Maks Bruks - Priručnik

anahronic,abacus123 & avada

1


Maks Bruks

Priručnik za odbranu i zaštitu od zombija Mami i tati. I Mišel, koja čini život vrednim borbe

2


PREDGOVOR Mrtvi hodaju među nama. Zombiji, živi mrtvaci — kako god da ih nazivamo — ovi somnambulisti su najveća pretnja čovečanstvu, pored čovečanstva samog. Bilo bi neprecizno nazvati ih predatorima, a nas plenom. Oni su kuga, a čovečanstvo njen nosilac. One žrtve koje imaju sreće bivaju proždrane, njihove kosti potpuno oglodane, a meso pojedeno. Oni koji nisu toliko srećni pridružuju se redovima napadača, transformišući se u gnjila, mesožderska čudovišta. Konvencionalno ratovanje je beskorisno protiv ovih stvorenja, kao i konvencionalan način razmišljanja. Nauka o oduzimanju života, razvijana i usavršavana od iskona, ne može nas zaštititi od neprijatelja koji nema „život” koji mu se može oduzeti. Da li ovo znači da su živi mrtvaci nepobedivi? Ne. Mogu li se ova stvorenja zaustaviti? Da. Neznanje je najjači saveznik živih mrtvaca, znanje njihov najsmrtonosniji neprijatelj. To je razlog iz kog je ova knjiga napisana: da pruži znanje neophodno za preživljavanje u borbi protiv ovih podljudskih zveri. Preživljavanje je ključna reč koju treba zapamtiti — ne pobeda, ne osvajanje, samo preživljavanje. Ova knjiga vas neće naučiti kako da postanete profesionalni lovci na zombije. Ako neko želi da se posveti takvoj profesiji, treba da potraži obuku na nekom drugom mestu. Ova knjiga nije pisana za policiju, vojsku ili bilo koju vladinu agenciju. Ove će organizacije, ako odaberu da prepoznaju i pripreme se za takvu pretnju, imati pristup sredstvima daleko većim od onih dostupnih običnim građanima. Za njih je ova knjiga napisana - za obične građane, ljude sa ograničenim vremenom i sredstvima koji uprkos tome odbijaju da budu žrtve. Prirodno, mnoge druge veštine - preživljavanje u divljini, liderstvo, čak i osnovno znanje o pružanju prve pomoći - biće neophodne u svakom susretu sa živim mrtvacima. O njima se ne govori u ovoj knjizi, jer se o njima može čitati u konvencionalnim tekstovima. Zdrav razum nalaže šta još treba proučavati da bi se dopunio ovaj priručnik. Prema tome, sve teme koje se ne tiču živih mrtvaca izostavljene su. Ova knjiga će vas naučiti kako da prepoznate svog neprijatelja,da izaberete prava oružja, naučiće vas tehnikama ubijanja, i pripremama i improvizacijama kada se branite, kada ste u bekstvu ili kada napadate. Ona će se takode baviti scenarijom sudnjeg dana, prema kojem bi živi mrtvaci zamenili čovečanstvo kao dominantna vrsta.

3


Ne otpisujte nijedan deo ove knjige misleći da se radi o hipotetičkoj drami. Svaki gram znanja u njoj prikupljen je mukotrpnim istraživanjem i iskustvom. Za stvaranje ovog rada poslužili su istorijski podaci, laboratorijski eksperimenti, istraživanja na terenu, i izveštaji očevidaca (uključujući i autorove). Čak je i scenario sudnjeg dana projekcija zasnovana na događajima iz stvarnog života. Mnogi istiniti događaji zabeleženi su u poglavlju posvećenom dokumentovanim slučajevima izbijanja epidemije. Njihovo proučavanje će dokazati da svaka lekcija u ovoj knjizi ima koren u istorijskim činjenicama. Na ovde rečeno, treba dodati da je znanje samo deo borbe za preživljavanje. Ostalo mora poteći od vas samih. Lični izbor, želja za životom, moraju biti najvažniji kada mrtvi počnu da ustaju. Bez toga, ništa vas neće zaštititi. Kada budete na poslednjoj stranici ove knjige, zapitajte se ovo: šta ću uraditi - okončati svoje postojanje u pasivnom prihvatanju, ili ustati i viknuti: „Ja neću biti žrtva! Ja ću preživeti!" Izbor je vaš.

4


PIŠČEVA NAPOMENA Pošto je ovu knjigu napisao građanin Sjedinjenih Američkih Država, na njenim stranicama se nalaze specifične reference na aspekte "Amerikane". Nema nikakve sumnje da primeri poput kulture obožavanja automobila i ručnog naoružanja mogu delovati strano, čak i beskorisno u vezi sa međunarodnom krizom. To može biti tačno, neki američki primeri mogu biti neprimenjivi, ali lekcije koje iza njih stoje to nisu! Filozofija ove knjige nikada nije bila strogo američka. Njene taktike i strategije primenjive su na sva ljudska bića kojima je opstanak na umu, bez obzira na njihovu nacionalnost ili mesto stanovanja. Opasnost od zombija je uistinu međunarodna. Građani Zapadne Evrope i Britanskih ostrva, sa svojom gustom naseljenošću, nedostatkom nasilnih zločina (u telativnom smislu) i više od dve generacije koje su živele u miru, stabilnosti i ekonomskom prosperitetu možda su ranjiviji pred živim mrtvacima nego bilo kada pre u prošlosti. Svakome ko veruje da parlament Evropske Unije može razrešiti napad zombija jednako lako kao i štrajk kamiondžfja, bolje je da prouči poslednju epidemiju kuge u svojoj zemlji. Epidemija može započeti sa pet zombija u Andaluziji, u Španiji, i da se posle samo tri nedelje hiljade njih stušte na Jezersku oblast u Engleskoj. Slično tome, građani geografski izolovanih zemalja kao što su Australija i Novi Zeland u ozbiljnoj su opasnosti da se uljuljkaju u lažni osećaj sigurnosti. Kao što ćemo videti u kasnijim delovima knjige, koji obuhvataju i zbirku dokumentovanih napada, fizička udaljnost nikada nije pouzdano sredstvo odvraćanja od napada. Stanovnici tih zemalja mogu potražiti zaštitu u svojoj ogromnoj, nenaseljenoj divljini. Teorijski, to je tačno, australijska divljina ili Južni Alpi mogu obezbediti pogodnu zaštitu, ali kako ćete stići tamo, kako ćete tamo živeti i šta ćete uraditi ako tamo već zateknete zombije? Ova knjiga se odnosi na sve vas, od Glazgova do Kejptauna, od Dablina do Hobarta. Došlo je vreme da ostavimo po strani svoje veštački stvorene granice i ujedinimo se protiv zajedničke pretnje koja može dovesti do iskorenjivanja naše vrste. Ovo uopšte nije vreme za sterilni, zastareli nacionalizam. Živi mrtvaci prete nam kao jedinstvenom svetu, i samo kao jedinstveni svet mi možemo opstati.

5


NEUPOKOJENI: MITOVI I STVARNOST On ustaje iz groba, njegovo telo je dom za prljavstinu i crve. Nema života u njegovim očima, nema toplote u njegovoj koži, nema damara u njegovim grudima. Duša mu je prazna i mračna kao noćno nebo. Podsmeva se oštrici, pljuje na strelu,jer ona ne može povrediti njegovo meso. Zauvek će koračati zemljom, mirisati slatku krv živih, gostiti se kostima prokletih. Pazite se, jer on je živi mrtvac. -Tajni hinduistički tekst; oko 1000. p. n. b. ZOM-BI, imenica; takođe ZOM-BIJI mn. — 1. Oživljeni leš koji se hrani ljudskim mesom. 2. Vudu čarolija koja podiže mrtve. 3. Vudu bog zmija. 4. Onaj koji se kreće ili postupa omamljeno “kao zombie” (reč zapadnoafričkog porekla).

Šta su zombiji? Kako oni nastaju? Koje su njihove snage i slabosti? Šta su njihove potrebe, želje? Zašto su neprijateljski nastrojeni prema čovečanstvu? Pre nego što pređemo na raspravu o tehnikama preživljavanja, prvo morate naučiti protiv čega ćete se boriti. Moramo početi tako što ćemo odvojiti činjenice od mašte. Hodajući mrtvaci nisu delo ni „crne magije" niti neke druge natprirodne sile. Svoje postojanje duguju virusu zvanom Solanum, što je latinska reč koju je upotrebio Ijan Vanderhejven, koji je prvi „otkrio" bolest.

6


SOLANUM: VIRUS Solanum deluje tako što putuje kroz krvotok, od tačke na kojoj je prodro u telo do mozga. Iako način na koji on to radi još nije potpuno shvaćen, virus koristi ćelije u prednjem režnju za replikaciju, uništavajući ih u procesu. Tokom ovog perioda, sve telesne funkcije prestaju. Kako je srce zaustavljeno, inficirana jedinka postaje „mrtva". Mozak, međutim, ostaje živ ali uspavan, dok virus mutira njegove ćelije u potpuno nov organ. Presudna odlika ovog novog organa jeste ta što mu kiseonik uopšte nije potreban. Uklanjajući potrebu za ovim za sve važnim resursom, mozak neupokojenih može koristiti složeni mehanizam za pokretanje tela a da ni na koji način ne bude zavisan od njega. Kada je mutacija konačno završena, novi organ reanimira telo u oblik koji ima malo sličnosti (fiziološki) s prvobitnim lesom. Neke telesne funkcije ostaju iste, druge funkcionišu na izmenjen način, a ostale se potpuno gase. Novi organizam je zombi, živi mrtvac. 1. Izvor Nažalost, uprkos iscrpnim istraživanjima, još nije pronađen izolovan uzorak Solanuma u prirodi. Ispostavilo se da su voda, vazduh i tle u svim ekosistemima, iz svih delova sveta, zajedno s pratećom florom i faunom, negativni. U vreme pisanja ovog teksta, potraga se nastavlja. 2. Simptomi Sledeći raspored daje pregled procesa u inficiranom ljudskom biću (plus-minus nekoliko sati, u zavisnosti od pojedinca). Čas 1: Bol i promena boje (braon — ljubičasta) inficirane površine. Trenutno zgrušavanje rane (ukoliko je do infekcije došlo preko rane). Čas 5: Povišena temperatura (37,2 do 39,4 oC), drhtavica, blaga demencija, povraćanje, akutni bol u zglobovima. Čas 8: Utrnulost ekstremiteta i inficirane površine, visoka temperatura (39,4 do 41,1 oC), povećana demencija, gubitak koordinacije mišića. Čas 11: Paraliza donjeg dela tela, opšta ukočenost, usporen rad srca. Čas 16: Koma. Čas 20: Prestanak rada srca. Prestanak moždane aktivnosti.

7


Čas 23: Reanimacija. 3. Prenošenje Solanum se prenosi u 100 odsto slučajeva i u 100 odsto slučajeva je fatalan. Srećom po ljudsku rasu, ne prenosi se ni preko vode ni vazduhom. Nikada nije zabeleženo da su se ljudi zarazili preko elemenata iz prirode. Do infekcije može doći samo direktnom razmenom fluida. Ugriz zombija, iako najprepoznatljiviji, ni u kom slučaju nije jedini način prenošenja. Dešavalo se da se ljudi zaraze tako što dodirnu ranu zombija svojom otvorenom ranom, ili tako što se nađu poprskani ostacima nakon eksplozije. Gutanje inficiranog mesa pak (ukoliko osoba nema ranica u ustima) pre dovodi do trajne smrti nego do infekcije. Inficirano meso se pokazalo kao izuzetno toksično. Nije se pojavila nijedna informacija - istorijska, eksperimentalna ili bilo kakva druga — koja bi se ticala rezultata seksualnih odnosa s neupokojenim uzorkom, ali kao što je već napomenuto, priroda Solanuma ukazuje na veliku opasnost od infekcije. Upozorenje protiv takvog čina bi bilo besmisleno, jer ljudi dovoljno poremećeni da pokušaju tako nešto ne bi ni bili zabrinuti za sopstvenu bezbednost. Mnogi smatraju da bi šanse za infekciju preko kontakta bez ugriza trebalo da budu niske, imajući u vidu da su telesne tećnosti neupokojenih u zgrušanom stanju. Ipak, mora se zapamtiti da je dovoljan samo jedan organizam da se započne ciklus. 4. Prenošenje infekcije između različitih vrsta Solanum je fatalan za sva živa bića, bez obzira na njihovu veličinu, vrstu ili ekosistem. Reanimacija se, međutim, dešava samo ljudima. Studije su pokazale da će Solanum koji je inficirao neljudski mozak umreti nekoliko sati nakon smrti nosioca, i na taj način učiniti lešinu bezopasnom. Inficirane životinje uginu pre nego što virus stigne da se replicira kroz njihova tela. Prenošenje infekcije preko ugriza životinja kao što su komarci takođe se može otpisati. Eskperimenti su pokazali da će svi parazitski insekti u 100 odsto slučajeva osetiti i zaobići inficiranog nosioca.

8


5. Terapija Kada se čovek jednom inficira, malo šta se može uraditi da se on spase. Kako je Solanum virus, a ne bakterija, antibiotici nemaju efekta. Imunizacija, jedini način za borbu protiv virusa, podjednako je beskorisna, jer će čak i najmanja moguća doza dovesti do potpune infekcije. Genetska istraživanja su započeta. Opseg ciljeva se kreće od razvijanja jačih ljudskih antitela, preko otpornije ćelijske strukture, do protivvirusa dizajniranog da identifikuje i uništi Solanum. Ovi i drugi, radikalniji načini lečenja još su u najranijim fazama, i njihov uspeh se ne može predvideti u bliskoj budućnosti. U borbi se dešavalo da se inficirani ud momentalno odseče (ukoliko je ovo bilo mesto ugriza), ali takav postupak je u najmanju ruku neizvestan, sa manje od 10 odsto šanse za uspeh. Najverovatnije, sudbina inficiranog čoveka je zapečaćena od trenutka kada je virus prodro u njegov sistem. Ukoliko bi se inficirani čovek odlučio na samoubistvo, trebalo bi da pamti da se mozak mora prvi eliminisati. Zabeleženi su slučajevi gde su se nedavno inficirane jedinke, preminule od nečeg drugog umesto od virusa, ipak reanimirale. Ovakvi slučajevi se najčešće dogode kada jedinka premine nakon petog sata infekcije. U svakom slučaju, telo svake osobe koja je ubijena nakon što je ujedena ili inficirana na drugi način treba smesta uništiti. 6. Reanimacija već preminulih Neki su pominjali da se sveži ljudski leševi mogu reanimirati ukoliko su zaraženi Solanumom nakon smrti. Ovo je zabluda. Zombiji ignorišu nekrotično meso i, prema tome, ne mogu mu preneti virus. Eksperimenti sprovedeni nakon Drugog svetskog rata dokazali su da je ubrizgavanje Solanuma u leš uzaludno, jer nepokretan krvotok ne može dovesti virus do mozga. Ubrizgavanje direktno u mrtav mozak podjednako je beskorisno, jer umrle ćelije ne mogu reagovati na virus. Solanum ne stvara život — on ga menja.

9


OSOBINE ZOMBIJA 1. Fizičke sposobnosti Prečesto se govori da neupokojeni poseduju nadljudske moći: neobičnu snagu, munjevitu brzinu, telepatiju, itd. Priče se kreću između onih u kojima zombiji lete kroz vazduh do onih u kojima se penju po vertikalnim površinama poput paukova, lako ove osobine mogu poslužiti kao elementi za stvaranje fascinantne priče, živi mrtvac je daleko od čudotvornog, svemogućeg demona. Nikada ne zaboravite da jc telo neupokojenih u suštini ljudsko. Ono što se menja jeste način na koji inficirani mozak koristi ovo novo, reanimirano telo. Ne postoji način na koji bi zombi mogao da leti, osim ako osoba kojoj je to telo pripadalo i sama nije mogla da leti. Isto važi i za stvaranje polja sile, teleportaciju, prolazak kroz čvrste objekte, transformaciju u vuka, bljuvanje vatre, ili niz drugih mističnih talenata koji se pripisuju hodajućim mrtvacima. Zamislite ljudsko telo kao alat. Mozak somnambuliste ima na raspolaganju ovaj alat, i samo ovaj alat. On ne može ni iz čega stvoriti novi. Ali može, kao što ćete videti, koristiti ovaj alat na nekonvencionalan način, ili napregnuti njegovu izdržljivost preko normalnih ljudskih granica. A. Vid

Oči zombija se ne razlikuju od očiju normalnog ljudskog bića. Dok su još u stanju za to (imajući u vidu brzinu raspadanja), one prenose vizuelne signale mozgu, a kako te signale mozak tumači, sasvim je druga stvar. Studije nisu dale jasne rezultate koji se tiču vizuelnih sposobnosti neupokojenih. Oni mogu primetiti plen na daljini približno jednakoj onoj kod ljudi, ali se i dalje raspravlja o tome da li mogu razlikovati čoveka od svojih pripadnika. Jedna teorija tvrdi da su pokreti koje prave ljudi brži i skladniji od pokreta neupokojenih, te da zato štrče u očima zombija. Sprovedeni su eksperimenti u kojima su ljudi pokušavali da zbune nadolazeće žive mrtvace oponašajući njihove pokrete i nespretno, nezgrapno šepanje. Do danas, nijedan od ovih pokušaja nije uspeo. Bilo je takode rečeno da zombiji poseduju noćni vid, čime bi se objasnila njihova

10


veština u noćnom lovu. Ovu teoriju osporava činjenica da su svi zombiji eksperti za noćni lov, čak i oni bez očiju. B. Sluh

Ne dovodi se u pitanje činjenica da zombiji imaju izvrsno čulo sluha. Ne samo što mogu detektovati zvuk — oni mogu odrediti i pravac iz kojeg dolazi. Osnovni opseg je, kako se čini, isti kao i kod ljudi. Eksperimenti sa ekstremno visokim i niskim frekvencijama su imali negativne rezultate. Testovi su takode pokazali da zombije privlače svi zvuči, ne samo oni koje prave živa bića. Zabeleženo je da su živi mrtvaci primećivali zvukove koje su ljudi zanemarivali.Najverovatnije, iako nedokazano objašnjenje glasi da se zombiji oslanjaju na sva čula podjednako. Ljudi su više upućeni na vid od rođenja, i zavise od ostalih čula samo ako se primarno čulo izgubi. Moguće je da hodajući mrtvaci nemaju ovaj hendikep. Ako je tako, to bi moglo objasniti njihovu sposobnost da love, da se bore i da se hrane u potpunom mraku. C. Miris

Za razliku od sluha, neupokojeni imaju oštrije čulo mirisa. I u borbenim situacijama i u laboratorijskim testovima pokazalo se da su u stanju da razlikuju miris živog plena od svih drugih. U mnogim slučajevima, kada je vetar bio idealan, zombiji su bili u stanju da namirišu sveže leševe na daljinama većim od kilometra. Opet, ovo ne znači da živi mrtvaci imaju bolje čulo mirisa od ljudskog, već samo da se više oslanjaju na njega. Ne zna se koji tačno sekret signalizira prisustvo plena: znoj, feromoni, krv, itd. U prošlosti, ljudi su pokušavali da „maskiraju" svoj miris parfemima, dezodoransima ili drugim hemikalijama jakog mirisa. Nijedan pokušaj nije

11


bio uspešan. Trenutno se poduzimaju eksperimenti u nameri da se miris živih bića sintetiše kako bi poslužio kao mamac ili sredstvo za odbijanje hodajućih mrtvaca. Na konačan proizvod ćemo čekati godinama. D. Ukus

Malo se zna o izmenjenim receptorima ukusa živih mrtvaca. Zombiji razlikuju ljudsko meso od mesa životinja i ono im je privlačnije. Živi mrtvaci takode imaju izuzetnu sposobnost da zanemare lešinu u korist sveže ubijenog mesa. Ljudsko telo koje je mrtvo duže od dvanaest do osamnaest sati biće odbačeno kao hrana. Isto važi i za leševe koji su balzamovani ili na drugi način očuvani. Još nije izvesno da li ovo ima ikakve veze sa „ukusom". Moguće je da ima veze s mirisom ili, možda, nekim drugim instinktom koji još nije otkriven. Što se tiče pitanja zašto je ljudsko meso privlačnije, nauka tek treba da da odgovor na ovo zbunjujuće, frustrirajuće, užasavajuće pitanje. E. Dodir Zombiji bukvalno nemaju čulo dodira. Svi nervni receptori u celom telu ostaju mrtvi nakon reanimacije. Ovo je, uistinu, njihova najveća i najužasnija prednost nad živima. Mi, kao ljudi, imamo sposobnost da doživimo fizičku bol kao signal povrede nanete telu. Naš mozak klasifikuje takve senzacije, uporeduje ih sa iskustvom koje ih je potaknulo, i zatim arhivira da bi služile kao upozorenje protiv budućih povreda. To je dar fiziologije i instinkt koji nam je omogućio da preživimo kao vrsta. To je razlog što cenimo vrline kao što je hrabrost, koja pobuđuje ljude da preduzmu akciju uprkos upozorenjima na opasnost. Nesposobnost da prepoznaju i izbegnu bol jeste ono što čini hodajuće mrtvace tako strašnim. Ozlede neće biti primećene i zbog toga neće odvratiti napad. Čak i ukoliko je telo zombija ozbiljno oštećeno, on će nastaviti da napada sve dok od njega ništa ne preostane.

12


F. Šesto čulo Istorijsko istraživanje, dopunjeno posmatranjima u laboratoriji i na terenu, pokazalo je da je bilo slučajeva da hodajući mrtvaci napadaju čak i ako su svi njihovi senzorni organi oštećeni ili su se potpuno raspali. Da li ovo znači da zombiji poseduju šesto čulo? Moguće. Živi ljudi koriste manje od pet odsto kapaciteta svog mozga. Moguće je da virus može podstaći još neku senzornu sposobnost koju je evolucija zaboravila. Ovo je teorija oko koje su se u ratu protiv živih mrtvaca vodile najoštrije rasprave. Zasada nema naučnih dokaza koji bi potvrdili tvrdnje bilo koje strane. G. Lečenje Uprkos legendama i drevnom folkloru, dokazano je da fiziologija neupokojenih ne poseduje moć regeneracije. Ćelije koje su oštećene ostaju oštećene. Sve ozlede će, bez obzira na njihovu veličinu i prirodu, trajati dok je telo reanimirano. Oprobavan je niz medicinskih tretmana da bi se stimulisao proces zalečivanja kod zarobljenih zombija. Nijedan nije bio uspešan. Nedostatak sposobnosti da se samozaleči, koju mi živi uzimamo zdravo za gotovo, predstavlja ozbiljan hendikep kod neupokojenih. Na primer, svaki put kada se fizički prenapregnemo, mi pocepamo naše mišiće. S vremenom ovi mišići se ponovo izgrade, jači nego ranije. Mišićna masa zombija ostaće oštećena, a njena efikasnost biće smanjena svaki put kada jc koristi. H. Raspadanje Prosečan „životni vek" zombija — koliko dugo je u stanju da funkcioniše pre nego što potpuno istruli — procenjuje se na između tri i pet godina. Koliko god da to fantastično zvuči — ljudski leš u stanju da odloži prirodne efekte truljenja — uzrok leži u osnovima biologije. Kada ljudsko telo umre, njegovo meso istog trena napadnu milijarde mikroskopskih organizama. Ovi organizmi su uvek bili prisutni u spoljašnjoj sredini i u samom telu. Tokom života, imuni sistem je služio kao prepreka između ovih organizama i njihove mete. Nakon smrti, ta barijera je uklonjena. Organizmi počinju da se eksponencijalno mukiplikuju kako se hrane, i tako dovode do raspadanja leša na ćelijskom nivou. Miris i promena boje mesa koje truli biološki su procesi izazvani delovanjem ovih mikroba. Kada naručite „zreo" odrezak, naručujete parče mesa koje je počelo da truli, i čije

13


su prvobitno tvrdo meso mikroorganizmi razmekšali razlaganjem čvrstih vlakana. Za kratko vreme, odrezak će se, kao i ljudski leš, potpuno raspasti. Preostaće samo materijal koji je previše čvrst ili nehranljiv za mikrobe, kao što su kosti, zubi, nokti i kosa. Ovo je normalan životni krug, način na koji priroda reciklira hranljive materije natrag u lanac ishrane. Da bi se proces zaustavio, i mrtvo tkivo sačuvalo, neophodno je smestiti ga u okruženje nepodobno za bakterije, kao što su ekstremno niske ili visoke temperature, toksične hemikalije poput formaldehida, ili u ovom slučaju, zasititi ga Solanumom. Gotovo sve vrste mikroba koje normalno učestvuju u procesu raspadanja ljudskog tela konstantno su odbijale meso inficirano virusom, na taj način balzamujući telo. Da se ovo ne događa, borba protiv živih mrtvaca bi bila laka i svodila bi se na to da se izbegavaju nekoliko nedelja ili čak dana dok ne istrunu do kostiju. Istraživanje tek treba da otkrije razlog za ovo stanje. Utvrđeno je da bar neke vrste mikroba ignorišu odbijajuće efekte Solanuma — inače bi neupokojeni ostajali savršeno očuvani zauvek. Takođe je utvrđeno da prirodni uslovi kao što su vlaga i temperatura isto tako igraju važnu ulogu. Živi mrtvaci koji vrebaju u rukavcima Luizijane najverovatnije neće trajati onoliko dugo koliko oni u hladnoj, suvoj pustinji Gobi. Ekstremne situacije, kao duboko zamrzavanje ili potapanje u konzervanse, mogle bi, hipotetički, dovesti do toga da pojedini zombiji opstanu zauvek. Poznato je da su ove tehnike omogućavale zombijima da funkcionišu decenijama, ako ne i vekovima. Raspadanje ne znači da će se živi mrtvac jednostavno srušiti. Truljenje može pogoditi različite delove tela u različito vreme. Pronađeni su uzorci s netaknutim mozgom, ali sa telima koja su se gotovo potpuno raspala. Drugi, s delimično istrulelim mozgom, mogu kontrolisati neke telesne funkcije, ali i biti potpuno paralisani što se tiče drugih. Nedavno je kružila popularna teorija koja je pokušala objasniti priču o drevnoj egipatskoj mumiji kao jedan od prvih primera balzamovanog zombija. Tehnike konzerviranja su joj omogućile da funkcioniše nekoliko hiljada godina nakon što je spuštena u grobnicu. Gotovo svako sa osnovnim znanjem o drevnom Egiptu odmah bi pomislio kako je ta priča komično neistinita: najvažniji i najkomplikovaniji korak u postupku pripremanja faraona za sahranu je uklanjanje mozga!

14


I.Probava Skorašnji dokazi su jednom za svagda osporili teoriju da ljudsko meso služi kao gorivo za neupokojene. Digestivni trakt zombija je u potpunosti uspavan. Kompleksni sistem koji obraduje hranu, izvlači hranljive materije i luči telesni otpad ne utiče na fiziologiju zombija. Obdukcije sprovedene na neutralisanim živim mrtvacima pokazale su da njihova „hrana" ostaje u originalnom, neprobavljenom obliku u svim delovima trakta. Ova delimično sažvakana, sporotruleća materija nastaviće da se akumulira kako zombi proždire nove žrtve, dok ne bude izbačena kroz anus, ili bukvalno ne probije stomak ili creva. Dok su ovi dramatičniji primeri nevarenja retki, stotine izveštaja svedoka potvrđuju da živi mrtvaci imaju natekle stomake. U probavnom traktu jednog primerka koji je zarobljen i seciran pronađeno je čak 105 kilograma mesa! U nekim retkim slučajevima potvrđeno je da zombiji nastavljaju da se hrane i dugo pošto im se digestivni trakt rasprsne iznutra. J. Disanje Pluća neupokojenih nastavljaju da funkcionišu u smislu da uvlače vazduh u telo i izbacuju ga napolje. Ova funkcija je odgovorna za karakteristično stenjanje zombija. Ono što pluća i telesna hernija ne rade, to je izvlačenje kiseonika i izbacivanje ugljendioksida. Imajući u vidu da Solanum uklanja potrebu za obema ovim funkcijama,čitav respiratorni sistem je nepotreban telu zombija. Ovo objašnjava kako to da živi mrtvaci „hodaju pod vodom" ili preživljavaju u sredinama smrtonosnim po ljude. Njihovi mozgovi, kako je ranije rečeno, ne zavise od kiseonika. K. Cirkulacija Bilo bi netačno reći da zombiji nemaju srca. Međutim, ne bi bilo netačno reći da im ono ničemu ne služi. Cirkulatorni sistem neupokojenih je malo više od mreže beskorisnih cevčica ispunjenih zgrušanom krvlju. Isto važi i za limfni sistem, kao i za ostale telesne tečnosti. Iako se na prvi pogled čini da je ova mutacija još jedna prednost živih mrtvaca u odnosu na čovečanstvo, pokazalo se da je to zapravo božji dar. Nedostatak tečnosti sprečava lako prenošenje virusa. Da ovo nije tako, borba prsa u prsa bi bila nemoguća, jer bi čovek koji se brani svakako bio poprskan krvlju ili drugim tečnosti ma.

15


L. Reprodukcija Zombiji su sterilna stvorenja. Njihovi reproduktivni organi su nekrotični i impotentni. Bilo je pokušaja da se oplode jajne ćelije zombija ljudskom spermom i obrnuto. Nijedan nije bio uspešan. Neupokojeni takođe ne pokazuju znake seksualne želje, bilo da se radi o njihovoj vrsti ili živima. Sve dok istraživanje ne dokaže drugačije, najveći strah čovečanstva - mrtvi koji začinju mrtve - srećom je neosnovan. M. Snaga Živi mrtvaci poseduju istu brutalnu silu kao i živi. Koliku silu može primeniti, zavisi od pojedinačnog zombija. Koliku je mišićnu masu osoba posedovala u životu, tolika će ona biti i u smrti. Za razliku od živog tela, nadbubrežne žlezde ne funkcionišu kod mrtvih. Na taj način je zombijima uskraćena privremena erupcija snage na koju ljudi mogu računati. Jedina prava prednost živih mrtvaca jeste neverovatna izdržljivost. Zamislite da vežbate ili da se na bilo koji drugi način fizički naprežete. Najverovatnije će bol i iscrpljenost odrediti vaše granice. Ovi faktori se ne primenjuju na mrtve. Oni će nastaviti da delaju, sa istom energijom, sve dok se mišići kojima se koriste bukvalno ne dezintegrišu. Iako ovo dovodi do postupnog slabljenja živih mrtvaca, istovremeno im omogućava neverovatno jak prvi napad. Mnoge barikade koje bi iscrple troje ili čak i četvoro ljudi u dobroj formi pale su pred jednim odlučnim zombijem. N. Brzina „Hodajući" mrtvi se najčešće kreću mlitavo ili šepaju. Čak i kada nisu povređeni ili u poodmaklom stadijumu raspadanja, usled manjka koordinacije koračaju nesigurno. Zombiji su se pokazali nesposobnim za trčanje. Primećeno je da se najbrži kreću brzinom od jednog koraka u 1,5 sekundi. Opet, kao i u slučaju snage, prednost mrtvih nad živima počiva u njihovoj nemogućnosti da se umore. I ljudima koji veruju da mogu nadtrčati zombija dobro bi bilo da se sete priče o kornjači i zecu, s tim što će zec u ovom slučaju biti najverovatnije živ pojeden.

16


O. Spretnost Prosećno ljudsko biće je za 90 odsto okretnije od najjačeg zombija. Razlog za ovo je, jednim delom, ukočenost nekrotičnog mišićnog tkiva (otud njihov nezgrapni hod). Drugim delom, za ovo su odgovorne primitivne moždane funkcije. Zombiji jedva da imaju koordinaciju rukaoko, što je jedna od njihovih najvećih slabosti. Niko nikada nije vidio zombija kako skače, bilo s jednog mesta na drugo bilo prosto gore-dole. Održavanje ravnoteže na uskoj površini je isto tako izvan njihovih sposobnosti. Plivanje je takode veština rezervisana za žive. Izložena je teorija da bi neupokojen leš, ukoliko bi se dovoljno naduo da se digne na površinu, predstavljao opasnost koja pluta. Međutim, ovo se događa retko, jer sporo raspadanje ne dozvoljava gasovima da se nakupe. Zombiji koji uđu ili upadnu u vodu najverovatnije će završiti tako što će besciljno lutati po dnu dok se na kraju ne raspadnu. Oni se mogu uspešno uspinjati, ali samo pod određenim okolnostima. Ako zombi primeti plen iznad sebe, na primer na drugom spratu kuće, on će uvek pokušati da se popne. Zombiji će pokušati da se popnu na svaku površinu, bez obzira na to koliko je nepogodna ili ćak nemoguća za to. U svim osim u najlakšim situacijama neće uspeti. Čak i kad se radi o merdevinama, gde je potrebna najjednostavnija koordinacija korišćenja ruku na smenu, samo jedan od četiri zombija će uspeti.

2. Obrasci u ponašanju A. Inteligencija Dokazuje se, iznova i iznova, da je naša najveća prednost nad neupokojenima sposobnost da mislimo. Mentalni kapacitet prosečnog zombija nalazi se negde ispod kapaciteta insekata. Ni u jednom slučaju oni nisu pokazali sposobnost da misle ili upotrebe logiku. Pokušaj da se ispuni zadatak, neuspeh, zatim otkrivanje novog rešenja po principu pokušaja i grešaka — to je veština zajednička mnogim pripadnicima životinjskog carstva, ali je nemaju hodajući mrtvaci. Zombiji su u više navrata pokazali neuspeh na testovima inteligencije napravljenim za glodare. U jednom slučaju koji se dogodio na terenu, čovek je stajao na jednom kraju srušenog mosta, a nekoliko desetina zombija na drugom. Jedan po jedan, hodajući mrtvaci su padali preko ivice u uzaludnom pokušaju da ga se domognu.

17


Ni u jednom trenutku nijedan od njih nije shvatio šta se dešava i promenio taktiku na bilo koji način. Nasuprot mitovima i nagađanjima, nikada nije primećeno da zombiji koriste bilo kakav alat. Čak i podići kamen i upotrebiti ga kao oružje spada van domašaja njihovih sposobnosti. Ovaj jednostavan zadatak bi dokazao postojanje osnovnog misaonog procesa kroz sposobnost da se shvati da je kamen efikasnije oružje od gole šake. Paradoksalno, doba veštačke inteligencije nam je omogućilo da se lakše poistovetimo sa umom živih mrtvaca nego sa umom naših „primitivnijih" predaka. Uz neke izuzetke, čak ni najnapredniji kompjuteri nemaju sposobnost da samostalno razmišljaju. Oni čine ono za šta su programirani, i ništa više. Zamislite kompjuter programiran da izvršava samo jednu funkciju. Ta funkcija ne može biti privremeno zaustavljena, izmenjena ili izbrisana. Novi podaci se ne mogu uneti. Nove komande se ne mogu instalirati. Ovaj kompjuter će obavljati samo tu jednu funkciju, opet i iznova, dok se na kraju izvor napajanja ne ugasi. Ovo je mozak zombija. Pokretana instinktom, mašina koja obavlja jedan zadatak, koja se ne može menjati, i jedino može biti uništena. B. Osećanja Osećanja bilo kakve vrste nepoznanica su hodajućim mrtvacima. Svi oblici psihološkog ratovanja, od pokušaja da se živi mrtvaci razbesne do pokušaja izazivanja sažaljenja, pretrpeli su katastrofalan neuspeh. Radost, tuga, samopouzdanje, anksioznost, ljubav,mržnja, strah - sva ova osećanja i još hiljade drugih koje čine ljudsko „srce" jednako su beskorisna neupokojenima kao i organ koji ima isto ime. Ko zna da li je to najveća slabost ili snaga čovečanstva? Debata se nastavlja, i verovatno će zauvek trajati. C. Pamćenje Vlada moderno shvatanje da zombi zadržava znanje o svom prethodnom životu. Čujemo priče o mrtvima koji se vraćaju na mesta gde su živeli ili radili, kako upravljaju poznatim mašinama, ili čak kako pokazuju milosrđe prema svojim voljenima. U stvarnosti, nema ni trunke dokaza za ovakve maštarije. Zombijima je nemoguće da zadrže sećanja na prethodni život, bilo u svesti ili u podsvesti, jer kod njih nijedno od ta dva ne postoji! Živog mrtvaca neće omesti porodični ljubimac, živi član

18


porodice, poznato okruženje itd. Ma šta da je osoba bila u prethodnom životu, ta osoba je nestala i zamenila ju je bezumna mašina kojoj preostaje samo instinkt da se hrani. Ovo je odgovor na neizgovoreno pitanje: zašto zombiji više vole urbana područja od seoskih? Prvo, živi mrtvaci ne vole više gradove, već prosto ostaju tamo gde su reanimirani. Drugo, glavni razlog zašto zombiji ostaju u gradovima umesto da se rasprše po okolini jeste taj što urbane zone sadrže najveću koncentraciju plena. D. Fizičke potrebe Osim gladi (o kojoj će biti reći kasnije), mrtvi ne ispoljavaju nijednu od fizičkih želja ili potreba koje su imali tokom života. Nikada nije primećen zombi koji spava ili se odmara u bilo kojim okolnostima. Oni ne reaguju na ekstremnu toplotu ili hladnoću. Oni nikada ne traže zaklon u surovim vremenskiim uslovima. Čak i nešto najprostije kao što je žed potpuno je nepoznato živim mrtvacima. Prkoseći zakonima nauke, Solanum je stvorio nešto što se može opisati kao potpuno samodovoljan organizam. E. Komunikacija Zombiji ne govore, lako su njihove glasne žice sposobne da proizvedu govor, njihov mozak to nije. Čini se da je stenjanje koje dolazi iz dubine grla jedini zvuk koji su u stanju da ispuste. Ovaj glas se ispušta onda kada zombiji primete plen. Zvuk će ostati ujednačen, nizak i pravilan, sve dok ne dođe do fizičkog kontakta. Ovaj sablasni zvuk, koji se tako tipično povezuje s hodajućim mrtvacima,služi kao signal za okupljanje za druge zombije i predstavlja, kao što je nedavno otkriveno, moćno psihološko oružje. F. Društveni odnosi Oduvek su nicale teorije o tome da neupokojeni funkcionišu kao kolektivna sila, počevši od onih koje tvrde da se radi o armiji koju kontroliše Sotona, preko onih koje ih vide kao insektoliku košnicu koju kontrolišu feromoni, do najnovijih teorija koje tvrde da grupni konsenzus postižu telepatijom. Istina je da zombiji nemaju društvenu organizaciju. Horda neupokojenih, bez obzira na to koliko je velika, predstavlja prosto mnoštvo jedinki. Ako se nekoliko stotina živih mrtvaca zajednički pojavi

19


na lokaciji žrtve, to je zbog toga što je svakog od njih na to mesto doveo spostveni instinkt. Zombiji nisu svesni jedni drugih. Nikada nije primećeno da su jedinke reagovale kada primete jedna drugu na bilo kojoj udaljenosti. Ovo nas vraća na pitanje o čulima: kako zombi razlikuje jednog od svojih od čoveka ili drugog plena? Odgovor na ovo još nije pronađen. Zombiji izbegavaju jedni druge na isti način na koji izbegavaju nežive predmete. Kada nalete jedni na druge, oni ne pokušavaju da se povezu ili da komuniciraju. Zombiji koji jedu isti leš iznova će i iznova trgati isto meso, umesto da odgurnu konkurenciju. Jedina naznaka zajedničkog napora je primećena u ozloglašenim grupnim napadima: stenjanje živog mrtvaca privlači druge u dometu sluha. Čim čuju taj jecaj, ostali hodajući mrtvaci će govoto sigurno pohrliti prema izvoru. Jedna od ranih studija se poigravala idejom da je ovo nameran čin, da izviđač koristi stenjanje kako bi poslao signal ostalima. Međutim, danas znamo da je u pitanju čista slučajnost. Stenjanje živog mrtvaca je instinktivna reakcija, a ne upozorenje. G. Lov Zombiji su migratorni organizmi, koji se ne obaziru na teritoriju i koji nisu razvili koncept doma. Oni će putovati kilometrima i moguće je, ukoliko imaju vremena, da će preći čitave kontinente u potrazi za hranom. Slučajnost je jedini obrazac koji prate u lovu. Živi mrtvaci se hrane kako noću, tako i danju. Mnogo je verovatnije da će nabasati na neku oblast nego da će je namerno tražiti. Neće biti odabrane određene oblasti ili građevine zbog veće mogućnosti da sadrže plen. Na primer, dešavalo se da neki pretražuju seoske kuće ili druge ruralne građevine, dok su ostali u istoj grupi nastavljali dalje ne obazirući se na njih. Potrebno je više vremena da se pretraže urbana područja, zbog čega će se neupokojeni duže i zadržati u tim oblastima, ali ovde neće nijednoj građevini dati prioritet nad drugom. Izgleda da su zombiji potpuno nesvesni svog okruženja. Na primer, oni ne pokreću oči na način koji je karakterističan za prikupljanje informacija o novom okruženju. Tiho se vukući, s pogledom koji obuhvata hiljadu metara pred sobom, oni će besciljno lutati, bez obzira na to gde se nalaze, dok ne otkriju plen. Kao što je već pomenuto, neupokojeni poseduju tajanstvenu sposobnost da se precizno upute prema lokaciji žrtve. Čim dode do kontakta, prethodno tihi, zaboravni automati se transformišu u nešto što je veoma slično navođenom projektilu. Glava se odmah okreće u

20


pravcu žrtve. Vilica se spušta, usne povlače i, iz dubina dijafragme, dopire stenjanje. Kada jednom uspostave kontakt, zombijima više ništa ne može skrenuti pažnju. Oni će nastaviti da slede plen, zaustavljajući se jedino ako izgube kontakt, uspeju da uhvate lovinu ili se nađu uništeni. H. Motivacija Zašto mrtvi progone žive? Ako je dokazano da ljudsko meso ne služi za ishranu, zašto ih njihov instinkt navodi na ubistvo? Odgovor nam izmiče. Moderna nauka je, u kombinaciji sa istorijskim podacima, pokazala da živi ljudi nisu jedina poslastica na jelovniku neupokojenih. Spasilačke ekipe koje su ulazile u inficirana područja svaki put su iznova podnosile izveštaje o tome da su ona potpuno lišena života. Zombi u napadu će proždrati svako stvorenje, bez obzira na njegovu veličinu ili vrstu kojoj pripada. Ljudsko meso, ipak, za njih ima prednost u odnosu na druge forme života. U jednom eksperimentu su zarobljenom uzorku nuđena dva identična komada mesa: jedno ljudsko, drugo životinjsko. Zombi je svaki put izabrao ljudsko. Razlozi za ovo ostaju nepoznati. Ono što je potvrđeno, bez trunke sumnje, jeste da instinkt koji stvara Solanum navodi neupokojene da ubijaju i proždiru svako živo stvorenje koje pronađu. Tu nema izuzetaka. I.Ubiti mrtve

Iako je uništavanje zombija prilično jednostavno, daleko od toga da se može reći i da je lako. Kao što smo videli, zombiju nije neophodna nijedna od fizioloških funkcija koje su potrebne ljudima da prežive. Uništenje ili ozbiljna oštećenja kardiovaskularnog,digestivnog ili respiratornog sistema

21


neće imati značaja za hodajućeg mrtvaca, jer nijedna od ovih funkcija više ne služi mozgu. Jednostavno rečeno, postoji hiljadu načina da se ubije čovek, ali samo jedan da se ubije zombi. Mora se uništiti mozak, na ovaj ili onaj način. J.Uništavanje Studije su pokazale da Solanum može nastanjivati telo uništenog zombija do četrdeset osam sati. Primenjujte krajnji oprez kada uništavate leševe neupokojenih. Glava je naročito opasna, kad se ima u vidu koncentraciju virusa. Nikada nemojte dodirivati leš neupokojenih bez zaštitne odeće. Ponašajte se prema njema kao što biste se ponašali prema bilo kojem toksičnom, veoma opasnom materijalu. Kremacija je najbezbedniji, najefikasniji način uništavanja. Uprkos glasinama da će gomila zapaljenih leševa proširiti Solanum preko oblaka dima, zdrav razum govori da nijedan virus nije sposoban da preživi intenzivnu toplotu, u ovom slučaju otvoren plamen. K. Pripitomljavanje? Da ponovimo, dokazano je da je mozak zombija neprijemčiv za bilo kakav uticaj sa strane. Svi sprovedeni eksperimenti, od korišćenja hemikalija i upotrebe hirurgije pa do elektromagnetnih talasa, imali su negativne rezultate. Terapija čiji je cilj izmena ponašanja i drugi slični pokušaji da se živi mrtvaci obuče propali su. Treba opet ponoviti, mašinerija se ne može reprogramirati. Postojaće takva kakva je, ili neće postojati uopšte.

VUDU ZOMBI Ako su zombiji tvorevina virusa, a ne crne magije, kako onda objasniti takozvane „vudu zombije", osobe koje su umrle, pa se našle podignute iz groba i osuđene da provedu večnost služeći kao robovi živih? Da, tačno je da reč zombi potiče od kimbundu reči „nzumbe", što je termin koji označava dušu preminulog, i da, zombiji i zombifikacija su integralni delovi afričko-karipske religije poznate kao vudu. Međutim, poreklo naziva je jedina sličnost između vudu zombija i zombija kojeg je oživeo virus. Iako je rečeno da vudu hungani (sveštenici) mogu korišćenjem

22


magičnih sredstava pretvoriti ljude u zombije, ta praksa ima uporište u čvrstim naučnim činjenicama. „Zombi prašak", oruđe koje hungani koriste za zombifikaciju, sadrži veoma moćan neurotoksin (tačni sastojci su strogo čuvana tajna). Toksin privremeno parališe ljudski nervni sistem, stvarajući stanje ekstremne hibernacije. Kako srce, pluća i ostali organi rade na minimumu, lako je razumeti ako neiskusan lekar paralisanu jedinku proglasi preminulom. Mnogim ljudima se desilo da budu sahranjeni u takvom stanju samo da bi se probudili vrišteći u mrklom mraku svojih mrtvačkih kovčega. Dakle, šta je to što od ovih ljudi stvara zombije? Odgovor je jednostavan: oštećenja mozga. Mnogi koji su živi sahranjeni brzo istroše vazduh unutar mrtvačkih kovčega. Oni koji se spasu (ako imaju sreće) gotovo uvek pretrpe oštećenja mozga usled nedostatka kiseonika. Ovi jadnici tumaraju unaokolo sa malo preostalih kognitivnih sposobnosti ili uistinu slobodne volje, i često ih greškom smatraju za žive mrtvace. Kako razlikovati vudu zombija od onih pravih? Tipični znaci su očigledni. 1. Vudu zombiji pokazuju emocije. Ljudi koji su pretrpeli oštećenje mozga izazvano zombi praškom i dalje su sposobni za sva uobičajena ljudska osećanja. Oni se mogu smejati, plakati, čak i režati ako su povređeni ili na drugi način isprovocirani (što pravi zombiji nikad ne rade). 2. Vudu zombiji ispoljavaju sposobnost razmišljanja. Kao što je ranije rečeno, kada naiđete na pravog zombija, on će se na vas ustremiti poput navođenog projektila. Vudu zombi će zastati na trenutak i pokušati da shvati ko ste ili šta ste. Možda će krenuti prema vama, možda će se povući, možda će ostati u mestu dok njegov oštećeni mozak pokušava da analizira informaciju koju je primio. Ono što vudu zombi neće uraditi jeste sledeće: on neće podići ruke, razjapiti vilice, ispustiti jecaj koji kao da dolazi iz pakla, i zateturati se pravo prema vama. 3. Vudu zombiji osećaju bol. Vudu zombi koji se spotakne i padne bez sumnje će se uhvatiti za bolno koleno i zacvileti. Isto tako, onaj koji već ima neku ranu staraće se o njoj ili će u najmanju ruku biti svestan postojanja rane. Vudu zombiji neće ignorisati duboke posekotine na svojim telima kao što bi to uradio pravi zombi. 4. Vudu zombiji prepoznaju vatru. To ne znači da se plaše plamena. Neki od njih koji su pretrpeli ozbiljna oštećenja mozga ne sećaju se šta je

23


vatra. Oni će se zaustaviti da je ispitaju, možda čak i posegnuti za njom da je dodirnu, ali će se povući čim shvate da ona izaziva bol. 5. Vudu zombiji su svesni svog okruženja. Za razliku od pravih zombija, koji su jedino svesni plena, vudu zombiji će reagovati na iznenadne promene svetla, zvuka, ukusa i mirisa. Poznati su slučajevi vudu zombija koji su gledali televiziju ili jaka treptava svetla, slušali muziku, uplašili se od groma, pa čak i primećivali jedni druge. Poslednja činjenica je bila veoma važna u nekoliko slučajeva pogrešne identifikacije. Da zombiji nisu reagovali jedni na druge (gledali jedni u druge, pravili ispuštali glasove, čak i dodirivali lica jedni drugima), moglo se desiti da greškom budu uništeni. 6. Vudu zombiji NEMAJU superosetljiva čula. Čovek koji je izložen onesposobljavajućem dejstvu zombi praška i dalje je čovek koji se oslanja na vid. On ne može savršeno funkcionisati u mraku, čuti korak na 500 metara ili nanjušiti živo biće na vetru. Zapravo, vudu zombija neko može iznenaditi ako se prikrade iza njega. Međutim, ovo nije preporučljivo, jer uplašeni zombi može besno reagovati. 7. Vudu zombiji mogu da komuniciraju.Iako ovo nije pravilo, mnoge od ovih jedinki mogu odgovoriti na audiovizuelne signale. Mnogi razumeju reči; neki čak shvataju čitave rečenice. Mnogi vudu zombiji poseduju sposobnost govora, jednostavnu, naravno, i retko su sposobni za duže razgovore. 8. Vudu zombiji se mogu kontrolisati. Iako to nije uvek slučaj, mnogi ljudi sa oštećenjem mozga izgubili su mnogo od samosvesti, što ih čini vrlo pogodnim za sugestiju. Viknuti takvoj osobi da se zaustavi, ili čak i da ode, može biti dovoljno da se rešite vudu zombija. Ovo stvara opasnu situaciju u kojoj zbunjeni ljudi poveruju da mogu kontrolisati ili obučavati prave zombije. U nekoliko navrata su tvrdoglavci insistirali na tome da mogu jednostavno narediti živim mrtvacima da se zaustave. Ovi ljudi su, prekasno, otkrili s čime su se stvarno suočili, i to tek kada su hladne, natrule šake zgrabile njihove udove, a prljavi, iskrzani zubi zagrizli u njihovo meso. Ove smernice bi trebalo da vam pruže pravu sliku o tome kako razlikovati vudu zombija od pravog zombija. Poslednja napomena: na vudu zombije se najčešće može naići u podsaharskoj Africi, na Karibima, u Srednjoj i Južnoj Americi, i južnom delu Sjedinjenih Američkih Država.

24


Nije nemoguće i drugde naići na nekog koga je hungan pretvorio u zombija, ali verovatnoća za takav susret je prilično mala.

HOLIVUDSKI ZOMBI Od kada su živi mrtvaci zakoračili na bioskopsko platno, njihovi najveći neprijatelji više nisu lovci, već kritičari. Akademici, naučnici, čak i zabrinuti građani oglašavaju se i upozoravaju da ovi filmovi žive mrtvace prikazuju na nerealan, fantastičan način. Zaprepašćujuća oružja, fizički nemoguće akcione sekvence, nadstvarni likovi i, iznad svega, magični, nepobedivi, čak i komični živi mrtvaci — sve je to dodato u čorbu koja se zove „zombi film". Dalje, kritika tvrdi da ovaj pristup filmovima o somnambulistima gde je „stil ispred sadržine" uči gledaoce lekcijama koje će ih dovesti do pogibije u pravom sukobu. Ove ozbiljne optužbe iziskuju i ozbiljnu odbranu. Iako postoje filmovi o zombijima koji su zasnovani na stvarnim događajima, njihov cilj je, kao i cilj gotovo svakog filma u bilo kojem žanru, da pruži zabavu. Osim ako ne govorimo o čistim dokumentarcima (a čak su i neki od njih „razblaženi"), filmskim stvaraocima mora biti dozvoljena umetnička sloboda da bi mogli svoje delo učiniti prijemčivijim za publiku. Čak će i filmovi koji su zasnovani na stvarnim događajima žrtvovati realističnost zarad dobre priče. Određeni likovi će biti mešavina osoba iz stvarnog života. Drugi mogu biti potpuno izmišljeni, da bi objasnili određene činjenice, olakšali zaplet, ili čisto da bi se doprinelo atmosferi. Neko bi mogao reći da je cilj umetnika da izaziva, edukuje i prosvetljuje publiku. Ovo je možda tačno, ali kako preneti znanje publici koja je otišla ili zaspala nakon prvih deset minuta filma? Ako prihvatite osnovno pravilo koje se tiče pravljenja filmova, shvatićete zašto holivudski filmovi, čak i previše u nekim slučajevima, odudaraju od realnosti na kojoj su zasnovani. Ukratko, prihvatite ove pokretne slike onako kako to njihovi autori i žele: kao izvor privremene razonode, a ne kao vizuelni priručnik za preživljavanje.

EPIDEMIJE Iako je svaki napad zombija različit, ako uzmemo u obzir broj, teren, reakciju stanovništva itd, oni se prema nivou intenziteta mogu svrstati u četiri posebne kategorije.

25


Prva kategorija Ovo je epidemija niskog nivoa, dešava se najčešće u zemljama Trećeg sveta ili u seoskim područjima razvijenih zemalja. Broj zombija u ovoj kategoriji se kreće od jedan do dvadeset. Ukupan broj ljudskih žrtava (uključujući inficirane) kreće se od jedan i pedeset. Ukupno trajanje, između prvog i poslednjeg (poznatog) slučaja, kreće se od dvadeset četiri časa do četrnaest dana. Zahvaćeno područje je malo, ne veće .od pedeset kilometara u prečniku. U mnogim slučajevima će prirodne prepreke odrediti njegove granice. Reakcija će biti umerena, ograničena na učešće civila ili dodatnu pomoć lokalne policije. Medijsko izveštavanje će biti ograničeno, ako ga uopšte i bude. Ako su mediji uključeni, treba tražiti uobičajene priče kao ubistva ili „nesreće". Ovo je najčešći slučaj izbijanja epidemije i njega je najlakše prevideti. Druga kategorija U ovu kategoriju su uključena urbana ili gusto naseljena seoska područja. Ukupan broj zombija će varirati između dvadeset i stotinu. Ukupan broj ljudskih žrtava može doseći nekoliko stotina. Trajanje epidemije druge kategorije ne mora biti duže nego kod prve kategorije. U nekim slučajevima, veći broj zombija će izazvati bržu reakciju. Epidemija u ruralnom, slabo naseljenom području može se raširiti na površinu veću od stotinu kvadratnih kilometara, dok epidemija u gradu može obuhvatiti samo nekoliko stambenih blokova. Protivakcija će gotovo sigurno biti organizovana. Umesto grupa civila reagovaće lokalni, državni, pa čak i savezni organi bezbednosti. Takode, može doći i do vojne akcije, premda ograničene, kao što bi bilo dejstvo Nacionalne garde u Sjedinjenim Državama ili snaga sličnog tipa u inostranstvu. Najčešće, da bi smanjile paniku, ove jedinice će preuzeti ulogu izvan borbe, pružajući medicinsku pomoć, održavanje reda među velikim grupama ljudi i logističku podršku. Epidemije koje spadaju u drugu kategoriju gotovo uvek će privući pažnju medija. Medijski izveštaji neće moći da se izbegnu, osim ako se napad nije

26


dogodio u nekom zaista izolovanom području, ili u nekom u kojem postoji stroga kontrola medija. Ovo, međutim, ne znači da će izveštaji biti tačni. Treća kategorija Prava kriza. Epidemije treće kategorije, više od ijedne druge, skreću pažnju na jasnu pretnju koju predstavljaju živi mrtvaci. Zombija će biti na hiljade i raširiće se po području od nekoliko stotina kilometara. Trajanje napada i kasniji proces čišćenja mogu da potraju i po nekoliko meseci. Neće biti mogućnosti za blokadu štampe ili zataškavanje. Čak i bez pažnje medija, sam obim napada će biti takav da će ostaviti previše svedoka. Ovo je prava pravcata bitka, gde policiju zamenjuju jedinice redovne vojske. U zaraženoj zoni, kao i u oblastima koje se sa njom graniče, biće proglašeno vanredno stanje. Očekujte ratne zakone, ograničenje putovanja, ograničen pristup zalihama, službe stavljene pod kontrolu federalne vlade, i strogo nadgledane komunikacije. Međutim, biće potrebno vremena da se sve ove mere primene. Inicijalna faza će biti haotična, dok se vlasti ne dohvate u koštac s krizom. Pobune, pljačke i opšta panika će uvećati njihove probleme i dodatno odložiti efikasanu reakciju. Dok se sve ovo dešava, oni koji žive u zaraženoj zoni biće ostavljeni na milost i nemilost zombija. Izolovani, napušteni i okruženi živim mrtvacima, moći će se osloniti samo na sebe. Četvrta kategorija (Vidi „Život u svetu mrtvih".)

DETEKCIJA Bez obzira na to kojoj kategoriji pripada, svaka epidemija ima početak. Sada kada je neprijatelj određen, sledeći korak je rano upozorenje. Upućenost u to šta je zombi neće pomoći ukoliko niste u stanju da prepoznate izbijanje epidemije pre nego što ne bude prekasno. Ovo ne povlači sa sobom uspostavljanje „antizombi štaba" u vašem podrumu, zabijanje čioda u mapu i zbijanje oko kratkotalasnog radija. Potrebno je tražiti znake koji bi promakli pažnji neobučene osobe. Ovi znaci uključuju: 1. Ubistva kod kojih su žrtve ubijene pucnjem u glavu ili odrubljivanjem glave. Dogodilo se u više navrata; ljudi prepoznaju epidemiju i pokušaju

27


da preuzmu stvari u svoje ruke. Gotovo uvek, lokalne vlasti proglase ove ljude za ubice i osude ih. 2. Nestale osobe, pogotovo u divljini ili nenastanjenim područjima. Posebno obratite pažnju ako neki član grupe koja učestvuje u potrazi nestane. Ako postoje fotografije ili televizija prati priču, obratite pažnju na to kako su naoružane grupe koje učestvuju u potrazi. Ako pušku nosi više članova grupe, to bi moglo značiti da je ovo nešto više od obične operacije spašavanja. 3. Slučajevi „nasilnog ludila" u kojima je osoba napala prijatelje i porodicu bez upotrebe oružja. Saznajte da li je napadač ugrizao ili pokušao da ugrize svoje žrtve. Ako jeste, da li je neka žrtva i dalje u bolnici? Pokušajte da otkrijete da li je neka žrtva preminula pod tajanstvenim okolnostima nekoliko dana nakon napada. 4. Nasilni neredi ili drugi javni nemiri koji su započeli a nisu ničim isprovocirani ili nemaju drugi logičan uzrok. Zdrav razum kaže da se takvo grupno nasilje ne dešava bez katalizatora kao što su rasne tenzije, političke akcije ili zakonske odluke. Čak se i takozvana „masovna histerija" može pratiti unazad do samog izvora. Ako se nikakav razlog ne može pronaći, onda odgovor može ležati negde drugde. 5. Smrti izazvane bolestima kod kojih je uzrok neodređen ili se čini vrlo sumnjivim. Smrti koje izazivaju infektivne bolesti retke su u industrijalizovanom svetu, za razliku od situacije od pre jednog veka. Ovo je razlog zbog kojeg nove epidemije uvek dospevaju u vesti. Obratite pažnju na slučajeve u kojima je tačna priroda bolesti nerazjašnjena. Takode, budite na oprezu u slučaju sumnjivih objašnjenja kao što su virus Zapadnog Nila ili bolest „ludih krava". I jedno i drugo bi mogli biti primeri zataškavanja. 6. Bilo koji od navedenih slučajeva u kojima je izveštavanje medija zabranjeno. Potpuna blokada štampe je retka u Sjedinjenim Državama. Ako se takav slučaj desi, to bi trebao biti jasan znak opasnosti. Naravno, za ovo može biti i drugih razloga osim napada živih mrtvaca. Opet, svaki slučaj koji uzrokuje takvo spuštanje standarda od strane vlade koja je svesna važnosti medija zahteva punu pažnju. Ma šta da je istina, ne može biti dobra.

28


Čim je događaj uključio vaše senzore, pratite dalja dešavanja. Uzmite u obzir lokaciju i njeno rastojanje od vas. Obratite pažnju na slične incidente u okolini ili blizu prvobitnog mesta događaja. Ako se takvi incidenti dogode u sledećih nekoliko dana ili nedelja, pažljivo ih proučite. Obratite pažnju na odgovor policije i drugih državnih organa. Ukoliko je reakcija snažnija sa svakim sledećim slučajem, postoji šansa da je epidemija upravo u toku.

29


ORUŽJA I BORBENE TEHNIKE Najmanje petanest ili dvadeset njih: muškaraca, žena dece. Započeli smo paljbu na sedamdeset, možda osamdeset metara. Video sam kako im se komadi mesa otkidaju sa tela. Naši meci su pogađali cilj! Oni su nastavili da se približavaju, samo su nastavili da dolaze! Jednog sam uzeo na nišan i ispalio čitav rafal iz svog BXP-a1. Znam da sam mu prekinuo kičmu, jer je pao kao otkinut list. I dok su mu se noge još trzale, on je nastavio da puzi prema meni! Na dvadeset metara, otvorili smo paljbu iz vektora2. Ništa! Gledao sam kako im raznesen! Komadi organa i kostiju ispadaju kroz leđa. Gledao sam udove bukvalno odsečene u zglobovima. SS77 je najbolji mitraljez ikad napravljen, brzina metka je 840 metara u sekundi, 800 metaka u minutu, i bio je bez ikakvog prokletog efekta! Sve ručne bombe koje smo bacili na njih oborile su samo jednog! Jednog! Njegovo osakaćeno telo je ležalo nepokretno, ali je glava i dalje grizlu uprazno! [Identitet zaštićen] je opalio iz svog RPG-a3. Jebena raketa je prošla kroy meso i raznela kamen pozadi! Konačno, na pet metara, iskoristili smo poslednje ostatke goriva u bacaču plamena. Govnari su goreli poput buktinja, ali nisu odustajali! Jedan od njih je zgrabio [Identitet zaštićen], ugrizao ga za vrat i usput ga zapalio. Dok smo bežali prema džungli, video sam ostala stvorenja kako su se okupila da rastrgaju ono što se pretvaralo u još jednu ljudsku buktinju. U pičku lepu materinu, šta smo još mogli da uradimo!?! -Srpski plaćenik u Zairskom građanskom ratu, 1994 Pravilan izbor oružja (nikad ne nosite samo jedno) može biti ključan za to hoće li iza vas ostati gomila mrtvih zombija ili ćete i vi postati i jedan od njiih. Kada se suočite sa živim mrtvacima, lako je poverovati u strategiju superkomandosa; natovarite najteže,najmoćnije oružje i izađite đa ih „razbijete". To ne samo što je glupo - to je samoubistvo. Zombiji nisu čuvari u nekom filmu o ratnim zarobljenicima koji će masovno popadati prvi put kada ispalite teatralan rafal. Da biste se naoružali za susret sa zombijem,

Mecben BXP je automatska puška kalibra 9 mm koja je proizvodena sredinom osamdesetih godina XX veka u Južnoafričkoj republici. (Prim. prev.) 2 VEKTOR SS-77 je mitraljez kalibra 7,62 mm. Proizvoden je sredinom sedamdesetih u Južnoafričkoj republici. (Prim. prev.) 3 RPC, engl. rocket propelled granate — protivtenkovsko raketno oružje koje se ispaljuje sa ramena. (Prim. prev) 1

30


potrebno je pažljivo razmišljanje, hladna glava i praktična analiza svih faktora. OPŠTA PRAVILA: 1. POŠTUJTE ZAKON!: Od toga gde živite zavisi i kakva se pravila o posedovanju vatrenog oružja i eksploziva primenjuju. Striktno ih poštujte. Kazne variraju od pozamašnih novčanih do zatvorskih. U svakom slučaju, policijski dosije nije nešto što sebi možete priuštiti. Kada mrtvi ustanu, policija u vama mora videti uzornog građanina, a ne kriminalca sa sumnjivom prošlošću kojeg treba ispitivati na prvi znak gužve. Srećom, kao što će ovo poglavlje pokazati, jednostavna legalna oružja će vam bolje poslužiti od paravojnih smrtonosnih mašina.

2. VEŽBAJTE BEZ PRESTANKA: Koje god oružje da odaberete, bila u pitanju jednostavna mačeta ili poluautomatska puška, ono mora postati deo vašeg tela. Vežbajte onoliko često koliko je to moguće. Ako su dostupni kursevi, obavezno se upišite. Poduka kvalifikovanih instruktora će vam uštedeti ogromnu količinu vremena i energije. Ako se oružje može rasklopi-ti, činite to i na dnevnom svedu i u mraku, sve dok ne naučite svaki delić, svaku oprugu, svaku oblinu i ivicu te nezamenljive mašine. S vežbanjem stičete iskustvo i samopouzdanje, dve osobine koje morate razviti da biste se uspešno nosili sa živim mrtvacima. Istorija je dokazala da dobro obučen pojedinac naoružan samo kamenom ima više šansi da preživi od početnika koji je naoružan najnovijim tehnološkim čudom. 3. BRINITE O SVOM ORUŽJU: O oružju se, koliko god da je jednostavno, morate brinuti kao da se radi o živom stvorenju. Svako ko ima iskustva s vatrenim oružjem zna da su pregled I čišćenje sastavni deo svakodnevnog korišćenja. Ovo se takode primenjuje na oružja za blisku borbu. Oštricama je potrebno glačanje i zaštita od rđe. Drške treba proveravati i održavati. Nikad ne koristite oružje na pogrešan način i nikad ga nemojte izlagati nepotrebnoj šteti. Ako je moguće, neka ga redovno

31


testiraju iskusni profesionalci. Ovi eksperti mogu primetiti kvarove u začetku koji bi promakli jednom amateru. 4. ČUVAJTE SE PARADNIH PREDMETA: Mnoge kompanije nude raznorazne imitacije oružja, kao što su mačevi, lukovi itd, čija je jedina svrha da služe za ukras. Uvek pomno ispitajte predmet koji ste odabrali da biste bili sigurni da se radi o predmetu koji se može koristiti u realnim okolnostima. Ne oslanjajte se isključivo na obećanje kompanije. „Spremni za borbu" može da znači da će predmet izdržati nekoliko udaraca na pozornici, ili na nekom vašaru sa istorijskom tematikom, ali da će se raspasti na dva dela usred borbe na život i smrt. Ako vam sredstva to dozvoljavaju, kupite dva ista predmeta i s jednim vežbajte sve dok ga ne slomite. Tek tada ćete se moći pouzdati u njegove osobine. 5. RAZVIJAJTE PRIMARNO ORUŽJE: ljudsko telo, ako se vlasnik brine o njemu i vežba pravilno, najbolje je oružje na svetu. Amerikanci su ozloglašeni zbog svoje loše ishrane, nedostatka vežbe i upornog fetišističkog stava prema tehnologijama koje štede rad. lako je poznat izraz „kućna buva", precizniji termin bi bio „stoka": debeo, lenj, mlitav, i spreman da posluži kao hrana. Oružje br. 1, biološki alat, jeste naše telo; ono može i mora biti promenjeno iz onog koje pripada plenu u telo predatora. Držite se striktne dijete i dovedite se u dobru fizičku formu. Koncentrišite se na kardiovaskularni trening umesto na trening za povećanje snage. Pratite sve hronične bolesti koje imate, koliko god da su beznačajne. Čak i ako je vaše najgore oboljenje alergija, lečite je redovno! Kada se situacija zaista dogodi, morate tačno znati za šta je vaše telo sposobno! Izučavajte borilačke veštine i ovladajte makar jednom od njih. Vodite računa da u njoj naglasak nije stavljen na deljenje udaraca, već na izbegavanje zahvata. Znati kako da pobegnete iz zahvata zombija — to je najvažnija veština koju možete posedovati ukoliko se nađete u bliskoj borbi.

BLISKA BORBA Borbu prsa u prsa uvek treba izbegavati. Kad se ima u vidu sporost zombija, mnogo je lakše trkom pobeći (ili se udaljiti brzim hodom) nego

32


stati i boriti se. Međutim, može se desiti da je neophodno uništiti zombija u bliskoj borbi. Kada se ovo desi, presuđuju delići sekunde. Pogrešan pokret, kratko oklevanje, i možete završiti tako što ćete osetiti kako hladne šake grabe vašu ruku, ili kako se oštri, polomljeni zubi zabijaju u vaše meso. Iz tog razloga je izbor oružja za blisku borbu važniji od svega drugog u ovom odeljku.

1.Batine Kada se koristi tupo oružje, cilj je smrviti mozak (sećate se, jedini način da se ubije zombi jeste da mu se uništi mozak). Ovo nije lako kao što zvuči. Ljudska lobanja je jedna od najtvrđih, najotpornijih površina u prirodi. Prema tome, isto važi i za lobanju zombija. Izuzetna sila je potrebna i da bi se slomila, a kamoli smrskala. Ipak, ovo se mora učiniti, i to samo jednim, dobro upućenim udarcem. Nećete dobiti drugu šansu ako promašite metu ili ne uspete da probijete kost. Štapovi, držalje sekire i ostale drvene batine pogodne su da se zombi odgurne s puta, ili da se odbije pojedinačni napad. Ono što im nedostaje jeste težina i jačina za smrtonosni udarac. Komad olovne cevi je dobar za pojedinačni okršaj, ali je pretežak za nošenje. Malj ima isti nedostatak, a takode zahteva i vežbu da bi se pogodila meta u pokretu. Aluminijumske palice su dovoljno lake i mogu se koristiti u jednoj ili možda dve borbe, ali poznato je da se savijaju nakon duže upotrebe. Standardni, stolarski čekić za jednu ruku je dovoljno jak, ali ima ograničen domašaj. Njegova kratka drška omogućava zombiju da vas zgrabi za ruku i povuče. Policijski pendrek, napravljen od acetatske plastike, dovoljno je jak (u većini slučajeva) za svaku bitku, ali mu nedostaje smrtonosna snaga za ubistvo iz jednog udarca. (Primedba: namerno su tako napravljeni.)

33


Najbolje tupo oružje je metalni pajser. Zbog relativno lagane i izdržljive konstrukcije, idealan je za dužu blisku borbu. Zaobljena, polunaoštrena ivica takode omogućava prohodni pokret kroz očnu duplju, direktno u mozak. Više preživelih je izvestilo da su ubili zombija na ovaj način. Još jedna prednost metalnog pajsera je mogućnost da otvori vrata, pomeri težak predmet ili posluži na neki drugi naćin za koji i jeste napravljen. Nijedan od prethodno pomenutih predmeta se ne može ovako upotrebiti. Još lakši i izdržljiviji model od čeličnog pajsera jeste titanijumski model, koji dolazi na zapadna tržišta iz Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. 2. Oružja sa oštricom Oštrice, u bilo kojem obliku, imaju prednosti i nedostataka kada ih uporedimo s batinama. One koje imaju dovoljno snage da rascepe lobanju retko izdrže višestruko korišćenje. Iz ovog razloga, rezanje, tačnije odsecanje glave služi istoj svrsi kao i udarac u glavu. (Primedba: odsečena glava zombija još je sposobna da ujede te i dalje predstavlja pretnju.) Prednost rezanja nad udaranjem počiva i u tome što ono može učiniti ubijanje zombija nepotrebnim. U nekim slučajevima, jednostavno odsecanje uda ili presecanje kičmenog stuba dovoljno je da onesposobi neupokojenog napadača. (Primedba: odsecanje uda može dovesti do kontakta s virusom preko izložene površine.) Sekira može lako smrskati lobanju zombija, mrveći kosti i mozak u jednom zamahu. Odsecanje glave je jednako lako postići. Ovo je razlog što je sekira vekovima bila omiljeno oruđe dželata. Pogoditi glavu u pokretu, međutim, nije tako lako. Osim toga, ako zamah potpuno promaši, može se desiti i da izgubite ravnotežu. Manja sekira za jednu ruku dobro je oružje u nuždi. Ako se nađete u škripcu, a ne možete upotrebiti veća oružja, udarac sekiricom je više nego dovoljan da se rešite napadača. Mač je idealno oružje sa oštricom, ali neće svaki zadovoljiti uslove. Floreti, rapiri i slična oružja za mačevanje nisu prikladna za sečenje. Njihova jedina moguća upotreba bi bio direktan ubod kroz očnu duplju, koji bi pratio kružni pokret kroz mozak. Obučeni mačevalac, međutim, može izvesti ovaj potez samo jednom, i zato nije preporučljiv. Dugi mačevi za jednu ruku vam omogućavaju da drugom, slobodnom rukom otvarate vrata ili štitom branite svoje telo. Njihov jedini nedostatak

34


je slabija snaga zamaha. Jedna ruka možda neće imati dovoljno snage da prereze debelu hrskavicu između kostiju. Još jedan nedostatak je ozloglašena nepreciznost. Pogoditi u meso živog protivnika, to je jedna stvar. Postići precizno, čisto rasecanje kroz vrat nešto je sasvim drugo. Mačevi za dve ruke su najbolji u ovoj kategoriji, jer imaju i snagu i preciznost za savršeno obezglavljivanje. Od ovih, japanski samurajski mač katana je na prvom mestu. Njegova težina (jedan i po do dva i po kilograma) savršena je za dugotrajne konflikte, a njegova oštrica može preseći i najtvrđe organsko tkivo. U uskim prostorijama, kratka sećiva imaju prednost. Rimski gladijus je jedan od mogućih izbora, mada je teško naći replike spremne za borbu. Japanski nindža-to se ponosi drškom za dve ruke i, makar kad su posredi autentični modeli, kaljenim čelikom. Oba faktora ga čine vrhunskim oružjem. Obična mačeta, zbog svoje veličine, težine i dostupnosti, verovatno je vaš najbolji izbor. Ako je moguće, pronađite vojni model kakav se obično prodaje u prodavnicama polovne vojne opreme. Čelik je kod ovih modela boljeg kvaliteta, a zatamnjena oštrica pomaže u skrivanju po noći.

3. Raznovrsna ručna (hladna) oružja Koplja, piketi4 i trozupci mogu poslužiti da se zombi na njih nabode, i na taj način drži na odstojanju, ali najverovatnije neće biti smrtonosni. Postoji mogućnost uboda kroz očnu duplju, ali je ona mala. Srednjovekovna evropska halebarda (hibrid sekire i koplja) može poslužiti kao oružje za Koplje dužine od tri do šest metara kakvo je teška pešadija u XV i XVI veku koristila da se odbrani od juriša konjice. (Prim. prev.) 4

35


sećenje, ali, s druge strane, zahteva dosta vežbe i veštine da bi se postigao udarac dovoljan da se glava odrubi. Ova oružja nemaju neku svrhu osim ako se ne koriste kao batine ili se pomoću njih napadač samo drži na distanci. Mlatovi ili takozvane „funde", šiljcima načičkane kugle lancem povezane s palicom, u suštini nanose istu štetu kao metalne poluge, mada na efektniji način. Vlasnik zamahuje palicom u širokom, kružnom potezu, što kugli daje dovoljno snage da protivniku razbije lobanju. Potrebna je velika veština da bi se ovo oružje koristilo i zbog toga se ne preporučuje. Srednjovekovni evropski buzdovani služe istoj svrsi kao i standardni kućni čekići, ali nemaju istu praktičnu vrednost. Buzdovan ne može poslužiti da se otvore vrata ili prozor, zabije dleto ili zakuca ekser. Neki takav pokušaj bi mogao imati za ishod ozbiljnu povredu. Prema tome, nosite sa sobom ovo srednjovekovno oružje samo onda kada nemate drugog izbora. Noževi su uvek korisni, jer mogu poslužiti na različite načine u raznim situacijama. Za razliku od sekirice, njima se zombi može ubiti samo ubodom u slepoočnicu, očnu duplju, ili u bazu lobanje. S druge strane, noževi su uvek lakši od sekirica pa su, prema tome, pogodniji ako ste u pokretu. Kada birate nož, vodite računa o tome da sečivo ne bude duže od petnaest centimetara i da bude glatko. Izbegavajte nazubljene noževe ili testeraste ivice kakve imaju neki noževi za preživljavanje, jer oni često ostaju zaglavljeni u telu žrtve. Zamislite sebe u situaciji da ste upravo uboli jednog zombija kroz slepoočnicu i okrećete se da se suočite sa preostala tri živa mrtvaca, ali ne možete da izvučete nož. Rovovski bajonet je, bez sumnje, najbolje malo antizombijsko oružje na svetu. Njegova oštrica je čelični šiljak dug dvadeset centimetara, a umesto drške ima metalni bokser. Napravljen je za vreme žestokih borbi prsa u prsa tokom Prvog svetskog rata, gde su vojnici ubijali jedni druge u rovovima širine od pola metra. Posebno je dizajniran za ubadanje nadole, kroz čelični šlem neprijatelja. Možete zamisliti koliko bi ovo oružje bilo efikasno u borbi protiv zombija. Napadač bi ga mogao lako zabosti zombiju u lobanju, izvući ga brzo i bez napora, i zatim se okrenuti da probije mozak sledećem zombiju ili, u najmanju ruku, da obori jednog od njih udarcem metalnog boksera u lice. Originalni modeli su izuzetno retki, i tek se poneki može naći u muzejima ili u posedu privatnih kolekcionara.

36


Međutim, ako uspete pronaći precizne i detaljne skice, izradite jednu ili dve replike, testirajte ih i održavajte spremne za borbu. Ovo će biti investicija koju nećete zažaliti.

Ašov šaolinskih monaha Ovo oružje zaslužuje posebnu napomenu kada se govori o antizombi arsenalu. Na prvi pogled izgleda neobično: dva metra dugačak štap od čvrstog drveta, s ravnom oštricom u obliku zvona na jednom kraju, i oštricom u obliku upolje okrenutog polumeseca na drugom. Koreni ovog oružja sežu do kineske dinastije Sang (1766-1122. p.n.e.) i bronzanog oruđa koje se koristilo za obrađivanje zemlje. Kada se budizam preselio u Kinu, monasi iz Saolina su preuzeli ašov da im služi i kao alat i kao oružje. U nekoliko navrata se pokazalo da je iznenađujuće efikasan protiv živih mrtvaca. Udarac bilo kojom oštricom dovoljan je da u trenutku odseče glavu, dok njegova dužina, u isto vreme, pruža potpunu zaštitu onom ko njim rukuje. Ipak, ova dužina smeta u borbi u zatvorenim prostorijama, pa je prema tome treba izbegavati. Na otvorenom, međutim, nijedno drugo oružje ne sjedinjuje ovu bezbednost koplja i smrtonosnu moć katane. Postoji veliki broj različitih hladnih oružja na svetu, a prostor ne dozvoljava da o svakom od njih govorimo ponaosob. Ako otkrijete oruđe ili alat za koje mislite da bi poslužili kao dobro oružje, postavite sebi sledeća pitanja: 1. Može li da slomi lobanju iz jednog udarca? 2. Ako ne, da li može odseči glavu iz jednog udarca? 3. Da li se njime jednostavno rukuje? 4. Da li je lako? 5. Da li je izdržljivo? Odgovori na pitanja 3, 4 i 5 će morati da zavise od vaše trenutne situacije. Odgovori na pitanja 1 i 2 su od suštinske važnosti! 4. Motorni alati Popularna literatura nam je pokazala užasnu, brutalnu moć motorne testere. Munjevito brzi rotirajući zupci mogu lako prerezati i kost i meso,

37


time čineći izlišnom snagu i veštinu neophodnu za rukovanje ostalim hladnim oružjem. Grmljavina koju proizvodi može vlasniku dati preko potrebni psihološki podsticaj — osećaj moći u stravičnoj situaciji. Koliko ste videli horor filmova u kojima ova industrijska mašina za ubijanje uništava sve što dodirne? U stvarnosti, motorne testere i ostale slične mašine se nisko kotiraju na lestvici praktičnih oružja za ubijanje zombija. Za početak, ograničava ih gorivo. Od trenutka kada se potroši, one pružaju isto onoliko zaštite koliko i običan kasetofon. Nošenje dodatnih kantica s gorivom ili baterija dovodi nas do drugog problema: težine. Prosečna motorna testera je teška pet kilograma, za razliku od mačete, čija težina je jedan kilogram. Zašto povećavati šanse da se premorite? Takode se mora razmatrati i sigurnost. Jedna greška, i rotirajući zupci mogu proći kroz vašu lobanju umesto kroz lobanju neprijatelja. Još jedan problem je buka koju proizvodi svaka mašina. Karakteristična grmljavina motorne testere, makar trajala samo nekoliko sekundi, dovoljna je da objavi svakom zombiju u blizini: „Večera je na stolu!"

PRAĆKE I STRELE Obično se misli da je upotreba balističkih oružja koja nisu na bazi baruta, poput lukova i praćaka, traćenje energije i sredstava. U većini slučajeva, ovo jeste tačno. Međutim, ako se pravilno koristi, takvo oružje će vam pružiti mogućnost da ubijete na daljinu uz malo ili nimalo buke. Šta ako pokušavate da pobegnete iz zaraženog područja, skrenete iza ćoška, i primetite usamljenog zombija koji vam blokira prolaz? Predaleko je za upotrebu drugog hladnog oružja. Njegovo stenjanje može otkriti vaš položaj pre nego što se približite. Prasak vatrenog oružja bi bio još glasniji. Šta da radite? U ovakvim slučajevima, određena tiha oružja mogu biti vaša jedina alternativa. 1. Praćka Proslavljeno u biblijskoj priči o Davidu i Golijatu, ovo oružje je deo našeg nasleđa još od praistorijskih vremena. Rukovalac stavlja gladak, okrugao kamen u sredinu kožne trake, hvata oba kraja, kružno zamahuje nekoliko puta, zatim pušta jedan kraj trake, oslobađajući kamen u pravcu

38


mete. U teoriji, moguće je ukloniti zombija tihim pogotkom u glavu sa nešto manje od trideset koraka. Međutim, čak i nakon više meseci vcžbanja, šanse da se ostvari takav pogodak u najboljem slučaju su jedan od deset. Za nekoga bez iskustva bi bilo bolje da samo baca kamenje. 2. Moderna praćka Moderna praćka, naslednica kožne praćke, desetostruko je preciznija od svog pretka. Ono što joj fali jeste snaga udarca. Mali projektili ispaljeni iz moderne praćke prosto nemaju snagu, čak i na najmanjem odstojanju, da probiju lobanju zombija. Korišćenjc ovog oružja može samo upozoriti živog mrtvaca na vaše prisustvo. 3. Duvaljka Imajući u vidu činjenicu da otrov ne utiče na žive mrtvace, u potpunosti zanemarite ovo oružje. 4. Šuriken Ove spravice sa više šiljaka koristile su se u feudalnom Japanu da probuše ljudsku lobanju. Podsećaju na čelične, dvodimcnzionalne imitacije zvezda sa zracima. Zbog toga su takode poznati i kao „zvezde za bacanje". U rukama majstora, lako mogu oboriti zombija. Međutim, i šurikeni, kao i mnoga oružja o kojima smo govorili, zahtevaju veliku veštinu. Ukoliko niste jedan od retkih majstora ove veštine (samo ih je nekoliko preostalo), uzdržite se od upotrebe ovog egzotičnog oružja. 5. Dugi ili kompozitni luk Da budem iskren, pogoditi zombija strelom u glavu izuzetno je težak podvig. Čak i sa kompozitnim lukom i modernim nišanima, samo iskusni strelci imaju šansu da pogode. Jedina praktična korist od ovog oružja je gađanje zapaljivim strelama. Nema ničeg boljeg od zapaljene strele da se nešto tiho i iz daljine zapali. Na isti način se može zapaliti i usamljeni živi mrtvac. Pogođeni zombi neće umeti da izvuče strelu iz svog tela i može, pod određenim okolnostima, zapaliti i druge žive mrtvace pre nego što potpuno izgori. (Za pravilno korišćenje, vidi „Vatra",)

39


6. Noževi za bacanje Kao i šurikeni, i ova oružja malog dometa zahtevaju nedelje vežbanja da se pogodi nešto veličine ljudskog tela, a mesece da se pogodi nešto tako malo kao što je ljudska glava. Samo se predani majstor može nadati da će uspeti da njima ubije zombija. Vreme i energija potrošeni na vežbu bili bi mnogo racionalnije utrošeni na vežbu s konvencionalnim oružjem, Zapamtite, ima mnogo veština kojima morate ovladati, a raspoloživo vreme vam je ograničeno. Ne bacajte te dragocene sate pokušavajući da ovladate trećerazrednim oružjem. 7. Samostrel Moć i preciznost koje poseduje modernom samostrelu omogućavaju da ispali strelicu glatko kroz lobanju zombija sa daljine od preko 300 metara. Nije ni čudo što ga zovu „savršeni tihi ubica". Streljačka veština je ovde

40


važna, ali ne i važnija nego kada bi se pucalo iz puške. Ponovno punjenje zahteva vreme i snagu, ali to nije previše važno. Samostrel je oružje snajpera, i ne služi da bi se zaustavljala masa. Upotrebljava se samo protiv usamljenog zombija. Ako ih ima više, može se desiti da vas zgrabe i osakate pre nego što stignete zapeti sledeću strelicu. Sto se tiče strelica, zadovoljiće i one trouglaste i one u obliku metka. Da bi se preciznost povećala, treba mu dodati i optički nišan. Nažalost, veličina i težina svakog dobrog samostrela nužno će značiti da će vam on biti glavno oružje. Prema tome, odaberite ga samo onda kada vam to situacija dopušta, kao kada putujete u grupi, branite svoj dom ili kada ne možete doći do tihog vatrenog oružja. 8. Laki samostrel Manji jednoručni samostrel može poslužiti kao dodatak vašem glavnom oružju. Ako ga nosite sa sobom, to će značiti da će vam malo, tiho oružje uvek biti na raspolaganju kad zatreba. U poređenju s teškim samostrelom, laki samostrel je manje precizan, ima manju snagu i manji domet. Korišćenje podrazumeva da se približite meti. To ne uvećava samo opasnost, već i rizik da vas primete, što bi samo po sebi učinilo izlišnim korišćenje tihog oružja. Laki samostrel koristite oprezno i ne previše često.

VATRENO ORUŽJE Nijedno od oružja o kojima se govori u ovoj knjizi nije važnije od vašeg glavnog vatrenog oružja. Neka ono uvek bude čisto, podmazano, napunjeno i u blizini. Jedan čovek hladne glave, mirne ruke i sa dosta municije više je nego ravnopravan protivnik armiji zombija. U odabiru vatrenog oružja mora se imati naučni pristup, i razmotriti svaka promenljiva. Šta je vaš primarni cilj: odbrana, napad ili beg? S kojom kategorijom epidemije se suočavate? Koliko je ljudi, ako ih uopšte ima, u vašoj grupi? U kakvom se okruženju borba odigrava? Različito vatreno oružje ima različite namene. Gotovo nijedno ne može poslužiti svakoj svrsi. Odabrati savršeno oružje podrazumeva da se oslobodite konvencionalnih doktrina ratovanja koje su se uspešno primenjivale protiv drugih ljudskih bića. Nažalost, veoma dobro znamo kako da ubijamo jedni druge. Da ubijamo zombije — to je već druga priča.

41


1. Teški mitraljez Od Prvog svetskog rata na ovamo, ovaj izum je revolucionarizovao ratovanje među ljudima. Njegov mehanizam omogućava da se neprijatelj u nekoliko sekundi zaspe kišom olova. Ovakva taktika je nezamenljiva na ratištu, ali je istovremeno neefikasno traćenje u borbi protiv živih mrtvaca. Zapamtite, potreban vam je pogodak u glavu: jedan metak, precizno upućen. Kako je mitraljez dizajniran za rafalnu paljbu, mogu biti potrebne stotine, čak i hiljade hitaca da bi se postigao jedan slučajan smrtonosni pogodak. Čak i kada se mitraljezom cilja kao puškom (taktika koju koriste američke specijalne jedinice), rasipate municiju. Zašto pogoditi zombija preciznim rafalom od pet hitaca kada je potreban samo jedan precizan pucanj iz puške da se dobije isti rezultat? Sedamdesetih godina, jedna od škola je favorizovala „teoriju otkosa": ako se mitraljez postavi na visini glave gomile neupokojenih, može ih pokositi jednim dugim rafalom. Argument je pobijen - zombiji, kao i kada su bili ljudi, nisu svi iste visine. Čak i ako neki budu uništeni, najmanje će polovina preživeti dovoljno dugo da se približi vašem položaju. Ali šta je sa ogromnom štetom koju ovo oružje nanosti telima? Zar nije mitraljez u stanju da pokida telo na dva dela, i zar ovo ne čini pogodak u glavu izlišnim? Da i ne. Standardni kalibar 5,56 milimetara koji koristi američka vojska kao deo naoružanja svakog odeljenja zaista može prekinuti kičmeni stub, otkinuti ud ili, da, prepoloviti telo zombija. Ipak, to ne znači da pogodak u glavu nije potreban. Kao prvo, šansa da će zombi biti raskomadan mala je i za to je potrebna velika količina municije. Kao drugo, ako mozak nije uništen, zombi je još živ — obogaljen, da, možda i nepokretan, ali još živ. Zašto sebi stvarati nepotreban posao da se dovrše brojni trzavi i potencijalno opasni delovi tela? 2. Ručni automat Ovakva oružja nose sličan problem kao i teški mitraljezi: utrošak municije nasuprot broju uništenih živih mrtvaca. Međutim, ručni automati su sasvim prikladni za blisku borbu. Lakše je rukovati kratkom cevi nego puškom, dok im preklopni kundak omogućava bolji oslonac nego kod pištolja. Uvek ga držite podešenog na jedinačnu paljbu. Kao što smo već pominjali, automatska paljba je čisto traćenje municije. Takode, uvek nišanite s ramena. Pucanj s kuka za rezultat ima samo mnogo buke i čist

42


promašaj. Jedna od mana je nepreciznost na veće daljine. Kako je ručni automat oružje dizajnirano za blisku borbu, moraćete da priđete zombiju mnogo bliže nego što biste morali ako nosite pušku ili automatsku pušku. Ovo ne bi predstavljalo poseban problem - da se ručni automati, kao i sva automatska i poluautomatska oružja, ne zaglavljuju dok se koriste. Na kratkoj udaljenosti, ovo bi značilo da sebe izlažete nepotrebnom riziku. Ovo je jedini razlog zbog kojeg biste mogli odustati od ručnog automata kao svog glavnog oružja. 3. Automatska puška Ovo oružje je prvobitno izmišljeno da bi premostilo jaz između puške i ručnog automata, nudeći pri tom i domet i brzu paljbu. Zar ga ove osobine ne čine idealnim protiv neupokojenih? Zapravo ne. lako se domet i preciznost zahtevaju, brza paljba je, kao što smo videli, nepotrebna, lako se automatska puška može podesiti na poluautomatsku paljbu, isto kao i ručni automat, iskušenje da se pređe na pun rafal i dalje postoji, kao i kod ručnog automata. Dok se borite za život, može vam izgledati lako da zasvirate „rokenrol", koliko god to bilo rasipnički i beskorisno. Ukoliko ipak odaberete automatsku pušku kao glavno oružje, postavite sebi ista pitanja koja se odnose na sva vatrena oružja: koliki joj je domet? Koliko je precizna? Da li se potrebna municija lako nalazi? Koliko je lako čistiti je i održavati?

Da bismo odgovorili na neka od ovih pitanja, najbolje je pogledati dva ekstremna primera. Puška M16A1 američke vojske smatra se najgorom automatskom puškom koja je ikad izmišljena. Njen previše komplikovan mehanizam je teško čistiti i lako se zaglavljuje. Podešavanje nišana, nešto što se mora uraditi svaki put kada se meta nalazi na različitoj udaljenosti, zahteva upotrebu eksera, hemijske olovke ili sličnog predmeta. Šta ako ga nemate ili ste ga izgubili dok se nekoliko desetina zombija mirno tetura prema vama? Osetljiv plastični kundak M16A1 onemogućava upotrebu bajoneta, i ako ga upotrebite, rizikujete da polomite šupalj kundak sa oprugom. Ova mana je od presudne važnosti. Ako se suočavate sa brojnim

43


zombijima i vaša se Al zaglavi, ne možete je iskoristiti kao poslednje sredstvo u borbi prsa u prsa. Šezdesetih godina, dizajnirana je M16 (prvobitno nazvana AR-15), namenjena za obezbedivanje vazdušnih baza. Iz političkih razloga, tipičnih za vojnoindustrijski kompleks (ako kupiš moje oružje, dobićeš i moj glas), usvojena je kao glavno pešadijsko naoružanje vojske SAD. Njena primena u borbi tokom rane faze rata u Vijetnamu je bila toliko jadna da komunistički gerilci nisu želeli ni da je uzmu s leševa mrtvih Amerikanca. Noviji model M16A2 se, iako je donekle unapređen, i dalje smatra drugorazrednim oružjem. Ako imate izbora, postupite kao Vijetkongovci i u potpunosti zanemarite M16. S druge strane, sovjetska AK-47 se smatra najboljom automatskom puškom svih vremena. Premda je teže od M16 (5 kg nasuprot 3,5 kg), i iako ima dosta jači trzaj, ovo oružje je čuveno zbog svoje grube efikasnosti i otporne konstrukcije. Njegov širok, prostrani mehanizam za paljbu sprečava zaglavljivanje zbog peska ili blata. U borbi prsa u prsa možete ili probosti zombija kroz oko koristeći bajonet, ili mu razmrskati lobanju pomoću čvrstog drvenog kundaka ojačanog čelikom. Ako je imitiranje najiskreniji oblik laskanja, onda nekoliko nacija laska AK-u istovetnim kopijama (kineski tip 56) ili modifikovanim dizajnima (izraelski galil). Dakle, iako automatska puška nije idealna za odbranu od živih mrtvaca, član porodice AK-47 bi bio najsigurniji izbor. 4. Puške s repetirajućim mehanizmom Kako predstavljaju proizvod sredine devetnaestog veka, na ova se oružja često gleda kao na zastarela. Zašto koristiti lovačku pušku kada možete posedovati ručni automat? Ta vrsta arogancije je potpuno neutemeljena, a zasniva se na tehno-šovinizmu i odsustvu praktičnog iskustva. Dobra puška s repetirajućim mehanizmom u rukama eksperta pruža jednako dobru zaštitu od živih mrtvaca kao i najmodernija vojna oprema. Kako puška može ispaljivati samo jedan po jedan metak, to prisiljava korisnika da iskoristi svaki, što uvećava šansu za uspešan pogodak. Ova osobina takode isključuje upotrebu „rokenrola", i prema tome čuva municiju, želeo to strelac ili ne. Treći razlog je taj što je rukovanje puškom i održavanje jednostavno, a to je osobina koja se ne može zanemariti. Lovačke puške su namenjene civilima. Proizvođači znaju da će prodaja opasti ako ih naprave tako da budu previše komplikovane.

44


Četvrti i poslednji razlog je dostupnost municije. Kako u Sjedinjenim Državama ima više prodavnica civilnog naoružanja nego vojnih arsenala (ostatak sveta ne sledi ovaj obrazac), lakše ćete nabaviti municiju za lovačko oružje nego za ručni automat ili automatsku pušku. Ovo će postati izuzetno važno ako se dogodi bilo koji scenario obrađen u poslednjem delu ovog priručnika. Kada birate pušku s repetirajućim mehanizmom, ako ikako možete, pokušajte da nađete stariju, vojnu verziju. Ovo ne znači da su modeli namenjeni civilima inferiorna oružja - naprotiv - već da su sve vojne puške sa ovim mehanizmom predviđene za borbu prsa u prsa. Pobrinite se da odvojite dovoljno vremena da izučite kako se puška upotrebljava na ovaj način. Ako samo budete zamahivali puškom kao palicom, uništićete je, bila ona vojna ili civilna. Postoje priručnici koji objašnjavaju kako se puška koristi kao hladno oružje. Čak i stari ratni filmovi pokazuju koliko su smrtnosna ova oružja makar ne ispalila niti jedan jedini metak. Primeri ovakvih pušaka su američki springfild, britanski li enfild, i nemački mauzer kar 98k. Mnogo primeraka i dalje postoji, a neki su u dobrom stanju. Ipak, pre nego što odaberete, proverite da li se potrebna municija može lako naći. Posedovanje ovakve vojne puške vam neće koristiti ako je jedina municija koju imate na raspolaganju namenjena civilnim modelima. 5. Poluautomatska puška

Od samog početka, ovo oružje se pokazalo kao nenadmašno za ubijanje zombija. Ako se ima u vidu mogućnost rasipanja municije (metak se potroši svaki put kada se povuče okidač), potrebna je određena doza samodiscipline. Međutim, ova opcija može predstavljati i pravi blagoslov kada se napada više meta. U jednom slučaju koji je zabeležen, zarobljena žena je eliminisala petnaest zombija u napadu u roku od dvanaest sekundi! Ova priča ilustruje potencijal poluautomatske puške. Za blisku borbu ili za ljude u bekstvu, poluautomatski karabin će poslužiti jednako dobro kao i veći model. Iako ima upola manji domet, karabin je obično lakši i pogodniji za nošenje, a takode koristi municiju manjeg kalibra. Bilo koji od ova dva će

45


poslužiti jednako dobro, u zavisnosti od situacije. Kada birate poluautomatsko oružje, imajte na umu da M1 garand i M1 karabin iz Drugog svetskog rata u mnogočemu nadmašuju savremeno oružje. Može zvučati čudno, ali radi se o starijim oružjima koja su dizajnirana da prežive najveći vojni konflikt u istoriji. Ne samo što su na zadivljujući način ispunila taj zadatak već se garand koristio u vojsci SAD do kraja konflikta u Koreji, dok je karabin bio u akciji sve do prvih godina u Vijetnamu. Još jedna prednost M1 garanda jeste njegova dodatna uloga kao hladnog oružja (u Drugom svetskom ratu upotreba bajoneta se još smatrala vitalnim delom borbe). Iako se više ne proizvode, mnogi garandi se i dalje mogu naći na tržištu, a municija je široko dostupna. Mala težina i kratka cev ćine ovo oružje pogodnim za borbu u zatvorenom prostoru ili za duga pešačenja. Drugi, savremeniiji modeli uključuju ruger mini-30, ruger mini14, i kineski tip 56 (kopiju sovjetskog SKS karabina, koju ne treba mešati s istoimenom automatskom puškom). Ako ste u stanju da sačuvate samodisciplinu, ne možete naći bolje oružje od poluautomatske puške. 6. Sačmara Na kratkoj razdaljini ovo oružje je superiorno u odnosu na sva druga protiv nadapadača koji su ljudi. Protiv živih mrtvaca ovo nije uvek slučaj. Dobra sačmara sa patronama od dvanaest kuglica može zombiju bukvalno da raznese glavu. Međutim, što je razdaljina veća, sačma se više rasipa i manja je šansa da će probiti lobanju. Patrona s kuglom će izazvati isti efekat kao i puška, čak i na većoj razdaljini (ukoliko je cev dovoljno duga), ali kad je tako, zašto se onda ne poslužiti puškom? Ono što sačmara stvarno ima jeste zaustavna moć. Pucanj sačmom stvara pravi zid, dok puščani metak može čisto probiti metu ili je u potpunosti promašiti. Ako ste priterani u škripac, ili ste u bekstvu i potrebno vam je vreme, dobro naciljan pucanj iz sačmare može oboriti nekoliko zombija. Mana sačmare je njena municija, patrone dvanaestice su masivne i preteške za putovanje i ostavljaju manje prostora za ostalu opremu. Ovaj faktor se mora imati na umu ukoliko je neophodno dugo putovanje. 7. Pištolj Amerikanci imaju poseban odnos prema pištoljima. Izgleda kao da se pojavljuju u svakom filmu, seriji, svakom populrnom romanu, svakom

46


stripu. Naši heroji su ih uvek nosili, od šerifa na Divljem zapadu do hrabrih gradskih pajkana. Gangsteri repuju o njima; liberali i konzervativci se bore zbog njih. Roditelji od njih štite svoju decu, a proizvođači na njima zarađuju nezamisliva bogatstva. Pištolji su simbol Amerike, možda više nego automobili. Ali koliko je ova kulturološka ikonografija korisna protiv tek ustale horde kanibala? U realnosti, ne previše. Za razliku od naših popularnih heroja, prosečna osoba će imati problema da pogodi bilo šta, a kamoli nešto tako malo i u pokretu kao što je glava zombija. Ako u jednačinu ubacimo stres i napetost koji prate borbu protiv neupokojenih, šansa da ostvarite uspešan pogodak malo je veća od šanse da uspešno pregovarate s napadačima. Istraživanja su pokazala da su 73 procenta svih protraćenih pogodaka — onih koji zombija pogode, ali nisu smrtonosni — ispaljena iz neke vrste pištolja. Laserski nišan uvećava šansu da se meta pogodi, ali ne može ništa učiniti da smiri drhteću šaku. Ipak, u ekstremnim situacijama, pištolji mogu biti zgodni.

Ako vas je zombi zgrabio, pištolj vam može spasti život. Nije potrebna veština da se cev pritisne uz slepoočnicu neupokojenog i da se pritisne obarač. Zbog činjenice da su mali, lagani i da se lako nose, pištolji su pogodni kao sekundarno oružje u svakoj varijanti. Ako je vaše glavno oružje karabin, možete koristiti istu municiju, što će rasteretiti vaš prtljag. Iz ovih razloga, pištolj treba uvek nositi kada se suočavate sa živim mrtvacima, ali samo kao rezervnu podršku. Nikada nemojte smetnuti s uma da su pronađeni mnogi izmasakrirani, napola pojedeni leševi koji su u svojim hladnim, mrtvim šakama i dalje stiskali ovakvo oružje. 8. Malokalibarsko oružje kalibra 22 Ovakva oružja (puške ili pištolji) ispaljuju metke koji nisu širi od nekoliko milimetara i duži od nekoliko centimetara. U normalnim okolnostima obično služe za vežbu, takmičenja, ili lov na sitnu divljač. Međutim, kada se radi o napadu neupokojenih, dvadesetdvojka ponosno stoji rame uz rame uz svoje rođake velikog kalibra. Male dimenzije vam

47


omogućavaju da nosite sa sobom tri puta više municije. Iz istog razloga je i samo oružje lakše što je božji dar kada putujete nadaleko kroz zaraženo područje. Municiju je lako nabaviti i ima je u izobilju kud god da krenete. Svaka radnja koja prodaje municiju uvek će biti snabdevena dvadesetdvojkom. Kada se govori o korišćenju dvadesetdvojke, govori se o dva hendikepa. Mali metak gotovo da nema nikakvu zaustavnu moć. Dešavalo se da ljudi (uključujući i bivšeg predsednika Regana) budu pogođeni iz dvadesetdvojke a da to čak i ne primete. Omaleni projektil ne bi ni usporio, a kamoli zaustavio živog mrtvaca ako ga pogodi u grudi. Pored ovog, postoji i problem vezan za penetraciju lobanje na velikoj razdaljini. Sa dvadesetdvojkom morate da se približite odviše da biste se osećali ugodno, što može uvećati stres i umanjiti šanse za pogodak. Slično tome, nedostatak snage dvadesetdvojke može biti skriveni blagoslov. Kako joj nedostaje sila da probije zadnju stranu lobanje, dvadesetdvojka često rikošetira i pri tom čini jednaku količinu štete kao i kalibar 45. Dakle, kada dode trenutak da se naoružate protiv preteče invazije zombija, nemojte zaboraviti na ova omalena, ali efikasna oružja koja umnogome podsećaju na igračke.

9. Dodatna oprema Prigušivači, ako možete doći do njih, mogu predstavljati životno važan deo vaše opreme. Njihova moć da priguše buku čini izlišnom upotrebu lukova, praćki ili drugog sličnog oružja (što je nužno ako putujete).

Optički nišan može nemerljivo poboljšati ciljanje, i naročito je pogodan za dalekometne napade snajpera. Laserski nišan na prvi pogled izgleda kao najbolji izbor. Na kraju krajeva, koliko je stvarno teško naciljati crvenu tačkicu zombiju na čelo? Problem je, međutim, ograničeno trajanje baterije. Isto važi i za optičke nišane za noćno gađanje, lako omogućavaju precizne pogotke na većoj razdaljini po mraku, kada se baterija potroši, pretvaraju

48


se u beskorisne crne cevčice. Konvencionalni optički nišani od stakla i metala su najpoželjnija dodatna oprema. Možda nisu moderni i možda im nedostaje elektronika, ah vas ovi jednostavni instrumenti nikad neće izneveriti. DOMET SPRAM PRECIZNOSTI Istraživanja su pokazala da, tokom strahota bitke, što je čovek bliži zombiju, to će gore biti i njegovo ciljanje. Kada vežbate svojim oružjem, odredite koliki je maksimalan domet na kom ste precizni. Vežbajte pucanje u pokretnu metu u idealnim uslovima (bez stresa). Kada konačno odredite taj domet, podelite ga sa dva. Ovo će odrediti zonu u kojoj ćete moći da računate da ćete pogoditi kada se desi pravi napad. Vodite računa da ne dozvolite neupokojenima da smanje ovu razdaljinu, inače će se vaša preciznost smanjiti. Ako napadate grupu, uvek gađajte prvo one koji su ušli u zonu, a tek zatim ostale. Nemojte olako odbaciti ovaj savet bez obzira na to kakvo je vaše prethodno iskustvo. Policajci očvrsnuli na ulici, odlikovani ratni veterani, čak i „hladnokrvne" ubice završavali su kao sažvakano meso jer su verovali u svoje „živce", umesto u svoju obuku.

EKSPLOZIVI Pitanje: ima li ičeg boljeg od bacanja ručne granate u masu nadolazećih zombija? Odgovor: bilo koje drugo sredstvo. Protivpešadijski eksplozivi ubijaju šrapnelima, parčićima metala koji kidaju unutrašnje organe. Kako ovo neće zaustaviti zombije, i kako su šanse da šrapnel probije lobanju slabe, granata, bombe i slične eksplozivne naprave se smatraju neefikasnim oružjima. Ipak, ne treba potpuno otpisati ovakve naprave. Nema ničeg efikasnijeg od tegle pune baruta da se raznesu vrata, na brzinu naprave barikade, pa čak i rasprši gomila zombija. VATRA Živi mrtvaci se ne plaše vatre. Ako mašete zapaljenom bakljom zombiju ispred lica, ona ga neće zaustaviti niti usporiti. Zombiji koji se zapale neće to ni primetiti, niti će pokušati da ugase vatru na bilo koji način. Previše je ljudi tragično stradalo zato što nisu shvatili da vatra neće odvratiti zombije!

49


Međutim, vatra kao oružje ostaje najveći saveznik čovečanstva. Potpuno spaljivanje je najbolji način da se zombi uništi jednom zauvek. Spaljivanje ne samo što eleminiše telo već i uništava sve tragove Solanuma. Ipak, nemojte pomisliti da su bacač plamena i nekoliko Molotovljevih koktela najbolje rešenje za sve vaše probleme. U realnim okolnostima, vatra može biti vaš zaštitnik, ali i jednako predstavljati smrtonosnu pretnju. Potrebno je dosta vremena da meso izgori, bilo ono ljudsko, meso neupokojenih ili neko treće. Tokom minuta, ili čak sati koji su potrebni da usplam-teli zombi izgori, on će biti hodajuća - ili da budemo potpuno precizni, teturajuća — buktinja. Desilo se nekoliko slučajeva u kojima su zapaljeni živi mrtvaci izazvali više štete nego što bi uspeli da su im na raspolaganju ostali samo nokti i zubi. Vatra nema gospodara. Imajte na umu koliko je zapaljivo vaše okruženje, mogućnost udisanja dima, mogućnost da plamen posluži kao svetionik za druge zombije. Morate razmorriti sve ove faktore pre nego što se poslužite tako moćnim i nepredvidivim oružjem. Ovo su razlozi zbog kojih se vatra smatra pre svega oružjem za napad ili pri begu, i retko se koristi u statičnoj odbrani. 1. molotovljevi kokteli Ovaj termin obuhvata sve posude napunjene zapaljivom tečnošću s primitivnim fitiljem. To je efikasan i jeftin način da ubijete više zombija odjednom. Ako to odgovara situaciji - npr. bežite od horde koja napreduje, raščišćavate građevinu otpornu na vatru, ili uništavate zapaljivu građevinu u kojoj su zombiji zarobljeni - onda, na svaki način,izbombardujte time žive mrtvace sve dok od njih ne ostane ništa više od šačice pepela.

50


2. Natapanje Čin natapanja se sastoji u tome da jednostavno napunite kantu zapaljivom tečnošću (benzinom, kerozinom itd.), bacite je na zombija ili zombije, zapalite šibicu i odjurite. Ako ima dovoljno prostora za beg i nema opasnosti od neželjenog izazivanja požara, jedina slabost ovog metoda je što morate da se približite da biste u potpunosti nakvasili neprijatelje. 3. Let lampa Let lampa se sastoji od propanskog rezervoara prikačenog za mlaznicu. Nedostaje joj i vrelina i dovoljno goriva da bi plamen mogao da progori lobanju zombija. Ipak, može poslužiti za paljenje vatre, ako su neupokojeni već natopljeni zapaljivom tečnošću. 4. Bacač plamena Ova naprava, možda više od ijedne druge, izgleda ljudima kao savršena za uništavanje zombija. Plameni mlaz od želatinskog benzina dug šezdeset metara može od gomile neupokojenih napraviti pogrebnu lomaču. Pa zašto onda ne nabaviti jedan? Zašto onda ne zaboraviti na sva druga oružja kad možemo na leda nakačiti pravu repliku mitološkog zmaja? Odgovori na ovo su brojni i praktični. Bacač plamena je predviđen da bude vojno oružje, a kako ga više ne koriste ni američka pešadija ni marinci, teško je pronaći ijedan model, a još teže ispravan. Nabavka goriva je još komplikovanija od nabavke bacača. A ukoliko pretpostavimo da ste uspeli da pronađete oboje, hajde da razmotrimo njegovu praktičnu upotrebu. Zašto nositi trideset pet kilograma opreme kada je se suočavate samo sa šačicom zombija? Težina bacača plamena predstavlja hendikep dok ste u pokretu. Osim ukoliko se nalazite na utvrđenoj lokaciji ili ukoliko imate motorizovani transport, iscrpljenost bi uskoro postala jednako velika pretnja kao i hodajući mrtvaci. Zdrav razum nam kaže da bi upotreba bacača na bojnom polju pretpostavljala borbu protiv ogromnog broja, hordi neupokojenih, stotina, ako ne i hiljada. Ako bi došlo do toga da se takva horda, daleko bilo, pojavi, onda bi joj se najverovatnije suprotstavile snažne i dobro opremljene vladine snage, umesto jednog usamljenog građanina i njegovog vernog (i ne zaboravimo, protivzakonitog) bacača plamena.

51


OSTALA ORUŽJA Mašta i improvizacija su dva najvrednija oruđa tokom sukoba sa živim mrtvacima. Naravno da treba da sve materijale oko sebe posmatrate kao potencijalna oružja. Ali, uvek imajte u vidu fiziologiju zombija, i to šta vaše takvo oružje kućne izrade može postići. 1. Kiselina Pored vatre, sumporna kiselina je najbolji način da u potpunosti uništite zombija. Izvesti to u praksi je ipak malo teže. Ako na neki način uspete da proizvedete ili nabavite veće količine sumporne kiseline, postupajte prema njoj sa istim poštovanjem koje biste ukazivali bilo kom zapaljivom oružju. Ne samo što ova supstanca predstavlja opasnost za vas jednako kao i za neupokojene već je i vreme koje joj je potrebno da rastopi meso i kosti zombija veoma dugo. Kiselinu pre treba koristiti nakon sukoba, za uništavanje leševa, nego kao oružje u borbi. 2. Otrov Kako na svetu postoje stotine i hiljade smrtonosnih jedinjenja, nemoguće je govoriti o svima njima. Umesto toga, samo ćemo ponoviti neka osnovna pravila koja važe za fizičku i fiziološku strukturu neupokojenih. Zombiji su imuni na sve sedative i iritanse, kao što su suzavac i sprejevi za samoodbranu. Svako jedinjenje s namenom da prekine telesne funkcije biće podjednako beskorisno, jer neupokojenima

52


ove funkcije više i ne trebaju. Zombiji ne mogu doživeti srčani udar, paralizu nerava, ugušiti se, niti će otrovi kod njih proizvesti bilo koji od smrtonosnih efekata. 3. Biološko oružje Zar ne bi bila poetska pravda kada bismo bića zaražena jednim virusom uništili upotrebom drugog virusa? Nažalost, nemamo ovu opciju. Virusi napadaju samo žive ćelije. Nemaju nikakvog efekta na mrtve. Isto važi i za sve vrste bakterija. U laboratorijama je načinjeno više pokušaja da se kultiviše i među

zarobljenim zombijima proširi nekrotični fasciitis (bolest koju izazivaju bakterije koje se hrane mesom). Nijedan pokušaj nije urodio plodom. Trenutno su u toku eksperimenti da se uzgoji nova vrsta bakterija koja se hrani samo mrtvim mesom. Većina eksperata je skeptična u pogledu uspeha. U toku su testovi čija je namera da otkriju koji od mikroorganizama koji u normalnim okolnostima učestvuju u raspadanju nastavljaju da se hrane mesom uprkos tome što je zaraženo. Ako se uspe u pokušaju da se ovi mikrobi izoluju, repliciraju i iskoriste na način koji neće biti štetan za onog ko ih koristi, ovo bi moglo postati prvo oružje masovnog uništenja na strani čovećanstva u borbi protiv živih mrtvaca. 4. Zoološko ratovanje Stotine se stvorenja, velikih i malih, hrani leševima. Izgleda kao idealno rešenje uposliti neke od ovih životinja da prožderu mrtve pre nego što ovi drugi prožderu žive. Nažalost, sve vrste, od hijena do vatrenih mrava, instinktivno izbegavaju zombije. Informacija o izuzetno toksičnoj prirodi Solanuma je, izgleda, zapisana u kodovima za preživljavanje životinjskog carstva. Nemoguće je na bilo koji način zamaskirati misteriozni signal upozorenja koji Solanum emituje, bilo da je to miris ili neka „vibracija" koju su ljudi davno zaboravili.

53


5. Elektricitet Kako je mišićni sistem zombija isti kao i kod ljudi, elektricitet zaista može privremeno zaustaviti ili paralizovati telo. Smrt je nastupala samo u retkim slučajevima, kao kad električni vodovi u potpunosti ugljenišu mozak zombija. Ovo nije nikakvo „čudesno oružje". Stvar je u tome što je struja koja protiče kroz električne vodove dovoljno jaka da sprži gotovo svaku organsku materiju, bila ona živa ili mrtva. Potrebna je dvostruko veća voltaža da se zaustavi zombi nego da se zaustavi čovek, tako da su obični električni šokovi neefikasni. Elektricitet je korišćen da se napravi privremena barijera od rovova napunjenih vodom. Kroz vodu prolazi struja, a živi mrtvaci u njoj ostaju paralizovani dovoljno dugo da se upotrebi neka druga metoda za njihovu eliminaciju. Dosad je zabeleženo nekoliko takvih slučajeva. 6. Radijacija Trenutno se sprovode eksperimenti u kojima se testiraju efekti mikrotalasa i drugih elektromagnetnih signala na mozak neupokojenih. Postoji teorija da bi oni mogli izazvati masivne, trenutne i smrtonosne tumore u sivoj masi zombija. Istraživanje je još u ranim fazama, i rezultati još nisu potpuno jasni. Jedini poznat primer kada su zombiji došli u kontakt s gama zračenjem desio se tokom ozloglašenog incidenta u Kotanu. Tokom ovog incidenta, zombiji ne samo što nisu podlegli radijaciji koja bi ubila ljude već umalo nisu raširili radijaciju po čitavoj provinciji. Prvi put svet se susreo s novom smrtonosnom pretnjom: radioaktivni zombi. Koliko god da to zvuči kao proizvod lošeg naučnofantastićnog filma iz pedesetih godina, ovo jeste, ili je bila, istorijski dokumentovana i realna pretnja. Prema dokumentovanim zabeleškama, radioaktivni živi mrtvaci nemaju unapredene sposobnosti ni magijske moći. Pretnja koju predstavljaju leži u činjenici da šire smrtonosnu radijaciju na sve i na svakoga koga dodirnu. Čak su i ljudi koji su pili vodu koju su prethodno zombiji dodirnuli ubrzo umirali od radijacione bolesti. Srećom, zaraza je suzbijena uz upotrebu ogromne moći kineske vojske. Ovo rešenje nije samo stavilo tačku na ovu novu opasnost — takode je zaustavilo katastrofu u Kotanskom reaktoru.

54


7. Genetičko oružje Nedavno se pojavilo više predloga koji su sugerisali upotrebu genetičkog oružja u ratu protiv neupokojenih. Prvi korak bi bio da se izradi genetska mapa Solanuma. Sledeći korak bi podrazumevao izradu agensa koji bi pisao preko te mape, naređujući Solanumu da obustavi napad protiv ljudskog tkiva, da se okrene protiv sebe ili, jednostavno, da pristupi samouništenju. Umesto da preuzmemo kontrolu nad zombijima, preuzeli bismo kontrolu nad virusom koji kontroliše zombije. Ako bi se u ovom postigao uspeh, takav agens bi predstavljao revolucionarni proboj u borbi protiv neupokojenih. Kroz genetički inženjering pronašli bismo lek. Slavlje će,ipak, morati da pričeka. Nauka o genetskoj terapiji je još u povoju. Čak i da postoje velika medijska pažnja i velika finansijska sredstva, kojih nema, agens koji će se boriti protiv virusa morao bi da ostane u domenu teorije. 8. Nanoterapija Nanotehnologija, nauka o mikroskopskim mašinama, još je u povoju. U ovom trenutku, postoje eksperimentalni kompjuterski či-povi koji nisu veći od molekula! Jednog dana, roboti iste veličine će moći da obavljaju zadatke unutar ljudskog tela. Ovi nanoboti, ili kakvo god ime da dobiju, jednog dana će uništavati ćelije raka, popravljati oštećena tkiva, čak i napadati i uništavati neprijateljske viruse. U teoriji, ne postoji razlog zašto milijarde njih ne mogu biti ubrizgani u čoveka nedavno zaraženog Solanumom i izbrisati u potpunosti virus iz sistema. Kada će ova tehnologija biti usavršena? Kada će početi da se primenjuje u medicini? Kada će biti adaptirana za borbu protiv Solanama? Na ova pitanja samo nam vreme može dati odgovor. OKLOP Brzina i okretnost bi trebalo da budu vaša prva linija odbrane protiv hodajućih mrtvaca. Oklop ne samo što će umanjiti ove dve prednosti koje imate u odnosu na zombije nego će i iscediti vašu energiju tokom dužeg konflikta. Dodajte tome rizik od dehidracije, i vaši izgledi neće vam se činiti previše privlačnim. Još jedna, manje očigledna mana oklopa je psihološka, a ne fizička: ljudi koji nose zaštitnu odeću osećaju se samopouzdanijim i prihvataju veće rizike od onih u običnoj garderobi. Ova veštačka hrabrost je za rezultat imala veliki broj besmislenih pogibija.

55


Jednostavno rečeno, udaljenost je najbolja zaštita od ugriza zombija. Ako iz nekog razloga insistirate na nošenju zaštitne opreme, ovaj pregled bi trebao da vam pruži sve potrebne informacije neophodne da doneste mudru odluku. 1. Teški oklop od ploča Ovo se može definisati kao klasični „viteški oklop". Sam termin priziva slike naizgled nepobedivih vitezova od glave do pete obučenih u sjajni čelik. Zar ne biste mogli, noseći takvu zaštitu, šetati slobodno kroz gomilu neupokojenih, izazivajući ih bez straha od posledica? Istina glasi da standardni srednjovekovni oklop uopšte nije neprobojan. Kožu koja na metalnim zglobovima povezuje različite delove mogu pokidati i uporne ruke jednog napadača, a kamoli gomile. Čak i netaknuta, čelična odela su teška, glomazna, guše, izazivaju dehidraciju i prave preveliku buku. Ako ste u mogućnosti, probajte da nosite teški oklop i da se u njemu borite protiv jednog (lažnog) napadača. U najboljem slučaju zaključićete da je ovo iskustvo vrlo neugodno, a u najgorem nepodnošljivo bolno. Onda zamislite da se borite protiv pet, deset, pedeset napadača koji se gomilaju oko vas, hvataju komade oklopa i vuku ih u svim pravcima. Nemate više brzinu potrebnu da pobegnete, izgubili ste spretnost da ih izbegnete, čak vam je i vidno polje ograničeno, pa ne možete da ih udarite. Gotovo je sigurno da ćete završiti poput hrane u konzervi.

56


2. Verižnjača Ako vas pokriva od glave do pete, ova jednostavnija verzija oklopa vam ipak pruža neku vrstu zaštite od ugriza zombija. Zubi neće moći da probiju prstenove, tako da će vas spasti od infekcije. Njena fleksibilnost vam omogućava veću slobodu pokreta i brzinu; nedostatak vizira vam omogućava bolju preglednost. Sam oklop (za razliku od onog od čvrstih ploča) dozvoljava koži da diše i na taj način umanjuje opasnost od dehidracije i toplotnog udara. Mana, ipak, ima dosta. Ukoliko niste godinama vežbali kako da se borite u oklopu, vaše efikasnost u borbi će svakako biti smanjena. Zbog težine oklopa ćete se lakše umoriti. Neudobnost vam može omesti

pažnju, čega se morate čuvati u borbi. Iako će vas verižnjača zaštititi od infekcije, ugriz zombija i dalje može slomiti kost, poderati mišić, ili otkinuti meso unutar oklopa. Kao i kod teškog oklopa, zveckanje prstenova će obavestiti svakog zombija u blizini da je plen stigao. Odbacite ga u potpunosti, osim ako ne želite da objavi vaše prisustvo. Da napomenemo, ako se odlučite za verižnjaču, proverite da li je spremna za bitku! Većina srednjovekovnih ili antičkih oklopa koji se danas proizvode služe za dekoraciju, ili za upotrebu na sceni. Zbog ovoga se u njihovoj proizvodnji koriste jeftinije legure. Kada kupujete verižnjaču, pažljivo je pregledajte i proverite da li može izdržati ugriz zombija. 3. Oklopljeno ronilačko odelo Premda je dizajnirano da zaštiti od ugriza ajkule, ovo žičano odelo može izdržati i ugriz najjačih vilica neupokojenih. Kako se pravi od najčvršćeg čelika ili titanijuma, ono nudi dvostruko bolju zaštitu od verižnjače, a samo je upola toliko teško. S bukom i dalje morate računati,

57


kao i s neudobnošću, smanjenom brzinom i pokretljivošću. Oklopljena ronilačka odela vam mogu dobro poslužiti ako lovite mrtve ispod vode.

4. Šlemovi Ova vrsta zaštite bi bila od neprocenjive vrednosti živim mrtvacima, kada bi samo umeli da ih stave. Ljudima mogu samo smetati i ograničavati vidno polje. Osim ako se bitka ne odvija na nekom gradilištu ili unutar rudnika, u potpunosti izbegavajre ove nezgrapne, beskorisne predmete. 5. Pancirni prsluci Kako su u borbi protiv zombija ujedima najizloženiji udovi, tako su ovaj i svi ostali oklopi koji štite trup potpuno beskorisni. O pancirnom prsluku treba razmišljati isključivo u potpuno haotičnim situacijama, kada postoji opasnost da vas upuca jedan od vaših ljudi. Čak i u ovakvoj situaciji, zbunjeni snajper će najverovatnije ciljati u glavu. U poslednje vreme, policija je počela da se oprema ovim lakim, ultrasnažnim materijalom. Deblje, tvrde pločice se upotrebljavaju kao deo prsluka i služe da zaustave metke, dok tanja, fleksibilnija verzija štiti od uboda nožem i, povremeno, ugriza pasa čuvara. Ovaj noviji model, ukoliko prekriva čitave ruke i noge, može smanjiti rizik od ujeda zombija tokom bliske borbe. Ako nabavite odelo od kevlara, nosite ga na sebi isključivo

58


tokom bitke, i nipošto nemojte dozvoliti da vam ono posluži kao izgovor za lažnu hrabrost! Mnogi su u prošlosti poverovali da im kevlar ili slični oklopi daju slobodu da preuzimaju nepotrebne rizike. Nijedan oklop na svetu ne štiti od gluposti. Kao što je već rečeno, vaš cilj je da preživite, i same da preživite, a ne da vas proglase za narodnog heroja. Lažna hrabrost u borbi je najsigurniji način da ugrozite sebe i sve oko vas! 7. Tesna odeća i kratka kosa Pouzdana statistika pokazuje da je u borbi protiv živih mrtvaca najviše žrtava spasla obična tesna odeća i kratko podšišana kosa. Nesporna je činjenica da zombiji napadaju tako što pokušavaju da zgrabe svoje žrtve, privuku ih i zatim ugrizu. Što je manje materijala koji se mogu zgrabiti na nekoj osobi, to je veća i njena šansa da preživi. Vrećasta odeća, odeća sa mnogo džepova, s trakama, ili bilo čim što sa nje visi, pokazala se kao naročito pogodna za dohvat grabljivih kandži zombija. Svako ko je ikada radio u fabrici u kojoj ima teške mašinerije, može vam reći da je najvažnije da nikada nemate komad odeće koji slobodno visi. Uska odeća, koja, naravno, mora biti i udobna, pomoći će vam da otklonite ovu vrstu opasnosti. Kosa može predstavljati opasnost na isti način. Često se dešavalo da žrtve budu odvučene za kosu u jezivu smrt. Vezivanje kose pre borbe može poslužiti kao privremeno rešenje. Međutim, kratka kosa, dužine do dva centimetra, idealna je za borbu prsa u prsa.

59


U ODBRANI Priča Jahja-beja, turskog imigranta u Velikoj Britaniji, opisuje napad na njegovo rodno selo Oku. Prema bejovim rečima, tokom noći se horda zombija spustila u selo sa obližnjih brda. Oni koji nisu bili proždrani utočište su potražili u svojim domovima, gradskoj džamiji ili lokalnoj stanici policije. Nekoliko njih je smrvljeno prilikom stampeda na ulazu u policijsku stanicu, a svi ostali su izgoreli u slučajno izazvanom požaru. Neupokojeni su se domogli mnogih koji nisu imali ni vremena ni materijala da zabarikadiraju sva vrata i prozore. Mnogi ujedeni su potražili pomoć i sklonište kod gradskog doktora. Dok je on pokušavao da pomogne pacijentima, neki od njih su umrli, a zatim se reanimirali. Bej, tada šestogodišnji dečak, uspeo je da se popne na krov svoje kuće, ostao je tu do kraja noći, i pobegao s prvim svetlom, skačući s krova na krov dok nije stigao do čistine. Iako niko iz obližnjeg sela nije poverovao u njegovu priču, ipak su poslali grupu da traži pljačkaše. Kada je ova grupa stigla u Oltu, pronašla je selo u ruševinama, sve građevine spaljene, razvaljene ili uništene. Po pustim ulicama su ležali napola pojedeni leševi. Tragovi su ukazivali da je jedna velika grupa, koja je hodala vukući stopala, pratila drugu, manju grupu koja se brže kretala u pravcu planina. Nijedna od te dve grupe nikada nije pronađena. Šta je savršena zaštita od neupokojenih? Iskreno, ona ne postoji. Odbraniti se ne znači samo osigurati se od fizičke opasnosti. Recimo da uspete da pronađete, sagradite ili prilagodite neku građevinu tako da je sigurna od spoljašnje opasnosti — šta zatim? Zombiji se neće pokupiti i otići, a ne može se unapred znati koliko će vremena proći dok pomoć ne stigne. Kako ćete preživeti? Glad, žed, bolest i mnogi slični faktori ubili su jednak broj ljudi kao i hodajući mrtvaci. Kada mrtvi ponovo ustanu, suoćićete se sa opsadom, poput naših predaka u zamkovima i selima okruženim neprijateljima. Fizička bezbednost je samo deo problema. Da biste se u potpunosti pripremili, morate znati dovoljno i o preživljavanju u ovim uslo-vima. U svetu u kojem svi zavise jedni od drugih, ova umetnost je davno zaboravljena. Osvrnite se i pogledajte po svojoj kući. Koliko je predmeta koje koristite proizvedeno na petnaest, sedamdeset, čak i sto pedeset kilometara udaljenosti od vaše kuće? Naš način života, a naročito život najbogatije industrijske nacije na svetu, da bi funkcionisao, zahteva da postoji osetljiva saobraćajna mreža. Ukoliko bi ta mreža nestala, naš

60


životni standard bi počeo da podseća na onaj u srednjovekovnoj Evropi. Oni koji ovo shvataju i unapred se pripremaju za takav život imaju mnogo veće šanse da prežive. Ovo poglavlje služi da vas uputi kako da sagradite uporište i kako da opstanete u njemu. PRIVATNI STAN (ODBRANA VAŠEG DOMA) Većina domova će pružiti adekvatnu zaštitu u slučaju napada prve kategorije. Nema potrebe da bežite iz grada čim čujete da mrtvaci hodaju. Zapravo, ovo ne treba nikako raditi. Tokom prvih nekoliko sati napada zombija, većina stanovništva će očajnički pokušavati da pobegne. Gomile nepokretnih vozila i uspaničenih ljudi blokiraće puteve, što stvara idealnu situaciju za izbijanje nekontrolisanog nasilja. Sve dok živi ne unište mrtve, ili dok mrtvi ne pregaze žive, svaki pokušaj bekstva će samo doprineti opštoj anarhiji. Prema tome, napunite oružje, pripremite se za bitku, ali ostanite tamo gde ste, držite se na bezbednom i budite na oprezu. Zar ima boljeg mesta za to od udobnosti vašeg sopstvenog doma?

1. Prvi deo priprema: dom Čak i pre nego što mrtvi ustanu, pre nego što pokolj i haos otpočnu, neki kućevlasnici će biti bezbedniji od njihovih suseda. lako nikada nijedna kuća nije konstruisana da se brani od zombija, pojedini dizajni su se u praksi pokazali kao vrlo bezbedni. Ako struktura vaše kuće ne pruža zaštitu od napada zombija, mogu se preduzeti različite mere da se ona utvrdi.

61


A. Izuzeci Kuće na stubovima, poput onih kakve se grade na plažama, pored reka ili drugim plavnim područjima, sagrađene su pre svega da pruže zaštitu od poplava. Sama njihova visina onemogućava konvencionalne napade. Vrata i prozori na njima bi čak mogli ostati otvoreni i nezabarikadirani. Jedini ulaz i jedne ili dvoje stepenica mogu se zabarikadirati ili uništiti čim budete upozoreni. Kako je vlasnik siguran na ovoj izdignutoj platformi, njegovo preživljavanje zavisi samo od količine zaliha koju je unapred pripremio. Postoji još jedna vrsta izuzetno sigurnog boravišta, sagrađena da štiti od sile jednako nadmoćne i smrtonosne kao što su armije neupokojenih: „sigurne kuće", ojačane protiv tornada, koje se konstruišu širom američkog Srednjeg zapada dizajnirane su da izdrže slabe i umerene uragane. Sačinjene su od betonskih zidova, vrata ojačanih čelikom, a prozori su pokriveni čeličnim roletnama, neprimetno skrivenim iza običnih zavesa. Ovakve zgrade mogu izdržati epidemije prve i druge kategorije. B. Prepravke na kući Obezbediti kuću protiv neupokojenih slično je kao i obezbediti je protiv živih. Jedna od razlika je alarm protiv provalnika. Mnogi od nas mirno spavaju po noći zato što su im alarmi uključeni i u funkciji. Ali šta stvarno ovi uređaji rade osim što šalju signal privatnom obezbedenju ili policiji? Šta ako niko ne dođe? Šta ako u istom trenutku učestvuju u nekoj drugoj borbi? Šta ako su primili naređenje da štite neke druge zone koje su označene kao „važnije"? Šta ako su prestali da postoje, nestali u trbusima zombija? U bilo kojem od ovih slučajeva, potrebno je pripremiti direktnu odbranu. Sigurnosne rešetke na vratima i prozorima će zaustaviti grupu zombija na neko vreme. Praksa je pokazala da ih mogu uništiti samo tri hodajuća mrtvaca za manje od dvadeset četiri časa. Udarac neće slomiti ojačano sigurnosno staklo, ali ono se može izbiti iz okvira. Taj nedostatak se lako može nadomestiti tako što će se ugraditi čelični ili betonski ramovi. Međutim, mnogo je bolje novac namenjen zameni svakog prozora na kući utrošiti na kupovinu kuće na stubovima ili kuće ojačane protiv tornada.

62


Snažna, tri metra visoka žičana ograda može zadržati desetak zombija nedeljama, čak i mesecima, pod uslovom da njihov broj ostane na nivou prve kategorije. Najsigurnija barijera za prvu i drugu kategoriju je, ipak, tri metra visok zid od armiranog betona. Lokalni propisi možda zabranjuju izgradnju zida ove visine, ali nemojte zbog toga lako odustajati. (Prethodno proverite lokalne propise.) Iako se dešavalo da zombiji uspeju da predu preko prepreka visine dva metra (u retkim slučajevima), ovo se nikada nije _ dogodilo u masi. Nekoliko ljudi, naoružano i s dobrom komunikacijom, može održavati bezbednim i zid od dva metra, istina ne lako, sve dok izdržljivost ove grupe ne popusti. Kapija treba da bude od čelika ih livenog gvozda, načinjena od jednog komada ako je moguće. Treba da klizi na jednu stranu, a ne da se otvara na unutra ili upolje. Ojačan je je prilično jednostavno — parkirajte svoje vozilo uz nju. Hlektrični motor vam može olakšati otvaranje kapije, ali vas isto tako može ostaviti i zarobljenog ako nestane struje ili ako se pokvari. Kao što je već pomenuto, tri metra visok zid će vam pružiti adekvatnu zaštitu u slučajevima prve i druge kategorije. U trećoj kategoriji, ukoliko zombiji budu dovoljno brojni, oni će se verati jedan preko drugog i napraviti platformu od leševa preko vašeg zida.

63


C. Stanovi Stanovi i stambene zgrade se razlikuju po veličini i izgledu, te tako i po tome koliko su pogodni za odbranu. Međutim, određena pravila važe za sve, kako za niske dvospratne zgrade u Los Anđelcsu, tako i za betonske i staklene kule u Njujorku. Najugroženiji su stanovi u prizemlju, zato što im je najlakše prići. Stanari koji žive iznad prizemlja gotovo su uvek sigurniji od onih koji žive u kućama. Uništavanje stepenica će efikasno izolovati ostatak zgrade. S isključenim liftom i protivpožarnim stepenicama koje su previsoke da bi zombiji mogli da ih dohvate (dozvoljena visina je striktno propisana zakonom), svaka stambena zgrada se može lako pretvoriti u utočište od hodajućih mrtvaca. Jedna prednost stambenog kompleksa je veliki broj ljudi. Dok će vlasnik privatne kuće biti prisiljen da sam brani svoje mesto stanovanja, stambenu zgradu mogu braniti svi stanari. Istovremeno, ova činjenica čini verovatnijim prisustvo različitih eksperata i majstora kao što su stolari, električari, bolničari i vojni rezervisti (ne uvek, ali mogućnost postoji). Naravno, s većim brojem ljudi povećava se i mogućnost socijalnog konflikta. Ovaj potencijalni problem, međutim, ne treba da vas odvrati kada birate između kuće i stana. Ako imate izbor, uvek izaberite ovo drugo. VAŽNA NAPOMENA: ZANEMARITE PRIRUČNIKE O ZAŠTITI DOMA lako gotovo svi ostali delovi ove knjige upućuju Čitaoce da koriste konvencionalne priručnike (o korišćenju oružja, vojnoj taktici, veštinama preživljavanja, itd.), oni koji govore o zaštiti doma nisu preporučljivi. Takve knjige su napisane da pruže savet kako da izađete na kraj s ljudskim protivnicima, koji poseduju veštine i inteligenciju svojstvenu ljudima. Većina će taktika i strategija koje su opisane u ovakvim knjigama, poput korišćenja složenog alarmnog sistema, postavljanja zamki, i upotrebe bolnih ali nesmrtonosnih naprava kao što su kontejneri sa suzavcem ili ekseri prosuti po tepihu, biti potpuno beskorisna protiv neupokojenog uljeza.

64


2. Drugi deo priprema: zalihe Čim je vaš dom bezbedan, morate pristupiti skladištenju stvari neophodnih za opsadu. Niko ne može unapred znati koliko ćete morati čekati na pomoć, niti da li će pomoć ikada doći. Uvek budite pripremljeni za dugotrajnu opsadu. Nikada nemojte pretpostavljati da ćete brzo biti izbavljeni. A. Oružja Kako biste sačuvali pokretljivost na otvorenom terenu, oprema koju nosite mora biti laka. U svom domu sebi možete dopustiti luksuz da se raspištoljite. To ipak ne znači da do vrha napunite stan bilo kakvim spravama za razaranje. Evo spiska oružja koje svaki kućni arsenal treba da sadrži: • Puška, 500 metaka • Sačmara, dvanaestica, 250 patrona • Pištolj, kalibar 45, 250 metaka • Prigušivač (za pušku) • Prigušivač (za pištolj) • Teški samostrel (umesto prigušivača) • Optički nišan (za pušku) • Optički nišan za noćno gađanje (za pušku) • Laserski nišan (za pušku) • Laserski nišan (za pištolj) • Katana mač • Vakizaši ili neki drugi mač kratkog sečiva • Dva noža glatkih oštrica dužine 15—20 cm • Sekirica (NAPOMENA: Ovaj spisak važi za jednu osobu. Količine treba prilagoditi broju ljudi u grupi.) B. Oprema Sada kada smo odabrali sva oružja, treba razmotriti šta vam je sve neophodno za održavanje ili čak i preživljavanje. Standardni paket za

65


preživljavanje katastrofa biće dovoljan za kratak rok. Za sve duže od toga, biće vam neophodni dole navedeni materijali. Pretpostavlja se da kod kuće već imate određene količine uobičajenih predmeta poput odeće, toaletpapira i sličnog. • Voda, tri litra na dan, za kuvanje i pranje • Filteri za vodu • Četiri rezervna filtera • Cisterna za prikupljanje kišnice • Jod i/ili tablete za prečišćavanje • Konzervirana hrana, tri konzerve dnevno (treba joj dati prednost u odnosu na sušenu hranu jer sadrži određene količine vode) • Dve prenosive električne pećnice • Medicinski pribor (mora sadržati instrumente za vojnu hirurgiju i antibiotike) • Električni generator koji se pokreće pomoću bicikla • Generator na benzin (koristiti samo u hitnim slučajevima) • Sto litara benzina • Kratkotalasni radio na baterije koje se mogu puniti • Dve baterijske lampe • Dve električne lampe na baterije koje se mogu puniti • Dva radio-prijemnika na baterije i/ili solarnu energiju • Materijal pogodan za ojačavanje, uključujući daske, cigle, malter itd. • Komplet alata, uključujući malj, sekiru, ručnu testeru itd. • Kreč i/ili hlor u dovoljnim zalihama za održavanje toaleta • Snažan teleskop (80X-100X), s rezervnim sočivima i opremom za čišćenje • Petnaest signalnih raketa • Trideset pet svetlećih štapića • Pet aparata za gašenje požara • Dva kompleta čepova za uši • Rezervni delovi za svu pomenutu opremu i priručnici za upotrebu

66


• Veliki broj priručnika, uključujući one za preživljavanje katastrofe (NAPOMENA: Kao i kod oružja, lične predmeta kao što su hrana, voda i lekovi treba pomnožiti brojem ljudi u vašoj grupi.) 3. Preživeti napad Opsada je počela. Zombiji nasrću na vaš dom, neprestano napadaju, ali ne mogu da prodru unutra. Vaši problemi tek sada počinju. Čekati tokom opsade ne znači besposličiti. Da biste opstali u zatvorenom, prostoru moraćete obavljati i neprestano ponavljati određene radnje i zadatke. A. Odredite jedan ćošak dvorišta koji će služiti kao toalet. Detaljna uputstva za konstrukciju i rukovanje možete naći u većini priručnika za preživljavanje. B. Ako su tle i vreme pogodni, zasadite povrće u bašti. Tako dobijenu hranu treba prvu da pojedite, pa će vam konzervirana hrana preostati za hitne slučajeve. Držite je što dalje od toaleta da biste izbegli zagađenje koje posredno mogu izazvati kreč i hlor. C. Kada vam zatreba struja, uvek se oslonite na ručni generator (koji se pokreće biciklom). Model koji radi na benzin je glasan i potencijalno opasan, a osim toga, količina goriva za njega je ograničena. Koristite ga samo u ekstremnim okolnostima kao što su noćni napadi, kada je nemoguće upotrebiti prvi model. D. Organizujte patrole koje će dežurati pored zida. Ako ste u grupi, održavajte patrole dvadeset četiri časa dnevno. Uvek budite na oprezu jer je napad malo verovatan, ali ipak moguć. Ako ste sami, patrolirajte samo tokom dana. Tokom noći, proverite da li su sva vrata bezbedno zatvorena (prozori bi već trebalo da su zabarikadirani). Spavajte sa oružjem i baterijskom lampom pored sebe. Spavajte sa jednim okom otvorenim. E. Vodite računa da vas ne primete. U podrumu, ako ga imate, kuvajte i održavajte opremu, gde takode treba da smestite i generator za struju. Kada slušate radio, što treba svakodnevno raditi, koristite slušalice. Zamračite sve prozore, pogotovo noću. F. Uklonite sve leševe. Pripadao on zombiju ili čoveku, leš je i dalje leš. Bakterije u mesu koje truli predstavljaju ozbiljnu opasnost za vaše zdravlje. Sahranite ili spalite sve mrtvace unutar svoje sigurne zone. Sva tela s druge strane zida treba spaliti. Uraditi ovo je jednostavno; popnite se na

67


merdevine, sipajte benzin na sveže ubijenog zombija, zapalite šibicu i bacite dole. Iako time možete privući druge neupokojene, neophodno je rizikovati da bi se uklonila već postojeća pretnja. G. Svakodnevno vežbajte. Korišćenje sobnog bicikla, uz vežbe za jačanje tela, održaće vas u formi i dovoljno snažnim za borbu. Vodite računa da budete tihi. Ukoliko nemate podrum, za ovo koristite sobu u sredini kuće. Osnovna zvučna izolacija kao što je slaganje dušeka i ćebadi uza zidove može vam pomoći da prigušite sve zvuke. H. Ne zapostavljajte razonodu. Uprkos potrebi da budete stalno na oprezu, rekreacija je nešto što ne smete zanemariti. Pripremite veliku količinu knjiga, igara i ostalih vrsta zabave (elektronske igre su previše bučne i troše previše energije). Tokom duge i neizvesne opsade, dosada može izazvati pojavu paranoje, halucinacija i osećaja bespomoćnosti. Jednako je bitno da sačuvate zdrav um kao i zdravo telo. I. Držite čepove za uši uz sebe, i često ih koristite. Konstantno, kolektivno stenjanje neupokojenih, zvuk koji ćete slušati bez prestanka za sve vreme opsade, predstavlja opasnost po vašu psihu. Dešavalo se da ljudi u dobro zaštićenim, dobro snabdevenim kućama pobiju jedni druge ili da polude, samo zbog tog neprestanog stenjanja. J. Isplanirajte put za bekstvo i neka vam oprema bude spremna. U neizvesnosti bitke može postati neophodno da napustite vaš dom. Možda će zid biti probijen, možda će izbiti požar, možda je pomoć stigla, ali nije dovoljno blizu. O kojem god da se razlogu radi, vreme je za pokret. Držite paket za preživljavanje i oružje pri ruci, pripravno, napunjeno i spremno za akciju.

68


4. Neposredna odbrana Mrtvi su ustali. Osećate dim, čujete sirene. Krici i pucnjevi se čuju na sve strane. Niste želeli ili niste mogli da na vreme pripremite svoj dom - šta sada? lako situacija izgleda beznadežno, to svakako ne znači da ste osuđeni na smrt. Ako u pravo vreme postupite na pravi način, spašćete i sebe i svoju porodicu od toga da se pridružite redovima neupokojenih.

A. Strategije za kuće na sprat 1. Zaključajte sva vrata i prozore. Premda staklo neće zaustaviti zombija, lomljava će vas na vreme upozoriti. 2. Potrčite na sprat i odvrnite vodu nad kadom. Savet može izgledati neozbiljno, ali ne možete znati kada će voda biti isključena. Nakon nekoliko dana, žed će postati vaš najgori neprijatelj. 3. Pronađite najbolje oružje koje možete. (Vidi prethodno poglavlje.) Ono treba da bude lako i, ako je moguće, podesno da se pripaše negde uz telo, s obzirom na to da će vam tokom sledećeg sata trebati obe ruke. 4. Počnite da skladištite stvari na spratu. Većina domaćinstava sadrži bar 50 odsto navedenih predmeta. Ne nosite sve sa sobom, uzmite samo najneophodnije: jedno ili dva oružja, nešto hrane (već imate kadu punu vode), baterijsku lampu, i radio na baterije. Kako većina porodica drži kućnu apoteku na spratu, ništa drugo vam neće biti potrebno. Zapamtite: možda nećete imati dovoljno vremena, nemojte ga sve potrošiti na nagomilavanje zaliha kada je mnogo važniji posao pred vama. 5. Uništite stepenice! Zombiji ne umeju da se penju, tako da vam ovaj metod garantuje bezbednost. Mnogi su iznosili argument da je jednostavnije rešenje zakucati daske preko svih vrata i prozora. Ovaj metod je uzaludan, zato što je potrebno samo nekoliko zombija da izvale bilo kakvu barikadu kućne izrade. Nema sumnje da će uništavanje stepenica

69


zahtevati i vreme i energiju, ali to se mora učiniti. Od toga vam zavisi život. Ne pokušavajte, pod bilo kojim okolnostima, da spalite stepenice u nadi da ćete moći da kontrolišete vatru. Nekoliko ljudi je pokušalo da uštedi vreme na ovaj način; rezultat njihovog postupka je bila ili smrt u požaru ili potpuno uništenje kuće. 6. Ako imate merdevine, nastavite da uvećavate zalihe na gornjem spratu. Ako ih nemate, popišite sve što imate, napunite sve lavaboe i druge posude vodom i pripremite se za dugo čekanje. 7. Budite neprimetni. Ako slušate radio, ne pojačavajte ton. Kada padne noć, ne palite svetla. Ne prilazite prozorima. Pokušajte da stvorite privid da je kuća napuštena. To možda neće zaustaviti ponekog zalutalog zombija, ali će pomoći da se mase zombija ne sjate oko vaše kuće. 8. Nemojte koristiti telefon. Kao i kod svih katastrofa, veze će verovatno biti zauzete. Vaš poziv će samo doprineti dodatnom opterećivanju sistema. Neka zvono bude podešeno na najtiše. Ako neko uspe da vas pozove, naravno da treba da odgovorite, ali učinite to tiho. 9. Planirajte bekstvo. Možda ste bezbedni od zombija, ali niste od vatre. Ako gasovod eksplodira, ili neka budala u susedstvu poblesavi i počne da baca Molotovljeve koktele, možda ćete morati da napustite vaš dom. Pronađite torbu ili nešto drugo u čemu ćete moći da nosite ono najneophodnije i budite spremni. B. Strategije za prizemne kuće Ako ne živite u kući sa spratom, tavan će za vas biti manje udobno ali jednako bezbedno rešenje. Većina njih se može obezbediti tako što ćete povući stepenice na uvlačenje ili ukloniti merdevine. Zombijima nedostaje kognitivna sposobnost da sami naprave merdevine. Ako budete tihi, neće ni shvatiti da tavan postoji. Nikada ne koristite podrum kao sklonište. Popularni horor filmovi prikazuju kako vas ova podzemna prostorija može zaštititi od živih mrtvaca kada ste u škripcu. Ovo je opasna zabluda. Stotine ljudi su tako nastradale u podrumima — od požara, gušenja, ili gladi. Ako se zadesite u prizemnoj kući koja nema tavan, zgrabite ono zaliha što možete, uzmite oružje i popnite se na krov. Ako odbacite merdevine, i

70


ako nema direktnog izlaza na krov (kroz neki prozor ili vrata), neupokojeni vas neće moći dohvatiti. Budite mirni i

tihi da ne privučete neupokojene. Zombiji u blizini će provaliti u kuću ispod vas, tražiti plen u njoj, i kada ga ne nadu, odlutati dalje. Ostanite na krovu što duže možete, sve dok ne utrošite zalihe ili dok pomoć ne dode. Možda neće biti udobno, ali pružiće vam najbolju mogućnost da preživite. Na kraju ćete morati da napustite ovo utočište. JAVNE POVRŠINE Poput privatnih kuća, utočište vam mogu pružiti i javne ili druge zgrade koje ne služe za stanovanje. Veličina i struktura nekih od njih vam mogu ponuditi bolju zaštitu nego najsigurniji dom. U nekim drugim slučajevima, situacija je obrnuta. Opremanje i obez-bedivanje ovih građevina treba obaviti na isti način kao i kod privatnih domova, iako u većem opsegu. Ovo poglavlje daje pregled najboljih i najgorih javnih utočišta. 1. Poslovne zgrade Mnoga pravila koja važe za stambene zgrade važe i za poslovne. Pošto je prizemlje najzad napušteno, stepenice uništene i liftovi isključeni, poslovna zgrada može postati utvrđena kula. 2. Škole Pošto nema jednoobraznog modela po kojem su građene, odluka da li je škola dobro mesto da se u njega zavučete neće biti jednostavna. Imajte na umu opšta pravila za odbranu.Nažalost po naše društvo, ali na sreću tokom opsade zombija, škole u centrima većih gradova sve više podsećaju na tvrđave. Ne samo što su zgrade građene tako da izdrže nemire već i

71


žičana ograda oko njih doprinosi utisku da nisu u pitanju obrazovna zdanja, već vojni kompleksi. Hrana i medicinske zalihe se u njima lako mogu pronaći u menzama, školskim ambulantama ili u kancelariji nastavnika fizičkog vaspitanja. Često je škola vaš najsigurniji izbor — možda ne što se tiče obrazovanja, ali svakako prilikom napada neupokojenih. 3. Bolnice Ono što izgleda kao najbezbednije i najlogičnije mesto da se sklonite tokom izbijanja epidemije zapravo je jedno od najgorih. Da, u bolnicama ima hrane, medicinskih zaliha i stručnog osoblja. Da, sam objekat može biti obezbeden na isti način kao i svaka poslovna ili stambena zgrada. Da, ona možda ima stalno obezbedenje, pa čak i dežurne policajce. Ako bi se dogodila bilo koja druga katastrofa, bolnica bi trebalo da bude na vrhu liste mesta na koja se možete skloniti. Neće biti tako kada mrtvi ustanu. Uprkos tome što je svest o problemu zombija sve prisutnija, infekcije izazvane Solanumom često se pogrešno dijagnostikuju. Ugrizene ljude ili sveže ubijene leševe prvo donose u bolnice. Najveći broj zombija u prvom talasu (u nekim slučajevima 90 odsto) čini medicinsko osoblje ili osoblje koje se stara o leševima. Hronološke mape sačinjene prilikom izbijanja epidemije pokazuju da se one bukvalno šire iz ovakvih zgrada. 4. Policijske stanice Za razliku od bolnica, razlog za izbegavanje policijskih stanica ima više veze s ljudima nego sa zombijima. Velika je verovatnoća da će ljudi koji žive u vašem gradu pohrliti prema policijskoj stanici, stvarajući pri tom metež, gužvu, i eventualno izazvati prolivanje krvi. Zamislite zbijenu gomilu preplašenih ljudi, preveliku da bi se mogla kontrolisati, kako pokušava da probije put u zgradu za koju misle da garantuje bezbednost. Čoveka ne mora da ugrize zombi kada je jednako moguće da bude premlaćen, izboden, upucan iz nehata, ili pregažen. Dakle, kada mrtvi ustanu, pogledajte gde se nalazi najbliža policijska stanica — i zaputite se u suprotnom smeru.

72


5. Male prodavnice Mnoge prodavnice će vam pružiti adekvatnu zaštitu tokom napada prve kategorije. Vrata koja se spuštaju mogu zaustaviti desetak zombija na nekoliko dana, bila ona iz jednog komada ili ne. Situacija se može dramatično promeniti ako opsada potraje ili ako pristigne još zombija. Dovoljan broj natrulih pesnica, dovoljno upornih tela koja udaraju u vrata na kraju će ih i srušiti. Uvek isplanirajte alternativni put za bekstvo, tako da se možete brzo udaljiti ako barikada popusti. Ako možete smisliti plan B, ne tražite utočište na ovakvim mestima. Radnje bez vrata ne treba ni razmatrati. Zombiji će vas kroz izloge videti kao robu koja se reklamira. 6. Supermarketi Supermarketi su takode opasni, iako imaju hrane od koje bi vaša grupa mogla da živi godinama. Slaba je zaštita koju nude velika staklena vrata, čak i kada su zabravljena. Ojačanje ovih ulaza je vrlo teško. Spoljašnost supermarketa je, jednostavno, jedan veliki izlog čija je namera da prikaže svezu, ukusnu hranu koja se tu nalazi. S ljudima zatvorenim unutra i zombijima spolja, upravo će toj svrsi i poslužiti. Međutim, nisu sve prehrambene prodavnice smrtonosne zamke. Manji porodični marketi i delikatesne radnje mogu poslužiti kao privremena utočišta. Za zaštitu od krade i odnedavno građanskih nemira, sve one imaju snažna čelična ulazna vrata, neke čak i čvrste spoljašnje roletne. Kao što je i slučaj s prodavnicama, ovi mali marketi mogu ponuditi prikladnu zaštitu tokom kratkotrajnih napada manjeg intenziteta. Ako se zateknete u jednom od njih, zapamtite da prvo pojedete lako kvarljivu robu, i budite spremni da se resite ostatka ako (kada) nestane struje. 7. Tržni centri Praktično neodbranjive građevine. Veliki tržni centri su uvek centar okupljanja, kako ljudi, tako i zombija. To je uvek slučaj kod građanskih nemira. Na prvi znak nevolje, ovi simboli izobilja su preplavljeni privatnim obezbedenjem, policijom i revnosnim vlasnicima prodavnica. Ako se kriza iznenada dogodi, veliki broj kupaca može ostati zarobljen unutar tržnog centra, što stvara rizik od prevelike gomile, stampeda i gušenja, a takode će

73


privući i mrtve. Uputiti se prema tržnom centru znači uputiti se prema srcu haosa, o kojoj god kategoriji napada da se radi. 8. Crkve Izvinjavam se što moram tako da kažem, ali bogomolje za ovu svrhu nit' smrde, nit' mirišu. Glavna prednost većine crkava, sinagoga, džamija i drugih hramova jeste ta što su sagrađeni da izdrže pokušaj nasilnog ulaska. Većina njih ima teška drvena ili metalna vrata. Prozori su najčešće visoko iznad tla. Većina je okružena ogradama od kovanog gvozda koje, uprkos tome što su napravljene iz estetskih razloga, pružaju dodatnu zaštitu. Kada se uporedi s većinom svetovnih građevina iste veličine, tipičan hram je iznenađujuće siguran. Međutim, zaštita koju pruža nikada neće biti dovoljna da odbrani od horde zombija koja će se sigurno pojaviti. Neizbežna navala, naravno, nema nikakve veze s natprirodnim. Nema Sotoninih vojnika koji napadaju kuću Gospodnju. Nije u pitanju bitka između najgoreg zla i najvećeg dobra. Hodajući mrtvaci napadaju crkve samo iz jednog razloga: hrana je unutra. Uprkos obrazovanju, tehničkom znanju i proklamovanoj nezainteresovanosti za duhovni svet, prosečni Amerikanac zavapi prema Gospodu i pobegne Čim ugleda prvog zombija. Ova mesta obožavanja, prenatrpana ljudima koji se glasno mole za svoje duše, uvek su služila kao svetionik za neupokojene. Fotografije snimljene iz vazduha su pokazivale kako se zombiji polako, sigurno i u sve većim brojevima prikupljaju oko buduće klanice: najbliže crkve. 9. Skladišta S obzirom na to da nemaju prozore, a poseduju ulaze koji se lako mogu osigurati i prostranu strukturu, skladišta mogu biti idealno utočište za duži period. Mnoga skladišta imaju kancelariju za obezbeđenje koja je obično opskrbljena kupatilom, i prema tome, izvorom vode. Ako je roba koja je u njima uskladištena teška i smeštena u velike, izdržljive sanduke, slobodno se smatrajte srećnim. Ovi sanduci se mogu iskoristiti za ojaćanje vrata, pravljenje zasebnih soba ili čak, kao što su mnogi od nas radili kada smo bili deca, izgradnju „tvrđave", odnosno druge linije odbrane. Takode postoji makar mala šansa da će vam uskladištena roba pomoći da preživite. Iz ovih razloga, skladišta bi trebalo da budu na vrhu liste vaših potencijalnih pribežišta. Što se tiče lokacije, vodite računa samo o jednom:

74


u 50 odsto slučajeva skladišta su sagrađena blizu brodogradilišta, fabrika ili drugih industrijskih lokacija. U ovom slučaju,budite oprezni, pažljivi i uvek spremni da pobegnete. Takode se pazite hladnjača koje čuvaju lako kvarljivu hranu. Kad nestane struje, brzo raspadanje te robe može predstavljati ozbiljan rizik po vaše zdravlje. 10. Pristaništa i dokovi S nekim prepravkama, adekvatnim zalihama i ako se nalaze na pravoj lokaciji, bilo koji dok ili pristanište može postati potpuno nedostupno. Kako zombiji ne umeju ni da se penju ni da plivaju, jedini mogući pristup im je sa zemlje. Ako biste uništili tu jedinu pristupnu tačku, pretvorili biste svoje utočište u veštaćko ostrvo. 11. Brodogradilišta Uprkos činjenici da često služe za odlaganje industrijskog otpada i opasnih materija, brodogradilišta nesporno mogu predstavljati utočište. Kao i kod skladišta, od kontejnera koji se nalaze na ovim lokacijama se mogu napraviti barijere ili, u nekim slučajevima, oružja. Sami brodovi postaju sigurna utočišta čim se mostovi za ukrcavanje dignu. Ali pre ukrcavanja, proverite da li je posada vaše ploveće tvrđave zaražena, naročito u manjim, privatnim marinama. Na početku napada, građani će se bez sumnje sjatiti do obale u nadi da će moći da iskoriste (ili ukradu) neki brodić. Većina marina je sagrađena u plitkim vodama, koje nisu dovoljno duboke da u potpunosti potope zombije. Više puta se dogodilo da neoprezni mornar amater na svom brodu zatekne natopljene zombije s dobrim apetitom kako ga očekuju. 12. Banke Šta je bezbednije od tvrđave sagrađene da sačuva najveće vrednosti na zemlji? Zar banka nije logično mesto da se pripremi odbrana? Zar njene mere bezbednosti nisu više nego dovoljne da odbiju hordu hođajućih mrtvaca? Ni u kom slučaju. Čak i najpovršnije ispitivanje otkriva da većina tih takozvanih „sigurnosnih" mera zahteva angažovanje policije i/ili spoljnog obezbeđenja. S policijom i drugim specijalnim jedinicama angažovanim negde drugde, tihi alarmi, kamere za nadgledanje i vrata

75


zaključana u visini struka biće beskorisni kada mrtvaci, gladni ljudskog mesa, razbiju ogromne prozore. Naravno, preostaje sigurnost sefa. Ove titanske konstrukcije bi zaustavile čak i zombije naoružane raketnim bacačima. (Ne, zombiji ne umeju da rukuju raketnim bacačima.) Međutim, kada uđete u sef, šta dalje? U njemu nema hrane, nema vode, veoma je malo kiseonika. Sklanjanje u sef vam može poslužiti samo da vam kupi malo vremena da prislonite pištolj uz slepoočnicu, izmirite se s Bogom i povučete obarač. 13. Groblja Paradoksalno, i uprkos popularnim mitovima, groblja nisu najopasnija mesta na kojima se možete zateći kada mrtvi ustanu. Zapravo, ona mogu poslužiti kao mesta na kojima se možete malo odmoriti. Kao što smo već rekli, zaraženi leševi će biti odneseni u bolnice ili mrtvačnice, i reanimiraće se pre nego Što ih stignu odneti na groblje da ih sahrane. A ako bi, nekim čudom, leš unutar kovčega oživeo, da li bi on zaista „ustao iz groba"? Da bismo dobili odgovor na ovo pitanje, moramo postaviti drugo: kako? Kako bi telo koje raspolaže normalnom ljudskom snagom probilo kovčeg, koji je možda od čelika, možda se nalazi u hermetički zatvorenoj kutiji i dva metra ispod zemlje? Ako obratite pažnju na uobičajene metode sahranjivanja u Americi, shvatićete da je nemoguće da ijedan čovek, živ ili mrtav, uspe da se probije i ispuzi na površinu. Ali šta ako kovčeg nije napravljen od čelika? Čak bi i najobičniji kovčeg od borovine zadržao i najupornijeg zombija. Šta ako je drveni kovčeg istrulio? U tom slučaju, telo je bilo dovoljno dugo pokopano da i mozak istruli. Zapamtite: da se telo reanimira, potrebno je da bude sveže, u relativno dobrom stanju i zaraženo virusom. Da li ovo odgovara opisu davno sahranjenog leša? Uprkos popularnoj ikonografiji, gde vampiri piju krv i vukodlaci zavijaju na mesec, činjenica je da zombiji nikada nisu ustajali i neće ustajati iz groba. 14. Državne i opštinske zgrade Isti principi koji važe za policijske stanice, bolnice i hramove važe i za državne, opštinske i savezne zgrade. Većina njih će se naći u središtu ljudske aktivnosti, što će ih pretvoriti u centre haosa i tačke okupljanja zombija. lzbegavajte sve vladine objekte, kad god je to moguće.

76


OPŠTA PRAVILA: Zgrade u siromašnijim četvrtima u gradskom centru su često sigurnije od drugih. Već postojeće mere koje služe za zaštitu od kriminalaca, kao što su visoke ograde, bodljikave žice i prozori s rešetkama, čine ih pogodnijim za odbranu. Zgrade građene u zonama u kojima žive srednja i viša klasa najčešće potenciraju estetiku. Zašto bi gradsko veće želelo nešto ružno u svom susedstvu? Umesto na ružne, neukusne mere predostrožnosti, ovi bogati ljudi se oslanjaju na policiju i privatna obezbedenja (čija je nepouzdanost dokazana). Zbog svega ovog, i ako vam situacija dopušta, napustite predgrađa i zaputite se ka centru grada. Izbegavajte „nesreće koje čekaju da se dogode". Mnoge industrijske zgrade kakve se često mogu naći u gradskim centrima sadrže eksploziv ili zapaljive materijale. One takode mogu sadržati kom-plikovanu mašineriju kao što su generatori struje, ili drugu opremu kojoj je potreban stalan nadzor. Saberite dva i dva i videćete da je katastrofa zagarantovana. Slučaj nuklearne elektrane u Kotanu je esktreman primer. Brojni, mada možda manje dramatični incidenti se najčešće dešavaju tokom napada druge i treće kategorije. Ne tražite pribežište u blizini industrijskih lokacija, magacina za skladištenje goriva, na aerodromima ili bilo kojim drugim mestima visokog rizika. Kada birate utočište, pažljivo razmotrite sledeća pitanja: 1. Ima li zid, ogradu ili je prostor na drugi način fizički ograđen? 2. Koliko ima potencijalnih ulaza/izlaza? 3. Mogu li ljudi u vašoj grupi uspešno braniti svaku ogradu i sve izlaze? 4. Postoji li rezervni odbrambeni položaj, da li ima više spratova ili tavan? 5. Može li se zgrada obezbediti? 6. Postoji li potencijalni put za bekstvo? 7. Kakva je situacija sa zalihama? 8. Postoji li dovod vode? 9. Ako zatrebaju, da li ima oružja ili alata na raspolaganju? 10. Da li ima materijala kojima se mogu blokirati ulazi? 11. Šta je sa sredstvima komunikacije: telefon, radio, internet, itd?

77


12. Imajući u vidu sve ove faktore, koliko dugo vi ili vaša grupa možete preživeti u opsadi? Obavezno razmotrite sva ova pitanja kada birate uporište. Odu-prite se nagonu da utrčite u najbližu zgradu. Zapamtite, koliko god da situacija izgleda očajnička, vreme utrošeno na razmišljanje nikada nije utrošeno uludo. TVRĐAVA Kada se dogode napadi treće kategorije, privatne kuće pa čak i javne zgrade su nedovoljne za preživljavanje. Naposletku, odbrana ljudi u njima će popustiti, ili će branioci jednostavno ostati bez zaliha. Ono što je potrebno za preživljavanje ozbiljne epidemije jeste gotovo neprobojna građevina koja ima sve što je potrebno da stvori samoodrživu biosferu. Ono što je potrebno jeste tvrđava. To ne znači da odmah odete da je tražite. Prve dane, čak i nedelje tokom napada treće kategorije obeležiće potpuna zbrka, orgija paničnog nasilja zbog koje će svako putovanje biti vrlo rizično. Kada se situacija „smiri", ljudi u toj oblasti će biti organizovani, evakuisani ili proždrani. Tek tada treba da krenete u potragu za tvrđavom. 1. Vojni kompleksi Vojne, mornaričke, čak i vazdušne baze treba da budu prve na spisku kada tražite tvrđavu. Mnoge od njih se nalaze u retko nastanjenim, i prema tome u manjoj meri zaraženim oblastima. Gotovo sve imaju jake sigurnosne ograde oko svog kruga. Neke imaju drugi, pa čak i treći krug odbrambenih položaja! Većina poseduje potpuno snabdevena, funkcionalna atomska skloništa, od kojih neka podsećaju na manje gradove. Kako imaju više različitih sredstava za komunikaciju, najverovatnije će biti poslednje instalacije na svetu koje će izgubiti kontakt jedne s drugima. Ono što je najvažnije, ipak, nisu fizička utvrđenja, već muškarci i žene koji se unutra nalaze. Kao što je već pomenuto, dobro obučeni, dobro naoružani i disciplinovani ljudi uvek su najbolja odbrana. Čak i u slučajevima dezertiranja, mali broj vojnika bi bio dovoljan da brani krug na neodređeno vreme. Ako uđete u vojnu bazu za vreme krize, otkrićete da ste ušli u samodovoljan svet prepun obučenih specijalista, čije su porodice najčešće takode u bazi, i gde su svi spremni da brane svoj novi dom. Najbolji promer za ovo je utvrđenje Luj Filip u Francuskoj Severnoj Africi, gde je 1893. jedinica francuske Legije stranaca preživela opsadu

78


zombija koja je trajala neverovatne tri godine! Jedan od problema koji treba da očekujete s vojnim bazama jeste taj što su njene prednosti očigledne svima, tako da tokom napada mogu postati prenatrpane, što stvara dodatne rizike u smislu snab-devanja i održavanja odbrane. 2. Zatvori Iako su u potpunosti osmišljeni tako da zadrže žive unutra, kazne-nopopravne institucije će isto tako vrlo efikasno zadržati mrtve napolju. Iza ovih zastrašujućih zidova, svaki blok ćelija, hodnik i soba je tvrđava sama za sebe. Problemi se, naravno, pojave kada razmatrate zatvore kao pribe-žište. Paradoksalno je to što su moderne zatvorske ustanove zbog svog dizajna manje pogodne za odbranu nego stariji modeli. Klasično obeležje zatvora sagrađenih pre 1965. godine jesu visoki betonski zidovi. Njihov dizajn je proizvod industrijskog doba, kada je veličina trebalo da uplaši i izazove strahopoštovanje. Iako je ovaj psihološki aspekt beskoristan protiv mrtvaca, neko ko traži pribežište od živih mrtvaca ne bi mogao da traži bolju i časniju zaštitu od one koja je naše pretke štitila od kriminalnih elemenata. U pragmatičnom i štedljivom dobu, tehnologija je zamenila teške i skupe konstrukcije. Kamere za nadzor i senzori pokreta su ostavili samo dvostruki red bodljikave žice kao poslednju fizičku prepreku. Ona bi zaustavila desetak zombija. Stotine bi joj nanele određenu štetu. Nekoliko hiljada zombija, međutim, koji puze jedni preko drugih, stvoriće batrgavu, rastuću gomilu, koja će na kraju narasti dovoljno velika da sruši prvu, a potom i drugu ogradu, a zatim će se poput roja stuštiti u unutrašnjost ograđenog prostora. Protiv ovakve navale, ko ne bi radije menjao svu sofisticiranu tehnologiju za šest metara dobrog, starog betona? A šta je sa zatvorenicima? Imajući u vidu da se između zidova zatvora nalaze najopasniji članovi našeg društva, zar ne bi bilo mudrije suočiti se s neupokojenima? U većini slučajeva, odgovor je potvrdan. Svako sa malo zdravog razuma zna da je bolje suprotstaviti se grupi od deset zombija nego jednom prekaljenom kriminalcu. Međutim, ako događaji poprime ozbiljne razmere i zaraza bude dugo trajala, zatvorenici će, bez sumnje, biti oslobođeni. Neki od njih mogu odlučiti da ostanu i bore se za svoju bezbednost,ili rizikovati da bi se domogli slobode, pa čak i zbog prilike da opljačkaju okolinu. Budite pažljivi kad prilazite zatvoru. Proverite da ga

79


nisu preuzeli zatvorenici. Budite obazrivi ako unutrašnje vodstvo čini koalicija zatvorenika i čuvara. Drugim recima, ako ustanova nije napuštena ili se u njoj nalaze civili i stražari, uvek držite podignut gard. Kada ste jednom prošli kroz kapiju, mora se preduzeti nekoliko krupnih koraka da se ova popravna ustanova transformiše u samodovoljno seoce. Sledi spisak zadataka za preživljavanje, ukoliko otkrijete da je ustanova napuštena. A. Locirajte i popišite sve zalihe unutar zidova: oružje, hranu, ćebad, lekove i ostale korisne predmete. Zatvori se neće naći na vrhu liste potencijalnih pljačkaša. Može se desiti da u njima pronađete gotovo sve što vam je potrebno. B. Obezbedite obnovljivi izvor vode. Kada vodovod prestane da radi, možete iskopati bunar ili koristiti različite spremnike za prikupljanje kišnice. Pre nego što se ovo desi, pobrinite se da su svi veliki spremnici napunjeni i prekriveni. Voda vam neće služiti samo za pranje i piće - biće takode od vitalne važnosti za zemljoradnju. C. Zasadite povrće i, ako je moguće, žitarice kao što su pšenica ili raž. Kriza može potrajati više godišnjih doba, što je dovoljno da požanjete i pojedete nekoliko useva. Seme najverovatnije nećete naći u krugu zatvora, zato poharajte okolno područje. Ovo je opasno, ali neophodno, jer će zemljoradnja biti jedini dugoročan način da osigurate preživljavanje. D. Koristite dostupne izvore energije. Kada nestane struje, možda će vam ostati dovoljno goriva da hranite pomoćne generatore danima, čak i nedeljama. Postojeće generatore lako možete prepraviti tako da rade na ručni pogon. Rukovanje ovim mašinama će takode zameniti neophodno vežbanje. Vaš generator vas možda neće snabdevati istom količinom struje koju ste imali dok ste bili priključeni na mrežu, ali bi trebalo da je obezbedi dovoljno za malu grupu ljudi ili grupu srednje veličine. E. Napravite planove za slučaj proboja. Šta ako se kapija iznenada sruši? Šta ako se proširi neka već postojeća pukotina u zidu? Šta ako iz nekog nepredvidivog razloga bujica neupokojenih nagrne kroz dvorište? Bez obzira na to koliko se jakim vaše odbrane mogu činiti, uvek pripremite rezervne položaje. Planirajte koji ćete blok ćelija iskoristiti kao odstupnicu. Ojačajte ga, opskrbite oružjem i održavajte neprestano. Ovo bi trebalo da bude i mesto na kojem ćete živeti, u stanju da primi članove vaše grupe dok ne budete ponovo zauzeli dvorište ili dok ne pobegnete.

80


F. Ne zaboravite na razonodu! Kao što je to slučaj sa odbranom privatne kuće, i ovde je najvažnije sačuvati pozitivan način razmišljanja. Pronađite talentovanog zabavljača unutar svoje grupe i ohrabrite ga da vas zabavlja. Podstičite održavanje takmičenja među ostalima. Muzika, ples, pričanje priča, komedija — šta god od navedenog mogu da izvedu, bez obzira na to koliko loše. Ovo može izgledati luckasto, pa čak i besmisleno: ko još organizuje takmičenja talenata kada stotine zombija grebu po kapiji? Onaj kome je jasna važnost održavanja morala tokom krizne situacije. Onaj kome je jasno da opsada može naneti psihološku štetu. Onaj ko zna da je grupa nervoznih, ljutitih i frustriranih ljudi jednako opasna isto koliko i stotine zombija koji grebu po kapiji. G. Učite! Gotovo svaki zatvor u Sjedinjenim Državama ima svoju biblioteku. Koristite slobodno vreme (a biće ga dosta) da pročitate svaki koristan tekst. Upoznajte oblasti kao što su medicina, mehanika, građevinarstvo, hortikultura i psihoanaliza — ima bezbroj znanja koja treba da savladate. Svakog člana grupe pretvorite u eksperta za neku oblast. Organizujte predavanja na kojima ćete podučavati jedni druge. Nikada ne znate kada se može dogoditi da ekspert strada, kao i njegova zamena. Znanje pobrano iz zatvorske biblioteke koristiće vam pri izvršavanju svakog od ovih zadataka na spisku. 3. Naftne platforme na moru Kada birate utvrdu isključivo na osnovu bezbednosti, ništa na zemlji ne može se porediti sa ovim veštačkim ostrvima. Kako su potpuno odvojene od obale, s prostorijama za život i rad daleko iznad mora, čak se ni naduti plutajući zombi nikada ne bi uspeo popeti na platforme. Ovo gotovo da isključuje brige oko bezbednosti, i omogućava vama i članovima vaše grupe da se u potpunosti posvetite preživljavanju. Platforme izgrađene na pučini takode su samodovoljne, naročito na kraći rok. Kao i na brodovima, i na njima postoje prostorije za život i ambulante. Mnoge su opremljene da zadovolje sve potrebe svojih posada za period do šest meseci. Sve imaju sopstvene uređaje za destilaciju, tako da sveza voda nikada neće predstavljati problem. Kako su sve one opremljene da izvlače naftu ili prirodni gas, energije vam neće nedostajati. Hrane takode ima u izobilju, jer okean obezbeduje hranljiv (a neki bi rekli: i zdraviji) izvor preživljavanja koji se sastoji od ribe, morske trave i,

81


ponekad, morskih sisara. Osim u slučaju da se buši itina nalazi veoma blizu obale, nema opasnosti od industrijskog zagađenja. Ljudi mogu, a neki to i rade, živeti u potpunosti i zau-vek od bogatstva mora. Ova potpuna izolacija, ma koliko privlačno izgledala, takode sa sobom nosi i određene teškoće. Svako ko živi na plaži može vam reći koliko je štetan slani morski vazduh. Korozija će postati vaš neprijatelj broj jedan, i na kraju će pobediti uprkos svim preventivnim merama koje preduzimate. Najnužnija mašinerija se može popraviti. Grube destilerije od čeličnih lonaca i bakarnih cevi rade jednako dobro kao i najmoderniji desalinizatori. Generatori koji koriste vetar ili plimu mogu nadomestiti više od pola energije koju stvaraju generatori na fosilna goriva. Prva će, međutim, stradati osetljiva elektronska oprema poput kompjutera, radio-aparata i medicinske opreme, a nju ćete i najteže zameniti. Naposletku, čitav kompleks će propasti i iz najmodernijeg industrijskog čuda se pretvoriti u grubu i zarđalu, mada i dalje upotrebljivu platformu. Za razliku od zatvora i vojnih baza, naftne platforme na moru će biti brzo napuštene. Tokom nekoliko prvih dana po izbijanju epidemije, radnici će bez sumnje zahtevati da ih pošalju njihovim porodicama, što će platformu ostaviti bez obučenog osoblja. Ako niko iz vaše grupe ne ume da koristi mašineriju, učenje može biti kompli-kovano. Za razliku od zatvora, ovde možda nećete naći biblioteku s priručnicima na svakoj polici. Biće potrebno malo kreativne improvizacije, i korišćenja samo onog što umete koristiti umesto, bar dok njom ne ovladate, sveukupne tehnologije koja se može pronaći na najmodernijim platformama. Industrijske nesreće — eksplozije uskladištene nafte i prirodnog gasa same po sebi su prilićno rdave i kad se dogode na kopnu. Nasred okeana, one su izazivale neke od najvećih katastrofa u istoriji. Čak i uz pomoć svih protivpožarnih mera i centara za spašavanje živog, funkcionalnog sveta, dešavale su se pogibije ćitave posade kada su njihove platforme nestale u plamenu. Šta bi se desilo da nastane požar, a nikoga ne možete pozvati u pomoć? To ne znači da su naftne platforme tempirane bombe na pučini; to ne znači da svi osim ludo odvažnih treba da ih izbegavaju. Međutim, preporučuje se da odmah isključite bušilicu. Time ćete smanjiti količinu nafte kojom raspolažete, ali ćete istovremeno produžiti i vaš životni vek. Za rad generatora koristite već uskladištenu naftu. Kao što smo već pomenuli,

82


neće vam pružiti istu količinu struje kao primarni generator, ali sa isključenom bušilicom i zatvorenim industrijskim pogonima, zašto bi vam više i trebalo? Okean je izvor života, ali takode i nemilosrdni ubica. Oluje koje udaraju sa silom kakva se retko vida na kopnu mogu srušiti čak i najčvršće platforme. Dovoljno je videti snimke koji prikazuju platforme u Severnom moru kako se bukvalno prevrću na stranu, pretvaraju u gomilu otpadaka, a zatim nestaju ispod talasa, pa da dvaput razmislite o napuštanju kopna. Nažalost, ćovečanstvo ne može resiti ovaj problem. Ništa što ćete naći u ovoj ili nekoj drugoj knjizi neće vas spasti kada priroda jednom odluči da ukloni ovaj komad čelika iz svog okeana.

83


U BEKSTVU „Losonov film", kako ga najčešće zovu, jeste osmomilimetarski amaterski film iz 1965. o pet ljudi koji pokušavaju da pobegnu iz zaraženog mesta Loson u Montani. Klimava kamera pokazuje grupu kako trči do školskog autobusa, pokreće motor i pokušava da se izveze iz grada. Nakon samo nekoliko blokova, oni udaraju u nekoliko uništenih automobila, zakucavaju se otpozadi u zgradu i lome zadnju osovinu. Dva člana grupe razbijaju vetrobran i pokušavaju da pobegnu pešice. Kamerman snima kako jednog od njih grabi i odvlači nekoliko zombija. Drugi trči da spase goli život, i nestaje iza ugla. Nekoliko trenutaka kasnije, sedam zombija okružuje autobus. Srećom, ne uspevaju da ga prevrnu niti da probiju staklo. Kako se film završava samo nakon nekoliko minuta, ostaje nerazjašnjeno šta se desilo s preživelima. Autobus je na kraju pronađen s vratima nasilno savijenim prema unutrašnjosti. Unutrašnjost je bila crna od osušene krvi. Tokom trajanja napada, može se javiti neophodnost da pobegne-te. Vaša tvrđava može biti pregažena. Može vam nestati zaliha. Možete se ozbiljno povrediti ili razboleti, i može vam zatrebati stručna medicinska pomoć. Vatra, otrovne hemikalije, pa čak i radijacija mogu se kretati u vašem pravcu. Prolazak kroz zaraženu zonu je generalno nešto najopasnije što možete učiniti. Nikada nećete biti bezbedni, nikad u sigurnosti. Uvek izloženi, na neprijateljskoj teritoriji, shvatićete šta znači biti plen. Opšta pravila: 1. JEDAN CILJ: Prečesto su ljudi koji su dotad bili sakriveni u utvrđenim prebivalištima odmah po izlasku bivali zavedeni osećajem slobode. Većina ovih ljudi se nikada nije dokopala bezbednosti. Ne dozvolite sebi da postanete deo ove nepotrebne statistike. Vaša misija je da pobegnete — ništa više, i ništa manje. Ne tražite napuštene vrednosti. Ne lovite usamljene zombije. Ne istražujte čudne zvukove niti svetla u daljini. Samo se izvucite. Svaka stranputica, svaka stanka u vašem putovanju povećava verovatnoću da će vas zombi pronaći i proždrati. Ako se desi da naiđete na ljude kojima treba pomoć, na svaki naćin zaustavite se da pomognete. (Nekada je humanost važnija od logike.) Inače, pođite dalje!

84


2. ODREDITE CILJ: Kuda ste se tačno zaputili? Prečesto se dešavalo da ljudi napuste svoja utvrđenja da bi besciljno i beznadežno lutali po zoni preplavljenoj zombijima. Bez unapred utvrđenog odredišta, šanse da ćete preživeti putovanje su mršave. Koristite radio da otkrijete najbliže utočište. Ako je moguće, komunicirajte sa spoljnim svetom da biste potvrdili da je vaša destinacija zaista bezbedna. Uvek planirajte rezervnu destinaci-ju, za slučaj da je prvobitna pregažena. Ukoliko vas drugi ljudi ne očekuju, i ukoliko ne održavate stalnu komunikaciju, može se desiti da stignete na cilj i tamo zateknete skupinu gladnih zombija. 3. PRIKUPITE INFORMACIJE I ISPLANIRAJTE PUTOVANJE: Koliko zombija (otprilike) stoji između vas i vašeg odredišta? Gde se nalaze prirodne prepreke? Da li je bilo opasnih incidenata kao što su požari ili prosute hemikalije? Koje su maršrute najsigurnije? Koje su najopasnije? Koje od njih su blokirane otkako je napad otpočeo? Da li će vremenske prilike predstavljati problem? Da li se usput mogu naći i neke korisne stvari? Jeste li sigurni da su i dalje tu? Možete li se setiti bilo kakve informacije koju biste voleli da imate pre nego što krenete? Očigledno, kada se jednom zavučete u tvrđavu, svako prikupljanje informacija će postati teško. Može se pokazati nemogućim da saznate koliko je zombija napolju, da li je most srušen i da li su brodovi koji su bili u marini i dalje tamo. Zato upoznajte svoj teren. Makar se on neće izmeniti tokom napada zombija. Razmislite o tome gde ćete se nalaziti na kraju svakog dana. Proverite, makar i samo na karti, da li su ta mesta pogodna za odbranu i skrivanje, i da li se iz njih može lako pobeći. U zavisnosti od maršrute koju odaberete, moraćete razmisliti i o posebnoj opremi. Da li će vam trebati konopac za penjanje? Šta je sa dodatnom vodom ako nema prirodnog izvora? Kada ste konačno razmotrili sve faktore, razmislite i o nepoznanicama i napravite planove za svaki slučaj. Šta ćete učiniti ako vam vatra ili prosute hemikalije blokiraju prolaz? Kuda ćete otići ako se ispostavi da je pretnja od zombija veća nego što ste predvideli? Šta ako član tima bude povređen? Razmislite o svim mogućnostima, i učinite sve što možete da se pripremite za njih. Ako vam neko kaže, „Hej, daj samo da krenemo i suočimo se onim što nas čeka, ma šta to bilo", dodajte mu pištolj i jedan metak i recite da je to lakši način da izvrši samoubistvo.

85


4. DOVEDITE SE U FORMU: Ako ste u potpunosti sledili prethodna uputstva, vaše telo bi trebalo da je već spremno za dugo putovanje. Ako to nije slučaj, počnite sa strogim kardiovaskularnim treningom. Ako vremena nema, odaberite stazu koju možete fizički izdržati.

5. IZBEGAVAJTE VELIKE GRUPE: Kada se branite, prednost leži u brojnosti. Ali kada putujete kroz teritoriju zombija, situacija je obrnuta. Velike grupe uvećavaju šanse da će vas otkriti. Velike grupe takode negativno utiču na mobilnost, jer se najsporiji članovi naprežu da održe korak s najbržima, i obrnuto. Naravno, i solo putovanje takode podrazumeva probleme. Bezbednost, mogućnost izviđanja i, naravno, mogućnost da spavate biće smanjeni ako zaključite da „možete sami". Da bi sve optimalno funkcionisalo, neka se vaš tim sastoji od tri osobe. Četiri do deset osoba je i dalje podnošljivo. Preko deset bi značilo da sami tražite nevolju. Tri člana tima mogu pružiti podršku jedan drugom u borbi prsa u prsa, mogu se smenjivati na stražarskoj dužnosti tokom noći, a dva člana mogu neko vreme nositi povredenog trećeg. 6. VEŽBAJTE SVOJU GRUPU: proučite sposobnosti svakog člana vašeg tima i koristite ih prikladno. Ko može poneti najviše opreme? Ko jc najtiši u borbi prsa u prsa? Dodelite im zadatke za slučaj borbe, kao i za svakodnevno preživljavanje. Kada vaš tim krene na put, svako treba da zna šta se očekuje od njega. Timski rad takode treba da bude na vrhu liste prioriteta. Simulirajte tehnike preživljavanja, kao i vežbe borbe. Na primer, me-rite koliko vam vremena treba da spakujete svu svoju opremu i pobegnete ako vas zombiji iznenada napadnu. Očigledno je da je vreme potrebno za to od vitalne

86


važnosti. U idealnoj situaciji, vaša grupa će se kretati kao jedno, postupati kao jedno i ubijati kao jedno. 7. OSTANITE U POKRETU: Čim vas jednom uoče, zombiji će nagrnuti na vas iz svih pravaca. Vaša najbolja odbrana biće pokretljivost, a ne vatrena moć. Budite spremni da potrčite u svakom trenutku. Nikada ne nosite sa sobom više od onog sa čim možete da potrčite. Nikada ne raspakujte svu svoju opremu. Nikada ne skidajte cipele, osim ako niste potpuno sigurni da ste bezbedni! Trčite ujednačenim ritmom. Krećite se sprintom samo kada je to neophodno, jer takvo trčanje traci velike količine energije. Često pravite kratke predahe. Ne dozvolite sebi da se potpuno opustite. Ne zaboravite da se razgibate svaki put kada zastanete. Nikada ne preduzimajte nepotrebne rizike. Kad god možete, izbegavajte skakanje, pentranje i sve ostalo što bi moglo izazvati povredu. Kada se nalazite usred zone prepune zombija, poslednje što vam treba jeste uganut članak. 8. BUDITE NEVIDLJIVI: Pored brzine, vaš sledeći najveći saveznik je prikrivanje. Poput miša koji pokušava da protrči kroz zmijsko gnezdo, morate preduzeti sve što možete da izbegnete da vas primete. Isključite radio-aparat ili elektronsku opremu. Ako nosite digitalni sat, proverite da li ste isključili alarm. Privežite svu svoju opremu, kako ništa ne bi zveckalo dok se krećete. Ako je moguće, držite čuturicu napunjenu do vrha (kako biste izbegli zvuk „bućkanja"). Ako ste u grupi, uzdržite se od razgovora. Sapućite ili koristite vizuclne signale za komunikaciju. Držite se područja koja nude dobar zaklon. Putujte preko čistina samo kada morate. Preko noći, uzdržite se od paljenja vatre, baterijske lampe ili bilo čega drugog što proizvodi svetlost. Ovo će ograničiti vaše kretanje na trajanje obdanice, a vašu ishranu svesti na hladne obroke, ali to su žrtve koje morate podneti. Istraživanja su pokazala da je zombi s neoštećenim očima u stanju da spazi upaljenu cigaretu na preko 700 metara. (Nije poznato da li će pokušati da to istraži, ali zašto rizikovati?) Borite se samo onda kada ste prinuđeni. Odugovlačenje zbog bitke će samo privući još zombija. Dešavalo se da ljudi dokrajče jednog zombija, a onda primete da ih je u međuvremenu okružilo još desetak. Ako je borba neizbežna, koristite vatreno oružje samo u očajničkim situacijama. Ispaliti metak isto je što i ispaliti signalnu raketu. Prasak može privući zombije koji

87


se nalaze kilometrima daleko. Osim u slučaju da imate pouzdan i vrlo brz način da pobegnete, ili da vaše oružje poseduje prigušivač, umesto njega koristite pomoćno hladno oružje. Ako nemate izbora, planirajte kuda ćete pobeći i budite spremni da bežite čim zapucate. 9. POSMATRAJTE I SLUŠAJTE: Pored toga što morate ostati skriveni, morate u isto vreme biti u stanju da uočite potencijalne pretnje. Budite oprezni prema svakom kretanju. Nemojte zanemarivati senke ili ljudske oblike. Dok marširate, kao i kada se zaustavite, zastanite da oslušnete svoje okruženje. Čujete li korake ili struganje? Da li to neupokojeni stenju ili je u pitanju samo vetar? Naravno, lako je postati paranoik i umisliti da su zombiji iza svakog ugla. Da li to loše? U ovom slučaju, nije. Jedno je verovati da se sve namerilo da vas zgrabi, a drugo naći se u situaciji kada je to zapravo tačno. 10. SPAVAJTE!: Vi ili vaša grupa ste potpuno sami, pokušavate da budete tihi i stalno na oprezu. Zombiji mogu biti svuda, skriveni ili u lovu. Desetine njih se mogu pojaviti svakog trenutka, a pomoć je kilometrima daleko. Pa kako onda, za ime božje, da zaspite!? Zvuči suludo, zvuči nemoguće, ali je neophodno ako želite da preživite ovo iskušenje. Bez odmora mišići propadaju, čula otupljuju, i svaki sat koji prolazi umanjuje vašu sposobnost da normalno funkcionišete. Mnogi su nesmotreni ljudi verovali da se mogu napumpati kofeinom, i „izgurati" do kraja staze, da bi prekasno shvatili posledice svoje gluposti. Jedna od prednosti kretanja samo preko dana jeste ta što ćete biti prinuđeni, svidelo vam se to ili ne, da se zaustavite bar na nekoliko sati. Umesto da proklinjete tamu, iskoristite je. Putovanje u manjim grupama, za razliku od solo putovanja, omogućava vam da se bezbednije odmarate, jer članovi grupe mogu preuzimati stražarske smene. Naravno, čak i kada imate nekoga ko vas čuva, neće vam biti lako da sklopite oči. Oduprite se iskušenju da pijete pilule za spavanje. Ako vas zombiji napadnu tokom noći, one vas mogu sprečiti da reagujete na vreme. Osim meditacije ili sličnih mentalnih vežbi, nema drugog rešenja za spavanje usred invazije. 11. IZBEGAVAJTE OČIGLEDNU SIGNALIZACIJU: Može se desiti da prvi put kada ugledate avion, da biste privukli pilotovu pažnju, opalite iz

88


svog oružja, ispalite signalnu raketu, zapalite vatru ili se poslužite nekim drugim teatralnim sredstvom. To može privući pilotovu pažnju pa će on možda pozvati helikopter ili uputiti tim za spašavanje u vašem pravcu. Istovremeno će privući i zombije. Osim u slučaju da je helikopter udaljen svega nekoliko minuta od vas, zombiji će svakako stići prvi. Ukoliko se letelica koju primetite ne može spustiti odmah pored vas, ne pokušavajte da joj signalizirate osim radiom ili ogledalom. Ukoliko ih nemate, nastavite dalje. 12. IZBEGAVAJTE URBANA PODRUČJA: Bez obzira na to kolike su vaše šanse da preživite tokom invazije, ukoliko se krećete kroz urbano područje, očekujte da one padnu za 50 do 75 odsto. Jasna je činjenica da će mesto koje je naseljavao veći broj ljudi sadržati i veći broj zombija. Sto je više zgrada unaokolo, veća je i šansa da budete napadnuti iz zasede. Zgrade takode ograničavaju vidno polje. Beton, za razliku od mekog tla, ne prigušuje korake. Dodajte svemu tome i mogućnost da slučajno oborite neki predmet, sapletete se preko otpadaka ili nagazite na slomljeno staklo, i dobićete recept za vrlo bučno putovanje. Takode, kao što je već naglašeno u ovom poglavlju, šanse da upadnete u klopku, budete saterani u ćošak ili se na neki drugi način nađete opkoljeni daleko su veće u gradu nego u divljini. Zaboravimo na trenutak na žive mrtvace. Šta je s prijateljskom vatrom, drugim ljudima koji se kriju u zgradama, ili timovima lovaca na zombije koji greškom pomisle da ste jedan od njih? Šta je s požarima, započetim slučajno ili koje su namerno podmetnuli lovci na zombije? Šta je s prolivenim hemikalija-ma, otrovnim dimovima i ostalim pratiocima urbanog ratovanja? Šta je s bolestima? Setite se da je moguće da se niko nije pobrinuo za leševe ljudi ili uništenih zombija već nedeljama. Smrtonosni mikroogranizmi koje vetar širi predstavljaju visok rizik za zdravlje. Ako nemate jak razlog (pokušaj spašavanja ili nepremostive prepreke koje ne možete zaobići, a ne mogućnost pljačke), izbegavajte gradove po svaku cenu! OPREMA Najvažnije tokom putovanja jeste da putujete sa malo tereta. Pre nego što bilo šta spakujete, zapitajte se: „Da li mi je ovo stvarno potrebno?" Kada ste kompletirali opremu, pogledajte spisak i ponovo postavite isto pitanje.

89


Naravno, putovati sa malo tereta ne znači pripasati pištolj kalibra 45, zgrabiti malo sušene govedine i bocu vode i krenuti na put. Oprema če biti od životne važnosti, mnogo više nego u bilo kom drugom scenariju gde ste se sakrili na jednom mestu — zatvoru, školi, vašem domu — gde ima dovoljno zaliha. Oprema koju ponesete sa sobom možda će biti sve što ćete i imati na raspolaganju. Moraćete sa sobom nositi bolnicu, skladište i arsenal. Niže se nalazi spisak uobičajene opreme koja će vam biti potrebna za uspešno putovanje. Specifičnu opremu, poput alpskih skija, kreme za sunčanje ili mreža protiv komaraca, dodajte u zavisnosti od svog okruženja. • Ruksak • Pouzdane čizme za planinarenje (već razgažene) • Dva para čarapa • Litarska boca za vodu širokog grla • Tablete za prečišćavanje vode* • Šibice otporne na vodu i vetar • Maramica • Mapa** • Kompas** • Mala baterijska lampa (AAA baterija) sa zaštićenim staklom • Pončo • Ogledalce za signaliziranje • Vreća ili prostirka za spavanje (oboje bi bilo preteško) • Naočare za sunce (polarizovana stakla) • Džepni pribor za prvu pomoć* • Švajcarski vojni nož ili višenamenski nožić • Džepni radio sa slušalicama** • Nož • Dvogled** • Glavno vatreno oružje (preporučuje se poluautomatski karabin) • Pedeset metaka (ako ste u grupi trideset po osobi) • Pribor za čišćenje** • Rezervno vatreno oružje (preporučuje pištolj kalibra 22)*

90


• Dvadeset pet metaka* • Hladno oružje (preporučuje se mačeta) • Signal ne rakete** * nije neophodno ako putujete u grupi ** treba da nosi samo jedna osoba u grupi Pored navedenog, sve grupe treba da nose i: • Tiho balističko oružje (vatreno oružje s prigušivačem ili samostrel) • Dodatnu municiju za penaest hitaca (ako se municija razlikuje od standardne) • Optički nišan • Medicinski pribor srednje veličine • Radio-primopredajnik sa slušalicama • Metalni pajser (umesto hladnog oružja) • Pumpu za prečišćavanje vode Kada ste konačno odabrali opremu, proverite da li sve radi. Isprobajte sve nekoliko puta. Nosite čitav dan svoj ruksak na leđima. Ako vam izgleda pretežak unutar vašeg ugodnog utvrđenja, zamislite kako će vam izgledati nakon dana napornog hoda. Problem se može resiti izborom predmeta koji kombinuju različite alate (neki radio-aparati su opremljeni i baterijskim lampama, noževi za preživljavanje imaju na sebi kompas itd.). Istu filozofiju štednje prostora primenite i za oružje. Prigušivač za oružje koje već imate zauzimaće manje prostora od celog novog oružja, kao što bi bio samostrel i dodatne strelice. Nošenje ruksaka čitav dan će vam takode predočiti gde su mesta koja ćete nažuljati, kako treba zategnuti pojaseve i kako na najbolji način da osigurate opremu. VOZILA Zašto biste pešačili kada možete da se vozite? Amerikanci su uvek bili opsednuti idejom mašinerije koja štedi trud. Industrija se neprestano trudi da izmisli i usavrši mašine koje će svakodnevne zadatke u svim aspektima učiniti bržim, lakšim i efikasnijim. Koje božanstvo zauzima više mesto od automobila u panteonu američke tehno religije? Sve nas, bez obzira na dob,

91


pol, rasu, ekonomski status ili geografsku lokaciju, uče da jc ova svemoćna mašina, u svim divnim oblicima koje zauzima, rešenje svih naših problema. Zašto ovo ne bi bilo tako i za vreme napada zombija? Zar ne bi bilo logično jednostavno se prevesti velikom brzinom preko neprijateljske teritorije? Vreme potrebno za putovanje bi se pretvorilo iz dana u sate. Skladištenje opreme više ne bi predstavljalo problem. Kakva su uopšte zombiji pretnja kada ih jednostavno možete pregaziti? Zasigurno, ovo su bitne prednosti, ali s njima dolazi i more jednako bitnih problema. Razmotrite potrošnju goriva. Benzinskih pumpi može biti malo, i one mogu biti međusobno udaljene. Najverovatnije ćete ustanoviti da su one koje ste pronašli odavno već iscedene. Određivanje tačne potrošnje goriva vašeg vozila, nošenje dodatnog goriva, čak i planiranje tačne maršrute može vam samo donekle pomoći. Kako ćete znati koji će vas put odvesti na bezbedno? Istraživanja obavljena nakon invazija pokazala su, naročito u Severnoj Americi, da većinu puteva ubrzo zapreče napuštena vozila. Dodatne prepreke se mogu javiti u vidu porušenih mostova, gomila otpadaka, i barikada koje su branioci napustili u poslednjem trenutku. Skretanje s puta predstavlja jednako težak, ako ne i teži izazov. Vožnja kroz prirodu u potrazi za putem prema slobodi najbolji je način da ostanete bez goriva. Mnogo vozila je pronađeno napušteno u divljini, suvog rezervoara i prazne, krvlju umrljane kabine. Zamislite da vam se dogodi kvar. Većina zapadnjaka koji svojim vozilima idu u zemlje Trećeg sveta sa sobom nose i rezervne delove. Razlog za ovo je jasan: automobil je jedna od najkomplikovanijih mašina na svetu. Na lošim putevima, bez prikladne garaže, mašina se brzo može pretvoriti u gomilu beskorisnog smeća. A onda imamo i buku. Vožnja kroz zaraženo područje se može činiti primamljivom kada sve ide kako treba. Ali svaki motor, koliko god dobar prigušivač da ima, stvara više buke nego najglasnije hodanje. Ako se ikada zadesite u vozilu koje iz ma kog razloga ne može da se pokrene, zgrabite opremu i bežite! Sve do tog trenutka ste objavljivali svoje prisustvo svakom živom mrtvacu u blizini. Sada kada ste izgubili mobilnost koju ste imali u vozilu, neka vas sreća prati u pokušaju da ih izbegnete.

92


Uprkos ovim uporozenjima, čini se teško odoleti iskušenju motorizovanog transporta. Sledi kraći spisak uobičajenih vozila s njihovim prednostima i manama. 1. Putnički automobil Ono što je poznato kao običan „auto", pojavljuje se u hiljadama varijacija. Zbog toga je teško govoriti uopšteno o prednostima i nedostacima. Kada birate, obratite pažnju na potrošnju goriva, prostor za opremu, i izdržljivost. Najveći nedostatak putničkih automobila je nemogućnost da se kreću po svakom terenu. Kao što je već pomenuto, većina puteva će biti blokirana, prenatrpana ili uništena. Ako posedujete putnički automobil, zamislite kako bi podneo prelazak preko polja. Onda dodajte tome sneg, blato, kamenje, panjeve, rupe, potočiće i veliki izbor zarđalog, zaboravljenog otpada. Najverovatnije vaš putnički automobil neće stići daleko. Prečesto je zemlja u okolini zaražene teritorije prekrivena pokvarenim i/ili zaglavljenim putničkim automobilima. 2. Terenac Devedesetih godina, kombinacija brzog ekonomskog rasta i jeftinog benzina dovela je do eksplozije proizvodnje ove vrste vozila -čudovišta na putevima pravljenih po uzoru na zlatno doba auto-industrije pedesetih godina, kada je veće uvek označavalo i bolje. Na prvi pogled, ovo se čini najboljim izborom za bekstvo. Šta može biti bolje za beg od neupokojenih od vozila sa sposobošću da se kreće van puteva poput vojnih vozila, i udobnošću i pouzdanošću putničkog automobila? Odgovor glasi: mnogo šta. Uprkos izgledu, nisu svi terenci opremljeni za vožnju po svakom terenu. Mnogi od njih su namenjeni porrošačima koji ih nikada neće provozati dalje od svog susedstva. Ali šta je sa bezbednošću? Zar sama masa tako velikih vozila ne pruža zaštitu? Odgovor je, opet, ne. Istraživanja sprovođena u više navrata pokazala su da su sigurnosni standardi brojnih terenaca daleko ispod onih koji važe za putničke automobile. Imajući to u vidu, treba reći da su neka od ovih vozila zaista ono za šta se izdaju: teške, pouzdane mašine koje mogu izdržati surove uslove. Pažljivo istražite sve opcije da biste bili u stanju da razlikujete ove autentične modele od nepouzdanih, neogovorno reklamiranih modela koji gutaju benzin i u čijem je dizajnu primarna bila estetika.

93


3. Teretna vozila U ovu kategoriju spadaju sva teretna vozila srednje veličine, od kombija, preko kamiona za isporuku robe, do kuća na točkovima. Imajući u vidu visoku potrošnju goriva, ograničene sposobnosti za vožnju van puta (u zavisnosti od modela), i masivnu, nezgrapnu karoseriju, ova vozila se smatraju najgorim izborom za prevoz. Dešavalo se u više navrata da se ovakva vozila zaglave bilo u gradu, bilo u divljini, pretvarajući time one unutra u konzerviranu hranu. 4. Autobus Kao što važi i za prethodnu kategoriju, ove velike mašine predstavljaju opasnost jednako i za vozača kao i za žive mrtvace. Zaboravite na brzinu, zaboravite na pokretljivost, zaboravite efikasnu potrošnju goriva, upotrebu van puta, tajnost ili bilo koju drugu karakteristiku koja vam je potrebna da pobegnete iz zaražene zone. Autobus ne poseduje nijednu od njih. Paradoksalno, ako autobus ima jedno „preimućstvo", ono se ne tiče bega, već napada. Dvaput su grupe lovaca upotrebile autobuse kao pokretne tvrđave kada su ulazile u zaraženu zonu. Klonite ih se, sem ako ne nameravate da ih upotrebite na ovaj način. 5. Oklopna kola Ovi civilni tenkovi su, u najmanju ruku, retki. Ako ne radite za kompaniju koja se bavi privatnim obezbeđenjem, ili ne posedujete ogromno lično bogatstvo, teško da ćete uspeti da se domognete ijednog primerka. Iako troše dosta goriva, i ne mogu se koristiti na svakom terenu, oklopna kola pružaju veliki broj preimućstava ljudima u bekstvu. Teški oklop čini vozača praktično neranjivim. Čak i ako se desi kvar, oni unutra će preživeti dokle god im traju zalihe. Horda zombija, ma koliko da je velika, nikada ne bi uspela da probije ojačani čelik.

94


6. Motocikl Definitivno najbolji izbor za beg iz zaražene zone. Motocikl — a naročito terenski motocikl - može prići mestima koja su nedostupna vozilima na četiri točka. Brzina i pokretljivost im omogućavaju da prođu pravo kroz gomilu zombija. Možete ih gurati kilometrima, zahvaljujući maloj težini. Naravno, imaju i nedostataka. Motocikli imaju male rezervoare, i ne pružaju nikakvu zaštitu. Statistike, međutim, pokazuju da su ovi nedostaci zanemarljivi. Kada se uporede s drugim vozačima koji su pokušali da umaknu iz zaražene zone, postotak preživelih vozača terenskog motocikla je 23 puta veći. Nažalost, za 31 odsto smrtnih slučajeva krive su obične nesreće. Nemarni i/ili bahati vozači mogu poginuti u sudaru jednako lako kao i što mogu završiti u čeljustima hodajućih mrtvaca. 7. dodatna oprema za motorna vozila • Oprema za krpljenje guma " •Pumpa • Dodatno gorivo (koliko god se može poneti i smestiti van kabine) • Rezervni delovi (u zavisnosti od veličine) • Amaterski radio • Uputstvo za upotrebu • Pribor za popravku (kablovi za paljenje, dizalica itd.) 8. Alternativni načini prevoza po pute vi ma A. Konj Niko ne može osporiti očigledna preimućstva bega na leđima konja. Sipanje goriva na benzinskoj pumpi nije potrebno. Dodatne zalihe se svode na hranu, ćebe i lekove. Kako kopitima nisu potrebni putevi, možete putovati po različitim terenima. Pre nego što se pojavio luksuz u vidu

95


automobila, ljudi su uspešno putovali na leđima ovih brzih, izdržljivih životinja. Ipak, pre nego Što osedlate konja i krenete na put, imajte u vidu i ova jednostavna upozorenja, jahanje zahteva veštinu, što vam može reći svako ko je kao dete jahao ponija. Zaboravite to kako lako izgleda u vesternima. Teško je savladati

veštinu jahanja i brige o konju. Nemojte se nadati da ćete ih pokupiti u hodu, ako ih već ne znate. Sledeći nedostatak se tiče zombija, naime, neupokojeni užasavaju konje. Čak će i miris zombija, nošen vetrom kilometrima, biti dovoljan da većina konja zapadne u histeriju. Ovo može koristiti iskusnom jahaću koji zna kako da obuzda svoju životinju — kao rano upozorenje. Za većinu će se, nažalost, završiti katapultiranjem na zemlju, povredama i tome slično. Konj, u tom trenutku, ne samo što će napustiti nemoćnog jahača već će, pored toga, njegovo izbezumljeno njištanje privući svakog zombija u blizini. B. Bicikl Za razliku od svih ostalih, ovo vozilo nudi ono najbolje iz oba sveta. Običan bicikl je brz, tih, pokreće se snagom mišića, i lak jc za održavanje. Dodajte ovome i to da je ovo jedino vozilo koje možete podići i nositi ako teren postane previše neravan. Ljudi koji su koristili bicikle da pobegnu iz zaraženih zona gotovo su uvek prošli bolje od onih koji su putovali pešice. Da biste dobili najbolji rezultat, koristite mauntin-bajk umesto trkačkog ili modela za rekreaciju. Ne dozvolite, međutim, da vam brzina i pokretljivost udare u glavu. Nosite zaštitnu opremu, i vodite više računa o sigurnosti

96


nego o brzini. Poslednje što želite jeste da završite u jarku sa slomljenim nogama i skršenim biciklom, dok bat koraka neupokojenih postaju bliži sa svakim korakom. VRSTE TERENA Veliki deo evolucije naše vrste svodio se na borbu da ovladamo okolinom. Neki bi rekli da smo u tome i preterali. Ovo možda jeste, a možda i nije tačno. Ono što se ne može osporiti, posebno za industrijalizovane zemlje Prvog sveta, jeste činjenica da je moguće u potpunosti preuzeti kontrolu nad vremenskim prilikama. U udobnosti vašeg doma, vi ih kontrolišete. Vi odlučujete da li će biti toplo ili hladno, suvo ili vlažno. Vi možete odlučiti da uklonite dnevno svetio navlačeći roletne, ili da izbrišete noć jednostavno paleći sijalicu. Zidovi i zatvoreni prozori veštačkog mehura koji nazivate svojim domom mogu zaustaviti čak i mirise, a u nekim slučajevima i zvuke spoljašnjeg sveta. Unutar tog mehura, prirodi naređujete vi; u spoljnom svetu, usred bekstva od gomile podivljalih zombija, situacija je obrnuta. Bićete na milosti i nemilosti prirode, u nemogućnosti da promenite ćak i najmanji aspekt okruženja koje ste ranije uzimali zdravo za gotovo. Ključ za preživljavanje će ležati u vašoj sposobnosti da se prilagodite, a prvi korak u tome će biti da upoznate teren. Postoji skup zasebnih pravila za svako okruženje u kojem se nađete. Ova pravila morate proučiti i uvek ih poštovati. Od toga koliko ih se pridržavate zavisiće da li će teren postati vaš saveznik ili neprijatelj. 1. Šume (umerene/tropske) Visoko, gusto drveće će vam pomoći da se sakrijete. Zvuči životinja ili potpuna tišina mogu vas upozoriti na nadolazeću opasnost. Meka zemlja će prigušiti vaše korake. Povremeni izvori prirodne hrane (lešnici, bobice, riba, divljač itd.) dopuniće i proširiće zalihe hrane koje nosite sa sobom. Spavanje u granju visokog drveća će vam omogućiti miran noćni odmor, jedna od neprijatnih smetnji potiče od krošnji iznad vas. Ako iznad sebe začujete helikopter, nećete mu moći signalizirati na vreme. Čak i ako vas posada primeti, biće im potrebna velika čistina da slete. Zna da bude poražavajuće kada začujete moguće spasenje kako vam leti iznad glave, a ne možete da ga vidite.

97


2. Ravnice Široki otvoreni prostori omogućiće zombijima da vas primete sa velike udaljenosti. Izbegavajte ih ako je moguće. Ako nije, pomno osmatrajte i tražite neupokojene. Postarajte se da ih primetite pre nego što oni primete vas. Bacite se istog trenutka na zemlju. Pustite ih da prođu. Ako morate da se krećete, puzite. Ostanite na zemlji sve dok ne izađete iz opasne zone. 3. Njive Za sakrivanje, nema ničeg boljeg od visokih useva. Pitanje glasi: da li će ovo predstavljati prednost za vas ili za vrebajućeg živog mrtvaca? Buka će biti ključni faktor. Lutanje kroz osušene useve će napraviti dovoljno galame da privuče zombije sa svih strana. Čak i kada su usevi sočni i bujni, kroz njive putujte polako, pažljivo osluškujte i budite spremni za borbu prsa u prsa u svakom trenutku. 4. Brda Putovanje kroz brdovit teren će vam ograničiti vidljivost. Ako je moguće, izbegavajte uzvJšenja. Držite se dolina. Držite na oku obližnje vrhove da vas neki neočekivani zombi ne prime ti. Uzvišenja mogu koristiti da se orijentišete, potvrdite da ste na dobrom putu, i utvrdite lokaciju zombija u blizini. Uzvišenjima prilazite izuzetno oprezno. Držite se zemlje, puzite na stomaku, sa očima pripravnim da spaze mlitavo obličje i ušima spremnim da u svakom trenutku začuju to karakteristično stenjanje. 5. Močvare Ako je moguće, izbegavajte močvarno zemljište u potpunosti. Buka koju stvara prskanje vode onemogućiće bilo kakvo prikrivanje. Otrovne i opasne životinje predstavljaće jednako veliku pretnju kao i neupokojeni. Meko blato će vas usporiti, naročito ako nosite težak prtljag. Uvek se držite čvrste, suvc zemlje. Ako morate, prelazite samo preko najmanjih plićaka. Obratite pažnju na talasiće ili bilo kakve pokrete ispod površine. Možda je neki zombi potonuo kroz meko blato i sada je zarobljen tik ispod površine vode. Tražite tragove životinja i njihove leševe. Kao i u šumama, osluškujte zvuke divljine. Njihovo fizičko prisustvo može vam poslužiti kao sistem

98


ranog upozorenja. U ovakvim ekosistemima žive stotine različitih vrsta životinja i ptica. Samo bi pretnja u vidu velikih grabljivaca mogla da ih ućutka. Ako se nalazite usred močvare, i odjednom više ne čujete ništa, znaćete da su neupokojeni blizu. 6. Tundra Ovo subarktičko okruženje je najpovoljnije mesto za ljude na zemlji. Bezbedno je putovati tokom dugih zimskih noći, jer ekstremno niske temperature smrzavaju zombije u hodu. Dugi letnji dani izjednačavaju mogućnosti ljudi, koji se najviše oslanjaju na vid, i njihovih progonilaca oštrih svih čula. Ovo takode omogućava da se duže vremena bude u pokretu. Paradoksalno, dokazano je da su-barktički sumrak omogućava dublji, opušteniji san. Begunci koji su „prenoćili" u ovim uslovima svaki put su izveštavali da su se zaista odmorili bez straha da će se natrula rulja baciti na njih iz mraka. 7. Pustinja Pored gradova, vrele, suve zone spadaju medu najopasnija okruženja na zemlji. Čak i bez pretnje od zombija, dehidracija i/ili toplotni udar mogu ubiti čoveka u roku od nekoliko sati. Najbolji način da izbegnete ove smrtonosne uslove očigledno je da putujete po noći. Nažalost, ovo neće biti izvodljivo, jer je krajnje opasno putovati po noći tokom napada. Za putovanje rezervišite tri sata nakon svitanja i tri sata pre mraka. Najsjajniji, najtopliji deo dana provedite u hladu i ne krećući se. Koristite sate potpunog mraka za odmor. Ovo će usporiti vaše putovanje, ali umnogome smanjiti mogućnost da budete napadnuti. Vodite računa o tome da imate dovoljno vode za put, više nego kad biste se nalazili na bilo kom drugom terenu, ili da sigurno znate gde ćete doći do nje. Ako jc moguće, u potpunosti zaobidite pustinje. Nikada nemojte zaboraviti da vas ovo okruženje može ubiti jednako lako kao i hodajući mrtvaci. 8. Gradovi Kao što je ranije rečeno, treba po svaku cenu izbegavati gusto naseljena područja. U njima se može očekivati kovitlac neopisivog haosa. Zamislite veliki broj ljudi - recimo, pola miliona — prepuštenih samima sebi u gradu

99


bez tekuće vode, struje, telefona, isporuke namirnica, medicinske nege, odvoza smeća, vatrogasne službe, ili policije. Sada dodajte tome hiljade mesožderskih čudovišta koja love po krvlju natopljenim ulicama. Zamislite pola miliona ljudi - preplašenih, pomahnitalih, frustriranih - kako se bore za svoj život. Nijedno ratište na svetu, nikakvi građanski nemiri, nikakvo „normalno" slamanje društvenog poretka ne može vas pripremiti za noćnu moru kakva je grad koji opsedaju živi mrtvaci. Ako baš morate ignorisati zdrav razum i putovati kroz urbano područje, sledeća pravila će povećati (ali ni u kom slučaju garantovati) vaše šanse da preživite: A. Upoznajte područje! Ovo pravilo nikad nije na odmet ponoviti, jer nigde nije bitnije 1 nego u urbanim zonama. Koliko je velik grad u koji ulazite? Koliko su široki putevi u njemu? Gde se nalaze tačke zagušenja, kao mostovi ili tuneli? Gde se nalaze mrtve ulice? Ima li u njemu fabrika, hemijskih pogona ili drugih mesta u kojima se skladište opasni materijali? Gde se nalaze građevinske lokacije koje mogu predstavljati prepreku? Ima li ravnih, otvorenih površina poput igrališta ili parkova koje vam mogu skratiti put? Gde se nalaze bolnice, policijske stanice, crkve i ostale zgrade koje mogu privući zombije? Bilo bi veoma važno imati plan grada, dodatni vodič bi bio još bolji, ali najbolje je znanje iz prve ruke. B. Nikada ne koristite vozila na četiri točka Šanse da pronađete ulicu koja vodi s kraja na kraj grada i koja nije blokirana praktično su ravne nuli. Ako nemate stalan dotok pouzdanih informacija o takvoj trasi, neka vam ne pada na pamet da je pronađete u svom automobilu, kamionu ili džipu. Motocikl će vam omogućiti da zaobiđete blokirane puteve. Buka koju stvara, međutim, poništava ovu prednost. Putovanje pešice ili na biciklu će vam pružiti preimućstvo brzine, tajnovitosti i prilagodljivosti u ovom betonskom lavirintu. C. Koristite autoputeve Ako je napad prešao iz aktivne bitke u totalnu invaziju, korišćenje autoputa će biti najbezbednije. Od pedesetih godina, autoputevi su prošli kroz svaku metropolu, kao i svaki grad srednje veličine u Sjedinjenim Državama. Najčešće su postavljeni u pravoj liniji, čime štede vreme potrebno za putovanje. Dugi segmenti su omeđeni visokim ogradama ili su izdignuti visoko iznad zemlje, što onemogućava živim mrtvacima da vas dohvate. Ako ipak pronađu podignutu rampu ili probiju ogradu, i dalje

100


ćete se kretati dovoljno brzo da se provezete (na biciklu ili na motociklu) ili da jednostavno protrčite. Vozila na četiri točka i dalje nisu pametan izbor, jer će statična vozila zasigurno blokirati svaki autoput. U mnogima od njih će se nalaziti zombiji - ujedeni ljudi koji su pokušali da pobegnu iz grada, zatim podlegli ranama i na kraju se reanimirali, a i dalje su privezani za sedišta. Ispitajte svako vozilo pre nego što mu priđete, i pazite se od onih na kojima primetite otvorena ili slomljena stakla. Držite mačetu pri ruci kako biste je mogli upotrebiti ako vas grabežljiva šaka iznenada dohvati. Budite izuzetno oprezni kada koristite vatreno oružje, s prigušivačem ili bez njega. Zapamtite da se krećete po minskom polju prepunom punih ili delimično napunjenih rezervoara. Jedan zalutali metak ili varnica, i živi mrtvaci će vam postati još i najmanji problem. D. Ostanite na površini zemlje Atmosferski odvodi, podzemna železnica, kanalizacija i ostali podzemni sistemi mogu vas zaštititi od hordi iznad vas. Međutim, kao i na autoputevima, rizikujete da vas zombiji koji već love na tim me-stima sateraju u ćošak. Za razliku od autoputeva, ovde nećete imati mogućnost da jednostavno preskočite ogradu ili skočite s nadvožnjaka. Ako naiđete na njih, možda nećete imati mesta da uzmaknete. Putovanje ispod zemlje takode garantuje potpun mrak, što je već jedna stvar koja vam ne ide u prilog. Akustika je u većini tunela mnogo jača nego iznad zemlje. Ovo će, istina, sprečiti zombije da odrede vašu tačnu lokaciju, ali će istovremeno pokrenuti lančanu reakciju kroz celi podzemni sistem. Ukoliko niste poznavalac sistema - ako ste pomogli da se projektuje, izgradi ili održava — ne prilazite mu ni blizu. E. Pazite se prijateljske vatre Čak i ako je grad ili deo grada proglašen „pregaženim" (u potpunosti su ga zauzeli zombiji), i dalje mogu postojati džepovi otpora. Preživeli će, po svoj prilici, prvo pucati, a onda pokušavati da identifikuju napadače. Da biste izbegli prijateljsku vatru, budite na oprezu kada primetite skupine zombija. Ovo bi moglo ukazivati na bitku koja i dalje traje. Takode, obratite pažnju na gomile mrtvih tela. One bi mogle označavati zonu ubistava snajpera iz obližnjeg uporišta. Osluškujte paljbu, pokušajte da odredite odakle dolazi, i naširoko je zaobidite. Posmatrajte i pazite na znake poput dima, svetla na prozorima, ljudskih glasova ili buke mašina. Opet, posmatrajte tela. Brda leševa, naročito u situacijama gde su svi okrenuti u

101


istom pravcu, ukazuju na koncentrisani napor neupokojenih da se domognu jednog cilja. Činjenica da su pali na istom mestu može značiti da ih je pobio dobro obučen snajper koji se nalazi na utvrđenoj poziciji. Ako smatrate da se nalazite u blizini ljudi, ne pokušavajte da stupite s njima u kontakt. Dizanje prepoznatljive buke ili uzvikivanje „Ne pucajte!" samo će privući neupokojene. F. Uđite u zoru, izađite pre sumraka Ako je grad prevelik da biste ga mogli preći u jednom danu, nikada se ne zaustavljajte dok se nalazite u njemu. Kao što je već pomenuto, opasnosti noćnog putovanja po seoskim područjima stostruko se umnožavaju unutar grada. Ako se nađete na ulazu u grad samo nekoliko sati pre sumraka, povucite se nazad do jutra. Ako ste i dalje na gradskoj teritoriji i ostaje vam samo nekoliko minuta do zalaska sunca, nastavite da se krećete sve dok dobro ne odmaknete pre nego što se zaustavite da se ulogorite. Ovo je jedini slučaj kada je putovanje po noći prihvatljivo. Seoske oblasti su po mraku uvek (relativno) bezbednije od grada usred dana. G. Spavajte spremni za beg Neke gradove je logistički nemoguće preći u jednom danu. Naročito danas, sa širenjem gradova i njihovim „spajanjem" (izgradnjom naselja između dva gradska centra), postaje sve teže definisa-ti granice grada. U ovim slučajevima, biće potrebno da pronađete prikladno mesto na kojem ćete spavati ili se, u najmanju ruku, odmoriti za sutrašnji dan. Tražite zgrade, poželjno je ne više od četiri sprata, koje se nalaze međusobno blizu (ali se ne dodiruju). Zgrada s ravnim krovom i samo jednim ulazom predstavljaće vaš najbolji izbor. Prvo, proverite da li možete bezbedno skočiti s jednog krova na drugi. Drugo, zabarikadirajte vrata koja vode na krov. ALTERNATIVNA PREVOZNA SREDSTVA

1. Vazduhom Statistika je pokazala da je letenje najsigurniji način putovanja. Ovo je svakako tačno i kada bežite iz zaražene zone. Vreme na putu se svodi na minute. Teren i ostale fizičke barijere postaju nebitni. Potreba za hranom, zalihama, praktično svaka lekcija iz ove knjige bledi dok lebdire visoko iznad glava živih mrtvaca. Međutim, ovaj način putovanja ima svojih

102


nedostataka. U zavisnosti od tipa letc-lice i uslova koji se razmatraju, ovi nedostaci mogu poništiti sve prednosti letenja. A. Avion Nema ničeg bržeg ni korisnijeg od standardnog aviona, pod uslo-vom da bar jedna osoba u vašoj grupi ume da pilotira. Ovde će gorivo bukvalno predstavljati pitanje života i smrti. Ako vaše putovanje zahteva da se negde zaustavite da dopunite gorivo, morate znati tačnu lokaciju gde to možete uraditi, i biti potpuno uvereni da ćete bezbedno doći na cilj. Dešavalo se da, tokom prvih faza izbijanja zaraze, građani uzlete u privatnim avionima a da nisu isplanirali odredište. Mnogi od njih su srušili, dok su drugi pokušali da dopune gorivo usred zaražene zone. U jednom slučaju, bivši pilot kaskader je odleteo avionom iz opasne zone, nestalo mu je goriva, a zatim je pokušao da se padobranskim skokom domogne bezbednosti. Do trenutka kada je dodirnuo zemlju, svaki zombi u krugu od petnaest kilometara je primetio avion i polako se zaputio prema njemu. (O ovome je izvestio drugi pilot.) Hidroavioni bi vas mogli spasti od ove potencijalne opasnosti (pod u slovom da ostanete iznad vode). Međutim, iskakanje nasred jezera ili okeana vas može zaštiti od živih mrtvaca, ali vam neće pružiti zaštitu od prirode. Pročitajte izveštaje pilota iz Drugog svetskog rata koji su proveli sedmice na splavovima nakon što su oboreni, pa ćete možda dvaput razmisliti pre nego što zajašete svoju amfibijsku pticu. B. Helikopter Sposobnost da se spusti na svaku zgradu i u svako doba predstavlja značajnu prednost u odnosu na avione. Nestanak goriva prestaje da bude smrtna kazna, jer vam nije potrebna pista za sletanje. Ali šta ako sletite usred neprijateljskog okruženja? Sama buka će objaviti vaše prisustvo. Sto se tiče dosipanja goriva, primenite ista pravila koja važe i za avione. C. Leteći balon Jedna od najprimitivnijih letećih mašina je zapravo i najefikasnija. Leteći balon, ispunjen bilo toplim vazduhom bilo helijumom, može nedeljama ostati u vazduhu. Njegova mana je, međutim, nedostatak motora. Leteći baloni u velikoj meri zavise od vetra i toplih vazdušnih struja. Osim ukoliko nemate veliko praktično iskustvo s njima, može se desiti da završite tako što ćete bespomoćno viski u vazduhu iznad neprijateljske teritorije.

103


D. Dirižabl Može izgledati apsurdno, i može se desiti da bude nemoguće doći do njega, ali ako želite da putujete vazduhom, nema ničeg boljeg za to od dirižabla napunjenog helijumom. Ove vazdušne lađe,usavršene tokom Prvog svetskog rata, kada su bile na putu da za-mene avione, gotovo su u potpunosti napuštene nakon katastrofe cepebna Hiiideiiburg 1937. godine. Danas se koriste samo kao lebdeći bilbordi ili za prenos nekih sportskih manifestacija iz vazdu-ha. Međutim, tokom invazije, oni pružaju preimućstva izdržljivosti balona, kao i mobilnost i sposobnost da se sleti na svaki teren koje nude helikopteri. Vazdušne lađe su korišćene četiri puta tokom napada zombija - jednom za bekstvo, jednom za proučavanje, i dvaput za misije otkrivanja i uništavanja mrtve sile. Svaki put su postigle neverovatan uspeh.

2. Vodom Brodovi svih vrsta spadaju u nasigurnije metode transporta tokom napada. Kao što je već pomenuto, zombiji ne koriste pluća, tako da mogu da putuju pod vodom, ali im nedostaje koordinacija pokreta neophodna za plivanje. Stoga, putovanje brodom ima mnoga zajednička preimućstva s letenjem. U više navrata se dešavalo da ljudi koji beže preko neke vodene površine primete zombije kako ih gledaju sa dna. Čak i ako se kobilica broda nalazi na samo nekoliko centimetara iznad dohvata zombija, ljudi nemaju čega da se plaše. Istraživanja su pokazala da je broj preživelih koji su bežali preko vode pet puta veći od onih koji su bežali kopnom. Kako je veći deo teritorije Sjedinjenih Država ispresecan rekama i kanalima, teoretski je moguće ovako putovati stotinama kilometara. U nekim slučajevima, ljudi koji su koristili brodove poput veštačkih ostrva na sredini jezera uspevali su da prežive sedmicama, dok su za to vreme gomile živih mrtvaca čekale na obali. A. Vrste pogona 1. Motor. Fosilna goriva ne pružaju samo veću brzinu, već i najveću mogućnost kontrole nad plovilom na svakoj vodenoj površini. Očigledan nedostatak je, međutim, ograničena količina goriva. Da ponovimo, ili ponesite dovoljnu količinu goriva za čitavo putovanje sa sobom, ili budite sigurni da unapred znate tačnu lokaciju gde možete naći dovoljne količine.

104


Sledeći problem jc, kao što se može i očekivati, buka. Putovanje manjom brzinom može uštedeti gorivo, ali će takode upozoriti svakog zombija u blizini na vaše prisustvo (sporiji motor je jednako bučan kao i brzi). Ipak, motori koji rade na fosilno gorivo imaju upotrebnu vrednost. I! opasnoj situaciji mogu vam omogućiti naglo ubrzanje. Koristite ih samo kada je to neophodno, i uvek budite pažljivi. 2. Jedra: Vetar je stalan izvor energije. Korišćenje snage vetra će vam omogućiti da putujete bez brige oko potrošnje goriva. Osim lepetanja opuštenih jedara, brodovi na jedra prave buku koliko i morska trava — praktično nimalo. Nažalost, vetar je veoma nepredvidiv. Odsustvo vetra vas može sputati u mestu; snažan vetar vas može prevrnuti. U devet od deset slučajeva, vetar neće duvati u potrebnom smeru. Čak i kada se to desi, biće vam mnogo teže da usporite ili se zaustavite nego kad biste mogli ugasiti motor. Svaki početnik može upravljati motornim čamcem, ali jedrenje zahteva veštinu, strpljenje, inteligenciju i godine vežbe. Zapamtite to pre nego što potrčite do najbliže jedrilice, zapnete jedro i otkrijete da vas vetar nosi pravo prema živim mrtvacima. 3. Mišići: Ima li ičeg jednostavnijeg od veslanja? Sa malo vežbe svako može pokrenuti svoje plovilo i upravljati njime. Ovde se kao kao najvažnija mana pokazuje jednostavna ljudska slabost: mi se umaramo. Ovo je nešto što treba razmotriti kada planirate putovanje po moru. Koliko daleko morate da odete? Koliko ljudi putuje s vama? Čak i ako se smenjujete za veslima, možete li doći do odredišta pre nego što svi budu iscrpljeni? Osim ako nemate rezervni motor ili jedro, budite pažljivi kada planirate putovanja koja u potpunosti zavise od snage ljudskih mišića. Zapamtite, ljudi moraju da se odmaraju,a zombiji ne. Zašto se staviti usred situacije u kojoj se naša najveća slabost suprotstavlja njihovoj najvećoj snazi? OPŠTA PRAVILA: Najgora stvar koju možete da uradite kada se ukrcate na brod jeste da poverujete da je opasnost iza vas. Ovaj lažni osećaj sigurnosti je izazvao pogibije stotina ljudi, žrtava koje su mogle preživeti da su bile na oprezu i da su razmišljale. Beg preko vode se ne razlikuje od bega vazduhom ili kopnom. Da biste putovali bezbedno i sigurno, morate obratiti pažnju na upozorenja, poštovati određena pravila i u potpunosti savladati određene lekcije:

105


1. UPOZNAJTE SVOJ PUT PREKO VODE: Ima li prepreka pred vama? Šta je s branama, mostovima, brzacima ili vodopadima? Kao i kada putujete kopnom, detaljno poznavanje puta pred vama, pre nego što krenete, biće od životne važnosti. 2. DRŽITE SE DUBOKE VODE: Poželjno je dublje od četiri metra. Ako bi bila imalo plića, moglo bi se desiti da zombi bude u stanju da dosegne vaš brod. Mnogim beguncima se dogodilo da ih zombiji koji se kriju ispod površine povuku na dno, naročito u mutnim vodama. Drugima se dešavalo da izgube delove propelera ili kormila kada bi udarili u potopljenog zombija. 3. NE ŠTEDITE NA ZALIHAMA: Mnogi ljudi veruju da nije potrebno spakovati hranu kada putuju niz reku ili kanal. Uostalom, zašto ne pecati hranu i ne piti vodu ispod sebe? Nažalost, dani Haklberija Fina, kada su reke bile čiste i pune života, odavno su prošli. Nakon decenija izlivanja industrijskog otpada, u većini reka nema života. Gak i bez veštačkog zagađivanja, u brojnim rekama i jezerima se nalaze bakterije koje potiču od ljudskog i životinjskog izmeta, i one mogu izazvati opasne bolesti. Zaključak: uvek nosite dovoljno hrane i sveže vode da vam traje do kraja putovanja. Takođe, za kupanje i kuvanje treba koristiti i pumpu za filtriranje. 4. PAZITE NA SIDRO!: Često se dešavalo da su ljudi koji su se osećali bezbedno na brodu bacili sidro, a onda legli da spavaju. Neki od ovih ljudi se nikada više nisu probudili. Zombiji koji hodaju po dnu mogu čuti brod kako se približava, kao i zvuk sidra koje udara u blato. Nakon što pronađu lanac, mogu ga iskoristiti da se uz njega popnu na vaš brod. Neka uvek jedna osoba pazi, i budite spremni da presečete vez na prvi znak nevolje.

106


U NAPADU U julu 1887, dogodila se manja epidemija na farmi u blizini gradića Omarama, na Južnom ostrvu na Novom Zelandu. Iako nije poznato šta se dešavalo u ranim fazama napada, izveštaji kažu da se u sumrak grupa od četrnaest naoružanih ljudi, nakon što je eliminisala tri zombija u blizini, zajednički zaputila prema kući koju su nameravali da rutinski očiste od zombija. Jednoga su poslali da iz vidi kuću. On ulazi; čuju se vrisci, stenjanje i pucnji; onda ništa. Još jednog čoveka šalju unutra. U početku se ne čuje ništa. Primećen je kako se naginje kroz prozor na gornjem spratu, viče kako je pronašao napola pojeden leš, i ništa više. Iznenada se ruka u stanju raspadanja pojavljuje iza njega, povlači ga za kosu i uvlači unutra. Ostali trče da mu pomognu. Čim su ušli u kuću, pet zombija ih napada sa svih strana. Oružja s dugom ručkom poput sekira i kosa bila su beskorisna u skučenom prostoru. Ispostavilo se da isto važi i za puške s dugim cevima. Brzopleti pucnji iz pištolja ubijaju tri čoveka i ranjavaju još dvojicu. Na vrhuncu borbe prsa u prsa, jedan od preživelih panici, istrčava iz kuće, grabi kerozinsku lampu i baca je kroz prozor unutra. Kasnije su pronađeni samo ugljenisani leševi. Cilj ovog poglavlja je da pomogne u planiranju civilnih akcija za uništavanje zombija. Kao što je već pomenuto, brojne vladine agencije će imati na raspolaganju sopstvenu opremu i doktrine (nadajmo se) napisane za tako nekonvencionalno ratovanje. Ako odluče da se pojave, sjajno. Zavalite se, opustite, i gledajte zbog čega plaćate porez. Ali šta ako se, što je već pomenuto kao mogućnost, oni koje plaćamo i od kojih očekujemo da nas štite - ne pojave? U tom slučaju, odgovornost za uništenje pretnje od neupokojenih pada na vas i one koje uspete ubediti da vam se pridruže. Svako pravilo, taktika, svako oruđe i oružje koje se pominju u ovom odeljku, pažljivo su osmišljeni za upravo takav sticaj okolnosti. Sve to je preuzeto iz pravih bitaka. Sve je testirano i dokazano u borbi, i pripremljeno za trenutak kada se povlačenje završi i kada dođe vreme za lov na lovce. OPŠTA PRAVILA: 1. ZAJEDNIČKI ODGOVOR: Kao što je slučaj i s drugim vrstama borbe, rat protiv neupokojenih nikada ne treba da bude solo misija. Već je pomenuto da u zapadnoj — a naročito u američkoj - kulturi postoji mit o

107


superpojedincu. Jedan čovek ili žena, naoružani do zuba i izuzetno vesti, sa živcima od čelika, mogu pokoriti svet. Zaista, svi koji veruju u to trebalo bi da skinu svu odeću, pozovu neupokojene i legnu na srebrni tanjir. Ako krenete sami, ne samo što ćete poginuti — već ćete stvoriti i još jednog zombija. Zajednički napor, uvek zajednički, pokazao se kao jedina uspešna strategija za satiranje armija neupokojenih. 2. ODRŽAVAJTE DISCIPLINU: Ako odlučite da zanemarite sve ostalo iz ovog poglavlja, ako vam ispravno naoružavanje, oprema, sredstva komunikacije i taktika izgledaju kao besmisleno traćenje vremena, ako samo jedno ponesete sa sobom kada krenete da se suočite sa živim mrtvacima, neka to bude čvrsta, postojana, pouzdana disciplina. Disciplinovana grupa, koliko god bila mala, može naneti daleko više štete vojsci neupokojenih nego dobro naoružana rulja. Imajući u vidu da je ova knjiga namenjena civilima, a ne vojnicima, biće teško postići ovu vrstu discipline. Kada birate svoj tim, budite sigurni da ljudi i žene pod vašom komandom razumeju vaše instrukcije. Koristite jasne, precizne izraze. Ne koristite vojni ili neki drugi žargon, osim u slučaju ga svi članovi vašeg tima poznaju. Postarajte se da postoji samo jedan vođa, neko koga cela grupa priznaje i poštuje. Postarajte se da u grupi nema privatnih razmirica ili da su, u najmanju ruku, davno već zaboravljene. Ako ispunjenje ovih zahteva znači da ćete morati smanjiti broj ljudi, neka bude tako. Vaš tim treba i mora da funkcioniše kao celina. Ako to ne bude tako, pred vama će se naći čitav niz užasnih mogućnosti. I velike, dobro naoružane grupe bivale su uništene kada su se njihovi članovi uspaničili, raspršili ili okrenuli jedni protiv drugih. Zaboravite na ono što ste videli u filmovima; razdrljene grupe lokalaca s pivom i saćmarama u rukama kako štite čovečanstvo od zombija. U stvarnom životu, takva rulja bi za zombije bila poput švedskog stola koji maše oružjem. 3. BUDITE NA OPREZU: Možda se osećate zaneseno nakon uspešnog okršaja; možda ste umorni nakon nekoliko neprospa-vanih noći; možda su sati i sati jalove potrage izazvali u vama izuzetnu dosadu. Ma kakav razlog imali, nikada se ne opuštajte. Neupokojeni mogu biti bilo gde, zvuči koje prave prigušeni, znaci da su blizu neprimećeni. Bez obzira na to koliko vam se bezbednim područje čini, budite na oprezu, budite na oprezu, budite na oprezu!

108


4. KORISTITE VODIČE: Neče se svaka bitka odvijati na poznatom terenu. Pre nego što uđete u oblast koja je nepoznata i vama i članovima vaše grupe, regrutujte nekog ko poznaje okolinu. On ili ona vam mogu pokazati sva mesta za skrivanje, sve prepreke, sve puteve za beg, itd. Grupe bez vodiča su poznate po tome da previde da se glavne cevi za prenos gasa nalaze ispred linije vatre ili da su toksične hemikalije pohranjene u zgradi koju su upravo zapalile. Uspešne armije kroz istoriju su uvek plaćale lokalno stanovništvo s teritorije koju su name-ravale da pokore. Armije koje su se kretale naslepo najčešće su bivale poražene. 5. NAPRAVITE BAZU, OBEZBEDITE PODRŠKU: Tim nikada ne bi smeo da se upusti u bitku, a da prethodno nije uspostavljena sigurna zona. Ova oblast bi trebalo da se nalazi daleko izvan područja koje je meta napada. U njoj bi trebalo da bude grupa za podršku, opremljena svime što vam je potrebno za nesmetanu borbu. Treba da bude pogodna za odbranu, ako se ratna sreća okrene protiv vas. Tvrđava, bolnica, skladište, centar za prikupljanje informacija — na sve ovo vaša grupa treba da računa kada joj izdate naređenje „povratak u bazu". 6. KORISTITE DNEVNO SVETLO: Nije slučajno što se radnja većine horor filmova odvija po noći. Tama je uvek služila kao inspiracija za horor iz jednog razloga: homo sapijens nije osposobljen za noćnu aktivnost. Slab noćni vid i slabo razvijeni sluh i njuh čine nas bićima dana. Mada zombiji nisu veštiji od nas u noćnoj borbi, dokazano je da je uvek bezbednije suočiti se sa njima po danu. Dnevna svetlost ne samo da omogućava bolju vidljivost, ona ima i pozitivan psihološki efekat na članove vašeg tima. 7. PLANIRAJTE BEKSTVO: Koliko je zombija s kojima ćete se susresti? Ukoliko ne znate tačan broj, pripremite unapred puteve za bekstvo, izvidite ih i držite pod stražom. Prečesto se dešavalo da lovci puni samopouzdanja ušetaju u zaraženu zonu samo da bi ih pregazile gomile o kojima nisu ni sanjali. Budite sigurni da je vaš put za bekstvo čist, u blizini i, pre svega, da na njemu nema nikakvih prepreka. Ako to vaše brojno stanje dopušta, ostavite nekoliko članova grupe da ga čuvaju. Ponekad se dešavalo da grupe u povlačenju budu zarobljene kada im iznenada puteve za bekstvo preseku gomile hodajućih mrtvaca. 8. NEKA ONI DOĐU DO VAS: Više nego ijedna druga, ova taktika omogućava živima da upotrebe prednost koju im pruža inteligencija. Ljudska vojska koja zna da se napad bliži strpljivo će i bezbedno čekati iza

109


pripremljenih odbrambenih položaja. Zbog ovog je u konvencionalnom ratovanju medu ljudima uvek potrebna numerička prednost od tri naprema jedan na strani napadača da bi napad urodio plodom. To nije slučaj s neupokojenima. Kako zombije pokreće samo instinkt, oni će napasti kakva god da je situacija. Ovo vam pruža mogućnost da mirno čekate u blizini zaražene zone i pustite ih da dodu do vas. Pravite što više buke, palite logorske vatre, čak možete poslati jednog ili dvojicu brzih izviđača da ih namame. Kada neupokojeni dodu, naći ćete se u poziciji „agresivne odbrane", spremni da pobijete većinu pre nego što krenete da počistite ostatak. Kako se ova taktika pokazala kao najefikasnija, kasnije u ovom poglavlju ćemo razmotriti različite primere izvođenja. 9. KUCAJTE!: Pre nego što uđete u prostoriju, bilo da je zaključana ili ne, uvek oslušnite ima li aktivnosti unutra. Zombi bi se mogao naći s druge strane vrata — miran, tih i spreman da se pokrene na prvi znak da je plen blizu. Kako je to moguće? Možda su ujedeni ljudi podlegli povredama nakon što su zaključali vrata. Možda su ih tu sakrili drugi, neobavešteni ljudi, koji su verovali da na taj način štite svoje voljene. O kojim god da se razlozima radi, šanse za ovakav scenario su jedan prema sedam. Ako ne čujete ništa, napravite buku. To će ili pokrenuti tihog živog mrtvaca ili potvrditi da je soba zaista prazna. U svakom slučaju, budite na oprezu. 10. BUDITE TEMELJNI: Tokom ranih faza izbijanja zaraze, ljudi često zarobe, umesto da ubiju, zombije koje su poznavali tokom života. Kada tamničari pobegnu ili kada budu proždrani, zarobljeni zombiji mogu ostati na mestu godinama, u stanju da opet započnu ciklus ako se oslobode. Nakon što je oblast očišćena od zombija, očistite je opet. Potom, očistite je opet. Zombiji mogu biti bilo gde - u kanalizaciji, na tavanima, u podrumima, automobilima, ventilacionim otvorima, skučenim prostorima, čak i unutar zidova ili ispod gomila otpadaka. Naročito obratite pažnju na vodene površine. Dešavalo se da se zombiji koji lutaju po dnu jezera i reka, ili se nalaze unutar rezervoara, pojave dugo nakon što je oblast proglašena bezbed-nom. Pratite uputstva koja se nalaze u ovom poglavlju da biste saznali kako obaviti uspešan lov pod vodom. 11. ODRŽAVAJTE KOMUNIKACIJU: Jedan od najvažnijih činilaca za uspešnu misiju je da ostanete povezani sa svakim članom svoje grupe. Bez valjane komunikacije, dešava se da se lovci razdvoje, budu pregaženi ili da ih njihovi ljudi slučajno upucaju (kao i kod konvencionalnog ratovanja, ovo

110


se dešava češće nego što se priznaje). Mali radio-prijemnici - čak i jeftini modeli koji se mogu kupiti u radnjama elektronske opreme— uvek su najbolji način da održavate kontakt. Voki tokiji su takode bolji izbor od mobilnih telefona, jer njihov signal ne zavisi od satelita, releja ili eksternih veza. 12. UBIJTE I SLUŠAJTE: Nakon okršaja uvek se pazite novih grupa zombija. Onog trenutka kada ste uklonili živog mrtvaca, prestanite sa svakom aktivnošću i osluškujte svet oko sebe. Ako se ijedan zombi nalazi u blizini, najverovatnije je čuo bitku i kreće se prema vašem položaju. 13. UNIŠTITE SVA TELA: Čim je jednom oblast zaista obezbeđena, spalite tela neupokojenih, kao i tela palih članova vaše družine. Prvo, time eliminišete mogućnost da se zaraženi ljudski leš vrati u vidu zombija. Drugo, time uklanjate rizik po zdravlje koji predstavlja trulo meso. Sveže ubijeni ljudski leševi izgledaće kao privlačan obrok pticama, lešinarima i, naravno, drugim zombijima. 14. KONTROLA VATRE: Kada palite vatru, imajte na umu i posledice. Možete li kontrolisati plamen? Ako ne možete, vatra će ugroziti vašu grupu. Da li je pretnja koju zombiji predstavljaju dovoljno velika da bi opravdala uništenje privatne imovine velike vrednosti? Može izgledati kao da se odgovor podrazumeva, ali zašto spaliti pola grada da biste ubili tri zombija koja možete ubiti i hicima iz puške? Kao što je već pomenuto, vatra je i moćan neprijatelj, ne samo saveznik. Koristite je samo kad morate. Pobrinite se da vaš tim lako može pobeći podivljaloj vatri. Potrudite se da saznate gde se skladište eksplozivi i otrovne hemikalije čije bi uništenje dovelo vaš tim u opasnost. Vežbajte sa zapaljivim oružjem (aparat za zavarivanje, Molotov-ljevi kokteli, signalne rakete itd.) pre nego što uđete u borbenu zonu, kako biste unapred znali šta da očekujete od njega. Pazite se curenja zapaljivih gasova, poput onih koji mogu iscuriti iz gasovoda. Čak i bez pribegavanja vatri kao oružju, opasnost od ovakvih gasova, prosutih hemikalija, rezervoara koji cure i mnoštva drugih rizika trebalo bi da je dovoljna da se u ovakvim misijama zabrani pušenje. 15. NIKADA NE KREĆITE SAMI!: Može ponekad izgledati nepotrebno da se ceo tim šalje da obavi ono što bi mogla i jedna osoba. Zar ne bi pet pojedinaca pokrilo više terena nego zbijena grupa? Da, ako govorimo o vremenu i efikasnosti. Ako govorimo o bezbednosti, najvećem prioritetu u lovu zombija, ostajanje u grupi je obavezno. Izdvojenog

111


pojedinca lako mogu okružiti i pojesti. Što je još gore, dešavalo se da lovci naiđu na hodajućeg mrtvaca koji je pre samo nekoliko sati bio član njihove grupe! ORUŽJE I OPREMA Što se tiče naoružanja i opreme civila koji je član tima lovaca na zombije, treba slediti isti obrazac koji koriste vojne jedinice. Svaka osoba treba da nosi sa sobom standardan „pribor", pored određenih predmeta koji su potrebni ćelom timu. Svaki član treba da nosi: • Glavno vatreno oružje (pušku ili poluautomatski karabin) • Pedeset metaka • Pribor za čišćenje • Rezervno oružje (preporučuje se pištolj) • Dvadeset pet metaka • Hladno oružje (veliko ili malo) • Nož • Baterijsku lampu • Dve signalne rakete • Ogledalo za signaliziranje • Radio-primopredajnik • Dva sredstva za paljenje vatre (šibice, upaljač, itd.) • Punu litarsku čuturicu • Dnevno sledovanje hrane •Lični pribor za kuvanje •Čizme za planinarenje ili vojne čizme •Dva para čarapa •Vreću za spavanje ili prostirku Svaka grupa (deset ili manje ljudi) treba da ima: • Dva tiha oružja (mogu se nositi kao rezervno oružje) • Tri eksplozivne naprave • Dve kuke za hvatanje

112


• 200 metara konopca (od najlona, promera 12 mm, zatezna čvrstoća 3000 kg, amortizacija tereta 974,5 m/kg) • Dva dvogleda (minimum sočiva od 50mm / uveličanja 10X) • Dva metalna pajsera (mogu se nositi umesto hladnog oružja) • Makaze za žicu, dva komada • Alat (mora sadržati: stolarski i šloserski čekić 1 kg, sečice sa oprugom dužine 10 cm, električarska klešta 10-15 cm, krstaste šrafcigere [7 cm, 10 cm, i kratki], obične šrafcigere(10—15 cm), komplet sajdžijskih šrafcigera, resteru za metal 30x1 cm, 3 m izolir trake, francuski ključ, ručnu bušilicu s kompletom burgija 2-5 mm) • Sekira ili sekirica (može se nositi umesto hladnog oružja) • Medicinski pribor (mora sadržati: zavoj, vatu, dve bandaže za ruke, makaze, medicinski flaster, bočice sa antiseptičkom živinom tinkturom, antiseptičke štapiće za čišćenje, antiseptičke maramice i maramice za čišćenje, antibakterijski sapun, sterilnu gazu/tufer, parafin, sterilne lancete) • Dvanaest dodatnih litara vode za piće • Dve mape (zone u koju se ulazi/okruženja) • Dva kompasa • Rezervne baterije za sve elektronske uređaje • Deset dodatnih signalnih raketa • Četiri oruđa za kopanje manjih dimenzija (mogu se nositi umesto hladnog oružja) PREVOZ Cilj ovog odeljka nije, kao u scenariju opisanom u odeljku ,,U bekstvu", da vam pomogne da pobegnete iz nekog područja, već da ga očistite. Cilj nije da izbegnete neupokojene već da ih privučete. Ovde, za razliku od prethodnog poglavlja, nećete biti sami, a uspostavljena baza će vam umnogome olakšati punjenje rezervoara gorivom i održavanje vozila. Buka koju stvara vozilo, kad imamo ovo na umu, poslužiće kao mamac. (Vidi „Strategije".) U istom smislu, uklanjanje guma s točkova bicikla proizveŠće jednak rezultat. Ne oslanjajte se previše na svoja vozila. Osim ako se ne koriste kao deo određene strategije (vidi ispod), koristite ih samo kao sredstva kojima ćete prići i udaljiti se od poprišta bitke. Pošto se nađete u

113


borbenoj zoni, napustite vozilo i pretražujte hodajući. To će vam pružiti veću fleksibilnost, naročito u urbanim područjima. VRSTE TERENA Na prvi pogled ovaj se odeljak može činiti izlišnim. Međutim, za razliku od poglavlja ,,U bekstvu", gde ste mogli naučiti kako da koristite teren da biste pobegli, ovaj će vas odeljak naučiti kako da ga korisritc u lovu. Sada nećete samo prolaziri kroz vaše okruženje brzo, tiho i što je lakše moguće. Kao lovac, vi ste ovde da povratite ovu zemlju — da je zadržite, očistite i prečistite dok svaki trag neupokojenih ne nestane. Ovaj odeljak sadrži informacije neophodne da učinite upravo to. 1. Šuma Kada lovite, tražite sveže pojedene leševe. Pokušajte da utvrdite da li je grabljivac bila životinja ili zombi. Takođe, koristite drveće da uvećate vidljivost: svako drvo može poslužiti kao osmatračnica ili platforma za snajpera. Vatru palite samo u krajnjoj nuždi. 2. Ravnice Široka, otvorena područja će vam pružiti veliku preglednost, i dozvoliti vam da u potpunosti iskoristite prednosti dugometnih oružja za precizno gađanje. Jedan tim od pet članova, naoružan puškama sa optičkim nišanima i dovoljno municije, može za samo jedan dan prečistiti nekoliko kvadratnih kilometara. Naravno, veća preglednost će omogućiti i zombijima da primete vas. Postoje izveštaji grupa lovaca koji su lovili u ravnicama, koji tvrde da su ih živi mrtvaci uočili sa udaljenosti od preko petnaest kilometara, i zatim progonili. Još jednu, istina malo verovatnu opasnost može predstavljati osakaćeni zombi koji leži u visokoj travi. Može se desiti da ne primetite zombija koji jc izgubio noge ili mu je presećen kičmeni stub dok ne bude prekasno. Ako vaš tim putuje kroz visoku travu, krećite se sporo, osmatrajte tlo, i osluškujte ima li bilo kakvog Šuškanja ili stenjanja. 3. Njive Dešavalo se da neoprezni lovci jure za zombijem kroz polja i njive, da bi im se desilo da ih zgrabi drugi koji je bio skriven na samo nekoliko centimetara! Ovo je jedan od slučajeva kada treba upotrebiti vatru, osim ako vam nije naređeno da štitite žetvu, ili ako sama hrana nije izuzetno

114


važna, lako gotovo svako poglavlje u ovoj knjizi naglašava potrebu za ograničenom upotrebom vatre, zdrav razum nalaže da je ljudski život vredniji od hektara ili dva kukuruza. 4. Tundra Jedna od potencijalnih opasnosti, na kakvu ne nailazimo u drugim sredinama, predstavlja mogućnost višegeneracijske epidemije. Kako hladno vreme omogućava konzerviranje, zombiji mogu ostati zamrznuti decenijama. Kada se odmrznu, mogu se pridružiti redovima nedavno reanimiranih i, u nekim slučajevima, ponovo proširiti epidemiju po čitavom području. Zamrznuta tundra, više nego ijedna druga sredina, zahteva neumornu potragu i povećanu opreznost tokom otapanja na sledeće proleće. 5. Brda Uzvisine mogu biti jednako varljive i predstavljati jednako veliku opasnost od zombija kao kada bi ih koristio ljudski protivnik. Ako je moguće, zauzmite uzvisinu i držite je. Ovo će vam omogućiti veću preglednost. Koliko god da ludo zvuči, ne zaboravite da zombiji nisu previše spretni. Kako se ovo odnosi i na njihovu veštinu penjanja, dobićete gomilu zombija koji se neuspešno trude da se popnu do vas dok ih vi skidate jednog po jednog. 6. Pustinja Kada operišete u pustinji, problemi o kojima se već govorilo u odeljku ,,U bekstvu" udvostručuju se. Za razliku od begunaca, vaš tim lovaca će biti na otvorenom tokom najsvetlijeg, najtoplijeg i najmučnijeg dela dana. Pobrinite se da svaki lovac ima dovoljno vode i da sa sobom nosi dodatnu opremu potrebnu za sprečavanje sunčanog udara. Za razliku od putovanja, borba će zabtevati više energije i stoga povećati rizik od dehidracije. Ne zanemarujte znake upozorenja. Jedan onesposobljen član može osakatiti celi tim, i omogućiti zombijima da zamene uloge sa vama. Gubljenje veze s bazom, izolovanost čak i tokom samo jednog dana, reči su koje imaju potpuno novo značenje u ovoj po život opasnoj sredini.

115


7. Gradovi

Ako je jedini cilj da pobijete zombije, onda se grad lako može bombardovati ili spaliti do temelja. To bi ga „obezbedilo", ali gde će preživeli živeti ako se njihovi domovi pretvore u gomile ruševina? Borba u gradu je najteža iz brojnih razloga. Za početak, zahteva najviše vremena jer se mora pretražiti svaka zgrada, svaka soba, svaki podzemni tunel, svaki automobil, svaka cev kanalizacije, svaki ćošak i budžak ovog golemog lavirinta. S obzirom na važnost gradova, vaša grupa će, najverovatnije, u ovome saradivati s vladinim snagama. Ako se ovo ne desi, budite izuzetno oprezni. Uvek razmišljajte o uštedi, bilo da se radi o članovima tima, vremenu ili sredstvima (hrana, voda, municija). Gradovi umeju da ih progutaju. 8. Džungla

Ovo je noćna mora u kojoj ćete se boriti prsa u prsa. Snajperske puške i ostala dugometna oružja, kao što su samostreli, gotovo su potpuno beskorisna. Opremite vaš tim karabinima i/ili sačmarama. Svaki lovac mora nositi mačetu, za raščišćavanje lišća i za blisku borbu. Nećete moći koristiti vatru jer će velika vlaga omesti većinu pokušaja da je upalite. Uvek držite tim na okupu, budite spremni na sve, i pažljivo osluškujte zvuke

116


divljine. Isto kao u šumama i močvarama, ovo će biti jedino upozorenje koje ćete primiti. 9. močvara Mnogi vidovi borbe u džungli su primenjivi i u močvarama. One možda nisu toliko tople ili toliko guste, ali to ne znači da ste u njima bezbedniji. Pažljivo osmatrajte vodu. Sva oružja i taktike koje se koriste u podvodnom ratovanju i o kojima će se govoriti kasnije najverovatnije će vam koristiti i u ovom scenariju.

STRATEGIJE 1. Namami i uništi Za ulazak u zaraženu oblast koristite jedno ili više vozila, velike pi-kap kamionete ili džipove. Kada uđete, dižite što veću buku kako biste privukli neupokojene. Polako napustite oblast, krećući se brzinom vaših progonitelja. Kao da ste čarobni frulaš, kolona zombija će vas slediti, odvratna parada koja mlitavo korača za vama. Precizni strelci koji sede na zadnjem delu vozila tada mogu početi da ih skidaju. Zombiji u poteri neće shvatiti šta se dešava, jer njihovi primitivni mozgovi neće primetiti da im drugovi ginu na sve strane. Nastavite da ih odvlačite iz oblasti, smanjujući njihov broj sve dok ih više ne ostane nijedan. Koristite ovu taktiku u gradovima (kada su putevi čisti) ili kada vam prirodno okruženje omogućava duža putovanja na točkovima.

117


2. Barikada Ova taktika funkcioniše slično kao „Namami i uništi", samo što ćete neupokojene, umesto da ih vodite kilometrima unaokolo, namamiti pred utvrđen položaj. Ovaj položaj treba da bude napravljen od otpadaka, na brzinu postavljene bodljikave žice, uništenih automobila, ili vaših vozila. Iza ove utvrđene pozicije, vaš tim će ostati na položaju, ubijajući zombije pre nego što predu preko barikade. Ovo je savršena situacija za upotrebu zapaljivih naprava. Nadolazeći zombiji će najverovatnije biti zbijeni pred vašim položajem. Molotovljevi kokteli ili (samo u ovom slučaju) bacač plamena će ih u potpunosti uništiti. Bodljikava žica i slične prepreke služe da zbiju mete i da uspore njihovo napredovanje. Ako nemate mogućnosti za spaljivanje, i precizno gađanje će imati isti rezultat. Vodite računa o tome da ste odmerili razdaljinu i da se municija mudro koristi. Uvek pazite na bokove. Ako je moguće, pobrinite se da je staza koja vodi do vas uska i ograđena. Uvek budite spremni da pobegnete, ali kontrolištite tim da biste izbegli prevremeno povlačenje. Koristite taktiku barikada u gradskim zonama ili tamo gde je vidljivost velika. Nemojte je primenjivati u džunglama, močvarama, ili gustim šumama. 3. Kula Pronađite platformu visoko iznad zemlje (drvo, zgradu, vodotoranj itd.). Opskrbite ovaj položaj sa dovoljno municije i zaliha za dugotrajnu bitku (dužu od jednog dana). Kada to obavite, učinite sve da privučete pažnju neupokojenih. Kada se okupe oko vašeg položaja, počnite da ih uništavate. Budite oprezni kada koristite zapaljive materijale, jer se vatra može proširiti na kulu, a dim može predstavljati pretnju po vaše zdravlje.

118


4. Mobilna kula Odvezite kamion ili neko drugo visoko vozilo u srce zaražene zone. Pronađite brisan prostor, park, i počnite napad. Prednost koju ova taktika nudi počiva u tome što nećete biti vezani za već postojeću kulu. Osim toga, motor vašeg vozila sam namamljuje neupokojene, a imate i unapred osiguran način za bekstvo (pod uslovom da je kabina bezbedna). 5. Kavez Ukoliko niste poborac okrutnosti prema životinjama, ne pokušavajte ovo. U suštini se svodi na to da životinju stavite u kavez, pozicionirate vaš tim tako da taj kavez bude u dometu, i da skidate zombije koji pristižu da bi proždrali životinju. Naravno, treba razmotriti nekoliko faktora da bi ova taktika upalila. Živi mamac mora biti dovoljno glasan da bi privukao žive mrtvace u blizini. Lovci takode moraju voditi računa da ne pogode i ne ubiju životinju u kavezu. Tih i mrtav mamac će onemogućiti upotrebu ove strategije. Najmanje pogodna su okruženja sa malo ili nimalo zaklona za vas i vaš tim. Izbegavajte upotrebu ovoga u ravnici, tundri ili otvorenoj pustinji. 6. Tenk Grupa civila, očigledno, neće imati pristupa pravom tenku ili vojnom oklopnom vozilu. Međutim, može se desiti da naiđete na tip oklopnih kola koji se koristi za prevoz dragocenosti. Dragocenosti koje će čuvati, u ovom slučaju, biće životi vašeg tima. Korišćenje „tenk" strategije je slično korišćenju kaveza po tome što je vaš cilj da zombije privučete na određenu lokaciju, a zatim ih uklonite puščanom vatrom. Za razliku od kaveza, članovi tima unutar oklopnog vozila nisu samo živi mamac. Puškarnice im omogućavaju da pruže dodatnu podršku snajperima spolja. Ipak, imajte na umu mogućnost da zombiji prevnu vaša oklopna kola. 7. Stampedo Ovo je možda najteatralniji od svih metoda koji se koriste protiv mrtvih. U suštini, „proces" podrazumeva da podelite vaš tim u grupe, ukrcate se u određeni broj motornih vozila, krenete u zaraženu zonu, i pregazite svakog zombija na kojeg naiđete. Uprkos privlačnoj slici modernog stampeda, po kojoj je i dobila ime, sve iskusnije lovačke grupe su napustile ovu taktiku. Gaženje živog mrtvaca vozilom retko ga i ubije. Oživeli leš, sa slomljenom kičmom i beskorisnim nogama, najverovatnije će nastaviti da puzi unaokolo. Uvek treba da planirate da nakon vaše „trke" tim lovaca pešaka

119


posveti sate daljem raščišćavanju. Ukoliko se odlučite za ovu taktiku, koristite je u ravnicama, pustinjama, tundrama, i na ostalim čistinama. U urbanim zonama ima previše prepreka, poput uništenih automobila ili napuštenih barikada. Prečesto se dešavalo da lovci koji koriste ovu taktiku uvide da im je put blokiran i da se situacija dramatično promenila. U potpunosti izbegavajte močvare i baruštine. 8. Motorizovano čišćenje Motorizovano čišćenje, kao potpuna suprotnost stampedu, pretpostavlja spor, smiren i metodičan pristup. Vaši lovci, ukrcani u velika, moćna i dobro zaštićena vozila koja se kreću brzinom do petnaest kilometara na sat, patroliraju zaraženom zonom. Precizni strelci skidaju neupokojene, jednog po jednog, dok više nijedan ne preostane na nogama. Kamioni su najbolji jer pružaju snajperima lakši i sigurniji uzdignut položaj s krova. Iako korišćenje ove taktike smanjuje vreme potrebno za dodatno čišćenje, biće potrebno da se svako telo pregleda i ukloni. Čistine su idealne za motorizovano čišćenje, iako manja brzina ograničava upotrebu ove taktike u urbanim zonama. Kao što važi za sva motorna vozila, izbegavajte pošumljene i/ili tropske oblasti. I opet, kao kod stampeda, planirajte dug period za dodatno čišćenje. Pucanje s krova vašeg šervoleta neće uništiti onog zombija koji se nalazi na dnu jezera, onog koji je zaključan u ormar, luta kanalizacijom ili vreba u podrumu. 9. Čišćenje iz vazduha Može li biti nešto bezbednije od napada iz vazduha? Zar vaš tim sa nekoliko helikoptera ne bi prešao veći teren za manje vremena, uopšte ne rizikujući? U teoriji, da; u praksi, ne. Svako ko proučava konvencionalno ratovanje reći će da vam trebaju i trupe na terenu, koliko god da je vaša avijacija superiorna. Kada lovite neupokojene, ovo pomnožite sa deset. Zaboravite primenu napada iz vazduha u gradovima, šumama, močvarama ili bilo kod drugom nepreglednom terenu. Procenat pogodaka će se verovatno spustiti ispod 10 odsto. Takode zaboravite na lako, bezbolno čišćenje čak i kada se radi o zonama visoke vidljivosti. Vaš tim će i dalje morati da ih počisti, koliko god vam bezbedno izgledale. Vazdušna podrška se, ipak, može iskoristiti, naročito za izviđanje i transport. Avioni i helikopteri koji kruže iznad otvorenog terena mogu nekoliko grupa lovaca istovremeno snabdevati informacijama o lokaciji zombija. Cepelini imaju tu prednost što mogu lebdeti u vazduhu iznad zaražene zone celi dan, sve

120


vreme obezbedujući konstantan priliv informacija i upozorenja o mogućim zasedama. Helikopteri mogu obezbediti brzu pomoć za one koji se nadu u nevolji, odnoseći jedan tim da pomogne drugom. Međutim, budite oprezni kada koristite „oko na nebu", daleko ispred grupe na terenu. Mehanički kvar može dovesti do prinudnog spuštanja unutar zaražene zone. Ne samo što će se u tom slučaju posada helikoptera naći u opasnosti -u njoj će se naći i svaki član tima koji pokuša da ih spase. A šta je sa izbacivanjem lovaca padobranom u zaraženu zonu? Ova terija je predlagana u više navrata, ali nikada nije isprobana u praksi. Ona je drska, hrabra, ona je herojska i u potpunosti idiotska. Zaboravite na povrede pri skoku, zapetljavanje u krošnje drveća, vetar koji vas odnosi u pogrešnom pravcu, gubljenje nakon supšta-nja - zaboravite sve mogućnosti povezane s normalnim padobranskim skokom u redovnim mirnodopskim uslovima. Ako želite da shvatite pravu opasnost padobranskog napada na zombije, bacite kvadratni centimetar mesa na prepun mravinjak. Najverovatnije, meso neće ni dodirnuti zemlju. Ukratko, vazdušna podrška je upravo to: „podrška". Ljudima koji veruju da je to taktika za dobijanje rata, nema mesta u planiranju, organizovanju ili učešću u bilo kakvoj borbi protiv živih mrtvaca. 10. Vatrena oluja Pod uslovom da se požar može kontrolisati, da je određena oblast prikladno zapaljiva, i da nema problema koji se tiču zaštite imovine, izazivanje veštačkog požara je najbolje rešenje. Granice oblasti se moraju jasno odrediti. Istovremeno zapalite vatru oko celog područja, tako tla se plamen ujednačeno kreće unapred. Ne ostavljajte nijedan put za bekstvo, ma koliko uzak on bio. Čuvajte se zombija koji mogu odlutati kroz plamen. U teoriji, plamen će zbiti mrtve unutar uskog područja, gde će izgoreti za nekoliko minuta. Dodatno čišćenje će ipak biti neophodno, naročito u gradovima, gde podrumi i druge prostorije mogu zaštititi zombije od plamena. Kao i uvek, budite pažljivi i spremni da se borite protiv vatre koja se može okrenuti protiv vas. 11. Podvodne bitke Pre nego što proglasite neku oblast bezbednom, nikada ne zaboravite mogućnost da je neki zombi upao u obližnju vodu. Prečesto se dešavalo da ljudi ponovo nasele „očišćenu" zonu, samo da bi ih nakon nekoliko dana, sedmica, čak i meseci napali zombiji koji su upravo otkrili kako da se vrate

121


na čvrsto tle. Zato što su neupokojeni u stanju da postoje, funkcionišu, pa čak i da ubijaju unutar tečnog okruženja, lov na njih može za-htevati i povremene podvodne operacije. To može biti izuzetno opasno, jer voda ne predstavlja prirodno okruženje za ljude. Očigledni problemi poput disanja, komunikacija, mobilnosti i vidljivosti čine podvodne zone najtežim za lov na neupokojene. Za razliku od bega preko vode, gde vi imate prednost, tokom potrage i čišćenja u ovom stranom okruženju zombiji imaju veliku prednost nad vama. To ne znači da je povodni lov nemoguć. Daleko od toga. Paradoksalno, lovci se u ovom zahtevnom okuženju obično ponašaju opreznije i koncentrisanije nego u drugim sredinama. Za svaki uspešan podvodni lov, trebalo bi primeniti sledeća pravila: A. Upoznajte zonu Koliko je duboka određena vodena površina? Koliko široka? Da li je okružena kopnom (bara, jezero, rezervoar)? Ako nije, gde se nalaze tokovi do većih vodenih površina? Kolika je vidljivost ispod površine? Ima li podvodnih prepreka? Odgovorite na sva ova pitanja pre nego što krenete u lov. B. Pretražite je sa površine Navlačenje ronilačke opreme i skakanje naslepo u vodu prepunu zombija divan je način da ostvarite dva straha iz detinjstva - da vas pojedu i da se udavite. Nikada ne ulazite u vodu, a da je pre toga niste pretražili sa obale, doka ili iz čamca. Ako je voda previše mutna ili duboka da bi vam same oči mogle biti od koristi, uvek se mogu upotrebiti određene naprave. Sonari, obične eho-sonde kakve se mogu pronaći u civilnim ribarskim čamcima, lako detektuju nešto veličine ljudskog tela. Pretrage sa površine ne mogu uvek potvrditi da je zona čista. Podvodne prepreke kao što su drveće, stene, ili potonuli optaci mogu prikriti obrise zombija. Ako se pojavi čak i jedan jedini, treba primeniti sledeće pravilo. C. Razmislite o pražnjenju Zašto da šaljete svoj tim u neprijateljsko okruženje ako se to okruženje može ukloniti? Zapitajte se: da li je vodu moguće iscrpsti? Ako jeste, uradite to, čak i ako je skuplje i zahteva više napora od podvodnog lova. U većini slučajeva, međutim, nećete imati ovu opciju. Da bi eliminisao pretnju, vaš tim će morati da je sledi.

122


D. Pronađite eksperta Ima li u vašem timu ronilaca s dozvolom? Je li iko od njih ikada makar navukao ronilačku opremu? A ronio na disaljku dok je bio na odmoru? Neiskusni muškarci i žene koje pošaljete ispod vode mogu svi izginuti čak i pre nego što dodu u dodir sa zombijima. Utapanje, gušenje, azotska narkoza i hipotermija su samo neki od brojnih načina da se suvozemne životinje poput nas susretnu s smrću u talasima. Ako imate vremena — na primer, ako se zombiji nalaze u vodi koja je sa svih strana okružena kopnom - pronađite nekoga ko će obučiti i predvoditi vaš tim, ili čak sam preuzeti misiju na sebe. Ali ako verujete da su zombiji upali u reku i da se uskoro mogu naći nadomak nekog grada, čekanje na eksperta nije rešenje. Budite spremni da zaronite, ali budite spremni i na posledice. E. Pripremite opremu Isto kao što je to slučaj s ratovanjem na kopnu, izbor prave opreme i oružja biće i ovde ključan da biste preživeli. Najuobičajenija oprema za disanje je skuba5. Ako se ne može naći, improvizovani kompresori i gumena creva predstavljaju funkcionalnu, ako ne i savršenu zamenu. Ručni reflektori su neophodni. Gak i u najčistijoj vodi, zombi može vrebati u nekom zaklonjenom, mračnom ćošku. Uvek za glavno oružje odaberite podvodnu pušku. Ovo je jedino podvodno oružje koje može probiti lobanju s bezbedne udaljenosti. Još jedan moćan uređaj je ronilački „beng stik", što je u suštini patrona dvanaestica na kraju metalne motke. Međutim, oba ova oružja su retka, osim u priobalnim područjima. U njihovom odsustvu, služite se mrežama, kukama, ili harpunima kućne izrade. F. Integrisani napad Ništa nije užasnije nego izroniti iz podvodnog čišćenja i zateći zombije kako vas čekaju u čamcu! Uvek saradujte s jedinicama na površini. Ako se vaš tim sastoji od deset ljudi, povedite pet pod vodu, a ostale ostavite „na krovu". Na ovaj način ćete omogućiti brzo spašavanje ako bitka pode po zlu. Grupa na površini takode može pomoći u izviđanju, ubijanju i pozivanju pojačanja s kopna. Opšte pravilo koje važi za sve borbene

SKUBA - engl. SCUBA, skraćeno od Self-Coutained Vndenrater Breathing Apparaths. (Priw. prev) 5

123


strategije glasi: što je okruženje opasnije, potrebna je veća logistička podrška. G. Posmatrajte divlje životinje Već smo utvrdili da nas ptice i životinje mogu upozoriti na prila-zak zombija. Isto važi i za ribe. Dokazano je da vodene životinje mogu osetiti i najmanje tragove mesa inficiranog Solanumom koje se otkinulo s tela zombija. Podvodni lovci su uvek izveštavali da su ribe u potpunosti napustile zone u kojima su nailazili na podvodne zombije. H. Metode ubijanja Nemojte misliti da je bilo koja od ovih taktika previše fantastična ili nepouzdana. Koliko god apsurdno da zvuče neke od njih, sve su u više navrata testirane u borbama protiv zombija u vodi. Sve su postizale zadivljujuće uspehe. 1. Snajpersko gađanje: Zamenite podvodnu pušku običnom, a vodu vazduhom, i dobićete praktično istu taktiku. Kako podvodna puška ima kraći domet od obične, ronilac će biti u većoj opasnosti. Ako prvi hitac promaši, nikada se nemojte zaustavljati da ponovo napunite oružje! Otplivajte na bezbednu udaljenost, postavite novi har-pun, i ponovo napadnite metu. 2. Lov harpunom: Ovo se koristi ako se pokaže da je isuviše teško postići pogodak u glavu. Prikačite metalno uže na kraj harpuna, i ciljajte u rebra. Kada proburazite zombija, tim na površini će ga izvući da bi ga uništio. Ako možete, pucajte mu u glavu čim se pomoli na površini. Ovo će zahtevati dobru koordinaciju između ronioca i tima na površini. Medu greškama načinjenim u prošlosti, jedna se desila kada je neoprezni tim izvukao iz vode zombija za kojeg su verovali da je već uništen. Nesposobni ronilac koji ga nije uništio, u vodi, nije čuo njihove krike. 3. Kuka i uže- Zakačite harpun za konopac. Probodite zombija, a onda neka ga tim na površini izvuče. Šanse da se meta otkači možete smanjiti tako što ćete za harpun privezati brodsku ili mesarsku kuku. Ako je voda dovoljno bistra i plitka, sve se ovo u potpunosti može izvesti s palube broda. I opet, kao kod lova s kopljem, „namotanog" zombija morate uništiti pre nego što se približi dovoljno da bi mogao da napadne. 4. Mreže: Napad će izvesti tim na površini, a ronioci će služiti samo kao izviđači. Mreže za ribarenje ili za prebacivanje tereta treba baciti preko

124


živog mrtvaca, i onda ga pomoću njih izvući na površinu. Jedna od većih prednosti pecanja mrežom sastoji se u tome što će zombi verovatno biti previše upetljan da bi vas napao. Naravno, „verovatno" je vrlo opasna reć. Zombiji koji su „verovatno" bili lak plen smrtno su ranili mnoge lovce. I. Posebna pravila O vodenim površinama razmišljajte kao o različitim vrstama terena. U svakom će preovladavati različiti uslovi, a mogu se razlikovati jedan od drugog kao pustinja od močvare. Jedina zajednička stvar za neke vodene površine je H20. Već imate jednog smrtonosnog neprijatelja protiv koga treba da se borite. Nemojte stvarati još jednog. 1. Reke: Stalni protok vode može biti i blagoslov i kletva. Zahvaljujući snazi struje, reka može odneti jednog ili sve zombije daleko od zaražene zone. Živi mrtvaci koji upadnu u Misisipi blizu Vinone u Minesoti mogu isplivati nakon jedne sedmice usred centra Nju Orleansa. Ovo stvara osećaj hitnosti kakvog nema u barama okruženim kopnom. Ako je moguće, razapnite mreže na najužim tačkama. Pažljivo ih posmatrajte, i budite izuzetno oprezni kada šaljete ronioce da istražuju. Snažne struje ih mogu odneti pravo u raširene ruke i usta njihovih „meta". 2. Jezera i bare: Kako su okruženi kopnom (uglavnom), mala je šansa da će zombiji pobeći iz jezera ili bare. Svakog neupokojenog koji doluta nazad na obalu možete primetiti i ubiti. One koji ostaju potopljeni na kraju ćete izvući i uništiti. Nepostojanje vodenih struja ih čini idealnim za ronioce. Jezera i bare koji se smrzavaju predstavljaju višegeneracijski problem. Ako se smrzne celo jezero, zombi će ostati zarobljen preko zime i biće ga nemoguće pronaći. Ako se smrzne samo površina, zombiji se i dalje mogu šunjati po tamnim dubinama. 3. Močvare: Ovo su definitivno izuzetno neprijatne lokacije za podvodni lov. Mutna voda čini ronjenje nemogućim. Dna, ispresecana korenjem, zbunjuju ručne sonare. U većini slučajeva, zombiju je, zbog plitkog dna, lako da posegne i zgrabi lovca ili prevrne čamac. Jedini oproban metod je lov velikih grupa, uz obilnu upotrebu reflektora i dugih motki. Nakon jednog ovakvog mukotrpnog pohoda, postaće vam jasno zašto se tolike priče strave i užasa odigravaju u močvari. 4. Okeani: Ako je zona koju čistite luka ili neka slična delimično zatvorena površina, zaboravite na uspešan lov na otvorenom moru. Jednostavno, ima previše prostora za pravo čišćenje, i dubina do kojih

125


mogu doći samo najređe i najskuplje podmornice. Koliko god da to stvara problema u lovu, istovremeno i pretnju od neupokojenih čini zanemarljivom. Većina će samo lutati po dnu okeana, nikada više ne našavši kopno, sve dok potpuno ne istrune. Ipak, to ne znači da pretnju treba ignorisati. Čim je potvrđeno da su zombiji završili u moru, utvrdite kakve su morske struje u toj oblasti i da li - i gde - mogu odneti neupokojene blizu obale. Sve stanovnike priobalnog područja treba upozoriti i bar neko vreme održavati sistem osmatranja. Koliko god da neverovatno zvuči, dešavalo se da zombiji odšepaju iz talasa mesecima nakon epidemije i da se pojave na plažama hiljadama kilometara daleko. Dakle, pretpostavimo da ste se držali ovih uputstava. Bitka je završena, oblast je bezbedna, žrtve su oplakane, zombiji spaljeni. Nadajmo se da će ovo biti poslednji put da morate da dignete ruku na neupokojene. Ali šta ako nije? Šta ako je vaša borba bila samo malo ratište unutar sveopšteg rata između živih i mrtvih? Šta ako, daleko bilo, čovečanstvo izgubi taj rat?

126


ŽIVOT U SVETU MRTVIH Šta ako se nezamislivo ipak desi? Ako horde zombija postanu dovoljno brojne da zavladaju ćelom planetom? To bi bila epidemija četvrte kategorije ili sudnjeg dana, gde je čovečanstvo dovedeno do ivice izumiranja. Malo verovatno? Da. Nemoguće? Ne. Nijedna vlada nije ništa više od zbira ljudi — ljudi koji su bojažljivi, kratkovidi, arogantni, skučenog duha, i uopšte nesposobni kao i svi ostali. Zašto bi oni bili voljni da prepoznaju opasnost i izbore se s napadom hodajućih, krvožednih leševa kada većina čovečanstva prstom ne mrda? Naravno, neko može reći da bi takva logika važila za epidemije prve, pa čak i druge kategorije, ali da bi pretnja koju bi predstavljalo čak i samo nekoliko stotina zombija svakako podstakla naše vode da nešto preduzmu. Kako da to ne urade? Kako bi oni na vlasti, naročito u ovom modernom, prosvetljenom dobu, mogli ignorisati širenje smrtonosne bolesti sve dok ne dostigne razmene crne kuge? Obratite pažnju na to kako se svetske vlade nose sa epidemijom AIDS-a, i shvatićete odgovor. Ali šta ako „vlasti" pravilno prepoznaju pretnju - i ne budu u stanju da je kontrolišu? Velika ekonomska recesija, svetski rat, građanski nemiri, čak i prirodne katastrofe — sve to može lako odvući vladine resurse od epidemije koja se rapidno širi. Čak i u savršenim okolnostima, obuzdavanje bilo čega većeg od epidemije druge kategorije je izuzetno teško. Zamislite da neko pokuša da pod karantin stavi metropole kao što su Čikago ili Los Anđeles. Od miliona koji beže, koliko bi ih bilo već ujedeno, spremno da raširi zarazu van zone pod karantinom? Ali zar nas ne bi spasli prostrani okeani koji pokrivaju veći deo planete? Žarne bi oni u Evropi, Africi, Aziji i Australiji bili bezbed-ni od epidemije koja se širi u Severnoj Americi? Možda. Pod uslovom da su sve granice zapečaćene, da je sav vazdušni saobraćaj obustavljen, i da je svaka vlada na svetu svesna opasnosti i da čini sve što može da zaustavi epidemiju. Čak i tada, s brojem neupokojenih koji prelazi desetine miliona, da li je moguće zaustaviti svaki avion sa zaraženim putnikom, svaki brod sa zaraženim članom posade? Je li moguće patrolirati svakim metrom svake obale u potrazi za živim mrtvacima koji se mogu pojaviti iz vode? U ovom trenutku,nažalost, nije. Vreme je na strani neupokojenih. Sa svakim danom koji prođe njihov broj će rasti, što će sve više otežavati da se stave pod kontrolu i unište. Za razilku od ljudi, armiji zombija nije potrebna logistička podrška. Njoj ne trebaju hrana, municija ili medicinska nega. Ona

127


nije podležna padu morala, zamoru od bitke ili slabom liderstvu. Neće podleći panici, dezertirati ili se otvoreno pobuniti. Poput virusa koji im daje život, sila neupokojenih će nastaviti da raste, šireći se preko cele planete dok ne ostane više ništa što bi mogla proždrati. Kuda biste otišli? Šta biste činili? SVET MRTVIH Kada živi mrtvaci trijumfuju, svet se pretvara u haos. Sav društveni poredak pada u vodu. Oni koji su na vlasti zabiće se, zajedno s porodicama i saradnicama, u bunkere i sigurne zone širom zemlje. Sigurni u ovim skloništima, prvobitno izgrađenim za Hladni rat, oni će preživeti. Možda će nastaviti s farsom imitirajući vladine komandne strukture. Možda će im biti dostupna tehnologija koja će im omogućiti da komuniciraju s drugim agencijama ili drugim zaštićenim svetskim liderima. U praksi, međutim, neće biti ništa više od vlade u egzilu. Uporedo s potpunim kolapsom reda i zakona, male grupe pojedinaca će se pojaviti da preuzmu vlast. Preživeli će postati plen pljačkaša, bandita i običnih siledžija, koji će im oduzeti šta god im je volja. Oni sami će se naslađivati svakim zadovoljstvom do kojeg mogu doći. Uobičajeno je da se, kada civilizacija propada, organizuje i jedna poslednja velika žurka. Koliko god da to perverzno zvuči, orgije ljudi koji veruju da im je to poslednji dan života dešavaće se širom zemlje. Ostaci policije i vojske će nastaviti da štite vladu u bekstvu, de-zertiraće u pokušaju da spasu svoje porodice, ili će i sami postati banditi. Potpuni kolaps komunikacija i saobraćaja će se proširiti preko cele planete. Izolovani gradovi se pretvaraju u ratišta, s raštrkanim grupama civila koje se bore da održe barikade protiv zombija i ljudskih otpadnika. Zapuštene mašine se kvare ili, u nekim slučajevima, eksplodiraju. Curenja nuklearnih reaktora i slični industrijski incidenti postaju uobičajeni. Toksični hemijski nusproizvodi zagađuju okolinu. Priroda cveta od zombija. Kada ljudi u gradu nestanu, neupokojeni se rasprše u potrazi za plenom. Kuće u selima i u predgrađima su u potpunosti uništene dok građani beže, pokušavaju da se bore ili nemoćno ćekaju da ih proguta more teturavih zombija. Pokolj nije ograničen na ljude: vazduh odjekuje od cike seoskih životinja zarobljenih u oborima, pa čak kućnih ljubimaca koji hrabro pokušavaju da zaštite gospodare.

128


Kako vreme prolazi, vatre se gase, eksplozije prestaju, vrisci zamiru. Utvrđenja ostaju bez zaliha, što prisiljava njihovu posadu da se suoči s neupokojenim napadačima u potrazi za hranom, pokušajima evakuacije, ili u bitkama na koje ih je podstaklo očajničko ludilo. Broj žrtvava raste jer će mnogi zaštićeni i snabdeveni ali slabe volje oduzeti sopostveni život u očajanju. Prethodno pomenuti pljačkaši neće proći ništa bolje od ostalih ljudi. Ti varvari modernog doba postaju takvi zato što ne poštuju zakone, ne podnose red, više vole da uništavaju umesto da stvaraju. Kako sami ništa ne proizvode, njihov nihilistički, parazitski život, zavisi od otimanja bogatstava drugih. Takav mentalitet ih sprečava da se negde nasele i počnu da grade novi život. Uvek su u bekstvu i moraju da se bore protiv neupokojenih gde god da se zaustave. Čak i ako uspeju da se odbrane od spoljne opasnosti, sama anarhija će ih uništiti iznutra i na kraju će se okrenuti jedni protiv drugih. Mnoge od ovih grupa će na okupu držati jaka ličnost u vidu poglavice. Kada se jednom njemu nešto desi, grupu više ništa neće držati na okupu. Raspuštena banda siledžija koja besciljno luta kroz neprijateljsku teritoriju ne može opstati zauvek. Nakon nekoliko godina, malo će ovih bezobzirnih ljudskih grabljivaca preostati. Teško je reći šta će se desiti sa ostacima vlade. U velikoj meri će to zavisiti od toga o kojoj se zemlji radi, kakvim je resursima raspi »lagala pre krize, i o kojem obliku vladavine govorimo. Veće šanse da prežive imaju društva utemeljena na idealima demokratije ili verskog fundamentalizma. Preživeli u tim društvima neće se oslanjati na lični magnetizam (ili strah od) pojedinca. Neki diktator u zemlji Trećeg sveta bi držao svoje podanike na okupu samo dok je živ. Kao što je i slučaj s varvarskim bandama, cela „vlada" bi se mogla raspasti nakon njegove smrti ili čak čim on ispolji slabost. Ali bez obzira na to šta će se desiti preživelim ljudima, uvek će biti hodajućih mrtvaca. Ove odvratne spodobe razjapljenih usta i staklenih očiju prekriće zemlju, loveći sve što živi. Neke vrste životinja će se, bez sumnje, suočiti sa istrebljenjem. Druge će se prilagoditi, a njihov broj čak i narasti u ovom radikalno izmenjenom ekosistemu. Postapokaliptični svet će izgledati opustošeno: spaljeni gradovi, tihi putevi, ruševne kuće, napušteni brodovi koji rdaju na kopnu, oglodane i izbeljene kosti rasejane po ćelom svetu kojim sada vlada hodajuće mrtvo

129


meso. Srećom, vi nećete videti ništa od ovoga, jer pre nego što se desi, vi nećete biti ni u blizini! POČETI IZ POČETKA U poglavlju ,,U odbrani", naučili ste kako da pripremite prostor u kojem ćete preživeti dugotrajnu opsadu dok pomoć ne stigne. U poglavlju ,,U bekstvu", naučili ste kako da savlađujete velike razdaljine dok ne dođete do bezbednosti. Sada je vreme da zamislite i pripremite se za najgori slučaj. U ovom scenariju, vi, vaši najbliži prijatelji i porodica morate pobeći što dalje od civilizacije, pronaći zabačen, nenaseljen kutak naše planete (ima ih više nego što mislite), i izgraditi svoj život od nule. Zamislite grupu brodolomnika na ostrvu, ili koloniste na novoj planeti. Na taj način morate razmišljati ako želite da preživite. Niko neće doći po vas, niko ne planira da pošalje pomoć. Nema prijateljske vojske kod koje se možete skloniti, nema fronta iza koga ćete biti bezbedni. Stari život je nestao zauvek! Kvalitet i dužina novog će zavisiti isključivo od vas. lako ovakva perspektiva užasno zvuči, setite se da su se ljudi prilagoda-vali od početka istorije. Čak i danas, kada izgleda da nas je društvo bespovratno učinilo slabićima, želja da preživimo je pohranjena duboko u našim genima. Paradoksalno, ako se ovaj scenario dogodi, najveći izazov vam neće predstavljati živi mrtvaci, već svakodnevno preživljavanje. Zapravo, ako ova strategija potpuno upali, možda nikada nećete ni videti zombija. Vaš cilj je da stvorite mikrokosmos, opremljen svime što će vam biti potrebno ne samo da preživite, već i da očuvate ostrvce civilizacije. A kada je najbolje da počnete pripreme? Odmah! Do sveopšteg rata možda nikad neće ni doći. Možda će godine proći pre nego što se dogodi. Ali šta ako se dogodi uskoro? Sta ako je već započela epidemija prve kategorije, a to niko nije primetio? Sta ako je u nekoj totalitarnoj zemlji, u kojoj je štampa strogo cenzurisana, počela epidemija druge, pa čak i treće kategorije? Ako je tako, sveopšti rat može izbiti za svega nekoliko meseci. Ovo se, najverovatnije, neće desiti. Ali da li je to razlog da se ne pripremite? Za razliku od gomilanja zaliha za opsadu, pripremanje da se ponovo stvori delić civilizacije zahteva ogromnu količinu vremena. Što više vremena budete imali na raspolaganju, bolje po vas. Da li ovo znači da treba da napustite sve ostalo u životu i samo se pripremate za kraj sveta? Naravno da ne. Ovaj tekst je usklađen s načinom života prosečnog građanina.

130


Minimalne pripreme, međutim, zahtevaju najmanje 1500 sati. Čak i kada se to podeli na nekoliko godina, u pitanju je ogromna količina vremena. Ako mislite da možete stići da sve pripremite u poslednji čas, nemojte ni mrdnuti prstom. No da li je pametno graditi barku tek kada potop počne? OPŠTA PRAVILA: 1. SASTAVITE GRUPU: Kao što je već objašnjeno u prethodnim poglavljima, kolektivni odgovor je uvek bolji od pojedinačnog pokušaja. Grupa će uvećati količinu novca kojom raspolažete, što će vam dozvoliti da kupite veću površinu zemlje i veću količinu opreme. Kao i kod opsade, to će značiti da vam je na raspolaganju i veći broj veština i znanja. Za razliku od opsade, gde ćete se zadovoljiti svakim onim znanjem kojim raspolažete, pripremanje za najgori slučaj vam daje vremena potrebnog da obučite članove grupe potrebnim znanjima. Na primer, koliko kovača poznajete? Koliko doktora može pronaći lekove u divljini? Koliko stanovnika grada zna ponešto o zemljoradnji? Specijalizacija će takode ubrzati pripreme (jedan tim pregleda potencijalno zemljište, dok drugi kupuje opremu itd.). Kada nastupi kriza, jedan ili više članova grupe će otići da unapred pripreme bezbednu zonu za slučaj da se situacija pogorša. Naravno, postoje i potencijalne opasnosti. Za razliku od kratkotrajne opsade, ovde se mogu pojaviti neki socijalni problemi kakvih nema u modernom društvu. Ljudi koji veruju da će pomoć doći lakše će ostati lojalni od ljudi koji veruju da se u budućnosti moraju osloniti samo na sebe. Nezadovoljstvo, pobuna, čak i krvoproliće su uvek mogući. Kako već glasi mantra koja se ponavlja u ovom priručniku - budite spremni! Pohađajte poneki čas o razvoju liderskih sposobnosti i grupnoj dinamici. Obavezno čitajte knjige i predavanja o psihologiji. Ovo znanje će vam poslužiti pri izboru članova grupe i, kasnije, upravljanju njima. Da ponovimo, naterati grupu pojedinaca da saraduje duže vreme najteži je zadatak na svetu. Međutim, kada uspete, neće biti ničega što ova grupa ne može postići. 2. UČITE, UČITE I SAMO UČITE!: Bilo bi neprecizno reći da ćete početi od nule. Naši preci nisu imali izbora, jer je bilo potrebno mnogo vremena da se znanje stekne, da se prikupi i da se razmeni. Vaša glavna prednost u odnosu na čovekolike majmune je u tome što su vam hiljade godina iskustva nadohvat ruke. Čak i ako se nađete usred neprijateljske, izolovane sredine, bez ikakvog alata, informacije koje se nalaze u vašem

131


mozgu pružiće vam svetlosne godine prednosti u odnosu na najopremljenijeg neandertalca. Pored opštih priručnika za preživljavanje, treba da čitate i one koji govore o katastrofićnim scenarijima. Objavljeno je mnogo knjiga o preživljavanju u divljini u slučaju nuklearnog rata. Vodite računa o tome da li su ažurirani. Istinite priče preživelih će takode biti od pomoći. Priče o bro-dolomnicima, preživelima iz avionskih nesreća, čak i o ranim evropskim kolonistima, sadrže blago informacija o tome šta treba, a šta se ne srne raditi. Izmišljene priče takode mogu pomoći, dok god su zasnovane na činjenicama, kao na primer Život i avanture Robinsoua Krusoa. Čitanje svih ovih priča, bilo istinitih ili izmišljenih, pomoći će vam da shvatite da niste prvi koji pokušava ovako nešto. Znanje da je to „neko drugi već uradio" trebalo bi da vas umiri dok se pripremate za novi život. 3. ODVIKNITE SE OD LUKSUZNIH PROIZVODA: Mnogi od nas sanjaju o jednostavnijoj, a ipak hranljivijoj ishrani. „Smanjujem kafu", „Treba da unosim manje šećera", „Pokušavam da jedem više zelenog povrća" samo su neke od fraza koje ili izgovaramo ili čujemo svakodnevno. Život tokom epidemije četvrte kategorije vam neće ostaviti mnogo izbora. Čak i ako uslovi budu idealni, biće nemoguće da uzgajate ili proizvodite svu hranu i hemjske preparate koje sada imate. Ako preko noći uskratite sebi sve njih, vaš organizam može doživeti šok. Umesto toga, počnite da smanjujete količine hrane i luksuznih proizvoda koji vam neće biti dostupni u vašem novom domu. Očigledno, biće potrebno da unapred znate kakvo će biti vaše novo okruženje i šta ćete tamo moći da proizvedete. Nema potrebe da sada prolazimo kroz podužu listu, zdrav razum će vam reći bez čega možete, a bez čega ne možete živeti. Na primer, koliko god da ih volite, duvan i alkohol nisu potrebni vašem organizmu. Prirodna hrana može nadomestiti potrebe za vitaminima, mineralima i šećerom. Čak se i nekim medikamentima, poput tableta za glavobolju, može naći zamena u vidu akupresure, različitih tehnika masaže, ili čak i jednostavne meditacije. Mogu vam svi ovi predloži zvučati malo previše strano ili „alternativno" za našu praktičnu Zapadnu civilizaciju. Setite se da tvorci većine od ovih načina ishrane i tehnika nisu hedonisti iz Severne Kalifornije, već da one potiču iz zemalja Trećeg sveta, koje ne obiluju resursima. Uvek imajte na umu da su Amerikanci razmaženi u poredenju sa ostatkom planete. Proučavanje takozvanih „manje srećnih" možda će vam otkriti kako se problemi mogu resiti na jednostavniji, mada manje lagodan način.

132


4. BUDITE OPREZNI: Primena plana za epidemiju četvrte kategorije treba da počne tokom prvih faza kategorije jedan. Na prvi znak koji ukazuje na pojavu epidemije (bizarna ubistva, nestale osobe, neobične bolesti, kontradiktorni izveštaji štampe, umešanost vlade), obavestite sve članove vaše grupe. Počnite da razgovarate o planovima za evakuaciju. Proverite da li su se promenili neki od zakona koji važe za putovanja, dozvole, licence za opremu itd. Ako epidemija preraste u kategoriju dva, budite spremni da krenete. Popišite i spakujte svu opremu. Pošaljite izvidnicu da pripremi bezbednu zonu. Počnite da pripremate alibi. (Ako se radi o sahrani voljene osobe, saopštite ljudima da je ta osoba bolesna.) Budite spremni da odete svakog trenutka. Čim epidemija preraste u treću kategoriju, bežite! 5. DO KRAJA SVETA!: Možda ćete pasti u iskušenje da, umesto da se zaputite u divljinu, ostanete u svojoj tvrđavi konstru-isanoj tako da vas zaštiti od zombija. Ovo se ne preporučuje. Čak i ako živite u nekom ograđenom prostoru koji je dobro snabdeven i dobro zaštićen, čak ako ste u stanju da decenijama proizvodite vodu i hranu, šanse da preživite biće vrlo male. Gradovi će, u veoma bliskoj budućnosti, postati poprišta nemilosrdne borbe živih i mrtvih. Sve i ako vaša tvrđava preživi ove ulične borbe, na kraju biste stradali kao žrtve ekstremnih vojnih mera, kao što je nemilosrdno bombardovanje. Već je pominjano u poglavlju ,,U odbrani" da će se industrijski incidenti, veliki požari i slično, najčešće dešavati u urbanim centrima. Prosto rečeno: ostanite u gradu, i verovatnoća da preživite biće mala ili nikakva. Predgrađa ili nastanjena seoska područja neće ništa bolje proći. Kako broj živih mrtvaca bude rastao,tako će gotovo sigurno pronaći vaše stanište. Broj zombija koji vas opsedaju za kratko vreme će narasti sa nekoliko desetina na stotine, hiljade, a zatim i na stotine hiljada. Kad vas jednom otkriju, nikada neće otići. Njihovo stenjanje, kolektivno urlanje nekoliko hiljada zombija, privući će druge koji su udaljeni stotinama kilometara. U teoriji, može se desiti da vas opsedne više od milion zombija. Naravno, do toga ne mora doći. Ako se vaša tvrđava nalazi na Srednjem zapadu, u Velikim ravnicama, ili čak i Stenovitim planinama, šanse za opsadu u kojoj učestvuje milion zombija male su (mada i dalje postoje!). Na ovim mestima, međutim, veća je šansa da ćete naići na bandite. Ne znamo kako će tačno ovi razbojnici u budućnosti izgledati - da li će putovati na

133


motociklima ili konjima, da li će nositi mačeve ili vojno naoružanje. Ono što je sigurno — uvek će biti u potrazi za plenom. Kako vreme odmiče, to može značiti žene. Kasnije može značiti i decu za roblje ili nove ratnike. I kao da zombiji nisu dovoljni, ove hulje bi na kraju mogle gledati na druge ljude kao na izvor hrane. Ako otkriju vaše sklonište, napašće vas. Čak i ako uspete da odbijete napad, jedan preživeli je dovoljan da vas na kartu ucrta zauvek. Bićete meta ovih bandi sve dok se one na kraju same ne unište. Prema tome, kad bežite, morate pobeći daleko od civilizacije. Niste se udaljili dovoljno daleko ni ako je jedino što vidite put. Ne srne biti puta, struje ili telefona — ničeg! To mora biti negde na kraju globusa, i mora biti mesto koje ljudi nisu naselili. Udaljenost mora biti tolika da migracija zombija bude malo verovatna, napadi bandi neisplativi, a rizik od industrijskog zagađenja ili vojnih udara smanjen u najvećoj meri. Idite što je dalje moguće od svih centara a da pri tom ne kolonizujete dno okeana ili naselite neku novu planetu. 6. UPOZNAJTE LOKACIJU: Kada kucne čas za bekstvo, nije dovoljno da samo uskočite u džip, zaputite se na sever i nadate se da ćete uspeti da pronađete neko mirno skrovište u Jukonu. Kada planirate da umaknete živim mrtvacima, a naročito ako bežite u neki nenaseljen deo sveta, morate tačno znati kuda ste se uputili. Provedite neko vreme izučavajući najskorije napravljene karte. Pojedini putevi, gasovodi i udaljena naselja možda nisu zabeleženi na starijim kartama. Pri izboru lokacije, obavezno postavite sebi sledeća pitanja: A. Da li je — bar nekoliko stotina kilometara — udaljena od civilizacije? B. Da li sadrži izvor sveže vode, dovoljan ne samo za vas već i za životinje koje odlučite da povedete? Ne zaboravite da će vam voda biti potrebna u različite svrhe, uključujući piće, pranje, kuvanje i zemljoradnju. C. Da li je pogodna za proizvodnju hrane? Da li je tle dovoljno dobro za zemljoradnju? Sta je sa ispašom i pecanjem? Da li ćete trajno moći proizvoditi dovoljno za prehranu a da se pri tom ne izvori ne iscrpu? D. Da li ima nekih prirodnih prepreka? Nalazi li se na nekom visokom vrhu ili je okružena liticama ili rekama? U slučaju napada živih mrtvaca ili bandita, da li ćete zbog terena biti u prednosti vi ili oni? E. Kakvi su joj prirodni resursi? Sadrži li materijale potrebne za izgradnju kao što su drvo, kamen ili metal? Sta je sa gorivima poput uglja, nafte, treseta, ili opet drveta? Koliko građevinskog materijala morate poneti

134


sa sobom da biste mogli izgraditi ograđeno sklonište? Da li lokalna flora može poslužiti za neke medicinske namene? Pre nego što uopšte počnete da razmišljate o dugoročnom pri-bežištu, morate odgovoriti na sva ova pitanja. Ne morate imati materijale za gradnju i prirodne prepreke. Hrana, voda i izuzetna udaljenost su obavezni! Nedostatak bilo kojeg od ova tri najvažnija elementa ugroziće vaš opstanak na duže staze. Kada birate svoj novi dom, napravite spisak od najmanje pet različitih lokacija. Sve ih obidite, najbolje tokom najsurovijeg godišnjeg doba. Kampujte na njima najmanje jednu sedmicu s primitivnom opremom i bez dodira sa spoljnim svetom. Tek tada treba da donesete odluku o tome koja najbolje zadovoljava vaše potrebe. 7. POSTANITE EKSPERT: Temeljno istražite svoj novi dom. Pročitajte svaku knjigu, svaki članak, svaku rečenicu koju je neko napisao o njemu. Pregledajte svaku kartu i fotografiju. Postoje priručnici za preživljavanje za svaki tip terena. Kupite ih i proučite sve njih. Pored toga, prostudirajte izveštaje o domorocima koji su živeli u sličnim uslovima. Uz to, posečujte mesto u više navrata, tokom svakog godišnjeg doba. Provedite tamo najmanje nekoliko sedmica, istražujte i kampujte u svakom delu. Upoznajte svako drvo i kamen; svaku peščanu dinu ili ledenu santu. Utvrdite koji je najisplativiji način za proizvodnju hrane (zemljoradnja, ribolov, lov, skupljanje) i koliko se tačno ljudi može tu izdržavati. Od ovog će zavisiti veličina vaše grupe. Ako vam zakon dozvoljava, kupite tu zemlju. To će vam omogućiti (ako vam sredstva dozvoljavaju) da počnete izgradnju kuće. Iako vam neće postati stalno boravište, moći ćete da je koristite dok gradite vaše buduće uporište. Ako je mala i funkcionalna, poslužiće kao šupa za odlaganje zaliha. Ako je velika i udobna, može poslužiti kao drugi dom ili vikendica. Mnogi ljudi su tokom Hladnog rata gradili vikendice koje su takode bile potencijalna pribežišta za slučaj nuklearnog holokausta. Upoznajte se s najbližim lokalnim stanovništvom. Ako govore drugim jezikom, naučite ga, kao i lokalne običaje i istoriju. Njihovo znanje i iskustvo će dopuniti vaše knjiško znanje o okolini. Nikada nemojte reći lokalcima zašto ste tamo. (Više o tome kasnije.) 8. ISPLANIRAJTE SVOJE PUTOVANJE: Pratite pravila navedena u poglavlju ,,U bekstvu". Pomnožite ih sa stotinu. Ne samo što ćete se susretati sa opasnostima kakve predstavljaju zatvoreni putevi i prirodne prepreke već ćete se kretati po pejzažu koji će vrveti od zombija, bandita i

135


svih haotičnih elemenata jednog društva koje se raspada. A sve će se ovo desiti pre nego što bude proglašeno vanredno stanje! Kada se to desi, svi prethodni problemi će izbledeti naspram pretnje koju će predstavljati vojska. Za razliku od situacije u kojoj jednostavno bežite iz zaražene zone, ovde nećete imati taj luksuz da birate jedno od više mogućih odredišta. Postoji samo jedno, i vi morate doći do njega ukoliko želite da preživite. Kao što je ponovljeno u više navrata: Nikada nemojte planiranje uzimati zdravo za gotovo! Put čak treba da predstavlja deo proračuna kada birate lokaciju. Na primer, udaljena oaza usred Sahare sjajno zvuči, ali kako ćete doći tamo ako je vazdušni saobraćaj obustavljen? Čak i ostrvce udaljeno nekoliko kilometara od obale može izgledati daleko kao Sahara ako ne posedujete čamac. Sve lekcije iz poglavlja ,,U bekstvu" treba primeniti i na ovaj scenario. Ono što to poglavlje ne razmatra jeste međunarodna situacija. Sta ako, na primer, kupite parče zemlje u Sibiru, avioni još lete ali je Rusija zatvorila svoje granice? To ne znači da ne treba da odaberete mesto u Sibiru, već da treba unapred da pripremite plan (legalan ili ne) kako da uđete u zemlju. 9. PLANOVI B-C-D-E!: Šta ako se vaše prvobitno prevozno sredstvo pokvari? Šta ako je put ili tok blokiran? Šta ako otkrijete da su vaše bezbedno utočište zauzeli zombiji, banditi, vojska ili druge izbeglice? Šta ako još hiljadu i jedna okolnost pode po zlu? Napravite rezervne planove. Pretpostavite potencijalne opasnosti koje vas očekuju, i izradite posebne, prikladne planove kako da ih resite. Planirajte rezervna vozila, maršrute, čak i rezervnu sigurnu zonu, koja možda neće biti tako dobro pripremljena kao prva, ali će vam makar omogućiti da preživite dok ne smislite novu strategiju. 10. POPIŠITE OPREMU, BUDITE SPREMNI DA JE KUPITE: Svaki dobar priručnik za preživljavanje u slučaju katastrofe trebalo bi da sadrži spisak stvari koje će vam biti neophodne da počnete život iz početka. Uvek vodite tri spiska koja ćete redovno ažurirati: 1. onoga što vam je apsolutno neophodno da preživite; 2. opreme koja vam treba za izgradnju i proširenje prebivališta i okoline; 3. ako ne svih udobnosti koje imate u kući, onda makar nekih zamena. Odmah kupite sve predmete, ako vam to finansije dozvoljavaju. Ako ne možete, bar saznajte gde ih možete kupiti. Redovno proveravajte cene i lokacije. Vodite računa o dobavljačima koji su se možda preselili i odredite zamene za one koji su prestali da posluju. Uvek

136


planirajte bar dve rezervne varijante, za slučaj da vaš dobavljač rasproda svu robu. Vodite računa o tome da dobavljači ne budu udaljeni više od nekoliko sati vožnje. Ne oslanjajte se na kataloge ili narudžbine preko interneta. Takozvana „ekspresna" dostava je nepouzdana i u normalnim okolnostima. Kakva će tek biti tokom vanrednog stanja? Sve ove podatke držite uz spiskove. Po potrebi unosite izmene. Uvek čuvajte rezervu u gotovini za najneophodnije stvari (ukupna količina će zavisiti od vaše opreme). Čak i pre nego što situacija izmakne kontroli, vrednost čekova I kreditnih kartica se neće moći uporediti s vrednošću pravog novca. 11. UTVRDITE POLOŽAJ: Ništa nije važnije od onih konstrukcija koje vam pružaju zaštitu. Čim dovede te svoju grupu u zabačeni kutak u divljini, odmah ga utvrdite. Nikada ne znate kada će slučajni zombi naići na vaš kamp, privlačeći druge svojim stenjanjem. Izradite detaljan plan za odbranu. Unapred skicirajte šemu, a građevinski materijal ili kupite, ili iskoristite onaj nađen na terenu. Sve, uključujući građevinski materijal, alate i zalihe, treba unapred da vas čeka, tako da vam, kad jednom stignete, preostane samo izgradnja. Zapamtite: odbrana koju izgradite treba da vas štiti i od bandita, ne samo od zombija, Takode zapamtite da će ljudski napadači, bar u prvo vreme, posedovati vatreno oružje i, možda, eksplozive. Uvek pripremite i rezervni položaj, za slučaj da uspeju da probiju vašu odbranu. Ovaj sekundarni položaj može biti utvrđena kuća, pećina ili još jedan zid. Održavajte ga redovno. Jak rezervni položaj može preokrenuti i beznadežnu bitku. 12. PLANIRAJTE PUT ZA BEKSTVO: Šta ako vaši odbrambeni položaji budu probijeni tokom napada? Pobrinite se da svako zna gde se nalazi put za bekstvo i da ga sam može pronaći. Postarajte se da zalihe i oružje za takvu situaciju uvek budu spakovani i na mestu. Odredite zborno mesto za svoju grupu u bekstvu na kojem će se svi prikupiti ukoliko se razdvoje tokom napada. Napuštanje vašeg novog „doma" će biti teško i psihički i emocionalno, naročito nakon napora koji ste uložili da ga izgradite. Izbeglice širom sveta mogu posvedočiti koliko je to teško. Koliko god da se osećate vezani za svoj novi dom, uvek je bolje pobeći nego umreti u pokušaju da ga odbranite. Takode, treba izabrati alternativnu lokaciju pre nego što sc smesti-te u svoj novi dom. Ona treba da bude dovoljno udaljena da vas zombiji ili pljačkaši ne mogu pratiti s jednog mesta na drugo. U isto vreme treba da bude dovoljno blizu da je razdaljinu

137


moguće prevaliti i u najsurovijim uslovima (ne možete znati unapred kada ćete morati da napustite bazu). Da ponovimo, morate je odrediti pre epidemije. Potraga za novim domom nakon što je epidemija izbila neće biti lako (vidi sledeći odeljak). 13. BUDITE NA OPREZU: Čak ni nakon što ste se smestili, izgradili odbrane, podigli zgrade, zasejali useve i podelili zaduženja, ne smete sebi dozvoliti da se opustite. Nekog uvek treba da ima na osmatračnicama. Njih kamuflirajte i opremite pouzdanim sredstvima za dizanje uzbune. Pobrinite se da alarm ne upozori i napadaće. Odredite bezbedni pojas izvan vaših odbrambenih položaja. Održavajte patrole unutar pojasa i danju i noću. Ljudi nikada ne smeju da napuštaju kamp sami ili nenaoružani. Oružje treba da se nalazi nadohvat ruke svima unutra, uvek spremno za borbu u slučaju napada. 14. OSTANITE SKRIVENI: Iako bi topografija vaše lokacije trebalo da umanji šanse da vas neko otkrije, nikada nećete biti sigurni da neki zombi ili pljačkaš neće dolutati u blizinu vašeg kampa. Pobrinite se da se svetla ne pale po noći. Pobrinite se da se vatre pogase nakon svitanja. Ako sama priroda ne prikriva vaš kamp, učinite to veštački. Vežbajte „diciplinu buke" u svako doba dana. Vičite samo kada je to neophodno. Izolujte zajedničke prostorije, tako da se muzika, razgovor i ostali zvuči ne čuju spolja. Tokom izgradnje i svakodnevnog održavanja, postavite dodatne izviđače u dometu sluha. Zapamtite da vetar može preneti čak i najtiši zvuk i odati vaš položaj. Uvek odredite na koju stranu vetar duva, da li u pravcu potencijalnih stanovnika (pravac iz kojeg ste došli) ili u pravcu sigurnog područja (velika vodena površina, duboka pustinja itd.). Ako je izvor energije koji koristite bučan (npr. generator koji radi na fosilno gorivo), pobrinite se da je izolovan i da se retko koristi. Stanje stalne opreznosti isprva ćete teško podnositi. Kako vreme prolazi, postaće to vaša druga priroda. Ovako se živelo stotinama godina, od srednjovekovne Evrope do azijskih stepa. Većina istorije čovečanstva se svodi na mala ostrva reda usred okeana haosa, ljude koji su se borili za opstanak pod stalnom pretnjom od invazije. Ako su oni preživljavali na taj način tokom nebrojeno generacija, onda, uz malo vežbe, možete to i vi. 15. OSTANITE IZOLOVANI: Ne prepuštajte se radoznalosti, ni pod kakvim okolnostima. Čak i izviđač s velikim iskustvom, obučen da se prikriva, može slučajno dovesti za sobom u kamp armiju neupokojenih.

138


Ako razbojnici uhvate vašeg izviđača i podvrgnu ga mučenju, na taj načim mogu saznati vašu lokaciju. Ako i zaboravimo na dramatičnu pretnju od zombija ili bandita, vaš izviđač može zaraditi neku običnu bolest i zaraziti ostatak grupe (a kako ćete imati malo medikamenata na raspolaganju, svaka epidemija bi imala katastrofalne posledice). Ostati na mestu, ipak, ne znači ostati uskraćen za informacije o spolj-nom svetu. Dinamo ili solarni radio-aparati su savršeno bezbedan način za prikupljanje informacija. Ali, ograničite se na slušanje! Emitovanje može otkriti vašu lokaciju čak i nekome ko poseduje najprimitivniju opremu za praćenje signala. Koliko god da imate poverenja u svoju grupu, ne bi bilo loše da sve predajnike, signalnc rakete i ostale uređaje za signalizaciju držite pod ključem. Trenutak slabosti može biti koban. Vaša obuka o liderskim sposonostima bi trebalo da vam bude od pomoći u takvoj delikatnoj situaciji. VRSTE TERENA Pregledajte kartu sveta i pronađite na njoj najbolju zemlju i najumereniju klimu. Preklopite je kartom koja pokazuje najveću naseljenost, i dobićete savršeno poklapanje. Prvobitni ljudi su znali šta traže kada su počeli da izgrađuju zajednice: umerenu klimu, plodno zemljište, dosta sveže vode, i obilje prirodnih resursa. Te najpogodnije tačke su postali prvobitni centri čovečanstva, koji su se kasnije proširili na ovo Što danas zovemo modernim centrima populacije. Ovaj način razmišljanja, ovaj savršen logički proces, u potpunosti ćete morati da napustite kada budete birali svoj novi dom. Da se vratimo na kartu. Recimo da pronađete mesto koje na prvi pogled izgleda privlačno. Najverovatnije će nekoliko miliona ljudi u bekstvu pomisliti isto. Borite se protiv ovog načina razmišljanja sloganom „surovije je bezbednijc". Da biste bili bezbedni koliko je to moguće, biće potrebno da pronađete najsurovije, najneprikladnije mesto za život na zemlji. Moraćete da pronađete oblast koja izgleda toliko neprivlačno, toliko negostoljubivo da je poslednja stvar koju biste ikad poželeli da uradite to da je proglasite domom. Spisak okruženja koji sledi tu je da vam pomogne da donesete odluku zasnovanu na valjanim informacijama. Dodatni tekstovi vam mogu pružiti podrobnije podatke o vremenskim uslovima, hrani, vodi, prirodnim resursima i tako dalje. Cilj ovog odeljka je da pokaže kakav je odnos ovih sredina sa ostalim faktorima koji preovladuju u svetu mrtvih.

139


1. Pustinja Izuzev polarnih predela, ovo je najsurovija, i prema tome najbezbednijih sredina na svetu. Uprkos onom što vidimo u filmovima, pustinje su retko okeani peska. Stenje možete lako razbiti i oblikovati ga za potrebe izgradnje novog doma i, što je još važnije, od-brambenih zidova. Što je vaš kamp udaljeniji, to je i veća mogućnost da ćete izbeći pljačkaše. Ovi lešinari neće želeti da prelaze pustinju ako znaju da u njoj nema većih naseobina. Kakva bi bila svrha takvog poduhvata? Čak i kada bi neki pokušali, najverovatnije bi ih usmrtila velika vrućina i nedostatak vode pre nego što se približe vašem kampu. Zombiji, s druge strane, nemaju ovakvih problema. Vrućina i žed im ne smetaju. Suv vazduh bi dodatno usporio njihovo već usporeno raspadanje. Ukoliko se odabrana pustinja nalazi između naseljenih zona, poput onih na američkom jugozapadu, postojaće veoma realna opasnost da neko otkrije vašu naseobinu. Izgradnja veštačkih odbrana će biti neophodna zbog ravnog terena, osim ukoliko svoje utvrđenje niste sagradili na vrhu nekog brdašca ili visoko naslaganog kamenja. 2. Planine U zavisnosti od lokacije i visine, ovakve sredine omogućavaju odličnu odbranu od živih mrtvaca. Sto je uspon strmiji, to će im biti teže da se popnu. Ako na planini nema puteva ili širokih staza, ona će odvratiti i bandite, lako visok položaj olakšava bolje osmatranje okolne prirode, on će takode otežati kamufliranje. Najveći prioritet mora se dati metama sakrivanja od pogleda, naročito kada se radi o svetlima ili dimu. Još jedan nedostatak uzvisina ogleda se u udaljenosti od korisnih resursa. Stalno silaženje po hranu, vodu i materijale za gradnju ugroziće vašu bezbednost. Prema tome, vrh koji odaberete ne mora biti najviši niti najpogodniji za odbranu, ali se na njemu mora nalaziti sve što vam treba da preživite. 3. Džungla Za razliku od pustinja, džungle i tropske šume će vam pružiti vodu, hranu, potrebne materijale za izgradnju, instant kamuflažu, gorivo za vatru kao i gomilu lekovitih biljaka. Gusto lišće je dobar isolator i prigušuje buku koja bi na otvorenom putovala kilometrima. Za razliku od situacije opisane u poglavlju ,,U napadu", gde je teren neprijatelj tima lovaca, odsustvo vidljivosti i blatno zemljište su savršeni za odbrambeni položaj. Grupe bandita lako možete namamiti u zasedu i uništiti. Usamljene zombije

140


možete uništiti a da ne uzbunite druge. Postoje, naravno, i negativne strane ovog ekvatorijalnog ekosistema. Vlaga pomaže razmnožavanje miliona vrsta organizama. Bolesti će predstavljati stalnu pretnju. Svaka posekotina ili ogrebotina se iznenada može pretvoriti u gangrenu. Hrana će se moći čuvati mnogo kraće nego u suvoj klimi. Metalna oprema se mora čuvati od rde. Odeća koja nije gumirana ili na drugi način zaštićena bukvalno će se raspasti na vašim leđima. Budi će biti na sve strane. Brojni insekti će biti vaš stalni neprijatelji. Neki će vam samo dosađivati; ubodi nekih mogu biti bolni, pa čak i otrovni. Neki od njih će biti nosioci ozbiljnih bolesti poput žute groznice, malarije ili denga groznice. Jedan od pozitivnih prirodnih faktora preživljavanja u džungli je taj što će teška vlaga, u kombinaciji s velikim brojem mikroorganizama, ubrzati raspadanje neupokojenih. Istraživanja na terenu su pokazala da se zombiji u džungli raspadaju bar za 10 procenata brže. U nekim slučajevima, čak i do 25! Zbir svih ovih faktora pokazuje da je ovo sredina prepuna prirodnih izazova, ali i da je takode veoma pogodna za preživljavanje. 4. Šume u umerenom pojasu Ovakve oblasti, kakve se mogu naći širom sveta, najpogodnije su za dugoročno preživljavanje. Međutim, s tako privlačnim predelima dolazi i mnoštvo problema. Divljinu severne Kanade će svakako preplaviti reke izbeglica. Iznenađene, ove gomile u panici zasigurno će pobeći na sever. Makar prve godine, oni će lutati divljinom,pustošeći zemlju u potrazi za hranom, pribegavajući nasilju da bi došli do opreme, možda ćak i kanibalizmu u hladnim zimskim mesecima. Razbojnici će se svakako naći medu njima, ili će ih slediti tokom narednih godina kada odluće da pokušaju da se negde skrase u bezbednosti. Naravno, uvek je tu i opasnost od zombija. Umerene šume se nalaze relativno blizu civilizacije, i ispresecane su ljudskim naseobinama. Susret sa živim mrtvacima bi ovde bio deset puta verovatniji nego u normalnim okolnostima. Gotovo je sigurno da će neupokojeni slediti reku izbeglica. Setite se, takode, problema sa zamrzavanjem zombija preko zime i otopljavanjem na leto. Izaberite samo onu oblast koju izoluju prirodne prepreke: planine, reke, i tako dalje. Bilo šta drugo — ćak i kada bi izgledalo veoma udaljeno od čovečanstva predstavljalo bi prevelik rizik. Nemojte se zanositi da će ogromna prostranstva Sibira biti imalo sigurnija od severne Kanade. Setite se da se

141


južno od ove slabo naseljene oblasti nalaze Kina i Indija, dve najnaseljenije zemlje na planeti. 5. Tundra Izbeglice neće verovati da su ovi naizgled jalovi predeli u stanju da obezbede opstanak. One koji pokušaju nestaće ukoliko sa sobom ne budu imale velike količine zaliha, pažljivo odabranu opremu ili detaljno znanje o okruženju. I banditima će biti veoma teško da prežive. Najverovatnije, nijedan od njih neće zalutati toliko daleko na sever. Međutim, može se desiti da živi mrtvaci dopru do vašeg kampa. To mogu biti oni koji su migrirali na sever prateći izbeglice, ili bivše izbeglice sada pretvorene u zombije; oni mogu otkriti vaše prisustvo i upozoriti ostale. Neće biti brojni, pa bi vaša grupa trebala da bude u stanju da s njima izađe na kraj. Svejedno, izgradite odbrane i ostanite na oprezu. Kao i kod umerenih šuma, pripremite se da na to da će aktivnost zombija varirati u zavisnosti od godišnjeg doba. 6. Polarni predeli Ova sredina je, bez sumnje, najsurovija na planeti. Izuzetno niske temperature, praćene hladnim vetrovima, mogu ubiti čoveka na otvorenom za nekoliko sekundi. Led i sneg će biti glavni materijali za gradnju. Goriva će biti malo. Neće biti bilo kakvih biljaka. Hrane ima u izobilju, ali su potrebne veština i iskustvo da bi se do nje došlo. Opasnost od hipotermije je uvek prisutna, čak i preko leta. Svakodnevno ćete živeti na granici života i smrti. Jedna jedina greška u pogledu hrane, odeće, skloništa, pa ćak i higijene, može vas koštati glave. Mnogi su čuli za Alarijalaka, Inuita čiji je život u smrznutim predeli ma u okolini zaliva Hadson dokumentovan u filmu Nanuk sa severa. Malo ih zna da je „Nanuk" umro od gladi godinu dana nakon što je film snimljen. Sve ovo ne znači da je život u polarnim uslovima nemoguć. Ljudi su u njima uspešno preživljavali hiljadama godina. Ali vama će biti potrebno da udesetostručite znanje i odlučnost već i samo da biste pokušali da živite na vrhu ili dnu sveta. Ako niste spremni da provedete bar jednu zimu vežbajući u ovim uslovima, ne pokušavajte to kad dođe vreme za beg. Zašto sc uopšte tamo zaputiti? Zašto rizikovati smrt u tako neprijateljskoj sredini kada je vaš cilj da preživite? Istina glasi da će sredina biti vaša jedina briga. Izbeglice i banditi nikada neće stići tako daleko. Šansa da zombi doluta toliko daleko na sever iznosi jedan prema trideset pet miliona (što je pouzdan statistički proračun). Kao i kod šuma u

142


umerenom pojasu ili tundri, i ovde postoji rizik da će sc zalutali živi mrtvac zamrzavati i odmrzavati tokom putovanja. Ako je vaš kamp u blizini obale, pazite se onih koje mogu doneti struje ili nek napušten zaraženi brod. Obala vas čini ranjivim, na početku, prema napadima pirata. (Više o ovom kada budemo govorili o ostrvima.) Održavajte neke odbrambene položaje i uvek budite na oprezu, mada je ovde potreba za rim mnogo manja nego u bilo kojoj drugoj sredini. 7. Ostrva Šta bi moglo biti sigurnije od zemlje okružene vodom sa svih strana? Zombiji ne umeju da plivaju. Zar to ne čini ostrva očiglednim izborom ako se desi ono najgore? U izvesnoj meri, da. Zbog geografske izolacije, ostrva su bezbedna od masovne migracije zombija, što se mora imati u vidu kada se zna da će milijarde njih tumarati svakim kontinentom na planeti. Čak će vas i ostrva koja se nalaze na nekoliko kilometara od kopna sačuvati od pogrbljenih, bučnih hordi. Ovo je dovoljan razlog da ostrva uvek budu poželjan izbor. Međutim, to što ste odlučili da živite na steni okruženoj vodom ne znači da ćete i preživeti. Ostrva će predstavljati očigledan izbor za izbeglice. Prema njima će se zaputiti svako ko poseduje brodić ili splav. Razbojnici će želeti da ih iskoriste kao baze za napade na kopno. Industrijske nesreće mogu uništiti neka ostrva, čak i ako se dese daleko od mora, tako što će se opasne materije izliti u okolne reke. Da biste izbegli ove opasnosti, izaberite ostrvo do kojeg može doći samo na snažnom plovilu uz izvrsnu navigaciju. Tražite neko koje nema prirodnih luka ili plaža. Takvo ostrvo će biti manje privlačno z.a izbeglice koje pokušavaju da pobegnu na isti način kao i vi. (Zapamtite, kupovina ostrva će zadržati druge ljude na odstojanju samo pre krize! Nijedan brod prepun gladnih, očajnih izbeglica neće ga zaobići samo zato što vidi znak na kojem piše „privatan posed".) Tražite ostrva s visokim liticama i, ako je moguće, okruženo širokim, opasnim podvodnim grebenima. Čak i uz ove prirodne granice, konstruišite odbrane i ostajte skriveni. Opasnost je i dalje prisutna! Pirati, na početku krize, mogu odlučiti da krstare od ostrva do ostrva i otimaju ono što mogu od preživelih. Uvek pažljivo osmatrajte horizont. Zombiji se, takode, mogu pojaviti na mnogo načina. Kada svet bude u potpunosti zaražen, mnogi od njih će svakako tumarati po dnu okeana. Postoji mogućnost, koliko god mala, da neki od njih nabasa na podvodni sprud uz koji će se popeti na vašu malu obalu.

143


Druge, one što još na sebi imaju pojaseve za spašavanje koje su navukli kao živi, struje mogu naneti na ostrvo. Onda, postoji još i šansa da naiđe zaražen brod, koji bi se, u najgorem zamislivom slučaju, razbio o vašu obalu i prosuo po njoj svoj smrtonosni teret. Ma šta da se desi, ne uništavajte svoje prevozno sredstvo. Izvucite brodić na obalu ili ga kamuflirajte u blizini obale. Ako ostanete bez njega, to će značiti da se vaše utvrđenje pretvorilo u zatvor. 8. Život na moru Pomenuto je da bi grupa, iako ukrcana na pravo plovilo i s pravom posadom, mogla preživeti najgori scenario živeći na moru. Takvo preživljavanje je moguće u teoriji, ali bi šanse za uspeh bile neizmerno male. U prvo vreme će mnogi isploviti na more, bilo u jedrenjaku za dve osobe ili ukrcani na tovarni brod od 80.000 tona. Preživljavaće od onog što su poneli sa sobom, pljačkajući zaražene luke, hvatajući ribu i destilujući vodu ako za to imaju mogućnosti. Morima će krstariti pirati u brzim naoružanim brodovima. Ovi moderni gusari već postoje i pljačkaju tovarne brodove i jahte u blizini obala mnogih zemalja Trećeg sveta ili na strateškim uskim grlima. Ako se dogodi ono najgore, biće ih na hiljade i neće birati mete. Kada vojne luke budu pregažene, vojni brodovi koji nisu angažovani u borbi otisnuće se prema sigurnijim sidrištima. Svet-ska mornarica će u ovim udaljenim lukama čekati da kriza prođe. I čekati. I čekati. Nakon nekoliko godina, vreme i uslovi će ostaviti posledice na ove ad hoc stanovnike mora. Rezervoari brodova koje pokreće fosilno gorivo na kraju će ostati suvi, što će ih osuditi na bespomoćno plutanje. Oni koji pokušaju da opljačkaju napuštene luke verovatno će završiti kao hrana za zombije. Kako će nestati lekova i vitamina, bolesti popot skorbuta će uzeti danak. Mnoge brodove će uništiti olujno more. Pirati će na kraju uništiti sami sebe, kroz međusobne borbe, okršaje sa žrtvama koje će pružiti otpor, i povremene susrete sa živim mrtvacima. Ova poslednja mogućnost može raširiti epidemiju među razbojnicima, i na taj način uvećati opasnost od zombija na moru. Olupine i sablasni brodovi sa zombijima kao posadom besciljno će plutati po okeanima, dok slani vetar bude raznosio njihovo stenjanje. Vetar će s vremenom nagristi osetljive mašine, uključujući i one koje služe za prečišćavanje vode i proizvodnju struje. Nakon nekoliko godina, samo će pojedini jedrenjaci i dalje ploviti. Svi ostali će potonuti, biti

144


uništeni, preuzeće ih živi mrtvaci ili će jednostavno baciti sidro pred nekom plažom i okušati sreću na kopnu. Svako ko se makar poigrava sa idejom da preživi na moru mora: A. Imati najmanje deset godina iskustva na moru, bilo u trgovačkoj, bilo u vojnoj floti. Prosto posedovanje motornog čamca u trajanju od deset godina se ne računa. B. Posedovati čvrsto plovilo na jedra, dugačko najmanje trideset metara, sa opremom koja se uglavnom sastoji od neorganskog materijala otpornog na koroziju. C. Imati trajnu mogućnost da destiluje svezu vodu a da se pri tom ne oslanja na kišu! Ne samo što vaš sistem ili uređaj mora biti jednostavan, lak za održavanje i otporan na rđu već morate na brodu imati i rezervni. D. Biti u stanju da uhvati i pripremi hranu a da pri tom ne koristi gorivo. Drugim recima, nema plinske pećnice. E. Temeljno poznavati morske biljke i životinje. More sadrži za-mene za sve izvore vitamina i minerala koje ste imali na kopnu. F. Posedovati kompletnu opremu za vanredne situacije, za slučaj da budete morali da napustite brod. G. Znati gde se može naći sigurno utočište. Svim brodovima treba luka, makar i najprimitivnija. Može to biti gomila stenja u blizini Kanade ili neki napušteni atol u Pacifiku. Kako god bilo, ako ne budete znali gde je vaša mirna luka, potonućete, bukvalno i figurativno. Kada se sve to uzme u obzir, možda bi bilo najlakše da napravite kompromis. Koristite brod kao pokretnu kuću dok obilazite mala ostrva i obale u potrazi za hranom. To bi bio udobniji i bezbedniji način života od onoga na otvorenom moru. No bez obzira, budite na oprezu zbog zombija u plitkim vodama, i uvek, uvek pazite na sidreni lanac! Ovaj način života je moguć u teoriji, ali se ne preporučuje. TRAJANJE Koliko dugo ćete morati da živite na ovaj primitivan način? Koliko će vremena proći dok se hodajući mrtvaci prosto ne pretvore u prašinu? Koliko dugo će proći dok ne budete mogli da vodite makar nešto što liči na normalan život? Nažalost, ne postoji precizan odgovor. Prvi zombi koji se pojavi, ukoliko se ne smrzne, ne bude balsamovan ili na drugi način

145


očuvan, potpuno će se raspasti nakon pet godina. Međutim, može proći i deset godina dok neupokojeni ne zavladaju svetom. (Setite se da ćete vi bežati čim rat počne, a ne kada se bude završavao.) Od trenutka kada zombiji zaista zaposednu planetu, od trenutka kada ne bude novih ljudi koje će inficirati, proći će pet godina dok većina njih ne istrune. Suva klima ili smrzavanje će sačuvati neke od njih i omogućiti im da funkcionišu možda i decenijama. Banditi, izbeglice i drugi preživeli poput vas i dalje mogu postati plen, uvećavajući pri tom poluraspadnute horde za novu, manju generaciju. Kada se i oni pretvore u prašinu, jedini neupokojeni koji preostanu biće oni koji su veštački očuvani i oni koji se zamrzavaju svake zime. Moraćete decenijama da ih se čuvate. Vaša deca, pa čak i deca vaše dece moraće da budu na oprezu. Ali kada će postati dovoljno bezbedno da prestanete da se krijete? Godina 1: Proglašeno je vanredno stanje. Vi bežite. Izgradili ste odbrambene položaje; sagradili utočište. Izvršena je podela rada. Novi život počinje. Za sve ovo vreme pratite TV i radio-emisije, pomno prateći kako se sukob razvija. Godina 5—10: Negde u ovom periodu, rat se završava. Mrtvi su pobedili. Signali prestaju. Pretpostavljate da je celi svet pregažen. Nastavljate sa svojim životom, vodeći računa o odbrani, jer banditi i izbeglice mogu početi da ulaze u vašu zonu. Godina 20: Nakon dve decenije provedene u izolaciji, razmišljate da li da pošaljete grupu izviđača. Ako to učinite, rizikovaćete da vas otkriju. Ako se grupa ne vrati do ugovorenog datuma, pretpostavljate da su izgubljeni i možda čak i da su otkrili vašu lokaciju. Ostajete skriveni. Ne šaljite još jednu grupu, i pripremite se za odbranu. Sledeću grupu ćete poslati tek za pet godina. Ako se izviđači vrate, vaši sledeći potezi će zavisiti od njihovog izveštaja. Vaši izviđači će pronaći novi svet u kojem se odigrava jedan od tri scenarija: 1. Zombiji i dalje tumaraju po svetu. Pored onih koji su veštački očuvani i onih koji se smrzavaju svake zime, još ih ima na milione. Iako su možda postali retki, jedan na dva kvadratna kilometra, i dalje su dominantni predatori na planeti. Gotovo celo čovečanstvo je iščezlo. Oni koji su preživeli i dalje se kriju.

146


2. Mali broj neupokojenih je preživeo. Raspadanje i neprekidne borbe su uzele danak. Možda se usamljeni zombi može sresti na svakih stotinu ili više kilometara. Čovečanstvo je počelo da sc vraća na scenu. Džepovi preživelih sc prikupljaju i pokušavaju da iz početka izgrade društvo. Ono se može javiti u različitim oblicima, od harmoničnih zajednica odgovornih građana do haotičnih, feudalnih društava varvara i ratnih vođa. Ovo poslednje bi moglo biti razlog da ostanete skriveni. Postoji mogućnost, ma koliko mala, da će se odnekud pomoliti jedna ili sve vlade u egzilu. Zaštićene ostacima vojske i policije, opremljene očuvanom tehnologijom i znanjem, one pokušavaju, uspešno, da usmere čovečanstvo prema sporom ali sigurnom putu koji će ga na kraju opet dovesti do uspostavljanja globalne dominacije. 3. Ništa nije preživelo. Pre nego što su se raspali, živi mrtvaci su uništili sve tragove čovečanstva. Proždrali su sve izbeglice. Banditi su se ili međusobno poubijali ili stradali u napadima zombija. Kampovi preživelih su uništeni u napadima, unutrašnjim borbama, ili su se jednostavno prepustili letargiji. Ovo je jedan tihi svet, lišen i ljudi i zombija, Zemlja je konačno našla mir kakav nije imala tokom miliona godina, koji jedino narušavaju vetar koji šumi u granju, talasi što se razbijaju o obale i glasovi životinja koje su preživele. Kakva god situacija s ljudima (ili neupokojenima) bila, životinjsko castvo će se transformisati. Živi mrtvaci će proždrati svako biće koje ne bude u stanju da umakne. Ovo će dovesti do ivice izumiranja mnoge vrste biljojeda, koji su osnova prehrane velikim predatorima. Grabljivice će se takode suoćiti s glađu, kao i lešinari (setite se da meso zombija ostaje otrovno čak i nakon smrti). Čak i insekti, u zavisnosti od veličine i brzine, mogu postati plen lutajućih zombija. Teško je prognozirati koje će vrste životinja naslediti zemlju. Sigurno je da će svet mrtvih uticati na ekosistem više nego što je to uradilo poslednje ledeno doba. ŠTA ONDA? Postapokaliptička proza obično prikazuje kako preživeli u novom dobu preuzimaju svet krupnim koracima, kao što je zauzimanje čitavog grada, lako ovo izgleda privlačno, naročito u filmovima, to nije ni bezbedan ni efikasan način za ponovnu kolonizaciju. Umesto da marširate preko mosta Džordža Vašingtona da biste ponovo naselili Menhetn, bezbednija,

147


pametnija opcija bi bila da ili proširite mesto na kojem živite ili da se preselite na neko bolje mesto koje je takode izolovano. Na primer, ako se vaš dom nalazio na nekom malom ostrvu, najbolje bi bilo da se preselite na neko veće ostrvo na kojem su ljudi ranije živeli, očistite ga od preostalih zombija, i napuštene zgrade proglasite svojim novim domom. Na kopnu, ekvivalent ovome bi bila migracija iz duboke pustinje ili zamrznute tundre u najbliži napušteni gradić. U pokušaju ponovne izgradnje od najveće pomoći vam mogu biti priručnici za preživljavanje u slučaju katastrofe, kao i mnogi istorijski tekstovi. Ono što u njima ne piše, a o čemu vi morate voditi računa jeste da vaš novi, civilizovani dom mora biti bezbedan! Zapamtite: vi ste jedina vlada, policija i vojska u blizini. Bezbednost će biti vaša odgovornost. Premda je neposredna opasnost prošla, bezbednost nikada ne smete uzimati zdravo za gotovo. Bez obzira na to kakav ste svet zatekli i kakvi izazovi su pred vama, ohrabrenje pronađite u činjenici da ste preživali najveću katastrofu od izumiranja dinosaurusa, svet kojim vladaju živi mrtvaci.

148


DOKUMENTOVANI NAPADI Ovo nije spisak svih napada zombija kroz istoriju. Ovde je samo hronika svih napada o kojima su podaci zabeleženi, sačuvani i saopšteni autoru ove knjige. Teže je bilo doći do izveštaja u društvima sa snažnom tradicijom usmenog predanja. Prečesto bi ovakve priče bivale izgubljene kada su se društvene zajednice raspadale zbog rata, porobljavanja, prirodnih katastrofa, ili jednostavno usled iskvarenosti koju sa sobom nosi međunarodna modernizacija. Ko zna koliko se priča, koliko bitnih informacija — pa možda čak i lekova - izgubilo kroz vekove. Čak i u informatički opismenjenom društvu kao što je naše, zabeležen je samo deo svih tih napada. De-limićno, razlog za to je što su sc razne političke i verske organizacije zavetovale da će sve znanje o živim mrtvacima držati u tajnosti. Još jedan razlog je neznanje o epidemijama zombija. Oni koji pretpostavljaju šta je istina, ali se plaše da im se neće verovati, u većini slučajeva će zadržati informaciju za sebe. Tako da lista ostaje kratka, ali detaljno dokumentovana. Napomena: ovi događaji su dati hro-nološkim redom prema vremenu događanja, ne otkrića. 60.000. PRE NOVE ERE, KATANDA, CENTRALNA AFRIKA Skorašnje arheološke ekspedicije su na obali gornjeg toka reke Semliki otkrile pećinu u kojoj jc pronađeno trinaest lobanja. Sve su bile smrskane. U blizini se nalazila velika gomila fosilizovanog pepela. Labaratorijskom analizom pepela je utvrđeno da su to ostaci trinaest homo sapijensa. Na zidu pećine je crtež ljudske figure, ruku podignutih u pretećem stavu, zlobnog fiksirajućeg pogleda. Unutar njegovih razjapljenih usta nalazi se telo drugog čoveka. Ovo otkriće nije prihvaćeno kao pravi slučaj o zombijima. Po jednoj teoriji, smrskane lobanje i zapaljena tela su način za uklanjanje živih mrtvaca, dok pećinski crtež služi kao upozorenje. Drugi akademici traže neku vrstu fizičkih dokaza, kao što je ostatak fosilizovanog Solanuma. Rezultati još nisu gotovi. Ukoliko se potvrdi autentičnost nalaza iz Katande, postavlja se pitanje zašto je toliko vremena prošlo između prvog izbijanja zaraze i onog koji sledi.

149


3.000. PRE NOVE ERE, HIJERAKONPOLIS, EGIPAT Britanskim iskopavanjem iz 1892. otkrivena je neobeležena grobnica. Nisu nađeni nikakvi tragovi koji bi mogli pomoći da se utvrdi ko je osoba koja je bila u njoj, ili bilo šta o njenom mestu u društvu. Telo je pronađeno unutar otvorene kripte, zgrčeno u ćošku i samo delimično raspadnuto. Na hiljade ogrebotina prekrivalo je svaku površinu unutar grobnice, kao da je leš pokušavao grebanjem da probije sebi izlaz iz nje. Forenzički veštaci su otkrili da su ogrebotine nastale u periodu od nekoliko godina! Na desnoj podlaktici leša nađeno je nekoliko tragova ugriza. Tragovi odgovaraju ljudskim zubima. Detaljnom autopsijom je utvrđeno da osušeni, delimično raspadnuti mozak ne samo što odgovara mozgu inficiranom Solanumom (prednji režanj je potpuno istopljen) već i sadrži tragove samog virusa. Sada se vode žustre polemike o tome da li je ovaj slučaj podstakao stare egipćane da uklanjaju mozak iz mumija 500. PRE NOVE ERE, AFRIKA Na svom putovanju radi istraživanja i kolonizacije zapadne obale kontinenta, Hanon iz Kartagine6, jedan od najpoznatijih morepolovaca zapadne civilizacije, zapisao je u svom dnevniku plovidbe: „Na oboda velike džungle, gde zelena brda skrivaju svoje vrhove iznad oblaka, pokrenuo sam ekspediciju u unutrašnjost u potrazi za slatkom vodom... Naši proroci su nas upokorili da to ne radimo. U pogledu im se videla prokleta zemlja, mesto demona koje su bogovi napustili. Zanemario sam njihova upozorenja i platio najveću cenu... Od trideset i pet poslatib ljudi, sedmoro se vratilo... Preživeli su jecajući pričali o čudovištima iz džungle. O ljudima sa zmijskim zubima, leopardovim kandžama i očima iz kojih su isijavale vatre izpakla. Sečiva od bronze su sekla njihovo meso, ali krv nije tekla. Oni su proždirali naše mornare, dok je vetar nosio njihove jecaje... naši proroci su nas upozoravali na ranjene preživele, tvrdeći da će doneti tugu svima koje dotaknu... Pohitali smo nazad na naše brodove, ostavljajući ove jadne duše ovoj zemlji ljudi-čudovišta. Neka mi Bogovi oproste."

Hanon Moreplovac (V vek p. n. e.) predvodio je kartaginsko istraživanje zapadne Afrike. Ostavio je zapis u svom putovanju koji je bio poznat i u rimsko vreme. {Prim. prev.) 6

150


Kao što većina čitalaca zna, veliki deo Hanonovog dela je kontroverzan i osporavan u krugu akademskih istoričara. S obzirom na to da Hanon takođe opisuje i borbu s majmunolikim stvorenjima koje je nazvao „gorile" (prave gorile nikada nisu naseljavale taj deo kontinenta), može se zaključiti da su oba slučaja ili proizvod njegove mašte ili mašte kasnijih istoričara. Uzimajući sve to u obzir, i zanemarujući očita preuveličavanja koja se odnose na zmijske zube, leopardove kandže i vatrene oči, Hanonov opis prilično podseća na žive mrtvace. 329. PRE NOVE ERE, AVGANISTAN Sovjetske specijalne snage su često obilazile bezimeni makedonski stub koji je izgradio legendarni osvajač Aleksandar Veliki na svom ratnom pohodu. Na sedam kilometara od spomenika, jedna jedinica je otkrila drevne ostatke za koje se smatra da su nekada bile helenske vojne kasarne. Medu pronađenim predmetima je bila i mala bronzana vaza. Ukrašena je crtežima koji prikazuju: (1) čoveka koji ujeda drugog čoveka; (2) žrtvu koja leži na posmrtnom odru; (3) žrtvu koja opet ustaje; i opet (1) ujeda drugog čoveka. Narativna priroda ove vaze, kao i samih slika, mogli bi biti dokaz napada neupokojenih kojem je ili svedok bio Aleksandar ili mu ga je prepričalo neko lokalno pleme.

151


212. PRE NOVE ERE, KINA Za vreme dinastije Ćin, car je naredio da se zapale sve knjige koje se ne bave praktičnim stvarima, kao što je poljoprivreda ili građevinarstvo, radi zaštite od „opasnih misli". Nikada se neće otkriti da li su u plamenu nestali i izveštaji o napadima zombija. Ovaj opskurni fragment medicinskog rukopisa, sakriven u zidu kuće jednog pogubljenog kineskog učenjaka, može biti dokaz takvih napada: “Jedina terapija za žrtve Večite bodajuće more je potpuno raskomadanje, a zatim i spaljivanje tela. Pacijent se mora zauzdati, usta mu se napuniti slamom, a zatim čvrsto povezati. Svi udovi i organi se moraju ukloniti, pri čemu se izbegava dodir s telesnim tečnostima. Zatim se moraju zapaliti, a pepeo treba rasuti na najmanje dvanaest lija u svim pravcima. Nikakvo drugo sredstvo neće biti dovoljno jer za ovu bolest nema leka... želja za ljudskim mesom, neutaživa... Ukoliko se naiđe na više žrtava, a nema nade da se mogu savladati, mora im se odmah odseći glava... Šaolinski ašov je najbrže oružje za ovaj zadatak." Ne pominje se da su žrtve „večite hodajuće more" stvarno mrtve. Samo delovi o želji za mesom zdravih i sama „terapija", ukazuju na prisustvo zombija u drevnoj Kini. 121, FANUM KOKIDI, KALEDONIJA (ŠKOTSKA) Iako je izvor zaraze nepoznat, događaji koji su usledili detaljno su dokumentovani. Lokalne varvarske vođe, koji su smatrale da su neupokojeni jednostavno ludi, poslale su više od 3000 ratnika da „uguše ustanke ludih". Rezultat: više od 600 ratnika je pojedeno, ostali su ranjeni i konačno su se pretvorili u hodajuće mrtvace. Rimski trgovac po imenu Sekst Sempronije Tiberon, koji je putovao kroz ovu provinciju u to vreme, bio je svedok bitke. Iako nije shvatio da su hodajući mrtvaci to što jesu, Tiberon je bio dovoljno pronicljiv da primeti da samo obezglavljeni zombiji prestaju da predstavljaju pretnju. Jedva spasavši sopstveni život, Tiberon je preneo svoja otkrića Marku Luciju Terenciju, komandantu najbližeg vojnog garnizona rimske Britanije. Preko 9000 zombija nalazilo se na manje od dana hoda odatle. Prateći reku izbeglica, živi mrtvaci su nastavili da migriraju ka jugu, uporno napredujući prema rimskoj teritoriji. Terencije je na raspolaganju imao samo jednu kohortu (480 ljudi). Pojačanje je bilo na udaljenosti od tri nedelje hoda. Terencije je prvo naredio da se iskopaju dva jarka duboka preko dva metra, koja su se sužavala ka dnu, a zatim

152


ispravljala, tako da su formirala prav, kilometar dug prolaz. Na taj način je napravljen levak koji gleda na sever. Oba rova su zatim ispunjena tečnošću zvanom bitumen liqudum (sirovom naftom: ona se obično koristila za lampe-grejalice u ovom delu Britanije). Kako su se zombiji približavali, nafta je zapaljena. Svi živi mrtvaci koji su upali u jarak našli su se zarobljeni u njemu i bili su zapaljeni. Ostali su saterani u levak, gde nije moglo da stane više od 300 uporedo. Terencije je naredio svojim ljudima da izvuku mačeve, podignu štitove i približe se neprijatelju. Posle devetočasovne borbe, svi zombiji su obezglavljeni, a glave, koje su i dalje škljocale vilicama, otkotrljane u rovove na kremaciju. Rimske žrtve su brojale 150 mrtvih i nula ranjenih (legionari su pobili sve ranjene saborce). Posledice ovog izbijanja zaraze bile su momentalne i istorijski značajne. Car Hadrijan je naredio da se sve informacije o izbijanjima zaraze sakupe u jedno sveobuhvatno delo. Ovaj priručnik je ne samo detaljno opisivao obrazac ponašanja zombija i davao instrukcije za efikasne načine njihovog uklanjanja, već je preporučivao da se odredi brojna sila „koja bi se bavila neizbežnom panikom građanstva". Kopija ovog dokumenta, koji je poznat kao „Vojna naredba XXXVII", podeljena je svakoj legiji po čitavoj imperiji. Iz tog razloga, izbijanja zaraze pod rimskom vladavinom nikada više nisu dostigle kritične brojeve i stoga nikada nisu detaljno opisane. Takode se smatra da je prvo izbijanje zaraze ponukalo izgradnju „Hadri-janovog zida", građevine koja je efikasno izolovala severnu Kale-doniju od ostatka ostrva. Ovo je knjiški primer izbijanja epidemije treće kategorije, i verovatno je najveći koji je ikada zabeležen. 140-41, TIMGAD, NUMIDIJA (ALŽIR) Lucije Valerije Strabon, rimski guverner provincije, zabeležio je šest malih izbijanja epidemije među pustinjskim nomadima. Dve kohorte iz Treće avgustinske legionarske baze suzbile su sve epidemije. Broj ubijenih zombija: 134. Rimskih žrtava: 5. Pored zvaničnog izveštaja, u privatnom dnevniku vojnog inženjera zabeleženo je značajno otkriće: „Jedna ovdašnja porodica je bila zarobljena u svom domu najmanje dvanaest dana, dok su divlja stvorenja bezuspešno grebala i udarala po zatvorenim vratima i prozorima. Nakon sto smo se rešili gamadi i oslobodili porodicu, izgledalo je kao da su blizu ludila. Koliko smo mogli da shvatimo, zavijanje, zveri,iz dana n dan, iz noći u noć, pokazalo se kao nemilosrdan oblik mučenja."

153


Ovo je prvo poznato prepoznavanje psihološke štete koju izaziva napad zombija. U svih šest slučajeva, kad se uzme u obzir kratka vremenska razlika, može se pretpostaviti da su jedan ili više živih mrtvaca iz prethodnih napada „preživeli" dovoljno dugo da ponovo zaraze populaciju. 156, KASTRA REGINA, GERMANIJA (JUŽNA NEMAČKA) Tokom napada sedamnaest zombija inficiran je istaknuti sveštenik. Prepoznajući znake pretvaranja u zombija, rimski zapovednik je naredio svojim trupama da unište bivšeg svetog čoveka. Meštani su se razbesneli i izbila je pobuna. Broj ubijenih zombija: 10, uključujući i svetog čoveka. Rimskih žrtava: 17, svi stradali tokom pobune. Civili pobijeni tokom zavođenja reda: 198. 177, BEZIMENO NASELJE U BLIZINI TULUZE, AKVITANIJA (JUGOZAPADNA FRANCUSKA) U jednom privatnom pismu, koje je napisao trgovački putnik svom bratu u Kapui, opisan je napadač: „Došao je iz šume, čovek koji je zaudarao na trulež.Njegova siva koža je bila u mnogobrojnim ranama, iz kojih nije tekla krv. Nakon Šio je video dete kako vrišti, telo je počelo da mu se trese od uzbuđenja. Glavu je okrenuo u njenom pravcu; usta su se otvorila ispustivši navijajući zov.. Darije, stari legionarski veteran, primakao se... gurajući prestrašenu majku u stranu, uhvatio je dete jednom rukom, a drugom zamahnuo gladijusom. Glava stvorenja je pala pored njegovih nogu, i skotrijala se niz brdo pre nego što je palo i telo... Darije je insistirao da nose kožne prekrivače dok bacaju telo u vatru... glavom, koja je i dalje škljocala zubima, nahranjen je plamen." Ovaj deo treba shvatiti kao tipičan stav Rimljana prema živim mrtvacima: bez straha, sujeverja, samo još jedan problem koji iziskuje praktično rešenje. Ovo je poslednji izveštaj o napadu za vreme Rimskog carstva. Kasniji napadi niti su rešavani tako efikasno, niti su zabeleženi tako jasno. Iako se smatra da se ovaj događaj odigrao tokom ili oko 700. n.e., fizički dokaz je slika koja je nedavno otkrivena u jednom od sefova Rijksmuzeja u Amsterdamu. Analizom materijala utvrđen je datum porekla. Sama slika prikazuje skupinu vitezova u punom oklopu kako napada rulju dronjavih

154


ljudi sive kože, čija su tela načičkana strelama i mnogim ranama, dok im iz usta curi krv. U centralnom delu slike prikazana je borba dve strane, u kojoj vitezovi svojim mačevima obezglavljuju neprijatelje. Zatim se u donjem desnom uglu vide tri „zombija" kako se naginju nad telom palog viteza. Deo oklopa je skinut, a jedan ud je iščupan s tela. Zombiji se hrane otkrivenim mesom. Kako slika nije potpisana, još nije utvrđeno odakle ovo delo dolazi niti kako je dospelo u muzej. 850, NEPOZNATA PROVINCIJA U SAKSONIJI (SEVERNA NEMAČKA) Bern Kuncel, fratar na hodočašću u Rim, zapisao je ovaj slučaj u svom dnevniku, jedan zombi je išetao iz Svarcvalda, ugrizao i zarazio tamošnjeg seljaka. Žrtva se reanimirala nekoliko sati nakon smrti i napala svoju porodicu. Epidemija se, odatle, proširila na celo selo. Oni koji su preživeli bežali su u gospodarev dvorac, ne shvatajući da su i neki medu njima ujedeni. Kako se epidemija još više širila, gomila ljudi iz okolnih sela je krenula prema zaraženom području. Mesni sveštenik je verovao da su neupokojeni zaraženi đavoljim duhom, te da će sveta voda i bajalice isterati zle duhove. Ovaj „sveti pohod" se završio masakrom, gde je pastva delom pojedena, a delom se pretvorila u žive mrtvace. U očajanju, okolni gospodari i vitezovi su se ujedinili kako bi „pročistili đavolje seme vatrom". Ove snage očajnika su zapalile svako selo i svakog zombija u krugu od sedamdeset kilometara. Ni neinficirani ljudi nisu preživeli pokolj. Dvorac plemiča s početka, gde su se naselili ljudi koji su se zatvorili s neupokojenima, do tada se pretvorio u zatvor za više od dve stotine zombija. Kako su stanovnici zamka zabarikadirali kapije i podigli most pre nego što su podlegli zarazi, vitezovi nisu mogli da udu u dvorac da ga pročiste. Zbog toga, proglašeno je da je tvrđava „ukleta". Nakon više od decenije, seljaci koji su prolazili blizu dvorca su mogli da čuju krikove zombija koji su još bili unutra. Prema Kuncelovim podacima, izbrojano je 573 zombija, a više od 900 ljudi je pojedeno. U svojim zapisima Kuncel takode govori o masovnim odmazdama prema obližnjem jevrejskom selu, jer je za izbijanje epidemije okrivljeno njihovo pomanjkanje „vere". Kuncelov rad je preživeo u Vatikanskom arhivu sve dok slučajno nije otkriven 1973.

155


1073, JERUSALIM Priča dr Ibrahima Obejdala, jednog od najznačajnijih pionira u oblasti fiziologije zombija, simboliše velike pomake i tragične neuspehe u pokušajima nauke da razume neupokojene. Nepoznati izvor je doveo do izbijanja epidemije od petnaest zombija u Jafi, gradu na obali Palestine. Lokalna milicija, koristeći prevod Rimske vojne naredbe XXXVII, uspešno je eliminisala pretnju s minimalnim ljudskim žrtvama. Brigu o jednoj ženi koja je ujedena tokom epidemije preuzeo je Obejdala, poznati lekar i biolog. Iako je Rimska vojna naredba XXXVII određivala momentalno obezglavljivanje i spaljivanje ugrizenih ljudi, Obejdala je ubedio (ili možda podmitio) miliciju da mu dozvoli da proučava jednu umiruću ženu. Postignut je kompromis i dozvoljeno mu je da premesti telo, ali i svu svoju opremu u gradski zatvor. Tamo, u ćeliji, pod brižnim okom slugu zakona, posmatrao je zavezanu žrtvu sve dok nije umrla - i nastavio je da posmatra leš tokom reanimacije. Izvršio je mnogobrojne eksperimente na vezanom živom mrtvacu. Otkrivši da su sve telesne funkcije koje su potrebne za održavanje života prestale s radom, Obejdala je naučno dokazao da je objekat njegovog ogleda fizički mrtav ali da ipak funkcioniše. Putovao je po Bliskom istoku, prikupljajući informacije o drugim mogućim epidemijama. Obejdalino istraživanje dokumentuje potpunu fiziologiju živih mrtvaca. Njegove zabeleške sadrže izveštaje o nervnom sistemu, probavi, čak i brzini raspadanja u zavisnosti od životne sredine. Njegov rad je takode obuhvatao kompletnu studiju o obrascima ponašanja živih mrtvaca, što je neverovatno dostignuće ako je zaista istinito. Paradoksalno, kada su hrišćanski vitezovi zauzeli Jerusalim 1099. godine, ovaj neverovatni čovek je obezglavljen zbog obožavanja Sotone, i gotovo sav njegov rad je uništen. Delovi su preživeli u Bagdadu narednih nekoliko stotina godina, iako kolaju glasine da je samo delić originalnog teksta sačuvan. Obejdalina životna priča, iako bez detalja njegovih eksperimenata, preživela je krstaški pokolj, zajedno s njegovim biografom (jevrejskim istoričarem i bivšim kolegom). Čovek je pobegao za Persiju, gde je delo kopirano, objavljeno, te doživelo skroman uspeh na raznim dvorovima Bliskog Istoka. Kopija se čuva u državnom arhivu u Tel Avivu.

156


1253, FISKURHOFEN, GRENLAND Prateći slavnu tradiciju nordijskih istraživanja, islandski voda Gunbjorn Lundergart je osnovao koloniju na ušću jednog izolovanog fjorda. Po izveštajima bilo je 153 kolonizatora u grupi. Lundergart je otplovio natrag na Island nakon jedne zime, verovatno da bi se snabdeo zalihama i doveo dodatne kolonizatore. Nakon pet godina, Lundergart se vratio i našao logor u ruševinama. Od kolonizatora, pronađeno je samo tri stotine kostura, čije je meso bilo očišćeno sa kostiju. U izveštajima takode piše da je naišao na tri bića, dve žene i jedno dete. Njihova koža je bila siva, a kosti su probijale telo na nekoliko mesta. Rane su bile očigledne, ali nikakvi tragovi krvi se nisu mogli opaziti. Čim su primećena, bića su se okrenula i počela da prilaze Lundergartovoj grupi. Ne reagujući na verbalnu komunikaciju, napala su vikinge i smesta završila iseckana na komade. Verujući da je čitava ekspedicija ukleta, Skandinavci su naredili da se zapale sva tela i veštačke građevine. Kako je njegova porodica bila medu kosturima, Lundergart je naredio svojim ljudima da i njega ubiju, raskomadaju mu telo i bace ga u isti plamen. „Priča o Fiskurhofnu", koju su ispričali Lundergartovi ljudi putujućim irskim sveštenicima, sačuvana je u državnom arhivu u Rejkjaviku na Islandu. Ovo nije samo najtačniji izveštaj o napadu zombija u vreme stare nordijske civilizacije, već takode može biti i objašnjenje zašto su sva vikinška naselja na Grenlandu misteriozno nestala tokom ranog četrnaestog veka. 1281, KINA Venecijanski istraživač Marko Polo je zapisao u svom dnevniku, prilikom jedne posete carevoj letnjoj palati u Zenaduu, da je Ku-blaj Kan" čuvao odsečenu glavu zombija u tegli ispunjenoj prozirnom tečnošću na bazi alkohola (Polo je opisao tečnost kao „sličnu vinu ali prozirnu i oštrog, prodornog mirisa"). Kan je izjavio da je ovu glavu doneo njegov deda Džingis, kada se vratio sa osvajanja sa Zapada. Polo je napisao da je glava bila svesna njihovog prisustva. Čak ih je i jasno posmatrala gotovo potpuno raspadnutim očima. Kada je ispružio ruku da je dotakne, glava je škljocnula zubima prema njegovim prstima. Kan ga jc ukorio zbog tog budalastog gesta, prepričavajući mu priču o dvoraninu nižeg ranga koji je pokušao istu stvar i koga je tada ugrizla odsečena glava. Nakon toga dvoranin je „umro za nekoliko dana, ali je opet ustao i napao svoje sluge".

157


Polo je napisao da je glava ostala „živa" tokom njegovog boravka u Kini. Niko ne zna šta se dogodilo sa njom. Kada se Polo vratio iz Azije, njegovu priču je zataškala Katolička crkva, te se stoga ne pominje u zvaničnim publikacijama njegovih avantura. Istoričari su teoretisali da, s obzirom na to da su Mongoli došli čak do Bagdada, glava može biti jedan od pomenutih objekata koje je Ibrahim Obejdala koristio u istraživanjima, što bi joj dodelilo rekord najbolje očuvanog, najstarijeg „živog" ostatka primerka zombija. 1523, OKSAKA, MEKSIKO „Domoroci govore o bolesti koja pomračuje dušu, izaziva žeđ za krvlju svoje braće. Oni govore o ljudima, ženama, pa čak i deci čija je koža postala siva od truleži i koji imaju strašan miris. Kada se duša jednom pomrači, ne postoji nikakav metod lečenja osim smrti, a i ona se može postići samo vatrom, jer telo postaje otporno na sve oružje znano čoreku. Smatram da je ovo nesreća pogana, jer kako nisu poznavali našeg Gospoda Isusa Hrista, zaista nije bilo leka protiv ove bolesti. Sada kada smo blagoslovili njihove redove svetlošću i istinom Njegove ljubavi, moramo pokušali da nađemo ove pomračene duše i očistimo ih svom Nebeskom silom. " Ovaj tekst je, navodno, isečak iz pripovedanja Oca Estebana Negrona, španskog sveštenika i učenika Vartolomeja Delakasasa, prethodno uklonjen iz orginalnog teksta i nedavno otkriven u Santo Domingu. O autentičnosti dela vladaju različita mišljenja. Neki veruju da je ono deo naredbe iz Vatikana da se zataškaju sve informacije o ovoj temi. Drugi smatraju da je to detaljno razrađena prevara, slična „Hitlerovim dnevnicima".

158


1554, JUŽNA AMERIKA Španska ekspedicija pod komandom don Rafaela Kordoze prodrla je u amazonsku džunglu u potrazi za legendarnim El Doradom, zlatnim gradom. Vodiči iz plemena Tupi su ga upozoravali da ne zalazi u područje poznato kao „dolina beskrajnog sna". U njoj će, upozoravali su, naići na stvorove koji stenju poput vetra i žude za krvlju. Mnogi ljudi su ušli u ovu dolinu, govorili su Tupi. Nikada se niko nije vratio. Većinu konkistadora je prestravilo ovo upozorenje, pa su molili da se vrate na obalu. Smatrajući da su Tupi izmislili ovu priču kako bi sakrili zlatni grad, Kordoza je naterao ekspediciju da nastavi put. Kada je pao mrak, desetine hodajućih mrtvaca su napale logor. Još je misterija šta se dogodilo te večeri. Lista putnika Santa Veronike, broda kojom je Kordoza doplovio iz Južne Amerike u Santo Domingo, pokazala je da je on bio jedini preživeli koji je stigao do obale. Da li se borio do kraja ili jednostavno napustio svoje ljude, niko ne zna. Godinu dana kasnije, Kordoza je stigao u Španiju, gde je podneo pun izveštaj o ovom napadu Kraljevskom sudu u Madridu i Svetoj kancelariji u Rimu. Kraljevski sud je konkistadora optužio za rasipanje kraljevskih sredstava, a Vatikan za bogohullenje, te mu je oduzeta titula i umro je u teškom siromaštvu. Njegova priča je zbirka delova iz mnogih tekstova o tom periodu španske istorije. Nijedan orginalni rad nije otkriven. 1579, CENTRALNI PACIFIK Na svojoj plovidbi oko sveta, Frensis Drejk, pirat koji je kasnije postao nacionalni heroj, zaustavio se na bezimenom ostrvu da obnovi zalihe hrane i sveže vode. Domoroci su ga upozorili da ne ide na obližnje ostrvce koje naseljavaju „bogovi mrtvih". Po običaju, oboleli i umirući su smeštani na ovo ostrvo, odakle bi im bogovi uzimali i tela i duše, da žive zauvek. Drejka je opčinila njihova priča, pa je odlučio da je istraži. Posmatrajući s broda, gledao je kako su domoroci sa glavnog ostrva smeštali telo umirućeg čoveka na plažu ostrvceta. Nakon što su se nekoliko puta oglasili dunuvši u školjku, domoroci su se povukli na more. Nekoliko trenutaka kasnije, nekoliko bića je teturajući se izašlo iz džungle. Drejk ih je gledao kako se hrane lesom, pre nego što su se tromo odvukli van vidokruga. Na njegovo iznenađenje, polupojedeno telo je ustalo i hramajući krenulo za njima. Tokom života Drejk nikada nije pričao o ovom događaju. Ovaj dnevnik, prelazeći od kolekcionara do kolekcionara, konačno se našao u

159


biblioteci Džekija Fišera, oca moderne kraljevske mornarice. Fišer ga je 1907. godine kopirao i poklonio nekolicini prijatelja za Božić. Navodeći tačne koordinate, Drejk je nazvao ovu zemlju „Ostrvo prokletih". 1583, SIBIR Izviđačkoj grupi zloglasnog kozaka Jermaka, koja se izgubila i umirala od gladi u ledenoj divljini, utočište je pružilo domorodačko azijsko pleme. Čim su obnovili snagu, Evropljani su im se odužili proglasivši se vladarima sela i tu se smestili da prezime i pričekaju dolazak Jermakove vojske. Nakon što su se nekoliko nedelja gostili zalihama hrane iz sela, sami seljani su im poslužili za utaživanje gladi. U divljačkom nastupu kanibalizma, trinaest ljudi je pojedeno, dok su ostali pobegli u divljinu. Kozaci su potrošili ovaj novi izvor hrane za kratko vreme. U očajanju, dosetili su se seoskog groblja, gde su, kako se verovalo, niske temperature održavale leševe svežim. Prvo je ekshumirano telo žene stare oko dvadeset godina, koja je sahranjena sa zavezanim nogama i rukama i zapušenim ustima. Kada su je odmrznuli, mrtva žena je oživela. Kozaci su bili zaprepašćeni. U želji da otkriju kako je postigla tako nešto, uklonili su joj povez sa usta. Žena je ugrizla jednog kozaka za ruku. Kratkovido, glupo i surovo, kozaci su je raščerečili, ispekli i nahranili se njenim mesom. Samo dvojica su se uzdržala od jela: ranjeni ratnik (njegovi drugovi su smatrali da ne treba trošiti hranu na umiruće) i jedan veoma sujeveran čovek koji je smatrao da je to meso ukleto. Na neki način, bio je u pravu. Svi oni koji su jeli meso zombija umrli su isto veče. Ranjeni čovek je izdahnuo sledeće jutro. Jedini preživeli je pokušao da zapali tela. Dok je pripremao lomaču, leš ujedenog čoveka je oživeo. S novim zombijem koji ga je napao, jedini preživeli se dao u beg preko stepe. Ni sat nakon početka potere, zombi se čvrsto zaledio. Kozak je lutao nekoliko dana pre nego što ga je spasla druga Jermakova izviđačka grupa. Njegovu priču je zabeležio ruski istoričar otac Pjotr Georgijevič Vatutin. Priča je ostala nezapažena nekoliko generacija, i čuvana je u zabačenom manastiru na ostrvu Valam na jezeru Ladogi. Tek sada je prevedena na engleski jezik. Ništa se ne zna o sudbini azijskih seljaka, pa čak ni o njihovom pravom identitetu. Naknadni pokolj koji je Jermak izvršio nad ovim ljudima preživela je samo nekolicina. S naučne tačke gledišta, ova priča predstavlja prvi poznat slučaj zamrzavanja zombija.

160


1587, OSTRVO ROANOKI, SEVERNA KAROLINA Kako nisu dobijali nikakvu podršku iz Evrope, engleski kolonisti su redovno slali grupe lovaca na kontinent u potragu za hranom. Jedna od ovih grupa je nestala na tri nedelje. Kada se jedini preživeli iz grupe vratio, opisao je napad „grupe divljaka... čija je raspadnuta, crvima izrovana koža bila otporna na barut i metke!" Iako je ubijen samo jedan član grupe, koju je sačinjavalo jedanaest ljudi, još četvorica su teško ranjeni. Ovi ljudi su izdahnuli sledećeg dana, te su sahranjeni, ali su kroz samo nekoliko sati ustali iz svojih plitkih grobova. Preživeli se kleo da su ostale članove grupe žive pojeli njihovi bivši drugovi, i da je samo on uspeo da pobegne. Glavni sudija kolonije je proglasio čoveka lažovom i ubicom. Sledećeg jutra, on je bio obešen. Potom je poslata druga ekspedicija, kako bi vratila tela „da pa-gani ne oskrnave njihove ostatke". Grupa od pet ljudi se vratila u stanju potpunog rasula, tela prekrivenih tragovima ugriza i ogrebotinama. Na kopnu su ih napali i „divljaci" koje je opisao sada opravdani pogubljeni preživeli, ali i članovi prve grupe lovaca. Ovi novi povratnici su nakon lekarskih pregleda izdahnuli za nekoliko sati. Sahrana je određena za sledeću zoru. Te noći, ponovo su oživeli. Detalji ostatka priče su nepotpuni. Po jednoj verziji, usledila je zaraza i uništenje celog grada. Po drugoj, pleme Kroatana, shvatajući kakva opasnost preti, okupilo je i spalilo sve koloniste sa ostrva. Po trećoj priči, isti ovaj indijanski narod je spasao preživele građane i resio se neupokojenih i ranjenih. Sve tri verzije priče se pojavljuju u prozi i istorijskim tekstovima tokom poslednja dva veka. Nijedna ne daje uverljivo objašnjenje zašto su prve engleske naseobine u Severnoj Americi bukvalno nestale bez traga.

1611, EDO, JAPAN Enrike Desilva, portugalski trgovac koji je poslovao na ostrvima, napisao je ovaj pasus u pismu svom bratu: „Otac Mendoza, tokom ponovnog druženja s kastiljanskim vinom, govorio je o čoveku koji je nedavno prešao u našu veru. Ovaj divljak je bio član jednog od najtajanstvenijih redova u ovoj egzotičnoj, varvarskoj Zemlji — 'bratstva živih'. Po rečima starog sveštenika, ovo tajno društvo obučava ubice za, govorim punu istinu, ubijanje demona... Ta stvorenja, prema njegovim objašnjenjima, nekada su

161


bila ljudska bića. Nakon smrti, neko neviđeno ih je primoralo da ustanu iz mrtvih... i da se goste mesom živih. Kako bi se izborili sa ovom napašću, prema Mendozi sam šogun je formirao 'bratstvo živih'... Oni se od malih nogu obučavaju umetnosti uništavanja... Njihov čudan način borbe bez, oružju fokusira se na izmicanje od demona, izvijanje poput zmije, kako bi se isbeglo hvatanje... Njihovo oružje, orijentalna sablja čudnog oblika, napravljeno je za odsecanje glava... Govori se da njihov hram, čija se lokacija čuva u najvećoj tajnosti, ima sobu gde žive i stenjuće glave uništenih čudovišta ukrašavaju zidove. Stariji regruti, spremni za ulazak u bratstvo, moraju provesti čitavu noć u toj sobi, gde im samo ovi bezpožnički predmeti prave društvo... Ako je priča oca Mendoze tačna, ova zemlja je, kao što smo uvek i sumnjali, jedno bezbožničko zlo... Da nas ne mame svila i začini, dobro bi bilo da je izbegavamo po svaku cenu... Pitao sam starog sveštenika gde se sada nalazi ovaj novi preobraćenik ne bih li čuo priču iz, njegovih usta. Mendoza me je obavestio da je ubijen pre gotovo petnaest dana. 'Bratstvo' ne dozvoljava da se njihove tajne otkrivaju, niti da se članovi odreknu dužnosti prema bratstvu." Mnoga tajna društva su postojala u feudalnom Japanu. „Bratstvo živih" se ne pominje ni u jednom dokumentu, ni prošlom ni sadašnjem. U Desilvinom pismu postoje neke istorijske greške, kao kada o japanskom maču govori kao o „sablji" (većina Evropljana nije našla za shodno da nauči bilo šta u vezi s japanskom kulturom). Njegov opis glava koje stenju takode je netačan jer odrubljene glave zombija ne mogu da proizvode nikakav zvuk bez dijafragme, pluća i glasnih žica. Ipak, ako je njegova priča tačna, mogla bi da posluži kao objašnjenje zašto je u Japanu zabeleženo tako malo napada u odnosu na ostatak sveta. Ili je japanska kultura stvorila efikasan zid tišine u vezi sa svim tim napadima, ili je Bratstvo živih ispunilo svoju misiju. U svakom slučaju, nije bilo zabeleženih napada u Japanu sve do sredine dvadesetog veka. 1690, JUŽNI ATLANTIK Portugalski trgovački brod Marijalva je napustio Bisao i zapadnu Afriku s teretom koji su činili robovi za Brazil. Brod nikada nije stigao do svog odredišta. Tri godine kasnije, usred južnog Atlantika, danski brod Zibrug je primetio Marijalvu kako pluta. Poslata je grupa mornara radi spašavanja tereta. Umesto tereta, naišli su na neupokojene Afrikance, još zavezane za krevete, kako stenju i jecaju. Od posade nije bilo ni traga, a svaki zombi je imao makar jedan ugriz na telu. Verujući da je brod uklet, Danci su se brzo

162


vratili na svoj brod i podneli izveštaj kapetanu. On je odmah potopio Marijalvu topovskom paljbom. Kako ne postoji način da se tačno utvrdi kako je izbila zaraza na brodu, ostaju nam samo nagađanja. Na brodu nije nađen nijedan čamac za spašavanje. Samo je, zaključano u kabini, pronađeno telo kapetana, koji je očigledno sam sebi pucao u glavu. S obzirom na to da su svi Afrikanci bili zavezani, mnogi smatraju da je prva inficirana osoba morala biti član portugalske posade. Ako je to tačno, nesrećni robovi su bili primorani da gledaju kako njihovi tamničari proždiru ili inficiraju jedni druge i sporo se transformišu u žive mrtvace, nakon što se virus proširio kroz njihove organizme. Čak je i gora užasna mogućnost da je neki član posade napao i inficirao zavezanog roba. Ovaj novi neupokojeni bi zatim ujeo zavezanu osobu koja je vrištala pored njega. I tako redom, sve dok vriska nije napokon utihnula i dok se čitava lađa nije ispunila zombijima. Zamisliti one na kraju reda, koji su gledali ove spodobe kako im se sporo približavaju, dovoljno je da se prizove najgora mora. 1762, KASTRIJA, SVETA LUCI JA, KARIBI Priču o ovom napadu i dalje prepričavaju ostrvski žitelji sa Kariba i karipski imigranti u Velikoj Britaniji. Ona je snažno upozorenje, ne samo na snagu živih mrtvaca, već i na razdražujuću nesposobnost živih da im se zajedno suprotstave. Neidenfi kovani izvor je izazvao epidemiju u siromašnoj četvrti naseljenoj stanovništvom bele rase u prenaseljenom gradu Kastrija na ostrvu Sveta Lucija. Grupa od nekoliko slobodnih crnaca i meleza je otkrila izvor „bolesti" i pokušala da upozori vlasti. O njihova upozorenja su se oglušili. Epidemija je dijagnostiikovana kao vrsta besnila. Prva grupa inficiranih ljudi je zatvorena u gradski zatvor. Oni koji su ugrizeni tokom pokušaja da se savladaju zaražene osobe poslati su kući bez lečenja. U narednih četrdeset osam sati, gradom je zavladao haos. Lokalna milicija, ne znajući kako da zaustavi navalu, savladana je i pojedena. Ostali belci su pobegli iz grada na udaljene plantaže. Kako je većina njih već bila ujedena, konačno se infekcija proširila po ćelom ostrvu. Za desetak dana, pedeset odsto bele populacije je umrlo. Četrdeset odsto, više od nekoliko stotina ljudi, pretvorilo se u zombije i lutalo ostrvom u potrazi za plenom. Ostali su ili pobegli na bilo kakvim plovilima do kojih su mogli doći, ili

163


ostali zatvoreni u tvrđavama Vije For i Rodni Bej. Time je značajan broj crnih robova ostao „slobodan", ali na milost i nemilost neupokojenih. Za razliku od belih stanovnika, bivši robovi poseduju duboko kulturološko razumevanje svojih neprijatelja, sredstvo koje im je pomoglo da paniku zamene odlučnošću. Na svim plantažama robovi su se organizovali u strogo disciplinovane grupe za lov. Naoružani bakljama i mačetama (sve vatreno oružje su odneli belci koji su pobegli) i saradujući sa ostalim slobodnim crncima i melezima (u Svetoj Luciji su postojale male ali značajne zajednice ovih grupa), očistili su ostrvo od severa do juga. Koristeći za komunikaciju bubnjeve, timovi su razmenjivali informacije i koordinisali borbene taktike. U sporom ali upornom talasu, očistili su Svetu Luciju za sedam dana. Kako se njihova rasna zatucanost podudarala s kukavičlukom, belci koji su ostali u tvrđavama odbili su da se pridruže borbi. Britanske i francuske kolonijalne trupe su stigle deset dana nakon što je poslednji zombi uklonjen. Odmah su svi bivši robovi vraćeni u okove. Svi oni koji su pružili otpor obešeni su. Kako je čitav slučaj okarakterisan kao ustanak robova, svi slobodni crnci i melezi su ili porobljeni ili obešeni zbog umešanosti u navodu pobunu. Iako pisani izveštaji nisu ostavljeni, priča je usmenim predanjem sačuvana do današnjeg dana. Govori se da negde na ostrvu postoji spomenik. Nijedan stanovnik neće potvrditi njegovu lokaciju. Ako se iz Kastrije može izvući neki pozitivan nauk, to je da grupa civila, motivisana i disciplinovana, iako naoružana samo najprimitivnijim oružjem i osnovnim sredstvima komunikacije, može biti moćan protivnik bilo kojem napadu zombija. 1807, PARIZ, FRANCUSKA Jedan čovek je primljen u Šato Robin, zatvorsku „bolnicu". U zvaničnom izvještaju, doktor Rejnar Boaz, glavni administrator, napisao je: „Pacijent je neartikulisan, gotovo divalj, pokazuje nezasitljivu želju za nasiljem... Čeljustima koje škljocaju kao u besnog psa, uspeo je da povredi drugog pacijenta pre nego što je savladan." Nastavak priče se tiče „povređenog" zatvorenika koji je primio blagu terapiju (previjanje rane i doza ruma), a onda stavljen nazad u zajedničku ćeliju za više od pedeset muškaraca i žena. Ono što je usledilo u narednim danima bila je orgija nasilja. Previše uplašeni vriskom koja se čula iz ćelije, stražari i lekari su odbijali da uđu unutra celu nedelju. Do tada, sve što je ostalo bilo je pet

164


inficiranih, delimično pojedenih zombija, i rasuti komadi nekoliko desetina leševa. Buaz je smesta podneo ostavku i povukao se iz društvenog života. Malo se zna o tome šta se dogodilo s hodajućim mrtvacima, ili prvim zombijem koji jc doveden u ustanovu. Sam Napoleon Bonaparta je naredio da se bolnica zatvori, „očisti" i pretvori u bolnicu za ratne veterane. Takode, ništa se ne zna o tome odakle je prvi zombi došao, kako je zaražen niti, u stvari, o tome da li je uspeo da zarazi još nekoga pre nego što je poslat u Šato Robin. 1824, JUŽNA AFRIKA Ovo je odlomak iz dnevnika H. F. Fina, člana prvobitne britanske ekspedicije poslate da se susretne i pregovara sa Šakom", velikim kraljem Zulua. „Selo je vrvelo od života... Mladi plemić je iskoračio prema sredini obora za stoku... Četiri kraljeva najbolja ratnika su donela biće čije su noge i ruke bile zavezane... glavu mu je pokrivala vreća napravljena od najtvrđe goveđe kože. Komadi od istog materijala prekrivali su šake i podlaktice njegovih čuvara, tako da im koža nijednog trena nije dodirivala osuđenika... Mladi plemić je ugrabio svoj asegaj (metar i po dugo koplje za ubadanje) i uskočio u obor... Kralj je izdao naređenje, zapovedajući ratnicima da bace svoj teret u ograđeni prostor. Osuđenik je udario u tvrđu zemlju, batrgajući se okolo poput pijanca. Kožna vreća mu je spala s glave... njegovo lice je, na moj užas, bilo grobno izobličeno. Veliki komad mesa mu je bio otrgnut s vrata, kao da ga je iščipala neka užasna zver. Oči su mu bile iskopane, a prazne duplje su zjapile u pakao. Ni iz jedne rane nije tekla ni najmanja kap krvi. Kralj je podigao ruku, stišavajući uznemirenu gomilu. Tišina je prekrila selo, tišina tako potpuna da je izgledalo kao da i same ptice poštuju naređenje moćnog kralja... Mladi plemić je podigao svoje koplje do grudi i nešto rekao. Glas mu je bio previše tih, previše blag da bi dopro do mojih ušiju. Siroti čovek, međutim, mora da je čuo usamljeni glas. Polako je okrenuo glavu i razjapio usta. S njegovih natečenih i pocepanih usana izvio se tako strašan urlik da sam se potresao do kostiju. Čudovište, jer sam sada znao da je to čudovište, polako se vuklo prema plemiću. Mlađi zulu borac je zavitlao svoje koplje. Zamahnuo je unapred, zarivajući tamnu ošticu čudovištu u grudi. Demon nije pao, nije izdahnuo, nije nagovestio da mu je srce probijeno. Samo je nastavilo da se lagano, neumoljivo primiče. Plemić je uzmakao, tresući se poput lista na vetru. Sapleo se i pao, dok mu se zemlla lepila za znojem obliveno telo. Gomila je i dalje bila tiha, na hiljade kipova od abanosa je posmatralo tragičnu scenu... Tako je Šaka uskočio u ograđeni

165


prostor i povikao 'Sondela! Sondela!' Čudovište se odmah okrenulo od palog plemića prema kralju. Brzinom metka, Šaka je iščupao koplje čudovištu iz grudi i zabio ga u jednu praznu očnu jabučicu. Zatim je zavitlao oružje poput šampiona u mačevanju, okrećući vršak unutar lobanje čudovišta. Stvorenje je skliznulo na kolena, a zatim palo napred, udarajivši gnusnim licem o crveno afričko tle." Priča se ovde naglo prekida. Fin nikada nije objasnio šta se dogodilo s nesrećnim plemićem ili ubijenim zombijem. Prirodno, ovaj opis obreda otvara nekoliko važnih pitanja: koje je poreklo ovakvog korišćenja zombija? Da li su Zului imali više od jednog neupokojenog kojeg su koristili za obrede? Ako jesu, na koji su način dolazili do njih? 1839, ISTOČNA AFRIKA Putni dnevnik ser Džejmsa Ešton-Hejsa, jednog od mnogih nesposobnih Evropljana koji su tražili izvorište Nila, otkriva moguči napad zombija, i organizovani, društveno prihvatljivi odgovor na napad. „Stigaoje u selo rano tog jutra, mladi crnac s ranom na ruci. Očigledno je mladi divljak promašio plen koji je gađao kopljem, te ga je nesuđena večera ugrizla za rastanak. Ma koliko je to bilo zabavno posmatrati, događaji koji su usledili činili su mi se krajnje varvarskim... I seoski vrač i plemenski vođa su ispitali ranu, saslušali mladićevu priču i klimnuvši glavom prećutno doneli odluku. Ranjeni čovek se, u šumama, pozdravio sa ženom i porodicom... očigledno po njihovom običaju fizički kontakt nije dozvoljen, a onda je kleknuo pred poglavicom... Stari čovek je izvadio veliku, gvozdenu okovanu močugu i silovito udario nesrećnog čoveka po glavi, koja je pukla poput džinovskog crnog jajeta. Gotovo odmah, deset plemenskih ratnika je zamahuulo svojim kopljima, izvuklo primitivne mačeve iz korica i zapevalo čudan napev: 'Nagamba ekvaga nab irah enge'. Nakon toga, samo su se razišli po savani. Na moj užas, telo nesrećuog divljaka je zatim raskomadano i spaljeno, dok su žene iz plemena jadikovale nad dimom koji se dizao. Kada sam zatražio neko objašnjenje od našeg vodiča, on je samo slegnuo sićušnim ramenima i odgovorio: 'Da li biste želeli da noćas opet ustane?' Čudni ljudi, ovi divljaci." Hejs zaboravlja da kaže koje je to tačno pleme bilo, a dalja istraživanja su pokazala da su svi njegovi geografski podaci veoma neprecizni (čudna mi čuda, nikada nije našao Nil). Srećom, ratni zov je kasnije identifikovan kao „Njamba egoaga na era enge", što je fraza na jeziku Gikuja koja znači: „Zajedno se borimo i zajedno pobeđujemo ili umiremo". To istoričarima makar daje nagoveštaj da je bio tamo gde je danas moderna Kenija.

166


1848, PLANINE OUL KRIK, VAJOMING Iako ovo verovatno nije prvi napad zombija u SAD, prvi je koji je ikad zabeležen. Grupa od pedeset i šest pionira, poznata pod imenom Knudhansenova grupa, nestala je u centralnom delu Ste-novitih planina na putu za Kaliforniju. Godinu dana kasnije, druga ekspedicija je naišla na ostatke njihovog logora. Smatra se da je to bilo njihovo poslednje odmorišfe. „Tragovi bitke su bili očigledni. Polomljena oprema je ležala razbacana oko izgorelih zaprežnih kola. Takode smo otkrili ostatke makar četrdeset i pet ljudi. Pored mnogih rana, svakom od njih je bila razbijena lobanja. Neke od ozleda su nanesene mecima, neke tupim predmetima kao što su čekići, pa čak i kamenje... Naš vodič, iskusan čovek koji je proveo mnogo godina u divljini, smatrao je da ovo nije delo divljih Indijanaca. Na kraju, zaključivao je, zašto bi oni pobili naše ljude a da pri tom ne povedu sa sobom konje i volove? Prebrojali smo trupla svih životinja i utvrdili da je u pravu... jedna od činjenica koje su nas najviše uznemiravale bio je broj rana od ujeda na preminulima. Kako nikakva životinja, od planinskog vuka do malog mrava, nije takla leševe, isključili smo mogućnost da se radi o životinjskom napadu. Priče o kanibalizmu su stalno prisutne u divljini, ali nas je užasavala pomisao da bi te priče o bezbožnom divljaštvu mogle biti tačne, posebno nakon užasnih glasina o Donerovoj grupi... Ono što ipak nismo shvatali bilo je zašto bi se okrenuli jedni na druge tako brzo kada zalihe hrane još nisu bile iscrpljene." Ovaj deo je napisao Arni Svenson, nastavnik koji je postao pionir i farmer tokom druge ekspedicije. Priča sama po sebi ne dokazuje da je u pitanju bila epidemija izazvana Solanumom. Čvrsti dokazi će se pojaviti, ali tek za nekih četrdeset godina. 1852, ČIJAPAS, MEKSIKO Grupa američkih lovaca na blago iz Bostona, Džejms Miler, Luk Meknamara i Vilard Daglas, putovali su u ovu udaljenu provinciju u džungli kako bi poharali ruševine Maja o čijem postojanju su kružile glasine. Dok su boravili u gradu Cintelu, bili su svedoci sahrane čoveka za kojeg se govorilo da „ispija Sotoninu krv". Videli su da je čovek sputan, s povezom preko usta, ali još živ. Smatrajući da je to neki oblik varvarskog pogubljenja, ti Amerikanci su uspeli da spasu osuđenog čoveka. Kada su mu uklonili lance i povez sa usana, zatvorenik je smesta napao svoje oslobodioce. Pucnji nisu imali efekta. Meknamara je ubijen; druga dvojica

167


su samo povređena. Mesec dana kasnije, njihove porodice su dobile pisma datirana na dan posle napada. U pismima, dva čoveka su prepričavala detalje svoje avanture, zaklinjući se da je njihov ubijeni prijatelj „oživeo" nakon napada. Takode su napisali da su im se površinske ozlede od ugriza upalile i da su dobili jaku groznicu. Obećali su da će se odmarati nekoliko nedelja u Meksiko Sitiju kako bi se lečili, a da će se nakon toga vratiti u Ameriku što pre. O njima se nikada više ništa nije čulo. 1867, INDIJSKI OKEAN Britanski poštanski parobrod R.M.S Rona, koji je prevozio 137 zarobljenika u Australiju, usidrio se kod ostrva Bižurtir kako bi pružio pomoć neidentifikovanom brodu koji se nasukao na peščanom sprudu. Grupa za pomoć je otkrila zombija slomljene kičme kako se vuče po napuštenoj brodskoj palubi. Kada su pokušali da mu pruže pomoć, zombi se nagnuo napred i ugrizao jednog od mornara za prst. Dok je drugi mornar kratkim mačem odsekao glavu zombiju, drugi su odveli povređenog druga nazad na brod. Te večeri, povređeni mornar je smešten u svoj krevet i dat mu je gutljaj ruma i obećanje brodskog lekara da će ga obići u zoru. Tokom noći, novi zombi je oživeo i napao druge mornare. U panici, kapetan je naredio da se skladište zapečati, zatvarajući zatvorenike sa zombijem, i nastavio put za Australiju. Sve do kraja putovanja, skladište je odjekivalo od vrisaka koji su se s vremenom pretvarali u stenjanje. Nekoliko članova posade se zaklinjalo da su čuli bolno cijukanje pacova dok su ih žive proždirali. Nakon šest nedelja na moru, brod se usidrio kod Perta. Oficiri i posada su doveslali do kopna kako bi obavestili sudiju o tome što se dogodilo. Izgleda da niko nije poverovao pričama mornara. Poslat je kontigent redovne vojske da, ako ništa drugo, doprati zatvorenike. RMS Rona je ostala usidrena pet dana, čekajući da se poslate trupe vrate. Šestog dana, izbila je oluja koja je pokidala sidreni lanac, nosila brod nekoliko kilometara duž obale i razbila ga o stenu. Građani, kao i bivša posada, nisu našli nikakve dokaze o neupokojenima. Ostale su samo ljudske kosti i tragovi koji vode prema kopnu. Priča o Roni se često prepričavala među mornarima krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. U lučkoj kapetaniji ovaj brod se vodi kao nestao na moru.

168


1882, PIJEMONT, OREGON Ovaj dokaz o napadu potiče od spasilačke ekipe poslate da istraži mali grad pored rudnika srebra koji je dva meseca bio izolovan. Spasioci su u Pijemontu naišli na klanicu. Mnoge kuče su bile spaljene. One još čitave bile su izrešetane rupama od metaka. Čudno je da su rupe ukazivale na to da su pucnji ispaljeni iz kuća, kao da se borba odigrala unutar njih. Još šokantnije je bilo otkriće dvadeset sedam unakaženih i polupojedenih leševa. Preuranjena teorija o kanibalizmu je odbačena kada je otkriveno da se u gradskim skladištima nalazi dovoljno zaliha hrane za čitavu zimu. Prilikom istraživanja samog rudnika, spasilačka ekipa je naišla na poslednje i najstrašnije otkriće. Ulaz u rudnik je zatvoren eksplozijom iznutra. Pronađeno je pedeset osam muškaraca, žena i dece umrlih od gladi. Spasioci su utvrdili da je bilo spremljeno i pojedeno dovoljno hrane za nekoliko nedelja, što je ukazivalo na to da su ovi ljudi bili zarobljeni u rudniku mnogo duže od toga. Kada su pažljivo pobrojani svi leševi unakaženih i izgladnelih ljudi, utvrđeno je da je nestalo najmanje trideset dvoje građana. Najšire prihvaćena teorija glasi da se, iz nekog razloga, zombi ili grupa zombija pojavila iz divljine i napala Pijemont. Nakon kratke, nasilne bitke, preživeli su odneli do rudnika svu hranu koju su mogli. Pošto su se zatvorili unutra, ovi ljudi su verovatno čekali pomoć, ali ona nikada nije stigla. Pretpostavlja se da su jedan ili više preživelih, pre nego što je doneta odluka o povlačenju u rudnik, pokušali da kroz divljinu dođu do najbližeg vojnog objekta radi pomoći. Kako o tome nema nikakvih dokaza i nakakva tela nisu otkrivena, veruje se da su ovi glasnici ili nestali u divljini, ili da su ih neupokojeni pojeli. Ako su zombiji i postojali, njihovi ostaci nikada nisu otkriveni. Nije bilo zvaničnog zataškavanja slučaja iz Pijemonta. Glasine su se kretale od kuge i odrona pa do bitke medu samim stanovništvom i napada „divljih Indijanaca" (nije zabeleženo da su Indijanci ikada živeli u blizini Pijemonta). Sam rudnik nikada nije opet otvoren. Rudarska kompanija „Paterson" (vlasnik rudnika i grada) isplatila je naknadu u iznosu od 20 dolara svakom rođaku stanovnika Pijemonta u zamenu za ćutanje. Ovo je otkriveno kada je koorporacija 1931. godine prijavila bankrot. Naknadna istraga nije vođena.

169


1888, HEJVORD, VAŠINGTON Ovaj odlomak opisuje pojavu prvog profesionalnog lovca na zombije u Severnoj Americi. Slučaj počinje kada se traper po imenu Gabrijel Alens doteturao u grad s dubokom posekotinom na ruci. „ Alen jc pričao o biću koje je lutalo poput opsednutog čoveka, kože sive kao kamen, beživotnog pogleda. Kada je traper prišao nesrećniku, ovaj je ispustio gnusan jecaj i ugrizao ga za desnu podlakticu." Ovo je odlomak iz dnevnika Džonatana Vilkisa, gradskog lekara koji je lečio Alena nakon napada. Malo se zna o tome kako se zaraza širila od prve žrtve do ostalih građana. Sačuvani podaci ukazuju na to da je sledeća žrtva bila doktor Vilkis, a nakon toga tri čoveka koja su pokušala da ga obuzdaju. Šest dana posle prvog napada, Hejvord je bio grad pod opsadom. Mnogi su se sakrili po kućama ili u gradskoj crkvi dok su zombiji neumorno napadali postavljene barikade. Iako je bilo dovoljno vatrenog oružja, niko nije shvatio da treba pucati u glavu. Hrana, voda i municija su brzo potrošene. Niko nije očekivao da će izdržati duže od još šest dana. U zoru sedmog dana stigao je čovek iz plemena Lakota po imenu Ilaja Blek. Na konju, sa sabljom američke konjice, obezglavio je dvanaest živih mrtvaca za prvih dvadeset minuta. Blek je onda ugljenisanim štapom nacrtao krug oko gradskog vodotornja pre nego što se ispeo na vrh. Vikom, duvanjem u stari vojni rog i koristeći zavezanog konja kao mamac, uspeo je da privuče svakog živog mrtvaca iz grada prema svom položaju. Svaki koji je ušao u krug dobio je metak u glavu iz vinčesterke. Na ovaj pažljivi, disciplinovani način Blek je eliminisao celu hordu od četrdeset i devet zombija za šest sati. Dok su preživeli shvatili šta se dogodilo, njihov spasilac se već izgubio. Kasnije je sklopljena slika o prošlosti Ilaje Bleka. Kada je imao petnaest godina, dok su on i njegov deda bili u lovu, naišli su na masakr Knudhansenove grupe. Najmanje jedan član je ranije bio zaražen, i kada se pretvorio u zombija, napao je ostatak grupe. Blek i njegov deda su uništili ostale zombije udarcima tomahavka u glavu, obezglavljivanjem i spaljivanjem. Jedna od „preživelih", tridesetogodišnja žena, objasnila je kako se zaraza širila i kako je polovina novih zombija odlutala u divljinu. Ona je onda priznala kako su njene rane i rane ostalih neizlečivo prokletstvo. Jednoglasno su molili da budu ubijeni. Nakon ovog masovnog ubistva iz milosti, stari Lakota je otkrio svom unuku da je sakrio ranu od ugriza koju je zadobio tokom bitke. Poslednji

170


koga je llaja Blek ubio tog dana bio je njegov dede. Od tog dana, posvetio je svoj život lovu na ostale zombije iz Knudhansenove grupe. Sa svakim susretom raslo je njegovo znanje i iskustvo, lako nikada nije došao do Pijemonta, pobio je devet zombija iz tog grada koji su odlutali u divljinu. Do Hejvorda, Blek je najverovatnije postao vodeći istraživač, lovac i ubica neupokojenih. Malo se zna o ostatku njegovog života ili o tome kako je umro. Njegova biografija je objavljena 1939. godine u obliku knjige, kao i u vidu serije članaka koji su objavljivani u engleskim novinama. Kako nijedna verzija nije preživela, nemoguće je znati u koliko se bitaka Blek borio. Vrši se pomna potraga za izgubljenim primerci-ma knjige o njemu. 1893, TVRĐAVA LUJ FILIP, FRANCUSKA SEVERNA AFRIKA Dnevnik jednog nižeg oficira iz francuske Legije stranaca opisuje jedan od najozbiljnijih napada u istoriji: „Tri sata nakon svitanja je stigao pešice, usamljeni Arapin, na rubu smrti od sunca i žeđi... Nakon jednodnevnog odmora, s letenjem i vodom, ispričao je priču o kugi koja je pretvarala svoje žrtve u kanibalističke grozote... Pre nego što je ekspedicija do sela organizovana, osmatrači sa južnog zida su na horizontu pri metili nešto što je izgledalo kao stado životinja... Kroz dvogled, video sam da to nisu životinje nego ljudi, bezbojne kože, odeće iznošene i iscepane. Kako je vetar promenio pravac, doneo je do nas prvo tiho stenjanje, a nedugo posle, vonj ljudske truleži... Pretpostavljali smo da su ovi siroti nesretnici pratili našeg preživelog. Kako su uspeti da predu toliki put bez, hrane i vode, nismo mogli reći... Pozivi i upozorenja su ostali bez odgovora... Paljba iz, naših topova ih nije rasterala... Pucnji iz pušaka velikog dometa nisu imali nikakav ejekat... Kaplar Strom je odmah poslat na konju do Bir-el-Ksaiba, dok smo mi zatvarali kapije i pripremali se za napad." Napad se pretvorio u najdužu zabeleženu opsadu neupokojenih. Legionari nisu bili u stanju da shvate činjenicu da su napadači mrtvi, te su uludo rasipali municiju pucajući im u trup. Slučajni pogoci u glavu nisu bili dovoljni da ih ubede da je to uspešna taktika. Nikada nismo čuli ništa o kaplaru Stromu, čoveku koji je poslat po pomoć. Pretpostavlja se da se susreo sa sudbinom, bilo da je naišao na neprijatelje Arape ili da mu je pustinja sama presudila. Njegovi prijatelji iz tvrđave su ostali pod opsadom naredne tri godine! Srećom, karavan je upravo bio doneo nove zalihe. Voda je već bila dostupna iz bunara zbog koga je tu i izgrađena

171


tvrđava. Stado životinja i konja je nakon nekog vremena zaklano i raspodeljeno kao krajnja mera. Za sve to vreme, vojska neupokojenih, koja je brojala preko pet stotina, nastavila je da okružuje zidove. U dnevniku je zapisano da su tokom vremena mnogi uništeni upotrebom eksploziva koji su ovi u tvrđavi sami pravili, improvizovanim Molotovljevim koktelima, pa čak i velikim kamenjem koje je bacano sa zidina tvrđave. Međutim, to nije bilo dovoljno da se slomi opsada. Neprestano stenjanje je izludelo nekoliko ljudi i nateralo dvojicu da izvrše samoubistvo. Bilo je nekoliko pokušaja skakanja sa zida i bežanja u bezbednost. Svi koji su to pokušali bili su okruženi i raskomadani. Pokušaj pobune je još više proredio njihove strojeve, i sveo ukupan broj preživelih na svega dvadeset sedam. U to vreme, komandir jedinice je odlučio da isproba još jedan očajnički plan: “Svi ljudi su opskrbljeni punim sledovanjem vode i sa ono malo hrane što je ostalo. Sve stube i stepenice koje su vodile to zidina tvrđave uništene su... Sakupili smo se na desnom zidu i počeli da dozivamo naše mučitelje, okupivši ih skoro sve oko vrata. „Pukovnik Draks, s brabrošću očajnika, spustio se na šetalište, odakle je sam podigao rasun. Iznenada, smrdljiva gomila je uletela u našu tvrđavu. Pukovnik im je bio dovoljan mamac, vodeći nesrećnike preko vežbališta, kroz barake i trpezariju, preko ambulante... podignut je na sigurno u poslednji čas, nakon što je odsečena truležna ruka koja gaje čvrsto grabila za čizmu. Nastavili smo da dobivamo stvorenja, ričući i šisteći, skačući okolo poput divljih majmuna, ali sad smo ih dozivali iz naše sopstrene tvrđave… Dorset i Otul su spušteni sa severnog zida... potrčali su do kapije i zatvorili je!...Stvorenja koja su bila unutra, u svom bezumnom gnevu, nisu se dosetila da ih jednostavno opet otvore! Nastavljajući da guraju vrata koja su se otvarala prema unutra, samo su uspela da ih čvršće zaglave!" Legionari su se onda spustili na pustinjsko tle, u divljoj borbi prsa u prsa uništili onih nekoliko zombija koji su ostali van zidina, a onda prepešačili više od 400 kilometara do najbliže oaze, u Bir Unanu. Vojni izveštaji ne pominju ovu opsadu. Nije dato nikakvo obaveštenje zašto po prekidu redovne komunikacije s tvrđavom Luj Filip nije poslata neka grupa da to istraži. Sve što su nadležni uradili u vezi s preživelima jeste što su osudili i poslali u zatvor pukovnika Draksa. Zapisnik sa suđenja pa i sama optužnica ostali su zapečaćeni. Glasine o napadu su decenijama nastavile da kruže po Legiji, vojsci i francuskom društvu. Mnoge priče su napisane o „đavoljoj opsadi". Uprkos poricanju incidenta, francuska Legija stranaca nikada više nije poslala nijednu ekspediciju u tvrđavu Luj Filip.

172


1901, LU ŠAN, FORMOZA Prema Bilu Vakovskom, američkom mornaru koji je služio u azijskoj floti, nekoliko seljaka iz Lu Sana je ustalo iz kreveta i krenulo da napada selo. Zbog udaljenosti Lu Sana i nedostatka komunikacijskih veza (telefona/telegrafa), Tajpej je obavešten o slučaju tek nakon sedam dana. „Ovi američki misionari, stado pastora Alfreda, smatrali su da to Bog kažnjava Kineze zbog neprihvatanja Njegovih reči. Oni su pripadali pravoj veri, i smatrali da će Sveti otac isterati da vola iz njih. Naš kapetan im je naredio da ne kreću pre nego što sakupi naoružanu pratnju. Pastor Alfred nije želeo ni da čuje za to. Dok je starac telegrafski tražio pomoć, oni su nastavili putovanje rekom... Naša grupa i vod Nacionalne garde su stigli do sela oko podneva... tela ili delovi tela bili su rasuti svuda. Zemlja je bila potpuno lepljiva. A smrad, Bože milostivi, taj smrad!... Tada su ta stvorenja izašla iz magle, odvratna bića, demoni u ljudskom obliku. Otvorili smo vatru kada su bili na manje od sto metara. Ništa nije funkcionisalo. Ni naši kragovi, ni getlunzi... Pretpostavljam da je Rejli jednostavno poludeo. Učvrstio je svoj bajonet i pokušao da proburazi jednu od zveri. Desetak drugih se sjatilo oko njega. Brzo kao munja otkidali su udove mog drugara. Kidali su meso s njega do samih kostiju! Bio je to grozan prizor!... I tada je on stigao, mali ćelavi veštac ili sveštenik, ili kako god želite da ga nazovete... zamahujući nečim što je izgledalo poput pljosnatog asova sa srapastom oštricom na drugom kraju... mora da je bilo desetak, dvadesetak leševa oko njegovih nogu... pritrčao nam je, trtljajući koještarije, pokazujući prvo na svoju pa na njihove glave. Starac nam je naredio, a samo Gospod zna kako je shvatio o čemu je Kinez trućao, da ciljamo u glave čudovišta. .. Izrešetali smo ih iz blizine... Pregledajući tela, otkrili smo među Kinezima i nekoliko belaca, naših misionara, jedan od naših ljudi je našao čudovište čiju je kičmu prekinuo hitac, još je bilo živo, mahalo je rukama i škljocalo krvavim zubima, ispuštajući pri tom taj grozan zvuk! Starac je u njemu prepoznao pastora Alfreda. Izgovorio je molitvu, a zatim pucao ocu u slepoočnicu." Valkovski je prodao celu priču petparačkom časopisu Priče iz tame, zbog čega je smesta ražalovan i uhapšen. Nakon što je pušten iz zatvora, Valkovski je odbijao da da bilo kakav intervju. Do današnjeg dana, Američka mornarica poriče ovu priču. 1905, TABORA, TANGANJIKA, NE MAČ KA ISTOČNA AFRIKA U sudskim spisima je zabeleženo da je lokalni vodič koji se pominje samo kao „Sajmon" uhapšen i optužen za obezglavljivanje poznatog

173


belačkog lovca Karla Sekta. Sajmonov savetnik odbrane, danski plantažer po imenu Gi Vurster, objašnjava da njegov klient smatra da je u stvari počinio herojsko delo. Prema Vursteru: „Sajmonov narod veruje da postoji bolest koja čoveku oduzima životnu snagu. Umesto nje, ostaje samo telo, mrtvo ali još žjvo, koje ne zna ništa ni o sebi niti o onome stoga okružuje, a goni ga isključivo kanibalizam. .. Štaviše, žrtve ovog neupokojenog čudovišta će ustati iz sopstvenih grobova kako bi proždrale još žrtava. Ovaj ciklus će se ponavljati, opet i ponovo, dok niko ne ostane na zemlji osim ovih užasnih nakana koje se hrane ljudskim mesom... Moj klijent tvrdi da se žrtva vratila u logor sa dva dana zakašnjenja, pomračenog uma i s neobjašnjivom ranom na ruci. Kasnije istog dana je izdahnula... Moj klijent onda opisuje kako je gospodin Sekt ustao s posmrtnog odra da bi se branio ostalim članovima grupe. Moj klijent je, koristeći svoje domorodačko oružje, obezglavio gospodina Sekta i spalio njegovu glavu na logorskoj vatri." G. Vurster je brzo dodao da se ne slaže sa Sajmonovim svedočenjem, već da ga je priložio samo kako bi dokazao da je čovek poremećen i da mu ne treba suditi. Kako se odbrana zasnovana na neuračunljivosti počinioca primenjivala samo na belce, a ne i na Afrikance, Sajmon je osuđen na smrt vešanjem. lako u veoma lošem stanju, svi sudski zapisnici se još čuvaju, u Dar es Salamu, u Tanzaniji. 1911, VITR, LUIZIJANA Koreni jedne poznate američke legende, koja se prepričava u kafićima i svlačionicama po srednjim školama na dubokom jugu, potiču iz dokumentovanih istorijskih činjenica. Na Noć veštica, nekoliko mladih Akadijaca je prihvatilo izazov da provede vreme od ponoći do zore u močvari. Lokalna priča je govorila o zombijima koji su poticali od porodice s lokalne plantaže, a koji su vrebali u močvari, proždirući i pretvarajući sve ljude koje bi sreli u zombije. Do podneva sledećeg dana, niko od mladića koji su prihvatili izazov se nije vratio. Organizovan je odred za potragu kako bi se pročešljala močvara. Njih je napala grupa živih mrtvaca među kojima su se nalazili i nestali mladići. Odred za potragu je počeo da se povlači, nesvesno vodeći neupokojene nazad u Vitr. Dok su se meštani zatvarali po kućama, jedan građanin, Anri Delakroa, smatrao je da će posipanje neupokojenih melasom prizvati milione insekata koji će pojesti njihovo meso. Plan je propao, i Delakroa je jedva spasao živu glavu.

174


Neupokojeni su opet posuti, ali ovaj put kerozinom, i zapaljeni. Ne sagledavajući posledice svojih dela, stanovnici Vitra su užasnuto posmatrali kako zapaljeni živi mrtvaci pale sve što dotaknu. Nekoliko žrtava, zabarikadiranih u zapaljenim zgradama, živo je spaljeno, dok su drugi pobegli nazad u močvaru. Nekoliko dana kasnije, dobrovoljni spasioci su izbrojali ukupno četrdeset osam preživelih (grad je ranije brojao 114 stanovnika). Sam grad je izgorco do temelja. Podaci o broju žrtava, kako živih, tako i neupokojenih, variraju. Kada je broju nađenih leševa zombija pridodat broj žrtava iz Vitra, najmanje petnaestak tela je nedostajalo. Zva-nični vladini izveštaji iz Baton Ruža objašnjavaju napad kao „meteže koje je izazvala crnačka populacija", što je čudno objašnjenje s obzirom na to da su u Vitru živeli samo belci. Svi dokazi o napadu zombija potiču iz privatne prepiske i dnevnika koje čuvaju potomci preživelih. 1913, PARAMARIBO, SURINAM Iako je dr lbrahim Obejdala možda bio prvi koji je proširio ljudsko naučno znanje o neupokojenima, ipak (srećom) nije bio poslednji. Dr Jan Vanderhejven, koji je već bio poznat u Evropi po svojoj studiji o lepri, došao je u južnoamerićku koloniju kako bi proučavao čudnu epidemiju ove poznate bolesti. „Zaražene osobe imaju slične simptome kao i svuda po svetu: gnojne rane, fleke po koži, meso koje izgleda kao da se raspada. Međutim, sve sličnosti sa uobičajenim tokom bolesti ovde prestaju. Izgleda kao da su ovi nesretnici potpuno poludeli... Ne pokazuju nikakve znake racionalnog razmišljanja ili čak prepoznavanja bilo čega poznatog... Niti spavaju, niti piju vodu. Odbijaju svu hranu, osim one koja je još živa... Juče je bolničar, iz čiste zabave, a suprotno mojim naređenjima, ubacio u bolesničku ćeliju povređenog pacova. Jedan bolesnik je hitro uhvatio glodara i celag ga progutao... Zaraženi se ponašaju kao da su pobesneli... Skaču na sve koji im se primaknu, zuba iskeženih poput životinja. .. Jednu posetiteljku, uticajnu ženu koja se oglušila o sva bolnička pravila, ugrizao je zaraženi muž uprkos svim poznatim metodama lečenja, brzo je podlegla ozledama, umrevši sledećeg dana... Njeno telo je vraćeno na porodičnu plantažu…Protivno mojim molbama, odbijena je autopsija zbog sahrane u otvorenom kovčegu... Iste noći, prijavljeno je da je telo ukradeno... Eksperiment sa alkoholom, formalinom i zagrevanjem tkiva na 90 stepeni Celzijusove skale su isključili mogućnost bakterije. Stoga moram zaključiti da je uzrok zarazna živa tečnost... po imenu 'Solanum'."

175


(„Zarazna živa tečnost" je termin koji se koristio pre nego što je usvojena latinska reč virus) Ovo su odlomci iz 200 strana duge studije o tom novom otkriću, na kojoj je dr Vanderhejven radio godinu dana. U studiji, on opisuje toleranciju zombija na bol, očigledno nepostojanje disanja, spor proces raspadanja, sporost, smanjenu spretnost i nemogućnost zalečenja. Zbog nasilne prirode svojih ispitanika, i očiglednog straha bolničkog osoblja, Vanderhejven nikada nije uspeo da uradi punu autopsiju. Zbog toga nije uspeo da otkrije da je reč o živim mrtvacima. U Holandiju se vratio 1914. godine i objavio svoj rad. Ironično, naučna zajednica ga nije niti hvalila, niti ismejavala. Njegova priča, kao i mnoge druge iz tog vremena, zasenjena je izbijanjem Prvog svetskog rata. Primerci njegove knjige leže zaboravljene u Amsterdamu. Vanderhejven je nastavio da se bavi konvencionalnom medicinom u Holandskoj Istočnoj Indiji (Indonezija), gde je i umro od malarije. Vanderhejvenovo glavno otkriće je da je za nastanak zombija virus kriv, kao i to što je prvi imenovao nazivom „Solanum". Ne zna se zašto je izabrao ovaj naziv, lako njegovi savremenici iz Evrope nisu hvalili njegovo delo, mnogi ga čitaju po celome svetu. Nažalost, jedna zemlja je otkrića do kojih je doktor došao iskoristila u katastrofalne svrhe. (Vidi „1942-45. n. e., Harbin".) 1923, KOLOMBO, CEJLON Ova priča dolazi iz Orijentala, emigrantskih novina za Britance koji naseljavaju ovu koloniju u Indijskom okeanu. Kristofer Vels, kopilot u jednoj britanskoj vazduhoplovnoj kompaniji, izbavljen je sa splava za spašavanje nakon što je proveo četrnaest dana na moru. Pre nego što je umro od iscrpljenosti, Vels je objasnio da je prenosio leš koji je otkrila britanska ekspedicija na Mont Everestu. Mrtvac je bio Evropljanin, u odeći iz prethodnog veka, bez ikakvih ličnih dokumenata. Kako je bio potpuno zaleđen, vođa ekspedicije je odlučio da ga avionom transportuju u Kolombo radi daljeg izučavanja. Dok su bili na putu, leš se odmrznuo, oživeo i napao posadu aviona. Tri čoveka su uspela da unište napadača, smrskavši mu lobanju aparatom za gašenje vatre (kako nisu shvatili sa čim imaju posla, ovo su verovatno uradili kako bi samo onesposobili zombija). Iako su uklonili neposrednu opasnost, sada su morali da sc izbore sa oštećenom letelicom. Pilot je poslao poziv u pomoć, ali nije imao vremena da pošalje tačan položaj letelice. Tri čoveka su s padobranima skočila u

176


okean a da pri tom šef posade nije shvatao da će ugriz koji je zadobio kasnije imati katastrofalne posledice. Sledećeg dana je umro, nekoliko sati kasnije oživeo i smesta napao preostalu dvojicu. Dok se pilot borio s neupokojenim napadačem, Vels ih je u panici obojicu zbacio sa splava. Nakon što je prepričao — a neki bi rekli i priznao — svoju priču nadležnim vlastima, Vels je pao u nesvest, a sledećeg dana i umro. Njegova priča se smatrala za bulažnjenje izazvano toplotnim udarom. Istragom koja je usledila nisu nađeni nikakvi dokazi o postojanju aviona, posade, ili navodnog zombija. 1942, CENTRALNI PACIFIK Tokom japanskog prvobitnog napredovanja, jedan vod Carskih marinaca je poslat da zaposedne Atuk, ostrvo u Karolinškom lancu. Nekoliko dana nakon iskrcavanja, vod je iz džungle napala grupa zombija. Broj žrtava u prvom napadu je bio velik. Nemajući nikakve informacije o prirodi svojih napadača ili o načinu uništenja, marinci su se povukli na utvrđeni vrh planine na severnom delu ostrva. Kako su ranjenici ostavljeni da umru, preživeli marinci su bili pošteđeni opasnosti da ih inficiraju zaraženi drugovi. Vod je nekoliko dana bio izolovan na utvrđenom vrhu planine, bez hrane, sa slabim zalihama vode i odsećen od ostatka sveta. Sve to vreme, živi mrtvaci su opsedali utvrđenje, ne mogavši da se popnu uz strme stene, ali onemogućavajući bilo kakvu priliku za beg. Nakon dve sedmice zatočenja, Aši Nakamura, snajper iz voda, otkrio je da je pucanj u glavu poguban za zombije. Ovo otkriće je napokon omogućilo Japancima da se bore s napadačima. Pošto su puščanom paljbom pobili obližnje žive mrtvace, krenuli su u džunglu kako bi potpuno očistili ostrvo. Svedoci tvrde da je zapovednik, poručnik Hiroši Tomonaga, obezglavio jedanaest zombija svojim katanom (argument zašto treba koristi ovo oružje). Posleratna istraživanja i upoređivanja izveštaja pokazala su da je Atuk najverovatnije isto ono ostrvo koje je sir Frensis Drejk opisao kao „Ostrvo prokletih". Tomonaga je u svedočenju pred američkim vlastima posle rata izjavio da je, kada je radio-veza s Tokijom opet uspostavljena, japanska Vrhovna komanda poslala posebnu direktivu da se ostali zombiji zarobe, a ne ubiju. Kada je to postignuto (četiri živa mrtvaca su uspešno zarobljena i vezana), stigla je carska podmornica 1-58 kako bi se transportovali neupokojeni zatvorenici. Tomanaga je tvrdio da ne zna šta se dalje desilo sa

177


četiri zombija. Njemu i njegovim ljudima jc, pod pretnjom smrću, naređeno da ne pričaju o ovom događaju. 1942-45, HARBIN, JAPANSKA SATELITSKA DRŽAVA MANČUKO (MANDŽURIJA) U svojoj knjizi iz 1951. godine Sunce se popelo do pakla, bivši američki vojni obaveštajac Dejvid Šor opisuje brojne ratne biološke eksperimente koje je sprovodila japanska vojna jedinica poznata pod imenom „Crni zmaj". Jedan eksperiment, nazvan „Trešnjin cvet", organizovan je kako bi se uzgajali i obučavali zombiji za potrebe vojske. Prema Šoru, kada su japanske snage napale Holandsku Istočnu Indiju tokom 1941—42, jedan primerak rada Jana Vanderhejvena je otkrivena u medicinskoj biblioteci u Surubaju. Rad je poslat u štab Crnog zmaja u Harbinu radi daljeg izučavanja, lako je naređeno da se izradi elaborat, nije se moglo doći do uzorka Solanuma (što je dokaz da je drevno Bratstvo živih koje se bavilo ubijanjem zombija previše dobro obavilo svoj posao). Šest meseci kasnije, nakon incidenta na ostrvu Atuk, sve se izmenilo. Četiri zarobljena zombija su doneta u Harbin. Eksperimenti su vršeni na tri jedinke, a jedna je korišćena kako bi se uzgajali novi zombiji. Šor tvrdi da su japanski „disidenti" (svi oni koji se nisu slagali s vojnim režimom) korišćeni kao zamorci. Kada je konačno napravljen „vod" od četrdeset zombija, operativci iz Crnog zmaja su pokušali da ih obuče da budu poslušne marionete. Rezultati su bili žalosni: od zadobijenih ugriza, deset od šesnaest instruktora je pretvoreno u zombije. Nakon dve godine bezuspešnih pokušaja, donesena je odluka da se jedinica koju je sada činilo pedeset zombija oslobodi radi borbe protiv neprijatelja, bez obzira na to u kakvom je stanju. Deset živih mrtvaca je spušteno padobranima do britanskih snaga u Burmi. Avion je pogođen protivavionskom paljbom pre nego što je stigao na cilj, eksplodiravši i uništivši sve tragove svog neupokojenog tereta. Drugi pokušaj je načinjen kako bi se deset zombija prebacilo podmornicom do zone panamskog kanala koja je bila pod američkom kontrolom (nadali su se da će haos koji treba da usledi omesti američke ratne brodove pacifičke i atlantske flote). Podmornica je usput potopljena. Trećem pokušaju cilj je bio (opet je korišćena podmornica) da se dvadeset zombija izbaci u okean blizu Zapadne obale SAD. Na pola puta preko Severnog Pacifika, kapetan podmornice je javio da su se zombiji

178


oslobodili i da napadaju posadu, i da mu jedino preostaje da potopi podmornicu. Kako se rat primicao kraju, načinjen je četvrti i poslednji pokušaj da se ostali zombiji padobranom spuste do gnezda kineske gerile u provinciji Junan. Kineski snajperi su uklonili devet zombija direktnim pucnjima u glavu. Snajperi nisu uviđali važnost preciznog pogotka u glavu. Oni su oduvek imali naređenja da ciljaju u glavu. Poslednji zombi je uhvaćen, zavezan i doveden do štaba samog Mao Cedunga radi daljeg ispitivanja. Kada je Sovjetski Savez napao Mančuko 1945, svi izveštaji i dokazi o projektu „Trešnjin cvet" su nestali. Šor kaže da je njegova knjiga zasnovana na pričama dva opera-tivca Crnog zmaja s kojima je lično razgovarao nakon što su se predali američkoj vojsci u Južnoj Koreji pri kraju rata. Prvo je Šor našao izdavača za svoju knjigu, malu, nezavisnu kompaniju po imenu Grin braderzpres. Pre nego što je došla do knjižara, vlada je naredila da se svi primerci knjige konfiskuju. Lično senator Džozef Makarti optužio je Grin braderzpres za objavljivanje „neprikladnog i subverzivnog materijala". Zbog visokih sudskih troškova, kompanija je proglasila bankrot. Dejvid Šor je optužen za ugrožavanje državne bezbednosti i osuđen na doživotnu robiju u Fort Levenvortu u Kanzasu. Pomilovan je 1961, ali je umro dva meseca nakon puštanja iz zatvora. Njegova udovica Sara Šor je čuvala tajnu i protiv-zakonitu kopiju njegovoh rukopisa do smrti 1984. Njihova kćerka Hana je nedavno dobila parnicu i ima pravo da je objavi. 1943, FRANCUSKA SEVERNA AFRIKA Ovo je odlomak iz vojnog izveštaja razvodnika Antonija Marnoa, mitraljesca na repu američkog vojnog bombardera B-24. Vraćajući se s noćnog napada protiv nemačkih trupa smešenih u Italiji, letelica se izgubila negde u alžirskoj pustinji. S gorivom na izmaku, pilot je primetio nešto što je izgledalo kao ljudsko naselje i naredio posadi da iskoči. Naišli su na tvrđavu Luj Filip. „Prigorje izgledao kao iz neke dečje noćne more.... Otvorili smo kapije, nije bilo zasuna na njima, niti ičega sličnog. Ušli smo u dvorište, i tamo su bili svi ti kosturi. Brda kostura, bez sve šale.Na gomilama svuda okolo, kao u filmu. Naš vodič je samo odmahnuo glavom i rekao: 'Gotovo da mi se čini da bi neko blago moralo biti zakopano ovde, jel' da?" Dobro je što nije bilo leševa u bunaru. Uspeli

179


smo da napunimo čuturice, dograbimo neke potrepštine. Nije bilo hrane, ali ko bi je i želeo,zar ne?” Marnoa i ostale članove njegove posade spasao je arapski karavan sedamdeset kilometara od tvrđave. Kada su ih pitali o tom mestu, Arapi nisu hteli da odgovore. U to vreme, amarička vojska nije imala ni sredstava ni interesa da istražuje neku napuštenu ruševinu usred pustinje. Tamo nije poslata više nijedna ekspedicija. 1947, DŽARVI, BRITANSKA KOLUMBIJA Više članaka u pet različitih novina prepričava krvave događaje i herojski podvig malog kanadskog seoceta. Nema mnogo podataka o izvoru epidemije. Istoričari pretpostavljaju da je nosilac bio Metju Morgan, tamošnji lovac koji se vratio u grad jedne noći s neobičnim ugrizom na ramenu. U zoru sledećeg jutra, dvadeset jedan zombi se teturao po ulicama Džarvija. Devet osoba je potpuno pojedeno. Ostalih petnaest ljudi se zabarikadiralo u šerifovoj kancelariji. Slučajan pogodak jednog građanina spremnog na borbu dokazao je šta metak kroz glavu može da uradi. Međutim, do tog trenutka većina prozora je bila zatvorena daskama, tako da niko nije mogao da gađa. Osmišljen je plan da se ispuzi na krov, stigne do kancelarije pošte i pošalje obaveštenje vlastima u Viktoriji. Preživeli su bili na pola puta kada su ih živi mrtvaci u blizini primetili i dali se u poteru za njima. Jedan član grupe, Redžina Klark, rekla jc ostalima da nastave svoj put dok ona zadržava neupokojene. Klarkova, naoružana samo američkim karabinom Ml, namamila je zombije u šlepu uličicu. Svedoci tvrde da je Klarkova to uradila namerno, okupljajući neupokojene u zbijen prostor kako bi istovremeno imala najviše četiri mete. Hladnokrvno ciljajući i neverovatno brzo puneći oružje, Klarkova je uspela da uništi celu gomilu. Nekoliko svedoka je videlo kako je Klarkova ispalila petnaest metaka za dvanaest sekundi, bez ijednog promašaja. Čak je još neverovatnija činjenica da je prvi zombi kojeg je eliminisala bio njen muž. Zvanični izvori tretirah su događaj kao „neobjašnjiv slučaj javnog nasilja". Svi članci u novinama se zasnivaju na izjavama građana Džarvija. Redžina Klark je odbila da da intervju. Njeni memoari ostaju tajna koju čuva njena porodica.

180


1954, TAN HOA, FRANCUSKA INDOKINA Ovo je odlomak iz pisma Žana Berta Lakutura, francuskog biznismena koji živi u ovoj bivšoj koloniji. „Igra se zove 'Đavolov ples'. Živ čovek se stavi u kavez s jednom od ovih zveri. Taj čovek sa sobom ima samo mali nož, dug najviše osam centimetara... Da li će preživeti valcer sa živim lesom? Ako neće, koliko dugo će izdržati? To i slične stvari su predmeti opklada... Imamo gomilu njih, tih smrdljivih gladijatora. Mnogi su postali zombiji nakon neuspešne borbe. Neki su došli sa ulice... dobro plaćamo njihovim porodicama... Neka Bog ima milosti prema meni zbog ovog nezamislivog greha." Ovo pismo, zajedno s pozamašnim bogatstvom, stiglo je u La Rošel, u Francuskoj, tri meseca nakon što je francuska Indokina pala u ruke Ho Si Minove komunističke gerile. Sudbina Lakuturovog „Đavolovog plesa" nije poznata. Nikakve dodatne informacije nisu otkrivene. Godinu dana kasnije, Lakuturovo telo je stiglo u Francusku, veoma raspadnuto, s metkom u mozgu. Po mrtvozorniku iz Severnog Vijetnama, u pitanju je bilo samoubistvo. 1957, MOMBASA, KENIJA Ovo je odlomak iz ispitivanja koje je britanski oficir sproveo nad uhvaćenim gikujskim pobunjenikom tokom Mau Mau ustanka (svi odgovori su iz druge ruke zbog prevoda): P: Koliko ste ih videli? O: Petoricu. P: Opišite ih. O: Belci, koža im je bila siva i ispucala. Neki su imali rane, tragove od ugriza na delovima tela. Svi su imali rupe od metaka po grudima. Hodali su teturajući se, stenjali su. Pogled im je bio ugašen. Zubi umrljani krvlju. Miris truleži je najavljivao njihov dolazak. Životinje su bežale. Nastaje svađa između zatvorenika i Mosai prevodioca. Zatvorenik je zaćutao. P: Šta se dogodilo? O: Došli su po nas. Potegli smo naše laleme (mosai oružje, slično mačeti) i odsecali im glave, a zatim ih sahranjivali. P: Sahranjivali ste glave?

181


O: Da. P: Zašto? O: Zato što bi nas vatra odala. P: Vi niste bili povređeni? O: Ne bih bio ovde. P: Niste se plašili? O: Mi se samo plašimo živih. P: Dakle, ovo su bili zli duhovi? Zatvorenik se kikoće. P: Zašto se smejete? O: Zli duhovi su izmišljeni kako bi se plašila deca. Ovo su bili hodajući mrtvaci. Tokom ostatka informativnog razgovora zatvorenik nije dao mnogo podataka. Kada smo ga pitali da li ima još zombija unaokolo, ćutao je. Godinu dana kasnije prcpis celog informativnog razgovora je objavljen u britanskim novinama. Nije izazvao nikakve reakcije. 1960, BJELGORANJSK, SOVJETSKI SAVEZ Sumnja se, od kraja Drugog svetskog rata, da su sovjetske trupe koje su izvršile invaziju na Mandžuriju zarobile većinu japanskih naučnika, podataka i oglednih jedinki (zombija) koji su bili uključeni u specijalni projekat Crni zmaj. Skorašnja otkrića su potvrdila istinitost ovih glasina. Cilj ovog novog sovjetskog projekta je bilo formiranje tajne vojske neupokojenih koja bi se koristila tokom ne-izbežnog Trećeg svetskog rata. Operacija „Trešnjin cvet", koja je preimenovana u „Moruna", sprovedena je u malom gradu u istočnom Sibiru gde je postojala samo još jedna zgrada, u kojoj je bio zatvor za političke disidente. Lokacija je osiguravala ne samo potpunu tajnost, već i stalan izvor objekata za testiranje. Na osnovu skorašnjih otkrića, uspeli smo da utvrdimo da je iz nekog razloga eksperiment krenuo po zlu, izazvavši epidemiju koja je izrodila nekoliko stotina zombija. Ono malo naučnika što jc ostalo uspelo jc da pobegne u zatvor. Bezbedni iza zatvorskih zidina, smestili su se očekujući da će opsada trajati kratko, dok pomoć ne stigne. Pomoć nikada nije stigla. Neki istoričari smatraju da je izolovanost grada (nisu postojali pute vi, te su zalihe dostavljane avionima) sprečila hitnu akciju. Drugi su smatrali da, kako je projekat započeo Josif Staljin, KGB nije bila spremna da obavesti

182


premijera Nikitu Hru-ščova o njegovom postojanju. Po trećoj teoriji, sovjetski vrh je bio svestan katastrofe. Naredio je trupama da okruže područje kako bi se sprečilo dalje širenje zaraze, i zatim posmatrao kakav će biti rezultat opsade. Među zatvorskim zidovima, grupa naučnika, vojnog osoblja i zatvorenika je živela u prilično ugodnim uslovima. Izgradili su staklenike, iskopali bunare, struja je dobijena uz pomoć vetrenjača i generatora na ručni pogon. Čak je i radio-veza svakodnevno održavana. Preživeli su izvestili da bi, uzimajući u obzir položaj u kojem su se našli, mogli izdržati do zime, kada bi verovatno nastupilo zamrzavanje neupokojenih. Tri dana pre prvog jesenjeg mraza, sovjetski avion je na Bjelgoranjsk bacio primitivnu termonuklearnu napravu. Eksplozija jačine jedne megafone je izbrisala grad, zatvor i okolno područje. Decenijama, sovjetska vlada je objašnjavala da je nesreća zapravo bila rutinski nuklearni test. Istina je izašla na videlo tek 1992, kada je informacija procurila na Zapad. Glasine o zarazi su se takode mogle čuti od starijih Sibiraca, koje je prvi put intervjuisala novo-uspostavljena slobodna ruska štampa. Memoari visokih sovjetskih zvaničnika su nagoveštavali pravi razlog rušenja. Mnogi priznaju da je grad Bjelgoranjsk stvarno postojao. Drugi potvrđuju da je istovremeno bio i politički zatvor i centar za biološko ratovanje. Neki čak idu toliko daleko da priznaju da je izbila neka vrsta „epidemije" iako niko ne navodi o čemu se tačno radi. Najškodljivije dokaze je izneo Artjom Zinovjev, ruski mafijaš i bivši arhivar KGB-a, koji je dostavio kopije vladinog zvaničnog izveštaja anonimnom izvoru sa Zapada (za šta je veoma dobro plaćen). Izveštaj sadrži prepiše radio-komunikacije, satelitske snimke (pre i posle), svedočenja kopnenih snaga i posade bombardera, zajedno s potpisanim svedo-čenjima lica koja su vodila projekat Moruna. U izveštaj su uključene i 643 strane labaratorijskih podataka koje se bave fiziologijom i obrascima ponašanja neupokojenih oglednih objekata. Rusi odbacuju čitavo otkriće, tvrdeći da je u pitanju prevara. Ako je to tačno, i ako je Zinovjev samo izuzetno kreativan oportunista, zbog čega se onda lista onih koji se smatraju odgovornim poklapa sa zvanič-nim izveštajima o vrhunskim naučnicima, vojnim zapovednicima i članovima Politbiroa koje je KGB pogubio mesec dana nakon što je Bjelgoranjsk spaljen?

183


1962, NEIDENTIFIKOVANI GRAD, NEVADA Detalji o ovom napadu su iznenađujuće nepotpuni kada se zna da se događaj zbio u prilično naseljenom delu planete tokom druge polovine dvadesetog veka. Prema odlomcima svedočenja iz druge ruke, isečcima iz požutelih novina, i sumnjivo šturom policijskom izveštaju, mala grupa zombija je napala i opkolila Henka Dejvisa, lokalnog farmera, i njegova tri radnika u štali, u kojoj su napadnuti proveli pet dana i noći. Kada je policija pobila žive mrtvace i ušla u štalu, pronašla je mrtva tela zatvorenih ljudi. Kasnijom istragom je utvrđeno da su se četiri čoveka međusobno poubijala. Tačnije, tri čoveka su ubijena, dok je četvrti sam sebi oduzeo život. Nije dato konkretno objašnjenje za ovaj slučaj. Stala je bila više nego bezbedna od napada, a mala zaliha hrane i vode je tek dopola bila potrošena. Važeća teorija glasi da je neprestano stenjanje zombija, zajedno sa osećajem potpune izolacije i bespomoćnosti, izazvala potpun psihički slom. Ovaj napad zombija nikada nije zvanično objašnjen. Slučaj je ,,i dalje pod istragom". 1968, ISTOČNI LAOS Ovu priču je ispričao Piter Stavros, bivši snajper posebnih jedinica koji se nalazio na lečenju od zavisnosti od narkotika. Tokom psihijatrijskog posmatranja u bolnici za vojne veterane u Los Andelesu 1989, on je ispričao ovu priču dežurnom psihijatru. Stavros je naveo da je njegov tim bio u rutinskoj misiji pronalaženja i uništavanja duž granice s Vijetnamom. Planirana meta je bila selo za koje sc sumnjalo da služi za skrivanje Patet Laoa (komunističke gerile). Po ulasku u selo, otkrili su da su seljani pod opsadom nekoliko desetina hodajućih mrtvaca. Iz nepoznatih razloga, vođa tima je naredio svojim ljudima da se povuku, a onda zatražio vazdušni udar. Lovci naoružani napalmom spržili su područje, pri tom uništavajući i žive mrtvace i ljude. Ne postoji dokumentovani dokaz koji bi mogao potkrepiti Stavrosovu priču. Ostali članovi njegovog tima su ili mrtvi, ili nestali u akciji, rasuli se negde po Americi ili jednostavno odbili da daju intervju. 1971, DOLINA NONG'ONA, RUANDA Džejn Mesi, novinarku časopisa o divljim životinjama Živa Zemlja, redakcija je poslala da dokumentuje živote ugroženih srebrnih gorila. Ovaj

184


odlomak je objavljen kao kratka anegdota u okviru veće i popularnije priče o retkim i egzotičnim primatima: „Kako smo prošli strmu dolinu, pri metila sam da se nešto dole pokrenulo u ušću. Naš vodič je video isto i ohrabrio nas da ubrzamo korak. U tom trenutku primetila sam nešto što je vrlo retko u tom delu sveta: potpunu tišinu. Ni glasa od ptica, životinja, pa čak ni insekata, a reč je o prilično glasnim insektima. Pitala sam Kengerija o tome, ali mi je on samo rekao da budem tiha. Odozdo iz doline, čulo se jezivo stenjanje. Kevin (fotograf iz ekspedicije) je prebledeo još više nego inače i ponavljao da to mora da je vetar. E sad, čula sam huku vetra u Saravaku, Šri Lanki, Amazonu, pa čak i Nepalu, i to NIJE bio vetar! Kengeri je stavio ruku na mačetu i rekao nam da ćutimo. Rekla sam mu da želim da siđem u dolinu i istražim o čemu se radi. Odbio je. Kada sam nastavila da insistiram, rekao mi je 'Mrtvi hodaju ovde' i otišao." Mesijeva nikada nije istražila dolinu niti otkrila izvor stenjanja. Vodičeva priča bi mogla da bude lokalno praznoverje. Zvuk koji su čuli mogao je da bude samo vetar. Međutim, karte doline pokazuju da je ona okružena strmim stenama sa svih strana, što bi onemogućilo beg neupokojenih. U teoriji, ova dolina bi mogla poslužiti kao kavez plemenima koja žele da zarobe, ali ne i da ubiju hodajuće mrtvace. 1975, AL-MARK, EGIPAT Informacije o ovom napadu potiču iz raznih izvora: razgovora s meštanima koji su bili svedoci događaja, devet svedočenja pod zakletvom nižih egipatskih vojnih službenika, i pripovedanja Gasima Faruka (bivšeg egipatskog obaveštajca vazduhoplovne jedinice koji je nedavno emigrirao u Sjedinjene Države), kao i nekoliko međunarodnih novinara koji su tražili da ostanu anonimni. Svi ovi izvori potvrđuju priču da je izbila zaraza nepoznatog izvora koja je napala i preplavila ovo malo egipatsko selo. Na pozive za pomoć nisu stigli odgovori, ni od policije, niti iz drugih gradova ili komandanta baze egipatske Druge oklopne divizije koja se nalazila kod Gabal Gariba, na svega pedeset kilometara odatle. Čudnim preokretom sudbine, telefonski operater u Gebal Garibu je bio i agent izraelskog Mosada, tako da je informaciju preneo štabu IDF u Tel Avivu. Informaciju su kao prevaru odbacili i Mosad i izraelski generalštab, tako da bi ona ostala zaboravljena da nije bilo pukovnika Jakova Korzinskog, pomoćnika premijerke Golde Mejr. Američki Jevrejin i bivši kolega preminulog

185


Dejvida Šora, Korzinski je bio svestan postojanja zombija i opasnosti koju predstavljaju ako slučaj ne bude proveren. Neverovatno je da je Korzinski uspeo da ubedi Mejrovu da pokrene izviđačku misiju kako bi istražili AlMark. Do tog trenutka zaraza je trajala već četrnaest dana. Devet preživelih se zabarikadiralo u gradskoj džamiji sa malo vode i bez hrane. Vod padobranaca, koje je predvodio Korzinski, spustio se u centar Al-Marka i, nakon dvanaestočasovne bitke, eliminisao sve zombije. Postoje razna nagađanja o završetku ove priče. Neki veruju da je egipatska vojska okružila Al-Mark, pohvatala Izraelce i pripremala se da ih pogubi na licu mesta. Tek nakon što su ovi uspeli da pokažu vojnicima leševe zombija, Egipćani su dozvolili Izraelcima da se slobodno vrate kući. Drugi u pretpostavkama idu još dalje, smatrajući da je to jedan od razloga zašto je došlo do smirivanja neprijateljstva između Egipćana i Izraelaca. Korzinski je umro 1991. Izraelska vlada je zapečatila njegove memoare, lične zabeleške, vojne izveštaje, članke iz novina, pa čak i snimak bitke koji je tobože uhvatio kamer-man Mosada. Ako je priča tačna, postavlja se jedno zanimljivo, ali i uznemirujuće pitanje. Zašto bi egipatska vojska poverovala u postojanje živih mrtvaca samo na osnovu izjava očevidaca i po izgledu ljudskih leševa? Zar ne bi trebalo da postoji čitav, funkcionalan primerak (ili primerci) kako bi se dokazala tako neverovatna priča? Ako je odgovor potvrdan, gde su sada ti primerci? 1979, SPERI, ALABAMA Prilikom svoje svakodnevne rute, Čak Bernand, lokalni poštar, zaustavio se kod Henriksove farme i otkrio da niko nije uzeo poštu koju je dostavio prethodnog dana. Kako se tako nešto nikada ranije nije dogodilo, Bernard je odlučio da lično odnese poštu do kuće.Kada se primakao ulaznim vratima na petnaestak metara, začuo je nešto što je zvučalo nalik na pucnje iz puške, bolne jauke i pozive u pomoč. Bernard je pobegao, odvezao se petnaestak kilometara do najbliže govornice i pozvao policiju. Kada su stigla dva zamenika šerifa i ekipa hitne pomoći, otkrili su da je porodica Henriks brutalno pobijena. Jedina preživela, Frida Henriks, očito je pokazivala simptome uznapredovale faze infekcije. Ugrizla je oba službenika hitne pomoći pre nego što su zamenici uspeli da je zauzdaju. Treći zamenik, novajlija koji je poslednji stigao na proprište nesreće, uspaničio se i pucao joj u glavu. Dva ozleđena čoveka su prevezena u

186


okružnu bolnicu radi lečenja, ali su ubrzo izdahnula. Tri sata kasnije, ustali su usred autopsije, napali mrtvozornika i njegovog pomoćnika i izašli na ulicu. Do ponoći, ceo grad je bio u panici. Najmanje dvadeset dva zombija su sada slobodno šetala i potpuno pojela još petnaest ljudi. Mnogi preživeli su se skrivali po kućama. Drugi su pokušali da pobegnu iz grada. Troje dece se uspelo na vrh vodotornja. lako okružena (nekoliko živih mrtvaca je pokušalo da se uspne na toranj, ali su gurnuti nazad na zemlju), ova deca su bila bezbedna dok pomoć nije stigla. Jedan čovek, Harland Li, izašao je iz kuće s modifikovanim uzi ručnim automatom, skraćenom dvocevkom i dva pištolja kalibra magnum 44 (jednim revolverom i drugim automatskim). Svedoci tvrde da su videli kako Li napada grupu od dvanaest zombija, pripucavši prvo iz uzija, a zatim i iz ostalog oružja. Svaki put Li je ciljao u telo zombija, izazivajući velika oštećenja, ali ne uspevajući da ih ubije. Sa malo municije, a sateran do gomile pokvarenih kola, Li je pokušao da puca u glavu s pištoljima u obe ruke. Ali kako su mu se ruke previše tresle, Li nije uspeo da postigne nijedan pogodak. Samoproklamovani spasilac grada je ubrzo pojeden. Ujutru, zamenici iz okolnih gradova, zajedno s državnom policijom i brzo okupljenim grupama osvetnika, krenuli su na Speri. Naoružani lovačkim puškama s optičkim nišanima i novim znanjem o potrebi da se cilja u glavu (lokalni lovac je došao do ovog otkrića braneći svoju kuću), brzo su eliminisali pretnju. Zvanićno objašnjenje (koje je dostavilo Ministarstvo poljoprivrede) glasilo je: „masovna histerija izazvana zagađenjem lokalnih podzemnih voda pesticidima". Centar za kontrolu zaraznih bolesti je uklonio sva tela kako civilne bolnice ne bi sprovele nijednu autopsiju. Najveći deo radiosnimaka, izveštaja s vesti i privatnih fotografija smesta je konfiskovan. Preživeli su podneli sto sedamdeset i pet tužbi. Od tog broja, devedeset i dve su rešene vansudskom nagodbom, četrdeset i osam su još u toku, a ostale su tajanstveno povučene. Jedna tužba je nedavno podnesena radi dozvole pristupa konfiskovanim medijskim materijalima. Smatra se da će se godinama čekati na presudu. OKT. 1980, MARISELA, BRAZIL Vesti o ovom napadu su došle od Zelene majke, ekološke grupe koja je želela da skrene pažnju na nedaće lokalnih Indijanaca, čija je zemlja oduzimana i uništavana. S namerom da nasilno postignu svoje ciljeve,

187


rančeri koji su uzgajali stoku naoružali su se i krenuli prema indijanskom selu. Dok su bili duboko u tropskoj šumi, napao ih je drugi, strasniji neprijatelj: horda od više od trideset zombija. Svi rančeri su bili pojedeni ili i sami pretvoreni u hodajuće mrtvace. Dva preživela su uspela da pobegnu u obližnji grad Santerem. Njihova upozorenja su ignorisana i u zvaničnim izveštajima bitka je zavedena kao ustanak indijanskog stanovništva. Tri vojne brigade su se zaputile prema Marikeli. Nakon što nisu našli neupokojene, krenuli su prema indijanskom selu. Brazilska vlada je zvanićno poricala incident koji je usledio, kao i bilo kakvo znanje o napadu hodajućih mrtvaca. Prema navodima svedoka, odigrao se pravi masakr, tokom koga su državne trupe uništavale sve što hoda, i zombije i ljude. Ironija je u tome što i članovi Zelene majke poriču priču, tvrdeći da jc u stvari brazilska vlada izmislila priču o zombijima kako bi opravdala masakr izvršen nad Indijancima. Jednu zanimljivu in-fomaciju je dao penzionisani major iz artiljerijsko-tehničke službe brazilske vojske. On tvrdi da su u danima pre same bitke sakupljeni gotovo svi bacači plamena u zemlji. Pošto je operacija sprovedena, oružje je vraćeno prazno. DEC. 1980, ŽURUTJ, BRAZIL Ova isturena jedinica, udaljena više od 500 kilometara nizvodno od Marisele, postala je proprište nekoliko napada pet nedelja kasnije. Izašavši iz vode, zombiji su napadali ribare u čamcima ili bi se se uspuzali na obalu, na nekoliko mesta duž nasipa. Ishod ovih napada - broj, reakcija na napad, žrtve - još nije utvrđen. 1984, KABRIO, ARIZONA Ovaj napad, izuzetno ograničen, s obzirom na prostor i ljude, jedva da se kvalifikuje u napad prve kategorije. Međutim, njegove posledice predstavljaju jedan od najznačajnijih događaja u izučavanju Solanuma. U požaru u osnovnoj školi nastradalo je četrdeset i sedmo-ro dece, od gušenja dimom. Jedina preživela, devetogodišnja Elen Ejms, izbegla je smrt skočivši kroz slomljen prozor, ali je zadobila duboke posekotine i izgubila dosta krvi. Samo joj je hitna transfuzija iz banke krvi spasla život. U narednih pola sata, Elen je počela da pokazuje simptome zaraze Solanumom. Medicinsko osoblje nije ovo shvatilo, već se sumnjalo da je krv kontaminirana drugom bolešću. Dok su se čekali rezultati testova,

188


devojčica je umrla. U prisustvu osoblja, svedoka i roditelja ona je oživela i ujela medicinsku sestru. Elen je vezana, sestra je smeštena u karantin, a dežurni lekar je preneo kolegi iz Feniksa detalje o ovom slučaju. Dva sata kasnije, stigli su lekari iz Centra za nadzor zaraznih bolesti, u pratnji lokalne policije i „neidentifikovanih federalnih agenata". Elen i zaražena sestra su avionom prenesene na tajnu lokaciju radi „daljeg lečenja". Konfiskovani su svi bolnički izveštaji, kao i celokupna zaliha krvi. Porodici Emjs nije dozvoljeno da pode s detetom. Nakon što celu nedelju nisu primili nikakve vesti, obavešteni su da im je ćerka „preminula" i da je telo kremirano iz „zdravstvenih razloga". Ovo je prvi zabeležen slučaj koji dokazuje da se Solanum može preneti krvlju koja nije sveza. Ostaju nerešena sledeća pitanja: ko je davalac zaražene krvi, i kako je krv data a da davalac ne zna da je zaražen, i zašto se ništa više o njemu nije čulo? Štaviše, kako je Centar za kontrolu zaraznih bolesti tako brzo čuo za slučaj Ejms (lekar iz Feniksa je odbio da da intervju), i zašto je agencija reagovala tako brzo? Ne treba ni pominjati da teorije zavere i dalje kruže u vezi sa ovim slučajem. Fllenini roditelji su protiv Centra za nadzor zaraznih bolesti podneli tužbu, čija je jedina svrha otkrivanje istine. Njihove izjave su bile presudne za autorovo istraživanje ovog slučaja. 1987, KOTAN, KINA U martu 1987, Kineske disidentske grupe su obavestile Zapad o katastrofi koja se umalo nije dogodila u nuklearnoj elektrani u Sinđengu. Nakon što je nekoliko meseci poricala priču, kineska vlada je zvanično objavila da je nastao „kvar" u postrojenju. Za mesec dana, priča je izmenjena u „pokušaj sabotaže... kontrarevolucio-nalrnih terorista". U avgustu, švedske novine Tycka! objavile priču da je američki špijunski satelit iznad Kotana snimio tenkove i druga oklopna vozila kako iz blizine gađaju nešto što je izgledalo kao neorganizovana gomila civila koja pokušava da uđe u elektranu. Druge fotografije su otkrile da su neki od „civila" kidali na komade druge osobe i hranili se njihovim leševima. Američka vlada poriče da su te slike snimljene sa njenih satelita i Tycka! je povrgla priču. Ako se u Kotanu dogodio napad zombija, onda ima više pitanja nego odgovora. Kako je došlo do napada? Koliko je trajao? Kako je na kraju suzbijen? Koliko je bilo zombija? Da li su uspeli da udu u elektranu? Kolika je načinjena šteta? Zašto nije došlo do topljenja jezgra

189


nuklearnog reaktora slično kao u Černobilu? Da li je neki zombi pobegao? Da li je od tada bilo novih napada? Delić informacije koji potvrđuje priču dolazi od profesora Kvang Zua, kineskog disidenta koji je posle toga pobegao u Sjedinjene Države. Kvang je poznavao jednog vojnika koji je bio umešan u događaj. Pre nego što je poslat u logor za prevaspitavanje zajedno sa ostalim svedoci-ma, mladić je izjavio đa je šifra pod kojom se operacija vodila bila „Večna hodajuća mora". Na jedno pitanje još nema odgovora, a to je: kako je došlo do prvog napada? Nakon čitanja knjige Dejvida Sora, posebno dela koji govori kako su kineske komunističke trupe zarobile zombija Crnog zmaja, logično je zaključiti da je kineska vlada imala, ih i dalje ima, sopstvenu verziju „Trešnjinog cveta" i „Morune", projekte koje vodi kako bi stvorila armiju neupokojenih. DEC. 1992, NACIONALNI SPOMENIK DŽOŠUA TRI, KALIFORNIJA Tokom obilaska parka, nekoliko hajkera i izletnika je primetilo i prijavilo napušteni šator i opremu u blizini glavnog puta. Čuvari nacionalnog parka koji su ispitivali te navode naišli su na jeziv prizor na dva kilometra od mesta na kome se nalazio napušteni šator. Žena u srednjim dvadesetim je nađena mrtva. Glava joj je bila razmrskana velikim kamenom, a telo puno ugriza ljudskog porekla. Daljom istragom lokalne i državne policije utvrđen je identitet žrtve. U pitanju je bila Seron Parsons iz Oksnarda u Kaliforniji. Ona i njen momak Patrik Mekdonald su kampovali u parku prethodne nedelje. Odmah je izdata poternica za Mekdonaldom. Detaljna autopsija Parsonove je otkrila činjenicu koja je zaprepastila nadležnog mrtvozornika. Brzina raspadanja tela se nije poklapala s raspadanjem moždanog tkiva. Nadalje, u jednjaku su nađeni tragovi ljudskog mesa koji su se podudarali s Mekđonalđovom krvnom grupom. Međutim, uzorak kože pronađen ispod njenih noktiju pripadao je trećoj osobi, Devinu Martinu, usamljeniku i fotografu divljih životinja koji se pre mesec dana vozio biciklom po parku. Kako nije imao prijatelja, niti porodicu, a uz to je radio je kao slobodnjak, niko nije prijavio Martinov nestanak. Detaljna pretraga parka nije otkrila ništa novo. Kamere za nadzor sa obližnje benzinske pumpe u Dajmond Baru su otkrile da se Mekdonald tamo nakratko zaustavio. Radnik koji je bio u smeni je rekao da je Mekdonald izgledao iscrpljeno, sluđeno i da je držao krvavo platno preko

190


ramena. Mekdonald je poslednji put primećen kako ide na zapad, prema Los Andelesu. Još se istražuje kako je izbila epidemija, kao i kako se uopšte proširila na okolno područje. Grupa mladića, članova ulične bande pod imenom V.B.R., ili Venice Boardiwalk Reds, prva je primetila napad. U ovaj deo grada su došli da osvete smrt jednog svog člana kojeg je ubila suparnička banda poznata kao hos Peros Negros. Oko jedan noću, došli su u postindustrijsko, gotovo napušteno područje gde su se Perosi okupljali. Prvo što su primetili bilo je da nema beskućnika. Područje je bilo poznato po velikom broju straćara smeštenih na praznom zemljištu. Kartonske kutije, kolica za kupovinu i ostali rekviziti koji pripadaju ovim skitnicama još su ležali po ulici, ali od ljudi nije bilo ni traga. Ne obraćajući pažnju na put, vozač auta Redsa je slučajno pregazio pešaka koji se sporo kretao. Pre nego što su Redsi uspeli da poprave oštećeno vozilo ili dobrano izvređaju svog druga zbog loše vožnje, videli su kako se povrede-ni pešak pomera. Uprkos slomljenoj kičmi, žrtva je počela da puzi prema članovima ulične bande. Jedan od Redsa je podigao pištolj od 9 milimetara i pogodio je u grudi. Ne samo što time nije uspeo da zaustavi čoveka koji je puzao već je zvuk pucnja odjeknuo u području od nekoliko blokova. Reds jc ispalio još nekoliko metaka, i svi su pogodili žrtvu, ali bez rezultata. Njegov poslednji metak prošao joj je kroz lobanju i usmrtio je. Redsi nisu imali vremena da otkriju što su to tačno ubili. Odjednom su začuli stenjanje za koje im se činilo da dolazi iz svih pravaca. Ono za što su mislili da su senke od ulične rasvete u stvari je bila gomila od četrdeset i više zombija koja je pristizala iz svih pravaca. Kako im je automobil bio uništen, Rcdsi su potrčali ulicom, bukvalno prolerevši tamo gde je red živih mrtvaca bio najredi. Da ironija bude veća, nakon nekoliko blokova naišli su na ostale članove bande Los Peros Negros, koji su takode išli peške jer su im skrovište i vozila zauzeli živi mrtvaci. Odrekavši se rivaliteta radi preživljavanja, dve bande su sklopile primirje i dale se u potragu za načinom da pobegnu ili bezbednim skloništem. Iako bi većina zgrada - čvrsto građenih skladišta bez prozora — predstavljala odlična utvrđenja, one su bile ili zaključane (u slučaju napuštenih) ili pokrivene daskama i u njih se nije moglo ući. Kako su bolje poznavali teritoriju, Perosi su preuzeli inicijativu i predložili srednju školu ,,De Soto", do koje sc lako u trku moglo doći. Sa živim mrtvacima za petama, dve

191


bande su stigle do škole i provalile u nju kroz prozor na drugom spratu. To je pokrenulo sigurnosni alarm, koji je pak alarmirao svakog zombija u neposrednoj blizini, Cime se njihov broj povećao na vise od stotine. Alarm je, ipak, bio jedina negativna strana ove čvrste utvrde. U pogledu utvrđenja, ,,De Soto" je bila odličan izbor. Zbog čvrste betonske konstrukcije, prozora prekrivenih mrežom i šipkama, jakih drvenih vrata obloženih čelikom, ova dvospratna zgrada se lako mogla braniti. Kada se konačno našla unutra, grupa je bila pohvalno predostrožna, postavljajući rezervne odbrambene položaje, proveravajući bezbednost svih prozora i vrata, puneći sve spremnike do kojih su mogli doći vodom, i proveravajući sve oružje i municiju. S obzirom na to da su smatrali da im je policija gori neprijatelj od živih mrtvaca, obe bande su telefonom pozvale savezničke ulične bande umesto organa vlasti. Niko im nije nije poverovao u priču, ali su ipak obećali da će doći čim budu mogli. Ovaj poslednji napad, je ironijom sudbine, bio jedan od retkih zabileženih slučajeva efikasnog uništenja zombija. Dobro zaštićeni, dobro naoružani, sa snažnim vodstvom, dobrom organizacijom i izuzetno jakom motivacijom, članovi bande su uspeli da eliminišu sve žive mrtvace s prozora na spratu a da pri tom nisu imali nikakvih gubitaka. Pojavilo se pojačanje (savezničke ulične bande koje su obećale pomoć), ali nažalost, u isto vreme kada je stigla i lo-sandeleska policija. Rezultat je bio hapšenje umešanih osoba. Ovaj incident je zvanično objašnjen kao „sukob lokalnih uličnih bandi". I Redsi i Perosi su pokušali da saopšte istinu svima koji su bili voljni da ih saslušaju. Njihova priča je objašnjena kao halucinacija izazvana upotebom droge „ajs" koja je u to vreme bila popularna. Kako su policajci i pridošli članovi drugih bandi videli samo pobijene leševe ali ne i hodajuće mrtvace, oni nisu mogli biti pravi svedoci događaja. Tela neupokojenih su uklonjena i kremirana. Gotovo svi su bili beskućnici, niko od njih nije identifikovan i nikome nisu nedostajali. Članovi bande umešani u incident svi odreda proglašeni krivim za teško ubistvo i upućeni na izdržavanje doživotne kazne u nekoliko kalifornijskih državnih zatvora. Svi su pobijeni u roku od godine dana od trenutka zatvaranja, a smatra se da je to delo članova suparničkih bandi. Ova prića bi se ovde završila da nije bilo jednog detektiva (detektivke) iz losandeleske policije, koji je tražio da ostane anoniman. On (ili ona) je čitao (čitala) detalje slučaja Parsons-Mekdonald

192


nekoliko dana ranije i zainteresovali su ga (je) neki čudni detalji. Zbog toga je delimično poverovao (poverovala) priči članova bande. Izveštaj mrtvozornika je obezbedio najuverljiviji dokaz. U potpunosti se poklapao s autopsijom Parson-sove. Poslednji važan detalj je novčanik koji je pronađen kod jednog neupokojenog, čoveka u ranim tridesetim koji je bio bolje obučen i doteran od prosečnog uličnog skitnice. Novčanik je pripadao Patriku Mekdonaldu. Kako je vlasnik novčanika dva puta pogođen u glavu iz sačmare, nije bilo moguće izvršiti identifikaciju. Anonimni detektiv (detektivka) je smatrao (smatrala) da ovo ne treba da spominje svojim nadređenima, iz straha od disciplinskih mera. Umesto toga, on (ona) je prekopirao (prekopirala) ceo dosije i dostavio (dostavila) ga autoru ove knjige. FEB. 1993, ISTOČNI LOS ANĐELES, KALIFORNIJA U jedan sat i četrdeset pet minuta ujutru, Oktavija i Rozu Melgar, vlasnike lokalne mesare, probudili su grozni jauci koji su dopirali ispod prozora spavaće sobe smeštene na drugom spratu. Uplašivši se da im neko pljačka radnju, Oktavio je zgrabio pištolj i potrčao dole, dok je Roza zvala policiju. Zgrčen pored otvorenog šahta nalazio se čovek koji se tresao i jecao, pokriven blatom, obučen u kombinezon sanitarne službe i jako krvareći iz unakaženog patrljka koji mu je ostao umesto desne noge. Nepoznati je uporno vikao Oktaviju da zatvori šaht. Ne znajući šta drugo da uradi, Oktavio je poslušao. Pre nego što je metalni poklopac nalegao u otvor, Oktaviju se učinilo da je čuo zvuk koji je podsećao na udaljeno stenjanje. Dok je Roza podvezivala ranjenom čoveku nogu, on je napola u plaču, napola vičući ispričao da su on i petorica drugih sanitarnih radnika pregledali čvorište kišne kanalizacije, kada ih je napala oveća grupa „luđaka". Po njegovom opisu napadači su bili odeveni u razne rite i u ranama, stenjali su i hodali šepajući. Čovekove reći su se pretvorile u nerazumljiv niz fraza, roktanje i ridanje pre nego Što se onesvestio. Policija i hitna pomoć su stigle devedeset minuta kasnije. Tada je ranjeni čovek proglašen mrtvim. Dok je njegovo telo odvoženo, losanđeleski policajci su uzimali izjave od Melgara. Oktavio je pomenuo da je čuo stenjanje. Policajci su to zabeležili, ali ništa nisu rekli. Šest sati kasnije, Melgari su čuli na jutarnjim vestima da se ambulantno vozilo koje je prevozilo umrlog čoveka prevrnulo i eksplodiralo dok je bilo na putu za okružnu bolnicu. Poziv

193


bolničara (kako je radio-stanica došla do njega, još nije razjašnjeno) uglavnom se sastojao od uspaničenih vriskova o tome da preminuli čepa vreću u koju je bio smešten. Četrdeset minuta nakon emitovanja, četiri policijska kamiona, ambulantna kola i kamion Nacionalne garde su stigli ispred Melgarove mesare. Oktavio i Roza su gledali kako policija izoluje područje, i kako podižu maskirni šator preko šahta, s prolazom zaklonjenim identičnim materijalom koji vodi od šatora do kamiona. Melgari, zajedno s malom grupom posmatrača, čuli su nepogrešivo prepoznatljiv zvuk pucnjeva koji je dolazio iz šahta. Za sat vremena šator je uklonjen, barikada podignuta, a vozila su brzo nestala. Gotovo da nema sumnje da je ovaj incident povezan s napadima u centru Los Andelesa. Detalji o reakciji vlasti, o tome šta se tačno dogodilo u podzemnom lavirintu, možda se nikada neće otkriti. Melgari, navodeći kao objašnjenje „pravne razloge", nisu dalje ništa ispitivali. Losanđeleska policija jc objasnila slučaj kao „rutinsku zdravstvenu i sanitarnu inspekciju". Losanđeleska Sanitarna služba poriče da jc izgubila ijednog zaposlenog. MART 1994, SAN PEDRO, KALIFORNIJA Da nije bilo Ali Gudvin, kranistkinje u ovoj luci u južnoj Kaliforniji i njenog fotoaparata za jednokratnu upotrebu, svet možda nikada ne bi čuo pravu priču o ovom napadu zombija. Neobeleženi kontejner je iskucan sa Mar Karib, tovarnog broda koji je plovio pod panamskom zastavom iz Davao Sitija na Filipinima. Nekoliko dana je bio smešten tu, čekajući prevoz. Jedne noći, stražar je začuo neki zvuk iz kontejnera. On i nekoliko čuvara, sumnjajući da se u njemu kriju ilegalni imigranti, odmah su otvorili kontejner. Napolje je izletelo četrdeset i šest zombija. Oni koji su se zatekli najbliže proždrani su. Ostali su potražili utočište u skladištima, kancelarijama i drugim zgradama. Neke od ovih građevina su obezbeđivale adekvatno pribežište, dok su ostale postale smrtne zamke. Četiri neustrašiva radnika na kranu, među kojima je bila i Gudvinova, popeli su se na svoje mašine i iskoristili ih kako bi napravili improvizovana utvrđenja od kontejnera. Ovo montažno sklonište je tokom noći zaštitilo trinaest radnika. Kranisti su zatim upotrebili svoje mašine kao oružje, bacajući kontejnere na sve zombije koji su bili u dometu. Dok je policija stigla (mesto je bilo zatvoreno sa nekoliko zaključanih kapija), ostalo je još samo jedanaest zombija. Oni su eliminisani tako što su zasuti

194


puščanom paljbom (tu se našlo i nekoliko slučajnih pogodaka u glavu). Procenjuje se da jc ukupno bilo dvadeset ljudskih žrtava. Mrtvih zombija je bilo trideset devet. Smatra se da je sedam nestalih zombija palo u vodu i da ih je vodena struja odvukla u more. Svi medijski izveštaji su opisali incident kao pokušaj provale. Zvaničnih izjava nije bilo. Uprava luke, policija San Pedra, čak i privatno obezbedenje koje je izgubilo osam radnika —- ostali su nemi. Posada s broda Mar Karib, kapetan, pa ćak i sama kompanija poriču đa znaju bilo šta o kontejneru sa zombijima, koji je takode misteriozno nestao. Slučajno, dan nakon napada, u samoj luci je izbio požar. Ono što čini zataškavanje ovog incidenta tako neverovatnim jeste činjenica da je San Pedro velika, prometna luka smeštena u jednoj od najnaseljenijih oblasti u Americi. Prosto je neverovatno kako je vlada uspela da uguši gotovo sve izvore informacija. Sve umešane strane su označile Gudvinine fotografije i izjavu kao prevaru. Otpuštena je sa posla, a kao razlog je navedena psihička neuračunljivost. APR. 1994, ZALIV SANTA MONIKA, KALIFORNIJA Tri građanina Palos Verdesa, Džim Huang, Entoni Čo i Majki Kim, prijavili su policiji da su napadnuti dok su pecali u zalivu. Tri čoveka su tvrdila da je Huangova udica zakačila velik, veoma težak ulov. Ono što je izronilo na površinu bio je čovek, go, delimično izgoreo, delimično raspadnut, ali još živ. Čovek je napao tri ribara, grabeći Huanga i pokušavajući da ga ugrize za vrat. Čo je povukao svog prijatelja unazad, dok je Kim veslom udario stvorenje u glavu. Napadač je potonuo ispod površine, dok su tri ribara krenula prema obali, svu trojicu je policija iz Palos Verdesa odmah testirala na droge i alkohol (testovi nisu otkrili tragove ni jednog ni drugog), zadržala preko noći radi ispitivanja i oslobodila sledećeg jutra. Slučaj je i dalje zvanično „pod istragom". Uzimajući u obzir vreme i mesto događaja, logično je zaključiti da je stvorenje jedan od zombija iz napada u San Pedru. 1996, GRANIČNA OBLAST, SRINAGAR, INDIJA Ovo je odlomak iz izveštaja o vojnoj akciji koji je sačinio poručnik Tagore iz graničnih snaga bezbednosti:

195


„Subjekt se primicao polagano se teturajući, kao da je bolestan ili pijan. (Gledajući dvogledom) uočio sam da nosi uniformu pakistanskih specijalnih jedinica, što je bilo čudno jer niko nije izvestio da su oni aktivni u ovom području. Na udaljenosti od trista metara naredili smo osobi da se zaustavi i identifikuje. Nje poslušao. Izdalo se drugo naređenje. I dalje bez, odgovora. Činilo se da nepovezano stenje. Čuvši naše pozive, neznatno je ubrzao. Na udaljenosti od dve stotine metara aktivirao je prvu minu, američku „Skakutavu Beti". Videli smo kako zadobija ozlede od šrapnela po grudima i stomaku. Sapleo se, pao na lice, a onda se uspravio i nastavio da korača dalje. Zaključio sam da nosi neku vrstu telesnog oklopa... Ista stvar se ponovila i na udaljenosti od sto pedeset metara. Ovog puta šrapneli su mu otkinuli vilicu s lica... S ove udaljenosti video sam da mu rana ne krvari... Vetar je promenio pravac i dunuo prema nama... Nanjušili smo da subjekat smrdi na trulež, slično raspadnutom mesu. Na udaljenosti od sto metara naredio sam vojniku Tilaku (vodni snajper) da eliminiše subjekta. Tilak gaje pogodio direktno u čelo. Subjekt je odmah pao. Nije ustajao, niti se više pomerao." U naknadnim izveštajima zabeleženo je prenošenje i autopsija tela u vojnoj bolnici u Srinagaru. Nešto kasnije telo je odnela služba državne bezbednosti. Nikakve dodatne informacije nisu objavljene u vezi s njihovim otkrićem. 1998, ZABROVST, SIBIR Džejkob Tejlor, poznati reditelj dokumentarnih filmova za CBC, stigao je u mali sibirski grad Zabrovst nameravajući da snimi netaknuti leš sabljozubog tigra, koga će možda biti moguće klonirati. Takode je pronađeno telo čoveka na pragu tridesete, čija je odeća bila identična odeći kakvu su nosili kozaci u šesnaestom veku. Snimanje je zakazano za jul, ali je Tejlor sa ekipom za pripreme stigao u februaru kako bi se upoznao s područjem i pogledao primerke. Tejlor je smatrao da će ljudskom lešu posvetiti samo nekoliko sekundi u filmu, ali je tražio da se telo čuva s tigrom do njegovog povratka. Tejlor i njegova ekipa su se potom vratili u Toronto na zasluženi odmor. Nekoliko članova Tejlorove ekipe se vratilo u Zabrovst 14. juna kako bi pripremili zaleđene jedinke i iskopinu za snimanje. Tada su poslednji put viđeni. Kada je Tejlor sa ostatkom ekipe 1. jula došao helikopterom, video je da je svih dvanaest zgrada na lokaciji napušteno. Bilo je tragova nasilja i provale, uključujući slomljene prozore, pretureni nameštaj, te tragove krvi i

196


komadiće mesa na zidovima i podu. Čuvši vrisak, Tejlor se vratio do helikoptera, gde je naišao na grupu od trideset šest živih mrtvaca, među kojima su bili lokalni seljaci i nestali članovi njegove ekipe za pripreme, kako se hrani pilotima. Tejlor nije shvatao šta vidi, ali je znao da mora da beži i spašava kožu. Situacija je bila užasna. Tejlor, njegov kamerman, tonac i lokalni producent nisu imali nikakvo oružje, nikakve zalihe, a kako su se nalazili usred sibirske pustare, nisu mogli nigde tražiti pomoć. Fil-madžije su se sakrile u dvospratnoj kući u selu. Umesto da zabarikadiraju vrata i prozore, Tejlor je odlučio da unište dva stepeništa. Na drugi sprat su poneli svu hranu do koje su mogli doći i kofe koje su napunili vodom sa bunara. Uz pomoć sekire, kovačkog čekića I sitnijeg alata srušili su prvo stepenište. Dolazak zombija je osujetio njihov naum da sruše i drugo. Tejlor je brzo reagovao, skinuo vrata sa spavaćih soba s drugog sprata i zakucao ih za stepenište. Time je napravljena strmina koja je sprečavala zombije koji su nadolazili da se popnu. Jedan po jedan, oni su pokušavali da se uspužu uz vrata, ali ih je Tejlorov tim gurao nazad. Ovakva bitka se razvukla na dva dana; pola grupe je držalo napadače u škripcu, dok je ostala polovina spavala (s vatom u ušima kako bi ugušili zvuk stenjanja). Trećeg dana, slučajni incident je pomogao Tejloru da dode do spasonosnog rešenja. Iz straha da ih živi mrtvaci ne povuku za nogu dok pokušavaju da ih gurnu niz rampu, filmadžije su pribegle guranju zombija koristeći dugačku drvenu metlu. Drška od metle, koja je već oslabila od tolike upotrebe, konačno je pukla kada ju je jedan napadač povukao. Tejlor je ipak uspeo da odgurne zombija, i iznenađeno gledao kako oštri, slomljeni vrh metle, koji se još nalazio u stisnutoj ruci čudovišta koje je padalo, prolazi kroz desnu očnu duplju drugog zombija. Ne samo što je Tejlor slučajno ubio svog prvog zombija već je i prvi put shvatio kako ih treba eliminisati. Sada, umesto što da gura napadače niz rampu, filmska ekipa ih je agresivno bodrila. Svaki koji je prišao dovoljno blizu dobio je jak udarac u glavu sekirom koju je ekipa imala. Kada su izgubili ovo oružje (zaglavilo se u lobanji mrtvog zombija), zamenili su ga čekićem. Kada sc drška čekića slomila, pribegli su ćuskiji. Borba je trajala sedam sati, ali su na kraju iscrpljene kanadske filmadžije eliminisale sve svoje napadače. Do današnjeg dana ruska vlada nema zvanično objašnjenje za događaj koji se zbio u Zabrovstu. Ako pitate bilo kog zvanićnika o tom slučaju,

197


dobićete odgovor da se slučaj „razmatra". Međutim, u zemlji koja ima toliko socijalnih, ekonomskih, političkih, ekoloških i vojnih problema kao što je nova Ruska Federacija, smrt nekoliko stranaca i Sibiraca iz zabačenih predela pobuđuje neznatno intere-sovanje javnosti. Zapanjujuće je da je Tejlor snimao čitav događaj dvema kamerama. Rezultat su četrdeset i dva sata najuzbudljivijeg materijala svih vremena, digitalnog video-snimka kome se Losonov film ne može ni primaći. U poslednih nekoliko godina, Tejlor pokušava da makar deo snimka prikaže široj javnosti. Svi međunarodni „eksperti" koji su videli snimak okarakterisali su ga kao stručnu prevaru. Tejlor je izgubio sav kredibilitet u industriji koja ga je nekada slavila kao najboljeg. Sada se razvodi i istovremeno vodi nekoliko parnica. 2001, SIDI-MUSA, MAROKO Jedini dokaz o napadu je kratki članak objavljen na zadnjim stranama francuskih novina: „Masovna histerija u marokanskom ribarskom naselju — Naš izvor je potvrdio da je nepoznato neurološko oboljenje pogodilo pet stanovnika, usled čega su napali rođake i prijatelje pokušavajući da ih pojedu. Prema lokalnom običaju, oboleli su sputani konopcima i teretom, odneseni na obalu i bačeni u okean. Vladina istraga je u toku. Optužbe se kreću od teškog ubistva do ubistva iz nehata." Nikada nije došlo do suđenja, i dalji izveštaji nisu objavljivani. 2002, SV. TOMAS, DEVIČANSKA OSTRVA Talasi su izbacili zombija — naduvenog, nabubrelog, raspadnute kože — na najseverniju obalu ostrva. Domoroci nisu znali šta da misle o tome, držali su se po strani i pozvali policiju. Zombi je, spotičući se po plaži, počeo da juri posmatrače. Iako je iz radoznalosti ostala u blizini, gomila je nastavila da uzmiče pred živim mrtvacem koji im se primicao. Dva pripadnika policije Svetog Tomasa su stigla i naredila „osumnjičenom" da stane. Kako nisu dobili nikakav odgovor, ispalili su pucanj upozorenja. Zombi nije reagovao. Jedan policajac je ispalio dva metka u njegove grudi, ali bez ikakvog učinka. Pre nego što su opet zapucali, šestogodišnji dečak, uzbuđen događanjima i ne shvatajući opasnost, pritrčao je zombiju i počeo da ga bocka štapom. Hodajući mrtvac je hitro zgrabio dete i pokušao da ga

198


primakne ustima. Dva policajca su pojurila prema njemu i pokušala da iščupaju dete iz zombijevog stiska. U tom trenutku, Džeremaja Devit, imigrant koji je nedavno došao sa ostrva Dominika, izleteo je iz gomile, dograbio pištolj iz opasača jednog od policajaca i ispalio metak zombiju kroz glavu. Neverovatno je da živi mrtvac nije inficirao nijednog čoveka. Na suđenju, Devit je oslobođen svih optužbi, uz obrazloženje da je postupao u samoodbrani. Fotografije tela zombija, iako je bio užasno raspadnut, pokazuju da je poreklom bio sa Bliskog istoka ili Severne Afrike. Odeća u dronjcima i konopac ukazuju na to da je stvorenje bilo jedno od onih koja su bačena u okean s marokanske obale. U teoriji, bilo bi moguće da neupokojeni primerak morska struja odvuče preko Atlantika, iako bi to bio prvi takav zabeleženi slučaj. Usled jednog od najčudnijih preokreta u zataškavanju i prikrivanju epidemije, ovaj slučaj je postao poznat širom sveta. Poput bigfuta na severozapadu Pacifika ili čudovišta iz Loh Nesa u Škotskoj, turisti mogu da kupe fotografije, majice, figurice, zidne časovnike, satove, pa čak i dečje bojanke s likom „zombija iz Svetog Toma sa" u mnogim radnjama u centru Šarlot Amalija (glavni grad ostrva). Na desetine taksista se svakodnevno bore (ponekad i žestoko) za prevoz tek pridošlih turista od aerodroma „Siril E. King" do lokacije gde je isplivao poznati zombi. Nakon suđenja, Devit se preselio u Ameriku u potrazi za novim životom. Njegovi prijatelji u Svetom Tomasu i njegova porodica iz Dominika od tada ništa nisu čuli o njemu. ISTORIJSKA ANALIZA Sve do kraja dvadesetog veka, proučavaoci živih mrtvaca su bili uvereni da se učestalost napada nije menjala tokom vremena. Izgledalo je da je u nekim društvima bilo više napada nego u drugima samo zato što su su bolje evidentirala napade. Najupečatljiviji je primer drevnog Rima u poredenju s ranim srednjim vekom. Ova teorija se takode upotrebljava da smiri „paničare". Ona polazi od tvrdnje da sc, kako se celi ljudski rod sve više oslanjao na pisanu reč, činilo da epidemije postaju sve češće. Ovaj način razmišljanja, iako i dalje uobičajen, već neko vreme nije omiljen. Svetska populacija raste. Urbane oblasti su oduzele primat ruralnim. Saobraćajne veze sve bolje povezuju planetu. Svi ovi faktori su doveli do ponovnog pojavljivanja zaraznih bolesti, iako se za većinu smatralo da su nestale još pre više vekova. Logika diktira da Solanum može da procveta u

199


takvom okruženju. Iako se informacije beleže, razmenjuju i čuvaju više nego ikada ranije, ne može se sakriti činjenica da je broj napada zombija u porastu, te da njihova učestalost odražava „razvoj" ove planete. Prateći ove trendove, broj napada samo može rasti, što će rezultirati jednom od dve mogućnosti. Prva je da će svetske vlade morati da priznaju, i privatno i javno, postojanje živih mrtvaca, formirajući posebne organizacije koje će se baviti ovom pretnjom. Po ovom scenariju, zombiji će postati prihvatljivi deo svakodnevnog života — marginalizovani, lako zaustavljivi, možda će čak postojati i vakcina protiv ove bolesti. Po drugom, mračnijem scenariju, doći će do rata do istrebljenja između živih i mrtvih: rata za koji ste sada spremni.

200


DODATAK: DNEVNIK ZA SLUČAJ EPIDEMIJE Ovaj deo je posvećen vođenju dnevnika o sumnjivim događajima koji bi mogli nagovestiti moguću epidemiju. (Za moguće znake upozorenja, vidi „Detekcija".) Zapamtite: rana detekcija i blagovremene pripreme će vam pružiti najbolju mogućnost da preživite. Sledi uzorak unosa u dnevnik. DATUM: 05/07/14 VREME: 3.51 LOKACIJA: Bilo koji mali grad, SAD UDALJENOST: Otprilike 460 kilometara. DETALJI: U jutarnjim vestima (lokalne, Kanal 5) pojavila se vest da su neki „manijak" ili „manijaci" iskasapili i delimično pojeli jednu porodicu. Tela izgledaju izmrcvareno: masnice, posekotine, polomljene kosti. Na svima ima tragova ugriza. Svi su ubijeni pucnjem u glavu. Oni tvrde da je odgovorna neka sekta. Zašto? Koja sekta? Odakle? I ko su „oni"? Sve što je izveštač rekao bilo je da objašnjenje dolazi iz „zvaničnih izvora". Organizovan je lov na počinioce. Primetio sam da učestvuje samo policija (nema regrutovanih građana) i da su polovina policajaca snajperi. Štampi nije dozvoljeno da prati potragu jer policija „ne može jamčiti njihovu bezbednost". Izveštač je rekao da su tela preneta u Veliki grad, a ne u lokalnu mrtvačnicu, zato što je potrebno da se izvrši „detaljna autopsija". Bolnica u koju ih nose udaljena je SAMO 70 KILOMETARA! PREDUZETE RADNJE: Izvadio sam spisak zaduženja. Pozvao sam Toma, Grega i Henrija. Sastanak je zakazan za večeras u 7.30. Naoštrio sam mačetu. Očistio i nauljio karabin i rezervisao termin u streljani za ujutro pre posla. Napumpao gume na biciklu. Pozvao sam gorsku službu da proverim da li je nivo reke normalan. Ako se dogode incidenti u bolnici, preduzećemo ozbiljnije mere.

201


IZJAVE ZAHVALNOSTI Pre svih, hvala Edu Viktoru zato što veruje. Dejvidu, ljanu, Sergeju, Džejkobu, Aleksu, Kadiju, Sari, Fihirini,Reneu, Polu i Đijang za prevode. Dr Zejnu i njegovom timu za istraživanja na terenu. Džejmsu „Pukovniku" Loftonu za strateški pregled. Profesoru Somersu za podatke. Ser Ijanu za korišćenje njegove biblioteke. Redu i Stivu za pomoć oko kartografije. Manfredu zato što je pretražio podrum starog muzeja. Artiomu za poštenje i hrabrost. „Džozefu" i „Meri" zato što su pomogli da se jedan stranac oseti dobrodošlim u njihovoj zemlji. Čanderi, Jusufu, Hernanu, Tejloru i Mojši za fotografije. Avi za iranskripte. Mejsonu za snimke. M. V. za njegove ilustracije. Tacumiju za vreme i strpljenje. „Gospođi Maloun" jer je presekla crvenu traku. (HVALA!) Džozeni za obilazak. Tronu za vožnju pored „mesta". Kapelanu Ešliju i posadi Sau Tomea jer su dokazali tvrdnju. Alisi, Pjotru, Hjuu, Teli, Antoniju, Hidekiju i dr Singu za intervjue. Dečacima (i devojčici) u laboratoriji za „znate šta". Aniki za sjajno rukovanje perom i mačem. I naravno, hvala svima onima koji su želeli da ostanu anonimni. Životi čijem ste spasenju doprineli biće vaše najveće prizanje.

202


O AUTORU Maks Bruks živi u Njujorku, ali je spreman da se u svakom trenutku preseli na zabačeniju lokaciju pogodnu za odbranu.

www.crowarez.org www.bosnaunuted.net

203

Maks Bruks - Priručnik

Recommend Documents