Naslov originala: Marcello Simoni Il labirinto ai confini del mondo
obrada: Lena www.balkandownload.org
Marčelo Simoni
LAVIRINT NA KRAJU SVETA S italijanskog prevela Gordana Subotić
Za Čelestu i Alfreda, koji gledaju u zvezde
Prolog Leta Gospodnjeg 1229, 15. januar Papska bazilika u Zeligenštatu Zora je oklevala, pritisnuta neprozirnom noći. Noći koja će možda zauvek potrajati. U karolinškoj bazilici, u jednoj zabačenoj odaji spavaonice, Konrad fon Marburg gledao je kroz prozor. Posmatrao je krajolik obavijen tminom, nepomičan kao lovački pas koji je nanjušio plen. Iščekivao je nešto, neki znak, priliku i u svom srcu nije ni znao da li će mu se to ukazati pred očima ili u dubini duše. Ipak, naslutio je o čemu je reč. Posle trideset godina spaljivanja na lomačama i egzorcizama, bio je uveren da ne greši. Začuo je nekakav zvuk koji je dopro iz mraka, njištanje ratnog ata. I bio je spreman za borbu. Zažmiri, ne mareći za ledeni vazduh koji ga je šibao po licu. Severni vetar je poput furije zavijao poljima duž druma. Milovanja maćehinske prirode, darovi zime koja je u ledeni obruč stegla Tiringiju i Rajnsku oblast. Bezmalo je osetio upozorenje, naznaku nečeg što će ga sustići. Zato što je on, Konrad fon Marburg, prozreo zaveru Nečastivog u događajima među ljudima. Fiat voluntas tua,1 promrmlja, blago nakrenuvši glavu. Zatvori kapke pa se okrenu ka sobi u polutami. Na radnom stolu počivala su dva pisma, jedno na nemačkom, a drugo na latinskom. Oba je napisao te noći, gotovo naizust i ostavio ih na stolu da bi se mastilo osušilo. Okolnosti su bile prilično ozbiljne. Za nekoliko sati, jedan glasnik će otići da ih uruči. Prvo pismo bilo je namenjeno landgrafu Turingije, gospodaru tih zemalja; drugo pak Njegovoj svetosti lično, papi Grguru IX. Imala su manje-više istu sadržinu, s izvesnim razlikama u uobičajenim izrazima poštovanja i pohvalnim rečima. Konrad sede za radni sto pa uze pismo na latinskom kako bi ga pročitao na svetlosti voštanice. Svestan je bio da je iskvario tekst izvesnim germanizmima, no znao je i da zbog toga ne treba
da brine. Dok još nije postao papa i dok se zvao samo Ugolino od Ananjija, Grgur IX putovao je kao papski izaslanik u Nemačku i savršeno je razumeo nemački jezik. U pismu je stajalo: In nomine Domini Jesus Christi.2 Njegovu svetost papu Grgura, episkopa Katoličke crkve i prvog Božjeg slugu, dolepotpisani Konradus od Marburga, propovednik reči Božje, izveštava o ishodu svoje istrage o jeretičkoj pošasti koja hara Germanijom. Meseca januara tekuće godine obreh se u dijecezi Majnca kako bih posetio dom klerika po imenu Vilfridus, već osumnjičenog za jeres i na tom mestu opazih neosporne tragove Nečastivog. Uočih mnoge znake nekromantije meni poznate, naredih da uhapse klerika te ga naposletku podvrgnuh ispitivanju. Iako preda mnom ne beše običan laik, već Božji čovek, revnosno izvrših svoje poslanje. Ispitivani pokuša da zaobiđe istinu, kao što je uobičajeno kod onih koji bi da sakriju svoju krivicu, no potom priznade da slavi jedno jeretičko trojstvo, drevnije od hrišćanstva, za koje sumnjam da je Lucifer u nastojanju da se suprotstavi Presvetom Trojstvu. Kao dokaz te sumnje, iznosim podatak da Vilfridus na desnoj šaci nosi beleg pakta sa Zlom, koji iz pristojnosti i straha pred Bogom neću opisati Svetosti vašoj. Još strašnije beše priznanje ispitanog da ga je u taj bogohulni kult uveo jedan učenjak iz Toleda. Opisa ga kao visokog, mršavog čoveka u tamnoj odori, pa se zakle da mu imena ne zna. Ja pak na osnovu prethodne istrage dobro znam o kome je reč. To je Homo Niger, Crni Čovek, koji se često ukazuje jereticima na njihovim gnusnim okupljanjima. Imajući u vidu te dokaze, molim za dopuštenje da proširim istragu južno od alpskog venca gde se, po rečima ispitanog, skriva najvažnija sekta učenjaka iz Toleda. A kako se sledbenici pomenute sekte priklanjaju
najizopačenijom među jeresima, to jest kultu Lucifera, nadam se da će te luciferijance stići anatema te da će ih kazniti ruka Svete rimske crkve. Ponovo se začu onaj zvuk, lupkanje sandala u obližnjem hodniku. Konrad podiže pogled i stade da osluškuje sve dok se u dovratku ne ukaza jedna prilika. Bio je to franjevac s velikom tonzurom uokvirenom slabom kosom, lica obasjanog pogledom isposničkih očiju. – Gerhard fon Licelkolb, prijatelju. – Fon Marburg ustade, šireći ruke. – Upravo se upitah šta vas je zadržalo. Brat franjevac se kratko nakloni pa duboko udahnu, nekoliko puta. Biće da je trčao. – Zadržaše me, preuzvišeni. Oprostite mi. Preuzvišeni. Konrada su tako oslovljavali već dve godine, otkako mu je sveti otac poverio veoma važan zadatak, što je bio nesumnjiv znak naročite naklonosti, ali i preteško breme. Nikome dotad nije bio poveren zadatak da istražuje jeres s jasnim ciljem da je po svaku cenu iskoreni. Moć koju je time stekao umnogome je nadilazila moć bilo kog biskupa, priora ili opata i svakome je ulivala strahopoštovanje. Gerhard fon Licelkolb se osvrnu oko sebe, skupivši se ispod ogrtača koji je nosio preko odore. Kao da je uzalud tražio kakav izvor toplote. – U ovoj odaji je ledeno. – Hladnoća pročišćuje – odvrati sveštenik s izvesnim prekorom u glasu. Franjevac se ugrize za jezik. Strogost Fon Marburgova svima je bila poznata. – Dobro, preuzvišeni. Kakvo je naređenje? Konrad mu pokaza da sačeka. Još jednom prelete pogledom pisma, zapečati ih voskom pa ih predade fratru. – Treba ih odmah poslati, moliću lepo. – Glasnici su već spremni. – Gerhard neodlučno odmeri dva svitka. Ruke su mu drhtale, iz pogleda mu je izbijao neobičan sjaj. Konrad ga pažljivo osmotri. Obično mu ništa nije moglo promaći, nijedan detalj. – Nešto vas muči?
Pre no što će odgovoriti, franjevac kao da zahropta. – Tragedija, preuzvišeni. – Da čujem. – Reč je o kleriku Vilfridusu, jeretiku kojeg ste upravo ispitali. – I? Naredio sam da ga strpaju u ćeliju pre no što ga obese. – To neće biti potrebno. – Gerhard iskrivi usta. – Već je mrtav. Konrad stisnu pesnice prislonjene uz prsa. – Ali kako... – Stražari su ga našli s opekotinama, eto zašto sam zakasnio. Jezive opekotine, prouzrokovane... nečim zarivenim u njegov grudni koš. – Franjevac je oklevao. – Ćelija mu je prožeta vonjem sumpora. – Niko ništa nije video? – Nije, ali... Kako se to moglo dogoditi? U tu ćeliju se nije moglo ući. Prozor je previše uzan da se tuda mogao provući... – Čovek? – Konrad ga potapša po ramenu, pa iskrivi usne u neveseo osmeh. Evo ga, pomisli, znak koji sam čekao. Pre no što je progovorio, promislio je o svojim rečima. – Ne plašite se da kažete šta vam je na umu, prijatelju. Noćas je Nečastivi projahao ovim zemljama. Gerhard se prekrsti kao da želi da se zaštiti od prokletstva. – Hajde, pobrinite se da se ova pisma uruče – podstaknu ga Konrad. – I molite se Gospodu da nam podari snagu. Potom je, uprkos studeni, ponovo stao uz prozor i širom otvorio kapke. Osetio je potrebu da gleda u noć, da traži nešto u tmini. Vetar uz fijuk nahrupi u sobu, ugasivši plamičak voštanice. A noćna tama, gusta kao testo, obavi sve pod sobom.
Prvi deo
ZNAK STRELCA „Ne treba strahovati čak ni od đavola. On je, zapravo, Strelac naoružan plamenim strelama, koje u svakome trenu ulivaju strah u srce čoveka.” Zenon iz Verone, De duodecim signis ad neophytos
1.
Pariz, noć 26. februara Suže se osvrnu preko ramena. Neko ga je pratio, neka krupna prilika u dotrajalom ogrtaču. Primetio ga je nekoliko minuta ranije, dok se spuštao niz brežuljak Sent-Ženevjev ka Il de la Siteu, te je pružio korak, strahujući od napada. Osim te prilike, na putu žive duše nije bilo, samo bi ga pokatkad pretrčali pacovi ili bi naišao na gomile smeća. Prljavštine je bilo na sve strane, uglavnom ostataka karnevalskog ludovanja. Namaknu kapuljaču kako bi se zaštitio od hladnoće pa se ponovo osvrnu posle jedne krivine. Onaj u ogrtaču bio je sve bliži.... Da ga bar opat iz Sent-Viktora nije pozvao! Suže je podučavao u Studijumu kao magister medicinae, no nije bio dovoljno imućan da može da odbije odlazak u posetu posle sutona, naročito kad je reč o pacijentima koji dobro plaćaju. Osim uvarka od čubra i kašastih obloga, stari opat zahtevao je i mnogo strpljenja. Sužeu su mrske bile staračke žalopojke i kad god bi nabasao na takve, kajao se što nije odabrao zanat svog oca, koji je više od četrdeset godina pravio prozorska okna za katedrale. Čovek s ogrtačem nije posustajao, i dalje je uporno napredovao, vukući desnu nogu. Lekar pomisli da je neznanac ranjen, onda primeti kako mu ovaj pokazuje da stane i uplaši se najgoreg. Obuzet strahom, skrenu levo pa pređe blatnjavi puteljak i obre se u malom vinogradu. Produži, skrivajući se, između čokota sve dok ne uvide da je zametnuo trag, a onda izbi na čistinu pa potrča ka Velikoj ulici. Dobro je poznavao ta predgrađa. Teolozi iz manastira u SentŽaku će mu pomoći ako zatreba. Ali čim se primakao manastirskom zdanju, zaključio je da više nije u opasnosti. Čovek s ogrtačem je nestao.
Usporio je pa se oslonio o zid, duboko dišući. Čelo mu je bilo orošeno znojem, kolena su ga bolela jer ne pamti kad je potrčao. Nekoliko puta se osvrnu iza sebe, u strahu da se prevario. Međutim, činilo se da je uistinu zavarao neznanca. Mogao je mirno da produži ka svojoj kući. Uzdahnu pa pretrča Gran Ru ka obali Sene, klizeći između plamičaka zidnih baklji, niz ulicu koja je postajala sve šira i sve čistija. Zebnja, međutim, nije jenjavala. Ko je taj neznanac? Šta je hteo od njega? Pokuša da odvrati misli razmatrajući sutrašnje obaveze. Iako je sutradan Čisti utorak, on će držati predavanja i susrešće se s omiljenim studentom, Bernarom, koji se nadao zvanju bakalaureusa. Udubljen u te i slične misli, stigao je na riv goš. Sena je tekla malo dalje, iza kućeraka nanizanih na kamenom mostu, PetiPontu. Suže pređe polovinu mosta osluškujući potmulo hučanje vode, pa zastade ispred vrata izjedenih vlagom. Napokon je bio kod kuće. Pre no što je ušao, pogleda ka Il de la Siteu, koji se poput broda isticao nasred reke. Srce Pariza. Tu se uzdizala Katedrala Notr Dam i Velika škola. Tamo su predavanja držali ljudi zvučnih imena kao što je onaj Rolando iz Kremone, dominikanski teolog iz Italije. Ti čuveni učenjaci svakako se nisu morali služiti bednim sredstvima ne bi li preživeli... Ipak, i on je profesor! Svakako nije manje vredan zato što je odbio da se zamonaši ili zato što predaje materiju koju teolozi ne odobravaju. Priznali ti bogomoljci ili ne, spas čovečanstva zavisi od Aviceninog učenja, a ne od propovedi Svetog Avgustina. Prezrivim pokretom ruke sve ih posla dođavola pa uđe u kuću. Bio je umoran i samo je želeo da legne, ali dok je zatvarao vrata za sobom naglo se trže. Između vrata i dovratka neko je gurnuo stopalo. Suže nagonski pokuša da ga priklešti vratima, ali pre no što je shvatio šta ga je snašlo, krupna šaka provuče se kroz otvor podupirući vrata. Suže ih je pritiskao svom težinom, no uljez je bio snažniji i uspeo je da ih odgurne dovoljno da se provuče.
Suže ga prepozna. Bio je to neznanac u ogrtaču! Ne mogavši da ga zadrži, Suže ga je gledao ka ulazu. – Šta hoćete od mene? – upita ga, gnevan i zgranut. – Ne želim da vam naudim – uveri ga neznanac izraženim nemačkim akcentom. Bio je visok i krupan, ali delovao je iznureno. Desnom rukom je držao rub vreće prebačene preko ramena. Desnu je pak podigao kao da se predaje. – Potrebni ste mi. – Ja ili moj novac? – odbrusi Suže, uzmičući. Iza njega su se, u krajnje skromnoj sobi, nazirali ležaj, sto sa stolicama i klupa, sve to okruženo policama s knjigama. On stade da pretura po policama tražeći nešto što bi mogao da upotrebi kao oružje, pa ugleda tučak za avan i preteći zamahnu njime. Gotovo se nasmeja u sebi. Neznanac u ogrtaču oprezno se primaknu. – Nisam lopov. Suže mu za pojasom opazi bodež, a malo niže, na levoj nozi, krvave mrlje. Biće da je ranjen malo više i da mu rana obilno krvari. – Treba mi lekar... – objasni nepoznati, odgovorivši na Sužeov pogled. – Hteo sam da zamolim za pomoć u Sent- -Viktoru kad sam vas spazio gde izlazite iz opatije. Monah na straži rekao mi je ko ste pa sam odlučio da vas sledim. – Ne pitajući za dopuštenje, odmakao je stolicu od stola i seo, spustivši vreću u krilo. – Žao mi je što sam vas prepao... Ne znajući šta da kaže, Suže stade da mu proučava lice. Mimičke bore mogle su mnogo da mu kažu o zdravlju, pa čak i o sudbini ljudi. Tu veštinu savladao je još kao momčić, dok je posećivao jednog vidara Jevrejina i otad je opsednut time. Neznanac je imao severnjačke aristokratske crte lica, gotovo krotke. Bore na čelu otkrivale su snažan karakter, vojnički, no uzdužna brazda iznad levog oka presecala je poprečne, formirajući krst. Loš znak, pomisli Suže. Predskazuje nasilnu smrt. Neznanac se jedva primetno osmehnu. – Gledate me kao da sam već mrtav.
– Nije vaša briga kako sam vas gledao – netrpeljivo će lekar. – Pratili ste me i na silu ste ušli u moj dom. Napad na profesora Universitasa težak je zločin, koji podleže strogoj kazni! Umesto odgovora na pretnju tog mladića tuđin se isprsi. – Ne plašim se ja smrti, već neuspeha svog poduhvata – objasni. – Ako nastradam, želim da neko nastavi gde sam ja stao. – U tom slučaju, bolje bi bilo da ste se obratili monasima u Sent-Viktoru. – Suže mu pokaza vrata. – Još možete da stignete. – Ne, vi ste taj koji mi treba. – Čovek prinese ruku čelu, trudeći se da ostane pribran. – Laik, uz to i doktor... Eto zašto sam odlučio da vas pratim. – Mislio sam da vam treba medicinska pomoć. – Ne samo to. Ja sam hodočasnik iz tuđine... Treba mi... – Odjednom se presamiti, presečen napadom kašlja. Suže spusti tučak pa priskoči da ga uspravi. – Buncate, gosparu. Zar ne vidite? Taj čovek je bio na izmaku snaga, sve bleđi i bleđi, i goreo je od groznice. – Ne... Moja misija... – Odmahnu glavom pa podiže vreću koju je držao u krilu. – Ovo se mora isporučiti jednom mom prijatelju koji se nalazi u Milanu... – Ponovo se zakašlja. Lekar se nervozno zasmejulji. – U Milanu?! Vi ste sišli s uma! Odnesite sami tu vreću punu buva. – I te kako bih to učinio, kunem vam se... No plašim se da neću dovoljno dugo poživeti... Suže nestrpljivim pokretom prekinu priču. Taj čovek je smušen usled bolova i krvarenja. Ali je i očajan. – Ne bojte se – umiri ga, žrtvujući opreznost lekarskoj etici – opružite se na pod da vas pregledam. – Istini za volju, trebalo je da ga položi na krevet, ali neznanac je bio sav prljav, a lekar nije podnosio nečistoću. – Ako me ne ubije ova rana – zaječa neznanac pa se ispruži na pod – ubiće me vitez... Kao što je već usmrtio dobrog Vilfridusa... – To je vaša stvar – ućutka ga lekar. Nagnu se ka njemu pa mu razmaknu rubove ogrtača otkrivši okrvavljenu tuniku, na
više mesta progorelu. Olabavi mu pojas, otkači bodež pa mu zadignu odoru do grudnog koša. Kao što je i pretpostavio, nesrećnik je ranjen u levu slabinu, ispod rebara, poderotina široka skoro tri dužine palca bila je prilično duboka. Okolno tkivo zaudaralo je na sumpor. – Reklo bi se da su hteli da vas ispeku na ražnju. – Samo me je čudo spaslo – uzdahnu čovek. – Bez brige, preživećete. – Suže ustade, uze sa stola keramičku čuturicu pa se ponovo sagnu ka pacijentu. Zubima izvuče čep pa mu poli ranu crvenom tečnošću, a zatim je pokri komadom tkanine. – Peče... Šta je to? – Vino. Koristim ga za čišćenje rana. – Sad kad ju isprao mogao da vidi rubove posekotine. Učini mu se da će je lako zalečiti, no uprkos tome delovala mu je neuobičajeno. Koža oko uboda bila je razderana i opečena, kao i unutrašnje tkivo. Neznančev glas prenu ga iz misli: – Ako učinite ono što sam vas zamolio, nagradiću vas kako dolikuje... – Nagradićete me? – Suže načas potisnu pretpostavku o pacijentovoj smušenosti i zapita se da li je taj čovek pribraniji no što izgleda. Zagleda mu se u oči, ali tad opazi da ovaj gubi svest, pa uze iglu i konac, usredsredivši se na posao. Čim je iglom probio kožu, neznanac se izvi i iskrivi usta u grču. – Budite strpljivi – obrati mu se lekar, čvrsto ga držeći ne bi li ga umirio – ušivam vam ranu. – Krpite me kao kakvu staru ritu? Nećete spaliti ranu? – Spaljivanje je dobro za žigosanje stoke, ali ne i za lečenje ljudi. – Suže je stisnuo usne zagledan u ranu, ispoljavajući veštinu na kojoj bi mu pozavidela svaka krojačica. Kad je završio, primetio je da je pacijent sasvim budan te je iskoristio to da nastavi razgovor: – Pomenuli ste nagradu. Ozbiljno ste mislili? Neznančevo lice iskrivilo se od bolova, no on ipak smognu snage da se pridigne kako bi pogledao ranu. Onda klimnu glavom. – Ako isporučite ono što se nalazi u ovoj vreći... dobićete
jedan dragi kamen. – Glas mu je bio slabašan, ali razgovetan. – Dragi kamen? – Upravo tako... – Neznanac pokuša da sedne, ali bol ga prisili da se ponovo opruži. – Drakonit. Suže u po glasa ponovi tu reč. Drakonit. Svega nekoliko puta je čuo tu reč, a i to je bilo isključivo u učenom društvu. Da bi se uopšte znalo za taj dragi kamen, valjalo je proučiti Poznavanje prirode Plinija Starijeg ili pak putovati u daleke zemlje. Njegova zbunjenost svakako nije ostala neprimećena, budući da ga je tajanstveni posetilac prodorno pogledao, pa dodao: – Znate li o čemu je reč? – Postoji kamenje koje se dobija iz životinjske utrobe, naročito kamenje s lekovitim svojstvima – ozbiljno će Suže. – Drakonit, ili drakonitid, najređi je među njima. Priča se da potiče iz glave zmaja, čudovišne vrste zmija. – Uperi prst u sagovornika. – Ali samo bi naivčina poverovala u vaše reči. Neznanac ga prezrivo pogleda. – Kunem se da govorim istinu... A kao potvrdu svoje iskrenosti, vašu lekarsku pomoć nadoknadiću nečim sličnim. Otvori kožnu duvankesu okačenu oko vrata pa mu pruži neki neobičan predmet. – Uzmite... i posmatrajte. Sužeu se isprva učini da u ruci drži nekakvu mrtvu životinjicu, a onda uvide da je to nešto sasvim drugačije. Bio je to kamen sličan korenu mandragore, obložen nečim nalik krznom. Oseti potom vonj buđi, i dalje ne mogavši da pronikne u tajnu tog neobičnog kamena. Ipak, prepozna ga. – Ovo je lekoviti kamen kaprijus – reče. – Dobija se iz kozje utrobe. – Znate li koliko vredi? – Kao svaki dobar lekar, iako dosad nijedan nisam video. Leči očni sekret, stomačne čireve i akutnu groznicu. Stranac klimnu glavom. – Drakonit je hiljadu puta dragoceniji. Ima čudesna svojstva. – Uprkos tome, uzalud trošite reči. – Suže je bio radoznao, ali ne toliko da mu udovolji. Imao je on prečih briga i najmanje što mu je trebalo bilo je da sluša koještarije tog čudnog čoveka. –
Rana će vam zaceliti, to vam jamčim. Što se ostalog tiče, sami se snađite. – Verovatno ste u pravu, ali ipak... Vitez! Vitez me je jednom već našao, iako sam se bio sakrio u Parizu. Naći će me ponovo... – Šta god da je u pitanju, to je vaša stvar. – Ne razumete, reč je o misiji od životne važnosti... – Vi ne razumete, gosparu. Tražite nemoguće – prekinu ga Suže. Onda primeti kako neznanac nema nameru da se prepusti snu, pa odluči da mu udovolji, da nastavi razgovor samo da bi ga umor savladao. – Osim toga – dodade s lažnim zanimanjem, tek da bi ga naterao da govori – kako da nađem vašeg prijatelja u tako velikom gradu? – Ime mu je Gebeard fon Kverfurt... Tevtonac je... Potražite ga u Bazilici Santo Stefano Mađore... Prodaje relikvije i... ima isti beleg kao ja. To rekavši, stranac mu pokaza desnu nadlanicu. Bila je prekrivena tetovažama koje Suže dotad nije primetio. Ispod zglavka kažiprsta i srednjeg prsta naslikan je bio vitez naoružan lukom. Istetovirana zmija obavila mu je mali prst, glave okrenute ka peharu naslikanom na gornjem zglavku domalog prsta. Pošto mu je pokazao te znake, čovek podiže tri prsta kao da ga blagosilja ili pokazuje broj tri. Onda na njegovom dlanu ugleda sliku Bogorodice s malim Hristom, a iznad nje golubicu raširenih krila. Simboli hrišćanstva, no ujedno i paganizma. Znao je da postoje talismani sa sličnim prikazima, izrađivali su ih Jevreji ili Frigijci i nije ih se plašio. No čak i takav bezazlen fetiš bi u očima kakvog Božjeg čoveka izazvao jezive posledice. – Pazite se! – prasnu. – Ne znam ko ste vi, ali ako vas neki dominikanac vidi s tim simbolima, gadno ćete skončati. A ni ja ne bih bolje prošao, budući da sam vam pružio utočište. – Dozvolite mi da vam objasnim... – zamoli ga ranjenik, na ivici bunila. – Ionako imam dovoljno briga – zareža lekar. – Ćutite, ako ne želite da vas izbacim.
Neznanac ostade da leži, preklinjući ga pogledom. – Vitez će me uskoro naći... A ovoga puta... Suže se i ne osvrnu na njegove reči. Već je dovoljno učinio za tog čoveka. Zacelio mu je ranu i pružio mu utočište u svojoj kući. Previše bi bilo da sluša njegovo buncanje. Nije ga najurio samo zato što ga je očarao razgovor o drakonitu. Ali Milano je daleko, a odlazak iz Pariza ugrozio bi mu karijeru. Opruži se na krevet pa stade da proučava dlakav kamen dok je stranac napokon tonuo u san. Naposletku i lekar zaspa. Kad je sklopio oči, sanjao je kako je okružen mnoštvom znatiželjnih kolega u školi Notr Dam, kako im ponosno pokazuje drakonit. Magistri su se zaprepašćeni tiskali oko njega.
2. U osvit zore, Sena je bila prozirno bistra. Vode su se penušale duž obala, slaveći prigušen sunčev sjaj. U polutami svoga doma, Suže nije bio tako vedra duha. Loše je spavao i bio je vrlo zlovoljan. S prvim jutarnjim zvonima, neželjeni gost je počeo da bunca kao zaposednut. Lekar je bio prinuđen da ustane iz kreveta i obiđe ga, proklinjući ga kroz stisnute zube. U svakom slučaju, nije bilo ništa ozbiljno. Ranjenog je tresla groznica, ali rana je naoko dobro reagovala na lečenje. Seo je na rub postelje, trljajući oči. Stranac je ležao na podu, utonuo u nemirno bunilo. Švaba. Tako ga je nazvao, jer mu ime nije znao. Sudeći po naglasku, došao je iz Alemanije. Nije ga ni zanimalo naročito odakle je. Ništa nije pobudio u njemu, ni sažaljenje ni saosećanje. Istini za volju, i dalje ga je kopkala ona priča o drakonitu, ali Švaba nije bio njegova briga. Samilost i čovekoljublje retko kad bi mu dotakli srce, ne ostavljajući u njemu traga ni u tim malobrojnim prilikama. U mladosti je bio drugačiji, ali posle očeve smrti nije mario ni za koga osim za samog sebe. A prozore katedrala nije više gledao na isti način. Prenu ga žamor koji je dopirao spolja. Bilo je vreme da krene, čekale su ga uobičajene obaveze. Navuče crvenu odoru, stavi kapu, obeležje profesora medicine, gurnu pod ruku nekoliko knjiga koje će mu zatrebati na predavanju, pa krenu na vrata. Načas zastade, a onda odluči da ostavi Švabu tu. Po njegovoj proceni, taj se do popodneva neće povratiti, te mu neće stvarati neprilike. I dalje je bio u iskušenju da ga izbaci na ulicu, ali strah da bi one nekromantske tetovaže mogle da privuku nečiju pažnju natera ga na oprez. Čim se obreo na ulici, zagluhnu ga veselje Čistog utorka. Buljuk mladih jurcao je ulicama dovikujući se i smejući se, tražeći žrtve za svoje smicalice. Razdražen tim metežom, koračao
je uza same zidove da ga svetina ne bi ponela. Žurio je, ozlovoljen pri pomisli da će morati da prepešači pola grada kako bi stigao na predavanje. Posle nedavnih razmirica između pariskog biskupa i Universitas magistroruma, većina predavača je napustila Il de la Site, odabravši opatiju Sent-Ženevjev za privremeno sedište Studijuma. U Notr Damu predavanja su držali još samo sveštenici. Koračajući pognute glave pod neuobičajeno toplim suncem, Suže se natera da misli na nešto prijatno ne bi li se oraspoložio. Na nevolju, nije mogao da se seti ničeg lepog osim one priče o drakonitu. Kako i da ne misli na to? Njegovo znanje o lekovitim svojstvima dragog kamenja nimalo nije zaostajalo za znanjem bilo kog lekara ili hirurga. Mnogo je knjiga o tome pročitao, između ostalog i popis lapidarijuma Mikelea Psela i Marboda iz Rena. Svojevremeno mu je neki benediktinac iz Oksforda pokazao svoju zbirku lekovitog kamenja, uglavnom životinjskog porekla: kelidoniju dobijenu iz lastavičje glave, za ublažavanje upale očiju; ligurijenu, koja se dobija iz bešike risa, odličan lek protiv trbobolje i žutice; blagotvornu hejenu iz hijeninih očnih jabučica, koju valja staviti pod jezik, a zatim i margaritu, skrivenu u školjkama i pantera koji se dobija iz utrobe velikih mačaka. Ali ništa od toga nije se moglo uporediti s drakonitom. Kad bi ga se dokopao i napisao medicinski traktat o njegovim lekovitim svojstvima, nema sumnje da bi se domogao uglednog položaja u Kapitolskoj školi. Brzo odagna te maštarije, grubo odgurnu grupu hodočasnika pa se zaputi u Latinsku četvrt. Tamo je karnevalska proslava poprimila nestvarne razmere. Odasvud su izbijali mladi u žene preobučeni, prerušeni u medvede i divljake. Neki su plesali, drugi su jurcali naokolo u sedlu mazgi ili na groteskno ukrašenim kolima i gađali prolaznike trulim voćem. Nije se začudio tome. U tim četvrtima živeli su uglavnom studenti koji su došli odnekud sa strane, kako bi se upisali na
pariski Studijum. Zaštićeni pod okriljem Kapitola, svesni da se građanski zakoni na njih ne odnose, smelo su kršili pravila. Lekar se neometan izvuče iz gungule; profesorska odora štitila ga je od neslanih šala. Štaviše, mnogi mu se nakloniše i s uvažavanjem ga pozdraviše, a onda primeti grozd momaka okupljenih oko jednog naočitog mladića. Bio je to Bernar, njegov najbolji student. Nanjušivši nevolju, Suže pusti korak žureći ka njima. Student ga nespretno pozdravi, a njegovi prijatelji se bržebolje raziđoše. Čim mu je prišao, Suže primeti da momak ima modricu na oku i posekotinu na usni. – Šta te je to snašlo, mladiću? Momak razbaruši kosu, crnu i veoma gustu. Bernar je bio jedan od malobrojnih studenata koji nisu nosili tonzuru. Za razliku od vršnjaka, koji su se razmetali njome kao znakom kapitolske zaštite, on ju je smatrao ponižavajućom. – Ništa ozbiljno, profesore. – Ništa ozbiljno, kažeš? – odvrati lekar. – Post se bliži, a s njom i determinatio. Zar si zaboravio? Ispit koji moraš položiti da bi postao bakalaureus? Lep ćeš utisak ostaviti kad se pojaviš s takvim licem! Isto važi i za mene, budući da sam tvoj mentor. – Oprostite mi, molim vas – reče mladić. – Nisam hteo da vam stvaram neprilike. – No ipak si to učinio. Svako tvoje delo odražava se na mene, razumeš? – Suže bi ga najradije išamarao, koliko je bio razdražen. Bernar je bio izuzetno darovit student i da je prionuo na učenje, daleko bi dogurao, ali nikako nije mogao da obuzda plahovitu narav koja ga je terala da traži nevolje i jurca za devojkama. Uto se između prolaznika probi tanan riđokos momak pa stade pored Bernara kao da želi da ga odbrani. Suže ga je poznavao iz viđenja. Zvao se Ramon, imao je lasičje oči i pune usne, lice pravog smutljivca. Riđokosi se nakašlja pa se obesno osmehnu profesoru. – Noćas je neki gostioničar iz Sent-Marsela prebrojao zube našem
Bernaru. – Iako je bio Aragonac, govorio je na latinskom, kao svi studenti stranci u Parizu. – A zašto? – upita lekar. – Prokleta tvrdica! – Ramon teatralno raširi ruke. – Hteo je papreno da nam naplati vino! A mi... Suže ga ućutka pokretom ruke pa se obrati svom studentu. – Možeš li da mi objasniš? Momak klimnu glavom, postiđen. – Ramon se pobunio zbog cene vina. Odbio je da plati, a gostioničar je počeo da ga bije... – Osam dinara! – umeša se Ramon, lupivši se po čelu sa skrušenim pogledom kakvog mučenika. – Gostioničar je bio krupniji od njega – objasni Bernar. – Zato sam ustao da ga odbranim. Njegov prijatelj nastavi da laje: – Da ste samo videli, profesore! Da vam je bilo videti taj metež! Smrknut, lekar ukori Bernara: – Sto puta sam ti rekao da ne zalaziš u predgrađe, naročito u Sent-Marsel. Ništa osim neprilika tamo nećeš naći. Ramon prasnu u smeh: – Ako su za vas vino i bludnice nevolja... Sužeu je dozlogrdio taj razmetljivac. Da je nastavio da ga sluša, na kraju bi ga poslao dođavola. Zato ga dohvati za kragnu pa ga gurnu u kola koja su upravo u tom trenutku prolazila. Ramon sede na stranicu, zbunjen kao kakav svrgnut kralj. – A ti ćeš – lekar povuče Bernara, držeći ga za mišicu – sa mnom na predavanje.
3. Bernar je natmuren hodao pored profesora, šutirajući kamenčiće na putu. Karnevalska buka odjekivala je daleka i prigušena. Gotovo pusta ulica spuštala se niz strm proplanak, pružajući se između drevnih ruševina, rimskih kupatila i arene Lutecija. Momak ih lenjo pogleda. Staračke bore pariskog lica. Opatija Sent-Ženevjev bila je blizu, ali Suže je namerno usporio. Sećanja na proteklu noć iščilila su. Strah i zebnja koji su ga obuzeli dok ga je stranac pratio ličili su na odjek izbledelog sna. Pomisao na Švabu, obamrlog u njegovom domu, nije izazivao nimalo brige u njemu. Zasad mu je najvažnije bilo da upristoji momka pored sebe. – Nije dovoljno da se razmećeš pukim znanjem da bi postao bakalaureus – obrati mu se. – Moraćeš da se upristojiš. Bernar se zagleda u njega, kivan: – Mislio sam da to važi samo za sveštenike. – Pusti ti sveštenike. Da bi zaslužio poštovanje, moraš biti dostojanstven. A dostojanstvenost se zasniva na trima osnovnim pravilima: ozbiljnost, smernost i zrelost. – Dok je nabrajao, Suže je i nehotice pomislio kako se i sam više puta oglušio o ta pravila. Ali sad nije reč o njemu. On je svoju podlost umeo da sakrije iza maske uvaženog gospara. Bernar je, naprotiv, bio iskren i odan, ali nije umeo da zauzda svoj živahan duh. Mladić klimnu glavom, nastavivši da šutira kamenčiće. – Ne slušaš me! – razjari se Suže. – Hoćeš li se usredsrediti? Umesto odgovora, Bernar ga pogleda tako prodorno da se starac zbunio. – Moram vam nešto priznati, profesore. Lekar ga znatiželjno pogleda. – Šta to? – Sećate li se momaka s kojima sam razgovarao kad smo se sreli? – Da, mnogo ih je bilo. I? – Došli su da vide šta mi se sinoć dogodilo. Naumili su da se osvete gostioničaru iz Sent-Marsela, zaputili su se u njegovu
gostionicu. – To se tebe ne tiče. – Ali, profesore! – ne odustade Bernar. – Strahujem da će povrediti tu tvrdicu. Osećao bih se krivim ako to učine. Suže nestrpljivo raširi ruke pa se ukopa ispred njega. – Zapamti, Bernare, jednom zasvagda. Ne mešaj se u te zavrzlame. – Uperi mu kažiprst u čelo. – Pametan si momak, treba da misliš na nešto drugo. Posle Posta, uz božju volju, postaćeš bakalaureus. Ako budeš vredno radio, za nekoliko godina postaćeš i profesor. Jel’ ti jasno? Dosta je bilo šegačenja! Ne možeš više glavom kroz zid! – Ali ja… – I nema više „ali”! Zar ti nije stalo da stekneš zvanje bakalaureusa? Bernaru zasijaše oči. – Naravno da mi je stalo, profesore. I te kako. – Onda ćeš me poslušati. Dva sata kasnije, Suže je držao predavanje u klaustru Sent- Ženevjeva. Mnoštvo studenata upijalo je svaku njegovu reč, zapisujući na navoštenim diptisima. Većina nije imala knjige te su morali da se oslone na pamćenje, nadajući se ujedno da će im profesor na kraju predavanja ponešto i izdiktirati. Bernar je sedeo u prvom redu. Moglo je to da bude jutro kao svako drugo da se među studente nisu umešala i dva dominikanca. Čučali su ispod arkada klaustra kao dva gavrana i s neodobravanjem slušali predavanje, kao da se iza profesorovih reči kriju neke bogohulne naznake. Suže se i ne osvrnu na njih već, kao po običaju, na kraju predavanja zapodenu razgovor sa studentima, kako bi bolje razumeli materiju. Rasprava se vodila oko tvrdnje da je bolest posledica nekog silovitog uzroka bez kojeg se ne bi ispoljila. Posle razmene mišljenja, jedan student primeti kako bi se voljom božjom bolest razvila bez obzira na uzrok. Suže je opovrgao
njegovu tvrdnju, objasnivši mu da čak ni Bog ne može da podrije zakone prirode, jer ih je On i stvorio. Božanski princip, naglasi, ne može protivurečiti samome sebi. To je bilo dovoljno da izazove rusvaj. Jedan od one dvojice dominikanaca skoči na noge pa dugim koracima krenu preko klaustra, ka profesoru. Studenti se razmakoše da ga propuste, zgranuto ga posmatrajući. Retko se događalo da se neko drzne da prekine predavanje. Uvređen takvim ponašanjem, Suže se naoštri da ukori bezobzirnog fratra. Već mu je sinulo nekoliko uvreda od kojih će se nametljivac nakostrešiti kao mačka, ali čim ga je prepoznao, ujede se za jezik. To nije bio bilo koji fratar, već Rolando iz Kremone, italijanski teolog! Fra Rolando se zaustavi na nekoliko koraka ispred njega. Imao je oštre crte lica i olovne oči iz kojih je izbijao promišljen gnev. S držanjem viteza koji protivniku baca rukavicu u lice, izgovori jednu jedinu reč: – Aristotel! To je bilo dovoljno da prisutni zaneme. Usred te tišine bremenite strahom, razlegnu se glas iz prvog reda: – Fratre, kako se usuđujete?! Svi se okrenuše ka Bernaru koji je, zajapuren, prodorno zurio u fratra. – Odlazite! – nastavi momak. – Medicinska nauka ne spada u nadležnost crkvenih ljudi. Suže mu naredi da ćuti, ali fra Rolando ga nadmaši glasom i harizmom. – Istina – potvrdi dominikanac, ne obraćajući se nikom posebno. – Mi božji ljudi se ne bavimo medicinskom naukom. Zabranjeno nam je da prolivamo ljudsku krv, čak i u isceliteljske svrhe. – Glas mu je zvučao kao kad vetar dune kroz šuplje stablo. – Ali naša je dužnost da ljudima razvejemo senke sumnje. Još jednom se oglušivši o profesorovu opomenu, Bernar nastavi da se prepire: – Kakve senke? Kakve sumnje? I teolozi proučavaju Aristotela. Fra Rolando kao da je upravo to pitanje čekao.
– Aristotel je napisao mnogo toga zadivljujućeg, pa ipak, njegov paganski duh navodio ga je da čini greške. – Uperio je prst u Sužea. – Greške koje vaš profesor predstavlja kao bespogovorne istine. Greške koje mu poput pogrda naviru na usta. Suže stisnu pesnice pokušavajući da smisli bilo šta u svoju odbranu. Na njegov račun izrečena je veoma teška optužba, jer je Crkva zabranila širenje Aristotelovog učenja. A naspram dijalektičkog biča tog veštog dominikanca, svaki pokušaj da se opravda nesumnjivo bi se okrenuo protiv njega. – Dakle, profesore, ništa nećete reći? – izazivački će fra Rolando. – Draže vam je da vas brane vaši studenti? Suže raširi ruke kao da se predaje. – Prečasni oče, kad bismo se nadmetali u poznavanju teologije, svakako biste me nadmašili. Ali ja nisam teolog, već lekar. Ako pak nameravate da osporite moje nastavničko zvanje, to se radi pred stručnim savetom: pred pariskim nastavničkim esnafom. – Pred esnafom? – Fra Rolando odmahnu glavom. – Ja ne priznajem stručnost nikakvog esnafa, priznajem samo autoritet oca Filipa iz Nojona, kancelara Kapitola. On je jedini pravi staratelj Studijuma. Suže nije više mogao da se povuče. – Neka bude – nadmeno odvrati. – Onda, da požurimo – zacereka se dominikanac, pogledavši svog sabrata. – Odmah ćemo stati pred Filipusa Kancelarijusa. Još imamo vremena da izmolimo audijenciju. U pratnji dvojice dominikanaca, Suže je prolazio ulicama Pariza kao da ga vode na gubilište. Savest mu nije bila mirna i znao je da će to teško sakriti. Ipak, nešto drugo ga je mučilo; sumnja da je Rolando iz Kremone reagovao smišljeno. Što je više razmišljao o tome, sve mu je izvesnije delovala ta sumnja. Taj dominikanac je namerno došao u Sent-Ženevjev da ga provocira i priterao ga je uza zid posluživši se kancelarevim imenom. Filipus Kancelarijus nije mogao da podnese nijednog profesora laika, a
kamoli onog na kojeg se namerio jedan fratar! Sve utučeniji, Suže je koračao između njih dvojice pokušavajući precizno da sagleda okolnosti. U jednom trenutku mu pade na um da pobegne, da potrči kao prethodne noći. Ali nije mogao da prenebregne posledice. Osim toga, kakav bi primer time dao Bernaru? Taj svojeglavi deran se poput podivljalog bika obrušio na fratra ne bi li ga podržao, krajnje nerazborito i neoprezno. Iako je cenio njegovo istupanje, profesor ga nije odobravao. Bernar je u Parizu živeo sam, nije imao ni rođaka ni bliskih prijatelja u tom gradu. Suže mu je bio jedini oslonac i savetnik. Nije se stideo da prizna kako je taj momak uspeo da uzdrma njegovu ciničnu dušu. Put do Kapitola povede ih kroz Latinsku četvrt, gde je proslava Čistog utorka dosezala vrhunac. Fra Rolando i njegov sabrat s gnušanjem su gledali unaokolo, nemim pogledom anatemišući prolaznike. – Koliko juče su ovuda defilovala Lakrdijaška kola3, i evo nas ponovo usred gungule i terevenke – pridikovao je fra Rolando, smrknut. – Zar baš moraju da se šegače? Suže ne odgovori. Ni on nije podnosio metež, a povrh svega, nazreo je nešto zabrinjavajuće u toj gužvi. Vladalo je preterano uzbuđenje. Prisustvo gradske straže izazivalo je nemir. Stražari i žbiri na svakom uglu… Mora da se nešto dogodilo. Njih trojica se udaljiše od meteža i stigoše na Il de la Site gde se proslavljalo umerenije. Između plemićkih palata na Šetalištu Palu odzvanjala je muzika, okupljali su se ljudi, dok je na Trgu Notr Dam nekoliko muškaraca igralo soul, šutirajući loptu. Stigli su nadomak kancelarovog sedišta. Prođoše južno od katedrale, još nedovršene posle šezdeset godina izgradnje i uđoše u Kapitolsku palatu. Produžiše do prostrane odaje s biforama i zatvorenim vitrinama s knjigama. Bio je to kancelarski ured. Unutra su zatekli dvojicu sveštenika u razgovoru. Suže prepozna krupnog Filipusa Kancelarijusa i paroha četvrti SentMarsel. Ovaj drugi, sitan i suvonjav sveštenik, često je dolazio u
Studijum da se žali na vršljanje studenata u njegovoj parohiji. Kancelar, međutim, vremešan i podgojen, nije ulivao strahopoštovanje po kojem je bio nadaleko poznat. Odsutan pogled i mlitav stomak nisu odavali čoveka koji je svojevremeno bio magister theologiae i napisao neka prilično obimna dela. Činilo se da dvojica sveštenika privode razgovor kraju. – Dečja posla – ponavljao je paroh Sent-Marsela. – Nema potrebe mešati stražu u to. Ne preterujmo. – Slažem se – odvratio mu je kancelar. – Ali kralj neće ni da čuje. Već su pustili s lanca stražare kraljevskog sudije. – Ah, kraljevski sudija! Njegova brutalnost je nadaleko poznata. – Ne znam šta da vam kažem, oče – uzdahnu kancelar. – Izgleda da su ovog puta studenti uistinu prevršili meru. Razgovor potraja još neko vreme, a onda se paroh SentMarsela udalji, ogorčen. Čim je ostao sam, Filipus Kancelarijus pozva trojicu posetilaca koji su stajali na pragu da mu se pridruže. Fra Rolando uđe prvi i nakloni se. – Oprostite, oče, ali nehotice sam čuo vaš razgovor – obrati mu se. – Ozbiljne neprilike? – Ogromne neprilike – odvrati kancelar, prilazeći velikom radnom stolu. – Izgleda da je jutros jedna grupa studenata uništila gostionicu u Sent-Marselu. Pošto im ni to nije bilo dovoljno, ti nesrećnici su nastavili da vršljaju po gradu. Na te reči Suže se priseti Bernarove priče i ne mogavši da se uzdrži, umeša se: – Ako se ne varam, pomenuli ste da će se umešati žbiri? – Ne varate se – reče kancelar. – Kruna se obratila kraljevskom sudiji. – Ali ovde nije reč o običnim građanima – primeti lekar. – Za kažnjavanje studenata nadležan je Sveštenički sabor katedrale. Tako zakon nalaže. Setno klimnuvši glavom, Filipus zaobiđe radni sto pa sede na stolicu s visokim naslonom. – Papski legat već sat vremena
pokušava da objasni to njenom veličanstvu kraljici Bjanki – reče, i dalje se obraćajući Sužeu. – Ako mislite da možete da učinite nešto više, samo izvolite. Lekar jedva primetno ustuknu. Imao je on dovoljno svojih muka. Osim toga, nije imao običaj da se bori za tuđe interese. Uto s nelagodom primeti kako prisutni razmenjuju zavereničke poglede. Kancelar prekinu tišinu, obrativši se fra Rolandu: – E pa dobro, oče, šta je vas nateralo da izađete iz klaustra Sent-Žaka usred ovog meteža? – Pitanje koje želim da vam postavim – odvrati fratar. – Nadam se da nije opet neka nevolja. – Nažalost, jeste. – Dominikanac pokaza na Sužea. – Ovo je profesor medicine u Studijumu... – Poznajem ga, kao što poznajem i sve ostale predavače u Parizu – prekinu ga Filipus. – Zašto ste mi ga doveli? – Oglušio se o zabranu u vezi s Aristotelovim učenjem. Podučava studente filozofiji prirode.4 – Reč je o nesporazumu, prečasni oče – pokuša da ublaži Suže. – Ja predajem medicinu, a ne filozofiju prirode. Biće da se fra Rolando zbunio. – Laž! – prasnu Rolando iz Kremone. – Moj sabrat i ja dobro smo čuli. Ovaj ovde je izjavio kako Bog ne može da izmeni zakone prirode, dovevši time u pitanje Njegovu svemoć. Kao što je poznato, to je Aristotelova tvrdnja. – To je bilo samo sredstvo pomoću kojeg sam pojednostavio objašnjenje studentima – pravdao se lekar, trudeći se da smiri uzburkane strasti. – Svaka pojava posledica je nekog uzroka, eto šta sam, u suštini, hteo da kažem. – Neubedljiva odbrana, pomisli Suže. Kako god bilo, malo toga se moglo učiniti. Nije mogao da porekne ono za šta ga fratar optužuje, te se oslanjao na kancelarovu popustljivost. Ovaj, umesto odgovora, odmahnu glavom. – Okolišate, profesore. – Sve žešći gnev izbijao je iz Filipusovog pogleda. Sad je i te kako ulivao strahopoštovanje. –
Fra Rolando je izneo precizne optužbe. Možebiti da niste u stanju da ih razumete? Teške reči, bezmalo uvredljive. Povređenog ponosa, Suže odustade od umerenog pristupa. – Fra Rolando se nimalo ne razume u medicinsku nauku – uzviknu, poslavši dođavola i poslednju mogućnost da postigne kompromis. – Kako se usuđuje da zabada nos u moj rad? – Ne vičite, profesore, nismo na pijaci – autoritativno mu se obrati prelat na stolici. – I dopustite da vam osvežim pamćenje. Sabor u Sansu iz 1210. zabranio je čitanje i razmatranje Aristotela. Ta zabrana je potvrđena statutima iz 1215. godine, a nedavno ju je otvoreno izrekao i naš pontifeks... Dok je kancelar mahao tom lepezom zabrana, Suže se pekao na tihoj vatri. Oseti mučninu u stomaku i učini mu se da mu se zidovi odaje primiču. Ovo nije slutilo na dobro. Do pre nekoliko godina, profesorima koji podučavaju filozofiju prirode i pozivaju se na Aristotela gledalo se kroz prste. U Tuluzi je to i dalje dopušteno, ali ne i u Parizu gde preovlađujući tradicionalizam u filozofiji i dalje vidi sluškinju teologije, koje se treba rešiti kad zasmeta. – U skladu sa svojim zaduženjem – zaključi Filipus – nipošto ne mogu dozvoliti da jedan pariski profesor širi Aristotelovu reč. Ako to dođe do pape, jasno vam je... – Prečasni oče, potpuno mi je jasno – ponizno će lekar. – Ali iskreno govoreći, mislim da je problem preuveličan. Rolando iz Kremone nasrnu na njega kao furija. – Pretpostaviti Aristotela Bibliji za vas je sitnica? Čudi me da vam je dodeljena facultas docendi.5 – Ali vi mi je svakako ne možete oduzeti, fratre – odvrati Suže, koji je goreo od želje da mu zavrne šiju. – Ja, međutim, mogu – upozori ga kancelar. – Ako budem blag prema vama, neko će pomisliti da podržavam one koji šire filozofiju prirode. Previše sam bio popustljiv! Previše sam žmurio na jedno oko! Lekar ostade zatečen. Nikada se nije osećao tako poniženim.
Njegovo zvanje i stručnost potpuno su obezvređeni, njegovo mišljenje izvrgnuto podsmehu. Pomisli na svog oca i na žrtve koje je podneo da bi on mogao da studira. Pomisli na prepreke koje je godinama prevazilazio... Ne, reče u sebi. Ne može da prihvati te optužbe a da bar ne pokuša da se odbrani. I pritisnuvši stomak ne bi li ublažio mučninu, uperi prst u kancelara. – Suprotstavili biste se profesorskom esnafu na osnovu jedne klevete? – Kleveta? – sarkastično će Filip. – Manite se gluposti, profesore. Dobro mi znamo da se vi niste danas prvi put pozvali na Aristotela. A znamo i da imate knjige o filozofiji prirode. Zabranjene knjige. Suže se zajapuri od srdžbe i stida. Više nimalo nije sumnjao; pripremili su mu zamku. – Zbog čega ste me, tačno, doveli ovamo? Da biste me unizili? Da biste potvrdili primat teologije nad medicinskom naukom? – Ne, to je bio samo povod. – Kancelar se jedva primetno osmehnu, razotkrivši načas svoju pravu narav. Rolando iz Kremone je u poređenju s njim bio mačji kašalj. – Razlog je želja da vas obavestim da bi vas vaši prekršaji mogli dovesti do ekskomunikacije. – Prečasni oče, to je nečuveno! – pobuni se Suže. – Mislim da je to preterana mera. – Ja bih rekao da nije preterana, ali mogla bi se izbeći. – Filipus se zaljulja na stolici kao da hoće da mu odvrati pažnju. – Postoji jedno bezbolno rešenje. – Izgnanstvo – nadoveza se fra Rolando, hitar kao strela. Sužeu zadrhta tlo pod nogama. – Ne možete tražiti od mene da ostavim pariski Studijum… – reče klonulim glasom. Pri samoj pomisli na to učini mu se da propada u bezdan i umalo se ne sruši na kolena. – Medicina je moj život! To je sve što imam! Zar ne shvatate? Ako odem iz ovog grada… – Jadikovanje vam neće pomoći – upozori ga Filipus, gotovo ravnodušno. – U pravu ste, ali ako se zakunem da više neću širiti filozofiju
prirode… – Jednom ste se već zakleli, kad vam je poverena katedra. No reklo bi se da to ničemu nije služilo. – Ipak, kako očekujete da posle toliko godina napornog rada odem bez ikakvog upozorenja… – Dobro razmislite – prekide ga kancelar. – Pod pretnjom ekskomunikacije, nikad više ne biste našli posao dostojan vaših veština, ni u Parizu ni bilo gde drugde. To je tačno, pomisli Suže. Nijedna škola ne bi primila anatemisanog profesora, čak ni da je genije. Bio je slomljen, ali navaljivanjem bi samo pogoršao svoj položaj. Zato što ta optužba ima osnova. Dobro je znao da je posredstvom crkvenih ukaza bespogovorno zabranjeno čitanje i razmatranje knjiga o filozofiji prirode, kako javno tako i u tajnosti, i to pod pretnjom ekskomunikacije. Mnogi profesori su već bili prinuđeni da se odsele u Tuluzu kako bi nesmetano mogli da predaju Aristotelovo učenje. Ipak, nije mogao da se pomiri s tim da su ga Filipus Kancelarijus i njegove ulizice nadmudrili. Osećaj nemoći razdirao mu je utrobu i raspaljivao prezriv gnev, srce mu se steglo od očajanja. Šta će sad? Kuda da ode? Osećanja su se uskomešala u njemu kad je prišao kancelaru i lupio pesnicom o sto. – Nemojte misliti da će ostati na ovome! – prosikta. Onda se ujede za jezik, prisetivši se nečeg. – Osim toga – uzviknu – ne zavaravajte se da ću prestati da podučavam pre no što pripremim svog naslednika za bakalaureat. – Ne dolazi u obzir – procedi fra Rolando kroz zube. – Vaš štićenik će biti poveren stručnijim profesorima. Morate odmah otići. – Hajde, oče, budite milosrdni – blago će kancelar, tobože staloženo. – Ostavimo našem profesoru tu mršavu utehu. Na kraju krajeva, u Parizu uskoro neće biti mesta za one koji šire Aristotelove laži. – Osmeh mu se usadi između punačkih obraza. – Suže od Peti-Ponta je samo prvi sa dugog spiska. Na ivici strpljenja, lekar se jedva uzdrža da ne nasrne na svoje tužioce. Onda primeti da iza njega stoje dva stražara.
Izvukoše ga napolje, još jednom ga unizivši.
4. Ulice Latinske četvrti ličile su na nadošlu reku. Na granici između zanosa i nasilja, svetina je nadirala kao preplašeno krdo. Na najkritičnijim mestima, grupice žbira ispitivale su prolaznike i zadržavali mlade koliko god su mogli. Istraživali su, vikali, tukli. Svi su govorili o četvrti Sent-Marsel i o studentskom napadu. Jedna gostionica je uništena. Nekoliko gostioničara je tvrdilo da su i njih kinjili i pretili im. Pričalo se da su i to učinili studenti. Teško je bilo doći do istine. Teško je bilo razdvojiti je od laži. Žbiri kraljevskog sudije tražili su odgovorne u studentskim četvrtima. Njihova surovost, podstaknuta buntovničkim ponašanjem mladih, preobrazila se u pokušaj gušenja prave male pobune. Malo-pomalo, došlo je do vređanja i tuča. Pa i do potezanja mača. U dnu poprečne ulice na levoj obali, Bernar je pogledom prkosio trojici stražara. Iza njega se skrivao Ramon, drhteći od straha. – Dakle, lupeži – zareža jedan žbir – priča se da ste vas dvojica izazvali gužvu u Sent-Marselu! Bernar pokuša da objasni: – Istina je da smo se sinoć sporečkali s gostioničarem, ali nismo napravili štetu. Nismo mi ti koje tražite. – A ja bih rekao da si baš ti taj kojeg tražim – presudi jedan iz grupe. – Ta modrica na oku govori sama za sebe. Kako si je zaradio? – To se vas ne tiče – odvrati momak. – Sve ću objasniti kancelaru. – Vidi, vidi, pametnjakovića – zareža stražar pa se okrenu kolegama. – On bi da se žali kancelaru. Jedan stražar istupi iz grupe, ugojen, telećeg pogleda. – Bolje bi ti bilo da skratiš jezik, dečko. Ako nisi kriv, dokaži. Reci nam ko je to uradio. Bernar je znao ko su krivci, ili je bar naslućivao ko je to
mogao da bude. Sve su to bili njegovi drugovi iz Studijuma. Družina kavgadžija, naravno, ali nisu bili loši momci. Imali su snove i planove za budućnost, baš kao on. Nikad ih ne bi potkazao žbirima, ali neće im ni dopustiti da se izvuku. Čim prođe gužva, razgovaraće s profesorom Sužeom. On će znati šta mu valja činiti. Ohrabren tom odlukom, mladić ustraja u prkošenju. – Ne razgovaram sa žbirima! – Onda dodade, gotovo vičući: – Ja sam student Studijuma, a ne običan građanin. Imena krivaca reći ću onome kome treba da ih kažem. – Da ne odugovlačimo. Ti si kriv! Ti i tvoj kompanjon! – Gojazni žbir stisnu pesnice, zglavci mu zakrckaše. – Pitaćemo tvog malog prijatelja. On deluje popustljivije. Progovoriće. Stražar skoči ka Ramonu, ali Bernar se postavi ispred prijatelja. – Odbij! – pa odgurnu nasilnika, koji pade u blato. Ovaj nespretno ustade pa podiže pesnice. – A što, šta će biti ako neću? – Huljo! – momak ga ošinu pogledom. – Vi ste obične hulje! Bilo je to poslednje što je izgovorio. Žbiri ga skoliše svi odjednom. I dok se batrgao pod kišom udaraca, uvreda, kožnih bičeva i metalnog oružja, Bernar je mislio kako će postati bakalaureus. A zatim lekar. Posle toga i profesor. Upravo kao Suže, jedini čovek kojeg je poštovao.
5. Najuren iz Pariza! Suže se podvijena repa udalji iz Kapitola. Nekoliko puta zastade da se vrati, spreman da, ako treba, moli biskupa za milost. Onda odustade. Iako je bio ponosit čovek, nije imao lavlje srce. Filipus Kancelarijus je imao ogromnu moć i još veći uticaj. Još jednom li se pobuni, kancelar će ga sigurno baciti u tamnicu. Toliko je bio utučen da je, umesto da se obrati profesorskom esnafu, krenuo u gostionicu. Usput je, međutim, shvatio da se smrkava i setio se Švabe. Dosad se sigurno osvestio, valjalo bi da pođe kući. Ulice su bile tihe. Ni traga od malopređašnjeg uzbuđenja. Kad je stigao na levu obalu, odgurnuo je grupicu momaka i dok su se oni smejuljili, oseti nečiju ruku na mišici. Još razdražen od silnih nedaća, naglo se okrenu spreman na najgore, kad na svoje čuđenje ugleda Ramona. – Šta hoćeš? – grubo ga upita. Mladić je plakao. – Profesore... Profesore... Tragedija... – Tragedija? – ponovi Suže, pa se odmaknu od njega. – Bernar... Suže se trže. Zgrabi Ramona za ramena pa ga protrese. – Šta mu se desilo? – Mrtav je – jecao je momak. – Ubijen! Lekar ga odgurnu. – Nije istina. – Jeste! – Ramon pade na kolena, očajan. – Umro je da bi mene odbranio... A ja sam pobegao, kao prava kukavica... – Stade da udara pesnicama o tlo. – Pobegao sam dok su njega tukli! Suže načas pomisli da je to sam ružan san. – Ali kako... Ko... – Žbiri... Žbiri su ga ubili. – Žbiri kraljevskog sudije... – nasluti Suže, setivši se kancelarovih reči.
– Da, oni. Obuzet vrtoglavicom, lekar spusti ruku Ramonu na glavu. Oseti riđe i kudrave kovrdže. Stegnu ih, kao da se plaši da će izgubiti vezu sa stvarnošću. – Siguran si da... Mladić klimnu glavom. Više nije mogao da govori. Suže ga ostavi tu, na kolenima, obuzet nagonom za povraćanje. Koračao je kao mesečar, pokušavajući da dokuči šta se događa. Nije osećao bol kao kad mu je umro otac, već nešto neizrecivo. Shvati da mu je lice izbrazdano suzama i podiže ruku da ih obriše, ali one su i dalje navirale. Oseti se poraženim. Prvo su mu oduzeli ambicije, a sad i osećanja. A s Bernarom je otišao i deo njega. Ono što je želeo da bude, jer, kad malo bolje razmisli, od Bernara je naučio mnogo više no što je taj momak mogao da nauči od njega, svog profesora. Dok ga je pritiskala tuga, rojevi misli naseliše mu um. Bila je to sebičnost koja mu je šaputala iz kutka svesti, terajući ga da se zapita može li taj događaj nekako da utiče na njega. Smrt jednog studenta neće proći neopaženo. Sigurno će potražiti njegovog profesora. Esnaf će dići prašinu, vest će se raširiti po celom Parizu... Moraće da se pobrine za sebe, pomisli, svestan da se ponaša kao bednik. Ispravno bi bilo da se vrati u Kapitol, prijavi slučaj i zahteva da se otkriju krivci. Osim toga, obuzela ga je neizdržljiva potreba da klekne pred Bernara, da mu uputi poslednji pozdrav i zahvali mu što mu je omogućio da makar jednom oseti radost koju donosi nada u drugo ljudsko biće. Kad bi se u retkim trenucima prepustio razmišljanjima o starosti, Suže bi rekao sebi kako će ga dotad svi napustiti, osim tog mladića... Bernar je mogao da postane najbriljantniji profesor u istoriji Studijuma, a on bi se ponosio njime kao da mu je sin. Moj Bernar, ponovo pomisli. Tako se i oprostio od njega, zamišljajući ga kako klizi nošen strujama Sene, sve dalje. Kad je stigao do svoje kuće, obuze ga nezdrava obamrlost. Čak su mu i čulo dodira i vida oslabili, dok mu je u ušima potmulo zujalo.
Vrata su bila odškrinuta. Suže proviri unutra, naslutivši da je Švaba otišao. Ne mari, njegov život je ionako okončan, bar onaj koji je dotad vodio. Obeščašćen izgnanstvom i ožalošćen zbog Bernarove smrti, upao je u mračni mir. Ozdravljenje jednog nesrećnika kojeg i ne poznaje ništa ne bi popravilo. Ipak, drakonit... Plamen ambicije, iako slab, razgore se u njemu. Nada naspram beznađa. Produži niz ulicu, osvrćući se. Onako ranjen, Švaba nije mogao daleko stići. Upravo u tom trenutku ugleda nekog dečkića kako mu prilazi. Bio je to sin njegovog suseda mesara. – Gosparu, tražite čoveka koji je izašao iz vaše kuće? – upita ga momčić, brišući nos. Suže klimnu glavom. – Da ste samo videli! Bacio se s mosta kao mačka! Lekar ga upitno pogleda. – Skočio je pravo na jednu barku koja prevozi drva u luku za istovar drvne građe – objasni dečak. – Malo pre no što ste vi naišli. Luka nije bila daleko. Suže se zaputi tamo, nateravši se da ne razmišlja ni o čemu, da ne bi briznuo u plač. Sad je samo želeo da nađe Švabu. Nadao se da će se bar taj poduhvat okončati povoljno. U luci za istovar drvne građe nalazilo se ogromno skladište drveta. U samom pristaništu bile su privezane svakojake lađe, a desetak radnika utovarivalo je naramke drveta i debla. Voda je u sumrak bila crna kao abonos, a blaga sumaglica obavijala je jarbole. Suže priđe radnicima kako bi ih upitao da li je neko video nekog sumnjivca, no pre no što je zaustio, i sam ugleda onog kojeg je tražio. Stajao je na drugoj obali. Htede da ga pozove, ali zastade. Odmah mu je bilo jasno da neznanac beži od nekoga. Švaba se sunovrati niz strminu pa produži obalom prateći rečni tok. Bio je spor, posrtao je. Možda je naumio da se popne na neku od privezanih lađa, ali Suže se zapita zašto bi to učinio. Onda ugleda viteza koji mu je bio za petama. Nije ga dobro video
u magli, ali razaznao je šlem i gvozdeni grudnjak preko koga je neznanac prebacio krzneni ogrtač. Konjanik zastade na vrhu strme obale, ne trudeći se da stigne progonjenog. Podiže koplje, ne mnogo dugačko, pa ga uperi u njega, kao da ga upozorava ili mu preti. Lekar je zbunjeno posmatrao prizor, kad ga zagluhnu prasak. Iz koplja suknu plamen. Švaba bolno zaječa, pa pade na tlo s leđima u plamenu. Vitez načas osmotri žrtvu, dok su pramenovi crnog dima izlazili iz koplja, pretvarajući ga u nekakav privid. Suže se skamenio, pred očima je još video crveni plamen. Nikad nije video ništa slično. Vitez na kraju podbode konja i nestade iza vrha obale. Trudeći se da se pribere, lekar zamoli jednog lučkog radnika da ga preveze na drugu obalu kako bi ukazao pomoć unesrećenom, ali kad je stigao, shvati da ne može da učini više ništa za njega. Leđa su mu bila razderana kao da mu se nešto usijano raspalo ispod kože, ostavivši iza sebe pocrnelo tkivo. Suže se kući vratio jednako progonjen slikom onog viteza. Bio je to najtragičniji dan u njegovom životu. Srušio se na krevet, previše umoran da bi mogao da zaspi. Ubistva i poniženje nisu mu davali mira, te ponovo briznu u plač i stade da moli Gospoda da ga više ne muči. Dugo je ležao u tmini koja kao da se rađala u njegovoj duši, a onda ga, kao nekoliko sati ranije, obuze želja da pobegne. Ovoga puta bila je još snažnija, gotovo nagonska. Pobeći od bola... Pobeći od neuspeha... Priseti se prošle noći, kad je trčao ka ostrvu Il de la Site, bežeći pred onim neznancem. Uplašio se, i te kako, no ujedno ga je obuzeo i neki zanos. Istini za volju, osetio je živost kakvu godinama nije doživeo. I osetio se slobodnim. Možda odlazak iz Pariza i nije tako loša zamisao, pomisli. Zašto bi se obratio za pomoć profesorskom esnafu i uljuljkivao se lažnom nadom kad može da počne sve iz početka? Suprotstavljanje kancelaru donelo bi mu nova poniženja, a tu su i posledice Bernarove smrti... Ali nije lako otići. Nije se
zavaravao. Nije poznavao nikoga izvan Pariza, a nepoznanicu je predstavljalo i danonoćno putovanje ka neizvesnoj sudbini. Ipak, u mladosti je imao jedan san. Odavno je od njega odustao, ali svojevremeno ni dan ne bi prošao a da mu se ne prepusti, zadojen maštom. Sanjao je da ode u Salerno, sedište najčuvenije medicinske škole na svetu. Bio je još dete kad je slušao legendu o Konstantinu Afrikancu, učenjaku i osnivaču salernitanskog Studijuma i nikad tu priču nije zaboravio. Zar nije pravo vreme da se otisne put tog grada? Možda će u Salernu više ceniti njegove veštine. Možda će čak dostići slavu i poštovanje za kojima je toliko žudeo. Povrh svega, baviće se medicinskom naukom daleko od konzervativnog Pariza... Ipak, Suže nije bio naivan. Salerno je daleko, trebalo mu je novca. Mnogo novca. Putovanje će mu iscrpsti sve što ima. U tom trenu je ugleda. Švabinu vreću. I dalje je ležala na podu, pored stola. Sledeći tok misli previše zavodljivih da bi ih odbacio, lekar ustade i otvori vreću. Na svoje iznenađenje, otkri da se u njoj nalazi samo jedan predmet, onaj koji je pokojnik trebalo da odnese u Milano. Ogrtač sličan onom kakve nose carevi. Na tamnoplavoj tkanini, možda brokatu, svetlucao je zlatovez geometrijskog oblika. Na leđnom delu, u sredini, bio je izvezen vitez naoružan lukom i strelom, sličan onom istetoviranom na Švabinoj ruci. Ovaj je, međutim, prikazan kako prinosi kažiprst usnama. Drži jezik za zubima, kao da ga je upozoravao.
6. Suže ode iz Pariza u sedlu mule robusnih kopita, ni sa kim se ne pozdravivši. Jedino zbogom izgovorio je na očevom grobu, koji je uvek retko i nevoljno obilazio. Kad je stigao pred Troa, skrenu na Franački put pa produži ka Bar-sur-Obu, Bezansonu i Lozani. Nikad dotad nije putovao te ga je iz dana u dan sve više obuzimalo uverenje da nije dorastao životu na drumu. Ipak, naporno putovanje bilo je manje zlo. Najteže trenutke doživljavao je u snu, kad bi ponovo ugledao ona lica, Bernarovo, Švabino, kancelarovo i fra Rolandovo, a ovaj poslednji redovno bi mu se ukazao kao u grotesknom đavoljem obličju. Još strašnije je bilo kad je sanjao viteza s vatrenim kopljem. Istini za volju, taj čovek mu je zaokupljao misli i kad je bio budan. Nije isključivao mogućnost da je taj, pošto je ubio Švabu, krenuo za njim. Strahovao je da tog viteza zanima upravo tajanstveni ogrtač koji je poneo sa sobom. U trenucima predaha, otvorio bi vreću i izvadio ogrtač da bi proučavao izvezene motive. Isprva ga nisu naročito privlačili, ali malo-pomalo zainteresovao se, kako za vrednost tog veza, tako i za značenje neobičnih motiva. Za izradu ogrtača nije bilo dovoljno umeće nekog majstora. Takve motive zacelo je smislio neki učeni astrolog ili kabalista, ali Suže nije mogao da pronikne u njihov smisao. Bili su previše detaljni i razrađeni za običan ukras. I delovali su uznemirujuće. Kao da su obuhvatili sazvežđa, okultne simbole i matematičke formule, ali izvedene linije, potpuno nedokučive, svakako nije mogla izraditi ruka običnog čoveka. Pod uslovom da ih je uopšte stvorila ljudska ruka... Ubrzo je shvatio da je opasno putovati sam, te je krenuo u potragu za nekim saputnikom. Dobar deo puta prešao je s jednim monahom lutalicom, izvesnim Heudom, krupnim Normanom s putničkim štapom o kojem je visio svinjski papak. Monah se zaputio na Siciliju, da obiđe katedralu u Monrealu i na
rastanku je objasnio Sužeu kako da stigne do Salerna. Zajedno su prešli Alpe i razišli su se na obalama Tičina. Heudo je otišao da nađe neku lađu kojom će otploviti za Pjačencu, a Suže je podbo mazgu ka jugu, putem za Milano. Naredna tri dana putovao je sam, strahujući da se izgubio. Bili su to teški dani, jer se lekar prepustio strahu i beznađu. Sećanje na Bernara uporno ga je progonilo, njegov duh se osvetnički ustremio na njega, ne dopuštajući mu da nađe mir. Na kraju krajeva, Suže se osećao odgovornim za njegovu smrt. Da ga je urazumio i bolje posavetovao, možda bi sad... Griža savesti bila mu je veran saputnik, kao i zebnja da će naleteti na Švabinog ubicu. Jedne maglovite noći učini mu se da ga je nazreo na planinskom prevoju. Srećom, Suže se nije izgubio te se osokolio kad je stigao pred Milano. Prešao je ravnicu koja se prostirala oko grada i ušao kroz gradsku kapiju, naišavši na veliku mrežu kanala. Te vode i male lađe u njima podsetiše ga na Peti-Pont. Uzdrman tim osećajem, zaputi se u potragu za četvrtima u kojima ga ništa neće podsećati na prizore svojih poraza. Iako mu je Švaba samo jednom preneo uputstva, dobro ih je upamtio. U Bazilici Santo Stefano Mađore trebalo je da nađe izvesnog Gebearda fon Kverfurta. U zamenu za ogrtač dobiće drakonit, a potom će, ostavivši iza sebe te neobične događaje krenuti put Salerna. Zato je odmah pošao u potragu za bazilikom. Međutim, njegov tuđinski jezik meštani su neprijateljski dočekali i odgovarali su mu nerazumljivim narodnim jezikom. Napokon je naišao na nekog čamdžiju koji ga je razumeo. – To ti je Crkva Santo Stefano u Brolu – zapēvao je čovek, dok je na obali kanala privezivao malu rečnu brodicu. – Nalazi se pored Bazilike Santa Marija. Lekar klimnu glavom. Dakle, crkvu koju traži meštani znaju kao Baziliku Santo Stefano u Brolu. Zato produži ka Bazilici Santa Marija, probijajući se kroz splet uličica i kanala sa zelenkastom vodom. Zastao je pred tezgom jednog trgovca
tkaninama da se raspita, a ovaj mu reče da se drži starog zida od cigala dok ne naiđe na pusterlu, prolaz u zidu, iza kojeg se prostire Brolo, polje zasađeno voćkama. Tamo se nalazi Bazilika Santo Stefano. Stigao je pred večernju službu. Odmah je pitao za Gebearda fon Kverfurta. Uputiše ga na oca Landolfa, čuvara kosturnice. Kosturnica se nalazila na rubu Brola, naspram Bazilike Santo Stefano. Turobno zdanje okruženo gustim drvoredom smokava. Suže se prekrsti pa se pope uz stepenice, ali pre no što je ušao, primeti neku priliku u senci stabala. Visok i mršav, bistrog pogleda, nesumnjivo je bio sveštenik. Brisao je usta, verovatno se dobro najeo smokava. – Otac Landolfo, pretpostavljam – obrati mu se Suže na latinskom. – Glavom i bradom. Zanima vas groblje ili kosturnica? – Ni jedno ni drugo. Tražim Gebearda fon Kverfurta. Landolfo se pažljivije zagleda u njega. – Zašto? – Moram nešto da mu predam. Veoma je važno. – Možebiti. – Monah ga odmeri od glave do pete, pa mu poverljivo reče: – Međutim, Gebeard nije više ovde. Suže se skameni. – Ali meni je rečeno da... – Osim toga – prekide ga sveštenik – očekivao je Nemca, a ne Francuza. – Nemac je mrtav. Došao sam u njegovo ime. Landolfo klimnu glavom. – Ogrtač. Mogu li da ga vidim? Lekar nije mogao da sakrije čuđenje. – Otkud znate da treba da mu predam ogrtač? – To se vas ne tiče, samo mi ga pokažite. Suže nije trpeo da mu se obraćaju nadmeno, ali žudeo je da razreši tu zagonetku. Odvezao je vreću prikačenu za sedlo i otvorio je. Landolfo znatiželjno zaviri u nju. – Da, nema sumnje – reče, pa ponovo osmotri lekara – to je Strelčev ogrtač. – Strelčev ogrtač?
– Tako ga je zvao Gebeard. – Mogu li ga vama predati? – Ni slučajno. – Sveštenik posegnu da zatvori vreću, a onda se oprezno osvrnu oko sebe. – Previše je i što razgovaram s vama o tome. – Biće da vas nisam dobro razumeo, izvinjavam se... – Suže pokuša da ublaži tu iznenadnu netrpeljivost. – Vi ste prijatelj čoveka kojeg tražim? – Ljudi kao što je Gebeard fon Kverfurt nemaju prijatelje. Recimo da smo poslovali zajedno. Zanimala ga je kosturnica, to jest ono što se nalazi u njoj. Zato se zbližio sa mnom. Suže isprva nije shvatio, a onda se priseti šta mu je Švaba rekao u vezi s Gebeardovim poslovima. Trgovao je relikvijama. A sudeći po Landolfovim rečima, nije se libio da posegne za sumnjivim metodama ne bi li pribavio robu. – Postoji samo jedan razlog što mi je, na odlasku, pomenuo ogrtač – nastavi sveštenik. – Znao je da će ga neko potražiti, te mu je trebao i neko da prenese njegovu poruku. Ogrtač neizostavno mora doći do njega. Tako mi je rekao. – Ako mu je toliko važan, zašto je otišao? Landolfo je oklevao. – Iz straha. Lekar pomisli na Švabino ubistvo i zapita se da li je i Fon Kverfurt strahovao da će tako skončati. – Objasnite mi – reče. – Ništa više ne znam, verujte mi. Mogu samo da vas upoznam s njegovim prijateljima koji žive u gradu. Prilično uzdržani ljudi, ako me razumete... – Ja bih rekao da vi ne razumete – nastavi Suže, približavajući mu se. – Već sam se, preko svake mere, izložio opasnosti. Došao sam samo zato što očekujem nadoknadu... – Ne bulaznite – ućutka ga Landolfo. – Uvučeni ste u to baš kao i ja. Budite sutra u podne na Trgu Vetra, iza Crkve San Lorenca. Neko će vas sačekati da uzme ogrtač. – Zar ne biste vi mogli da odete umesto mene? Sveštenik izvi obrvu. – U tom slučaju, nadoknada bi pripala meni.
Suže ustuknu. Upleo se u nešto daleko zamršenije no što je predvideo. Švaba i Gebeard fon Kverfurt očigledno su pripadali nekoj velikoj grupi, a on nije mogao ni da zamisli ko su ti ljudi. Da nije reč o jereticima? Nekromantima? Ne, biće da je nešto drugo. Strelčev ogrtač nesumnjivo je povezan s krajnje nedokučivim tajnama, i zato je želeo da otkrije značenje izvezenih simbola. S druge strane, nije hteo ni da se odrekne drakonita. – Dobro – uzdahnu. – Sastaću se s tim ljudima. Ali kako da ih prepoznam? – Pokazaće vam znake koji su vam sigurno već poznati – odgovori Landolfo, pa značajno podiže desnu ruku. – Sutra u podne? – Da. Na Trgu Vetra, iza San Lorenca. – Sveštenik preteće podiže kažiprst. – I, pazite! Nikome ni reči o našem razgovoru, čak ni mojoj sabraći. Niko ne sme da zna za ogrtač i svi treba da žive u uverenju da je Gebeard fon Kverfurt običan trgovac relikvijama. Sutradan, dok su milanska zvona odbijala dvanaest sati, Suže se vrzmao po Trgu Vetra, u hladu Crkve San Lorenco. Kad se malo snašao u gradskim ulicama, bez po muke je našao trg. Teže je bilo prethodne večeri, kad je zamolio za prenoćište u konaku Bazilike Santo Stefano u Brolu. Isprva su sveštenici odbili da ga prime, ali kad su saznali da je namernik magister medicinae, odmah su mu ponudili da prenoći pod njihovim krovom, pod uslovom da pre podne posveti lečenju bolesnih u crkvenom hospiciju. Iako nije bio raspoložen za milosrdne gestove, Suže je prihvatio. U jednom trenutku iz bazilike izađe čovek u monaškoj odori i zaputi se ka njemu skrštenih ruku. Čim mu je prišao, podiže ruku da ga blagoslovi. – Došao sam na zahtev oca Landolfa iz Crkve Santo Stefano – reče neznanac na savršenom francuskom. – Jeste li poneli ogrtač? – Prvo mi morate pokazati znake – nepoverljivo će Suže. – Uskoro ćete ih videti – odvrati neznanac. – Kažite mi
iskreno: zaista imate ogrtač? – Da. – Lekar podiže vreću da je otvori. – Evo... – Ne ovde. Suže ga upitno pogleda, ali ovaj mu je već okrenuo leđa i pokazao mu da pođe za njim. – Kuda me vodite? – Na sigurno mesto. Prošli su duž mermerne kolonade nalik onima u nekom drevnom hramu, pa produžili kroz portu i ušli u crkvu. Suže je u prolazu zadivljeno posmatrao kupolu tog velelepnog svetilišta. Kad je spustio pogled, primetio je da je neznanac skrenuo desno u bočnu kapelu i požurio je da ga stigne pre no što je ovaj nestao iza malog prolaza u zidu, skrivenog iza statue nekog sveca. Obreše se na vrhu prilično strmog stepeništa. Kako su silazili, postajalo je sve mračnije, sve dok se u jednom trenutku ni prst pred okom nije video. Uto sevnu varnica kremena, a potom zapalacaše plameni jezici. Čovek u odori izniknu iz mraka s bakljom u ruci te njih dvojica produžiše. Suže je isprva mislio da su sišli u kriptu, ali ubrzo shvati da se podzemni hodnici pružaju i izvan temelja crkve. Prolaz je bio nizak i uzan, stari mozaici prekrivali su zidove s nišama izdubljenim u steni. Plamen baklje pravio je senke, osvetljavajući nizove skeleta uvijenih u rite. Malo-pomalo katakomba se proširi u prolaz ozidan ciglama i zasvođen arkadama od polukružnih lukova a nedugo zatim obreše se u nekakvom predsoblju gde su vredne pažnje bile samo dve kamene stolice smeštene ispod zidne niše. Na jednoj je sedeo neki čovek. Sužeu se načas učini da je to truplo, a onda primeti da mu se očne jabučice pomeraju. Bio je to starac duge sede brade, u odori dominikanskog fratra. Starina mu pokaza da se približi i pošto ga je pažljivo osmotrio, ispruži desnu ruku. Cela šaka mu je bila obmotana vunenim krpama, a kad ih je jednu po jednu skinuo, pred Sužeom se ukazaše tetovaže. Evo znakova, reče u sebi. Takve je i Švaba imao. Prepoznao je
Bogorodicu s malim Hristom i golubicu na dlanu, zmiju na malom prstu i pehar na domalom. No tek je sad, na starčevoj ruci, ispod prizora viteza, primetio kratak tekst. Pokuša da ga pročita, ali slova mu behu nepoznata.
Starac je zacelo prozreo njegovu znatiželju, jer je rekao: – Mnogi veruju da je to Satanino ime. E pa, varaju se, siroti praznoglavci. Iza ove reči krije se tajna božanske moći. – Ne znam šta to znači – promrmlja Suže, nestrpljiv. – Eritis sicut Deus, scientes bonum et malum6 – navede starina, skrivajući pogled ispod gustih veđa. – A sad, gosparu, pokažite mi Strelčev ogrtač. Lekar posluša. Spusti vreću na zemlju pa izvadi ogrtač. Čovek s bakljom budno je pratio svaki njegov pokret. Suže je bio siguran da on nije monah i da ispod odore skriva oštar bodež. Starac spusti ogrtač u krilo, znalački ga premećući po rukama, proučavajući svaki izvezeni motiv. Tu i tamo bi zastao nad nekim i sve vreme je klimao glavom kao da se suočio s teškom istinom. Dok je čekao njegov odgovor, Suže je pomislio na reči koje mu je ovaj malo ranije izdeklamovao. Citirao je Satanu, a zatim i zmiju pred drvetom dobra i zla. Reči koje su dovele do prvobitnog greha i večnog prokletstva. Uznemiren tim mislima, nije više toliko žudeo da sazna tajne ogrtača. Sada je samo želeo da izađe na svetlost dana. – Ogrtač je pravi, nema sumnje – reče najednom starac, pa dodade ozbiljno: – Sad ću vam otkriti gde treba da ga odnesete. – Mora da je u pitanju nesporazum – primeti Suže. – Ja sam mislio da treba ovde da ga predam. – Istini za volju, tako je trebalo da bude – objasni mu starac. – Ali dogodilo se nešto nepredviđeno. Okolnosti zahtevaju promenu plana. – Nešto nepredviđeno? – Izgleda da je u Milano stigao neki čovek sa severa, da istražuje o meni i mojoj sabraći. Eto zašto je Gebeard fon
Kverfurt pobegao. – Čovek sa severa? – trže se lekar. – Da nije to neki vitez s neobičnim kopljem? Starac ga radoznalo pogleda. – Ne, gosparu, ja sam mislio na jednog sveštenika. Dolazi iz dijeceze u Majncu. Suže zaneme i, poslušavši nagon, osvrnu se u potrazi za izlazom. Čovek s bakljom preteće ga pogleda, kao da mu govori da odatle nema izlaza. Svuda unaokolo pružali su se samo tuneli i niše. Starac se udari po kolenima, privukavši njegovu pažnju. – Taj o kojem vam govorim radi u papino ime, razumete? Ako ogrtač ostane u Milanu, u našem bratstvu, ugroziće nas. Vi ste stranac, niko vas ovde ne poznaje i ni na koji način niste povezani s našom ložom. Ne znate ni ko smo mi uistinu. Eto zašto ćete ga upravo vi predati Gebeardu fon Kverfurtu. Lekar odmahnu glavom. – Nisam ja pravi čovek za to. – Činjenica da ste ga doneli čak dovde potvrđuje suprotno – odvrati starac sa znalačkim osmehom. – I, kao što pretpostavljate, umemo da iskažemo zahvalnost onome ko nam pomaže. – To rekavši izvadi iz džepa odore veliki kamen i pruži mu ga. Pošto je odmerio njegovu težinu u ruci, Suže ga pohlepno osmotri pod svetlošću baklje i prepozna zelenkasti odsjaj prošaran skerletom. Eliotropija, izuzetno vredan lekoviti kamen koji potiče iz Afrike ili možda s Kipra. Pričalo se da smanjuje krvarenje i deluje kao protivotrov. Marbodo mu u Knjizi dragog kamenja pripisuje izuzetna svojstva: pomoću eliotropije može se videti budućnost, a onaj ko je drži će, izgovarajući određene reči, postati nevidljiv. Nehajno je spustio kamen u džep. – Obećan mi je i drakonit – hrabro dodade. Razdražen takvom drskošću, čovek s bakljom zavuče ruku pod odoru kao da će izvući oružje. Starac ga zadrža brzim pokretom. – To će vam dati Gebeard fon Kverfurt lično – reče. – A njega ćete naći u Montekasinu, u tvrđavi San Đermano. Tamo
treba da odete. Suže više nije mogao da odbije. Pošto se dogovorio sa Sužeom od Peti-Ponta, starac sa sedom bradom upozori ga da bude oprezan i zagrli ga na rastanku. Kad je ostao sam, pohita u tunel koji ga odvede do klaustra Sant’Eustorđa, pa produži zasvođenim tremom kuda su se dominikanci šetali s misnom knjigom u ruci, meditirajući i mrmljajući molitve. Pastva koja ni slutila nije šta se događa u obližnjim katakombama. Tek malobrojni su znali i za tajni prolaz koji povezuje tu crkvu s Bazilikom San Lorenco. Godinama starac nije izlazio iz Sant’Eustorđa, no to ga nije sprečavalo da održi desetine tajnih sastanaka u tim prolazima, kako bi kult Istinskog Trojstva mogao da se proširi po svetu kad za to kucne čas. Još malo i svi će slediti Drevnog Lovca kao najvećeg među bogovima. To je bila volja učenjaka iz Toleda, jedinog koji je znao najskriveniju tajnu Strelčevog ogrtača. Jedinog koji je, posle vekova neznanja, spoznao sjaj istine. Ali učenjak iz Toleda imao je jednog jedinog pouzdanog čoveka, Gebearda fon Kverfurta. Zato je Suže od Peti-Ponta morao što pre da pronađe Fon Kverfurta. – Fra Benijamino – pozva ga neko. Naglo se okrenuvši, starac se nađe oči u oči s nekim strancem. – Da, to sam ja – reče. – A vi ste? Nepoznati je nesumnjivo bio sveštenik. Ispršen, četvrtastih ramena, ličio je na prekaljenog vojnika, ali ljubazan pogled i glatko obrijano lice ublažili su prvi utisak. – Ja sam Konrad fon Marburg. – Nakloni se, učtivo, ali uzdržano. – Treba mi vaš savet. – Moj savet? – Starac se tobože začudi. Posle toliko godina dvostrukog života, umeo je da prepozna opasnost na prvi pogled. Ovo je zacelo taj neprijatelj od kojeg toliko strepe, čovek koji je po papinom naređenju došao sa severa. – Ja sam samo ubogi fratar i ne znam kako bih vam mogao pomoći. – Nije nimalo teško, časni oče – nastavi Konrad, naglo
spustivši pohlepan pogled, privučen nečim. – Ali možda sam došao u nezgodan čas, vidim da vam je ruka previjena. Povredili ste se? – Kostobolja me je primorala da stavljam ove zavoje – slaga starac, ustreptao. – Ništa strašno. Konrad uzvrati kao da ga je ovaj uvredio: – Naprotiv, oče Benijamino, vaša boljka izuzetno je ozbiljna. – Naglim pokretom dohvati ga za zglob, razvi zavoj pa prinese svetlu tetovirane simbole. – Toliko ozbiljna da vam je i dušu zarazila! Dok ga je inkvizitor stezao za ruku kao da mu zariva orlovske kandže u kožu, starac oseti da mu mora reći istinu, ne iz straha da će ga optužiti za jeres ili da će ga mučiti, već da bi se što pre oslobodio stiska tog zastrašujućeg Germanina koji se nadvio iznad njega kao ogroman tamni oblak, spreman da ga obavije i proguta. Fra Benijamino je bezmalo s olakšanjem pomislio na žrtvu koju će podneti. Umreće kako bi sačuvao Lovčevu tajnu. Da, učiniće on to... Smisliće i kako... Ali pre toga moraće da mu kaže za Strelčev ogrtač i za učenjaka iz Toleda. I za Sužea od Peti-Ponta.
7. Tvrđava San Đermano, 17. Mart Papini vojnici su poput skakavaca pohrlili na kapije Montekasina. Klaviđeri su se zvali, jer su na stegu imali ključeve Svetog Petra. Plaćenici ambicioznog i okrutnog pontifeksa, koji je doneo propast zemljama Svetog Benedikta 7. A ja sve to posmatram iz ove tvrđave i molim Gospoda Boga da car Fridrih II nije nastradao među Saracenima kao što mnogi tvrde. Molim se za njegov povratak, jer nam je on jedina nada protiv osvajača. Posle iscrpljujućeg otpora, naše milicije su se predale. Veliki Dželat, grof Raone od Balbana i Adenulfo Akvinski, sin gospodara Ačere, našli su utočište među ovim zidinama. Čak ni ratnici takvog kova nisu mogli da se suprotstave klaviđerima... Rikardo od San Đermana odvoji pero od pergamenta i odmahnu glavom, nezadovoljan onim što je upravo napisao. Obećao je sebi da će verno preneti u izveštaju ono što se dogodilo, a umesto toga je dao oduška osećanjima. Nevolja je u tome što je imao dobro srce. Nije mogao da ostane nepristrasan pred događajima u kojima je lično učestvovao, ali ako želi da sastavi valjan letopis, moraće da promeni stav. Moraće da sastruže napisane redove i da počne od početka, koristeći uzdržaniji ton. Za početak, izbaciće poređenje sa skakavcima. Izbaciće i reči nade u cara, i pre svega one kojima krivi papu. Samo Bog može da sudi. Bog i onaj – ko god to bude – koji će jednog dana procenjivati taj događaj s istorijske distance. Dok se trudio da preobliči misli, začu galamu koja ga natera da otrči na prozor. Pogleda ka zidinama San Đermana, u logor u njihovom podnožju i shvati da su uhvatili nekog čoveka. Verovatno još jedna uhoda klaviđera. Vojnici su ga vodili ka tvrđavi Januli, srce varoške odbrane, gde će ga ispitati i podvrći
mučenju. Ipak, pomisli, taj zarobljenik ne izgleda kao uhoda. Nije ličio na uobičajenog vojnika prerušenog u čobanina; na sebi je imao tamnu odoru i pristigao je na mazgi. Iako je bio bespomoćan, držao se nadmeno. Uobičajen stav učenog čoveka kojeg kinje neuki. Znatiželjan, Rikardo odluči da siđe i lično proveri stranca. Sužeu je došlo da zaplače od muke, ali podozrevao je da to neće umilostiviti vojnike. Zato je ćutke hodao isturene brade, dostojanstveno uzdržan, proklinjući nedaće koje su ga i dalje pratile. Proteklih dana je bez prepreka putovao od Milana do Rima, priobalje Kampanje prešao je u društvu putujuće glumačke družine i naposletku se zaputio uz brežuljke, ka Montekasinu. Usput je saznao da se varoš San Đermano uzdiže u dolini u kojoj se nalazi čuvena opatija, nadomak obala reke Rapido. Ali kad je stigao pred sam cilj, uhvatio ga je odred vojnika. Sudbina je htela da ga sprovedu upravo tamo gde je trebalo da potraži Gebearda fon Kverfurta, ali ti seljani u oklopima nisu hteli da saslušaju objašnjenje. Umesto toga, optužili su ga da je uhoda. Kad je prošao kroz kapiju San Đermana, zatekao se u tvrđavi u kojoj se isticala kula s petougaonim podnožjem i još dve manje. Bio je to vojni logor u kojem je sve vrvelo od ljudi. Vojnici u uniformama umrljanim blatom i krvlju, pretrčavali su dvorište, prezauzeti. Izgledali su kao da su se upravo vratili iz surovog okršaja. Sužea odvedoše pred veoma visokog čoveka plave duge kose i ispletene brade. Kao što će kasnije saznati, plavokosi je bio Raone od Balbana, poreklom Normanin iz dragonijske loze. Od oca je nasledio grofoviju Konca i kneževinu Apiče, kao i okrutnost varvarskih ratnika. Naoružan do zuba, oslanjao se o štit bademastog oblika, zariven u zemlju. – Ovoga puta su nam one svinje klaviđeri poslali sveštenika –
šaljivo primeti kao da su mu doneli neki lep poklon. – Nisam sveštenik, gospodaru – reče Suže, koji je tokom putovanja naučio narodne italske jezike – već magister medicinae. – Utoliko gore – odvrati Raone, izazvavši smeh među saborcima. – Čuo sam optužbe vaših ljudi – nastavi lekar. – Ja nisam uhoda. Ne podržavam klaviđere, ko god da su oni. Ne znam ni kakvu bitku vodite. Dolazim iz pariskog Studijuma i... – Francuske žabare do sada nam nisu slali. – Ratnik zagladi plavu nauljenu bradu. – Kažite mi, profesore medicine, otkud vi ovde? – Tražim jednog čoveka. Raone izvi obrvu, tobože vragolasto. – Svog verenika? – Vojnici iza njega ponovo se zacerekaše, ali on ih ućutka pokretom ruke. – Treba da mu predam jedan ogrtač – naglasi sagovornik, obliven znojem. – Odlučite se. – Iako mu se Balbano obraćao šaljivim tonom, činilo se da će svakog trena gnevno prasnuti. – Jeste li lekar ili krojač... ili papina uhoda? Govorite, na ivici sam strpljenja! – Okolnosti su malo zamršene, gospodaru. Ako mi dopustite da vam objasnim... – Nemam vremena za igrarije. – Raone obori štit i isuče bodež. – Hoću da čujem istinu, dođavola! Odmah! Suže ustuknu, no dva vojnika ga zadržaše. Gotov sam, pomisli kad je osetio oštricu noža na slabini. – Cap! – prošaputa mu neko na uvo. Onda se sve preokrenu. Raone povuče oružje i potisnu psovku kad ga je neko pozvao na red. Bio je to monah, običan monah koji je izašao iz jedne kule tvrđave Janula. Vojnici se razmakoše da ga propuste, naklanjajući se. – Oče Rikardo, otkud vi ovde? – Balbanove reči zvučale su kao negodovanje, iako ih je izgovorio s uvažavanjem.
Monahu je bilo šezdesetak godina, imao je hitar korak i pronicljiv pogled. – Obavljam svoju dužnost, grofe. Baš kao vi – odvrati, gledajući ga pravo u oči. – Obuzdajte bes. Ako je taj uistinu lekar kako tvrdi, sam Gospod nam ga je poslao. – Onda se obrati zarobljeniku: – Jedan od naših je ranjen u mišicu, plemeniti Adenulfo Akvinski, sin gospodara Ačere. Jedino rešenje je da mu odsečemo ruku, ali možda bismo, uz vašu pomoć, to mogli da izbegnemo. – Odvedite me njemu – reče Suže, obuzet olakšanjem – i dokazaću sam vam da sam ono za šta se izdajem. – Ne verujte mu, oče – pobuni se Raone, mašući bodežom. – Ne znamo u kakvoj je vezi ovaj Gal s klaviđerima. – Smirite se, grofe – staloženo će monah. – I vi ćete poći s nama, kako biste se lično uverili. – Ponovo se zagleda u zarobljenika i predstavi se: – Ja sam Rikardo od San Đermana, notarius cara Fridriha II. Pođite sa mnom, profesore, dok ne bude kasno. Adenulfo Akvinski, snažan mladić od dvadesetak godina, bio je prenet u jednu kulu tvrđave Janula, u sobičak u prizemlju. Ležao je na slamarici natopljenoj krvlju, iscrpljen od bolova, stežući desnicu na grudima. Rana je zjapila iznad lakta, udarac bojne sekire razderao je kožu i tkivo i zdrobio kost. Sužeu se steglo srce kad ga je ugledao. Biće da su se umor i strah poigrali njime, jer mu se učini da u Adenulfovim crtama lica prepoznaje Bernara. Ne razmišljajući, grubo odgurnu hirurga koji se spremao da mu odseče ruku, pa stade da zagleda povredu pod budnim okom oca Rikarda i grofa Raona. Teško mu je bilo da savlada osećanja, ali nije želeo da pokaže slabost. Više nije znao ni šta oseća, žal ili zahvalnost što može da se postara za mladića koji liči na njegovog Bernara. Dok je opipavao ranjenikovu ruku, zamoli jednog slugu da mu nađe gavez, lekovitu biljku listova dugih kao magareće uši, a dok ga je čekao, stade da objašnjava prisutnima šta će preduzeti. Slomljenu ruku trebalo bi imobilisati udlagom pa
zašiti posekotinu, ali pre toga valjalo bi očistiti ranu i pobrinuti se za frakturu. Zbog velikih bolova koje će pacijent trpeti, predložio je da ga napiju. Zato Adenulfo sasu u grlo pola čuture vina, pa stade da pijucka ono što je ostalo. Čim je stigao gavez, Suže izdrobi koren u avanu, pa naredi da ga razblaže s vodom i skuvaju. Postavi eliotropiju pored rane, nadajući se da će nekako pomoći, a onda zapovedi ljudima da drže Adenulfa, dok je drugima objasnio kako da mu pridržavaju slomljenu ruku. U tom trenutku momak zaurla da se sve zatreslo. – Morate istrpeti bol, gosparu – molećivo će Suže, pa razmaknu rubove poderane kože ne bi li pogledao frakturu. Krpom natopljenom sirćetom obrisa skorelu krv. Primetio je da je zglob ispao iz ležišta pa snažno povuče ranjenikovu ruku kako bi ga vratio u čašicu. Adenulfo je urlao kao da ga muče i otimao se, psujući one što ga drže. Uto jedan paž donese činijicu s uvarkom od gaveza. Lekar zahvati malo drvenom kašikom pa nanese tečnost najpre na površinu rane, a onda i u unutrašnjost, na živo meso, objašnjavajući da će gavez potpomoći zarastanje tkiva i, pre svega, zaceljivanje slomljene kosti. Sad mu je ostalo još samo da ušije ranu i namesti udlagu. Već je bio pri kraju kad mu je prišao Rikardo od San Đermana. Ostali su bili izašli, a Adenulfo Akvinski se onesvestio, iznuren od bolova. Suže s uvažavanjem klimnu glavom ka monahu. Svidela mu se njegova delotvornost, a naročito ga je zadivila njegova harizma. – Hvala vam što ste mi ukazali poverenje, prečasni oče. – Hvala vama što ga niste izneverili – odvrati Rikardo. – Umešni ste, a povrh toga, u očima vam se vidi da ste humani. Vi ste dobar čovek. – Pogrešno ste protumačili, oče. Samo su mi navrle uspomene. Monah slegnu ramenima i prišavši jednoj bifori, reče,
promenivši temu: – Sigurno ste se zapitali šta se ovde događa. Suže klimnu glavom. – Iako dolazite izdaleka – započe Rikardo – pretpostavljam da ste čuli za nesuglasice između pape i cara. Fridrih II je krenuo u krstaški rat, no umesto da izvrši pokolj nad Saracenima, potpisao je primirje s egipatskim sultanom. Odličan potez, po mom mišljenju, ali ne i po mišljenju Svete stolice. Pontifeks ga optužuje da se stavio na stranu muhamedanaca i da je otelotvorenje Nečastivog, Antihrist... Shvatate li šta se događa? Reč je o onom istom čoveku kojeg Vizantinci zovu Soter, Spasitelj. – Tiho se zasmejulji. – Kako god bilo, papa je iskoristio njegovo odsustvo da osvoji zemlje na kojima žive Fridrihovi podanici. Klaviđeri su već zauzeli zamkove u Pasteni i San Đovaniju di Inkariko. Na redu su Montekasino i San Đermano. Očekujemo opsadu. Suže samo klimnu glavom, pa završi s previjanjem i ispra ruke u lavoru. Opsada. Nije mogao ni da zamisli koliko će to mrtvih i ranjenih doneti. – Carski vojnici su se suprotstavili papinim plaćenicima – nastavi monah – ali su poraženi. Zato su se povukli ovamo, u San Đermano. – Primetivši da lekar okleva s odgovorom, priđe mu pod izgovorom da hoće da pogleda Adenulfovu ruku. – Briljantno odrađeno. Hoće li se oporaviti? – Naravno – odvrati Suže pomalo zlovoljno. – Ja, međutim, upadam iz nevolje u nevolju. Rikardo ga radoznalo osmotri. – Još mi niste rekli zašto ste došli u San Đermano. – Kao što sam pokušao da objasnim pre no što sam bezmalo izboden, tražim jednog čoveka, Gebearda fon Kverfurta. Monah mu začuđeno uzvrati: – Poznajem ga. – Sužeov pogled sinu ispunjen nadom, ali monah odmah zatim odmahnu glavom. – Žao mi je, ali on nije više ovde. Otišao je pre nekoliko dana, strahujući od najezde klaviđera. Zaputio se u Napulj. Lekar udari pesnicom u dlan. Gebeard fon Kverfurt mu i dalje izmiče, kao da se poigrava njime. – Kako ste se upoznali s njim?
– Dugo smo razgovarali dok je bio u San Đermanu. Neobičan čovek, ali pametan. Prodao mi je jednu relikviju. – Kosti iz Milana, pretpostavljam – reče Suže. – Otkud znate? Platio sam ih čitavo bogatstvo, pedeset tarija8... Lekar ne odgovori. Malo-pomalo, stekao je sliku o Gebeardu fon Kverfurtu. Smatrao ga je bezobzirnim čovekom koji po svoj prilici trguje relikvijama ne bi li mogao da putuje. Vešto stiče poverenje nepoznatih ljudi i brzo nestaje. Gotovo mu je zavideo. Rikardov glas ga je vratio razgovoru: – Pretpostavljam da želite što pre da ga nađete. – Našao bih ga da mogu. Osim toga, put do Salerna, mog krajnjeg odredišta, vodi preko Napulja. Međutim, ako je, kako vi kažete, opsada klaviđera pitanje dana, bila bi ludost izaći iz ovih zidina. – U pravu ste. Ipak, čak i da ostanete, ne možete biti sigurni da ćete sačuvati živu glavu. – Imam li izbora? Rikardo klimnu glavom i pošto mu je spustio ruku na rame, tiho dodade: – Mogli biste da odete noćas s nekoliko vojnika koji treba da izađu iz San Đermana pre opsade. To su pouzdani ljudi, koji ne žele da padnu u ruke neprijatelju. Pobeći će tajnim prolazom, pod okriljem mraka. Ako hoćete, možete da im se pridružite. Sužea podiđe jeza od uzbuđenja. – Hoćete li i vi poći? – Ne, ja ostajem. Želim da prisustvujem događajima. – Ne razumem zašto mi pomažete. – To je nadoknada za vaše delo. – Monah pokaza Adenulfa opruženog na slamarici, i dalje u nesvesti. – I zato što mi, da budem iskren, treba jedna usluga. Hoću da povedete jednog dečaka u Napulj. – Dečaka? – Ime mu je Tomazo Akvinski. On je sin gospodara Rokaseke, neprijatelja klaviđera. Otac ga je poverio monasima u Montekasinu kako bi ga podučili i uveli u monaški život. Ali s
obzirom na okolnosti, više bih voleo da dečak bude u Napulju, kod rođaka. Biću mirniji ako dotad bude pod vašim nadzorom. – Ako mi poveravate tog dečaka, to znači da će bekstvo biti sigurno. – U to ne sumnjajte. Bićete u rukama hrabrih ljudi. – Onda prihvatam. Kad je Suže saznao da treba da beži s Raonom od Balbana, umalo da odbije ponudu. Plašio se tog čoveka, iako mu je njegova varvarska narav ulivala sigurnost. Međutim, petogodišnji Tomazo Akvinski neprekidno je brbljao i bio je toliko bistro dete da je izazivao odbojnost. Pod okriljem mraka, grupica od dvadesetak ljudi krenula je iz San Đermana. Raone ih je poveo ka tajnom prolazu u zidinama, stazom skrivenom rastinjem. Sigurno se probijao kroz žbunje vodeći za uzde ratnog konja natovarenog oružjem i delovima oklopa. Nekoliko puta su izbegli straže klaviđera pre no što su sišli u dolinu, ka Crkvi Činkve Tori, u močvaran i blatnjav teren, savršen za skrivanje. Suže je išao na začelju kolone, trzajući se na svaki šum lišća, dok je mali Tomazo nemarno trčkarao pored njega. Lekaru je nepodnošljiv bio taj mir koji se graniči sa stoicizmom, mada nije mogao poreći da ga donekle i ohrabruje, bar onoliko koliko je dovoljno da se posveti drugim mislima. Pre no što se Suže oprostio od Rikarda, monah mu je detaljno objasnio kako će naći Gebearda fon Kverfurta kad stigne na odredište. Fon Kverfurt mu je nagovestio da treba da sklopi izuzetno važan posao u vezi s jednom relikvijom, krvlju nekog sveca. Zainteresovani je bio kanonik napuljske katedrale. Gebeard je trebalo da posreduje u toj trgovini, da pregovara s vlasnikom relikvije, izvesnim trgovcem iz Toleda kojeg bije glas da je nekromant.
Drugi deo
KRUG ZLA „Ako makar i prst izbaciš iz tog kruga, umrećeš, jer će te demoni istoga trena odvući i to će biti tvoj kraj.” Cezarijus fon Hajsterbah De daemonibus, II
8. Napulj, 13. april Injacio iz Toleda prinese bočicu svetlosti vatre. Čvrsto ju je držao u ruci, lagano ju je trljao, dok su se crvenkaste naslage u njoj postepeno rastvarale, pretvarajući se u tečnost. Iako je očekivao takvu reakciju, zadrhtao je od oduševljenja. – Krv – reče kanonik Alfano Imperato kao da najavljuje neki čudesan događaj. Reč odjeknu u tami katakombe, dok je plamen jedine baklje titrao, stvarajući luciferske senke na licima trojice muškaraca. Na površini, na grebenu Kapidimonta, mnoštvo vernika tiskalo se pod suncem, ispred Bazilike San Đenaro i Agripino, ali tu dole vladala je grobna tišina. Zidovi od porfira nisu sačuvali ni trag života i svetlosti u tim katakombama. – Nije krv, iako tako izgleda. – Injaciov pogled, razborit ali nedokučiv, otkrivao je čoveka naviklog da razrešava zagonetke samo da bi stvarao nove. – To je naročit kompozit koji zagrevanjem na niskoj temperaturi prelazi iz čvrstog stanja u tečno. – Kompozit? Objasnite mi malo podrobnije, molim vas. Molbu je uputio treći među njima, jedini koji je dotad ćutao. Bio je to Tevtonac s licem koje je odavalo iskusnog čoveka, monah lutalica po imenu Gebeard fon Kverfurt. U Napulju se zatekao u prolazu i pristao je da se pridruži kanoniku u toj katakombi, postavljajući pitanja u njegovo ime. Injacio ga pogleda ispod oka. Dobro je poznavao tu vrstu ljudi, navodne poznavaoce relikvija koji su poštovanje sticali ispraznim brbljanjem. Zaštitnik tih trgovaca svetinjama bio je legendarni začetnik njihove loze, Deusdona, skrnavitelj katakombi u službi karolinških prelata. No eto i samog Injacija iz Toleda u jednoj katakombi, nimalo ponosnog na sebe što se cenka oko predmeta koji simboliše
najgore izopačenje vere: praznoverje. U suštini, nije mnogo mario za to jer je bio ravnodušan prema mišljenju svojih klijenata, kao što je ravnodušan bio prema mišljenju bilo kog čoveka. Kako je i sam bio trgovac relikvijama, naučio je da čuva tajne kako bi sačuvao živu glavu, mada se opametio prekasno da bi izbegao optužbe za nekromantiju i sumnju mnogih prelata u svoje sklonosti. Pomisli kako svakako nije previše oprezan, kako su smatrali njegovi neprijatelji. O tome je razmišljao kad je malo promuklim glasom odgovorio na pitanje: – Kompozit je, po alhemijskom učenju, mešavina više sastojaka. – Protrese bočicu. – U našem slučaju, glavni sastojak je mineral sa Vezuva, podvrgnut kalcinaciji. – Okolišate – primeti Gebeard fon Kverfurt. – Kao i vi kad je reč o sumi koju ćete mi platiti – odvrati Hispanac, nimalo ljubazno. – Da ste bar pustili kanonika Alfana da pregovara umesto vas... – Vi biste iskoristili njegovu velikodušnost. – Tevtonac stade da kruži oko njega odmerenim koracima. – Da li biste bili tako ljubazni da nam kažete kako ste došli do te... supstance? – Poklonio mi ju je jedan alhemičar, smatrajući je beskorisnom. – Beskorisnom? Naprotiv – umeša se Alfano Imperato. – Ta drangulija će nam poslužiti da osnažimo veru naroda u San Đenara, našeg zaštitnika. Mogla bi da prođe kao njegova čudesna krv. – Pravo kažete, časni oče – odobravajuće odvrati Gebeard. – U poslednje vreme, čudesna krvarenja izazivaju veliko uzbuđenje. A kako je za tri dana Uskrs... – Mene se ne tiče kako ćete je vi upotrebiti – naglasi Injacio. I pre no što je pristao na ovaj susret, naslutio je namere Alfana Imperata i Fon Kverfurta. Tragali su za lažnim relikvijama, naročito za onima koja mogu da izazovu „čudesne događaje”. Eto zašto su zahtevali da sam siđe u te podzemne prolaze. Čak su i njegovom sinu Ubertu zabranili da se meša u pregovore i naredili
mu da čeka napolju. Sada je trgovac iz Toleda jedva čekao da mu se pridruži, jer je osećao teskobu u katakombama. Gušio se pri pomisli da je sa svih strana zatvoren, da se iznad njega nalaze slojevi zemlje i kamenja. Osim toga, nimalo nije sumnjao da mu podzemni hodnici donose nesreću. Jedanaest godina ranije je bio zatočen u kripti jedne venecijanske bazilike i zadrhtao bi kad god bi se setio toga. Kasnije je, 1227. istraživao podzemne lavirinte jednog zamka u Sevenu i umalo nije zauvek ostao tamo. Taj strah potiče iz njegovog detinjstva, kad je izgubio starijeg brata Leandra u jednoj podzemnoj grobnici. To se dogodilo jednog letnjeg popodneva, u podnožju Pirineja. Jureći se između stabala, stigli su u podnožje planine i naišli na ulaz drevne grobnice. Podstaknuti znatiželjom, ušli su da se igraju i Leandro se izgubio. Injacio ga je dugo uzalud tražio prateći kroz podzemne hodnike njegovo zapomaganje. I sam se bio izgubio i dva dana je ostao pod zemljom, sve dok ga otac nije našao i spasao. Posle te nesreće, Injacio je nedelju dana bio u bunilu, sanjajući prestravljene bratovljeve krike. I dan-danas bi mu se povremeno učinilo da čuje te krike i tada bi se probudio usred noći, očajnički plačući. Bili su to retki trenuci u kojima trgovac iz Toleda nije mogao da sakrije osećanja iza prividne ravnodušnosti. – Sto tarija. – Ponuda Gebearda fon Kverfurta prenu ga iz razmišljanja. – Mora da se šalite – odvrati Injacio, tobože uvređeno. – Vredi najmanje dvostruko. – Sto pedeset – umeša se kanonik. Trgovac iz Toleda zadovoljno pogleda Alfana. – To bih mogao da prihvatim, časni oče. Ako dodate i troškove za prevoz lađom do Španije, smatrajte da smo sklopili posao. Kanonik klimnu glavom i ispruži ruku da uzme bočicu. Kad mu ju je predao, Injacio ga pogleda u oči i shvati da sveštenik nije nimalo naivan. Iza tog pohlepnog pogleda zacelo se krije oštrouman čovek, možda čak i obrazovan. Ali to trgovac nije stigao da otkrije.
Nešto zapišta, skarletni blesak sinu sa dna katakombe i pogodi Gebearda s leđa. Injacio istog trena pogleda u njega i primeti da mu je nešto užareno proburazilo potiljak, ispunivši mu usta komadićima stvrdnute lave i tečnošću koja je cvrčala. Ponovo se začu buka, još prodornija i duža; bili su to kanonikovi krici. Alfano Imperato je stezao bočicu s lažnom krvlju na grudi kao da ona može da ga zaštiti. Ujedno je pokazivao ka ulazu u katakombu, gde su se, naspram svetla, ocrtavali obrisi čoveka sa šlemom, ogrnutog krznom. Dok je Gebeardovo beživotno telo padalo na tlo, Injacio primeti da se uljez naglo okrenuo i otrčao ka izlazu. Ali pre no što je neznanac nestao, trgovac je primetio njegovo koplje. Bilo je masivno, a iz vrha su praštale varnice i pramenovi dima. Uberto nije mogao da odvoji pogled od priveska od ahata izloženog na jednoj pijačnoj tezgi. Mislio je na Mojru, svoju ženu, koja ga je čekala u Kastilji, u njihovoj kući u Mansili de las Mulas. No pre svega je mislio na Sanču, njihovu ćerkicu rođenu pre nekoliko meseci; i od nje je morao da se oprosti kad se s ocem ukrcao na lađu za Napulj. Obe su mu neizrecivo nedostajale i kad god bi pomislio da se izborio sa setom, nešto u njemu ponovo bi je razbuktalo. Tako je bilo i s tim priveskom od ahata. Video ga je u prolazu, dok je tumarao tržnicom ispred Bazilike San Đenaro i Agripino i odmah je pomislio kako bi to bio savršen poklon za Mojru. Lepo bi joj se slagao s očima i tenom, iako je po Ubertovom mišljenju ona toliko lepa da nikakav ukras ne može nadmašiti njenu lepotu. Pre no što ju je upoznao ni sanjao nije da bi mogao da oseti nešto tako snažno, a sad ju je iz dana u dan sve više voleo. Kad se rodila Sanča, srce mu je bilo puno. Nije propuštao priliku da bude uz malenu, da je drži u naručju, da se igra s njom. Obećao je sebi da će joj, čim malo poraste, pokloniti jednog od onih konjića s baskijskih brda, malih i robusnih, kako bi je naučio da jaše. Po cenu da je previše razmazi i napravi od nje malu muškaraču. – Sviđa li vam se taj privesak, gospodine? – upita ga starica
za tezgom. Uberto se prenu. Ta žena mu se obratila s preteranim poštovanjem, kao da stoji pred nekim aristokratom. Ruku na srce, svakako nije ličio na običnog prolaznika. Zahvaljujući očevom zanimanju, stekao je izvesno obrazovanje kao i mogućnost da vodi razgovore s plemićima i prelatima, a da pritom ne mora da se postidi. Nije imao gospodara ni obaveza ni prema kome i bio je imućniji od većine ljudi koje je poznavao. A sad je, stojeći ispred te tezge, shvatio da njegov baršunasti ogrtač, nove čizme i otmen šešir odaju utisak čoveka visokog porekla. Povrh svega, Uberto je bio lep, njegove oči boje ćilibara, crna kosa i široka ramena izazivali su znatiželju nekoliko žena koje su sedele ispod jednog trema. Ubertu bi neprijatno i požele da zameni svoju odeću jednostavnom hodočasničkom odorom, kako bi prošao nezapažen. Kad bi njegov otac znao o čemu on razmišlja, rekao bi mu da je šašav. Injacio je bio čovek na svoju ruku i mogao je da se podiči veštinama zbog kojih Uberto nije znao da li da mu se divi ili da se sablazni. Kao maločas, kad je njegov otac pristao da siđe u katakombe San Đenara s Alfanom Imperatom i Gebeardom fon Kverfurtom. Iako su njih dvojica bili božji ljudi, nisu ulivali poverenje, no Injacio uprkos tome nije oklevao da im udovolji. Uberto je glasno negodovao, želeo je da pođe s njim, ali otac nije hteo ni da čuje. Isprsio se i nemarno se zaputio za dvojicom kupaca. – Privesak, gospodine? – ponovi starica sa uslužnim osmehom. Ali Uberto je već gledao negde drugde. Na trg su ulazila kola sa statuom nekog sveca, a za njima su hodali vernici. Pojanje i molitve zaglušilo je prizivanje Boga grupe žena umotanih u crne šalove, koje su urlale kao da su zaposednute nekakvim mističnim priviđenjima. Procesija povodom Velikog petka nastavila je duž portika Kapodimonta, prošla pored jednog manastira i produžila ka bazilici. U tom času, ljudi se uznemiriše i odvojiše se od
procesije, razmilevši se po trgu. Metež je nastao baš ispred ulaza u katakombe. Strahujući za oca, Uberto otrča ka okupljenima probijajući se kroz gomilu sve dok ga neko ne odgurnu. Uto u bujici svetine ugleda viteza u sedlu krupnog ratnog konja. Životinja se prope, nateravši desetine ljudi da ustuknu. Uberto pade na tlo, obuzet panikom i umalo ne završi pod kopitima ata. Morao je da se prevrne na bok i nekako da se podigne, a da ga ljudi u bekstvu ne izgaze. Miran aprilski dan u tren oka pretvorio se u pakao. Izletevši kao furija iz meteža koji je izazvao, vitez podbode konja i potera ga u galop. Ne mareći što ostavlja kanonika Alfana samog u mraku, Injacio iz Toleda uze onu jedinu baklju i polete ka izlazu iz katakombe. Pogled na ubicu probudio je u njemu nešto nasilno i neobuzdano. Nije to bio strah, pa čak ni zbunjenost, već želja da sazna ko je to. Naslutio je da je prisustvovao nečem izuzetnom i dok je plamen baklje senkama šarao zidove podzemnog hodnika, on je jurio koliko ga noge nose kako bi sustigao Fon Kverfurtovog ubicu. Sputavao ga je široki ogrtač i tunika do kolena, a naročito su ga usporavale čizme sa špicastim vrhom. Rado bi ih izuo kad tako ne bi izgubio dragoceno vreme. Trčao je kao bez duše, dok mu je radoznalost nadvladavala zdrav razum. Nemam čega da se bojim, rekao je u sebi. Da je hteo, ubica bi svojim čudesnim kopljem već skratio za glavu i njega i Alfana Imperata. Trgovac iz Toleda je bio siguran da su onaj blesak, buka i užareni projektil izleteli upravo iz tog neobičnog oružja. Ali pre no što je stigao do izlaza iz katakombe, umalo nalete na dve prilike koje su iznebuha iskrsle iz bočnog prolaza. Injacio ustuknu ispred nekog neznanca s dečakom. – Možda biste mogli da mi pomognete, gosparu – reče čovek koji je govorio s francuskim naglaskom. – Tražim oca Gebearda fon Kverfurta.
Injacio se već bio sagnuo da uzme kamen kojim će se odbraniti kad shvati da je čovek koji stoji ispred njega bezopasan. – Zakasnili ste – reče i nepoverljivo se pridiže. – Mrtav je. Francuz prinese ruku ustima, skrivajući nevericu. Delovao je pristojno ali iznureno. Mršav, zarastao u bradu, reklo bi se da je upravo stigao s dugog puta. Trgovac pogleda ka izlazu i pokaza da bi da nastavi svojim putem. – Sačekajte – zadrža ga stranac. – Ne razumete, moram da stignem nekoga! – uzviknu Injacio, a onda mu sinu kako nema svrhe da žuri. Ubica je zacelo već dobrano odmakao... Proklinjao je svoje čizme i poodmakle godine. – Čoveka u oklopu – promrmlja, pomiren sa sudbinom – s kopljem koje ispaljuje užarene strele. Francuzova neverica preobrazi se u zgranutost. – Znam o kome govorite. – Videli ste kad je izašao iz katakombe? – Nisam. Moje sećanje na njega zadire u malo dalju prošlost; video sam ga pre nekoliko meseci u Parizu. Injacio izvi obrvu. – Ali, vi... Možete li mi reći ko ste vi? – Ja sam Suže od Peti-Ponta, magister medicinae. Trebalo je da se sastanem s Gebeardom fon Kverfurtom, da mu predam nešto. Već sat vremena tumaram po ovim katakombama. Već sam bio pomislio da sam se izgubio kad sam nabasao na vas... – Kako ste znali da je Fon Kverfurt ovde? – Tako su mi rekli u Crkvi San Đenarelo, gde je odseo. – A rekli su nam i da on nije dobar čovek... – naglasi dečak, zbunjen. – Tišina, Tomazo – ukori ga Suže. – Oglasiš se baš kad ne treba. – Pustite dečaka i pođite za mnom – naredi mu Injacio, pa krenu ka izlazu. Suže ga pogleda ispod oka. – Da pođem za vama? A zašto bih?
– Zato što vam je to najpametnije, osim ako ne želite da vas optuže za ubistvo – odvrati Hispanac. – Napuljski žbiri uskoro će biti ovde, a kad naiđu na leš Gebearda fon Kverfurta, krenuće u potragu za vinovnikom tog zločina. Bilo bi dobro da nas ne zateknu ovde.
9. Iako je Uberto navikao da svašta očekuje od oca, ponekad nije mogao da razume njegovo ponašanje. Zato ga je pomalo malodušno posmatrao kako izlazi iz katakombe San Đenara s dvojicom stranaca: čovekom i dečakom. Ni traga od Alfana Imperata i Gebearda fon Kverfurta. Nešto je bez sumnje pošlo naopako, pomisli, i zapita se da li je to povezano s onim tajanstvenim vitezom. Uberto je i dalje bio uzdrman njegovom pojavom i jedva je sabrao misli. Opšti metež nije mu išao naruku. Svuda naokolo video je preplašene ljude, klonule gospe i žbire spremne da reaguju. Čak su i volovi upregnuti u kola iz procesije bili zahvaćeni panikom i tumarali su Kapodimontem vukući statuu, izazivajući opštu pometnju. Nimalo neodlučan, Injacio se probi kroz metež i pridruži se sinu. – Idemo – reče i uhvati ga za mišicu. Uberto požele da mu postavi sijaset pitanja, ali kad je zinuo, shvati da nijedno ne može da uobliči. Zato stade kao ukopan, rešen da se ne pomeri dok mu otac ne objasni šta se dogodilo. Injacio ga ozbiljno pogleda. – Jesi li video čoveka s neobičnim kopljem? – Viteza – naglasi Suže. – Svi su ga videli – odvrati Uberto, pribravši se. – Maločas je izleteo iz katakombi i pobegao, poteravši konja u galop. Pritom je napravio pravu pometnju. – Uradio je on nešto mnogo gore – primeti trgovac. Uberto pokretom brade pokaza na dvojicu neznanaca. – A ko su ova dvojica? – Oni idu s nama – reče Injacio. – Moraju nešto da mi objasne. Za sobom ostaviše Kapodimonte pa kroz gradsku kapiju San Đenaro krenuše kroz napuljske uličice, između zbijenih kuća obasjanih suncem. Popodnevna svetlost prodirala je u svaki kutak, izazivajući nezdravu dremljivost. Zvuci, ljudi i pokreti, sve
je u Napulju bilo usporeno poput malih talasa koji se odbijaju o obalu; sve se odvijalo laganim ritmom kao da je sve u tom gradu deo beskonačnog životnog ciklusa. Grad u iščekivanju, pomisli Uberto. Grad dokolice. Kad su izašli iz Jevrejskog prolaza, naiđoše na grupu bludnica. Jedna od njih sa zanimanjem pogleda Injacija. Vrane kose i bujnih oblina, iako nije bila u cvetu mladosti, zrelom lepotom pozivala je na sladostrašće. Jedva primetno ga pozdravi, a Ubertu se učini da joj je njegov otac uzvratio pogledom i nije mogao da potisne zgroženost. Ali sve se dogodilo previše brzo te nije bilo svrhe bilo šta reći. Uđoše u gostionicu u Devičanskoj ulici, sedoše u udaljen ugao, ali tako da mogu da prate šta se događa na ulici, pa odmah naručiše da ih kasnije ne bi prekidali. Gostioničar im donese bokal belog vina i riblju čorbu sa sirćetom. Tomazo je sa uživanjem jeo, pomažući se kriškom hleba. Suže, međutim, nije ni pogledao hranu. Delovao je nervozno i utučeno, no ujedno nije mogao da sačeka da progovori. Samo što je zaustio, Uberto ga prekide i zamoli oca da mu potanko ispriča šta se dogodilo. Tako je saznao za lažnu krv, za svetlosni blesak i ubicu Gebearda fon Kverfurta. – Neverovatno – primeti na kraju. – A šta se dogodilo s kanonikom Alfanom? – Ko zna – odvrati Injacio slegnuvši ramenima. Sin ga prekorno pogleda. – Nemoj mi reći da si ga ostavio, ne naplativši mu! – Bio je prestravljen, te sam zaključio da nije trenutak da mu tražim pare – podsmešljivo će trgovac iz Toleda, dok je gadljivo posmatrao riblju čorbu. – A bočica s mešavinom? – Samo je to moglo malo da ga umiri. Okrutno bi bilo da sam mu je, nesrećniku, istrgao iz ruke. – Gospodo, izvinjavam se – umeša se Suže, prekinuvši prepirku. Uberto ga ljutito pogleda. – A šta ovaj hoće? – upita, pa udari pesnicom o sto.
Lekar se trže, uvređeno, ili čak uplašeno. – Zamolio bih vas samo za nekoliko informacija, a onda ću otići – jetko uzvrati. – I to vrlo rado. – Ne pre no što nam ispričate za viteza s kopljem – odlučno će Injacio. – O tome znam vrlo malo. – Ali više od mene. Zaćutaše. Tomazo je gledao s kraja na kraj stola, proučavajući lica prisutnih. Ubertu se taj maleni odmah svideo. Nagnut nad činiju, sav raščupan, delovao je daleko bistrije od dece svog uzrasta i činilo se da bi se rado priključio razgovoru, ali je, ko zna zašto, uporno ćutao. Ubertu je i te kako poznat bio taj osećaj nelagode koji je i sam iskusio u detinjstvu, u onom osamljenom manastiru među lagunama. Naslućivao je nemir u duši tog dečaka koji je sedeo naspram njega. Ipak, bilo je tu još nečeg. Tomazo mu je ličio na nekog malog odmerenog monaha snažne volje, krajnje neuobičajenu za tako malo dete. Ali Suže mu se nimalo nije svidelo. Ponosit i uzdržan, nije skrivao netrpeljivost prema dečaku niti je propuštao priliku da je pokaže. Sve vreme ga je prekorevao kao ona bogata gospoda koja ponižavaju svoje sluge ne bi li dali oduška sopstvenom nezadovoljstvu. Lekar je nastavio razgovor, pošto je popio malo vina. – Već sam video tog viteza na delu, ako je reč o istom, ali ništa o njemu ne znam. – Dopuni čašu pa je stavi preda se. – Ubio je čoveka tim kopljem. Video sam kako se iz tog oružja širi vatreni oblak koji je žrtvi razderao leđa. – Iz tog koplja ne izlazi samo vatra – reče Injacio. – U Fon Kverfurtovom telu je bilo ostataka projektila koji mu se zario u kožu. Ali bilo je previše mračno, a ja u onoj žurbi nisam stigao pažljivije da zagledam. – I u telu prethodne žrtve bilo je komadića projektila – potvrdi Suže. – Ali ja sam, za razliku od vas, mogao da ih proučim. Ličili su na krhotine nekog ovalnog predmeta, keramičkog. – Keramička jaja – frknu Uberto, koji se, i protiv svoje volje,
zainteresovao. Onda se obrati ocu: – A šta ti tražiš? Nas se ovaj slučaj ne tiče. – Zar nisi znatiželjan? – upita ga otac. – Znatiželjan? – Uberto ljutito iskrivi lice. – Možda bih i bio da nisam besan što si propustio zaradu. I jedva čekam da se vratim kući, ženi i detetu. Injacio ga zamoli za malo strpljenja pa se ponovo okrenu ka Sužeu: – Zašto taj vitez ubija ljude? Lekar se smrknu pa u po glasa opsova, otkrivajući ozbiljnu duševnu iscrpljenost i nepodnošljiv osećaj nemoći. Šta god da mu je pritiskalo pleća, jasno je bilo da je na izmaku snaga i nestrpljiv da se tog tereta reši. Nestrpljiv i prestravljen. Uberto primeti još nešto, izvesnu ozlojeđenost ili možda grižu savesti i zaključi da ga je olako procenio. Gledao ga je kako klima glavom, više za sebe, kao da je doneo neku važnu odluku. Potom je otvorio bisage koje je nosio prebačene preko ramena. Izvadi iz njih uredno savijen ogrtač sa zlatovezom, nesumnjivo veoma vredan. – Bojim se da ovog hoće da se domogne – reče Francuz. – Strelčevog ogrtača. Injacio je sa sve većim zanimanjem proučavao vez na sredini ogrtača. Vitez koji prinosi kažiprst usnama. Jezik za zube, govorila je ta figura, ćuti ili si mrtav. U drugoj ruci držao je luk, nisko, ali ipak preteće. Vitez nije bio ratnik, već lovac. To se moglo naslutiti po lakoj konjskoj opremi, po dostojanstvenom držanju viteza koji nije imao ni šlem ni štit. Duge kose i brade, izgledao je kao kralj, ali ne kao neki običan monarh. Bilo je nečeg drevnog i iskonskog u njegovom gospodstvu, kao u asirskih vladara. – Ovo je nedavno izvezeno, ali motiv je vrlo star – zaključi trgovac. – Izuzetno star. Suže slegnu ramenima. – Svakako krajnje neobičan ogrtač – nastavi Injacio. – Kome je bio namenjen?
– Ne mogu ni da nagađam – odvrati lekar. – Moje je bilo samo da ga predam Gebeardu fon Kverfurtu, u ime onog ubijenog. – Govorite o čoveku u Parizu, kojeg je ustrelio onaj vitez? Suže klimnu glavom. – O onom koji je čuvao ogrtač pre mene. – Nije isključeno i da je Fon Kverfurt bio samo posrednik, sumnjam da je bio toliko imućan da bi mogao da priušti ovako nešto. S druge strane, takva dragocenost zacelo ima vrlo preciznu svrhu, u suprotnom ne bi sejala smrt za sobom. – Pod uslovom – umeša se Uberto – da je to motiv ubistava. Lekar se ravnodušno osmehnu. – Kako god bilo, Gebeard fon Kverfurt je mrtav. Ostalo je manje važno, budući da ne znam kome sada da se obratim. Injacio ga osmotri. Šta god da ga je nateralo da se ne odvaja od tog ogrtača, jasno je da mu je sada svega dosta. Bio je prestravljen, iako se trudio da sakrije strah. U uobičajenim okolnostima, takav čovek se nipošto ne bi poverio strancima, a on je to učinio svojevoljno. Kako bi potvrdio svoje pretpostavke, trgovac mu ponudi rešenje: – Da sam na vašem mestu, upitao bih kanonika Alfana – reče. – Dobro je poznavao Gebarda fon Kverfurta. Možda bi on mogao da vam pomogne. Sužeovo lice sinu. – Zahvalan sam vam za savet, gosparu. Gde mogu da ga nađem? Injacio se osmehnu. – Živi nadomak katedrale. Ako je živ i zdrav izašao iz katakombi, čemu se iskreno nadam, tamo ćemo ga naći. – Naglo ustade, pa lupnu Uberta po ramenu. – Moj sin i ja ćemo poći s vama. Časni Alfano nam duguje novac za pružene usluge. Suže ne bi mogao da objasni zašto je ukazao poverenje upravo toj dvojici Hispanaca, ali posle dugog putovanja osetio je potrebu da se nekome poveri. Osim toga, još se nije oporavio od dvonedeljnog druženja s Raonom od Balbana koji se, kako bi izbegao klaviđerske straže, zaputio kroz apeninske šume. Iscrpljujuć poduhvat koji je Suže delio s neotesanim i nasilnim
vojnicima, ne računajući Tomazovo nepodnošljivo prisustvo. Kratak predah nadomak tvrđave Mondragone donekle ga je okrepio, ali sada je, u srcu Napulja, ponovo upleten u tragediju. Nije ga potresla samo Fon Kverfurtova smrt. Prekasno je shvatio da je naleteo na opasnog čoveka. Taj Injacio iz Toleda sigurno je trgovac relikvijama na kojeg ga je upozorio Rikardo iz San Đermana. Nekromant, po monahovim rečima ili bar osumnjičen za bavljenje nekromantijom. Nažalost, Suže je to sa zakašnjenjem dokučio, te je morao da spase što se spasti može, trudeći se da prikrije iznenađenje ali i što više podataka, mada je ponešto ipak morao da mu kaže. Osim toga, ako što pre ne nađe rešenje, preti mu opasnost da skonča kao onaj Švaba i Fon Kverfurt. A trgovac iz Toleda delovao je dovoljno razborito da bi se pouzdao u njegove savete. Ali njemu nije mogao da veruje. Čak i da nije nekromant, taj Hispanac je delovao mutno. Dok je koračao pored njega, ka domu kanonika Alfana Imperata, Suže shvati da mu se zagonetni trgovac nimalo ne sviđa. Pokušao je da mu „pročita” lice, usredsredivši se na istaknuta svojstva. Nemirne bore na čelu svedočile su o dugim putovanjima i rasplinutim mislima, a oči boje smaragda sve vreme su ga gledale iskosa, kao u kakvog prepredenog stražara. Nije ni čudo, zaključi. Otac ga je naučio da ne veruje Hispancima, naročito onima koji liče na Mavre, a Injacio iz Toleda je imao izražene mavarske crte lica. Čak je i govorio nekim egzotičnim naglaskom, a smeh mu je bio potuljen, podmukao kao oštrica bodeža. Za razliku od njega, Uberto je delovao uravnoteženo. Otvoreno je govorio šta misli, gotovo impulsivno, no iako predvidiv, delovao je kao tvrd orah. Bio je previše pronicljiv i previše sumnjičav da bi se Suže ponadao kako će ga pridobiti. Osim toga, mogao se zakleti da tom momku nije drag. Kad je malo bolje razmislio, uplašio se da je reagovao nerazborito. Čemu može da se nada od te dvojice? Sa smrću Gebearda fon Kverfurta nestala je i mogućnost da se dokopa drakonita. Možda bi najbolje bilo da pošalje dođavola ceo taj
slučaj, dok još ima vremena da se povuče. Treba da pobegne u Salerno. Njegova budućnost je tamo, a ne u napuljskim uličicama. Što dalje od vitezovog koplja. Međutim, nešto je ostalo nerazrešeno. Ogrtač. Nije bilo svrhe da se zavarava. Nosio ga je stotine kilometara, sa svakim korakom se sve više približavajući istini. A posle Švabinih reči i posle milanske avanture, Suže je postao opsednut tom pričom. Nije isključeno da još može nekako da se okoristi tim slučajem... Zato je, uprkos želji da se što pre reši tog Injacija iz Toleda, naterao sebe da istrpi. Još malo, hrabrio se. Kuća Alfana Imperata uzdizala se u centru grada, nadomak Katedrale Santa Restituta. Prizemna građevina sazidana od drveta i porfira kao većina okolnih zdanja. Nedaleko od nje, ispred katedrale, ogroman bronzani konj propeo se na mermernom postolju privlačeći poglede prolaznika. Injacija i njegovu družinu dočeka žena bujnih prsa, s držanjem ugledne gospe. Trgovac joj se nakloni pa je upita za kanonika, naglašavajući da je reč o izuzetno važnoj stvari. Istini za volju, samo je želeo da pronikne u srž događaja, da otkrije stranu koju mu je Suže od Peti-Ponta prećutao. Bilo je očigledno da taj francuski lekar zna mnogo više no što je rekao. Žena se zagleda u njega podbočivši se, a onda ih pusti u kuću. Izvesti ih da se kanonik nedavno vratio pa ih provede kroz prljave i neuredne odaje. Stigoše u sobičak bez prozora, pun knjiga, svetih ikona i figurica. Alfano je sedeo na drvenoj stolici s krpom na čelu i nogama u lavoru s vodom. Delovao je prilično iznureno; ruke su mu mlitavo počivale na naslonima kao da u njima nema trunke snage. – Monsinjore, evo vam još gostiju – najavi gospa kad je ušla u sobu. Prelat se polako okrenu ka pridošlicama. Čovek na umoru, reklo bi se, no kad je ugledao Injacija, iz očiju mu sevnu gnev. Baci onu krpu na pod pa skoči na noge, uperivši prst u njega. –
Vi... Vi! – prosikta. – Kako se usuđujete da mi se pojavite pred očima?! Trgovac raširi ruke, praveći se da ne razume. – Nitkove! – prasnu Alfano. – Ostavili ste me samog u onom mraku! – Časni oče, u pitanju je nesporazum. To sam učinio kako bih vas zaštitio – slaga Injacio. – Pošao sam za ubicom kako bih se uverio da vam neće nauditi. – Kako da ne! Umalo sam umro od straha! – Alfano ponovo sede pa sačeka da mu sluškinja obriše noge, a onda navuče pantofle pa se ratoborno dogega do trgovca. – Da nije bilo žbira, i dalje bih čučao tamo, u katakombama! Niste znali da je bez osvetljenja praktično nemoguće izaći iz napuljskih katakombi? – Najvažnije je da se vama ništa nije desilo – slatkorečivo će Injacio, pokušavajući da ga odobrovolji. – Šta su to katakombe? – oglasi se Tomazo, privukavši pažnju na sebe. Uberto ga pomilova po glavi pa mu šapnu nešto na uvo, ujedno prateći razgovor. Kanonik je i dalje bogoradio, ali sa sve manje žestine. Zacelo nije bio zlopamtilo, ali ne zato što je imao dobru dušu, već zato što je previše lenj da bi istrajao u gnevu. Nedugo zatim, lice mu se smrknu. – Siroti Gebeard... reče, pa se lupi po čelu. – Mnogo mi je žao zbog njega! Bio je tako pouzdan... Tako pošten... Trgovac samo izvi obrvu. Alfano je u tom gestu nesumnjivo nazreo izvesno neslaganje i prekorno ga je odmerio. – Dobro, šta hoćete od mene? – Da zaključimo posao – odvrati Hispanac. – Časni otac sigurno nije zaboravio da je zadržao... kompozit. – Mislite na krv. – Kanonik pokaza na bočicu, već izloženu na jednoj polici. – Čudesnu krv. – Zovite je kako vam je volja. U svakom slučaju, zaboravili ste da je platite. – Stvarno? Ja sam mislio... – Biće da ste se zbunili usled onog meteža – prekinu ga Injacio. – Činjenica je da nisam dobio ugovorenu nadoknadu.
– U pravu ste, sad se sećam. – Alfano priđe stolu zatrpanom pergamentima. – Ako se ne varam, reč je o sto tarija – pa prinese svetlu škrinjicu punu novca. – Sto pedeset – ispravi ga trgovac, zagledavši se u zlatne skude pred sobom. Trgovina na italskom poluostrvu prilično je zamršena rabota zbog raznih valuta koje se koriste u gradovima. Tari, denari, mankuzi, venecijanski groši... Trebalo je biti vešt u računanju da bi se izbegle prevare. – Osim toga, rekli smo da ću dobiti i novac za plovidbu do Španije. Alfano je rasporedio tarije na gomile od po deset kovanica. – Već odlazite? Tako brzo? Neobično pitanje, pomisli Injacio. – U današnje vreme nije mudro predugo se zadržavati u Sicilijanskom kraljevstvu – odvrati, pa stavi novac u džep. – Potpuno vas razumem – reče kanonik. – Neredi koje su prouzrokovali klaviđeri, glasine o carevoj smrti... U tom trenutku Suže istupi, nakašljavši se. – Ako časni otac dozvoli, nešto bih vas pitao. Alfano ga radoznalo osmotri, kao da ga dotad nije ni primetio. – U vezi sa čim, gosparu? – U vezi s Gebeardom fon Kverfurtom. – A ko ste vi, kad se zanimate za njega? – Magister medicinae. Dolazim iz pariskog Studijuma. – Zadivljujuće. Slušam vas. – Hvala vam – reče Suže, pa nepoverljivo pogleda Injacija i Uberta. – Ali radije bih nasamo da popričamo.
10. Ulfus je bio rodom iz Tikili Taša, Šume straha. Detinjstvo je proveo na obalama Dunava, u zemlji na tromeđi latinskog, grčkog i slovenskog jezika, nikad ne dokučivši od kojeg potiče jezik kojim se on služi. Kad malo bolje razmisli, nije znao ni kom bogu upućuje molitve. Onom kojeg slavi Rimska crkva, u kojem su sjedinjeni Otac, Sin i Sveti duh, ili onom vizantijskom, s kojim je Sveti duh povezan posredstvom Sina, a ne ishodi direktno iz Njega. Sve u svemu, zanemarljiv problem, budući da je Ulfus u svome umu zamišljao samo jednog boga: troglavog lovca koji na konju prelazi preko zvezdanog neba. O njemu su pripovedale legende predaka, Tračana i drevno nadgrobno kamenje zaboravljeno na rubovima šuma i u nekropolama. Ulfus se često pitao zašto lovac ima tri glave i zašto jedan bog mora da dokazuje svoju nadmoć posredstvom čudovišnog obličja. Onda je shvatio. To obličje je čudovišno samo za smrtnike, jer oni u svom umu ne mogu da dokuče ideju božanske ili paklene moći. Baš kao u onom slovenskom spevu, kojim se tvrdi kako junak Musa ima tri srca i tri para rebara. Videh u Musi tri srca junačka. Tri niza rebara videh, jedan iznad drugog. To ne svedoči o Musinom izobličenju, već o njegovoj veličanstvenosti. Triput je veličanstveniji od čoveka. Toj veličanstvenosti i Ulfus je stremio, a dostići će je tek kad okonča svoju misiju. Moraće da se dokopa Strelčevog ogrtača, po cenu da ubije svakoga ko pokuša u tome da ga spreči. Trojicu je već uklonio. Zbog trećeg smaknuća morao je da siđe s konja i da se spusti u katakombe San Đenara. Nerado je tako ubijao, čak i kad okolnosti zahtevaju. Kako god bilo, uzalud se trudio. Ogrtač kao da je u zemlju propao. Ostalo mu je još malo vremena da okonča zadatak i već je strepeo da mu nije dorastao. Ako omane, Mudrac mu nikad neće oprostiti. Mudrac. Ulfus ga je gledao kako čini nezamisliva čudesa. Slušao ga je kako izgovara proročanstva koja su se kasnije
obistinila. Gledao ga je kako leči ljude od opakih zastrašujućih boleština. Čuo ga je kako otkriva tajne nebesa i podzemnog sveta. I dobio je dar od njega. Vatreno koplje. U pakao bi sišao kad bi mu on naredio, samo da bi mu udovoljio. Kada bi odbio, Mudrac bi ga podvrgao kaznama kakve nije mogao ni da zamisli.
11. – Bednik! – zareža Injacio, ostavljajući iza sebe kuću kanonika Alfana. – Na šta se ti žališ? – upita ga Uberto. – Papreno smo naplatili, a pritom nismo dovedeni u vezu s ubistvom Gebearda fon Kverfurta. Odgovor je izostao, kao i bilo kakva primedba. Sa svakim korakom, Injacio je postajao sve natmureniji. Uberto ga je krišom pogledao, očekujući neku reč, mada je dobro znao da je neće dočekati. Bar zasad. Injacio je imao običaj da kinji ljude svojim ćutanjem. Samo neki ćuti, pomisli mladić. Jasno mu je bilo zašto je ovaj toliko gnevan. Keramički projektil, vitez izvezen na ogrtaču, kao i onaj od krvi i mesa koji je izjurio iz katakombi... Taj sled događaja zaveo je njegovog oca, koji je sve zaboravio, povevši se za pesmom sirena. A bednik kojeg je pomenuo bio je Suže od Peti-Ponta, onaj nadrilekar odbojnog lica koji je odlučio da tu priče istrese Alfanu Imperatu i to nasamo. Uostalom, imao je pravo na to, samo što Injacio, izgleda, nije bio saglasan s tim. Ali Uberto je želeo da se vrati svojoj porodici i ništa ga drugo nije zanimalo. Zapravo, skoro ništa. Ruku na srce, žao mu je bilo da ostavi malog Tomaza sa Sužeom. Rado bi ga poveo sa sobom i starao se o njemu, da mu maleni nije rekao da u Napulju ima rođake kojima će se uskoro pridružiti. Ali Injacio je bio drugačiji. Pod izgovorom da trguje relikvijama, dobar deo života proveo je razotkrivajući misterije. Radoznalost ga je poput vučjeg nagona vodila stazama znanja i pustolovina, sprečavajući ga da se zaustavi. Uberto nije odobravao takav život. Da se on pita, nikada ne bi zanemario svoja osećanja da bi jurcao za senkama. Kad su s Gornjeg trga zašli u Virovitu ulicu, suton je već klizio kroz mrežu rublja okačenog da se suši. Uberto namesti kapu pa pogleda uvis, privučen obrisima morskih ptica koje su
osvajale nebo. Kad ih je izgubio iz vidokruga, nije više mogao da podnese tišinu. – Suže od Peti-Ponta nije naša briga – promrmlja, zabacivši udicu. Otac ga rasejano pogleda. – Možda si u pravu. Ipak... – Znao sam da će uslediti „ipak”. Injacio je to shvatio kao poziv da nastavi. – Šta je to nateralo jednog pariskog lekara da putuje čak do Napulja samo da bi predao neki ogrtač? – Priznajem da deluje pomalo neobično. – I šta to tera jednog viteza da ubije svakog ko zna za pomenuti ogrtač? – Mislim da sam ti to već rekao. Ne možeš dokazati da je Fon Kverfurtovo ubistvo povezano s ogrtačem. – Ipak, to je vrlo uverljiva pretpostavka. Imaj na umu da se Suže prihvatio zadatka u ime ubijenog čoveka... Čoveka koji je pre njega čuvao ogrtač. Dva ubistva povezana s istim neznancem donekle izazivaju sumnju, zar ne? – Verovatno si u pravu. Ali potraga za istinom mogla bi nas naterati da se pridružimo tim leševima, što bih ja rado izbegao. Istini za volju, čak ni Francuz mi ne odaje utisak čoveka spremnog da se žrtvuje. – Možda si bliži istini no što misliš. – Šta hoćeš da kažeš? – upita Uberto i odmah se pokaja što nije oćutao. Otac je uspeo da mu pobudi radoznalost. – Reklo bi se da Sužea ne pokreću ideali. Biće da je umešan u slučaj koji prevazilazi njegove sposobnosti, te sad gleda da se što pre izvuče kako i njega ne bi ubili. – Tim gore po njega. – Ne bi to rekao tako nehajno da si video Fon Kverfurtovo ubistvo. Zaista jeziv prizor. Da budem iskren, ne znam kako bi se završilo da je Suže naleteo na tog viteza. A imajući u vidu da lekar nije bio sam... – Nije pošteno – prekide ga Uberto. – Zašto? – Navodiš me na pomisao da ni Tomazo nije bezbedan.
Primetio si da mi je taj dečak prirastao srcu i nadaš se kako ćeš me navesti da krenem za njim i njegovim zaštitnikom ne bih li se uverio da ih vitez neće napasti. A onda ćeš se velikodušno ponuditi da mi pomogneš kako bi zadovoljio svoju radoznalost. – Zadovoljan sam – osmehnu se Injacio. – Postaješ nedokučiviji od mene. – Čak i da je tako, nećeš me uvući u to. Tomazo ima rođake u Napulju, uskoro će biti bezbedan. Trgovac podiže ruke u znak predaje. – Onda je sve rešeno. – Biće, kad odemo odavde – odvrati Uberto, pustivši korak. – Nije mudro zadržavati se među ovim zidinama, i to ne samo zbog ogrtača. Priča se da su klaviđeri pred gradskom kapijom, da ne pominjem papine uhode koje već vršljaju unutar zidina. Podsećam te da ovde nismo dobrodošli. I zato ću, uz božju pomoć, ujutru zaploviti ka Španiji, s tobom ili bez tebe... Nije dovršio rečenicu. Jedna žena izbi iz sporedne uličice i stade ispred njih. Uberto ju je odmah prepoznao, bila je to bludnica koja je nešto ranije gledala njegovog oca. Nije stigao ni da se zapita otkud ona tu, kad ga pogodi neprijatno iznenađenje. Injacio je nesigurno prišao ženi. – Ermelina, to ste zaista vi – reče joj. – Ono danas, na ulici, pomislio sam da sam se prevario. Žena uzmaknu za jedan korak. – Dvoumila sam se da li da vam se javim, gosparu – odvrati. – Bilo mi je neprijatno što ste me videli ovakvu... Onda sam se predomislila, pobedila je želja da razgovaram s vama. Uberto je ćutao rastrzan između srdžbe i znatiželje. – Mnogo je vremena prošlo – nastavi Injacio nešto tiše. – Šta vam se dogodilo? – Šta mi se dogodilo? – Gorak osmeh zalebde na ženinim usnama. Lice propale i razočarane žene za kojom su nesumnjivo čeznuli mnogi muškarci. Ipak, Ermelina reče da se udala za pogrešnog, za jednog napuljskog vojnika, kockara i pijanicu, uz to sklonog nasilju. Poverila mu je kako je godinama trpela batine i poniženja, ne mogavši da načini preokret. – Ne znate vi kako je
to, gosparu – reče na kraju. – Tako dobar čovek ne može to znati. Nisam ja dobar čovek, kao da su govorile trgovčeve oči. Ja sam sebičnjak koji zapostavlja svoju ženu, lažljivac oguglao na životne nepravde. Na kraju pogleda sina, kao da mu duguje objašnjenje. Ali Uberto je odbio da shvati, budući da ta žena nije njegova majka. Nema razloga da bude toliko kivan, pomisli Injacio. Ermelina kao da nije prozrela napetost koja je zavladala između njih dvojice i nastavila je da priča. Nedugo posle venčanja, njen muž je proćerdao svu imovinu i kako bi se izvukao iz besparice, prisilio ju je da se prostituiše s vojnicima iz njegove kasarne. – Tada mi je pogazio ponos – rekla je. – Pretvorio me je u krpu, bez volje i samopouzdanja. – Sve se okončalo smrću njenog muža kojeg je neko u tuči među vojnicima ubo u stomak. Odjednom je bila slobodna, ali i primorana da se sama o sebi stara. Kako nije videla drugi izlaz, nastavila je da prodaje svoje telo. – Dopustite mi da vam pomognem – ponudi trgovac. Ermelina odmahnu glavom. – Vi ste već dovoljno učinili, Injacio iz Toleda. Nekada davno, u drugom životu. Sad je kasno, ne možete me spasti. – Spustila mu je ruku na rame i još jednom ga prodorno pogledala. – Drago mi je što sam vas videla. To rekavši, okrenu se i ode. Uberto bi se zakleo da ju je, trenutak pre no što se okrenula, video da plače. Injacio je gledao za njom, ćutke, skupivši se u svom ogrtaču, a na kraju odmahnu glavom kao da se budi iz ružnog sna. – Pomenuo si da treba da idemo na spavanje – reče sinu, ponovo ravnodušan. – Rekao bih da je to odlična zamisao. Uberto je ćutao. Prizor kojem je prisustvovao pokazao mu je da i dalje zna vrlo malo o svom ocu. Za neke događaje nikad nije čuo; nerasvetljeni i nedokučivi, prisiljavali su ga da oca gleda kao potpunog stranca. Dok ga je obuzimala emotivna iscrpljenost, rasprava o Sužeu od Peti-Ponta sve više je bledela,
gotovo beznačajna. Ušli su u gostionicu nadomak južnih zidina, nedaleko od luke. Naumili su da tu sačekaju prvu lađu koja plovi za Španiju. Iako im je upravo kanonik Alfano preporučio to mesto, obreli su se u sobi u kojoj je bilo već šestoro gostiju, sa slamaricama odvojenim običnim zastorima. Bolji smeštaj neće naći, rekao im je gostioničar. Napredovanje klaviđera naterao je stotine izbeglica da krenu put Napulja, gde su zauzeli sve gostionice i konake. Nije im bilo druge do da se zadovolje ponuđenim, te su polako počeli da se pripremaju za počinak. Uberto je oduvek muku mučio da zaspi u takvom okruženju. Obično bi do svitanja lebdeo u nepodnošljivom dremežu, ne mogavši da razdvoji stvarnost od sna. Zato nije ni mogao, dok je ležao pod pokrivačima koji su odisali mirisima drugih ljudi, odmah da se seti odakle mu je poznat glas koji ga je dozivao po imenu. Otvori oči i pred sobom ugleda obrise nekog deteta u senci. Uspravi se na slamarici i spusti mu ruke na ramena, kako bi se uverio da to nije samo priviđenje. Ne, reče u sebi. To je Tomazo, oznojen i prestravljen. – Šta se dogodilo? – upita ga, primetivši da je gluvo doba noći. – Kako si nas našao? – Gosparu Uberto, hvala bogu što ste živi i zdravi! – reče maleni i ne osvrnuvši se na njegova pitanja. – Uhapsili su Sužea! – Zašto? Zastori pored slamarice se razmakoše, otkrivši Injaciovo lice. Dečak se trže, no Uberto mu pokaza da nastavi. – Neki germanski sveštenik – pričao je Tomazo – došao je u kanonikovu kuću pošto ste vi otišli, dok je Suže razgovarao s Alfanom Imperatom. – I onda? – upita trgovac. – Obojicu je ispitivao, pitao ih je da li su čuli za neku sektu... Ne sećam se kako se zove. Uberto klimnu glavom, kako bi mu pokazao da mu veruje. –
Nastavi. – Isprva je taj sveštenik bio dobar i ljubazan, a onda je optužio Alfana i Sužea za nekromantiju, uveo je žbire i uhapsio ih. Obojicu. Hvala nebesima da na mene niko nije obraćao pažnju, pa sam pobegao. Uberto je bio zadivljen dečakovom prisebnošću. Uostalom, čim ga je upoznao, shvatio je da Tomazo nije obično dete. Ipak, nešto mu nije bilo jasno. – Trebalo je da odeš svojim rođacima, umesto što si došao ovamo. Zar nisi rekao da žive u Napulju? – Znam kako se zovu, ali ne znam gde žive. Za razliku od vas dvojice, ja sam bez po muke stigao do luke... – Ali kako si znao? – upita trgovac. – Samo je Alfanu bilo poznato gde ćemo odsesti. – Od njega sam i čuo – odgovori Tomazo, nateravši ih da se trgnu kad je dovršio: – kad ih je germanski sveštenik pitao za vas. Injacio skoči na noge. – Pitao je za nas? – Da, dolazi po vas. Sa žbirima. Spakovaše stvari u zavežljaj i navrat-nanos izleteše iz gostionice. Odlučiše da bi najbolje bilo da krenu ka doku i ukrcaju se na prvu galiju koja isplovljava, ali Injacio je znao da nijedan brod neće isploviti pre svitanja. Zato predloži da se negde sklone i da sačekaju jutro, a da se zatim neprimetno ukrcaju. Strah da će upasti u kandže tajanstvenog germanskog sveštenika nadvladao je želju da sazna istinu o Strelčevom ogrtaču. To saznanje trgovca je bezmalo razočaralo. Nikad mu se još nije dogodilo da strah pretpostavi svojoj žeđi za znanjem. Možda sam ostario, pomisli, ali osećao je da nije to u pitanju. Bar ne sasvim. Obuzeo ga je osećaj opasnosti kakav dotad nije iskusio. Tokom svih tih godina lutanja uspevao je da izbegne svakojake zamke, a te noći nije bio dovoljno oprezan da oseti Lovčev dah na sopstvenom vratu. Da nije bilo Tomaza, završio bio kao Suže i Alfano. Nije smeo ni da zamisli kakva sudbina čeka tu dvojicu nesrećnika... I dok je hitro napredovao kroz mrak, nastavio je da ispituje
dečaka. Tomazo mu je otkrio da je slušao Sužeov i kanonikov razgovor, pre no što ih je Germanin prekinuo. Razgovarali su o Gebeardu fon Kverfurtu i o Strelčevom ogrtaču, o kojem je Alfano, izgleda, mnogo toga znao. Pošto je shvatio da se ogrtač nalazi kod Sužea, prelat je zahtevao da mu ga pokaže, pomenuvši izvesnog učenjaka iz Toleda o kojem lekar ništa nije znao. Na svoje iznenađenje, Injacio nasluti da je i kanonik bio umešan u slučaj s ogrtačem, iako to nije mogao da dokaže. Dečak opisa šta se dogodilo kad je upao germanski sveštenik po imenu Konrad fon Marburg, kojeg je zanimalo ubistvo u katakombama. Tvrdio je da je video telo Gebearda fon Kverfurta i da je prepoznao znake na njegovoj ruci. Iste znake video je i na rukama ostalih žrtava. Da, ponovio je Tomazo. Konrad je rekao ostalih žrtava, ne navevši njihova imena. Ali trgovca je uznemirilo ono što je posle toga čuo. Konrad je zahtevao da mu kažu ko je treći čovek iz katakombi ispod Kapodimonta, a ona dvojica su mu istog trena rekla da je to Injacio iz Toleda, detaljno ga opisavši. Kako izgleda, odakle je došao, šta se o njemu priča, s kim putuje... Germanski sveštenik sve je hteo da zna, a naposletku je uhapsio Sužea i Alfana, otkrivši da radi po papinom nalogu. – Baš tako je rekao? – prekinu ga Uberto, smrknut. – Po papinom nalogu? – Da – odgovori dečak. – A Strelčev ogrtač? – upita trgovac. – Jel’ i to odneo? – Ni Suže ni Alfano ga nisu pomenuli – otkri Tomazo. – Sigurno je ostao u kanonikovoj kući. – A ti si pobegao – nadoveza se Injacio, pokušavajući da rekonstruiše događaje. – Ali kako si stigao pre tog Konrada fon Marburga, ako je i on pošao za nama? Trebalo ti je mnogo vremena da se snađeš. – U pravu ste, gosparu – potvrdi Tomazo. – Stigao sam pre tog sveštenika zato što je on najpre hteo da ode negde drugde.
– Gde? – Ne znam, nije rekao. Ali videlo se da žuri. U međuvremenu su izašli iz uličice u kojoj se nalazila njihova gostionica. Injacio je naumio da krenu ka doku, kako bi se sakrili između čatrlja moreplovaca i ribara. Zurio je čas u Tomaza, čas ispred sebe, obuzet brigom koja je rasla sa svakim otkucajem srca. Zašto je taj Fon Marburg uhapsio Sužea i Alfana? I šta hoće od njega? U tom trenutku sva pitanja padoše u vodu. Na kraju ulice ugleda četvoricu vojnika. – Dečak! – uzviknu jedan od njih, pokazavši na Tomaza. – Prepoznao sam ga. – To su sigurno oni! – doviknu drugi. – Za njima! I potrčaše za malom družinom. Uberto zgrabi dečaka za ruku i potrča, a Injacio za njima. Skrenuše u prolaz između niza drvenih kuća i mnoštva amfora, gazeći po barama. Progonitelji su vikali za njima. Prolaz se pretvori u lavirint zamandaljenih kapija, razlabavljenih i klizavih kocki pod nogama. Injacio zape za jednu i pade. Uberto se vrati do njega, uhvati ga za ogrtač pa snažno povuče ne bi li ga osovio na noge. Trgovac zadihano produži, ali jedan žbir ga sustiže. Pokuša da se otme, ali ovaj ga savlada. Uberto zastade da mu pritekne u pomoć, kad ugleda još jednog stražara u seni. Izbegnu ga i potrča, ali pade nauznak, primetivši da je izgubio Tomaza. Treći vojnik približavao se psujući, a za njim još jedan. Uberto se okrenu na stomak pa krenu četvoronoške, a onda se ispravi i potrča hitro kroz mrak, s progoniteljima za petama. U jednom trenu ulica se zatvori ispred njega. Zastade gledajući u istrulela vrata, a onda svom silinom jurnu na njih i izvali ih ramenom, srušivši se u nekakvom skladištu. Zapahnu ga vonj starudije, ribarskih mreža, krhotina amfora i... uto ugleda stepenice koje su vodile u podrum. Ne razmišljajući, sunovrati se niz deset, dvadeset stepenika, jedva se držeći na nogama. Iza
njega su odjekivali glasovi. Zastao je tek kad je shvatio da se obreo u nekakvoj kripti. Načas pomisli da je u klopci, a onda u mraku ugleda zasvođen prolaz. Zaputi se ispod luka, pređe još jedan hodnik, pa ponovo niz stepenice, sve vreme se pitajući šta se dogodilo njegovom ocu i dečaku. Ali nije imao izbora, zaustaviti se nije smeo. Produžio je s rukama ispruženim preda se, napipavajući oguljene zidove i paučinu. Ne zaustavljaj se, ponavljao je sebi kad je kročio u ko zna koji po redu hodnik. Ne zaustavljaj se inače će i tebe uhvatiti. A ako se to dogodi, njih dve nikad više nećeš videti. Skrenuo je već drugi ili treći put, budno osluškujući. Ništa se nije čulo osim udaljenog žubora vode. Možda su njegovi progonitelji odustali, možda je spasen. Ali nije smeo da rizikuje. Sačekaće kako bi se uverio da je bezbedan, a onda će smisliti kao da spase Injacija i Tomaza. Uto mu sinu da najpre mora da reši jedan problem. Izgubio se.
12. Nečastivi je bio u toj odaji. Još je osećao njegovo prisustvo, njegov koban dah. Čak i predmeti, njihov raspored, otkrivali su nešto zlokobno, a o simbolima da i ne govori... Ali Konrad fon Marburg je osećao to pre svega u sebi. Poznat mu je bio taj nadražaj u nozdrvama i u donjem trbuhu, koji se zatim širio do slepoočnica, izazivajući sve veći nemir. Rođen je s tim darom. Od malih nogu je mogao da oseti vonj greha, a s vremenom je naučio da ga prepozna ne samo u ljudima već i u raznim odajama, poput masnog traga koji je ostao iza nečistih reči i dela. Izučavanje teologije pomoglo mu je da shvati kako to nije običan dar, već predodređenost za sveštenički poziv. Zato je i postao sveštenik i negovao je tu sposobnost, učeći da u grčevitim kricima i samrtnom hropcu razluči istinu od laži. Uverenje da izvršava božje poslanje – misiju – podsticalo ga je da se usavršava. Tako je postao lovac. Omiljen plen bila mu je jeres. Najpodmuklija duševna boljka, sposobna da se krišom uvuče u ljudski um, ne odajući svoje prisustvo i da malo-pomalo podrije pravu veru, sve dok je ne svede na trulu lešinu. Kad se pokaže, već je prekasno i može se iskoreniti samo čistotom vatre. Ali postoji još jedna vrsta jeresi naročito gnusna i zastrašujuća, jer je plod slobodne volje. U tom slučaju jeretici su potpuno svesni da protivreče pravilima katoličanstva i uporno ih krše, do samoga kraja bogohulno kaljajući veru s plamenih lomača. Njih pokreće gordost. Evina gordost. Luciferova gordost. Ne postoji teži greh. Gordost navodi čoveka na neposlušnost, na pomisao da je mudriji od ostalih i na poricanje božanskih zakona zarad stvaranja sopstvenih. I mada neki to brkaju sa slobodom, Konrad fon Marburg je u tome video samo Zmijinu zamku. Nije imao iluzija u vezi s tim, znao je da mnogi ne misle tako. Ali istinska sloboda je samo jedna i svodi se na
prepuštanje Pastirovom vođstvu. Drugačije ne može biti, jer onaj ko ne sledi Hristosa, sledi Satanu. Extra Ecclesiam nulla salus,9 često je voleo da kaže. I svakome ko se drzne da se odvoji od stada kako bi se odmetnuo stazom kojom ga samo sopstveni pogled vodi, on bi pre oči iskopao no što bi ga prepustio spletkama Nečastivog. Učinio bi to iz hrišćanskog milosrđa. I iz čistog zadovoljstva. – Preuzvišeni oče – začu se glas, a Konrad se priseti da se nalazi u jednoj odaji, u gluvo doba noći, s poslanjem koje treba da izvrši. Okrenu se ka čoveku koji mu se obratio. Galvano Punđilupo, plaćenik klaviđer, koji je u njegovu službu dospeo milošću papinom. Nikakvih zamerki Fon Marburg nije imao na tu hulju plaćeničku koja je isplivala iz nekog kanala na severu Italije. Ni valjan ratnik nije bio, kako se pričalo, ali odlikovao se izvrsnim sposobnostima psa tragača. Od malih nogu je navikao da njuška po blatu. Sam je to otkrio Konradu prilikom njihovog prvog susreta. Ako Konrad traži nekoga ili nešto, Punđilupo ga neće izneveriti. Pričalo se da je upravo on pronašao skriveno blago Montekasina, a zahvaljujući tom blagu papski izaslanik Pelagije platio je klaviđere. On je našao i Sužea od Peti-Ponta kad mu je Fon Marburg naredio da prati njegov trag iz Milana. Odlično je obavio posao. Sad je trebalo pokazati gvozdenu pesnicu i smrviti neprijatelja. Konrad se ustumarao po sobi, razmišljajući o znacima Nečastivog koje je video među tim zidovima. Proveravao ih je, jedan po jedan, pod svetlošću sveće, sve dok nije obnevideo. Uskoro je trebalo da odmeri snage sa izuzetno pronicljivim čovekom i ništa nije hteo da prepusti slučaju. Tek kad se uverio da je sve sagledao kako treba, obrati se klaviđeru: – Kažite mi, Galvano, jeste li našli Hispanca za kojim tragamo? – Jesam, gospodaru – odvrati vojnik. – Ali sin je pobegao. – Pobegao? – Zavukao se u podzemne prolaze. Ljudi su se plašili da siđu
za njim. Sveštenik se namršti. – Četvorica vojnika su se plašila da zgrabe jednog begunca? – Sujeverni su. – Punđilupo je iznosio činjenice ne otkrivajući osećanja, kriveći lice poput iskusnog grabljivca. – U napuljskim katakombama počivaju davno upokojeni. Konrad ukrsti prste iza leđa i stade ispred njega. Bio je viši i krupniji od Punđilupa. Metalno raspeće na crnoj odori svetlucalo je kao oružje spremno da udari. – A vi, Galvano? Plašite li se vi pokojnika? – Mene nešto drugo plaši – priznade vojnik. – Dobro. – Sveštenik se osmehnu. – Treba ga uhvatiti. Mislim na sina. – Prepustite to meni, preuzvišeni oče. – Punđilupo se udari pesnicom u prsa. – Molim za dopuštenje da radim sam, biće mi lakše. – Samo napred – reče Konrad. – Ali pre no što odete, uvedite Hispanca. Injacija su dva vojnika sprovela ka zapadnim zidinama Napulja. Isprva se uplašio i za sebe i za Uberta, ali usput je potisnuo brigu za sina i postarao se da umiri Tomaza, koji je hodao pored njega, obuzet sve većim strahom. Tako je, kad su stigli do Crkve San Đenarelo, primetio promenu u njegovom držanju, kao da mu je to mesto poznato. Onda se priseti Sužeovih reči: Gebeard fon Kverfurt se smestio u konaku te crkve. Možda ju je dečak prepoznao, budući da je koliko juče bio tu s francuskim lekarom. I na trgovčevo iznenađenje, vojnici ih uvedoše upravo u to zdanje. Injacio je znao šta ga čeka. Nimalo nije sumnjao da će se suočiti sa čovekom koji je naredio da se uhapse Alfano i Suže, ali podozrevao je da to neće biti zvaničan susret. Svakako ga neće izvesti pred crkveni sud, a još ga nisu obavestili ni za šta ga optužuju. Konak San Đenarela nije ličio na gostionicu; bio je to pravi
dormitorijum za sveštenike, sa dodatnim sobama za hodočasnike koji se duže zadržavaju u gradu. Prođoše hodnikom sve do vrata na kojima je stražario vojnik sa njuškom izgladnelog vuka. – Klaviđer – prošaputa Tomazo Injaciju. Trgovac se odmah i sam uveri u to kad je na kopči plaćenikovog opasača uočio grb s dva ukrštena ključa. Simbol plaćenika Svete stolice. – Uvedite Hispanca – začu se s druge strane vrata. Izgladneli vuk klimnu glavom pa naredi jednom vojniku da uvede zarobljenika. Injacio se obreo u maloj radnoj sobi u kojoj nije bilo ničeg osim velike škrinje i radnog stola i nagonski se zaputio ka jedinom izvoru svetla, ka sveći koju je u ruci držao krupan čovek širokih ramena, možda i viši od njega. Čovek sa svećom stajao je nasred sobe, s osmehom na licu, ljubaznim, no ujedno i pretećim. Oči su mu ličile na dve crne jame, bezizrazne kao u ribe. – Dakle, vi ste Injacio Alvarez – reče s preteranom, gotovo grotesknom predusretljivošću. – Injacio iz Toleda. – A vi ste? – Otac Konrad fon Marburg iz Majnca. – Crne oči skoro neprimetno začkiljiše. – A ovo nije bilo pitanje. Trgovac klimnu glavom, trudeći se da prikrije uznemirenost. – Pa dobro, preuzvišeni oče, zašto su me doveli vama? Umesto odgovora, usledi pitanje: – Znate li gde smo sada? – Ne mogu ni da naslutim – slaga Injacio, glumeći žaljenje. – U sobi u kojoj je boravio Gebeard fon Kverfurt – objasni sveštenik – dok nije ubijen. Trgovac raširi ruke. Još jedan tugaljiv gest, još jedna laž. – Izvinjavam se, ali to mi nimalo ne pomaže da dokučim zašto sam se obreo ovde. – Kao da se branite – primeti Konrad. – Možda su moji ljudi previše grubi? Hapšenje vas je potreslo? – Ovo nije hapšenje, već otmica – pobuni se Hispanac pomalo zajedljivo. Uzvraćeno mu je istom merom. – Samo polako, burgmajster mi je dao odrešene ruke.
Injacio nikad nije doživeo tako nešto. Kao da je čovek ispred njega ispuštao nekakvu otrovnu tečnost koja ga je sprečavala da se brani. Biće da je to zbog njegovog pogleda, pomisli. Te proklete dužice nalik crnim ogledalima. Ipak, njegov neprijatelj je bio ljubazan, gotovo blagonaklon. No samo njegovo prisustvo teralo ga je na pokornost, jer je njegov neprirodan mir zapravo samo varka kojom vešto skriva jezivu pretnju. Da bi se oslobodio tog nevidljivog stiska, trgovac se osvrnu unaokolo. Sa svih stana tamni zidovi. Osim vrata kroz koja je ušao, primetio je još jedna, verovatno vode u spavaću sobu. Osim njega, tu je bio još samo sveštenik i vojnik koji ga je uveo. Nešto je nedostajalo. – Gde su francuski lekar i kanonik? – Sve u svoje vreme, gosparu Injacio. – Konrad zavuče ruku u džep odore i izvadi neku staklenu bočicu. Prinese je svetlu. – Znate li šta je ovo? Trgovac pažljivo osmotri, tobože se naprežući da se seti. Šegačenje na račun sagovornika, jedino koje je u tom trenu mogao da dopusti sebi. Prepoznao je tu bočicu na prvi pogled. – Bočica s nepoznatim sadržajem – reče zatim. – Jeste li je već videli? – Pripada monsinjoru Alfanu Imperatu, kanoniku katedrale. – Nije bilo svrhe da se i dalje pravi nevešt. Jasno je bilo da Fon Marburg zna. – Danas ju je kupio od mene. Konradu se omače netrpeljiv uzdah. – Prodajete lažne relikvije – reče, kao da ga upozorava. – Nikad nisam tvrdio da je ono što se u toj bočici nalazi relikvija. Ako je Alfano drugačije razumeo... – Dovodite u sumnju reč kanonika Alfana? Božjeg čoveka? Jedan crkveni zakon odnosi se upravo na ovakve slučajeve. Iako je namirisao zamku, Injacio nije uspeo da je izbegne. Nije predvideo ovakav razgovor. Mislio je da je uhvaćen zato što je umešan u smrt Gebearda fon Kverfurta, štaviše, sam sveštenik ga je naveo na taj zaključak. Možda je Konrad naumio da ga zavara sporednim optužbama, pre no što pređe na suštinu. Trebalo je da prođe probu izdržljivosti. – Nisam
nameravao da prodam tu bočicu kao relikviju – preoblikovao je odgovor s odlučnošću koja je otkrivala izvestan ponos. – Nisam ja kriv što je kanonik pogrešno razumeo. Fon Marburg klimnu glavom. – Uprkos tome, supstanca u ovoj bočici ima neobična svojstva, zar ne? – Ništa posebno. Dobijena je od vulkanskog kamena i na toploti prelazi u tečno stanje. – Niste mi odgovorili. Smatrate li da ta supstanca ima naročita svojstva? – Nema sumnje da su neuobičajena. – Onda ćete se složiti sa mnom da je sve što je neuobičajeno... kako bih to rekao... izopačeno. – Kada je um dokuči, onda to više nije izopačenost. – Zadivljujuće zapažanje. – Nešto blesnu u Konradovom pogledu. – Nego kažite mi, gosparu Injacio, kako objašnjavate ubistvo Gebearda fon Kverfurta? Kao još jednu neuobičajenu pojavu? – Nesumnjivo. Sveštenikov glas pretvori se u šapat: – I to biste pripisali vatrenom principu kao i lažnu relikviju u ovoj bočici? – Ne bi trebalo odbaciti tu pretpostavku. – U strahu da će ga Konrad pogrešno razumeti, trgovac pokuša preciznije da obrazloži: – Možda je reč o reakciji zasnovanoj na principu aristotelovske sympátheiae10. Konrad prinese ruku bradi i kao da se osmehnu. – Znate Aristotelovu filozofiju? – Samo osnove. – A alhemiju? I to znate? Injacio poreknu. Konrad je delovao razočarano. – Kanonik Alfano tvrdi suprotno. Rekao mi je kako ste u njegovom prisustvu upotrebili izraze kao što su kompozit i kalcinacija. – Trgovac zausti da objasni, ali ga sveštenik prekinu. – Ne, molim vas, nemojte poricati. Bilo bi ponižavajuće. Osim toga, Crkva ne zabranjuje alhemiju... zasad. Ali bez brige, pitao sam vas iz puke
radoznalosti. Jednostavno me je zanimalo kako ste stekli obrazovanje. – Nemam šta da krijem. Školovao sam se u Toledu, uz učenjaka Gerarda iz Kremone, u katoličkoj školi pod okriljem Crkve. – U školi za tumače – dovrši sveštenik. Injacio klimnu glavom. – U školi u kojoj kruže prevodi knjiga s grčkog, hebrejskog, arapskog. – Konrad je nabrajao na prste, a onda je stisnuo pesnicu. – Prevodi tekstova za koje se, u izvesnim slučajevima, ispostavilo da su prevratnički. Jeretički. Nekromantski. Trgovac zausti da se pobuni, ubeđen da je brižljivo odabrao reči: – Pokazalo se da su mnogi među tim traktatima bili prosvetljujući za medicinu, pa čak i za izučavanje nebeskih tela. Koristili su ne samo laicima već i Crkvi. – Umešni ste u vođenju razgovora, znate da sačuvate ravnotežu – priznade mu sveštenik. – Uostalom, od vas ništa manje nisam ni očekivao – dodade, pa spusti sveću na sto. U tom trenutku Injacio primeti nešto na drvenoj površini. Neki duguljast zavežljaj. – E pa dobro – Konrad spusti šaku na zavežljaj. – Da li ste, u traktatima koje pominjete, ikada videli ovakve simbole? – I to rekavši, razmota zavežljaj otkrivši njegov sadržaj. Injacio ustuknu, užasnut, ali zadrža ga vojnik koji je stajao iza njega. U zavežljaju se nalazila ljudska ruka, tačnije, podlaktica, uredno odsečena. Cela šaka je bila prekrivena tetovažama. Simbolima. – Molim vas da mi oprostite. – Lice Konrada fon Marburga se iskrivi u nemilosrdnu grimasu. – Nisam mogao da dovučem ovamo celo truplo Gebearda fon Kverfurta, te sam doneo samo najzanimljiviji deo.
13. Sestra Kjara iz Grotaferate se okrenu u postelji, uljuljkujući se u ranojutarnjoj svežini. Najslađe je spavala u svitanje, znajući da može još malo da se izležava pre jutarnje službe. Iako se uzdizao u srcu Napulja, Manastir Svetog Grgura Jermenskog predstavljao je oazu mira, omogućavajući odmor monahinjama koje su živele među njegovim zidovima. Ali manastirskom miru nije bilo suđeno da potraje, u šta se sestra Kjara uverila upravo tog jutra. Glas njene sluškinje Patricije odjeknu iz prizemlja, nateravši je da poskoči u krevetu. Monahinja ustade, upali sveću, pa se odgega ka stepeništu koje je vodilo u prizemlje. Raščupana i snena, zastala je na prvom stepeniku zevajući i osluškujući nečije korake kako joj se približavaju odozdo. Iz mraka izroni lice mlade služavke koja vrisnu, prestravljena: – O, bože, o, bože... Bunar mrtvih! Sestra Kjara je pogleda pravo u oči, dve tirkizne iskre pod plamenom sveće. Iste takve oči imala je njena baka. Kad god bi ih ugledala, vratila bi se u detinjstvo i setila bi se te starice koja ju je podigla, do poslednjeg daha se protiveći njenoj želji da se zamonaši. „Lepa si”, neumorno joj je ponavljala, „a lepe devojke se udaju, ne zatvaraju se u manastir”. Ali Kjara je, gledajući kako joj otac muči majku koja je na kraju umrla na porođaju, odlučila da služi Gospodu, a ne nekom čoveku. – Bunar mrtvih? – ponovi, potisnuvši uspomene. – O čemu ti to? – Poklopac se pomera! Kao da neko hoće da izađe odande! – Mora da si to sanjala. Previše se prepuštaš mašti, kao tvoj otac. Nije to bio prekor. Patricija nije bila obična sluškinja, već ćerka Kjarinog jedinog brata, koji je, zajedno sa ženom, umro od groznice pre tačno dve godine. I kako je svaka monahinja u Svetom Grguru Jermenskom imala pravo na sluškinju, Kjara je
dovela bratanicu da joj služi i da je skloni s ulice. – Nisam sanjala – odvrati devojka. – Dođite da vidite, tetka, i požurite! Monahinja klimnu glavom. Zajedno su sišle, držeći se za ruke, do Patricijine kelije. Kjara priđe prozoru i zagleda se u vrt oivičen sobama ostalih monahinja. Nasred vrta nalazio se stari bunar. Istini za volju, nije to bio pravi bunar, budući da niko ne pamti da je u njemu ikada bilo vode. Zvali su ga bunar mrtvih jer se verovalo da je povezan s katakombama i – u najgorem slučaju – s ruševinama jednog paganskog hrama. Zato je bio zapečaćen poklopcem od drvenih gredica. Kjara izađe napolje. – Čuvajte se, tetka! – doviknu joj bratanica, zabrinuto je prateći. Pokazavši joj da ostane tu, monahinja priđe bunaru, primorana da prizna kako se iznutra uistinu nešto čuje. Isprva pomisli da to fijuče promaja ili da je u pitanju neka druga prirodna pojava, ali kad se sasvim primakla, shvati da neko pokušava da pomeri drveni poklopac kako bi izašao. Kraja ustuknu, naježivši se. U trenu je pomislila na mnoge legende o đavolu koji zauvek odvlači ljude u bunare, pećine ili jaruge i već je zamišljala kako bi se pričalo o nesrećnoj sestra Kjari koja je upala u bunar mrtvih ili o mladoj monahinji koju je oteo demon. Možda bi je čak proglasili sveticom... Budalaštine, hrabrila je sebe. Ali iz bunara su i dalje dopirali zvuci. Monahinja se okuraži pa stade pored poklopca. – Ima li nekog tu dole? – glasno upita. Buka uminu, a ona oseti olakšanje. Onda se začu muški glas. Neko je zapomagao. Kjara se skameni. Nisi đavo, jelda?, požele da upita dete u njoj, ali onda savlada strah pa ispruži ruke prema poklopcu; tu zastade, dok se ponovo ne razlegnu onaj glas. Osetila je očajanje u njemu.
Kjara se okrenu ka Patriciji: – Pomozi mi da ga otvorim! – Ali, tetka, ne znamo ko je tu... – Čovek je u nevolji – odvrati joj monahinja, pa zgrabi ivice poklopca. – Hoćeš li mi pomoći ili moram sama? Drveni poklopac bio je pričvršćen običnim konopcima te ga je uz brataničinu pomoć bez po muke podigla. Dve žene se izmakoše kako bi omogućile nesrećniku da izađe. Iz bunara iskrsnu blatnjav i prašnjav čovek na izmaku snaga. Kjara se nagnu preko ivice bunara pitajući se kako je uspeo da stigne i primeti unutra spiralne stepenice koje su se gubile u mračnoj dubini. Onda se pribra i upitno pogleda neznanca. – Ime mi je Uberto... – reče ovaj, pa se ispruži u travu, iznuren. – I tako mi boga, zauvek ću vam biti zahvalan.
14. Odsečena ruka isticala se pod svetlošću sveće poput mrtve životinje. Injacio pomisli kako s tim tetovažama koje su ukrašavale šaku, uključujući i prste, podseća na skulpturu. Delo nečijeg nožića, posvećeno nečemu na razmeđi svetog i profanog, simbolima drevnim koliko i sam čovek. Na dlanu je prepoznao sliku Bogorodice s malim Hristom i golubicu, koji su se mogli protumačiti na samo jedan način: talismanska magija, mešavina stvorena iz preplitanja jezika, vera i filozofija. Ali najčudnije je bilo to što pre njim nije stajala nekakva išarana amajlija ili pergament, već ljudska šaka. Šaka koja treba da se sklopi u blagoslov. Signum, kao u ritualnim orgijama u drevnoj Frigiji. Splet zagonetki, rekao bi trgovac. Ali u pogledu Konrada fon Marburga nazreo je sasvim drugačiji odgovor: izopačenost. – Nikada nisam video ništa slično – iskreno reče Injacio. Onaj vojnik je i dalje stajao pored njega i, nem kao grob, držao ga za rame. Samo da bi ga zaplašio, jer ionako nije imao kud da pobegne. Na Fon Marburgovom licu smenjivali su se svetlost i senke. – Ja, međutim, već treći put nailazim na ovo – otkri. – Kod tri čoveka, na tri različita, međusobno veoma udaljena mesta. – Niste valjda svoj trojici odsekli ruku – zajedljivo će trgovac. Konrad mu ne uzvrati na ironiju. – Jeste li zapazili natpis ispod crteža viteza? Injacio se pažljivije zagleda u ruku i na zglobu uoči sedam hijeroglifa.
– Na prvi pogled bi se reklo da su to rune, ali nisu. Znate li šta to znači? Sveštenik je hladno zurio u njega. – Potpuno je nevažno. Trgovac nimalo nije sumnjao u to. Fon Marburgu je jedino važno bilo da otkrije da li je on umešan u taj slučaj, kako bi ga
do kraja života držao u nekoj tamnici. Izvesni ljudi kao da su rođeni za mučitelje u paklenim krugovima i kao da im je jedini cilj da ubiju svaku volju i misao u čoveku. – Žao mi je što ću vas razočarati – reče, praveći se da ga nije čuo – ali ni ja ne znam šta znači taj natpis. Konrad se nimalo ne zbuni. – Ali možda nešto znate o ostalim simbolima. – Bilo je izvesne dosade u njegovom glasu, ili je to bilo prikriveno nestrpljenje. Uzeo je sveću sa stola i zaputio se u susednu sobu. – Dopustite da vam ih pokažem. Injacio pođe za njim, dok ga je vojnik u stopu pratio i, kao što je i pretpostavio, iza tih vrata nalazila se spavaća soba. Ostali simboli bili su prepoznatljivi i iznenađujuće jednostavni. Nasred poda ugljenom je bio nacrtan krug, dovoljno velik da se u njemu opruži čovek. U krugu su bila ispisana dva grčka slova, alfa i omega. Izvan kruga su bile postavljene tri drvene stolice, na prvoj je ležala golubica zavrnute šije, na drugoj riba, a na trećoj istopljena sveća. – Ovde je neko pokušao da izvrši... – Injacio se ujede za jezik. Nije želeo da izgovori tu reč, ne pred čovekom koji je stajao naspram njega. – Zazivanje? – Konrad mu zadovoljno priskoči u pomoć. – Slažem se s vama, gosparu Injacio, uz jednu ispravku. Ovde nije reč o običnom pokušaju. Ovde je Nečastivi uistinu pokazao svoju moć. – Imate li dokaze? – Dokaze? Imam ih i previše! Iste simbole našao sam i u Majncu, u kući jednog jeretika, koji je skončao kao Gebeard fon Kverfurt, a imao je i iste tetovaže na desnoj ruci. – Priznajem da je reč o uznemirujućim događajima. Uprkos tome, mislim da se mogu objasniti i bez mešanja natprirodnih sila. – Vi biste, dakle, isključili mogućnost prisustva posrednika? Umešanost nekoga ko je potpomogao te pojave? – Mislite na nekog magusa? – nagađao je Injacio, koji se i
protiv svoje volje zainteresovao za taj slučaj. Nije verovao u magiju, ali je smatrao da se izvesnim ritualima mogu osloboditi nepoznate moćne sile koje izazivaju čudesne događaje, naoko neobjašnjive. – Ne magus, već učenjak – ispravi ga sveštenik. – Poznat je kao Homo Niger i pripada grupi zaverenika, jeretika. Sigurno je putovao u Germaniju, Francusku, Italiju, i ko zna gde je još stigao, okupljajući oko sebe sledbenike koji primenjuju njegova učenja. Priča se da potiče iz Toleda i da ima obličje visokog mršavog čoveka, uvek u tamnoj odeći. Drugim rečima, Hispanac upućen u okultnu filozofiju, baš kao vi. Trgovac se trže. – Ne mislite valjda da sam ja... – Ništa ja ne mislim, gosparu Injacio. Ja zaključujem. Maločas ste se pohvalili kako ste se školovali u Toledu i kako ste izučavali nekromantske knjige koje se tamo prevode. – Ne izvrćite moje reči! Ničim se ja nisam hvalio, a nisam izjavio ni to što vi tvrdite u vezi s nekromantskim knjigama. Konrad se prepredeno osmehnu. – Ali niste ni porekli. Injacio kao da se zatekao na rubu ponora. Napokon je shvatio! Odmah je naslutio da je upao u neku zamku, ali nije mogao ni da pretpostavi da će ga Fon Marburg optužiti za ubistvo u katakombama. Ipak, nije mogao da prikrije ogorčenje, jer su se reči koje su mu upućene graničile s klevetom. – Mnogi su u Toledu izučavali isto što i ja – pokuša da se odbrani. – Ipak, upravo ste se vi obreli u ovoj sobi, umešani u ove događaje. Zar niste bili na licu mesta kad je ubijen Gebeard fon Kverfurt? – To ništa ne znači. – Zbilja? Zašto ste sišli u katakombe? – Maločas sam vam objasnio. Zaključivao sam pregovore s kanonikom katedrale. – Laž! – Ništa na Fon Marburgu nije otkrivalo njegov gnev. Ništa osim glasa koji postade promukao i preteći: – Kvarili ste jednog božjeg čoveka nudeći mu lažne relikvije! Onda ste ga prisilili da posmatra Fon Kverfurtovo svirepo ubistvo. Svirepost
koja je delo Nečastivog, paklenim ognjem sprovedena! – Optužujuće je podigao kažiprst. – To je bio čin žrtvovanja vašeg sledbenika, zar ne? Priznajte! Injacio potisnu osećanja. Strah i uznemirenost samo bi mu pogoršali položaj. – Nemate dokaze za svoje tvrdnje – odvrati, dok ga je vojnik gvozdenim stiskom stezao za rame. – Juče sam prvi put video Gebearda fon Kverfurta. I nijedan događaj iz moje prošlosti ne može me dovesti u vezu s tim zločinom. Konrad kao da htede na nasrne na njega, ali obuzda gnev koji ga je obuzeo, rečima mu dajući oduška: – Nijedan događaj, kažete? – prosikta, obilazeći onaj krug i ne skidajući pogleda s Injacija. – U Kelnu vas i te kako pamte, i ne samo tamo već i na drugim mestima. Priča se da ste mnogo putovali poslednjih godina. Bili ste čak i na Istoku, među Saracenima, a neki tvrde da ste nekromant. Iste stare priče, pomisli trgovac, koje nepogrešivo isplivaju u najnepovoljnijem trenutku. – Od tog događaja u Kelnu prošlo je trideset godina. A što se tiče uspomena na moju malenkost, koje čuvaju u drugim mestima, mogu samo da kažem da sam uvek delao iz najbolje namere. – Sad je iz njegovog glasa izbijala dosada. – To što vi iznosite nisu čak ni optužbe, već klevete zasnovane na neutemeljenim glasinama. Kako se usuđujete da ih potežete?! Načas je izgledalo da je Injaciovo držanje uzdrmalo Konrada. Međutim, kad je na njega došao red da odgovori, odlučno je rekao: – Osim što je beskorisno, vaše poricanje očiglednog krajnje je bestidno. Gosparu Injacio, zar ste toliko gordi da mislite kako možete da me obmanete? E pa dobro, treba da znate da optužba za nekromantiju potiče iz vrlo uverljivih izvora, na koje sam nedavno naišao. Trgovac ga pogleda s nevericom. – Kakvi izvori? – Suže od Peti-Ponta. – Sveštenik je s uživanjem izgovorio to ime. S uživanjem pauka koji plete mrežu oko još živog plena. – Jasno vam je, dakle, zašto sam ubeđen da ste upravo vi Homo Niger, učenjak iz Toleda, vinovnik ovih mutnih događaja. Veliki
majstor luciferijanaca. – A ko su ti luciferijanci? – upita Injacio, jedva verujući svojim ušima. Ali vojnik koji je stajao sa strane iznenadi ga udarcem u stomak, tako silovitim da se trgovac presamitio. Ovo mora da je tek početak, pomisli, užasnut. U mislima mu se ukaza slika lomače.
15. Galvano Punđilupo je voleo da se šeta noću. Nije mu smetao vonj ozloglašenih gradskih četvrti. Naprotiv, izoštravao je njegov njuh psa tragača. Nadahnjivao ga je zadah ulica, kao da ga usmerava, pokazuje mu kuda da ide, šta da traži. Više podsticaja nalazio je u lovu u predgrađima koja odišu kužnim isparenjima, nego po šumama i na čistinama. Ako je Fon Marburgov omiljen plen bila jeres, njegova je bio čovek. Punđilupo je najradije progonio noćne gradske vrste: lopove, bludnice, prosjake, svodnike. Krišom je, pohlepno, pratio njihovo kretanje, njihov tajni život i nije se libio da se pridruži najgorem ljudskom izrodu. U tim tajnovitim prilikama otkrivao je volju za životom iskreniju nego među takozvanim poštenim svetom. Bili su primitivni i opori poput nedozrelog voća, ali njihova silovita želja za životom svaki put bi ga zaprepastila. Zato je i prihvatao darove noći, kakvi god da su, uveren da ga nikad neće razočarati. Što je vonj bio snažniji, to je on više uživao. A iz podzemnih prolaza u koje je skliznuo sin trgovca iz Toleda širio se izuzetno jak vonj, vladao još gušći mrak. Punđilupo je sišao niz stepenice i zaputio se glavnim hodnikom, otisnuvši se tako u mrežu prolaza vekovima zaboravljenih. Oprezno je napredovao, podižući baklju ka nišama ispunjenim blatom i ostacima fresaka koje je i Bog zaboravio. Nedelje bi mu trebale da prođe kroz ceo lavirint. Strahujući da će se izgubiti, vratio se na površinu. Možda Hispanac i dalje tumara tim hodnicima. Ili je već mrtav: okliznuo se i upao u kakav jarak ili su ga napali pacovi. Pričalo se da su oni u napuljskim kloakama ogromni i da napadaju sve živo što im se nađe na putu, uključujući i ljude. Kako god bilo, naređeno mu je da nađe begunca, zato nije odustao, već se dao u potragu u okolnim uličicama, za slučaj da je momak ipak izašao iz te tmuše. Ako je izašao na površinu, Hispanac je možda ostavio neki
trag za sobom. Možebiti da ga je neko primetio, ili čak popričao s njim. Teško je bez traga nestati, naročito za jednog stranca, koliko god da je prepreden. Klaviđer zato nastavi da traži sve dok mu do ušiju ne dopreše ženski glasovi. Krenuo je za zvukom, odlučan da otkrije odakle dopire i udaljavajući se od ulaza u katakombe naleteo je na nekoliko bludnica. Četiri-pet njih šetkalo se niz ulicu u potrazi za klijentima. Oprezno im je prišao. Te žene mogu da budu opasnije od kakvog plaćenog ubice ako ih neko isprovocira. Bile su vešte u rukovanju otrovima i oštricama koliko i u pružanju zadovoljstava i nikad se nije znalo šta skrivaju ispod haljina. – Poštovanje, gospe – obrati im se. – Da nije neka od vas možda videla jednog Hispanca u okolini? – Mesecima nisam obradila nijednog Hispanca – uzdahnu jedna plavokosa, izazvavši smeh svojih drugarica. – Ime mu je Uberto Alvarez – nastavi klaviđer. Možda samo gubi vreme, ali vredelo je pokušati. Bludnice imaju odličnu moć zapažanja i često su mu pružale dragocenu pomoć. – Danas je prošao nedaleko odavde s ocem. Taj nije običan plebejac, ističe se u mnoštvu po svojoj odeći, a čak je i naočit. – A šta je uradio taj momak? – upita plavokosa. – Želim da mu pomognem – slaga Punđilupo. – Uhapsili su mu oca. Na te reči istupi najstarija u grupi, crnokosa, bujnih grudi, zavodljivog lica. – Naše vreme košta, gosparu – vragolasto reče. – Došli ste samo da pričate ili nameravate da pređete na stvar? Klaviđer se iskezi poput izgladnelog vuka. – I jedno i drugo, naravno. – Onda dokažite – izazivački će crnokosa, pa ga uhvati za ruke, prinoseći ih svojim grudima. – Vi ste vojnik, zar ne? Znam šta vole vojnici. Punđilupo oseti Ermelininu kožu, a onda je odgurnu, razočaran. – Ne s tobom, droljo matora – reče i osmatrajući grupicu žena, pokaza onoj plavokosoj da mu priđe. Nije imala više od petnaest godina, ali imala je bestidan pogled žene koje je
mnoge milje preplovila. Spustio joj je rub haljine, otkrivši joj grudi. Bile su čvrste, malih bradavica. Klaviđer ih obuhvati šakama i stegnu ih, ne mareći što joj zadaje bol. Sveže meso usred smetlišta, pomisli. Onda joj pređe prstima preko usana i natera je da klekne. Dok mu je naviralo uzbuđenje, Galvanu Punđilupu nešto sinu. Priseti se nečega. Predmeta koji je prethodne večeri video kod Alfana Imperata, kad mu je upao u kuću po Fon Marburgovom naređenju. Predmeta koji je francuski lekar držao u rukama, da bi ga neopaženo naposletku spustio u jedan ugao... Možda će mu taj predmet otkriti tragove. A možda će i trgovčev sin otići da ga potraži.
16. Patricija je nerado pustila lepog gospara Uberta da ode. Kad je izašao iz bunara mrtvih, srušio se u travu. Tetka Kjara joj je naredila da brzo donese pokrivač, pre no što ostale monahinje otkriju šta se dogodilo. U Manastiru Svetog Grgura Jermenskog zabranjeno je bilo razgovarati s muškarcima, naročito noću i ako bi ih neka videla i potkazala, loše bi se provele. Zasad ne bi trebalo da uznemirava nadstojnicu, koja ima običaj da traži objašnjenja i za najmanju sitnicu. Šta bi tek uradila u ovim okolnostima! Zato je bolje da što pre pokriju bunar i da se neprimetno sklone u konak. Opružen na ležaju u prizemlju konaka, Uberto je zaspao, promrmljavši pre toga „hvala”. Goreo je od groznice. Bio je iscrpljen, preplašen i teško je disao. Dole, u podzemnim prolazima, vazduh je sigurno kužan, sudeći po vonju koji se dizao iz bunara kad god padne kiša. – Pobrini se za njega – naredila joj je tetka Kjara. – I nikom ni reči dok ti ja ne kažem. Patricija nije čekala da joj dvaput kaže. U ženskom manastiru retke su bile prilike da sretne nekog muškarca, posebno ovako naočitog. Najpre ga je skinula. Odeća mu je bila prljava i poderana, neupotrebljiva. Onda ga je celog oprala, prelazeći mu vlažnom krpom po koži. I dok je uklanjala slojeve prljavštine s njegovog tela, gutala ga je pogledom. Kako je lep! Umalo da popusti pred iskušenjem i poljubi ga, ali u tom trenutku ušla je tetka. Ko zna odakle je taj momak i pre svega, ko zna da li je oženjen. Uberto se probudio pred svitanje. Zažmirkao je, trgao se, a onda je tražio vodu. Kad mu je donela vodu, devojka je kao omađijana zurila u njegove oči boje ćilibara. Uberto je ponovo utonuo u san. Sutradan ujutru se trgao iz sna i ne gubeći vreme na prazne priče, upitao je koliko dugo je spavao. Patricija ga je zamolila da
još malo otpočine, ali on je naumio što pre da ode. Bio je ljubazan, pristojan i čak je zahtevao da plati što ih je uznemirio. Taman posla, pomislila je Patricija, nimalo je nije uznemirio. Tetka Kjara je odbila ponudu, rekavši mu da se milosrđe na naplaćuje. Onda ih je Uberto zamolio da mu nabave odeću, nešto jednostavno što ne upada u oči. Oprostio se bez objašnjenja o tome kako je i zašto dospeo u bunar mrtvih. A dok ga je gledala kako odlazi, Patricija umalo nije zaplakala. Bog ga blagoslovio, njenog naočitog gospara Uberta. Kola u pokretu, prolaznici, sluškinje i trgovci, bosonoga deca. S prvim jutarnjim svetlom, napuljske ulice pretvarale su se u zbrku prilika i žamora. Uberto izađe iz prolaza koji je spajao manastire Svetog Grgura Jermenskog i Svetog Pantelejmona pa produži ispod trema koji se pružao duž Gornjeg trga. Trudio se da deluje prirodno i nije izlazio na sunčevu svetlost, no ipak je bio uveren da nije prošao nezapaženo. Umesto upropašćene odeće, sestra Kjara iz Grotaferate mu je donela franjevačku odoru, iskrpljenu, ali čistu. Uberto je bio zadovoljan, naročito kapuljačom koja je bila dovoljno velika da mu sakrije lice. Od onoga što mu je ostalo poneo je bisage i kesu s novcem, uvezanu kanapom. Ispod odore je oko vrata okačio kožnu uzicu s bodežom. One noći u katakombama pomislio je da neće uspeti. Zbogom, Mojra i mala Sanča, rekao je u sebi. Zbogom, majko i oče. Na jedvite jade se, puzeći, probijao kroz baruštine, između oljuštenih zidova, a ono što je dodirivao bilo je tako odbojno da se naježio pri samoj pomisli na to. Kako nije mogao da nađe ulaz kroz koji je sišao, morao je da produži kroz tamu, gušeći se u smradu i kad je već pomislio da nikad neće izaći, osetio je dašak svežeg vazduha koji ga je odveo do cisterne povezane s površinom. Da nije imao sreće, do smrti bi tumarao u tim dubinama. Sad je, međutim, morao da se pobrine za oca. Pomislio je da
je Injacio verovatno s Alfanom i Sužeom, koji su, po Tomazovoj priči, uhapšeni zbog nekromantije. Čak i da je hapšenje sprovedeno po naređenju crkvenog suda ili nekog ovlašćenog sveštenika, sigurno su zatvoreni u tamnici pod nadleštvom civilnih vlasti, kao što je običaj. Kako god bilo, nije znao odakle da započne potragu. Uberto je ostao sam u Napulju. Nije znao kome da se obrati i strahovao je da bi raspitivanjem kod pogrešnih ljudi samo izazvao sumnju. Osim toga, Fon Marburgovi žbiri zacelo ga i dalje traže, što znači da treba da dela krajnje uzdržano. Uostalom, mogao je da krene samo jednim putem. Hitro se zaputio ka kući Alfana Imperata, a zatim zastao s druge strane ulice, pored starog mermernog stuba. Dva sata je proveo tu, prisustvujući svađi nekih derana, predstavi jednog putujućeg glumca, pa čak i negodovanju protiv franjevaca kojima su uz viku pretili da će ih proterati iz Spoleta, jer šuruju s klaviđerima. Napokon, čekanje se isplatilo. Vrata na kući se otvoriše i iz nje izađe kanonikova sluškinja s dve kofe u rukama. Uberto sačeka da žena odmakne, pa kad se uverio da ga niko ne posmatra, pođe za njom. Sluškinja je žurila ka Gornjem trgu, izbegavajući poglede prolaznika. Uprkos tome, dva-tri puta je bila prisiljena da zastane i da odgovori na pitanje nekoliko prijateljica. Sudeći po njenoj nelagodi i snebivanju, nema sumnje da su je ispitivali o Alfanovom hapšenju. Na kraju je stigla do bunara usred jednog proširenja, napunila kofe i krenula kući. Kofe su joj sigurno bile teške, jer je morala da zastane ispod jednog trema, sklonivši se od meteža. Uberto nije propustio tu priliku. Sačekao je da se žena malo povrati, pa joj je krišom prišao, uhvatio je za mišicu i neprimetno je odvukao u senovitu pustu uličicu. Žena je pritom ispustila kofe, no on ju je sprečio da viče, zapušivši joj usta. Bilo mu je teže da je savlada no što je očekivao. Žena je bila toliko žilava da bi joj na tome pozavidele mnoge siledžije iz ozloglašenih gradskih
četvrti. Nije imao izbora nego da primeni silu i iskreno mu je bilo žao zbog toga. – Ni reči! – promrmljao je, otkrivši lice. – Prepoznajete li me? Sluškinja potvrdi, paralisana od straha. – Sad ću vam skloniti ruku s usta, ali pazite dobro da ne viknete... – Pokaza joj bodež. – Jesmo li se razumeli? Žena ponovo klimnu glavom Uberto ni pomislio ne bi da je sposoban za tako bedan gest, i kad je shvatio da ga je bez po muke izveo, zgadio se samog sebe. S druge strane, pomislio je, njegov težak položaj zahteva oštre mere. – Juče su uhapsili vašeg gospodara – reče. – Kuda su ga odveli? Žena odmahnu glavom. – Ne znam... – Lažete! – Uberto joj gurnu bodež pod grkljan. – Znate, i te kako. Vi ste njegova sluškinja. Bili ste tamo kad su ga uhapsili! Naslutio je ženin strah, ali umesto da se sažali, još jače je pritisnuo bodež. – Ne terajte me da učinim nešto što ne želim – pripreti joj, lica izobličenog više od očajanja nego od besa. – Kažite mi kuda su ga odveli. Žena popusti. – Na Spasiteljevo ostrvo – priznade, pa se opusti poput prazne mešine. – I njega i francuskog lekara. – Na ostrvo? – Da. Na ostrvo Zamka na moru. Pritisak bodeža popusti. – Dobro, kažite mi gde je to i više vam neću smetati. Pošto je pustio ženu, Uberto produži pustom uličicom. Sad je znao gde mu je zatvoren otac. Taj napredak mu je ulio malo nade, ali nije se zavaravao. Taj podatak ničemu neće poslužiti ako ne otkrije zašto je Injacio uhapšen. Moraće da dođe do tog Konrada fon Marburga, da sazna šta ga je navelo na to i da ga odvrati, šta god da je naumio. Ipak, Ubertu je bilo jasno da se ne može direktno obratiti tom čoveku, a da ga ne pojede mrak. Trebao mu je posrednik, neko iz crkvenog okruženja ko je spreman da mu se obrati u njegovo ime. Jedina osoba koje je
setio bila je sestra Kjara iz Grotaferate, ali naslućivao je da Fon Marburg neće pristati da sasluša običnu monahinju. Začu nečije korake. Previše spore, previše oprezne. Naglo se okrenu i ukrsti pogled s neznancem srednjeg stasa, u vojničkoj opravi, s nožem zadenutim za pojas. Vojnik zastade nasred puste uličice i pažljivo ga osmotri, zadovoljno se iskezivši, kao izgladneli vuk. Poznajem te, kao da je rekao. Spustio je na tlo platnene bisage koje je nosio o ramenu i dugim koracima krenuo ka Ubertu. Uberto shvati da je u opasnosti i potrča, no progonitelj ga sustiže i napade ga s leđa. Momak pade na kolena, osetivši kako ga napadač vuče za odoru. – Ne mrdaj i pokaži mi lice! – zalaja žbir, pa mu smaknu kapuljaču. – Upravo onaj koga tražim, zar ne? Sin... Momak ga udari laktom posred lica, otrgnu se i potrča, ali vojnik se ispreči ispred njega pa u tren oka potegnu nož, ali promaši. – Govno hispansko! – zareža, dok mu je iz nosa i usta kuljala krv. Izbegavši još jedan zamah, Uberto se sagnu pa zgrabi poveći kamen, ali pre no što je stigao da ga upotrebi, zadobi udarac kolenom u prepone i pesnicom u vilicu. Sruši se na sve četiri, a udarac među plećke preseče mu dah. – Znao sam da ćeš krenuti ka kanonikovoj kući. – Vojnik obrisa bradu umrljanu krvlju pa podiže bisage s tla. – Ovo si tražio, zar ne? – Ne... – zakašlja se Uberto, zbunjen. Ispruži ruku da uzme kamen, ali shvati da se otkotrljao predaleko. Razdražen tim gestom, žbir odiže stopalo kako bi ga šutnuo u glavu, ali u tom trenutku bolno zaurla. Neko ga je gađao kamenjem. Naglo se okrenu, razjaren, i ugleda crnokosu ženu u polutami. – Znam ja tebe – zalaja, upirući nož u nju – droljo matora. Uberto je bio obeznanjen i ugruvan, ali kad je shvatio da mu je neprijatelj okrenuo leđa, smogao je snage da se prene. Osovi se na noge, izvuče bodež koji je nosio oko vrata pa ga s leđa
ubode. Vojnik ispusti bisage i nož uz prodoran krik, pa prinese ruku desnom obrazu. Umberto mu je odsekao uvo i krv mu je liptela niz obraz. Pritiskajući ranu, mahnito pogleda napadača, ali onda uzmaknu. Uberto je uzeo njegov nož i preteće ga podigao. Okrvavljeni vojnik izobličio se od bola. – Platićeš mi za ovo! – zapreti mu, dok mu je pena izbijala na usta. – Oboje ćete mi platiti! Uberto nije znao šta da učini. Bio je razapet između nagona da ga ubije i kajanja što mu je naneo toliki bol. Zurio je u tog pogrbljenog čoveka, uzdrhtaloga od gneva, ne mogavši da predvidi njegovu reakciju. Klaviđer iskoristi njegovo oklevanje, odgurnu ženu koja pade na tlo pa pobeže, urlajući, ka Gornjem trgu. – Zovite žbire! Zovite žbire! – urlao je Galvano Punđilupo, okrvavljena lica utrčavši među svetinu. – Pođite za mnom, gosparu – reče Ermelina, pa ustade – ili ćete nagrabusiti kad dođu žbiri. Uberto ju je odmah prepoznao. Bila je to bludnica koja je dan-dva ranije razgovarala s njegovim ocem. Ne odgovorivši joj, podiže s tla Galvanove bisage i zaviri unutra. Na svoje iznenađenje, ugleda Strelčev ogrtač. Vojnik se po svoj prilici vratio u kanonikovu kuću da ga uzme, pretpostavivši da će i on ili njegov otac to uraditi. Grdno se prevario! Uberto bi se do juče bez razmišljanja oslobodio tog ogrtača bez trunke žaljenja, ali sada to nije mogao da učini. Mogao bi da mu posluži. Zato prebaci bisage preko ramena i nevoljno pođe za ženom. Ermelina ga povede što dalje od Gornjeg trga, žureći ispred njega kroz splet uličica i tremova, izbegavajući glavne ulice. Hodali su ko zna koliko dok nisu prošli kroz nekakvu kapiju i obreli se u dvorištu okruženom udžericama. – Sad smo bezbedni – reče kad se zaustavila. Uberto htede da joj uzvrati, ali ona ga ućutka pokretom ruke. – Juče sam vas videla s Injaciom iz Toleda, mnogo ličite na njega... Vi ste njegov sin, zar ne?
– Jesam. – Dobro, čula sam za vašeg oca. Znala sam da vam je ovaj čovek na tragu. Prošle noći vas je tražio u ovim četvrtima. Ispitivao je mene i moje prijateljice, pomenuo je Injacija... Htela sam da vam pomognem. Uberto prekrsti ruke na grudima. – A zašto? – To je moja stvar. – Ermelina ga izazivački pogleda, pa ga strogo osmotri. – Nemate poverenje u mene? – Zahvalan sam što ste mi pomogli – odvrati on. – Ali ne sviđate mi se. – Budući da bez mene ne možete, nije važno da li vam se sviđam. – Žena je govorila žustro, ali je prikrivala osećanja. – Moja pomoć vam je neophodna da biste oslobodili Injacija. – Ne mora da znači. – Uberto joj pokaza bisage koje je uzeo s ulice. – Ovde se nalazi nešto što će dokazati nevinost mog oca. Kad im to predam, pokazaću im da sam dobronameran. – Ne znam o čemu je reč, ali čim se pojavite pred njima uhapsiće vas i neće vam dopustiti da im bilo šta objasnite, niti će osloboditi vašeg oca. – Mogao bih da se obratim... – Niko vas neće saslušati. – Ermelina nije bila nimalo slatkorečiva. – Zar vam nije jasno? Onome ko je zatvoren na Spasiteljevom ostrvu dani su odbrojani. – Znate gde je to? Znate gde je ostrvo Zamka na moru? – Poznajem vojnike iz tamošnje kasarne. Uberto klimnu glavom. – Sećam se – saosećajno reče. – Vaš muž... – Da, moj muž – prezrivo potvrdi ona. – I mnogi drugi. – Mislite da će neko od čuvara pristati da oslobodi mog oca? – Darovitost jedne bludnice nije dovoljna da bi se jedan vojnik privoleo na saučesništvo. Moraćemo drugačije. Treba se uvući u zamak, naći Injacija i izvesti ga. – Radije bih odabrao nešto manje rizično. Ermelina odmahnu glavom. – Ako vam je stalo do oca, nemate izbora. Moraćete da ga otmete iz tamnice i da pobegnete iz
Napulja. – Ipak, vaš plan je neizvodljiv. – Uberto se namršti. – Kako ući u neosvojivu tvrđavu i pobeći iz nje živ i zdrav? – Neko je to već uradio – odvrati Ermelina uz zagonetan osmeh. – Njemu treba da se obratite. Uberta, i protiv njegove volje, ponese taj osmeh. – Sad ste mi zagolicali znatiželju. Ko je taj čovek? – Živi u četvrti Mandrakio. Zove se Nikola iz Barija, ali svi ga znaju kao Nika Ribu.
Treći deo
ZAMAK NA MORU „Rođen sam pod zvezdom Nikole iz Barija; da ga je život voleo, danas bi mudrac postao, no previše vremena s ribama je proveo i mada znajuć da će ga smrt odvući, na kopno se ne vrati, nit svojoj kući; ako je i svratio, u more se vratio, i tu poslednje dane odbrojao.” Rajmon Žordan, Ayatal astra com Nicola de Bar
17. Molitva nije bila dovoljna. Ne na tom mestu. Ne ispod vrelog sunca Sredozemlja, s vetrom koji donosi miris sveta sasvim drugačijeg od njegovog. U Turingiji, sunce je ličilo na bledu zamućenu zvezdu koja na vrhuncu, usred leta, sasvim slabašno greje... A vetar... vetar u tim germanskim krajevima svakako nije bio mirisni zefir, već oštar bič što fijuče poljima. Molitva jednostavno nije bila dovoljna da se usredsredi. Konrad fon Marburg je silazio niz jednu od najstarijih kula Zamka na moru, podignutu za vreme normanske vladavine. Najradije je boravio u njoj, jer je odavala utisak čvrstine, a odaje su joj bile jednostavno uređene. Za razliku od nje, Kolevile, glavna i središnja kula bila je ukrašena motivima koji su ga podsećali na arapski stil, što je u njemu nagonski izazivalo odbojnost. Iz istog razloga je izbegavao Crkvu San Salvatore unutar zidina. Bilo je to prastaro zdanje i kao svaki spomenik iz rimskog doba, otkrivala je neprijatnu sličnost s paganskim hramovima. Ali čak i u najjednostavnijoj normanskoj kuli Konrad nije mogao da nađe ni mir ni osveženje. Dugo je stajao na vrhu uz uzan prozorčić okrenut ka moru, sve dok mu nisu zasmetali jarka svetlost i slankasti vazduh. Zato je s gotovo nezadrživim nagonom sišao niz stepenice, čvrsto držeći svoj metalni krst. Dodir tog hladnog metala malo ga je osokolio, ali ne i dovoljno. Zažmirio je, prizivajući u sećanje mračne pustare šibane vetrom i ogoljene šume, seoca iznikla oko crkava ukorenjenih u zemlju kao stoletna stabla. I napokon oseti u duši strah pred Bogom, taj čist i neizbrisiv osećaj koji je načas izgubio. Klonuo je sat ranije, kad se našao licem u lice s Tomazom. Taj dečak ga je uzdrmao, izazvavši u njemu toliko topline da ga je pomeo. Nije to bilo jednostavno ispoljavanje humanosti, pa čak ni detinje nežnosti. U Tomazu je bilo nečeg naročitog;
dovoljno je bilo da izgovori nekoliko reči da Konrad u njemu prepozna dar božje milosti, tananu svetlost Svetog duha. Ali Tomazova vera razlikovala se od njegove. Isprva se Fon Marburg uplašio da je zaražena semenom jeresi, no na kraju se umirio, poželevši načas da bude kao taj dečak, kako bi dao oduška žaru koji godinama, od detinjstva potiskuje. Onda se setio svoje lovačke prirode i brže-bolje priguši ta osećanja, kako ga ne bi preplavila. Pogrešno bi bilo da to sebi dopusti. Božanska svetlost u njemu prelama se u kristalima zimskog mraza, blistavim i oštrim poput sečiva. Zahvaljujući svojoj nepopustljivosti, Konrad je već prilikom prvog susreta uspeo da satera uza zid Hispanca nekromanta. Na pravi proces moraće da sačeka. Najpre mora podrobno da ispita ostalu dvojicu zatvorenika, kako ne bi dopustio Injaciju iz Toleda da se izvuče usled neke greške počinjene tokom istrage. U tom smislu, susret s Tomazom pokazao se kao beskoristan. Dečak je bio samo površno uvučen u događaje. Onako bezazlen, uveren je bio u nevinost trgovčevu. Na opasnost ga je upozorio iz čistog čovekoljublja. Svakako nije mogao da ga krivi zbog toga. Dokazao je da ima dobru dušu, izlažući se opasnosti kako bi zaštitio one koje je smatrao nevinima. Još neuspešnije je prošao Sužeov izveštaj. Ali Konrad je dobio informacije s druge strane, nezavisne od onih koje je izvukao iz Tomazina, a ta saznanja su povezivala lekara ne samo s ubistvom Gebearda fon Kverfurta već i sa sektom luciferijanaca. Još nekoliko detalja i sve će ih baciti na kolena. Kad je sišao iz normanske kule, prošao je zasvođenim tremom pa produžio kroz hladovinu pokrivene drvene lođe, naišavši prethodno na grupu monaha vasilijanaca, koji su se zaputili u ostrvsku crkvu. Načas je bio potisnuo odbojnost i pomislio da krene za njima. Uprkos paganskim arhitektonskim detaljima, San Salvatore je i dalje bio svetinja. Dobro bi bilo da poseti crkvu, ali ne sada. Sada je morao da ode negde drugde. Zaklanjavši oči od sunčevog odbleska, izađe iz senovite lođe i zaputi se ka velikoj terasi okrenutoj ka moru, gde ga je čekala
grupa ljudi. Među njima se isticao krupan burgmajster s Gornjeg trga. Pored njega, mršav i prav kao pritka, upravnik okruga je nameštao pojas ogrtača s primetnom nelagodom. Konrad im srdačno priđe. U odsustvu dvorskih velikodostojnika, taj čovek je predstavljao majores cives, volju civilne vlasti u Napulju. – Preuzvišeni oče – upravnik okruga mu se kruto nakloni – nadam se da uživate u Zamku na moru. – Kakvo uživanje! – Sveštenik prezrivo iskrivi lice, razdražen pri samoj pomisli na život u raskoši. – Ovamo sam došao samo da bih mogao da koristim tamnice. – Zamak je carski posed – istaknu plemić s loše prikrivenim negodovanjem. – No s obzirom na okolnosti i na papino ovlašćenje kojim raspolažete, ne možemo vas sprečiti da ga koristite. Fon Marburg zahvalno klimnu glavom, iako zapravo nije osećao zahvalnost. Po njegovom mišljenju, ko god deluje u ime Svete stolice ima pravo da raspolaže bilo čime i bilo kime. – Na kraju krajeva, car Fridrih II je uvek podržavao lov na jeretike. – Tim rečima izazvao je sagovornika da razotkrije svoju netrpeljivost. – Uprkos nedavnim nesuglasicama s papom, razume se – uz osmeh je dodao. Upravnik okruga se zajapuri, ali se prisili da oćuti. – Preuzvišeni oče – umeša se burgmajster, pokazujući na ženu i muškaraca koji su stajali sa strane. – Kao što ste zahtevali, doveo sam dečakove najbliže rođake. Želite ih da ih ispitate? Konrad se zagleda u burgmajstera, krupnog kao bik, ali blage naravi. Koristan mu je bio one noći kad su žbiri izvršili otmicu. – Nema razloga – odvrati, okrenuvši se prema paru. Oboje su bili mladi, žena je imala upečatljive, gotovo mavarske crte lica, dok je muškarčeva fizionomija otkrivala langobardsko poreklo plemića iz Akvina. – Zahtevao sam da ih dovedete ovamo samo da bi odveli dečaka. Tomazo je slobodan, prepuštam ga brizi njegovih rođaka. – I ne osvrnuvši se na izraze zahvalnosti, ponovo se obrati upravniku okruga: – Vi obavite proceduru. Ja imam druga
posla. Zatečen tim potcenjivačkim ponašanjem, upravnik je bio toliko kivan, da se ovoga puta nije uzdržao. No Konrad ga ućutka nemarnim blagoslovom, te se okrenu i udalji se, ne mareći za ritualne pozdrave koje su mu gosti uputili. Više mu nije smetala klima, već okolnosti. Obreo se u zmijskom gnezdu papinih neprijatelja, koje je zauzdavao samo strah da je car mrtav i da Grgur IV želi da proširi svoju vlast i na Napulj. Kao izaslanik Svete stolice, Fon Marburg je i te kako bio svestan da ga mrze i da ga se plaše. Ali nije se naročito obazirao na to. Čekalo ga je ispitivanje koje mora da obavi pre večernje službe. Sutradan je bio Uskrs i nije hteo da mu Nečastivi ni na koji način pomrači tu svetu priliku. Vratio se u normansku kulu i sišao u tamnice, pa naredio ključaru da mu otvori jednu ćeliju. Vojnik ga posluša, ponudivši mu da uđe s njim unutra. Sveštenik ga odbi, rekavši mu kako nema potrebe. U sobičku u kojem je jedva bilo mesta za tri duše, Alfano Imperato je čekao, sedeći u jednom uglu. Telo mu je bilo obuzeto drhtavicom, naglašenom trzajima šaka. Konrad uđe i s uvažavanjem ga pozdravi. – Časni oče, žao mi je što vas vidim takvog. – Onda me oslobodite, tako vam boga – odvrati Alfano s ono malo ponosa što mu je ostalo. Sveštenik odmahnu glavom. – Moje žaljenje ne podrazumeva vašu nevinost. – Već sam vam rekao sve što sam znao – pobuni se zatvorenik. – Ja nemam ništa s vašim luciferijancima. Nikakvim grehom se nisam uprljao! – Svi smo mi grešni. – Konradove reči bile su više od običnog prekora. – Kao božji čovek, trebalo bi to da znate bolje od bilo koga. Kanonik se smrknu. – Izvinjavam se zbog svoje nadmenosti, preuzvišeni oče.
– Oholosti – ispravi ga Germanin. – Šta? – Suprotstavljajući vašu procenu božanskoj, reklo bi se da ste se ukaljali grehom oholosti. – Konrad uperi prst u njega. – Ili možda mislite kako je vaša savest nepogrešiva poput vage Arhanđela Mihaila? – U pravu ste, molim vas za oproštaj. Fon Marburg ga sumnjičavo pogleda. – Ili je vaš greh možda laž? – Zašto bih lagao? – Zato što se plašite kazne – reče sveštenik. – U tom smislu nisu mi promakla neka neslaganja između vaše priče i onoga što sam čuo od malog Tomaza. Sećate li se šta ste mi rekli o učenjaku iz Toleda? Rekli ste da niste znali ništa o njemu dok ga Suže nije pomenuo. Dečak, međutim, tvrdi da ste ga vi prvi pomenuli. – Biće da se zbunio, drugog objašnjenja nema... – Sigurni ste? – Sećam se da je mali bio prilično rasejan dok sam ja razgovarao s francuskim lekarom. Vrzmao se po mojoj radnoj sobi, diveći se svetim slikama. Možda je pogrešno čuo... Konrad prekrsti ruke pa se zagleda u njega, ratoboran i nedokučiv. – Pazite se dobro, časni Alfano – pripreti mu. – Otkrijem li da me lažete, pomisliću da nešto krijete. Možda su vaši odnosi s Gebeardom fon Kverfurtom bili prisniji no što tvrdite... – Vi me vređate! – zajapuri se kanonik. – Ja sam iskren, prezirem svaki oblik jeresi! – U tom slučaju – odvrati sveštenik pomirljivo – poverite mi se. – Mislite da se ispovedim? – Ispovedanje spira grehe, dobri oče. Ja pak nameravam da ih iznesem na svetlo dana. Alfano ustuknu. – Ali bez oprosta to bi bilo... – Ispitivanje? – Fon Marburg prinese ruku ustima, kao da je
izgovorio nešto skaredno. Kad ju je spustio, otkrio je zaverenički osmeh. – Ispitivanje se primenjuje na one koji kriju istinu. Sa vama, međutim, želim da zapodenem poverljiv razgovor. – Zahvalan sam vam na tome, ali ja zaista ne znam odakle da počnem... Prošle noći sam vam ispričao sve o Injaciju iz Toleda i lažnoj relikviji... – Uvek postoji mogućnost da nam nešto promakne. – Fon Marburg načini neodređen pokret rukom. – U mojim očima, vi ste samo žrtva zavere jedne jeretičke sekte. Zato vas molim da u tom svetlu još jednom sagledate događaje. Za početak, ko vas je namamio? – Gebeard fon Kverfurt. – Ubijeni. – Ubio ga je vatreni talas – objasni Alfano, sve razgovorljiviji. – Plamen koji je izašao iz... Ne, nije izašao. Izbacio ga je čovek koji se stvorio niotkud. – Znate li ko je to? – Bilo je mračno, a ja previše uplašen da bih pogledao... Kao što sam vam već rekao, Injacio iz Toleda ga je nesumnjivo bolje video i otrčao za njim. Kako bi me odbranio, po njegovim rečima. – Po njegovim rečima – naglasi Konrad. Njegov pogled je otkrivao nešto više od običnog podozrenja. Pretpostavku o zločinu. Kanonik to primeti i bez razmišljanja se uhvati za taj nagoveštaj. – U stvari, mislim da me je gospar Injacio namerno ostavio. – A zašto bi to učinio ako nije i sam umešan u ubistvo? – Sad mi je jasno! – Alfano se lupi po čelu. – Hispanac je pobegao iz katakombi da ga ne bi uhvatili žbiri! – I pojavio se nešto kasnije, kako bi vas upoznao sa Sužeom od Peti-Ponta – dovrši Marburg. – Zaista mislite da je sve to puki slučaj? – Ispao sam naivan... – Nastavite, ne mari što ćete možda ponoviti nešto što ste već rekli.
Kanonik klimnu glavom. – Francuski lekar mi je postavljao pitanja upravo o Gebeardu fon Kverfurtu... Da, sad mi se razbistrilo... Taj Suže je sigurno u dosluhu s trgovcem iz Toleda. U njegovo ime je i nastupio... – Ne prenagljujte sa zaključcima – upozori ga sveštenik – nego mi recite šta je tačno zanimalo medikusa. – Kuda bi se zaputio Gebeard, da je stigao da ode iz Napulja. Konrad ga sumnjičavo pogleda. – To mi prošle noći niste rekli. – Oprostite mi, bio sam prilično zbunjen od straha... – Dobro, danas mi delujete sasvim pribrano. I zaista, Alfano se nije ponašao kao neko koga ispituju, već kao da je prešao na stranu tužitelja. Nije više drhtao, a ruke je nasilnički stisnuo u pesnice. – Gebeard mi je rekao kuda će, za slučaj da neko pita za njega kad otputuje. Neko ko će se predstaviti kao čuvar ogrtača. – Čuvar ogrtača? – ponovi Konrad. – Suže od Peti-Ponta. – Objasnite mi o čemu je reč. – Kamo sreće da mogu. Magister medicinae je sa sobom doneo ogrtač koji je trebalo da preda Fon Kverfurtu, kraljevski ogrtač raskošno izvezen motivima koji predstavljaju neke neobične simbole. – Simbole? – Inkvizitor mu se jednim skokom primaknu, nateravši ga da se trgne. – Krugovi? Golubice? Vitezovi? Na tu poslednju reč, kanonik klimnu glavom. – U sredini je bio izvezen vitez s lukom. Kako god bilo, slabo pamtim takve detalje, ne sećam se ničeg precizno... Ne znam ni čemu bi mogao da služi takav ogrtač. – Ali rekli ste da znate kuda je trebalo da ode Gebeard iz Napulja – odvrati Konrad – to jest, gde je trebalo poslati ogrtač. Jesam li u pravu? – Da, u Salerno. – A koga je tamo trebalo da potraži Suže od Peti-Ponta? – Jednu isceliteljku. – Prvi put je Alfano načas oklevao. –
Ženu koja leči suzama.
18. Crevo. Tako se zvala ulica koja vodi ka Mandrakiju, krajičku obale pokraj malog doka. Uzalud se raspitivao za stari arsenal, jer su mu svi prolaznici govorili jedno isto: treba da produži Crevom, da izađe izvan zidina i nastavi na jug sve do Mandrakija. Ali to nije bila ni ulica ni prolaz, već smrdljivi kanal prosečen između dva uzvišenja, pun otpadnih voda iz slivnika i štavionica kože, koje su tekle ka moru. Uberto je bio prisiljen da prođe posred te vodurine. U Crevu nije bilo pločnika, samo taj uzan kanal prokopan u porfiru. Napokon je izbio na proširenje oivičeno udžericama, malo naselje izniklo u podnožju uzvišenja. Naspram obronka, iza lavirinta lučkih dokova, svetlucalo je more. Prošao je i poslednji deo kosine koja ga je odvajala od Mandrakija i oprezno se osvrnuo unaokolo. Na sebi je još uvek imao odoru koju mu je dala sestra Kjara iz Grotaferate, iako je Ermelina ponudila da mu nabavi novu odeću. U toj odori je delovao gotovo neprimetno, jer su prolaznici mislili da je monah. Koračao je s kapuljačom navučenom na glavu i skrštenih ruku, dok su mu se rubovi odore vukli po blatu. Po Ermelininim uputstvima, Nikolu Ribu će naći u jedinoj gostionici u luci i Uberto uskoro na kraju ulice ugleda neku krčmu. Čim je ušao, zapahnu ga gust dim koji ga navede na pomisao da se unutra zapušio čunak, no ubrzo zatim primeti da se dim diže iz malih mangala od pečene gline, postavljenih na stolove. Omamljujuće trave, pomisli, sudeći po pospanim licima prisutnih. Po svemu ostalom, krčma se nije razlikovala od sličnih. Pijanci su dremuckali na hoklicama ili na podu, dok su ostali ćaskali ili bacali kockice. Unutra je odjekivalo od uvreda i bujica psovki, još živopisnijih od mešavine nerazumljivih narečja. Uberto se zaputi kroz taj zamagljeni metež, pa privukavši na sebe krčmarevu pažnju, diskretno mu pokaza da priđe. Kad se
čovek približio, tutnu mu u ruku jednu kovanicu i prošaputa jedno ime. Krčmar klimnu glavom i pokaza mu jednog gosta koji je sedeo izdvojen. – Pridružiću mu se – reče Uberto. – A vi mi donesite nešto da popijem. Krčmar ga odmeri s mešavinom divljenja i čuđenja. Očigledno je bilo da dosad nijedan monah nije ušao u njegov lokal, pa još monah koji traži nešto za piće. – Šta želite, oče? – Ono što on želi – odvrati Hispanac, pa se zaputi za neznancu za stolom, čoveku srednjeg rasta, izuzetno kratke kose i očiju zamagljenih dimom koji se dizao iz malog mangala. Bosonog, u uskim pantalonama kanapom pričvršćenim oko pasa, moglo bi se reći da je bio među bolje obučenim gostima lokala. Uberto sede naspram njega. – Vi ste Niko Riba? Čovek načini neodređen pokret, ni srdačan ni netrpeljiv. Niskog čela i punih usana, ličio je na majmuna. – Zavisi od toga ko pita. – Neko koga zanimaju tamnice u Zamku na moru. Čovek udahnu toplu paru iz mangala pa se zagleda u njega proširenih zenica. Uberto to protumači kao poziv da nastavi. – Priča se da ih dobro poznajete. – Zaboga! Mogao bih da vam pričam kako sam ušao tamo – izjavi Niko Riba – ili kako sam odande izašao. Uberto nije mogao ni da pretpostavi zašto je taj čovek bio utamničen u Zamku na moru i podozrevao je da nikad neće ni saznati. S druge strane, dovoljan mu je bio jedan pogled da nasluti šta se krije iza tog preplanulog lica. Nazreo je tragove dubokog razočaranja, rane čoveka koji se sukobio sa pravilima i na kraju je ga je odneo talas. Kao njegovog oca. Krčmar dojezdi kroz dimnu zavesu pa spusti na sto buteljku vina, nakloni se i nestade. Niko Riba se bez zazora posluži potegavši pravo iz buteljke, držeći na oku svog sagovornika. – Obučeni ste kao fratar, ali ne držite se tako – reče, pokazavši da nije plitke pameti.
Uberto primeti da je Niko posegnuo za pojasom, za jednom od onih nožekanja kojima mornari seku mreže i konopce ili ih, ako zatreba, potežu u tuči. – Ne bojte se – umiri ga. – Došao sam zato što mi treba vaša pomoć. – Moja pomoć? Hoćete da izvedete nekog kompanjona iz zamka? – Ne kompanjona, već svog oca. Mornar slegnu ramenima. – Šta me briga, čak i da je car lično. – Razmislite. Nemam običaj da tražim usluge ne nudeći ništa zauzvrat. – Sudeći po vašem izgledu, sumnjam da možete priuštiti sebi moje usluge. – Izgled može da prevari – odvrati Uberto, pa se dvosmisleno osmehnu. – Kažite cenu, dobri čoveče. Niko Riba ga odmeri ispod oka, pa potegnu još malo vina. – Sedamdeset tarija. – Priznajem da niste jeftini... – Imajte na umu, gosparu, da ću se izložiti opasnosti. Još ako me uhvate... – Dobro. – Hispanac nestrpljivo odmahnu rukom. – Neka bude. – Ne trčite pred rudu. Moraćete da mi platite čak i ako nešto krene naopako. – Dobro znam kako to ide. Štaviše, još nešto ću vam reći. Ako sve prođe kako treba, daću vam još trideset tarija. Ali nikome ni reči o ovome. – Uistinu imate sto tarija? Uberto klimnu glavom. – Drago mi je, gosparu. – Mornar živnu. – Ali da se razumemo, ni prstom neću mrdnuti dok ne vidim pare. – Pošteno – odvrati Uberto, pomislivši kako mu je novac najmanji problem. Otac mu je, malo pre no što su ga uhvatili, poverio na čuvanje ono što je naplatio Alfanu. Zakopao je kovanice ispod jednog drveta izvan gradskih zidina, za slučaj da
ga neko opljačka. – Sad ja vas da čujem – reče mornar. – Šta ste naumili? – Pre svega, zanima me da li je to ustinu izvodljivo. – Rizično jeste, ali obratili ste se pravom čoveku. Ja sam zasad jedini koji je uspeo da izađe iz tog zamka. – A kako ste to izveli? – Kakvo je to pitanje! – Niko Riba raširi ruke, kao da kaže da je to bar jasno. – Rođen sam pod zvezdom Svetog Nikole. Uberto ga zgranuto pogleda, pitajući se da li da prihvati to objašnjenje. Uskoro se uveri da se mornar ne šali. Bio je potpuno ubeđen u svoju priču. – Sveti Nikola iz Barija je svetac zaštitnik mog rodnog grada – objasni Niko Riba. – Štiti sve svoje sugrađane, a naročito mene, jer nosim njegovo ime. Uberto je znao za kult tog sveca, kao i priču o njegovim relikvijama, donetim čak iz Haldeje u katedralu u Bariju, koja je potom postala čuveno odredište hodočasnika. – A Sveti Nikola štiti samo vas – upita momak – ili i one kojima vi pomažete? Niko Riba mu se obešenjački osmehnu. – Vi mislite kako ćete da mi platite, a sa Svetim Nikolom ću se ja dogovoriti. Uberto uzvrati osmeh, već se kajući u sebi što je poslušao Ermelinu. Očevu sudbinu stavljam u ruke jednog bezumnika, pomisli, zureći u ushićeno lice morskog vuka. Ako prihvatim njegovu pomoć, to znači da sam i ja sišao s uma. No što je najgore, oseti kako ga obuzima slabašna nada. Nije znao da li da je pripiše intuiciji ili dimu koji se dizao iz mangala ispred njega.
19. Prsti stisnuti oko metalnog raspeća. Suže nije mogao da odvoji pogled od tog prizora, kao noćni leptir privučen plamenom. S druge strane, da bi obuhvatio pogledom širu sliku, trebalo mu je izvesne hrabrosti kojom se on nije mogao podičiti. Konrad fon Marburg je stajao ispred njega kao kip, telom zaklonivši ulaz u ćeliju. Tamna odora isticala je gotovo neprirodno belo lice s očima nalik crnim virovima mračnijim od noći. U tom trenutku, te oči posmatrale su upravo Sužea. – Nemam ja ništa s tim Hispancem – odvrati lekar s lažnom samouverenošću. – Sve što sam o njemu znao, ispričao sam vam prošle noći. Istini za volju, ispričao je i nešto više, namerno izmislivši nekoliko detalja kako bi ocrnio Injacija iz Toleda. Reakcija uslovljena željom da ga oslobode, na koju svakako nije bio ponosan. Uprkos tome, Suže je uspeo da umiri savest uveren da je bar delić tih kleveta istinit. – Cenim vašu dobru volju, ali još mi niste odgovorili na pitanje. – Iz Konradovog glasa izbijalo je izvesno nestrpljenje. – Upravo sam vas pitao da li znate zašto je ubijen Gebeard fon Kverfurt. – A otkud bih ja to znao. Govorite o čoveku kojeg nikad nisam lično upoznao. – Ipak – nastavi sveštenik – sišli ste u katakombe da ga potražite. Suže slegnu ramenima. – To vi mislite. – To nisu pretpostavke, već činjenice – primeti Fon Marburg zlovoljno. – Otac nadstojnik San Đenarela seća se vaše malenkosti, a upamtio je i da vas je upravo on uputio tamo kad ste ga pitali za Fon Kverfurta. To je, između ostalog, potvrdio i Tomazo Akvinski. – Pa šta i da je tako? – Suže je bio prilično siguran da Fon
Marburg ne zna ništa o Strelčevom ogrtaču. Ako se Alfano nije izlanuo – a logično bi bilo da nije to učinio – Švabina misija i priča o drakonitu po svoj prilici su i dalje tajna. Ipak, lekar je bio oprezan i trudio se da dokuči zašto je optužen za nekromantiju i kakve veze s ovim slučajem ima Injacio iz Toleda. – Fon Kverfurta sam tražio samo da bih od njega kupio jednu relikviju – pravdao se. – Da vidimo da li sam vas razumeo. – Sveštenik nestrpljivim pokretom odvoji prste od raspeća. – Kažete da ste se zaputili iz Pariza da biste kupili relikviju od tog čoveka? Suže dođe u iskušenje da opovrgne svoje tvrdnje, ali se uzdrža. Ipak je on magister medicinae, iako je posle tolikog putovanja bezmalo zaboravio na to. A posle poniženja koje je doživeo od Filipusa Kancelarijusa, obećao je sebi da se nikad više neće uniziti pred sveštenikom. Čak ni pred onim najopasnijim na kojeg naiđe. – Ni govora – nadmeno odvrati. – Namera mi je da stignem u Studijum u Salernu kako bih usavršio znanja iz medicinske nauke. – Nadam se da vaš odlazak nema nikakve veze s nemirima na Univerzitetu Notr Dam? – Nikakve – slaga Francuz, odjednom obuzet panikom. Nije očekivao da je Konrad fon Marburg upoznat s tim i prilično se zbunio što je to saznao u ovakvim okolnostima. Pokuša da sačuva privid ravnodušnosti. – Znam da su neki predavači udaljeni s katedri jer su se bavili filozofijom prirode – nastavi sveštenik, podozrivo ga posmatrajući. – Priča se da su se mnogi među njima zaputili u Tuluzu. Ali vi ste krenuli čak u Salerno... – Uveravam vas da moje putovanje nema nikakve veze s tim događajima. – A ja ću se postarati da to i proverim. – Fon Marburg zamišljeno protrlja bradu, pa klimnu glavom. – Da – reče – raspitaću se kod kancelara iz Notr Dama. Priča se da je vrlo predusretljiv u sličnim okolnostima. – Nema potrebe – vrdao je Suže, koga je od nervoze spopao
nagon za povraćanje. Ako se istina otkrije, posledice će biti daleko gore od oduzimanja profesorske titule. – Glasniku bi, čak i da krene na konju, trebala čitava večnost da pređe tu razdaljinu. – Srećom, postoje golubi pismonoše – odvrati Konrad strogo. – Obratiću se Kapitolu napuljske katedrale, oni sigurno imaju golubarnik – i pokretima ruku stade da podražava lepet krila. – Vrlo brzo ću dobiti odgovor iz Pariza. Suže oseti kako propada u crni bezdan. – U međuvremenu – Fon Marburg mu nije davao mira – zamoliću vas da mi opišete svoje putovanje Franačkim putem. Sećate li se nekog naročitog susreta? – Ne baš – izlete mu niotkud. Više nije mogao da obuzda nemir izazvan napornim ispitivanjem. – Onda dopustite da vam pomognem, kako bismo razjasnili okolnosti. Među vašim stvarima primetio sam i nešto milanskih dinara. Konradov glas kao da je dopirao iz daljine. Suže nije mogao da potisne iz misli sliku goluba koji nosi loše vesti, dovoljne da ga unište. Odjednom shvati da mu Konrad postavlja neko pitanje, uhvati reči „milanskih dinara” i pokuša da savlada strah. – Zastao sam u Milanu – odgovori. – Pa šta? – Pa to me zbunjuje. Milano nije ni blizu Franačkog puta. – Izgubio sam se – pravdao se lekar – ali su me dobri samarićani usmerili na glavni put. – Uputivši vas ka Montekasinu, pretpostavljam. – Upravo tako. Konrad razvuče usne u zadovoljan osmejak. – A da među tim dobrim samarićanima nije bio i neki dominikanac iz Sant’Eustorđa? Izvesni fra Benijamino? – Previše očekujete od mene. Ne sećam se. – Ali on se vas seća. – Mora biti da se zbunio. – A seća se i Gebearda fon Kverfurta. – To je neki nesporazum...
Konrad odmahnu glavom. – Vaše istrajavanje u lažima samo vas čini smešnim – ukori ga, smrknut. – Kamen koji sam našao u vašoj vreći dokaz je da ste učinili neku uslugu fra Benijaminu. I sam je to priznao. Kako god bilo, dobri fratar je po svoj prilici imao i drugih tajni, jer je odlučio da na moje oči oduzme sebi život. – Naglim pokretom zgrabi Sužea za ručni zglob, nateravši ga da odskoči. – Bacio se s balkona svog manastira, ali ne pre no što mi je otkrio da morate da nađete Fon Kverfurta. Da li vam je sada jasno, profesore? Znam zašto ste otišli u Montekasino! Ali nešto je, očigledno, pošlo naopako, jer ste morali da produžite ka Napulju. A onda je Fon Kverfurt ubijen. Lekar se otrgnu iz stiska i zausti da odgovori, ali shvati da nema izlaza. Kao Bernar, pomisli. Suočio se s daleko nadmoćnijim neprijateljem. Ali dok se njegov hrabri učenik hrabro borio, on se u potrazi za izlazom i dalje držao kula u vazduhu. I što je upornije istrajavao, sve dublje je tonuo u tragičnu stvarnost. Konačno je shvatio šta je to dovelo Fon Marburga do kuće Alfana Imperata. Ne kretanje trgovca iz Toleda, već njegovo! I čim mu je to sinulo, oštar bol preseče mu trbuh, tako silovit da je morao da klekne, ponižen i da se ispovraća. – Kao što je nesumnjivo dokazano – dodade sveštenik, izmakavši se da se ne bi uprljao. – Sad su vam jasne moje nedoumice. Iako niste lično upoznali Gebearda fon Kverfurta, izvesno je da su vam poznate njegove tajne. Tajne u koje je uključen Homo Niger. Zatvorenik je i dalje klečao presamićen, izmučen grčevima. – Već sam vam rekao... Injacio iz Toleda... On je čovek kojeg tražite... – Od koga ste to saznali? – Poverio mi je jedan monah iz Montekasina. Fon Marburg uzdahnu. – Budite precizniji, potrebni su mi dokazi. – Pitajte Alfana Imperata... Kanonik zna mnogo više od mene o učenjaku iz Toleda.
– Jeste li sigurni? – Na Konradovom licu načas sinu znatiželja, a onda se iskrivi u ljutitu grimasu. – Časni otac tvrdi suprotno. Suže je razumeo Alfanove motive i nije ga začudilo što je kanonik slagao. Alfano mu je poverio da ga za Fon Kverfurta vezuje mnogo više od pukog interesa, otkrio mu je da je on njegov sabrat! A da je to otkrio i ovom germanskom svešteniku, obojica bi pretrpeli nesagledive posledice! Ipak, magister medicinae je sada želeo samo da se oslobodi Fon Marburga i da se skupi u mraku, obuzet stidom. – On ga je prvi pomenuo... – odvrati. – Čak se pohvalio da ga je jednom već sreo. – Dakle, kanonik je pokušao da me obmane! – uzviknu sveštenik, zajapuren od besa. – Ali ja nisam... Ja ne zaslužujem da me ovako kinjite... – Zaista? – upita Konrad blaže, sažaljivo ga posmatrajući. – U tom slučaju moraćete još nešto da mi otkrijete. – Ako obećate da ćete me pustiti odavde... – Videćemo, profesore. Ali sad mi pričajte o ogrtaču. I o isceliteljki koja leči suzama. Suže mu onda ispriča sve što je znao. Galvano Punđilupo je čekao ispred ulaza u tamnice. Glava mu je bila previjena nadvoje-natroje, a razdiruć bol širio mu se celom desnom polovinom lobanje. Oko rane mu se širio otok, koji je obuhvatio slepoočnicu, vilicu i vrat. Hirurg ga je na vreme zbrinuo, spalivši mu ranu da ne bi iskrvarila, ostavivši Galvanu jezivu uspomenu na dodir usijanog gvožđa. To prokleto cvrčanje još uvek mu odjekuje u glavi. Tako ga je zabolelo da se onesvestio, utonuvši u obamrlost ispunjenu slikama Hispanca Uberta koji mu odseca uvo. Kad se probudio jedva je stao na noge i izmučen groznicom još uvek se zanosi u hodu kao da stoji na pramcu neke galije. Ali najviše ga muči ošamućenost. Desna membrana mu vibrira stvarajući kakofonično zujanje koje izaziva vrtoglavicu. Uprkos tome, Galvano je morao da dođe da podnese izveštaj
Fon Marburgu. Istini za volju, nije imao da mu kaže ništa posebno, sveštenik je već bio u toku sa svim događajima, ali taj bednik je zahtevao da sve vesti čuje iz prve ruke, jer je u svemu tražio skrivene znake. Bilo je nečeg izopačenog u tom svešteniku. Punđilupo je živeo među vojnicima i žbirima najgore sorte, ali nikad nije iskusio takav tanani sadizam. Fon Marburgova podmuklost kao da je sledila pravila neke dijabolične estetike. – Dakle, izgleda da sam pogrešio što sam vas pustio da sami radite. – Prigušene reči doprle su iz tamničkih hodnika. Klaviđer prinese ruku previjenoj rani u jalovoj nadi da će svojom pojavom izazvati sažaljenje sagovornika. – Galvano, poštedite me tog mučeničkog izraza lica – reče mu Fon Marburg, izronivši iz senke. – Ne priliči vam. Žbir prikri zbunjenost. – Nemam opravdanja, preuzvišeni. Ušao sam u trag nekromantovom sinu i našao ga... Čak bih ga i uhvatio da mu nisu pomogli. – Pomogli su mu? – Konrad se pažljivije zagleda u njega. – Sve mi precizno ispričajte. Galvanov izveštaj bio je dug i detaljan, bogat detaljima, u kojima je sveštenik naoko uživao. Međutim, kad je inkvizitor upitao za Strelčev ogrtač, Punđilupo je morao da prizna kako ga je našao, ali i izgubio i kako je verovatno završio u rukama Uberta Alvareza. – Taj ogrtač ste zaista našli u Alfanovoj kući? – upita Konrad. – Da. – Dakle, Suže je u pravu, kanonik je slagao... – Nameravate da osudite Alfana Imperata, preuzvišeni? – Naprotiv. – Fon Marburg odmahnu glavom uz lukav osmeh. – Pustiću ga, kako bih pratio njegovo kretanje. – A nekromant? – upita vojnik, ispoljivši zluradu znatiželju. – Jeste li ga već ispitali? – Još nisam. Sve u svoje vreme. Njega ću ispitati kad dođem do nesumnjivih dokaza da je kriv – odvrati Konrad. – Zasad ćemo ga ostaviti da se krčka na tihoj vatri.
– Razumem. – Ako me neko bude tražio, kaži da sam u Crkvi San Salvatore – reče sveštenik, pa se zaputi ka stepeništu. – Moram da saberem misli. Punđilupo ostade sam. U tamničkoj tišini, bol kao da mu se pojačao. Čas se širio pulsirajući, čas ga je probadao na pojedinim tačkama, terajući ga da stegne zube. Ali ono što klaviđer nije mogao da zaboravi, bila su lica ljudi koji su ga doveli u takvo stanje, lica Uberta Alvareza i one bludnice. Možda njegova osveta neće biti tako istančana kao Fon Marburgovi planovi, ali zakleo se samom sebi da će mu skupo platiti. Iako mu je nekromantov sin zasad bio nedostižan, nešto je ipak moglo da mu pruži zadovoljstvo. I da mu ublaži bes. Unapred se naslađujući osvetom, prošao je tamničkim hodnikom i zaustavio se ispred ćelije u kojoj je bio zatvoren trgovac iz Toleda. Lukavo se zacerekavši, posegnu za vratima.
20. Otkad su ga zatvorili, Injacio je razmišljao o onom što se dogodilo tražeći dokaze svoje nevinosti ili bar neku nespornu činjenicu koja bi potvrdila neosnovanost Fon Marburgovih optužbi. Udubljen u te misli, predviđao je šta ga čeka. Poznata mu je bila sudbina optuženih za jeres i nekromantiju i nije gajio nikakve iluzije u vezi s tim. Priče o gubilištima, lomačama i mučenjima ubile su u njemu svaku nadu da će iz tamnice izaći onakav kakav je u nju ušao. Ta pomisao mu je izazivala jezu. Osim toga, nije znao šta je s Ubertom. U srcu se nadao da je bar on uspeo da pobegne, ali sumnja da mu se nešto dogodilo terala ga je da proklinje sebe što ga je doveo u Napulj. Pokušao je da se priseti svih detalja od one večeri, zadržavajući se na pojedinostima koje je primetio u konaku Crkve San Đenarelo. Iako je bio usredsređen na Fon Marburgovo ispitivanje, dobro se sećao svega što je tom prilikom čuo i video. Razrađivao je te utiske u osami svoje ćelije, trudeći se da dokuči u kakvu je to spletku uvučen. Ništa mu drugo nije preostalo, ako hoće da nađe izlaz. Prva zagonetka koju je trebalo rešiti bili su simboli istetovirani na ruci Gebearda fon Kverfurta. Dovoljno je zapamtio da bi mogao da ih protumači kao znake pripadnosti nekoj tajnoj sekti. Ali bilo je tu još nečega. Slika Merkurovog krilatog štapa bila je očigledan dokaz da je reč o nekom hermetičkom kultu i omogućila mu je da protumači slike zmije i pehara kao simbole mudrosti i znanja. Isprva je verovao da se ti simboli odnose na Ofite, posvećene Zmiji, òphisu,11 koja je Adama i Evu uputila u tajne znanja. Međutim, kad je malo bolje razmislio, neuverljivo mu je delovala mogućnost da Fon Kverfurt pripada sekti koja već vekovima ne postoji. I ostale slike, kao što je Bogorodica s malim Hristom, opovrgavale su tu početnu pretpostavku. Zaključio je da se ključ misterije krije u slici viteza. Previše je podsećala na izvezeni motiv na Strelčevom ogrtaču da bi
poverovao u slučajnost. Ali nije mogao doslovno da ponovi one hijeroglife, te nije mogao ni da ih protumači, ali ni da dokuči šta ih povezuje s krugom nacrtanim ugljenom u spavaćoj sobi Gebearda fon Kverfurta. Zato se usredsredio na drugu stranu problema: na Fon Marburgovu opsednutost učenjakom iz Toleda, takozvanim Homo Nigerom. Po Konradovim rečima, taj čovek je predvodio sektu luciferijanaca, kojoj je, nesumnjivo, pripadao i sam Fon Kverfurt. Ipak, umešanost Nečastivog nije mu delovala uverljivo. Trgovac je verovao u postojanje anđela i demona i u njihovu sposobnost da utiču na život smrtnika. Verovao je i da se anđeli i demoni mogu prizvati, budući da je svojevremeno i sam to pokušao da učini, primenjujući znanja iz Utera ventoruma. Ipak, događaji kojima je svedočio u katakombama na Kapodimontu bili su sasvim drugačije prirode. Nije tu bilo ničeg natprirodnog, a vitez koji je ispaljivao vatrene strele svakako nije duh iz pakla. Ali ko je on i šta mu je cilj, i dalje je za Injacija bila tajna. Da je mogao da istražuje na osnovu tetovaža, ogrtača i magičnih krugova, sigurno bi rasvetlio te događaje i dokazao da on nije učenjak iz Toleda za kojim Fon Marburg traga. Kako god bilo, jasno je da Konrad nije spreman da ga pusti na temelju osnovane sumnje, naročito ako je uveren da se već dokopao krivca. Neki zvuk ga natera da se trgne. Injacio shvati da je bio zaspao. Toliko je bio iscrpljen da po svoj prilici nije ni bio svestan kad je utonuo u san. Zapita se koliko dugo je spavao, no onda se priseti da je sanjao Leandra. Zapravo, sanjao je njegove krike. Krike dečaka kojeg proždire tmina, sasvim drugačija od ove koja guta njega, ali jednako nemilosrdna. Potisnu zebnju koju mu je taj san uvek izazivao i usredsredi se na zvuk. Zvuk je bio stvaran, poticao je od škripanja vrata na ćeliji. Obnevideo od svetlosti baklje, samo je nazreo obrise prilike
koja je ušla i osetio je kako ga obuzima strepnja. Očekivao je Konrada fon Marburga, čoveka koji ima moć da anatemiše ljude, no umesto njega je ugledao klaviđera. Bez ikakvog objašnjenja, Galvano Punđilupo se preteće ustremi na njega. – Gade hispanski! – prosikta, otrgnuvši ga iz obamrlosti. – Platićete vi meni! – Zašto...? – promuca trgovac, osetivši da ga je ovaj zgrabio za gušu. – Za... šta? U vojnikovom pogledu sevnu likovanje. – Za ono što mi je uradio vaš sin! – Pokaza mu na previjenu glavu i u nastupu gneva udari ga pesnicom u stomak. Injacio klonu, savladan bolom, no čim se povratio vide da će ga klaviđer šutnuti. Nije dopustio da ga i ovog puta uhvati nespremnog. Zgrabio ga je za vrh čizme i snažno odgurnuo, nateravši ga da padne. Punđilupo se pruži nauznak, besno zaječa i udari potiljkom o kameni pod. U strahu da će ustati i nastaviti, trgovac skoči na noge, uze čuturicu i pogleda ka vratima... Ostala su otvorena! Načas zastade, onda se prenu pa izađe iz ćelije i dade se u trk kroz mračan hodnik. Odmah je odbacio nagon da pojuri ka svetlu, procenivši da će sigurno nabasati na stražare, pa odluči da krene kroz tamničke hodnike u potragu za nekim izlazom. Mreža hodnika je bila veća no što je zamišljao, a nije mogao ni da nasluti kuda će ga odvesti. Nije se mnogo nadao, ali možda će mu se sreća osmehnuti. Možda, ponovi u sebi. Onda začu odjek usplahirenih glasova; klaviđer je tražio pojačanje. Trgovac ubrza pa na kraju hodnika siđe niz kamene stepenice. Senke su bile sve svetlije, vazduh oštar i napokon svod i zidovi s desne strane nestadoše, a iznad njega se ukaza nebo. Zaslepljujuće sunce obasjavalo je zid od cigala iza kojeg se uzdizala strma litica. Injacio pogleda s ivice šiban vetrom i smrknu se. Sve dole do školja vijugao je vrletan obronak litice. More se razbijalo o školj režeći kao divlja zver. Kasno je čuo pokret iza leđa, kad su mu se nečije ruke već
stezale oko vrata. Snažan, čvornovat stisak. Nije se predao tom stisku, ali je ustuknuo pred rečima koje mu je pridošlica uputio: – Kuda ste se zaputili, gosparu? Mi smo na ostrvu! Odavde se ne može pobeći! – Razgovarao sam s Nikom Ribom – reče Uberto. S duge strane stola, Ermelina znalački klimnu glavom. Sedeli su u nekom suterenu na rubu jednog dvorišta u San Bjađu, nedaleko od Porte Nolane, u utočištu u kojem bi Ermelina zanoćila kad treba da se sakrije. Na spratu se nalazila gostionica, a gostioničar je rado primao goste koji ne preziru žensko društvo. Popodnevno svetlo jedva se probijalo kroz otvor između tavanice i staze na ulici. Ubertu nije smetala ta polutama, jer je skrivala lice žene spasavši ga neprijatne obaveze da gleda u oči tu bludnicu za koju je verovao da je nekad bila ljubavnica njegovog oca. Nekadašnja ljubavnica koja je, povrh svega, i dalje zaljubljena u njega. Zašto bi se, inače, toliko trudila da ga oslobodi iz zatočeništva? Pre no što je stigao da nastavi, Ermelina reče: – Imam i ja novosti. – Šta ste otkrili? – Dečak i kanonik su pušteni. – Sigurni ste? – Priča se da će Alfano Imperato noćas držati službu u Katedrali Santa Restituta povodom Uskršnjeg bdenja. – Žena prezrivo iskrivi lice. – Time će, pre svega, dokazati svoju nevinost. – A Tomazo? Kako je on? – Ne fali mu ni dlaka s glave. Poverili su ga rođacima. Uberto se udubi u misli. – Kad se održava služba? – U vreme večernje. – Ermelina je očigledno prozrela njegove namere, jer se namrštila. – Ne budite nesmotreni, ne možete otići tamo! On se odlučno zagleda u nju. – Ipak ću otići. Hoću da vidim
Alfana. – Čemu to? – Možda zna nešto o mom ocu. A možda ću čak uspeti da ga nagovorim da se zauzme za njega. – Ne zavaravajte se, gosparu. Na kraju će vas uhvatiti. – Kad smo već kod rizika – odvrati Uberto – upravo sam hteo da vam kažem kako mi vaš plan ne uliva poverenje. Onaj Niko Riba živi u nekom svom svetu, nepouzdan je. – Budite sigurni da je pouzdaniji od mnogih božjih ljudi. – Nagnu se preko stola i uhvati ga za ruku. – Nemojte ići Alfanu, preklinjem vas. Uberto istrgnu ruku, razdražen tim dodirom. On je već odlučio, a ta bludnica svakako ga neće naterati da se predomisli. Ako postoji mogućnost da oslobodi Injacija ne kršeći zakon, neće je propustiti. – Moram da pokušam – zaključi, udarivši pesnicom o sto. Podignuta pre više od pet vekova, Katedrala Santa Restituita je, uprkos vizantinskom stilu gradnje, unutra bila mračna i gotovo bezbojna. Uberto je voleo crkve s velikim prozorima, oslikane freskama, naročito onim s plavim detaljima, koji su ga podsećali na Bogorodičinu veličanstvenost. No u tom trenutku ionako nije osećao potrebu da se prepusti verskom zanosu. Bogomolja je vrvela od ljudi, njihov žamor je bio zaglušujuć. Biće da je ceo grad saznao za kanonikovo hapšenje, sudeći po tome kako su svi nagrnuli na Uskršnje bdenje. Probijao se kroz gužvu ka glavnom crkvenom brodu, kako bi se što više primakao oltaru i tu sačekao završetak službe. Potom će tražiti od Alfana da ga primi. Već je znao šta će mu reći. Pozvaće se na hrišćansko milosrđe i na potrebu da se pomogne slabima i ugroženima. Pre no što kazne osumnjičene, crkveni oci imaju moralnu obavezu da se uvere u njegovu krivicu. Onda će mu Uberto dokazati da njegov otac nije kriv. Mogao je da mu pruži i objašnjenja i dokaze. Potvrdiće mu da je Injaciovo hapšenje posledica velikog nesporazuma. Uostalom, zar nije i
sam kanonik bio žrtva nesporazuma? Ko bi bolje od njega mogao da ga razume! Osokoljen sopstvenom pravednošću, zaustavio se iza grupe vernika kako bi neprimetno pratio događaje. Alfano Imperato je stajao za predikaonicom. Već je privodio kraju propoved, pogleda prikovanog za klupe na kojima su sedeli klerici. Delovao je uznemireno zbog prisustva visokog krupnog sveštenika u tamnoj odori. Uberto se zapita da li je to Konrad fon Marburg, pa stade da se osvrće u potrazi za vojnicima. Nijednog nije spazio. Po završetku službe, kanonik siđe s predikaonice i na brzinu blagoslovi vernike. Kao da je jedva čekao da ode, hitro izađe iz apside, u prolazu se pozdravi s grupom postulanata pa se bezmalo iskrade ka desnom brodu i nestade iza vrata u senci. Uberto je bio predvideo takav ishod. Ermelina mu je pričala o tom mračnom prolazu koji katedralu povezuje sa susednim zadnjem, Krstionicom Svetog Jovana na studencu. Taj prolaz su koristili sveštenici da se neopaženo udalje posle službe. Kad je Alfano stigao do Krstionice, prilika s kapuljačom bila mu je za petama. Uberto otkri lice kako bi ga kanonik prepoznao, pa ga s uvažavanjem pozdravi. Kanonik se usplahiri. – Vi... Šta ćete vi ovde? – Presvetli oče, molim vas da me primite. – Kako da ne! – Svešteniku zadrhta glas. – Ne razgovaram sa osumnjičenima za nekromantiju. Uberto se svakako nije nadao kanonikovoj blagonaklonosti, ali nije očekivao ni ovakvu netrpeljivost. Odluči da mu mirno objasni zašto je došao, ali Alfano mu ne dopusti ni da zine i požuri ka izlazu. Hispanac ga sustignu. – Niste u pravu – tiho reče. – Molim vas da me primite! Kanonik je i dalje izmicao između stubova, sena među senama. – Odlazite, ili ću zvati upomoć! Umesto da ga posluša, Uberto ga prestignu, sprečivši ga da
izađe. – Izvinjavam se zbog drskosti – reče, pa kleknu preda nj. – Uzdam se u vaše plemenito srce... Umesto odgovora, osetio je kanonikovo stopalo na ramenu, kako ga silovito gura. Hispanac pade na pod, zbunjen, a kad ugleda sveštenika kako grabi kroz portu, obuze ga gnev. Nikad ga niko nije tako ponizio. Uspravi se preplavljen gnevom, obuzet željom da kazni tog drskog sveštenika. Kad je izbio na ulicu, primetio je Alfana kako nezgrapno trči sa zadignutim rubovima odore. S nekoliko dugih koraka smanjio je rastojanje koje ih je delilo, a zatim ga i sustigao, rešen da mu se osveti. – Moj otac je nevin! – prosikta. Sveštenik htede da mu odgovori, ali momak ga odgurnu, oborivši ga na šljunkovitu stazu. Iz usta mu se, zajedno s prašinom, ote zgranut uzvik, a onda se pridignu na sve četiri, pokušavajući da ustane. Pogled na nešto malo svetlucavo odvrati ga istog trena od tog nauma. – Molim vas da me saslušate, časni oče – prosikta Uberto, stežući bodež koji je nosio oko vrata. – Da li biste mi to učinili? – Ne mogu vam pomoći – zaskiča Alfano. – Konrad fon Marburg je već odlučio... – Hajde, hajde. – Trgovčev sin ga levom rukom dohvati za kosu, pomažući mu da ustane. – Kad onako uverljivo propovedate, sigurno ćete uspeti i njega da ubedite. – Ne mogu, verujte mi! – Bolje bi vam bilo da mi pomognete – upozori ga Uberto, pa mu uperi bodež u stomak, svestan da nimalo ne bi oklevao da ga upotrebi. Ovo je bilo sasvim drugačije od onih pretnji kanonikovoj sluškinji na Gornjem trgu. Sada pre njim nije stajala žena, već drznik koji mu je uskratio poštovanje, a uz to je božji čovek. Pri pomisli na kanonikovu bezobzirnost, još jače je pritisnuo bodež. – Da vam nije palo na pamet – reče Alfano, uplašivši se onog najgoreg – inače ču vikati... – Na sopstveni rizik. – Fon Marburg me je upozorio – nastavi kanonik plačnim
glasom – podmukli ste kao i vaš otac... – Ako mi pomognete, nemate čega da se plašite. Hoću da ga oslobodim. – Težak poduhvat. – Naprotiv, dovoljno bi bilo da vi posvedočite da je nevin. – Pa da na sebe navučem sumnju? – A zašto biste se toga plašili!? – Uberto je bio spreman da mu zarije bodež u trbuh, ali tog trena mu nešto sinu i on se zaustavi. – Šta ste time hteli da kažete? Da niste umešani u optužbe protiv njega? Kanonik se namršti. – Ne! Nisam ja... Hispanac ga silovito ošamari, rasekavši mu usnu. – Bolje bi vam bilo da mi kažete istinu, brzo! – Kako nije dobio odgovor, povuče ga za kosu. Alfano zaciča i izvi se da bi umanjio bol. – To je bio Gebeard fon Kverfurt! Pričao mi je o svom učitelju... A ja sam bio radoznao, hteo sam da saznam, da naučim... Uberto ga je čvrsto držao, ne dopuštajući mu da mrdne. – Uz prikladne mere postajete i te kako blagoglagoljivi – primeti, sada već obuzet nelagodom. Bes je uminuo i pred sobom je video samo čoveka kojem nanosi bol. Ali taj čovek je previše znao. – Priznajte. – Ne mogu! Ne mogu! – Priznajte kad vam kažem, jer tako mi boga... Osetivši kako mu oštrica para kožu, sveštenik diže ruke kao da se predaje. Lice mu je pomodrelo, obliveno znojem i suzama. – Učenja tog čoveka iz Toleda raznovrsna su – prošaputa, pogledavši na pustu ulicu. – Svakako vam ih ne mogu preneti ovako, u dve reči... – Slobodno zadržite za sebe svoje teorije – odvrati Uberto, koji nipošto nije hteo da mu dopusti da izvrda. – Mene zanima samo ono što će Fon Marburga uveriti u nevinost mog oca. – Onda morate pokazati da ste u pravu. Morate mu izložiti dokaze. – Kakve dokaze?
Kanonik ga pokretom zamoli da ga pusti. – Ako vam kažem, ne smete me odati. Hispanac preteće podiže ruku kao da će ga ponovo ošamariti. – A šta ako mu predam vas, uz optužbu da ste lagali? – Niste u položaju da uradite tako nešto – odvrati sveštenik, štiteći lice rukama. – Sve bih porekao, a vi biste završili u ćeliji sa svojim ocem. Uberto se zamisli nad tim rečima, pa povuče oružje i prezrivo ga pogleda u oči. – Dobro, upravo ste zaradili moje ćutanje. Šta to treba da predam Fon Marburgu ne bih li ga privoleo da se predomisli? Pre no što je odgovorio, Alfano je namestio odoru i protrljao stomak, tamo gde mu je bodež razderao kožu. – Isceliteljku – reče zatim. – Kakvu isceliteljku? – Ženu kojoj je trebalo predati Strelčev ogrtač. Ženu o kojoj mi je pričao Gebeard fon Kverfurt, a ja je pomenuo Sužeu od Peti-Ponta. – Dobro, gde mogu da je nađem? – Živi u Salernu. Suzama leči bolesne. – Baš čudno; ne možete ništa preciznije da mi kažete? – upita ga Uberto, pa primetivši izvesno protivljenje u Alfanovom pogledu, prikova ga uza zid, ponovo ga zaplašivši. – Ne igrajte se mojim strpljenjem! – Vi niste svesni šta tražite od mene... Ako Fon Marburg sazna... – Obećao sam vam da ću ćutati. A sad pričajte, ili ću vas poslati Stvoritelju! Pred takvom pretnjom, kanonik mu samo pokaza da sagne glavu i nešto mu šapnu. Trgovčev sin se s nevericom zagleda u njega. – Govorite u zagonetkama. Šta to znači? – Ne znam, kunem vam se. Ali pretpostavljam da... Kanonikov glas prekinu lupkanje kopita. Strahujući da će ga neko napasti, Uberto se osvrnu, spremajući se da pobegne i tek
tad primeti da se smrklo. Suton je preobrazio Gornji trg u mozaik senki i skerletnih odsjaja. Iz tog mozaika izroni jedan vitez. Ali ne bilo kakav. Onaj vitez. Onaj isti koji se nekoliko dana ranije pojavio na Kapodimontu. Onaj isti koji je ubio Gebearda fon Kverfurta. Veličanstven i zastrašujuć, na glavi je imao šlem i krzno prebačeno preko ramena. Uberto se skameni kao da je ugledao neko natprirodno stvorenje. Još više se zaprepasti Alfano, kojeg kao da je obuzeo neki mističan strah. – Et vidi, et ecce equus pallidus – promuca. – Et qui sedebat desuper nomen illi Mors, et Inferus sequebatur eum.12 Umesto da potera konja ka njima, vitez ga zauzda i uperi koplje u kanonika. Oružje nalik toljagi ili skiptru bilo je kraće i deblje od običnog koplja, vrha zaobljenog poput nara, koji se završavao kljunom. Iz tog vrha najednom sinu zaslepljujuća svetlost za kojom usledi prasak. Uberto zinu u čudu, obnevideo od jarkog svetlosnog luka. Onda začu neartikulisan krik i kad se okrenu ugleda Alfana gde pade na tlo. Sveštenik se uvijao poput jegulje, a iz grudi mu je štrčala nekakva plamena krhotina. Vrh koplja! Uberto se sagnu da ga iščupa, ali kako ga je dotakao izmakao je ruku da se ne bi opekao. Taj projektil ispuštao je čudne zvuke, nekakav zvižduk sličan siktanju zmije. Na kraju iz njega suknu plamen. Uberto nasluti opasnost pa se malo izmaknu, taman na vreme da vidi kako se plamen širi uz zaglušujuće šištanje. I kao što je buknuo, tako se i ugasi ispuštajući pramenove dima koji su vonjali na sumpor. Na stazi je ležalo telo Alfana Imperata, a iz kratera koji mu je zjapio nasred koša, dopiralo je cvrčanje. Uberto podiže pogled da potraži viteza, ali više ga nije video. Na njegovom mestu stajao je čovek u crnom, koji je u tom trenu izašao iz Krstionice: Konrad fon Marburg. Sveštenik razrogači oči u gnevu i neverici, a onda pogleda Uberta, jedva se uzdržavajući da skoči na njega. Prinese desnu
ruku raspeću koje je nosio oko vrata, a levu optužujuće uperi u trgovčevog sina. – Nisam ja to uradio! – uzviknu momak, svestan da prizor na koji je Konrad naišao govori drugačije. Fon Marburg je nepomično stajao, dok se iza njega valjala bujica koraka. Alfanovi krici i onaj prasak privukli su mnoštvo znatiželjnih. Uberto nije mogao da odvoji pogled s tog lica. Nije želeo da ostavi utisak da se predaje, kao ni da pokaže slabost. Može on da izdrži taj pogled! Može da se suprotstavi tom čoveku! I načas ga obuze iskušenje da se zaputi ka njemu kako bi se odbranio od njegove neme optužbe. No nije smeo dozvoliti da ga uhvate. Previše toga je zavisilo od njega. Zato pobeže. Konrad fon Marburg je gledao za njim, ne mareći za svetinu koja se okupljala oko tela Alfana Imperata.
21. Ulfus je zurio u vatru dok su mu misli netragom bežale. Nikad nije bio u stanju dugo da se zadrži na nekoj uspomeni, na razmišljanju o nečem određenom. Sve je izmicalo njegovom umu, nošeno tamnom nemilosrdnom strujom kao onom dunavskom. Ostaci od zemlje otrgnuti, lica, reči, odjeci sopstvenog života i života drugih ljudi. Sve je to oticalo mešajući se, da bi ga na kraju progutao melstrom.13 Odavno je Ulfus zaključio da njegov um nije sazdan da pamti, već da zaboravlja. Možda je upravo zato Mudrac izabrao njega među mnogima. Biće da je, zagledavši se u njega, uočio račvanje podzemnih reka koje otiču ka zaboravu. Tako i sad, poslednji put pomisli na kanonika pre no što ga muljevita bujica zauvek odvuče u nedostižne dubine. Već je zaboravio crte lica tog čoveka, njegovu figuru, čak i način na koji je skončao. Uskoro će se Alfano Imperato stopiti sa svima ostalima. Počivaće u kosturnici bezimenih, u talogu izmešanih slojeva. Isprva je ulfus mislio da nije nužno ubiti kanonika. Pomislio je kako je smrt Gebearda fon Kverfurta dovoljna da prekine potragu za ogrtačem. Staza koja vodi do njega kao da je zauvek bila prekinuta. Onda se niotkuda pojavio taj germanski sveštenik i događaji su poprimili neočekivan obrt. Zato je bolje bilo ukloniti svakoga ko nešto zna, čak i one nedužne. A kanonik je previše znao da bi bio pošteđen. Sačekao je da kanonik izađe iz dobro čuvanog Zamka na moru, u koji nisu mogli da prodru. Ali što je više ljudi uklanjao, okolnosti su se sve više zapetljavale. Srećom, sve će se razrešiti još jednim, poslednjim ubistvom. Ubistvom jedne žene. Ulfusu bi draže bilo da to izbegne. Nije voleo da ubija žene i teško je to zaboravljao. Njihovi pogledi i lica preobražavali su se u stenje oko kojeg su se vrtložile podzemne vode njegove savesti. Ipak, voda će s
vremenom zdrobiti i najtvrđi kamen. Žena svakako nije bila najveći problem. Strelčev ogrtač kao da je netragom nestao, a on je morao da ga se dokopa dok neko ne otkrije tajnu. I ogrtaču je suđeno da završi u vrtlogu. Naročito ogrtaču. Niko ne sme da prozre njegovu povezanost s Mudracem. I niko ne sme da otkrije ime Lovca izvezeno na ogrtaču. Etiopljaninovo ime. Ime ukletog kralja.
22. Uprkos strogoj proveri onih koji dolaze na Spasiteljevo ostrvo i odande odlaze, lake žene su imale slobodan pristup Zamku na moru, naročito posle sutona, kad bi pohrlile da pruže zadovoljstvo vojnicima. Zato Ermelini nije bilo teško da pripremi noćni pohod na ostrvo. Pošto je okupila nekoliko prijateljica, sačekala je zvona za početak večernje službe i krenula. Jedini način da se peške stigne do zamka bio je kameni most na stenovitoj prevlaci, pupčana vrpca koja je spajala ostrvo s kopnom. Praćena grupom bludnica, Ermelina se bez oklevanja zaputi preko mosta. Prešla ga je toliko puta da je zapamtila svaki detalj. Bio je dugačak oko dve stotine koraka, dovoljno da još jednom razmisli o svom planu ili da odustane. Uberto se iz katedrale vratio uznemiren i nemoćan. Posle tog neuspeha, Injacija je mogao da oslobodi samo ako sazna gde ga tačno drže i pomogne mu da pobegne morskim putem, kako je predložio Niko Riba. Ermelina je krenula na ostrvo da izvede svoj deo plana. Već je bila prešla stotinak koraka kad je izrez na haljini morala da pokrije šalom. S morao je duvao hladan vetar, oštar kao sablja, no ona se naježila pre svega pri pomisli na ono u šta se upušta. To joj je ličilo na neku lakrdiju. Ona, koja se nikad ni za koga nije žrtvovala, sad se bez razmišljanja izlaže opasnosti. Injacio je bio najvažniji čovek u njenom životu. Jedini koji je u njoj pobudio iskrena osećanja. I sad sva zatreperi kao neki devojčurak pri pomisli da će ga ponovo videti. Ipak, bilo je gorčine u tim osećanjima. Ermelina se nije zavaravala: čim bude slobodan, trgovac iz Toleda zauvek će otići. Na tu pomisao oseti se izgubljenom na toj kamenoj traci okruženoj crnom vodom, dok su se pred njom, ispod zvezdanog neba, isticali sve bliži obrisi kule Kolevile. Natera se da sačuva mir. Uskoro će ući u zamak i ako se oda, vojnici će je bez razmišljanja ubiti. Iako je u životu svašta pretrpela, bezumno se plašila smrti. Strepela je da će završiti u
paklu, onom koje opisuju sveštenici, gde žene bacaju u vatru i podvrgavaju ih neopisivim mukama. Ali još više je strahovala da će za vjeki vjekova ostati u čistilištu, bez mogućnosti da se iskupi za ono što je za života bila. U očima nebeskog oca, zauvek će ostati bludnica za koju nema iskupljenja. Bolje da padne u zaborav. Bolji je i potpuni mrak. Onda joj pažnju privukoše dve svetlosne tačke koje su treperile u dnu staze, ispred Glavne kapije. Ličile su na oči zveri koja vreba s ulaza u zamak. Korak po korak, postajale su sve krupnije, sve dok se nisu uobličile u baklje u rukama dvojice stražara. Viši vojnik pođe im u susret pa se komično nakloni. Ermelina zastade, pa uprkos hladnoći pokaza izdašan izrez na grudima. – Možemo li da prođemo, lepi gospodine? Vojnikov pogled otkrivao je mračne želje. – Ne pre no što platite mostarinu. Žena se tobože zbunila. – Zar ovde? A šta ako nas neko vidi? – A ko će nas videti u ovom mraku?! – Vinčenco, u pravu je drolja – umeša se njegov kolega. – Ako naiđe germanski sveštenik, onaj novi, nagrabusili smo – pa pokaza ženama da prođu. – Požurite, gospe. Prođite. – Pustićeš ih same da odu? – pobuni se onaj krupni. – Bez brige, nećemo se izgubiti – umiri ga Ermelina, ne mogavši da sačeka da im okrene leđa. – Znamo put. – Valjda je tako, ali ja ću vas ipak otpratiti – nije odustao vojnik. – Hoću svoj deo. Ermelina nije mogla da mu se usprotivi, iako je znala da taj vojnik može da joj pomrsi račune. Moraće nekako da ga se reši. Dok je prolazila kroz kapiju, još jednom je pogledala ka moru, u potrazi za lađom koja je u to vreme već trebalo da se ukaže na pučini oko Spasiteljevog ostrva. Ali u onom mraku ništa se nije videlo. Lađa je uz povoljan vetar sekla natmušene talase. Dugačka i uzana, s trapezoidnim jedrom, takozvana menaika,
kao većina plovila u Kampaniji koja služe za lov na sardele. Ova na kojoj se nalazio Uberto bila je nešto manja, bez potpalublja i vesala, jer je Niko Riba mogao sam da upravlja njome. Mornar je upravo bio ugasio sveću na krmi kako ga ne bi videli iz Zamka na moru. U Napuljskom zalivu, naglas je rekao, umeo je da se orijentiše i vezanih očiju. Uberto mu ne odgovori. Ozbiljno je sumnjao u njegov plan i pokušavao je da skrati vreme zureći u more. Ali čim je ugledao crne obrise zamka naspram zvezdanog neba, uznemirio se, zaplašen pred tolikim kulama osmatračnicama na neosvojivim zidinama. Ako je Fridrih II odlučio da upravo tu sakrije carsko blago, nije to učinio slučajno. Ipak, nešto drugo ga je brinulo. Nije prestajao da misli na smrt Alfana Imperata i na čoveka s vatrenim kopljem. Pre no što je izdahnuo, kanonik je promucao jedan od najstrašnijih delova Apokalipse, dolazak jahača posle otvaranja trećeg pečata. Šta ga je nagnalo da se približi misteriji koje se toliko plašio? Uberto nije znao odgovor, a nije mogao ni da potisne opčinjenost koju je osetio pri pogledu na vitezovo koplje, baš kao što se dogodilo njegovom ocu. I kao i on, rizikovao je da ga uhvate. Ermelina je bila u pravu i to mu je pogodilo sujetu. Ne liči na njega da reaguje tako nesmotreno. Istini za volju, na pameti mu je bilo samo da što pre reši problem i vrati se kući. Nije mogao da se smiri pri pomisli da nikad više neće videti ženu i ćerku. Zato je, na kraju, ipak odlučio da se osloni na bludnicu, koja je za razliku od njega delovala hladnokrvnije. Menaika napravi blagi zaokret pa nastavi ka jugu, usporavajući. Niko Riba podglavi kormilo i zaveza jedro. – Ovde ćemo – reče. – Predaleko smo od zamka – primeti Uberto. Mornar pokaza ka glavnoj kuli okrenutoj ka moru. – Ako još malo priđemo, stražari na vrhu će nas videti. – Onda, šta ćemo sad? – Vi ćete čekati ovde. – Baranin baci sidro. – Ja idem sam. – Plivaćete do zamka? Ali to je ludost! Čak i da stignete ispod
zidina, bićete laka meta strelcima. Mornar skinu jaknu i pantalone, potpuno se obnaživši. – Ništa mi se neće desiti ako budem plivao ispod površine vode. Uberto ga zgranuto osmotri. – Niko ne može tako dugo da zadrži dah. Niko Riba se zasmejulji pa otvori neku prilično veliku bačvu koja je stajala na pramcu. Za stranice bačve bili su pričvršćeni tegovi različite težine, kamenje, cigle, pa čak i glava neke stare statue. Uberto nije mogao ni da nasluti čemu mu to služi. Baranin ubaci bačvu u vodu s otvorom nadole. – U njoj ću moći da dišem – reče, pa duboko udahnu i skoči. Uberto je, zgranut, dugo posmatrao površinu mora, ali nije ga video da je izronio. Pošto su ušle na Glavnu kapiju, Ermelina i njene prijateljice obreše se unutar zidina Zamka na moru. Vojnik, onaj plavokosi grmalj po imenu Vinčenco, išao je nekoliko koraka ispred, svaki čas se osvrćući kako bi među ženama našao neku po svojoj meri. Popeše se uz kratke stepenice pored zasvođenog ulaza u normansku kulu pa produžiše uzbrdo, skrenuvši uz ulicu koja se protezala uza zidine. Da je bio dan, s tog mesta bi uživale u pogledu na more i na obližnje naselje. Ali bio je mrak, a iskrice baklji ličile su na odbleske sazvežđa. Zaputili su se u kasarnu, kao uvek. Ermelina je revnosno igrala svoju ulogu, iako je znala da će morati da se vrati sve do tvrđave na ulazu kako bi stigla do tamnica, a zatim da nađe ulaz u podzemne ćelije. Nije htela da proverava tamnice na vrhu kula, namenjene zatvorenicima iz plemićkih porodica. Zaključila je da je Injacio po svoj prilici zatvoren u onim podzemnim, namenjenim običnim zatvorenicima. Trebalo je neopaženo da se odvoji od ostalih. Oprezno je zaostajala za kolonom i iskoristivši Vinčencov razgovor s najlepšom devojkom iz grupe, ostala na začelju. Zastala je, spremna da odglumi tobožnju iznenadnu slabost ako vojnik
primeti da kasni za ostalima. No kako je on i dalje razgovarao, mogla je slobodno da se vrati kuda je došla. Na dobrom delu puta nije bilo žive duše. Otkako je car otišao u krstaški rat, primetno je opao broj žitelja na ostrvu. Među zidinama su ostali samo vojnici i monasi vasilijanci, a ovi drugi su uglavnom već duboko spavali. Ipak, bilo je stražara u mnogim delovima tvrđave, koje je Ermelina zaobilazila u širokom luku, držeći se senki i čim je naišla na kapiju koja vodi u unutrašnjost tvrđave, ušla je. Prošla je hodnikom s malim četvrtastim prozorima pa sišla niz kamene stepenice. Unaokolo nije bilo nikog. Dobro je poznavala to mesto. Muž ju je često dovodio tu gde se bavila krajnje sramnim rabotama. Zahvalna strepnji koja joj nije dopustila da se vrati tim jezivim uspomenama, brzo je stigla do zasvođenog hodnika s desetak vrata pravilno raspoređenih duž zidova. To su bili ulazi u ćelije. Ostalo joj je još samo da otkrije u kojoj je zatvoren Injacio, da ga oslobodi i povede ka mestu ugovorenom s Ubertom i Nikolom Ribom. Pomisli kako je najvažnije već obavila. Prekasno je primetila da joj je neko za petama. Osetila je samo promaju, a onda i nečiji dah za vratom. Pre no što se snašla, dve krupne šake uhvatiše je za mišice. Vinčenco je doveo bludnice do kasarne. Vojnici su se odmarali u zajedničkoj spavaonici iskopanoj u steni, prostranoj i poduprtoj granitnim stubovima. Pričalo se da su to ostaci drevnog kastruma 14 što, po legendi, leži na magičnom jajetu koje je mudri Vergilije sakrio pre više od hiljadu godina. Kad su ugledali žene, vojnici poustajaše iz kreveta i oduševljeno ih dočekaše. Vinčenco zadrža za sebe ono plavokoso devojče, a ostalima pokaza da uđu. Tada je primetio da nema Ermeline. Da je bila neka druga, ne bi obratio pažnju, ali nju je bio zapazio i to ne samo zato što je razgovarao s njom. Iako to nije hteo da joj pokaže, odmah ju je
prepoznao. Bila je udovica jednog od njegovih kolega koji je poginuo u tuči. Zato se osvrnuo u uzaludnoj nadi da će je ugledati. Ni traga ni glasa. – Šta tražiš, vojniče? – prenuo ga je muški glas. Vinčenco se okrete i ugleda jednog plaćenika. Nije bio od njegovih, ali poznato mu je bilo to lice. Klaviđer koji je stigao s germanskim sveštenikom. Učini mu se da je bleđi no dan ranije, a glava mu je bila previjena slojevima zavoja. Biće da je povredio uvo, što đavolski boli, pomisli. – Tražim jednu drolju – odvrati mu. – Bila je s ostalima, ali više je ne vidim. Klaviđer sa zanimanjem odmeri najpre Vinčenca, a onda i plavokosu devojku pored njega. Kao da ju je prepoznao. – Crnokosa, bujnih oblina? – Da. – Hajde onda da je zajedno potražimo – reče Punđilupo i zacereka se ulivajući mu strah u kosti.
23. Umesto da se opire, Ermelina pohotno uzdahnu i stade da se trlja o vojnika koji ju je držao. Predvidela je i tu nepriliku. Štaviše, priželjkivala ju je. Taj nije običan vojnik, već tamničar. – Šta tražiš ti ovde, krmačo? – promrmlja tamničar. – Poslali su me vaši drugovi – prošaputa ona – da vam pravim društvo. Čuvar zadovoljno zareža, pa popusti stisak. Čim ju je pustio, Ermelina ga blago pritisnu uza zid i brzo ga odmeri. Bio je visok i krupan pedesetogodišnjak, ali njenu pažnju pre svega je privukao veliki prsten s ključevima koji je držao okačen o pojas. Nije mogla da sakrije zadovoljan osmeh. Jedan od tih ključeva otvoriće Injaciovu ćeliju. Ali moraće da dođe do njega. Bestidno ga je uhvatila za međunožje, na šta vojnik krotko odveza učkur, a pantalone mu skliznuše do listova. Bludnica mu je milovala međunožje, nateravši ga da se odmah uzbudi. Polako je radila svoje, samouverena i opuštena. To je bio najrizičniji deo plana. Ključar je bio krupniji i snažniji od nje, ne računajući da bi mogao i pojačanje da pozove ako bilo šta posumnja. Sve u svemu, mogla je da se osloni samo na stilet skriven među naborima haljine. Ali da bi ga upotrebila, moraće da sačeka pravi trenutak. Tamničar je iznenada uhvati za bokove pa je grubo obori na tlo. Ermelina spremno zadignu haljinu. Tek tada se pokoleba. Nikad nikog nije ubila i podozrevala je da ni sada to neće moći da učini. Mora da joj se nesigurnost videla u očima, jer joj ključar reče, pogrešno je protumačivši: – Šta je, krmačo, prošla te volja? – pa se zacereka i brže-bolje se baci na nju. Ermelina onda izvuče stilet i zadrža ga u ruci. Zatim oseti kako se zariva u tamničarevu kožu, obuzeta gađenjem izmešanim s ushićenjem, koje odagna nesigurnost, izazvavši u
njoj neobuzdano zadovoljstvo. Kao da je tim činom ispravila sve nepravde koje su joj nanete. Pokajanje i iskupljenje odjednom joj više nisu bili važni. Stalo joj je samo da se osveti. Da se osveti svakom ko ju je bezobzirno, čak nasilno i okrutno uzeo. Nisam ja kurva, urlala je u sebi, oteravši dođavola pokojnog muža, sveštenike i njihove teorije o Božjoj kazni. Taj trenutak je doživela kao liturgijski, kao liturgiju promene. Da je još malo potrajao, doveka bi se naslađivala blagodetima tog preobražaja. Trzaji tela koje ju je pritiskalo vratiše je u stvarnost. Videla je ključara kako u agoniji krivi usta i izvija se kao da ga razapinju pomoću stega. Natopljena njegovom krvlju, Ermelina pokuša da se oslobodi. U tom trenutku čovek se naglo okrenu na bok pa iščupa stilet iz slabina. Pokuša da ustane, ali saplete se o spuštene pantalone. Onda pokuša četvoronoške da se udalji, puzeći kao ogroman crv koji za sebe ostavlja krvav trag. I dalje obuzeta zanosom, Ermelina podiže stilet pa zajaha tamničara ne bi li ga zaustavila. Isprva je mislila da to radi zbog Injacija, ali sad joj je bilo jasno da ga je ubola zbog same sebe. Tamničar se slabašno branio, ali činilo se da će svakog trenutka da zaurla upomoć. Bludnica se naježi pri pomisli da će stražari nagrnuti, te ga dohvati za kosu, povuče ga i prekla ga. Ni sama nije znala koliko je dugo sedela na beživotnom telu dok joj je u grudima kuljao plamen izmešanih osećanja. Uživala je u toj svirepoj toplini, no kad se plamen ugasio, ponovo oseti tamničku studen. Ustade. Učini joj se ponižavajućim da ostavi svoju žrtvu sa spuštenim pantalonama. Kad bi ga obukla, povratila bi mu malo dostojanstva. Onda se priseti zašto se obrela tu. Brzo uze prsten s ključevima pa potrča hodnikom, zaustavljajući se nakratko ispred svakih vrata. Mišići su je boleli kao da ih je satima naprezala. Stade da doziva Injacija sve dok se on ne odazva. Odmah mu je prepoznala glas, uzbuđen i obuzet nevericom. Krenula je za glasom, ustreptala, isprobala gotovo sve ključeve kad je stigla pred njegovu ćeliju, strahujući da možda i nema onaj pravi.
Ali vrata se otvoriše. Iz tame izađe jedna prilika. Čovek kojeg je volela. Nije bio ponosan i elegantan kao onog dana kad ga je srela. Sad je na sebi imao poderanu košulju i iznošene pantalone. Lice obeleženo tamnovanjem zgrčilo se od straha. Načas joj se Injacio iz Toleda učini krhkim i bespomoćnim, ali kad joj je odlučno prišao i zagledao se u nju zelenim očima, u njoj odjednom buknu stari plamen. Ermelinu savlada uzbuđenje i osetivši blagu vrtoglavicu, pade mu u naručje. Trgovac je pridrža i dalje zureći u nju. A ona potraži nešto u njegovom pogledu. Nešto čega nije bilo. Pomisli kako je glupa, najgluplja žena na svetu. Satima je zamišljala taj trenutak. Gajila je jalovu nadu da će u njemu pobuditi još nešto osim zahvalnosti. Nešto više od naklonosti. Ali taj pogled nije lagao. Nije bio onakav kakav je sanjala. Više nije bio takav i više nikada neće ni biti. – Moramo da idemo – reče mu, potisnuvši gorčinu. Pre no što su krenuli, neko se oglasi iz obližnje ćelije. Injacio prisloni lice uz otvor na vratima i ugleda Sužea od Peti-Ponta. – Ne ostavljajte me ovde! – preklinjao je lekar. – Povedite me. – A zašto bih vas poveo? – ozlojeđeno će trgovac. – Vašom krivicom sam osumnjičen za zločine koje nisam počinio. – Smilujte se! – zavapio je Suže. – Praznoglavče, vi ne zaslužujete milosrđe. I bez imalo dvoumljenja Injacio mu okrenu leđa pa krenu za Ermelinom ka izlazu. Krajičkom oka spazio je beživotno ključarevo telo. Malo ga uznemiri pomisao na ono što je učinila njegova spasiteljka. Ali nije bio trenutak da postavlja pitanja. Prilika usredsređena na molitvu klečala je na hladnom podu. Svetlost svega nekoliko sveća treperila je oko njega, milujući ukrase kapele sazidane u vizantijskom stilu. Svuda unaokolo širila se tama ispresecana lukovima, stubovima i kapitelima koji bi tu i tamo sinuli pod iskrama plamičaka, da bi odmah zatim
ponovo utonuli u mrak. Konrad fon Marburg nikad nije pomislio da će u Crkvi San Salvatore naići na takve oblike. Na oblike koji pripadaju ranom hrišćanstvu, temeljno očišćene od ostataka paganizma. Bio je prijatno iznenađen. Ugodno mu je bilo u toj rajskoj tišini, daleko od meteža i jarkih boja Napulja. Tu je mogao da se moli i okrepi duh kako bi se pripremio za konačno sučeljavanje s Injaciom iz Toleda. Nekoliko sati ranije, oklevao je da se ponovo suoči s njim, ubeđen da nema dovoljno dokaza koji ga terete. Optužba se zasnivala isključivo na iskazima Alfana Imperata i Sužea od PetiPonta i sve u svemu, bila je labava, nedovoljna da osudi čoveka na lomaču. Ali sada je Fon Marburg bio siguran da su njegove sumnje potvrđene. Kad je naleteo na trgovčevog sina nagnutog nad kanonikovim lešom, ugledao je na pokojnikovom telu iste one opekotine kakve je zapazio na telu Gebearda fon Kverfurta i na truplu Vilfridusa, onog jeretika iz Majnca zatvorenog u papskoj bazilici u Zeligenštatu. Istini za volju, nije ga uhvatio na delu, ali Uberto Alvarez je bio jedini čovek na mestu zločina. Taj čovek verovatno nastavlja očevo delo, primenjujući nekromantska učenja. Konrad će se i za njega pobrinuti čim Injacija iz Toleda svede na šaku pepela. Goniće Uberta na kraj sveta ako treba. Razdražiše ga nečiji koraci. Izričito je stavio do znanja monasima Svetog Vasilija da ga te noći niko ne uznemirava. Ali ti koraci nisu odzvanjali kao monaški. Konrad se prekrsti i pogleda ka pridošlici. Ugleda vojnika. – Šta se dogodilo? – upita ga, kad je primetio da je ovaj namršten. – Oprostite što vam smetam, preuzvišeni. Hispanac je pobegao. Te tri reči su kao malj razbile mir koji je postigao dugom molitvom. Obuzet neobuzdanim gnevom, Konrad fon Marburg se dugim koracima zaputi ka glasniku pa ga uhvati za gušu. – Kako je to moglo da se desi?! – prosikta, unoseći mu se u lice. Iako je bio jak kao bik, mišićavih ruku i ramena, samo je
preklinjuće zaroptao, ne mogavši da se oslobodi stiska. Sveštenik ga je i dalje stezao, prisilivši ga da klekne. On je pred sobom video samo neprijatelja kojeg treba uništiti. Injacija iz Toleda, đavolovog sledbenika. Napokon se pribra i popusti stisak. – Zvonite na uzbunu! – naredi, ponovo delotvoran. – Nije mogao daleko da odmakne! Hodnici prokopani u porfiru preplitali su se ispod Spasiteljevog ostrva kao lavirint. Injaciju se činilo da se vrti ukrug, oko nekog središnjeg prostora. Možda je to bila tajna odaja Zamka na moru, o kojoj je toliko slušao. I dalje je gledao u Ermelinu koja ga je vodila. Kosa joj je bila raščupana, a haljina umrljana krvlju. Njeno prisustvo na trenutke ga je ohrabrivalo, da bi ga odmah zatim uznemirilo. Još jedno skretanje i izbili su na površinu. Prošli su zatim kroz nekakvo skladište puno amfora i žita. Ermelina pođe ka izlazu, odškrinu vrata i proviri napolje. – Dođite da proverite – reče potom. Trgovac smesta stade pored nje pa i sam osmotri pomrčinu kroz prorez. Oči naviknute na tamu nisu ga izneverila, iako je mrak bio gust kao testo. Ugledao je plato na kojem se isticao kameni luk, a iza tog luka zidine zamka kao da su bile isprekidane. Prolaz su čuvala dve stražara naoružana kopljima. – Iza luka je čistina koja vodi do obale – objasni mu žena. – Moraćete da je pretrčite. – Prvo treba odvući pažnju stražarima. – Za njih ću se ja pobrinuti. – Ali kako... Ermelina ga ućutka, pomilovavši ga po licu. – Neko vas čeka s druge strane. – Oklevala je da povuče ruku. – Dok ja budem zamajavala vojnike, vi izađite i otrčite ka obali. Usredsredite se na to, a za mene ne brinite. Delovala je previše odlučno da bi mogao da je odvrati. Namestila je haljinu koliko je mogla, šalom pokrivši mrlje od krvi, spremna da krene. Injacio je s negodovanjem pratio te pripreme. Nije želeo da se
njegova spasiteljka i dalje izlaže opasnosti. Pomalo ga je grizla savest, a osim toga, nazreo je njen strah. – Sigurno postoji još neki način da pobegnemo – reče. – Bezbedniji za oboje. – Ne postoji – odlučno će Ermelina. – Neću dozvoliti da se zbog mene izlažete opasnosti – nije odustajao Injacio. – Jednom davno vi ste to učinili zbog mene. – Ali sada je drugačije. Ona ga oštro pogleda, gotovo prekorno. – Morate se vratiti svom sinu, svojoj porodici. Trgovac zausti da odgovori, ali se uzdrža. Niz Ermelinino lice tekle su suze. Nije mu bilo jasno čemu te suze, ali osetio se obaveznim da je uteši. Ostalo mu je samo da je prati pogledom i nada se najboljem. Video ju je kako korača ka platou. Kao što je predvidela, stražari je primetiše i potrčaše prema njoj, ostavivši prolaz ispod luka bez nadzora. Injacio potisnu uzbuđenje i ugrabi priliku. Lukava je ona, pomisli, zacelo je isplanirala kako da se izvuče živa i zdrava. Neopaženo je prošao ispod luka držeći se senki, ali čim je izbio na čistinu začu crkvena zvona. Zvona za uzbunu! Sigurno su otkrili da je pobegao. Stražari istog časa zaboraviše na Ermelinu i stadoše da osmatraju okolinu kao kopci. Jedan od njih dvojice pogleda iza luka i uoči ga. – Ko je to tamo?! – prodera se, pokazujući mu da se zaustavi. Drugi se već pripremao da ga gađa kopljem, ali Ermelina je bila brža: izvukla je stilet skriven u naborima haljine i zarila mu ga u levu mišicu, Već spreman da joj pritrči u pomoć, Injacio vide svoju spasiteljku kako se okreće prema njemu, usta razjapljenih u vrisak: – Bežiteee! Zgranuto je zurio u nju; načas se pred njim, umesto obične žene, ukaza ratnica iz najuzbudljivijih chansons de geste.15 Zanesena, snažna, beznadna. I dalje obuzet nagonom da se vrati kako bi joj pomogao, ugleda kišu kamenja kako pljušti s bedema. S vrha zidina gađalo ga je nekoliko praćkaša.
Samo što ih je primetio, pogodak u desno rame natera ga da se okrene oko sebe i da se sruši. Brzo ustade, više ošamućen nego povređen. Zakašlja se, osvrćući se oko sebe i primeti da stražar trči ka njemu s podignutim kopljem. Moraće da požuri. Trčao je preko čistine, a progonitelj je smanjivao rastojanje. Čim je stigao do školja na obali, nagnu se i osmotri ukotvljene lađe ni sam ne znajući šta čeka. Trčite ka obali, rekla mu je Ermelina. Možda ga tu neko čeka, skriven tu negde. Predugo je oklevao. Stražar ga sustignu pa mu s leđa prebaci koplje preko glave i pritisnu mu ga uz grudi, ne dozvolivši mu da se pomeri. Injacio pokuša da se oslobodi trzajem tela, ali kad je shvatio da se previše izvio već je bilo kasno. Protrese ga jeza kad se sunovratio sa stenja zajedno s progoniteljem. Oseti udar i ledenu vodu, slankast ukus koji mu je ispunjavao usta i nozdrve. Izroni kroz zapenušane talase i grčevito se uhvati za stenu pokrivenu algama. Stražar je ostao malo dalje, glave razbijene o stenu. – Poješće ga murine – prosikta neko iz mraka. Injacio se okrete i ugleda nečije lice među talasima. Plutao je ne pokrećući ni ruke ni noge, kao meduza. Tako nepomičan, bio je gotovo nevidljiv. – Jeste li vi Injacio iz Toleda? – upita ga plivač. Trgovac potvrdi. – Izvući ću vas odavde. – Sačekajte. – Begunac se seti Ermeline. – Prvo moram da pomognem nekome. – Prekasno? Ne čujete viku? Injacio oslušnu galamu nošenu vetrom i na ivici školja ugleda mnoštvo vojnika koji su krenuli da ga uhvate. – Idemo – doviknu mu Niko Riba. – Strelci s kula samo što nas nisu zasuli paljbom. – podiže ogromnu bačvu iz vode. – Morate da se zavučete ovde... Ali pre toga se skinite. Usplahireni glasovi bili su sve bliži. Ermelina ih je jedva čula.
Zurila je u stilet zariven u stražarevu mišicu. Mali bodež, beznačajan, ali ne bi se osećala tako bespomoćnom kad bi ga imala u ruci. Stražar kao da joj je pročitao misli, dohvati stilet, izvuče ga iz ruke i baci ga na zemlju. Ermelina se očajničkim gestom izvi da ga dohvati, ali vojnik je dograbi za haljinu i silovito je odgurnu. Padajući nauznak, Ermelina oseti kako joj nešto hladno i oštro probija kožu. Isprva nije shvatila. Onda je, gušeći se od razdirućeg bola, ugledala vrh mača kako joj izbija iz stomaka. Ponovo pomisli kako je najgluplja žena na svetu. Čovek s mačem dohvati je za kosu, pa joj zlurado šapnu na uho: – Rekao sam ti, droljo matora! Rekao sam ti da ćeš mi platiti. Žena se jedva okrenu i susrete pogled izgladnelog vuka. – Mene ste uhvatili... – stisnu zube, a umesto bolno iskrivljenog lica ukaza se izazivački osmeh. – Ali njega nikad nećete uhvatiti... Klaviđer joj jetko uzvrati, ali ona ga nije čula. To su samo reči. I više nisu važne. Sklopila je oči, uživajući u to malo života što joj je ostalo. I pre no što je izdahnula, pomolila se Gospodu da se ponovo rodi u svetu u kojem će Injacio moći da je voli. U svetu u kojem će ona biti smerna supruga. Ili da je pusti da je proguta tmina. Zauvek. Bez sećanja.
24. Pritisnut zaglušujućom tišinom, Injacio je na telu i nogama osećao ledene podvodne struje, ali od ramena naviše bio je suv u onoj bačvi u kojoj je bilo dovoljno vazduha da može da diše. Strahujući da će ga struja odvući, čvrsto se držao za drvenu prečku na vrhu bačve. Neobičan izum, razmišljao je, iako prilično delotvoran. Zahvaljujući njemu neopaženo će se udaljiti od Spasiteljevog ostrva, van domašaja strelaca s bedema zamka. Začuđen što bezmalo ne oseća težinu svog tela, nije se uznemirio što se obreo u toj uskoj i mračnoj bačvi. Mlatarao je nogama kroz vodu sa čuđenjem deteta koje otkriva nešto novo, gotovo zaboravivši dramatične događaje koje je ostavio za sobom. Očaran je bio činjenicom da može da diše u toj bačvi pod vodom, a da pritom ne mora da izroni kako bi udahnuo. To ga je podsetilo na Aleksandra Makedonskog za kojeg se pričalo da je istraživao morske dubine u lađi sa staklenim dnom. Niko Riba je plivao pored bačve, za koju je bio vezan kanapom i snažno ju je vukao ka pučini, povremeno izranjajući da udahne. Injacio nije mogao da ga vidi, ali sudeći po pokretima, naslućivao je njegovu sposobnost da dugo zadrži vazduh u plućima. Odjednom oseti da se nešto promenilo. Neko je podigao bačvu uvis. Oseti bol u ušima, ali nije ni stigao da se prilagodi promeni pritiska kad začu lupanje o bačvu. Naslutivši šta se dogodilo, odvoji ruke od prečke za koju se držao, i za tren oka se nađe na površini. Izronio je na pučini naspram Napulja. Ispred sebe ugleda malu lađu kako se belasa na mesečini i pokuša da dohvati užad koja su visila sa strane, ali noge i ruge su mu bile utrnule od hladnoće. Zapljusnu ga talas i oseti kako ga težina sopstvenog tela vuče u dubine. Preplavi ga strah da će se utopiti i načas mu sva čula otupeše.
Nešto se praćnu u vodi i pored njega izroni Niko Riba, pa ga pridrža kako bi se održao na površini. U međuvremenu, jedan čovek se nagnuo preko palube, uhvatio ga za ruke i izvukao ga na lađu. Kad se obreo na palubi, Injacio uzdahnu i zahvalno pogleda onog koji ga je izvukao iz mora. Prijatno se iznenadio kad je ugledao svog sina. – Kako si, oče? – upita ga Uberto. Injacio je sedeo naspram njega, umotan u grubo platno. Obrisao se, ali nije mogao da se zgreje, kao da mu je ledena voda prodrla u kosti. Htede da zausti nešto, ali shvati da mu zubi cvokoću. – Dobro je – odgovori Niko Riba umesto njega. Baranin je nešto petljao oko jarbola, dok je voda kapala s njega. Njemu kao da nije smetala noćna hladnoća. – Samo treba da se odmori. – Čista odeća – reče Uberto, pružajući ocu neki smotuljak. – Nadam se da će ti odgovarati, nisam mogao mnogo da biram. – Bilo je izvesne oštrine u njegovom glasu. Injacio na brzinu navuče crne pantalone, tamnu košulju i ogrtač s kapuljačom. Dok se oblačio, oseti bol u desnom ramenu od udarca onog kamena koji je doleteo s bedema. Beznačajna cena za slobodu, pomisli. Onda protrlja mišice kako bi se ugrejao i stade da gleda po menaiki. Sedeo je u pramčanom delu palube, dok je svuda unaokolo bilo svega i svačega, od umršenih mreža do različitih alatki. Na kraju primeti da je sidro podignuto a jedra raširena. Niko Riba je vredno radio, a na kraju je stao za kormilo, pogleda uprtog u zvezde. – Kuda idemo? – upita ga, kad se malo povratio. Mornar napravi neodređen pokret. – Ako krenemo na sever, preti nam opasnost da naletimo na neku lađu s klaviđerima, ali s obzirom na veličinu naše barke, moramo se držati obale. – To znači da plovimo na jug – zaključi Injacio, pa se neprimetno okrenu ka sinu. – Ovaj je pouzdan? – prošaputa. Uberto slegnu ramenima. – Preporučila mi ga je Ermelina. Kad je čuo njeno ime, trgovac se priseti svog bekstva, i obuze
ga griža savesti. Ostavio ju je tamo, u Zamku na moru, odakle nije imala izlaza. Ostavio ju je u opasnosti, misleći samo na sebe. Bežite, doviknula mu je, dok se borila da mu obezbedi odstupnicu. Taj uzvik mu je sad sasvim drugačije odzvanjao u ušima, gotovo kao prezir, nateravši ga da se oseća kao bednik koji je ostavio jednu ženu da umre umesto njega. Nisam zaslužio njeno žrtvovanje, pomisli. – Te žena... – reče Uberto, prenuvši ga iz obamrlosti. – Ne sad – prekide ga Injacio. Teško mu je bilo da misli na Ermelinu, još teže bi mu bilo da priča o njoj. – Prvo treba da vidimo šta ćemo. – Kući se svakako ne možemo vratiti. Trgovac osmotri sina, svestan koliko mu je mrsko bilo da to izgovori. Patio je za ženom i majkom, a sad kad je postao otac, čežnja za domom sigurno mu je bila nepodnošljiva. – U pravu si – potvrdi, prikrivši osećanja. – Fon Marburg bi nas gonio sve do Kastilje, a time bismo ugrozili svoje najmilije. – Jedini način da se izvučemo jeste da dokažemo tvoju... Štaviše, našu nevinost. – Zašto kažeš „našu”? – Podozrevam da me Fon Marburg smatra krivim za smrt Alfana Imperata – odvrati i uz očevo negodovanje, ispriča mu šta se dogodilo tokom njegovog tamnovanja. Onda je Injacio njemu prepričao svoj razgovor s germanskim sveštenikom. – Taj Konrad je fanatik – primeti Uberto, smrknut. – Ipak – odvrati trgovac – nema neoborive dokaze, jer me u suprotnom ne bi samo zatvorio. – Sad jedan dokaz ima. Ili bar on veruje da je to dokaz. Mislim na Alfanovu smrt. Sigurno misli kako sam ga ja ubio da ne bi mogao tebe da optuži. – Još jedan nesporazum. Nema nam druge, moramo naći ubicu. – Opasno je, oče. – A šta nam preostaje? Moraćemo da pratimo tragove koji vode do pravog učenjaka iz Toleda.
– Do Homo Nigera... Jel’ tebi jasno da je to možda samo mit? – Ogrtač. Tetovaže. Magični krugovi. Ubistva. – Trgovac se namršti. – Svi ti elementi su nesumnjivo povezani, i sasvim je očigledno da se iza njih krije neki vođa. – Deluje uverljivo, ali ne sviđa mi se. Pre no što mu je odgovorio, trgovac se udubi u misli. Pogodilo ga je nešto u Ubertovoj priči. – Maločas si mi rekao kako ti je Alfano poverio nešto o Strelčevom ogrtaču, sećaš se? – Poverio mi se čas pre no što je ubijen, ali bio je vrlo neodređen. Pomenuo mi je osobu kojoj je taj ogrtač trebalo predati, neku ženu koja isceljuje suzama. Tako je rekao. Isceliteljka živi u Salernu. – I to je sve? – Prošaputao mi je i dve reči. Ali bojim se da su to besmislice. Ako i znače nešto, ja ih nisam razumeo. – A šta ti je rekao? – Aqua nigra. – Crna voda. – Injacio se zamisli. Možda je Uberto u pravu, možda to ništa ne znači. Sigurno su samo jedna kockica u ogromnom mozaiku. Ipak, njihovo novo odredište im je bilo poznato. Okrenu se ka Napuljskom zalivu posmatrajući obrise Vezuva pod zvezdama, pa se obrati Nikoli Ribi. – Jel’ biste mogli da nas odvedete do Salerna? – upita ga. – Dobro ćemo vam platiti. Baranin nakrivi glavu kao da osluškuje vetar i na kraju potvrdi. – Sutra ćemo, u ovo doba, biti tamo. Trgovac još nije bio načisto da li može da se uzda u tog osobenjaka, ali to mu je zasad bio najmanji problem. Ruku na srce, nije ni mogao bogzna šta da preduzme. Ostalo mu je samo jedno, da otkrije šta je ta crna voda pre no što ga Konrad fon Marburg ponovo uhvati. Taj sveštenik neće prestati da ga progoni. Ispitao je Alfana i Sužea, što znači da je i sam došao do istih saznanja. Injacio nikad to tada nije toliko zazirao od nekog božjeg čoveka. U njemu je nazirao nešto novo, klicu neke institucije u
kojoj su se zavetovali da će očistiti hrišćanstvo od svake, i najmanje sumnje na greh. Za razliku od sveštenika koji su crkvenim sudovima predsedavali površno, Konrad fon Marburg je delovao ciljano, uz papino ovlašćenje i odrešene ruke. Zbog toga je bio veoma opasan. Injacio se zapita šta bi se dogodilo u budućnosti kad bi pojedinci takvog kova osnovali svoj red i naježi se pri samoj pomisli na to. Jevreji, navodne veštice ili jeretici ne bi imali izlaza. A ljudi kao što je on, posvećeni potrazi za istinom, bili bi optuženi što gledaju ono što se ne sme gledati, izgovaraju ono što se ne sme izgovarati, čitaju knjige koje se ne smeju čitati. I bili bi oslepljeni, ućutkani i spaljeni zajedno s tim knjigama. In nomine Patri et Filii et Spiritus Sancti. Ubertov glas ga trgnu iz tog košmara na javi. – Šta se dogodilo s Ermelinom? Trgovca pogodi griža savesti. – Nije se izvukla – promrmlja. Taj odgovor nije izazvao žaljenje, već pitanje: – Moja majka zna za nju? Zatečen, Injacio se zagleda u sina. Oštrina koju je isprva bio osetio samo u njegovom glasu, sad je izbijala iz pogleda i zgrčene vilice. Trgovac se žacnu. Njegov sin dovodi u pitanje jedan od malobrojnih sigurnih oslonaca u njegovom životu, njegovu ljubav prema Sibili i vernost toj ženi. – Nije onako kako ti misliš – odvrati pa pogleda u Nikolu Ribu. Neprijatno mu je bilo da razgoliti svoja osećanja, naročito pred nekim strancem. Ali mornar kao da je bio zadubljen u sopstvene misli. – Umem ja i sam da zaključim – odvrati Uberto, rešen da nastavi razgovor na tu temu. – Sigurno si već bio oženjen kad si je upoznao. Posle mog rođenja. – To je tačno. Ali ostalo nije onako kako ti misliš. – Ipak, očigledno je da te je ta žena volela, bezmalo obožavala. Trgovac uzdahnu, svestan da se neće izvući s kratkim odgovorom. – Upoznao sam je pre dvadeset godina – reče – u Kataniji. – Mislio sam da si u to vreme bio u severnoj Africi, a ne na
Siciliji. – Tačnije, bio sam u Tunisu kad sam saznao za vrednu knjigu koja se čuva u jednoj cistercitskoj opatiji u Kataniji. Himnarijum posvećen Svetoj Agati, ukrašen predivnim minijaturama. Odlučio sam bio da odem tamo i da kupim jednu kopiju, kako bih je zatim prodao onom ko ponudi najviše. – Sećam se te knjige. Nekoliko puta si mi je pomenuo... izostavivši sve ostalo. – Smatrao sam da to nije važno, sve dosad – objasni Injacio, razdražen tim optuženičkim tonom. – Kad sam stigao u opatiju u Kataniji, jedan prepisivač u skriptorijumu pristao je da mi izradi kopiju i obećao je da će to završiti za nekoliko meseci. Onda sam se vratio u Tunis, a po ponovnom dolasku u Kataniju doživeo sam neobičan susret. Ušao sam u opatiju i zaputio se ka skriptorijumu, ali sam se izgubio i nabasao na klauzuru. Pre no što sam našao put, otkrio sam da tu drže jednu mladu zatvorenicu. – Ermelinu – nagađao je Uberto. Trgovac klimnu glavom. – Sažalio sam se nad njom i upitao je zašto je zatvorena. – Injacio se zagleda u more, rastrzan između tuge i griže savesti. – Ermelina je bila sirotica i radila je kao sluškinja u kući jedne bogate porodice u Kataniji. Gazda joj je bio čuveni juvelir, ali glavnu reč u kući vodila je njegova žena, bolesno vezana za jedino muško dete. E upravo se taj sin bio zagledao u Ermelinu, toliko da je hteo da se oženi njome, ali njegova majka nije želela snaju skromnog porekla. Nekoliko dana pre venčanja, ta veštičara je optužila Ermelinu da je prevarila verenika, da je spavala s jednim od mavarskih robova koji su takođe živeli pod gazdinim krovom. Devojka je tvrdila da je nevina, ali gazdarica je iskoristila svoj uticaj da je zatvore i osude na proveru nevinosti ognjem. – A Ermelinu su zatvorili upravo u opatiju u kojoj se čuvao himnarijum posvećen Svetoj Agati – zaključi Uberto. – Tu si naišao na nju? – Upravo tako. Poverila mi je da nije zaljubljena u juvelirovog
sina, ali da ga nikad nije prevarila. Previše je žudela da se oslobodi svog sužanjstva u toj kući da bi počinila nešto tako nedostojno. Ne znam da li je bila iskrena, ali mislio sam da svakako ne zaslužuje da je podvrgnu proveri ognjem. Poznate su mi bile posledice tog iskušenja iz kojeg niko nije izašao bez teških opekotina. – Svirep metod, slažem se, što i klerici dobro znaju, jer sveštenike koji treba da dokažu nevinost ne podvrgavaju proveri vatrom, već hlebom, što ne izaziva nikakvu patnju. – Onda ti je jasno zašto sam odlučio da izbavim Ermelinu. Pre no što sam otplovio sa Sicilije s kopijom himnarijuma, jedne noći sam se zavukao u opatiju, oslobodio je i poveo sa sobom. Kad smo stigli u Napulj, poverio sam je monahinjama u jednom manastiru. – Tokom plovidbe do Napulja, Injacio je morao da odbije Ermelinino udvaranje jer se devojka, povrativši se od straha, zagrejala za njega. Taj deo priče trgovac je prećutao i prisetivši se izvesnih detalja, zapitao se da li je ta žena, sve odonda, osećala prema njemu nešto više od obične očaranosti. – Pre no što sam pošao iz Napulja – priveo je priču kraju – poklonio sam kopiju himnarijuma posvećenog Svetoj Agati nadstojnici manastira, kao nadoknadu za Ermelinino iskušeništvo. – Otad je više nisi video? – Nikad više do pre neki dan. Zamisli kako sam se iznenadio kad sam je ugledao u onakvim okolnostima. – Nije važno čime se bavila da bi preživela – zaključi Uberto, umiren. – Pomogla nam je. Bila je dobar čovek. Ili zaljubljena žena, pomisli Injacio. I osmehnu se sinu.
25. Suže je mrzeo Injacija iz Toleda. Više od Filipusa Kancelarijusa, više od bilo koga ko mu je pomrsio planove. Na pomisao da je ovaj uspeo da pobegne, dok on trune u toj ćeliji, žuč bi mu navrla na usta. Pre svega, osećao je da mu je nešto nezasluženo oduzeto. Trgovac ga je nadigrao u lukavstvu i preoteo mu privilegiju da kaže poslednju reč. Ne zaslužujete nimalo milosrđa, rekao mu je. Posle tog moralnog šamara Suže se sklupčao u jednom uglu da sažaljeva sebe, s gorčinom u ustima i prstiju isprepletenih na stomaku. Strahovao je da će Fon Marburg održati obećanje i da će uistinu poslati goluba pismonošu u Francusku. Pred tom pretnjom, osećao je kako se bude svi njegovi strahovi. Nije mogao dozvoliti da taj sveštenik otkrije istinu o njegovom odlasku iz Pariza. To bi bio njegov kraj. Baš sad kad mu je Salerno blizu! Još nekoliko dana putovanja i mogao bi da stvori novi život, bez mrlja i nesporazuma. Umesto toga, upleo se u taj slučaj sa Strelčevim ogrtačem i drakonitom... Odsad će, ogorčeno pomisli, jedini kamen koji će videti biti porfir od kojeg su podignuti zidovi njegove ćelije. Do svitanja je razmišljao. Zatočeništvo mu svakako nije prijalo, ali nije mu tako teško padalo kako je mislio. Neko drugi na njegovom mestu, neko ko je navikao da radi izvan četiri zida, brzo bi izgubio razum. Suže je, međutim, dane provodio u tamnim odajama, u tišini i osami svoje radne sobe. To mu je pomoglo da sačuva razum. Kako bi ubio vreme, razmišljao je o nevoljama s kojima se nedavno suočio. O pretnjama Filipusa Kancelarijusa i Rolanda iz Kremone. O ubistvu u pariskoj luci. I o Bernaru. Da je samo ozbiljnije saslušao tog mladića, da mu je govorio uverljivije... Frknu. Na kraju krajeva, čemu sve to? Ljudi se ne menjaju, idu kud oni hoće, postajući jedini krivci za sopstvene nevolje. A
Suže svakako nije mogao da preuzme na sebe krivicu za sva zla ovoga sveta! Dosta mu je bilo sopstvene muke da bi ga još grizla savest zbog nekog drugog. Zato je stavio krst na uspomenu na Bernara. Njegov istinski problem bio je Fon Marburg. Nije bilo svrhe prenebregavati tu činjenicu. Iza svake pretpostavke, iza svakog prisećanja krila se senka tog sveštenika. Obuzeo bi ga nemir pri samoj pomisli na njega jer je Konrad bio prava zver. Imao je pogled noćne grabljivice, čeljusti mesoždera. Ipak, svoju nasilnu ćud kanalisao je u verbalnu manipulaciju, istančanu i opasnu. Svaka njegova reč bila je zamka, svaki pokret udarac kandžom. Onesposobljavao je žrtve pre no što im zarije očnjake u vrat. Kad su se vrata otvorila, Suže se nesvesno uhvatio za vrat. Konrad fon Marburg uđe u ćeliju. I dalje u crnom, s ogromnim metalnim raspećem nasred grudi. U levoj ruci je držao sveću, a u desnoj glinenu činijicu. – Doneo sam vam da jedete – staloženo reče. Sužea iznenadi njegov briga. – Veoma ste ljubazni, nije trebalo da se mučite. – Nije to iz ljubaznosti – sveštenik mu pruži hranu – već iz milosrđa. Lekar osmotri hranu u činijici: komadići bajatog hleba plivali su u masnom čorbuljaku. Zgađen, spusti činijicu na pod. Konrad ga razočarano pogleda. – Nije vam po volji? – Nisam gladan. Sveštenik nehajno odmahnu rukom. – Onda dobro, treba da znate da sam prilično neodlučan u vezi s vama. – Šta to znači? – Mogao bih da vas pustim odavde, kad biste sarađivali. – Zar nisam dovoljno sarađivao? Rekao sam vam sve što znam! – Od vas ne očekujem reči, već dela. – I dalje mi nije jasno. – Shvatićete – uveri ga Marburg, osvetlivši mu lice svećom. – Noćas ste sigurno nešto primetili.
– Mislite na bekstvo Injacija iz Toleda? Sveštenik klimnu glavom. – Virio sam kroz prozorče na vratima – otkri mu Suže. – Video sam da je pobegao s nekom ženom. – Jel’ vam nešto rekao? – Nije – slaga lekar. Da je rekao istinu, samo bi pogoršao svoj položaj. – Zašto bi? Konrad ništa ne reče. – Jeste li čuli njihov razgovor? – upita zatim. – Ništa značajno. – A po vašem mišljenju, šta će sada učiniti? Suže je oklevao, a onda je to pitanje shvatio kao nekakvu proveru. Možda Konrad želi da se uveri u njegovu pouzdanost. – Nije isključeno da će se zaputiti u Salerno, onoj isceliteljki. U potragu za crnom vodom. – Istini za volju, nije bio tako siguran u to. Taj podatak Alfano je rekao samo njemu. Ipak, opasno bi bilo da ništa nije rekao. Inkvizitor zevnu. – Kažite mi nešto što ne znam. – Šta ste naumili? – Ako vas baš zanima, posle ovog razgovora ću krenuti u potragu za Hispancem. U zavisnosti od vašeg odgovora, odlučiću da li da vas ostavim da trunete u tamnici ili da vas povedem sa sobom. – Ali obećali ste da ćete me pustiti! – Nikad ja to nisam rekao. Jednostavno sam razmišljao da li da vas izvedem odavde... ali tako da ostanete uz mene. – A zašto? – U Salernu bi moji vojnici previše upadali u oči. S druge strane, jedan lekar, neka je i stranac, ostao bi neprimećen u gradu u kojem ima mnogo lekara. Bićete moj čovek ubačen u to okruženje. Ali pre toga morate mi dokazati da zaslužujete moje poverenje. Suže proceni ponudu i zaključi kako bi mu bolje bilo da sarađuje. Možda će na kraju biti slobodan. – Dobro, treba da znate da sam razmislio i o Alfanovim uputstvima – reče.
– Znači li to da ste dokučili šta je crna voda? – I više od toga. Mislim da znam gde je možemo naći. Konrad mu se naglo približi kao divlja mačka. Suže uzmaknu, nagonski zažmurivši. Kad je otvorio oči, Fon Marburgove crne dužice bile su na manje od pedlja od njega. – Samo jednom ću vas pitati – preteće mu se obrati Germanin. – Da li me lažete? – Ni govora, preuzvišeni. Ja sam vam odan. Sveštenik se umiri. – Onda ćete poći sa mnom. Ali pre toga... – Podiže činijicu, izvadi jedan komad natopljenog hleba iz čorbe pa je prinese Sužeovim ustima. – Pre toga morate da jedete. Lekar je bio prinuđen da otvori usta. Pripade mu muka od masnog zalogaja, no ipak natera sebe da podnese tu žrtvu. Progutao je pa zinuo da nešto kaže, no Konrad je već spremio drugi zalogaj. Potisnuvši nagon za povraćanje, Suže pokaza da je sit. Sveštenik se anđeoski nasmeši. – Nećete valjda da odbacite moj milosrdni gest – reče, pa mu na silu gurnu onaj hleb u usta. Ta sitna pakost kao da ga je razveselila. A Suže se na kraju oseti bezmalo osokoljenim.
Četvrti deo
KRISTALNE SUZE „A prokleti, teškim patnjama izmučeni, rekoše: ’Smiluj nam se, Arhanđele Mihailo. I ti, Pavle, Božji miljeniče! Zauzmite se pred Gospodom za nas’. Arhanđel im reče: ’Plačite. Ja ću plakati za vama i Pavle će plakati. Molimo se milosrdnom Bogu da se sažali nad vama i pruži vam malo utehe’.” Vizija Svetog Pavla 16
26. Usidrili su se u Salernu pre svitanja. Plovili su celu Uskršnju nedelju i celu noć. Najteže je bilo uz obale Sorenta s veličanstvenim šumovitim rtovima, ali i ogromnim podvodnim grebenima koji su štrčali iz vode. Injacio nije propustio nijedan trenutak stečene slobode, očaran tom obalom i lebdenjem belih morskih ptica. Zatvoreništvo je bilo kratko, ali mučno iskustvo. Nije ga iznurila čamotinja koja je vladala između četiri zida, već nemilosrdno prosuđivanje koje kažnjava ideje umesto zlodela. A Ermelinina tragična smrt i dalje ga je proganjala. Uskoro ga je, međutim, nešto drugo zabrinulo. Na pučini nadomak Napulja, Niko Riba je s krme primetio jedro galije koja je plovila uz obalu, prateći njihovu rutu. Izgubio ju je iz vidokruga obilazeći sorentinsko poluostrvo i celo prepodne je nije video, ali ponovo ju je uočio u amalfitanskim vodama. Iako ogromna, lađa je brzo napredovala. – Templarska galija – primetio je Baranin, pokazujući oznake sa crvenim krstom na belom polju. Injacio se okrenuo ka njemu, uzbunjen tim mrzovoljnim tonom. – Nevolje? Mornar je odmahnuo glavom. – Juče sam je video usidrenu u Vulpulumu, napuljskom velikom doku. Sigurno je isplovila noćas, kao mi. – Pa? – Pa čudi me to, gosparu, budući da car nije naklonjen templarima. Proterao ih je iz Sicilijanskog kraljevstva, a priča se i da im je oduzeo posede kako bi njima nagradio tevtonske vitezove. Injacio je ćutao. Napredovanje klaviđera i glasine o smrti Fridriha II bili su dovoljan povod viteškom redu templara da preotmu svoje posede. Osim toga, trgovac je osećao da se nad njim nadvija neka lična pretnja. Kako se galija približavala, sve
više je strahovao da se na njoj nalazi neko ko se upravo za njega zanima. Jedan sveštenik koji je isplovio u gluvo doba noći da bi njega pratio. Možda je samo umislio, ali nije mogao pobeći od pomisli da je na toj galiji belih vitezova i Konrad fon Marburg. Privezali su čamac u Salernu i jutro su dočekali u jednoj gostionici u lučkoj četvrti, mada bi Injaciju prijatnije bilo da su odspavali pod vedrim nebom, dok talasi ljuljuškaju menaiku, a on uživa u neobuzdanom osećaju slobode. Kad je svanulo, platio je Nikoli Ribi, zahvalio mu na pomoći i zapitao ga da li bi mogao da ih sačeka dan-dva. U slučaju da mora navrat- -nanos da napusti grad, Baraninove usluge bi mu dobro došle. Mornar je rado pristao. Pošto su se dogovorili, Injacio i Uberto izađoše iz luke priobalnom stazom koja je vodila do gradskih kapija. Put se protezao duž same obale, između stenja i grmlja, kroz šumarke mirte i zanoveti. More je bilo s desne strane, dok su se s leve uzdizale zaštitne zidine, a iza njih se naziralo uzvišenje sa zamkom. Najzanimljiviji su im bili visoki akvedukti čiji su lukovi nadvisili drveće i ostale građevine. Uberto je imao dovoljno novca za obojicu, a poneo je i Strelčev ogrtač, koji je i dalje ležao na dnu Sužeovih bisaga. – Čemu tolika žurba? – upita oca, kad ga je video kako hita stazom. – Bolje je stići što pre – odvrati trgovac – budući da nam je onaj Germanin za petama. – Sigurno će potrajati dok pronađemo isceliteljku suzama. – Neće, ako saznamo gde da je tražimo – reče Injacio, ponovo pomislivši na zagonetku crne vode. Samo dve reči, prilično mršav trag. – Ja mislim – odvrati Uberto – da potragu treba da počnemo u Medicinskoj školi ili u nekom ženskom samostanu. – Slažem se, iako na tim mestima rizikujemo da naletimo na Fon Marburga. Vešt je lovac, nikad ga nemoj potceniti. – Onda?
– Onda ćemo poći drugim putem. Stigli su pred zasvođenu kapiju okrenutu ka moru, iza koje se pružala prometna ulica s ribljom pijacom. Izmešaše se s prolaznicima pa produžiše ka centru, dok je gradsko tkivo postajalo sve gušće, podeljeno na četvrti ispresecane širokim ulicama, trgovima i vrtovima. Bilo je i uskih uličica i prolaza koji su vijugali između zgrada i nestajali u mračnim delovima grada. Začudo, najšire ulice nisu olakšavale kretanje. Baš tu je vrvelo od sveta koji je nagrnuo sa svih strana, a bilo je i žena u arabijskim odorama, u haljinama od svilenog damasta i sa šakama ukrašenim kanom. Produžiše do trga u Četvrti bradatih kako bi potražili najčuvenije gradske dućane. Trgovac upita za ulicu u kojoj se prodaju začini i lekovito bilje pa skrenu s Ubertom u uličicu punu tezgi sa raznim semenom, korenjem i životinjskim kostima. – Svaki lekar koji drži do sebe koristi bilje i prirodne sastojke – objasni, nadovezavši se na prethodan razgovor. – Nešto od ovog izobilja raste u gradskim povrtnjacima ili u šumama u zaleđu, ali ima i vrlo retkih biljaka. Možeš ih naći jedino ovde, među začinima. Uberto klimnu glavom. – Sad mi je jasno na šta si mislio. Naša isceliteljka po svoj prilici redovno dolazi ovamo. – Ako se malo raspitamo, sigurno ćemo naići na nekog ko je poznaje – reče Injacio, pa pokaza na grupu starijih žena, okupljenih oko tezge s voćnim sirupima. Zaputiše se pravo ka njima. – Možda je – dodade trgovac – baš jedna od njih.
27. Sužeu je teško bilo da poveruje kako je taj raskošan vrt oivičen porticima unutrašnje dvorište Katedrale San Mateo. Da bi ušao, morao je da se popne stepenicama s ogromnim pragovima i da prođe kroz kapiju koju su čuvala dva kamena lava, dostojna kakve palate. A sad, dok je posmatrao skulpture u portiku i male lukove zvonika od raznobojnog kamena, navikavao se na tu arapsko-normansku umetnost zastupljenu u celom gradu. Tu je bilo sedište salernitanske Medicinske škole. Mladi koji su ispunili vrt nisu bili iskušenici, već studenti usredsređeni na razgovor pokraj jedne fontane. Ostali su sedeli u hladu portika, pored drevnih sarkofaga izloženih između stubova. Načas je zaboravio okolnosti koje su ga tu dovele. Obreo se u hramu Hipokratove nauke, gde je, po priči, studirao čak i veliki Pjer-Žil de Korbel, lični lekar kralja Filipa Avgusta. Nevažno je bilo što je tu stigao za račun Konrada fon Marburga i što ga ispred čeka Galvano Punđilupo. To mesto nadoknađivalo je sve njegove jade. Malo se oraspoložio kad su se ukrcali na jednu templarsku galiju, ukotvljenu u napuljskoj luci, kako bi njena posada mogla dostojno da obeleži Uskrs. Brod je doplovio iz Langdoka i zaputio se u Kalabriju, i nije primao putnike. Uprkos tome, germanski sveštenik je uspeo da se ukrca, zajedno sa Sužeom, Punđilupom i dvojicom vojnika iz Zamka na moru, s kojima je trebalo i da se iskrca u Salernu. Suočeni s njegovim papskim ovlašćenjem, templari nisu mogli da ga odbiju. Francuz se oraspoložio zahvaljujući poslednjem sveštenikovom obećanju. Ako mu pomogne da uhvati Injacija iz Toleda, moći će da ostane u Medicinskoj školi u Salernu. Ipak, Hispancu je bilo teško ući u trag. Suže je sumnjao da će ga naći u Salernu i nije imao nikakvih naznaka o tome gde bi mogli da ga traže. Možda bi mu pomoglo kad bi našao isceliteljku suzama, ali pre toga će morati da dokuči smisao one dve
tajanstvene reči koje mu je otkrio Alfano Imperato. Pre no što se ukrcao, razgovarao je s Fon Marburgom. Podozrevao je da izraz crna voda koriste salernitanski lekari, kao opis jedne od četiri tečnosti koje ispunjavaju ljudsko telo. Uz sluz iz disajnih puteva, krv i žutu žuč, postoji i crna žuč koju luči slezina. Ako se ispostavi da je njegova pretpostavka tačna, to znači da su „suze” tajanstvene isceliteljke zapravo supstanca kojom se leči preterano lučenje crne žuči, uzrok takozvanog melanholičnog temperamenta. I onda će sve dobiti smisao. Kako bi proverio svoje pretpostavke, Francuz je tražio i dobio dozvolu da se posavetuje s jednim profesorom salernitanske Medicinske škole. Fon Marburg je za to vreme trebalo da ga čeka u jednog gradskoj crkvici. Zato se, ne časeći ni časa, Suže sad obratio jednom od studenata u vrtu i raspitao se gde može da nađe profesore Studijuma. – Savetujem vam da se obratite profesoru Ursu – predloži mu momak. – Malo čas je ušao u salu, da operiše – i pokaza mu građevinu na rubu unutrašnjeg dvorišta. I pre no što se zaputio na tu stranu, Suže je iznutra čuo viku, ali nimalo se ne zbunivši, odluči da krene upravo za tom galamom. Dugo se bavio medicinom i čuo je i strašnije urlanje. Prešao je armamentarium pigmentariorum17 pa prošao kroz vrata iza kojih se ona vika pojača. Obreo se u odaji sa zidovima oblepljenim crtežima ljudske utrobe. Na sredini odaje, grupa studenata držala je nekog čoveka prikovanog za veliki drveni sto. Operacija je bila teža no što su predvideli i nesrećnik se otimao mlatarajući rukama i šutirajući one oko sebe, sve dok ga kožnim kaiševima nisu privezali za sto. Nizak snažan čovek stajao je sa strane i davao im uputstva. Čim su onesposobili pacijenta on mu se približi pa mu pažljivo ispipa prepone, nateravši ga da prigušeno jaukne. Načas se zamisli, a onda umoči jednu spongiu somniferu18 u lavor pa mu je gurnu u usta da bi ga uspavao. Dok je čekao da sastojci počnu da deluju izdao je naređenja svojim studentima. Suže ga
je čuo kako izgovara reči kao što su „zaseći”, „ukloniti” i „ušiti”. Zapazio je da su ga učenici slušali pažljivo, gotovo posvećeno i obuze ga mešavina divljenja i zavisti. Profesor na kraju reče studentima da počnu. Sada već siguran da je on taj kojeg traži, Suže mu priđe. – Imam li čast da razgovaram s profesorom Ursom? – Da – odvrati sagovornik, ne odvajajući pogled od učenika koji su pacijentu brijali prepone. – Ja sam Suže od Peti-Ponta i dolazim iz Pariza. I ja sam magister medicinae. Urso ga napokon udostoji pogleda. – Neću vas zadržavati – umiri ga Francuz. – Došao sam da vas nešto upitam. Ali pre toga... – Iako je imao sasvim jasan zadatak, nije mogao da potisne znatiželju. – Zašto se taj čovek otimao? – Pati od preponske kile i treba ga lečiti. Moramo ga otvoriti i izvaditi je. – Profesor uzdahnu. – Negodovao je kad je saznao da ga neću ja operisati. Suže ga zgranuto pogleda. – Dopustićete svojim studentima da ga operišu? – Pod mojim nadzorom, razume se – objasni Urso, razdražen. – Kako deca da steknu iskustvo bez prakse? Svakako nije dovoljno da seciraju svinje! Na te reči, Suže se priseti onih crteža utrobe koje je u prolazu video i shvati da to nije ljudska već svinjska utroba. Izgleda da je u Salernu bilo zabranjeno secirati ljudske leševe u medicinske svrhe. Smešan paradoks, s obzirom na to da svakodnevno sakate zločince, ali i posmrtne ostatke svetaca koje proglašavaju relikvijama. Ali Crkva se pravila da to ne vidi, zabranjujući ujedno proučavanje anatomije. Kad su obrijali pacijenta, studenti su napravili mesta najstarijem u grupi koji se, sa skalpelom u ruci, spremao da zaseče. Profesor mu pokaza da počne. – Još mi niste rekli zašto ste došli – reče potom posetiocu. – Zanima me... – Suže zastade. Nije želeo da ispadne naivan
ili ne daj bože glup. Zato se odluči za direktan pristup. – Treba da razjasnim nešto u vezi sa crnom vodom – reče. Nije dobio odgovor. Sačekao je da student zaseče kožu skalpelom, pa dodade: – Pretpostavljam da je to zapravo crna žuč. – Patite od melanholije? – upita ga Urso, dok je pokazivao studentu da pažljivije zaseca. – Ne, nije o tome reč... Tražim jednu ženu. Isceliteljku koja suzama ublažava dejstvo crne žuči. Ili se bar tako priča... – Kakve sve gluposti neću čuti! – prasnu Salernitanac. – I vi imate smelosti da sebe nazivate profesorom medicine? Suže pocrvene od stida pa požuri da mu objasni. No Urso ga prekide kako bi proverio rez. Nekoliko studenata je prislanjalo komadiće gaze na ranu kako bi zaustavili krvarenje, dok su se ostali izvijali da vide utrobu. – Ta isceliteljka... – nastavi Suže čim mu se ukaza prilika, ali profesor ga nestrpljivo prekinu širokim pokretom ruke pokazavši na celu odaju. – Vidite li vi ovde neku ženu? – pa mu uperi kažiprst u grudni koš. – Ovde nećete naći ni isceliteljke ni babice, već samo prave lekare. Pred takvom reakcijom, Sužea obuze sumnja. Biće da je Urso i te kako razumeo o čemu mu on priča, ali nije hteo da prizna. Kao većina akademskih lekara, prezirao je drskost žena koje se bave isceljivanjem. – Nisam došao da dovodim u pitanje vašu stručnost – brže-bolje ga uveri, posluživši se lukavstvom – već da uhvatim tu vešticu. Gnev u profesorovom pogledu povuče se pred iznenađenjem. – E pa dobro – nastavi Francuz – gde mogu da je nađem? – Mogli ste to odmah da mi kažete – progunđa Urso. – Crna voda nije naziv za telesnu tečnost, već ime jedne osobe – objasni, prezrivo kriveći usne. – Obratite se benediktinkama u Manastiru San Đorđo. One je vrlo dobro poznaju. Sužeove oči zahvalno sinuše. – Hvala vam – reče pa se nakloni. Pre no što je otišao, s nadom u glasu dodade: – Uskoro ćemo se ponovo videti. – Ako baš bude neizbežno, a sad se sklanjajte – odbrusi mu
Salernitanac, pa se hitro uputi ka operacionom stolu. Istrgnu skalpel iz ruke studentu koji je načinio rez. – Nesrećniče! – ukori ga. – Umalo da ga rasporiš!
28. Žene okupljene oko tezge nimalo im nisu pomogle. Tvrdile su da nikad nisu čule za isceliteljku suzama, kao ni za crnu vodu. Onda rekoše da su i one isceliteljke i ponudiše svoje usluge po pristupačnim cenama. Injacio odmahnu glavom, pitajući se da li te žene govore istinu ili samo hoće da se dokopaju klijenta. Pošto se oprostio od njih, isto pitanje postavio je trgovcu koji je sedeo za tezgom i naizgled pažljivo pratio razgovor. Taj je bio konfekcionarijus,19 mutan tip koji je pravio preskupe sirupe, lekove i lekovite napitke, ali je nudio i različite narkotike. Trgovcu iz Toleda dovoljan je bio jedan pogled da ga svrsta među varalice koji obolele pretvaraju u zavisnike od supstanci koje ublažavaju bol, a ne leče boljku. – Šta će vam isceliteljka suzama – odvrati konfekcionarijus s udvoričkim osmehom. – Ja ću vam obezbediti lekove za sve što vam treba. – Dakle, poznajete je – zaključi Injacio, ne skrećući s teme. – Naravno da je poznajem i savetujem vam da je se klonite. Priča se da je veštica. – To ćemo sami proceniti. – Uberto baci novčić na tezgu. – A vi budite ljubazni pa nam kažite nešto o isceliteljki i o crnoj vodi... – Akvanegra – ispravi ga prodavac sirupa, gurnuvši onaj novčić u džep. – To joj je ime, Remigarda od Akvanegre. Uberto se zagleda u oca, ne mogavši da sakrije čuđenje. – Eto šta je hteo da mi poveri Alfano Imperato! Otkrio mi je ime isceliteljke, a ja sam bio toliko glup da ga nisam razumeo. – Kako i da razumeš? – pravdao ga je Injacio. – Verovatno ni sam Alfano nije znao šta to znači – reče, pa se okrenu ka konfekcionarijusu. – Remigarda od Akvanegre, rekli ste. Znate li gde živi? – Ne – odvrati ovaj. Ali kad je video Uberta kako vadi još jednu kovanicu, odmah mu se razvezao jezik: – Ali poznajem
nekog ko je često posećuje. Jednog okulistu, Benvenuta Grafea. Injacio ga sumnjičavo odmeri. – Zašto bi okulista išao isceliteljki? – Da leči Remigardinu kćer – objasni trgovac, pa ispruži ruku da uzme onaj novčić. – Kažu da ju je pogodila neka neobična očna bolest. Neko prokletstvo ili možda čudo. Zavisi od sklonosti. – A gde možemo da nađemo tog Grafea? Prodavac sirupa pokaza ka ulici koja počinje u Četvrti bradatih. – Tamo, u Judejskoj četvrti, nedaleko od Crkve Santa Marija de Domno. – Benvenuto Grafeo je, dodade na kraju, Jevrejin. Judejska četvrt nije bila geto, već otvoren deo grada, sedište napredne zajednice uključene u gradski život. Pričalo se da tu živi oko pet stotina Jevreja. Injacija to nije začudilo, primetio je raznolikost u tom gradu, jer otkako se iskrcao, na ulicama je sretao one s turbanima i biskupskim kapicama. Uostalom, po legendi, i Medicinsku školu su osnovala četiri lekara iz četiri različite kulture: latinski, grčki, arapski i jevrejski. Nije bilo teško naći dom Benvenuta Grafea. Uzdizao se na nekoliko koraka od Crkve Santa Marija de Domno, nadomak samog ulaza u Judejsku četvrt. Bila je to dvospratnica od kamena, s tremom poduprtim lukovima i stubovima. Injacija i Uberta dočeka mladi sluga koji ih preko predvorja uvede u odaju ukrašenu tepisima, jastučićima i skupocenim nameštajem. Odatle produžiše do zadnjeg dvorišta, do raskošnog viridarijuma u kojem su cvetale svakojake biljke. Tu im sluga ponudi da sednu na stolice od pruća, poređane u hladu platana. Nedugo zatim, u vrt izađe i Benvenuto Grafeo. Sitan starčić delovao je ponizno no ujedno i autoritativno. Na sebi je imao crvenu tuniku na koju se spuštala seda kovrdžava brada. Čelo mu je bilo izbrazdano borama koje su se malo-pomalo ispravljale, ostavljajući utisak da je netom prekinuo neko naporno izučavanje. – Gospodo, dobro došli u moj dom – obrati im se,
diskretno ih odmerivši. – Ne bih rekao da smo se već sretali. – I nismo. – Trgovac ustade i nakloni mu se. – Ime mi je Injacio Alvarez i dolazim iz Toleda – predstavi se, a Uberto se povede za njegovim primerom. Grafeo im reče da sednu, no on ostade da stoji. – Vaše odelo ukazuje na skromno poreklo, ali vaši maniri otkrivaju suprotno. – Ovde smo samo u prolazu – odvrati Injacio, zaobišavši odgovor na prećutano pitanje. Jevrejin se namršti. – Pa dobro, kako mogu da vam pomognem? Nadam se da znate da ja nisam običan medikus, bavim se samo očnim oboljenjima. – Nama ne treba lečenje, već informacije. – Pre no što je nastavio, trgovac razmeni pogled s Ubertom. – Zanima nas jedna vaša pacijentkinja. Remigarda od Akvanegre, isceliteljka. – A zašto, moliću lepo? – Da bismo se raspitali o nekom slučaju. Okulista prekrsti ruke, naglasivši tim gestom svoje neodobravanje. – Nadam se da nije nikakva neprijatnost u pitanju. – Prilično ste zaštitnički nastrojeni – primeti Uberto. – Remigarda je dobar čovek, malo je takvih kao što je ona – odvrati Grafeo, učtivo, ali ratoborno. – Ne bih voleo da je iko uznemirava. Ne želeći da podstiče domaćinovu prikrivenu netrpeljivost, trgovac raširi ruke. – Ni u kakvu je nepriliku nećemo dovesti, obećavam. Dobro znam kako je to brinuti za nekoga. – Onda znate i koliko daleko je čovek spreman da ode ne bi li zaštitio nekog ko mu je drag. – Nažalost, znam. Kako god bilo, nismo mi ti od kojih treba da je zaštitite. – Šta hoćete da kažete? – Uskoro će vam na vrata pokucati još neko. Germanski klerik zadužen za istragu u vezi s jednom jeretičkom sektom. – Ne mogu ni da pretpostavim šta bi takav hteo od Remigarde.
– Ne treba mnogo da vas brine ono što bi hteo – Injacio mu pokaza da sedne pored njega. – Pitanje je na šta je sve spreman da bi to dobio. Posle kratkog oklevanja, Grafeo ipak sede naspram trgovca. – Ne bojim se ja za Remigardu, već za njenu kćer – objasni. – Za malu Adeliziju. – Ona je vaša pacijentkinja? – upita Uberto. Okulista klimnu glavom s gorčinom u pogledu. – Devojčicu je pogodila retka boljka. Retka i neizlečiva. – O čemu je reč? Pre no što je odgovorio, Grafeo je zavukao prste za pojas pa izvadio nekoliko kamenčića sličnih sedefu, ali providnih. Spustio ih je na dlan da ih pokaže gostima. – Ovo su – reče – Adelizijine suze. – Žao mi je što smo vas tako zbrzali – reče Injacio Benvenutu Grafeu. Istini za volju, sve je ispalo i bolje no što se nadao. Izašli su bili iz Jevrejske četvrti i žurili su salernitanskim ulicama, ka kući Remigarde od Akvanegre. Posle kratkog razgovora, okulista se predusretljivo ponudio da ih lično odvede isceliteljki. Na izlasku iz kuće navukao je sandale i širok zeleni ogrtač, ne zaboravivši da okači o vrat žuti krug, obavezan za Jevreje. Osim toga, pod miškom je poneo drvenu kutiju s lekarskim priborom. – Nimalo me niste zbrzali – odvrati Grafeo. – Navikao sam da obilazim Adeliziju svakog dana. Čim završim s obavezama, otrčim da vidim kako je. Vi ste mi danas odličan povod za posetu. – Kažite nam još nešto o njenom oboljenju – obrati mu se Uberto. Okulista slegnu ramenima. – Malo toga mogu da vam kažem, osim da luči staklo. Vid joj je izuzetno oslabio, oči su joj stalno nadražene i osetljive na sunčevu svetlost. Sve sam pokušao, ali nijedna terapija nije bila delotvorna. Mogu samo da joj ublažim bol naročitom tečnošću za ispiranje očiju. – Posavetovali ste se s drugim lekarima? – upita ga Injacio.
– Ne samo sa onima iz Salerna; slao sam pisma najboljim lekarima u Konstantinopolju i Monpeljeu, gde sam nekada studirao. Ali niko od njih nije došao do rešenja. Trgovac klimnu glavom. – Zato se Remigarda pročula kao isceliteljka suzama? – Upravo tako – uzdahnu Grafeo. – A to predstavlja još jedan problem. – Na šta mislite? – Prosti puk pripisuje Adelizijinim kristalima čudesne moći. Unesrećeni plaćaju Remigardi da ih leči kćerinim suzama. Kao da je to moguće... – Nisam najbolje razumeo. – Postoji jedno drevno verovanje – nevoljno će okulista – po kojem čarobnice mogu da ublaže ljudima bol lijući suze. Još ako je reč o kristalnim suzama...! Narod je uglavnom toliko naivan da se zavarava kako takve budalaštine uistinu deluju. – A kako to utiče na Adeliziju? – Mnogi je uzdižu kao da je svetica. Ostali, međutim, veruju da je prokleta.
29. Dok je čekao da Suže izađe iz Medicinske škole, Galvano Punđilupo je sedeo na nasipu uz kanal Labinario, koji je tekao pored nove katedrale. Povremeno bi odvratio pogled s ulaza u San Mateo i s prolaznika i posmatrao vodeni tok i krupne pacove na nasipu s druge strane. Bol u desnom uvetu – to jest, na mestu gde mu je nekad bilo desno uvo – i dalje ga je mučio, ali sada je bilo podnošljivije. Više nije imao vrtoglavice i kretao se sigurno. Uskoro će moći da skine zavoje i da sakrije ožiljak pramenom kose, kao što je video kod jednog starog veterana. No glavni uzrok njegovog raspoloženja tog jutra nije bila povreda, već Suže. Smatrao ga je potpuno beskorisnim za njihov zadatak, a morao je da mu izigrava dadilju, umesto da lično preuzme istragu. Fon Marburgova naređenja bila su izričita. Moraće da ga trpi, štaviše, da ga podstiče u potrazi, ni trenutka ga ne gubeći iz vidokruga. Zato je klaviđer morao da zauzda svoje nagone, koji bi ga naterali da temeljno pročešlja lučku četvrt, te da umesto toga otprati tog nesrećnika do ulaza u San Mateo. Usput mu se samo jednom obratio, upitavši ga šta je smislio. Suže mu je svojim akcentom koji para uši profrfljao nešto o Medicinskoj školi i ljudskim temperamentima, ne zalazeći u detalje. Njegov akademski stav mudrijaša teško je bilo spojiti sa čovekom koji je samo dva dana ranije cmizdrio u podrumima Zamka na moru. Galvano je progutao psovku i ostavio ga da sam pređe poslednji deo puta. Kad ga je video kako pokušava da se pribere pre no što je ušao u dvorište, nije mogao da potisne nemilosrdan osmeh. Petliću francuski, rekao je u sebi, srediću te ja, pre ili kasnije. Zapitao se kako bi se osećao kad bi ga ubo u stomak, kad bi mu zario vrh u utrobu i rasporio je. Tako bi Suže uistinu naučio nešto o raspoloženjima koje prouzrokuju jetra, slezina i ostale koještarije! Pola sata kasnije, kad se već umorio od razmišljanja, od
zurenja u vodu, pa čak i od pacova, ugledao ga je kako izlazi iz bazilike. Delovao je zadovoljno, a stoga mu je bio još mrskiji. Klaviđer neprimetno pođe za njim, približi mu se pa ga uhvati za mišicu, nateravši ga da iznenađeno cikne. Priredio je sebi sitno zadovoljstvo, u očekivanju velikog. – Kuda ste krenuli, ptičice? – zareža mu na uvo. Kad ga je prepoznao, lekar odahnu i pribra se. – Možda sam našao isceliteljku suzama – reče, nepodnošljivim tonom. – Ali treba mi vaša pomoć. Dok je koračao uz klaviđera, Suže je sređivao misli. Zahvaljujući Ubertovim uputstvima, zaključio je da isceliteljka suzama živi u salernitanskom Manastiru San Đorđo, kao monahinja i preobraćenica. Bio je pomalo kivan na sebe što je pogrešno protumačio izraz crna voda, iako je ispravno naslutio da najpre treba da ode u Medicinsku školu. U svetlu novih otkrića, odluči da pred Fon Marburga ode tek kad bude imao nešto opipljivo, kako bi mogao da pregovara o uslovima svog oslobađanja. Ženski Manastir Sam Đorđo bio je velelepno zdanje okruženo pomoćnim zgradama za potrebe monahinja, a tu je bila i čuvena ambulanta. Suže je imao osećaj da će se uskoro obreti pred isceliteljkom suzama. Na tu pomisao preplavi ga talas ushićenja, osećaj sasvim drugačiji od onog koji je vodio Injacija iz Toleda u njegovoj potrazi. On nije bio kao Punđilupo, nije bio ni kao Fon Marburg. Nije uživao u lovu. Njegovo zadovoljstvo rađalo se iz radoznalosti, pa čak i kad je potisnuo san o drakonitu, otkrio je da gori od nestrpljenja da sazna tajnu Strelčevog ogrtača. Očekivao je da će ta Akvanegra moći da mu je otkrije. Pokaza prstom ka građevini. – Sudeći po uputstvima koja sam dobio u Medicinskoj školi, možebiti da isceliteljka suzama živi u Manastiru San Đorđo – objasni svom pratiocu. – Moramo to da proverimo. – Monahinje neće pustiti muškarce u svoj samostan – primeti klaviđer. Lekar mu pokaza da ne brine.
– Šta ste smislili? – upita ga Punđilupo. Umesto odgovora, Suže ćutke pređe kratko rastojanje koje ih je delilo od samostana, pa stade da lupa na kapiju. – Podržite moju malu predstavu. Iza kapije odjeknuše koraci, a onda se otvori prozorčić na ulazu. – Ko lupa? – upita monahinja s druge strane. – Mi smo stranci – reče lekar, tobože usplahiren. – Treba nam medicinska pomoć. – Meni delujete zdravo – primeti žena, gotovo neljubazno. – Ali moj prijatelj je ostao bez uveta! Monahinja zadrža pogled na Punđilupovim zavojima, a klaviđer bolno iskrivi lice. Prozorčić se zatvori, škljocnuše brave. Kapija se otvori. Ponosan na svoju prepredenost, Suže uđe u dvorište sa svojim kompanjonom. – Saznali smo da ovde živi jedna isceliteljka... – reče. Monahinja mu pokaza da treba da ćuti u skladu s pravilom samostana, a sve mlade sestre izroniše iz senovitog hodnika da pogledaju Punđilupovu ranu. – Ovo je sveže spaljeno, ali nema dovoljno gnoja – tiho primeti jedna od njih. – Zar nije bolje da rana bude suva? – upita klaviđer, u strahu za svoje zdravlje. – Naprotiv, pus est bonum et laudabile20 – ispravi ga druga monahinja. – Ali bez brige, gosparu – ohrabri ga – popravićemo. – I s tim rečima, uvede ga u ambulantu. Suže krenu za njima, ali monahinja koja im je otvorila kapiju zadrža ga. – Vi ste zdravi. Sačekajte ispred – naredi mu. Pre no što je nestao u lavirintu hodnika, klaviđer mu se osmehnu nimalo prijateljski. Kapija se odsečno zatvori, a Suže se ponovo nađe na ulici kao kažnjeno dete. Sad on mora da čeka kao neki paž. Još ako Punđilupo nabasa na Akvanegru, preuzeće sve zasluge, a on neće moći da pregovara s Fon Marburgom o oslobađanju, niti će
moći nasamo da ispita isceliteljku o ogrtaču. Doveo je sebe u opasnost da postane suvišan i beskoristan zarobljenik, kojeg treba pustiti niz vodu. Obeshrabren, posmatrao je osunčani trg i odjednom mu sinu nešto rizično. Nije mogao da veruje. Otkako je izašao iz Zamka na moru, prvi put je potpuno sam. Zavrte mu se u glavi kad je shvatio da slobodno može da se izmeša s gužvom na ulici. Već je zamišljao sebe kako se probija između ljudi i grabi kroz četvrti u potrazi sa skrovištem ili nekim izlazom. To je bilo i više od prilike za bekstvo za koju se molio Gospodu. Ipak, nije mogao ni korak da načini. Oseti se nemoćnim, stopala su mu bila teška kao nakovnji. Nije mogao da reaguje. Nije mogao da razmišlja. To mu se već dogodilo dok je bio dečkić, kad je prvi put legao sa ženom. Nelagoda izazvana iznenadnom mogućnošću da ostvari svoju želju bila je ogromna, a osećaj nemoći još veći. Tada se pravdao potežući kao izgovor posledice napetosti i stida, ali znao je da laže i sebe i tu ženu. Istini za volju, bilo ga je strah da se prepusti nagonima. Sada ga je obuzeo isti osećaj. Kao da ga neke nevidljive stege vezuju za Konrada fon Marburga. Stege kojih nije bio u stanju da se oslobodi. Dođavola, reče u sebi. Punđilupovo odsustvo nije mu bilo dovoljno da se oseti slobodnim. Bez novca i poznanika u tom gradu, ne bi daleko otišao. Osim toga, Germaninovi plaćenici sigurno bi ga za tren oka uhvatili i skupo bi mu naplatili nesmotrenost. A klaviđerov osmeh bio je više nego rečit. Bilo je u njemu pretnje i upozorenja, ali i loše prikrivene želje da ga uhvati na delu. Nije morao da bude mnogo pametan kako bi prozreo da Punđilupo jedva čeka da ga umlati. A Suže nije nameravao da mu ponudi povod za to. Još nešto je primetio u tom osmehu, kao da je klaviđer znao da će ga Suže čekati kao poslušan pas. Biće da ga je Galvano Punđilupo, za kojeg se moglo reći svašta, osim da je bistar, proučavao i shvatio da je kukavica. Sužea je toliko razdražila ta pomisao da je pokušao da prevari strah, hodajući ispred pročelja San Đorđa.
Odjednom nasluti opasnost. Kao da je primetio neki pokret na ulici, neku pretnju, i pre nego što mu je to došlo do uma. Zavuče se u neki prolaz, prestravljen, pokušavajući da se priseti šta je video. Prvo je to bilo samo mnoštvo prolaznika, u kojem nikog nije prepoznao. Onda mu sinu i skameni se. Još nije mogao da se seti gde ga je tačno video, ali sad je znao. Znao je da je on tu negde. Sledećeg trena uoči ga između dva niza kuća, na suprotnoj strani ulice. Vitez. Sjahao je kako bi napojio konja na jednom pojilu. Suže ga je pre toga video samo jednom, na obali Sene, ali bio je siguran da je to on. Smeđe krzno, neobično koplje pričvršćeno za sedlo, odsečni pokreti... Da, to je on. Švabin ubica. Konrad fon Marburg ga je nekoliko puta pomenuo. Bio je ubeđen da taj vitez nije čovek, već duh kojeg je prizvao učenjak iz Toleda. Gnojni iscedak iz pakla, rekao je. Jedan od onih noćnih demona u ljudskom obličju, koji u mahnitom lovu jurcaju na atu s bakljom u ruci. Ipak, ovaj u kojeg je Suže gledao nesumnjivo je bio čovek. Čovek strašniji od bilo kakvog duha ili demona jer je stvaran i deluje preteće pod sunčevim sjajem. Njegova prilika nije maglovita kao sena i neće ga zaustaviti nikakva molitva niti egzorcizam. Lekar ga je i dalje posmatrao, prestravljen. Vitez njega nije primetio, te je uskočio u sedlo i udaljio se ka jugu. Kad je Punđilupo izašao iz Samostana San Đorđo, osvrtao se unaokolo dok nije ugledao Sužea na pločniku, bledog i skamenjenog kao leš. Brzo mu je prišao i, zbunjen, protresao mu rame. Lekar žmirnu, gotovo srećan što ga vidi. – Kao da ste upravo videli Nečastivog – primeti klaviđer, zaboravivši načas netrpeljivost koju je gajio prema njemu. Suže se rastrojeno zasmejulji. Galvano nije bio raspoložen za smeh. Monahinje su mu stavile vrelo ulje na spaljenu ranu. Rado bi uzvratio uslugu
Francuzu, da zahvaljujući njemu nije otkrio nešto veoma važno. – Bili ste u pravu, monahinje poznaju isceliteljku suzama – reče. – Ne živi u samostanu, ali rekle su mi gde se nalazi njena kuća.
30. Adelizija je i te noći sanjala konje. Videla ih je kako se spuštaju niz crnu kamenitu padinu, celo krdo, uzjogunjeni i zapenjeni. I kao uvek, krv im je izbijala na uši. Blistavocrveni mlazevi slivali su se niz njihove moćne vratove, ostavljajući tragove na dlaci, grivi i nogama. Devojčica je bila previše preplašena da bi shvatila šta se događa. Čula je njištanje, mahnitu tutnjavu kopita pod kojima je sve nestajalo. Onda je probode razdiruć bol u očima. Probudi se s nagonom da dodirne kapke, ali se uzdrža. Nije je zadržao instinkt, već sećanje na bol. Bol prokletstva kojem je suđeno da nestane, kako je često govorila njena majka. Kad god bi čula te reči, Adelizija se osmehivala. Ne zato što je verovala u njih, već zato što su izgovarane s ljubavlju. A ta ljubav je za nju bila sve. – Mama! – pozva je, meškoljeći se u mraku. Puzeći se dovukla do vrata, dok joj je krhotina ni iz čega nastala vređala desnu zenicu. San s konjima već je bio daleko. Želela je samo da to mučenje prestane. Prošla je kroz mračan hodnik i začula glasove koji su dopirali spolja, s verande. Njena majka je razgovarala s nekim. Krenula je da joj se pridruži, ali čim je prešla prag, vrisnula je, pogođena zaslepljujućim sjajem sunca. Pokrila je lice rukama i krajnje oprezno razmakla prste kako bi videla majku. Ugledala ju je naspram svetlosti, kako stoji s trojicom muškaraca. – Mama! – pozva. Žena pokaza sagovornicima da je sačekaju pa se okrenu ka njoj, gledajući je najpre iznenađeno, a onda uplašeno. Već je htela da joj pogleda oko kad ju je zaustavio muški glas: – Smirite se, gospo. Ja ću se pobrinuti za to. Devojčica je poznavala taj glas. Pripadao je starom prijatelju, Benvenutu Grafeu. Okulista joj priđe, uhvati je za ruku pa je uvede u kuću, u hladovinu. – Malena, kako ste? – upita je zatim,
pa je stavi da sedne na hoklicu. – Oko... – požali se Adelizija. – Dajte da vidim. Grafeo joj nežno razmaknu kapke pa ugleda sitan kristal zariven u donju ivicu rožnjače. Bio je jedva primetan i beličast, ravnih površina i oštrih uglova. Skliznuo je ispod suzne žlezde ne izazvavši oštećenja. – Vidim ga – reče. – Kad se pojavio? – Dok sam spavala. – Devojčica iskrivi lice. – Boli me. – Ne bojte se – ohrabri je Jevrejin. – Sad ću ga ukloniti. Adelizija promrmlja „hvala”, pa ga zamoli da požuri. On joj je bio najdragoceniji prijatelj. Poznavala ga je već dve godine, otkako su se pojavili ti kristali. Majka nije mogla da je izleči pa je za pomoć zamolila učenog Grafea. Odmah je stekao devojčicino poverenje. Njegova pouzdana pojava, kovrdžava brada i bore oko očiju podsećali su je na svece naslikane u crkvi. Okulista otvori svoju drvenu kutiju, pa izvadi iz nje metalnu pincetu. Proveri da li je čista, pa je prinese bolnom oku. Uhvati njome donji kapak i pažljivo ga spusti, kako bi imao bolji pregled. Potom desnom rukom uze drugi pincetu, manju i oprezno je približi kristalu. Kad je prvi put videla taj pribor, Adelizija se uplašila, ali Grafeo joj je objasnio da je to koristan alat za pomaganje ljudima i pokazao joj jedan po jedan, izgovarajući njihove latinske nazive kao da joj predstavlja svoje male prijatelje. Bilo je tu pinceta ad evellendos pillos i ad retinendum palpebras, igla ad catiractas i mala špatula ad coquendum fistolam... Veštim pokretima okulista obuhvati kristal pincetom i ukloni ga. – Jel’ vas bolelo? – upita zatim. – Nije – odvrati Adelizija. – Dobro – osmehnu se on. – Još malo strpljenja i završili smo. – I dalje držeći spušten donji kapak, izvadi iz kutije trbušastu staklenu bočicu izduženog grla pa istrese nekoliko kapi iz nje na rožnjaču. Devojčici odmah laknu i napokon je bezbolno mogla da trepće. Zagrli Grafea i poljubi ga u obraz.
U tom trenu je ugledala neku priliku na vratima. Imao je crnu kosu i ljubazno lice. Na sebi je imao fratarsku rizu, ali ličio je na princa, plemenitog i lepog. Iako ju je gledao nežno, činilo se da ga je obuzela neka teška tuga. Klimnu joj glavom i bez reči se udalji. Nije pošteno. Uberto okrenu glavu, ne mogavši da podnese pogled na tu bledu devojčicu gotovo bele kose i crvenih očiju. Potreslo ga je to, nikad nije video takvu sliku bola, bola toliko izopačenog da izaziva očajanje svakog odraslog čoveka. Bola koji je ćerka Remigarde od Akvanegre stoički podnosila. Nije bilo nade na tom lišcu koje ga je podsećalo na vrapčića. Uberto je pažljivo posmatrao kako se na njemu smenjuju gotovo iskonski osećaji: bol, strah i na kraju uteha, praćeni ogorčenim potisnutim gnevom. Gnevom onog ko ne zna zašto pati. I samog ga je obuzeo gnev. Osetio je kako mu nadire u grudi zajedno sa ozlojeđenošću koja bi obuzela dušu svakog dobrog čoveka. Pitao se kako je moguće da jedno dete kojem nema ni sedam godina pati, pogođeno tako okrutnom boleštinom. Da je Gospod uistinu milosrdan i samilostan, da uistinu voli svoje stado, nikad ne bi dopustio tako nešto. Kao univerzalni stvoritelj, on je čak prouzrokovao tu patnju. Zašto je surov prema tom nevinom stvorenju? Uberto je ta pitanja postavljao kad god bi naišao na decu pogođenu patnjama. Toliko bi se zgrozio da bi posumnjao u božansku dobrotu, u poredak kojim su dobro i zlo ravnomerno raspoređeni. Potisnuvši bes, udalji se od ulaznih vrata pa pređe preko čistine koja se pružala uz pročelje kuće. Nedaleko odatle, njegov otac je razgovarao sa ženom iz Akvanegre. Napokon su je našli. Remigarda je živela u predgrađu Kraljevska carinarnica, nedaleko od obale. Njen dom – skromna prizemna kuća od drveta – uzdizala se pokraj Manastira San Benedeto i visoke kule
nalik svetioniku. Pročelje je bilo okrenuto ka nizu sličnih kućeraka izniklih oko velikog vrta, tačnije zajedničkog povrtnjaka u čijem se središtu nalazio bunar. Na rubovima tog malog naselja pružala se muljevita baruština koju su meštani zvali jezero. Tu je živela sa ćerkom; nije imala ni muža ni rodbinu. Izdržavala ih je baveći se isceljivanjem, što im je omogućavalo da nekako prežive. Uberto je bio zatečen njenom lepotom, upečatljivom uprkos jednostavnoj odeći; na sebi je imala samo skromnu sivu tuniku s kaišem oko struka, a glavu je povezala turbanom. Nije nosila ni nakit ni đinđuve, no njeno lice maslinastog tena i iskošene oči opčinili su ga. Bila je visoka, vitka, skladno građena. Verovatno je bila nekoliko godina mlađa od njega, iako je zbog natuštenih veđa delovala starije. Ipak, u njenoj namrgođenosti je bilo više prkosa no zlobe. Dočekala ih je podozrivo, no kako je imala poverenja u okulistu, pristala je da razgovara s Injaciom. Kad im se pridružio, Uberto je video da joj njen otac već pokazuje Strelčev ogrtač. Žena je pažljivo posmatrala tu skupocenu odoru. Kao da je oklevala da je dodirne, ali činilo se da joj je dobro poznata. Dok je čekao da mu Remigarda nešto kaže, Injacio se trudio da deluje ravnodušno. Bio je u stanju nedeljama, čak mesecima da zauzdava znatiželju, ali kad bi stigao na korak od otkrića, duša bi mu se uzburkala kao olujno more. S godinama čovek postaje sve strpljiviji, kaže jedna poslovica, ali s njim je bilo upravo suprotno. Što je bio stariji, to su ga sve silovitije obuzimale mladalačke strasti, te se dešavalo da nije u stanju da odmeri držanje, reči, pa čak ni boju glasa. Remigarda mu pruži Strelčev ogrtač. – Gde ste ga našli? – U Napulju – odvrati joj – ali rekao bih da potiče nekud izdaleka. Sa severa. – A zašto ste ga, moliću lepo, meni doneli?
– Zato što imam razloga da verujem kako je upravo vama trebalo da bude predat, gospo. Dva čoveka su, a možda i više od dvojice, izgubila život u tom pokušaju. Blesak straha prelete isceliteljkinim licem, koje se potom ozlojeđeno iskrivi. Trgovac pokuša da protumači njen pogled, no u njemu naiđe samo na tragove dubokog ogorčenja i dalekih osećanja koja nije umeo da prepozna. – A vi se ne plašite da ćete doživeti istu sudbinu? – upita Remigarda, prenuvši ga iz misli. – Smrt ili spasenje – reče Injacio, slegnuvši ramenima. – Trećeg nema. Sve zavisi od toga šta ste spremni da mi otkrijete. Dugo je zurila u njega, a onda je odmahnula glavom. – To što ste se dokopali autentičnog ogrtača ne daje vam nikakvo pravo da saznate istinu. – Šta hoćete da kažete time da je autentičan? – Zavisi od toga koliko ste upućeni u značenje zodijačkih ogrtača, gosparu. – Da budem iskren, ne znam ništa o tome, osim da postoje veoma skupoceni ogrtači te vrste. Na primer, poznato je da oni koji pripadaju Otonu II i Anriju II, nisu obični ogrtači. – Verovatno su – umeša se Uberto – povezani s nekim drevnim ritualom. – Nema to nikakve veze s ritualima – odbrusi mu isceliteljka. – To je samo plod ljudske taštine, kojem se pripisuju moći nebeskih tela. – Ipak, iza Strelčevog ogrtača zacelo se krije nešto sasvim drugačije – nadoveza se trgovac. – Zašto je toliko zlokoban? Remigarda načini pokret kao da će prekinuti razgovor. – Zla kob ne potiče od ogrtača – reče potom kao da se oprašta od njih – već od onog ko ga je načinio. Injacio joj se primaknu i uhvati je za ručni zglob. – Mislite na učenjaka iz Toleda? Žena se trže. – Poznajete ga? – Otrgnu se iz stiska, mršteći se i u tom času je delovala mnogo starije. Iz pogleda joj je izbijao jed.
Trgovac podiže ruke, pokajavši se što je reagovao impulsivno. Ali previše je toga bilo u igri da bi se obazirao na manire. Osim toga, podozrevao je da tu ženu nije ozlojedio njegov gest, već nešto u vezi sa čovekom kojeg je upravo pomenuo. Zausti da joj odgovori, ali sin ga preduhitri. – Do pre nekoliko dana nismo ni čuli za njega. – Uberto nastavi ubedljivim tonom. – Ali moramo da se sastanemo s njim. Remigarda potisnu gnev pa se udalji ka vratima. – To vam ne bih savetovala. Odustanite od svog poduhvata. – Ne razumete, gospo – nastavi mladić. – Ako odustanemo, moj otac i ja ćemo morati da se skrivamo i da više nikad ne vidimo svoje najmilije. Ako biste mogli da nam kažete još nešto... – Ne – prekide ga Injacio – vi nam morate reći nešto više. Nerado je nametao svoju volju, ali kad zatreba, umeo je i te kako da potčini sagovornike, čak i one ratoborne i ponosne. No umesto da se obeshrabri, Remigarda mu priđe i pogleda ga pravo u oči. – Zar mislite da vam to što ste došli ovamo sa čovekom kojeg cenim daje pravo da podignete glas u mom prisustvu? – reče, uperivši mu prst u grudi. – Zašto bih vam pomogla? – Zbog tetovaža na vašoj ruci – odgovori trgovac, pokazujući na njenu desnu šaku. Bila je išarana istim simbolima kakve je imao Gebeard fon Kverfurt. Injacio je bio ubeđen da ne greši, jer mu se slika one odsečene ruke urezala u pamćenje. – Svako ko ih ima, u ozbiljnoj je opasnosti, a po mom mišljenju, ta opasnost je vrlo blizu. Možda bismo mogli jedno drugom da pomognemo. Žena skrušeno pogleda svoju šaku kao neko ko ne može da sakrije da je leprozan, pa klimnu glavom. – Kažite mi, gosparu Injacio, da ste vi čuvar paklene kapije, da li biste nekom dopustili da zaviri iza nje? – Bilo je gorčine u njenom uzdahu. – Pretpostavljam da ne biste. Trgovac joj se zajedljivo osmehnu. Da je uistinu imao ključeve pakla, sam bi, iz radoznalosti, zavirio u njegove jaruge. Po cenu da izgori. – Kažite vi meni nešto. Kad bih ušao u vašu kuću, da li bih zatekao tri stolice raspoređene oko magičnog kruga?
– Da ste došli nekoliko godina ranije, zatekli biste ih. – Zbunila ga je Remigardina iskrenost. – Ali sada ne. Više ne. – Podučavao vas je učenjak iz Toleda? Žena je oklevala, još jednom razdražena pri pomenu tog čoveka. Pre no što je stigla da odgovori, pojaviše se Grafeo i Adelizija. Sad kad je sunčev sjaj izbledeo, okulista je odlučio da izvede devojčicu napolje. Remigarda je klekla ispred nje i obuhvatila joj lice dlanovima, pa se osmehnula. Ponovo je delovala očaravajuće. – Kako tvoje oči, dušo? – Dobro – odvrati Adelizija. – Grafeo me je izlečio. – A leđa? – Više me ne bole. – Kakvi bolovi u leđima? – upita okulista, namrštivši se. – Od pre nekoliko dana ima bolove u bubrezima – objasni Remigarda, zabrinuta. Grafeo zavrte glavom, pokazujući da to ne ume da objasni. – Kako god bilo – dodade – oči su joj i dalje upaljene. Savetujem vam da ih ispirate crvenom metvicom. Žena klimnu glavom. – Imam nešto osušenih cvetova. – To će biti dovoljno. – Dosta mi je obloga! – pobuni se Adelizija. – To je za tvoje dobro – objasni joj majka. Devojčica frknu, pa neočekivano uperi pogled crvenih očiju u Uberta. – Gosparu, zašto ste bili ljuti? – upita ga. Zatečen, trgovčev sin pokaza da ne razume šta ga pita. – Maločas, dok ste me gledali – objasni devojčica – bili ste ozlojeđeni. – Nisam bio ozlojeđen – slaga Uberto. – Bio sam setan. – Zašto? – Zato što i ja imam malu ćerku, mlađu od vas i dugo je nisam video. Adelizija se zamisli. – Ja nemam oca – reče naposletku. – Sad je dosta – umeša se Remigarda. – Ne uznemiravaj gospodu.
Ali isceliteljka nije više gledala u kćer. I dalje namrštena, zurila je u tri starice koje su se približavale njenoj kući. Koračale su sporo i nesigurno, držeći se podruke kao da pridržavaju jedna drugu. Pošto su prešle dvorište, stale su ispred Remigarde i njenih posetilaca i pale ničice, spojenih dlanova, kao da kleče pred relikvijom nekog sveca. Ali tu nije bilo nikakve relikvije. Samo je Adelizija stajala malo podalje. Zureći u devojčicu, počeše da zapevaju: Dva oka te pogledaše, tri žene odlučiše da ti pomognu, Sveta Ana, Sveta Jelena i Sveta Magdalena. Remigarda je reagovala koliko neočekivano toliko i grubo. – Odlazite! – uzviknula je, pa podigla kamen sa zemlje pripretivši im da će ih gađati. Ali tri babetine nastaviše svoju litaniju, pružajući ruke ka Adeliziji. Isceliteljka baci onaj kamen podigavši prašinu ispred njihovih stopala, pa ih u očajanju odgurnu. – Odlazite, bezumnice! Mi vam ne možemo pomoći! No starice ničim ne pokazaše da će otići. Onda Remigarda podiže kćer u naručje pa se zaputi ka kući. Pre no što je zalupila vrata, obrati se Grafeu. – Uđite – reče, pomalo prekorno. – Poziv važi i za tu dvojicu nametljivaca koje ste doveli sa sobom. Injacio je osećao da je na korak od rešenja misterije, ali pre no što je krenuo u kuću za Benvenutom Grafeom obuze ga sumnja i on ga odvuče u stranu. – Nije mi jasno – tiho reče – kako jedna žena koja živi u ovakvoj oskudici može da priušti vaše usluge. – Remigarda od Akvanegre svakako nije sirotica – odvrati okulista, nestrpljiv da se udalji od one tri babetine. – Ipak – umeša se Uberto – tečnost kojom ste devojčici isprali oko zacelo je vrlo skupa. – Šta hoćete da kažete, gospari? – Nemojte me pogrešno razumeti, molim vas – umiri ga Injacio. – Samo sam hteo da saznam nešto više o toj ženi.
– Ako vas baš zanima, velikodušno mi je platila. Knjigama. Velikim brojem knjiga. Trgovac radoznalo izvi obrvu. – Kakvim knjigama? – Tekstovima iz medicine i filozofije, veoma vrednim rukopisima – odgovori Grafeo. – Dao sam da se prepišu, a originale sam poklonio Bogorodičinoj crkvi u zamenu za dopuštenje da se nastanim u Jevrejskoj četvrti. Kao što znate, ta četvrt je biskupovo vlasništvo, a Jevreji ne mogu da kupuju zemlju, osim ako ne učine kakvu uslugu nekom prelatu. – Drago mi je što to čujem. Ali pitam se odakle joj te knjige. – To ćete morati nju da pitate – odvrati starac kad je prešao prag. – Te knjige su deo njene prošlosti.
31. Uska ulica između Konopljarske i četvrti u kojoj se nalazi katedrala vodila je do kućerka skrivenog među starim prolazima. U tom kućerku je Konrad fon Marburg čekao Punđilupa i Sužea. Pokušao je da ubije vreme molitvom, ali nije mogao zbog prezvitera koji je tu držao službu. Kad ga je video kako ulazi, prišao mu je i počeo da se žali kako sve manje vernika posećuje njegov voljeni hram. Germanin je samo klimao glavom, nadajući se da će ga se time rešiti, ali nametljivac je njegovu ćutnju shvatio kao odobrenje da nastavi pa je stao da raspreda o crkvi i njenoj prošlosti, o drevnim patricijskim porodicama koje su finansirale njenu izgradnju. Razdražen tolikom bezobzirnošću, Konrad se zaputio ka oltaru i kleknuo je spojenih dlanova, kako bi mu stavio do znanja da mu treba mir. No dokoni čovečuljak je nastavio da mu dodijava. Prisećajući se onog što se tad dogodilo, Konrad je ubedio sebe da se nimalo nije ogrešio o nametljivca što ga je ućutkao šamarom. Štaviše, učinio je dobro delo, pruživši mu priliku da razmisli o svojoj drskosti. Ipak, dok je gledao za prezviterom koji je otpuzio ka sakristiji, osetio je izvesno zadovoljstvo koje je pratilo svaku njegovu nasilnu reakciju. Nije bilo svrhe poricati da se sve teže obuzdava. Što je duže boravio daleko od Germanije i strogosti uređenog života, sve više je divljao. Lov na neprijatelja vraćao ga je neukroćenoj nasilnosti njegovih predaka, koja je bila magistra barbaritas 21 tevtonskih ratnika. U drugačijim okolnostima, njegova nemilosrdna priroda predstavljala bi mu smetnju. Ali sad ju je Konrad iskoristio da se okomi na Injacija iz Toleda, ne bi li ga zauvek uništio. A kad ga bude video kako gori, s radošću će se vratiti samostanskom spokoju. Odjednom je živnuo. Dve prilike upravo su ušle u crkvu,
Punđilupo i Suže. – Onda? – upita ih, dok mu se lice opuštalo. – Našli smo je, preuzvišeni – prodera se klaviđer, ne mareći što se nalazi u svetinji. – Znamo gde živi žena iz Akvanegre. – To znači da Homo Niger nije daleko – reče Konrad ratoborno. – Da ne gubimo vreme, obavestite moje stražare i odvedite me njoj!
32. U kući je bilo mračno kao u pećini. Tminu je razvejavala poneka sveća kao i nekoliko zračaka svetla što su se prikrali iza zastora od pergamenta. Trgovac se kretao kroz skučeni prostor klizeći pogledom između stola i pretrpanih polica. Naspram ulaza je ugledao dvoja otvorena vrata koja su vodila u još mračnije odaje. – Izvinjavam se što nema svetla – reče Remigarda. – Moja ćerka ne podnosi svetlost. Injacio i Uberto se zgledaše. Iako ih je ta žena pozvala u kuću, naslućivao je da mu neće biti lako da zapodene razgovor s njom. Kad je pomenuo učenjaka iz Toleda, shvatio je da mu Remigarda neće reći istinu ni iz straha, ni da bi mu udovoljila, već samo ako odluči da skine teret sa duše. Ali trgovac još nije znao kako da je navede na to. Zato se zagleda u Grafea, koji se neusiljeno kretao između ta četiri zida kao da je kod kuće. – Gospo – reče joj starac, preturajući po policama – gde držite crvenu metvicu? Isceliteljka mu pokaza na bronzanu vazu na vrhu. Bila je to drevna kanopska vaza22 s grlom u obliku ženske glave i dvema rukama umesto ručki. Okulista je otvori, izvadi šaku sušenih vrhova tučka pa ih pruži Remigardi da ih prokuva. On je i dalje bila namrgođena. – Ko su one tri starice? – upita je Injacio, ne bi li probio led. Isceliteljka ga značajno pogleda, poručujući mu tim pogledom da o tome ne može da priča pred detetom. – Može li neko od vas da mi doda vodu, gospari? – upita. Ubertu bi drago što može da joj pomogne; uze jedan bokal pored ognjišta pa dopola napuni lonče. Ona mu zahvali i promeša tečnost drvenom kašikom. Injacio se pekao na tihoj vatri. Još nije znao kako da zapodene razgovor i strepeo je da ih je žena pozvala u kuću iz puke pristojnosti ili zato što joj je bilo neprijatno zbog one tri babetine. Ipak, naslućivao je da je na korak od razrešenja
misterije. Seo je za sto da smisli sledeći korak kad mu pažnju iznenada privuče obimna knjiga. Činilo se da je jedina u kući, a uz to je bila izuzetno vredna. Jedina preostala među mnogima koje je darovala Grafeu? Prinese joj sveću i otvori je, odmah primetivši istančane minijature. Bili su to crteži lekovitih biljaka, čiji su latinski nazivi objašnjavali njihova lekovita svojstva. – Zadivili ste me – reče, pogodivši o kakvoj knjizi je reč. – Malo je onih koji se mogu pohvaliti delom Hildegard iz Bingena Causae et cure23. – I ja sam zadivljena – odvrati Remigarda dok je pristavljala lonče na vatru. – Malo ko bi prepoznao radove te hvale vredne monahinje. Ohrabren njenim odobravanjem, trgovac nastavi da lista u potrazi za nečim što bi mu pomoglo da održi razgovor, no onda uoči nešto što mu privuče pažnju. Na belinama nekolikih stranica naiđe na beleške zapisane neobičnim slovima. Pismo koje nije mogao da protumači, no ipak mu se učinilo poznatim. Primaknu sveću da bolje osmotri, a onda se uveri da se nije prevario. Ta slova ne samo da je već video već se setio i gde je to bilo, iako mu nije bilo jasno otkud ona u tom medicinskom traktatu... Dok se naprezao da objasni to sebi, pomisli da ih pokaže Ubertu, ali kako je podigao pogled sa stranica, tako je spazio Remigardu ispred sebe. – Dovoljno ste čitali, gosparu. – Žena spusti šake na knjigu pa je zatvori odsečnim pokretom, podigavši gust oblačić prašine. Ponovo je delovala ljutito, gotovo gnevno. Umesto da se izvini, trgovac se sumnjičavo zagleda u nju. – Odakle vam ova knjiga, gospo? Isceliteljka slegnu ramenima. – Odavno sam je dobila, dok sam pohađala Univerzitet u Bolonji. Kao što se vidi na osnovu poveza i kaligrafije, potiče iz Germanije. – Iz Germanije – ponovi Injacio. – Kao i najmanje dvojica sledbenika učenjaka iz Toleda. Remigarda mu okrenu leđa, izbegavši odgovor. Ponovo stade kraj ognjišta da proveri uvarak, skide lonče s vatre i spusti ga na
hoklicu, dok se oko nje širio jak slatkasti miris. Grafeo stade pored nje, sačeka da se uvarak ohladi, pa umoči zavoje u lonče; nedugo zatim ih izvadi i prisloni ih Adeliziji na kapke. – Neka ih drži koliko god može – reče. – Bolje bi bilo da legne. – Remigarda uze devojčicu u naručje i nestade u jednoj od mračnih odaja. Adelizija je isprva slabašno negodovala, no onda se pomirila s neizbežnim. Kad se Remigarda vratila u kuhinju, pogled joj je bio nedokučiv. Injacio ju je gledao kako prilazi vratima, proviruje napolje i zastaje, umirena. – Izgleda da su one tri starice otišle – reče. Zatvorila je vrata. – Praznoverne ženetine – reče u po glasa, kako je malena ne bi čula. – Pripisuju čudesne moći Adelizijinim kristalima, moći kojima će izlečiti njihove boljke. – Pomenuo sam vam to, sećate se? – umeša se Grafeo. Trgovac klimnu glavom, pa pokaza isceliteljki da nastavi. – Nisu one jedine koje mi dolaze na vrata, razumete? – Iz glasa joj je provejavala mešavina prezira i sažaljenja. – Svi traže isto... Kristalne suze! Preklinju, spremni čak i da plate kako bi ih se dokopali... Ne mare što će svojim ponašanjem uplašiti Adeliziju, što se to dete muči ili što može da oslepi. Na sva zvona udaraju o „isceliteljki suzama”. – Pognula je glavu i načas je izgledala kao najkrhkija žena na svetu, majka na ivici očaja. – Kad bi samo moja devojčica ozdravila... Uberto je sedeo na hoklici, s rukama na kolenima i kao da se borio između želje da je uteši i snebivanja čoveka koji je gost u toj kući. – Ko joj je otac? – upita, obuzet sažaljenjem. Remigarda ljutitim pokretom obrisa suze, ostavivši crvene tragove na obrazima. – Učenjak iz Toleda – odvrati kivno, kao žena koja je predugo gajila mržnju, toliko dugo da je zatrla sva ostala osećanja. Injacio prikri zaprepašćenje. Učinilo mu se da će se zid koji ga je delio od istine svakog časa srušiti, ali ništa ne reče, iz poštovanja prema toj napaćenoj ženi. Učenjak iz Toleda nije više bio utvara. Nije više bio sablast izronila iz opsesije Konrada fon
Marburga, već čovek od krvi i mesa koji je ostavio trag svog postojanja. Jednu ženu i jednu devojčicu. Isceliteljka ga povrati u stvarnost netrpeljivo ga gledajući. – Ako se ne varam, gosparu, pomenuli ste nekakvu neposrednu opasnost – reče, prikrivajući osećanja. – E pa, dobro, razvežite jezik i govorite jasno i glasno, jer sam vam samo zato dopustila da uđete u moju kuću. Zatečen njenom iskrenošću, trgovac napokon nastavi razgovor tamo gde ga je prekinuo. – Jedan sveštenik iz Germanije – reče – na tragu je učenjaku iz Toleda i njegovim sledbenicima. Zna za tetovaže, za magične krugove, a možda i za Strelčev ogrtač. No najveću opasnost predstavlja neko drugi, tajanstveni vitez, naizgled rešen da ubije sve koji su umešani u taj slučaj. – Sveštenik i vitez – promrmlja žena, protrljavši bradu. Grafeo klimnu glavom kako bi pokazao da je već upoznat s tim. – Morate se čuvati obojice, gospo – nastavi Injacio – budući da će nesumnjivo stići i ovamo, bar onaj prvi. – Zašto ste toliko ubeđeni u to? – Zato što mi je ušao u trag. Uveren je da sam ja učenjak iz Toleda i neće se smiriti dok me ne vidi na lomači. – Vi, učenjak iz Toleda?! – odvrati Remigarda u neverici. – Ali kako... – Došlo je do nesporazuma – objasni trgovac. – A kako bih ga razrešio, nema mi druge nego da otkrijem istinu o tom čoveku. Ona se jedva primetno osmehnu. – Istinu... – Pod uslovom da vas to ne uznemiri previše, razume se. Isceliteljka zastade da razmisli, sede na ivicu stola pa umornim pokretom razmota onaj turban s glave, oslobodivši dugu kestenjastu kosu. – Ispričaću vam kako bih vam uzvratila što ste me upozorili, iako sam vašom krivicom dovedena u opasnost – naglasi, pa stade da priča, pomalo ozlojeđeno: – Učenjaka sam upoznala pre devet godina, u jesen 1220. Tada sam živela u Bolonji, radila sam kao babica i pohađala
Univerzitet. Tamo sam ga i srela. Pratio ga je glas jednog od najčuvenijih predavača na Zapadu i znalo se da je iz Toleda. Ali, kako sam kasnije saznala, u tom gradu se samo obrazovao u mladosti. Zapravo je rodom sa severa Britanije, Škot, koji je od ranog detinjstva mnogo putovao. Osim što je držao predavanja, bavio se i prevođenjem tekstova sa arapskog i grčkog i po potrebi je radio kao lekar. Ne treba ni da vam kažem da sam se odmah zaljubila u njega, beznadežno. Izgubila sam glavu za njim. S druge strane, nikada do tada nisam srela tako obrazovanog čoveka, pa i dan-danas sumnjam da ima još takvih. Bio je oštrouman učenjak, zainteresovan za mnoge nauke, od matematike do astrologije, od medicine do alhemije. Osim toga, opčinila me je njegova strastvenost... – Zastala je, razneživši se i protiv svoje volje. – Kažite mi – reče joj Injacio – je li vam on poklonio knjigu Hildegard iz Bingena? Remigarda ga pogleda popreko kao da je nanjušila neku zamku, a onda potvrdi: – Tu, i sve ostale koje sam imala. – Načas se zagleda u ćutljivog Grafea, pa nastavi: – Kad sam shvatila da mi uzvraća osećanja, bila sam najsrećnija žena na svetu, ali ubrzo sam otkrila da taj čovek vodi dvostruki život. Često je izlazio uveče a ja sam ga, strahujući da ima drugu, pratila. Otkrila sam, međutim, da odlazi u četvrti oko tržnica i u Maskarelu gde se sastaje s jereticima patarenima. Nekoliko puta je silazio u katakombe ispod San Prokola, sastajao se tamo s neznancima za koje sam kasnije saznala da su studenti sa severa, stranci. U potpunoj tajnosti su se posvećivali jednoj okultnoj religiji; učenjak je bio njen začetnik i prvosveštenik. Na kraju me je otkrio, no umesto da me kazni, uveo me je u njihov red. Injacio nabra čelo. – O kakvom redu je reč? Ako se ne varam, rekli ste da je to nekakva religija... – O religiji zasnovanoj na zvezdanim simbolima. – Remigarda mu bez zazora pokaza tetovaže na nadlanici. – Ovim simbolima. Svi su povezani s Etiopijskim Lovcem.
Trgovac pažljivo osmotri sedam hijeroglifa ispod crteža viteza kako bi ih dobro zapamtio, a onda ponovi u mislima ime koje je Remigarda izgovorila. Nikad nije čuo za tog čoveka. – Pretpostavljam da je reč o lovcu s lukom, čiji je lik izvezen na Strelčevom ogrtaču. – Prikazan je na ogrtaču, tetovažama... – promrmlja žena. – Sve je to jedan isti čovek. Najveći prokletnik među prokletnicima. Strelac je samo maska iza koje se skriva nešto daleko jezivije. – Dakle, magični krug i tri stolice... Predmeti pored njih... Sve to služi za prizivanje Strelca? Remigarda odmahnu glavom. – O tome vrlo malo znam, gosparu. Učenjak iz Toleda me je podučio svojim obredima, ali nije bio rad da mi razotkrije i svoje tajne. Čak ni meni. – Uzdahnula je. – A meni, zaslepljenoj od sreće što sam pored njega, to nije ni bilo važno. Ipak, sve se promenilo kad je car Fridrih II stigao u Bolonju. Bilo je to 1222. godine. Učenjak je još bio predavač na Univerzitetu kad ga je upoznao i otad se često družio s njim. Vladar je bio očaran njegovom učenošću i sa svakim novim susretom ispoljavao je sve veću radoznalost te mu je pred svoj odlazak u Sicilijansko kraljevstvo predložio da pođe s njim. Učenjak iz Toleda nije prvi put dobio takvu ponudu. Nekoliko godina ranije papa je tražio mu se pridruži, nudeći mu darove i povlastice... Odlučio je da udovolji Fridrihu, ali ne zbog obećanog bogatstva, već zbog jedne žene, kurtizane iz careve svite. Toliko ga je opčinila da je preko noći odlučio da napusti i mene i svoje sledbenike. – Ukočila se da ne bi zaplakala. – Nedugo posle njegovog odlaska, shvatila sam da sam u drugom stanju. – Žao mi je. – Injaciju se na tren učini da u Remigardinim očima vidi Ermelinu, a onda i svoju ženu Sibilu. Onda ih ugleda sve tri. Prevarena žena, ostavljena žena i zanemarena žena. U suštini, nije bio nimalo bolji od učenjaka iz Toleda. Bio je jednako sebičan. Ali dok je odmeravao sopstvene grehe, oseti kako se nešto hladno i racionalno u njemu pomalja iz mraka kao
reptil koji se sprema da nadvlada protivnika. – Ipak – oprezno dodade – primoran sam da vam postavim nekoliko ozbiljnih pitanja, gospo. Žao mi je, ali to je neizbežno. Isceliteljka jetko zavrte glavom. – Sumnjam da biste se zaustavili čak i da mi to teško pada, zato bez prenemaganja, pitajte. Pogođen tim prekorom, trgovac nastavi, glumeći ravnodušnost: – Zanima me kakva je uloga Strelčevog ogrtača u ovom slučaju? – Taj ogrtač čuva tajne Etiopijskog Lovca. Predstavlja vrhunac njegovog kulta, ali jedino bi učenjak iz Toleda umeo da rasvetli tu zagonetku, budući da je on smislio izvezene simbole. Ogrtač je izrađen u Bolonji, po njegovom naređenju, ali dovršen je tek po njegovom odlasku. – To znači da su ga napravili njegovi sledbenici – umeša se Uberto, koji je dotad ćutke slušao. Remigarda klimnu glavom. – Kad ih je učenjak napustio, nastavili su da ostvaruju njegove planove. Nameravali su da rašire učenje Etiopijskog Lovca i da pomoću ogrtača slave njegovu moć. – Teško ostvarljiv naum – primeti trgovac. – Kako su mislili da ga sprovedu u delo? – Ne znam, gosparu. U to vreme sam bila prezauzeta podizanjem deteta da bih se bavila time. – Ipak, ogrtač je trebalo vama da bude predat. – Ne meni, već učenjaku iz Toleda. To je uzdarje njegovih sledbenika, razumete? Čin bespogovorne poslušnosti. Trebalo ga je odneti na Siciliju, u carski zamak u Palermu, gde on godinama živi. – U Palermu – ponovi Uberto. – Dakle – zaključi Injacio – vi ste bili Fon Kverfurtova poslednja nada... Jedina preživela osoba koja zna gde se učenjak nalazi. – Gebeard, taj bezumnik. – Iz Remigardinog glasa izbijala je izvesna netrpeljivost. – Došao je u Bolonju da studira pravo, ali
je i njega očarao kult Etiopijskog Lovca, toliko ga je opčinio da je preuzeo zaduženja učenjaka iz Toleda kad je ovaj otišao. Ogrtač još nije bio dovršen kad sam mu rekla da ću se preseliti u Salerno u nadi da ću ovde naći leka Adelizijinoj boljci. Tada mi je otkrio da će se vratiti u Germaniju kako bi tamo širio učenje tajanstvenog čoveka iz Toleda. Uvek mu je bio najodaniji sledbenik i nije mogao ni zamisliti da sam se ja, s druge strane, povukla iz svega toga. – Zašto ste se povukli? – Zato što Etiopijski Lovac donosi prokletstvo. Prokletstvo koje je pogodilo očinji vid moje kćeri! – Oči joj se pretvoriše u dva tamna proreza. – Nadam se da vam je sad jasno zašto mrzim učenjaka iz Toleda. Ne zbog njegove prevare, već zato što me je uveo u taj satanistički kult! – Zašto mi nikad nisi pričala o mom ocu? – začu se neki glasić iz tame. Svi se okrenuše. Adelizija je stajala na vratima svoje sobe sa zavojima u rukicama. Oči su joj se crvenele kao dve rane. A u dubini tih rana ogorčenost nekoga ko je naučio da trpi bol, i telesni i duševni, koji ga odvlači u najdublje ponore. – Zato što je on zao čovek – nežno joj odgovori Remigarda, gnevno pogledavši u Injacija. – Čovek kome nije važan niko osim njega samog. Trgovac utučeno zavrte glavom. – Žao mi je, nisam mogao ni da pretpostavim da će devojčica čuti... – Žao vam je? – Isceliteljka priđe Adeliziji pa kleknu ispred nje kao vučica spremna da brani svoje mladunče. – Budite iskreni, gosparu, nije vama nimalo žao – prosikta. – Stalo vam je samo da saznate što više o učenjaku iz Toleda, po cenu da zadrete u ono čega se s gnušanjem prisećam. To što ste me tobože iz obzirnosti upozorili, što ste potegli pitanje svoje ugroženosti... Sve su to samo izgovori! Mislite da nisam shvatila? Isti ste kao on! Svi ste vi isti! Toliko ste obuzeti sopstvenim ciljevima da se ne libite da naudite svima oko sebe! Ali ja ću kazniti vašu sebičnost, nikad vam neću reći njegovo ime, kao ni ime
Etiopijskog Lovca. – Pokaza na vrata. – Sami ga nađite ako ste sposobni! Povređen i ponižen, Injacio je bio svestan da je Remigarda od Akvanegre u pravu. Dopustio je sebi da joj bane u život ne mareći za posledice. Poželeo je da se izvini, štošta da joj kaže, ali ostao je bez reči, prvi put u životu. Steglo ga je u grlu dok je posmatrao Adelizijin nemi bol, preplavilo ga ogorčenje izmešano s očajanjem. Uberto tužno stade kraj njega, dodirnu ga po ramenu pa krenu ispred njega ka vratima. Idemo, govorio je taj gest, dosta smo nevolja izazvali. Trgovac nije mogao da mu protivreči. Pre no što je izašao, odveo je Benvenuta Grafea u stranu i prošaputao mu na uvo: – Oni koji će doći posle mene neće biti nimalo saosećajni. Pobrinite se za ženu i devojčicu. Postarajte se da se negde sakriju. Okulista na te reči uzdrhta, ali ćutke klimnu glavom. Injacio je izašao iz te kuće prožete bolom, odnevši jedan deo te muke sa sobom. Napolju, olovni oblaci navlačili su se na nebu. – I šta sad? – upita Uberto, teškim koracima se krećući ulicom koja ih je udaljavala od Kraljevske carinarnice. – Saznali smo dovoljno da bismo nastavili potragu u Palermu, ali još ne znamo ime učenjaka iz Toleda. Kako bi odgovorio, trgovac je morao da se trgne iz utučenosti u koju je potonuo. Uvek je živeo samo za sebe. Nije mu bilo prvi put da čuje slične optužbe, no ipak su ga Remigardine reči teško pogodile. Pribrao se samo zbog svog sina. Uvukao ga je u vrlo opasan slučaj i morao je da smisli kako da ga vrati kući živog i zdravog. – Ne znamo ni ime Etiopijskog Lovca – reče. – Zar je to važno? – upita Uberto. – Važno je – odvrati Injacio – kako bismo saznali s kim treba da se suočimo. – A kako ćeš da ga saznaš? – Mislim da mi je bilo pred očima, ali nisam uspeo da ga
odgonetnem. – Na šta ciljaš? – Sećaš li se tetovaža na rukama sledbenika učenjaka iz Toleda? Osim simbola, tu je bila i neka reč od sedam slova, ispisana ispod crteža viteza. Podozrevam da je upravo to ime Etiopijskog Lovca. I Remigarda ima istetoviranu tu reč, pažljivo sam joj osmotrio ruku. – Svakako joj ne možemo ponovo pokucati na vrata i zatražiti objašnjenja... – Ne možemo. Ali možda sam našao jedan trag u njenoj knjizi. – U knjizi Hildegard iz Bingena? – Da. – Dok je govorio, Injacio je polako postajao onaj stari. Ogorčenje se topilo kao sneg na suncu. – U knjizi koju joj je poklonio učenjak iz Toleda. – I? – Naišao sam u njoj na nekoliko beležaka na neobičnom pismu. Uberto pokaza da i dalje ne razume. – Možda se varam – nastavi trgovac – ali rekao bih da je to isto pismo kao ono na tetovažama. – Kako to? – Ako malo bolje razmisliš, uvidećeš da to i nije tako neobično. Možda je učenjak iz Toleda sakrio svoje tajne koristeći već postojeće pismo. Pismo na koje je naišao u svojoj knjizi. – Uspeo si da ga protumačiš? – Nisam, ali mislim da znam o čemu je reč. Znaš li šta je Lingua ignota?24 – Naravno – odvrati Uberto. – To je traktat o šifrovanom jeziku koji je izmislila Hildegard iz Bingena, pre otprilike sto godina. Priča se da ga u nekim manastirima i dalje koriste... Dakle, ti misliš da je pismo na koje si nabasao upravo lingua ignota? – Vredelo bi proveriti, zar ne? – I te kako. Ali da bismo našli nekog ko ume da ga rastumači, moraćemo da pokucamo na vrata mnogih manastira u potrazi za
nekim benediktincem spremnim da nam pomogne... Injacio klimnu glavom pa odjednom zastade, kao da mu je nešto tog časa sinulo. – Možda postoji i brži način – promrmlja, još nesiguran, ali ispunjen nadom. – Sećaš li se šta nam je rekao Benvenuto Grafeo o Remigardinim knjigama? – Da, sećam se. Sve su završile u Crkvi Santa Marija de Domno... Trgovac skrenu levo, ozaren osmehom. – Ako među tim knjigama ima još koja Hildegardina, možda ćemo naći i onu pod nazivom Lingua ignota. – Nije isključeno – odvrati Uberto, prateći ga. – A kako nam nipošto neće dopustiti da lično prelistamo te knjige, pretpostavljam da si naumio... – Da se uvučem u Crkvu Santa Marija de Domno, već noćas.
33. Ulfusovo ime nije bilo tračanskog porekla. Nije poticalo iz Tikili Taša, ali ni iz naroda s Dunava. Njegovi koreni bili su negde daleko. Ulfusov otac je to ime čuo u mladosti, od jednog islandskog skalda,25 i bio je očaran delima Ulfa Noćobdije, moćnog nordijskog ratnika kojeg bi u noćima tokom bitke obuzeo neobuzdan gnev, preobražavajući ga u zver. Ulfus je oduvek ponosan na to ime, koje je s vremenom postalo simbol njegove opčinjenosti noćnom tamom i sklonosti ka nasilju. Uživao je u borbi, u mahnitom boju i iščekivanju neprijatelja. Svako ko preživi najteže bitke zaslužuje, po njegovom mišljenju, i više od poštovanja, jer se u njemu razvija prvobitni nagon koji ga poistovećuje sa zveri. Ipak, sve je to bilo beskorisno u misiji koju mu je poverio Mudrac. U tom nizu ubistava, Ulfus je morao da ostavi po stani bersekera,26 tu zver, i da navuče odoru plaćenika, hladnokrvnog ubice. Iako mu to nije bilo svojstveno, povinovao se. Uostalom, nije mu teško padalo da uništava ljude čija je imena i lica već zaboravio, prepustivši ih muljevitoj reci koji je bujala u njemu. Ipak, ubistvo neke žene moglo bi da predstavlja problem, utoliko pre što nije reč o nekakvoj ženturači. Mudrac mu je u vezi s tim dao naročita uputstva. Precizna, mada neusaglašena. To ga je nateralo na razmišljanje. Izvršiti ubistvo nije jednostavno kao zamahivanje mačem u vrtlogu borbe, kad čovek ne mora da se obračunava sa svojom savešću. Hladnokrvno ubistvo nema nikakve sličnosti s ratničkim žarom Ulfa Noćobdije. Kad je već stigao pred kuću Remigarde od Akvanegre, oklevao je da sjaše. Imao je utisak da ga noć posmatra, procenjujući ga kao što majka procenjuje svoje dete. Čak je i vetar počeo potmulo da zavija, donoseći miris kiše. Ipak, sjahao je, zgrabio vatreno koplje i pošao ka vratima, ućutkujući savest. Drugačije nije mogao. Mudrac ne prihvata
neuspeh. Poslednjem sledbeniku koji se drznuo da se ogluši o njegova naređenja ponudio je vino pomešano s kiselinom; razjela mu je utrobu i prodrla kroz kožu. Odlučan da izbegne takvu sudbinu, Ulfus je nogom razvalio vrata. Začu odsečan udarac, a zatim i tresak tela koje pada na pod, a onda uđe. Neki stari Jevrejin se srušio od udarca i onesvestio se. Nehajno ga je preskočio i produžio kroz kuću. Onda je zastao, zbunjen. Nasred sobe stajala je bleda devojčica s neobičnim očima. Ulfus se zagleda u nju, ali samo tren mu je bio dovoljan da shvati kako je nikad neće zaboraviti. Ne, reče za sebe. Te odbleske bola melstrom neće odvući na dno. Bio je uzdrman, gotovo prestravljen i kako bi se oslobodio te slike pogleda u ženu koja je stajala pored nje. I ona ga je na izvestan način pogodila. Bila je lepa i jednako prkosna, gotovo drska, bez obzira na očigledan strah. Video je kako svojim telom zaklanja devojčicu i shvatio je da je gleda požudno, te se bržebolje savladao. Dopušteno mu je da je ubije, ali ne i da je napastvuje. – Vi ste Remigarda od Akvanegre? – upita je, s nelagodom slušajući sopstveni glas. Bio je grlen i grub. Nedeljama nije reč progovorio. Ona ga je i dalje izazivački gledala. – Mudrac želi da mu se vratite. – Ispruži ruku ka njoj. – Morate poći sa mnom, inače... Na ženinom licu osećanja su se munjevito smenjivala. Još brže su joj bile misli, te su sva osećanja poput senki skliznula iza maske mržnje. – Ali ja ne želim njemu da se vratim – prosikta Remigarda, pa mu se primaknu za jedan korak. – Nikad više! Ulfusa obuze razočaranje, no odmah potom priseti se naređenja i stegnu vatreno koplje. Uperi joj ga u stomak. Remigarda ga je zgranuto gledala. Stigla je još samo jednom da pogleda kćer. Kroz prozore pokulja crvenkasti plamen, a potom krik zapara
noćnu tišinu.
34. Iste noći dva vojnika koje je Konrad fon Marburg poveo sa sobom iz Zamka na moru provališe u kuću Remigarde od Akvanegre, ali čim su prešli prag shvatili su da ih je neko preduhitrio. Konrad fon Marburg uđe za njima, pitajući se zašto su stali. Onda oseti vonj sumpora i nagorele kože. Nasred sobe počivalo je telo žene iz čije se utrobe podizao dim. Jedna devojčica se pognute glave sklupčala pored nje. Kao da nije ni primetila uljeze. Ruke su joj bile crne od gareži i opečene, kao da je pokušavala da ugasi vatru koja je izobličila telo nastradale žene. Konrad se i ne obazre na nju, već se okrenu ka starcu opruženom na podu, tik iza vrata. Isprva je pomislio da je i on mrtav, ali onda uvide da je samo izgubio svest. Nagnu se ka njemu, ali kad je primetio žuti krug oko vrata onesvešćenog, trgnu se obuzet odbojnošću. Na njegov znak, jedan vojnik uhvati starca za kragnu pa ga ošamari ne bi li ga povratio. Benvenuto Grafeo zajauka pa čim se pribra pokuša da se oslobodi stiska, ali ukoči se kad je ugledao Remigardino telo. Ne mareći za njegovo zaprepašćenje, Konrad se razdraženo osvrnu unaokolo. – Galvano, gde ste? Klaviđer uđe u kuću s bakljom u ruci. – Našao sam tragove oko kuće. Najsvežiji su tragovi krupnog kopita i konjanika. – Pokaza na isceliteljkin leš. – Pretpostavljam da je on vinovnik ovog užasa. – Onaj prokleti vitez! – zaključi Suže kad je ušao za Punđilupom. Delovao je umorno i nemoćno. – Samo je on u stanju da nanese takve povrede. – Znam ja ko je krivac – ućutka ih Germanin, pa se obrati Grafeu. – Kaži mi, Jevrejine, šta se ovde dogodilo? Okulista je oklevao, ali vojnik koji ga je pridržavao protrese ga ne bi li mu razvezao jezik. – Ništa nisam video... – zacvili Grafeo. – Bio sam u nesvesti...
– Pseto lažljivo – odbrusi mu Konrad fon Marburg, posmatrajući leš. – Ovoj ženi ovde utroba je izgorela. Ta žena na desnoj ruci ima znake Nečastivog... A ti, bedniče, tvrdiš da ništa ne znaš? – Ništa nisam video, kunem se! – ponovi Grafeo. – Samo sam čuo nekog pred kućom... Njištanje konja... Dotrčao sam da proverim, ali vrata su me udarila posred lica... To se dogodilo nedugo pošto je Hispanac otišao i... – Hispanac? – Sveštenik ga prostreli pogledom. – Kakav Hispanac? – Injacio iz Toleda. – A taj! – Konrad se osvrtao sevajući pogledom. – Gde je on? Govori! Ali pre no što je Grafeo stigao da odgovori, sve ih prenu prodoran vrisak iz sredine sobe. Adelizija se bila prenula iz obamrlosti i prinevši rukice očima, urlala je kao zaposednuta. Bacila se na majčino telo obuzeta dubokom patnjom koja se odjednom preobrazi u fizički bol. Grafeo je shvatio šta se događa. Iskoristio je opštu zbunjenost da se oslobodi iz stiska onog vojnika i otrčao ka malenoj. Odvojio joj je ruke od lica, otkrivši crvene oči. Nije mogao da uzme svoj pribor, ne bi mu dopustili da ga koristi. Previše toga bi morao da objasni. Mislio je samo kako što pre da ukloni uzrok bola. Našao je bolnu tačku, prineo ruku Adelizijinom desnom oku i izvadio poveći kristal umrljan krvlju... Konrad mu ga ratoborno ote iz ruke i s gađenjem na licu i anatemom na usnama pokaza ga ostalima. – Evo dokaza zla koje se širi iz Injacija iz Toleda! – presudi, obuzet mističnim gnevom. – A evo – prezrivo pokaza na okulistu – i njegovog novog sledbenika! Grafeo ga uhvati za skute preklinjući ga da mu objasni, ali Galvano Punđilupo ga obori jednim udarcem. – Pustite ga! – vrisnu Adelizija, skočivši na noge. Klaviđer je prostreli pogledom. – Veštice mala, ti ćeš da mi protivrečiš?! – pa krenu ka njoj preteći da će je šutnuti. Istinski
se iznenadio kad je Suže stao ispred devojčice da je zaštiti. Izgladneli vuk se smeškao, likujući. Ništa bolje nije mogao da očekuje. Napokon mu se pružila prilika da nauči pameti tog Francuza. Ne oklevajući, silovito ga udari kolenom u bubrege, oborivši ga na pod. Suže ispljunu krv uz osećaj da mu se cepka od drvenog poda zarila u rebra. Pokuša da ustane, ali Galvano ga šutnu na isto mesto. Klaviđer se zatim obruši na njega zasipajući ga udarcima pesnica. – Dosta – umeša se Konrad fon Marburg, ne zato što se zabrinuo za Sužea, već zato što je hteo da okonča ono zbog čega je došao. Lice mu je ličilo na gvozdenu masku. Uhvati Adeliziju za ručni zglob pa krenu ka izlazu. – Povedite i Jevrejina – naredi. – Oboje idu s nama! Izvukao je devojčicu iz kuće, ispod mastiljavih oblaka iz kojih je počela da pada kiša. Pod pljuskom, Adelizijino lice kao da su okupale suze. Injacio je čekao ispod jednog trema kako bi se zaštitio od kiše, ne odvajajući pogled od pročelja Crkve Santa Marija de Domno. Uberto je zahtevao da uđe sam; brže bi se kretao i umanjio opasnost da ga otkrije. Otac nije mogao da mu protivreči. Znao je da je momak dovoljno okretan i oprezan, no ipak ga je mučila krivica što ne može da mu pomogne. On bi daleko brže prepoznao knjigu koju traže, ali nije imao izbora. Da bi ušao u crkvu, Uberto je morao da se uzvere uz pročelje i da se kroz jednu biforu s desne strane uvuče u zgradu. Težak i rizičan poduhvat. Otad je prošlo mnogo vremena i Injacio se već uznemirio, iako je mogao da očekuje da će se Uberto toliko zadržati. Morao je da se snalazi u mraku kako bi našao arhivu ili biblioteku i proverio mnoštvo knjiga ne bi li nabasao na onu pravu. U svakoj bolje opremljenoj biblioteci ima i po sto knjiga, što znači da će čekanje potrajati sve do svitanja. Iznenada mu se učini da je primetio nekoga na desnoj strani
pročelja. Tamna prilika skoči s najviše bifore, oprezno se uhvati za obližnji slivnik i ostade da visi. Zaljulja zatim noge pa se zanese ka malom luku, i našavši oslonac produži puzeći duž krovnog venca sve do kapitela jednog stuba na uglu zgrade. Na kraju skoči na zemlju. Injacio mu mahnu, gledajući ga kako pritrčava. – Jesi li je našao? – upita ga, pošto se uverio da je Uberto dobro. – U crkvenoj arhivi ima najmanje deset knjiga Hildegard iz Bingena – odvrati mu sin – ali ne i one po imenu Lingua ignota... Ipak – dodade, videvši da mu se otac obeshrabrio – u poslednjoj koju sam prelistao našao sam ovo – reče, pa izvadi ispod odore list papirusa. Injacio ga nestrpljivo pregleda i primeti dve kolone teksta, jedan ispisan hijeroglifima, a drugi latinskim pismom. Nekoliko puta je pročitao, obuzet oduševljenjem, gotovo ne verujući svojim očima. – Dakle? – upita Uberto. – To je isto pismo – reče trgovac. – Zahvaljujući ovom ključu za tumačenje, moći ću da odgonetnem tetovažu. – Onda da požurimo. Odlazimo iz Salerna.
35. Nikolu Ribu zatekli su usnulog na njegovom čamcu, ispruženog usred zamršenih ribolovačkih mreža. Kako se prevrtao u snu, upleo se u taj improvizovani ležaj. Pored njega je zjapila prazna vrećica za novac. – Mora da je sve potrošio na žene i vino – primeti Uberto, zgađeno se izmakavši pošto mu je omirisao dah. Injacio ništa ne reče, već ga samo blago gurnu stopalom. – Stižem... – zareža Niko Riba, pa se okrenu na stranu. Nije bilo lako osloboditi ga iz umršene mreže onako obamrlog. Ka Siciliji su isplovili iste noći, uprkos kiši i uzburkanom moru. Kako na čamcu nije bilo zaklona, voda ih je zapljuskivala a vetar šibao, dok je jaka i nemilosrdna struja vukla barku ka jugu. Talasi se u jednom trenu visoko podigoše, a obala se izgubi u tmini, baš kao i mesec i zvezde. Munje su jedna za drugom osvetljavale vrhove talasa, čas svetlucave poput metala, čas crne kao smrt. U daljini, između dva bleska, Injaciju se učini da je među talasima ugledao templarsko jedro kako se belasa. Svoj košmar. Menaika nije bila predviđena za plovidbu po olujnom moru i nekoliko puta se umalo prevrnula, ali Niko Riba je, iako i dalje mamuran, uspeo da je obuzda sa zavidnom veštinom. Sve vreme je na sav glas dozivao Svetog Nikolu, preklinjući ga da mu pomogne. Borba s morem trajala je celu noć. S prvim jutarnjim zracima sunca voda se umiri i oni nesmetano produžiše. Injacio je čak uspeo da odspava nekoliko sati, a zatim se posvetio odgonetanju misterije. – Pozajmi mi svoj nož – rekao je sinu. Uberto zavuče ruku pod odoru pa mu ga dade. Na rubu pramčanog dela palube trgovac ureza natpis koji je video na Remigardinoj nadlanici.
Pažljivo ga je zagledao, kako bi se uverio da nije nešto pogrešno preneo. Onda izvadi list papirusa iz knjige Lingua ignota. Bez po muke je među hijeroglifima i latinskim slovima našao one koji odgovaraju jedni drugima i naposletku izgovori: N I M R O D Zadrhtao je. – Nimrod. – Uberto nabra čelo. – Misliš da je to upravo onaj Nimrod? Injacio mu ne odgovori, jer nije mogao da odvoji pogled s hijeroglifa urezanih na pramcu. Ni Luciferovo ime ne bi mu ulilo takav strah.
Peti deo
NIMROD ASTRONOM „Pričalo se da je Nimrod Etiopljanin. Dakle, boja Etiopljaninove kože simbolizuje tamu i pustoš u duši, jer se suprotstavlja svetlosti. Neproziran i tmušom obavijen, sličniji je noći no danu. Nimrod je čak imao običaj da lovi divljač po šumama i živi među krvoločnim zverima.” Amvrosije Milanski, Liber de Noe et arca, I.34 „Priča se da je div Nimrod bio najveći astrolog i da se čak približio astronomiji.” Ugo od Svetog Viktora, Didascalion III.2
36. Istrpeti batine kako bi zaštitio nekoga – čak i ako je reč o jednom detetu – kosilo se sa svim njegovim načelima, ali Suže se nije pokajao; čak ni kad se sručio na pod, ponižen Punđilupovim udarcima. Slika male Adelizije nagnute nad majčinim telom probudila je u njemu uspomenu iz mladosti kad je, kao dvadesetogodišnjak, stajao pored očevog odra. Pokosila ga je infekcija respiratornih organa koja je prerasla u upalu bronhija. Suže je primenio sva svoja znanja ne bi li ga izlečio, po celu noć je sedeo udubljen u knjige iz medicine i spremajući skupe napitke ne bi li mu makar olakšao patnju, a onda je odustao. Čak ni najbolji medikus u Parizu nije mogao da ga izleči. Ipak, otac kao da nije cenio njegov trud i na samrti ga je razočarano pogledao. Ni reč nije izustio, samo je razočarano iskrivio lice, kao da ga je Suže ostavio da skapa kao pas. Pokušao je da zauvek zakopa tu uspomenu, ali posle Bernarove tragedije i nedaća koje su ga pratile poslednjih nekoliko meseci, osećao je kako ona nametljivo oživljava, nagrizajući njegov cinizam. Iznenadno ljuljanje vratilo ga je u stvarnost, u potpalublje jednog broda. Bio je ugruvan i sve ga je bolelo, ali nije se žalio. Pored njega je bio neko kome je bilo teže. Jevrejin i devojčica sedeli su naspram njega zagrljeni u nemom očajanju. Grafeovo lice je bilo izobličeno od podliva zadobijenih tokom revnosnog ispitivanja kojem ga je podvrgao Fon Marburg, no uprkos tome, i ovoga puta je Adelizija privukla Sužeovu pažnju. Ruke su joj bile u ranama. Sigurno je pokušala da izvuče usijani projektil iz majčinog stomaka, trpeći bol toliko dugo da se opekla. Uzalud se trudila. Pravo je čudo da joj taj projektil nije eksplodirao u rukama. Međutim, njega je Adelizija zbog nečeg drugog zanimala. Suže je jasno video kamenčić koji joj je Grafeo izvadio iz oka. S mešavinom straha i čuđenja, pratio je Grafeove postupke, postavljajući sebi pitanja o prirodi tih suza. Ako drakonit dobijen
iz zmijske glave ima čudesna svojstva, šta li se sve može postići pomoću kristala nastalih u ljudskim očima? No bilo je i drugih misli koje su mu narušavale mir. Znao je da je izgubio Fon Marburgovo poverenje: iako ga je i dalje vodio sa sobom, Germanin ga je zatvorio u odaju namenjenu zarobljenicima. Osim toga, otkako su isplovili iz Salerna, strepeo je da više nije bezbedan. Ako hoće da preživi, mora da pobegne. Zagledan u bonacu, Konrad fon Marburg se držao za ogradu krmene palube proklinjući sporost veslača. Morao je da se spremi navrat-nanos ne bi li što pre isplovili iz Salerna, i evo ga sad na ovom đenovljanskom jedrenjaku, lađi sa samo jednim jarbolom i zaobljenim koritom nalik ljusci jajeta. Toliko ga je obuzelo nestrpljenje da je zavideo hitrom letu morskih ptica, koje su ga obletale kao da mu se rugaju. Njegova razdraženost zarazila je i posadu, nateravši čak i kapetana da se skloni s krmene palube kako bi bio što dalje od njega. Taj prostor sad je delio samo s Galvanom Punđilupom i dvojicom vojnika koje je poveo iz Napulja. Mahnita rešenost da se dočepa plena izjedala ga je više no obično jer je sad znao gde da ga traži. Posle početnog oklevanja, Benvenuto Grafeo mu je prepričao razgovor Injacija iz Toleda i Remigarde od Akvanegre. Pojedini delovi razgovora bili su nejasni, dok su ostali pak odudarali od očiglednih činjenica. Konrad je tu nedoslednost objašnjavao varljivom prirodom judejske rase, pretpostavljajući da je starac zamutio vodu kako bi zaštitio Hispanca. No najvažnije je mu je bilo da sazna kuda se ovaj tačno zaputio. Na dvor u Palermu. Ako se Benvenuto Grafeo drznuo da ga slaže, Konrad će se u to uveriti svojim očima. Kao da mu je neki demon iz vazduha prozreo namere, boje neba, mora i obale odjednom izbledeše u gustu mlečnu maglu koja obavi lađu, a Konradu se učini da plove po ništavilu. Jedrenjak naglo uspori, gotovo se zaustavivši, kako se u toj
nevidici ne bi nasukao na podvodne grebene. Obuzet slepom nemoći, Fon Marburg oseti kako ga gnev nezadrživo preplavljuje.
37. – Nimrod je bio drevni etiopijski vladar – objasni Injacio pogleda uperenog u sve bližu sicilijansku obalu. – Pripisuje mu se osnivanje Vavilonskog carstva posle velikog potopa. – Ako se ne varam – reče Uberto – on je podigao i Vavilonsku kulu. – Da, ali u Bibliji je pre svega opisan kao vešt lovac. – Kralj lovac... – Kralj lovac baš kao onaj u središtu zlatoveza. – Trgovac izvadi Strelčev ogrtač na sunčevo svetlo pa osmotri viteza usred zvezdanog točka, s kažiprstom prislonjenim na usne. Sad je taj gest dobio precizno značenje, upozorenje da se njegovo ime nikad ne izgovori. – Zašto je Nimrod prikazan u središtu zodijaka? – upita Uberto, prešavši kažiprstom preko zlatoveza. – Zašto bi neko osnovao sektu u njegovu čast? – To ćemo saznati tek kad otkrijemo vezu između etiopijskog kralja i učenjaka iz Toleda – odvrati Injacio. – I ne poričem da me to uznemiruje. Uberto ga zbunjeno pogleda. Retko se dešavalo da se njegov otac uznemiri pred kakvom misterijom. – Vekovima se Nimrodovo ime izgovaralo sa zebnjom među učenjacima – objasni mu Injacio. – Tajanstven je koliko je i more neprozirno po noći. – Ne znaš ništa više o njemu? – Ništa osim da se oženio svojim majkom, požudnom i okrutnom ženom po imenu Semiramida. Rodila mu je sina Tamuza. – Podigao je pogled s ogrtača i odjednom shvatio da ništa više ne vidi. Sablasna magla se podigla s vode, prigušivši čak i sunčevu svetlost. – Otkud ova magluština? – upita, nagonski se obrativši Nikoli Ribi. Mornarev glas dopro je iza beličaste koprene: – Nije to magla već Fatamorgana.
– Praznoverje – primeti Uberto. – Fatamorgana je – uporno će mornar, uvređen – jedna od utvara koje pohode ove vode. Zašto se čudite? Plovimo ka ostrvu na kome se nalazi Etna, pakleno grotlo u kojem već više od sto godina počiva kralj Artur. Nisu stigli da mu odgovore jer najednom dunu vetar, razvejavši maglu, a pred njima se ukaza neobjašnjivo čudo. Na obzorju kao da je lebdeo prozračan zamak izronio iz mora. Injacio i Uberto zaprepašćeno se zgledaše, no prvi se snašao Niko Riba. Ostavi kormilo, kleknu na vrhu pramca i sklopljenih dlanova stade da se moli Bogorodici i Svetom Nikoli. Ostao je tako sve dok priviđenje nije iščezlo, kao što je pre toga iščezla magla. Tek tada se, bez objašnjenja, vratio za kormilo. Jedrili su duž severne sicilijanske obale, pristajući nakratko u priobalna mesta da se snabdeju vodom i namirnicama. Te varoši bile su prave Vavilonske kule, mešavine rasa i kultura u kojima je sve vrilo, očaravajuće u isti mah zastrašujuće. Mnogo se pričalo o pobunama saracenskih podanika, o pobunjenicima proteranim u Lučeru i o sve većim neredima izazvanim Fridrihovim izbivanjem sa Sicilije. Ipak, Injacija nisu brinule vesti o Saracenima, već one o klaviđerskim plaćenicima i uhodama pape Grgura IX, koji su se iskrcali na ostrvo. Kad su stigli u Palermo, trgovac se ponovo dogovori s Nikolom Ribom da ih čeka. Platio mu je i zamolio ga da bude pripravan narednih nekoliko dana u slučaju da moraju brzo da pobegnu. Baranin s pohlepnim osmehom ubaci novac u džep, dok je Uberto zamišljao kako taj čudak već sutradan neće imati ni novčića. Pre no što su ušli unutar palermitanskih zidina, Injacio reče sinu da ga sačeka pred gradskom kapijom pa priđe grupici dokoličara kako bi među njima našao nekog vodiča. Istupi jedan Afrikanac, visok i suvonjav, s ogromnim turbanom na glavi. Reče da se zove Muhamed Idrizi i ponudi im svoje usluge za četvrtinu
dinara. Govorio je na nekom nazalnom zapevajućem jeziku u kojem je bilo arapskog ali i sicilijanskih narečja. Uberto nezadovoljno pogleda oca. Nije mu bilo jasno zašto troši novac kad su i sami mogli odlično da se snađu. Ali kad su se obreli na palermitanskim ulicama, shvatio je da će im Muhamed koristiti i to ne samo kao vodič već i kao prethodnica – vešto se probijao kroz neopisiv metež krčeći prolaz. Gužve u Napulju i Salernu nisu bile ništa u poređenju s ovim. Čak i uz Afrikančevu pomoć morao je laktovima da se probija da ne bi zaostao. – Još mi nisi rekao šta si naumio – glasno reče ocu, kako bi ga čuo u toj gužvi. – Pre svega moramo da nabavimo novu odeću – odgovori mu Injacio ne okrećući se. – Misliš da je vreme za kupovinu? – A ti bi da odeš na sicilijanski dvor u tim ritama? – odvrati trgovac. – Dakle, odmah prelaziš na stvar... Nećeš prvo malo da se raspitaš pre nego što odeš mečki na rupu? – To bi bilo gubljenje dragocenog vremena. Znamo da se učenjak iz Toleda krije u carevim krugovima i to nam je dovoljno. Moramo ga prisiliti da se razotkrije. – A kako ćeš to izvesti? – upita Uberto. Pretpostavljao je da uprkos odsustvu Fridriha II, curia regis 27 vrvi od ljudi. Naći nekoga u tom krugu neće biti lako. Ali trgovac je izgledao kao čovek koji zna šta radi. – Čim se pročuje da nosimo Strelčev ogrtač, sam će se razotkriti. Videćeš! Kladim se da neće propustiti da nam se približi. – Onda zamoli Muhameda da ih odvede u ulicu s krojačkim radionicama. Uskoro promeniše odeću. Injacio je za sebe odabrao crvenu tuniku do kolena i pantalone iste boje, s kožnom obućom i crnim ogrtačem koji mu je isticao vitku figuru. Uberto se, skromnijih sklonosti, zadovoljio zelenom košuljom sa crno-žutim pantalonama. Ogrtač nije uzeo kako ga ne bi sputavao u hodu. Tako opremljeni, upitaše vodiča gde je smešten sicilijanski dvor.
– U zamku Favarah, u četvrti Kasarorum – odvrati Muhamed, pokazujući im nekud izvan zidina. Kako bi što pre stigli tamo, Afrikanac ih povede u kolski depo smešten na južnom obodu grada. Zamoli ih da sačekaju, a nešto kasnije se pojavi u društvu tamnoputog grmalja zašiljene brade. Neznanac odmeri dvojicu stranaca, pa ne gubeći vreme, povede ih ka kolima u koja su bila upregnuta dva vola. Injacio je, sumnjičav, odveo Afrikanca u stranu pokazujući mu na vlasnika kola. – A zašto bi nas on vozio čak tamo? – Zbog vode – odvrati vodič. Kalođero je, tako se zvao vozar, za život zarađivao dovlačeći vodu iz zaleđa i često je tamo odlazio da dopuni zalihe. Zato je imao ogromno bure na kolima. Grmalj im pokaza da se popnu pa potera volove drumom koji se spuštao ka jugoistoku, duž kanala prokopanih uz posede oivičene ksarovima 28. Istočno od druma pružao se širok pogled na palermitanski zaliv. Posle nimalo prijatne vožnje, Kalođero im pokaza na planinske vence u blizini, među kojima se isticala planina obrasla zelenilom. – Planina Grifon – reče, pokazujući im zatim predivne potoke koji su se survavali niz obronke sve do doline. – Favara. – Favarah – ispravi ga Muhamed. – Izvor – prevede trgovac, koji je govorio arapski. – Recite mi – nastavi – na toj planini ima samo šuma i potoka? – Ima i odgajališta konja – odvrati vozar. – Nemirne životinje; da bi ih umirili, puštaju im krv. Uberto ga pogleda s nevericom. – Odgajivači im zasecaju koži iza ušiju – objasni Kalođero zacerekavši se, pa ućuta. Ćutao je sve dok nisu stigli dovoljno blizu da im pokaže precizan položaj palate koja se uzdizala u podnožju planine. Gotovo ceo posed je bio okružen velikim jezerom koji se napajao vodom iz potoka. – Zamak Favara – objavi, pa širokim pokretom ruke pokaza na okolno zemljište omeđeno jarkom. – Carski posed. – Ovde se nalazi sicilijanski dvor? – upita trgovac.
– Samo u ovo doba godine – odgovori Muhamed. – Iako je većina otišla sa carem na Istok. Utoliko bolje, pomisli Injacio. Ako se učenjak iz Toleda uistinu nalazi u zamku Favara, neće moći da se sakrije među dvoranima. Tome se iskreno nadao, no ujedno ga je ta mogućnost i te kako plašila.
38. Carski posed bio je okružen jarkom i opasan visokom palisadom iza koje su se pomaljale krošnje raskošne šume. Injacio i Uberto se oprostiše od Kalođera i Muhameda pa se zaputiše ka jedinom prilazu, kad odjednom ugledaše dugovratu životinju kako se naginje preko ograde i radoznalo ih posmatra. Žuta s mrljama, imala je roščiće slične čvorugama i preživala je kao krava. Toliko su se začudili da skoro nisu ni primetili stražare na ulazu. Injacio se brzo pribra pa s uvažavanjem pozdravi vojnike. Usput je precizno razradio plan delovanja. – Ja sam trgovac relikvijama iz Španije – reče im. – Donosim veličanstven dar njegovom veličanstvu. – Kakav dar? – upita glavni stražar krenuvši mu u susret. – Očaravajuć ogrtač s finim zlatovezom, kakav nigde neće naći. Stražar ga odmeri ispod oka. – Da vidim. – Pokazaću vam samo jedan rub – odvrati trgovac pa nerado otvori bisage. – Ne bih voleo da na suncu izgubi svoju moć – reče i dodade tiše, zaverenički: – Priča se da čini čuda ako se neki vladar ogrne njime. Čekajući da njegov otac okonča tu komediju, Uberto je posmatrao žirafu koja se naginjala preko palisade. No Injacio je bio toliko blagoglagoljiv da bi očarao i najlukavijeg zlikovca te ga uskoro okružiše radoznali vojnici. Nedugo zatim napredovali su preko poseda u pratnji dva stražara, dok je treći, na konju, išao ispred njih kako bi najavio njihov dolazak na dvor. Put do palate vodio je kroz ogroman vrt s drvećem i zatvorenim zabranom ukrašenim puzavicama, u kojem su čuvali razne vrste životinja. Nekoliko stražara sedelo je u hladu palmi i jelo voće. – Dužnost mi je da vas upozorim, gospari – reče jedan od njihovih pratilaca, kako bi opravdao neusiljeno ponašanje svojih kolega – da car trenutno nije ovde.
– Onda se moramo zadovoljiti susretom s velikašima na njegovom dvoru – odvrati Injacio, tobože razočaran. Uto stigoše na odredište. Zamak Favara imao je četvrtastu osnovu po ugledu na arabijske, bio je masivan, podignut od blokova porfira i ukrašen uskim prozorima s prelomljenim lukom. Veliko jezero koje ga je odvajalo od Grifona omeđavalo ga je sa svih strana izuzev s pročelja, ostavljajući slobodan pristup do četiri kapije zasvođene potkovičastim lukovima. Injacio odmah ugleda balkon koji se protezao oko celog zdanja i na njemu čoveka u crnom. Kao da je očekivao nekoga, i ko zna zašto, glavu je zaštitio šlemom. – Ko ste vi? – doviknu im neznanac na latinskom. – Jedan vitez me je maločas obavestio o vašem dolasku. Trgovac mu odgovori na istom jeziku: – Ja sam Injacio iz Toleda, prodajem relikvije – predstavi se uz naklon. – Donosim darove njegovom veličanstvu. – Čuo sam – reče čovek na balkonu. – A vaš pratilac? Ima li on ime? – Moj sin Uberto – odvrati Injacio, uzalud se trudeći da protumači držanje tog neznanca. Njegov način izražavanja nesumnjivo je ukazivao na izvesnu prefinjenost, ali i na nepoverljivu prirodu. – Vama na usluzi – dodade Uberto, naklonivši se. Čovek klimnu glavom. – Ja sam Mikele Škot, dvorski astrolog i filozof – pa raširi ruke kako bi naglasio svoje reči. – S nekolicinom dvorana čuvam ovu palatu dok se Fridrih II ne vrati. Ali ja se raspričah, ne upitavši vas šta nosite na dar. Napomenuše mi da je to nekakav ogrtač. – Zodijački ogrtač sa zlatovezom jednog viteza. Želite li da ga vidite? – Ne ovde. – Škot priđe stepenicama koje su vodile u prizemlje. – I ne sad – reče kad je sišao, pa otpusti stražare. Puko razmetanje autoritetom, koje je otkrilo njegovu površnost i oholost. S druge strane, astrologu pratnja svakako nije trebala, budući da se svaki deo palate zacelo pomno nadzire. Trgovac
primeti dvojicu strelaca na maloj kuli zaklonjenoj palmama. Umesto da pođe u susret posetiocima, Škot ih pozva da uđu za njim kroz drugu kapiju levo na pročelju. – U svojoj radnoj sobi ukazaću vam zasluženu pažnju – reče. Pre no što su krenuli za njim, Injacio upozori sina da bude oprezan. Čim su kročili u palatu, Škot podrobno osmotri zasvođenu tavanicu, pa skinu šlem otkrivši gustu i pravu crnu kosu. Produži zatim ispred posetilaca, skrivajući lice od njihovih pogleda. Uberto pomisli kako možda prikriva neko izobličenje, no čim se upitno osvrnuo ka ocu našao se pred daleko ozbiljnijim nedoumicama. Injacio je odmeravao astrologa pogledom tako prodornim da se Uberto naježio. Budi oprezan, promrmljao mu je malo pre toga. Zamislivši se nad tim rečima, mladić se zapita da li se opasnost koju je njegov otac naslutio odnosi na nešto neodređeno ili im preti upravo od njihovog domaćina. Da li je on Homo Niger? To je bilo nemoguće reći, no ipak ga je načas obuzela sumnja da astrolog uporno hoda ispred njih kako bi sakrio ne crte svog lica, već pogled. I ponovo se naježi. Uto začu oca kako postavlja pitanje: – Dozvolite mi da nešto primetim, gosparu. Vaše prezime, Škot, zapravo ukazuje na vaše poreklo? – Odlično ste to zapazili – odvrati sagovornik, ne osvrćući se. – Ja sam scotus, potičem iz Škotske. Međutim, u toj varvarskoj zemlji živeo sam samo kao sasvim mali te nemam ni mnogo uspomena odande. – Ima li još Škota u carevoj službi? – upita trgovac. – Ne koliko ja znam. Astrolog skrenu u jedan hodnik pod uglom od devedeset stepeni pa produži ispod trema u unutrašnjem dvorištu. Uberto se trudio da potisne iznenadan nemir. Sin Škotske! Tako je rekla Remigarda, dok je pričala o učenjaku iz Toleda. Htede da zastane, da ga nešto upita, ali oseti Injacijevu ruku na ramenu. Ne sad, kao da mu je rekao.
Prošli su pored grupice žena okupljenih na sredini dvorišta. Čim ih je ugledao, Škot ljutito uzviknu nešto pa naglo skrenu ka njima. Pre no što je izašao ispod trema, krišom je pogledao u nebo. Posetioci su ga gledali kako prilazi najlepšoj gospi među okupljenima. Plavokosa i bele puti, poređala je tarot karte na krilo i „čitala” sudbinu, izazivajući smeh i čuđenje svojih prijateljica. Kad je ugledala Škota, brzo je pokupila karte i ledeno ga osmotrila plavim očima. Astrolog joj istrgnu špil iz ruke. – Gospo Brunhilda, koliko puta sam vam rekao da ne preturate po mojim stvarima?! – prekori je. – Ne ljutite se, Majkle – pomirljivo će ona. – Večeras bih vam ih vratila. – Tarot nije zabava za dame. – Škot zavuče karte u džep. – Osim toga, dobro znate da ne treba tako da me zovete. – Ali, Majkle... – zacvrkuta Brunhilda. – To je vaše ime... – Moje ime treba da izgovarate po italijanski – ućutka je on, pa se okrenu da ode. – Čuvajte glavu! – doviknu ona za njim. Astrolog se trže u strahu, a onda shvati da mu se ona podsmeva pa je razdraženo pogleda, a Brunhilda prasnu u smeh. Posramljen, Škot produži ka vratima u dnu trema. Pre no što su krenuli za njim, Uberto još jednom pogleda Brunhildu koja se i dalje smejala. Umesto da se postidi zbog njegovog pogleda, ona mu se vragolasto nasmeši.
39. Radna soba Mikela Škota u južnom krilu palate bila je prostrana i prepuna neobičnih sitnica. Injacio izbroja najmanje pet postolja za knjige, a ugleda i razne knjige na arapskom, grčkom i latinskom. U dnu sobe nalazio se sto, veliki astrolab od zlata i neka neobična sprava visoka koliko i čovek, za koju astrolog reče da potiče iz Damaska i da se pomoću nje meri vreme. Više nije skrivao lice. Imao je oštre crte i nebeskoplave oči, kožu izuzetno svetlu, prekrivenu pegicama, još više istaknutim bradicom odnegovanom u arapskom stilu. Nije imao nikakav ožiljak niti nedostatak koji bi opravdao nošenje šlema. Naprotiv, Škot je bio čak privlačan. I Uberto se malo opustio. Zaražen očevom znatiželjom, vrzmao se među čudesima u toj odaji sve dok nije naišao na veliku lobanju, dvostruko veću od uobičajene ljudske, sa samo jednom očnom šupljinom ispod čela. Škot ponosno pokaza na nju. – Lobanja jednog kiklopa – objasni, spustivši šlem na jednu klupu. – Našli su je seljani u obližnjoj pećini. Injacio sa zanimanjem stade ispred lobanje. – Kiklop? – podozrivo upita. – Jeste li sigurni da nije reč o nečem drugom? – Znate li za još neku vrstu sa samo jednim okom? – odvrati astrolog, naslonivši se na radni sto. Onda naglo promeni raspoloženje, a s lica mu nestade svaki trag vedrine. – Izvinjavam se, gospodo, ali izdaje me strpljenje. Vreme je da mi pokažete taj ogrtač koji toliko hvalite. – Onda pokaza na lutku u ljudskom obličju, oslikanu zodijačkim znacima u visini glavnih organa. – Možete da ga namestite ovde. Injacio je upravo to i čekao. Klimnu glavom uz diskretan naklon, izvuče Strelčev ogrtač pa ga odmerenim pokretom protrese kako bi ga raširio i prebaci ga preko ramena one lutke. Škot se približi trljajući bradu. – Zar nije dostojan jednog vladara? – upita trgovac, pomno prateći svaki njegov pokret.
Astrolog je i dalje delovao ravnodušno. – Izuzetno – reče. – Gde ste ga našli? – To je duga i prilično zapetljana priča. Pre no što vam je izložim, trebalo bi da okupimo carevu svitu. Škot mu se sarkastično osmehnu. – Sasvim je dovoljno što ste ga meni pokazali. Injacio se tobože pomete. – Znači li to da u palati nema više nijednog učenjaka? – Između ovih zidova žive vrsni pesnici, matematičari i filozofi... Ali ja sam najbolji među njima, najbolji i najveći. Ta oholost nije proizilazila iz razmetljivosti kakvog zlikovca, već je više ličila na zaštitni bedem podignut oko tanane duše. Ipak, trgovac je u njegovom tonu prozreo i izvesnu zebnju. – Takva veličina nesumnjivo se zasniva na zavidnoj učenosti – primeti, kako bi mu udovoljio. – Gde ste stekli znanja? Astrolog jetko uzvrati: – Previše zapitkujete, gosparu, a zapravo bi trebalo ja vama da postavljam pitanja. – Ne ljutite se. Ne mogu da sakrijem zanimanje za nekog ko je, kao ja, pohađao Studijum u Toledu. – Vi učenjak iz Toleda? – Škot ga podsmešljivo pogleda. – Ko bi to rekao! – Priznajete, dakle, da ste tamo stekli obrazovanje? – Ja jesam, ali vi svakako niste. Da ste izašli iz Studijuma u Toledu, zacelo ne biste morali da tumarate po svetu u potraži za relikvijama i starudijama. Bili biste predavač u Parizu, Bolonji ili Napulju. Injacio ga izazivački pogleda pa se približi jednom stalku za čitanje s naslaganim listovima pergamenta. – Ovde – reče, podigavši jedan list – prepoznajem Avicenin De animalibus, koji, rekao bih, prevodite s arapskog. Reč je komentarima Aristotelovih tekstova, još nepoznatih hrišćanskom svetu. Nesumnjivo potiče iz Toleda... Kao i ovo Otkrivenje iberijskih hrišćana. – Pokaza na drugi svežanj tekstova. – Commentarius in Apocalypsin monaha Beatusa iz Ljebane, ni manje ni više. Izuzetno vredna kopija.
Astrolog je zadivljeno zurio u njega. No trgovcu ni to nije bilo dovoljno pa mu je autoritativno prišao i pogledao u hrpu pergamenata na radnom stolu. – Ovde pak vidim crteže zodijačkih znakova. Zadivljujuće! Pretpostavljam da ste ih nacrtali na osnovu radova El Bitrugija, koji je živeo u Španiji. Ove pored su, međutim, sasvim uobičajene, možda po ugledu na persijske. – Ubedili ste me – priznao je Škot, odjednom prešavši na kastiljanski. – Ne događa se često da sretnem nekog ko se razume u moj rad. – Nabrao je čelo. – Ali sad mi se čini da se sećam... Pa da! Upravo vas mi je pominjao Gerardo iz Kremone. Injacio ponosno klimnu glavom. – Gerarda sam upoznao u Školi u Toledu. Bio mi je profesor. – I meni. Sećam se kako vas je proklinjao što ste napustili Studijum pre no što ste postavljeni za profesora. Da znate da vam to nikad nije oprostio. Trgovac se zamišljeno osmehnu pri pomisli na to staro džangrizalo koji je umeo gadno da se ražesti. – Da sam ostao, morao bih da se zamonašim – objasni – i da se povinujem mnogim... pravilima. Astrolog uzdahnu, pokazujući da se slaže s njim. – Hvalio vas kao jednog od svojih najboljih studenata – dodade. – Zaslužujete moje poštovanje. Iskoristivši tu iznenadnu naklonost, trgovac se nagnu preko stola pa dohvati jedan pergament. Na njemu su bili antropomorfni zodijački crteži, između ostalog i figura viteza. – Ovo sazvežđe prikazano je u vidu ratnika na konju... – reče, pokazujući središnji zlatovez na astrološkom ogrtaču. – Previše su slični da bi se radilo o slučajnosti. Ponovo nepoverljiv, Škot mu priđe pa mu istrgnu pergament iz ruke. – Budite malo precizniji. – To je lako reći, gosparu. – Trgovac je znao da će rečima koje se upravo spremao da izgovori staviti na kocku i svoj i Ubertov život. S druge strane, prvi korak je već napravio kad je ušao u zamak Favara, te nema svrhe da odugovlači. – Smatram da bi
upoređivanje vaših crteža sa zlatovezom na ogrtaču otkrilo još neke sličnosti. – S kakvim ciljem? – Da se pokaže kako ste umešani u niz ubistava i u jedan navodno jeretički kult. Astrolog baci pergament na sto, više radoznao nego razdražen. – Šta je vas dovelo čak ovamo? – Potreba da se oslobodim nepravedne optužbe. – A kad bih vam rekao da ste se pogrešnom čoveku obratili? – Odgovorio bih vam da lažete. – U trgovčevom glasu nije bilo ni traga nedoumice. Sad kad se otvoreno suočio s njim, nije smeo dopustiti sebi da okleva. – Razotkrili ste se kad ste odlučili da me lično dočekate, možda uplašeni najavom da u dvor dolaze dvojica namernika koji na dar nose zodijački ogrtač. Niste mogli da se uzdržite, a mislim da znam i zašto. Niste želeli da ostali učenjaci u palati vide ogrtač. – To znači da ste od početka imali na umu da me namamite na površinu. – Smicalica zasnovana isključivo na pretpostavkama – odgovori Injacio. – Ali sad je to daleko više od nagađanja. Vaša povezanost sa Studijumom u Toledu, vaše poznavanje astrologije i zodijački crteži u potpunosti potvrđuju moje sumnje. Gosparu, vi ste učenjak iz Toleda, čovek kojeg mnogi bezuspešno traže. Vama je trebalo predati Strelčev ogrtač. – Pazite šta govorite, Injacio iz Toleda! – Astrolog ga prostreli pogledom. – Igrate se mojim strpljenjem. – Ni na kraj pameti mi nije da vas izazivam – brže-bolje odvrati trgovac. Svakako nije imao smelosti da se suprotstavi daleko moćnijem neprijatelju, naprotiv, naumio je da postigne nešto. – Nisam došao da bih vas optuživao, već da bih dokučio šta se događa. Na te reči Škot kao da se opustio. – Priznajem da me je vaš dolazak pomeo – pomirljivo reče. – Kako da vam dopustim da se vrzmate po palati pokazujući ko zna kome zodijački ogrtač, iako nisam bio siguran da je to onaj pravi... Morao sam lično da se
umešam ne bih li sprečio štetu. Uberto ga zgranuto pogleda. – Vi i ne pokušavate da slažete? – A zašto bih? – odvrati astrolog. – Ne razgovaram s neukim seljanima. Vama je istina već poznata. Poricanje bi bilo uzaludan trud, ali i dokaz gluposti. – Nešto me zbunjuje – reče Injacio, pogođen nepodnošljivom sumnjom. – Ako ste već podozrevali, zašto niste naredili da nas ubiju? Škot odvrati pogled, pa priđe astrolabu. – Zato što će uskoro stići čovek koji se zanima za vas. Sveštenik koji se malo pre vas dvojice iskrcao u Palermu. Da ste došli sat ranije, naleteli biste na njegovog glasnika, zastrašujućeg plaćenika bez jednog uveta. Injacio se trže. – Konrad fon Marburg! Astrolog klimnu glavom. – Zašto bih vas uklonio – reče – kad je dovoljno da vas predam njemu? Injacio se nije zavaravao da će bez ogrebotine izaći iz vučje jazbine, ali nije predvideo da se u toj jazbini krije još jedan vuk. Sad je sve zavisilo od oštroumnosti njegovog sagovornika. – Ne plašite se da bih mogao da mu kažem istinu? – Svaki osuđenik pokušava da optuži nekog drugog za svoja zlodela. – Škot je, i dalje ravnodušan, prešao prstima preko astrolaba. – Osim toga, nemate nikakav dokaz. Sad kad ste mi predali ogrtač, šta još može da podupre vaše zaključke? – Pokazao mu je desnu šaku. – Kao što vidite, ja nemam tetovaže koje bi mogle da me povežu sa zajednicom luciferijanaca. Trgovac je nazreo uznemirenost svog sina Uberta koji se možda pripremao za neki nepromišljen potez, te mu je pokazao da se obuzda. Pomislio je kako postoji još jedan izlaz. I prasnuo u smeh. – Dokazi i te kako postoje! Čuva ih pouzdana osoba, dobro skrivena. – Pomislio je na Remigardu od Akvanegre, za koju je verovao da je bezbedna, zajedno sa svojom ćerkom i Benvenutom Grafeom. Astrolog se ukoči. – Lažete. – Mislite? Ta osoba zna sve o vašim tajnim sastancima u Bolonji. Zna za studente sa severa koji su se okupljali u
podzemnim odajama San Prokola kako bi slušali vaša učenja. Učenja koja su sprovedena u delo posle vašeg odlaska sa carem. Te reči su zacelo prodrle Škotu do same duše. Odvojio je pogled od astrolaba i preteće se zagledao u trgovca. – Cenim vašu pronicljivost, gosparu, ali moram vam nešto priznati. Dovoljno sam moćan da vas i vašeg sina podvrgnem mukama kakve ne možete ni da zamislite. Injacio ga ledeno pogleda. – Ako Fon Marburg primeti da ste nas mučili, postaće sumnjičav. On je prepreden čovek, svakako će zahtevati da mu kažem zašto sam došao ovamo. – Ne preterujte, na kraju krajeva, on je samo sveštenik. Injacio zavrte glavom. – Sveštenik koji ima dozvolu za vršenje istrage overenu pečatom njegove svetosti pape Grgura IX lično – naglasi – po svoj prilici je moćniji od vas. Škot prvi put pokaza da je zabrinut. Udalji se od astrolaba pa se ushoda po radnoj sobi, a onda sede za sto. – Rekao bih da ovu zbrku što pre treba razrešiti – frknu, kao da se sprema da sklopi neki dogovor. – Vaši uslovi? Injacio s nadom pogleda u sina. – Pre svega zahtevam da pustite mog sina. A što se mene tiče, molim vas da bar za jedan dan odložite moj susret s Konradom fon Marburgom. Astrolog podiže ruke. – A kako to da uradim? – Smatram da ste dovoljno bistri da i sami nešto smislite. Uberto ih osmotri obojicu, zaprepašćen. Nije mu bilo jasno da li su upravo postigli dogovor ili su jedan drugom objavili rat. Kako god bilo, učini mu se da je prepirka završena. Zausti da se umeša, ali Škot ga ućutka pokretom ruke. – Nemojte moj pristanak shvatiti kao naivnost ili blagonaklonost – naglasi astrolog. – Nisam sklon milosrđu i ako odlučim da vam izađem u susret, to će biti isključivo zbog poštovanja koje osećam prema vama. Ali vodite računa, gosparu, moraćete da mi otkrijete gde se kriju dokazi koje ste pomenuli. Injacio mu uputi nedokučiv pogled. – Imate moju reč, gosparu.
Ubertu se steglo srce. Posle tog iscrpljujućeg razgovora, ostalo mu je samo da čeka kad je Škot predao Injacija stražarima kako bi ga odveli u odaju u kojoj će prenoćiti. Ta odaja više je ličila na zatvor nego na znak gostoprimljivosti. Mladić se izbori za dopuštenje da se pozdravi s ocem, posle čega je trebalo da ga sprovedu iz palate. – Bezumniče! – prasnu, čim je ostao nasamo s Injaciom. – Zašto mi nisi na vreme rekao šta si smislio? – Zato što ne bi prihvatio – odgovori mu otac, pa skide ogrtač i baci ga na ležaj. Sobičak u koji su ga smestili delovao je pristojno, imao je radni sto, škrinju, pa čak i svećnjak. Uprkos tome, ta odaja bila je Injaciova tamnica. – Mogao si bar da mi kažeš da sumnjaš u astrologa. – Zašto, ti nisi posumnjao? – Ruku na srce, jesam, i to odmah, mada mi se kasnije učinilo da je pošten čovek... Dok nisam našao ovo. Uberto izvadi iz bisaga keramičku loptu s kljunom sličnim vrhu koplja. Na suprotnoj strani nalazio se otvor, koji je očigledno služio kao spojnica. – Podseća li te na nešto? Injacio uze loptu pa je pažljivo prouči, a onda odmahnu glavom. – To je jedan od projektila kakve je tajanstveni vitez ispaljivao iz svog koplja. Trgovac je premetao loptu po rukama. – Nisam siguran... – Zato što ga nikad nisi video celog. Ja jesam – odvrati Uberto, ubeđen da je u pravu. – Kad je ubijen Alfano Imperato, projektil koji mu se zario u grudi nije se odmah rasprsnuo... i uverevam te da je bio potpuni isti kao ovaj. – Dobro, gde si to našao? – U Škotovoj radnoj sobi. Astrolog je bio previše udubljen u razgovor s tobom da bi gledao šta ja radim. I samo da znaš da ova lopta nije jedina, našao sam čitavu gomilu naslaganu u jednom uglu... Injacio razrogači oči. – Neverovatno... – promrmlja. – Jel’ ti jasno šta to znači?
Njegov sin klimnu glavom. – Mikele Škot je nalogodavac tom vitezu koji ubija njegove sledbenike. – Taj čovek ne prestaje da iznenađuje – reče trgovac, namrštivši se. – Pitam se šta ga nagoni na sve to... Čega se plaši...? – Ponovo stade da proučava keramičku loptu. – Zaista neobično. Iz ove šupljine širi se vonj sumpora i šalitre. – Šta misliš, kako se to rasprskava? – To je teško reći. Nisam video kako ga je taj vitez ispalio. Video sam ga samo kako beži s kopljem koje se puši. Uberto se zamisli. – Ja sam video varnicu. – Opiši mi to. – Pre no što je Alfano pogođen, iz koplja je sevnula varnica. Siguran sam da je tako bilo. – Varnica... Kao ona koju stvara kremen? – Da. – Zadivljujuće. – Pošto je još jednom pogledao keramičku loptu, Injacio je sakri ispod ležaja. – Sad moraš da ideš. Uberto prekrsti ruke na grudima. – Neću da te ostavim samog. – Ali ćeš morati. – Trgovac se netremice zagleda u njega uz gorak osmeh. – Ako se ne izvučem, bar ćeš se ti vratiti kući. – Kaži mi iskreno: misliš da ćeš se izvući? – Nazirem jednu mogućnost. – Injacio se ushoda po sobičku. – Škot se vara ako misli da je u prednosti. Primetio sam nešto zanimljivo u njegovoj radnoj sobi, ali nisam hteo da pomenem pred njim... Govorim o jednoj knjizi, uvezanoj, na čijem se hrbatu nalazi Nimrodovo ime. Razumeš? Kad bih uspeo da je se dokopam, mogao bih da dokažem povezanost tog čoveka sa zodijačkim ogrtačem i kultom Etiopijskog Lovca. – Misliš da ćeš uspeti da ubediš čoveka ostrašćenog kao Konrad fon Margburg time što ćeš mu jednostavno pokazati neku knjigu? – Slažem se da je ostrašćen, ali nije glup. – Ali to mu neće biti dovoljno. – U pravu si – saglasi se Injacio. – Moraću da potražim još
neke dokaze svoje nevinosti, a tu Škot ulazi u igru. Moram da otkrijem zašto mu je do tog ogrtača stalo toliko da je naredio da se pobiju svi koji su upoznati s tim... Ako u tome uspem, i ako smislim kako to i da dokažem, oslobodiću se optužbe. Uberto klimnu glavom, trudeći se da sakrije zabrinutost. Otac mu je u svega nekoliko reči predočio gotovo neostvariv naum. A on ni na koji način nije mogao da mu pomogne. Trgovac kao da mu je pročitao misli. Smrkao se. – Uostalom, ni tebi neće biti lako. – Na šta misliš? – Ako je Mikele Škot promućuran kao što izgleda, čim izađeš iz palate poslaće nekog da te ubije.
40. – Ne želim da postanem sveštenik! – vikao je Majkl, pokušavajući da utekne stricu Danijelu. Bio je još dete kad je po cenu da se saplete i padne uporno odbijao da gleda preda se i tvrdoglavo zurio u dva krsta pobodena u zemlju kraj puta. – Spašću te bede! – rekao mu je stric, na silu ga vukući ispod olovnog neba. – Jednog dana ćeš mi biti zahvalan. – Hoću da ostanem ovde! – negodovao je Majkl, ko zna koji put se spustivši na kolena. Pokušao je da se uhvati za vlažnu travu, ali stric ga je otrgao i poveo ga niz brdo, ka slugi koji je držao dva konja za uzde. Fajfske pustare bile su zamagljene koprenom suza. Mikele Škot otvori oči. Nije ga probudila buka, već neizvesnost. Imao je utisak da se zadesio u praznini između dva ključna trenutka: dolaska hispanskog trgovca i dolaska germanskog sveštenika. Svakog časa je očekivao posetu Konrada fon Marburga i nije mogao ni da zamisli s kakvim čovekom će se suočiti. Reči Injacija iz Toleda nisu nagoveštavale ništa dobro. Prigušeno disanje podseti ga da je Brunhilda pored njega, opružena pod pokrivačima, potpuno mirna. Provukao joj je prste kroz kosu, pomilovao joj vrat i bujne grudi, obuzet sumnjom da se ispod te nežne pojave krije srce od kamena. Brunhilda je bila najlepša i najbezosećajnija žena koju je ikad sreo. Na nevolju, opčinila ga je, a on ju je trpeo kao što se trpi tiranija zvezda. Nemoguće je ne potčiniti se tim očima, tom telu, toj požudi... Čak i sad kad je privlačnost polako bledela, Mikele nije mogao da joj odoli i dopuštao je da se poigrava njime samo da bi se i dalje zavaravao da mu ona pripada. Ipak, nešto se menjalo. Sve češće mu je nedostajala jedna žena koju je odavno upoznao i pokajao se što ju je napustio. Nije to bio hir niti trenutna želja, već čista i jednostavna potreba da ponovo zagrli Remigardu. Jedina žena koju nije voleo samo fizički, već i svim srcem i dušom. Jedna od
retkih koje su se mogle pohvaliti još nečim osim lepote i poželjnosti. Ni Brunhilda nije bila nekakva seljančica. Svoju lepotu je umela da koristi kao neka umešna veštica, no njene želje zaustavljale su se na banalnostima svojstvenim prostim seljankama. Remigarda je, međutim, bila toliko oštroumna da joj nije bilo ravne među ženama, ali ni među većinom muškaraca. To rasplamsavanje starog plamena bilo je posledica potrebe da se prepusti ženi koja ceni svog muškarca, bezrezervno, za razliku od Brunhilde koja mu tek ponekad pruži malo neubedljivog zadovoljstva u postelji. Trebala mu je žena koja će razumeti njegove sposobnosti i uloženi trud. Dvorska svita opasno je okruženje i Škot je svakodnevno rizikovao da njegovo mesto zauzme neko pametniji i briljantniji. Nije bilo lako ostati najbolji na takozvanom Dvoru čudesa, na koji su hrlili najmudriji umovi s Istoka i Zapada. Ne računajući stalnu obavezu da zabavlja Fridriha II novotarijama i dostignućima. Mnogi već merkaju njegov položaj: Leonardo Fibonači, taj nadmeni matematičar koji se pretvara da mu je prijatelj; Pjer dele Vinje, koji ima smelosti da se proglašava filozofom ljubavi, pa čak i Elija iz Kortone; iako je fratar, tvrdi za sebe da je stručnjak za arapsku ezoteriju. I mada je neuporedivo bolji od svih njih, Mikele je iz straha da ga ne svrgne neko iz te gomile pretendenata na njegov položaj, morao da se ističe na svim poljima, ne bi li sačuvao primat. Nije bilo dovoljno što je astrolog, lekar, alhemičar i mudrac. Morao je da savlada sve oblike znanja. Dug put je prešao od onog zabačenog sirotišta u grofoviji Fajf! Pošto je mladost proveo u manastirskim pisarnicama širom Evrope, uspeo je da se oslobodi položaja klerikusa i da postane profesor. Oksford, Pariz, Bolonja, Toledo... To su bile samo glavne etape na putu na kojem je sticao svakovrsna znanja, ali i sve veći autoritet. Ipak, u poslednje vreme sve mu je teže da napreduje, svaki poduhvat iziskuje sve više napora. Možda zato što je dosad već stekao sva znanja koja čovek može steći. No on je i dalje bio nezadovoljan svojim uspehom.
Zato što je odavno predvideo svoj poraz. Nije mogao da sazna kada će se to tačno dogoditi ni na koji način, ali bio je uveren da će ga nesreća stići iz visina. Čak i takvom majstoru proricanja sudbine teško je bilo da protumači takvo predskazanje. Možda će to biti stena koja će se odroniti s planinskog obronka, možda munja usred oluje ili ogromna ledenica kad udari grad. Ili je reč o zvezdama, koje će se pre ili kasnije okrenuti protiv njega. Možda baš sazvežđe Orion. Mikele je sve preduzeo ne bi li predupredio nesreću. Ako treba, sve će ih pobiti. Sve one koje je nekad voleo. Uostalom, ako samo jedan od njih preživi i otkrije njegovu tajnu, Škota će optužiti za najgnusniju jeres. Trgovac iz Toleda znao je to, ili je možda samo naslućivao, no bilo kako bilo izrazio se u kondicionalu: ako Konrad fon Marburg zaviri na pravo mesto, to će biti Škotov kraj. Šuštanje posteljine najavi Brunhildino buđenje. Astrolog oseti njen pogled na potiljku, a onda i lenjo milovanje. Izmaknu se tom dodiru, gotovo netrpeljivo. – Majkle, kako ste nepristupačni – promrmlja žena. – Zar me više ne želite? – Sto puta sam vam rekao da me ne zovete tako. Ona se osmehnu. – Zašto, Majkle? Zato što su ga tako zvali njegovi roditelji, izgovarajući to ime sasvim drugačije nego Brunhilda. Ali gospa je uživala da izvrće njegovu uspomenu iz detinjstva, da ga pecka. – Reči koristite kao da su kandže – prosikta on, ne mogavši da se savlada – kao da uživate da me gledate kako krvarim! – Naglo podiže čaršave, razgolitivši je. – Ako je to jedino za šta ste sposobni, onda mi se sklanjajte s očiju! Brunhilda ga je uplašeno posmatrala. Onda se začu dozivanje stražara ispred vrata. – Gospodaru, gospodaru! Jedan sveštenik iz Majnca zahteva da ga primite! Na brzinu se obukao i izašao iz radne sobe ne zaboravivši da uzme šlem. Kad se prenuo iz sna mislio je da je već vreme za
večernju službu, no bilo je tek rano popodne. Konrad fon Marburg nije gubio vreme. Zatekao ga je u dvorskoj kapeli, usred grupe radoznalaca koji su se okupili ispod raskošne kupole. Odmah ga je prepoznao. Visok i krupan, kao od brega odvaljen, ramena širokih kao da ih je neko sekirom istesao. Pet duša je bilo u njegovoj pratnji: dvojica vojnika, neki mršav i čupav čovek, jedan starac i devojčica kojoj je, ko zna zašto, preko glave bila navučena vreća. Škot se trže kad je primetio da sveštenik već razgovara s nekim. Pusti korak ka pridošlicama pa uhvati za rame jednog nametljivca koji se obratio posetiocima. – Profesore Fibonači, izvinite me – reče, i ne trudeći se da bude ljubazan – ovu gospodu ne smete uznemiravati, jer su došli zbog vrlo osetljivog slučaja. Prozvani ga bespomoćno pogleda. Astrologu je poznat bio taj izraz lica i nije mogao da ga podnese, svestan pritvorne prirode Leonarda Fibonačija, sina jednog pizanskog trgovca. – Došao sam bio da se pomolim i naleteo sam na gospodu – pravdao se matematičar. – Drugi put ćete se pomoliti – odbrusi mu Škot, pa pogleda u germanskog klerika. – Vi ste zacelo preuzvišeni Konrad fon Marburg; čast mi je. – Pretpostavljam da ste onda vi profesor Mikele Škot – reče sveštenik – carev pouzdan prijatelj. Astrolog u njegovom glasu nazre izvesnu netrpeljivost, ali nasluti da to duševno stanje nije uslovljeno njegovim prisustvom, već neodobravanjem arhitektonskih elemenata koji su ukrašavali kapelu. Na ostalo nije ni stigao da pomisli jer mu Fon Marburg uto pokaza nekakav pergament. Mikelu je bilo dovoljno da ga pogleda pa da ga obuzme nesrazmerna zabrinutost. Trgovac iz Toleda nije preterao. Taj čovek je imao dokument kakav Škot nikad dotad nije video. Konrad fon Marburg nije bio ni prezviter ni biskup, već preuzvišeni, kojeg je papa lično ovlastio da istražuje po sopstvenom nahođenju kako bi iskorenio jeres i nekromantiju.
Ugrize se za usnu ne bi li prikrio drhtavicu koja ga je obuzimala. – Znam da se zanimate za jednog begunca... – On je već ovde? – upita Fon Marburg. – Još nije – slaga Mikele. Zapita se da li je Konradova istraga usmerena isključivo na hapšenje trgovca iz Toleda ili će ga odvesti i do drugih osumnjičenih. – Sigurni ste da se uputio upravo ovamo? – Jesam, pratim njegov trag. – Nije mi jasno zašto bi jedan jeretik došao u našu carsku palatu. – Možda u potrazi za novim sledbenicima – nagađao je germanski sveštenik. – Na kraju krajeva, ovo mesto se svakako ne ističe posvećenošću katoličkoj veri. Škot pokuša da porekne. – Car se zakleo papi na vernost i toliko mu je odan da je poneo krst umesto njega. – Vi još imate smelosti da njegov smešan pohod nazovete nošenjem krsta?! – ukori ga Konrad. – Meni to više liči na izgovor za sklapanje saveza s nevernicima. Čak i ovaj dvor, kako se priča, vrvi od muhamedanaca, Jevreja i ostalih gnusoba. – Pričajte šta hoćete, preuzvišeni. Kako god bilo, car se zakleo da će se boriti protiv jeresi i nevernika. A papa mu iskazuje zahvalnost time što je poslao svoje plaćenike da zauzmu njegove zemlje. Fon Marburg mu se tugaljivo osmehnu, kao da se sprema da razbije snove nekom detetu. – Car je mrtav. – Koješta – odvrati astrolog. – Koliko ja znam, njegove galije jedre ka Sicilijanskom kraljevstvu. Fridrih II se vraća u svoje zemlje pošto je krunisan za kralja Jerusalima. Konrad je taj udarac primio naoko mirno. – Uprkos tome, volja Crkve ne sme se dovoditi u pitanje. – U tome sam saglasan s vama, preuzvišeni. – Škot raširi ruke kao da mu nudi palatu na dar. – Zato sam vas i dočekao, kako bih sarađivao s vama. – Vrlo dobro. To znači da ću biti vaš gost dok Injacio iz Toleda ne stigne ovamo.
41. Brunhilda je želela novu haljinu. Pročulo se da je na tržnicu u Palermu stigao tovar tkanina s Istoka, izvezenih figurama tigrova, zmajeva i demona s krilima slepog miša. Žudela je od želje da ode u grad ne bi li izabrala neko fino i skupoceno predivo za haljinu kakvu je smislila, ali morala je da požuri da bi mogla da bira među najboljim tkaninama u ponudi. Nije joj trebala nova haljina, imala ih je u izobilju, ali morala je nečim da se razonodi, da razbije zlovolju koju je u njoj izazvalo Majklovo ponašanje. Kako se samo usudio onako da joj se obrati? Još joj je pred očima bio njegov pogled... Platiće on njoj, ovako ili onako! Ta naivčina misli da je on jedini muškarac na svetu. Za tren oka će ga zameniti nekim drugim – već je znala i ko će to biti – i napraviće ga ljubomornim, a onda će mu se vratiti, kad ga potpuno ponizi pred svima. Nikad mu više neće pasti na pamet da joj se onako obrati, niti da je onako besno gleda. No to je bio samo deo njene muke. Žudnju za osvetom nije joj izazvao taj događaj, već prekori kojima joj je toliko puta natrljao nos. Dobro je znala da je Majkl smatra praznoglavom i površnom ženicom. Često bi uhvatila njegov sažaljiv pogled, kao da procenjuje kakvu bednu sluškinjicu. Zato se, posle toliko godina, još nije oženio njome. No Brunhilda nije smatrala sebe nimalo glupom. Istini za volju, nikad nije naučila ni da čita ni da piše, ali samo zato što joj nije bilo jasno čemu bi to moglo da joj posluži. Kad bi nešto poželela, znala je kako to da ostvari. Zašto bi onda zamarala oči čitanjem kad je to mogao da radi bilo ko umesto nje? – Evo najnežnijeg cveta u našem vrtu – oglasi se neko iza njenih leđa. Gospa se polako okrenu, stidljivim osmejkom odgovorivši na te lepe reči. – Profesore Fibonači, vi svakako znate kako se razgovara s jednom damom. Fibonači joj se nakloni. – Previše ste ljubazni, gospo –
skromno odvrati. – Ja znam da razgovaram samo o brojevima. Nema sumnje da je Škot daleko bolji laskavac od mene. Brunhilda se naduri. – Oh, ne pominjite mi tog grubijana. – Ne budite tako strogi prema njemu. – Pizanac lukavo razrogači oči kao kakav deran, pokazujući da misli upravo suprotno od onog što je rekao. – Toliko obaveza nosi na svojim plećima. – Nazivate obavezama ono njegovo piskaranje? – prasnu žena. – Kao da je nekom stalo do tih koještarija! Fibonači klimnu glavom, pruživši joj ruku. – Baš sam neuviđavan, omeo sam vas u šetnji. – Sačeka da dama prihvati prećutni poziv, pa nastavi: – Ja sam nešto drugo imao na umu, gospo. Priča se da je Škot zadržao nekog gosta kojeg niko u palati nije video, osim nekoliko stražara. Brunhilda mu se zaverenički osmehnu. – Ja sam ga videla – poveri mu. Nije imala običaj da otkriva Majklove tajne, ali sad je gorela od želje za osvetom. Matematičar razrogači oči. – Onda je istina! – A znam i gde ga skriva – nastavi ona. – Da li biste mogli i meni da otkrijete, gospo? – Fibonačijev glas se pretvori u šapat. – Bio bih vam beskrajno zahvalan. – Beskrajno... ali na koji način? – Onako kako je vama po volji. – Pa dobro – Brunhilda ga jače stegnu za mišicu – upravo sam razmišljala kako mi treba nova haljina...
42. Injacio pogleda kroz prozor, privučen jatom jastrebova u letu između planinskih vrhova. Pratio je jedrenje tih veličanstvenih krila dok se nebo smrkavalo, a onda se vratio figurama od slonovače poređanim ispred njega. Mikele Škot se blago nagnuo s druge strane šahovske table kako bi pomerio jednu figuru. Obeshrabrujuć, ali ne i napadački potez. Trgovac se bezmalo začudi. Astrolog kao da je bio obzirniji prema tim figurama nego prema ljudskom životu. Činilo se da je naumio da sačuva sve figure na tabli, i svoje i protivnikove, kao da cilj igre nije uklanjanje što više protivnikovih figura, već postizanje savršene ravnoteže. Škot odigra potez, pa krišom osmotri suparnikov izraz lica. – Bili ste u pravu – najednom reče. – Konrad fon Marburg je opasan neprijatelj. – Zašto ga ne uklonite? – predloži trgovac, pa mu „pojede” isturenog pešaka. Astrolog ljutito iskrivi lice. – Takvog čoveka ne možete ubiti bez straha od posledica – odvrati, proučavajući tablu kako bi uzvratio ravnom merom. – Nema sumnje da je već obavestio papu o svemu. Ako on umre, neko drugi će zauzeti njegovo mesto. – Kako onda mislite to da rešite? – Smisliću neki izgovor da ga udaljim. Injacio klimnu glavom pokazujući da odobrava tu strategiju. – Jeste li me zato pozvali u svoju radnu sobu? – S oduševljenjem je prihvatio poziv, uveren da će to iskoristiti da ukrade knjigu o Nimrodu, ali čim je ušao, primetio je da su sva postolja za knjige prazna. Da bi izbegao iznenađenja, astrolog je sakrio sveske i pergamente u veliki orman prislonjen uza zid, zaštitivši ih tako od radoznalih pogleda. – Zato, ali i zbog još ponečeg – odvrati Škot, učvrstivši odbranu horizontalnim pomeranjem topa.
Trgovac je u tom potezu video potvrdu svojih pretpostavki. Sklonost da se ušanči ne bi li se zaštitio predstavljala je prevladavajuću crtu protivnikovog karaktera. Kao što je već bio primetio prilikom njihovog prvog susreta, takav stav otkriva nagon da zabašuri unutrašnju slabost, ali i napor da obuzda prikrivenu nasilnost. – Previše pešaka čuvate – primeti. – Figure treba žrtvovati kad za to dođe vreme. Trgovac se priseti žrtava koje je usmrtio tajanstveni vitez. – A šta je s onima koje ste već žrtvovali? – Obični pešaci, kao taj kojeg ste mi upravo pojeli. Injacio se ponovo usredsredi na tablu. Naslutivši da mu preti opasnost od topa, pomeri svog kralja ulevo. – Zaključujem da mene ne smatrate beznačajnim pešakom. Astrolog se osmehnu, a iz očiju mu blesnu detinjasto likovanje. Mora da je primetio nešto povoljno u rasporedu figura. – Vi ste jedna od onih figura koju igrač od samog početka želi da ukloni, ali često se ispostavi da je korisnije ostaviti je do kraja u igri. – Dakle, zasad sam bezbedan. – Zasad – potvrdi mu astrolog, ne skidajući s lica onaj izraz tananog zadovoljstva. – Odlučio sam da vas zadržim u palati dok ne razjasnim okolnosti. Uostalom, Fon Marburg ne zna da ste ovde. On misli da tek treba da stignete. – Pre ili kasnije će otkriti prevaru. Škot slegnu ramenima. – Ne treba meni mnogo vremena – pa se nepredviđenim potezom obruši svojim lovcem na Injaciovu kraljicu. Razoran potez, odavno smišljen i izveden s neizrecivim zadovoljstvom. Injacio je morao da se povuče, nazrevši ushićeno dete skriveno u čoveku što je sedeo naspram njega. – Da li ste primetili... – upita astrolog, uklonivši protivničku kraljicu s table – kako se u ovoj igri muška snaga krije u jedinoj ženskoj figuri? Injacio se sarkastično zagleda u njega. – Dobro, sad kad ste mi oslabili kralja, šta nameravate? – Odugovlačiću – odvrati Škot, svakako ne misleći pritom na
partiju. – Kad se uverim da nema opasnosti, sprovešću vas negde drugde, krišom, pod pratnjom svojih ljudi. Postaraću se da vaše zarobljavanje izgleda kao slučajnost i obaviću to daleko odavde. Onda ću o tome obavestiti Konrada fon Marburga koji će se ustremiti na vas kao soko na plen. Više neće dolaziti u ovu palatu. Trgovac obuzda drhtaj. – Gde ste to naumili da me „nađete”? – U nekom gradu u kojem će na licu mesta moći da vas osude, kako bih ubrzao proceduru. Možda u Monrealu ili čak ovde u Palermu, još nisam odlučio. – Zadivljujuće – procedi Injacio kroz zube. Vreme mu je isticalo, a još nije otkrio Nimrodovu tajnu, kao ni razlog astrologovog primetnog straha pred Konradom fon Marburgom. Ali još nije sve izgubljeno, pomisli, pa se uhvati za jedinu preostalu nadu. – Kako god bilo, prevideli ste rizike – odvrati – u suprotnom me ne biste obavestili o svojim planovima. Leonardo Fibonači je zaključio da je Brunhildin izveštaj veoma zanimljiv. Nije ga zanimao identitet neznanca kojeg je Škot ugostio u odajama u prizemlju palate, niti se pitao zašto ga astrolog skriva od svih na dvoru. Kopkalo ga je zašto je slagao i pre svega kako će reagovati ugledni Germanin, sveštenik iz Majnca, kad to otkrije. Kao prepredenom Pizancu, Leonardu nije dugo trebalo da sastavi kockice mozaika. Nije znao šta to Škot smera, ali je naslutio da su okolnosti vrlo ozbiljne i da bi mu, možda, vredelo pomrsiti konce. Naravno, ako Konrad fon Marburg sazna da se u palati krije čovek koga traži, to će podići mnogo prašine. A ceo slučaj će doći i do cara. Fridrih II neće dozvoliti da bilo šta pogorša njegove razmirice sa Crkvom i možda će skloniti tog osornog Škota kako bi napravio mesta za nekog drugog, daleko zaslužnijeg. Kako god bilo, Leonardo će morati oprezno da deluje; svakako neće moći lično da stane pred Fon Marburga i da mu otkrije istinu. Moraće da pošalje nekog drugog. Zaputi se na sprat palate gde je ukazano gostoprimstvo uglednim posetiocima pa
sačeka paža zaduženog da posluži večeru germanskom svešteniku. Sluga se uskoro pojavi. Bio je to dečkić od petnaestak godina, ne baš bistar i toliko bojažljiv da se plašio i sopstvene senke. Nosio je gostu činiju lazaguma 29. Leonardo mu naredi da stane, pa mu poverljivo spusti jednu ceduljicu na poslužavnik. Momak ga zbunjeno pogleda, pa pošto napokon dokuči Leonardov naum, pristade da je sakrije ispod činije. Matematičar ga otpravi uz zaverenički osmeh i zadovoljno ode ka svojim odajama. Stigli su do polovine partije. Injacio je i dalje bio u nepovoljnom položaju, ali ispostavilo se da nije uzalud žrtvovao kraljicu. Napokon je prozreo način razmišljanja svog protivnika koji se dugo branio da bi na kraju otkrio sklonost da koristi skakača. Trgovac je poteze te figure smatrao podmuklim i nimalo prefinjenim; besmisleno skakanje unaokolo putanjama pod pravim uglom. Uostalom, astrolog je upravo tako i razmišljao, ispoljavajući nesumnjiv dar za preokretanje situacije iznenadnim potezima. Injacio je daleko više cenio dijagonalne protivnapade lovcem, koji u tom prelepom kompletu šahovskih figura nisu bili prikazani na uobičajen način, u obličju slonova, već kao suvonjavi zastrašujući sveštenici. Potpuno drugačiji od Konrada fon Marburga koji ga je mnogo više podsećao na težak i neumoljiv pohod topova na tabli. – Znate, gosparu Injacio – Škot se i dalje smeškao zbog svoje privremene nadmoći – ja sam rođen pod uticajem Merkura, te sam sklon umetnosti i proučavanju zvezda, no ujedno progonjen zebnjom i zlom kobi. To me tera da budem oprezan i dalekovid. – Ipak – primeti trgovac – Fon Marburgove poteze ne možete predvideti. – A vi me uporno upozoravate ne biste li me naveli da vas zaštitim. – Rekao sam vam suštu istinu. Konrad veruje da sam ja učenjak iz Toleda, Homo Niger odgovoran za niz ubistava,
umešan u luciferijansku sektu. – To je vaš problem – odbrusi mu astrolog. – Zna li za zodijački ogrtač? – Nije isključeno. – A za tetovaže? Jel’ otkrio njihovo značenje? – Ne bih znao. Škot se uhvati za naslone za ruke, kao da će ustati. – Imam utisak da ste me bez razloga zaplašili – reče najednom. – Priznajem da ste svojom predstavom uspeli da me raskrinkate, no ubeđen sam da mi ne preti nikakva opasnost. Mislim da vas je Fon Marburg pratio sve dovde zato što nije mogao da otkrije tajno značenje ogrtača i tetovaža... Kao što ni vi u tome niste uspeli. Injacio skupi hrabrost da mu uzvrati: – Ipak, poznata mi je tajna Etiopijskog Lovca. Škot skoči na noge i ošinu ga pogledom od kojeg se ledi krv u žilama. – Delo svedoka kojeg ste mi pomenuli, pretpostavljam... – Plod mog nagađanja. – Sami to nikad ne biste rastumačili! – uzviknu astrolog, kružeći oko njega. – Ali ko je mogao da vam pomogne... Ko, ako su svi mrtvi... – mrmljao je za sebe, zavirujući u svaki ugao, kao da strahuje da će ga neko iz zasede zaskočiti. Onda stade iza Injacija. – Ona vam je to rekla, zar ne? – prosikta, grčevito se uhvativši za naslon stolice. – Ona vas je poslala ovamo! Da, požele da kaže Injacio. Remigarda od Akvanegre, žena koju ste voleli, majka vaše kćeri. Ostavljena žena, čiji je život obeležen mržnjom i žrtvovanjem. Poželeo je da mu saspe istinu u lice, od reči do reči, ali je sačuvao hladnokrvnost. – Samo bi ona imala hrabrosti da progovori! – nastavi astrolog, gotovo ojađen. Injacio zausti da mu odvrati, ali se uzdrža kad je čuo teške korake ispred vrata. Jedan vojnik proviri u sobu. – Gospodaru, germanski sveštenik zahteva da vas neizostavno vidi. – Šta hoće u ovo doba? – Škot se ražesti. – Usred noći!
– Besan je, gospodaru. Kaže da je obmanut i zahteva objašnjenje. – Gde je on sad? – Čeka vas u dvorskoj kapeli. Astrolog zastade da razmisli, a onda pokaza na trgovca. – Neka se neko postara za njega – pa se zaputi ka vratima. – Ja idem da vidim tog prokletog sveštenika. Injacio je shvatio da su se u mreži laži koju je Škot ispleo pojavile pukotine. A to bi moglo da znači i njegov kraj.
43. – Idi u Palermo i ukrcaj se u lađu za Španiju – bile su poslednje reči koje mu je otac uputio. Uberto je stigao u grad dok su se svetla sutona gasila nad morem, oprezan, njuškajući vazduh kao neka grabljivica. Konjušar iz palate mu je dao neku staru kobilu koja nije mogla da izdrži galop. Na takvoj životinji ne bi mogao da pobegne ako bi ga neko napao, a to saznanje ispunjavalo ga je strepnjom. Sa Škotom se ne treba šaliti. Ne bi ga čudilo da je za njim poslao nekog plaćenika s vatrenim kopljem. Zato je Uberto odlučio da jaše poljima, daleko od glavnog druma, no time je produžio put i izmorio jadnu kobilu koja je bezmalo lipsala. Tek kad je ušao u grad osetio se bezbednim, ali nije krenuo u luku. Iako je obećao ocu da će se ukrcati na lađu, naslutio je da bi upravo u luci mogao da doživi neprijatnosti. U tom delu grada sve vrvi od ljudi spremnih da zarade neku crkavicu pomoću svog noža. Još nešto ga je podstaklo da se ogluši o očevo naređenje. Nije imao srca da ostavi Injacija, da se ukrca na prvu lađu koja plovi ka Španiji. Sigurno postoji neki način da mu pomogne. Zaključi kako bi najbolje bilo da prenoći na nekom mirnom mestu. Žudeo je za okrepljujućim snom. Zato je prodao kobilu i dobijenim novcem platio prenoćište u jednoj gostionici. Ali njegovo jutro nije bilo pametnije od večeri. Noć mu je donela samo košmare u kojima je njegov otac goreo na lomači, a njegova žena i ćerka pružale ruke prema njemu. Te slike su se preplitale sa zastrašujućim prikazima: njegove najmilije zahvatila je buktinja koju je bljuvala ogromna prilika u obličju Konrada fon Marburga.
44. – Da vas sačekam ovde, u vašoj radnoj sobi? – osmeli se trgovac da upita. – Ni slučajno – odvrati mu Škot. Pošto je astrolog odjurio da se sastane s Fon Marburgom, onaj stražar je uhvatio Injacija pod mišicu kako bi ga odveo u njegov sobičak. Nedugo zatim ponovo je bio zatvoren, suočen sa sve dramatičnijim okolnostima. Iako nije znao razlog Germaninovog poziva u taj pozni čas, mogao je da ga protumači na samo jedan način. Konrad fon Marburg je otkrio da je on u palati! Prerano, pomislio je. Knjiga o Nimrodu sigurno je i dalje u astrologovoj radnoj sobi, a jedini način da Injacio izgradi uverljivu odbranu ili bar da poljulja Germaninova uverenja jeste da se dokopa te knjige. Bez nje, mogao je da se osloni samo na keramičku loptu koju je našao Uberto. Prilično mršav dokaz! Taj projektil nije bio dovoljan da ga oslobodi optužbe. Ipak, najednom mu sinu da bi to moglo nekako da mu posluži. Obuze ga zamisao toliko bezumna da se gotovo pokajao što se za nju uhvatio. Na kraju krajeva, nema šta da izgubi. Ako ne pokuša da pobegne, Fon Marburgovi žbiri će ga odvući pred crkveni sud, a zatim na lomaču. Morao je odmah nešto da preduzme. Pažljivo je oslušnuo, pa kad se uverio da pred vratima nema stražara, uzeo je keramičku loptu ispod ležaja, gurnuo kljunasti završetak u ključaonicu i uzeo svećnjak. Načas je oklevao, setivši se razornog dejstva eksplozije. Ako ne bude oprezan, izgubiće život. Vratio je svećnjak na mesto, pa dovukao sto, postavivši ga uz sama vrata, kao barikadu, onda se umota u pokrivače s ležaja kako bi se zaštitio od varnica. Tako umotan, ponovo uze svećnjak pa prinese plamen lopti. Nekoliko sekundi ništa se nije događalo te Injacio zaključi kako je ispao pravi magarac. No uto blesnu varnica, a za njom suknu crveni plamen. Usledi prodorno šištanje praćeno
sumpornim isparenjima. Trgovac se sklupčao iza stola, nadajući se da buka neće privući ničiju pažnju. Ali početno cvrčanje nije bilo ništa u poređenju s onim što je usledilo. Silovita tutnjava prolomi se kroz sobu, doprevši i do najudaljenijeg ugla. Injacio se iz predostrožnosti još neko vreme nije pomerao, a onda je podigao glavu, udišući suv zagušljiv vazduh. Sva sreća što se bio zaklonio! Deo stola bliži vratima bio je zahvaćen plamenom. Gorela su i vrata, a plameni jezici kuljali su ka gredama na tavanici. Ključaonica je bila razneta. Ne časeći ni časa, Injacio zbaci pokrivače, preskoči sto, pa izvali vrata snažnim udarcem nogom. U hodniku nije bilo nijednog stražara. Pre no što je potrčao ka Škotovoj radnoj sobi, vratio se u sobu da uzme svećnjak. Onda je krenuo hodnicima utonulim u noćnu tminu. Uzbuđeni glasovi bili su sve bliže. Iako se odavno spustila noć, još je bilo toplo i bez daška vetra, a iz zemlje je još isparavala vrelina. Konrad fon Marburg nije podnosio tu zagušujuću sparinu poznog proleća. Vrućina izaziva tromost u ljudima, i bestidnost u ženama. Hladnoća je mnogo bolja, pogodnija za očuvanje hladne glave i pristojnosti. I kao da to nije bilo dovoljno, obreo se u hrišćanskoj bogomolji naruženoj arapskim stilom. Uostalom, ceo zamak Favara je podignut u skladu s islamskim pravilima gradnje. Posluga mu je već otkrila da je taj posed, pre no što je nekada davno postao normanska kasarna, bio sedište emira Džafera i da se otad nije mnogo promenio. Pomisao da između tih zidova postoje tursko kupatilo i izdvojene odaje u kojima nastupaju plesačice, ispunjavalo ga je gnušanjem i željom da ih vidi razrušene, da od te palate ni kamen na kamenu ne ostane. Visoka vitka prilika uđe u kapelu mrzovoljno, gotovo prezrivo. Konrad se učtivo nakloni, no kako mu nije bilo uzvraćeno na isti način, isprsi se onako krupan pa se obrati pridošlici: – Slagali ste me, gosparu. Škot je izgledao kao da će ga opsovati. – Nisam imao izbora –
ledeno odvrati. – Šta vas tera da branite to jeretičko pseto? – Zapretio je da će me pogoditi nekom vradžbinom ako otkrijem da je ovde. Fon Marburg se u neverici zagleda u njega. – I to je bilo dovoljno da vas zaplaši? Astrolog ne odgovori. Samo mu je bez zazora uzvratio pogled, netrpeljiv i prkosan. Kao da mu je poručio da uzme ono zbog čega je došao i da nestane. Konrad ga malo blaže pogleda. Uživao je da zbuni sagovornike pre no što ih zgrabi za gušu. Time bi ih delotvorno naveo na tanak led, naročito one koji lažu. – Mnogo toga sam ja čuo o vama, astrologuse, a nisu sve priče bile laskave – reče, naslađujući se zlovoljom od koje su se Škotu usne iskrivile. – Neki čak tvrde da podržavate Averoesovo učenje. Učenje koje je u suprotnosti s crkvenom doktrinom. – Ako sam nekada i širio izvesne Averoesove zamisli – branio se Škot – to svakako nije bilo u suprotnosti s hrišćanskom verom. – To važi i za onu neobičnu teoriju o selidbi duša, za koje vi kažete da se posredstvom vatre i vode sele iz jednog tela u drugo? – Dobro ste obavešteni, koliko vidim. – Astrolog se nije zbunio. – Pa dobro, treba da znate da sam je odbacio kao bogohulnu, pošto sam je prethodno proučio u osnovnim crtama. Preko Konradovog lica prelete senka nezadovoljstva kad je primetio da sagovornik svaki čas podiže pogled ka zasvođenoj tavanici, kao da strahuje da će se iznenada obrušiti. Ipak, građevina je delovala čvrsto. Škot nastavi slatkorečivo: – Preuzvišeni oče, često mi pripisuju teorije mislilaca čija sam dela prevodio, iako ih ja ne podržavam. – Pognu glavu, pa kao da mu ne bi pravo što se postavio tako pomirljivo, nadmeno podiže glas: – Kako god bilo, vaši skriveni nagoveštaji nimalo me ne pogađaju. Uživam poštovanje Svetog oca, a cenio me je i njegov prethodnik i mogu
se pohvaliti prijateljstvom mnogih prelata. Nema razloga da vam se pravdam. Konradu je poznat bio vrtoglav uspon Mikela Škota u krugovima moćnika svetovnjaka, ali i onih u okrilju Crkve. Znao je i da ga je za Honorija III i Grgura IV vezivalo njihovo izuzetno poštovanje, pa čak i naklonost, što je išlo dotle da su mu nudili razne povlastice i posede, između ostalog i jedan u Angliji. Pričalo se da se Škot odrekao ponuđenih povlastica kako bi se pridružio Fridrihu II u zamenu za još veće privilegije i bogatstva. Ipak, Konrad je znao da ga mora slomiti. – Oprostite mi što sam toliko revnostan – odvrati – ali najnovija saznanja do kojih me je dovela moja istraga, navela su me da sumnjam u sve one koji žive u ovoj palati. – Najnovija saznanja? Na šta mislite? – Na priznanje onog Jevrejina kojeg sam doveo sa sobom. Škot se prezrivo zacereka. – Nemojte mi reći da verujete naklapanjima jednog Jevrejina. – Kako god bilo, taj čovek je svedok izvesnih događaja. – Niste pomislili da je u dosluhu sa čovekom kojeg proganjate? – Možebiti. Ali ne mogu da zanemarim ni pretpostavku da je rekao istinu. – Čak ni ako to dovodi u pitanje moju reč i dobronamernost dvorske svite? Škota je tobože ozlojedila ta mogućnost, no svejedno se i dalje pravdao. Posle stotina obavljenih ispitivanja, Konrad je naučio da nanjuši strah iza maski najumešnijih lažova. – U svakoj priči, pa neka je i izmišljotina, krije se zrnce istine – reče, s izvesnom gorčinom. – Zato ćete me razumeti, gosparu, ako odlučim da produžim boravak u ovoj palati, kako bih sačekao Fridriha II, za kojeg, uprkos svim predviđanjima, tvrdite da se uskoro vraća. – Verujte mi, preuzvišeni oče, da nema potrebe za tim. – Astrolog se, zajapuren, nakloni. – Ovog trenutka vas mogu odvesti čoveku kojeg tražite. Konrad se zadovoljno isprsi. – Onda zahtevam da to odmah
učinite. Injacio se umalo saplete kad je uleteo u astrologovu radnu sobu. Pre toga se još jednom osvrnuo kako bi se uverio da ga ne prate. Prasak keramičke lopte i širenje buktinje svakako su privukli pažnju stražara. Uostalom, on se i nadao da će ga zateći upravo kad bude pronašao dokaz dovoljan da optuže Škota. Dramski efekat bio je nužan da bi plan uspeo. Dobro je znao da sama knjiga neće biti dovoljna da rasvetli činjenice. Trebao mu je astrolog. Injacio se nadao da će uz stražare naterati i njega da dotrči, da će izazvati njegovu neobuzdanu reakciju i naterati ga da prizna. Još ako s njim dođe i Konrad fon Marburg... Napet kao struna, kružio je svećnjakom ispred sebe tražeći orman u kojem su, kako je naslutio, skrivene knjige. Ugleda ga, priđe, širom ga otvori... i potisnu psovku. Orman je bio prazan! Injacio pade na kolena, obeshrabren. Kako je moguće? Malo ranije te večeri svojim očima je video da u radnoj sobi nema više knjiga na vidnim mestima. Škot ih je zacelo sklonio negde drugde, kako bi prikrio svaki dokaz Nimrodovog zvezdanog kulta. I mada je taj prokleti orman prilično banalno skrovište, morao ih je upravo tu sakriti! To je bilo jedino skriveno mesto u sobi. Ipak, police su bile prazne! Injacio je bio poražen. Nije video izlaz iz neprilike. Sve nade su mu potonule. Stražari će svakog časa banuti na vrata. A kad dođe i Fon Marburg, neće mu ostati više ništa osim očajanja i kazne. Nagla promena svetla uguši mu krik koji mu se rađao u grlu. Podiže pogled i primeti da plamen sveće podrhtava na laganoj promaji. Isprva se bezmalo nasmejao samom sebi što mu je to privuklo pažnju, ali kad plamen ponovo bezmalo utrnu, natera se da potraži izvor promaje. Nije dopirala od prozora, koji je bio predaleko, kao ni od vrata. Ostalo je samo jedno objašnjenje. Moli se da se nisi prevario, reče u sebi, pa primaknu sveću ormanu i stade da je pomera odozgo nagore, sleva nadesno, sve dok nije primetio da plamen sve snažnije podrhtava. Onda ubedi sebe da je bio u pravu. Pređe prstima preko tačke iz koje je
dopirao dašak vazduha, pa napipa prorez na mestu gde se orman oslanjao na zid. Obuzet znatiželjom, podiže se na noge pa stade da lupka u unutrašnji zid ormana, a onda se njegove sumnje obistiniše. S druge strane je bila nekakva šupljina. Osokoljen tim otkrićem, nastavi da istražuje sve dok nije primetio da su police pričvršćene tako da pritiskom na određenu tačku mogu da skliznu naviše. Pošto ih je podigao, začu otkucaje nekakvog skrivenog mehanizma, a orman se uto lagano zaljulja, kao da više nema oslonca. Injacio ga odgurnu, okrenuvši ga kao vratnice kapije. Ispred njega se ukaza hodnik koji se spuštao u podzemlje. Ponovo u tamu, pomisli. I ne časeći ni časa zagazi u mračan prolaz. Adelizija se probudi urlajući. Dok ju je Benvenuto Grafeo pregledao, Suže je i dalje osluškivao naslonjen na vrata, ne bi li dokučio šta se događa u palati. Posle Fon Marburgovog susreta sa Škotom, zatvorili su ga u taj sobičak sa starcem i devojčicom. Pošto je odbacio planove za bekstvo, nemoćno je čekao razrešenje. Ali pre nekoliko minuta pažnju su mu privukli usplahireni povici i užurbani koraci, koji su odjekivali hodnicima palate. – Ništa strašno, malena – rekao je Grafeo. – Vaše oči su sasvim dobro. Ali Adelizija je i dalje bila uznemirena. – Ponovo sam usnila onaj san! – cičala je. – San s konjima! – Ućutkajte to dete – naredi mu Suže, goreći od želje da sazna šta se događa s druge strane vrata. Uto začu kako neko dotrčava i u poslednjem trenutku se izmaknu pred vratima koja se širom otvoriše. U sobu upade jedan od Fon Marburgovih žbira. – Moramo da izađemo – izusti, zadihan – u prizemlju je izbio požar! Lekar ga upitno pogleda. – Izgleda da je plamen zahvatio jednu sobu – objasni
pridošlica, pokazujući im da pođu za njim. Sledećeg trenutka potrčali su hodnikom ispunjenim sve gušćim dimom i desetinama žitelja dvora. Većinom su to bile sluge, mada je među njima bilo i vojnika i visokih dostojanstvenika. Svi se zaputiše ka zadnjem izlazu palate, prema obali jezera.
45. Kad je zakoračio u podzemni hodnik, Injacio nije više mogao nazad. Onaj orman se uz škljocanje zatvori za njim. Sigurno je tu negde skriven i mehanizam za otvaranje, ali sad mu je nešto drugo bilo daleko važnije. Pod svetlosti sveće ugleda tunel, iskopan verovatno još u vreme Normana, kako bi omogućio bekstvo iz palate. Injacio oprezno produži, nadajući se da neće naleteti na neku zamku. Upustio se u otkrivanje tajni zadivljujuće oštroumnog, zbunjujućeg čoveka. Koliko god se trudio, nije mogao da ga smatra neprijateljem. Video je u njemu istomišljenika, čoveka koji svet posmatra iz istog ugla iz kojeg mu i sam prilazi. Istomišljenik koji ne bi oklevao da ga ubije kako bi sebe zaštitio. Baš kao on sam. Odjednom se pred njim ukaza izlaz, i on požuri na tu stranu pa izađe kroz šupljinu između stenja, zaklonjenu kaskadom puzavica. Svuda unaokolo prostirale su se šume pod zvezdanim nebom. Injacio se osvrnu. Mora da je izbio na obronak Grifona ili neke druge gore, ali nije video ni svetla zamka Favara ni drugih građevina. Produži stazom koja je vijugala uzbrdo, ne znajući kuda će ga odvesti. Nije dugo hodao kad začu neko šuškanje u drveću. Strahujući da mu je neko za petama, ugasi sveću pa se sakri iza jednog stabla, zureći u sve bližu svetlost. Nedugo zatim ugleda konjanika s bakljom. Oblik njegovog šlema i krzno na ramenima delovali su mu odnekud poznato, ali sumnju mu je konačno razbilo neobično koplje pričvršćeno za sedlo. Sačeka da ovaj prođe, pa izađe iz skrovišta, zaprepašćen. Taj vitez je ubica Gebearda fon Kverfurta, Alfana Imperata, a zacelo i svih ostalih koji su znali za Nimrodov kult. Bez oklevanja bi i njega spržio, da ga je primetio. No Injaciju nije samo strah goreo u grudima. Moglo bi se reći da je bio bezmalo ushićen. Prisustvo tog viteza dokazivalo je
nesumnjivu umešanost Mikela Škota u sve te surove događaje. Sasvim je izvesno da cilj nije daleko. Produži stazom sve dok nije naišao na ulaz u jednu pećinu, no ubrzo otkri da to nije prirodan otvor, već zasvođeni prolaz isklesan u kamenu. Iznutra je dopiralo prigušeno svetlo. Oprezno uđe, svestan da više ne može da se osloni na skrovišta koja pruža drveće u pomrčini. Ušao je u zatvoren prostor koji možda neko nadzire. Svetlo je dopiralo iz prostora u obliku kupole isklesane u steni, s dve baklje pričvršćene za zidove. Svod je bio ukrašen mnoštvom simboličnih crteža koji su prikazivali zvezdano nebo. Trgovac pomisli kako su ti piktogrami veoma stari i kako su ih verovatno naslikali neki istočnjački majstori. Pažnju mu potom privukoše police pune knjiga, poređane duž zidova, a zatim i nešto na sredini. Zaboravivši na opasnost, Injacio krenu ka centru. Ispod kupole ugleda stalak za knjige i visok tronožac sa iskošenim metalnim valjkom. Na stalku je bila samo jedna knjiga. Injacio je otvori na prvoj strani i obuze ga ushićenje kad je prepoznao rukopis koji je već bio primetio u Škotovoj radnoj sobi. Na istoj strani ugleda tajanstveni napis: Mercuri Trismegisti liber de motu spherae coeli inclinati, qui intitulatur Nembrot ad Ioanton. Ako je dobro razumeo, neko je tim rečima izjednačio Nimroda s Merkurom Trismegistosom, bogom Hermesom, uz obećanje da će širiti njegova učenja o kretanju nebeskih tela, posredstvom sledbenika po imenu Joanton. Na belinama pored teksta ugleda belešku zapisanu sitnim slovima, možda napomenu Škota lično. Kao što nas uči Abu Mašar, div Nimrod stiže u Persiju pošto je proširio sedamdeset dva jezika i preuzeo od duhova kult vatre. Drugi pak tvrde da je njegov praunuk, takođe Nimrod, sastavio ovu knjigu, u kojoj su sabrane tajne astronomije. Ispod te napomene ugledao je crtež, prikaz čoveka koji
posmatra sazvežđa pomoću sprave slične onoj što je stajala pored stalka za knjige.
Nestrpljiv, Injacio stade da proučava taj predmet pa primeti kako je uperen ka otvoru u kupoli, kroz koji se nazirao komad zvezdanog neba. Prisloni oko bližem kraju valjka, oponašajući čoveka sa crteža, pa začuđeno uzviknu. Vid kao da mu se nezamislivo izoštrio, dopustivši mu da se divi prizoru sazvežđa nesrazmerno uvećanih. Isprva požele da ispruži ruku kako bi dotakao zvezde, zavaran iluzijom da su mu blizu, no onda se naviknu na to čudesno izoštravanje čula i nastavi da posmatra, opčinjen kao neko dete. U međuvremenu je razmišljao kako su u taj valjak zacelo ugrađena stakla koja uvećavaju sliku, no nije odbacio ni mogućnost da prisustvuje nekoj čudesnoj pojavi. Prizor je bio toliko lep da ga je gotovo ganuo. – Teško je odvojiti pogled od takve divote, zar ne? Injacio se naglo okrenu pa ugleda Mikela Skota na ulazu u pećinu. Delovao mu je zadovoljno, nimalo netrpeljivo. – Predivno je – odvrati mu. – Lavirint beskrajne svetlosti – astrolog pokaza na zvezdani svod – na rubu mundusa 30. Tamo gde je zapisana naša sudbina. – Čovekova sudbina ne zavisi od zvezda – primeti trgovac – već od njegovih odluka. A one pak zavise od učenosti. – Slažem se s vama, gosparu. No imajte na umu da postoje dva odvojena oblika učenosti, mathesis i matesis, spoznaja i predskazanje. Ja se mogu pohvaliti ovim drugim, jedinim
pomoću kojeg čovek može uistinu zagospodariti svojom sudbinom. I svakako se ne plašim napada Crkve! Sam Bog je stvorio zvezde kao predznake budućih događaja, te je i njihovo proučavanje ne samo dopušteno već je i najplemenitija naučna disciplina, plemenitija i od teologije. Injacio u tim rečima nazre načela veštine koja umnogome prevazilazi astrologiju obeleženu sujeverjem kakvu su prezirali Isidor iz Sevilje i Ugo di San Vitore. Škot je govorio o nauci pomoću koje se božanski plan vidi izvan uzročno-posledičnih odnosa. Potez lovcem, pomisli, osvrćući se. – Pretpostavljam da je ovo vaša prava radna soba. – Upravo tako. – Astrolog se ponosno osmehnu. – Oskrnavili ste utočište u koje se povlačim da razmišljam i posmatram zvezde, daleko od dvorskih razonoda. Potiče iz vremena emira Džafera, ali samo ja znam za ovo mesto. Osmeh mu se preobrazi u strogu grimasu. – Kad sam saznao za vaše bekstvo, proverio sam svoj armarium, te mi nije bilo teško da pretpostavim gde ste stigli. Trgovac izvi obrvu. – Poveli ste i Fon Marburga? – Obuzdajte duhovitost, gosparu. Nije mi bilo lako da se oslobodim tog čoveka. I nemojte misliti da ste stekli neku prednost. Ujutru će, još pre svitanja, prolaz u podzemni hodnik već biti zazidan. Nećete moći da dokažete da ova pećina postoji i budite sigurni da se drugim putem ovamo ne može stići. – Dakle, nema nade da ću uteći Germaninu? – Možete da pokušate, ali ja vam to ne bih savetovao. Tek tad bi bio ubeđen u vašu krivicu, ne računajući da bi vas pre ili kasnije svakako uhvatili. – Priznajem da ste me matirali – reče Injacio, tobože pomiren s neizbežnim. Nije krivio Škota, ali je bio ubeđen da partija još nije završena. S druge strane, bolje je da protivnik misli kako ga je porazio. Bar neće odbiti da mu pruži izvesne odgovore. – Zašto ste osnovali Nimrodov kult? – upita zato, pokazujući knjigu na stalku. – Kakve veze to ima sa svim ovim? Astrolog kao da se začudi. – Vi, dakle, znate...
– Dovoljno da rastumačim one zagonetne tetovaže – odvrati trgovac, primakavši mu se za jedan korak. – Pomoću jednog ključa, Lingua ignota Hildegard iz Bingena, otkrio sam ime drevnog diva, a samim tim i ime Etiopijskog Lovca izvezenog na ogrtaču. A kad sam ga ponovo ugledao u vašoj radnoj sobi, u onoj knjizi... – Uistinu zadivljujuće. – Astrolog ritmično zapljeska rukama. – Ipak, da ste pročitali Liber Nembrot sa stalka, znali biste da Lovac nije bio Etiopljanin, već Haldejac. A nije bio ni div. Zabuna potiče od Svetog Avgustina, koji je u svom prevodu svetih tekstova pogrešno napisao gigans umesto potens. – Reklo bi se da ste se temeljno posvetili proučavanju te teme. – Cilj tog proučavanja je iskupljenje jednog velikog čoveka – odvrati Škot. – Nimrod je bio moćnik iz Vavilonskog carstva, istinski vladar. I prvi je primenio magiju zahvaljujući poznavanju zvezda. Injacio je bio sve znatiželjniji. – Idolopoklonik. – Preteča idolopoklonika. – I to je učenje koje krijete od Konrada fon Marburga? Astrolog prezrivo podiže ruke. – Kad bi me taj Germanin razotkrio, nema sumnje da bi citirao odlomak iz dela Rabana Maura, Commentarii in Genesim, u kojem Nimroda izjednačavaju sa đavolom usled njegove žudnje da prodre u tajne nebesa... Dovoljno da mi uništi ugled! No i to je beznačajno u poređenju s onim što bi učinio kad bi saznao istinu o Trijadi. Injacio je pratio njegov pogled uprt u tlo, još jednom doživevši iznenađenje. Ni primetio nije da stoji usred kruga nacrtanog na zemlji, između znakova alfa i omega. Tad mu sinu, okrenu se i u polumraku ugleda tri stolice okrenute ka stalku za knjige. – Trijada... – ponovi, i ne sluteći šta to može da znači. Čak i da otkrije tu zagonetku, neće moći da se oslobodi optužbi, ali shvatiće zašto je toliko ljudi nasilno izgubilo život. – Možda vam je promakao jedan detalj – reče Škot, kao da ga ohrabruje. – Magični krugovi uvek su iscrtani u blizini prozora ili nekog otvora koji omogućava da se iskoriste sazvežđa.
Trgovac se zamisli nad tim rečima, podiže pogled ka otvoru u kupoli, pa zamoli za dopuštenje da ponovo pogleda kroz onaj metalni valjak okrenut ka nebu. Tek tad primeti divovskog lovca, njegove veličanstvene svetlucave obrise. Pomisli kako je bio glup, jer mu je on sve vreme bio ispred nosa. – Naravno! – uzviknu, prisetivši se učenja istočnjačkih mudraca. – Nimrod je jedan od naziva sazvežđa Orion. – Odvrati pogled od zvezda, zadubljen u misli. – Ipak, nije mi poznata nikakva božanska trijada. – Zato što je njen kult negovan u pradavna vremena, među Vaviloncima. – Škot je ponovo likovao. Retko mu se pružala prilika da se suoči s tako učenim ljudima i da ih pritom zadivi svojim obrazovanjem. – Nimrod je bio na čelu trijade, simbolično predstavljan u obličju ribe ili zmije. Drugi deo trijade je, međutim, bila jedna žena. Injacio se namah seti razgovora koji je vodio s Ubertom dok su plovili ka Siciliji. – Da ne mislite na Semiramidu? Škot klimnu glavom. – Upravo na nju, kraljicu prikazanu u obličju golubice. Injacio je napokon mogao da sastavi kockice mozaika. Iako mu je poznata bila priča o Nimrodu i Semiramidi, sve vreme je bio zaveden zbrkanim sledom događaja. – Riba i golubica pored magičnog kruga... Istetovirani simboli... Koji takođe predstavljaju njih dvoje... – promrmlja za sebe. – To znači da slika žene s detetom ne prikazuje Bogorodicu, već Semiramidu. A to dete je... – Treći član Trijade – potvrdi astrolog. – Tamuz, Nimrodov i Semiramidin sin. Simbolično prikazan kao baklja. – To jest kao sveća postavljena pored magičnog kruga, zajedno s golubicom i ribom. – Injacio više nije sumnjao: sve nedoumice u tom slučaju našle su objašnjenje u rečima Mikela Škota. Ipak, i dalje mu nije bilo jasno šta je smisao svega toga. – Ne poričem da sam opčinjen Nimrodovom ličnošću – priznao je. – Ali zašto bi se neko posvetio jednom drevnom kultu? – To je odraz mog poštovanja – objasni astrolog ushićeno. – Ne samo prema Nimrodu, prvom buntovniku koji je proučavao nebesa. Ja sam pre svega privržen kosmičkom lovcu, simbolu
sile koja tera nebeska tela da opisuju svoje putanje poput mnogih vatrenih vitezova. Njegova povezanost s golubicom i bakljom seže u pradavno doba mraka, utiče na religije i podstiče umove učenjaka. To su večni simboli, gosparu, razumete? Simboli najdrevnijeg učenja, jedinog u koje istinski verujem. A odanost Nimrodu, Semiramidi i Tamuzu dosad me je uvek štitila. – Što se ne može reći i za vaše sledbenike – odvrati Injacio, uhvativši ga na prepad. Škot preblede. – Ti nesrećnici... – reče, pa mu okrenu leđa. Ali trgovcu ni na kraj pameti nije bilo da ga ostavi na miru. Ono što je upravo saznao nije mu bilo dovoljno da dokaže svoju nevinost. Međutim, ako dokuči motiv tih ubistava, moći će da se spase. – Da li je ono što vidim u vašem pogledu kajanje? – upita, uhvativši ga za mišicu. – Na šta ciljate? – Znam za vašeg viteza! Za tajanstvenog krvnika koji ubija vatrenim projektilima. Astrolog se istrgnu iz stiska, izobličen. – I to ste, dakle, otkrili! – Stade da kruži oko njega kako bi savladao gnev, a onda se nasloni na stalak za knjige. Delovao je iscrpljeno i utučeno. – Morao sam da ih ubijem. Injacio shvati da je napokon uzdrmao osećanja tog čoveka. – Zbog jednog ogrtača? – Taj ogrtač je ključ, razumete? – odvrati Škot kao da se pravda. – Njegov zlatovez slavi tajnu Trijade, to je bogosluženje zvezdanih simbola koji se okreću oko Lovca. – Spusti ruku na knjigu, pa pređe prstima preko stranica. Više nije gledao Injacija, govorio je za sebe. – Isprva je trebalo da bude dar. Naumio sam bio da uvedem Fridriha II u Nimrodov kult kad je stigao u Bolonju i u tu svrhu sam naredio svojim sledbenicima da ga naprave. Ali car je preko noći odlučio da krenem s njim, a ja sam s vremenom zaboravio na ogrtač, sve dok nisam dobio poruku iz Rajnske oblasti. Moj stari sledbenik mi je, sav ponosan, objavio da je ogrtač završen i da će mi ga uskoro poslati... Međutim, vremena su se promenila! Fridrih II se sukobio s papom, izašao
je na rđav glas kao antihrist. Njegova blagonaklonost prema arapskoj kulturi i savez koji je sklopio na Istoku svakako mu neće pomoći da se umili onima na čelu Crkve. Šta bi se tek desilo da ga povežu s Nimrodovim astrološkim kultom! Bio bi to njegov kraj; i njegov i moj. Učenjaci danas završavaju na lomači i zbog daleko manjih grehova. – Zato ste – zaključi Injacio – ušli u trag svojim sledbenicima i postarali se da ih uklone, jednog po jednog, kako biste otklonili pretnju koja se nadvila nad vama. Zar nije bilo dovoljno da uništite ogrtač i naterate ih na ćutanje? – Bilo bi, da nisam saznao da je protiv njih već pokrenuta istraga. – To znači da ste i ranije znali za Fon Marburga! – Malo toga može da promakne nekome kao što sam ja. – Astrolog udari pesnicom o stalak. – Ipak, tada još nisam znao ime tog prokletnika! Eto zašto sam morao da sasečem problem u korenu, uklanjajući jednog po jednog svedoka. Injacio ga prvi pogleda sa sažaljenjem. – Profesor nedostojan svog zvanja! Ničemu nisu vredela ta silna znanja koja ste stekli, ako ste morali da pobijete sopstvene sledbenike da biste sebe zaštitili. – Pa šta? – gnevno će astrolog. – I vas je trebalo da ubijem, i to odavno! Ali sad to neću učiniti. Bar ne odmah. Mislili ste da ste me nadmudrili? Ništa od onoga što sam vam otkrio neće vam pomoći da se iskupite. Konrad fon Marburg neće poverovati ni u jednu vašu reč, niti će poverovati da sam ja čovek kojeg proganja! Njemu samo treba žrtva da je baci na lomaču, a ja ću mu izaći u susret. Šah-mat, gosparu. Neočekivanim skokom Injacio odgurnu protivnika pa dograbi Liber Nembrot, spreman da pobegne. Još nije gotovo, reče u sebi. Ali pre no što je stigao do izlaza, oseti neki pokret iza leđa. Okrenu se i ugleda naoružanog čoveka kako izlazi iz prolaza skrivenog među policama. Nije se skamenio zbog njegovog zastrašujućeg stasa, već zbog čudesnog oružja koje je ovaj uperio u njega.
– Stani, Ulfuse! – naredi mu Škot odlučno. – On mora da preživi! – Neznanac krotko spusti oružje. – Jesi li obavio svoj zadatak? – upita ga zatim astrolog. Ulfus klimnu glavom. – A ona? Gorostas načas zastade, a onda pognu glavu. – Nije htela da dođe, gospodaru. Injaciju odmah bi jasno o kome je reč. – A devojčica? – omače mu se, kad ga je strah ščepao za srce. Mikele Škot se okrenu ka njemu u neverici. – Kakva devojčica? Ulfus se uto izvi pa uperi oružje. Začu se prasak. Injacija i astrologa zaslepi iznenadan svetlosni talas. Projektil prolete kraj njih okrznuvši ih usijanim repom, pa se zari u nekog čoveka skrivenog u ulazu u pećinu. Nesrećnik se sruši na tlo, pogođen u rame. Injacio ga prepozna. Bio je to Galvano Punđilupo. – Živ ne sme izaći odavde! – naredi Škot. Ulfus odbaci koplje koje se dimilo pa se goloruk ustremi na klaviđera koji zaurla od bola kad je istrgao onaj projektil iz ramena i bacio ga na napadača. Ulfus izbegnu vatrenu loptu sagnuvši se pod kišom varnica, onda pojuri kroz koprenu sumpornog dima, a Škot i Injacio krenuše za njim, držeći se na odstojanju. Punđilupo šmugnu napolje, saplete se o šiblje pa se otkotrlja, završivši na obali potoka. Htede da ustane, ali prekasno je reagovao. Ulfus se već nadvio nad njim. Divovski Tračanin zgrabi ga za gušu i za pojas, podigavši ga kao da je perce. Njegovi crni obrisi načas blesnuše na mesečini, dok je visoko podizao svoj plen. Onda zaurla poput zveri, pa tresnu klaviđera o oštro stenje koje je izvirivalo iz potoka. Zastrašujuć tresak odjeknu kroz noćnu tišinu i trenutak kasnije Punđilupovo beživotno telo skliznu u vir. Injacio se još nije bio pribrao kad mu je Škot spustio ruku na rame.
– Ulfus će vas vratiti u zamak Favara, gde ćete sačekati Fon Marburgovu odluku – reče mu astrolog, gotovo ravnodušno. – Osim ako ne želite da skončate kao njegova uhoda. – Zapovedničkim gestom dozva Ulfusa, pa se ponovo obrati trgovcu: – Ali pre toga ćete mi, gosparu, pričati o toj devojčici.
46. Stanovnici palate su se okupili u južnom krilu zdanja, tamo gde veličanstveni luk od porfira razdvaja dvoranu za gozbe od velikog jezera što se prostire do podnožja planine Grifon. Pričalo se da je vatra savladana, ali stražari su pozivali na oprez. Zato su i dalje svi stajali tu, dvorani, vojnici i sluge, uz tamne vode koje su zapljuskivale zamak Favara. Među njima je bio i Konrad fon Marburg, besan kao ris i obuzet nelagodom. Nedugo pre toga vodio je veoma osetljiv razgovor sa Škotom, kad su stigli stražari da ih upozore na požar. Astrolog je munjevito reagovao, naredivši da odvedu Konrada na obalu jezera, dalje od vatre, a onda se izgubio u opštem metežu. Ali Fon Marburga je razbesnela druga vest, ona koju je saznao naknadno; požar je podmetnuo upravo Hispanac koji je, povrh svega, netragom nestao. Izgubio se i Punđilupo kojeg je bio poslao u potragu za nečim nepriličnim što bi dovelo u škripac ovog Škota i omekšalo ga u slučaju da mora da ga ispita. Od popodneva nije imao vesti od klaviđera. Besmisleno je bilo prepuštati se besu. Zato se natera da se usredsredi na blagodeti strpljenja, koja je uzdizao Sveti Kiprijan, ne bi li ugasio vatru koja se, izgleda, i u njemu bila rasplamsala. No bio bi to uzaludan trud da je Konrad spazio barku kako se odvaja od obale jezera i brzo se udaljava ka zapadu, iščezavajući iz vidokruga. U tom malom čamcu sedele su tri osobe, njemu dobro poznate. Kad god bi se zagledao u noć, Sužea bi obuzela zebnja, ali veslanje mu je pomagalo da ostane pribran. Ni sanjao nije da će tako lako umaći nadzoru. Zahvaljujući metežu koji je nastao usled požara, udaljio se od stražara i neopaženo šmugnuo do obale. Čak je dopustio Grafeu i Adeliziji da pođu s njim, pod uslovom da mu ne smetaju. Na kraju krajeva, njihovo prisustvo
ga je ohrabrivalo. Još nije znao kako će dalje ni šta mu valja činiti ako zaista utekne Konradu fon Marburgu. Nagon da pobegne čim mu se ukazala prilika bio je toliko nezadrživ da mu se nije mogao suprotstaviti. Posle bekstva iz palate odmah se zaputio ka delu obale bez stražarskog nadzora; dok je puzio između grmlja spazio je barku privezanu za kočić. Namah mu sinu rešenje, nateravši ga da je odveže i da se ukrca. Onda pozva ono dvoje da mu se pridruže, odlučan da isplovi. Sve bi proteklo glatko da se nije ispostavilo da je jezero ogromno. Samo je Suže imao dovoljno snage da vesla, ali kako u onoj pomrčini nije znao na koju će stranu, bio je prinuđen da tera barku naslepo. Nije znao gde će pristati i ta pomisao mu je uterivala strah u kosti. Jedino se Adelizija nije plašila. Kao da je prema svemu bila ravnodušna. Trudeći se da ni na šta ne misli, Suže je srčano veslao. Sve dok mu se oči nisu sklopile.
47. Zora još nije bila granula kad se Uberto prenuo. Obliven znojem, iznuren košmarima, pitao se šta ga je trglo iz sna. Protrljao je lice i čim se rasanio shvatio je da ga je probudila galama s ulice. Sumnjičav, prišao je prozoru i video da na ulicama sve vri. Žitelji Palerma kao da su se dogovorili da pre svitanja izađu iz kuća i udare u veselje nekim tajanstvenim povodom. Većina se, u talasima i uz svetlost baklji, kretala ka luci. Momak se na brzinu obuče, sjuri se niz stepenice pa čim izbi na ulicu zaustavi prvog prolaznika na kojeg je naleteo. – Šta se događa? – upita ga. – Vi ne znate? – odvrati čovek, ushićen. – Car se iskrcava u Palermu! Onda odjuri, a Ubertu se smela misao zače u umu. Fridrih II je, dakle, živ, vratio se s Istoka i eto ga gde pristaje u gradskoj luci. Brzo se izmeša sa svetinom pa pusti korak ka moru, probijajući se laktovima i psovkama ne bi li što pre stigao. Mnogo toga je čuo o Fridrihu II. Možda nije bio najplemenitiji vladar na Zemljinom šaru, no činjenica je da su ga opisivali kao mudrog čoveka, opčinjenog učenjacima. Ako je ta poslednja tvrdnja tačna, možda bi ga Uberto mogao izmoliti da se smiluje njegovom ocu. Ali kako da stigne na vreme i da dopre do njega? Izgledi su bili mali, no on se i dalje nadao. Probio se do glavnog doka uzavrele luke. Nadomak doka ugleda ogromnu lađu. U pratnji je bilo desetak teretnih brodova i manjih galija spuštenih jedara. Uberto pomisli kako će iskrcavanje potrajati jer na tim drvenjacima nije bilo samo ljudi, već i robe i konja. Pažljivije osmotri najveću lađu, najprikladniju za cara i njegovu svitu, a nedaleko od nje ugleda šalupu koja se ljuljala na talasima. U njoj je bilo nekoliko vitezova, među kojima se isticao visok, dostojanstveni čovek, verovatno Fridrih. Gledao je ka pučini, u određenu tačku, gde su petorica-šestorica muškaraca
zaranjali i isplivavali na površinu. – Šta to bi? – upita nekog starog ribara pored sebe. – Caru je ispao prsten dok se spuštao u šalupu – odgovori mu starac. – Skupocena đinđuva, kažu ljudi. Upao mu je u more, a onom ko ga izvadi, platiće sto tarija. Uberto osmotri ljude u moru. Uporno su zaranjali, ali nisu imali daha da dosegnu dno, te su ubrzo isplivavali da uzmu vazduh. Poduhvat je bio teži no što su se nadali, ali ti ljudi nisu odustajali, po cenu da se utope. Nije njih podsticala samo obećana nagrada. Injaciov sin je poznavao ljudsku prirodu i znao je da je za neke među njima nema veće nagrade od prilike da se poklone pred svojim vladarem. One mudrije više je zanimalo sto tarija. U tom trenu nešto mu sinu. Možda će ipak uspeti da razgovara s njegovim veličanstvom! Nadajući se da nije zadocnio, izdvoji se iz gužve pa potrča duž dokova. Trebala mu je pomoć Nikole Ribe. Nije zaboravio njegovu sposobnost da zaroni i ostane pod vodom daleko duže no što je to uobičajeno. Kad je stigao do njegove menaike, i dalje privezane tamo gde su se otac i on iskrcali, stade da se osvrće u potrazi za Baraninom. Ugleda ga gde sedi na jednoj steni i jede još živu hobotnicu. – Hoćete li da zaradite sto tarija? – upita ga Uberto. Mornar zubima otkinu jedan pipak. – Koga treba da skratim za glavu? – upita. – Nikoga. Treba samo da zaronite i izvadite nešto iz mora, carev prsten. Mislite da ćete moći? – Mačji kašalj. – Niko Riba obrisa usta nadlanicom. – A vi, lepi gospodičiću, šta vi imate od toga? – Ako uspete, morate da mi učinite jednu uslugu. – Uslugu? Uberto klimnu glavom. – Kad se nađete pred carem, izmolite ga da me primi.
48. Suže otvori oči i ugleda ptičicu kako čuči na stranici čamca. Pokuša da se seti šta se dogodilo, ali krilata životinjica mu je odvlačila pažnju. Sudeći po živopisnom perju zaključio je da je to neka egzotična vrsta, verovatno pobegla iz kaveza u palati. Nije cvrkutala. Samo ga je radoznalo posmatrala mrdajući glavicom tako jarko zelenom da je bola oči. Lekar nagonski posegnu da je uhvati, ali je promaši i kad je ptica prhnula okrznuvši ga krilima, on se priseti prethodne večeri: uzbudljivog bekstva, napornog veslanja i strepnje da se izgubio u mraku. Istegnu bolna leđa i ruke, primetivši da se čamac nasukao na obalu. Nije znao koliko je daleko od zamka Favara, ali pomisao da stigao na čvrsto tlo ispuni ga olakšanjem. Zahvali Gospodu pa se oprezno iskrca. Pred njim se prostirao proplanak u podnožju planine, o koji su se odbijali prvi jutarnji zraci. Ovlaš se umi pa udahnu hladan vazduh, okružen potpunom tišinom. Tek tada primeti da je sam. Kud se dedoše starac i devojčica? Zapita se da nisu upali u vodu, no onda odbaci tu pomisao. Ljuljanje čamca, galama i pljuskanje vode sigurno bi ga probudili. Pre će biti da su izašli na obalu dok je on spavao. I zaista, primeti sveže tragove u travi, koji su vodili ka podnožju planine. Ne znajući na koju bi stranu, odluči da prati tragove. Konji su imali pitom pogled i blistavu dlaku. Nisu bili izranavljeni kao oni koje je Adelizija videla u snu, već su jedva primetno krvarili. Grafeo joj objasni da su im ti mali rezovi ispod ušiju napravljeni kako bi im ukrotili ćud. U svakom slučaju, konji su bili tu, u podnožju planine koju je devojčica sanjala desetine puta, na pašnjaku na kojem se isticala velika jela. Iako zemlja nije bila spaljena i pocrnela od požara, mirisala je na nesreću. Okulista se približi najpitomijem u krdu. – Hoćete li da ga pomilujete, malena moja? – upita je.
– Ne – odvrati Adelizija. – Neću. – Primetivši da starac više ne obraća pažnju na nju, povuče ga za rukav. – Vratimo se na jezero, molim vas. Grafeo je i dalje nije primećivao. Ljutita, devojčica podiže pogled ka njegovom licu pa vide da, ubledeo, razrogačenih očiju zuri nekud niz dolinu. Kolena su mu bila blago savijena, ramena ukočena, kao da se skamenio u trenutku kad je pokušao da pobegne. Zbunjena, Adelizija pogleda na istu stranu... I ugleda viteza na dvadesetak koraka od njih. Krupan kao div, kratkog koplja uperenog u Grafea. Odmah ga je prepoznala. Priseti se skerletnog talasa i majčinog zapomaganja, svojih opečenih šaka. Požele da se pretvori u zver kako bi se ustremila na njega, no obuze je strah tako žestok, da nije ni prst nije mogla da pomeri. Prevelik je i previše bolan bio njen strah da bi mogla da ga potisne. Nahrupi kroz vrisak od kojeg su joj zatitrale slepoočnice. Urlala je iz sveg glasa. I načas se oseti gotovo srećnom. Ali kad je krik zamro, grlo joj ispuni neki mrak, gust i gorak. Tmina koja se rađala duboko u njoj. Tad shvati da nikad neće uspeti da se oslobodi straha. Postao je deo nje, kao kristalne suze. Ponovo vrisnu, ali ovoga puta kako bi uzbunila prijatelja. Grafeo se i ne pomeri. Netremice je gledao u vrh koplja, koje već preteće blesnu... Pre no što je projektil izleteo, neki čovek iskoči niotkuda pa zgrabi ata za uzde, a vitezu zadrhta koplje u ruci. Projektil izlete pišteći pa udari u onu jelu i rasprsnu se, zapalivši je. Devojčica je zgranuto zurila u neočekivanog spasitelja. Bio je to Suže od Peti-Ponta. Pao je na zemlju, obeznanjen od udarca koji mu je vitez zadao stopalom. Onda se začu topot kopita i devojčica se nagonski okrenu, prestravljena. Krdo konja, preplašenih od vatre, raspomamljeno je jurilo ka njoj u neobuzdanom stampedu. Kao u njenom snu. Pregaziće je. U tom trenu, razdirući bol pogodi joj oči, iznenadan i silovit. Ostade obnevidela i prestravljena pred smrću. Onda oseti kako
je neko obori na tlo pa se nadnese nad nju ne bi li je zaštitio, dok su oko njih tutnjali konji. Učini joj se da je ta grmljavina trajala beskrajno dugo. Čim je buka uminula, Adelizija pokuša da se oslobodi ispod tela koje ju je zaštitilo, no bilo je preteško i toliko ju je pritislo da nije mogla ni da viče. Onaj bol u očima ju je razdirao, ne dopuštajući joj da razmisli. Požele da je proguta zaborav, da sklizne u tamu, no uto pritisak popusti i ona oseti zrake sunca na koži. Začu Sužeov drhtav glas: – Jevrejin se nije izvukao. – A devojčica? – odvrati promukao glas. – Oči joj krvare. – Ja ću ih zaceliti, video sam ga kako to radi – reče lekar, gotovo uslužno. – Ali morate mi poštedeti život. Na kraju Adelizija oseti kako je dve snažne ruke podižu s tla.
49. Niko Riba se toliko dugo zadržao pod vodom da je Uberto već pomislio da se utopio. Rastuži se zbog mornara, mada ne toliko da bi mu oprostio što mu se zbog njega izjalovila jedina nada da stane pred cara. Šalupa Fridriha II i dalje je plutala, čekajući, dok je svetina posmatrala nadmećući se u najneobičnijim pretpostavkama. Neki su tvrdili da je izgubljeni prsten dar od carice, drugi da ta đinđuva ima čudesne moći. Uberto se priseti kako je slušao o prstenju s kamenjem koje menja boju ako dođe u dodir s otrovom. To prstenje bilo je omiljeno među vladarima. Prenu se iz misli kad ugleda bačvu Nikole Ribe kako izranja na površinu. Ali od Baranina ni traga ni glasa. Onda ga opazi malo dalje, kako pliva ka carskoj šalupi. Taj prizor povrati mu nadu. Niko Riba se uhvati za čamac, pa onako iz vode pruži nešto caru. Uberto zamisli čuđenje na licu Fridriha II, koji posle izvesnog oklevanja stade oduševljeno da tapše. Ljudi iz njegove pratnje brže-bolje se povedoše za njegovim primerom, a svetina stade da kliče. Niko Riba je zaradio sto tarija, a on, možda, priliku da opravda oca. Kad je pristala uz dok, carska svita se iskrca pa se povuče pod jedan šator podignut za njegovo veličanstvo. Niko Riba ispliva na obalu pa utrča pod šator, a nedugo zatim izađe s povećom kesom i zadovoljnim osmehom. Jedan stražar ga otprati donekle, kako ga ne bi opljačkali. Kad je stražar hteo da se oprosti s njim, Baranin ga zamoli da sačeka, pa u gužvi potraži lice mladog Uberta, koji se probijao između okupljenih radoznalaca. Niko Riba ga ugleda pa mu pokaza da priđe. – Njegovo veličanstvo pristaje da vas primi – reče stražar, naredivši svetini da ga propusti. Uberto nije čekao da mu dvaput kaže, ali pre no što je krenuo
za stražarem, prišao je mornaru i stegao ga za mišicu. – Vaš sam dužnik! – reče mu, gotovo ganut. Niko Riba uzvrati na taj gest potapšavši ga po leđima. Onda odoše svaki na svoju stranu. Fridrih II je bio okružen sluškinjama i paževima koji su mu skidali verižnjaču od zlata. Osim njega u tom krugu isticao se samo jedan dostojanstvenik, nizak i gojazan čovek koji mu je upravo predočavao niz problema. Uberto obojicu osmotri s uvažavanjem, pa kleknu, čekajući da mu dopuste da se oglasi. Iako zapetljan u oklopima koje su mu skidali, car je zračio autoritativnošću, ali i neusiljenošću – najprikladnija reč bi bila humanošću – često nepoznatoj plemićima i prelatima. Ispod grive plave kose krio se pažljiv i živahan pogled, kakav se pre može sresti na trgovima i pijacama, nego u gospodskim odajama. Dostojanstvenik završi izlaganje pa se okrenu ka Ubertu, pokazavši mu da ustane. – E pa, dobro, gosparu, njegovo veličanstvo je bilo izuzetno blagonaklono prihvativši da vas primi – reče. – Ja sam Tadeo iz Sese, jurista i beležnik u njegovoj službi. Kažite brzo i sažeto šta ste hteli, jer me čekaju druge obaveze. Uberto otmenim pokretom ustade pa zahvali nebesima što je u pristojnoj odeći, te ne izgleda kao kakav seljanin. – Molim za oproštaj za svoju smelost da izađem pred vas – reče – no drugačije nisam mogao. Došao sam da vas molim nešto, ne za sebe, već za svog oca. Vladar ga radoznalo osmotri. – Strani akcenat – reče, pa se obrati dostojanstveniku. – Kao da i nije naš podanik. – Zapravo i nisam, veličanstvo – reče trgovčev sin. – Ime mi je Uberto Alvarez, i dolazim iz Kastilje, no kako bilo da bilo, moj otac je zatvoren u Palermu, u vašem zamku nadomak planine Grifon. – Po čijoj volji? – upita Tadeo iz Sese, pažljivije ga odmeravajući. – Po volji jednog germanskog sveštenika po imenu Konrad fon
Marburg, u službi Njegove svetosti. – Nikad čuo. – Monarh odgurnu sluškinju koja mu je odvezivala kapu od verižnjače pa zgrabi juristu za okovratnik. – S kakvim se pravom, moliću lepo, jedan sveštenik drznuo da naređuje u našoj kući? Dostojanstvenik mu se hrabro zagleda pravo u oči, izražavajući neslaganje. – Tja, ako taj uistinu radi u ime Njegove svetosti... – Njegova svetost, kako da ne! – prasnu Fridrih II, pa mu pusti okovratnik. – Papa Grgur je u našem odsustvu pustio s lanca svoje klaviđere u Sicilijanskom kraljevstvu, a mi treba da se pravimo kako se ništa ne događa?! Znate li vi koliko vojske treba pokrenuti ne bi li se ti šakali poterali tamo odakle su došli! A sad, evo, jedan Hispanac priča o pontifeksovom neobičnom izaslaniku koji je stigao, ni manje ni više, nego do Favare... – Još znatiželjnije osmotri Uberta. – Dobro, gosparu – reče, odobrovoljen – šta je to učinio vaš otac da zasluži kaznu jednog sveštenika? – Ništa, veličanstvo, kunem vam se. On je žrtva nesporazuma. – A ko nije? – osmehnu se Fridrih II. – Objasnite mi podrobnije i ne pokušavajte da lažete. – Bez ikakvog razloga je optužen za jeres – reče mladić nadajući se da je prikladno istakao te reči. – Čak su ga proglasili đavoljim sledbenikom, ali to nije istina, uveravam vas. Jednostavno, našao se na pogrešnom mestu... Tadeo iz Sese ga ućutka gestom. Monarh se najedi. – Dobro, Tadeo, zašto ga ućutkujete? – Nema svrhe da ga sada saslušamo, veličanstvo – objasni dostojanstvenik. – Problem se ne može rešiti ovde, bez svedoka, a svakako ne pre no što saslušamo argumente tog sveštenika... tog Fon Marburga. Osim toga, ako mi dopuštate da budem sasvim iskren, znam da ste i odviše skloni saosećanju s izvesnim ludostima. Dužnost mi je da vas podsetim na vaše obaveze prema Njegovoj svetosti, kad je reč o jeresi...
– Moj otac nije jeretik! – prekide ga Uberto srdito. – Zatvorite gubicu, drzniče – prekori ga jurista, ošinuvši ga pogledom. – Kako se usuđujete da me prekidate? – Brzopleti ste u podsećanju na naše dužnosti, Tadeo. – Razdražen, Fridrih II delovao je daleko strašnije nego kad je ljut. – Papa ne zaslužuje našu odanost. – Okolnosti su previše osetljive da bismo gajili gorčinu – hladnokrvno mu predoči beležnik. Car odmahnu glavom. – Zaboravljate da smo poneli krst u njegovo ime! – Poslednje reči je prosiktao. – A on... on... Kako nam on uzvraća? – U pravu ste – umiri ga Tadeo – ali morate biti dalekovidi, veličanstvo, ako težite kompromisu sa Svetom rimskom crkvom. Vi znate da ne možete dopustiti sebi da narušite ravnotežu moći... Vladar ga je dugo netremice gledao, gladeći svetlu bradu, dok je pokušavao da povrati mir. – U pravu ste – reče naposletku, pa sede na stolicu. – Onda, šta zapovedate, veličanstvo? – Idemo u zamak, pa ćemo tamo razgovarati o tom... svešteniku. – Zatim kao da se nečeg setio, mrzovoljno pokaza na Uberta. – A šta ćemo s njim? – Ovde ga ne možemo ostaviti – odvrati beležnik zlurado se zacerekavši. – Predložio bih njegovom veličanstvu da ga okuje u lance i povede s nama u palatu.
50. Ulfus se plašio te devojčice. Načas se čak ponadao da će je krdo pomahnitalih konja pregaziti, ali stari Jevrejin se žrtvovao za nju, zaklonivši je svojim telom ne bi li je zaštitio. Čak se i onaj francuski lekar, koji svakako nije imao lavlje srce, umešao, braneći je, jer je pomislio da je plamen vatrenog koplja njoj namenjen. Ali Mudrac mu je naredio samo jedno među njima da ubije. Benvenuto Grafeo je upućen u previše tajni, rekao mu je, ne otkrivši mu koje su to tajne. Ulfus je jednostavno poslušao, iako nije razumeo. Naslućivanje neke opasnosti bilo je za njega toliko nedostižno, da je pred bilo kakvom pretnjom ostajao ravnodušan. Mudrac je, međutim, uvek upirao pogled u maglovitu budućnost, kako bi osujetio pretnje za koje nije bio ni siguran da će se obistiniti. A svojim večitim slutnjama možda je i sam doprinosio tim opasnostima. Bilo kako bilo, Mudrac kao da je prevideo najveću opasnost. Ulfus nikako nije mogao da shvati šta se događa. Činilo mu se da su svi spremni da zaštite Adeliziju, po cenu sopstvenog života. Pitao se da li ta mala nosi sa sobom neko prokletstvo. Svakako nije u pitanju bila obična devojčica, o čemu su jasno govorile njene oči. Upravo se tih očiju Ulfus plašio, iako je bio prinuđen da se postara za nju. Mudrac mu je to naredio, posle dugog razgovora s hispanskim trgovcem, zahtevajući da je otme iz palate i dovede njemu. Kad je stigao u zamak Favara, Ulfus je saznao da su Suže, Grafeo i Adelizija pobegli i morao je da ih nađe pre stražara. Mudrac je strahovao za sudbinu te malene, kao što nikad ni za koga nije strahovao. Uostalom, otkako je saznao za Remigardinu smrt, promenio se. Kad mu je Ulfus saopštio tu vest, oči su mu se napunile suzama, a usne zadrhtale. Kao bilo kom čoveku. Ali iza te tuge Ulfus je primetio blesak demonskog gneva. Isti takav gnev ponekad bi sinuo u Adelizijinom pogledu. I mada je bio jednostavan čovek, Ulfus je nešto prozreo. Čak
je i Mudrac, najopasniji čovek kojeg je dosad sreo, bio spreman na sve ne bi li zaštitio onu u kojoj teče njegova krv.
51. Astrolog i devojčica su sedeli jedno naspram drugog. Odavno se Škotu nije dogodilo da ne zna šta da kaže ni kako da se postavi. Bio je nespreman, gotovo prestravljen razvojem događaja. Za sve je kriv Injacio iz Toleda, koji ga je uvukao u šahovsku majstoricu, da bi ga potom matirao nametnuvši mu očinski odnos prema tom detetu. Teško je bilo dokučiti da li je to strateški potez, improvizacija, ili obična slučajnost. Činjenica je da je postupio razorno delotvorno. A sad, dok su se večernje senke uvlačile između poslednjih odblesaka svetlosti, shvatio je koliko njegova radna soba liči na šahovsku tablu. Na šahovsku tablu proširenu u prostoru i vremenu kao zodijački ogrtač na kojem su raspoređene zamisli, sećanja i nebeska tela. Usred te tamne vasione prošarane svetlom sedeo je on, naspram ćerke za koju do juče nije ni znao. – Kako se zovete? – upita ga devojčica. Tragovi straha i bola još su joj se videli na licu, no kao da se polako oporavljala. – Majkl – odvrati, nagonski izgovorivši to zabranjeno ime, relikviju detinjstva žrtvovanog zaboravu, kao damnatio memoriae31. – Majkl... Kao arhanđel? Astrolog joj se osmehnu i klimnu glavom. Nešto ga je u njoj podsećalo na Remigardu. Možda njen iskren glas. Ili nežne crte lica, iz kojeg su izbijali ponos i žustra narav kakvi su krasili njenu majku. Najednom mu se čak učini da je ponovo vidi, onakvu kakvu ju je video poslednje noći. One noći kad ga je ošamarila. Ispruži ruku da pomiluje Adeliziju, tragajući ujedno za ostalim sličnostima koje bi ga mogle podsetiti na jedinu ženu koju je uistinu voleo, ali zastade pre no što ju je dodirnuo. Na vratima je stajao Suže od Peti-Ponta. Škot se istog trena ukoči i klimnu mu glavom u znak pozdrava. Skriven u senci iza dovratka, Ulfus je držao lekara za
mišicu. Nepotrebna predostrožnost, budući da Suže svakako nije izgledao kao da će mu se suprotstaviti. Astrolog ustade, pa pokaza Adeliziji da izađe. – Izvinite, mila moja, ali moram nešto da obavim. Devojčica se trgnu. – Ne ostavljajte me samu s njim! – pobuni se, kad je Ulfus krenuo prema njoj. – Neće vam nauditi – umiri je Škot, prošaputavši joj na uvo. – Naprotiv, skloniće vas na sigurno, gde ćete me čekati. Adelizija neubedljivo klimnu glavom. Ulfus je uhvati za ruku pa klimnu glavom na odlasku. No pre no što je izašao, susretnu astrologov pogled, saučesnički mu uzvrati pa izađe s malenom. Adelizija načas zastade, opirući se. – Obećali ste – upozorila ga je, kao što je to činila njena majka. – Obećali ste mi, Majkle. On se ponovo osmehnu, a onda se stroga lica obrati lekaru koji je čekao na vratima. – Uđite, gosparu. Suže oprezno uđe, ruku prekrštenih na trbuhu. Iako je delovao skromno, stupao je ponosno, gotovo nadmeno. Škot je bio ubeđen da način hoda otkriva nečiju narav. Držanje, polet i ritam koraka nepogrešivo su ukazivali na nečiju neusiljenost ili pak nespretnost, na sigurnost ili na strah. U ovom slučaju, čovek koji je stajao pred njim kao da je bio na granici između nadmenosti i kukavičluka, ali pre svega je delovao iscrpljeno. – Ne nameravam da vas kaznim zbog vašeg pokušaja bekstva – umiri ga, nehajno prišavši vratima kako bi ih zaključao. – Ipak, moraćemo štošta da raspravimo. Lekar ga zbunjeno pogleda. – Da budem iskren, gosparu, ne razumem čemu ovaj susret. Već sam vas video ovde, no i dalje ne znam kakva je vaša uloga na dvoru. – Bez žurbe, uskoro ćete saznati. – Saznaću i šta vas povezuje s tajanstvenim vitezom koji me je uhvatio i doveo ovamo? – Francuz se smrknu. – Pretpostavljam da on ubija po vašem naređenju. – Jedno po jedno pitanje – oprezno će astrolog. – Za početak, ispričajte mi kako ste vi završili u ovom neprijatnom slučaju. – Usled nesporazuma, očigledno.
– Umanjujete razmere svojih neprilika. Putovanje od Pariza dovde zacelo je bio pravi pakao, naročito ako vam je za petama bio jedan nepopustljiv čovek kao što je Fon Marburg. – Priznajem da nije bilo prijatno. Škot zagladi bradu, sređujući misli. Dva razloga su ga navela da upriliči ovaj susret. Sad kad je Injacio iz Toleda van igre, ovaj čovek bio je jedini svedok koji ga može povezati sa zločinima, a samim tim i skrenuti Fon Marburgovu pažnju na njega. – Injacio iz Toleda mi je pričao o vama – reče, iskušavajući ga. – Reklo bi se da ne uživate njegovo poštovanje. Suže samo ljutito iskrivi lice. – On tvrdi da je od vas dobio Strelčev ogrtač – nastavi, pa sačeka odgovor. Kako je Suže i dalje ćutao, on pojača pritisak: – Pitam se zašto ste vi bili zainteresovani za taj ogrtač i kako ste došli do njega. Sužeove ruke, i dalje prekrštene na trbuhu, kao da se zgrčiše. – Ne vidim zašto vas to zanima. Škotu je mrsko bilo to neuhvatljivo držanje, a dodatno ga je razdraživalo saznanje da mu vreme ističe. – Doveo sam vas ovamo kako bih procenio koliko ste umešani u događaje, a ne da bih vam pružio objašnjenja. – Stade da kruži oko njega kao grabljivica. – Savetujem vam da se ne pravite nevešti, gosparu. Na te reči, Suže naglo promeni raspoloženje. – Nije mi jasno zašto me ispitujete – ratoborno uzvrati, uperivši mu prst u lice – ali budite sigurni da će Konrad fon Marburg biti obavešten o ovom razgovoru! Astrolog se nije obeshrabrio. U Sužeu od Peti-Ponta prepoznao je stav sitnih pasa, sklonih da ugrizu na najmanji znak opasnosti. Ipak, ovaj čovek nije bio naivan, naprotiv, delovao je oštroumno i ponosno. Možda je čak ambiciozan, a samim tim i podmitljiv. Vredelo je pokušati. – Ponavljam da nemam neprijateljskih namera prema vama – umiri ga. – Štaviše. Kad biste mi objasnili kako ste došli do tog ogrtača, možda biste uz moju pomoć dobili ono što vam je obećano. Lekar se dvoumio, kao da želi nešto da otkrije. Onda ga
pogleda očima preplavljenim neizrecivim strahom. – Posle svega što me je snašlo, gosparu, zahvalan sam što sam sačuvao živu glavu. Osmeh koji se ukaza na Škotovom licu bio je istinsko remekdelo, mešavina ljubaznosti i zavereničke zakletve na ćutanje. Francuz je, izvesno, izvukao neku pouku iz svojih nedaća. Ili je, što ne bi bilo dobro, bio svestan u kakav se rizik upušta. Astrolog odmeri mogućnosti, pa odluči da postavi sledeće pitanje koje mu je ležalo na srcu. – Izvinjavam se što sam toliko navaljivao, tek sad mi je jasno koliko su vas ti događaji uzdrmali... Dakle, ako vam je tako lakše, možemo da promenimo temu. Pričajte mi o devojčici, na primer. Nova tema podstaknu lekarevu blagoglagoljivost: – Ne mogu vam mnogo reći – odmah odvrati, već opuštenije – ali znam nešto veoma važno o njoj. Pati od teškog poremećaja. – Objasnite mi. – Pretpostavljam da ste zapazili njene oči. – Kratko sam bio s njom... Da, video sam da su joj očne jabučice upaljene. I? – Luči kristalne suze. Škot prinese ruku ustima, krijući uznemirenost. Isprva pomisli da ovaj izmišlja, ali onda mu poverova. – Vrlo neuobičajeno – primeti. – Istini za volju, deluje kao nešto čudesno. – Ostavimo čudesa sveštenicima i maloumnicima. Vi ste medikus, pretpostavljam da imate neko objašnjenje. Sužeu kao da je bilo milo što to čuje. – Koliko god to deluje neuverljivo, Adelizijini simptomi me podsećaju na kamenu bolest. Bio sam u prilici da razgovaram o tome s Benvenutom Grafeom, okulistom, ali po njegovim rečima, leka nema. Astrolog se trudio da prikrije osećanja, ali jedva se obuzdao. To ga je zaista pogodilo, jer ga je podsetilo na događaj iz detinjstva, na jednu rođaku koja je umrla vrlo mlada zbog nekog nepoznatog očnog oboljenja. Majkl je nikad nije video, roditelji su je skrivali od pogleda jer je rođena kao nakaza. Ipak, često je
slušao o njoj. Pomisao da je Adelizijina bolest posledica nečeg što teče njegovim venama, namah izazva u njemu osećaj krivice. Sužeov glas povrati ga u stvarnost. – Jedine mere koje se mogu preduzeti jesu zaštita od sunčeve svetlosti, mir i uklanjanje kristala kad se pojave. Adelizijino stanje bilo je vrlo ozbiljno, no Škota je još nešto brinulo. – Pretpostavljam da je Fon Marburg upoznat s tim. Šta on misli o tome? Gorak osmeh iskrivi Sužeu lice. – Da je to delo demona. Astrolog u njegovom pogledu nazre senku nezadovoljstva. – Draga vam je ta malena – zaključi. – I vama, i to ne malo – odvrati Suže – iako ne mogu da dokučim otkud to. Primetio sam kako je gledate i to me je nateralo da se nešto zapitam. Vidite, činjenica je da sam ja bio u prilici dobro da je upoznam, da budem uz nju i sažalim se nad njenom nesrećom. Ali, vi... zašto bi vas ta devojčica zanimala? Škot prozre neizrečeno pitanje, ali i opasnost koja se iza njega krije. Nije mogao da proceni da li lekar samo sumnja ili je pak upoznat sa svim detaljima, no to nije ni bilo važno. Više nije bilo važno. Taj čovek ne sme ni sa kim da razgovara, naročito s Fon Marburgom. Priđe jednoj polici na kojoj je stajao servis za vino, pa uze stakleni bokal sa crvenim napitkom. – Dragi moj gosparu – reče – nemojte me tako olako osuđivati. – Onda napuni dve čaše s visokom stopom, jednu dade njemu, a onu koju je prvu napunio, zadrža za sebe. – Ljubav i nagon za samoodržanjem su sile koje pokreću celu vasionu, a ne samo ljudski život. A mi se moramo potčiniti njihovoj tiraniji, ili ćemo joj podleći. Francuz ga upitno pogleda kao da ne razume, pa prinese čašu i otpi jedan gutljaj. Mikele Škot, međutim, nije pio. Prineo je čašu s visokom stopom sveći i zagledao se u tečnost u njoj, a onda mu je okrenuo leđa. Nije želeo da Suže primeti njegov pogled. Kao da je vino, skliznuvši mu u stomak, za sobom ostavilo usijan trag. Suže se uhvati za vrat, drugu ruku prisloni na stomak, pa
pade na kolena, presečen paklenim bolom. Zinu da vikne, ali iz grla mu se ote samo isprekidan ropac. Onda stade da puzi po podu ka čoveku koji mu je okrenuo leđa, pa ga uhvati za skute i povuče. Ali astrolog ga odgurnu. Lekar pade nauznak dok mu je kiselina nadirala kroz jednjak, izazvavši nadražaj na povraćanje. – Žao mi je što je moralo ovako da se okonča – reče Škot, ledeno – ali mnogo ste nevolja mogli da mi prouzrokujete. Suže nije mogao da mu vidi lice, obnevideo od suza i agonije. Kao da mu je tečni plamen razjedao utrobu probijajući se sve dublje. Poče da se prevrće po podu, kidajući se od sve jačih bolova. Grčevi su bili tako siloviti da ni strah nije mogao da oseti. Ostalo je mesta samo za bes, očajnički bes koji se rađao iz nemoći i saznanja da je obmanut. Ponovo je neko drugi odlučivao umesto njega, iskoristio ga kao piona i čak prisvojio pravo da raspolaže njegovim životom, lišivši ga mogućnosti da ostvari svoje ambicije, svoje snove. Pronađe utočište u priviđenju, u prizoru četiri zida što su okruživali postelju na kojoj je počivao samrtnik. Suže ga je milovao, ohrabrujući ga nežnim rečima. Bio je to njegov otac. Trebalo je samo da bude malo strpljiv i ozdravio bi. Veoma bleda devojčica izađe iz senke pa ponudi da mu pomogne svojim kristalnim suzama, no Suže joj reče kako nema potrebe. Napokon je znao šta mu valja činiti. Trebalo mu je hrabrosti. Samo hrabrosti. Hrabrosti koje nikad nije imao. Nešto mu zamagli vid, nečiji nokti koji su grebali po podu, grč prenadražene utrobe. Onda se sve umiri, iščezavajući oko zahvalnog osmeha njegovog oca. Škot je gledao lekarevo telo sve dok neko nije pokucao na vrata. Onda se prenu iz obamrlosti, potisnuvši nalet gađenja. Otključa bravu i pusti unutra Ulfusa, pokazavši mu na truplo. Ovaj ga uhvati za gležnjeve pa ga odvuče na tepih, ostavljajući trag krvi izmešane s ostalim telesnim tečnostima. Astrolog je u međuvremenu prišao ormaru i otvorio tajni prolaz.
Ulfus umota u tepih posmrtne ostatke Sužea od Peti- -Ponta, bez imalo napora ga prebaci na rame pa se zaputi ka podzemnom hodniku i nestade u tmini. Škot zatvori tajni prolaz podsetivši sebe da ga što pre zazida, kao što je obećao Injaciju iz Toleda. Onda osmotri mrlju od sveže krvi na podu, pa pomisli kako će morati da pozove slugu da je očisti, pre no što Ulfus dovede devojčicu. Onda sede ispred kamina, gde se ispod daha sivog dima još crveneo pepeo ogrtača. Lovčevo ime prekriće tišina. Zauvek.
52. Injacio je još nije bio video, ali je znao da je lomača već spremna. Sluge su je podigle ispred zamka, na obodu prostrane čistine kojom su prolazila kola i konji. Otkrivanje Nimrodovog kulta nije mu pomoglo da se oslobodi optužbi, niti da pridobije Škotovu naklonost. Predali su ga straži iz palate i zatvorili po Fon Marburgovom naređenju intra arctos muros,32 u tamnici daleko skučenijoj i neudobnijoj od prethodne. Uzalud je bilo pozivati se na nevinost. Neizbežnost poraza polako mu se probijala kroz svest, sazrevala tokom poslednjih nekoliko dana. Uostalom, od samog početka je slutio da se upušta u borbu s nečim što prevazilazi njegove sposobnosti, i govorio je sebi da je zadovoljan što je bar Uberta spasao. No nije mogao da podnese pomisao da će skončati u plamenu, u patnji i poniženju. Prevelik je bio strah da bi ga potisnuo, ali nije mu zamaglio moć rasuđivanja. Trgovac je odmalena poznavao taj osećaj. Zato ga proguta kao crnu žuč. Poslednji put. Kad su se vrata ćelije otvorila, staviše mu lance pa ga povedoše pred sudije. Nije se opirao. Umoran je bio od borbe, umoran od traženja izlaza. Jasno je video ivice šahovske table, nepremostive međe koje ne može preći. Koračao je u pratnji stražara kroz mrežu sve prozračnijih i svetlijih hodnika sve dok se nije obreo u velikoj dvorani u kojoj se isticao dugačak pravougaoni sto. Za stolom je sedela šarolika grupa. Konrad fon Marburg sedeo je na sredini, Mikele Škot na levom kraju. Ostala petorica, svi sveštenici, zauzeli su preostala mesta. Injacio ih je posmatrao, desetak koraka udaljen od stola, ruku spuštenih uz telo, otežalih usled lanaca kojima su mu okovali zglobove. Nije delovao poraženo. Svestan zanimanja koje je izazvao, stajao je pravo, ponosnog pogleda. Život mogu da mu oduzmu, pomislio je, ali ne i ponos i snagu da čista srca gleda svoje neprijatelje. Konrad fon Marburg ga nehajno osmotri, pa dade znak pisaru
koji je sedeo levo od stola da zabeleži izjavu. – U ime Njegove svetosti pape Grgura IX, episkopa Katoličke crkve i sluge raba Božjih, dolepotpisani Konradus de Marburk, predicator verbi Dei,33 pod teretom dužnosti da istraži pošast jeresi, latio se, uz pomoć Božju, zadatka da ispita glavnog osumnjičenog za niz zlodela počinjenih u sprezi sa sledbenicima bogohulnog i nekromantskog kulta posvećenog jednom luciferijanskom trojstvu. – Sačeka da pisar zabeleži tu uobičajenu uvodnu izjavu, pa nastavi: – Došavši čak ovamo, na krajnju granicu Svetog rimskog carstva, dolepotpisani će sprovesti quaestio svim dozvoljenim sredstvima, isključivo zarad istine i pravde. Da bi se izbegli propusti i proceduralne greške, ispitivanje će se odvijati u prisustvu svedoka, Mikela Škota, carskog savetnika i Berarda di Kastanje, nadbiskupa Palerma – s uvažavanjem se nakloni vremešnom prelatu koji je sedeo pored njega – kao i u prisustvu četvorice monaha iz katedrale u Monrealu, čija će imena biti zabeležena ispod ove izjave. Trgovac sasluša ne odajući osećanja, i dok ga je grlo stezalo, posmatrao je pisara kako hitro beleži. Načas je jedini zvuk u dvorani bilo škripanje pera po pergamentu. Germanski sveštenik je uto zastao i osmotrio prisutne. – Pre no što počnem, dobro bi bilo da vašim uvaženim gospodstvima predočim činjenice, kako biste svi bili upoznati sa slučajem. Time ćemo izbeći nesporazume tokom ispitivanja – pa zadrža pogled na Škotu, kao da traži dopuštenje. – Izvolite, preuzvišeni oče – ravnodušno će astrolog – nastavite. Blesak nemira sevnu iz Ulfusovog pogleda. Adelizija ga je načas bila primetila, pre no što je nestao iz vidokruga njenih zamagljenih očiju. Nije mogla da zamisli šta je moglo da prestraši tako krupnog čoveka, ali da je makar i naslutila, njegov nemir bi preobrazila u smrtonosan otrov. Nimalo nije marila što se taj vitez stara o njoj, što ju je sakrio u pećinu i donosi joj hranu. On je ubica njene majke. Mrzela ga je i plašila ga se, toliko da nije
mogla da podnese njegovu blizinu. Srećom, u astrologovoj radnoj sobi, prepunoj tajanstvenih predmeta, mogla je da se udalji od njega. Sve joj je u toj odaji govorilo o Majklu, ulivajući joj sigurnost i mir. S njim joj je od prvog trenutka bilo prijatno, kao da ga oduvek poznaje. No nešto ju je, ipak, zbunjivalo. Taj uzdržan i brižan čovek koji je nosio ime arhanđela bio je povezan s ubistvom njene majke. Pri samoj pomisli na to poželela bi da pobegne, daleko od svega. – Zašto ste je ubili? – upita najednom, ne mogavši da potisne ozlojeđenost. Ulfus je stajao kraj prozora. Pogleda je iskosa, pomno izbegavajući njen direktan pogled. – Po naređenju – odvrati joj promuklim glasom. – Po čijem naređenju? Ulfus pokaza na sto sa šahovskom tablom, za kojim je malo pre toga sedeo Majkl. – Nije istina! – odvrati Adelizija, uzdrmana. Ulfus se ponovo okrete ka prozoru. – Nije istina! – ponovo uzviknu devojčica. Ulfus je više nije slušao, pogled mu je već bludeo po nekim drugim carstvima. Lice mu je ličilo na bezizraznu masku, a telo na nepomičnu gromadu. Ali kad su šarke zaškripale, trgnu se. Naglo se okrenu, pogleda uperenog u vrata. Odškrinuto krilo... Adelizija je nestala! Proklinjući sebe, odjuri da je nađe. Konrad fon Marburg je završio iznošenje činjenica, navevši zločine u Zeligenštatu, Parizu, Napulju i Salernu, koji su se dogodili četiri meseca ranije. Osim toga, u kratkim crtama je opisao rituale sramnog kulta povezanog s Homo Nigerom, poznatijem kao učenjak iz Toleda, za kojeg je saznao tokom svojih istraga. Majkl Škot je krišom posmatrao njegovo lice prožeto svetim gnevom, trudeći se da prikrije razdraženost i prezir. Taj prokleti sveštenik je pred sobom imao gotovo sve važne detalje, no ipak nije bio u stanju da sagleda lepotu
Nemrodovog kulta. Lovac predstavlja mistično nasleđe iz doba divova, zaveštanje poteklo u drevnoj Haldeji, oplemenjeno egipatskim, grčkim i istočnjačkim hermetičkim učenjima. Po tim učenjima, nebeska tela nisu samo beživotni obrisi koji tumaraju nebesima, već složen sistem simbola i prvobitnih sila koje određuju odnose između ljudi, prirode i Boga. Ne postoji istina tako iskonska niti tako tajanstven kult. A Nimrod je bio njegov prvi prvosveštenik. Činilo se da je jedino Injacio iz Toleda prozreo tu tajnu, ispoljivši zanimanje koje je daleko prevazilazilo njegovu potrebu da nađe spas. Škotu je još uvek pred očima bilo njegovo opčinjeno lice dok je posmatrao zvezde. Napokon je naišao na čoveka koji zna gde treba da gleda, pomisli u naletu sažaljenja. Bio je siguran da mu je taj trgovac u svemu dorastao. Eto zašto mu je objasnio sve što je ovaj želeo da sazna. No taj čovek mu je ujedno i neprijatelj. Uzdahnu pa ga pogleda kako se smelo isprsio ispred Germanina, ponosno ćuteći. Šteta što će takav čovek podleći sudbini zbog uskogrudosti jednog zanesenjaka. Iznenada, Konrad fon Marburg nastavi: – Ako niko među prisutnima nema primedbi – reče – prešao bih na ispitivanje. Niko nije nagovestio da želi bilo šta da kaže. Izveštaj je bio iscrpan i kristalno jasan. Ali pre no što je Germanin zaustio da se napokon obrati optuženom, prekinu ga usplahireno lupanje na vrata. Monasi iz Monreala iznenađeno se trgoše. Škot, međutim, skoči na noge pa pokaza dvojici stražara da otvore. Ulete paž, lica preobražena od neobičnog oduševljenja. – Onda? – upita astrolog, jednim pokretom prekinuvši Fon Marburgovo negodovanje. – Njegovo veličanstvo! – reče paž, kad je došao do daha. – Njegovo veličanstvo je stigao u Favaru! Adelizija je trčala kao bez duše hodnicima palate, ne gledajući kud ide. Nije istina!, urlala je u sebi. Nije mogla da poveruje kako je Majkl naredio da ubiju njenu majku. Zašto bi to učinio? On je blagorodan čovek, želeo je da je zaštiti.
Odjednom oseti da je neko prati pa primeti Ulfusa koji joj je bio za petama. Neće mu dopustiti da je uhvati. Potrča još brže, obuzeta zbrkanim osećanjima. Poželela je da ode odatle, da sve zaboravi. Brzo prođe ispod luka od porfira pa skrenu desno, pognute glave i stisnutih pesnica. Čula je samo šum svog disanja, dok su joj se misli sve mahnitije vrtložile u glavi. Odjednom nalete na nešto. Pade nauznak, leđima udarivši o pod. Pometena i obamrla, ipak se smesta podiže na kolena kako bi ponovo potrčala. Ali ispred nje se ukaza jedan vojnik. Injaciju su se mišići grčili, talasi osećanja preplavljivali su mu stomak i grudi. Pitao se da li bi dolazak njegovog veličanstva mogao da promeni njegov položaj, no nije mogao da zna da li će ga popraviti ili pogoršati. Za stolom ispred njega, više niko nije delovao ledeno odmereno. Škot je delovao krajnje uznemireno. Trgovac ga vide kako se obraća Fon Marburgu sa zahtevom da obustavi ispitivanje pa izlete iz dvorane u pratnji onog paža. Usledilo je dugo iščekivanje, tokom kojeg je Injacio i dalje stajao, pogledom odmeravajući snage s Germaninom. Konradovo držanje bilo je oličenje besprekorne vojničke discipline. Ukočen i nepomičan, Fon Marburg je strpljivo čekao da obavi svoju dužnost, kao da je prekid nastao usled neke beznačajne formalnosti. Jedino su mu crne dužice odavale teško prikrivanu srdžbu, zversku žudnju da uništi plen. Injcio se pravio da to ne primećuje, gajeći nadu da će dolazak Fridriha II bar odložiti suđenje. Ali nije se zavaravao. Njegovu smrt nije želeo samo Fon Marburg već i Škot. Astrolog bi sve učinio da ubrza njegovo smaknuće, ne bi li se oslobodio jedinog čoveka koji je mogao da ga raskrinka, ali i papinog izaslanika. Vrata se uto otvoriše, propustivši Škota. – Dobro – objavi astrolog, nedokučiv – s velikom radošću najavljujem dolazak njegovog veličanstva. Fridrih II je stigao u Palermo posle zadržavanja u Brindiziju i sad je ovde, u zamku Favara. Upravo sam se susreo s njim kako bih ga obavestio o
ovom suđenju, ali čini se da je njegovo veličanstvo već bilo upoznato s događajima, te je zahtevao da nam se pridruži, zajedno s uvaženim Tadeom iz Sese. Konrad fon Marburg poskoči. – Kako to da je već upoznat? Od koga je saznao? – Izgleda da je tokom iskrcavanja naleteo na još jednog osumnjičenog – objasni Škot, uputivši trgovcu pogled bremenit skrivenim značenjem. Injacio se sledio dok je slušao Germanina kako izgovara pitanje koje je i sam želeo da postavi: – Kakvog osumnjičenog? – Uberta Alvareza. U lancima su ga dovukli i postavili pored oca. Dugo je posmatrao sto koji se isticao u dvorani i ljude koji su sedeli s druge strane, zaustavivši pogled na Konradu fon Marburgu. Od Napulja ga nije video, posle smrti Alfana Imperata, ali istog trena ga obuzeše ozlojeđenost i prkos, kao da je od te kobne noći prošao samo jedan dan. Čim je primetio da je privukao njegovu pažnju, Uberto se netremice zagleda u njega tako prezrivo da se njegov pogled graničio s bestidnošću. Da se niste usudili!, pomisli. Da se niste usudili tako da me odmeravate, jer ja sam pošten čovek. Umalo da naglas izgovori te reči, no onda se uzdrža, pa se obrati ocu: – Hteo sam da te oslobodim – ojađeno reče. – Praznoglavče – prekori ga Injacio. Nije odvajao pogled od Germanina, kao da očekuje iznenadan napad. Čelo mu je bilo orošeno znojem, izbrazdano borama od besa i straha. Bes i strah kojima sam ja doprineo, pomisli Uberto. Otac je sve učinio da ga spase, a on je svojom nepromišljenošću prokockao tu žrtvu. – Izgleda – zajedljivo naglasi Fon Marburg, prenuvši ga iz misli – da nam valja podići još jednu lomaču. – Ne mora da znači, preuzvišeni – umeša se palermitanski biskup, ne shvativši žaoku. – Ako se dobro vežu jedan za drugog, dva čoveka mogu goreti na jednoj lomači. Monasi iz Monreala u po glasa zažamoriše, ali kad su čuli bat
koraka, istog trena zaćutaše. Koraci su odjekivali sve glasnije, sve dok Fridrih II nije ušao u dvoranu, okružen nekolicinom vitezova. Na sebi je imao elegantnu, ali jednostavnu odoru, čiji su detalji otkrivali njegovu sklonost ka arapskom stilu odevanja. Pored njega je koračao Tadeo iz Sese. Vitezovi narediše prisutnima da ustanu kako bi ukazali poštovanje caru. Jedino se Fon Marburg pobuni. – Nečuveno! – primeti, očiju iskolačenih kao da će mu izleteti iz očnih duplji. Tadeo iz Sese ga prezrivo odmeri. – Na kolena, fratre! – prosikta, kako bi ga doveo u red. – Pred vama je Fridrih II Hoenštaufen, Imperator Romanorum. – A ja sam izaslanik Njegove svetosti, Hristov predstavnik na Zemlji. – Konrad izazivački skoči na noge. – Stajati preda mnom isto je što i stajati pred pomenutim, prema tome... Fridrih II prođe pored njega ne udostojivši ga ni trunke pažnje. – Papa Grgur mora da je sišao s uma kad nam šalje svoje prezvitere da nam dodijavaju – pa pokretom ruke umiri vitezove. – Neka taj sveštenik slobodno sedne, ionako ne znamo šta bismo s njegovim uvažavanjem. – Sačeka da mu biskup ukaže poštovanje pa sede na sredinu stola s juristom s desne strane i astrologom s leve. Progutavši poniženje, Konrad zauze mesto pored starog Berarda od Kastanje, dok su monasi iz Monreala bili prinuđeni da stoje. Njegovo veličanstvo osmotri dvojicu optuženih, a zatim i Fon Marburga. – Preuzvišeni oče – obrati mu se – nadamo se da imate valjano opravdanje za ovaj upad. Možda vi i jeste papina produžena ruka, ali ova palata nije prikladno mesto za zasedanje crkvenog suda. – Bio sam primoran, veličanstvo – Povrativši samopouzdanje, Konrad grabljivim netrpeljivim pokretom pokaza na Injacija. – Ovaj mi je jednom već pobegao i svakako mu neću pružiti još jednu priliku.
– Nepromišljeni ste i neoprezni, dakle – podsmehnu mu se car. – Njegova svetost sve nesmotrenije bira svoje pse tragače. Germanin odmahnu glavom. – Bekstvo tog smutljivca ne može se pripisati mojim nesposobnostima. Taj je đavolski podmukao, sposoban da obmane i najrevnosnijeg istražitelja. Fridrih II je bio sumnjičav. – Mislite? Nama deluje kao sasvim običan čovek. – Nije tako, gospodine – umeša se Škot. – Preuzvišeni Konrad fon Marburg je ubeđen u ono što je upravo rekao i tvrdi kako nam to može pokazati bez ijedne senke sumnje. – Ne pre no što ispitam optuženog – naglasi Germanin. – Takva je procedura. Stoga, uz dopuštenje vašeg veličanstva... – Dopušteno vam je, ali budite kratki – reče vladar. – Da bismo udovoljili vašim hirovima, morali smo da odgodimo hitne obaveze. Za to zahvalite Tadeu iz Sese. Da me on nije posavetovao, došli bismo u iskušenje da vas otpravimo u Rim na leđima kakvog magarca. Konrad klimnu glavom u znak zahvalnosti, ali Uberto je jasno primetio zlurad osmeh koji mu je krivio lice. Fon Marburg ustade pa se isprsi, potom zaobiđe sto i stade pred optužene. – Jeste li vi Injacio Alvarez iz Toleda, trgovac relikvijama? – upita, metalnim glasom. – Jesam. – A ovo je vaš sin, Uberto Alvarez? – Jeste. – Potvrđujete li da ste se obreli u Napulju dana trinaestog aprila tekuće godine i da ste prodali lažne relikvije jednom božjem čoveku, kanoniku Alfanu Imperatu, iako vam je poznata zabrana koja je na snazi vezi s tom delatnošću? Pre no što je trgovac stigao da odgovori, Fridrih II udari pesnicom o sto, tako da je pero na njemu odskočilo. – Preuzvišeni! Niste valjda digli svu tu prašinu zbog beznačajnog slučaja trgovine lažnim relikvijama! – To je tek početak, veličanstvo – uveri ga Germanin
nadmeno. – Optužen je za jeres i nekromantiju. – Onda se obrati Injaciju: – Čekam vaš odgovor, gosparu. Injacio je zadržao hladnokrvnost. – Potvrđujem da sam se obreo u Napulju i da sam se pomenutog dana sastao s prečasnim Alfanom – reče, odmeravajući svaku reč. – Ali kao što sam već bio u prilici da vam objasnim, nismo se sastali radi prodaje nekakve relikvije. Pre bi se moglo reći... – Znam ja dobro o čemu se radi – ućutka ga Konrad. – Sam Alfano mi je pričao o tome, neka mu je pokoj duši, pre no što je postao žrtva vašeg napada. Zar nije tako? – Sećanje vas vara, preuzvišeni – odvrati trgovac. – Kad je kanonik Alfano napadnut na svega nekoliko koraka od Katedrale Santa Restituta, ja sam još bio zatvoren u Zamku na moru, po vašem naređenju. To ubistvo svakako nisam mogao ja počiniti. Fon Marburg kao da mu je bio zahvalan na tom pojašnjenju. – Tačno, počinio ga je vaš sin, u vaše ime. – Prekrsti ruke na grudima. – Svojim očima sam ga video. Osetivši se prozvanim, Uberto iskorači. – Ono što ste vi videli – kivno reče – bio je moj pokušaj da spasem Alfanu život. Nažalost, u tome nisam uspeo, ali nisam ga ja ubio. Da ste stigli samo malo ranije, primetili biste ubicu kako beži... – Vi da ćutite! – prosikta Germanin. – Još niste prozvani. – Ipak – umeša se Tadeo iz Sese – ne možemo se oglušiti o tu primedbu. Istine radi, pozvao bih Alvarezovog sina da nastavi. Uberto zahvalno pogleda juristu, pa se obrati prisutnima: – Naumio sam bio da ubedim Alfana da se zauzme za mog oca, kojeg je Fon Marburg nepravedno zatočio. S tom namerom sam otišao u Katedralu Sante Restitute i razgovarao sam s njim ispred crkve, posle večernje službe. Tada se pojavio istinski krivac. Jedan vitez. – Brzo pogleda u Injacija, pa u Škota, koji je odjednom prebledeo. Zapita se da li dogovor s astrologom i dalje važi, no kako nije bio siguran, odluči da ga ne umeša u slučaj. – Vitez za kojeg ne znam ni ko je ni odakle je došao, kao što su mi nepoznati i motivi njegovog zlodela – naglasi. – Ipak, reč je o istom čoveku koji je ubio Gebearda fon Kverfurta u napuljskim
katakombama, pred mojim ocem i Alfanom. – Pod uslovom da govorite istinu – nadoveza se Tadeo – da li biste mogli pozvati pred sud nekoga ko bi potvrdio da taj vitez uistinu postoji? – Sužea od Peti-Ponta – reče mladić, obuzet nadom. – Poverio mi je da ga je video u Parizu. – Suže od Peti-Ponta je nestao – brže-bolje se umeša Škot – posle požara u palati. – Sa žaljenjem pogleda u juristu, pa u germanskog sveštenika. – Sasvim je izvesno da ga je, kad je pokušao da pobegne, progutala vatrena stihija. – Kao i još jednog svedoka – ljutito dodade Konrad. – Jevrejina okulistu – istaknu astrolog, kao odgovor na upitan pogleda Fridriha II. Monarh klimnu glavom, sve pometeniji. – Pravi pomor – primeti biskup Palerma, izvivši sede obrve. – Do kojeg svakako nije slučajno došlo – primeti Konrad, ponovo uzevši reč. – Požar je buknuo upravo u odaji u kojoj je bio zatvoren ovaj čovek. – Pokaza na Injacija, pa ga upita: – Zar niste upravo vi bili vinovnik tog meteža? – Priznajem da sam pokušao da pobegnem – odgovori trgovac – ali nisam nameravao nikome da naudim. – Ipak, ti ljudi su izgubili život – nepopustljivo će Fon Marburg. – I gle čuda, njih dvojica su jedini mogli da svedoče protiv vas. – To su vaša nagađanja. – Videćemo – odvrati Germanin, pa se piskavim glasom obrati prisutnima: – Šta je bilo zajedničko Alfanu Imperatu, Sužeu od Peti-Ponta i Benvenutu Grafeu, kao i svim ostalim nesrećnim žrtvama u ovom slučaju? Ja ću vam reći, gospodo! Svi su oni bili povezani s učenjakom iz Toleda, poznatijem kao Homo Niger! A on je... – Nemate dokaza za to! – umeša se Uberto, ne dozvolivši mu da završi. – Nijedan od trojice pomenutih nije imao tetovaže! Konrad potisnu poriv da ga rastrgne, pa se iskezi kao šakal. – O, vrlo dobro! Tetovaže! Umalo da zaboravim. – Pa se s još većom
žestinom obrati posmatračima: – Vaša uvažena gospodstva možebiti ne znaju da sledbenici učenjaka iz Toleda kao znak raspoznavanja imaju tetovaže na desnoj ruci, kao Frigijci, sledbenici Sabazija. Obratite pažnju! Ovde nije reč o bilo kakvoj zajednici, u pitanju je Luciferianum secta, koja se poput zaraze širi po celom Svetom rimskom carstvu. Njihov kult toliko je gnusan, da ne zaslužuju ničiji oproštaj. A sve je to nastalo na osnovu učenja samo jednog čoveka. Učenjaka kojeg, bez ikakve sumnje, prepoznajem u hispanskom trgovcu koji stoji pred nama! Injacio mu ne uzvrati, već se ogorčeno zagleda u Fridriha II. – Nagađanja, vaše veličanstvo. – Ali nije mogao da izbegne Germaninov dijalektički bič kad se ovaj u skoku ustremio na njega. – Zar niste prepoznali nekromantske znake u odajama Gebearda fon Kverfurta? – upita ga Fon Marburg. – Izneo sam pretpostavke u vezi s tim – reče trgovac – ali... – I zar mi niste tada govorili o magiji, prizivanju i okultnoj filozofiji? – Tražili ste moje mišljenje o tome i ja sam vam ga predočio. Konrad zaškrguta zubima, kao da se sprema da ga ugrize. – I mene ste pokušali da izopačite, zar ne? Hteli ste da me uvedete u svoja gnusna učenja! – Ne čekajući odgovor, raširi ruke preobrazivši se u raspeće što je podrhtavalo od opsednutosti. – Ali ja sam umeo da prepoznam gnusobu tamo gde se ugnezdila! Kažite mi sad, gosparu Injacio, ili bi trebalo da vas nazivam učenjakom... Kažite! Hoćete li da nam otkrijete pravu prirodu tajanstvenog viteza koji se tokom proteklih meseci pojavio u Napulju, Salernu, pa čak i u Parizu? Trgovčevo lice je bilo napeto i obliveno znojem. Pogled mu načas odluta do Škota, no onda se vrati tužiocu. I dalje se nadao da će spasti Uberta i s tim ciljem pokuša da se izbori za astrologovo saučesništvo. – Ni ja ni moj sin nemamo ništa s tim vitezom, ko god da je on. Što je dovoljno, budući da vi niste u stanju da dokažete suprotno.
– Jeste li sigurni? – podrugljivo će Fon Marburg. – Ja sam, međutim, uveren da ste vi i vaš sin imali udela u ubistvu najmanje troje sledbenika Homo Nigera. Gebearda fon Kverfurta, Alfana Imperata i Remigarde od Akvanegre. Svi troje su podlegli u plamenu koji im je spržio meso... Usuđujete se da mi protivrečite? – Naglo se okrenu ka caru. – Kakva je to drskost, veličanstvo! – pa ponovo ka Injaciju, koji je tvrdoglavo ćutao. – Ne treba meni vaš odgovor! Slobodno zadržite za sebe svoje laži, ali recite nam nešto o smrtonosnom plamenu. Svakako nije od ovoga sveta, jesam li u pravu? Pretpostavljam da potiču od nekog paklenog lovca ili kakvog drugog zlog duha. Zacelo ste ih prizvali zahvaljujući onim magičnim krugovima čiju prirodu tako temeljno poznajete! Trgovac zavrte glavom, preplavljen prezirom prema tom besmislenom trabunjanju. – Preuzvišeni oče – reče – kad biste svoju ostrašćenost podredili oštroumlju, shvatili biste da ta ubistva nisu posledica nikakvih čini, već plamenih projektila. Te naprave su, priznajem, bez sumnje nenadmašne, no ipak su delo čoveka od krvi i mesa. – Čim je to izgovorio, shvatio je da je ko zna koji put upao u zamku. – Još jednom pokazujete da vam nema premca u obaveštenosti – odvrati Konrad, pa se okrenu ka Tadeu iz Sese. – Zar ovo nije priznanje krivice? Osetivši se prozvanim, jurista slegnu ramenima. – Ne bih znao da vam kažem, oče. Umešanost optuženih je očigledna, kao što je očigledan i nedostatak dokaza koji ih terete. Zato se izvinjavam što ću u vezi s optužbom za jeres potražiti mišljenje njegove ekselencije biskupa. Uvučen u raspravu, Berardo di Kastanja načini neodređen gest. Kao da mu je poodmakla starost oslabila pažnju, no nije ga sprečila da uzme reč: – Nije mi dopušteno da se izjašnjavam in spiritualibus,34 budući da do ovog trenutka nije rečeno ništa određeno o toj luciferijanskoj sekti. Ja za nju dosad nisam čuo, a puko pominjanje Homo Nigera nije dovoljno kako bi se shvatilo o čemu je zaista reč.
– Da bih vam razjasnio, ekselencijo – odvrati Konrad – reći ću vam da je ta sekta posvećena bogohulnom trojstvu koje postavljaju ispred istinske vere. Trojstvo za koje tvrde da je najdrevnije, blateći time tajnu Oca, Sina i Svetoga duha! Više o tome ni sam ne znam, ako se izuzmu zagonetni crteži na podu i kult jednog neobičnog ogrtača, za koji sam saznao tokom ispitivanja. Biskup Palerma pokaza da je razumeo, iako nije skrivao podozrenje. – Ipak, jeste li ikad zatekli optužene na delu, to jest, tokom izvođenja rituala koje ste opisali? – Nisam, vaša milosti. Berardo di Kastanja se obrati trgovcu: – A vi, gosparu, imate li, možda, ogrtač koji je pomenuo preuzvišeni Fon Marburg? Injacio mu se zbunjeno osmehnu. – Osim ovog na sebi, drugih ogrtača nemam – pa teatralno zadiže skute, izmamivši smejuljenje onih koji su sedeli ispred njega. – Ipak – Konrad je bio sve ratoborniji – ne može se prenebregnuti da je ovaj čovek došao čak ovamo... U samo središte carskog dvora. – Pogleda u trgovca. – Priznajte! I ovde ste hteli da posejete seme jeresi? – Ni govora – prostodušno će Hispanac, ponovo izazvavši opšti smeh. – U Palermo sam došao kako bih zamolio cara za milost i da bih stavio tačku na ovaj groteskni nesporazum. – Što bi se reklo – umeša se Fridrih II, gotovo likujući – niste isterali mečku iz rupe. Ali Fon Marburg svakako nije delovao poraženo. – Nije rečeno, veličanstvo. – Osmotri trgovca s mešavinom gneva i uzbuđenja. – Još nismo pristupili mučenju – pa se u potrazi za krvnikom okrenu ka stražarima raspoređenim na vratima i među njima ugleda jednog kako maše rukom ne bi li privukao njegovu pažnju. Jedan od vojnika kojeg je doveo sa sobom iz Zamka na moru. Konrad iza njegovih leđa primeti nekoga, pa kad ju je prepoznao, nešto mu sinu. Stade da maše rukama ispred sebe, kao da povlači ono što je upravo rekao, a onda spoji dlanove pa reče: – Molim vas da načas prekinemo – reče, unapred se
naslađujući narednim napadom. – Hteo bih da se osamim i usredsredim, da zatražim savet od Gospoda. I ne čekajući dopuštenje, izađe iz dvorane pa se upusti u razgovor s onim vojnikom. Kad su ga ponovo doveli pred Fon Marburga, Injacija sačeka potpuno neočekivan prizor. Germanin je ušao u društvu jedne devojčice. Držao ju je za ruku, vukući je kao jogunastu mazgu, sve dok nije stigao pred članove sudskog veća. – Ali, to je Adelizija... – zabrinuto promrmlja Uberto. – Otkud ona ovde? Injacio odmahnu glavom, jednako iznenađen. One noći, pre no što ga je Škot predao stražarima iz palate, razgovarao je s njim o devojčici, uputivši ga u tužnu Remigardinu tajnu. Kad je shvatio da ima kćer, astrolog je bio gotovo ganut i mnogo se ražalostio zbog njenih nedaća. Postaraću se za nju – bile su njegove poslednje reči te večeri. Injacio u to nije sumnjao, jer je tada pred sobom video čoveka sasvim drugačijeg od prepredenog protivnika koji mu je ulivao strah u kosti. Mikele Škot je, rođen pod znakom Merkura, umeo da bude koliko nemilosrdan, toliko i zaštitnički nastrojen. Zato je trgovac do ovog trenutka i verovao da je Adelizija bezbedna, pod Ulfusovim okriljem... Otkud ona sad u Fon Marburgovim kandžama? Astrolog kao da je postavio isto uznemirujuće pitanje. Sve bleđi, razdraženo je stezao naslone za ruke, boreći se protiv poriva da skoči na noge. – Preuzvišeni oče, zašto ste nam doveli tu devojčicu? – ogorčeno upita. Iako se trudio to da sakrije, zacelo je bio van sebe od besa i straha. Germanin ga je nadigrao. Sve ih je nadigrao. Konrad nehajno izvi obrve. – Jedan moj vojnik ju je našao kako trči hodnicima palate. – I onda? – nastavi astrolog. – Ovo nije mesto za decu. Adelizija ga pogleda kao da ga preklinje. Delovala je previše uplašeno da bi progovorila, ali zurila je netremice u njega kao da joj je on jedina slamka spasa.
– Varate se, gosparu, ona nije obična devojčica – objavi Germanin vrlo glasno. – To je kći jedne sledbenice Injacija iz Toleda, vračare Remigarde od Akvanegre, koja je ubijena iste noći kad je Hispanac pobegao iz Salerna. – Onda izazivački pogleda trgovca. – Gosparu Alvareze, jel’ i ovo neki nesporazum? – Remigarda od Akvanegre nije bila vračara, već isceliteljka – reče Injacio, naslutivši sveštenikove skrivene namere. – Prvi put sam je video tek pre nekoliko dana, a otišao sam bio u njenu kuću samo da bih je upozorio na predstojeću opasnost, ali moj trud je bio uzaludan. I nju je ubio onaj isti vitez... – Opet vi o vitezu! – prasnu Germanin. – Krijete se iza bezvrednih argumenata, laži i praznoslovlja... Ja, međutim, napokon mogu da iznesem neosporan dokaz vaših demonskih moći! – Povuče Adeliziju preda se tako okrutno da je devojčica vrisnula. – Ova curica, iako je još dete, već je zaražena vašim zlom – pa slobodnom rukom pokaza prisutnima neki sitan predmet s beličastim odsjajem. – Vidite li ovaj kamenčić, uvažena gospodo? Da li ga svi vidite? E pa, dobro, to nije nastalo kao bilo koji drugi kamen! To je iz vradžbine proizašlo, nastalo u očima ove nesrećne devojčice! – Gospode na nebesima! – uzviknu biskup Palerma, pogledavši odjednom optuženog s loše prikrivenom netrpeljivošću. – Gosparu Injacio, kako objašnjavate ovo... izopačenje? – Kao bolest, ekselencijo – odgovori trgovac, svestan da se uzalud trudi. I sam bezmalo nije verovao da je Adelizijin poremećaj posledica prirodnih uzroka, pa kako bi onda u to poverovali ljudi koju u svemu vide đavolju rabotu. – Kao retko i teško oboljenje – ponovi. Stari prelat se nagnu preko stola. – Možete li da budete malo precizniji? Ne mogavši da ponudi iscrpnije objašnjenje, Injacio zaćuta. On nije medikus, i premda je učen čovek, nije znao ništa o očnim bolestima. Da je bar Benvenuto Grafeo tu... – Pretpostavljam da je reč o boljci sličnoj kamenoj bolesti –
objasni Škot, izvukavši ga iz neprilike. Strahovao je za Adeliziju, pošto je procenio njen položaj i nadao se da će je tom upadicom osloboditi sumnje. Da sukob između trgovca i germanskog sveštenika nije privukao opštu pažnju, svako bi primetio njegov trud da prikrije osećanja. – Profesore! – dreknu Fon Marburg. – Poričete delo Nečastivog iako je toliko očigledno? Astrolog pokri lice tobože zamišljen, posmatrajući devojčicu koja se i dalje opirala, zureći u njega. – Majkle... – obrati mu se Adelizija plačnim glasom, privukavši sumnjičav pogled svog mučitelja. Injacio se uplaši da bi Germanin mogao da nasluti njihov odnos. – Kažite mi, preuzvišeni – naglo uzviknu, kako bi ga sprečio da se posveti zaključivanju. – Po vašoj proceni, kakva sudbina očekuje devojčicu? – Egzorcizam – odvrati Konrad – kako bismo je očistili od izopačenja. – No ako i posle toga bude stvarala kristalne suze? – Vatra. Trgovac klimnu glavom, značajno pogledavši u Škota. Kocka je bačena, pomisli. Da je Injacio bio cinik, neosetljiv prema patnjama bližnjih, s nekoliko reči je mogao da preokrene okolnosti u svoju korist. Dovoljno bi bilo da otkrije odnos između Adelizije i astrologa, potežući Remigardinu sentimentalnu vezu s njim, kao i Ulfusovu poslušnost, pa da spase i sebe i Uberta. Konrad je ostrašćen, ali njegov nagon lovačkog psa ne bi ga izneverio i ubrzo bi nanjušio mrežu koju je Škot ispleo oko sebe. Povrh svega, astrolog je bio previše uzdrman da bi još dugo mogao da nastavi s tom komedijom. Ne bi bilo teško navesti ga da prizna... Ali šta bi se u tom slučaju dogodilo Adeliziji? Pri pomisli na to krhko stvorenje u rukama nekog krvnika, Injacija podiđe jeza. – Devojčica je nevina – nagonski reče. – Pustite je, sve ću priznati. Uberto ga ganuto pogleda. Zacelo je shvatio i saglasio se. Konrad fon Marburg zadrhta opijen pobedom pa naglo pusti
Adeliziju, koja pade na pod. – Potvrđujete, dakle, moje optužbe? – Ja sam jedini krivac – uzviknu trgovac, fizički i duhovno iscrpljen. – Neka se zabeleži! – odmah naredi sveštenik, ne odvajajući pogled od Injacija. – Dakle, gosparu, priznajete da ste vi učenjak iz Toleda? – Nije mi poznato da me tako zovu – odvrati Injacio – no istini za volju, i te kako znam da predstavljam sve ono što vi istinski mrzite. Fon Marburg se dugim koracima zaputi ka njemu, pa mu se unese u lice, zapahnuvši ga gorkim dahom. – A vaš sin? Optuženi izdrža njegov pogled. – On je bio prisiljen da me posluša, protiv svoje volje. Nevin je, kao i devojčica. – Ali on je vaš sin... – istaknu sveštenik nepoverljivo. – Ja sam jedini krivac! – uzviknu Injacio, nateravši ga da uzmakne. – Ovo se tiče samo vas i mene, zar ne? Prokleti da ste, ja sam jedini krivac! – To ne mogu da dopustim. – Konrad zaškrguta zubima pod naletom silovitih emocija. – Uberto Alvarez neće izbeći pravednu kaznu. – Ja kažem da hoće, ako mu naredite da klekne i poljubi krst! – Trgovac nije popuštao, iako je sve u njemu žudelo da se povuče i optuži Škota. Ali nije mogao da prepusti Adeliziju tako okrutnoj sudbini. Kako bi živeo sa saznanjem da je jedno dete poslao na lomaču? Pade na kolena, preplavljen neizrecivim strahom kakav nikad dotad nije osetio. Uprkos strahu, smogao je snage da moli svog tužioca. – Preklinjem vas, preuzvišeni! Moj sin je posvećeni hrišćanin. Ako mu pružite priliku, tražiće oprost od Hrista Spasitelja i Svete rimske crkve... i biće spasen! Fon Marburg se nadneo nad njega, tamna i neumoljiva prilika. – A vi niste spremni to da učinite? – Ne, ja neću. – Injacio podiže glavu, oličenje bola. – Zato što vi žudite da nađete žrtvu i nećete se smiriti dok je se ne dokopate. Ja sam onaj kojeg tražite. Ja sam krivac. – Reklo bi se – oglasi se biskup, ušančen iza stola – da
optuženi odbija poslednju priliku za iskupljenje. – Amin – presudi Konrad. – Na lomaču s njim. – Ne tako brzo. – Reči Mikela Škota nateraše ih da se okrenu. – Ako se njihova gospodstva slažu, etičke norme nam nalažu da postupimo savesno. – Pogleda u Fridriha II, pa u Tadeja iz Sese. – S obzirom na potpuni nedostatak dokaza, ne može se isključiti mogućnost da se Injacio iz Toleda žrtvuje kako bi zaštitio dvoje nevinih, mladića i devojčicu. U tom slučaju, njegovo držanje se ne bi moglo pripisati nekom nepopravljivom nekromantu, već čoveku veoma plemenite duše. – Priznao je! – zareža Fon Marburg, u strahu da će mu oteti plen. – Priznao je krivicu! – Priznao je i da nije učenjak iz Toleda – primeti jurista, zamolivši ga da se smiri. – Pa šta? – Germanin je upitno pogledao svakoga ko je sedeo za stolom. – Šta je valjanije od priznanja krivice? Monasi iz Monreala stadoše da se došaptavaju, dok je većina ostalih pogledala u astrologa. I zaista, upravo je on našao rešenje. – Predlažem da Injacija iz Toleda podvrgnemo božjem sudu pomoću vatre – reče, gotovo bezazleno. – Neka vatra odluči da li će biti osuđen ili spasen, u skladu s Božjom voljom. Niko se nije usprotivio. Kameni mangal ličio je na štit kakvog drevnog božanstva poniklog u dubinama nekog vulkana. Položen na fini metalni tronožac, bio je obrubljen neobičnim reljefom. Doneli su ga iz radne sobe Mikela Škota. Injacio pomisli kako se astrolog zacelo veoma zabavio pri pomisli kako će mu dosuti soli na ranu. Naravno, niko nije očekivao da će ga božanska milost zaštititi, kao što bi, poslovično, trebalo da zaštiti pravedne, ali nazad nije mogao. I dok mu je strah kidao utrobu, zavrnuo je rukav na desnoj ruci, koju je potom primakao mangalu. – Nemoj! – doviknu mu Uberto. – Poreci. – Lice mu se iskrivilo od suza i gneva, ali Injacio je na njemu video samo beskrajnu ljubav. Ljubav sina kojeg još nije sasvim upoznao, sina koji je
uvek bio uz njega, mada nije odobravao njegove odluke. Uberto je ono čime se najviše ponosio, iako je bio potpuno drugačiji od njega. Ispravan čovek. Čovek koji će biti bolji otac od njega. Pokuša da mu uputi ohrabrujuć osmeh, a onda kivno pogleda Škota. Stisnu šaku u pesnicu pa je prinese plamenu praćen pogledima svedoka. Vatreni jezici obaviše mu se oko prstiju, zglavaka i nadlanice. Trgovac se zapita šta se događa. Obuzet neopisivim čuđenjem, gurnu ruku još malo napred, izloživši vatri zglob, a onda i celu podlakticu. I dalje mu nije bilo jasno. Prepoznao je čuđenje i na licima svih onih koji su prisustvovali tom prizoru. Osećao je blago peckanje, video je kako mu se malje na ruci uvijaju na koži, izgarajući malo-pomalo... Ali bol nije osećao. Koža mu nije izgorela! Ostade tako skamenjen, obuzet nevericom, okružen opštim zaprepašćenjem, sve dok njegovo veličanstvo Fridrih II ne ustade sa svoje stolice pa pljesnu rukama, očaran tim čudesnim događajem. – Božja volja se oglasila kroz vatru – uzviknu uzbuđeno. – Nevin je! Konrad fon Marburg je otvorenih usta zurio u ruku Injacija iz Toleda, opkoljenu plamenom, ali neozleđenu. – Nemoguće... – promrmlja, pometen. – Bože moj, to nije moguće... Prenu se iz smušenosti kad je odjeknuo astrologov glas: – Možete da sklonite ruku s mangala, gosparu. Trgovac povuče ruku, pogleda prikovanog za taj plamen koji je goreo, ali nije pržio. Zar je moguće da je to delo božje volje? Ponovo ga obuze umor i on se zatetura. Pomisli kako će se sručiti na pod, no onda ga pridržaše dve snažne ruke. Bio je to Uberto. Ljudi su se okupljali oko njega. Činilo mu se da ih je mnogo više od desetorice članova saveta koji su prosuđivali njegovu krivicu. Onda začu Fon Marburgov glas. Ugleda ga kako se probija između okupljenih, pa se zaustavlja ispred njega,
dobroćudno ga gledajući. Kao da je uklonio i poslednji trag netrpeljivosti. – Kako bi optužba bila konačno povučena – reče germanski sveštenik – optuženi mora da poljubi krst. – I s tim rečima skinu metalno raspeće koje je nosio oko vrata, pa ga prinese Injaciovom licu. Kad se primakao da mu udovolji, Injacio opazi iznenadni blesak i shvati da to nije obično raspeće... U njemu se krio bodež! Ustuknu kako bi zaštitio vrat. Konrad se ustremi na njega, mašući krstolikim bodežom. – Doći ću vam glave! – uzviknu s bezumnim gnevom, pa laktom udari jednog monaha koji je pokušao da ga zaustavi. – Doći ću vam glave, prokletniče! Sečivo sevnu u vazduhu. U poslednjem trenutku dva stražara dograbiše sveštenika pristiglog iz hladnoće i tmine i na silu ga odvukoše iz dvorane. Njegovi gnevni krici odjekivali su odajama palate.
Epilog Već su odvezivali užad na lađi, ali Uberto je oklevao da se ukrca. Bilo je nečeg neizgovorenog u njegovom pogledu. Nečega čemu je samo delimično mogao da dā oduška rečima. – I dalje mi ne ide u glavu – uzdahnu, potresen – kako je moguće da taj plamen... Injacio mu se zagonetno osmehnu. Mnogo toga je želeo da mu kaže, a taj čudesan događaj kojem su prisustvovali svakako je spadao u ona lakša priznanja. – Nije to bilo nikakvo čudo, već dovitljivost Mikela Škota – otkri mu. – Na svojim putovanjima, taj čovek je prodro u najnerasvetljenije tajne ljudskoga znanja. Ulfusovo koplje, na primer, plod je eksperimenata s pirotehničkim prahom. Priznao mi je da ga je napravio po ugledu na slične naprave koje se koriste na Dalekom istoku... Ali to nije ništa u poređenju s njegovim mangalom! – Injacio podiže ruke, naglašavajući svoje reči. – Jesi li ikad čuo za legendarnu jerusalimsku „svetu vatru”? Priča se da u Crkvi Svetog groba gore baklje koje ne prže! Vekovima o tome svedoče crkveni oci, pa čak i krstaši... E pa, Škot je otkrio tajnu „svete vatre” i uspeo je da je napravi. Uberto klimnu glavom, gotovo ne verujući. – Astrolog ti je otkrio i zašto ti je pomogao? – Nije – odvrati trgovac. – Pretpostavljam da je to učinio zarad Adelizije. Možda se plašio da se Konrad neće zadovoljiti samo mojim pogubljenjem... Kako god bilo, ne isključujem mogućnost da je posumnjao u moju dobronamernost. Možebiti da je pomislio kako ću, suočen s lomačom, poreći priznanje i optužiti njega kako bih se spasao. Mislim da zapravo nije bio tako siguran da će se lako izvući. Njegov položaj je bio neizvesniji no što ga je on prikazao. – Slažem se. Kako bi se, u suprotnom, objasnila njegova drastična odluka da ukloni svoje nekadašnje sledbenike, jednog po jednog, uključujući i Remigardu. Injacio nije bio sasvim ubeđen u to. Zatajio je od sina svoje
pretpostavke o Sužeovom i Grafeovom nestanku, jer nije mogao da ih dokaže, no bio je uveren da astrologova okrutnost prevazilazi čak i Fon Marburgovu. – Škotu je svakako jasno da će morati da porekne stavove koje Crkva osuđuje, kao i da bi ga njegove teorije o astrologiji daleko skuplje koštale. Ne računajući pritom posledice careve umešanosti... Ipak – nastavi, pokazavši sinu da pođe za njim ka lađi – podozrevam da je Nimrodov kult daleko rasprostranjeniji no što možemo da zamislimo. Škot je tokom svojih putovanja sigurno ostavio mnogo tragova iza sebe. Možebiti da ni onaj Lovčev ogrtač nije jedini, a možda ni najopasniji. Uberto se načas zagleda u ustalasano more iza doka, a onda se okrenu ka ocu, ogorčen. – Kako možeš da živiš prepušten na milost i nemilost takvom čoveku? Trgovac slegnu ramenima. – Nemam izbora, rekao sam ti. Nikad nam ne bi obojici dopustio da odemo – odvrati, pa rečitim pokretom pokaza na Ulfusa, kao od brega odvaljenog, koji ga je čekao dvadesetak koraka dalje. – Drugim rečima, držaće te kao taoca kako bi bio siguran da ja nikome neću otkriti njegove tajne. Trgovac odmahnu glavom, pa bodro reče: – Ne žalosti se, sine! Mikele Škot nema nikakvog interesa da me ubije. Naprotiv, treba mu čovek koji mu je dorastao, koji će mu pomoći da nastavi svoja proučavanja, ali i da ga podrži u zamršenim dvorskim spletkama. Carski dvor može da bude opasno mesto bez valjanih saveznika, a Ulfusova snaga svakako nije dovoljno jemstvo za njegovu bezbednost. – To znači da te želi za saveznika – reče Uberto, primetno iznenađen. Načas se zamisli, pa klimnu glavom. – Kad bolje razmislim, sećam se kako te je posmatrao tokom našeg prvog razgovora... Sad možda razumem i zašto je odlučio da te spase od Fon Marburga. Od prvog trenutka te je cenio! Na pomen Konrada fon Marburga, trgovca podiđe jeza. – Taj Germanin! Do poslednjeg trenutka nije odustao, čak ni pred dokazom božjeg suda! – uzviknu. – Kad sam ugledao njegov
bodež, na tren sam se setio nečega što se davno dogodilo... – Krstoliki bodež. – Uberto je prozreo njegove misli. – Kao onaj koji su koristili plaćenici iz Sent-Vema! Misliš da Konrad pripada tom tajnom sudu? – Sent-Vem je udruženje poteklo u Germaniji, prema tome, ne isključujem tu mogućnost – odvrati Injacio, pa se smrknu kad se setio šta je sve pretrpeo te davne godine zbog Tajnog suda. – Ali ne bih mogao da dokažem da je Fon Marburg umešan u njihov rad... Kako god bilo, taj prokletnik je već otputovao u Majnc, podvijena repa. – Posle poraza koji je doživeo, pretpostavljam da će se zaustaviti u Rimu da se požali pontifeksu – reče Uberto, gledajući lađu koja će ga vratiti u Španiju. Lice mu se razneži pri pomisli na Mojru i Sanču. – A ti... Ti ćeš se vratiti onome što ti je bilo suđeno još od vremena školovanja u Toledu. Od vremena Gerarda iz Kremone. Bićeš jedan od učenjaka na Dvoru Čudesa! Otac ga uhvati za ruke, pa savlada nelagodu i zagrli ga. – Ali biću daleko od Toleda... Od vas! Mladiću se steglo srce od tih reči. – A moja majka... Šta da joj kažem? Kako da se pomiri s ponovnom razdvojenošću? Injacio pognu glavu kako bi sakrio suze, pa mu pruži mali svitak od pergamenta. Uberto ga odmeri u ruci, kao da pokušava da pogodi šta u njemu piše. Trgovac nasluti o čemu njegov sin razmišlja pa se osmehnu. – To je obećanje – tiho reče. Otprati ga preko doka, poslednji put ga zagrli pa se oprosti od njega, gledajući ga zatim kako se ukrcava u veliku galiju. Onda je posmatrao lađu kako isplovljava ka pučini i pratio ju je pogledom sve dok nije iščezla na obzorju, tamo gde je more zapljuskivalo vedro nebo. I načas zavara bol zamišljajući kako lebdi ispod tog plavog svetlucavog svoda, koji se prostirao mnogo dalje od ruba sveta.
Napomena autora (Istorija, roman, lavirint) Dok sam sređivao beleške koje su mi pomogle u pisanju ovog romana, osetio sam potrebu da rasvetlim značajne elemente Lavirinta na kraju sveta. Uistinu je reč o lavirintu, bar u dokumentarnom smislu, budući da se na ovim stranicama pojavljuju mnogi neobični detalji, mada potpuno objašnjivi, počevši od naslova. Latinska reč mundus, u značenju vasione, pominje se u jednoj tvrdnji Svetog Avgustina: firmamentum unde corporeus incipit mundus (De Genesi ad litteram, V.14), po kojoj je nebeski svod početak i kraj materijalnog sveta. Naime, drevna astronomija tumači nebeski svod kao kristalnu loptu na samim rubovima kosmičkog sistema, nepomičnu pozadinu nepokretnih zvezda. Kao u zodijaku. Ako pažnju preusmerimo s nebeskih tela na ville lumière,35 ne možemo zanemariti tragičan sukob između Aristotelovog učenja i teologije koji je u XIII veku izbio u Studijumu u Parizu. Još 1210. godine, kad su u krugovima obrazovanih ljudi već uveliko kružili latinski prevodi Aristotelovih dela, regionalni sinod osudio je njegova učenja, kao i filozofiju prirode i komentare takvih tekstova. Suže od Peti-Ponta samo je jedan primer među mnogim predavačima koji su zbog te cenzure morali da odustanu od svoje profesije. S druge strane, on ovaploćuje duh profesora poniklih u čuvenoj Školi u Peti-Pontu koji su se, po mišljenju nekih učenjaka, otisnuli u Salerno u potrazi za novim tekstovima koje će prevoditi i komentarisati. Ali kao što to obično biva, likovi iz romana daleko su obrazovaniji od onih koji su ih stvorili. Osim što je bio sposoban lekar, Suže se mogao pohvaliti i poznavanjem principa Aristotelove fiziognomike, koja omogućava tumačenje duševnih osobina ljudi na osnovu njihovih telesnih karakteristika, kao i poznavanjem dobrog dela srednjovekovnih zbirki lekovitog kamenja navedenog u ovom romanu.
Što se tiče tragičnih događaja u Parizu na Čisti utorak 1229, jedini raspoloživ izvor je Historia Maior Matea iz Pariza, u kojoj se pominje incident u gostionici u četvrti Sent- -Marsel. U tom smislu opisuje se sukob između grupe studenata i gostioničara, koji je izbio zbog računa i sutradan se izrodio u nerede (i uništavanje gostionice) u centru grada. Paroh pomenute četvrti obavestio je o tome biskupa, a ovaj se potom obratio papinom izaslaniku koji je tih dana boravio u Parizu, da bi na kraju slučaj dospeo i do kraljice Bjanke od Kastilje. Upravo je po njenom naređenju došlo do oružane intervencije koja je dovela do ubistva nekoliko stranih studenata. U to vreme, Filipus iz Nojona bio je kancelar Kapitola, a fra Rolando iz Kremone je bio je član Studijuma Notr Dam. Istorijska ličnost je i monah Rikardo od San Đermana. Zahvaljujući njegovom delu Chronica, rekonstruisao sam događaje iz 1229, povezane s napadom klaviđera (ili klavesinjata, papinih vojnika) na Regnum Siciliae, kao i poduhvate Velikog Sudije, zatim Raona od Balbana i Adenulfa Akvinskog. Kad je reč o akvinskoj lozi, nije isključeno da se u to vreme mladi Tomazo (Toma) Akvinski, koji je kasnije postao crkveni učenjak i svetac, već nalazio u Kasinatu. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat, zna se da se rodio između 1220. i 1227. i kad mu je bilo pet godina, otac ga je odveo u opatiju u Montekasinu kako bi postao kaluđer svetovnjak. Rekao bih nešto i o Konradu fon Marburgu. Član sekularnog klera u Majncu i iudex sine misericordia 36, bio je vinovnik mnogih spaljivanja na lomači i svakako jedan od prvih sveštenika koji je postao inquisitor haereticae pravitatis 37, i još 1227. je dobio od pape Grgura IX odobrenje da okupi istomišljenike u lovu na jeretike. Ipak, njegova opsesija pokretom luciferijanaca ostaje nepoznanica (ovaj pokret ne treba mešati s pristalicama šizmatskog biskupa Lucifera iz Kaljarija, koji je živeo u IV veku). U vezi s tim, monah Alberiko dele Tre Fontane u svom delu Chronicon pominje sektu Luciferianorum, čiji su sledbenici istrebljeni u Alemaniji 1233. godine. Facta est
tanta haereticorum conbustio38, zapisao je Alberiko. Dana 25. jula iste godine u Majncu se sastao veliki savet kako bi utvrdio proceduru koju valja primeniti u lovu na jeretike. Na tom skupu učestvovao je i Konrad fon Marburg, koji je tri dana kasnije ubijen iz odmazde, zajedno s dvojicom fratara iz reda Male braće; jedan od njih bio je Gerhard fon Licelkolb. Iz pisama koje je Konrad slao papi Grguru 10. i 13. juna 1231, dolazimo i do drugih podataka. Saznajemo da je papa ovlastio prelate iz Majnca i one iz Hildeshajma da kažnjavaju ili vrate na ispravan put jeretike, i to uz pomoć biskupa dijeceza u Rajnskoj oblasti, ali i uz pomoć Fridriha II. Posle smrti tog neobuzdanog inkvizitora, pontifeks je sačinio tekst kojim luciferijance opisuje kao izuzetno opasnu sektu, čiji sledbenici veruju da je Lucifer istinski stvoritelj sveta. Vratimo se Alberiku dele Tre Fontane, koji, takođe 1233, pominje varoš po imenu Mastriht, smeštenu između Brabancije i Kelna, gde je izvesni učenjak iz Toleda, nigromanticus totus dyabolo deditus 39 na prevaru namamio nekoliko klerika da prisustvuju obredu prizivanja. Taj tajanstveni čovek je: fecit maximum circulum cum caracteribus suis 40 i poređao tri stolice oko ruba pomenutog kruga, tvrdeći da će na njih sesti tri mudraca iz Jevanđelja. Nemoguće je utvrditi da li je on bio zastrašujući Homo Niger, ali zna se da je u ponoć svoje molitve usmerio ne trojici mudraca, već trojici demona. Reč je o tipičnom slučaju, budući da se upravo tih godina širio koncept poznat kao crimen magiae, i da ga je Crkva smatrala grehom protiv Boga, jer se zasnivao na kultu demona. Ipak, prečesto okrivljujemo đavola kad se nađemo pred pojavama koje ne umemo da objasnimo. Adelizijina bolest, na primer, nije posledica prokletstva. Reč je o hroničnom oboljenju poznatom kao cistinoza, koja i dan-danas pogađa otprilike dve hiljade ljudi širom sveta, uglavnom decu. Malo je mogao da učini kako bi je izlečio Benvenuto Grafeo, jevrejski okulista i istorijska ličnost, autor dela Liber sanitate oculorum, a možda čak i izumitelj sočiva za korekciju vida. Dokumentovan je i lik Ursa,
uglednog profesora salernitanskog Studijuma, kojem se pripisuju mnoga pisana dela, između ostalih i traktat o urinu, kao i onaj o anatomiji svinje. Niko Riba je, naprotiv, plod ukrštanja jedne bajke, jedne legende i stihova Remona Žordana. Ali Zamak na moru zaista postoji na ostrvu naspram Napulja, kao i sve ostale građevine opisane u romanu. Reč je o zdanju danas poznatom kao Zamak Ovo. Pre no što pređemo na Mikela Škota, zacelo najzanimljiviji lik u romanu, važno je istaći da je o njemu objavljen veliki broj dela. Čitao sam mnoge od tih tekstova, među prvima biografiju Lin Torndajk Majkl Škot (London, 1965), koja opisuje beskrupuloznog, ali i harizmatičnog učenjaka. Neću se upuštati u raspravu o ulozi astrologije na dvoru Fridriha II, ali valja naglasiti da je Škot nesumnjivo poznavao Liber Nembrot (Nimrodovu knjigu), te da i dan-danas postoji nekoliko primeraka tog dela; jedna kopija se čuva u venecijanskoj biblioteci Marčana, a druga u Nacionalnoj biblioteci Francuske. U svom tekstu Liber introductorius (delo o astronomiji zasnovano na sličnosti između prirode i duše, dakle, potencijalno bogohulno), Škot je pomenuo diva Nimroda, koji je „stigao u Persiju posle širenja sedamdeset dva jezika i preuzimanja kulta vatre od duhova”. Potom pominje Nimrodovog istoimenog praunuka koji je „napisao knjigu o celokupnoj astronomiji”. Poznata je i strast Mikela Škota prema crtežima zodijačkih znakova; kad je o njegovim crtežima reč, nalazimo se pred istinskom novinom u ikonografskoj tradiciji. No njegov crtež čoveka koji posmatra nebo pomoću uveličavajuće sprave zaista je revolucionaran! Taj crtež stvarno postoji u nekolikim srednjovekovnim dokumentima, među kojima su i oni iz Vatikanske biblioteke (šifra: Vat. Lat. 644, sastavljen u manastiru San Galo u X veku) i dokumenti iz venecijanske biblioteke Marčana (Marc. Lat. VIII.22, upravo iz dela Liber Nembrot) i dokaz je da je prvi prototip teleskopa smišljen najmanje pet vekova pre Galilea. Za Mikela Škota se pričalo da je uspeo da predvidi sopstvenu smrt. To pominje dominikanski hroničar Frančesko Pipino iz
Bolonje (XIII–XIV vek), koji otkriva kako je Škot navodno znao da će umreti kad mu neki kamen padne na glavu te je, kako bi to sprečio, počeo da nosi čelični šlem. Po jednoj drevnoj škotskoj legendi, međutim, Škot je preminuo zbog uroka jedne žene. O toj ženi ne znamo ništa, ali zato znamo ponešto o Ulfusu. Pričalo se da je astrolog u svojoj službi imao viteza Ulfusa, mada to ime po svoj prilici nije dobio po Ulfu Noćobdiji (KveldUlf), „ratniku vukodlaku”, opisanom u sagi dvorskog pesnika Egila Skala-Grimsona (X vek). Gotovo je izvesno i da Ulfus nije poticao iz Tikili Taša, Strašne šume u okolini mesta Ruse u Bugarskoj, na desnoj obali Dunava. Tu je 1931. godine na zidu jedne pećine otkriven prvi crtež „tračkog viteza”, božanske figure koju su slavili drevni narodi u tim zemljama. Nisam odoleo da ga ne poistovetim s Orionom i Nimrodom, ali i s temom iz Helekina i paklenog lova. Na kraju krajeva, roman se i sastoji od više slojeva i lavirinata. Škotu se pripisuje i pronalazak baruta. Otud zamisao da Ulfusa naoružam „vatrenim kopljem” sličnim onom – primitivnijem – koje je izvezeno na svilenoj lenti iz X veka u Dunhuangu u Kini. Reč je o koplju povezanom sa cevi koja se puni barutom, a zatim se u nju ubacuje projektil. Slični eksperimenti svakako nisu bili nepoznati i u zemljama koje su osvojili krstaši. Postoji objašnjenje i za veliku lobanju sa samo jednom očnom dupljom. Izgleda da su legende o kiklopima na Siciliji povezane s pronalaskom fosilnih ostataka lobanja nekog stvorenja višeg od metra, ali to ne znači da je reč o mitološkim bićima. Te lobanje ostaci su vrste poznate kao patuljasti mamut (Deinotherium Giganteum), koji je živeo na sredozemnim ostrvima pre otprilike sedam miliona godina. Šupljina ispod čela pogrešno je u prošlosti protumačena kao očna duplja, jer je zapravo reč o nosnoj šupljini. Na kraju ostaje da objasnim zašto sam za ključ jedne jezive tajne odabrao baš ogrtač. Jednostavno stoga što sam tragao za nečim što bi ličilo na šahovsku tablu izrađenu od simbola i
nebeskih tela... I našao sam! S druge strane, mašta često teče uporedo s istorijskom realnošću, što nam pokazuje i činjenica da su zodijački ogrtači zaista postojali. Dovoljno je pomisliti na ogrtače careva Otona III i Anrija II, kako bismo shvatili da ljudi oduvek teže da svoju sudbinu i smrtno biće povežu s lavirintom veličanstvenih i nedostižnih stvorenja. S lavirintom u kojem je svako od nas, bar jednom u životu poželeo da se izgubi.
Zahvalnost Pisanje romana samo je jedan od načina – mada je ovaj moj omiljeni – da govorimo o samima sebi. To je i način da se sakrijemo u igri ogledala, jer verujem da niko nije u stanju potpuno da prihvati sebe onakvim kakav uistinu jeste. Ipak, onaj ko je odlučio da ceo život bude uz nas, svakako primećuje i onu našu stranu koja nam uglavnom izaziva nezadovoljstvo ili čak razočaranje. Tim ljudima dugujem zahvalnost. Hvala Đorđi, mojoj životnoj saputnici, Luiđiju i Rozauri, mojim roditeljima, jer su uvek verovali u moje snove i planove. Hvala mojim literarnim agentima Roberti Olivi i Silviji Arijenti, zato što su uvek bile uz mene. Na kraju zahvaljujem Rafaelu Avanciniju, svom uredniku i Alesandri Peni, svojoj lektorki, koji su zajedno sa ostalima iz izdavačke kuće Njuton Kompton delili sa mnom zadovoljstvo napornog i strastvenog rada.
1
Lat.: Neka bude volja tvoja. (Prim. prev.) 2 Lat.: U ime Gospoda Isusa Hrista. (Prim. prev.) 3 Karnevalski običaj prerušavanja u crkvene velikodostojnike, izvrgavajući ih podsmehu. (Prim. prev.) 4 Srednjovekovno izučavanje „filozofije prirode” uglavnom se zasnivalo na Aristotelovim tekstovima, u kojima su objašnjeni principi i zakonitosti univerzuma. (Prim. aut.) 5 Lat.: dozvola za podučavanje. (Prim. prev.) 6 Lat.: Bićeš kao Bog, spoznaćeš dobro i zlo. (Prim. prev.) 7 Odnosi se na srednjovekovne oblasti Montekasina i okoline, pod uticajem opatije u Montekasinu. (Prim. prev.) 8 Stari arapski zlatnik, u upotrebi u Napuljskom kraljevstvu. (Prim. prev.) 9 Lat.: Izvan Crkve nema spasenja. Sv. Kiprijan. (Prim. prev.) 10 Starogrčki: saosećanje. (Prim. prev.) 11 Starogrčki: zmija. (Prim. prev.) 12 I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što sjeđaše na njemu bješe ime smrt i pakao iđaše za njim. Novi Zavjet, Otkrivenje Jovanovo 6.8. Prevod Vuka Karadžića. (Prim. prev.) 13 Norv.: snažan vir izazvan plimom, karakterističan za atlantske obale Norveške, nadomak ostrvlja Lofoten. (Prim. prev.) 14 Lat.: vojno utvrđenje iz doba starog Rima. (Prim. prev.) 15 Fr.: junački spevovi. (Prim. prev.) 16 Lat.: Visio sancti Paoli, deo iz apokrifnog teksta Otkrivenje Pavlovo. (Prim. prev.) 17 Odaja u kojoj se čuvalo sušeno lekovito bilje. (Prim. aut.) 18 Lat.: „uspavljujući sunđer”, natopljen opijumom, mandragorom i sličnim supstancama; koristio se kao anestetik. (Prim. aut.) 19 Lat.: apotekar. (Prim. prev.) 20 Lat.: (u ovom kontekstu) „gnojenje je dobro i poželjno”. (Prim. prev.)
21
Lat.: učiteljica varvarstava. (Prim. prev.) 22 Alabasterski ili glineni ćupovi u kojima su stari Egipćani u procesu mumifikacije čuvali unutrašnje organe pokojnika. (Prim. prev.) 23 Lat.: Uzroci i lečenje. (Prim. prev.) 24 Lat.: nepoznat jezik; njegovo pismo sačinila je opatica iz manastira u Rupertsbergu, Hildegard iz Bingena i koristila ga je u mistične svrhe. (Prim. prev.) 25 Staronordijski: pesnici na islandskom dvoru, iz doba vikinga. (Prim. prev.) 26 Staronordijski: (doslovno: medveđa koža) drevni nordijski ratnici, sledbenici boga Odina, koji su se tokom obreda pred bitku ogrtali medveđim kožama; sinonim za neustrašive i nemilosrdne ratnike. (Prim. prev.) 27 Lat.: kraljevski savet ili kraljev dvor. (Prim. prev.) 28 Arapski: utvrđeni zamak. (Prim. prev.) 29 Tanke kore od testa; u to doba su se služile u vodi u kojoj su se kuvale. (Prim. aut.) 30 Lat.: reč mundus u ovom kontekstu označava celu vasionu, to jest sva nebeska tela. (Prim. aut.) 31 Lat.: osuda na zaborav; u Rimskom carstvu, posthumna kazna čiji je cilj bio da se onaj koji se izdajom ili na bilo koji drugi način ogrešio o državu, zauvek postisne iz javnog sećanja. (Prim. prev.) 32 Lat.: unutar tamnih zidina. (Prim. prev.) 33 Lat.: propovednik Božje reči. (Prim. prev.) 34 Lat: (u ovom kontekstu): kao pripadnik Crkve. (Prim. prev.) 35 Fr.: grad svetlosti. (Prim. prev.) 36 Lat.: nemilosrdni sudija. (Prim. prev.) 37 Lat.: inkvizitor jeretičke izopačenosti. (Prim. prev.) 38 Lat.: mnogi jeretici izgoreše. (Prim. prev.) 39 Lat.: nekromant potpuno đavolu posvećen. (Prim. prev.)
40
Lat.: napravio je veliki krug sa slovima. (Prim. prev.)
