1
Zoran Slavić MOJ FACEBOOK DNEVNIK http://www.facebook.com/profile.php?id=100000800316990
ovo je knjiga mojih dnevničkih zapisa na facebook profilu. Ona predstavlja mešavinu različitih književnih i pubilicističih formi. Ove zapise, skice, eseje i lirske margine prati i imaginativni, slikovni sloj, koji doprinosi ukupnosti utiska o ovom direktnom komuniciranju sa friends na ovoj društvenoj mreži. januar 2012.
2
KAZINO, OPERA...
UKUS EVROPE KOJA SANJA PROŠLOST
Karlo III, i ini Grimaldijevi, ali i oni koji iz senke kontrolišu svetske tokove novca, i poroka, dabome, shvatili su da kockanju treba dati otmen ambijent. Zaodenuti ga privid viteštva i avanture. U portalu raskoša i otmenosti i poroci deluju prefinjenije. Zato je i sadašna zgrada ''Kazina'' gizdava. I barokno definisana. Ova impresivna građevina u središtu Monte Karla više podseća na klasičnu teatarsku formu, što se, pokazaće se, nije slučajnost. Kada su podizali ovaj kockarski hram Monagasci su evidentno imali na umu klijentelu izuzetnih zahteva. Jer, nije bezna čajno u kakvom se ambijentu gubi novac. Zato je i ova građevina podignuta sa podrazumevajućom iluzijom. Da bi se došlo do ovakve arhitektonike, eksterijernih formi i plastike, samo u 19. veku ''Kazino'' je pet puta proširivan, početkom 20. veka skoro potpuno obnovljen a da ne govorimo o tehnološkim i enterijerskim interven cijama koje je doživeo u sadašnjem vremenu. Murali, lusteri, tapiserije, slike i sva dekoracija se decenijama umnožavaju dopunjući otmenost ovog, reklo bi se, dvor ca. Hrama hazarda! Gosti, posetioci, radoznalci dolaze odasvuda ali nemaju svi pristup u sve dvorane u kojima se kocka. Postoji specijalna služba obezbeđenja koja legitimiše sve goste pri ulazu. Na glavnom ulazu, pored elektonskih kamera, stoji i ''fizionomista'' koji naročito kontroliše pristup ''privatnim'' salonima. To su delovi Kazina za bogatu kli jentelu, za one koji su spremni s premni da rizikuju velike sume, za ugledne ali i one kojima ugled znatno podiže trenutno stanje bankovnih računa. Pogotovo računa koji su s u u bankama Monte Karla. Elem, ''fizionomista'' je u stanju da prepozna pravu i sigurnu 3
klijentelu ali i one sa ''crne liste'' kockarske galaksije. Ovi ljudi sa negativnom listom posetilaca u glavi i vrede Kazinu više od najmodernijih kompjutera. Zato su i vrhun ski palćeni. Entererijer Kazina u Monte Karlu se malo promenio. Sastav publike je ipak raz nolikiji. Pojam elite se menja. U mnoge se igre unosi automatika. Gubljenje i dobi janje novca se usložnjava. I naizgled demokratizuje. Radost ili tuga ipak ostaju isti. A kockarnice i dalje strajuhu od velikih hazardera i dobitnika, kakav je u istorijji ove institucije bio čuveni Garsija. prototip ''Kockara'' velikog pisca, i kockara, Dostojev skog. Koji je takođe bio poklonik, čak zavisnik od kocke. Da uz svaki ''greh'' ide i vrlina dokaz je ovaj znameniti objekat u Monte Karlu. Naime, iz hola Kazina direktno se ulazi u Teatar, koji je 1879. podigao čuveni Šarl Garnije. U čudnoj ali harmoničnoj simbiozi sa kockarnicom već više od sto godina, dakle, postoji i Opera. Autorsko delo projektanta pariske Opere, arhitekta Šarl Garnije, kome su mona gaško kupališno preduzeće i vlada Monaka pozajmila 4 mi liona ondašnjih franaka za završetak opere u Parizu. Kao zahvalnost za tu uslugu, ovaj graditelj je podigao i operu u Monaku. Na otvaranju, 25. januara 1879. pđmu Žana Ekara govorila je niko drugi nego Sara Bernar... Toliko o vrlini koja se pridru žila grehu. Barem prostorno. Što ne znači da se porok nije povremeno pojavljivao i u susednom teatru. Inače, oštre krivine kojima se, skrenuvši sa autoputa, stiže do Monte Karla, 1833. godine sprečile su Stendala da ga poseti, na proputovanju prema Nici. Iste te krivine, iako asfaltirane, okončale su život 1982. princezi Graciji, bivšoj glumici Grejs Keli . Ali, to nema veze sa Kazinom i Operom. Ili, mozda ima... Tag PhotoAdd PhotoAdd LocationEdit LocationEdit
Like · · Unfollow Unfollow Post · Share · Edit Aranka Palatinus and Erzika Pap Reljin like this.
4
MARŠ ZA TVOJE SNOHVATICE
S desna tornjevi, lavre i duše mrtve: S leva: Leva: Leva: Leva U pesmi se tako dogodilo: Na javi je drugačije Pravoslavljem se mnozina preodenula Levi marš Majakovskog nasukanog ostavio Rusija kome li veruje: U visinama anđeli Po stepama u hleb su zakleti Marša je dosta: Suze za poništene Išao sam u hram bogorodicu da pohodim Na mestu počasnom nišče video sam I tebe kao senku zlatnu na ikonostasu Kroz lavre svetlo jašući: Promena se dešava Rusija pored tebe: Jedina tajna neumrla Desno i levo u tvojoj se pretkomori mešaju Svanjiva dok zalazi: Putokaz u središte sveta Marširaju samo tvoje snohvatice: I zora će Tag PhotoAdd PhotoAdd LocationEdit LocationEdit
Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit 5
Olivera Bošković and Анђелија Соро like this.
Zoran Slavic
17 hours ago
MOJA GARAŽA GARAŽA ISTORIJU OSPORAVA Kroz garažu i deo vrta: Realnost još jeste Istorija mi prolazi: Brazda porodičnih seoba Svog lovca na misterije viđam povremeno Čarobnjak iz kompjutera sabira nam vreme Gazi nas sopstveno nasleđe: Vrt je rđom olistao S onu stranu istorije preostala mi lovina Zavera se demona naselila u samu srž računara Vrt se moj na lavirint garaže naslanja: Vazduh Seoba da li me to na beznadežnom mestu sreće Bližni su mi najdalje odbegli: Bes vetra i brzina Jezička me je izdala mašina: u autu spava daljina Misterija mi se prikazuje kao naum iznevereni Pomazanje na dnu popodnevnog laguma: Zvekir i odjek sentandrejskog sutona: Skenirana religija Kako da vrt prepolovljen od anđela palih skrijem Moja garaža skučena istoriju osporava: Kasni zbilja
6
IZLOŽBA STEVANA PERIĆA
U čitaonici mesne zajednice ''Veljko Vlahović'' na Bagljašu u petak 10. februara 2012. otvorena je izložba Stevana Perića, pesnika i slikara iz Zrenjanina. Uprkos hladnoći i dubokom snegu, brojni posetioci i poklonici slikarstva Perićevog, prisustvovali su ovom kulturnom događaju koji je imao u sebi sve elemente pravog gradskog ekskluziviteta. Izuzev prisustva medija. Koje nažalost postaje poslovično iako je zrenjaninska kultura daleko najbolji deo naše regonalne stvarnosti. Izložba Perićeva je neobična, provokativna i likovno sadržajna. Neobična po veličini islikanih povr šina jer petnaestak slika ispunjavaju kompletan vizuelan prostor. Sadržinom koja vizuelno i značenjski izaziva dramatičnost. Provokativna - po sadržini koja dominira platnima – život, istorija, mit i metafora, i to prevashodno sa literarnom podlogom elementi su ovih monumentalnih artefakta. Koji nasuprot vladajućeg majnstrima beskompromisno zagovara figuraciju. Zaumni humor, aluzija na prošlost i velike slikarske uzore, smela upot reba naturalističkog i pre svega vera u ono što radi neke su od odlika ovog Perićevog izlaga nja. Inače, izložbu su otvorili Boba Božić, predsednica mz ''Veljko Vlahović'', književnik Zoran Slavić i Stanko Šajtinac, sekretar Saveza amatera. Uz ovu belešku, slika koja se meni najviše dopala, iako je malo apartna u odnosu na glavni smer Perićevog likovnog izraza. To je ''Slušač muzike'' u kome se asocijacija na Rembranta spaja sa srpskom duhovnom tradicijom.
7
TALAS DRUGI
Emili Dikinson na drugom je talasu stigla Za večnost mirno nezainteresovana: Raj sećanja Sto dužnih godina opruženih kao vek i pola Voda iz naših pluća iseljena i tela istovetna je Nema tu spajanja rađanja radi: Samo jalova bakljada O ljubavi i smrti ne raspituj se samo: Sve jeste Talasi od jutros samo odlaze: Zauvek Titanik tone More ukus Atlantide ima: Kada večnost stvarno počinje Iz knjige gospođe Vulf treći će talas nenadano Na svetionik njih će obe: Hera ih predugo čeka Zarobljeni fragment mora na utrobnu me vodu seća Talas horizontu koji se vraća nedostajući deo pamti Rapsode dok očekujem u sećanju nastanjen kapi brojim I otkose vetra što tajgu Ahmatine u urlik kroje
8
Od vremena slobodne u plimi božanskoj sve tri nestaju Talasi i vetrovi stižu: Svirepo im milosrđe oko vrata Анђелија Соро and Olivera Djurdjevic like Tag T ag Phot P hoto oAd Add d Loca Lo cati tion onEd Edit it
9
IME TVOJE
IME TVOJE Dok izgovaram tu reč i miris i boju Vizantije gutam U bojama smisla tvoj Bosfor obuhvatam i Azije maglu Svirepost sečiva kojim me preseljavaš u drhtavicu Ima li dovoljno uživanja u vraćanju smernom kroz fresku Da li ime tvoje može izdržati opsadu nevernika i med Kojim li će putem izdaja u plavo obojenih konjanika Da li ćemo ubiti uranak koji nas gleda sa kule oslepljene Krstaš sam zakopan u košnicu gde mudre ose se ogledaju Od Mletaka do Carigrada galiju ti kožom svojom održavam Na površini te mramornih mora Kavafi ravnodušno sniva Lako mi je jer te neće: Reč mi se ipak s vatrom srela Opšti galop budućih morem kovitla: Jedra helenska odlaze Vaseljenska muzika podno Krita kvasi ti košulju svu od srme U plitkoj raskoši zidne slike živim dok odbrana posustaje Ti mi se javljaš sva od istorije: Lice ti propovednice Kod nas onaj koji gubi sve dobija: Kapija južna je razorena
10
Lako je Vizantiji: I ona večno spava: Moja joj glava Aziju sprečava Ti jesi miris: Reč: Boja zalazećeg sveta: U mraku sam freske vlaga Smak tvog sveta: Bog dok hrišćanski drema: Razlici me učiš Žmuriš dok Vizantiji nestaje slava: Ime je tvoje uvek i samo java
11
iz knjige NA PLAŽI SLIKARSKOJ
VANJEK: SAME USPOMENE
Preslice i banatska geometrija smireno čekaju opšti sumrak: Vanjek je prostor oslobodio trajanja: Mir i plašt: Večnost Fotograf mu: Dvojnik ugledni: potrošio sva lica: Na platnima samo predmeti ćute: Nestali ljudi: Tek izašli: Stvari još na njih mirišu Još hoda banatskom promenadom otmeni Vanjek: Između Kikinde i Petrovgrada graždanski bled: Dubok je spečeni san u koji je utekao Večernje svetlo i razboj: Kao da vreme ne postoji: Samoća zgasle boje: Dan ne postoji: U njegov muzej panonske tuge zašle mašine kojima povratka nema Slike je disao iz dubine fotografije: Plićak ga je palanački progonio: Ipak je znao: Vreme onog što drugi ne vide stiže: Stvaranje započinje tek kad se značenje zanemari Skidao je šešir u počast lepoti: Gorki cvet palanke i 12
fame: Gospodstvo nišče uvek izaziva: Prolazi slikar glavnom ulicom: Pešta i Kikinda kroz Bečkerek ga prate Ekstaze njegove i klonuća dok mrzovolja senči neminovna jutra: Kako započeti završene teme: Umetnost se već dogodila u ovom gradu Naseljava slikar buduće scene iznutrinom sveta što se grči: Kad shvatiš da je sve samo kulisa: Poziranje namesto života: Vanjek mudro svodi dramu na trenutak mirovanja Znam da su mu ljudi negde blizu: Mirišu stvari još na njih Šta li je slikar poneo sa sobom: s obom: Iz slika više: Životu je sve ostavio: Boluju njegova platna: Retko ih pohodi svetlo U mašinama nema sad zvuka: Tkanje se još nazire samo u nijansi kolorita: Znamo sve što je izostavljeno: On je gospodar zauzdane boje i ukroćenog prostora Ateljei bečkerečki, fotografski i ini gospodstvo maestrovo dal pamte: Odložen je u neprovetren dan otmeni gospar: Vreme je naišlo bez pamćenja Sudbina mu samouka: Slika kao kolevka: Vanjek na večno sveden: Posmatra nas siguran u geometriju: Ogrnut zamišljenim Banatom: Umemo li s uspomenama: Noć je još Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · January 24 Olivera Bošković likes this.
13
VENERA POSMATRA SVO J PROLAZAK
Na plaži kraljičinoj, Venera s kraja devedesetih, sebe samu posmatra Nije naga iako raskošno zvuči: Slika svoj izlazak nizom ornamenata Obilje se erotike rastače pred radoznalom bratijom Još kap Vizantije Gleda Venera u svoj torzo budna: Samo joj se usta smeše: Kamen još nije zreo Zora se lomi na spoju svetlosti i svetla: Tu su pogledi nemoćni bez dodira Na tragu sopstvene lepote Venera knososka divi se očaravajućoj sili Pomalja se iz mora njena davna praslika: Ona je vaja samo dahom pene Lepotica s plaže tek iz mora pristigla nadzire svoju nagost dolazeću
14
Zagleda se u svoju golotinju: Moderna joj vremena uzela plavet: Stid njen Oseća gladak dodir sebe Dok uznemirenost prosipa s kože: Nije sama u sebi Njena Venera neće na kopno: U telu joj je već celokupan svet: Tlo i voda Šarom vizantijskom i plavim stvara: Samo je tako moguće bitno čuti Dok se so suši, iz kamena čulnost prska: Oblutak pouzdano za obe diše Gleda Venera svoju lepotu i prepoznaje: Muškarci na svetlost nasrću Ona sebe u prolasku pamti: maslina, smokva, riba — svet treće dimenzije Žena s zanosom delfina posmatra sopstveni prolazak: Slika svoj dah što nestaje.
15
slikari.sudbine.vreme
LIKOVNA ARHEOLOGIJA NIKOLE ŠTIKLICE Izložba zrenjaninskog likovog umetnika Nikole Štiklice u Galeriji kod Fabrike stanice prilika je za vraćanje pažnje ovdašnje kulturne javnosti na umetničko delovanje ovog zavičajnog umetnika. Naime, posle značajne i zaslužene eksponiranosti u kulturnoj praksi bivše Jugoslavije, početkom de vedesetih, više kao karikaturiste, crtača i majstora stripa, potom perioda izvesnog ćutanja i zaboravljanja, Štiklica se danas vraća na scenu kao zreo likovni umetnik. Slikar i majstor crteža. U rasponu od dvadesetak godina on je doživeo trenutke slave, kao jedan od vodećih karikaturista države koja je u međuvremenu više puta nestajala, bio je i preteča kasnijih svetskih uspeha ovdašnjih crtača stripova, i potom doživeo trenutke skoro potpunog zabo rava. Život na provincijskoj umetničkoj periferiji, izvan praktičnog učešća u kulturnoj praksi, Nikolu Štiklicu opredeljuje isključivo za sli karstvo. Ali, u tome, kao autora koji je izvan karijere i establišmenta. Umesto boravka na stranicama ''Vjesnika'', ''Večernjih novosti''', ''Nina'', ''Slo bodne Dalmacije'', ''Vremena'', u kojima je bio favorit i miljenik, on se, iz sano njemu znanih razloga, opredeljuje za samotnjački rad u ateljeu. I za dru ženje sa prirodom. Blizak modernom realizmu, zaljubljenik u elemente iz ko jih se oduvek sastojao svakodnevni, običina, nedramatičan ali autentičan ži vot izvan urbanih prostora, sa popgledom na vodu, vazduh, nebo, drvo, trave, ovaj umetnik svoju likovnu laboratoriju preusmerava ka svojevrsnoj arheo logiji sopstvenog skrajnutog okruženja. Istraživanje i beleženje fenomena prošlog u urbanom i ruralnom pamćenju postaje njegova ospesivna tema. Sa laši, polja, livade, prizori starog Bečkereka i Petrovgrada, ruševine koje nisu istorija već više etnografija i nostalgija,
16
vaskrsavaju na platnima i crtežima Štiklicinim. Ono što pleni pri današnjem susretu sa tim naslikanim arhetipovima, raritetima, flešbekovima, pored veštine i preciznosti s kojom su oživ ljeni, rekonstruisani, dočarani, što je svakako rezultat autentične likovne o crtačke veštine, jeste nesvakidašnja ozarenost i dobroćudnost koja tre peri iz svakog tog uramljenog artefakta koji posreduje između dve stvarnosti. Materijalne, one koja nestaje ili je već nema, i one umetničke, duhovne, zapa mćene i prepoznate u slikarevoj prisnoj i zaljubljeničkoj komunikaciji. Štiklicini salaši naprosto svetle akumulirnom svetlošću kojom ih je rav nica decenijama pojila. Gradski pejsaži, bivši i jedva zapamćeni, kao da ispod zaštitne sepije podrazumevaju udaljene svetiljke koje im i u novim neo nskim vremenima obezbeđuju trajanje. Crtajući vreme koga nema, gradske ve dute izmenjenog trajanja, Nikola Štiklica svojom likovnom areheologiji nas tavlja tamo gde su nekadašnji fotografi zastali: njegov likovni duborez oži vljava ne samo faktografiju već i kontekst, međuprostore, miris epohe koja se zavidljivo ali i pokolebano naslućuje u dubini slike. Bivši majstor karikature se na tim isečcima iz prošlosti ipak čuva svake ironije. Zašto? Verovatno iz prevelike ljubavi za zavičajno! Iako u tom zavičaju ima mesta i za karikaturistu. Shodno tome i za dobronamernu hu mornost. Ali ta je priča izvan okvira ove izložbe. I Štiklicinog blago ppogleda na stvarnost. Van ramova koji su ,takođe, svojeručni Štiklicin rad, udeo vremena prošlog. Uspeh izloženog će možda ipak Nikolu Štiklicu deli mično vratiti na staze iz devedesetih. U nedovršenu priču iz mladosti. Ovo sam pisao 2006. godine, a sada, sa žaljenjem dodajem, 2012. - ovog puta ni uspeh nije dovoljno prodrmao ovog nadarenog likovnog Zrenjaniaca. Njegova periferija kao da još dalja od likovnog epicentra.
17
razmišljajući o Pozorištu
U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI
Pozorišna umetnost je, verovatno, od svih artističkih delatnosti najizloženija relativnosti utisaka i najranjivija kad je u pitanju ukus publike, najpodložnija neizvesnom delovanju inspiracije i glumačke koncentracije, ali istovremeno i nikada ista, jer je svako izvođenje dramskog dela ravno rađanju, što znači neponovljivo. Teatarska čarolija jeste sinteza mnogobrojnih uemtnosti ali je bez glumac i njegove inspiracije nemoguća! Svako repriyno prikazivanje iste predstave spiritualna je aktivnost neponovljivog oblika i kakvoće. Nešto slično se može reći i za muziku, ali kada je ona u pitanju note su ipak ‚’gvozdenije’’ zadate. U pravom je pozorištu, u predstavama koje dolaze iza premijere, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogo tovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreću umetnosti reči, mišljenja, akcije i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja ži vota, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafizičko produženje. Gašenjem svetala u dvorani uspostavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Koja zaista pos toji unutar vremena koje je izuzeto. Iluzija stvarnog i mogućeg, pristajanje na to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog socijalnog, čak mentalnog, iskustva, navika, kulturnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod us lovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. 18
Ta nova duhovno-vizuelna stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorišta živimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem. Po pravilu, sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista, kritičar, komediograf, zabavljač, futurista, arheolog duše, istorije ili politike. U samom s amom začetku svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov mač: pozorište je umetnost u kojoj će, do premijernog izvođenja, čak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posreći - na kraju tog puta stoji trijumf, u ostalim slučajevima raspon mogućih ishoda ide od prosečnog a završava se katastrofom. Jedina zaštita i uteha piščeva, osim mogu ćnosti da štampanjem rukopisa izvornik učini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije ni približno ukupnom fenomenu pozorišta, jeste nova postavka teksta u drugom pozorištu sa drugim rediteljem i glumcima. Tako stižemo i do reditelja koji prvi do tiče dramsku misao pretočenu u pozorišni komad. Nekima od njih, napisano je samo predložak neke sopstvene vizije, drugi reditelji doslovno čitaju tekst, nado građuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legitiman, pod uslovom da je legalan, samo uspeh ili neuspeh određuju i opravdavaju metod, manir ili koncept. Naravno, u fazi globalne vizi¬je pozorišne inscenacije učestvuju i scenografi, kos timografi, kompozitori, koreografi... Oni,uz dirigenstku palicu reditelja, sastavljaju partituru koju glumci moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju završni udarac. Udarac od koga se pada ili uzleće u zvezde. To je sudbina pisac, i sastavljači orkestracije, ali i njih samih - glumaca. Kroz koje mora da prođe ukupna pozorišna misao, emocija, tehnika i misatika. Sve ono, pa makar bilo genijalno, što ne zaživi u glumcu, i ne prelije sve do gledališta – ne postoji! Sve do premijere, za kritičare kratkog daha, ili do stvarnog sazrevanja predstave tokom izvođenja, za pozorišne sladokusce i prave pozorištance, odnosno teatrologe, za ćirilove ili perviće, traje kroz sadejstvo glumaca proces stvaranja scenskog orga nizma koji živi na granici mogućeg. U tom pomalo mističnom sklapanju pozorišne predstave, pogotovo u uspostavljanju onoga što nazivamo uspeh ili neuspeh, mno štvo je nepoznanica, slučajnosti, kompenzacija ili mistične inspiracija, pogotovo za publiku. Ona to sve ne mora da zna jer se u mraku, između dizanja i spuštanja zavese, čudo dogodilo ili nije. Ali pozorišni recenzent mora skoro sve da zna, i pravilno protumači. I kakav je dramski predložak, kako ga je reditelj pročitao i skratio skr atio ili nadogradio. Kritičar po¬red ocene kvaliteta izvođača glumačkih zadataka mora da proceni i da li je re ditelj dobro podelio uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostavno, recenzent koji drži do svog ugleda mora javnosti ponuditi analitički presek predstave koju će na kraju i vrednovati. Taj i takav recenzent mora, konačno, da bude dobronameran, svestan i odgovoran. Da voli pozorište, ume da misli i oseća! Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i interpretira magiju pozorišnog čina koji odvija u paralelnom svetu zamračenih dvorana. 19
U JEZGRU EGZISTENCIJALNE STREPNJE o pesmama Ileane Ursu Nenadić
Za pesnikinju Ileanu UrsuNenadić egzistencijalna strepnja je evidentno izvor i uvir svakolike pđtičke aktivnosti. Integralni prostor u kome se odigrava jedinstvo njenog životnog i književnog trajanja osenčen je opštom dezintregracijom stvarnosti i humanosti. Iz lično doživljene vizije nesreće, za koju je nebitno iz kog dela mikrokosmosa potiče, javljaju se se u njenoj lirici slike u kojima klasičnu metaforu zamenjuje zlokobnost redukovanog realnog volumena. Iz pregršti varijacija, označenih neminovnošću pesničkog subjektiviteta, koncentrovane ispovesti o nesnalaženju i nepristajanju, koja se poziva na simbole podrazumevane u našem sopstvenom iskustvu i lektiri, biram šest pesama s početka stvaralaštva Ileane UrsuNenadić, uveren da su u njima kodirani skoro svi njeni potonji odazivi. Menjaće se samo ritam, leksika ili sintaksa. Tragično osećanje života, praćeno istovremenim nepristajanjem na zadat redosled i poredak, definišu ovu pesnikinju i danas. Veština versifikacije i dalje počiva na usa vršavanju minimalizma forme. Posežem, u ovom ispisu, za njenim početnim pesmama jer "rani jadi" determinišu presudno i put u celini.
20
pesma 1: Kuća U ovoj se pesmi začinje dramatski niz pesnikinjine spoznaje da je harmonija njenog ličnog sveta temeljno uzdrmana: Ruši mi se kuća / ljudi /ruši polako /kao da gradi /ruševine. Na planu iskustvenog i simboličkog uspostavlja se tako parabola koja polazi od premise da je stvarnost uvek izvod iz neke apsurdne opštosti, da bi se kod UrsuNenadić, što je za nju i karakteristično, pesnička delatnost uspostavlja po obrnutoj bašlarovskoj sintagmi: njena je slika iz realnosti već razgrađena te pesnikinji preostaje samo još da u lirski lirsk i fluid kane kapljicu iluzije: Ruši mi se kuća / a jedino što mogu/ jeste da pamtim/. Činom opisivanja poremećaja u ikonografiji porodičnog, ona kao da sklapa privremenu nagodbu između slobode i sećanja da bi se umešala u saplitanje fenomenološkog reda svoje sudbine. Organsko telo njene lirike uspostavlja se tako u redukovanoj svetlosti, dok panika egzistencije već proviruje iz pukotina stvarnog. pesma 2: Beli čaršav U nešto razvijenijem miljeu detinjstva, opet ikonografski svedenom prizoruslici, u ovoj se pesmi početna slutnja nestajanja doma razvija u dalekosežniju i metaforičniju sliku: Beli čaršavi su nad ome đenim prostorom, dud detinjstva je u prastarom bunaru a kuća je bez dimnjaka.Van svake naučene filozofičnosti, pđzija Ileane Ursu Nenadić identifikuje siluete sudbinskog jer Polako tone sve što još zovem / nadom / strepnjom, bolom /. Njena je subjektivnost u ovoj pesmi na pragu egzistencijalne ugroženosti, detinjstvo je skoro izb risano, pđzijom se pokušava odgonetka nevolja koje se iz realiteta prelivaju u snove. Ali, UrsuNenadić ne spada u autore koji se zanose time da istina književnosti može da da direktne odgovore. Ona samo svoj lament ne zatvara: Nije moguće da oni ( "beli čaršavi" Z.S.) / umesto mene / govore o predaji /. pesma 3: Takav smo svet Stihom Nema nesreće koja nas neće započinje ovaj lirski krik, u sličnom tonalitetu sa prethodnim ali, istovremeno, on je i proširenog značenja. Pesnikinja kao da se iz individualne poljuljanosti, iz kuće u kojoj još postoje zidovi, vraća u vreme istorije, ne da bi bila srećnija, jer to nije njen usud, već da bi govorom koji je u skladu sa njenom sudbinom potvrdila da živi u osakaćenom vremenu i raz rušenom prostoru. Prelazeći sa ličnog nesporazuma sa celinom na zajednički plan, Ursu Nenadić uočava iskonsku dimenziju kontinuirane nesreće na ovim prostorima: Ne pamtimo više ko su sokolari / ko lovci i ko gospodari. / Takav smo s mo svet. U sažetim stihovima, svedene metaforičnosti i prozirne domišljenosti, pesnikinja ovog puta zastupa i kolektivitet sačinjen od pojedinaca srodnog subjekta: " Samo u srcu još držimo steg / i opraštamo pronevere./ Takav smo svet. Taj otuđeni svet kao da još nije spreman autoru da pruži ni utehu ni iluziju. Bu duća istorija će mu, takođe, samo odmagati. Pesnikinji preostaje sa mo revolt, ili rezignacija. pesma 4 i 5: Jednom i Govorim o kući 21
Na glavnom toku putovanja unutrašnjim morem, (a i u "spoljašnjem" je verovatno isto) bežeći od kuće koja se ruši, pesnikinju pre krivaju beli čaršavi koji joj namenjuju predaju, dok nas sve zajedno samo nesreća hoće. Ovim itinererom UrsuNenadić, tražeći imaginarnu kuću, stiže do sna, u kome po logici egzistencijalne arheologije, postoje naznake još neizgrađene kuće. U pesmi Jednom, uvođenjem odrednica vreme i putovanje, znači uspostavljanjem dijagonale prostora trajanje, odnosno imenovanjem radnje kojom smisaono gospodari (putovanje), pesnikinja dovršava temelje svoje globalne metafore koja u svojoj biti začinje temeljnu egzistencijalnu nesigurnost. Ileana UrsuNenadić vreme i kretanje označava kao sakralni prostor, subjektivan i pđtski, u kome je odvojena od sebe i sveta. U zaboravljanju zaumne namere, s koje polazi na to astralno putovanje, ona kao da pronalazi "jedinu radost". Ali, buđenjem pred njom jeste samo –’’Jelabuga’’! pesma 2: Jelabuga Na vrhu piramide iskušenja, ili na dnu spirale saznanja, Ursu Nenadić stiže u’’ Jelabugu’’ što ne prestaje da se širi. Stiže u to mesto zagušljivog, ne samo mentalnog, mraka, iz koga je Marina Cvetajeva izbegla konopcem "ropcem istine". Izbegla da iščezne! Idući mostom između istorije, koja je sve bestidnija, i istine, kojom pokušava da sastavi okvire rasutog sveta, našoj pesnikinji je jasno da ona sama ni kuda nije otputovala, Jelabuga je došla do nje propovedajući umiranje bez smrti konačne. Ipak, na stratištu Cvetajeve, u devetom krugu koji sve guta Ileana UrsuNenadić poručuje da muza pati ali se i buni. Velika i nesrećna Ruskinja piše Rilkeu pismo koje on, iako već mrtav, predoseća: žig Jelabuge ga na mah u ništavilu zaustavlja. Ileana Ur su Nenadić svojom pđzijom opisuje muku svakodnevnog da bi mu se suprostavila.
22
PETAR TUŠKAN
Umetnost bez alibija Ako deo ikonostasa iz pravoslavne crkve u Gradnulici, imenovan kao "Nedremano oko’’, ( Hristos bdi nad ovozemaljskim svetom i ništa mu ne izmiče pogledu, jer je budan i kad spava, kao lav, kako kaže Prva knjiga Mojsijeva (49, 9). iz 18. veka, koji su naslikali neidentifikovani zografi, pripadnici još nekodifikovanog , ili nedovoljno određenog umetničkog stila, predstavlja početak likovnosti u našem gradu, onda su nekonven cionlni i nelimitirani artefakti mladog zrenjaninskog slikara Pet ra Tuškana ikonografski znak novih vremena. Onih koje odlikuje tkz. neobična ose ćajnost. Američki đak (Južna Karolina), novosadski diplomac u klasi prof. Todorovića, postdiplomac Halila Tnkveše, spojio je u svojoj likovnoj praksi, čini se na najbolji način, sve što su mu škola i učitelji mogli ponuditi. 23
Potom je i to stavio pod likovni upitnik. Na njegovim likovnim objek tima ( od kojih je klasično platno skoro izuzetak a različiti oblici limarije pravilo, jasno je prisutna angloamerička antitradi cionalnost, Todoro vićeva pedagogija nesputanog umetničkog sazrevanja i Tikvešina gra fičkocrtačka koncentrisanost takođe opstaju. Ali mladi Tuškan evidentno prilazi činu umetničkog stvaranja neopterećen nikakvim ogtaničavajućim autoritetima, školama i konvencijama. Svaki materijal mu je podoban, boje su u rasponu od ulja do spreja, tehnika jedino primerena i prila gođena vrsti i kakvoći zahvata i podloge. Tuš mu je takođe prihvazljiv i poželjan. Ni jedan motiv, s početka svoje samostalne avanture ne doživljava preozbiljno ili konačno. Međutim, to je bio samo početak razvoja pđtike i filozofije ovog modernog mladog umetnika. Igra, linije, boje i smisla koji mu životna zbilja nameću sadržina su njegovog likovnog beleženja sopstvenog i generacijskog ritma disanja. U odnosu na pop art, ono što on radi možda je već svojevrsna s vojevrsna antiumetnost, kao što je to pop art svojevremeno bio u odnosu na recimo ekspresionizam. I verovatno je zato Tuškanu bio istovremeno blizak i Vorhol i, ma kako to čudno zvučalo, Džekson Polok. Njegova bojena linija, koju povlači po metalnim ogradama sa gradilišta, ned vosmisleno i višesmisleno podseća na šaru iz Altamire, a artikulisana mrlja na saobraćajnom znaku, ili čudesna pukotina na auto mobilskoj limariji zapravo jesu autentični likovni i misaoni pogled u buduće vreme koje nastaje na đubrištu tehnološke civilizacije. Jer i Petar Tuškan ima ’’nedremano oko’’ nasleđeno od predaka. Premda, ni on ni ostali sav remenici ne znaju definitivno čije ih u ličnom vremenu posmatra, U njemu ipak spava drevni zograf. Onaj koji na temeljima jedne civilizacije, kod prvih, umetnika-skitača u pitanju je Vizantija, kod Tuškana je zapravo to čitavi zapadni postrealni svet, pokušava da iznađe novu likovnu sintaksu koja će odgovoriti na zagonetni ’’ručni rad’’ Demijurga postcivilizacijskog vremena. Tragajući za preovlađujućom idejom epohe, on konstatu je da su destrukcija, dekadencija i rušilačke sile, kojoj je čovek oduvek sklon, u kritičnoj ekspanziji. Da smrt postaje sastavni dio umetničkog promiš ljanja. Ona je okosnica. Zato njegovi noviji radovi izazivaju neobične osećaje, naročito negativne konotacije. Ritam raspadanja. Zbog toga i njegov izraz prelazi iz svojevrsnog neo enfomelizma u crtačko-slikarsko poigravanje sa graničnom figuracijom. Konačno, likovni radovi Petra Tuškana i dalje su izvan konvencije i na liniji promišljanja o necelovitosti i nekoherentnosti slike današnjeg sveta. Kao i metastabilnosti materije koja ga tvori. I tehnologije slike koja luta. *Zrenjaninska hronika, ’’Dnevnik’’, 9.jul, 2004.
24
slikarke
U TRAGANJU ZA MATERIJOM SLIKE: ZORICA STANIĆ Slikarka Zorica Stanić, zašavši u svet likovnosti već zapaženim ostvarenjima pretežno pejsažne orjentacije, na ovoj izložbi neočekivano otvara jedno lično umetničko pitanje: u kojoj tehnici i tehnologiji nastaviti umetničke radove? Što jeste logična i legitimna upitanost, neobičajeno je medjutim to što slikarka te svoje dileme rasprostire kao artefakte unutar izložbene kolekcije. Radovi u akvarelu, temperi, akrilu, suvom pastelu i monotipiji, skoro u podjednakim razmerama, deo su njene ove najnovije postavke pejzaža i mrtve prirode. Visoki standardi koje je ova slikarka postigla na skoro svim izloženim delima, daju međutim njenoj upitanosti umetnički legitimitet a sama izložba tom raznovrsnošću tehnika dobija i dimenziju svojevrsne prezentacije de[avanja unutar stvaralačke radionice. 25
Ova izložba stoga predstavlja i dnevnik njenih likovnih dilema, koje nisu isključvo tehnološke. Možda i nesvesno, Zorica Stanić svoje likovne dileme pretvara u oso benu i otvorenu sliku intimnih šetnji kroz zamke vrlina i mana različitih tehnika i agregatnih stanja, shodno tome i motiva, slike u nastajanju. Izvesna provokativnost ovakvog postupka ukupan utisak o izloženom opusu čini još zanimljivijim. Pored ovog preispitivanja likovnih tehnika i sopstvenog korespondiranja sa njima, koji uzgred budi rečeno ne daju jasan i nedvosmislen odgovor, izložene slike međutim razrešavaju jednu drugu, direktno nepostavljenu stvaralačku nedoumicu vezanu za opstanak u strogo figurativnom slikarstvu.. U stvari, ova izložba defini tivno sugeriše da je likovnost Zorice Stanić daleko najautentičnija i najbliža persona lnom atrističkom modelo onda kada napusti realističko formalističko predstavljanje opšteg i sterotipnog. Pejsaža najčešće. Smelost da se bude različit, dosledan u nameri, izvan melodramske preosetljivosti i s one strane uobičajenog formalizovanja predmeta i okolnosti. Na taj način Stanićka, početnu upitanost o tome koja je prevashodno tehnika imanentna prirodi njenog slikarskog dara, razrešava neočekivanim odgovor koji dolazi iz same pđtike opserviranja i slikanja: priroda se umetnosti najčešće krije iza granica svakodnevne pojavnosti. I : oblika je samo trenutak a umetnikovo je da ga vidi i kao stanje kretanja i prepoznatu promenu. Napuštajući istrošenost sopstvenog realističkog i pseudoimpresionističkog prosede, najčešće primenjivog u pejzažu, Zorica Stanić na ovoj izložbi prezentuje desetak tempera, avarela kombinovanih sa tušem, kao i monotipija, rađenih sigurnim zamasima, vođenih oslobođenom imaginacijom, u kolo ritu koji ima pravi zvuk i slojeve svetlosti. Korišćenje špahtle na nakim slikama pokazuje se kao veoma efektna promena, ne samo tehnologije već i filozofije stvaranja likovnog sveta. Najimpresivniji rezultati ove nove slikarke optike nalaze se u brojnoj grupi mrtvih priroda. Slike jabuka, njihove varijacije u formi, koloru i kontekstu, obeležile su najsvetlije trenutke ovog izlaganja Zorice Stanić. Prizor zelenih jabuka koje s razbijenim prozor, kao ostat kom, sada već bivše, pejsažne rutine polako nestaju u razlivenom bojama neke jeseni, jedan je od najimpresivnijih objekata u ovom likovnom izboru. Vaza sa cvećem, tempera i spahtla, u vangogovskom intenzitetu, uz monotipiju, žene u sobi sa slikama, gde boje vazdušasto očekuju crtež i veče koje neminovno sustiže slike, reprezentativno odražavaju slikarkinu promenu. Otklon od dugogodišnjeg boravka u mreži realističkog pejsaža. Uzbudljivo kolorisane forme na granici figuracije daju od govore na mnoga pitanja sa početka ovog teksta. Zorica Stanić definitvo uronjava u strukturu materije od koje je pejasaz sazdan.
26
LJUBICA VASILJEVIĆ ili
27
POVRATAK IMPRESIONIZMA Izložba slika Ljubice Vasiljević, pejsaža prevashodno onog koji je okrenut ponajviše beckerečkom arhitektonskom nasledju, kojom je zaključena prolečna likovna sezona u galeriji restorana ,,Bečkerek", zanimljiva je i značajna najmanje iz tri razloga. Svakako je prvi i najintri gantniji onaj koji počiva u činjenici da ova debitantska izložba, kada je u pitanju samostalno izlaganje, zrenjaninskoj publici predstavila novog i potpuno definisanog likovnog autora. Iako ne u pravim početničkim go dinama, barem ne onako kako nas je navikla dosadašnja praksa, Ljubica Vasiljević, predstavila je slikarstvo tehničke zrelosti, razigrane palete i osobene vizure. Kao jedna od reprezentativnih predstavica slikarske škole koju na našem gradu, pedagoški i artistički veoma uspesno, vodi slikar Radiša Lucić, slikarka Ljubica Vasiljević ovom izložbom iznova doka zuje autentičnost i izuzetnost današnjih zrenjaninskih ateljea, ali i sve doči i sopstvenu nadarenost i posebnost. Tradicija izvaninstitucionalnog učenja slikarstva, koja je u gradu bogata i uspešna, kao i otkrivanje liko vnih talenata koji postoje u okvirima drugih profesija, ovog se puta veo ma uspesno nastavlja. Urbani pesazi prethodnih epoha, koje je Zrenjanincima ponudila Ljubi ca Vasi ljević istovremeno najavljuju novog autora sigurnog poteza, jasne arhitektonike slike, optimistički opredeljenog, koloristički raspo loženog, ali i otkrivaju i jedno novo, tačnije - zaboravljeno, lice naseg grada, pretežno ono koje smo dobili u nasledje iz proteklih vekova. Dobili i zaboravili. Ono, na koje smo se suviše navikli, prebacili ga u licnu i grad sku rutinu memorije, i prestali da uzivamo u njegovim oblicima, gaba ritima i bojama i ritmovima. Bojama koje su praktično sakrivene i nestale pod uticajem vekova i naše dnevne mrzovolje. Ta scenografija naših sva kodnevnih repriznih života, pod kičicom Ljubice Vasiljević opet je oživela. Propevala, prodisala i uz asistenciju njenih slikam stvorila novi umetnički i duhovni kontekst. Ova je slikarka oslobodila gradske vedute jednoličnosti, magle, sive skrame namrštenih vremena, nataloženih naslaga ružnih vetrova i doga djanja. Slikarka Vasiljević je, zapravo, ,,samo" odabrala prave ,,kadro ve" gradskih pejsaža, zagledala se u uzburkani svet zaboravljenih mate rije, boje i svetlosti koje se kriju iza zakovanih površina grada, pomerila crtež u dubinu doživljaja, umesto monolitnosti teksture uspostavila pđn tilističku vrevu, i jezikom impresionizma ,,pročitala" ćutanje prizora koje svakodnevno ignorišemo gledajući u ambijent isključivo iz svojih svakod nevnih mrzovolja. Ljubica Vasiljević nam je, u stvari, omogućla da čuje mo simfoniju kolora koja se decenijama guši u sivilu banatskih nepogoda. Ipak, valja reći da je to ,,samo" za mnoge umetnike skoro nedo stizno. U limitiranom umeću i otuđenom likovnom mentalitetu! Na tragu ,,beckerečkih pejsažista" koji su početkom dvadesetog veka, u okviru likovnog zajedništva, pokušavali da svojim slikama ovaj grad ukrcaju u evropske impresionisticke vozove, Ljubica Vasiljević, svo jim pejsažima gradjenim u duhu monmartovskih pohvala svetlosti, s vetlosti, izaziva pravu artističku nostalgiju, ali i gradu nagoveštava pojavu onog što on odavno nema: svog likovnog hronicara. Onog koji brine o njegovoj duši i skrivenim lepotama. Ljubica Vasiljević ima dovoljno predus lova da ispuni 28
ovu obavezu. pogotovo ako je spremna da još dublje zađe u likovne i temporalne lavirinte Zrenjanina. Sa onog mesta gde su zastali jedan Jozef Varkonji, Emil Zenar, Jene Velder i mladi Tivadar Vanjek.
DIJALOG SA SVILOM Slavica Romen
Svila nije prevashodno slikarski materijal. Ona je pre svega nešto što ljudska koža voli. Posebno ženska. Dodir svile uzbuđuje i smiruje istovremeno. Put svile započet u drevno vreme, praćen opasnostima, 29
visokom cenom i mistikom, i danas se nastavlja. Svila kao materija koja učestvuje u likovnoj čaroliji pojavila se i na nedavno otvorenoj izložbi Slavice Ž. Romen u ''Galeriji kod fabrike stanice''. Batik - ime je tehnike slikanja na svili, poreklom sa Indonezije, veština je koja zatheva istočnjačku strpljivost i preciznost, pronašla je u Slavici Romen istrajnog i posveće nog zastupnika. Njoj je slikanje na svili prvo i jedino likovno iskustvo. Već i sama ta činjenica govori o zanesenjaštvu i strasti s kojima se ona predaje lavirinintima teh nologije, tehnike i stvaralaštva koji očekuju malobrojne poklonike ovokavog načina likovnog izražavanja. Jer prvo treba savladati sva iskušenja mnogostruke i protivu rečne i prividne ove materije, meko, nežno, neotporno a istovremeno jogunasto, neuhvatljivo i nepostojano, pa tek onda se upustiti u čisto slikarske avanture. Uz isto vremeno izbegavanje opojnog zova dekorativnosti koju svila priziva. Slavica Ž. Ro men uspeva us peva da se izbori sa svim ovim izazovima. Pre svega zbog toga što ume sa svilom. Ona se nalazi u stanju stalnog dijaloga, razgovora, sa ovom izazovnom ma terijom. Jednostavno, ova zrenjaninska umetnica iz senke, dodir svile oseća kao im puls intime, kao disanje onog što nas okružuje, kao davno izgubljenu tišinu i har moniju. Njoj se, zato, svila ne odupire. Nastavlja da živi, sa novom kožom, onako kako je hiljadama godina to činila na svom dugom putu iz Kine. Na ovoj izložbi Slavica Ž. Romen je pokazala da je uspešno us pešno uskladila slikarsku tehniku sa motivima koji ispunjavaju njene ramove svile koja i dalje diše. Cveće, pej saži, mrtve prirode deluju kao veoma uspela kombinacija, recimo, japanskog fili granskog rukopisa sa probranim elementima našeg prepoznatljivog akvarela. Veoma precizan crtež, uravnotežen kolorit i svest o tome gde lepo može da se od metne u svoju suprotnost, neke su od vrlina njenog rada. Ipak, osnovni je kvalitet ovih ostvarenja u batiku, superiorno uspostavljena harmonija materije i slikarskog umeća što se očituje u, reklo bi se, terapeutskom utisku koji ovi artefakti ostavljaju na posmatračima. Nešto slično, ovog puta sa dodatkom duhonog konteksta, javlja se i na slikama Slavica Ž. Romen posvećene ikonama i fresko-slikarstvu. I na njima svila, iz pozadine, dodiruje naša čula, pojačavajući, ne toliko religiozno, koliko emo tivno strujanje duše. Dodir čula i duha kroz taktilni govor materije. Pojava nefigu rativnog na njenim ''svilama'' približava pak ovu umetnicu dekorativnom, ali isto vremeno predstavlja novi izazov. Ova izložba je još jedana dokaz da u Zrenjaninu umetnost ne miruje... Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · 19 hours ago Ružena Kraćica, Kraćica, Mirjana Drazic Palinkas and 2 others like this.
30
ZIMSKI PEJZAŽI BEZ IDILE
31
Verica Lončarski Izazovima banatskog pejsaža, onog zimskog kod kojeg je dosta teško izbeći stereotipe, odnosno, žanrovska ograničenja, nije odolela ni slikarka iz Melenaca Verica Lončarski. Nije odolela zovu zavičajne tematike ali je, srećom, i rekao bih, više zahvaljujući pravom slikarskom instiktu, izbegla skoro sve zamke prigodnog, idiličnog i pojednostavljenog likovnog fakta. Njena izložba u galeriji kod Fabrike stanice, sem zanemarljivog broja tipskih zimskih pejsaža,a može se reći da su čak i oni vešto i drugačije urađeni, donosi izbor dobro promišljenih, osobeno kadriranih i sa kompletnim pokrićem realizovanih ulja i akvarela. Lončarska zavičajnom pejsažu u zimskom periodu prilazi selektivno isključivo obiljem beline, koja uostalom, u današnje vreme, nije više karakteristika ove regije u zimu. Na Njenim platnima zemlja, rastinje, vode i kuće skoro da zadržavaju svoje osnovne koloraturne oblike, dok beli, snežni nanosi samo pomeraju slikovnu rav notežu ka promišljenijem opserviranju mena kroz koje ravnica zimi prolazi. Lon čarska, zapravo, zavičaj gleda sopstvenim očima, unutar raspoloženja koje je tako đe samo njeno, ne zapadajući u idilično slepilo likovnjaka koji realnost vide samo kao naučni obrazac. Banat, kao njena inspiracija, očišćen je od svih naslaga folklornog, i na pđtskim snimcima pojednostavljenih varijacija ravnice u zimskom redukovanom svetlu, kao da iza namaza boje proviruje sama iskon ovog predela. Umesto stereotipnog osećanja tihe sreće unutar prirode, koja bi možda više odgo varala slikarki, po nepisanom pravilu, ili predrasudi, Verica Lončarski na mnogim slikama ove zimske rapsodije, unutar poznatog prostora, pronalazi dramski nago veštaj i zaleđene 32
trenutke egzistencijalne strepnje. Ona to postiže, pre svega, ukrštanjem horizontalne tišine i vertikala zamrznutog pokreta koji se dotiču neba. Unutar tako uspostavljene mreže, leda, snega i ras tinja, oseća se s e napon materije da pobedi vreme mirovanja: priroda na platnima Lončarske samo prividno miruje. Banatska zemlja, njene reke, rastinje, stogovi, čak i ljudi, kojih je malo na ovim slikama ali postoje i kreću se, kao da bare i jezera, sneg i zimu, doživljavaju samo kao privremenost. Kao pauzu u opštem proticanju života. Ovako uspostavljen opšti okvir likovne konfiguracije zavičajnog pejsaža ova slikarka veoma logično i konsekventno ispunjava snažnim zamasima i nanosima boje što dodatno senči njen pogled u biće zimske ravnice ispunjava kondenzovanom dinamikom. U tim momentima slikarkina imresija, prijemčiva, poznata, ali i lična, transformiše se u uznemirenost ekspresije koja svedoči o burama koje traju iza naizgled mirnog ravničarskog prizora. Zapravo, na ovim platnima izloženim u Ga leriji kod fabrike stanice Verica Lončarski, pored znatnog slikarskog umeća, poka zuje i zamašno prisustvo umetničkog uzbuđenja i angažmana što je preduslov svake autentične stvaralačke aktivnosti.
33
slikarka Slavica Kikinđanin
URBANI PEJZAŽ KOJI DIŠE U SVOM VREMENU
Uobičajeno je odvajkada da slikar pejzaža posegne za priridom, da iz plenera “izvesti” o svojoj impresiji ili ekspresiji. Od epohe impresionizma normalno je pak da komunicira i sa urbanim, modernijim prizorima. Ipak, čak i u savremenoj umetničkoj praksi, moderna arhitektura i tehnologija nisu baš uobičajeni motivi likovnih umetnika. Zrenjaninska slikarka Slavica Kikindjanin, medjutim, u svojoj je kolekciji akvarela, ičinila još i korak dalje: kompletnu je izložbu posvetila jednom artefaktu modernog urbanizma, zgradi Vojvodjanske banke u gradu kome živi. Bila je to odluka koja nosi u sebi mnogo likovnih izazova ali i razlika. Njena sprem nost da se suoči sa savremenim gradom kao povodom za artificijelni pejzaž nosi u sebi mnogostruke upitanosti koje nisu isključivo likovne, već možda još više filozofsko kulturološke. Jer je u pitanju ne samo izmenjena optika već je reč i o suo čavanju sa sasvim drugačijim misaonim naslagama ljudskog iskustva. Njena fokusi ranost na jedan moderan objekat i njegovo zaledje, koje od njega od koga odudara i epohom, stilom i materijalizacijom, ritmovima i odrazima, evidentno joj je nameta la značajna likovna ali i kulturološka skušenja kojima je u mnogome uspešno odolela. Naročito onim složenim upitima pri komstituisanju artističkog sukusa koje postavlja izme njena likovna sintaksa. Vizuelizacija tog urbanog i tehnološki odmaknutog prostora u delu ove slikarke uspešno funkcioniše kao integralna i harmonična sinteza epoha i urbanih značenja. Njen moderni urbani pejzaž, uhvaćen u iluziju lakoće akvarela, premoštava, ne samo tematski, razmaknute epohe zrenjaninskog bavljenja savremenijim gradskim prizorima već otvara prostore za intenzivniji dijalog 34
prošlog i aktuelnog. Slavica Kikindjanin na svojim akvarelima fluidnošću zahvaćenog prostora koji je pun nest varnog prozračja moderne arhitekture, i senzacija koje ista upija iz okolnog miljea, a sa druge strane formama materije koje se dodiruju sa apstrakom formalizacijom, otkriva do sada skoro likovno nepoznati ili neprimećeni Zrenjanin. Neverovatna lakoća zahvata, i do nevidljivosti diskretna tekstura iz koje se vaspostavljaju površi ne, ovu skijarku kvalifikuje kao izraženog posmodernog pejzažistu. Njeni “objekti” kao da pored realnog sadrže u sebi i fluide ''kosmičkog'', odnosno scientističkog. Jer, kolekcija s kojom se predstavlja nije samo zabeleška stvarnog već i rezultaa nastojanje da se uhvati i fiksira trenutak nesvakidašnjeg doživljaja sus retanja epohe i izmenjene optike. Taj sklop čvrste linije u pozadini, i mekoće trans parentne boje, otkriva sklonost s klonost autorke za pretvaranje realiteta u ličan i subjektivan doživljaj. Konture sagledanog ponekad se deformišu, ali ipak ne prekoračuju grani cu prepoznatljivosti, dok je kolorit manje sklon teksturalnom odstupanju od stvarnog već diskretno korespondira sa iluzijom fotografije. Slavica Kikindjanin je uostalom vešt crtač čija linija daje okosnicu i statičku stabilnost likovnom projektu, delujući sasvim iz trećeg, dubinskog plana. Njen iskorak u beleženje senzacija urbane topografije je već sada spreman da se otisne u dublje slojeve modernog poimanja paralelnih svetova umetnosti. U traganju za adekvatnom formom, koja će najvernije izraziti izmenjenost klasične materijalizacije slikanog prostora, ona dospeva i do rešenja koja nagove štavaju čak i izvestan konstruktivizam, čime suštinska vrednost zapažanja i celovi tost umetničkog doživljaja nije umanjena. Čak naprotiv, takvi iskoraci ovoj kolekciji daju neku novu dimenziju. Likovni problem koji nameću velika “ogledala” tumačenog objekta slikarka rešava u dve ravni.Kao susret površina različite gustine, kolora i njegove razblažene teksture, odnosno kroz “razgovor” sa memorijom sučeljenih prizora, modernih i ambijentarnih. Kao čitanje stvarnog, zapamćenog, i čisto likovnog. Taj susret arhitekture, okolnog pejzaža i dečije igre u vanvemenu slikarkine imaginacije, daje ovim akvarelima nesvakidašnju temporalnost. temporalnost. Gradski prizori Slavice Kikindjanin, taj osvojeni urbani ambijenti, imaju u sebi novo otkriveni likovni potencijal i jednu neočekivanu fleksibilnu “fenomenologiju mesta”, nezavisnu čak i od čvrste geometrije izgradjenog prostora, te su oni isto vremeno lokalno i univerzalno prepoznatljivi. Ova je autorka na dobrom putu da moderan grad, koji je poprište neprekidnih dinamičkih pulsiranja životnih ritmova, prostor montaže atrakcije i kondenzacije vremena, likovno uspostavi kao simboličku ali i stvarnu činjenicu. Zgrada Vojvodjanske banke, od stakla, betona i čelika, ukotvljena u staro grad sko jezgro, igrom senki, odraza i svetla, vešto, veš to, precizno i inspirisano, transponova na u fluid, na akvarelima Slavice Kikindjanin uspostavlja novu umetničku realnost. Onu, reslnost, koja postoji samo kao projekcija svetova koji se dodiruju. Od vari jacija astralnog do grotesknog, od konstruktivizma do plakatnog, traju likovne igre ove slikarke unutar zadate teme urbanog značenja. Nisu to prizori povišenih emoci ja već jedna smirena priča o modernim vremenima. Koju će najbolje shvatiti naj mlađi. Jer, sem epoha koje se sudaraju u velikom
35
ogledalu budućnosti, na slikama Slavice Kikinđanin srećemo samo dečiju fuguru. Kao recidiv “Odiseje u svemiru”...
pđzija ’’trenutak i izlazak’’
36
PISANJE ZABORAVA SLIKARSTVO U ZRENJANINU
37
DUŠKO KIRĆANSKI ili SLIKA IZMEŠTENA IZ POGLEDA
prethodno Grafičari su netipični likovni umetnici. Sasvim sigurno borave na sasvim drugoj hemi sferi od slikara kolorističke provinijencije. Slikarstvo ume da bude imaginacija i veš tina konstrukcije, grafika je češće filozofija i, barem u začetku, prividna dekompo zicija sveta koji nam se svima priviđa kao celovit i obojen. Duško Kirćanski je graf ičar. Grafičar i crtač. Umetnik koji polazi od elemenata čiju dramu zatiče u korenu. Iz crnog, gde se oseća kao u domu, da bi stigao u belo koje je simfonija s imfonija nijansi. On stoga često silazi u predvorje iskona da bi tamo dopunio svoju paletu elemenata. Njegova putovanja u predele arheologije vremena, likovno konsekventna, posledica su spoznaje da je civilizacija, kojoj i sam kao savremenik pripada, skoro radikalno devastirala stvari i pojmove. One presudne, egzistencijalne, ali ništa manje i svako dnevne i naizgled prozaične, one koji sačinjavaju mikrokosmos pojedinca. Dnevnik njegovih putovanja u arhetip i prasliku ispunjavaju mu likovnu mapu ili bolje reći her barijum sećanja. brod na Tisi Utisak baršunaste magme koja se u trenutku zadržala u obliku broda. Meka i fluidna mlečna banatska magla u modli Duškovoj formira se u prostor kao od božan ske izmaglice pozajmljen. Podseti me ovo plovilo, za trenutak, na šlep kojim se utro ba sveta premešta na neko sigurnije mesto. Na mitskoj reci Tisi koja cepa ravnicu na polovine, da bi je tako još čvršće 38
povezala. Tisa je tajanstvena voda u pokretu, voda koja u svesti Duška Kirćanskog predstavlja više od simbola. Ona je bitak koji čovekova mahnitost ugrožava. Meka tišina ove grafike šumi kao paradigma uzburka nih strasti u neposrednoj daljini. Osećam iza tog spokoja narastajuću čulnost umetnikovu. Mir kao sladostrašće u odlaganju. Pauzu kao skok, zamrznuti skok u beskraj i postludijum. U tehnici presovanog ugljena, što mi u svesti odjekuje s primesom tajanstva, ovaj brod Duška Kirćanskog vidim kad god pomislim kako izgleda spoj magije i čedne ingenioznosti. To zgrušnjavanje svetlosti u nesentimentalnoj melan holiji tame, brod sa oznakom K 48 a 1952, dočarava privid spokoja koji prethodi nečemu, istovremeno završavajući neumitni raspad humane energije. Nešto vreba iz povesti. palimpsesti Rad grafičke prese u kućnoj radionici Duška Kirćanskog u finalnom rezultatu daje nesvakidašnje otiske slojevitog i višedimenzionalnog traga, reklo bi se: magija mašine. Međutim, radi se s e o običnoj grafičarskoj alatki, dok se višestrukost znakova, konteksta i podteksta, začinje već u nameri autorovoj, u njegovoj polaznoj ideji da razloži pojavnu sliku na njene strukturne sastojke. Na senkinu senku. Aćinovski re čeno, da se vide kratke senke dugih senki! Za Kirćanskog je pojavno, dnevno, aukt uelno zapravo kompleksan zbir vremenski razdvojenih, a značenjski komplemen tarnih senzacija koje samo optika uma sažima u jedinstveni doživljaj. Zato on slo jevitim otiskivanjem smislova, gde se ne poništava prethodni zapis, čarolijom gra fičke tehnologije ukazuje na strukturalnost svega postojećeg. On nas svojom filozo fijom palimpsesta upozorava da svet ne počinje od nas samih, odnosno da arheolo gija ideja i znakova čini umreženu ikonografiju pojavnog, izuzetno dramatičnu igru sudbine. Poruke koje u nadrealnom kodu iskrsavaju pod nadistorijskim okom Duška Kirćanskog, pđtikom likovnog palimpsesta deluju definitivno kao zavodljiva vizuelna kontemplacija. ... i život ima prenosno značenje... U katalogu za samostalnu izložbu crteža i grafika 1990. god. Kirćanski uspos tavlja provokativnu likovnu-misaonu situaciju - govori tada o slici izmeštenoj iz pog leda, misleći, verovatno, po analogiji na ničeov¬sku logiku, da i spoljašnja slika, kao artefakt, čulni efekat ili samo optička komunikacija, ima svoju mitsku mustru u našim moždanim olujama. Konstatacijom da i život ima prenosno značenje, on sin taksom apsurda, konačno dospeva do svog definitivnog artističkog i životnog stava da je svaka označenost, dakle i svaka s vaka umetnička aktivnost, prenosna. Ulovljen, dob rovoljno, u mrežu ovakve filo-zofije, Duško Kirćanski i danas, i verovatno zauvek, postoji kao umetnik koji je svakog trenutka duboko i daleko u svojoj umetnosti. On je živi, kako sam kaže - u optimizmu crnog iščekujući belo. Sa slikom koja je isto vremena vre mena i izmeštena iz pogleda, ali svakim danom sve gušćom i vrelijom. Izmestio je dakle ovaj grafičar svoj Brod, Blizance, Pastira, Kozu ... i ostale, iz svog pogleda u našu zaumnu pažnju! 39
Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · November 21, 2011 Spomenka Vojvodic, Vojvodic , Dusan Ninkov and 2 others like this. Roman na engleskom
http://my.opera.com/zoranslavic/blog/zoran-slavic-walter-benjamin-inintercity-bus
Zoran Slavić ''Walter Benjamin in the intercity bus’’ Wednesday, November 10, 2010 9:26:51 PM At this point, in the coming months, will be published the English version of his latest novel in ''Walter Benjamin Intercity bus''. Also call on all wellmeaning connoisseurs of English to the e-mail me instructions
[email protected] suggestions for language and grammar fix this translation. Thank you! http://my.opera.com/zoranslavic/blog/zoran-slavic-walter-benjamin-inintercity-bus
40
Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 3, 2011 Olivera Djurdjevic and Ugljesa Sajtinac like this.
RILKEOVI PRAŠKI RANI JADI
U Pragu sam i pokušavam da ga dovedem u vezu sa Rilkeom koji je u njemu rođen 1875. početkom decembra. Januar je 2002. Prisećam se: ’’Kako da dušu spu tam, da se tvoje ne takne? Kako mimo tebe njom da grlim druge stvari i daljine’’? Ne ide, iako su mi ovaj grad i pesnik favoriti. Mislim: kada neko po rođenju ponese teret ovoliko imena kao što je to morao ovaj praški Austrijanac, a ona su glasila: René, Karl, Wilhelm, Johann, Josef i Maria, onda u potonjem bitisanju, bez obzira što će u istoriji biti poznat kao Rajner Marija Rilke, zamršen splet s plet umetničko-životnih okolnosti koje će ga ispratiti, i ne deluje kao neo čekivan sled. Ovaj je, neverovatno talentovani, senzibilni i nezlobivi pđta, čak je i veći deo života i karijere živeo sa ličnim imenom koje nije dobio voljom roditelja na rođenju i krštenju, već ga je odabrao na nagovor voljene žene. Rene je postao Raj ner, po preporuci, želji, ili sugestiji one koja se zvala Lu Salome, koja je obeležila život ovog Pražanina. Svojim prisutvom ali i odsustvom. Svedočiće Rilke, umom i još više dušom, koliko je udeo ženskog u njegovoj sud bini. A u svet je stupio obučen u žensku odeću po izričitoj želji svoje majke. Taj rani jad Rilkeov, i majčininu frustraciju zbog smrti ćerkine, otac je pokušao da leči Voj nom akademijom u Lincu, ali Reneu, potonjem Rajneru, uniforma jedva da je bolje stajala od haljinice koja mu je psihu zauvek učinila metastabilnom i osetljivom kao ‘’vejka na vetru’’. To je mučno detinjstvo provodio u rodnom Pragu. U ilici Panskoj. Možda mi se 41
zato misao otima od prisnijeg vezivanja ovog pisca za prestonicu nekadašnje Bohemije. Ulica njegovog detinjsta, stojim kod broja 7, preko puta je broj 8 u kome su stanovali Rilkeovi roditelji. Otmena, danas opterećena kršem modernih vremena. Zastao sam baš ovde, priznajem, ne samo zbog Rajnera, privukao me je muzej Alfonsa Muhe, znamenitog češkog likovnog umetnika iz Art Nouveau epohe. Ne ula zim unutra iako sam ljubitelj ovog slikara. Razlog je veoma prozaičan: tek je 9.30 a muzej radi od 10. Ipak, otvorena je letnja bašta u okviru ''Kaunicky Palace'', otme ne građevine iz 18. veka. Predah. Potom idem dalje ne bili osetio otmenost kraja u kome je Rajner Marija Rilke pokušavao da se dočepa svog stvarnog bića. Koje je delimično pronašao studirajući istoriju, psihologiju i književnost. I kasnije, zaljublju jući se u lepe, umetnički obdaren i psihološki složene žene. Tonući sve dublje u iluziju književnosti. Svraćam potom u restoran ‘’Rajner Maria M aria Rilke’’ u blizini Karlo vog mosta, Karolíny Světlé 25, Staré Město. Pre podne je još. Nema gužve. Enterijer na prvi pogled deluje dovoljno češki. Svodovi. Intima. Ipak, suviše šarenila i ‘’Mišelinovog’’ stajlinga. Daleko je ovaj restoran od mesta u koje je Rilke mogao češće zalaziti. Ni Prag mi danas nije po volji. Zbog Z bog Rilkea kome ovaj inače čaroban gradnije nije bio suviše naklonjen. Barem u detinjstvu. Premda je Rajner jednom prilikom rekao kako su mu Bohemija i Rusija dve destinacije koje zove svojim domom. Lju beći, ipak, najviše Pariz. Rusija je međutim bila nešto drugo. Najviše zbog Lou And reas-Salomé, s kojom je upoznao Tolstoja i porodicu Pasternak. I svet psihoanalize. U senci Frojda. Onda odem iz Praga sa svešću da je Rilke otišao iz njega, u egzil, da bi mogao da piše. Kao što je to učinio i Džojs. Sa Dablinom. I zbog njega. Srećem Rilkea, onda i sasvim očekivano, jer on mi se u životu javlja skoro svaki puta kad pohodim mesta koja imaju u sebi neki ’’Alef’’, u Veneciji. U kojoj je, on, alef, veličanstven. O čemu svedoči i Vladimir Pištalo. Dok letnji pljusak unut rašnjem moru dodaje još vode, s malo nelagode procenjujem da li će gradska teč nost do večeri liznuti i trotoare. Tek je podne. Kraj će veka a ja pod ustiskom lektire razmatam mogućnost da li su se Kafka i Džojs, negde 1912/3 možda sreli negde na putu imeđu Trsta i Venecije. Irac bi mu pričao o ''Kamernoj muzici'' a stidljivi Pra žanin bi oćutao svoje ljubavne jade sa Felice Bauer. Bilo bi to impresivno ćutanje nad kojim bi lebdela upitanost Rilkeova: ''Postoji li zbilja vreme koje razara? Nje gove ''Devinske elegije'', nastale ovde, u Severnoj Italiji, između Trsta i Venecije, kao da su ključ za razumevanje grada kroz čije vene protiče zamućena voda kanala koji imaju svoje gondole i mostove s kojih i danas gledaju oči inkvizotora, duždeva., kurtizana i moreplovaca. U Veneciji, dakle, opet razmišljam o Pragu. I o Rilkeu, koji je osim neprestanle ljubavne žudnje koju je samo melanholija prekidala, osećao kako se u njemu raspinju nemačka i češka kultura. I jezik. Te je i zbog toga pisao najčešće – na francuskom. U Veneciji, dok sa Rialta iščekujem plimu, vidim kako is pod Karlovog mosta Vltava dopunjuje istoriju. Like · · Follow Post · Share · Edit · November 23, 2011 Olivera Djurdjevic likes this.
42
petak.25.novembar: SANJA RADIŠIĆ
Veče idealnog za izbegavanje svakog izlaska: petak u magli. Zrenjanin pust i zgrčen. Kao da je nekad drugačiji? Nepravedan sam, ipak. Ume on da bude i opušteno tolerantan. Retko, doduše. Na maloj sceni Narodnog pozorišta - predstava po tekstu Tene Štivičić ''Ne moš' pobeć' od nedelje''. Sala puna. Vidim iz afiše da je veći deo posla u pripremi obavila Slađana Kilibarda. Koju pamtim po dobro obavljenom poslu sa ''Žoharima''. Onda sledi sat vremena uparenih monologa dvoje mladih predstavnika generacije koja počinje da upražnjava život odraslih. Seks, zezanje, zajedničko stanovanje, računi i ostale prozaičnosti. Lagano, bez dubljeg socijalnog. psihološkog i kulturološkog konteksta. Opšta mesta, brutalnosti. Tek izmaknuto od banalnosti. Zahvaljujući nepretencioznosti. Autorke ali i još više rediteljke koja vešto izbegava da se suviše učitava u njen predložak. I da drami. 43
Ovako sagledan ''event'' nagoveštava samo sasvim ispražnjeni doživljaj. Ipak i međutim, i ovom prikazivanju neuspelog bekstva od njedelje, koja je paradigma malograđanskog skrivenog užasa, igra Sanja Radišić. Kojoj tekst i režija omogu ćavaju da prikaže punoću svog dramskog umeća. Što je neverovatno teško učiniti u predstavi u kojoj nema otklona i zaklona. Jer je ne štiti autonomnost i celovitost razvijene uloge,odnosno izraženiji književno-teatarski kontekst. Ona je, po autorki, samo devojka-žena, kojoj pomaže momak-ljubavnik, koji je isto tako nasukan na komadiću scenskog prostora u nepsrednoj blizini publike. Rediteljka joj pruža neosphodnu pogršku, mizascen, igrajuća rekvitita, kao i Dejanu Karlečiku, koji dobro asisitira Sanji Radišić u ovom jednočasovnom umetničkom zalaganju da se ova priča sva od opštih generacijskih mesta održi kao scenski događaj. U diskretnoj ali preciznoj režiji Slađane Kilibar de. Šta zapravo ova glumica radi u ovoj predstavi? Pre svega savršeno kontlroliše tekst koji izgovara, braneći ga od banalnosti. Zatim - dijapazon emocija koje se kreću od romantičnog preko erotičnog da bi stigle do prozaičnog, s perfekcijom drži unutar umetničkog, svesna da bi je preterano realistička gluma odvukla u patetiku. Konačno, pošto se u rediteljkinoj postavci initima ovog para iskazuje njihovim povremenim obnažavanjem, što se pokazuje kao jedno od boljih scenskih rešenja, Sanja Radišić demonstrira savršeno vladanje sopstvenim telom. Svesna da je njena fizička intima na dohvat gledališta, ali time ništa manje izložena od psihe. Jer obe su , tog momenta, u funkciji pozorišne umet nosti. Petak veče, odnosno izlet u Pozorište, ipak se snagom glume uspostavlja kao bolji deo dana u Zrenjaninu. Koji ne može da pobegne od nedelje. Srećom, bio je to petak i jedna dobra, mala, predstva u Pozorištu koje bolji deo ovog grada. A, sutra će ipak - ponedeljak! Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · November 26, 2011 Nevenka Nena Martinov likes this. Senka Petrovic Nije istina da je Dejan Karlečik (a ne Karličik, kako ste napisali) samo asistirao Sanji. Sve što ste napisali za nju važi i za njega! November 26, 2011 at 5:42pm · Like Zoran Slavic zaista je Karlečik. Hvala. November 26, 2011 at 5:54pm · Like Nevenka Nena Martinov Zorane,tako si lepo opisao Zrenjani uvece takav j e tuzan svako vece a i danju nazalost tako je ... November 26, 2011 at 9:30pm · Like Zorica Aleksic setimo se kako je nekada nas grad izgledao; kada se cekao red da udjes u hotel Vojvodinu jer nisi mogao da dodjes do prazne stolice kada je bio korzo ,kada su bile igranke u starom domu omladine gde su svirale Omege, kada smo bili mladji sve je bilo lepo . November 26, 2011 at 11:53pm · Like
44
MOJ EVROPSKI DEO SVETA
45
nova elektonska knjiga. Putopisi po Evropi. Sabrani tekstovi koji su vas zainteresovali na ovom mestu Facebook-a. Od Zrenjanina do Andore la Velje. http://www.scribd.com/doc/74067549/Moj-Evropski-Deo-Sveta-1 — with Iva Mia Guccu. Guccu.
46
VALTER BENJAMIN U MEĐUGRADSKOM AUTOBUSU ovako počinje roman:
UVOD U ROMAN 47
„VALTER BENJAMIN U MEĐUGRADSKOM AUTOBUSU”
Piše: dr Dinko Deverić, gostujući profesor univerziteta Orade Mare (Rumunia) i Tartu (Estonia) Novi roman Miroslava Vladimira zaklapa projekat romanesknog kvarteta, koji sačinjavaju njegova dosad već objavljena dela „Pad u besanicu”, „Odlazak samoće” i „Ubod temena”, kao i novi tekst, „Valter Benjamin u međugradskom autobusu”, koji ih objedinjuje. Ovaj rukopis, na izvestan načn, sabira bitne teme prethodnih proza ali u znatnoj meri zahvata i nove romanske prostore. Istražujući socio-psihološke i antropološke monade svojih junaka, kao i našeg društvenog, jugoslovenskog, odnosno srpskog prostora, ovaj roman nelinearno prati junake u proteklih 40 godina, analizirajući kako ih istorijska zbivanja, ali i svakodnevan s vakodnevan život, oblikuju, uznemiravaju i troše. Ključni datumi novije prošlosti: studentska pobuna 1968., „Jogurt revolucija”, ratovi u bivšoj Jugoslaviji, Nato-bombardovanje, Oktobarski preokret u Srbiji, značajni su međaši ove proze koja simultano prati socijalna zbivanja i njihov odraz na psihu, etiku i estetiku jedne ili više generacija. Roman, međutim, u dobroj meri počiva i na posmatranju, analizi i sintezi arhetipskog, kulturološkog i socijalnog mikrokonteksta svojih brojnih junaka. Sa dosta replika, asocijacija, citata i ironije na prethodna svoja dela, Miroslav Vladimir u romanu „Valter Benjamin u međugradskom autobusu” otvara prostor i za svojevrsnu krimi-fabulu, koja nije samo u funkciji strukturalne prohodnosti već ovoj prozi donosi, u kontekstu epohe, svojevrstan parodijski otklon. Neki od junaka prethodnih Vladimirovih proza u ovom romanu nastavljaju književnu avanturu, dobijajući širi 48
kontekst, kao i produbljeniju socijalnu dimenziju. Dok se lik nemačkog pisca Valtera Benjamina, pretvoren u indirektnog ali i kompleksnog aktera, kao korektivni paradigmatički kulturološki dokument o dvadesetom veku, ali i tragična i ironična humana antiteza istog, još izraženije transformiše u znaĺajan imaginativan zamajac nove prozne arhitektonike. Posebna zanimljivost ovog dela je uvođenje zrenjaninske, bečkerečke, avangardne umetničke scene iz sedamdesetih, na svetlo dana. Mnoštvo likova, od kojih neki neodoljivo podsećaju na slične iz stvarnog kulturnog života, premda nijedan nema bukvalan uzor, uz veoma razvijenu i razgranatu priču koja se dešava u više zemalja Evrope, iako i ako je srce radnje Srbija i Balkan, čine ovaj roman intrigantnim ali i zahtevnim. Jer, isti sadrži u sebi i niz estetičkih, es tetičkih, političkih i nadasve socio-istorijskih implikacija. Jedan se roman, „Ubod temena”, Vladimirov prethodni, svesno posmatra kao nezavršena i otvorena umetniĺka forma. On se kritički rasklapa u funkciji novog teksta koji ga nastavlja, uključujući u sebe i više viš e slojeva prozne prošlosti, da bi se u konačnom ishodu obreo kao novi format u izmenjenom političkom i kulturološkom miljeu, koga, sa margine, sve više determiniše populistička, kriminalizovana i estetički i etički razobručena stvarnost. Koja paralelno postoji u vremenu koje teško moće da se legitimiše kao konzistentno. Ipak, ugao pojedinačne tragedije, iluzije i neverice svemu prethodi. I nastavlja se.
49
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA
Pozorište, s početka više kao umeće a manje kao umetnost, odnosno kao više jao povremena javna prikazivačka delatnost, u našem se gradu pojavilo još polovinom osamnaestog veka, verovatno na nemačkom jeziku, u obliku putujućih družina. Grad se tad zvao Veliki Bečkerek i brojao je petnaestak hiljada stanovnika. Družine pozori štanaca, koje su imale sedište u Temišvaru, često su bile nazivane i "lakrdijaškim", što ne mora biti diskvalifikujući prefiks, iako verovatno odražava karakter i formu pri redbi koje su ovi histrioni održavali po kafanama i trgovima. Verovatno je sličnih grupa bilo i sa predstavama na mađarskom jeziku. Krajem osamnaestog veka, bez namere da se upuštamo u pseudoistorijske pretpostavke o tačnom datumu, u Velikom Bečkereku se začinje i domicilna pozorišna aktivnost na srpskom jeziku. Podaci, koji se uglavnom podudaraju, pominju ime učitelja Marka Jelisejića kao osni vača ovakvih dramskih aktivnosti, Arkadija Pejića kao prvog histriona sa imenom i prezimenom, dok predstave "Nevini Josif", "Velizar" i "Aleksandar i Natalija" ili "Car Petar Veliki" slove kao prikazanija koje je ta školska družina izvela u svom gradu. Veliki Bečkerek je u to vreme sedište Torontalske županije, postoje osnovne i srednje škole, otvorena je Gradska bolnica i apoteka. Početkom devetnaestog veka dogodio se katastrofalan požar koji je opustošio grad. Putujuće slikarske družine "zografa" na razmeđu vekova postaju stacionarne, a njihova se dela personalizuju. Beležimo imena u rasponu od Nedeljka Popovića Šerbana do Arsenija Teodorovića. Muzika je je još u crkvenim okvirima, književnost u povoju, a grad stasavanjem mlade građanske klase i oporavkom od velikog požara postaje jedan od najznačaj nijih kulturnih centra ovog dela (nekadašnjeg, austrougarskog) Banata. Pozorišni život grada je znatan.Pored pomenute Jelisejićeve školske grupe, gostuje i družina Emanuila Jankovića, mađarska trupa Davida Kilinija, a 50
redovna su gostovanja i nemačkih teatarskih sastava. Pojavljivale su se i srpske pozorišne grupe, koje je na neki način inspirisao i animirao tadašnji pozorišni anfanteribl Joakim Vujić, između pisanja, režiranja i sporenja sa sa svakojakim vlastima. 1839. podignuta je prva pozorišna zgrada u našem gradu. Za izvođenje predsta va i drugih priredbi zapravo je adaptiran Državni magazin žitarica. Zgrada je bila u vlasništvu grada a gradski Magistrat je u prvo vreme besplatno ustupao zgradu, sa zagrevanjem i osvetljenjem, pozorišnim družinama. Nastupale su u prvo vreme mađarske i nemačke trupe, a kasnije i diletantske grupe iz Kikinde, Pančeva, Vršca. Zanimljivo je da je u Velikom Bečkereku na nemačkom jeziku izvođena i predstava "Smrt cara Uroša". U lokalnom listu ''Grossbetschkereker Wochenbllat'' pojavljivale su se redovno i recenzije ovih gostovanja. Kulturni život u ovom delu Banata se evidentno sredinom veka ubrzava. 1851. izašao je prvi broj ''Grossbetschkereker Wochenbllata'' štampan u Plajcovoj štampariji. Prota Danilo Stajić već od 1838. sa rađuje u peštanskim ''Serbskim novinama'', Konstantin Danil slika ikonostase i por trete, u njegovom ateljeu uči slikarstvo i Đura Jakšić. U književnom svetu još traje "veliki post". Aktivan je jedino Evstatije Mihajlović Eta, čuveniji kao prvobitni protivnik Vukove jezičke reforme a manje zapažen po religiozno-romantičarskim delima. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 13, 2011 Dragan Knezevic and Lidija Đogo like this.
51
pisanje zaborava
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA (2)
1845. u Bečkereku je rođen glumac Toša Jovanović, po kome današnje pozorište nosi ime. On se, sasvim neumetnički, u ranoj mladosti posvetio učenju berberskog zanata, a zatim i ipak, 1865. stupio u pozorišnu družinu A. Mandrovića i time zapo čeo pozorišnu karijeru. Potom je igrao u putujućim pozorištima Joce Popovića-Bečkererčanina i Paje Stepića, dok je za člana Narodnog pozorišta u Beogradu prim ljen u oktobru 1869. Od 1873. do 1878. član je Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, da bi se potom vratio u Beograd gde je glumio do smrti (1893). Istakao se kao tumač dramskih i lirskih uloga. Zahvaljujući lepoj i impozantnoj pojavi, ali i sugestivnom glumačkom izrazu, zas novanom na inspiracijama iz svakodnevnih životnih okolnosti i pojava ali i veoma izraženoj glumačkoj intuiciji, vrlo brzo je stekao ugled među krtičarima i popular nost u publici. Istakao se u domaćem romantičarskom repertoaru (u delima J.Subo tića, Đ. Jakšića. L. Kostića i dr.) ali kao i tumač karakternih uloga klasične ruske lite rature (npr. Hljestakov u "Revizoru" N.V. Gogolja). Bio je i izvrstan tumač Šekspiro vih likova: Romea, Otela, Lira, Magbeta, Šajloka i dr. Nešto pre njega, 1935. u Velikom Bečkereku rodio se i dramski pisac, komediog raf osrednje, lokalne vrednosti, Jovan Ristić Bečkerečanin, svojevremeno poznat po svojim delima "Bontonirani ćifta", i "Dve varalice". Pored brojnih proznih radova, koji su sasvim zaboravljeni, ove, u osnovi, ''posrbe'' poznatih klasičnih komedija ipak su imale znatan odjeka u tadašnjem gledalištu, jer je pristupačnim jezikom prilao klasične komediografske teme poznatih pisaca. 1884. urađena je prva veća i ozbilj 52
nija adaptacija pozorišne dvorane. U dugom vremenskom razdoblju, do kraja Dru gog svetskog rata, pored dosta gostovanja, beleži se intenzivna dramska aktivnost diletanata (na primer, Velikobečkerečke diletantske omladine, pozorišne sekcije Sokolskog društva, kao i Amaterskog pozorišta ''Matice'', koje je u periodu između dva rata izvelo oko 500 predstava). Pored pozorišne zgrade, predstave su najčešće izvođene u sali bivšeg hotela "Kruna", Sokolskom domu ali i raznim varoškim gostionicama. Zanimljivo je istaći da su u predstavama "Matice" gostovali tada istaknuti dramski umetnici kao Žanka Sto kić, Desa Dugalić, Boža Nikolić. Od velikobečkerečkih pozorišnih radnika valja pomenuti profesora Miloša Stanojevića, novinara Antonija Škrbića, karikaturistu Šacu Pavlovića. Iz redova domaćih diletanata, snagom talenta i radom izdvojio se Lazar Bogdanović koji je kasnije postao profesionalni glumac i reditelj. Iz tog raz doblja u pozorišnom životu grada valja zapamtiti da su pored Srpskog Narodnog pozorišta iz Novog Sada, u Bečkereku, odnosno Petrovgradu, redovno gostovali Subotička i Beogradska opera i opereta, Drama beogradskog pozorišta i Zagrebačka drama. 1931. godine izvedena je i unutrašnja adaptacija drevne pozorošine zgrade u čije su temelje, po legendama ali možda i stvarno, ugrađene i opeke iz razrušene bečkerečke tvrđave Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 14, 2011 Ljudmila Šajtinac, Šajtinac, Lidija Đogo, Đogo, Jelena Šujica Žigić and 2 others like this.
53
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA (3)
Po okončanju Drugog svetskog rata, 15. oktobra 1944. održana je prva pozorišna predstava. Bila je to Nušićeva komedija "Analfabeta", u režiji Milana Cvejanova - Bube. Da pomenemo i prve aktere: Smilja Matić, M atić, Vojin Milenov, Đura Turinski Ivan ka Arsić i Zlatibor Kostić. Kuriozitet ovog izvođenja je da je predstava počela u 16 časova jer je još na snazi bio Policijski čas. Ovu i naredne predstave or ganizovao je Pozorišni odsek pri Narodnooslobodilačkom odboru u Petrovgradu. Kasnije režije uglavnom potpisuje Siniša Ravasi. Glumci su amateri. Igraju se Sterija, Nušić, Go golj, Bora Stanković. Glume Ljubica Ravasi, Sava Lazarov, Stojan Zamurović, Stojan Notaroš, Sava i Zorka Lazarov, Stevan Tatić i drugi. Režijom se bave Milan Cve janov, Lazar Bogdanović, Đura Turinski, Jelena Trumić... Taj amaterski i podvižnički period traje sve do avgusta 1946. PERIOD POZORIŠTA "TOŠA JOVANOVIĆ"
54
9. avgusta 1946. doneta je odluka da se osnuje Narodno pozorište "Toša Jova nović", dok je svečano otvaranje upriličeno 15. septembra 1946. premijerom drame Đure Jakšića "Stanoje Glavaš", u režiji Lazara Bogdanovića, sa Đurom Turinskim u naslovnoj ulozi. Za prvog upravnika postavljena je Anđa Jankov. Međutim, tek se 1948. može označiti kao godina pravog profersionalnog rada jer se tada znatniji deo glumaca i tehničkog osoblja zapošljava. Upravnik postaje reditelj i glumac Lazar Bogdanović a u ansambl ulazi i Aca Šajber koji će postati legenda ovog pozorišta. Posle Bogdanovića za upravnika dolazi učitelj Đorđe Damjanov, čovek čije ime dosta znači u istoriji ovog pozorišta kao vrsnog organizatora i čoveka koji je umeo da pre pozna prave glumačke talente. Kao prvi pro fesionalni scenograf zapošljava se Josip Vinarić. U repertoaru pretežu domaći i rusko-sovjetski komadi. Sledećih sezona znatnije se menja i ansambl, koji dopunjuju, prvo Sava Damjanović, Stevan Mari oncu, Marija Lucić, Stevan Minja, Mirjana Pavlović. Kasnije se zapošljavaju i prvi glumci sa akademskim obrazovanjem: Nada Marković i Vera Jokić, dok je prvi profe sionalni reditelj Petar Križanec. U sezoni 1953/54. veliki broj izuzetnih glumaca, Mili ca Radaković, Petar Vrtipraški, Mihajlo Milićević, Fahro Konjhodžić, Janićije Mitrić, kao i reditelji Petar Govedarović, Milan Tutorov, Bora Hanauska i drugi naglo i efek tno uvećavaju kvalitet i rejting pozorišta "Toša Jovanović". Svoje diplomske pred stave u ovom pozorištu rade Josip Lešić i Vasilije Popović, kasnije mnogo poznatiji kao književnik sa umetničkim imenom - Pavle Ugrinov. Sa radom počinje i scena na mađarskom jeziku na kojoj režira Juhas Ferenc, a igraju Boroš Ištvan i Mirjana, Ilonka Novotni, Juhas Žuža i Babinski Ištvan.. Međutim, mađarska drama pri ovom pozorištu je je ubrzo iznova amaterizovana, uklopila se u pozorište "Madač" koje do današnjih dana postiže lepe rezultate. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 15, 2011 Dragan Knezevic and Nataša Kljukević Ex Kozlovački like this.
55
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA (4)
U narednom periodu upravnik postaje Đorđe Brković, da bi ga ubrzo zamenio Dušan Ćuk koji će ovim pozorištem rukovoditi sve do 1964. U ansambl dolaze Boža Pavi čević Longa, Jovan Antić, Fedor Tapavički, a nešto kasnije i Filomena Dogan, Lidija Bulajić i Anita Naradžić. Plasmanom na 'Prve jugoslovenske pozorišne igre "Sterijino pozorje", sa komedijom ''Kir Janja'' u režiji Bore Hanauske H anauske ovo pozorište postiže veliki uspeh. Valja pomenuti i aktere ovog postignuća: Mihajlo Milićević, Milica Rada ković, Lidija Bulajić. Miša Daraković, Stevan Marioncu i Petar Vrtripraški. U među vremenu, repertoar postaje složeniji i zahtevniji jer su i zahtevi publike porasli. Od predstava koje su naišle na dobar prijem kod publike pominjanja su vredne ''Put oko sveta'', u režiji Josipa Lešića, zatim ''Večiti mladoženja'' u postavci Milana Bari ća a naročito ''Koštana'' u režiji Voje Nanovića, scenografiji Miomira Dinića, kosti mima Dese Glišić i gostovanjem Milivoja Živanovića. 1957. godine je izvršena ozbiljna i stručna adaptacija zgrade pozorišta. Radov ima je rukovodio arh. Đorđe Tabaković a slikarske radove izvodio slikar i scenograf Vlada Marenić. Iz ovog vremena datira i jedna od 56
najuspelijih predstava u istoriji pozorišta "Toša Jovanović", ''Doživljaji Nikoletine Bursaća'', po Branku Ćopiću. Predstavu je režirao Milan Barić a uloga Nikoletine je definitivno lansirala Savu Damjanovića kao budsućeg velikana ovog pozorišta i jednog od najznačajnih gluma ca srpskog glumišta. U pozorište dolaze Ljiljana i Vlada Rebezov, Boris Kovač i Miki Mirković, što još utvrđuje inače visok kvalitet umetničkog ansambla. Nižu se gos tovanja, nagrade, turneje. Polako se i glumački ansambl menja. Nažalost, još više osipa. Ipak, u sezoni 1962/63. dolazi još jedan je dan veliki uspeh. Drugi poziv na "Steri jino pozorje". Ovog puta sa dramom Arsena Diklića ''Na zelenoj reci čun'', u režiji Duška Rodića i scenografiji Vlade Rebezova. Nosilac glavne uloge, Boris Kovač dobio je Sterijinu nagradu. U predstavi si igrali i Sava Damjanović, Mihailo Milićević, Lidija Bulajić, Dušan Petrović, Stevan Mišić, Stojan Notaroš, Milutin Mirković, Stevan Mari oncu i Milutin Karišik. 1964. godine za upravnika pozorišta dolazi dramski pisac i reditelj Milan Tutorov a pozorište se orijentiše skoro isključivo na domaće pisce. Zapažene režije ima Jovan Putnik, ''Pokondirena tikva'' i ''Pljus, koji svojim inovantnim potezima i pomalo rizičnim stilizajama uspeva da ustalasa zrenjaninsku publiku, što će još efektnije i radikalnije činiti u vreme svog upravnikovanja ovim pozorištem. Kao stalni reditelj u pozorištu radi Slobodanka Aleksić, koja je diplomirala u klasi Huga Klajna. Pamti se njena postavka drame ''Novi anđeo'', Milana Tutorova u kojoj su uspešno nastupali Branko Milićević, Bogdanka Vakanjac i Ljiljana Rebezov. To razdoblje pozorišne isto rije pamti se po mnoštvu održanih predstava, kao i glumcima Savi Damjanoviću, Vasji Stankoviću, Filomeni Dogan, Ljiljani Rebezov, Aci Šajberu, Maši Topiću... Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 16, 2011 Spomenka Vojvodic, Vojvodic , Zorica Aleksic, Aleksic, Dragan Knezevic and 2 others like this.
57
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA 5
1968. godine započinje jedna kratkotrajna, burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih strana osporavana, ali i veoma zanimljiva i značajna epizo da preuranjene "bitefovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, pomalo i mistifikator i svakako i žrtva bio reditelj Jovan Putnik. U tom pozorišno-artističkom periodu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio, naročito ako se uzmu u obzir izvestan zrenjaninski ne samo pozrišni tradicionalizam, kao i ukupan socrealistički ambijent koji se naslonio na predratnu malograđanštinu, protiv koje su upravo pisani znameniti ''Pamfleti'', koji su imali sreću/nesreću da se ne pojave na pozornici te je njihova ''subverzivnost trajala u senci, dešavala su se sva kojaka teatarska, parateatarska i medijska čuda koja je veoma precizno dijagnosti cirao Stanko Ž. Šajtinac u svom tekstu nazvanom "Sumnjivo lice/ Zrenjaninski pozorišni eksperiment". U ovom sumiranju prošlosti zrenjaninskog Pozorišta izdvojićemo samo nekoliko karakteristika "putnikovskog eksperimenta" koji u ukupnoj pozorišnoj zbilji grada, a naročito u njenoj magičnoj scenskoj fikciji predstavlja nezaobilaznu prevodnicu. Pre svega, Jovan Putnik je za nepune dve godine uspeo da, zajedno sa onim delom ansambla koji je shvatio ili makar naslutio novu pozorišnu misao, i naročito sa odvažnom i histrionski ingenioznom grupom entuzijasta iz nekadašnjeg Doma omla dine, 58
predvođenih Miodragom Martinovim Dživom, rediteljem i piscem, tragično talentovanog i sudbinski predistiniranog na bljesak i brzi životni krah, oformio novi pozorišni duh, s onu stranu akademizma, tvrdokornih teatarskih konvencija i pravila. Pokušavao je, često i uspevao, da stvori pozorište koje napušta suvu tekstualnost, ukida granice između scene i gledališta, kombinuje gest, igru, balet, ekspresiju i impresiju, daje muzici, pokretu i svetlu ravnopravnije mesto, glumce izvlači iz klasi čnog dramskog izraza, jednom reči Jovan Batica Putnik je izvršio umetničku revo luciju unutar pozorišta "Toša Jovanović". Koje, kao i zrenjaninski establišment nisu bili spremna za to. Od rezultata te neukrotive energije ostale su zapažene i uzbu dljive predstave ''Vetrovi koračaju'', ''Cveće i smrt starog Luke'' kao i ''Centrifugalni igrač'', skoro preminulog književnika Todora Manojlovića. Neka ostane pomenuto da su Putniku u ispisivanju nove umetničke prakse, u nepune dve godine burnog pozorišnog života u Zrenjaninu, pomagali Ivan Lerik, Nikola Medvedev, slikar Zdravko Mandić, jezikoslovac Aleksandar Ječmenica, glumica i balerina Višnja Kauzlarić Mandić i supruga mu, glumica Brižit Terzijef. Krajem sezone 1970. iznenada ali ne i neočekivano, jer su pozorišni anhronizam, malograđanska inercija i politički pragmatizam nadvladali, teatarska ''kontra revolucija'' kupuju Putniku upravničku voznu kartu kar tu u jednom pravcu. Ali, pozorište nastavlja da živi. Drugačije, neki kažu i bolje. Zapravo, kad sagledam čitav "slučaj", iz dva ugla, prvo kao jedan od sporednih aktera tog pozorišnog trenutka - napisao sam par pozitivnih prikaza o predstavama "Putnikove ere", a potom iz pozicije nak nadne pameti, koja ne mora uvek da bude pogrešna, ostaje mi da zaključim da 1968. godine, u tadašnjem Zrenjaninu, koji ima samo jedno pozorište, i to "Narod no", i publiku klasično ali dobro odgojenu za svoje vreme, nije se ni mogao očekivati drugačiji završetak ovakvog eksperimenta. Jer, upitajmo se, da li bi u istom is tom periodu i jedan Beograd mogao da opstane samo na Ateljeu 212 ili Bitefu. Bez Jugosloven skog dramskog, Narodnog ili Pozorišta na Terazijama. Odgovor kao da čujem! Ma kar i kroz zube izrečen! Teško. Ipak, vreme burnih teatarskih dana i noći Batice Putnika jeste periklovski period zrenjaninskog pozorišta. Bilo je '' kao u sred Pariza...'' Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 17, 2011 Dragan Knezevic, Knezevic , Aleksa Pusic and Mileva Šijaković like this.
59
PISANJE ZABORAVA
''VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA'' 6
Posle ove burne i nažalost kratke epizode ''Putnikovog eksperimenta'', u povesti ovdašnjeg pozorišnog života, epizode za koju bi bilo dobro da ostane uznemirujući presedan i latentna energija promene, nastupa skoro desetogodišnji period sigur nog kvaliteta, proverenog repertoara, solidnih reditelja, stamenih glumačkih ostva renja, dobrog odziva publike, ali i povremene letargije. Pozorišno vreme koje zado voljava ali ne uzbuđuje. Ovo je period upravnikovanja sjajnog glumca Save Damja novića, uz kasniju asistenciju profesora Luke Hajdukovića, kao umetničkog direk tora. Neočekivano, i njihova "klasična" epoha završava se jednom avangardnim i uz nemirujućom predstavom. Ali, o njoj kad stigne na red. re d. U narečenoj dekadi, u pozo rištu "Toša Jovanović" bilo je velikih predstava, dobrih 60
glumaca, renomiranih reditelja. Prvo da nabrojimo nekoliko ključnih repertoarskih vrhunaca: možda valja zapo četi od Mihizovog ’’Banović Strahinje’’, u režiji Jovana Konjovića, sa scenom Borisa Maksimovića i kostimima Dese Glišić. Od režija Jovana Putnika, koji se iapk vraća na mesto svog ''prevratnog pokušaja'', izdvojili bi, opet, realizaciju Mihizovog teksta, ovog puta ''Komandant Sajler'', kao i Sterijine tragedije ''Smrt Stefana Dečanskog''. Reditelj Dragan Jović potpisuje majstorsku režiju komada Zorana Petrovića ''Pa izvolte u Sakule'', sa brilijantnim Savom Damjanovićem, efektnim Stoja nom Notarošem i živopisnim Lazarom Brusinom u glavnim rolama. Ova saga iz vojvođanskog života igrana je sa ogromnim uspehom, kroz par generacija publike, više od dece nije. Aleksandra Ognjanović ostvaruje mnoštvo kvalitenih predstava, uglavnom bazi ranih na klasičnom repertoaru, ruskom i skandinavskom. Želimir Orešković takođe uspešno radi u ovoj deceniji. To važi i za Boru Glirorovića. Nebojša Komadina na scenu postavlja komediju Aleksandra Popovića ''Krmeći kas''. Još mladi Ljubiša Ris tić na zrenjaninsku scenu uspešno prenosi svoju hit predstavu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Fejdoovu ''Bubu u uhu''. Koja se osim po urnebesnom tempu i smehu, i po trajanju, pamti i po stalnim gostovanjima istaknutih protagonista. 1978. Stevo Žigon pos tavlja svog proslavljenog ''Revizora'', N.V Gogolja. U do perfekcije funkc ionalnoj scenografiji Vlade Rebezova, i glumačkim bravurama Milenka Pavlova, Novaka Bilbije, Stojana Stoiljkovića, i nadahnutom glumom Mirja ne Vukojević, Budimira Pešića, Gordane Vinokić, Mihajla Fora, ''Revizora'' će godina ma pratiti oduševljena publika, te mnoštvo gostovanja i nag rada. Stevo Žigon, nešto kasnije nastavlja niz svojih upečatljivih i neobičnih režija u ovom pozorištu predstavama ''Ožalošćena porodica'' i ''Rodo ljupci''. I onda, pred kraj osme decenije dvadesetog veka, Ljubiša Ristić, sa provokativnim tekstom Dušana Jovanovića ''Žrtve mode bum, bum'' izaziva, ne samo pozorišni zrenjaninski šok, već i više od toga. Jugo slovensku senzaciju! Od aktera ove uznemirujeće pred stave spominjem glumca Novaka Bilbiju i scenografa Miodraga Tabačkog, koji je svojom idejom spajanja scene i gledališta bio i značajan subjekt čitavog ovog kon ceptualnog-teatarskog potresa. U navedenim predstavama pomenuli smo i skoro sve najistaknutije glumce ovog perioda. Ostaje samo da akcentujemo i Nikolu Jurina, odnosno Selimira Tošića. Zanimljivo je da je završetak ove etape u hodu kroz teatarsko vreme "Toše Jovanovića" obeležio isti onaj reditelj koji će i četiri godine kasnije završiti razdoblje normalne smene upravnika i njihovo rutinsko završavanja mandata. Učinio je to Bo da Marković sa Brehtovim tekstom'' Strah i beda Trećeg Rajha'', jednim multime dijalnim projektom skoro vizionarskih domašaja, predstavom na ivici remekdela i velikog promašaja. U tako kontraverznoj prezentaciji Brehta, dobro su igrali Novak Bilbija, Svetlana Vujičić, Filomena Dogan i Stojan Stojiljković. Naredno razdoblje, čini se poslednje do današnjih dana koje će trajati normalan upravnički mandat predstavlja kombinaciju klasičnog repertoara i avangardnih i nes vakidašnjih rediteljskih koncepata. Pored prosečnog ''Hvalisavog vojnika'', koga je dino izdvaja rola Novaka Bilbije, što važi i za ''Razvojni put Bore Šnajdera'', u kome opet blista Bilbija, zapažena je predstava ''Samoubica'' Nikolaja Erdmana koju je režirao Dimitar Stankoski, dok Ivana Vujić potpisuje jednu vrlo radikalno pročitanu 61
''Gospođu ministarku'', na čijem su tragu i postavke današnjih ''Ministarki''. Autoru ove knjige, tada se nije naročito dopala Vujićkina inscenacija. Bilo, pa ostalo zabeleženo! Tek kasnije je svatio semantičku i mentalitetsku radikalnost ovog projekta. Završetak mandata, tadašnjeg upravnika Nikole Medvedeva ostao je zapažen po dve nesvakidašnje predstave, obe u režiji konroverznog Bode Markovića. Prvo je bila predstava Džona Osborna ''Osvrni se u gnevu'', prepuna praskajuće energije i dubinske psihoanalitike, kao i ingeniozne scenog rafije Miodraga Tabačkog. A sledio je ''Kralj'', poz natog francuskog karikaturiste i satiričara Žorža Volinskog, koji se na ročito pamti po "neispunjenim očekivanjima" građanstva da će na sceni videti do ta da neviđenu količinu erotike i verbalne skaradnosti, što se nije dogodilo, iako je tekstualni predložak nudio i takve mogućnosti. Šta je odlučilo da skandal ne eksplodira na pozorišnoj sceni, samocenzura pozorišta ili omča (političkih) cenzora iz senke, možda neko i zna!? Što više nije ni važno. Dragan Knezevic, Knezevic , Jovan Caran and Ivana Kukolj Solarov like this. PISANJE ZABORAVA
''VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA'' 7
Iza tog ekskluzivnog period počinje neko nestabilno pozorišno vreme primereno nedoslednom društvenom ubrzanje koje vodi i život i teatar veoma često u suprot nom smeru od očekivanog. Ta se hirovitost najvidnije ogledala u hiperbrzom izme njivanju upravnika i direktora, i rapidnom smanjivanju broja izvedenih premijera. Čini se da su ostali scenski akteri, pa i same predstave, pali i drugi plan: samo je upravnička devastacija bila stalna. Nešto me to suviše podseća i na društveno-po litičku zbilju toga vremena. U njoj se samo jedan lik, S.M. predugo nije menjao. Ko zna kako bi nam bilo da je u političkoj zbilji bilo sličnije stanju onom u zrenjanins kom teatru. Sa brzom smenom rukovodilaca! Ipak, tih godina je konačno završena i dugo očekivana izgradnja i adaptacija
62
ruinirane zgrade Pozorišta, kao i rekons trukcija i restauracija barokne dvorane, zapravo onog prvotnog žitnog magazina. Dogodilo se to u 1986. godini, za vreme upravnikovanja Radojice Tomaševića, u čemu su nisu zanemarive i zasluge mnogih prethodnika. Ne znam se samo čije su pak greške ugrađene u u to umivanje pozorišnr zgrade. Igrane su i predstave ''Putujuće pozorište Šopalović'', Ljubomira Simovića, sa veoma impresivnom glumom Selimira Tošića, zatim ''Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja'', Iva Brešana, u režiji Dmitra Stankoskog, sa opet razigranim Selimir om Tošićem. Priča ovog upravnikovanja završila se pomalo nezgrapno, posle preds tave ''Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat'', Miodraga Karadžića, koju je režirao Blagota Eraković, satiri u kojoj su izvrsno glumili Sava Damjanović, Miloje Ivano vić i Svetlana Utješanović, došlo je do interne scene sa pucanjem i divljanjem, koja je ''oduvala'' i samog upravnika Tomaševića. Koji je, ruku na srce, bio strano telo u pozorišnoj kući. 1986. Tomaševića, brzopotezno zamenjuje Dragan Ćuk, koji će se u narednoj deceniji još par puta i sam naći u ulozi onog koji zamenjuje ili koga menjaju. U njego vom prvom upravničkom fragmentu priprema se melodrama A. Arbuzova ''Tanja'',zatim zanimljiv paket aranžman po tekstovima Branislava Nušića ''Karijera'', kao i neslavan povratak na scenu predstave Jovana Ristića Bečkerečanina ''Bonto nirani ćifta''. Već naredne godine, Ćuka zamenjuje Slavko Golić koji u dve sezone pokušava da sprovede svoj teatarski koncept. Tih godina reditelj Sulejman Kupu sović postavlja na scenu redizanjirani Anujev tekst nazvavši ga ''Ženski rock and folk band'', Dragan Jović režira ''Garavi sokak'' po Miroslavu Mir oslavu Antiću, kao i ''Banatikon'' Radivoja Šajtinca. Stevo Žigon, u sarad nji sa Viorelom Florom kao scenografom, i Božanom Jovanović kao kostimografom, kos timografom, predstavlja svoju verziju ''Izbiračice'', dok Želimir Orešković režira Goldonijevu ''Kafeteriju'', uz pomoć scenografa Borisa Maksimovića, u kojoj uspešno igraju Budimir Pešić, Mihailo Foro i Milan Kočalović. Dorićeva verzija ''Velikog Maka'' Eriha Koša, ambiciozno rađena, sa metaforičkim čitanjem bliske prošlosti, benigno politizuje zrenjaninsku kulturnu javnost. Igra se još jedan tekst Radivoja Šajtinca, u predstavi ''Dositej, srpski sr pski Odisej'' gostuju prvaci SNP Stevan Šalajić i Velimir Životić Ž ivotić a Miša Martinov predstavlja ''Disidentsku trilo giju'' Vaclava Havela. Na kraju, stiče se utisak, da je Golićev pozorišni period, po odigranom repertoaru sudeći, protekao znatno bolje nego što se to moglo u javnosti zaključiti po unutrašnjem teatarskom životu. Ali, zbog tog uzburkanog unutrašnjeg plana, komešanja i otpora u kolektivu, u se zoni 1990/91. upravnik je opet Dragan Ćuk. Sulejman Kupusović postavlja Domanovićevog ''Vođu'' i Brehtovu ''Majku hrabrost'', u prevodu Todora Mano lo vića. Dušan Torbica radi još jednog Brehta (''Mera'') ali se može konstatovati da repertoar polako klizi u melodramu, vodvilj i niskobudžetske predstave. U četvor ogodišnjem mandatu Franje Pozojevića smenjuju se ambiciozne postavke i rutinsko popunjavanje repertoara. U prvu grupu svakako spadaju ''Ivanov'', A.P. Čehova u režiji Steve Žigona, sa Milanom Kočalovićem, Marijanom Vićentijević, Selimirom Tošićem i Mirjanom Vukojević u glavnim rolama, rimejk ''Sakula'' Zorana Petrovića, u kome glume Novak Bilbija, Gordana Vinokić, Mihailo Foro i Ružica Cvijetić, u režiji Dragana Jovića koja je znatno jetkija od one prvobitne lirsko-komične verzije. Drugi plan repertoara odslikava ''Dama iz 63
Maksima'' Žorža Fejdoa. Kada je ansambl u pita nju, to je vreme glumačkog formatiranja Jovana Toračkog, jasnije nagovešteno u Torbicinoj režiji Mrožekovih ''Emigrana. Upešno igraju i Prvoslav Zakovski i Svetlana Utješanović. Par neobičnih režija potpisuju i Ivan Klemenc i Voja Soldatović. Steva Žigon, nastavljajući svoj decenijski pozorišni serijal na sceni pozorišta "Toša Jova nović" postavlja Nušićevu ''Gospođu Ministarku'', u kojoj, u maniru modernizovane Ljubinke Bobić, briljira Ružica Cvijetić. Veoma uspešno joj asistiraju Jovan Torački, Miloje Ivanović, Milan Kočalović. Inače, Žigon, uz prepoznatljivo karikiranje, stvara vrlo apartnu i konzistentnu ''Ministarku'', čiji je konceptualni promoter, na sceni istog ovog pozorišta već bila Ivana Vujić, a danas je u Srbiji promoviše recimo Jagoš Marković. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 19, 2011 Dragan Knezevic likes this.
pisanje zaborava
VEKOVI POZORIŠNOG TRAJANJA 8
Upravnici se smenjuju a predstave se ipak prave i izvode. U vreme Dragana Rajačića, Branko Popović je režirao ''Dragu Jelenu Sergejevnu'' Ljudmile Razu mavskaje i ''Spasene'' Edvarda Bonda. dok je Miroslav Benka postavio na scenu ''M-17'' Mirka Stojkovića, sa Novakom Bilbijom i Gordanom Đurđević. Kostime potpisije afirmisani Boris Čakširan. 22. janura 1998. Ljubosav Majera postavlja na zrenja ninsku scenu Sofoklovu ''Antigonu'', koja će narednih godina, i kad se umanji ili čak nestane njena dnevna britka politička aluzivnost, predstavljati uporišnu tačku ovog 64
pozorišta, biće nagrađivani, snimani, festivalski i eksportni proizvod i reper re per ove scene na raskršću vekova .A njen će refleks trajati i u novom milenijumu. Pored fas cinantog Jovana Toračkog igrali su i Marijana Vićentijević, Gordana Vinokić, Edita Tot, Budimir Pešić. Superiorna i intelektualna, uz znakove političke angažovanosti, režija Ljubosava Majere došla je u ovoj predstavi do pravog izražaja. Vanvremena mudrost ovog antičkog pisca, u Majerinoj je postavci, istovremeno delovala drevno i univerzalno, što će reći i moderno. Poseban utisak, po funkcionalnosti ali u ravni iko nografskog konteksta, ostavila je i njegova, autorska, scenografija. U naredne dve godine Dragan Rajačić odnosno Jovica Jašin, sezonama ispu njenim više dnevnom i pozorišnom politikom odnosno uticajem društva na teatar ska zbivanja, a naročito bombardovanjem od strane NATO-a, realizovali su repetoar primeren oskudnim vremenima, načetom ansamblu i nesta bilnoj društvenoj situa ciji. Od predstava vredi izdvojiti Benkinu adaptaciju Koste Trifkovića ''Sve je dobro što se dobro svrši'' sa Jugoslavom Krajinovim, Jovanom Toračkim, Natašom Ilin i Mirkom Pantelićem, kao veoma uspešnim protagonistima, zatim mladalačko, polet no i glumački violentno izvođenje teksta Aleksandra Popovića ''Ljubinko i Desanka'', koje režira i glumi u njemu Saša Latinović, dok Sanja Ristić i Vladimir Aleksić nago veštavaju brilijantni talenat. Provereni reditelj Radoslav Dorić uspešno postavlja Moli jerove ''Skapenove spletke'', u kojima je Jugoslav Krajnov opet najuspešniji, dok Zvonko Gojković ima veoma efektnu epizodu. U ovom pozorištu režiraju i Voja Solda tović, Filip Markovinović i Nemanja Petronje. U 2001. godini direktor pozorišta postaje Goran Ibrajter koji sre dinom 2004. do bija i laskavo priznanje kao dobitnik nagrade "Nikola Peca Petrović" za najuspeš nijeg pozorišnog upravnika u Vojvodini u sezonama 2002-2004. I zaista, ovaj period u istoriji narodnog pozorišta "Toša Jovanović", posle dužeg vremena obeležen je dobrim predstavama i brojnim umetničkim priznanjima. Od predstava valja izdvojiti Nušićevog ''Narodnog poslanika'', u režiji Dušana Petrovića, ''Crnu rupu'' Gorana Stefanovskog koju je režirao Vladimir Lazić, sa iponovo mpresivnim Jovanom Toračkim, zatim ''Život i priključenije vojnika Ivana Čonkina'' u postavci Lj. Majere, kao i ''Šumu'' A.N. Ostrovskog koju je zanimljivo predstavio Radoslav Milenković. Za ove i još nekolike predstava, Jovan Torački, koji je nedvosmisleno najveće glumačko ime današnjeg zrenjaninskog pozorišta, te Jugoslav Krajnov, Sanja Ristić, Lidija Steva nović dobili su brojne nagrade na domaćim teatarskim smotrama i festivalima. I pre nego što završimo ovu sažetu hroniku pozorišnog života u Zrenjaninu, na dramskoj sceni, smatram da bez nabrajanja najupornijih i najkompetentnijih recen zenata stvaralačkih postignuća, u rasponu od 1950. pa do danas, ne bi smo valjano zaokružili ovaj tekst. Zato, jedan, pomalo subjektivan izbor iz velikog broja kritičara i hroničara glasi: Radoslav Vesnić, Todor Manojlović, Ivan Lerik, Dušan Ćuk, Dra goljub Novakov, Jovan Maksimović, Nikola Medevdev, Bogdan Gušić, Zoran Slavić, Nićifor Todorović, Luka Hajduković, Milan Livada, Zoran Jovanov, Radivoj Šajtinac, Branka Jajić i konačno Ljilja Bailović, koja je možda i najduže u kontinuitetu pratila premijere na sceni pozorišta "Toša Jovanović". 65
Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 21, 2011 Vladimir Agić Aga likes this.
pisanje zaborava
ZRENJANIN ZA POČETNIKE godina 2004.
66
KULTUROM UZVODNO dnevničke beleške o gradskim događajima i pojmovima Ovaj tekst je deo mog javnog (objavljivanog) dnevnika društvenog života grada, obojen ličnim ukusom, raspoloženjem, iluzijama i zanosima. Beleži vreme potkraj osamdesetih do sredine devedesetih. Za savremenike događaja, štivo za podse ćanje, za naknadno pristigle - mesto da se obaveste, konačno, za mlađe i od prvih datuma koji se pominju, prilika da se začude! Da zavire u vreme, ukuse, zanose i zablude svojih roditelja. A, videćete, ima toga za sve pomenute grupe Zrenjaninaca. Dovoljno zaboravljenog, novog i nepoznatog, ponekad i komičnog. Započinjemo nečim čega nema u ovom izboru tekstova. U starom Domu omladi ne, na obali Begeja koji sad to nije, pored Gradskog parnog kupatila, koje je davno srušeno, postojao je prostor za neverovatne kreativne i duhovne slobode, poluz vanično nazvan "Jorgan sala (heroja)". Samo desetak metara udaljeno od kance larija u kojima su sedeli ljudi zaduženi za pravilan komunističko-socijalistički odgoj lokalne mladeži. Bilo je to mesto za muzičke, pesničke, likovne a prevashodno dram ske eksperimente. Za nekonvencionalno, jeretičko, mla¬dalačko i avangardno mišljenje i bavljenje "umetnostima". Od umetnosti slobodnog življenja u provinciji, do vrhunskih vežbi za pravu, buduću karijeru. Nažalost i za živote pre kraja završe ne. Vrhunski projekat tog Doma bila je autorska predstava ''Romeo u Đulijeti'' Midraga Martinova Dživa, reditelja neslućenih mogućnosti i prekratkog, limitiranog životnog veka. Uz njega je stasavao i Milan Vukotić, genijalni svaštar umetnički, inače budući diplomirani scenograf, pozorišni maštar koji nam je nestao negde u sopstvenom vremenu. U Klubu mladih pisaca okupljali su se Vujica Rešin Tucić, Jovica Aćin, Miodrag Milenković Šum, Voja Despotov, Milutin Ž. Pavlov, Spiridon Mitić, Radivoj Šajtinac. Pisac ovog rukopisa bio je tada samo "pripravnik" kod spomenutih. Muzikom i muzičarima se bavio pevač, recitator i zavodnik Vlada Grubanov. Svu tu subverzivnu ekipu na okupu je držao, brinuo o njima, iako im se ponekad činilo drugačije, i odlazio u komitete na ideološke packe upravnik te ustanove Bora Halasev. I da se ne zaboravi, u bašti koja se naslanjala na Gradsko parno kupatilo, koje je M.M. Šum ovekovečio u prozama ''Priče kupatila'', najbolji roštilj u gradu pekao je Đura Gaborov. Svirali su orkestri ''Omege'', ''Tihuana'', ''Kombo'', ''Tetka Ana''... Početkom osamdesetih počinje da radi letnji Amfiteatar, koji se nalazio u sadašnjem dvorištu Narodnog muzeja. Tamo su Zrenjaninci, a bilo ih je uvek u rekor dnom broju, uglavnom u okviru manifestacije "Zrenjaninsko leto", skoro decenuju imali prilike da prisustvuju muzičkim, scenskim, pđtskim i multimedijalnim prog ramima iz Jugoslavije i sveta. Iz tekstova koji slede uverićete se kako je naš grad tih decenija bio veoma atraktivna destinacija za vrhunsku i popularnu kulturu i zabavu. Bili su nam u gostima Rade Šerbedžija, grupa ''Film'', Konstantin Bogino, Relja Ba šić, ansambl ''Glinka', kubanski, američki, afrički folklorni virtuozi, Ljuba Tadić, Milan Oklopdžić, Ružica Sokić, Fabijan Šovagović, sarajevski pozorišni ansambli, čuveni svetski i naši gitaristi, violinisti... Tih je godina u "Amfiteat ru" bio kompletan Zrenja nin, pola Jugoslavije i četvrt sveta. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 22, 2011
67
Mila Lalovic, Lalovic, Ljudmila Šajtinac and 5 others like this.
pisanje zaborava ZRENJANIN ZA POČETNIKE 2 godina 2004.
KULTUROM UZVODNO
dnevničke beleške o gradskim događajima i pojmovima
68
O GODINAM KADA SMO MAKAR IMALI ZABLUDE Napisao sam u uvodu ove teme: ‘’Tih je godina u "Amfiteatru" bio kompletan Zre njanin, pola Jugoslavije i četvrt sveta. Naravno da smo preterali ali svi oni koji su iz ponedeljka u ponedeljak dupke punili tribine neudobnog ali dragog i intimnog pros tora između Muzeja i Pozorišta, u kome je smelo da se puši, iako je i tada pušenje bilo štetno po zdravlje, ali ne i zabranjeno, imali su neodoljiv utisak da su tih sati baš oni bili svet. Ili barem deo pravog, nesimuliranog sveta Ono što se dešavalo na sceni, i komadić teget neba uokviren Pozorištem i muzejem, imali su nesvakidašnju moć melanža ushićenja, mašte i slobode. Jer, ipak je preterivanje mnogo manje opasno od potpune simulacije stvarnog života koje je danas aktuelno. Dnevnik onog što se ovom autoru činilo bitnim, u posmatranih, proživljenih i pro sanjanih dvadesetak godina, od sedamdesetih do devedesetih prošlog veka, beleži i kako nam je televizija tih godina bila veoma važan deo života. Gledali smo ‘’Dina stiju’’, ‘’Kamiondžije’’, ‘’Bordžije’’, slušali i gledali Lepu Brenu, imali horove svetskih dometa (“Koča Kolarov” i “Josif Marinković”), uživali u pesmi i humoru grupe "Pos lednja igra leptira", Opatijski festival i San Remo su nam oku¬pirali pažnju. U modi su bili "Filmski maratoni", ali ne oni televizijski, već bioskopski. Pratili smo šta je ak tuelno na "Festu" i posećivali "Minifest". U tim smo godinama mnogo čitali Kunderu i njegovu ''Nepodnošljivu lakoću postojanja''. Koju sad živimo. Sredinom posmatranog perioda započinje era kafića koji su uporedo sa disko tekama za menili tradicionalne kafane i žive svirke. Ta promena mesta okupljanja mladih, bez obzira što je to na početku ličilo samo na uspostavljanje novih lokacija, značila je je nešto mnogo dublje u kulturološkom i sociološkom smislu. Sa kafićima zapravo započnje nova era zabave i organizacije slobodnog vremena. Vreme izla zaka se sve više pomera ka ponoći, muzički, generacijski i modno najmlađi se dife renciraju na jasno raslojene grupe šminkera, pankera, rokera i ostalih. Tih prvih godina ere kafića u Zrenjaninu su "in" bili "Akvarijus" i "Aleks". Međutim, još od tih nostalgičnih osamdesetih i ranih devedesetih, naš grad ne
69
napušta zavisnost od novokoponovanosti. Gostovali su ipak i "Bijelo dugme" i Zdravko Čolić, bila su kod nas "Generacija 5", "Haustor" i "Smak", muzicirao je ansambl "Renesans", ali bre ne, muslimovići, ilići, zmijančeve i ini tozovci punili su našu halu sportova, koju smo megalomanski zvali ‘’Medison’’. U nekom od tekstova koji slede napisao sam kako sa nam harmonika i Balkan u genima. Možda sam i preterao, ali a li kao da mi se stalno priviđa kafansko kolo i maramica u visoko vis oko podignutoj ruci kao paradigma ‘’mitskog’’ u našim bićima. U svojim kolumnama opisivao sam završno doba našeg ‘’komunizma sa ljudskim likom’’ - kako smo mu tepali, i tek započetog socijalizma, period stalnih ekonomskih reformi, naše stabilizacije, ali posustajanje ukupne Jugoslavije, ubrzavanje moral nog rasula, faze ideološkog raspadanja, pisao sam o vrhunskim kulturne vredno stima i ekspanzivnom nalet šunda. Zapravo, ništa od toga nije direktan povod redova koje sam nedeljama i mesecima ispisivao, bio je to pokušaj da definišem zapravo pravi back ground naših zabava, izlazaka, ostajanja kraj televizora, godiš njih odmora, snegova i izmaglica, pevanja, pucanja i plakanja s kraja prošlog veka. Ovde, u Zrenjaninu. Bivšoj Jugoslaviji. S Evropom u mislima, a Balkanom u stvarno sti. Na korak od Srednje Evrope. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 23, 2011 Olivera Bošković, Bošković, Bojan Grujin and 2 others like this.
70
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 3 3. septembar, 1977.
O GORČINI S OSMEHOM* Monodrama beogradskog književnika Mome Dimića Živeo život Tola Manojlović spada već u "klasiku" ovog, u poslednje vreme, veoma popularnog dramskog roda. Od premijere, pre dosta godina, na sceni Ateljea 212, Petar Kralj žanje, zasluženo, uspehe na mnogobrojnim pozornicama. U zrenjaninskom izvođenju Tola Manojlović je iznova, spojem humornog i mudrog, s opojnim ukusom gorčine, ostavio upečatljiv utisak. Bio je to virtuozan spoj jednostavnog i duboko rafiniranog. U čemu su literarne vrednosti Dimićevog teksta? Sažeto rečeno, u sledećem: u naizgled nepretencioznom, čak mestimično s finim umišljajem, naivno-domišljatom pričanju o nezgodama i bezbrojnim bolestima neukog srbijanskog seljaka, Tole Manojlovića; autor zapravo ispisuje nepatetičnu himnu neuništivosti života i optimi zma ljudskog unutar balkanske nedođije.. Mnogo je iskonske mudrosti u jednos tavnoj čaroliji Tolinog prisećanja. Iako sledeća analogija počiva na jedinstvu po sup rotnosti, može se slobodno izreći: Tola Manojlović je naš Kola Brenjon. Verujemo da bi nam i Roman Rolan dao za pravo. To što kod Dimićevog junaka preteže stoici zam, dok je kod Rolanovog junaka izraženija radost življenja u skladu sa prirodom, po logici apsurda u konačnom utisku rezultata veoma približava ova dva junaka. Glumac sad već srednje generacije, Petar Kralj, interpretirajući lik ovog junaka, iz života unetog u literaturu, i opet životu vraćenog, uložio je sav svoj umetnički poten cijal. U nesvakidašnjem spoju zavidne dramske veštine, s uspostavljenom ravnotežom u predavanju liku, i superiornim poimanjem dubina dramskog tkiva, ovaj glumac vaja lik epskog zamaha i lirske suštine. Očigledno je: borba obostranog prilagođavanja bila je velika. Ali isplatila se - lik koji je ostvaren, i ove večeri na "Zrenjaninskom letu", 71
pred nama, antologijske je vrednosti. Kralj je Dimićevog juna ka gradio veoma moderno, sa dosta prefinjenih izulazaka iz bukvalnosti realne dramske ličnmosti, a istovremeno klasično čisto, s mnogo promišljenosti i koncen tracije. Sa povremenim potonućem u dubine srbijanskog čoveka. Postigao je ono što se retko postiže: bio je u liku ali i izvan njega, kao dvojnik i sebi i dramskom junaku, što je kazivanju davalo dragocenu slojevitost. Zbog gore rečenog, u slučaju ove monodrame možemo slobodno govoriti o koautorstvu pisca i izvođača. Bez praznog hoda i nesaglasja, Dimić i Kralj žive život Tole Manojlovića. I još nešto: ovaj scenski doživljaj, evo traje već desetak godina, odolevajući me nama ukusa više generacija. U zrenjaninskom amfiteatru izdržao je još jednu pro veru. Zapravo, i znatno više od toga - trijumfovao je. Verovatno, Ve rovatno, s glumcem i auto rom, trijumfovala je i naša sposobnost s posobnost večnog optimizma i sposobnosti da izdržimo. Humorni lik iz naše ruralne stvarnosti, književni Tola Manojlović MOme Dimića je u istoimenoj monodrami, uz koatorstvo Petra Kralja, očigledno izrastao u paradigmu našeg etno-psihološkog pamćenja. * U to vreme naš Manojlović, Todor, bio je još delimično "pod koritom". Momu Dimi ća sam bolje upoznao 1974. godine kada smo za ''Ulaznicu'' pripremali izdavanje knjige Roberta Grejvsa ''Uputstva orfičkom iskušeniku''. Uspeli samo da angažujemo za grafičku opremu i ilustracije čuvenog grafičara Bogdana Kršića. Našu, "banatsku verziju" Tole Manojlovića, čika Milivoja Maleševa, iz Titela, sreo sam 2004. dok smo ležali u istoj sobi Kliničkog centra u Novom Sadu. On je čekao svog Momu Dimića i Petra Kralja. Da li je dočekao - na znam! Naravno, sve ovo nisam imao u svesti u izdvojenom svemiru zrenjaninskog Anfiteatra, 1977, niti ova naknadna beleženja pri padaju prethodnoj recenziji. Povezuju ih samo preplitaji mog pamćenja. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 24, 2011 Velimir Kozarev and 2 others like this.
72
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 4 16. septembar, 1977.
I BI ČEGOVIĆ* Fenomen monodrame, koji dijagnostički obeležava današnji trenutak našeg teatra, otklon od velike scene, scenografije i brojnog ansambla, ili samo želja za onim što Amerikanci zovu ONE MAN SHOW, zrenjaninskim izvođenjem slavom ovenčanog ‘’Čegovića’’, još jedanput je demonstrirao svoje domete i karatkeristike. Govoreći, skoro novinarski tekst Dragana Uskokovića, u režiji naše bivše sugrađanke Sloboda nke Aleksić, glumac Petar Božović je iznova briljirao. U ambijentu koji je po prenat rpanosti gledališta delovao znatno više kao fudbalski nego pozorišno, ovaj glumac je izgovorio ovu priču iz crnogorskog folklorno-urbanog folklora manirom istinskog maj stora, glumca zaštićenog nadahnućem ali imnogobrojnim uspesima. I zaista, teško je nešto reći novo o ovoj interpretaciji koja je na festivalu monodrame u Zemunu trijumfovala, i od svih prikazivača bila obasuta pohvalama. Ipak, nek nam bude do pušteno da, u jednom impresionističkom krokiju, kažemo nekoliko svojih utisaka. Pre svega, fama koja prati neko umetničko delo, dajući mu ''mitska'' obeležja, setimo se bliskog slučaja sa filmom ‘’Čeljusti’’, u produženom trajanju, pri suoča vanju sa objektom "idolopoklonstva" ostavlja u čulima, po pravilu, ukus izvesne gor čine. Jednostavnije rečeno, posle zaključaka da je bilo dobro, ili čak veoma dobro, uvek dođe jedno - ali. Pod pritiskom našeg predugog i prejakog očekivanja nestaje, ne glumčeva paučini nalična virtuoznoj umešnost, već naša sopstvena moć sponta nog 73
predavanja doživljaju koji se dugo odlaže! A tamo gde nestaje spontanost rađa se skepsa. U slučaju ‘’Čegovića’’, najteže će potrebu analiziranja izdržati sam Uskokovićev tekst. On je sav u jednoj ravni, sa isuviše malo sublimnog u nizanju fragmenata svakodnevnice. Njegove eventualne vrline leže u drastičnoj prepoz natljivosti i skoro potpunom odsustvu svake spisateljske slojevitosti. Tekst je zapra vo samo sa mo mogući okvir jedne glumačke bravure u jeziku i gestu. Isečak iz života. Jednostavan i nedovoljno umetnički transformisan. I baš ta pojednostavljena "živo tna fraza" inspirisala je glumva Petra Božovića da maksi malno prozrači skri vene sunovrate ovog više životnog nego dramskog tkiva, koji jedino u jezičkom činu i stvarno postoji. Jer je sadržajno s adržajno na samoj granici banalnog. Ovaj glumac je vešto i istrajno, u živopisnoj kolokvijanosti, tražio i nalazio neophodno vezivno tkivo, koje će zamišljenu viziju držati na okupu. Mrežu burlesknog Petar Božović plete povezujući one niti života koje pisac podrazumeva ali često i izostavlja u tekstu monodrame. Humornost koju Uskoković ''prepisuje'' iz života, glumac na sceni plasira kao efektanu pozorišnu metaforu. Uz, najčešće uspešnu, stilizaciju govornog, baš u tome poigravanju s kolokvijal nom frazom leži i privlačnost ove monodrame. Ako tome dodamo i prirođenu ležer nost Božovićevu koja liku obezbeđuje uverljivost i prijemčivost, dolazimo do sazna nja da je u slučaju s lučaju izuzetnog uspeha monodrame ‘’Čegović’’ najveću ulogu odigrao srećan spoj glumačkog šarma i nepretencioznog teksta, jer slušajući Božovićevog Čegovića, svi smo verovali , na reč, glumcu, ne razmišljajući mnogo o mudrosti i funkcionalnosti izrečenog. Rediteljka, Slobodanaka Aleksić, je diskretno i vešto, bila Božoviću neohodni korektor koji drži pod kontrolom meru scenske ekspresivnosti! Jednostavnije rerčeno: fenomena ‘’Čegovića’’ skoro da ne bi ni bilo da ga nije izgovorio glumac Petar Božović! U slučaju ove monodrame kao da nije poželjno posle odgledane predstave pročitati i tekstualni predložak. U intimnoj i spontanoj atmosferi ‘’Amfiteatra’’ glumac je bio onaj kome se blanko veruje! Dovoljno i mno go! * Dragan Uskoković je moj kolega sa studija. Zanimljivo je da sam se te činjenice setio tek skorih dana kada sam ga video na tv. ekranu kada su ga intervjuisali povodom pripreme "rimejka" Čegovića. Nisam siguran da bi mu se svidele moje pojedine ocene teksta koji je davno napisao. Međutim, napisao sam je i potpisao! Reditelja ove monodrame, Slobodanku Aleksić, upoznao sam dok sam radio u pozorištu "Toša Jovanović", a imao sam priliku da "Cacinu" kafu popijem u društvu sa njenin suprugom, mojim školskim drugom glumcem Brankom Milićevićem - Brkom, u njihovom pitoreskonom potkrovlju u Beogradu. Snimao sam tada te-ve emisiju o ''Kockici'' za serijal "Detinjstva". Ipak, iz današnje vizure kad iščitav ovaj tekst, vidim da sam bio suviše isključiv. Jer je Dragan Uskoković, i pored mnogobrojnih dramaturških slabosti, u ovoj mono drami dobro uočio i skicirao fenomen koju Kundera zove ‘’nepodnošljivom lakoćom života’’ a mi ‘’folirancijom’’ kao životnim stilom. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 25, 2011
74
Olivera Bošković Bošković and 2 others like this.
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 5 (23. septembar, 1977.)
DOGODIO SE RADE ŠERBEDŽIJA* Posle višegodišnjeg odgađanja, u nedelju 14. septembra, u pozorišnoj dvorani do granica izdržljivosti punoj - dogodio se Rade Šerbedžija. (Ne u ''famoznom'' Amfitea tru jer je bila nedelja uveče kada muzika iz hotela ‘’Vojvodina’’ ceo kvart drži pod okupacijom.) Upravo tako, dogodio se Šerbeđžija, jer susret sa ovim autentičnim dramskim umetnikom, prevazilazi isključivost čisto pozorišnog čina. U jednočasov nim bravurama, po Krležinoj polemičnoj, umnoj i antidogmatskoj partituri, on je de monstrirao sve vrline koje karakterišu umetnika u čijoj igri nema razmaka između dramske suštine i njenog predstavljanja. Bio je to događaj koji je ima atraktivnost i smisao! Scena je bila puna glumca i krležijanske britkosti. Za nastup pred Zrenjanincima, Šerbedžija je zapravo odabrao izbor iz Krležinih refleksija - invektiva, posejanih po mnogim rukopisima, namenje 75
malograđanima, zapravo njima u inat. Bila je to scenska kompozicija, koju je s ovim glumcem, uob ličio reditelj Dino Radojević. Tekstovi izgovoreni suverenom intonacijom, deluju kao da nisu napisani u periodu 1917-1937, već da dopiru iz savremenosti. Kao da su pi sani s ani danas. Bili su i satirični i autentični, opori, i za današnjeg, kao i za onog pre šezdesetak godina, malograđanina, neprijatni. Rade Šerbedžija je kazivao ranog Krležu dahom i damarom primerenim ovom velikog umetnika koji i danas ispunjava naš književni i kulturni horizont. Ali, glumac je svemu dao i neverovatni odsjaj ličnog angažmana. Krležin je ''zastupnik'', Šerbedžija, otvarao virtuozno i najskrivenije pretince mudrosti, ironije, mladalačke žučnosti i, samo ovom velikanu dostupne, dalekovidosti. Angažovano, posvećeno, sa žarom ali al i i prisutnom odstupnicom intelektualne glume. U rasprostiranju ovog, u osnovi netipičnog književnog teksta, više je to filozofskog ili aforističarskog gnosticiranje, a još manje ovaj Krleža liči na klasičnan dramski rukopis, naš gost je jednostavno i ubedljivo iskazivao obrazac svog poi manja glumstva. Na praznoj pozornici, čija je praznina već progutala mnoge deko risane i kostimirane heroje i heroine, u svakidašnjem džinsu, golim licem pred nama, prošao je Rade Šerbedžija kroz Krležin predložak, govoreći ga kao sopstveno disanje. Zapravo najmanje je tu bilo one klasične glume a ponajviše samog života umetnosti. I života umetnosti! Dok je bio pred nama, slušali smo ga s uverenjem da govori i sopstvene istine. A one su, u datom trenutku, zaista iz njegovog krvotoka izvirale. Rade Šerbedžija je u isti mah bio i mladi Krleža, egzaltiran, jetak, pobunjen, a jednovremeno i glumac izražene personalnosti. On je bio glumac kome se veruje. Dok govori kompleksnu političko-filozofsku materiju Miros ava Krleže, koji je sve samo ne jednodimenzionalan pisac, sigurni smo da ovaj hamletovski umetnik misli i sam tu misao. I ličnom je intonacijom produbljuje.Zadovoljstvo je bilo slušati slapo ve Krležine britkosti, koja se pred nama iznova i neponovljivo pisala, jer Šerbedžija nije glumio već stvarao događaj punog jedinstva pisca - dramskog umetnika i pub like. Koja je prolazila kroz lične katarze. Na samom završetku "Zrenjaninskog leta" publika je tako zasluženo dočekala ovaj dragulj. Šerbedžija u Zrenjaninu! * Bila je to nedelja, iako je "Zrenjaninsko leto" tih godina održavano ponedeljkom. Taj dan u nedelji, petak, odabran je svojevremeno iz dosta prozaičnog razloga: jedino ponedeljkom nije svirala muzika u hotelu "Vojvodina", jer u suprotnom u Amfiteatru nije bilo moguće izvoditi bilo kakav program "uživo". Sa Šerbedžijom sam se upoznao i sarađivao krajem osamdesetih u Subotici i na Paliću, sećam se, snimali s nimali smo tv. emisiju u kojoj sam sa velikim glumcem, i bđmom, razgovarao dok smo sedeli u čamcu koji se nalazio na suvom, ispred Nepszinhaza u Subotici. Mnogo godina kasnije, pokušavao sam, ali neuspešno, da stupim u ponovni kontakt sa njim. Bilo je to sredinom devedesetih, dok je bio u Londonu, želeći da ga angažu jem za promociju ličkih priča njegovog zemljaka, čuvenog grafičara Ljubomira Kokotovića. Čiju smo knjigu "Gut baj Brodvej - elo Vrans", ing. Dragan Basta i ja ipak poslali knjigu na njegovu englesku adresu. A od svega mi je u telefonskom imeniku preostao samo tadašnji Šerbedžijin londonski broj 99441716037147 ...
76
Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 26, 2011 Vesna Piperski Cucic and Vladimir Agić Aga like this.
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 6 10. februar, 1984.
VREME PROMENLJIVO I RELATIVNO* ili kako smo obeležili godišnjicu rođenja Todora Manojlovića Traju ovi dani, već se može reći i meseci, u navodnoj orvelijanskoj 1984. godini. Protiču u nesvakidašnjoj smeši kiše, krhkog snega, preplašenog sunca i, čini se, po najviše, da li samo, klimatskog sivila. Događaji se nižu, pretiču, ostaje nam da se nadamo da ih prepoznajemo. To izmešano vreme seća me na Pola Valerija i nje govu knjigu ''Melanž''(što bi značilo nešto kao: smeša). Ima u njoj jedan zapis: "Ogledalo čini da izađemo iz
77
naše kože, lica. Ništa ne može odoleti svom dvojniku", koji po srodnosti razmišljanja upućuje na Todora Manojlovića, našeg pesnika - sug rađanina, čiju godišnjicu rođenja stidljivo obeležavamo. U pitanju je, ne toliko sum nja u njegovu književnu vrednost već bojazan od ideološkog predznaka koji obele žava jedan deo njegovog života. Časopis ''Ulaznica'' donosi, ne baš najbrižljivije preveden i obrađen, Manojlovićev dnevnik pisan na nemačkom. U komentaru uz njega, premalo je pokušaja da se ovaj autor preciznije situira u našu kulturnu baštinu. Novosadski ''Letopis Matice Srpske'', u istoj prigodi objavljuje sećanja s ećanja nekolicine zrenjaninskih književnika na poslednje godine Manojlovićeve u rodnom gradu (Šajtinac, Hajduković, Rešin-Tucić i drugi). Ovi prilozi dosta živopisno slikaju ostarelog pesnika, ali mogao se priređivač setiti i Jovice Aćina, Miše Martinova i Vojina Matića, čiji bi već davno objavljeni za pisi, čisto literarnim vrednostima, upotpunili ovaj izbor. A Manojlovićev "slučaj" i nije više tako nejasan. Naročito posle eseja Radomira Konstantinovića u knjizi ''Biće i je zik''. Uz sve opasnosti koje se javljaju u svođenju zamašnijeg teksta na nekoliko izvadaka, verujemo da će ovako interpretiran Konstantinović dati najbitnije odgo vore. Pre svega: "Manojlović je ostao u senci najznačajnijih modernističkih pesnika, ali se duh modernizma obljavljivao i kroz njega". Znači bio je značajna književna figura, u neposrednoj blizini velikana. Kultura je za njega bila tolerantnost u duhu građanske "liberalnosti". I opet Konstantinović: "On je hteo da pđzija pretvori svet u bajku... Manojlović je verovao u pđziju kao u čarobnjaštvo, kao magiju koja preobražava svet". Zar nam sada nije jasniji njegov idealizam, paganstvo i žudnja za većim svetlom. Konačno, način kojim Radomir Konstantinović sagledava, krat kotrajnu i isključivo kulturnu Manojlovićevu saradnju sa osvajačima, ima u sebi filozofsku logiku. On kaže kako rat Manojlovića, kao uostalom i mnoge druge moder niste izrasle iz građanske ideologije, upućuje na sintezu boga i kulture. Taj spoj, s poj, iz panike i nesigurnosti nastao, ovaploćuje se u religioznom misticizmu koga naš sugrađanin prevladava sa prestankom "košmara okupacije". U našem gradu, žestoko prekopanom, nadajmo se, i za budućnost, sve je ne kako u znaku Balkana. U Narodnom pozorištu izvedena je premijera drame "hit" pisca Dušana Kovačevića ''Balkanski špijun''. U ovoj, ne u potpunosti uspeloj, pred stavi o manijakalnom spustu Ilije Čvorovića, čoveka sa greškom u prošlosti, Balkan se iskazuje nekom tamom koja ćuti u ljudima iz senke da bi se iznenada ustremila i ka prostorima krhke slobode. Glumac Stojan Stojiljković, u zrelosti karijere, na das kama zrenjaninskog pozorišta razrušenog ali upornog, podržava veru u nama da se njegova obnova neće završiti samo na građevinskom zahvatu. U bioskopu "Balkan" već se danima pred prepunim "filmištem" prikazuje ''Balkan ekspres'' reditelja Branka Baletića. U njemu smo svakojaki, ali "ponosni". Ovom ratnom, komično-tra gičnom filmu, zrelo realizovanom, sa proverenom bestseler glumačkom ekipom, ne dostaje samo malo više samoironije, bar onoliko koliko je u istoimenoj pesmi grupe "Azra": " Balkane, Balkane, Balkane moj, budi mi silan i dobro mi stoj". * Zanimljivo, zvuči li ta reč ironično, kako naša demokratski našminkana i pđvro pljena palanaka uspešno ignoriše postojanje i delo Radomira Konstantinovića. Muk sa kojim je dočekana njegova knjiga ''Dekartova smrt'' veoma je indikativan. Pseu dointelektualština se "mudro" opredelila 78
da razbije sva ogledala jer činjenica da je pre izvesnog vremena izašlo novo izdanje njegove kultne knjige "Filozofija palanke" više je gest iskrenih poštovalaca a ne probuđene civilizacijske spoznaje. Ćuti pro vincija a velegrad se skoro neprimećeno prerušio u sebe samoga. Svet se u među vremenu nije "pretvorio u bajku" dok Miša Martinov Dživ i Vojin Matić više nemaju potrebe da se dopisuju sa Manojlovićem. "Žive" u susedstvu. U ''večnim lovištima''. Branku Baletiću, koga sam imao prilike tokom rada na Televiziji upoznam, dugujem izvinjenje: samoironičnost i duhovitost njegovog Balkan-expresa za današnje je vreme mislena imenica! Da li će "slučaj generala Perišića" inspirisati Duška Kova čevića za nastavak Balkanskog špijuna. Ali, nema više Bate Stojkovića da udari glanc. P.S. Tradicija zaboravljanja koju smo svojevremeno uspešno trenirali na Todoru Manojloviću, se nastavlja: Senkom necilizovane ignorancije polako oblažemo Ivana Lerika i Pavla Ugrinova. Verovatno će tako biti i sam skoro počivšim MIlanom Tutorovom. Reče još davno Radomir Konstantinović: Filozofija palanke... Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 27, 2011 Aleksa Pusic, Pusic, Végel László, László, Sandor Major and 2 others like this.
pisanje zaborava ZRENJANIN ZA POČETNIKE (17. februar, 1984.)
AVANGARDA ZAUVEK: MILAN VUKOTIĆ
U agregatnom stanju večite avangarde, on traje kao dragocena neobičnost. 79
I više sve nije sivo. Za sve se pobrinuo sneg. Sneg u februaru! Kanda nas je iznenadio. Ipak preživećemo. Zavejani svakojako, do kulture uglavnom stižemo posredstvom televizije. A na televiziji... O tome, s razlogom, docnije. Kulturni događaj prethodne nedelje u Zrenjaninu svakako je bila premijera u Dramskoj radionici Centar, integralnog autora Milana Vukotića (tekst, režija, scenografija + entuzijazam). Predstava pod imenom ''Priče iz Megapolisa'', odigrana je pred punim i kompetentnim gledalištem Doma mladosti, sa odjekom koji se mora respektovati. Treći autor ski projekat od povratka iz Teatra levo, (prethodni su bili ''Ring slobodan'' i ''Žak, gde stanu ješ'') uverio nas je da se životni i umetnički avangardizam Milana Vukotića, scenografa po obrazovanju, pesnika po nespremnosti da se uklopi u pravila igre, umetnika po sposobnosti da raznoliki životni materijal savlada, superiorno nastavlja. A započeo je negde u zimu 1969. godine. u čudesnoj ’’Jorgan sali’’ starog Doma omladine. Tada mladi slikar koji obećava, priređivao je živopisne hepeninge, prepune nekonvencionalnosti i mladih, i na sceni i u publici. Mnogi ga pamte iz tog vremena, po leptir mašni, možda još više po nesvakidašnjem klizajućem hodu. Kasnije, godinama bio je duhovni vođa Teatra levo iz Beograda. Njegova predstava ''Rastibuđilizovane klejbezable'', sistemom čarape sa sto petlji, presudno se umešala na medijalnu kulturu mnogih beogradskih studentskih generacija. Gostovala je na TV i radiju, a završila na gramofonskoj ploči. Videli su je, i odsmejali se sa njom naši i strani gledaoci. Kada se ta scenska petlja ipak oparala, Vukotić je došao u Zrenjanin da sa Dramskom radionicom ispiše nekoliko novih stranice zrelog, ali večito nekonvencionalnog dramskog traganja. Sa drugom celinom iz ''Priča iz Megapolisa'' sasvim bi se dobro osećao i na uspelijim bitefima. Milan Vukotić, dakle, korača dalje. Iako diplomirani scenograf, neće profesionalni angažman. Razmišlja o orga nizovanju međunarodnog festivala dramskih trupa u Zre njaninu. Piše pripovetke, pesme. Slika i priča. Bavi se lutkarstvom. lutkars tvom. U agregatnom stanju večite avangarde, on traje kao dragocena neobič nost. I što je od dugotrajnijeg značaja, za njim ne ostaje pustoš već novi klinci: glumice Olgica Trbojević i Zorica Savić, muzičar Milan Bojanić - Riza i drugi. Ali, februar ide dalje U Galeriji 24, u Novom Sadu, u toku je izložba našeg sugrađanina Nikole Štiklice. Ovaj mladi i nesvakidašnje talentovani karikaturista i striper, već par godina skreće na sebe pažnju dobrim i kultivisanim crtežom, kao i naglašenom angažovanošću u temi. Takvim radom skrenuo je na sebe i pažnju redakcije ''Komunista'' gde u poslednje vreme srećemo njegove efektne karikature. U stripu je takođe veoma prisutan i angažovan. Možda bi trebalo razmisliti, uz dobar scenario, o objavljivanju sveske stripova i karikatura Nikole Štiklice u ediciji ''Ulaznica''. Prošlih su dana književne večeri održala dvojica mlađih i znanih beogradskih pisaca. Dobitnik Andrićeve nagrade David Albahari bio je gost završne večeri književnog konkursa Raspust 84. Pred, nažalost, malobrojnom publikom Albahari je čitao svoju najnoviju prozu i govorio o prevodilačkim i antologičarskim iskustvima. Oni koji nisu došli - mnogo su izgu bili. Milan Oklopčić predstavio je svoj najnoviji roman ''Metro''. Publike je ovog puta bilo mnogo. Poneki su nažalost, bili isuviše preokupirani 80
željom da se sami eksponiraju. Srećom, Oklopčić i ostali to su dobro izdržali. Konačno, o temama koje posredno postaju deo naše kulture, iz dana u dan. Prvo o televiziji. I dalje nas prozivaju, prete, savetuju i najviše nerviraju traže TV pret platu. Uz neviđenu zloupotrebu medija i sparušen program, uvlače u tu dosadnu igru i neka nam draga TV lica. Ni sneg ih ne može sprečiti. Na programu su ''Kamiondžije'', sa potpunim scenarističkim besmislom. ''Bordžije'', koje pokazuju da i morbidno i pornografsko lako sklizne u besmisao i dosadu. Najzad stigli su s u na tv. program, i unapred (politički) osporavani ''Prosjaci i sinovi'', pomalo tromi i još u bezbednim predratnim vodama. U Beogradu rutinski traje ''Fest''. U nas se s e verovatno priprema ’’Mini Fest’’. Na dajmo se da se neće svesti samo na suženi izbor filmova. Dajmo makar tada filmu malo dostojanstva. Sa snegom s negom ćemo već nekako. * Da li današnja omladina i zna šta je to gramofonska ploča. Te 1984. je bila senzacija to što su ''Klejbezable'' M. D.Vukotića narezane na gramofonsku ploču! Kuda li je vreme današnje, sasvim umreženo globalnim stereotipovima i primitivnim šou-biznisom zavelo i odvelo ovog sanjara, opsenara i polivalentnog artistu, koji je pre Top liste nadrealista i bez uvida u monti pajtonovski kalambur, u ovoj našoj provinciji, mladić sa raskoljničkim manirima i čaplinovs ko-dalijevskom dikcijom, slikao, pisao i pravio pozorište - svo troje po definiciji asimetrično i rastibuđilizovano. Pitao sam se tako Dvehiljaditih. Sada je nažalost izvesno – otišao je u zaborav. Koji se dogodio skoro i pre nego što je megde u Austriji definitivno napustio ovaj svet. Štiklica je u ''Ulaznicu'' ušao pre kasno, premalo. Onda kad je svoj likovni svet sveo na bojene minijature, na uramljene margine svog talenta. Da li me čudi što je bilo premalo publike na književnoj seansi sada našeg najpoznatijeg pisca u tuđini Davida Albaharija Pogađate, odgovor je - ne. Preterano je, i onda, razmišljao u svojim prozama. Kao što me nije iznenadilo što više u književnom svetu nema Mike Oklopa, iako je one davne srede imao skoro fudbalsku publiku. Logično, mesto mu je (pre)uzeo kompatibilniji i angažovaniji V. Arsenijević. Samo su zamenili prezimena. Iako i književno nekompetentniji. Televizija opet priželjkuje pretplatu, naravno državna. Ovo što sam napisao je dakle po malo nonsens, ne samo zbog televizije. Već i države! Ostali pinkuju ili dubliraju razglasne stanice. Ko pamti - razumeće. Ko ne razume- pitaće. Ko pita - smejaće se. Raosovi ’’Prosjaci i sinovi’’ su, da ne brinete, ubrzo zapali u nemirne nacionalističke vode, a mi, srpski deo on dašnje države, smo, naravno, tada, prekinuli dalje emitovanje serije. Spremajući se za svoj nacionalizam. Auto trubi, mi smo rodoljubi! A ''Kamiondžije'', kao da su protokom vremena postale bolje. Ili se to život naš nasušni i savremeni primakao komfuznoj šemi ondašnjeg sinopsisa. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 28, 2011 Vasilije Popov and and Jovan Jovan Caran like this.
81
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 10
24. februar, 1984.
82
U ZNAKU FOLK PEVAČICE *
...već je i to dovoljno izazovno za naše balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse U našem svakodnevnom, i sve više, novokomponovanom, životu prošle se nedelje dogodila Lepa Brena. I ne može se reći da ovu, sve neizbežniju, folk peva čicu nismo dostojno prihvatitli i pozdravili. Bilo nas je, Zrenjaninaca, preko osam hiljada, zgužvanih i pritešnjenih. Oni koji su znali na šta idu, verovatno su bili zado voljni. Deca najviše (a bilo ih je nekoliko hiljada). Koncerti su prošli kao i u drugim gradovima, iako se mi neodričemo lako primata Brenine "lansirne rampe". Hotel '' Vojvodina '' je bio poligon na kome je ova folk diva uvežbavala svoje buduće ko rake. Karavan "Slatkog greha" nastavio je svoju jugo-svetsku turneju, a nama je ostalo pitanje: u čemu je fenomen ove pevačice koja je osminu našeg grada izvukla iz relativno zagrejanih kuća, i kroz neizbežni sneg dovela u ne naročito konfornu Halu. Lakonski odgovor bi glasio: onim što ona ima a nama u znatnijim količinama nedostaje! No, ozbiljno govoreći, ti se razlozi, u osnovi, mogu svrstati u dve grupe. Prvi su vezani za samu Brenu i muziku koju "prikazuje", dok se drugi mogu pronaći u kulturno-ekonomskoj konstelaciji savremenog života u nas. Znači, prvo o Lepoj Breni. Plava, visoka, sa vrtoglavo dugačkim nogama - već je i to dovoljno izazovno za naše balkanske ili eventualno balkanoidne ukuse. Zatim: lice lutkasto i nasme jano, glas ugodan, i sve ostalo što odiše nekom srećom. Scenski je suverena i samo uverena (drska). Odevanje (i obnaživanje) i kretanje (igranje) u granicama dobrog "ukusa"(!!?). Čitaj: seksa. Tačno toliko da deca i mame i mogu da prate tate na njenim koncertima. Erotsko pakovanje po meri ukusa koji je prilagoljiv. Što se pevanja tiče - više ume nego što zna. Ima i boljih pevačica od nje, ali izvođača - skoro i da nema. Temperamentna je, sugestivna, zna da bude mazna, ali i rodoljubiva. Jednostavno ušla nam je u korak. Koji bi bili oni "spoljašnji razlozi". U pesmama Lepe Brene nema ni stabilizacije, s tabilizacije, ni poskupljenja a ni Libana. U njima teče tipičan novokomponovani život, u 83
kome su navodno najozbiljniji ljubavni problemi. Dok se sluša Lepa Brena, sve je makar prividno lepo. Slatki svet kiča! Svi oni koji pristanu da je gledaju i slušaju, imaju svojih pet minuta šarene laže. Iz takozvane alternativne kulture imamo još jedan primer. No, onaj sa druge strane duge.Gostovala je zagrebačka grupa "Film", Neki teoretičari roka svrstavaju ih u "Novu romantiku", što bi značilo da nisu prevashodno okrenuti teško¬metalnom zvuku, već da u rokerskom maniru posežu za romantičnim temama, odnosno da se iz njihovih zaglušujućih "aparata" povremeno javlja i melodija. Izvesna otmenost koja krasi ovu popularnu grupu prenela se i na dvoranu: mladi su igrali, povremeno pevali, umereno aplaudirali. Jedino nije bilo urlika i masovne histerije. Koncert pod nazivom "Sva čuda svijeta" pratili su i neki uglađeni klinci. U žargonu bili su to "šmin keri". Mladići iz Zagreba ostavili su prijatan utisak homogenim zvukom u kome ima dosta dobre muzike. Pevali su: "Na mojoj zastavi je tvoje ime", bez agresivnosti i pomodne neurastenije. Zaključak bi mogao da glasi: nije svaki rok isti. I, slušajmo, makar povremeno, ono što mladi pevaju...ne samo zbog muzike! Osluškivanjem tog zvuka brže ćemo stići do azbuke novih vremena. U savremenoj galeriji u toku je izložba kolaža slikara Balše Raičevića. Ova neve lika prezentacija slika u tehnici kolaža, upoznaje nas sa autorom izraženo opre deljenim da, varijantom strip tehnike, tumači neke od kulturnih simbola današnjice (novac, erotika, tehnokratija). Kao informacija, korisna izložba. Na kraju, za bolji san, jedan stih pesnika Pere Zupca: Samo snegovi osviću (u zenama) I bregovi se bele (daleki). * Fahreta Jahić alijas Lepa Brena je prvi značajniji iskorak u svet estrade naparavila u zrenjaninskom hotelu "Vojvodina". Pevala je javno, naravno, kafansku folk muziku ali je za svoju dušu umela izuzetno dobro da zapeva evergrin pa čak i rok. Imao sam prilike da je upoznam u diskoteci Doma omladine. Čak sam dozvolio sebi da je ubeđujem kako treba što pre da promeni umetničko ime "Brena" u neko manje pro vincijalno. Njen tadašnji dečko se verovatno smejao mojoj nadobudnosti, ni sam ne sluteći krajnje domete ove buduće poslovne žene. Naravno da me nije poslušala. Fasci niranost dobrog dela naše populacije njenim scenskim veštinama ipak je više pos ledica našeg mentalnog sklopa a manje njene rezultat smišljene strategije. Pre mda njena karijera koja traje kroz generacije i ovaj sud dovodi u pitanje. Dok se grupe ''Film'' samo sećamo kao dela bolje prošlosti. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 29, 2011 Olivera Bošković, Bošković, Vladimir Agić Aga and Dragan Knezevic like this.
84
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 10. 2. mart, 1984.
VREME SLIKARSKE ZRELOSTI* ili parabola Zdravka Mandića o razaranju ljudske tvari Dok posmatram grad kroz prozor ateljea slikara Zdravka Mandića, kao da se izma glica i neka razlivena osamljenost uvlače u platna koja nas opkoljavaju. Ili iz njih izviru? Pred nama je slika "Tisa". Sivo more vode koja usisava u sebe i okolni pros tor. U gornjem uglu čamac, sa dve ljudske figure. Osećanje usamljenosti i izgub ljenosti čovekove u neizvesnosti panonskog prostora i vremena. I letimičan pogled na mnoštvo slika u ateljeu govori da ovog autora i likovno i filozofski, možda je bolje reći pđtički, opseda tema čovekove sudbine u predelima čiji smo samo gosti. Kara kteristično je platno nazvano "Neizvesno pecanje". Ljudska mrlja kojoj je pecaroški pribor uzgredan i slučajan rekvizit, sve ostalo su voda i nebo, grafički pojednosta vljeni i nekako zlokobni. Misao ovog slikara, u krajnje redukovanom koloritu, karak terističnom za najnoviju fazu, traga za teskobom koju oličava siva, preovlađujuća tama, iza koje kao da ipak postoji neko ponoćno sunce. Posmatramo veliko platno sa jednostavnim nazivom "Ljudi u ravnici". Na njemu, kao da je Mandić otišao naj dalje u nedramatičnoj, ali zato ne manje intenzivnoj, paraboličnosti razaranja ljudske tvari: konture ljudi i dece vidno su nagriženi hladnim, otuđenim prostorom. Zlokob usamljenosti se nadvija nad bitisanjem čovekovim, suptilnim i lirskim iska zom Mandićevim. Nešto neizrecivo ispunjava ova platna dokazima da, često isuviše profanisan, pojam angažovanje u metnosti ima u sebi još dovoljno pravog značenja. Pogotovo kad postoji pravo saglasje likovnog i emotivnog. Dok razgledamo slike Zdravka Mandića, putujemo kroz njegove teme i varijacije, sve se neminovnije nameće zaključak da je ovaj slikar, naš 85
sugrađanin, u vremenu prave stvaralačke zrelosti, još u punom uzlazu, s istovremenom jasnošću svesti o putu koji valja kistom slediti. U ateljeu prepunom slika, još dva tri akta: ruben sovske figure u karakterističnom sfumatu, nekoliko akvarela, po rezovima i boji, u maniru savremenog američkog dizajn-slikanja; nedovršene slike, pribor za uram ljivanje i blok sa slikarskim "zabeleškama" i skicama. Spuštamo se liftom u grad koji živi svoj realni život s kraja nedelje, s neodoljivim utiskom da Zdravko Mandić, s velikim trudom i zadovoljstvom, tu gore iznad "Tekstila" živi jedno autentično i sve snažnije slikarstvo. Na planu tekuće kulture (akademske, "prave" ali i alternativne) vredi zabeležiti nekoliko uočavanja. Održan je, dakle, koncert grupe "Poslednja igra leptira". Ova tipično - zabavljačka muzička družina skupila je preko hiljadu posetilaca, nesva kidašnjeg raspona u godinama. Kada se zna da ova ekipa predstavlja veći i poz natiji, deo popularnog "Indeksovog" radio pozorišta Beograda 202, koje u svom repertoaru ima satiru velike otvorenosti i žestine, takvo interesovanje nije neočekivano. Međutim, oni koji su očekivali političke pikanterije - bili su razočarani . "Leptiri" su izveli jedan doziran i lepršav koncert, koji se većini ipak veoma svideo. Umesto političkih, bilo je više seksualnih pikanterija a one su priznaće, bezazlenije. Dominirao je i, da nije preterivao, briljirao bi, solista Neša Radulović. On je trenutno bez premca najsvestraniji šoumen u zemlji. Ipak, valja upozoriti na povremene ustupke neukusu, naročito kada je u pitanju travestiranje i koketiranje s banalnos tima. Ovi talentovani mladići nadajmo se, odoleće plićaku estrade. U CK SK Srbije održano je savetovanje o idejnim i vrednosnim kriterijuma u zabavi, a uoči tog skupa Televizija Beograd mu je dala svoj doprinos: emitovana je zabav no-rekreativna emisija Super-market, koja je od početka do kraja nepatvoren šund. Na čelu sa Čkaljom, "ranjenim" još u Kamiondžijama. U utorak, na istoj televiziji, gledali smo ipak veoma kvalitetan film Valerija Zurlinija Tatarska pustinja. Ali takvi su život i televizija. Nikad se ne zna šta će osvanuti! os vanuti! * Danas nema više ni "Neše Leptira", ni Čkalje i Vujisića. Zdravko Mandić je živ i dovoljno zdrav. Postao nezaobilazna likovna činjenica ove zemlje promenljivog ime na. Njegova se slika, sa iracionalnom irac ionalnom svetlošću i blago erotizovanim formama, rasprostrla preko korica ove knjige koju čitate ili premeštate u vitrini. U ateljeu u zgradi "Tekstila" više mu nije komšija Tivadar Vanjek. On je otišao u sasvim, začudo, neizvesnu istoriju i Muzej. Na toj adresi je sad slikar Radiša Lucić. Reka Ti sa se permanentno javlja u mojoj pđziji a estrada i politički neukus nezadrživo se šire š ire našim pornografisanim medijima. Nije nam baš vreme neke zrelosti ! A i "Cen tralni komitet" se sad zove drugačije. I sedište mu je na granici stvarnog i mogućeg. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · December 30, 2011 Olivera Bošković likes this.
86
pisanje zaborava
zrenjanin za početnike 11. 30. mart, 1984.
VEČITI MLADIĆ VLADA REBEZOV *
Sposobnost obnavljanja i radovanja karakteristika je mladih, i onih koji čitavog života ostaju mladi Njiše li vam proleće zanemarene radosti u duši? Uspevate li da se obnovite, bez obzira na sve što je protiv, zahvaljujući prirodi samoj? U našoj civilizaciji koja samo bolu i patnji priznaje dostojanstvo, dok na radost gleda s dosta opreza, kao da se poslednjih godina nešto menja: mlade generacije menjaju pravila igre. Radost i sreća, zadovoljstvo što se svakog novog jutra život nastavlja, deo su njihove duhov ne konstitucije koju često, brzopleto, pogrešno tumačimo. Mladi su oduvek bili takvi, ovi današnji su drugačiji samo po tome što unose više upornosti u realizaciju svoje životne formule. I hrabrosti da pokažu osećanja. Sposobnost obnavljanja i radova nja karakteristika je mladih i onih koji su čita vog života mladi. Jedan takav večiti mladić zove se Vlada Rebezov. Ovaj dugogodiš nji scenograf pozorišta "Toša Jovanović" od januara je penzioner ali radni elan i životni optimizam ga ne napuštaju. Posao scenografa započeo je još za vreme stu dija u Beogradu. Radio je malo u Novom Sadu, potom odlazi u Pančevo, za koga ga vežu mnogobrojne lepe uspomene i jedna tužna: prisustvovao je zatvaranju tamo šnjeg profesionalnog pozorišta (tek se danas čine pokušaji da se obnovi njegov 87
rad). U Zrenjaninu je proveo (i još ih provodi) naplodnije dane. Mnogobrojne su pre dstave za koje je Vlada Rebezov smislio s mislio scenografiju, koja je po pravilu nename tljiva ali znatni doprinos pozorišne igre. U toku karijere za više od četiristotine pozo rišnih komada, rukom i talentom ovog slikara i velikog znalca sveukupne scenske tehnologije, izgrađene su kulise koje su omogućavale nadahnutu igru i uvek bile dis¬kretan doprinos lepoti scenskog događanja. Iako iza njega stoje mnogobrojne nag rade, on skromno naglašava kako je na sceni sve dobro ako se reditelj i sce nograf dogovore i time omoguće piscu da se čuje, a glumcu da se razigra. Seća se Vlada jednog takvog događaja sa Jovanom-Batom Putnikom, rediteljem izuzetne imaginacije. Čitave noći su na maketi ispitivali mogućnosti scenske posta vke nekog, sad već i nije važno kog, dela. Izjutra su konstatovali da je prva vari janta bila najbolja. I nisu se naljutili jer kakav bi to bio život umetnički kada bi se rešenja iz prve pronalazila. Dva velika radnika ali i bđma doživljavala su čin stva ranja i u tom noćnom bdenju nad mogućnostima scenske realizacije buduće pred stave. A Vlada je zaista bđm ali posebnog kova. On je bđm koji na prvo mesto stavlja rad, koji voli do perfekcije svoje umeće da dovede, pa tek onda dopušta svojoj pđtskoj prirodi da se razgali. On voli rad i voli život sa neizmernom naiv nošću koja ne zna za odbijanje, sujetu i surevnjivost. Vlada Rebezov je izuzetno ime u našoj scenografiji a istovremeno čovek koji je spreman da u svako vreme pomogne amaterima, da praznicima radi na dekoraciji bine ili sale, bez ikakve poze i pompe. S mladićkim oduševljenjem on i ovih dana priprema scenografska rešenja za proslavu Prvog maja. Ovaj visoki, potpuno sedi čovek, koji pored pozorišta i slikanja još veoma voli svog unuka, slikanje akvbarela i čamac na Dunavu, jedna je od vrednosti ovog našeg grada. I A u našem gradu gostovali su i neizbežni "Štrumpfovi". Bilo je gužve i nervoze roditeljske. Najmlađi su bili zadovoljni, oni malo odrasliji si primetili rutinu s kojom je čitav posao urađen. "Sedmorica mladih" su se umorile. Ipak, vredelo je videti. Iz radoznalosti. U Domu mladosti je u toku izložba Slobodana Lucića. Na nekolikim njegovim platnima uskovitlano ravničarsko nebo deluje veoma ekspresivno. U Narodnom pozorištu prekinute su probe na delu Miguela Tunješa (iz tehničkih razloga) i sada se punom parom radi na predstavi Gorana Stefanoskog Haj-faj. Na televiziji je prikazan morbidni ''Stanar'' Romana Polanskog; nedeljom se nastavlja produženi kurs melodrame (na američki način) čitaj: ''Tajna njene sestre''. Započe lo je i emitovanje domaće serije'' Nešto između'', za sada je to nebitno produženi istoimeni film. Nama preostaje da budemo sat više, evropski, dobro raspoloženi. * Ovog proleća Jasmina Tutorov, viši kustos, je u zrenjaninskom Duhovnom centru postavila izložbu scenografija i slika ovog već legendarnog pozorišnog posle nika i zanimljivog slikara akvarela. Izložba je "gostovala" i na Sterijinom pozorju. Vlada je to zaslužio. Ni pozorište ni bđmija dugo se neće oporaviti od njegovog "izostanka ". Inače, ovaj pozorišni umetnik umro je 2003. godine. Od "Sedmorice mladihe " preostao samo Jova Radovanović ia ko i on radi "pod ručnom". Slikar Slobodan Lucić kao da se ne snalazi pod nava lom hiperrealista? O melodrami neću - sve nam je i onako melodrama. Osim tragikomedije i farse. Toliko o savremenim žanrovima. I skoro da zaboravim, već 88
godinama pozorišni zli jezici pričaju da je Miguel M iguel Tunješ bio izmišljen "lik". Tako je to sa latino amerikan cima! Uživaju u mistifikacijama. Like · · Unfollow Post Post · Share · Edit · Sunday Dragan Knezevic likes this.
pisanje zaborava
ZRENJANIN ZA POČETNIKE 12 . (11. januar, 1985.)
BALKAN U NAŠIM MISLIMA* Kad kolo krene, svi naši "balkani" se "otvore" Rej Čarls, glasom prepunim nostalgije i tuge peva "Džordžija u mojim mislima". Mi, ovdašnji s kraja potonje i samog zamrznutog početka 1985. godine, sa puno uvažavanja i koncentracije igramo kolo. Tutnji Balkan po luksuznim hotelima, skijaš kim centrima, provincijskim kafanama, jednosobnim nekomfornim stanovima. Prolaze kineske izložbe, bitefi, festovi, pogorelići, danijeli, veličkovići osvajaju Evro pu. Sava centar, Lisinski, Cankarjev dom dovode i razvode umetnike svetskog ran ga. Dubrovačke igre, splitska leta, oktobarski saloni suočavaju se, i nas istovremeno i povremeno, sa vrhunskom kulturom. Navlačimo učenost na lica, zaspimo sa haza rskim rečnicima, dinastijama, aerobikom. Ali kad zasvira kolo spadaju sve maske, pucaju frakovi, smokinzi, noge nam se same bratime sa zemljom. I svi smo jedno klupko što oznojano i predano zavrće i zapliće. Kad kolo krene, svi naši "balkani" se otvore. Obuzme nas neka vatra od iskona, i gori takvim intenzitetom da zabora vljamo ne samo na civilizaciju koja nas je "opteretila" nizom nepotrebnih konven cija. I brige nestaju kad nam se telo pod diktatom harmonike raspojasa. 89
Kakav džez, bluz, rok, disko, kakav brejkdens. Ko te pita onda za tango ili valcer. Kolo je ritam koji nas spaja neodoljivo, koji nas vraća u davna vremena kad smo započinjali sa osvajanjem Balkana. Sada nam je lakše: on je trajno u nama. Probija kroz sve zakrpe naučenog u koncertnoj dvorani, laboratoriji za strane jezike, atom skom reaktoru ili konzervatorijumu. Školujemo se u moskvama, londonima, budim peštama, stepojevcima, lokvama, brežicama; doktori smo nauka, mesari, profesori, istoričari umetnosti, metalostrugari, oficiri. Tako raznovrsne, ali svojeglave, jedino nas kolo izjednačava. Na zov harmonike svrstavamo se u stroj za "tabananje". Mara mica u ruci, kosa po čelu, u očima zanos, u plućima meh, u srcu blaženstvo bez oba la. Igramo a Balkan nam u mislima. Reći će neko: kome zdravom i pravilno orijenti sanom može da smeta kolo, i u krajnjem slučaju Balkan? Zašto se stideti porekla muzike koja nas podseća na mla dost, zavičaj, roditelje, rodni kraj. Šta je loše u muzici koja nas kao himna diže sa sedišta, i šalje u "prve borbene redove" muzičkopsihološkog patriotizma. Odgovor je sva kako odrečan. Niko objektivan ne može biti protiv kola. Ta nevina igra u kojoj kroz tabane osećamo, premda ne svi, sebe, tek u prenesenom značenju govori o našim zabludama. Dok se zaplićemo u rukavce primitivizma, inercije, bolećivosti, kraj nas tutnje nevidljivi vozovi.Koji su, doduše, nekada bili mnogo brži. Evropa nam maše kroz zamagljena stakla. Naukom se ne možemo baviti bez knjiga i periodike, kulturu nam ne mogu formirati distributeri i komercijalisti. Hrabro smo priznali da živimo u vremenu krize, priznali i ostali na tome. Neće nam privreda i društvene nau ke koraknuti hrabrije i smelije s melije dok nam misao i ukus najčešće golica kič. Odmrzavamo bivšu avangardu, sve je više lažnog "evergina". U ''Borbi'' iz broja u broj anketiramo ljude od pameti da kažu nešto na temu odnosa partije i intelige ncije, ali kolo zaista igramo dobro i koncentrisano. Balkan nam,meni zapravo, dak le, samo kao atavizam i inercija smeta. U kulturi i zabavi privodi se kraju proces ujednačavanja zahteva i potreba stanov ništva diljem Jugoslavije. Jedino brine što se to odigrava na nedopustivo niskom nivou. Svojevremeno smo "osudili" elitizam, jer je proklamovao odvajanje prave umetnosti od naroda. Danas bi sa još više žara trebalo zatvoriti vrata šundu koji nas ruži sa ploča i kaseta, sa televizijskog ekrana, iz bioskopskih dvorana. Nije naravno harmonika kriva za ovu "zimu našeg nezadovoljstva". Ni frula ili tambura, na njih smo neopravdano zaboravili! Kriv je manir koji i danas na sve odgovara: lako ćemo i "nema problema". Verovatno nije potpuno u pravu ni grupa "Bjelo dugme" kad pe va kako "Padaju zvezde" Još je rano za to,mislim - padanje ali ne bi bilo loše da malo "oladimo" sa kolom, naravno u onom prenesenom značenju, i da se pogle damo u lica. Balkan, onaj iz gudura i vilajeta previše nam viri iza civilizovanih osme ha. Tradiciju treba negovati, samo nije preporučljivo isuviše tapkati na jednom mes tu. Lako je građanima i radnim ljudima sveta, njima je sa 1984. godinom otišao i famozni mister Orvel. Naša Brena je još tu! * I Rej Čarls je otišao. Ostao je u mislima onih koji su s u ga voleli. Jedan od njih, ili od onih koji ne znaju šta će sa parama, dao je na aukciji basnoslovnu sumu za njegove naočare. Međutim, skoro je sigurno da neće "progledati"! A i sa Balkanom stvari stoje drugačije. Izneverio nas je, pa sa 90
