Stevan Raičković
(1928)
Crtanka
Daj mi dve-tri čiste hartije al iste i jednu olovku da nacrtam plovku. Daj mi žutu boju da obojim proju pa ću njome zatim Sunce da pozlatim. I plava mi treba za komadić neba ona će da doda vodu radi broda. Daj mi posle plave zelenu zbog trave i zbog skoro trista na drvetu lista. Sad crvenu novu zbog crepa na krovu i zbog jednog lica i zbog lubenica. Daj mi boju belu zbog cveta za pčelu a i posle njega zbog dve grudve snega Daj mi boju crnu da nacrtam srnu da obojim mačku da udarim tačku. Pesma trave
Imaju trave jednu misao tešku kao kamen Jer one meni kažu:" Ne treba tvoja pesma. Leži u nama. I sklopi ruke , gde bilo, pod glavu. I ćuti. Dugo ćuti dok ne zaboraviš govor. I posmatraj mirno breg sasvim udaljen, i plav, Što duboko ćuti. I digni oči polako sa brega U oblak, tako nemiran i beo, nezaustavljen u nebu. I spusti oči sa oblaka u sebe. I zaustavljen sam u sebi, Lezi. I ćuti sa očima u sebi pod oblakom kraj brega. Zbunjen od mraka u sebi, pogledaj, i obično shvati
(Obično kao što nas vetar slučajno zaklati): Nad bregom nema oblaka. Breg ćuti sam, malo crn od sutona." Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim. Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek. Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma. Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave sume teško kao kamen. Uspavanka za školjku
Spavaj U kolevci od peska spavaj Pod strašnim svetom vode spavaj U algama u spirali mahovine spavaj Spavaj na uzglavlju belutka što sam ga hitnuo Spavaj snom belim od kamenja i zvuka Bez žute pesme sunca spavaj Potonulo zrno tišine spavaj Noć je spavaj spavaj uspavanku uspavaj Dan je Spavaj Ja sam Spa - Vaj. Povratak
Ona ima ruke od trave. Ona ima glas od vetra i žita. Ona ima oko od kiše. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima grudi od ruže. Ona ima koleno od belutka. Ona ima oko od kiše. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima smeh od lišća. Ona ima hod od vode i peska. Ona ima kožu od protegnutog labuda. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ona ima kosu od mojih prstiju. Ona ima mozak od mojih godina. Ona ima sluh od mojih koraka. Zašto sam izmislio da se ne vratim? Ruke bola
Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne. Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu razbijeno. Daj reči gorde ko mač topola
Za naše prazne ruke bola. Kamena uspavanka
Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, nevini, Uspavajte se tužni, umoreni. Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni. Balada o predvečerju
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči i ostali ste sasvim sami. Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške. I dugo ste uzalud naprezali oči Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji Kao polomljen luk: Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena kad se nedirnuta travka popela uvis za novi milimetar. Pošli ste u predvečerje: Niste ni znali Da vas ramena bole od nevidljivih krovova Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa A zaboravili ste da ste sa sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice. Pošli ste u predvečerje: Išli ste polako I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš korak iako su noge sasvim vaše. Išli ste polako: samo sad još laganije Skoro kao da ne idete. Stali ste A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije vaš korak. Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči I sada ležite u travi Iako znate da ste hteli samo da sednete. Pored vašeg uha Jedna travka je prilično sumno porasla za milimetar - Vi ništa niste čuli. U vazduhu su dve ptice obeležile krilima skromnu umetnost - Vi ništa niste videli.
Pošli ste u predvečerje I sada iz trave krišom otvarate oči I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz nevidljive puške. U mojoj glavi stanuješ
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je Soba i mali balkon s kog puca Vidik na moje misli najtananije. Ponekad slušaš kako mi zakuca Srce ko živi leptir iz kutije. Ja ti odškrinem vrata: niz basamake Silaziš u vrt za kog niko ne zna. Na povetarcu lebdiš poput slamke. (Dok za to vreme, možda: neoprezna Stojiš na nekom rubu, ispred zamke...) Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš U morsku penu, ispod sunca, gola) spazim te kako po kiši preskačeš Barice i sva u blatu do pola Žuriš na posao s licem ko da plačeš. Prolazi dan za danom i sva svota Vremena tvog se po dva puta zbira: Pa pola oko moga klupka mota. Vidim sa tvoga lica punog mira Da ne znaš kako živiš dva života. U mojoj glavi stanuješ i dubiš Crne i bele hodnike za moje Misli: kako mi bežiš il me ljubiš? Van tebe druge misli ne postoje. Samo dok spavam ti se nekud gubiš... Koračam dugom ulicom
Koračam dugom ulicom ka tebi. Zastanem na po puta kad shvatim Da me ni druga polovina ne bi Odvela u kraj s gradom nepoznatim. Stojim, a mislim da idem, u sebi. Ili polako stignem do predgrađa U kome mi je sve neznano kao Da sam već dopro do tvoga mesta: lađa Se vidi s' jednog ugla gde sam stao I sunce što se gasi ili rađa. Dođe do mene glas da su me mnogi
Koji me znaju već unavideli: Smeju se kao u novoj eklogi Kako se čudno gubim mesec celi Ili da sam se privoleo drogi. Prođe još jedan dan za koji vele Da je običan bio: videše me Gde se u uskoj ulici (kraj skele) S prolaznicima sudaram sve vreme. Stojim, a oni da prominu, žele. Krenuću sutra (ali ne polako) Do stabla, vode, klupe usred bilja; Svih mesta gde smo bili nauznako. Neka svi kažu da lutam bez cilja. Ja idem prema tebi, makar tako. Ti si moj život videla iz bliza
Ti si moj život videla iz bliza: Primiso, pokret, reč što nisam reko. Znala si grč moj i kad stojiš iza. Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok još gasne Videla prva novog smeha klicu. A kad se vratim domu ure kasne Znala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalom zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule. Kiša je tako blaga
Kiša je tako blaga, da se pitam: Nije li neko s visa otkud pada Čitao mojih misli tok i ritam? Il su pak moje misli takve: kada Put neba krenu ja nekog čitam? (Do pre trenutka sokak bese tesan A sad se prazni: ulica je šira, Pravija, crna kao dub netesan Nagnut ka nebu što se meni spira Trunke - pa idem skoro bestelesan.) Baš to mi treba danas: biti s kišom. (Kao da hodam s nekim koji šušne Tek dva - tri slova i nestane krišom... Pa opet šapne reč kraj školjke ušne
Il takne rame rukom još i tišom...) Skoro ne gazim: plovim kao barka Niz tamu i bez kompasa, bez traga, Prikačen o nit koju vuče Parka (Dok moje čelo, bez misli, tek draga Sestrinska ruka kiše - bolničarka.) Kiša je tako blaga i nestroga, A topla pri tom: da bih mogo po njoj Hodati sve do časa sudjenog I stići onoj ivici potonjoj Kada u prazno zakorači noga... U snu te nema
U snu te nema, al čim zene Odškrinem ja namesto zrake Otkrivam kako već u mene Ulazi obris tvoje rake. Onda bez glasa i bez ruha (Nevidljiva i sasvim nema) Lutaš po jami moga duha Ko bespomoćna, strašna tema. Iako znam da tamo ležiš Rasuta sve do zadnje truni Osećam kako amo bežiš. To tražiš ležaj u mom telu. Na dva si mesta: onde truni, Da bih te ovde imao celu!
