8

9 2 9 14 14 3 3 3 3

7 7

362

Рудница Г. Д. Тепче Орља Укупно:

12 28

2 140

361

Бушње 21 Лохућа Бабин Поток Заостор Г. Плешевина 4 Стражиље Сумани Д. 5 Хоцевина 11 Југово Беласица Задубље 12 Которац 7 Видре 8

7

3 1 2 2

6 9 32 4 34 24 12 12 6 25 18 54 17 25 14 17 5 6 987

2 15 6 7

2 3 1 6 6 11 2 5 4 3 2 278

311 210 494 315 250 332 431 4155 380 250 163 110 255 1053 4 2522 538 561 773 160 1015 800 1846 320 537 515 623255 175 35.040

У селу је уписана и једна удовица. У селу су уписана и два муслимана. 360 У селу су уписана два муслимана и једна удовица. 361 У селу је уписан и један муслиман. 362 У селу је уписан и један муслиман. 363 У селу је уписан и један муслиман. 359

162


Зеамет Кушлат 1476. године

На основу расположивих извора, тешко је- прецизно ус тановити када су деловидефинитивно Подриња, онипали који под су се налазили око Зворника и Сребренице, османску власт. Сребреница и Зворник помињу се под османском влашћу у пе риоду након пада Деспотовине 1459. године, a дефинитивно од 364 1462. године. Зворнички санџак се у изворима први пут помиње 1483. године. Пре тог времена Зворник са околином (тврђава Зворник, Сребреница са Сребреником, Кушлат, Осат и Шубин) био је део Смедеревског санџака. Међутим, како су Јајачка и Сребреничка бановина у наслону на Шабачку бановину представљале бране османским продорима у угарске земље, као и сталну опасност по турскеуспостављању поседе на левој обали Саве,уОсманлије су- приступиле чвр шћем своје власти Подрињу. Тако је осамдесетих година 15. века дошло до оснивања Зворничког санџака, у циљу боље одбране раније стечених поседа које су Мађари непреста но угрожавали. Овај санџак је све до пада Сребреничке бановине 1512/15, године обухватао само девет нахија, и то: Сребреница, Зворник, Кушлат и Шубин на левој и Крупац, Бохорина, Птичар, 365 Јадар и Рађевина на десној обали Дрине. Османски систем административне поделе,- који се у вели кој мери поклапао са средњовековном поделом српских земаља, и који је водио рачуна о природнимобласти, границама очигледно није сматрао реку Дрину обавезујућом границом, већ и Зворнич ки санџак, као и кадилук(Фоча) Дринаобухватају територије са обе стране ове реке. Уверени да ће овај рад представљати при 364

H. Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, 50–51.

365

Х. Шабановић, Босна и Херцеговина, (У:) Историја народа Југославије, Београд 1960, 109–111; Исти, Bosanski pašaluk, 159–162; Dva prva popisa Zvomičkog sandžaka (iz 1519. i 1533. godine), dešifrovao, preveo i obradio Adem Hahđžic, Sarajevo 1986; A. Handžić, Tuzla i njena okolina u XVI vijeku Sarajevo 1975, 43.

163


лог прецизнијем дефинисању територија које су улазиле у састав средњовековне босанске државе, као и оних које су улазиле у састав средњовековне српске државе, а налазиле су се на левој страни реке Дрине, као и разграничењу између - Босанског, Хер цеговачког, Смедеревског и Зворничког санџака, у њему ће бити систематизовани подаци које у зеамету Кушлат пружа опширни 366

попис Смедеревског санџака 1476. године. Зеамет Кушлат уписан је из у дефтеру Смедеревског санџака из 1476. године као засебна целина. Ова област уписана је као зеа мет, тј. као феудално добро, а не као посебна нахија, како се јавља - двадесет годи у каснијим пописима Зворничког санџака. Наиме, на по оснивању Смедеревског санџака, подела његове територије на нахије још није била довољно чврста. Нахије попут Маглића, Љубостиње, Левча, Лугомира, Кушлата, јављају се у попису и као области, али и као истоимени зеамети, што је појава која се не јавља у каснијим пописима. Узрок томе би се морао тражити у чињеници да је смедеревски санџак у том периоду представљао изузетно значајно крајиште, те да је за османску администрацију била много важнија подела на војничка лена, која су обезбеђивала - чврста админи довољан број припадника спахијске коњице, него 367 стративна подела на нахије. На почетку пописа Кушлата није наведено- коме је припа дало уживање прихода са овог зеамета, као што је то био случај са другим зеаметима у оквиру Смедеревског санџака 1476. годи не. Међутим, уз попис села која су улазила у састав овог зеамета убележено је да су припадала „тимару поменутог“, док се термин зеамет помиње само на почетку пописа, као и на самом крају, у рекапитулацији прихода са њега. Исто тако нема никаквог помена о тимарнику, иако се на основу поменуте белешке закључује да је он био познат. Објашњење најпре треба тражити у могућности да је дошло до грешке коју је начинио писар приликом пописивања, мада је разлог можда и суштински – приход са зеамета Кушлат, о 366

Коришћени необјављени опширни дефтер Смедеревског санџака из 1476. године чува се у Архиву Председништва Владе у Истанбулу Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devltet Arşivleri Genel Müdürlüǧü, Osmanlı Arşivi (= BBA), Tapu tahrir defterleri(= TTD) No. 16 (1476). 367

Исто .

164


чијој ће структури бити речи касније у овом раду, није по својој висини спадао у неопходан износ прописан за зеамет (од 20.000 до 99.999 акчи). Може се претпоставити да је ова област, дакле, убележена, као зеамет због своје територијалне целовитости, као и значаја за рударство, развијеног у оближњим рудницима Сребреници и Црнчи, али да је ово добро строго- формално пос 368 матрано, на основу структуре прихода са њега, ипак чинило само тимар. Територија зеамета Кушлат 1476. године омеђена је токови ма река Дрине и Дрињаче са севера и Јадра са запада. На југу, овај зеамет је обухватао територију до планине Рогач, а затим је преко изворишта потока Кравице и брда Градац излазио на Дрину, за падно од Црнче, укључујући са десне стране Дрине село Воље вци на Великој реци. Највећи део насеља са овог зеамета био је лоциран на простору који је омеђен доњим током реке Јадар, до њеног ушћа у Дрињачу и десном страном Дрињаче, до ушћа у 369 Дрину, као и окуком Дрине од Сопотника до Полома. По судско-административној подели зеамет - Кушлат припа дао је кадилуку Сребреница. У његове границе нису улазила села која су се налазила са десне стране Дрињаче, иако је и то била об ласт Кушлата у ширем смислу. To потврђује и пример села Скогу рић, уписаног 1476. године у оквиру тимара Радивоја Опрашића, 370 како се наводи у попису „у Кушлату“. Помен тимара Радивоја Опрашића у детаљном попису Смедеревског санџака из 1476. године омогућава - прецизније да товање његовог надгробног споменика, који је пронађен у селу Опрашићи у близини Рогатице, и који је одатле пренесен у врт Земаљског музеја у Сарајеву. Наиме, Марко Вего овај споменик датира у II половину 15. века, али је сасвим извесно да 1476. го ante quern non, дина представља датум када је реч о његовој смр ти. Иако османски тимарник, и тиме укључен у државни и војни систем Османског царства, натпис на надгробном споменику све дочи да Радивој Опрашић ипак није у потпуности прихватио нове

368

Исто.

369

Исто .

370

Исто .

165


господаре. Тај натпис, у преводу на савремени-српски језик гла си: „А овде је белег поштеног витеза војводе Радивоја Опрашића. Живео сам поштено и славно. И умро сам у туђој земљи, а белег 371 ми се налази на баштини“. , Исто тако, мора се водити рачуна о чињеници да недостају прве стране опширног пописа Смедеревеког санџака из 1476. го дине, Сасвим и то попис оних насеља која су улазила у састав царског хаса. је извесно да је одређени број насеља из области Кушлата улазило у састав владаревог домена, те стога, на жалост, 372 овај преглед не може бити потпун. Зеамет Кушлат се по османском попису Смедеревског санџака из 1476. године, састојао се од 12 села и 1 мезре, као и од прихода од дажбине на оџаке ћумура, који су постојали у селима овог зеамета, и који су, сасвим извесно, били задужени, да про 373 изводе ћумур неопходан за рад оближњег рудника Сребренице. Колики је био значај средњовековног рударства не само у економском смислу, већ и у настанку градова види се по томе што у подграђима оних тврђава које се налазе у близини рударских центара јача неаграрни начин привређивања. Тако, Дубровчани почињу да залазе у Подриње већ пред крај прве половине XIV вијека. Дубровачки златар Добре Бенвенутић налази се 1346. го дине у Кушлату, што уједно представља и први помен ове тврђаве у историјским изворима. У Подкушлату су, поред Дубровчана, и домаћи људи с успјехом пословали, па је понеки од њих приман и за дубровачког грађанина. О значају овог утврђења као тргова чког центра сведочи и то што су се само под њим и под Високим формирале трговачке насеобине, а што није био случај са другим 374 утврђеним градовима у Босни. Према наводима К. Јиречека, Кушлат је у другој половини XIV века био значајно трговачко место, мада се ови наводи могу сматрати 371

M. Vego, Zbornik srednjovjekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, knjiga IV, Sarajevo 1970, 37. 372

BBA, TTD 16 (1476).

373

Исто .

374

Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево 1978,30–36, 52.

166


претераним. Уздизање Сребренице неповољно се одразило на развој Кушлата, јер се од краја XIV столећа једва помиње. - Напуштају га дуб ровачки трговци, чију пажњу привлаче богати рудници Сребренице.375 Када је пописан од стране Османлија, у оквиру истоименог зеамета седамдесетих деценија 15. века, сам Кушлат је село са 34 куће, нема спомена о утврђењу, као ни евентуалној посади. 376 - Зворничког Његово подграђе уписано село Подград са 18 до маћинстава. Ово село, које сејеупосебно, каснијимкао пописима санџака јавља и као Подграђе или Листје, тј. Лиштје, А. Ханџић идентификује као данашње село Лијешањ. Дакле, првобитни на зив Подград се није очувао, а село Лијешањ се заиста налази под 377 остацима града Кушлата, с леве стране Дрињаче. Кушлат се као тврђава поново помиње у сумарном попису Зворничког санџака из 1533. године. Нажалост, у овом попису нема помена о 6pojy и саставу посаде, већ су само- уписани тима ри Мехмеда, ћехајетврђаве Кушлат, који је делио, како се наводи у дефтеру „са његовим другом“, затим тимар Џафера, сина Алије Сербуљука, који такође дели „са његовим другом“, као и тимар 378 Мустафе, сина диздара, посадника у тбрђави Кушлат. У састав зеамета Кушлат1476. године улазила су и села: Коњовић (19 кућа), Кравице (12 кућа, 1 удовица), Хрнчић (19 кућа, 1 удовица), Кошница (6 кућа), Пољана (12 кућа), Горња Заложина (18 кућа, 1 удовица), Ваљавица (16 кућа), Раховић (32 куће), Доња Заложина (28 кућа), Бужине (5, кућа, 1 удовица), као 379 и мезра Отрок, која није била насељена и која се сејала извана. Дакле, највеће насеље на зеамету било је село Кушлат, У већа насеља могу се сврстати и села Раховић и Доња Заложина, док су најмања насеља била Бужина и Кошнице. На зеамету је било укуп но 219 потпуних и 5 удовичких домаћинстава. Просечна величина насеља износила је 18.25 кућа, што значи да су насеља на овом

375

Исто, 30–36.

376

ВВА, TTD 16 (1476).

377

Dva prva popisa Zvomičkog sandžaka (iz 1519. i 1533. godine) , dešifrovao,

preveo i: obradio Adem Handžić, Sarajevo 1986, 188. 378

Исто , 31. V.

379

BBA, TTD 16 (1476).

167


зеамету била нешто мања у односу на просечну величину насеља 380 у Смедеревском санџаку, која је 1476. године износила 20 кућа.

На основу прихваћених процена како у домаћој, тако и у свет ској историографији да је просечно сеоско домаћинство у овом пе риоду бројало 7–8 чланова, може се закључити даје. 1476. године у 381 границама зеамета Кушлат живело 1400–1600 становника. Већ је наглашено да је у границама овог зеамета живело и привређивало 5 удовичких домаћинстава, која су дакле, чинила само 2% у односу на укупан број домаћинстава на зеамету Кушлат 1476. године. Генерално узевши, број удовица које - се јављају у ра ним османским пописима српских области је релативно мали, и сасвим је извесно да је њихов стварни број морао бити већи. Оне су вероватно живеле у оквиру проширених породица, те се у попису не јављају самостално. Такође се може претпоставити да су тешки услови живота утицали да удовице склапају и други брак. Више је него очигледно, на основу пописаних података, да је жена сама 382 веома тешко и вероватно нерадо опстајала на челу породице. 380

Исто .

381

Детаљније о величини српске породице у првом веку османске владавине вид.: Е. Миљковић Бојанић, Породица у пљеваљском крају у првом веку османске владавине, Гласник завичајног музеја, књ. 2, Пљевља 2001, 103–116. 382

Поређења ради, навешћемо да је у области Браничева исте 1476. године

168


У селима на зеамету Кушлат, није био убележен ниједан са мац (mücerred), тј. одрасли син, који се одвојио од оца или браће, а који није засновао породицу. Уопште, ова категорија је веома ретка на територији читавог Смедеревског санџака 1476. године (свега око 1% у односу на укупан број домаћинстава), међутим, временом, вероватно са стабилизацијом економских иполитичких прилика, тај број се повећавао, па је на територији кадилука Ниш, 383 на пример, 1516. године било чак 20% самачких домаћинстава. Укупан приход са овог зеамета износио је 19.435 акчи. На његовој територији, као и на територији читавог Смедеревског санџака гајили су се: пшеница, просо, јечам, зоб, винова лоза, купус, лук, лан, бостан, воће. Становништво се бавило и свињо хаса гојством и пчеларством. У селу Подград убележен је један виноград, док је у селима Хрнчић, Пољана, Подград, Вољевица и 384 Раховац радила по једна рајинска воденица. На територији овог зеамета, као уосталом и- у целом чита вом Смедеревском санџаку, гајење житарица било је најраспрос трањенија пољопривредна грана. Житарице су- у укупном при ходу са овог зеамета учествовале са 31% (6.112 акчи). Највећи 385 принос житарица остваривао се у селима Кушлат и Раховац. Развијена грана пољопривреде било је и виноградарство, те је шира чинила 14% укупног прихода са зеамета Кушлат 1476. године (2.674 акче). Виноградарство је најразвијеније било у се 386 лима Кушлат, Кравице, Подград, Доња Заложина и Бужине. Изузетно значајну ставку у структури прихода чини и износ који 387 се прикупљао од испенџе, а који је износио 5.555 акчи (29%). проценат удовичких домаћинстава износио 2,7%, док је у кадилуку Ниш 1498. године чак 7,5%. Узроци ових разлика се, сасвим извесно морају тражити у сфери укупне стабилности појединих области, што је један од значајних фактора када је реч о демографским кретањима. 383

ВВА, TTD 16 (1476); TTD 1007 (1516).

384

ВВА, TTD 16 (1476).

385

Исто.

386

Исто.

387

Испенџу – спахијска главница – детаљно је објашњен у раду „Пљевља и нахија Кукањ у другој половини 15. века“, који се објављује- у склопу ове мо нографије. Током друге половине 15. и прве половине 16. века за становништво

169


Поред испенџе и поменутих пољопривредних производа, веома значајну ставку прихода зеамета Кушлат чинио је ресум који се плаћао на оџаке ћумура, који су како се наводи у попису из 1476. године, радили у селима Кушлата. Овај ресум плаћан је у износу 388 од 500 акчи. У изворима османске провенијенције, оџакомсе назива- ме сто на коме се производи дрвени угаљ, потребан - руднику и топи 389 оници. Објашњење дажбине која сересми називала оџак нала зимо у кануну за руднике Рудник и Црнча из 1516. године. Она гласи: „Ако се у поменутим рудницима Руднику и Црнчи, или у оџацима који њима припадају пали ћумур, амил рудника узима од сваког оџака по осам аспри ресума. Ако се пали на - спахијском ти мару, спахије узимају ресум. A од оних влаха који га пале [ресум] 390 узима санџак-бег“. Може се претпоставити да се у селима Кушлата ћумур па лио за потребе два велика оближња рудника: Сребренице и Црн целокупног Смедеревског санџака износ испенџе био је 25 акчи, колико су плаћале старешине пуних домаћинстава и 6 акчи, колики је био износ одређен за удовичка домаћинства. 388

Исто.

389

D. Bojanić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 159. 390

Исто, 25.

170


че, Овај ресум је очигледно припадао тимарнику, односно заиму Кушлата, али се не може установити колико је акчи узимано по сваком оџаку. Иако непотпун, овај податак недвосмислено све дочи о значају зеамета Кушлат за рударску производњу у Под рињу.391 На основу наведених података можесе израчунати да је про сечно оптерећење на зеамету Кушлат износило 1.495 акчи, док је тајсеоских износ понасеља домаћинетву износио 82 акче. У овај износ урачунати сy само порези који су се плаћали на име испенџе и ресума на пољопривредне производе. Како је ресум на оџаке уписан посебно, њега нисмо укључили у -прорачуне про 392 сечног оптерећења насеља и домаћинства. У овом прегледу свакако не може бити изостављен ни онај део прихода који је потицао од делова царског -хаса који су се на лазили на територији зеамета Кушлат. Како је већ наглашено, део пописа Смедеревског санџака из 1476. године који се односи на царски хас није сачуван, те тако није могуће установити која су то села, делови села или приходи са овог зеамета улазили у састав царског хаса. У рекапитулацији прихода са овог зеамета, који се налази на крају дела пописа који се односи на Кушлат убележено је да су ти приходи износили 700 акчи, али није прецизирано од 393 чега су се састојали. У оквиру сеоске привреде постојали су и одређени обли ци занатства, намењени пре свега задовољењу потреба сеоског становништва и аутоконзумацији. Тако се у неколико наврата у попису становника зеамета Кушлат помиње занимање ковач, што је и иначе био најраспрострањенији занат у селима, како Смедеревског тако и околних санџака. Гајење лана указује на то да се становништво вероватно бавило његовом прерадом, што је углав 394 ном био женски посао.

391

BBA, TTD 16 (1476).

392

Исто.

393

Исто .

394

Исто .

171


*

На крају, може се закључити да је оно што је одвајало зеамет Кушлат од већине других области Смедеревског - санџака био ње гов изузетан значај за рударство. Како је изнето, - у селима овог зе амета палио се ћумур, неопходан за рад оближњих рудника Црнче и Сребренице. погледу типа и величине насеља, пољопривред -не производње,Удажбина, ова област се није разликовала од оста лих делова санџака коме је припадала. Такође, прецизно одређивање територије зеамета Кушлат који је 1476. године улазио у састав Смедеревског санџака, који је обухватао највећи део територија бивше српске деспотовине, представља прилог залагању модерне, критичке историографије да покаже како граница на Дрини није била, како се веома чес то наводи у бројним не само у публицистичким већ и научним делима углавном насталим на Западу, граница- између две циви лизације, православља и католичанства, истока и запада, већ да је ова река раздвајала исти народ, те да се са обе њене стране простирала јурисдикција Српске православне цркве. Та граница је у првој половини 15. века била померена на запад, када је српска деспотовина имала значајне територије на левој обали Дрине. Дуги низ година, то је била компактна, непрекинута територија, која је почињала нешто узводније од Вишеграда и простирала се 395 Очигледно је да су ту компактност територије све до реке Саве. поштовале и турске власти, приликом образовања санџака након коначног пада српских земаља под њихову власт.

395

Детаљније о граници на Дрини, вид.: А. Веселиновић, „ Граница између Србије и Босне у XV веку“, /У:/ Босна и Херцеговина од средњег века до , Београд 1995, 87–100. новијег времена

172


Ваљевски крај у првим деценијама турске власти

- текцелина нахија као посебна административна уну тар Ваљевска Смедеревског санџака први пут се спомиње у пописима насталим после пада Београда под турску власт 1521. одине. У ранијим пописима – у попису из 1476. и 1516. године,396 била су - саставу Ваљевс уписана само нека насеља која су касније била у ке нахије. Села Придворица, Стрмна Гора, Сироглас, Златарић и Седлари, која су се налазила јужно од Ваљева, уписана су у попис Смедеревског санџака из 1476. године као влашка. Нахије Колу бара и Загрлата уписане су као посебне целине- у попис Смеде ревског санџака из 1516. године. На основу чињенице да су пре пада Београда била пописана само нека села касније створене Ваљевске могло би се закључити да је турка власт угодина ваљев ском крајунахије у целини била успостављена тек двадесетих 16. века. Ови ранији пописи, који прате успоставу турске власти, могу доста помоћи код утврђивања граница Османског царства према угарским поседима у северозападној Србији. У овом тренутку нису доступни сви сачувани пописи које су турске власти повеле у Смедеревском санџаку.-На основу располо живе грађе, чини се да је Ваљевска нахија први -пут у целини попи 397 сана 1528. године, али с обзиром да у Цариграду постоји сачуван попис Смедеревског санџака из 1525. године, не може се, без увида у њега, искључити могућност да је први пут писана у том попису, премда у попису из 1528. године нема позивања на - претходни деф тер, што је уобичајено у турској администрацији када је претходни 398 дефтер постојао. У пописима из 1536. и 1560. ова године, нахија се јавља у готово истоветним границама као и 1528. године. 396

Istanbul, Türkiye Cumhuriyeti Başbakanlık Devlet Arşivleri Genel Müdürlüğü, Osmanlı Arşivi (= ВВА). Tapu tahrir defteri (= TTD), 16 (1476); 1007 (1516). 397

BBA, TTD 978 (1528).

398

BBA, TTD 178 (1536); BBA, TTD 316 (1560).

173


Најтачније границе ваљевске области, прво нахије, а затим округа описао је М. Ђ. Милићевић. На северу, каже он, ова област ограничена је реком Савом, на истоку Колубаром и Љигом, на југу планинским венцем који се протеже од Сокола до Рудника, 399 а на западу водомеђом Јадра и Колубаре и речицом Вукодраж. На основу података из турских пописа, првенствено топонима, можеусе рећи да области остале скоро у потпуности исте периоду одсу 16.границе до 19. века. Такође, упоређивањем турских, аустријских, затим пописа из доба Кнежевине -и Краљевине Ср бије, па све до данашњих дана, уочава се висок- проценат конти нуитета насеља. Турска грађа релативизује и неке раније предста ве о старини појединих насеља. Тако, Љ. Поповић у својим дра гоценим етнографским студијама посвећеним области Колубаре, Подгорине и Тамнаве, истичући старост појединих насеља, наво 400 ди да су она позната „још од 17.Нека века“. од ових насеља су, 401 наиме, и старије, јер их бележе турски пописи још у 16. веку. По попису из 1528. године у Ваљевској нахији било је 216 села са укупно 2.391 домаћинством. Већина села (96 или 45%) имала је 1–10 домаћинстава, 94 (45%) села 11–20 домаћинстава, 18 (9%) села 21–30 домаћинстава, док су само 3 (1%) села имала више од 30 домаћинстава: Доња Стублина (34), Калиновац (34) и Ваљево (71 хришћанских и 27 муслиманских). За три деценије стање насељености и величина насеља Ваљевске нахије су се нешто променили. Према попису из 1560. године било је у овој нахији 208 села, а чак 137 (66%) села имало је 1–10 домаћинстава, 53 (26%) села 11–20 домаћинстава и 14 села (7%) 21–30- домаћин става. Само 3 села (1%) имало је преко 30 домаћинстава: Горња Буковица – 31, Стублина – 47 и Грабовац – 57 домаћинстава. На основу података о број домаћинстава, може се приближ но утврдити колико је у Ваљевској нахији у појединим периоди ма турске власти било становника. Ако се прихвате у историог 399

М.Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 361.

400

Љ. Поповић, Колубара и Подгорина, У: Насеља српских земаља, књ. IV, Београд 1907, 349–1084; Исти, Антропографија Ваљевске Тамнаве, У: Насеља српских земаља књ. VIII, Београд 1912, 385–677. 401

Идентификација и убикација насеља у Ваљевској нахији рађена је у сарадњи са др Александром Ломом .

174


рафији уобичајене процене да је једно домаћинство бројало 5–7 душа, онда је у 2.391 домаћинству ове нахије 1528. године било - из 1560. го од 12.000 до 17.000 становника. Детаљним пописом дине, било је пописано 1.936 домаћинстава, па је сходно томе, у целој нахији могло да буде између 10.000 и 13.500 становника, што представља пад становништва од 20%. Овај пад се може до- провенијенције, вестикоји у везу колонизацијом западних делова Османског цар ства, су, са како кажу неки извори аустријске „насељавани из дубине турске земље“. Наиме, управо средином 16. века, насељавани су Пожешки и Пакрачки санџак и поунски део западне Босне. На основу топонимије насеља која су настала на опустелим земљама у поменутим области види се да су до сељеници долазили и из Смедеревског санџака, па је вероватна претпоставка да их има и из Ваљевске нахије. Пад броја становника утицао је и на величину насеља, што је чини се, такође било последица поменутих миграционих кре- се на нова ста тања, која су била веома жива и у којима су, селећи ништа, учествовали претежно млађи и покретљивији становници насеља, док су у селима остајали само старији. О томе сведочи релативно мали број уписаних самачких домаћинстава (491 домаћинство), под којима су турски пописивач подразумевали са мостална домаћинства млађих, али пунолетних лица која су била потенцијални домаћини. Ваљевска нахија је 1528. године на име дажбина давала укуп но 597.923 акче, а просечан намет по селу износио је 2.770 акчи. Највећи број села – 56 села (26%), био је оптерећен просечним наметом (2.001–3.000 акчи). Села са наметом мањим д 1.000 акчи било је 16 (7,5%), оних која су давала 1.001–2.000 акчи дажбина 48 (22%), 3.001–4.000 акчи такође 48 (22%), 4.001–5.000 акчи 22 (10%), 5.001–6.000 акчи 13 (6%), а оних са преко 6.000 акчи даж бина – 6 села (3%). Село са највећим дажбинама (9.525 акчи) било је село Брест. Брест је најстарије село у ваљевском крају – први пут помиње се 1316. године у Бањској хрисовуљи. - Ово село има ло је 1528. године 28 домаћинстава, а највећи део ових високих дажбина даван је у житарицама. Село је наиме, давало 25 лукана пшенице, 98 лукана јечма, 80 лукана зоби, 55 лукана сумешице и 55 лукана проса. Дажбине на житарице износиле су 7.198 акчи

175


или 78% укупног намета од села; село је давало и 900 акчи на име главарине, 290 акчи дажбина на држање кошница, 18 медри или 144 акче ресума на ширу, 114 акчи ресума на свиње, 290 акчи ресума на сено и дрва, 210 акчи на ванредне намета, као и ситније новчане износе на име дажбина за конопљу и купус. Команице је било село са најмањим наметом, које је давало на име дажбина 123 акче. тог или износа више од половине су биле дажбине на суражицу – 3Од лукна 63 акче.

Слика 1. Број насеља и висина дажбина у Ваљевској нахији 1528. године

Дажбине Ваљевске нахије износиле су 1560. године 424.303 акче, односно у просеку 2.040 акчи по насељу. Села оптерећена дажбинама до 1000 акчи било је 37 (18%), 1.001–2.000 акчи 76 (36,5%), 2.001–3.000 акчи 56 (27%), 3.001–4.000 акчи 17 ((%), 4.001–5.000 акчи 13 (6%), 5.001–6.000 акчи 3 (1,5%) и преко 6.000 акчи 4 села (2%): Мојсиње (6.284 акче), Стублина (7.957 акчи), Горња Буковица (8.400 акчи) и Грабовац (14.000 акчи). Грабовац, село које је давало највеће дажбине имало је 57 домаћинстава, 8 самаца, 2 слободна – муслимана и 1 примићура. Највећи део овог виског износа чини 4.950 акчи ушура од шире (195 медри), затим 50 лукана пшенице, 35 лукана јечма, 25 лукана сумјеши

176


це и 17 лукна проса. Село је такође давало новчане дажбнне на производњу конопље, купуса, лука, кошница, воћа, бостана, за тим пољарину, свадбарину, намет на бурад, казне, глобе и друге ванредне намете. Село са најмањим приходом (160 акчи) било је село Придворица, које је давало само жировину.

Слика 2. Структура дажбина у селу Брест 1528. године (изражено у акчама) Раја у Ваљевској нахији, као и у целом Смедеревском санџа ку, била је обавезна, према канун-нами забележеној на самом по 402 четку пописа из 1528. године, да даје ушур од житарица, који је износио, према прихваћеним проценама, од 1/7 до 1/8 укупног приноса. Од сваке баштине давала су се кола сена и кола дрва. Сваки рајети је у време клања био дужан да свом тимарнику да

једну акчу по свињи. Одредбе кануна из 1560. године403 готово - прецизно од су истоветне са онима из 1528. године. Овај канун ређује и вредност лукна за које каже да има седам мерица, по истамбулској мерици, а да свака мерица има двадесет ока, док свака медра има 44 оке. То значи да је једно просечно село, као 402

D. Bojnaić, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 36. 403

Исто, 54.

177


на пример Дрен (примићур, 8 домаћинстава и 3 -самца), са даж бинама од 2.259 акчи, производило шездесетих година 16. века 13,5 тона пшенице, 8,1 тона јечма, 5,4 тона зоби, 8,1 тона ражи, 6,7 тона проса и 6.356 литара шире. Просечна производња по до маћинству износила је: 0,9 тона пшенице, 0,6 тона јечма, 0,4 тона 404 зоби, 0,6 тона ражи, 0,9 тона проса и 489 литара Наведе вина. не количине представљају само грубу производње и не могу се безрезервно прихватити, јер супроцену турске власти у дефтер уписивале у ствари процењену производњу, а не стварну. Постоји могућност да су њихове процене, из фискалних разлога, донекле увећане, како би се тимарницима обезбедили већи приходи на име дажбина. У ваљевском крају средином 16. века гајене су - исте оне кул туре које су гајене у средњовековној Србији – пшеница, јечам, раж, сумјешица, просо, зоб, конопља, купус, сочиво, бостан, лук. Једино се раж као култура не спомиње у манастирским повеља ма, док на основу дефтера видимо да је она средином 16. века веома распрострањена, иако мање од пшенице-или јечма, на при - издању катас мер. Што се сумјешице тиче, Х. Шабановић у свом тарских пописа Београда и околине у 16. веку, турску реч махлут суражица,405 али је М. Благојевић утврдио да се у том преводи као периоду у Београдској нахији вероватније сејала - сумјешица, пош 406 то су површином под пшеницом и јечмом биле У овом највеће. раду је преузето ово аргументовано објашњење, тим пре што турска реч махлут првенствено зачи само мешавина, па се не може, на основу само лингвистичких критеријума, тврдити о којој се житарици ради. Поједина села давала су доста високе дажбине на ширу што сведочи о веома развијеном виноградарству, а намет на кошнице, који је убиран у већини села, указује да је у ваљевском крају, слично као и у другим деловима Смедеревског санџака, 404

Прерачунавање лукна у килограме и медри у литре рађено је на основу прорачуна Д. Бојанић у наведеном делу. Мере су садржане у регистру, у оквирима одредница лукно и медра. 405

Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ.I, св. I, Кататарски пописи Београда и околине 1476–1560, Београд 1964, 662. 406

М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 100.

178

На раскршћу епоха 407 било распрострањено гајење У пчела. основном дефтеру - упи сан је и намет на свиње, док је намет на овце – овчарина уписиван у посебне дефтере и о томе немамо података. Више од 50% даж бина у овим селима представљају дажбине на житарице, од којих је оствариван и највећи приход.

Слика 3. Број насеља и висина дажбина у Ваљевској нахији 1560. године У дефтеру у поред количине, уписане и цене за оне про изводе за које су дажбине узимане у натури. У периоду од 1476. до 1560. године неки производи су мењали цене, док са неким другим то није био случај. При томе, треба напоменути, да у том периоду није било високе инфлације – вредност акче, у односу на дукат, девалвирала је у периоду од 1476. до 1590.408године 120%.

Упркос девалвацији, новчане обавезе се нису мењале – главарина је износила 25 акчи по старешини домаћинства или 6 акчи ако је реч о удовици. У исто време расле су цене производа. Лукно пшенице коштало је 1476. године 9 акчи, а 1560. чак 56 акчи, што 407

Детаљније о пчеларству у Смедеревском санџаку, вид.: B.i Hrabak, Stočarstvo stočarski proizvodi Kosova i susednih krajeva 1455–1800, Acta Historico-Oeconimica Iugoslaviae, Zagreb 1988, 39–42. 408

Х. Шабановић, нав. делоу, регистру, под: акча.

179


представља раст од 520%. Лукно јечма и проса коштало је 176. године 6 акчи, 1516. 14 акчи, 1528. 21 акчу, а 1560. године 32 акче (раст од 430%). Ведро шире је 1476. године коштало- 8, 1516. годи не 14, 1528. године 8, а 1560. чак 30 акчи (раст од 275%). Уочљи во је да је раст цена пшенице, јечма и проса био - већи од инфла ције, што се може објаснити потражњом за овим производима, тј. стањем на тржишту, а нецена самопојединих инфлацијом и падом вредности акче. Зависно од тражње, производа (пшеница) расла је брже од цена других производа (јечам, просо). Ваљево, средњовековни трг и раскршће важних путева, било је 1528. године село са 48 хришћанских домаћинстава, 23 самца, 5 баштина и муслиманским џематом од 27 кућа. Давало је, на име свих дажбина укупно 6.280 акчи. У попису нема помена о континуитету одржавања пазара. За само неколико деценија Ваљево је прерасло у касабу. Већ 1560. године имало је 5 мусли - 293 муслиман манских и 1 хришћанску махалу, у којима је било ска и 51 хришћанско домаћинство, и давало дажбине у вредности од 18.953 акче. У међувремену је у Ваљеву оживела трговина, па је у попису из 1560. године, поред имена касабе стављена напомена да насеље има пазар и да на име тржне баждарине плаћа намет од 4.000 акчи. На жалост, у турским пописима из 16. века нема података о сакраним објектиа у месту, али је касаба, према обичајима, морала да има бар једну џамију. У дефтеру из 1560. године уписан је само један имам, што указује на- основаност пре тпоставке да је у насељу постојала џамија. Ваљео се, ни век касније, није значајније проширило, о чему сведочи и Евлија Челебија, које средном 17. века забележио да је имало шест махала. Помиње да је у насељу било десетак богомоља са михрабом, повелика џамија у чаршији, две текије, три основне школе, два хана, један хамам и стотињак дућана. С по себном пажњом описао је и пространу и зелену мусалу, која се, како каже, „налази међу алејама и вртовима, па на њено тле ни 409 љети ни зими не допиру сунчеве зраке“. Број нових муслимана – преверника у Ваљевској нахији био је релативно мали. У попису из 1528. године уписано је само 29 409

Еvlija Čelebija, Putopis, preveo H. Šabanović, Sarajevo 1957, 108.

180


преверника, који су живели у 12 села: Дегурићу, Доњем Брестју, Доњој Добрињи, Доњим Провалијама, Гођевцу, -Паљувама, Сла вковици, Струкотину, Дубравици, Врховинама, Вујиновачи и За рожју. Приликом следећег пописа (1560. године) пописивачи су уписали 20 преверника у 10 села: Бранковини, Брестју, Доњој Провалији, Гођевцу, Горњој Буковици, Грабовцу, - Новацима, По цибрави, Рабаји Вољевцима. Очигледно, исламизација у овој нахији, као ни у идругим деловима Смедеревског санџака, није ухватила дубље корене, што је, највероватније, било последица чињенице да је овој области постојала разграната мрежа право славних цркава и манастира и развијен 410 верски О. Зироје живот. вић је утврдила да је у ваљевском крају до 1683. године постојало 15 цркава и манастира, међу којима су неки обновљени средином 411 17. века. У попису из 1528. године уписано је 211 баштина, које су биле ослобођене неких дажбина, а поседовали су их припадници повлашћених слојева хришћанског становништва као награду за 412 своју службу. Ове баштине се у попису из 1560. године више не помињу. Према тврђењу Х. Шабановића, слободне хришћанске баштине су у периоду од 1530. и 1560. године у Смедеревском санџаку биле претворене у потчињене, што би могло да буде обја шњење чињенице да у попису из 1560. године оне нису посебно уписане. Међутим, његову категоричну тврдњу - о укидању сло бодних баштина могуће је донекле довести у питање, јер су и по сле 1560. године, судећи према одредбама кануна о смедеревским примићурима, постојале кнежевске и примићурске баштине. Пописивачи Смедеревског санџака пописали - су 1560. годи не у Ваљевској нахији 16 чифлука у 8 села. Чифлуци су, у најши рем смислу, представљали муслиманске баштине, а њихов правни статус у Смедеревском санџаку уређен је одредбом кануна из 410

Детаљније о исламизацији у Браничевској области, вид.: Е. Миљковић,

Прилог проучавању почетака исламизације у Браничеву 1467–1476, Зборник

МС за историју, 47–48, Нови Сад 1993, 125–132. 411

О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1985. 412

Х. Шабановић, , у регистру, под: Турски извори за историју Београда

баштина.

181


1560. године: „све до пописа вилајета чифлуци у рукама муслима на (настали) од неверничких баштина поседовали су се уз харач и спенџу. То је промењено у ресум за рало у врему пописа. Ко 413 год их од муслимана оседује даје ресум У за Ваљевској рало“. нахији у чифлуке је, судећи према њиховој малобројности, веро ватно претворен само мањи део слободних хришћанских башти на. Очигледно је да до процес претварања хришћанских чифлуке није довео повећања броја преверника, јербаштина је у периу оду од 1528. до 1560. број преверника у Ваљевској нахији опао. Релативно слаба исламизација може се донекле објаснити и постојањем одређене самоуправе на челу са народним стареши нама-кнезовима и примићурима, који су имали- посебан, повла шћени положај. Канун каже: „Примићурипримили који постоје су службу чувања и штићења вилајета, помажу- у скупљању др жавног иметка, а обавезали су се на следеће: Ако један рајетин из неког примићурског села побегне, јемчићемо за његов харач и довешћемо га на његово место; а када буде царски поход, кре нућемо у поход и служићемо на поправци мостова и бродова; док смо ми у походу, предаћемо нашим синовима и браћи службу чу вања вилајета. Истосу и кнезови зајемчили за примићуре у својим кнежинама. Све док у својим служама поменути примићури не буду имали недостатака, опроштени су и они и њихови синови и браћа која са њима живе поседујући примићурску баштину, од харача, спенџе, ушура за житарице и од свих „права” и ресумаи обичајних намета. Али, ако се баве земљорадњом на рајинском земљишту, или ако им се синови и браћа ожене - па оделе и об 414 рађују земљу, као друга раја дају ушур, харач и спенџу“. Године 1528. уписан је кнез у селу Славковици и свега два примићура у селима Којовићу и Стрежевићу, док је 1560. године уписан кнез у Папковцу и 51 примићур у селима. Одредбе кануна о кнезовима и примићурима у Смедерев ском санџаку из 1560. године задржале су у систему управе турс ке институцију кнеза и примићура, који су раније постојали само у влашкој организацији и представљали једну од - важних повлас 413

D. Bojanić, nav. delo, 58.

414

Исто, 57.

182


тица становништва са влашким статусом. Задржавање ових ин ституција у систему управе после укидања влашких права у Сме дервском санџаку 1530. године представља веома важну чиње ницу: влашка, социјална аутономија прерасла је у ограничену територијалну самоуправу на челу са кнезовима и примићурима, којом је било обухваћено целокупно хришћанско становништво без обзира на социјални статус. - године пре Дужности примићура су биле кануном из 1560. цизно одређене и прилагођене потребама организације турске уп раве: 1) испомоћ код прикупљања пореза; 2) заштита и чување вилајета; 3) старање о кретању становништва и посебно спречавање исељавања; и 4) учествовање у војним походима. Заузврат, они су били ослобођени дажбина на тзв. примићурским баштинама. Кнезови су имали истоветне обавезе као и примићури, уз једну допунску – да јемче за примићуре. Заузврат, уживали су тима ре или кнежинске баштине које су такође биле ослобођене неких дажбина. На жалост, у анализираним дефтерима нема података о тимарској организацији у Ваљевској нахији средином 16. века, јер су ови пописи настали после реформе у погледу- садржаја детаљ них пописа, извршене у првим деценијама владе Сулејмана Ве личанственог. Они наиме, за разлику од ранијих пописа, не дају унутрашњу поделу на феудална добра – хасове, зеамете и тимаре, већ се само наглашава који поседи припадају царском хасу. Тако се не може утврдити да ле је кнез Петар из села Папковац, који је био уписан у попису из 1560. године, притежавао тимар или није. Описујући кнежинску самоуправу, Вук Караџић Рјечу свом нику из 1818. године као да дословце преноси наведене турске пописе из 16. века о кнезовима и примићурима. Након навођења права и обавеза кнезова он наглашава да се они, - по начину живо та, „ничим нису разликовали од раје“. Кнежинска самоуправа у ваљевском крају, успостваљена у 16. веку, није током времена, чини се, била разарана, али се њен развој не може пратити без анализе каснијих турских пописа. Њен значај, без обзира на то што је била ограничена, највише је дошао до изражаја у борби за ослобођење од Турака и стварање националне државе почетком 19. века.

183


Детаљни попис нахије Ниш из 1516. године

Истoриja Нишa и oкoлинe у првим вeкoвимa oсмaнскe влaсти нa oвoм пoдручjу рeлaтивнo je дoбрo прoучeнa у нaшoj -истoриoгрa фиjи, иaкo брoj рaдoвa пoсвeћeних oвoj тeми ниje вeлики. Студиja Д. Бojaнић, кoja oбрaђуje пeриoд oдпaдa Нишa пoд oсмaнску влaст 1428. дo Вeликoг рaтa 1683. гoдинe прeдстaвљa изузeтaн дoпринoс нe сaмo oсвeтљaвaњу прoшлoсти нишкoг крaja, вeћ и бoљeм рaзумeвaњу цeлoкупнe истoриje српскoг нaрoдa пoд oсмaнскoм 415 влaшћу. Ниш и oкoлинa нaшли су свoje мeстo и у мoнoгрaфиjи O. Зирojeвић пoсвeћeнoj нaсeљимa крoз кoja je вoдиo цaрски друм oд 416 Бeoгрaдa дo Сoфиje. Пoрeд oвих синтeтичких прeглeдa, мишљeњa смo дa je изузeтaн дoпринoс бoљeмпoзнaвaњу и oкoлинe 15. - и пoчeткoм 16. вeкa oбjaвљeни дeтaљниНишa пoпис Нишкoгкрajeм кaдилукa из 1498. гo 417 динe. Oвo вeoмa дoбрo тeхнички урaђeнo, критичкo издaњe пoписa Нишкoг кaдилукa пружa oбиљe пoдaтaкa и прeдстaвљa oснoву зa дaља истрaживaњa, нe сaмo истoричaрa, вeћ и истрaживaчa - кojи сe бaвe ис тoриjскoм гeoгрaфиjoм, eтнoлoгиjoм, eкoнoмиjoм, лингвистикoм. Чврстo увeрeни дa критичкo издaвaњe извoрa oсмaнскe прoвениjeнциje кojи сe oднoсe нa нaшe крajeвe, a нaрoчито пoписних књигa, прeдстaвљa jeдaн oд нajвeћих дoпринoсa кojи истoричaрoсмaнистa мoжe дa пружи нaциoнaлнoj истoриoгрaфиjи, жeљa нaм je дa oбjaвимo и критичкo издaњe дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш, нaстaлoг 1516. гoдинe, jeр ћe нa тaj нaчин бити мoгућe прaвити кoмпaрaциje у oднoсу нa стaњe из пoписa из 1498. гoдинe и дoнoси ти рeлeвaнтнe зaкључкe. 415

Ниш дo Вeликoг рaтa 1683, /У:/ Истoриja Нишa, Ниш 1983, 107–169.

416

Збoрник Истoриjскoг Цaригрaдски друм oд Бeoгрaдa дo Сo(1459–1683), фиje

музeja Србиje, Бeoгрaд 1970, 3–197. 417

М. Вaсић, O. Зирojeвић, A. Стojaнoвски, Пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдин,e Спoмeник СAНУ, Књигa CXXXI, Oдeљeњe истoриjских нaукa, књ. 7, Бeoгрaд 1992, 97–221.

184


Нaхиja Ниш je 1516. гoдинe пoписaнa кao jeднa oд нaхиja Смeдeрeвскoг сaнџaкa, мaдa ниje билa тeритoриjaлнo пoвeзaнa сa oстaлим дeлoвимa oвoг сaнџaкa, вeћ je билa oдвojeнa цeлинa, oкружeнa Крушeвaчким, Ћустeндилским, Сoфиjским и Видинским 418 сaнџaкoм. Нa пoчeтку пoписa нaхиjе Ниш, уписaн je зaкoн зa Ниш, кojи 419

je у цeлини oбjaвилa Бojaнић. Слeди пoписД.сaмoг грaдa Нишa, кojи je 1516. гoд инe- имao мус лимaнски и хришћaнски џeмaт и три мaхaлe: Џaмиjску мaхaлу сa 155 кућa, jeдним имaмoм и jeдним муjeзинoм, мaхaлу Врхмoст кoja je имaлa 59 кућа и jeднoг имaмa и мaхaлу Чaршиjски мeсџид, кoja je билa нoвa, тe je имaлa свeгa 28 кућа и jeднoг имaмa. Хришћaнскa зajeдницa брojaлa je 43 пунa дoмaћинствa, 21 нeoжeњeнoг пoрeскoг oбвeзникa и 25 удoвицa. У Нишкoj нaхиjи пoстojaлo je 1516. гoдинe 111 нaсeљa, чиjи je прeглeд дaт у тaбeли:420 Имeсeлa 421 Гркињa 1. Дрaшкoвa 2. Кутинa Гoрњa 3. Врeзинa 423

брojкућа 422

59 24 13

Удoвичкa

сaмaчкa

муслиманска

дoмaћинствa дoмaћинствa домаћинства 9 12 2 5 3 4

418

Д. Бojaнић, „Ниш дo Вeликoг рaтa 1683. гoдинe“, у: /Нишa/, Ниш Истoриja 1983, 107. 419

Ista, Turski zakoni i zakonski propisi iz XV i XVI veka za smederevsku, kruševačku i vidinsku oblast, Beograd 1974, 26–27. 420

Убикaциja нaсeљa рaђeнa je нa oснoву oбjaвљeнoг дeтaљнoг пoписa Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe, кojи су oбjaвили М. Вaсић, O. Зирojeвић и A. Истoриjи Нишa Стojaнoвски, истрaживaњa Д. БojaнићИстoриjскoг кoja су сaoпштeнa у , aууз пoмoћ др Гoрдaнe Тoмoвић, сaрaдникa институтa пензији, кoja ми je рaзрeшилa нeдoумицe oкo идeнтификoвaњa пojeдиних нaсeљa. Кoнсултoвaнa je и нeoбjaвљeнa грaђa Истoриjскoг институтa СAНУ (прeвoд турскoг извoрa М. Ибишeвић). Финaлну рeвизиjу извршиo je прoф. др Joвaн Ћирић, у то време прoфeсoр Филoзoфскoг фaкултeтa у Нишу у пeнзиjи. 421

Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Нишa.

422

Дaнaс сeлo Тaскoвићи, jи. oд Нишa.

423

Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.

185

Ема Миљковић Бојанић Дoњи 4. Бубaњ Гoрњe 5. Дрaгoвљe 426 Брeстoв 6. Дoл 427 Врeлo 7. 428 Брejaнoвцe 8. 429 Дoњи 9. Вртoп 430 Вртиштe 10. 424

425

40 20 10 74 31 25 50

4

6 9

4

1 6

2 10 5

4

/

6 6

10

/ 11 5 11 3 2

/ 37 18 25 6

431

Ђуринцe 11. 36 12. Гoрњи Крупaц 432 112 433 13. Гoрњи Мaтejeвaц 102 14. Дoњи Мaтejeвaц 434 115 15. Курвин Грaд 435 20 16.ГoрњиВртoп 436 20 437 Бaњa 17. 25 438 18. Милoслaвци 3 19. Дoњa Врeзинa 439 35 440 Пaсje 20.Пoљe 19

1

7

5 4

3

3

2

5

424

Дaнaс Нoвo Сeлo, з. oд Нишa. Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa. 426 Дaнaс истoимeнo сeлo у Лужници, jз. oд Бaбушницe. 427 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa. 428 Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Лeскoвцa. 429 Дaнaс пoстoje сeлa Мaли и Вeлики Вртoп, си. oд Лeскoвцa, у Зaплaњу. 430 Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Нишa. 431 Дaнaс истoимeнo сeлo у сврљишкoj кoтлини, j. oд Сврљигa. 432 Дaнaс сeлo Крупaц нa Нишaви, jи. oд Нишa. 433 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa. 425

434

Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa. Рушeвинe Курвин Грaд, у сeлу Клисурa нa J. Мoрaви, jз. oд Нишa. 436 Вид. нaп. 15. 437 Дaнaс нaсeљe Нишкa Бaњa. 438 Нeпoзнaтo, укoликo сe нe рaди o истoимeнoм сeлу у Бугaрскoj, зaпaднo oд Зeлeнгрaдa, мaдa je тo нaсeљe гeoгрaфски вeoмa удaљeнo oд oстaлих нaсeљa у нa хиjи Ниш. 439 Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Нишa. 440 Дaнaс сeлo Пaси Пoљaнa, jз. oд Нишa. 435

186

На раскршћу епоха 21. Гoрњи Бaрбeш 441 22.ГoрњиДушник442 23.СрeдњaКутинa443 444 Грнчaр 24. 25. Дoњи Крчимир 445 446 Рaдинaц 26. 447 Дoл 27. 12

36

5

5

34 25

4 3

12 15 18

8 8

3 1 2

5 5

2

2

448

Чaпинaц 28. 12 449 Гaбрoвaц 29. 10 450 30. Гoрњи Бубaњ 81 451 31. Дугa Пoљaнa 12 32. Пaмчaрeвo 452 10 33. Jaсeнoвик 453 30 454 34. Пoпшинцe ? 35. Мeдoшeвaц 455 50 36. Стaрe Eфлaклaр 35 456 (Стaри Влaси) 37. Сeчaницa 457 10

2 3 15 2 1 2

5 3 13 2 3 9

9

12 13

8

3

Дaнaс истoимeнo сeлo у дoњeм Зaплaњу, jи. oд Нишa. Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa. 443 Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa пoд нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo - Прoкoпoвa Ку тинa, jи. oд Нишa. 444 Дaнaс истoимeнo сeлo, jз. oд Бaбушницe. 445 Дaнaс пoстoje сeлa Мaли и Вeлики Крчимир у Зaплaњу, jи. oд Нишa. 446 Дaнaс пoстojи сeлo Рaдињинци, j. oд Бaбушницe. 447 Дaнaс пoстoje сeлa Суви Дoл и Рaвни Дoл, и. oд Нишa. 448 Дaнaс сeлo Чaпљинaц, jз. oд Нишa. 449 Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Нишa. 441 442

Дaнaс пoстojи сeлo Бубaњ, jз. oд Нишa. Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa. 452 Дaнaс сeлo Бaнцaрeвo, и. oд Нишa. 453 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa. 454 Дaнaс сeлo Пoпшицa, с. oд Нишa. 455 Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Нишa. 456 Рeч je o jeднoм oд двa сeлa: Гoрњe или Дoњe Влaсe, j. oдНишa. 457 Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша. 450 451

187

Ема Миљковић Бојанић 458 38. Брзи Брoд 459 39.Чaгрoвaц 460 Приштjaн 40. 461 Брeницa 41. 42. Дoњe Мeђурoвo 463 Сeмчe 43. 464 Eфлaклaр 44.

2

8

462

35 9 24 63 12 20

27

7

2 3 10

1 20 5

1

9

1 1

2 5

465

Кaлaтинaц 45. 11 466 Oпсиницa 46. 30 467 47.ГoрњaТoпoлницa 48 468 Дeхaн 48. 52 469 49. Кнeжицa Гoрњa 4 50. Бojинцe 470 4 471 51. Бaдинoвaц 17 472 Ђурeкoвaц 52. 15 473 Сoпoтницa 53. 20 474 Извoр 54. 6 475 Кнeз 55.Сeлo 39

8

7

7

4 3 4

8

10 1

3 5 2 1

6

14

Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 460 Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњи и Дoњи Присjaн, си. oд Лeскoвцa. 461 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша. 462 Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Ниша. 463 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 464 Дaнaс сeлo Влaсe, j. oд Ниша. 465 Дaнaс сeлo Кaлeтинaц у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 466 Дaнaс сeлo Oвсињинaц у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 467 Дaнaс сeлo Тoпoницa, сз. oд Ниша. 468 Дaнaс сeлo Дejaн, и. oд Влaсoтинaцa. 469 Дaнaс сeлo Кнeжицa, j. oд Ниша. 470 Дaнaс пoстoje сeлa Вeликo и Мaлo Бoњинцe у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 471 Пoд тим нaзивoм нe пoстojи. Пoстoje сeлa сa сличним нaзивимa у близини Ниша Бaлajнaц, Бaтусинaц, Бeлoтинaц, итд. 472 Дaнaс нe пoстojи 473 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 474 Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Бaбушницe. 475 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша 458 459

188

На раскршћу епоха 476 Прoсeк 56. 477 Ћeлиje 57. 478 Лисцe 58. 479 Сeбeт 59. 60. Срeдњa Кнeжицa 61. Крaвje 481 482 Крaстaвчe 62.

480

5 10 50 18 17 45 16

3 4 2 4

20 53 15 100 25 17 15 22 22 30

1

2 1 19 4 3

4

8

1

7

4

3

483

Пoпoвaц 63. 484 Блaтницa 64. 485 Миљкoвaц 65. 486 66. Вeљe Пoљe 487 Бeрчинaц 67. 488 Jaгличje 68. 69. Гoрњa Студeнa 489 490 Пругoвaц 70. 71. Гoрњa Кутинa 491 72.ДoњиБaрбeш492

6 1

11

4

13 3

16

2 2 2 1 3

5 3 2 5 4 3

2 1 1 8

476

Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 478 Дaнaс сeлo Лиcje у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 479 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 480 Вид. нaп. 54. 481 Дaнaс сeлo Крaвљe, с. oд Ниша. 482 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 483 Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Ниша. 484 Вeрoвaтнo сeлo Чaмурлиja (срп. Блaтницa), сз. oдНиша. 485 У дeфтeру су уписaнa двa нaсeљa пoд тим имeнoм. Дaнaс тaкoђe пoстoje двa нaсeљa сa тим имeнoм, с. и jи. oд Ниша. 486 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша. 487 Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша. 488 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 489 Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша. 490 Дaнaс пoстojи истoимeнo сeлo, у близини Aлeксинцa. 491 Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa сa нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo Мaринa Кутинa, jи. oд Ниша. 477

492

Дaнaс истoимeнo сeлo у Дoњeм Зaплaњу, jи. oд Ниша.

189

Ема Миљковић Бојанић 493 73. Чачина 495 74. Пунуш 75. Стрeлaц 497 498 Милaчoвци 76. 499 Пaригрaц 77. 500 Студeнa 78. 501 Пaљинa 79.

494 пусто

8 496

30 11 73 12 70

2 3 6 1 6

7

2 20 2 12

502

Руснa 80. 81. Кaмeницa 503 82. Дoњи Душник 504 83. Дoњa Тoпoлницa 84. Сeлчaницa 506 85. Крушeвицa507 86.ДoњиКoмрeн 508 509 Миљкoвaц 87.

24 505

50

13 44 9 70 44 22

1

3 2 5

3

8

3 16 26

9 3

8

6

4

Дaнaс сeлo Чeчинa, j. oд Ниша. Oвo нaсeљe je у пoпису из 1516.гoдинe уписaнo двa путa. 494 Уз имe сeлa Чeчина стojи бeлeшкa дa je ту рaниje живeлo 13 рajeтинa, кojи су сe рaзбeжaли, пa сaдa зeмљу тoг сeлa oбрaђуjу влaси извaнa и дajу ушур. Укупaн гoдишњи прихoд кojи сe убирao oд oвихвлaхa изнoсиo je 300 aкчи. 495 Нeпoзнaтo. Мoждa дaнaшњe сeлo Бунусa, jз. oд Лeскoвцa, мaдa je oвo нaсeљe гeoгрaфски вeoмa удaљeнo oд oстaлих нaсeљa у нaхиjи Ниш. 496 Убeлeжeнa je нaпoмeнa дa Влaси кojи сe бaвe зeмљoрaдњoм дajу ушурe. 497 Дaнaс истoимeнo сeлo у Лужници, j. oд Бaбушницe. 498 Нeпoзнaтo. 499 Дaнaс сeлo Пaлигрaцe, с. oд Ниша. 500 Дaнaс пoстoje сeлa Дoњa и Гoрњa Студeнa, jи. oд Ниша. 501 Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњa и Дoњa Пaљинa, с. oд Ниша. 502 Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Ниша. 503 Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша. 504 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 505 Вид. нaп. 53. 506 Дaнaс сeлo Сeчaницa, сз. oд Ниша. 507 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Влaсoтинцa. Гoдинe 1516, имaлo-je стaтус дeр бeнџиjскoг сeлa. 508 Дaнaс грaдскa чeтврт, нa с. Ниша. 509 Вид. нaп. 71. 493

190

На раскршћу епоха 88.ГoрњиКoмрeн510 511 Дoњa 89. Мaлчa 90. Бaњa Кутинa 512 91. Кунoвицa 513 514 Хум 92. 515 Ступницa 93. 94.ГoрњиКрчмир516

37 21

3 4

56

4

15

60 61

1

7

5 8

9

15

51 31

1

3

9 1

8

517

95.Чупљeник 96. Дoњa Кнeжицa 519 Чaчинa 97. 520 Трнaвa 98. 99. Дoњe Дрaгoвљe 100. Кукaвицa522 101. Трупaлe 523 102. Jeлaшницa 524 103.ГoрњaМaлчa 104. Дoњa Студeнa

510

518

521

525 526

40 30 65 31

30

25 112 62 29 22

3 5 6 2

7

4 14 3 2 4

5 5 12 6

5 4 7

37 15 8

5

Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша.

Дaнaс сeлo Мaлчa, и. oд Ниша. Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa пoд нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo Првa Кутинa, кoд Нишкe Бaњe. 513 Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Гoдинe 1516. имaлo je стaтус дeр бeнџиjскoг сeлa. 514 Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша. 515 Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Лeскoвцa. 516 Вид. нaп. 31. 517 Дaнaс сeлo Чукљeник, jи. oд Ниша. 518 Вид. нaп. 54. 519 Вид. нaп. 79. 520 Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњa и Дoњa Трнaвa, с. oд Ниша. 521 Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 522 У дeфтeру je уписaнa бeлeшкa дa сe сeлo нaлaзи у Зaплaњу. Пoстojи сeлo Кукa вицa, jз. oд Влaсoтинцa. 523 Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша. 524 Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Гoдинe 1516. билo je влaшкo сeлo. 525 Вид. нaп. 97. 526 Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша. 511 512

191

Ема Миљковић Бојанић 527 105.Мaлoшиштe 106. Кoпривницa528 107. Цркoвнa 529 108. Бoнинцe 530 109. Гoрњe Мeђурoвo531 110. Лeсницa 532

80 35 34 22

7

4 3 1

56

22 5

1

22

1

6 3 6

30

3

10

523684

5 394

15 830

533

111. Дoњи Крупaц Укупнo:

Прoсeчнo сeoскo нaсeљe имaлo je 33 пoтпуна, 3.5 удoвичких и 7.5 сeoских дoмaћинстaвa. Нajвeћe нaсeљe у oбласти- Нишa 1516. гo динe билo je сeлo Дoњи Мaтejeвaц, сa 115 кућа, 11 удoвичких и 25 сaмaчких дoмaћинстaвa, a нajмaњe сeлo Милoслaвци, сa свeгa 3 кућe. У грaфикoну брoj 1. прикaзaнa су нaсeљa у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe, клaсификoвaнa пo брojу кућа. Нajвeћи брoj сeлa имao je мaњe oд 20 кућа: 34 нaсeљa укупнo, a свeгa 5 нaсeљa имaлo je вишe oд 100 кућа. Тридeсeт нaсeљa имaлo je брoj кућа 30–50, штo прeдстaвљa прoсeк, 20–30 кућа имaлo je 22, 50–70 кућа 14, a 70–100 кућа имaлo je 6 нaсeљa.

Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Ниша. Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша. 529 Мoждa дaнaшњe сeлo Цркoвницa, с. oдЛeскoвцa. 530 Дaнaс пoстoje сeлa Вeликo и Мaлo Бoњинцe у Зaплaњу, jи. oд Ниша. 531 Дaнaс истoимeнe сeлo, jз. oд Ниша. 532 Нeпoзнaтo. 533 Вид. нaп. 18. 527 528

192


Пo подацима пoписа из 1516. гoдинe, у Нишкoj нaхиjи пoстojaлa су слeдeћa сejaлиштa: 1. Сejaлиштe Милус, у близини сeлa Влaси; 2. Сejaлиштe Гoрњa и Дoњa Студa, дaнaс сeлa Гoрњa и Дoњa Студeнa; 3. Сejaлиштe Супoвaц, у близини сeлa Вртиштe; Липoвицa, у близини сeлa Дoњи Кoмрeн; Сejaлиштe Пoдгрaд, сejaлиштe сeлa Миљкoвaц; Сejaлиштe Бoсиљ, сejaлиштe сeлa Дoњa Мaлчa; Сejaлиштe Скрви, сejaлиштe дeрвeнскoг сeлa Крушeвицa; Сejaлиштe Гoрњe Oстaтoвцe, мoждa oдгoвaрa лoкaлитeту стaрoг грaдa Oстaтoвицe нa Сувoj Плaнини, зa кoгa М. Миличeвић кaжe дa je „пo свoj прилици чувao прoлaзaк измeђу Зaплaњa и Лужницe“; 9. СejaлиштeРудиницa,измeђусeлa Мaлoшистaи Д. Кнeжицe; 10. Сejaлиштe Дoбрa Вoдa,кoд сeлa Д. Крупaц. 4. 5. 6. 7. 8.

Уoчaвa сe и рeлaтивнo вeлики брoj мaнaстирa кojи су пoчeткoм 16. 534 вeкa пoстojaли у oкoлини Нишa. Рeч je o слeдeћим мaнaстиримa: Живи мaнaстири: 1. Свeти Никoлa, у близини сeлa Г. Дрaгoвљe; 2. Свeти Никoлa, у сeлу Д. Мaтejeвaц; 3. Свeти Никoлa, у близини сeлa Крушeвицa; 4. Свeти Никoлa, у близини сeлa Миљкoвaц; 5. Свeти Ђoрђe, у близини сeлa Пoпoвaц; 6. Свeти Ђoрђe, кoд сeлa Кaмeницa; 7. Свeти Ђoрђe, у сeлу Гoрњa Кутинa; 8. Свeти Joвaн, у близини сeлa Стaри Влaси; 9. у близини Лeсницa; 10.Свeти СвeтиДимитри, Спaс, у близини сeлa сeлa Г. Мaлчa; 11. Прeчистa, у близини сeлa Бaњa Кутинa; 12. Свeтa Пeткa, кoд сeлa Ђуркoвцa у Зaплaњу. 534

Д. Бojaнић je у свojoj, вишe путa цитирaнoj, студиjи пoсвeћeнoj истoриjи Ниша у пeриoду 1428–1683. гoдинe, oбjaвилa пoпис мaнaстирa кojи су пoстojaли у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe. Тaкoђe je дeтaљнo oписaлa свaки oдoвих мaнaстирa. Пoнoвним нaбрajaњeм oвих мaнaстирa у oвoм прeглeду , сaмo жeлимo дa прикaжeмo у цeлини структуру дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш из 1516. гoдинe.

193


Пусти мaнaстири: 1. Свeти Никoлa, у близини сeлa Хум; 2. Свeти Никoлa, у сeлу Тoпoлницa; 3. Свeти Никoлa, у сeлу Мaлoшиштe; 4. Свeти Никoлa, у сeлу Студeнa; 5. Свeти Никoлa, у сeлу Чeчинe; 6. Свeти Joвaн, Ђoрђe,уусeлу сeлуГ.Мaлoшиштe; 7. Душник; 8. Свeти Joвaн, у сeлу Д. Мaтejeвaц; 9. Свeти Пeтри, у близини сeлa Грнишиштe; 10. Свeти Тoдoр, кoд сeлa Миљкoвaц; 11. Прeчистa, кoд сeлa Лeсницa; 12. Прeчистa, кoд сeлa Грнчaр; 13. Свeтa Пeткa, кoд сeлa Брeницa. Дeфтeр сe зaвршaвa пoписoм oризaрa у сeлимa Д. Бубaњ, Д. и Г. Мeђурoвo. Oбjaвљeни пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe, имa гoтoвo истoвeтну структуру и пружa oбиљe пoдaтaкa, кao и oвдe прикaзaни пoпис из 1516. гoдинe. Кaдa и oвaj пoпис будe oбjaвљeн, сви зaинтeрeсoвaни истрaживaчи мoћи ћe, упoрeдним прoучaвaњeм, дa дoђу дo прeцизниjих и пoуздaниjих пoдaтaкa, тe дa нa тaj нaчин joш бoљe oсвeтлe прoшлoст Нишa пoчeткoм 16. вeкa.

194


O овом издању

Студије и текстови који чине ово издање раније су штампа ни у следећим публикацијама: Извори и методологија Oсманске пописне књиге дефтери као извори за историјску демографију: могућности истраживања, тачност показатеља и методолошке недоумице Теме , г. XXXIV, бр. 1, Ниш 2010, 363–373. O значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака , У: Исто-

ријски часопис 49 (2002), 2003, стр. 123–138.

Становништво Косова и Метохије под османском вла шћу: дефтери као извор за проучавање историјске демогра фије, У: Косово и Метохија, прошлост, садашњост, будућност,

Српска Академија наука у уметности, Београд 2006, 17–29. На раскршћу две епохе: континуитет друштвене струк туре у Браничеву у 15. веку, Историјски часопис 56 (2008), 279–

304 (коауторство са А. Крстићем).

Од вароши до шехера Пад Смедерева и оснивање Смедеревског санџака , У: Пад српске деспотовине 1459. године , САНУ, Београд 2011, 91–301. Путопис и историјски извор: Београд у 16. веку , У: Београд у делима европских путописаца: зборник радова са- међуна родног научног скупа, Балканолошки институт САНУ, Београд,

25.03–27.03.2001, стр. 45–53. Градска насеља Капије Поморавља у од пада под осман ску власт до избијања Првог српског устанка , Зборник радова са међународног научног скупа „Делиград од устанка ка-независ ности 1806–1876“, Београд 2007, 9–19.

195

Ема Миљковић Бојанић Каравансарај у Пљевљима: трговачка станица на Дубро вачком друму, Гласник Завичајног музеја књ. 6 (2007),

Пљевља

2008, 15-21. Бој на Чегру 1809. у историји и традицији балканских народа, Београд 2010, 3–11. Нишки крај у 18. веку ,

Град прошлости Бихор као Бихора османско утврђењезаписи (неке7,недоумице из османске ,)Милешевски Пријепоље

2007, 127–132. Насеља и становништво Насеље Рудо Поље у Смедеревском санџаку 1476–1572. године, У: Научни скуп Рудо Поље Карановац Краљево (од првих помена до Првог светског рата – Београд: ) Балканолошки - инсти

тут САНУ , Краљево : Народни музеј, 2000, стр. 55–66. Пљевља и нахија Кукањ у у другој половини 15. века , У:

Гласник Завичајног музеја, Пљевља 1 (1999), стр. 157–169.

Зеaмет Кушлат 1476. године , У: Земља Павловића: средњи вијек и период турске владавине: зборник радова са научног скупа

Рогатица, 27–29. јуна 2002. – Бања Лука; Српско Сарајево, стр.

367–378. Ваљевски крај у првим деценијама турске власти , У:

Ваљево, постанак и успон градског средишта. Саопштења са - на

учног скупа поводом шест векова од најстаријег помена Ваљева у историјским изворима одржаног 8–10. октобра 1993. године у Ваљеву. – Ваљево: Народни музеј; Београд; Одељење за историју Филозофског факултета, 1994, стр. 152–160. Детаљни попис нахије Ниш из 1516. године , Пешчаник – часопис за историографију, архивистику и хуманистичке науке

1, Ниш 2004, стр. 193–205.

196


НА РАСКРШЋУ ЕПОХА

Студије из историје српског народа под османском влашћу

Издавач ФАКУЛТЕТ ФИЛОЗОФСКИ УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ За издавача

Проф. др Горан Максимовић, декан Лектор

Маја Д. Стојковић Корице

Дарко Јовановић Прелом

Милан Д. Ранђеловић Формат

14,5 х 20,5 cm Тираж

150 primeraka Штампа

SCERO PRINT Ниш 2013. ISBN 978-86-7379-284-2


198

Na Raskrscu Epoha - Ema Miljkovic

Recommend Documents