Ljubav i Brak - Valter Trobis - pdf

VALTER TROBIŠ

LJUBAV I BRAK Ova knjiga je neobično dinamična, napeta i puna akcije, gotovo kao neki uzbudljivi roman i čita se u jednom dahu, Svojim svežim i praktičnim pristupom ljubavi, braku i seksu dopašće se, kako bračnim parovima, tako i onima koji su se verili ili tek razmišljaju da stupe u brak. U njoj ništa nije izmišljeno, sve je stvarno, svaki opisani razgovor, događaj i svi ljudi koji su u njoj opisani. Jedino su izmenjena imena, zbog zaštite njihove privatnosti. Pisac, Valter Trobiš, je svetski poznat bračni savetnik koji se, zajedno sa svojom ženom Ingrid, švedsko-američkog porekla, specijalizovao iz ove oblasti u Evropi, Americi i Africi, gde je držao brojna predavanja o braku i porodičnim problemima. Ova knjiga se zasniva na nizu njegovih predavanja koja je održao u jednom velikom afričkom gradu, ali ono o čemu govori relevantno je za bračne i predbračne probleme širom sveta. Napisao je brojne knjige iz oblasti odnosa među polovima i braka (Voleo sam devojku, Voli samog sebe...)

Naslov originala: I married you by Walter Trobisch

SADRŽAJ PREDGOVOR ................................................................................................................................ 3 1. POGLAVLJE................................................................................................................................ 4 2. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 11 OSTAVLJANJU.................................................................................................................................. 11 PRIANJANJE ..................................................................................................................................... 13 POSTATI JEDNO TELO ...................................................................................................................... 14 TAČKA ............................................................................................................................................ 16 BAŠTA ILI TROUGAO? ...................................................................................................................... 17 3. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 19 4. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 26 MEĐUSOBNI ODNOS SILA ................................................................................................................. 26 BOŽIJA VOLJA.................................................................................................................................. 27 PRAZAN BRAK ................................................................................................................................. 27 UKRADENI BRAK ............................................................................................................................. 28 NEISPUNJENI BRAK .......................................................................................................................... 29 VENČANJE ....................................................................................................................................... 30 SEKS ................................................................................................................................................ 33 5. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 35 6. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 49 ULAZ KROZ VRATA LJUBAVI ............................................................................................................ 50 ŠEST TESTOVA LJUBAVI ................................................................................................................... 51 1. Test davanja ...................................................................................................................................51 2. Test snage .......................................................................................................................................51 3. Test poštovanja...............................................................................................................................51 4. Test navike .....................................................................................................................................52 5. Test svađe .......................................................................................................................................52 6. Test vremena ..................................................................................................................................52

7. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 57 8. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 67 9. POGLAVLJE.............................................................................................................................. 79

2

PREDGOVOR

U ovoj knjizi ništa nije izmišljeno. Sve se zaista dogodilo. Svi razgovori su se zaista odigrali. Ljudi o kojima je reč žive i danas. Iz tog razloga nisam pomenuo ime grada niti sam ga opisao. Mesto ovih događaja je Afrika, ali problemi o kojima ova knjiga govori relevantni su u svim delovima sveta i u svakoj kulturi. Valter Trobiš

3

1. POGLAVLJE Zemlja nam se približava. Vidimo betonsku pistu. Točkovi su je dodirnuli, malo poskočili, ponovo je dodirnuli, zatim počeli da se kotrljaju. Motori bruje. Avion je usporio, skrenuo, dovezao do zgrade aerodroma i stao. Stigao sam. Odvezao sam pojas, prebacio zimski kaput preko ruke, uzeo ručni prtljag i počeo da se probijam između sedišta ka zadnjem izlazu. Stjuardesa, Afrikanka, mi se nasmešila i klimnula glavom. „Doviđenja gospodine. Nadam se da ste dobro putovali.“ „Hvala vam“, odgovorio sam i pažljivo sišao niz uske stepenice aerodromske platforme. Osetio sam iznenadni udarac vrućine. Zaslepljen žarkim suncem pridružio sam se ostalim putnicima koji su išli ka zgradi aerodroma. Na pola puta između aviona i zgrade stajala je jedna devojka pažljivo posmatrajući sve putnike kao da je nekog posebno tražila. Imala je uniformu stjuardese. Iznenada, krenula je prema meni i izgovorila moje ime. „Kako ste me prepoznali?“ upitao sam. „Videla sam vašu sliku na poleđini jedne vaše knjige. Ja sam Mirjam. Jednom sam vam napisala pismo.“ Mirjam? Preturao sam po svom sećanju. „Jesam li vam odgovorio?“ „Da, jeste. Rekli ste da je raskinuta veridba manje zlo nego razvod braka.“ Sad sam se setio njenog pisma. Spustio sam kofere i pogledao Mirjam. Sitna je, pravilnih crta lica i živahnih smeđih očiju koje su sjale pod inteligentnim čelom. Njena duga tamna, gotovo tegetcrna kosa, skupljena je u urednu punđu na vratu. „Pisali ste“, rekao sam s osmehom, „da se bojite da vaša osećanja prema vereniku nisu dovoljno duboka za brak.“ „A vi ste rekli da treba da poslušam svoja osećanja. Devojke to obično pre shvate nego momci.“ Sad sam se u potpunosti setio njenog slučaja. Godinu dana je starija od verenika, ima četiri godine više škole nego on i bolju platu od njega. To ju je brinulo. „Ali, vidite, ne mogu tek tako da ga napustim. On me voli, a i ja njega volim na neki način. Ponekad ne znam šta osećam.“ „Pa, Mirjam, ne možemo ovde da razgovaramo. Da li možemo da nastavimo kad prođem pasošku kontrolu?“ Uzela je jednu ručku moje teške torbe, a ja drugu u svoju desnu ruku. Aktentašnu sam stavio pod levu ruku i krenuli smo ka zgradi. „Izvinite“, rekla je, „moram da razgovaram s vama. Kada je naš pastor rekao da ćete ovde biti samo četiri dana, odlučila sam da se sretnem s vama pre nego što dođu ostali. Ja radim u ovoj aviokompaniji. Zato sam mogla da dođem čak ovamo.“ „Da li idete u crkvu u kojoj je pastor Danijel?“ „Da. I on je došao da vas sačeka. Videćete ga kad budete prošli carinu.“ Dok smo stajali u redu za kontrolu pasoša imao sam utisak da je htela još da razgovaramo. Zaista se potrudila. Bilo joj je potrebno puno hrabrosti da mi se obrati pa nisam želeo da je razočaram.

4

LJUBAV I BRAK – VALTER TROBIŠ – 1. POGLAVLJE

„Mirjam, pitam se zašto ste se uopšte verili s tim mladićem pre nego što ste ga bolje upoznali?“ „U našoj zemlji ne smemo da razgovaramo i izlazimo s mladićem ako nismo vereni. Ne smemo da imamo dečka. Vi u svojoj knjizi kažete da osoba ne treba da se veri dok dobro ne upozna drugu osobu. Ali, mi ne možemo da se upoznamo ako nismo vereni.“ U tom trenutku bio je moj red da pokažem pasoš. „Jeste li vi turista?“ upitao me je carinik. „Treba da održim nekoliko predavanja ovde u crkvi.“ „O čemu?“ „O braku.“ Pogledao me je kratko i udario pečat u pasoš bez ikakvog daljeg komentara. Mirjam i ja kretali smo se prema mestu gde se preuzima prtljag. „Ako ga ostavim, rekao je, počiniće samoubistvo.“ „Samoubistvo? Mislite li da to ozbiljno misli?“ „Ne znam, ali bojim se da je ozbiljan.“ „Možda bi bilo dobro da ja popričam s njim.“ „To bi bilo divno. I on će večeras biti u crkvi.“ „Onda morate da me upoznate s njim posle predavanja.“ „Hvala vam“, rekla je s olakšanjem. „Puno vam hvala.“ Iz tog tona olakšanja u njenom glasu zaključio sam da je to želela sve vreme – da organizuje sastanak između svog verenika i mene. Stigao je moj veliki kofer. Mirjam je pričala s carinikom na njihovom jeziku. On nam je rukom pokazao da nastavimo. Vrata su se otvorila i ušli smo u čekaonicu. Pastor Danijel mi je prišao, uhvatio obe moje ruke onako kako se Afrikanci pozdravljaju i zagrlio me. „Dobrodošao“, rekao je. „Zaista si dobrodošao.“ „Da, konačno sam uspeo“, rekao sam i spustio aktentašnu. „Drago mi je da si tu. Da te upoznam sa svojom ženom Ester.“ Pokazao je ka ženi tridesetih godina inteligentnog izgleda koja je stajala iza njega. Ester je nosila tamno zelenu haljinu s crnim šarama i žutu maramu na glavi. Na levoj ruci držala je bebu, a desnom je za ruku držala malog dečaka, starog oko tri godine. Pustila je dečaka i, gledajući stidljivo na stranu, pružila mi ruku onako kako se pozdravljaju ljudi u zapadnom svetu. „Dobrodošli u našu zemlju“, rekla je. Dečak je radoznalo buljio u mene. Ali, kad sam se sagnuo da se pozdravim s njim sakrio se iza majke držeći njenu suknju čvrsto s obe ruke. „Posmatrali smo te kako izlaziš iz aviona“, rekao je Danijel. „Bili smo u restoranu na prvom spratu. Počeo si s radom tačno minut nakon što si stigao. Da li poznaješ Mirjam od ranije?“ „Ne, ali smo se dopisivali. Prepoznala me je sa slike na koricama jedne moje knjige.“ Mirjam se sada osećala malo neprijatno. Izvinila nam se jer je morala da se vrati na posao i obećala da će večeras biti u crkvi. Otišli smo do Danijelovih kola na parkingu ispred zgrade aerodroma. Imao je Folksvagen. Njegova žena sela je nazad s dvoje dece, a ja napred s Danijelom. „Koliko je prošlo od kako smo se upoznali, Danijel?“ „Tačno dve godine.“

5


Sreo sam Danijela samo jednom i to na međunarodnom skupu za crkvene vođe. Tada me je zamolio da dođem i govorim u njegovoj zajednici. Nisam mogao da prihvatim taj poziv sve do sad. Vozili smo se neko vreme u potpunoj tišini. Onda sam pokušao da mu kažem kako se osećam. „Bojim se kako će biti večeras, Danijel. Osećam se potpuno nespremno. Voleo bih da znam nešto više o ljudima pre nego što s njima razgovaram.“ „Ako ostaješ samo četiri dana moramo da počnemo večeras.“ To mi je bilo jasno. „Jesi li prvi put u našem gradu?“ pitao je. „Da, žao mi je, ali tako je. Bio sam u drugim afričkim zemljama, ali u vašoj nikad. Znam ponešto o vašoj kulturi, ali ništa o posebnim problemima koje imate.“ „To bi moglo da bude prednost“, rekao je sa sjajem u očima. „Naši mladi jedva čekaju tvoja predavanja.“ „A stariji?“ „Kod njih postoji izvestan otpor. Smatraju da razgovorima o braku nije mesto u crkvi. Naročito teme vezane za seks za njih su tabu. Pretpostavljam da je tako svuda u Africi. Kako je u Evropi i Americi?“ „U suštini, isto. Hrišćanima je neprijatno da govore o seksu, tako da o njemu najčešće govore nehrišćani.“ „U svakom slučaju, treba da budeš pažljiv i ne govoriš mnogo o seksu, barem tokom prvog predavanja. I govori što jednostavnije možeš. Izbegavaj apstraktne imenice, a sve komplikovane izraze pojednostavni. Moraćeš da koristiš kratke rečenice da bih mogao da im prevodim rečenicu po rečenicu.“ „Daću sve od sebe. Da li imate tablu u crkvi?“ pitao sam. „Možemo to da sredimo.“ Tada smo stigli do centra grada. Osim što su ljudi bili drugačiji, grad se nije mnogo razlikovao od evropskog ili američkog grada – trotoari, neonske reklame, visoke zgrade banaka i osiguravajućih kompanija, hoteli, restorani, turističke agencije, supermarketi – i stalna jurnjava gustog saobraćaja. „Kako je vaša porodica?“ upitala je Ester. „Hvala na pitanju, dobro su.“ „Koliko dece imate?“ „Petoro, ali su malo stariji od vaših.“ „Zar im nije bilo žao kada ste otišli?“ „Hteli su da pođu sa mnom. Četvoro ih je rođeno u Africi. Osećaju da je Afrika njihov dom.“ „Da li će vaša žena da dođe?“ „Nadam se da će mi se pridružiti tokom vikenda.“ „Divno!“ Počeo sam da razmišljam o svojoj ženi i koliko bi mi bilo lakše da je ona večeras sa mnom. Kad bismo samo mogli da govorimo zajedno. Što sam više mislio na nju postajao sam sve usamljeniji. „Hteli smo da te pozovemo da budeš kod nas, ali smo ipak odlučili da te smestimo u hotel“, objasnio mi je Danijel. „U našem domu je prilično bučno, stalno nam dolaze gosti. Isto tako, moguće je da ima ljudi koji bi hteli da razgovaraju s tobom, a ne žele da dođu u pastorovu kuću.“ „Voleo bih da budem kod vas, ali razumem šta hoćeš da kažeš“, odgovorio sam. Ester je upitala: „Hoćete li večeras da dođete kod nas na večeru?“

6


„Hvala na pozivu, Ester, ali se bojim da nemam vremena. Moram da se presvučem. Još uvek sam u zimskoj odeći.“ „Samo sam htela da znam. Danijel mi nikad ne kaže kada će dovesti goste, niti znam da li će on biti kod kuće u vreme jela.“ Nastala je kratkotrajna napeta tišina u kolima. Zaustavili smo se ispred hotela. Ester je ostala u kolima s decom, a Danijel je ušao sa mnom. Pošto sam se prijavio na recepciju, otpratio me je do sobe. Bila je to uredna jednokrevetna soba s radnim stolom i telefonom. Pored prozora je bio deo nalik na dnevnu sobu sa sofom, foteljom i stočićem. U sobi je vladala prijatna atmosfera. Tu će moći da se razgovara s ljudima. „Žao mi je što ne mogu da dođem kolima po tebe i odvezem te na sastanak, ali ću poslati jednog od članova naše crkve da te odvede“, rekao je Danijel. „Voleo bih da možeš da ostaneš sa mnom, Danijel, da me posavetuješ šta da kažem večeras.“ Danijel se za trenutak zaustavio i zatvorio oči. Onda je pogledao pravo u mene. „Bog će ti već dati nešto. Daj nama ono što On da tebi.“ Potom je otišao. Dobar je savetnik, pomislio sam. Voleo bih da mogu da pomognem njegovom narodu kao što je on meni sada pomogao. Prišao sam prozoru i piljio kroz njega. Moja soba je bila na četvrtom spratu pa sam mogao da vidim krovove susednih zgrada. Video sam ih već od odozgo, iz aviona. Sada su mi mnogo bliži, veoma blizu. Ispod jednog od njih sam i ja, pomislio sam. Ne iznad, nego ispod. Istuširao sam se i presvukao. Onda sam iz aktentašne izvadio beleške za prvo predavanje i rasprostro ih po stolu. Počeo sam da ih čitam. Ali, nisu mi govorile. Iznenada je zazvonio telefon. Bila je to hotelska telefonistkinja. „Sačekajte momenat, imate poziv.“ Začuo se ženski glas i pitao kako se zovem. „U novinama sam pročitala da ćete večeras govoriti o braku. Je l’ tako?“ „Da.“ „Htela bih da vam postavim pitanje. Da li je uvek loše ostaviti muža?“ Kakvo pitanje, pomislio sam i uzvratio pitanjem: „Zašto želite da ga ostavite?“ „Neće da se venča sa mnom.“ „Mislio sam da vam je muž.“ „Živimo zajedno. On kaže: ‘Kad živimo zajedno, to je kao da smo venčani’. A nismo venčani. Često mi obećava venčanje, ali ga uvek odlaže. Tako da sam udata i nisam udata. Potpuno sam zbunjena. Šta je to što jedan brak čini brakom?“ „Koliko dugo živite zajedno?“ „Nešto više od godinu dana.“ „Imate li dece?“ „Ne, on ne želi decu.“ Mogao sam samo da zamislim kakvi su to problemi. „Jako je dobar prema meni“, rekao je glas. „Plaća moje obrazovanje. Vozi me do škole i uveče dolazi po mene.“ „Vozi vas do škole? Koliko imate godina?“ „Dvadeset i dve. Roditelji nisu mogli da mi obezbede dobro obrazovanje. Sad to nadoknađujem.“ „Gde vam žive roditelji?“ „U jednom malom selu nekoliko kilometara odavde.“ „Zar ne možete da odete roditeljima i vratite se samo pod uslovom da vas venča?“ 7


„To je nemoguće. Roditelji su me izbacili iz kuće kad sam počela da živim s njim. Ne odobravaju našu vezu.“ „Zašto?“ „On je Evropljanin.“ Kada je to rekla mnoge stvari su mi postale jasnije: imao je novca, nije hteo decu, a hteo je „slobodnu ljubav.“ „Pa, zaista ste u teškoj situaciji. Možete li da dođete do hotela da se vidimo?“ „Ne, ne bi mi dozvolio. Nikad me ne pušta da idem sama bilo kuda.“ „Zašto ne dođete zajedno?“ Nasmejala se. „Nema šanse da on dođe.“ „Možete li da dođete na moje predavanje večeras?“ „Večeras sam u školi. A i on mi ne dozvoljava da idem u crkvu.“ „Kako provodite vikend?“ „Ostajem kod kuće. Kad on izađe zaključa me u kuću.“ „Kuda on ide?“ „Ne znam. Nikad mi ne govori.“ Ostao sam bez teksta. Onda sam ponovo čuo njen glas. „I šta da uradim, šta?“ Staro pitanje. „Ne znam“, rekao sam, „zaista ne znam.“ „Možete li barem da se zajedno pomolimo?“ „Da se molim...?“ „Jesi li hrišćanka?“ Istog trena sam zažalio što sam je to pitao. Zar je to važno? Ipak je odgovorila. „Ne. Moji roditelji su muslimani. Ali, išla sam u hrišćansku školu. U selu nije bilo druge škole.“ Da se molim! Moram priznati da se nikada nisam molio preko telefona, i to s osobom koju nikada nisam video. Onda sam pomislio: pa, zašto ne? Zar je važno da li je vidim i poznajem? Zar je Bog ne vidi i ne poznaje isto kao što vidi i poznaje mene? Ako ne možemo da se sretnemo u ovoj hotelskoj sobi, zašto ne bismo mogli da se sretnemo pred Bogom? I tako sam se molio. Rekao sam da ja nemam rešenje. Zamolio sam Boga da nam on da rešenje. Kada sam rekao „Amin“, spustila je slušalicu. Tišina sobe me je gutala. Buljio sam u beleške za predavanje koje su bile preda mnom i osećao se bespomoćno. Činilo mi se da te beleške nemaju nikakve veze sa stvarnim životom. Najednom sam se štrecnuo setivši se da sam zaboravio da devojku pitam za ime i broj telefona. Kakvu sam grešku napravio! Nema šanse da stupim u kontakt s njom. Da li će ponovo nazvati? Telefon je ponovo zazvonio. Podigao sam slušalicu oduševljeno nadajući se da je ona. Ali, javila se telefonistkinja. „U holu vas čeka jedan gospodin.“ „Recite mu da odmah silazim.“ Gurnuo sam beleške u aktentašnu i sišao da se sretnem s njim. Čovek tridesetih godina otmenog izgleda u dobro skrojenom odelu predstavio se kao Moris. Došao je da me odveze u crkvu gde treba da držim predavanje i poveo me do svojih kola. „Jeste li oženjeni?“ pitao sam da započnem razgovor. „Ne, ne još.“ „Koliko godina imate?“ „Trideset i četiri.“ 8


Ima trideset i četiri godine a nije oženjen. Šta li je razlog tome, pomislio sam. Onda je Moris nastavio: „Ostao sam bez oca kad sam bio veoma mali. Morao sam da se brinem o majci. Sem toga, želeo sam prvo da završim studije i da nađem pristojan posao. Ja sam direktor u jednoj građevinskoj firmi. A i nije lako naći devojku s kojom ćeš se oženiti.“ „Zašto je to tako teško?“ „Teško je upoznavanje. Ne znam gde da se upoznam s nekom devojkom.“ „Imate li već neku osobu u vidu?“ „Da, imam.“ „I šta ona kaže?“ „Ne znam. Nisam još pričao s njom.“ „Zašto niste?“ „Mogu da je sretnem samo u autobusu. Znam kojim autobusom ujutru ide u školu. Ja uđem u isti i pokušavam da započnem razgovor s njom između stanica.“ „Koliko ona ima godina?“ „Ne znam. Pretpostavljam da nema više od šesnaest.“ Zinuo sam od čuda. Da li je to moguće? Preda mnom stoji fin i otmen gospodin koji ima dobar i veoma odgovoran posao, a prati srednjoškolku u autobusu! „Zašto ste se odlučili za tako mladu devojku?“ „One starije, ili su iskvarene, ili su već udate. Mislite da je to greška?“ „Pa, morate da shvatite da, kada vi budete imali šezdeset, ona će imati četrdeset i dve.“ „Možda bi trebalo da razmislim o tome.“ „Da li idemo pravo u crkvu? Prilično je daleko“, rekao sam. „Išao sam zaobilaznim putem da bih vas upoznao s jednim od naših najvećih problema. Ovo je naša ‘zona crvenih fenjera’.“ Bili smo izašli iz centra grada. Na stotine kolibica od blata pokrivenih slamom nalazilo se s obe strane nepopločanog puta. Mora da u toj oblasti živi na hiljade ljudi. „Zašto žene postaju prostitutke?“ „Mnoge od njih su nerotkinje koje su muževi oterali jer ne mogu da rode decu.“ „Zašto ne mogu da imaju decu?“ „Lekari kažu da su uzrok tome uglavnom venerične bolesti koje žene često dobiju od svojih muževa koje su zarazile prostitutke. To je začarani krug. Neke od njih su udovice koje na ovaj način pokušavaju da zarade da bi mogle da izdržavaju decu. Ako bi se takva žena ponovo udala porodica njenog pokojnog muža bi joj oduzela decu.“ Vozili smo se u tišini nekoliko trenutaka pre nego što smo izašli iz tog kraja i ponovo krenuli popločanim putem. Onda smo se zaustavili ispred crkve. Kada smo ušli ljudi su već pevali. Crkva je bila puna do poslednjeg mesta. Muškarci su sedeli s leve strane, a žene s desne. Kada me je Moris poveo kroz prolaz između klupa u sredini crkve neke glave su se znatiželjno, ali gotovo neprimetno okrenule. Danijel je sedeo u prvom redu i rukom mi pokazao da sednem pored njega. Dao mi je pesmaricu i pokazao koju pesmu upravo pevaju. Mogao sam da čitam, iako ništa nisam razumeo. Ali, melodija mi je bila poznata pa sam im se pridružio. Prijalo mi je to što sam, pre obraćanja auditorijumu, sudelovao u nečem zajedno s njima. Dok smo pevali poslednju strofu Danijel je zatvorio pesmaricu i rekao mi da izađem prvi. Popeo sam se uz par stepenika do katedre. On je išao iza i stao pored mene da prevodi. 9


Dok su pevali poslednju strofu, imao sam prilike da steknem opšti utisak o slušaocima kojima ću se obratiti. Bio je tu priličan broj starijih ljudi koji su sedeli u prednjim redovima. Mladi, kojih je bilo mnogo više, sedeli su pozadi. Sedeli su zbijeno jedan uz drugog, a njihova gusta crna kosa ličila mi je na baršunasti tepih. Niko nije podigao pogled prema nama. Danijelu sam tiho rekao koji odlomak iz Biblije ću čitati. Otvorili smo Biblije i ja sam počeo.

10

2. POGLAVLJE „U Bibliji (tj. Svetom pismu) se nalazi jedna vrlo jednostavna izjava o braku. Jednostavna i jasna, a ipak tako duboka. Ona je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro i vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ćeš vaditi bistru i svežu vodu. Ako slušamo tu izjavu otvorenog srca otkrićemo da nam iz nje govori sam Bog. On govori kao onaj koji hoće da nam pomogne, kao onaj koji hoće da nas usmeri i izazove. Ali, iznad svega, On govori kao onaj koji hoće da nam nešto ponudi. To je jedina izjava o braku koja je u Bibliji ponovljena četiri puta. Biblija ne govori često o braku. Zato je još upečatljivije to što se ova izjava pominje četiri puta, i to na ključnim mestima. Prvo, ona je zaključak izveštaja o stvaranju u drugom poglavlju Prve knjige Mojsijeve. Zatim, ovu izjavu Isus citira u Jevanđelju po Mateju 19,5 i Jevanđelju po Marku 10,7, kada su mu postavili pitanje o razvodu braka. I na kraju, apostol Pavle je povezuje direktno s Isusom Hristom u Poslanici Efescima 5,31. Ove izjave zapisane su da nam pokažu Božiji plan za brak. Date su ljudima koji su živeli u doba naglih društvenih promena u kakvom i mi živimo...“ Do sada je Danijel prevodio moje predavanje rečenicu po rečenicu bez oklevanja i bez mnogo razmišljanja. Bilo je kao da slušam sebe na nekom drugom jeziku. Ali, kada sam upotrebio izraz „nagle društvene promene“ po prvi put je zastao i počeo malo duže da objašnjava. Ja sam nastavio i pokušao da opišem jedan takav period, vreme Davida i Solomona. „Otvoreni su novi putevi za trgovinu. Strane kulture su saobraćale jedna s drugom. Na ljude su uticale nove ideje. Stara tradicija je izlazila iz prakse. Drevni običaji su odjednom postali staromodni. Plemena su se rasipala. Tabui su uništeni. To je bilo vreme potpune moralne zbrke. Sve je bilo razorano kao i danas. Ova izjava, koja im je tada otkrivala Božiju drevnu zamisao braka, verujem da može i nama da služi kao vodič tokom narednih dana. Sada želim da vam je pročitam iz Prve knjige Mojsijeve 2,24.“ Do ovog trenutka nije bilo nikakve reakcije među slušaocima. Ali, sada su počeli da otvaraju Biblije koje su mnogima stajale na krilu. Sačekao sam nekoliko trenutaka i onda pročitao: „Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.“ Dok sam čitao, ponovo me je oduševila jednostavnost i jasnoća ovog stiha. Osetio sam da mi je u ruke stavljeno nešto što treba da dam dalje. Nastavio sam: „Ovaj stih ima tri dela. Pominje tri stvari koje su od suštinske važnosti za brak: ostaviti, prionuti i postati jedno telo. Hajde da razmatramo jednu po jednu. Prvo govorimo o Ostavljanju „Nema braka bez ostavljanja. Reč ‘ostavljanje’ ukazuje na to da mora da dođe do javnog i zakonskog postupka da bi brak bio brak. U ranijim vremenima, kada bi mlada napuštala svoje selo i odlazila u selo svog muža to je bila javna procedura. Ponekad u Africi svi svatovi plešu kilometrima od mladinog do mladoženjinog sela. Ništa nije tajno. Taj javni postupak ostavljanja u isto vreme čini brak pravosnažnim. Od tog dana svi znaju – ovo dvoje su muž i žena, oni su u braku.

11


Danas je ovaj zakonski deo ostavljanja u mnogim zemljama zamenjen javnim objavljivanjem venčanja kao i zvaničnom dozvolom da neko može da se venča. Spoljna forma nije od primarne važnosti. Ono što je važno jeste činjenica da do javne i zakonske procedure mora da dođe. ‘Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju.’ Brak se tiče više od samo dvoje ljudi koji se venčavaju. Otac i majka predstavljaju porodicu koja je deo zajednice i države. Brak nikada nije privatna stvar. Nema braka bez venčanja. Zato se venčanje često proslavlja uz veliku gozbu. ‘Ostaviti oca i majku.’ Dok izgovaram ove reči osećate bol u srcu. To naravno nije nešto radosno. Tamo odakle sam ja, često se na svadbi plače.“ Nekoliko njih klimnulo je glavom, naročito među starijim ženama. Jedna je rekla poluglasno: „I ovde je tako“. „Sigurno očekujete da predavanje o braku počinje nečim veselijim i lepšim. Ali, Biblija govori realno i trezveno. Kaže: ‘Čovek će ostaviti oca i majku.’ Ostavljanje je cena sreće. Mora da postoji konačan i odlučan rez. Kao što tek rođena beba ne može da raste ako se ne odseče pupčana vrpca, tako ni brak ne može da raste i razvija se ako nije došlo do pravog ostavljanja, ako nije došlo do jasnog odvajanja od porodice. Kažem da je to teško. Teško je deci da ostave svoje roditelje. Ali, jednako je teško i roditeljima da puste svoju decu. Roditelje možemo da uporedimo s kokoškom koja leži na jajima iz kojih se izlegu pačići. Pošto su se izlegli, pačići odlaze do bare i otplivaju. Ali, kokoške ne mogu za njima. One ostaju na obali bare i kokodaču.“ Čak i pre nego što je Danijel preveo poslednju rečenicu čuo se smeh među slušaocima. Smejali su se uglavnom mladi. „Ne možeš se venčati bez ostavljanja“, ponovio sam. „Ako ne dođe do pravog ostavljanja, brak će biti u nevolji. Ako mladi nemaju prilike da započnu zajednički život u svom domu, potpuno odvojeni od svojih porodica, postoji opasnost da će im se roditelji neprestano mešati u život. U Africi se ponekad roditelji mešaju koristeći običaj da se mlada ‘proda’. Neki roditelji koji ne žele da puste svoju ćerku toliko podižu ‘cenu’ za nevestu da im mladi bračni par ostaje dužan veoma dugo. Takvi dugovi sprečavaju da dođe do pravog ostavljanja.“ Sada je među slušaocima zavladala potpuna tišina. U toj tišini osetio sam neko protivljenje. Mogao sam da im pročitam na licu da ovu izjavu teško prihvataju. Očigledno da im je pitanje „ostavljanja“ previše gorka pilula da bi je progutali. Zato sam objasnio: „Neki od vas će možda reći: ‘Ovo nije u skladu s našom afričkom tradicijom. Nas su učili da volimo roditelje, a ne da ih ostavljamo. Imamo obavezu, ne samo prema užoj porodici (ili kako je neki put zovu, bliskoj porodici) koju čine otac, majka i deca, već i prema većoj, široj porodici, u koju spadaju svi naši rođaci.’ To jeste dragocena tradicija koju nikako ne treba uništiti. Moj odgovor je da ‘ostaviti’ ne znači ostaviti na cedilu. ‘Ostaviti’ ne znači napustiti roditelje i ne mariti za njih. Upravo suprotno, samo ako se bračnom paru pruži prilika da ostave roditelje i osnuju svoj dom biće u stanju da kasnije pomognu roditeljima. Samo ako su nezavisni i bez dugova moći će kasnije da preuzmu odgovornost za roditelje i budu im od koristi. Činjenica da su u stanju da ‘ostave’ stvara slobodan prostor u kome međusobna ljubav roditelja i dece može da raste i napreduje. Iz sopstvenog iskustva znam da šira porodica može dobro da funkcioniše samo ako je uža porodica neoštećena, zdrava i nezavisna.

12


Da li je ovo zapadni koncept braka? Nije. Nisam došao da vam predstavim zapadni koncept braka. Došao sam da vam predstavim Biblijski koncept braka. Biblijski koncept jeste izazov za sve kulture. „‘Ostavljanje’ nikome nije lako. Ako pitate nekog bračnog savetnika sa zapada koji problem najčešće susreće, verovatno će vam odgovoriti: ‘Problem svekrve’.“ Ponovo se začuo smeh – isti smeh i osmesi koje ova reč izaziva i kod evropskih i američkih slušalaca. Nastavio sam: „U Evropi i Americi obično se u brak meša muževljeva majka. Ona jednostavno ne može da poveruje je da ta mlada devojka s kojom se njen dragi sin oženio u stanju da se o njemu brine. Da li će umeti dobro da mu opere košulje? Hoće li znati koliko da mu posoli supu? Čak i kada se mlada ne ‘kupuje’, novac je često način da se mladi održe u zavisnosti od svojih roditelja i da se primoraju da žive u istoj kući s roditeljima. Pravo ostavljanje i pravo puštanje – ne samo spolja, već i iznutra – svima teško pada. Čuo sam da u Africi češće ženina majka uzrokuje probleme. Ako dođe do bračne svađe, mlada supruga pokušava da pobegne kući svojoj majci. Zato jedan od mojih prijatelja iz Afrike tvrdi da ovaj biblijski stih treba otvoreno da zahteva da i žena ostavi oca i majku. Zašto se afričke žene vraćaju kući roditeljima tako često? Odgovor je, zato što su one ostavile svoju porodicu, a njihovi muževi nisu. U vašoj zemlji muškarac ostaje u svojoj kući, ili blizu kuće, a žena dolazi k njemu. Čitajte Prvu knjigu Mojsijevu i videćete istu vrstu društva. Tamo je bilo uobičajeno da žena ostavlja porodicu i postaje član muževljeve porodice. Nečuvena i revolucionama poruka bila je ta da i muškarac mora da ostavi svoju porodicu. To mora da je bolo uši tadašnjih slušaoca isto koliko i danas bode vaše uši. Ta poruka štiti prava žene. Cilj joj je da muž i žena budu partneri. Poruka, drugim rečima, glasi: oboje treba da ostave roditelje, ne samo žena, nego i muž. I kao što oboje moraju da ostave roditelje, tako oboje moraju i da prionu – ne samo žena za muža, nego i muž za ženu, kako to ovaj biblijski stih otvoreno tvrdi. To nas dovodi do drugog dela koji se zove: Prianjanje Ostavljanje i prianjanje idu zajedno. Prva reč više opisuje javni i zakonski aspekat braka, a druga više lični aspekat. One se prožimaju. Ne možeš stvarno prionuti ako nisi otišao. Ne možeš stvarno otići ako nisi odlučio da se prioneš. Doslovni smisao jevrejske reči ‘prilepiti se’ jeste prianjati, biti zalepljen za neku osobu. Muž i žena su zalepljeni jedno za drugo kao dva komada papira. Ako pokušaš da razdvojiš dva komada papira, zalepljena jedan za drugi, pocepaćeš oba. Ako pokušaš da razdvojiš muža i ženu koji su prilepljeni jedno za drugo, oboje će biti povređeni – a u slučaju da imaju decu, i deca će biti povređena. Razvod znači uzeti testeru i preseći svako dete na pola, od glave do pete, po sredini.“ U publici je zavladala mrtva tišina. „Još jedna posledica prianjanja je da su muž i žena najbliži jedno drugome, bliži su jedno drugome nego bilo kome i bilo čemu na svetu. Bliži nego bilo čemu drugom je važnije od muževljevog posla, od ženinog spremanja kuće i kuvanja, ili, ako i ona radi, i od njenog posla. Bliži nego bilo kome drugom je važnije od muževljevih prijatelja i od ženinih prijatelja, važnije od posetilaca i gostiju, važnije čak i od dece. 13


Kad god se vratim kući s puta, uvek to naglasim tako što prvo zagrlim ženu, pre nego što zagrlim decu. Želim da i deci na ovaj način pokažem da je tata najbliži mami i mama najbliža tati. Često kod mladih supružnika dođe do preljube kad se rodi prva beba. Zašto? Mlada žena greši jer postaje bliža bebi nego mužu. Beba postaje centar njenog života, zbog čega se muž oseća kao autsajder.“ Sa strane na kojoj sede muškarci video sam osmehe i klimanje glavom što je pokazivalo da se u potpunosti slažu sa mnom. „Prianjati u ovom dubljem smislu“, nastavio sam, „biti prilepljen, naravno, jedino je moguće između dve osobe. Citirani tekst iz Biblije beskompromisno napada svaki oblik poligamije. Kaže: ‘ ... prilepiće se k ženi svojoj’. Ovaj citat govori i protiv razvoda koji omogućava sukcesivnu poligamiju, gde jedan čovek nema nekoliko žena istovremeno, nego jednu za drugom. Možda bismo danas koristili neku drugu reč umesto ‘prilepiti se’, reč ‘voleti’, na primer. Ali, interesantno je da Biblija na ovom mestu ne koristi tu reč. Prionuti znači voleti, ali to je posebna vrsta ljubavi. To je ljubav koja je donela odluku i koja više nije ljubav koja pipa i traži u mraku. Ljubav koja prianja je zrela ljubav, ljubav koja je odučila da ostane verna – verna jednoj osobi – i da s tom jednom osobom podeli ceo život. Ovo nas dovodi do trećeg dela pročitanog biblijskog citata: Postati jedno telo Ovaj izraz opisuje fizički aspekat braka.“ Setio sam se da me je Danijel upozorio da budem oprezan prilikom korišćenja reči ‘seks’. „Fizički aspekat je od suštinske važnosti za brak kao i zakonski i lični aspekat. Telesno jedinstvo muža i žene podjednako je u skladu s Božijom voljom za brak kao i ostavljanje roditelja i prianjanje jedno za drugo. Znam da je nekim ljudima neprijatno da pričaju o telesnom aspektu braka. Misle da je to nešto što nije sveto, možda čak da je nepristojno i da je nema nikakve veze s Bogom. Takve želim da upitam isto ono što je apostol Pavle pitao crkvu u Korintu: ‘Ili zar ne znate da je vaše telo hram Duha Svetoga koji je u vama?’ Dakle, možemo da govorimo i o tome. Štaviše, moramo da govorimo o tome, čak i u crkvi. Mogao bih čak i da vas pitam: na kom drugom mestu bismo mogli da govorimo o tome, časno i s poštovanjem, ako ne u crkvi?“ I dalje je vladala tišina. Shvatio sam da su ove misli potpuno nove za mnoge. „Vi kažete: ‘Protivno je našoj kulturi da govorimo o stvarima koje se odnose na telo. Te stvari su tabu.‘ Ali, to je veoma čudno. Kad razgovaram s roditeljima u Africi i savetujem ih da svoju decu uče o tome kako telo funkcioniše, oni kažu: ‘Roditelji u Evropi i Americi možda to mogu jer su im te stvari bliske. Afrikancima je to strano.’ Međutim, kada razgovaram s roditeljima u Evropi i Americi, kažu obrnuto: ‘Gospođine Trobiš, predugo ste živeli u Africi. Ljudi u Africi su bliži prirodi. Oni možda to mogu, ali za nas je tako nešto nemoguće.’ Iz iskustva znam da je neprijatnost ove vrste prisutna svuda u svetu. Svuda je roditeljima teško da deci objasne fizički aspekat braka. Razlog je u tome što se to smatra, ili tako svetim da se ne sme ni izgovoriti, ili tako nesvetim da je sramota i pominjati. Biblija opovrgava oba ova stava. Piše da to pripada Bogu i zato možemo i moramo da govorimo o tome. Telesno jedinstvo muža i žene Bogu je jednako drago i blisko kao i njihova vernost i pravosnažnost braka.

14


Naravno, ‘postati jedno telo’ znači mnogo više od pukog telesnog jedinstva. To znači da dve osobe dele sve što imaju, ne samo svoja tela, ne samo materijalna dobra, nego i svoja razmišljanja i osećanja, radosti i patnje, nade i strahove, uspehe i promašaje. ‘Postati jedno telo’ znači da dve osobe postaju jedno u potpunosti, telom, dušom i duhom, a ipak ostaju dve različite osobe. U tome je najdublja misterija braka. Teško je to razumeti. Možda to uopšte ne možemo razumeti. Možemo samo doživeti. Jednom sam to video prikazano na jedinstven način.“ Uzeo sam torbu i iz nje izvadio dve izrezbarene drvene glave – glavu muškarca i glavu žene. Glave su povezane drvenim lancem. Podigao sam figure. „Ovo je simbol braka koji crkve u Liberiji daju mladom paru kao podsetnik na bračni zavet. Ako biste prišli bliže i pažljivo osmotrili figuru videli biste da karike lanca nisu spojene. Cela umetnička figura je izrezbarena iz jednog komada drveta i nosi sledeću poruku: ‘Kada Bog spoji, spoj je nevidljiv’. Nikada ranije nisam naišao na dublju i uverljivije prikazanu misteriju braka nego tu. Dvoje u potpunosti postaju jedno, ‘jedno telo’, kao što su ove figure napravljene od jednog komada drveta, a ipak ostaju dve zasebne osobe. To nisu dve polovine koje čine jedno celo, već dve cele osobe sačinjavaju jednu potpuno novu celinu. To znači ‘postati jedno telo’.“ Sišao sam s podijuma i figuru simbola braka dao ljudima u prvom redu. Dodavali su je jedan drugom iz ruke u ruku diveći se. Otišao sam do velike table koju je Danijel postavio s druge strane katedre i uzeo parče krede. „Sad dolazimo do najvažnije poruke citiranog biblijskog teksta. Proučavali smo tri dela: ostaviti, prionuti i postati jedno telo. Poruka glasi da su ta tri dela nerazdvojiva jedan od drugog. Ako jedan deo nedostaje, brak je nepotpun. Samo oni koji su ‘otišli’ bez obzira na posledice i samo oni koji su ‘prionuli’ isključivo jedno uz drugo, mogu da postanu ‘jedno telo’. Ta tri elementa – ostaviti, prionuti i postati jedno telo – idu jedno s drugim kao tri ugla trougla.“ Okrenuo sam se k tabli i nacrtao veliki trougao koji izgleda ovako:

„Na gornjem uglu mogli bismo da napišemo ‘javni i zakonski čin’, ili jednostavno ‘venčanje’. Na levom uglu mogli bismo da napišemo ‘ljubav’ ili ‘vernost’. Na desnom uglu mogli bismo da napišemo ‘telesno jedinstvo’, ili jednostavno reč ‘seks’, s tim da pod njom podrazumevamo mnogo više od samog seksualnog odnosa jednog bračnog para.“

15


Po prvi put sam se usudio da upotrebim reč „seks“, ali raspoloženje slušalaca u ovom trenutku bilo je takvo da nisam morao da se bojim da ću povrediti nečija osećanja. Pokazujući prstom na trougao rekao sam: „Ako želite pravi brak morate imati sve tri ove stvari sa slike. Za mlade, koji još nisu u braku, ovo je cilj koji treba da dostignu. Kao što trougao nije trougao ako jedan od uglova nedostaje, tako ni brak nije brak ako jedan od ovih elemenata ne postoji. Sad moram da vas pozovem da obratite pažnju na još jednu veoma važnu činjenicu vezanu za citirani biblijski stih. Kako se on završava? Koja je poslednja stvar u tekstu Prva knjiga Mojsijeva 2,24?“ Ponovo su otvorili Biblije i začas digli ruke da kažu. „To je reč ‘telo’,“ odgovorio je jedan stariji čovek. „Ne“, rekao sam, „šta stoji posle toga?“ Tišina je dugo trajala. Konačno, jedan mladić je rekao: „Tačka.“ Svi su se nasmejali, ali sam ja prihvatio odgovor. „Da“, rekao sam, „tačka. Ova tačka je od velike važnosti.“ Vratio sam se do podijuma i ponovo pročitao ranije citirani biblijski tekst: „Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.“ Udarivši pesnicom o drvenu tablu, uzviknuo sam: „Tačka.“ Posle kratke pauze sam nastavio: „U ovom ključnom stihu o braku, koji se u Bibliji navodi četiri puta, nema nijedne jedine reči o deci.“ Efekat koji su ove reči proizvele kod mojih slušalaca bio je upečatljiv. Bilo je kao da sam u salu bacio bombu. Uznemirili su se, odmahivali glavom, počeli da razgovaraju jedan s drugim, a od nekih su dopirali i zvuci negodovanja. „Da objasnim!“ rekao sam povišenim tonom, kako bih prekinuo žamor. Bacio sam pogled na Danijela. Nisam bio siguran šta on misli, ali imao je prilično zadovoljan izraz lica. Očigledno je bio srećan zbog aktivnog učestvovanja članova svoje crkve u predavanju. Tačka

Ponovo sam počeo: „Nemojte pogrešno da me razumete. Deca su Božiji blagoslov. U Bibliji se to stalno naglašava. Ja imam petoro dece i zahvalan sam za svako od njih. Dobili smo ih kao znak Božije dobrote, kao pravi blagoslov u braku. Deca su blagoslov za svaki brak, ali ona su dodatni blagoslov. Kada je Bog stvorio Adama i Evu blagoslovio ih je i onda im rekao: ‘Rađajte se i množite se’ (1. Moj. 1,28). Iz originalnog, jevrejskog teksta jasno je da je ova zapovest dodatak blagoslovu. Kada izvorni biblijski tekst opisuje neizostavne elemente braka, značajno je uočiti da deca tu nisu izričito pomenuta. Ostaviti, prionuti i postati jedno telo je dovoljno. Tačka. Ako u braku i nema dece, to jedinstvo jednog tela nije besmisleno. Tačka na ovom mestu znači da dete ne čini brak brakom. Brak bez dece je brak u punom smislu te reči. Tačka znači da neplodnost nije razlog za razvod. Nijedan čovek ne može da kaže: ‘Ova žena mi nije rodila dete. Zato ja u stvari i nisam u braku s njom’, i da je onda otera. Ako brak ostane bez dece, to nije opravdanje da se prilepljeni delovi cepaju, niti to dovodi u pitanje pravosnažnost braka.“ Danijel je ove poslednje reči preveo posebno ih naglašavajući i s određenom dozom topline i odobravanja u glasu, iz čega sam shvatio da je razvod, u slučajevima kad bračni par ne može da ima dece, prilično česta pojava u njegovoj zemlji.

16


Iako je vreme predviđeno za predavanje isticalo, želeo sam da s ovom temom još nastavim. Pitao sam Danijela da li mogu da produžim još deset minuta. Rekao je: „Privukao si im pažnju. Možeš da govoriš koliko god želiš.“ Tako sam nastavio: Bašta ili trougao? „Postoji još jedan koncept braka. Suprotan je biblijskom konceptu, koji sam malo pre detaljno opisao. Ovaj koncept braka je voma rasprostranjen. S njim sam se susretao u mnogim delovima sveta. Koncept ‘bašte’, kako ja volim da ga zovem, zasnovan je na knjizi Brak na istoku i zapadu (Marriage East and West) Dejvida i Vere Mejs (David & Vera Mace), američkih bračnih savetnika koji su 1958. godine, s još dvadeset Azijata, držali seminare o braku u Čiengmaji na Tajlandu. Koncept braka kao ‘bašte’, koji Mejsovi opisuju, potiče iz Kine i zasnovan je na netačnoj biologiji. On predstavlja muškarca kao sejača, a ženu kao zemlju, baštu. Čovek seje seme u ženu. Žensko telo hrani seme kao što zemlja hrani zrno pirinča. Kao što biljka raste iz semena, tako i dete raste iz čovečijeg semena. Dete je muževljevo dete, njegov duh koji opstaje i produžava njegov život. Ponavljam, ovaj koncept je zasnovan na netačnom i lošem tumačenju biologije. Zato su i posledice ovakvog načina razmišljanja stravične. Navešću ih ukratko: Prvo, po ovom konceptu, muškarci su važniji od žena. Žena nikada ne može da bude važna kao muškarac, kao što ni zemlja ne može da bude jednako važna kao seme. Po samoj svojoj prirodi ona je drugorazredna, pomoćno sredstvo. Ovo objašnjava, više nego bilo šta drugo, diskriminaciju žene u odnosu na muškarca, i to ne samo u Aziji, nego i u Evropi i Americi, čak i danas. Da li je tako i u vašoj kulturi, odgovorite sami. Drugo, sinovi su važniji nego ćerke. Preko sinova se produžava porodična loza. Porodica koja nema sinova i čija loza izumire, je kao drvo odsečeno od korena. Njihovi preci venu i nemaju mira.“ Među slušaocima je nastalo komešanje, kao da su duboko uključeni u ovo o čemu govorim. „Treće, odnos između muža i žene je isti kao odnos između vlasnika i vlasništva, baš kao što je sejač vlasnik zemlje u koju seje. Osnovna dužnost žene je da bude poslušna. Privilegija muškarca je da bira. On bira koju će baštu da kupi. Bašta nema šta da kaže. Izbor se zasniva na potencijalnoj plodnosti bašte. Četvrto, prema načinu razmišljanja kod koncepta bašte, brak bez dece je beskoristan i besmislen kao i neplodna bašta. Ako žena ne uspe da rodi dete, promašila je svoju svrhu. Peto, koncept bašte daje nam objašnjenje za razvod i poligamiju. Ako bašta nekog čoveka ne rađa, on ili je vraća prethodnom vlasniku i od devojčinog oca traži da mu vrati novac koji je za nju platio, ili zadržava baštu i kupuje još jednu ili dve druge koje rađaju. Poligamija 1 se može razumeti jedino u konceptu bašte. Dalje, muškarac može imati nekoliko bašti, ali bašta može da ima samo jednog vlasnika. U konceptu bašte žena je uvek na gubitku. Šesto, pomenuo sam običaj da se mlada kupuje. Taj običaj je usko povezan s konceptom bašte. U stvari, cena koja se plaća nije cena bašte, već cena roda koji će bašta roditi. Običaj je pogrešno nazvan. Nije to cena za mladu, nego za decu koju treba da rodi. Zato se ta cena neki put ne plaća u celini sve dok žena ne rodi prvo dete, i to mora da bude sin. Udovica gubi svoju decu ako se ponovo uda za nekoga ko nije iz plemena njenog pokojnog muža koje je platilo za tu decu. Deca, u stvari, ne Reč poligamija se u ovoj knjizi koristi u smislu braka jednog muškarca s više žena. U Africi se uglavnom koristi u ovom smislu, jer je poliandrija, brak jedne žene s više muškaraca, nepoznata. 1

17


pripadaju majci udovici. Samo usput da kažem da je udovica najjadnije stvorenje u ovom konceptu bašte. Ona je vlasništvo koje je izgubilo svog vlasnika. Sedmo, koncept bašte objašnjava i zašto se žena više osuđuje za preljubu nego muškarac. Krivica je obostrana. Šta se dešava ako muškarac učini preljubu? On seje u baštu koja nije njegova. Čini zlo vlasniku te druge bašte, i možda će morati da mu plati kaznu, ako ga uhvate. Ali, ne smatra se da čini zlo svojoj ženi niti da krši svoj brak. Međutim, ako žena učini preljubu, ona čini najgore što može da učini svom mužu. Dozvoljava da strano seme dođe u njegovu baštu. Ugrožava integritet njegove porodične loze. Ona krši svoj brak. Konačno, za nevenčanu osobu nema mesta u konceptu bašte. Neudata devojka je bašta koja može da rađa, ali nije data vlasniku. Zato se na to gleda kao na nešto besmisleno. Ali, nešto, još glupavije od ovoga, jeste neoženjen muškarac. On je sejač semena koji ne kupuje baštu da u nju seje. Nezamislivo!“ Glasan smeh usledio je nakon moje poslednje rečenice. Video sam Morisa koji me je dovezao do crkve kako se smeje dok ga prijatelji tapšu po ramenu. „Biblijski koncept braka opovrgava koncept bašte u svakoj od predhodnih tačaka. Pre svega, Biblija ne koristi netačne koncepte razmnožavanja. Prema njenom učenju, dete ne nastaje iz semena muškarca, već, kao što je u modernoj nauci i dokazano, muž i žena jednako učestvuju u stvaranju novog života. Dete nije samo muževljevo, već pripada i mužu i ženi. Kao što oboje moraju da ostave svoje roditelje, oboje moraju da prionu jedno za drugo i oboje postanu jedno telo, tako i dete pripada oboma, i mužu i ženi. Koncept bašte diskriminiše ženu. Biblijski koncept ne prikazuje ženu kao inferiornu, već kao partnera ravnopravnog s mužem, ne kao predmet, već kao osobu koja ima svoja prava. Koncept bašte podstiče poligamne brakove, jer smatra da je žena vlasništvo koje se može brojčano uvećati koliko god puta muž želi. Cilj biblijskog koncepta jeste monogamija. Imamo izbor – bašta ili trougao. Da li je žena za tebe bašta ili partner zbog koga ostavljaš roditelje, za koga prianjaš i s kojim postaješ jedno telo?“ Stao sam. Zavladala je potpuna tišina. Mnogi su pogledali trougao koji sam nacrtao i u očima sam mogao da im pročitam jedan veliki znak pitanja. Zato sam nastavio: „Ostalo je još jedno pitanje. Gde je mesto deteta u ovom trouglu? Da li bi neko želeo da odgovori na ovo pitanje?“ Mnogi su podigli ruke. Usmerio sam prst ka ženi koja je bila u kasnim dvadesetim i držala dete na leđima. Ustala je i došla do table. Onda je, bez oklevanja, stavila prst u centar trougla. „Da“, rekao sam i osetio uzdah olakšanja među slušaocima. „Mesto deteta je u sredini trougla. Dete nastaje telesnim sjedinjavanjem oca i majke. Okruženo je ljubavlju i vernošću oba roditelja i zaštićeno je pravosnažnošću bračnog ugovora. To je mesto deteta u trouglu koji predstavlja brak. Samo tu postoji atmosfera u kojoj dete može da sazreva i da se priprema za svoj brak.“

18

3. POGLAVLJE Dok su pevali završnu pesmu, osećao sam se poraženo, jer su na kraju bili tako tihi. Nisam mogao da odolim da od Danijela ne zatražim reči koje će me u to uveriti. „Bilo je predugačko, zar ne?“ šapnuo sam mu. „Mislim da nije. Dobro su slušali.“ „Ali na kraju su ćutali.“ „Kada ih poruka dotakne naši ljudi se veoma umire.“ Nisam bio siguran da li je, možda, samo pokušavao da bude ljubazan, pa sam ga otvoreno pitao: „Šta ti misliš? Da li je bilo loše?“ Nasmešio mi se značajno kao da je znao kako se osećam i rekao: „Pa, (da se izrazim našom lokalnom poslovicom) uhvatio si bika za rogove.“ „Misliš li da su se uvredili?“ „Mislim da nisu. Mnoge stvari ne bi prihvatili da sam im ja rekao, ali od tebe će ih prihvatiti. A čak i da su uvređeni, zar je bitno? To nije tvoja poruka, zar ne? Sada moraš da se pozdraviš s ljudima.“ Poređali su se jedan po jedan uzimajući moju ruku u obe svoje, kao što je bio njihov običaj. Mirjam se poslednja rukovala sa mnom. „Da vas upoznam s mojim verenikom. Ovo je Timoti.“ Mladić u vojničkoj uniformi prišao je da se sa mnom pozdravi. Bio je prilično crn i malo niži od Mirjam, a telo mu je bilo jako i mišićavo. „Hvala za poruku. Voleo bih da razgovaram s vama.“ „Da li biste krenuli sa mnom do hotela?“ Krenuo sam zajedno s Mirjam i Timotijem do Morisovih kola. „Šta misliš o predavanju?“ pitao sam Mirjam. „Poruka je bila za mene. Mislim da Timoti i ja imamo problema s levom stranom trougla – s uglom koji predstavlja prianjanje. Ne znamo da li je naše prianjanje dovoljno jako da bismo ostavili roditelje.“ „U redu“, rekao sam, „Timoti i ja ćemo to razraditi kada budemo razgovarali.“ Izgleda da je bila zadovoljna. Timoti i ja smo ušli u Morisova kola. Dok smo se vozili ka hotelu, s osmehom sam rekao Morisu: „Kako je sejač bez bašte?“ „Bacili ste me u duboke misli“, rekao je. „Istina je ono što ste rekli za udovice – vlasništvo bez vlasnika. Tačno. Zato sam oduvek osećao, a i sada osećam da sam odgovoran za svoju majku koja je udovica. Vidite, stvarno je nemoguće da je ostavim i zato još uvek ne mogu da se prilepim k ženi.“ „A nisi imao oca da ti kupi baštu.“ „Tako je, morao sam da zarađujem da bih se školovao i da se brinem o majci u isto vreme. Osećam da i dalje treba da joj budem podrška. Ako kažete da je prvi uslov za brak ostaviti majku, onda se bojim da se ja nikada neću oženiti.“ „Nisam rekao da ‘ostaviti’ znači ostaviti na cedilu i ne mariti.“ „Da, to sam razumeo, ali kako to sprovesti u praksu? Ako bih se oženio morao bih da pozovem i svoju majku da živi s nama. Kako da je i ostavim i primim da živi s nama?“

19


„Ima razlike. Ako ti ostaneš da živiš u svojoj kući i tvoja žena se doseli u dom tvoje majke, to obično dovodi do problema. Ali, ako se ti prvo odseliš i osnuješ svoj dom sa ženom, onda si ‘ostavio’ majku. Ako kasnije ponudiš majci zaštitu u svom domu, mnogo je manja opasnost da će doći do netrpeljivosti.“ Zaustavili smo se ispred hotela. „Pa, onda sve što mi je potrebno jeste devojka“, rekao je Moris dok smo Timoti i ja izlazili iz kola. „Mislio sam da imaš neku.“ „Mislite na onu za koju sam vam rekao da razgovaramo u autobusu između dve stanice? Ne znam. Posle vašeg predavanja sumnjam da li bi ona bila ta s kojom bih postao ‘jedno telo’, kako ste vi to rekli – da sve delimo.“ „Ako si osamnaest godina stariji od nje, mogla bi da ti bude ćerka. Bio bi u iskušenju da se tako i odnosiš prema njoj. U najboljem slučaju bila bi poslušna bašta, a ne partner.“ Moris se nasmejao. „Mislim da afrički muškarci zato vole da se žene mladim devojkama. Više vole da imaju poslušne bašte. Problem je u tome što ja ne umem da priđem devojci na pravi način i da razgovaram s njom.“ „O tome ćemo da razgovaramo sutra. Hoćeš li ponovo doći po mene? A, mogao bi da povedeš i majku.“ „Moju majku? Pa ona ima preko šezdeset godina. Mislim da je ne interesuje mnogo da sluša o ljubavi i seksu.“ „Ipak je povedi.“ Onda je otišao, a ja sam s Timotijem ušao u svoju sobu. Seli smo i počeli da razgovaramo. „Razgovarao sam s Mirjam na aerodromu danas popodne“, rekao sam. „Znam. Zar nije fina devojka?“ „Svakako da jeste. I jako je lepa.“ „Mislite li da je dobro da se oženim njome?“ „Misliš li da možeš da je nagovoriš da se uda za tebe?“ „Baš u tome i jeste problem. Znam da sumnja da smo jedno za drugo.“ „Da li ti je rekla zašto okleva?“ „Ne. Jako malo razgovaramo. Ali, mogu da pretpostavim zašto. Malo sam niži od nje, a i nešto tamnije puti.“ „Misliš da je mana to što imaš tamniju boju kože?“ „Da, mi svi smatramo da je lepše imati malo svetliju kožu.“ „Pa, Mirjam to nije pominjala.“ „Šta je rekla?“ „Voleo bih da je ti sam to pitaš.“ „Ali, gospodine, mi ne možemo da razgovaramo o tim stvarima. Mislim da Mirjam želi da mi vi to kažete. Zato se i potrudila da se vi i ja sastanemo.“ „Znam. Ali, ipak bi bilo bolje da ti ona to kaže, jer biste tako naučili jednu stvar koja je neophodna u braku, a to je da sve delite jedno s drugim.“ Ćutao je. „Koliko imaš godina?“ „Dvadeset i dve.“ „Da li znaš koliko godina ima Mirjam?“ „Ne, nije mi rekla.“ „Koliko zarađuje?“ 20


„Nisam je nikad pitao. Ja sam napustio školu kada sam završio osmi razred. Onda sam otišao da radim u vojsci.“ „Kakve planove imaš?“ „Kako mislite – planove?“ „Pa, šta očekuješ? Čemu se nadaš u budućnosti?“ „Ne očekujem ništa posebno. Za par godina možda ću da postanem vodnik. Ne znam šta drugo da vam kažem.“ „Ali, Timoti, Mirjam je završila srednju školu. Zarađuje više nego ti, a i starija je od tebe.“ „Stvarno?“ rekao je zamišljeno. „Jesu li to prepreke za brak?“ „Obično nisu. Mogu da ti nabrojim veće prepreke.“ „Znači, mislite da bi naš brak mogao da uspe?“ „Moga bi da uspe, ali ne lako. Morali biste da uložite mnogo truda. Sve zavisi od toga da li se dovoljno volite da biste se potrudili.“ „Ali, ja je volim“, rekao je Timoti naglašavajući svaku reč. „Ako ne ostane sa mnom, ne znam šta ću da uradim.“ „Ubio bi se?“ „To sam joj jednom rekao.“ „E, tu si napravio veliku grešku, Timoti. Zato sumnjam da je zaista voliš.“ „Zašto?“ „Zato što pokušavaš da je nateraš na nešto pretnjama. To nije ljubav. Ljubav nikada ne prisiljava osobu koju voli. Prava ljubav daje onome koga voli potpunu slobodu, čak i slobodu da kaže: ‘Ne’. Ako se uda za tebe da bi te sprečila da se ubiješ, udala bi se iz straha, a ne iz ljubavi.“ „Ali, šta mogu da učinim da me voli?“ „Pokaži joj svoju ljubav. Ne preteći, nego tako što ćeš se potruditi.“ „Da se potrudim?“ Timoti je izgledao uplašeno. „U kom smislu da se potrudim?“ „Radi na sebi.“ Gledao me je kao da ništa ne razume. „Vidiš, Timoti, ono što me u tvojoj vezi s Mirjam zabrinjava, više nego razlika u godinama i obrazovanju, jeste nedostatak ambicija kod tebe. Siguran sam da Mirjam želi da postigne mnogo više u životu. A ti si mi malo pre rekao da ćeš, možda, postati vodnik. Možda. A možda i ne. Nedostaje ti ambicija. Ako se oženiš s Mirjam, to će verovatno prouzrokovati probleme.“ „Ali, ne mogu da promenim svoju visinu, a ni godine ni prošlo obrazovanje.“ „Ali, možeš da promeniš ambicije. Promeni ono što možeš da promeniš. Time ćeš, bolje nego na bilo koji drugi način, pokazati Mirjam da je voliš.“ Timoti je sedeo, ćutao i duboko razmišljao. Imao je mnogo stvari o kojima je trebalo da razmisli. Otišao je tužnog izraza na licu. Siguran sam da nije očekivao ovakav ishod našeg razgovora. Pošto je otišao shvatio sam da sam imao jako naporan dan i legao sam da se odmorim par minuta. Zaspao bih obučen da nije zazvonio telefon. „Ja sam devojka koja vas je već zvala danas popodne.“ „Drago mi je da si ponovo nazvala. Zaboravio sam da te pitam za ime i adresu.“ „Nisam htela da vam kažem ime i adresu. Ne želim da moj muž sazna za ove razgovore.“ „Odakle sada zoveš? „Od kuće. Moj muž je izašao na pivo. Ali, čim se vrati moraću da spustim slušalicu.“ „Razumem.“

21


„Bila sam večeras na vašem predavanju. Pobegla sam iz škole, ali sam se vratila pre nego što se zatvorila, tako da moj muž nije primetio da sam bila na vašem predavanju.“ „Pa, šta misliš o predavanju?“ „Bilo je zanimljivo. Samo mi se nije dopao vaš trougao.“ „Nije ti se dopao? Šta ne valja?“ „Sve je u redu, pretpostavljam, samo mi se ne sviđa. Ima previše uglova, ćoškova i vrhova. Bodu. Liče ne muškarca – na ono što on misli o braku; sve same prave linije i uglovi i sve tako. Svi delovi se precizno uklapaju. Veoma neudobno, meni neprivlačno.“ „Hvala ti.“ „Kad ja razmišljam o braku, imam sliku nečeg okruglog, glatkog i mekog. Nečeg čime možeš da se ogrneš – nešto kao topao ogrtač.“ „Da možda nacrtam krug podeljen na tri dela?“ „Imam bolje rešenje. Dok sam posmatrala trougao koji ste nacrtali na tabli, pomislila sam kako izgleda skoro kao šator.“ „Šator?“ „Da, šator. Mora da ima bar tri štapa, inače ne može da stoji. Ali, ako stoji, možeš da uđeš unutra i osećaš se sigurno i zaštićeno od oluje. Jako je prijatno u šatoru kada pada kiša. Ja volim da tako razmišljam o braku.“ To mi nikada nije palo na pamet. „Da li se ti tako osećaš u svom domu?“ „Ne. Moj šator nije sklopljen. Gornji deo fali, deo koji ste nazvali ‘ostavljanje’, javni i zakonski čin, venčanje.“ „Ako gornji deo fali, onda tvoj šator prokišnjava.“ „Da, jako prokišnjava. U njemu opšte nije prijatno. Može li iko da mi pomogne da ga popravim?“ Nije mogla da sakrije jecanje. „Voleo bih da pokušam ako mi dozvoliš.“ Ali, ja sam napustila roditelje, a još uvek nisam javno i zakonski venčana.“ „To što si napustila roditelje je drugačije napuštanje od onoga o kom nam govori Sveto pismo. To nije bilo obostrano i voljno ostavljanje dogovoreno između roditelja i deteta koje ih posle još više zbližava. Ostavila si ih iz prezira, a oni su tebe sada ostavili na cedilu.“ „Ali, zašto moj muž ne zatvori gornji deo šatora?“ „Možda zato što zna da ne možeš da se vratiš roditeljima.“ „Bar se ne odnosi prema meni kao prema bašti.“ „Zašto si tako sigurna u to?“ „Ne želi decu.“ „Možda ne želi da mu budeš bašta s povrćem, nego bašta s cvećem. Da mu pružiš zabavu u slobodno vreme.“ „Ali, nije me kupio. Nije platio cenu za mladu.“ „Ali, plaća ti obrazovanje.“ „Mislite da je to samo drugi oblik cene za mladu da bih zavisila od njega?“ „Ne mogu to da ti kažem dok ne porazgovaram s njim. Ali, moguće je da je tako.“ „Ali, ja ga volim.“ „Znam. Inače me ne bi zvala.“ „I on mene voli. Zato plaća moje obrazovanje.“ „Voleo bih da si u pravu. A zašto ne zatvori gornji deo šatora i ozvaniči vaš brak?“ Ponovo se čulo jecanje. 22


„Slušaj, daj mi broj telefona da mogu da ga nazovem.“ „Nikako! Evo dolazi!“ Prekinula je vezu tresnuvši slušalicu o aparat. Šator! Ona mora da je izvanredna devojka. Šator. Brak kao šator. Uzeo sam Bibliju i pogledao u konkordancu na kraju. Reč „šator“ nalazila se u preko sto citata. Pročitao sam nekoliko i onda okrenuo Knjigu proroka Jeremije 10,20. Moj je šator opustošen i sva uža moja pokidana, sinovi moji otidoše od mene i nema ih, nema više nikoga da razapne šator moj i digne zavese moje. Ovo je njen stih, pomislio sam. „Nema nikoga da razapne moj šator.“ Da barem znam njeno ime, njen broj telefona! Sve što sam u ovom trenutku mogao da uradim jeste da koristim moć onih koji nemaju moći i da se molim za nju. Bilo je vreme da legnem. Dok sam uzimao pidžamu iz kofera našao sam poruku od svoje žene. Pisalo je: „U ljubavi i mislima s tobom, tvoja Ingrid.“ Moj šator, pomislio sam, moj šator. Onda sam zaspao. Sledećeg jutra sam se probudio prilično rano i dobro doručkovao u hotelskom restoranu. Ubrzo nakon što sam se vratio u sobu došao je Danijel. Čuo je dosta komentara o mom predavanju. „Kako su ljudi reagovali?“ „Sve u svemu, veoma dobro. Jedna starija osoba mi je rekla: ‘Kad sam čuo da će govoriti o braku, u crkvi, pomislio sam da to mora da je neki loš čovek. Ali, sada vidim da brak ima veze s Bogom’.“ „Ako sam uspeo bar tu poruku da im prenesem, to je već nešto.“ „Znaš li šta je mene najviše obradovalo? U crkvi je bio jedan bračni par koji nema dece. Mnogo pate što nemaju dece. Ali, jako se vole i neće ni da razmišljaju o razvodu. Za njih je bila velika uteha da je trougao potpun i bez deteta.“ „Znači, koncept ‘bašte’ je veoma prisutan i u vašem narodu?“ „Da, veoma. To je upravo ono što naš narod veruje. Takođe i to da dete nastaje od semena muškarca i da sinovi vrede više nego ćerke i da se bašta mora kupiti.“ Bilo mi je zadovoljstvo razgovarati s Danijelom. Oštrouman je i siguran sam da je najbolji prevodilac kog sam mogao poželeti. On mi je veliko ohrabrenje, pravi prijatelj. „Znaš, Danijele,“ rekao sam, „skoro sam došao do zaključka da u suštini u svetu postoje samo dva koncepta braka: koncept „bašte“ i biblijski koncept – trougao. Naravno, postoje razne varijante i devijacije.“ Danijel je na trenutak razmislio i onda rekao: »Deo ‘ostavljanje’ ovde je najveći problem. Naši brakovi od toga boluju. Ili deca napuste roditelje bez njihovog pristanka, ili ih uopšte ne napuste. U oba slučaja brak je u problemu. Naši ljudi ne mogu da shvate kako mogu da ostave roditelje i u isto vreme ostanu jedno s njima, ili da osećaš da si jedno s njima, a ipak odeš.“

23


„Mislim da to ne može da se objasni. To je paradoks. Jedini način da se objasni jeste Hristos. U poslanici Efescima Pavle otvoreno kaže: ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku... a ja govorim misleći na Hrista...’ Hristos je napustio Oca, a ipak ostao jedno s njim. Imamo pesmu na nemačkom jeziku koja glasi ovako: ‘Sin odlazi od Oca, a ipak ostaje večno u njegovom domu’.“ „Dobro, ali da li možeš to da objasniš našim ljudima?“ „Pokušaću“, rekao sam. „A da li mogu tebe nešto da pitam, Danijele? Koji deo predavanja je tebe lično najviše dotakao?“ Imao je spreman odgovor. „Biti blizak s onim s kim si u braku, biti bliži s tom osobom nego s bilo kim drugim na svetu. Meni je teško da uskladim svoj posao pastora sa svojim brakom. Nemam dovoljno vremena za ženu. Posao mi je na prvom mestu, a žena na drugom. Kada se žali da ne može nikad da računa na mene da ću doći na ručak, to je istina. Čak i za vreme jela moram da ustanem tri-četiri puta kada dođe neko u posetu ili kad zazvoni telefon.“ „Nisam znao da li se Ester šalila ili je to ozbiljno govorila dok smo bili juče u kolima.“ »Bila je potpuno ozbiljna, Valtere. A i u pravu je. Ali, ne znam kako to da promenim. Takođe, i ono što si govorio o tome da treba sve da delimo jedno s drugim jako me je pogodilo. Mi to ne radimo. Ne odvajamo dovoljno vremena za to.“ Telefon je počeo da zvoni dok je on još govorio. Ponovo ona devojka. „Odakle zoveš?“ pitao sam. „Iz škole. Imamo pauzu.“ „Jesi li sinoć razgovarala s mužem da dođe da se vidi sa mnom?“ „Ne.“ „Pronašao sam nešto za tebe sinoć. Da li imaš Bibliju?“ „Da, imam jednu još od kad sam išla u školu u selu.“ „Onda pročitaj Jeremija 10,20. To je stih za tebe.“ „Hoću. Doviđenja. Zvoni zvono za početak časa. Samo sam htela da vas pozdravim.“ Spustio sam slušalicu. „To je moja anonimna sagovornica“, rekao sam Danijelu. „Ovo je treći put da me zove. Živi s čovekom koji ne želi da ozvaniči njihov brak. Šalje je u školu i za nju je to dokaz da je voli...“ „To nije ništa neobično u našem gradu“, rekao je Danijel. „Retko se ljudi venčavaju u crkvi. Oklevaju jer misle da će se teže razvesti. Neki žele da se venčaju u crkvi tek kad već imaju nekoliko dece. Vidiš, život ovde nije tako pravolinijski i jasno određen kao tvoj trougao. Postoji mnogo među-oblika.“ „Hvala ti što si mi to rekao. Ni toj devojci se nije dopao trougao. Kaže da je uglovi bodu.“ „I mene i te kako bodu“, rekao je Danijel smejući se. „Pa, hajde da se vratimo na tvoj problem. Možemo li da večeramo zajedno posle predavanja večeras kad vam deca odu na spavanje? Voleo bih da porazgovaram s vama oboma. Kada me je Moris te večeri pokupio, s njim je bila jedna starija dama. Bila je niska i mršava, a kosa joj je bila potpuno pokrivena belom maramom. Na izboranom licu oči su joj blistale. Pozdravila se sa mnom i govorila mi kao da razumem njihov jezik. Moris je prevodio. „Pozdravlja te i kaže da je ona posed bez vlasnika.“ „Da li vam je sin ispričao sinoćno predavanje?“ Klimnula je glavom i, pokazujući na sina, rekla: „Moris je vlasnik bez poseda.“ „Imate finog sina.“ „Dobro se stara o meni.“ „Možete da budete ponosni na njega.“ 24


„Ali, potrebna mu je žena. Ja bih se brinula za nju. Ne bi morala mnogo da radi. Mogla bih da kuvam za njih oboje.“ Pošto je Moris preveo i poslednju rečenicu rekao sam mu: „Ona misli da ćeš svoju ženu dovesti k njoj i da će i dalje da bude gazdarica u kući. Moraš pažljivo da joj objasniš ono što sam juče rekao o ostavljanju. Posebno što se tiče kuhinje. Čak i kada bi se tvoja majka uselila u vašu kuću, mora da joj bude potpuno jasno ko je gazdarica u kuhinji.“ „Voleo bih da joj vi to objasnite,“ rekao je Moris. „Više će joj značiti ako čuje iz vaših usta. Jeste čudno, ali postoje neke stvari koje prihvatamo lakše kada nam ih kaže neko nepoznat.“ „Mislim da svi ljudi imaju problema s rečju ‘ostavljanje’. Jednostavno, to nije ljudska već božanska mudrost.“ Stigli smo u crkvu. Opet je bila puna. Kada sam stao za katedru zajedno s Danijelom, osećao sam da smo istomišljenici po pitanju poruke koju je trebalo da prenesemo ljudima.

25

4. POGLAVLJE „Juče smo govorili o trouglu koji predstavlja brak – ostaviti, prionuti i postati jedno telo, što je moguće samo za dve osobe. Posle predavanja nazvala me je jedna dama i rekla da joj se ne sviđa trougao koji sam nacrtao na tabli. ‘Ima previše uglova, ćoškova i vrhova; bodu’, rekla je. Razumeo sam šta hoće da kaže. Pokušajte da vidite ovaj trougao, koji predstavlja venčanje, ljubav i seks, ne kao nešto nepokretno i kruto, već kao nešto živo. Na primer, jednom sam u cirkusu video tri žonglera. Stajali su podjednako udaljeni jedan od drugog, kao tri vrha trougla. Svaki od njih je bacao loptu obojici partnera i primao po loptu od obojice. Svaki od njih je i davao i primao. Dok god su uspeli da održe ritam davanja i primanja igra se nastavljala u savršenom skladu. Brak je sličan tom veštom izvođenju. Da li je brak živ zavisi od međusobnog odnosa zakonskog, ličnog i fizičkog aspekta veze.“ U tom trenutku iz torbe sam izvadio drveni trougao i držao ga tako da ga svi prisutni vide. Uhvatio sam donji desni ugao i rekao: „Za brak je potrebna ljubav. Ljubav pruža braku ispunjenje i radost. Ljubav je dar za brak. Daje mu avanturistički duh, beskrajno iščekivanje. Ljubav je kao krv koja pulsira kroz vene braka. Čini ga živim. Činjenica da je neko venčan, da je u braku, tu živost prenosi na seksualno jedinstvo i čini da dva tela postanu jedno, zaštićeni u svom skrovištu. Jedna dama mi je rekla da joj se više sviđa da na ovaj trougao gleda kao na šator. Istina je, brak je šator za fizičko jedinstvo. Bračni par oseća da je zaštićen i da ima utočište. Slobodni su od straha i doživljavaju veliko zadovljstvo i pravi mir. Taj mir se onda prenosi na ljubav. To je čvrst temelj prilikom uspona i padova osećanja i emocija. Iskustvo gde dvoje postaju jedno telo u ‘šatora’ jača ljubav i čini da ona raste. Motiviše ljubav da bude verna i trajna.“

Međusobni odnos sila „Ljubav ne samo da prima snagu od fizičkog jedinstva, već i daje snagu, kada dvoje postaju jedno. Ljubav čezne da se fizički izrazi, ona produbljuje fizičko jedinstvo i daje mu smisao i vrednost. Kao izraz ljubavi u braku, postati jedno telo je ‘ljubavni čin’ u punom smislu te reči.

26


Na isti način, u ‘šatoru’ ljubavni čin ne samo da prima nego i daje sigurnost braku. Kad god se jedno dragom fizički predaju, supružnici uvek obnavljaju bračni zavet. Brak služi da uvek iznova potvrđuje ljubav. Iz tog razloga ljubavi je potreban brak isto koliko je braku potrebna ljubav. U tužnim trenucima kada se ljubav nađe u opasnosti da se ohladi, muž i žena se čvrsto drže činjenice da su u braku i podsećaju jedno drugo na zajedničko obećanje. ‘Na kraju krajeva, venčali smo se’, kažu. Tako brak postaje zaštitnik i čuvar ljubavi.“ Božija volja „U današnje vreme postoji velika zbrka u pogledu seksa, ljubavi i braka. Ta zbrka vlada svugde u svetu, kako na istoku, tako i na zapadu. U svetlu te činjenice citirani ključni stih iz Svetog pisma deluje kao veoma moderna izjava. Sadrži upravo ta tri faktora. Veliko pitanje glasi: šta je Božija volja što se tiče seksa, ljubavi i braka? U kakvom odnosu Bog želi da budu te tri stvari? Niko se ne usuđuje da odgovori na ovo pitanje. Ipak, ja bih želeo da dam predlog koji će nam biti kao vodič u ovim zbunjujućim vremenima. Evo mog predloga: Božija volja je međusobni odnos sila u trouglu. Zato sve što se drži toga jeste u skladu s Božijom voljom. Sve što ometa to delovanje nije u skladu s Božijom voljom. Ovaj vodič može se primeniti i pre braka i u toku braka. Pre braka moraćete sebi da postavite pitanje: ‘Da li će nas ono što ćemo sada da radimo pripremiti da kasnije u našem braku dođe do pravilnog međusobnog odnosa sila ili će nas blokirati i sprečiti taj odnos?’ Tokom braka moraćete sebi da postavite sledeće pitanje: ‘Da li će ovo ili ono što radim produbiti međusobni odnos sila ili će mu vremenom postati smetnja? Međusobni odnos sila u dinamičnom trouglu je elastičan i pun stvaralačke slobode. U Prvoj knjizi Mojsijevoj 2,24 Bog nam daje sliku koja je primenljiva na svaku situaciju u svakoj kulturi. Jer, Božija volja ne važi samo za hrišćane, nego za celokupno čovečanstvo. Dinamični trougao, ta slika koju nam ovaj biblijski stih pruža, je ono što Bog nudi svima. Kažem, nudi, ili daruje, jer on od nas nikad ne zahteva ono što nam prethodno već ne daruje.“ Moji slušaoci su mimo i zamišljeno sedeli. Gledali su u trougao na tabli i onaj u mojoj ruci. Pokušao sam da im pročitam misli i rekao: „Možda je neko sada obeshrabren. Možda kažeš: ‘Ako je brak umetničko delo onda sam ja daleko od toga da imam savršen brak. ‘ Znam. I ja se tako osećam. Znam da se i Danijel tako oseća.“ Danijel je klimnuo glavom. „Savršen brak ne postoji. Brak nas održava u poniznosti. Najsigurniji način da postaneš ponizan je da uđeš u brak. Uvek moramo da radimo na jednom od uglova trougla. Rekao bih da većina bračnih problema ukazuje na činjenicu da neka od tri sile nije potpuno integrisana u trougao. Hajde da isprobamo naš vodič tako što ćemo dati dijagnozu za neke od bolesti braka. Hajde da se pravimo da smo svi lekari za brak i da smo u poseti bračnoj bolnici. Upoznaću vas s nekim pacijentima. Prvi je jedan koji ima problema s levim uglom našeg trougla. Ljubav se ohladila. Ovu bolest zovem Prazan brak Da vam opišem kako to izgleda. Par je zakonski venčan, i to već duže vremena. Imaju i fizičko zajedništvo, ali je ljubav nestala. Razlozi za to mogu biti mnogobrojni. Možda ljubav nikada nije ni postojala. Možda su se venčali prebrzo i kada su bili premladi, a onome što su oni smatrali da je ljubav nedostajala je osobina ‘prianjanja’. Ili je brak bio zasnovan na čisto fizičkoj privlačnosti, pa, 27


kako su godine prolazile, ta privlačnost je sve više slabila. Ili su zanemarili dodavanje ulja na vatru ljubavi i postali prezauzeti poslovima u kući, karijerom ili decom. Svako je težio za svojim interesima, a nisu ih razmenjivali međusobno, pa su brzo izgubili zajedničku osnovu. To je opasan uzročnik bolesti. Nijedan brak ne može dugo da ga podnosi, a da se ozbiljno ne razboli. Na početku ta bolest može da bude dobro prikrivena maskom ‘dobrog braka’, i posmatrači se lako prevare. Bračni par i dalje živi u istoj kući, ali to je sve. Bolest ne miruje. Pogoršava se, a simptomi su sledeći: partneri postaju grubi jedno prema drugom u rečima i delima. Ta grubost, koju oboje pokazuju, prerasta u potpunu nezainteresovanost i u njihovom odnosu ostaje samo praznina koja zjapi. Neizbežno je da ta praznina jednoga dana počne da utiče i na fizičko zajedništvo. Pošto su tri ugla trougla nerazdvojivi, bolest jednog uticaće i na ostala dva. Seksualni čin se doživljava kao dužnost i teret. Dolazi do tenzija između seksa i braka. Uskoro muž počinje da traži ženu koja ga bolje razume od njegove supruge. Žena traži muškarca koji može bolje da je uteši nego njen muž. Uvlači se ljubomora. Umno neverstvo prethodi seksualnom neverstvu. Na kraju, preljuba utiče na zakonsku osnovu braka i na gornji ugao trougla. Ova bolest je opisana i prikazana u hiljadama filmova i romana. U filmovima i romanima brak se pogrešno optužuje za to što ljubav umire. Od nas se zahteva da poverujemo u tezu da ljubav ima šansu samo van braka, da je samo takva ljubav vredna hvale, interesantna, privlačna i primamljiva. Ali, ta dijagnoza je pogrešna. Brak ne uzrokuje smrt ljubavi, već obrnuto, nedostatak ljubavi ubija brak. Ljubav van braka, međutim, lako postaje uništavajući požar koji, na kraju, proždere ljubavnike. Postoji, međutim, i ona mogućnost kojom se filmovi i romani retko bave. To je mogućnost srećne ljubavi u braku, ljubavi koja je sastavni deo trougla. Samo to je prava terapija za ovu bolest. Međutim, mora da se primeni pre nego što ljubav potpuno umre i pre nego što bolešću budu zaražena i druga dva ugla trougla. Idemo sada do sledećeg pacijenta, do sledećeg bračnog para. Njihov problem je vrh trougla. Tu bolest zovem Ukradeni brak U ovom slučaju simptomi su sledeći: dvoje misle da se vole, imaju i seksualne odnose, ali još nisu zakonski venčani. To je jedno od najvećih iskušenja u današnjeg vremena: smatrati da je zakonski čin venčanja puka formalnost, nebitan papir koji može da se dobije jednog dana, a i ne mora. Čovek se pretvara da dva ugla, ljubav i seks, predstavljaju potpun brak. Neki ljudi, sasvim ozbiljno, predlažu probni brak. Predlažu da par živi zajedno neko vreme da bi videli da li se dobro slažu. Ako dođu do zaključka da se ne slažu, mogu da se raziđu bez rizika da moraju da se razvode. Ali, taj predlog počiva na iluziji da dva ugla, seks i ljubav, čine celinu. A pošto to nije tako, brak se ne može isprobati na taj način. Takav odnos je bolestan i ima sledeće simptome: slomljena srca i uništeni životi, posebno što se tiče devojke. Ne znam kakvo je vaše mišljenje o tome, ali u mnogim kulturama devojka koja je izgubila nevinost ima jako male šanse da se uda. Kod nas devojka koja ima vanbračno dete ima mnogo neprilika. Kada otkrije da je trudna, posledica je – brzo i prisilno venčanje. Mnogi takvi brakovi kasnije završe razvodom. Moramo da mislimo i na decu koja nastaju u ovakvim ‘savezima’. Ona su lišena zaštite koju pruža brak. Gornji deo šatora nedostaje i brak prokišnjava. Deca nisu samo lišena celine bračnog 28


šatora, već i oca. Nemoguće je dovoljno naglasiti koliko je to pogubno za dete. Svakako da je vrh šatora, venčanje, neophodno.“ U tom trenutku nisam mogao a da ne pomislim na moju anonimnu sagovornicu. Da li je večeras ponovo u publici? Ta misao me je nagnala da dodam i ovo: „Oni koji su odsekli vrh šatora i praktikuju ‘slobodnu ljubav’ ili ‘probni brak’ obično zaborave da kažu da je neophodno koristiti kontraceptivna sredstva. Pretvaraju se da to nema nikakvog uticaja ni na osobe koje ih koriste ni na njihov odnos. Ali, to nije istina. Naročito ako se pre braka primenjuju određene kontraceptivne metode predstavljaju pravu prepreku za spontanost i dostojanstvo ljubavi.“ Tu sam oklevao. Nisam znao koliko smem da idem u detalje. Pokazao sam prstom na reči ‘odmaknuti se/prekinuti na vreme’, ‘teški peting’, ‘kondomi’ u svojim beleškama. Danijel je pogledao reči i gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Taj timski rad za katedrom bio je predivno iskustvo za mene. Svakako, poslušao sam ga i nastavio: „Ponavljam: to je hendikep za ljubav. Ovo možemo da proučimo na isti način kao što smo proučili i slučaj praznog braka. Ako je jedan od uglova trougla bolestan i druga dva su zahvaćena i zaražena. Među njima dolazi do sukoba. Kada ljubav nedostaje, seks i brak se raspadaju. Ako nije bilo venčanja, ljubav i seks postaju jedno drugom neprijatelji. Seks se obavlja na brzinu i tajno i u nedostojanstvenim okolnostima. Na taj način to iskustvo ne čini da ljubav cveta, nego da vene. To je čest problem u Evropi i Americi. Jedan nemački film, jedan od retkih na tu temu koji je dobar, dobro prikazuje bolest ukradenog braka. Film prikazuje par koji živi zajedno i koji je veoma srećan. Posle nekih dvadeset minuta filma, gledaoci shvataju da oni nisu venčani. Prijatelji i rođaci pokušavaju da ih ubede da se venčaju, ali oni odbijaju. U početku je sve u redu. Onda je devojka zatrudnela. Ljubav i poverenje među njima nisu bili dovoljno duboki da ona to kaže svom ‘mužu’. Bojala se da će je napustiti. Zato je odlučila da tajno abortira. Poslednja scena filma prikazuje nju kako iscrpljena leži na krevetu u njihovom stanu posle operacije. On dolazi kući s posla i shvata šta se dogodilo. Seda na drugi kraj velikog praznog stola koji se nalazi između njih. Vlada tišina. Oboje ćute. Nemaju više šta da kažu jedno drugom. Pošto ugao braka nedostaje, ljubav nema priliku da pokaže izdržljivost i iskrenost. Seks je ubio ljubav.“ Zastao sam na trenutak i osetio da mlađi deo publike reaguje. Po izrazu na njihovim licima shvatio sam da je ovaj film mogao da bude snimljen i u njihovom gradu. „Hajde da odemo do sledećih pacijenata u našoj bračnoj bolnici, do treće vrste bračne bolesti. Ona je vezana za desni ugao trougla. I ovaj ugao može da se razboli. Ovu bolest bih nazvao Neispunjeni brak Najpre ću vam opisati situaciju. Par je u braku, zakonski su venčani, i to već deset ili dvadeset godina. Veoma se vole i nikada se ne bi razveli. Ali, uprkos ljubavi, njihovo fizičko zajedništvo ostaje nezadovoljavajuće i neispunjeno. Muž mi dolazi i kaže.’Moja žena je hladna. Ne reaguje na normalan način. Osećam da samo podnosi vođenje ljubavi, ali nikada me ona sama ne poziva na to. Ne nalazi nikakvo uživanje u tome.’ Žena dođe i kaže: ‘Moj muž je prebrz. Osećam da me prisiljava i zloupotrebljava. Nikada mu nije dosta.’ Ili, možda kaže baš suprotno: ‘Uvek je umoran. Ja hoću odnos, ali mi on okrene leđa i zaspi. Mislim da je impotentan.’ 29


Začuo se glasan smeh, što uopšte nisam očekivao. U trenutku sam zaboravio da je impotencija nešto čemu se ovdašnji muškarci podsmevaju. Impotentan muškarac smatra se nečim nižim od normalnog ljudskog bića. Muškarci u Africi boje se impotencije više nego smrti. Bolest fizičkog aspekta braka uzrokuje da bračni partneri strašno pate. Baš zato što se vole i žele da usreće jedno drugo, više pate. Kako nastaje ova bolest? U mnogim slučajevima neispunjen brak je posredan ili neposredan rezultat ukradenog braka. Kad to kažem ne mislim samo na venerične bolesti. Ne, kada kažem da iz ukradenog braka nastaje neispunjen brak, mislim na površan seksualni odnos koji su imali s partnerima koji su manje ili više nezainteresovani, imaju odnos u žurbi ili tajnosti i uključeno im je samo telo, a ne i srce, nije uključena cela osoba. Ponovo možemo da vidimo kako su ovom bolešću zaražena i druga dva ugla. Kada fizičko zajedništvo postane mučenje, jer se uvek završi razočaranjem kod jednog ili oba partnera, jedan ili drugi će uskoro optužiti onog drugog da ga ne voli dovoljno. Monotonija raste. Blizak odnos postaje bezličan mehanizam. Ljubav se hladi. Čim se to dogodi postoji veliko iskušenje da se seksualna želja zadovolji van braka s osobom koja bolje reaguje ili je uviđavnija. Onda je zakonski aspekat braka ugrožen. Preljuba i, konačno, razvod su posledice. I ova bolest može da dovede brak do smrti ako se ne leči na vreme.“ U tom trenutku sam odahnuo. Ovo je do sad bio najosetljiviji deo predavanja, ali Danijel je prevodio bez oklevanja i činilo mi se da se stariji ljudi nisu uvredili. Ponovo sam počeo: „Onima koji se pripremaju za brak nameće se jedno praktično pitanje: s koje strane trougla se ulazi u brak? U suštini, postoji tri odgovora na ovo pitanje: tradicionalni odgovor, moderni odgovor i Biblijski odgovor. Proučićemo jedan po jedan. Tradicionalni odgovor predlaže da se u trougao uđe s gornje strane. Ja volim to da zovem ulaz kroz vrata koja se zovu — Venčanje Sve do nedavno ovo je bio uobičajeni način na koji se ulazilo u brak svuda u svetu. Venčanje organizuju roditelji, a ne par koji treba da se venča. Neki put mladić i devojka prvi put vide jedno drugo na dan venčanja ili malo pre toga. Svrha ovakvog ulaska u brak je veoma jasna – dete. Iz kog drugog razloga bi neko uopšte ušao u trougao, ako ne zbog potomstva? Ulaz venčanjem ide uz koncept braka ‘bašta’.“ Uzeo sam drveni trougao u ruke i pokazao gornji ugao. „Osoba ulazi preko ugla venčanja i odmah prelazi na ugao koji predstavlja seks, ili, u ovom slučaju, ‘ugao plodnosti’, jer se svrha seksualnog sjedinjavanja vidi samo u uskom smislu stvaranja dece. Ugao koji predstavlja ljubav je izostavljen ili veoma zapostavljen. To može da bude opasno, jer može da dovede do sukoba među partnerima ili u porodici. Šta ako mladi izaberu nešto drugo od onoga što im je porodica predložila? Nipošto ne želim da kažem da svi brakovi koji su sklopljeni na ovakav, tradicionalan način, moraju biti nesrećni. Ljubav svakako može da se rodi i u braku. Postoji veoma popularan mjuzikl po kome je snimljen i film, zove se Violinista na krovu. To je priča o jednom jevrejskom bračnom paru, mlekaru Tevjeu i o njegovoj ženi Goldi. Oni su tipičan par koji je u brak ušao kroz ulaz venčanja. Posle dvadeset i pet godina braka pitaju se da li se vole. Evo njihovog dijaloga: 30


TEVJE Golda, pitam te – Da li me voliš? GOLDA Ti si budala. TEVJE Znam – Ali, da li me voliš? GOLDA Da li te volim? Dvadeset i pet godina sam ti prala veš, Kuvala ti i čistila kuću, Rodila ti decu, muzla kravu. Zašto razgovaramo o ljubavi sad, posle dvadeset i pet godina? TEVJE Golda, prvi put sam te video na dan venčanja. Bio sam uplašen. GOLDA Bila sam stidljiva. TEVJE Bio sam nervozan. GOLDA I ja. TEVJE Ali, moji otac i majka Rekli su da ćemo naučiti da se volimo. I sada te pitam, Golda, Da li me voliš? GOLDA Ja sam ti žena. TEVJE Znam –

31


Ali, da li me voliš? GOLDA Da li ga volim? Dvadeset i pet godina živim s njim. Svađam se s njim, gladujem s njim. Dvadeset i pet godina moj krevet je njegov. Ako to nije ljubav, šta jeste? TEVJE Znači, voliš me? GOLDA Mislim da je tako. TEVJE Mislim da i ja tebe volim. TEVJE i GOLDA To ne menja stvari, Ali ipak, Posle dvadeset i pet godina lepo je to znati. 1 Evropljani i Amerikanci često precenjuju vrednost romantične ljubavi. Kada nas Afrikanci i Azijati upozore na to, moramo da ih poslušamo. Jedan Indijac je jednom uporedio ljubav sa činijom supe, a brak s vrućom ringlom na šporetu i rekao: ‘Vi zapadnjaci stavljate vruću činiju na hladnu ringlu i ona se postepeno hladi. Mi stavljamo hladnu činiju na vruću ringlu i ona se postepeno greje.’ Ima dosta istine u ovom poređenju. Ona ne poriče da je ljubav od ključne važnosti za brak. Ali, pokazuje da je brak mnogo više, beskrajno više, od ljubavi. Ljubav nije samo mesečina i ruže, već i sudovi i pelene. Ipak, uprkos toj činjenici i dalje ostaje pitanje da li je ulaz venčanjem zaista onaj koji najviše obećava. Postoji veoma stvarna opasnost da se snaga ljubavi nikada ne pridruži dejstvu sila u braku i tako nikada ne pomogne da se uspostavi dinamika unutar trougla. U najmanju ruku, velik je rizik organizovati venčanje bez saglasnosti onih koji će se venčati. Jednom sam učestvovao u diskusiji studentkinja na jednom velikom afričkom univerzitetu. Devojke su postavljale mnoga pitanja o braku. Na moje veliko iznenađenje, gorele su od želje da čuju odgovor na pitanje: ‘Kako da se ne udamo?’ Pitao sam ih: ‘Zašto ne želite da se udate?’ Odgovor: ‘Zato što oko sebe vidimo toliko praznih brakova da nas plaši pomisao da u njega uđemo na ulaz venčanja.‘ Zato moderni odgovor predlaže drugačije rešenje, a to je da se u brak uđe na ona vrata trougla koja se zovu Preuzeto iz The Fiddler on the Roof Džozefa Štajna (Joseph Stein). ©1964. Joseph Stein. Korišćeno uz dozvolu Crown Publishers, Inc. 1

32


Seks Na samom početku hoću nešto da razjasnimo: kada budem govorio o onima koji žele da u trougao uđu preko seksa, neću govoriti o onim parovima koji su se verili. Njihov problem je problem posebne vrste i njime ću se pozabaviti sutra. Danas govorim o onima koji su svoj brak počeli da grade na seksualnom iskustvu jer misle da će iz toga izrasti ljubav. Onda misle da će, sama po sebi, ta ljubav prerasti u vernost i da će odatle, gotovo automatski, dovesti do venčanja. Ponovo sam u ruke uzeo drveni trougao i najpre pokazao na desni ugao, ugao koji predstavlja seks, zatim na levi, pa na gornji. Ili, možda, obrnuto, veruju da će seksualno predanje obavezati dragu osobu da se njom oženi i da će s venčanim listom doći i ljubav. Oba verovanja su lažna. Ljubav se ne rađa iz seksa. Ljubav mora da dovede do seksa. Istina je da u braku, pod okriljem šatora, seks jača ljubav. Ali, van šatora seks se ne praktikuje zbog ljubavi, nego iz čisto sebičnih razloga. Zašto mladić želi da spava s devojkom koju jedva poznaje i do koje mu u opšte nije stalo? Obično postoje tri glavne pobude: 1. Boji se da će se – ako ne upražnjava seks – razboleti ili postati neurotičan, ili i jedno i drugo. 2. Misli da mora da uđe u tajne seksa tako što će da ga upražnjava. 3. Želi da se hvali uspehom. Prvi razlog je netačan, drugi nemoguć, a treći, naprosto zao. Nijedan od njih ne nastaje iz ljubavi ili brige prema devojci. Mladić koji ima ovakve argumente misli samo na sebe. Koristi devojku kao sredstvo, kao alat da postigne svoje ciljeve. Time se ne priprema za brak. Zašto devojka daje sebe mladiću koga jedva da poznaje i do koga joj nije stalo? Ponovo postoje tri glavne pobude: 1. Želi da bude popularna kod momaka. 2. Svesno ili nesvesno, želi da zna da li može da postane majka. 3. Želi da mladića veže za sebe i obezbedi budućeg muža. Ova tri razloga, takođe, proizilaze iz sebičnosti, a ne iz ljubavi. Ni devojka koja se mladiću daje iz jednog od ovih razloga ne priprema se za brak. Možda će postati popularna, ali kod pogrešnih mladića. Uskoro će biti poznata kao ‘laka’ devojka, a oni koji je zbog toga žele, sigurno će biti loši muževi. Možda će zatrudneti i biti sigurna da može da postane majka. Ali, degradirala je svoje dete na nivo sredstva za postizanje cilja i možda će dete morati da raste bez oca. Vezati mladića za sebe seksom, u većini slučajeva je laž. Mladić obično izgubi interesovanje za tvrđavu koju osvoji. Čak i kad bi se oženio devojkom iz dužnosti, takav brak imao bi male šanse da uspe. Jedna razočarana devojka mi je ovo rekla: ‘Za mene je to bio početak. Za njega kraj.’ Umesto da uhvati, ona je izgubila to što je želela i iz gorkog iskustva je naučila da seks, ne samo što ne pomaže ljubavi da raste, nego je i uništava. U Bibliji je opisan događaj kakav možemo naći u bilo kojim novinama našeg doba, u Drugoj knjizi Samuilovoj, u trinaestom poglavlju. Tamo piše kako je kraljev sin Amnon zaveo svoju 33


polusestru Tamaru. Pretvarao se da je bolestan i insistirao je da ga Tamara lično hrani. Morala je da mesi kolače pred njim. Ali, to nije bilo dovoljno. Morala je i da ga hrani stavljajući mu kolače u usta – i to kad su bili sami u sobi. Tamara se uopšte nije bunila. Onda se desilo ono što je moralo da se desi: ‘A kad mu pruži da jede, on je uhvati i reče joj: hodi, lezi sa mnom, sestro moja! ‘Tamara je u tom trenutku očajnički pokušavala da mu predstavi ugao venčanja. Tražila je od Amnona da pita kralja za dozvolu da se oženi njome. Ali, ne... ‘on je ne hte poslušati, nego savladavši je osramoti je i obleža je.’ Onda nailazimo na izjavu koja predstavlja strašnu posledicu svega toga. U sledećem stihu piše: ‘A posle omrze na nju Amnon veoma, te mržnja kojom mržaše na nju beše veća od ljubavi kojom je pre ljubljaše. I reče joj Amnon: ustani, odlazi.’ Ovaj događaj nam pokazuje kako je trougao koji predstavlja brak potreban i nedeljiv. On je živi primer da seksualna želja može da postane uništavajuća sila koja ljubav menja u odbojnost i mržnju kada je treći ugao odsečen i ljubav nema podršku i zaštitu braka. Dakle, onaj ko traži seksualno iskustvo kao dokaz ljubavi, ne čini to iz ljubavi. Kada mladić to od devojke izvlači na silu, argumentom: ‘Ako me voliš, dokaži to tako što ćeš mi se dati’, postoji samo jedan pravi odgovor koji ona može da mu da: ‘Znam da me ne voliš. Inače mi to ne bi tražio.’ Ne treba ni da pominjem da i devojka, ako koristi isti argument i traži to kao dokaz ljubavi, zaslužuje isti odgovor kao i mladić. Doktor Pol Poupno (Dr. Paul Popenoe), poznati američki bračni savetnik, dao je veoma praktičan predlog u vezi s tim. Kaže da bi devojka takvom mladiću trebalo da napiše sledeću poruku: ‘Dečko, ako budeš išao polako videćeš na meni puno lepih stvari. Ali, ako budeš žurio, onda ja ću videti koliko ih malo ima u tebi’.“ Mladići u publici su se uznemirili protestujući, pa sam dodao: „Pošto je broj agresivnih devojaka danas u porastu, možda i mladići treba da budu spremni da devojkama napišu sličnu poruku. Današnje predavanje ću završiti čitanjem dela iz pisma jedne devojke koja je zajedno sa svojim dečkom odlučila da u brak ne uđe kroz vrata seksa. Napisala je: ‘Kada smo tako odlučili, u našoj vezi je nastupilo olakšanje – očekivanje nečega što još nije završeno. To je ono što najviše cenim. Istovremeno, to mi daje uverenje da nam predstoji nešto veliko i vredno’.“

34

5. POGLAVLJE Dok sam stajao kod vrata pozdravljajući se s ljudima posle predavanja, jedna prilično visoka devojka, žurno prolazeći pored mene, zastala je i šapnula: „Zvaću vas večeras kada budete u hotelu.“ „Neću biti u hotelu, već sa pastorom u njegovoj kući. Pozovite me tamo.“ „Dobro.“ „Kako se zovete, da znam kad budete telefonirali.“ „Fatma.“ Onda je otišla. Možda je to moja anonimna sagovornica, pomislio sam istog trena. Za trenutak sam bio u iskušenju da potrčim za njom. Ali, onda su mi prišli Mirjam i Timoti. „Možemo li ponovo da razgovaramo s vama?“ pitala je Mirjam. „Voleo bih da dođete zajedno.“ „To i želimo.“ Dogovorili smo se da to bude sledećeg popodneva u pet. Poslednji koji su došli da se pozdrave sa mnom bili su Moris i njegova majka. Uzela je moju desnu ruku s obe svoje i, dok je govorila nekoliko puta se naklonila. „Želi da vam zahvali“, objasnio je Moris. „Pitaj je šta je nju večeras posebno dotaklo.“ Majka je za trenutak razmislila, pa je Moris preveo njen odgovor: „Ono da ljubav može u braku da dođe i kasnije, i ono što je rekla ona žena u mjuziklu: ‘Dvadeset i pet godina sam živela s njim... Ako to nije ljubav, šta jeste?’“ Gledao sam tu sitnu ženu mršavog, izmučenog, ali žilavog tela, to izborano lice i živahne oči i – nisam mogao da se suzdržim da je ne zagrlim. Sama pomisao da je zapamtila tu rečenicu! Za mene je to bila velika uteha. Ako je ona uspela da shvati poruku uprkos različitom jeziku i drugačijoj kulturi, onda mogu da budem siguran da su je i ostali shvatili. Različita kultura? Pa šta! Ako je rečenica iz jednog savremenog američkog mjuzikla, koji se temelji na jevrejskoj kulturi, a odigrava se u Rusiji, mogla da dotakne jednu sedamdesetogodišnju udovicu koja je odrasla u divljoj Africi – srca ljudi mora da su ista svuda u svetu. Razlike postoje samo na površini. U dubini nema ničega sem golog ljudskog srca koje čezne, strahuje, nada se – isto, gde god da kuca. Kada sam ušao u kuću pastora Danijela, sto je već bio postavljen za večeru. Danijel je još uvek bio u dvorištu crkve i razgovarao s nekima od njegovih parohijana. Ester je bila u kuhinji s jednom devojkom koja joj je pomagala. Pozdravila me je i zamolila da sednem za sto. „Večera će biti gotova za koji trenutak.“ „Jesi li i ti bila u crkvi večeras?“ „Da, naravno.“ Očigledno je jelo spremila unapred. Mora da je prilično sposobna domaćica, pomislio sam. Posle desetak minuta stavila je na sto vruću činiju s rezancima iz kojih se dizala para. Onda je iznela tacnu sa šniclama ukrašenih tvrdo kuvanim jajima i paradajzom. Na stolu je stajala velika staklena činija puna voćne salate – iseckane banane, ananas, papaja, pomorandže i grejpfrut – kao desert. „Da li više voliš čaj ili kafu?“

35


„Čaj, molim te. Još uvek sam prilično umoran. Bojim se da neću zaspati ako večeras budem pio kafu.“ Seli smo jedno nasuprot drugog. Mesto na kraju stola bilo je postavljeno za Danijela. „Mora da je veoma naporno držati predavanje“, rekla je učtivo Ester. „Ne toliko predavanje koliko razgovori posle. Oni oduzimaju mnogo energije.“ Sedeli smo u tišini nekoliko minuta. „Gde je Danijel? „Još uvek je napolju, razgovara s ljudima.“ „Zar ne zna da je večera gotova?“ „Zna.“ Ponovo je nastala tišina. Hrana na stolu se još pušila. „Zar ne možeš da ga zoveš?“ „Ne vredi. Neće ući dok ne završi.“ Čekali smo ga. „Uživala sam u predavanju“, rekla je Ester verovatno da bi promenila temu. „Divno je što mi je prevodilac tvoj muž. Osećam da smo jednog duha, skoro kao da govori jedna osoba. Čini mi se da on moje predavanje čak i poboljša dok prevodi.“ „Da dobar je u tome.“ Opet smo zaćutali. Uzela je vruću činiju i vratila je u kuhinju. „Teško ti je zbog Danijelove prezauzetosti“, rekao sam kad se vratila, „i neprijatno ti je zbog mene.“ Jedno vreme se borila sa suzama, a onda je dala sebi oduška. „Jako volim Danijela“, rekla je. „Ali, on nije čovek koji se drži programa. Nije mi teško da puno radim, ali želim da isplaniram dan i da ima nekog reda po pitanju dužnosti u kući. On sve radi spontano. Odličan je pastor. Ljudi ga jako vole. Ali, bojim se i da ga mnogo iskorištavaju.“ „Imate različite darove, ali oni mogu da se koriste tako da nadopunjujete jedno drugo.“ „Možda, ali ne znamo kako da upravljamo svojim darovima. Ne bacamo lopte jedno drugom u ruke, već ih bacamo u dva različita pravca. Padaju dole i nema nikoga da ih podigne.“ Danijela još uvek nije bilo. Divio sam se tome kako Ester dobro vlada svojim nestrpljenjem. „Idem po njega“, rekao sam. Ona je slegla ramenima i pokušala da se nasmeje, ali me nije sprečavala. Danijel je stajao u dvorištu između kuće i crkve okružen grupom ljudi koji su bili u sred žive diskusije. Rekao sam mu: „Danijele, imam poruku za ove ljude. Možeš li, molim te, da im je prevedeš?“ Nasmešio se u znak pristanka. „Dame i gospodo,“ rekao sam, „ovaj čovek s kojim razgovarate je veoma umoran. Takođe je veoma gladan. Kod kuće mu žena sedi i plače jer se hrana hladi. Sem toga imaju gosta. I on je veoma umoran i gladan jer je večeras držao predavanje u jednoj crkvi...“ Poslednje reči bile su propraćene smehom i izvinjenjima. Za manje od minut svi su otišli. „Ti to možeš da uradiš“, rekao je Danijel, „ali od mene to ne bi primili.“ „Da li si ikada pokušao?“ Ušli smo u kuću i seli za sto. Ester je ponovo iznela vruću činiju iz kuhinje. Danijel se pomolio Bogu za hranu. Onda je zazvonio telefon. Danijel je skočio kao da ga je pčela ubola.

36


I ja sam. Stavio sam ruke na njegova ramena i naterao ga da ponovo sedne na stolicu rekavši Ester: „Idi i javi se ti! Onome ko zove reci da tvoj muž večera. Zamoli ga da nazove kasnije ili da ostavi poruku.“ Brzo se vratila. „Bio je to neki čovek. Kaže da je samo hteo da te pozdravi. Nije hteo ništa posebno.“ Počeli smo da večeramo. „Uvek isto“, Ester je prokomentarisala. „Čim sednemo da jedemo zvoni telefon. Danijel ustaje četiri-pet puta tokom svakog obroka.“ „Razbolećeš se, Danijele, ako tako nastaviš. A tvoja je dužnost, Ester, da ga zaštitiš.“ „Da bar hoće da me pusti.“ „Danijel, ti nisi vratar u svojoj parohiji, ti si pastor.“ Ponovo je zazvonio telefon. Shvatio sam da je Danijelu bio potreban veliki napor i snaga volje da ne ustane. Klimnuo sam glavom ka Ester i ona je otišla da se javi. Dok je bila odsutna, Danijel je rekao: „Vidiš zašto smo morali da te stavimo u hotel?“ „Da, razumem. Ali, morate da nađete rešenje. Ovo je traćenje vašeg vremena i energije.“ Ester se vratila. „Nečija majka je bolesna“, rekla je. „Ali nije ništa ozbiljno. Mogu da je posetim sutra pre podne. Zapisala sam adresu.“ „Zaista, Ester, ni ti ne bi trebalo da se javljaš na telefon. Treba da zamolite nekoga iz crkve da se u određeno vreme, kada ste zauzeti, javlja na telefon.“ „Nije u pitanju samo telefon. I posetioci i oni koji zovu su problem. Ljudi dolaze u svako doba.“ „Ne vidim ni jedno drugo rešenje. Morate da odlučite u koje vreme ste ljudima na raspolaganju i to napišite i zalepite na vrata.“ Danijel je rekao: „U našoj kulturi ljudi to ne bi razumeli. To bi smatrali veoma nepristojnim. To nije u skladu s njihovom tradicijom.“ „Slušaj, brate moj, kad bi došao u Nemačku i posetio bilo koju parohiju, mogu sa sigurnošću da ti kažem da bi i tamo našao pastore koji imaju isti problem. Pitanje je da li više poštuješ običaje ili službu koju vršiš. Znaš priču o čuvaru svetionika. Njegova dužnost je bila da se brine da svetlo gori i da dodaje ulje u svetiljku noću i danju. Svetionik je bio vodič brodovima kada su prolazili kroz uzak klanac. Ljudi iz sela dolazili bi do čuvara svetionika i tražili samo malo ulja za svoje lampe. On je uvek bio previše dobar da bi ih odbio, tako da im je uvek davao malo po malo od zaliha koje je imao. Jednoga dana nestalo je ulja i svetlo se ugasilo. Zbog toga je jedan brod udario u stenu i potonuo. Zbog njegove dobrote mnogi su poginuli.“ „U pravu si“, rekao je Danijel. „Jednostavno ne umem da kažem ‘ne’.“ „Time ne stavljaš na kocku samo svoju službu, već i svoj brak.“ „Moramo da počnemo iz početka, znam. Moramo da radimo na desnom uglu trougla – na uglu koji nam sugeriše da sve delimo.“ „Kad bismo samo mogli da provedemo petnaest minuta zajedno svakoga jutra a da nas niko ne ometa!“ rekla je Ester. „A mi se svaki dan saplićemo bez ikakvog plana i samo čekamo da vidimo šta će se dogoditi. Nikada ne znam šta će Danijel da radi. On ne zna šta ja radim. Nemamo određeno vreme za obroke. To je teško i za decu.“ Čulo se kucanje na vratima. Oboje su me znatiželjno pogledali. „Šta radi devojka u kuhinji?“ „Čeka da opere sudove kad završimo večeru.“ 37


Ponovo se čulo kucanje. „Reci joj da otvori i da kaže posetiocu da dođe sutra.“ „Ali, pre devet“, Danijel me je prekinuo. Posle par sekundi devojka se vratila. „Šta je rekao?“ „Složio se.“ „Pa“, rekao je Danijel klimajući glavom, „na duže staze naši ljudi to neće razumeti.“ „Ako ih ne izazoveš naravno da neće. Četvrt sata ujutru koje Ester traži je kao kormilo za ceo dan. Ne zaboravi: svedočanstvo koje daješ svojim bračnim životom je mnogo upečatljivije od stotinu predavanja o braku!“ Danijel je odgovorio: „Kažem ti da često moramo da se podsećamo da smo u braku. Da brak zavisi samo od našeg osećaja ljubavi odavno bi se raspao.“ „I to uprkos činjenici da se volimo“, upala je Ester. „Mnogo ga volim i znam da on mene voli.“ „Nije to uprkos činjenici da se volite“, rekao sam, „nego baš zbog te činjenice treba da se podsećate da ste u braku.“ „Da li je ta ideja, da brak podstiče ljubav, opšteprihvaćena u Evropi i Americi?“ upitao je Danijel. Uvek se malo uplašim kad Afrikanci počnu da mi postavljaju ovakva pitanja. „Ne, uopšte nije“, iskreno sam rekao. „Danas je u Evropi i Americi trougao jako iskidan. Brak i ljubav su odvojeni; ljubav i seks su odvojeni; i, naravno, seks i brak.“ „Kako razdvajaju ljubav i brak?“ „Argumentom da ljubav sve opravdava. U braku ili van braka možeš imati seks kad god poželiš, gde god poželiš i s kim god poželiš – samo ako nekoga ‘voliš’.“ „A zašto je to mišljenje pogrešno?“ „Nerealno je. Ti ljudi ne vide svet onakav kakav on zaista jeste. Bezgranična sloboda je nešto što uopšte ne postoji. Kao što šumski požar postaje uništavajući tako i ‘slobodna ljubav’ postaje neljudska, demonska. U Sovjetskom Savezu su jednom pokušali da oslobode ljubav. Taj eksperiment im nije uspeo. Brak je za ljubav ono što je ognjište za vatru.“ „Kako to mogu da objasnim svom narodu ovde?“ „Postoji samo jedan način: Božijom ljubavlju. Sam Bog je ljubav. Zato se Božiji Sin odrekao svoje slobode i moći. Ponizio se i prihvatio da bude sputan i ograničen. Bog se otelotvorio. Ljubav je postala telo.“ „Znači li to da samo onaj ko veruje u otelovljenog Boga može ljudima da pomogne u njihovim bračnim problemima?“ „U najdubljem smislu, tako je, jer jedino takva osoba zna da se sam Bog susreće s nama preko osobe koju volimo. Ako se ne sretnemo s Bogom u našem partneru, razočaraćemo svog partnera.“ Danijel je na trenutak razmislio. „A kako zapadni svet razdvaja ljubav i seks?“ „Postoji, naravno, mnogo različitih mišljenja. Jedna škola mišljenja razvija tezu u korist seksa bez ljubavi. Ti ljudi se podsmevaju ljubavi dok ćaskaju. Kažu: ‘Seks služi za zabavu, ne za ljubav. Ljubav ograničava seks. Seks je kratkotrajan užitak. Predstavlja zadovoljstvo samo ako se praktikuje bez obaveze i bez kajanja.’ Ali, Danijele, nisam došao da tvom narodu govorim kao zapadnjak. Došao sam kao onaj koji veruje u otelotvorenog Boga.“ „Znam to. Inače te ne bih ni pozvao“, rekao je Danijel srdačno. „Ali, hoćeš da kažeš da bi ova poruka danas bila još manje popularna u Evropi i Americi nego što je u Africi?“ „Upravo tako. Ko god objavljuje poruku o dinamičnom trouglu, predstavlja usamljeni glas u divljini bez obzira u kojoj kulturi se nalazi.“ 38


„Ali, zar koncept ‘bašta’ nije donekle prisutan i u Starom zavetu?“ pitala je Ester. „Muškarci su dominantni. Razvod je nešto na šta muškarci imaju pravo. Ima poligamije i naglašena je plodnost.“ „Mislim da je to proces, Ester“, odgovorio sam. „Mislim da je kod ljudi, kada su čuli poruku ovog stiha, započeo proces koji je oblikovao izraelsku kulturu. Tako je prevaziđen koncept ‘bašta’. Na primer, kad Isus citira ovaj stih u Novom zavetu, jasno ga koristi protiv razvoda, u korist monogamije.“ Telefon je ponovo zazvonio. Danijel je ženi mahnuo rukom u stilu arapskog šeika. „Pustiću da me moja bašta služi“, našalio se. Ester je poslušno ustala i otišla u Danijelovu kancelariju gde je bio telefon. Vratila se i smejući se rekla: „Ovoga puta je za tebe.“ Pre nego što sam uspeo da se priberem skočio sam baš kao Danijel malo pre. Danijel je urlao od smeha, a ja sam stajao posramljen jer sam shvatio da sam se poneo upravo onako kako sam njemu rekao da ne treba. „Možeš da se javiš“, rekao je milostivo „prvo, zato što si, osim pola deserta, završio večeru, a drugo, pokazao si mi da nisi legalista.“ Uzeo sam slušalicu. „Je l’ to Fatma?“ „Da.“ „Recite mi, da li ste vi ona koja me je juče već dva puta zvala?“ „Da, ja sam ta.“ „Onda bar znam vaše ime.“ „Da li je to važno?“ „Lakše mi je da se molim za vas.“ „Molite se za mene?“ „Da.“ „Zašto?“ „Jedino tako mogu da vam pomognem. Ljudski gledajući, ne znam šta da kažem. Uostalom, jednom ste sami tražili da se molim za vas.“ Tišina. „Večeras ste ponovo bili u crkvi?“ „Da.“ „Opet bez dozvole?“ „Da.“ „Jeste li čuli da sam u predavanju koristio vašu ideju šatora?“ „Da. I pronašla sam biblijski stih koji ste mi dali. Svakako je za mene: ‘Moj je šator opustošen i sva užad moja pokidana.’ Baš sva, pastore. Posle večerašnjeg predavanja znam da su sva užad pokidana. Istina je to što ste rekli.“ „Na šta mislite?“ „Na to da su kontraceptivna sredstva pretnja za ljubav.“ „Pa, sve vreme sam se pitao kako ste rešili taj problem.“ „Nismo ga rešili. U tome je stvar. On možda misli da jeste. Ali, što se mene tiče nije rešen. Prvo mi je rekao da pazim na plodne dane i da ih računam po kalendaru. Ali, to nije upalilo i zatrudnela sam. Rekao mi je da abortiram.“ „I poslušali ste ga?“

39


„Da, naravno. Sada me tera da progutam po pilulu svakog jutra. Ali, to znači da posle svake tri nedelje imam krvarenje nedelju dana. I ne osećam nikakvo zadovoljstvo. Naročito od kada uzimam pilule osećam se tupo.“ „Mnoge žene koje uzimaju pilule to kažu.“ „Pastore, da li su li kontraceptivna sredstva loša?“ Koje pitanje za mene! „Vidiš, Fatma, sve zavisi od toga da li je šator srušen ili je ceo. Ako je ceo, muž i žena o tome mogu da razgovaraju u poverenju. Iz nekih razloga mogu da odluče da nemaju bebu ili da sačekaju. Onda će se dogovoriti na koji način će to učiniti, obično uz pomoć lekara koji može da ih kontroliše medicinski. Biće iskreni jedno prema drugom i reći će kako se osećaju. Čak i da dođe do trudnoće ranije nego što su planirali, neće biti strašno. Pošto je šator ceo biće sigurnog mesta i za bebu. Svakome je potrebno neko mesto, čak i bebi. Ali, ako je šator srušen, ako jedna šipka nedostaje i ako šator prokišnjava, onda je sve drugačije.“ „Toga sam svesna. Strašno se bojim da opet ne zatrudnim jer će me onda naterati da ponovo abortiram. Upravo kao što ste rekli, kad jedan ugao nedostaje ostala dva ne sarađuju. Kao što piše u Bibliji: ‘Nema nikoga da razapne moj šator’.“ „Slušajte, Fatma, nema svrhe da se žalite preko telefona. Ako hoćete da se nešto promeni morate da dovedete muža da razgovaram s njim.“ „To je nemoguće!“ „Ipak pokušajte.“ „Da dođe sam ili da dođemo zajedno?“ „Kako on hoće.“ „On se uskoro vraća kući. Moramo da prekinemo. Doviđenja, pastore. Hvala vam.“ Kada sam se vratio za sto, ispričao sam Danijelu i Ester kakav problem Fatma ima u nadi da će oni moći da joj pomognu. „Zaista se prema njoj odnosi kao prema robu“, prokomentarisala je Ester. „Moramo da se suočimo s tim“, dodao je Danijel; „apsolutna muška dominacija je duboko ukorenjena u afričkoj kulturi.“ „Ester i Danijele,“ rekao sam, „sramota me je da vam kažem, ali Fatma ne živi s Afrikancem. Čovek s kojim živi je Evropljanin. Nije u pitanju kultura. Radi se o ljudskom srcu za koje Biblija kaže da je prevarno.“ Nisu ništa rekli. Pošto su saosećajni rastužili su se zbog toga što je meni neprijatno. „Reci mi, Danijele, ako ona odluči da ga napusti, da se zaposli i živi sama – da li bi to bilo moguće?“ „Ne u ovom gradu. Gotovo da je potpuno nemoguće. Još uvek živimo po konceptu ‘bašte’. Nema mesta za neudate ili neoženjene.“ „Onda je on ima u svojoj vlasti potpuno. Roditelji su zalupili vrata za njom kada je otišla s njim. Nijedan drugi muškarac neće njom da se oženi jer više nije devica. A da živi sama nemoguće je. U pravu je. Nema nikoga da razapne njen šator.“ „U svakom slučaju mora da ga ostavi“, rekao je Danijel. „Možda bi mogla da živi kod nekih rođaka ili prijatelja. Ali, šta da je venčana s njim – da li nekada savetuješ ljude da se razvedu?“ „Da li bi lekar savetovao svom pacijentu da umre? Borio bi se za njegov život dok god postoji i najmanja iskra nade. Na isti način borio bih se za brak dok god daje znake života. Ali, ima brakova gde jednostavno moraš da priznaš: ovaj brak je mrtav.“ „Ja znam neke brakove gde je ljubav potpuno mrtva“, rekao je Danijel. „Fizičko zajedništvo je odavno prestalo. Ostao je samo gornji deo tvog trougla. Venčani su. Sve ostalo je nestalo. Možda još uvek žive u istoj kući, ali svako od njih ide svojim putem. Uglavnom svako živi svoj život. Ipak, nisu 40


razvedeni. To se nastavlja iz godine u godinu. Za mene je takav brak mrtav. Ipak, Isus kaže: ‘Što je Bog spojio, čovek neka ne rastavlja’.“ „Međutim, postavlja se pitanje: da li ih je uopšte Bog spojio?“ „Da li bi ponovo venčao one koji su razvedeni bez oklevanja?“ „Ne bez oklevanja. Mnogo bih oklevao. Ali, pod određenim uslovima venčao bi ih. U svakom slučaju, venčao bih samo one koji su krivi što im se brak raspao.“ „Ne razumem.“ „Ako neko tvrdi da je potpuno nedužan što mu je brak propao i da je za to u potpunosti kriv njegov partner, a ne on ili ona, onda znam da će im i sledeći brak propasti.“ „Ali, ima ljudi koji su stvarno nedužni. Uzmi, na primer, slučaj kada je muž pijanica.“ „Da, ali ispod te spoljašnje nedužnosti postoji dublji nivo krivice. Na tom dubljem nivou čovek ne stoji pred svojim partnerom, nego pred Bogom. Taj dublji nivo ima veze s tim kako su uopšte došli do venčanja. Oklevao bih da venčam svakoga pre nego što je spreman da se suoči s tim dubljim nivoom.“ „Da li je Fatma nedužna?“ „Njeni roditelji su, naravno, mnogo pogrešili. I ovaj čovek, takođe. Ipak, pred Bogom, ni ona nije nedužna.“ „Kako misliš da možeš da joj pomogneš?“ „Mislim da ne mogu uopšte da joj pomognem dok to ne bude shvatila.“ O ovome sam razgovarao samo s Danijelom. Ester je sela u fotelju da popije čaj. Kad smo pogledali u nju, videli smo da je zaspala. „Moja bašta je zaspala“, našalio se Danijel. „Nije ona tvoja bašta, Danijele. Ona je tvoja cimerka u šatoru, da tako kažem. I ti treba da spavaš. Možeš li, molim te, da me odvezeš do hotela?“ Kada sam uzeo ključ na recepciji, dali su mi i jedno pismo. Bilo je to pismo od moje žene. Otišao sam u sobu, seo i počeo da čitam: „Kako mi nedostaješ i nedostaje mi da razgovaram s tobom o svemu! Cele prošle godine bili smo često razdvojeni. Mislim da nismo imali ni čitavu nedelju dana mira zajedno kod kuće ove godine. Ili pokušavamo da završimo neku obavezu u predviđenom roku ili se spremamo na neko putovanje. Imali smo tako malo vremena da jednostavno živimo. Danas popodne videla sam na prozorima kuća, gore u planinama, odsjaj sunca što zalazi; izgledalo je kao zlato. Odsjaj me je skoro zaslepeo. Pomislila sam: tako je i s nama kad u srcu imamo mir i dopustimo da se Hristos odražava na prozorima naše duše; kad smo u potpunosti jedno, telom, umom i dušom. To je pravi preobražaj. Pošto sam iskusila tu radost, sada čeznem za njom. Ona mi daje snagu da prebrodim sve što život svakodnevno od mene zahteva. To iskustvo potpunog sjedinjenja bilo je suzdržano između tvog prošlog putovanja i ovog sada. Osećam sve teži teret na srcu, toliki da jedva mogu da ga nosim. Zato mi je bilo tako teško da te ovoga puta pustim. Zbog toga, znaj da su sve nade i želje mog srca i duše s tobom dok radiš. One su kao žrtva paljenica koja čini da to vreme razdvojenosti donese plod, ne samo za tebe, već i za tvoju ženu. Ovo pismo nemoj shvatiti kao žalbu. Jednostavno delim s tobom jednu činjenicu. Za mene to znači da ću sad moći da nastavim dalje s olakšanjem u srcu. Hvala ti što me uvek saslušaš. Sada mogu dalje. Jedva čekam da ti se pridružim u subotu.“

41


Šta sam rekao na predavanju? „Savršen brak ne postoji. Brak nas održava u poniznosti. Najsigurniji način da postaneš ponizan je da uđeš u brak.“ Još uvek sam čvrsto spavao kada me je probudila neka zvonjava. Dok sam se borio da ustanem iz kreveta da isključim sat shvatio sam da, u stvari, zvoni telefon. Upalio sam svetlo. Bilo je dva sata. Podigao sam slušalicu. Recepcionar se izvinio što me je probudio. „Jedan par vas čeka u holu. Insistiraju da vas vide.“ Pitam se da li je moguće da su to Fatma i njen „muž“. Zamolio sam recepcionara da ih za pet minuta pošalje u moju sobu. Primiću ih čim se obučem. Video sam mnogo lepih afričkih devojaka, ali nijednu lepu kao Fatma. Visoka i vitka, nosila je ogrtač dug do članka koji je sastavni deo njihove nošnje. Hodala je graciozno, ali malo uzdržano. Sve je na njoj uredno i čisto. Po tome kako je izabrala ogrlicu, minđuše i narukvicu koji su isticali fine crte lica vidi se da ima istančan ukus. Njene krupne smeđe oči imaju tužan izraz. Čovek koji je došao s njom obučen je u radno odelo koje je malo pocepano i uflekano od ulja. Majica mu je ispala iz pantalona. Neobrijan je, a nokti su mu prljavi. Plavokos je. Pošto mi ga je Fatma predstavila, počela je da se izvinjava što su došli u ovo doba. Kaže da su se raspravljali do pola dva kada je on konačno popustio i pristao da dođe k meni zajedno s njom. „Da nismo odmah došli možda bi se predomislio.“ „Nema veze, Fatma. Drago mi je da ste došli.“ Onda sam se obratio njemu: „Posebno mi je drago da ste vi došli s njom, gospodine. Po tome vidim da vam je stalo do Fatme.“ „Zovite ga Džon“, rekla je Fatma. „To mu nije pravo ime, ali bi tako glasilo na engleskom.“ Džon se zavalio u fotelju i ispružio noge, a ruke prekrstio preko grudi. Neprijateljski je raspoložen i to me ne čudi. Normalno da me se boji i da prirodno očekuje da sam na Fatminoj strani. Ovo je prilično teška situacija jer, moram priznati, i jesam na njenoj strani. „Mora da me se jako plašite.“ Ne reaguje. „Verovatno mislite da vas je Fatma optužila. Ali, nije.“ Nema odgovora. „Rekla mi je da se dobro brinete o njoj. Zahvalna vam je, naročito zbog toga što je školujete. Vidim da joj omogućavate i da se lepo oblači.“ Slegnuo je ramenima. Fatma je rekla: „Dobar si prema meni, Džone. Ne znam šta bih bez tebe. Zahvalna sam ti. Mnogo te volim. Ali, ne razumem zašto se ne venčamo.“ „Uvek ista priča“, rekao je s uzdahom ne dižući pogled. „Šta će nam taj papir? Ima na stotine parova u mojoj zemlji koji žive bez papira i srećni su. A ima onih koji imaju taj papir pa su nesrećni. Taj papir te ne čini srećnim.“ „Ali, mene je sramota kad se sretnem s prijateljima. Šta da im kažem? Jesam li udata ili nisam?“ „Tvoji prijatelji! Baš me briga za tvoje prijatelje!“ „Ali, oni su deo mene. Ako me voliš, moraš da me voliš zajedno s mojim prijateljima. Što se mene tiče, nije mi važan papir nego svadba. Volela bih da imam pravu svadbu i da pozovem trista ili četristo ljudi.“ Podigao je ruke užasnut. „Trista ljudi!“ uzviknuo je. „Kažem ti, ako se budemo venčali, to će biti malo venčanje. Samo nas dvoje i kumovi u opštini. To je sve!“ „Ali, onda će ovde svi misliti da te se stidim i da nešto krijem. Želim ljudima da pokažem da sam ponosna na tebe. Ne bih mogla da podnesem tu sramotu da imam malo venčanje.“ Nastala je tišina.

42


„Imam utisak, Džone“, rekao sam oprezno, „da ste preduzeli jedan korak, ali da niste još uvek svesni svih posledica.“ „Koji sam korak preduzeo?“ pitao je razdražljivo, ali mi je bilo drago da je počeo da razgovara sa mnom. „Taj što ste uzeli Fatmu da živi s vama. Vidite, ako u ovoj zemlji izaberete devojku da vam bude žena, ne uzimate samo nju kao individuu izolovanu od svega drugog. Izabrali ste je zajedno s njenim obrazovanjem, stavovima, onim što joj se sviđa i ne sviđa, zajedno s njenim navikama i običajima, jednom rečju s njenom kulturom. Iz ovog razgovora zaključujem da bi mogli da je volite kao individuu, da volite njenu lepotu i karakter, ali da je ne volite zajedno s njenom kulturom.“ „Volim je“, rekao je tvrdoglavo se braneći. „Razumem. Ali, prava ljubav znači da je volite zajedno s njenim poreklom, kulturom. Velika svadba je deo te kulture. Ako se oženite devojkom iz ove kulture morate prihvatiti tu činjenicu. I više od toga – ne samo da morate da je prihvatite bez gunđanja, nego to mora i da vam se sviđa.“ Opet je zaćutao. Imao sam utisak da je ovo nešto potpuno novo za njega. „Vidite“, nastavio sam, „brak je teret, odgovornost, čak i u uobičajenim uslovima. U ovakvim slučajevima, gde bračni drugovi potiču iz različitih kultura, postoji i dodatni teret koji se odnosi na kulturne razlike; to je obično ona kap koja prepunjava čašu. Ono zbog čega se takvi brakovi raspadaju jeste činjenica da partneri ne prihvataju u potpunosti osobenosti kulture drugog partnera. To može da počne oko sitnica, kao na primer, da vam se sviđa ili ne sviđa određena vrsta hrane ili da se ona drugačije priprema – a može da se završi time da imate potpuno drugačiji pogled na život u celini.“ „Da li svi takvi brakovi propadaju?“ upitala je Fatma. „Ne“, rekao sam. „Ali, ako uspeju, to je zato što su obično oboje dugo živeli u kulturi u kojoj planiraju da imaju svoj dom. Nažalost, to je redak slučaj. Ako se Afrikanac oženi Evropljankom ili Amerikankom koju upozna u njenoj zemlji i ona nikada nije bila u Africi, njihov brak skoro nikada ne uspe. Uprkos dobroj volji i iskrenoj želji nemoguće joj je da se prilagodi.“ „Hoće da se ispruže više nego što su dugački“, Džon se našalio i sam se smejao na svoju šalu. Drago mi je da je sada opušteniji i zato sam se usudio da kažem: „Postoji opasnost da ste vas dvoje baš u procesu da napravite tu istu grešku.“ „Mi se volimo“, Džon je insistirao. Gledao me je kao dečak koji se boji da će mu neko uzeti igračku. „Da, ali brak je mnogo više od ljubavi. Kao što sam večeras na predavanju rekao, brak nije samo mesečina i ruže, nego i sudovi i pelene!“ „Pelene!“ Džon je okrenuo glavu gadeći se. „Ne volite decu?“ Odmahnuo je glavom. „A vi, Fatma?“ „Jako ih volim i volela bih da imamo puno dece.“ „Još jedna stvar u kojoj se ne slažete“, primetio sam, „i to veoma važna stvar. Šta vi planirate, Džone? Da li planirate da ostanete u ovoj zemlji?“ „Radim za vladu, ali mi ugovor ističe za godinu dana.“ „A onda?“ „Ne znam. Možda ću da odem negde drugde – možda u Južnu Ameriku ili Japan.“ Fatma je uzdahnula. „Sigurno ćete povesti Fatmu sa sobom.“ „Otkud vam ta ideja?“

43


„Jer ste kazali da ste takav muž koji je srećan i bez papira. Ako je čovek stvarno srećan, on ne ostavlja svoju sreću.“ Slegnuo je ramenima. Onda je Fatma eksplodirala. „Nikada mi nisi rekao da ti ističe ugovor. Uvek sam mislila da želiš da ostaneš u mojoj zemlji ceo život.“ Džon je iznenada ustao. „Doviđenja. Moramo da idemo. Kasno je – ustvari, rano.“ „Samo još nešto“, odvratio sam držeći ga za ruku i gledajući ga pravo u oči. „Molim vas, Džone, odlučite radi Fatme. Ako želite da je povedete sa sobom, recite joj da može da odluči. Ako nećete i planirate da raskinete kad vam istekne ugovor, onda joj recite da bi mogla da odluči da li želi da ostane s vama. Ni vama ni njoj ne govorim šta da radite, ali vas molim, prestanite da se igrate žmurke i odlučite se.“ „Mnogo vam hvala“, rekao je hladno. „Da li daleko stanujete?“ rekao sam da bismo se oslobodili napetosti. „Ne, tu preko reke.“ Onda je izašao iz sobe. Fatma ga je pratila ne gledajući u mene. Vratio sam se u krevet, ali nisam mogao ponovo da zaspim. Nisam mogao da smirim misli. Ljudi su mi prolazili kroz glavu: Fatma i Džon, Mirjam i Timoti, Moris i njegova majka, Danijel i Ester, moja žena. Ustao sam i naručio doručak u sobi. Onda sam ponovo pročitao pismo koje sam dobio od žene. Zašto mi nije napisala nešto što bi me više ohrabrilo? „Kako mi nedostaješ i nedostaje mi da razgovaram s tobom o svemu...“ Zar to ne radimo sve vreme? A na kraju krajeva, nismo dugo razdvojeni. Da li je to stvarno tako teško? Pokušao sam da čitam, ali su mi se misli vraćale na moju ženu. Zašto mi piše takvo pismo? Želi da je utešim, pomislio sam. Zašto sam tako razočaran? Osećam da me ne razume, da ne razume moj posao sa svim tim problemima koje ne mogu da rešim i sa svim tim ljudima kojima ne mogu da pomognem. Pošto osećam da ona mene ne razume, ne mogu da je utešim, pomislio sam. A pošto je nisam utešio, ne može da me razume. Začarani krug. „Hvala ti što me uvek saslušaš...“ Da li je saslušam? Da li je stvarno slušam? Ona bar govori. Zar ne radi ono što Fatma i Džon ne mogu – ni Mirjam i Timoti – čak ni Danijel i Ester? Da. Ta misao mi je pomogla. Još uvek razgovaramo u našem šatoru, čak iako tu i tamo izgleda da se šator ugiba. Otvorio sam Sveto pismo i pročitao 27. psalam. Gutao sam ga – svaku reč – kao svežu, hladnu vodu. „Ako protiv mene vojska u oko stane, neće se uplašiti srce moje;... jer... sklonio bi me pod krovom šatora svojega.“ Ove reči su me dotakle kao nikad pre. Nikada mi nisu značile ništa posebno. Sada su mi odjednom govorile, i to gromoglasno. Njegov šator, pomislio sam. To nije naš šator, to je Božiji šator. Mi smo u njegovom šatoru. Njegov šator se ne ugiba. Posle doručka zazvonio je telefon. Ponovo Fatma. „Odakle zovete?“ „Od kuće.“ „Zašto niste u školi?“ „On kaže da treba da spavam. Bio je jako pažljiv – više nego ikad pre.“ „Da li je ponovo zaključao kuću?“ „Da, jako je ljubomoran. Zar ljubomora nije znak ljubavi?“ 44


„Određene vrste ljubavi, veoma posesivne i nezrele. Zrela ljubav ima poverenja i dozvoljava partneru slobodu.“ „Mislite da on nema poverenja u mene?“ „Šta vi mislite?“ Izbegla je odgovor i promenila temu. „Zovem zato što bih volela da znam šta vi mislite o njemu.“ „Došao je tako neuredan i pitao sam se da li je uopšte oprao ruke. Zar ti neki put ne smeta što tako izgleda?“ „Da, ali mislim da ljubav treba da pređe preko toga. A ja ga volim i on mene voli.“ Drži se za slamku, pomislio sam. Zar joj onaj jutrošnji razgovor nije otvorio oči? „Da, Fatma, možda. Ali, mislite na različite stvari kada jedno drugom kažete ‘volim te’. On misli na seks, a ti na brak. U tome je razlika. Ne podižete šator. Imate jednu šipku u zemlji, ili mislite da je imate – vašu ljubav. Ali onda on stavlja jednu šipku desno, a vi drugu levo. To nikada neće držati šator.“ „Šta mislite da on planira?“ „On ne želi da se odluči. Zato je za vas situacija još teža.“ „Mislite li da će da me napusti kad mu bude istekao ugovor?“ Bilo je očigledno da ga nije prozrela. Neverovatno! Najmanje što mogu da uradim za nju, jeste da pustim malo svetla da ona može da vidi. „Ništa ne može da ga natera da se s vama venča, ništa ne može da ga spreči da vas ne ostavi.“ Tišina. „A da budem iskren, skoro da priželjkujem da vas ostavi. Ne bi bila srećna s njim.“ Osećao sam da je, dok govorim, ove reči seku kao nož. „Ali ako me ostavi... nema ničega. Ambis. Kuda da odem?“ U Božiji šator, pomislio sam. Kad bih samo mogao da je dovedem do njega! Kad bih samo mogao da je izlečim pošto sam je posekao! Sada više nije skrivala plač. Glas joj se gubio u jecanju. „Doviđenja, pastore“, rekla je. „Fatma“, pozvao sam je, „pročitaj 27. psalam. Tu ima jedna poruka za tebe.“ Ali nisam bio siguran da li je spustila slušalicu pre nego što sam stigao da joj to kažem. Mirjam i Timoti su zakasnili to popodne. Bilo je skoro pola šest. Objasnili su mi da Timoti nije mogao ranije da krene. „Pa“, rekao sam, „onda ćemo morati odmah da pređemo na stvar, jer Moris dolazi po mene uskoro da idemo u crkvu. Ono što me najviše brine u vašoj vezi je to što ne možete da razgovarate jedno s drugim. Timoti nije znao ni koliko imaš godina, Mirjam, ni koje si škole završila, ni koliko zarađuješ. U stvari, ja sam znao više o tebi nego Timoti. Kako to objašnjavate?“ „Malo smo razgovarali pre nego što smo došli ovde“, rekla je Mirjam, „i želimo da odmah pređemo na stvar.“ Zanimljivo je to što sve vreme ona govori. „Ušli smo u trougao preko seksa“, nastavila je. Nastao je trenutak tišine. Shvatio sam da joj je bilo potrebno mnogo hrabrosti da mi to kaže. „Rekla sam vam da je u našoj kulturi nemoguće da se viđamo ako nismo vereni. Otprilike četiri nedelje posle veridbe stupili smo u intimne odnose.“ „Kakve to ima veze s time što ne razgovarate dovoljno?“ „Ima mnogo veze. To je postala glavna stvar, glavni razlog zašto se viđamo. Znali smo da ćemo, kad god se sretnemo, završiti seksom. Samo smo o tome razmišljali. Sve drugo nam je bilo manje važno.“

45


„Ali sada, Timoti i Mirjam, morate nešto da mi objasnite da bih bolje razumeo. Kažete da u vašoj kulturi ne možete da se sastajete ukoliko se niste verili. Da li je i to deo vaše kulture da stupite u seksualne odnose kada se verite?“ „Pa“, Timoti, rekao je smeškajući se, postiđen, „vidite mi pripadamo mlađoj generaciji. Mi mladi danas smo moderniji. Zalažemo se za napredak. Ne želimo da nas stara tradicija ograničava.“ „To sam i hteo da čujem“, rekao sam. „Kada su običaji u skladu s vašim željama onda ste pravi Afrikanci i ne oklevate da se verite iako se ne poznajete. Ali, ako se običaji ne slažu s vašim željama, odjednom postajete ‘moderni’ i ‘napredni’ i odbacujete svoje običaje. U Nemačkoj kažemo da je to kao kad neko hoće da probuši rupu u dasci koja nije svuda jednake debljine, a uvek bira mesto gde je najtanja. Jesam li previše strog prema vama?“ „Budite strogi“, rekla je Mirjam. „Kako bih volela da su naši roditelji bili strogi na takav način! Ali oni nikada ne razgovaraju s nama. Samo sumnjaju.“ „Dobro onda ću biti strog. Prvo kažete: ‘U našem društvu je nemoguće da se mlade osobe suprotnog pola sastaju. Ne možemo da razgovaramo jedno s drugim ako se nismo verili.’ A onda odjednom možete da spavate zajedno uprkos svim društvenim zabranama. Zašto bi bilo tako teško razgovarati, a tako lako spavati zajedno?“ Oborili su pogled. Onda je Mirjam rekla: „Nije lako. Jedino mesto koje smo mogli da nađemo je auto.“ „To je jedino mesto“, rekao je Timoti. „Njena porodica je jako stroga, a i moja.“ „A ipak ste mogli da nađete mesto uprkos strogosti vaših roditelja“, rekao sam. „Ako ste stvarno hteli mogli ste da nađete i mesto da razgovarate i pre nego što ste se verili.“ „Ali, pastore“, rekao je Timoti, „ne kajem se. Ono što ste juče rekli da seks bez braka uništava ljubav i pretvara je u mržnju nije istina. Bar u našem slučaju nije istina. Seks je produbio našu ljubav. Bilo je predivno.“ Gledao sam u Mirjam. Uhvatila je Timotija za ruku kao da nije želela da ga povredi. Onda je blago rekla: „Možda tebi, ali meni nije.“ „Nije?“ Timoti je izgledao jako iznenađeno. „A šta ti se konkretno nije svidelo?“ „Ništa mi se nije svidelo. Mesto. Žurba. Tajnovitost. Strah da nas ne otkriju. Auto nije baš šator u kom se osećaš zaštićeno.“ Timoti je duboko uzdahnuo. Čitav svet mu se srušio. Mirjam je nastavila: „A zatim, uprkos merama zaštite koje smo preduzeli, uvek sam brinula da li ću da zatrudnim. To nije predivno.“ „Rekao sam ti da piješ pilule.“ „Da odem kod lekara kao neudata devojka i tražim recept? Ja nisam tako moderna.“ „Hteo sam da prekinemo pre snošaja, ali ti se to nije svidelo.“ „Ja sam te zamolila da kupiš kondome, ali je tebe bilo sramota da ih tražiš u prodavnici.“ „Da, zato što u prodavnicama obično rade dame i one te poslužuju. Uostalom, kondomi se uglavnom koriste s prostitutkama, a ja tebe ne smatram prostitutkom, Mirjam.“ „Ne osuđujem te, Timoti“, Mirjam je rekla koliko god je mogla nežno i jače mu stegnula ruku. „Samo pokušavam da ti kažem da nije bilo tako predivno.“ „Ali, zašto mi to nikada nisi rekla?“ „Mislila sam da ti je seks potreban i da bi bio razočaran i da bi sumnjao da te volim.“ Timoti je ponovo uzdahnuo. Par trenutaka su ćutali. Namerno nisam hteo da ih prekidam. Drago mi ja da su počeli iskreno da razgovaraju i da ono što osećaju dele jedno s dragim. Zato sam rekao: 46


„Zašto sad ne odete i nastavite da razgovarate, ali nasamo, samo vas dvoje. Verujem da morate sami da stignete do rešenja. Ali, isto tako je moguće da ta frastrirajuća iskustva doživljavate zbog nesigurnosti vaše ljubavi.“ „Kako možemo da znamo da li se volimo?“ pitali su oboje istovremeno. Telefon je zazvonio i operater je najavio Morisa. „Na to pitanje ću odgovoriti večeras na predavanju“, obećao sam. Timoti i Mirjam tek što su otišli, a Moris je ušao u sobu. Ponovo sam bio zadivljen njegovim izgledom. Hodao je na isti način na koji je govorio – odlučno a ipak nije pokušavao da ostavi neki poseban utisak. Kada sam razgovarao s njim bio sam svestan njegove inteligencije, a ipak nikada nije pokušavao da bude briljantan. Ipak, njegovoj ličnosti je još uvek bilo izvesne protivurečnosti. S jedne strane, odlikovao se jakim, muškim pokretima, a s druge strane nekim bespomoćnim izrazom: izražavao se kao odrasla osoba, a uz govor je išao dečački osmeh. „Gde si ostavio majku?“ „Čeka u kolima. Rekao sam joj da hoću nešto da vas pitam. A ona je rekla da ionako ne bi mogla da razume šta pričamo. Sećate se mog pitanja: ‘Kako se prilazi devojci?’“ „Morise, zar ti je to tako teško? Samo budi ono što jesi. Ne trudi se da budeš interesantan. Ne pretvaraj se da si neko ko nisi, ali pokaži devojci da si zainteresovan za nju. Pitaj je koji hobi ima, šta voli, a šta ne, koje su joj omiljene knjige ili predmeti koje studira, o njenoj porodici. Pokušaj da nađeš nešto što vas oboje interesuje i razgovarajte o tome.“ „Kao da je to tako lako.“ „Reci mi, Morise, imaš trideset i četiri godine, zar nikada nisi imao devojku?“ „Jesam, i hteo sam da se oženim njom.“ „Zašto nisi?“ „Poslao sam je kod lekara na pregled. On je otkrio da nije devica.“ „I zato si je ostavio?“ „Da.“ „A šta je bilo s njom?“ „Ne znam. Mislite li da sam pogrešio?“ „Morise, pre dva dana pokazao si mi ‘kraj crvenih lampiona’. Šta ako tvoja devojka sada živi među tim prostitutkama? Možda si je gurnuo u istu sudbinu od koje si pokušao da spaseš svoju majku.“ Moris nije ništa rekao. „Ono što me izluđuje je taj dupli moralni standard: devojke moraju da ostanu device. Muškarci moraju da imaju seks. To je tako nelogično, tako nepravedno.“ „Ali, zar ne mislite da čovek mora da ima iskustva pre braka? Ne možete ući u brak potpuno neiskusni.“ „Svako ulazi u brak neiskusan, Morise. Vidiš, svaka osoba je drugačija i zato je svaki par dvostruko drugačiji. Posledica predbračnih iskustava je da ona postaju teret, a ne pomoć za brak. Postoji izbor samo između dve stvari: ulaziš u brak ili bez iskustva ili s pogrešnom iskustvom. – Ali, izvini, mislim da treba da krenemo. Predavanje počinje u pola sedam.“ Dok smo silazili niz stepenice, Moris je pitao: „Šta mislite, zašto je tako teško ubediti mlade da će eksperimentisanjem sa seksom pre braka steći pogrešnu vrstu iskustva?“ „Zato što će to shvatiti tek kada budu imali pravo iskustvo.“ „Znači, ne mislite da je to zbog jakog seksualnog nagona?“ 47


„Mislim da to uopšte nije primarno seksualni problem. To je pitanje poverenja. Potreban im je neko kome mogu da veruju do te mere da znaju da ta osoba govori istinu iako sada ne mogu da je iskuse. Treba da prihvate istinu, a ne da je proveravaju eksperimentisanjem. Samo kada postoji takav stepen poverenja, mogu da budu sigurni da nisu prevareni, nego da su ostvarili cilj koji će biti nagrađen.“ Stigli smo do kola. Morisova majka me je pozdravila kulturno i prijateljski. „Pitaj je šta misli o trouglu?“ rekao sam Morisu dok smo se vozili ka crkvi. Šila, Morisova majka je dugo govorila. On se smeškao dok je govorila i onda mi prepričao: „Ona to uopšte ne vidi kao trougao, nego kao stolicu, tronožac. Takva stolica se nikad ne klima, jer ima tri noge, čak iako su noge različite dužine ili je tlo neravno. Ali, ako skineš jednu nogu padaš dole.“ „Morise, imaš izvanrednu majku. Kaži joj da mi se jako sviđa njeno poređenje i pitaj je da li i poligamiju vidi kao tronožac.“ Preveo je, a ona je odgovorila. „Kaže da se poligamijski brakovi uvek klimaju. Zato padaš dole. Ona nikada ne bi pristala da bude druga žena oženjenog muškarca – pre bi umrla.“

48

6. POGLAVLJE Dok smo se približavali crkvi videli smo da ljudi dolaze iz tog pravca. „Crkva je puna“, Prokomentarisao je Moris. „Oni koji nisu našli mesto da sednu već odlaze.“ „Bio je u pravu. Ne samo da su sve klupe bile popunjene, nego je bilo i ljudi koji su stajali između redova. Jedva smo se provukli kroz gužvu. Stolice su bile postavljene čak i napred oko oltara. Tu su sedeli neki stariji, veoma poštovani ljudi. Strah mi je ponovo obuzeo srce. Sada sam već poznavao neke od problema koje imaju, ali ni izdaleka sve. Bilo je nemoguće prosuditi kakav efekat će moje reči imati na njihov život, kako će se urezati, da li će u njima stvoriti nadu ili očaj. To je bila odgovornost koja me je celog prožimala. Kad je bila molitva, jedan od starijih ljudi se pomolio. To me je utešilo. Da su stariji ljudi bili uvređeni onim što sam govorio on to ne bi uradio. Kada je Danijel stao pored mene za katedrom, osećao sam se jače. Smirio sam se podsećajući samog sebe da im ne iznosim svoju poruku nego poruku od Boga. Prva osoba koju sam opazio u publici bila je Fatma. Sedela je u jednom od zadnjih redova sa strane s koje sede žene. Njeno lice, sjajne i gladne oči, izdvajali su je od svih drugih ljudi. „Molim te, Bože, daj mi savet za nju“, molio sam se u sebi. Bilo je dosta novih ljudi koji nisu bili u prethodne dve večeri. Zato sam odlučio da ukratko prepričam ono što sam pre rekao: „Postoje tri stvari koje su neizostavne za brak: napustiti roditelje, prilepiti se za supružnika i postati jedno telo s njim. Drugim rečima postoji zakonski, lični i fizički aspekat braka. Oni su neodvojivi. Ako ih odvojiš sve se raspada. Neko među vama mi je rekao da je brak kao tronožac. Ako nedostaje jedna noga, stolica te neće držati kada sedneš na nju.“ Primetio sam da su se lica razvedrila. Ovo je dobra ilustracija. Šila je bila u pravu. „Sinoć smo razmatrali pitanje: da li da braku priđemo prvo sa zakonske, s lične ili s fizičke strane? Kako je najbolje? „Govorili smo o dva odgovora na to pitanje, o tradicionalnom i modernom. Tradicionalni polazi od zakonskog aspekta, od venčanja. Ovde postoji velika opasnost da se lični aspekat, aspekat ljubavi, izostavi. Zato se vaši mladi danas protive tradicionalnom odgovoru, jer upravo otkrivaju lepotu tog ličnog aspekta. Moderni odgovor polazi od fizičkog aspekta, od seksa. Opasnost je da će se onda zakonski aspekat izostavi i da nikada ne dođe do venčanja. Zato se vaši stariji bune protiv tog modernog odgovora. Boje se da će to uništiti i celokupan porodični život. Danas ćemo čuti Biblijski odgovor na naše pitanje. Da bismo našli odgovor moraćemo da uzmemo u obzir prvu reč u ključnom biblijskom stihu za ovu temu, zapisanom u Prvoj knjizi Mojsijevoj 2,24: ‘Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.’ Da bismo razumeli reč ‘zato’ moramo da se podsetimo izveštaja koja dolazi pre tih reči. To je poznati izveštaj koji ljudi često ismevaju. Govori o neshvatljivoj Božijoj dobroti kada je hteo da pokaže čoveku da mu je stvorio ‘pomoćnicu’, partnera jednakog njemu koji ga upotpunjuje: ‘I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.’

49


Ovaj izveštaj je najlepši i jedinstveni opis stvarnosti ljubavi. Zašto dva suprotna pola neprestano čeznu jedno za drugim? Kako se može objasniti to što jedno drugo privlače kao magnet? Odgovor je: stvoreni su od istog komada – kao ona rezbarija iz Liberije koju sam vam pokazao pre neko veče. Oni su delovi jedne celine i žele da se ponovo spoje u tu celinu, žele da upotpune jedno drugo, da postanu ‘jedno telo’. Sila koja privlači jedno ka drugom je sila ljubavi. Zato, zaista zbog ljubavi, dvoje će ostaviti roditelje, prionuti jedno za drugo i postati jedno. Ulaz kroz vrata ljubavi Kada se pitamo preko kog ugla ulazimo u trougao koji predstavlja brak, Biblija nam odgovara, preko ugla prianjanja.“ Uzeo sam drveni trougao u ruke i pokazao levi ugao: „Ovo je ugao prianjanja koji predstavlja najbolja vrata za ulazak u trougao. Ljubav mora da prethodi braku i seksu. Brak ne vodi ka ljubavi, nego ljubav vodi ka braku. Seks ne stvara ljubav, već je ljubav ta koja traži, između ostalog, da bude i fizički izražena. Ulazak s ugla ljubavi najviše obećava što se tiče razvoja i pokretanja dinamike trougla. Zato se i slaže s Božijom voljom. Postoji još jedan razlog zašto Bog želi da uđemo kroz vrata ljubavi. Javni i zakonski čin venčanja, kao i seks mogu da stvore nepopravljive posledice; ljubav ne. Verenici će možda jednog dana da osete da su prebrzo doneli odluku, da nisu zreli i da je njihova veridba bila greška. Onda imaju mogućnost da raskinu veridbu, a da partneru ne nanesu neizlečivu ranu. Zbog ljubavi mogu da se rastanu.“ U tom trenutku nisam mogao da ne pomislim na Mirjam i na Timotija i da potražim njihova lica među ljudima. Opazio sam da sede zajedno u poslednjem redu. Mirjam je jedina devojka koja sedi na onoj strani crkve gde sede muškarci. Ipak, pomislio sam, mogu da zanemare tradiciju ako to žele. „Dok god druga dva ugla nisu uključena, ugao ljubavi je kao vrata koja se otvaraju u oba smera – vrata kroz koja možeš da uđeš, ali kroz koja, u slučaju potrebe, možeš da izađeš. Venčanje nije kao vrata koja se otvaraju u oba smera. Venčanje je kao vrata koja se zatvaraju kada kroz njih prođeš i nemaju kvaku s unutrašnje strane. Naravno, mogu na silu da se provale. Ali, to je teže. Svakako da je razvod mnogo teži i ima više posledica nego raskinuta veridba, kako to već žalosno može da bude. Isto važi i za seks. I njegove posledice su nepopravljive. Prema Bibliji, dve osobe koje su imale seksualni odnos posle toga nikada neće biti iste. Ne mogu više da se ponašaju jedno prema drugome kao da nisu doživeli to iskustvo. To ih čini vezanim jedno za drugo. To stvara vezu ‘jedno telo’ sa svim njenim elementima. Prema Bibliji, to je tako, bez obzira na to da li je par ozbiljan ili ne, bez obzira na to da li planiraju da se venčaju ili ne; apostol Pavle kaže da to važi čak i ako je u pitanju prostitutka. U Prvoj poslanici Korinćanima 6,16 čitamo: ‘Ili ne znate da je priljubljeni uz bludnicu jedno telo s njom?’ Posle seksualnog odnosa oni su par hteli to ili ne. Robert Grim kaže: ‘Telo utiskuje jedan neizbrisiv pečat. Ne mogu da se razvedem od svog sopstvenog tela.’ 1“

Vidi: Robert Grim (Robert Grimm) Ljubav i seksualnost (Love and Sexuality), London: Hodder & Stoughton, 52, 56, 66. str. 1

50


Zadnji redovi su se uskomešali. Neki su hteli da odu, ali pošto su vrata bila blokirana ljudima koji su zakasnili, to je stvorilo priličnu pometnju. Prepoznao sam osobu koja je otišla. Bila je to Fatma. Od tada mi nije bilo svejedno. Govorio sam sebi da je možda otišla zato što smo kasno počeli i da je morala da se vrati u školu pre nego što Džon dođe po nju. Ali, me to objašnjenje nekako nije zadovoljavalo. Imao sam utisak da nešto nije u redu. Međutim, u tom trenutku nisam imao izbora. Morao sam da nastavim: „Ponavljam, možete da uspete i ako uđete kroz neka druga vrata, ali je rizično. Ako budeš hteo da se povučeš povredićeš i svog partnera i sebe. To nas dovodi do jednog veoma praktičnog pitanja. Poznajem mnoge mlade parove koji kažu: ‘Voleli bismo da uđemo kroz vrata ljubavi. Ali, kako možemo znati da je naša ljubav dovoljno duboka da nas vodi ka doživotnom prianjanju, potpunoj vernosti? Kako možemo biti sigurni da je naša ljubav dovoljno zrela da bismo se venčali i obećali da ćemo ostati zajedno ceo život sve dok nas smrt ne rastavi? Ako seks nije test ljubavi, šta jeste?’ Evo mog odgovora: Šest testova ljubavi 2

1. Test davanja

Prava ljubav želi da deli, da daje, da se ispruža prema drugom. Ona misli na drugu osobu, a ne na sebe. Kada nešto čitaš, koliko često pomisliš: ‘Voleo bih da ovo pročita i ona ili on’? Kada nešto planiraš, da li razmišljaš o onome što bi ti voleo/la da radiš ili o onome u čemu bi druga osoba uživala? Kako je to rekao jedan nemački pisac, Herman Ezer (Herman Oeser): ‘Oni koji žele da budu srećni ne bi trebalo da se ožene ili udaju, jer u braku je važno usrećiti drugu osobu, ne sebe. Oni koji žele da neko njih razume ne treba da se žene i udaju, jer u braku je važno da oni razumeju partnera.‘ Prema tome, pravo pitanje glasi: da li smo u stanju da delimo? Da li želim da usrećim sebe ili osobu s kojom živim?

2. Test snage Jednom sam dobio pismo od zabrinutog mladića. On je negde pročitao da osoba smršavi ako je stvarno zaljubljena. Uprkos svoj njegovoj ljubavi on nije smršavio i to ga je zabrinjavalo. Istina je da ljubav može da ostavi posledice na telu. Ali, kako vreme prolazi, prava ljubav ne bi trebalo da ti oduzima snagu, umesto toga, trebalo bi da ti daje novu energiju i snagu. Treba da te ispunjava radošću i kreativnošću i daje ti volje da postižeš još bolje rezultate. Evo, onda, drugog pitanja: da li nam ljubav daje novu snagu i ispunjava nas kreativnom energijom, ili nam oduzima snagu i energiju?

3. Test poštovanja Nema prave ljubavi bez poštovanja, bez toga da možete da se ugledate jedno na drugo. Devojka može da se divi mladiću dok gleda kako on igra fudbal i daje golove. Ali, ako upita sebe: ‘Da li želim da ovaj mladić bude otac moje dece?’ odgovor će često biti negativan. Neke od testova sam preuzeo iz jedne dobre knjige koju je napisao Evelin Duval (Evelyn Duvall), Ljubav i životne činjenice (Love and the Facts of Life), New York: Association Press, 1963. 2

51


Mladić može da se divi devojci kada vidi kako pleše, ali ako sebi postavi pitanje: ‘Da li želim da ova devojka bude majka moje dece?’ može da mu izgleda mnogo drugačije. Zato je naše treće pitanje: da li stvarno imamo dovoljno poštovanja jedno prema dragome? Da li sam ponosan na svog partnera?

4. Test navike Jednom je jedna devojka, koja je bila verena, došla k meni veoma zabrinuta: ‘Jako volim svog verenika, ali ne mogu da podnesem način na koji on jede jabuku’, rekla je.“ Čuo se razumljiv smeh u publici. „Ljubav prihvata drugu osobu zajedno sa njenim navikama. Nemoj da se venčaš na rate i misliš da će se te navike kasnije promeniti. Moguće je da neće. Moraš da prihvatiš osobu takvu kakva jeste sada, uključujući sve njene navike i mane. Dakle, četvrto pitanje glasi: da li se stvarno volimo ili se samo dopadamo jedno drugome?

5. Test svađe Kada par dođe k meni i traži da ih venčam, uvek ih pitam da li su se ikada stvarno posvađali – ne samo da li su se sukobljavali u mišljenju, nego da li su se stvarno posvađali. Mnogo puta mi kažu: ‘O, ne, pastore! Mi se volimo.’ Onda im ja kažem: ‘Prvo se posvađajte, pa ću vas onda venčati.’ Suština, naravno, nije u svađanju, nego u sposobnosti pomirenja. Ta sposobnost mora da se vežba i testira pre braka. Ovaj test svađe, a ne seks, jeste neophodno predbračno iskustvo. Peto pitanje testa je, stoga: da li smo u stanju da oprostimo i popustimo jedno drugome?

6. Test vremena Jedan mladi par mi je došao sa zahtevom da ih venčam. ‘Koliko se dugo poznajete?’ pitao sam ih. ‘Već tri, skoro četiri nedelje’, glasio je odgovor. To je prekratko. Godina dana je minimum, rekao bih. Dve godine je sigurnije. Dobro je da se viđate ne samo za praznike i u nedeljnoj odeći, nego i na poslu, u svakodnevnom životu, kada je mladić neobrijan, u majci, neoprane i nesređene kose, kada ste pod stresom ili u opasnosti. Postoji jedna stara izreka: ‘Ne venčavaj se dok sa svojim partnerom nisi preživeo i leto i zimu.’ U slučaju da sumnjate u svoju ljubav, vreme će vam dati odgovor. Dakle, evo poslednjeg pitanja: da li je naša ljubav preživela i leto i zimu? Da li se poznajemo dovoljno dugo? I ovu poslednju izjavu hoću jasno da naglasim: ‘Seks nije test ljubavi!’“ Tu su me prekinuli. Danijel mi je rekao da su mnogi ljudi tražili da na tabli napišem ovih šest testova. Složio sam se. S leve strane sam pisao na engleskom – Danijel je pisao s desne. To nam je oduzelo dosta vremena. Mnogi ljudi su beležili. Danijel je, s velikim razočaranjem, otkrio da su neki, koji nisu imali papir koristili pesmarice da zabeleže test ljubavi. Na kraju sam ispod šest testova velikim slovima napisao: SEKS NIJE TEST LJUBAVI Ne znam kako je Danijel ovo preveo, ali, pomislio sam, od prekjuče smo prilično napredovali, tako da smo mogli da napišemo reč „seks“ na tabli koja se nalazi pred oltarom!

52


Objasnio sam: „Ako par želi da seksualnim činom otkrije da li vole jedan drugoga, neko treba da ih pita: ‘Da li se tako malo volite?’ Ako oboje misle: ‘Večeras moramo imati seksualni odnos, inače će moj partner misliti da ga ne volim ili da on mene ne voli’, strah od mogućeg neuspeha je dovoljan da ih spreči da uspeju u tom eksperimentu. Seks nije test ljubavi, jer upravo to što hoće da testiraju, baš tim testiranjem uništavaju. Pokušaj da posmatraš sebe dok toneš u san. Ili nastaviš s posmatranjem, i onda ne zaspiš, već ostaješ budan, ili zaspiš, pa se više ne posmatraš. Isto je i sa seksom i testom ljubavi. Ili testiraš, pa ne voliš, ili voliš, pa ne testiraš seksom. Radi sebe same, ljubav mora da čeka fizičko izražavanje sve dok se ne uključi u dinamiku trougla. Čekanje je obično teže za mladića nego za devojku. Zato devojka mora mladiću – koji je prirodno navalentan i šutira dok je još daleko od gola – u tome da pomogne. Prva pomoć je da nauči da mu kaže ‘ ne’, a da ga ne povredi i da nauči kako da ga odbije, a da ne raskine. To je umetnost. Međutim, uskoro će da otkrije da je jednostavno i odlučno ‘ne’ korisnije i od više pomoći nego dugačka objašnjenja i izgovori. Ako je voli, mladić će je još više poštovati zbog toga. Moraće da ga nauči i da iskren kompliment može više da znači od strasnog zagrljaja. Može da mu pomogne na još jedan način – svojom sposobnošću da pocrveni. Kaže se da su devojke ranije pocrvenele kada im je bilo neprijatno. Danas je obrnuto: neprijatno im je što pocrvene! Ali, ta prirodna reakcija stida je nešto čega se ne treba stideti. To je i odbrana i zaštita u isto vreme. Devojke bi trebalo da svoj prirodni osećaj srama i skromnosti vide kao dar u određenim situacijama i stave ga u službu ljubavi.“ Sada su svi moji slušaoci bili mirni. Znam da je taj prirodni osećaj srama i skromnosti još uvek više zastupljen ovde, u afričkoj kulturi, nego na zapadu. Scene u filmovima gde se prikazuje dugo i strasno ljubljenje Afrikancima su odvratne. Publika se uznemiri kada ih vidi na ekranu, a neki ne žele ni da ih gledaju. Ipak, ti filmovi se prikazuju svuda po Africi i oni koji ih gledaju počinju da sumnjaju u svoja lična osećanja. Zato sam bio dužan da ih uverim da su im osećaji ispravni. Danijel i ja smo još uvek stajali ispred prvog reda i pitao sam ga koliko vremena još imamo. Rekao mi je još deset do petnaest minuta. Zato sam odlučio da završim time što ću se pozabaviti s posebnom situacijom parova koji su se verili. „Zamislimo da imamo par koji u trougao nije ušao preko seksa nego preko ljubavi. Njihova situacija je drugačija i moramo pažljivo da razlikujemo ova dva pristupa. Poznaju se već duže vremena. Ne moraju da testiraju ljubav seksom. Naučili su kako da sve dele. Oboje imaju više energije i snage zbog ljubavi. Poštovanje koje imaju jedno prema drugom se produbilo. Prihvatili su navike koje imaju i zaista se sviđaju jedno drugome. Svađali su se i prošli kroz mnoge bure. Znaju da mogu da oproste jedno drugome. Sada su došli do tačke kada mogu jedno drugome da daju obećanje: ‘Želimo da se „prilepimo“ do kraja života.’ To znači da su se verili. Ušli su u trougao kroz vrata ljubavi – ljubavi koja je spremna na prianjanje. Ali, sada moraju da donesu najvažniju odluku: ‘Prema kom uglu ćemo sada prvo da krenemo? Hoćemo li prvo da se venčamo pa da spavamo zajedno ili prvo da spavamo zajedno pa da se venčamo?’“

53


Zastao sam, pogledao mlade i pitao: „Šta vi mislite?“ To je bilo kao da sam izvukao čep iz flaše. Svi su počeli da govore u isto vreme. Danijel je s naporom uspeo da ih utiša. Ponovio sam: „Ova situacija je drugačija od one o kojoj smo govorili juče kada smo govorili o ulasku preko seksa. Ovaj par nije smatrao da je seks prvi korak, a da se pre toga nisu obavezali ni na koji način. Jesu se obavezali, i to posle dugog i pažljivog ispitivanja. Stvarno nemaju sebične motive, nego su prihvatili odgovornost jedno prema drugom. Sada pitaju: ‘Zar ne možemo tu ljubav da izrazimo fizički? Zašto prvo moramo da dobijemo zvaničnu dozvolu da spavamo zajedno? Zar zaista tim parčetom papira počinje brak?’ Naravno da ne – kao što ni izvod iz matične knjige rođenih ne stvara bebu. Ipak, taj izvod je mnogo više od običnog parčeta papira. On pravno štiti ljudski život. Isto je i s izvodom iz matične knjige venčanih. On pravno štiti brak. Videli smo da je zakonski aspekat isto tako bitan za pokretanje sila u trouglu koji predstavlja brak kao i lični i fizički aspekat. Oni verenici koji žele da krenu udesno i započnu brak pre venčanja, prevideli su jednu činjenicu: nepredvidivost ljudskog života. Kako mogu da budu tako sigurni da će se venčati? Šta ako jedan od njih umre pre venčanja? Saobraćajna nesreća? Infarkt? Da li je on onda udovac ili nije? Je li ona udovica? Mogu li da naslede imovinu pokojnika? Da li je ona gospođica ili gospođa? A u slučaju da je trudna – kako se dete preziva? Ova pitanja pokazuju da izvod iz matične knjige venčanih znači nešto više od običnog parčeta papira. Dok god nisu spremni da preduzmu taj pravni korak, nisu spremni da preuzmu potpunu odgovornost jedno za drago. Odgovornost zahteva legalnost. Da li to znači da se suzdržavaju od svake vrste nežnosti? Prvo dođi do oltara pa onda očekuj veliko otkrivenje? Ne, naravno da ne. To bi blokiralo pokretanje sila u trouglu isto kao i kad se zakonski aspekat zanemari. Tajna je u tome da ljubavni par raste i napreduje u oba smera istovremeno ne preskačući nijedan korak.“ Okrenuo sam se ka tabli i nacrtao paralelne linije ovako:

54


„Svaki korak u pravcu vernosti i braka treba da bude istovremen s produbljivanjem nežnosti i intimnosti sve dok se, konačno, krenuvši od ulaza ljubavi ne stigne do druga dva ugla – venčanja i seksa – istovremeno. Na ovo pitanje može se odgovoriti samo iz perspektive cilja. Poenta je u tome da svaki korak ka intimnosti mora da bude uravnotežen s istom merom odgovornosti i vernosti.“ Okrenuo sam se k Danijelu koji je stajao pored mene i pitao ga tako da su svi mogli da čuju: „Kako je kod mladih ljudi u tvojoj crkvi? Da li obično stižu do ta dva ugla istovremeno?“ Čuo se glasan smeh čak i među starijima. Danijel se značajno nasmešio i pričekao da se svi umire. Onda se uozbiljio. Ja sam seo na klupu u prvom redu pored Morisa koji mi je na uvo šapatom prevodio ono što je Danijel govorio: „Ono što se ovde obično dešava je sledeće: mladić kaže devojci ‘volim te’, a to znači samo centimetar-dva u smeru vernosti. Ali, devojka je tako srećna zbog toga da mu ona, za uzvrat, dozvoljava da ide tri puta toliko u smeru intimnosti.“ Ponovo se salom prolomio smeh. „Onda mladić razmišlja: ovo je išlo glatko, pa doda još jedan centimetar u smeru vernosti. Devojka odgovara time što daje još četiri centimetra u smeru intimnosti. I, pre nego što se okrenu stigli su do ugla seksa, a da nisu u stanju da nose potpunu odgovornost za taj korak. Umesto paralelnih linija onda imaju samo kose crte.“ Danijel je onda izbrisao paralelne linije koje sam ja nacrtao i umesto njih nacrtao fokusirane linije:

55


Divio sam se tome kako je Danijel tako jednostavno ilustrovao situaciju. Dao mi je znak rukom i ja sam ponovo zauzeo mesto pored njega da bih završio predavanje. „Kao što vidite“, rekao sam, pokazujući prstom na fokusirane linije u trouglu, „ovde sad postoji vakuum, prazan prostor u trouglu. Takva je situacija kod mnogih parova i u Evropi i Americi koji su vereni. Misle da vole jedno drugo. Ali, onda idu predaleko prebrzo. U njihovu vezu se uvlači neka praznina. Postaju sve manje sigurni u svoju ljubav. Zato sve više pojačavaju intimnost misleći da će tako pojačati ljubav. Što više to rade, sve su manje sigurni u svoju ljubav. S druge strane, ne usuđuju se da raskinu veridbu jer su već otišli predaleko. Zato se venčaju, ali tu prazninu unose u brak i time postavljaju temelj za mnoge nevolje i probleme koji će kasnije doći. Održati paralelne linije je težak posao. Za to je potrebno više od ljudske mudrosti i snage. Potrebna je božanska mudrost i snaga. Potrebna je pomoć glavnog umetnika za brak, a to je sam Bog. On zna zašto je tako povezao tri elementa – ostaviti, prionuti, postati jedno telo – tako blisko da su postali nerazdvojivi. Moramo da verujemo Njemu i da znamo da time što tako radi ne želi ništa da nam oduzme, već želi nešto da nam da – da nam pomogne da stvorimo umetničko delo. To pouzdanje i poverenje u Njega daće nam snagu da poslušamo Njegovu božansku volju: ‘Zato će ostaviti čovek oca svog i majku svoju i prilepiće se k ženi svojoj i biće dvoje jedno telo.’ Na završetku pozvaću vas da obratite pažnju i na stih koji sledi posle ovog: ‘A behu oboje goli, Adam i žena mu, i ne beše ih sramota’ (1. Mojsijeva 2,25). Ovaj stih se u Bibliji nalazi na čudnom mestu. Lebdi između raja i palog sveta. To je poslednja rečenica u odeljku o stvaranju, malo pre nego što sledi izveštaj o čovekovom padu u greh. Na taj način može se zaključiti da je brak slabašan odsjaj raja u palom svetu. ‘Goli,... i ne beše ih sramota.’ ‘Goli’ ovde ne znači da su bili goli samo u fizičkom smislu. To znači da stojite jedno naspram drugog, razotkriveni i bez prerušavanja, bez pretvaranja, bez da išta krijete; vidiš partnera onakvog kakav zaista jeste i otkrivaš sebe onakvog kakav si zaista – a ipak nije te sramota. ‘Goli,... i ne beše ih sramota.’ Ali, ovaj krajnji cilj zrele ljubavi obećan je samo onima koji su, kako kaže prethodni stih, ostavili oca i majku i prionuli jedno za drugo, drugim rečima, onima koji su javno i zakonski venčani. Takvih dvoje – ne pre braka ili van braka – postaju jedno telo. Od velike je važnosti to što Biblija koristi izraz ‘postati jedno telo’ samo u kontekstu braka. Takvih dvoje – ne pre braka ili van braka – uspeće da ispune strašno težak zadatak da se suoče s partnerom takvim kakav on zaista jeste, da žive jedno s drugim – goli, a da ih nije sramota. Možda mora da bude osećaja srama pre braka da ih u braku ne bude sramota. ‘Goli,... i ne beše ih sramota.’ To je ono što Biblija podrazumeva pod rečju ‘poznati’. ‘Adam pozna Evu ženu svoju’ (1. Moj. 4,1). Muž i žena mogu ‘poznati’ jedno drugo samo u šatoru. ‘Zato će ostaviti čovek oca svog i majku svoju i prilepiće se k ženi svojoj i biće dvoje jedno telo’.“

56

7. POGLAVLJE Čim sam završio požurio sam k vratima. Nisam imao mira zbog Fatme. Nisam sačekao ni da se otpeva završna himna. Poslednje što sam čuo bilo je nešto što je Danijel objavio crkvi na njihovom maternjem jeziku. Shvatio sam da je rekao da u subotu uveče neće biti sastanka, nego da ću propovedati u nedelju i da se nada da će tada biti prisutna i moja žena. Pitao sam neke mlade, za koje sam znao da znaju engleski, za Fatmu. Rekli su mi samo da su videli da je žurno izašla. Sve sam više strepeo. „Je li neko išao s njom?“ „Ne, otišla je sama.“ Moris me je odvezao kući svojim kolima, ali drugim putem. „Kuda ideš?“ pitao sam. „Vozim prvo majku kući. Onda bih vas pozvao na večeru u naš najbolji restoran.“ „Zar tvoja majka ne bi htela da ide s nama?“ „Ma, ne, ne bi se osećala lagodno u restoranu. Ona pripada onoj generaciji koja više voli ‘tronožac’.“ Šila je bila umorna i nije ništa govorila. Ostavili smo je kod kuće i vratili se u grad. Moris je stao ispred jedne veoma moderne zgrade. Čim smo seli i naručili hranu Moris je počeo da me bombarduje pitanjima: „Znate li da ste večeras bili kontradiktorni?“ „Jesam li?“ „Da, prvo ste rekli da, prema apostolu Pavlu, seksualni odnos uvek stvara vezu ‘jedno telo’, čak i kad neko ima odnos s prostitutkom. Onda ste rekli da Biblija koristi izraz ‘jedno telo’ samo u kontekstu braka.“ Na Morisovom licu bio je osmeh trijumfa. „U pravu si“, rekao sam. „Prva poslanica Korinćanima, šesta glava, šesnaesti stih je jedino mesto gde se ovaj izraz ne koristi u kontekstu braka. Ali, mislim da se tu upotrebljava upravo da bi se pokazalo koliko je apsurdno postati jedno telo s nekim van braka. Apsurdno je postati jedno telo s prostitutkom. Pavle hoće da kaže: ‘Van braka taj čin je potpuno van konteksta’.“ Moris je malo razmislio dok su nas posluživali supom. Onda je rekao: „Da, ali, jesu li onda jedno telo ili nisu jedno telo? Vidite, prvo ste rekli da su postali jedno telo seksualnim odnosom iako nisu bili ozbiljni ili nisu nameravali da se venčaju; drugim rečima, bez ikakve želje da sagrade šator. A onda ste rekli da mogu da postanu jedno telo u potpunosti samo u okviru šatora, u okviru braka.“ „O, Morise! Previše si inteligentan za mene. Uperio si prst na najslabiju tačku mog predavanja.“ „Ako čovek postane jedno telo s prostitutkom, onda svako ko samo jednom spava s njom, s njom je venčan.“ „Rekao sam da zbog tog čina oni postaju par. Nisam rekao da su venčani.“ „A u čemu je razlika?“ „Upravo je to pravo pitanje.“ Moris je izgledao zbunjeno. Sedeli smo ćuteći par trenutaka. „Vidiš, Morise, ono što ti ovde čačkaš zaista jeste neodgovoreno pitanje. Ali, dve stvari su mi jasne. Prvo, seksualni odnos uvek nosi posledice, čak i ako je u pitanju prostitutka.

57


Drugo, postati jedno telo znači mnogo više nego samo seksualni odnos, čak i kada je u pitanju tvoja žena. Moramo da pipamo da bismo našli pravi put negde između te dve istine.“ Moris je uzdahnuo. Dve istine – mnogo je lakše imati sve ravno, pravolinijski. „Dakle, oni su nevenčan par“, predložio je Moris. „Reci to obrnuto: oni su upareni nevenčani. Tako zvuči još apsurdnije.“ „Gde bi bilo mesto za prostitutku u vašem trouglu?“ „To je potpuna izolacija desnog ugla. Sam seks, odvojen od ljubavi i braka.“ „A ipak ulaze u šator? Postaju jedno?“ „Kako mogu da ti prikažem taj apsurd nekom slikom? To je kao da su ušli u šator i onda otkrili da nema vrh. Otvorili su vrata kuće, zaključali za sobom, i onda vide da kuća nema ni zidove ni krov. Uđu, a ipak, na kraju, ostaju napolju.“ Prekinuo nas je konobar kad je doneo sledeće jelo. Kad je otišao, Moris je rekao: „Uznemirili ste mi savest kada ste me danas popodne prekorili što se nisam oženio onom devojkom za koju sam znao da više nije bila devica. Da li smatrate da je to kao neko pravilo, da čovek može da se oženi devojkom koja nije devica i da ne smatra da je to nešto loše?“ „Ne, naravno da ne. Sve zavisi od devojke, od njenog karaktera, okolnosti u kojima se to dogodilo, od njenog stava u vezi s tim. Ali, kad vidim te devojke, od kojih mnoge imaju samo po trinaest, četrnaest godina, ne mogu da ih ne žalim. Niko im nije dao seksualno obrazovanje. Jedino što su ih naučili jeste da, pošto su ženskog roda, moraju da slušaju sve muškarce. Onda im dođe neki muškarac i one ga poslušaju. Niko ih nije vaspitao da odbiju... vidiš, Morise, devičanstvo nije samo znak na telu, pitanje da li devojka ima himen ili ne. Za mene je to više pitanje srca, sposobnosti da se voli. To nije nešto što devojka gubi, nego nešto što daje.“ „Ne razumem.“ „Svaka devojka ima jedinstven dar – sposobnost da se jednom u potpunosti preda jednom muškarcu. Taj dar je kao kapital u banci. Ali, mnoge devojke ga troše u malim sumama. Svaki dan troše malo svog kapitala i, flertovanjem, malo ovde, malo onde, bacaju ga niz vetar. Stručno govoreći, takva devojka možda još uvek jeste nevina, ali je izgubila sposobnost da voli zbog mnogo iskustva u petingu i ljubakanju. S druge strane, može biti da je neku devojku neki muškarac iskoristio zato što je bila neiskusna. Stručno govoreći, izgubila je nevinost, ali što se tiče njenog srca, ja bih rekao da je devica.“ „Hteo bih da vam kažem nešto“, odgovorio je Moris. Zastao je. „Verovali ili ne, Valtere, ja još nemam iskustva. Još sam nevin.“ „Hvala ti što si mi to rekao, Morise, verujem ti.“ Onda me je pitao: „Da li sad razumete, Valtere, zašto mi je posebno teško da uzmem u obzir mogućnost da se oženim devojkom koja nije devica?“ „Ne.“ „Čak ni kao hrišćaninu?“ „Naročito ne zato što si hrišćanin. Ko bi drugi mogao tako nešto da uradi ako ne hrišćanin? Ne vidim kako bi inače mogao iskreno da moliš molitvu Gospodnju: ‘Oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima svojim’.“ „Ali, oproštenje mora da bude obostrano.“ „Ona je pogrešila u tome. Ti si pogrešio u nečem drugom. U čemu je razlika? Ne mogu da smislim nijedan bolji lepak za prilepljivanje od obostranog oproštenja. Baš to je jedinstvenost života s Bogom. On je uvek spreman da ponovo počne s nama. Tako i mi uvek možemo početi iznova s 58


drugima. Kažem ti, nema nijednog jedinog dana kad ne moraš da počneš iznova sa svojom ženom u nekoj oblasti. A i ona s tobom.“ Završili smo večeru u tišini. Ali, ta tišina je bila sastavni deo našeg razgovora, a ne njegov kraj. Na povratku u hotel pitao sam Morisa da li bi pristao da se oženi udovicom. Što se njega tiče nisam mogao ništa čudnije da ga pitam. Da mu ruke nisu bile na volanu verovatno bi ih podigao u vazduh. „Zašto me to pitate?“ „Jako mi je žao mladih udovica u Africi. Niko ne vodi računa o njima. Nemaju penziju, nikakvu socijalnu sigurnost. Nisu sve prostitutke. Neke pokušavaju da žive pošteno. Voleo bih da mogu da imaju muževe poput tebe. Oženi se mladom udovicom s decom. Bio bi dobar otac što se tiče tvojih godina. Mogu da vidim lice tvoje majke kada bi joj doveo petoro unučadi u kuću odjednom!“ Moris je morao duboko da udahne. „Mora da se šalite“, rekao je. „Ne“, uveravao sam ga, „ne šalim se.“ „Zaista mislite da bi mi udovica mojih godina bila bolji partner nego mlada devojka?“ „Mogla bi da ti bude partner, a ne ćerka.“ „A ako bi imali zajedničku decu, zar to ne bi bilo teško?“ „Da, ali manje teško nego odgajati decu bez oca, a za decu manje teško nego da imaju majku koja može da bude ćerka njihovom ocu.“ „Onda mogu da se oženim i razvedenom ženom?“ „U zavisnosti od okolnosti, da. Ili verujemo u oproštenje ili ne verujemo.“ Stigli smo do hotela i ušao sam u hol. Tražio sam ključ od recepcionara. „Valtere“, rekao je Moris, „okrenuli ste sve u meni naopačke.“ „Ne želim da ostaneš usedelica.“ Moris se nasmejao i spontano me zagrlio. Recepcionar koji je čuo par naših poslednjih reči gledao nas je u čudu. „Neki gospodin vas je zvao nekoliko puta“, rekao je. „Da li je ostavio svoj broj telefona da ga nazovem?“ „Ne, gospodine. Rekao je da će zvati ponovo.“ Skoro u tom trenutku telefonistkinja je izašla iz svog ograđenog dela recepcije i rekla da taj čovek ponovo zove. „Dajte mi vezu, molim vas. Javiću se u sobi.“ Na brzinu sam Morisu poželeo laku noć. Dok sam čekao lift on se vratio i dao mi svoju vizitkartu. „U slučaju da vam zatrebam, možete da me zovete u svako doba. Sutra sam slobodan.“ Podigao sam slušalicu čim sam ušao u sobu. „Ovde Džon.“ „Drago mi je što ste nazvali. Kako ste? Jeste li razmišljali o našem sinoćnom razgovoru?“ „Gospodine, hteo sam nešto da vam kažem“, rekao je hladnim, grubim glasom. „Prljavština na mojim rukama je pošteno zarađena. Teško sam radio. Ponosim se time. Ja radim nešto mnogo teže od ćaskanja s devojkama u hotelu. I kako se oblačim moja je stvar, a ne vaša. I Fatma je moja stvar. Umem da se staram o njoj. Ispričao sam vam da napuštam zemlju da bih video vašu reakciju. Znam šta želim da uradim. Ne možete da se mešate u moje stvari. I ako smesta ne pošaljete Fatmu kući zvaću policiju.“ „Ona nije ovde.“ „Ne verujem vam.“ „Uveravam vas, nije ovde.“

59


„Ne verujem vam nijednu jedinu reč. Nije bila kod kuće kad sam došao s posla. Iskrala se kroz prozor. Znam da je otišla na vaše predavanje.“ „Džone, molim vas, poslušajte me, žao mi je što sam vas povredio. Izvinjavam se za to što sam rekao za vaše ruke. Ali, sad je najvažnije da nađemo Fatmu.“ „Znam da je otišla u crkvu.“ „Da, bila je u crkvi, ali je izašla ranije. Mislio sam da je morala da se nađe s vama.“ „Sad je jedanaest sati. Ako ne dođe kući do ponoći zvaću policiju i optužiti vas ako joj se nešto desilo.“ „Molim vas, Džone, recite mi...“ Spustio je slušalicu. Pokušao sam da dišem smireno. Načinio sam ogromnu grešku. Nije bilo potrebno da komentarišem njegove ruke. Sve negativno što kažeš o nekome je molitva đavolu, pomislio sam, i odmah se ispunjava. Ipak, kako je saznao za to? Da li je moguće da mu je Fatma to ispričala? Rekao je da je nije video ceo dan. Ili laže? A gde je Fatma? Opasno je da devojka noću ide sama. Moglo je svašta da joj se desi. Kad bih bar otprilike znao gde živi! Gde bi mogla da ode? Legao sam i pokušavao da zaspim. Osećaj nemoći i bespomoćnosti me je preplavio. Nisam mogao da učinim ništa drugo nego da predam Fatmu u ruke jedinoj sili koja postoji. Bračni savetnik koji ne zna da se moli je kao jahač bez konja, pomislio sam. Ne znam koliko dugo sam spavao kad sam se iznenada probudio. Kao da sam čuo glas u sobi. Džonov glas. Onda sam se setio da sam ga sanjao, njegovu posetu: hteo je da krene i pitao sam ga da li daleko stanuje. „Ne, tu preko reke“, rekao je. Bilo je oko tri sata ujutru. Jedna zastrašujuća misao mi je proletela kroz glavu. Otišao sam do telefona i podigao slušalicu. Javio se sanjiv glas, recepcionar koji radi noćnu smenu. „Recite mi, da li u ovom gradu ima reka?“ „Da, gospodine.“ „Velika?“ „Prilično velika.“ „Koliko je daleko odavde?“ „Prilično daleko.“ „Koliko treba peške do tamo?“ „Dosta.“ To bi moglo da znači između petnaest minuta i dva sata. „Nisam video reku kada sam išao do crkve u kojoj sam držao predavanje.“ „To je zato što ne morate da pređete most da biste stigli tamo.“ „Recite mi, ako je neko ovde u hotelu i kaže: ‘Živim tu preko reke’, da li mora da pređe preko tog mosta?“ „Da, gospodine.“ „A kada ide od Crkve i treba da pređe na drugu stranu reke da li mora da ide preko istog mosta?“ „Da, gospodine.“ „Je l’ ima samo jedan most?“ „Ima samo jedan most, gospodine.“ „Je l’ sad mogu da nađem neki taksi?“ 60


„Teško. Ne bih vam preporučio da se u ovo doba vozite taksijem sami.“ „Onda, molim vas, nazovite ovaj broj.“ Čuo sam da telefon dugo zvoni. Onda se Moris javio. „Ovde Valter, Morise. Rekao si mi da mogu da te nazovem u svako doba. Potreban si mi baš sad.“ „Na raspolaganju sam vam.“ „Koliko ti treba da dođeš do hotela?“ „Petnaestak minuta.“ „Probaj da dođeš za deset.“ Obukao sam se, sišao dole i čekao Morisa ispred hotela. Na ulicama nije bilo ni prolaznika ni automobila. Konačno, ugledao sam svetla Morisovih kola. Stao je i ja sam ušao. „Da li znaš gde je most?“ Nasmejao se. „Molim te, ne pitaj me ništa. Samo me odvezi do mosta, ali pre nego što se popneš na most, zaustavi se sa strane.“ Vozio je ćuteći. Drago mi je da nije ništa pitao. Ugledao sam most. Dugačak i uzak s betonskim stubovima s obe strane. S desne strane je bila uska staza za pešake. Kad smo se približili mostu Moris je stao na mestu odakle smo mogli da vidimo ceo most. Nije bilo uličnog osvetljenja, ali je bila mesečina pa smo lako mogli da vidimo drugu stranu. Bila je tamo. Fatma je bila tamo, nagnula se preko stubova i buljila je u reku. „Vidiš li onu devojku tamo? „Da.“ „Ne mogu da ti ispričam njenu priču sad. Ali, znam da je očajna i da je moguće da hoće da se ubije. Ima li neka policijska stanica u blizini?“ „Ima jedna s druge strane mosta.“ „Dobro. Sad vozi na most. Prođi nekih pet-šest metara od nje da pomisli da samo prolazimo. Onda stani i ja ću izaći iz kola i pokušati da je uhvatim pre nego što skoči.“ „A ako skoči?“ „Onda idi koliko god brže možeš u policijsku stanicu i obavesti ih.“ „OK.“ „Ako budeš video da mirno razgovaramo, parkiraj se malo dalje tako da ne možeš da čuješ šta pričamo, ali da možeš da nas vidiš.“ „Zašto?“ „Možda će se pokrenuti sudski postupak. Potreban mi je svedok za sve što budem učinio s tom devojkom. Hajdemo sad.“ „Hoćemo li da se pomolimo?“ „Da, molim te.“ Nismo imali vremena za gubljenje. Moris se molio, a ruke su mu bile na volanu. Posmatrao sam te verne ruke i znao sam da su više nego ljudske. Fatma se nije ni mrdnula kad smo joj prišli. Ostala je da stoji okrenuta leđima, naslonjena na laktove, očiju fiksiranih na vodu. Moris je polako prošao pored nje i onda se zaustavio. Naglo sam otvorio vrata i potrčao sam prema njoj koliko god sam mogao brzo. Ona se okrenula, uplašena. Pre nego što je uspela bilo šta drugo da uradi zgrabio sam je za ruku. „Fatma, nesrećna devojko, šta to radiš?“ povikao sam.

61


Na trenutak me je pogledala, borila se da je pustim i ponovo zauzela istu poziciju. Nije ništa rekla, samo je nastavila da bulji u vodu koja je tekla. Moris se kolima malo udaljio, okrenuo i parkirao na dragoj strani nekih sto metara od nas. Ugasio je farove. Nije bilo nikoga na mostu sem nas troje. Tišinu je remetio samo zvuk vode koja je žuborila ispod nas. Stajao sam pored Fatme naslonivši se laktovima na kamenu ogradu i gledao u vodu baš kao i ona. Posle kraće pauze pitao sam je najmirnije i najopuštenije što sam mogao: „Da li znaš gde ćeš da stigneš ako skočiš ovde dole?“ Nije odgovorila. Ja sam čekao. Minuti su prolazili „Baš me briga“, konačno je rekla. „Najvažnije mi je da se sve završi.“ „Ništa se ne završi. Baš u tome grešiš.“ „Kad umrem, sve će se završiti.“ „Nećeš umreti i neće se završiti.“ „Ali neću više imati teret.“ „Baš suprotno. Nosićeš sve svoje terete sa sobom u večnost. A teret što si počinila samoubistvo će ti se dodati na sve druge. Time ništa ne rešavaš, apsolutno ništa.“ „Zar je važno? Ja samo znam da ne mogu više ovako da živim. Ne mogu više da nosim teret.“ „Nisam ti ni rekao da ga nosiš. Želim da živiš bez tereta.“ „Pastore, ne znate šta govorite. Ne znate ni polovinu mog tereta. Lagala sam vas. Svakog sam lagala. Mnogo je gore nego što mislite. Bili biste šokirani kad biste znali istinu o meni, celu istinu.“ „Obećavam ti. Neću biti šokiran.“ I dalje je gledala dole u mračnu vodu ne pomerajući se. Onda je rekla: „Ako ne oduzmem sebi život, oduzeću život nekom drugom. Zaslužujem smrt.“ „Slažem se.“ „Slažete se?“ „Da, znao sve o tebi ili ne – zaslužuješ smrt. I ja isto. Svi zaslužuju smrt. Razlika je samo u tome što neki to znaju, a neki ne. Drago mi je da ti to znaš.“ „Zašto mi onda ne date da umrem?“ „Zato što si zakasnila. Neko je već umro umesto tebe.“ „Kasno je da promenim svoj život, ali još uvek nije kasno da umrem.“ „Baš obrnuto, Fatma, još nije prekasno da promeniš svoj život, ali je prekasno da umreš.“ „Prekasno da umrem?“ Okrenula je glavu i pogledala me. „Ne razumem.“ „Ispričaću ti jednu priču. Jesi li ikad čula za Varavu?“ „Mislite na ubicu koji je bio u zatvoru s Isusom?“ „Da, na njega mislim. Jevrejski običaj je bio da puste jednog zatvorenika u vreme pashe. Pilat je pitao Jevreje koga žele da im pusti – Isusa ili Varavu.“ „Sećam se, izabrali su Varavu.“ „Tako je! Sad samo zamisli – Varava je bio slobodan i šetao je ulicama Jerusalima tog Velikog petka. Video je kako gomile ljudi kao reka idu ka Golgoti i sledio ih je. Kad je stigao tamo, koga je video?“ „Isusa na krstu.“ „Dobro si naučila lekciju u toj seoskoj školi.“

62


„Mnogo puta sam čula tu priču, ali nije mi ništa značila.“ „Sad slušaj, Varava je prepoznao onoga s kim je bio u zatvoru. Odjednom mu je sinulo: da Isus ovde ne visi... Možeš li da završiš rečenicu, Fatma?“ „Ja bih bio na njegovom mestu“, rekla je. „Da, Fatma, ti bi bila na njegovom mestu. I ja. Oboje bismo bili.“ Ponovo smo zaćutali i gledali kako se voda kovitla. „Nastavite priču“, rekla je malo kasnije i dalje ne gledajući u mene. „Zamisli šta je Varnava mogao da misli: ‘Nije pravedno da on umre. Na kraju krajeva, ja sam ubica, a ne on. Ja sam zaslužio smrt, a ne on. Sve što sad mogu učinim jeste da se sam ubijem.’ Šta ti misliš o tome?“ „To bi bilo glupo.“ „Tačno tako, isto toliko glupo kao da ti ovde skočiš. Zakasnila si, Fatma. Smrt koju si ti zaslužila Isus je već podneo. Otkad je on umro svako samoubistvo je prekasno. Nepotrebno je. Slobodna si. Slobodna kao Varava.“ „Slobodna?“ Okrenula se i pogledala me pravo u oči oslanjajući se leđima na ogradu. Ravnodušnost je nestala. U očima sam joj video očaj. „Slobodna? Jesam li slobodna?“ Kratko i gorko se nasmejala. „Zaključana sam, pastore. Vrata su se za mnom zalupila. Vrata bez kvake.“ „Zato si tako rano otišla iz crkve?“ „Da, uzeli ste mi i poslednju slamku nade.“ Zatvorio sam oči. Šta sam to uradio? Kakav sam glasnik bio? „Ušla sam u šator. Tek sam onda videla da nema krov. Prokišnjavao je. A ipak nisam mogla da izađem. Onda me je odjednom obuzeo osećaj da sam zaključana unutra. Htela sam da izađem. Bilo gde. Da iskočim! Bilo gde!“ Stajao sam pred njom zatvorenih očiju. Tresao sam se. „Fatma, ja...“ „Šta ima veze jesmo li venčani ili ne? Rekli ste: ‘Posle su par, hteli oni to ili ne.’ Ja sam nečiji par htela ja to ili ne.“ Počela je da viče izgubivši se u svom besu i očaju. „Obeležena sam. Telo na sebi ima neizbrisiv otisak, rekli ste. Obeležena sam, obeležena, obeležena. Ne samo s Džonom. S najmanje šestoricom pre njega. Vrata su mi se zatvorila šest puta, pastore. Ili je to možda šest vrata, a nije bilo nikog da razvali brave. „Jedno telo, da jedno telo“, nastavila je Fatma. „Ali ne sa svim što jesam i što imam, nego samo s ovim jadnim, prljavim, prokletim telom. ‘Ne možeš da se razvedeš od svog sopstvenog tela’, rekli ste. U redu, ne mogu. Nisam udata, a ne mogu ni da se razvedem.“ Zakon ubija, pomislio sam. Zakon ubija. Kad bi skočila s tog mosta, to bi bila moja greška, a ne Džonova. Ti, koji si me noćas probudio, daj mi sad prave reči. Na ovom mostu između neba i zemlje, između dve obale reke, između smrti i života, daj mi svoju reč. „Fatma, crkva je bila puna mladih. Oni još uvek nisu izgradili svoje šatore. Morao sam da ih upozorim, da ih spasem od sudbine kao što je tvoja. Ta poruka nije bila za tebe.“ „A šta je poruka za mene?“ Ponovo se okrenula i naslonila na ogradu. „Da Bog može da ti otvori vrata od spolja – bilo da su u pitanju jedna vrata, šest ili sto.“ „Da me razvede od mog sopstvenog tela?“ „Ljudima je to nemogućno, ali Bogu nije; jer Bogu je sve moguće.“ „A kako može da učini nešto nemoguće za mene?“

63


„Još ti nisam završio priču. Varava je shvatio da, kad Isus ne bi visio na krstu, on bi visio. On se nije tu zaustavio. Okrenuo se. Krst je bio iza njega, a svet pred njim, i rekao je: ‘Zato što je on umro za mene, ja ću bar da živim za njega’.“ Fatma nije ništa rekla. Čekao sam. Onda mi je pao na pamet biblijski stih, Jevanđelje po Jovanu, 8,11. „Isus je rekao ženi uhvaćenoj u preljubi: ‘...ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši’.“ „Kuda da idem?“ „Jesi li čitala 27. psalam kako sam ti rekao preko telefona?“ „Da, i pronašla sam svoj stih.“ „Možeš li da mi ga kažeš?“ „‘Otac moj i mati moja ostaviše me.’ Kod mene je sve naopačke. Nije onako kako ste rekli na predavanju, nisam ja ta koja je ostavila oca i majku. Oni su mene napustili.“ „Nisam mislio na taj stih. Ali, kad si ga već citirala, moraš da čuješ i kako se završava: ‘Jer otac moj i mati moja ostaviše me; ali Gospod neka me prihvati’.“ „A gde je Gospod?“ „Sad sam ja umesto Njegovih usta i u Njegovo ime ću ti reći stih koji je mene juče duboko utešio i za koji sam mislio da je za tebe: „Jer bi me sakrio u kolibi svojoj u zlo doba; sklonio bi me pod krovom šatora svojega; na kamenu goru popeo bi me“ (Psalam 27,5). „Ne“, odgovorila je, „stih iz knjige proroka Jeremije je za mene bolji: ‘Moj je šator opustošen i sva uža moja pokidana, sinovi moji otidoše od mene i nema ih...’ Setite se, abortirala sam. Ubila sam ih. ‘Nema više nikoga da razapne šator moj i digne zavese moje’.“ „Ali, ima, Fatma. Sam Bog je tvoj šator.“ „Mislite, mogu da imam šator – čak i ako živim sama, neudata?“ „Da, potpun, vodootporan šator, s krovom i svim, sklonište gde se možeš sakriti u dan nevolje.“ Ponovo se okrenula ka ogradi, ali nije gledala dole u reku. Njene oči su pratile reku na horizontu. Vedro, mračno afričko nebo smenjivala je nežno siva boja, prvi znak novog dana. „Ne mogu da uđem u Božiji šator sa svim mojim gresima. Zaboravila sam na Njega, izostavila ga iz svog života.“ „On nije zaboravio tebe, ali zaboravlja tvoje grehe.“ „Kako možete tako nešto da kažete kad ni ne znate moje grehe?“ „Mogu, čak i ako ih ne znam.“ „A kada ih Bog zaboravi?“ „Onda kao da se nisu ni desili.“ „U to ne mogu da verujem. Još ne. Dajte mi vremena da razmislim. Pomozite mi da izgradim svoj šator.“ „Hoću.“ „Sad ne smem da idem kući. Bojim se...“ „Onda predlažem da prvo odemo kod pastora Danijela.“

64


Mahnuo sam Morisu. Upalio je kola i došao do mesta gde smo stajali. Dao sam Fatmi da sedne pored njega, a ja sam seo iza. „Žao mi je što si tako dugo čekao“, rekao sam. „Nema veze. Imao sam šta da radim“, bio je Morisov odgovor. „Osetio sam to, Morise. Tvoj trud nije bio uzaludan.“ Moris je vozio ćuteći, bacajući s vremena na vreme stidljiv pogled ka unezverenoj putnici kraj sebe. Kad smo stigli do pastora Danijela na vratima smo našli malu poruku koju je očigledno napisala Ester: „Molimo te, dragi prijatelju, ako je moguće, dođi između osam i devet ujutru ili između pet i šest popodne.“ Sad je bilo između pet i šest ujutru. Opet sam morao da uradim suprotno od onoga što sam savetovao Danijelu. Dugo smo kucali na vrata. Tek kad je Moris pokucao na roletne na prozoru spavaće sobe čuo se odgovor. „Ko je?“ „Neki gosti ranoranioci, tako nedisciplinovani da ne mogu da se drže vaših termina za posete.“ „Valtere!“ Danijel je otvorio vrata čim se umotao u svoju togu. „Već ste ustali?“ „Noćna smena“, rekao je Moris. Danijel je pogledao mene, pa Fatmu, pa Morisa. Zaista smo bili čudna ekipa. „Uđite.“ Ukratko sam mu objasnio situaciju. Onda smo razmišljali o tome ko bi trebalo da zove Džona. Fatma nije htela. Danijel se dobrovoljno javio, ali Fatma se uplašila da će onda Džon znati gde je. Molila je Danijela da mu ne kaže. „Mislim da ni ja nisam prava osoba za to“, rekao sam. „Bar ne želim da pričam s njim dok se Fatma ne odluči. On je jako ljut na mene... Fatma, da li si mu rekla da smo pričali telefonom?“ „Ne!“ „Ali, znao je da sam ti pomenuo njegove prljave ruke.“ „Snimao je naše razgovore.“ „Sve?“ „Da.“ „Čak i onaj kada si zvala ovde kod pastora?“ „Da, juče popodne sam otkrila da je povezao kasetofon s telefonom. Mislila sam da će me tući kad se vrati. Pobegla sam kroz prozor i otišla u crkvu pre nego što se vratio s posla. Ali, kad sam čula da ste govorili o vratima bez kvake s unutrašnje strane, osetila sam da sam zaključana i više nego samo kod kuće i izgubila sam svaku nadu. Nisam mogla da odem Džonu, ni roditeljima, ni vama.“ Onda je Moris rekao da hoće on da nazove Džona. Nije se javio. Ester je ušla u sobu noseći u naručju bebu koja se tek probudila. Upoznao sam je s Fatmom. „Ovo je jedna jako umorna devojka. Mora da donese važnu odluku. Ali, potreban joj je mir da bi to mogla. Pre svega, treba nešto da jede i da odspava.“ „Može da ode u našu gostinsku sobu“, rekla je Ester. „Kad se bude odmorila, voleo bih da lepo popričaš s njom, Ester“, rekao sam. Danijel se nasmešio s razumevanjem i Ester se složila. „Kad stiže tvoja žena?“ pitala me je. „U četiri popodne – ako avion ne bude kasnio.“ „Dobro. Ester i ja ćemo doći po tebe u hotel u pola četiri. Ako hoćeš možemo zajedno da večeramo – nas četvoro – u restoranu na aerodromu.“ 65


Složio sam se i otišao s Morisom. U početku Moris je bio jako ćutljiv dok me je vozio do hotela. Onda je pitao: „Jesu li vam ikada prisluškivali telefon?“ „Ne, Morise, nikad nisam ni razmišljao o toj mogućnosti.“ „Ali, možda mu je i bila potrebna kritika u vezi s njegovim izgledom. Možda mu je dobro došla.“ „Morise, da ne verujem da Bog može da upotrebi i naše greške, morao bih odmah da prestanem da se bavim ovim poslom. Tako je s onim što sam rekao za vrata bez kvake s unutrašnje strane. To je istina – a ipak, za Fatmu u tom trenutku, to je bilo pogrešno reći.“ „Ipak je Bog to iskoristio i u Fatminom slučaju“, odvratio je Moris. „To je ono što nazivamo ‘blagodaću’ [blagodat – nezasluživa milost i naklonost], Morise. To je kao partija bilijara. Možda udarimo loptu u pogrešnom smeru, ali Bog učini da se ona odbije i da ode kuda treba – u rupu.“ Stigli smo do hotela. Moris me je, iz svoje tipične afričke ljubaznosti ispratio do hola. Nije ništa rekao. Imao sam osećaj da je preokupiran nečim. U holu je sedeo Džon. Bio je neispavan i oči su mu bile crvene. Ipak, nosio je odelo. Pozdravili smo jedan drugoga i rekao sam mu šta se desilo. Dao sam mu malo vremena da razmisli. Video sam borbu u njemu. Konačno je rekao: „Hoću da vam kažem jednu stvar. Fatma je slobodna da radi šta hoće. Može da ostane sa mnom ili da ode.“ „Hvala, Džone, drago mi je da to kažete.“ Obećao sam da ću ga izveštavati o tome kako je Fatma. Rekao je doviđenja hladno, ali bar je otišao u miru. Dok sam gledao kako izlazi iz hotela, bilo mi ga je žao. Kakva li je njegova priča? Možda je i on imao problema u Evropi. Možda se posvađao sa šefom ili raskinuo veridbu. Možda je imao vanbračno dete ili je razveden. Možda se čak nije ni razveo, nego je mislio da će daljina rešiti problem. Ali, daljina nikada ne rešava nijedan problem, čak ni ako je kamuflirana misionarskom revnošću. Okrenuo sam se Morisu koji je još uvek bio duboko zamišljen i ponovo mu zahvalio na pomoći. Rekli smo jedan drugom laku noć – ili dobro jutro. Kada sam došao do recepcije po ključ zamolio sam telefonistkinju da mi ne pušta nijedan poziv niti da dozvoljava posete do podne, jer sam morao da odspavam. „Ali, budite ljubazni i objasnite da sam ustao u tri jutros. Većina ljudi koji zovu su u nevolji.“ „A čime se bavite, gospodine?“ „Pokušavam da pomognem ljudima u nevolji.“ Imao sam osećaj da je još nešto htela da kaže, ali su drugi radnici na recepciji s pažnjom slušali, pa nije. Obećala je da će dati sve od sebe i sela je za svoju komandnu tablu. Popeo sam se u svoju sobu i istog trenutka zaspao.

66

8. POGLAVLJE Bilo je tačno podne kad me je telefon probudio. „Žao mi je što vas budim, gospodine, imate poziv.“ „U redu je. Jesam li propustio mnogo poziva?“ „Da, bilo ih je dosta. A jedan par, kažu da se zovu Timoti i Mirjam, čeka ovde u holu još od deset sati. Žele da razgovaraju s vama.“ „Molim vas recite im da sačekaju da na brzinu ručam. Onda ću ih primiti.“ „Da, gospodine. I još nešto. Mogu li i ja da razgovaram s vama?“ „Naravno. Hoćete da dođete ovamo?“ „To je protiv pravila hotela da personal ulazi u sobe gostiju. Moraćemo da pričamo telefonom.“ „Do kad radite?“ „Do jedanaest uveče.“ „Dobro, nazovite me večeras pre nego što završite.“ Onda mi je dala vezu. Bila je to Ester. Javila mi je da se Fatma odmorila i da su lepo pričale. Fatma još uvek nije odlučila šta da radi. Još uvek je imala borbe u sebi. „Rekla sam joj da za sad može da ostane kod nas.“ „Odlično, Ester. Hvala ti. Podseća me na druge slučajeve samoubistva. Mogli su da dođu do rešenja samo da su sačekali još jedan dan duže. Da ostane s vama, naravno, nije konačno rešenje. To ne zadovoljava Fatminu najdublju potrebu. Ipak, jednu stvar ne razumem, Ester. Mnogo sam čitao o ‘široj porodici’ u Africi. Ali, kad dođe do ovakvog hitnog slučaja, izgleda da nema ni žive duše koja bi pomogla.“ „Šira porodica još uvek funkcioniše na selu, ali ne i u gradu.“ „Ali, Fatma je htela da pozove trista-četristo ljudi na svadbu.“ „Drugo je kad zoveš ljude na svadbu, a drugo kad od njih tražiš da ti pomognu.“ „To je tačno, ali ih je nazvala ‘prijateljima’. Zar među njima ne bi našla jednog jedinog pravog prijatelja? To ne mogu da razumem.“ „Probaću da razgovaram sa Fatmom o tome. Dobro poznajem ovaj grad – nije to lak problem. Ali, na šta si mislio kad si rekao da Fatma neće zadovoljiti svoju najdublju potrebu ako ostane kod nas? Koja je njena najdublja potreba? Misliš li da je to brak?“ „Ne, ne mora da znači.“ „Je li seks? Misliš li da je stigla dotle da ne može da živi bez seksa?“ „Ne, mislim da nije. Njoj je prilično dosadno i razočarala se što se tiče seksa.“ „Pa šta onda traži?“ „Mesto.“ „Ali, ponudila sam joj mesto u našem domu.“ To je tipično, pomislio sam. Tako je teško onima koji su u braku da razumeju probleme onih koji nisu u braku. „Tvoja ponuda je jako dobra, Ester. Za sad je to nešto najbolje što bih Fatmi mogao poželeti. Ali, nije to ono što podrazumevam pod ‘mestom’. Potrebno joj je mesto gde pripada, koje je njeno lično, gde na vratima piše njeno ime i gde ima svoj nameštaj. Mesto gde je kod kuće i gde ona može da postane neko – neko za druge. Mislim da celog života traži jedno takvo mesto, ali ga nije našla. Mislila je da će ga naći kad je dozvolila muškarcima da je pređu. Našla je samo krevet, ali ne i mesto. Nedostatak mesta je jedan od glavnih razloga što ljudi počine samoubistvo.“

67


Ester je na trenutak razmislila, onda je rekla: „Drugim rečima, ako se neko ne oženi njom neće biti srećna.“ Još uvek nije shvatila. „Ne mora da znači“, strpljivo sam rekao. „Ima bračnih parova koji nikad ne postanu mesto. A ima i ljudi koji su samci, a imaju mesto, i jesu mesto za druge. Kad im dođeš u posetu osećaš da si došao na neko mesto.“ „A Bog? Gde je Bog u svemu tome? Zar ne bi rekao da je Fatmina najveća potreba Bog?“ „Da, gospođo, pastorova suprugo.“ „Ali, rekao si da je njena najveća potreba mesto.“ „To je isto. Bog je jedino mesto koje postoji. Oni koji nađu mesto nađu Boga. A oni koji nađu Boga našli su mesto – bez obzira na to da li su u braku ili su samci.“ „Moram da razmislim o tome. Mislim da ono što nam je potrebno isto toliko kao bračno savetovanje jeste savetovanje za samce“, rekla je Ester. „Da, slažem se s tobom celim srcem. Šta Fatma sad radi?“ „Piše. Ne znam šta. Nisam je pitala.“ „Dobro.“ „Šta ako hoće da se vrati Džonu?“ „Samo je pusti.“ „A šta ako hoće da idem s njom da pokupi svoje stvari?“ „Onda idi s njom, naravno.“ „Ali, ja...“ „I probaj da lepo razgovaraš sa Džonom u isto vreme. I njemu je potrebna pomoć. Logično je da mu ti pomogneš. Za mene su vrata u ovom slučaju zatvorena. Izneverio sam ga.“ „Ali, pastore Valtere, ja nikad tako nešto nisam radila. Nemam prakse.“ „Samo koristi svoju žensku intuiciju. Čak i da imaš mnogo prakse, ne bi ti mnogo pomogla bez intuicije. Savetovanje je dar, a ne nauka.“ „Ali, ja sam nula.“ „I ja sam. Oboje smo nula, Ester. Niko to ne zna bolje od mene posle sinoćnih događaja. Ali, Bog baš tad može da nas koristi. On je jedinica ispred nule. Samo to je važno.“ „Pa, hvala ti, brate nula.“ „Hvala tebi, sestro nula. I neka te Bog blagoslovi kad budeš išla kod Džona.“ Prekinuo sam vezu pre nego što je išta stigla da odgovori. Pošto sam na brzinu završio s ručkom, Timoti i Mirjam su došli u moju sobu. Kod njih se nešto promenilo. Izgleda da su sigurniji. Timoti je prvi počeo da govori pošto su zajedno seli na sofu. Očigledno su tako planirali. „Razgovarali smo“, rekao je. „Gde?“ „Kod mog brata.“ „Znači, ipak postoje neka mesta gde možete da razgovarate.“ „Da“, rekao je s osmehom. „Razgovarali smo i zaključili da Mirjam nije bila potpuno u pravu kada je juče rekla da smo u trougao ušli preko seksa. Istina je da smo ušli i preko ljubavi. Na neki način smo uvek bili negde između to dvoje. Vidite, mi smo izuzetak od vašeg pravila.“ „Pretpostavljam da su devedeset i devet procenata ljudi izuzeci.“ „Na početku naše veze, mislio sam da je to ljubav, prava ljubav. Tako da smo, kako biste vi to rekli, ušli na vrat ljubavi. Ali, onda kad smo se jednom našli unutra, krenuli smo k vratima seksa. Ubrzo smo skoro zaboravili kako smo ušli. Kako da vam objasnim? Postali smo jedno telo, ali ne u

68


potpunosti. Delili smo tela, a li ne i umove. Čim smo to shvatili, pokušali smo da se vratimo na ljubav. Ali, nismo mogli ponovo da nađemo vrata.“ „Bojala sam se da kažem ‘ne’,“ rekla je konačno Mirjam. „Mislila sam da ljubav znači nikad ne reći ‘ne’. I bilo me je sramota da pocrvenim.“ „Ti možeš da pocrveniš, Mirjam,“ prekinuo sam je. „Video sam juče kada si govorila o ne tako lepim stvarima.“ „Poštovaću tvoje ‘ne’ i kad pocrveniš“, rekao je Timoti novim, uveravajućim tonom u svom glasu. „U redu“, rekao sam, „to je dijagnoza. Kakva je terapija?“ „Imamo dva pitanja“, odgovorio je Timoti. Opet je bilo jasno da su pažljivo isplanirali razgovor. „Prvo pitanje je: da li mislite da će naš brak propasti u svakom slučaju zbog razlike u godinama, obrazovanju i karakterima?“ „Ne bih rekao. Bar ne u svakom slučaju. U stvari, mislim da bi vaš brak mogao da bude pravo svedočanstvo kad bi uspeo.“ „Kako to mislite?“ „Svi bi videli da vaš brak nije po konceptu ‘bašte’ u kome muž dominira i poštuje je samo onu koja rađa njegovu decu. Mirjam nikad neće igrati ulogu bašte. Ili će se udati za partnera ili se neće udati. Ljudi oko nje će to primetiti. Na to sam mislio kad sam rekao ‘svedočanstvo’.“ „Ali – „ rekao je Timoti. „Ali, šta?“ „Pa, rekli ste da mislite da nam brak neće propasti u svakom slučaju i da bi mogao da bude svedočanstvo, kad bi uspeo. Dakle, mora da postoji neko ‘ali’.“ Morao sam da se nasmejem. „Istina je da, ako Mirjam ne bude dovoljno taktična i diskretna i igra na kartu svoje superiornosti i ako ti nemaš dovoljno samopregora i poniznosti da prihvatiš da je u nekim situacijama ispred tebe, onda će vaš brak biti u opasnosti. To može da bude kap koja preliva čašu. U najmanju ruku biće vam potreban poseban napor.“ „Ali, mislite da ćemo uspeti?“ Pitao je zabrinuto Timoti, a Mirjam mu je dodirnula ruku. „To što ste svesni opasnosti i što je gledate pravo u oči znači da ste je već do pola pobedili. Međutim, potrebno je i više od toga da bi se dobilo ono najbolje.“ „Ali, mi smo samo obični ljudi. Nema ničeg izvanrednog u nama.“ „Niste izvanredni, ali Bog možda želi da učini nešto izvanredno s vama.“ „Mislite da bismo kao hrišćani mogli da se usudimo?“ zaključila je Mirjam. „Mislim da će kvalitet vašeg života s Bogom biti od presudnog značaja.“ Ćutali su. „To nas dovodi do drugog pitanja.“ Timoti je bio taj koji je ponovo započeo razgovor. „Da li je moguće početi sve od početka?“ „Kako to misliš?“ „Početi od nule, kao da nikada nismo ni ušli u trougao. Da se polako približimo vratima ljubavi i onda odatle da nastavimo u oba smera ne preskačući nijedan korak.“ „Hoće da kaže“, dodala je Mirjam na svoj iskren i neposredan način, „da li možemo da se uzdržavamo od seksa od sad sve dok se ne venčamo, uprkos činjenici da smo već otišli predaleko?“ „Svakako da vam neće biti lako, jer kad ste jednom počeli, iskušenja će biti veća. Ali, mislim da nije nemoguće. Ljudskom snagom to ne može da se uradi. Potrebna vam je posebna blagodat – izvanredna sila. Ipak, video sam neke koji su uspeli.“ „I koji je bio rezultat toga?“ 69


„Obično bi to produbilo njihovu vezu. Čim su izbacili seks, mogli su dublje da se upoznaju. Ali, naravno, pomagali su jedno drugom.“ „Kako možemo da pomognemo jedno drugom?“ Mirjam je htela da zna. „Izbegavajte izvesne situacije. Odreknite se noćne vožnje kad ste sami, na primer. Izlazite s drugim parovima. Budite iskreni. Ne pretvarajte se da je nešto lepo ako nije.“ „Zar tako nećemo stvoriti napetost?“ „Da, svakako. Pa šta? Mnogi seksualni problemi se danas javljaju zato što ljudi misle da, po svaku cenu, moraju da izbegavaju bol, odbacivanje i napetost. Ja verujem da je napetost nešto pozitivno. Uz nju se raste i sazreva. Jednog dana ćete morati da naučite kako da izdržavate pod napetošću – a pravo vreme da to naučite je pre braka.“ „Da li napetost ostaje i u braku?“ „Da. Oni koji nisu naučili da je podnose pre braka, u braku će doživeti krizu. Postoji napetost među sva tri ugla trougla: između seksa i ljubavi, između ljubavi i braka i između braka i seksa. To je kao šator. Biće vodootporan samo dok je platno zategnuto među šipkama. Čim nestane napetosti šator ulegne.“ Timoti i Mirjam više ništa nisu rekli. Pozdravili smo se i oni su otišli držeći se za ruke. Danijel je došao po mene da idemo na aerodrom. Kad sam prošao pored recepcije telefonistkinja je podigla pogled s komandne table i pogledom me pozdravila. Klimnuo sam glavom. Iznenada sam se setio da nisam rezervisao sobu za Ingrid. Pitali smo službenika da li mogu da zamenim svoju sobu za dvokrevetnu. Uzviknuo je da je sve puno za vikend. „Da ste samo pitali juče ili bar jutros!“ rekao je. „Sramota me je, Danijele. Ovde sam cele nedelje zauzet predavanjima o braku i brizi o drugom partneru, a potpuno sam zaboravio da se pobrinem za sobu za sebe i svoju ženu.“ Službenik mi je predložio da za nju uzmem jednokrevetnu sobu na istom spratu preko puta moje, pa smo se tako dogovorili. „Izgledaće kao da se ne slažemo dobro“, rekao sam. Danijel me je utešio: „Prednost je u tome da možete razdvojeno da razgovarate s ljudima. Nama je danas bilo jako dobro što imamo gostinsku sobu kad je Ester razgovarala s Fatmom.“ Ester nas je čekala u kolima. Pitao sam je ko je čuvao decu dok je pričala s Fatmom i dok je razgovarala sa mnom preko telefona danas u podne. „Moj muž“, ponosno je rekla. Danijel je glasno uzdahnuo. „Je l’ ti teško, brate?“ „Strašno! Ako ona tako nastavi, ne znam kako će se to završiti,“ našalio se. Onda je promenio ton. „Ozbiljno, Valtere, Ester je druga osoba otkad sarađujemo. Imam novu ženu.“ „Ko sad čuva decu?“ pitao sam. „Fatma se ponudila da ih pripazi da bih ja mogla da idem s Danijelom i s tobom na aerodrom.“ Dok smo se vozili do aerodroma Danijel je pitao da li sam davao časove savetovanja telefonistkinji u hotelu. „Pokušao sam da te dobijem jutros nešto posle devet, a telefonistkinja mi je mekim, ljubaznim glasom rekla: ‘Gospodine, znam da verovatno imate mnogo problema. Ali, molim vas, ne gubite nadu. Doktor sad spava. Ne smem da ga budim pre podneva. Ali, sigurna sam da će vam pomoći ako ga budete zvali ponovo u to doba’.“ Nasmejali smo se od srca, sve troje. 70


„Samo sam joj rekao da bude ljubazna“, rekao sam. „Ali, ko bi mogao znati da ćeš ti da budeš prvi ‘klijent’? Mnogi su danas zvali. Ne znam zašto nikome nije palo na pamet da osnuje savetnički servis telefonom u ovom gradu.“ U međuvremenu stigli smo na aerodrom i saznali da će avion kasniti pola sata. Dok smo čekali Danijel i Ester su komentarisali moje sinoćno predavanje. „Sinoć smo raspravljali o trouglu s kosim crtama“, počeo je Danijel, „i o praznom prostoru koji se na taj način stvara, ‘vakuumu u odnosu’, kako si ti to rekao. Ali, mi poznajemo mnoge parove koji su vereni i na koje se to ne odnosi. Kod njih je drugačija situacija. Znaju se već duže vreme. Sigurni su u svoju ljubav. Dokazali su svoju vernost uvek iznova. Izborili su se prošavši kroz mnoge krize. Korak po korak su rasli kako u izražavanju ljubavi tako i u obostranoj odgovornosti. Ali, zbog nekih spoljašnjih okolnosti ne mogu da se venčaju. Možda nemaju gde da stanuju ili su još uvek studenti, na primer. Drugim rečima, nisu stvorili vakuum, nego postoji samo mali prostor koji ih deli od venčanja i punog fizičkog sjedinjavanja. Njihov slučaj bi izgledao ovako.“ Danijel je izvadio neki papir iz jakne i nacrtao na njemu trougao s paralelnim linijama gde je samo poslednja bila malo nagnuta:

Objasnio je dalje: „Ti parovi kažu: ‘Nije naša greška što moramo da počnemo brak pre venčanja. Prisiljeni smo na to zbog spoljašnjih okolnosti. Znamo da to nije idealno rešenje, ali nam se čini da je bar manje zlo. Preduzimamo ovaj rizik što je bolje nego da potiskujemo prirodnu žudnju, da postanemo napeti i nervozni i možda čak i izgubimo jedno drugo.’ Iskreno, Valtere, kad ih čujem, moram da priznam da imaju pravo. Čekajući tako dugo mogu da poremete dinamiku sila u trouglu pre nego ako se daju jedno drugom pre venčanja.“ „To jeste jedan od najtežih i najčešće diskutovanih slučajeva“, odgovorio sam. „Niko od posmatrača nema pravo da im predbacuje ili da ih čak osuđuje.“ „Ali, zar neki ljudi ne tvrde da predbračni seks čini brak srećnijim?“ htela da zna Ester. „Ja lično ne znam ni za jedan par koji bi tvrdio da bi im brak propao da nisu imali seksualni odnos pre braka. Znam neke parove koji bi rekli da predbračni seks nije naudio njihovom braku. Ali, znam daleko više parova koji, kad se osvrnu iza sebe, vide to u drugačijem svetlu, iako su započeli brak pre venčanja imajući najbolje argumente.“ „Pročitali smo tvoju knjigu Voleo sam devojku. Da li Fransoa i Sesil spadaju u tu poslednju grupu?“ pitao je Danijel.

71


„Verujem da je tako. Oboje su smatrali da visoka cena za mladu koju Fransoa nije mogao da plati jeste opravdanje za to što su prešli ‘mali međuprostor’ u trouglu. Mislim da im je danas krivo što nisu sačekali.“ „Ali šta reći takvim parovima?“ „Pa, pre svega, proverio bih s njima sve razloge koje navode da se ne venčaju. Neki put je pravi motiv samo lažni ponos. Previše su ponosni da bi započeli bračni život samo s jednim stolom i krevetom. A zašto da ne? Može čak i da bude dobro da im u početku bude teže. Rekao bih, ako počnete s dna možete da idete samo gore.“ „Dakle, čak bi ih i ohrabrio da počnu u maloj iznajmljenoj sobi s rešoom umesto šporeta?“ „Mislim da je odlaganje venčanja samo zato što neko nema novu spavaću sobu glupost.“ Danijel je objasnio: „Ovde je najčešći problem zbog kog se članovi moje crkve ne venčavaju to što ne mogu da priušte odeću koju belci nose na venčanju – tamno odelo za mladoženju i satensku venčanicu za mlađu. Drugi odlažu venčanje zato što misle da moraju da naprave tradicionalnu svadbu koja je jako skupa.“ „Zato sam sve više uveren da treba da ohrabrujemo ljude da prave mala venčanja!“ uzviknuo sam. „Verenike koji su testirali svoju ljubav i vernost tokom jednog dužeg perioda porodica treba da ohrabri da proslave venčanje što je pre moguće.“ „A šta ako to nije moguće?“ insistirao je Danijel. „Onda moraš da im staviš do znanja da, iako su možda rešili jedan problem fizičkim predanjem – opuštanjem seksualne napetosti – dolaze na njih mnogi novi problemi.“ „A koji su glavni problemi za takav par?“ pitala je Ester dok smo čekali. „Par mora da zna da nema smisla vraćati se. Vrata su od tog dana zatvorena. Isto tako, ako par nema svoj stan obostrano prilagođavanje je teško. Devojke uvek više pate od osećanja nezaštićenosti nego mladići, i to može da bude prepreka za dostizanje potpunog seksualnog zadovoljstva.“ „A šta je s kontracepcijom?“ pitala je Ester. „Često o tome ne razmišljaju kad odlučuju. Ubrzo shvataju da ne postoji idealno rešenje tog problema i da moraju da prave kompromis sa svakom metodom. Nije lako zbližiti se, a ne živeti zajedno.“ Ingridin avion je konačno stigao. Pojavili su se prvi putnici. Onda sam ugledao svoju ženu. Držeći se uspravno poput kraljice polako je silazila niz stepenice. Nosila je komplet svetlo braon boje uz zelenu maramu oko vrata. Njene omiljene boje, pomislio sam. Dok sam gledao kako odmerenim koracima hoda od aviona do aerodromske zgrade, lagano njišući duge ruke i otkrivajući time svoje švedsko poreklo, bio sam ponosan što sam oženjen tom modernom damom. Danijel je ćutao. Ingridino lice je bilo sveže i zračilo je dok nam je mahala. Neverovatno je da je ista osoba napisala tako depresivno pismo pre par dana, pomislio sam. Bacio sam pogled na njen ručni prtljag i potajno se nadao da se ona setila onoga što sam ja zaboravio: poklona za Danijela i Ester. Pošto smo se svi lepo pozdravili s njom otišli smo u restoran tu na aerodromu. Seli smo, nas četvoro, i naručili hranu. Dok smo čekali Ingrid je svima dala poklone: bluzu za Ester, kravatu za Danijela, veliki kalendar sa slikama austrijskih Alpa za njihov dom i igračke za decu. Ti pokloni iznenađenja su probili led. Ubrzo smo svi razgovarali kao stari prijatelji. Cenio sam lakoću s kojom je Ingrid prilazila ljudima.

72


Kad su čuli da je rođena u Americi hteli su da čuju da li ljudi i tamo imaju iste probleme kao i Afrikanci, da li im je potrebno predstavljati brak u obliku trougla kao njima. Danijel je rekao da je čitao o „svinging“ [svingerskim] klubovima u Sjedinjenim Državama gde vlada potpuna seksualna sloboda. Muž i žena odu tamo zajedno, upare se s kim god žele, a da se emotivno ne vežu i onda odlaze ponovo kao muž i žena. Ali, upravnici tih klubova su primetili da parovi ne mogu dugo da izdrže. Izgleda da se u njima nešto buni. „Da,“ rekla je Ingrid, „misle da je to beg od onoga što oni zovu ‘monotona monogamija’, ali rezultat je obično još veća praznina i usamljenost. Amerikancima je potreban trougao isto kao i Afrikancima. Moramo da pokažemo da monogamija može da bude uzbudljiva avantura koja i seks i ljubav ugrađuje u brak. Nema ničeg dosadnijeg od preljube i ničeg praznijeg od razvoda.“ Ester je dobila ideju. „Bilo bi divno da zajedno objavimo tu poruku, nas četvoro, afrički i evropsko-američki par kao tim.“ „Da, bilo bi od velike pomoći da Afrikanci čuju tu poruku iz afričkih usta“, složio sam se. „Ali, bilo bi još upečatljivije da Amerikanci i Evropljani čuju tu poruku iz afričkih usta“, dodala je Ingrid. „I ja tako mislim“, odgovorio sam, dodajući i gledajući značajno u Ester, „pod uslovom da ste poštene nule – da niste naduvani u želji da budete nešto više od nule, niti skupljeni u želji da ste manji od nule. Skupljene nule žele da izgledaju ponizno u očima drugih ljudi. Vidite, osećaj inferiornosti često prikriva tajni ponos.“ „Da se nisi usudio da mojoj ženi ponovo daješ časove iz savetovanja“, bunio se Danijel smejući se. Okrenuo se ka Ingrid: „Tvoj muž je od moje žene napravio pastora, a od mene dadilju. Kažem ti da je jedan pastor u našoj porodici dovoljan.“ „Imaju isti problem kao i mi, Ingrid,“ objasnio sam joj, „nemaju ni trenutak mira, stalno ih prekidaju, a brak i posao su u stalnom sukobu. On ima vremena da sluša svačije probleme, sem probleme svoje žene. Zvuči ti poznato, zar ne?“ Ingrid je za trenutak razmislila, pa rekla: „Postoji samo jedno rešenje. Potrebno vam je skrovište. Neko mesto van grada gde niko ne može da vas nađe i za koje niko ne zna. Treba da odlazite tamo jednom nedeljno na ceo dan ili bar na pola dana.“ Esterino lice se razvedrilo. „Znam gde bismo mogli da idemo“, rekla je. „Gde?“ hteo je da zna Danijel. „Reći ću ti kad budemo sami“, rekla je s obešenjačkim osmehom. „Niko drugi to ne sme da zna.“ „Valter neki put odlazi u jedan katolički manastir kad želi da ga ne ometaju dok radi“, rekla je Ingrid. „Da, istina je“, rekao sam, „i onda uvek zavidim katoličkim sveštenicima što nisu oženjeni.“ Ester je htela da čuje da li sam to ozbiljno mislio. „Naravno da jeste“, odgovorio je Danijel umesto mene. „Mislim da svaki oženjen muškarac neki put poželi da je samac.“ Danijel je pozvao konobara da plati račun. Insistirao je da on plati. Mi smo pazili da ne odbijemo njegovo afričko gostoprimstvo, mada sam znao da je za njegovu malu platu ovo bila prava žrtva. Dok smo se vozili od aerodroma do hotela dame su sele nazad. Ester je ponovo zahvalila Ingrid za dobar savet, za ideju o skrovištu. „Jednom sam čitao knjigu u kojoj je autor savetovao savetnika da ne daje savet“, rekao mi je Danijel dok su Ingrid i Ester razgovarale. 73


„I to je savet, zar ne?“ „Da, ali on kaže da dati savet znači usmeravati ljude. To ne bi trebalo da se radi.“ „Ne možeš to da izbegneš, Danijele. I ne usmeravati je usmerenje na neki način – možda najpametniji način. Slažem se s Polom Turnijeom koji tvrdi da niko ne može da bude stvarno moralno neutralan, i da, ako i ne kažeš ništa otvoreno, tvoja tajna razmišljanja i stavovi ne mogu da prevare nečiju intuiciju. 1 „Čak i ako ne kažeš ništa, osoba će zamišljati šta ti razmišljaš i provešće mnogo vremena razmišljajući o onome što ona misli da ti misliš. Tako može da dođe do potpuno pogrešnih zaključaka. Verujem da je poštenije i manje opasno osobi otvoreno reći svoje mišljenje – i onda joj, naravno, dati slobodu da ga prihvati ili ne.“ „Ali, Valtere, taj autor kaže da je to kao da ti sediš na bezbednoj obali reke i razgovaraš s nekim ko je u vodi. Trebalo bi i ti da skočiš i plivaš s njim.“ „Baš suprotno“, odgovorio sam, „ako ne daš nikakav savet ostaješ na suvom. Ali, ako daš savet, to je kao da si skočio u vodu. Ako osoba prihvati i ponaša se prema tvom savetu, ti si odgovoran. Povezani ste. Onda plivaš s njom.“ Stigli smo u hotel i pozdravili se s Ester i s Danijelom. „Molim vas nazovite me kad stignete kući,“ rekao sam Danijelu, „i javite mi kako je Fatma.“ Bilo mi je drago da večeras nema predavanja. Još uvek sam bio umoran od prošle noći. Kad smo bili sami u mojoj sobi uzeo sam Ingrid u naručje. Krenule su joj suze. „Ovo je za mene previše“, rekla je. „Kako su deca?“ pitao sam. „Svi su dobro. Odvela sam dečake ponovo u internat u četvrtak. Evo, Dejvid ti je napisao pismo.“ Čitao sam razvučeni rukopis mog dvanaestogodišnjeg sina: „Sinoć sam nešto čudno sanjao. Sanjao sam da sam s tobom i mamom išao u Afriku. Pitao si me koji je moj moto. Razmislio sam malo i onda su mi pale na pamet reči pesme: Idi s Gospodom celim putem (Gehe mit dem Herrn allewege).“ To što smo decu dali u intemat i udaljili ih od sebe daje nam prilike da otkrijemo kakvi su na jedan nov način, pomislio sam, a to im možda pomaže i da sazru. „Ali, zar maloj Ruti nije bilo teško kad si otišla? Ima samo osam godina“, rekao sam Ingrid. „Bila je jako uzbuđena što će ostati kod komšija dok sam na putu. Stavila je tvoju staru kapetansku kapu na glavu svom plišanom slonu da joj ne bi nedostajao! A da li znaš šta mi je poslednje rekla? ‘Mama, ne budi tužna što me nećeš videti. Brzo će to proći! ‘Često pomislim da su hrabriji od svoje mame. Kaži mi, kako je bilo na predavanjima?“ „Moraćeš da pitaš ljude koji su slušali, a ne mene.“ „Ester mi je već nešto rekla u kolima. Nisam se iznenadila. I pre nego što sam krenula ovamo znala sam da te Bog veoma upotrebljava.“ Seli smo na sofu na kojoj su Mirjam i Timoti sedeli pre par sati. „Tvoje pismo žalbi mi ništa ne olakšava, znaš.“ „Nisam mislila da se žalim. Samo sam htela da s tobom podelim neke činjenice.“ „Ali, kad ti deliš te činjenice sa mnom, osećam da me optužuješ. Kao da kažeš da je moja greška što te ostavljam samu, kao da kažeš da te ne volim dovoljno.“ „To nije ono što sam htela da...“ „Zar ne shvataš da mi je potrebno drugačije pismo kad radim ovo?“ 1

Uporedi: Pol Turnije (Paul Tournier), Mesto za tebe (A Place for You), London: SCM Press, 1968, str. 85.

74


„Da, dobro znam, ali ne mogu da pišem drugačija pisma ukoliko ne mogu prvo da ti kažem kako se stvarno osećam. Kad sam tako bespomoćna, ne znam šta drugo da radim. Nemam s kim da pričam o svojim najdubljim osećanjima kad ti nisi tu. Ako ne mogu ni da ti ih napišem, ne znam šta bi bilo.“ Ingrid više nije pokušavala da zadrži suze. Stavila je glavu meni u krilo i tiho jecala. Nije više bila dama nalik na kraljicu. U njoj je ostalo samo jedno osetljivo dete. Telefon je zazvonio. Podigao sam slušalicu, a levom rukom sam i dalje mazio njenu kosu. Bio je to Danijel. „Samo sam hteo da ti čestitam što imaš takvu ženu“, rekao je. „Znaš, izgleda mi kao anđeo. Nikad ranije nisam stekao takav utisak ni o kome. Prvo sam pomislio, ona nije stvarna. Ali, jeste. Zrači nečim.“ „Da“, rekao sam dok je Ingrid i dalje plakala glave ukopane u moje krilo. „Kad ona uđe u prostoriju ta prostorija postane drugačija. I Ester je potpuno oduševljena njome.“ „Hvala. Ponekad se čudim kako je jedan takav momak kao što sam ja, nespretan kao medved, uspeo da nađe takvu ženu.“ Ingrid je podigla glavu, ali ja sam je nežno vratio dole. „A kako je Fatma?“ „Dobro je. Kad smo stigli kući našli smo je kako se igra s decom i onda je večerala s njima. Izgleda da ima mir u sebi. Izgleda da je odlučila, ali ja sam se uzdržavao od toga da joj dam bilo kakav savet.“ „Ne brini“, rekao sam, „zna ona šta ti želiš da uradi.“ „Rekla je da ti piše pismo, ali da ga još nije završila. Hoće da ti ga da sutra posle službe. Ali, Valtere, razlog zbog kog zovem je to što je crkva opet puna. Ljudi se slivaju ovamo kao potoci. Moraš da dođeš i održiš predavanje i večeras.“ „Zar nisi objavio da večeras neće biti okupljanja?“ „Jesam. Ali, ljudi su ipak došli. Možda im nisam bio dovoljno jasan. Ima mnogo onih koji su po prvi put ovde. Ne mogu tek tako da ih pošaljem kući. Moraš da dođeš, Valtere.“ „Jednostavno ne mogu, Danijele.“ „Pokušavaš da me naučiš kako se kaže ‘ne’?“ „Da li bi mogla da dođe Ingrid umesto mene?“ Ingrid je iznenada podigla glavu i sela uspravno. „Sačekaj da je pitam.“ Ingrid je snažno odmahnula glavom. „Rekla je da je OK“, rekao sam. „Dođi po nju za petnaestak minuta.“ Ingrid je zgrabila slušalicu iz moje ruke, ali sam već prekinuo vezu. „Ali, nisam ništa spremila“, rekla je Ingrid. Poznavao sam je isuviše dobro da bih se oko toga brinuo i po tonu njenog glasa zaključio sam da popušta u odbrani. „Samo ih pusti da ti postavljaju pitanja“, predložio sam joj. „Siguran sam da će imati stotine pitanja čim zadobiješ njihovo poverenje, a to tebi nije teško. Ali, požuri i presvuci se. Uskoro dolaze po tebe.“ Osvrnula se po sobi. „Je l’ to treba da bude dupli krevet?“ „Ingrid, izvini. Nisu imali ni jednu slobodnu dvokrevetnu sobu za večeras. Zato sam morao i tebi da uzmem jednu jednokrevetnu. Tu je, odmah preko puta ove.“ Nije ništa rekla, ali sam video kako se u sebi bori da prihvati ovu činjenicu.

75


„Ovako je možda i bolje“, rekao sam, „u slučaju da neko želi s tobom da razgovara nasamo posle sastanka.“ „U redu je“, rekla je, „nije važno.“ Onda je otišla u svoju sobu da se presvuče. Ali, opet sam je dobro znao. Ton njenog glasa je pokazivao da joj jeste bilo jako važno. Pošto je Ingrid otišla pokušavao sam da pripremam propoved. Tekst koji sam uzeo je iz Poslanice Efescima 5,21-33. „Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu“, bio je glavni stih. Kako je Hristos voleo crkvu? Služio joj je, pomislio sam, nije došao da Njemu služe, nego da služi. Ponizio se pred njom, odustao od sebe radi nje. To baca novu svetlost na stih koji svi muževi uzdižu i sve žene mrze: „Žene da se pokoravaju svojim muževima.“ Onda mi je sinulo da je ženina pokornost samo reakcija na muževljevu pokornost. „Pokoravajte se jedan drugom.“ Da, ali kako? Ko je ikada uspeo da dostigne tu ravnotežu? Izgleda da je to svakodnevni zadatak. Telefon je ponovo zazvonio. Bila je to telefonistkinja, samo je ovog puta zvala u svoje ime. „Dozvolili ste mi da vas nazovem, gospodine!“ „Jesam. Koji je vaš problem?“ „Moj muž pije.“ „Zašto?“ „Ne znam.“ „Trebalo bi da znate. Moguće je da negde ima rupu u životu.“ „Rupu?“ „Da, pijanice uvek pokušavaju da ispune rupu, praznu posudu. Mora da negde postoji nedostatak, neka praznina u njegovom životu.“ „Nemam pojma.“ „Imate li dece?“ „Da, jedno dete.“ „Koliko ima godina?“ „Skoro četiri.“ „Zar vaš muž ne želi još dece?“ „Da, ali ako pije, ja moram da radim i onda nemamo novca za još jedno dete.“ „Zašto se ne nagodite s njim? „Da se nagodim?“ „Da, i prava čvrsta nagodba je deo braka.“ „Dobro. Oko čega da se nagodimo?“ „Da on prestane da pije, a vi da se složite da rodite još jedno dete. „Hvala vam, gospodine. Neću zaboraviti naš razgovor.“ „Sad hoću da vam dam još jedan broj koji treba da nazovete.“ „Da, molim.“ „Četiri trinaest.“ „Jedan broj fali. Svaki telefon u ovom gradu ima četiri broja.“ „To je broj za vas da nazovete kad ste u potrebi.“ „Za mene?“ „Da. Imate li Bibliju?“ „Mogu da nađem.“ 76


„Onda okrenite Poslanicu Filibljanima četiri trinaest u slučaju potrebe: ‘Sve mogu u onome koji me snaži’.“ Tišina. Spustio sam slušalicu. Opet sam dao savet, pomislio sam. Ja sam jedan nemogući savetnik, nikakav muž i pastor bez propovedi. Seo sam, a ispred mene je stajao prazan list papira i nisam mogao da napišem nijedan jedini red. Isto sam se osećao kao prve večeri kad sam stigao ovamo. Kad se Ingrid vratila iz crkve još uvek nisam zapisao ni jednu reč propovedi. Mogao sam i da odem s njom. „Kako je bilo?“ pitao sam je. „Veoma dobro s obzirom na okolnosti. Pošto me je Danijel predstavio kao tvoju ženu i majku tri sina i dve ćerke, podstakao ih je da postavljaju pitanja o čemu su god hteli. Rekao im je da se ne stide da neke stvari, kojih se Bog nije stideo da ih stvori, zovu svojim imenom. To je bilo dovoljno. Pitanja su krenula kao poplava. Mogli smo da nastavimo tako satima.“ „Šta su pitali?“ „Uglavnom pitanja o ženama i njihovim biološkim funkcijama. Kad sam im objasnila ciklus sazrevanja jajne ćelije i promene koje pri tom nastaju u ženinom telu i emocijama, jedan čovek je ustao i pitao: ‘Je l’ zato moja žena nije ista ni dva dana za redom?’ „Jedan drugi čovek je hteo da zna šta da radi kad mu je žena trudna i žudi za neobičnim stvarima, koje su neki put jako skupe. Da li da joj se samo smeje ili da pokuša da joj nabavi to što traži?“ „Već znam šta si odgovorila. Ispričala si mu za jabuke kad smo bili u Kamerunu, a ti si bila trudna s Keti. I opisala si mu kako je tvoj muž, koji služi za uzor, posebno putovao do aerodroma da dočeka avion iz Evrope da bi kupio kilu skupih jabuka...“ „Da, i...“ „I da ti se srce topi od ljubavi kad god se setiš tih jabuka i...“ „I kako sam zahvalna što imam muža koji je pun razumevanja!“ „Mogu da mislim šta si rekla. Dobro je da nisam bio tamo. Šta su te još pitali?“ „Hteli su da čuju kako nastaju blizanci, zašto dolazi do pobačaja, da li muž sme da spava sa ženom kad je trudna, zašto toliko majki umre na porođaju – dobra pitanja.“ „O sestro, drago mi je što si ti bila tamo, a ne ja. Jesi li umela na sve da odgovoriš?“ „Na svu sreću ponela sam postere uz koje podučavam. Koristila sam onaj na kome je uvećana slika ženskih organa za razmnožavanje da bih im objasnila kako se začne beba.“ „Misliš, okačila si poster?“ „Naravno. Danijel je imao malo postolje i okačili smo ga na to ispred oltara gde su svi mogli da ga vide.“ „Znaš, Ingrid, pre mog prvog predavanja, Danijel me je upozorio da budem pažljiv oko korišćenja reči ‘seks’. A ti si sad okačila sliku materice ispred oltara. Daleko su stigli, rekao bih.“ „Izgleda da im uopšte nije smetalo. Mada, Danijel je morao da pozove Ester da mu pomogne oko prevođenja kad smo govorili o ženskim organima. Posle mi je rekla kako se to kaže na njihovom maternjem jeziku. Materica se kaže ‘kuća za bebu’, jajnici ‘skladište za jaja’, a vagina ‘put za rađanje’.“ Pošto sam im objasnila začeće i rast bebe u utrobi, jedan stariji čovek je ustao. U rukama je imao zatvoren koverat. Rekao je da ima pitanje koje u njemu gori kao vatra. ‘Ako vam dam ovaj zatvoren koverat i u njemu pismo, možete li da znate šta piše dok je koverat još zatvoren?’ Morala sam da priznam da ne mogu. ‘Dobro onda’, rekao je, ‘Kako onda možete da znate kako izgleda unutar ženskog tela, u ženinom stomaku?’ Tim rečima je rekao.“ 77


„Jesi li imala utisak da ti veruju, da prihvataju to što im govoriš?“ „Za većinu stvari, da. Ali, bilo im je teško da shvate dojenje. Duboko su ubeđeni da ako dojilja ima seksualni odnos s mužem mleko će se pokvariti i beba će se razboleti, možda čak i umreti. A pošto one doje decu bar dok ne prohodaju, seksualni odnos je za njih zabranjen godinu dana, neki put čak i dve godine od kad se beba rodi.“ „Znam. Na to isto verovanje sam nailazio svuda po Africi.“ „Nikad mi ranije nije palo na pamet do kog stepena pogrešna biološka koncepcija može da ima etičke posledice. Ako se bračni par ne usuđuje da ima seksualni odnos dve godine nakon što se beba rodi, mora da dođe do poligamije.“ „Ili muž ide kod prostitutke i zarazi se nekom bolešću. Tu počinje začarani krug“, dodao sam. „Mislim da tu misija nije uspela. Umesto što smo se bavili pitanjima morala, trebalo je da ljude informišemo.“ „Ingrid,“ rekao sam stavivši ruke na njena ramena i gledajući je u oči, „tako sam zahvalan za tebe. Ti si dobar timski partner. Pitam se da li bi mi pomogla u propovedanju sutra.“ „Misliš za katedrom? Nikad!“ „Ti možeš da staneš ispred ako želiš. Ali, bilo bi divno kad bi mogla da ispričaš priču o mama Gerdi kao deo moje propovedi.“ „Videću. Uzgred, u avionu sam čitala nešto lepo i tako bih to volela da podelim s tobom.“ „Ingrid, molim te, ne sad! Nisam još sastavio propoved.“ Ona je oklevala, ali samo za kratko. Onda je rekla: „U redu. Žao mi je što nemaš vremena. I onako moram da idem. Jedna devojka me čeka da razgovara sa mnom. Zove se Mirjam. Kaže da je verena. Bila je jako zainteresovana kad sam govorila o simptomima ovulacije i htela je da me pita još nešto u vezi s tim. Dobro je da se još sad interesuje za svoj ciklus jer posle venčanja je kasno da se počne s određivanjem plodnih i neplodnih dana.“ „Jako mi je drago što to radiš, Ingrid. Ja ne bih mogao. Zato mi je potreban saradnik.“ „Kad moramo da ustanemo ujutru?“ „U sedam najkasnije. Služba počinje u devet i voleo bih da prvo s tobom pređem propoved. Moramo i da se spakujemo. Avion nam poleće tačno u podne. Nećemo imati vremena da se vratimo u hotel posle službe, nego ćemo morati iz crkve direktno na aerodrom.“ Poljubio sam je za laku noć i ona je otišla.

78

9. POGLAVLJE Sledećeg jutra sam ustao u šest i spakovao svoja dva kofera. Malo pre sedam pozvao sam telefonom Ingrid da vidim da li je budna. Rekla je da će otvoriti vrata. Ušao sam u njenu sobu i seo pored nje na krevet. Oči su joj bile zatvorene, ali sam video da su joj obrazi mokri od suza. „Zar nisi lepo spavala?“ Odmahnula je glavom, ali nije ništa rekla. „Ali, Ingrid, u čemu je problem? Sinoć smo bili tako srećni. Imala si predivno veče. Onda sam te poljubio za laku noć...“ „Nisi.“ „Jesam.“ „Ja to ne bih nazvala poljupcem – to je bilo samo cmok. Nadala sam se da ćeš kasnije da dođeš u moju sobu.“ „Ingrid, ne budi blesava. Znao sam da razgovaraš s Mirjam i nisam hteo da te ometam. Uostalom, morao sam da radim na propovedi.“ „Eto ti, propoved ti je važnija od svega drugog.“ „Ali, danas moram da propovedam o braku.“ „Baš se pitam šta imaš da kažeš. Ti ne razumeš ženu. Ne znaš šta je brak. Da samo znaš kako je teško biti s tobom u braku. Neki put mi se čini da uopšte nismo napredovali za ovih osamnaest godina.“ Sad sam ja ćutao. Ingrid je nastavila: „Kad si rekao da nemaš vremena da slušaš ono što sam htela da ti pročitam, bilo mi je kao da si me ošamario.“ Stala je. Pošto nisam ništa rekao, nastavila je: „Dobila sam poruku od tebe: ne uznemiravaj me!“ Cele noći sam se borila s iskušenjem da poverujem da ti je skoro sve i svako u životu važniji od mene. A ipak nisam mogla da savladam želju da budem sama s tobom.“ „Ali, Ingrid, slušaj. Zaboravila si koliko treba da smo zahvalni! Do sad smo bili vođeni divnim putem. Ovoga jutra crkva je puna ljudi koji čekaju da čuju poruku o braku od nas. Možemo da putujemo zajedno, da radimo zajedno. Sećaš se kako smo počeli naš bračni život?“ „Da, u maloj sobi u potkrovlju s kosim zidovima u kom je jedva bilo mesta da oboje stojimo uspravno. Kuhinja nam se sastojala od rešoa koji je stajao na stočiću. Sinoć sam poželela da se zajedno vratimo u tu sobu umesto da živimo u dve luksuzne hotelske sobe.“ „Zaista si nezahvalna.“ „Ne, ja sam samo žena. To je ono što ne razumeš. Možeš da pišeš i govoriš o braku šta god hoćeš, ali neki put mislim da ne razumeš ni osnovna pravila. Za tebe sam ja samo partner u timu, saradnik, nešto što imaš ljudima da pokažeš – ali, ne tvoja žena.“ Ustao sam s njenog kreveta, otišao do prozora i pogledao napolje njoj okrenut leđima. Ne okrećući se rekao sam: „Ali, Ingrid, ipak smo venčani. Zajedno smo – “ „Da“, prekinula me je, „zajedno smo, ali uvek samo usput, nikad u opuštenoj atmosferi i gotovo nikad zajedno u sigurnosti našeg doma.“ „Za sve je potrebna žrtva“, rekao sam. „Ja samo znam,“ odgovorila je Ingrid, „da ako je tvoja služba plodonosna to je zato što nas je koštala i suza i patnji.“ „Ali, ti to kažeš s gorčinom.“ „Žao mi je, ali osećanja su mi obamrla. Nemam snage da se radujem.“

79


I dalje sam gledao kroz prozor. Otkrio sam crkveni toranj. Zvona sigurno već zvone. Uskoro će doći po nas da krenemo na službu. Sad je nemoguće da propovedam, pomislio sam. Nemam nikakvu poruku. Uvek kad sam najsrećniji ona to uradi; sve sruši. „Sad sigurno žališ što nisi katolički sveštenik“, rekla je Ingrid. Okrenuo sam se. „Da“, rekao sam ne pokušavajući da sakrijem prezir u glasu. „Monogamija može da bude jedna uzbudljiva avantura“, Ingrid je ponovila i znao sam da je bila svesna da će me to povrediti. „Znaš“, rekao sam, „da si ti Ester tačno bih znao šta da ti kažem. Ali, pošto si moja žena, bespomoćan sam.“ „I da si ti Danijel, i ja bih znala šta tebi da kažem, ali zato što...“ Umesto da završi rečenicu, preko lica joj je prešao trag osmeha. Ponovo sam seo pored nje. Minuti su prolazili. Niko da razapne moj šator, pomislio sam. Ovo je bila nedelja pobede: Moris, Mirjam Danijel, Fatma. A sad ovde sedim poražen. Ko će mi pomoći da ponovo razapnem svoj šator? Konačno je tišinu prekinulo zvonjenje telefona. „Gospodin koji uvek dolazi po vas je ovde.“ Moris se javio na telefon. „Da dođem da vam pomognem s prtljagom?“ „Morise, slušaj, još nismo spremni. Ingrid je još uvek u krevetu.“ „Je 1’ bolesna?“ „Ne; u stvari, da. Na neki način.“ „Šta joj je?“ „Šator nam se poremetio.“ „Mislite...“ „Da, bračna kriza.“ „Šalite se. Zar je moguće da bračni savetnik zapadne u bračnu krizu?“ „To je kao da si me pitao da li je moguće da se lekar razboli.“ „Šta mogu da učinim?“ „Samo čekaj. Možeš li, molim te da naručiš kafu i kifle za nas i pošalješ ih u sobu moje žene? Zvaću te čim budem mogao.“ Spustio sam slušalicu. Znao sam da će se Moris moliti. Bog ga je već jednom uslišio kad se molio za mene. Ingrid je sad bila mirna. Nagnuo sam se ka njoj i uzeo njenu glavu u naručje. „Hteo sam da podelim službu s tobom, ali mi je to teže, a ne lakše. Da samo ne moram da propovedam stih ‘Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu’!“ Ingrid je probala da se nasmeje. „Na šta si mislio kad si rekao: ‘Šator nam se poremetio’?“ „Jedna od devojaka koja je dolazila na predavanja, zove se Fatma, videla je moj trougao. Rekla je da joj liči na šator.“ „Šator!“ Ingrid je rekla zamišljeno. „Dobra ideja. To je slika koju svaka žena može da razume. Skoro da će mi pomoći da se pomirim s tvojim veoma pravilnim trouglom i svim njegovim oštrim uglovima.“ „Znao sam da će ti se dopasti.“ „Sećaš se kad smo jednom kampovali, samo nas dvoje, a noću je naišla oluja i srušila nam šator?“ „Da, sećam se. Šipke su se slomile i morali smo da provedemo noć pokriveni samo platnom dok je oluja besnela oko nas.“ 80


„Baš tako. Šator se srušio, ali smo ipak bili pokriveni i pored toga što je bio slomljen.“ „A sad? Zar nismo još uvek pokriveni, čak i sad? Zar nismo još uvek u braku?“ Umesto da na to odgovori, Ingrid je rekla: „Vidiš, Valtere, to je ono što sam želela da sinoć uradiš – da dođeš u moju sobu i pokriješ me ćebetom.“ Uzdahnuo sam jer mi je bilo lakše, a ipak sam još uvek osećao teret. „Pa, Ingrid, mogao sam to da učinim, lako i dobre volje. Ali, vidiš, to je ono što me čini nesigurnim i uplašenim – da kod tebe sve zavisi od malog gesta – naš brak, naš posao, naša poruka, naša služba.“ „To za mene nije mali gest. Ima duboko značenje. Osećala bih se zaštićenom i sigurnom u tvojoj ljubavi.“ Sobarica je donela doručak na poslužavniku za Ingrid. „Ko je taj Moris s kojim si pričao?“ Ingrid me je pitala dok smo pili kafu. „Radi u jednoj građevinskoj firmi. Nije ni psiholog ni teolog. Sem toga, još uvek je samac. Da ga pozovem gore da nam bude sudija? Jako je mudar.“ „Što se mene tiče slažem se“, rekla je Ingrid na moje iznenađenje. To je bio prilično veliki korak za nas oboje – da dođemo čak ovde iz Evrope da bismo pomogli Afrikancima u njihovim bračnim problemima i da onda tražimo od jednog Afrikanca da pomogne nama. Ali to je dobro za nas. Kad tebi neko pomogne, to je najbolji, ako ne i jedini način da ti naučiš kako da pomažeš drugima. Moris je odmah došao. Gledao je u nas znatiželjno kad je ušao. Verovatno je očekivao drugačiju scenu. Nije mu baš ličilo na ozbiljnu krizu! Ingrid i ja smo sedeli na kauču zajedno i ja sam je držao za ruku. On je uzeo stolicu i nije ništa rekao. Bilo je jasno da ne zna šta da kaže. „Sinoć sam počinio sve greške koje savetujem drugim muževima da ne učine“, počeo sam. „Pričao sam samo o svom poslu. Rekao sam ženi da govori u crkvi i da se za danas ponovo spremi. Zaboravio sam da je poljubim za laku noć kako treba.“ „Čak mi nije rekao ni da me voli!“ „Tako je. Nisam joj rekao da je volim i nisam je pokrio ćebetom.“ „Poslednje što mi je rekao sinoć bilo je da moram da ustanem u sedam i da spremim kofere pre crkve.“ Ingrid je konačno uspela da se nasmeje. „I nije imao vremena da čuje nešto što sam htela da mu pročitam.“ „U pravu je. Umesto toga, pripremao sam propoved o tome da muževi treba da vole svoje žene.“ „Vidite“, objasnila je, „nerviralo me je to što ima vremena za sve druge, sem za mene; svako je imao pristupa, čak i telefonistkinja.“ Moris je bio zbunjen. Onda mu je reč „telefonistkinja zapala za oko, pa je rekao Ingrid što je ljubaznije mogao: „Razgovarao sam s telefonistkinjom dok sam vas dole čekao. Vaš muž joj je sinoć rekao da je brak neki put prava, ali teška, nagodba. Zašto se ne nagodite s Valterom? On vas sluša dok mu čitate ono što ste sinoć hteli da podelite s njim, a onda on dolazi na red da vam kaže šta želi.“ Bez daljeg komentara Ingrid je uzela knjižicu sa svog noćnog stočića. Štampalo ju je katoličko bratsvo u Švajcarskoj i u njoj je bio jedan esej o nežnosti koji je napisao jedan nemački autor, Karl Krolov (Karl Krolow). Pročitala je odeljak koji je podvukla:. „Nežnost je pianisimo srca, mekša je od otkucaja pulsa dok spavaš. A nežnost nikad ne spava. Potpuno je budna, pažljiva u svetlosti podneva

81


i roni duboko u mračne vode ponoći. Nemirna je i lepa i možemo joj dragovoljno poveriti svoja najintimnija osećanja...“ 1 Pogledao sam u svoju ženu i voleo sam je. Znači ovo je htela da podeli sa mnom! Sad je razumem. „Sad je red na Valtera da kaže šta želi.“ Moris se dobro snalazio kao sudija. Bio sam spreman: „Želim da ovog jutra u crkvi govori o mama Gerdi.“ Ingrid se složila. „Nemam snage da sad ponovo dižem šator“, rekla je, „ali mogu da upuzim u njegov šator i on će mi dati utočište koje mi je potrebno.“ „Devet sati je“, Moris je rekao. „Služba počinje. Nemamo vremena da čekamo, Ingrid. Jedva da stižemo do trenutka kad vi treba da počnete da propovedate.“ „Odvezi mene do crkve, Morise, pa se vrati i pokupi Ingrid i stvari, molim te. Propovedaću dok ona ne stigne pa će onda ona govoriti.“ Dok smo se vozili Moris mi je rekao da ima još jedno pitanje, ali da će da me pita posle službe kad budemo išli na aerodrom. Kad smo ušli u crkvu okupljeni su već pevali himnu pre uvodne reči. Redovi su opet bili dupke puni, ali je vladala atmosfera drugačija od one na večernjim predavanjima. Ljudi su sedeli ukočeno i uspravno, lica su im bila skoro skroz ozbiljna. Ovo je njihova služba slavljenja. Bili su spremni da stanu pred Boga i da im on govori na poseban način. Odmah smo morali da stanemo za propovedaonicu. Koja razlika u odnosu na prvo veče, pomislio sam dok sam gledao u baršunasti tepih crne kose na njihovim glavama. Osetio sam da smo povezani, ova crkva i ja kao da smo jedna velika porodica. Osećala se neka otvorenost i spremnost da prime, kao da je stotine praznih ruku bilo podignuto i čekalo da se napuni. Bio sam prazniji nego ikada pre. Ipak, osećao sam da imam nešto – nosim poruku i u isto vreme poruka nosi mene. Odlučio sam da uzmem samo stihove 25-32 iz Poslanice Efescima, pete glave i pročitao sam ovu poruku apostola Pavla: „Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, očistivši je vodenim kupanjem i rečju, da sam sebi postavi slavnu Crkvu, koja nema mrlje, ni bore, ili tako što, nego da bude sveta i neporočna. Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu – samoga sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje – kao i Hristos Crkvu, jer smo udovi Hristova tela. ‘Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo.‘ Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu.“ Danijel je pročitao tekst na njihovom jeziku i onda prevodio propoved rečenicu po rečenicu, mirno i bez napora. Ponovo je bilo kao da smo govorili jednim ustima. „Tokom protekla četiri dana proučavali smo trougao koji predstavlja brak: ostaviti, prionuti i postati jedno telo. U tekstu koji sam malo pre pročitao apostol Pavle dodaje novu dimenziju tom trouglu. Kaže: ‘Ova tajna je velika.’ Ta izjava se nalazi nekako između. Odnosi se na prethodni stih i, istovremeno ukazuje na sledeći. Pavle kaže: Kad čovek ostavi oca i majku – to je velika tajna. Kad se čovek prilepi k svojoj ženi – to je velika tajna. Kad dvoje postanu jedno – to je velika tajna.

1

„Nežnost“ („Zartlichkeit“), Ferment Jahrbuch, 1969, Pallottiner Verlag, Gossau, Switzerland.

82


I zaista jeste. Svako od nas je bio potaknut ove nedelje. Dotakla nas je dubina ove tajne. Dotakla nas je sila Božije reči. Biblijski stih koji smo proučavali je kao čekić koji razbija stene u našim glavama u komadiće. Ali, opremio nas je i novom nadom.“ Fatma, Mirjam i Ester su sedele zajedno na ženskoj strani crkve. Nisam mogao da odolim da ih ne pogledam. Na sva tri lica video sam tračak radosti: nova vizija i nova dubina za Ester; sigurnost i rešenje za Mirjam; dodir isceljenja za Fatmu. „Zaista“, nastavio sam, „to jeste velika tajna. A onda Pavle nastavlja: ‘... a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu.’ Pavle kaže: čovek ostavlja oca i majku – govorim o Hristu. Čovek prianja za svoju ženu – govorim o Hristu. Dvoje postaju jedno – govorim o Hristu.“ Ponovo sam izvadio moj drveni trougao. „Drugim rečima: najdublja tajna našeg trougla je sam Isus Hristos. Kad sam vam dao trougao – ostaviti, prionuti, postati jedno telo – kao vodič za brak, nisam vam dao ništa drugo, nikog drugog kao vođu do Isusa Hrista lično. Čovek ostavlja svog oca – govorim o Hristu. Zbog toga što nas voli Hristos je napustio svog oca na Božić. Postao je čovek. Dete rođeno u štali. Nije uzimao u obzir svoju jednakost s Bogom. Ispraznio se. Ponizio se. Bio je poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Čovek ostavlja majku – govorim o Hristu. Zbog toga što nas voli, Hristos je ostavio majku na Veliki petak. Kada je bio na krstu dao je majci drugog sina. Rekao joj je: ‘Ženo, eto ti sina’, i Jovanu: ‘Eto ti majke’. Čovek prijanja uz svoju ženu – govorim o Hristu. Zbog toga što nas voli, Hristos prijanja uz nas, crkvu, njegovu nevestu, prijanja uz nas verno, nerazdvojivo. Biblija shvata savez između Hrista i crkve kao brak. ‘Jer dođe Jagnjetova svadba i žena njegova pripremi se.’ ‘I videh sveti grad... opremljen kao nevesta koja je ukrašena za svoga muža’ (Otkrivenje Jovanovo 19,7; 21,2). Brak nije uvek bez kriza. Crkva je nekad naporna žena. Nezahvalni smo, neposlušni, neverni Hristu. Odbijamo da mu budemo pokorni. Jednom je laodikijskoj crkvi morao da kaže: ‘zato što si mlak i nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta’ (Otkrivenje Jovanovo 3,16). Prava ljubav se ne ustručava da kaže teške reči. Ali, Hristos nikad ne ostavlja svoju ženu iako je to zaslužila mnogo puta. Nikad ne ode dalje od vrata. ‘Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu’ (Otkrivenje Jovanovo 3,20). ‘Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu.’ Uvek je spreman da joj oprosti. Posvetio je. Očistio je. Oprao je. Baš kao što rob pere noge svom gospodaru. Učinio je da se ona pojavi u svom sjaju. Bez bore. Bez mrlje. Ne može biti razvoda

83


između Hrista i njegove crkve. Predao je samog sebe za nju. Za tu nepokornu, tešku ženu predao je samog sebe. ‘Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos zavoleo Crkvu.’ I pošto Pavle govori o Hristu kad kaže: ‘Biće dvoje jedno telo’, možemo i da kažemo: ‘Žene, volite svoje muževe kao što je Hristos zavoleo crkvu’. Jer, ako su jedno u Hristu, ono što važi za jednog važi i za drugog. ‘Biće dvoje jedno telo’ – govorim o Hristu. Pošto nas On voli postaje jedno s nama baš kao što su glava i telo jedno. Sve deli s nama. Sve što je naše postaje Njegovo. Naše siromaštvo postaje Njegovo siromaštvo. Naš strah postaje Njegov strah. Naša patnja postaje Njegova patnja. Naša krivica postaje Njegova krivica. Naša kazna postaje Njegova kazna. Naša smrt postaje Njegova smrt. Sve što je Njegovo postaje naše. Njegovo bogatstvo postaje naše bogatstvo. Njegov mir postaje naš mir. Njegova radost postaje naša radost. Njegovo oproštenje postaje naše oproštenje. Njegova nevinost postaje naša nevinost. Njegov život postaje naš život. Trougao koji predstavlja brak ukazuje na Isusa Hrista, otkriva šta je on učinio za nas. Cele nedelje sam vam govorio o braku. Ali, u dubljem smislu, cele nedelje sam vam govorio o Hristu. I hteo bih da vam kažem ono što je Pavle rekao u Prvoj poslanici Korinćanima 2,2: ‘Jer sam odlučio da među vama znam samo Isusa Hrista – i to raspetog’.“ Danijelov glas postajao je sve topliji. Mogao sam da osetim kako se potpuno unosi u svaku reč koju je prevodio. Kao da je očekivao sve što ću da kažem, kao da je uzimao reči iz mojih usta pre nego što bi ih ja izgovorio. Celim srcem je želeo da njegova crkva shvati ovu poruku. „Možda ćete zaboraviti mnoge stvari koje smo vam moja žena i ja rekli o braku“, nastavio sam, „ali, molim vas, ne zaboravite jedno: Hristos je napustio Oca zbog vas, zato što vas voli, voli svakog od vas lično. Hristos je napustio majku zbog vas jer vas voli, voli svakog od vas. Hristos želi da prione za vas, jer vas voli, voli vas uprkos tome što vi niste prionuli za njega. Hristos želi da bude jedno s vama, intimno i lično, jer vas voli, voli vas večno.“ U crkvi je vladala potpuna tišina. Iznenada, nešto neočekivano se desilo. Jedan čovek iz prednjih redova je ustao i počeo glasno da peva. Pre nego što sam došao k sebi cela crkva mu se pridružila i pevala iz dubine srca. Pogledao sam u Danijela. „Je l’ žele da prestanem?“ „Ne“, šapnuo je, „to znači da im se svidela tvoja poruka. Moraju da izraze radost koju osećaju. Istovremeno, žele da ti daju predah da bi mogao da nastaviš s novom snagom.“ Zaista nikada nisam propovedao tako uviđavnim slušaocima! „Šta pevaju?“ pitao sam Danijela. „Slave Božiju ljubav“, odgovorio je. Pošto su završili, počeo sam ponovo moleći se u sebi da dobijem posebne reči koje će odgovoriti na Fatminu potrebu. „Neko među vama je video sliku šatora u trouglu koji predstavlja brak. To mi je dalo novi uvid u tajnu braka. Kad ova zemlja prođe i svaka suza iz naših očiju bude obrisana, Sveto pismo opisuje novi svet koji će nastati. Onda će Bog i njegov narod živeti zajedno tako blizu jedno drugom kao bračni par 84


pod okriljem šatora: ‘Vidi šatora Božijeg među ljudima, i on će stanovati s njima’ (Otkrivenje Jovanovo 21,3). Ali, pre nego što dođe taj čas, Hristos je Božiji šator među nama, šator s tri šipke: ostaviti, prionuti i jedno telo. Zato poruka o šatoru nije poruka samo za ljude koji su u braku. U Hristu su i svi oni koji nisu u braku pod okriljem Božijeg šatora. Jer Hristos je ostavio oca i majku i zbog njih; i uz njih prijanja; i s njima postaje jedno. U Hristu njihov život dobija svrhu i ispunjenje, slobodu i radost. U Hristu nalaze svoje mesto, svoj šator. Pošto je Isus Hristos došao na svet niko ko je u Njemu nije bez šatora.“ U tom trenutku glavna vrata na zadnjoj strani crkve su se otvorila i Ingrid i Moris su ušli. Ljudi su se okrenuli da ih vide. Iskoristio sam tu pauzu i rekao: „Da li biste voleli da pozovem svoju ženu da vam ispriča jednu priču?“ Bili su i te kako saglasni. „Ingrid, molim te, ispričaj nam priču o mama Gerdi, kao primer braka pod okriljem Božijeg šatora.“ Danijel je dao znak Ester da dođe i prevodi Ingrid. Dve žene su stale pred crkvu na sredini prolaza, a Danijel i ja smo ostali da stojimo za propovedaonicom. Istog trena sam osetio da je Ingrid opet ona stara. Na njenom licu nije bilo tragova besane noći i suza. Njene oči su tražile kontakt sa slušaocima i našle su ga. Prošla je kroz dolinu i to joj je, izgleda, dalo poseban autoritet u ovom trenutku. „Pastor koji je venčao mene i mog muža ima sedmoro dece“, počela je. „Posle trideset godina braka njegova žena se jako razbolela. Imala je tumor na mozgu. To znači da neki put nije mogla jasno da razmišlja. Dobijala je čudnu želju da beži od kuće. Zato je muž morao da pazi na nju danju i noću. Kako joj se bolest pogoršavala, sve je teže mogla da hoda i govori. Muž je morao da joj pomaže u svemu. Morao je da je hrani, da je pere, da je oblači. To je trajalo petnaest godina.“ U crkvi su se čuli uzdasi čuđenja i saosećanja. Ingrid je nastavila: „Kad god su mu prijatelji predlagali da smesti ženu u dom ili bolnicu za neizlečive bolesnike uvek je odbijao. ‘Ona je moja žena i majka naših sedmoro dece’, odgovarao bi. ‘Ne mogu da je dam u dom ni u bolnicu.’ Malo pre nego što je umrla posetila sam je. Tog dana je mogla malo da govori. I evo šta mi je rekla: ‘Ingrid, kad god ti i Valter budete govorili o braku, želim da kažete ljudima da me moj muž voli i danas isto kao što me je voleo na dan venčanja’.“ Na ove poslednje reči slušaoci su potpuno ućutali. Ingrid i Ester su sele u prvi red. Posle par trenutaka ja sam nastavio: „To je ljubav u kojoj se ogleda Hristova ljubav prema njegovoj crkvi. To je kao da gledamo u ogledalo. Kada gledamo u Hristovu ljubav možemo da vidimo kako Bog želi da muž i žena žive. Kada muž i žena žive zajedno po Božijoj volji njihov brak je ogledalo, odraz Hristove ljubavi. Martin Luter je rekao: ‘Brak nas nagoni da verujemo.’ Amin.“ Sišao sam s propovedaonice i seo pored svoje žene. Danijel je završio službu molitvom Gospodnjom, pesmom i blagoslovom. Imali smo samo toliko vremena da se rukujemo s ljudima dok smo izlazili iz crkve. Morali smo da žurimo na aerodrom. 85


Moris se ponudio da nas odveze na aerodrom svojim kolima, ali je Danijel insistirao da idemo s njim i Ester. Tako ćemo imati pola sata da budemo samo s Danijelom i Ester. Odlučili smo da Moris poveze Timotija, Mirjam i Fatmu. Na moje iznenađenje, Danijelov trogodišnji sin koji je bio u crkvi s majkom, hteo je da se vozi u kolima s Fatmom. Postali su nerazdvojni prijatelji. Ingrid i ja smo već seli na zadnje sedište Danijelovih kola kad je Fatma pokucala na prozor sa strane. Otvorio sam, a ona mi je dala debelu, zatvorenu kovertu. „Molim vas, pročitajte pre nego što se rastanemo“, rekla je, zatim se okrenula i otišla do Morisovih kola. Adresirala je pismo na nas oboje. Zato sam prvo dao Ingrid da ga pročita. „Kako je bilo na službi koju sam propustila?“ pitala je Danijela dok je otvarala koverat. Očigledno nije mislila da je u njemu nešto bitno. „Za mene“, odgovorio je Danijel upalivši kola, „ova služba je značila da je svako bračno savetovanje u kome nema duhovne dimenzije nedovoljno, jer ne obuhvata pravu prirodu braka.“ Onda je dodao: „Šteta što ne možete da ostanete duže.“ „I meni je žao, Danijele“, rekao sam. „Voleli bismo da ostanemo duže, ali u mestu u koje sad idemo moramo da držimo predavanja zajedno deset dana, a prvo predavanje mora da se održi večeras. Biće prisutno oko pedeset parova i imaćemo časove ujutru i popodne. Ova četiri dana smo ugurali u raspored kad smo dobili poziv od tebe da dođemo. Nismo mogli ni da dođemo ranije zbog dece. Da se deca muče zbog našeg rada u seminarima o porodičnom životu bio bi pravi paradoks.“ „Razumemo“, rekla je Ester. „Molim vas, zahvalite deci što su vas pustili da dođete.“ „Hoćemo“, odgovorio sam. Onda sam shvatio da Ingrid ne prati razgovor. Na licu sam joj video da ju je duboko dotaklo ono što je čitala. Bez reči dala mi je prvu stranu. Od tada ništa nismo pričali sve dok nismo stigli do aerodroma. Fatma je otkrila sve o svom dotadašnjem životu, nama i u Božijoj prisutnosti. Pismo je ovako počela: „Tokom proteklih par dana prvi put sam svoj život videla Božijim očima. Sad vidim da je sve što sam radila bilo pogrešno, potpuno pogrešno. Zaboravila sam Boga. Išla sam svojim putem. Bog nije bio najvažniji u mom životu, nego ja. Zato je ceo moj život u haosu.“ Onda sledi detaljan opis njene životne priče. Bilo je baš onako kako sam pretpostavio: neprestano je tražila mesto, a nikad ga nije našla. Kad je njen otac odbio njenog prvog prosca, pobegla je s njim daleko od svog rodnog sela. Otac je pokušao da je natera da se vrati kući, ali je tvrdoglavo odbijala. Zakonski status njene veze s tim čovekom nije baš jasan. Napisala je ovako: „Udala sam se za njega bez Boga.“ Posle par meseci zajedničkog života s njim otkrila je da on već ima dete s drugom ženom. U međuvremenu je zatrudnela i nije se usuđivala da ga ostavi. Sledeći odeljak je primer kako može da izgleda brak iz pakla. Ništa nije nedostajalo – nepoverenje, svađe, tuče, neverstvo. „Počela sam da pušim travu, da pijem i odlazim kod vrača i onih koji proriču sudbinu.“ Konačno je napustila toga čoveka, ali je on zadržao sina. Išla je od sela do sela uvek tražeći mesto sve dok nije dospela do ovog grada. Nije mogla ni da se seti svih muškaraca s kojima je živela pre nego što ju je Džon primio. Ovako je završila pismo: „Ne krivim te muškarce. Uzimam svu krivicu na sebe. Svesno sam prekršila sve Božije zapovesti. Nisam poštovala roditelje i prevarila sam ih. Ja sam preljubnica i ubica. Ubila sam svoju bebu i htela sam da se ubijem. Znam da sam zaslužila Božiju kaznu.

86


Ali, tražim oproštenje od Boga. Ne mogu da se oslobodim svojom snagom. Ali, verujem da je Hristos umro za mene da ja mogu da živim za Njega. Želim da počnem iz početka. Pomozite mi da sagradim svoj šator.“ Završili smo Fatmino pismo baš u trenutku kad smo stigli na aerodrom. Moris je stigao pre nas. Mirjam je već otišla na terminal jer je bila na dužnosti. Fatma je stajala između Morisa i Timotija okrećući glavu stidljivo kad nas je ugledala. Danijel se parkirao pored Morisovih kola. Ingrid je izašla iz kola i srdačno zagrlila Fatmu kao sestru. Onda se Fatma slomila, stavila glavu na Ingridino rame i plakala ne suzdržavajući se. „Koliko još vremena imamo?“ pitao sam Danijela. „Skoro je jedanaest. Za otprilike pola sata pozvaće vaš let.“ „Dobro. Hajde da nastavimo naš timski rad, Danijele, čak i u ovom poslednjem času naše posete. Evo naših karata. Da li bi Timoti i Moris mogli da čekiraju naše velike kofere? Možete li ti i Ester da ponesete naš ručni prtljag i date nam ga na kapiji?“ Dok su ostali išli ka šalterima s našim prtljagom u rukama, Ingrid i ja smo poveli Fatmu tako da je ona hodala u sredini i otišli smo u čekaonicu. Bila je puna ljudi i jako bučna. Našli smo tri fotelje jednu do druge. „Da li ste šokirani, pastore?“ pitala je Fatma. „Ne, srećan sam.“ „Srećan?“ „Da, jer je velika radost na nebu kad se jedan grešnik pokaje.“ Fatma je izgleda odahnula što je nismo osudili. „Mislite li da može da mi bude oprošteno?“ pitala je. „Da“, odgovorio sam. „Ali, prvo moraš da shvatiš da pismo nisi napisala nama, nego Bogu. Mi smo samo svedoci.“ „Da, to znam.“ „Jesi li spremna da prihvatiš našu reč oproštenja kao Božiju reč oproštenja?“ „Jesam.“ „Onda, molim te, pročitaj poslednji pasus pisma ponovo.“ Dao sam joj koverat i otvorila ga je na krilu. Čitala je poluglasno jasno izgovarajući svaku reč: „...prekršila sve Božije zapovesti. Nisam poštovala roditelje i prevarila sam ih. Ja sam preljubnica i ubica. Ubila sam svoju bebu...“ Glas joj se gubio. Jecala je i celo telo joj je drhtalo. „Razumete li da sam ubila život?“ uzviknula je. „Abortus je ubistvo šta god ljudi rekli. Kako to ikada mogu da ispravim?“ Ingrid je levom rukom zagrlila Fatmu oko ramena i rekla: „Fatma, ima stvari koje nikad ne možemo da ispravimo. Možemo samo da ih stavimo pod krst.“ Na to se Fatma smirila i bila je sposobna da nastavi s čitanjem: „...htela sam da se ubijem. Znam da sam zaslužila Božiju kaznu. Ali, tražim oproštenje od Boga. Ne mogu da se oslobodim svojom snagom. Ali, verujem da je Hristos umro za mene da ja mogu da živim za Njega. Želim da počnem iz početka. Pomozite mi da sagradim svoj šator.“ Vratila je pismo u koverat. Stavila ga je na krilo prekrivši ga sklopljenim rukama. Zatvorila je oči i blago sagla glavu. Znao sam da se moli. Bila je to čudna situacija. Ljudi su žurili okolo. Neki su nas posmatrali ne znajući šta da misle. Sa zvučnika su neprestano najavljivali dolaske i odlaske aviona.

87


Ali, mi smo zaboravili na sve oko nas. Bili smo u Božijoj prisutnosti. On nije samo u crkvama. On je i na aerodromima. Stavio sam svoju levu ruku na Fatmine sklopljene ruke, a Ingrid je stavila svoju desnu preko naših, stavivši levu ruku zaštitnički oko njenih ramena. Rekao sam: „Gospode, hvala ti što si meni oprostio grehe i što mogu to što sam primio sad da prenesem dalje.“ Onda sam stavio svoju desnu ruku na Fatminu glavu i rekao: „Ovako govori Gospod u Svetom pismu: Fatma, ne boj se. Fatma, otkupio sam te. Fatma, pozvao sam te po imenu. Fatma, moja si. Ako su ti gresi kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako su crveni kao crvac, postaće kao vuna. Ne boj se, Fatma, opraštaju ti se gresi. Idi, i od sada više ne greši. Svaki – ko greši – rob je greha. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni (Knjiga proroka Isaije 43,1; 1,18; Matej 9,2; Jovan 8,11.34.36).“ Ingrid je dodala: „Želim da ti dam stih iz knjige proroka Jeremije 3,14 tako kao da je za tebe lično, Fatma: ‘Obrati se, ti dete koje si se odmetnulo, veli Gospod, jer sam ja muž tvoj’.“ Ne pomerajući se Fatma je sedela zatvorenih očiju. Telo joj je malo podrhtavalo. Onda je rekla: „Sad sam u Božijem šatoru, zar ne?“ „Da, to je tvoje mesto. Kako je Ingrid rekla, Bog je tvoj muž.“ „Uzeću svoje stvari iz Džonove kuće večeras“, rekla je. „Povedi Ester sa sobom.“ „Hoću. Ostaću kod njih sledećih par nedelja. Rekla mi je ono što ste rekli za mesto. Danijel će pokušati da nađe jedno mesto za mene.“ Najavili su naš let preko zvučnika. „Imam da ti kažem samo još dve stvari, Fatma“, rekao sam. „Prvo, sad si slobodna, potpuno slobodna. Prošlost je izbrisana iz Božijeg sećanja. Ako nastaviš da se opterećuješ oproštenim gresima, činiš nov greh.“ „Razumem.“ „Drugo, Božija blagodat je kao svetlo koje sija u mračnoj sobi i postaje sve jače. To je proces koji uvek traje. Može se dogoditi da u toku narednih dana otkriješ neke još mračnije stvari u svom životu koje danas nisi mogla da vidiš. Nemoj da budeš depresivna ni očajna ako tako bude. To jednostavno znači da je tvoj život sada izložen na Božiju svetlost.“ „Hvala vam.“ Danijel je žureći došao do nas: „Morate odmah da pođete. Evo vaših karata. Ljudi već ulaze u avion, a vi još niste prošli ni pasošku kontrolu.“ „Ali, tek malo pre su pozvali naš let.“ „To je bio drugi poziv. Prvi niste čuli.“ Ustali smo i sledili Danijela hodajući što smo brže mogli. Fatma je stajala s Ingrid dok sam ja davao pasoše cariniku da udari pečat. „Kako se osećaš, Fatma?“ Ingrid je pitala. Za trenutak je razmislila i rekla: „Čudno, sama sam, a ipak nisam usamljena.“ „Baš u tome je stvar. Verujem da samo oni koji su sposobni da žive sami treba da se venčaju. Bog hoće da se u tome dokažeš.“ Dao sam svoj pasoš Ingrid i odjurili smo do šaltera gde je Mirjam čekirala karte. Ester i Danijel su nam dali naš ručni prtljag. Ruke su nam sad bile pune, pa su nas naši prijatelji srdačno zagrlili. „Neka vas Bog oboje i dalje upotrebljava“, rekao je Danijel. „Uprkos tome kakvi smo“, odgovorio sam. 88


Kad sam se okrenuo da se pozdravim s Morisom setio sam se da je hteo još nešto da me pita. „Molim te, napiši mi to pitanje“, rekao sam. „To sam već uradio“, odgovorio je gurnuvši mi koverat u džep u jakni. Prošli smo kroz kapiju ostavivši ostale za sobom. Samo je Mirjam mogla da nas isprati do aviona. „Sećate li se mog prvog pisma kad sam vam pisala da se bojim da moja osećanja prema Timotiju nisu dovoljno duboka za brak? Vi ste mi rekli da poslušam svoja osećanja, jer devojke obično to osete pre nego momci. Sad se pitam, kad sve ide dobro, da li opet devojka to oseti pre nego mladić?“ „Šta ti misliš, Mirjam?“ Nije odmah odgovorila. Kad smo se već do pola popeli na platformu da uđemo u avion viknula je: „Sigurna sam da je tako?“ Mogao sam samo da joj mahnem pokazujući joj da se slažem. Mi smo poslednji ušli u avion. Stjuardesa je zatvarala vrata dok smo sedali jedno pored dragog i vezali se. Ubrzo je avion počeo da se kreće ka pisti. Ingrid me je uhvatila za raku. „Žao mi je i sramota me je zbog onog jutros“, rekla je. „Neki put mi se čini da ne mogu baš da idem u korak s tobom. Razumeš?“ „Dobro je da nas to drži poniznima“, uzvratio sam. „Mislim da nas Bog pušta da idemo kroz te doline da bismo bolje razumeli probleme drugih parova.“ Avion je jurio sve brže kako bi uzleteo. Više se nije video beton. Zemlja se udaljila. Avion se vinuo ka otvorenom nebu. Ponovo smo bili na našem putu – usput. „Zašto ne otvoriš Morisovo pismo? Pitala je Ingrid. „Šta misliš da piše – opet neka ispovest?“ „Imam osećaj da je nešto drugo.“ „Zašto to misliš? Ženska intuicija?“ „Da.“ „Kaži mi pre nego što otvorim.“ „Zar nisi primetio kako je Moris bio srećan kad smo se dogovorili da se Fatma vozi s njim do aerodroma?“ „Hoćeš da kažeš...?“ „Otvori i vidi.“ To mi nije ni palo na pamet. Otvorio sam koverat i čitao: „Je l’ i Bog provodadžija? Dok sam se molio u kolima na mostu dok ste vi razgovarali s Fatmom, čuo sam glas jasan kao zvono: ‘Ova devojka s kojom Valter razgovara biće tvoja žena.‘ Ludost. Nikad je ranije nisam video, nemam pojma ko je, kako izgleda. Samo sam nejasno video njenu siluetu u mraku. Da li je moguće da je taj glas Božiji glas? Molim vas, pošaljite mi telegram DA ili NE iz mesta gde prvo stignete.“ „Ti i tvoja ženska intuicija!“ rekao sam ženi zavideći joj. „To nije bilo teško“, rekla je. „Jadan Moris“, promrmljao sam. „Silno je želeo da se oženi nevinom devojkom. A završiće s Fatmom.“ Ingrid se usprotivila: „Ali, ona jeste devica, Valtere. Očišćena je – kao Hristova nevesta. ‘Bez bore. Bez mrlje’.“ 89


Zaista, Ingrid je bila u pravu. Pozvao sam stjuardesu i pitao je da li pilot još uvek ima radio vezu s aerodromskim tornjem. „Da“, rekla je, „ali, nije za privatne poruke.“ „Imam jako važnu poruku za jednu radnicu u vašoj avio kompaniji.“ Obećala je da će pokušati da je pošalje. Dao sam joj ime Mirjam i rekao: „Evo poruke. Samo tri reči: ‘Kaži Morisu DA’.“ Sedeli smo ćuteći. Onda je Ingrid okrenula glavu i pogledala me. „O čemu razmišljaš?“ pitao sam je. „Drago mi je što sam se udala za tebe“, rekla je s osmehom. „I meni je.“

90

Ljubav i Brak - Valter Trobis - pdf

Recommend Documents