Филозофски факултет Нови Сад 08.11.2011.
Приказ књиге: Мира Радојевић – Удружена опозиција 1935-1939
студент: Александар Радуловић ИС 72/08
Мира Радојевић – Удружена опозиција 1935-1939
Књига „Удружена опозиција 1935-1939“ из пера Мире Радојевић (професор филозофског факултета у Београду) је издата 1994.године на институту за савремену историју у Београду. О теми Удружене опозиције у то време нису постојале посебне студије, већ се аутор служио вредним монографијама и прилозима из пера Бранислава Глигоријевића, Тодора Стојкова, Љубе Бобана, Јакоба Хоптена, Бранка Петрановића и других. Најзначајније изворе везане за ову тему чува Архив Југославије у више својих фондова и збирки (збирка Јована Јовановића шефа савеза земљорадника, збирка Милана Стојадиновића председника владе и владајуће Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) од 1935 до 1939...). Значајан је фонд Комунистичке интернационале, а Бранко Петрановић и Момчило Зечевић су приредили обимну збирку „Југославија 1918-1988“ и „Југословенски федерализам – идеје и стварност“. Од мемоара су значајни „Политичке успомене“ др Драгољуба Јовановића, „Почитички записи“ др Ивана Рибара, „Ни рат ни пакт“ др Милана Стојадиновића, прилично сиромашни мемоари Влатка Мачека... Користећи поменуте изворе и помажући се наведеним, аутор је желео да да одговор на питање шта је Удружена опозиција и какво је њено мишљење о најважнијим питањима из живота Краљевине Југославије, у суштини да састави детаљну „личну карту“ Удружене опозиције и одатле крене у анализу њеног учешћа у решавању питања државног уређења, а више се задржао на методу политичког деловања. Уводне напомене: Развитак Краљевине Југославије обележили су унуташњи проблеми: несавршеност и укидање парламентарног поретка, конфликтни међународни односи и тежина социјално-економског питања. Спољнополитички проблеми су били ревизионистичка стремљења Мађара и Бугара, могућност рестаурације Хабзбуршке државе, Италијанске претензије на Далмацију и њен утицај у Албанији. У унутрашњој политичкој борби је доминирало питање државног уређења са међунационалним сукобљавањима
у својој суштини. Наиме постојала су два гледишта, прво је претежно српских сранака и то је формирање етничког јединства и на њему државног централизма, а друго је истицање националне припадности на основу чега је захтеван федеративно-конфедеративни модел државне заједнице и то гледиште је окупљало хрватске странке, творећи хрватски покрет под Хрватском Републиканском сељачком странком (ХРСС), међутим прво гледиште је победило 1921. Видовданским уставом. Као резултат свега тога формирају се блокови Хрватски блок (1922. ХРСС, Хрватске заједнице, Хрватске странке права и Хрватског радикалног савеза), Федеративни блок (1923. ХРСС, Словенске људске странке(СЛС) и Југословенске муслиманске организације(ЈМО)) који сачињава споразум са Радикалном странком, тзв Марков протокол, Опозициони блок (1924. Демократске странке, СЛС и ЈМО који приступа ХРСС и прераста у блок Народног споразума), Национални блок (1925. Радикална странка и Самостална демократкса странка). Савез СДС и Хрватске сељачке странке се звао Сељачко-демократка коалиција (СДК 1927-1941). Удружена опозиција је неформалан савез Радикалне странке, Савеза земљораника и Демократске странке зачет у годинама шестојануарске диктатуре на отпору који су њихови остаци (који нису подлегли моћи власти) пружили укидању парламентарног поретка. Ове странке су се окупиле око 2 питања: укидања закона шестојануарске диктатуре и затварања питања државног уређења путем споразума са представницима Хрватског покрета. Три претежно српске странке су се ујединиле без уговорних обавеза и окупљале већину српског народа (у Србији поготово). Бавиле су се и другим питањима: наследност, одсуство парламентаризма, краљеву нетрпељивост према јаким странкама, осипање чланства, разбијеност организација, недостатак партијске дисциплине... Књига се састоји од увода, 3 главе са по неколико поглавља и закључка. У уводу аутор указује на континуитет учешћа демократа, радикала и земљорадника у расправама о државном уређењу и еволуцији њихових гледишта од уједињења 1918.до 1935, а на другој страни ставове хрватских политичких представника у истом периоду.
У првој глави под називом „Страначка структура и односи“ која броји седам поглавља, аутор даје приказ многострукости страначког живота Удружене опозиције, бави се партијским вођствима, бројчаном снагом и резултатима, националним и социјалним саставом чланства и присталица, територијом тј покушао је омеђивање територије на којој се осећао политички утицај Радикалне и Демократске странке и савеза земљорадника, функционисањем сранака и унутар партијским животом и међустраначким животом. У другој глави под називом „У залагању за опстанак заједничке државе“ која броји 4 поглавља бави се ангажманом Удружене опозиције у питањима демократског поретка, преуређена Краљевине Југославије и српскохрватских односа. Даје приказ државног програма владе Милана Стојадиновића и његове формуле „један народ, једна држава, један краљ“ којом је обухваћено опредељење за народно и државно јединсво и династију Карађорђевића, затим износи ставове и захтеве Влатка Мачека као првог човека Хрватског покрета и положај Удружене опозиције као нејединственог политичког организма између њих двојице без јединсвеног пројекта државног преуређења. У трећој глави под називом „Однос према социјално-економским питањима“ која броји 4 поглавља, бави се односима странака Удружене опозиције према социјално-економској проблематици и њиховим заједничким иницијативама и важним додирним тачкама њиховог програма. Удружену опозицију су створиле странке решене да делују из опозиције ради успостављања демократског поретка и решавања питања државног преуређења, међутим у последњим годинама Краљевине Југославије вишегодишње постојање Уједињене опозиције показало се узалудним. Није успела да реши ниједан од проблема ради којих се оформила. Како њих рангирати на историјској лествици? Као скупину мало успешних политичара жељних власти која се како су њени политички противници тврдили, трудила да се прко хрватског питања, додворавања и попуштања Мачеку домогне државног врха, или као групу људи добре воље? Аутор сматра да је у Удруженој опозицији у свакој од њених странака мање или више, било искрених и правих демократа и патриота и ситних политичара.
