eepak Chopra - Kvantna svest Preuzeto: LINK Prevod: Jelena Nadam se da ću Vas u narednih sat vremena podstaći na promenu perspektive. Ono što bih želeo da Vam približim, je kvantno-mehan kvantno-mehanii čki model; ne samo model čovekovog tela, već Univerzuma, koji je naše kosmičko telo. Naše naučno razumevanje danas prolazi kroz promenu paradigme. paradigme. Opažanje onoga, što je prava priroda materijalnog sveta, doživljava promenu. Do sada je interpretacija materijalnog sveta, uključujući naše telo, počivala bukvalno na sujeverju, sujeverju materijalizma, materijalizma, prema kome je čulno opažanje merodavno za ono, što doživljavamo kao stvarnost. Naravno, ve ć i zdravi ljudski razum mi govori da to ne može biti: preko svojih čula doživljavam da je Zemlja ravna, u šta, naravno, više ne verujem. Doživljavam da stojim na nepokretnom tlu, pri čemu znamo da se ono vrtoglavo brzo okreće i juri kroz prostor brzinom brzinom od više hiljada milja milja na sat. Moje čulno opažanje mi kaže da Sunce izlazi na istoku i kre će se preko neba itd. za šta, kao što je poznato, postoji bolje naučno objašnjenje.
Pre otprilike 20 godina nau čnici na Harvard Medical School su sproveli jedan eksperime eksperiment; nt; jedna grupa mladih ma čića je odrasla u prostoriji, koja je imala samo horizontalne linije, tj. sve draži su bile horizontalne. Druga grupa je bila u prostoriji sa čisto vertikalnim vizuelnim dražima. Kao odrasle pametne ma čke, jedna grupa je mogla da vidi samo horizontalni, druga samo vertikalni svet i to nije imalo nikakve veze sa njihovim „sistemom verovanja“. Kada je ispitan njihov mozak, utvrđeno je da im nedostaju neurološke neurološke veze za opažanje vertikalnog odn. horizontalnog sveta. Drugim rečima, prvobitni čulni utisci tih ma čića su na taj način programirali neurološki sistem, da je nastao nervni sistem, koji je čak i na atomskom nivou imao samo jednu funkciju: da prvobitna iskustva, stečena na osnovu čulnih utisaka, uvek iznova potvrđuje i ojačava. Psiholozi su ovaj fenomen nazvali PCC = Premature Cognitive Commitment, što bi đivanje, i vanje, bazirano na č ulnim ulnim iskustvima u ranom detinjstvu. U ranom detinjstvu ili značilo: utvr đ ranom stadijumu, jer se to odvija u jednom razvojno uslovljenom biopsihološkom stadijumu; kognitivno, jer programira čula, i utvr đ đivanje i vanje, jer nas fiksira u odre đenoj realnosti. Bivamo zatočeni u toj realnosti, bivamo kondicionirani kondicionirani da u toj realnosti živimo.
Postoje mnoge varijacije tih eksperimenata, tj. ovaj PCC postoji kod svih vrsta. Možemo napraviti sličan eksperiment sa muvama, koje zatvorimo u lonac, sa koga posle izvesnog vremena uklonimo poklopac. Većina muva – sa izuzetkom nekoliko pionira – neće moći da napusti lonac, čak i ako je otvoren; jer su usled izvornog čulnog iskustva stekli PCC, prema kome je njihov univerzum gore ograničen. Slonovi u Indiji se dresiraju tako, što se mlade životinje teškim gvozdenim lancima vezuju za veliko drveće. Postepeno se smanjuje snaga gvozdenih lanaca; najzad slonovi, sada odrasle, velike životinje, dopuštaju da tankim kanapom budu vezani za neku granu, ne deblju od boži ćnog drvceta. Slon nije u stanju da pobegne, jer ima programiranje u svom duhovnom telu, koje ga navodi da
veruje da je u zatvoru, čiji su lanci neraskidivi. Ako odete do akvarijuma i porazgovarate sa ljudima, koji eksperimentišu eksperimentišu sa ribama, sazna ćete da se ribe ponekad odvajaju jedne od drugih, tako što se u veliki tank postavljaju rastavni zidovi od stakla. Posle odre đenog vremena zid može da se ukloni; ribe plivaju donde, dokle su to omogu ćavali zidovi, ali ne dalje, jer slede PCC u svom duhovnom telu: dovde i ne dalje. Mogao bih da nastavim i da Vam navedem još mnogo primera, koji pokazuju da je naše čulno opažanje u stvari strukturirano i to tako, da čak formira anatomiju i fiziologiju našeg nervnog sistema. Prema tome naš nervni sistem služi samo jednoj svrsi: ponavljanju i utvr đ đ ivanju ivanju onoga, što je postalo sistem verovanja.
Izreka: Verujem samo u ono što vidim, tako nije nikakva fiziološka činjenica. Upravo suprotno je slučaj: Mi vidimo (doživljavamo) samo ono u šta na osnovu našeg kondicioniranja verujemo . To nameće naredno pitanje: Šta je svet zaista, kako izgleda stvarnost, kakva je njena prava priroda? ulnim Odgovor glasi: to u potpunosti zavisi od toga, ko je posmatra i doživljava i kojim č ulnim aparatom je posmatramo. Ćelije očiju pčele ne mogu da opaze svetlo na talasnoj dužini, koja je normalna za vas i mene, ali zato mogu ultraljubi často svetlo. Kada pčela iz daleka „vidi“ neki cvet, ona opaža samo med, a ne cvet. Zmija bi od istog cveta opazila samo infracrveno infracrveno zračenje, slepi miš samo ultrazvučni eho. Očne jabučice kameleona su pokretne, oka čene na dve osovine. Ne možemo ni približno naslutiti kako bi ova prostorija izgledala nekom kameleonu! kameleonu! Pa, onda, šta je svet zaista, kako on izgleda, kakva je njegova prava priroda? Neuropsiholog i nosilac Nobelove nagrade, Sir John Eckles, je izjavio slede će: U stvarnosti ne Neuropsiholog postoje nikakve boje, nikakvi materijali, nikakvi mirisi, ni lepota ni ružno ća. Tamo napolju postoji samo čista supa energije. To je jedna u osnovi bezoblična, neodredljiva, tečna kvantna supa, iz koje aktom opažanja u svojoj svesti konstruišem konstruišemoo materijalni svet. Taj materijalni svet napolju je polje beskrajnih mogućnosti, od koga u procesu opažanja stvaramo, tako reći kristališemo, našu poznatu materijalnu realnost. Mi smo kao legendarni kralj Mida, koji nije mogao da doživi istinsku prirodu stvari, jer se sve, što bi dotakao, pretvaralo u zlato. Tako nikada nije saznao, kakav oseća pruža ruža, milovanje ili poljubac. U stvarnosti, dakle, postoji samo ta bezobli čna, tečna kvantna supa, koju aktom opažanja zgušnjavamo u nama poznatu realnost. U našem uobičajenom stanju svesti nikada ne možemo doživeti pravu prirodu stvarnosti, jer pokušavamo da razumemo Celo na osnovu pojedinačnih, izlomljenih čulnih opažanja. Budući da osim tih izlomljenih čulnih opažanja nemamo ništa, nikada ne ćemo razumeti Celinu. Manje ili više smo saglasni oko naših subjektivnih iskustava i to nazivamo objektivna nauka. U njoj doduše nema ničeg objektivnog, ali mi je tako posmatramo! Pretpostavljamo Pretpostavljamo da se ljudsko telo sastoji od molekula, materijalnih čestica, koje iz nekog nepoznatog razloga zuje okolo, i da kao posledica nastaje fenomen koji nazivamo svest. To zna či, da naše misli, ose ćanja, želje, emocije, strasti, ljubav, mržnja, Bog, nebo, pakao, greh, prokletstvo, spasenje, prosvetljenje po čivaju na molekulima u pokretu. Sve je ples molekula! Upravo na osnovu tog materijalističkog praznoverja i te materijalističke perspektive, koja model ljudskog tela predstavlja kao stvrdnutu skulpturu, nastao je potpuno materijalistički terapeutski arobnim pristup. Rezultat su farmaceutski lekovi i hirurški postupci, koje možemo nazvati č arobnim kuglicama. Tako se čuju izrazi kao „oh, kako je ovo dobro“ kada se čovek preko svake mere prejede i onda uzme nekoliko "alka seltzera" (sredstvo za umirenje bolova, prim.prev.). No ću, kada ne može da zaspi, uzima tablete za spavanje ili kada ga obuzmu ose ćaji straha, uzima tabletu za smirenje,
koja mu donosi mir. Ako ima neku infekciju, tada uzima antibiotik i tako se osloba đa infekcije; a kada ima rak, tada je tu hemoterapija, hirurgija i zračenje. Kod bolova u grudima čovek guta nitroglicerin ili još bolje, daje da mu se operativno ugradi Bypass. To su sve čarobne kuglice našeg današnjeg medicinskog sistema, koji po čiva na praznoverju materijalizma. Ali one ne funkcionišu, to je prevashodno le čenje simptoma. One ili prikrivaju simptome bolesti ili nekako uti ču na mehanizam bolesti, dok se proces u svojoj osnovi nastavlja. Mehanizam bolesti nije isto što i uzrok bolesti. On ima veze sa elementarnim životnim procesima, kao što su jelo, disanje, varenje, metabolizam itd. ali pre svega sa procesima u svesti, koja se ispoljava putem tih životnih procesa. Mi možemo da zaustavimo razmnožavanje bakterija, ali konačno stvaramo bakterije rezistentne na antobiotike i rizikujemo da ih dobijemo tokom boravka u bolnici. Pre nekoliko godina jedna studija California Medical Association je pokazala, da u Sjedinjenim Državama godišnje 100.000 ljudi umre od organizama rezistentnih na antibiotike, kojima su se inficirali inficirali u bolnici. U to vreme je to bilo više nego deset deset puta više od umrlih od virusa virusa HIV-a ili AIDS-a. Šta je danas najčešći uzrok zavisnosti od droge? To nije supstanca, koju proizvode bosovi droge u Kolumbiji, već ono, što lekari sasvim legalno propisuju. Prema jednoj proceni 36% pacijanata u našim bolnicama pati od takozvane akrogenske bolesti, tj. bolesti, koja predstavlja direktnu posledicu biotehni čkih medicinskih intervencija. intervencija. Poseta lekaru kao uzrok bolesti? U SAD i Velikoj Britaniji 80% svih ljudi uzima svakodnevno neki medikament, medikament, koji je propisao lekar. I uprkos činjenici da se u poslednje tri decenije više ljudi bavi istraživanjem raka, nego što ima obolelih od raka, broj obolelih od raka se pove ćava. Nešto, dakle, mora biti pogrešno u tom t om modelu. Ne da je biotehnički medicinski zahvat uopšte nekoristan, on je veoma koristan u akutnim slučajevima. Ali u pogledu u čestalosti pojave bolesti ili stepena smrtnosti kod bolesti s obzirom na dato stanovništvo, mi medicinom, koja se danas praktikuje, ništa ne postižemo, samo menjamo način, na koji se bolest ispoljava. Tako više nemamo epidemije dečije paralize, velikih i malih boginja ili difterije, ali su zbog toga na njihovo mesto došle degenerativne i duhovne smetnje, alchajmer, bolesti srca, rak i razne druge zlo ćudne bolesti. Lekarske intervencije su promenile pojavnu sliku bolesti, ali nisu u činile ništa u pogledu opšteg mortaliteta. Ako samo pogledate ljudsko telo, kakvo je u stvarnosti, tada odmah uo čavate, kako je to izrazio grčki filozof Heraklit, da to telo nije skulptura, fiksirana u vremenu i prostoru; ono se pre može uporediti sa rekom, jednom rekom, koja se sastoji od energije i informacija. Reka u sebi ima nešto tajanstveno: kada je posmatrate, ona u razli čitim vremenima uvek izgleda isto, mada je u stvari svaki put drugačija. Heraklit je rekao: Ne možeš dva puta stupiti u istu reku. Reka je klasični primer za ono što indijski Rishis nazivaju Maja, iluzija. Ona vam stvara iluziju o nečemu, što je u stvarnosti sasvim drugačije. Ona nam stvara iluziju ne-menjanja, dok se u stvari neprestano menja. Kao kod reke, tako ne možete dva puta stupiti u iste noge, utrobu i kožu, jer se Vaše telo obnavlja svake sekunde Vaše egzistencije. Menjate ga lakše i spontanije nego što menjate svoju odeću. Za sedenje na stolici ne koristite isto telo, u kojem ste nedavno prošetali. Možete nabrojati i utvrditi mnoštvo procesa kao dokaz da je to bukvalno tako, npr. jelo, disanje, varenje, razmena materija, izlučivanje i svest. Jednim jedinim udahom unosimo 10 na 22 atoma, to je broj sa 22 nule. Ova ogroman količina sirovina iz Univerzuma se raspore đuje do poslednjih uglova i ćoškova našeg tela, do ćelija mozga, srca itd. Prilikom izdaha izbacujemo 10 na 22 atoma, koji dolaze iz svih delova našeg tela. To znači da bukvalno izdušemo delove svoga srca i svoga mozga i bubrežnog tkiva i, tako gledajući, neprestano i na intiman na čin delimo svoje organe jedni sa
drugima – bukvalno! To nije re čeno metaforički, mi jedni sa drugima u pravom smislu reči stalno i na intiman način delimo organe. Američki pesnik Walt Whitman je rekao: Svaki atom, koji ti pripada, pripada i meni . To je doslovno tako. Istraživanja ljudskog tela uz pomoć radioaktivn radioaktivnih ih izotopa uz oslanjanje na matematičke proračune su nesumnjivo pokazala da se sada, upravo sada, u vašem fizi čkom telu mogu na ći milioni atoma, koji su jednom bili u telu Hrista ili Bude, Leonarda da Vin čija, Mikelanđela ili Sadama Huseina! Uzmite bilo koga, ko je živeo na ovoj planeti; u Vašem fizi čkom telu se pojavljuje sirovi materijal, koji je bio u tom fizi čkom telu. Pogledajmo samo tri poslednje nedelje: 10 na 15 (kvadrilion) atoma je na taj način prošlo kroz naše telo, atoma, koji su pre toga prolazili kroz telo svake žive vrste na planeti; i za manje od jedne godine Vi zamenjujete 98% svih atoma svog tela. To zna či: svakih šest nedelja Vi pravite novu jetru, svaka tri meseca novi skelet, iako on izgleda tako tvrd i čvrst, mesečno novu kožu, svakih pet dana nove zivode stomaka. Čak ni ćelija mozga od ugljenika, vodonika i kiseonika nije bilo pre godinu dana, a DNK, bazirana na ugljeniku, vodoniku i kiseoniku, koja čuva sećanja na milione godina ljudske evolucije, nastaje i nestaje svakih šest nedelja, kao kratkovečni pupoljak ili cvet. I ako to ta čno proračunate, ako izbrojite svaki atom, svaki komadi ć tkiva i svaku kapljicu, do ći ćete do toga da se za manje od dve i po godine zameni vaše celo telo, svaki deo, do poslednjeg atoma. Ako mislite „ja sam svoje telo“, dospevate u nepriliku: Na koje telo u stvari mislite? Ovogodišnji model nije isti kao prošlogodišnji niti prošlomesečni. Tako sada stojim pred vama u svom modelu iz 1991. Svaki deo tela, koji koristim, da budem ovde i da se izrazim, je nov u poređenju sa prošlom godinom, a ipak: nešto od toga se o čigledno nije promenilo, naime, moje nade, očekivanja, snovi, ideje, koncepti, mišljenja, moja filozofija i ideologija, moja ubeđenja. Ona se zadržavaju duže nego moje fizičko telo, moje misli o čigledno imaju duži životni vek nego moji molekuli. Ali naravno, i one se menjaju, moje misli kao i moja ose ćanja, one dolaze i prolaze iz trenutka u trenutak; čini se ipak da nadživljavaju fizi čki oblik mog tela. Možda se može reći da se moje misli i ose ćanja stalno fizički reinkarniraju kao moje fizi čko telo u Sada i Ovde, upravo sada. Moje ćelije kože se obnavljaju svakog meseca, ali ne zaboravljaju razliku izme đu hladnog i toplog; svakih pet dana imam nove ćelije stomaka, ali one su u stanju da proizvedu hlorovodoničnu kiselinu; moje gustativne kvržice se zamenjuju svakih pet nedelja, a da ne zaborave ukus sladoleda od jagoda. I moja DNK, nova svakih šest nedelja, zadržava se ćanje na čitav evolucioni razvitak čovečanstva. Da li je, dakle, moje telo samo mesto koje moja se ćanja nazivaju ’domom’. Možda DNK uopšte nije stvar, ve ć jednostavno život, apstraktno polje svesti, koje ulazi u ka postojanje kao materija, koje takore ći nosi materiju kao masku. Možda telo nije neka fizič ka mašina, koja je nauč ila ila da misli, možda je upravo suprotno: mi smo impulsi inteligencije, misli, koji su nauč ili ili da obrazuju fizič ko ko telo. Isto bi važilo i za č itav itav Univerzum.
Da li je to verovatno? Ako biste upitali neku fizi čarku, ’Od čega se sastoji materijalni Univerzum ili telo?’, šta bi ona rekla? Njen odgovor ni bio: Telo se sastoji od atoma, a atomi se sastoje od č estica; estica; međ utim, utim, one nisu č vrsti vrsti objekti, već predstavljaju fluktuacije energije i informacija u velikoj praznini od energije i informacija.
Ako pogledate telo o čima nekog fizičara, onda ne vidite ništa osim ogromne praznine, u kojoj je nekoliko raštrkanih ta čkica i slučajnih električnih pražnjenja. Jer takvo je ljudsko telo: 9,999999% njega, kao i preostalog Univerzuma se sastoji od praznog prostora. A 0,000001%, koji nam izgleda kao materija, se tako đe sastoji od praznog prostora! Dakle, SVE je prazan prostor. Pitanje je samo, šta je prava priroda tog praznog prostora? Da li je to praznina ni čega, ili bi ona mogla biti jedno obilje nematerijalne inteligencije? inteligencije? Naš unutrašnji prostor, koji uz zapanjuju ću kreativnost sve stvara: tačno i pogrešno, dobro i zlo, dobrobit i bol, sve ono što uzimamo kao dato i što život čini vrednim, šta je u stvari taj unutrašnji prostor? Možda on nije praznina ni čega, već u stvari jedan
prasak same kreacije. On je možda deo jednog kontinuuma i to takvog, da više ne postoji nikakva razlika između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Rishis u Indiji su istražili ljudsko telo i nazvali ga Chit-akash. Akash znači prostor, chit znači svest, svesnost; dakle, puno nematerijalne inteligencije. Rishis su bili mišljenja, da je svest primarna, a materija sekundarna. Svest stvara, upravlja, konstruiše i postaje materija, uključujući i materiju, od koje se sastoji naše telo. U poslednjih 25 godina nau čnici su napravili zapanjuju ća otkrića i dokazali da upravo to mora biti slučaj, jer se pokazalo slede će: Kada imamo misli i osećanja, tada stvaramo hemijske supstance u mozgu. U nedostatku boljeg izraza nazvali su ih neuropeptid neuropeptidi. i. Neuro, jer su prona đeni u mozgu; peptidi, jer je re č o molekulima nalik proteinima. To zna či, jedan deo mozga ne komunicira sa drugim bilo kojim ljudskim jezikom, ve ć preciznim jezikom neuropeptida, kod kojih je re č o veoma preciznim hemijskim hemijskim supstancama. Možete zamisliti te supstance kao klju čeve, koji se uklapaju samo u određene ključaonice. U zidovima ćelija drugih neurona se nalaze mali receptori, koji odgovaraju tim ključaonicama. Utvrđeno je, da se takvi receptori ne javljaju samo u mozgu, ve ć svuda u telu, na primer u imuno-ćelijama. Imuno-ćelije nas štite od infekcija, raka i degenerativni degenerativnihh bolesti. To drugim re čima znači da imuno-ćelije stalno registruju naš unutrašnji dijalog. Mi ne možemo imati nijednu misao, nijedan ose ćaj, nijednu emociju, a da imuno- ćelije to ne znaju uz pomoć specifičnih receptora. Ovo saznanje potkrepljuje sada ve ć staru pretpostavku da su imunoćelije nekog čoveka, koji je tokom dugo vremena morao da nosi izuzetno tešku brigu, tako đe ’brižne’ i tako podložnije raku, degenerativnim degenerativnim bolestima itd. Ove imuno-ćelije vode isti unutrašnji dijalog kao i ćelije mozga, naime: ’Ostavi me na miru; ne želim da mi smetaju’ i ne preduzimaju ništa protiv infekcija ili raka. U imuno- ćelijama nisu samo receptori za neuropeptide; one su tako đe u stanju da proizvedu iste hemijske hemijske supstance supstance kao i mozak koji misli. Ovo važno saznanje znači da imuno-ćelije mogu da misle; misle; njihove misli doduše doduše nisu lingvistički strukturirane i ne mogu se zbog toga izraziti jasnim jezikom, ali se ipak proizvodi isti hemijski kod, koji proizvodi i mozak dok misli. Imuno-ćelija je, dakle, jedno malo, svesno bi će. Ako upitamo nekog dobrog neurobiologa za razliku između imuno-ćelije i ćelije mozga, on ne će moći da je navede, jer imuno-čelija izgleda kao lutajući neuron, a imuno-sistem kao lutaju ći nervni sistem. A u poslednjih 10, 15 godina je otkriveno, da se to ne odnosi samo na imuno-ćelije, već i na druge ćelije. Ćelije stomaka proizvode iste supstance kao i mozak, koji misli, ćelije creva, ćelije debelog creva ... Kada, dakle, kažemo: ’Moj stomak mi kaže to i to’, to treba uzeti sasvim doslovno, jer stomak proizvodi iste supstance kao i misleći mozak. Stomak ne poznaje sumnju u sebe, zato su ti ’stoma čni osećaji’ verovatno još čistiji. Sada, dakle, znamo da imamo telo, koje misli. Gde god pogledamo, nalazimo nalazimo isti fenomen: ćelije srca, ćelije bubrega, ćelije kože proizvode iste hemijske supstance kao i mozak. Kada kažete, ’srce mi je teško od brige’, tada je Vaše srce bukvalno natovareno tužnim hemijskim hemijskim supsancama; kada kažete, ’Pući ću od radosti’, tada je Vaša koža puna srećnih, antidepresivnih molekula pod nazivom imiprimin. Sadržaj interlucenta i interferona, antikancerogenih sredstava, raste kod radosti i veselja – i to ne samo u koži i krvotoku. Sa druge strane se u slu čaju straha, zebnje i ljutnje povećava sadržaj hemijskih supstanci, kao što su kortizon, adrenalin ili noradrenalin, koji razaraju imuno-sistem.. Naše telo je, dakle, bukvalno zbirka ideja; ono je fizi čki izraz polja, koje je u imuno-sistem interakciji samo sa sobom. Sopstvo pravi interpretacije za ćelije, tako što generiše hemijske supstance, koje se javljaju svuda u telu. One se ne šire jedna za drugom, već simultano u čitavom telu. Ako na primer imam želju, da pijem vodu, tada ćelije mozga, čim dođem na tu ideju, proizvode supstancu AT2, koja tako uti če na moje ponašanje, da po činjem da tražim vodu. Istovremeno drugi deo mozga, hipotalamus, proizvodi AT2 i zaustavlja raspodelu ADH, koji uti če da telo zadrži vodu. Istovremeno moje ćelije bubrega proizvode AT2 i zadržavaju vodu. Moje ćelije srca, moje ćelije kože ga proizvod: drugim re čima, čim dođem na ideju, ’potrebna mije voda’, ta se ideja širi svuda i istovremeno po celom mom telu, ona je sveprisutna, svemoćna, sveznajuća. Tokom jednog treptaja oka odvija se šest triliona reakcija, koje su sve usaglašene jedne sa drugima. Ovo
polje se ne može lokalizovati, pošto je ono, što nazivamo duhom, sveprisutno u svim ćelijama istovremeno. Kada npr. ose ćate mir, to je zato, što vaše telo proizvodi valijum. Taj valijum, precizan imuno-modulator, imuno-modulator, koji se istovremeno proizvodi u svim ćelijama, za razliku od proizvoda, koji prodaje Hoffmann-LaRoche, Hoffmann-LaRoche, od Vas ne pravi zombija. Ovo polje je u telu bukvalno sveprisutno. Sada ćete se upitati, da li je ono ograni čeno na telo. Odgovor glasi: ne, ono nije ograničeno na telo, ono se širi van njega, ne može nigde da bude izolovano, niti u mozgu, niti u telu. Ono se beskona čno širi van tela; sa one strane vremena i prostora. Posle dugogodišnjeg istraživanja naučnici su dokazali postojanje jedne grupe hormona u čoveku, tzv. feromone (supstance mirisa, informacija i privlačenja). Možda ste već čuli o ovim supstancama; one su tačan hemijski ekvivalent naših emocija, jedino, nisu ograničene samo na telo, već se šire van njega. Još pre tog otkriča je ekspreimentisano sa feromonom, pre svega na životinjama i biljkama. Pri tome se npr. došlo do slede ćih opažanja: ako inficiramo jedno drvo u šumi, drv će pustiti u atmosferu informacione supstance i za nekoliko sekundi će čitava šuma znati da preti infekcija i povećaće pažnju. Na taj način drvo saopštava svoje opažanje ili svoje znanje drugima. Posmatrajte uređeno ponašanje mrava i p čela, one njime upravljaju putem molekula glasnika feromona. Termiti grade u tami perfektne dvorane, često sa arhitektonski savršenim lukovima. I oni komuniciraju uz pomoć feromona. U tu oblast spada i posebno užasan eksperiment, eksperiment, koji su nau čnici na Stanfordu sproveli na miševima. Dali su im elektro-šoko elektro-šokove ve i odmah ih udaljili iz laboratorije. Tada su uveli nove miševe, koji su odmah zapadali u paniku i proizvodili kortizon i adrenalin. Udahnuli su feromone straha, koje su miševi izlu čili tokom elektrošokova. Sve vrste životinja, uključujući čoveka, izlučuju mirisne materije. Ovi feromoni su ta čna slika naših emocija, osećanja i misli. Kada sam ušao u ovu prostoriju i osetio napetu atmosferu, vaša poruka meni nije bila metafori čka, već sasvim direktna, jer su u prostoru bili feromoni nemira i straha. Kada kažete: ’Otišao sam u to svetilište i osetio mir, ljubav i saose ćanje’, tada to treba bukvalno razumeti. Kada kažete, ’Ne znam tač no, no, ali kada vidim tog momka, pro đ u mi trnci.’ Tada je to doslovni iskaz. Filozof Emerson ima izreku: „ To ko si toliko odzvanja u mojim ušima, da ne razumem šta kažeš.’ Sada znamo fiziološki razlog za to. Ono, što želim da kažem, je da se zahvaljujući istraživačkom radu u oblasti glave-duha može pokazati da je duh ne-lokalan. On nije ograničen na mozak, niti na telo; on se širi, on je jedno ne-lokalno, uvek i svuda postojeće informaciono polje u prostorno-vremenskom prostorno-vremenskom kontinuumu. To polje na razli čitim mestima ima različite saznajne sposobnosti; na određenim mestima svest može biti sveobuhvatna: potpuna samospoznaja. Na drugim mestima su svesti postavljene granice, ali uprkos tome je čitavi univerzum polje svesti i spoznaje. I ono ima svest: ako izbacimo elektron iz njegove orbite, on će se verovatno vratiti. To znači da postoji jedna ograni čena sposobnost spoznaje, naime, reakcija na stimulans jedan prema jedan. Što se dalje uspinjete evolucionom hijerarhijom, to raznovrsnije postaju reakcije na stimulans; na gore ka životinjskom svetu, dalje do ljudskog nervnog sistema i kona čno do samospoznajnog nervnog sistema, preko koga univerzum postaje svestan sebe. Može se re ći da univerzum preko prosvetljenog ljudskog nervnog sistema postaje svestan sebe. Ali čitav univerzum je to polje duhovne budnosti, koje je na različitim mestima u različitom stepenu sposobno za spoznaju. Svest na taj način ne kreira samo naše ljudsko telo, ve ć i kosmičko telo, koje nazivamo „okruženje“. Samo putem artefakta našeg senzornog opažanja doživljavamo sebe odvojene od kosmičkog tela. Ja, dakle, imam lič no no telo i kosmič ko ko telo, koja su oba od presudne važnosti za moj opstanak. To je nova, naučno zasnovana paradigma. To je i osnova ajurvede, koja je danas ponovo veoma aktuelna. Ona nam kaže slede će: Kakav je atom, takav je i univezrum; kakav mikrokosmos, takav je i makrokosmos; kakvo je ljudsko telo, takvo je i kosmi č ko ko telo, kakav je ljudski duh, takav je i kosmič ki ki duh.
Kada se naučnici ponekad uplaše tog glupog Kosmičkog duha, tada ih umirimo, rekavši im da im nije potreban nikakav Kosmi čki duh, već da je reč o ne-lokalnom informacionom polju sa povratnim kibernetskim petljama. Naučnici su zadovoljni tim odgovorom. Pogledajmo sada od kakve je to važnosti za nas, živa bi ća. Da li to zna či razliku između zdravlja i bolesti, između preživljavanja i smrti? Dopustite da Vam izložim nekoliko eksperimenata, eksperimenata, za koje verujem da će Vas fascinirati: pre nekoliko godina je jedan nau čnik po imenu Herbert Specter na Nacionalnom institutu za zdravlje izveo eksperime eksperiment, nt, tokom koga je u miševe ubrizgao hemijsku supstancu Poly-A-c, koja ja ča imuno-sistem; istovremeno im je dao da pomorišu kamfor. Posle nekoliko puta miševi su automatski stimulisali stimulisali svoj imuno-sistem imuno-sistem,, čim bi osetili kamfor. Uzeo je drugu grupu miševa i ubrizgao im hemijsku supstancu Cyclophosphamid, Cyclophosphamid, koja razara imuno-sistem, i dao im je da istovremeno pomirišu pomirišu kamfor. Imali smo, dakle, dve grupe miševa: jedna je mirisala kamfor i stimulisala imuno-sistem, druga je mirisala kamfor i uništavala imuno-sistem. Drugoj grupi je dato karcinogeno sredstvo i ona se za nekoliko nedelja razbolela i umrla od raka; kada su bile inficirane Pneumokokken, Pneumokokken, životinje su za nekoliko nedelja umrle od upale plu ća. Šta je, dakle, kod miševa stvaralo odlučujuću razliku između preživljavanja i smrti? To je interpretacija sećanja na miris kamfora. Još jednom: odlu čujuća razlika leži u interpretaciji sećanja na miris komfora. Da li je taj rezultat istraživanja relevantan za ljude? On je veoma relevantan, jer se nalik tim miševima najčešće ponašamo kao Pavlovljevi psi, koji po činju da bale na zvuk zvona. Izručeni smo određenim sećanjima, povezujemo ih sa određenim stimulansima stimulansima i ona uvek izazivaju iste reakcije. Postajemo žrtve svojih sećanja i tragedija u tome je da duh, koji me danas mu či, potiče od juče. Procenjuje se da imamo 60.000 misli dnevno. To nije iznena đujuće; ono, što bi nas možda ipak moglo pomalo uznemiriti, je činjenica, da je 95% današnjih misli identi čno mislima od ju če. Mi smo, dakle, bukvalno klupko kondicionir kondicioniranih anih refleksa, koja stalno reaguju na neke ljude i okolnosti predvidivim bio-hemijskim reakcijama i obrascima ponašanja. Kada postanemo svesni činjenice, da se naše telo svakoga dana tako mnogo menja, svake godine toliko često obnovi, da se zamene svi atomi u nama, name će se pitanje zašto onda još uvek bolujemo od artritisa, kako je rak još uvek tu, zašto su arterije i dalje blokirane? Odgovor na to pitanje je da se kvantne struje i inteligentni obrasci, koji generišu fizikalne odgovore, ne menjaju. Ako želite da se izlečite od raka, tada morate da proterate svoj duh raka. Duh raka nije ništa drugo do pamćenje ćelija, kvantna struja na ćelijskom nivou. Morate se spustiti na taj dublji nivo, posmatrati čitav proces i onda prestrukturirati inteligentne inteligentne obrasce, koji odre đuju našu fizičku pojavu. Ako znate kako se to radi, možete se osloboditi bolesti i iznova strukturirati svoje telo (u stvari to nesvesno i radite sve vreme). Zamislite kuću od cigala i kako svaku ciglu zamenjujemo jednom godišnje. Pošto smo zarobljeni u predstavi da je ku ća u tom obliku jedino, što se može napraviti, pravićemo uvek iznova istu ku ću. Tako na primer primer preko uvek uvek istih inteligentnih obrazaca stvaramo iste obrasce biohemijskog sr čanog oboljenja. U našoj kulturi sr čana oboljenja kao uzrok smrti stoje na prvom mestu i čini se da male stvari, kao što su maženje, dodirivanje, ljubljenje, milovanje i razgovaranje, mogu predstavljati odlučujuću razliku izme đu života i smrti. Univerzitet u Majamiju je nedavno objavio naredni eksperiment eksperiment u Journal of Pediatrics of Florida. Novorođene bebe su podeljene u dve grupe. Jedna grupa je držana u krevecima, koji su na sebi imali otvore, kroz koje je jedan istraživa č tri puta mogao da miluje bebu tokom šest minuta. To, naravno, nije nazvano milovanje, već kineti čko-taktilna peting-stimulacija, peting-stimulacija, što je, slobodno prevedeno kao pružanje jedinica milovanja, da bi se izbegla re č ’ljubav’. U svakom slučaju, ona dojenčad, koja je tri puta dnevno tokom šest minuta dobijala jedinice milovanja, milovanja, su uz istu ishranu dobila 40-50% više
na težini nego ostali. Iz toga su istraživači zaključili da je kod kineti čko-taktilne peting-stimula peting-stimulacije cije reč o metodi, koja štedi troškove, tako da se po terapiji može uštedeti trihiljade dolara i deca pustiti ranije sa terapije. Postoji bezbroj sli čnih primera. Ja ću se zadovoljiti ovim. Pre ne mnogo vremena, pre tek nekoliko godina, Odeljenje za zdravlje i negu Države
Massachusets je sprovelo jednu studiju, koja se ponovo bavila faktorima rizika za sr čana oboljenja. Naravno, možemo se zapitati, zbog čega se smatrala potrebnom još jedna dodatna studija o toj temi. Faktori rizika su odavno poznati: povišene vrednosti holesterola, visok krvni pritisak, dijabetis itd. Razlog za to je bio da iz statistika proizilazi da većina osoba, koja doživi svoj prvi infarkt između četrdesete i pedesete godine života, nema nijedan od tih faktora rizika. Kakve je rezultate dala nova studija? Ona je pokazala da je faktor rizika broj 1 nezadovoljstvo poslom; dakle, kada ljudi ne vole svoj posao. Faktor rizika broj 1 je unutrašnje nezadovoljstvo. nezadovoljstvo. Izašlo bi se na ulicu i ljudima bi se postavljala pitanja. Prvo: Voliš li svoj (u Indiji bismo rekli, da li si u Dharmi?) i drugo: Da li si srećan? I ako čovek iskreno i otvoreno posao? (u na oba pitanja može da odgovori sa’da’, najverovatnije nije ugrožen. Jedna od tih statistika, koja najviše iznenađuje, kaže da u zapadnom svetu jednog određenog dana u nedelji umire više ljudi nego svih ostalih dana. Možete li pretpostaviti koji je to dan? Ta čno, ponedeljak. A u koliko sati? Tako je! U ponedeljak izme đu 8 i 9 časova u našoj civilizaciji umire od sr čanog infarkta više ljudi nego u bilo koje drugo vreme. To je za čuđujuće, zapanjujuće, neobično, jedinstveno – nešto, što samo ljudska vrsta može da ičini, jer verovatno nijedna druga vrsta ne poznaje razliku između ponedeljka i utorka. A šta čini tu razliku? Ideja, interpretacija! Nadam se da je o čigledno da se telo sastoji od ideja i da je Univerzum polje ideja ili bazen ideja. Gde je to JEDNO, koje ima te ideje? Kada biste ga tražili u mozgu, u telu, gde biste ga pronašli? Walter Pennfield je kanadski nau čnik, neurolog i nosilac Nobelove nagrade. On je operativno otklanjao tumore na mozgu i sli čne stvari i kada je otvorio mozak, napravio je jedno malo istraživanje, tako što je određene delove mozga izložio električnoj stimulaciji, da bi ustanovio gde se nalazi kontrolna ta čka u mozgu. U jednom od svojih naj čuvenijih eksperimenata eksperimenata on je u određenoj obalasti stimulisao motori čki korteks, kada je ruka pacijenta odjednom po čela da se pomera na gore. Upitao je pacijenta: ’Šta se događa?’ a pacijent je odgovorio: ’Moja ruka se pomera.’ ’Da li Vi pomerate ruku? ’ a pacijent je odgovorio: ’Ne, ona se pomera.’ Tada je rekao: ’OK, pomerite svoju ruku u drugom pravcu.’ I pacijent je odmah pomerio ruku u drugom pravcu. Šta god da je Walter Pennfield preduzeo preduzeo da bi lokalizovao nalogodavca, to mu nije polazilo za rukom. Lokalizovati mesto, gde se izvodi naredba, je lako, to se doga đa u motoričkom korteksu. Ipak, pronaći u mozgu ono mesto, koje izdaje naredbe, je nemoguće. Možemo lokalizovati mesto, gde se izvodi naredba, ali prona ći nalogodavca je nemoguće; on se ne može lokalizovati. On je u isto vreme svuda i nigde. On je mislilac iza misli.On je Sopstvo, koje je u interakciji samo sa sobom i generiše ideje. Ali to Sopstvo se ne nalazi niti u telu, niti u mozgu. Ono je, naime, svuda u telu,
svuda u mozgu i nigde – sve u isto vreme. A ta snaga, da se bude istovremeno i svuda i nigde, to Sopstvo ne pripada oblasti misli. To Sopstvo leži u praznini između naših misli. I to je to Sopstvo, koje kreira prostor, vreme, materiju i energiju. Od 1913. nijedan respektabilan fizi čar nije uzeo u usta reč ’vreme’. Pojam koji se koristi je prostorno-vremenski kontinuum. kontinuum. I to je na čin, kako interpretiramoo svoja čulna opažanja. Mi prerađujemo vreme na isti na čin, kako menjamo svako interpretiram svoje iskustvo. Navešću uz to nekoliko primera: Pre otprilike godinu dana sreo sam na letu od Bostona do Londona jednog starog prijatelja. Proveli smo prijatno vreme zajedno i ono je proteklo kao u letu. Re čeno nam je da let traje šest časova, ali je za nas vreme proletelo u trenu. Zaboravili smo da jedemo, da idemo u toalet i da spavamo. Na dolasku nismo imalo ’Jetlag’ (efekat zamora od leta). Svi ti fiksni biološki ciklusi, kao što su jelo, spavanje, budno stanje, varenje i razmena materija su se izmenili na osnovu našeg individualnog opažanja, da vreme prolazi kao u letu i da provodimo lepo vreme zajedno. Sigurno poznajete ljude, koji stalno govore: ’Nemam vremena, vreme mi isti če`, kao da je vreme neka roba, koju mogu poneti sa sobom u džepu i koja im stalno isti če, jer imaju rup u džepu. Gledaju u isti sat kao i vi, ali njihovi satovi idu brže. Ima toliko mnogo termina itd. itd. Ako pregledamo takve ljude, ustanovićemo da njihov biološki časovnik brže radi. Njihov puls je brži, imaju više aritmija u minuti, njihove krvne plo čice su nervozne, hormonska slika (Insulin, Adrenalin, Cortison) daje visoke vrednosti i ponekad se odjednom sruše mrtvi, jer im je srce prevremen prevremenoo otkazalo i tada je njihovo vreme isteklo i nemaju ga više. Ti ljudi pretvaraju unutrašnji doživljaj, ’Nemam vremena, isti če mi vreme’ u jednu fizi čku činjenicu. Neko, ko naizgled ima sve vreme sveta, izgleda biološki potpuno druga čije. Sigurno znate izraz, ’Lepota brda je oduzimala dah – vreme se zaustavilo’. Izraz ’Lepota brda je oduzimala dah’ je veoma interesantan. Zašto? Kada vreme stoji, tada stoji i dah i misli ulaze u mirovanje. A kada se misli umire i kada je svest apsolutno tiha, tada doživljavamo bezvremenost. Vreme, naime, nije ništa drugo do kretanje misli. Vreme je isto što i svako raspoloženje, fantazija i svako drugo kolebanje svesti. Naša svest zamišlja vreme, prenosi ga na mozak i mi ga unosimo u metabolizam tela, u kome se ono manifestuje kao starenje. Pre nekoliko godina sam pročitao izveštaj o jednoj grupi rudara, koji su bili zatrpani u rudniku. Samo jedan od njih je imao sat. Da svoje drugove ne bi suviše uznemirio, on im je svaka dva sata govorio da je protekao sat. Posle nedelju dana su bili spašeni i svi su preživeli, osim rudara sa satom. On je doduše bio u stanju da promeni kolektivni kolektivni subjektivni ose ćaj za vreme, ali samog sebe nije mogao da promeni. Sve vreme je imao samo sat u glavi. Vidite – vreme je samo koncept, a ne realnost. Karl Seger piše u predgovoru bestseleru ’Kratka istorija vremena’ Stephena ka da Hawkinga: Stephen Hawking je sebi dao zadatak da razume duh Božiji i došao je do zaklju č ka živimo u Univerzumu bez poč etka, etka, bez kraja, bez vremenskih granica i bez prostornih ogranič enja enja. Ako pokušate da to shvatite, da zamislite, videćete da je to nemoguće, jer čovek ne može niti da shvati niti da vizualizuje nešto što nikada nije počelo. Pretpostavimo da postoji početak i odmah će iskrsnuti pitanje, šta je bilo pre po četka. Ako pretpostavimo da mora postojati kraj, moramo se upitati šta će biti posle kraja. Možemo po ći i od toga da Univerzum negde prestaje i tada odmah moramo postaviti sebi pitanje šta dolazi posle te granice. Kvantna fizika nije samo neobi čnija nego što mislimo, ona je neobi čnija nego što možemo zamisliti! Naš lingvisti čki strukturiran, takozvani racionalan i logički način razmišljanja je sistem mišljenja, koji po čiva na čulnom opažanju univerzuma. A to čulno opažanje je netačno. Biti uhvaćen u stisku takve vrste racionalnosti je najgora sudbina, koja može zadesiti ljudsko bi će. Ono što Stephen Hawking opisuje je priroda Bića. Ono se ispoljava kroz naš duh, naše telo i naša iskustva u životu, ali ga ne možemo dotaći čulima. Možemo ga uhvatiti sa one strane misli. Međuitim, ono ne pripada svetu misli, ve ć je u praznini između misli, tišini izme đu misli. U vezi sa tom temom Rumi, veliki mistik Srednjeg Istoka, ima predivnu izjavu. On je rekao: Sa one
strane ideje o dobru i zlu leži stvarnost – tamo ću te sresti. Rumi, dakle, bukvalno govori o tom JEDNOM polju sa one strane misli. Ono se nalazi u praznini izme đu naših misli i mnogi ljudi na
primer dospevaju tamo tokom meditacije. Postoje i drugi ljudi, kojima jednostavno pomeranje pažnje omogućava doživljaj jedinstva posmatrača i posmatranog. Kada doživimo to jedinstvo između posmatrača i posmatranog i proces posmatranja, spoznajemo da su u stvarnosti oni jedno. To je uobičajeno teško, jer je naše opažanje zamu ćeno sećanjima, interpretacij interpretacijama, ama, klasifikacijama, klasifikacijam a, opisima, definicijama, analizama, evaluacijama i procenama vrednosti. U Shivasutri, najstarijem spisu na svetu, nalazimo izreku: „Pogledaj svet svežim o čima, pogledaj neki običan predmet, kao da ga vidiš v idiš po prvi put“. Kada pogledamo neki objekat kao po prvi put, tada možemo videti da je u stvari posmatrač posmatran, da je onaj, koji posmatra, u stvari onaj, koji se posmatra. Ponekad ljudi čak slučajno prave takva iskustva. Pre nekoliko godina sam imao pacijenta, koji je na susednoj kući popravljao antenu. Podigao je jedan kabl, za koji je verovao da je baz napona, ali kroz koji je teklo 12000 volti. Umro je na mestu. Kako se umire kada 12000 volti prođe kroz srce? Pokre će se fenomen pod imenom „ventrikularna fibrilacija“. fibrilacija“. Srce fibrilira. On je pao sa krova; ali kako je sudbina htela, pao je na grudi, tačno pdo uglom, koji je bio potreban da bi se njegovo srce defibriliralo. defibriliralo. Sasvim neobi čna priča, kao da ga je Bog pozvao i odmah zatim promenio mišljenje. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Čovek je sa mesta nesreće prevežen u bolnicu i rekao je: ’moj duh se uvek iznova vra ća u taj otvor.’ Taj incident, taj kratki vremenski interval je nazivao „ otvor “. “. ’Šta je bilo u tom otvoru?’ Odgovorio je: ’Tamo je bila čista, bezgranična radost. Bila je čista sreća.’ Upitali smo: ’Bili ste svesni?’ ’Oh, da, bio sam potpuno svestan.’ Upitali smo: ’ Čega ste bili svesni?’ ’Bio sam svestan da sam svestan.’ Upitali smo: ’Da li to možete preciznije da objasnite?’ On je odgovorio: ’ Da, to je bilo č isto isto
prisustvo. Jedino, što sam mogao da kažem, je bilo: JA JESAM. Nisam ovo ili ono, jednostavno JESAM. To je bilo iskustvo moje sopstvene besmrtnosti, iskustvo več nosti. nosti. Bilo je iskustvo sre će, č iste iste radosti. Toliko sam ušao u to, da sam shvatio da je sve drugo koncept. I za sva vremena, potpuno i totalno, sam se oslobodio one one stvari, koju ljudi nazivaju strah.
Začujuće u priči ovog čoveka je bilo to da je butina na mestu gde je struja izašla iz njegovog tela potpuno izgorela. Butina je bila ogoljena, sve što se moglo videti bila su pocepani krvni sudovi i kosti. U bolnici se mislilo da je i njegova glava, kao i noga, spaljena. On je odbijao amputaciju noge, koja bi bila jedina odgovaraju ća mera za tu vrstu povrede. Rekao je da se uvek može vratiti u prazninu i to jednostavnom promenom pažnje. Usmerio bi pažnju na prazninu i kliznuo u nju. Tamo bi ponovo doživeo čestu radost i odatle bi mogao da usmeri pažnju na nogu, gde je umesto užasnih bolova osećao prijatno golicanje. I tako se njegova noga za dve godine oporavila. Zašto? Zato što je otišao na ono mesto, iz koga priroda kreira. To JEDNO mesto je u praznini između naših misli. To je nelokalizovanii duh, iz koga priroda sve ra đa. Priroda odlazi na to mesto, da bi kreirala galaksije, nelokalizovan tropske šume ili neku novu misao. Sa tim znanjem sada možemo postaviti naredno pitanje: Ko smo mi? Da li smo samo jedan ego, zarobljen u vreći kože i kostiju, ili smo nešto postojanije i obuhvatnije? Rishi, vidovnjak, kaže: Artefaktom čulne interpretacije sami ste sebe ograni čili, bukvalno ste sveli sebe na svoje telo. Ograničili ste se na volumen svoga tela i raspon jednog života i postavili sebi granice, koje su potpuno konceptualne. konceptualne. Kreiarali ste probleme, kao što su ro đenje i smrt, radost i bol, ta čno i pogrešno itd. Ukoliko želimo da ostavimo ta ograni čenja iza sebe, moramo saznati kakvi smo zaista. I onda shvatamo da nismo u duhu, već da je duh u nama. Da nismo u svetu, ve ć da je svet u nama. Telo, duh i svet nam se doga đaju, jer smo se slučajno zainteresovali za to. Učenik je jednom upitao majstora: ’Da li mi živimo u istom svetu. Čini mi se da ti živiš u potpuno
drugom svetu.’ Majstor je odgovorio: ’Da, mi živimo u istom svetu. Jedina je razlika u tome što ti vidiš sebe u svetu, dok ja č itav itav svet vidim u sebi.’ Pronaći taj deo znači pronaći samo polje. Polje je čist potencijal. Polje nije kontinuum ili model prostorno-vremenskih prostorno-vrem enskih događaja; polje je čist potencijal. Ono je kontinuum svih mogu ćih energetskih i informacionih stadijuma, koji se kasnije manifestuju kao prostorno-vremenski prostorno-vremenski doga đaji. I to polje, želeo bih još jednom da naglasim, je pukotina između naših misli. To je pukotina tišine, koja se na može lokalizovati. Dok razgovaram sa vama, između svake reči i svake misli se nalazi jedna pukotina. Mogao bih na primer da kažem: ´Sada ću napustiti ovaj prostor.` Ili bih mogao da kažem: ´Sada ću izuti cipele.` Ili: ´Ovde ću popiti vode.` Izme đu ’ću’ i sledeće reči se nalazi beskrajno mnogo mogu ćnosti. Beskrajne mogućnosti između svake pojedinačne reči. Zamislite: neograničene mogućnosti! Iz tog razloga je to nelokalno polje čistih potencijala. Polje mogućnosti, kontinuum svih mogu ćih prostorno-vremenskih prostorno-vrem enskih događaja. Još jedan primer za to šta ulazi u tu pukotinu sve može prouzrokovati. Priča se dogodila jednom mom prijatelju, engleskom antropologu. antropologu. Radio je na jednoj knjizi o kitovima i u potrazi za jednom određenom vrstom kitova je otputovao na Indonezijska, da bi ih tamo fotografisao. Posle tri-četiri nedelje uzaludne potrage ispri čao je jednom od staraca sela, šta traži. Starac mu je rekao: „To nije problem. Mi ovde imamo jednu dvanaestogodišnju devojčicu, koja ti može pribaviti kita.’ Sledećeg dana je seo na plažu sa devoj čicom i ona je zatvorila oči. Posle otprilike dvanaest minuta antropolog je uz veliko uzbu đenje video kako na horizontu izranja kit kakvog je tražio. A tada, kako mi je ispričao, je srce počelo da mu lupa brže, jer se kit sve više približavao, dok se najzad nije nasukao uz noge devojčice. Morali su da dovedu ostale seljane, koji bi ponovo vratili kita u more. Moj prijatelj je potražio devoj čicu i upitao je: ’Šta si uradila? Kako si to uradila?’ Ona je odgovorila: ’Oh, bilo je sasvim jednostavno. Otišla sam na ono mesto, gde svi govorimo istim jezikom i zamolila kita da dođ e. e.’ Kakvo je to mesto, na kome svi govorimo istim jezikom? To je prostor tišine, neizgovorljiv, uzvišen, još mnogo apstraktniji; ali u stvarnosti mi smo to neizgovorljivo, uzvišeno, osećajno biće. A takozvani materijalni realitet je mali fragment ogromnog, uzvišenog, neizgovorljivog, apstraktnog, osećajnog bića.
Priča antropologa se nastavila. Sledećeg dana je pošao sa devojčicom da peca. Uzeli su čamac, izvezli se i posle nekoliko minuta devojčica je uronila glavu u vodu i rekla: ’Vozimo deset milja u onom pravcu.’ Ili ’vozimo tamo.’ I tamo su našli sve ribe koje su tražili. Moj prijatelj je najzad morao sam da proba. Zagnjurio je glavu u vodu, dok se gotovo nije udavio, ponovo izronio i rekao: ’Ja nisam ništa čuo.’ A devojčica, ta mala dvanaestogodišnja devojčica, je rekla: ’Upravo u tome je trik, slušati tišinu’. U tišini je prostor svih mogućnosti. Želeo bih da na ovom mestu završim predavanje jednim citatom Kafke. Kafka je bio veoma deprimirajući pisac, ali je ovde dao briljantan opis puta ka prosvetljenju: Ne moraš da napustiš svoju sobu, sobu, ostani jednostavno za svojim svojim stolom i osluškuj. Ne moraš č ak ak ni da osluškuješ, jednostavno jed nostavno č ekaj. ekaj. Ne moraš č ak ak ni da č ekaš, ekaš, samo postani tih – i svet će se pred tobom otvoriti; on jednostavno nema drugog izbora .
Hvala Vam! Eingestellt von IZA GRANICE um 10.56
