Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,10 sati
Prvi koji je, izvan uskog kruga obezbeĊenja premijera, saznao da predsednik Vlade neće pre podneva ići na posao, odnosno odnosno da kolona automobila automobila pod pratnjom, od Tolstojeve ulice na Dedinju, do zgrade Vlade Srbije u
Nemanjinoj neće krenuti pre 12 ĉasova, bio je deţurni operator u sobi za informisanje gradske saobraćajne policije u Beogradu. Njemu je javljeno iz ĉeste uprave MUP Srbije, koja se bavi obezbeĊenjem obezbeĊenjem drţavnih funkcionera i zgrada institucija, da ulicom Kneza Miloša sve do iza 12 ĉasova neće biti kolone automobila pod pratnjom i sa prioriteom. Dakle i premijer će na posao, što bi rekli Srbi, onako po Crnogorski, krenuti okolo podneva - pa kad kad stigne. stigne. Moţe mu se, se, on je glavni glavni šef Srbije, njega njega i nema ko da pita kada kada dolazi u kancelariju. Šesta uprava MUP Srbije, inaĉe, najavila je da će izmeĊu 13 i 14 ĉasova kolona automobila pod pratnjom i u kojoj će biti strana drţavna delegacija proći ulicom Kneza Miloša od petlje na "Mosta ru" do Nemanjine, odnosno zgrade vlade Srbije.
Delegaciju predvodi švedska ministarka spoljnih polova Ana Lind, koja je inaĉe visoki funkcioner Evropske zajednice za pitanja bezbedbosti.
Deţurnom operateru u sobi za informisanje saobraćajne policije u Beogradu ovakve informacije su bile vaţne za posao jer je on preko tv kamera rasporeĊenih po gradskim ulicama pratio intezitet saobraćaja u gradu, odreĊivao duţini "zelenog talasa" semafora u glavnim saobraćajnim transvezalama i menjao pomoću saobraćajne svetlosne vertikalne signalicacije smerove pojedinih traka u odreĊenim ulicama. Operator je na velikim TV bimovima neprestano imao direktan prenos, naprimer saobraćaja u Milioša Velikog. Ova saobraćajnica je za bezbednost drţave najvaţnije ulice u Beogradu, jer tu su pored drugih, zgrada glavne pošte, Savezna Savezna Skupština, Skupština, zgrada predsedništva Srbije, Zavod za statistiku, zgrada zgrada Vlade Srbije, Ministarstvo spoljnih poslova, centralna zgrada drţavne policije...Tu su i zgrade ambasada vaţnih stranih drţava, zatim zgrade uprave vojske, generalštaba i savezne policije. Mnoge od ovih zgrada su teško oštećene u bombardovanju bombardovanju Beograda od strane NATO snaga snaga 1999. godine godine i neke još nisu nisu popravljane. Pošto je dobijene informacije uneo u komjuterski dnevnik rada deţurni operater saobraćajne policije je odluĉio da srednju kolovoznu traku, od ukupno pet koliko ih ima u Miloša Velikog, zatvori za svaki saobraćaj taĉno u 10,25 sati i tako zaustavi kretanja automobila u toj traci iz pravca "Mostarske petlje" prema "Londonu". Odluĉio je da tu, srednju traku t raku otvori za saobraćaj pet minuta kasnije ali za kretanje automobila u suprotnom smeru od Nemanjine prema "Mostaru".
Kada je premijer išao na posao u zgradu vlade Srbije u uobiĉajeno vreme, oko 11 ĉasova, zatvaranje te srednje trak e za bilo koji saobraćaj u Miloša Velikog, obavezno se uklapalo u vreme prolaska kolone njegovih autobila iz pravca Topĉiderske zvezde prema Nemanjinoj. Tako bi premijerov automobil od Zavoda "Rudo", do zgrade Vlade u Nemanjinoj, tu razdaljinu prelazio z a manje od dva minuta.
"Dominikanac"... Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,20 sati
Sledeći ĉovek koji je shvatio znaĉaj informacije što ju je prosledila VI uprava MUP Srbije gradskoj saobraćajnoj policiji zvao se Dominikanac i upravo je pio jak "milfordov" ĉaj od jabuka sa cimetom u jednoj vili na Senjaku. Informaciju je dobio preko prenosnog "lap topa" raĉunara koji je bio direktno povezan sa komjuterskim centrom marke "Epl Mekintiš", a nalazio se u podrumu jedne luksuzne vile u najskupljem delu Lisabona. Elektronski centar iz Lisabona zvani "Dominik" je jednostavno javio "lap topu" koji se nalazio pored
pomenute šolje ĉaja od jabuka sa cimetom, marke "milford", u vili na Senjaku, ono što je saobraćajni saobraćajni 1
operativac koji reguliše semafore u ulici Miloša Velikog zapisao u dnevnik rada, odnosno da pre 12
ĉasova ni
jedna kolona pod pod pratnjom neće proći tom ulicom iz pravca pravca Dedinja prema zgradi Vlade Srbije. Srbije. Zbog ovoga je Dominikanac odluĉio da krene taĉno u 11 sati i 30 minuta. Da li je bilo više atentatora On je bio neobiĉan ĉovek za koga su u vojsci Hrvatske smatrali da je major specijalnih formcija englaske armije poznatih kao SAS, u Lisabonu su ga poštovali kao vrlo bogatog proizvoĊaĉa proizvoĊaĉa i trgovca tr govca na veliko svilom, i drugim finim tkaninama, koji je imao fabrike i prestavništva od Hong Konga na Istoku, do San Franciska na zapadu. Vatikan ga je poštovao kao velikog dobrotvora i darodavca benediktanskih samostana po Dolomitima. U Škotskoj su ga opet drţali kao manje poznatog i spo sobnog advokata, ali suvlasnika i apsolutnog naslednika najmoćnije i najbogatije advokatske tvrtke iz Edinburga. Dominikanac je bio nadimak pod kojim je bio poznat u skoro svim obaveštajnim sluţbama sveta i sinonim za smrt. On je bio asasin, plaćen ubica koji kada se iznajmi onda meti više nema spasa! Iz vile na Senjaku, koja je, inaĉe bila iznajmljena na ime jednog holandskog trgovaĉkog predstavnika u Beogradu, asasin Dominikanac odluĉio je da do odabranog mesta krene ţutim skuterom, obuĉen u uniformu fir me me "Ekspres kurir", ĉiji su ljudi lj udi raznosili poruke, pakete i druge vaţne stvari po sistemu "od vrata do vrata" širom Beograda. Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,50 sati U kancelariji 55 na drugom spratu u Gepratovoj ulici broj 14, gde se nalaze prostorije Instituta za
fotogrametriju firme "Geoinţenjering" sedela su trojica ljudi u plavim radniĉkim kombinezonima. Oni nisu bili zaposleni u "Geoinţenjeringu", "Geoinţenjeringu", jer su su sva trojica u naruĉjima, naruĉjima, baš kao kao da drţe bebe, bebe, drţali puške. puške. Dvojica - automatske puške tipa kalašnjikov. A treći, koji je sedeo na jedno metar od otvorenog prozora, i obgrlio je automatski karabin marke "Hekler i Hoh", sa snajperskim nišanom. Na simsu prozora, sa unutrašnje strane prostorije, bilo je postavljeno ćebe, koje će posluţiti kao oslonac za pušku. Ispod otvorenog prozora, jedno pet metara niţe, niţe, bila je tršĉana nadstrešnica - krov bašte kafića iz prizemlja. Kafić se zove "Hrabro srce". Trojica ljudi, u plavim radniĉkim kombinezonima, bili su tu da bi pucali na premijera Srbije, kada se on doveze u dvorište zgrade Vlade Srbije, i kada od vrata automobila bude prelazio razdaljinu ne duţu od dva metra do ulaznih vrata broj pet u zgradu Vlade Srbije. Premijer će ta dva metra metr a prelaziti skoro 10 sekundi, jer se kr etao etao jako sporo, pošto mu je noga bila u gipsu. Kretao se pomoću štaka. Pomoćnici ove trojice atentatora bili su rasporeĊeni po okolnim ulicama i duţ cele ulice Miloša Velikoga, a imali su zadatak da jave dolazak kolone sa premijerom, i da docnije, nakon pucanja na šefa Vlade Srbije, obezbede odstupnicu na sigurno grupi neposrednih atentatora.
Ĉovek koji je drţao snajpersku pušku i bio odreĊen da puca na premijera imao je nadimak "Smuk", i bio je vrhunski profesionalac za pucanje iz ruĉnog naoruţanja. Sam o je on, pored komandanta cele operacije, pukovnika Legije, Legije, znao da je njegovo njegovo pucanje pucanje laţno, kao i ceo atentatat. Zaverenici, sve pripadnici Specijalne Antiterostiĉke Jedinice (SAJ) koja je pripadala Resoru drţavne bezbednosti RMUP Srbije, serijom navodno sluĉajno neuspelih atentata ţeleli su da premijera Srbije nateraju da podnese ostavku. Pukovnik Legija, "Smuk" i svi ostali zaverinici dobili su naime pouzdane podatke da je predsednik Vlade Srbije Srbije odluĉio da pukovnika pukovnika Legiju i skoro sve oficire oficire SAJ -a isporuĉi Haškom sudu za ratne
zloĉine poĉinjene na tlu bivše SFRJ. Zbog toga su Legija i "Smuk" već tri puta kaobajagi pukušali da ugroze ţivot premijera, ali je on tvrdoglavo 2
operativac koji reguliše semafore u ulici Miloša Velikog zapisao u dnevnik rada, odnosno da pre 12
ĉasova ni
jedna kolona pod pod pratnjom neće proći tom ulicom iz pravca pravca Dedinja prema zgradi Vlade Srbije. Srbije. Zbog ovoga je Dominikanac odluĉio da krene taĉno u 11 sati i 30 minuta. Da li je bilo više atentatora On je bio neobiĉan ĉovek za koga su u vojsci Hrvatske smatrali da je major specijalnih formcija englaske armije poznatih kao SAS, u Lisabonu su ga poštovali kao vrlo bogatog proizvoĊaĉa proizvoĊaĉa i trgovca tr govca na veliko svilom, i drugim finim tkaninama, koji je imao fabrike i prestavništva od Hong Konga na Istoku, do San Franciska na zapadu. Vatikan ga je poštovao kao velikog dobrotvora i darodavca benediktanskih samostana po Dolomitima. U Škotskoj su ga opet drţali kao manje poznatog i spo sobnog advokata, ali suvlasnika i apsolutnog naslednika najmoćnije i najbogatije advokatske tvrtke iz Edinburga. Dominikanac je bio nadimak pod kojim je bio poznat u skoro svim obaveštajnim sluţbama sveta i sinonim za smrt. On je bio asasin, plaćen ubica koji kada se iznajmi onda meti više nema spasa! Iz vile na Senjaku, koja je, inaĉe bila iznajmljena na ime jednog holandskog trgovaĉkog predstavnika u Beogradu, asasin Dominikanac odluĉio je da do odabranog mesta krene ţutim skuterom, obuĉen u uniformu fir me me "Ekspres kurir", ĉiji su ljudi lj udi raznosili poruke, pakete i druge vaţne stvari po sistemu "od vrata do vrata" širom Beograda. Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 10,50 sati U kancelariji 55 na drugom spratu u Gepratovoj ulici broj 14, gde se nalaze prostorije Instituta za
fotogrametriju firme "Geoinţenjering" sedela su trojica ljudi u plavim radniĉkim kombinezonima. Oni nisu bili zaposleni u "Geoinţenjeringu", "Geoinţenjeringu", jer su su sva trojica u naruĉjima, naruĉjima, baš kao kao da drţe bebe, bebe, drţali puške. puške. Dvojica - automatske puške tipa kalašnjikov. A treći, koji je sedeo na jedno metar od otvorenog prozora, i obgrlio je automatski karabin marke "Hekler i Hoh", sa snajperskim nišanom. Na simsu prozora, sa unutrašnje strane prostorije, bilo je postavljeno ćebe, koje će posluţiti kao oslonac za pušku. Ispod otvorenog prozora, jedno pet metara niţe, niţe, bila je tršĉana nadstrešnica - krov bašte kafića iz prizemlja. Kafić se zove "Hrabro srce". Trojica ljudi, u plavim radniĉkim kombinezonima, bili su tu da bi pucali na premijera Srbije, kada se on doveze u dvorište zgrade Vlade Srbije, i kada od vrata automobila bude prelazio razdaljinu ne duţu od dva metra do ulaznih vrata broj pet u zgradu Vlade Srbije. Premijer će ta dva metra metr a prelaziti skoro 10 sekundi, jer se kr etao etao jako sporo, pošto mu je noga bila u gipsu. Kretao se pomoću štaka. Pomoćnici ove trojice atentatora bili su rasporeĊeni po okolnim ulicama i duţ cele ulice Miloša Velikoga, a imali su zadatak da jave dolazak kolone sa premijerom, i da docnije, nakon pucanja na šefa Vlade Srbije, obezbede odstupnicu na sigurno grupi neposrednih atentatora.
Ĉovek koji je drţao snajpersku pušku i bio odreĊen da puca na premijera imao je nadimak "Smuk", i bio je vrhunski profesionalac za pucanje iz ruĉnog naoruţanja. Sam o je on, pored komandanta cele operacije, pukovnika Legije, Legije, znao da je njegovo njegovo pucanje pucanje laţno, kao i ceo atentatat. Zaverenici, sve pripadnici Specijalne Antiterostiĉke Jedinice (SAJ) koja je pripadala Resoru drţavne bezbednosti RMUP Srbije, serijom navodno sluĉajno neuspelih atentata ţeleli su da premijera Srbije nateraju da podnese ostavku. Pukovnik Legija, "Smuk" i svi ostali zaverinici dobili su naime pouzdane podatke da je predsednik Vlade Srbije Srbije odluĉio da pukovnika pukovnika Legiju i skoro sve oficire oficire SAJ -a isporuĉi Haškom sudu za ratne
zloĉine poĉinjene na tlu bivše SFRJ. Zbog toga su Legija i "Smuk" već tri puta kaobajagi pukušali da ugroze ţivot premijera, ali je on tvrdoglavo 2
ostajao na ĉelu vlade. Ovo je trbalo da bude ĉetvrti pokušaj, pa ako se sada ne uplaši, i ne podnese ostavku, onda... Kao krajnja opomena premijeru bilo je u planu da "Smuk" danas snajperom teško rani, ali i ne da ubije šefa liĉnog fiziĉkog obezbeĊenja predsednika Vlade Srbije, Milana Veruovića. Ovaj telohranitelj t elohranitelj se kretao uvek ti k uz premijera, ne nikada na većoj udaljenosti od jednog metra. Naroĉito sada, od kako se premijer kretao na štakama, jer mu je desna noga bila u gipsu. Prvi pokušaj ubistva premijera Srbije dogodio se 16. februara 2003. godine na auto putu Beograd - Niš Niš na prilazu glavnom gradu zvanom z vanom Bubanj potok, i to t o u trenutku kada se kolona automobila u kojoj se nalazio i Premijer vraćala sa Kopaonika, gde je skoro cel a vlada provela vikend. Namera je bila da se sa dva kamiona
prepreĉi put koloni, u kojoj je bio predsednik predsednik vlade, tako da automobili automobili moraju da stanu, a onda da zaverenici zoljama gaĊaju automobil sa premijerom. U poslednjem trenutku, od ovoga se odustalo z bog velike frekvencije saobraćaja u to vreme na auto putu kod Bubanj Potoka. Drugi pokušaj ubistva premijera dogodio se 21. februara 2003. na auto -putu Beograd - Zagreb, u Novom Beogradu, kod sportske hale "Limes", a trebao se odigrati po istom scenari ju kao i pokušaj pet dana ranije. Ovoga puta kamion je prepreĉio put automobilu, u kome se nalazio premijer, ali je ĉistom igrom sluĉaja, i prisebnošću šofera, automobil predsednika vlade izbegao zasedu ruĉnih bacaĉa tipa "zolja". Posle ovog pokušaja vozaĉ kamiona je uhapšen, ali je posle nekoliko dana pušten iz zatvora, iako je i štampi i obezbeĊanju obezbeĊanju i samom premijeru bilo jasno da je u pitanju organizovani atentat. Samo pet dana ranije, dakle 7. marta 2003. godine isti ovi atentatori ĉekali su premijera sakriveni u kombiju parkiranom na krovu garaţe na poĉetku Ulice Miloša Velikog, gde je nekada bila kafana "Tri lista li sta duvana". Odluĉili su da predsednika Srpske vlade gaĊaju, kada se polako, uz korištenje štaka, bude peo od automobila, stepenicama do velike aule Savezne skupštine. Naime, toga dana je potpisivana takozvana "Beogradska deklaracija", prema kojoj je raspuštena Savezna Repubika Jugoslavija, a promovisina je nova drţava koja se sada zvala Srbija i Crna Gora. Ubica je profesija...
snajperom, "Smuk" bi još tada pucao, da novinari nisu iznenada i neplanski pušteni da okruţe premijera, i praktiĉno praktiĉno ga doprate doprate do ulaska ulaska u Skupštinu. Da ne bi bi došlo do nepotrebnih ţrtava, ţrtava, a i zbog velike teškoće izvlaĉenja atentatora sa mesta od akle su tr ebali ebali da pucaju, od ovog pokušaja se odustalo. Atentator sa
Sada, 12. marta 2003. ĉekali su da se pojavi blindirani BMV i da iz njega izšepa premijer Srbije. Elektronski daljinomer je pokazivao da je meta trebalo da se pojavi na svega 132 metra od sjajnog strelca, zvanog "Smuk".
Sa puškom i optiĉkim nišanom, premijera je sa te razdaljine mogao da ubije i šeprtljaviji Ċak gimnazije, koji još nije bio na pokaznom pokaznom gaĊanju gaĊanju iz predvojniĉke predvojniĉke obuke, a kamoli najbolji snajperista snajperista SAJ -a. Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 11,25 sati Poslednjih pola sata provedenih u vili na Senjaku, Dominikinac je posvetio spremanju svojih stvari i
pospremanju prostorija, koje je koristio u poslednjih poslednjih nekoliko nekoliko dana. On je bio kranje uredan i pedantan ĉovek. Prvo je, po unapred unapred napravljenom spisku spisku spremio sve svoje stvari, trudeći trudeći se da ništa ne prepusti sluĉaju. sluĉaju. A onda je, opet po nekom svom razraĊenom sistemu, sve prostorije oĉistio od svojih otisaka prstiju, kupatilo detaljno obrisao jakim dezinfekcionim sreds tvom. Nije se plašio da sledećem korisniku stana ne ostavi smrad 3
svoje pišaće, koliko nije ţeleo da iz te teĉnosti neko docnije izoluje njegov DNK! Taĉno u 11 sati i 30 minuta ostavio je glavni kljuĉ od vile, prema dogovoru, u poštansko sanduĉe, a onda, o buĉen u plavo -ţutu i fluoroscentnu antikišnu uniformu, uzjahao je takoće ţuti skuter i krenuo Suvoborskom ulicom prema Bulevaru Vojvode Putnika.
Kada je ţuti skuter, na kome je bio logotip "Ekspres kurir" sluţbe minuo pored Zavoda "Rudo", pivare BIP i posle pored zgrade RMUP-a, sluĉajni prolaznici koji su ga zametili pretpostavljali su da u nekom drţavnom nadleštvu, ili nekoj ambasadi moţda, oĉekuju vaţnu poštansku poruku po sistema "od vrata do vrata". Onda je vozaĉ ţutog skutera skrenuo iz Miloša Velikog desno i uzbrdo u Višegradsku, pa potom ulevo Ulicom Generala Ţdanova, prošavši pored britanske ambasade, ponovo skrenuo levo u Birĉaninovu. Dominikanac je oĉigledno bio savršeno savladao saobraćajnu geografiju ovog dela Beograda. Spuštajući se pored srušene zgrade Generalštaba, pa presekavši Miloša Velikog provezao se pored zgrade MIP-a, da bi skuter zaustavio ispred broja 6 u Biraĉaninovoj ulici. Pogledao je na ruĉni sat: bilo je 11 sati 43 minuta. Stigao je skoro minut i po ranije nego što je planirao. Polako je skuter priterao uz saobraćajni znak koji je obeleţavao da u daljnjem toku Birĉaninove sa te strane nije više dozvoljeno zaustavljanje i parkiranje motornih vozila. Iz spremišta ispod sica izvadio je debeli lanac proturio ga kroz zadnji toĉak i skuter ogromnim katancem osigurao od kraĊe, vezavši ga za šipku znaka. - Ovaj srpski izum alarma i nije tako loš - pomislio je. - Ako se neko bude pitao zašto je skuter vezan, moţda
pomisli da je vozaĉ skoknuo kod ljubavnice na prepodnevnu infuziju dok njen muţ dirinĉi na poslu. Onda se liftom popeo na šesti sprat i kalauzom otkljuĉao vrata na kojima je pisalo: Pavlović. Znao je da samica Vera Pavlović radi kao poslovni sekretar i prevodilac u jednoj eksportnoj firmi, ĉije je sedište u Centru Sav a, i da nikada ne dolazi u svoj stan pre 17 i 30 minuta. A ako sluĉajno danas i doĊe, iznenada u sledećih pedesetak minuta, biće to njena sudbina i ţivotna greška. Moraće da je smesta neutrališe... Dominikanac je seo u fotelju, ukljuĉio televizor, pa otvo rio lap-top komjuter, koji je bio u neposrednoj i stalnoj vezi sa "Epl Mekintošom" u Lisabonu. Ta raĉunska stanica poslednje generacije, nazvana od milošte "Dominik", koja još nije mogla da se kupi u slobodnoj prodaji, već više od dva meseca neometano je i mala pristup svim aktivnim i arhiviranim fajlovima u komjuterskim sistemima policije, vlade, BIA, MIP i drugim
institucijama u Beogradu, i u drţavnoj zajednici Srbije i Crne Gore. "Dominik" nije uspeo da provali jedino u centralni komjuter Vojske SCG. Sve informacije o premijeru Srbije, koje bi se pojavile u bilo kom
komjuterskom sistemu u Beogradu, lisabonski centar "Dominik" odmah bi prosleĊivao "lap topu", koji je bio neprestano u dometu ruku i oĉiju Dominikancu. Na TV kanalima nije bilo skoro ništa što bi Dominikanac razumeo, ili bi ga interesovala samo slika, pa bi ugasio TV prijemnik. Roletna na prozoru, koji je gledao na severoistok, bila je polomljena, i visila je zaglavljena, nekako, do pola prozora.
Pogled je dosezao kroz uski prolaz izmeĊu dve zgrade nekakvih nadleštava, sve do betonskog dvorišta koje je interesovalo Dominika.
Uzeo je elektronski daljinomer da još jednom proveri razdaljinu izmeĊu ragastova donje daske prozora stana gospoĊice Vere Pavlović i kvake na vratima broj pet, koja su vodila iz betonskog dvorišta u zgradu Vlade Srbije. Razdaljina je iznosila taĉno 182 metra i 34 santimetra. 4
Ko je sve uĉestvovao u zaveri... Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,05 sati
U rezidenciji predsednika vlade Srbije na Dedinju u Tolstojevoj ulici niko nikuda nije ţurio. Supruga premijera je supruga zadirkivala zbog toga što je obukao najskuplje, najlepše i najelegantnije odelo koje ima. - Danas imam Anu Lind. ŠveĊanku, vaţan št ih iz Evropske unije. Moram da ostavim ekstra utisak - odgovorio je premijer. U 12 sati i 16 minuta blindirani BMV u kome je sedeo premijer Vlade Srbije krenuo je sa Dedinja put centra grada.
Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,18 sati
Dvojica zaverenika, iz poveće grupe atentatora, koji su imali za cilj ne da ubiju premijera, već da rane njegovog telohranitelja, a premijera toliko time uplaše da odmah podnese ostavku, stajali su ispred kioska kod glavne kapije Zavoda "Rudo", koji pravi nove i opravlja stare proteze za r uke i noge.
Ĉim su uoĉili da se kolona BMV pojavila odozgo od Topĉiderske zvezde, javili su tamo gde treba, da je premijer krenuo od kuće. Saĉekali su da kolona preĊe petlju na "Mostaru", i da sluĉajno ne sk rene na autoput prema Novom Beogradu, pa kada su videli da su tri sivoplava velika auta zamakla u Ulicu Miloša Velikog javili su preko mobilnog: - On stiţe za otprilike dva -tri minuta! Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,20 sati
Milan Veruović, šef liĉnog fiziĉkog obezebeĊenja premijera, sedeo je na prednjem desnom sedištu pored šofera blindiranog BMV. Ĉim su krenuli sa Dedinja, on je radio vezom, "motorolom", nazvao zgradu Vlade taĉnije Milana Koprivicu, šefa obezbeĊenja zgrade Vlade Srbije. "Motorola" je samo krĉala, a niko se nije javio. Taman kada su prolazili pored zgrade Nemaĉke ambasade u Ulici Kneza Miloša, Veruović je ponovio poziv. Bila je to uobiĉajena procedura kada bi Premijer dolazio u zgradu Vlade. Veruović bi "motorolom" javio da stiţu za koji minut, i Koprivica bi izašao iz zgrade na vrata broj pet, otvorio ih širom, sišao u betonsko dvorište i tu saĉekao BMV, i premijeru liĉno otvorio vrata automobila. Opet se, ni na drugi poziv, Koprivica nije javljao!
Kada ga je treći put pozvao, kolona automobila sa premijerom prelazila je rasksnicu Nemanjine sa Birĉaninovom i spremala se da skrene levo u Nemanjinu ulicu. - Ima li kakvih problema, Milane? - pitao je premijer šefa svog obezbeĊenja Veruovića, shvativši da on već po
treći put nekoga zove na "mototorolu", a da se taj ne odaziva. U tom trenutku "motorola" je prestala da krĉi i ĉuo se priliĉan nejasan glas pozvane radio stanice: 5
- Ovde petica...Ovde broj pet! Razumeo da stiţete...! Glas kao da je poticao o d ĉoveka koji trĉao pa se malo zadihao.
Veruović je znao da je "petica" njegov ĉovek iz obezbeĊenja koji stalno stoji ispred vrata kabineta premijera. Nije više bilo mesta za mišljenje. Automobili su ušli u hladno betonsko dvorište zgrade Vlade Srbije. Veruoviću je bilo neobiĉno i to što u dvorištu nikoga nema, što su vrata broj pet bila zatvorena. A to je bilo krajnje neuobiĉajeno. Pogledao je u instalirane TV kamere u dvorištu zgrade vlade Srbije koje su neprestano i automatski snimale svakoga ko bi ulazio, kretao se, ili izlazio na vrata ovog dvorište, ali se onda setio da je još pre tri dana dobio obaveštenje sekretara vlade Srbije, da su bezbednosne kamere iskljuĉene, jer se soba gde su kontrolni kompjuteri - kreĉi! Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,23 sati Dominikanac je bio spreman.
Već deset minuta, on je ispred sebe imao sastavljenu rasklopivu pušku, neobiĉnog oblika. Oruţje ruĉne izrade, imalo je, u stvari, samo dugu cev, metalni sklopivi kundak, noţice za naslon od rostfraja, prigušivaĉ dug skoro pola metra i krajnje neobiĉan mehanizam za okidanje, kao i magacin za samo jedan metak. Tek kada je video da je kolona sivo-plavih BMV- a ušla u dvorište zgrade vlade Srbije, Dominikanac je otvorio malu metalnu kutijicu iz koje se oseti smrad amonijaka i poteĉe plaviĉasti dim hladnoće.
Ni malo se ne libeći, on je poljubio ĉauru metka, ĉije je zrno bilo od leda! Dva, tri ili - metak od leda... Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,24 sati
"Smuk" je takoĊe bio spreman. Njemu je još pre deset minuta javljeno da će danas morati konaĉno da doĊe do poslednje opomene premijeru Vlade Srbije.
Od samog trenutka, kada su automobili ušli u dvorište vlade, "Smuk" je svoj pogled usredsredio na Milana Veruovića, šefa obezbeĊenja predsednika Vlade. Kada su automobili stali, Veruović je izašao na prednja desna vrata, i krenuo sa štakama prema zadnjim desnim vratima. Premijer je ĉekao da telohranitelj otvori vrata, i da mu doda štake, te da mu pomogne da se osloni na noge, od kojih je desna bila u gipsu.
"Smuk" je ĉekao, iako je neprestano u okularu imao ukrštenog Veruovića. Nije još ţeleo još da puca. Sada je premijer krenuo od vrata automobila prema dva stepenika iznad kojih su vrata broj pet. Veruovi ć je
stalno bio izmeĊu snajpera strelca "Smuka" i tela premijera. "Smuk" sada još nije smeo da puca, sve iz straha da metak ne probije Veruovića i ne pogodi i predsednika vlade Srbije. Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,25 sati
Dominikanac je ĉekao da ĉovek sa štakama bude u raskoraku izmeĊu dva jedina stepenika koji su ga deleli od 6
vrata u zgradu.
Osetio je blag trzaj metalnog kundaka u desno rame i kroz okular video da se pogoĊeni ĉovek na vratima Vlade Srbije okrenuo oko svoje ose, kao balerina, od siline udara metka, i potom, da je upao kroz vrata u samu zgradu...
Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,25 sati
"Smuk" u trenutku nije ni shvatio šta se sve dešava u okularu njegovog snajpera i kada je video kako Veruović gura telo premijera, koje se neobiĉno okretalo oko svoje ose, mahinalno je pritisnuo oroz. Milan Veruović je prvo klekao, a onda nemoćno legao pred stepenište i vrata broj pet na ulazu u zgradu Vlade. Potpuno zblanut neoĉekivanim raspletom situacije u dvorištu zgrade Vlade Srbije, "Smuk" je opalio ješ jednom. To zrno je uletelo kroz vrata u hodnik zgrade Vlade...
Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 12,27 sati
Ĉovek, u uniformi firme "Ekspres kurir", mirno je otkljuĉavao katanac što je osiguravao lanac obmotan oko sabraćajnog znaka, pa provuĉen kroz toĉak skutera, ispred zgrade broj 6 u Birĉaninovoj ulici. Ni malo ne ţureći, on je lanac i katanac briţljivo spakovao u spremište za to ispod sedišta skutera. A onda, ne paleći motor, koristeći skuter kao bicikl povezao ga je nizbrdo, prema Sarajevskoj ulici. Tek kada je došao na ravno, upalio je motorĉe skutera i u suprotnom pravcu od dozvoljenog za saobraćaj poterao motor Sarajevskom ulicom upravcu "Mostarske petlje". Vozio je, ni brzo, ni polako...
Prošao je raskrsnicu Sarajevske sa ulicama Vojvode Milenka, pa sa ulicom Miloša Pocerca, i onda naglo skrenuo u jednu garaţu sa leve strane, koja je imala poluotvorena vrata. Trenutak kasnije vrata su se bešumno zatvorila...
Srbija, Beograd, sreda, 12. mart 2003.godine, lokalno vreme 15,27 sati
Dominikanĉev metak je premijeru prosto razneo srce i on je na mestu pao mrtav, mada n eki tvrde da je stigao i da jaukne, što je, ipak, malo verovatno. Sve što se dešavalo posle u bolnici, pa pre i kasnije u zgradi vlade Srbije, imalo iskljuĉivo politiĉke razloge. Sve u svemu, samo tri sata pošto je smrtno pogoĊen na vratima zgrade vlade S rbije njen premijer, Vlada je predloţila v.d. predsednici republike Nataši Mićić, da ona odluĉi o uvoĊenju vanrednog stanja. Istovremeno je već saopšteno da su atentat na premijera organizovali i izvršili kriminalci iz Zemuna, u sprezi sa SAJ -om, odnosno naoruţanim i militantnim delom Resora drţavne bezbednosti, odnosno BIA. Niko brţe nije rešio sluĉaj atentata na nekog visokog politiĉara od srpske policije, a da još nije ni poĉeo da juri, a kamoli da je uhapsio organizatore, ili poĉinioce. I baš nekako u isto vreme dok je v.d.predsednica drţave ĉitala kako je odluĉila da zavede vanredno stanje, na graniĉnom prelazu izmeĊu Srbije i Hrvatske kod Bogojeva na Dunavu, jedan crni dţip marke "grand ĉiroki", sa zatamnjenim staklima i registracijom za diplomatska vozila u Republici Hrvatskoj, prešao je most i graniĉnu rampu... Za volanom dţipa sedeo je neobiĉan ĉovek, za koga su u vojsci Hrvatske smatrali da je major specijalnih formacija engleske armije poznatih kao SAS, u Lisabonu su ga poštovali kao vrlo bogatog proizvoĊaĉa i 7
trgovca na veliko svilom i drugim finim tkaninama koji je imao fabrike i predstavništva od Hong Konga na Istoku do San Franciska na Zapadu. Vatikan ga je poštovao kao velikog dobrotvora i darodavca benediktinskih samostana po Dolomitima. U Škotskoj su ga opet drţali kao manje poznatog i sposobnog advokata, ali suvlasnika i apsolutnog naslednika najmoćnije i najbogatije advokatske tvrtke iz Edinburga. Dominikanac je bio nadimak pod kojim je bio poznat u skoro svim obaveštajnim sluţbama sveta i jednostavno sinonim za smrt.
Asasina, plaćenog ubicu, koji kada se plati, onda meti više nema spasa! Reakcije na ubistvo najmoćnijeg politiĉkog ĉoveka Srbije poĉele su da stiţu kao po protokolu, kao unapred pripremljena saopštenja. Uostalom vaţni ljudi u Vašingtonu, Moskvi, Londonu, Parizu, Berlinu, Tel Avivu, pa ĉak i u Johanesburgu, još od poĉetka januara 2003. godine znali su da će jedna vaţna liĉnost za pol itiku Balkana, biti ubijena pre 15 marta.
No, poĊimo, redom.... Ubiti po viĊenju... Juţnoafriĉka Republika, Johanesburg, subota, 11.januar 2003.godine, lokalno vreme 21,30 sati "Mercedes" je brzo, ali tiho klizio po autostradi Plejn, ka istoĉnom delu Johanesburga. Sunce je još uvek zalazilo, ali jara spolja nije dopirala do putnika. Tako šta, nije dozvoljavao klima ureĊaj. Auto je vozio Lesli Markoviĉ, ćelavi, mišićavi ĉetrdesetogodišnjak, koji je oboţavao da nosi košulje za jedan broj manje, pa je divlja, prosta i sirova snaga jednostavno kipela iz njega. Kolege su ga zvale Kodţak, zbog ĉega se on nije ljutio. Na jeziku njegovog oca, a naroĉito u okolini Leskovca, "kodţak" je šatrovaĉki naziv za "onu mušku stvar" i to mnogo pre nego što se pojavio film i TV serija o ćelavom detektivu, sa Teri Savalesom u glavnoj ulozi. I kada bi neko od drugara dreknuo pozdrav: "Helou, Kodţak", on bi tiho, na srpskom, znao da kaţe: "More, popušiš ti meni kodţaka! ". Na mestu suvozaĉa bio je dr Voren Simonski, a pozadi su sedeli Franc Boske i major Hendi Šulc. Bila je to ĉetvorka iz samog vrha obaveštajne i kontraobaveštajne sluţba Juţnoafriĉke Republike. Njih ĉetvorica su praktiĉno bila zaduţena za celu Evropu, osim Rusije, i rukovodili su sloţenim poslovima (kontra)obaveštajaca, kako u samoj Juţnoafriĉkoj Republici, tako i sa saradnicima u Evropskim drţavama, kada su bili na terenu. - Zašto li nas matori Burke zove na veĉeru - reĉe glasno Markoviĉ, dok su prolazili pored parka u kome je bila poznata Hermonolim klinika. - Kada Burke sprema roštilj kod svoje kuće onda mora da je nešto vaţno. Mene je pozvao pre sat vremena. A vas ostale? - Bukvalno me je skinuo sa moje nove cure Lizi pre otprilike 45 minuta - odgovori Franc Boske - ali s obzirom
na brzinu poziva za sastanak, šifru hitnosti, i sastav pozvanih, izgleda da se nešto opet zagovnava u staroj dobroj Evropi. Nadam se da nije u mom, Zapadnom, sektoru, jer iz ovog leta - ići u sneţn u Evropsku zimu neće biti baš prijatno... - Biće da je opet nešto puklo na onom tvom Balkanu, Kodţak - dodade major Hendi Šulc. - Opet su ti tvoji Srbi nešto zamutili...Ili, moţda Hrvati? 8
Šta je, da je, nije sitno, gospodo šefovi - mudro zakljuĉi Voren Simonski, kada je "mercedes" skrenuo sa Plejna u široku ulicu Njuton, koja je ovaj kraj Johanesburga, poznat kao Spartan, cepala na dva dela, istoĉni i -
zapadni. Kada su stali ispred jednih velikih metalnih vrata na visokoj ogradi u ulici Stil, i kada je Lesli Markoviĉ mahnuo rukom u TV kameru, vrata se, uz škripu - klizanjem, otvoriše, auto uĊe na put od belog tucanog kamena.
Bilo je to imanje veliko nekoliko hektara i prostiralo se na sever, sve do ulice Derik. Svaki aktuelni šef sluţbe nacionalne i drţavne bezbednosti JAR -a ga je koristio manje viši kao liĉno nasleĊe, ali samo dok je na funkciji, pa tako i sada penzionisani artilerijski general Van Daj Burke.
Kada je na sto iznesena velika hrpa mesa, gomila raznih salata sa prelivima, i ogromne koliĉine piva, a pošto se crnaĉka posluga diskretno povukla na pristrojnu udaljenost izmeĊu rastinja, u briţno negovanom vrtu, Van Daj Burke, obuĉen u havajsku košulju i široke bermude istog dezena, poĉe da govori tiho, i skoro ne pomiĉući usne.
Ovakav naĉin govora je savladao na špijunskim kursevima, i sluţio je uglavnom zbog toga da se moţe komunicirati na otvorenom prostoru, gde je teško audio snimanje i prisluškivanje, a ako vas neko i snimi video kamerom, posle je ĉitaĉima sa usana gotovo nemoguće dešifrovati šta je zapravo kazano. Burke je skoro uvek tako govorio. Ĉak i na ovom mestu, koje je bezbednosno gledano, svakako bilo najsigurnije mesto u ovom delu sveta. Osim ovog imanja, i svi komšijski placevi bili su vlasništvo tajne sluţbe, a kada su odrţavan i sastanci ovakve vrste, bar dva helikoptera su i t o iz vazduha strogo nadzirala osam kvadratnih kilometara oko imanja.
Gospodo, pre nego što poĉnemo da jedemo, reći ću vam osnovne ĉinjenice zbog ĉega sam vas pozvao. Tokom veĉere ţelim da razmislite kako da iskoristimo informacije kojima raspolaţemo, pa kada se dogovorimo šta nam valja ĉiniti, od jutra da krenemo na realizaciju... Da ne napominjem da je sve ovo veĉeras, što će biti reĉeno, nivo tajnosti Alfa crveno... Van Daj Burke, bivši obeveštajni oficir još iz doba belog reţima aparthejda, preţiveo je sve "demokratske" promene u Juţnoafriĉkoj Republici i već je tri godine bio glavni šef vrlo efikasne obaveštajne i kontraobaveštajne sluţbe JAR -a. Pravi profesionalac u svom poslu i naravno već ĉetrdeset godina vrlo vaţan ĉovek engleskog MI -6 za ovaj deo sveta. -
Dakle, gospodo, danas u ĉetiri ĉasa popodne primio sam pouzdanu poruku iz Karakasa da je Asasin dobio zasad anonimnu ponudu vrednu 15 miliona evra za likvidaciju jedne vaţne politiĉke liĉnosti s a Balkana. Uz novac, ako uradi posao, garantovana mu je bebedanost izlaska iz drţave u kojoj obavi atentat. Treba da odgovori na ponudu u roku 48 sati, jer je krajnje vreme za konaĉno obavljanje atentata, fiksiran o na period izmeĊu 9. i 15. marta ove godin e - izgovori Burke. - Naravno, London sam obevestio, i dţentlmenski nam je ostavljeno punih sedam dana da ovu informaciju, kao ekskluzivu, prodamo kome i za koliko moţemo. Od informacija, koje je neophodno, još za sada da znate, mogu vam reći da London sma tra da su kao mete, -
najverovatnije u pitanju, predsednik Hrvatske ili premijer Srbije..." - Duguješ mi piće dragi Kodţak! Bio sam u pravu kada sam rekao da su ti tvoji Srbi, ili Hrvati, opet napunili nošu, a nisu pripremili tariguz - ne izdrţa major Hendi Šulc, da ne dobaci Lesliju Markoviĉu. - Lokalne viceve, dragi majore, ostavite za docnije...Ţelim da stvar shvatite jako ozbiljno, jer nam je London ostavio sedam dana da što više para zaradimo na vesti koje smo dobili od Asa sina iz Karakasa... A sada, gos podo, prijatno, preporuĉujem reš peĉene jagnjeće kotlete...
Šta će reći Amerikanci... Sjedinjene Ameriĉke Drţave, Vašington D.C., subota, 11.januar 2003.godine, lokalno vreme 19,30 sati 9
U restoranu "Ĉemp", na sever ozapadnom delu skvera, koju su ĉinili Ulica Kej, što se sa Zapada centralnim delom Vašingtona, frontalno probija na Istok i 19. ulice, koja srlja sa Severa na Jug ameriĉke prestonice, bio je samo jedan gost. Ovaj omiljeni restoran, gde su dolazili advokati sa Kej strita, i njihova bogata klijentela,
odavno je ispratio vreme ruĉka, a za veĉeru je bilo još rano. Napolju je proletao redak sneg i bilo je studeno. Subota i onako nije neki prometan dan, jer svako ko drţi do sebe u Vašingtonu, bio je u porodiĉnom krugu, ili na pikniku, sa sankanjem, skijanjem i grudvanjem. Subotom je restoran "Ĉemp" imao ĉesto grupe turista, koje su na obilnu, skupu ali dobru veĉeru, dovodili lokalni gradski turistiĉki vodiĉi. Jedini gost je sedeo za šankom, i pio je suvi škotski viski, dakle bez leda ili sode. To je Roj Kob, viši savetnik u meĊunarodnoj korporaciji za vojni i bezbednosni konsalting, poznatoj po skraćenici MICC. Kob je skoro došao iz Sarajeva i Zagreba, gde je boravio više meseci i gde njegov MICC daje vojne i bezbednosne savete armijama mladih drţava, kao što su Republika Hrvatska i Bosanska federacija. MICC je, u stvari, komandovao novom organizacijom profesionalnih armija malih balkanskih drţavica, a Roj Kob je imao iskustva u tim poslovima. Kao mlad inţenjer, dobrovoljno se prijavio za vijetnamski rat, i od tada je to bila njegova profesija. Godinama je radio u CIA, a kada ga je pozvao MICC, nije ni trepnuo: plata je bila bogovska. Okrugla i lepa cifra od mi lion dolara godišnje! Naravno vremenom je shvatio da izmeĊu CIA -e i
privatne kompanije MICC i nema velike razlike, osim veće plate i, naravno, još prljavijih poslova. Kada ga je celularnim telefonom pozvao Dţek Poling, bivši klasić iz Vijetnama i docnije kolega iz CIA, odmah je prihvatio poziv na piće u "Ĉempu". Prvo, jer mu je restoran bio u komšiluku, a drugo i vaţnije, bila je to prilika da, bez griţe savesti, pobegne od ţene i dece, koji su se upravo ţestoko svaĊali: da li veĉeras da idu na hokejaški d erbi, ili na premijeru - u operu. Dţek Poling zastade ispred ulaznih vrata, gde mu uniformisani uliĉni vratar malom metlicom otrese sneg sa kaputa i šešira, a onda krenu prema šanku. Izvini što te cimam za vikend, ali takva je zgoda - reĉe Poling, sedajući takoĊe za šank i od dremljivog barmena naruĉi "bladi Meri", sa dosta bibera. - Ma nema veze...I onako sam razmišljao gde da zbrišem od one moje porodiĉne menaţerije. Znaš Dţek, izgleda da sam se odvikao od slatkog toplog doma. Nerviraju me i sinovi i ţena... -
Kada barmen ode do samog ćoška unutrašnje strane bara i, sede na nisku stolicu, tek toliko da mu iznad pulta izviri rundava proseda kosa, karaktarestiĉna za punije crnce u godinama, Dţek Poling se naţe prema desnom uvetu Roja Koba i dosta tiho, al i savršeno razgovetno, reĉe: - U ponedeljak ćeš biti
pozvan na sastanak borda direktora u firmu...Kupili smo informaciju od Johanesburga da se na Balkanu sprema atentat na nekog lokalnog politiĉara. Tebe zovu kao eksperta za taj deo slavenskog Balkana. Stekao sam utisak, da i pored plaćanja podatka, da je Asasin iz Karakasa dobio ponudu od 15 miliona evra da kokne koga treba, glavni bos firme ne ţeli direktno da se meša u tu stvar... Verovatno po nareĊenju samog velikog belog poglavice iz Vašingtona. Mislim da će MICC -u uslediti ponuda da vi umesto nas poradite šta bude trebalo... - A šta misliš da će trebati? - upita Roj Kob svog starog pajtaša Dţeka Polinga. - Iskreno nisam siguran šta se ţeli kao finale, ali ti savetujem da budeš pametan i hladan. Reci im da si upravo stigao sa Balkana, da je tamo permanentno sranje, da stalno neko na nekog sprema atentate, i da je tvoja procena da se asasinacija sprema nad predsednikom Hrvatske...Kao uzgred, reci bordu direktora firme, da su brzopleto platili Johanesburgu za vest iz Karakasa, jer je i Dominikanac ovih dana dobio ponudu od 15 miliona evra za jednu glavu na Balkanu... - Dominikanac? - Tiho zviznu Roj Kob. - Onda toj meti nema spasa! Dominikanac je najsigurniji solo atentatator za koga znam...Je li on stvarno dobio 10
ponudu, ili je to neka tvoja igra unutar firme? I šta ja imam od svega toga?" - Imaćeš 30 odsto od tri miliona dolara, koliko će firma platiti MI CC-u da uĊe u posao, a ako bude sve kako treba, od mene, iz mog fonda, imaš još ceo milion i to bez poreza - gledajući prijatelja u oĉi izgovori Dţek Poling. - Za te pare - da li treba meta da ostane cela, ili da pustim Asasina iz Karakasa i Dominikaca da zarade svoje pare - srknu viski Roj Kob. - E, to ćemo još da prouĉimo drugar - nasmeja se Poling.
Ĉiji su interesi ugroţeni.... Izrael, Tel Aviv, nedelja, 12. januar 2003.godine, lokalno vreme 9,30 sati
najskuplji u Tel Avivu. Do njega je najlakše doći, ako se prate saobraćajni putokazi koji upućuju na Safari park i Nacionalni park, koji se nalaze u ulici Beranštajn. Ako se ide od meĊunarodnog aerodroma "Ben Gurion"prema centru Tel Aviva, na jako kompliko vanoj petlji Geha rouda sa Aluf Sade bulevarom valja skrenuti prvo desno, a onda levo. "Kfar Makabion" se onda ne moţe promašiti, jer je to impozantna graĊevina. Sedmi sprat hotela se već godinama ne izdaje, a liftovi staju samo ako znate šifru zaustavljanja, ili još bolje, ako imate otisak dlana u memoriji komjutera hotela. No svega desetak ljudi ima tu priliku - ĉlanovi "Lige Gideona". Hotel "Kfar Makabioh" je najluksuzniji i
Svake nedelje, taĉno u deset ĉasova, ĉlanovi "Lige Gideona" dolaze na sedmi sprat hotela "Kfar Makabion", da u miru reka pituliraju proteklu sedmicu, i pretresu šta je od vaţnosti u njihovom poslu sledeće nedelje. U "Ligu Gideona" ulazi se jednostavno. Njeni privremeni ĉlanovi su šefovi svih civilnih i vojnih obaveštajnih sluţbi Izraela, od "Mosada" do "ĉin Beta". Tek ako ĉasno doĉekaju penziju na tim poloţajima, Jevreji od poverenja nacionalne bezbednosti Izraela, postaju i stalni ĉlanovi "Lige Gideona", naravno dok ne posenile, ili ih drugi staraĉki nedostatak ne spreĉi da svake nedelje u 10 sati dolaze u "Kfar Makabion". U praksi nikada nije bilo više od 17 ĉlanova "Lige Gideona", a na nedeljni sastanak najĉešće ih je dolazilo izmeĊu 9 do 15 dţentlmena. Zvaniĉno, "Liga" je bila neformalna grupa, ali su nedeljni razgovori i dogovori na sedmom spratu "Kfar Makabion", imal i dalekosnaţne posledice po sve graĊane Izraela, skoro po sve Jevreje širom celog sveta, a još ĉešće po Palestince i druge neprijateljski raspoloţene Arape, a ponekad i za pripadnike ostalih naroda širom planete. Danas je prvi dogegao Ben Jakšar, zvani Dik, sa svojim bambusovim štapom koji je imao dršku od slonove kosti optoĉenu zlatom. On je bio prvi ĉovek "ĉin Beta", još iz doba premijera Moše Dajana i prvih uspešnih ratova Izraela sa Egiptom. Njegova ideja je bila da dve tenkovske brigade Izraela, ofarbane kao da su
egipatski, 1968. skoro uĊu i okupiraju Kairo, a, naravno, usput osvoje ceo Sinaj... Za njega se govorkalo da je posle Olimpijade u Minhenu 1972. predvodio operaciju Mosada, "Maĉ osvete", koja godinama sistematski likvidirala jednog po jednog, sve arapske teroriste upletene u ubistva izraelskih
sportista u minhenskom Olimpijskom selu. O njegovim tajnim poslovima, priĉalo su se prave legende... - Šalom Dik - reĉe Danijel Kišun aktuelni šef nacionalne bezbednosti Izraela, i sede kraj
starog Ben Jakšara. Kad, kašljući, starac otpozdravi, iako su bili još sami u apsolutno bezbednoj prostoriji, koju je nemoguće prisluškivati, skoro šapatom Danijel Kišun reĉe: - Treba mi tvoj savet Dik. Da li su ĉuo za beogradske ugovore? I red je da tebi prvom kaţ em i da me posavetuješ šta da traţim od Lige. Ĉetiri profesionalna asasina su unazad 72 sata dobili ponudu, svaki od po 15 miliona evra da ubiju premijera Vlade Srbije, a t o je sve zajadno 60 milona evra, skoro 70 miliona dolara... - Lepa para - odgovori s tarac i podiţe obrvu. - Da li je meĊu tom ĉetvoricom i Jozef iz Kambere? - Da! Osim Jozefa iz Kambere, Asasina iz Karakasa, ponude su primili još i Dominikanac i Mali Dţo iz Njujorka... 11
Starac poćuta, podiţe guste obrve pa procedi: - Ako hoćeš moj savet, Danijele, on glasi: ni jedan Jevrejin na svetu ne treba da se meša u taj posao... Do kada ugovori treba da se ispune?
Tog ĉasa, u salu buĉno uĊoše ĉetvorica ĉlanova "Lige Gideona", smejući se nekom masnom vicu. Danijel Kišun prošaputa: - Najkasnije izmeĊu 9. i 15 marta... - a onda se pozdravi sa voĊstvom vojnih obaveštajnih sluţbi Izraela. U deset sati i pet minuta sedmi sprat hotela "Kfar Makabiah" bio je kompjuterski zabravljen u svakom pogledu. Ko je došao, došao je. Što je od hrane i pića uneseno - uneseno je...
Kompjuter će opet otkljuĉati sedmi sprat u 12,30 ĉasova, automatski, jer je tako programiran. Do tada je jedino Danijel Kišun znao šifru da otvori iznutra vrata "sigurne sobe" i to u sluĉaju krajnje nuţde. Na primer, ako nekom od staraca pozli, ne daj boţe, ili - da im jave da je poĉeo iznenadni vojni napad na Izrael...
Pošto su pretresli pitanja oko uspešne tajne operacije u Gazi, od pre dva dana, odali poslednju poštu trojici tajnih agenata i dvojici policajaca, koji su poginuli unazad sedam dana, svo ostalo vreme je posvećeno saznanju i raspravi zbog informacije da su ĉetvorica poznatih profesionalnih atentatora primili ponude, vredne ukupno 60 miliona evra, ukoliko ubiju srpskog premijera u prvoj polovini marta 2003. godine. - Mene interesuje šta kaţe naša analitika? Ko je sve, teoretski mogao da naruĉi atentat -
ţvaćući grejpfrut iz Jafe upita sedi i bradati general Avram Rabinoviĉ, glavni vojni kontraobaveštrajac izraelske armije. - Imam taj podatak - brzo odgovori Kišun - potencijalnih, a finansijski sposobnih naruĉilaca atentata na srpskog premijera, praktiĉno ima više: ĉlanovi uţe porodice Slobodana Miloševića - da se osvete što je doskorašnji predsednik Jugoslavije uhapšen u Beogradu i kao paket poslat u Hag, ekstremni krugovi po vezani sa istomišljenicima iz srpske vojske, radikalnim politiĉarima i monarhistima kojima smeta proevropska, taĉnije pronemaĉka politika srpskog premijera, zatim lokalna mafija u sprezi sa ljudima koji su na haškoj listi za ratne zloĉine, a od spoljnih faktora tu su šiptarski krugovi sa Kosova, povezani sa Al Kaidom, pa onda protivnici ujedinjenja Evrope iz establišmenta SAD -a, koji su, izmeĊu ostalog, besni na srpskog premijera, zbog hapšenja generala Momĉila Perišića, kao špijuna CIA, pa, onda... Kad za stolom nasta tiha graja i ĉavrljanje prisutnih, ĉu se novi glas: - Predlaţem da se odmah od naših ljudi iz Holivuda naruĉi svaka vrsta mogućeg scenarija: šta sve moţe da se dogodi kada premijer Srbije bude ubijen - upade u reĉ Danijelu Kišunu, matori Ben Jakšar, i drškom svog
štapa od slonove kosti resko udari po stolu punom košer hrane... Na kraju sednice, Danijel Kišun reĉe malo veselije: - Gospodo, podsetite svoje sekretarice, da je sutra uveĉe doĉek Srpske nove godine i da pošalju ĉestitke kome god treba u Beogradu.
Nemci pokušavaju kontraakciju... Nemaĉka, Berlin, ponedeljak, 13. januar 2003.godine, lokalno vreme 7,30 sati Lenhart fon Herbert, sa uroĊenom preciznošću za arijevski ĉistokrvne Pruse, umarširao je u kancelariju svoje sekretarice taĉno pola minuta, pošto je zidni starinski sat otkucao sedam ĉasova i 30 minuta. Blago se naklonio prema nablajhanoj plavuši, sa velikim naoĉarima male dioptrije, i promrljao: "Frojland Helga...". Pokupio je liĉnu poštu iz njenih negovanih ruku i kroz već otvorena vrata ušao u svoj kabinet. Dok je frojland Helga zatvarala vrata za njim, on naredi: - U osam i deset, doĊite kod mene bez poziva. 12
Tokom celog vikenda, on je preko specijala u svojoj kući u Potsdamu primao uznemiravajuće poruke iz raznih odeljenja sloţene CSBD - Centralne sluţbe bezbednosti Nemaĉke, da agenti sa svih kontinenata šalju informacije "kako su upravo doznali da se na predsednika Republike Hrvatske, ili na premijera Srbije, sprema atentatat". Takvih alarma od subote uveĉe do jutros u 6 ĉa sova, bilo je ravno 65, a dolazili su ne samo iz cele
Evrope, obe Amerike, Azije, Afrike i Australije, nego i iz obaveštajnih "tunguzija", kakav je naprimer Madagaskar...
Hladan, plav, mršav, košĉat i kao motovilo od preslice, vitki 53 -godišnji glavni šef CSBD je ţeleo detaljno da proĉita obaveštajne poruke koje je u kroki izdanjima ĉuo na kućnom specijalu. Isprva je hteo da jutros, za osam ĉasova, sazove kolegijum cele Sluţbe, ali posle telefonske konsultacije sa Kancelarom liĉno, odustao je od bilo kakvog talambasanja oko ovih informacija. Odluĉeno je da sam i liĉno povede kontraakciju, svestan da vest nije samo atak na ţivote tih politiĉara sa Balkana, već da je to otvore ni i frontalni udar na CSBD, a samim tim i na najvitalnije interese Nemaĉke u Evropi i svetu. Pruska plemićka porodica fon Herbert, permanentno i tradicinaln o je, još od vremena Bizmarka, faterlandu davala vrsne obeveštajce i katoliĉke sveštenike. Unazad šest generacija predaka fon Lenharta, već su ĉetiri kardinala i dva velika šefa vojnih ili civilnih sluţbi obezbeĊenja Nemaĉke bdeli nad dušama ili nacionalnim intersima svih Nemaca. Ti njegovi vrsni preci, ne samo da su visili u skupim i pozlaćenim ramovima, ovekoveĉeni u uljanim bojama na zidovima njegovog kabineta, već su dominirali i u njegovim genima. Još u materinom stomaku on je znao da "Nemaĉka iznad svega", da je Nemcima uvek mali ţivotni prostor, da su Nemci ibermenši, i da je od sudnje budućnosti po faterland "prodor na Istok" i izlaz na toplo more Mediterana... Naravno, da se nikada nije javno deklarisao kao nacista, jer nije budala. Ali, zar plan o Ujedinjenoj Evropi
koja bi bila jaka kao ĉelik iz "Krupa", precizna kao snajpersko soĉivo iz Jene, ĉista i uredna kao park Baden-Badena - nije bila i najveća ţelja i htenje Her Adolfa Hitlera?! Kada je ponovo i pomno proĉitao svih 67 depeša, jer su od šest sati do pola osam stigle još dve: iz Petersburga i Kijeva, a sve su govorile isto, Lenhart fon Herbertu je ostalo još taĉno sedam minuta do ulaska sekretarice koju je naruĉio u osam i deset. Uze papir, naţvrlja nešto kitnjastom goticom, i mirno saĉeka vreme dolaska odane frojland Helge. Her Lenhart nije verovao nikada nikome i imao je bezbroj fobija.
Ponajviše se plašio od tehnika prisluškivanja. Nije ţeleo nikada vaţne vesti da saopštava glasom, već ih je pisao...
Taĉno u osam i deset, frojland Helga je ušla, Herbert joj je ćuteći dao u ruke svoj aparat celularnog telefona i papir na kome je pisalo: "Idem! Biću dostupan tek u 12 ĉasova. Za sve koji zovu ja sam kod Kancelara, a ako zove kabinet Kancelara, recite im da ću mu se javiti u 12,05 ĉasova ." Frojland Helga je uzela telefon i papir. Proĉitala poruku i kao automat otišla do aparata za uništavnje papirne dokumetacije, ubacivši papirĉe kroz tesan prorez. Ćuteći, izaĊe iz kabineta fon Lenharta, i zakljuĉa vrata sa spoljne strane, a kljuĉ stavi sa telefonom, koji je predhodno iskljuĉila, u dţep ţaketa od crnoţutog tvida. Još juĉe je Lenhart fon Herbert zakljuĉio da su poruke o mogućem atentatu na Balkanu ozbiljne i da se odnose svakako na srpskog premijera, a ne hrvatskog predsednika.
Naći novog Hrvata koji je odan Nemaĉkoj i njenim inter esima, pa ga dovesti za vodećeg politiĉara u toj zemlji, i nije bio nikakav problem. Ubistvo hrvatskog predsednika i nije bilo produktivno po nemaĉke neprijatelje. Pa ko je još spevao pesmu "Danke Dojĉland", osi m Hrvata? 13
Sa premijerom Srbije bila je sasvim drugaĉija stvar. Jer, naći zaista odanog germanofila u Srbiji, a pritom da je sposoban i pametan, kakav je bio taj ĉovek, bilo je ravno premiji na bingu. Isuviše je on liĉno uloţio u tog bivšeg studenta, a sada doktora filosofije, odškolovanog u Nemaĉkoj, da bi dozvolio da ga - tek tako smaknu. Lenhart fon Herbert imao je samo jednu dilemu: da li iza svega toga u senci stoje Amerikanci, ili Englezi?
On uopšte nije imao dilemu ko bi mogao da stoji iza ovog naruĉenog atentata, već šta je mogući, a pravi razlog. Da li je Amerikancima i Englezima stalo da u prvoj polovini marta 2003. spektakularnim ubistvom srpskog premijera, bar na par dana, celom svetu poklone medijsku zveĉku, dok oni ne udare na Irak i Sadama Huseina?
Ako je to taĉno, onda su pravi nalogodavci iz Londona, jer su Englezima Srbi tradicionalni trojanski konji. Zar nisu engleski masoni organizovali atentat u Sarajevu 28. juna 1914. na Franca Ferdinanda? Ko je drugi nego
"Intelidţens Servis" izazvao demonstracije i vojni puĉ u Beogradu 27. marta 1941? Lenhart fon Herbert nije mnogo cenio pamet Vašingtona i definitivno je smatrao da veĉito polupijanim kaubojima stalno manipulišu londonski lordovi i serovi drţeći i SAD i ceo svet u uverenju kako je Amerika glavna svetska sila, a da su Britanci samo bivši gospodari carstva - u kome sunce nikada ne zalazi. Pa ipak, sada kada je analizirao zašto i kome smeta njegov ĉovek u Beogradu, šef CSBD -a nije mogao da odbaci mogućnost kako su kauboji, ipak, porasli i da moţda već znaju, bez znanja Londona, da organizuju jednu ovako opasnu asa naciju. Moţda je nekome u Vašingtonu pala na pamet kurvinska ideja o trampi: SAD Arapi, odnosno muslimani. Vi nama date Iran i Sadama Huseina, a mi vama obezbedimo ZETRU ("zelenu
transvezalu") na Balkanu, od Turske preko Bugarske, Makedonija, Kosova, Sandţaka sve do reke Une!? Da li je moguće, pitao je sam sebe Lenhart fon Herbert, da su Amerikanci tako munjevito reagovali na njegov luft balon pušten pre desetak dana preko "Špigla"? Kada je srpski premijer u intervjuu "Špiglu" rekao da "ukoliko Albanci na Kosovu nastave da insistiraju na nezavisnosti, onda će Srbija traţiti novu Dejtonsku konferenciju i zahtevati preraspodelu granica na Balkanu"to je izazavalo vrlo burne reakcije Sarajeva, Prištine, Brisela... Zvaniĉno Vašington je još ćutao, ali da izda tajnu narudţbenicu za atentat tako brzo, to fon Herbert nije mogo da shvati. Ĉak i za brzoplete i instant pameću ograniĉene Amere, bilo je to, po njegovom rezonovanju, prebrzo. Ili, moţda nije? Kada je frojlan Helga taĉno u 12 ĉasova otkljuĉala vrata njegovog kabineta, Lenhart fon Herbert već je doneo odluku: - Svim pripadnicima CSBD- a
prosledite nareĊenje: od ovog trenutka za sve zemlje Balkana i Jugoistoĉne Evrope ukljuĉujići Italiju, Austriju, MaĊarsku, Rumuniju, Moldaviju i Tursku, vaţi stanje "Abdula". Istovremeno za premijera Srbije - šifra je "Rubin". Francuzi su ravnodušni... Francuska, Paris, ponedeljak, 13. januar 2003.godine, lokalno vreme 22,30 sati
Telo je našao noćni ĉistaĉ Ţorţ Paskal. Prvo, kada je u 20,35 ušao da pospremi kancelariju, videvši gospodina Lavanša kako nonšalantno sedi u fotelji iz vremena Luja XVI, pomislio je da spava.
14
Drugi put je ušao u istu kancelariju u 22,06 i video isti prizor, osim što se boja lica gospodina Lavanša bila
promenila. Postao je malo ljubiĉast u tenu... Kroz deset minuta, bio je tu već deţurni lekar, tri šefa odeljanja, zamenik sada pokojnog Lavanša i glavni inspektor unutrašnje kontrole FOS -a, Francuske obaveštajne sluţbe, poznatije kao "Desijen biro"... Nije mala i uobiĉajena stvar da u kancelariji FOS -a naĊu leš šefa francuskih obaveštajaca za Balkan. U ovom sluĉaju, bio je to dr Fransoa Lavanš, sta r 47 godina, vrlo sposoban operativac koji je bio arhitekta bukureštanskog scenarija: pobune Rumuna, streljanja Nikolae Ĉaušeskua i rušenja socijalistiĉkog sistema u toj zemlji.
Istraga je trajala ravno 17 minuta, a onda je generalu Alenu Fašeu javljeno da je gospodin Fransoa Lavanš sam sebi oduzeo ţivot, progutavši "sluţbenu pilulu" sa otrovom, kakvu dobijaju svi pripadnici FOS -a onoga dana kada potpišu papir gde piše da "od ovog trenutka njihovim ţivotom raspolaţe iskljuĉivo Francuska i niko drugi". Gos podin Lavanš se zaista sam otrovao. Potrudio se da oko toga nema nikakvih dilema. Interna, sluţbena, TV
kamera sa video i audio zapisom aktivirina je njegovom rukom u 20,10 ĉasova. Na snimku se videlo kako je gospodin Lavanš nasuo konjak u trbušastu napoleon ĉašu, otvorio sef, izvadio crvenu kutiju sa "sluţbenom pililom", seo u fotelju iz doba Luja XVI, i kratko rekao u kameru: - Obaveštajci i elektriĉari
greše samo jednom u ţivotu...Ţivela Francuska!
Onda je progutao pilulu uz srk konjaka. Stigao je j oš kutijice.
samo da spusti ĉašu na stoĉić pored prazne crvene
TV kamera se samougasila taĉno u 20,15 ĉasova, pošto se tri minuta više ništa nije pokretalo u sobi šefa obaveštajaca za Balkan. Aktivirala se ponovo u 20,35, pa potom u 22,06, kada je ulazio noćni ĉuvar Ţorţ Paskal.
General Alen Faše je saslušao telefonski izveštaj glavnog inspektora unutrašnje kontrole FOS -a i hladnokrvno rekao:
Bog neka se smiluje njegovoj duši - a onda resko dodao - Ako je gospodin Ţak Ţan Trever, doskorašnji zamenik šefa za Balkan, prisutan, a verujem da jeste, saopštite mu da je on od sada šef tog odelenja. -
Pet minuta kasnije, general Faše je obevestio ministra bezbednosti, o nemilom dogaĊaju u njegovoj sluţbi, obećavši da će biti pokrenuta opseţna i detaljna istraga ne samo u odeljenju za Balkan, već i u celom FOS -u. Tako je okonĉan jedan tegoban dan za "Desijen biro", koji je poĉeo pravim skandalom još od ranog jutra... General Faše se još brijao kada ga je "cimnuo" preko celularnog telefona ministar zaduţen u fr ancuskoj vladi za bezbednost i pitao ga šta on, šef FOS -a, zna o pripremama za atentat na premijera Srbije. - Gospodine ministre, kao i svakog ponedeljka u 10 ĉasova imamo kolegijum i do sutra ujutro dobićete... - Moj generale, do sutra ujutro mogli bi da budete raţalovani! Zar mene Nemci treba da obaveštavaju
o stvarima koje su Vaš posao Faše!? Dosije o pripremi atentata na srpskog premijera, moj generale, hoću do podneva, ili sami moţete da strgnete epolete sa svoje uniforme! General Alan Faše je došao u uniformi generala francuskog vazduhoplovstva, što je bilo neubiĉajeno, u salu za sednice kolegijuma FOS-a. U minut do 10 ĉasova naredio je da se vrata zakljuĉaju. Ĉetiri ĉlana kolegijuma ostala su van sale, u hodniku, potpuno frape i zapanjeni. Modar u l icu, Faše je tmurno ćuteći, gledao lica 15
devetorice prisutnih šefova odelenja, a onda je kazao: Gospodo, budite spremni da zapisnik sa ovog sastanka, posle njegovog okonĉanja, svaki od Vas liĉno potpiše... -
Šef odelenja za Balkan, dr Fransoa Lavanš je mirno odgovorio, na direktno postavljeno pitanje generala Fašea, da o najavama za atentat na srpskog premijera zna samo toliko što ga je juĉe oko podne, dok je, on Lavanš, bio na pecanju, njegov zamenik Ţak Ţan Trever, lakonski obavestio da ima nekih šuškanja u obaveštajnim krugovima, o navodnom atentatu, da li u Beogradu, ili u Zagrebu - nije sigurno - ali da stvar nije hitna i da
mogu o tome da se detaljnije informišu u ponedeljak, dakle danas, popodne na redovnoj referadi o bezbednosnoj situaciji u drţavam a eks SFR Jugoslavije. - Gospodine Lavanš, po svoj prilici, od sada će te
imati dovoljno vremena za pecanje! Do sutra izjutra imate još samo jedan zadatak prema Francuskoj, a to je da pripremite primopredaju duţnosti šefa odelenja za Balkan. Vašeg naslednika odrediću tokom dana... Sastanak je završen! Reĉi generala Alena Fašea bile su hladne kao brid giljotine, a odmah je, ĉim su ostali hitro napustili salu, naredio da mu privedu Ţak Ţan Trevera. Kao da je ĉekao pred vratima sale za kolegijum Trever je ušao maĉijim hodom, noseći u ruci ţuti fascikl na kome je pisalo "Dosije: Ţaklina". - Gospodine generale, ovo slobodno moţete da prosledite ministru za bezbednost i Vladi. Smatram da će biti zadovoljni...Imate dovoljno vremena do podneva. Ako insistirate, ja ću liĉno odneti... - Otkud Vi Trever znate kome ja i šta do podneva treba da predam? - zgranu se general Faše. - Moj je posao, moj generale, je da sluţim Francuskoj i Vama... I da znam, naravno, sve ono što je potrebno... Kada je, dvanaest sati kasni je, generalni inspektor unutrašnje kontrole FOS -a ĉestitao Treveru na unapreĊenju,
i dok je ekipa za ĉišćenje odnosila beţivotno telo Fransoa Lavanša na obdukciju, novi šef odelenja obavaštajaca za Balkan, u mislima je nameštao kancelariju koja će od ujutr o biti samo njegova. Bio je zadovoljan što je danas saĉuvao generalske širite Alenu Fašeu, ali je bio još zadovoljniji što je tvrdo odluĉio da to bude poslednji put. Ambicioznost Ţan Ţak Trevera nije imala granica. Baš kako i dolikuje jednom potpukovni ku francuske Legije stranaca!
Englezi guraju stvar... Velika Britanija, London, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 10,00 sati
Lord Oliver Smitli pio je svoj ĉaj sa mlekom malim srkutima, posmatrajući saobraćajnu guţvu na Vaterlo Bridţu i duţ Vaterlo Rouda koji je išao ka severoistoĉnom Londonu. Zavesa na prozorima nije bilo. Neprobojno staklo, ĉak i za projektile bazuke, bilo je zatamnjeno spolja. Fotelja za pijenje ĉaja u njegovom kabinetu je bila nameštena tako da lord Smitli moţe odjednom, samo uz mali otklon glave, posmatrati i kroz istoĉni i kroz juţni prozor. Kad nije bilo kiše iz niskih oblaka, magle ili kakvog smoga, pogle d iz te fotelje bio je veliĉanstven, a lord se zaista osećao kao gospodar sveta. Kroz levi prozor video se ceo Istoĉni London, sa svojih pet mostova nizvodno na Temzi: od Vaterloa do Tauer Bridţa. Kad bi lord izvoleo iz fotelje da pogleda desno, kroz juţni prozor, uz Temzu, video se ĉak most na Lambert Roudu.
16
Ovakav pogled bila je već 174 godine privilegija svih šefova britanskog SIS -a, tajne obaveštajne sluţbe Velike Britanije poznate i kao "Intelidţens servis", koja je objedinjavala rad MI -5 i MI-6, unutrašnje i spoljne bezbednosti, najmoćnijeg ostrva na svetu. Već 15 godina, lord Oliver Smitli bio je na ĉelu SIS -a zahvaljući ponajviše lejdi Meri En. Lejdi Meri En bila je njegova ţena već 42 godine. Takvoj ćutljivoj, poverljivoj i nadasve pametnoj, lukavoj i sposobnoj spletkaruši nigde nije bilo premca.
Lord Oliver je redovitije podnosio izveštaje o svom svakodnevnom radu svojoj ţeni, lejdi Meri En, nego što je referisao u Dauning strit broj 10, dakle prvom ministru Vlade Njenog Veliĉanstva ili Bakin gemskoj palati, odnosno kruni. Za uzvrat, lejdi Meri En je kao lopatom smelim idejama zasipala lorda Olivera: šta, kako i gde on da nešto uradi, a sve za dobrobit krune. Praksa je pokazala da je lejdi Meri En sposobnija, brţa i savetodavnija od glomaznog odelenja analitike SIS- a. Prošli bi dani dok savetnici lorda Smitlija ne bi zvaniĉno nešto predloţili kao njegovu odluku, a to je lejdi Meri En kazala još pre oho -ho... Sve velike stvari: plan za dovoĊenje Gorbaĉeva na ĉelo SSSR, a time i rušenje Berlinsko g zida, poslovi na tome da pravi britanski suveren već deset godin a ne bude kraljica Elizabeta, već princ Ĉarls, kao i operacije šifrovane pod imenima "Orleanka" i "Osvald" bile su ideje smišljene u glavi lejdi Meri En. Naravno, za to su znali samo njih
dvoje, a za ostale malobrojne i upućene u poslove SIS -a, sve je to smislio i
odradio i bio zasluţan lord Smitli. Operacija "Orleanka", taĉnije atentat saobraćajnom nesrećeom na teritoriji Francuske, odnosio se na eliminaciju jednog ljudskog embriona koji je teoretski u doglednoj budućnosti mogao da postane britanski suveren, morala je da se odradi, jer je dotiĉni embrion imao pola poluplave krvi niţeg engleskog plemstva, a pola ĉisto muslimanskih crvenih krvnih zrnaca. Nosilac embriona, takoĊe ţrtva atent ata, bila je kolateralna šteta, koja na ţalost nije mogla da se izbegne. Ĉovek pod nadimkom Dominikanac odliĉno je uradio posao, pa je lord Oliver Smitli njemu poverio i operaciju pod šifrom "Osvald" koja je poĉela pre taĉno 68 ĉasova, a odvijala se širom celog sveta, i već pokazivala zapanjujće rezultate. Jutros, za doruĉkom, lord Oliver je svojoj ţeni, lejdi Meri En, morao da isplati 150 funti akonto tri njihove meĊusobne opklade, a vezane za dosadašnje dogaĊaje, izazvane operacijom "Osvald". Lejdi Meri En je tvrdila da Juţnoafrikanci neće više od jedanput uspeti da prodaju informaciju iz Karakasa, da
je Asasin dobio ponudu da za novac likvidira "nekoga sa Balkana", a da će jedini kupci biti iz Vašingtona. Zatim da će Lenhart fon Herbert šef nemaĉke obaveštajne i kontraobaveštajne sluţbe pokrenuti kontrakciju "Abdula" u jugoistoĉnoj Evropi, ĉiji je cilj spreĉavanja Al Kaide i ostalih ekstremnih muslimanskih organizacija da dublje uĊu na teritoriju Balkana, pre svega Bugarsku, Albaniju, Grĉku, Makedoni ju i ostale srpske zemlje, ukljuĉujući Bosnu i Hercegovinu sa Hrvatskom. Lejdi Meri En je predvidela i da CIA neće ţeleti da direktno nadgleda moguću asa sinaciju u Beogradu, već da će za tu priliku zakupiti privatnu kompaniju MICC koja i onako za njen raĉun nadgleda i praktiĉno komanduje armijama Hrvatske i Bosanske federacije... Kako su se svaki put kladili u po pedeset funti, a sva tri puta je lejdi Meri En dobila, lord Smitli je sa
zadovoljstvom, i uz smešak, isplatio dug ĉasti. To, da će operacija "Osvald" izazvati samoubistvo u "Dezijen birou" i smenu u odelenju za Balkan nije mogla da predvidi ĉak ni maštovita lejdi Meri En...Lord Smitli je visoko cenio FOS, smatrajući Francuze jedinim dostojnim protivnikom "Intelidţens sevisa". Pitao se da li će i koliko samoubistvo dr Fransoa Lavanša, i postavljanje njegovog zamenika, kome nikako nije mogao da zapamti ime, uticati na daljni tok opercije 17
"Osvald".
Samog generala Fašea, lord Smitli nije mnogo cenio, smatrajući ga grubom i prebrzom vojniĉinom, nesposobnom za filigranski špijunski rad. Lord Smitli nije imao visoko mišljenje ni o Lenhartu fon Heribertu, kao ni o ostalim Nemcima, smatrajući ih genskim piromanima i roĊenim gubitnicima, koji svaki put zapale Evropu, a onda na kraju i sami u njoj izgore.
Amerikance je, opet, drţao za ortodoksne budale, koji zaista kao i zla maćeha u bajci o Sneţani i sedam patuljaka, poveruje ogledalu da je, baš ona, najlepša na svetu. Zna se da bi maćeha bila najlepša da nema Sneţane, pa tako i Amerika nije najjaĉa, jer još uvek postoji Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i on, lord Oliver Smitli, njegov glavni ĉuvar! Pijuckao je već mlak ĉaj sa mlekom i ĉesto pogledavao u Big Ben, kada će izbiti jedan sat po podne, pa da ode u svoj Klub "L" na p rvi dnevni viski. Kao svi pravi i ĉistokrvni Englezi i lord Oliver Smitli nije mogao da uradi samo dve stvari: da izda interese britanske krune i da viski popije pre jedan sat iza podneva.
Pošto je svojoj ţeni isplatio 150 funti za izgubljene opklade, on je jutros prihvatio novo klaĊenje. Moskva će, tvrdila je lejdi Meri En, vest o mogućem atentatu na premijera Srbije primiti hladno, nezainteresovano i ćutke, odlaţući dosije o tom hipotetiĉnom ubistvu tek u trećerazredni "ţuti nivo", a da će za glavnog analitiĉara tog sluĉaja biti postavljen, u vrh glave, neko sa ĉinom potpukovnika. Lord Oliver je smatrao da je Moskva ţivotno zainterovana za dogaĊaje u Beogradu i da... Raĉunao je da će ga izveštaj iz Rusije ĉekati na stolu kada se u pola tri vrati u kabinet, i da će veĉeras povratiti bar 50 od već izgubljenih 150 funti. Big Ben otkuca jedan sat popodne, pa lord Oliver Smitli krenu ka svom Klubu "L", u Old Bond Stritu, na svoj prvi viski tog dana.
Rusi su zbunjeni... Ruska Federacija, Moskva, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 11,00 sati Telefon je zvonio dugo i uporno...
Mihail Mojsijeviĉ Tintov ne bi odgovorio na njegovu zvonjavu, da ga nije bolela glava od mamurluka. Ovako, zvuk dosadne sprave, pretvarao je njegovu lobanju u unutrašnjost najvećeg zvona na tornju Preobraţenjske crkve. Proturio je ruku ispod debelog jorgana do slušalice telefona, podigao je i naglo spustio. Ako je to Ninoĉka, shvatiće poruku i neće zvati bar još sat -dva... Noćas je Mihail Mojsijeviĉ slavio Novu godinu kao i većina pravoslavnih i tradiciopnalnih Rusa, koji poštuju i obeleţavaju dolazak novog leta po julijanskom kalendaru. Lumperajka je bila kod Smirnovih, uz mnogo votke i šampanjca. Nije on neki zatucani pravoslavni vernik, ali, kao i sve neţenje voleo je neob avezan provod. Uostalom, on je dolazak pravoslavne nove godine u ponoć 13. na 14. januar slavio i u doba komunizma, pre "Perestrojke", kada to i nije baš bilo dozvoljeno. Tada je na privatne ţurke i tulume odlazio po sluţbenoj duţnosti, da kao oficir NKVD osluškuje šta se priĉa meĊu intelektualcima u Moskvi. A sada, kada je to postalo više moda, nego nastavak tradicije, još iz carskih vremena, Mihail Mojsijeviĉ Tintov je išao da pije, jede i da se veseli - za svoj groš. Morao je priznati da glava podjednako,
od puno alkohola, šuplje zvoni, ujutro nakon buĊenja, bilo da je
pijanka sluţbena ili privatna... Telefon opet zazveĉa. Sada ga nije pustio da klepeće dugo. Brzo diţe slušalicu: 18
- Niniĉka imaj milosti, još spavam... A i sama znaš da radim tek od tri... - Mili moj, nije Ninoĉka. Ovde Sašenjka...
Mojsijeviĉ, major Ruske informativne agencije, RIA -e, negdašnjeg NKVD -a, skoĉi iz kreveta, sa sve telefonskom slušalicom. Sašenjka je bila lepa i mlada sekretarica Genadija Vasilijeviĉa Rodina, direk tora Sektora "B" pri RIA. Mesecima se Mihail udvarao vitkoj Sašenjki, pa kada mu se uĉinilo da je to pogrešna crkva gde se uzalud moli, on je prestao... - S novim godom... - jedva promuca zbunjeni Mojsijeviĉ. - S novim godom, s novim godom, mili moj - cv rkutala
je sekretarica direktora Rodina, pa dodala nešto
zvaniĉnije: - Gospodin direktor ţeli i liĉno da ti ĉestita. Zakazuje ti viĊenje za 15 ĉasova u njegovoj kancelariji. Budi taĉan, jer on ide na neki sastanak u Kremlj, koji poĉinje u 16... Par sekundi nasta muk u ţicama. - Mihail, jesi li razumeo šta sam rekla? - A što? Zašto me zove gospodin direktor? Milije bi mi bilo da me zoveš ti, golubice moja... - Flert je za flert, a sluţba je sluţba majore... I ko ti je ta Ninoĉka, a...? Znam jedino da je poziv sluţben. I da ne
zaboravim, dobro se obuci jer je od jutros minus 18... Tako kaţe Radio Moskva... Ako si se probudio i razumeo, znaĉi da se vidimo u pet do tri...Do viĊenja, mili moj. Sekretarica Genadija Rodina je spustila slušalicu. Mihail Mojsijeviĉ Tintov je direktora Genadija Vasilijeviĉa Rodina video samo jednom - i to izdaleka. Video ga je i na jednoj grupnoj fotografiji, a već je tri godine u analitiĉkom odelenju sektora "B", što je smatrao dosadnim i ĉisto ĉinovniĉkim poslom. Podiţe ţaluzine i sa prozora razgrnu zavese, koje su bile taman toliko prašnjave i prljave, kako dolikuje samcu i zakletom neţenji. Napolju je bilo tmurno i padao je sneg. Ulica Sneţnaja u moskovskom naselju Staroe Sviblovo bila je, naravno, neoĉišćena i sredinom ploĉnika videla se prtina, posledica probijanja pešaka kroz suvi celac koju je sneg ponovo zatrpavao.
Do najbliţe metro stanice trebaće mu bar 10 minuta. Pola sata voţnje i još deset minuta pešice od metro stanice Kropotkinskaje do Bulevara Znamenki i zgradurine RIA-e gde je kancela rija direktora Rodina.
Brat bratu, sat, sat i petnaest minuta...Dakle moram da krenem odmah posle pola dva" reĉe sam sebi pa ukljuĉi televizor. Prijema slike a ni tona, nije bilo. Mora da je antenu ulomio sneg, ili se kabl jednostavno smrzao. Ukljuĉi zato tranzistor... -
Vrlo brzo sazna da je temperatura zaista 18 stepeni ispod nule celzijusove skale i da ima tendenciju pada.
Spiker još reĉe da se oĉekuje povećanje sneţnog pokrivaĉa koji je u centru Moskve debljine oko 35 centimetara. - Moram da krenem i pre pola dva - pomisli Tintov,
ukljuĉi ringlu da skuva kafu, a onda popi "Eferalgan" tabletu aspirina s vitaminom C koji se uz šuštanje rastopi u hladnom ĉaju od juĉe... Dok mu se u glavi smirivao zemljotres od sinoćnje pijanke, pokušavao je da se seti gde su jutros Ninoĉka i on završili. Kod njega nisu, jer ona ne bi otišla sledećih bar sedam dana. Da li je on bio kod nje? Ili, su se moţda posvaĊali još kod Smirnovih, pa je svako otišao na svoju stranu? A to im se sve ĉešće dešavalo 19
od onoga dana kada je ona poĉela da postavlja pitanja o udaji? No, o Ninoĉki će posle... Zašto li ga zove Rodin? Da je nešto zabrljao u sluţbi, zvao bi ga na ribanje njegov prvopretpostaljeni pukovnik Lednikov...
Srknu vrelu kafu bez šećera u koju je kanuo pet- šest kapi naceĊenih rukom iz limuna. Ukus je bio odvratan. Smrt na Dunavu...
Sve do svoje 28 godine Mihail Mojsijeviĉ Tintov bio je na sluţbi u kontraobaveštajnom odelenju moskovske armijske grupe divizija, a onda je uz, ĉin kapetana, dobio raspored u NKVD, u petu upravu koja se bavila obezbeĊenjem znaĉajnih liĉnosti. Godinu dana bio je zvaniĉno vratar ambasade SSSR u Beogradu, pa su ga povukli opet u Moskvu i poslali na Krim. Ĉin majora dobio je, kako je voleo sam sebe da zajeda, zbog toga što je uspešno šetao pudle gospoĊe Raise Gorbaĉov i bio šef njenog liĉnog obezbeĊenja, kada bi supruga, flekavog po ĉelu arhitekte "Perestrojke" , blagoizvolela da doĊe u toplije krajeve. Dolazila je samo gospoĊa Gorbaĉov. Tri pudle su uvek ostajale na Krimu. GospoĊa Gorbaĉov je u Kremlju imala druge pudle...Fuj, major kerovoĊa pudli za svaku klimatsku zonu, znao je da sam sebe sekira. Posle završenih raznih internih kurseva u RIA, prebaĉen je u sektor "B", u analitiĉko odelenje koje se bavilo procenom situacije u pravoslavnim zemljama Balkana koje su bile van NATO bloka, dakle: Rumunijom, Bugarskom, Makedonijom, Srbijom sa Crnom Gorom, Bosnom sa Hercegovinom i Hrvatskom. Hrvatska je tu
potpadala, da li po birokratskoj zaboravnosti, moţda sluĉajno, a moţda i namerno... Valjenke, tešku bundu, kapu od krzna i ostalo od spasonosne opreme potrebne za moskovske zime, ostavio je u garderobi centralne zgrade RIA u 14,25, a pet minuta kasnije prijavio se Sašenjki, uz obećanje da će biti u kafeteriji na istom spratu. Zvao je i nju, ali sekretarica direktora Rodina samo odmahnu rukom, kao da je htela
da kaţe: - Da li si ti normalan?! Pa kada bi me traţio Rodin, a ja sa tobom bila u kafeteriji, sutra bi već bila kondukterka trolejbusa u Vladivostoku! U deset do tri, opet je protu rio glavu kroz ragastov kancelarije sekretarice Sašenjke, a ona brzo prošaputa: - Ulazi odmah, rekao je da te pustim u kabinet ĉim doĊeš...
Jednim dugmetom ispod brida stola Sašenjka elektrikom otvori tapacirana vrata i Tintov uĊe u skromnu kancelariju nešto veću od Sašenjikine. Za stolom koji je bio uz najdalji zid ugleda jednog uniformisanog pukovnika. Bledunjava spodoba, sa bojom tena kao kod bolesnog glodara, mrzovoljno prozbori: - Pukovnik analitike?
Jurkov šef kabineta generala Genadija Vasilijeviĉa Rodina. Jamaĉno, Vi ste major Tintov iz
I ne ĉekajući odgovor, otvori vrata, pa kroz još jednu odaju, gde nije bilo nikog, povede Mihaila Mojsijeviĉa prema dvokrilnom hrastovim izrazbarenim vratima, visokim preko tri metra, iznad kojih je bila instalirana
bezbednosna tv kamera širokog okulara. Tu su obojica ĉekali ćuteći, bar pola minuta, dok se vrata uz tiho zujanje sama ne otvoriše. Pukovnik Jurjev umaršira i dreknu: - Major Mihail Mojsijeviĉ Tintov,
po Vašem nareĊenju gospodine generale! Prisutan! 20
Tintov uĊe u raskošno opremljen kabinet šefa sektora
"B".
- Sedite majore - reĉe prijatnim baritonom Genadij Rodin, kad se pukovnik munjevito povuĉe. - Ĉuo sam da ste do jutros banĉili slaveći pravoslavnu novu godinu u stanu kolege Smirnova...Baš Vam zavidim. Ja, na ţalost, već 15 godina ne pijem. Ne daju lekari, zbog povišenog šećera...No, kako Vaše zdravlje
junaĉko? Major Tintov nije znao šta bi rekao. To je Rodin i raĉunao pa nastavi monolog: - Na preporuku pukovnika Lednikova, a po odobrenju sa najvišeg mesta, i mom nareĊenju, od danas ste u novoj kancelariji, na novoj duţnosti, sa novim raĉunarom...U ovoj koverti je šifrovano Vaše korisniĉko ime i komjuterski pasvord, a u dva fajla naći ćete sve što je potrebno...Sve nove informacije u vezi dotiĉnog sluĉaja kontinuirano će elektronskom poštom dolaziti u Vaš raĉunar, onog trenutka kada ih Centar primi. General Rodin zaćuta, otvori vrata povećeg bifea, nasu punu ĉašu gruzijskog konjaka, donese je do stoĉića ispred Tintova. - Ja sam sada alkoholiĉarski voajer. Popite ovo u se klinom izbija...
Vaše i moje zdravlje i za sreću novog posla. Uostalom, klin
Major Mihail Mojsijeviĉ Tintov je i dalje ćutao. - Ukratko majore, postaćete pukovnik za mesec dana ako pronaĊete odgovor ko i zašto ţeli da likvidira premijera Srbije. Mene liĉno više interesuje zašto, a tek onda, ko bi to mogao uraditi. O ovome ćete informisati iskljuĉivo mene svakog utorka taĉno u 15 ĉasova. Ako bi u meĊuvremenu, izmeĊu dva utorka, bilo nešto hitno, što ja moram da odmah da znam, Sašenjki će te se prijaviti šifrom "Dunav" i ja ću Vas primiti odmah...Ne brkajte muške hormone i procenu situacije na poslu. Znam da ste se udvarali Sašenjki i to bezuspešno. Moj Vam je savet da nastavite, jer nema te koja na kraju ne padne... No, što ja Vas matorog neţenju da uĉim. Tintov popi konjak naiskap i muški. Potom po ruski obrisa dlanom usne i bradu. - Za najhitnije izveštaje, tokom noći, u ovoj koverti je broj mog celularnog telefona...Koristite ga samo u ekstremnim situacijama...Da, da ne zaboravim, sve je to "ţuti", treći nivo. Taman poslić za majora koji ţeli
paletuške pukovnika. Ako korektno obavite posao, imate moju reĉ, moći će te da birate vrstu sluţbe u RIA!" Tako je genaral Genadij Vasilijeviĉ Rodin u Moskvi zaradio još 50 funti sterlinga za lejdi Meri En Smitli, suprugu lorda Olivera u Londonu.
Dominikanac kreće na srpskog premijera... Škotska, Glazgov, utorak, 14. januar 2003.godine, lokalno vreme 21,00 sati Gregori Mak Milan, osnivaĉ, većinski vlasnik unosne glazgovske advokatske tv rtke "Mak Milan i sin" veĉerao je sa Dţejmsom Mak Milanom, ne baš sjajnim, pokazalo se u praksi, struĉnjakom za pravo, ali potpredsednikom firme, jer je on bio ono "...i sin".
Gospodin Gregori, nije bio krvni otac Dţejmsa Mak Milana, pošto je sudski usvojio Dţejmsa kada je deĉak imao pet godina.
Gregori je svog posinka voleo više nego što mnogi Škoti vole svoje stvarne potomke. Dţejms je, iako proseĉan advokat u Glazgovu, firmi "Mak Milan i sin" zaradio skoro 10 miliona funti sterlinga unazad osam godina , a starac je znao da je njegov naslednik bar još duplo toliko ima na svojim liĉnim bankarskim raĉunima širom sveta. Sva ta enormna zarada dolazila je od ekskluzivnog ugovora o pravniĉkom zastupanju Dţejmsa Mak Milana i 21
drţavljanke Marijom Dos Šantos de la Dolores, verovatno najbogatijom vlasnicom plantaţa kafe, banana i drugih egzotiĉnih plodova Juţne Amerike. Dţejms je do sada svega ĉetiri
portugalske baronese, a brazilske
puta putovao za Lisabon i Brazil, na tim putovanjima je ostajao od mesec dana do tri meseca, ali svaki put je
donosio gomilu novca i stari Gregori, kao i svaki škrti Škot, zbog toga je oboţavao posinka. Uostalom, portugalska Baronesa, inaĉe udovica, iako samo pet godina starija od Dţejmsa, uvek je plaćala sve troškove puta unapred. I to sve u prvoj klasi, kako aviona, tako i hotela. Ta Dolores je do dna bila mozga zaljubljena u
Dţejmsa, a Ċavo bi ga znao zašto, rezonovao je Gregori Mak Milan. - Koliko ćeš dugo, ovoga puta ostati u - Ukoliko budem morao da putujem i
Lisabonu, Dţejms? - upita stariji Mak Milan. u Rio, pa onda u glavni grad Braziliju, raĉunam da ću do kraja druge sedmice u martu stići da se vratim u Glazgov - odgovori, pa štedeći starcu naredno pitanje unapred kaza: - Nadam se da će zarada biti ne manja od 1,5 do 2 milion a funti! Ţivelo to majmunsko voće, mislim banane baronese Marije Dolores. Srećan put ti ţelim sine! - podiţe ĉašu gustog crvenog portugalskog vina Porto.
Ujutro je advokat Dţejms Mak Milan na glazgovskom aerodromu ušao u er - bas "Britiš Ervejsa". Tri i po sata docnije na lisabonskom aerodromu iz istog aviona izašao je isti ĉovek, ali sa drugim imenom i drugim pasošem. Sada je bio Don Šantoš Korteš, veletrgovac svilom i drugim finim tkaninama koji je ekspoziture svoje firme "Internejšenel Lisboa Silk Trejd" imao od Hong Konga do San Franciska. Senjor Korteša je na aerodromu ĉekao sluga - vozaĉ - baštovan i batler Pablo u sjajno ispoliranom "rols rojsu", boje najkvalitatnijeg srebra. Tek kad je "rols-rojs",
prošao raskošnu marinu Dok de Santa Amore, i iz Avenije Indija, ušao u još širu Aveniju Braziliju, putnik sa zadnjeg desnog sedišta upita vozaĉa: - Pako, kako je senjora Barbara? - Hvala na pitanju, Don Korteš, moja ţena je bolje nego ja. ne?
Barbara je deset godina mlaĊa, a to puno znaĉi, zar
Srebrni auto kliznu
udesno, i uzbrdo prema najluksuznijem delu Lisabona, gde je u Estrada do Peneda, široke i šest kilomatara duge i tihe ulice, bilo svega 50 -tak kućnih brojeva vila sa ogromnim imanjima, koje je svako imalo veliĉanstven pogled na dobar deo grad a i Atlantik. - Koliko ostajete u Lisabonu, ovoga puta, Don Korteš - usudi se da upita Pako. - Senjora Barbara i ti ste slobodni od danas, pa bar nedelju dana. Ali u martu ću opet doći na kratko. No, javiću ti na vreme, kao i uvek.
Kad god je dolazio u svoju vilu "Santa Marija" u Lisabonu, Don Šantoš Korteš je odmah otpuštao poslugu, Barbaru i Pabla.
Traţio je apsolutni mir i samoću, jer je, od Don Korteša, on tada postajao Dominikanac, jedan od najskupljih profesionalnih ubica na svetu u ovom vremenu.
Prvo se presvukao, zatim pojeo sendviĉe koje je pripremila Barbara, a onda sišao u garaţu. "Laptop", od kog se nije odvajao nikada, bio je ukljuĉen i on ukuca šifru. Zapadni zid garaţe se spustio bešumno i Šantoš Korteš uĊe u tajnu prostoriju, koja je bila klimatizovana, prepuna komjutera, stolova sa tablama za crtanje, kakve obiĉno imaju arhitekte, malom, ali bogatom hemijskom laboratorijom, sa bezbroj boĉica u raznim bojama... Dominikanac kreće... Svi kompjuteri mogli su da se u kljuĉe
jedino preko glavnog, najmoćnijeg "Epl Mekintoša" poslednje 22
generacije, koji još nije mogao da se kupi u slobodnoj prodaji. Korteš ga ukljuĉi, i kada se na ekranu pojavi animirani simbol kljuĉa, Korteš progovori svojim engleskim sa škotskim naglasko m: - Dobar dan gospodine Dominik...Danas je sreda 15. januar 2003. godine. Trebaće mi Vaša pomoć...
Kompjuter prvo zazuja tri sekunde a onda se ĉu prijatan bas: - Stojim Vam na usluzi, gospodine Dominikanac. Naravno, sve što je u mojoj moći... Istovremeno, upališe se ekrani svih ostalih kompjutera. Ceo sistem je stavljen u funkciju. Gospodin Korteš prikljuĉi svoj "laptop" na centralni kompjuter "Mekintoša", koji se odazivao na njegov glas... Raĉunao je da ima manje od minuta pre nego što "Mekintoš" primi komande sa "lap topa", pa ode da naspe limunadu iz termosa koji je poneo. - Na svih 9 upita, gospodine Dominikanac, odgovaram pozitivno.
Jedan: Vaš konto u banci "A" iz Lozane povećan je za 15 miliona evra unazad 17 sati uplatom sa raĉuna ĉije poreklo je na Kajmanskim ostrvima, ali je pošiljalac apsolutno nepoznat, Dva: prebacio sam odmah milion evra na "Banku Romana Katolika" iz Rima i jedan milion evra na "Rajshavsen banku", ekspozituru u Zagrebu,
Tri: rezervisao transportnu kartu za ţelezni cu na liniji Lisabon- Trst za automobil "Dţip - Ĉiroki", koji će prema potvrdjenoj rezervaciji biti u Trstu, na centralnoj ţelezniĉkoj stanici, u petak, 17. januara 2003. godine, sa vremenom prispeća u 02,35 sati po lokalnom vremenu. Ĉetiri: poslat je e-mejl kojim se zakazuje sastanak sa gospodinom dr Marijom Facom u njegovm birou, u Via Brofeto broj 72 u Trstu, u ĉetvrtak 16. januara 2003. godine, a potvrdu vremena sastanka oĉekujem za najviše pola sata.
Pet: u ime Lovaĉkog društva Lisabona obavešteni su Lovaĉki savezi Severne Italije, Slovenije i Hrvatske da će te tokom naredne nedelje uĉiniti liĉne zvaniĉne kontakte sa njihovim Savezima tokom sledeća 72 sata... Paralaleno sa glasom u centralnom kompjuteru "Mekintoš" je to direktno ispisivao u na ekranu "laptopa". - ... Šest: naţalost nema direktne avionske linije Lisabon -Trst, pa sam obezbedio kartu za Vas, gospodine Dominikanac, sa presedanjem u Rimu. Letite "Al Italijom", broj leta I-243 na dan 16. januar 2003. godine u
6,30 ĉasova ... PredviĊeno sletanje u Rimu je 8,45, a u Trstu oko 11,30 ĉasova...Na aerodromu "Fjumićino" u tranzitnoj zoni imate 45 minuta vremena izmeĊu sletanja i poletanja. Sedam: prikupljeno ukupno 27.253 teksta u kojima se pominje trenutni premijer Srbije, a od toga na poseban zahtev, sa pet odabranih karakteristiĉnih reĉi, skrećem paţnju na podfajl od 876 tekstova koje sam izdvojio.
Osam: uspeo sam neidentifikovano da se umreţim sa svim kompjuterima koje ste zahtevali, osim sa Centralnim raĉunskim operatorem Vojske Srbije i Crne Gore...Nastaviću da traţim mogućnosti da ovu moju manjkavost ispravim.
Devet: sva traţena dokumenta na zadata imena biće pripremljana na origonalnim formularima u sledećih 87 minuta.. . - Hvala Dominik, odliĉno ste obavili posao, baš kako se to "Mekintoša" pojavi se veliki lepi ţuti "smajl i".
od Vas i oĉekuje - reĉe ozbiljno Korteš, a na ekranu
Na verbalnu pohvalu, mašina je reagovala smeškom. - Pobogu zar su ih već doveli do emocija - pomisli, ali mašina nije više imala reakcija, što odobrovolji Korteša: - Hvala bogu, još ne mogu da ĉitaju misli! 23
Pope se na sprat, malim kljuĉićem otkljuĉa veliku staklenu vitrinu sa oruţjem i u kofer od aluminujuma sloţi struĉno probrane puške: dva karabina razliĉitih kalibara, dve saĉmarice tipa boker, sa "pumper " repetiranjem, klasiĉnu dvocevku kundaka okovanog srebrom i jednu malokalibarsku vinĉesterku. Pored toga, spakova i ĉetiri snajperska ureĊaja i aparaturu za skenersko obeleţavanje cilja u noćnim uslovima infracrvenim snopom navoĊenja. Popuni carinske deklaracije, i sve overi peĉatom Lisabonskog saveza lovaca. Kovĉeg sa oruţjem smesti u "Dţip Ĉiroki" crne boje sa zatamnjenim staklima. Auto je bio posebne izrade, blindiran, sa neprobojnim staklima za municiju do kalibra od 10 milimetara. U prtljaţnik dţipa, po koga će doći vozaĉ iz ţeleznice, stavi i jedan lap -top starijeg tipa sa jakom metalnom kutijom srebrne boje. SiĊe u podrum, pa ponovo pozdravi mašinu: - Pretpostavljam gospodine Dominik da ste završili uspešno sav posao, što me svakako raduje. - "Mekintoš" opet na ekranu odslika "smajl", a glas mašine je prosto sijao zadovoljstvom: - Sve je uraĊeno kako ste naredili. Sve dopune, potvrde vremena i ispravke su unešene, sva dokumenta
su odštampana, molim Vas, gospodine Dominikanac, da pregledate dokumenta i proverite da se sluĉajno nije potkrala greška. Na trima štampaĉima raznih formata stajala je gomila falsifikovanih papira: pasoša, dokumenata, potvrda, iskaznica, dozvola i bankovnih kartica na tri razliĉita imena. - Nema potrebe, prijatelju moj, imam u Vas puno poverenje! - "Mekintošov" smajl je pulsirao u razliĉitim bojama. Mašina je zaista bila srećna. - Sve dok se ponovo ne vidimo, gospodine Dominik, komuniciraćemo preko "lap -topa" - reĉe Korteš. - Biće mi zadovoljstvo...Na ţalost još nisam ušao u Centralni raĉunski operativni sistem Vojske Srbije i Crne
Gore, ali nastaviću i dalje sa pokušajima... Ko je Rusima ukrao formulu za metak od leda...
Italija, Trst, ĉetvrtak, 16. januar 2003.godine, lokalno vreme 15,00 sati Kiša je padala u mlazevima i naletima. Trst je bio poklopljen tmastim oblacima. Veliki talasi su drmali kamenu obalu. U hotelu "Savoj" šefu recepcije morao je da tutne u dţep sto evra kako bi dobio apartman "Viena", najluksuzniji moguću hotelski smeštaj. Kada su ga obavestili da je poruĉeni "taksi" spreman sišao je u lobi starog i otmenog hotela obuĉen u teget sako, svetlo sive pantalone i crne cipele na kojima kao da je stajala etikata sa cenom od 500 evra. Ţeleo je da ostavi utisak. Nigde odelo i stil o blaĉenja ne ostavljaju utisak kao ovde. Na zgradi koja ima broj 62 u Via Brofeto stajala je mala mesingana firma koja je obaveštavala da je tu sedište Konstrukcionog biroa za izradu raritetnog oruţja ruĉne izrade, vlasnika dr Marija Face, puškara ekspert a. - Ĉime mogu da Vas usluţim
gospodine profesore - posle teatralnog pozdrava odmah preĊe na stvar dr Mario Faca uplićući svoje debele i kratke prste šaka. Umesto odgovara, došljak mu dade iz dţepa izvaĊeni urolani paus papir sa tehniĉki do savršenstva uraĊenim perfomansama i vrstama materijala za jednostavnu jednometnu pušku, tešku svega 2,2 kilograma. Prema crteţu oruţje je imalo cev, mehanizam za okidanje, prelomni neobiĉni kundak, i snajperski nišan sa jednim neobiĉnim dodatkom. Svi delovi su se rasklapali, tako da su mogli da se postave u metalnu tašnu naprimer jednog "lap topa".
Uz taj papir, dr Mario Faca dobi još jedan paus sa tehniĉkim nacrtom municije, kao i hemiskim sadrţajem zrna, i poruĉenom koliĉinom. 24
Skoro pet minuta bila je grobna tišina. Dotore Faca obilato se znojio po ćeli i ĉelu... A onda prošaputa: - Ja sam impresioniran, sinjore profesore. Ako ste ovo Vi smislili, i
nacrtali, onda ste genije za vatreno oruţje. Ovo je prosto savršeno! Nadam se da ću moći da odgovorim Vašim ţeljama! Ko je Rusima ukrao formulu... Francuska, Paris, nedelja, 19. januar 2003.godine, lokalno vreme 8,30 sati
Roj Kob, specijalni savetnik ameriĉke firme MICC -a, na svom putu od Vašingtona do Zagreba, svratio je u Pariz.
Nije on ţeleo samo da ĉestita svom starom znancu Ţak Ţanu Treveru, napredovanje u sluţbi, već je ţeleo da mu ponudi jako vaţnu informaciju koju francuski FOS nije mogla nikako da ima. Naime, pošto je unutrašnja kontrola i kontrašpijunaţa NATO snaga provalila unazad godinu dana, više francuskih oficira, koji su za ljubav, ili novac, odavali vaţne NATO tajne srpskoj strani, Briselska centrala Severoatlanskog pakta je skoro potpuno odsekla od vaţnih informacija Pariz. Roj Kob i Ţak Ţan Trever upoznali su se u Sajgonu, sredinom sedamdesetih, kada je Francuz kao poruĉnik bio oficir za vezu Pariza u ameriĉkom štabu intervencionistiĉkih snaga u Vijetnamu. Nije to bilo neko bog zna kako veliko prijateljstvo, jer Kob je, u stvari, morao da nadzire rad i saznanja
francuskog vojnog obaveštajca, ali liĉni kontakti nisu prekidani. Ko zna: ko sve moţe i kada, dobro da doĊe u tako mutnim, opasnim i nepre dvidivim poslovima kao što je špijunaţa, smatrali su obojica. Sreli su se, sada u Parizu, u sali za doruĉak hotela "Grand Palas", gde je Kob odseo n a jedan dan. Pošto su se ispozdravljali, ispriĉali jedan drugome kako su im familije, Roj Kob preĊe na stvar: Mon ami, ti dobro znaš šta moja firmi radi u Bosni i Hrvatskoj. Imam pouzdanu informaciju da je u Hagu spremna, javno još neobjavljena optuţnica protiv hrvatskog generala Joze Kešovine. Koliko znam on je tvoj ĉovek, ili bi bar po logici stvari trebalo da bude, pošto je bio oficir i u Legiji stranaca. Odmah da budemo jasni, mogu da mu obezbedim u samoj Hrvatskoj zvaniĉni nestanak, ako je t o tebi u interesu... -
- Ima li Hag na jelovniku još koga bivšeg legionara iz tog regiona? - Odgovori pitanjem vrlo zainteresovan za ove vesti novi šef FOS -ovog odelenja za Balkan. - Ima...Traţe i nekog Milosava Ĉešnjaka zvanog Legija. Ĉini mi se da je do s kora taj bio komandant
specijalaca policije Slobodana Miloševića...Njega, ako te interesuje, na ţalost, ne mogu da zaštitim. Koliko sam saznao, aktuelne vlasti, i u Zagrebu i u Beogradu, spremne su da ovu dvojicu bez mnogo buke isporuĉe Karli del Ponte. Pr edsednik Hrvatske i premijer Srbije, dali su liĉno ĉasnu reĉ, da će to uraditi vrlo brzo. Izgleda da tvoji ljudi sve slabije stoje na Balkanu, mon ami! - ţvaćući kajganu sa slaninom, reĉe Roj Kob. - Neću da krijem, ovo su mi vrlo vaţne informacije. Ako moţeš, pomogni generalu Kešovini da nestane, a ja
ću se sam pobrinuti za sudbinu Legije...Šta je cena ove usluge Kob, da se ne foliramo? - Priĉa se da ti imaš najviše uvida u pripremanje skorog atentata na nekog vaţnog politiĉara na Balkanu... Da bih bio u toku stvari, kaţi mi koliko moţeš nešto o tome... - Reći ću ti sve što znam - slaga, naravno, Ţak Ţan Trever. - Prema mojim saznanjima, atentat na predsednika Hrvatske je varka, jer je prava meta u Beogradu premijer Srbije. Moji ljudi su ĉak došli do jedne e-mejl adrese, za koju pretpostavljaju da je negde na Pirinejskom poluostrvu i koju kontroliše ĉovek za koga se tvrdi da je već akontirao 15 miliona evra za ubistvo šefa vlade u Srbiji. Ja sam poslao poruku na tu internet adresu, ali već tri dana nema odgo vara. Moţda je adresa laţna ili moţda ĉovek jednostavno ne ţeli kontakt sa mnom. 25
puškar... Italija, Trst, nedelja, 19. januar 2003.godine, lokalno vreme 17,00 sati
Ĉim se vratio iz posete samostanu "Sveti Bonifacije", Domi nikanac je za petnaest minuta spakovao stvari, izmirio hotelski raĉun, seo u svoj "dţip ĉiroki" i odvezao se do puškara Marija Face. Porudţbina je bila gotova. - Sinjor dotore, veći ste struĉnjak od mene! Odajte mi tajnu šta je bilo u onoj termos flašici, za koju ste mi rekli da je otrov... Ja nisam budala i znam kao i svaki uĉenik srednje hemijske škole da metak od leda, zbog specifiĉne teţine materijala, ne moţe na 400 metara daljine da se ponaša isto kao olovno tane... Probali smo
pušku i municiji koju smo napravili po Vašem planu i uputama. Stvar funkcioniše savršeno. Neću da krijem, napravili smo kvalitativnu i kvantitativnu hemijsku analizu one teĉnosti, za koju ste rekli da je otrov, ali nismo otkrili u ĉemu je štos... Odajte mi tajnu, plaćam svaku cenu! - Cena je: milion dolara! U kešu, naravno, dotore Mario - mirno odgovori Dominikanac. Mario Faca se ukoĉio: - Ako se ne šalite, onda zaboravite na moju znatiţelju. Dileri droge i tajne sluţbe destabilizuju Srbiju... Hrvatska, vojnopomorska baza Veruda, kod Pule, ponedeljak, 20. januar 2003. godine, lokalno vreme 7,00
ĉasova Poruĉnik bojnog broda hrvatske mornarice, Ivan Tulić, pio je u kantini baze "Veruda" ĉaj i ĉitao pismeni izveštaj deţurnog oficira od noćas: Po dojavi i nareĊenju iz Obaveštajnog centra HRM u Splitu, torpedni ĉamci hrvatske ratne mornarice "Smjeli" i "Hitri" presreli su italijanski gliser tršĉanskih oznaka "TS - 0459" oko 03 sata i trideset pet minuta -
dana 20. januara 2003. godine, na tri milje zapadno od Velikih Brijuna i prisilom ga sproveli u ratnu luku Veruda.
TakoĊe, po nareĊenju iz Obavještajnog centra HRM u Splitu, vlasnik glisera, italijanski drţavljanin Đankarlo Amoreto pritvoren je. Saslušan, potpisao je iskaz u kome tvrdi da se tokom noći pogodio sa portugalskim drţavljaninom, Miolo Sanĉezom pomorskim ĉasnikom trgovaĉke flote, da ga za 1.500 evra noćas preveze svojim gliserom do pomorske luke Pula. Novac naĊen kod Amoreta je uz potvrdu oduzet. Miolo Sanĉez, sa dokumentima portugalskog drţavljanina, takoĊe je pritvoren, ali mu prtljag i stvari nisu oduzeti, po posebnom nareĊenju iz Splita. On nije saslušavan jer niko od naših ĉasnika ne govori portugalski. Dok je išao prema Centru veze, Tulić je razmišljao ko bi to u Puli mogao dobr o da zna portugalski. - Gospodine poruĉniĉe bojnog broda imate na specijalu Glavni stoţer
HV iz Zagreba - reĉe deţurni telefonista
i pruţi mu slušalicu. - Poruĉnik Tulić? Ovdje je admiral Lovrak! U potpunosti sam izvješten o dogaĊajima od jutros. U vezi prisilnog uplovljanja glisera iz Trsta u bazu "Verudu", nareĊujem: odmah oslobodite tog Italijana, vlasnika glisera, vratite mu njegove stvari i plovilo te mu dozvolite isplovljavanje u pravcu koji on to ţeli. Drugo, nareĊujem: prema gospodinu Miolo Sanĉezu ponašati se krajnje uljudno. Zrakoplovom iz Zagreba za Pulu već leti gospodin Roj Kob, ameriĉki savjetnik pri našem Glavnom stoţeru Hrvatske vojske koji će preuzeti svu dalju skrb nad dotiĉnim portugalskim pomorcem trgovaĉke flote. 26
U sobi za odmor deţur nog oficira vojnopomorske baze "Veruda" kod Pule, Dominikanac je spavao ili se pravio da spava. Na šum otvaranja vrata kroz malo otklopljene zenice ugleda jednog civila koji mu se polako pribliţava. - Ja sam Roj Kob, prijatelj iz Sajgona, a ko ste Vi... - Elena, naravno - odgovori odmah Dominikanac.
tajne sluţbe... Ruska federacija, Moskva, utorak, 21. januar 2003.godine, lokalno vreme 14,55 sati
Sašenjka, sekretarica generala Genadija Vasilijeviĉa Rodina, je dobila, crvenu kao krv, ruţu. Jednu, ali prelepu, skupu i uvoznu. Rekla je samo: - Ah, mili moj, nisi trebao... - pa dodala -
a šta će reći ona tvoja Ninoĉka!?
Major Mihail Mojsijeviĉ Tintov je drţao ţutu fasciklu i pitao: - Kako je danas raspoloţen Rodin? - Izgleda da nije dobre volje! Kad je ušao kod šefa odelenja "B"
Ruske informativne agencije, negdašnjeg NKVD -ea, general Rodin majora Tintova ne ponudi da sedne, već suvo reĉe: - Da ĉujem izveštaj! - Gospodine generale, sve sam napisao u raportu... - Nisam traţio da ĉitam majore, već da ĉujem i to ukratko. Ako bude potrebe, ĉitaću...Dakle, slušam! I zašto
ste preimenovali šifru akcije praćenja koja Vam je poverena? Iz šifre "Dunav" u šifru "Kenedi"? Izgleda da ste mnogo gledali filmove o Dţe jmsu Bondu... - Gospodine generale, po mojim saznanj ima premijer srpske vlade biće ubijen snajperskim metkom - i to od leda! Mislim da pravi ubica nikada neće, zbog toga, biti otkriven, što mi je dalo ideju i podsećanje na atentat u Dalasu pre ĉetrdeset godina. - Kakav metak od leda, šta to bulaznite, ĉoveĉ e? - Puška jednometka, neobiĉno duge cevi, ruĉne izrade, kupljena je od jednog proizvoĊaĉa raritetnog oruţja u Trstu, pre nekoliko dana, kao i 50 specijalnih metaka koji umesto klasiĉnog olovnog taneta imaju odlivke od leda.
Kada ţrtva bude pogoĊena takvim metkom, onda... - Ne uĉi pope vladiku - dreknu general Rodin. Atentati sa mecima od smrznute vode su poznati, ali ta stvar funkcioniše samo iz neposredne blizine, na metar -dva razdaljine...Puška i snajper podrazumevaju, naravno, veće razdaljine asasina i mete, a već na deset metara metak od leda ima sasvim drugu putanju, posle 50 metara gotovo nepredvidljivu i sasvim nepouzdanu... - Gospodine generale - mirnim, ali odluĉnim tonom major prekide šefa i nastavi. - Moţda su propustili da Vas izveste, ali već tri meseca naši hemiĉari iz RIA - laboratorije raspolaţu hemikalijom koja pomešana sa vodom
uz odreĊeni pritisak, ledenom metku daje specifiĉnu teţinu olovnog zrna! General Rodin je na to već besno vikao: - Hoćete da kaţete Tintov, da je budući atentator na premijera Srbije iz redova RIA? Kako se usuĊujete? - Nisam to ni rekao, ni pomislio, ali, ili su hemiĉari na primer, laboratorije MI -6 došli do istog saznanja, ili je formula hemikalije ukradena, provaljena i prokrijumĉarena bez našeg znanja na Zapad! Malo se smirivši general Rodin spusti glas: - Dalje, grofe Minhausen... Šta ima dalje? - Jedan Portugalac, taĉnije ĉovek koji se prestavlja kao veletrgovac svilom i drugim finim tkaninama, koji je 27
naruĉio i debelo platio puškaru iz Trsta, da po njegovim nacrtima napravi oruţje i municiju, trošio je mnogo novca u malo dana po Italiji. On nije stradao u raketiranju automobila tipa "dţip ĉiroki" koji je njegovo vlasništvo. Iz hrvatske vojnopomorske baze "Veruda" kod Pule, naš ĉovek je izvestio da je isti Por tugalac preuzet od strane MICC-a i da mu se od tada gubi svaki trag. - Dalje... Sada već zaintersovano nastavi general Rodin. - Naša mreţa u Francuskoj javlja da je jedna grupa organizovanih srpskih
krijumĉara, trgovaca i rasturaĉa droge, koja se inaĉe bavi i otmicama bogataša u Srbiji, instruisana da pripremi atentat na srpskog premijera... - Ko je dao instrukcije!? - Upita Rodin. - Potpukovnik legije stranaca Ţak Ţan Trever, i to još dok je bio samo zamenik šefa obaveštajaca FOS -a. Od kako se Fransoa Lavanš ubio, Trever je došao na njegovo mesto, ali instrukcije nisu povuĉene. - A Beograd? Kako reaguju sluţbe bezbednosti u Beogradu na sve to? - Šef sektora "B" u RIA, sad je već vrlo
paţljivo i smireno slušao izveštaj majora Tintova. - Gotovo da imaju sv e informacije, kao i mi. Ali, preovladava zakljuĉak da je sve to kamuflaţna igra, jer smatraju, da ako neko zaista ţeli da ubije njihovog premijera - ne bi to oglašavali na sva zvona. Vrh kontraobaveštajnih sluţbi u Srbiji, kao što i sami znate, pun je duplih agenata, i umirujuće analize o spremanju navodnog atentata, koje serviraju i samom premijeru, plod su opšte pometnje i izbušenosti u sluţbi nacionalne bezbednosti Srbije.
Legija stupa na scenu...
Bugarska, Vitoša iznad Sofije, petak, 24. januar 2003 .godine, lokalno vreme 20,30 sati Milosav Ĉešnjak, zvani Legija, kitio je novĉnicama od po pedeset evra sviraĉe ciganskog orkestra iz Vranja. Trpao je evre u grla truba i trombona, violinisti za gudalo, harminikašu lepio za ĉelo... Pevaĉici je strpao celu stotku meĊu sise, kada je posle pesme "Moj Milane kad, u vojsku poĊeš...", zapevala "Srpska se truba s Kosova ĉuje..." Ţak Ţan Trever je bio nezadovoljan ovakvim ponašenjim, pa kada je Milosav konaĉno seo za sto i prihvatio se ĉaše, šef FOS -a za Balkan r eĉe: - Mišel, ovakvim ponašanjem nepotrebno skrećete paţnju na nas...To je protivno svakom pravilu konspiracije!
Ja protestujem i napustiću restoran smesta, ako ne prekinete! - Sereš Ţak kao foka - reĉe na srpskom Legija, pa nastavi na francuskom: - Moţda ste Vi, šefe, svetska faca u svom poslu, ali oprostite, o Srbima i njihovom mentalitetu malo toga znate. Oko nas ima i braće Bugara, ali oni su Vam mnogo sliĉni Srbima. Moglo bi se reći da su isti Srbi. Baš ovakvim ponašanjem u kafani, ja skidam svaku su mnju sa nas! Ko bi pomislio da ovako zagrejani i polupijani kafanjerosi vode vaţne urotniĉke razgovore o tome kako da skenjaju jednog prem... - Mišel, tiše, zaboga! - stavi svoju šaku preko Legijinih usta Trever. - Idi, bre, begaj - reĉe srpski Legija, pa nastavi sasvim ozbiljno na francuskom: - Od kelnera, muzike, gostiju, pa do onog što po kafani prodaje ruţe ukradene sa groblja danas popodne, sve su moji ljudi. Kao i straţe napolju, na kilometar oko hotela. U ţivotu šefe niste bili na sigurnijem mestu! Osim toga, ako me onaj sa minĊušom u uvetu pošalje u Hag, kako ću u Ševeningenu moći muzici da platim da mi peva: "Ko to sinoć kroz Topolu proĊe?" ili "Ide Mile Lajkovaĉkom prugom". Kako!? - Muzika tuš! - Naredi srpski i dodade. - Onu našu, pravu... Na te reĉi svi ustadoše od stolova, mnogi iz dţepova povadiše crvene beretke i staviše na glavu. Ĉak su i kuvari izašli iz kuhinje, pa kad Cigani iz Leskovca odsviraše prve taktove grmnu sloţna pesma. Od siline glasova, kod refrena "...polazimo svi da izginemo, odlazimo da s e ne vratimo" - luster od kristala se zanjihao.
Kada pesma prestade odjednom, kako je i poĉela, Trever upita: - Šta je ovo bilo Mišel? Kakva je ovo pesma? 28
- To je pesma srpskih vojnika Kneza Lazara kada su polazili u Kosovski boj protiv Turaka 28. juna 1389. godine! - Reĉe Lugar, a kada šef obaveštajnog i kontraobaveštajnog od elenja FOS-a za Balkan opet mahnu rukom: - Deţa vi. Opet srpska patetika koja
ništa ne dokazuje... Milosav Ĉešnjak, zvani Legija, unese mu se u lice: - Ovo je patetika, taman koliko i Vaša "Marseljeza", gospodine Trever! - Šta priĉate Mišel, pa "Marseljeza" je himna. - I ovo je himna, gospodine Trever! - I dalje se Legija unosio u lice Francuza. - Ĉija himna, kakva himna? - Zvaniĉna himna SAJ -a, Specijalne antiterostiĉke jedinice MUP Srbije, iz milošte zvanih "crvene beretke",
najelitnije, najspremnije i najbolje naoruţane vojne formacije te veliĉine u ovom delu sveta...A tom jedinicom ja komandujem! Ja i Bog! - Pa, zar Vi niste smenjeni sa tog poloţaja, Mišel? - Videli ste i sami koliko sam smenjen. Ovi što su stajali i
pevali su sve moji odani momci. Vi ste potpukovnik Legije stranaca. Imate li moći da 50 francuskih legionara odvedete u Španiju, i da tamo u javnom lokalu otpevate himnu Legije stranaca? Trever se zamislio, jer ga je njegov glavni ĉovek u Srbiji uverio da je, ipak, moćan. - Kako će te da rešite svoj glavni problem Mišel? Kako će te da izbegnete da Vas, i dobar deo ovih momaka, Vaš oficijelni šef, premijer srpske vlade, ne pošalje u Ševeningen? - Upita direktno Francuz. - Nateraću ga da podnese ostavku - odgovori mirno Legija. - Kako? Videćete i sami...Neće "crvene beretke" da
izvrše avanturistiĉki drţavni udar, iako bi takav potez verovatno uspeo, pošto bi nas u tome sigurno podrţao i dobar deo vojsk e. Neće pripadnici SAJ -a ni da ubiju premijera, jer mi smo se svi zakleli i potpisali da niko od nas nikada neće proliti srpsku krv! Mi ćemo kobajagi organizovati atentate sve dok on iz straha sam ne podnese ostavku. - Pa kako je to moguće u drţavi, gde postoji još bezbednosnih snaga, osim Vaše jedinice, gde postoji sud i sve ostalo... - ĉudio se Trever. - Skoro sve politiĉare na vlasti u Srbiji, na ovaj ili onaj naĉin, ja drţim pod direktnom kontrolom. Tako je i sa ministarstvima policije i sudstva. Tako j e i sa većim delom sadašnje politiĉke opozicije...Svi su se oni kupali u
bazenu u Šilerovoj ulici...Svi su slikani kako se brĉkaju! Svi su snimljeni kako ulaze i kako izlaze iz Šilerove... - Šilerova ulica? Gde je to? Šta je tamo, Mišel? - Interesovao se Trever, sve više verujući ovom grmalju od ĉoveka da on jeste stvarni gospodar Srbije. - Šilerova je jedna mirna ulica na periferiji grada. Tu je pravi glavni štab SAJ -a. Odatle ja komandujem Srbijom. Jednom reĉju, gospodine šefe, premijer je moja briga. Neć e on, ni mene, a ni moje ljude slati u Hag! Ja sam ga, kao što znate, doveo na vlast, ja ću ga i skinuti! Kao što sam uhapsio i odveo u Hag i - Miloševića! - Koliko mislite da će biti dovoljno tih laţnih atentata na premijera, pre nego što on ne podnese os tavku? - Ne više, od dva ili tri...Svi su ljudi, na kraju, kukavice! Svi će to biti javni i odmah objavljeni u beogradskoj štampi, koja je većim delom, takoĊe pod mojom kontrolom. Sve će poĉeti tako, a to će te i liĉno proĉitati u novinama, da se premijer povredio na rekreaciji, igrajući fudbal... - Ne znam, da li ste ĉuli, ali Hag od Hrvata traţi isporuku generala Kešovine, a ĉujem da je tamošnja vlada spremna da ga preda - okrenu temu Trever. - Da, ĉuo sam...Poruĉite Kešovini, da ako
nije siguran u Hrvatskoj, da doĊe kod mene u Srbiju! Ja ću ga
zaštititi! Liga Gideona... Izrael, Tel Aviv, nedelja, 26. januar 2003.godine, lokalno vreme 10,30 sati U hotelu "Kfar Makabioh", na sedmom spratu, posle duţeg perioda svi ĉlanovi "Lige Gideona" bili na redovnom sastanku.
su prisutni
Već skoro pola sata Danijel Kišun je kao priĉe iz starog Zaveta ĉitao siţee scenarija koje su napisali najvrsniji pisci filmskih storija iz Holivuda. Stiglo je devet priĉa, a sve na temu šta bi moglo da se dogoditi u Srbiji, 29
