Ema - Alexander McCall Smith

Aleksandar Mekol Smit

ЕМА S engleskog prevela: Tatjana Milosavljević

THE AUSTEN PROJECT 3: EMMA Naslov originala Alexander McCall Smith

EMMA

Mojim kćerkama - Lusi i Emili

1.

Otac Еmе Vudhaus došao je na ovaj svet trepćući i sav zbunjen, jednog od onih poslednjih napetih dana Kubanske raketne krize. Bilo je to vreme stalne strepnje za sve one koji su čitali novine ili slušali vesti na radiju, među koje je spadala i njegova majka, gospođa Florens Vudhaus, koja je strepela i u najlepšim vremenima, a u najgorim još i više. Koja je svrha produženja ljudske vrste kad nuklearno samospaljivanje deluje kao vrlo stvarna i preteča mogućnost? To pitanje palo je Florens na pamet kad su je primili na porođajno odeljenje male provincijske bolnice u Norfoku. Američke vazduhoplovne baze koje su se nalazile nedaleko odatle činile su taj deo Engleske glavnom metom; čula je da su njihovi bombarderi već na pisti, spremni da polete u misije koje će značiti kraj, a taj kraj će biti brz koliko i strašan, iznenadni blesak zaslepljujuće svetlosti, oblak prašine i mrak. U tom je trenutku, međutim - sasvim razumljivo - imala prečih briga, pa nije dokučila odgovor na svoje pitanje. Ili se možda taj odgovor sastojao u samom činu rađanja i zagrljaju u koji je, lijući suze radosnice, prihvatila maleno ljudsko biće koje joj je babica pružila. Postoji mnoštvo teorija - koje nisu sve potkrepljene dokazima - da duševno stanje majke za vreme trudnoće može da utiče na ličnost novorođenčeta. Postoje i oni koji veruju u to da će puštanje Mocarta nerođenoj deci dovesti do veće muzikalnosti ili da će im recitovanje poezije dok su još u majčinoj utrobi povećati izglede za posedovanje lingvističkog dara. Mnogo je verodostojnija tvrdnja da se uznemirenost majke prenosi na njenu nerođenu bebu i, odista, izgledalo je da je Henri Vudhaus živi dokaz toga. Od najmanjih nogu bio je osetljivo dete, nesklono rizičnim poduhvatima kojima su se oduševljavali drugi dečaci i vazda zainteresovan za to da čuje rezultat kad bi mu majka izmerila temperaturu bolničkim toplomerom

dobijenim od patronažne sestre. „Је li normalna?" glasila je jedna od prvih rečenica koje je sklopio nakon što je počeo da govori. „Potpuno normalna", odvratila bi njegova majka. „Trideset šest i po. Evo, pogledaj." To ga je razočaravalo i uvek je pokazivao zadovoljstvo kad bi sumnjivo očitavanje zahtevalo da mu se živina kuglica po drugi put stavi pod jezik. S vremenom je ta njegova anksioznost prerasla u hirovitost u pogledu ishrane, koja je podrazumevala povremeno odbijanje raznih svakodnevnih namirnica (pšeničnog brašna, mlečnih proizvoda i tome sličnog) i oduševljeno prihvatanje mnogostruko ezoteričnije hrane (u početku su mu matični mleč i biskviti od slada bili omiljeni). To izvoljevanje nije potrajalo predugo; do osamnaeste godine, kad se pripremao za upis na univerzitet, prihvatio je normalnu vegetarijansku ishranu, pod uslovom da je dopunjena čitavom farmakopejom vitaminskih tableta, omega ulja i biranih enzima. „Moj sin je pomalo hipohondar", govorila je s izvesnim ponosom njegova majka. To je primoravalo njene prijateljice da konsultuju rečnik, što je njoj, pak, donosilo dodamo zadovoljstvo. Kad, s vremena na vreme, nateramo prijatelje da se late rečnika, to je svakako jedno od sofisticiranijih životnih zadovoljstava, ali ono kojim se valja umereno sladiti: uživamo li u njemu prečesto, to može rezultovati optužbom da smo progutali rečnik, što, posmatrano iz ma kog ugla, nikako nije kompliment. Henri Vudhaus - većini poznat kao gospodin Vudhaus - nije se posvetio karijeri koja se očekivala od svih dotadašnjih pokolenja mladih Vudhausa. Dok je njegov otac pretpostavljao da će se njegov sin - kao džentlmen farmer, naravno - baviti obrađivanjem gotovo dve stotine pedeset hektara zemlje što je okruživala njihovu kuću, Hartfild, mladić je za sebe imao sasvim druge planove. „Znam šta očekuješ“, reče mu. „Znam da je ovo imanje već četiri stotine godina u posedu naše porodice..." „Četiri stotine i osamnaest..." prekide ga otac. „U redu, četiri stotine i osamnaest godina. Znam. I ne kažem da želim da zauvek odem odavde; samo želim da se prvo bavim nečim drugim. Posle toga se mogu posvetiti imanju."

Njegov otac je uzdahnuo. „Bio bi džentlmen farmer", reče. „Znaš to, zar ne?" Mladi Vudhaus se osmehnu. „Nikad nisam do kraja razumeo taj koncept. U čemu je tačno razlika između džentlmena farmera i običnog, normalnog farmera?" Ovo pitanje prouzrokovalo je starijem Vudhausu određenu nelagodu. „О tim stvarima ne bi trebalo govoriti naglas", reče on. „Štaviše, to nije pitanje na koje čovek rado odgovara. I iznenađuje me što uopšte osećaš potrebu da ga postaviš. Džentlmen farmer..." Usledila je pauza, i potom: „Džentlmen farmer se ne bavi uistinu zemljoradnjom, ako me razumeš. Ne obrađuje zemlju svojim rukama. Obično ima nekoga ко to radi umesto njega, sem ako..." „Da? Sem ako?" „Sem ako nema novca. U tom slučaju mora sam." „Kao mi? Mi nemamo novca, zar ne?" „Ne, nemamo ga. Nekad smo ga imali, ali više ne. I u tome nema ničega nečasnog. Savršeno je časno nemati novca. Štaviše, nedostatak novca često ume da bude pokazatelj dobrog porekla." „I pokazatelj siromaštva?" Usledio je još jedan uzdah. „Mislim da nepotrebno razvlačimo ovaj razgovor. Poenta je u tome da bi bilo vrlo lepo ako odlučiš da se baviš imanjem umesto da... šta ono želiš da budeš?" „Inženjer mašinstva.“ Ovo je bilo dočekano ćutanjem. „Tako.“ „То je važna oblast. U ovoj zemlji moramo se više baviti mašinstvom, inače će nas Nemci preteći i ostaviti u prašini." Mladi Vudhaus je dobro znao da je to više nego odgovarajući argument koji valja potegnuti u raspravi s njegovim ocem, trajno zabrinutim zbog Nemaca i njihovih pogrešnih odluka u dvadesetom veku. „Nemci se bave mašinstvom?" „Još kako", uveravao je oca. „Zato im je industrija tako uspešna. Njihova kola, znaš, ne kvare se takoreći nikad, za razliku od mnogih naših koja, bojim se, neće uvek ni da upale." „Mašinstvo", promrmlja njegov otac - i na tome i ostade. Mlađa generacija je, međutim, naposletku izvojevala pobedu i, manje od godinu

dana kasnije, gospodin Vudhaus je postao student smera koji je odabrao, srećan što je samostalan i daleko od kuće, i što radi ono što je oduvek želeo. Ispostavilo se da je to bio dobar izbor. Pošto je diplomirao, gospodin Vudhaus zaposlio se u maloj firmi u Norviču, specijahzovanoj za projektovanje medicinskih aparata. Uživao je u svom poslu, a kolege su ga cenile, i pored toga što su nalazile da je često nepotrebno zabrinut - po nekima čak neurotičan - kad je u pitanju procena rizika vezana za razvoj proizvoda. Posao je bio zanimljiv, ali možda nedovoljno izazovan za mladog inženjera, pa je u slobodno vreme mozgao nad raznim crtežima i prototipima vlastitih izuma, među kojima je bio i novi i poboljšani ventil za tankove s tečnim vodonikom kakve koriste dermatolozi. Ispostavilo se da je naprava pogodna i za druge uređaje i, nakon što ju je patentirao pod svojim imenom umnogome na nezadovoljstvo svoje firme, koja je to pokušala da spreči tužbom, ali bez uspeha - prodao je licencu za proizvodnju jednoj holandskoj kompaniji. To mu je donelo fmansijsku sigurnost - bogatstvo, štaviše, koje mu je omogućilo da obnovi Hartfild, da oživi farmu i smesti svoje sve bolesnije roditelje u kuću nedaleko od ulaza na imanje. Loše zdravlje im, nažalost, nije dozvolilo da dugo uživaju u penzionerskim danima, i gospodin Vudhaus je za kratko vreme postao jedini vlasnik Hartfilda. Dotad je već bio oženjen, što je ljude donekle iznenadilo. Svi su pretpostavljali da će jedina osoba voljna da se bakće vazda nespokojnim i neurotičnim inženjerom biti neka žena milosrdne duše - a ima mnogo žena koje deluju kao da su spremne da udaju shvate kao misiju - ili neka koja se rukovodi isključivo finansijskim interesom. Njegova supruga nije bila ni jedno ni drugo već srdačna i prijazna lepotica iz visokog društva, s nimalo zanemarivim sopstvenim prihodom. Srećno oženjen, gospodin Vudhaus uživao je u životu seoskog džentlmena, mada je još nekoliko godina nastavio da radi kao inženjer. Godinu dana posle venčanja rodila im se prva kćerka Izabela - a nešto kasnije i druga. Ta druga dobila je ime Ema. Kad je Ema imala pet godina, gospođa Vudhaus je umrla. Ema nije upamtila majku. Upamtila je, međutim, ljubav i toplinu. Kao da se sećala svetlosti, ili onog sjaja što katkad ume da istrajava i nakon što svetlost zgasne. Da se nije našao u situaciji da mora sam, bez ičije pomoći, da podiže dve

male kćerke, gospodin Vudhaus bi vrlo verovatno pao u depresiju. S iracionalnošću kakva ide s tugom, okrivljavao je sebe za gubitak supruge. Premda je umrla od pogubne infekcije moždanice, nasumične i podmukle kakve sve virusne infekcije umeju da budu, ipak je prebacivao sebi što nije osigurao bolje funkcionisanje njenog imunološkog sistema. Kamo lepe sreće da je upornije zahtevao - a trebalo je - da se pridržava istog režima vitaminskih dodataka kao i on, verovao je da bi tada lako pregurala početni napad virusa. Najzad, njih dvoje su uglavnom disali isti vazduh i jeli iste stvari, stoga je zasigurno i on bio izložen virusu istovremeno kad i ona. U njegovom slučaju, međutim, vitamini C i D odradili su svoj zadatak, i kamo lepe sreće da je uspeo da je ubedi da gutanje četrnaest tableta dnevno nije naročito teško, ako ih proteruješ, kao što je on uvek radio, jutarnjim sokom od pomorandže. Kamo lepe sreće da joj je pokazao članak u Sandej tajmsu, о studiji urađenoj u Sjedinjenim Državama na temu delotvornosti upravo te kombinacije vitamina u obezbeđivanju dobre imunološke reakcije. Smejala se nekim njegovim teorijama - znao je to, i raspoloženo je prihvatao njenu blagu skepsu - ali niko se ne smeje napisima u Sandej tajmsu. Kamo sreće da je sve ozbiljnije shvatao, tada bi njihove jadne male Izabela i Ema još imale majku, a on ne bi bio udovac. Takav osećaj krivice uobičajen je pratilac tuge i podjednako uobičajeno iščili pošto onaj najjači bol izazvan gubitkom voljene osobe donekle umine. To se kod gospodina Vudhausa dogodilo otprilike u odgovarajućoj fazi procesa tugovanja; zatekao je sebe kako više ne razmišlja toliko о prošlosti, koliko о tome kako da izađe na kraj s budućnošću. Neposredno posle smrti supruge bio je preplavljen ponudama svojih prijatelja za pomoć. Narod u grofoviji ga je voleo, zato što je uvek podržavao lokalne događaje, i pored toga što im je retko prisustvovao. Velikodušno se odazvao pozivu da se sakupi novac za izgradnju novog izviđačkog doma, bespogovorno je platio svoj deo troškova popravke crkvenog krova nakon što su lopovi ukrali olovnu oplatu s njega i laka srca povećao vrednost nagrade Vudhausovog kupa, trofeja koji je u svoje vreme ustanovio njegov deda, za najboljeg ovna na okružnom sajmu poljoprivrede. Nikad nije svraćao u lokalni pab, mada se to nije shvatalo kao znak uobraženosti, koji je karakterisao neke od važnijih porodica u okolini, već kao nešto što ide uz ekscentričnost koju su ljudi smatrali sasvim normalnom osobinom kod čoveka koji je, najzad, izumeo

nešto. „Izumeo je nešto“, objasnio je jedan meštanin dvojici novodošlica u selu. „Ne viđamo ga često - ali nešto je izumeo. I zaradio gomilu para od toga, ali nek mu je srećno. Ako čovek uspe da izumi nešto i poštara se da mu ne ukradu ideju, dobra zarada mu ne gine.“ Velikodušnost koju su njegove komšije pokazale u tim prvim mesecima posle smrti njegove supruge iznenadila ga je - i dirnula. Jedna meštanka, gospođa Ferhil, koja im je pomagala u kući još otkako su se vratili u Hartfild, preuzela je sad na sebe i kupovinu namirnica, kao i kuvanje. Ali i pored toga što su njihove svakodnevne potrebe tako bile zadovoljene, i dalje ih je posećivala reka žena koje su donosile pokrivene tacne i đuveče s hranom. Izgledalo je da svaki šporet u krugu od trideset kilometara daje svoj doprinos nastojanju da porodica Vudhaus redovno jede, zbog čega su dva velika zamrzivača u njihovom domaćinstvu povremeno umela da budu pretrpana. „Ne treba njima hrana“, kazala je gospođa Ferhil jednoj svojoj prijateljici, „već neko da uveče ušuška malu Emu u krevet. Neko da vodi računa о njegovoj garderobi i pobaca mu stare stvari. Ako mene pitaš, treba im žena i majka.“ „Biće i to“, odvratila je prijateljica. „Tek mu je trideset i neka. Pri tom ne izgleda tako loše, ako ga pogledaš iz pravog ugla.“ Međutim, gospođa Ferhil, a i većina ostalih koji su ga poznavali, nisu se slagali s tim. U držanju gospodina Vudhausa davao se naslutiti prerani osećaj poraza - bio je to stav nekoga ко je već za prvih petnaest godina po odrastanju postigao sve što je želeo i sad je bio predodređen da ostatak svog veka proživi u tihom razmišljanju i brizi. Uz to, po mišljenju ljudi, nema toga čije se strpljenje neće naći na probi ako neprestano priča о vitaminima i merama prevencije protiv ovoga ili onoga: čokolada s visokim sadržajem kakaoa protiv moždanog udara, ulje novozelandske zelenousne dagnje protiv reumatizma, i tome slično. S tim zasigurno nije lako živeti, bez obzira na svu privlačnost Hartfilda (jedanaest spavaćih soba) i finansijsko blagostanje koje je išlo s udajom za njegovog vlasnika. Ljudi su sasvim ispravno procenili: gospodin Vudhaus nije imao nameru da se ponovo ženi i stoga je odlučno, mada vrlo učtivo, odbijao pozive na večere koji su počeli da pristižu devet meseci posle smrti njegove supruge. Po mišljenju svih, devet meseci bilo je upravo odgovarajuće međuvreme:

opšte mišljenje je, naime, glasilo da se u novi brak naprosto ne ulazi dok ne prođe godina od smrti bračnog druga, što je značilo da je devet meseci dobar čas za početak manevara za smeštanje svog kandidata na upražnjeni položaj. Ali, šta da radiš ako muškarac koji je u pitanju jednostavno odbija sve pozive izgovarajući se kako već ima raniji dogovor? „Nema potrebe da laže“, primetila je jedna odbijena domaćica. „Postoji mnoštvo diplomatskih izgovora koje možeš upotrebiti a da pri tom ne pribegavaš providnim lažima. Pored toga, svi znaju da on nema nikakvih ranijih dogovora - nikad ne mrda iz kuće.“ Činjenica da nije bilo ni govora о novoj gospođi Vudhaus značila je da je neophodno organizovati da se neko stara о Izabeli i Emi. S tim na umu posavetovao se s jednom svojom prijateljicom iz Holta, koja je bila čuvena po tome što je u svakom trenutku znala gde možeš naći ono što ti je potrebno, pa bio to vodoinstalater, devojka za rad u konjušnici, polagač tapisona ili, čak, sveštenik. „Ima jedan časopis“, reče mu ona. „Zove se Dama i pomalo je - kako da kažem? - starovremski, ali na vrlo simpatičan način. U njemu se oglašavaju domaćice i dadilje koje traže posao. Tih oglasa je uvek mnogo. Sigurno ćeš naći nekog." Poslušao ju je i poručio jedan broj rečenog časopisa. Baš kao što mu je bilo rečeno, nekoliko poslednjih stranica bilo je posvećeno oglasima koje su davali oni što su tražili zaposlenje u domaćinstvu. Diskretni batleri davali su do znanja da su slobodni, zajedno s punim preporukama i uverenjem da nisu pod istragom; školovane dadilje nudile su da se staraju о deci svih uzrasta; a družbenice pune razumevanja obećavale su da će odagnavati usamljenost u zamenu za smeštaj sa zasebnim ulazom i ostale uobičajene povlastice. Pitao se kome je u današnje vreme potreban batler, i ко ga uopšte može sebi priuštiti, ali činjenica da oni, kako izgleda, još postoje nagoveštavala je da negde ipak postoji potreba za njima. Bilo mu je lakše da zamisli ulogu koju bi imao „energičan sredovečni par, oboje poseduju vozačke dozvole i dobro kuvaju"; pomislio je kako im zacelo neće biti teško da nađu nešto, jednako kao ni „studentu poljoprivrede koji bi radio kao baštovan i održavao kuću u zamenu za smeštaj". A onda, u dnu druge stranice s oglasima, pisalo je: „Visokoobrazovana mlada žena (26) traži posao dadilje u dobroj porodici. Spremna je da po potrebi putuje. Nepušač. Vegetarijanac."

Pažnju mu je privuklo upravo ovo poslednje. Smatrao je da je u današnje vreme gotovo nepotrebno naglašavati da si nepušač; kako pušenje sad predstavlja skriveno zadovoljstvo, da se pretpostaviti da će onaj ко puši raditi to diskretno i dalje od tuđih očiju. Mnogo je značajnije bilo vegetarijanstvo koje je, po mišljenju gospodina Vudhausa, ukazivalo na razborito zanimanje za ishranu. A kad mu je pogled ponovo pao na njega, video je da to jedini oglas u rubrici pod naslovom „Guvernante". Po njegovom mišljenju, guvernante su, poput batlera, spadale na spisak ugroženih vrsta. Nije poznavao nikoga ко zapošljava guvernantu, mada je nedavno pročitao da u Koreji i Japanu, gde ambiciozne porodice smrtno ozbiljno doživljavaju obrazovanje svoje dece, postoji rasprostranjena praksa da se angažuju kućni učitelji namenjeni da osiguraju da deca izlaze spremna na testove. Te osobe bi se, ako su ženskog pola, mogle nazvati i guvernantama, i po svoj prilici se nimalo ne razlikuju od guvernanti koje su britanske porodice nekad nametale svojoj deci. Ta reč, naravno, ima izrazito arhaičan prizvuk, pošto miriše na disciplinu i strogost, ali ne mora uvek biti tako. Prisetio se da je Marija fon Trap, najzad, bila guvernanta - kao i bivša opatica - i da je bila sve samo ne stroga. Postoji li šansa da ta mlada žena (26) ima gitaru - baš kao Marija fon Trap? Pomisao ga je nagnala na osmeh. Nije smatrao da bi on sam bio naročito ubedljiv kapetan Fon Trap. 1 U oglasu je bio naveden broj poštanskog faha redakcije Dame, i koliko tog poslepodneva pisao im je i zamolio da osobi iz oglasa dostave njegov broj telefona. Pozvala je posle dva dana i predstavila se. Sa zadovoljstvom je primetio njen blag škotski naglasak: škotska guvernanta, kao i lekar Škodanđanin, ulivaju poverenje. „Zovem se En Tejlor“, reče ona. „Zamolili ste da vam se javim u vezi s mestom guvernante." Dogovorili su se da dođe na razgovor. Gospođica Tejlor mogla je da doputuje u Norfok kad god mu odgovara. „Trenutno sam bez posla“, kazala je, „ра mogu doći kad god vam je zgodno. Ima mnogo vozova iz Edinburga." Razmislio je načas pre no što joj je odgovorio, о tom vrlo zvaničnom izrazu trenutno bez posla. Mnogi su trenutno bez posla, i sam spada među njih. Neki su u tom položaju zato što su pokušali da dobiju posao ali nisu uspeli, a drugi zato što su imali posao ali su ostali bez njega zbog... Postoji

mnoštvo najrazličitijih razloga, verovao je, da neko izgubi posao, od nesrećnog spleta okolnosti za koji niko nije kriv, pa do teške povrede radne discipline. Bilo je i onih što su ga izgubili zato što ih je policija pronašla i raskrinkala kao begunce od zakona, prevarante, pa čak ubice. Ubice. Verovao je da ima ubica koje su nepušači i poklonici vegetarijanske ishrane, jednako kao što ima i ubica mesoždera i nikotinskih ovisnika, mada je pretpostavljao da ubice, generalno gledano, nisu redovni čitaoci Dame. Ubice verovatno čitaju žutu štampu - pod uslovom da uopšte čitaju novine. Žuta štampa voli da izveštava о ubistvima i suđenjima za ubistvo, što je za ubice po svoj prilici vid lake zabave, umnogome ono što su nama ostalima društvene rubrike. Gospođica Tejlor je osetila njegovo blago oklevanje. Dabome, nikako nije mogla da zna za njegovu sklonost anksioznosti i to kako ga ta sklonost nagoni da se zabrinjava zbog dalekih i krajnje neverovatnih mogućnosti, pri čemu su ubice koje se oglašavaju u Dami bile tipičan primer. „Gospodine Vudhaus?" „Tu sam. Oprostite, nešto sam se zamislio." „Mogu da dođem u bilo koje vreme. Samo recite kad vam odgovara i biću tu." „Sutra", odvrati on. „Sutra posle podne." „Dogovoreno", reče ona, „čim mi kažete gde da dođem." Bilo je u njenom načinu izražavanja neke predivne preciznosti i u tom trenutku je počeo da podozreva da su on i njegove kćerke pronašli guvernantu.

2.

Nije trebalo dugo da se potvrdi slutnja gospodina Vudhausa da je En Tejlor prava osoba za posao. „Čini mi se da više nego odgovarate“, reče joj nepun sat pošto je došla na razgovor. „Potrebno je, pretpostavljam, još samo da vidimo kad tačno možete početi i, razume se, da dogovorimo uslove. Sumnjam da će bilo šta od ovoga predstavljati teškoću." Gospođica Tejlor ga je samo gledala. Izgledala je iznenađena njegovim rečima i gospodin Vudhaus se na trenutak upita nije li slučajno napravio neki lapsus. Brižljivo je vodio računa о tome da joj se obraća s „gospođice Tejlor" umesto samo imenom, i pored toga što je zvučalo vrlo zvanično - tako da to sigurno nije bilo posredi. Je li, onda, rekao nešto drugo što joj je moglo zasmetati? „Još nisam rekla da li prihvatam", tiho reče gospođica Tejlor. „Dok je ne pitate, ne znate da li osoba koju intervjuišete za posao želi da ga prihvati." „Draga moja gospođice Tejlor", na to će gospodin Vudhaus, „zaista sam postupio grubo i bezosećajno. Nameravao sam da vas pitam upravo to, ali..." „Gospodine Vudhaus, nema potrebe da se uplićete kao pile u kučine", prekide ga gospođica Tejlor. „Kad neko kaže nešto pogrešno, smatram da je najbolje - nesumnjivo - da ne pogoršava situaciju tvrdnjom da radi nešto što zapravo nije nameravao da uradi.“ Ona zastade, pa dometnu: „Zar ne?" Načas je ostao bez reči. Nije ni pomišljao da će kandidatkinja za mesto guvernante naposletku držati njemu predavanje о lepom ponašanju i on na trenutak razmotri mogućnost da smesta okonča razgovor. Može joj reći: „Dakle, ako mislite da dolazite u takvo domaćinstvo...“ ili: „Hteo sam da angažujem nekog da podučava moje kćerke, a ne mene.“ Ili naprosto: „Ра, ako tako mislite, da vas, onda, odbacim do železničke stanice?"

Ali nije joj rekao ništa. Imao je dve kćerkice о kojima je morao da se stara i trebala mu je pomoć. Neka devojka iz sela bi oberučke prihvatila taj posao, ali ona bi ih skoro sigurno hranila poručenom picom i puštala ih da presede poslepodne pred televizorom gledajući australijske sapunice. Znao je da bi bilo tako, jer su seoske devojke tako radile; video je da tako rade, a ako baš i nije video svojim očima, gospođa Ferhil mu je sve potanko ispričala. Pri tom čak ni ona nije bila s raskida da povremeno poruči picu; pre nekoliko nedelja pronašao je praznu kutiju, koja nije mogla biti ničija do njena. Ova mlada žena bila je sušta suprotnost; diplomirala je na Univerzitetu Sent Endruz, govorila je francuski - kao što zasigurno i priliči svakoj guvernanti koja drži do sebe - a njeno smireno, samopouzdano ponašanje ulivalo je krajnje poverenje. Morao je da je zaposli; jednostavno je morao. Stoga je, posle minuta premišljanja tokom kojeg ga je netremice posmatrala, promumlao izvinjenje. „U pravu ste. U pravu ste, naravno..." Na šta ona odgovori: „Znam." Otvorio je usta da se pobuni, ali ga ona preseče. „Slučajno mislim da će mi ovaj posao odlično odgovarati. Predlažem probni period u trajanju od tri meseca, za koje vreme ćete odlučiti možete li da me podnesete." Potom se osmehnu; on takođe, nervozno. „I mogu li ja da podnesem vas. Kad pređemo tu prepreku, možemo se dogovoriti za stalno." Ona zastade. „Uzgred, devojčice mi se baš dopadaju." On širokim osmehom pokaza svoje olakšanje. „Siguran sam da se dopadate i vi njima." Gospođa Ferhil je bila tu da pripomogne i odvela je devojčice u sobu za igranje kako bi on na miru porazgovarao s gospođicom Tejlor. Gospodinu Vudhausu je po ponašanju njegove domaćice bilo jasno da odobrava gospođicu Tejlor, što je, po njegovom mišljenju, predstavljalo onu konačnu, neopozivu podršku čitavom aranžmanu. Prihvativši predlog gospođice Tejlor, pozvao je devojčice natrag u sobu i u njenom prisustvu im objasnio kako će ona doći da živi kod njih u kući, i kako je siguran da će svi biti veoma srećni. „Ali već smo srećne“, reče Izabela, pogledavši iskosa gospođicu Tejlor. „U tom slučaju, bićete još srećnije“, žurno odvrati gospodin Vudhaus. „А sad, gospođice Tejlor, moramo popiti čaj. Ja najviše volim kamilicu, ali vama možemo poslužiti indijski, ako vam je draži.“ „Kamilica je izuzetno zdrava“, reče gospođica Tejlor.

Gospodin Vudhaus je blistao od zadovoljstva. Brzina kojom se gospođica Tejlor doselila u Hartfild iznenadila je gospodina Vudhausa - stigla je, s nekoliko kofera punih stvari, za manje od nedelju dana posle razgovora - ali to nije bilo ništa u poređenju s brzinom kojom je preustrojila život dveju devojčica. Uprkos svojoj dotadašnjoj oduševljenosti njenim dolaskom, gospođa Ferhil je otvoreno rekla kako smatra da ona srlja: „Deca ne vole promene. Žele da sve ostane kako jeste to svi znaju, osim te žene, čini mi se.“ Ovi smrknuti pozivi na oprez izgovarali su se uz pokazivanje glavom u pravcu spavaće sobe u potkrovlju, koju je sad nastanjivala gospođica Tejlor, ali domaćici je takođe predstojalo iznenađenje; naime, ni Izabela ni Ema nisu pružale otpor gospođici Tejlor i od prvog časa su ushićeno prihvatale novine koje je uvodila njihova guvernanta. Novi režim podrazumevao je i nove i egzotične predmete proučavanja francuski jezik i lepo pisanje bili su intelektualni prioriteti gospođice Tejlor kao i program fizičkog vaspitanja i, što je najvažnije, bučnu i pomalo razuzdanu zabavu. U dečjoj sobi postavljena je tapacirana greda, ispod koje su poslagani meki jastučići. Potom su devojčice pozvane da zajašu svaka na svoj kraj grede, naoružane perjanim jastucima. Igra se sastojala u tome da se udaraju jastucima sve dok jedna ne bude oborena i ne padne na jastučiće, a tu i tamo i na pod. Kako bi se šanse izjednačile i pored prednosti koju je uzrast davao Izabeli, Emi je bilo dopušteno da se služi obema rukama, dok je njena sestra morala da drži jednu ruku iza leđa. Belo perje letelo je na sve strane, poput snežnih pahuljica u mećavi, a glasni veseli smeh čuo se čak i u radnoj sobi gospodina Vudhausa, koji je tamo sedeo zadubljen u članke u najnovijim brojevima stručnih časopisa posvećenih dijetetici i zdravoj hrani na koje je bio pretplaćen. Pomalo su ga zbunjivale promene koje je video oko sebe, neprestana aktivnost, novonastali entuzijazam. Posmatrao je kako se albumi pune isečcima iz novina i časopisa; kako papirne lutke nalaze put do svakog stola; kako se spasene životinje i ptice nastanjuju u kutijama za cipele poslaganim u podnožju velikog tučanog kuhinjskog šporeta na drva; kako život, koji se posle smrti njegove supruge nekako usporio i omlitavio, ponovo brže struji kroz kuću. Bilo mu je drago zbog svega toga, mada njegova vlastita

anksioznost nije zato postala ništa manja. Lako je biti veseo i optimističan kad si u uzrastu njegovih kćerki, ali šta kad se - poput njega - približavaš godinama kad život postaje sve veći izazov za imunološki sistem? Posvuda vrebaju opasnosti, među kojima svakako nisu najmanje važne one koje identifikuju medicinski statističari, čiji se sumorni posao sastoji u tome da otkrivaju koliko je verovatno da nešto može poći po zlu. A svaki put kad bi proučio rezultate novih istraživanja, morao je da prilagodi svoj režim i poveća nivo fizičke aktivnosti - ili da ga smanji, u zavisnosti od toga koliko doprinose zdravlju srca i krvnih sudova, a u kojoj meri habaju zglobove; da poveća unos vitaminsko-mineralnih dodataka - ili da ga smanji, u zavisnosti od stepena verovatnoće da novi proizvod, iako atraktivan sam po sebi, loše reaguje s nečim što on već uzima. To uravnotežavanje zahtevalo je, takoreći, puno radno vreme i ostavljalo malo vremena za bavljenje drugim stvarima, poput procene rizičnosti dizajna - zadatka za koji je svakako bio više nego kvalifikovan, ali koji zna biti preterano zahtevan ako se ozbiljno shvata, što je svakako bio slučaj s gospodinom Vudhausom. Kupovina nove kosilice za travu bila je odličan primer koliko to ume da bude komplikovano. Hartfild je bio okružen prostranim travnjacima, koji su na istočnoj strani ustupali pred gustim žbunjem, u kojem su devojčice obožavale da se igraju žmurke. Već je sama ta igra prouzrokovala gospodinu Vudhausu određenu uznemirenost, budući da skrivanje pod žbunom rododendrona može dovesti do kontakta s paukovima, kojima sumračno i suvo okruženje ispod tog žbunja ume da bude neodoljivo. Paukovi moraju negde da žive, a prostor pod rododendronima je možda baš pravo mesto za njih. Gospodin Vudhaus je čuo da neki kažu kako u Engleskoj nema otrovnih paukova. Znao je da je to netačno i jednom ili dvaput je ispravio one koji su izneli ovu lažnu tvrdnju. Jednom prilikom je čak otišao tako daleko da se javio u živi program lokalnog radija onda kad je neki stručnjak za baštovanstvo uveravao jednog pozivaoca kako u engleskim vrtovima nema paukova zbog kojih bi se trebalo zabrinjavati. „Nažalost, to nije tačno", rekao je gospodin Vudhaus voditelju emisije. „U Engleskoj postoji nekoliko vrsta paukova čiji je ujed veoma bolan. Barski pauk, na primer, kao i baštenski pauk, ujedom izlučuju otrov i nećete nimalo sumnjati u to da ste naleteli na nešto gadno."

Voditelj je sa zanimanjem saslušao gospodina Vudhausa i potom ga upitao je li ga takav pauk ikad ujeo. „Nije", glasio je odgovor. „А poznajete li nekoga koga je ujeo?" „Ne baš." „Ра eto", rekao je voditelj. „Mislim da nema potrebe da previše zabrinjavamo slušaoce time na šta sve mogu naleteti u svom vrtu, zar ne?" „Ја ne mislim tako", odvratio je gospodin Vudhaus. „Uveravam vas da je lažni osećaj sigurnosti nešto vrlo opasno." Njegovu zabrinutost zbog pauka podstakla je informacija da se sidnejski pauk dupljaš, poznat kao jedan od najopasnijih paukova na svetu, nastanio na Londonskim dokovima i da se, navodno, odlično snalazi u svom novom staništu. Vest uopšte nije iznenadila gospodina Vudhausa, koji je odavno smatrao kako lakoća s kojom se roba i ljudi danas transportuju širom sveta naprosto mami sve opasne vrste da se nastane tamo gde su dosad bile nepoznate. Neizbežno je, mislio je on, da barem neki putnici iz Australije ne donesu u svom prtljagu paukove koji su se za vreme pakovanja zavukli u kofere i torbe. Ako mogu stenice - a mogu - zašto bi se onda paukovi odupirali iskušenju? Žalostivo je odmahnuo glavom; nastavi li se tako, prijatni zeleni predeli iz Blejkovih stihova neće još dugo ostati prijatni i zeleni. A ako mogu paukovi, šta je s ajkulama, koje ne moraju da preplivaju više od nekoliko nautičkih milja pa da se domognu Britanskih ostrva? Ili sa zmijama, koje moraju samo da ugamižu u grozd banana negde u Centralnoj Americi, pa da se za svega nekoliko dana nađu na stolovima ljudi koji žive hiljadama milja daleko? I šta ako se usput sretnu s privlačnom zmijom suprotnog pola? Dok si dlanom о dlan, imaćemo populaciju smrtonosnih kopljarki udobno nastanjenu u Norfoku. Bogme bi oni uobraženi stručnjaci za baštovanstvo koji gostuju na radiju imali о čemu da razmišljaju. „Besmislica", obrecnu se gospođica Tejlor kad je potegao pitanje paukova pod žbunjem rododendrona i nagovestio da bi bilo poželjno zabraniti devojčicama da se zavlače u žbunje i tamo igraju. „Ne smemo da čučimo pod staklenim zvonom; zamislite na šta bismo ličili. Štaviše, suživot devojčica i paukova traje već hiljadama godina, kao što je pouzdano utvrđeno, rekla bih, kontinuiranim opstankom dveju vrsta: britanske devojčice i britanskog pauka. Cadit quaestio.“

Taj izraz, cadit quaestio - i gotova stvar 2 - gospođica Tejlor je često koristila onda kad je htela da stavi tačku na raspravu. Na njega je bilo takoreći nemoguće odgovoriti, budući da je teško ostati uporan nakon što je pitanje proglašeno rešenim - ко god istrajava u tome, deluje kao vrlo nerazumna osoba - a sad su ga upotrebljavale i devojčice, čak i Ema. Imala je teškoća s izgovorom latinskog, ali nedavno je, na njegovo pitanje je li uzela svoju dnevnu dozu ribljeg ulja, odgovorila s cadit quaestio“. Veličina travnjaka oko Hartfilda značila je da je potrebna mehanička kosilica. Godinama je Sid, koji je pomagao na farmi i oko nekih poslova povezanih s vrtom, koristio prastaru kosilicu s benzinskim motorom, koju je gurao pred sobom pridržavajući se za škripave i sve opasnije nepouzdane ručke. Gospodin Vudhaus bese odlučio da je zameni i razmatrao je mogućnost kupovine malog traktora pod koji se montira moćno rotirajuće sečivo. To bi Sidu omogućilo da sedi na udobnom sedištu dok vozi kosilicu gore-dole po travnjaku ostavljajući za sobom uredne pruge ošišane trave. U brošuri je ova scena bila predstavljena kao seoska idila. Zadovoljni sredovečni muškarac sedi na svom traktorčetu, a iza njega prostrana površina uredno podšišane trave. Nebo iznad njega je plavo i bez oblačka; u daljini, na verandi letnjikovca, privlačna žena - najmanje deset godina mlađa od muškarca na kosilici - čeka s čašama limunade da napoji svog vrednog muža. Ali gospodin Vudhaus se nije dao tako lako prevariti. Šta ako gurneš stopalo samo nekoliko centimetara pod zaštitni poklopac sečiva? Šta ako padneš s traktora, zato što je zemljište neravno - nemaju svi savršeno ravne travnjake a tvoji prsti, ili čak cela šaka, nađu se na putu traktoru i njegovom opakom sečivu? Ih, šta ako pas doskakuće da pozdravi svog gazdu na traktoru i završi odsečenog repa? Spokojna žena s limunadom bi vrisnula i istrčala, a onda bi se okliznula i podletela pod kosilicu, i bila isečena kao salama u delikatesnoj radnji. Lako je, rekao je on sebi, pokušavati da izbegneš te mogućnosti i pretvarati se kako se tako nešto ne dešava, ali neko mora i о tome da misli. Ispostavilo se da je oduševljenje koje su Izabela i Ema osećale prema gospođici Tejlor zarazno. Premda je gospođa Ferhil gajila izvesne sumnje u pogledu guvernante i tempa kojim je uvodila svoje promene, ustanovila je da joj je teško da išta zameri ženi koja je, uprkos sklonosti da svoja mišljenja

izražava kao da su bespogovorna, bila srdačna i velikodušna prema drugima. Ta njena ubeđenost da je u pravu - odlučno osuđivanje svih za koje proceni da imaju aljkave intelektualne i fizičke navike - bila je nešto za šta je gospođa Ferhil verovala da ima veze s tim što potiče iz Edinburga. „Oni su svi takvi", kazala joj je jedna prijateljica. „Bila sam tamo gore, pa znam. Misle kako smo mi ostali silno nemarni i aljkavi. Vrlo su skloni tome da osuđuju." „Nadam se da devojčice neće pokupiti to od nje", rekla je na to gospođa Ferhil. „Ali, pretpostavljam da ipak hoće. Ema već govori cadit quaestio - a ima samo šest godina." „Šta ćeš", rekla joj je prijateljica. „Možda je to najbolje od oba sveta - da dobijaš škotsko vaspitanje, ali da živiš negde gde je ipak malčice toplije." Gospođa Ferhil je potvrdno klimnula - i zamislila se. U Emi je već bilo nečega što ju je brinulo, mada nije umela da odredi šta je to. Da nije tvrdoglavost - ta crta koju uočavamo kod neke dece, koja naprosto neće da slušaju i uporno hoće da rade po svom? Els, njena sestra od tetke, imala je sina koji je bio isti takav, i koji je u školi vazda upadao u nevolje - po njenom mišljenju, sasvim nepotrebno. Ili je posredi bilo nešto sasvim drugo nešto povezano sa željom da sve držimo u svojoj vlasti? Neka deca su, jednostavno rečeno, mali tirani, a curice su više sklone da budu takve nego dečaci - ili je, barem, gospođa Ferhil tako mislila. Da, pomislila je, to je to. Ema ima tiransku prirodu, i savršeno je moguće da će uticaj gospođice Tejlor to samo pogoršati: ako te vaspitaju tako da veruješ da postoji vrlo očigledan ispravan i pogrešan način da se nešto uradi, postoje vrlo realni izgledi da ćeš pokušavati da nateraš druge da rade po tvom, umesto po svom. Nakon što je gospođa Ferhil identifikovala problem, izgledalo je da znaci Emine želje da kontroliše druge postaju sve očigledniji. Jednom prilikom ju je gospođa Ferhil zatekla kako se sama igra u sobi za igru, pošto je Izabela tog dana ostala u krevetu zbog gadnog nazeba. U uglu sobe stajala je njihova kuća za lutke - prastara građevina pronađena na tavanu sva prašnjava i oljuštena. Sad je kuća, s novom bojom spolja i novim zidnim tapetama unutra, ponovo bila u upotrebi, napunjena majušnim nameštajem i porodicom lutaka kojima su se devojčice zajedno igrale. Provodile su sate sređujući tu kuću i pomerajući lutke iz jedne sobe u drugu u skladu s dešavanjima u privatnom životu lutaka, koja nijedna odrasla osoba ne može da dokuči.

Gospođa Ferhil je nekoliko minuta stajala i posmatrala Emu dok se ova, ne primećujući je, obraćala svojim lutkama i sređivala im sobe. „Ti ima da ostaneš u svojoj sobi do daljeg“, grdila je devojčica jednog lutana, dečarca u belo-plavoj mornarskoj majici. „А ti“, okrenula se potom mršavoj lutki iz čijih je krpenih ruku već izbijala vata kojom su bile napunjene, „nikad nećeš naći muža ne budeš li radila kako ti kažem.“ Gospođa Ferhil je uzdahnula. Bilo je najlakše nasmejati se ovom malom ispoljavanju naredbodavnog ponašanja, ali nekako je imala utisak da nije nimalo smešno. Ovo čemu je prisustvovala bilo je savršeno otkrovenje karakterne osobine: ako se ovako ponaša prema svojim lutkama, Ema zasigurno priželjkuje da na isti način kontroliše ljude. Mala gospođica tiranka, pomislila je gospođa Ferhil. Ali bez majke, dodala je potom - u sebi, razume se. A to, shvatila je, sve menja.

3.

„Internat?" upita gospođica Tejlor. „Mislim da to neće biti neophodno, zar ne? Ne za vaše kćeri." Gospodin Vudhaus se nelagodno promeškolji na stolici. Razgovor koji je vodio s guvernantom odvijao se u njegovoj radnoj sobi - na njegovom terenu - i čovek bi pomislio da će u tom okruženju imati psihološku prednost. Prostorija je bila velika, opremljena masivnim pisaćim stolom; kad se nekom obraćaš sedeći za tim i takvim stolom, to valjda mora da uliva tvojim rečima određeni stepen autoriteta. Pročitao je negde da je Musolini imao baš masivan pisaći sto, postavljen u dnu izuzetno dugačke sobe. To je značilo da posetioci moraju da prevale određenu razdaljinu pre no što uopšte stignu do diktatora, a ako već sam ulazak u sobu nije bio dovoljan da ih zastraši, duga šetnja do stola sasvim sigurno jeste. Pri tom diktatori nisu jedini ljubitelji te taktike; zna se za nekoliko demokratski izabranih predsednika koji su nosili cipele s umetkom, penjali se na strateški postavljene kutije kako bi delovali viši ili insistirali na tome da se, prilikom grupnog fotografisanja, nađu pored nekog nižeg od sebe. Njemu samom, uopšte uzev, ništa od svega toga nije bilo potrebno, budući da je bio dovoljno siguran u sebe, ali gospođica Tejlor je znala kako da ga natera da se oseća malčice manje autoritativno i radila je to i sad, u njegovoj rođenoj radnoj sobi. „Mislim da bi njihova majka to očekivala“, reče on. Skrivao se iza svoje pokojne supruge - bio je svestan toga - ali gospođica Tejlor će teško moći da se ubeđuje s njim oko njegove pobožne zabrinutosti za osećanja majke devojčica. „Ali sasvim je moguće da bi ona promenila mišljenje", oštro odvrati gospođica Tejlor. „Da je poživela, to jest; nije mi bila namera da nagovestim da mišljenja mogu da se menjaju nakon što čovek ode na onaj svet, da tako

kažem. Situacija se promenila od... od njenog vremena. A one su obe savršeno srećne i zadovoljne tu gde jesu. Zašto ih slati u neki grozni internat, u nekakav Dotbojs hol? 3 Čemu uopšte imati decu ako ih potom samo pošaljete nekud daleko od sebe?" Gospodin Vudhaus pogleda kroz prozor. Lako je gospođici Tejlor da upadne kod njega i kaže šta misli о ovom osetljivom pitanju, ali ona je Škotlanđanka i ne shvata nijanse engleskog života. Njihovo selo, Hajberi, bilo je otelovljenje Engleske; postojao je društveni poredak, skupa s iznijansiranim očekivanjima, koji se od nje nije moglo ni očekivati da razume. Lokalna osnovna škola bila je savršeno podesna za mlađu decu - i gospođica Tejlor je s pravom rekla da su devojčice u njoj srećne - ali sad kad postaju starije, javlja se krajnje nelagodno pitanje momaka. Budu li išle u lokalnu gimnaziju, samo će ostati u drugom stanju; gospodin Vudhaus je u to bio siguran. U lokalnoj gimnaziji je bilo tako. Upoznale bi pogrešnu vrstu momka, čija se jedina životna ambicija sastoji u tome da napravi dete svakoj devojci koju upozna. On se upita može li ikako objasniti taj svoj strah guvernanti, koja je sedela i posmatrala ga napregnuto, kao da pokušava da dokuči prirodu njegovog uznemirujućeg nagoveštaja da će devojčice možda biti poslate negde na školovanje. Javi se gospođica Tejlor. „Koliko sam već ovde? Skoro tri godine, zar ne?" On potvrdno klimnu. Postala je sastavni deo njihovog života i delovalo je kao da je mnogo duže s njima. I svim srcem se nadao da će i mnogo duže ostati tu - beskonačno dugo, u stvari, jer je bilo teško zamisliti Hartfild bez nje. „Dakle“, nastavi gospođica Tejlor, „bilo bi šteta da posle toliko vremena odem iz njihovog života, samo zato što su poslate u internat." Gospodin Vudhaus uzdahnu. „Ali ne bi bilo potrebe za tim“, reče on. „Ne biste morali da odete." „Ne vidim koja bi bila svrha mog ostanka", staloženo primeti gospođica Tejlor. „Ја sam ovde kao guvernanta. Kao guvernanta, naglašavam. Ako se deca pošalju odavde, tu za mene više ne bi bilo posla." „Ali imali bismo raspuste", prigovori gospodin Vudhaus. „Bio bi im

potreban nadzor preko raspusta." „Gospodine Vudhause", prekorno reče gospođica Tejlor, „sigurno ne očekujete od mene da mesecima samo sedim i ne radim ništa." Taman je hteo da kaže: „Ра to je baš ono što ja radim...", ali se zaustavi. Nije mogao ni zamisliti da ona ode, i sad mu je palo na pamet kako se to može izbeći. „Smem h da predložim kompromis?" „Ne vidim kako bi tu ikako moglo da bude kompromisa", odvrati gospođica Tejlor. „Ih će biti poslate u internat, ih neće. Niste valjda mishh da predložite da idem s njima? Nisam sigurna da bi škola blagonaklono gledala na to." Gospodin Vudhaus se nasmeja. „Vi, da odete s njima i da spavate u školskoj spavaonici s ostalim devojčicama? Da jedete u školskoj trpezariji? I da igrate hokej na travi? Ha!" Ona ga pogleda svisoka. „Vrlo smešno", reče mu. „Možda biste mogli da mi kažete u čemu se sastoji taj kompromis." „Postoji jedna škola u Holm", reče gospodin Vudhaus. „То nije daleko, kao što znate. Zasigurno ste je videli. Grešam." „Teško mi je mogla promaći", odvrati gospođica Tejlor. „Ne idem naokolo zatvorenih očiju, gospodine Vudhause." „Upisuju i đake koji ne žive u njihovom internatu", nastavi on. „Ја ih mogu ujutru odvoziti u školu, a vi biste posle podne odlazili po njih." Gospođica Tejlor je delovala zamišljeno. „Koliko znam, to je odlična i vrlo ugledna škola.“ „Izuzetna. Pohađali su je neki čuveni ljudi. Kompozitor Bendžamin Britn, na primer.“ „Malo življa muzika je više po mom ukusu“, reče gospođica Tejlor. „Razume se, to je lični stav. Ima onih koji vole Britna, ali to što on ima da kaže о Veneciji teško bi podstaklo čoveka da poseti taj grad...“ „Zatim, tu je i Donald Maklin“, zamišljeno nastavi gospodin Vudhaus. „On je takođe bio Grešamov đak, a postao je čuveni špijun." „Tako. Nijedan od njih ne bi bio baš dobar muž, čini mi se...“ Ona ga pogleda iskosa. „Nijedna žena ne bi poželela da joj muž prebegne na drugu stranu, zar ne?" Gospodin Vudhaus je izgledao zbunjeno. Činilo mu se da u njenoj

primedbi ima nečega pomalo šaljivog, ali nije bio sasvim siguran šta je to. Druga strana? Moskva? To je bilo pomalo očigledno. „Ра, sve je to sada drugačije", reče on. „Ne bismo ih poslali tamo da nađu muža. Kasnije će biti više nego dovoljno vremena za to." „Da“, reče gospođica Tejlor. „Ima nekih koji veruju da za to postoje univerziteti." Ona ustade da ode. Nije spadala u one koji nastavljaju razgovor i nakon što je odluka donesena. „Uopšte nisam sigurna da će Ema biti od onih koje žele da se udaju", reče tiho. „Izabela, da. Ona će sasvim sigurno želeti. I to što pre, čini mi se. Po svoj prilici već sad, u manjoj ili većoj meri, razmišlja о mladićima. Znam da govorim о dvanaestogodišnjoj devojčici, gospodine Vudhause, ali karakter se formira vrlo rano, i ima devojčica koje, mada im je tek dvanaesta, daju vrlo jasne naznake šta predstoji u njihovom ljubavnom životu. Već sam to videla, gospodine Vudhause. Sve sam to već videla." Izgledalo je da je gospodin Vudhaus zamišljen i nije reagovao na to što je rekla. Gospođici Tejlor je to odgovaralo, pošto ni sama nije bila sigurna šta bi mu rekla kad bi insistirao da čuje njen sud о karakteru svojih kćeri. Bila je dovoljno sigurna u svoju procenu Izabele, ali što se tiče Eme, tu je već bila prilično manje samouverena. Bilo je nečega vrlo neuobičajenog u vezi s Emom, koja je, činilo joj se, bila znatno složenija ličnost i stoga mnogo zanimljivija od Izabele. To nije značilo da stariju sestru valja otpisati; Izabela je bila vrlo prijazna devojčica i gospođica Tejlor je bila sigurna da će imati uspeha u društvu, pogotovo kad su u pitanju mladići. U Eminom slučaju je bilo mnogo teže davati prognoze te vrste. Bila je lepo dete, što jemči da će imati prijatelja - lepi ljudi, primetila je gospođica Tejlor, retko kad su usamljeni, sem ako to nije njihov izbor. Ali činilo joj se da Ema poseduje dubinu koja vrlo moguće nedostaje Izabeli i devojčicama poput Izabele. U njoj ima nečega... Estetske svesti? Je li to to? Nedugo po svom dolasku u Hartfild, gospođica Tejlor je postala svesna Eminog interesovanja za izgled stvari. Dogodio se zanimljiv incident, kad se Ema odvažila da uđe u guvernantinu sobu i počela da preslaže kozmetičke potrepštine poslagane na toaletnom stočiću. Među njima su bile i dve četke sa srebrnim drškama - jedna za odeću i druga za kosu - koje je gospođica Tejlor dobila od svoje tetke iz

Aberdina. „Škotsko srebro", rekla joj je tetka. „Nema boljeg od njega." Gospođica Tejlor se pitala u vezi s tim: kako se može škotsko srebro razlikovati od svih ostalih vrsta srebra? Srebro je valjda srebro, bez obzira na to odakle potiče. Ali u pitanju nije bilo to: u pitanju je zapravo bilo veliko, kitnjasto „Т“ ugravirano na četkama. Sad su te četke ležale pored kolonjske vode u zdepastoj bočici od debelog stakla s raspršivačem, češlja od kornjačevine, bočice odstranjivača laka za nokte i starinske keramičke posudice s kuglicama kozmetičke vate. Za svako prosečno malo dete, takva zbirka predstavljala bi otvoren poziv da dira, da skida poklopce, da pritiska i prska. Najveće iskušenje svakako bi bio raspršivač za kolonjsku vodu, u stopu praćen kuglicama vate. To se, međutim, nije desilo s Emom, koja je provela deset usredsređenih minuta pomerajući predmete po toaletnom stočiću sve dok nisu bili poslagani tako da ona bude zadovoljna. „Ti si se baš dala na posao", primeti gospođica Tejlor posmatrajući šta se dešava. „Moraju da izgledaju lepo“, reče Еmа. „Šta to, Ema?" „Stvari." Gospođica Tejlor se osmehnu. „Ali i jesu lepe, te moje stvarčice. Te prelepe srebrne četke, na primer - vrlo su lepe, zar ne?" Mala Ema potvrdno klimnu. „Evo ovako", reče pomerivši četke tako da su stajale sa strane. „One idu tu. A ovo ide..." Pre-mestila je kolonjsku vodu na sredinu stola. „Tu. Zbog oblika." To nije bio jedini takav incident. Gospođica Tejlor je ubrzo shvatila da nameštaj u Eminoj sobi, sa sve slikama na zidu, ret-ko kad zadržava isti raspored duže od nekoliko uzastopnih nede-lja. U sobi su se nalazile tri fotelje, koje su se redovno premešta-le: pod prozor, pored ormara, u podnožje kreveta i potom natrag do prozora. Slično se dešavalo i u ostatku kuće, mada nešto manje primetno. Međutim, gospodin Vudhaus je jednom prilikom prokomentarisao kako je neko, izgleda, pomerio dve slike u njegovoj radnoj sobi, tako što im je zamenio mesta. „Ne vidim zašto gospođa Ferhil smatra da je neophodno da mi naredi u šta da gledam", reče on za doručkom. „Ima ovde nekih drugih koji su možda skloni tome da menjaju raspored

stvari", na to će gospođica Tejlor. „Ne verujem da je gospođi Ferhil stalo do toga koja slika gde visi." Ema, posvećena svojoj činiji žitnih pahuljica, nije rekla ništa. „Ра, voleo bih da nisu ništa dirali", odvrati gospodin Vudhaus. „Zašto ljudi ne mogu da ostave stvari tamo gde su?" Gospođica Tejlor pomisli da ne zna kako da odgovori na to. Bio je u pravu, dabome, ali samo donekle: postoji previše onih koji zamišljaju kako imaju nekakvu svetu dužnost da menjaju stvari. Ti ljudi su često neradi da ostave nešto onako kako jeste, što ume da ide na živce. A opet, ako se nikad ništa ne menja, razmišljala je, ne bi li život u tom slučaju bio prilično dosadan? Pomisao kako ima nekih koji ne samo da vole da se petljaju u raspored neživih predmeta - tuđih sitnica, slika i tome slično - već i da menjaju raspored života drugim ljudima, odvukla joj je pažnju od ovog vrlo zanimljivog pitanja. Pogledala je Emu, koja u taj mah podiže pogled sa svojih žitnih pahuljica i osmehnu joj se. Kasnije tog dana, negde na polovini časa francuskog, gospođica Tejlor reče Emi: „Reci mi, Ema, zašto voliš da premeštaš stvari? Ne prekorevam te, mila, samo sam znatiželjna." Ema je zurila u knjigu iz koje su čitale. Bile su to pustolovine slončeta Babara, originalno francusko izdanje. Slonici Pom, Flora, i Aleksandar bili su u opasnosti i želela je da nastavi da čita priču. „Da bi bile srećnije", odvrati ona. „Možemo li sada da čitamo dalje?" Devojčice su se dobro snašle u Grešamu, a gospođica Tejlor i gospodin Vudhaus su se oboje navikli na svakodnevno odvože-nje i dovoženje devojčica iz škole. Jutrom su se Izabela i Ema vozile u Holt u blatom isprskanom lendroveru koji se inače koristio za poslove na farmi; posle podne je po njih odlazila gospođica Tejlor, koja je insistirala na tome da nosi rukavice za vožnju i prelepo je izgledala za volanom metaliksrebrnog mercedesa koji je nekad pripadao ocu gospodina Vudhausa. Pošto su devojčice veći deo dana provodile u školi, gospođica Tejlor je odmah shvatila da ima previše slobodnog vremena s kojim ne zna šta će. Međutim, nakon što se upisala na nekoliko kurseva na Narodnom univerzitetu, ustanovila je da učenje i pisanje eseja koje kursevi zahtevaju, popunjavaju te novonastale praznine. Gospodin Vudhaus ju je samo

podsticao u tome i insistirao je da joj stavi na raspolaganje određenu svotu novca za kupovinu udžbenika i drugih materijala potrebnih za studije. Na prvoj godini položila je dva samostalna predmeta, Srednjovekov-nu istoriju Spanije i Trgovačke pravce drevnog Bliskog istoka. Na drugoj, dobila je izuzetno visoke ocene iz Klasične kulture i civilizacije, kao i iz predmeta Plesovi i drame u Engleskoj u doba restauracije, a onda je počela da sluša mnogo obimniji predmet, Baroknu umetnost. Devojčicama je dotad već umnogome bila druga majka, po svemu sem po imenu, a naročito je blizak odnos imala s Emom. Međutim, dok se većina maćeha susreće s ozlojeđenošću i mržnjom od svojih pastoraka, njoj se to nije desilo. Ta ozlojeđenost i mržnja obično potiču otud što se deci čini da je maćeha stroga i svirepa: ovaj obrazac je toliko čest da su ga nazvali - sindrom Pepeljuge, zato što je Pepeljuga bila žrtva preispoljno rđave maćehe i polusestara. Baš poput Pepeljuge, dete pati za majkom, koja bi bila bolja prema njemu, i ozlojeđeno je zbog toga što je maćeha uzurpirala njeno mesto u očevom srcu. U Hartfildu su, međutim, nedostajali bitni elementi ove psihološke jednačine: gospođica Tejlor je bila sve samo ne bezosećajna - štaviše, redovno je ugađala devojčicama i nikom se zbog toga nije pravdala. Ali opet, nije bila udata za njihovog oca - koji, sem kao zadovoljni poslodavac i, u izvesnom smislu, prijatelj, nije bio zainteresovan ni za kakav drugi odnos s njom. Bez tih komplikacija, teško se mogla razmahnuti ikakva psihopatologija, i nije bilo ničega što bi narušavalo razborit, ljubavlju ispunjen odnos koji su dve devojčice imale sa svojom guvernantom. Njoj su se obraćale za savet; ona ih je tešila kad su ih mučili problemi koje imaju svi adolescenti; ona ih je čuvala i pazila, i pružala im ljubav kakvu bi im, da je poživela, pružila njihova majka. Nedugo pošto je Izabela proslavila sedamnaesti rođendan, odlučeno je da ona neće nastaviti školovanje. Većina njenih vršnjaka je imala da provede u Grešamu još jednu školsku godinu, ali u Izabelinom slučaju, sud je glasio kako nema svrhe ubeđivati je da uči za ispite na koje nema želje da izlazi i koje očigledno neće ni položiti. Zelela je da ode u London i tamo potraži posao. Upoznala je u vozu nekog ко joj je rekao kako može da joj pronađe posao u aukcijskoj kući koja se bavi prodajom umetnina i teži da zapošljava devojke iz boljih porodica iz provincije. Odmah joj je bilo rečeno da neće

imati naročito veliku platu, ali to nije ni bilo važno; imala je redovan prihod od imanja svoje majke, koji je bio više nego dovoljan za stanarinu i redovne troškove života, a za sve njene luksuzne prohteve, smatrala je, pobrinuće se otac. London je, sa svojim pozorišnim predstavama i zabavama, naprosto mamio; kao da su njegova bleštava i zavodljiva svetla prodirala u provinciju, čak i tako zabačenu poput Hartfilda, i osvedjavala zavojiti put do dalekog velikog grada. *** Gospodin Vudhaus je, dabome, smatrao da je London izuzetno opasan. „Ја to ne razuman", reče on svojim kćerkama kad je Izabela prvi put pomenula kako želi da ode tamo. „Jednostavno ne razuman kako iko može želeti da živi u Londonu. Jasno mi je zašto neko poželi da ga obiđe na dan ili dva - da obiđe Kraljevsku akademiju ili Muzej nauka ili ne znam ni ja šta. Možda čak i da ponešto kupi. Ali da živi tamo?" On u neverici odmahnu glavom pri pomisli na neobjašnjivu prirodu takvog izbora. Ali...“ zausti Izabela. Nije daleko dospela. „I sam vazduh dobijaš iz šeste ruke", nastavi gospodin Vudhaus. „Samo pomisli: kad dišeš u nekom mestu kao što je London, uvlačiš u sebe vazduh koji je već prošao kroz dragi bog zna koliko pluća." „Dvanaest", reče Ema. „Strogo uzev - ako čovek ima dva plućna krila, a vazduh je šesta ruka." „Ра, eto ti", na to će gospodin Vudhaus. „Kroz dvanaest pluća. Zamisli koliko je to mikroba, a virusi su..." „Ali oče, virusa ima posvuda", reče Izabela. „Učili smo to iz biologije. Kod profesorke Parkinson - da je samo vidiš." Ema se zakikota. „Matori akrep." „Odlična profesorka, verujem", reče gospodin Vudhaus. „I očigledno svesna opasnosti od virusa - što je dobro." Izabela se osmehnu. „Kazala je da moramo da se izlažemo određenom broju virusa, kako bismo ojačali svoj imunološki sistem. Kazala je da je povećanje broja onih koji pate od alergija delimično posledica toga što svi jedemo preterano prečišćene namirnice."

„Šta, trebalo bi, valjda, da jedemo prljave stvari?" upita Ema. „I da peremo sudove možda jednom ili dvaput nedeljno?" Gospodin Vudhaus na ovo pokuša da se osmehne, ali ustanovi da mu čitava rasprava vrlo teško pada: mikrobe ne smemo olako shvatati, smatrao je; to je otvoreno pozivanje nevolje. Razume se, mikrobi nisu čuli njihov razgovor, ali bilo je nekako glupo pričati о njima kad nisu prisutni. „Možda u tome što kaže profesorka Parkinson i ima zrnce istine“, dopusti on. „Stvarno je potrebno da čovek bude izložen delovanju određenih mikroba, ali London ide mnogo, mnogo dalje od toga.“ On načas zastade. „Ne, ne vidim život u Londonu kao išta drugo sem čistu nepromišljenost. Pozorišta, muzeji, sve je to lepo i divno, ali...“ „I žurke“, dometnu Izabela. Gospodin Vudhaus ju je okrznuo pogledom, ali se ne dade izazvati. „Sve je to lepo, kao što rekoh, ali šta ako si u tako jadnom stanju da ne možeš da uživaš ni u čemu? Šta onda?“ „Meni izgledaju sasvim dobro“, reče Izabela. „U Grešamu ima gomila ljudi čiji roditelji žive u Londonu - ili tamo rade - i izgledaju mi sasvim dobro." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Ovde kod nas je vazduh neuporedivo zdraviji", reče on. „А da si živela u Londonu, mlada damo, znala bi о čemu govorim. Nos ne bi prestajao da ti curi dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana nedeljno, što kažete vi mladi. I stalno bi bila u opasnosti da te snađe nešto mnogo gore, veruj ti meni. Ako voda prođe kroz ко zna koliko pari bubrega... Nemoj tu da mi praviš grimase, ovo što govorim je čista nauka. Ako londonska voda prođe kroz tolike sisteme..." „I kroz sisteme momaka, takođe", dopuni ga Ema. Izabela se osmehnu. Tome nije imala prigovor. „Ako je londonska voda prošla kroz to iskustvo", nastavi gospodin Vudhaus, „koji su izgledi da barem neki virusi izbegnu dejstvo hlora i, ako se ne varam, amonijaka kojima je tretiraju? Šta je s hepatitisom? Dobija se od vode, mislim da sam vam to još davno rekao." „Od hepatitisa požutiš", reče Ema. „Tačno", potvrdi gospodin Vudhaus okrznuvši pogledom Izabelu. Smatrao je da ne uzima ove stvari dovoljno ozbiljno, pa je taktika šoka ponekad zaista

neophodna da istakneš poentu. „Što vredi zapamtiti." Te razgovore о opasnostima Londona vodili su više puta, ali činilo se da nijedan nije naročito uticao na Izabelinu odluku da se što je moguće pre odseli tamo. Gospodinu Vudhausu je bilo veoma teško zbog toga, ali patio je u samoći, mada jeste popričao s gospođicom Tejlor о tome. „Izgleda da je krajnje odlučna u nameri da pređe u London“, reče joj on dok su se jedne večeri šetali vrtom. „Razgovarao sam s njom о tome, ali čini mi se da ta devojka sve što joj kažeš primi na jedno i smesta pusti na drugo uvo. Da budem iskren, čak nisam siguran ni da joj uopšte ulazi na to jedno uvo. Mislim da uopšte ne obraća pažnju na najveći deo onoga što govorim. Ema je, dabome, potpuno drugačija - ona me sasluša, ali zato njena sestra...“ „Njena sestra je vrlo različite prirode u odnosu na nju“, odvrati gospođica Tejlor. „То svi znamo." „Ne razumem", reče gospodin Vudhaus, ozlojeđeno odmahujući glavom. „Imaju istu DNK." „Ne baš potpuno istu", ispravi ga gospođica Tejlor. „DNK im je jednim delom zajednička, ali imaju i vlastite gene. Nisu identične bliznakinje." „Da, u pravu ste", složi se gospodin Vudhaus. „Ipak, imaju isto poreklo i dele isto genetsko nasleđe, a opet...“ Gospođica Tejlor umirujućim pokretom spusti dlan na njegovu nadlakticu. „Izabela je čulnija", reče ona. „Ništa drugo. Štaviše, žao mi je što vam ovo moram reći, ali njoj je ovog časa u glavi samo jedno: suprotni pol." Reči suprotni pol izgovorila je pažljivo - kao da govori u rukavicama - i s pomalo neodobravajućim škotskim naglaskom. Dejstvo je bilo munjevito. „Mladići?" Gospođica Tejlor potvrdno klimnu. „Izabelu zanimaju mladići. Samo о njima misli. Bojim se da su joj oni sudbina." Zaćutao je. Nije mu se dopadala ni pomisao na implikacije onoga što je guvernanta maločas rekla. Da li čovek zato ima kćeri - da pusti da ih zavedu raskalašni mladići? On se strese. Nije želeo da svet polaže pravo na njegove curice. Zeleo je da zauvek ostanu pored njega, u sigurnosti - ili, barem, relativnoj sigurnosti Hartfilda. Nek spoljni svet udara svom snagom, ali nek to radi napolju, a ne među zidovima ove drage stare kuće i na pitomim jutrima zemlje što je okružuju.

„Moramo da je udarno", promrmlja on. Gospođica Tejlor nabra čelo. „Mislila sam da se taj izraz više ne upotrebljava." „Baš me briga", odvrati gospodin Vudhaus. „Bitno je da ja imam kćerku koja će se, ne uradimo li tako, spetljavati ко zna s kim." Oklevao je, gledajući u gospođicu Tejlor kao da unapred traži potvrdu za ono što namerava da kaže. „То će se dogoditi, sem ako joj što je moguće pre ne nađemo muža." „Ali Izabeli je tek sedamnaest godina", pobuni se gospođica Tejlor. „Još ništa nije proživela." „Mnoge se udaju s osamnaest ili devetnaest godina", reče gospodin Vudhaus. „U proseku možda nešto starije, ali imajte na umu da je dovoljno da imate šesnaest godina." „Balavice", na to će gospođica Tejlor prezrivim tonom. „Moja majka je imala osamnaest godina kad se udala za mog oca", reče gospodin Vudhaus. „А to je bio vrlo uspešan brak, kao što mislim da znate. Moja supruga je imala dvadeset dve kad se udala za mene." Gospođica Tejlor je ćutala. On nastavi još samopouzdanje. „Prema tome, vidite, to što želim da nađem kćerki muža, kako bih je zaštitio od mogućeg niza nesrećnih veza s kojekakvim neodgovarajućim mladićima, i nije baš toliko nečuvena zamisao. Da budem iskren, što više razmišljam о tome, deluje mi sve privlačnije." Sad progovori i gospođica Tejlor. „Ali ne možete joj vi naći muža, kako ste se izrazili. Ona je sad već devojka. Imaće vlastite zamisli о tome šta želi i - izvinjavam se što govorim ovako otvoreno - te zamisli neće nužno biti iste kao vaše." Ona se namršti. „Ovo je dvadeset prvi vek, znate." „То je", reče on, „nešto čega sam i previše bolno svestan. Kao što sam svestan i toga da ne možeš izabrati kćerki muža umesto nje." Napravi mali predah, pa nastavi: „Ali zato možeš dati odgovarajućim ljudima do znanja da ti je kćerka stasala za udaju. To je sve. Potom će priroda uraditi svoje - ili se možemo barem nadati da hoće, pa će se neki valjani mladić - iz ovog našeg kraja - potruditi oko nje i osvojiti je. To je sve.“ Gospođica Tejlor je zurila u njega. Sve dosad se pitala je li sasvim ozbiljan; sad joj je bilo jasno da jeste. „А kako se nešto takvo daje ljudima do znanja?" upita ona.

Gospodin Vudhaus se osmehnu. „Čitate li vi onaj časopis koji dobijam poštom , Seoski život!“ Gospođica Tejlor je odmah znala na šta on misli. „Hoćete li da kažete kako bi trebalo da sredimo da se Izabelina fotografija nađe u Seoskom životu ? Na onoj stranici čim se otvori, gde se svake nedelje nalazi fotografija privlačne mlade žene, a ispod su pojedinosti о tome ко su joj roditelji i čime se bavi?" Gospodin Vudhaus potvrdno klimnu. „Divna tradicija", reče on. „Već godinama to rade, znate." Zatim nastavi tišim glasom. „Štaviše, i fotografija moje majke se pojavila na toj stranici. Vrlo sam ponosan na to. Imati majku čija se fotografija pojavila na prvoj stranici Seoskog života, to je velika stvar, zar ne?" „Nikad neću do kraja razumeti Engleze", promrsi gospođica Tejlor. „I ne pokušavajte", na to će gospodin Vudhaus. „Što’no kažu, neke stvari nadilaze moć poimanja."

4.

Potrebno je, rekli su im, poslati uredniku Seoskog života dobru fotografiju i zamoliti ga da razmotri mogućnost da se Izabela pojavi u narednom broju. Uspeh nije ni slučajno bio zagarantovan, čak ni kad su u pitanju izuzetno fotogenične devojke: grofovija je mnogo, devojaka još više, i sve žarko žele da se pojave u časopisu ili, u najmanju ruku, imaju roditelje koji to žarko žele. A roditeljska podrška bila je od presudnog značaja; samopredlaganje nije dolazilo u obzir, budući da bi sam taj čin isticanja sebe predstavljao neporecivi dokaz da ta osoba nije podesna. Fotografija je morala da bude srazmerno zanimljiva. Devojke koje se pojavljuju u Seoskom životu ne sede pred objektivom fotoaparata s nekom bezličnom pozadinom već su prikazane u okruženju koje nagoveštava njihov normalni društveni milje ili talente. Kćerke bogatih zemljoposednika i nižih plemića - one s raskošnim kućama - umeju da se slikaju naslonjene na kameni stub, što nedvosmisleno navodi na zaključak da je to samo jedan od brojnih kamenih stubova koje njihov otac poseduje; one koje nemaju kamene stubove ali zato imaju, recimo, malo ornamentalno jezero, fotografisaće se stojeći ispred njega. One koje obučavaju konje - a one sačinjavaju veliku grupu - možda će u pozadini imati hantera 4 ili barem sedlo. Popularan rekvizit su psi, obično labradori, koji stoje devojci uz nogu, spremni da donesu ili isteraju krilatu lovinu, sve sami entuzijasti, kojima čitaoci u mnogim slučajevima poklanjaju podjednako veliku pažnju kao i devojci. Dabome, ne žive svi na selu, mada većina stanovnika urbanih centara ima tamo barem nekog od rodbine ili prijatelja. Za roditelje se neretko navodilo da žive u Čejn voku, Čelsiju i na imanju Ist vuds, u Čiping Nortonu ili gde se već nalazi ruralno pribežište onih koji žive u gradu. I, dabome, u svakoj takvoj jukstapoziciji računao se Čiping Norton, a ne London: svako može da

živi u Londonu, ali ne mogu svi da žive u Čiping Nortonu. Prateći tekst je takođe otkrivao i planove subjekta. Mnoge devojke su studirale nešto na univerzitetu - pogotovo na fakultetima u Daramu, Edinburgu ih Bristolu. Mnoge su planirale da se zaposle u nekoj PR agenciji ili galeriji; jedna ih dve - srećnice - već su otvorile sopstveni studio za dizajn enterijera. Neke su planirale da se u bhskoj budućnosti udaju, i bio je naveden mesec kad se održava venčanje, kako bi čitaoci znali jesu li pozvani ili preskočeni. Ako je venčanje zakazano za naredni mesec, a pozivnica još nije stigla, sledi neizbežan zaključak da nećete biti među svatovima. Ako se venčanje, međutim, odigrava sledećeg septembra ili oktobra, a sad je tek maj, pozivnica je još moguća. Gospodin Vudhaus nikad nije obraćao previše pažnje na išta od ovoga, smatrajući to nečim što je zanimljivo ženama, ali ne i muškarcima. Sadržaj teksta koji će stajati ispod Izabeline fotografije mogao se osmisliti i kasnije; prvi zadatak mu je bio da pronađe fotografa. To ga je nagnalo da se lati Žutih strana, ali nije počeo ni da ih prelistava, kad se prisetio da zna za fotografa koji im je, takoreći, prvi komšija - njegovog brata, tačnije. Džordž Najtli bio je vlasnik jedne od najvećih kuća u kraju, Opatije Donvel (dvadeset četiri spavaće sobe). U vreme kad je gospodin Vudhaus razmišljao da objavi kćerkinu fotografiju u novinama, Džordž je imao samo dvadeset pet godina, a Donvel se četiri godine nalazio u njegovom posedu. Nasledio je ne samo kuću već i fizički izgled, budući da je članak objavljen u jednom časopisu svrstao njegovog oca među deset najzgodnijih muškaraca u Engleskoj. Najtli père 5 bio je ujedno i jedan od najskromnijih, jer nikad nijednom rečju nije pomenuo taj članak niti ijednu drugu pohvalu izrečenu na njegov račun. Posedovao je tu ugroženu i krajnje privlačnu osobinu: bio je starovremski Englez do srži - po pojavi, odelu i ponašanju - a raskoš njegovog duha činila ga je izuzetno omiljenim u ćelom kraju. Zahvaljujući svemu tome, njegov sin je, kad je preuzeo imanje, bio dočekan sa simpatijama. „Hvala bogu“, govorili su ljudi. „Pomislite samo šta je moglo da nas snađe, pored svih ovih...“ Tu je obavezno sledilo nabrajanje onih koji su mogli kupiti Opatiju Donvel da je oglašena na prodaju: predsednici hedžfondova, vlasnici internet kompanija, ruski oligarsi, poznate ličnosti svih fela - spisak je bio podugačak i, uopšte uzev, završavao se uzdahom olakšanja

zbog toga što su Najtliji ostali tamo gde se već vekovima nalaze. Jedva da je napunio sedam godina kad su mu se roditelji razveli. Rastanak nije bio gorak: njih dvoje su se s vremenom udaljili i priznali da su naprosto postali dosadni jedno drugom, kao i da polako počinju da idu jedno drugom na živce. Shvatali su da je, kad osobenosti onog drugog počnu da smetaju, verovatno prekasno da se situacija popravi, čak i onda kad se veza, uz mnogo truda i trpljenja, može nekako zakrpiti. On je otišao da živi u Vankuver; ona je ostala u Donvelu, koji joj je pripao kao deo velikodušne brakorazvodne nagodbe. Dečaci su ostali s njom, a oca su, iz geografskih razloga, viđali samo povremeno. On je, pak, izgubio dodir s Engleskom i, u izvesnoj meri, sa svojim sinovima, mada nikad nije nameravao da ih napusti. Što se nje tiče, ona se zbližila s muškarcem kog je upoznala u bridž klubu i počela je da putuje s njim na takmičenja širom sveta. Upravo na jednom takvom putovanju, na bridž turnir u Kerali, udarila su je kola - penzionisani indijski ambasador s lošim kočnicama - i poginula je. Poslednje što je videla bilo je sunce iznad nje - tako bleštavo, tako nemilosrdno - i zabrinuta lica što gledaju naniže u nju: dečak u plavoj košulji, muškarac u kaki uniformi koji viče na ostale; a onda ponovo sunce, pa tama. Prema odredbama njenog testamenta, Džordž je nasledio Donvel i imanje oko njega, dok je njegov brat Džon dobio investicije svoje majke. Bila je to relativno ravnopravna podela, koja im je obojici odgovarala. Džordž je imao osećaj odgovornosti koji je njegovom bratu nedostajao; takođe, dopadao mu se izazovni zadatak da povrati profitabilnost farme Donvel. Džonu je, pak, to što je nasledio imovinu koja se lako realizuje omogućilo da uživa u skupoj fotografskoj opremi, da zaboravi kuću za koju je oduvek nalazio da je beznadežno nekomforna i sumorna, i da kupi stan u pomodnom delu Londona. Posvećenost mladog Džordža Najtlija Donvelu nije bila nikakav prolazni hir. Uz pomoć svog oštroumnog upravitelja farme, postarao se da se polja koriste tako da im to obezbedi maksimalnu fmansijsku pomoć iz fondova Evropske unije. Zastarela mehanizacija zamenjena je novom-novcatom opremom, a diverzifikacija - koja je spasla mnogog farmera koji je ustanovio kako je nemoguće živeti isključivo od zemljoradnje - sprovodila se s nepokolebljivim entuzijazmom. To je značilo da je više seljačkih kuća na imanju, koje su odavno zvrjale prazne, sređeno za izdavanje turistima; da su kupljene košnice i vrcaljka za odvajanje meda iz sača; da je formirano stado

ovaca retke pasmine i otvorena prodavnica na imanju, u kojoj su se prodavali domaća dimljena slanina, džemperi i rukavice od vune tih ovaca; ukratko, istražili su, isprobali i, ako su bili uspešni, primenili sve moguće načine da farma posluje s dobitkom. Blizina Opatije Donvel i Hartfilda značila je da su se Vudhausi i Najtliji susretali poprilično često. Džordž Najtli je, razume se, celog života znao Vudhausove devojke, ali one su, u njegovim očima, bile ništa više do dve vrlo privlačne tinejdžerke koje je večito viđao u prolazu i s kojima bi povremeno zastao da proćaska. Izabela je, naravno, oduvek smatrala da je on veoma zgodan, ali razlika u godinama koja je postojala među njima presekla je u korenu svaku pomisao na romansu. Kad je sa svojih šesnaest godina počela da se intenzivno zanima za mladiće, on je imao dvadeset četiri i bio je, prema tinejdžerskim merilima, pravi metuzalem. „Život posle dvadesete?" rekla je Izabela jednoj drugarici. „Ne bih rekla!" „Ра, nisi baš mrtva kad dođeš u dvadeset i neke", primetila je drugarica. „Možda nisi baš mlada kao rosa, ali nisi ni odsvirala svoje.“ „То dolazi kasnije." „Aha, u četrdesetoj." Obe su prasnule u smeh, ali zaista su mislile tako. Džordžu razlika u godinama nije nimalo smetala. Možda je bio stariji od Izabele, ali mu je svejedno bila zabavna. Poredio ju je s nekim devojkama koje je upoznao na fakultetu: za koju godinu biće ista kao one, pomislio je provincijalka koja će jedva čekati da upeca odgovarajućeg muža iz redova mladića iz svog društvenog kruga. Dovoljno bezopasna sudbina, i pored toga što je bila prilično predvidljiva. U vezi s Emom već nije bio tako siguran. Bila je dobrih dvanaestak godina mlađa od njega i tek devetogodišnjakinja kad se on sa svojom dvadeset jednom vratio u Donvel - još samo dete. U godinama koje su usledile, međutim, video je kako nespretna adolescentkinja izrasta u veoma lepu devojku. Često ju je viđao kad je dolazio u posetu gospodinu Vudhausu, ali činilo mu se da je njoj mahom nevidljiv. To je, dabome, bilo zato što je bio prijatelj njenog oca i, prema tome, njoj potpuno nezanimljiv sem kao tamo nekakav čika. Uprkos toj ravnodušnosti koju je ispoljavala prema njemu, nalazio je da ceni njeno prilično intrigantno držanje, neretko neočekivane, da ne kažemo nestašne primedbe, kao i samostalno, staloženo ponašanje. Ema,

smatrao je, raste u zanimljivu devojku. Gospodin Vudhaus se sad prisetio šta mu je to onomad ispričao Džordž Najtli. Ispričao mu je kako je njegov brat postigao određeni uspeh kao fotograf i kako je, štaviše, pre godinu ili dve osvojio prvu nagradu na državnom takmičenju. „Džon ima oko za fotografiju", rekao mu je tada. „Oduvek ga je imao. Čudno, stvarno, s obzirom na to da ja jedva umem da pritisnem okidač na aparatu." Gospodin Vudhaus u to vreme nije obratio naročitu pažnju na to, ali sad mu je sve to navrlo natrag na um i on pomisli kako će najjednostavnije rešenje njegovog problema biti da pozove Džona Najtlija da slika Izabelu. Zamolio je Džordža za telefonski broj njegovog brata u Londonu. Zatim je pozvao taj broj, a slušalica se podigla već posle prvog ili drugog zvona - za šta je gospodin Vudhaus smatrao da je uvek dobar znak - i javio se Džon Najtli. „Dugo se nismo videli", reče gospodin Vudhaus pokušavajući da se seti kad je zapravo poslednji put uopšte i video Džona, i pitajući se ima li još onako nezdrav ten i prilično tanku kosu. „Sto godina“, odvrati Džon. ,,Da“, saglasi se gospodin Vudhaus. „Vašeg brata, naravno, dosta viđam. Često svraća kod nas.“ „Zaludan je", reče Džon. Gospodin Vudhaus je zvučao ozlojeđeno. „Ima posla preko glave, rekao bih. Odlično vodi farmu." „Uz pomoć upravitelja, da“, odvrati Džon i potom dodade: „Dobri stari Džordž." Gospodin Vudhaus ne obrati pažnju na ovu primedbu. „Još se bavite fotografijom, Džone?" „Da, gospodine Vudhause. To mi je posao. Ja sam modni fotograf s bazom u Londonu. Vog. Veniti fer. Tatler. Taj sam." Posle kraće pauze, nastavi: „Ali naravno, vi niste upućeni u moj rad." Gospodin Vudhaus pročisti grlo. Mladić ga je nervirao - za razliku od svog staloženog i lepo vaspitanog brata. „Treba mi fotograf za moju kćerku." „Koju? Onu visoku, seksi curu?" Gospodin Vudhaus se ponovo ujede za jezik. „Za Izabelu. Njoj je

sedamnaest godina." „Super uzrast", reče Džon. „Hoćete li da ja to odradim?" „Da. Jeste li voljni?" „Је l’ zemlja okrugla?" odvrati Džon. „Је l’ papa katolik?" Gospodin Vudhaus se namršti. „Pardon?" „Odgovor je potvrdan. Drage volje, matori." Potom ton postade zvaničan. Gospodin Vudhaus će očekivati Džona sledeće subote, da snimi nekoliko portreta u kući i vrtovima. Dogovorili su se u vezi s tim i razgovor se privede kraju. Gospodin Vudhaus je sedeo i razmišljao. Sve je to bilo krajnje uznemirujuće: Džon je poticao iz dobre porodice u njihovoj grofoviji, a da nije otišao u London, moglo se desiti da završi pomažući bratu u vođenju malog imanja. Pri tom je imao savršeno dobro obrazovanje: studirao je u Marlborou, kao i njegov brat Džordž, a ipak je govorio jezikom uličnog prodavca u sirotinjskoj četvrti - ako ulični prodavci još postoje - i ako još postoje sirotinjske četvrti. Matori! Jel' papa katolik? Kakve veze ima papa s ovim?, upita se gospodin Vudhaus. I normalno da je zemlja okrugla; zar tamo u Londonu to ne znaju? Izabelu nije bilo potrebno ubeđivati da pozira za fotografije. ,,U časopisu?“ ciknu ona. „Izaći ću u jednom od njegovih časopisa? Ne zezaš me?“ Gospodin Vudhaus shvati da po svoj prilici misle na različite časopise. Znao je da Izabela voli da čita bleštave tabloide pune efemernih vesti о poznatim ličnostima; ležali su naokolo po kući i tu i tamo je, kad naiđe na neki, umeo da kradom zaviri u njega. Bili su apsurdni, dabome, a ljudi u njima nimalo zanimljivi - sve same preterano našminkane individue nezdravog izgleda, koje kao da u životu nemaju druga posla do da beže od paparaca što ih jure. Povremeno su, međutim, te iste progonjene poznate ličnosti otvarale vrata fotografima i puštale ih u svoj dom, a reportaže koje su nastajale kao rezultat toga, prepune visokokvalitetnih fotografija belih sofa i raskošnih bazena, bile su pokazatelj koliko malo ukusa imaju ti ljudi. A opet, bilo je donekle fascinantno videti ih u njihovom prirodnom staništu i dešavalo se da je morao da na brzinu i s grižom savesti ispusti časopis iz ruke kad neka od njegovih kćeri uđe u sobu. „Rasklanjam", žurno bi rekao. „Zašto vas

dve uporno ostavljate ove glupe časopise po celoj kući?“ Izabelu je retko kad uspevao da prevari. „Šta misliš о onoj njenoj fotografiji?" znala je da ga upita. „Možeš li da poveruješ da ju je ugrizao? Jesi li video onu šljivu - na njenom levom ramenu - raspoznaje se?“ „Vrlo nehigijenski", promrsio bi. „Ljudski ugriz ume da bude vrlo toksičan. Na ljudskim zubima obitavaju brojne vrste mikroba." „Ne i na zubima zvezda", odrezala bi Izabela. „Kad te zvezda ugrize, to je nešto drugo." Sada se suočavao s moralnom dilemom. Da li da kaže Izabeli da odredište njenih fotografija neće biti nikakav bleštavi tabloid već Seoski život, u kome broj fotografija konja i pasa, a ponekad i starih kuća, neretko nadmašuje broj fotografija ljudskih bića? Odlučio je da bude iskren - ih barem prilično iskren. „То neće biti neki od tih časopisa koje ti voliš da čitaš", reče on. „То je jedan sasvim drugi časopis. Malo trezveniji, ali ipak." Nije morao da se zabrinjava. „Baš me briga gde će da izađu", odvrati ona. „Dovoljno je to što su se tvoje fotke negde pojavile. Pomisli samo šta će oni u školi da kažu kad ih vide. Oni još sede u učionici, a ja poziram! E to je stvarno kul!" „Drago mi je da si zadovoljna", reče gospodin Vudhaus. „Sutra dolazi fotograf. Inače, to je brat Džordža Najthja. Odselio se u London, samo on zna zašto." Izabela je izgledala zamišljeno. Sećala se Džona Najthja. Sećala se da je smatrala kako je prilično zgodan, i da je imao dugačku kosu onda kad su je svi ostali, činilo se, šišali kratko. I otišao je u London, pomisli ona. Londonski fotograf dolazi da me slika. Mene. Dok je većina ljudi mirno vozila prilaznim putem što je kroz prostrani park vodio do Hartfilda, uživajući u drveću i pogledu na žbunje u daljini, Džon Najtli dojurio je na dukatiju iz 1982, a grlena tutnjava najavila je njegov dolazak mnogo pre no što je iko ugledao lep italijanski motocikl i njegovog jednako lepog vozača. Gospodin Vudhaus je izašao napolje da ga dočeka i rukovao se s bratom svog komšije, od glave do pete obučenim u kožu. „Izvinjavam se što malo kasnim", reče Džon. „Na autoputu se dogodio

lančani sudar i morao sam da stanem i napravim nekoliko snimaka. Nije u mom fazonu, naravno, ali u ovom poslu uvek gledaš šta možeš da prodaš tabloidima. Vole kad je malo krvavo, ti urednici." Gospodin Vudhaus je s mukom nastojao da sačuva smirenost. „Saobraćajna nesreća? Slikali ste saobraćajnu nesreću?" Džon skide svoju kacigu. „Aha. Ne tražim preterano krvave prizore nisam ja kao neki. Znam jednog lika u Londonu, taj slika one baš gadne scene - znate, ruke i koješta drugo razbacano naokolo. To nije za mene." „Nadam se", reče gospodin Vudhaus. „Pred sobom imate uglednu ličnost", s osmehom će Džon. „Pripadnika gornjih ešalona ove profesije." Gospodin Vudhaus iskoristi ovu priliku da zagleda Džona Najtlija. Mladić je imao vrlo upečadjivu pojavu - bio je visok, kakvog ga je i pamtio, ali s malčice većom težinom nego onda. Lice mu, međutim, ni slučajno nije bilo bucmasto već je imalo ispijene, isklesane crte, a glavu mu je krasila bujna griva tamne kose. Zaključio je da Džon Najtli veoma podseća na lava; apsurdna pomisao, reče on sebi, ali onda se zamisli: dugačka kosa zahteva često pranje, da ne bi postala rasadnik mikroba. Pogled mu se spusti na kožnu jaknu i tesno pripijene pantalone, i potom do čizama s nečim metalnim na peti - mamuzama?, upita se on; nije valjda. Kako se brzo, pomisli, čovek prebaci iz jednog sveta u drugi; iz sveta Džordža Najdija, s njegovim besprekornim ukusom, nerazmedjivim načinom života i običnom engleskom pristojnošću, u ovaj svet kožnih jakni i... Primetio je tetovažu; nije je ugledao u prvi mah, zato što je bila tako diskretna, ali sad, kad se rukav kožne jakne malčice podigao prateći pokret Džonove ruke, na zapešću svog posetioca video je malu sliku anđela i ispod nje nekoliko reći ispisanih sitnim slovima, nečitkih s te udaljenosti. On zadrža dah; to društveno srozavanje, činilo mu se, bilo je potpuno i strašno. Tetovaže su neprihvadjive; to je naprosto tako. Mogu ljudi da pričaju koliko hoće kako su se vremena promenila i kako tetovaža sad nije ništa strašno; da ne kazuje ništa о tebi kao čoveku; ali tetovaže, po mišljenju gospodina Vudhausa, predstavljaju onu liniju u pesku koja se jednostavno ne prelazi. Džon Najtli je tu liniju prešao. „Mislim da je Izabela u salonu“, reče gospodin Vudhaus. „Ako biste bili tako dobri da pođete sa mnom? Tamo ćemo je naći." Džon potvrdno klimnu. „Sećam se ove kuće. Došli smo ovde na zabavu

jednom prilikom - moj brat i ja - kad smo bili klinci. Pripala mu je muka u zimskoj bašti, koliko se sećam, i pokušao sam da počistim nered pre no što iko išta primeti.“ „Vi ste odan brat“, reče gospodin Vudhaus. „Jadni Džordž.“ „Zvuči kao da vam ga je žao", primeti gospodin Vudhaus. „Ра i jeste. Zarobljen ovde, u toj kućerini i čamotinji ... Gospode bože, kako mu uspeva da se iz godine u godinu nosi s jednim te istim ljudima?" Poput mene, pomisli gospodin Vudhaus. „Mada, opet", reče Džon, „ne mogu da ga zamislim u Londonu, a vi?" Gospodin Vudhaus je smatrao da mora stati u odbranu svog prijatelja. „Ne mogu ni samog sebe da zamislim u Londonu", reče on. Džon ga pogleda iskosa. „Ne, verovatno ne." Stigli su do salona, prostrane pravougaone sobe čiji se francuski prozor otvarao na terasu što se pružala u produžetku. Devojkama je ta soba bila najdraža i Izabela je čekala, nonšalantno se pretvarajući da čita neki časopis. I pored sve svoje rasejanosti, gospodin Vudhaus nije bio čovek lišen moći zapažanja i smesta je u izrazu na Izabelinom licu primetio varnicu reakcije. Istog trenutka srce mu se stislo; pogrešio je kad je pozvao Džona Najdija da fotografiše Izabelu, a u trenutku dok je priznavao to sebi spoznao je još nešto - da bi posledice ovog upoznavanja mogle biti ozbiljne i dugotrajne. „Počeću baš ovde", reče Džon. „Oprema mi je u rancu." On se okrete prema gospodinu Vudhausu. „Važi. Mnogo vam hvala. Vidimo se pre no što odem." Gospodinu Vudhausu je bilo jasno da je upravo otpravljen, a bilo mu je podjednako jasno i da Izabela ne želi da on ostane tu. „Mogu li vam ikako biti od pomoći?" upita. „Pridržavati vam svetio ili tako nešto?" Džon odmahnu glavom. „Lakše je kad samo dvoje ljudi prisustvuju snimanju", reče on, pa dodade: „Hernija, znate. Protok energije. Intimnija atmosfera." Izabela se osmehnu. „Vidimo se kasnije, tata." Gospodin Vudhaus se odupro iskušenju da vreba u hodniku ili da izviruje kroz prozor kad se snimanje preselilo napolje. Zakopavši se u svoju

biblioteku, narednih pola sata proveo je prelistavajući izdanje Sajentifik amerikena, ali upamtio je vrlo malo od onoga što je pročitao. Bio je ubeđen da će Džon Najtli snimiti potpuno nepodesne fotografije Izabele, i da će od Seoskog života dobiti samo učtivo pisamce kako, usled nedostatka prostora, nisu u mogućnosti da objave fotografije svih devojaka koje očigledno zavređuju da se nađu na njihovim stranicama. Pribojavao se da će fotografije lažno prikazati Izabelu, u zavodljivoj pozi na haubi automobila ili raskalašno izvaljenu na gomili lišća; u celosti će propustiti da prikažu onu osobenu englesku smernost - pomešanu s privlačnim i skromnim samopouzdanjem koja može da privuče pravu vrstu muža. On uzdahnu i odloži Sajentifik ameriken u stranu. Važno je razumeti fiziku čestica - čitao je о Higsovom bozonu - ali intelektualni izazov Sajentifik amerikena zauzimao je sasvim sigurno drugo mesto u odnosu na očevu dužnost da zaštiti kćerku. Ustao je i vratio se do salona. Zatekao ga je praznog; Izabela i Džon su po svoj prilici otišli u lepo uređeni vrt i sad se snimanje obavlja napolju. Međutim, kad je pogledao kroz prozor, video je da nisu tamo, niti je ikakvog traga od njih bilo u žbunju, koje se podjednako lepo videlo iz salona. Nelagodu koju je dotad osećao zamenila je sada stvarna zabrinutost. Izašavši iz salona na terasu, on se žurno uputi oko kuće pretražujući pogledom okolna polja ne bi li ugledao dvoje mladih. Nije ih bilo; ustalasani ječam, njišući se na povetarcu, nije pokazivao znake da ikog ima tamo; u obližnjem oboru, ovce su pasle neuznemirene ljudskim prisustvom; bio je to pejzaž bez figura. Spazio ih je tek kad je izbio iza ugla kuće i došao do širokog kružnog dela na vrhu prilaznog puta. Stajali su pored sjajnog crvenog dukatija. Džon Najdi, pošto je spakovao svoju fotografsku opremu, bio je sad zaokupljen vađenjem kacige iz velike metalne korpe iza sedišta na motociklu. Gospodin Vudhaus ispusti uzdah olakšanja shvativši da fotograf upravo odlazi, ali odmah potom primeti da su tu dve kacige: jedna koju je Džon izvadio iz korpe i druga, koja mu je već bila na glavi i čiji mu je nepričvršćeni remen landarao ispod brade. Posmatrao je kako fotograf pruža rezervnu kacigu Izabeli, koja ju je uzela i smejala se dok joj je pokazivao kako da pričvrsti remen. On je pozva i ona naglo podiže pogled. ,,Tatice“, uzviknu ona dok je prilazio. „Pogledaj me. Džon će me

provozati na svom duk... dukt...“ „Dukatiju", pomože joj Džon. „Samo do Kembridža, nećemo dalje. Do osam smo natrag.“ ,,Ali...“, pobuni se gospodin Vudhaus. Osetio je iznenadno zatezanje u grudima, simptom, znao je, krajnje panike. Sada bi, pomisli on, trebalo da dobije moždani udar; u nekom ovakvom trenutku, kad strah potera krv kroz vene pod tolikim pritiskom da bi negde, u nekom zabačenom delu moždanih instalacija, neki majušni krvni sud mogao da prsne i obori ga isto tako sigurno kao veličanstveni mač. Bilo je baš onako loše kao što se pribojavao i gore od toga. „Ali ne smeš, Izabela. Te stvari...“ On bespomoćno pokaza u motocikl; tako uznemiren, nije uspevao da nađe reći. „Те stvari... te stvari su italijanske.“ Ona prasnu u smeh. „Šta? Italijanske?" On se ispravi, postiđen zato što se Džon podrugljivo smeškao. „Smrtno opasne. Htedoh da kažem: te stvari su smrtno opasne." Dolazilo mu je da zaplače. Bio je ubeđen da će, dok bude gledao kako zamiču niz prilaz, to biti poslednji put da vidi svoju voljenu kćerku. Trebalo bi da učini nešto i spreči je da ide: da se baci pred motor; ili da otme ključ ako te stvari imaju ključ - od Džona i pobegne s njim natrag u kuću ne obraćajući pažnju na Džonove uzvike. Čak bi i najnečuveniji postupak s njegove strane - da uzme sačmaru, očevu staru graviranu pardijevku i uperi je u Džona - bio opravdan ako bi tako spasao Izabelu od ove strašne nepromišljenosti. „Savršeno je bezbedno", reče Džon. „Ја sam veoma pažljiv vozač, gospodine Vudhause. Vaša kćerka je sa mnom potpuno sigurna." „Eto, vidiš?" reče Izabela. „Nema razloga da brineš, tatice." „Ne smeš, mila moja. Molim te, molim te, preklinjem te: ne smeš." Pomislio je da ga nije čula, budući da su bočni štitnici na kacigi sad bili spušteni i pričvršćeni. Ona usnama oblikova pozdrav. Da barem to nije uradila, pomisli on. Da barem nije dovela Nemezu u iskušenje da ga pretvori u poslednje zbogom. Kao u usporenom filmu - ili je makar mučenom gospodinu Vudhausu izgledalo tako - posmatrao je Izabelu kako seda na stražnji sic. Delovalo je tako razvučeno, tako smišljeno - baš kao što je članak iz Sajentifik amerikena о ljudskoj percepciji objašnjavao da će delovati, zato što naš um

s pojačanom jasnoćom registruje takav događaj, pa zato izgleda kao da se dešava polako. „Izabela!" pozva je on. Ali grmljavina dukatija i prasak šljunka na prilaznom putu nadjačali su njegov glas i ona ga ne ču. Mahnula mu je jednom, i potom još jednom dok su prolazili pored njega praćeni oblakom sitnog šljunka što je prštao naokolo.

5.

„Dragi moji“, poče vikar. „Okupili smo se ovde pred Bogom i ovom pastvom..." Zvučni početak obreda venčanja, izgovaran u kranmerovskoj 6 prozi Knjige zajedničke molitve, nije mogao a da ne dirne svakog od stotinu gostiju što su prisustvovali udaji Izabele Vudhaus za Džona Najtlija. Ema je slušala svaku reč i bila je impresionirana svečanim tonom onoga što je čula: „... časna institucija... i prvim čudom što ga Hrist učini u Kani Galilejskoj... i stoga se na brak ne smemo odlučiti nepromišljeno, olako ili iz obesti..." Zvučni jezik kazivao joj je о značaju prigode. Njena Izabela, njena sestra, preduzimala je jedan tako neopoziv i zreo korak, napuštajući sigurnost doma u kom je provela detinjstvo i odlazeći u svet kao udata žena, gospođa Najdi. Bilo joj je teško da prihvati da se ovo zaista dešava; bilo je tako iznenada, i tako dramatično - gotovo bekstvo, ali ne do kraja. Ona se osvrte oko sebe po takoreći dupke pimoj maloj nor-manskoj crkvi u Hajberiju. Džordž je predvodio porodicu Najdi, koju su predstavljali odabrani rođaci, makar pomalo daleki; Vudhausa je već bilo nešto manje - ne zato što su izbegli da pozovu neke rođake već zato što su bili malobrojnija porodica. Zatim, tu su bili ljudi iz sela: gospođica Bejts, neudata žena pedesetih godina koja je već godinama stanovala u maloj iznajmljenoj kući u selu, jedva spajajući kraj s krajem; gospodin Veston, udovac čija se georgijanska kuća s osam soba nalazila jedva kilometar i po daleko od Hartfilda i koji je oduvek bio dobar prijatelj gospodina Vudhausa; gospodin Peri, zagovornik alternativne medicine koga su neki smatrali šarlatanom (ne i gospodin Vudhaus) i njegova supruga, ilustrator udžbenika; kao i nekoliko Izabelinih drugarica i drugova iz Grešama: Rozi Slazindžer, Timi Kotlslo, Kiti Ferveder. Iako koju godinu mlađa, Ema ih je takođe poznavala; njihova imena su gospodinu Vudhausu bila odranije poznata i s vremena na vreme je i

sretao neke od njih, ali nikad nije znao ко je ко. Gospodin Vudhaus se beše pomirio s Izabelinim izborom. Njegov pokušaj da je uda urodio je plodom, naravno, ali ne onako kako je namerio. Želeo je da joj nađe muža zato da je zaštiti, i ona je baš to i uradila, revnosno i odlučno, mada muž kog je upecala nije bio od one vrste kakvog je za nju zamišljao. Ipak, moglo je biti i gore; znao je da je njena sreća važnija od svega ostalog. A Džon Najtli ju je usrećio. Obožavala ga je, a koliko je gospodin Vudhaus uspevao da razabere, to obožavanje joj je bilo u celosti uzvraćeno. Prihvatio je i to da je njegova tetovaža mnogo manje bitna od toga da su oboje srećni. Pri tom je, štaviše, ta tetovaža bila relativno diskretna i ne nešto što su ljudi nužno primećivali, mada je, po mišljenju gospodina Vudhausa, bilo šteta što je kum odlučio da je pomene u svojoj zdravici. Izabela ga je odmah posle venčanja obavestila da je u trećem mesecu trudnoće i da nosi blizance. Ema, kojoj je tada bilo šesnaest godina, oduševljeno je dočekala tu vest, ali je odmah potom spontano izjavila: „То nije za mene! Nema šanse da ostanem u drugom stanju! Bljak!“ Obraćala se gospođici Tejlor, koju je žestina njene reakcije iznenadila. „Ali divno je imati decu“, reče ona. ,A ti voliš decu - videla sam te s onim curicama u seoskoj prodavnici.“ „Decu da", odvrati Ema. „Ali trudnoću ne. Sva ta...“ Na lieu joj se pojavi gadljiv izraz. „Sva ta petljavina.“ Gospođica Tejlor se osmehnu. „Zbog toga ne bi trebalo da se zabrinjavaš", reče ona. „То će se srediti samo od sebe. Važno je da upoznaš mladića koga ćeš voleti. Kad se to desi, a nadam se da hoće, tada će sve ostalo - petljavina i tako to - delovati sasvim normalno." Ema energično odmahnu glavom. Ne, gospođica Tejlor ne razume; a i kako bi - u njenim godinama? „Ја uopšte ne želim da se udam", objavi ona. „Nikad. Nikad. Ni za hiljadu godina." Gospođica Tejlor je bila tolerantna. „Milenijumi se očas posla smene, Ema." Ona se ponovo osmehnu. „То sam već doživela. Možda sad tako misliš о braku, znaš, ali mišljenja se s vremenom menjaju." „Moje neće", ubeđeno će Ema. Bila je sigurna; znala je šta je pred njom: nastaviće da bude lepa, pametna i bogata. To nije obuhvatalo udaju: lepi, pametni i bogati ljudi ne moraju da se gnjave takvim stvarima. „Ра dobro", popusti gospođica Tejlor. „Ima i drugih načina života.

Samački život ima svojih prednosti." Potom pomisli: Kojih to, tačno? To što ne moraš da se zabrinjavaš zbog druge osobe; ne moraš da se prilagođavaš partnerovim željama; ne moraš da tolerišeš sporo gravitacijsko propadanje tkiva u pravcu sredovečnosti i posle nje, na teritoriju posutu besanim noćima i bolestima; ne moraš da slušaš beskrajno ponavljanje dobro poznatih mišljenja о istim stvarima? Ukratko, to što ništa ne moraš. A ipak, pomisli ona, da moram da biram između posla guvernante i toga da imam muškarca... Nakon što je rekla to što je rekla, Ema je sada delovala zamišljeno. „Dabome, jasno mi je zašto toliki drugi žele da se udaju ili ožene. Jasno mi je zašto njima to odgovara. Štaviše..." Gospođica Tejlor je čekala. „Da?" „Verovatno je vrlo zabavno pomagati drugima da nađu pravu osobu. Da, pretpostavljam da mora biti." Nešto joj pade na pamet. Sasvim spontano, ali oduševilo ju je i moralo je da se kaže. „Recimo, vi, gospođice Tejlor... Recimo, vi i Džejms Veston?" Gospođica Tejlor je smatrala da to nije teritorija na koju bi trebalo da zabasaju. Najzad, kao Emina guvernanta mora da vodi računa о tome da se određene granice ipak ne prelaze, bez obzira na njihov opušten i blizak odnos. „Izostavi me iz tih svojih kombinacija", oštro će ona. „Cadit quaestio." „Cadit quaestio", promrmlja Ema sebi u bradu. „Sed quaestio manet“ Zamolila je svoju profesorku latinskog da joj kaže koji je odgovarajući izraz kojim se pobija cadit quaestio, a ona joj je rekla da se na to može odgovoriti sa: Ali pitanje ipak ostaje - stvar nije gotova - što bi na latinskom bilo sed quaestio manet. Jednostavno rečeno, objasnila je. Simpliciter. Ema je volela latinski, zato što joj je davao neku vrstu moći. U školi je dobacila rečenicu na latinskom momku koji je uznemirujućim pogledom zurio u nju, posle čega je ovaj ostao - postojala je samo jedna reč za to - skrhan. Narednih nekoliko godina, Izabela je bila manje ih više stalno u drugom stanju; u toj meri da je gospodinu Vudhausu bilo neprijatno da odgovara kad ga pitaju kako mu je starija kćerka. Uobičajen odgovor na to pitanje glasio je sad naprosto „trudna" ih „ponovo trudna", ali te reći su počele da zvuče skoro pa blago neodobravajuće - kao da nekako osuđuje njene usamljene

napore da koriguje demografsku neravnotežu. Nije imao povoljno mišljenje о preteranom razmnožavanju, na temelju toga što pregusta naseljenost neizbežno stvara uslove u kojima mikrobi naprosto cvetaju. „Što nas više ima", govorio je, „sve više tražimo širenje zaraze. Prekomerna naseljenost dovodi do propadanja živome sredine, a ona do nezdravih izvora pijaće vode. Posledica toga je podsticanje širenja bolesti čiji se prenosnici šire vodom." Napisao je о tome jedno pismo i poslao ga lokalnim novinama, a glavni urednik mu je izašao u susret tako što ga je odštampao na vidnom mestu, pod naslovom „Upozorenje". Gospodin Vudhaus se nadao da će to dovesti do žive rasprave na stranicama novina, ali nije. Stiglo je svega nekoliko pisama na tu temu, uključujući i jedno od čitaoca koji je rekao: „Valjda je to ipak način prirode da nam pokaže gde nam je mesto. Jedva čekam dan kad će sledeća epidemija gripa desetkovati našu vrstu.“ Potonje je podstaklo više reakcija od prvobitnog članka gospodina Vudhausa. „Lako je vama“, napisao je neko u svom pismu novinama. „Imate pristup antibioticima. Šta je sa svim onim jadnim ljudima koji nemaju antibiotika? Šta će oni da rade?“ Gospodin Vudhaus je odmahnuo glavom čitajući ovo pismo. Kada će ljudi konačno shvatiti da su antibiotici beskorisni protiv virusa, te da razorne posledice Spanskog gripa ne bi bile mnogo drugačije ni da su tad imali penicilin - pomogao bi jedino kod nekih nuspojava, kao što su plućne infekcije? Ко zna koliko je puta pokušao da objasni to gospođi Ferhil, ali poenta nikad nije doprla do nje, pa je i dalje tvrdila kako je kura antibiotika najbolji lek za nazeb. Koliko god važno, to pitanje je, međutim, bilo sporedno u odnosu na glavni problem prekomerne naseljenosti, kome je njegova rođena kćerka tako oduševljeno doprinosila. Prva trudnoća je rezultovala blizancima: dvojicom dečaka, za kojima je u najkraćem mogućem biološkom roku usledio još jedan par blizanaca, ovog puta devojčica. Dok je u Londonu trajao taj entuzijastični program razmnožavanja, Ema je kod kuće u Norfoku nastavila da pohađa Grešam. Naposletku je došao i dan da ga napusti, i jednog poslepodneva je iz njega otišla, zeugmatično, sva u suzama i srebrnom mercedesu. „Baš sam blesava, što ovoliko plačem“, reče Ema. „Uopšte nisi blesava", odvrati gospođica Tejlor. „I ja sam plakala kad sam završila školu u Edinburgu. Plakala sam dok sam odlazila iz Sent Endruza. Bilo bi nenormalno da ne zaplačeš u tom trenutku. To bi pokazalo,

ja mislim, određenu ravnodušnost prema rastanku - od tog mesta, od prijatelja." Ovo ponovo natera Emu u plač. „Moje društvo", jecala je. „Beti Slazindžer"; ime je bilo izgovoreno kao da podseća na nešto bolno i tragično, onako kako se izgovaraju reći kao što su Titanik, Galipolje ili Soma. „Rozina sestra?" upita gospođica Tejlor. Ema nesrećno klimnu glavom. „I Pipa. Hari. Eli." „Viđaćete se“, reče gospođica Tejlor. „Ne morate izgubiti kontakt. Izabela se još viđa s Rozi Slazindžer, kao i s Kiti, koliko znam." Ema nije plakala samo zato što ostavlja svoje društvo, plakala je zato što je to bio kraj sveta - kratkog, privremenog sveta đačkog doba, koje nam ni na trenutak ne izgleda ni kratko ni privremeno sve dok se naprasno ne okonča. Njena žalost, međutim, nije dugo trajala, budući da joj je gospođica Tejlor isplanirala vrlo aktivno leto: upisale su se zajedno, kao koleginice, na tronedeljni kurs u Muzeju Viktorije i Alberta - Engleska kuća kroz tri veka. Zatim su otišle na petnaestodnevno putovanje u Firencu i Sijenu - putovanje za koje su konačno uspele da ubede gospodina Vudhausa da ga aminuje i finansira, posle mnogo kršenja ruku i upozorenja о opasnostima putovanja po Italiji, gde su muškarci, rekao je, takvi grabljivci „da mi u Engleskoj to ne možemo ni da pojmimo"; gde vozači „nimalo ne mare za ostale učesnike u saobraćaju"; i gde su „čak i političari ili dokazani luđaci ili kriminalci bez stida i srama". I pored svih tih opasnosti, u Englesku su se vratile zdrave i prave - mada je jedan patuljak na vespi oteo Emi torbicu na ulici u Firenci („Lepo sam ti rekao, mila moja; lepo sam ti rekao", kazao je na to gospodin Vudhaus). Ali nije se taj incident urezao u pamćenje gospođici Tejlor već nešto sasvim drugo - nešto što je pokazalo onu stranu Eminog karaktera koju ljudi često nisu videli, ali koja je, po mišljenju gospođice Tejlor, barem bila ona prava Ema. U svima nama, mislila je guvernanta, često postoji više od jedne osobe, više od jedne ličnosti. Čak je i razgovarala о tome s Emom - s Izabelom nije imalo svrhe pričati о nečemu takvom, budući da je svako potezanje pitanja uma bilo sklono da kod nje izazove upadljivo, mada vrlo iskreno zevanje. Ema je, međutim, slušala dok joj je gospođica Tejlor pričala о čuvenim Platonovim dvokolicama. „Dvokolice su duša", reče ona, blago upirući prstom negde u prazno, kao

da bi da nacilja nešto nepostojeće. „Dvokolice imaju vozara, ali vuku ih dva konja - jedan crn a jedan beo. Crni konj predstavlja sve sirove apetite konkupiscenciju i tome slično..." Ona zastade. „Konkupiscencija ima veze s požudom." Ema zatvori oči. Nije valjda da u Edinburgu požudu nazivaju konkupiscencijom? „U svakom slučaju", nastavi gospođica Tejlor, „dva konja koja vuku dvokolice imaju sasvim različite sklonosti. Beli konj povezan je s finijim stvarima: svešču о drugima, velikodušnošču, civilizovanošču - drugim rečima, s onom boljom stranom ljudske prirode. Zadatak vozara je da obuzdava crnog konja i poštara se da on ne odvuče svog belog druga naniže." Ema je gledala svoju guvernantu zamišljajući je kako upravlja dvokolicama poput Budike. A onda se dogodilo nešto što im je odvuklo pažnju: zazvonio je telefon i časak ili dva je izgledalo kao da se gospođica Tejlor premišlja da li da se javi ili da ignori-še poziv, da se njene dvokolice kolebaju kojim će pravcem, naviše ili naniže. Krenule su naviše i ona ode da podigne slušalicu, ali to je bio kraj razgovora о dvokolicama. A onda, u Sijeni, na njihovom putovanju po Italiji, dok je gospođica Tejlor sedela za stolom na školjkastoj Pjaci del Kam-po i zagledala dno školjke, i dok su čekale da im donesu poručenu kafu, Ema se na nekoliko minuta odvojila od svoje guvernante i našla u sporednoj uličici, prepunoj dućana s italijanskom keramikom. Pogled joj je privukao jedan izlog, zbog lepote činije izložene u njemu. Činija je bila bela i limunžuta. Stranice su bile oslikane figurama mladića u renesansnoj odeći kako beru voće dok trubadur prebire po nekom žičanom instrumentu. Lovački pas je izvijenih leđa - kako ti psi često umeju da se drže - skakutao spreman da krene u potent za nekim nenaslikanim stvorenjem. Ema je stala i zagledala se, a onda nesigurno ušla u dućan. Petnaest minuta kasnije ponovo je bila s gospođicom Tejlor, koja joj prigovori, budući da se kafa hladila. „Ја sam već počela da je pijem. Nisam mogla da čekam." Ema je ignorisala svoju kafu. „Morate da dođete sa mnom", reče ona. „Moram nešto da vam pokažem." Gospođica Tejlor odmahnu glavom. „Ne pomeram se odavde dok ne popijem kafu. Ne možeš tek tako, iz kaprica, da ustaneš i odeš s ovako lepog

mesta." Ema je nestrpljivo čekala sve dok gospođica Tejlor nije bila u stanju da ode s njom do dućana. Tamo gde je do maločas bila činija, u izlogu je sad zjapila praznina. „Ovi dućani...“, zausti gospođica Tejlor, ali je bučni, srdačni pozdrav dućandžije natera da zaćuti. „Tu je“, reče on. „Spakovaću je i poslati vam je. Garantujemo da će bezbedno stići." „Šta će bezbedno stići?" Na staklenoj površini pulta nađe se činija. „Eccolo!“ 7 reče vlasnik dućana. Gospođica Tejlor pruži ruku i dodirnu staklo. „Ti razumeš", promrmlja ona. „Za vas", reče Ema. „Za vas, od mene." Ispostavilo se da je na poklon potrošila kompletan džeparac koji je dobila za putovanje i da će tokom ostatka puta po Italiji imati samo za najnužnije troškove. „Baš me briga", reče ona. „Cadit quaestio.“ Konačnost cadit quaestio nije ostavljala mesta pogovoru, a gospođica Tejlor, koja je i uvela ovaj izraz u upotrebu, to je, razume se, znala. Znala je i da postoje trenuci kad se poklon mora prihvatiti, čak i ako je vrlo ekstravagantan, i čuvati kao draga uspomena. Uhvatila je Emu za ruku i tog časa je sa sigurnošću spoznala koja je druga priroda njene mlade štićenice. Ali tad se seti dvokolica i dva konja, pa obori pogled i ponada se. Po povratku s puta valjalo je razmišljati о fakultetu i izazovima studija primenjene umetnosti na Univerzitetu u Batu, za koji je položila prijemni. Izbor Bata je iznenadio gospodina Vudhausa, koji je rekao kako nije ni znao da u tom gradu postoji univerzitet. Ema je veću podršku dobila od gospođice Tejlor, mada je i ona bila donekle rezervisana; više bi volela da se njena štićenica odlučila za Sent Endruz, koji je, naglasila je, „samo" šest stotina godina stariji. „Što, doduše, i nije naročito važno“, kazala je, tonom koji je ukazivao da jeste i te kako važno. Što se tiče ostalih - među kojima su bili i njeni profesori iz Grešama - Bat je nekako delovao kao prirodan izbor za Emu, mada je bilo teško navesti

konkretan razlog za to. „Ona je ta vrsta devojke“, zagonetno je rekla njena profesorka engleskog. „Uklopiće se.“ Potom je, kao da se naknadno setila, dodala kao da govori samoj sebi: „Možda je sklona batosu.“ 8 Ova primedba je promakla profesoru hernije, koji je samo sa žaljenjem rekao: „Nikad nije shvatala herniju. Trudio sam se, znate, ali nikad je nije shvatala." Predmet studija je svakako bio idealan: Ema se odavno zanimala za oblike i šare, bilo da je reč о zidnim tapetama, tepisima ili odeći. Za četrnaesti rođendan dobila je knjigu о delima Edvarda Bodena i reagovala je smesta i instinktivno na njegove slike na temu engleskog sela - na konje upregnute u plug i drumske krčme s natpisom okačenim iznad vrata; na žitna polja i starinske traktore; na široko nebo i paperjaste oblake. Pokušavala je da imitira njegov stil, kao i Ravilijusov i Nešov, i bila je dovoljno uspešna da ju je profesor likovnog podsticao da istraje; međutim, ono što joj se istinski dopadalo bile su bodenovske tkanine i zidne tapete. Umela je da zuri u njih satima, uživajući u trouglovima i trompe l’oeil. 9 Nije mnogo razmišljala о potrebi da radi - gospodin Vudhaus je svojim kćerkama nikad nije pomenuo - ali Ema ni slučajno nije bila lenja; ako joj je sudbina išta predodredila, verovala je da je to rad u toj oblasti dizajna. Mogla bi da počne kao stručnjak za unutrašnju dekoraciju i napreduje do kreiranja sopstve-nih zavesa i tapeta; kreiraće tkanine za sofe i krevetske prekrivače. Zamisao je bila ambiciozna ali, ako ništa drugo, dovoljno jasna da se potrudi da pronađe fakultet koji će je osposobiti upravo za to. Njeni drugovi i drugarice su se složili s njom. „Dizajn Eme Vudhaus", rekla je jedna. „Fantastično. Zvučno ime, Ema - stvarno." Sad kad je Ema otišla na studije, pitanje dalje službe gospođice Tejlor u Hartfildu teško se moglo izbeći. Sama gospođica Tejlor je u više navrata pokušala da ga potegne još pre Eminog odlaska, ali gospodin Vudhaus je svaki put izvrdao, bilo tako što je navrat-nanos promenio temu ili, kad ga guvernanta planski satera u ćošak, tako što je odložio razgovor za kasnije tog dana. Potom bi, naravno, nastojao da se više ne vrate na to ili bi se postarao da ne bude tu u vreme kad bi mogli da popričaju. Bilo je očigledno da nije rad da je pusti da ode i da samo želi da u njegovom domu sve ostane kao što je i bilo, i pored toga što ona nema šta da radi. Nije bilo razloga da ne nastavi

da je plaća - jedva je i primećivao taj svakomesečni izdatak i, uostalom, nije imao na bogzna šta da troši novac, s obzirom na to da je iz kuće izlazio retko, takoreći nikad. Nespremnost da razgovaramo о nečemu о čemu je neophodno porazgovarati nikad nije rešenje: što se duže ne načinje, tema naprosto sve uočljivije štrči. Svaki razgovor u koji se upustimo, čak i о nečemu što nema nikakve veze s tim, vodiće se u strahu da će biti naglo prekinut pomenom zabranjenog pitanja; svaka pauza shvataće se kao znak da će ono о čemu se dosad ćutalo možda odjednom biti rečeno. Na kraju, naravno, napetost postane opipljiva i problem se više ne može odlagati. „Moj položaj", izlete gospođici Tejlor jednog jutra dok su ona i gospodin Vudhaus sedeli za stolom i doručkovali. „U odnosu na šta?" odvrati on. „Vaš položaj u odnosu na šta?" Bio je to poslednji očajnički pokušaj da izbegne problem. „А, ne", reče ona odlučno. „Znate о čemu govorim: о svom položaju ovde u Hartfildu. Možda ste primetili da Ema više nije tu." Još je mogao kreativno poricati. „Ali jeste!" uzviknu on. „Dok traju predavanja, boravi na univerzitetu, a onda se vraća. Kako da kažemo da više nije tu, ako se stalno vraća? Da nešto odem na dan-dva u London i onda se vratim, teško bi se moglo reći kako više nisam ovde.“ Primer je bio teško zamisliv. Gospodin Vudhaus osam godina nije bio u Londonu, nit je pokazivao znake da će ikad pro-meniti svoje stavove u pogledu nepoželjnosti takvog poduhvata. „Ema u Batu godišnje provodi više nedelja nego ovde", reče gospođica Tejlor. „Kako ja na to gledam, ona sada živi u Batu. I, uostalom, ima osamnaest godina, a osamnaestogodišnjakinji nije potrebna guvernanta." On je užasnuto pogleda. „Ali s osamnaest godina je još tako mlada", reče. „Sećate li se kakvi smo mi bili s osamnaest godina? Tako smo malo znali." Gospođica Tejlor odmahnu glavom. „Osamnaestogodišnjaci ne misle tako. Kad imaš osamnaest godina, misliš da sve znaš. Jedna osamnaestogodišnjakinja neće prihvatiti ničije savete, uveravam vas." „Ali Ema nema majku", reče gospodin Vudhaus. „Vi ste nešto najbliže majci što je imala posle smrti moje supruge. Ako odete..." Ostavio je rečenicu nedovršenu; čak ga je i ovaj hipotetički razgovor о odlasku silno

ražalostio. „Ali ne mogu da sedim ovde i pretvaram se da sam guvernanta, a obe moje štićenice su odrasle", reče ona. „Potpuno je nelogično." „То iz vas govori vaše prezbiterijansko poreklo", promrmlja gospodin Vudhaus. Buljila je u njega. „Šta Škotska crkva ima s tim? Najiskrenije, ne vidim nikakvu vezu." „Da ste katolikinja", reče gospodin Vudhaus, „pomisao da sedite i ne radite ništa ne bi vam teško padala. Tako nešto katoličanstvu nikad nije predstavljalo problem; samo nas protestantska gledišta teraju da osećamo grižu savesti zato što nismo zaokupljeni nekim poslom." „Dajte, stvarno", poče ona, „ovo nema nikakve veze s Džonom Noksom, a ni s Kalvinom, što se toga tiče." „Ostanite, preklinjem vas", nastavi on, „preklinjem vas, gospođice Tejlor. Ako odete, Ema će imati osećaj da je zauvek izgubila nešto što čini suštinski deo njenog života ovde kod kuće. Znam da zvuči ekstremno, ali je tako. Vi za nju predstavljate stabilnost. Predstavljate dom." Zurila je u pod izbegavajući njegov izmučeni pogled. Bilo bi lakše ostati nego otići; ne bi morala da se gnjavi traženjem novog zaposlenja - kome danas trebaju guvernante? - a i morala je priznati da je Hartfild izuzetno udoban. I plata je bila povelika, a kako nije morala da plaća smeštaj - kao ni ništa drugo, što se toga tiče - to bi joj omogućilo da nastavi da povećava svoju ušteđevinu, koja je trenutno iznosila ukupno osamdeset sedam hiljada funti. Čitanje te cifre na bankovnim izvodima koji su joj stizali na svaka tri meseca ispunjavalo ju je zadovoljstvom: guvernanta mora da pazi šta radi i da obezbedi da se u svojoj šezdesetoj godini ne nađe bez prebijene pare i krova nad glavom. A to je značilo štednju, a ne trošenje na koještarije, sem, naravno, ako se odnekud ne pojavi muž i ne donese sa sobom finansijsku sigurnost. Ali muževi ne rastu na drveću, pomisli ona; mnogo žena živi u nadi da će njihovim putem možda iznenada naići muž; možda jednog jutra razmaknu zavese i ugledaju ga pod prozorom; ili se možda izjutra upute vozom na posao i u vagonu sednu pored... muža. Nekima se to i desi, ali ostalima ne, bez obzira na to koliko žarko žele i bez obzira na to koliko zaslužuju da nađu muža. Gospodin Vudhaus se najednom sav ozari. „Setio sam se“, reče on.

„Oduvek sam verovao da mi je potrebna sekretarica." Gledao je gospođicu Tejlor s držanjem čoveka koji se sprema da kaže nešto veoma važno. „Možete mi biti sekretarica - plata i uslovi ostali bi potpuno isti, ali bi se opis posla promenio. Ne biste morali da se sekirate zato što ste guvernanta mladoj devojci koja uglavnom nije kod kuće." On skrušeno pruži ruku prema njoj. „Molim vas, En, recite da hoćete." Taman je htela da pristane, uz prigodno ispoljavanje ustezanja, da ostane na mestu guvernante, ali i ovo novo mesto sekretarice - za koje je znala da je skoro sigurno sinekura - podjednako će dobro odgovarati. „U redu“, reče ona. „Prihvatam " Posle trenutka ćutanja, upita: „Koje će biti moje dužnosti?" Nekoliko časaka ju je gledao s nerazumevanjem, ali potom se osmehnu i odvrati: „Sekretarske." Ona klimnu glavom. Nije bilo potrebe za daljim razgovorom о tome, pošto će sve, verovala je, ostati potpuno isto kao što je dosad bilo. Baš kao što je gospodin Vudhaus, razume se, želeo više od svega, i kao što je gospođica Tejlor, u nedostatku nečega boljeg, bila spremna da prihvati.

6.

Za Emu je, dabome, sve ostalo isto: kad je dolazila kući za vreme praznika i raspusta, gospođica Tejlor je bila tamo kao i uvek. Tako se nastavilo tokom sve četiri godine njenih studija, za koje joj se činilo da prolaze kao da je čitavo iskustvo nekakav prijatan san. Norfok, Bat; Bat, Norfok; pa opet Bat, i onda Norfok. Razume se, bilo je i perioda koji su se izdvajali: za vreme jednog raspusta provela je dva meseca u Parizu, na letnjem seminaru na temu istorije francuskog dekora u razdoblju bel epoka, posle čega se vratila u Norfok i potom u Bat; drugog leta provela je mesec dana u Edinburgu, u pratnji gospođice Tejlor, stažirajući u jednoj firmi za unutrašnju dekoraciju, posle čega su usledile tri blažene nedelje na poslu hostese u odmaralištu u Švajcarskim Alpama s još dvema drugaricama s fakulteta; zatim ponovo Bat i, dok si dlanom о dlan, diplomski ispit i opet Norfok. Nije se bavila razmišljanjem о čudnoj ulozi gospođice Tejlor. Razume se da joj više nije bila guvernanta, pošto je bila sekretarica njenog oca, ali shvatala je da on i dalje očekuje da je gospođica Tejlor prati na svim putovanjima. Štaviše, jednom je čak predložio da gospođica Tejlor ode s njom u Bat i stanuje tamo za vreme školske godine. „Za slučaj da ti zatreba, Ema. Ne bi bilo loše, šta misliš?" Presekla je predlog u korenu. „Tata, ne budi smešan! Odrasla sam, zamisli na šta bi ličilo da povedem dadilju sa sobom na univerzitet! Svi bi mi se smejali. Više nemam šest godina." Znala je, naravno, da nije to predložio zbog nepoverenja prema njoj već usled svoje stalne zabrinutosti za njenu dobrobit. Znala je da brine za nju i da je gospođica Tejlor tu baš zato da je sačuva od svega čega se on plaši, šta god to bilo. Puštala ga je; otac joj je i voli ga; nije on kriv što toliko brine.

Neki ljudi su naprosto skloni da previše brinu, a roditelji mogu imati i mnogo gore osobine. Otac jedne njene koleginice s fakulteta je, po njenom mišljenju, bio psihopata; uspešan političar, ali svejedno psihopata. Da mora da bira između roditelja koji previše brine i psihopate, nije nimalo sumnjala koga bi izabrala. Verovatno bi istu odluku donela da mora da izabere između roditelja koji previše brine i roditelja političara. Moj otac je bezopasan, i pored toga što je osobenjak, pomisli ona. A to je sve čemu u životu možeš da se nadaš: da su ti roditelji bezopasni. Bila je vrlo ponosna na taj aforizam i kazala ga je u jednom razgovoru s društvom. Dobila je poglede pune divljenja. „Kako si ti pametna", reče joj jedna drugarica. Posle diplomskog ispita vratila se u Hartfild. „Bat je iza tebe“, reče gospođica Tejlor. „Šta sad sledi?" „Razmišljam da još neko vreme stažiram kao dekorater“, reče ona. „Imam neka imena. Ali kako izgleda, pre jeseni nema ništa od toga. Imam čitavo leto. Mislim da ću ga provesti ovde. Imam mnogo da čitam.“ „А onda ćeš otvoriti sopstveni studio?" „То je plan." Gospođica Tejlor je delovala zamišljeno. „Gde? U Londonu?" Ema sleže ramenima. „Danas ne moraš da ideš u London. I van grada ima posla koliko hoćeš." „Tvom ocu će biti drago ako ne odeš u London." „Znam. Ali nije zbog njega - nego zbog toga što mislim da mogu podjednako dobro proći radeći u provinciji. Kome se obraća za savet sav ovaj svet koji ovde ima kuće? Ljudi ne žele da budu prinuđeni da idu u London." Gospođica Tejlor nije rekla više ništa i zaćutale su. Njihov odnos bio je lagodan kao i uvek, i umele su da provedu mnoge prijatne sate u zajedničkom ćutanju. „Šta ste ono rekli ?“ upita Ema nakon što su skoro ćelo poslepodne presedele zajedno. „Mislim da nisam rekla ništa“, odvrati gospođica Tejlor, podigavši pogled sa svoje knjige. „Ili barem nisam negde od tri sata, što je bilo..." Ona pogleda na svoj sat. „Što je bilo pre otprilike dva sata." „Na to sam i mislila", reče Ema. „Šta ste mi tada rekli? Mislim da vam nisam odgovorila."

„Ne mogu da se setim", odvrati gospođica Tejlor. „Је li to bilo nešto u vezi s... Ne, bojim se da se ne sećam." „Činilo mi se da imam neko mišljenje о tome, о čemu god smo već razgovarale", na to će Ema. „Ali pošto ne možete da se setite šta je to bilo, tada stvarno ne mogu da ga iznesem." „Možda ne", reče gospođica Tejlor, pa dometnu: „Šteta." Razgovor za vreme večere je, normalno, obuhvatao i gospodina Vudhausa, koji nikad nije izgledao srećniji nego kad se istovremeno nalazio u društvu njih dveju. Ta ćaskanja za trpezarijskim stolom često su se bavila opskurnim i katkada vrlo tehničkim pitanjima poteklim od nečega što je gospodin Vudhaus tog dana čitao. Onih dana kad je u Hartfild stizao novi broj Sajentiftk amerikena, to je umelo da rezultuje debatama о imunologiji ili astronomiji; Ekonomist je znao da dovede do rasprava о pravdama i nepravdama liberalnog kapitalizma (gospodin Vudhaus je bio protivnik pohlepe koju podstiču slobodna tržišta) ili о energetskoj politici. Emu te teme nisu naročito zanimale, ali bila je uvek rada da sasluša oca, koreći ga ponekad zbog nekog netačnog podatka ili pogrešnog zaključka, dok se gospođica Tejlor, koja je posedovala znanje о iznenađujuće velikom broju stvari, spremnije uključivala u raspravu. Povremeno su ti razgovori za večerom bili podstaknuti nečim što je gospođica Tejlor pročitala ili čula na radiju. Članak о udaljenom škotskom arhipelagu Sent Kilda, objavljen u Skots magazinu, podstakao je jednu takvu raspravu početkom tog leta, nedugo nakon što se Ema vratila iz Bata. Gospodina Vudhausa je zanimala evakuacija preostalih malobrojnih ostrvljana potkraj tridesetih godina prošlog veka i kazao je kako je oduvek verovao da je to neizbežno, s obzirom na broj i raznovrsnost mikroba što su zasigurno naprosto cvetali na ostrvima gusto naseljenim jatima morskih ptica. „Koliko znam, problematična je bila stopa smrtnosti novorođenčadi", reče on. „I, da budem iskren, to me ne iznenađuje." Nije to pitanje, međutim, izazvalo usijanu raspravu te večeri već jedna od fotografija što je pratila članak u Skots magazinu. Gospođici Tejlor je ta fotografija bila toliko upečatljiva da ju je pokazala i Emi i njenom ocu. Slika je prikazivala jedan od visokih kamenih grebena što se dižu iz mora oko glavnog ostrva. Tu i tamo su na stranicama grebena rasli čuperci trave, držeći se za stenu pod uglom od četrdeset pet stepeni - verovatno je teško i zamisliti

negostoljubivije i u toj meri nemoguće okruženje, ali takvo kakvo jeste ono je ipak dom žilavoj pasmini ovaca koje, otkako su ostrvljani otišli, preživljavaju tamo bez ijednog pastira. „Jadna stvorenja", reče Ema. „Zamisli da živiš pod tim uglom, desetine metara iznad površine mora. To je surovo." „Vrlo neudobno", reče gospodin Vudhaus. „Dabome, naposletku će imati noge različite dužine, kako bi izašle na kraj s tim uglom, ali pretpostavljam da će dode proći još hiljade godina. Evolucija se ne dešava preko noći. Jadne životinje." „Jadne?" ponovi gospođica Tejlor. „Ро mom mišljenju, te ovce su savršeno srećne." „Nemoguće", pobuni se Ema. „Da li biste vi bili srećni da živite pod tolikim uglom, na bednim čupercima trave? Dok vas bura bacaka naokolo i sve ima ukus soli?" „Možda to i nije idealno okruženje", priznade gospođica Tejlor. „Ali one za bolje i ne znaju, je li tako? Nemaju pojma da postoje pitome livade na kojima ovce pasu u sigurnosti, kao što bi Bah hteo da verujemo." „Bah?“ upita gospodin Vudhaus. „Kakve veze Bah ima s tim?" Gospođica Tejlor ga pogleda. Ovo je razlog, pomisli, što se nikad ne bih mogla udati za njega, sve i da me zaprosi. Bilo bi kao da sam se udala za nekog ко govori potpuno različitim jezikom. „Nikakve", odvrati ona. „Pokušavam da kažem sledeće: ako ne znaš za bolje, zadovoljan si onim što imaš. Te ovce nemaju pojma da život može biti drugačiji od onakvog kakav poznaju. Prema tome, srećne su ili nesrećne onoliko koliko i sve druge ovce, bez obzira na to u kakvim okolnostima žive. Teško mogu da zamislim da su ovce vojvode od Nortamberlenda srećnije od onih na Sent Kildi.“ Gospodin Vudhaus je delovao zbunjeno. „Vojvode od Nortamberlenda?" Pomisli kako ga ništa kod nje ne nervira toliko kao ta navika: da u raspravi pominje ljude koji u njoj nemaju šta da traže - kao sad Вaha i vojvodu od Nortamberlenda: pobogu, kako to oni mogu da rasvetle pitanje tih nesrećnih ovaca? Gospođica Tejlor se osmehnu. „Pomenula sam vojvodu od Nortamberlenda kao primer nekog za koga se može pomisliti da ima zadovoljne i dobro održavane ovce. Ne znam da li je stvarno tako; naprosto pretpostavljam." Ona zastade. „Verujem da te ovce na Sent Kildi nisu

nesrećne, iz istog razloga iz kog ja nisam nesrećna zbog onoga što mi je sudbina dodelila." Ema se namršti. „Ali vi dobro znate da biste mogli biti srećniji nego što jeste." Gospođica Tejlor se okrete prema njoj. „Znam li? Stvarno tako misliš?" Ema načas ne odgovori. Ali onda shvati da zna odgovor; osećala ga je. „Svako može biti srećniji nego što jeste", reče ona. „Možda nije svestan toga - da, prihvatam da je tako - ali to ne znači da ne može postati srećniji. Drugi ga mogu usrećiti; drugi mu mogu pomoći da nađe sreću." Bila je sigurna da je u pravu. Sve dosad nije mnogo razmišljala о ovom pitanju, ali ova rasprava - ova prilično apsurdna rasprava о ovcama - naterala ju je da se usredsredi na njega. A dok je nastojala da dokuči šta misli о tome, shvatila je da je posredi nešto čemu bi se mogla posvetiti. Mogla bi doprinositi tome da ljudi budu zadovoljniji, tako što će im pomagati da nađu sreću. Sve je, zapravo, bilo vrlo jednostavno; potrebna je samo spremnost da preuzme inicijativu i pokaže ljudima gde da gledaju. A što se tiče onih sirotih ovaca na njihovim surovim hebridskim grebenima, da ima čamac prevezla bi ih u neki ravničarski deo Škotske, u neku niziju u kojoj bi mogle da žive bez straha da će popadati u more; nekud gde je trava zelena i bujna, i gde im sunce greje leđa. Odvezla bi ih tamo svojim malim čamcem; bila bi njihova pastirica, njihov spasilac. Ona promeni temu. „Večera“, reče iznenada. „Mislim da bih želela da priredim večeru." Gospodin Vudhaus spusti nož i viljušku. „Zašto?" „Zato što sam dugo bila odsutna, a ne želim da izgubim kontakt s ovdašnjim ljudima. Znaš kako je. Moraš da viđaš ljude ako hoćeš da ostaneš u kontaktu s njima." Gospodinu Vudhausu je bilo beskrajno drago zbog ovoga. Nikad se nije usudio da prizna svoju viziju Emine budućnosti, koja je podrazumevala da ona ostane u Hartfildu zauvek, ne samo još ovog jednog leta. Mogla bi da otvori ovde svoj studio za dizajn - ili čime već želi da se bavi - ali ostala bi u kući s njim i s gospođicom Tejlor. Zašto da se seli? Zašto bi iko otišao da živi u Londonu u nekoj kućici s dvema spavaćim sobama - i to ako ima sreće - ako već ima kuću s jedanaest soba? Nije mu bilo jasno zašto bi iko poželeo

tako nešto; jednostavno nije razumeo duševni sklop koji navodi ljude da žive u onome što je on doživljavao kao urbane živinarnike. „Naravno da moraš prirediti večeru", reče on. „Koga ćemo pozvati?" „Meštane", odvrati Ema. „Džordža Najtlija, razume se." Progovorila je gotovo bez razmišljanja, ali sad se upita zašto je pomenula baš Džordža i zašto je rekla „razume se". Zato što je znala da je drag njenom ocu i htela je da se postara da on oseti kako je uključen u ceo događaj? Moguće? Ili je nešto drugo posredi? Nedavno je ustanovila kako često razmišlja о Džordžu Najtliju. Pao joj je na pamet onomad kad je vozila svoj mini kuper kod majstora. Zamišljala je kako je to kad si Džordž i kad ujutru ustaješ i odlučuješ na šta ćeš utrošiti dan? Da li se prvo brije pa onda tušira, ili se brije posle tuširanja, ali pre doručka? Ili se možda kupa u kadi; ima ljudi koji izgledaju kao da vole da se tuširaju, i ima onih koji izgledaju kao da vole kupke. On se radije tušira, pomislila je, zato što uvek izgleda tako sređen i pun energije; ljudi koji vole kupke su... neuredniji, možda, ne tako spremni da odu na dugo trčanje ili urade dvadeset sklekova. Bilo je besmisleno, apsurdno razmišljati о tome, ali ipak se čitavih deset minuta opsedala time. Kasnije se osećala vrlo neprijatno - kao da je, nekako, bila tamo s njim, kao da ga je posmatrala. A onda je ponovo pomislila na njega jedne večeri dok je ležala u krevetu i čekala da je uhvati san. Odjednom je ugledala njegovo lice; videla ga je kako gleda u nju i smeši se, i uzvratila mu je osmeh u pomrčini, osmeh koji niko drugi nije video, razume se, čak ni ona sama u ogledalu, prolazan osmeh - ali svejedno osmeh. Kao da su se pozdravili; kao da su učestvovali u nekom nemuštom dijalogu. Stvarni Džordž Najtli bio je vrlo pristupačan susretali su se relativno često i uvek prijateljski ćaskali, ali u tim stvarnim susretima nije došlo do ovog naročitog razumevanja među njima - ovo je bilo nešto intimnije, i samim tim prijatnije. Gospođica Tejlor je rekla nešto о takvim mislima; pričala je jednom prilikom о uspomenama koje ljudi iznose i uživaju u njima, razmotavajući ih isto onako brižljivo kao što raspakujemo neki opipljivi suvenir, neki drag predmet. A sad je ona, sasvim iznenada, s istim takvim zadovoljstvom razmišljala о Džordžu. „Ema?“ Otac ju je vratio u stvarnost. „Izvini. Da, večera. Džordž Najtli, pa onda gospođica Bejts. I Filip Elton

takođe, uprkos vizantijskoj istoriji i Svetom duhu i tim stvarima.“ Ona napravi grimasu. „Čovek je pomalo gnjavator, ali hajde da ne budemo licemeri.“ Filip Elton je bio novi mladi vikar, nedavno postavljen u parohiju u Hajberiju s polovinom radnog vremena i bez plate, jer je eparhija bila previše siromašna, a kongregacija premala da plaća svešteno lice posvećeno samo njoj. Bio je ono što nazivaju mladim konzervativcem: mlad čovek sa staromodnim ukusom i stavovima nekoga mnogo starijeg. Neki mladi konzervativci ne mogu, naravno, da priušte sebi kvalitetnu odeću i skupe cipele kakve iziskuje pripadnost krugovima mladih konzervativaca, ali Filip Elton je mogao. Stric koji nije imao dece ostavio mu je poslovnu zgradu u Ipsviču, zajedno s nekoliko stanova u Norviču, što mu je donosilo više nego dobar prihod. Nakon što je stekao diplomu na Daramu, proveo je kraće vreme na bogoslovskom koledžu i jednu neuspešnu godinu kao profesor u muškom internatu. Zatim je upisao vanredne postdiplomske studije iz oblasti istorije Vizantije na Univerzitetu Istočne Anglije, istovremeno potraživši mesto vikara u nekoj nezahtevnoj parohiji. Sad je imao dvadeset sedam godina i predstojala mu je odbrana doktorata. Nije, međutim, imao namere da konkuriše za neki položaj u visokom školstvu, budući da ga njegova finansijska situacija nije primoravala na to. Nezavisni stručnjak za istoriju Vizantije može biti savršeno srećan živeći u vikarijatu sa sedam spavaćih i udobnom radnom sobom. Dužnosti koje je imao kao neplaćeni sveštenik teško da su bile tegobne: vera je opadala čak i u provinciji, i njegova pastva nikad nije brojala više od dvadeset duša. Morao je da obavlja venčanja, razume se, jer su mnogi davali prednost lepoj parohijskoj crkvi u odnosu na praktičnu olinjalost matične kancelarije. Takođe, tu su bile i sahrane, kojima su prisustvovali mnogi ljudi nenavikli na taj obred, koji neharmonično pevaju dvadeset treći psalam, glasom očito zbunjenim nepoznatim, izgubljenim jezikom. Gospodin Vudhaus se osmehnu. „Vikarima je dozvoljeno da se raspričaju о Duhu svetome." Ema sleže ramenima. „Ра dobro", reče ona. „Zatim, trebalo bi da pozovemo Džejmsa Vestona. On mora doći, naravno." „Odličan spisak", reče gospodin Vudhaus. „Le tout 10 Hajberi."

Ema pogleda mimo svog oca, kroz prozor iza njega. Ta imena su joj bila tako dobro poznata, a ipak, sad je prvi put razmišljala о njima kao odrasla osoba - ne samo kao о očevim prijateljima i poznanicima već kao о ljudima koje može i sama da posmatra i donese sopstveni sud. Bilo je zanimljivo. Njen otac je nešto rekao, ali nije ga čula, zato što je ponovo razmišljala. „Izvini?" „Rekao sam da je gospođica Bejts pominjala jednu mladu damu, mislim da se zove Harijet Smit. Mogli bismo je pozvati, čisto da uravnotežimo broj.“ Ema se osmehnu. „Kako starinski. Više niko to ne radi.“ „Ne obraćaj mi se snishodljivo, Ema.“ „Izvini, tatice. Da, svakako ćemo pozvati Smitovu.“ Gospođica Tejlor stisnu usne. „Nazvati nekog Smitova takođe je snishodljivo, Ema. Pa ti je i ne poznaješ." Ema neuznemireno odmahnu rukom. „Skrhana sam“, reče ona, pa ekstravagantno dometnu, „kao češanj belog luka u presi." „Izneseni su neki zanimljivi novi dokazi о belom luku", reče gospodin Vudhaus. „Navodno, aktivni sastojak belog luka značajno smanjuje rizik od srčanih bolesti i demencije. To smo oduvek znali, naravno, ali postoje novi čvrsti dokazi koji ukazuju na to. Vrlo ohrabrujuće." „I rizik od vampira", reče Ema. „Verujem da je vrlo delotvoran protiv vampira." Gospodin Vudhaus se osmehnu. „Da postoje, ne bih, razume se, ni najmanje sumnjao u njegovu delotvornost u tom pogledu. To što ne postoje možda je dokaz tvoje pretpostavke. Beli luk ih je potamanio." On se nasmeja. „Šta kažeš, Ema? Da li bi cenili ovo tamo u Batu?" „Krajnje zabavno", reče ona. „Tres drôle," 11 tatice." „Što se tiče tvoje večere", reče joj sutradan gospođica Tejlor. „Ne zaboravi da pozoveš goste. Najčešći uzrok nedolaska gostiju na zabave je, koliko znam, to što nisu pozvani." „То mi je potpuno jasno", reče Ema. „Ali da, danas ću ih pozvati. Možda ću početi od Filipa Eltona. Mora da sedi u onom svom vikarijatu i čeka pozive kao ozebao sunce, ali nešto ne verujem da ga mnogo pozivaju." „Zgodan mlad čovek“, reče gospođica Tejlor. „Rekla bih da ima sasvim

zadovoljavajući društveni život." „Naduvenko", oštro će Ema. „Sav je zadivljen samim sobom i stalno se intelektualno razmeće. A što se tiče onog njegovog glasa - jeste da ljudi stalno pričaju о njemu, ali ja mislim da je lažan. Niko ne govori tako, sem onih koji su završili glumačke škole i odnegovali duboki, sonorni ton - znate već, onaj promišljeno uglađeni način govora nekih ljudi." „Ne budi preoštra, Ema. Uverena sam da daje sve od sebe." Ema se nasmeja. „Ali to se može reći za svakog. Svi mi, na ovaj ili onaj način, dajemo sve od sebe." „Misliš?" upita gospođica Tejlor. Čekala je odgovor, ali Ema pređe na gospođicu Bejts. „Zatim, tu je gospođica Bejts", reče ona. „Ubaciću joj pozivnicu u poštansko sanduče. Budem li joj telefonirala, trajaće večno. Znate koliko ona priča." „Gospođica Bejts je usamljena", reče gospođica Tejlor. „I nesigurna u sebe. Nervozna je." „Ne vidim zašto bi bila nervozna", reče Ema. „Rekla bih da je Hajberi bezbedan koliko i bilo koje drugo mesto u Engleskoj." „Nije to ta nervoza, Ema. Reč je о nervozi u društvu. Čini joj se da mora sve vreme da priča, zato što nije sasvim sigurna u to šta drugi misle о njoj i kako da se ponaša." Ema je s nevericom pogleda. „Ма nije valjda." „Jeste, Ema. Imaj na umu da ona prilično teško živi. Mnogi ovdašnji ljudi su zapravo veoma dobrostojeći. I ti, kao što znaš, spadaš među njih." Ema nestrpljivo odmahnu rukom. „То nema nikakve veze. Novac ne znači ništa." Gospođica Tejlor se s naporom savlada. „Tebi možda i ne znači - zato što ga imaš. Da ga nemaš, još kako bi ti mnogo značio." Ona zastade. Nije volela da pridikuje Emi - pogotovo sad kad joj više nije bila guvernanta, ali nije smela da dozvoli da ovako arogantan stav ostane neosporen. „Novac daje ljudima moć, koja se ogleda u odnosu između onih koji ga imaju i onih koji ga nemaju. Presudan je za međuljudske odnose i za to kako sudimo jedni о drugima, i pored toga što volimo da mislimo kako nije tako. Prožima sve, ali baš sve.“ Emi se nije dopala primedba о suđenju. „Ја ne sudim о ljudima na osnovu toga koliko novca imaju", reče ona. „Niti je iko od mojih prijatelja

takav čovek.“ Gospođica Tejlor je oklevala, pošto nije bila sigurna da može reći išta što će narušiti samouverenost mladosti. Kad si toliko siguran - a toliko grešiš. „Tvoji prijatelji", poče ona. „Sigurna si da novac nema nikakve veze s tim?" „S čim? S našim prijateljstvom?" „Da." Ema je sad zvučala još samouverenije. „Razume se da nema. Nikad nisam birala prijatelje po tome koliko novca imaju - ili nemaju. Nikad." Gospođica Tejlor tiho reče: „Možda nisi svesno?" „Pardon?" „Hoću reći kako sam sigurna da nisi sela i rekla sebi: sprijateljiću se s ovom osobom zato što ona ima novca. Ubeđena sam da ti ne bi uradila tako nešto. Ali razmisli о svojim prijateljima. Šta rade? Tvoje društvo iz Bata - ili društvo iz Grešama, oni s kojima si ostala u vezi: Beti Slazindžer, na primer." Ema nije oklevala. „Beti je na Novom Zelandu. Čule smo se pre neki dan. Na Južnom ostrvu je." „Ма nemoj? A tamo je sad zima, je l’ tako?" „Jeste. Otišla je na skijanje. Ona..." Ema zaćuta. „Otišla je na skijanje na Novi Zeland?" „Jeste. Beti je oduvek bila dobar skijaš. Rozi takođe. Naučile su još kao male. Slazindžeri imaju kuću blizu Cermata. 12 Tako svakako počneš rano da učiš." Gospođica Tejlor potvrdno klimnu. „Da, verujem da je tako. Ali da te pitam nešto: od onih s kojima si se najviše družila u Batu, koliko njih je imalo tu privilegiju da provede godinu dana putujući pre no što se upiše na fakultet?" Ema načas razmisli. „Ра, svi, čini mi se. Manje ili više. Šta s tim? Kakve to veze ima s ovim о čemu razgovaramo?" „Rekla bih da je očigledno", odvrati gospođica Tejlor ujednačenim tonom. „Ра, ja ne bih." Gospođica Tejlor nije želela da zalazi dublje u ovo. „Hajde da se ne raspravljamo", reče ona. „Samo kažem da gospođica Bejts nije dobrostojeća i da mora biti da je zato pomalo nesigurna u sebe." „Što nije opravdanje za to što je davež", smesta odvrati Ema. „Ali ne

brinite, nikad joj neću reći ništa slično. Toliko taktična ipak jesam." „Zatim, tu je ta Harijet Smit", reče gospođica Tejlor. „Da je pozovem? Stanuje u onoj Školi engleskog jezika - tamo na starom aerodromu." „Kod gospođe Godard?" „Da. Mislim da se zove upravo ’Škola engleskog jezika gospođe Godard’." Ema je delovala zbunjeno. „Је li ona nastavnica? Kapiram da danas svako može da pribavi jedan od onih državnih sertifikata i počne da predaje engleski nedužnim strancima. Za dobijanje nekih od tih diploma potrebno je nedelju dana, znate - čitavih nedelju dana." Gospođica Tejlor joj objasni da Harijet Smit nije zaposlena u školi mada s vremena na vreme pomaže gospođi Godard - već da u školi boravi kao gošća. Emi je to bilo čudno: koliko dugo možeš ostati kod nekoga kao gost? Kako ono kažu, svakog gosta tri dana dosta? „Koliko znam, gospođa Godard joj već neko vreme daje smeštaj", reče gospođica Tejlor. „Mislim da joj neko plaća za to." „Neko joj plaća? Njeni roditelji?" Gospođica Tejlor nije znala. „Baš čudno", reče Ema. „Jedva čekam da upoznam tu Harijet Smit."

7.

Džejms Veston se premišljao da li da odbije poziv na večeru koji je stigao iz Hartfilda. Glasio je za petak uveče, a on je petkom uveče imao zakazani termin u obližnjoj teretani sa svojim ličnim trenerom Kenom. Ken je bio vrlo traženi lični trener i latio se vežbanja s Džejmsom samo da učini uslugu gospodinu Periju, koji mu je pomogao da otvori teretanu tako što mu je pozajmio novac za pozamašnu premiju osiguranja koju je morao da uplati. („Ne biste poverovali šta ljudi umeju da urade sebi na mašinama za veslanje“, rekao je Ken jednog dana Džejmsu, odmahujući glavom u neverici.) Stoga, kad mu je gospodin Peri preporučio Džejmsa, nije mogao da se izgovori kako nema slobodnih termina. Ispostavilo se da je Ken spreman da izađe Džejmsu u susret i zakaže mu za naredni dan. „Ne smete preskakati pak“, reče on. Imao je zbunjujuću naviku da na kraj svake rečenice doda pak; jezička osobenost koja je odavala njegovo severnoirsko poreklo. „Doći ću u subotu“, obeća Džejms. „Nadoknadiću propušteno." „Odlično", reče Ken. „Jer se za dvadeset četiri sata gubi i do dvanaest procenata fizičke spremnosti pak." Džejms je bio čovek od svojih pedeset i nešto, ali još vrlo zgodan i u odličnoj kondiciji, jer je u mladosti bio poznati ragbista - jedne godine su ga zamalo uzeli u reprezentaciju Engleske za utakmicu protiv Velsa. Naposletku ipak nije zaigrao za nacionalnu selekciju, a povreda kolena okončala je njegovu sportsku karijeru, ali nikad nije prestao da vežba i nekoliko puta nedeljno je odlazio u teretanu. Imao je odličan pritisak - što je veoma zanimalo gospodina Vudhausa i koristio je priliku da popriča о tome sa svojim prijateljem kad god se sretnu. Većina nas se prilikom takvih susreta

tek reda radi raspita za zdravlje prijatelja, ali gospodin Vudhaus je voleo da čuje iscrpne pojedinosti, što je Džejmsu bilo prilično neprijatno. „Ti si vrlo srećan čovek", reče mu gospodin Vudhaus kad su se videli u selu, dan uoči zakazane večere. „Koliki ti je puls u mirovanju?" Džejms skromno sleže ramenima. „Nije loš, pretpostavljam." „Ма daj, reci, koliki je?" Džejms shvati da se od njega očekuje da odgovori. „Ра eto, četrdeset osam", odvrati on. „Та teretana, znaš..." „Četrdeset osam!" uzviknu gospodin Vudhaus. „Znaš li koliki je meni? Sedamdeset osam. O, da, bojim se da jeste. Sedamdeset osam naspram tvojih četrdeset osam." On predahnu, posmatrajući Džejmsa s neskrivenim divljenjem. „А koliki ti je pritisak?" Džejms uzdahnu. „Dobar je." Gospodin Vudhaus se nije dao obeshrabriti. „Ма daj, slobodno reci, preživeću." „Sto deset sa šezdeset pet", promrmlja Džejms. Gospodin Vudhaus je načas ćutao. Potom reče: „Ја sam jutros imao sto trideset pet sa devedeset. A dvaput sam merio. I oba puta je rezultat bio isti." Džejms je bio faktičan. „Moraš povremeno da nosiš aparat na baždarenje", reče on. „Ako se ne baždari redovno, ume da postane vrlo neprecizan." „Ali nosio sam ga na baždarenje", na to će gospodin Vudhaus. „Dva puta. Bojim se da dobro meri." „Ра dobro“, reče Džejms, „možda bi mogao da povećaš nivo fizičke aktivnosti - to hoće da pomogne kod povišenog pritiska. Kako bi bilo da počneš da navraćaš u teretanu?" Gospodin Vudhaus nije odgovarao. „Možda bi ti prijalo", nastavi Džejms. Gospodin Vudhaus odvrati pogled. „Imam mnogo posla", reče on. „Ne znam na šta mi ode vreme, ali sumnjam da imam kad da dolazim u teretanu." „Čuj, niko te ne primorava", reče Džejms. Iako nisu imali mnogo dodirnih tačaka kada je reč о brzini rada srca u mirovanju i krvnom pritisku, gospodin Vudhaus i Džejms su ipak imali nešto zajedničko, utoliko što su obojica rano obudoveli. Džejmsova supruga je umrla od zloćudnog tumora, dijagnostikovanog prekasno da bi se išta uradilo.

Imali su jedno dete - sina po imenu Frenk - koji je imao tek malo više od dve godine kad je ostao bez majke. Džejms je vrlo teško podneo smrt svoje supruge i s naporom je vodio računa о Frenku, koji je imao alergiju na mleko i jaja - kasnije ju je prerastao - i kao mali je morao da se pridržava rigoroznog režima ishrane. Jedan rođak koji je živeo u Jorkširu javio mu se i ponudio da uzme Frenka kod sebe, i tako je Frenk otišao da živi kod bračnog para Čerčil, gde se brzo uklopio. Džejms ga je s vremena na vreme posećivao, a Čerčilovi su svaki put brinuli da li je došao da ga odvede. Na kraju svake posete, međutim, videvši da je Frenk srećan tu gde jeste, Džejms je odustajao od namere da ga vrati kući. Naposletku su se dogovorili da će Frenk ostati kod Čerčilovih i da će mu oni dati svoje prezime. „Uvek može ponovo postati Frenk Veston", uveravali su njegovog oca. „Nek jednog dana sam odabere kako hoće da se preziva. Uostalom, imena i nisu toliko važna, zar ne?" Kad je Frenku bilo osam godina, Čerčilovi su otišli iz Jorkšira u Australiju. Razlog za to što su emigrirali bilo je to što je gospodin Čerčil nasledio od svog deda-strica kompleks vinograda u Margaret Riveru, čuvenoj vinogradarskoj oblasti u Zapadnoj Australiji. Imanje je bilo jedno od najstarijih i najpoznatijih u tom kraju, mnogo bolje od otmenih malih vinarija osnovanih nakon što je regija dobila epitet mondenske. To nasledstvo, koliko god je onima neupoznatim sa situacijom Čerčilovih moglo delovati kao srećna okolnost, dovelo je do mnogo dana bolne neodlučnosti i unutrašnjeg preispitivanja. Za enofila poput gospodina Čerčila, prilika da ode u Zapadnu Australiju i živi u jednom od najlepših delova te države bila je nešto čemu je teško mogao odoleti. Već je pio vino svog deda-strica, koji mu je posle svake berbe slao nekoliko sanduka, i pomisao da preuzme vođenje imanja koje proizvodi nešto tako dobro zvučala mu je neizmerno privlačno. Znao je da imanje zapošljava odličnog vinara i valjanog upravitelja kadrog da ga savršeno dobro vodi, ali pribojavao se da će geografska udaljenost vlasnika neizbežno dovesti do teškoća. Ako živi tamo, može preuzeti vođenje posla i primeniti svoje poznavanje poljoprivrede. Pri tom, u vreme kad je dobio vest о nasledstvu, nebo iznad farme Čerčilovih nedaleko od Ripona bilo je izrazito natušteno i sivo. Zapadna Australija, u kojoj je gospodin Čerčil proboravio jedno kraće vreme nakon što je završio fakultet u Sajrensteru, imala je prostrano nebo bez oblačka, ispunjeno svetlom i, kako ga je on pamtio,

cvrkutom ptica. Kontrast je naprosto bio suviše primamljiv; morao je da ode; jednostavno je morao. Ali ako odu, šta će biti s Frenkom, koga su on i njegova supruga zavoleli kao da im je rođeni sin? Iako je Džejms pristao da dozvoli da Frenk ostane kod njih u Jorkširu, hoće li se složiti s tim da ga odvedu iz zemlje i odu s njim u Zapadnu Australiju, koja se nalazi otprilike onoliko daleko koliko je to uopšte moguće - daleko čak i od Melburna i Sidneja, a kamoli od Engleske? Danima su se Čerčilovi premišljali šta će i kako će. Naposletku su smogli hrabrosti da pitaju Džejmsa, koji je ozbiljno slušao dok su opisivali imanje i nabrajali sve lepote Zapadne Australije. Kad je završio, gospodin Čerčil je zaćutao i okrznuo pogledom svoju suprugu. Znali su da je njihova sudbina u Džejmsovim rukama. Ako kaže ne, ako ne dozvoli da Frenk ide s njima, najverovatnije će ostati da žive u Riponu. „Razume se da morate otići", rekao je Džejms. „Zamislite koliko će Frenku biti lepo tamo. Kako divan početak za svakog dečaka." Jedva su mogli da poveruju u toliku velikodušnost. „То je veoma daleko", rekao je gospodin Čerčil. „Ne verujem da ćemo svake godine dolaziti u Englesku." „Ni ja", rekao je Džejms. „Ali onda, možda ja skoknem tamo da vidim Frenka - ко zna? Biće mu divno u Australiji. Australijanci su tako pozitivan i veseo svet. Postaće Australijanac, u to nema sumnje, što je sudbina koju svakome mogu samo poželeti." „Znači, trebalo bi da odemo?" „Naravno da bi trebalo da odete. Naravno." Nekoliko meseci kasnije, otišli su. Doveli su Frenka da se oprosti s Džejmsom i proveli mnogo vremena u razgovoru о Zapadnoj Australiji i tome šta dečak može očekivati tamo. A onda, kad je došlo vreme da krenu, Džejms je stegao sina u kratak, krut zagrljaj. Bio je sav u suzama i nije želeo da ovaj to vidi. Stoga se okrenuo, a dečak ga je pogledao prekorno, pomislivši kako ga je otac upravo odbacio. „Tvoj tata je vrlo tužan", prošaputao je gospodin Čerčil. „Australija je veoma daleko odavde." Premda je relativno malo ljudi u Hajberiju ikad videlo mladog Frenka

Čerčila, to nije značilo da narod u selu i okolini nije znao sve о njemu. Džejms Veston je proveo mladost u Hajberiju, a njegovo kasnije uspešno bavljenje ragbijem postalo je nešto čime su se meštani ponosili. Niko iz tog kraja nije se ni po čemu naročito pročuo - ako se izuzmu gospodin Vudhaus i njegov opskurni izum - stoga je neko koga su zamalo uzeli u englesku ragbi reprezentaciju bio istaknuta ličnost. Džejms je bio omiljen zbog svoje dobroćudne, druželjubive prirode, kao i zbog toga što nikad ni prema kome nije bio neljubazan. U selu, gde se prastare uvrede dugo pamte, nešto ovakvo bilo je dovoljno neobično da izaziva komentare. „Njemu su svi dragi", rekao je jedan meštanin, i odmah predusretljivo dometnuo: „Nema ко mu nije drag.“ Nije bilo potrebno razmrsiti ovu dvostruku negaciju da bi se shvatilo šta govornik želi da kaže: Džejmsov prijazni osmeh i učtivi laki naklon svima koje sretne na ulici bili su dovoljni da to bude sasvim jasno. Ljudi su u ono vreme znali za prelazak malog Frenka kod bračnog para Čerčil, ali niko to nije osuđivao, a ako i jeste, niko nije otvoreno kritikovao ožalošćenog udovca. Dovoljno je velika tragedija, smatrali su svi, što je mlada i omiljena gospođa Veston tako naprasno umrla, i kako bi njen muž kako bi ijedan muškarac - izašao na kraj s dvogodišnjim detetom, pri tom još dvogodišnjim detetom koje je bolešljivo i ne srne da jede ovo i ono? Svi su se slagali da je potpuno logično da snaja njegove pokojne supruge priskoči i preuzme brigu о detetu, pogotovo zato što su svi znali da su Čerčilovi bogati. U zemlji u kojoj je jedno od najvažnijih merila vrednosti jednostavna površina zemljišta, nezakomplikovana nekakvim drugim pitanjem, i pored toga što se njihovo imanje nalazilo u dalekom Jorkširu, za njih se govorilo da poseduju preko pet stotina jutara valjanih obradivih polja i skoro hiljadu petsto jutara pašnjaka. To što je jedna takva porodica uzela dečaka pod svoje okrilje bio je, u očima meštana Hajberija, pravi prst sudbine, a to što je otac dozvolio tako nešto nije ukazivalo na nedostatak ljubavi prema detetu već, štaviše, sasvim suprotno. Ni Džejms Veston nije bio siromah, ali u to vreme baš i nije imao viška novca. Njegov otac bio je oficir koji je, nakon što se penzionisao i napustio svoj puk veze, kupio kuću u selu i proširio je dogradivši veliku zimsku baštu, i potom srazmerno udobno živeo od svoje vojne penzije i malog prihoda dobijenog prodajom porodičnog ketering biznisa u Norviču. Džejms je u taj brak stigao kao naknadna pomisao - posle tri znatno starija brata - i

do devetnaeste godine je ostao bez oboje roditelja. Starija braća su tad već radila u Londonu, a distributivna firma koju su zajedno osnovali poslovala je dobro. Plaćali su Džejmsu školarinu tokom ostatka studija na fakultetu poslovne ekonomije, a kad je posle nekoliko godina bio spreman da im se priključi, uzeli su ga kao mlađeg partnera. Oduševljeno su podržavali njegovu sportsku karijeru, omogućujući mu da ima više nego dovoljno slobodnog vremena za treniranje i putovanja, i uvek prisustvujući njegovim utakmicama. Velikodušno su postupili i kad su mu prepisali kuću u Hajberiju - jedino je njemu bilo stalo da održi veze sa selom; kad je odlazio tamo za vikend, što je često radio, nijedan od braće nije išao s njim. Džejms se posle ženidbe trajno nastanio u toj kući i radnim danima je putovao na posao u London - putovanje je bilo podugačko, ali nije se žalio, jer je želeo da svojoj supruzi, a potom i malom sinu, priušti udobniji život na selu. Smrt njegove supruge okončala je ovu seosku idilu i, mada je zadržao kuću u selu, nakon što je Frenk prešao kod Čerčilovih, preselio se u London, u mali stan u Maida veliju. Onako nesrećan, posvetio se svim silama poslu i zadatku da trenira juniorski ragbi tim u Vimbldonu. Pregrmeo je svoju žalost, ali gubitak je ostavio svoj pečat i prošlo je više od pet godina pre no što je bio u stanju da uđe u novu vezu, sa ženom koja je radila za jednu osrednje veliku londonsku advokatsku kancelariju. Bila je stručnjak za stečajno pravo i upravo postala partner u firmi. Počeli su da žive zajedno u njenom stanu i deset godina su bili relativno srećni, sve dok ga najednom nije obavestila kako ponovo želi da živi sama. U početku je sumnjao da postoji neko drugi što je ona poricala energično i, kako se ispostavilo, iskreno; jednostavno je prestala da ga voli. Džejms se vratio samačkom životu. Sad je već bio značajna ličnost u krugovima ragbi trenera i to mu je odnosilo dosta slobodnog vremena. Takođe, davao je velikodušne donacije trening programu koji je osmislio ne bi li podstakao interesovanje mladih prestupnika. Jedan od njegove braće je kasnije primetio: „Dobro, de, neki od njih su igrali malčice pregrubo, ali spasao je ко zna koliko tih klinaca od robije. Desetoricu? Dvadesetoricu? Ко će znati? Bolje da nasrću na nekoga na terenu za ragbi nego na ulici. Mnogo bolje.“ U svojoj četrdeset sedmoj godini, Džejms je ostvario ambiciju koju je gajio više od deset godina. Randals, malo imanje - ne veće od stotinu

četrdeset jutara - pojavilo se na tržištu nakon što je vlasnik, uspešan berzanski broker, izgubio interesovanje za njega. Broker ga je kupio da ostavi utisak na svoje prijatelje, ali je potom otkrio da ima pogrešnu vrstu prijatelja za tako nešto. U prvi mah su rado dolazili iz Londona preko vikenda i uživali u njegovom gostoprimstvu, ali ustanovio je da posle te jedne posete ne prihvataju nove pozive. „Vrlo je mirno“, rekao mu je jedan od njih. „I vrlo ravno.“ Primedba о ravnoći bila je iznesena bez ironije i bez klimanja glavom u pravcu Noela Kauarda; 13 rezimirala je, međutim, mišljenje koje je vladalo u tim krugovima, da u tom delu zemlje nema bogzna šta da se vidi topografske karakteristike su se pobrinule za to - i svakako nema bogzna šta da se radi. Randals je oglašen na prodaju u pravom trenutku za Džejmsa. Firma za distribuciju koju je posedovao s braćom suočavala se s preuzimanjem od strane konkurencije i bila im je ponuđena pozamašna suma za kontrolni udeo vlasništva u kompaniji. Predomišljali su se, ali samo kratko vreme: uslovi ponude su im svima pružali mogućnost da narednih pet godina ostanu aktivni u firmi, mada nijedan nije morao da radi. Sa svojim delom od prodaje, Džejms je mogao da kupi Randals, da potroši onoliko koliko je potrebno na popravku kuće i pomoćnih zgrada na imanju, i opet mu je preostajalo dovoljno da ostatak svojih dana provede živeći vrlo lagodno. Kupivši imanje, sasvim se povukao iz firme i vratio u Hajberi. Nije bio čovek koji će se rano penzionisati, a Randals ga je zaokupljao. Prethodni vlasnik je zanemario polja, koja zato nisu bila u dobrom stanju. Džejms je upisao tečaj gradnje ograda i latio se zadatka zamene ograda na imanju. Kad su obori bili obezbeđeni, kupio je stado ovaca rase safolk i nešto goveda. Doveo je pomoć iz sela, zaposlivši čoveka po imenu Sid, koji je uskoro počeo da radi i za gospodina Vudhausa, deleći vreme između dveju farmi. Njih dvojica su se dobro slagali i Džejms je postepeno počeo da vraća Randals u formu. „Ne smeš da ignorišeš zemlju“, rekao je Sid govoreći о lošem gazdovanju berzanskog brokera. „Ignorišeš zemlju i znaš šta se desi? Zemlja ignoriše tebe. Eto šta se desi. Ja kad ti kažem.“ „Је l' znaš?" reče Sid svojoj ženi. „Znaš li da Džejms Veston ima sina? Jesi l' čula kadgod za to?"

„Jesam nešto", odvrati ona. „Kažu da ga je ženina smrt ubila u pojam. Nit je bio u stanju da išta radi, nit da se brine о bebi. Ко da mu zameri? Siroma’ čovek." „Ра, ta beba je bila dečak", reče Sid. „Prvo je otišao tamo negde daleko u Jorkšir, a onda u Australiju. Kad mu je bilo šesnaest godina, doš6 je da obiđe oca - al’ onda se opet vratio u Australiju." „Gde si čuo sve to, Side? Priča se u pabu?" Sid odmahnu glavom. „Sam mi je reko. Sedeli smo u lendroveru - taman smo bili podigli deo ograde i uzeli nešto da pregrizemo. Pojeo je dve mesne pite - bile su odlične - i počeo da priča о tom svom sinu, Frenku. Reče da su mu sada dvadeset četiri godine i da misli kako se možda ponovo sprema da dođe da ga vidi. A onda se ućutao. Samo je sedeo tamo. A ja sam jeo svoju pitu i pustio ga da na miru razmišlja." „Griža savesti, može biti." „Čudno, i on je to reko. Reče mi: ’Side, grize me savest što sam pustio malog da ide.’ A ja ću njemu: ’Ali gospodine Veston, niste ga mogli podizati tako sami-samciti. Mnogo je bolje za malog da ima pomajku.’ I bogme je slušao šta mu govorim, i mislim da mu je bilo milo što sam to reko, al’ onda će ti on: ’Čini mi se da sam ga izneverio. Kad sam ga video nakon što je otišao gore u Jorkšir, delovao mi je toliko srećno i zadovoljno da nisam imao srca da ga odvedem od njih. Ali možda je ipak trebalo.‘" Sidove reči zvučale su Džejmsu utešno; skoro uvek pomogne kad nas ljudi iz naše okoline uveravaju da smo postupili ispravno, mada to možda i ne uspe uvek, kao u ovom slučaju, da odagna onu strepnju koja nas u dubini duše muči zato što se bojimo da smo postupili sebično ili nepromišljeno, ili čak namerno rđavo. To nije bio prvi put da je Džejms razgovarao s nekim о onome što ga muči zato što je napustio - ta reč mu je stalno padala na pamet - svog malog sina. Nedugo nakon što su Čerčilovi otišli u Australiju, njegov brat Edvard zatekao ga je kako sedi za svojim stolom u njihovoj londonskoj kancelariji i bulji u daljinu kao da je u transu. Edvard je pretpostavio da sanjari i osmehnuo se pri pomisli da njegov mlađi brat premotava u glavi neku pobedu na terenu za ragbi. Ali kad je pogledao bolje, u Džejmsovim očima ugledao je suze. Suze ponosa, pomislio je, ili možda žaljenja zbog propuštene prilike - toliko se mnogo ponekad ulaže u onaj junački sprint prema tačlajnu, a opet, sve može da krene naopako kad se neko u tom

poslednjem napadu nađe oboren, u nimalo dostojanstvenoj gužvi udova i torza. Prišao mu je i u taj mah shvatio da se na licu njegovog brata zapravo ocrtava tuga; i da su ono suze bola a ne ponosa. U razgovoru koji je usledio, na površinu su isplivale emocije koje je predugo skrivao. Edvard je bio pun razumevanja i na kraju je predložio bratu da ode kod nekog ко mu može pomoći u vezi sa strahom od letenja, zbog kog su mu i poslovna putovanja bila prava noćna mora. „Ona je psihoterapeut", rekao mu je. „А ne psihijatar. Ne kažem da ti je potreban psihijatar. Ona te naprosto strpljivo sasluša, i onda ti sve objasni." Načas je zastao. „Odvešću te kod nje. Ponekad je čoveku teško da ide sam. Ići ću s tobom." Edvard je otišao s bratom i upoznao ga s doktorkom. Zatim ih je ostavio same, a Džejms se našao u fotelji ispred njenog pisaćeg stola i u krajnoj nelagodi, nesposoban da natera sebe da progovori. Polako, blago, navela ga je da se otvori. „Branio sam sebi da razmišljam о tome", rekao joj je. „Kad god bi mi došlo u pamet, govorio sam: Nije se dogodilo. Ali uvek bi se vraćala, ta pomisao: Dao sam svog sina. Dao sam ga drugim ljudima.“ „А vaši snovi?" Nije ih dotad pominjao, ni Edvardu ni njoj. „Da, sanjao sam da se igram s njim. Sanjao sam da je sa mnom u stanu. Da ga vodim u školu." „То je potpuno normalno." Kazala mu je nešto za šta je znala da svaki pacijent voli da čuje - kako nije sam, kako ima i drugih sa sličnim problemom. „Jedna žena dolazi kod mene zato što je u svoje vreme dala svoju bebu na usvajanje", ispričala mu je. „Sad bi da je uzme natrag, ali, kao što znate, to je nemoguće. A ima i drugih. Dolaze mi ljudi - ne samo žene, muškarci takođe - koji osećaju grižu savesti zbog pobačaja, zbog toga što su se otarasili nečega о čemu sada misle kao о bebi u nastanku. Nije to laka tema, niti nešto о čemu volimo da govorimo. Ali neki od njih se kaju, i to ume da ih proganja. Ono što vi preživljavate nije mnogo drugačije od onoga kroz šta oni prolaze." Džejms ju je slušao ne govoreći ništa. „Međutim, svaki slučaj je priča za sebe", nastavila je. „Neki ljudi

postupe sebično. Daju dete na usvajanje zato što neće da se gnjave podižući ga. Nisu svi takvi, ni slučajno, ali neki jesu. Vi to niste uradili, zar ne? Na osnovu onoga što ste mi ispričali, zaključuje se da ste dali Frenka zato što niste uspevali da se izborite s onim što vas je snašlo. Bili ste u žalosti - što je potpuno razumljivo. A onda, kasnije, kad ste mogli da ga uzmete natrag, shvatili ste da mu je mnogo bolje kod rodbine vaše supruge. To nije bila sebična odluka - naprotiv." „Ne bih rekao." „Ра, ja bih - i mislim da bi većina ljudi posmatrala to baš tako. Znate, većina nas je vrlo sebična kada je reč о našoj deci. Želimo štošta od njih: da nas vole, da zadovoljno gledamo kako dobro žive, i tome slično. Mnogo roditelja ne razmišlja samo о najboljem interesu svog deteta. O, da, svakako na rečima, ali zapravo misle samo na sebe, na to šta roditeljstvo može da im donese." Nekoliko puta je otišao kod nje, i pomoglo je. Izgledalo je da su snovi о Frenku prestali ili su se promeniH tako da ih više nije pamtio. Shvatio je da više ne razmišlja о dečaku onako često i da su te misli, onda kad mu dođu u pamet, lišene kajanja. Pisao je Čerčilovima i izrazio zadovoljstvo zbog toga što je Frenk tako srećan u Australiji. Sročio je pismo tako da pomisle kako je njihovo preseljenje na vinogradarsko imanje bilo u celosti motivisano brigom za Frenkovu budućnost. Rekao je kako se nada da će Frenk u nekom trenutku možda moći da dođe i provede kraći odmor kod njega; postarao se da naglasi ono „kraći“, jer nije želeo da Čerčilovi pomisle kako je taj poziv nekakav početak njegovog truda da vrati Frenka kod sebe. Za vreme Frenkovog detinjstva, Čerčilovi su triput dolazili u Englesku kad je imao deset godina, kad je imao dvanaest, i potom kratko vreme posle njegovog šesnaestog rođendana. Svaki put su ponudili Džejmsu da provede s dečakom onoliko vremena koliko želi, što je on oberučke prihvatao. Prva poseta nije bila naročito dugačka, ali je zato druga potrajala ceo mesec i Džejms je uzeo Frenka na čitave dve nedelje. Otišli su u Irsku i kampovali nekoliko dana na poluostrvu Dingl, na kiši i među poplavljenim poljima. Frenk je cenio napore svog oca i silno mu se zahvaljivao, sa zvaničnošću koja je Džejmsu zvučala neobično starinski. Ti maniri poticali su iz škole u koju je išao - prvu godinu gimnazije proveo je u internatu u Pertu, iz kog je samo vikendom dolazio kući, gde su i dalje vodili računa о tim stvarima a

preterana bliskost s odraslima bila je još nepoznata. Putovanje u Irsku pružilo mu je priliku da popriča sa sinom о svemu što se dogodilo. Ležali su u pomrčini osluškujući dobovanje kiše po krovu šatora; negde u daljini, talasi su se razbijali о stene. „Možda se pitaš zašto si otišao da živiš s ujakom i ujnom“, rekao mu je. „Sigurno misliš kako je to pomalo čudno." „Ne“, odvratio je dečak. „Nisam razmišljao о tome, zato što se ničega i ne sećam." „То je bilo zato što ti je majka umrla, shvataš." „Znam", rekao je dečak. „То je razlog." Razgovor je tu zamro i nije se nastavio. Kako se ono kaže?, nemo se upitao Džejms. Koji ono izraz upotrebljavaju pop psiholozi? I „drage Savete" u časopisima? Setio se. Nedovršeni posao. Tačno. Kad je Frenk kao šesnaestogodišnjak ponovo došao u posetu, bilo je prekasno za razgovor. Obazriv i krajnje rezervisan dečkić postao je nešto sasvim drugačije: druželjubivi, samouvereni tinejdžer izrastao u pravog lepotana, i vrlo svestan svoje moći da šarmira. Pravi mladi Adonis, zavrteo je glavu svima koji su ga makar jednom pogledali. Njegov široki osmeh otkrivao je liniju beline koja je bila u snažnoj suprotnosti s maslinastom nijansom njegove preplanule kože; guste plave kovrdže, kao u renesansnog anđela, padale su do ramena širokih za dečaka njegovih godina i doprinosile da deluje snažno i odlučno. Čerčilovi su ponosno paradirali s njim naokolo; Džejms ga je gledao s neskrivenim čuđenjem koje se graničilo s nevericom. Australija mu je ovo uradila? „Frenk želi da bude geolog", rekao je Džejmsu gospodin Čerčil. „Slažeš li se s tim?" „Naravno", odvratio je Džejms. Konsultovali su se povremeno s njim о pitanjima u vezi sa Frenkovim obrazovanjem, ali nikad nije hteo da se meša. „U Zapadnog Australiji ima mnogo posla za geologe", nastavio je gospodin Čerčil. „А može i pomagati u vođenju vinarije. Sad je već dobar u tome. Mnogo je pomogao za vreme protekle berbe." Džejms je potvrdno klimnuo. Frenkov život ležao je negde drugde - u svemu onome što australijski šesnaestogodišnjaci vole da rade; u svetu dasaka za surfovanje i slobode. Za njega nije bilo budućnosti u Engleskoj, čak ni sad kad je imao Randals. Šta je nekoliko jutara zemlje u Norfoku,

ograničenih živicama i seoskim putevima, naspram besputnih prostranstava Zapadne Australije; šta su njegovi šumarci naspram eukaliptusovih šuma; hladne plaže Norfoka naspram njihovih obala okupanih suncem? Psihoterapeutkinja mu je onomad, pre nekoliko godina, predložila da uradi jednu od dve stvari: prva je bila da se raduje Frenkovoj sreći - i tako opravda odluku koju je nekada davno doneo - a druga da zamisli sebi nekakvu budućnost. Rešio je da uradi obe. Poslušao je njen savet. Pronašao je Randals i počeo da radi na tome da ga spase od bliske propasti. A nakon što je njegov trud urodio plodom, počeo je da razmišlja о svojoj situaciji. Ima kuću; ima farmu; ima lep prihod. Šta mu nedostaje? Žena, možda? Ljubavnica? Nedavno je na nekoj zabavi video stečajnu advokaticu. Bila je s novim partnerom, muškarcem s naočarima u rožnatom okviru i prilično istaknutim nosom. Posmatrao ju je s drugog kraja prostorije pre no što ga je primetila. Nije osetio ništa; nije bilo bola, ni najmanjeg, što je potvrdilo njegovo mišljenje da je spreman da nađe nekoga ко ga neće smatrati nezanimljivim, kakvim ga je ona očigledno smatrala. Razgovarali su, naprežući se da čuju jedno drugo u prepunoj prostoriji. „Dobro si?" upita ona. „Jesam. Sasvim. A ti?" Nije oklevala. „Jesam. Imam posla do guše.“ „Toliko stečaja?" „Da. Nikad kraja." Ona ga upitno pogleda. „А jesi li..." Znao je kako glasi nedovršeno pitanje. „Sam sam", odvrati. „Ali viđam se s nekim." Bila je to laž, a on inače nikad nije lagao. Nije znao zašto je hteo da je obmane; pomislio je da verovatno ima neke veze s ponosom. Nije želeo njeno sažaljenje. „Nadam se da je ona prava za tebe", reče mu. Oklevao je. „Mislim da jeste." Njegovo oklevanje nije bilo prouzrokovano sumnjom već iznenadnom spoznajom da zapravo tačno zna koja je prava žena za njega; najednom mu je sinulo. Dabome da je to ona. Dabome.

8.

„Nema nikog tvojih godina“, reče gospodin Vudhaus. „А opet, uložila si mnogo truda u ovo. Stvarno je impresivno." Ema je svakako naporno radila, ali podsetila ga je da će ipak imati i gošću njenih godina. „Dolazi Harijet Smit. Sećaš se? Ona je moja vršnjakinja." „Naravno. Zaboravio sam na nju." „Zatim, tu je Džordž Najtli", reče Ema. Gospodin Vudhaus potvrdno klimnu. „Ра da, ali on je moj prijatelj, zar ne? Ne razmišljam о njemu kao о tvom prijatelju... a opet, pretpostavljam da bi mogao biti." On se upitnim pogledom zagleda u kćerku. „Dopada ti se, zar ne? Nikad te nisam pitao." Ema sleže ramenima. „Da, dopada mi se. On je naprosto... pa, on je naprosto gospodin Najtli, zar ne?" „Ali valjda ga više ne zoveš tako? Nekad jesi, ali ne sad." „Zovem ga Džordž. Nije baš toliko stariji od mene." Gospodin Vudhaus se složi s tim. „Nije. Jedanaest ili dvanaest godina uopšte nije toliko velika razlika u godinama, mada pretpostavljam da ume da bude onda kad si vrlo mlad." „Ра, znatno je mlađi od tebe, je li tako?" istače Ema. „Kolika je razlika u godinama između vas dvojice? Dvadeset godina?" „Meni je pedeset jedna", reče gospodin Vudhaus, „а njemu trideset četiri sedamnaest godina. Mada, pravo da ti kažem, nikad i ne razmišljam о tome koliko mu je godina. On je jedan od onih ljudi čije su godine neprimetne. Znaš na šta mislim?" Ema je znala. „Ima ljudi kod kojih to zapravo i nije važno", reče ona. „Razgovaraš s njima ne razmišljajući о njihovim godinama."

„Dakle, kad si se ti rodila", reče gospodin Vudhaus, „Džordžu je bila jedanaesta ili dvanaesta." On zastade i pogleda kćerku glumeći radoznalost. „Ti si navršila dvadeset dve, zar ne?" „Tata, ako to ne znaš", reče Ema, „moraćemo da te pošaljemo na pregled, da vidimo jesu li ti svi klikeri na broju. Nadam se da znaš ко nam je trenutno predsednik vlade. Znaš li? Zar to nije jedno od pitanja koja lekari postavljaju na tom pregledu?" Gospodin Vudhaus se pretvarao da prekopava po sećanju. „Nisam sto posto siguran", odvrati on. „Ali reći ču ti da nije Toni Bler.“ Ema se nasmeja. „Prema tome, vidiš, tu su njih dvoje koji su manje ili više moji vršnjaci, zatim..." „Sirota gospođica Bejts. Siroti Džejms Veston. Siroti Filip Elton." On pogleda u Emu. „Jesi li odlučila gde će ко da sedi? To je uvek teško." „Staviću sebe na čelo stola", reče Ema. „Kao domaćica, ako ti ne smeta." On se lako nakloni. „Ovo je tvoja kuća." „Odmah meni zdesna smesdću... ček’ da razmislim. Neću da tu sedi Filip Elton: ne bih to podneia. Spremna sam da izvršim svoju dužnost za Englesku i tako dalje, ali da sedim pored njega, da budem iskrena, to je već previše. Prema tome, tu ću smestiti Džejmsa Vestona, koji je vrlo zgodan za muškarca od pedeset i nešto, i barem nije smrtno dosadan. S njegove desne strane, to jest, tebi sleva, sedeće gospođica Tejlor. Volela bih da Džejms razgovara s gospođicom Tejlor, čini mi se." Gospodin Vudhaus podiže obrvu. „Zašto? Misliš da imaju mnogo toga da kažu jedno drugom?" „Mislim. Oboje su inteligentni ljudi. Ona ume da razgovara о svemu i svačemu, pa će lako pronaći neku temu koja im je zajednička. Mislim da to možemo da prepustimo njima. Ne valja imati previše toga na dnevnom redu, zar ne?" „Ја nemam ništa“, primeti gospodin Vudhaus. „S tvoje desne strane moraćemo smestiti gospođicu Bejts. Žao mi je zbog toga, ali ne vidim gde bismo joj drugde mogli naći mesto, sem ako ne želiš da sediš do Filipa Eltona, što bih ti ipak poželela još manje nego sedenje pored gospođice Bejts.“ „Rado ću sedeti pored nje“, reče gospodin Vudhaus. „Zna neke zanimljive anegdote: to je samo pitanje odvajanja žita od kukolja. A što se tiče Filipa,

nije on baš toliko loš.“ „Ne, u pravu si", reče Ema. „Nije on baš toliko loš - sem što mu ne valjaju karakter, ponašanje, način na koji razgovara i njegovo mišljenje о svim mogućim stvarima.“ Gospodin Vudhaus uzdahnu. „Ti, Ema, baš umeš da budeš nemilosrdna." „Znam", odvrati ona. „I baš mi je žao zbog toga. Trudiću se da budem bolja." Ona se osmehnu ocu. „Šta je ono rekao Sveti Avgustin? Bože, pomozi da postanem dobar i čestit, samo nemoj odmah?" Nije obratio pažnju na ovo. Nije uviđao kakve veze Sveti Avgustin ima s tim. „Gospođica Bejts će sedeti do Filipa?" upita on. „Da. Tako će ta pridošlica, Harijet Smit, sedeti do mene. Moći ću da doznam sve о njoj. Celu priču. Biće vrlo zanimljivo. A i ona će moći da razgovara s Džordžom - smestiću ga između njih." U Hartfildu se nalazio prostrani salon, u kom su gostima te večeri ponuđeni vino i kanapei pre no što su pozvani u trpezariju. Ema je sama pripremila kanapee, a gospođa Ferhil ih je služila. Veće je bilo toplo, kasno majsko sunce još je sijalo, prodirući kroz francuski prozor otvoren prema travnjaku i ispunjavajući tu stranu sobe toplim odsjajem. Dok je pijuckala svoje englesko vino, Ema je bacala poglede u pravcu Harijet Smit, zadubljenu u razgovor s gospođicom Bejts, s kojom je stigla, i Filipom Ekonom. Harijet je bila prijamo iznenađenje; Ema je očekivala neku vrlo stidljivu, čak i neuglednu devojku - to očekivanje imalo je neke veze s imenom, Harijet Smit, koje joj je zvučalo neobično starinski. Ipak, Harijet je bila sušta suprotnost tome, barem što se izgleda tiče, i mogla se nazvati svakako samo ne neuglednom. Bila je otprilike iste visine kao Ema povisoka za žensko - i imala je sličnu pepeljastoplavu kosu i svetlu, skoro prozirnu kožu. Ali dok su Emine oči bile boje lešnika, Harijetine su bile plave, tako intenzivno i upečatljivo plave da se činilo da zasenjuju sve ostale aspekte njene pojave. Posedovala je, zaključi Ema, naročitu vrstu lepote, onu koja zahteva nešto više od konvencionalno privlačnih crta. Lepota ume da se pretvori u kliše, što znači da oni koji zadovoljavaju normalne standarde lepote ne bi prošli neke njene suptilnije testove. Tako se dešava da se oni s izrazito pravilnim crtama ipak ne mogu nazvati lepim, zato što im nedostaje nekakva sitna ljudska nesavršenost, nekakva nepravilnost koja bi njihovoj

pojavi davala onaj nužni začin, podsećanje na običnu ljudskost, od koje zapravo zavisi stvarna lepota. Sasvim je moguće biti previše savršen, u toj meri da naposletku postaneš plastičan, kao što je često slučaj s holivudskim zvezdama, s njihovim strateški raspoređenim oblinama ili izvajanom bradom. Od njih srce neće zadrhtati, ali hoće na prizor nekog prćastog ili blago krivog nosa, ili malčice prevelikih ušiju, kombinovanih s očima koje kao da odbijaju i pojačavaju svetlost ili s usnama koje oblikuju izazovan luk ili pak s potpvmo čistom kožom. To je lepota, pomisli Ema, poput one koju je posedovao onaj mladić u Batu, s mnoštvom pegica ali zato s krupnim očima čiji je pogled neprestano delovao iznenađeno. Ema je bila svesna da Harijet Smit deluje na nju onako kako nije očekivala. Bila je radoznala u vezi s njihovom novom gošćom, ali nije mogla ni zamisliti da će ta njena radoznalost prouzrokovati ovo naglo i vrlo intenzivno interesovanje. To uzbuđenje nije joj bilo sasvim novo: već ga je osetila i osećaj joj je bio poznat. Ali iznenadilo ju je to što ga je dosad uvek imala u vezi s muškarcima, nikad sa ženama. Dozvolila je načas sebi grešnu i nedobrodošlu pomisao da je njeno zanimanje za Harijet jednake prirode, ali potom reče sebi kako nije; naravno da nije. Nikad nije osetila tako nešto prema ženi, pa neće ni sad. Pogrešno je protumačila osećaj, zaključi ona; ovo je naprosto oduševljenje zbog toga što je upoznala nekog novog, nekog ко će možda uneti živosti u njen jednolični život u Hartfildu; ništa više od toga. Ema se nije zanimala za muškarce na potpuno isti način kao neke njene vršnjakinje na univerzitetu. Zabavljala se s mladićima tamo u Batu, ali ništa od toga nije bilo naročito ozbiljno, niti je bila naročito ponesena tim iskustvom. „Precenjeno“, primetila je u razgovoru s jednom drugaricom. „Onako, nije loše, pretpostavljam, ali nije ni nešto zbog čega bi se čovek satirao.“ Drugarica ju je zapanjeno pogledala i rekla: „Ema, na kojoj ti planeti živiš?“ Na šta je Ema odvratila: „Na istoj na kojoj i ti, samo možda na višem nivou." Zurila je u Harijet i onda naterala sebe da prestane. Harijet se utom okrenula od Filipa i sad je gledala u Eminom pravcu. Ema je rukom pozva sebi i Harijet se, promrmljavši nešto gospođici Bejts i Filipu, odvoji od njih i priđe joj. „Baš je ljubazno od vas što ste me pozvali", reče Harijet. „Viđala sam izdaleka vašu kuću i pitala se u vezi s njom. Viđala sam i tebe."

Ema raširi oči. „Pitala si se u vezi sa mnom?" „Ра i nisam", odvrati Harijet. „Dobro, možda malo. Kakva si i tome slično. Čula sam da si..." Ona zaćuta. „Slobodno reci", reče Ema. „Šta si čula?" Harijet se nervozno zakikota. „Da si veoma pametna. Da si duhovita." Ema blago dodirnu Harijetinu ruku. „Dokona ogovaranja, Harijet. Znaš kako ljudi izmišljaju takve stvari." „Ali sigurna sam da je to istina", reče Harijet. „Takođe sam čula da si diplomirala likovnu umetnost.“ „Primenjenu", ispravi je Ema. „Ја nisam studirala", reče Harijet. „Imam veliku maturu i jednogodišnji kurs glume." „Vinston Čerčil nije imao ni toliko", odvrati Ema. „Čak ni kurs glume." „Stvarno? A ja mislila da moraš da budeš istinski pametan pa da doguraš do predsednika vlade." Ema je s rastućom naklonošću posmatrala Harijet. Naivnost joj je oduvek bila simpatična, a evo, pred sobom ima nekoga ко govori stvari poput A ja mislila da moraš da budeš istinski pametan pa da doguraš do predsednika vlade. „Šta radiš kod gospođe Godard?" upita ona. „Рredaješ engleski strancima?" Harijet odmahnu glavom. „Nisam kvalifikovana za to", odgovori. „Ne, ja sam neka vrsta statiste u njihovim skečevima. Moraju to da rade, to je sastavni deo kursa. Mali skečevi, tipa Odlazak u banku, gde se ja pravim da sam činovnica na blagajni. Ili Raspitivanje na železničkoj stanici, gde izigravam službenicu na šalteru za prodaju karata." „Mora da je zanimljivo", reče Ema. „Nije", odvrati Harijet. „Nije mi mrsko, ali dosadno je. Možeš li da zamisliš da sediš tamo dok sedamnaestogodišnji klinac traži od tebe kartu do Njukasla? Možeš li?" „Ne“, reče Ema. „Ne mogu." Nije joj bilo jasno: zašto Harijet to radi ako joj se već toliko ne dopada? „Moraš li to da radiš?" upita. „Hoću da pomognem gospođi Godard", reče Harijet. „Dobra je prema meni, a i moram negde da živim dok ne odem na studijsko putovanje." „А, tako", reče Ema. Sad joj je zvučalo logično.

„Hoću da dogodine odem na put", reče Harijet. „Želim da posetim Tajland i Indoneziju. Ali nemam novca, a kod gospođe Godard bar mogu da stanujem besplatno. Uspevam da ostavim na stranu sav novac koji dobijam. Za deset meseci imaću dovoljno za studijsko putovanje." „Plaća te?" upita Ema. „Nešto malo. Ali dobijam malu sumu od... s drugog mesta. To sve ostavljam na stranu." Ema je taman htela da upita od koga dobij a taj novac, ali utom se njen otac lako nakašlja i pokaza prema vratima trpezarije. „Ema", reče on. „Mislim da je vreme." „Baš ljubazno od vas", reče gospođica Bejts. „Danas tako malo ljudi priređuje večere. Znate, čini mi se da se društveni običaji menjaju. Nekad su ljudi imali vremena, ali danas su svi tako puni posla da jednostavno nema vremena za to. S izuzetkom ove večeri, razume se.“ „Sve zasluge pripadaju Emi“, reče gospodin Vudhaus. „Zamisao je njena.“ „Dakle, Ema“, reče gospođica Bejts, „sigurna sam da govorim u ime svih prisutnih kad kažem da smo vam izuzetno zahvalni što ste organizovali ovaj mali skup. Pri tom u ovako divno veče, sa suncem što napolju još sija, grejuči nas čak i u ovom trenutku kad...“ „Da“, prekide je Ema. „Hvala vam.“ Prešli su u trpezariju, gde su zatekli svoja imena brižljivo ispisana na karticama postavljenim na njihova mesta. „Baš ste se lepo setili“, reče gospođica Bejts. „Dobro je kad znaš gde da sedneš.“ Ema uhvati Harijetin pogled i nasmeši se. „Drago mi je što sedim pored tebe“, reče Harijet. „Hvala ti.“ Ema nije bila sigurna kako to da razume. Da li Harijet izražava olakšanje što ne sedi do gospođice Bejts ili se iza te primedbe nešto krije? „U redu je“, odvrati Ema. „Sto nije velik.“ Potom se okrete Džejmsu Vestonu, koji joj je sedeo zdesna, i dade mu kompliment na račun motiva na njegovom prsluku. „Slaže se s jednom sofom u Randalsu“, reče on. „Dobra kamuflaža“, na to će Ema. „Možete da sedite u rođenoj kući i da vas niko ne primeti!“ On se nasmeja i onda se okrete gospođici Tejlor. Ema je pokušala da čuje

šta joj govori, ali u taj mah gospođica Bejts umereno glasno primeti nešto, i ona ne ču šta je rekao Džejms. Ali je zato čula šta mu je gospođica Tejlor odgovorila: „Biće mi drago da jednog dana upoznam Frenka.“ Pretpostavljala je da govore о Frenku Čerčilu. Poput gospođice Tejlor, nikad nije upoznala Frenka, ali zato je čula sve о njemu i videla njegovu fotografiju u srebrnom ramu u Randalsu. Upalo joj je u oči - kao i svima ostalima - koliko je zanosno lep i bila je zaintrigirana njegovom pričom; bilo je nečega neosporno romantičnog u tome što je dat ujaku i ujni i potom odveden u Zapadnu Australiju. Da nije Džejms pomenuo mogućnost Frenkovog dolaska? Ona odluči da pita. „Ne“, odvrati Džejms. „Frenk zasad ne planira da dođe, ali ja mislim da bi možda mogao. Možda. To je sve." Gospođa Ferhil donese predjelo: pršut aranžiran na tanjiru sa šparglama i prepeličjim jajima. „Obožavam prepelice“, reče Harijet zagledajući svoj tanjir. „Prelepe ptičice. Izgledaju kao da su napravljene od porcelana i onda obojene. A jaja su im tako ljupka. Cakanissimo.“ Ema se pitala da li da prosvetli Harijet u vezi s italijanskom množinom, ali odluči da neće; italijanska množina - i rod imenica - bila je beznadežan slučaj u Engleskoj, gde ljudi bez stida i srama poručuju cappuccinos i dovikuju bravo! umesto brava! kad aplaudiraju sopranu. 14 Ona ponovo pogleda u Harijet - na brzinu, procenjujući je. Ne, radije neće potezati to pitanje. „Da“, reče ona vraćajući se na sigurniji teren naseljen prepelicama. „Prepelice su baš cakane. Stvarno." Harijet potvrdno klimnu. „Рrесакаnе. Majušne." Ema pomisli kako bi bilo teško voditi ovaj razgovor s bilo kim osim s Harijet, s bilo kim... manje lepim. Na neki način, lepota jeste važna; stereotipna primedba koju izgovori neko lep nije tako stereotipna kao iste reći iz usta nekog manje blagoslovenog. „Volela bih da uzgajamo prepelice", reče Ema. „Možda bih mogla da popričam о tome sa Sidom. On nam pomaže na farmi. Verovatno zna mnogo о prepelicama." Harijet se ozari. „Jao, što bi to bilo zabavno. Mogu li da navratim i vidim

vaše prepelice?" „Naravno", odvrati Ema. „Ali možda ne bi bilo loše da sačekaš dok ih ne nabavimo." „О, sačekaću", reče Harijet. Ema, kojoj se činilo da je iscrpila mogućnosti prepelica, reče: „Neće ti smetati ako te upitam u vezi s nečim što si rekla pre večere?" „Naravno da neće „Rekla si da dobijaš malu sumu novca s drugog mesta. I da ga ostavljaš na stranu za studijsko putovanje." Harijet nabode viljuškom komadić prepeličjeg jajeta i umoči ga u gomilicu blage morske soli na rubu tanjira. „Da. Mada to nije bogzna koliko." „Džeparac?" upita Ema. „Neka vrsta." Ema je čekala da Harijet nastavi, ali činilo se da je ona rekla sve što namerava da kaže о tome. „Od tvojih roditelja?" upita Ema. Harijet spusti viljušku. Kao da ju je pitanje uznemirilo i Ema se pokaja što ga je postavila. „Ne, izvini", reče ona. „То zaista nije moja stvar. Nije trebalo da te to pitam." Harijet odmahnu glavom. „Ne smeta mi", odvrati. „Verujem ti. Ne smeta mi što si pitala. Nemam roditelje, barem ne u uobičajenom smislu reći. Ali zato imam oca. Novac dolazi od njega." „Znači, jeste džeparac", reče Ema. „Može se i tako reći. Ali ja u stvari ne znam ко je on." Ema ju je napregnuto posmatrala. „О, shvatam.“ „Nije to što misliš", reče Harijet. „Drugačije je." Delovala je uzrujano i Ema pomisli kako bi trebalo da promeni temu. Ona se malo prignu u stranu kako bi se šapatom obratila Harijet. „Šta misliš, ко od prisutnih obrazuje vrlo očigledan par?" Harijet se osvrte oko sebe. „Gospođica Tejlor i... tvoj otac?" Ema šumno uzdahnu. „Nevaljalice jedna! Ne. Gospođica Tejlor i..." „Ovaj tip vikar, s moje leve strane? Kako se ono zvaše? Filip...", šapnu Harijet.

„Elton. Ne, nije on", reče Ema. „Ti i Džordž Najtli?" upita Harijet kikoćući se. Ema pogleda niz sto prema Džordžu. Bio je napola okrenut od nje i stoga mu je videla samo profil. Smešno, stvarno: Džordž Najtli je... pa, jednostavno Džordž Najtli. „Baš je zgodan", nastavi Harijet. „Volela bih da ga stavim na policu iznad kamina." Ema razrogači oči. „Molim?" „Šalim se. Ne verujem da bi bilo dovoljno mesta. Na toj polici je teško sedeti a da ne padneš." Ema je prezrivo pogleda. „Baš nemaš moć zapažanja", reče ona. „Džordž je poslednji na koga sam mislila." Harijet je pasivno prihvatila kritiku. „Ne, pretpostavljam da nemam naročito dobru moć zapažanja. Ali ti je imaš. Kladim se da je imaš." Ema ponovo prošaputa, ovog puta još tiše. „Gospođica Tejlor i Džejms Veston", reče ona. „Nije mnogo stariji od nje, a ja mislim - to je samo moje mišljenje, naravno - da je on zapravo i dalje veoma seksi." „Ali da li i ona to želi?" upita Harijet. „Razume se", odvrati Ema, „ljudi ponekad ne znaju šta žele." Ona začuta, pa stavi prst na usne u gestu ćutanja i saučesništva. „Zato mi moramo da im pokažemo." „Ја stvarno nisam sigurna da znam šta želim", promrmlja Harijet. „Onda mi dozvoli da ti pokažem", reče Ema.

9.

Gospođica Tejlor je saopštila novost gospodinu Vudhausu i Emi za doručkom, dve nedelje posle one večere. Sedeli su u dnevnoj sobi u Hartfildu - koja je, pogotovo za vreme leta, dobijala rano prepodnevno sunce. Generalno, doručkovali su u tišini. Bila je to praksa koja se dopadala gospodinu Vudhausu, budući da mu je pružala priliku da neometano čita novine. Jednom prilikom je doručkovao u Savil klubu u Londonu, gde je natpis na stolovima članova, koji se postavljao samo ujutru, glasio Razgovor nije poželjan. To mu se dopalo i povremeno je, kad bi ga neka primedba pristigla od Eme i gospođice Tejlor prekinula u čitanju novina, umeo da promrmlja „Savil klub“ pre no što odgovori. Ovom prilikom, međutim, važnost saopštenja bila je dovoljna da suspenduje svako pravilo, a sprečiti razgovor posle takve vesti bilo bi nemoguće čak i u Savil klubu. „Moram nešto da vam kažem", poče gospođica Tejlor. Gospodin Vudhaus, koji se nije video, pomeri novine malo u stranu kako bi video guvernantu. Ema, koja je čitala neki časopis, podiže pogled. „Nešto stvarno veoma važno", nastavi gospođica Tejlor. „Barem za mene." Ema se zgledala s ocem, koji potom pomalo nerado spusti novine, s držanjem čoveka koga ometaju u izvršenju nekog važnog zadatka. Pogled mu bese privukla reportaža о pokušaju da se u borbi protiv bakterijskih oboljenja koriste virusi, a ne antibiotici. Pošto je on odavno zagovarao taj pristup, bilo mu je drago što vidi da dešavanja u zdravstvenim krugovima odražavaju taj njegov stav. „Možda ste primetili da se Džejms Veston i ja poslednjih nedelja često viđamo“, reče gospođica Tejlor.

Gospodin Vudhaus se namršti. Nije primetio ništa i pokušavao je sad da se seti je li ih komšija proteklih dana posećivao češće nego inače. Džejms je na vraćao kod njih s vremena na vreme - ponekad samo da ga obiđe, što je gospodin Vudhaus uvek cenio, a ponekad nekim poslom povezanim s farmom. Bilo je logično da dele, pa su uvek rado pozajmljivali jedan drugom one poljoprivredne mašine koje se rede koriste. Šta je ono Sid pre neki dan oterao na Randals? Motokultivator, pomisli on; te mašine su uvek korisne kad se povrtnjak priprema za leto, a Randals ima baš veliki povrtnjak. Ali da li se gospođica Tejlor ikad uključivala u išta od toga? Obično je bila ravnodušna prema poljoprivrednim dešavanjima na farmi i nije verovao da ju je to spojilo s Džejmsom. Gospođica Tejlor je sad gledala u Emu, kao da traži podršku od nje. Ema se ohrabrujuće osmehnu; barem je ona razumela šta sledi. Pri tom je to njeno delo, pomisli ona. Ovo sam ja uradila. „Dakle", nastavi gospođica Tejlor, „odlučili smo da se verimo.“ Zastala je, dajući svom saopštenju jedan trenutak da prodre tamo gde treba. „Pitao me je da se udam za njega i ja sam pristala." Usledila je grobna tišina. U Eminom slučaju, posredi je bilo samo divljenje što se to tako brzo desilo; u slučaju gospodina Vudhausa, posredi je bila neverica. Ovo ne može biti. Gospođica Tejlor je njegova sekretarica. Tolike godine živi u Hartfildu; kao da je oduvek tu, oduvek. I onda pomisli: Šta će biti sa mnom? Zaključivši da im je dala dovoljno vremena da svare novost, gospođica Tejlor poče da pojašnjava. „Ne vidimo razloga da nepotrebno odlažemo. Još nismo odabrali datum, ali biće za vreme leta. Ne želimo ništa veliko - samo malo venčanje, nekoliko prijatelja. Čak nećemo ići na medeni mesec, ili barem ne još. Možda u novembru ili decembru odemo nekud gde je toplo. Još nismo odlučili." Gospodin Vudhaus pomisli: U decembru? A Božić? Ona ozbiljno razmišlja da provede Božić bez njih, kad je svake godine - svake, bez izuzetka - zadužena za ćurku i onaj komični škotski slatkiš koji voli - kuglof sa smokvama ili šta već bese? I sad bi da sve to zaboravi, tek tako, i odleprša s Džejmsom u nekakvo drečavo tropsko letovalište, zasigurno prepuno svakojakih ljudi koji se izlažu potpuno nepotrebnom i štetnom dejstvu sunca, zbog čega će kasnije izvesno zažaliti, i pored toga što im

sunce povećava nivo vitamina D u organizmu...? Gospođica Tejlor duboko uzdahnu. Što se nje tiče, ovo je bio teži deo. „S obzirom na to“, reče ona, „rešili smo da počnemo da živimo zajedno. Tako da se sledeće nedelje selim na Randals." Na svom kraju stola, gospodin Vudhaus ispusti novine. Ema je blistala od zadovoljstva. Seks. Gospođica Tejlor i Džejms Veston. Bajna pomisao: apsurd je uvek tako divan. Gospodin Vudhaus je zinuo da nešto kaže. U prvi mah je zamucao, pa ni Ema ni gospođica Tejlor nisu uspele da razaberu šta govori, ali potom se nakašlja i poče iznova. „Sve je to vrlo iznenadno", reče on. Gospođica Tejlor kao da se opuštala, sad pošto je rekla šta je imala da kaže. „Jeste", odvrati ona. „Zaista tako deluje. Ali opet, kad bolje razmislimo, takva vest ne može biti drugačija do iznenadna. Zato, znate, jer podrazumeva prelaz. Sad nisi veren, koliko sledećeg trenutka jesi. To je, čini mi se, umnogome neizbežno, s obzirom na prirodu veridbe." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Ра, moram priznati da zapravo ne znam šta da kažem." Ema se uključi u razgovor. „Mogao bi početi sa ’čestitam’", reče ona. „Čestitam, gospođice Tejlor." Gospođica Tejlor klimnu glavom. „Hvala ti. Presrećna sam što je ovako ispalo." „On je baš dobar čovek“, reče Ema. „Oduvek sam smatrala da biste vi i on bili stvarno dobar par." Oklevala je, stidljivo se smeškajući u pravcu gospođice Tejlor. „Štaviše, čini mi se da se sećam kako sam vam to čak i nagovestila.“ Gospođica Tejlor nije reagovala na ovo otkrovenje, ali gospodin Vudhaus jeste. „Ti?“ reče on. „Ti si rekla da...“ „Rekla sam samo da smatram kako bi Džejms i gospođica Tejlor bili dobar par. To je sve. Baš i nisam Nostradamus, da predskazujem događaje i tako to.“ „Kakve veze ima Nostradamus s ovim?" obrecnu se gospodin Vudhaus. Kad Ema nije pokazala nameru da pojasni, on podiže svoje novine i složi ih, što je bilo namenjeno da apsorbuje emocije koje je osećao. Morao je da radi nešto; nije mogao da sedi tu i posmatra kako im se svet ruši, a da barem

nečim ne zaposli ruke. „Ра, tata", reče Ema. „Čestitaćeš gospođici Tejlor, nadam se.“ Gospođica Tejlor mu priteče u pomoć. „Moja novost je iznenadila tvog oca, što je potpuno razumljivo." Ona mu dobaci saosećajan pogled. „I naravno da mogu to da razumem.“ Gospodin Vudhaus se durio. „Razume se da želim da vam čestitam", reče on. „Vrlo sam srećan zbog vas." Ovo je bilo rečeno sa silnim jadom u glasu. Gospođica Tejlor se okrete prema Emi. „Eto", reče ona. „Tvoj otac mi je čestitao." „Od srca", promrsi Ema tako da je njih dvoje nisu čuli. Izgledalo je da gospodin Vudhaus polako vraća prisustvo duha. „Kažete da ćete se preseliti na Randals?" Zvučalo je kao da njegov naglasak na reči Randals nosi sa sobom zaključak kako niko razuman ne bi razmišljao о takvom preseljenju. „То je Džejmsova kuća", reče gospođica Tejlor. „I imam razloga da verujem da će postati naš bračni dom.“ Njen naglasak na rečima bračni dom bio je podjednako značajan. Valjda niko ne sme da kritikuje nekog zato što se seli u bračni dom. Gospodin Vudhaus je svario ovu informaciju. „Ali Randals je", reče on posle krače pauze, „u lošem stanju. Već godinama." On zastade, gledajući u svoje smotane novine, ponovo sav nesrećan. „Štaviše, čudi me da se kuća još nije srušila." Ovo izazva strastvenu reakciju gospođice Tejlor. „О, ne“, uzviknu ona. „Džejms je u poslednje vreme mnogo radio na tome. Krov je potpuno sređen. Celog proleća je radio na tome." „А šta je sa zidovima?" ljutito upita gospodin Vudhaus. „Od kakve je koristi krov ako su vam zidovi nepouzdani? Ako odu zidovi, ode i krov. To je samo moje mišljenje, ali verujem da će se mnogi složiti sa mnom." „Joj, daj, ćale", reče Ema. „Džejmsovi zidovi su vrlo čvrsti. Stoje već dve stotine godina." „Tačno tako", reče gospođica Tejlor, srećna što je Ema podržava. „Gospođica Tejlor se ne bi verila s čovekom čiji su zidovi pod znakom pitanja", vedro će Ema. „То bi bilo vrlo nepromišljeno, zar ne, gospođice Tejlor?" Gospođica Tejlor nije bila sigurna kako to da shvati. „Ne verujem da bih

donosila sud о nekom na osnovu njegovih zidova", reče ona. „Dakle, to je opasan stav", reče gospodin Vudhaus. „Najiskrenije, mislim da ne bi ni trebalo da pričamo о zidovima", reče gospođica Tejlor. „Zidovi su nebitni." „Naravno, postoje kineski zidovi", umeša se Ema. Gospodin Vudhaus iznervirano pogleda kćerku. Nije video šta Kina ima s ovim. On se obrati gospođici Tejlor. „Teško možete reći da su zidovi nebitni", pobuni se on. „Ali sve i da je tako, šta je sa spavaćim sobama? Koliko Randals ima spavaćih soba? Tri? Četiri?" Gospođica Tejlor se sad obrela na sigurnijem terenu. „Osam", odvrati ona. „Teško se može nazvati kućicom na periferiji." Gospodin Vudhaus sleže ramenima. „Iz kuće s jedanaest spavaćih soba, preći ćete u kuću koja ih ima osam. To su tri sobe manje." „Ali čoveku je potrebna samo jedna", primeti gospođica Tejlor. Gospodin Vudhaus se uhvati za to. „А šta ako neko dođe u posetu? Šta onda?“ „Ра, ostaje nam još sedam soba", smireno odvrati gospođica Tejlor. „Nesumnjivo ćemo imati gde da smestimo gosta.“ Ema odluči da promeni temu. „Ako ćete nešto preuređivati", reče ona, „možda mogu da pomognem." „Razume se", na to će gospođica Tejlor. „Odmah ću ti se obratiti. I, da, pretpostavljam da će biti određenog preuređenja." „Džejmsova kuća je vrlo muževna", reče Ema. „Ра čuj, muškarac je", odvrati gospođica Tejlor. „Pretpostavljam da ne bi trebalo da nas iznenađuje što muškarci žive u muževnim kućama." Ona zastade. „Ali uvek ima prostora za poboljšanja." Razgovor о unutrašnjoj dekoraciji nije zanimao gospodina Vudhausa. „Nadam se da ćete nam dolaziti u goste", reče on. „Pretpostavljam da ćemo Ema i ja sedeti ovde brinući zbog vas." „Ali Randals je samo kilometar i po odavde", odvrati gospođica Tejlor. „Videću vas svaki put kad pogledam kroz prozor. Ako uzmem dvogled, verovatno ću moći da razaberem i šta tačno radite. Možda ću čak biti u stanju i da čitam s usana, što će značiti da ćete morati da povedete računa da ne pričate о meni." Još dok je govorila, shvatila je da joj dvogled neće biti

potreban; gospodin Vudhaus je uvek radio jedno te isto, a Ema je, uopšte uzev, malo šta radila. Ali teško je mogla izreći taj svoj zaključak naglas. Gospodin Vudhaus naglo ustade. „А sad me izvinite", reče on. „Dovoljno sam doručkovao. Imam mnogo posla." Nije imao nikakvog posla; Ema je to znala, gospođica Tejlor takođe, ali slutile su da je jutrošnje saopštenje napravilo pometnju u njegovom svetu i da mu je potrebno vreme. „Naravno", reče gospođica Tejlor. „Samo se vi latite posla." Kad je gospodin Vudhaus izašao iz sobe, Ema je smatrala da sad može da govori bez ustezanja. „Oduševljena sam, stvarno", reče ona. „Već sam bila manje ili više odustala od pomisli da ćete se udati." „I ja sam", reče gospođica Tejlor. „Vrlo sam srećna." „Је li on dobrostojeći?" upita Ema. „Nikad nisam razmišljala о njemu u tom smislu, ali pretpostavljam da Randals poprilično vredi, mada ima samo osam soba.“ „Verujem da ima sasvim dovoljno“, reče gospođica Tejlor. „Nikad nisam razgovarala s njim о tome.“ „Ра, sigurno ne živi od vazduha“, reče Ema. „Posedovao je firmu u Londonu, zar ne?“ „Zajedno s braćom. Koliko znam, prodao ju je.“ „Ра, verovatno je uložio dobijeni novac i živi od prihoda. Ne morate da brinete.“ Gospođica Tejlor potvrdno klimnu. „То je jedna od dobrih strana udaje u ovoj životnoj fazi. Time se rešava dosta problema." Ema potvrdno klimnu. „Ја neću morati, naravno.“ „Šta nećeš morati?" „Neću morati da se udam iz finansijskih razloga. Imaću dovoljno da ne moram da brinem." Gospođica Tejlor se osmehnu. „Ali možda ćeš iz drugih razloga poželeti da se udaš." Ema odmahnu glavom. „Čisto sumnjam. Zašto bih? Imam sve što mi je potrebno." Sem ljubavi, pomisli gospođica Tejlor, mada je volela Emu, jednako kao što ju je voleo i gospodin Vudhaus; ali to nije isto. To je drugačija vrsta ljubavi - ugodna, dobronamerna, davnašnja; ljubav koja je vrlo daleko od

strastvene, romantične ljubavi. Što je natera da pomisli: Znam li ja šta je romantična ljubav? je li to ono što osećam? Jeste, pomisli potom. Jeste. To je ono što osetim kad vidim Dzejmsa, kad pomislim na njega. Da. Osećam upravo to. Ona s ljubavlju pogleda Emu. „Mislim da ćeš naći nekog ко će te pobuditi." Ema napravi grimasu. „Baš mi se i ne dopada ta metafora, ako smem da kažem. Nemam želju da budem... pobuđena." „Možda sam loše odabrala reč", dopusti gospođica Tejlor. „Mislim da su muškarci ti koji se pobude - žene možda i ne." „Muškarci se рrе uzbude, nego što se pobude", primeti Ema. Izletelo joj je ovo - Ema nije uvek razmišljala. Ona pocrvene. Gospođica Tejlor prasnu u smeh. „Hajde da promenimo temu", reče ona. „Oduvek sam mislila da se о muškarcima može reći samo toliko. Dakle: imam planove za kuhinju u Randalsu. I za kupatila. Hoćeš da čuješ?" Ema u prvo vreme nije mogla da se odluči da li saopštenje gospođice Tejlor о njenom skorom odlasku spada u kategoriju loših ili naprosto dramatičnih vesti. Smatrala je da ključna razlika leži upravo u tome: loše vesti nemaju nikakvih dobrih strana, dok ih dramatične često imaju. Naposletku je zaključila kako je ovo očigledno dramatična a ne loša vest, zbog neosporne radosti i oduševljenja koje su izgledi za brak doneli gospođici Tejlor i, pretpostavljala je, Džejmsu. Uostalom, i sama se potrudila da ispadne tako; bila je sigurna da je upravo ona usadila seme te ideje u glavu gospođice Tejlor i da bez te njene intervencije nikad ne bi došlo do toga da guvernanta da Džejmsu znak - što je sigurno uradila - da prihvata njegovo udvaranje. Stoga je ovo zapravo bio njen trijumf - dostignuće koje će je možda koštati družbenice, ali joj ipak može doneti veliko zadovoljstvo. Čak i kad je gospođica Tejlor već prešla da živi na Randalsu, Ema je bila ubeđena da će joj se njena nekadašnja guvernanta i prijateljica obratiti kad joj zatrebaju podrška i savet u vođenju njenog novog doma. Onomad kad su razgovarale о kupatilima, već je uspela da je zainteresuje za tuš-prostorije, za koje gospođica Tejlor gotovo da nije ni čula, pošto Edinburg nije poznat po takvim stvarima. „Sve se pokrije keramičkim pločicama", objasnila joj je. „Od poda do

plafona. Ili kamenim, ili jednom od ovih novih podnih i zidnih obloga koje deluju kao da su od kamena. Krečnjak izgleda veoma lepo. A onda se u jedan ugao montira tuš, s tim da nema ničega između njega i ostatka prostorije. Nikakve staklene pregrade - ničega." „Krečnjak?" upitala je gospođica Tejlor. „Sećaš se ’Ode krečnjaku’? 15 I onog stiha о tome zašto ga volimo - baš zato što se rastvara u vodi?" „Danas se...“, počela je Еmа. Gospođica Tejlor ju je prekinula. „Nikako ne bih volela da imam novo kupatilo koje mi se rastvara pred očima. Bilo bi u najmanju ruku uznemirujuće." „Krečnjačke obloge u kupatilu se ne rastvaraju", strpljivo je rekla Ema. „Za tako nešto potrebne su stotine godina. Ona poema govori о krečnjačkim pejzažima.“ Odlučno je pogledala u pravcu gospođice Tejlor: guvernanta je povremeno umela da bude namerno zbunjena. „Konvencionalna kupatila su dosadna", rekla je. „Jedna kada. Jedna klozetska šolja. Jedan lavabo. Vrlo... kako da kažem? Jednodimenzionalno.“ „Nikako ne bih volela da budem jednodimenzionalna", odvratila je gospođica Tejlor. „Ali daj da se uozbiljimo. Stvarno mi se sviđa ideja tušprostorija.“ „Тuš-prostorije jesu ozbiljne", rekla je Ema. „Pružaju osećaj slobode. Bez ikakvih ograničenja prelaziš iz jednog dela prostorije u drugi." Gospođica Tejlor je potvrdno klimnula. Eto šta čovek nauči u Batu - gde se valjda razumeju u te stvari, kao u svakom davnašnjem banjskom lečilištu. Pri tom je Bat očigledno mesto gde naučiš da о jednostavnim stvarima poput tuševa i lavaboa govoriš na način koji nagoveštava silnu osetljivost - silnu multidimenzionalnost. Nedostajuće mi Ema, pomislila je. Nedostajuće mi ova mlada osoba koju sam velikim delom sama stvorila. Pomislivši to, osetila je žaoku tuge. Nikad nije lako ostaviti deo života za sobom. Nekoliko dana kasnije, Ema je ušla u njenu sobu, nakon što je pokucala na vrata, kao i uvek, i nakon što je gospođica Tejlor doviknula entrez! 16 kao što je činila od onog prvog dana kad je pre skoro dvadeset godina došla u domaćinstvo Vudhausovih. Govorila je entrez! zato što tako treba kad si guvernanta - mnoga pokolenja njene profesije govorila su entrez! Ema je zatekla gospođicu Tejlor s koferima poredanim na podu i širom

otvorenim vratima ormana. „Pakujete se?" Gospođica Tejlor potvrdno klimnu. „Da. Džejms sutra dolazi lendroverom po mеnе.“ Odlazi lendroverom, pomisli Ema. Zurila je u kofere; dva su bila prazna, spremna za punjenje, dok je jedan bio već krcat onim što je gospođica Tejlor oduvek nazivala svojim donjim stvarima. Zamišljala je da se donje stvari tovare u vozilo koje se inače koristi za prevoz pasa, stubaca za ogradu i tome sličnom. Pogled joj pređe do otvorenog ormana i ona primed da u njemu visi svega osam ili devet haljina. Zar gospođica Tejlor ima tako malo haljina? „Hoće li tri kofera biti dovoljna?" upita ona. „Mogu vam pozajmiti svoj. Donela sam četiri kad sam se vratila iz Bata." Gospođica Tejlor odmahnu glavom. „Hvala, ali mislim da će tri sasvim dostajati. Oduvek sam putovala sa samo tri kofera. Jedan za..." „Donje stvari", pripomože joj Ema. „Da, jedan za donje stvari. Jedan za haljine. I još jedan za obuću, kaiševe i tome slično. Imam i nešto papira, ali oni mogu da se spakuju s obućom." Ema se upita koji su to papiri i izgledalo je da gospođica Tejlor zna о čemu ona razmišlja. Sedamnaest godina ume da dovede do toga, do prećutnog razumevanja između dva uma. Reči nisu uvek neophodne. „Čoveku nije potrebno previše dokumenata u životu", reče gospođica Tejlor odlazeći do ormara da izvadi prvu haljinu. Bila je od pamučnog batista, sa zanimljivim pejzli motivom; vrlo staromodna, pomisli Ema - u muzeju odeće ne bi izgledala kao da ne pripada tamo. „U Muzeju mode i tekstila u Londonu videla sam nešto vrlo slično toj haljini", reče ona. Progovorila je ne razmišljajući. Ruka gospođice Tejlor se ukoči, baš dok je posezala za haljinom. Ema je primetila i smela se. „Imaju tamo i modernih stvari", žurno dodade. „Visoka moda. Sve redom. Divno mesto." Gospođica Tejlor nastavi započeti posao. Skinuvši haljinu s vešalice, ona načas prinese tkaninu obrazu, da je oseti, kao da bi da je zagrli. „Rekoste da nam ne treba previše papira", izgovori Ema žureći da ostavi temu muzeja za sobom. „Biće da je tako, zar ne? Krštenica? Pasoš - ako poželimo da nekud odemo." Ona zastade. „Znate, moj otac i nema važeći pasoš."

Gospođica Tejlor ode do kofera i pažljivo spusti haljinu u njega. „Nema? Pretpostavljam da odavno nije putovao." „Čак ni u London", odvrati Ema. „Ni u Norvič, što se toga tiče." „Neki ljudi ne vole da putuju", reče gospođica Tejlor. „Može čovek i da ih razume. Putovanja danas umeju da budu vrlo zamorna. Sav taj narod." Mi, pomisli ona; mi smo taj narod. „On nikud ne ide zato što previše strepi", reče Ema. „Jeste, previše strepi. Ali to je zato što vas mnogo voli. Zabrinut je za vas. Zabrinut je za mene. Zabrinut je za kuću. Teško mu je da išta ostavi za sobom. Želi da sve ostane isto." „Znam", odvrati Ema. „Vrlo teško prihvata to što odlazite od nas - i pored toga što se udajete." „Shvatam", reče gospođica Tejlor. „Ali ne odlazim baš daleko. Pretpostavljam da ćemo se svakodnevno viđati. Mogu navraćati kod vas svakog jutra. Najzad, neće mi trebati više od dvadeset minuta da došetam ovamo." Ema je priznavala da će to biti moguće. Ali neće biti isto, naglasila je. Neće biti isto otići uveče na spavanje znajući da gospođica Tejlor leže u krevet u nekoj drugoj kući. „Mnogo ćete mi nedostajati", reče ona. „Jednostavno je tako." Stajale su i gledale se preko polupraznih kofera. „I ti meni", odvrati gospođica Tejlor. „Nedostajaćeš mi čak i ako te budem viđala svakog dana. Zvuči li ti čudno?" „Ne", odgovori Ema. „Ne zvuči mi čudno, zato što mislim da ću se i ja osećati upravo tako." Gospođica Tejlor koraknu napred; oklevala je, izgledalo je da će napraviti još jedan korak, ali ipak nije. Još ih je delilo dosta prostora. Između njih je ležao kofer pun donjih stvari. „Mila moja Ema“, reče gospođica Tejlor. „Hoćeš li mi učiniti nešto? Samo nešto?" Ema potvrdno klimnu. „Naravno. Samo recite." „Hoćeš li da se potrudiš?" Ema se namršti. Bilo je trenutaka kad je gospođica Tejlor zvučala kao škotska učiteljica - što je i bila, kad se bolje razmisli - starovremska škotska učiteljica u edinburškoj učionici s visokom tavanicom, lik poput Džin Brodi

17

koji podstiče svoje đake da vredno uče. Ali na šta je mislila kad ju je pitala hoće li da se potrudi? „Hoću. Potrudiću se." „Odlično", reče gospođica Tejlor. „Ustanovičeš da će ti se trud isplatiti. Svaki put - ili skoro svaki put."

10.

Potrajalo je nekoliko dana dok se Еша nije navikla na odsustvo gospođice Tejlor. Mada je doručak oduvek bio tih i miran obrok, sad je delovao još tiši, isprekidan samo sve čujnijim uzdasima gospodina Vudhausa iza njegovih novina. Ti uzdasi su se mogli shvatiti kao komentari stanja u svetu - njegove novine su otkrivale vesti koje su sa svakom narednom stranicom postajale sve gore - ali uopšte nisu bih to: bih su zapravo izrazi žaljenja zbog odlaska gospođice Tejlor. „Jadna gospođica Tejlor“, reče on. „Nikad neću moći da shvatim. Ovde joj je bilo savršeno udobno." On se zapilji u Emu istovremeno zabrinutim i povređenim pogledom. „Misliš li da je trebalo da joj ponudimo bolju sobu? Misliš li da bi to možda nešto značilo?" „Ne bi", odvrati Ema. „U pitanju nije bila njena soba, niti šta je mislila о njoj. To nije imalo ama baš nikakve veze s njenim odlaskom. Upoznala je Džejmsa. Zaljubili su se." Ovo navede njenog oca da uzdahne još dublje. „Ne vidim nikakvog razloga što se zaljubila; da me ubiješ, jednostavno ne vidim. I to ni u koga drugog do u jadnog Vestona?" Ema sleže ramenima. „Ljudi se zaljubljuju u razne osobe, ćale. Možda nama izgleda čudno, ali po svoj prilici ima nekih koji smatraju Džejmsa privlačnim. Ja, eto, mislim da je prihvatljiv - jedva." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Nemoguće", reče on. „Jadni Veston možda i ima vrlo nizak puls u mirovanju, ali možeš li da zamisliš da iko smatra njegovo lice lepim - s onim njegovim nosom? I s onim obrvama? Ne, nije mi jasno kako se takvo lice može ikome dopadati. Zamisli da se svakog jutra probudiš i ugledaš to lice na jastuku pored sebe. Zamisli samo! Kakav bi to užasni šok bio.“

„Gospođici Tejlor se možda dopada", odvrati Ema. „Štaviše, podozrevam da bi prihvatila da gleda bilo kakvo lice na jastuku pored sebe." Gospodin Vudhaus podiže novine i nastavi da ih čita. Tema je bila suviše bolna da bi se razgovor nastavio - barem za njega. Gospođica Tejlor je sad bila izgubljena, i pored toga što je telefonirala da kaže kako će ona i Džejms svratiti oko četiri posle podne na čaj. Naprosto neće biti isto. Pitao se о čemu će razgovarati. Moraće da razgovaraju о nečemu, zato što, kad ti ljudi dođu u posetu, moraš nešto da im kažeš, i oni ti moraju nešto odgovoriti. Drugačije je kad žive s tobom; tada možete provoditi vreme u ćutanju, ako nemate ništa novo da kažete, ili možeš reći šta god ti padne na pamet, ne očekujući nikakav odgovor. Pokušavao je da se priseti о čemu je razgovarao s gospođicom Tejlor, i ustanovi da mu je teško. Dabome da su pričali, i to često, ali nikad nije imao potrebe da se priseća ničega što je rekla i nesumnjivo je i ona isto mislila о njihovim razgovorima. A ipak, sve je bilo tako zadovoljavajuće - tako sigurno - a sad je sve bilo upropašćeno, zato što je poput tvrdoglave učenice otperjala u Randals. Šta ju je moglo spopasti? Nešto u vezi sa seksom? Nije mu bilo ni na kraj pameti da gospođica Tejlor možda ima potrebe te vrste što bi ih imala? Oduvek je smatrao da gospođica Tejlor odiše nekom nejasnom čednošću - nešto što je imalo veze s tim što je iz Edinburga, razume se, ali je išlo i dalje od toga. Gospođica Tejlor je bila aseksualna neukaljana - i pomisao da gaji strastvena osećanja prema Džejmsu Vestonu, nikom drugom do njemu, bila je gotovo nezamisliva. Veston! Kao da spava s nekom domaćom životinjom - preznojavanje, stenjanje i... On se strese. Osećao se neprijatno i od same pomisli. Ema je, dabome, imala drugih tema za razmišljanje. Iznenadilo ju je zadovoljstvo koje joj je donelo to što je spojila gospođicu Tejlor i Džejmsa. Bilo je nečega kreativnog u uspešnom upoznavanju dvoje ljudi - nečega skoro božanskog. Kao tinejdžerka, jedan kratak period - šest meseci, ne duže - bila je očarana privremenim školskim kapelanom. Mladić je samo zamenjivao stalnog kapelana, koji je bio na studijskom odsustvu, ali za kratko vreme koje je proveo u školi oduševio je mnoge učenice, mahom blagodareći svom izgledu, koji ne bi nimalo odskakao od ostalih u nekom katalogu muških manekena - onih koji s takvom lakoćom i ubeđenjem nose golferske jakne i sportske džempere, zureći pri tom prema horizontu mnogo

uzbudljivijem nego što su horizonti većine nas. Zaneseno zanimanje koje su Ema i mnoštvo drugih devojaka pokazale za njegov čas verskog obrazovanja nije potrajalo posle njegovog odlaska, ali je značilo da je, prvi put u istoriji škole, teološka rasprava, barem u slučaju jednog dela učenika, dobila prednost u odnosu na neke uobičajenije predmete tinejdžerskog interesovanja (muzika, suprotni pol, nepopravljivost roditelja, odeća i tome slično). Ema se naročito dobro sećala rasprave koju su u odeljenju vodili s kapelanom о stvaranju sveta i davanju slobode izbora ljudskom rodu. „Nije mi jasno zašto je Bog uopšte stvorio svet“, rekla je. „А posebno mi nije jasno zašto ga je stvorio nesavršenog. Zar ne bi bilo bolje da je sva ova patnja izbegnuta, tako što ga naprosto ne bi stvorio? Hoću reći, zašto bi se gnjavio time?“ Kapelan se na to osmehnuo. „Vrlo dobro pitanje, Ema.“ Usledila je tišina dok su učenici čekali da čuju odgovor. „Ne smemo misliti da božanski um funkcioniše na isti način kao naš“, rekao je naposletku kapelan. „Ali ako na trenutak i po-verujemo da je tako, svakako je moguće zamisliti zadovoljstvo koje nastaje kad pokrenete nešto i potom posmatrate šta se dešava. Dopalo bi mi se, rekao bih. Baš bi mi se dopalo da pokrenem nekoliko života i onda posmatram kako izlaze na kraj s izazovima. “ To je ostavilo utisak na nju i ona se seti toga sada, dok je razmišljala о gospođici Tejlor i Džejmsu. Kapelan je bio u pravu, pomisli, mada nije bila sigurna koliko je odbranjiva njegova polazna premisa - postojanje Boga. Zaključila je da spajanje dvoje ljudi i posmatranje šta se dešava donosi veoma osobeno zadovoljstvo; na neki način, tako se možda oseća Bog - ako uopšte išta oseća. Naravno, sasvim je moguće da rezultati nečije intervencije ne budu onakvi kakvima se nadao; određena upoznavanja nesumnjivo imaju strašne posledice - tako su Anu Bolen predstavili onom debelom psihopati, Henriju Osmom, a ishod je neosporno bio krajnje neprijatan. Ali to je rizik, pomisli ona, koji vredi preduzeti, a Džejms, dobroćudan i opušten kakav jeste, sigurno se neće poneti prema gospođici Tejlor kao Henri prema Ani. Pade joj na pamet da bi ponovo mogla to uraditi, i onda se seti Harijet Smit. Ta tako bezazlena ali prelepa devojka traći vre-me pomažući zbunjenim studentima da nauče engleski na aerodromu koji više nije u upotrebi. Kakva je to šteta, zato što bi Harijet mogla da oživi svoj život - ili da dozvoli da joj

ga neko drugi oživi - ljubavnom vezom. Zamišljala je da u školi gospođe Godard ima mnogo mladića koji bi bez imalo oklevanja iskoristili šansu da ostvare vezu s privlačnom engleskom ružom poput Harijet. Ali teškoća bi bila u tome što njihov engleski nije sasvim dorastao tome; bilo bi pomalo komično da ti mladići kažu nešto poput: „Molim vas, možete li mi reći kako da stignem do železničke stanice i, uzgred, obožavam boju vaših očiju.“ Ne, verovatno uopšte ne bi zvučalo tako, već po svoj prilici ovako: „Izvinite, molim vas, boja vaših očiju je vrlo plava, zar nije, i kako da dođem do železničke stanice?" Osmehnula se pri toj pomisli i zaključila da se Harijet ne srne protraćiti na studenta; trebalo bi ukazati na nju nekom većih mogućnosti - nekom ко može da reši finansijske probleme na koje je aludirala i da jednim potpisom u čekovnoj knjižici omogući ono studijsko putovanje za koje je pokušavala da uštedi. Moraš biti realan u vezi s tim stvarima, pomisli Ema; momak koji živi na nekoj mansardi i jedva sastavlja kraj s krajem jeste materijal za romantičnu operu, 18 ali ne nužno i ono što tražiš ako i sama nemaš novca. Nema razloga da solventni momci ne budu zgodni - i zabavni. Kad bi samo uspela da upozna Harijet s nekim takvim - s nekim ко će je izvući iz škole gospođe Godard i odvesti na neko egzotično mesto... ili će je barem tu i tamo odvesti u London na večeru, i na žurke na kojima se ljudi zabavljaju i ne pričaju о železničkim stanicama i takvim stvarima... Nevolja je, međutim, bila u tome što je izgledalo da Harijet ne poznaje nikog, što je značilo da će joj biti potrebna pomoć u pronalaženju pravog kandidata za tu vezu koju planira - ili, bolje rečeno, koju Ema planira u njeno ime. Ema načas razmisli: koga poznaje a da taj ima novca da osigura Harijet dobar provod? Pitanje emocionalne budućnosti Harijet Smit iskrslo je i pre no što je Ema planirala. Nekih nedelju dana posle odlaska gospođice Tejlor, Ema se odvezla u selo mini kuperom koji joj je otac poklonio za dvadeset prvi rođendan - poklonio i smesta se pokajao. Automobili su opasni, a on je bio u celosti upoznat s informacijom koju je Savez potrošača objavio о stopi preživljavanja u saobraćajnim nesrećama u različitim tipovima vozila. Doduše, mini kuper, čak ni ako je, poput Eminog, u boji poznatoj kao britanska trkačka zelena, nije ništa više opasan od ostalih tipova automobila;

stvar je naprosto u tome da je rizik od pogibije povezan sa svim automobilima, pri čemu mini kuperi nisu nikakav izuzetak. Jedini potpuno bezbedan automobil, po mišljenju gospodina Vudhausa, jeste onaj koji se ne izvozi iz garaže. Međutim, Ema ga je uporno saletala da joj kupi auto i shvatio je da će, ne bude li joj ga kupio, naposletku otići i sama kupiti nešto što je, sa stanovišta bezbednosti, daleko lošije od ičega što će dobiti od njega. Ema je volela da se s vremena na vreme odveze do sela. Nije imala bogzna kakvog posla tamo, sem da kupi novine i tu i tamo neke namirnice, ali bio je to način da izađe iz kuće. Nakon što navrati do pošte, koja je istovremeno bila i novinarnica, odšetala bi kratkom seoskom glavnom ulicom do novootvorenog kafića na raskršću. Kafić je bio nešto sasvim novo za Hajberi, koji je pre svega bio teritorija čajdžinica, ali postajao je sve popularniji među meštanima, pogotovo onima koji su smatrali da je seoski pab postao nepodnošljiv otkako se proglasio za „gastro pab“ i podigao cene za skoro četrdeset procenata. Doduše, ni kafić nije bio jeftin, ali kafa je bila dobra i uvek su nudili odabrani domaći keks, mafine i pogačice koje si mogao grickati dok prelistavaš neki od časopisa koje su vlasnici predusretljivo obezbeđivali za svoju klijentelu. Ema je volela sto pored prozora i presedela bi tamo nekih pola sata, proveravajući elektronsku poštu i posmatrajući prolaznike u glavnoj ulici. Poznavala je takoreći sve, razume se, kao i oni nju, i ponekad bi joj veselo mahnuli kad je vide kako gleda kroz prozor. Tog prepodneva nije ni primetila da je Harijet Smit ušla u kafić, budući da je bila zadubljena u podugačak i vrlo emocionalan imejl od jedne svoje drugarice iz Bata. Ta drugarica, koja se tri godine zabavljala s istim mladićem, raskinula je nedavno s njim i sad je jadikovala zbog toga što mora da se gnjavi tražeći drugog. „Znam da ti ne haješ imaš li muškarca pri ruci ili nemaš", napisala je. „Iskreno, ja moram da ga imam kraj sebe. Jednostavno moram. Ali potraga za njim je teško smaranje, Ema, i najviše bih volela da mogu jednostavno da zatvorim oči i, puf, muškarac se nađe preda mnom.“ Emin odgovor bio je jezgrovit. „Nađi nekog ко će te finansijski obezbediti“, reče joj ona. „Ili to, ili iskoristi neki internet servis za upoznavanje, mada se bojim da tako rizikuješ da naletiš na nekog odvratnog kretena. Pokušaj da odeš u manastir (šalim se).“ Nije verovala u smajlije, ali

ovo je bila prilika kad je pomislila da bi baš i mogla dodati jednog. Dok je pokušavala da shvati kako da napravi smajli koji namiguje, začu glas iza sebe i naglo podiže pogled. „Neću da ti smetam ako si zauzeta", reče Harijet. Ema pritisnu „slanje" ne napravivši smajlija. „Nisam zauzeta", odvrati. „Samo čitam imejl od jedne drugarice." „Mnogo volim da dobijam imejlove“, reče Harijet. „Ali ne dobijam ih mnogo. Pomislila sam da ih možda moj spam filter zaustavlja, ali to nije slučaj. Kako izgleda, ne dobijam ni naročito mnogo spama." Emi je bilo na vrh jezika da kaže kako je čula da ima i takvih ljudi, ali se zaustavi. „Poslaću ti imejl", reče ona. „Jao, bilo bi divno", reče Harijet sedajući preko puta Eme. „А ja ću ti odgovoriti." „Lepo od tebe", na to će Ema. Zurila je u Harijet. Kad je devojka ovako lepa, pomisli ona, sigurno je muškarci neprestano saleću. Mora li Harijet da se brani od njih? Ima li u njoj nečega - neke nejasne krhkosti - koja navodi muškarce da se uplaše kako će se ona slomiti ako joj priđu preblizu, ako je zaista dodirnu? Neke osobe odaju baš takav utisak; nisu stvorene za grubost i napore svakodnevnog života. Utom je stigao i kapućino koji je Harijet poručila. „Vrlo ste ljubazni", reče ona vlasniku kafića. „I kafa vam je divna. Mogla bih da ispijam jednu šolju za drugom, ali posle bih samo bila sva zbunjena! A sam bog zna šta bih uradila u takvom stanju." Ema je zainteresovano pogleda. „Mogla bi da uradiš nešto stvarno dramatično", reče ona. „О", izusti Harijet, načas izgledajući zabrinuto. „Stvarno tako misliš?" Ema se nasmeja. „Ne. Ne vidim te kako radiš išta čega bi se stidela. Stvarno." „Ра, to je veliko olakšanje", reče Harijet. „Sad mogu da popijem svoju kafii bez straha da ću da odjurim i uradim nešto zbog čega ću možda zažaliti." Emin pogled skliznu niz odeću koju je nosila Harijet. Ništa posebno, zaključi ona; štaviše, sve je delovalo prilično jeftino. Od obuće imala je patike, koje su nekad verovatno bile crvene, ali sad su bile izbledele u nešto između kaki i ružičaste. Neko poput Harijet, s građom porcelanske lutke, ne

bi smeo da bude u patikama, pomisli Ema. Trebalo bi da nosi ljupke cipele od meke kože, neke baletanke možda, ukrašene nežnom mašnicom. Takva obuća je skupa, dabome, a ako nemaš novca ili štediš za studijsko putovanje, tada su svakako izvan tvojih mogućnosti. Ali patike! Bilo bi zanimljivo šta bi postigla mala suma potrošena na Harijet, pomisli Ema. Bio bi to pravi preobražaj. Harijet je podigla šolju do usana i otpila mali, oprezan gu-tijaj - kao da bi unos iole veće količine kafe mogao imati trenutno zbunjujuće dejstvo. Zatim je spustila šolju i ljupkim pokretom potapkala usne papirnom salvetom. A te usne su, vide Ema, bile savršene, pravi pravcati Kupidonov luk. „Eltela sam nešto da ti kažem“, poče Harijet. „Nadam se da ne zameraš. U stvari, to je pomalo tajna, ali čini mi se da je mogu podeliti s tobom.“ „О?" reče Ema. „Reč je о momku koji živi na kraju sela“, reče Harijet. „Ima dvadeset godina - baš kao i ja." „Da.“ „Robert Martin? Poznaješ li ga? Pretpostavljam da poznaješ sve." Ema se namršti. „Robert Martin?" „Njegovi roditelji drže onaj mali hotel. Zove se Pod hrastom." Emi u taj mah sinu о kome Harijet govori. Porodica Martin je posedovala taj hotel više od deset godina i, da, površno je poznavala Roberta Martina dovoljno da razmene nekoliko reći kad se sretnu na ulici, ali ne više od toga. „U stvari", reče Ema, „to je više pansion. Nije pravi hotel." Harijet je izgledala pokunjeno. „Unutra je baš lepo", reče ona. „Imaju bar i TV salon." Ema se osmehnu. TV salon! Zar je Harijet stvarno impresionirana pomišlju na TV salon, koji je skoro sigurno oblepljen šarenim zidnim tapetama i prožet mirisom pržene hrane i tečnosti za poliranje nameštaja? Nije valjda. „Šta s njim?" upita Ema. „S tim Robertom Martinom? Da li pomaže u pansionu? Možda sprema doručak. Prži kobasice i lente slanine. Pravi hladni tost." Ona nabra nos, ali taj gest bio je protraćen na Harijet, koja je naprosto blistala uprkos nimalo pohvalnom opisu doručka. „О, ne“, reče Harijet. „Doručak sprema njegova majka. Robert samo pomaže odnoseći ga gostima."

„On je, znači, konobar", reče Ema. „Nije", odvrati Harijet. „Samo pomaže roditeljima - to je sve.“ Ema je čekala da Harijet kaže još nešto; pravac u kom je ovo vodilo uopšte joj se nije dopadao. „Pozvao me je da izađemo“, nastavi Harijet. „Na večeru u kineski restoran. Onaj na drumu za Holt. Sigurno ga znaš.“ „Nisam ljubitelj kineskih restorana", reče Ema. „Ali biće da ima ljudi koji jesu." „Dvadeset pet procenata svetskog stanovništva", na to će Harijet, pa dodade objašnjenje: „Toliko je Kineza - svaki peti stanovnik planete." Ema sleže ramenima. „Baš fino", reče i domemu: „za njih." Zatim zastade. „I hoćeš li ići s njim u taj kineski restoran?" Harijet potvrdno klimnu. „Mislim da hoću. Još mu nisam odgovorila, ali mislim da hoću. Obožavam kako spremaju patku, znaš. Obožavam patku u svakom slučaju, ali Kinezi je spremaju tako da je stvarno preukusna, s onim njihovim specijalnim sosom." „Mononatrijum glutamat", reče Ema. „Ne dodaju to uvek", na to će Harijet, sad već blago defanzivnim tonom. „Ali da li ti se on dopada?" upita Ema. „Voliš kako Kinezi spremaju patku, što je sasvim u redu, ali da li ti se dopada Robert Martin?" „Sladak je", odvrati Harijet. „Ima te krupne oči, znaš, a kad se osmehne, pojavi mu se rupica na bradi. Stvarno slatko." Ema se namršti. I mislila je da je Harijet slaba - da spada u devojke kojima zavrti pamet prvi mladić koji pokaže zanimanje za njih - ali nije ni pomišljala da je baš toliko slaba. Očarana rupicom na bradi; zar stvarno nije kadra da vidi dalje od toga? Pade joj na pamet da ne srne dozvoliti Harijet da bude tako lako osvojena i da će morati da dela ne bi li to sprečila. Nije to bila nikakva sebičnost ili ljubomora - taman posla - bila je to samo želja da njena nova drugarica dobije samo najbolje. A Robert Martin svakako nije bio premija za nju, pa kakve god rupice imao na bradi. „Jao, Harijet“, reče Ema, „valjda znaš da ne smeš da padaš na takve stvari. Rupice? Šta su rupice nego obična ulubljenja? Jesi li sigurna da si spremna da sudiš о nekom na osnovu njegovih ulubljenja?" Izgledalo je da se Harijet zbunila. „Fin je“, reče ona. „Stvarno je sladak. Upoznala sam ga u pabu kad sam otišla tamo s nekoliko đaka s kursa

engleskog. Bio je ljubazan prema njima: pitali su ga kako da stignu do železničke stanice i bio je vrlo..." „Jao, Harijet", ponovi Ema, nervozno podižuči ton, „ne budi tako nesofisticirana. Normalno da će biti ljubazan prema tvojim đacima - kad ti stojiš tu. Šta očekuješ? A zapravo bi im najradije rekao da se gube." Kao da je Harijet uopšte nije razumela. „Ali zašto bi im to rekao?" „Zato što ljudi to kažu ako im grupa smešnih polaznika kursa engleskog priđe i pita ih kako da stigne do železničke stanice." Harijet odmahnu glavom. „Ја ne bih." „Ti ne bi, dabome, ali ti si plaćena za to. Tvoj posao je da govoriš ljudima kako da stignu do železničke stanice." Harijetin ton je bio popustljiv. „Samo vežbaju." „Dabome da samo vežbaju", obrecnu se Ema. „Ali poenta je u sledećem: ljubazan je prema njima s namerom da ostavi utisak na tebe. Njega zanima samo jedno." „А to je?" Sad se već videlo da se Ema iznervirala. Beše se ponadala da će moći da razblaži Harijetino zanimanje za Roberta Martina a da pri tom ne mora da bude previše konkretna. Ali činilo se da Harijet ne reaguje na suptilne nagoveštaje. „Daj, molim te!" reče ona razdraženo. „Moram li da ti crtam?" „Možda i moraš." „U redu. S... E... K... S. Eto. Je li sada dovoljno jasno?" Harijet pogleda naniže, u svoje izbledele ružičaste patike. Emine oči pratile su njen pogled. Tako primeti da su debele bele pertle okrzane i da jedna samo što nije pukla. „Nisu svi mladići takvi. Ne verujem da je Robert takav.“ Ema se prezrivo nasmeja. „Svi su muškarci takvi, Harijet, i iznenađena sam što dosad nisi otkrila tu jednostavnu životnu činjenicu. Svi su oni takvi. Sem ako ih mi ne zanimamo, u kom slučaju su takvi prema njima? Nalazila se na sigurnom terenu. Nije bilo ni najmanje sumnje kako muškarci razmišljaju i kakve mreže pletu oko devojaka, pogotovo oko devojaka s Harijetinim izgledom i bezazlenošću. Ovo što radi, reče ona sebi, samo je pokušaj da zaštiti naivnu de-vojku od momka koji bi da je iskoristi i potom odbaci, to je bar jasno kao dan. Muškarci to rade; jednostavno to rade. Ona se upita da li zvuči uštogljeno ili, još gore, da li se ponaša

uštogljeno. Ako Robert Martin želi vezu s Harijet, i ako je Harijet takođe za to, šta je onda tu pogrešno? Ljudi spavaju skupa i postoji li ikakav razlog da Harijet ne spava s tim mladićem? Kako bi se ona sama osećala da on sad naiđe i počne da se udvara njoj, a ne Harijet? Da li bi reagovala? Ona zadrhta i pomisli: Zašto zadrhtim kad pomislim na seks? Da li i drugi zadrhte u tim trenucima ili samo ona? Harijet je ćutala. „Ne znam..." Ona podiže pogled ka Emi, koja u tom trenutku shvati da može da je obrće oko prsta. „Mislim da ne bi trebalo da izađeš s Robertom Martinom", odlučno će ona. „Samo gubiš vreme. Nema ništa od toga, znaš. To nije put do železničke stanice, da tako kažem.“ „On je...“ Ema joj upade u reč. „Niko i ništa, Harijet. Radi u pansionu koji se izdaje za hotel. Znaš, možeš da ciljaš mnogo, mnogo više. Duguješ to sebi.“ „Sebi?" „Da. Reč je о tome šta možeš da napraviš od sebe. Rekla si mi da nemaš roditelje." Oklevala je, ali onda odluči da nastavi. „Ili si rekla da ne poznaješ svog oca. To je velika smetnja u životu - kad ne znaš odakle potičeš." „Ti si baš srećna", reče Harijet. „Imaš tatu i onu kuću i svoj mini kuper." Еmа klimnu glavom dajući do znanja da je svesna svoje dobre sreće. „I ti bi mogla imati sve to. Mogla bi da uradiš nešto sa svojim životom - ukoliko ne uskočiš u krevet s prvim koji slučajno naiđe i zatraži to od tebe.“ „Nisam nameravala da uskočim s njim u krevet", pobuni se Harijet. „Nameravala sam da odem u kineski restoran. To nije isto, znaš." „Znači, i na drugom sastanku biste otišli u kineski restoran?" izazva je Ema. „I na trećem takođe? Vodi računa koliko mononatrijum glutaminata unosiš u organizam, Harijet Smit!" Ona prsnu u smeh. „Ne, taj Robert Martin nije glup. Zna kako da dobije ono što želi." Harijet nije progovarala. Ema ju je pažljivo posmatrala kako podiže šolju i otpija još jedan gudjaj kafe. Nije smatrala da je preterala, ali nije bila baš sasvim sigurna u to. Donekle jeste otišla u krajnost, ali to što je rekla neke možda pomalo ekstremne stvari bilo je, očigledno, u Harijetinom najboljem interesu; naravno da jeste. Nije morala da brine. Harijet spusti šolju, ponovo potapka usne salvetom i ozbiljno se zagleda u Emu. „Stvarno si ljubazna", reče. „Nemam nikog ко bi

mi rekao sve to. Valjda naprosto nisam shvatala." Ema utešnim pokretom ispruži ruku. „Jednostavno ne želim da vidim kako neki prost momak stavlja svoje prljave ruke na tebe", reče ona. „Zato što možeš mnogo bolje od toga." „Ali šta sad da radim?" upita Harijet. „Rekla sam mu da ću verovatno izaći s njim. Samo da vidim jesam li slobodna." „Ра onda nema problema", reče Ema. „Imaš li njegov broj?" Harijet potvrdno klimnu. „U telefonu mi je", odvrati. „Onda mu pošalji poruku", odlučno će Ema. „Kaži Žao mi je, ne mogu izaći s tobom. Moram da radim. Izvini.“ Ona zastade. Harijet beše već izvadila telefon i sad je tražila broj Roberta Martina. „Potom bi mogla da dodaš nešto poput Vidimo se neki dan. To je dovoljno jasno." „Ali možda ne bi trebalo da se vidim s njim... Rekla si da...“ Ema bi bila uzdahnula, da nije podsetila sebe kako ne želi da se pretvori u svog oca, s njegovim čestim, rečitim uzdasima. „Kad nekom kažeš da ćete se videti, to je krajnje beznačajno. Neki dan znači nikad. Ali kad hoćeš da zvučiš potpuno nedvosmisleno, možeš da napišeš da se nećete viđati. Mada, to bi bilo bezdušno i ja ne bih tako postupala.“ Posmatrala je kako Harijet šalje poruku. Nije ni pomišljala da će biti toliko lako, i načas je obuze griža savesti. Što je iznenadi, zato što ne bi trebala da se oseća krivom: pomagala je nekom kome je njena pomoć očigledno bila potrebna; to nije dokono mešanje u tuđa posla. Ona pogleda kroz prozor. Na ulici je bilo ljudi, a među njima se, izlazeći iz mnogo skupljih kola nego što bi se očekivalo od jednog sveštenog lica, nalazio i Filip Elton. Posmatrala je dok je mladi vikar zaključavao kola i potom krenuo prema novinarnici. Nosio je farmerke dobrog kroja, a ramena su mu, barem otpozadi, bila prilično široka za sveštenička. Ona se upita koliko Filip Elton ima godina. Vikari su obično bili matori i nosili su preširoke džempere koji se zakopčavaju spreda. Ovaj je bio drugačiji. Na pragu tridesetih? Dvadeset osam, možda? Ne mnogo više, u svakom slučaju. I pričalo se da poseduje veliku poslovnu zgradu u Ipsviču, a neko reče i da uz to ide stambena zgrada u Norviču. Ne velika stambena zgrada, ali kad pomisliš koliko danas iznosi stanarina za samo jedan stan, i kad to pomnožiš s brojem stanova u zgradi deset, recimo, pošto većina tih zgrada ima najmanje deset stanova - dobiješ najmanje sedam hiljada funti mesečno, nakon što se odbiju troškovi

održavanja i tome slično. A ako su to neki bolji stanovi, ili ako ih ima i više, brojka će biti veća i omogućiće Filipu Eltonu da vozi još skuplja kola, i štošta drugo pored toga. Ona pogleda u Harijet. Vrlo je nepravedno što su toliki u situaciji da odu na studijsko putovanje koje često ne cene, a evo, ova ranjiva i tako ljupka devojka mora da odvaja sebi od usta i štedi ako hoće makar da pokuša da priušti sebi skromno studijsko putovanje, čija će destinacija naposletku verovatno ipak biti jeftina i krajnje zabačena, poput Malte, možda, gde će učiti engleski ljude koji žele da mogu da dođu do železničke stanice, ili će raditi u planinskoj kući u nekom francuskom zimovalištu, zarobljena u kuhinji, perući sudove i kuvajući supu dok se dobro potkoženi skijaši zabavljaju napolju na snegu, spuštaju se teškim stazama, piju kuvano vino i jedu fondi od sira u restoranima na velikoj nadmorskoj visini. Okrenula se i još jednom pogledala u Harijet. Naravno, Filip Elton je očigledan kandidat: neoženjen, dobrostojeći, zgodan... To što je davež, nebitno je - Ema nije smatrala da muškarca moraš uistinu slušati, a Harijetini razgovori su ionako bili veoma površni. Možda im krene, oboje pričaju ali nijedno ne obraća ni najmanju pažnju na reći onoga drugog. Razlika od nekoliko godina između Harijet i Filipa teško da je bila značajna i, uostalom, to i neće biti trajna veza. Harijet će još nekoliko meseci nastaviti da radi u školi, a onda on može da se oslobodi dužnosti u parohiji - najzad, ne plaćaju ga i stoga mu biskup ne može naređivati - i njih dvoje mogu zajedno otići na studijsko putovanje. Odsedaće u udobnim hotelima, a Harijet će, ako želi, moći da provede čitavu godinu na raznim plažama. Šta tome fali? Potom može da se vrati, malo sofisticirani ja i iskusnija, da konkuriše za upis na univerzitet i otarasi se Filipa. Možda je čak i prime, moguće na Oksford, gde je jednogodišnji kurs drame možda savršeno adekvatan, pod uslovom da Harijet opiše sebe kao nekog ко je imao dovoljno prepreka u životu uostalom, zaista potiče s aerodroma koji više nije u upotrebi; to se sigurno i te kako računa. Ili može da nađe posao u Londonu i počne da se kreće u društvu. Dotad će je već saletati mnoštvo kandidata za brak i moći će da bira. Više neće nositi patike; biće odavno zamenjene skupim dizajnerskim cipelama - u nekoliko boja. Više neće biti odeće jeftinog izgleda. Više neće biti naivnih komentara. Harijet će biti preobražena. Ко je ono rekao: „...izmenjeni, posve izmenjeni“? Neki pesnik о kom su učili u Grešamu. Jejts

ili Kits; imena su im toliko slična da nije čoveku ni zameriti ako ih pobrka.

11.

Te subote, nekoliko dana posle Eminog susreta s Harijet Smit u kafiću u Hajberiju, Džordž Najtli je navratio u Hartfild, kao što je imao običaj da čini jednom ili dvaput nedeljno. Ti njegovi dolasci su obično bili spontani, bez najave; Džordž je znao da gospodin Vudhaus nikad nikud ne ide i da će ga, stoga, uvek naći kod kuće. Obojica su uživala u tim posetama; uprkos velikoj razlici u godinama što ih je delila, ustanovili su da su u stanju da razgovaraju sa svom lakoćom i prisnošću dvojice ispisnika. Što se tiče gospodina Vudhausa, mogao je da razgovara sa sedmogodišnjim detetom podjednako ozbiljno i s istim poštovanjem koje je ukazivao sedamdesetogodišnjaku; njemu je to naprosto bilo isto i uvek je bio pomalo zatečen kad mu se neko mlad obrati s poštovanjem ili se suzdržava u razgovoru. „Ne vidim zašto bi godine predstavljale i najmanju razliku među ljudima“, rekao je jednom gospođici Tejlor. „Pretpostavljam da ljudi koji su nešto duže na ovom svetu nešto više znaju..." „Ne svi“, prekinula ga je gospođica Tejlor. „Ima nekih koji počnu znajući vrlo malo о svetu, da bi godinama kasnije završili znajući još manje. Nikad ne potcenjujte talenat ljudskog uma za neukost." Gospodinu Vudhausu je to bilo veoma zabavno. „Da, može biti da ste u pravu. A pored toga što su vrlo talentovani da budu neuki, neki ljudi kao da uživaju u tome da skrivaju koliko znaju. Ponašaju se kao da su manje inteligentni i manje informisani nego što jesu." „Tačno tako“, saglasila se gospođica Tejlor. „Što naročito važi za političare. Ne žele da ostave utisak da su elitisti, pa veruju, izgleda, da su dobra informisanost i pravilan govor - to jest, upotreba subjekta, objekta i predikata u rečenici ili, štaviše, korišćenje rečenica uopšte - znak elitizma

koji, prema tome, valja po svaku cenu izbegavati.“ „Ја ne", rekao je gospodin Vudhaus. Gospođica Tejlor se osmehnula. „Pretpostaviću da se glagol u rečenici koju ste upravo izgovorili podrazumeva i da rečenica koju ste imali na umu glasi Ja to ne radim...“ „Baš zanimljivo", rekao je gospodin Vudhaus. Gospodin Vudhaus nikad nije vodio takve razgovore s Džordžom Najtlijem, koga gramatika, koja je donosila toliko zadovoljstva gospođici Tejlor, nije zanimala. On i Džordž su, zato, razgovarali о svemu ostalom; Džordž je bio inženjer poljoprivrede - stekao je diplomu na Univerzitetu u Ekseteru - ali zanimao se i za nauku i veoma je cenio primerke Sajentifik amerikena koje mu je gospodin Vudhaus prosleđivao pošto ih pročita. Razgovarali su i о umetnosti, zemljoradnji, državnoj politici i dešavanjima u njihovom kraju, mada je gospodin Vudhaus о potonjem znao relativno malo, budući da nikad nije izlazio. Premda je Džordž Najtli imao izvesne sličnosti sa svojim bratom Džonom, londonskim fotografom, njih dvojica su se umnogome razlikovali. Džordž je bio ljubazan i uviđavan; s ljudima je postupao taktično, a svoj položaj velikog zemljoposednika zauzimao je s nepretencioznom skromnošću i izraženim osećajem društvene odgovornosti. Podsticao je ljude da piknikuju i jašu po njegovom imanju, pa je čak otišao toliko daleko da je napravio biciklističku stazu kroz šumu, kako bi deca meštana mogla da se trkaju na biciklima kroz blato i naročito podignutih uzvišica. Deca su to obožavala, jednako kao i jahači što su galopirali poljima ili puštači zmajeva koji su se okupljali u parku što je okruživao Džordžovu kuću, Opatiju Donvel. Nisu bili zaboravljeni ni sportski ribolovci. Imanjem je tekla rečica puna pastrmki, a meštani su dobijali dozvolu za pecanje za svega dve funte - pri čemu su dečaci i penzioneri plaćali samo polovinu tog iznosa. Ovu velikodušnost cenile su čak i poznate ribokradice iz tog kraja, Ted i Moris Vorsfold, koji nisu oklevali da prijave trojicu došljaka koji su pecali bez dozvole. „Nema opravdanja za krađu ribe na toj reci“, rekao je Moris. „Nema baš nikakvog opravdanja." Džordžova velikodušnost išla je i dalje od toga. Opatija Donvel, poveća građevina u neogotičkom stilu, bila je idealna scenografija za venčanje. Tu je bila velika dvorana u kojoj se mogla obaviti ceremonija, kao i ograđeni vrt

zapadno od kuće, savršen za svadbeno veselje ukoliko vreme to dozvoljava. Vlasnik kome je stalo da zaradi prepoznao bi taj potencijal i iznajmljivao bi kuću u te svrhe, ali ne i Džordž Najtli. Umesto da naplaćuje korišćenje kuće, venčanja su se u njoj održavala besplatno, pod uslovom da nevesta ili mladoženja žive u Hajberiju ili jednom od pet sela u njegovoj neposrednoj blizini. To je značilo da mladi par koji nema mnogo para može da ima svadbu kakva bi inače stajala više hiljada funti, a da taj novac sačuva za učešće za stambeni kredit ili za kupovinu nameštaja za svoj novi dom. Takva velikodušnost često nije dovoljno cenjena, budući da su ljudi često ozlojeđeni na one koji im pomažu. Ovde to nije bio slučaj: svi u Hajberiju su voleli Džordža i svima su redom pričali kako je pomogao ovom ili onom mladom paru; ako je trebalo potpomoći neku lokalnu akciju, svi su znali da valja da se obrate prvo njemu, i pored toga što nije uvek bio u situaciji da priloži najveću donaciju. Mnoge meštanke su njegov status neženje shvatale kao tragediju. „Tako fm čovek, a još neoženjen?" pitali su se ljudi. „Zašto?" Odgovor na ovo pitanje bio je jednostavan, mada ga mnogi u mestu nisu znali. Možda je Džordž u ovoj fazi bio sam, ali nije uvek bilo tako: četiri godine bio je u bliskoj vezi s nekoliko godina starijom Kerolajn Trouk, koja je živela u Kings Linu i bavila se umetničkom keramikom. Kerolajn je bila privlačna riđokosa žena koju je Džordž upoznao dok je studirao u Ekseteru i zaljubio se u nju. Ljubav mu je bila uzvraćena i njih dvoje su proveli zajedno četiri lepe godine, mada su živeli odvojeno. Džordž je provodio vikende kod nje u Kings Linu, a ona je, mada ne tako često, dolazila da boravi s njim u Opatiji Donvel. Redovno su putovali u Francusku i Italiju, a proveli su i dva meseca obilazeći Indiju i Sri Lanku. Njihovi prijatelji su govorili da su kao stvoreni jedno za drugo, i niko nije ni pomišljao da će se Kerolajn iznenada zaljubiti u mladog montera solarnih panela koji je došao da postavi panele na njen krov. Taj monter solarnih panela zvao se Roni i bio je dobar u svom poslu. Dve su ga stvari u životu zanimale: solarna energija i fudbal. Bio je navijač Norvič junajtida i dičio se time što je prisustvovao svim njihovim utakmicama, na domaćem terenu ili u gostima. Imao je žuti šal i žuti džemper, koje je nosio u čast svog tima, poznatog po toj boji. Imao je i kanarinca po imenu Robert, koga je kupio u čast svog tima, koji je od milošte bio poznat

kao Kanarinci. Roni je još živeo s roditeljima, a Robert im je ispunjavao kuću pesmom od jutra do večeri, kad su prebacivali peškir preko njegovog kaveza ne bi li ćutao. Kad je Roni došao da montira solarne panele, Kerolajn mu je skuvala čaj i nespretno ga prosula po njegovoj podlaktici. Trgao se kad ga je vruća tečnost opekla, ali je brzo povratio prisustvo duha i rekao joj kako mu nije ništa i kako se ionako uvek polije vrućim čajem. Njoj je ta njegova reakcija bila šarmantna i zamišljeno ga je posmatrala dok se penjao uz merdevine i počinjao da montira panele na njen crepom pokriven krov. Kad je, dva sata kasnije, sišao s krova, shvatila je da je sudbinski predodređena da postane Ronijeva ljubavnica. Nije znala ništa о njemu, ali privlačio ju je nekom čudnom silom, od koje se osećala kao plivač zahvaćen snažnom podvodnom strujom. Nije se mogla boriti protiv nje; naprosto je morala da se održava na površini i pusti da je voda nosi. Privlačnost je bila isključivo fizička. Roni je osećao isto. Dovoljno dugo je živeo s roditeljima i želeo je da se osamostali. Ona je očigledno bila žena bez obaveza, pri tom privlačna i ljubazna. Primetio je da ga gleda i ispravno protumačio njen pogled. Shvatao je takve poglede, budući da je i sam bio neosporno privlačan, i znao je šta znači kad ti neko nešto kaže i potom pusti da mu se pogled malčice zadrži na tvojim očima pre no što sklizne naniže prema grudnom košu. Znao je šta to znači. Kerolajn je bila zaprepašćena kad je ustanovila da prema Džordžu oseća tako malo da je spremna da ga napusti zbog montera solarnih panela kog je tek upoznala. Nije ga, međutim, vukla za nos i odmah mu je rekla. „Izvini, Džordže", kazala je. „Nisam ni pomišljala da će se ovo dogoditi, ali ipak jeste. Zaljubila sam se u drugog. Nisam to htela, došao je kod mene. Naprosto se desilo i, umesto da te na bilo koji način povređujem odugovlačeći ovo, odlučila sam da se raziđemo. Strašno mi je krivo, Džordže, zato što si ti najbolji, najljubazniji muškarac u Norfoku i nikad, nikad ne bih uradila ništa što bi te povredilo.“ Osim da me ostaviš zbog montera solarnih panela, pomislio je Džordž, ali nije to glasno rekao, razume se. Drugi su bih direktniji. „Očigledno želi malo grubosti“, rekao je jedan njegov prijatelj i dodao: „Glupača.“ Drugi je jednostavno prokomentarisao: „D. H. Lorens“, i uzdahnuo. Džordž je bio jak i sakrio je patnju zbog ove izdaje, ali je postao obazriv,

kako to već ume da bude s ljudima koji su povređeni. Nekim prijateljima je sada delovao pomalo rezervisano, kao da je postao više posmatrač nego učesnik; kao da je stajao po strani i posmatrao, dok su drugi nastavili da žive - i da vole. Dok su drugi komentarisali nešto ili se uključivali u usijanu raspravu, Džordž se suzdržavao; samo bi se pomalo iskosa osmehnuo i zadržao svoje mišljenje za sebe. „Daj, Džordže", podsticali su ga. „Kaži nam šta misliš. Nešto sigurno misliš." Nikad nije zagrizao taj mamac. „Razume se da nešto mislim", umeo je da odvrati. ,Дта h ikog ко nešto ne misli?" Istinitost tog opažanja bila je neporeciva. Svi mi stalno nešto mislimo zato što je ljudski mozak takav - čak i onda kad to nije nužno naročito značajno. Što mnoge od nas, međutim, ne sprečava da podelimo s drugima te misli - čak i one neosporno beznačajne. Ova njegova povučenost imala je jedan izuzetak, a to su bili Džordžovi odnosi s gospodinom Vudhausom, gospođicom Tejlor i Emom. Kad je dolazio u Hartfild, izgledalo je da je spreman da se opusti i otvori. Ne samo da je razgovarao s gospodinom Vudhausom о najrazličitijim temama već je bez zazora razgovarao i s gospođicom Tejlor i Emom, s kojom je poslednjih godina razvio opuštenije prijateljstvo. Izgubila se ona suzdržanost što je u njenom detinjstvu postojala između njih i navikli su se da za vreme njegovih poseta Hartfildu vode prilično duge - i iskrene - razgovore. Stoga onaj što se odigrao među njima te subote, nakon što se Džordž u biblioteci pozdravio s gospodinom Vudhausom i uputio prema izlaznim vratima, nije bio netipičan, i pored toga što je žestina s kojom su mišljenja iznesena bila prilično neuobičajena. Počelo je sasvim bezazleno. Ema je svirala klavir. Kad je po izlasku iz muzičke sobe naletela na Džordža, koji je tog časa naišao hodnikom, nijedno se nije iznenadilo; znala je da Džordž pije čaj i čavrlja s njenim ocem u biblioteci, a on ju je čim je ušao u kuću čuo kako vežba klavir. „Vidim, Ema svira Erika Satija“, reče on gospodinu Vudhausu. „То je jedna od Gimnopedija, zar ne?“ „Verujem da jeste“; odvrati gospodin Vudhaus. „Nisam ljubitelj njegove muzike. Staviše, ježim se od nje. To je nešto što bi pauk svirao, kad bi pauci svirali klavir.“ Džordžu je ovo bilo zabavno. „Rekao bih da intervali jesu pomalo... kako da kažem? Otegnuti? Da. Kako bi se ruke protegle. I sporo je - sasvim

sigurno je sporo. Navodi me da se setim Pariza u kišno poslepodne, onda kad nema mnogo turista u gradu. Kapi kiše padaju na Senu. Kaldrma. Ulice su prazne, a s jednog od onih prozora na mansardi dopire tihi zvuk klavira dok neko svira Satija.“ Gospodin Vudhaus raširi oči. „Pauci?“ ponovi on, s primesom zabrinutosti u glasu. „Pretpostavljam da je klavir idealno mesto da pauk napravi gnezdo. Svi oni prostori među dirkama: pauku bi se baš dopalo da tu stanuje.“ Džordž nehajno odmahnu rukom. „О, ne bi, ne brinite. Šta ako pauk ode da se prošeta po rezonatoru, a neko u taj mah zasvira? Mogu da ga udare čekići dok nailaze po strunama, zar ne? Ne, klavir bi bio smrtonosno mesto za pauka - verujte mi na reč.“ Bio je svestan sklonosti svog prijatelja da strepi i stoga je odmah promenio temu, pitajući ga za dugoročnu vremensku prognozu za koju je znao da je gospodin Vudhaus vrlo zainteresovano prati. „Ne valja", odvrati gospodin Vudhaus. „Postoje znaci da se na Atlantiku obrazuje oluja, koja će se kretati prema nama. Dole u Kornvolu ima da odnese narod s plaža. Zašto uopšte odlaze tamo? Zar ne znaju koliko je opasno stajati u dometu talasa kad je more tako uzburkano? Zašto ljudi neće da ostanu u kući, Džordže? Možeš li mi objasniti? Zašto moraju da izlaze i namerno se izlažu opasnosti?" Skrenuli su na druge teme, kako je obično bivalo nakon što se na početku na brzinu dotaknu nečega, i narednih pola sata pretresali su vladinu politiku о subvencijama za poljoprivrednike - pitanje od izvesne važnosti za finansije dvojice prijatelja - posle čega se Džordž pozdravio s gospodinom Vudhausom, ne dozvolivši mu da ga isprati. „Znam gde su vrata", reče on. „А teško da mi se u hodniku može išta dogoditi." Licem gospodina Vudhausa je na trenutak ili dva prešla senka. Ali nije rekao ništa i Džordž zatvori za sobom vrata biblioteke i uputi se hodnikom. U taj mah je klavir stao, a Sati je bio zamenjen Betovenovom kompozicijom Za Elizu, odsviranom ne naročito dobro. Zastao je, a onda se pojavi Ema. „Džordže", uskliknu ona. „Čini mi se da sam imala publiku. A ja mislila da je ovo bila izvedba samo za moju dušu." Džordž se nasmeja. „Dopada mi se tvoj Sati. Mada tvoj tata ne deli moje mišljenje. Ali meni se dopada."

„Bojim se da on ima vrlo konvencionalan ukus. Jadni stari ćale. Ne dopada mu se ništa iz dvadesetog veka. Isto važi i za operu. Voli Mocarta i tome slično. Doduše, ovih dana više i nema priliku da pogleda neku operu.“ „Možda bi trebalo da ga povedemo na neku izvedbu“, reče Džordž. „Mogli bismo da odemo u Kovent Garden. Možda čak i u Glajndborn, ako nam je do pustolovine." „Karte za Glajndborn je nemoguće nabaviti", odvrati Ema. „Moraš da se upišeš godinama unapred. Znaš li da na listama čekanja ima petogodišnje dece? Roditelji im rezervišu mesto da ga imaju kad napune osamnaest godina. Možeš li da poveruješ?" „Ne", reče Džordž. „Ne mogu." „Ne ide mi u glavu, to razmišljanje toliko unapred", na to će Ema. „Kao da sadiš hrast. Znaš da nećeš biti tu da uživaš u njemu, ali to ipak uradiš." „I dobro je što ljudi razmišljaju na takav način", reče Džordž. „U suprotnom ne bismo imali..." Ona mahnu rukom prema Emi. „U suprotnom ne bismo imali katedrale." „Ра da", složi se ona. „Moguće je da si u pravu. Ali meni je ipak teško da se zabrinjavam zbog nečega što će se dogoditi tek kada me više ne bude. Globalnog zagrevanja, recimo." „Ono se upravo dešava", reče Džordž. „То nije budućnost - to je sadašnjica." „Pustimo to", reče Ema. „Је li te tata ponudio tortom? Gospođa Ferhil se latila mešenja, i imamo toliko torte da ne znamo šta ćemo s njom." „Jeste, hvala lepo. Pojeo sam dva parčeta." Zajedno su otišli do ulaznih vrata. U predvorju, stojeći ispod velikog venecijanskog prizora na kanalu - „naš ne-Kanaleto“, kako joj je tepao gospodin Vudhaus - Džordž uzgred reče kako je u selu video Harijet Smit s grupom đaka iz škole gospođe Godard. „Sigurno im pokazuje put do železničke stanice", reče Ema. Džordž se namršti. „Do železničke stanice?" „Metafora", vedro odvrati Ema. „Postoje prave železničke stanice, kakvih mi u selu nemamo, i metaforičke železničke stanice, kojih imamo koliko i svi ostali - možda čak i više." Džordž se osmehnu. „Ponekad si baš mutna, Ema." „Barem nisam providna“, odvrati ona. „Bilo bi mi mrsko da svi vide kroz

meneOna zastade. „Znači, video si Harijet Smit?" „Jesam. A onda, kad sam svratio do onog novog kafića, bila je tamo samo što je sad bila sama." „Тако.“ „Popili smo kafu. I razgovor je bio zanimljiv." „Ма nemoj?" „Da. Ta devojka ima vrlo zanimljivu priču." Ema je bila zaintrigirana. Nadala se da će uspeti da izvuče tu priču od Harijet, ali dosad joj se nijednom nije ukazala prilika. Možda će joj Džordž sad ispričati? „Nisam je čuo od nje", reče on, „nego od gospođe Godard. Oboje smo, znaš, u onom odboru koji prikuplja pomoć za decu bez roditelja. U svakom slučaju, ona mi je rekla ponešto о Harijet." „Је li Harijet nekakvo siroče?" upita Ema. „Ili još nije baš siroče, ali će uskoro biti?" Džordž se osmehnu. „Može se i tako reći. Mada se to isto može reći za svakog, zar ne? Svi smo mi već postali siročad ili nam je suđeno da to postanemo." „Ali šta je s Harijet?" navali Ema. „Vrlo neobična priča. Njena majka je, kako izgleda, imala plesni studio u Čičesteru: jedno od onih mesta gde male devojčice idu na časove baleta i podovi su prekriveni talkom - tako nešto. U svakom slučaju, bila je neudata i bez potencijalnog mladoženje na vidiku. Ali želela je dete - i to očajnički, kako izgleda. Sasvim razumljivo, dabome. I tražila je muškarca koji će joj izaći u susret." Ema se osmehnu. „Ima takvih muškaraca", reče, pa dodade, „kako čujem." „Ne na uobičajeni način", nastavi Džordž. „Ovde je po sredi bila veštačka oplodnja u kućnim uslovima.“ Emi zastade dah: Harijet je bila dete začeto veštačkom oplodnjom. Znala je, naravno, da takvi ljudi postoje, ali još nikad nijednog nije upoznala. Džordž nastavi svoju priču. „Jedan čovek je, izgleda, bio dovoljno predusredjiv i rezultat je bila Harijet. Ali imali su čvrst dogovor, kakav, verujem, često postoji u tim slučajevima, da će njegov identitet ostati u tajnosti. Jasno ti je i zašto."

„Naravno“, reče Ema. „Zato što bi u suprotnom bilo teško pronaći davaoce, zar ne? Muškarac bi se mogao naći suočen s povećim brojem dece, ako je više puta bio predusretljiv.“ „Da, shvatam", reče Ema. „Šta je onda bilo?“ „Рге dve godine, kad je Harijet bilo osamnaest, umrla joj je majka i ona se našla...“ „... sama na svetu“, dovrši Ema umesto njega. Džordž ne obrati pažnju na provokaciju. Hteo je da kaže upravo to, i nije smatrao da nešto nedostaje tom izrazu. „Dа“, reče on i pomisli: Kao što se jednog dana i ti možeš naći sama na svetu, Ema. „Plesni studio je prodat i doneo je nešto novca, ali nedovoljno da Harijet živi od toga. Gospođa Godard joj je pritekla u pomoć. Ona i Harijetina majka su se od detinjstva dopisivale i ceo život su ostale u kontaktu. I tako je ona praktično primila Harijet kod sebe." „Jadna Harijet", reče Ema. „Ра dobro, barem je imala krov nad glavom", reče Džordž. „А onda je usledilo veliko iznenađenje. Harijet se javio jedan advokat iz Londona, koji je rekao da postupa po ovlašćenju klijenta koji ne želi da otkriva svoj identitet. Advokat je objasnio da je to čovek koji je pomogao Harijetinoj majci da ostane u drugom stanju. Otac." Ema je zaneseno slušala dok je Džordž nastavljao priču. „Sve što je advokat pristao da joj kaže bilo je da je taj čovek nastavnik. Nema mnogo novca, ali želi da finansijski pomogne kćerku dok ne pronađe stalni posao. Rekao je da će svakog meseca uplaćivati na njen bankovni račun manju sumu. Voleo bi da može dati i više, ali nije u situaciji." Ema nastavi da diše. „Zadivljujuće", reče. Džordž se slagao s njom. „Znači da još ima ljudi na svom mestu", reče on. „А da li ona zna?" upita Ema. „Zna li da je čovek koji joj šalje novac njen otac?“ „Zna." „А zna li da joj je otac samo u biološkom pogledu?" On sleže ramenima. „Kakve to veze ima? Biologija je umnogome ista, bilo da je posredi prirodno ili asistirano začeće."

„Znači, ne zna kako je začeta?" „Izgleda da ne zna. Misli da je njena majka bila u vezi s tim muškarcem." „Drago mi je zbog toga", reče Ema. „Mora biti da je teško prihvatiti nešto takvo." Nije se slagao s tim. „Nе gledam to tako", reče on. „Ро meni je stvarno potpimo nevažno kako smo počeli da postojimo." Džordž se uputi prema vratima. „Nećeš joj reći, zar ne?" Ema obeća da neće reći Harijet ni jednu jedinu reč. „Odlično", reče on. „Dobra je devojka i ne bih voleo da se uznemiri. Podozrevam da joj je život i bez toga dovoljno težak. Mada..." Ema je čekala. „Mada se barem nazire romansa. Tu je onaj mladić čiji roditelji drže onaj mah hotel na kraju sela." „Pansion", žurno reče Ema. „Nude samo noćenje s doručkom." „Kako god, uglavnom, on: Robert Martin. Slučajno njegov otac iznajmljuje jedan moj pašnjak. Drže tamo par Jakobovih ovaca 19 Rekao mi je - otac, znaš - da mu je sin izvan sebe od sreće zato što vodi Harijet u kineski restoran. Navodno nikad nije video momka tako srećnog." Preko Eminog lica prelete tračak osmeha. „Ništa od toga, šipak." „Kakav šipak?" „Ako misli da će izaći na večeru s Harijet Smit, eto kakav", reče ona. „Otkazaće mu." Izgledalo je da Džordž napregnuto posmatra ne-Kanaleta. „Ма nemoj?“ promrmlja on. „Pretpostavljam da ti je ona to rekla?" „Jeste“, odvrati Ema. „Već mu je poslala poruku. Ništa od kineskog restorana. Ništa od izlaska. To je to.“ Džordž se postepeno okretao prema njoj. „Tako, dakle“, reče. „А ti nemaš ništa s tim, je li, Ema?“ Emine raširene oči su ga nevino gledale. „Ја? Pa nije mene pozvao da izađemo." „Nisam te to pitao. Pitao sam te imaš li nešto s tim što je Harijet odbila njegov poziv?" Gledao ju je netremice, pravo u oči, i ona se trže. „Imaš li?" Njena reakcija mu je sve rekla. „Razočaravaš me, Ema", reče on.

Nevinost je sad bila povređena. „Najtli, stvarno ne znam о čemu govoriš." „Voleo bih kad me ne bi zvala Najtli", obrecnu se on. „Ali tako se zoveš", odvrati ona. Potom se ljupko osmehnu. „То je od milošte, kad ti kažem. Nije zvanično." On baci pogled na svoj sat. „Bojim se da moram da idem. Očekujem posetu u Donvelu." „Ne želim da te zadržavam", reče Ema. Nije pokazivao nikakve znake da odlazi. „Zanima me samo jedno: šta imaš protiv Roberta Martina?" Da Ema nije odgovorila, možda bi Džordž otišao manje ogorčen. Ali odgovorila je. „Nije je vredan", reče ona. „То je sve." Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije svario ovo. Zatim reče: „Ne verujem rođenim ušima. Nije je vredan? Nije vredan Harijet Smit?" Bila je i previše predana svojoj misiji i odlučila je da neće ustuknuti. „Ne, nije. On je tamo neki konobar u pansionu. Možda misliš da je to sasvim u redu, ali ja ne mislim tako. Ako ode s njim - daj samo načas razmisli о tome - ako ode s Robertom Martinom, šta će biti s njom? Reći ću ti. Radiće s njim u pansionu njegovih roditelja, eto šta." Džordž oštro uzdahnu. „Zaboga, nije je zaprosio. Pozvao ju je da izađu na večeru u kineski restoran. I, uostalom, šta tačno fali radu u pansionu?" Ema prasnu u smeh. To je bila greška. „О, tebi je to smešno", reče Džordž, sad već povišenim tonom. „А šta ti radiš, Ema Vudhaus? Koji ti koristan doprinos daješ društvu?" Pokajao se čim su mu reči prešle preko usana. I iznenadio se, takođe, zbog bola koji mu je nanosio ovaj razgovor. Bio je spreman na raspravu onda kad je potrebna, ali nije želeo da se raspravlja s Emom, zato što... Nije bio siguran zašto. Zato što mu je draga? Koliko draga?, upita se on. „А ti?" ljutito odvrati ona. „Šta ti radiš?" Nešto u njenom tonu natera ga da poželi da uzvrati. „Vodim farmu - vrlo uspešnu, štaviše. Zapošljavam troje ljudi." Rečenice su mu bile kratke, ljutite. „То je moje delo. Vodim i domaćinstvo. Tu takođe zapošljavam dvoje ljudi. Obezbeđujem mnogo posla lokalnim trgovcima." Bio je svestan da zvuči pompezno, ali nije uspevao da se suzdrži.

„Ја vodim ovo domaćinstvo", odreza Ema. „А Robert Martin, koga slučajno poznajem, savršeno je pristojan dečko. Ta devojka nije ništa posebno, Ema. Nije baš Ajnštajn." Ema je oklevala, ne sasvim sigurna da li da pomene Harijetin jednogodišnji kurs glume. Odluči da neće. „Ajnštajn!" ljutito će ona. „А on?" „Ро čemu je ona tako specijalna? Hajde, kaži mi; čekam. Po čemu je to bolja od njega?" „Prelepa je", odvrati Ema. „Pod jedan. I draga. To je pod dva. I može da prođe mnogo bolje od nekog dosadnog momka iz pansiona s dve zvezdice. To je pod tri." Ona zastade. „Da, sa dve zvezdice. Proverila sam." Džordž se uputi prema vratima. Delovao je uzrujano, a lice mu je bilo zajapureno. „Је li ti ikad palo na pamet da si snob?" Uvreda kao da nije preterano potresla Emu, ali je zato imala iznenađujuće dejstvo na njega. To dejstvo je bilo erotsko, i ta spoznaja mu zamalo ne istera sav vazduh iz pluća. Ema se osmehivala kao da uživa u okršaju. „Zato što želim nešto bolje za svoju drugaricu? Zato sam snob, je li?“ On otvori vrata, s mukom nastojeći da se izbori sa svojim konfliktnim - i uznemirujućim - osećanjima. Njegov lendrover je bio parkiran ispred kuće. Ema primeti da je prednji deo vozila sav isprskan blatom. „Trebalo bi da opereš kola“, reče ona. On joj dobaci povređen pogled i izađe napolje. Na pola puta do vozila, on se okrete i doviknu joj: „Izvini. Nisam smeo da onako izgubim živce. Izvini, molim te.“ Ema izađe iz kuće i priđe mu. „Izvini i ti. Ne želim da se svađam s tobom. Stvarno ne želim.“ On s mukom proguta knedlu. „Ponekad mislim da si preoštra prema ljudima - to je sve.“ „Samo sam pokušavala da zaštitim Harijet.“ Buljio je u nju. „Jesi li?“ Potom odmah sam odgovori na svoje pitanje. „U redu, jesi. Jednostavno mislim da grešiš u pogledu Roberta Martina. I hajde da ostane na tome.“ Njeno olakšanje bilo je primetno. „Da, hajde da ostane na tome.“ Ona mu uputi osmeh. „Znaš, mogla bih da operem tvoj siroti lendrover umesto tebe. Sid ima onu stvarčicu što radi pod pritiskom. Volim da je koristim. Voda

prska u krug. Mogla bih da skinem blato." „Blato se teško skida“, reče gospodin Najdi. Nije ga čula. „Molim ?“ „Rekoh, blato se teško skida.“ Ušao je u lendrover, mahnuo - nimalo entuzijastično, pomisli Ema - i odvezao se. Nju tad školi tuga zbog svađe, koju nije osećala dok su se raspravljali. Razmirice, čak i s ljudima koje poznaje, znale su da je nateraju da se tako oseća - šokirana, možda, animozitetom koji ume da leži iza najobičnijih reči. Iznenadio ju je, međutim, siloviđ osećaj poraženosti zbog toga što je Džordž rekao da ga je razočarala. Zašto bi joj bilo stalo šta on misli? Zašto bi se sekirala ako na neki način nije zadovoljila tamo nekakve standarde koje je on u svojoj glavi stvorio za nju? Kao da ju je ovo što se odigralo nekako dirnulo i nateralo da oseti nelagodu koju niti je očekivala, niti ju je u celosti razumela. Nelagodu, da, ali i još nešto, pomisli ona - a nije bila sasvim sigurna šta je to drugo. Okrenuvši se, ona se vrati u predvorje. Tamo je bio njen otac, stojeći ispod ne-Kanaleta, ali gledajući u svoju kćerku umesto u sliku. „Tata, izgledaš kao dužd“, reče Ema. Gospodin Vudhaus se namršti. Dužd? „Ti i Džordž ste se nešto prepirali?" „Ма onako", reče Ema. „Ni oko čega." „Znaš, čuo sam povišene glasove, pa sam pomislio da to Sid viče na nekog. Znaš kako ponekad ume da viče na ljude." „Nismo vikali", požuri Ema da ga razuveri. „Samo smo se malo žučnije raspravljali." „U vezi s čim?" Ema sleže ramenima. „Kineskim restoranom. Ništa važno." Gospodin Vudhaus ju je s ljubavlju posmatrao. „Čudna si ti devojka, Ema. Ali ti si moja mala ljubimica, je li tako? Ti si tatina ljubimica i silno sam ponosan na tebe." „Za razliku od tvoje druge kćerke?" pecnu ga Ema. „Moje plodne sestre?" „Na nju sam takođe ponosan." Zadovoljni izraz nestade. „Mada živi u Londonu." „Nikad se ne zna, ćale. Oni koji žive u Londonu često dođu pameti i

odsele se iz njega. Možda i Izabela uradi isto." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Neće. A moja mala unučad će sva govoriti koknijem. 20 Ispuštaće „h“ i gutati kraj reći." On ponovo odmahnu glavom. „Toliko о obrazovanju." „Tata, to nema nikakve veze s obrazovanjem. To je kultura. Tako to ide. I sama Izabela izbacuje „h“. Kad dođe ovde za vikend, samo ih skupljam za njom. Na tone. Ispuštene bez imalo ustručavanja." „Zavitlavaš me“, reče gospodin Vudhaus. „А ovo su ozbiljne stvari." „U pravu si, ćale. Šta misliš о tome da se malo prošetamo po naših nekoliko jutara? Moraš se više kretati, znaš. Moraš da održiš mozak u dobroj kondiciji." On pređe preko predvorja i uze je pod ruku. „U pravu si. Malo šetnje će nam oboma prijati. Mada..." On iskorači u stranu da je pusti da prva prođe kroz vrata. „Mada šta?" „Mada, što se mozga tiče", reče on, „vreme bismo po svoj prilici bolje utrošili da smo seli i smazali po tanjir dimljenog lososa." „Joj, daj, ćale. Mislila sam da su to bapske priče: riba je korisna za mozak i sve to. Takvo šta možeš da čuješ od gospođe Ferhil." Gospodin Vudhaus joj pripreti prstom. „I može biti da je u pravu, znaš. Omega tri masne kiseline. Je li ti ikad palo na pamet da je gospođa Ferhil možda u pravu?" „Ne“, odvrati Ema. „Nije." Ali onda pomisli: Ma poslušaj me samo! Ona se okrete prema svom ocu. Gledao ju je s veseljem, ali možda i s tračkom tuge u očima. „Ne, možda je u pravu." „Gospođa Ferhil?" „Da, možda je u pravu... to u vezi s ribom..." Oklevala je, pa dodade: „I s nekim drugim stvarima." On je ćutke uze za ruku.

12.

Еmа je dosta razmišljala о tome kako da istovremeno pozove na čaj Filipa Eltona i Harijet Smit, a da to ne izgleda sumnjivo. Pitala se da li da ubedi Harijet da joj se priključi u nekom malom, improvizovanom odboru za prikupljanje novca za neku prigodnu dobrotvornu organizaciju, i da potom zamoli Filipa da ih informiše о relativnim zaslugama raznih lokalnih dobrotvornih organizacija. Od njega se, kao vikara, moglo očekivati da zna sve о dobrotvornim organizacijama, i pored toga što je Ema podozrevala da on sam nije naročito milosrdan. To bi ih spojilo a da ne izazove sumnju kod Filipa; ako Harijet nešto i posumnja, nije važno - njena saglasnost se podrazumeva; nije smatrala da je Harijet od onih koji talasaju. Naravno, već je propustila jednu dragocenu priliku za ovo provodadžisanje. Bila se ukazala na večeri koju je priredila, na kojoj su oboje bili gosti, ali njeni planovi za Harijet su u toj fazi bili tek u začetku, a raspored sedenja ih nije direktno spojio. Pokušavala je da se seti jesu li njih dvoje ćele te večeri razmenili bar nekoliko reči, ali nije se sećala da ih je videla da razgovaraju jedno s drugim. Ali mora da ju je primetio; nijedan muškarac ne može da sedi za trpezarijskim stolom pored Harijet Smit i da ne primećuje kako se nalazi u prisustvu izuzetne fizičke lepote. A ako ju je primetio na taj način - a mora da jeste - tada ona sama neće imati mnogo posla. Od nje se u tom slučaju traži samo da omogući susret; za očekivati je da će priroda - ili strast, nazovimo to kako god - uraditi ostalo. Ema odluči da se ne gnjavi s izgovorima; naprosto će ih oboje pozvati na čaj, mada ne baš u dlaku u isto vreme - Harijet će biti pozvana malčice ranije, tako da joj se određene ideje mogu usaditi u glavu, a potom će, nekih dvadeset minuta kasnije, stići i Filip Elton. Ako se neko od njih oseti izmanipulisano, pa neka; posle izvesnog vremena, kad shvate do čega je

dovela ta zgoda, ozlojeđenost će ustuknuti pred osećajem zahvalnosti. U Filipovom slučaju, to će biti upoznavanje s mnogo privlačnijom devojkom nego što inače može očekivati da sretne; pored sveg svog zanimanja za istoriju Vizantije i lepe spoljašnjosti, Filip nije bio uzbudljivo društvo, a njegovi dosadni razgovori i iritantni stavovi zacelo su mu ograničavali društvene mogućnosti. Stoga će biti zahvalan, pomisli Ema. A što se tiče Harijet, finansijski problemi koji je tako koče biće ubedljivo rešeni: Tajland, Indija i, štaviše, sva ona mesta gde se mogu provesti izdašno finansirana studijska putovanja, najednom će joj biti pristupačna, sve zajedno sa, naravno, mnogo boljom odećom - i obućom, mora se reći - nego što je dosad mogla sebi da priušti. Mnoge žene naprave takvu pogodbu, a posledice izdržavaju stoički i u dobrom raspoloženju, trpeći zamorne i zadrte muškarce u zamenu za materijalnu udobnost. Ona sama ne bi to nikad uradila, razume se, ali ona i ne mora - dobrostojeća je; u toj meti, štaviše, da joj muškarac nije ni potreban. „Jao, rado ću doći kod tebe na čaj, Ema“, oduševi se Harijet u telefonskom razgovoru. „То je baš ono što mi treba. Ovde u školi smo se upravo oprostili s grupom đaka i malo sam potištena zbog toga.“ „Odoše na železničku stanicu?" reče Ema. „Ра, barem će umeti da pitaju za pravac." „На!“ uskliknu Harijet, pa posle kraće pauze dodade: „Nadam se da hoće. Za neke sam pomalo zabrinuta. Jedan nikako nije shvatao kako se gradi futur i stalno je pričao u prošlom vremenu. Baš sam zabrinuta za njega." „Može da bude teško", složi se Ema. „Verovatno neće daleko stići.“ „Da. Zapravo nikad nisam saznala mnogo о njemu. Često smo razgovarali, ali nisam sasvim sigurna je li pričao о onome što je davno uradio ili о stvarima koje želi da uradi.“ „Ра dobro", reče Ema. „Nego, hoćeš li da dođem po tebe?" „Tvojim minijem?" „Može Harijet je bila oduševljena. „Jao, Ema, bilo bi divno. Nikad se nisam vozila u mini kuperu.“ „Ра eto, sad imaš priliku", reče Ema prevrčući očima na bezazleno oduševljenje svoje drugarice: bila je kao desetogodišnji školarac, koji jedva čeka da se provoza brzim kolima. „Biću u tri pred školom gospođe Godard.“

„Znaš gde je, zar ne?" upita Harijet. „Na starom aerodromu. Videćeš tablu na kojoj piše Hangari i onda jednu na kojoj piše Akademija engleskog jezika gospođe Godard. Voziš tim putem. Ja stanujem s gospođom Godard, u zgradi na kojoj stoji natpis Direktorkina kuća. Dok je ovde bilo stacionirano Kraljevsko vazduhoplovstvo, u njoj se nalazila oficirska menza." Spustivši slušalicu, Ema je delovala zamišljeno. Ako je i imala još nekih sumnji u pogledu svoje intervencije, razvejala ih je pomisao na Harijetine trenutne živome okolnosti. Da živiš na starom aerodromu - kakva bedna sudbina za bilo koga, čak i ako je to jedna od okolnosti koje obezbeđuju upis na prastari univerzitet. A tek društvo... Kad se đaci raziđu, kao sad, Harijet je po svoj prilici ostajala sama s gospođom Godard, koja joj je uveče bila jedino društvo za večerom. Koliko je Ema znala, nije postojao nikakav gospodin Godard, i ona zamisli njih dve kako sede za stolom, jedna preko puta druge, tražeći nešto о čemu će razgovarati dok laste, poput majušnih spitfajera, poniru i sunovraćuju se u sumraku oko streha stare oficirske menze i trošnog kontrolnog tornja. Ispostavilo se da je stvarnost prilično drugačija. Stigavši pred kuću gospođe Godard, Ema je ustanovila da je oficirska menza prefarbana u vedru ružičastu nijansu, a vrt, na koji oficiri sigurno nisu obraćali ni najmanju pažnju, bio je zasađen cvetajućim žbunjem. Gospođa Godard, koja je dočekala Emu na ulaznim vratima, nije bila nikakva stroga direktorka škole kakvu je Ema zamišljala već žena spokojnog, prijatnog izgleda - možda pomalo gojazna - obučena u nešto što je ličilo na kimono i s kovrdžavom crvenkastosmeđom kosom koju je široki rajf drečavih boja jedva obuzdavao. Taj rajf, možda najupadljiviji od svega na njoj, imao je na sebi indijanske motive i jarko ispisanu reč Hang! „Dakle“, reče gospođa Godard, dajući Emi znak da uđe. „Dakle, ti si Henrijeva kćerka.“ Emu je ovo zateklo nespremnu. „Da...“ „Godinama nisam videla tvog tatu“, reče gospođa Godard. „Sasvim se povukao, zar ne?" Ema nije bila sigurna kako da odgovori. „Ne izlazi mnogo“, promrmlja ona. „Tako dobar čovek“, reče gospođa Godard odmahujuči glavom. „Velika šteta. Nego, uđi, Harijet je skoro spremna. Videla je tvoja kola kako nailaze

putem i otišla do svoje sobe po neke stvari. Hoćeš li da popiješ nešto?" „Vozim", odvrati Ema. „О, ne, nikakav alkohol. Mislila sam na sok od zove. Ne bih da se hvalim, ali pravim stvarno dobar sok od zove." Ema je prihvatila i potom ostala sama u prostoriji koja je, po svemu sudeći, bila dnevna soba gospođe Godard. Nameštaj je bio udoban, s istočnjačkim ponjavama prebačenim preko fotelja, gomilama knjiga i časopisa na podu pored tih fotelja, a zidovi puni velikih apstraktnih slika jarkih boja. To nije bilo ono što je Ema očekivala, jednako kao što to nije bila ni sama gospođa Godard, koja se utom ponovo pojavi, noseći dve čaše soka na malom mesinganom poslužavniku. „Odličan je", reče Ema kad je probala sok. Gospođa Godard se osmehnu. „Pravim ga i od borovnice, ali njega smo već popili. Taj napravim u jesen i uvek se nadam da će mi potrajati do sledeće godine, ali često ga brzo nestane. Naši đaci ga obožavaju." „Sigurno vam nedostaju kad odu", reče Ema. „Harijet kaže da njoj nedostaju." Gospođi Godard je bilo drago što to čuje. „Nadam se da i mi njima nedostajemo. Neki od njih nam to i kažu. Dobijamo razglednice od njih, odasvud, i obično se izuzetno trude da budu gramatički tačne. Ali to se može i očekivati, zar ne?" Ema se osvrte po prostoriji. „Ovde ih podučavate?" „Jao, ne“, reče gospođa Godard. „Nastava se odvija u posebnoj zgradi, odmah pored zgrade za smeštaj đaka. Imamo jezičku laboratoriju i dve učionice. Imamo i stanove za nastavnike. Njih je obično troje i u većini slučajeva dolaze nam pravo s univerziteta. Imaju diplomu koja im omogućava da predaju engleski kao strani jezik, pa dođu i provedu kod nas nekoliko meseci pre no što odu da rade negde u inostranstvu. Za mene su oni nešto poput misionara koje smo nekad slali na sva moguća mesta da zabrane tamošnjem življu da pleše. Danas, dabome, više nikom ne zabranjujemo da pleše. Što je, složićete se, znak da smo izuzetno napredovali." Ema se osmehnu. Gospođa Godard joj se dopadala. „Sada, naravno, ima zemalja koje nama šalju misionare", nastavi gospođa Godard. „Ljudi iz svih krajeva sveta dolaze da preobrate ovdašnji živalj. Mrka kapa! Ipak, trude se, pretpostavljam, i to obično krajnje učtivo. Ne

pokušavaju da nam zabrane da plešemo i tako to. Barem ne odmah. Ne prilaze ljudima i ne prete im da će otići u pakao ne budu li prestali da plešu, što su, bojim se, naši misionari nekad govorili onim zlosrećnim Polinežanima. Naprosto možete da zamislite kako je to izgledalo. Polinežani uživaju u dobrom plesu, ali utom naiđe neki misionar i kaže: „Smesta prestanite da plešete, grešnici nijedni!" Jadni Polinežani se na to ukoče u pola koraka, s jednim stopalom iznad zemlje, užasnuto se zgledajući, a muzika prestane." Gospođa Godard uze gutljaj soka. „Naravno, oni su verovali da ples dovodi do nekih drugih stvari, koje su ih najviše i brinule. Plesanje, samo po sebi, možda je bilo sasvim u redu, po mišljenju nekih liberalnijih misionara pod uslovom da nema stiskanja, ali kad se plesači zanesu, pa, znate kakve to posledice ima." Ona pogleda u Emu. „Povremeno nam na vrata zakucaju američki misionari. To su obično vrlo pristojni mladi ljudi iz Jute, koji nose osoben donji veš. Jesi li znala za to, Ema? Ti vrlo učtivi i lepo vaspitani mladići nose neobičan donji veš, koji se naziva svetim. Nikad ga nisam videla, razume se, zato što su ti mladići mnogo drugačiji od naših, kojima gaće do pola vire iz pantalona. Sigurno si primetila - može li iko da ne primeti? - te mladiće kojima se vide gaće. A čak nisu zidari. Zidarima je dozvoljeno da im se vide gaće; to ide s tim poslom. Možda nam američki misionari čine veliku uslugu. Umesto da nas preobrate u ovu ili onu veru, možda navedu naše momke da vrate gaće pod pantalone, tamo gde im je i mesto. To bi bilo veličanstveno dostignuće, na kojem bismo im svi bili više nego zahvalni." Na vratima se pojavi Harijet i osmehnu se Emi. „Baš mi je drago da ste se vas dve upoznale", reče ona. „I meni", odvrati gospođa Godard, pa reče Emi, „Moraš jednog dana doći kod nas na večeru. Umesiću poseban kolač." Ema primeti da je ovaj poziv prouzrokovao to da Harijet dobaci gospođi Godard nešto što je ličilo na upozoravajući pogled. „Ema je vrlo zauzeta", reče Harijet. „Ima mnogo posla, gospođo God." „Ра dobro, jednog dana", reče gospođa Godard. „Hajde sad, idite i zabavite se." U kolima, dok su se vozile sa starog aerodroma, Ema primeti kako joj se gospođa Godard baš dopala. „Uopšte nije onakva kakvu sam je zamišljala", reče ona. „Kad se neko zove gospođa Godard i vodi školu engleskog jezika,

to stvara sasvim drugačiju sliku u glavi." Ona zastade. „I čula sam da je zoveš gospođa God." „Skraćeno za Godard", reče Harijet. „Shvatam." Ema se ujede za usnu. „Samo sam pomislila kako to zvuči prilično čudno. Negde, ne znam gde, čitala sam о čoveku koji je, čuvši da je na nebu snažno zagrmelo, rekao - bio je pomalo kemp - ’O, opet gospođica Bog 21 sa svojim štosovima!’ Samo što je zatvorio usta, prasnula je strašna munja i ubila ga na mesni." „Jao, grozno", reče Harijet. „Ali ja ne govorim s nepoštovanjem. Nikad ne bih ismevala Boga." „Tako je", složi se Ema. „Čemu rizikovati?" „Ona je veoma ljubazna", reče Harijet. „Bila je najbolja prijateljica moje majke. Jedina je prijateljica mojih roditelja koju poznajem.“ „Baš tužno", reče Ema. „Da, može biti. Ali ona to sve nadoknađuje." „А gospodin Godard?" upita Ema. „Nikad ga nisam upoznala", odvrati Harijet. „Volela bih da jesam. U vezi s njim, rekla mi je samo: ’Dala sam svom mužu njegovu slobodu.’ Tako je rekla." Ema se zainteresovala. „Pitam se šta to znači." „Pitala sam je", na to će Harijet. „Odgovorila je samo: ’Egzistencijalna sloboda.’ Bojim se da nisam razumela." Ema se vrati na onaj poziv na večeru. „Izgledalo je kao da si zabrinuta zbog toga. Neće ti smetati ako pitam zašto?" Harijet je oklevala pre no što je odgovorila. „Zbog kolača", reče naposletku. „Mislim da ne bi smela da nudi svoj kolač svima redom. Već sam joj to rekla." U međuvremenu su stigle do kraja aerodromskog puta i Ema skrete minijem na glavni drum, prema Hajberiju. „Šta nije u redu s njenim kolačem?" Harijet pogleda kroz prozor. „Stavlja nešto u njega", promrmlja. „О", izusti Ema. Kad bi posetioci dolazili u Hartfild, gospodin Vudhaus bi obično sedeo s

njima u svojoj biblioteci - velikoj neurednoj sobi na severnoj strani kuće dok je Ema svoje goste primala u kuhinji ili u maloj dnevnoj sobi koju je preuzela kad se vratila sa studija. Ta soba je nekad pripadala njenoj majci i bila je gotovo poput svetilišta posvećenog pokojnoj gospođi Vudhaus, kako to već biva kad ljudi nemaju srca da preurede sobu koju je ranije koristio neko ко je u međuvremenu odrastao, otišao ili preminuo. Ema i Izabela su to razumele i kao male su retko ulazile u tu sobu, koja je za njih bila jedna od malobrojnih uspomena na majku. Sad je, međutim, Ema počela da je koristi i da joj lagano daje pečat svoje ličnosti. Police su počinjale da se pune njenim knjigama a mali pisaći sto pored prozora bio je u poslednje vreme zakrčen njenim laptopom i papirima. Na niskom stočiću ispred sofe ležao je otvoren blok za skiciranje. „Nisam znala da crtaš", uskliknu Harijet. „Smem li da pogledam?" Ema spusti čajnik i nehajno odmahnu rukom. „Ја sam ti beznadežan slučaj", reče ona. „Volela bih da umem bolje da crtam." Harijet ponovi pitanje. „Smem li da pogledam?" „Naravno. Ali, kao što rekoh, ništa ne valjaju." Harijet je s gotovo poniznim poštovanjem prelistavala stranice u bloku. „Baš su dobre", reče ona. „Uopšte nisi beznadežan slučaj. Fantastične su." Ema priđe Harijet i pogleda joj preko ramena. „U Batu sam pohađala časove crtanja", reče ona. „Skoro dve godine. Na studijama dizajna te podstiču na to. Pretpostavljam da moraš biti u stanju da skiciraš svoje ideje, a svakako pomaže ako umeš da crtaš." „А ti očigledno umeš", reče Harijet, koja je s divljenjem zurila u mrtvu prirodu urađenu u akvarel tehnici, s mastilom upotrebljenim za naglašavanje. „Dopada mi se ova kombinacija akvarela i mastila. Vrlo je nežna." „Da“, odvrati Ema. „Mastilo je samo po sebi dosta grubo. Njime ne možeš da senčiš. Ali dobro se slaže s vodenim bojama." Harijet okrete stranicu. „Ко je on?" upita pokazujući u crtež olovkom, koji je prikazivao mladića kako sedi u kuhinji. „Mark", odvrati Ema. „Bio je dečko moje drugarice." „Deluje prijazno", reče Harijet. „Ima krupne oči. Dopadaju mi se ljudi s krupnim očima." Ema se osmehnu. „Jao, bako, kako su ti velike oči." „Molim?"

„Setila sam se Crvenkape", odvrati Ema. „Znaš kako vuk obuče bakinu odeću, a Crvenkapa vidi njegove velike oštre zube... Da te bolje pojedem, mila moja!" Harijet zadrhta. „Nemoj!" reče. „Lako se uplašim, Ema." „U redu", odvrati ona. „Nećemo dečje pesmice. Mnoge su prilično zastrašujuće, zar ne? Pune nekakvih surovosti. Gospođica Tejlor je običavala da nam čita iz knjige Prljavke Petar. 22 Znaš li je?“ Harijet spusti blok za skiciranje i uze od Eme svoju solju s čajem. „Ne, mislim da ne znam." „Ako misliš da je Crvenkapa zastrašujuća, trebalo bi da prelistaš Prljavka Petra. Unutra se nalazi priča о dečkiću koji je sisao palac, pa mu ga je Čiča Secipalac odsekao. Taj je imao velike krojačke makaze kojima je odsecao deci palčeve. Na slici se videla krv." Harijet se strese. „Drago mi je što nikad nisam čitala tu knjigu.“ „U stvari“, nastavi Ema ne skidajući pogled s Harijet, „pročitala sam negde da priča о Čiči Secipalcu zapravo govori о kastraciji. Mali dečaci to razumeju, mada se to nigde ne kaže otvoreno; s malim devojčicama to već nije slučaj. One misle da se govori о palčevima.“ Harijet se ponovo strese. „О", izusti. Sedele su i pile čaj. Ema je preko ruba svoje šolje gledala u Harijet. Boticeli, pomisli. Ona je baš poput jedne od onih žena na slici „Proleće“. Ili je možda sama Venera, koja pluta na svojoj školjci? Nacrtaće Harijet. Mora. U međuvremenu Harijet je rekla nešto što Ema nije čula jer je razmišljala о Botičeliju. „Izvini?" „Pitala sam kad ćeš početi da stažiraš. Sećaš li se? Kazala si da ćeš da se baviš dizajnom ili dekoracijom, ili kako to već zoveš." „Na jesen", odvrati Ema. „Sad radim vebsajt. Nabaviću i one kataloge uzoraka - tkanina, tapeta i tome slično. Ima tu mnogo da se radi." „Kako si hrabra", reče Harijet. „Započeti vlastiti posao, to je stvarno hrabro." Ema sleže ramenima. „U mom slučaju, rizik nije veliki“, reče ona. „Ја imam sreće. Imam krov nad glavom, a račune plaća tata.“ „То stvarno jeste velika sreća“, reče Harijet.

Ema je pažljivo posmatrala drugaricu. Je li joj ikad palo na pamet, upita se, da bi se i sama mogla naći u sličnom položaju? „Ovo su teška vremena za nas", reče ona. „Moramo da..." Harijet joj upade u reč. „Mi?" „Mi devojke. Žene. Moramo da radimo. Muškarci su oduvek morali, pretpostavljam, ali sad to važi i za nas. Osim ako, pa, ako ti se ne posreći." „Misliš, osim ako se udaš?“ Ema odmahnu glavom. „А, ne, nije baš tako jednostavno. Većina žena mora da održava domaćinstvo, da vodi račima о deci i radi." „Znam", odvrati Harijet. „Stvarno je nepravedno." Ema se nasmeja. „Pravednost ne ulazi u tu jednačinu, Harijet. Svet nikad nije bio pravedan. Nije bio pravedan ni u staro vreme, kad ženama nije bilo dozvoljeno da rade. Tada si morala da se udaš ili ti se loše pisalo. Neudata žena se zapošljavala kao deo posluge - kao kuhinjska sluškinja ili nešto slično. Ako si poticala iz srednje klase, mogla si da budeš guvernanta ili družbenica neke gospođe. Bilo je gadno." Ona se seri gospođice Tejlor. Nikad je nije pitala zašto je postala guvernanta; oduvek joj se činilo da je to naprosto sudbina gospođice Tejlor, onako kako mnogi ljudi jednostavno deluju predodređeni da rade ono što rade ili da budu ono što jesu. Ona je bila predodređena da bude Ema; njen otac je bio predodređen da bude tata siroti, vazda zabrinuti, velikodušni tata; Sid je bio predodređen da bude Sid, sa svojim motokultivatorom i prikolicom u kojoj je prevozio ogrev i stajsko đubrivo. „Ра, sad je bolje", reče Harijet. „Imamo izbora." Ema je delovala sumnjičavo. „Imamo? Na primer?" „Možemo da radimo onaj posao koji želimo. Možemo da se školujemo za razna zanimanja. Možemo da gradimo karijeru." Ema nevoljno priznade da je tako. „Možda“, reče ona. „Može biti da je to tačno - do određene mere. Ali jedan izbor si izostavila." Harijet je čekala. „Izostavila si mogućnost da sve prepustimo muškarcu." „Kako to misliš?" Ema pogleda kroz prozor. Beše joj palo na pamet da ne bi trebalo da se meša, ali to je bila samo prolazna pomisao, i bila je odbačena. „Mislim da možemo pustiti muškarca da plaća račune." Ona zastade. Harijet je slušala.

„Još se mogu naći muškarci spremni da vode računa о ženi. Još ima žena, malobrojnih, doduše, koje ne moraju da rade." „Ostaju kod kuće? Rade samo muškarci?" Ema sleže ramenima. „Pojednostavljeno rečeno. Može se reći da je to razmena. Muškarac možda ima novac. A žena će razmeniti svoje... svoje prijateljstvo za praktično izdržavanje. Ona se brine о muškarcu u emotivnom pogledu. Kuva za njega i tome slično. Zauzvrat, muškarac plaća račune. Zar ne misliš da zvuči kao poštena razmena?" Harijet nije trebalo mnogo vremena za razmišljanje. „Mislim", odvrati ona. „Nisi mu se obavezala do kraja života", reče Ema. „Muškarac može da bude privremeni lek." Ona se osmehnu i primeti da se i Harijet smeška. „А muškarcu, naravno, to ne smeta. Svi znaju na čemu su." Najednom je bila svesna da više nema Harijetinu punu pažnju. Druga devojka je gledala kroz prozor. Ema je pratila njen pogled. Žena u plavom kombinezonu je okopavala leju s cvećem. „То je gospođa Sid", reče ona. „Održava nam vrt. Stvarno se razume u cveće - zna sve botaničke nazive. Ja ne mogu da ih upamtim. Uđu mi na jedno i izađu na drugo uvo." „Izgleda da je snažna", reče Harijet. „I jeste. I mnogo je fina. Udata je za Sida. On je prava mica; radi na farmi." Harijet je posmatrala kako baštovanka ubacuje korov u plitku drvenu korpu. „Kako se zove?“ Ema se namršti. „Nisam sigurna. Ima svoje ime, sto posto, ali je mi jednostavno zovemo gospođa Sid, zato što je udata za Sida. Ne smeta joj. Oduvek smo je tako zvali.“ Ona zastade. „Gospođa Ferhil se zove Beri. To znam. Beti Ferhil - doduše, nikad se ne bih usudila da je tako intimno oslovim. Onesvestila bi se da je oslovim sa Beti - ja takođe. Obe bismo se obeznanile." Harijet je u međuvremenu primetila još nešto. „Neko nailazi prilaznim putem. Neka kola." Ema je glumila iznenađenje. „Stvarno? O, pa to su kola Filipa Eltona. BMW. Ne umem da kažem koji model, ali znam da su vrlo skupa." Harijet se osmehnu. „Ali mislila sam da je on vikar.“

„Samo pola radnog vremena. I to na dobrovoljnoj bazi. Ne znam tačno kako crkva to naziva. U svakom slučaju, ne plaćaju ga.“ „Ali mlad je. Pa kako onda može da priušti sebi ta besna kola, ako ga ne plaćaju?" Ema joj reče za poslovnu zgradu u Ipsviču i stanove u Norviču. Zatim dodade: „Vrlo je dobrostojeći." I onda: „Zapravo uopšte nije loš. Ako ti ne smeta što mnogo priča о Vizantiji, ume da bude baš fin." Ona shvati da Harijet ne zna gde je Vizantija. I potom shvati da i njoj samoj, tako duhovitoj i dobro obaveštenoj kakva jeste, ta tema predstavlja popriličnu nepoznanicu. Justinijan, Konstantinopolj i... i... Istina je zapravo glasila da Filip Elton, premda relativno dobrostojeći, nije bio ni izbliza onoliko bogat koliko su ljudi verovali da jeste. Zaista je posedovao poslovnu zgradu u Ipsviču, i to celu, baš kao što je posedovao i one stanove u Norviču. Te nekretnine su mu donosile mesečne prihode od stanarine, ali ti prihodi ni slučajno nisu bili tako veliki kao što je zamišljala Ema, i bili su opterećeni troškovima koji su ga navodili da se zapita ne bi li bilo bolje da se sasvim otarasi pomenutih nekretnina. Problem u vezi s poslovnom zgradom sastojao se u tome što je ona, tokom prvih trideset godina postojanja, bila veoma loše održavana. Da je zgrada bila valjano sagrađena, taj nedostatak održavanja možda ne bi bio tako ozbiljan, ali originalni dizajn i gradnja bili su tipični za loše standarde koji su u to vreme bili na snazi. To je rezultovalo prodiranjem vode kroz spoljne betonske panele i oštećenjem fasade. Mestimično su otpali čitavi delovi fasadne obloge, otkrivajući vlažne mrlje i nimalo lep goli zid. Zgrada je zbog toga odavala utisak zapuštenosti, što je odbijalo firme od namere da iznajme prostor u njoj; ко želi da ih klijenti vide u tako bednim prostorijama? Kako su stanarine opadale, postajalo je sve neisplativije trošiti novac na popravke, usled čega su stanarine dodatno opadale - začarani krug u koji nekretnine koje se iznajmljuju upadaju tako lako. Stanari nisu bili spremni da potpišu ugovor na duže od šest meseci, u nadi da će im posao krenuti dovoljno dobro da tada mogu da se presele u impresivnije i zdravije kancelarije. Nikakva Filipova uveravanja nisu uspevala da ubede njegove stanare kako će se popravke zaista i izvršiti, pa čak ni onda kad su te tvrdnje dolazile u svešteničkoj odeždi. „Izvinjavam se, vikaru“, odvratio je jedan njegov stanar,

„neću vas optuživati da lažete - budući da ste svešteno lice i sve to - ali jednostavno vam ne verujem.“ Nevolja sa stanovima u Norviču nije se mnogo razlikovala od toga. Mada su se nalazili u dovoljno dobrom kraju grada, takođe su datirali iz vremena kad su vlasti svim silama podsticale gradnju novih objekata i bile spremne da zažmure na jedno oko na poslovanje građevinara koji su obećavali da će brzo završiti gradnju. Stanovi u Norviču su spolja izgledali dobro, ali su zato imali veoma lošu izolaciju. Kao rezultat toga, njihovi stanari morali su mnogo da troše na zagrevanje prostorija kroz čije je loše zadihtovane prozore i tanke zidove toplota smesta bežala napolje. Filip je zatražio od specijalizovane firme da uradi procenu stanja, koja nije bila nimalo obećavajuća. Troškovi izolovanja svakog stana u skladu s današnjim standardima procenjeni su na petnaest hiljada funti i, mada je opština jednim delom finansirala takve popravke, najveći deo novca morao je da dođe iz džepa vlasnika. A loše stanje nekretnine je i ovde dovelo do pada cene najma. Poslovna i stambena zgrada nisu bile jedino što je Filip posedovao, ali su sačinjavale znatan deo njegovog bogatstva. Ukoliko ne uspe da nađe pet stotina hiljada funti za neophodne popravke, njegovim nekretninama će naprosto opadati vrednost, sve dok ne postanu potpuno bezvredne. To pitanje ga je zaokupljalo. Zaključio je da će do novca najlakše doći ženidbom. Tako je uradio jedan njegov kolega sa studija, koji se oženio kćerkom prevozničkog magnata i sad živi u Monaku. Filip se s vremena na vreme dopisivao s njim i ovaj ga je uveseljavao pričama o svom raskošnom životu. „То što sam se oženio", napisao mu je, „jeste najpametnije što sam ikad uradio. Sad sam blaženo srećan, a slučajno i bogat. Najsrdačnije preporučujem. Oboje je krajnje poželjno." Filip nije smatrao da će imati teškoća da pronađe odgovarajuću kandidatkinju. Imao je vrlo jasnu predstavu koliko je zgodan - oduvek je bio svestan toga da ga žene smatraju privlačnim i naprosto je prihvatao to kao nešto što mu sleduje. Suprotni pol ga nije naročito zanimao, mada daleko od toga da je bio ženomrzac. Njega ljudi generalno nisu mnogo zanimali, s izuzetkom, možda, samoljubivog zanimanja, koje je, po njemu, predstavljalo predmet znatne fascinacije. Nije smatrao da će ženidba obavezno značajno promeniti njegov život.

Može nastaviti da se bavi onim čime se trenutno bavio - pisanjem doktorata na temu istorije Vizantije - dok će njegova žena, koja god naposletku bila, voditi kuću, kuvati i, uopšte uzev, brinuti о njemu. Od nje se zahtevalo samo da sa sobom donese pozamašan miraz - doduše, to više niko ne zove tako - i, ako je ikako moguće, lepu veliku kuću. Kao što je Hartfild. Sada, pošto mu je gospođa Ferhil otvorila vrata, stajao je u predvorju i osvrtao se naokolo posmatrajući sve drugačijim očima. Prilikom prethodnih poseta, bio je vrlo ravnodušan prema slikama što su visile na zidovima, ali budući da je doneo odluku u pogledu svoje budućnosti, sadržaj kuće sada je delovao znatno važnije. Filip je, u stvari, bio poprilično verziran što se tiče umetnosti; bio je redovan posetilac Volisove zbirke i Kraljevske akademije u Londonu, i prelistao bi povremeno kataloge aukcijskih kuća ukoliko je ponuda zvučala obećavajuće. On sam posedovao je malo umetničkih slika vrednih pomena, ako se izuzmu mala preliminarna skica Tobijasa i anđela Stenlija Spensera i ni po čemu poseban Romnijev portret nekog dečkića koji čita knjigu; sad, osvrćući se po predvorju, shvatio je kako je možda pogrešio kad je otpisao umetničke slike u domu Vudhausovih kao jedva malo više od onoga što se može i očekivati u prosečnoj engleskoj seoskoj kući. Znao je da je ne-Kanaleto samo „sledbenik“ nekog opskurnog venecijanskog slikara koji ni sam nije bio ništa više od „pripadnika škole" nekoga boljeg od sebe, zbog čega je u najboljem slučaju vredeo možda dvanaest hiljada funti, ali nije imao pojma da je prilično suzdržan akvarel na suprotnom zidu Neš, a ono do njega zapravo Ravilijus. „Lepe slike", reče gospođa Ferhil. „Mada privlače beskrajno mnogo prašine." „На!“ na to će Filip. „Prašina nije poštovalac umetnosti, zar ne, gospođo Ferhil? Ne, mislim da nije." Gospođa Ferhil ga iskosa prostreli pogledom. Nikad joj se nije dopadao i nije bilo šanse da ode na njegovu nedeljnu propoved. Nikad u životu. Bio je premlad i previše arogantan za njen ukus. A ako umre, nadala se da će je to zadesiti dok se nalazi negde drugde, tako da Filip neće imati tu čast da joj odsluži zaupokojenu liturgiju. „Gospodin Vudhaus je u svojoj biblioteci", odsečno će ona, mahnuvši glavom u pravcu hodnika što je vodio do biblioteke. „Kao i uvek."

„U stvari", reče Filip, „došao sam kod gospođice Vudhaus. Pozvala me je na čaj." Gospođa Ferhil pokaza niz drugi hodnik. „Naći ćete je u njenoj dnevnoj sobi." „Znam gde je", odvrati Filip gledajući niz široki hodnik što je vodio do Emine sobe. Kad se uselim ovde, pomisli on, ova matora veštica ima da leti. „Mnogo vam hvala. I nadam se da ću vas jednog dana video i u crkvi." „Moguće", reče gospođa Ferhil krajnje sumnjičavim tonom. „Ра dobro“, na to će on. „Nikad ne bih primoravao nekog da sluša moje propovedi.“ „Zato što je ovo slobodna zemlja“, promrmlja gospođa Ferhil. Trudio se da mu ton ostane vedar. „Ра da, pretpostavljam da ovo jeste slobodna zemlja. Doduše, nije da se naša draga vlada ne trudi da ograniči slobode u kojima trenutno uživamo." „Tih sloboda ima i previše", reče gospođa Ferhil. „Neki misle da mogu da rade kako im se prohte." Filip joj pripreti prstom u šaljivom prekoru. „С-с! Gospođo Ferhil! Ljubiti bližnjeg svog. Ljubiti bližnjeg svog." I pomisli: Matori akrep. Uputio se hodnikom, ali se posle nekoliko koraka zaustavi. Hodnik nije bio naročito svetao i on pomisli kako mu je sigurno zato promakao. Kako bi inače tek tako prošao pored Stabsa? Zagledao se u sliku. Tema je bila odgovarajuća: trkački konj započinje trening na pitomom talasastom pašnjaku; drveće u punom listu; teški sivi oblaci na nebu. Ispod slike nalazila se predusretljivo postavljena mesingana pločica, na kojoj je pisalo: Stabs, Jutarnji galop. Filip šumno uzdahnu. Stabs ove veličine vredi najmanje dva miliona, a moguće i mnogo više. Nedavno je jedan prodat na aukciji za više od dvanaest miliona funti; video je u novinama fotografiju slike i čitao je о nastojanju da se zadrži u zemlji. Australijanci su se bili naoštrili da je se domognu i po svoj prilici će hteti da kupe i ovu. Na jedan kratak trenutak on dozvoli sebi da zamisli svoj intervju: „Stalo mi je da ova slika ostane u zemlji, stvarno mi je veoma stalo, i uradiću sve što mogu da obezbedim da tako i bude." Pripisaće mu zasluge za to što je spasao sliku, tako što je omogućio Nacionalnoj galeriji da je otkupi po sniženoj ceni. „Šta je razlika od jednog ili dva miliona kad je u pitanju nacionalna umetnička baština?" A

oni će reći: „Ne postoje reći da izrazimo svoju zahvalnost - zaista ne postoje." „Ма dajte, molim vas“, odvratiće on na to. „То nije ništa. Samo jedan mali gest.“ „Ali tako dobro usmeren.“ „Ра, čovek čini koliko može.“ Dabome, čovek učini nešto takvo tek nakon što poboljša izolaciju na nekretninama koje daje u zakup. „Znate, ne smem dozvoliti da se ljudi smrzavaju." Filipovo razmišljanje prekinuo je zvuk piskavog smeha što je dopro iza zatvorenih vrata Emine dnevne sobe. On koraknu napred i pokuca. „Filipe!" uskliknu Ema. „Stigao si tačno na vreme. Merkala sam poslednju pogačicu i borila se s iskušenjem." Bio je srdačan. „Nikad ne bi trebalo da se odupiremo toj vrsti iskušenja", reče on, osmehnuvši se prvo Emi, a potom i Harijet. „А ako mu podlegnemo, nema potrebe da se kajemo." „Neobične reči za jedno svešteno lice", reče Ema. „Ali opet, tebe ne plaćaju." Filip se kratko nasmeja. „То je nebitno. Svete tajne su svete tajne." Ema mu pokaza da sedne na sofu, pored Harijet. Sedajući, on primeti blok za crtanje. „Zaboravio sam da voliš da crtaš", reče on. „Dao bih sve da umem da crtam i slikam. Ali nekima od nas, avaj, manjka talenta." „Nisam naročito dobra", reče Ema. „Ali volim to. Najvažnije je da..." „Stvarno je dobra", prekide je Harijet. „Siguran sam da jeste", saglasi se Filip. „Razmišljam da radim više portreta", reče Ema. „Kad bih samo pronašla odgovarajući model." Ona okrznu pogledom Harijet, koja pogleda u pod. Niko nije progovarao. „Harijet", veselo će Ema. „Mogla bih da uradim tvoj portret. Šta misliš о tome?" Harijet je taman zinula da nešto kaže - da se usprotivi, ali prvi se javi Filip. „Bilo bi divno", reče on. „Portret Harijet Smit, iz kičice Eme Vudhaus! Kakva bi to slika bila! Baš bih voleo da je vidim." „Ne znam", reče Harijet. „Uopšte ne umem da sedim s mirom." „Gluposti", na to će Ema. „Pri tom umetnik ne očekuje da njegov model

sedi sasvim nepomično. Portret nije mrtva priroda." „Tako je“, reče Filip. „Portret nikad ne bi smeo da bude... da bude..." Mučio se da nađe pravi izraz. „Statičan", reče Ema. Filip joj dobaci još jedan bleštavi osmeh. Ima nešto spreda na zubu, pomisli Ema. Komadić spanaća? Spanać često ume da se zalepi čoveku za zub. Ona zadrhta i protiv svoje volje. „Ako baš želiš", reče Harijet. „Ako baš želiš, mogu da ti poziram." „Onda smo se dogovorile", reče Ema. „А ti ćeš, Filipe, prvi videti crtež. Čak ću ti ga i pozajmiti, ako hoćeš." „Biću počastvovan", odvrati Filip. „Dabome, biće teško dočarati Harijetin izgled", reče Ema. „Nikad nije lako u potpunosti dočarati lepotu." Harijet se meškoljila od nelagode. „Daj, Ema, molim te!" „Ne", reče Filip. „Ema je u pravu. Biće vrlo teško dočarati Harijetinu nesvakidašnju lepotu na papiru. Nema te olovke, pastela ili boja koje bi dorasle tom zadatku." Ema je presrela široki osmeh koji je sad bio usmeren prema Harijet. Bilo joj je jasno da je očaran - baš kao što se nadala da će biti. „Daću sve od sebe", skromno će ona. „Niko ne može više od toga", reče Filip. „U tvom slučaju, međutim, to će sigurno biti izuzetno. Dostojno Kraljevske akademije, rekao bih." Kad su njeni gosti otišli, Ema je uzela svoj blok i zamišljeno ga prelistavala. Harijet jeste pristala da joj sutradan pozira, ali još nije odlučila kakva će biti pozadina. „Neću da bude previše ukočeno", rekla je Harijet. Ema se slagala s njom. „Ne, naravno da ne. Nešto naturalno." „О, naturalno... da." Ema se osmehnu; kad neko iznese rizičan predlog a da toga nije ni svestan! Au naturel. 23 Harijet je to sama rekla, i možda će to na kraju biti akt. Šta može biti naturalnije od toga? Ali nije bila načisto kako da to predloži, niti je bila sigurna hoće li njena drugarica pristati. „Ali sama si predložila", ustvrdiće na to. A Harijet će joj dobaciti onaj svoj pomalo zbunjeni pogled, tako iritantan

i privlačan u isto vreme.

13.

Negde u to vreme, Džejn Ferfaks došla je da živi kod svoje tetke, sirote gospođice Bejts, i svoje bake, još sirotije gospođe Bejts. Dve Bejtsove živele su u centru sela, u okolnostima skučenim u prostornom i finansijskom pogledu. Vladalo je opšte uverenje da su obe, manje ili više istovremeno, pretrpele težak finansijski gubitak - gubitak koji ih je primorao da dotadašnji komfor zamene nesigurnim životom na rubu siromaštva. Pričalo se da je do pomenutog fmansijskog gubitka došlo onda kad ih je neki dobronamerni rođak ubedio da postanu Lojdova Imena - privatni žiranti iza osiguravajućih društava koji, za to što garantuju za ugovore, dobijaju udeo u često veoma velikom profitu. Uradile su to i prve godine odlično zaradile, samo da bi ih sledeća godina podsetila na neograničenu ličnu odgovornost koju je sistem podrazumevao ukoliko isplaćena potraživanja premaše uplaćenu premiju. Reosiguranje je uglavnom potiralo te gubitke, ali povremeno su Imena morala da nadoknade deficit. Pričalo se da je gubitak jednog broda kod Roga Afrike, za kojim je ubrzo usledilo i nasukavanje tankera na greben nedaleko od Kočina, progutao najveći deo kapitala gospođe Bejts. Niz razornih oluja koje su se sručile na Tajvan i Japan uradio je isto s kapitalom njene kćerke. Reakcija gospođe Bejts na ovu promenu njene fmansijske situacije sastojala se u tome da je manje ili više izgubila moć govora. Ta vrlo razgovorljiva žena povukla se u svet zamišljenog ćutanja, retko kad otvarajući usta sem da povremeno zatraži nešto od kćerke. To što se desilo verovatno je napravilo pometnju u životu gospođice Bejts, ali ona nije delovala traumatizovano kao njena majka. Oduvek je bila optimistična i vedra, i takva je i ostala; vrlo retko je, ako ikad, pominjala njihovu živomu situaciju, i s izuzetnom duhovnom snagom je podnosila neke nedostojanstvene aspekte otmenog siromaštva - kao što su, recimo, prevrnute

kragne na bluzama. Situacija Džejn Ferfaks bila je podjednako nezavidna. Bila je siroče, pa je njena nesreća stoga bila dvaput veća od one koja je snašla Emu ili Frenka Čerčila, koji su izgubili samo jednog roditelja. Nju su, međutim, izdržavali Kembelovi, velikodušna porodica puna razumevanja, koji su se postarali da obezbede da ona dobije dobro opšte obrazovanje i, što je najvažnije, časove klavira. To je, međutim, bilo sve što su mogli da joj pruže i Džejn je oskudevala u novcu isto kao Harijet Smit - i više, možda, jer ona, za razliku od Harijet Smit, nije radila. Predavanje engleskog kao stranog jezika bilo je, činilo se, i njena sudbina, i krajem leta će potražiti odgovarajući posao. Ema nije upoznala Džejn Ferfaks, ali zato je mnogo čula о njoj od njene tetke. Gospođica Bejts je о svemu pričala s podjednakim zadovoljstvom, ali kad bi se razgovor dotakao Džejn, izgledalo je da njen entuzijazam ne poznaje granice. Kako se činilo, Džejn je bila beskrajno nadarena za sve i svašta, a pogotovo je čudesan bio njen dar za muziku. „Ne kažem da je ona Mocart“, topila se gospođica Bejts. „Uopšte ne kažem da jeste." Ali kažeš, pomisli Ema. Kažeš upravo to. „Recimo to ovako", nastavila je gospođica Bejts. „Ima baš onakvo uvo kakvo je imao Mocart. A uvo je, znate, ono bitno." Gospođica Bejts rekla je ovo Emi bez ikakve namere da natukne kako Ema nikad ne bi mogla ni prići Džejninom nivou dostignuća, ali Ema i ostali koji su čuli ovaj komentar upravo su ga tako razumeli. „I znate li šta?“ nastavila je gospođica Bejts. „Ona je neverovatna kuvarica! Da, naša Džejn. Kao što znate, majka i ja se jednostavno hranimo i jedemo vrlo malo.“ Osim kad dođete kod nas na večeru, pomislila je Ema. Tada sve nadoknadite. „Džejn vam je od onih kuvara umetnika“, nastavila je gospođica Bejts. „Ona preobrazi tanjir - naprosto ga preobrazi. I ne samo da hrana predivno izgleda - one kapljice sosa i tako to - nego su tu i ukusi. Drage moje, ti ukusi! Dopada li vam se ulje s tartufima? Meni se baš dopada, mada je majka pomalo podozriva prema njemu - kaže da mirisom pomalo podseća na čarape koje je nosila kao učenica. Znam na šta misli, premda smo mi nosile najlonke, koje nisu baš toliko strašno neudobne, ali ne mirišu baš toliko gadno, mada mislim da to ima nekakve veze s tim koji tip kože imaš. Ali

Džejn izvodi čuda s njim. Uzme tanki, tanušni režnjič tartufa - samo fragment, u stvari - i koristi ga da prožme maslinovo ulje najdelikatnijim mirisom. Nikako mi nije jasno odakle joj sve to, zato što gospođa Kembel, koliko znam, kuva vrlo jednostavnu hranu, baš kao majka i ja.“ „Možda je završila neki kurs“, ukazala je Ema. „Ili možda provodi dosta vremena prateći one kulinarske programe na televiziji. Ima ljudi, čini mi se, koji ih baš, baš mnogo gledaju.“ Ako su ove reči sadržavale i malo kritike upućene onima koji previše gledaju kulinarske kanale - a jesu - gospođici Bejts je to sasvim promaklo. „О, ja mislim da je ona učestvovala u jednoj takvoj emisiji", rekla je. „Bilo je to nekakvo takmičenje i Džejn je pobedila, što nije nimalo iznenađujuće, pretpostavljam. Majka i ja smo je gledale na televiziji. ’Eno Džejn!’ uzviknula sam, zato što je Džejn bila previše skromna da nam javi da je gledamo. ’Majko, eno Džejn!’ A majka, ona je sirota i u najboljim trenucima pomalo kratkovida, strašno se trudila da je vidi, ali mislim da su je ona silna svetla u studiju zbunila - tako su bleštava, znate. Pored tolikih sijalica, mora biti da je tamo vruće kao u Sahari. Majka je, jadna, pomislila od jednog od lonaca da je Džejn i, mada to s ove distance možda i jeste smešno, mislim da je lako pogrešiti, uz sve to bleštavilo i činjenicu da oblik ljudske glave - ne konkretno Džejnine već glave kao takve - donekle podseća na lonac.“ Takvih razgovora je bilo mnogo i Ema je u više navrata morala da se ugrize za jezik u nastojanju da ne izrazi svoje mišljenje о neverovatnoj Džejn Ferfaks. Ako je toliko nadarena, pitala se, zašto onda provodi tri letnja meseca kod stare bake i tetke u dvosobnoj kućici u Hajberiju? Zašto nije u Londonu ili, čak, u Njujorku i ne impresionira ljude svojim muzičkim i kulinarskim umećem? A ako je već u akademskom pogledu tako briljantna kao što tvrdi gospođica Bejts - „Džejn je smatrala da nije neophodno da upisuje dve godine A nivoa“, 24 hvalila se njena tetka. „Davno ih je prevazišla, znate" - pa zašto se onda univerziteti ne lome da joj ponude mesto među svojim studentima, i to sa stipendijom koja u celosti pokriva troškove školarine? Ne, pomislila je Ema, ova Džejn Ferfaks je nemoguća - naprosto ne može postojati. Ema je tek nekoliko dana po Džejninom dolasku u Hajberi odlučila da je vreme da ode u posetu gospođici Bejts. Razume se, ne da bi videla tetku već

sestričinu, о čijem se dolasku vest brzo raširila po okolini. Za Džejnin dolazak doznala je od gospođice Tejlor. „Upoznala sam je“, reče joj ona kad su zastale da popričaju u Glavnoj ulici. „Susret je bio kratak, ali...“ Ema je bila nestrpljiva da čuje novosti. „Ispričajte mi sve“, požurivala ju je ona. „Sve." Gospođica Tejlor ju je posmatrala. Poznavala je Emu. „Prilično je atraktivna", odvrati. „Tamna kosa. Visoke jagodice. Pomalo egzotična - na prefmjen način." „О", izusti Ema. Nikad joj ništa nije tako pobudilo znatiželju. Ova Džejn Ferfaks, sa svojim visokim jagodicama, možda će uneti u Hajberi malo živosti. „Ali deluje nekako - kako da kažem? - nekako čežnjivo." Ema razrogači oči. „Pitam se za čim čezne. Ili za kim." Pa dodade: „Ili, šta mislite, može li neko da čezne onako uopšte, bez nekog posebnog predmeta svoje čežnje?" Gospođica Tejlor se osmehnu na tu pomisao. „Moguće je. Možda je doživela neko razočaranje - ili čak i više od jednog." „Može biti", reče Ema. „Mora biti da je prilično razočaravajuće biti sestričina gospođice Bejts, jadna devojka. Pomislio bi čovek da mu je sudbina mogla dodeliti i neku zanimljiviju tetku u životu." „Sigurna sam da veoma voli svoju tetku - kao i baku." „Moguće." „Nije moguće", odlučno će gospođica Tejlor, „nego krajnje verovatno." Ona zastade. „Dobro je imati na umu da je to što smo ti koji jesmo samo proizvod slučajnosti. Ti si, na primer, mogla biti Džejn Ferfaks. Kako je ispalo, nisi, ali to je samo stvar čiste slučajnosti. Ne biramo krevet u kom se rađamo." Ema nije rekla ništa. Gospođica Tejlor kao da malo popusti i spusti glas. „Ima još nešto", reče ona. Sad kad je rasprava о genetičkoj slučajnosti ostala iza njih, u razgovor se prikrade gotovo zaverenički ton - ona vrsta tona koja prati obelodanjivanje osetljive ili iznenađujuće informacije. „Juče", poče gospođica Tejlor. „Juče posle podne, da budem precizna, pred kućom gospođice Bejts zaustavio se jedan kamionet."

„S njenim stvarima?" nagađala je Ema. „Džejnin bagaž?" Obe su se osmehnule. Bagaž je bila reč koju su Ema i Izabela još kao male naučile od gospođice Tejlor. U dečjoj sobi ne može da se prođe od vašeg bagaža. Molim vas da je dovedete u red. Dopadalo im se kako zvuči i čak su jedno mače krstile „Bagaž". „Ne“, odvrati gospođica Tejlor. „Nije bio njen bagaž. Pretpostavljam da nije ni ponela mnogo bagaža sa sobom - kuća je premala, nema mesta. Ne, to je bio klavir." Ema razrogači oči. „Nabavile su klavir samo zato što im je ona došla u goste?" Gospođica Tejlor odmahnu glavom. „Ne - U prvi mah sam i ja to pomislila. Ali slučaj je hteo da sam sutradan u bakalnici naletela na gospođicu Bejts, i pitala sam je. Odgovorila je da je to poklon koji je neko poslao Džejn. To je bilo sve. Pitala sam ко ga je poslao, ali ona je naprosto ignorisala moje pitanje - znaš kakva ume da bude kad se raspriča о nečemu. Bez oklevanja je promenila temu i počela da priča о uzgoju kivija u Kornvolu ili tako nečemu besmislenom." „А koji je to klavir bio?" upita Ema. „Jamaha“, odvrati gospođica Tejlor. „Videla sam zato što sam prolazila tuda baš u trenutku kad su ga momci istovarivali. Dvojica tetoviranih momaka. Izgurali su ga s kamiona na nekakvim kolicima - klaviri umeju da budu strašno teški, čak i tetoviranim ljudima. Bila je to nova-novcata jamaha." „Jamaha?" promrmlja Ema. „Pijanino?" „Ра da, gde da zguraju koncertni u onaj kućerak", reče gospođica Tejlor. „Čak ni manju verziju." „Nije preterano ni važno", reče Ema. „Nova Jamaha ima odličan zvuk. Stvarno. Vedar, sasvim drugačiji od mog starog kolarda." „Engleskim klavirima ne fali ništa", reče gospođica Tejlor. „Suzdržani su s razlogom - baš kao i sami Englezi. Međutim, ključno pitanje koje sebi možemo postaviti glasi: ко bi kupio Džejn Ferfaks klavir?" To jeste bilo ključno pitanje i skoro ceo minut je visilo u vazduhu, kako to već biva s ključnim pitanjima, da bi naposletku porazilo i gospođicu Tejlor i Emu. Klavir je možda najmanje očigledan od svega što neko nekome može da kupi.

Naposletku se gospođica Tejlor nečega setila; mogle su da eliminišu barem jednu mogućnost. „Oni ljudi koji vode računa о njoj? Kako se ono zovu? Kembelovi? Jesu li od onih što kupuju klavire? Kao poklone? Ne, podozrevam da su upravo od onih koji nikad nikom nisu kupili klavir i neće." Ema se slagala s njom; Kembelovi su joj zvučali vrlo solidno. ,Možda ima muškarca. Sponzora - muškarca koji ide naokolo i kupuje devojkama klavire." Ona zastade. „Čitaš u novinama о tome. Zar ne postoji i pesma? ’Have a piano, m’dear, m’dear...‘" „Klaviri, madeга... 25 sve mu to dođe na isto, zar ne?" reče gospođica Tejlor. „Ali ne mislim da bi trebalo da prenagljujemo s pretpostavkama о nekakvim sponzorima." „Što da ne?“ upita Ema. „Ako je pretpostavka razumna, što da je ne uzimamo u razmatranje?" „Zato što je to bezosećajno", reče gospođica Tejlor. „А da li osećajnost zahteva da zažmurimo pred očiglednim?" izazva je Ema. „Možda", odvrati gospođica Tejlor. Gospođica Bejts je srdačno dočekala Emu. „Moram da kažem", ushiti se ona, „da mi je baš drago što te ponovo vidim, Ema. Mnogo volim kad ovako usput navratiš, čak i onda kad nemam baš ničim da te ponudim, kao što je sad slučaj. Juče sam ispekla pogačice i ostalo ih je bar sedam u onoj limenoj kutiji, ali sad... Moja majka, bojim se; čim ugleda pogačicu sa sirom, spopadne je nešto i kao da nije u stanju da vlada sobom. Pretvori se u mahnitu ženu; u divlju zver, usudiću se da kažem. Prema tome, bojim se da pogačica nema. Nijedne." „Molim vas, gospođice Bejts", reče Ema. „Nisam došla zbog pogačica. Svratila sam da vas vidim. Nisam ni razmišljala о pogačicama." Činilo se da je gospođici Bejts drago. „Ра, milo mi je što to čujem. I moram reći da uvek volim čašicu razgovora, ali danas, pa eto, danas imam za tebe jedno naročito iznenađenje." Iz kuće, iza vrata što su vodila iz malog predsoblja u dnevnu sobu, Ema je čula zvuk klavira. Znala je šta da kaže. „Slušate radio", reče ona. „Klasika FM?"

Gospođica Bejts prasnu u veseli smeh. „Klasika FM! Jao, Džejn ima da se oduševi kad joj kažem. Mada, da znaš, nije nimalo iznenađujuće što si za njeno muziciranje pomislila da je radio.“ Ona zastade da uhvati vazduha, pa nastavi: „Ne, to je moja sestričina Džejn - verujem da sam ti pričala о njoj." „Mnogo puta", odvrati Ema. „Dakle, Džejn će čitava tri meseca biti kod nas. Tri meseca! Majka i ja smo presrećne pri samoj pomisli da ćemo provesti toliko vremena s njom. Imamo divne planove. Možda čak odemo na jedan dan u London - doduše, majka ne može da ide u London, jasno, ali Džejn i ja možemo. Razmišljale smo da joj možda damo jednu njenu tabletu za spavanje ujutru umesto uveče, pa da prespava to vreme koje budemo odsutne i ne uzrujava se. Možda bi dve tablete bile još bolje, za svaki slučaj." Na pomisao da gospođica Bejts planira da drogira svoju majku, Emi je došlo da se nasmeje, ali suzdržala se. „Nisam znala da imate klavir, gospođice Bejts", reče ona. „I zvuk mu je stvarno divan." „То je Džejnin klavir", reče gospođica Bejts. „Ni majka ni ja ne sviramo." „Donela ga je sa sobom?" Gospođica Bejts je oklevala. „Ра, ne baš. Klavir je stigao dan ili dva posle nje. Otad baš mnogo svira - nije, doduše, da mora mnogo da vežba, naravno. Moram reći da..." Ema je preseče. „Znači, nedavno je kupila klavir?" Gospođica Bejts zatrepta. „То je jamaha. Znaš za tu marku? Mislila sam da su jamahe motocikli, ali izgleda da su i klaviri. Umešan svet, ti Japanci. Kako uspevaju da prave klavire i motocikle u istoj fabrici, čudo jedno, zar ne? Iskreno se nadam da im se ne dešava da ih povremeno pomešaju - svi ljudi greše, najzad, dogodi se da pogrešni delovi završe na pogrešnom mestu. Bog zna da mi se to dovoljno često dešava u kuhinji. Gledala si Mikado, Ema? Obožavam Gilberta i Salivena, a Mikado mi je jedna od najomiljenijih opera. Svojevremeno sam kao gimnazijalka učestvovala u školskoj produkciji te opere - bila sam Jam-Jam, koja je, kao što znaš, Ko-Koova verenica. Veoma živopisna opereta, ja mislim, a verujem i da nas uči mnogo toga о Japanu. Možda će nam Džejn na svojoj jamahi odsvirati nešto iz Mikada, bilo bi baš odgovarajuće, je l’ da?" „А gde ga je kupila?" žurno upita Ema. „Gde?“ Gospođica Bejts ponovo zatvori oči, kao da nije čula pitanje. „Mislim da

bi sad trebalo da uđemo kod Džejn“, reče ona. „Zar ne?“ Shvativši da nikad neće uspeti da navede gospođicu Bejts da joj odgovori, Ema reče kako jedva čeka da upozna Džejn. Gospođica Bejts se zaverenički osmehnu i uputi prema vratima dnevne sobe. Nakon što je lagano pokucala, otvori ih ne čekajući odgovor. Ema ugleda Džejn kako sedi za klavirom, s partiturom na poklopcu. Kad su se vrata otvorila, Džejn usred fraze prestade da svira i okrete se na stolici. „Pogledaj ко je došao da te vidi", pobedonosno će gospođica Bejts. „Ema Vudhaus lično!" Ema priđe da se pozdravi s Džejn. „Nisam htela da te prekinem u sviranju", reče ona. „Veoma si dobra." Pa dodade: „Ја sam Ema." Džejn porumene. „Jao, ne, uopšte nisam dobra. Očajno sviram." „Taman posla", uzviknu gospođica Bejts. „Ne sviraš očajno, Džejn. Sviraš veoma, veoma dobro. Ema je pomislila da slušam Klasiku FM. Stvarno jeste; je l' da, Ema? Rekla si: Klasika FM." Džejn je ustala i Ema neužurbanim pogledom odmeri došljakinju. Bila je njene visine, ali više dečačke figure. Nosila je farmerke i nabranu lanenu tuniku, od onih kakve se prodaju u dućanima narodne radinosti. Na desnom zapešću imala je teške srebrne narukvice - indijske, pomisli Ema. Što se Džejninog držanja tiče, imala je utisak da je rezervisano; malčice nepristupačno. Kakvu je to čežnju pominjala gospođica Tejlor? Gospođica Bejts predloži da popiju čaj. „Majka je pojela sve pogačice", reče ona Džejn. „Moraćemo početi da ih sakrivamo." „Moja baka obožava pogačice sa sirom", objasni Džejn Emi. „Izvini, molim te." „Stvarno mi ne smeta", reče Ema i potom kao uzgred dodade: „Tvoj novi klavir je prekrasan. Da znaš da ti pomalo zavidim. U stvari, zelena sam od zavisti. Tamnozelena." Džejn spusti prst na jednu dirku. „Ima divan ton.“ „Mi imamo jedan prastari kolard“, reče Ema. „Hoće da ostane dugo naštimovan, ali je mnogo tiši od tvoje jamahe.“ „Sigurna sam da je predivan“, reče Džejn. Ema priđe da dodirne drvenu oplatu. „Ne znam kako izvedu ovako duboki sjaj. Prelepo je." ,Jeste“, reče Džejn.

„Gde si ga kupila?" upita Ema. „Ne zameraš što pitam?" Primetila je da se Džejn zgledala s tetkom pre no što joj je odgovorila. „Dobila sam ga na poklon", reče ona. „Na poklon! Jao, divno. Kamo lepe sreće da se neko seti da meni pokloni klavir." Džejn se osmehnu. „Možda i hoće." „Čisto sumnjam", odvrati Ema. Potom, posle nekoliko trenutaka oklevanja, nastavi: „То je vrlo velikodušan prijatelj." Džejn pruži ruku i spusti poklopac preko klavijature. „Jeste, poklon je vrlo velikodušan." Ema se nasmeja. „Gde čovek nalazi takve prijatelje, pitam se?" Džejn ne reče ništa. Ema se ponovo nasmeja. „Možda bi nas mogla upoznati. Moj klavir je baš mator." Džejn je oklevala. Dotad nije gledala u Emu, ali sad susrete njen pogled. „Zapravo je sve vrlo čudno", tiho reče. „Ne znam od koga sam ga dobila. To je bio... kako da kažem? Anoniman poklon, pretpostavljam." Ona zastade. „Čuj, odoh da spremim čaj. „Neka, mila, ja ću", ponudi se gospođica Bejts. „Ne, ne, pusti mene", navali Džejn. Emi je bilo jasno da Džejn želi da izbegne svaki dalji razgovor о klaviru i ona se upita nije li previše navaljivala. Ali sasvim je razumljivo, pomisli potom, što te zanima kako se nekome toliko posrećilo. To nije radoznalost to je simpatija, što je sasvim druga stvar i svakako ništa zbog čega bi sebi valjalo prebacivati. Dok je Džejn bila u kuhinji, Ema je sedela i slušala gospođicu Bejts, iako se nije trudila da pažljivo prati obrte i preokrete tog monologa. Kad se Džejn vratila u sobu, gospođica Bejts je pričala о štitastim vašima, mada Ema nije imala pojma kako su došle na tu temu. „Najzanimljivije od svega, Ema“, reče gospođica Bejts, „jeste to da su uzgoj štitastih vaši razvili Asteci. Gajili su te bubice na kaktusima. Tako su se Španci domogli štitastih vaši za svoje divne crvene boje. Crvena boja, znaš, bila je strašno skupa, i to je razlog što se povezivala s vlašću i moći. Nosili su je kardinali. Kraljevi i kneževi. Spanski kralj Karlo Peti ju je mnogo voleo - obožavao ju je - mada je imao onu komičnu habsburšku

čeljust. Navodno je imao velikih teškoća da drži usta zatvorena, zato što mu je čeljust bila toliko teška, siromah čovek." „Neki stvarno imaju takvih teškoća", promrsi Ema. „Šta? Zbog težine čeljusti? O, da, te nasledne stvari umeju da budu vrlo nezgodne. Ili vrlo zgodne, ako se prenosi neka dobra osobina - kao što je pamćenje. Mauntbaten je navodno imao zadivljujuće pamćenje, a mislim i da Njeno veličanstvo izuzetno dobro pamti. Mora da popamti tolike predsednike vlada - i tolike države - i izgleda da joj to odlično uspeva. Možeš li da poveruješ? Razgovara sa svim tim ljudima i nikad ne gubi živce, ni onda kad bi svako došao u iskušenje da kaže: ’Daj ućuti već jednom.’ Ja nikad ne bih bila dobar političar, znaš, zato što bih pre ili kasnije rekla: ’Daj ućuti već jednom’, i to bi se našlo u svim novinama, i onda bih morala da se javno izvinim. Mnogo mi je žao političara, zato što neprestano moraju da se kontrolišu i nikad ne smeju da kažu nekom da ućuti, bez obzira na provokaciju. Moraju da govore stvari poput: ’Hvala što ste izneli svoje mišljenje’, dok zapravo žele da kažu samo: ’Daj ućuti već jednom.’ O, Džejn, već si stigla; baš si bila brza." Džejn im nasu čaj. „Moraš doći kod mene u Hartfild", reče Ema uzimajući gutljaj. Šolja je na obodu bila malčice okrnjena, primeti ona, a pukotina na tanjiriću amaterski zalepljena. Sve je ovo bilo rezultat Lojdove šeme; možda širom zemlje ima još Lojdovih imena koja piju čaj iz okrnjenih šolja i muče se da zalepe naprsle tanjiriće, a u taj težak položaj sve ih je dovelo tržište osiguranja. „Volela bih da dođem“, odvrati Džejn. „Mnogo sam čula о njemu.“ „Igraš li tenis ?“ upita Ema. „Imamo teniski teren. Bojim se da mu je potrebno malo doterivanja, ali može da posluži." Džejn je bila učtiva, ali ne baš oduševljena. „Hvala ti“, reče ona. „А nešto sam mislila i da priredim večeru", nastavi Ema. „Volim da kuvam." „Bilo bi veoma lepo", reče Džejn. Ema okrznu pogledom gospođicu Bejts, koja, činilo se, za promenu nije imala šta da kaže. Sat na polici iznad kamina lagano je otkucavao. Ema pokuša da oživi razgovor. „Volim satove koji zvuče kao satovi", primeti ona. „Tik-tak. Tako bi sat i trebalo da se oglašava, zar ne? Satu koji kuca tik-tak možeš da veruješ.“

Ovo je bio očajnički pokušaj i primedba bi u normalnim okolnostima privukla pažnju gospođice Bejts, u čijem bi umu izvesno podstakla nekakvu asocijaciju na sat. Ovog puta, međutim, naprosto je potvrdno klimnula glavom. Nastavile su da ćute. Potom Džejn reče: „Moja tetka kaže da si studirala u Batu." Emi laknu. Džejn ju je intrigirala i želela je da razgovara s njom, ali nešto u vezi s njom otežavalo joj je da tu nameru sprovede. Je li to bila rezervisanost? Osećaj nadmoćnosti? Sad su barem imale о čemu da razgovaraju. „Jesam", odvrati ona. „Studirala sam dizajn." Džejn potvrdno klimnu. „Tako sam čula. Zvuči... zvuči zanimljivo." „О, da, i bilo je", odvrati Ema. „Učili smo sve i svašta. Istoriju arhitekture, na primer." „Fascinantno." „Bilo je." Ema je čekala. Zatim reče: „Poznaješ li Bat?" „Jednom sam bila tamo", odgovori ona. „Pevala sam u horu. Renesansna muzika. Berd, Tališ, takvo šta. Jednom smo održali koncert u Batu. Odatle smo otišli u Vels i pevali u jednoj tamošnjoj katedrali." „Mnogo volim Vels. Volim... Volim onaj..." Pokušavala je da se seti šta to voli u vezi s Velsom, ali bilo je teško reći nešto konkretno. Voli ga, pomisli ona, zato što je engleski. Džejn je bila manje oduševljena. „Da, ima nečega posebnog u vezi s njim, pretpostavljam." Gospođica Bejts spusti svoju šolju i tanjirić. „Još čaja, Ema?" Ema beše popila samo pola svoje šolje. Činilo joj se da je mleko bilo na rubu da se pokvari i nije bila sigurna da može da popije ostatak. Pade joj na pamet da gospođica Bejts možda i nema frižider, ili da se pokvario a nemaju novca da ga poprave. Stoga ona odbi ponudu za još čaja. „Taj hor?" reče ona. „Ništa posebno. Bilo je u njemu nekoliko dobrih glasova, ali bojim se da moj nije spadao među njih." Gospođica Bejts se konačno seti da progovori. „Ali jeste, Džejn, jeste. Gospodin Vajthed je uvek govorio da imaš divan glas. Uvek je to govorio, a on valjda zna."

„Samo je bio ljubazan", reče Džejn. „Zaista ne pevam baš dobro." „Је li to bio crkveni hor?" upita Ema. Džejn odmahnu glavom, ali nije objasnila, barem ne u prvi mah. Zatim, posle jednog ih dva minuta, reče: „Pevala sam u horu dok sam bila na univerzitetu." Ema je pretpostavila da Džejn nije pohađala univerzitet; gospođica Bejts je rekla kako se nije zamarala pripremama za prijemni ispit zato što ih je prevazišla, a na univerzitet ne možeš da se upišeš bez makar nekakvih kvalifikacija. „Nisam znala da si...“, poče ona ali zaćuta. Džejn ju je učtivo posmatrala. „Šta nisi znala?" „Mislila sam da nisi studirala." „Ali jesam", odvrati Džejn. „Doduše, nije da je to naročito bitno. Znam mnogo ljudi koji nisu studirali, a kasnije im je sasvim dobro išlo." „Ја, na primer", reče gospođica Bejts. „Da, naravno", složi se Džejn. Ema pogleda u gospođicu Bejts. Nije joj išlo sasvim dobro. Koliko je videla, nije joj išlo nikako, a onda je samo pogoršala situaciju time što je izgubila sav svoj novac na tržištu osiguranja. Kako uopšte može i da pomisli da joj je u životu išlo sasvim dobro? Ona prebaci pogled na Džejn. „А na kom si univerzitetu studirala?" Zamišljala je da će odgovor biti neko bezbedno mesto u provinciji: Notingam, možda, ili čak Daram. „Nedaleko odavde", odvrati Džejn. Izgledalo je kao da nije voljna da objašnjava i Ema ponovo ustanovi kako joj suzdržanost te devojke samo podjaruje znatiželju. Blizina je nagoveštavala da je posredi Univerzitet Istočne Anglije u Norviču ili, može biti, Univerzitet Eseksa u Kolčesteru, koji se nalazio možda malo dalje. „Norvič?" upita ona. „Znam dosta ljudi koji su tamo studirali." „Ne", odvrati Džejn. „Nije Norvič." Kad je shvatila da Džejn neće reći više ništa о tome, Ema odluči da bude direktna. Nema razloga da Džejn bude ovako snebivljiva, pomisli; ljudima to ide na živce - sigurno joj je jasno. „Ра gde, onda?" upita. „Kembridž", odgovori Džejn. Ema ovo nije očekivala i potrajalo je časak ili dva dok nije svarila

informaciju. Ona se namršti. Za upis na Kembridž potreban je položen nivo A - i to s najvišim mogućim ocenama; a ipak, Džejn je, po rečima gospođice Bejts, prevazišla tu potrebu. „Ја sam bila pod utiskom da je za upis na Kembridž potreban nivo A", reče ona. Džejn obori pogled. „Ра da, uglavnom jeste." Gospođica Bejts se dobroćudno osmehivala. Ema se sad okrete prema njoj. „Mislila sam da ste rekli kako Džejn nije polagala nivo A." Gospođica Bejts nije prestajala da se osmehuje. „Zar sam to rekla? Joj, hoće meni da se desi da pobrkam lončiće. Sigurna sam da je Džejn imala sve što joj je trebalo za upis na Kembridž - mada samo bog zna šta je to. Mislila sam da upisuju one koji dobro veslaju ili tako nešto, ali možda to važi samo za mladiće. Pretpostavljam da moraju da se uvere da imaš i više nego dovoljno mozga. Možeš ti znati kako se vesla, u redu je to, ali moraš imati makar nekakvu predstavu kuda da veslaš. Ne bi valjalo da gomila finih mladića vesla naokolo pa u krug, zar ne?“ Ema se ponovo okrete prema Džejn. „Šta si studirala?“ upita. „Muziku", odgovori Džejn. „Рге svega istoriju muzike, ali i dosta teorije." „Bah i njemu slični", umeša se gospođica Bejts. „Džejn zna strahovito mnogo о Bahu. Ja znam samo da je bilo nekoliko Bahova. Samo jedan Mocart, naravno, ali zato sijaset Bahova. Nisam sigurna ni koji je koji; meni svi zvuče isto." Ema ne obrati pažnju. „Na kom si koledžu bila?" upita. „Sent Džon.“ Ema proguta knedlu. U hijerarhiji univerziteta, Bat je bio znatno ispod Kembridža, i saznanje da je Džejn pohađala Sent Džon, studirala Baha i pevala u horu nateralo ju je da oseti kako je njeno iskustvo na odseku za dizajn Univerziteta u Batu značajno manje vredno. Nije bila navikla na intelektualnu inferiornost i bolno ju je osećala. Razume se, palo joj je na pamet kako Džejn možda nije dospela na Kembridž isključivo na osnovu rezultata prijemnog ispita; bila je siroče, što ima veliku težinu u procesu prijema kandidata. Pretpostavljala je da koledži Kembridža vole siročad; mnogi koji zaslužuju da budu primljeni imaju tu nesreću da imaju oba roditelja, ali kako ne poseduju titulu siročeta, teško mogu očekivati da dobiju

mesto na Kembridžu. Možda, pomisli ona, ima ljudi koji se otarase roditelja samo zato da osiguraju sebi upis na prestižni univerzitet; ali može biti da je sad otišla predaleko, reče potom u sebi, i teško da je Džejn, koja je delovala tako zdravo u svojoj beloj lanenoj tunici, preduzela tako ekstremne mere da postane siroče i tako se upiše na Sent Džon. Ne, Džejn sasvim sigurno nema takvu prošlost, mada... Oklevala je. Neko joj je poklonio klavir - i to skup a to može značiti samo da ona ima neku tajnu; ljudi kojima drugi poklanjaju klavire skoro uvek imaju nešto da kriju. Negde je postojala nekakva tajna i Еша je tog trenutka odlučila da je sazna. Možda će joj trebati vremena, ali Džejn Ferfaks je došla na tri meseca, a to će valjda biti dovoljno da otkrije istinu, kakva god ona bila.

14.

U danima koji su usledili, Ema je mnogo razmišljala о Džejn Ferfaks. Jedva je čekala da je opet vidi, što ju je poprilično iznenadilo, nakon što ju je onako iznervirala Džejnina suzdržanost i jedva prikrivena nespremnost da joj se otvori. Kad god ju je nešto upitala - a nije smatrala da su njena pitanja u vezi s klavirom bila preterano znatiželjna - dobila je izvrdavanje ili zagonetan odgovor. Razgovor о Kembridžu bio je tipičan primer: morala je kleštima da izvuče od Džejn da je studirala na Sent Džonu. Pitala se zašto je to tako; zbog Džejnine skromnosti? Možda nije želela da privlači pažnju na činjenicu da je diplomirala na Kembridžu, verujući - mada je to uverenje potpuno neopravdano - da svi koji su studirali u Batu zavide onima što su se upisali na Kembridž. Ako je tako, tada se njena suzdržanost može opisati kao obzirnost i zaslužuje da joj se pripiše u zasluge. Bilo je jednako moguće, međutim, da Džejn naprosto nije želela da se upušta u razgovor s nekim za koga smatra da nije njen nivo. To je, očigledno, bilo manje dobronamerno objašnjenje, ali je lako moglo biti i tačno: neki ljudi jednostavno neće da troše vreme na one s kojima, kako smatraju, nemaju ničega zajedničkog. Možda je Džejn tako mislila о njoj, otpisala je kao tipičnu provincijalku koja će naposletku dekorisati ljudima salone cicanim prekrivačima i zavesama, sve dok se ne uda za nekog prilično tupavog mladića, upravitelja nekog imanja ili možda geometra, i potom dobije troje dece i dva labradora. Kako se usuđuje; kako se usuđuje da umišlja da ona, neko ко je... ко je niko i ništa, sme da je gleda svisoka - nju, Emu Vudhaus s Hartfilda. Preneražena sam, konstatovala je, i samom pomišlju kako ona smatra da sam nevažna. Ipak, ako je i pretrpela nekakvu uvredu, njeno zanimanje za Džejn je naposletku ipak prevagnulo. Zaticala je sebe kako razmišlja о muziciranju te devojke, о tome koliko je delovalo samopouzdano. Zaticala je sebe kako

iznova razmišlja о beloj lanenoj tunici i pita se što i sama ne kupi takvu. Možda bi trebalo da potraži i one indijske narukvice što su tako dobro izgledale na Džejninom zapešću. Prizivala je u glavi sliku Džejnine dečačke figure i pitala se je li morala da drži nekakvu dijetu da bi je postigla ili je prirodno bila tako građena. Neki ljudi mogu da jedu šta god hoće, zato što njihov organizam sagoreva kalorije pre no što uspeju da se natalože kao salo. Je li Džejn takva, pitala se - ima li efikasan metabolizam? Dabome, uvek može da je pita i vidi kako će reagovati. „Džejn, imaš li efikasan metabolizam?" Ona se osmehnu i pomisli kako će Džejn verovatno izvrdati odgovor. Ali valjalo je razmišljati i о drugim ljudima, i oni postepeno počeše da zamenjuju Džejn Ferfaks u njenim mislima. Prva među njima bila je Harijet, koju je Ema posle Džejninog dolaska prilično zanemarila; drugi je bio Frenk Čerčil. Upravo je prva i rekla Emi za predstojeći dolazak potonjeg. Ema tog dana ne beše pozvala Harijet u Hartfild i blago se iznenadila spazivši svoju drugaricu kako razgovara sa Sidom nedaleko od ulaza u povrtnjak. Ugledavši je kroz stepenišni prozor, Ema žurno izu kućne cipele i navuče par zelenih gumenih čizama. Dok im je prilazila od bočnog zida kuće, Harijet je ugleda. „Naprečac sam odlučila da svratim", reče ona. „Gospođa God je išla u London i rešila sam da iskoristim priliku da dođem s njom. Ostavila je kola na železničkoj stanici." „Ра, sad već mora da zna put do nje", primeti Ema. Harijet je delovala zbunjeno. „Pardon?" „Ма ništa", reče Ema. „Htela sam da kažem da mi je baš drago što te vidim." „Joj, hvala ti“, odvrati Harijet. „Inače baš i ne volim da upadam ljudima u kuću bez najave. Uvek se pribojavam da su možda u klozetu ili nešto slično.“ Ema prasnu u smeh na ovu čudnu, gotovo detinjastu primedbu. „Ne verujem da je ikome naročito neprijatno zbog toga“, reče ona. Sid je stajao pored njih i cerio se od uva do uva. „Radio sam za jednog čoveka - bio je pravi pravcati grof i sve to - i imao je običaj da telefonira ljudima dok sedi u klozetu. Oni, normalno, nisu imali pojma da je on tamo, i najnormalnije su razgovarali s njim.“ „Ne vidim zašto ne bi“, reče Ema. „Ра zar nisu kraljevi upravljali svojim

dvorom sedeći u kadi?" „Jesu, kol’ko znam", odvrati Sid. „Bila je neka emisija о tome na televiziji, ima tome neko vreme. Pričali su baš о jednom od tih kraljeva, znaš, koji je sva naređenja davao iz svoje spavaće sobe." Ušle su u kuću. „Drago mi je što si navratila", reče Ema. „Htela sam da čujem kad ćeš imati vremena da dođeš na ručak. Mislila sam da pozovem i Filipa Eltona. Samo nas troje." Ona okrznu Harijet pogledom. „О, ali već me je pozvao", na to će Harijet. „Nas dve, tačnije. Poziva nas obe da ručamo s njim u pabu. Zamolio me je da vidim kad bi tebi odgovaralo." Ema načas nije znala šta da kaže. Bilo joj je jasno što Filip poziva Harijet u pab, ali zašto bi zvao i nju? Njena zbunjenost je, međutim, kratko trajala. Morala je samo malo da razmisli, a onda joj se očigledan odgovor na ovo pitanje nametnuo sam od sebe: sasvim je moguće da se Filipu, i pored toga što je zgodan i rečit, naprosto zaveže jezik kad treba da pozove devojku da izađu; takvi muškarci neretko pate od manjka samopouzdanja. To što ih je pozvao obe jeste način da utre put za sledeći poziv, za koji je pretpostavljala da će biti namenjen samo Harijet. „То je stvarno dobra vest, Harijet", reče Ema. „Vidim da mu se dopadaš, znaš. To je od prvog časa bilo potpuno očigledno." Ona se široko osmehnu svojoj drugarici. „Muškarci su tako providni. Čitaš ih kao knjigu.“ „On je baš ljubazan", reče Harijet. Ema baš i ne bi tim recima opisala Filipa, ali prećutala je to. Smatrala je da je po svoj prilici dosta sebičan, ali taj nedostatak se može ignorisati, pod uslovom da je obziran prema Harijet, što će verovatno biti. Koji muškarac ne bi bio oduševljen da ima pažnju tako zapanjujuće lepe devojke i koji muškarac, u tom svom ushićenju, ne bi vodio računa da joj ugađa u finansijskom pogledu? Ovo nikad i nije trebalo da bude trajni aranžman i ćela svrha je u tome da Harijet dobije svoje studijsko putovanje, i malo tetošenja pride. Smatrala je da je on svakako dovoljno ljubazan da joj to obezbedi, sve i ako nije osoba koju bi ona ikom trajno natovarila na vrat. „Može li u utorak?" upita Ema. Utorak je odgovarao Harijet i smatrala je da će odgovarati i Filipu. „Kazao je da je slobodan ćele sledeće nedelje", reče ona.

Ema napravi mentalnu zabelešku. Filip je više nego jednom pričao njenom ocu о svojoj preopterećenosti poslom; istina je, činilo se, bila mnogo drugačija. Odavno je primetila da ljudi često tvrde kako su zauzetiji nego što stvarno jesu; imala je u Batu jednog predavača, s vrlo odgovarajućim prezimenom Snejl, 26 koji je imao vrlo malo, takoreći nimalo obaveza, a ipak je stalno kukao kako previše radi. Mora biti, pomisli ona, da ih griža savesti tera da tvrde kako su silno zauzeti. Ema je odvela Harijet u kuhinju i pristavila je vodu za čaj. „Voliš li erl grej?“ upita ona otvarajući kuhinjski ormarić u kom su se nalazile kutije s čajem; sa svojim nežnim crtama, Harijet je lako mogla biti ljubitelj eri greja. „Da znaš", reče Harijet, „da baš i nisam luda za erl grejem. Znam da to zvuči strašno nesofisticirano, ali jednostavno više volim..." „Zidarski čaj", pomože joj Ema. Erli Grej, pomisli ona: je li ovo neobično ime greška ili još jedan primer Harijetine detinjastosti? 27 Erli Grej... gospođa God... Zelena, pomisli Ema. Jadna Harijet je naprosto još zelena. Kao trava. „Da. Ali zašto ga zovu zidarski čaj? Stvarno ga piju zidari?“ Ema sleže ramenima. „Valjda. Ne znam mnogo zidara, ali jedan što nam je popravljao zimsku baštu pio je mnogo indijskog čaja. Tražio je vrlo jak čaj s tri kašičice šećera.“ 28 Harijet napravi grimasu. „Tri!“ „Mora biti da je ukus bio odvratan“, reče Ema. „Ali njemu se takav dopadao. Bio je baš fin čovek. Imao je vučjaka koji bi ceo dan presedeo u njegovom kombiju, sem kad ga on izvede u šetnju za vreme pauze za ručak. Vodio je računa da ga drži na povocu, jer je rekao da je opasan. Rekao je da ga traži policija, zato što je nekog ujeo.“ Odnele su čaj u Eminu dnevnu sobu. „Nisi zaboravila, zar ne?" reče Ema kad su se smestile na sofu pored prozora. „Šta?" upita Harijet. „Šta nisam zaboravila?“ „Znači da jesi“, prekori je Ema. „Svoj portret." Primeti da je Harijet porumenela. „Nisam. Nameravala sam da te pitam..." „Kad ću da ga nacrtam?"

„Da." „Dakle", reče Ema. „Mogle bismo početi odmah. Ili ne baš istog časa nego kad popijemo čaj." Harijet nije imala prigovor. „Neće to biti neko dugo poziranje", nastavi Ema. „Možda pola sata - ovaj put. Tako nešto." „Ne marim", odvrati Harijet. „Ionako danas nemam preča posla. Đaci imaju slobodan dan. Zovemo ga studijski dan. Studijski dan je svaki onaj koji gospođa God odluči da provede u Londonu." Ema se osmehnu. Ljudi udešavaju stvari onako kako im odgovara; tu lekciju je sad već utvrdila. „Imaš li nekakvu zamisao?" upita ona. „О čemu?" „О tome kako bi volela da poziraš." Harijet načas razmisli. „Ne želim da bude previše zvanično", odvrati. „Ne", reče Ema. „Zvaničan portret obično kazuje vrlo malo о modelu. Što nezvaničnije, to bolje, ako mene pitaš." Ona zastade. „Рrе neki dan si rekla au naturel.“ „Ја to rekla?" Ema je s mukom nastojala da zadrži ozbiljan izraz lica. Ona potvrdno klimnu. „Pa, možda i jesam." „То znači golaća", reče Ema. Izgledalo je da Harijet nije razumela. Mora da zna tu reč, pomisli Ema; možda se samo pravi blesava. „Golaća", ponovi Ema. „Bez odeće. Akt." Harijet iznenađeno zinu. „Ali nisam..." Ema je preseče. „Nа časovima smo crtali ljude", reče ona. „Radila sam s modelima. To nije ništa neobično." Harijet se osvrte naokolo. „Ovde?" „Pa da. Mesto je sasvim dobro. Sem ako ne želiš da radimo u kupatilu. Jesi li videla one Bonarove slike njegove ljubavnice u kupatilu?" Harijet spusti svoju šolju. „Nikad ranije nisam radila ništa slično", reče ona. „Većina ljudi nije", na to će Ema. „Nije to ništa neobično. Svi modeli na mojim časovima dolazili su u bademantilu. Potom su ga skidali i zauzimali

pozu." Harijet se ponovo okrete po sobi. „Jesu li to bile samo žene?" upita ona. „Ili je bilo i muškaraca?" „Bilo je i jednih i drugih", odvrati Ema. Harijet je delovala zamišljeno. „О", izusti. Ema se široko osmehnu. „Sve je bilo vrlo normalno i jednostavno", reče ona. „Niko se nije ničemu čudio." „Ја ne bih znala gde da gledam“, reče Harijet i zakikota se. „Gledaš u ono što radiš. Jednostavno nastaviš da crtaš.“ „Ti si iskusnija od mene“, reče Harijet. Ema nije bila sigurna kako to da shvati. Je li bilo skrivene žaoke u tim rečima? Ona ispitivački pogleda Harijet, ali zaključi da u onome što je rekla, kao i obično, nije bilo nikakve ironije ni sarkazma. Kao da razgovaram s detetom, pomisli. Ema se vrati na temu modela. „Nikad nismo znali ко će nam pozirati, muško ili žensko. Samo bi se pojavili. Bili su sasvim obični ljudi.“ Harijet se namršti. „Ро čemu?“ „Ро tome kako su izgledali. Bili su najrazličitijih godina. Neki su bili debeli a neki mršavi. Jednom smo crtali muškarca koji je bio bodibilder i imao je svakojake mišiće za koje nismo znali ni da postoje, a posle njega je došao jedan mršav kao grana. Sećam se njegovih kolena. Bila su veoma koščata. Mislim da nije imao dovoljno da jede.“ „Imaš li bademantil?“ nervozno upita Harijet. „Doneću ti ga“, odvrati Ema i ustade da izađe. Dok je išla u svoju sobu, po svoj sobni kimono, ona zastade i pomisli na razmere onoga što se spremala da uradi. U crtanju akta nije bilo ničega lošeg - umetnici to stalno rade, a ona je, u određenom smislu, umetnik. Ne, i više od toga: ima svako pravo da smatra sebe umetnikom; učila je crtanje i stekla univerzitetsku diplomu iz oblasti primenjene umetnosti; nije bila tamo neki neuki amater. Ali nek je sve to tačno - a jeste - i dalje je tražila od nekog s kim se družila da se skine; štaviše, tražila je to od nekog na koga je imala određeni uticaj. Nije bilo nikakvog razloga da Harijet oseća ikakvu obavezu prema njoj ili da joj je prepuštena na milost i nemilost, ali bilo je očigledno da joj je Ema uzor. A ona, evo, koristi taj uticaj koji ima na nju da je ubedi da joj pozira za akt. Ona se vide u ogledalu. Ema Vudhaus: je li ovo nešto seksualno? Pitanje,

surovo u svojoj direktnosti, zvučalo je kao da je došlo niotkud. Postavila ga je, dabome, ali uradila je to sasvim nenamerno. Ne, nije, reče ona sebi. Mene ne zanimaju devojke. Jednostavno me ne zanimaju. Gluposti, naravno da te zanimaju. Lepota je svakom zanimljiva a Harijet je prelepa. Ti konfliktni odgovori navrli su odnekud iznutra, iz nekog skrivenog centra samospoznaje. Ona pruži ruku da skine kimono s kuke na zidu. Bilo je prekasno da se predomisli, ali to nije ni htela. Vrativši se u svoju dnevnu sobu, ona dodade kimono Harijet. „Ostaviću te da se na miru razodeneš“, reče ona. „Vraćam se za nekoliko minuta." „Ne moraš da ideš", reče Harijet. „Ne smetaš mi." Nije, međutim, gledala dok je Harijet skidala odeću. Stajala je pored prozora i zurila napolje, okrenuvši se tek pošto joj je Harijet rekla da je spremna. „Taj japanski motiv ti baš lepo stoji", reče Ema. „Mada, da ti kažem, mislim da ti možeš da nosiš šta god hoćeš. Baš imaš sreće." Ona pokaza prema maloj sofi na drugom kraju sobe. „Sedi tamo. Samo normalno sedi." „Bez bademantila?" Ema je oklevala. Nije bilo prekasno da se predomisli. Ali onda reče: „Da.“ Zatim otvori svoj blok za crtanje. Da, pomisli. Harijet Smit je lepa od glave do pete. Beše uzela pastelu u ruku, ali sad primeti da ju je stegla tako jako da se slomila. „Tako je dobro", reče ona. „Da, tako je dobro. Baš tako." „Ne znam šta da mislim", reče Harijet. Ema ponovo ovlada sobom. „U stvari", na to će ona, „mislim da se modeli ne zamaraju preteranim razmišljanjem." „Berte, znam da mi se nije pričinilo", reče te večeri gospođa Ferhil svome mužu. „Ра znaš me: je l' se meni pričinjavaju stvari? Nisam umišljala, zato što nisam imala razloga da išta umišljam, ako me razumeš." Bert Ferhil nije bio siguran da je razume. „Kažeš da si ih videla..." On spusti glas. „Kako se produciraju golišave." „Ne. Samo jednu. Onu Harijet Smit. Emu nisam videla - bila sam u hodniku, znaš, a odatle se vidi u sobu kroz bočni prozor; teško je objasniti. Nisam mogla da vidim sve."

„Znači, nešto su bile namerile." Ona sleže ramenima. „Kažem samo da je bilo golotinje. I slobodno reci da sam zatucana, ali u pola dvanaest usred bela dana ne očekujem da vidim golotinju, a ti?“ Nije ni Bert. „Hoćeš li reći gospodinu Vudhausu?“ Njegova žena nije nimalo oklevala s odgovorom. „Neću. To nisu ničija posla sem njih dveju.“ „U pravu si.“ „Kao što znaš, u današnje vreme se svašta radi. Al’ i dalje dođe čoveku da se zamisli, je l' da? Ta devojka je smutljivica. Odmah sam rekla, je l' da, Berte? Smutljivica.“ Bert potvrdno klimnu. Slagao se s tim da je Ema smutljivica, ali zamisao о devojkama koje se produciraju, kako se izrazio, golišave, prilično mu se dopadala. Smatrao je da razbija čamotinju. Ali naravno, to nije smeo da kaže; postojalo je štošta što je Bert Ferhil mislio ali nije smeo da kaže, a ovo je bila jedna od tih stvari.

15.

Gospođica Tejlor je tek kratko vreme živela na Randalsu kad je stigla vest da gospodin Frenk Čerčil dolazi da provede nekoliko nedelja - možda i više - sa svojim ocem Džejmsom Vestonom. Oduševljeni Džejms saopštio joj je to jednog petka ujutru, odmah pošto je dobio sinovljev imejl. Poruka je glasila: Zdravo, tata, ovog puta definitivno dolazim, da znaš. Znaš kako je teško sa... eto, naprosto je teško. Kako god bilo, rekli su da putuju za London, tako da me sad više ništa ne može sprečiti. Oni će odsesti u nekom londonskom klubu, a onda će iznajmiti na dva meseca neku kuću u Čeltenamu - tamo živi nekoliko Čerčila, od kojih jedan nije naročito dobro. Ja ću doći pravo kod tebe u Hajberi. Stavi pivo da se hladi! Voli te Frenk (Čerčil ali zapravo Veston!) Gospođica Tejlor je bila srećna zbog svog verenika; znala je koliko čezne da ponovo vidi sina i bila je pomalo ožalošćena zbog toga što je Frenk već nekoliko puta otkazivao obećanu posetu. U prvo vreme je verovala kako je to vrlo neuviđavno od mladića i bila je spremna da se naljuti na njega zbog onoga što je doživela kao osiono ponašanje. Kad je saznala kako stvari zaista stoje, međutim, promenila je mišljenje i shvatila da krivica za te otkazane posete, ako je ima, počiva isključivo na gospođi Čerčil. Gospođa Čerčil nije bila omiljena u Hajberiju, i pored toga što ju je tek malo njih zaista i upoznalo; oni koji jesu, govorili su za nju da je ohola; oni koji nisu, govorili su da se priča kako je ohola i kako voli da naređuje ljudima. Niko, ali baš niko nije imao lepe reči za nju.

Gospođica Tejlor, koja je znala za glas koji je bio gospođu Čerčil, smatrala je kako je to nepravedno. Mada nije bila od onih koji ne primećuju tuđe nedostatke - nije bila sklona da posmatra svet kroz ružičaste naočari ipak je verovala da gospođa Čerčil mora da ima bar poneku dobru osobinu, čak i ako su one takve da prolaze manje ili više neprimećeno. Najzad, ona i njen muž pružili su Frenku dom, pa ako u tome i jeste bilo određenog ličnog interesa, preuzimanje brige о tuđem detetu svakako je izuzetno velikodušan postupak. A ako se ispostavilo da je posesivna pomajka, to je najverovatnije bilo posledica nesigurnosti pre nego sebičnosti. Škotsko vaspitanje gospođice Tejlor navodilo ju je da veruje da krivica podrazumeva slobodnu volju i pravljenje izbora; odgovorni smo za svoje izbore, i to je lako razumljiv koncept. Slabosti karaktera ili problematične strane nečije ličnosti - kao što je nesigurnost - teško da su stvar izbora. Prema tome, ako je prekomerna posesivnost gospođe Čerčil vukla koren iz njene nesigurnosti, i ako ta nesigurnost nije bila nešto što je gospođa Čerčil odabrala da oseća, tada njena posesivnost nije bila mana zbog koje bi je trebalo kriviti. To je bilo mišljenje gospođice Tejlor. Mišljenje svih ostalih bilo je sasvim drugačije. Frenk Čerčil stigao je nedugo pre podneva istog dana kad se avion kojim je doleteo iz Perta prizemljio na aerodromu Hitrou. Ostavivši Čerčilove da se u London upute bez njega, Frenk je otišao po nemačka sportska kola koja je unapred rezervisao - uz nemali trošak - i otišao za Hajberi. Gospođa Čerčil je izrazila svoje bojazni. „Stvarno ne znam šta će ti takav auto, Frenk“, reče ona. „Na ovim engleskim drumovima ne sme da se juri, znaš.“ „Nigde ne srne da se juri“, odvrati Frenk. „Oz 29 je isto gadan. Saobraćajci su na svakom ćošku.“ „Brzina nije najvažnija“, reče gospođa Čerčil. „Nego, kad se vidimo? Kad ćeš da dođeš u London?" Frenkov odgovor je bio neodređen. „Nisam siguran", odvrati on. „Koliko znam, u Londonu je teško naći mesto za parkiranje. Vi samo idite i slobodno planirajte svoje vreme, kevo. Za mene ne brinite." „Nije stvar u tome da brinemo za tebe", reče gospođa Čerčil. „Nego naprosto... eto, mislili smo da bi bilo lepo da budemo malo zajedno." Tad se umešao i gospodin Čerčil. „Inid, pusti Frenka da radi kako je

zamislio", reče svojoj ženi. „Odrastao je." Gospođa Čerčil prostreli muža pogledom. Raspraviće to malo kasnije. „Javljaćeš se, zar ne?" reče ona Frenku. „Držaću telefon stalno uključen." Frenk potvrdno klimnu, pa pogleda na sat. „Ne smete da propustite voz", opomenu ih on. „Hitrou ekspres ne zvuči kao voz koji oteže s polaskom." Otišli su i Frenk, odahnuvši sad kad je, barem nakratko, bio gospodar sopstvene sudbine, utovari svoj prtljag na minijaturno zadnje sedište brzih sportskih kola. Potom se uputi prema Hajberiju, gde ga je otac željno iščekivao ne skidajući pogled sa sata čije su se kazaljke pomerale nedovoljno brzo za njegov ukus. Kad su se konačno videli, susret je, mada nabijen osećanjima, bio propraćen s malo reći. „Tako sam srećan što si došao", reče Džejms, naprežući se da zadrži suze što su pretile da izbiju na površinu. „I ja sam srećan što sam došao", odvrati Frenk. „Znaš li da sam odavno planirao da dođem? Znaš li da sam hteo da dođem i pre?" Džejms klimnu ali ne reče ništa. Znao je ко je kriv što su svi Frenkovi dotadašnji planovi da dođe u Englesku iznenada pali u vodu. Frenk to nikad nije rekao, ali svima je bilo više nego jasno da je to što se gospođa Čerčil naprasno razboljevala uvek kad je Frenk trebalo da krene na put sumnjivo u jednakoj meri u kojoj se svaki put zgodno pogodilo. Jedino je Džordž Najtli izneo pretpostavku kako možda sam Frenk nije hteo da se potrudi da dođe. „Ne vidim zašto čovek od dvadeset i kusur godina ne bi mogao da joj kaže da je to njegov život“, reče on gospodinu Vudhausu. „Ne, moguće je da je njena bolest samo izgovor koji je iskoristio za sopstvenu sebičnost." „Ali zašto?" upita gospodin Vudhaus. „Zašto Frenk Čerčil ne bi hteo da vidi rođenog oca?" „Verovatno ima pretrpan raspored društvenih obaveza", odvrati Džordž. „Pametnija posla. Obično je to razlog što ljudi ne nalaze vremena za svoje roditelje." „Moguće je da to nikad nećemo saznati", rekao je gospodin Vudhaus. „Ali bi možda trebalo da imamo na umu i takvu pozadinu situacije. Možda mladi Frenk Čerčil kažnjava svog oca. Najzad, jeste ga dao Čerčilovima. Može biti da mu Frenk zamera zbog toga." „Ali u Australiji ima mnogo bolji život", rekao je Džordž. „Koliko

shvatam, imaju jedno od najboljih vinogradarskih imanja u Zapadnoj Australiji. Ovde ne bi imao ništa slično tome." Gospodin Vudhaus je malo razmislio о tome. Nije bio uvek spreman da razmatra situaciju s tuđeg stanovišta, ali ovog puta jeste. „Ali ljudi ne moraju uvek da sude na osnovu materijalne koristi", reče on. „Ovo je umnogome nalik na ono pitanje usvajanja iz drugih zemalja о kom su pisali u Ekonomistu.“ Džordž nije čitao Ekonomist. To mu je ponekad predstavljalo nezgodu u razgovoru s gospodinom Vudhausom, koji ga je pobožno čitao i ništa mu nije bilo draže nego da iznese nešto od malo poznatog znanja pokupljenog iz njegovih kolumni. „Moguće je da sam u Tajmsu pročitao nešto о tome", reče on. Gospodin Vudhaus nije verovao u to. Izgledalo je da niko ne čita Ekonomist - osim njega - i nije priličilo da ljudi tvrde kako su pročitali nešto u nekim drugim novinama ili časopisu, kad je posredi očigledno bila jedna od onih stvari о kojima si mogao da čitaš samo u Ekonomistu. „Evo о čemu je reč“, objasni on. „Neke zemlje kažu kako više neće dozvoljavati da stranci usvajaju njihovu decu. Kako izgleda, iz Rusije počinju da stižu neka izjašnjavanja u tom smislu. Kao i iz još nekih zemalja. Kažu da se dete, odvođenjem u drugu zemlju, lišava svog kulturnog nasleđa - čak i onda kad su uslovi u drugoj zemlji mnogo bolji.“ „Znači, draže im je da dete ostane kod kuće i bude siroče, nego da ode negde u inostranstvo i ima roditelje?" Gospodin Vudhaus mahnu rukom na način koji je nagoveštavao koliko je tolerantan prema ruskoj tvrdoglavosti. „Tako izgleda." Džordž je delovao zamišljeno. Razmišljao je kako je to kad si siroče. Samotno, pretpostavljao je - sem ako nemaš braće i sestara za koje znaš, što ne mora biti slučaj. On je barem imao svog brata Džona, i pored toga što njih dvojica nikad nisu imali naročito blizak odnos. Džon mu je povremeno telefonirao iz Londona, ali ne bi se nikad potrudio ni da navrati u Hajberi da nije Izabele, koja je volela da deca viđaju svog dedu Vudhausa. Bio je savršeno svestan da bi se, ako se on sam ne bude potrudio da ostanu u dodiru, moglo desiti da se potpuno otuđe ili da se viđanja svedu na jednom ili dvaput godišnje. Osećao se usamljeno. Džon mu nikad ne bi mogao biti srodna duša, niti

se mogao setiti ijednog svog prijatelja koji bi bio očigledan kandidat za tu ulogu. Bili su tu jedan ili dvojica koje je upoznao u pabu, ali imali su tek zasnovane porodice i zahtevne karijere, i malo vremena za razgovore kakve je on želeo da vodi. Mogao je, dabome, da razgovara s gospodinom Vudhausom, i njih dvojica su zaista i provodili silne sate u diskusijama о najrazličitijim stvarima, koje bi neretko zabasale u neke sasvim druge vode nakon što bi gospodin Vudhaus pomenuo viruse ili bezbednost namirnica, ili neki nepoznati naučni metod. A tu je bila i Ema... Poslednjih meseci, hvatao je sebe kako se sve više raduje razgovorima s njom. Iznenadio se shvativši koliko želi da podeli misli s njom; ako je čuo neko muzičko delo koje mu se svidelo ili je pročitao nešto što ga je nagnalo na razmišljanje, rekao bi sebi: Šta bi Ema mislila о tome? A ako joj ispriča о tome, ustanovio je da ona uvek iznese neko zanimljivo gledište i kakav zabavan komentar. Svojim oporim humorom i nestašnim primedbama navodila ga je na to da poželi da se smeje. Ponekad su, dabome, bile i previše nestašne; kad bi samo naučila da bude malo blaža prema drugima i da ih pušta da žive ne odajući utisak kako bi volela da im se umeša u život. Nije bio siguran zašto ona to radi. Mnogo je razmišljao о tome i bio je sve bliži gledištu da ona to radi zato što nema pametnija posla. Da ima pravi posao, njena energija bi se kanalisala u taj posao i ne bi osećala potrebu da se meša u tuđi život. Setio se Harijet Smit. Video ih je zajedno i bilo mu je jasno da je Ema očarana njom. Zašto? Zato što je Harijet zamena za lutku, neko kome može organizovati život, koga može oblačiti i udešavati i koga može navesti da uradi nešto što će uneti živosti u inače jednoličan život? Kad čovek jednom počne da razmišlja о Emi, naiđe na toliko toga, ali sad, pomisli on, nije dobar čas. Gospodin Vudhaus beše počeo da priča о ruskoj politici usvajanja i valjalo mu je nekako odgovoriti. „То oklevanje Rusa da dozvole strancima da usvajaju njihovu decu razumljivo je - u određenoj meri. Ukoliko smatrate da je dobro biti Rus, to jest." Gospodin Vudhaus se namršti. „А da li je?“ Džordž je imao svoje mišljenje о tome. „Pretpostavljam da to zavisi od toga kakav ti je život. Ako ti je život nepodnošljiv, tada nesumnjivo misliš kako bi ti bilo bolje da si nešto drugo. A moguće je da zavisi i od toga šta

osećaš prema svojim zemljacima. Ako se rđavo ponašaju, tada verovatno priželjkuješ da si nešto drugo - možda da bi izbegao da te proglase krivim zbog povezanosti s njima." Gospodin Vudhaus se vrati na temu Frenka Čerčila. „Pretpostavljam da mu je drago što je Australijanac a ne Britanac. Kad si Australijanac, vučeš manje istorije na plećima." Džordž živahno odmahnu glavom. „Svi imaju neku istoriju kojom su opterećeni i zbog koje im je žao. Da vam kažem, Australijanci se, čini se, svim srcem izvinjavaju jednom delu svog naroda, zbog toga što su se rđavo ponašali prema njima.“ On zastade. „Možda bi i mi trebalo da se malo više izvinjavamo.“ Kao da se gospodin Vudhaus uznemirio. „Za šta to?“ Gospodin Najtli uzdahnu. „Birajte. Za ropstvo, možda. Možemo početi od njega.“ „Ali to je bilo davno." „Ne baš toliko davno, zapravo. Na Zapadnoindijskim ostrvima još se osećaju društvene posledice toga. Pitajte ih - reći će vam. Stvorili smo društvo u kom je porodični život bio mahom nemoguć. To društvo je nepovratno ranjeno, a mi smo se obogatili od prihoda. Tako su nastali šećerni baroni, setite se." „Ali to je bilo pre sto godina. Nema nikakve veze s nama." „Još imamo kapital koji smo nagomilah na grbači robova. Još ga imamo." Zaćutali su, kao da su obojica prestrašeni pukom težinom postimperijalne krivice. Jedan kratak trenutak gospodin Vudhaus zatvori oči i ugleda veoma živopisan prizor dalekih plantaža, potonulih španskih brodova, vicekralja kako jaše na slonu na nekoj svečanosti na maharadžinom dvoru, beživotnog tigra kog nose obešenog naglavačke na nosiljci od bambusovih motki. I pomisli: ako nismo u stanju da se izvinimo potomcima svojih žrtava, ruke će nam zauvek ostati prljave. Potom pogleda u sopstvene ruke i na um mu pade uznemirujuće pitanje: kako istorijska krivica izgleda na koži? Takve refleksije nisu pratile diskusiju о Frenku Čerčilu što se vodila između Eme i Harijet Smit. Do tog razgovora došlo je kad je Harijet došla da drugi i poslednji put pozira za svoj portret. Ema se pak od prvog poziranja predomislila i odlučila da nacrta Harijet u onom kućnom kimonu, radije nego

nagu. Izgledalo je da je Harijet laknulo; kako da ikome pokaže portret, ukaza ona, ako je na njemu naga? „Morao bi se čuvati u tajnosti - zaključan poput neke od onih ukradenih slika koje beskrupulozni kolekcionari skrivaju po sefovima. A to bi bilo šteta, Ema, zato što će sigurno biti dobar." Ema se slagala s tim. „Filip Elton je želeo da ga vidi“, naglasi ona. „I može biti da bi vam oboma bilo neprijatno." „Joj, ja to ne bih podnela", reče Harijet. „Ne bih podnela da me Filip vidi nagu.“ Ona porumene. „Hoću da kažem, da me vidi naslikanu bez odeće." Ema se osmehnu. „Ра da. Stoga, što da te ne naslikam u sobnom kimonu? Vrlo ti je lepo stajao." Sad kad je Harijet ponovo zauzela svoju pozu na sofi, Ema poče da dodaje kimono, tako što je naprosto slikala pastelama preko pređašnje slike. Nije bilo preterano zamorno i dosta ju je podsećalo na to kako je, kao mala, oblačila svoje papirne lutke u odeću isečenu od papira. A i Harijet je, najzad, posedovala onu istu živahnu lepotu i pristalost koja je krasila te lutke. „Nećeš verovati šta sam videla", primeti Harijet nakon što je zauzela pozu. „Kaži, pa da vidimo", reče Ema. Pastela se pomerala po papiru; svedost, senka, popunjavanje. „Bila sam u Hajberiju s gospođom God, htedoh reći Godard..." „Ne, nek ostane gospođa God", prekide je Ema. „Nekako joj pristaje." „Išle smo da kupimo džin", nastavi Harijet. „Gospođa God mnogo voli džin." „Sve mi je simpatičnija", reče Ema. „I?" „I videle smo kako Glavnom ulicom nailaze vrlo otmena kola. Neka metaliksiva, sportska - nemačka." „Zaustavila su se pred kućom gospođice Bejts." Ema poče da je sluša malo pažljivije. „Stvarno? Zašto bi iko ко vozi metaliksivi nemački auto poželeo da se zaustavi baš tu?" Ona zastade. „Sem slučajno, razume se. Pretpostavljam da se ispred kuće gospođice Bejts čoveku lako može desiti kvar. Nije, doduše, da se nemačka kola lako kvare." „Iz njih je izašao taj frajer", reče Harijet. „Mlad." „Koliko mlad?" „Naših godina“, reče Harijet. „Možda godinu ili dve stariji." Ona snizi ton. „Bio je da padneš na teme."

Ema spusti pastelu i zagleda se u Harijet. Da padneš na teme... Niko više ne govori da padneš na teme. „Zgodan?" upita. „Da padneš na teme", odgovori Harijet. „I šta je onda bilo?" Harijet je napravila kratku pauzu, a onda je ispričala nastavak svoje priče. „Pozvonio je i onda je ušao u kuću. Mi smo otišle u kupovinu i zadržale smo se najmanje pola sata. Kad smo ponovo prošle tuda, kola su još bila tamo. Mislila sam da je možda stao da se raspita za pravac, ali mora da im je došao u posetu. U svakom slučaju, zatekle smo se tamo baš kad je izašao i rekla sam gospođi God: ’Vidite li onog frajera? Možemo li da posmatramo kuda ide?’ A ona će meni: ’Misliš, možemo li da ga pratimo?’ Zamisao joj se dopala. Gleda, znaš, one policijske serije na televiziji i prilično joj se svidela pomisao da svojim fijatom 500 prati nemački sportski auto. I tako smo ga pratile." Ema spusti pastelu; nije imala reči da kaže koliko je apsurdno to što je upravo čula. „Znači, dale ste se u poteru?" Harijet potvrdno klimnu. „Odvezao se do Randalsa. Znaš onu kuću čim se skrene s druma za Holt? Vrlo blizu vaše. Pripada Džejmsu Vestonu." „Ра normalno da je znam", odvrati Ema s dozom iznerviranosti u glasu. Harijet valjda ne misli kako ona ne zna svoje rođene komšije? „Dakle, kad smo to videle? gospođa God je rekla: ’Pa dabome, pa dabome! To je Frenk Čerčil.’" „Frenk Čerčil", promrmlja Ema. „Dakle, konačno je stigao." „Poznaješ li ga?" upita Harijet. Ema je razmišljala velikom brzinom. Uznemirilo ju je zanimanje koje je Harijet ispoljila za Frenka Čerčila. Ema još nije imala prilike da vidi Frenka Čerčila otkako je došao i nije joj se dopadala pomisao da se Harijet naprasno zaljubi u njega. To nije bilo u scenariju. „Upoznala sam ga prilikom njegovih ranijih poseta", reče ona. „Znaš, on je sin Džejmsa Vestona. Kad mu je majka umrla, njega su odveli u Australiju - neki rođaci koji se prezivaju Čerčil uzeli su ga kod sebe. Imaju toliko novca da ne znaju šta će s njim.“ Harijet ju je napregnuto slušala. „Mnogo je sladak“, reče ona. „Ima baš lepo lice, znaš - vrlo pravilnih crta - a ramena su mu...“ „Šteta“, promrsi Ema.

Harijet je delovala zbunjeno. „Ne, njegovim ramenima ništa ne fali štaviše.. Nije završila. „Harijet“, reče Ema, „žao mi je što ti to moram reći, ali ne verujem da će Frenk Čerčil biti zainteresovan.“ Harijet je buljila u nju. „Hoćeš da kažeš da je...“ Ema je čekala da završi rečenicu, ali ona to nije uradila. Ona jedva primetno nakrivi glavu; i ništa više - samo ju je malčice spustila. Nije nameravala da izgovori nikakvu laž; Frenk Čerčil se može i ne mora zainteresovati za Harijet - ко zna? Ona je samo izražavala svoje mišljenje u pogledu toga hoće li je zapaziti ili neće. I to je savršeno u redu. Neće reći Harijet da je on gej, ali ako ona odluči da tako protumači to što je Ema rekla, ima li ona obavezu da je ispravlja? Ne može izigravati Harijetinu dadilju i biti odgovorna za to da je zaštiti od svakog nesporazuma. Ipak, savest joj ne dade mira. „Htela sam samo da kažem“, reče ona, „kako mislim da neće biti zainteresovan. To je sve.“ Harijet zastenja. „То nije fer.“ „Šta nije fer?“ „Ра to, što svi ti fini momci - ti stvarno fini momci... nisu zainteresovani.“ „Sigurna sam da se on oseća savršeno dobro u svojoj koži“, reče Ema. Preostalo vreme je samo ćutke crtala. Jedan sat kasnije, portret je bio završen i ona se odmače i s divljenjem se zagleda u njega. Dobar je, pomisli; ne da nije loš nego je baš dobar. Pokazala ga je Harijet, koja izjavi da je zadovoljna. „Obožavam crteže u pastelu“, reče ona. „А na ovom izgledam tako...“ „Tako zagonetno“, predloži Ema. „Da, može biti. Blagi bože, ja stvarno nisam duplo pametna, a ipak, ovde izgledam kao da sam zadubljena u razmišljanje!“ Ema poče da vadi portret iz bloka kako bi ga dala na uramljivanje. Bilo joj je drago što je gotov, pošto je druženje s Harijet počinjalo da joj biva zamorno. Smatrala je da postoji tako mnogo toga о čemu se može razmišljati; sirota Harijet je bila tako plitka. Njena sudbina je bila da bude što pre predata Filipu Eltonu i da potom ode na velikodušno fmansirano studijsko putovanje. To je bilo smišljeno za nju. Što se pak ticalo njenog sopstvenog života, Ema je smatrala da postoje brojne mogućnosti. Za početak, tu je bio gospodin Frenk Čerčil: možda od njega nešto i bude. A neće imati nikakvih

teškoća da se sretne s njim, pošto ona i otac mogu bez problema pozvati Džejmsa i gospođicu Tejlor na večeru i potom dodati: „Ako imate nekog gosta u kući, obavezno ga povedite sa sobom.“ Nije bila sigurna da li da pozove Harijet, zato što bi Harijetina lepota izvesno zanela Frenka, a to je bilo poslednje što je želela. Tako nešto uopšte ne bi bilo dobro. Međutim, teško može da je ne pozove, zaključi ona, pošto će Harijet čuti da je Ema priredila večeru i pitaće se zašto nije bila pozvana. Imala je tako mnogo u životu, a Harijet tako malo; pokazaće ljubaznost ako je uključi. Stoga će Harijet dobiti poziv, ali neće sedeti ni blizu Frenka Čerčila. Kasnije, nakon što je Harijet otišla, Ema je sedela u svojoj radnoj sobi i razmišljala. Zašto je, pitala se, Frenk otišao u posetu gospođici Bejts? Bilo je baš čudno; sem, dabome, ako nije iz čistog poštovanja obišao očevu staru prijateljicu? Bilo je sasvim moguće: gospođica Bejts i Džejms poznavali su se godinama i Frenk je možda naprosto navratio do nje da vidi kako je, budući da je tako dugo nije video. To je bilo najverovatnije objašnjenje; bila je sigurna da je tako i nije videla razloga da se i dalje zamara razmišljanjem о tome. Cadit quaestio, može se reći.

16.

Spisak gostiju za planiranu večeru popeo se na kraju na više imena nego što je Ema na početku zamislila, tako da je sad uključivao i gospođu Godard, koja se nije ni nalazila na Eminom prvobitnom spisku, ali je dobila poziv od gospodina Vudhausa. „Dodao sam nekog među goste na večeri", objavi on. „Flos Godard. Naleteo sam u selu na nju i pozvao sam je. Dugo se nisam video s njom." „То je žena koja drži školu engleskog za strance?" upita Ema. „Ona." Ema se ugrize za usnu. „Volela bih da je nisi zvao. Društvo za tom večerom iz minuta u minut postaje sve brojnije. Jesi li pozvao još nekog?" „Gospođicu Bejts", odvrati on. „То ima da bude zabavno." Primedba je odisala neskrivenim sarkazmom. „Dobra je to žena, Ema. I sestričina joj je vrlo fina." Ema uzdahnu, mada se u potaji radovala što će doći i Džejn Ferfaks. Neće biti opasnosti da odvuče pažnju Frenka Čerčila, pod uslovom da uspeju da izvedu da ne sedne za klavir; neki muškarci se dive talentu, mada je smatrala da su mahom previše neotesani za to. Postaraće se da Džejn sedi pored nje, pošto je još postojalo mnogo toga što je želela da sazna о njoj. Gospodinu Vudhausu se, međutim, nije smelo dozvoliti da se izvuče tek tako. „Što onda lepo ne pozoveš celo selo?" Ona zastade. „Otkud uopšte poznaješ gospođu Godard?" „Znamo se mi poodavno", odvrati gospodin Vudhaus. „Bio sam u parohijskom odboru kad je kupila stari aerodrom i podnela nam planove na odobrenje. Tada sam je upoznao. Ima tome već petnaestak godina." „Ра, pretpostavljam da je to sad gotova stvar. Ćale, ne možeš danas da pozoveš nekog, a sutra da mu kažeš kako poziv ne važi. Gospođa Ferhil će

morati da napravi dvostruke količine svega što priprema, pošto ćemo, izgleda, morati da nahranimo čitavu mesnu zajednicu, manje ili više." „Da, pozvao sam i Filipa Eltona", reče gospodin Vudhaus. „Zaboravih da ti kažem." Emi to nije smetalo. Prethodnog dana je svratila do vikarijata - Filip nije bio tamo kad je došla - i ubacila mu je onaj Harijetin portret u poštansko sanduče, pošto joj je rekao da poznaje dobrog majstora koji neće mnogo naplatiti uramljivanje. Htela je da čuje njegovo mišljenje о crtežu i večera će biti dobra prilika za to, i pored toga što je to značilo da će morati da ga istrpi čitavo to veče. „А jesi li pozvao Džordža Najtlija?" upita Ema. „Naravno da jesam." Gospodin Vudhaus je potom ućutao. Namrštio se i onda zagledao kroz prozor, kao da se to što ga brine nalazi negde napolju. „Nešto nije u redu?" upita Ema. Oklevao je pre no što joj je odgovorio. „Toliki gosti", reče on. „Ti znaš, Ema, da mnogo volim kad nam dolaze prijatelji. Ali nešto mi pade na pamet. Šta misliš, jesu li svi ti ljudi..." On najednom zaćuta, izgledajući kao da mu je pomalo neprijatno. „Šta? Jesu li... šta?" „Jesu li propisno vakcinisani? Možda bismo mogli da ih pitamo, šta misliš?" Ema ga pogleda, ne verujući rođenim ušima. „Jao, tata, stvarno!" Ćale je u trenucima stresa nestajao i ustupao mesto njenom ranijem, autentičnijem načinu obraćanja ocu. „Ali stvarno!„ „Samo se ti smej", reče on, „ali nije loše razmisliti о tome. Znaš da i odrasli mogu da se zaraze magarećim kašljem. Vrlo je neprijatan. Traje mesecima." Ema je znala da ga ništa što bude rekla neće razuveriti, ali ipak pokuša. „Nakon što se rukujete, možeš da isprskaš ruke asepsolom", reče ona. „Diskretno, razume se.“ „Možda", odvrati gospodin Vudhaus. Nije, međutim, bio do kraja ubeđen, pošto je davno pročitao sitna slova na etiketi asepsola. „Uništava 99,9 % poznatih mikroba", glasio je natpis. A šta je s preostalih 0,1 posto, pitao se. Šta je s njima? Ionako je devedeset devet zarez devet posto kućnih mikroba

po svoj prilici potpuno neškodljivo; s nula zarez jedan posto, međutim, to nije slučaj. Zatim, tu su nepoznati mikrobi; za njih nije pisalo ništa, a kao što svi znaju, ono što se u proizvođačkim deklaracijama i reklamama ne pominje često je mnogo važnije od onoga što se u njima pominje. Na dan večere, Ema je bila spremna mnogo pre vremena predviđenog za dolazak gostiju. Nije učestvovala u pripremama, prepustivši ih gospođi Ferhil, koja je u međuvremenu pozvala u pomoć svog muža i gospođu Sid. Bert Ferhil je dobio zadatak da postavi sto i izglanca čaše pre no što ih stavi pored tanjira. Gospodin Vudhaus je insistirao na besprekornim čašama; „Nema ničega - ničega - goreg od čaše koja je zamagljena ili ima tragove prstiju na sebi", rekao je, što nije bilo tačno, dabome, čak ni kao izraz njegovog vlastitog stanovišta, budući da je postojalo koješta što je smatrao mnogo gorim od minornog zdravstvenog rizika u vidu prljave čaše. Higijena vina ga je, međutim, silno zabrinjavala otkako je u Ekonomistu pročitao о restoranu u kom su ostatke vina iz čaša gostiju sipali u prazne boce i potom vraćali u upotrebu. Ova informacija ga je naprosto progonila i odlučio je da više nikad neće poručiti vino u restoranu; odluka je imala malog uticaja na njegov život, pošto ionako nikad nije izlazio na večeru - sem na Randals i povremeno u Opatiju Donvel. Bio je siguran da Džejms Veston nikad neće pasti na tako niske grane, premda ga je u dubini duše izjedala sumnja da će se gospođica Tejlor, kao Škotlanđanka, možda gnušati svakog bespotrebnog rasipanja i da bi, ako joj neko usadi ideju u glavu, mogla pribeći baš takvoj praksi. Znao je da je čuvarna i sećao se da je s primetnim ponosom u glasu pričala о nekom svom starom stricu, Aberdincu i stoga naročito zadojenom štedljivim škotskim navikama, koji je upotrebio pribor za krpljenje guma za bicikl da zakrpi svoj osamnaest godina star termofor. Potekla iz takve sredine, gospođica Tejlor bi se lako mogla naći u iskušenju da prazni upotrebljene čaše i reciklira vino; zaključio je kako će morati pažljivo da posmatra i uveri se da li je boca u trenutku otvaranja bila propisno začepljena. Ali šta ako je otvore u kuhinji, pre no što je donesu u trpezariju? Ovo nerešeno pitanje nije prestajalo da ga brine. Možda bi bilo najbolje da otvoreno upita Džejmsa da li ima boca u koje sipa upotrebljeno vino. Ali sme li čovek ikog upitati takvo šta? Hoće li se onaj drugi uvrediti, sve i ako ste stari prijatelji? Ova pitanja su mu samo dodatno povećavala nelagodu. Bert je odavno svikao na osobenjaštvo gospodina Vudhausa i nije se

bunio kad je ovaj od njega zatražio da čaše glanca u belim batlerskim rukavicama. „Odlična ideja, gospodine Vudhause“, odvrati. „Nikad se ne zna gde su nečije ruke bile. Mada ih možda ima koji znaju.“ Gospodin Vudhaus se namršti. Pobogu, šta bi ova primedba mogla značiti? „Samo se šalim“, veselo će Bert. „Ruke su mi čiste kao suza. Karbolni sapun - moj stari ga je koristio da skine prljavštinu s ruku posle radnog dana i ja radim to isto, u detinjstvu i sad.“ Ovo razuveri gospodina Vudhausa. „Vrlo dobro, gospodine Ferhil. Ali molim vas da uzmete čistu krpu. U ostavi, tamo gde držimo i rezervne kese za smeće, naći ćete gomilu tih plavih krpa.“ Bert se dade na posao. Dok je glancao čaše, uđe gospođa Sid s punim naručjem tanjira. „Primetićete da gospodična baš i ne pomaže mnogo“, reče ona. „То je njena večerinka, a ipak, ко ne mrda ni prstom? Domaćica, eto ko.“ „Bezobraznica razmažena", promrmlja Bert. „Previše novca. Previše vremena s kojim ne zna šta će. I pri tom drska." Gospođa Sid je mislila isto to. „Moj Sid je preblag prema njoj. Kaže da nije ni tako loša u poređenju s nekima na koje je u svoje vreme nailazio." „Ма nemoj?" reče Bert podižući tešku starinsku kristalnu čašu na kojoj beše uočio zaostali otisak prsta. „Е pa, Sid nije video ono što i ja. Kako se golišava producira sa..." Potom naglo zaćuta, ali bilo je prekasno. Nije ništa video - barem ne lično - ali zato je videla njegova žena, a smatrao je da je to isto kao da je video rođenim očima. Ionako su uglavnom viđali iste stvari; kakve, onda, veze ima? „Šta reče?" upita gospođa Sid, čiji se glas spusti na zaverenički nivo. „Ма ništa", odvrati Bert. „Daj, Berte. Možda ti je i nenamerno izletelo, ali što’no kažu, nenamerno i podrigneš, pa opet nema vraćke. Ко je golišav? Kakvo produciranje?" Bert nije imao nameru da govori о onome što je videla njegova žena, ali sad mu više nije bilo druge. Ispričao je gospođi Sid kako je videla Harijet Smit bez krpice na sebi, mada je izostavio to da nije videla i Emu. Nakon što je sasvim logično zaključila da je i Ema bila golišava, gospođa Sid ispusti dugačak zvižduk. „Bestidnice!" prošišta ona. „Gole-golcate!" „Ne kažem ja ništa", reče Bert. „Аl' imamo pravo da izvučemo vlastite

zaključke." Gospođa Sid odmahnu glavom. „Ne znam kako će Sid uspeti da je opravda", reče ona. „Ima da promeni pesmu posle ovoga." U kuhinji, gospođa Ferhil je vredno radila spremajući supu, posle čega je isto tako vredno radila na pripremi glavnog jela, deserta i pladnja sa sirom za grickanje uz vino posle večere. Ema se pojavila petnaest minuta pre predviđenog dolaska gostiju i probala supu. „Odlična vam je ova supa, gospođo Ferhil“, veselo će ona. „Gosti će se oduševiti. A šta je sa srnetinom? Nemojte je presušiti. Ne podnosim suvu srnetinu." „Fino se peče“, smrknuto odvrati gospođa Ferhil. Gospodin Ferhil, koji je u uglu kuhinje svlačio rukavice, pogleda sa strane u Emu. Pogled mu presrete gospođa Sid, koja je seckala na kockice kriške starog hleba, za krutone. Ona suzi oči da pokaže kako deli njegovo mišljenje. Razume se, nikako nije mogla da zna о čemu Bert tog časa razmišlja - i bolje što nije. Prvi je stigao Filip Elton. „О, fino“, reče gospodin Vudhaus pogledavši kroz prozor salona. „Evo ga Filip." Ema podiže obrvu. „Oduvek sam smatrala da je pristojno doći s najmanje deset minuta zakašnjenja." „Ali tako je i došao", primeti gospodin Vudhaus. „Rekli smo u pola osam, a sad je dvadeset do osam. Mora neko da dođe prvi." „Petnaest minuta je još bolje", odvrati Ema. „Inflacija, znaš." Gospodin Vudhaus joj šaljivo pripreti prstom. „Ema, Filip je svešteno lice. Otkud znamo, možda je i gladan." Ema nije htela ni da čuje. „Mo’š misliti!" reče ona. „Poseduje poslovni prostor u Ipsviču i one silne stanove u Norviču. I vozi besan BMW. Ne voziš besan BMW ako čekaš u redu pred narodnom kuhinjom." Gospodin Vudhaus je čuo za problematične zidove poslovne zgrade. „Čuo sam da mu vlaga prodire..." „Pravo u mozak", upade mu Ema u reč. „Pod izolaciju. Na fasadi poslovne zgrade, to jest. Kiša se zavlači pod fasadnu oblogu, znaš, a onda se ne suši, zato što je iza tih betonskih panela.

To je ozbiljan problem." „Ра nek je proda", reče Ema. „Može da je oglašava kao zgradu s tekućom vodom." Gospodin Vudhaus se osmehnu. „Ti, dušo moja, baš ne voliš Filipa - čini mi se da to mogu pouzdano zaključiti. Nastoj da ne pokazuješ to, hoćeš li?" Bert Ferhil je bio zadužen da gostima otvara vrata i uvodi ih u dnevnu sobu. Za taj zadatak navukao je bele batlerske rukavice - bio je vrlo ponosan na njih, i pored toga što mu se nisu najbolje slagale sa sakoom i kravatom. On uvede Filipa i zvanično obznani: „Vikar." Filip se uputi prema njima. Nije skidao pogled s Eme, kao ni Bert. „Drago mi je da vas vidim, Filipe", reče gospodin Vudhaus. „Ovo je samo mala, spontana zabava, ali pomislili smo da bi bilo lepo da ponovo pozovemo društvo na večeru. Ljudi bi trebalo da se vrate navici priređivanja večera za prijatelje." „Zaista, trebalo bi", složi se Filip. „То je vrlo civilizovana praksa, koja kao da polako izumire. Uvek sam za to da se taj običaj sačuva." „Ali ti sam ipak ne priređuješ večere", primeti Ema. Rekla je to pronicljivim tonom bez tragova zlobe. Potom dometnu: „Koliko znam." Gospodin Vudhaus joj dobaci pogled pun upozorenja. Početak nije bio dobar. „Ema, Filip je veoma zauzet", reče on. „Ima obaveze kao paroh i ima svoj..." On neodređeno mahnu rukom. „Svoj..." „Doktorat", reče Filip osmehujući se u pravcu Eme. „Ali u pravu si, Ema. Trebalo bi da priredim večeru, i uskoro ću to i uraditi. I nadam se - svim srcem - da ćeš se nalaziti na čelu spiska zvanica. Ti i tvoj otac, naravno." Gospodin Vudhaus je delovao malo smeteno. „Ја ne izlazim baš često", reče on. „Stoga se zbog mene ne sekirajte." „Onda te molim da dođeš bar ti", obrati se Filip Emi. „Zahvaljujem", odvrati ona. Beše upravo primetila da Bert Ferhil bulji u nju. Zašto? „Mislim da neko zvoni", reče mu. „Ne bi’ rekao", na to će Bert. „Nisam ništa čuo." „Ра, ako sad i ne zvoni, sigurno će svakog trenutka pozvoniti." Ona zastade. „Ako biste bili tako dobri?" Bert je izašao iz sobe i Ema nasu Filipu piće. Tražio je džin-tonik i sipala mu je najmanje trostruko više džina no što je potrebno. Dodavši mu čašu, ona nasu ocu njegov viski sa sodom.

„Lepo od tebe što si mi pre neki dan ubacila onaj crtež u sanduče“, reče Filip otpivši gudjaj svog pića. „Zao mi je što nisam bio kod kuće kad si navratila. Parohijska posla, znaš." Ema je čekala da kaže još nešto, ali već je podigao čašu da uzme još jedan gutljaj džin-tonika. „Nadam se da ti se dopao", reče ona. „То je samo mali crtež - ništa veliko." Filip spusti čašu. „Ali divan je", odvrati on. „Stvarno. Odlično si uhvatila Harijetin lik, ako smem da kažem. Onaj njen nos, s vrhom blago izvijenim naviše..." „Prćast", reče Ema. „Da, prćast nos. I ruke - tako si ih delikatno naslikala." „Zato što su to delikatne ruke", odvrati Ema. „А ruke je često teško naslikati." „Da, u to sam siguran. Ali ti si ih divno naslikala." „Veoma si ljubazan." Filip prinese čašu usnama. Ema printed da se nivo tečnosti prilično brzo smanjuje. Dosad je popio najmanje jednu meru džina; ostale su još dve. Biće zabavno, pomisli ona, videti ga pripitog. Možda će reći nešto zabavno; nikad se ne zna. Ali svakako će biti u odgovarajućem raspoloženju da se nabacuje Harijet; inhibicije nikad nisu doprinosile procvatu romanse. „Jesi li ga već odneo kod majstora da ga urami?" upita ona. Filip odmahnu glavom. „Nisam. Ne. Moguće je da ćemo morati ponovo razmisliti о tome." „Ponovo razmisliti da li da se crtež urami?" upita Ema. „Zašto?" On prebaci težinu s jedne noge na drugu. Neprijatno mu je, pomisli Ema. Možda je prenagljeno obećao da će naći dobrog majstora da uradi taj posao i onda je shvatio da ne može da ga nađe? Je li to problem? „Nisam siguran koliko je to u redu", reče Filip, nervozno pogledajući u gospodina Vudhausa, koji je pratio razgovor ne uključujući se u njega. Ema je taman htela da ga upita kako to misli, ali dolazak grupe gostiju prekide je u tome. Bili su to gospođica Tejlor, Džejms Veston i Frenk Čerčil. Ona priđe da se pozdravi s Frenkom. „Poslednji put sam te video kad si imala dvanaest godina“, reče Frenk. „Ne sećam se baš najbolje, ali mislim da me uopšte nisi primećivala." Ema se na to nasmeja. „Deca se tako neučtivo ophode među sobom, zar

ne?“ „Još kako", odvrati Frenk. „Ali više nemamo dvanaest godina." „Obećavam da neću biti neučtiva prema tebi“, reče Ema. „Odlično. Ne bih to podneo. Mi Australijanci smo osetljiv svet, znaš.“ Svi se nasmejaše. Bio je tako duhovit. „Ti i Frenk sigurno imate о mnogo čemu da pričate", primeti gospodin Vudhaus obraćajući se Džejmsu Vestonu. „Da“, odvrati Džejms, ponosno gledajući svog sina. „Imamo. Ali Frenk će, nadamo se, ovog puta nekoliko meseci ostati kod nas, tako da ćemo imati više nego dovoljno vremena." „Ovo su srećni dani za sve nas", reče gospođica Tejlor. Ema je koristila priliku da osmotri Frenka. Da padneš na teme, rekla je Harijet i bila je u pravu. Proučavala je njegovo lice. Upala joj je u oči pravilnost crta i ponovo je Harijet, kraj sve svoje naivnosti, bila u pravu u vezi s tim. Klasični ideal lepote zahtevao je da nos i oči budu u određenom proporcionalnom odnosu prema čelu i, koja god bila ta proporcija - možda je to onaj magični grčki broj, fi - Frenk Čerčil ju je očigledno posedovao. Gledala je njegovu kosu: svetlosmeđa, na potiljku zlatasta usled izloženosti suncu. Jednostavno rečeno, bio je otelovljenje muškog savršenstva. Pri tom su ljudi govorili da ima mozga, što je vrlo značajno. Tupoglavi Adonis bio bi zamoran; onaj koji ume da razmišlja i da se izražava kompletnim rečenicama - koje imaju subjekat i predikat - beskrajno je privlačniji. Nakon što su gosti dobili i popili svoje aperitive, Ema ih povede u trpezariju. „Prava mala domaćica", šapatom reče gospođica Tejlor Džejmsu. „Zahvaljujući tebi", odvrati on ispod glasa. „Tvoja učenica." „Glina se tu sama oblikovala", reče gospođica Tejlor. „Nisam mogla promeniti Emu sve i da sam htela. I žao mi je što moram reći, ali strah me je za nju." Džejms okrznu pogledom Emu, koja je upravo sedala na svoje mesto na čelu stola. „Misliš da previsoko leti, pa će pad biti gadan?" „Ne znam. Možda hoće, možda neće. Ali postoji opasnost da će s nekim preći granicu." Džejms potvrdno klimnu. Kao davnašnji porodični prijatelj, nije želeo da Ema bude povređena; u isto vreme, međutim, neki žestoki mali šok bio je

možda jedini način da je spusti na zemlju. To je to, pomisli on; nju je potrebno spustiti na zemlju. Kad su svi posedali, Ema pogleda naokolo po stolu, u svoje goste. Filipa je smestila pored Harijet Smit i sad s izvesnim zadovoljstvom primeti da ju je već zaokupio živim razgovorom. Trostruki džin je uradio svoje, pomisli ona; sad je još potrebno samo da Harijet reaguje i sve će leći na svoje mesto. Kako zadovoljavajuće, pomisli; i to je moje delo. Sve je moja zamisao. Pogled joj pređe na gospođicu Tejlor i Džejmsa. Premda nisu sedeli jedno do drugog, videla je nežnošću ispunjen pogled koji su razmenili dok su zauzimali svoja mesta za stolom. Bila je to nežnost kakva je umela da se oseti kod para koji je zajedno godinama, a ne nekoliko nedelja; pogled prijateljstva, pogled miline, zadovoljstva, možda, zbog toga što su pronašli jedno drugo. Ali ja sam vas pronašla jedno drugom, reče ona sebi. Vaša sreća je moja zasluga. Zatim, tu je bila gospođica Bejts. Ema oseti iznenadnu žaoku savesti i reče sebi kako se mora više potruditi oko nje; mora joj posvetiti više vremena. Ali biće lako; mora samo da je obiđe tu i tamo - gospođica Bejts je uvek kod kuće - i odnese joj na poklon one praline od ljubičice koje ona toliko voli, ali očigledno više ne može da ih priušti sebi. Pretpostavljala je da gospođica Bejts deli svoj život na vreme pralina od ljubičica - pre no što je postala Lojdovo ime - i na vreme u kom su te praline samo davna uspomena. Lojdova imena patila su na razne načine - uskraćenost za praline od ljubičica bila je samo jedna od tegoba koje dolaze kao posledica fmansijske propasti. Sirota gospođica Bejts - a sad, evo, sedi pored Džejmsa, koji je tako ljubazan prema njoj, kao i prema svima ostalima, bez obzira na njihove eventualne mane. Nije, međutim, bilo vremena da na isti način razmišlja о ostalima za stolom, budući da je s Emine desne strane sedeo Frenk Čerčil, s kojim je valjalo razgovarati. „Počasno mesto“, reče Frenk. „Domaćici zdesna." „Da“, odvrati Ema. „Podelila sam vas s Randalsa. Pretpostavila sam da ne bi želeo da sediš pored oca i...“ Umalo je rekla „maćehe", ali seti se da bi to bilo preuranjeno, „gospođice Tejlor“, dovrši ona. „Nemam problem s tim", reče Frenk. Gledala ga je primećujući njegovu suncem opaljenu kožu. Primetila je i

njegov ručni sat, Patek Filip. Bio je sveden i većina ljudi ga ne bi ni uočila. Ema je vrlo dobro znala šta je to. „Sigurno si je sad prvi put video", reče ona. „Jesam." Osmehivao joj se na način koji je nagoveštavao da od njega neće izvući više ništa. Pri tom je imala utisak i da razmišlja о nečemu drugom. Kao da ju je procenjivao, na neki način; bilo je uznemirujuće. „Biće divna žena tvom tati", reče ona. „Bio je tako usamljen." Frenk se namršti. „Stvarno?" „Jao, jeste." „Baš šteta." Gospođa Ferhil je služila supu i sad je stajala iza Frenka držeći duboku činiju. On se napola okrete i osmehnu joj se dok mu je sipala konsome u tanjir. Ema pomisli: Obraća joj pažnju. Zašto? Sačekala je dok domaćica nije okrenula leđa. „Šta ćeš da radiš kad odeš s Randalsa?" upita ona. „Nameravaš li da putuješ?" Slegao je ramenima. „Nisam siguran. Možda. Neko koga znam je trenutno u Francuskoj. Nešto smo se, kao, dogovarali da odemo na nekoliko meseci na Tajland. Posle bih se otud vratio u Pert.“ Ema je uronila kašiku u svoj konsome. Prijateljica. Obuze je izvesna ljutnja pri pomisli da Frenk Čerčil već ima prijateljicu; prvo seme zavisti. „Francuskinja?" „On, ne ona. Australijanac." Reč on upala je u razgovor kao mali kamen u ribnjak. Emina prva pomisao glasila je: Opet sam bila u pravu! Sasvim slučajno, ali ipak. Nije zainteresovan! U taj mah se seri onoga što je rekla Harijet - „Baš šteta." Frenk obrisa usne svojim ubrusom. „Dugo se znamo", reče on. Bila je zanesena u sopstvene misli. „Ко?“ „Ја i Džef, moj drugar u Francuskoj - išli smo zajedno u školu." Zelela je da čuje više, ali pokušavala je da dokuči kako da pouzdano utvrdi prirodu njihovog odnosa. Može biti da je prenaglila sa zaključcima; štaviše, sad je bila sigurna da jeste. Stari školski drugovi mogu otputovati zajedno na Tajland a da u tome nema ničega više od toga. „Imaš sreće da si još u kontaktu s društvom iz škole", reče ona. „Ја svoje jedva i viđam. Sem jedno ili dvoje s kojima se povremeno čujem."

On se zagleda u nju. „Sa mnom i Džefom je drugačije." Nije znala kako to da shvati. „О..." „Da." Situacija je sad bila kristalno jasna. „Meni to ne smeta", reče Ema. Frenk spusti glas. „Samo nešto - volim da flertujem." Emu je ovo zateklo nespremnu. „Da flertuješ?" „Da. To mi je maska. Smučilo mi se više da mi ljudi predlažu da nađem devojku i oženim se. Stalno mi to govore. Ne možeš da zamisliš." „Ра zar ne možeš da se autuješ? Zar tako neće prestati da te smaraju?" Frenk odmahnu glavom. „Ne, ne smem. Za većinu je to najbolje rešenje, ali ne i meni, jer moram da mislim na Čerčilove. Ne bi razumeli - naprosto ne bi. Pri tom je moja ujna bolesna i najbolje je da ne zna. Kad je jednog dana više ne bude, ponovo ću razmisliti о tome. A nisam siguran ni da želim da povredim osećanja tate Džejmsa. Muči ga osećaj krivice, znaš." „Siguran si?" „Sto posto. Mislim da bi ta njegova griža savesti postala samo još gora kad bih se ja autovao. Razume se, nema potrebe da se tako oseća, zato što to kod mene nema nikakve veze s tim što me je dao ujaku i ujni. Baš nikakve. Ali on bi pomislio: О bože, to je moja krivica, zato što nisam bio pored njega, i tako dalje, i tome slično. Veruj mi, jednostavnije je ovako - barem zasad.“ „Ako ti tako kažeš." „Kažem." On zastade. Gledao ju je pravo u oči. „Hoće li ti smetati ako flertujem s tobom? Samo malčice?" Emin prvi poriv bio je da odbije. Nije videla razlog za to da se nađe uvučena u Frenkove probleme, pogotovo zato što je smatrala da ih je najvećim delom sam napravio. Nije bila ubeđena da bi Džejms loše podneo to razotkrivanje - bio je tolerantan čovek savremenih shvatanja. Što mu naprosto ne kaže? Zašto pokušavati da sakriješ nešto što većina ljudi danas doživljava kao nešto sasvim prirodno - kao samo jednu od mogućnosti da budeš ljudsko biće? Ali onda je pogledala u Frenka, koji joj je uzvraćao osmeh tako da to smesta oslabi njenu rešenost. Što da ne? Godila joj je pomisao da bude predmet pažnje tako zanosno lepog mladića. Mogla je čak i da umišlja kako ozbiljno flertuje s njom, istovremeno sigurna u spoznaju da to nije slučaj, zato

što se pribojavala petljanja s muškarcima. „U redu." Frenk se još šire osmehnu i koliko sledećeg trenutka se prignu do nje baš kad je gospođa Ferhil počela da sklanja tanjire na drugoj strani stola - i prošaputa joj na uvo: „Seks!" Bilo je savršeno. Emu je ovo istinski zateklo i reagovala je kao što se očekuje da reaguje neko kome došapnu reč seks. Ona se trže i potom napući, igrajući dogovorenu ulogu. Prignuvši se i sama, šapnu mu na uvo: „Konsome!“ Ovo ga natera da se nasmeje ili, barem, da se zasmeje i da se potom napreže da potisne taj smeh. Svi su videli šta se dešava - ili su, u najmanju ruku, videli svi što su sedeli preko puta njih. Džejms naglo podiže obrve i potom ih isto tako naglo spusti. Ćelo gospođice Tejlor se nabra i potom se ponovo zagladi. Usta Džejn Ferfaks se jedva primetno otvoriše i potom se zatvoriše. Gospođa Ferhil podiže oči ka tavanici i potom ih ponovo spusti. Večera se nastavila. Zamor razgovora se pojačao za vreme glavnog jela, da bi za vreme deserta - čokoladnog musa koji je bio ponos i dika gospođe Ferhil - postao gotovo zaglušujuć. Nedugo posle jedanaest, međutim, gospodin Vudhaus je počeo da zeva i nekohko gostiju, videći to, poče da predlaže da se razilaze. Za ostale je to bio signal da poustaju i upute se u predvorje. Ema je planirala da se večernje druženje završi u salonu, gde ih je već čekala kafa, koga s kofeinom, koga bez njega, ali očigledan umor domaćina osujetio je taj njen plan. Našla se s Harijet u maloj dnevnoj sobi u koju žene behu odložile svoje kapute. Bile su same i ona iskoristi priliku da dozna kako se njena drugarica slagala s Filipom. „Čini mi se da je na vašem kraju stola sve išlo kako treba", reče Ema. „Jeste“, odvrati Harijet. „Cele večeri nismo prestali da razgovaramo. Jedva se uopšte i obraćao osobi koja mu je sedela zdesna. Jao, Ema, ima divan glas. Stvarno. Mogla bih satima da ga slušam." E ja ne bih, u sebi će Ema. Ali naglas reče: „Da, u pravu si. Divan je." Zatim ohrabrujuće pogleda Harijet. „I?“ Harijet se stidljivo osmehnu. „Mislim da mu se sviđam." „Dobro je."

„I mislim da će me pozvati da izađemo." „Takođe je dobro." Harijet je uzela svoj kaput i njih dve izađoše u predvorje. Sad beše ostalo još samo nekoliko gostiju: gospođa Godard, Harijet i Filip. Gospođa Godard zagrli gospodina Vudhausa i cmoknu ga u levi pa u desni obraz, držeći ga tako da nije mogao da ustukne. „Dragi moj Vudi“, reče ona. „Ovo je bilo zaista divno. I obećaj mi da nećeš zaboraviti." Gospodin Vudhaus sa zebnjom pogleda u Emu. „Da, naravno. Naravno." „Harijet, dušo moja", reče gospođa Godard puštajući gospodina Vudhausa i okrećući se prema njoj, „moramo da brišemo." Ema se osmehnu. Da brišemo. „А ti, draga moja Ema", nastavi gospođa Godard, „ti moraš da dođeš da se malo družimo. Obećaj mi. Hajde, obećaj." Ema se ponovo osmehnu. „Doći ću", reče ona. „I to uskoro“, ushićeno će gospođa Godard. „Polazi, Harijet, vreme je da ’vatamo tutanj." Ostali su samo Filip, gospodin Vudhaus i Ema. „I ja moram da krenem", reče Filip. Sve vreme je posmatrao gospođu Godard s određenom morbidnom fascinacijom i Emi se čak učinilo da je spazila kako se jedva primetno stresao. Pa, nije bilo nimalo iznenađujuće; tako je to kad odbojan, uobraženi tip upozna nekoga srdačnog i pričljivog, pomisli ona. I pored brisanja i Vatanja tutnja, gospođa Godard - ili gospođa God, kako je sad mislila о njoj - instinktivno joj se dopala. Šta ako je Bog, ako je on (ona) zapravo poput nje: krajnje je opušten, voli kanabis (koji je, uostalom, i stvorio) i dobroćudan, narodski lik? Šta ako Bog zapravo mrzi gregorijanske korale i anglikansku liturgiju, gnuša se mirisa tamjana kojim ga katolici nemilice zasipaju i gaji izrazitu naklonost prema omatorelim hipicima koji predaju engleski kao strani jezik? Šta ako Bog zapravo zna put do železničke stanice, ali shvata da ga je potrebno pokazati i ostalima? Gospodin Vudhaus zevnu. „О bože, izvinjavam se. Ema, isprati Filipa", reče on. „Bojim se da se moram domoći kreveta pre no što se srušim. Ovo je bilo vrlo uzbudljivo veće!" Potom se na brzinu rukova s Filipom i nestade niz hodnik. „Uveče se brzo umori“, reče Ema. „Uvek rano ustaje - to je problem. Uglavnom je već u pet na nogama.“

„Ema", reče Filip. „Možemo li da popričamo?" Ema odglumi iznenađenje. „Razume se. Ali о čemu? Maločas, u trpezariji, pretresli smo valjda sve teme na kugli zemaljskoj. О politici?" Filip se malčice ljuljao na nogama. „Možemo li da izađemo? Lepo je veče." Ema pogleda u vrt. „Može pasti kiša." „Neće. Savršeno je. Možemo li da izađemo i posedimo nekoliko minuta na travnjaku?" Ona baci pogled na sat. „Stvarno je kasno..." On je blago uze za ruku i povede prema ulaznim vratima. Nije se odupirala; verovatno je hteo da joj kaže nešto u vezi s Harijet i, naravno, ohrabriće ga u tome. Harijet za ljubav, istrpeću još malo ovog groznog čoveka, reče ona sebi. Gotovo pun mesec bojio je vrt nestvarnim srebrom. „Pogledaj mesec", reče ona. „Kako je blistav. Kako lunaran!" Nešto je morala da kaže. Stajali su na travnjaku. „Neću da sedam na travu", reče ona. „Uveče bude tako vlažna." Ona se seti njegove poslovne zgrade u Ipsviču i njene hronične vlage. „Ema", reče on. „Moram nešto da ti kažem." Sinu joj da po svoj prilici želi da razgovaraju о portretu. To je to. „Šta misliš о Harijetinom portretu?" upita ga. „Smeš da budeš potpuno iskren, znaš." Iskrenost je, razume se, bila poslednje što je želela; prve su bile pohvale. Činilo se da doživljava to pitanje kao odvraćanje pažnje. „А, to. Pa..." Čekala je. „Dа?“ „Uradila si ga u pastelu." „Da, to je crtež u pastelu. Pomislila sam da će ta tehnika biti dobra za Harijet. Ona ima baš odgovarajući ten za pastel, zar ne misliš?" I potom dodade: „Pastelama ne fali baš ništa, znaš. Vujar ih je često koristio. Izgledaju kao ulje, sve dok ne priđeš sasvim blizu, i tek onda shvatiš da nisu.“ On uzdahnu. „Nisi fiksirala crtež." О čemu on to govori? Uvek je fiksirala svoje pastele. „Jesam. Isprskala sam ga sprejom za fiksiranje. Uvek to radim." On odmahnu glavom. Stajao je leđima okrenut mesecu i nije mu videla

izraz lica. „Fiksirala si prvi crtež - onaj ispod. Ono što si docrtala odozgo zaboravila si da fiksiraš. I tako, kad sam ga na jednom mestu očešao prstima - sasvim nenamerno - video sam ono ispod." Emi zastade dah. Izgledalo je da Filip čeka da ona nešto kaže, ali u prvi mah je samo ćutala. Naposletku reče: „Ovo je vrlo neprijatno." „Slažem se." Ema odluči da izgura ovo hrabro. „Izvini, molim te. Izvini što si video Harijet bez odeće, ali..." Oklevala je. „Nemoj da te to odbije od nje. Molim te. Nema potrebe da govorimo о tome. Trebalo bi da naprosto počneš." „Šta da počnem?" „То s Harijet. Da se viđaš s njom." Ovo beše dočekano ćutanjem. Potom Filip ispusti nešto što zazvuča kao stenjanje. „Nije valjda da misliš da me ona zanima?" „Da.“ „Ali ne, Ema, ne, ne. Sve si pogrešno razumela. Ti mi se dopadaš. Mnogo mi se dopadaš. Štaviše, mislim da sam zaljubljen u tebe." Stajala je sasvim nepomično. Čula ga je kako diše. Osećala je njegovu ruku na svojoj mišici. „Reci nešto, Ema. Molim te, reci nešto." Naprezala se da progovori. Guša joj se stegla od ove grozne situacije. Bilo joj je teško i da diše, a kamoli da govori. Naposletku reče: „Od toga nema ništa." On ponovo zastenja. „Molim te da ponovo razmotriš. Razmisli još jednom." Ona oseti kako joj samopouzdanje raste; zvučao je kao poslovno pismo. „Ne. Trebalo bi da se držiš Harijet." „Nje!?“ „А šta joj fali? Ona je izuzetno privlačna devojka.“ „Ona je praznoglava!" Ema je smatrala da je ovo već previše. Bio je u pravu, ali neće mu dozvoliti da tako govori. „Otkad to vikari nazivaju druge praznoglavima? Sram te bilo, Filipe.“ Ovo ga je ućutkalo. Sačekala je nekoliko trenutaka, a onda izjavila da se vraća u kuću. „А ti“, reče mu, „ne bi trebalo da sedaš za volan. Popio si tri

džina pre večere i...“ Ona se zaustavi, ali već je bio čuo šta je rekla. „Namerno si mi sipala trostruki džin?“ „Nisi ga morao popiti." Znala je da je ovo slabašan odgovor. On prezrivo frknu. „Potpuno sam trezan, hvala lepo. Razgovor s tobom otreznio bi svakog." Gledala je za njim dok se dugim koracima udaljavao. Kad je stigao do svog besnog BMW-а, nakratko su ga osvedila unutrašnja sveda što su se automatski upalila u kolima. Videla je kako seda za volan i s treskom zatvara vrata. Zatim je zagrmeo motor i automobil se okrenuo gotovo u mestu, dok su farovi preletali preko travnjaka i uhvatili Emu na sekund ili dva pre no što su otišli dalje. Ema se vratila u kuću, dok su joj se misli sudarale u glavi. Jedna se, međutim, izdizala iznad ostalih: Ja sam napravila ovu zbrku. To je moje delo.

17.

Sutradan Ema odluči da poseti Harijet. Poigravala se mišlju da sve ostavi tako kako jeste, ali činilo joj se kako bi ipak bilo bolje da odgovori Harijet od Filipa pre no što ova shvati da ga ne zanima. Verovala je da će biti lako: ispostavilo se da je Harijet izuzetno podložna sugestiji i nekoliko brižljivo odabranih reči nesumnjivo će biti dovoljno da okonča celu stvar. Još ne beše odlučila šta će joj tačno reći. Palo joj je na pamet da bi mogla da joj kaže kako je Filip već u vezi - ili čak da je već oženjen - ali shvatila je da bi to naprosto bila neistina, a ona nije spadala u one koji lažu. Stoga će biti mnogo bolje da joj kaže istinu о Filipu - da je kvaran tip, što je istina i što joj može mirne duše reći. Možda će se postaviti pitanje zašto je Ema tako brzo promenila mišljenje, ali to se može objasniti: naprosto su joj se najednom otvorile oči, koje su katkada zatvorene čak i onima koji odlično umeju da procene čoveka. Beše telefonirala Harijet da joj javi da dolazi. Ova joj je objasnila da rano pre podne drži časove, ali da će od pola dvanaest biti slobodna. „Doći ćeš minijem?" Ema se ugrize za jezik. Bože, budalaste li devojke! „Da“, odvrati najstrpljivije što je mogla. „Mnogo bih volela da se ponovo provozam njime. Baš bih volela.“ „Provozaćemo se, naravno, ako ne danas, onda neki drugi dan.“ „Hvala ti.“ Kad je parkirala mini kuper pred kućom gospođe Godard, Ema je tačno znala šta će i kako da kaže. Sačekala je u kolima dok nije videla Harijet kako se vraća iz zgrade u kojoj su se nalazile učionice, a onda je izašla i prišla drugarici. „Rekla si da bi volela da se provozaš minijem“, reče Ema. „Jesi li sad

raspoložena?" Harijet je bila oduševljena. „Јоој, divno. Samo da uzmem šešir." Ema se vratila u kola pitajući se šta će Harijet šešir za vožnju u mini kuperu i sklonila raznorazne novine i neotvorena pisma kojima je bilo zatrpano suvozačko sedište. Tada se pojavi Harijet, u slamnatom šeširu širokog oboda ukrašenim vencem prolećnog cveća napravljenog od raznobojne tkanine - frezijama, belim radama i majušnim ružinim pupoljcima. Ema beše odlučila da će joj vest saopštiti za vreme vožnje. Harijet će tada biti na njenom terenu i neće hteti da se svađa s vozačicom. Takođe, moraće da je sluša dokle god bude govorila, budući da se lako može dogoditi da se trajanje vožnje i davanja saveta podudare. Kad su konačno krenule, Ema beše već načela temu. „Baš mi je milo što su se sinoć svi tako lepo proveli", reče ona. „Ili barem skoro svi." „О, ja mislim da nije bilo izuzetaka", živo će Harijet. „Nisam videla da je iko delovao neraspoloženo." „Ра, sa svog mesta nisi ni mogla", reče Ema. Harijet, koja je dotad gledala kroz svoj prozor, okrete se prema njoj. „Ali stvarno ne mislim da je iko bio nezadovoljan. Stvarno. Društvo se razišlo samo zato što je tvoj jadni otac bio tako umoran. To je sve. Da nije bilo toga, mislim da se sedeljka mogla otegnuti do jutra." „Nisam sigurna da bi to bilo dobro", odvrati Ema. „Tako bi gosti skloni da preteruju u piću imali prilike da popiju još više." Potrajalo je dok Harijet nije odgovorila. Emi je bilo jasno da razmišlja, nesumnjivo lomeći se između znatiželje i diskrecije. Znatiželja je na kraju prevagnula. „Skloni da preteruju u piću? Nije valjda da neko od tvojih gostiju..." „О, da“, odvrati Ema. „Iznenadila bi se." Harijet ponovo odvrati pogled. „Gospođa God voli da popije, ali ne mislim da ima stvarni problem, znaš. I ima mnogo drugih zaista dobrih osobina. Velikodušna je; prema meni je veoma dobra, kao i prema mnogim drugim ljudima. Nedavno je kupila kartu za Portugal jednom đaku koji je morao da otputuje kući zato što mu se razbolela majka. Nije mu tražila da joj vrati novac." „Nisam mislila na gospođu God", reče Ema.

„О." Harijet je jedan čas ćutala, a onda upita: „Ра na koga, onda?" „Nisam sigurna da li bi trebalo da ti kažem. Nije da ti ne verujem da nećeš to razglasiti dalje - verujem ti, ali stvar je naprosto u tome da... Ma dobro. Pogađaj opet." „Gospođica Bejts?" „Gospođica Bejts!" „Ра, čuj, ponekad je sva crvena." „То je, Harijet, ono što bi ona nazvala ružem - rumenilo za obraze, drugim rečima. Neko kao što je gospođica Bejts zasigurno ga upotrebljava u velikim količinama. Ruž i kolonjsku vodu. Ne, nije gospođica Bejts." Prebrzo su skrenule za ugao i mini se nakrivi u stranu. „Ајој!" izusti Harijet. „Žao mi je što moram reći da je ta osoba Filip Elton." Stigle su do znaka „stop", gde se sporedni put kojim su se vozile spajao s većim drumom, na kom je saobraćaj bio gušći. Ema uđe na neravno divlje parkiralište koje je očigledno nedavno poslužilo kao privremeni logor. Na njemu se nalazilo nekoliko starih frižidera i gomila otpadaka. „Pogledaj ti to smeće", primeti Ema. „Ne kritikujem putnike, 30 samo kažem: pogledaj ti to smeće." Harijet je zvučala potreseno. „Filip?" reče ona. Ema ugasi motor minija. „Znam da zvuči neverovatno. Čovek je ipak vikar i stručnjak za istoriju Vizantije. Nijedno od toga nije nužno povezano s pićem - to znam. Ali opet, među onima koji previše piju ima najrazličitijih ljudi - iznenadila bi se.“ „Ali nije tako mnogo popio", prigovori Harijet. „Tri čaše vina, možda četiri. To je sve." Ema uzdahnu. „Ali šta je popio još pre no što smo uopšte ušli u trpezariju? Ja ću ti reći, Harijet: tri džina. Tri velika džina. Videla sam ga. Ne izmišljam - štaviše, kunem ti se: tri velika džina. Jedan za drugim." Izgledalo je da Harijet vari ovu informaciju. Emin napad nije popuštao. „Dakle, Harijet, ako počneš s tri velika džina u krvi i posle toga popiješ četiri pozamašne čaše vina. Šta onda biva? Pijan si. I svakako nisi u stanju da voziš, a moram reći da je on vozio." „Ра valjda..."

„Da, Harijet, jesi. Pijan si. I kad u takvom stanju sedneš za volan, to je zločin. Možeš da zaviješ nekog u crno. To je svima jasno - sem Filipu, čini mi se. Ili je možda jasno i njemu, ali ga nije briga." Posmatrala je dejstvo svojih reći. Sad su već pogađale u živac. „Ljudi koji znaju da lako mogu povrediti nekoga, ali jednostavno ih nije briga - znaš šta su oni, Harijet? Psihopate." Ona'zastade, zadivljena sopstvenom bezočnošću. „Ма nije..." Bilo je prekasno da povuče reč. „Ма jeste. Psihopate su ljudi koji imaju poremećaj ličnosti, Harijet, i nije ih briga za posledice njihovih postupaka. Spremni su da povrede druge kako god im padne na pamet. Ubiće čoveka dok trepneš. Mnogi nacisti na najvišim položajima bili su psihopate, Harijet. Gering, Gebels. Znaš, čudno je i verovatno nema nikakve veze ni sa čim - po svoj prilici je samo čista koincidencija - ali oduvek sam mislila da Filip neverovatno liči na Jozefa Gebelsa. Čudno je, eto." Jedva je mogla da poveruje da je izgovorila ovo. Bilo je toliko apsurdno. Bilo je nečuveno - ali bilo je toliko lako reći to; toliko da su joj se reći samo skotrljale s usana. Harijet bese skinula svoj slamnati šešir i uvijala ga je u rukama onako obuzeta nelagodom. Jedan cvet, majušna platnena bela rada, otpao je i otkotrljao se na pod mini kupera. „I još nešto, Harijet. Nisam želela da ti govorim, ali smatram da kao tvoja drugarica - tvoja bliska prijateljica - ne smem da te ostavim u neznanju. Stoga sam rešila da ti kažem. Jesi li spremna?" Harijet potvrdno klimnu. Bila je slika i prilika jada. „Onako pripit, neposredno pre no što je otišao - pre no što se odvezao, mada nije bio u stanju da vozi - Filip je u vrtu nasrnuo na mene. Sčepao me je za nadlakticu i odvukao." Harijet preneraženo zinu. „Ne!" Ema nakratko zatvori oči, kao da bi da izbriše bolno sećanje. „А onda je pokušao da me obori na zemlju. Rekla sam mu: TSfe, ne smeš’ ili nešto u tom smislu, i uspela sam da ga odgurnem. Ali stvarno mi se nabacivao, Harijet. Iako i ti i ja znamo da mu se sviđaš, to mu nije smetalo da mi kaže kako gaji strast prema meni, Harijet - meni, tvojoj drugarici! Taj... taj zaskače koju stigne." Harijet se ponovo prenerazi. „Nije te povredio, nadam se."

„Samo mala modrica na ruci", odvrati Ema. „Ništa naročito." „Šta je onda bilo?" „Nakon što sam ga odbila, pobesneo je. Rekao je nešto u smislu da bi razgovor sa mnom svakog otreznio - što je stvarno vrhunac zlobe - i onda je ušao u onaj svoj BMW i odvezao se tolikom brzinom da je šljunak samo prštao za njim. Sutra ujutru sam videla tragove na prilaznom putu i prešla sam preko njih grabuljama gospođe Sid, da ih ne bi video moj otac i pitao: ’Sta je ovo?’ a ja bih morala da odgovorim - zato, Harijet, što ja uvek govorim istinu - To je pravac u kom je pobegao vikar nakon što je tražio da spavam s njim.’ Izvini što sam ovako surovo iskrena, Harijet, ali ima trenutaka kad moramo reči istinu." Harijet posegnu i nežno uze Emu za ruku. „Jadna, jadna ti. Pa, bar si ostala zdrava i čitava. Moglo je biti i mnogo, mnogo gore." „Podrška dobre prijateljice svakako pomaže", reče Ema. „Hvala ti, Harijet." „Kad samo pomislim da je mogao videti moj portret", reče Harijet. „Ра dobro", žurno će Ema, „hajde da ne mislimo više о tome. Znaš, Harijet, poricanje ima i svojih dobrih strana." Ona načas zaćuta i pokri prijateljičin dlan svojim. „Prema tome, što ne vratiš na glavu taj divni slamnati šešir, pa da nastavimo našu vožnju ne misleći ni о čemu - i ni о kome - neprijatnom, kao što je Filip Elton?" Harijet ponovo stavi šešir na glavu. „Izgledaš prelepo", reče Ema. „Oblik je baš kakav treba. Stvarno ti pristaje." „Dobila sam ga od gospođe God", odvrati Harijet. Ema se osmehnu. „Božji dar. Baš si srećna, Harijet, što imaš gospođu God na svojoj strani." Harijet je u međuvremenu donela odluku. „Filip Elton je istorija", reče ona. „Istonja Vizantije", saglasi se Ema. Obe prasnuše u smeh. Krenule su dalje. Dok je vozila mini kuper drumom oivičenim s obeju strana glogovom živicom, Ema reče sebi kako nije izgovorila nijednu laž. Nijednu jedinu. Filip je stvarno popio tri džina; to što ih je dobio od nje nije umanjivalo istinitost toga. Zatim, neosporno je posle sveg tog alkohola seo za

volan i vozio. I pokušao je da je navede da sedne na travu i izjavio joj je ljubav. Sve što je rekla bilo je sušta istina. Ali opet, nije bilo tako i najednom je postala svesna toga. Ona pomisli šta je rekla i naglo se posude, onako kako to biva kad shvatiš da si počinio društveni solecizam ili da si se ozbiljno ogrešio о nekog. Izgovorila sam neke strašne stvari, reče ona sebi. Ne, nisam - kazala sam istinu. Međutim, racionalizacija u nastojanju da baci najbolje moguće svetio na ono što je rekla nije upalila. Psihopata - nazvala ga je psihopatom, a Harijet, naivna, lakoverna Harijet, poverovala joj je. Napila ga je i onda ga je opisala kao pijanicu. Ona je bila kriva za to što je vozio pod uticajem alkohola. To je bila njena krivica. Njena. Međutim, samo je htela da zaštiti Harijet, tako da je sve što je uradila sasvim legitimno, zar ne? Velika je razlika kad malo iskriviš istinu s namerom da nekom naškodiš i kad isto to uradiš zato da nekog zaštitiš. To svi znaju, zar ne? Zaključivši da je tako, ona se oseti malo bolje. Te godine su se mišljenja kakvo je leto znamo razlikovala. Bilo je „prihvatljivo", izjasnila se gospođa Sid. Njena boranija je odlično napredovala, a salatno povrće je u svojoj leji naprosto bujalo; međutim, nije bila zadovoljna svojim šljivama (suvonjave) i jabukama (slab rod, slab rod). Sa stanovišta gospodina Vudhausa, leto je bilo dobro, mnogo bolje od lanjskog. О godišnjim dobima sudio je po učestalosti velikih vremenskih nepogoda širom sveta. Pažljivo je motrio na pojavu uragana u Karipskom moru i čitao dnevne izveštaje američke službe za praćenje uragana. Svaki znak neobične aktivnosti - neočekivani tajfun, kašnjenje sezone kiša, neuobičajen obrazac požara izazvanih vrućinom u australijskom bušu, shvatan je kao dodatni dokaz globalnog zagrevanja, pojave koja ga je izuzetno zanimala. Tog leta bilo ih je malo: vreme na planeti bilo je neuobičajeno stabilno, s prijatnim zonama visokog pritiska iznad Atlantika i Evrope, koje su donosile sunce i blag vetrić u Norfok, a naročito u Haj beri i Hartfild. Ono malo oblaka što se ukazivalo na nebu delovalo je dobroćudno i prijateljski: povremeni pufnasti beli kumulusi što su lenjo plovili plavetnilom; pramičak visokog stratusa tu i tamo, ali bez zlokobnih pramenastih cirusa; ništa što bi uznemirilo skitnicu ili plivača. Za Filipa Eltona, lepo vreme nije imalo nikakve važnosti. Dani prijatnog

sunca nisu mu davali povoda za zadovoljstvo, niti su na bilo koji način odražavali gnev i posramljenost koje je osećao. Glavni uzrok posramljenosti bilo je ono što se dogodilo neposredno nakon Emine večerinke. Posredi nije bilo to što je napravio budalu od sebe na njenom travnjaku, što je rezultovalo odlučnom i neopozivom korpom; to iskustvo bilo je sasvim dovoljno bolno ali beznačajno u poređenju s onim što se potom desilo. To je bila istinska katastrofa te večeri. Nakon što je svojim besnim BMW-om odjurio niz prilazni put što je vodio s Hartfilda, Filip se znatnom brzinom uputio kući. Ograničenje je na najvećem delu puta iznosilo šezdeset kilometara na sat, tamo gde je drum bio uzan i zavojit, dok se mestimično, tamo gde je postajao širi, ublažavalo na devedeset. Filip je sve vreme vozio brže nego što je dozvoljeno, ali nije to bio razlog za njegovu propast. Do nje je došlo kad je, vozeći prilično sporo kako bi savladao nezgodnu okuku, pogrešno procenio zavoj na putu i završio u jarku. Kola nisu pretrpela nikakvu štetu, niti je on sam bio povređen. Da je imao prilike da se vozeći u rikverc vrati na drum, sam bi se izvukao iz jarka i niko ne bi ni znao da je imao nezgodu. Ta prilika mu se, međutim, nije pružila, zato što su prva kola koja su naišla - svega minut ili dva nakon što je otklizao u jarak - bila patrolna kola iz policijske stanice u Holtu, za čijim je volanom sedeo narednik Tom Mejfild, u povratku s uviđaja na poprištu pokušaja provale u obližnjem selu. Na suvozačkom sedištu nalazio se pozornik Martin Horsli, koji nije bio samo umoran već je i patio od zubobolje izazvane bolnom upalom. „Ора“, reče narednik Mejfild kad su prošli okuku, „šta imamo ovde?“ „Neki besan BMW“, odvrati pozornik Horsli. „I ne bih rekao da će se u dogledno vreme pomeriti odatle. Mila majko, kako me boli zub!" „Sutra ujutru da se nacrtaš kod zubara čim otvoriš oči“, obrecnu se narednik Mejfild. „I neću da čujem više ni reč о tvom zubu. Staću. Ovome još rade svetla.“ Dva policajca su izašla iz patrolnih kola i prišla vozilu u nevolji. Dok su se približavali, Filip, koji ih je video da dolaze, otvori vrata i duboko uzdahnu. „Hvala bogu da ste naišli", reče on. „Izgleda da sam skliznuo u jarak. Mnogo nezgodna okuka.“ Pozornik Horsli uperi baterijsku lampu Filipu u lice. „О, to ste vi,

vikaru", reče on. Prepoznao ga je, budući da je Filip držao opelo njegovom pokojnom stricu. Narednik Mejfild je takođe znao ко je on, pošto su obojica održali govor u obližnjoj školi povodom dana društvene odgovornosti. „Baš vas je snašla nevolja", reče narednik. „Izašli ste da uhvatite vazduha, vikaru?" Filip, kome laknu kad je shvatio da su ga prepoznali, poče nadugačko i naširoko da objašnjava. „Bio sam na večeri kod prijatelja. U Hartfildu - znate to imanje - kod gospodina Vudhausa. Zaista odlična večera. Njegova kuvarica je gospođa Ferhil, a njen čokoladni mus..." On se zaustavi. Narednik Mejfild beše uzeo baterijsku lampu od pozornika Horslija i prešao mlazom svedosti preko Filipa, od glave do pete, kao da nešto traži. „Jeste li popili štogod, vikaru?" upita on. Filip je buljio u policajca. „Popio?" „Da. Alkohol, znate. Vino, recimo. Siguran sam da gospodin Vudhaus ima valjan podrum u onoj svojoj kućerini." Filip proguta knedlu. „Gudjaj ili dva. Uz jelo, razume se." Narednik Mejfild pogleda u pozornika Horslija. „Razume se", reče on. Zatim pročisti grlo. „Izvinjavam se, vikaru, ali obavezni smo da uradimo alko-test svim vozačima umešanim u neku saobraćajnu nezgodu. Tako piše u zakonu, znate." „Ali ovo nije nezgoda", reče Filip, kome je glas podrhtavao. „Ni u šta nisam udario. Samo sam malo... skliznuo s puta. Nisam kriv." Pozornik Horsli je u međuvremenu doneo alkometar iz policijskih kola i pripremao ga za upotrebu. „Samo dunite u ovu cevčicu, vikaru. Ništa ne boli." Filip se povinovao, nespretno uzevši napravu u ruke. Zatim je u neprilici stajao tu dok su dvojica policajaca očitavala rezultat. „Eto ti ga sad", reče narednik Mejfild. „Vikaru, bojim se da ste dobrano prekardašili." „Teško mi je da u to poverujem", reče Filip. „Zaista." U glasu narednika Mejfilda osećala se sad nota odlučnosti. „Nek je i tako, gospodine, ali moraćete s nama u stanicu, da obavimo još jedan test." Filip ispusti čudan, jecavi zvuk. „Је li vam dobro, gospodine?" upita pozornik Horsli. „Moja kola", prigovori Filip. „Ne mogu valjda da ih ostavim u jarku."

„Ne smete da vozite, vikaru", reče narednik Mejfild. „Niste u stanju. Za kola ćemo se pobrinuti kasnije." Ćuteći i sav ojađen, Filip je otišao za policajcima do patrolnih kola. Zlovoljno je seo na zadnje sedište pored pozornika Horslija, kršeći ruke, oborenog pogleda. „Sta će biti sa mnom", upita, „ako me osude?" „Ostaćete bez dozvole", odvrati pozornik. „Na godinu dana, bojim se." „Vrlo nezgodno", dometnu s prednjeg sedišta narednik Mejfild, „s obzirom na to da ste vikar i tako to. Vrlo nezgodno." Zaista je bilo vrlo nezgodno. Dve nedelje kasnije, nakon što se izjasnio da je kriv i tako po brzom postupku prošao kroz pravosudni sistem, Filip se pojavio pred sudijom za prekršaje, koji mu je izrekao kaznu oduzimanja vozačke dozvole na godinu dana. Lokalna štampa poklonila je njegovom slučaju zasluženu pažnju, objavivši članak pod naslovom: „Pripiti pop prilegao na pedalu i završio u jarku." Ponižen i postiđen, Filip je odlučio da ode na tronedeljno odsustvo dok čeka da biskup odluči о njegovoj daljoj sudbini. U Londonu je imao brata od tetke, koji je ponudio da mu ustupi svoj stan na Noting hilu dok je on na odmoru na Britanskim Devičanskim Ostrvima. Filip je s olakšanjem prihvatio ponudu i u potaji pobegao u anonimnost Londona - javnim prevozom. Polako je počeo da se oporavlja od sramote i samoprebacivanja prouzrokovanog incidentom, i našao se uvučen u društveni život koji su organizovale druželjubive komšije u Kensington park roudu. Preko njih je i upoznao, za vreme druge nedelje svog boravka u Londonu, ženu koju su mu predstavili kao popularnu učesnicu televizijskog talent programa pod nazivom Pogledaj me! Bila je plesačica i imitatorka Edit Pjaf, mada je bila plavuša s pozamašnim poprsjem i nije nimalo ličila na francusku pevačicu. Znala je za ograničenost svog talenta, koja je bila izrazita, budući da nije umela da peva, ponajmanje na francuskom, koji je pevala s američkim naglaskom za koji loši britanski pevači iz nekog razloga smatraju da ga moraju usvojiti. Takođe je pogrešno razumela reči, misleći kako je „Non, je ne regrette rien" pesma о tome kako se neko izvinjava zbog toga što ne može da prihvati poziv; 31 zato je odlično razumela kako će svoj status trećerazredne zvezde najbolje iskoristiti tako što će naći muškarca kadrog da joj priušti život kakav je priželjkivala. Filip je u razgovoru

pomenuo poslovnu zgradu u Ipsviču, kao i stambenu u Norviču. Slušala ga je. Vlagu i probleme s izolacijom nije pomenuo nijednom rečju. I smesta se zainteresovala.

18.

Za Emu, lepo letnje vreme značilo je priliku za piknik. Pomenula je ni mogućnost gospodinu Vudhausu, koji je pažljivo saslušao njen predlog pre no što je promišljeno upitao: „Zašto?" Emin odgovor bio je jednako promišljen. „Zato što je piknik nešto što ljudi organizuju kad je vreme ovako lepo. Pitaj koga god hoćeš: ’Šta radite kad je dan lep?’ i odgovoriće ti: ’Pa idemo na piknik, naravno.’ Zato sam predložila." Sarkazam kojim je Ema prožela svoj odgovor sasvim je promakao gospodinu Vudhausu. „Ali zašto, Ema? Zašto? Nije dovoljno, mila, reći da ljudi to rade. Ljudi rade sve i svašta. Pravo pitanje glasi - zašto to uraditi? Istu hranu - štaviše, mnogo bolju - možeš da jedeš u svojoj rođenoj trpezariji. U kojoj nema mrava. I u kojoj nisi izložena ćudima vremena." „Vreme je divno i takvo će i ostati", prekide ga Ema. „Pogledaj nebo." „Ema, nebo nam vrlo malo kazuje. Stvarnu istinu otkrivaju grafikoni barometarskog pritiska. I mogu ti reći da pokazuju znake komešanja nad Islandom. Budi sigurna da tamo gore neće ići ni na kakve piknike." Ema uzdahnu. Nije imalo svrhe raspravljati se s njenim ocem, koji bi uvek pronašao neki dobar razlog da ne radi ništa. Jedini način da nastavi dalje bio je da nastavi dalje. „Ра, to je baš nezgodno", reče ona, „ali već sam pozvala ljude. Imamo obavezu." Ovo nije bila laž u pravom smislu te reči. Ema je pozvala Harijet - to je bilo tačno - ali nije pozvala nikoga drugog. U tom slučaju, pitanje je bilo da li to što je pozvala jednu osobu opravdava tvrdnju da je pozvala „ljude". Ema je razmislila о tome, ali samo nakratko i tek nakon što je već rekla to što je rekla. Došla je do zaključka da je gramatička distinkcija između jednine i

množine tako slabašna - zamenica oni koristi se kao treće lice jednine, na primer 32 - te da je stoga sasvim prihvatljivo govoriti о nekoj osobi kao о ljudima. Tako je to bilo rešeno; rekla je istinu. Gospodin Vudhaus je delovao ozlojeđeno, ali samo na trenutak. Njegove strepnje su umele brzo da menjaju fokus i neki ogroman problem znao je da u roku od samo nekoliko sekundi ustukne pred većim, hitnijim pitanjem. „Ali šta ćemo da radimo u vezi sa sendvičima?" upita on. „Začas omlitave i raskvase se. Jesi li već razmišljala о tome, Ema? Jesi li popričala s gospođom Ferhil?" „Ne moramo da jedemo sendviče, ćale", odvrati Ema. „Na pikniku može da se jede mnogo toga drugog. Tu su one vrlo lepe pite od svinjskog mesa. Ljudi obožavaju da ih jedu na pikniku." Ovo je imalo željeno dejstvo, pa je razgovor odlučno skrenuo na pitanja ishrane i udaljio se od problema piknika. Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Те pite", reče ozbiljnim tonom, „pune su soli. I svinjetine." „Ра, čuj, to su pite od svinjskog mesa..." „Znam da voliš slaninu, Ema, ali voleo bih da je malo manje jedeš. Pre neki dan sam pročitao da ti svaki režanj slanine oduzme nekoliko minuta života." „А svinji ga skrati za ко zna koliko godina", prekide ga Ema. Gospodin Vudhaus se namršti. „Ne vidim kakve veze ima život svinje s tim." Ema mu nije odmah odgovorila. Potom reče. „Ја ću sve isplanirati. Ti samo prisustvuj - to je sve što moraš da uradiš. Dođi i budi vedar i raspoložen kao i uvek. Ljudi to žele.“ „Ко dolazi?" Ema na brzinu sastavi spisak u glavi. „Uobičajeni sumnjivci", odvrati ona. „Veston-Tejlorovi, Frenk Čerčil, la veuve 33 Bejts, gospođica Bejts (smaračica), Džejn Ferfaks (ledena kraljica), Džordž Najtli, gospodin Peri (čudak) - ako hoćeš da i on dođe...“ „Da, moramo ga pozvati", reče gospodin Vudhaus. „Dobro se razume u divlje biljke. Poznaje sva njihova lekovita svojstva, a poseduje i umeće da identifikuje bilo koje pečurke koje pronađemo."

„То će biti od velike koristi", reče Ema. „Tu su, dabome, i Harijet Smit i gospođa Godard." Posmatrala je očevu reakciju. „Gospođa Godard?" reče on. „Misliš li da će doći?" „Čini mi se da je uživala na onoj večeri, a meni se ta žena dopada." Ona zastade. „Dopada se i tebi, zar ne?" On odvrati pogled. „Da, dopada mi se. Nekako je... neobična, zar ne? Ovde više ne dolazi mnogo takvih." Ema je čekala da čuje još nešto, ali on zaćuta. „Jesi li je dobro poznavao?" upita. „Srazmerno dobro, da." Rasprava о gospođi Godard, proceni Ema, ovim je bila završena. Gospodin Vudhaus se najednom seti još nekog. „Šta je s Filipom Ekonom?" upita on. „Ne mislim da ću ga zvati. Uostalom, čini mi se da on i nije tu." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Vratio se. I voleo bih da dođe, Ema - baš bih voleo." Ema je razmišljala о komplikacijama koje će nastati ukoliko pozove Filipa: nije želela da se Harijet podseti njenog pokušaja provodadžisanja, i nije želela da se izloži opasnosti da prava istina izađe na videlo. Takođe, mučilo ju je nešto na šta nije bila navikla i što je umnogome bilo neočekivano: uporna griza savesti. Sipala mu je onu ogromnu količinu džina, a on je posle toga ostao bez vozačke dozvole i javno se obrukao. Okrivljuje li je za to? Gospodin Vudhaus tada objasni zašto mu je toliko stalo da Filip bude pozvan. „Žao mi je sirotog čoveka", reče on. „Možda on i nije po svačijem ukusu - priznajem da i sam smatram da je pomalo nadobudan - ali svakako ima dobre namere. Kad je Sid operisao prostatu, posetio ga je u bolnici i ponudio da dođe po njega kad ga otpuste kući. Sid je pričao da druge pacijente na tom odeljenju nisu posećivali njihovi vikari. Očigledno su potpuno ravnodušni prema prostatama svojih jadnih parohijana." „То mu je posao“, reče Ema. „Moguće, da, ali imaj na umu da ga ne plaćaju. Obavlja ga zato što ima dobro srce.“ Ema ne reče ništa.

„Pored toga, moramo imati na umu i da je te konkretne večeri - one večeri kad je sleteo u jarak - bio u našoj kući, Ema. Pod našim krovom. Stvarno ne znam kako se to dogodilo, a opet, alko-test je pokazao da je jadni Filip popio mnogo više nego što je dozvoljeno. Pitam se, kako je to moguće?" Ema je gledala kroz prozor. „Jesi li primetila šta je popio pre večere?" upita gospodin Vudhaus. „Ti si mu dala piće u salonu. Šta je popio?" „Džin", promrmlja Ema. „Samo jedan?" „Jednu čašu", odvrati ona. „Ја sam mu je dala. Nisam mu dolivala." Gospodin Vudhaus odmahnu glavom. „Zbunjujuće, zaista", reče ona. „Ali, nek je i tako, tu postoji nešto mnogo važnije. Činjenica je da je Filip javno ponižen. Obrukan je. Prihvatio je odgovornost - izjasnio se da je kriv, znaš - i određena mu je kazna. Moramo pretpostaviti da se iskreno kaje i, u takvim okolnostima, na nama je da pokažemo da neće biti izopšten." Ema je slušala. „Možda ja...“, poče ona, ali ne završi. „Kad neko pogreši, Ema, ne smemo zaboraviti da je osoba samo čovek poput nas ostalih. Ne smemo žuriti da se prvi bacimo kamenom. Moramo se podsetiti da svi s vremena na vreme pogrešimo, sem ako nismo sveci - a nismo.“ „Kao što nije bila ni polovina svetaca", umeša se Ema. „Može biti. Ali ne smemo se priključiti rulji lovaca na veštice koji vole da stavljaju ljude na stub srama. To ne smemo da radimo. Moramo pokazati da Filip pošteno odužuje svoj dug društvu i da neće biti prezren. Ovde se moramo staviti na čelo." Izgledalo je da čeka odgovor. „U redu", reče Ema. „А koliko znam, sad ima i devojku", reče gospodin Vudhaus. „Upoznao ju je u Londonu. Siguran sam da je vrlo fina. Trebalo bi pozvati i nju." Vest je bila dobra. Filip je imao devojku, što je značilo da neće dovesti Emu u neprijatan položaj novim izjavama ljubavi. Stoga ona reče: „Odlično. Lepo je čuti da je našao nekog - konačno." Sad je to bio piknik gospodina Vudhausa. „А mislim da bi trebalo da javimo i Izabeli, pa da ona i Džon dođu s onom svojom silnom dečurlijom. Godiće im da izađu iz Londona i malo se nadišu seoskog vazduha. Onoliki narod u Londonu, i svi dišu; pomisli samo, Ema. Pomisli samo na to silno

disanje u Londonu - čudo da preostane išta vazduha za nas ostale." Niko nije odbio poziv. Neki pozvani ponudili su se da pomognu: Harijet je rekla da će joj biti drago da uradi sve što Ema smatra da je potrebno, dok je gospođa Godard kazala da će doneti dva, možda i tri različita kolača, koja će ispeći specijalno za tu priliku. Ponudu je iznela direktno gospodinu Vudhausu, kome je telefonirala nakon što je primila poziv preko Harijet, koja bi je inače odgovorila od te namere. Gospodin Vudhaus ju je prihvatio, za razliku od Eme, koja bi imala na umu Harijetino upozorenje i odbila bi je. Pozivu se naročito obradovala gospođica Bejts. „О, bože dragi", oduševila se, „piknik! Znate, baš mi je pre neki dan palo na pamet: kad sam poslednji put bila na pikniku? I da znate da nisam mogla da se setim, mada mi se sve vratilo malo kasnije, dok sam slušala kako Džejn svira Verdija. Setila sam se da je to bilo pre mnogo godina u Toskani, kad sam boravila tamo s prijateljicom koja se oporavljala od operacije ruke, čini mi se - ili možda šake. Mislim da je posredi bio sindrom karpalnog tunela i da je morala da pretrpi više od jedne operacije: da li po jednu na obe šake ili možda dve na levoj: eto, ubijte me ali ne mogu da se setim. Normalno, ona nije mogla da nosi korpu za piknik, pa sam je nosila ja, i nosila sam i prostirku, a onda sam se okliznula - nalazile smo se na stazi što je vodila u vrlo prijatnu udolinu - i kotrljala sam se i kotrljala, i završila u maslinjaku. Nije mi bilo ništa, ostala sam nepovređena, ali moja prijateljica se silno isprepadala. Sad se baš dobro sećam svega.“ Izgledalo je da se raduje čak i gospođa Bejts, koja je takođe bila obuhvaćena pozivom - dovoljno da kaže: „Piknik". „Eto!" reče gospođica Bejts. „Majka razmišlja о piknicima. Mnogo bolje nego da sedi i muči se razmišljanjem о Lojdu." To je bila greška. Na sam pomen Lojda, gospođa Bejts se namrgodila i ponovo utonula u ćutanje. Izabela i Džon Najrii su takođe rado prihvatili poziv, i dovezli se iz Londona dan uoči piknika svojim volvo karavanom, zajedno sa svoje četvoro dece. Smešteni su u zapadno krilo Hartfilda, prepuno hodnika kojima su deca mogla da jurcaju a da ne uznemiravaju gospodina Vudhausa u njegovoj radnoj sobi niti gospođu Ferhil u njenoj kuhinji. Deci je bilo rečeno za piknik, i od odlaska iz Londona pričala su о malo čemu drugom. Hoće li biti kolača?

Hoće li imati gde da plivaju? Ima li izgleda da naiđu na bika dok šetaju poljem, i hoće li tata umeti da mu odvuče pažnju mašući jaknom dok se oni ne uzveru preko ograde i ne nađu se na sigurnom? „Šta god da radite", upozori ih Izabela, „ne pominjite dedi nikakve bikove. Ni slučajno." Što se toga tiče, bila je sasvim u pravu. Mada se gospodin Vudhaus sad već aktivno uključio u planiranje piknika i jedva je čekao taj dan, njegova zabrinutost zbog rizika za koje je smatrao da su neizbežni sastojak te avanture narastala je iz dana u dan. Pre svega ga je brinula mogućnost da padne kiša. „Ako počne da pada“, reče on, „а bojim se da to moramo prihvatiti kao skoro izvesno, moraćemo da potražimo neko sklonište." „Uvek možemo da otrčimo natrag do kola i vratimo se kući", predloži Ema. „То je svakako očigledna opcija." On odmahnu glavom. „А šta ćemo s putem koji valja preći od mesta piknika do kola? Šta ćemo s tim, Ema? To bi moglo da bude i dobrih petnaest minuta hoda; premerio sam udaljenost na mapi Nacionalnog kartografskog zavoda. A za tih petnaest minuta svi ćemo pokisnuti do gole kože." „Neće ni to biti kraj sveta", odvrati Ema. „Uostalom, to je samo kiša." „Jao, Ema", reče on, „govoriš о sebi. Ti, Izabela, Harijet i onaj Frenk Čerčil bićete dobro, zato što ste mladi i zdravi. Ali šta ćemo s jadnom gospođom Bejts? Ona nije u stanju da pokisne i prođe bez posledica, i biće kandidat za zapaljenje pluća. A ako je to snađe, lako se može desiti da je izgubimo, što bi stvarno bila tragedija." „I gospođa Bejts mora jednom da umre", reče Ema. „Ne želim da se iko razboli, ali neke stvari su svakako neizbežne." „Ра ti si stvarno bezdušna!" prekori je gospodin Vudhaus. Ona pokuša da se odbrani. „Nisam bezdušna. Samo kažem da niko ne živi doveka, što ja, kao prvo, i ne želim. Ко želi da završi u bolničkom krevetu, u svakom pogledu zavisan od drugih i pun kojekakvih cevčica? Čemu? Da bi još danima i mesecima duže ležao u tom krevetu i bio jadan i nesrećan? Sigurno je mnogo bolje otići na piknik i..." „Dosta!" uzviknu gospodin Vudhaus. „Samo pokušavam da..." „Ne, neću da čujem više nijedno tvoje okrutno mišljenje. Dosta! Tvoj

problem, Ema, jeste taj što nisi u stanju da sagledaš ovo sa stanovišta onih koji su stari i uplašeni, i kojima je ono što se dogodilo u Lojdu oduzelo moć govora." Na tome je i ostalo, a gospodin Vudhaus je ubrzo potom poručio plastične kabanice - po jednu za svakog gosta - koje se mogu nositi u torbi i razmotati u slučaju kiše. Smatrao je to svojim gestom protiv čitavog pokreta koji se zalaže za eutanaziju, i koji tako lepo priča о pravu na izbor, ne shvatajuči pri tom kakvom se vatrom igraju kad diraju u krhke tabue što brane ubijanje drugih ljudi. Da, pomislio je, možda život gospođe Bejts nekom ne deluje kao naročito uspešan, ali njoj je sve što ima. Mesto koje su odabrali za piknik nalazilo se nepunih pet kilometara od Hartfilda, na imanju Džordža Najtlija. Opatija Donvel je nekad bila jedno od najvećih imanja u tom delu Engleske, ali ju je sklonost Džordžovog pradede prema riskantnim ulaganjima svela u znamo manje granice. Ipak, poljoprivredno zemljište ostalo je nedirnuto i posle prodaje više zemljišnih parcela u dvadesetim i potom pedesetim godinama prošlog veka, i Opatija je ostala daleko najveće poljoprivredno gazdinstvo u tom kraju. Piknik je imao da se održi na samom obodu imanja, gde se pitoma livada graničila s blagom uzvišicom. Ta uzvišica je bila obrasla šumom, uglavnom hrastovom, u kojoj su Izabelina deca mogla da se igraju žmurke i da se jure, a odrasli da dođu i, ako žele, da predahnu od glavne lokacije piknika. Oni koji su imali kola ponudili su prevoz onima koji ih nemaju ili im je privremeno oduzeta vozačka dozvola. Gospođica Bejts i njena majka vozile su se s Džordžom Najtlijem u njegovom karavanu, dok je Sid povezao svojim lendroverom Džejn Ferfaks, Filipa i njegovu devojku. Ema je pozvala Harijet da joj pravi društvo u mini kuperu, dok se gospođa Godard, skupa s Džejmsom Vestonom i gospođicom Tejlor, pridružila gospodinu Vudhausu u njegovom prastarom lea-frensisu, koji je za ovu priliku izveden iz garaže. Frenk Čerčil je rekao da želi da se malo razmrda i dovezao se biciklom, zbog čega je stigao nekoliko minuta posle ostalih. Sid je bio zadužen za širenje izletničkih prostirki i raspakivanje korpi s hranom. Kad su se najzad svi okupili, bio je već postavljen valjani ručak dovoljan da nahrani najmanje dvostruko brojnije društvo, budući da je gospođa Ferhil oduvek bila sklona da spremi previše hrane.

„Nema šanse da pojedemo sve ovo“, primeti Ema. „Pogledaj samo sve te kobasice i batake." „Nikad se ne zna“, reče Harijet. „Muškarci strahovito mnogo jedu. Imaju ogroman apetit.“ Ema zaškrguta zubima. Harijet ume da izvali takvu glupost: Muškarci strahovito mnogo jedu. Pa normalno. Muškarci rade svakakve... prekopavala je po glavi u potrazi za odgovarajućim pridevom... odvratne stvari. Ona pogleda u nebo. Nije bila sigurna da je kadra da se suoči s čitavim poslepodnevom provedenim u Harijetinom društvu i moraće da se potrudi da obezbedi tampon zonu između sebe i svoje drugarice, tako što će smestiti Harijet pored nekog ко će je zaokupiti. Ne pored Filipa, naravno, ni pored Frenka Čerčila. Možda bi Harijet mogla sedeti između Džejmsa i gospođice Tejlor - bezbedna pozicija na kojoj će razgovor fino teći, bez opasnosti da dovede do ičega neprimerenog. Ona pljesnu rukama da privuče pažnju ostalih. Zamor razgovora utihnu. „Trebalo bi da posedamo“, reče ona. „Nađite sebi mesto, pa možemo početi od dimljenog lososa. Kao što vidite, ima ga za ćelu vojsku, stoga se ne suzdržavajte." Posedali su. Ema se postarala da joj s jedne strane sedi Frenk Čerčil, a s druge Izabela. Ako Frenk odluči da ponovo flertuje s njom - a sva je prilika da hoće - pružiće joj se zadovoljstvo da njena starija sestra prisustvuje dok joj jedan tako zgodan mladić ukazuje silnu pažnju. Izabela je oduvek bila sklona tome da je gleda pomalo svisoka, i dobro će joj doći, pomisli Ema, da vidi da muškarci poput Frenka smatraju da je vredna flertovanja. Osmehnula se Frenku i ohrabrila se kad joj je uzvratio osmeh. „Ра“, reče on, „šta si radila ovih dana?" „Planirala ovo", odvrati Ema. „А ti?" On sleže ramenima. „Kulirao", odgovori. „Pričao s matorim. Ništa naročito." Posmatrala ga je dok je govorio. Primetila je nešto što ranije nije videla: rupicu na sredini njegove brade, savršeno postavljenu. Seti se da je Harijet pominjala nešto о tome, ali ona nije obratila pažnju, baš zato što je to bilo nešto što je rekla Harijet. Ćutke su jeli dimljenog lososa, mada se Emi činilo da sasvim dobro komuniciraju očima. Ona pruži ruku za bocom belog vina što je u svojoj

ledenoj futroli stajala pored tanjira sa sendvičima. „Da ti naspem?" On potvrdno klimnu i pruži joj dve plastične čaše. Dok je sipala, ona primeti da plastična futrola za led, naduvana poput prsluka malene Mišelinove figure, potpuno zaklanja sve podatke о poreklu vina. „Sigurno znaš mnogo о vinu“, reče ona, „pošto živiš na vinogradarskom imanju." „Ра da, pretpostavljam da je tako." Ona završi sipanje. „U redu. Reci mi koje je ovo vino." Frenk podiže čašu i zagleda se u njen sadržaj. Tečnost boje slame prelamala je zrake sunca. Zatim prinese čašu nosu i omirisa je, procenjujuči, pa otpi prvi gutljaj. „Šta želiš da znaš?" upita je. „Regiju, sortu grožđa ili vinograd?" „Možeš li mi reči sve troje?" zamoli Ema. „Ili možda samo dvoje. Zadovoljiću se regijom i sortom grožđa." On ponovo okusi vino. „Definitivno je italijansko", reče. „Iz Veneta, možda. Da, mislim da ću reći Veneto i šardone." Nakon što je izrekao sud, on dohvati bocu i nasu sebi još jednu čašu ne otkrivajući etiketu. „Mnogo je lepo", reče Ema. „Dopada mi se." „Solidno je", reče Frenk. „Ne bih mu, doduše, dao baš tako visoku ocenu. Ali za piknik može da prođe." „Gde si sve to naučio?" upita Ema. „Kod kuće, najvećim delom. Ali pohađao sam kurseve. Ja sam pravio mešavinu prilikom prošle berbe na imanju." „Mora biti da je komplikovano", reče Ema. „Moraš da znaš šta radiš", odgovori Frenk. „Ali hajde da pogledamo. Dodaj mi bocu i skinuću ledenu futrolu. Sve ćemo saznati. Mislim da sam u pravu, ali daj da to i potvrdimo." Ema dohvati bocu i dodade je Frenku, koji potom poče da svlači futrolu s nje. Na pola posla stade i zagleda se u Emu. „Ovo je tvoja zamisao humora?" Ema nije imala pojma о čemu on govori. „Ма daj“, reče Frenk. „Reci: ovo je bila tvoja ideja?" Ništa nije razumela. „Ne znam о čemu govoriš." On pokaza prema boci. „Ovo je naše vino. Sve vreme si znala i pokušala

si da mi smestiš." Ona mu ote bocu iz ruke i svuče plastiku do kraja. Čerčilov ranč, zapadnoaustralijski rizling. Ona preneraženo zinu. „Је li ovo vaše..." „Dabome da jeste", besno će Frenk. „Jesi li sad zadovoljna? Zadovoljna si što si dokazala da ne umem da prepoznam ni sopstveno vino?" „Nisam znala", prošišta Ema; nije želela da iko čuje da se svađaju. „Nisam ja odabrala vino. To radi gospođa Ferhil - ili moj otac. Nisam imala pojma." Osećala se poraženo zbog toga što je piknik započeo svađom s Frenkom Čerčilom. To joj nije bila namera; štaviše, predvidela je nešto sasvim suprotno. Sad neće biti nikakvog flertovanja. Frenk se nije dao smiriti. Zajapuren od nelagode, pogledao je Emu s neskrivenom odbojnošću, a onda je uzeo svoj tanjir, ustao i prešao na susednu prostirku. Ema se užasnuto obazre oko sebe. Izabela je sve videla, isto kao, činilo joj se, i Džordž Najtli. Bilo joj je jasno da nisu pogrešno razumeli situaciju i poglede divljenja ili zavisti koje je očekivala zamenili su sada pogledi puni sažaljenja. Izabela se prignu prema njoj. „Dušice, šta si to, zaboga, rekla malom Frenkiju?" Emi je došlo da zaplače, ali bila je rešena da to ne dozvoli. Ovo je bila Frenkova krivica; bio je bezobrazan; uvredio se zbog nečega što ona sasvim sigurno nije planirala. Nije imala nikakvog udela u odabiru vina za piknik; a ako Frenk nije u stanju da prepozna ni sopstveno vino, tada bi valjda on trebalo da se žali zbog svojih pretencioznih tvrdnji о vlastitoj stručnosti. „Pokušao je da prepozna ovo vino", reče ona Izabeli. „Роgrešio je i onda digao nos i otišao." Izabela je saosećala s njom. „Muškarci su tako slabašna bića", reče ona. „Nas žene neretko iznenadi kad shvatimo koliko su osetljivi. Ali jesu." „Uopšte mi se ne dopada", prezrivo frknu Ema. „Dozlaboga je pun sebe." „Zgodni muškarci su često takvi", reče Izabela. „То je zato što im dozvoljavamo da budu takvi." Ona pruži ruku i dodirnu sestru po ramenu. „Čuj, ne sekiraj se zbog toga. Ne daj da ta mala nesuglasica pokvari tvoj piknik." „Neću." „Bravo. A sad, hajde da vidimo šta rade klinci. Kad sam ih poslednji put

videla, išli su prema šumi. Džon je trebalo da motri na njih, ali često zaboravi." Dok su se dve sestre udaljavale prema rubu šume, gospodinu Vudhausu, Džejmsu i gospođici Tejlor su se na njihovoj prostirci pridružili Filip i njegova devojka Hejzel. Izgledalo je da je Filip lepo raspoložen; nosio je panama šešir širokog oboda, nakrivljen pod nestašnim uglom. Niko ко je znao za njegove nedavne teškoće ne bi pogodio da je to muškarac koji se pojavio pred sudom i ostao bez vozačke dozvole. Hejzel je imala pripijene farmerke i crnu bluzu s dubokim dekolteom. S cigaretom u jednoj i čašom vina u drugoj ruci, naizmenično je povlačila gutljaje i dimove. Onaj ко nije znao ко je Filip, ne bi ni pomislio da pred sobom ima devojku (neplaćenog) vikara, a kamoli istoričara specijalizovanog za istoriju Vizantije. „Poznajete li Norfok, Hejzel?" upita gospođica Tejlor. „Ne mogu reći da ga poznajem", odvrati Hejzel. „Znam gde je - otprilike. Ovde, je l' tako? Više od toga, nema šanse. Uglavnom ne mrdam iz Londona, mada sad kad..." Ona okrznu pogledom Filipa, koji joj se dobroćudno osmehnu. „Čujem da ste pevačica", reče gospođica Tejlor. „I to vrlo poznata", na to će Filip. „Hejzel je pevala na televiziji. Više puta." Gospođica Tejlor podiže obrvu. „Na televiziji?" „Da“, odvrati Hejzel. „Učestvovala sam u programu Pogledaj me!“ „Bojim se da nisam to gledala“, reče gospođica Tejlor. „То je poznati talent-šou“, objasni Filip. „Hejzel je bila vrlo uspešna. Čudi me da niste čuli za nju.“ „Program je namenjen malčice mlađoj ciljnoj grupi“, reče Hejzel. „Bez uvrede, dabome.“ Gospođica Tejlor pogleda u Džejmsa, koji samo zatvori oči na trenutak i onda ih ponovo otvori. „Shvatam“, reče ona. „А šta pevate?“ Hejzel sleže ramenima. „Kol’ko je dugačko parče kanapa?“ „Nisam čuo tu pesmu“, reče gospodin Vudhaus. Filip se osmehnu. „Hoće da kaže kako peva najrazličitije stvari. Ali najpoznatija je po...“ Hejzel preuze reč. Dunuvši dim cigarete u vazduh, ona reče: „Paf.“ Gospodin Vudhaus, Džejms i gospođica Tejlor izgledali su zbunjeno.

„Kako, molim?“ reče Džejms. „Paf.“ Filip nehajno mahnu rukom. Bila je to ruka u kojoj je držao čašu i malo vina se prosu. „Edit Pjaf‘, objasni on. „Znate - vrabac.“ „O“, reče gospođica Tejlor. „Sad shvatam.“ „Vrlo atmosferična muzika“, reče Džejms. „Kad čujem Pjafovu, skoro da osetim miris goloaza. Kaldrmisane ulice. Tek ispečen hleb.“ О Pjafovoj je imalo da se kaže još štošta i gospodin Vudhaus je bio pripravan da to i uradi, ali ga prekide dolazak gospođe Godard, koja je išla od jedne do druge prostirke noseći veliku, otvorenu limenu kutiju za kolače. „Baš fino društvance“, reče ona. „Hoćete li malo mog specijalnog kolača? Ispekla sam ga naročito za danas i tamo preko je dobio odlične ocene.“ Ona pokaza glavom u pravcu prostirke od koje je upravo otišla, gde je gospođica Bejts držala banku dok su oni što su sedeli oko nje pomalo sanjarski zurili u nebo nakon što su pojeli svoj kolač. Dodajući kutiju jedno drugom, oni se svi poslužiše. „Odličan je“, reče gospodin Vudhaus zagrizavši svoje parče. „Godi, ti si čudo neviđeno." Džejms se osmehnu čuvši nadimak. Njega su u školi zvali Vesti ali, srećom, nije se primilo. 34 Mnogo je više voleo da bude Džejms Veston. Izabela i Ema pronašle su decu odmah na ulazu u šumu. Klinci behu naleteli na pali hrast kome su trulež i vlaga izjeli koren. Oko tog prevrnutog hrasta napravili su sopstvenu malu gozbu, s kapkejkovima i sendvičima donesenim s velikog piknika. Uverivši se da je sve u redu, mama i tetka se vratiše svom društvu. Kad su stigle tamo, ustanovile su da su se ljudi ispremeštali. Džordž je sada sedeo s grupom smeštenom na prostirci oko gospođice Bejts, dok je Frenk sedeo sa Džejn i njenom bakom. Ema sede do Džordža, koji joj napravi mesta. „Sve ide kao podmazano", reče on. „Znam da si se mnogo potrudila da organizuješ ovo - dobar posao, Ema." „Vreme je ostalo lepo", reče Ema. „Ničega se nisam bojala više nego da će pasti kiša." „Ра, nije pala", reče Džordž. „I pogledaj koliko zadovoljno svi deluju."

Gospođica Bejts je pričala о muzici. „Nisam sigurna", nastavi ona, „koji bih instrument volela da sviram u orkestru. Ja mislim, nešto..." „Nešto glasno", reče Ema. „Mislim da biste bili vrlo dobri, gospođice Bejts." „Ljubazno od tebe, Ema. Mada ja baš i nisam sigurna u to. Nekad sam veoma dobro čitala note, ali onda sam to zapustila. Mnogo sam naučila о teoriji muzike - stvarno jesam, nekada davno, u šestom razredu. Nikad nisam svirala u orkestru, mada sam jednom u Oldborou naletela na Bendžamina Britna. Bila sam vrlo mlada, još devojčica, u stvari, i boravila sam kod rođake, i baš smo bile u mesarskoj radnji kad je ušao gospodin Britn i zatražio pola kilograma kobasica. Mesar mu ih je dao - tek tako - i nije rekao ništa u vezi s muzikom ili tako nečim. Rekao je samo: ’lzvol’te, gospodine Brim.’ A ovaj mu je odgovorio: ’Hvala, Tome’, i to je bilo to. Bila sam silno potresena." Negde u tom trenutku, izgledalo je da su dve osobe na prostirci zadremale u isto vreme. Jedna je bio Džon Najtli, a druga gospodin Vudhaus, koji beše prešao s druge prostirke zajedno s gospođom Godard. Džon je ležao nauznak, s glavom na džemperu u kom je došao, ali ga je skinuo kad je posle podne postalo toplije; gospođa Godard je još sedela, ali glava joj beše sanjivo pala na grudi. „Moj brat je izgleda zaspao", reče Džordž. „Gospođa Godard takođe", reče gospođica Bejts. „Mora biti da ih je uspavala vrućina." „Ili društvo", promrmlja Ema. Mada ovo nije izgovorila glasno, ipak se čulo. Gospođica Bejts, koja je taman zaustila da kaže nešto, ućuta. Zagledala se u prostirku i čistila dlanom mrvice, stvarne i zamišljene. Delovala je pokislo. „Ponekad, kad pričam о nečemu, umem da se zaneseni", reče ona tiho. „Znam da mi je to mana i trudiću se da je nekako ispravim. Znam da mi je to mana." Džordž joj utešno spusti ruku na rame. „Mislim da Ema nije govorila о vama, gospođice Bejts", reče on. „Potpuno mi je jasno da je imala na umu neke moje mane." „О, ne bih rekla", reče gospođica Bejts. „Vas niko ne može optužiti da ste dosadni. Kako bi mogao? Ne, mislim da je ovo bila blaga opomena da ne pričam previše."

Džordž ustade. „Moram da protegnem noge", reče on. „Da me ne uhvati grč." Nije ni pogledao u Emu i izgledalo je da ju je, odlazeći s prostirke, zaobišao u širokom luku. Podigla je glavu u nadi da će uhvatiti njegov pogled, ali nije hteo da je pogleda u oči. Ema nije rekla ništa. Palo joj je na pamet da se dogodilo nešto vrlo značajno, mada nije bila sasvim sigurna šta je to. Bila je postiđena. Na njenom vlastitom pikniku, prvo ju je Frenk ponizio, a sad je ona uvredila sirotu gospođicu Bejts. Iz ovoga sad više ne može proizad ništa dobro, pomisli ona, baš ništa dobro. Ona se obazre oko sebe. Od Frenka, kao ni od Džejn, nije bilo ni traga ni glasa. A gde su njen otac i gospođa Godard? Ako se ovako nastavi, pomisli ona, ostaću ovde sama-samcita, okružena ostacima izletničkog ručka i obuzeta stidom.

19.

Izabela i Džon Najtli ostali su u Hartfildu još nekoliko dana posle piknika. Predlog da ostanu još malo došao je od gospodina Vudhausa, koji je istakao da će još nekoliko dana boravka u selu pomoći deci da očiste pluća posle višemesečnog neprekidnog prebivanja u Londonu. „Možda usput otkriju i postojanje slova „h", promrsi on, i bila je čista sreća što Džon Najtli nije čuo tu primedbu. Oduvek se, naime, rugao provincijskim običajima svog tasta i brata, i beše uspeo da ovlada naglaskom poznatim kao „čelsijski kokni“. To je bilo postignuto uz pomoć instruktora, stručnjaka za ovladavanje grlenim zastojem. Džon je proveo sate učeći kako da pravilno izgovara reč buter, uspevši naposletku da je izgovori kao bu-er, vešto izostavljajući naglašeno t u sredini. Njegovoj deci, zadovoljno je primetio, nije bilo potrebno podučavanje da se otarase tog izlišnog t i sasvim su prirodno i bez ustezanja govorili bu-er. Dok je njegov brat boravio s porodicom u Hartfildu, Džordž je pozivan na sve obede, s izuzetkom doručka. Džordž je umeo sa svojim bratancima i bratanicama. S onom urođenom sposobnošću koju deca imaju da detektuju odraslog koji se prema njima ophodi kao prema sebi ravnima, mladi Najtliji nisu ostavljali strica na miru i pentrali su mu se uz noge, vukli ga za kosu, zaskakali po hodnicima i postavljali mu zamke na baštenskoj stazi. On je sve to blaženo trpeo i posvećivao im čitave sate svog vremena, čitajući im bez roptanja Vini Pua i Orlanda, mačka boje marmelade. Lakoća s kojom se Džordž uklopio u prošireno domaćinstvo u Hartfildu nije uspevala da prikrije činjenicu da je između njega i Eme, posle debakla na pikniku, postojala napetost koja je dosegla vrhunac nakon jedne njene primedbe izrečene za vreme razgovora о ostrvima. Diskusiju je podstakao izveštaj u Tajmsu od tog dana, о otkrivanju dotad nepoznatog guštera na

jednom udaljenom ostrvu u Maleziji. Ovo otkriće je zainteresovalo decu, koja su nadugačko i naširoko nagađala može li taj gušter da se vere po drveću, da jede zmije i da se pripitomi. Ema je u jednom trenutku rekla: „Mora da je čudno živeti na nekom zabačenom pacifičkom ostrvu - kao što je Tristan da Kunja, recimo - čak i ako nisi gušter." „Molim te, dodaj mi buer“, javi se jedno od dece. „Tristan da Kunja se zapravo nalazi u Atlantiku", suvo prokomentarisa Džordž. „Ili je barem bilo tamo kad sam poslednji put pogledao mapu." Ema ga je prostrelila pogledom, a ostatak dana ga je izbegavala. Takođe, nisu razgovarali ni za vreme večere, na kojoj su im se - na poziv gospodina Vudhausa - pridružili gospodin Peri, koji je poduže govorio о svojstvima ehinacee, Filip, koji je imao oči samo za Hejzel, kao i gospođa Godard i Harijet Smit. Posle večere, međutim, kad su svi sedeli u biblioteci i pili kafu, Džordž je odvukao Emu u hodnik. „Izvini, Ema", reče on. „Danas za ručkom bio sam grub prema tebi, a nisam smeo tako. Nije mi bila namera da se pred decom pravim pametan na tvoj račun." Nije ga gledala. Uprkos njenoj odbojnoj reakciji, on nastavi: „Naprosto, eto, Tristan da Kunja je ostrvo u Atlantiku." Ona se okrete prema njemu. „Misliš li da me je briga za to ostrvo? Misliš li da me je briga da li se nalazi u Pacifičkom ili Adantskom okeanu? Potpuno mi je svejedno." „Ali da živiš tamo", pobuni se Džordž, „ne bi ti bilo nimalo svejedno." „Joj, daj, ne budi smešan!“ obrecnu se Еша. „Koji si ti... koji si ti sitničar!" Džordž se zaprepasti. „Ја?“ „Da, ti. Stalno cepidlačiš oko toga šta se gde nalazi." Optužba je bila apsurdna; ona je bila svesna toga, a on je bio ozlojeđen. „Ti si smešna", reče on. „Koliko ja znam, ne cepidlačim stalno oko toga gde se šta nalazi. Štaviše, ne mogu da se setim da smo ijedan jedini put pričali о lokaciji bilo čega, a kamoli nekog adantskog ostrva. Možeš li ti?" Ona pogleda na svoj sat. „Stvarno je kasno. Moram na spavanje." On je uhvati za zapešće. Uradio je to blago, ali nije je pustio kad je

pokušala da se otrgne. „Ema, ne možeš beskrajno bežati od svega." „Pusti me." On je pusti. „Moramo da razgovaramo о pikniku", reče joj. „Znam da ne želiš, ali ne smemo dopustiti da to ostane tako i samo pojačava ogorčenje." „Ne znam о čemu govoriš", reče ona. „Znaš ti vrlo dobro", oštro će on. „Vrlo dobro znaš da si se ponašala odvratno." Stajala je sasvim nepomično. „Da, znaš, zar ne?" nastavi Džordž. „Odlično znaš da si bezrazložno i okrutno ponizila gospođicu Bejts. A nisi morala, znaš. Nisi morala da uvrediš tu jadnu i vrlo ranjivu ženu, koja je doživela da joj se ceo njen svet sruši, koja mora da izlazi na kraj s takoreći katatoničnom majkom i koja zavisi od socijalne pomoći da bi sastavila kraj s krajem. A ti i pored svega što imaš ove kuće, novca, izgleda, blistavog uma - misliš kako moraš da omalovažiš sirotu ženu. Svi znamo da povremeno ume da bude smrtno zamorna, ali stvar je u tome da je ona naš bližnji, Ema, naš bližnji u svakom pogledu." On zastade. Ema je zurila u pod. On nastavi tišim glasom. „Rđavo si postupila, Ema. Rđavo." Nije odgovorila. Pustila ga je da kaže šta ima i onda otišla ne osvrnuvši se da mu poželi laku noć, ne želeći da joj vidi suze. Džordž joj je oduvek bio drag, divila mu se, čak, a sad ga je uvredila, navela ga je da je se odrekne. Nije imala pojma zašto se narugala gospođici Bejts. Džordž je bio sasvim u pravu: postupila je neplemenito i neljubazno. Je li ona takav čovek? Nikad nije postavila sebi to pitanje - to izuzetno uznemirujuće pitanje - ali sad jeste: Kakav sam ja čovek? Popela se u svoju sobu i bacila na krevet. Nije upalila svetio, samo je ležala tamo, potpuno obučena, nepomična u svom jadu. Njegove reči su joj doprle do mozga; doprle su joj do mozga. Ume da se desi; u životu svih nas ima trenutaka, katkad neočekivanih i jedva primetnih, kad neko kaže nešto što može da nas promeni - naš život takođe - u istinski iznenađujućoj meri. Za Emu Vudhaus, ovo je bio baš takav trenutak. Narednog jutra, Ema se nakratko odvezla do Holta, a onda otišla u Hajberi. Parkiravši mini kuper ispred kuće Bejtsovih, uputila se stazom čije

su ploče bile napukle i izlomljene. Novim je očima posmatrala kuću; nekad nije primećivala boju što se ljuštila s prozorskih dasaka, ali sad ju je videla; nekad nije opažala okrunjeni maker između cigala, a sad se čudila kako joj je mogao promaći. Pritisnula je zvonce i potom pogledala u otirač od izanđalih smeđih čekinja; nekad bi se podrugljivo osmehnula na poruku ispisanu na njemu: Dobro došli u naš dom, ali sad je osećala svu njenu snagu. Bila je zbunjena i nejasno postiđena. Znala je da gospođica Bejts trpi finansijsku oskudicu, ali nije zaista razmišljala šta to znači. Nešto u njoj govorilo joj je da sagleda situaciju na potpvmo drugačiji način. Iznutra je dopro zvuk vučenja nogu, praćen zvukom skidanja lanca. Zatim se vrata otvoriše i pred njom se pojavi gospođica Bejts, u sivoj vunenoj suknji i tankoj, izbledeloj platnenoj bluzi. Bluza je na sebi imala lastavice u letu, a u pozadini brežuljke koji su se još razaznavali, ali jedva; materijal je bio više nego iznošen. Gospođica Bejts se ozari. „Ema! Kakvo zadovoljstvo. Molim te... molim te, uđi.“ Ema oseti kako rumeni; zatiljak joj je goreo. „Izvinjavam se što nisam telefonirala i javila da ću svratiti. Nadam se da ne zamerate.“ „Zašto bih, zaboga?“ upita gospođica Bejts. „Uvek nam je drago kad imamo goste. Ponekad samo tako sedimo, znaš, i želimo da nam neko dođe. I onda često neko i navrati, kao da ga je samo proviđenje poslalo, što možda i jeste slučaj.“ Uvela je Emu u skučeno predsoblje iz kog je stepenište vodilo na sprat. Ema primeti da je jedan stubac na ogradi stepeništa polomljen i nespretno popravljen zelenom žicom. Ulazeći, ugleda na zidu karakterističnu ilustraciju Edvarda Lira: usamljeni lik Jongi-Bongi-Boa koji je pesnik nacrtao mastilom, uzet, pretpostavljala je, iz neke stare knjige i potom ubačen u pomalo pohaban ram. Ona stade ispred slike. „Lir, zar ne?“ „Jeste“, odvrati gospođica Bejts. „Majci je oduvek bio drag. Ali ne čita ga više. Ne čita više ništa, bojim se.“ Ema se pomnije zagleda u crtež. Gospođica Tejlor joj je čitala tu poemu kad je bila mala; bilo je to jedno od prvih sećanja na njenu guvernantu. Ona je ponovo ču, kako svojim jasnim edinburškim naglaskom recituje: „Na obali Koromanđela...“ Zatim pogleda u gospođicu Bejts. „Znate ovu poemu, zar ne? О Jongi-Bongi-Bou?“

Gospođica Bejts pruži ruku i s dubokim poštovanjem dodirnu staklo na slici, gotovo kao što vernik dodiruje relikvijar. „Na obali Koromandela“, poče ona: „Tamo gde cveta bundeva sto I gde zeleni se šumsko granje, Živeo je Jongi-Bongi-Bo.“ Ema preuze recitovanje. „Dve stare fotelje i sveća malena. I stari bokal što drške nema, To mu je bilo sve imanje Tamo gde se zeleni šumsko granje..." „Vrlo je tužno, zar ne?“ reče gospođica Bejts. „Jongi-Bongi-Bo se zaljubi u ledi Džingli Džons, koja ne može da se uda za njega zato što se obećala muškarcu koji joj daje njene dorking kokoške. Baš je tužno. I onda ga ona otera, zar ne?" „Da“, odvrati Ema. „Na klizavom obronku gde raste drača I gde cveta bundeva sto, Na mirno i tiho more Pobeže naš Jongi-Bongi-Bo. Tamo iza Zaliva kaljača Leži velika, živahna Kornjača. On reče: Ti si spas za mene. Daleko preko pučine snene Ti ćeš, Kornjačo, preneti mene!’ Reče Jongi-Bongi-Bo, Reče Jongi-Bongi-Bo." „Mislim da sam plakala kad sam to čitala", reče gospođica Bejts. „Lir je bio vrlo zabavan, ali i vrlo tužan u isto vreme. Koliko znam, bio je vrlo

usamljen čovek." Obe su gledale u sliku Jongi-Bongi-Boa, malu okruglastu priliku s majušnim šeširom naherenim na prevelikoj glavi. Jahao je kornjaču koja će ga odneti preko mora, u progonstvo. „Hajde da sednemo", reče gospođica Bejts. „Džejn je izašla, bojim se." „Ali ja sam došla kod vas", reče Ema. Gospođica Bejts je delovala iznenađeno. „Kod mene?" Ema je nosila torbu, platnenu torbu za kupovinu sa slikom tržnice u Kovent Gardenu odštampanom na obema stranama. „Donela sam vam poklon." Gospođica Bejts začuđeno pogleda torbu. „Ali zašto, Ema? Nisam uradila ništa da zaslužim poklon." Ema izvadi iz torbe četiri velike kutije pralina od ljubičice koje je kupila ranije tog jutra. „Setila sam se da volite ove bombone", reče ona pružajući ih gospođici Bejts. „Volite praline od ljubičice, zar ne?" Gospođica Bejts ispusti jedva čujan, treperav zvuk. „Obožavam praline od ljubičice. Volim ih takoreći više od ičega drugog. Te su mi najdraže." „Ove će vam potrajati neko vreme", reče Ema. „Nadam se da će vam prijati." Gospođica Bejts pokaza prema vratima iza sebe. „Možemo da odemo u malu primaću sobu. Tamo će ti biti udobnije." One uđoše u sobu. Bila je veoma mala, jedva dovoljna za dve fotelje i niski stočić što su se nalazili u njoj. Ema pomisli na Jongi-Bongi-Boa; možda je baš u takvoj sobi provodio vreme na obali Koromandela, odbačen i sam. „Dve stare fotelje i sveća malena..." Sele su i Ema se dade u izvinjavanje. „Došla sam da vam se izvinim za svoj glupi bezobrazluk na pikniku", poče ona. „Lupila sam nešto vrlo budalasto i ne bih želela da pomislite da sam zaista mislila tako." Gospođica Bejts je gledala u svoje sklopljene dlanove. „Nisam smatrala da je budalasto. To je bila opomena da se obuzdam." Ona zastade. „Znaš, imam toliko toga da kažem - ili bar mislim da imam toliko toga da kažem. Nije da mi je stalo da ostavim utisak na nekog ih tako nešto. Jednostavno shvatim da želim da podehm svoje misli s drugima. Sva se usplahirim zbog toga i bojim se da se to i vidi. Ah izvukla sam pouku."

Ema se žurno pobuni. „Ne, ne", reče ona. „Pouku sam izvukla ja. Ja." „Ne smatram da si ti imala da izvlačiš ikakve pouke", reče gospođica Bejts. „Niko ne smatra da ti previše pričaš." „Uopšte nije reč о tome." „Ра, о čemu god da je, ne moraš da mi se izvinjavaš, Ema. Ja sam sasvim zadovoljna time što imam tvoje prijateljstvo - ako mi ne zameraš što to kažem.“ „Ne“, odvrati Ema. „Taman posla da vam zameram, gospođice Bejts. Istinski sam srećna što me smatrate prijateljicom," ;Ona načas zastade i netremice se zagleda u svoju domaćicu. „Znači, prihvatate moje izvinjenje?" Gospođica Bejts podiže ruke kao da se brani od nečega nepoželjnog. „Dabome da prihvatam. Ali kao što rekoh, ne smatram da je bilo potrebno da se izvinjavaš. Prema tome, hajde da podvučemo crtu ispod cele te rabote i da počnemo od čega? Od šolje čaja? Mislim da možda imamo i kafe, pošto je Džejn donela malo kad je došla. Mogu ti skuvati kafu, ako više voliš. I... i, da, verujem da su nam ostale dve pogačice sa sirom, osim ako majka nije..." „Šolja čaja i pogačica sa sirom, savršeno", reče Ema. Gospođica Bejts izađe iz sobe i vrati se posle nekoliko minuta s poslužavnikom na kom se nalazio čaj i tanjirić s jednom pogačicom. Ona nasu Emi čaj, koji su pile gotovo ćuteći. Ema je više puta pokušavala da započne razgovor, ali gospođica Bejts kao da nije bila voljna da mnogo priča. Zato se, međutim, mnogo osmehivala i klimala glavom saglašavajući se s nečim što je Ema rekla, ali njena uobičajena reka misli je izostala. Činilo se da se gospođica Bejts iz petnih žila trudi da ne radi ono za šta ju je Ema prećutno optužila: da ne priča previše. Kad je posle petnaest minuta ustala da ode, Ema pomisli: Uništila sam nešto. Ubila sam nekog u pojam. Kad je izašla iz kuće gospođice Bejts i vratila se niz dvorišnu stazu na ulicu, Ema je primetila poznati lendrover parkiran odmah iza njenog mini kupera. Lik na vozačkom sedištu bio je podjednako poznat. Džordž. Ona stade u pola koraka. Još ju je pekao stid zbog onoga što joj je sinoć rekao i sećala se svake reći njegove kritike. Još nije bila rada da se sretne s njim, ali teško da se mogla okrenuti i vratiti u kuću. Isto tako, nije mogla naprosto sesti u svoja kola i praviti se da ga nije videla. Odlučila je da nastavi prema kolima i vidi šta će on da uradi. Bilo je moguće da se parkirao tu iz nekog drugog razloga, a ne zato da je sačeka -

pošta se nalazila nedaleko odade - a ako jeste, mogla mu je jednostavno mahnuo i odvesti se. Međutim, dok je prilazila kolima, vrata lendrovera se otvoriše i Džordž izađe. „Ema“, pozva je. „Možemo li da popričamo?" Ona potvrdno klimnu. „Bio sam u prodavnici u Holtu", reče on. „Pričao sam s gospođom Edvards i ona mi reče da si jutros došla i kupila sve praline od ljubičice koje su imali." Ema sleže ramenima. „Ра?“ „Znam zašto si to uradila", reče on. „U pravu sam kad verujem da su bile za gospođicu Bejts?" „Moguće." Šta ti imaš s tim?, požele da doda. „U tom slučaju, hoću da znaš koliko cenim tvoj postupak. Divno je to što si uradila." Posmatrao ju je s iščekivanjem, ali nije znala šta da kaže. „Izvini", nastavi on. „Umešao sam se, ali moram ti reći koliko se ponosim tobom." Ona se namršti. Šta on ima da se ponosi mnome?, upita se. Šta sam ja njemu ? On odgovori na pitanje koje nije otvoreno postavila. „Smatram da imam pravo da se ponosim tobom, zato što te ubrajam među svoje najbliže prijatelje. Naše prijateljstvo seže daleko unazad, Ema, i to mi nešto znači. Ne znam jesi li svesna toga, ali tako je." Nije bila sigurna šta da kaže. Pre nekoliko dana možda bi odgovorila nekom duhovitom primedbom о prijateljstvu koje seže unazad - reakcionarno prijateljstvo? - ali ovo nije bio trenutak za tu vrstu domišljate lakomislenosti. Sad je osećala nešto sasvim drugačije: nežnost prema starom prijatelju, udruženu s nečim potpuno novim - predstavom о Džordžu kao о osobi čije je postojanje sasvim nezavisno od njenog. A to je natera da shvati da bi ovaj svet, kad bi ona danas otišla s njega, nastavio da se okreće, sa svim svojim suštinskim interesima i ciljevima; ona je zapravo potpuno nevažna. Nema nikakav posao; nema nikoga ко zavisi od nje; malo je toga uradila da olakša život onima koje poznaje, sem što je, možda, udelila nekoliko kutija pralina od ljubičica. Džordž je sedao natrag u svoj lendrover. Preko ramena joj dobaci: „Ne

opiri se, Ema.“ Beše otvorila vrata mini kupera i već je upalila motor, kad začu ove njegove reči. Ne opiri se. Čети to tačno da se ne opire? Svojoj boljoj prirodi? Ima li je ona uopšte? Pravac do kuće iz sela vodio ju je pored skretanja za Randals i upravo je tamo, na raskršću dva puta, ugledala Džejn Ferfaks kako ide preko poljane što se protezala duž druma. Ema je videla Džejn pre no što je ova videla nju; zaustavila je kola i sačekala da Džejn preskoči klimavu staru ogradu na rubu poljane. Pozvala ju je i Džejn iznenađeno podiže pogled. „Vraćaš se u selo?" doviknu joj Ema kroz prozor. Kao da se Džejn načas zbunila. A onda, zagladivši kosu razbarušenu od povetarca, ona priđe i reče Emi: „Da. Bila sam...“ Oklevala je. „Bila sam u šetnji. Tamo." Zatim neodređeno pokaza nekud iza sebe. „Lep dan za šetnju", primeti Ema. „Ali sad već izgleda kao da će pasti kiša", reče Džejn. Govorila je prilično zvaničnim tonom, kao da se trudi da zadrži Emu na distanci. Ema je to primetila. „Molim te, dozvoli da te odbacim do sela." Džejn odmahnu glavom. „Ideš u suprotnom pravcu." Potom dometnu, skoro nevoljno: „Ali hvala u svakom slučaju." „Ра rekla si da će biti kiše", reče Ema. „Biću dobro." „Ne mogu te ostaviti da pokisneš do gole kože." „Kažem, biću dobro." Ema nije htela da odustane. „Hajde. Ne smeta mi da se vratim. Ionako nemam pametnija posla. Molim te." Džejn uzdahnu i ćutke obiđe na drugu stranu kola. Ema se prignu preko i otvori joj vrata. „Bojim se da nema mnogo mesta. Možeš da gurneš sedište unazad." Džejn ne reče ništa, već veza pojas. Ema upali motor; beše sišla s druma i nije smela da krene dok ne bude sigurna da niko ne nailazi. „Moram nešto da ti kažem“, poče ona. „Baš sam bila kod tvoje tetke. Otišla sam da joj se izvinim." Džejn je gledala pravo ispred sebe. „Svesna sam kako se verovatno osećaš u vezi s tim“, nastavi Ema. „Bilo

je glupo s moje strane - i stvarno ružno. Ne znam zašto sam to rekla." Ona zastade. Možda gospođica Bejts nije ispričala sestričini za incident; nisu svi čuli šta se dogodilo. Ali ako nije, zašto se onda Džejn ponaša tako odbojno? Ona zaključi da joj je tetka sigurno rekla. „Očigledno sam uvredila ćelu vašu porodicu", reče Ema. „Vrlo mi je žao zbog toga. Nije mi to bila namera." Džejn iznenada progovori. „Moraš da paziš šta pričaš." „Znam", odvrati Ema. „Zato se i izvinjavam." „U svakom slučaju, nije reč о tome. Ovo nema nikakve veze s mojom tetkom." Ema na brzinu razmisli. „Jesam li i tebi nešto rekla? Ako jesam, ne sećam se." „Reč je о tome kako flertuješ", tiho će Džejn. „Na onoj večeri si flertovala s Frenkom. Videla sam te. Izgleda da nisi u stanju da ostaviš muškarce na miru." Ema se ukoči. To je to. Konkurencija: pa dabome da je Džejn Ferfaks bacila oko na Frenka Čerčila - koja devojka ne bi? Ona se okrete prema njoj. „Slušaj, Džejn. Nisam stvarno flertovala s Frenkom. Samo smo se pretvarali to je sve." „Ма nemoj?" sarkastično će Džejn. „Gluma." Emu je ovo već počinjalo da živcira. Bila je iskrena prema Džejn Ferfaks, a ova joj se zauzvrat rugala. „Da", odvrati nešto oštrijim tonom. „То i ništa više." „Čisto sumnjam", reče Džejn. Ema nije navikla da joj ne veruju i ovo ju je ujelo za srce. „Ali jeste", pobuni se ona. „Frenk je samo glumio." „А zašto bi Frenk glumio?“ Oklevala je. Nije želela da kaže Džejn ono što joj je Frenk rekao u poverenju, ali sad kad se našla nepravedno optužena za flertovanje s njim, nije imala alternativu. „Zato što ga devojke ne zanimaju. Rekao mi je. Ali ne želi da se to zna.“ Džejn Ferfaks preneraženo zinu. „On je to rekao?“ promuca. „Rekao ti je da...“ Nije bila u stanju da završi rečenicu. ,Jeste“, odvrati Ema. „Hteo je da mi se poveri.“ „Šta je tačno kazao?“ upita Džejn, koja je jedva govorila.

Ema sleže ramenima. „Da ima dečka i da planiraju zajedničko putovanje. Nije mi rekao ко je to - neko koga je upoznao još u školi, čini mi se. Reče da se veoma dugo poznaju. Nije to ništa neobično: ima mnogo takvih ljudi. Ко mari?“ „Ја“, promrsi Džejn. „Ра, ne bi trebalo“, reče Ema. „То je nešto vrlo lično. Ljudi više ne shvataju pitanje tuđe seksualne orijentacije onako kruto kao nekad. Zašto bi?“ Počela je kiša. Prikrala se sasvim nečujno i sad je u sitnim kapima padala na vetrobransko staklo mini kupera. „Odvezi me kući, molim te“, reče Džejn. „Kad te molim, samo me odvezi kući.“

20.

Harijet Smit pozvala je sutradan ujutru Emu da joj pravi društvo na putu u Kembridž. Neće biti same, objasnila joj je, budući da je to u stvari izlet za grupu mladih Italijana, đaka iz škole jezika. „Gospođa God je iznajmila mali autobus", reče ona. „Ima dvadeset sedišta, a đaka je samo dvanaest - tako da ćeš imati mesta koliko hoćeš. Gospođa God neće ići. Mi ćemo biti dežurne." Ema je oklevala. Nije bila sigurna da joj se dopada zamisao da provede dan u Kembridžu s grupom tinejdžera, ali nešto u Harijetinom raspoloženju nagnalo ju je da prihvati njenu ponudu. Susret s Džejn Ferfaks nije bio prijatan i činilo joj se da postoji vrlo mala verovatnoća da će njeni odnosi s nekim iz porodice Bejts ikad biti zadovoljavajući, i pored toga što je dala sve od sebe da se izvini gospođici Bejts za uvredu koju joj je nanela. Džejn je svakako još bila rezervisana i vrlo hladna prema njoj, i svi pokušaji da to prevaziđe bili su, izgleda, predodređeni da propadnu. Ali ako nešto nije suđeno, onda nije suđeno, i stoga je odlučila da će provoditi više vremena s Harijet, koja je nikad nije tako odbacila i - bila je sigurna - nikad i neće. Ostavila je kola kod škole jezika i pridružila se Harijet i đacima u autobusu. „Silno su uzbuđeni", reče Harijet. „Stigli su u Englesku pre samo nekoliko dana; došli su pravo s aerodroma Stansted. Ne mogu da dočekaju da vide Kembridž." Jedan đak, koji je sedeo odmah iza Harijet i Eme, načuo je о čemu pričaju. „I železničku stanicu", reče on. „Mi se nadamo, moliću, da mi vidimo železnička stanica." Harijet se okrete prema njemu. „Da", uveri ga ona. „Рокаzaćemo vam jednom i železničku stanicu."

„Ugovarate?" navali đak. „Obećavam", uzdahnu Harijet. „Ugovaranje je pravljenje sporazuma. Kad kažeš da ćeš nešto uraditi, onda obećavaš. Daješ reč." „Obećavate?" upita đak. „Da“, odvrati Harijet. „Obećavam da ćete videti železničku stanicu." Ovo je zaintrigiralo Emu. „Zašto ih toliko zanimaju železničke stanice? Je li to zato što im toliko pričate о njima?" Harijet se osmehnu. „Ne ja, priča im gospođa God. To je prvo što ih nauči i dosta se dugo zadržavaju na tome. Molim vas, možete li mi reći gde je železnička stanica? Ponavljaju to ко zna koliko puta i pretpostavljam da postanu prilično ponosni kad konačno uspeju to da izgovore." „Baš čudno", reče Ema. „Pretpostavljam da misle kako ljudi u Britaniji pričaju samo о tome. О železničkim stanicama. Nacionalna tema." Ovo je zainteresovalo Harijet. „А о čemu pričaju ljudi u Britaniji?" upita ona. Ema načas razmisli. „Uglavnom о vremenu", odvrati. „То je veoma važna tema naših razgovora. Da, i о fiidbalu. Mnogo se razgovara о fudbalu, mada mahom među muškarcima." „А о čemu mi razgovaramo kad oni pričaju о fudbalu?" Ema sleže ramenima. „О njima. Oni to ne znaju, ali mi pričamo о njima." Harijet ispusti nešto što je Emi zazvučalo kao tihi, napola potisnut usklik oduševljenja. „Joj, ja mislim da je to tačno. Mislim da je to baš ono о čemu volimo da pričamo. Ženski razgovori. Ženski razgovori о muškarcima. Joj, da!“ Ema okrznu pogledom svoju drugaricu i okrete se na drugu stranu. Gde mi je bila pamet, da krenem u Kembridž s ovom prazno... Ona se zaustavi. Setila se nečega što joj je rekao Džordž Najtli, nečega о povlasticama u životu. Ona ponovo okrznu Harijet pogledom: šta sačinjava njen život? Gospođa God i škola engleskog jezika? Strani đaci koji neprestano pitaju gde je železnička stanica? Otac za koga ne zna gde je i koga nikad nije videla, a koji nije bio ništa više od biološkog pretka i ne bi je prepoznao da je sretne na ulici? Maglovita nada da će otići na studijsko putovanje, koja se verovatno nikad neće ostvariti? „Da znaš da si u pravu, Harijet", reče ona blagim glasom. „Muškarci su vrlo zanimljiva tema.“

Autobus je ušao u krivinu i Harijet se zavali u sedište. „Ali ti si mnogo iskusnija od mene“, reče ona. „Ја poznajem vrlo malo muškaraca, a nisam sigurna da naročito mnogo znam i о tim koje poznajem.“ „Iznenađuješ me“, reče Ema. „Vrlo si lepa, Harijet, a muškarci vole lepe devojke. To im je svojstveno. Pomislio bi čovek da ih poznaješ na tone.“ Kompliment je prijao Harijet, ali njeno zadovoljstvo vrlo brzo zaseni sumnja. JDa, povremeno stvarno primetim da me gledaju, ali kao da nikad ne znam šta da im kažem." „Ne govori ništa", reče Ema. „Šta tu uopšte ima da se kaže?" „Ра eto, na primer", reče Harijet, „рге neki dan sam bila u Holtu i jedan muškarac mi je prišao i rekao nešto što nisam razumela." „Možda je pitao gde je železnička stanica." Harijet odmahnu glavom. „Ne bih rekla." „Ра šta si uradila?" Harijet je izgledala kao da joj je neprijatno. „Vrisnula sam. Ne preterano glasno. Samo mali vrisak." Ema je začuđeno pogleda. „I šta je onda bilo?" „Okrenuo se na peti i pobegao.“ „То sam i mislila", reče Ema. „Dobro si uradila, Harijet." Harijet pak nije bila tako sigurna u to. „Ali šta ako je bio potpuno nedužan? Šta ako je stvarno pitao gde je železnička stanica? Šta ako je bio neki jadni švedski turista ili tako neko, i zalutao je i pomislio da me zamoli za pomoć?" Ema se saglasila da je šteta ako je bilo tako. „Ima muškaraca koji su potpuno nedužni", reče ona lažno ozbiljnim glasom. „Vrlo malo, verujem, ali ima ih. I da, sigurno je veoma obeshrabrujuće ako primenjuješ novostečeno znanje engleskog, a osoba kojoj se obratiš na to samo vrisne. To mora da je baš obeshrabrujuće." Ema je jedva mogla da poveruje da vodi ovaj apsurdni razgovor s Harijet, ali činilo joj se da u Harijetinom društvu uvek nekako nazaduje. A opet, osećaj nije bio neprijatan. Harijet je bila krajnje nekomplikovana; nikad nije govorila ništa što je iziskivalo previše razmišljanja; nikad nije govorila ništa što bi čoveka uzrujalo. I čega lošeg ima u vremenu provedenom s nezahtevnom drugaricom? Svakako se ne razlikuje mnogo od popodneva provedenog u izležavanju na sofi s časopisom u rukama - nevino

zadovoljstvo, kojim čovek s vremena na vreme svakako srne da se počasti. Autobus ih je odvezao onoliko blizu centra Kembridža koliko je to bilo moguće, to jest, preko Beksa. Na drugoj strani reke, naspram bledoplavog neba dizali su se tornjevi King’s koledža. Na Kamu, koji je sporo tekao u svojoj avgustovskoj sanjivosti, čamac s oznakom jednog koledža, kojim je, motkom, upravljao mladić u farmerkama i ljubičastomodrom blejzeru, lenjo je klizio rekom puštajući da ga prestigne porodica prpošnih pataka. Harijet se obratila đacima koji su se motali naokolo i ushićeno čavrljali na italijanskom. Objasnila im je da imaju tri sata i da očekuje da se vrate na vreme, pošto će ih čekati autobus. Zatim su se đaci razišli, podelivši se na nekoliko manjih grupa i gledajući u mali plan grada koji im je Harijet podelila na početku putovanja. Ema i Harijet krenule su za njima preko mosta i uputile se prema Kingsu, ali su uskoro zaostale i izgubile ih iz vida. „Nadam se da će se svi vratiti", reče Harijet. „Ne znam šta bih rekla gospođi God kad bismo se vratili s jedno ili dvoje manjka." „Mislim da bi to prihvatila vrlo opušteno", reče Ema. „Onaj njen kolač..." Harijet se namrgodi i Ema ne reče više ništa о tome. „Možemo da popijemo čaj u jednoj od čajdžinica na Kings parejdu." „I da odemo malo u kupovinu", reče Harijet. „Naravno." „Nije, doduše, da mogu išta da kupim", reče Harijet. „Bojim se da nemam novca. Ali volim da gledam. A kupovina može biti zabavna i kad ništa ne kupiš. Možeš da probaš stvari." Ema pogleda u zemlju. Nemam, novca. Ona se upita kako je to kad nemaš prebijene pare. Mnogo je ljudi u tom položaju, snalaze se kako znaju i umeju da obezbede novac za najosnovnije potrebe; znala je za to, razume se intelektualno, ali ne na onaj suštinski, empatičan način kakav zahteva takva spoznaja. Ona sama nikad nije to doživela. Nijednom. Dok je bila na univerzitetu, advokatska firma iz Norviča koja se starala о njenom nasleđenom fondu davala joj je džeparac u iznosu od dve hiljade funti mesečno, a ta suma se nedavno popela na tri hiljade. Nije morala da plaća porez na to; nije plaćala stanarinu; nikad nije morala da kupuje hranu ili gorivo za mini kuper. Morala je samo da kupuje odeću. Prihvatala je to kao nešto što joj sleduje; najzad, to je bio njen novac. Ona se okrete prema Harijet. „Ја bih da te častim nečim."

Harijet je smesta reagovala. „Joj, ne. Ne mogu to da prihvatim. To je stvarno lepo od tebe, ali ne mogu." „Zašto?" „Zato što je to tvoj novac. Ne mogu da prihvatim da trošiš svoj novac na mene." „Ali želim. Želim da ti kupim neki poklon." Ona zastade. „Znaš šta, Harijet? Kad ti neko ponudi poklon, trebalo bi da prihvatiš." Harijet se očigledno osećala neprijatno. „Ema, nema potrebe da me sažaljevaš. Meni je dobro, znaš." Njena pronicljivost iznenadi Emu. Harijet je bila u pravu: sažaljevala ju je, a niko ne želi sažaljenje. Poreći će... Ne, neće. „Da, osetila sam sažaljenje prema tebi. Ali jasno mi je da ga ne želiš." „Ра normalno da ga ne želim. Niko to ne želi." „U redu. Prestala sam da te žalim." „Odlično." „Ali da li to znači da ne smem da ti kupim poklon?" Harijet je ćutala. Kad je progovorila, glas joj je bio tih. „Već sam ti rekla da ne moraš. Ali ako će te to usrećiti, onda možeš. Ako zaista želiš, to jest." „Želim", reče Ema. „Želim." Rekavši to, ona pokuša da se seti kad je poslednji put kupila nekom poklon. Poklonila je ocu za rođendan godišnju pretplatu na Seoski život - isti poklon koji mu je davala poslednje četiri godine - ali sem toga, nije mogla da se seti više ničeg. Ona se upita je li moguće da je tolika cicija? Jeste, pomisli, moguće je. Ali onda se seti pralina od ljubičice koje je poklonila gospođici Bejts i oseti se bolje; samo trenutno, doduše, zato što joj je palo na pamet da praline od ljubičice nisu bile pravi poklon već nadoknada - i to neodgovarajuća - za nečuvenu nepravdu koju je nanela. Ema je srazmerno dobro poznavala radnje u Kembridžu i znala je jednu u kojoj je možda mogla naći odgovarajući poklon za Harijet. Bio je to butik zvan Letnje noći, u uličici u koju se skretalo s Kings parejdsa, udenut između juvelirnice i starinske prodavnice sira. Butik je bio namenjen klijenteli dubljeg džepa i bogatijoj studentariji, jedna od onih radnji koje se ne udostojavaju da stave cene na robu u izlogu. Za one s ograničenim budžetom, to je uvek bio vrlo jasan pokazatelj da ta radnja nije za njih; za one koji su

bili u položaju da kupe izloženu robu, bio je to podsetnik da cena nije stvarni problem. Ema je mnogo puta kupovala haljine u ovom butiku i bila je njihova redovna i cenjena mušterija. Harijet je to bilo savršeno jasno. „Tu ne smemo da uđemo", reče ona Emi. „Previše je skupo." Za Emu je to bio samo dodatni podsticaj. „Da, smemo. Ко zna koliko sam puta bila tu. Znam koliko košta njihova roba.“ Harijet odmahnu glavom. „Ne smemo.“ Ema uze drugaricu za ruku i blago je pogura kroz vrata. „Da, smemo." Prodavačica je sedela iza pulta, ali ustade kad ih je videla da ulaze. „Ema", reče s osmehom dobrodošlice. „Drago mi je da te vidim." Ema ih upozna. „Sali, ovo je moja drugarica Harijet. Harijet, ovo je Sali, koja prodaje najbolje krpice u Kembridžu. Provereno." „Neću reći da nije tako", reče Sali. Okrznula je pogledom odeću na Harijet, a onda se diskretno ponovo okrete ka Emi. Ema shvati da ne mora ništa da joj objašnjava. „Razgledajte malo", reče Sali. Zatim ponovo kratko pogleda u Harijet, pa dodade: „Sve u veličini četrdeset dva uglavnom je na ovom rafu, ali neke stvari su i tu sa strane, kao i u onim fiokama." „Ti nosiš četrdeset dva, zar ne?" upita Ema i dometnu: „Kao i svi ostali, je l’ da? Čak i oni koji ne nose." „Stvarno", reče Harijet. „Stvarno ne moraš." „Ali želim", šapatom će Ema. „Udovolji mi, molim te. Zaista to želim." „Ali ovde je sigurno preskupo. I, uostalom, ne mogu da se odlučim. Nikad ne mogu." Dok su njih dve razgovarale, Sali je stajala okrenuta na drugu stranu bila je taktična - ali čula je svaku reč. Ona pruži ruku prema štenderu s haljinama. „Znaš, imam ovde nešto posebno", reče ona. „Upravo je stiglo. Italijanski kašmir." Skinuvši haljinu s vešalice, podiže je da je pogledaju, frapirana haljina od kašmira. Obično ih dobijemo zimi, ali mogu da se nose sve dok ne postane baš, baš prevruće." Ona zastade. „А kad je to ovde prevruće?" „Nikad", reče Ema. Sali pruži haljinu Harijet. „То je tvoja boja“, reče ona. „Ti možeš da nosiš plavo. Zar ne, Ema?"

„Da, može. Ona može da nosi šta god hoće, rekla bih, i da izgleda kao milion dolara.“ „Ne mogu", pobuni se Harijet. „Haljina je divna, ali ne bih rekla." Ema ne obrati pažnju na njene reci. „Probaj je." „Da“, navali i Sali. „Samo je probaj. Šta smeta? Hej, a obuća? Imam bajne kratke čizmice. Kad ti kažem, kao da su pravljene za tu haljinu. Takođe su italijanske." „Ne treba mi nikakva obuća", reče Harijet. „Imam obuće." „Obuće nikad nije dovoljno", odlučno će Ema. „Tako je", složi se Sali. „Ema je u pravu. Moraš da imaš mnogo pari obuće." Odvele su Harijet do kabine za probanje i navukle zavesu za njom. Sali klimnu glavom prema Emi. „Ona može da nosi šta god hoće", prošaputa ona. „U pravu si." „Nađi te kratke čizmice", reče Ema. „Tako si ljubazna prema meni", reče Harijet kad su izašle iz radnje. Ema ne reče ništa već s osmehom prihvati zahvalnost. „Nikad niko nije uradio za mene ništa slično", nastavi Harijet. „Ne znam šta da kažem." „Ne moraš ništa." Nalazile su se na ulici ispred radnje, ali Harijet se najednom okrete, pa zagrli Emu i privuče je sebi. Ema oseti kako je kruta papirna torba s haljinom i čizmicama neprijatno pritiska. Potom oseti kako joj navire rumenilo od nelagode. „U redu je", reče ona. „U redu je." Pored njih su naišla dvojica mladića. Nisu buljili, ali jedan reče drugom, namerno tako da se čuje: „Kul. Meni se to sviđa." Drugi mladić se nasmeja. Harijet pusti Emu. „Izvini, zanela sam se... Eto, savladala su me osećanja." Ema je bila malo smetena ovim izlivom zahvalnosti. „Hajde da prošetamo Parejdom. Ima mnogo radnji." „Ne smeš više ništa da mi kupiš“, reče Harijet. „Nikad u životu." Ema se nasmeja. „Možda sebi kupim neku obuću. Šta ono reče Sali maločas? Obuće nikad nije previše." „Ne, ti si to rekla."

„Jesam li? Pa, onda mora biti da je tačno.“ Šetale su kroz poslepodnevnu vrevu. Kembridž je leti bio pun sveta, i pored toga što su redovni studenti bili na raspustu; kad jedna garnitura mladih ode, njeno mesto je zauzimala druga: Australijanci, Amerikanci, Korejci mešavina nacija željna da doživi blagoslov drevnog akademskog grada. Na Kings parejdu je nekoliko mladića sa slamnatim šeširima na glavi izvikivalo pokušavajući da ubede prolaznike da iznajme čamac na reci. Grupica mladih Japanki kikotala se slušajući ih; na drugom mestu skupila se gomila oko uličnog izvođača koji je izvlačio šarene maramice iz šešira; domaći su nezainteresovano išli za svojim poslom. Ema reče: „Koja je svrha izvlačenja maramica..." Nije dovršila rečenicu. Harijet ju je zgrabila za lakat. „Pogledaj tamo. Je 1’ ono on?" Ema se obazre oko sebe. „Ко?“ „Onaj frajer." „Koji frajer?" „Frenk... kako ono beše?" Ema pogleda u pravcu u kom je Harijet pokazivala. Gužva je bila velika i nije bila sigurna koga bi trebalo da traži pogledom. Frenka? Frenka Čerčila? „Misliš na Frenka Čerčila?" „Da“, odvrati Harijet. „Sigurna sam da sam ga videla. S onom devojkom, Džejn." „Džejn Ferfaks?" „Da. Sigurna sam da su to oni." Ema je pretraživala gomilu pogledom u potrazi za Frenkovom zlatnom kosom. Onako visok, trebalo bi da se vidi. Nije bilo nikog ko bi makar ličio na njega. Ona se okrete prema Harijet i upita je da li je sigurna. „Mislim da jesam“, odvrati ova. „Njega je zapravo teško ne primetiti. A ona je bila s njim - izgleda prilično upečatljivo." „Kojim pravcem su išli?" upita Ema. „Onuda", reče Harijet pokazujući niz ulicu, prema Sent Džonu i knjižari Hefers. Ema se odluči. „Hajde da ih nađemo." „I da im se javimo?" upita Harijet. „Ne", odvrati Ema. „Samo sam malo radoznala da saznam šta rade."

„Nema nikakvog razloga da ne budu u Kembridžu", reče Harijet. „Verovatno kupuju." „Možda", reče Ema. Nastavile su dalje, tempom koji je odredila Ema. Bila je zaintrigirana. Već je ranije primetila Džejnino zanimanje za Frenka, ali pretpostavila je da joj je razvejala iluzije u pogledu šansi koje kod njega ima. Možda je Džejn odlučila da naprosto neguje prijateljstvo s Frenkom; to nije bila njena stvar, osim što... Ona se ugrize za usnu osetivši žaoku zavisti. Frenk Čerčil je bio njeno vlasništvo, a ne Džejnino. Džejn je bila niko i ništa, neko ко je došao u goste preko leta i nije čak ni poznavao Frenka odranije. Ona, Ema, poznaje ga godinama - a sve i ako ga ne poznaje dobro, upoznala ga je pre ко zna koliko godina, kad je iz Australije dolazio kod oca, a Džejms je bio takoreći član porodice; što je sve značilo da bi ona, a ne Džejn, trebalo da se šeta s njim po Kembridžu. Mada, dabome, to ni slučajno nije značilo da joj se on dopada ona reče sebi da nije tako. Jeste bio izuzetno zgodan i imao je onaj osmeh koji je odmah primetila, i onu rupicu na bradi... ali ovo nije imalo veze ni sa čim od toga. Znala je da nema nikakve svrhe zaljubiti se u nekoga ко neće biti zainteresovan; ali stvar nije bila u tome: već u tome da bi njemu bilo draže da mu je Kembridž pokazala Ema, a ne ona rezervisana ledena kraljica Džejn Ferfaks. Nije im trebalo dugo da stignu do ulaza u Sent Džon. Na ulici nije bilo ni traga ni glasa od Frenka i Džejn, a gužva se u međuvremenu malo proredila. Stale su ispred Hefersa i Ema zaviri kroz otvorena vrata. Par nije bio unutra i Ema odmahnu glavom kad je Harijet iznela pretpostavku da su možda otišli na sprat ili u suteren. „Ne bih rekla", reče ona. „Ne vidim Frenka u knjižari." „Ра, onda može biti i da sam pogrešila. Možda ono nije bio on.“ „Ne“, reče Ema. „Ne mislim da si pogrešila." „Čuj, ne moramo da ih nađemo, zar ne? Ti reče da želiš da pogledaš neku obuću. Maločas smo prošle pored neke radnje, delovala je zanimljivo." Ema pogleda u dveri koledža Sent Džon, u kitnjaste grbove izrezbarene u kamenu. Najednom se priseti razgovora s Džejn, onomad kad je otišla kod njih da vidi novi klavir. Ova je pomenula da je studirala na Kembridžu - Ema je maltene silom izvukla to priznanje od nje - i kazala da je njen koledž bio Sent Džon. Pa dabome; dabome, to je to: Džejn sigurno pokazuje Frenku svoj nekadašnji koledž.

„Hajde da uđemo", reče Ema. Harijet nije bila baš sigurna u ispravnost te odluke. „U zgradu koledža? Je l’ smemo?" „Normalno da smemo", odvrati Ema. „Mi plaćamo za ta mesta. Izdržavaju se od novca skupljenog naplatom poreza." „Ја ne plaćam porez", promrmlja Harijet. „Ја ga plaćam", reče Ema. „Hajde." Nešto se dešavalo na ulazu u kapelu u Starom dvorištu. Pred glavnim ulazom u kapelu šetkalo se mnoštvo ljudi, a kad su se vrata otvorila, svi navreše unutra. Emin pogled privuče jedna osoba. „Frenk", šapnu ona. „Gde?" „Tamo. Ulazi u kapelu." Harijet ga nije videla. „Sigurna si?" „Jesam, ušao je." „А Džejn? Jesi li videla i nju?" „Mislim da jesam, ali nisam sigurna." Prešle su preko dvorišta. Na maloj oglasnoj tabli pred kapelom stajalo je obaveštenje о specijalnom koncertu hora u korist organizacije koja podržava političke zatvorenike. To je bio razlog za prisustvo onolikog sveta, koji dosad beše mahom ušao u kapelu. Ušle su i one. Jedan student je stajao na vratima i naplaćivao ulaznice. Ema je platila za njih dve, a kusur ubacila u kutiju za priloge na stolu. Student joj zahvali. „Sedite gde želite", reče on. „Počeće za oko pet minuta." Neki od prisutnih još ne behu posedali već su se šetkali naokolo i zagledali naviše, u vitraže na prozorima. Ema je htela da sednu na neko neupadljivo mesto, stoga pokaza na klupu sasvim pozadi. Ljudi su i dalje ulazili, i kapela se polako punila. Sele su. „Vidiš li ih?" šapatom upita Harijet. Ema je pretraživala pogledom nizove potiljaka. „Da“, odvrati, takođe šapatom. „Eno ih. Skroz napred." Kroz bočna vrata ušao je jedan muškarac i stao za mikrofon nedaleko od stepenastog podijuma predviđenog za hor. On potapša mikrofon prstom da privuče pažnju prisutnih.

„Dame i gospodo, dragi prijatelji", poče. „Ноr ovog koledža je velikodušno pristao da izvede ovaj koncert danas posle podne, zato što podržava rad naše organizacije. Kao što znate, naša briga su politički zatvorenici - ljudi koji ne izdržavaju zatvorsku kaznu zato što su počinili dela koja spadaju u ono što mi kvalifikujemo kao zločin, već zato što su izrazili stav koji se kosi sa stavom onih na vlasti. U većini slučajeva, zatvoreni su naprosto zato što su kazali istinu, ili zato što rade u korist onoga što oni doživljavaju kao istinu. „Ne moram da vam pričam о patnjama tih ljudi i о tome šta im znači naša podrška. Siguran sam da to vrlo dobro znate. Ovde, na ovom divnom mestu, u ovom mirnom utočištu od zala ovog sveta, možda je teško zamisliti patnje onih koje drže izolovane od drugih, utamničene u uslovima namenjenim da slome i telo i duh. Ali oni ih trpe iz dana u dan - iz dana u dan. Možemo mi da okrenemo glavu da ne gledamo tuđe patnje; možemo da ne razmišljamo о njima. Možemo da kažemo kako to nema nikakve veze s nama. Ali to je uvek pogrešno, dame i gospodo, zato što patnje drugih ljudi ne nestaju ako mi naprosto okrenemo glavu, ako ih ignorišemo. I dalje su tu." Ema je zurila naviše u jedan prozor i igru svetlosti na obojenom staklu. Zatim pogleda na drugu stranu prolaza; muškarac je držao ženu za ruku i stiskao je hrabred je bez reci. Žena se okrenula prema njemu i osmehnula, zahvalna na gestu; nosila je naočari s debelim staklima. Ema pomisli: Upravo je doznala lošu vest. Zatim ponovo pogleda prema prozoru i dođe joj sasvim druga misao: Svojstva stakla. Još je gledala naviše u prozor, kad hor zapeva „Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi". 35 Ona zatvori oči. Beše zaboravila na Frenka i Džejn. Možemo okrenuti glavu od tuđe patnje. Držala je oči zatvorene. Hor je na trenutak ćutao, a onda započeo drugu pesmu. Govorila je о grlici i ljubavi: „Nek odem i deset hiljada milja daleko, draga, nek odem i deset hiljada milja daleko." 36 Pesma je zvučala poznato, poput nečega što je već nekad čula i napola zapamtila. Ona otvori oči. Harijet je zurila u nju. „Је l' ti dobro?" „Naravno da jeste." „Izgledaš tužno." „Nisam tužna. Razmišljam." Posle kraće pauze, ona dodade: „Volela bih

da sad odemo, ako nemaš ništa protiv." „Ali tek je počelo." „Znam, ali volela bih da odemo." Harijet nije bila od onih što se raspravljaju. Iskrale su se pre no što je hor počeo novu pesmu. Napolju je dnevna svetlost delovala kao da je prejaka; u kapeli je bila prigušena i nekako rasuta. „То su oni", reče Harijet. „Sto posto su oni." „Jesu", reče Ema. Frenk i Džejn je više nisu zanimali. Nisu bili važni. „Šta ćemo sad?" upita Harijet. Ema baci pogled na svoj sat. „Ne radi mi se ništa posebno." „Mogle bismo da se vratimo na zborno mesto“, predloži Harijet. „Imamo još više od jednog sata. Možemo sačekati đake tamo." „Dа“, reče Ema. „Možemo da sedimo pored reke.“ Dok su se vraćale tamo, Harijet reče Emi: „Tužna si?" Ema je želela da kaže kako nije, ali umesto toga reče da jeste. „Zašto?" upita Harijet. Ema sleže ramenima. Nije umela da opiše Harijet ono što je osećala, zato što uopšte nije bila sigurna zašto se odjednom i neočekivano rastužila. Možda je iza toga ležala žalost; možda je posredi bio jad; možda je to bilo kajanje zbog onoga što je uradila, zbog onoga što je propustila da uradi; zbog protraćenog vremena, zbog oholosti i bezosećajnosti; zbog svega. Dok su se vozili natrag, đaci su bučno razgovarali, na italijanskom, о svojim doživljajima u Kembridžu. „Trebalo bi da govore samo engleski dok su ovde“, reče Harijet. „Ali ja nisam u stanju da ih nateram. Mada gospođa God jeste. Ako ih čuje da pričaju na italijanskom, samo drekne na njih: ’Engleski!’ Redovno ih prestravi." Ema je zurila kroz prozor misleći kako je nije briga šta rade đaci niti šta о tome misli gospođa God, niti šta Harijet uopšte govori. Ali potom ova primeti: „Sledeće nedelje, obući ću ovu haljinu što si mi kupila." Ema nije bila naročito zainteresovana. „Fino." „Dobila sam baš lep poziv", nastavi Harijet. „Idem u Opatiju Donvel. Pozvana sam na ručak." Ema se ukruti. „U Donvel? U kuću Džordža Najtlija?" „Da“, odvrati Harijet. „Divan je. Lično me je pozvao. Gospođa God će

me odbaciti tamo - ona neće ostati na ručku, naravno - i kasnije će se vratiti po mene. Obući ću svoju novu kašmirsku haljinu i kratke čizmice od antilopa." Posle male pauze, dodade: „Koje si mi tako velikodušno kupila." Ema ne reče ništa. Kakva god bila osećanja što su je preplavila dok je zamišljeno posmatrala vitraže u Sent Džonu, nije smela dozvoliti da se ovo desi. Ovo nije imalo nikakve veze s vitražima ili svetlošću, s opojnim kadencama Grlice u izvođenju hora s koledža; ovo je bilo nešto sasvim drugačije, nešto što se nije smelo ignorisati. Pogledala je u Harijet; pogledi im se na jedan kratak trenutak susretoše i Ema zaključi da su se savršeno dobro razumele.

21.

Gospodinu Vudhausu je bilo jasno da nešto nije u redu. „Možda nisam najpronicljiviji čovek u Norfoku“, reče on Emi za doručkom, „ali ne mogu a da ne primetim da te nešto... pa eto, da te nešto ždere. Ne ja, nadam se.“ Ema pokuša da preokrene očevu primedbu na šalu. „Ti, ćale, nisi još nikoga prožderao - koliko ja znam. Dabome, nikad se ne zna - nečiji roditelji mogu da vode tajni život i proždiru ljude na sve strane, ali mislim da s tobom to nije slučaj.“ Gospodin Vudhaus pruži ruku da uzme marmeladu. „Tvoji bons mots su veoma bons, 37 Ema, ali od mene ne mogu sakriti ništa. Uzrujana si zbog nečega.“ Kroz glavu mu prolete uznemirujuća pomisao. „Da nisi nešto bolesna? Povišena temperatura ponekad ume da izazove promene raspoloženja, znaš. Sigurna si da si dobro?" „Naravno da jesam. Sasvim." „Reći ćeš mi? Obavestićeš me ako ti skoči temperatura ili tako nešto?" Ona uputi ocu dobroćudan osmeh. „Normalno da hoću. Samo sam razmišljala о svom poslu i о tome kako konačno moram početi. Moram da nabavim još uzoraka." To je bilo tačno - do izvesne mere. Dokono leto počelo je da zamara Emu i već bese dala oglas u časopisu Domovi Istočne Anglije, u kom je ponudila svoje usluge kao „stručnjak za unutrašnju dekoraciju i Consultant u oblasti dizajna: kuhinje, kupatila, dnevne i spavaće sobe“. Oglas je bio veliki i zauzimao je pola strane u časopisu, i pribojavala se da su neke tvrdnje iznesene u njemu - poput one da je ona „nagrađivani dizajner“ - malo preambiciozne ili da čak dovode u zabludu, i pored toga što nisu sasvim netačne, ukoliko fakultetsku nagradu za dizajn koju je osvojila na Univerzitetu u Batu računa kao pravu. I jeste prava, reče ona sebi, ravna svim

drugim nagradama koje ljudi dobijaju - još bolja od njih, možda, zato što je akademska a ne komercijalna. Oglas je, mada plaćen, tek trebalo da se pojavi i nervozno je iščekivala ono što će potom uslediti. U svojim više pesimističnim trenucima zamišljala je kako će izgledati razgovor ako klijent počne da se raspituje za njeno iskustvo u dizajniranju kuhinja, koje je, razume se, bilo nepostojeće. „Uradili ste mnogo kuhinja, naravno. Znate koji su glavni problemi." „О, problemi. Da, svesna sam ih." „Imate li fotografije svojih prethodnih radova?" „Nemam ih kod sebe, ali hajde da popričamo о tome šta imate na umu. Ja mnogo volim radna ostrva u kuhinjama - pod uslovom da su postavljena na pravo mesto." „Fotografije?" „Ostrva? Mogu vam nabaviti nekoliko." „Ne, vaših radova - kuhinja koje ste dizajnirali." I samo razmišljanje о tome bilo je dovoljno da je obuzme nelagoda. Razume se, uvek može reći istinu i priznati da nikad u životu nije dizajnirala nečiju kuhinju; može čak pokušati da iskoristi to što je neiskusna. „Moja prva kuhinja, znate, i imam bezbroj ideja." Potom će preći na sigurniji teren tkanina za salon - „predlažem suptilnu nijansu crvene, pošto ste okrenuti prema Severn, znate, i topla boja će vam dobro doći." „Da znate, mislim da ste u pravu." „Hvala vam." Da, istina je možda rešenje; u kom slučaju bi mogla pokazati blago prezrenje prema oglasu: „А, to... ljudi iz advertajzing agencije su malo preterali, znate - sročili su to tako da zvučim veoma iskusno, mada zapravo nisam, ali zato bar nećete bankrotirati zbog mog honorara." Međutim, za Eminu rasejanost nisu bile krive samo ove brige u vezi s početkom njene karijere; zabrinjavalo ju je još nešto, što nikad ne bi priznala ocu. Bila je to uznemirenost - da ne kaže gnev - zbog Harijetinog ponašanja. Njih dve su se po povratku iz Kembridža prilično hladno rastale. Dok se vozila kući svojim minijem, Ema je razmišljala о tome koliko se njena drugarica nelojalno ponela. Ona, Ema, uzdigla je Harijet iz ništavila - jer jeste bila niko i ništa - i predstavila je mnoštvu ljudi koje ova inače nikad ne bi upoznala. Potrudila se da je poveže s Filipom Ekonom, i pored toga što od

toga na kraju nije bilo ništa; pozivala ju je u Hartfild; uradila je njen portret u pastelu i bila spremna da plati za njegovo uramljivanje; kupila joj je skupu drapiranu haljinu od kašmira i par kratkih čizmica od antilopa; pomagala joj je s njenim prokletim stranim đacima i njihovim trućanjem о putu do železničke stanice - a zašto sve to? Zato da bi Harijet pristup - i odeću - koje joj je obezbedila iskoristila da se nabacuje jednom od Eminih najstarijih prijatelja, Džordžu Najtliju, koji je bio previše pristojan i fin da bude kadar da se odbrani od takvog jednog ambicioznog manevra. Kako se usuđuje! Kako se usuđuje da sedi na onom... na onom svom rashodovanom aerodromu i kuje planove о napadu na Opatiju Donvel! Pokušavala je da zamisli posledice Harijetinog uspešnog pohoda. Džordž uopšte nije toliko star i razlika od četrnaestak godina između njih dvoje ne znači ništa. Harijet ga lako može ubediti da se oženi njome i, ako se to desi, postaće gospođa Najtli, supruga gospodina Džordža Najtlija, vlasnika Opatije Donvel - najveće i najvažnije kuće kilometrima unaokolo. Zaista, Opatija Donvel mogla je da se meri s bilo kojom velikom kućom u grofoviji, uključujući i Sandringam. 38 Naravno da bi Harijet želela taко nešto; naravno da bi. Ema je sumorno razmišljala о pojedinostima. U novinama će se pojaviti obaveštenje о veridbi, koje će ljudima sigurno upasti u oči. „Objavljena je veridba gospodina Džordža Najtlija iz Opatije Donvel, starijeg sina pok. gospodina Bejzila Najdija i njegove supruge, i gospođice Harijet Smit s rashodovanog aerodroma, kćerke pok. gospođice Smit i neimenovanog ali mnogovoljenog donora.“ Ha! Ljudi će se prvo slatko nasmejati, ali onda će pomisliti: Eto šta možeš da postigneš ako si dovoljno ambiciozan. A onda joj pade na pamet: Nisam zato uzrujana. Nije mi stalo do imanja i novca, jer i jednog i drugog imam više nego dovoljno. Stalo mi je do njega. Samo do njega. Do Eminog prvog poslovnog angažmana nije, međutim, došlo zahvaljujući oglasu već nečemu mnogo bližem kući. Štaviše, ponuda je došla od takoreći prvih komšija - gospođice Tejlor i Džejmsa. Još otkako je počela da živi s Džejmsom, gospođica Tejlor je planirala da učini nešto s Randalsom i zapuštenim stanjem u koje je Džejms dozvolio da kuća zapadne nakon što je postao njen vlasnik. Ambari i ekonomske zgrade na imanju bili su dobro održavani, pošto je Džejms bio vrlo savestan farmer, ali što se tiče kuće,

pokazivao je onu karakterističnu ravnodušnost koju muškarci koji žive sami pokazuju prema svom okruženju. Kuća skoro petnaest godina nije bila okrečena, niti je za to vreme ijedna fotelja bila pretapacirana, i jedan tepih očišćen ili promenjen, a vodoinstalacijama u hladnim i nekomfornim kupatilima odavno je bilo mesto u muzeju. „Moramo da angažujemo nekog“, reče gospođica Tejlor. „Ne možemo ovo sami." Džejmsu nije bilo jasno zašto ne mogu. „Ne mislim da nam je potreban stručnjak za unutrašnju dekoraciju", reče on. „Zovi nekog molera da malo osveži zidove, i vodoinstalatera, naravno. Ti momci se odlično razumeju u sklanjanje starudije. Obaviće posao za dva dana." „Nije to tako jednostavno", reče gospođica Tejlor. „Moramo da promenimo sve zavese. Moramo da prepokrijemo podove u kupatilima, i da ugradimo nove kade i ne znam ni ja šta još. I kuhinju treba srediti od poda do plafona." Džejms uzdahnu, ali ni za živu glavu ne bi uskratio nešto gospođici Tejlor. „Ра dobro, od nas dvoje, ti si ta koja ima ukusa." „Imaš ga i ti“, odvrati ona. „Potrebno je zaista imati veoma dobar ukus, pa živeti u ovako oronuloj kući." On se nasmeja. „Propadanje u visokom stilu?" „Možda." Brinuo je zbog troškova; farma i ekonomske zgrade bili su skupi - sve je bilo skupo. „Pretpostavljam da ćeš hteti da neki od onih otmenih tipova došeta ovamo sav našepuren i isprazni nam džepove." „Neću", odvrati gospođica Tejlor. „Imam ideju. Ema. Ona upravo time želi da se bavi. A ima odlično oko - oduvek ga je imala." Džejms je izgledao zamišljeno. „I neće nam isprazniti džepove?" „Sigurna sam da će cena njenih usluga biti vrlo skromna - a pri tom će sve ostati u porodici, da tako kažem." „U tom slučaju..." „Odlično. Telefoniraću joj." Emu nije bilo potrebno ubeđivati. Odradiće posao besplatno, insistirala je, odlučno odbivši ponuđeni honorar. „Najzad", reče ona, „ја nisam pravi stručnjak za unutrašnju dekoraciju - bar ne još." Dotad beše dobila kataloge

uzoraka od proizvođača mebla, zavesa i zidnih tapeta, i utovarila ih je u prtljažnik mini kupera zajedno s ton-kartama boja za zidove, katalozima keramičkih pločica i svom ostalom opremom koja je sačinjavala alat njenog novog zanata. Bila je oduševljena pri pomisli da će preuređivati Randals kuću kojoj se odavno divila, ali za koju je smatrala da je gadno zapuštena. Njeno oduševljenje su, međutim, ublažavali neizbežni izgledi da će videti Frenka, koji je još boravio na Randalsu, a koga je poslednji put videla na onom katastrofalnom pikniku. Nije joj se izvinio što je onako besno odjurio nakon što nije uspeo da prepozna vlastito vino, a Ema je pak smatrala da ona nema nikakvog razloga da se izvinjava: ni na koji način nije bila kriva za incident. Ali s koje god strane posmatrala taj debakl, bila je činjenica da Frenk i ona trenutno ne razgovaraju i da će njihov eventualni susret na Randalsu po svoj prilici biti nabijen tenzijom. Kad je parkirala auto na vrhu prilaznog puta na Randalsu, gospođica Tejlor izađe da je dočeka. „Ema, nas dve ima da uradimo velike stvari", reče ona. „Ova jadna stara kuća će se potpuno preobraziti." „V. uzbudljivo", reče Ema vraćajući se omiljenoj skraćenici za vrlo koju je koristila kao mala. Gospođica Tejlor zaverenički snizi ton. „Ali vodi računa da ne uplašiš mušku glavu", reče ona. „Sve mora da se promeni - od podruma do krova ali znaš kakvi su muškarci: skloni su da se vežu za stvari." Ema potvrdno klimnu. „Biću v. taktična." „Sigurna sam da hoćeš", reče gospođica Tejlor, mada u stvarnosti uopšte nije bila toliko sigurna u to. Uputile su se prema kući, dok im je šljunak na prilaznom putu prijatno škripao pod nogama. „Vidim oker tonove", reče Ema. „Vrlo snažan osećaj oker boje." „Zanimljivo", reče gospođica Tejlor. „Sem za kupatila", nastavi Ema. „Tu vidim belu i bledoplavu. Prljavobelu, možda." Gospođica Tejlor potvrdno klimnu. „Mislim da niko ne želi oker boju u kupatilu." Ušle su u kuću. „Sve ovo će morati da ide", reče gospođica Tejlor pokazujući prema reprodukcijama prizora iz lova nanizanih na zidovima predvorja. „Ono tamo

takođe." Tu su bih nezgrapni čiviluk, stalak za kišobrane, glomazni ukrasni stočić pored zida, sa svojim teškim viktorijanskim nogama, kao i hrastova stolica neudobnog izgleda na kojoj je počivala hrpa starih novina. Ema se osvrte naokolo. „Vidim jednu od onih finih tradicionalnih pastelnih nijansi zelene", reče ona. „Pošto izbacimo sve ovo, razume se." „V. dobro", na to će gospođica Tejlor. Otišle su u kuhinju, gde je gospođica Tejlor skuvala Emi čaj. Prodiskutovale su о kuhinjskim ormarićima, za koje obe zaključiše da će morati da se bace, i о kuhinjskom podu, u vezi s kojim se složiše da će morati da se menja. Nakon što je čaj bio nasut u šolje, oglasi se telefon. Gospođica Tejlor se javi, a Ema joj, pokazujući prema vratima, dade do znanja da će čaj popiti u staklenoj bašti u koju se izlazilo iz kuhinje. „Samo napred“, reče gospođica Tejlor pokrivši slušalicu dlanom. „Tu sam za pet minuta.“ Ema je izašla u staklenu baštu i razgledala lozu što se dizala uz jedan zid. Uočila je da je nameštaj olinjao i da će morati da bude zamenjen. A onda je stala. Ne beše ga videla kad je ušao, ali u fotelji na drugom kraju prostorije sedeo je Frenk Čerčil. Čitao je knjigu, koja mu ispade na pod kad je Ema ušla. Jedan vrlo dugačak minut nijedno nije progovaralo. Potom oboje progovoriše istovremeno. „О", izusti Ema. I zatim opet: „O.“ „Ahm", izusti Frenk. „Ра...“ Zaćutali su. Potom Ema reče: „Pretpostavljam da živiš ovde, na kraju krajeva.“ Kao da ih je ova primedba oboje iznenadila. „Hoću reći, tu si“, reče Ema. Frenk sleže ramenima. „Boravim ovde.“ „Naravno", reče Ema. Ćutanje se nastavilo, da bi ga naposletku prekinuo Frenk, koji reče: „Mislim da bi trebalo da ti se izvinim." Ema je ravnodušno slušala kad je nastavio. „Saznao sam od oca da je on doneo boce našeg vina na piknik. Sad znam da ti nije bila namera da me obrukaš." „Nije", reče Ema, žurno uskočivši u ulogu povređene strane. „То sam ti i

rekla." „Da, znam", odvrati Frenk. „Ali ... pa eto, valjda sam još pomalo ljut na tebe." „Ali ja nisam znala da je to vaše vino." „Ne, ne zbog toga. Zbog nečega drugog." Еша je bila oprezna. „Zbog čega?“ Frenk bese ustao iz fotelje i gledao je kroz prozor staklene bašte stojeći leđima okrenut Emi. On se sad okrete prema njoj. „Nije trebalo da pričaš sa Džejn.“ Ema zinu. „Da“, nastavi Frenk. „Nije trebalo. Ono što sam ti rekao, rekao sam ti u poverenju. Nisam očekivao da ćeš da rastrubiš to preko pola Engleske." Ema se zajapuri. Zatiljak joj je goreo. Frenk je nastavljao svoje optužbe. „Kazala si joj da me žene ne zanimaju." Ona odluči da se brani. „Tako si mi rekao." „Е pa, to nije istina", reče Frenk. „Slučajno." Emin ton se podiže. „Ра zašto si mi onda rekao ono što si mi rekao?" Frenk je oklevao i Ema primeti da se pomalo snebiva. „Hteo sam da flertujem s tobom bez ikakvih... bez ikakvih nesporazuma." Potrajalo je trenutak ili dva dok se nije uvredila. „О, sad shvatam. Hteo si da me iskoristiš?" Frenk potvrdno klimnu. „Izvini." „Ali zašto?" „Zato što sam hteo da Džejn vidi kako se dobro slažem s drugom devojkom." On zastade. „Vidim da mi ne veruješ." „Ne." „Ра, istina je. Želeo sam da napravim Džejn ljubomornom, zato što... eto, znaš, nas dvoje se poznajemo već dve godine i...“ Ona ga prekide. „Kako...?" „Sreli smo se u Australiji. Došla je s drugaricom, dobile su radnu vizu. Radile su u hotelu u Frimantlu. Tamo sam je upoznao. Kad se vratila u Englesku, ostali smo u kontaktu. U svakom slučaju, bili smo vrlo bliski, ali je ona onda rešila da stavimo vezu na čekanje." „I hteo si da je šokiraš?"

„Da. Hteo sam da joj pokažem da nije jedina riba na plaži." „Oblutak", ispravi ga Ema. „Riba u moru. Oblutak na plaži.“ „Kako god." „I je li upalila? Ta... tvoja strategija?" On potvrdno klimnu. „Jeste. Ponovo smo zajedno. Ali tek posle gadne svađe zbog onoga što si joj rekla." Ema je sad shvatala, ali nije bila sigurna šta da kaže. Možda je bio u pravu kad je rekao da je izdala ukazano poverenje, ali onda se podseti da ju je obmanuo i iskoristio. Činilo se da oboje imaju zbog čega da se izvinjavaju. „Da", nastavi Frenk. „Možeš misliti. Optužila me je da sam je lagao. Rekla je da je na samom početku trebalo da joj kažem. Pitala me je zašto sam se trudio oko nje ako nisam bio istinski zainteresovan. Rasplakala se." Ema se trže. „Ali na kraju sam uspeo da doprem do nje i objasnio sam joj. Trajalo je beskrajno dugo. Tri dana. Ali sve smo razjasnili." „Izvini, molim te", reče Ema. „Nisam znala da će se to tako oteti kontroli." „Ima još", reče Frenk. Ema se ugrize za usnu. Njen svet je odjednom ličio na pletivo na kome se pokidala jedna nit i sad se sve nezaustavljivo raspliće. „Da?“ „Ona poznaje mog drugara Džefa - onog s kojim sam ti rekao da ću putovati." Ema je čekala. „I kazala mu je kako sam rekao da sam gej i kako misli da mi se on sviđa." „Joj“ Frenkov odgovor bio je ironičan. „О, da. A to baš doprinosi jačanju prijateljstva, znaš." Ema bespomoćno podiže ruku. ,„Mislim da me za to ne možeš okriviti." „Šta imam od toga da ikoga krivim? Cela stvar je jedna grozna zbrka." Ema upita za Džejn. „Pretpostavljam da me mrzi." „Da“, odvrati Frenk. „Izvini zbog toga." Ema ne reče ništa. Mrzi me. Nikad joj nije palo na pamet da bi mogla biti predmet antipatije. Frenk uzdahnu. „Baš ti mogu i reći: Džejn i ja smo se verili.“

Nastojala je da izgleda kao da joj je drago. „Baš lepa vest." Nije zvučala oduševljeno. Ona ponovi; i dalje je zvučala isto. Ušla je gospođica Tejlor. Ema primeti da je upitno pogledala Frenka, i protumači to kao da gospođica Tejlor sve zna i želi da čuje je li joj Frenk kazao za svoju veridbu. Bila je u pravu. „Rekao sam Emi“, reče Frenk. Ema pogleda u gospođicu Tejlor i oseti kako joj se oči pune suzama. Džejn je mrzi: to joj je više nego jasno rečeno. Frenk smatra da mu je svojom indiskrecijom strašno zakomplikovala život. Harijet je doživljava kao suparnicu, a Filip je nesumnjivo okrivljuje za svoj sunovrat i bruku. Izgleda da je niko ne voli -sem njenog oca i možda Džordža, a čak je i on bio ljut na nju zbog toga što je bila bezobrazna prema gospođici Bejts, iako joj je kasnije odao priznanje za to što je pokušala da se iskupi. Lako je moguće, pomisli ona, da me svi ti ljudi doživljavaju kao neprijatelja. I seti se nečega što je tog jutra pročitala u novinama - čitulje jednog poslastičara, poreklom Poljaka, koji je osnovao lanac poslastičarnica i postao filantrop. „Nije imao neprijatelja", pisalo je. Ta rečenica, koja se u čituljama koristila toliko često da je postala kliše, urezala joj se u pamćenje i sad joj se vratila. Za mene se to ne može reći, pomisli, ja imam neprijatelja na bacanje - i sve sam ih sama stvorila. Gospođica Tejlor je shvatila da je Ema suviše dekoncentrisana da nastavi s poslom savetovanja u vezi s preuređenjem Randalsa. Frenk Čerčil se nije dugo zadržao u staklenoj bašti nakon ulaska gospođice Tejlor, već se mumlajući izgovorio kako mora u teretanu i otišao. „U kakvu sad teretanu?" upita Ema pošto je Frenk otišao. „Ма ne ide on u pravu teretanu", odvrati gospođica Tejlor. „Та teretana je u celosti metafizička, kao i mnoge druge. Mnogi koji pričaju da idu u teretanu zapravo nemaju pojma ni gde se ona nalazi. To ima veze s težnjom to ti je ono što bi naši dragi, zavedeni rimokatolički rođaci nazvali svrhom.“ „Znači, želeo je samo da pobegne?" Gospođica Tejlor joj prebaci ruku preko ramena. „Verujem da je ljut na tebe zbog nekakvog nesporazuma. Ne pridaji tome preveliku pažnju." „Svi su ljuti na mene", reče Ema. „Ili se barem tako čini." „Ne bih rekla. Eto, ja nisam. I nikad neću biti."

U prisustvu svoje nekadašnje guvernante, Ema ponovo oseti da je neko svim srcem na njenoj strani. Ništa se nije promenilo i opet je imala osam godina i slušala kako joj gospođica Tejlor objašnjava svet i govori joj da se ne plaši. „Popraviću se", promrmlja ona. „Ovog puta stvarno hoću." „То se ne zove popravljanje", reče gospođica Tejlor. „То se zove odrastanje. Svi prođemo kroz to - dobro, većina nas, možda ne baš svi. Ima nekih koji nikad ne odrastu. Primetićeš ih ako osmotriš predeo." Ema na trenutak zamisli gospođicu Tejlor kako osmatra okolinu poput jastreba tražeći nezrele ličnosti. Ali gospođica Tejlor je sada zabrinuto gledala u nju. „Mala moja Ema", reče ona s ljubavlju. „Nemoj klonuti duhom. Život nikom od nas nije lak, znaš. Svi se mi kroz njega krećemo pipajući naslepo i usput pravimo mnogo grešaka. A kad kažem greška, ne kažem to u smislu u kom političari koriste tu reč. Oni svoja nedela - obična starovremska nedela - nazivaju greškama. A to nije to. Postoji velika razlika između greške, nenamerno počinjenog zla, i nedela, zla koje si počinio namemo. Velika razlika." Ema je slušala. „Tvoja greška", nastavi gospođica Tejlor, „sastoji se u tome što si se mešala u život drugih ljudi. To je česta greška - verovatno najčešća koja postoji - zato što je takoreći sastavni deo roditeljstva. Roditelji nastoje da naprave od svog deteta nešto što ono ne želi da bude. Nastoje da ga ne puste od sebe. Misle samo dobro, naravno, ali to je greška. Ti si napravila tu istu grešku, samo na drugi način, pretpostavljam. Posmatram te sa Harijet Smit, znaš." „Harijet se vezala za mene." „Ра naravno da jeste - zato što si joj dozvolila. Mnogo je slabija od tebe. Trebalo je da razmišljaš о tome... Izvini, nije mi bila namera da te grdim stvarno nije - ali tako je bilo, zar ne?" Ema ispusti jedva čujan, zvuk rezignacije, prihvatajući istinitost onoga što je rečeno. „Da?“ podstače je gospođica Tejlor. „Da.“ Ema nije nameravala da se raspravlja. Gospođica Tejlor je uvek bila u pravu. Kao što je gospodin Vudhaus jednom rekao Emi: „Kad gospođica Tejlor izrekne mišljenje о nečemu, moramo imati na umu da to zapravo govori Edinburg, i to da govori s celokupnim autoritetom škotskog

prosvetiteljstva, Hjuma, Adama Smita. A s Edinburgom nema rasprave." Ali sad ona progovori о strahu što joj od onog zlosrećnog puta u Kembridž nije dao mira. „Harijet kaže da ju je Džordž pozvao na ručak u Donvel. Samo nju. Ne mene. Samo nju.“ Gospođica Tejlor svari ovu informaciju. „Tako, dakle. U Donvel. Na ručak?" „Na ručak. Ide sama. A obući će kašmirsku drapiranu haljinu koju sam joj ja kupila u Kembridžu. I kratke čizmice od antilopa." Koje li nepravde, pomisli ona, koje li očigledne, ogromne nepravde! Gospođica Tejlor beše spustila ruku koju je držala prebačenu preko Eminih ramena; fizička bliskost je nestala, ali sad je tu bilo nešto još snažnije: saučesništvo, na neki način, tanano razumevanje. „Džordž ti je oduvek bio drag, zar ne?" upita gospođica Tejlor. Glas joj je bio odmeren, kao glas lekara dijagnostičara. „Jeste." Gospođica Tejlor se odmače jedan korak i pogleda u lozu, kao da crpi inspiraciju od biljke. Grožđe je još bilo daleko od zrelog, ali već je bilo tu, u sočnim malim grozdovima. „Zar se Harijet nije družila s onim momkom iz onog hotela?" upita gospođica Tejlor. „То je običan pansion", reče Ema. Gospođica Tejlor je oštro pogleda. „Oni misle da je to hotel", reče ona. „Žele da to bude hotel. Možda to njima nešto znači." Ema se postide. „Izvinjavam se. Da, iz tog hotela. Zove se Robert Martin." „I, šta je s tim bilo?" upita gospođica Tejlor. Еша nije odgovorila. Gospođica Tejlor ponovi pitanje. „Šta je s tim bilo, Ema?" Ema duboko uzdahnu. „Pokvarila sam im vezu", reče ona. „Odgovorila sam je od njega." Prkosno je gledala gospođicu Tejlor, kao da je izaziva da reaguje na to što joj je rekla. Ali gospođica Tejlor je nije prekorila; samo je odmahnula glavom. „Pretpostavljam da znaš šta ti je činiti", reče ona. Ema je čekala. „Nemam nameru da ti crtam", reče gospođica Tejlor. „Nisam ti više

guvernanta. Sama ćeš doneti odluku i postupićeš u skladu s njom." „Molim vas..." „Ne. Sasvim sigurno ne. I mislim da danas ne bi trebalo da pokušavamo da donosimo ikakve odluke u vezi s preuređenjem." Ema se vratila do svog minija i odvezla niz prilazni put. Gospođica Tejlor je gledala za njom kroz prozor salona, s Džejmsom Vestonom pored sebe. „Hoćeš li malo da sviraš klavir?" upita on. „Naravno", odvrati ona. „Šta bi voleo da čuješ?" „’Uzmi dva sjajna oka", reče on. 39 U hotelu Pod hrastom ručak se služio u baru. Specijalitet dana, ispisan kredom na maloj tabli u obliku ribe, bili su račići u sosu od butera, šnicla i pita od bubrega, i kolač s karamel prelivom. Kad je Ema stigla, nekoliko gostiju je već jelo, mada je bilo jedva podne. Nije osećala naročitu glad, pošto je kasno doručkovala, ali svejedno se smestila za mali barski sto i počela da proučava jelovnik. Izbor je bio veliki za tako mali hotel, ali od svega su joj samo šnicla, pita od bubrega i kolač s karamel prelivom zvučali privlačno. Kad je stigla, niko nije posluživao goste u baru, ali u roku od dva minuta, negde su se zalupila neka vrata i pojavi se jedan mladić. Ema prepozna Roberta Martina, koji je spazi, osmehnu se i priđe njenom stolu. Imao je belu kecelju, kakvu katkada nose francuski konobari, i sveščicu u ruci. „Ema?" Ona mu uzvrati osmeh. „Učinilo mi se da si ti“, reče on. „Ali naprosto nisam očekivao da te vidim ovde." „Već neko vreme nameravam da svratim. Ogladnela sam, pa pomislih: što da ne?" On otvori sveščicu. „Sto godina te nisam video." „Da znaš. Pre neki dan sam te ugledala u selu, ali nisi me primetio. Očigledno." „Nisam. Studije u Batu su gotove?" „Jesu. To je to. Sad valja zasukati rukave i raditi. A ti?" „Završio sam tečaj hotelijerstva u Norviču." On jednim pokretom ruke

pokaza bar i hotel. „Zbog ovoga." Ona potvrdno klimnu. Diskretno ga je proučavala. Prilično je zgodan, pomisli; ranije je bio premršav, ali razvio se - tako je govorila gospođica Tejlor: Razvićeš se. Ema i Izabela nisu stvarno znale šta to znači, ali tešilo ih je saznanje da će se sve nekako srediti. A jesam li sad razvijena?, upita ona sebe. Jesam li? „Moram da idem", reče Robert klimnuvši glavom u pravcu kuhinje. „Nemamo dovoljno osoblja. Trenutno imamo jednu devojku iz Poljske i to je to." „Veoma su vredne", reče Ema i pomisli: Za razliku od mene. Robert se slagao s njom. „Fantastična je." Ema je poručila jelo, koje se brzo pojavi pred njom na stolu. Kad je završila i Robert došao da odnese njen tanjir, ona reče ono što je došla da kaže. „Kad si slobodan? Danas posle podne?" Pitanje ga iznenadi. „Da. Mada kratko. Moram posle da se vratim da pomognem u vreme večere." „Naravno." „Zašto pitaš?" Trudila se da zvuči ležerno. „Zato što sam se pitala da li bi hteo da svratiš kod mene. Na čaj, možda.“ On pogleda na sat. „Mogao bih da dođem u četiri ili možda malko ranije." „Igraš li tenis?" „Igrao sam, nešto malo." „Ponesi patike." Ustala je i dala mu kreditnu karticu da joj naplati račun. Izgledao je zbunjen njenim pozivom, ali i dalje je bio vrlo učtiv. U ton mu se, međutim, prikrala određena rezervisanost, onako kako ume da se desi kad neko prihvati poziv za koji nije siguran šta se iza njega krije. Ema je otišla. Potom je telefonirala Harijet i pozvala i nju. Ponovo je vodila računa da zvuči ležerno. „Ako ne radiš ništa, dođi kod mene. Možda pozovem još jedno ili dvoje ljudi. Čaj - tako nešto. Možda partija tenisa ponesi patike. Rekete imamo." „Nisam znala da imate teniski teren." „Imamo. Iza kuće je, blizu ambara. Jedva ga ikad i koristim. Očajno loše igram."

Harijet reče da će doći mopedom. Jedan đak joj je pozajmio moped i dovešće se njime. „Silno je zabavno voziti moped", reče Harijet. „Daću ti da probaš, Ema, ako želiš. Možeš da se provozaš, a ja ću da te gledam." To je tako detinjasta ponuda, pomisli Ema, ali onda reče: „Hvala ti, Harijet, baš bih volela. Mogla bi da me naučiš." „Joj, lako je. Kao da voziš bicikl." „Ра to zapravo i jeste bicikl." „Baš sam blesava, naravno da jeste." Gospodin Vudhaus reče: „Izlazim. Šta ti imaš u planu?" „Pozvala sam dvoje ljudi. Možda malo kasnije odigramo partiju tenisa." Oboje sa zanimanjem pogledaše ono drugo; on zato što se pitao ко bi mogli biti njeni gosti, a ona zato što je on retko izlazio. „Koga?" upita on. „Harijet.“ „I koga još?" „Roberta Martina - njegovi roditelji su vlasnici hotela Pod hrastom. Oni..." „Znam ко su", reče gospodin Vudhaus. „Prošle godine im je dolazila sanitarna inspekcija. Nešto su im se mnogo motali po kuhinji." „Sigurna sam da je veoma čisto. Izgleda kao da dobro vode posao." „Ne kažem da ne vode posao kako treba, ali dođe čoveku da se upita šta su sanitarni inspektori tražili tamo. Mora da ih je neko pozvao." Nije smatrala da je to nužno posredi. „Umeju oni da dođu u vanrednu kontrolu. Da sam ja sanitarni inspektor, uvek bih upadala bez najave." „Ро mom mišljenju", reče gospodin Vudhaus, „mora biti da je neko imao stomačnih problema i pozvao inspekciju. Dijareja. Pročitao sam ja onu knjigu о tome šta se dešava u restoranskim i hotelskim kuhinjama. Da, pročitao sam sve о tome. To je da ti se digne kosa na glavi. Kako izgleda, dvadeset odsto ljudi koji jedu u restoranima dobije dijareju kao posledicu toga. Dvadeset odsto, Ema!" On nakratko zastade kako bi joj ta poražavajuća statistika doprla do mozga. „Doduše, to je prošek na nivou cele zemlje - a zamisli, samo zamisli koliki taj procenat mora biti u Londonu. Mnogo, mnogo viši. Verovatno negde između pedeset i šezdeset odsto, rekao bih." On odmahnu

glavom na tu pomisao. „U Londonu jedeš na sopstveni rizik..." Ema se trudila da se ne osmehne; ako to uradi, znala je, njen otac će reći: „Dijareja nije nimalo smešna." „Ali Izabela živi u Londonu", reče ona. „I ne provodi sve vreme u klozetu. Da je tako, već bismo čuli. A Džon i klinci - ne izgledaju kao da imaju dijareju." „Dijareja nije nimalo smešna, Ema", reče on. „Od nje može da se umre, znaš. Pogledaj šta je uradila u Indiji za vreme onih velikih epidemija kolere u devetnaestom veku. Tada je doktor Kolis Braun izumeo onaj svoj hlorodin. Znao je kako da izađe na kraj s dijarejom." Ema pogleda na sat. „Nego, šta je s tobom, kud si pošao?" On mahnu rukom u pravcu Holta. „Da se provozam. Možda svratim negde da popijem čaj. Ко zna?" Ona ga pogleda iskosa. „Čuvaj se. Seti se šta se dogodilo Filipu. Izbegavaj jarke." Ovo izazva navalu saosećanja. „Siromah Filip. Izgleda da mu stvarno škodi sedenje za volanom onog njegovog besnog BMW-а. Sid reče da je video da ga po selu voza ona njegova nova devojka, Hejzel. Navodno je iz nekog razloga vozila u rikverc duž cele Glavne ulice, dok ju je Filip sa zadnjeg sedišta navodio." „Najvažnije je da su njih dvoje srećni", reče Ema. „Lepo od tebe. Je li to nova Ema?" Primedba, mada nije bila izrečena kao kritika, takla ju je u živac i zabolela. Nova Ema, koja nije bezosećajna poput stare Eme... Harijet je stigla prva, kao što je Ema i planirala, dovezavši se mopedom do samih ulaznih vrata i kitnjasto se zaustavivši. „Pedale nisam morala ni da diram", reče ona. „Ti samo sediš tu, a ova elektro-stvarčica sve radi sama." Ušle su. „Podigla sam mrežu na terenu", reče Ema. „I pronašla sam rekete za tebe i Roberta." Išle su hodnikom prema Eminoj dnevnoj sobi. Harijet stade. „Robert?" upita. Ema je bila oličenje nedužnosti. „Robert Martin. Znaš ga, naravno." Harijet se sva smela. „Da, da... Robert."

Ema sleže ramenima. „Nisam sigurna da često igra tenis - ne bih rekla, ali svakako sam ga pozvala." Ona zastade. Harijet beše porumenela. „Jesi li se videla s njim u poslednje vreme?" Harijet nije odgovorila, samo je naglo nastavila hodnikom. Ema se uputi za njom. „Moramo da razgovaramo", reče Harijet kad su ušle u dnevnu sobu. „Ema, moram nešto da ti priznam. Najbolja si mi drugarica, a ja te obmanjujem. Osećam se grozno, ali moram da ti kažem.“ Ema joj pokaza da sedne, pa se potom i sama spusti do nje na sofu. „Šta je bilo?“ „Ne volim da obmanjujem ljude“, reče Harijet. „То niko ne voli da radi.“ „Znaš, Ema, bila si tako dobra prema meni.“ Ema je poželela da joj kaže da ubrza, ali ne reče ništa. Harijet je zvučala kao da je na ivici suza. „А onda te ja nagradim tako što postupim protivno tvom savetu." „Kakvom savetu?“ „Savetu koji si mi dala u vezi s Robertom. Znaš, ja se sve ovo vreme viđam s njim.“ Emu smesta obuze olakšanje. Čitava poenta partije tenisa bila je da ih spoji, zato što je mislila da su kao rođeni jedno za drugo. „Super“, reče ona. „Ра to je stvarno super.“ Na Harijet se odmah videlo koliko se iznenadila. „Misliš da je to dobra zamisao?" Ema je dodirnu po ruci. „Naravno. Stvarno je fin dečko. Mislim da ti i on savršeno odgovarate jedno drugom. Savršeno." Harijet ispusti uzvik radosti. „Divno! Predivno!" „Drago mi je da si zadovoljna." „Robert i ja nameravamo da zajedno odemo na studijsko putovanje - za godinu dana. Otići ćemo na dva meseca u Nju Džersi i potom u Kanadu. Robertov stric ima motel u Nju Džersiju - možda ćemo moći da ostanemo neko vreme kod njega i pomažemo mu. Posle toga ćemo u Banf, gde Robert ima neke rođake. Oni su bili kod Robertovih roditelja i jedva čekaju da uzvrate gostoprimstvo. Dobro je kad možeš da uzvratiš ljudima, zar ne, Ema?"

„О, da", reče Ema. „Prija kad uzvratiš." Harijetin osmeh izblede. „Ima još nešto." Ema je pogleda. „Da?“ „Džordž Najtli." Ema se ukruti. Da se nije Harijet viđala i s Džordžom njoj iza leđa? To bi već bilo nešto sasvim drugo, zbog čega bi slast i veselje ovog trenutka mogli biti vrlo kratkog daha. „Razgovarala sam s njim“, reče Harijet. „I nameravali smo da se za dva dana sastanemo." „Znam", tiho reče Ema i pomisli: Nameravala si da se nađeš s njim u onoj drapiranoj haljini od kašmira koju sam ti JA kupila - i u kratkim čizmicama od antilopa. „Sviđaš se Džordžu", reče Harijet. „А ja ga podstičem u tome." „Oprosti", reče Ema. „Nisam sigurna da razumem." „Kazala sam mu da bi trebalo da ti kaže šta oseća. Imala sam nameru da sredim da oboje dođete na večeru kod gospođe God." Ema je buljila u nju. „Ti si izigravala provodadžiku?" Harijet se zakikota. „Ра da, može valjda i tako da se kaže." Ema oštro uzdahnu. „Mislila si da mi je potrebna tvoja pomoć?" „Ne bih rekla da ti je potrebna, ali mislim da bi ti koristila." Harijet zastade, posmatrajući Eminu reakciju na svoje reći. „Isto je i s gospođom God i tvojim ocem. Dala sam sve od sebe da ih spojim. On je sad kod nje." „Kod nje? Kod gospođe God?" Harijet potvrdno klimnu. „Zaljubljeni su kao grlice." Ona pruži Emi ruku. „Nisi ljuta na mene, zar ne, Ema? Molim te, kaži da nisi ljuta na mene." Lepa, pametna i bogata Ema Vudhaus bila je ljuta na svoju drugaricu Harijet Smit, ali podsetila je sebe da Harijet nema baš mnogo, i pored toga što ima odanu ljubav Roberta Martina, dobru prijateljicu u gospođi God i svu pažnju koju donosi lepota. To jeste bilo nešto, ali ipak mnogo manje od onoga što ima ona, Ema, pa je stoga bilo dovoljno da otupi oštricu ljutnje. Tako je Ema oprostila Harijet i podsetila sebe da je ona sama uradila i gore stvari, i to ne samo kad je reč о Harijet. Bilo je to važno leto za Emu, budući da je tog leta doživela moralnu spoznaju - nešto što nam se, ako nam se uopšte desi, dešava u vrlo različitim životnim fazama. Do toga je došlo zato

što je uspela da izvede onaj iznenadni zamišljeni skok koji leži u samom središtu našeg moralnog života: sposobnost da svet, makar samo načas, vidimo očima druge osobe. Upravo je to spoznaja koja leži u pozadini svekolike dobrote prema drugima, svih pokušaja da popravimo situaciju onih koji pate, svih onih dobročinstava zahvaljujući kojima naš život postaje nešto više od trke za ciljevima razuzdanog ega. Džordž je došao da vidi Emu. Prošetali su se vrtom i on joj reče: „Nikad nisam umeo da pretočim osećanja u reči; drugi to rade mnogo bolje od mene. Ali želim da znaš da sam zaljubljen u tebe, Ema, i to odavno. Eto, jesam. Ne prođe nijedan dan a da ne razmišljam о tebi.“ Njegove reči lebdele su oko nje i ona stade sasvim nepomično, kao da ju je zaustavio nevidljivi zid. Potrajalo je dok nije odgovorila, ali onda reče: „Milo mi je što si mi to rekao, zato što si mi oduvek bio drag.“ „Samo drag?“ Osmehnula se. „Ozbiljno drag.“ Primetila je da je odvratio pogled. Pružila je ruku prema njemu i zaustila da nešto kaže, ali ništa joj nije bilo jasno. „Nadao sam se da ćeš reći nešto drugo“, reče joj on. Nije prošlo više od jedne ili dve sekunde. Kao da su skakali sa zgrade. „Ali želim da ti to kažem“, prošaputa ona. „I ja sam zaljubljena u tebe. Da, i ja tebe volim.“ Ona pomisli: ljubav. Ljubav je stanje, vid postojanja; potopljenost, kao da si u moru. I ljubav je moćna kao i sam okean, sveobuhvatna i snažna poput mora. Ljubav. Osećala se kao dete koje se poigrava novom rečju koju je naučilo; isto ushićenje, isti osećaj otkrića. Bila je zadivljena njenom silinom i opijena spoznajom koju je, činilo se, donosila sa sobom. Kao da se u mrklom mraku upalio veličanstveni reflektor i oblio svojim toplim sjajem sve pred sobom. Svet je konačno dobio smisao, zato što je bila u stanju da ga vidi. Konačno je znala zašto bi trebalo da ceni i čuva sve što vidi oko sebe: druge ljude, sam svet, sve. Nelagoda ju je sprečavala da izgovori tu reč, ali sad je prozrela tu nelagodu i ona je ležala pred njom uništena, u ruševinama sebičnosti, oholosti, bezosećajnosti. Kao da je slutio šta se dešava u njoj nije govorio ništa, ispunjen poštovanjem prema tom trenutku koji bi reči samo oskrnavile. Ali zato ju je

nežno zagrlio i naprosto ju je držao tako neko vreme, pre no što su se odmakli jedno od drugog i pogledali poput dvoje ljudi koji su upravo prisustvovali nečemu čudesnom. Zatim on reče: „Stvarno bih voleo da dođeš u Donvel i preurediš ga." Pomislila je načas kako je čudno što je u jednom ovakvom trenutku odlučio da kaže baš to, ali odmah potom joj se učini da je rekao baš ono što je trebalo; da je savršeno odabrao reči. Nije joj mogao reči ništa bolje. „Hoću, doći ću", odvrati ona. „А možemo i da odemo u Italiju. Hoćeš li da otputujemo zajedno u Firencu?" Nudio joj je svet; stoga mu odgovori: „Naravno.“ Gospodin Vudhaus se mnogo češće viđao s gospođom Godard. Njih dvoje su takođe proveli neko vreme u inostranstvu, u njihovom slučaju u Vero Biču, na Floridi, gde je gospođa Godard imala mali stan. Filip Elton je oženio Hejzel, a ona je na svadbi otpevala Non, je ne regrette rien. „Dobro je da se ne kaje", rekla je Ema gospodinu Vudhausu na venčanju. „Nećemo biti bezosećajni, mila", odvratio je šapatom. Oborila je pogled na ovaj blagi prekor, jer beše naučila svoju lekciju, i pored toga što će zacelo biti povremenih, ali samo vrlo povremenih recidiva; zato što niko nije savršen sem, dabome, onih koje volimo, našeg doma, naših dragih pasa i mačaka, naših miljenika ove ili one vrste. Džejn Ferfaks i Frenk Čerčil venčali su se naposletku u Zapadnoj Australiji i uselili u zasebnu kuću na vinogradarskom imanju. Džejn je držala časove klavira deci ostalih farmera iz tog kraja. Posle nekog vremena, njih dvoje su dobili blizance, dva dečaka. Niko nikad nije dokučio ко joj je poklonio onaj klavir, jamahu, ali teorija svakako nije manjkalo. Jedna, koju je izneo gospodin Vudhaus, glasila je da je klavir kupila gospođica Bejts, koja se samo pretvara da je siromašna ne bi li izmakla svojim poveriocima u Lojdu. Prema toj teoriji, ona je uspela da veći deo svojih sredstava skloni na sigurno i mogla je bez ikakvih teškoća da časti sebe pralinama od ljubičice a svoju sestričinu novim klavirom. „Mene ta žena nikad nije uspela da zavara", rekla je gospođa God, koja je tvrdila da ume odlično da proceni ljude. Ema je bila srećna. Spoznala je da je sreća nešto što izvire iz velikodušnosti s kojom se ophodimo prema drugima i da se, sve dok to ne

shvatimo, može ispostaviti kao neuhvatljiva. Ta misao nametnula joj se još silovitije dok je putovala s Džordžom po Italiji, kad je u maloj umetničkoj galeriji u zabačenom provincijskom gradiću, podalje od utabanih staza, videla sliku iz sedamnaestog veka, koja je prikazivala mladića kako pruža ruku devojci. A devojka je prihvata i drži je u svojoj, pažljivo i nežno, onako kako je čovek pažljiv i nežan prema nečemu krhkom i osetljivom, i beskrajno dragocenom. Devojčine oči ne počivaju na mladiću niti na njegovoj ruci u njenoj, već netremice gledaju onoga ко posmatra sliku i poručuju, poput mnogih drugih likova na umetničkim delima: Uradi i ti isto.

Sken: BD TEAM obrada: BABAC

1 Marija i kapetan Fon Trap su stvarne ličnosti, po čijoj je životnoj priči snimljen film Moje pesme, moji snovi; sa Džuli Endruz i Kristoferom Plamerom u glavnim ulogama. (Prim, prev.) 2 Izraz se najviše koristi u pravu, sa značenjem koje bi se dalo opisati kao „pitanje otpada kao neargumentovano". (Prim, prev.) 3 Internat za siromašnu, odbačenu decu u Dikensovom romanu Nikolas Niklbi. (Prim, prev.) 4 Konj uvežban da služi u lovu (na lisice, u ovom slučaju). (Prim, prev.) 5 Fr.: otac. (Prim, prev.) 6 Thomas Cranmer (1489-1556), nadbiskup od Kenterberija, crkveni prelat koji je omogućio bračne mahinacije Henrija VIII, preradio Knjigu zajedničke molitve i uveo brojne reforme. Kad je na presto došla Meri I, kćerka Henrija VIII i Katarine Aragonske, koja je bila rimokatoličke vere, osuđen je kao jeretik i spaljen na lomači. (Prim, prev.) 7 Ital.: Evo ga! (Prim, prev.) 8 Batos (od grč. bathos, dubina) - nagli prelaz iz egzaltiranog u prost, banalan stil, bilo u govoru ili pisanju, koji proizvodi komičan efekat (dobar primer su burleska i parodija). (Prim, prev.) 9 (Francuski) optička varka, naročito na umetničkim slikama, postiže se tako što se predmeti prikazuju izuzetno detaljno, tako da se naglašava iluzija taktilnih i prostornih kvaliteta. (Prim, prev.) 10 Fr.: ceo, čitav. (Prim, prev.) 11 Fr.: uđite, „slobodno". (Prim, prev.) 12 Zermatt, skijaški centar u peninskim Alpima u Švajcarskoj. (Prim,

prev.) 13 Ista igra reči poznata je iz Kauardove komedije manira Privatni životi (eng. flat znači ravno, ali i dosadno), a ovde se mogla primeniti zato što je Norfok ravan, pejzaži nisu dramatični kao u nekim drugim delovima Engleske, što nekome može biti i dosadno. (Prim, prev.) 14 Množina italijanske reči cappuccino (vrsta kafe s mlekom) glasi cappuccini. Bravo je muški rod prideva dobar, koji označava osobu koja je dobra u svom poslu, čiji ženski rod glasi brava. (Prim, prev.) 15 Poema englesko-američkog pesnika VV. H. Audena, „In Praise of Limestone". 16 Fr.: uđite, „slobodno". (Prim, prev.) 17 Protagonistkinja romana Najbolje godine gospođice Džin Brodi, škotske književnice Mjuriel Spark (1918-2006). (Prim, prev.) 18 Autor po svoj prilici misli na Pučinijevu operu Boemi.(Prim, prev.) 19 Vrlo stara, neobična pasmina, sa dvobojnim runom (obično crno-belim) i dva do šest rogova. (Prim, prev.) 20 Dijalekat (u stvari, sociolekat) kojim govori radnička klasa u istočnom delu Londona. (Prim, prev.) 21 Eng.: God. (Prim, prev.) 22 Der Struwwelpeter (1845), nemačka knjiga za decu iz pera Hajnriha Hofmana. Sadrži deset ilustrovanih priča u stihu, uglavnom о deci, a naslovljena je prema prvoj priči. Svaka priča ima jasno naravoučenije, koje na preuveličan način pokazuje katastrofalne posledice rđavog ponašanja. (Prim, prev.) 23 Fr.: dosl. u prirodnom stanju; hum.: nag, „kao od majke". (Prim, prev.) 24 Tzv. „niži šesti" i „viši šesti" stepen srednjoškolskog obrazovanja;

velika matura se polaže i bez njih, a na te dve godine školovanja obično se odlučuju deca koja žele da utvrde znanje iz predmeta potrebnih za upis na željeni fakultet. (Prim, prev.) 25 Have Some Madeira M'Dear (1959), varijetetska pesma za glas i klavir, о starom razvratniku koji pokušava da napije mladu devojku maderom i odvede je u krevet. Ema je malo pobrkala, pošto se klavir ne pominje nigde u tekstu pesme, pa je gospođica Tejlor zato ispravlja. (Prim, prev.) 26 Eng.: snail - puž. (Prim, prev.) 27 Čaj se zove Earl Grey i nazvan je po grofu (tj. erlu) Greju. Harijet ga je „prekrstila" u Early Grey, tj. u „ranog Greja". (Prim, prev.) 28 To je kolokvijalni naziv za jeftin čaj, koji se pije jak, s mlekom i dosta zaslađen, iz velike šolje, i zaista je omiljeni napitak građevinara za vreme pauze. (Prim, prev.) 29 Kolokvijalni naziv za Australiju, datira s početka prošlog veka. (Prim, prev.) 30 Britanske Rome nazivaju „travellers" („putnici"), mada se ponekad misli i na nju ejdž hipi komune („New Age Travellers"). (Prim, prev.) 31 Fr.: „Ne, ne kajem se ni zbog čega" (ili „Ne, ne žalim ni za čim"). (Prim, prev.) 32 U engleskom jeziku, zamenica oni upotrebljava se kao treće lice jednine u slučajevima kad radnju vrši jedna ili više osoba za koje nije naznačen rod (kada govorimo uopšteno i sl.). (Prim, prev.) 33 Fr.: udovica. (Prim, prev.) 34 Eng.: westy - bunovan, zbunjen, ošamućen. (Prim, prev.)

35 Pjesma nad pjesmama 8:7. (Prim, prev.) 36 Fare Thee Well (Ostaj mi zbogom), engleska narodna balada iz 18. veka. S vremenom su pojedini stihovi menjani i/ili dodavani, a i naslova sad ima više. Autor se ovde opredelio za verziju pod naslovom Turtle Dove Grlica.(Prim, prev.) 37 Fr.: duhoviti komentari, dosetke. (Prim, prev.) 38 Impozantna kuća na istoimenom imanju u Norfoku, privatno vlasništvo britanske kraljice Elizabete. (Prim, prev.) 39 „Take a Pair of Sparkling Eyes", arija iz 2. čina komične opere Gilberta i Salivana Condolijeri. (Prim, prev.)