Ko će čekati leto

Ko će čekati leto Erika Miler

2

1. - Meksiko Siti je čudovište od grada, dvadeset miliona stanovnika. Ali je ujedno i čudesan grad. Stranac, bez obzira da li je došao kao turista ili poslom, na pet, deset ili možda na godinu i više dana imaće mnogo razloga za čuđenje, ali mu je zagarantovano iskustvo za pamćenje Malkom Hensen je ovim rečima ispratio jednu od svojih najboljih studentkinja. Njegov dobar prijatelj iz mladosti Džon Savidž, trenutno na dužnosti ambasadora u Britanskoj ambasadi u Meksiku, zamolio ga je da mu pošalje neku pouzdanu osobu. Britanskoj školi, koja je egzistirala u okviru ambasade, trebala je učiteljica za decu mlađeg uzrasta. Doduše, već su nekoliko puta davali oglas, ali uvek su se javljale osobe sa nedovoljnim znanjem i što je još gore neprimerenim ponašanjem. Jedna od učiteljica, ostala je u drugom stanju sa šoferom ambasade, pa su jedva prikrili skandal, a nju vratili u Glazgov, odakle je i došla. Džon Savidž je odlučio da više ne reskira. Trebao mu je neko sa dobrim preporukama. Malkom Hensen je, kako je sam rekao, životom garantovao za Helen Harper. Bila je njegov najbolji student u nekoliko generacija. Bio je izuzetno ponosan na nju. I da ga Džon nije toliko molio, teško bi se lično odrekao njene pomoći kao asistenta. Kad joj je spomenuo put u Meksiko Siti, Helen je bila zapanjena. Siroče, ostalo sa sedam godina bez oba roditelja, odrasla je sa očevom sestrom u skromnom domaćinstvu na periferiji Londona. Nikada nije napuštala ostrvo. Nije da nije želela, ali tetkina penzija nije bila bog zna kakva, pa su morale prilično da štede. S druge strane, kao najbolji đak generacije, nadala se da će ostati na fakultetu, ali i to je trebalo dočekati. U međuvremenu, umrla joj je i tetka, pa je bila prinuđena da prihvati svaki posao koji bi joj iskrsnuo. Čekajući mesto na fakultetu, već više od šest meseci, zamenjivala je po raznim školama odsutne kolege. Odjednom je dobila ponudu, sa kojom nije bila sigurna šta da uradi. Plata je bila četiri puta veća nego u bilo kojoj školi u Londonu, ali Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

3 trebalo je otići u stranu zemlju. Bojala se da tako ne izgubi i mesto na fakultetu, ali ju je njen mentor profesor Hensen, obavestio da mesto koje čeka, neće biti upražnjeno barem još godinu i dva meseca, a da će je on na vreme obavestiti. "Imam li pravo da odbijem?" pitala se. "Plata je odlična, a i ostali uslovi... dobijam i stan. Šta me ovde drži? Ali... veoma je daleko, tuđa zemlja, drugi ljudi, drugi običaji... Šta ovde da čekam. Zamene od po dva ili tri dana... pa, najduže sam zamenjivala deset, dobro dvanaest dana... ali od toga se ne živi", vagala je. - Razmisli još malo, ako treba savetovao ju je profesor Hensen. Velika je odluka pred tobom. - Znam, malo me je strah što idem tako daleko i naravno tamo nikoga ne poznajem - konstatovala je Helen. - Da, to je istina, ali ako ti nešto znači, tamo su ljudi mnogo drugačiji nego mi Englezi. Mnogo su neposredniji, prisniji i mnogo lakše stupaju u kontakt. - Dajte mi jedan dan – zamolila je - Naravno, uzmi i dva ili svih pet, ali kad doneseš odluku, neka to bude zrelo razmišljeno - po savetovao je profesor. - Neću da me posle grize savest, da sam te ja na nešto nagovorio, ili ne daj bože prisilio. - Ne, naravno, odluka će biti moja. Javiću vam se sutra. Tako je tada protekao njihov razgovor. Tačno deset dana kasnije, Helen Harper je sedela u avionu, koji se upravo spremao da aterira na aerodrom Meksiko Sitija. Kada je donela odluku, nije joj trebalo previše vremena da krene. Prodala je svoju staru "bubu", a tetkinu kuću je dala agenciji za izdavanje. Mislila je da nema smisla da niko u njoj ne živi toliko vremena, a računala je da će joj sa onim što uštedi u Meksiku, novac od rentiranja dobro doći u budućnosti. O svemu tome nije više htela da razmišlja. Napravila je veliki korak, gotovo skok i sada je jedino razmišljala kako da se "dočeka na noge". Znala je da će je neko dočekati na aerodromu, hoće li to biti neko iz ambasade, zemljak, ili neko od lokalnog stanovništva, nije znala ko. Velika olakšica joj je bila što je odlično govorila španski. Već u srednjoj školi počela je da uči intenzivno jezike i sada u dvadeset i četvrtoj, pored Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

4 španskog, odlično je govorila i nemački, a mogla se snaći i sa francuskim jezikom. "Bar tu neću imati problema", pomislila je. "Samo da sve krene kako treba, da na samom početku ne iskrsnu problemi. Profesor je rekao da su mi već našli stan... valjda je nešto pristojno", kopkalo ju je. - Dragi putnici, molimo vas da vežete svoje pojaseve, slećemo... - čula je stjuardesu kako govori. Sledili su neki podaci o vremenu, dobrodošlica, a onda je osetila blag udar. Točkovi aviona su dotakli zemlju. Bila je u Meksiku. "E, pa, Helen Harper, neka ti je bog u pomoći", pomislila je. "Samo hrabro... svoj posao znaš, a ni sa ljudima ne komuniciraš loše", hrabrila je samu sebe dok se polako probijala ka izlazu iz aviona. Već je bila prošla pasošku kontrolu kad je uočila tablu sa svojim imenom. Pogled joj je krenuo ka licu čoveka koji ju je držao. Bio je to mladić, tek nešto stariji od nje. Meksikanac, možda čak i neki santimetar niži od nje. Skoro se nasmejala. Nije upoznala mnogo ljudi nižih od sebe, pogotovo ne muškaraca. Krenula je ka njemu. - Ja sam Helen Harper - predstavila se. - O! Vi pričati naš jezik - oduševio se mladić služeći se katastrofalno lošim engleskim. Zapanjeno je gledao u njenu kosu. Nasledstvo koje je dobila od majke i oca, često je dovodilo ljude u nedoumicu. Njena vatreno riđa kosa nasleđena od majke i bronzani ten nasleđen od bake po ocu koja je bila Italijanka, zbunjivali su i bledunjave Engleze. - Da, ja sam nova učiteljica... - Vi ići za ja - nastavio je da se trudi. - Gde ja uzela vaša torbe? Bio je ljubazan i Helen se uzdržala da se ne nasmeje njegovom engleskom jeziku. Nije želela da ga uvredi. Kada je smestio njen prtljag u kola, krenuli su. Helen je posmatrala kroz prozor, pokušavajući da uoči što je moguće više detalja. A onda je shvatila da će ostati u tom gradu bar godinu dana i da će zasigurno imati dovoljno vremena da sve obiđe i razgleda. Kad ju je doveo pred ambasadu, mladić nije vadio njene stvari. Samo joj je objasnio da će je kasnije odvesti u stan koji je spremljen za nju, ali da prvo treba da se vidi sa gospodinom ambasadorom. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

5 Bilo joj je drago što je napravljen takav redosled. To je značilo da je profesorov prijatelj odlučio da se istinski, kako je i obećao, poštara o njoj. Odmah se osetila bolje i sigurnije. Profesor Malkom Hensen je održao reč. Sastanak sa ambasadorom je bio kratak, on se izvinio da ima neki hitan sastanak, ali joj je odmah dao broj svog mobilnog telefona, telefona u rezidenciji i ambasadi i napomenuo da ga svakako bez ustezanja pozove ako bude imala bilo kakvih problema. - Hvala vam najlepše ekselencijo - pozdravila ga je zvanično. - Hvala i vama što ste se prihvatili ovog posla. Malkom vas je toliko nahvalio, a mi smo baš bili u škripcu. Verovatno vam je rekao, imali smo skandal na pomolu, a to sebi ne možemo da dozvolimo... - pogledao je na sat. Videlo se da žuri. - Vidimo se uskoro. "Hu, ovo je dobro prošlo", pomislila je. "Još da vidimo kakav mi je smeštaj spremljen..."

2. Ni na pet minuta kolima od ambasade, šofer je skrenuo u jednu mirnu drvoredima omeđenu ulicu. Kod treće kuće skrenuo je desno stazom koja je bila obrasla travom. Kad je stao, Helen nije mogla da veruje. Stajala je ispred veoma male, ali prelepe kuće sa bujnom, ne previše kultivisanom baštom. Iz kuće pored koja su upravo bili prošli, izašla je starija žena, gotovo bele kose. Žustro je koračala ka njima. - Zdravo, - pozdravila ih je - pretpostavljam da si ti Helen, nova učiteljica? - Da, ja sam - potvrdila je devojka. - Dobro nam došla, ja sam Margareta Sinkler - predstavila se žena. - Stanujem u onoj kući - pokazala je rukom. - Ova mala bi trebalo da bude tvoje "gnezdo". Možda ti se sad čini malom, ali i nije. Dole imaš dnevnu sobu, kuhinju, trpezariju i naravno kupatilo, a gore su ti dve spavaće sobe i veliko kupatilo. Mislim da je za tebe jednu to... - Više nego dovoljno - dopunila je Helen. - Kuća izgleda predivno, kao iz bajke... čini mi se kao da će svakog trenutka iz nje iskočiti patuljci. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

6 - Patuljci neće, - nasmejala se Margaret Sinkler - ali Maks hoće. Taman je htela da upozori devojku, kad se nešto ogromno belo bacilo na Helen. Devojka je u prvi mah vrisnula, dok nije shvatila da je u pitanju samo pas. Doduše pas je bio prilično krupan, ali sudeći kako ju je lizao sasvim miroljubiv. - Gospode bože, koliko si ti čudovište - nasmejala se kad je uspela da se spase zagrljaja i lizanja. - Doga argentino, prvi put vidim tu rasu, stvarno si veliki... znači zoveš se Maks - kako je izgovorila njegovo ime, pas je ponovo krenuo da joj se umiljava. - Nisam te zvala, ha, ha - smejala se. - Veliki jeste, ali je nekako previše razigran, koliko je star? - Vidim da si upoznala našeg Maksa. Nema još godinu, ali ijudi ga se boje zbog veličine, niko se i ne trudi da shvati da mu je narav divna. Priznajem, prilično je neartikulisan, mislim ako se uzme u obzir njegova veličina... ali nemamo srca da ga udarimo. Ponekad je - pomalo dosadan... Misliš li da ćeš moći da se izboriš sa njim, mislim kad izađeš iz kuće raspitivala se Margaret Sinkler. - Mislim da neće biti problema. Nas dvoje ćemo se već dogovoriti osmehnula se i potapšala Maksa po slabinama. - Kad se igramo, igraćemo se, kad ja nešto radim, ti ćeš biti mnogo dobar. - Sviđa mi se tvoj optimizam - nasmejala se Margaret Sinkler. Nešto je rekla momku koji je dotrčao za psom i on ga je poveo nekud. - Hajde da vidiš kuću - pozvala je Helen. Čim je Margaret otišla, Helen je krenula da se raspakuje. Nije bila previše umorna, pa joj se činilo da ne treba gubiti vreme. Bila je oduševljena smeštajem. Ni u najluđim snovima nije mislila da će dobiti nešto ovako slatko, ušuškano i udobno, a opet opremljeno tako modernim aparatima, da joj je pružalo sav mogući konfor dvadeset i prvog veka. Dok je slagala svoje stvari u ormar najveće spavaće sobe, koju je izabrala za svoju, čula je prasak, a zatim i potmuli topot. Sekund kasnije, Maksova glava se promolila na vratima. Nije stigla ni da ga izgrdi, a on se koliko je dug i širok bacio na krevet. Bio je toliko simpatičan u svoj svojoj veličini i onako šteneće nestašan, da se samo nasmejala. - Ovde će koliko ja vidim biti svađe oko kreveta - rekla je i prišla psu. Namerno je krenula da legne na krevet, ali reakcija koja je usledila Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

7 prilično ju je iznenadila. Pas se pomerio, ostavljajući joj slobodnu levu polovinu kreveta. - Opa!!! Pa nisi ti tako loš. Da li ovo znači da očekuješ da ja i ti delimo ovaj krevet - nasmejala se pomazivši psa po krupnoj glavi. Zahvalno ju je liznuo. - Helen, oprosti, Maks je pobegao - čula je glas Margaret Sinkler. - Da nije kod... - Evo ga ovde, pomaže mi da se raspakujem - šalila se Helen. - Upravo se dogovaramo ko će gde da spava... mislim da imamo sporazum. - Uvalio ti se u krevet - nagađala je Margaret Sinkler, dahćući od napora. - Čudi me da nije sam zauzeo, obično tako radi - glasno je razmišljala. - Pa jeste, ali se sam pomerio kad sam krenula i ja da legnem. Pametan je on. - Kažeš sam se pomerio? - začudila se. - Da, ja sam samo prilegla, ništa nisam rekla... - Ko bi ga razumeo... možda on ponešto i shvata - nasmejala se Margaret Sinkler. - Koliko si veliki, a ponašaš se kao beba. Valjda će se naći neko da te nečemu nauči pre nego što stvarno porasteš, - mazila je psa i tepala mu - inače, čudo će nas snaći s tobom. - Biće on dobra kuca - rekla je Helen i pas kao da je razumeo. Pomerio je ogromnu glavu k njoj i zahvalno ju je liznuo. - Stvarno je šašav - nasmejala se Margaret. - Kao da te je razumeo. - Da baš tako. - Nego vidim da si se ti dala u posao. Baš ne gubiš vreme. - Pričala sam sa gospodinom ambasadorom, baš pre dolaska ovamo, ali je žurio i nije mi rekao kad treba da počnem objašnjavala je Helen - pa, ne bih da posle kad dođem s posla moram i da sređujem ono što sam mogla i sada. - Da te utešim. Imaš tačno dve nedelje do početka škole - rekla je gospođa Sinkler. - Ali meni su rekli da treba da počnem odmah - iznenadila se Helen. - Ha, ha, ha, - smejala se Margaret - ne čudi me. Verovatno će ti reći da su to rekli zbog tebe, da se prilagodiš, a verujem da su se plašili da se ne predomisliš. Kad bi samo znala šta nam je za ove dve godine Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

8 ministarstvo poslalo... mislim koga je posalo, pa ja im ne bih dala Maksa da mi čuvaju, a ne decu koja su u tom uzrastu najosetljivija. Sam bog nas je nekoliko puta spasao da ne izbije gadan skandal. - Načula sam nešto o tome - priznala je Helen. - Mislim da ćete sad odahnuti, ja sam došla da svoj posao uradim kako treba, a ne da pravim skandale. - Znam, vidi se odmah, a čuli smo i da te je Malkom preporučio. - Znate profesora Hensena? - iznenadila se Helen. - Naravno. On, Džon, mislim ambasador i Vilijam, a to je moj muž, znaju se već sto godina... lažem, nešto manje, ali odrasli su zajedno kao klinci i roditelji su im se družili. Vilijam se i dosetio da zamole Malkoma da im nađe nekoga. Za ove iz ministarstva važno je da pošalju nekoga, a za nas, mi smo Britanci ovde mala zajednica, veoma je važan ugled naše zemlje. Nego stalno hoću da te pitam, a sve mi je neugodno... - počela je Margaret Sinkler. - Kosa mi je takva kakva je, potpuno prirodna. Nasledila sam je od majke - nasmejala se Helen. - Kako si znala? - Uvek me to pitaju. - E, a... - A ten mi nije bledunjav kao kod običnih Engleza, jer je moja baka po ocu bila Italijanka - smejala se. - Svi očekuju da onaj ko ima riđu kosu bude bled i pegav, a ja tako dobro pocrnim na suncu, da mi niko ne veruje da sam engleskinja. - Boga mi, kombinacija je žestoka. Crvena, pazi se imamo ovde u ambasadi par zgodnih momaka - mangupski joj je namignula stara gospođa. - Bože kako je crvena - ponovila je i dalje se čudeći. - Da... - Helen je bila već navikla na takve reakcije ljudi. Još kad je bila mala, svi su pipkali njene uvojke. Zato je najčešće, kao i sada, nosila kosu podignutu u rep. Činilo joj se da manje ljudima upada u oči. - Vidi za bilo šta što ti treba, pitaj ne usteži se. Kad budeš htela da odeš u kupovinu, kaži odvešće te naš šofer, onaj momak koji te je i dovezao. Nemoj u početku, dok malo ne upoznaš kraj i grad da lutaš. Mi smo doduše malo uvučeni, ali ovo je dobar kraj. - Primetila sam ambasada je blizu, a gde je škola? - interesovalo je Helen. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

9 - Blizu je i škola, ali na drugu stranu. Celo ovo naselje su Britanci, pa je i škola u samom središtu. Blizu crkve... jesi li vernica? - Pa, ne baš - priznala je Helen. - Ko zna od kada nisam ušla u crkvu. - Ma to je tvoja stvar, ali biće sigurno onih pomalo... znaš već... - Da naravno, u svakoj školi ima roditelja koji insistiraju da im je učiteljica bliska crkvi. - Pametna si ti glavica - osmehnula joj se blagonaklono Margaret Sinkler. - Idem sada. - Kad ste već tu, mogu li da vas zamolim, volela bih da već danas pokupujem neke osnovne potrepštine. - Naravno draga, odgovara li ti da šofer dođe za dva sata? Taman dok se vrati sa Vilijamom. - Naravno, to bi bilo super - obradovala se devojka.

3 Posle nekog vremena, sve stvari su bile po ormarima. Knjige i neke sitnice tek su trebale da stignu, tako da su police u dnevnoj sobi ostale prazne. Nadala se da će stići pre nego što počne da radi. Pogledala je na sat i shvatila je da ima još toliko vremena da se istušira i presvuče. Elegantan kostim za put zamenila je farmerkama i laganom majicom. Na noge je obula platnene patike. Znala je da će na posao morati da odlazi drukčije obučena, ali je bar u slobodno vreme htela da uživa u svojoj omiljenoj garderobi. Tačno na vreme pojavio se šofer. Helen je taman htela da uđe u kola, kad je Maks pokušao da se uvuče na zadnje sedište. Jedva su ga izbacili iz kola. Margaret Sinkler, koja je posmatrala scenu slatko se smejala. - Mislim da će moj Vilijam postati ljubomoran - dobacila je. On tvrdi da pas njega voli više od svih. Sudeći po tome kako tebe prati, nisam baš sigurna u tu njegovu tvrdnju. - Da, baš je uporan kad me prati. Hteo je sa mnom čak i u kupatilo, a sad i u kola... baš me je usvojio - našalila se Helen.

Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

10 - Ideš u kupovinu? - upitala je Margaret. - Da, treba li vama nešto? - Baš sam htela da te zamolim... kupi mi... evo ti spisak, proveri samo možeš li da pročitaš. - Mogu, uglavnom sve ovo treba i sebi da kupim, samo gde da idem? - Ne brini, šofer već zna gde treba da te vozi. Nije baš blizu, ali u tom tržnom centru imaš bukvalno sve. I nemoj se sekirati ako nešto zaboraviš. Bar jednom nedeljno idemo tamo, samo što mene sad mrzi. Dolaze mi prijateljice na partiju bridža. Igraš li ti? - Ne baš, karte mi nikada nisu bile zanimljive - priznala je devojka. Do tržnog centra im je trebalo dobrih pola sata i to su sudeći po šoferovim komentarima baš imali sreće, jer nije bilo gužve u saobraćaju. - Kako li izgleda kad ima gužve? - prokomentarisala je Helen. Na snabdevenost hipermarketa se stvano nije mogla požaliti. Ono što ju je najviše iznenadilo, bilo je da je mogla da kupi mnoge proizvode istih proizvođača koje je koristila i kod kuće. Relativno je brzo obavila kupovinu, ali je zamolila šofera da je sačeka još malo. Htela je, kad joj se voć ukazala prilika, da malo obiđe i ostali deo tržnog centra. Muvala se po radnjama, upoređivala je cene sa onima u Londonu. Gledajući poreklo stvari, shvatla je da ovde ima robe iz celog sveta. Čak nije odolela, kupila je sebi prelep dvodelni kupaći kostim i dve majice. Kostim ju je posebno oduševio. Cena mu nije baš bila niska, aii nije uspela da mu odoli. Na beloj osnovi bilo je razbacano stilizovano cveće u svim jarkim bojama. Uz njega je išla i marama u istom dezenu. Primetila je da između njene i kuće Sinklerovih postoji bazen. Iskreno se nadala da će joj dozvoliti da ga koristi. Odjednom joj je pao na pamet Maks. "Da li će me i tamo pratiti", pomislila je i usne su joj se razvukle u osmeh. "Sasvim ludo kuče", zaključila je. Na trenutak je zastala, da bi se orijentisala kuda da pođe, kad ju je neko prilično snažno gurnuo u leđa. Iznenađena, okrenula se, Ispred nje je stajala žena tridesetih godina. Bila je očito meksikanka, ali joj je kosa bila izblajhana nordisko plavom bojom. Crne obrve užasno su odudarale od plave kose. Odeća na njoj je bila skupa, ali joj je ponašanje bilo prostačko. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

11 - Glupi turisti, kao da su pali s Marsa. Mogli bi bar da gledaju kuda idu - sipala je na španskom. - Glupa kravo gledaj drugi put. - Ako se ne varam, vi ste naleteli na mene, znači vi ste trebali da pazite kuda idete - odbrusila joj je Helen. - A, što se tiče onog glupa kravo, verujte mi krava je pametna životinja i nikada se ne bi zatrčala ovako u nekoga - kako je to izgovorila, okrenula se i pošla. Ipak, krajičkom oka, uspela je da vidi plavušu kako, od iznenađenja otvorenih usta, bulji u nju. I pre nego što se snašla, Helen Harper joj je nestala s vidika. Nazad su putovali gotovo dva puta duže. Saobraćaj je bio intenzivniji i tek sad je Helen shvatila šta je mislio šofer, kad je rekao da su pri dolasku do tržnog centra, imali sreće. Margaret ih je čekala ispred kuće. Problem je bio Maks. Nije hteo da uđe kod svojih vlasnika, već je čekao da se Helen vrati i pusti ga u svoju kuću. Helen je predala sve što je kupila za Sinklerove. Maks ju je pratio u stopu. - Margaret mi je rekla da vas je zavoleo, ali ne i koliko - čula je glas iza sebe. Vilijam Sinkler je stajao i posmatrao kako se Maks ponaša. - Prvo sam se pitao zašto toliko zavija, a sad znam... vi mu nedostajete priznao je. - Nego, ja se nisam ni predstavio, Vilijam Sinkler. - Drago mi je, Helen Harper - rekla je devojka. - Znam Malkomova miljenica - nasmejao se Vilijam Sinkler. Margaret mi je rekla da ste stigli. Nadam se da će vam kuća odgovarati. - Savršena je - priznala je Helen. - Ako niste primetili imamo i bazen, ali ga ja i moja baba retko koristimo. Drugim rečima, ako vam to predstavlja zadovoljstvo, slobodno ga koristite do mile volje. Naravno, ako uspete pored Maksa, ha, ha, ha. Imam utisak da će i on skakati za vama. Baš se vezao za vas, a tek što ste došli. - Znate li da je i meni to palo na pamet - nasmejala se i devojka. - Ah, da, - odjednom se nečega dosetio Vilijam Sinkler - u subotu pravimo mali prijem, pa bi nam bilo drago da i vi dođete. To će vam ujedno biti i dobra prilika da upoznate ljude, kako zemljake tako i lokalno stanovništvo. Dolaze mnogi službenici ambasade, a i predstavnici raznih britanskih firmi, a takođe i krem društvo Meksiko Sitija. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

12 - Hvala na pozivu, - uzvratila je Helen - svakako ću doći. - O detaljima se dogovori sa Margaret. - Svakako. - Onda se vidimo - pozdravio se Vilijam Sinkler. - Da, naravno, vidimo se - uzvratila je Helen Harper. Krenula je u kuću, a Maks ju je pratio u stopu. Dok je ona poslovala po kuhinji i ostavljala stvari koje je kupila na za to predviđena mesta, on je ležeo na sred kuhinje. Stalno ga je preskakala, moleći se bogu da se baš u tom momentu ne podigne. Ali nije imao nameru. Ležao je razbaškaren i njeno preskakanje kao da ga se uopšte nije ticalo. Kad je već sve rasporedila po policama i frižideru, začula je kucanje na vratima. - O, vi ste - rekla je kada je ugledala Margaret Sinkler. Nosila je neku veliku posudu i neki džak. - Uđite, ako ste za kafu ili čaj, upravo sam se snabdela i sve gurnula na svoje mesto... - Da znaš da bi i meni prijao čaj. Nego, malo mi je neprijatno... - Ma, samo recite - hrabrila ju je Helen. - Maks... baš se zalepio za tebe. Čak nije došao ni da jede. - Joj! Da sam znala dala bih mu nešto. Mada... - Helen je razmišljala šta bi i u šta mogla da da psu da jede. - Zato sam i došla - rekla je Margaret Sinkler. - Donela sam ti njegove činije, - izvukla je jednu činiju iz druge - za vodu i hranu. A, donela sam i hranu - pokazala je na džak. - Samo mi je neugodno što ti namećem... - Ma ne namećete ga vi - smejala se Helen. - Sam se nametnuo, šalim se. Zaista, nemojte se osećati neugodno. Iskreno i meni prija njegovo društvo. Da nije njega bila bih sama. Mislite li da će hteti noćas da ostane ovde, kod mene? - Ne da mislim, nego sam sigurna da nećemo uspeti da ga izvučemo, zato sam vam i donela sve ovo. Mali je on... ma nije mali, ali je premlad da gladuje. On jede još uvek tri obroka dnevno, a već je jedan propustio, a za drugi kasni. - E, onda ćemo to da ispravimo - rekla je Helen. - Uzela je činije, jednu je napunila hranom, a u drugu je sipala vodu. - Maks, - pozvala je psa - hajde momčino da vidimo koliko si ogladneo.


13 Ogromnu dogu nije trebalo moliti. Ipak se veoma pristojno ponašao. Jeo je polako ne razbacujući okolo. I kad je pio vodu, bio je veoma "fini". Ni kap nije pala na pod. - Koliko ja vidim on se baš preporučuje - nasmejala se Helen. - Mislila sam da će iza njega ostati "svinjac", a ono... otmen gospodin - pomazila je psa. Iz zahvalnosti liznuo joj je ruku, a onda je svoju ogromnu glavu "parkirao" u njeno krilo. - Pošto smo jeli, sad bi mogli i da se mazimo - primetila je Helen. - Vrlo si ljubazan što ne pokušavaš da mi se uvališ u krilo, mada ti je i glava poprilično teška komentarisala je ne prestajući da ga češka iza ušiju. - Stvarno mi nije jasan - čudila se Margaret Sinkler. - Inače je čudan kad nam neko dođe. Baš ne voli naše goste... doduše uglavnom ni oni njega, smarao ih je. Sa tobom... - Ljubav, na prvi pogled - šalila se Helen. - Nego, pošto sam i to obavila, idem ja. Matora sam ja žena, volim ranije da legnem. Hvala ti. - Zaista nema na čemu. Trebalo bi ja vama da se zahvalim. I na kući i na pomoći, a boga mi i na Maksu. Neću biti sama noćas - uzvratila je Helen. - Ah, da... Vilijam ti je rekao za prijem? - Jeste. Treba li ja nešto da spremim? - interesovala se Helen. Samo sebe i dobro raspoloženje - dobacila je Margaret Sinkler izlazeći. - Vidimo se sutra - dodala je. - Prijatno - otpozdravila je devojka.


14

4. Helen nikada nije bila spavalica. Probudila se rano i nije mogla da veruje. Ogromna njuška i krupne uči, bile su gotovo tik uz njeno lice. Maks je ležao na svojoj polovini kreveta, opružen svom dužinom. Glavu je namestio na jastuk. Netremice je gledao u nju. - Oooo! Pa mi smo budni? - upitala je. Dugački rep je poput biča poćeo da udara po krevetu, ali je ostali deo psa mirovao. - A da li bi smo mogli nešto da doručkujemo? - upitala je gledajući ga u oči. Istog trenutka pas se podigao i stuštio niz stepenice ka kuhinji. Činilo joj se da se cela kuća trese. Krenula je za njim. Kada je napunila Maksovu činiju, pristavila je vodu za kafu i krenula da se istušira. Maks je ostavio hranu i krenuo za njom, ali kada je video gde ide, vratio se svom obroku. Dok se brisala čula ga je kako još uvek krčka granule. Taman što je zakuvala kafu i Maks je završio sa jelom, pa joj se pridružio u bašti. Dok je sedela na prvom jutarnjem suncu i srkutala svezu kafu, razmišljala je koliko je sreće imala. Kuća je bila fenomenalna, a tek bašta. Prijao joj je cvrkut ptica. Biii su to zvuči koje je bilo gotovo nemoguće čuti u Londonu. Primetila je da se kod Sinklerovih zaustavlja neki robusni terenac. Iz njega je izašao visok muškarac. Na ovoj daljini nije mogla da mu odredi godine. Iznenadio ju je Maks. Njušnuo je vazduh, arlauknuo, da ju je gotovo uplašio, a onda se luđački stuštio na pridošlicu. Pomislila je da potrči za njim, ali je videla Vilijama i Margaret pored stranca. Svi su gledali u Maksa. Očigledno se nisu mnogo uzbuđivali. Maks je skakao oko stranca, a boga mi i po njemu. Do Helen je dopirao smeh. Primetila je i da su nekoliko puta pogledali u njenom pravcu. Nadala se da neće doći. Bila je još i u bade mantilu, ali se onda setila da je drvo, zasađeno na tri metra od verande, zaklanja od njihovih pogleda. Ona je njih mogla da vidi kroz spuštene krošnje, ali oni nju s te daljine sigurno nisu.


15 "Još jedna dobra stvar", pomislila je. "Vidim, a nisam viđena. Samo bi mi sad trebalo da me neko zatekne u bade mantilu". Nastavila je mirno da guštira svoju kafu. Maks se još nije vraćao. Pomislila je da ima još nekoga koga je usvojio kao nju. Nesvesno se osmehnula. "Pa," pomislila je, "danas bih mogla malo u neobavezno razgledanje grada. Kad počnem da radim, neću imati vremena za skitnju. Morala bih prvo da nabavim plan grada", planirala je da ne koristi usluge šofera Sinklerovih. Završila je s kafom i krenula je da se obuče. Naravno, farmerke, patike i majica. Napunila je ruksag nekim neophodnim sitnicama i bila je spremna. Prethodnog dana, šofer joj je pokazao stazu, kojom je ne prolazeći pored kuće Sinklerovih, mogla da izbije na ulicu kojom je prolazio autobus koji je vozio ka centru. Kako nije želela da uznemirava susede, a pogotovo da je Maks vidi, odlučila je da iskoristi tu mogućnost. Autobus je naišao, samo što je stigla na stanicu. Ali čim je ušla, pokajala se. Nikada u londonskom prevozu, nije videla takvu gužvu. Čak ni u najvećem špicu, kad su se ljudi varaćali s posla tako puno ljudi nije ulazilo u jedan autobus. Činilo joj se da nema potrebe da se drži za rukohvat jer su tela putnika bila jedno uz drugo nabijena kao sardine u konzervi. Nije bilo ni teorijske šanse da bi se i pri najiznenadnijem kočenju, pomerila za više od santimetar-dva. Pomislila je da izađe i uhvati taksi, ali je na sledećoj stanici nova masa pokuljala u autobus i ona se našla uklještena negde na sredini. Odlučila je da siđe kad joj se ukaže prilika. Ukazala joj se, ali kad je već stigla u sam centar Meksiko Sitija. Kad se našla van autobusa, punim plućima je udahnula vazduh. Nije se baš obradovala. Bio je, činilo joj se gori nego u Londonu. Doduše doselila se da je negde pred sam polazak pročitala da je upravo u Meksiko Sitiju skoncentrisana industrija. Da se upravo u njegovoj zoni nalazi preko osamdeset hiljada fabrika i fabričica, kao i ne mali broj rafinerija. Uz to na ulicama je bio i impozantan broj automobila. Bila je još srećnija kad je shvatila da se njena nova kućica, nalazi u manje zagađenoj zoni. Osvrnula se oko sebe. Razmišljala je odakle da počne, kuda da krene. Prvenstveno je morala da sazna gde se nalazi. Zapazila je pred sobom impozantnu katedralu. Krenula je ka njoj. Ljudi su ulazili i izlazili. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

16 Primetila je jednog starijeg sveštenika. Učinio joj se prikladnim da se kod njega raspita i gde je i kakva je katedrala u pitanju. - Izvinite, - obratila mu se na španskom - nisam sigurna gde se nalazim. - Zokalo, - rekao je starac osmehujući se - glavni gradski trg. Dobro govorite španski... - Hvala, kad sam ga učila nisam mislila da će mi dobro doći... A ova katedrala? - Građena je od 1525. pa gotovo do 1810. godine - počeo je sveštenik. - Podignuta je na mestu starog astečkog hrama i smatra se najimpresivnijim primerom kolonijalnog graditeljstva na američkom kontinentu. - A ona zgrada tamo? - upitala je Helen. Videla je da se sveštenik zaneo i da će joj ispričati ceo istorijat katedrale. - To je Predsednička palata, u njoj se nalazi "Istorija Meksika" čuveni mural Dijega Rivere. Taman je hteo još nešto da doda, kad mu je prišla jedna starija žena. To mu je skrenulo pažnju s Helen i ona je to iskoristila. Stari sveštenik je bio putujuća enciklopedija, ali devojka nije htela toliko detaljno da upozna sve baš prvog dana. Krenula je dalje. Primetila je jednu knjžaru. Imali su tri različita plana grada. Ljubazna prodavačica joj je objasnila da su prva dva uglavnom za turiste koji dolaze na kratko, a sve bi da vide. Treći je bio detaljan, sa nazivima svih ulica. Helen je odlučila da uzme i jedan za turiste i onaj detaljniji. Zamolila je ujedno prodavačicu da joj na planu preporuči ono što bi svakako trebala da vidi, a blizu je mestu gde se već nalazila. Tako snabdevena planovima i instrukcijama krenula je u lov na znamenitosti Meksiko Sitija. Prošla je delom Isurhentes ulice. Najduže ulice u svetu. Podatak koji je videla na šajtu Meksiko Sitija, bio je da je duga 60 km. Ipak kao najlepšu ulicu u gradu šajt je preporučivao Aveniju Reforma. Prošetala je i njom. Bila je načičkana bankama, hotelima, avio kompanijama, finim radnjama i skupim restoranima. Dva ćoška dalje, naišla je na tržni centar, daleko veći od onog u kome se snabdevala. Iz plana je shvatila da je to glavni trgovački i zabavni centar metropole zvani "Zona Roso". Prateći Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

17 nazive ulica i plan u jednom momentu se zapanjila, Ulica London. Nije mogla da veruje. Ponovo je pročitala. Onda je shvatila. Bilo je tu imena još mnogih evropskih gradova - Nica, Hamburg, Liverpul, Beograd, Varšava... "Mala Evropa", pomislila je. Gledala je stvari po izlozima. Bilo je tu svega kao i po londonskim buticima. Ništa nije nedostajalo. Ipak je zapazila da su ovde cene daleko, daleko više nego u tržnom centru gde su se snabdevali Sinklerovi. Naravno ovde su i modeli bili ekskluzivniji i sve je uglavnom bilo firmirano. Motajući se po buticima i ulicama svratila je u neki kafić da se osveži. Iznenadili su je marijači koji su u po bela dana svirali. Upravo zbog njih ostala je mnogo duže nego što je planirala. Osetila je da je gladna, ali je odlučila da sačeka i kod kuće spremi nešto. Ma koliko se trudila, nije mogla da se seti kojim je autobusom došla do centra. Nije se mnogo zamarala. Uspela je da zaustavi jedan taksi. Ljubaznom vozaču je rekla naziv ulice i udobno se zavalila u sedište. Platila je vozaču i čim je otvorila vrata taksija Maks se stvorio pored nje. Vozač se trgao kad ga je ugledao. Bez pozdrava je dao gas i nestao. - Gde si moja čuvarkućo? - smejala se Helen mazeći ga. Skakao je oko nje izražavajući na taj način oduševljenje što se vratila. - Maks! Maks! - začula je dozivanje svega dvadesetak minuta pošto je ušla u kuću. Mrak je već zavladao okolinom. - Margaret, - javila se kad je otvorila vrata. - Maks je ovde, kod mene. - Hej, vratila si se. Leži i čeka te od kako je Sebastijan otišao obavestila ju je Margaret. - Sebastijan? - ponovila je Helen. To ime joj nije do sada pominjano, ali je pretpostavila da je u pitanju čovek koga je jutros videia da dolazi kod Sinklerovih. - Da, Vilijev poslovni prijatelj, ali i kućni. Divan mlad čovek. On nam ga je i poklonio... njegova Boka je oštenila šest komada. Moj je Vili hteo da uzme jedno štene po svaku cenu. Uzalud ga je Sebastijan odgovarao... lepo mu je rekao da uzme nešto manje, nešto sa čim starci u godinama mogu da izađu na kraj... nije slušao. On dolazi tako, kad ima Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

18 vremena, svaki drugi, treći dan, da ga malo obučava. Da ne kažem da ga kultiviše. Ali ni on nema vremena na pretek... i posao i ranč, ma samo smo mu mi i Maks falili - smejala se Margaret. - Nisam videla svetlo, pa sam došla da proverim... mislim da će biti kiše, žao bi mi bilo da spava napolju. - Da, kad sam ušla još se videlo, a dok sam se istuširala taman je pao mrak, - objasnila je Helen - a onda si ti naišla. Ako vama ne smeta, neka ostane - pogledala je u Maksa. - Ja sam se toliko navikla i već se plašim šta će biti, ako odluči da me napusti. - Što se mene tiče zadrži ga slobodno. Vili neće da prizna, ali je i on osetio olakšanje kad je Maks "usvojio" tebe. - Super! Onda smo se dogovorili - oduševila se devojka. - Jutros si rano nestala? - Da malo sam obilazila grad - rekla je Helen, a onda je uz kafu ispričala susetki gde je sve bila i šta je videla. Kad je Margaret otišla, Helen je umorna od šetnje veoma brzo pošla u krevet. Sutradan su Sinklerovi imali prijem, a ona nije želela da deluje neispavano. Pre nego što je legla, razgledala je svoje haljine. Nisu baš bile adekvatne prilici, ali o tome je odlučila da misli sutra. Maks je naravno odmah zauzeo svoju polovinu kreveta. Nije se bunila.

5. Probudila se dosta kasno, oko devet i tek što je skuvala katu, Margaret je svratila. Razumela je ona nju. Vilijam je već negde nestao i nije imala s kim da popriča. Helen joj je nekako bila pri ruci. - Hoćete kafu, baš sam je skuvala - ponudila ju je devojka. - Pa mogla bih. - Nisam vas pitala, šta se oblači na prijemu? - već je strepela šta će čuti. - Ooo! Ne brini! Pošto je to više roštilj zabava, nego nešto drugo, farmerke i majica će biti sasvim prikladni. - Huuu! Pao mi je kamen sa srca - priznala je Helen. - Juče sam gledala svoje haljine i baš nemam ništa adekvatno. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

19 - Danas ti neće trebati, ali bih ti savetovala da nešto pod hitno nabaviš. Biće prijema i to zvaničnih, gde ćeš svakako biti pozvana, a za to ti treba nešto baš, baš... Gledaj i kupi na vreme. Daću ti jednu adresu, gde čak i šiju po meri, a nisu skupi. Ti si mlada i sve će lepo da ti stoji, ne moraš baš da potrošiš čitavo bogatstvo na jednu firmiranu haljinu. To uglavnom nose lokalne pomodarke i skorojevićke. Ma videćeš i sama. Ima ti ovde svakakvog sveta. Bogatih bez šlifa, ali i onih manje bogatih koji imaju kulturu i stil. A ima bogme i bogatih koje kada bi videla, da ne znaš mislila bi da su obični ljudi. Toliko su normalni. - U koliko počinje okupljanje? -pitala je Helen. - U šest roštilji će već biti raspaljeni. Sebastijan dovodi marijače... videćeš, sjajni su. - Znam, juče sam neke slušala. Divna im je muzika. - Hvala na kafi, idem sada - pozdravila se Margaret. - Samo nešto, da li da Maksa zatvorim u kuću? - pitala je Helen. - Ma ne, pusti ga slobodno, svi ga znaju, a i kad su Sebastijan i Boka tu, on je mnogo dobar. - Ha, i to da vidim - nasmejala se devojka. - Znam da ne veruješ, ali videćeš. Znači vidimo se oko šest. Neće ti smetati da se neki od gostiju parkiraju na tvom delu? - Ma taman posla. Čim je Margaret otišla, Helen se zavukla u ormar. Farmerke... ali imala je jedne posebne, tri-četvrt, znala je da joj izvanredno stoje, a uz njih je volela da nosi majicu koja se na čudan način vezivala u struku. Leđa su bila gola, napred je bila pristojno zatvorena, a računala je da će i u šest popodne biti dovoljno toplo za nju. Bela je, pa je na farmerke stavila beli kaiš i obula bele patike. Pogledala se u ogledalu. Podići ili spustiti kosu? Na kraju je odlučila da je ipak pusti. Bila je sigurna da će je bar što se kose tiče svi zapaziti. - Šta se sa tobom dešava, devojko - postavila je sama sebi pitanje. Od kad pa ti želiš da budeš toliko primećena? - do sada je uvek želela da ostane u senci, da se mnogo ne ističe. - Pa nova zemlja i nove navike rekla je naglas i nasmejala se. - A zašto i da me ne primete, pa sasvim solidno izgledam. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

20 Da je bilo ko drugi komentarisao njen izgled, umesto solidno, verovatno bi upotrebio reč fenomenalno, ali Helen nikada nije bila sasvim svesna svog izgleda. Nije mislila da je ružna, ali nije shvatala kako je drugi vide. Prelepa kosa boje vatre, smaragdno zelene oči na savršeno pravilnom licu, senzualne usne, perfektno izvajano telo... jednom rečju, sve na svom mestu i savršeno. Da je malo više obraćala pažnju kad prolazi ulicom, shvatala bi koliko je ljudi zagledaju, ali ona je uvek mislila da je to samo zbog kose. Tačno u šest izašla je iz kuće i uputila se ka kući svojih prvih suseda. Maks ju je pratio. Margaret i Vilijam također su bili neformalno obučeni. Već je bilo stiglo nekoliko gostiju i Margaret je rešila da je upozna sa njima. - Izgledaš veličanstveno - šapnula joj je dok su išli prema jednom paru. - Bože kako si lepa. Nemojte, biće mi neprijatno - pocrvenela je Helen. - Zašto bi bilo, stvarno izgledaš super. Da te upoznam... Posle pola sata, Helen je upoznala gotovo sve koji su došli. Falilo je još nekoliko ljudi, ali je Margaret shvatila da devojka više ne može da pamti ko je ko, pa ju je pustila da sredi utiske. Helen je neprestano gledala gde je Maks, ali on je kao najbolje dresirani pas sedeo gde ga je i ostavila. Povremeno mu je prilazila, da se ne bi osetio napuštenim. Njegovo ponašanje je i dalje bilo savršeno. Kad je poslužen roštilj, pošto je dobila tako napunjen tanjir, da nije bilo šanse da ga sama isprazni, prošetala je do Maksa da porciju podeli sa njim. Dok su jeli, činilo joj se da je neko stalno posmatra, Diskretno je pokušavala da vidi ko, ali nije uspevala. Kad se dobro najeo, Maks je odjednom ustao i krenuo u pravcu gde joj se činilo da neko stoji. Sumrak je sve više osvajao prostor, pa nije mogla najbolje da vidi, ali mogla se zakleti da se neka visoka prilika dublje povukla u akubin žbun. Namerno je pošla u tom pravcu, tobože prateći psa, ali kad ga je stigla, on je mirno sedeo, a na tom mestu nije bilo nikoga. Primetila je samo visokog muškarca, kako se pridružuje ostalim gostima Figurom joj je ličio na posetioca od jučer.


21 "Mora da je on naredio Maksu da sedne", pomislila je. "Da li me je on posmatrao? Zaklela bih se da jeste", razmišljla je. - Helen, gde si?- čula je Margaret kako je traži. - Hoću još s nekim da te upoznam - rekla je hvatajući je za ruku. Povela ju je do grupe ljudi. Tek kad im je prišla Helen je shvatila da je tu i prilika iz žbuna. Bila je sigurna da je to on. Bio joj je leđima okrenut i kad su im sasvim prišle i kad se okrenuo, Helen je pomislila da nikada u životu nije videla lepšeg muškarca. Dah joj je zastao. Reći su nestale. Gledala je u njegove kao more plave oči kao da je opčinjena. Jedva se sabrala da promuca "drago mi je", kad ih je Margaret predstavila jedno drugome. Ne primećujući u kakvom se stanju nalazi Helen, domaćica je nastavila da je upoznaje i sa ostalima koji su kasnije došli. "Saberi se, saberi se", panično je vikao glas u njenoj glavi. Ali Helen je mislila samo na plave oči. "Bože", trgla se, "šta mi se to događa? Ponašam se kao nezrela klinka, šta će ovi ljudi pomisliti? Mada sa druge strane, tip je više nego zgodan. Koja kombinacija, plave oči, crna kosa, visina i građa savršena. A tek osmeh", razmišljala je dok su se rukovali. Taman kad je malo uspela da se sabere, plavooki se uputio ka njoj. Maks je išao pored njega. Osvrnula se da vidi gde bi mogla da pobegne, a onda je ugledala Maksa kao sedi pored nje i gleda je. - Pa ti si ovde - konstatovala je zbunjeno. Pogledala je u drugog psa, ali on je i dalje bio tamo samo mnogo bliže nego maločas. Opet je pogledala u Maksa. - Ne priviđa vam se - začula je dubok glas. Plavooki joj se obraćao na savršenom engleskom. Ni pored najbolje volje nije mogla da mu otkrije onaj hispano akcenat, tako specfičan kod ljudi ovog područja. - U pitanju su dva psa. Ovo je Boka - predstavio je psa pored sebe. - Stvarno sam pomislila da haluciniram. - Pa ste se prepali da se Maks duplirao... e, to bi bila katastrofa nasmejao se. - Sinklerovi su ga užasno razmazili. Moram da priznam da se sa vama ponaša daleko bolje. Nisam verovao kada mi je Vilijam pričao. - Pa ne znam - jedva je govorila od uzbuđenja izazvanog njegovom blizinom. - Nemam nekog iskustva sa psima. Uvek sam ga želela, ali nekako nikada nije bio pravi momenat. A onda sam došla ovamo, srela Maksa i... on me je usvojio. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

22 - Da čuo sam... Mirna Boka - njegov pas je zarežao na Maksa koji je pokušao da se šapama osloni na ramena plavookog. - Da se ne posvađaju? - uplašila se Helen za Maksa. - On je još mlad. - Ha, ha, ha, - nasmejao se muškarac - da li ste uvek nepažljivi kad vam nekoga predstavljaju ili je za danas bilo previše upoznavanja, pa niste registrovali kad nas je Margaret predstavila? Pitanje je bilo tako direktno, da je Helen pomislila da se on poigrava sa njom. "Nije valjda shvatio koliko sam se zbunila pred njim", pomislila je. "Rekla bih po držanju, da je sasvim svestan svog izgleda i utiska koji ostavlja na okolinu", srce joj je tuklo kao ludo. "Valjda ga ne čuje", uplašila se. - Ja se zaista izvinjavam, ali pokušajte da u roku od sat vremena upamtite pedesetak ljudi. - Mislio sam da ću vam ja, samim tim što sam povezan sa Maksom, biti zanimljiviji od ostalih. "Ma, zanimljiv si ti meni i bez Maksa i to previše", pomislila je, ali je rekla: - Verovatno ste došli kasnije, kad sam se malo isključila. - Da, verovatno - osmehnuo joj se. "Mislim da me je provalio", pomislila je. "Igra se sa mnom. E, pa videćemo". Odjednom mu se slatko nasmešila. - Ah, da... oprostite, u kakvoj ste rodbinskoj vezi sa Maksom? Mislim i ne ličite baš - procvrkutala je. - Svaka čast, poen za vas - srdačno se nasmejao. - Boka, moj pas, je Maksova majka. Inače da se predstavim... Sebastijan Federiko Moraima. Ako za početak zapamtite i samo Sebastijan, biću sasvim zadovoljan. Pa potrudiću se za Maksovog... može ujaka - rekla je, a u sebi pomislila: "Zapamtiću ja i više". - Može, a šta ćete mu vi biti? - Kako se ponaša, mama - nasmejala se. Osetila je da se polako opušta. - Ah, tu ste - Margaret im se pridružila. - Kažu da su ljudi sa psima posebna sorta i da uvek imaju tema za razgovor. Sebastijane, možeš li mi pomoći? - Nešto se desilo?- upitao je. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

23 - Da desio se Rafael Alvaro... prezime mu tako odgovara. Možeš li molim te da drugi ne primete? - Naravno, odmah ću. Boka idemo - pas ga je sledio. - Nastavićemo ovaj razgovor nekom drugom prilikom - obećao je gledajući Helen u oči. - Sad se stvarno izvinjavam, ali moram našu domaćicu da spasem - dobacio je u odlasku. Margaret je pošla sa njim. Helen je ostala pomalo zbunjna. Nije htela da pokaže da umire od radoznalosti. Znala je da će joj bar sutradan, Margaret i sama ispričati o čemu se radilo. Promuvala se još malo među gostima, ali Sebastijana Federika Moraime nije bilo. Shvatila je da je morao da ode i da se verovatno neće više vraćati. Taman je htela da se pozdravi sa domaćinima, kada je pored Margaret uočila "poznatu" osobu. Da joj je neko rekao, da će dotičnu sresti ovde, ne bi poverovala. Bila je to izblajhana Meksikanka, ona ista koja je u tržnom centru naletela na nju, a onda počela da je vređa. Pitala se hoće li i ona nju prepoznati. Gledajući nju shvatila je šta su značile Margaretine reči, kad je pričala kakve će sve ljude sresti. "Imaju pare, ali nemaju stila ni vaspitanja". Žena pred njom je bila idealan primer. Na njoj su bile stvari najpoznatijih brendova, Kavali, Prada, Zara, ali sve u svemu izgledala je kao da je birala u totalnom mraku. Boje se nisu međusobno slagale, modeli nisu bili za ovakvu priliku, a što je naročito bilo upadljivo, krojevi nisu baš bili idealni za njenu poprilično punačku figuru. Zarina majca je bila prekratka, a suknja previše na kukovima. Naslage sala na stomaku slobodno su se mreškale pri svakom pokretu. Primetila je da nešto žučno raspravljaju, pa je prišla par koraka bliže. - Sebastijan ga je odveo kod nas kući?! - čula je Helen plavušu kako sikće. - Dobro onda neću moći da ostanem. Treba da se nađem Rafael Alvaru - rekia je žurno odlazeći. - Ma kako da ne - nije se uzdržala Margaret i neprimećujući da joj je Helen iza leđa, na dva koraka od nje. - On bi mogao i da crkne, što se tebe tiče. Juriš Sebastijana, ali teško da ćeš ga stići. Bar se ja nadam da nije tolika budala da pokupi takvu žlicu - osetila je da joj neko stoji iza leđa i trgla se. - Oooo! To si ti - rekla je kad je prepoznala Helen. - Nisam te čula. Kako se provodiš? Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

24 - Super, sve je u najboljem redu. Nego, mogu li nešto da vas pitam? - Naravno, primetila si nekoga zanimljivog? "Valjda nije i ona primetila moju zbunjenost kad me je upoznavala sa plavookim", pomislila je. - Ova žena, sa kojom si maločas pričala, ko je ona? - glasno je upitala. - Zašto? Nije valjda već uspela da te dokači? - trgla se Margaret. - Pa na neki način, ali ne danas i ne ovde. Onog dana kad sam išla u tržni centar naletela je na mene kao bik. - Njoj i njenom bratu, baš odgovara prezime koje nose. - Ne shvatam. - Toro, prezime im je del Toro, a toro znači... - Bik! - Baš tako - nasmejala se Margaret. - I šta je bilo posle? - Onda je počela da me vređa, ali možeš biti sigurna da joj nisam ostala dužna. - E, neka nisi. Otac im je strašno bogat, mada se šuška da nije na baš najpošteniji način zaradio novac, ali sada se ponaša korektno. Njih dvoje su teški kao crna zemlja. Misle da se novcem može sve kupiti, pa se tako bahato i ponašaju. - Pa što ih pozivate? - U tome i jeste stvar. Ne pozivamo mi njih, nego njihovog oca, a nažalost dolaze njih dvoje. - Pa kako mogu? - čudila se Helen. - Drago dete, ovde se manje formalno gleda na neke stvari objasnila jo je Margaret. - Kad zoveš jednog člana porodice, podrazumeva se da poziv važi i za ostale. Sad što im otac najčešće i ne ide po prijemima, nije njegov nego naš problem. - Pa zašto ga zovete, ako ne dolazi? - E, i to je ovdašnji običaj. Red je pozvati, a čovek je uticajan i ne bi valjalo zameriti mu se. - Glupa situacija. - Da veoma - uzdahnula je Margaret. - Brat je došao pre nje i bio je treštan pijan. Nisam znala šta da uradim. Ni da ga pustim, jer znam kakav je u takvim situacijama, ni da mu zatvorim vrata. To bi bila ovde neoprostiva uvreda njihovom ocu. Morala sam Sebastijana da zamolim da ga ubedi da ode kući. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

25 "Aaa, to je znači bilo u pitanju", pomislila je Helen. Kao što je i mislila, Margaret joj je i sama sve ispričala i to pre nego što je i očekivala. Ipak ništa nije rekla, samo je, s razumevanjem, klimala glavom. - Nekako mi je krivo što sam baš njega gnjavila, ali on i Rafael Alvaro se znaju dugo. Rančevi im se graniče, odrasli su zajedno pričala je dalje Margaret Sinkler. - Sreća, niko nije primetio šta se dešava - vidno je odahnula. - Margaret, ja sam mislila da se pozdravim. Malo sam umorna. Kao da sam se preforsirala ovih dana. - Ma razumem te draga - iznenadila ju je Margaret. - Samo ti idi i odspavaj. Vidimo se sutra, ionako će uskoro početi da se razilaze. - Vidimo se sutra - pozdravila ju je Helen odlazeći.

6. Helen je ležala pored bazena. Gotovo je bila zaspala. Laki povetarac joj je milovao kožu. Odjednom je na svom telu osetila nečije ruke. Htela je nešto da kaže, ali nečije usne joj nisu dozvolile. Otvorila je oči. Sebastijan Federiko Moraima držao ju je u naručju. Njegove usne bile su na njenim, a njegove ruke polako su joj skidale kupaći kostim. Sve je u njoj vrištalo za uzbunu, ali ona ni jednim jedinim gestom nije pokazala da želi da ga zaustavi. Kad je ostala kao od majke rođena, on je legao pored nje. Milovao joj je svaki delić tela. Srce joj je luđački tuklo, a ona je i dalje nepomično ležala, dozvoljavajući njegovim usnama da istražuju i njene najintimnije delove tela. To je trajalo i trajalo, činilo joj se da će poludeti i kad je krenuo da je uzme, kad su tela trebala da im se spoje u jedno Helen Harper se probudila sva u znoju. Osvrtala se oko sebe. Gledala gde se nalazi. Nije magla da veruje da je samo sanjala. Ali ležala je u krevetu, Maks je bio pored nje i nikoga drugog nije bilo u sobi. - Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem! - ponavljala je. Gospode, šta se to sa mnom dešava? Prvi put vidim čoveka, smotam se pred njim kao klinka od trinaest godina, a posle odmah sanjam erotske snove o njemu. A što je najčudnije nisam pila alkohol - glasno je razmišljala. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

26 Pokušala je ponovo da zaspi, ali jo to nije polazilo za rukom. Okretala se po krevetu, Maks ju je gledao, ali se nije mrdao. Ustala je i otišla u kuhinju. Zagrejala je sebi šolju mleka i popila. Ni to joj nije pomoglo. Pogledala je na sat. Bilo je dva i pedeset pet. - Proklet bio - izetelo joj je. - Tri sata ujutro, a ja umesto da spavam mislim na tebe. Ponašam se gore nego kad sam bila klinka. Samo da je znala kakve njega muke muče, možda bi joj bilo lakše, ili bi ga možda makar malo manje klela. Sedamdesetak kilometara udaljen od nje Sebastijan Federiko Moraima, mučio je istu muku. Nikako nije uspevao da iz glave istisne crvenokosu Engleskinju. Kad je helikopterom sleteo na ranč, svi su primetili da kipti od besa. Kad su ga ugledali kako iz kabine izvodi pijanog Rafael Alvara del Tora, nekoliko ljudi je pritrčalo da pomogne. Ljutitim glasom naredio je da neko odveze Rafael Alvara na ranč del Torovih, a on se uputio ka kući. Dva momka su istog sekunda preuzeli pijanog Rafael Alvara. Ne baš nežno su ga dovukli do jednog terenca i kao vreću su ga ubacili. Pamtili su oni njegove uvrede... sad je bila prilika. Sebastijan Federiko Moraima je gledao kako se njegovi momci ponašaju. Nije im zamerao. Znao je da ga neće povrediti, i sam je dolazio u iskušanje da ga zadavi. Taman je lepo pričao sa novom učiteljicom kad ga je Margaret prekinula. Morao je da joj pomogne, voleo je tu staru englesku gospođu, a odlično je znao šta Rafael Alvaro može da napravi. Ipak svim srcem, dušom i telom želeo je da ostane pored crvenokose gospođice. Uočio je tu crvenokosu devojku još čim je došao kod Sinklerovih, dok je bila sa Maksom. Kad ih je Margaret predstavljala jedno drugom, delovala mu je čudno, nekako odsutno. Pomislio je da mu se učinilo, ali je kasnije u razgovoru sa njom shvatio da nema pojma ko je. Malo ga je to žacnulo. Pomislio je da je možda neka uobražena, nadmena Engleskinja, a onda je, kad je popričao sa njom, shvatio da joj je verovatno bilo dosadno da upoznaje tolike ljude, a sasvim nemoguće da ih za tako kratko vreme sve zapamti. Dok su pričali, razmišljao je kako da joj na lep, nenametljiv način, ponudi uslugu vodiča kroz grad, a onda je naišla Margaret i svi planovi su Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

27 mu pali u vodu. Nije bio ljut na staru Engleskinju, nju je previše voleo i cenio, ali se jedva kontrolisao da ne tresne Rafael Alvara. Ušao je u ogromnu dnevnu sobu. Boka ga je pratila. Nije uključio svetio. Želeo je da bude sam sa slikom crvenokose lepotice pred očima. Prišao je bifeu. Nasuo je do pola čašu čivasom. Seo je u udobnu kožnu fotelju i zatvorio oči. Slika je još bila jasna. Polako je pijuckao viski, razmišljajući u potpunoj tišini. Onda je čuo kola i znao je da su se momci koji su odvezli Rafael Alvara vratili. Digao se i izašao na trem. - Jeste li isporučili pijanu budalu? - pitao je. - Ko mu je bio kod kuće? - Služavka, sestra je upravo sletala kad smo mi kretali. Gazda, pitala je zašto ga vi niste doveli - odgovorio je mlađi momak. Još je bio golobrad. - Pa što joj nisi rekao da sam ostao negde sa nekom zgodnom curom, - raspalio je Sebastijan - bar bi prestala da me guši. - Pa gazda... znate... - Pako! Ja koliko znam ti ne mucaš, šta ti je danas? Joj, gazda, ne znam kako da v a m kažem... - Aman, reci više! - naredio je Sebastijan. Gledao je starijeg radnika koji se malo dalje presamitio od smeha. - Pablo, tebi je nešto mnogo smešno? - Joj gazda da znate da i jeste. Mali je gospođici del Toro, rekao baš to što ste i vi sad rekli. - Pa super, lepo se setio. - Vi se gazda ne ljutite? - bojažljivo je pitao mladić. - Ljutim! Ni najmanje. - Ja sam rekao da ste na prijemu pokupili neku strašno zgodnu engleskinju, a onda je gospođica Rafaela Sara poludela. Psovala je i bacala sve što joj je došlo pod ruku. Mi smo tad pobegli. - Super, možda i shvati napokon - huknuo je Sebastijan Federiko Moraima. - Bojim se gazda da nije shvatila - stariji radnik je očima pokazao na udaljena svetla koja su se velikom brzinom približavala. - Gospode, ona je luda! Gazda, još imate vremena, ne palite svetla, samo pođite par kilometara. Kad vidi da vam nema kola, a nema ni vas, otići će. Neće joj biti ni prvi ni: poslednji put. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

28 - Pako, provozaj ti malo moja kola, ali upali svetla, neka te vidi i krene za tobom. A kad te stigne, kaži da si krenuo da nešto isprobaš na vozilu, a da ja nisam tu - nasmejao se. - A ja odoh da spavam - rekao je i ušao u kuću. Nije hteo da pali svetio. Prišao je prozoru i gledao kako se Rafaela Sara dala u poteru za njegovim kolima. "Ona stvarno nema mere", pomislio je. Što je nacrnje, bio je siguran da je on ne interesuje zato što je zaljubljena u njega, već zato što ima povelik račun u banci. Načuo je da su del Torovi u finansijskom škripcu već duže vreme i na samo da nisu na putu da isplivaju, već tonu sve dublje. Uzaludni su svi pokušaji oca da spase što se spasti da, kad se deca rasipaju. Kad su svetla oba vozila nestala, Sebastijan Federiko Moraima se ponovo setio crvenokose lepotice. Iskreno se nadao da će imati još prilike da opušteno popriča sa njom. "Pa mogli bi i mi da napravimo neki mali prijem. To bi čak bila idealna prilika. Hmmmm! Super ideja... Svaka mi čast, dovešću je na svoj teren", oduševio se sopstvenom idejom. "Dora treba da se ošteni za koji dan", pala mu je na pamet skotna keruša. "Mogao bih posle da je povedem da vidi štenad. Ha, dobar plan. Još samo da vidim sa Margaret da je ubedi da dođe", zaključio je, iskapio viski do kraja i pošao da legne. San mu nikako nije dolazio na oči. Posle skoro dva sata, čuo je da se Pako vratio. Nije odoleo. - Kako si prošao? - upitao je momka. - Boga mi za malo da nastradam. - Zašto? - Gazda, ta žena je luda! Htela je policiju da zove. Tvrdila je da sam vam ja ukrao kola. Jedva sam je ubedio da me se okane. Rekao sam joj da će te poludeti ako ujutro ne budete imali ispravna kola... jedva sam se iskobeljao. Pitala je što ih vi niste testirali, e, a onda sam je načepio. - Mogu da zamislim, rekao si joj da testiram gošću... - Baš to gazda. Gađala me je svojim mobilnim i otišla. - Daleko ste odmakli. - Ma nismo, nego sam ja tražio njen mobilni - nasmejao se momak mangupski. - Šteta tako skupog aparata. - Pa šta tebe briga ako nju nije? - Ali gazda, nisam ga ja tražio zbog nje. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

29 - O! Oprosti... naravno kad je budala, ali baci karticu. Ne bih voleo da sutra priča da su joj moji ljudi ukrali telefon. - Ja ga nisam ukrao, ja sam ga našao. - Da. da... Gubi se na spavanje, vraže mali - nije se ljutio na momka. Odlučio je da se time više ne opterećuje, nije baš bilo uredu, ali s druge strane to i nije bila njegova briga. Pred zoru je nekako uspeo da zaspi, ali je posle dva sata morao da ustane. Čekali su ga neki sastanci u Kvarnevaki. Njegovo građevinsko preduzeće ubrzano je privodilo kraju izgradnju nekoliko zgrada sa malim, ali udobnim apartmanima za odmor. Kvarnevaka je postajala sve popularnije mesto za odmor stanovnika Meksiko Sitija. Nalazila se na stotinjak kilometara od metropole, nije imala industriju, pa je vazduh bio čist, a imala je i veliku prednost što je u njoj proleće trajalo čitavih dvanaest meseci. Zato je u inače nevelikom mestu odjednom porasla tražnja za stanovima i apartmanima. Sebastijan Federiko Moraima, mnogo ranije je uočio prednosti mesta, pa je kupio nekoliko placeva. Sada je na njima zidao, tačnije završavao i naravno, očekivao je od tog posla veliku dobit. Na brzinu je pre polaska, doručkovao nekoliko zalogaja i to na insistiranje svoje stare domaćice, poluindijanke Iko. Njen sin je radio u njegovom građevinskom preduzeću, pa kad je pre deset godina Sebastijan tražio ženu koja bi mu vodila domaćinstvo, doveo je majku. Ubrzo se pokazalo da je napravio odličan izbor. Dok se vozio ka Kvarnevaki, Sebastijan je nekoliko puta pomislio na crvenokosu. Pitao se šta li sada ona radi i da li je bar jednom, na tren, pomislila na njega.


30

7. Samo da je znao, ali nije čak ni slutio... Helen se posle onakvog sna jedva smirila. Celo telo joj je gorelo. Maks ju je posmatrao kako se prevrće po krevetu, kako se diže i ponovo vraća, pa opet prevrće. Valjda je i njemu na kraju dosadila. Polako se digao, protegao i otišao da nađe mir na trosedu u dnevnoj sobi. "Čak sam i tebi dosadila", pomislila je Helen. "Stvarno se ponašam neprimereno. Zar posle ovako kratkog poznanstva ja sanjam ovakve gluposti... Devojko, hitno se prizovi pameti, dok nije kasno", grdila je samu sebe. "Koliko li često svraća kod Sinklerovih? Za ovih par dana, svratio je dva puta", razmišljala je i dalje o Sebastijanu Federiku Moraimi. Neki đavolak joj nije dao mira. "Možda ćemo se negde sresti i slučajno... Ma, kakva je šansa sresti nekoga neplanirano u gradu sa dvadeset miliona stanovnika. Ha, samo se ti nadaj..." Ležala je tako do zore se svađajući sama sa sobom. Na kraju je zaspala malo pre nego što se sunce pomolilo na horizontu. - Juhuhu, gde ste omladino? - bubnjalo joj je u ušima. Glas je dolazio kroz prozor. Margaret je već bila pred kućom. Helen se nije naspavala, ali zato je sad bilo kasno. Kada je sišla u prizemlje i otvorila vrata da pusti Margaret Sinkler da uđe vukući noge kao da su od olova, oteturala se do kuhinje. Stavila je vodu za kafu, a onda se izvinila komšinici i otišla da se razbudi pod tušem. To joj je bar donekle pomoglo. Vratila se u malo boljem stanju. Zakuvala je kafu i sela za sto. Margaret ju je nemo posmatrala. Tek kad je Helen sela, progovorila je: - Šta se tebi sinoć desilo? Da li ti je Maks pravio probleme? - upitala je zabrinuto. - Da može da te razume, sad bi bio uvređen - osmehnula se Helen. - Zašto? - Zato što je on bio dobar, a ja sam njemu pravila probleme. Ja sam sinoć imala noćne more, a kad sam se probudila nisam dugo mogla da se smirim. Mislim da mu je na kraju bilo dosta i mene i mog prevrtanja po krevetu. Zbrisao je u dnevnu sobu. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

31 - Kakve si noćne more imala? Ispričaj mi šta te muči. "Samo bi mi to falilo, da Margaret ispričam šta sam sanjala. Koji bi to blam bio", razmišljala je Helen, grozničavo pokušavajući da smisli šta bi rekla. - Dakle, šta si sanjala, šta te je toliko uplašilo da posle nisi mogla da zaspiš? - Ma, sanjala sam neko čudovište, koje me je napalo. - Kako je izgledalo? - zapitkivala je Margaret. - Sad se više i ne sećam, ali znam da je bilo strašno. - Bože, baš te je namučilo. Možda je to bilo i zbog cele gužve kod nas. Ipak je bilo previše nepoznatih ljudi za tebe... moraćemo malo da te pripazimo. Nego šta si planirala za danas? - Ništa posebno. - Onda ideš sa nama u Kvarnevaku. Vilijam ima neka posla, a ja idem da uživam. Tamo je predivno, nema ovakvih vrućina kao ovde, tamo je večno proleće, a tek da vidiš cveće, nema šta tamo ne uspeva. - Pa ne bih htela da vam smetam. - Ma kavi, kakvo smetanje. Ako budemo imali vremena, a verovatno hoćemo, svratićemo i do jednog prijatelja koji ima ranč u blizini. Pretpostavljam da voliš konje. - Obožavam ih, čak sam kao dete radila u jednoj privatnoj štali samo da bi mi dozvolili da ih jašem - setila se Helen. - Satima sam ih timarila za jedan sat jahanja. - E, pa sad nećeš morati da ih timariš, a moći ćeš da ih jašeš satima. - To bi stvarno bilo lepo - oduševila se Helen. Bio je to mamac koji se ne propušta. - Šta ćemo sa Maksom? - Vodimo i njega - Margaret se odjednom užurbala. - Hajde požuri, spremi se i odmah krećemo. - Za pet minuta sam gotova. - Ponesi neophodne stvari za dva tri dana - dobacila joj je Margaret. Vožnja do Kvarnevake trajala je gotovo dva sata. Vilijam je vozio polako. Negde tridesetak kilometara pre samog mesta, Margaret joj je pokazala neko skretanje. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

32 - Tamo na onom ranču - u daljini su se zaista nazirale neke zgrade - su konji. - Prvo da ja pozavršavam poslove koji me čekaju, - ubacio se Vilijam Sinkler - a posle na volju vam šta ćete da radite. - Pa Helen bi volela malo da jaše, odavno nije. - Ne verujem da će tu biti problema, Seb bar ima konja koliko ti duša želi i to i trkačkih i ostalih. Videću se ja sa njim sad na sastanku, pa ću se dogovoriti. - Dok vi muški sastančite, mi devojke ćemo malo da šetamo najavila je Margaret. Mogle bi i da posetimb Inge. - Mislim da će joj biti drago da vas vidi. Čuo sam i da joj je Jeni tu sa decom. - Kako znaš? - Pa i Piter će biti na sastanku. - Onda nema greške ići ćemo kod Inge. Njena ćerka Jeni je možda neku godinu starija od tebe - objasnila je Helen. - Inge je... - pitala je Helen. - Šveđanka - odgovorila je Margaret. - Ooo! - Ali živi ovde odavno. Muž joj je Meksikanac, bio je diplomata, upoznali su se zaljubili, venčali i na kraju došla je ovde da živi. - Romantično - konstatovala je Helen. - Ćerka joj je udata za Nemca - dodala je Margaret. - Još da vidimo s kim će joj se sin oženiti - nasmejao se Vilijam. Biće tu svih nacija u jednoj porodici. Samo oni jesu prava porodica... zaista se čvrsto drže. - Da, na tome bi im mnogi mogli pozavideti - dodala je Margaret. Pogledaj samo del Torove... brat i sestra, a kolju se kao pas i mačka. Jedno drugo ogovaraju, jedno drugom podmeću... - Hoćemo li prvo do kuće, pa ćemo nas dve posle polako. Šta ti kažeš Helen? - Meni je svejedno. - Onda prvo do kuće - zaključila je Margaret. Kuća Sinklerovih bio je veliki apartman u zgradi sa šest spratova. Njihov je bio u prizemlju i umesto terase, imao je zidom ogradjenu malu, alt neverovatno bujnu baštu. Sam apartman se sastojao od dve sobe, Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

33 spavaće i dnevne, male kuhinje i malog kupatila. Sve u svemu, sasvim dovoljno za odmor. Pošto su se osvežile, Margaret i Helen su se uputile u posetu kod Inge. Margaretina prijateljica je stanovala u velikoj i veoma lepoj kući na samom izlazu iz mesta. Prvo što je Helen uočila bila je bašta koja je uređena i negovana sa puno ljubavi i pažnje. - Bože, kakva bašta - otelo se devojci. - Da. Mislim da je savršena - složila se Margaret - i delo je isključivo domaćičinih ruku. Kad su kupili ovu kuću, deca su im već bila velika, pa je Inge imala dovoljno slobodnog vremena. Sama je birala, sadila, rasađivala i negovala biljke. Neverovatno kakav je raj napravila za petnaestak godina. Doduše i klima je ovde posebna. Sve buja preko cele godine. Nema zime, a ni velike vrućine. Videćeš, u jednom delu iza kuće ima zasađeno povrće. To je počela da sadi od kako je dobila unučice. Šali se i kaže da je tu sve zdravo i neprskano. - Dobro mi došle - srela ih je domaćica. - Znači to je nova učiteljica... imamo jednog kandidata za vas ovde - nasmejala se srdačno pokazujući im da se smeste oko okruglog stola koji se nalazio levo od kuće. - Jeni mi je ovde sa decom. - Znam, rekao mi je Vilijam. Koliko je sad godina Ditrihu i Gudrun? - On će uskoro šest, i polazi u školicu a ona tek tri. - Bože kako vreme leti, čini mi se kao da su se juče rodili konstatovala je Margaret. - Moja ćerka živi u Meksiko Sitiju i odlučili su da Ditriha upišu u britansku školu. A kako sam čula vi preuzimate najmlađe... znači biće vaš đak - zaključila je Inge. - Da... - A gde su sada klinci? - pitala je Margaret. - Ujak im je postavio bazen tamo iza kuće u dnu dvorišta, pa ih je majka povela da kupe kupaće. Prošlogodišnji su im mali. A i Gudrun je izjavila da neće više da se kupa bez gornjrg dela, ha, ha, ha. možeš li je zamisliti. - Opasna je malecka - smejala se Margaret. Dok su čavrljale, domaćica je poslužila kafu, a ubrzo zatim i voćne koktele. Helen je bila oduševljena i ukusom i kako su bili servirani. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

34 Kad su začuli graju, domaćica se nasmejala. - Stižu - rekla je. - Sad ćemo videti da li je Gudrun našla svoj kupaći. - Bako, bako, kupili smo ga, kupili smo ga, sad ću da ga obučem da vidiš kako mi stoji - cikala je plavokosa devojčica. - I ja sam kupio kupaće - javio se dečak, gotovo bele kose. Pošto je primetio goste, samo je dodao: - Dobar dan. - Ditrih, ova devojka će ti biti učiteljica kad pođeš u školu - rekla je Inge unuku. Dečak je zainteresovano pogledao u Helen. - A meni, hoćeš biti i meni? - priletela joj je Gudrun. - A kad ću ja u školuuu? - Polako, ne žuri - smejala se majka prilazeći da se pozdravi sa gostima. - Teta Margaret, od kad vas nisam videla... - zagrlila je srdačno staru ženu. A onda se okrenula k Helen. - Ja sam Jeni - predstavila se. - I majka ova dva indijanca - dodala je smejući se. - Drago mi je, Helen. - Znači ti ćeš nam biti učiteljica. Pa, super, samo pazi da ti se ne popnu na glavu. - Nadam se da neće. Radila sam već dve godine, pa... - Vidi, ne bih da te plašim, ali raditi sa engleskom decom je jedno. To su fina i uštogljena deca, naučena da sami sebe drže na lancu pokušala je da joj objasni Jeni. Helen nije mogla da se ne nasmeje kad je čula kako mlada žena vidi i doživljava englesku decu. - Problem su ova naša, manje sputana, spontanija su i svašta može da im padne na pamet. A tek mali meksikanci... biće i njih, mala razmažena bogata derišta, rođeni sa zlatnom kašikom u rukama, oni će misliti da su bogom dani i da ti treba njih da slušaš. Moraš im odmah pokazati ko je glavni, još prvog dana, inače će biti kasno. - Nemoj je plašiti - prekorela ju je Margaret. - Ja je ne plašim, ja joj iznosim činjenice, onakve kakve su - rekla je Jeni. - Nisam iznenađena, ali navikla sam na to. Uvek ima po neko dete kome su roditelji bogatiji i uticajniji, a ako je pri tom još i razmaženo... osmehnula se Helen. - O tome ti i pričam - žustro je dobacila Jeni. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

35 - Znam, to nije nikakva posebnost, toga ima svuda... ali izborimo se mi i sa tim. A to je tačno, ako ih čovek pusti samo za milimetar, pa još na samom početku, više nikada ne pohvata konce - rekla je Helen. - Jeni ti može pomoći što se tiče roditelja - javila se Inge. Uglavnom ih sve poznaje. - O, super, to bi bilo sjajno - obradovala se Helen. - Da, tu neće biti nikakvih problema. Neke zanam odlično i sa njima sam super. Za njih sam sigurna da se neće mnogo mešati. Ali ima i one dece, čije su majke i očevi gori od njihove dece. Budi spremna i na to. Sreća je što to nije ni državna ni meksička škola, pa znaju da im se deci može uskratiti upis u nju, inače... - Veruj mi toga ima i kod nas u Engleskoj - rekla je Helen. - Prošle godine sam u odeljenju imala devojčicu, čiji je otac u Gornjem Domu. Strašno. Ne mogu ti reći ko je bio gori od njih troje. Mala je bila totalno zapuštena, ponašala se kao da ima tri godine, čak joj se dešavalo da se upiški. Majka je uobražena ćurka koja me je nabedila da joj kinjim dete i otac koji je bio spreman da ubedi ženu da povuče prijavu protiv mene, naravno za protivuslugu... Možeš zamisliti kakvu. - Gospode, a ja sam uvek mislila da su Englezi... - Samo ti maštaj - prekinula ju je Margaret. - Mi samo, svoj prljav veš, krijemo bolje od drugih. - Bože kako sam imala pogrešnu predstavu - zgranula se Jeni. - Veruj mi i po engleskim školama ima svega i svačega - obavestila ju je Helen. - Baš pred polazak sam se čula sa drugaricom koja radi u nekoj privatnoj školi u Jorkširu, jedva su izbegli skandal. Jedan stariji dečak, kome je otac na visokom položaju u vladi, zlostavjao je dečaka mlađeg od sebe, kome je pa majka bliska rođaka ministra policije završila je Helen. - Ne mogu da verujem - Jeni je bila zapanjena. - Svet je poludeo! - primetila je Inge. - Samo, ma koliko su Meksikanci manje prefinjeni i uzdržaniji od Engleza, da se tako nešto ovde dogodi, mislim da se ne bi završilo bez krvi. Ovde bi i majka i otac reagovali burno. - Pravo da vam kažem, nemam decu - rekla je Helen - ali ja bih takve po kratkom postupku... Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

36 - Vala i ja - složila se Jeni. Margaret i Helen, posedele su još malo, pa su se oprostle i krenule kući. Dogovorile su se da se obavezno vide još koji put pre odlaska. Dok se pozdrvljala sa Jeni i decom, Helen je načula da se pominje i susret na ranču. Zaključila je da i Inge i njena porodica, poznaju vlasnika. Odlučile su da ne uzimaju taksi, već da prošetaju do centra grada i da se tu sastanu sa Vilijamom. Trebalo im je dobrih sat vremena do centra. Helen se brinula hoće li Margaret izdržati, ali se stara gospođa samo smeškala. - Ništa ti ne brini, ja možda idem malo sporije, ali sigurno ću doći do cilja. - Dobro, ja se samo brinem, da vam ne bude previše. - Neće ne brini, nego da nađemo mi Vilijama, rekao je da će biti ovde u hotelu. Hotel u centru bio je i najveći u Kvarnevaki. Ušle su unutra i uputile se u restoran. Nekoliko stolova u dnu sale bilo je spojeno. Nekako istovremeno su obe uočile Vilijama Sinklera. Ali odmah do njega, Helen je uočila i plavookog od sinoć. Njenu "noćnu moru". Trudila se da ničim ne pokaže koliko je iznenađena, ali se bojala da joj noge ne otkažu, toliko su joj klecala kolena dok je prilazila njihovom stolu. - Margaret, Helen, ovamo! - uočio ih je i Vilijam kad su već skoro sasvim prišle stolu. - Upravo smo završili sa radom i spremamo se da nešto naručimo. Hoćete li i vas dve da ručate sa nama? - Mislim da hoćemo, - javila se Margaret - umirem od gladi. Dobro sam se napešačila, od Inge dovde, bez zastajkivanja. Prijalo mi jeste, ali bih sada mogla čini mi se i pečenog vepra da pojedem. - Devojke, mislim da većinu gospode poznajete... - rekao je Vilijam. Upoznao je Margaret sa još dva čoveka, koja ona nije poznavala, predstavio ih je i Helen, a onda joj je predstavio i izrazito plavokosog muškarca tridesetih godina. - Ovo je Petar Zimerman, on je... - Čekaj, ja ću joj to iakše objasniti, - prekinula ga je supruga -Jenin muž i tata Ditriha i Gudrun. - Oooo! Sad znam, drago mi je gospodine Zimerman. -Takođe. Čuo sam da će Ditrih biti kod vas u odelenju. - Da... - Dobar dan gospođice Harper - čula je dubok glas sa strane. Znala je čiji je. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

37 - Dobar dan gospodine... - našla se u neprilici. Nije mu zapamtila prezime, samo prvi deo imena, a nije mu se mogla tako obratiti, pošto je on nju zvanično oslovo po prezimenu. - Ha, opet... - nasmejao se. - Šta mislite da vam na jednoj ceduljici napišem svoje ime, pa kad ga naučite, onda možete i da je bacite provocirao ju je. - Pa ime sam vam zapamtila - pravdala se, ali nisam prezime. - Oooo! Jeste li sigurni? - podbadao ju je. - Naravno da jesam, ime vam je Sebastijan... - To mi je samo pola imena - smejao se. - Sebastijan Federiko Moraima, izvolite moju vizitkartu. Kao podsetnik, dok ne naučite... postaje mi neprijatno da se svaki put kad se sretnemo ponovo predstavljam. - Nemoj tako, juče je bilo puno gostiju. Nemoguće je zapamtiti tolike ljude za par sati - uzela ju je u zaštitu Margaret. - Margaret, ti si me predstavila, posle pola sata sam se i ja sam predstavio ponovo, a evo i sada namignuo je ostalima, a obratio se Helen - nabićete mi komleks senjorita. - Znate gospođice, - umešao se čovek koga su joj maločas predstavili - Sebastijan nije navikao da razgovara sa ženama koje ne mogu da mu zapamte ime. Do sada su se uvek prvo raspitale kako se zove, pa su mu tek tad prilazile. Svi za stolom su prasnuli u nezadrživ smeh. Smejao se čak i Sebastijan Federiko Moraima. Ipak sve vreme je gledao u Helen. Nije mu smetala priča koju je ispričao Djego Armando Valero, njegov najbolji prijatelj. To što je rekao bila je istina, ali se nadao da će Helen Harper sve to, shvatiti kao šalu. Imao je on reputaciju među ženama u Meksiko Sitiju, mada pošteno govoreći on nije činio ništa da bi je uvećao, ali žene su ga stalno saletale i hteo on to ili ne, glasine su ga pratile. Samo se nadao da ona neće čuti te tračeve, pre nego što ga dobro upozna i stekne makar kakvo poverenje u njega. Bio je siguran da bi devojka njenog kova, da čuje samo pola od svih priča, pobegla od njega glavom bez obzira. - Baš lepo - čuo je Helen kako odgovara Djegu Armandu. Bilo je očigledno da nije impresionirana. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

38 - Ne preteruj Dijego - rekao je smeškajući se, ali su mu oči sevale. Srećom prijatelj je shvatio. Odmah se dao u "vađenje fleka". - Šalim se naravno. - Naravno - kratko je uzvratila Helen. Automatski je odgovarala jer joj je bubnjalo u glavi. Srela ga je mnogo pre nego što se nadala. Nažalost bili su u gomili drugih ljudi, pa nije mogla bog zna šta da očekuje. Ipak sećajući se sna od prethodne noći, prosto se nije usuđivala da ga pogleda u oči. Primetio je to, ali nije bio siguran za razlog. Nezainteresovanost, prezir zbog maločašnjeg Dijegovog komentara, ili čisto žensko femkanje. Svašta je moglo da bude u - igri, mada mu se poslednji razlog činio najmanje verovatnim. Nekako mu nije bila taj tip. Odlučio je da ne bude navalentan i da sačeka povoljniju priliku. A ona je bila na pomolu... Vilijam mu je pomenuo da nova učiteljica voli konje. Pomenuo je da bi je doveli kod njega na ranč. Ono što je planirao, ispalo je još bolje. Ako bi pravio prijem, skupilo bi se mnogo sveta, ovako, ako dođu samo Sinklerovi neće biti gužve, moći će u potpunosti da se posveti gospođici Helen Harper. Zato se samozadovoljno smeškao. Očekivao je da posao završe sutra u popodnevnim časovima. Imao je dovoljno vremena da im organizu je doček. Vilijam je najavio da će prenoćiti u Kvarnevaki i krenuti ujutro posle devet. Sve mu se savršeno uklapalo. Do početka školske godine ostalo je još par dana, znao je da će kad joj počnu obaveze, crvenokosa imati malo slobodnog vremena i da ga verovatno neće trošiti na nebitne ljude. Zato je čvrsto rešio da skrene pažnju na sebe. Dok je razmišljao, zazvonio mu je mobilni. Na displeju je treptalo "ranč". Javio se. Malo mu je falilo da vrisne od zadovoljstva. Sve se namestilo. Dora je upravo počela da se šteni, imaće šta prekosutra da joj pokaže. - Dobre vesti? - upitao ga je Dijego. - Savršene prijatelju, savršene - oči su mu bljesnule čudnim sjajem. Ručak je protekao u manje više prijatnoj atmosferi. Kad su završili Margaret i Helen su se pozdravile i krenule. Muškarci su ostali da još malo sastanče. Bilo je još sitnica oko kojih su trebali da se dogovore. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

39 Na samim vratima na Margaret i Helen gotovo je naleteo mlad muškarac. - Oooo! Gospođo Sinkler! Kako mi je drago što vas vidim - dok je to govorio, nije gledao u nju, več u Helen. Bio je to drzak ispitivački pogled. Helen je osetila kako joj se neprijatni žmarci spuštaju niz kičmu. Bilo je nečeg divljeg, neobuzdanog, gotovo životinjskog u pogledu tog čoveka. - Drago mi je da smo se sreli Rafael Alvaro - hladno je rekla Margaret. Bez zadržavanja je krenula napred. Bilo je očito da nema nameru da ih upozna. - Nećete me upoznati sa svojom gošćom? - bez pardona se nametao mladić. - Drugom prilikom mladiću, kasnimo - ponovo ga je ignorisala. - Ja sam Rafael Alvaro del Toro - predstavio se sam. Pružio je ruku ka Helen. - Drago joj je, a sad moramo da idemo - bila je gruba Margaret. Uhvatila je Helen pod ruku i ni malo nežno ju je povukla napolje. - Videćemo se još lepotice - dobacio je Helen. Kraičkom oka primetila je za stolom za kojim su do maločas sedele, neko komešanje. Sledećeg momenta je razaznala da Sebastijan stoji, a da ga njegov prijatelj Dijego zadržava. Pogled pun besa i mržnje, bio je uperen u Rafael Alvara. "Šta li se među njima sinoć dogodilo, mora da su se žestoko posvađali, kad ga onako gleda", nagađala je Helen. Ni na kraj pameti joj nije bio pravi razlog. Bila je radoznala da sazna šta će se dalje desiti, ali ju je Margaret čvrsto držala i vukla napred. - Nije ga sramota, bitanga jedna - mrmljala je ljutito gospođa Sinkler. - Trebao bi neko dobro da ga ispraši. - Koliko sam ja videla, tako nešto mu se i može desiti. - Molim, kako?... - iznenadila se Margaret. - Pa čini mi se da mu se spremaju batine. Onaj vaš prijatelj... ma onaj... onaj što vam je dao Maksa, - pravila se nevešta Helen - kad ga je video skočio je na noge, držali su ga da ne jurne. - Ma daj molim te, Sebastijan da napadne nekoga?! Nema šanse. Mislim da je on poslednja osoba na svetu koja bi se potukla sa nekim. Taj je toliko tolerantan i fin, da neki čak smatraju da mogu i da ga Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

40 neograničeno smaraju. Sigurno ti se pričinilo - kategorična je bila stara gospođa. - Šta sam videla videla sam, držali su ga da ne pojuri ka njemu, a gledao je pridošlicu s takvom mržnjom i tako besno, da sam se i ja iznenadila. - Čudno, - nije mogla da shvati Margaret - tako nešto mi uopšte ne liči na Sebastijana. Ali opet, kad je Rafael Alvaro u pitanju sve je moguće. On i njegova sestra zaista umeju iz čoveka da izvuku ono najgore. - Da li mu je i sestra bila juče na prijemu? - bila je radoznala Helen. - Ne, pardon, bila je ali na trideset sekundi. - Jedna izblajhana, sasvim neprikladno obučena... tridesetak godina - opisala je ženu koju je nakratko videla sa Margaret. - Ona. Nisam vas upoznavala. - I bolje. Već smo se sukobile jednom. - Kad pre? - nasmejala se iznenađeno Margaret. - Prvog dana u tržnom centru, mislim da sam vam pomenula primetiia je devojka. - Joj da, baš si rekla da je naletela na tebe kao bik - prisetila se Margaret. - Da, da... - Oni imaju posed u ovom kraju - rekla je gospođa Sinkler. - Ako ga još imaju. Čujem da sve gore što je. Otac, bez obzira koliko je sposoban, ne može da zaradi ni približno koliko ova dva gotovana mogu da potroše. Mislim da je teška božija kazna imati takvu decu. - Da, - složila se Helen - samo znate za takvu decu su prvenstveno krivi sami roditelji. Sete se dece, kad je već kasno i kad su već formirana, najčešće pogrešno. - Tu si u pravu - složila se Margaret. - Otac je jurio za poslom, majka za mlađim muškarcima, a decu je gledao ko je stizao, a najčešće niko. Kad je majka pobegla sa drugim, otac je shvatio šta sa dešava, pokušao je da popravi stvar, da se posveti deci, ali bilo je kasno i eto šta je ispalo. Nego hoćeš li da mi praviš društvo da pogledamo malo po radnjama? Volim male dućane sa stvarima koje imaju jako nacionalno obeležje. - Naravno biće mi zadovoljstvo. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

41 - Izvini za ono maločas, što sam te onako vukla, ali Rafael Alvaro spada u ljude koje bi trebalo baš da izbegavaš. On je izvor problema. Dve učiteljice su nam otišle u suzama zbog njega - upozorila je Margaret. - Zapamtiću to - obećala je Helen. Sunce je već bilo zašlo kad su sa rukama punim kesa i kutija krenule kući. Na vratima ih je dočekao gospodin Sinkler. - Opet si nakupovala. To i mogu da ti oprostim, ali što si ovo dete navukla - smajao se sažaljivo gledajući Helen zatrpanih ruku. - Pa i nije baš - rekla je devojka. - Ja sam kupila samo dve stvari, ostalo su paketi vaše supruge. - Mogao sam i pretpostaviti. Tebi treba zabraniti da kupuješ glumio je ljutnju Vilijam Sinkler. - Ima li bar jedna stvar da si je preskočila? - ima, dve, Helen mi nije dozvolila da ih kupim - branila se njegova supruga. - Hvala bogu, bar nešto. Nego devojke, odmorite se noćas, sutra idemo na ranč. Sve sam se dogovorio, očekuju nas tamo - obavestio ih je Vilijam. - Super, poslednjih sedam godina konje sam gledala samo na trkama, a i to retko i iz daljine - nije skrivala oduševljenje Helen. - Vi večeras nećete nigde izlaziti? - nadala se da će možda negde u nekoj zgodnijoj situaciji, u prisustvu manje ljudi sresti Sebastijana Federika Moraimu. Nekoliko puta je danas, kad je niko nije gledao, vadila njegovu vizit-kartu. - Ne dušo, nama je za danas dosta. Matori smo ti mi, ali ako ti se izlazi, možemo da pozovemo nekoga. - Ne, ne, nema potrebe, pitala sam tek onako - rekla je brzo. Samo bi joj još falilo da baš njega pozovu. To bi izgledalo tako namešteno. Želela je da ga vidi, da bude u njegovoj blizini ali ne na taj način. Njihov sledeći susret je zamišljala mnogo romantičnije. - Idem i ja da spavam dodala je. - Mogu li te samo zamoliti da nakratko izvedeš Maksa - zamolio ju je gospodin Vilijam. - Ja sam se spremao da ga izvedem, kad ste naišle. - Naravno, neće mi predstavljati nikakav problem - rekla je Helen. Ostala je sa Maksom više od sat vremena. Besciljno je lutala ulicama Kvarnevake, neprestano se nadajući da će ispred sebe ugledati visokog čoveka sa argentinskom dogom, kako joj ide u susret. Nije imala Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

42 pojma da je Sebastijan napustio Kvarnevaku odmah po zvršetku sastanka. Očekivao je značajne goste, pa je hteo da sve bude izuzetno.

8 Kad je stigao na ranč naredio je da se do sutra spreme dve spavaće sobe i to najbolje. Tražio je da štale budu očišćene, štenara takođe. Domaćicu je zamolio da spremi nešto posebno suta za doručak. Izbor je sa punim poverenjem prepustio njoj. Momci su ga gledali s čuđenjem. Niko se nije pomerao, što ga je činilo nervoznim. - Hoćete li me dugo gledati ili ćete na posao? - pitao je razdražljivo. - Na kakav posao gazda? Pa, sad smo izašli iz štale, mogli bi da je oližemo - rekao je jedan od starijih radnika. Štenaru takođe... pa i sami znate da je to kod nas uvek čisto. - Priznaj ti nama koja to gradska devojka dolazi, kad ti praviš takvu frku - pitala je direktno stara domaćica. - Te čisti ovo, te čisti ono, spremite najbolje sobe, spremi nešto posebno za doručak i za ručak... Dakle ko nam dolazi? Priznaj! Direktan nastup stare Iko razoružao ga je. Nije mogao ništa drugo nego da se nasmeje. - Veštice, - rekao je grleći i ljubeći staru domaćicu - ti sve moraš da znaš. - Ne moram baš sve, ali sam tebe upoznala dovoljno dobro. Ulećeš ovamo tako nervozan, galamiš bez razloga, tražiš da se spreme sobe... pa ne dolazi ti Djego sigurno. On bi mogao i u štalu. Znači u pitanju je neka sinjorita. Znamo li je? - gledala ga je ispod oka. - Ne, i ja sam je skoro sreo -priznao je. - Dolazi sa Sinklerovima. - Engleska ledi? - podigla je nos u vazduh i šepureći se kretala Iko, imitirajući Engleskinje. - Pa Engleskinja jeste, ali ne baš tog tipa. - Znači nije punjena ćurka - začikavala ga je stara indijanka. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

43 - Ne, deluje prilično prirodno. Došla je u Meksiko Siti da bude učiteljica u britanskoj školi. - Ju, da nije jedna sa vatreno crvenom kosom? - upitala je Iko. - Jeste, kad pre ti saznade za to? - iznenadio se Sebastijan. - Ha, moja rođaka Marija Paula je išla u Meksiko Siti, pa se, znaš ti mlađariju, motala po "Zona Roso" i pogodi šta je videla. Ona del Torova krava je naletela na tu crvenokosu, pa je još, umesto da se izvini, počela da je vređa... Ha, ha, ha, ha, ha, - smejala se slatko debeljuškasta indijanka - ali se iznenadila. Devojka joj je tako odgovorila i to na španskom, zamisli da je Rafaela Sara, ostala bez teksta. - Pa kako si znala... Čekaj bre gazda, što si nestrpljiv? Posle je srela prijatelja, on je šofer kod Sinklerovih i kad mu je ispričala šta je videla, objasnio joj je da je crvenokosa nova učiteljica za najmanju decu. - Koja konstrukcija - čudio se Sebastijan Federiko Moraima. - Svet je mali, - smejala se indijanka - a, Meksiko još manji. Nego devojka mi se već dopada, ona koja ne dozvoli Rafaela Sari da je gnjavi mora da je nešto posebno. Nego dovode li Sinkierovi i onu budalu od Maksa? Prošli put mi je ukrao celu pečenku. Kunem ti se ako to opet uradi, spremiću vam njega za ručak - besnela je domaćica. Sebastijan nije mogao da se ne nasmeje kad se setio večere pre dva meseca. Taman kad je htela da posluži pečenje, Iko ga je spustila samo na sekund. Maks se ko zna kako našao u blizini. Doduše ona ga je jurila, pratila ga je čitavih pola sata, ali je na kraju Maks odneo pobedu, Osmoro gostiju, ostalo je bez pečenja. Sinklerovi su se izvinjavali, Sebastijan i većina gostiju smejali do suza, a Iko je besnela. - I tu ćeš se iznenaditi, i njega je sredila učiteljica. Preselio se kod nje i kažu da se super slažu. - E, i to da vidim. Ali ako nešto pokuša, biće na meniju pseće pečenje - pretila je Iko. - Inače za doručak ću spremiti tortilje i onaj moj nadev. - Samo Iko, najlepše te molim, nemoj ga onoliko zaljutiti. Prošli put... - Prošli put ste mi toliko smetali da sam pogrešila. - Napravi ga upola ljutog od onog kad ga normalno praviš. Molim te. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

44 - Dobro ne cmizdri mi više, samo ne znam ko će takvog da ga jede - dobacila je Iko, okrenula se u mestu i odgegala nazad u kuhinju. - Gde su Ramon, Emilio, Pako i Naćo? - Tu smo gazda, ne brinite i instrumenti će biti spremni - dobacio je najstariji od prozvanih. - Dobro, trebalo bi onda sve da bude kako dolikuje... - Novoj gazdarici - dobacio je neko iz gomile. - Nemoj nekome da se omakne neka takva primedba - zarežao je Sebastijan. - Kunem vam se biće gužve. A sad, marš na spavanje i da ste mi u osam proverili sve i štale i korale i štenaru. Ah, da, Migel, neka sutra konji budu spremni za jahanje. Moj obavezno i proberi nekog mirnijeg, ali dobrog. Mislim da Sinklerovi neće jahati, ali ipak vidi nešto i za njih. - Dobro gazda, ne brinite, sve će biti spremno - rekao je Migel odlazeći u štalu. - Valjda sam vam sve rekao - glasno je razmišljao Sebastijan. - Niste kakva je cura - dobaci neko iz gomile. - Prelepa, a kose kao plamen - začu Sebastijan iza svojih leđa. - Iko! - dreknu on na domaćicu koja se smejući grohotom skloni s vrata. Onda se tobože ljutito okranu radnicima i ponovo zaurla. - Gubite mi se i vi s očiju. Radnici su se razišli, a on je otišao da legne. Helen Harper dolazi sutra. Toliko je očekivao od tog susreta. Znao je da ništa nepredviđeno ne sme da se desi. Bez obzira šta je rekao, bio je siguran u svoje ljude. Ipak imao je neki čudan predosećaj. Nešto neodređeno ga je brinulo. Nije mogao da precizira šta, samo mu je kljuckalo negde u dubini. Prisiljavao je sebe da žmuri, ali mu je slika crvenokose lepotice remetila san. Tridesetak kilometara odatle, Helen je napokon uvela Maksa u apartman Sinklerovih. Uzaludno je šetala i šetala, čak se i Maks umorio. Jedina korist od maratonske šetnje bila je, što je onog trenutka kad je spustila glavu na jastuk, momentalno zaspala.


45

9. Sebastijan Federiko Moraima, probudio se sa prvim petlovima. Istuširao se, obrijao, čak je i novu košulju obukao. Kad je sišao u kuhinju, čekalo ga je nasmejano lice stare Iko. - Čudi me da nisi obukao odelo, baš bi ti pristajalo ovde na ranču podbadala je stara indijanka. - Iko, ne diraj me. Počeću da ujedam - iskezio joj se u lice. - Od sinoć imam neki loš predosećaj. - Ma ne brini - smirivala ga je. - Momci su već na nogama i sve je provereno po sto puta. Biće sve uredu. Kad oni dolaze? - Kreću oko devet i ovde su za pola sata. Najkasnije do deset. - Dobro da tortilje budu tople. - Poludeću... - Slušaj momče, vidim koliko je sati. Dolazile su ovde i druge devojke, ali ovakve panike nije bilo. Koliko je dugo znaš? - Ne pitaj... - Mesec dana? - Ma tri-četiri... - Meseca? - Dana. - Uf! Znači nemaš pojma ni šta voli, ni šta ne voli. Dobro. To ću ja malo da propitam. - Nemoj Iko, - zavapio je Sebastijan - imaj milosti. - Samo ti uživaj. Polako ću ja, ne direktno. Ti znaš da sam ja dobra sa Margaret. - Aaa! Tako - odahnuo je. Za to vreme, Margaret je budila Helen. - Uh, mislila sam da neću uspeti - rekla je kad je devojka napokon otvorila oči. - Kako sam dobro spavala - rekla je Helen protežući se. - Kasno ste se ti i Maks vratili? - Bogme jesmo - priznala je. - Meni se nije spavalo, a njemu se šetalo.


46 - Zato ni tebe ni njega ne mogu da probudim - nasmejala se Margaret. - Oboje ste komirani. - Baš dobro - čule su gospodina Sinklera. - Bar će biti dobar. Sećaš li se Margaret kako ga je Iko jurila prošli put - oboje su se nasmejali. U kratkim crtama su prepričali Helen kako su gosti ostali bez pečenja i kako je debela stara Indijanka jurila Maksa oko kuće. - Nadam se da nećeš ponoviti takve gluposti - obratila se devojka dogi. Ali Maks je nije ni pogledao. Tek kad su se vrata apartmana otvorila i kad je video da svi idu napolje, lenjo nogu pred nogu krenuo je i on. - Mislim da ćemo ga ubuduće šetati malo više kad negde mora sa nama - nasmejao se Vilijam Sinkler. - Misliće ljudi da smo zamenili psa. - Koliko nam treba do ranča?- pitala je Helen. - Oko pola sata. Dan je obećavao da će biti lep. Vožnja je bila kratka i kad su ugledali zgrade ranča, Helen se osećala sjajno. Kad su kola stala, prva je krenula da izađe. Pridržala je vrata da izadje i Maks. Izašao je pogledao je levo desno i samo je legao odmah pored kola. - Ne mogu da verujem, stvarno ga je sredila - začula je Helen iz pravca kuće. Digala je pogled i malo joj je falilo da se onesvesti. On je opet bio pred njom. Sebastijan Federiko Moraima joj se smešeći približavao. Pored njega je išla podebela žena očigledno indijanka. Gledala je u Maksa i bez prestanka se krstila. - Rekli su mi da si ga sredila, ali nisam verovala. - O! Vama je pojeo pečenje - setila se Helen priče. - Da, nego dobro ti nama došla - rekla je stara, ščepala je devojku u zagrljaj i izljubila ju je toliko zvučno da je čak i Maks pogledao u tom pravcu. Sebastijan je zapanjeno gledao scenu koja se odvijala pred njegovim očima. Mirisalo mu je na katastrofu. Iskreno je očekivao da devojka napravi scenu. Čak joj ne bi mogao ni zameriti. Ali ugledao je zbunjen smešak na njenom licu, pa mu je odmah bilo lakše. Rešio je da ne reskira i da joj pritekne u pomoć. - Iko, puštaj je, polomićeš joj svaku koščicu. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

47 - Ju, ja se malo zanela - rekla je stara indijanka. - Nećeš ti to meni dete zameriti. - Ne, naravno - osmehnula joj se Helen, pokušavajući da udahne duboko i nadoknadi vazduh koji joj je stežući je istisnula domaćica. - Dobro nam došli - pozdravila je i ostale. - Margaret spremila sam ti nešto što voliš. - Ima li nečega što i ja volim? - pitao je Vilijam - Mislim da će se naći - indijanka im je pokazala da je slede. Helen i Sebasijan su čudeći se gledali kako njih troje ulaze u kuću. Tišina je bila gotovo neprijatna. Oboje su to osećali. Napokon je on progovorio. - Ja sad i nisam siguran šta da kažem, Iko je već sve rekla pokušao je da se našali Sebastijan. - U svakom slučaju nadam se da će vam prijati boravak na ranču trudio se da deluje prirodno, mada mu je puls bio sve drugo samo ne normalan. - Hvala - rekla je to tiho, ne usuđujući se da ga pogleda. - Vilijam mi je rekao da volite konje. - Da, veoma. - Hoćete li da idemo na jahanje? - Rado bih, ali ne znam šta su Margaret i Vilijam planirali pokušala je da izbegne da ide na jahanje sama sa njim. - Šta su oni planirali to sa sigurnošću mogu da vam kažem smejao se. - Planirali su da jedu. Oni obožavaju sve što Iko spremi. Dođite, pokazaću vem - poveo ju je pored kuće do jednog prozora. Zajedno su provirili. Helen nije mogla da veruje. Iko, Margaret i Vilijam, sedeli su za kuhinjskim stolom i jeli. - Jesam li bio u pravu? - Sasvim, i dalje ne mogu da verujem. Tek smo stigli. - Dakle, hoćemo li na jahanje? - Pa, mislim da bi mi prijalo, mada već dugo nisam ni prišla konju rekla je iskreno. - Videćete, jahanje se ne zaboravlja, to čovek ili ume ili ne ume. Ili nauči odmah ili nikada.


48 Samo pre toga, voleo bih da vam pokažem još nešto. Došli ste u pravom momentu. Slobodno, ne bojte se - primetio je da je oklevala nekoliko trenutaka. Poveo ju je ka štenari. Kad je pogledala u boks, imala je šta i da vidi. Na gruboj suknenoj prostirci, ležala je kučka. Doga argentino kao i Maks. Oko nje su gamizale male bele loptice. Prebrajala je četiri. - Gospode, koliko imaju? - ciknula je zadivljeno. - Dva dana. - Pa oni su još i slepi i gluvi - oduševljavala se Helen. Nikada nisam videla tako malu štenad. Ne mislim na ovu rasu, već uopšte. Kako su slatki. Ušli su u boks. Helen je milovala kuju. Prstom je dotakla jedno štene. Nije se bunilo. Ščepalo joj je bezubim ustima prst i počelo da siše. Polako ga je skinula sa prsta i primakla majčinoj bradavici. Mališa je halapljivo navalio. Zadivljena prizorom, Helen je koraknula unazad, i ne pogledavši gde je Sebastijan. Postala je svesna njegove blizine, tek kad mu je uletela u naručje. Trgla se kao oparena. A onda je pocrvenela. Bilo joj je neprijatno zbog toliko prenaglašene reakcije. - Izvinite, molim vas. - Opustite se - šapnuo joj je. - Ovde ne jedu crvenokose Engleskinje. Šta je mogla nego da se nasmeje na ovakav komentar. - Znam. - Hoćemo li sada da izaberemo konje? - predložio je. - Volela bih - priznala je. U štali su bili probrani konji. Migel se pobrinuo za to. Helen je šetala pored boksova zagledajući svaku životinju. Zastala je pored prelepog vranca, čija se dlaka presijavala. Sebastijan ju je iznenađeno pogledao. Mogu li ovog konja da jašem? - upitala je. - Pa, nisam baš siguran. Taj baš ne spada u mirne i pogodne za početnike - bio je u dilemi Sebastijan. - Mogu li bar da probam, samo jedan krug u manježu? - molila je. - Migel! - pozvao je glavnog konjušara. - Šta misliš? - Pa, neka proba. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

49 Migel je osedlao konja i poveo ga napred. Helen i Sebastijan su ga sledili. Konj je uveden u manjež i postavljen pored stepenika za jahača. I ne obraćajući pažnju na stepenike, Helen se s druge strane vinula u sedlo. Muškarci su se samo pogledali. Obojca su bili zadivljeni lakoćom i elegancijom kojom je to izvela. Konj je malo cimnuo, ali je ona čvrsto držala uzde. Polako ga je povela napred. Već posle pola kruga videlo se da su se konj i jahač složili. - Je li moj konj spreman? - šapnuo je Sebastijan Migelu. - Da. - Dovedi ga. Minut kasnije i Sebastijan je bio u sedlu. I on je jahao vranca. Konji su bili gotovo identični. Helen je pogledala jednog, pa drugog. - Jesu li blizanci? - Jesu. - Kakva retkost. Čula sam da se to dešava jednom u milion slučajeva. Tako su lepi. Kako znate koji je koji? - Lako. Pogledajte mu između ušiju. Vaš ima na tom mestu tanku, belu liniju, koja se jedva vidi, i to ako se baš traži, a moj je sasvim crn. - Ah, da, sad vidim. Kakvi su im bili otac i majka? - Crni. Sasvim. Ali je majčina majka imaia tu prikrivenu štraftu. - Hoćemo li malo da izjašemo? - odjednom je upitala Helen. - Mislite li da ga možete kontrolisati? - zabrinuto je upitao Sebastijan. - Mislim da mogu. - Pre nego što izadjemo, voleo bih da mi nešto iskreno kažete počeo je Sebastijan. - Daaa? - rekla je Helen, a bila je u paničnom strahu šta će je pitati. - Kako ste sredili Maksa da bude onako miran? - Ha, ha, ha - devojka se bukvalno presamitila od smeha. - Malo sam ga prošetala. - Šetao ga je i Vilijam. - Da desetak petnaest minuta, a ja sam ga sinoć šetala od deset do jedan. Jedva je stajao na nogama. - Al su metode - smejao se i Sebastijan. - Da li jesu ili nisu, nije bitno, - branila se Helen - ali upalilo je. To je kao ona izreka u ljubavi i u ratu, sva sredstva su dozvoljena. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

50 - Dopada vam se ta izreka? - upitao je Sebastijan neočekivano. - Pa... - Kako kad - nasmejao se. - Verovatno kako vam kog trenutka odgovara. - Nisam tako dvolična - Ijutnula se Helen. - D a l i s a m j a tako nešto rekao? - Pa, bilo je blizu. Ošinula je lako konja i on je poleteo prema vratima manježa. Sebastijan ju je pratio. Izgledala je sjajno u sedlu. Imala je držanje kao da je odrasla u njemu. Dok je konj galopirao, kosa joj je viorila na vetru. Kad su stiglli do ograde koja je opasavala centralni deo ranča Helen je samo malo polegla na konja i sa lakoćom su preleteli prepreku. - Sjajno - doviknuo joj je Sebastijan, sledeći je u stopu. - Hvala - osmehnula mu se ponosno. Više od dva sata su galopirali pašnjacima, a onda joj je Sebastijan dao znak da ga sledi. Malo kasnije, ponovo je ugledala zgrade ranča. Polako su prešli u kas. - Bilo je sjajno - ushićeno je govorila Helen, kad su ulazili u kuću. - Drago mi je da vam se dopalo. Moram vam priznati da sjajno jašete. Mislio sam da ste se dva ili tri puta kao dete popeli na ponija, tako se obično ispostavi, kad ljudi iz grada dodju na ranč. - Nisu vam rekli? Ja sam godinama jahala. U jednom privatnom konjičkom klubu kraj Londona, satima sam timarila konje, da bi mi dozvolili da jašem. Tetka nije imala novac za takve stvari. Jedva smo sastavljale kraj sa krajem. - Tetka? - iznenadio se. - Tetka me je podigla, moji su rano umrli. - Žao mi je. Hoćete li sad nešto da pojedete? - Mislim da bih mogla, ako je nešto ostalo posle Margarete, Vilijama i vaše domaćice - nasmejala se Helen. - Za to se nemojte bojati. Kad Iko sprema troje ljudi to ne može da pojede. Sad ćete probati nešto od domaće kuhinje Meksika. - Rado - bila je presrećna. Uživala je da jaše, a još više je uživala u njegovom društvu. Bio je prirodan i nenametljiv. Osetila je da se i sama polako opušta. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

51 Iko i Sinklerovi kao da su bili nestali. Nisu bili u kuhinji, ali ni u dnevnoj sobi. To međutim nije zbunilo Sebastijama. Sam je krenuo da postavi sto za njih dvoje. Hrana je bila raznovrsna i veoma ukusna. Kad su završili, pozvao ju je u dnevnu sobu. - Nisam videla Sinklerove? - zvučala je zabrinuto. - Posle onakvog jela, mogli su samo da prilegnu - rekao joj je. Možda bi ste i vi želeli da malo odmorite? - Iskreno, nisam umorna. - Odlično, onda malo da se odmorimo, pa idemo ponovo na jahanje. - Važi - oduševljeno je prihvatila Helen. - Kad sam ranije jahala, uvek sam bila ograničena vremenom - rekla je to sa nekom setom u glasu. - Pa sad nemate nikakvo ograničenje, čak i ako se konj umori, uvek možemo da uzmemo odmornog. Imamo ih dovoljno, dok... - Znam, dok meni pozadina ne utrne - izgovorila je umesto njega. - Pa nećemo dotle doći, ali toliko uživam... - Onda uživajte koliko vam volja - rekao je pre nego što je zagrizao tortilju. - Hvala, trudiću se - rekla je preko zalogaja. - Mmm, ovo je zaista ukusno. - Ja bih na vašem mestu ćutao - upozori je Sebastijan. - Zašto? - Zato što će te Iko, ako je pohvališ, još jednom izljubiti. - Bože, ova hrana ništa ne valja - ispravila se Helen i oboje su prasnuli u smeh. Kada su završili sa jelom, poveo ju je u štalu sa ždrebadima. U boksovima su bile četri kobile. Tri su već imale ždrebad pored sebe. Jedna je izgledala kao balon. Ždrebljenje se moglo očekivati svakog trenutka. Helen je s oduševljenjem posmatrala najmlađu od svih mama kobila. Njeno ždrebe je imalo tek tri dana i ona ga je neprestano njuškala, lizala. Druga dva ždrebete su bila znatno starija. Jedno je imalo gotovo dva, a drugo tri meseca. Već su bili čvrsti na nogama.


52 Muvali su se po ranču gotovo sat vremena, a onda su ponovo izjahali. Krstarili su pašnjacima s kraja na kraj. Kad je počelo da se smrkava, Sebastijan je odlučio da je vreme da pođu kući. Još nisu pošteno ni ušli kad je Margaret Sinkler upitala: - Gde ste vi ceo dan? - Jahali smo - rekla je Helen i oduševljeno je nastavila da priča o tome kako je skoro ceo dan provela u sedlu. - Bilo je božanstveno - a onda joj je oduševljenje odjednom splasnulo. Pomislila je na polazak. Kad idemo? - upitala je tužno. - Prekosutra - odgovorio je Vilijam Sinkler. - Preko... kad? - zgranula se Helen, odjednom shvatajući da će noć provesti u njegovoj kući. - Prekosutra ujutru - ponovila joj je Margaret. - Ja sam mislila... - Pa što bi ste žurili, nema nikakvog razloga, mesta ima, a i konja. - Da - rekla je zbunjeno Helen, a u sebi je pomislila, da je i on tu i da treba izdržati njegovu blizinu, a ne izgubiti glavu. - Nešto nije bilo kako valja? - upitao je uozbiljivši se. - Ne, ne zaboga, sve je bilo savršeno. Toliko sam uživala. Nije mi ovako lepo bilo još od kad sam bila dete - priznala je. - Odlično, onda vas sutra vodim na jedno posebno mesto. - Ja bih još malo da jašem - rekla je oprezno. - Verujte sutra ćete se najahati. Do tog mesta imamo tri sata laganog kasa. - O! Ja sam mislila... ali ako idemo na konjima, pristajem odmah složila se Helen. - Iko, da li bi mogla da nam spremiš nešto da ponesemo, mislim da se pre mraka nećemo vratiti? - zamolio je Sebastijan domaćicu. - Ništa ne brini, u koliko da bude gotovo? - obećala je domaćica. - Rano, krenućemo pre sedam - obavestio je gazda. - Ja, malo mi je neprijatno, vi ste me doveli ovamo, a i ne viđamo se - izvinjavala se Helen Sinklerovima. - Samo ti uživaj, nama je super. Ne očekuješ valjda da i mi jašemo, kao što ja ne očekujem da ti sediš pored nas i zuriš u jednu tačku. Idi devojko i provedi se. Nego nama je vreme za spavanje, hajde deda da se uvučemo u krpe. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

53 - Hvala - rekla je Helen pre nego što je poljubila Margaret. - A ja sam se toliko trudio - prokomentarisao je Sebastijan. - Mene duže zna - dobacila mu je Margaret, dok ga je Helen samo iznenađeno pogledala. - I ja sam umorna, idem i ja na spavanje - dodala je uplašena da će ako Sinklerovi odu, ostati sama u sobi sa Sebastijanom. Nije bila sigurna koga više treba da se boji. Njega sa sličnim komentarima kao maločas, ili sebe posle onakvih snova.

10. Helen je osetila nečiju ruku kako je blago drmusa. Otvorila je oči i ugledala je lice Sebastijana Federika Moraime. - To si ti - rekla je. - Opet te sanjam. Hoćeš li me opet onako poljubiti - pružila je ruke ka njemu. - Ako želiš - rekao je jedva čujnim šapatom. - Hoću. Osetila je njegove vrele usne na svojima. Ovog puta je san bio još stvarniji. Činilo joj se da oseća i miris njegovog tela. Da čuje otkucaje njegovog srca. Ponovo ju je držao u naručju i ponovo ju je ljubio. Ovoga puta sve je bilo još lepše. U kuhinji je nešto tresnulo. Jedva primetno se trgao. Poljubio ju je još jednom, a onda ju je spustio na jastuk. - Nemoj opet da nestaneš, neću da se probudim - rekla je. Činilo joj se da čuje vrata, pa se trgla.Odjednom je bila budna. Sela je i gledala oko sebe. Dole u kuhinji, Iko je nešto mrmljala sebi u bradu. Učinilo joj se da čuje nekoga. Sebastijan je maločas otišao da budi učiteljicu. Pogledala je preko ramena. Stajao je iza nje čudno je gledajući. Osmeh mu je trepereo na usnama. - Jesi li je probudio? - Idi molim te pa je ti probudi - rekao joj je. Okrenuo se i izašao iz kuhinje.


54 - Šta mu bi? - čudila se stara indijanka. - A smeška se kao da je poludeo. Sad ja ovako matora treba da se penjem na sprat. - Dobro jutro - pozdravila ju je Helen kad je ušla u sobu. - O! Ti si budna, sama si se probudila - rekla je Iko. Helen je to zvučalo kao pitanje. - Gazda je rekao da te budim. Treba da krenete. - Biću gotova za pet minuta. - Nema problema, reći ću mu. Dok se spremala, Helen je pokušavala da shvati, da li je ono maločas bio san. Da li je čula da se vrata otvaraju i zatvaraju? "Ne, nemoguće je. Zašto bi on ušao... pa nisam valjda budala. Bio je to samo sam", ubeđivala je samu sebe. - Jesi li je probudila? - čula je glasove iz kuhinje dok je silazila sa sprata. - Bila je budna. - Misliš li da je budna odavno? - Pa ne baš, delovalo mi je kao da se probudila kad sam ja ušla u sobu ili sekund ranije. - Jesi li sigurna? - Ma koga je briga, važno je da je budna - otresla se stara indijanka. - Mene, vrlo mi je važno. - Dobro, bila je budna, ali još uvek bunovna. - Dobro Iko, hvala ti - rekao je izlazeći iz kuhinje. - Budna si -rekao je ugledavši Helen. Čula je njegov razgovor sa domaćicom. Crv sumnje je počeo da je gricka. Taman je htela da se vrati u sobu i izgovori da joj nije dobro, kad ju je on spazio. Sad je bilo kasno za bekstvo. Pažljivo gaje gledala, ne bi li na njegovom licu primetila ma i najmanji trag podsmeha, samozadovoljstva, bilo čega, što bi joj ukazalo da san nije bio san, ali on je izgledao isto kao i juče. Previdela je kako joj se obratio. - Možemo li da krenemo? Put je dug. - Pa... - Nemoj sad da se predomišljaš, sinoć smo se sve dogovorili. - Ne, ne predomišljam se, samo sam htela da kažem da sam spremna. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

55 - Onda super, samo da uzmem klopu i krećemo. Jahali su laganim kasom jedno uz drugo. Kad je mislila da neće primetiti, krišom ga je posmatrala. Izgledao joj je sasvim normalno. Isto kao i juče, a opet onaj razgovor sa Iko, ukazivao je na nešto drugo. "Zašto ga je toliko kopkalo da li sam spavala i kad sam se probudila... ako ono nije bio san", pomislila je, a srce joj je tuklo da joj se činilo da će iskočiti iz grudi. "Onda on može da pomisli da ga foliram, da se prenemažem, da ga provociram, a izbegavam odgovornost za svoje postupke. To bi bilo grozno, mogao bi da me prezre, a opet ako pomisli da sam spavala... Bože, valjda je sve bio samo san, molim te Bože!" Pogledala ga je krišom. Gledao je ispred sebe. Samo da je mogla da mu pročita misli. Iznenadila bi se. I on je imao svojih nedoumica. Iz glave mu nisu izbijale njene reči. Da li je sanjala nekoga, sa kim je bila, ili je prethodno sanjala njega kako je ljubi, pa je bunovna opet mislila da je u pitanju san? Ta dilema mu nije dala mira. Pitao se da li ona uopšte nešto sluti. "Nije sad ni važno. Praviču se da se ništa nije desilo, pa ćemo već videti. Ipak mi je nešto mnogo ćutljiva. Možda ni ona nije sigurna šta se desilo. To bi i bilo najbolje, bar za sada", razmišljao je. Jahali su već više od dva sata, kad je on zaustavio konja. Predložio je da nešto pojedu, pošto nisu na polasku doručkovali. Helen je pristala, dok u njegovim rukama nije ugledala ćebe, koje je hteo da prostre da bi seli na njega. Odjednom više nije bila gladna. Pogledao ju je čudno, ali nije hteo da se raspravlja. Spakovao je raspakovano, uzjahao je konja pa su produžili. Jahali su još skoro sat vrenena pre nego što je ugledala kamene zidove neke stare građevime. - Asteški hram - objasnio joj je. - Dođi prići ćemo mu s druge strane. - Izgleda božanstveno. - Da. Hoćeš li da prvo jedemo? - pitao je. - Ne, nisam gladna - primetio je da joj je pogled prikovan za ćebe sklopljeno iza njegovog sedla. - Kakav je to hram, kome je posvećen?


56 - Podigao ga je princ, devojci koju je voleo. Trebalo je da se venčaju, ali nju je odnela bolest. Ovaj hram je podignut da podseća na nju i njegovu ljubav - dodao je posle par sekundi. - Može li se ući unutra? - Da, zato i moramo da ga obiđemo, sa ove strane nije prohodno. Zadržali su se više od sat vremena u razgledanju hrama. Helen je dosta čitala o Inkama, Majama i Astecima, ali je sasvim drugi osećaj bio stajati tu pored tragova tih starih civilizacija. Posle nekog vremena, Sebastijan ju je podsetio. - Ako mislimo da stignemo po danu, trebalo bi da krenemo. - Oh, izvini, malo sam se zanela. Idemo. - Helen, trebalo bi nešto da pojedemo, nemoguće je da nisi gladna. Hoćeš li da jedemo u hodu? - Pa mogli bi, da ne gubimo vreme - složila se. Pregledao je na brzinu korpu sa hranom. Našao je nekoliko sendviča. To su jedino mogli da jedu u sedlu. Nije hteo da komentariše njeno izbegavanje da sednu negde i jedu, ali ni da dozvoli da se onesvesti od gladi. Gledao ju je kako jede. Pojela je jedan sendvič, ali nije odbila ni drugi kad joj ga je ponudio. Jedva se uzdržao da ne napravi šalu na račun onog njenog "nisam gladna". Kao što su i putovali do hrama, tako su se ćutke i vraćali. Kad su stigli pred kuću, kao da je jedva čekala da ga se oslobodi. Pitao se da li treba da joj to dozvoli. Bio je siguran da je neće više tako lako dovesti na ranč, barem ako se u njihovom odnosu, nešto drastično ne promeni u odnosu na trenutno stanje. Razmišljao je šta bi to trebalo da se dogodi. Imao je ideju, ali je pretila opasnost da se na taj način situacija i pogorša. Pitao se vredi li reskirati. Odlučio je da ipak pusti da stvari idu svojim tokom. Sutradan oko deset sati. Sinklerovi su se spremali da pođu. Helen je jedva čekala da sedne u kola. Mučila su je brojna pitanja, na koje nije smela da traži odgovore. Znala je da će morati da se pozdravi sa Sebastijanom. Nije bilo šanse da ga izbegne. Bio je savršen domaćin, ništa mu nije mogla prigovoriti.


57 Sebastijan se već pozdravio sa Margaret i Vilijamom. Sada je ona bila na redu i nije bilo ni najmanje šanse da ga ekskivira. Prišao je, otvorio joj je vrata kola i rekao: - Dođite kad god poželite da jašete - pozvao ju je najprirodnije. - Hvala - odgovorila je kratko i uskočila u kola. - Hvala da ili hvala ne? - nagnuo se ka njoj da bi ga samo ona ćula. - Šta se dogodilo, prekjuče mi se činilo da uživaš, a juče sam imao utisak da te mučim. Zbunjeno ga je pogledala. Nije znala šta da odgovori, pa je pokušala da zatvori vrata, ali joj nije dozvolio. Još više joj se primakao i šapnuo: - Videćemo se mi još, crvenokosa! - tek tada ju je pustio da zalupi vrata, što je i učinila tako jako da su je i Margaret i Vilijam iznenađeno pogledali. - Oprostite - samo je promucala. - Nešto ste se posvađali ti i Sebastijan - upitala je Margaret. - Ne nismo. - Onda mi se samo učinilo - rekla je mada ni sama nije verovala u to. Da bi predupredila svako dalje Margareti no pitanje, Helen se zavalila i žmurila. Pravila se da spava. Maks joj je položio glavu u krilo i nije se mrdnuo dok nisu stigli kući.


58

11. Od povratka s ranča, prošlo je nedelju dana. Margaret je još jednom pokušala da od Helen sazna da li se nešto posebno dogodilo na ranču. Helen je prečula pitanje i Margaret je odustala, čak više nije ni pomenula Sebastijana. Sve dok ga jednoga dana nije pomenuo njen muž. - Seb, dolazi sutra - rekao je, a Helen se setila da je i pre koristio taj nadimak za vlasnika ranča, ali tada nije povezala. Sada je znala o kome je reč. - Daa, - razvukla je gospođa Sinkler- jeste li završiti onaj posao? - Nismo, ali ga privodimo kraju. Upravo zato i dolazi. - Izvinjavam se što vas prekidam, ali sutra počinje školska godina, pa idem ja da još nešto pripremim. Laku noć - činilo joj se da nije smislila loš izgovor. Digla se i krenula. Maks ju je pratio. - Kakav očajan izgovor - primetila je Margaret. - Gledaj da mi sutra dovedeš Sebastijana. Moram da vidim što su se posvađali. A znaš da sam pomislila da bi bili dobar par. - Daj Margaret, ti i tvoje provodadžisanje - prigovorio joj je suprug. - Misliš li da su se nešto ozbiljno dokačili? - nije odustajala Margaret. - A odakle bih ja to mogao da znam. I na kraju krajeva, šta se to nas tiče - time je za njega, na tu temu, bio završen svaki dalji razgovor. Školska godina je počela i Helen se izvanredno snašla u školi. Klinci su je odmah zavoleli. Ušla je u svakodnevnu kolotečinu. Kuća, škola, škola, kuća i tako svaki dan. I ma koliko je bila zadovoljna poslom, decom i odnosom kolega, nešto joj je nedostajalo. Posle dva meseca od kako je stigla u Meksiko, osećala se usamljenom. Kod kuće ju je čekao samo Maks. Margaret i Vilijam su postali baka i deka, pa su se na brzinu spakovali i otišli za Englesku. Planirali su da ostanu kod sina i snahe bar tri meseca. Danima, sem na poslu, nije imala sa kim da progovori ni jednu jedinu reč.


59 Kada ju je jednog popodneva nazvala Jeni Zimerman, samo što nije vriskala od sreće. Dogovorile su se da se nađu u "Zona Roso" i u nekom od kafića sednu i ispričaju se. - Nadam se da te nisam omela u nečem važnom - pitala je Jeni. Od kako je počela školska godina, razgovarale smo samo par puta i to u školi i na brzinu. - Ma kakvi - već sam mislila da ću zaboraviti da pričam. Sinklerovi su u Londonu. - Da, snaha im se porodila, dobila je sina. Još jedan Sinkler smejala se Jeni. - Da, i tako kažem ti, podivljaču. Nemam s kim ni da se posvađam, - osmehnula se tužno - a kamo li da neobavezno popričam. - Onda mi je drago što sam te izvukla iz kuće. Šta ćeš raditi ovog vikenda? - Ništa, glancati kuću, koja i tako blista - rekla je. - Hajde sa nama. Peter neće biti tu ide na desetak dana za Njujork, pa sam odlučila da decu povedem kod brata. Prvo što on ume sa njima, pa mi puno pomogne, a drugo što tamo ima svakakvih životinja, pa deca uživaju. - Ne, zaista nema smisla da vam se još i ja trpam - počela je Helen. - Ma šta nam se trpaš. Pa ja sam te pozvala i meni će prijati društvo - ubeđivala ju je Jeni Zimerman. - Onda važi i onako sam više poludela sedeći po ceo dan u kući. Radnim danom još i nekako. Progovorim sa decom, sa kolegama, a vikendi, oni su noćna mora. - Pa, zar nisi nikoga upoznala za ovo vreme? - onda se odjednom nasmejala. - A koga si i mogla pored Margaret i Vilijama da upoznaš, samo one iznad pedeset, ili čak i starije. - Pa dobro, blizu si, bilo je i mlađih, ali... - setila se Sebastijana Federika Moraime. Odavno ga nije videla. Jednom je dolazio dok su Sinklerovi još bili tu, ali kad je videla da dolazi sa Margaret kod nje, Helen se zaključala u kuću i pravila da nije tu. Drugi put, tri dana pošto su Margaret i Vilijam otputovali, videla ga je kako dolazi, opet se pritajila. Posle toga nije više dolazio. - Dobro, onda dolazimo po tebe u petak posle posla - rekla je Jeni odlazeći. - Imaćemo vremena da se ispričamo. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

60 Kao što je i obećala. Jeni je potrpala decu u kola i došla po Helen. - Maks, kuda ću sa Maksom - odjednom se dosetila Helen. - Ma trpaj i njega pozadi, moja su deca navikla na njega. Kao štene su ga stalno razvlačili po rukama. - Znam, ali šta će reći tvoj brat? Malo li je što dovodiš mene, nego još i... - Daaaj, ne smaraj, pa bar njemu ne može da smeta. Čula je Gudrun kako je nešto rekla, ali je nije najbolje razumela. I majka i deca su se nasmejali. - Baš vala - čula je Jeni, ali nije razumela o čemu se radi. Deca su se vrlo brzo smirila. Kad su ih pogledale, shvatile su da spavaju. Pričajući sa Jeni nije ni osetila kako joj je put brzo prošao. Međutim kad su skrenuli sa glavnog puta, odjednom joj se teren učinio poznatim. Kad je ugledala zgrade ranča, bila je sigurna gde je došla. - O neee!!! - izletelo joj je. Jeni se trgla i mahinalno je pritisla kočnicu. - Nešto si zaboravila? - Ne, ali... - kako je mogla da kaže Jeni da ne želi kod njenog brata. Šta je mogla da navede kao razlog, pogotovo sad kad im je do cilja ostalo tristotine metara. - Helen, šta se dešava? - Ima li odavde neki prevoz, ja bih se radije vratila kući. - I da ima, šta misliš ko bi te sa Maksom primio - Jeni ju je Ijubopitljivo gledala. - Mislila sam da si iz naših komentara o Maksu razumela da je on rođen na ranču, a ti izgleda nisi znala ni taj detalj, da je moje devojačko prezime Moraima. - Ne, niko mi nije rekao. - Ok, zanemarićemo to sada, nego zašto hoćeš da pobegneš sa ranča, neki razlog mora da postoji. Znam da si bila sa Sinklerovima, pre početka škole. Šta se desilo? Znam svog brata, koji ume ponekad i grublje da se našali i da provocira, ali sigurna sam da ne bi uradio ništa nedolično. Šta se desilo među vama? - Ma ništa. - Kako ništa? U panici si od kako si shvatila gde si došla - bila je direktna Jeni Zimerman. - Dobro neću insistirati, vidim da ne želiš o tome Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

61 da pričaš - videla je da su se Helenine oči zamutile. Samo malo joj je falilo. - Ali ti bar nešto moram reći, kad sam rekla bratu da ne dolazimo samo ja i deca, rekla sam mu da dolaziš i ti. Imenom i prezimenom, čak sam rekla da si učiteljica i da živiš kod Sinklerovih, samo je rekao dobro. Ni jednu jedinu reč više. Ni da te zna, ni da ne bi trebalo da te dovodim. Ponašao se najnormalnije. Možda si ti neku njegovu opasku shvatila malo ozbiljnije nego što je trebalo - pokušala je Jeni. Helenin izraz lica mnogo joj je govorio. - Dobro, neću reći više ni reč. Jedino što mogu jeste da ostavim decu i tebe vratim do grada. Hoćeš li tako? Ne ljuti se ali da ih ne vozim još tri sata u kolima. - Izvini - promucala je Helen. - Stvarno mi je krivo što ti pravim problem. - Ma ne praviš mi nikakav problem, samo mi je žao što ti nisam konkretno rekla gde idemo. Mislila sam da znaš. - Mogu li ja da uopšte ne izlazim iz kola? - Možeš - rekla je Jeni gledajući je zapanjeno. - Ja ću samo da pustim decu napolje i vozim te nazad. - Klinci, - budila je decu - hajde stigli smo. - Stigli smo - vriskala su deca oduševljeno. - Deco, vi izlazite, a ja moram hitno negde da odvezem Helen, zato pravo u kuću, ja se vraćam što pre budem mogla objašnjavala im je majka. - Dobro - složili su se. Kad su se kola približila, Helen je na vratima kuće prepoznala Sebastijanovu figuru. Jeni nije promaklo bledilo koje se tog trenutka razlilo njenim licem. Zaustavila je kola na oko dvesta metara od kuće, otvorila je deci vrata i komandovala je. - Juriš na ujaka. Deca su poletela ka Sebastijanu, a Jeni je sela u kola i dala gas. Mogia je u retrovizoru da vidi zbunjen izraz na bratovom licu. Grlio je decu, ali je gledao za njom. Poslednje što je videla, bilo je da je uveo decu u kuću. - Iskreno se nadam da nećeš zbog mene imati problema - rekla je Helen. Kad su se odmakli od kuće, njoj je vidno laknulo. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

62 - Ma nikakvih, ne razmišlaj. Ne bih da te ubeđujem, ali moj brat je duša od čoveka i ja ga vrtim oko malog prsta, uvek je tako bilo. On je veliki brat, a ja sam mala sestra - nasmejala se Jeni. Gledajući Helen, čvrsto je odlučila da popriča sa bratom. Nikada se jedno drugome nisu mešali u privatan život, ali Helen joj je bila simpatična, a bilo je očito da zbog nečeg pati. Ako je to imalo veze sa njenim bratom, ona će to saznati. Kad je dovezla Helen do njene kuće, Jeni je istog sekunda krenula nazad. Uzalud ju je Helen ubeđivala da se malo odmori. Još nije bila ni ušla u kuću, kad su joj grunule suze. Helen je toliko bila napeta da nije primetila da je Maks ušao u sobu i prišao jednoj od fotelja. Oduševljeno je mahao repom. - Ako sad izađem i zazvonim, hoćeš li biti kod kuće ili ćeš se zavući u svoju mišiju rupu - čula je poznat glas. Vrisnula je od iznenađenja. Koraknula je unazad, ne obraćajući pažnju da se pas stvorio iza nje i verovatno bi dobro tresnula da je Sebastijan Federiko Moraima, nije zgrabio za ramena. - Izvini, malo sam jače stegao - rekao je videći joj na licu grimasu bola. - Pusti me! - vrisnula je. - Maks! - Ha! misliš da će te braniti od mene, pa zaboravila si da sam mu ja ujak, ili šta si već rekla. - Pusti me! Odakle ti ovde, šta ti uopšte tražiš u mojoj kući? Kako si ušao? - Tipično žensko - nasmejao se. - Hiljadu pitanja odjednom. - Nije to hiljadu to su dva pitanja. -Tri. - Gospode bože, hoćeš li bar na jedno odgovoriti? - Došao sam... - Zašto si došao? - Čekaj to je četvrto pitanje, polako. Prvo ti meni odgovori na jedno. Kakav je ono idiotski štos bio? Dođete do vrata, okrenete se i odete. - Jeni tu ništa nije kriva. Ja nisam znala gde me vodi, kad sam shvatila... - odjednom nije znala šta da kaže. On nije prošli put učinio ništa zbog čega bi se ona ovako ponašala, ili se bar nadala da nije ništa učinio. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

63 - Pa mogla si bar da kažeš dobar dan. Voleo bih da mi malo objasniš svoje ponašanje. Već sam ti rekao onog dana si se ponašala vrlo čudno... i sve čudnije i čudnije. Dva puta dolazim u kući si, video sam te kako ulećeš i nećeš da otvoriš, onda danas ova glupost. U čemu je problem? - Molim te idi... sad... odmah... idi... - primetio je da će početi da plače. Ovog puta je rešio da stvar istera na čistac. Slutio je on šta je u pitanju, ali tim pre je bio siguran da ni ona nije ravnodušna prema njemu. - Jel to zbog poljupca? - upitao je direktno. - Bio si ti? - izletelo joj je. - A šta si mislila? Čuj, Helen, ovo već postaje glupo. Ja sam onog jutra ušao da te probudim. Ti si očito bila u polusnu. Ja sam mislio da si budna, ti si mislila da opet sanjaš - primetio je da je pocrvenela. - Misliš da samo ti sanjaš... grešiš. Ne jednom sam te sanjao, mada ti ne bih sad prepričavao detalje sna - mangupski joj je namignuo. -Ti... ti... - Čekaj, dajem ti časnu reč da sam mislio da si budna. - Zašto si se posle pravio lud? - oči su joj bile pune suza. - A šta je trebalo da uradim? Da ostanem i nastavimo ili da te pitam spavaš li... Helen, oboje sanjamo iste snove - rekao je nežno. - Šta se desilo, desilo se nismo prešli granicu. - Zato što si ti otišao - osećala se bedno. - Shvatio sam da nisi sasvim svesna. A ti... kad si shvatila? - Čula sam vrata kako se otvaraju, pa zatvaraju i tek tada sam pomislila da nešto nije u redu - rekla je gledajući u pod. -Možda ne bih ni čula vrata, ali je odnekud dopro neki zvuk. Nisam registrovala šta je bilo, ali sad kad vratim film... - Iko je ispustila nešto u kuhinji, to sam i ja čuo. Trgao sam se, ali ti nisi i tada sam posumnjao da možda i nisi svesna, već da spavaš ili šta već... onda sam zbrisao. Nego hoćemo li mi dugo ovako da stojimo ili možemo i da sednemo. - Pa kad si već ušao i to nepozvan, možeš i da sedneš. - Baš si ljubazna. - Nisi mi odgovorio, kako si ušao? - Sinklerovi su zaboravili da ti kažu još jednu sitnicu. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

64 - Kad razmislim, puno toga su zaboravili da mi kažu. - Verovatno, ali u ovom slučaju, zaboravili su da ti kažu da su i kuća u kojoj ti živiš i kuća u kojoj oni žive i sve okolo moj posed, samo sam im iznajmio. Doduše tu su već više od deset godina, ali ja još uvek imam ključeve od svega - objasnio je Sebastijan. - Osim toga kad su polazili, zamolili su me da te povremeno obiđem i da znaš nije pristojno nekome ne otvoriti vrata - pecnuo ju je. - Video sam te da stojiš na verandi kad sam dolazio. Kako si samo pobegla - gledao je kako crveni. - Nije mi bilo prijatno - rekla je iskreno. - A meni je bilo, ponašala si se kao da sam ti krvni neprijatelj a realno nisi imala razloga. Nego, imam jedan predlog. - Da čujem. - Hajde da zakopamo ratne sekire. Sad kad smo razjasnili šta se desilo, mislim da nemaš razloga da se ljutiš na mene. - Nisam se ja ni pre ljutila na tebe. Mene je samo bilo sramota priznala je. - Dakle? - Dakle šta? - Zakopavamo li ratne sekire, proglašavamo li primirje? Kako možeš da se ljutiš na mene, a imam onako dobre konje za jahanje - šalio se s njom. - Sediš u kući, a mogla si ceo dan da budeš u sedlu. - Ovo su niski udarci. - Hoćemo li mi sklopiti mir ili ćemo se i dalje svađati? - insistirao je. - Kako si uspeo da stigneš pre nas? - pokušala je da izbegne odgovor. Još uvek se osećala napeto u njegovom prisustvu. - Neću da ti kažem, barem ne pre nego što ti odgovoriš na moje pitanje - bio je uporan. - Dakle? - Dobro, važi. - Znači nema više durenja? I nema više bežanja. - Pa, nisam bežala. - Ma, nisi, pričaj mi o tome. A kako bi ti nazvala ovo danas, da ne pominjem ono kad sam dolazio na vrata. Ma čuo sam kako zaključavaš. - Nemoguće! - izletelo joj je. -Bio si još na pola pu... - Vidiš... znao sam. - Uf... Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

65 - Jesmo li se pomirili ili nismo? - Jesmo, ne budi naporan. - Neću, biću ljubazan, pošto smo se pomirili red je i da se izljubimo - rekao je to a onda ju je privukao k sebi i usne su im se spojile. Taman je htela da se opire, kad je sve bilo gotovo. - Ti nisi normalan. - Pa kad se ljudi pomire... - smejao se i nije mogao da završi rečenicu. -Ti... ti... ti... Htela je nešto da kaže, ali je još osećala njegove usne na svojim. Tresla se od uzbuđenja. Odjednom se Sebastijan uozbiljio. Prišao joj je sasvim blizu. Nije napravila ni jedan jedini pokret, koji bi ga sprečio da joj priđe. Stajala je kao omamljena iščekujući šta će on uraditi. Dlanovima joj je nežno obujmio lice. Gledao ju je pravo u oči. Ne da nije skretala pogled, nego se gotovo nije usuđivala da diše. - Polako se smiri. Nema razloga ni za ljutnju ni za paniku - šaputao je. - Očigledno je šta nam se dešava, samo što ti ili ne želiš ili nećeš da shvatiš. A možda je i nešto treće u pitanju. Neiskustvo... privlačimo jedno drugo i to je evidentno. Što pre to shvatiš, olakšaćeš i sebi i meni - osetio je da drhti, pa je zato dodao. - Nemaš razloga da se bojiš. Nećemo nigde žuriti - polako je sklonio pramen kose koji joj je pao preko lica, a onda ju je ponovo poljubio. Želela je da mu uzvrati, svim srcem je želela, ali nije. Stajala je kao skamenjena pred njim, a srce joj je tuklo takvom žestinom, da ga je bilo nemoguće ne čuti. Osetio je buru koja se odvija u njoj. Privukao ju je k sebi i zagrlio, snažno, ali potpuno nevino. Držao ju je tako dok nije osetio da se smiruje i da polako prestaje da drhti. - Jesi li sad bolje? - pitao je nežno. - Mislim da jesam - jedva je izgovorila. - Dobro, onda idemo. - Idemo, kuda? - gledala ga je širom otvorenih očiju. - Na ranč. Sutra je subota, imamo ceo dan za jahanje. Zar ti se ne jaše? Zar bi radije sutra ceo dan sedela u kući sama, dobro sa Maksom... Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

66 - Pa ne baš. - Pa, šta te onda sprečava? - Ja, kako bih ti rekla... - Nemoj meni ništa da kažeš, kaži sebi. Sebi priznaj, koga se više bojiš, mene ili sebe? Ćutala je. - Hajde, idemo. - Nisam ti videla kola. - Nisam ni došao kolima. Imamo za potrebe firme helikopter, često ga koristim kad žurim, a danas sam žurio. Jedna crvenokosa je htele da mi pobegne.

12. Ponoć se bližila kad je Sebastijan spustio helikopter na mesto predviđeno za sletanje. U velikoj kući na ranču, još je gorelo svetlo. Elisa se još nije ni zaustavila, a iz kuće je izašla Jeni. - Hoću da mi kažeš, zašto ona devojka onako panično beži od tebe? - počela je čim je on izašao iz letilice. Uopšte nije primetila da se i vrata sa druge strane otvaraju. - Lakše sestro... jedva sam je ubedio da se vrati, ako sad i ti počneš opet će mi pobeći - rekao je gledajući u pravcu odakle je dolazila Helen. - Nemoj ti me... Helen, vratila si se? - oduševila se Jeni. Pozdravila se srdačno sa gošćom, a onda je priletela bratu. - Jeni, uzdrži se od radoznalosti - zamolio ju je šapatom, dok su se pozdravljali. - Kasno je idemo na spavanje. Gde ste se vi smestili? Mislim ti i deca - upitao je sestru. - U sobi odmah do tebe. - Dobro, onda ćeš dobiti svoju staru sobu - obratio se Helen. - Meni je svejedno - bila je previše tiha. Jeni se veoma brzo izgubila. Dajući bratu i Helen prostora. Sebastijan je samo odneo Helenine stvari u sobu. Pozdravio se i izašao. Shvatao je da je još uvek previše napeta i zbunjena da bi mogla otvoreno da razgovara. Bilo mu je samo bitno da je tu, blizu, a nadao se


67 da će vremenom uspeti da uspostave komunikaciju, kakvu su imali kada su prvi put išli na jahanje. Tišina je preplavila kuću. Čuli su se samo zvuci s polja. Negde oko štala kričala je sova. Povremeno bi se čulo i njištanje nekog od mnogobrojnih konja. Helen je ležala u krevetu, ali san joj nikako nije dolazio. Prevrtala se, nekoliko puta je odlazila do vrata i otvarala ih pa zatvarala. Stalno joj se činilo da neko hoće da uđe. Zaspala je tek negde pred zoru i to kad je već čula Iko kako posluje po kuhinji. Svi su već odavno bili budni. Jeni i deca su doručkovali, kad se Sebastijan vratio iz štale. Još jedna kobila se oždrebila. - Zar ne misliš da bi je trebalo probuditi? - upitala je Jeni brata. Prošlo je jedanaest. - Ne, ostavi je. I ti si se, koliko vidim tek maločas digla, a ona je tek pred zoru zaspala. - Odakle znaš... pričali ste? - Ne, ali sam čuo da je nekoliko puta otvarala i zatvarala vrata. Izgleda da ju je nešto mučilo. - Znaš li šta? Možemo li da joj pomognemo? - zabrinuto je pitala Jeni. - Ne, za sada je samo treba pustiti, mislim da prvenstveno neke stvari treba da raščisti sama sa sobom - objasnio je Sebastijan. - Nećeš mi reći zašto je onako panično htela kući? - Jeni - brat ju je pogledao ljutito - zamolio sam te da to ne čačkaš. Ne bih želeo da je bilo ko pritiska. Samo je pusti, ako bude htela i mogla, ispričaće ti jednog dana i sama. A dotle molim te da taj događaj i ne pominješ, zaboravi ga. - Ako ti tako želiš. - Želim. - Jesi li siguran da spava, da nije nešto drugo u pitanju? - ipak je brinula Jeni. - Da ne sedi gore i jednostavno joj je nezgodno da siđe? - Videćemo, ali kasnije. Za sada je nećemo dirati. Oko pola jedan, Helen je osetila da joj sunce bije pravo u lice. Polako je otvarala oči. Kad je napokon pogledala na sat, razbudila se trenutno. Na brzinu se istuširala i obukla. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

68 Silazeći niz stepenice začula je glasove. Svi su sedeli u trpezariji. Samo na trenutak je pomislila da se vrati u sobu, ali je shvatila da bi joj kasnije bilo još neprijatnije da sidje. Taman je krenula da spusti nogu na sledeći stepenik, kad je začula Sebastijanov glas: - Ako opet razmišljaš da zbrišeš, odmah odustani - vrata od trpezarije su se otvorila i on se pojvio. - Kako si znao? - upitala je iznenađeno. - Čuo sam te. Zaboravljaš da je ovo moja kuća i da sve zvuke u njoj dobro poznajem - osmehnuo se. - Druga i deveta škripe. - Molim? - nije shvatila šta joj govori. - Pričam o stepenicama, druga i deveta odozgo škripe kad staneš na njih. Kad sam čuo prvu, znao sam da silaziš, samo si ti bila gore. Kad sam čuo devetu, prvi put sam znao da si na njoj, ali kad sam je čuo i drugi put, shvatio sam da stojiš na njoj i verovatno se premišljaš. A kako ti je već počelo da prelazi u naviku da bežiš, nestaješ i slično.. - Zaključio si da se spremam... - Baš tako. - Vrlo logično - osmehnula se. - Ali kako ja to nisam čula. - Verovatno jesi, ali nisi registrovala. Taj zvuk tebi ništa nije značio. - Verovatno si u pravu - složila se Helen. - Dođi da vidiš nešto - pozvao ju je. - Taman dok Iko skuva svezu kafu. Prvi put je pošla ne pitajući ni gde ni zašto. Poveo ju je u pravcu štale. - Prošli put si rekla da nikada nisi videla manje štence. Šta kažeš na ovo... - pokazao je rukom u jedan boks. - Joooj, kako je slatko. Kako je malo... pogledaj kako mu drhte noge. - Staro je tek par sati - obavestio ju je Sebastijan. - Jutros se ždrebila - pomilovao je kobilu. - Nikada nisam videla ovako malo. Tamo gde sam ja volontirala, samo jednom se ždrebila kobila, ali nas nisu puštali kod nje, a ždrebe su posle dva meseca prodali, videla sam ga samo kada su ga utovarivali. Kako je lepo, smem li da ga pipnem? - Naravno. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

69 Kako je toplo, a dlaka mu je svilena. - Dobro, to bi bilo to, sad bi i ti mogla nešto da pojedeš, a onda.., - A onda... - gledala ga je ljubopitljivo. - Onda idemo na jahanje. Podrazumeva se. - Dobro. - Noćas nisi dobro spavala? Tačnije nisi uopšte spavala, smirila si se tek pred zoru. - Jesi li ti vidovit? - Voleo bih da jesam, ali nisam. Ali zato umem da slušam. Tri puta si otvarala i zatvarala vrata od sobe. Nisam ni ja spavao. Razmišljao sam šta to znači. Da nemaš poverenja u mene i bojiš se da ću doći nepozvan ili... - nije hteo direktno da je pita da li ga je očekivala. - Znaš i ja bih volela da znam šta je to značilo. Nisam ni ja sigurna. - Ima vremena, pusti da ti se samo iskristalise, nećemo forsirati. - Hvala. Posle doručka, čekali su ih osedlani konji. Ovoga puta ona je dobila prelepu belu kobilu. Vratili su se kad je već pao mrak. Jeni ih je opet sačekala. - Već sam počela da brinem. - Jeni, ti si mi sestra, ne mama. Uostalom imaš svoju decu, brini malo o njima. - Pa, ako baš hoćeš i nisam brinula za tebe, već za nju - pogledala je Helen. - Dobro sam, sasvim sam dobro - umirila ju je devojka. - Tako mi je ovo danas prijalo. - Razmisli, ovakav može da nam bude svaki vikend, a možda ti više voliš da sediš kući i recimo pleteš pončo - začikavao ju je Sebastijan. - Ne obraćaj pažnju na njega, on uvek mora da bocka - rekla joj je Jeni. - Gde su klinci, spavaju? - Da, ceo dan su bili pored ždrebeta, "pomagali" su momcima. Posle ih je Iko uzela pod svoje. Čudo božije su pojeli i naravno malo je falilo da zaspe za stolom. Znaš ovde mi je čak bolje kad ih dovedem nego kod mame. - objašnjavala je Helen. - Ovde uvek imaju nešto novo da vide. Nikada im nije dosadno. Ljud koji ovde rade su puni razumevanja za njihova pitanja i želje, tako da retko šta traže od mene. Grize me savest kad to kažem, ali ovde odmorim i dušu i telo, a naročito mozak. Gudrun je Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

70 sad u uzrastu kad ima hiljadu pitanja u minuti. Ponekad poželim samo trideset sekundi tišine. - Razumem te, radim sa decom, mada ja "moju" na kraju vratim roditeljima, a to je lakše, ali znam kako mogu da spopadnu sa raznim pitanjima. - Hoćemo li i mi na spavanje? - prekinuo ih je Sebastijan. - I sutra je dan.

13. Još jedna radna nedelja se primicala kraju. Sinklerovi su još uvek bili u Londonu. Helen je pretpostavljala da će je i ovog vikenda Jeni pozvati da s njom i decom ide kod njenog brata. Prethodna dva su joj divno prošla, naročito od kad se, kako je on to voleo da kaže, pomirila sa Sebastijanom. Osvanuo je petak. Helen se spremala da pođe kad ju je zvono telefona, vratilo s vrata. - Helen, Jeni ovde. Peter mi se jutros vratio. - Da... - Paa... neću ići danas na ranč, čuj se sa Sebastijanom, pa neka te on pokupi, mislim da ima danas neka posla u gradu. Izvini što ti ovako javljam, ali ne mogu sad da idem, nismo se videli gotovo dvadeset dana. - Ma ne razmišljaj, naravno - rekla je Helen. Tek kad je veza bila prekinuta i kad je spustila slušalicu, postala je svesna da će nastupajući vikend biti dug i dosadan. Kad se vratila iz škole, razmišljala je kako da utroši vreme. Opcije nisu bile bog zna šta. Ili da ode sa Maksom u šetnju, ili da krene u detaljno čišćenje kuće. Odlučila se da je Maks bolje društvo od krpe za prašinu i usisivača. Bio je već mrkli mrak, kad su se vratili kući. Nahranila je Maksa, a sama je uzela samo dva keksa i šolju mleka. Istuširala se i sela je ispred televizora. Tako je i zaspala. Ujutro se probudila sva slomljena. Dani su se odužili. Činilo joj se da vikend nikada neće proći. Jedva je počekala ponedeljak i novi radni dan. Od Sinklerovih još nije bilo nagoveštaja o povratku. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

71 Ponedeljak joj se učinio divnim u odnosu na vikend. Prošla je i sreda. Došao je opet petak. Osećala se grozno. Kolege su žurile svojim porodicama, a ona je bila sama. Što je najgore, nije se mogla radovati ni ponedeljku. Bio je badnji dan, pa je za nju to značilo da se čemerni i usamljeni dani vikenda, dupliraju. Svako je imao nekog svog, samo je ona bila sama. Vikend se otegao. Dva puta joj je dolazilo ne da plače, već da vrišti iz sveg glasa. Činilo joj se da će poludeti. Nije bilo nikoga sa kim bi reč izmenila. Razmišljala je da okiti božično drvo, i da spremi nešto, ali bi se onda osvrnula oko sebe i pitala se: "Ma za koga". Posle toga je odustala od svega. Osećala se jadnom i usamljenom. U Londonu je bar imala par prijateljica... ovde su kolege i koleginice bili stariji i sa porodicama. Nikoga nije bilo briga za nju. Maks se vrzmao oko nje. Zagrlila ga je. - Šta bih ja bez tebe? Bila bih sasvim sama, bar ti me voliš. - Ima ovde još onih koji te vole, ali ih ti uporno guraš od sebe čula je i prestrašeno se trgla. Sebastijanova glava je bila na prozoru. - Mogu li da uđem? – pitao je. - Odakle si se ti stvorio? Baš si me uplašio. - Ja sam samo stajao na prozoru i čekao da budem primećen pravdao se. - Što si se ti udubila u samosažaljevanje, pa me nisi pri metila... - Bilo mi je teško... nikada nisam bila sama za badnje veče. Osetila sam se tako jadno... rano sam ostala bez roditelja, ali se tetka trudila da za praznike bude svečano da se ne bih osećala uskraćenom. - Nisi ni ti sama, samo to treba da shvatiš - prišao joj je i nežno je zagrlio. Stajali su tako par minuta, a onda ju je blago odvojio od sebe. - Hajde pakuj se. - Molim? - Kažem pakuj se. - Zašto? - Opet pitanja. Samo se ti spakuj i imaj malo poverenja u mene. Veruj mi nećeš biti razočarana. - Ipak bih volela da znam kuda me vodiš. - A malo poverenja... Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

72 - Dobro, mogu li da bar znam šta da spakujem? - Naravno. Nešto svakodnevno, nešto malo svečanije i nešto vrlo svečano i naravno nešto za jahanje. Ako si ko moja sestra, ponesi ormar, ha, ha, ha - smejao se slatko. - Pa i nisi mi pomogao. Svakodnevno imam. za jahanje imam i nešto malo svečanije, a što se tiče super svečanog, taj deo ću morati da propustim. - Nemaš ništa svečano? - rekao je i zgrabio za ruku. Vukao ju je ka kolima. Zbunjena nije se snašla kad ju je ubacio u auto. - Nisam ni kuću zaključala, rekla je. - Brzo se vraćamo, a i Maks je tu. Posle vratolomne vožnje shvatila je da su stigli ispred "Zona Roso". Izvukao ju je iz kola i odveo do jednog butika. Sudeći po licima prodavačica nije im bio nepoznat. - Doveo sam vam još jednu mušteriju - rekao je. - Pomozite joj, treba nam nešto izuzetno. - Gospođa Jeni je bila jutros - rekla mu je starija prodavačica. - Mogu misliti. Da li vam je ostavila nešto u radnji? Znaš - obratio se Helen - moju sestru ovde prosto obožavaju. Kad uđe troje iznose ono što je kupila. - Ovog puta nije kupila ništa za sebe - rekla je prodavačica. - Onda je bolesna. - Prekjuče je bila za sebe... - Tako već može, već sam se zabrinuo. Čekam te napolju - dobacio je Helen. - Čekaj - prišla mu je blizu. - Nigde ne vidim cene... ja nisam sigurna da imam.... - Molim te, nemoj sad o tome. - Ne mogu da dozvolim. - Vidi, sad nememo vremena, čekaju nas. Idi i izaberi nešto, a o ostalom ćemo se dogovoriti - rekao je izlazeći iz butilka. - Imate li vi neku ideju ili da vam mi predložimo? - upitala je ljubazno prodavačica. - Pravo da vam kažem, ja sam se spremala za mirno veće – rekla je iskreno. - A boja, koja vam je omiljena? Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

73 - Pa mislim da bih se u crnom osećala najmanje napadno. - Onda mislim da ćemo brzo napraviti izbor - rekla je prodavačica, nestajući iza jednog zaslona. Vratila se noseći dugu crnu haljinu. - Probajte ovu, samo mi recite koji broj obuće nosite? Helen joj je odgovorila i dok je ona iza paravana probala haljunu, prodavačica je izvadila tri modela. Jedne cipele i dvoje sandala crne boje. Dodala joj ih je. Helen nije mogla da veruje. Kao da je neko drugi stajao ispred ogledala. Haljina je bila jednostavna, ali perfektna. Gornji deo bio je korset samo su bretele bile od štrasa, ali se štrafta štrasa produžavala sa obe strane sve do poruba haljine. Pogledala je jedne od sandala i one su imale tanku liniju od štrasa kao jedini ukras. Odmah ih je odabrala. Izašla je ispred kabine. Po pogledima prodavačica nije bilo sumnje da je odabrala pravu stvar. Pitala se šta će sad biti kad sazna cenu, ali jedna od prodavačica je izašla napolje i sekund kasnije Sebastijan je ušao u lokal. Samo je pružio plastičnu karticu i za tili čas, sve je bilo gotovo. Sebastijan je uzeo kesu i kutiju, uhvatio je Helen pod ruku i napustili su butik praćeni ljubaznim pozdravima prodavačica. - Nisam ni videla koliko košta, imam nešto ušteđevine - počela je Helen. - Postaješ malo naporna. Rekao sam ti da ćemo to kasnije da sredimo. Čim dođemo kući pakuj se, ovo ide ovako. Dva sata kasnije, stigli su na ranč. Cela kuća je blještala, ukršena nizom sijalica raznih boja. Sve našta se žica mogla okačiti bilo je ukrašeno i osvetljeno. Kad je sa Sebastijanom ušla u kuću svuda je bio mrak. Poveo ju je u dnevnu sobu ne uključujući svetio. - Zašto ne uključiš... - rekla je pipajući gde je prekidač. U trenutku kad je svetlost bljesnula, sobom se prolomio krik. U mraku su stajali ljudi. Primetila je mnoge ljude koje je znala, Jeni sa mužem i decom, tu je bila i gospođa Inge, svi radnici sa ranca i naravno neizbežna Iko. Bilo je i nekolicina koje nije poznavala. Svi su je srdačno dočekali. Prednjačile su Inge, Jeni i Iko, Bio je tu i jedan muškarac koji se svojski trudio da je zabavi dok je Sebastijan pomagao deci da otvore poklone, pre odlaska u Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

74 krevet. Činio joj se poznatim, ali nije mogla da se seti gde ga je videla. Diskretno je pitala Jeni. - Djego Armando Valero, Sebastijanov najbolji prijatelj, saradnik, poslovni partner... Odrasli su zajedno. Bukvalno su prohodali zajedno. - Da, sad se sećam videla sam ga već kad sam prvi put dolazila sa Sinklerovika. Bio je na nekom sastanku u Kvarnevaki. - Da oni su uvek zajedno. Godinama sarađuju, Dijego je pravnik i ste strane je Sebastijanu nezamenljiv kao savetnik - rekla je Jeni. Kad su deca pošla u krevet, za odrasle je servirana večera. Oko ponoći, svi su se spremali za otvaranje poklona. Helen se snuždila. - Izvadi taj limun iz usta - šapnuo joj je Sebastijan. - Limun? Nemam ništa... - Imaš taj kiseo izraz lica, osmehni se - štipnuo ju je za obraz. – Šta je sad u pitanju? - Neprijatno mi je. - Zbog poklona? - osmehnuo joj se s razumevanjem. - Da, tu sam, a nikome ništa... - Ne brini i to je sređeno. - Kako? - Uživaj! - Reci mi. - Neću, nauči da se opustiš i prvenstveno nauči da mi veruješ. Jesam li te ikad nešto slagao? - Nisi, ali... - Nema ali, ili mi veruješ ili ne... - Dobro, verujem ti - rekla je napokon. - Ako mi veruješ, zašto još uvek imaš taj zabrinuti izraz na licu. - Evo potrudiću se da ga smaknem - rekla je osmehujući se. - E, to je već lepše. Hajdemo počeli su. - Oooo! Ovo je super, Helen, Sebastijane, hvala vam - Inge je širila predivan šal izrađen od belgijske čipke. - Kako je lep. - A pogledaj šta sam ja dobila od njih - hvalila se Jeni. Izvadila je iz kutije veliku kožnu mapu u kojoj je bio Solingenov manikir komplet. Kako ste se samo setili. Gudrun mi je stari skroz rasparila. Pola stvari je izgubila a futrolu je poprilično iscepala. Hvala vam. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

75 Pokloni su se otvarali, ljudi su se ljubili zahvaljivali jedni drugima. Bilo je veselo. - Helen, zar ti nećeš ovoriti svoje poklone? - upitala je gospođa Inge. - Nas dvoje ćemo to na tenane - priskočio joj je Sebastijan. - Moj i mamin moraš da otvoriš - rekla je Jeni. - Satima sam ga birala. - To znamo - podsmehnuo joj se brat. - Bio si kod Balestre... šta si ti tamo tražio? - Tajna. - Slaba ti je to tajna, samo da odem do njih i odmah ću saznati i šta si kupio i koliko si potrošio - vratila mu je Jeni. - Helen, ovo je za tebe pružila joj je lepo upakovanu kutiju. - Oh, - rekla je Helen - prelepa je, hvala ti. Priznajem stara mi je baš u raspadu. U kutiji je bila poslovna tašna, nešto malo veća od formata A4, baš takva joj je bila idealna za posao. - A sada moj - Inge joj je pružila malu kutijicu. Helen je ostala bez daha kad je videla poklon. U kutiji su blistale dve smaragdne suze. - Nikada u životu nisam videla ovako lepe minđuše - rekla je iskreno Helen, ali mislim da je to malo previše. - Malo previše... sad ćeš videti šta je previše, prasnula je u smeh Jeni, gledajući u brata. - Ponekad stvarno poželim da te udavim - zarežao je Sebastijan. Moraš li da trčiš ispred mene? - Ali ne mogu da odolim - priznala je Jeni. - Moj i mamin poklon se nadovezuju - rekao je Sebastijan, pružajući Helen kutiju sličnu prethodnoj, samo mnogo veću. - Da, ja sam ga molila da mi pomogne i onda smo se dogovorili da uradimo ovako. Helen je pažljivo otrorila i pogledala sadržaj kutije. Na crvenoj plišanoj podlozi blistali su smaragdna ogrlica i ista takva narukvica. Sa minđušama bila je to izvanredna celina. - Ja ovo ne mogu da... - htela je da kaže "primim", ali se zbunila. - Zakopčaš? - završio je umesto nje rečenicu Sebastijan. - Ja ću ti pomoći. Zvončica Ko će čekati leto – Erika Miler Glorij@

76 - Ne mogu to da primim - šištala je u njegovon pravcu. - Nemoj mi to činiti. Ko odbija božični poklon? - lice mu je bilo tako smrknuto da se gotovo uplašila. - Ne shvataš, poklon je divan, nikada u životu nisam videla ništa lepše. - Pa u čemu je onda problem? - Poklon je preskup. - Uf... opet počinješ - huknuo je. - Rekli smo da danas nećemo o tome. Nešto posle jedan, gosti su počeli da se razilaze, a domaći su odmah zatim krenuli po sobama. Samo što se istuširala i legla Helen se učinilo da čuje korake ispred vrata svoje sobe. Na prstima im je prišla. - Dopada mi se Helen - čula je tihi šapat i mogla se zakleti da je to bio glas gospođe Inge. - I meni mama, i meni... "Sebastijan", sinulo joj je. "Dopadam mu se". Načuljila je uši, ne bi li čula još nešto, ali je čula samo deo rečenice koji nije znala kako bi uklopila. - Ubrzo. Što se mene tiče što pre, to bolje... do leta... najkasnije do sledećeg Božića. - Dobro. Nadam se da ćete biti srećni. "Biti srećni, biti srećni", bubnjalo joj je u glavi. "Ubrzo, do leta... da će biti srećni", odjednom se skamenila. "On ima nekoga i uskoro će se venčati. Gde sam ja tu? Gospode, a ja sam mislila da se on zaljubio u mene..." Posle onog što je čula, nije više mogla da zaspi. Jedva je dočekala da svane. Razmišljala je kako da što brže i neprimetnije napusti ranč.


77

14. Bilo je već prošlo pola deset, ali nikoga nije srela. Svi su još spavali. Taman kada je htela da se vrati u sobu, ugledala je besnu limuzinu kako se velikom brzinom približava kući. Kada su se kola zaustavila i vrata otvorila, Helen se skamenila. Nije mogla da veruje. Pred njom je stajala ona ista izblajhana meksikanka, koja ju je onako bezočno izvređala u tržnom centru "Zona Roso". - Ko si ti? - upitala je drsko Helen. - Ko te je doveo ovamo? - Ja sam Helen, a ovamo me je doveo Sebastijan - na pomen njegovog imena, devojka se čudno ukočila. - A vi ste? - pitala je Helen pridošlicu. - To se tebe ne tiče, ali ipak ću ti reći. Ja sam verenica gospodina Sebastijana Moraime. Boga mi, kad se venčamo, neće više moći da mi dovodi takve... Helen ju je gledala, a nije je videla. U glavi joj se vrtelo u stomaku joj je gorelo. Učinilo joj se da čuje nekoga kako viče: "Sebastijane". Nije imala snage da se okrene i vidi ko ga zove. Pogledom je tražila za šta bi se uhvatila, jer su je noge izdavale. Osetila je kako je nečije snažne ruke podižu i kako lebdi. Neko ju je polivao hladnom vodom i to joj je prijalo. Činilo joj se da se vraća. Ali i pre nego što je otvorila oči, čula je Iko kako psuje. - Ova gadura joj se predstavila kao tvoja verenica i još je rekla da kad se venčate, nećeš moći više da dovodiš takve... Možeš li da razumeš, šta je devojka pomislila i kako se osećala. - Matora, imaš bujnu maštu - grubo se indijanki obratila pridošlica. - Rafaela Sara, mislim da je došlo vreme da i ti mene čuješ. Uvek sam ti poštovao oca i zbog njega sam ti tolerisao mnoge gluposti, ali sad mi te je dosta. Ti niti si niti ćeš ikad biti, ne moja verenica, već ni prijateljica. A vidiš ova devojka je za mene nešo posebno... nešto dragoceno... - Helen ga je čula i nije mogla da veruje. - I ja se iskreno nadam da će jednog dana pristati da se uda za mene.


78 - Hoću - izletelo je Helen. Otvorila je oči i sama iznenađena onim što je rekla. Sebastijan ju je držao u naručju. Na licu mu je bio izraz neverice. - Čekaj, da nešto proverimo - uspeo je nekako da je uštine za nogu. - Joooj! - vrisnula je Helen. - Zašto? - Zašto sam te uštinuo? Pa za svaki slučaj. Znaš ti već, da ne ispadne posle ja sam bila u nesvesti nisam bila pri sebi i slično - oboje su prasnuli u smeh. - Čekaj još malo... Iko, budi ostale, ništa bez svedoka. - Koliko se dereš svi su te već čuli - javila se Jeni. - I kad je svadba? - pitala je gospođa Inge. - Do leta ili pre. - Ko će da čeka leto... - u isti glas su rekli i Helen i Sebastijan. Kraj By Glorij@


Ko će čekati leto

Recommend Documents